Ratni Dnevnik Ivan Sibl

Sadržaj:  Oslobođeni teritorij.................................................................................................................4  Prva noć .............................................................................................................................4  Moj drug Moša ...................................................................................................................7  Bojanska četa......................................................................................................................9  Prvi dojmovi.....................................................................................................................11  Vrnograč ..........................................................................................................................14  Oproštaj sa Bojanskom četom...........................................................................................17  Gigčeva četa  ožujak – kolovoz 1942....................................................................................18  Zalutali metak...................................................................................................................18  Uskrs u Peckom................................................................................................................20  Pravi Banijci.....................................................................................................................23  Bosna ...............................................................................................................................27  Kako je Gigac spasio čast čete ..........................................................................................30  Smrt Vasilja Gaćeše..........................................................................................................33  Pothvat Gigčeve čete ........................................................................................................41  Bijele vode .......................................................................................................................49  Lebrenica..........................................................................................................................53  Krvavi vis .........................................................................................................................57  Oj đevojko . . . ..................................................................................................................60  Praznik pušaća..................................................................................................................62  Čuntić...............................................................................................................................64  Žalostan događaj...............................................................................................................67  Oproštaj............................................................................................................................69  Banija ...............................................................................................................................72  Kalnički odred  rujan – prosinac 1942...................................................................................76  Daleki put .........................................................................................................................76  Čizme ...............................................................................................................................82  Preko Vranog kamena i Bilogore ......................................................................................85  Kalnik...............................................................................................................................90  Gerilski život ....................................................................................................................96  Ima i dobrih dana na Kalniku............................................................................................99  Crna legija ......................................................................................................................103  U tri smjera.....................................................................................................................107  Povratak na Kalnik .........................................................................................................109  Oproštaj s Kalnikom.......................................................................................................114  Sedamnaesta udarna brigada  siječanj – studeni 1943..........................................................118  Nova godina ...................................................................................................................118  Tri vagona ......................................................................................................................124  Napad na rodni grad .......................................................................................................126  Drug iz djetinjstva ..........................................................................................................129  Borba kod Kajgane .........................................................................................................132  Nevažan događaj ............................................................................................................135  Ožujska ofenziva ............................................................................................................139  Zdrug pukovnika Bosnića ...............................................................................................144  Napad na Voćin ..............................................................................................................147  Grlica .............................................................................................................................150  Prodor u Požešku kotlinu ................................................................................................152

Đor .................................................................................................................................154  Slijepi top .......................................................................................................................156  Susret na cesti.................................................................................................................159  Čudo u Kutjevu ..............................................................................................................161  Ferdo ..............................................................................................................................163  Partizanski posli .............................................................................................................165  Ilijina greda i Evin budžak ..............................................................................................169  Povratak .........................................................................................................................176  Ofenzivni pohod!............................................................................................................178  Žene ­ ratnici ..................................................................................................................186  Moji najdraži ratni drugovi .............................................................................................189  Zatišje.............................................................................................................................193  Zagrebački korpus  prosinac 1943. – svibanj 1945. .............................................................197  Zagrebački korpus ..........................................................................................................197  Povlačenje ......................................................................................................................200  Nakostriješeni starac.......................................................................................................204  Saveznici ........................................................................................................................206  Kešerovac.......................................................................................................................208  Velika pogibija ...............................................................................................................210  Dugi put .........................................................................................................................212  Kako se korpus probio iz Zagorja ...................................................................................217  Poslije ofenzive ..............................................................................................................220  Ludbreški grobovi ..........................................................................................................222  Tomo Šantalab................................................................................................................224  Šansa za domobrane .......................................................................................................225  Mrtav je Demonja...........................................................................................................227  Podravska kampanja .......................................................................................................228  Oslobođenje Beograda....................................................................................................233  Gudovac .........................................................................................................................234  Crvena armija .................................................................................................................236  Most na Dravi.................................................................................................................240  Daruvar i Čazma.............................................................................................................243  Proboj srijemskog fronta.................................................................................................246  Smrt Petra Biškupa Vene ................................................................................................249  Posljednji marš ...............................................................................................................251

Oslobođeni teritorij  Prva noć  Ovo  mi  je  prva  noć  na  oslobođenoj  zemlji.  Upravo  je  zidna  ura  melodiozno  odzvonila  dvanaest,  pa  ako  je  bar  donekle  točna  ­  ta  stara  seoska  zidna  ura  ­  mogu  sa  zadovoljstvom  ustanoviti da je počeo nov dan i da još uvijek živim. Danas je dvadeset i deveti siječnja tisuću  devetsto četrdeset i druge . . . Velika je stvar živjeti! Velika i vrijedna.  Čovjek  je  čudna  zvjerka!  Sve  dok  mu  se  ne  približi  smrt nije  svjestan  vrijednosti  i  veličine  života.  Ali  kad  osjeti  da  je  smrtna  opasnost  sasvim  blizu,  bori  se  za  svaki  časak  života  i  razumom i nagonom. Doduše ako ga nemilice i dugo progone te nema više snage, ni tjelesne  ni  duševne,  može  izgubiti  hrabrost  i  pomišljati  čak  na  samoubojstvo.  Ta  neprirodna  pomisao  ponekad  je  i  posve  ozbiljna.  Ali  čim  se  progonitelji  umore  i  dopuste  progonjeniku  da  makar  samo  načas  predahne,  njegovo  se  iznemoglo  tijelo  i  izmučena  duša  odmah  oporave  i  iznova  mu se vraća životni polet.  Kako  je  divno  osjećati  se  sigurnim  i  bezbrižnim!  Vi  koji  živite  u  sigurnosti  i  nemate  pravih  briga, vi to ne možete ni razumjeti ni osjetiti. Čovjek nikad ne cijeni ono što ima . . . A ja sam  zadovoljan  i  dobro  raspoložen.  Mogu  se,  na  primjer,  ako  baš  zaželim,  raskomotiti,  leći  u  postelju  i  zaspati  tvrdim  snom.  Grešno  je  od  života  zahtijevati  više od toga! Ali ja ipak neću  spavati. Želim uživati na javi, a ne u snu. Kada spavaš, ništa ne znaš, zapravo i ne živiš. Ne bi  li bilo šteta tako upropastiti svoju prvu spokojnu noć?  Je  li  ova  noć  uistinu  spokojna?  Jest,  spokojna  je,  ali  samo  toliko  što  niotkuda  ne  prijeti  opasnost.  Prvi  put  poslije  dugo  vremena  niotkuda  ne  prijeti  opasnost!  Slobodni  teritorij  Banije,  prekriven  debelim  pokrivačem  snijega  koji  je  zameo  sve  putove  i  prilaze,  zaista  je  siguran. I ta spoznaja da nema i da još nekoliko dana neće biti razloga velikom strahu, stvara  u meni dobro raspoloženje. Ne mogu ga pokvariti ni tmurne misli, koje se lukavo prikradaju i  pokušavaju  se  nametnuti.  Kada  bi  se  nametnule,  kada  bi  pobijedile,  nestalo  bi  dobra  raspoloženja.  Jer  one  me  vraćaju  kući,  a  razmišljanja  o  kući  rastužuju. Ne treba misliti, treba  osjećati. Ne treba se vraćati kući, treba smoći snage za novi život i utješiti se spoznajom da je  onima  koji  su  ti  najdraži  isto  tako  kao  i  mnogim  drugima  u  današnjem  svijetu.  Kako  ćeš  živjeti i boriti se ako nisi sposoban za takvu utjehu?  Soba  je  jednostavna,  seljačka,  sa  zemljanim  podom.  U  jednome  kutu  čeka  me  pripremljen  krevet.  Nasred  sobe  velik  četvero  uglasti  stol,  na  njemu  petrolejska  svjetiljka,  oko  njega  tri  grubo  istesana  stolca  i  uska  neudobna  klupa  s  izrezbarenim  naslonom.  Pored  zidne  ure  s  utezima  ikona,  pred  njom  gori  kandilo  koje  rasprostire  mutno,  slabo  svjetlo  uljevita  mirisa  i  okusa.  Svetac  na  ikoni  ima  azijatsku  fizionomiju:  kose  oči,  ispupčene  jabučne  kosti  i  tanke  opuštene  brkove,  kao  Tatarin.  Trebalo  bi  da  te  ikone  budu  veselije!  Pokraj  tužnog  božjeg  ugodnika,  pred  kojim  gori  vječno  svjetlo,  uokvirena  fotografija  mlada  čovjeka  u  husarskoj  odori.  Momak  se  isprsio,  brkovi  su  mu  ufitiljeni,  husarski,  po  tadašnjoj  modi.  To  je  slika  mojeg  domaćina  iz  davnih dana. S druge strane kuhinjski vez: nekoliko smiješnih likova, koji  očito  predstavljaju  kraljevsku  obitelj  Karađorđevića.  Takva  izvezena  platna  s  likovima  članova  kraljevske  kuće  vise  u  mnogim  seoskim  kućama  ovoga  kraja!  Ona  bude  u  meni  sjećanja  na  rodnu kuću i djetinjstvo. I u našoj kuhinji bila su dva slična kuhinjska veza, samo  je  umjesto  likova  kraljeva  i  kraljica,  prinčeva  i  princeza,  na  jednome  bila  crvenim  koncem  izvezena izreka »Marljivost i čednost jest velika vrijednost«, a na drugom »Gdje u kući vel'ka

kći, majka lahko dulje spi!« Moje sestre čitale su te poučne i odgojne riječi krivim redom, pa  je ispadalo »Gdje u kući majka, lahko vel'ka kći dulje spi!« . . .  Ništa  ne  znam  o  ovim  ljudima  kod  kojih  sada  stanujem.  Sudeći  po  ikoni  i  kuhinjskom  vezu,  sigurno  su  Srbi,  pravoslavne  vjere,  koji  na  svoj  jednostavan  način  poštuju  kraljevsku  obitelj  koja je pobjegla u inozemstvo, a njih prepustila vlastitu udesu u tom zabačenom selu Brestiku,  u glinskom kotaru, poznatom po ustaškim pokoljima . . . Nekoliko kuća dalje smjestio se štab  Banijskog  partizanskog  odreda.  Tamo  sam  večerao,  a  ovamo  su  me  kasno  u  noći  doveli  na  spavanje.  Čovjek je u životu često samo prtljaga kojom raspolažu drugi. Tako se nekako i ja  sada osjećam: u štabu su odredili da se odmaram dok me ne pošalju u oružanu jedinicu.  Vani  je  oblačno  i  pada  gust,  sitan  snijeg.  Da  nisu  posvuda  naokolo  stražari,  koji  zaustavljaju  prolaznike  i  traže  lozinku  i  odziv,  bilo  bi  dobro  malo  prošetati.  Uvijek  sam  volio  takvo  vrijeme. . .  Kad  je  čovjek  ovako  sam  u  sobi,  najbolje  je  da  se  prepusti  maštanju.  Sanjariti  je  ljepše  nego  sanjati,  a  neusporedivo  ljepše  nego  razmišljati  .  .  .  Ugodno  je  sjediti  u  toploj  sobi  i  gledati  kako vani prši snijeg. Da sam bar sada negdje u Alpama, u kakvoj maloj, snijegom zametenoj  alpskoj  kući!  Da  sjedim  tamo  s  djevojkom  koju  volim  pa  da  pijuckamo  vrelo  kuhano  vino  iz  velikih  čaša.  Ništa  ne  bismo  govorili,  ni  riječi,  samo  bismo  osjećali.  (U  tim  snijegom  zametenim  planinskim  kućama  sada  su  fašistički  oficiri  i  vojnici.  I  oni  piju  kuhano  vino  i  imaju  mnogo  djevojaka.  Ali  ne  šute  i  ništa  ne  osjećaju:  ne  vole  ih.  Raspojasano  kikoću,  pjevaju,  plešu  i  ljube  se  s  djevojkama.  Neki  misle,  da  žive,  neki  su  svjesni  da  bježe  od  života... Mene bi tamo uočili, bio bih im sumnjiv, odmah bi me uhapsili i ubili).  Mnogo  maštam  o  povratku  u  Zagreb,  poslije  pobjede.  Takvo  je  sanjarenje  smiješno  i  djetinjasto,  ali  i  lijepo.  Tek  je  pet  dana  otkako  sam  napustio  grad,  sav  sretan  što  odlazim  iz  onog  prokletog  gubilišta,  a  već  sanjam  o  povratku!  Vidim  u  duhu  duge  zbijene  redove  partizana  kako  čvrstim  vojničkim  koracima  marširaju  poznatim  gradskim  ulicama.  Među  njima  vidim  i  sebe.  Prolazimo  kroz  špalir  građana.  Dočekuju  nas  cvijećem.  Mnoge  među  njima poznajem i pozdravljam ih. I oni prepoznaju mene i mašu mi. To je slavlje! A čas zatim  zauzimamo  grad  jurišom.  Naše  se  kolone  sa  svih  strana  nezadrživo  slijevaju  prema  centru.  Prašni smo, znojni i krvavi . . . Kako će dugo trajati rat? Još nije pravo ni počeo, a meni ga je  već  dosta!  Tek  je  prva  ratna  godina.  Vrijeme  sporo  odmiče.  Bit  će  da  sam  nepopravljiv  optimist.  Jer,  kako  bih  inače  već  sada  maštao  o  svršetku  rata?!  Da  nisam  optimist,  bio  bih  uvjeren da ću poginuti i da neću dočekati kraja. Ili bih strahovao da će kraj rata biti takav da  je bolje ako ga čovjek ne dočeka. A u mojim mislima kraj rata uvijek je pobjedonosan. Lijepo  bi bilo da se vratimo kao oslobodioci i heroji!  Trebalo bi voditi dnevnik, do kraja rata ili do smrti. Naprosto bilježiti sve svoje misli, osjećaje  i doživljaje. Ali to nije lako. U ovaj čas zaokupila me ideja da vodim dnevnik, ali ­ moram biti  iskren  pa  ću  priznati  ­  nisam  baš  posve  siguran  da  mi  je  namjera  dovoljno  čvrsta  i  ozbiljna.  Bojim se, počet ću uredno, pedantno i nadobudno, a čim iskrsnu prve poteškoće dojadit će mi  i  uništit  ću  sve  svoje  bilješke.  Ustrajnost  nije  moja  vrlina!  A  možda  čak  neću  ni imati  prilike  da  se  bavim  tako  beznačajnim  poslom  ­  da  vodim  svoj  privatni  dnevnik.  Ovdje  nema  privatnog  života,  pa  kako  da  onda  bude  privatnih  dnevnika!  Život  koji  me  čeka  neće  biti  pogodan ni da pišem ni da čuvam ono što budem napisao. Bit ću umoran i iscrpljen, bolestan i  prestrašen,  možda  gladan  i  žedan,  možda žalostan i nesretan, pa zacijelo neću imati dovoljno  snage  da  ustrajem.  Vjerojatno  ću  pisati  i  odustati,  opet  započeti  i  opet  odustati,  prema

raspoloženju,  prilikama  i  mogućnostima.  Praznine  koje  tako  nastanu  ispunit  ću,  kad  mi  se  pruži prilika, po sjećanju. Imam izvrsnu memoriju. Počet ću odmah . . .  Jučer, u sumrak, na putu do štaba Odreda, došli smo u selo Veliki Gradac. Upravo su pokapali  poginula  partizana.  Naše  su  saonice  zastale  i  tako  smo  bili  nazočni  ceremoniji  ratničkog  pogreba.  Tmuran  siječanjski  dan.  Nad  glavama  nisko  sivo  nebo,  puno  teških  olovnih  oblaka.  Kasno  je  poslije podne i već se spušta sumrak. Počinju padati rijetke, krupne pahulje mokra snijega.  U tom sumraku i sivilu selo izgleda vrlo tužno. Spaljene kuće, sa zgarišta strše dimnjaci, goli i  sablasni.  Na  pustim  poljanama,  prekrivenima  čađavim  razgaženim  snijegom,  okupljaju  se  vrane.  Četa  je  postrojena  pokraj  odra.  Pokapaju  poginulog  borca.  (Pao  je  prilikom  napada  na  žandarmerijsku  stanicu. Podigao se iza zaklona, zamahnuo rukom da baci bombu, i metak ga  je pogodio u grudi).  Poginuli  leži  u  grubo  izdjeljanom  lijesu  od  jelova  drva.  Pokrili  ga  dvjema  zastavama:  jugoslavenskom trobojnicom s crvenom petokrakom zvijezdom u sredini, i purpurno­crvenom  proleterskom zastavom sa zlatno izvezenim srpom i čekićem u uglu.  Približim  se  lijesu  i  pogledam  .  .  .  Preda  mnom  je  mladić  koji  tek  što  je  zakoračio  u  pravi  život.  Lice  mu  voštano­blijedo,  gotovo  prozirno.  Oko  sklopljenih  očiju  stvorili  se  tamni  kolobari.  Beskrvne  usne  otkrivaju  jake  žute  zube.  Pogođen  je  u  lijevu  stranu  grudi, možda u  samo srce. Na vojničkom koporanu ostala je osušena krv. Prvi put gledam pomnjivo i izbliza  ubijena čovjeka, i to na sam dan dolaska u partizane.  Četa se prestrojava; priprema se za počasne plotune. Lica boraca su ozbiljna i sva nekako siva  kao  i  olovno  nebo  iznad  njih.  Koliko  su  ih  već  ovako  pokopali?  Koliko  su  zajedničkih  uspomena  i  zajedničkih  doživljaja  imali  s  ovim  poginulim  mladićem?  Sigurno  svaki  od  njih  u  ovom času zamišlja sebe na istom ovakvom odru.  Za smrt ovoga mladića znat će samo njegovi najbliži drugovi iz čete, a možda će uskoro i oni  poginuti pa neće znati nitko.  Jedan  je  čovjek  drhtavim  glasom  počeo  nadgrobni  govor.  Plotuni  su  odjeknuli;  jedan  za  drugim tri plotuna. Vrane su se uznemirile i počele kružiti nad zgarištima.  Moje je raspoloženje sumorno.

Moj drug Moša  Putujemo  saonicama.  Jurimo  snijegom  prekrivenim  putovima  i  praporci  veselo  zveckaju.  Mora  da  se,  na  prvi  pogled,  doimamo  kao  obijesna,  jogunasta  družina  momaka  i  djevojaka  koji se voze na zabavu u susjedno selo. Kad zastanemo, negdje usput, da se odmore i nahrane  konji i kočijaši naše karavane, odmah se okupe seljaci, pogledaju nas izbliza i shvate da nismo  objesna  družina  mladih  ljudi,  nego  tužna  skupina  nepoznatih  došljaka  iz  grada,  izmučenih  i  osakaćenih.  Nadomak  slobodne  zemlje  doživjeli  smo  teške  časove.  Seljaci  klimaju  glavama  i  psuju slabu organizaciju veze koja nije znala dovesti nas zdrave i žive do partizanskog odreda.  Neugodno im je što smo tako loše prošli.  U posljednjim saonicama leži Moša. Prije tri dana teško je ranjen u usta i sad mu je naočigled  sviju  nas  naglo  otekla  glava.  Ostavlja  dojam  čovjeka  koji  je  sasvim  blizu  smrti.  Šapće  mi:  »Ako  za  sat­dva  ne  budemo  kod  doktora,  umrijet  ću.  Počelo  je  trovanje.«  »Bit  ćeš  kod  doktora  za  nepun  sat,  ne  boj  se!«  umirujem  ga,  iako  ni  sam  ne  znam  koliko  je  daleko  do  bolnice  i  kakav  je  tamo  liječnik.  »Ako  umrem,  ne  zaboravi  ženu  i malu«, moli me i stišće mi  ruku. Ruka mu je vrela i suha. Ima visoku temperaturu.  Naše  odredište  je  selo  Brestik.  Na  nekom  raskršću  se  razilazimo.  Moša  odlazi  u  bolnicu,  mi  ostali  nastavljamo  put  do  štaba  Odreda.  Osmjehnuo  mi  se  na  rastanku.  Lice  mu  je  tamnoljubičasto,  mjestimice  gotovo  crno  i  iznakaženo.  Njegov  osmijeh  mogao  bi  me  rasplakati.  On  je  uvjeren  da  se  nikada  više  nećemo  vidjeti.  Mi  smo  još  mladi  i  u  danima  ilegalne borbe u gradu često smo u šali govorili da ćemo i uoči smrti imati dovoljno snage da  se nasmijemo. Sigurno se Moša sjetio tih naših razgovora.  Ostalo  nas  je  petero:  Maca  Gržetić,  Ana  Konjović,  Žic  i  ja  smo  neozlijeđeni;  Čikica  je  lakše  ranjen u šaku. Anka Butorac umrla je u kostajničkoj bolnici. Bila je smrtno ranjena; ustaše su  je uhvatili i odvezli u Kostajnicu. Za nju je bolje da je podlegla. 1  Ne  znam  hoće  li  Moša  preživjeti.  Rana  je  teška,  a  on  se  tri  dana  ovako  ranjen  vukao  po  seoskim  stajama  i  zemunicama,  prepušten  brizi  seljaka.  Negdje  su  pronašli  malo  hipermangana.  Ispirao  je  ranu,  to  je  bilo  jedino  liječenje.  Ako  umre,  meni  će  biti  neizrecivo  teško  i  tužno.  On  je  moj  drug  iz  djetinjstva.  Ja  sam  ga  doveo  u  udarnu grupu i zajedno smo  izvodili  oružane  akcije  na  zagrebačkim  ulicama.  U  našoj  grupi  nije  bilo  hrabrijeg  i  pouzdanijeg čovjeka od Moše. Zajedno smo proganjani, zajedno smo bježali i skrivali se pred  ustaškim redarstvom i Gestapom. Zajedno, na istom sastanku, primljeni smo u Partiju. Ranjen  je pokraj mene, u času kad se okrenuo prema ustašama koji su nas progonili i povikao »lezi!«  Metak gaje pogodio u otvorena usta. Vidio je kako ustaša leži na prtini i gađa u nas. Htio je  mene spasiti ­ zato je viknuo »lezi!«­a sam je stradao. Vukao sam ga satima kroz visok snijeg  i  nekako,  ni  sam  ne  znam  kako,  uspjeli  smo  izmaknuti.  On  je  hrabar,  vješt,  pouzdan  i  inteligentan. Ako preživi, bit će izvrstan borac. Ako preživi!? Sutra ću ga posjetiti.  Šef  bolnice  je  doktor  Krešo.  Nije  on  baš  pravi  doktor,  samo  je  student  medicine,  kojega  su  ovdje  u  partizanima  kratkim  postupkom  promovirali.  Sada,  kako  sam  kaže,  nekad  s  više  1 

24. I. 1942. krenuli su iz Zagreba u Banijski partizanski odred: Anka Butorac (član CK KPH), Maca Gržetić,  Ana Konjović, Arnold Horvat­Moša, Zlatko Cesar­Čikica, Ivan Žic i Ivan Šibl. Na pragu oslobođenog teritorija  naišla je ta grupa zagrebačkih ilegalaca na ustaše... Događaj je opisan u prvoj knjizi ovih sjećanja Iz prijeratnog i  ilegalnog Zagreba.

nekad  s  manje  uspjeha  liječi  sve  bolesti  od  svraba  do  tifusa,  reže  ruke  i  noge  i  obavlja  sve  nužne kirurške zahvate. Što da se radi? Pravi doktori još nisu stigli.  Slučajno  se  poznajemo  iz  djetinjstva  i  ovdje  smo  se  poslije  mnogo  godina  sreli.  Kao  dječak  nosio je dugu plavu kosu, po tadašnjoj dječjoj modi u našemu mjestu.  Sinoć je operirao Mošu. Iz ranjava i zagnojena mesa vadio mu je komadiće smrskanih kostiju,  naravno  bez  narkoze.  On  je  sve  to  trpio  ne  pustivši  od  sebe  glasa.  Svi  u  bolnici,  i  doktor  Krešo, tvrde da još nikada nisu imali posla s tako izdržljivim čovjekom.  Njegovo  je  stanje  još  uvijek vrlo teško. Cijela desna strana lica je iznakažena. Veli da je veći  dio  donje  čeljusti  ispljuvao  komadić  po  komadić  u  sitnim  koščicama.  One  najsitnije  ostatke,  koji su se zabili u meso, izvadio je doktor. Teško govori. Moram mu se sasvim primaknuti da  bih ga razumio. Uhvatio me za ruku i pokušao se osmjehnuti očima. Ispalo je jako tužno.  »Ako umrem, interesiraj se što je s mojima.«  »Nećeš umrijeti«, odgovorio sam.  Moša  ima  ženu  i  trogodišnju  kćer.  Mala  se  zove  Mercedes.  Moši  se  sviđalo  ime  Mercedes  i  tako  je  djevojčica  sa  zagrebačke  periferije,  kći radnika i radnice, stekla čudno, daleko ime za  koje  nitko  u  njihovoj  okolini  nije  još  čuo.  Pred  očima  su  mi  njezina  majka  i  ona.  Mala  je  imala  svijetlu  kosu  i  uvijek  je  u  jednoj  ruci  držala  veliku  crvenu  rajčicu,  a  u  drugoj  komad  suhe  slanine.  Imala  je  dobar  apetit  i  bila  je  bucmasta.  I  majka  i  mala  Mercedes  sada  su  u  ustaškom logoru i teško da će se ikada vratiti. Moša to zna isto tako dobro kao i ja.  Bio  je  izvanredno  lijep  i  markantan  mlad  čovjek,  pravilnih  crta  lica  i  plemenito  oblikovane  glave. Pogled mu je bio vedar. Iz svake njegove riječi izbijala je inteligencija i ljubav za život.  Mnogo se šalio ... I što je od svega toga ostalo? On je iznakažen, na rubu života i smrti, a žena  mu i dijete su u ustaškom logoru, iz kojeg se nitko ne vraća. A borba je tek počela. Kakva će  biti njegova pobjeda ako preživi rat?

Bojanska četa  Već  sam  napola  partizan.  Nemam  doduše  pušku,  ali  imam  svrab  i  sav  sam  namazan  žutom,  smrdljivom  mašću.  Nazdravlje!  Uostalom,  stara  je  i  poznata  izreka  da  iskusan  čovjek  mora  biti  namazan  ili  premazan  svim  mastima.  Osim  toga,  u  mojem  donjem  rublju  nađe  se  i  gdjekoja  uš  ili,  kako  se  po  vojnički  kaže,  vaška  ­  ta  svim  vojnicima  svijeta  najprivrženija  domaća  životinja.  Bilo  ih  je  više,  ali  naučio  sam  pronalaziti  ih  u  njihovim  skrovištima.  Najprije  su  ginule  između nokata, dok nisam smislio bolji i higijenskiji način i počeo ih tucati  drškom  pištolja,  kao  lješnjake.  Zgodno  pucketaju!  O  buhama  i  stjenicama  ne  vrijedi govoriti.  To  su  zapravo  sasvim  pristojni  kukci,  koji  se  na  tijelu  izdovolje  noću,  a  u  rublje  i  odijelo  uopće se ne zavlače.  Samo, pogrešno bi bilo vjerovati da sam se sa svim tim vojniku tako odanim životinjama sreo  tek  danas  ili  jučer.  Nipošto!  Upoznao  sam ih već na pragu oslobođenog teritorija. No bilo bi  nepravilno davati im suviše veliko značenje i pisati o njima na prvoj stranici dnevnika.  U  svakom  slučaju  ostat  će  vječnom  tajnom  nastaju  li  ti  nametnici  u  ratu  ili  su  i  u  predratno  vrijeme  bili  rasprostranjeni  u  ovim  selima.  Tvrdim  da  ih  nisam  na  sebi  donio  iz  grada.  Ovdašnji  ljudi  govore  da  svrab  i  uši  dolaze  s  godinom.  Neke  (rodne)  godine  ih  ima,  a  neke  (nerodne)  godine  ih  nema.  Kao  što  jedne  godine  šljive  rode,  a  druge  ne  rode.  I  tu  nema  pomoći. Svrbi me cijelo tijelo!  U  četu  me  poveo  Čarles,  kurir  štaba  Odreda.  Čarles  je  zanimljiv  tip.  Nije  onako  baš  pravi  ratnik,  nego  više  dovitljiv  i  snalažljiv  momak  koji  je  u  stanju  provući  se  kroz  neprijateljske  položaje i koji svugdje ima dobrih veza. Veze su mu obično ženskog roda. Takav ga glas bije.  Zašto  se  zove  Čarles,  ne  znam.  Treba  pretpostaviti  da  mu  je  otac  bio  u  Americi  pa  je  i  sinu  nadjenuo amerikansko ime, koje je ovdje na Baniji prilagođeno narodnom izgovoru.  Dakle, Čarles je pred štab Odreda dojahao na gizdavu doratu. Sobom je doveo manje gizdava  riđana.  Taj  je  bio  namijenjen  meni.  Ponudio  mi  da  uzjašem.  Najprije  sam  pokazao  uzornu  odvažnost i prišao toj nepoznatoj životinji sigurno i važno, kao da sam, štono se veli, odrastao  u sedlu . . . Ali konji su proklete životinje. Imaju dobar instinkt i odmah osjete i ocijene s kim  imaju  posla.  Tako  je  i  moj  riđan  mene  pročitao  otprve.  Što  da  duljim:  počelo  je  strizanjem  ušiju i drugim sumnjivim znacima, a završilo mojim saltom mortale u snijeg, pokraj prtine.  Odustao  sam  od  jahanja  i  pristao  na  pješačenje.  Čarles  je  rezignirano  slegnuo  ramenima  i  pojahao korakom, a ja sam koračao za njim sretan što sam se riješio opasne zvijeri. Put i nije  tako dug ­ samo četiri sata pješačenja!  Naša Četa je regrutirana od dobrovoljaca iz sela Bojne i okolice i zato je zovu Bojanska četa.  Unatoč  tom  svojem  nazivu,  ovako  na prvi pogled, ne djeluje baš bojno i bojovno. Ali čovjek  se  na  prvi  pogled  može,  naravno,  i  prevariti.  Četa  ima  oko  šezdeset  boraca,  većinom  sredovječnih  brkajlija,  no  ima  tu  i  mlađih  ljudi.  Osim  nekoliko  vojničkih  pušaka,  većinom  starih  austrijskih  manliherica,  koje  imaju  vodnici  i  desetari,  sve  ostalo  naoružanje  jesu  lovačke  puške,  jednocijevke  i  dvocijevke.  Ali  zato  četa  ima  top.  Nije  to  baš  pravi  top,  nego  neka  čudnovata  izmišljotina  napravljena  od  obične  gvozdene  cijevi  koja  je  usađena  u  drveni  stalak.  Stalak  ima  na  prednjem  kraju  dvije  noge.  Top  se  postavi  na  vatreni  položaj,  topnik  zapali kudjelju i onda ... Što bude da bude! Kažu da se toga topa boji i onaj tko puca i onaj na  kojega se puca. Težak je dvadeset kilograma i svi ga borci, pa i politkomesar čete, naizmjence  nose  na  leđima.  Komandir  čete  jedini  ne  nosi  top.  On  ide  pokraj  četne  kolone,  lagan  poput

ptice, i jede jabuke. Želim mu dobar tek! Zanimljivo, to sam opazio tek onda kad je na mene  došao  red  da  teglim,  a  to  se  dogodilo  prvi  put  upravo  na  najnezgodnijem  mjestu.  Išli  smo  iz  Bojne u Žirovac i prelazili strmu planinu Previju, koja se ispriječila između ta dva sela.  Sad  još  nekoliko  riječi  o  uniformama  mojih  novih  drugova.  Zapravo,  riječ  uniforma  je  pogrešna,  jer  o  nekoj  uniformnosti  naše  čete  u  odijevanju  nema  ni  govora.  Borci  pokazuju  zadivljujući  ukus  i  smisao  za  kicošenje.  Na  njima  se  mogu  vidjeti  svi  mogući  primjerci  vojničkih  i  civilnih  odijela,  a  osobito  kapa,  koje  su  prije  pripadale  tko  zna  kakvim  sve  vojničkim  i  poluvojničkim  formacijama  ili  pak  vatrogascima,  financima,  seoskim  pandurima  i  sličnom  ljudskom  soju.  Šubare  nose  samo  oni  koji  se  još  nisu  domogli  kakve  telerice.  U  najvećoj  su  modi  telerice  nakrivljene  tako  da  ispod  njih  viri  obilnija  čupa  kose.  Neki,  uglavnom  starješine,  imaju  i  troroge  partizanske  kape,  obično  predimenzioniranih  rogova,  onako  po  ovdašnjem  ukusu.  Ja  sam  tu  kolekciju  kapa  upotpunio  tamnoplavom  šildkapom  s  naušnjacima,  koja  kod  mojih  suboraca  nije  pobudila  nikakav  vidljiv  interes.  Ipak  ima  nešto  zajedničko na svim tim šubarama, partizankama, telericama i drugim pokrivalima — na svima  su prišivene crvene petokrake zvijezde.  Vrlo sam umoran i bole me noge. Tko mi je kriv, zašto ne znam jahati!  Ovdje  nema  pravog  duhana  ni  za  lijek.  Puši  se  suho  hrastovo  i  bukovo  lišće,  štavalj  i  čaj.  Blago  onom  tko  ima  drveni  cigaršpic.  Može  ga  žvaljiti  do  mile  volje,  a  može  i  nastrugati  s  njega  žute  naslage  nikotina  i  smotati  u  kakve  stare  novine.  Ipak  miriše  na  duhan!  Puši  se  i  cimuljika,  korijen  duhana.  Izgleda  kao  hren,  i  nariba  se  kao  hren,  ili  se  sitno  isjecka  i  onda  zavije  u  papir  i  puši.  Gdje  ima  cimuljike,  moralo  bi  biti  i  duhana!  Ali  jest!  Cimuljike  ima,  a  duhana nema.  Kada  dulje  vremena  ne  pušiš  pravi  duhan,  nego  se  zavaravaš  kojekakvim  surogatima,  možeš  ga nanjušiti na kilometar. To je dragocjeno svojstvo strastvenih pušača. I to nije običan miris!  To  je  miomiris.  Miriše  kao  najmirisnija  ruža,  i  još  ljepše  .  .  .  Iako  pušim  već  više  od  deset  godina,  tek  sam  danas  otkrio  da  imam  tu  osobitu  sposobnost  pušača.  Evo  kako  je  to  bilo:  Odjednom  osjetih  da  mi  lahor  donosi  blaženi,  opojni  miris  duhana.  »Nije  to  miris  običnog  duhana«,  pomislim  duboko  izdišući  zrak.  »To  mora  biti  neki  osobito  fin  duhan  kakva  još  nisam  pušio!«  Naprosto  sam  se  od  zraka  opio.  Uputim  se,  kao  začaran,  u  smjeru  odakle  je  lahor  donosio  divni  opojni  miris.  Njuškao  sam  visoko  kao  dobar  lovački  pas  i  tako,  poslije  više  od  kilometar  puta  kroz selo, dospio do skupine partizana okupljenih oko čovjeka koji je  prodavao  prave  pravcate  »Drava«  cigarete.  »Nije  moguće  da  su  'Drave'  sada  tako  dobre  kakvoće  i  da  šire  tako  slavan  miris«,  pomislim  i  laktovima  se  uguram  u  gomilu.  Zapala  me  cijela kutija od dvadeset komada.  Radujem  se  što  ću  noćas  mirno  ležati,  otvorenih  očiju  u  mraku;  pušit  ću  i  razmišljati.  Sve  češće  razmišljam  o  svojem  prijašnjem  životu  i  o  bliskim  ljudima.  Ovdje  sam  stekao  mnogo  novih znanaca i drugova, ali pravi moji prijatelji i ljudi koje volim daleko su. Teško mi je bez  njih.  Još  uvijek  se  nisam  privikao  novoj  sredini.  Vjerujem  da  tu  svoju  tugu  dobro  i  vješto  skrivam!  Javio  mi  se  Moša  iz  bolnice.  Njemu  je  dobro,  ostat  će  živ.  Ali  nikada  neće  biti  u  prvoj bojnoj liniji...  Ovdje  čovjek  nikada  nije  sam,  a  zapravo  je  uvijek  sam.  Samoća  mi  je  potrebna  da  mogu  mirno  i  nesmetano  razmišljati  o  ljudima  koje  volim  i  bez  kojih  mi  je  teško.  Za  to  je  noć  najbolja. Osamiš se u mislima i sjećanjima i opijaš se dimom i tugom.

Prvi dojmovi  Četa  je  zauzela  položaje  nasuprot  ustašama  iz  susjednih  muslimanskih  sela.  Granični  predio  između  srpskog  i  muslimanskog  stanovništva  zovu  ovdje  »Suva  međa«.  Muslimani,  koje  svi  Bojančani nazivaju  Turcima,  dobro  su  naoružani i sada, pošto su Srbi stavljeni izvan zakona,  zalijeću se u ova sela u pljačku i pokolj. Na položajima se pomalo puškara i dosadno je; ništa  se ne događa. Najbolji strijelci u našoj četi su Milan Vrpoljac i Rade Bijelić­Brko. 2  Obojica su  sredovječni  ljudi.  Imaju  manliherice  i  od  njih  se  očekuje  da  pogode  Turčina  i  na  kilometar  udaljenosti !  Odjednom  se  nekakav  odrpanac  s  »turske«  strane  odvojio  i  trkom  zaletio  prema  našim  položajima. Njegovi su ga štitili žešćom vatrom iz pušaka i jednog puškomitraljeza.  »Ide krasti komušinu!« reče mi Brko, moj dobrovoljni partizanski instruktor.  Zaista, na polju, između njihova i našeg položaja, bilo je snopova mokre trule komušine. Polje  se  smatralo  ničijom  zemljom  i  komušina  se  mogla  pospremiti  samo  pod  cijenu  smrtne  opasnosti.  Da  li  je  otimanje  komušine  stvar  viteštva  i  odvažnosti,  ili  je  za  njih  tako  dragocjena, nisam još uspio ustanoviti.  Kad  se  odrpanac  primaknuo  žuđenom  kupu,  koji  od  našega  položaja  nije bio udaljen više od  kojih  stotinu  metara,  Brko  i  Milan  zapucaju.  Pucali  su  i  ostali,  to  jest  samo  oni  koji  imaju  karabine. Lovačka puška ne nosi tako daleko. Nisu ga pogodili. Ustaški meci fijukali su nisko  iznad  naših  glava  ili  se  zabadali  oko  nas  u  snijeg  i,  taleći  ga,  cvrčali  kao  uštipci  na  vreloj  masti.  Nije  bilo  lako  podići  glavu  i  pozorno  nišaniti.  Čovjek  je  stigao  do  komušine,  uprtio  dobar naramak i zečjim trkom odmaglio nazad svojima.  Spustio se sumrak i čarka prestade. Ujutro ćemo opet na isti položaj.  »Tako  to  ide  iz  dana  u  dan«,  reče  mi  Brko.  »Da  ne držimo taj položaj, zalijetali bi nam se u  sela na pljačku i pokolj. Divljač je to, opaka«, zaključi.  »A komušina?« upitam.  »Eh, komušina! Kradu je svaki dan. To im je kao neki njihov sport. Možda se i klade. Desi se  da ustrijelimo ponekog. Ne uteče uvijek kao danas . . . Zna biti veselije. Dovikuju oni nama i  mi njima. Danas su bili mučaljivi.«  »A što vičete?«  »Naš  komandir  zove  se  Rara,  a  njihov  Zara.  Oni  viču  »Bolji  Zara  nego  Rara«,  a  mi:  »Bolji  Rara nego Žara« . . . i psujemo se ... Šta bi drugo?«  Kakvo  zadovoljstvo  strijeljati  odrpance  iz  susjednih  sela,  koji  se  zalijeću  po  trulu  komušinu  tko  zna  iz  kojih  razloga!  Sva  sreća  što  nemam  karabina,  a  moj  preklopni  štuc  broj  16  nosi  samo  četrdeset  koraka!  Bojanska  četa  je  sastavljena  od  sirovih  momaka.  Njih  očito  ne  more  slične brige. Oni štite svoja sela od pljačke i pokolja i svakog naoružanog ustašu, kad im stupi  na nišan, gađaju.  2 

Milan Vrpoljac i Rade Bijelić­Brko poginuli su u NOB­i.

Pada  hladna  veljačka  kiša.  Poljana  je  prekrivena  prljavim,  razgaženim  snijegom.  Četa  je  postrojena pokraj blatna, raskvašenog puta. Nasuprot su seljaci — muškarci, žene i djeca. Ima  ih  nekoliko  stotina.  U  sredini  je  špijun,  pokraj  njega  dva  borca  s  puškama  o  ramenu.  To  su  sprovodnici.  Špijun  je  sredovječan  čovjek,  visok,  mršav,  opuštenih  brkova  svijetloprljave  boje.  Sirotinjski  je  odjeven;  u kratkom otrcanom kaputu i starim hlačama sa zakrpama. Ruke  su mu debelim lancem vezane na leđima. Lice mu je sivo od straha.  Komesar  je  izišao  iz  stroja.  Opisao  je  špijunovu  krivicu  i  zatražio  smrtnu  kaznu.  Svi  su  povikali: Smrt!  Vodnik  je  vojničkim  korakom  prišao  špijunu,  odrješitim  i  vičnim  zahvatom  trgnuo  veliki  pištolj iz kožnog toka o pojasu, sigurnom rukom nanišanio iz blizine i opalio.  Pogodio  ga  je  točno  u  zatiljak.  Najprije  mu  naglo  klecnuše  noge  u  koljenima.  Tako  je  časak  ostao  u  polučučećem  stavu.  Onda  se  zaljuljao  prema  naprijed,  pa  prema  nazad,  i  sasvim  se  izvrnuo na leda.  Narod se počeo razilaziti. Komandir je poveo četu u bazu . . .  »Je li čovjek, kada ga strijeljaju, uvijek pada na leđa?« upitam Brku, koji mi je najdraži u četi.  »Uvijek, ako ga pogodiš u zatiljak«, odgovori on znalački.  »Jesi li ti već koga strijeljao?«  »Događalo se ... i ti ćeš«, reče osvjedočeno.  »Za lakše slučajeve treba dobro izbatinati, a za teže strijeljati.«  »Kakvi su to lakši slučajevi?«  »Pa to, kad odu u uporište trgovati ... i tako. Uhvate ih ustaše i ispituju o nama.«  »Što mogu saznati a što već ne znaju?«  »Gle  vraga!  Što  mogu  saznati!?  Saznaju  za  zemunice  s  hranom,  za  članove  odbora  i  za  partizanske familije . . . svašta.«  »I takve, kažeš, treba batinati?«  »Takve  koji  izdaju  treba  ubiti,  a  sve  bez  razlike  koji  odlaze  u  varoš  i  mešetare  s  ustašama  treba  batinati.  Prije  se  batinalo,  više  ne  smijemo.  Zabranjeno  je  od  štaba.  Sad  ti  je  i  kod  nas  sve  po  propisima  kao  u  pravoj  vojsci.  Da  se  mene  pita,  ja  bih  uveo  batinanje.  Lijepo  ga  naguziš  i  raspališ  mu  deset  do  pedeset  čvrstih  dobrim  prutom,  već  prema  krivici.  Može  Čovjek podnijeti i preko sto batina.«  »I?«  »Šta, i? Ništa! Strese se, pogladi se pozadi i ode sretan što nije gore prošao.«

»Da, mogao je i gore proći«, složim se ...  Neće  mi  biti  lako  medu  Bojančanima.  Zasad  sam  još  regrut  i  zelembać,  i  najinteligentnije  je  da  šutim  i  promatram.  Inače  bi  se  moglo  dogoditi  da  i  meni  raspale  deset  do  pedeset  vrućih  čvrstim  prutom,  već  prema  krivici.  Uostalom,  čovjek,  pogotovo  ako  je  mlad  i  ako  dolazi  iz  grada,  mora  biti  pripravan  da  se  u  ovakvim  prilikama  otarasi  romantične  popudbine  i  prilagodi se realnom životu . . .  Stigla  je  moja  partijska  karakteristika.  Odmah  je  sazvan  sastanak,  izabrali su me za sekretara  ćelije.  To  je  moja  prva  partijska funkcija. U našoj Četi su četiri člana i dva kandidata Partije.  Skojevaca  nema.  Članovi  su:  Adam  Mraković,  komesar;  Milan  Sužnjević­Čiko,  delegat;  Milan Jednak 3 , vodnik, i ja. Kandidati su: Rade Grmuša, komandir; i Ivan Žic, borac.  Drugoga dana prekomandiran je Adam Mraković na dužnost komesara u neku drugu četu. Na  njegovo  mjesto,  za  komesara  naše  čete,  postavljen  je  Milan  Sužnjević,  a  za  političkog  delegata  Prvog  voda  postavili  su  mene.  Avanzirao  jesam,  ali  poštene  se  puške  domogao  nisam.  Novi  komesar  dao  mi  je  neke  političke  materijale  i  darovao  mi  svoju kožnu torbicu u  kojoj  ću  ih  čuvati.  Među  njima  nalaze  se  i  »Dvanaest  uslova  boljševizacije«,  koji  se  proučavaju  na  svim  partijskim  sastancima. Odmah su me počeli zvati »druže politički!« Tako  je  ovdje  uobičajeno.  Dosad  me  nisu  zvali  nikako.  Prezime  mi  teško  izgovaraju,  a  za  ime  se  nisu  interesirali  .  .  .  Preklopni  štuc  broj  16  opasno  mi  kvari  ugled.  Sreća  što  sam  iz  Zagreba  donio pištolj. Pištolj je u Bojanskoj četi rijetkost.  Adam Mraković se iste večeri oprostio. Ponosan je što su ga postavili za političkog komesara  Prve  čete  1.  bataljona.  To  je  najbolja  četa  u  Odredu.  Naša  Bojanska  četa  još  je  mlada  i  loše  naoružana.  Ne  uživa  osobit  ugled.  On  odlazi,  a  mi  ostajemo  da  i  dalje  puškaramo  oko  trule  komušine na ničijoj zemlji. 

3 

Milan Jednak poginuo je u NOB­i.

Vrnograč  Bila  su  dva  muslimana  s  karabinima.  Naišli  su  na  našu  zasjedu.  Jedan  je  ubijen,  drugi  zarobljen. To znači da se četa domogla dvaju pravih vojničkih karabina­Mausera.  Ubijeni  se  zvao  Suljica,  zarobljeni  se  zove  Meho.  Kakav  je  bio  Suljica,  ne  znam.  Kažu  da  je  bio  koljač,  i  vjerojatno  je  doista  bio  koljač.  Ali  Meho  nije  koljač.  Ostao  je  živ  i  mogao  je  objasniti da nije koljač.  Prije  četrnaest  dana  vratio  se  iz  njemačkog zarobljeništva. Dali su mu pušku. U njegovu selu  svi  su  imali  puške.  I  tako  je  opet  dopao  zarobljeništva,  ovaj  put  partizanskog.  Možda  je  to  dobro za njega! Tko zna što bi bilo da je ostao kod svojih!? Postao bi koljač, što bi drugo!  Razgovaram  s  njim  već  nekoliko  dana.  Kaže  da  će  ostati  u  partizanima,  ako  ga  hoćemo  primiti. Učim ga partizansku abecedu:  Crvena  petokraka  zvijezda  je  simbol  bratstva  i  ljubavi  svih  naroda  na  svih  pet  kontinenata.  Crvena  boja  znači  ljubav,  a  pet  krakova  predstavljaju  pet  kontinenata.  Imam  muke  da  mu  objasnim  što  su  kontinenti.  Bio  je  u  Austriji,  u  zarobljeništvu,  pa  neprestano  brka  Austriju  i  Australiju.  Jadni Meho! Kaže da su Suljica i on išli kupovati rakiju. Puške su nosili jer se u njih od oružja  nikad  i  ne  rastaju.  Odjednom  je,  veli,  raspalilo  po  njima.  Njega  nije  pogodilo,  a  Suljicu  je  preklalo,  točno  pod  grlom.  Raspalilo,  pogodilo,  preklalo!  Tako  se  to  kaže  u  narodu.  Nešto  neodređeno, kao neko elementarno zlo.  Meho  ima  fes,  a  takva  kapa  nije  ovdje  naročito  omiljela.  Htio  mi  je  ugoditi  pa  je  od  neke  seoske djevojke zatražio da mu napravi crvenu petokraku zvijezdu, ali ona ga je otjerala. Nije  se  uvrijedio  ni  demoralizirao.  Zamolio  je  drugu  djevojku,  i  ta  mu  je  učinila  po  želji.  Tako  se  preda mnom pojavio s petokrakom, a ja je nisam ni opazio. Fes crven, petokraka crvena, pa se  jedva i opaža.  »Što  vrijedi  više,  zaplijenjena  puška  ili  dobiven  čovjek?«  upitao  sam  svog  druga  Brku  slavodobitno.  »Puška«, odgovori on ne trepnuvši okom . . .  Oni  odrpanci  koji  pod  prijetnjom  smrti  otimaju  gnjilu  kukuruzovinu  sa  zapuštenih  polja  jesu  iz  Vrnograča  i  okolnih  sela.  Smatraju  ih  divljim  i  opasnim  borcima.  O  njima  postoji  izreka:  »Kad ga goniš, nećeš ga stići; kad te goni, nećeš uteći!« Prebacuju se s visa na vis; ne vidiš ih  i ne znaš odakle vreba smrt. Noćas krećemo na Vrnograč.  Napadaju Kordunaši. Naša je četa u zasjedi.  Kolona  je  dugo  marširala  po  snijegu  i  blatu;  cijeli  dan.  Treba  stići  iz  daljine  i  iznenada,  da  neprijatelj ne opazi koncentraciju.  Stigli smo u noć i zauzeli rub rijetke, gole šume.  Imam tremu. To je moja prva partizanska akcija. Ali umor i pospanost su nadvladali ... Da mi  je  spavati  i  spavati,  makar  i  u  ovoj  bljuzgavici.  Svi  su  polijegali  na  položaju.  Vodnici  i

desetari  su  nas  raspoređivali,  i  kako  je  tko  raspoređen,  tako  bi  onoga  časa  legao  u  snijeg  i  blato, zagrlio pušku ­ i zaspao. Takav je partizanski život.  Zapucali su uskoro. Ne na našem položaju, nego negdje po visovima i glavicama naokolo. Ne  znamo što se događa. Ni komandir i komesar ne znaju. Samo nagađaju.  Opće je mišljenje da su to Kordunaši naišli na »turske« zasjede pa puškaraju jedni i drugi.  »Ne pucaj!« tiho se od čovjeka do čovjeka prenosi zapovijed komandira.  »Tko  opali  prije  moga  naređenja,  ubit  ću  ga!«  zaprijeti  Mile  Jamar 4 ,  moj  desetar.  »Treba  ih  pustiti blizu, na dvadeset metara ... i da se pritajite kao da vas je zemlja progutala.«  »Dum!!!« zaori za nama i neko čudno šušketanje preleti visoko iznad nas.  »Tuku nas bacačem«, izjavi Brko znalački.  »Tobdžija, majku ti mangupsku!« izdere se komandir i odjuri nazad na topovski položaj.  »To je opalio naš top!« reče Jamar. »Opet je pokvario čitav plan, majku mu i tom topu.«  »A ja sam mislio da je turski bacač«, reče Brko pokajnički.  Napadači  su  se  umirili.  Prestali  su  se  prebacivati.  Mirovali  su  čas­dva,  a  onda  pucnjava  ponovno poče.  »Sad  možemo  i  mi«,  dopusti  Jamar.  »I  onako  nas  je  top  otkrio.  Turci  sad  neće  naprijed  ni  koraka. Boje se oni topa! Nisu ga vidjeli izbliza, pa se boje.«  Opet su meci zapucketali nad nama.  »Ovih što pucketaju se ne boj«, pouči me Brko.  »Onu koja te pogodi ne čuješ!«  »To  su  dumarice.  Čuj  kako  se  rasprskavaju  u  zraku.  Kad  takva  pogodi,  napravi  rupu  kao  dječja glava«, upozori me.  »Nisu  to  nikakve  dumarice«,  objasni  Jamar.  »To  metak  prolazi  kroz  zrakoprazan  prostor  pa  pucketa«, nadoda važno.  Jamar  je  u  bivšoj  vojsci  bio  kaplar.  Sad  je  stajao  iza  bukve  i  pozorno  nišanio  na  nekog  »Turčina« kojemu se iza stabla vidio samo tur.  »Dumarice su«, šapne mi Brko. »Slušaj ti mene!« . . . Jamar opali i promaši. Metak se zabio u  snijeg nekoliko metara od »Turčinova« zaklona. »Turčin« se skloni sasvim.  Poslije Jamara zapucaju i ostali. 

4 

Mile Jamar poginuo je u NOB­i.

»Samo oni koji imaju karabine«, derao se komesar.  Lovačke puške ne nose dalje od četrdesetak metara.  Ipak,  pucali  su  i  štucevi.  Pokušam  i  ja.  Moram  valjda  u  prvoj  borbi  opaliti  pušku,  makar  i  u  prazno, da smirim savjest. Uzalud, moj preklopni štuc broj 16 nije htio opaliti.  »Neće«, potužim se Brki.  »Kad je vlažno vrijeme, obično neće. Probaj s drugim patronom«, predloži mi.  Izvadim vlažnu patronu iz puške i uguram drugu. I ta je bila vlažna, ali je opalila. Grunula je  kao top.  »Za  zasjedu,  kad  naiđu  blizu,  bolja  je  od  karabina«,  utješi  me  Brko.  »Kad  ga  sastaviš  iz  nje,  nikakvi ga doktori neće zakrpati.«  U  Vrnograču  je  vatra  bivala  sve  jača  .  .  .  Kod  nas  se  opet  smirivalo.  Drhturimo  umorni  i  pospani.  Držim  svoj  štuc  prozeblim,  odrvenjelim  rukama  i  zapravo  sam  tom  prvom  akcijom  gorko razočaran. Očekivao sam da će biti drukčije, uzbudljivije.  Bit će da ta naša četa nije bogzna kakva, kad joj daju takve zadatke ­ mislio sam.  »Mobiliši  Hairo,  mobiliši  Ćazim  i  Bužim  i  Podzvizd  i  Kladušu«,  derali  su  se  »Turci«  s  brda  na brdo.  »To oni plaše«, objasni Brko. »Znamo mi to ... Trebalo bi ih topom.«  Top  je  ponovno  opalio  poslije  pola  sata.  Toliko  je  trebalo  da  se  obave  potrebne  predradnje.  Kamo je granata odlutala, nije se moglo ustanoviti.  Podvečer smo se povukli u Glinicu. To je naša baza.  Napad  je  svršio  tragično.  Kordunaši  su  prodrli  u  Vrnograč,  ali  tamo  nije  bilo  nijednog  naoružanog  čovjeka.  Bule  su  ih  napadale  vilama  i  vrelom  vodom, kao u srednjem vijeku. Ali  oružanih  neprijatelja  nije  bilo.  Onda  je  odjednom  počelo  puškaranje  s  okolnih  visova  i  neprestano  se  pojačavalo.  (To  je  bilo  ono  puškaranje  koje se čulo na našem položaju tek što  smo stigli). Napadao je nevidljiv neprijatelj. Sa svih strana i iz sve veće blizine.  Neki  su  se  uspjeli  spasiti  iz  obruča.  Ostala  je  Malička  desetina.  Njih  desetoricu  uspjeli  su  opkoliti  i  pobiti  sve  do  jednoga.  Kordunaši  su  tako  izgubili  deset  dobrih  boraca,  devet  karabina i jedan puškomitraljez.  Meho  je  bio  s  nama.  Doduše bez oružja, ali bio je. Bio je i nije utekao. Da je htio, možda je  mogao uteći. Njegovi nisu bili daleko. Bivši njegovi. Za vrijeme borbe naši ga nisu baš stalno  držali  na  oku.  Sad  već  i  ostali  u  četi  vjeruju  da  neće  dezertirati.  Zna  da  crvena  petokraka  zvijezda znači bratstvo i ljubav sviju ljudi na svih pet kontinenata!

Oproštaj sa Bojanskom četom  Partizanski  su  oproštaji  česti;  sa  živima  i  mrtvima.  O  čovjeku  koji  ode  ili  pogine  govori  se  tako dugo dok opet ne ode ili ne pogine neki drugi čovjek.  Čarles  me  je  doveo  u  Četu,  on  će  me  i  odvesti  u  drugu  četu.  Poznaje  sve  puteve  i  prolaze,  prave i poprečne, sve štabove i sve komandire.  Žalosne je vijesti danas donio Čarles. Poginuo je Adam Mraković. Samo je petnaest dana bio  na  novoj  dužnosti.  Prva  četa  je  stalno  u  borbama,  u  njoj  se  gine  češće  nego  u  našoj  četi.  U  našoj, Bojanskoj četi, zapravo se i ne gine. Otkako sam ovdje nitko još nije poginuo.  Adam  je  bio  moj  prvi  komesar.  Dao  mi  je  prve  pouke  da  se  lakše  i  bolje  snađem  u  novoj  sredini. Rukovodio je sastankom ćelije kad su me izabrali za sekretara. Pred očima mi je slika  kako  je  pojahao  konja,  lako  i  vješto,  i  radosno  pošao  u  prekomandu.  On  se iskreno radovao  što ide u Prvu četu . . . Kao da je odjahao u smrt.  S  viješću  o  pogibiji  Adama  Mrakovića  Čarles  je  donio  i  zapovijed  štaba  kojom  se  ja  određujem na njegovo mjesto, na mjesto komesara Prve čete.  Uvijek  mi  se  činilo  da  se  nisam  saživio  s  novim  drugovima  za  ovih  mjesec  dana.  Sada,  kad  odlazim,  opažam  da  sam  se  privikao  na  njih  i  da  mi  je  žao  otići.  Možda  je  i  njima  žao  za  mnom!  Za  jednog  sam  siguran  da  mu  je  žao.  To  je  Meho.  On  ostaje.  Više  nije  samo  zarobljenik,  nego  napola  zarobljenik  napola  partizan.  Ne  mili  mi  se  ponovno  prilagođavati  novim  ljudima  i  novoj  sredini.  A  imam  i tremu. U Prvoj četi su sami prokušani ratnici. Svaki  ima za sobom mnogo okršaja s neprijateljem. Kakav ću ja njima biti komesar!? Bit ću im đak,  a  ne  komesar.  Samo  ako  budu  imali  sa  mnom  strpljenja!  Nije  lako  gradskom  čovjeku  među  ovim  seljačkim  momcima.  Jer  oni  poznaju  svaki  grm  i  svaki  puteljak.  Ratuju u svojem kraju.  Ne  treba  im  ni  specijalka  ni  kompas.  A  ja  moram  gledati  s  koje  strane  na  stablu  raste  mahovina  da  pogodim  gdje  je  sjever.  Tako  su  me  naučili.  Ako  nema  mahovine,  nema  ni  sjevera.  Idem. Čarles požuruje. Ima dva dana hoda do Prve čete.

Gigčeva četa  ožujak – kolovoz 1942.  Zalutali metak  Čarles  me  doveo  u  času  kad  je  počinjala  borba.  Četa  je  zaposjela  Lušćane,  selo  na  brdskoj  kosi, a ustaše su nadirali frontalno s ravnica. Moglo ih je biti do stotinu.  Pomiješam  se  među  partizane  koji  su  hvatali  zaklone  i  pripucavali  na  ustaški  streljački  lanac.  Ustaše  su  se  prebacivali  pojedinačno  i  u  grupicama,  hvatajući  zaklone.  Nisu  bili  daleko,  najviše do tri stotine metara. Dobro se mogla raspoznati svijetlo­zelena ustaška odora, pa čak i  metalno U kako svjetluca na njihovim kapama.  »Koji si ti?« iskesi se na mene mršavi dugonja s licem stare žene.  »To je novi komesar«, odgovori Čarles važno.  »Gle vraga, a 'di mu je puška?«  »On dolazi iz Bojanske«, objasni Čarles indirektno.  »Aha«, reče dugonja s razumijevanjem.  »Iz Bojanske. Tamo su štucovi i duplice. Zašto nis', komesaru, donije štuc da idemo u lov na  zecove!?«  naceri  se  i  pokaže  bezube  desni  ...  »I  bivši  komesar  je  doš'o  iz  Bojanske«,  prisjeti  se,  »taj  je  ima' karabin . . . Gine se kod nas, moj druže! On je bio treći za mjesec dana, i još  pet ranjenih.«  »Jovaneee! Je l' ti žao Srbijeeee, ti majku vlašku!« začuje se s ustaških položaja.  »Jes' čuo kako riče ka vo«, reče dugonja i odmah se i sam iz petnih žila prodere:  »Otkrij se, ... te Pavelić, da ti Jovan pokaže kako gađaaa!« Nanišani pažljivo i opali.  »Daleko je, majku mu!« hukne nezadovoljno i opet se prodere:  »Je t vruća?« . . .  »Nisam  ja  Jovan.  Ja  sam  Nikola  Demić  iz  Bijelih  Voda,  kotar Glina«, predstavi se i pruži mi  ruku. »Oni sve nas zovu Jovani i neslani Jovani. Nemamo dovoljno soli.«  »Jučer,  kod  Bukvika,  Markeza  je  skin'o  jednog  na  dvi  'iljade  metara  daljine,  mitraljesca«,  pohvali se.  »Oš '  čizama! Oš' soli! Oš' municije, Jovaneee!!! Ohoj!!!«, javi se isti glas s druge strane. Gust  rafal iz puškomitraljeza poškropi položaj i oko nas sitno kao ose zapsiču zrna: psik, psik, psik.  »Pričuvaj se ti, komesare!« opomene me Nikola.  »Odakle si?« upita me.

»Iz Zagreba«, odgovorim.  »Aha,  Hrvat,  je  li?  Pazi  da  ne  pogineš  vode  od  svojih!  .  .  .  Šalim  se.  Ima  u  našoj  četi  dosta  Hrvata.  Ima  i  jedan  Švaba,  delegat  Prvog  voda.  Ime  mu  je  Ferdo,  a  prezime  mu  vrag  ne  bi  izgovorio.«  »Moje je prezime Šibl, a ime Ivan«, predstavim se.  »Šiblin, kažeš, e to je već lakše, više je po naški.«  »Cijeli dan ganjamo se oko pruge i ništa«, potuži se dugonja.  »Nit' mogu oni šta nama, nit' mi njima. A jučer smo mogli kod Vla'ovića (Vlahovića). Nije da  komandir, boja' se gubitaka.«  Mrači  se.  Sunce  zalazi  i  ustaše  se  stanu  povlačiti  u  najbliže  uporište.  Ne  vole  noćnu  borbu.  Četa ih ispraća pokojim rafalom, onako reda radi. Noć je partizansko carstvo.  Čini se da je okršaj završio bez rezultata, neodlučeno. Što je kod ustaša, ne zna se. Četa ima  samo  jednog  ranjenika.  Komandirov  kurir,  petnaestogodišnji  dečko,  zavukao  se  među  ovce  koje  su  pasle  s  druge  strane  sela,  iza  dva  reda  kuća.  Legao  je  usred  stada  na  trbuh  da  ga  slučajno ne pogodi kakav zalutali metak. Ipak, suđeno ga je zrno pronašlo. Probilo je dva reda  drvenih  seoskih  kuća,  prošlo  između  ovaca  ne  dotakavši  nijedne  i  pogodilo  dječaka  u  stražnjicu. Biti ranjen općenito nije dobro, ali kad si već ranjen, najbolje je u debelo meso.  Sad  svi  borci  komentiraju  slučaj.  Čude  se  i  smiju  kako  je  to  maloga  snašlo  između  ovaca  i  kako se to zgodno dogodilo.  Čarles  me  poveo  do  komandira  Čete  Petra  Krnjaića.  Upoznali  smo  se.  On  je  vrlo  upadljiv  čovjek.  Vidio  sam  ga  onog  dana  u  Velikom  Gradcu  kad  su  pokapali  poginula  partizana.  Zapovijedao  je  počasnom  četom  na  pogrebu.  Bila  je  to  ova  ista  četa  u  kojoj  sam  sada  komesar.  Krnjaić  je  čovjek  srednje  visine,  može  mu  biti  oko  trideset  godina.  Odjeven  je  kicoški.  Nosi  plavu  avijatičarsku  odoru,  uske  naborane  čizme  i  kacigu.  Utegnut  je  i,  osim  revolvera  i  bombe,  preko  ramena  i  opasača  vise  mu  sve  moguće  kožne  torbice  i  futrole  sa  specijalkama,  kompasom  i  kojekakvim  potrebnim  i  nepotrebnim  ratničkim  predmetima.  Crne  naočale  skrivaju  mu  pogled,  i  nikako  ne  mogu  ocijeniti  kakav  je  čovjek.  U  razgovoru  je  simpatičan  i  primio  me  srdačno.  Odmah  mi  je  ispričao  sve  o  sebi.  Prije  rata  bio  je  trgovac  u  obližnjem  Mačkovu  selu.  Svršio  je  šestomjesečni  četnički  kurs  u  Mariboru.  Pokazao  mi  je  četničku  kamu  s  mrtvačkom  glavom.  Nosi  je  uvijek  u  sari  čizme,  za  uspomenu.  On  više  nije  četnik.  Na  Baniji  uopće  nema  četnika.  Ovdje  je  ustanak  organizirala  i  podigla  partijska  organizacija  i  jedino  ona  ima  za  sobom  stanovništvo  ustaničkih  krajeva  i  oslobođenog  teritorija.  I  Petar Krnjaić primljen je u Partiju, već prošle godine. Uživa glas hrabra čovjeka i  izvanredno je vješt borac i komandir. Četa mu je najbolja u Odredu i najpopularnija na Baniji.

Uskrs u Peckom  Ustaše  su  počeli  piti  već  u  ranu  zoru.  Pili  su  vino  i  rakiju,  ali  više  rakiju,  jer  Pecko  nije  vinorodno  selo.  Pili  su  i  slavili  Uskrs.  Naučili  su  ih  da  ovo  nije  običan  Uskrs  kao  što  su  bili  predratni  Uskrsi.  Ovo  je  godišnjica  uskrsnuća  Nezavisne  Države  Hrvatske  i  stvar  je  providnosti  božje  što  se  datumi  tako  zgodno  poklapaju.  Ne  baš  točno  na  dan,  ali približno, i  red  je  da  se  oba  ta  Uskrsa,  i  onaj  božjeg  sina  i  boga  našeg  hrvatskog,  i  ovaj  poglavnikov,  proslave  zajedno.  A  to  nije  mala  stvar,  bogara  mu  živoga!  Još  Hrvatska  ni  propala!  Srbe  na  vrbe! Majku vam vlašku! Živio Poglavnik!  Pili  su  i  derali  se.  Piti  je  dobro  iz  više  razloga.  U  prvom  redu  prija  tijelu  i  duši.  U  utrobi  postaje ugodno toplo i krv brže kola žilama. Postaješ dobro raspoložen i osjećaš se hrabrim i  jakim,  nepobjedivim.  Ne  bojiš  se  čak  ni  partizana.  U  trijeznom  stanju ustaše iz Peckog bojali  su  se  partizana.  Susjedi  su  i  moraju  se  bojati.  A  imali  su  i  čega  da  se  boje.  Partizani  žive  u  šumi,  skaču  po  drveću  kao majmuni, imaju kopita i rogove, i, razumije se, repove. Jer kakav  bi to bio partizan ­ bez repa i rogova!?  Ima  u  Peckom  ljudi  koji  su  već  sreli  partizane  i  razgovarali  s  njima.  Čovjek  ide  poslom  u  šumu  i  namjeri  se  na  svakog  vraga!  Nisu  imali  baš  prave  rogove  i  repove  i  govorili  su  kao  ljudi,  ali  istina  je  da  nose  čudne  rogate  kape  kakve  ne  nosi  nijedna  poznata  vojska;  repove  vjerojatno  skrivaju  u  hlačama.  Velečasni  je  poslije  toga  na  propovijedi  rekao:  »Nose  kape  sa  tri roga i bore se protiv Boga!« a on valjda zna na čijoj je strani Bog.  Ali  danas  je  Uskrs,  hrvatski,  katolički,  i  sveto  je  ljudsko  pravo  opijati  se  na  takav  dan.  I  oni  piju  i  ne  boje  se  ni  repatih  ni  rogatih;  njih  dvadeset­šestorica,  u  »ganc  novim«,  žutozelenim  odorama  i  »ganc  novim«  svjetložutim  čizmama  (na  škrip)  i  kapama  s  velikim  dobro  isidoliranim  slovom  U,  s  karabinima,  bombama  i  bajunetama.  Malo  ih  je,  to  je  istina,  jer  partizana ima više, ali ustaše su vlast, a partizani su ipak samo šumski odmetnici i bezbožnici.  Vlast je uvijek bila jača od odmetnika i zelenog kadra, pak će nadjačati i sada.  Ustaški  stožer  u  Petrinji  bio  je  oprezniji  od  pripitih  peckovljanskih  ustaša.  Zato  je  u  Pecko  poslao  domobransku  satniju,  za  svaki  slučaj.  Ne  bi  bilo  zgodno  da  na  sam  Uskrs,  i  to  još na  ovakav dvostruki Uskrs, partizani provale u selo i naprave zbrku. Bila bi to bruka!  I  tako  se  već  rano  ujutro  pojavila  u  Peckom  nekakva  čemerna  domobranska  satnija.  Sve  su  domobranske  satnije  čemerne,  ali  ova  je  bila  čemernija  od  svih  koje  su  se  dosad  vidjele  u  ovome  kraju.  Vukla  se  kroz  seosku  ulicu,  u  koloni  po  jedan,  i  domobrani,  u  otrcanim  odorama,  traparali  su  umorno  i  nezainteresirano.  Samo  je  poručnik,  zapovjednik  satnije,  pokazivao neku skakutavu žustrinu, raspoređujući momke na položaj.  Mještani  su  provirivali  kroz  prozore  i  gledali  soldačiju,  jer  soldačija  je  za  njih  oduvijek  prvorazredna  atrakcija,  čak  i  ako  više  liči  na  hodočasnike  i  romare  Majke  Božje  Bistričke  nego  na  pravu  vojsku.  A  i  dobro  je  kad  ima  vojske  u  selu,  kakva  bila  da  bila;  osjećaju  se  sigurniji.  Dječurlija  je  ostavila  omiljeli  uskršnji  sport,  gađanje  pisanica  »sekserima«,  i  također  trčkarala oko satnije.  Samo su ustaše dalje pili i iz seoske birtije čula se pijana vika:  » Visoki je Trebević, na njem sjedi Pavelić,  vino pije, peče janjce, kolje Srbijance!«

Neće  se  valjda  osvrtati  na  pišljive  domobrane!?  Inače,  peckovljanski  ustaše  i  nisu  tako  krvožedni  kako  bi  se  moglo  zaključiti  po  pjesmama  koje  pjevaju.  Zapravo,  nisu  još  dospjeli  postati  krvožedni.  U  borbama  ne  sudjeluju  i  još  ih  petrinjski  naredbodavci  nisu upotrijebili ni  za kakav masovniji pokolj u okolnim srpskim selima. Kada dođe vrijeme, upotrijebit će i njih,  i  oni  će  postati  krvoločni  kao  i  svi  drugi.  Zasad  je  to  još  obično  busanje u prsa i samohvala,  pod utjecajem rakije.  Bit  će  da  je  ustaška  pjesma  o  Trebeviću  i  Paveliću,  janjcima  i  Srbijancima  nervirala  domobranskog zapovjednika. Poslao je po seoskog kneza (svako selo ima kneza), i kad je on  došao i ponizno skinuo klobuk, upitao ga je strogim glasom:  »Kakva se ono bagra dere u krčmi?«  Knez  se  najprije  duboko  pokloni,  zatim  se  uspravi,  isprsi  i  sastavi  pete,  kako  je  i  red,  te  odgovori:  »Pokorno javljam, gospodine poručnice, to su naši ustaše. Uskrs je pa malo slave!«  (Ovo »pokorno javljam« naučio je on još u austrougarskoj vojsci i sad mu je dobro došlo).  »Reci im da se prestanu derati ili ću ih uhititi«, naredi poručnik strogo. »Valjda ću ja tu pijanu  bagru osiguravati da može mirnije lokali!«  Knez smjerno požuri da izvrši nalog, ali se još brže vrati i reče:  »Pokorno javljam, izbacili su me. Pijani su!«  Poručnik  se  čas­dva  predomišljao.  Nešto  je  šaputao  s  dvojicom­trojicom  dočasnika.  Onda  je  izdvojio desetinu svojih domobrana i poveo ih u krčmu. S njima je krenuo i knez.  »Živjela hrvatska vojska!« dočeka ih pijana ustaška dobrodošlica. Klupe su privučene, čaše su  natočene  i  prijateljstvo  između  ustaša  i  domobrana  uspostavljeno  je  u  tren  oka.  Počasno  mjesto za stolom pripalo je mladom i strogom zapovjedniku satnije.  »Pijete? Ne bojite se odmetnika?« prigovorio je poručnik.  »Kakvi odmetnici, mater im njihovu! Pij, poručnice! Ne boj se dok te ustaša brani!« vikali su.  »Koliko vas ima u selu naoružanih?« interesirao se zapovjednik satnije.  »Dvadeset  i  šest,  dosta  za  svu  šumsku  bandu«,  odgovori  ustaša  s  rojničkim  zvjezdicama.  »I  svi smo ovdje. Ako se bojiš, pošalji svoje momke na osiguranje. Nama ne treba osiguranja.«  »Pa  dobro,«  reče  poručnik  hladnokrvno,  »kad  vam  ne  treba  osiguranja  i  kad  se  ne  bojite  nikoga, što će vam i puške. Odloži oružje!« drekne prijetećim glasom, munjevito trgne pištolj  i  uperi  ga  rojniku u grudi. Istodobno svi njegovi domobrani prebace puške na gotovs i upere  ih na ustaše.  Razoružali su ih, povezali im ruke na leđa, i poveli pred seosku crkvu.

»Skupi narod!« zapovjedi poručnik knezu. Ovaj požuri da izvrši nalog.  U  partizanima  sve  što  je  dobro  svršava  mitingom.  Sad  je  održan  prvi  miting  u  Peckom.  Na  njemu  su  bili  svi  mještani  bez  razlike,  uključujući  i  dvadesetoricu  vezanih  ustaša  koji  su  se  već  otrijeznili,  dva  voda  naše  čete,  i  novoosnovana  Banijska  proleterska  četa  na  čelu  s  komandirom  Nikolom  Demonjom.  Demonja  je  uspješno  odigrao  ulogu  domobranskog  poručnika,  zapovjednika  satnije.  Ja  sam  bio  samo  skromni  domobran.  Prevelik  šinjel  vukao  mi se po blatu i stalno sam se spoticao.  Ono  o  rogovima,  kopitima  i  repovima  nismo  im  spominjali.  Neuk  i  neupućen  svijet  kadar  je  povjerovati i u sasvim nevjerojatne budalaštine.  Govornici  su  se  redali  jedan  za  drugim.  Takav  je  u  nas  običaj.  Čak  je  i  mene  zapalo,  kao  novopečenog komesara. To je moj prvi javni nastup. Srećom imam dobru memoriju pa mogu  ponavljati sve što sam upamtio s mnogobrojnih prijašnjih zborova. Peckovljani su slušali i sve  manje strahovali od partizana.  Ustaše smo pustili na slobodu. Njihove »ganc nove« odore i »ganc nove« čizme i karabinke i  sve  ostalo,  osim  slova  U  s  kapa,  prešlo  je  u  naše  vlasništvo.  To  je  ratni  plijen.  Mi  partizani  nismo osjetljivi na vrstu i kroj odore. Prišijemo petokraku i svaka odora postaje partizanska.  »Dobro ti to vezeš, komesaru, 'ko bi reka'!« pohvali Nikola Demić moj prvi govor.  »Sad  si  se  domoga'  ustaškog  karabina  na  jeftin  način.  Ni  puška  nije  planula.  E,  jesu  to  pravi  budalaši, ti seoski kokošari!«

Pravi Banijci  Na Baniji se krađa konja i volova smatrala u neku ruku viteškim zanatom. Još se danas ovdje  prepričavaju duhoviti pothvati seoskih baraba, specijalista za takve otimačine. Ukradu volove,  navuku  im  na  papke  opanke,  i  to  naopako.  Odvedu  ih  u  jednom  smjeru,  te  za  sobom  ostave  trag  kao  da su ljudi u opancima, a ne volovi, otišli u suprotnom smjeru. Čuo sam još mnogo  sličnih priča o pothvatima tih duhovitih i dovitljivih momaka.  Kad se obijesni seoski đilkoši vraćaju kući s prela, nerijetko zapale usput nečiji štagalj, ili bar  sijeno  na  livadi,  da  im  svijetli  u  tamnoj noći. Nema na Baniji čovjeka koji nije bio pogorelac.  Kada  se  kome  zamjeriš,  zapali  ti  kuću  ili  sjenik,  već  prema  prilikama  i  mogućnostima.  Da  zovneš  u  pomoć  žandare,  ne  bi  bilo  pošteno  i  sva  bi  te  okolina  osudila,  a  osim  toga  sa  žandarima  je  bolje  nemati  posla.  Preostaje  ti  da  dobrom  susjedu  vratiš  istom  mjerom.  Predsjednik  narodnooslobodilačkog  odbora  u  Bojni,  Dušan  Ćeran,  dobar  je,  blag  i  razborit  čovjek; svi ga poštuju i vole. Upitao sam ga jednom da li je i on, prije rata, koji put pogorio.  »Pet puta«, odgovorio je i nasmijao se mojemu naivnom pitanju.  Tako je bilo prije rata. Sada su druga vremena i ljudi su zaokupljeni drugim brigama. Drukčije  se  živi.  Opasnost  od  istrebljenja  izbrisala  je  sve  stare  zadjevice.  Otimanjem  konja  i  volova,  paljenjem  kuća  i  čitavih  sela  počeli  su  se  baviti  ustaše  i  Nijemci.  To  je  sada  državna  politika  NDH. Kud god prođu, sela gore.  Unatoč  tim  predratnim  banijskim  običajima,  o  kojima  se  sada  govori  kao  o  dobrim  šalama,  Banijci  su  otvoreni,  iskreni  i  bistri  ljudi.  Zainteresirani  su  za  političke  događaje  i  znaju  logično  misliti  i  zaključivati.  S  njima  je  lako  raditi  i  uvelike  se  razlikuju  od  seljaka  koji  su  nekad bili kmetovi. Ovdje se protezala Vojna krajina i ljudi su ratovali protiv Turaka. Nikada  nisu  bili  kmetovi  ili  gospodski  sluge.  Navikli  su  vojničkom  i  ratničkom životu. Ljubav prema  oružju  nasljeduju  od  očeva  i  djedova  i  svi  žele  biti  junaci.  Izbjegavanje  borbe  i  kukavičluk  ovdje se smatraju najvećom sramotom.  Možda  griješim  i  možda  su  moja  opažanja  sasvim  površna,  ali  čini  mi  se  da  u  našoj  četi  ima  nekoliko  tipičnih  predstavnika  te  stare  Banije,  koji  nose  u  sebi  sve  vrline  i  mane  toga  po  tradiciji vojničkoga i ratničkoga kraja.  Markeza  je  najbolji  strijelac  čete.  Na  tri  stotine  metara  može  iz  vojničkog  karabina  pogoditi  metu veličine ljudske glave, točno u sredinu. Tako kažu, a da li je baš prava istina, trebalo bi  provjeriti.  Kad  ide  u  patrolu,  šulja  se  jarcima  i  uz  živice  i  uvijek  opazi neprijatelja prije nego  neprijatelj  njega.  Pravo  mu  je  ime  Markan,  Markeza  to  je  od  milja.  Ima  mu  oko  četrdeset  godina. Srednje je visine, prije visok nego nizak. Put mu je brončana. Ima snažan povijen nos.  Izgleda kao Indijanac. Prijazan je čovjek, u četi uživa velik ugled i vole ga.  Mile  P.  nosi  ogromnu  crnu  bradurinu.  Brade  su  kod  nas  partizana  velika  rijetkost,  zato  ta  njegova  carica  sviju  brada  zaslužuje  da  joj  posvetimo  nekoliko  redaka.  Brada  je  oznaka  četnika.  Oni  žale  za  kraljem  i  kraljevinom  te  se,  u  znak  žalosti,  prema  starim  običajima,  ne  briju  i  ne šišaju. Sve dlake na tijelu slobodno rastu i bujaju dok žalost ne mine. (Tvorac toga  starinskog  propisa  očito  je  smetnuo  s  uma  da  na  svijetu  osim  korisnih  kukaca,  kao  što  su  pčele,  živi  i  mnogo  štetnih  kukaca,  kao  što  su  uši  i  buhe,  kojima  neobično  pogoduje  bujno  raslinstvo  na  ljudskom  tijelu,  a  osobito  se  razmnožavaju  upravo  u  ratnim  prilikama  kad  su  i  žalosti najveće).

Mile  je,  dakle,  jedini  partizan  na  Baniji  koji  nosi  bradu.  Njegova  brada  stekla  je  u  četi  i  u  cijelom Odredu sva građanska i politička prava; ona je izuzetak. Uvjeren sam da egzistenciju i  ugled  zahvaljuje  svojoj  sasvim  osebujnoj  ljepoti  i  bujnosti,  osobito  bujnosti.  Zbog  bujnosti  možemo  je  s  pravom  nazvati  bradom  nad  bradama.  Dostojna  je  kakva  kalifa  iz  »Tisuću  i  jedne  noći«  i  svih  drugih  velikodostojnika  iz  vremena  kad  su  se  mudrost  i  ugled  cijenili  po  veličini i ljepoti brade.  Mile P. onizak je čovjek i da nema brade možda ga nitko ne bi ni zapazio. Pravo rečeno, njega  se od brade i ne vidi. Prekriva mu cijelo lice. Nitko ne zna kakve Mile ima obraze, kakve bore  oko  usta,  kakvu  boju  puti,  jer  sve  je  skriveno  pod  gustim  i  kovrčavim  crnim  dlakama.  Iz  te  kao  ugljen  crne  šume  viri  samo  vršak  nosa,  koji  je  također  obrastao  dlakama,  samo  nešto  rjeđim. Dlake počinju rasti odmah ispod očiju i oko uha, tako da brada seže od očiju do pasa,  golema,  bujna,  gusta,  kovrčava  i  crna  kao  noć.  Na  sljepoočnicama  spaja  se  s  jakim,  gustim  i  debelim  sastavljenim  obrvama.  Iznad  obrva  ima  dva­tri  prsta  slobodnog  prostora,  iza  kojeg  počinje  carstvo  guste,  crne  i  kovrčave  kose.  Da  Mile  ipak  nema  umjesto  glave  runo  crnog  janjeta,  može  se  zaključiti  po  tome  što  se  između  dlaka  krijese  dva  živahna  crna  oka  i  što  iz  brade govori, psuje, potcikuje i smije se. Tada se raslinstvo rasklapa u visini usta i iz njega se  pokaže nekoliko rijetkih žutih zuba.  Zamislite  kako  se  osjeća  zarobljeni  domobran  kad  ugleda  našeg  Milu!?  Srce  mu  smjesta  padne u gaće i on, ako mu riječ nije zamrla u grlu, moli milost. (Među mnogim četnim šalama  važno mjesto zauzima plašenje zarobljenika Milinom bradom).  Inače  je  Mile  pitom  i  duševan  čovjek,  moglo  bi  se  reći  dobričina.  Te  njegove  neosporive  kvalitete  dobro  su  zakamuflirane  bradom,  i  tko  ih  želi  osjetiti  i  izvesti  na  svjetlo  dana,  mora  dobro raščeprkati džunglu koja ih skriva.  (Pročitao sam Mili P. odu o njegovoj bradi. Bio je zadovoljan i polaskan).  Treći  čovjek  u  našoj  četi  je  Iča  D.  Iča,  to  je  Ilija  od  milja.  Malen  je  i  ima  napadno  široka  i  podignuta  ramena, kao da se uvijek trudi da bude viši. Izgleda kao stari grabov panj, Iča sve  zna  i  kad  god  se  u  njegovoj  nazočnosti  ljudi  spore  o  bilo  čemu,  on  se  smjesta  upliće  u  raspravu i izriče samouvjereno:  »To vi mene pitajte!«  Ako netko priča o kakvu napetom i uzbudljivom doživljaju, Iča upada:  »Nije to ništa. Da ja vama ispričam.«  Svaka  Ičina  rečenica  i  svaki  razgovor  počinju:  »Ti  sunce«,  a  pri  tom  odmahuje  glavom  u  pravilnom ritmu lijevo i desno i obilno znalački pijucka na sve strane.  Mican  K.  veliki  je  obožavatelj  šljivovice.  Kada  nema  šljivovice,  zadovoljit  će  se  i  drugim  vrstama  žestokih  pića: rakijom od repe, od kukuruza ili od kakvih drugih zemaljskih plodina.  Rakija  je,  tvrdi  on,  blaženo  piće  koje  se  može  peći  čak  i  od  običnog  drva.  Uostalom,  ni  ona  trojica koje sam prije spomenuo nisu neprijatelji pića.

Partizani se ne smiju opijati. Skojevci i omladinci uopće ne smiju okusiti ni kapi alkohola, jer  kod  nas  u  četi  vladaju  red  i  disciplina,  ali  ovim  starim  vojničinama  gleda  se  kroz  prste  ako  s  vremena na vrijeme malo gucnu. Ne treba od ljudi zahtijevati previše!  Kad se napiju, pjevaju banijske autohtone pjesme.  Svaka pjesma završava na oooj!  Dakle,  Markeza,  Mile  P.,  Iča  D.  i  Mican  K.  ljudi  su  iz  naše  čete  s  kojima,  kako  me  svi  uvjeravaju,  ni  prije  rata  nije  bilo  uputno  svađati  se.  Ima  u  četi  još  takvih  boraca,  ali  ova  četvorica  svakako  su  najmarkantniji.  Recite  sami,  je  li  lako  među  takvim  ljudima  biti  novopečeni politkomesar koji još nije pravo prošao ni pošteno ratno krštenje!?  Poslije  borbe  u  Lušćanima  Krnjaić  je  odjahao  u  bazu,  a  mene  je  zapala  dužnost  da  povedeni  četu. Zadatak jednostavan i dobro izmišljen za novopečenog komesara.  Četa  broji  oko  šezdeset  boraca,  i  kad  se  rastegne  u  kolonu  po  jedan,  duga  je  i  do  tri  stotine  metara.  Kad  su  borci  disciplinirani  i  ne  zaostaju,  lako  ih  je  voditi.  Ali  kad  nisu  disciplinirani,  nego se gube iz kolone i zaostaju, treba neprestano bježati s čela na začelje i opet nazad, a to  je posao prilično zamoran i čovjek lako izgubi nerve.  Prvi dio puta, od Lušćana do slobodnog teritorija, moralo se marširati po svim pravilima ratne  službe. Toliko čak i ja znam o vojsci i ratu. Vodnik Prvog voda Adam Petrović, zvani Gigac,  poslao  je  desetinu  u  prethodnicu,  vodnik  Drugog  voda  Greb  ostavio  je  desetinu  u  zaštitnici.  Bočna  osiguranja  nismo  izbacivali,  jer  mi  partizani  ipak  se  ne  držimo  previše  strogo  pravila.  Presporo bismo se kretali.  Na  začelju  glavnine,  negdje  u  sredini  između  začelja  i  zaštitnice,  vukla  se  grupa  naših  četnih  vojničina.  Svi  do  jednoga  napunili  u  Lušćanima  čuturice  pa  se  sada  obilato  častili  rakijom.  Kao nadobudni mladi komesar pozvao sam ih da ostave rakiju i da se priključe koloni. Bili su  već  nakresani  i  ratoborni.  Psovali  su  i  sunce  i  sunčevu  majku,  ne  baš  meni  nego  onako  općenito, i pri tom mumljali nešto sumnjivo o kaputašima i zelembaćima. Pravio sam se da to  ne razumijem.  Ostali disciplinirani borci, pa i sam vodnik Gigac, promatrali su sukob s velikim interesom, ali  se nisu uplitali. Očito su smatrali da komesar mora sam riješiti spor i rakijašku grupu utjerati u  red.  Ne  znam  jesam  li  dobro  postupio.  Riječi  nisu  vrijedile.  Da  izvadim  pištolj  i  mašem  im  ispod  nosa,  ispao  bih  smiješan.  Da  naredim  borcima  da  ih  vežu  i  povedu,  ne  bi  me  poslušali.  Ostavio sam ih da dalje piju i otišao na čelo kolone. Bio sam uvrijeđen i žalostan.  »Zašto  su  oni  prema  meni  takvi?«  upitao  sam  Nikolu  Demića,  mojega  prvog  poznanika  iz  nove čete.  On slegne ramenima i ne odgovori.  »Sto bi na mojemu mjestu učinio Krnjaić ili pokojni Adam Mraković?«

»E,  moj  komesaru!  Ne  bi  to  oni  ni  učinili  da  je  tu  Krnjaić  ili  pokojni komesar. To oni tebi u  inat. Teško ćeš ti s nama!«  Doći će već i moje vrijeme, tješio sam se ...  Poslije  akcije  na  Pecko  održan  je četni sastanak. Bio je to prvi sastanak otkako sam došao u  četu i prva prilika za ozbiljan razgovor. Pretpostavljao sam da je Krnjaiću netko iz čete rekao  kako  su  postupili  prema  meni  u  Lušćanima,  ali  on  je  šutio  pa  sam  šutio  i  ja.  Nisam  htio  tužakati i tražiti da mi netko drugi spašava autoritet. U Bojanskoj četi primili su me bolje!  U Peckom je od starih vojničina (tako ću ih zvati) bio jedini Markeza. On se zajedno s nama  maskirao  i  sudjelovao  u  razoružavanju  ustaša.  Akcija  na  Pecko  nije  bila  nimalo  opasna.  Radilo  se  samo  o  tome  hoće  li  ustaše  pred  nama  pobjeći  ili  ćemo  ih  pohvatati.  Svrha  maskiranja  bila  je  da  ih  pohvatamo.  Rastjerati  ili  pobiti  mogli  smo  ih  i  u  otvorenom  napadu.  Ipak,  baš  zato  što  su  se  banijski  partizani  prvi  put  maskirali kao domobrani, napad na Pecko  smatra  se  pothvatom,  i  svima  nama  koji  smo  sudjelovali  porastao  je  ugled.  Nešto  od  toga  ugleda zapalo je i mene, novog komesara.  Na  četnom  sastanku  raspravljalo  se  o  akciji  na  Pecko  i  svi  mi  »domobrani«  morali  smo  potanko  pričati kako je bilo i kako su se držali ustaše kad smo ih pozvali da odlože oružje, i  zašto ih nismo sve postrijeljali.  Politdelegat  Prvog  voda,  Ferdo  Herbstsommer 5  (to  je  onaj  Švabo  kojemu  Nikola  Demić  ne  može  izgovoriti  prezime),  ispričao  je  nekim  borcima  da  sam  prije  dolaska  u  partizane  sudjelovao u oružanim akcijama u Zagrebu. (On im je to šapnuo vjerojatno iz samilosti prema  meni,  jer  i  sam  je  prvih  dana  nakon  dolaska  bio  u  teškom  položaju.  Čak  su ga i hapsili zbog  sumnje  da  je  špijun.  Ima  nesreću  što  je  osječki  Švabo!).  Pozvali  su  me  da  pričam  kako  je  u  Zagrebu i kako su nas ustaše napali prilikom dolaska na Baniju.  Kažu  da  je ovaj četni sastanak bio zanimljiviji od svih prijašnjih sastanaka. Markeza, Mile P.,  Iča D. i Mican K. sirovi su i grubi momci i bilo bi naivno očekivati da će doći i ispričati se što  su  me  loše  primili.  Ali  svi  oni  sada  lijepo  i  ljubazno  sa  mnom  razgovaraju  i  pričaju  mi  o  svojim  ratnim  (i  predratnim)  pothvatima.  Sto  je  bilo  među  nama,  to  ne  spominjemo.  Postali  smo dobri prijatelji. 

5 

Ferdo Herbstsommer, radnik iz Osijeka, predratni komunist, poginuo je u NOB­i.

Bosna  Nezahvalno  je  biti  pomoćnik  puškomitraljesca.  Neprestano  tegli  ranac  s  municijom,  u  borbi  poslužuje  puškomitraljesca  i  izložen  je  istoj  opasnosti  kao  i  on,  a  sva  slava  pripada  uvijek  samo puškomitraljescu. Puškomitraljezac pripada četnoj aristokraciji, a na pomoćnika se nitko  i  ne  osvrće.  Ima  takvih  zvanja  u  svako  doba,  pa  i  u  ratu.  Kad  četa  prolazi  kroz  selo,  puškomitraljesci  sami  nose  svoje  puškomitraljeze.  Ali  izvan  sela  vječno  se  svađaju  i  neće  da  ih  nose.  Lijepo  je  nositi  puškomitraljez  kada  te  gledaju  cure  i  snaše,  nude  ti  jelo  i  piće  i  darivaju  te  lijepo  izvezenim  rupcima  i  ručnicima.  A  puškomitraljesce  najviše  daruju.  Oni  su  glavni  u  četi.  Njihove  pomoćnike  rijetko  kad  što  zapadne,  osim  neprijateljske  mine  na  položaju.  Mina  je  pravednija  od  cura  i  snaša  ­  pogađa  i  puškomitraljesca  i  pomoćnika  podjednako.  I u našoj je četi takav pomoćnik puškomitraljesca. Zove se Čoka, ili po pravom Stojan. Čoka,  to  je  od  milja.  Već  je  čovjek  u  godinama  i  najveće  je  gunđalo  i  zanovijetalo  među  svim  četnim  gunđalima  i  zanovijetalima.  Ali  ni  prema  gunđalima  i  zanovijetalima  ne  treba  biti  suviše strog i pretjerano ih osuđivati. Nađe se među njima i takvih koji doduše uvijek gunđaju  i  nezadovoljni  su,  rogobore  protiv  svake  odluke,  no  svoje  zadatke  izvršavaju  dobro,  čak  i  bolje od onih koji ne gunđaju. Među takve spada i Čoka. Gunđa i tegli, tegli i gunđa, i zato je  predmet vječnog zadirkivanja svojih suboraca, i to vrlo zahvalan predmet . . .  Tako  četa  prekraćuje  vrijeme  za  dugih  i  napornih  marševa.  Zahvaljujući  Čoki,  podbijeni  tabani manje bole, napori se lakše podnose i veselije je.  Pokretač četnog zabavljanja uvijek je moj prijatelj Nikola.  »Oj  Čoka!«  zaurla  on  s  čela  na  začelje.  (Nikola  je  na  čelu,  a  Čoka  na  začelju  kolone  u  pokretu).  »O moj Nikola! Je l' to men' bilo sila nos't prokleto gvožđe!« spremno se jadne Čoka.  »A da šta neg' da ti je bilo sila. Već bi te ustaše davno preklale ka' što s 1  ti kla' svinje i telad!«  (Čoka je po zanimanju mesar).  »O  moj  Nikola!  Imam  ja  zemun'cu,  pa  po  njoj  posijana  zob.  Unesem  vedricu  vode,  kruva,  lampu, pa da vidiš kako s' živi. Zob da se zakumuflijera, znaš!«  »A 'di vršiš nuždu?« postavlja Nikola glavno pitanje.  »Poda  se,  ki  krava«,  cereka  se  Čoka  slavodobitno  jer  zna  da  taj  odgovor  najviše  uveseljava  Četu.  Kad  Čoka  nije  raspoložen  za  razgovor,  Nikola  sam  odigra  cijelu  točku.  Sam  pita  svojim,  a  odgovara Čokinim glasom. Jer on je dobar imitator i oponaša svakog, a najviše Čoku.  Druga točka marševskog četnog programa je komandirov kurir, mali Nikolica. (To je onaj što  je u Lušćanima ranjen u stražnjicu).  Nikola namjesti glas i zaunjka:

»Bako, daj varenike, ja sam kurir Krnjaića!«  »Nema sinko, tele sve pos'alo«, oponaša Nikola baku.  »Umuz' ti, umuz', već je ušlo u sise!«  Krnjaić više voli šljivovicu nego mlijeko, i Nikolica traži u njegovo ime a pije sam.  Tako  se  četa  zabavlja  i  kreće  prema  Uni  i  svi  borci  do  jednoga  znaju  da  će  još  noćas  prijeći  Unu  i  prebaciti  se  u  Bosnu,  iako  im  to  nije  nitko  rekao.  To  je  četni  instinkt.  Kad  se  ide  u  akciju, svi već dan­dva prije znaju što će se napasti, premda se stvar do posljednjeg časa drži  u tajnosti. U svim partizanskim jedinicama je tako. Zašto, ne zna se. Naprosto četni instinkt.  Kad  se  kaže  Bosna,  to  za  banijskog  partizana  ne  zvuči  lijepo.  Poštuju  oni  Bosnu.  Tamo  je  Kozara i Mladen Stojanović i Ratkova brigada i Sosa i Čoče i Boško i Simela Šolaja. Čuli su  oni  za  njih  i  znaju  da  su  bosanski  partizani  brojniji  i  bolje  naoružani  od  banijskih,  a  to  ovdje  poštuju. Ali opet, ići u Bosnu, nemili se nikom.  Jer  nije  to  mala  stvar. Za sobom ostavljaju žene, djecu i roditelje, već kako koji, i možda još  čitavu, nepopaljenu kuću, a čim odu, odmah će ofenziva.  Znaju  oni  da  se  Banijski  odred  povlači  u  Bosnu,  jer  su  komanda  i  O.  K.  (Okružni  komitet)  odlučili  tako  iz  svojih  razloga.  A  oni  slušaju,  jer  slušati  se  mora,  a  milije  bi  im  svima bilo da  se u Bosnu ne ide, nego da se ostane na Baniji oko svojih sela, pa što bude da bude.  »O moj Nikola!« zakuka Čoka.  »Kad  tamo  ne  mogu  ništ'  oni  Bosanci  onol'kim  naoružanjem,  Šta  ć'mo  mi  sa  štucovima  i  duplicama!«  (U  Četi  već  davno  nitko  nije  nosio  ni  štuca  ni  duplice,  ali  je  Čoka  i  taj  tobožnji  argument upotrijebio da potkrijepi svoje zloguko proročanstvo).  »Tu  ć'mo  mi  svi  izgin't.  Najviše  mi  je  za  sinom.  To  ti  je  dečko.  Ima  mu  navršenih  šesnajst  god'na. Bio j' pisar na općini. Zna rad't na mašinu.«  Tako  su  Čokine  jadikovke  odjednom  dobile  tragičan  prizvuk,  Nikola  se  i  sam  sjetio  svoje  djece pa Čoka nije dočekao odgovor.  Noć  je  donijela  kišu  i  oluju.  Borci  su  se  držali  za  puške,  da  se  ne  prekine  veza.  Zavladala  je  potpuna tama. Una je mala rijeka. Kod sela Dobretina, na mjestu određenom za prijelaz čete,  nije  šira  od  tridesetak  metara.  Ali  Una  je  brza.  Ako se otisneš čamcem s jedne prema drugoj  obali,  struja  će  te  do  druge  obale  odnijeti  i  do  sto  metara  nizvodno,  pogotovo  kad  je  olujno  vrijeme pa se veslač, i to snažan i vješt, mora boriti i protiv brze matice i protiv vjetra.  Naši  su  čamci  plovili  tiho,  jedan  za  drugim  preko  brze  vode. Ljudi su s mukom veslali teško  kršeći  otpor  struje  i  sporo  savlađujući  širinu  korita  rijeke.  Ali  je  neprijatelj  osjetio  da  se  na  rijeci nešto događa. Duž Une, s bosanske  strane,  prolazi  pruga  Novi­Bihać,  a  uz  prugu  načičkane  su  neprijateljske  karaule.  Osjetili  su  nas i otvorili prema nama uragansku vatru iz svih oružja. Tukli su topovi, bacači i mitraljezi i

sve  se  slijevalo  s  olujom  i  grmljavinom.  Na  Baniji  se  nikad  nije  čula  takva  vatra,  ili  se  to  u  mrkloj noći i oluji samo tako činilo.  Korito  rijeke  je  dobar  zaklon.  Neprijateljska  vatra  nije  nam  mogla  nanijeti  gubitaka.  Tukli  su  na drugu obalu, s koje se četa počela prebacivati.  Starješine  se  prebacuju  posljednji.  Na  drugoj  obali  čekala  je  četa.  Ronili  smo  po  jarcima  punim  vode  prije  nego  što  smo  je  u  tami  pronašli.  Trebalo  je  pješačiti  još  cijelu  noć  da  se  stigne  do  odredišta  u  novom  nepoznatom  kraju.  Kiša  nije  prestajala  i  mi,  onako  okupani  u  jarcima i pokisli do kože, krenusmo.  Rano u zoru došli smo u selo Rakane, našu novu bazu.  Preko  Une  u  Bosnu  prebacio  se  cijeli  naš  odred.  Na  Baniji  je  ostala  samo  Demonjina  Proleterska četa i s njom Vasilj Gaćeša, komandant Odreda. Računa se da će četa biti u stanju  uspješno  se  varakati  s  neprijateljem,  koji  je  poduzeo  proljetnu  ofenzivu  na  oslobođeni  teritorij,  i  nanositi  mu  udarce.  Sastavljena  je  od  šezdeset  najboljih  boraca  Odreda,  vrlo  je  pokretna i dobro naoružana. Osim toga, s njom su Demonja i Gaćeša. Mi ostali pokušat ćemo  da ovdje, na nepoznatom terenu, izvršimo neke akcije.  Kraj  u  koji  smo  došli  zove  se  Podgrmeč.  Nalazi  se  uz  Unu  pod  planinom  Grmečom.  To  je  partizanski  teritorij,  čvršći  i  sigurniji  od  našeg  u  Baniji.  Samo  je  siromašniji  i  još  mnogo više  opustošen  ratom  i  pljačkom.  Hranimo  se  loše.  Svaki  dan  suha  kozetina,  neslana,  kuhana  u  kotlu,  i  kao  hostija  tanak  komadić  kukuruznog  kruha.  Partizan  mora  biti  skroman  i  malih  zahtjeva u svemu pa i u hrani.  Nevjerojatno je kako su ovi seoski momci vezani uz svoja sela i svoje kuće. Da je po njihovu,  nikad se oni ne bi maknuli iz svojih općina.  Općenito  uzevši,  koze  ne  bi  trebalo  jesti.  Kao  što  nije  običaj  da  se  jedu  rode,  psi,  nojevi  i  slične životinje, tako ne bi trebalo jesti ni koze. Jariće da, ali matore koze nikako!

Kako je Gigac spasio čast čete  Prljavi  obojak  obješen  o  puščanu  cijev,  to  je  kod  domobrana  znak  predaje.  Jer,  tko  će  domobranima dati pravu bijelu zastavu? Prava bijela zastava obješena o koplje svakako bi akt  predaje  podigla  na  višu  razinu;  ispalo  bi  dostojnije.  Ali  domobrani,  već  po  svojoj  naravi,  ne  vode  računao  tričarijama i ne pate od pretjerana viteštva i dostojanstva. Posluže se obojkom,  gaćama,  košuljom  ili  kakvom  starom  krpom,  već  prema  tome  što  se  nađe  pri  ruci.  Nisu  oni  gizdavi. Glavno je zdravlje i dug život, a da bi se poživjelo treba se predati i bos, u gaćama i  košulji (a kakve su domobranske gaće i košulje, zna se) i odšepesati kući. Dogodi se, doduše,  da  se  domobrani  i  ne  predaju.  To znači da su zaskočeni, pa nisu imali kada da se predaju, ili  su im časnici švapsko­ustaški simpatizeri pa im to ne dopuštaju.  Kada domobranska posada otvori uragansku vatru na napadače, to ne treba ozbiljno uzeti. Jer  domobrani  pucaju  od  straha,  a  ne  od  borbenosti,  i  što  više  pucaju,  to  se  više  boje.  Osobito  noću. Noću pucaju i kad ih nitko ne napada. Oko njihovih utvrda može se naći ubijenih konja,  krava  i  drugih  domaćih  životinja.  Šušne  negdje  u  kukuruzu  i  odmah  prorade  sva  oružja  koja  imaju.  Na  svu  sreću,  nekog  naročitog  oružja  i  nemaju.  Ne  daju  im.  Davati  domobranima  oružje isto je što i opskrbljivati partizane.  Takve  je  pekmezare  u  karauli  na  osiguranju  pruge  napala  noćas  naša  četa.  Napala  ih  i  temeljito  se  obrukala.  Očekivanog  obojka  na  puščanoj  cijevi  nije  bilo.  Umjesto  njega  četu  je  dočekala domobranska vatra. Gorjelo je nebo, gorjela je zemlja. Nisi mogao oka otvoriti i četi  nije preostalo drugo nego da se zajedno s komandirom i komesarom šćućuri u zaklonu i sluša  kako domobrani, pobješnjeli od straha, troše municiju.  Čučeći u zaklonu, karaula se ne može osvojiti. Čak ni onda kada je brane domobrani. Jurišati i  ginuti  nikom  se  nije  mililo.  Dočekati  jutro  i  postati  vidljivom  metom  pri  povlačenju  bilo  bi  glupo. Znači, trebalo se povući, što bi se reklo, pod okriljem mraka, žive glave i Čitave kože.  Slab dan! Događa se svakoj četi da ima slab dan. Možda su i ovi bosanski domobrani drukčiji  od banijskih? Što znaš!?  Pri  povlačenju  obasjao  nas  je  požar  sa  susjedne  karaule.  Gorjela  je.  Požar  je  bio  znak  da  je  Druga  četa  uspjela  izvršiti  zadatak  i  sada  vjerojatno  prebrojava  zaplijenjeno  oružje  i  svlači  domobrane.  Kako je ponekad teško iskreno se radovati tuđem uspjehu!  Sto  će  nam  reći u štabu bataljona? Da kažemo komandantu da je četa imala slab dan? Teško  da  u  štabu  imaju  razumijevanje  za  psihološke  finese.  Odgovorit  će  nam  da je četa dobra i da  ne može imati slab dan. Reći će da smo slab dan imali komandir i ja, a ne četa. Četa nije kriva  nikada,  krivi  mogu  biti  samo  pojedinci,  i  to  starješine.  Najčešće  je  kriv  komesar.  Kad  akcija  uspije,  slava  i  zasluga  ide  komandira,  a  kad  ne  uspije,  obično  je  kriv  komesar.  Tako  je  to  u  partizanima!  Onda  se  pojavio  Gigac.  Njega  smatraju  najboljim  borcem  čete.  Svi  su  se  pomirili  s  neuspjehom,  ali  on  nije.  On  je  smatrao  da  se  stvar  još  uvijek  može  popraviti.  Imao  je  i  prijedlog. Zahtijevao je da mu dodijelimo desetak boraca i teški mitraljez. Odvest će ih natrag  do karaule, zauzeti položaj na uzvišici iznad nje i pucati na domobrane.

Prijedlog  zaista  nije  bio  blistav.  Gigac  se  očito  želio  osvećivati  domobranima,  a  ne  zauzeti  karaulu. Pa ipak, dali smo mu desetak boraca i teški mitraljez. Neka ide, kad nema mira! Tko  nema u glavi, ima u nogama!  Uspeli su se na uzvišicu iznad karaule. Gigac uzme dalekozor da osmotri što rade domobrani.  Oko  karaule  sve  je  mirovalo.  »Kao  da  je  napuštena«,  pomisli  on  i,  da  provjeri,  naredi  nišandžiji  teškog  mitraljeza  da  pusti  kraći  rafal  po  krovu  karaule.  Mitraljez  se  javi,  meci  poškrope krov zgrade. Ništa! Domobrani su šutjeli. Gigcu postade jasno: ako domobran ne da  odgovor  na  ovakav  mitraljeski  pozdrav,  znači  da  ga  nema.  Karaula  je  očito  napuštena.  Uplašili  se  sudbine  svojih  kolega  iz  susjedne  karaule,  koja  je  noćas  izgorjela,  i  odmaglili.  To  je  već  sasvim  domobranski,  ne  iznenađuje.  Ipak,  za  svaki  slučaj,  da  još  bolje  provjeri,  naredi  Gigac  dulji  rafal  po  zgradi  i  okolnim  rovovima.  Rafal  je  dugo  »štepao«  svuda  naokolo,  obigravao rovove i puškarnice, ali domobranskog odgovora opet nije bilo.  Gigac  je  nestrpljiv  i  plahovit  čovjek.  Ne  govoreći  ništa,  sjuri  nizbrdo  i  potrči  ravno  prema  karauli.  Njegovi  borci  nisu  ga  slijedili.  Mislili  su  da  želi  prići  bliže  i  bolje  osmotriti  što  je  s  domobranima.  Prošlo  je  već  pola  sata,  a  Gigac  se  nije  vraćao.  Od  njihova  položaja  do  karaule  bilo  je  kilometar  zračne  linije.  Borci  su  se  zabrinuli  da  mu  se  nije  što  dogodilo.  I  upravo  kad  su  se  njih nekolicina spremili da pođu za njim i da ga pronađu, začu se iz daljine Gigčev povik:  »Domobrani,  predajte  se!  ...  Opkoljeni  ste  ...  možete  me  ubiti,  ali  onda  nijedan  od  vas  neće  ostati živ! . . . Predajte se! ... Ništa vam nećemo!« . . .  Borci  pogledaju  prema  karauli  odakle  je  dolazio  Gigčev  glas  i  ugledaju  čudan  prizor.  Gigac  sam samcat stoji s puškom u jednoj i bombom u drugoj ruci usred neprijateljskih rovova. Oko  njega  sve  je  nepomično.  Onda  se  napokon  kroz  puškarnicu  karaule  promoli  prljavi  obojak  obješen o puščanu cijev. Odmah zatim promole se i iz ostalih puškarnica i rovova bijele krpe.  Domobrani su na kraju ipak ostali vjerni svojim običajima, predavali su se.  Gigčevi  borci  sjure  niz  brijeg  da  se  svojem  vodniku  nađu  pri  ruci,  jer  što  da  počne  s  tolikim  domobranima!  Ako  shvate  da  je  sam,  mogu  ga  i  ubiti.  Zakasnili  su,  Gigac  je  bez  njihove  pomoći  zarobio  cijelu  posadu.  Pedeset  domobrana  naoružanih  karabinama  i  puškomitraljezima.  Pedeset  pušaka  i  Četiri  puškomitraljeza.  To  znači  jedna  nova  partizanska  četa.  Isti  oni  domobrani koji su noću pucali kao ludi, danju nisu bili u stanju ispaliti ni jedan jedini  metak i bez otpora su se predali jednom jedinom čovjeku. A mogli su ga sasvim lako ubiti ili  zarobiti.  Možda  ih  je  impresionirala  Gigčeva  hrabrost,  možda  ih  je  zahvatila  panika  zbog  susjedne  karaule.  Tko  će  znati!  Uostalom,  lako  je  žabu  natjerati  u  vodu  i  domobrana  na  predaju.  Gigac nam je poslije pričao. Bio je uvjeren da u karauli nema više nikoga. Prišao je do rovova  i  odjedanput  se  našao  među  domobranima.  Bili  su  ih  puni  rovovi.  Stisnuli  su  se  i  čekali  sudbinu.  Uzmaknuti  više  nije  mogao.  I  tako,  odlučio  se  na  blef,  inače  bi  vjerojatno  izgubio  glavu. Jer i domobran može postati opasan ako pokažeš da ga se bojiš.  Sa  zarobljenicima  i  ratnim  plijenom  Gigac  se  trijumfalno  vratio  u  bazu.  Iza  njih  vjetar  je  kovitlao  gust  i crn dim zapaljene karaule. A mi skeptici? Čuli smo pjesmu Gigčeve desetine i

naslutili  da  se  zbilo  nešto  veselo.  Poletjeli  smo  putem  prema  njima.  U  susret  nam  je  žurio  Gigac  sretna  lica,  a  za  njim,  praćeni  borcima  koji  su  stavili  bajunete  na  puške,  vuklo  se  pedeset domobrana.  Tako je spašena čast čete. Dobro je što četa ima Gigca!

Smrt Vasilja Gaćeše  Dan  je,  povratkom  iz  Bosne  u  rodnu  Baniju,  počeo  ugodno  i  veselo.  Karaule  uz  prugu  nisu  više  postojale,  ostala  su  zgarišta  koja  neprijatelj  ne  može  zaposjesti.  Posade  tih  uništenih  uporišta  probijaju  se  sada  preko  oslobođenog  i  neoslobođenog  područja,  i  jedina  im  je  želja  dokopati se svojih krajeva, gdje će se skrivati po zemunicama i klijetima i tako se na nekoliko  tjedana ili mjeseci izvući iz ovog gnusnog rata, dok ih ponovo ne pohvataju i ne natjeraju pred  partizanske  cijevi.  Kad  domobrani  putuju  iz  našeg  zarobljeništva,  obično  su  bosi  i  samo  u  donjem  rublju.  Cokule  i  odore  im  svuku,  iako  mnogo  ne  vrijede.  Pri  tom  najviše  uživaju  stanovnici oslobođenog teritorija. Milo im je vidjeti domobrane u gaćama. Državna vlast, čiju  oružanu  silu  predstavljaju  ovakvi  šeprtlje  koje  su  partizani  lišili  svih  vojničkih  oznaka,  neće  biti  baš  čvrsta  i  dugotrajna,  rezoniraju  oni,  i  tako  ugled  državne  vlasti  pada,  a  partizanski  raste.  Kako  kapitulante  dočekuju  na  neoslobođenom  teritoriju,  to  ne  znamo,  ali  se  može  predvidjeti  da  ni  tamo  ne  djeluju  dobro  u  smislu  ustaške  promičbe  (propagande)  o  svakidašnjim pobjedama nad odmetnicima.  Karaula, dakle, više nema i Una se može prelaziti usred dana. To je rezultat našeg boravka na  Podgrmeču. Danju rijeka ne izgleda strašna. Teče brzo i divne je tamnozelene boje. Ne mogu  vjerovati da je to ista ona voda koju smo prije tri tjedna tako mučno svladavali.  Četa  je  stala  na  banijsko  tlo  i  Mile  P.  ­  Bradonja,  koji  se  inače  ne  zna  pristojno  vladati,  uze  kamen  i  baci  ga  preko  Une  na  Bosnu.  Bacio  se  na  nju  kamenom  kao  da  mu  je  što  skrivila  i  pokazao da ne mari za pruženo gostoprimstvo. . . Tako bi se taj njegov nepristojni akt mogao  tumačiti.  U  tom  slučaju  bio  bi  za  svaku  osudu.  Zapravo,  nije  se  Bradonja  bacio  na  Bosnu  kamenom zato što bi imao nešto protiv nje. On je samo na taj sebi svojstven, pomalo banijski  način, pokazao kako je privržen rodnoj Baniji i kako se raduje povratku. Možda mu se malo i  podrignulo  na  suhu  i  neslanu  kozetinu,  i  sjetio  se  banijskih  kulena.  .  .  i  zato  se  nabacio  kamenom. Zato neka mu Bosanci to oproste, ako ikad saznaju. Takav je on, sirov i neotesan,  ali nije loš.  Četa neće da se odmara. Inače uvijek hoće odmor i predah u maršu, a sad to neće. Svi su čili i  žustri  i  u  stanju  su  bez  zastoja  prijeći  cijeli  put  do  svojih  sela.  Kao  umorni  konji  kad  osjete  blizinu svoje staje, pa ih kočijaš više ne mora tjerati.  Na  Baniji  je  tri  tjedna  haračio  Mrak,  zloglasni  ustaški  komandant.  Ne  ističe  se  toliko  pobjedama  u  borbi  koliko  haranjem  po  nezaštićenim  selima.  I  ovaj  je  put  spalio  i  opljačkao  mnoga  sela.  Ljudskih  žrtava  bilo  je  malo.  Banijci  više  ne  čekaju  neprijateljsku  soldatesku.  Sklone  se  u  šumu  i  čuvaju  glave,  a  s  imovinom  kako  bude.  Naučili  su  da  je  život  važniji  od  imanja.  Proleterska,  na  čelu  s  Demonjom  i  komandantom  Odreda  Gaćešom,  prošla  je  bez  gubitaka.  Bilo  je  više  okršaja  s  Mrakovim  bandama,  ali  to  su  bili  iznenadni  napadi  na  pojedine  manje  kolone, a u takvoj vrsti borbe partizani obično prolaze bez žrtava.  Sada  je  partizanski  teritorij  Banije  opet  slobodan.  Samo  je  još  više  opustošen.  Koliko  će  takvih i gorih ofenziva prohujati ovim krajem!?  Uvečer  je  četa  stigla  do  svojeg  odredišta,  sela  Trnovca.  Tu  nas  je  dočekao  Gaćeša  s  Proleterskom  četom.  Stajali  smo  pred  njim  postrojeni  i  on  osobno  podijelio  nam  je  cigarete.  Zatim  je  Četa  raspoređena  po  seljačkim  kućama,  na  večeru  i  spavanje.  Sve  je  bilo  mirno  i

ništa  nije  slutilo  na  osobite  događaje.  Počeo  je  opet  redovit  i  normalan  život  našeg  odreda u  sigurnim bazama.  Nije  nam  bilo  suđeno  da  se  dugo  odmaramo.  Točno  u  pola  noći  dan  je  znak  za  uzbunu.  Poskakali smo s ležaja i već za desetak minuta naša i Proleterska četa stajale su, postrojene i  spremne  za  pokret  i  borbu,  na  čistini  kraj  sela.  Gaćeša  nam  objavi  svoje  namjere  i  dade  zadaće.  Prema  obavijestima  trebalo  je  da  toga  jutra  krene  jaka  neprijateljska  kolona  iz  Žirovca  (sela  oslobođenog teritorija) za Glinu. Naše dvije čete dobile su zadaću da toj neprijateljskoj koloni  postave  zasjedu,  napadnu je i unište jednu njezinu pobočnicu. Nismo imali dovoljno snaga za  napad  na  glavninu,  a  računalo  se  da  ni  pobočnica  neće  biti  manja  od  dvije  stotine  vojnika.  Gaćeša nas povede.  To  je  moj najteži doživljaj otkako sam u partizanima. Pothvat je završio tragično, poginuo je  Vasilj Gaćeša, naš komandant. . .  Vasilja  Gaćešu  vidio  sam  prvi  put  onog  istog  dana  kad  je  naša  osakaćena  grupa  Zagrepčana  stigla  na  oslobođeni  teritorij Banije. Dobro se sjećam svega, nema tome još ni četiri mjeseca.  Zastali  smo  u  Velikom  Gradcu  i  prisustvovali  partizanskom  pogrebu.  Tu  je  bio  i  visok,  suhonjav i koščat čovjek od kojih trideset i pet godina, odjeven u odoru od prostog vojničkog  sukna.  Na  glavi  mu  crna  šubara  s  petokrakom.  Prodornim  i  oštrim  pogledom  crnih  velikih  očiju, natkrivenih gustim obrvama, promatrao je počasnu četu postrojenu kraj lijesa. Govorio  je  kratko  i  odrješito,  vojnički.  Lice  mu  je  u  kontrastu  s  crnim  očima,  obrvama  i  kratkim  potkresanim  brkom,  blijedo.  Jak  pravilan  nos,  snažno  ispupčene  jabučne  kosti  i  energično  rezana donja čeljust, a lice mu ima tvrd i opor izražaj, kao da je grubo isklesano iz kamena.  Za Vasilja Gaćešu, komandanta banijskih partizana, čuo sam još u Zagrebu. . . Ne znam da li  pod  dojmom  jednostavne  a  ipak  svečane  ceremonije  ratničkog  pogreba,  ali  mene  se  Vasilj  Gaćeša  tada  dojmio  kao  pravi  legendarni  ustanički  vođa.  Doslovno  je  odgovarao  mojim  knjiškim  predodžbama  o  likovima  revolucionarnih  komandanata,  kakvi  su  bili,  recimo,  Čapajev, Ščors i drugi. Očito, bio je on sasvim drugi format čovjeka negoli svi ostali partizani  i partizanski starješine koje sam dotad susreo.  O njegovu junaštvu pričalo se po selima i partizanskim logorima. Ne samo o junaštvu nego i o  nesavladivoj  energiji,  odlučnosti  i  upornosti.  Vojskom  je  zapovijedao  kao  da  je  vojnik  od  zanata.  Ne  znam  je  li  istina,  ali  govori  se  da  su  neprijateljski  oficiri  u  nekom  okršaju  s  partizanima  čuli  Gaćešine  komande.  Poslije  toga  proširila  se  u  svim  okolnim  garnizonima  verzija  da  je  na  čelu  partizanskog  odreda  Banije  neki  general  koji  se  poslije  rasula  jugoslavenske vojske valjda prikrio u ovim šumama. . . Vasilj je do ustanka bio običan ratar.  Iste večeri kad je naša zagrebačka grupa stigla u Brestik, u štab Odreda, upoznali smo Gaćešu  osobno. Nisam tada ni slutio da ću biti jedan od najbližih svjedoka njegove skore pogibije, i to  u  prvoj  i  jedinoj  borbi,  ako  je  to  uopće  i  bila  borba,  u  kojoj  sam  imao  prilike  s  njime  sudjelovati.  Do  ustanka,  Gaćeša  je  bio  običan  banijski  seljak.  Živio  je  u  Vlahoviću,  selu  glinskog  kotara,  orao je i kopao i živio kao što žive i svi drugi seljaci. Pa ipak, mnogo se već tada razlikovao  od ostalih seljaka. Već u predratno vrijeme poznavali su ga u cijeloj okolici kao čovjeka svoje  volje  i  svoje  glave.  Nekako  je  bio  rođen  da  zapovijeda  i  njegovi  seljaci  priznavali  su  ga

predvodnikom.  Imao  je  osjećaj  za  pravdu,  a  na  svakom  koraku  morao  se  sukobljavati  s  nepravdom.  Neobuzdan  i  silovit  po naravi, dolazio je često u sukob sa žandarima, financima,  egzekutorima  i  sličnim  predstavnicima  vlasti,  koji  su  se danomice pojavljivali u selima. Bojali  su  se  Vasilja  Gaćeše  i  dobro  pazili  da  ga  ne  susretnu  nasamo.  On  se  ni  prije  rata  nije  rado  rastajao od kubure i lovačke puške.  Drugovi koji su na Baniji organizirali narodni ustanak znali su za Vasilja Gaćešu. Ocijenili su  da  je  on  pravi  čovjek  za  partizanskog  komandanta.  Na  dan  27.  srpnja  1941.  godine,  kada  je  prema  planu  trebalo  u  isto  vrijeme  napasti  nekoliko  neprijateljskih  objekata  i  podići  ustanak,  Gaćešina  skupina  iz  Vlahovića  i  okolice  najbolje  je  i  najodlučnije  izvršila  zadatak.  Tako  je  Vasilj  ostavio  kuću  i  obitelj  i  postao  komandantom  novoosnovanog  partizanskog  odreda  ili,  kako  su  ga  svi  zvali,  komandantom  Banije.  Politički  komesar  toga  odreda  bio  je  Đuro  Kladarin.  U  početku  je  Partija  imala  i  poteškoća  s  Gaćešom,  jer  je  bio  politički  neizgrađen  i  sirov.  Trebalo  ga  je  izgrađivati.  Kod  toga  su  veliku  ulogu  odigrali  drugovi  iz  Okružnog  komiteta.  Vasilj  je  bio  bistar  i  inteligentan.  Imao  je  mnogo  vrlina.  Brzo  je  shvatio  i  prihvatio  ideje  i  ciljeve  oslobodilačkog  rata  i  revolucije.  U  vrijeme  kada  sam  ga  prvi  put  susreo, Vasilj je već  bio član Komunističke partije.  Prve borbe pokazale su da je Gaćeša zaista pravi komandant banijskih partizana. Bio je oštar,  strog  i  pravedan.  Umio  je  cijeniti  kvalitete  dobrih  i  poštenih  boraca.  Osobno  vrlo  hrabar  i  karakteran,  volio  je  hrabre  i  karakterne ljude, a prezirao slabiće i plašljivce. Hrabrima je lako  praštao i teže propuste i pogreške, prema kukavicama bio je neumoljiv.  Velika je šteta što je Vasilj poginuo. Poginuo je, kao  što često biva, bez potrebe, smrću koju  nije  zaslužio  takav  čovjek,  u  jednoj  situaciji  do  koje  nije  došlo  zato što je moralo doći, nego  našom i njegovom krivicom.  Njegova je smrt težak udarac za narod ovoga kraja, teži od ijednog udarca dosad. U njemu je  narod  gledao  oličenje  otpora  slobodnih  banijskih  sela.  Malodušniji  se  plaše  da  će  njegovom  smrću  propasti  i  borba,  prestati  svaki  otpor,  i  da  nitko  više  neće  biti  kadar  uspješno  se  oduprijeti  nadmoćnom  neprijatelju  i  pobjeđivati  ga.  Tek  je  početak  i  mnogi  ovdje  nisu  još  svjesni  uloge  Komunističke  partije  i  ne  znaju  da  naša  borba  ne  zavisi  i  ne  može  zavisiti  o  Životu  jednoga  čovjeka,  ma  bio  on  i  ne  znam  kako  snažna  i  velika  ličnost.  Prost  i  neuk,  politički  neizgrađen  svijet  ne  zna  da  je  i  Vasilj  Gaćeša,  kao  i  svi  ostali,  samo  vojnik  Partije  koja predvodi oslobodilačku borbu. Evo kako se dogodila njegova tragična pogibija:  Pamtit  ću  taj  noćni  marš  dok  budem  živ.  Iako  je  kraj  travnja,  pada  susnježica,  a  zemlju  je  prekrila  gusta  neprovidna  magla.  Vlaga  prodire  kroz  odijelo,  kožu  i  meso  do  kostiju.  Glavinjamo  kozjim  putovima,  spotičemo  se  o  korijenje  i  panjeve  posred  guste  planinske  Šume. Put smo izgubili i sada nasumce lutamo. Ne koriste ni baterije, ni vodiči. Sve se gubi u  magli.  Ali  još  uvijek  mislimo  na  neprijateljsku  pobočnicu  i  zadatak.  Zato  treba  Što  prije  naći  put i izići iz šume, dok ne svane. Ujutro će biti prekasno. Nećemo stići na određene položaje i  neprijatelj će proći.  Cijela  noć  protekla  je u lutanju. Osvanulo je bljedunjavo krmeljivo jutro, a mi svi bili smo na  izmaku  snaga,  nesposobni  i  za  zasjedu  i  za  borbu  i  za  bilo  što  drugo  osim  za  spavanje  i  odmor.

Snijeg  i  kiša  padali  su  još  uvijek,  a  magla  kao  da  je  postala  još  gušća  i  neprovidnija.  Naša  izmrcvarena kolona uspjela se orijentirati tek negdje oko devet sati. Bili smo daleko od mjesta  kamo smo se uputili. Pod nama, na udaljenosti od nekoliko kilometara, nalazi se šumsko selo  Brubno 6 .  Da  stignemo  do  položaja  gdje  smo  namjeravali  postaviti  zasjedu,  trebalo  bi  nam  dobra dva sata hoda, a i pitanje je hoće li neprijatelj po ovakvu nevremenu uopće i krenuti.  Gaćeša je sazvao kratak sastanak starješina. Posavjetovao se s nama prije nego što će donijeti  odluku  o  budućim  postupcima.  Odlučili  smo  odustati  od  namjeravanog  napada i spustiti se u  Brubno gdje bismo se odmorili i osušili.  Selo  je  napušteno.  Ljudi  su  se sklonili ispred Mrakovih bandi i sad su negdje u šumi, stisnuti  oko  vatara.  Proleterska  četa  i  tri  voda  naše  čete  razmjestiše  se  po  pustim  seoskim  kućama.  Četvrti  vod  naše  čete,  odjeljenje  teškog  mitraljeza, komandant bataljona Mićun 2 , Krnjaić i ja,  a  s  nama  i  Gaćeša,  smjestili  smo  se  u  veliku  i  lijepu  kuću,  malo  izvan  sela  blizu  šume. To je  jednokatnica, sagrađena od pečene opeke ­ moderna zgrada s centralnim grijanjem i potpunim  komforom.  Mogla  bi  stajati  u  Zagrebu  i  u  svakom  drugom  gradu.  Tu  »palaču«  u  Šumskoj  divljini  sagradio  je  nekoliko  godina  prije  rata  Amerikanac­povratnik  po  imenu  Januz.  Zbog  toga  je  u  cijeloj  okolici  poznata  kao  »Januzova  kuća«.  U  normalno  vrijeme  u  njoj  je  partizanska ambulanta. Sada je zgrada prazna, jer je ambulanta na vrijeme evakuirana.  Postavili  smo  stražara  i  raskomotili  se.  Da  bi  Mrakove  bande  po  tom  vremenu  mogle  doći  u  ovo zabačeno selo nije nam uopće padalo na pamet.  Od  toga  časa,  kada  smo  ušli  u  kuću  i  raspasali  se  pa  nadalje,  sjećam  se  sasvim  točno  svake  pojedinosti,  i  kako  je  situacija  postajala  teža  i  bezizlaznija,  tako  su  mi  se,  sve  reljefnije,  urezivali u mozak različiti detalji od kojih mnogi nisu bili nimalo značajni ni bitni.  Zlokobna Januzova kuća ima dvije kuhinje. Veća i ljepša je u prizemlju, neuglednija i manja u  suterenu.  U  velikim  štednjacima  obiju  kuhinja  partizani  su  odmah  naložili  vatre,  počeli  se  grijati i sušiti. Mnogi su se, na svoju nesreću, sasvim razodjenuli. Većina boraca smjestila se u  prizemnu  kuhinju.  Tu  smo  bili  i  svi  mi  starješine.  U  suterenskoj  kuhinji  ostala  su  samo  trojica...  Vrlo  ugodan  osjećaj  obuzima  čovjeka  kada  se  umoran,  prozebao  i  mokar  do  kostiju  nađe  pokraj  tople  peći.  Tijelom počinju šetati žmarci, savlađuje ga ugodan drijem i obuzima slatka  sladostrasna obamrlost udova i mišićja; slatko protezanje i muzikalno zijevanje. Ali je strašno  kada se to zasluženo uživanje iznenada pokvari, a nema vremena ni mogućnosti da se psihički  pripremiš na to da se stanje pogoršalo. . . Dakle, u takvu stanju slatke klonulosti bili smo kad  je počela pogibija.  Gaćeša je sjedio na stolici priljubljen uz peć. Otkopčao je čuturicu s opasača i lijevao rakiju u  vojničku  porciju.  Zatražio  je  šećera.  To  su,  koliko  se  sjećam,  bile  posljednje  njegove  riječi.  Čudnovato kako neočekivano čovjeka ponekad zadesi smrt. . .  Najprije  su  jedna  za  drugom  zatutnjale  dvije  mukle  eksplozije.  Po  zvuku  se  nije  moglo  razabrati dolaze li iz daljine ili je negdje u blizini proradilo kakvo oružje. Nisu nas uznemirile.  U  ratu  se  uho  privikne  na  eksplozije.  .  .  Iča  D.,  jedan  od  četnih  askara,  sveznalica,  rekao  je  nesigurnim glasom i nagađajući: »Bacač mina«. . . »Neće biti bacač«, odgovorim mu. . . Čas­ 

6 

Seljaci ovo selo zovu Brubanj

dva  poslije  toga  vladala  je  tišina  i  bili  bismo  već  zaboravili  eksplozije  i  lijepo  se  dalje  odmarali da nije odjednom zaorila paljba sa svih strana.  Prozorska  stakla  naše  kuhinje  prospu  se  po  podu  i  na  prozorima  se  pojave  ustaše  sa  šljemovima  na  glavama,  uperenih  pušaka  i  puškomitraljeza.  Otvorili  su  ubitačnu  vatru  sa  samo  nekoliko  koraka.  Neki  između  njih  nasrtali  su  već  i  na  kuhinjska  vrata.  Promatrao  sam  kako oni s prozora mirno odvrću ručne bombe, rutinirano ih udaraju o okov puške i bacaju u  našu  kuhinju.  Bombe  su  se  kotrljale  po  podu,  šištale  i  svjetlucale  upaljačima,  a  mi  unutra  hvatali  smo  mrtve  kutove,  pronalazili  kojekakve  smiješne  zaklone,  puzali  po  podu;  ukratko  rečeno, pružali smo bijednu sliku neorganizirane gomile osuđene na brzu i neminovnu smrt. U  času kada su nas iznenada zasuli vatrom, letimično sam pogledao Vasilja Gaćešu. Skočio je sa  stolice, trgnuo pištolj i poletio prema uskom hodniku koji našu kuhinju veže sa suterenom. Bit  će  da  se  htio  tim  putem  probiti  iz  zgrade.  Izgubio  se  u  tom  uskom  hodniku  i  više  ga  nisam  vidio.  Većinu  boraca  obuzela  je  panika,  ne  obična  panika  kakva  zahvaća  ljude  kad  nastane  požar,  nego posvemašnja panika, kada razum potpuno prestane funkcionirati i ljudi nisu vise u stanju  učiniti bilo što korisno i svrsishodno. Panika se manifestirala u raznim oblicima. . .  Neki  su puzali po podu i zavlačili se pod stolice i stolove, kao da na ta mjesta smrt ne može  doprijeti. Pri tom su vrištali kao mala djeca. Strah im je, u prvi mah, posve paralizirao razum.  Drugi su poletjeli prema prozorima ravno na ustaške cijevi, u nadi da će se možda probiti kroz  prozore, izići van iz zgrade. Bili su to oni koji već po svojem temperamentu ne mogu izdržati  u  teškom  položaju  i  traže  izlaz  makar  i  pod  cijenu  najvećeg  rizika.  Većinom  su  padali  pokošeni  ustaškim  rafalima.  Ostali,  među  koje  moram  ubrojiti  i  sebe,  stajali  su  kao  uzeti  i  gledali izbezumljeno naokolo, u tom času potpuno nesposobni da bilo što poduzmu. To je ono  stanje  kada  čovjek,  nemoćan  da  bilo  što  spasonosno  učini  ili  bar  pokuša  učiniti,  jednostavno  opusti ruke i prepusti se događajima.  U  prvi  mah  nitko  nije  pomišljao  na  otpor.  Sve  je  došlo  suviše  naglo  i  neočekivano.  Mrtvi  i  ranjeni ležali su naokolo.  Panika nije trajala dugo. Možda tek nekoliko sekundi. Ali to su duge sekunde, dovoljno duge  da svi dospiju poginuti.  Opazio sam komandanta bataljona Mićuna kako puca iz revolvera u prozor i iskače iz zgrade.  Bio je bos i u gaćama, a imao je dolamicu i partizanku. Za njim se zaletio istom prozoru Pera  Janjatović,  vođa  odjeljenja  teškog  mitraljeza.  Pao  je  pred  prozorom.  Ustaški  ga  je  metak  pogodio  ravno  u  čelo.  Za  njim  sam  pošao  ja,  automatski  potaknut  njegovim  primjerom.  Trgnuo sam se nazad u zaklon i opalio metak u šljem ustaše pred prozorom.  Sad je već počela borba. . . Nisu uspjeli dokraja iskoristiti prednost prepada i nasrnuli odlučno  u zgradu da nas unište. Dopustili su da se snađemo i pružimo kakav­takav otpor. Odbili smo  ih  od  zgrade  i  sami  zaposjeli  prozore  s  unutrašnje  strane.  Povukli  su  se  iza  gospodarskih  zgrada,  kakvih  desetak  metara  od  nas,  i  odande  tukli  u  naše  prozore.  Naš  položaj  ostao  je  i  dalje vrlo težak, no ipak bolji nego prije.  Da kažem što sam mislio i kako sam se osjećao za vrijeme ustaškog prepada, osobito u prvim  časovima  očajne  panike  koja  nas  je  sve  zahvatila? To uistinu ne bih umio! Čini mi se da sam  se ubrzo poslije prve obamrlosti pomirio s položajem i odlučio da se branim u zgradi zajedno

s  ostalima,  sve  dok  me  ne  nađe  moj  metak,  a  da  će  se  to  ubrzo  dogoditi  u  to  nije  trebalo  sumnjati.  Svu  strahotu  takve  situacije  nije  moguće  opisati.  Čovjek  se  osjeća  tako  izravno  ugrožen i toliko blizu smrti te se osjećaj groze, straha, užasa i ne znam kakvih sve afektivnih  stanja  toliko  potencira  da  zapravo  ništa  više  i  ne  osjeća  nego  je  izbezumljen  i  reagira  automatski i nesvjesno. Hvata pušku ili revolver; puca, obavlja određene pokrete i radnje, više  ili  manje  logične  i  svrsishodne,  a  sve  je sasvim sigurno izvan domašaja neke jasnije ili točnije  određene svijesti. To je, dakle, takvo stanje koje je poslije teško ocrtati, jer tko će znati kako  je  zapravo  izgledalo!  Svaki  pojedinac  doživljava  drukčije,  zapaža  što  drugi  nije  zapazio  i  reagira  sasvim  na  svoj  način;  to  ovisi  o  duševnoj  konstituciji  i  tjelesnoj  spremnosti,  a  u  prvome redu o temperamentu, iskustvu i prekaljenosti u borbi. . .  Ustaška  je  vatra  pomalo  jenjavala.  Trebalo  je  vremena  da  se  priberem  i  ustanovim  kako  još  samo  poneki  meci  ulijeću  u  našu  kuhinju.  .  .  Obazrem  se  i  opazim  da  oko  mene  nema  živih.  Na podu je ležalo desetak mrtvih boraca iz čete; prepoznavao sam ih redom jednog po jednog,  iako  su  nekima  lica  bila  iznakažena  od  bombi  ili  metaka  koji  su  udarali  pljoštimice odbijajući  se  od  tvrdih  zidova. . . Ostao sam sam, živ medu mrtvima. Očito u cijeloj zgradi nikoga više  nije  bilo.  Onda  opazim  Krnjaića.  Spustio  se  s  kata  i  odmah  zapucao  kroz  prozor  na  ustaše  izvan  kuće.  Opalio  je  dva­tri  metka  i  sklonio  se.  Pogledasmo  se  i  bez  riječi,  nijemim  sporazumom, odlučismo da se treba probijati iz zgrade. Pođem za njim, još uvijek makinalno,  i obojica istrčimo na vrata. Pucali smo brzo i nasumce preda se. Od naše zgrade do šume bilo  je samo kakvih pedeset metara.  Magla je danas bila ustaška saveznica, a sada, kada bi nama dobro došla da nas zakloni od oka  i zrna, nestala je. Vani nas je dočekao prohladan, jasan i vedar proljetni dan. . . Bili smo dobra  i bliska meta.  Ustaše  su  zapucali  odmah čim smo se pojavili. Meci su udarali oko nas gusto poput tuče, ali  nije bilo vremena da se o tom vodi računa. To je rizik, hazard, igra na minimalnu mogućnost.  Pogodili nas nisu. Kad čovjek bježi, obično ga ne pogode.  Iza  ugla  naiđemo  na  ustašu  koji  je  ležao  na  zemlji  i  gađao  nas.  Možda  je  bio  i  ranjen.  Našli  smo  se  s  njim  oko  u  oko,  na  tri  koraka. Jedan za drugim opalimo u njega, svaki po metak, i  potrčimo  dalje.  .  .  Sad  smo  odjednom  bili  trojica.  Odnekud  se  stvorio  partizan  iz  naše  čete  i  priključio nam se. Desetak metara trčao je zajedno s nama. Nije imao sreće. Pao je pogođen,  mrtav  ili  ranjen.  Tko  će  znati.  Nismo  imali  vremena  provjeravati.  Spašavali  smo  vlastite  glave. . .  Sad  mi  se  čini  da  sam  bio  siguran  kako  me  neće  pogoditi.  Zapravo,  u  tom  bijegu  na  život  i  smrt vjerojatno nisam ni mislio o tome. Odakle taj osjećaj sigurnosti, ne znam; možda svatko  tako  osjeća.  I  kad  ga  zaista  ne  pogodi  metak,  Čini  mu  se  da  je  taj  osjećaj  bio  točan.  Kada  pogodi, onda mu se više ne čini ništa. Mogli su me pogoditi kao i onog partizana koji je trčao  kraj  nas.  Uostalom,  što  se  nije  dogodilo  danas,  ne  znaci  da  se  neće  dogoditi  sutra,  ni  prekosutra,  ni.  .  .  Tek  sam  tri  mjeseca  ovdje,  kako  će  biti  do  kraja  rata!  Trčeći  upitao  sam  Krnjaića: »Gdje je Gaćeša?« On je odmahnuo rukom i odgovorio: »Mrtav je, vidio sam ga.«  U šumi je čekala Proleterska četa i dva voda naše čete. Prvi vod naše čete upravo je dolazio iz  sela,  obilaznim  putem.  Tu  su  bili  svi  preživjeli  iz  Januzove  kuće.  Mnogo  ih  je  nedostajalo.  Neki su bosi i u gaćama cupkali po snijegu i cvokotali od zime i svega ostalog; jer ne cvokoće  se samo od zime.

Vasilja  Gaćeše  nije  bilo  i  ja  sam  znao  da  ga  neće  biti.  Krnjaić  i  ja  znali  smo  da  ga  više  neće  biti. . .  Prikupili  smo  se  i  krenuli  u  protunapad.  Bilo  je  prekasno.  Neprijatelj  se  povukao,  bolje  reći  otišao je svojim putem.  Nasred dvorišta Januzove kuće, u blatu, ležalo je truplo našega komandanta. Bio je iznakažen.  Lešine  koje  ostavljaju  ustaše  uvijek  su  iznakažene.  Ostavili  su  ga  u  samom  donjem  rublju  i  izuvena.  Po  tijelu  su  se  vidjeli  tragovi  ustaškog  divljanja  i  iživljavanja.  Lice  mu  je  bilo  pretvoreno  u  krvavu  masu,  pola  lubanje  odvaljeno,  dva  prsta  lijeve  noge  odrezana  nožem.  Prepoznali smo ga po mršavu, koščatom tijelu i ostacima odijela. . .  Jedan  je  borac  pobjegao  sa  strijeljanja.  Priča  kako  su  ih  petoricu  zarobili  i  odmah  poslije  borbe  poveli  na  strijeljanje.  Tukli  su  ih  kundacima  da  brže  kopaju  vlastite  grobove.  Iskopali  su  plitke  jame  u  mekoj  mokroj  zemlji.  Onda  su  im  vezali  ruke  i  okrenuli  ih  licem  prema  jamama,  leđima  prema  ubojicama.  Svi  su  bili  izmrcvareni  i  izranjeni  od  udaraca  i  uboda  ustaških  bajuneta.  Bio  je  četvrti  po  redu.  Trojicu  njegovih  drugova  ubili  su  iz  pušaka  pred  njegovim  očima.  Njemu  se  iznenada  vratila  snaga  i  počeo  je  bježati  onako  vezanih  ruku.  Pucali  su  za  njim  i  ranili  ga  na  nekoliko  mjesta.  Ipak,  uspio  se  sakriti  u  grmlju,  i  kada  su  ga  prestali tražiti dovukao se. . . To nam je ispričao i poslije nekoliko časaka umro. Da li od rana  ili od svega što je prepatio?  Osim  te  petorice  zarobljenih  i  strijeljanih,  u  borbi  je  poginulo  još  dvanaest  boraca  naše  čete,  otprilike polovica od sviju nas koji smo se zatekli u Januzovoj kući.  Sad već možemo približno rekonstruirati kako se sve to dogodilo. Rekonstrukcija možda neće  biti  sasvim  točna  jer  ni  svi  podaci  kojima  raspolažemo  nisu  provjereni,  ali  nepoznanice  će  ostati nepoznanice i cijela istina o događaju teško da će se ikada saznati.  Naše  dvije  čete  naišle  su  u  Brubno  iznenada.  Selo  je  bilo  napušteno.  Ljudi  su  pobjegli  pred  nama  misleći  da  dolazi  neprijateljska  vojska;  još  je  trajala  ofenziva  i  nisu  znali  da  su  se  partizani  vratili  iz  Bosne.  Bježeći  pred  nama,  neki  od  njih  zaista  naletješe  na  ustaše  koji  su  ulazili  u  selo  s  druge  strane.  Ustaše  su  ih  pohvatali.  Ispitivali  su  ih  nema  li  u  selu  partizana.  Seljaci,  uvjereni  da  se  u  selu  već  nalazi  neprijateljska  vojska,  odgovoriše  da  partizana  nema,  ali  da  su  u  selo  malo  prije  ušli  njihovi.  Tako  su  ustaše  krenuli  naprijed,  bezbrižno,  ne  očekujući  nikakvo  iznenađenje.  Njihova  prethodnica  izbila  je  pred  Januzovu  kuću  i  jedan  ustaški čarkar uđe u zgradu sa stražnje strane. Naš stražar bio je u tom času s prednje strane  zgrade  i  nije  ga opazio. Tome je pridonijela i gusta magla. Ustaša uđe iznenada u suterensku  kuhinju  i  zateče  u  njoj  trojicu  naših  boraca.  Tu  se  dogodio  čudan  slučaj  koji  je  prethodio  tragediji.  Čarkar  nije  ni  pomislio  daje  medu  partizanima.  Naši  su  borci  odjeveni  uglavnom  vojnički,  a  tada su se bili raskomotili i skinuli kape, te se ni po čemu nije u prvi mah moglo razabrati da  su partizani. Kako je ustaša i inače očekivao da su u selu domobrani ili ustaše, vjerovao je da  je među svojima. Ipak, htio se našaliti »po ustaški«, pa uperi na njih pušku i poviče: »Predajte  se!«  Jedan  od  trojice  partizana  odmah  je  shvatio situaciju, dohvatio svoj karabin i s povikom  »Kome da se predam!« pokušao opaliti na ustašu. Ali u onoj brzini zaboravio je ubaciti metak  u  cijev  i  okidač  mu  škljocne  naprazno.  Ustaša  se  smjesta  snađe  i  ustrijeli  ga  prvim  hicem.  Drugi partizan na to odmah ustrijeli ustašu. To su bila ona dva mukla praska koji su se nama u  prizemnoj  kuhinji,  jer  su  dolazili  iz  podruma,  činili  kao  eksplozije  kojima  nismo  mogli  odrediti udaljenost.

Ostali  ustaše  odmah  uletješe  u  zgradu  i  na  prozore  zgrade  i  tako  poče  pogibija.  Bila  je  to  upravo  ona  ustaška  pobočnica  od  oko  dvije  stotine  vojnika  kojoj  smo  toga  jutra  trebali  postaviti  zasjedu.  Samo,  nisu  se  kretali  smjerom  kojim  smo  pretpostavili  nego  preko  sela  Brubna. Možda baš zato da ne lutaju u magli šumom . . .  Krnjaić  i  ja  izišli  smo  živi  iz  kuće  zahvaljujući  Gigcu  i  njegovu  vodu.  Opet  Gigac!  S  vodom  se smjestio u selu. Kad je začuo vatru iz smjera Januzove kuće, odmah se snašao i zapucao na  ustaše.  Ovi,  dočekani  iznenadnom  točnom  vatrom,  shvatiše  da  partizani  nisu  samo  u  kući  nego  i  u  selu  te  prihvatiše  borbu  i  s nama u zgradi i s Gigčevim vodom. Zato je jednog časa  napad na zgradu jenjao i mi smo uspjeli, iskoristivši ustašku zabunu, probiti se i spasiti živote.  Samo, tada još nismo znali da se ustaše okreću vatrom prema Gigčevu vodu.  Eto, tako se to otprilike dogodilo.  Danas je srijeda, 27. travnja godine 1942.  Pada  sitna,  ledena  kiša.  Selo  je  obavijeno  maglom.  Stojimo  postrojeni  oko  iskopane  rake, na  mokroj,  blatnoj  zemlji.  Pokraj  rake  je  odar;  na  njemu  je  mrtvo  tijelo  Vasilja  Gaćeše,  pokriveno  zastavama.  Nema  nigdje  nijednog  cvijeta.  Poljsko  i  šumsko  cvijeće  ovdje  još  nije  niknulo.  Proljeće  kasni.  Domaće,  pitomo  cvijeće  nitko  i  ne  uzgaja.  A  i  što  će  cvijeće?  Mrtvački odar bez cvijeća djeluje ratnički ozbiljno i zahtijeva dostojanstvo u tuzi.  Ima vrlo, vrlo tužnih dana u partizanima. Današnji dan tužniji je od svih proteklih dana u ovoj  prvoj ratnoj godini.  Mnogo  ljudi  okupilo  se  oko  groba.  Prokisli  su  i  promrzli,  siromaški  su  odjeveni  i  polubosi,  mršavi i umorni. Djeluju neizrecivo tužno, tužnije od mrtvog tijela na odru.  Ta  izmučena  gomila  ljudi  plače  zajedničkim  čudnim  nepoznatim plačem. Tako se ne plače za  čovjekom  kad  umre  ili  pogine.  Za  njim  mogu  plakati  pojedinci  koji  su  ga  poznavali  i  voljeli,  koji  su  zajedno  s  njim  živjeli  i  radili.  Ovdje  ne  plaču  pojedinci,  ovdje  plače  velika  skupina  ljudi.  Čak  žena  njegova  i  brat  njegov  ne  plaču  pojedinačno  nego  zajednički  sa  svima.  Teška,  potresna tuga gomile obuzela je sve i nitko joj se ne može oprijeti.

Pothvat Gigčeve čete  Za  komandanta  Banijskog  odreda  postavljen­je  Ćane  Bjelajac,  dosadašnji  načelnik  štaba  Odreda.  Za načelnika štaba Odreda postavljen je Mićun Pavlović, dosadašnji komandant 1. bataljona.  Za komandanta I. bataljona postavljen je Petar Krnjaić, dosadašnji komandir Prve čete.  Za komandira Prve čete postavljen je Adam Petrović­­Gigac, dosadašnji vodnik Prvog voda ...  i tako dalje.  Zvuči suhoparno, kao u pravoj regularnoj vojsci. Jedan je velik čovjek poginuo, pokopan je i  cijela  ga  je  Banija  oplakala.  Sada,  pošto  je  sve  to  učinjeno,  treba  rješavati  nove  probleme.  Treba  se  dalje  boriti.  Prvi  i  najvažniji  problem  jest  da  se  pronađu  ljudi  koji  mogu  uspješno  popuniti  prazna  mjesta  na  komandnim  položajima.  Drugog  Gaćeše  na  Baniji  nema.  Svi  koji  dolaze  poslije  njega  i  na  njegovo  mjesto  mogu  biti  izvrsni  borci  i  junaci,  mogu  biti  politički  izgrađeniji  od  njega,  s  većom  općom  kulturom;  mogu  čak  biti  i vojnički naobraženiji. Takvih  ima u našem odredu. Pa ipak, Gaćeša je kao ličnost bio snažniji od svih. Bio je pravi ustanički  vođa,  od  onih  koji  iskrsnu  odjednom  iz  mase  u  danima  općenarodne  borbe  i  postaju  legendarni  junaci  o  kojima  buduća  pokoljenja  pjesme  pjevaju.  Dosad  smo  imali  komandanta  Banije,  odsad  imat  ćemo  samo  komandanta  Banijskog  partizanskog  odreda.  Nikada  više  nijedan  komandant  Odreda  neće  imati  onakav  ugled  u  jedinicama  i  u  narodu  kakav  je  imao  Vasilj Gaćeša.  Komandir  naše  čete  postao  je Gigac, najbolji borac u njoj. Kakav je Gigac? O tome se može  mnogo  govoriti.  Svakako,  mnogo  se  razlikuje  od  dosadašnjeg  komandira  Petra  Krnjaića.  Krnjaić  se  odijeva  paradno,  a  Gigac  skromno,  partizanski.  On  čak  i  ne  voli  vojničku  odoru.  Nosi  obične  civilne  hlače  i  cipele.  Kaže  da  mu  »rajthoze«  i  čizme  smetaju  kad  pješaci,  nisu  mu  dovoljno  komotne.  Krnjaić  ima  strog  komandantski  izgled  i  izražaj  lica.  Gigac  djeluje  blago.  Onižeg  je  stasa;  vitak,  mlad,  plave  kose  i  svjetlosivih  očiju.  Vrlo  je  žustar  i  pokretan.  Govori  i  komandira  visokim  reskim  glasom  i  u  svakom  jurišu  uvijek  prvi  dopre  do  neprijateljskog  položaja.  On  neće  borcima  biti  samo  komandir  nego  i  ravnopravan  drug  i  suborac koji je ponikao iz čete i koji je sve što zna naučio u četi. Sada se naša Četa ne zove  više  Krnjaićeva  nego  Gigčeva  četa.  Ona  će  i  dalje  ostati  najbolja  četa  Banije. Opisat ću prvu  akciju pod Gigčevom komandom . . .  Cestom od Petrinje prema Grabovcu vukla se, u koloni po jedan, domobranska satnija. Bila je  to  krnja  satnija;  u  koloni  moglo  se  nabrojiti  jedva  pedesetak  traljavih  momaka  u  starim  i  trošnim  odorama kakve obično nose pripadnici takozvanih pohodnih domobranskih postrojbi.  Nije  dobro  ratovati  kao  pripadnik  takve  satnije.  Ona  je  naprosto  predodređena  za  žrtvu.  Vječno  krstari  cestama  i  prugama  radi  osiguranja  prometnih veza i tako, stjecajem okolnosti,  pruža  partizanima  izvanredno  mnogo  povoljnih  prilika  da  joj  postavljaju  zasjede  i  iznenadne  prepade.  Zato  su  takve  satnije  obično  krnje  i  loše  naoružane.  Momčad  mnogo  gine,  oružje  dospijeva  u  partizanske  ruke,  a  popune  nema.  U  pohodnim  satnijama  ostaju  samo  nevješti  domobrani,  koji  osim  toga  nemaju  protekcija.  Svi  ostali  izvlače  se  na  razne  načine.  Neki,  slijedeći  stare  i  slavne  tradicije,  jednostavno  dezertiraju  i  skrivaju  se  po  seoskim  sjenicima  dok ih ne uhvate i ponovo ne otjeraju u rat. Neki pak, poučeni od očeva i djedova, piju duhan,  kukurijek ili kakav drugi spasonosni korov, truju se i namjerno kvare vid, ili se nastrijele, kroz  komis, na neopasnome mjestu, pa se onda vuku po bolnicama i zatvorima kao što su se vukli

njihovi očevi i djedovi i pradjedovi. Neki podmite oficire i postaju im služaci, ili grickaju tuđu  muku po kuhinjama i skladištima kao siti štakori i maroderi.  Glavno je da se domobran snađe. Ako se ne snađe, tko mu je kriv! Naletjet će, prije ili poslije,  u partizansku klopku i, ako dosta brzo ne digne ruke, lako ga odnese vrag . . .  Iz  grabovačke  satnije  opazili  su  pohodnu  satniju.  Ustaški  ih  je  zapovjednik  gledao  nekoliko  časaka dalekozorom kroz puškarnicu i, pošto se uvjerio da dolaze braća po oružju, nastavio se  brijati.  Brijao  ga  je  čarkar,  koji  je  britvu  prethodno  naoštrio  po  staroj  navadi  pljunuvši  na  brusni  kamen.  Ali  to  nasapunani  zapovjednik  nije  vidio,  a  možda  je  i  vidio  pa  mu  nije  smetalo.  Jer  tko  će  u  ratu  voditi  računa  o  higijeni?  Ostali  ustaše  zanimali  su  se  uobičajenim  jutarnjim  poslovima.  To  znači  da  su  trijebili  uši,  tucali  stjenice,  brijali  se,  primali  zajutrak  na  kotlu,  čistili  puške  i  mitraljeze,  ili  spavali.  U  ovakvim  utvrđenim  objektima  obično,  pošto  svane,  popušta  napetost.  Noću  su  na  puškarnicama,  u  bunkerima  i  u  patrolama  spremni  dočekati  partizane,  ako  se  usude  napasti.  Danju  partizani  obično  ne  napadaju  utvrđena  uporišta. Teško se mogu neopazice privući na jurišnu udaljenost i izvršiti prepad. Opazili bi ih  iz daljine i postrijeljali na brisanom prostoru kao zečeve. Oko takvih uporišta uvijek je brisani  prostor.  Doduše,  grabovačka  posada  nije  strahovala  od  partizana  ni  noću.  Jer  Grabovac  je  dobro  utvrđen  objekt.  Na  brežuljku  posred  sela  stoji  bivši  Sokolski  dom.  Zgrada  je  tvrda  i  debelih zidova, prozore su zazidali i pretvorili u puškarnice; sav teren naokolo je ravan i čist,  a  sad  su ga još i gusto minirali, sve osim ceste koja vodi u selo i do utvrde. Pred ulaznim su  vratima  dva  velika  betonirana  bunkera  iz  kojih  i  danju  i  noću  vire  mitraljeske  cijevi.  Izrađen  je  i  plan  vatre,  tako  da  se  u  slučaju  napada  može  sistematski  tući  svaka  stopa  zemljišta  oko  utvrde.  Banijski  partizani  nemaju  teškog  oružja,  a  puškama  i  puškomitraljezima  nikada  Grabovac ne mogu zauzeti. To su ustaše znali i zato nisu strahovali.  Posada je kratila vrijeme korisnim i zabavnim akcijama. Zalijetala se u okolna sela na pljačku,  palež  i  pokolj,  i  to  uvijek  u  nezaštićena  sela,  kad  su  partizani  daleko.  Zato  je  bilo  dobro  i  lijepo služiti poglavnika u toj ustaškoj jedinici.  Domobrani  su  se  primicali  sporo  i  kolona  im  se  otegnula  u  beskraj,  iako  ih  nije  bilo  mnogo.  Jer  domobran  pohodne  satnije  lunja  cijelu  noć,  umoran  je  i  polugladan,  tegli  tridesetak  kilograma  ratne  opreme,  demoraliziran  je  i  nediscipliniran,  sklon  panici  i  defetizmu,  i  uopće  svemu što ne valja, za razliku od ustaše.  Otprilike  na  pedeset  metara  od  ulaza  u  grabovačku  utvrdu  satniju  zaustavi  opori  otegnuti  vojnički  »stoooooj!«  Zaustavio  ju  je  čarkar  iz  bunkera  s  ceste  pred  ulazom.  Satnija  se  zaustavila  i  domobrani su  smjesta  posjedali  u jarke s obiju strana ceste, onako u koloni kako  su naišli. Kako su posjedali tako su počeli drijemati . . .  Nastade  tajac.  Potraja  nekoliko  časaka.  To  je  čarkar  smišljao  kako  da  malo  preplaši  ovu  domobraniju.  Postoje  smislio,  zaviče  grubo  i  oštro,  ali  s  prizvukom  podrugljivosti;  »Sad  će  strojnica!«  Ali  domobrana  se  čarkarova  prijetnja  uopće  nije  doimala.  Drijemali  su  mirno  dalje,  jer  znaju  oni  kako  se  vojnici  šale.  Osim  toga,  jarci  su  priličan  zaklon,  a  ako  još  legneš  na trbuh, nikakav te metak neće pogoditi.  Dok je satnija drijemala u jarku, čarkar je uredovao. Sjetio se svoje stražarske dužnosti. »Tko  ide?« upita glasno. Od satnije se odvoji časnik, mlad čovjek u dobroj odori.  »Trideset i šesta pohodna satnija iz Petrinje«, odgovori.

»Jedan naprijed, ostali stoj!« naredi stražar.  Časnik se uputi stražaru. Ovaj je, po dužnosti, uperio svoju strojnicu ravno u časnikove grudi.  Na  pet  koraka  pred  bunkerom  stražar  opet  zaustavi  domobranskog  zapovjednika:  »Bojni  zov?« upita ga po propisu.  »Ne znam vaš bojni zov«, odgovori časnik ležerno. »Nemamo iste znakove raspoznavanja ... i  koga me vraga gnjaviš, zovi svog zapovjednika da se s njim objasnim«, doda nervozno.  Stražar  je  čas­dva  razmišljao  kako  da  postupi,  onda  se  odlučio  i  poslao  drugog  čarkara  po  zapovjednika.  Domobrani su i dalje drijemali u jarku.  Grabovački  zapovjednik  pojavi  se  poslije  nekoliko  minuta.  Došao  je  u  hlačama  i  košulji  svježe izbrijan, s papučama na bosim nogama . . . Pred domobrane može se izići i u negližeu.  Prišao je domobranskom časniku i odmah mu familijarno pružio ruku.  »Dolazite bez najave, a ne znate ni znakove raspoznavanja«, predbaci mlađem kolegi. »Da ste  se  namjerili  na  kakvog  manje  inteligentnog  stražara,  mogao  vas  je  jednostavno  postrijeljati  i  još dobiti za to pohvalu.«  »Vršim  dužnost  prema  nalogu  koji  sam  primio  od  stožera  u  Petrinji«,  opravdavao  se  domobranski časnik.  »Partizane niste sreli?« interesirao se ustaški zapovjednik. »Noću je ovdje opasno.«  »Ah! Jednom se moraš sresti«, odgovori domobranac rezignirano. »U ovakvim satnijama kao  što je moja, čovjek ionako mora stradati, prije ili poslije.«  »Dobro, uđite i odmorite se!« ponudi ustaša . . .  Domobran mahne rukom satniji i sam se, zajedno s ustaškim zapovjednikom, uputi u utvrdu.  Satnija se podigne iz jarka i polako krene.  Uđu  u  utvrdu  i izmiješaju se s ustašama, u zgradi i u okolnim rovovima i bunkerima. Vojnici  vrlo  brzo  uspostavljaju  medu  sobom  kontakt,  čak  i  onda  kad  jedni  pripadaju  posljednjoj  kategoriji  domobrana,  a  drugi  su  elitna  ustaška  vojska.  Odmah  su  počeli  razgovori:  o  kući,  obitelji,  o  zapuštenoj  zemlji  koju  nema  tko  obrađivati,  i  o  svakidašnjim  poteškoćama  vojničkog i seljačkog života.  Domobranski  časnik  zabavljao  se  s  ustaškim  zapovjednikom  u  njegovoj  sobi.  Pijuckali  su  rakiju i grickali sir i šunku.  Samo jedan domobran nije tražio društvo. Obilazio je utvrdu i razgledavao je sa svih strana. S  ponekim  između  svojih  supatnika  domobrana  izmijenio  bi  pokoju  riječ  i  odmah  pošao  dalje.  Po izgledu nije se razlikovao od drugih. Na njemu je otrcana i prljava odora i masna zgužvana  domobranska kapa. Jedino je pokazivao više života i znatiželje.

U ustaškoj spavaonici, pokraj prozora, jedan je ustaša upravo pokazivao fotografiju djevojke.  Njegov novi poznanik, domobran, razgledavao je sliku sa zanimanjem . . .  »A je li ti vjerna?« upitao je ustašu.  Vojnici uvijek razmišljaju o vjernosti žena i djevojaka koje su ostavili kod kuće.  Pri  tom  se  domobran  pomaknuo raskoračio noge, tako da su se ispod duga vojničkog šinjela  pokazale crne civilne hlače omotane vojničkim gležnjacima.  Ustaša  zapanjeno  pogleda  hlače  i  izražaj  lica  odjednom  mu  se  počne  mijenjati.  Nešto  mu  počne svitati u pameti.  Polako segne za puškom koja je stajala naslonjena o zid do prozora i privuče je ...  »Pa ti nisi domobran, ti si parti . . .«, zausti.  Nije uspio izreći do kraja svoje otkriće.  Drugi  domobran,  koji  se  našao  u  blizini,  promatrao  je  budnim  okom  razvoj  situacije.  Onoga  časa kad je ustaša podigao pušku da ustrijeli domobrana u crnim civilnim hlačama, prasnuo je  hitac iz njegove puške i ustrijelio ustašu na mjestu.  Smjesta zaori poklič s usta onog domobrana koji se motao po cijelom objektu.  »Predajte se ... ovdje su partizani!«  Bio  je  to  reski  poklič  dobro  poznat  svim  pridošlim  domobranima.  Poklič  njihova  novog  komandira Gigca.  »Tko se makne, poginut će!«  Ali  je  grabovačka  posada  već  poskakala  na  noge  .  .  .  Začas  se  u  cijelom  uporištu  razigrao  bojni krkljanac. Tukli su se »Gigčevi domobrani« i ustaše prsa o prsa: bombama, revolverima  i bajunetama. Između svih njih borio se Gigac i kosio lijevo i desno kao anđeo smrti.  Potrajalo  je  kratko,  jedva  nekoliko  minuta.  Onda  je  krkljanac  počeo  jenjavati.  Još  su  se  čuli  pojedinačni  usamljeni  hici  i  eksplozije  ručnih  bombi.  To  su  »Gigčevi  domobrani«  čistili  rovove  i  bunkere  i  obračunavali  se  s  pojedinim  ustašama  koji  su  se  posakrivali  u  kojekakve  zakutke.  Kada  je  prasnuo  prvi hitac, kojim je ubijen onaj ustaša što je posumnjao u čovjeka s civilnim  hlačama, ustaški je zapovjednik ostavio sir i rakiju i uznemireno rekao:  »Opet nekakav skandal«  Domobranski časnik trgnuo je pištolj i pozvao ga da podigne ruke.  Zatim ga je razoružao i prisilio da sjedne na stolicu i da miruje. U takvu položaju zatekli su ih  poslije svršetka kratkog okršaja.

Do  prozora,  gdje  je  ubijen  onaj  prvi  ustaša,  dva  su  »Gigčeva  domobrana«  poveli  razgovor.  Onaj u crnim civilnim hlačama i onaj koji je ustrijelio ustašu . . .  »O  moj  Mrkalju,  moj  Vasilju,  ti  se  bogami  raskreči  pred  ovim  ovdje  ki  krava.  Briga  tebe  za  civilne pantalone! Da ti ne bi tvog Nikolice, bila b' i jope počasna salva na grobu, ha?«  Pri tom je dugačkim koščatim prstom pokazao ubijenog ustašu koji mu je ležao pod nogama,  a kraj njega fotografija djevojke.  »Ma znaš, Nikola«, opravdavao se Vaso Mrkalj, »pričali nas dvojica ka' ljudi, pa nisam vodio  računa, znaš kako je, čovjek zaboravi gdi je i s kim je.«  Pristupio je i Gigac.  »Koga  si  vraga  puca'  prije  mog  naređenja?«  upita  Nikolu  Demića,  dugonju  koji  je  svojem  drugu Vasi Mrkalju spasio život . . .  »Pitaj  ovog  ovdje«,  odgovori  Nikola  i  upre  prstom  u  Vasilja  .  .  .  »Šta  mu  nis'  da'  vojničke  pantalone!«  Prebrojili su mrtve, ranjene i zarobljene. Dvadeset mrtvih, deset teže i lakše ranjenih i trideset  zarobljenih  ustaša.  Zarobljen  je  i  ustaški  zapovjednik.  Dvadeset  ustaša  uspjelo  je  pobjeći.  Iz  Gigčeve čete poginuo je samo jedan borac.  Zaplijenjeno  je  mnogo  oružja  i  municije  i  ratne  spreme.  Osamdeset  pušaka,  četiri  puškomitraljeza. To je dovoljno da se naoruža još jedna partizanska Četa.  Objekt  je  zapaljen. Nikad ga više ustaše neće moći zaposjesti, a u ovome kraju nema drugog  takvog objekta. Tako se oslobođeni teritorij Banije još više učvrstio i proširio.  Četa se vraćala u bazu. Tjerali su zarobljenike i pjevali:  »Paveliću, joj Paveliću, je l' ti bilo žaoo!  Kad si čujo, joj kad si Čujo, da j' Grabovac paoo!«  Dugonja Nikola Demić poviče sa čela na začelje kolone:  »Oooj Čoka!!! Sad ne moraš više vrš't nuždu poda se ki krava!«  (Grabovac  je  selo  Čoke  Štekovića,  pomoćnika  puškomitraljesca,  koji  ima  zemunicu  i  po  njoj  posijanu zob da se zakamuflira).  »O  moj  Nikola!«  zabugari  Čoka.  »Sad  će  banda  u  reakciju.  Zapal'će  i  ono  malo  stanja  što  j'  još ostalo.«  Čoka nikad nije optimistički raspoložen. I onda kada svi drugi pjevaju, on misli na zlo. Ali je  uvijek na svome mjestu . . .  Ideja  je  potekla  od  štaba  bataljona.  Plan  je  bio  ovakav:  Rano  ujutro  pojaviti  se  iz  smjera  Petrinje,  odakle  ne  dolaze  partizani,  pred  grabovačkom  utvrdom.  Predstaviti  se kao pohodna

domobranska satnija koja ima zadaću krstariti cestom Petrinja­Grabovac i osiguravati promet.  Nakon toga, naravno pod pretpostavkom da će grabovački zapovjednik nasjesti, ući u objekt,  neopazice  u  njemu  zaposjesti  sve  ključne  točke  i  na  Gigčevu  komandu  početi  likvidaciju  ustaške posade.  Kako će se ustaše ponašati, ako sve bude teklo prema predviđenom planu, nije se moglo znati.  Gigac  je  vjerovao  da  će  se  predati  bez  borbe,  zbunjeni  iznenadnim  prepadom.  U  najgorem  slučaju  biti  će  borbe prsa o prsa u zgradi i u rovovima oko nje. Ni to ga nije zabrinjavalo. U  borbi  izbliza  svaki  je  partizan  borac  bez  premca,  a  imat  će  i  veliku  prednost  što  je  daje  iznenadni  prepad,  spremno  oružje  i  unaprijed  zauzete  najbolje  pozicije.  Neprijatelj  bi  se  tek  morao snalaziti, skakati za oružjem i hvatati položaje, a za to bi bilo prekasno.  Sve je ovisilo o uspješnom ulasku čete u objekt i u tom je bio ključni problem. Treba prevariti  stražu  na  ulazu;  a  kako  ćeš  je  prevariti  kad  ne  znaš  znakove  raspoznavanja,  ne  poznaš  domobranske  komande  ni  običaje  koji  vrijede  u  odnosima  između  neprijateljskih  postrojbi.  Ukratko, ne znaš ništa i ne raspolažeš ni sa čime, osim nečuvenom drskošću.  Takvih  je  akcija  već  bilo.  Kordunaši  su  na  isti  način  ušli  u  Karlovac,  a  i  naša  je  četa  prije  mjesec  i  pol  dana,  maskirana  u  domobrane,  likvidirala  ustašku  posadu  u  Peckom.  Ali  grabovačka  je  utvrda  nešto  sasvim  drugo.  Tu  treba  na  prijevaru  ući  u  utvrđeni  objekt;  ne  u  selo ili u grad, nego baš u sam objekt. To je teže i riskantnije. Što je najgore, nitko u četi nije  služio u domobranstvu, a bio je potreban upravo takav čovjek. Jer netko mora preuzeti ulogu  Časnika koji će voditi satniju, dovesti je do objekta, uspostaviti kontakt sa stražarom i poslije  s  ustaškim  zapovjednikom  Grabovca.  To  je  glavni  zadatak,  i  ako  on  ne  bude  izvršen  bez  pogreške,  akcija  ne  samo  što  neće  uspjeti  nego  bi  mogla  završiti  katastrofalno.  Ako  ustaše  progledaju varku, izginut će pola čete.  Onda  se  pojavio  Ivo  Mladen 7 ,  Taj  mladić  sa  dva  imena,  od  kojih  je  jedno  ime  a  drugo  prezime,  i  nitko  ne  može  upamtiti  koje  mu  je  ime  a  koje  prezime,  došao  je  u  četu  prije  nekoliko dana i nije još sudjelovao ni u jednoj borbi. Dakle, čovjek neprovjeren i bez ikakvih  bojnih  iskustava.  Bio  je  nekoliko  tjedana  u  domobranstvu  i  jedini  u  četi  zna  domobranske  komande i uopće domobranski se vladati. Ali mi nismo znali što on zna. Mogli smo mu samo  vjerovati.  Vjerovati  nepoznatu  čovjeku  lijepo  je  i  dobro  kad se radi o manje riskantnoj stvari  ili kad se tiče osobno tvoje kože, ali kada se radi o sudbini čete i o ishodu akcije, onda treba  biti  oprezniji  i  sumnjičaviji.  Jer  ako  se  pokaže  da  je  Ivo  Mladen  običan  smetenjak  i  nespretnjaković, što onda? Zbunit će se u najodsudnijem trenutku, pokvarit će sve i poslije će  biti prekasno kajati se.  Istina, ostavljao je dobar dojam. Po zanimanju je student, došao je iz Siska, umije se uglađeno  ponašati, a to su već ozbiljni uvjeti da se uloga domobranskog časnika odigra uspješno. Bojao  se očito nije. Štoviše, on je čak bio uvjeren da će taj najteži i najodgovorniji zadatak, ako mu  bude  povjeren,  izvršiti dobro i bez osobitih poteškoća. Koliko zbog dobra dojma toliko zbog  toga  što  boljeg  rješenja  nije  bilo,  Mladen,  ili  Ivo,  navukao  je  odoru  domobranskog  časnika,  prišio zvjezdice ispod grla i krenuo na čelu »domobranske satnije« u susret svojoj prvoj akciji,  u kojoj ima prilike da se proslavi i još više prilike da izgubi glavu i upropasti četu. Jer rizik je  bio golem, gotovo nedopustiv. 

7 

Ivo Mladen poginuo je u NOB­i kao komandant brigade.

Gigac, pravi komandir čete, igrao je u toj fazi akcije ulogu običnog domobrana. U komandira  treba da se pretvori tek kad počne gužva.  Poslije završene, i to sretno završene akcije, moglo se ustanoviti slijedeće:  Gigac  je  cijelo  vrijeme  bio  optimistički  raspoložen.  Takav  je  on  po  naravi,  inače  ne  bi  ni  bio  Gigac.  Njegovo  optimističko  raspoloženje  trajalo  je  sve  dok  nisu  stigli  pred  neprijateljski  objekt. Tada su ga počele moriti zle slutnje. Sve više je razmišljao o povlačenju kroz jarke uz  cestu,  a  sve  manje  o  okršaju  s  ustašama  u  uporištu.  Jarci  su  ga  donekle  umirivali.  Zato  je  odmah  i  naredio  da  borci  posjedaju  s  obiju  strana  ceste  u  jarke.  Bit  će  manje  žrtava  ako  se  stvar okrene na zlo.  Borci  su,  prema  instrukcijama,  glumili  umorne  i  pospane  domobrane.  Spavalo  se,  naravno,  nije  nikome,  unatoč  probdjevenoj  noći,  jer  tko  bi  spavao  neposredno  prije  ovako  opasne  i  uzbudljive  borbe.  Kad  ljudi  idu  u  borbu,  misli  im,  sve  dok  ne  planu  prve  puške,  grozničavo  rade.  Svaki  stvara  u  mašti  slike  budućeg  okršaja.  Mogućnosti  su  mnogobrojne  i  kombinacija  ima  napretek.  Mozak  ih  ne  može  odjedanput  sve  obuhvatiti.  Zato  misli  skaču  s  jednog  predmeta  na  drugi,  s  jedne  nedovršene  i  nepromišljene  varijante  na  drugu.  Gotovo  je  nemoguće  koncentrirati  se  i  sve  realno  predvidjeti.  Pa  i  onda  kada  najrealnije  predviđaš,  obično  se  događa  drugačije,  jer  redovito  nastaju  okolnosti  koje  nitko  nije  pretpostavljao.  Ukratko,  u  mozgovima i srcima »pospanih i rezigniranih Gigčevih domobrana« skrivale su se  misli i strepnje boraca koji će čas poslije zagaziti u borbu na život i smrt.  Ivo  Mladen  bio  je  hladnokrvan.  Nije  mislio  ni  o  čemu  nego  o  svojoj  zadaći.  U  ustašku  dovitljivost nije vjerovao, ali je vjerovao u svoju sposobnost da odglumi ulogu domobranskog  časnika. Onoga časa kad je ustaša iz bunkera na cesti povikao: »Stoj! sad će strojnica«, znao  je da je trik uspio i da je bitka dobivena. Ima dobro uho i odmah je u gruboj ustaškoj prijetnji  osjetio  podrugljiv  prizvuk.  Taj  prizvuk  podrugljivosti  bio  je  najbolji  znak  da  je  stražar  progutao mamac i nasjeo podvali. Mladen je, uostalom, to i očekivao. Nakon toga sve je išlo  lako i jednostavno. Prema ustaškom zapovjedniku ponašao se »službouljudno« i vojnički, kao  mlađi  kolega  prema  starijem  kojega  poštuje  i  čije  iskustvo  cijeni.  Kada  ga  je  razoružao,  ustaški  je  zapovjednik  izbuljio  oči  kao  som  i  trebalo  je  nekoliko  časaka  da  shvati  što  se  dogodilo.  Možda  bi  se  iznenađeni  ustaše  predali  bez  borbe.  Ali  zbilo  se  ono  nepredviđeno  —  incident  između  Vase  Mrkalja  i  ustaškog  čarkara.  Dugonja,  Nikola  Demić,  nije  čekao  da  čarkar  ustrijeli njegova druga Vasu, koji je neoprezno dopustio da se vide njegove crne civilne hlače  ispod duga šinjela, nego je ustrijelio ustašu. Gigac je čuo prasak puške i odmah počeo borbu,  iako  svi  punktovi  još  nisu  bili  zaposjednuti.  Zbog  toga  se  dvadesetak  ustaša  i  uspjelo  spasiti  bijegom. Ne zna se kako je poginuo Nikola Karajica, borac naše čete. Možda od ustaškog, a  možda  i  od  partizanskog  metka.  U  borbi  prsa  o  prsa,  osobito  u  zatvorenoj  prostoriji,  čovjek  lako  pogine  i  od  metka  svojih  drugova.  Ustaše  su  pružili  sasvim  kratak  otpor,  kao  što  se  i  očekivalo.  Novi  komandant  bataljona  Petar  Krnjaić  i  komesar  bataljona  Joža  Horvat  gledali  su  s  nekog  visa dalekozorima što se događa pred grabovačkom utvrdom. Gledali su i premirali od straha.  Osobito komesar Joža Horvat, koji je dao ideju. Bio je to strašan rizik. Odlaknulo im je kad je  iz utvrde počeo sukljati gusti, crni dim.  Četa se opet proslavila.

Proslavio se i Gigac.  A  najviše  Ivo  Mladen,  koji  je  s  mnogo  hrabrosti,  umješnosti  i  hladnokrvnosti  obavio  svoju  zadaću. A bila mu je to prva akcija.  Čudnovato kako neustrašivi mogu biti domobrani kad stupe u partizane!  Glavno je da je prva akcija čete pod Gigčevom komandom dobro uspjela.

Bijele vode  Četa se odmara već dva dana. Sva sela oslobođenog teritorija Banije dočekuju nas srdačno, ali  se  najljepše  i  najbolje  osjećam  u  Bijelim  Vodama.  Možda  zato  što  je  iz  tog  i  inače  gostoljubivog i romantičnog sela moj ratni drug iz čete Nikola Demić­Dugonja. Njegova stara  mati, žena i djeca natječu se kako će mi bolje ugoditi . . . Bijele Vode su čuvene po trešnjama  i  pšeničnim  pogačama.  Na  Baniji  se  jede  isključivo  kukuruzni  kruh,  i  pogača  od  pšeničnog  brašna za mene je prava poslastica. Bjelovođanske pogače su velike kao kotač kola, hrskave i  sjajne  (premazuju  ih  bjelanjkom),  a  iscifrane  narodnim  ornamentima.  Moja  ljubav  za  trešnje  i  pšenične  pogače  ovdje  je  poznata  još  otprije,  i  čim  sam  se  pojavio  u  selu  donijeli  su  mi  golemu pogaču i veliku zdjelu punu krupnih i tvrdih »rušteva« (trešanja) ... I baš tu, u Bijelim  Vodama,  najgostoljubivijem  i  meni  najdražem  selu  banijskog  partizanskog  kraja,  doživjeli  smo teške časove.  Poslije dva dana odmora četa je bila spremna za akciju. Mi se nikada i ne odmaramo duže od  dva­tri dana. Pozvao nas je Petar Krnjaić i naredio da krenemo na Prekopu. (Prekopa je selo  blizu  Gline,  u  kojem  su  glinski  ustaše  masovno  ubijali  Srbe).  Napasti  i  zauzeti  to  slabo  neprijateljsko  uporište  nije  nikakav  osobit  zadatak.  Više  je  to  demonstracija  prema  glinskom  garnizonu nego bojna akcija. Tako bismo mi zadatak i shvatili da nam Krnjaić nije zapovjedio  da sve kuće u selu spalimo i sve muškarce starije od šesnaest godina poubijamo!  Nikada  nijedna  partizanska  jedinica  Banijskog  odreda  nije  dobila  takvu  zadaću.  Naši  borci  nisu  navikli  da pale kuće bez razloga i da ubijaju djecu. Svi oni znaju da se partizani ne bore  radi  osvete  i  da  djeca  ne  mogu  biti  kriva  ni  odgovorna  za  zločine  svojih  očeva.  A  Prekopa  i  nije  ustaško  selo.  Nisu  stanovnici  Prekope  krivi  što  su  glinski  ustaše  baš  u  njihovu  selu  masovno  ubijali  i  pokapali  Srbe  iz  okolice.  Ali  u  našem  odredu  vlada  stroga  disciplina.  Nikada  ne  raspravljamo  o  naredbama  pretpostavljenih,  Nastojimo  ih  uvijek  izvršiti  kako  najbolje možemo i znamo. Pošli smo na zadatak.  S  jedne  strane  u  Prekopu  je  provalio  Gigac,  na  čelu  Prvog  voda.  S  druge  strane  prodro  je  Jerković, operativni oficir bataljona, na čelu Drugog voda. Sastali su se u sredini sela. S njima  je  bio  i  Šukrija  Bijedić,  partijski  sekretar  bataljona.  Mene  su  s  Trećim  i  Četvrtim  vodom  poslali na osiguranje prema Glini.  Prekopa  je  zauzeta  na  juriš,  tako  reći  bez  borbe,  ali  naši  borci,  pod  komandom  Jerkovića,  Šukrije  Bijedića  i  Gigca,  znali  su  to  izvesti  tako  da  ne  uhvate  nijednog  nenaoružanog  muškarca  i  nijednog  dječaka  iznad  šesnaest  godina  starosti.  Poginulo  je  samo  nekoliko  naoružanih  domaćih  ustaša  koji  su  pokušali pružiti otpor i zapaljeno je nekoliko kuća. Bio je  to prešutan sporazum svih naših boraca i starješina.  Četa  se  vratila  u  Bijele  Vode  rano  ujutro  i  komandantu  bataljona  Petru  Krnjaiću  podnijet  je  izvještaj o izvršenom zadatku. Tom prilikom sjetio sam se njegova četničkog noža sa znakom  mrtvačke  glave,  koji  uvijek  nosi  u  sari  svoje  kicoški  naborane  čizme,  za  uspomenu.  Prvi  put  otkako  poznajem  Krnjaića  posumnjao  sam  da  taj  nož  možda  nije  samo  bezazlena  uspomena.  No  odmah  sam  svjesno  odagnao  te  misli,  jer  kako  da  posumnjam  u  ispravnost  čovjeka  i  svojega ratnog druga zbog jedne jedine pogrešne naredbe koja i onako nije izvršena. Možda je  bio  loše  raspoložen?  Možda  ima  nekih  svojih  posebnih  računa  s  Prekopom?  Tko  zna  nije  li  tko  od  njegovih  ubijen  u  tom  selu?  Smirit  će  se,  pa  će  i  sam  biti sretan  što  četa  nije  izvršila  njegovo  naredbu  . . . Da nije bilo Petra Krnjaića, možda nikada ne bih izišao živ iz Januzove  kuće u Brubnu onog nesretnog dana kada je poginuo Vasilj Gaćeša.

Od Bijelih Voda do Prekope i nazad dug je i naporan put. Vratili smo se umorni, polijegali po  voćnjacima  oko  kuća  i,  grijući  se  na  zrakama  jutarnjeg  sunca,  zadrijemali.  Ali  nije  nam  bilo  suđeno  da  se  dugo  odmaramo!  Iznenada  je  dan  znak  za  uzbunu.  Poskakali  smo,  prihvatili  oružje  i  trčećim  korakom  pohitali  na  položaj.  Na  prilazima  selu  pojavio  se  neprijatelj  .  .  .  Teren  oko  Bijelih  Voda  je  manevarski.  Naokolo  su  lako  prohodna  brda,  od  kojih  su  neka  prekrivena šumom. Najviše brdo zove se Lebrenica; tu je bio obrambeni položaj naše čete.  Neprijatelj  je  nastupao  jakim kolonama. Pred našim položajima počeo se razvijati u strijelce i  pripucavati.  Bilo  ih  je  mnogo.  Lijepo  se  dalekozorom  vidjelo  kako  dolaze  jedan  za  drugim  nekoliko  streljačkih  lanaca.  Nisu  nas  otkrili,  pucali  su  neorganizirano  i  nasumce,  za  svaki  slučaj. Tako nam se bar činilo ... Za nas su još uvijek postojala dva dobra izlaza. Prvi izlaz bio  je  da  ih  pustimo  na  malu  udaljenost  i  tada  otvorimo  na  njih brzu paljbu i izvršimo juriš. Ako  to dobro izvedemo, u redovima neprijatelja zavladat će panika i razbježat će se. Trebat će im  nekoliko sati da se ponovno srede i krenu u napad. A do tada možemo ocijeniti situaciju, pa ili  prihvatiti borbu ili se povući. Tako su uvijek postupali partizani Banijskog odreda. I sada nije  bilo  razloga  da  se  tako  ne  postupi,  to  više  što  je  na  nedalekoj  glavici  držala  položaje  Druga  četa, koja se mogla neopazice privući bliže i dočekati neprijatelja bočnom vatrom.  Drugi  izlaz  iz  te  situacije  bio  je  da  ne  prihvatimo  borbu  i  da  se  odmah,  dok  je  još  vrijeme,  neopazice povučemo.  Borci  su  već  zauzeli  položaj  kad se na vrhu Lebrenice pojavio Krnjaić. Obukao je novu žutu  košulju koja se mogla opaziti i na kilometar daleko.  »Nije dobra za borbu«, rečem mu.  »Zašto?« upita on i nasmije se.  »Opazit će te odmah i svi će tebe gađati.«  »Neka . . . neće mene metak . . . Samo neka gađaju!«  Dohvatio  je  dalekozor  i  počeo  osmatrati  kako  neprijatelj  nastupa.  Prvi  streljački  lanac  već  je  dopro do podnožja našeg položaja. Druge dvije kolone zavijale su bočno i bilo je očito da nas  opkoljavaju.  »Oni  znaju  za  nas«,  izjavi  Gigac  uvjereno.  »Znaju,  a  ne  pucaju.  Samo  nastupaju.  To  nije  njihov običaj ... A koga je vraga Krnjaić obukao ovu žutu košulju«, šapne mi.  »Voli se kicošiti«, odgovorim.  »Da on to bandi ne signalizira da ga ne gađaju!?« upita me i namigne sumnjičavo. Poslije one  famozne  Krnjaićeve  naredbe  da  spalimo  Prekopu  i  poubijamo  sve  muškarce  iznad  šesnaest  godina starosti Gigac mu više nije vjerovao.  »Ne pričaj koješta!« ukorim ga.  »Vidjet ćeš, to neće dobro svršiti«, opomene me.

Udaljenost  između  nas  i  najbližih  neprijateljskih  strijelaca  smanjila  se  na  kakvih  tri  stotine  metara.  Istodobno  su  nam  već  ostali  zalazili  s  bokova  i  leda.  Bilo  je  krajnje  vrijeme  ili  da  otvorimo  vatru  ili  da  se  povučemo.  Toga  časa  Krnjaić  naredi  operativnom  oficiru  Jerkoviću  da se probije do položaja Druge Čete i da joj da zadatak. Jerković je krenuo na težak put.  Krnjaić je još uvijek osmatrao nastupanje neprijatelja.  »Daj da sad raspalimo po njima i jurnemo«, predloži Gigac.  »Čekaj i miruj dok ne naredim!« odgovori Krnjaić. »Nije još vrijeme.«  Borci su napeto pratili pokrete strijelaca koji su se uspinjali otkriveni, s puškama na gotovs ...  I  tada,  kada  je  trebala  pasti  komanda  »Brza  paljba«  i  odmah  zatim  »Hura!  juriš!«,  Krnjaić  naredi:  »Trkom  na  onaj  ćuvik!«  Rukom  nam  pokaže  najbližu  glavicu.  Krenemo  i  mučno  se,  poslije  petnaest  minuta  trka,  zadahtani  uspnemo  na  susjedni  položaj.  Odmah  zatim  Krnjaić  ponovno  naredi:  »Trkom  onamo!«  Pokazivao  je  na  treću  glavicu,  također  kakvih  petnaestak  minuta  udaljenu  od  sadašnjeg  položaja.  Oba  posljednja  položaja  stavljala  su  nas  prema  neprijatelju u lošiju poziciju.  »Ubit ću ga, majku mu njegovu!« stenjao je Gigac, ali je četu vodio kako mu je naređeno. Na  trećoj glavici borci su već bili toliko izmoreni da su im drhtale i ruke i puške.  Tada  neki  borci  zapucaju  bez  zapovijedi.  Nisu  više  mogli  izdržati  blizinu  neprijatelja  koji  se  već uspeo na bombašku udaljenost.  »Trkom  u  dolinu!«  zapovjedi  Krnjaić,  i  prvi  se  pred  svima  sjuri  s  brda  u  kotlinu  opkoljenu  brežuljcima,  na  koje  će  se  za  nekoliko  trenutaka  uspeti  neprijateljski  strijelci.  Borce  zahvati  panika i oni se sjure za njim.  Neprijatelj  je  otvorio uragansku vatru iz pušaka, mitraljeza i lakih minobacača. Bježali smo u  smjeru  pruge,  prema  bukovu  gaju,  na  nesiguran  teren,  koji  nam  se  u  tom  času  činio  jedinim  mogućim  izlazom.  Bilo  je  to  bježanje  na  sreću.  Tukli  su  po  nama  sa  svih  strana;  oko  nas  su  praskali  hici  iz  pušaka  i  rafali  iz  mitraljeza,  dizali  nam  oblačiće  prašine  oko  nogu  i  fijukali  oko  ušiju.  Nitko  nije  komandirao,  ni  Krnjaić,  ni  Gigac,  ni  ja,  ni  vodnici,  ni  desetari  .  .  .  Bježalo se bez reda, pojedinačno i u gomilama, prema pruzi.  »Ako  nas  i  tamo  čekaju,  nitko  neće  ostati  živ«,  dobaci  mi  Gigac  u  trku  .  .  .  »Drž'  se  blizu  Krnjaića, njega neće gađati«, posavjetuje me.  Žuta košulja bježala je žustro i lako, a oko nje zujali su meci kao i posvuda . . .  Slabo su gađali. Nisu znali ili nisu htjeli da nas unište, a imali su dobru priliku. Događa se da  domobrani  loše  gađaju,  namjerno  ili  nenamjerno,  ali  ovo  nisu  domobrani;  to  su  Mrakove  bojne. Naša se četa probila do bukvika, preko pruge, i borci su polijegali da odahnu, skriveni  u gaju. Manjkalo je deset boraca. Trojica su se do večeri probila do nas, sedmorica su ostala u  kotlini pod Lebrenicom. Mrtvi, ranjeni ili zarobljeni?  U  Gigčevoj  četi  nema  više  nijednog  borca  ni  starješine  koji  ne  sumnja  u  Petra  Krnjaića,  svojeg bivšeg komandira i sadašnjeg komandanta bataljona. Sumnjaju u njega zbog Prekope i  zbog  Lebrenice,  a  najviše  zbog  košulje  napadno  žute  boje,  koju  nikada  ne  bi  obukao  nijedan  pametan i iskusan borac. Zašto nije dopustio da otvorimo vatru u pravi čas? Zašto nas je bez

razloga prebacivao s visa na vis? Zašto je obukao žutu košulju, koju inače nikada nije nosio?  Takva  i  slična  pitanja  bruje  četom,  i  kad  bismo  Gigac  i  ja  naredili  ljudima da vežu Krnjaića i  da ga strijeljaju, oni bi to izvršili s najvećim zadovoljstvom. On se drži po strani i vjerujem da  mu je neugodno.  Gigac mu priđe i upita ga otvoreno:  »Zašto si nas gonio s ćuvika na ćuvik i onda komandirao, trkom u dolinu?«  »Ostavi me na miru! Loš dan«, odgovori.  Vratio  se  i  Jerković.  Uspjelo  mu  se  probiti  do  Druge  čete,  a  na  povratku  naišao  je  na  neprijateljske  položaje.  Bili  su  to  bivši  naši  položaji  i  Jerković  nije  znao  da  nas  tamo  više  nema. Zapucali su na njega iz blizine i ranili ga u šaku desne ruke. Nije opasno.  Ponovo  sam  se  sjetio  četničke  kame  s  mrtvačkom  glavom  i  šestomjesečnog  četničkog kursa.  Na  Baniji,  doduše,  nema  četničkih  formacija,  ali  možda  ima  prikrivenih  četnika?  To  se  ne  bi  dogodilo  daje  živ  Vasilj  Gaćeša!  Ni  Đuro  Kladarin,  komesar  Banijskog  odreda,  više  nije  ovdje.  Postavljen  je  za  komesara  1.  operativne  zone  i  sada  je  negdje  u  Lici.  Nema  ni  Demonje. Otišao je na čelu svojih proletera preko Kozare u Slavoniju. Zato se Krnjaić previše  osilio.  On  je  sada  u  narodu  najpopularniji  partizanski  komandant.  Priča  se  kako  su  svi  očekivali  da  će  poslije  Gaćešine  smrti  on  biti  postavljen  za  komandanta  Odreda,  a  ne  Ćane  Bjelajac.  Možda  se  i  nadao  tome  .  .  .  Bio  je  vješt  i  smion  borac  i  komandir  na  čelu  najbolje  čete, a danas je pokazao takav kukavičluk da bi ga trebalo smjesta degradirati. Ili je namjerno  htio  svoju  četu  izložiti  uništenju!?  .  .    Sve  je  još  suviše  svježe.  Treba  dobro  razmisliti.  Naše  sumnje mogu biti i neosnovane. Možda se naprosto nije snašao.

Lebrenica  Ima  mnogo  promjena.  U  Odredu  je  osnovan  Peti  bataljon  i  naša  kompletna  četa  prekomandirana je u taj novi bataljon. Sada nismo vise Prva Četa Prvog bataljona, nego Prva  četa  Petog  bataljona.  Dobro  je  što  smo  se  riješili  Krnjaića,  jer  u  njega  nitko  više  nema  povjerenja.  Komandant  našeg  bataljona  je  Sava  Gajić.  Dosad  je  bio  komandant  Trećeg  bataljona.  On  je  podoficir  ili  oficir,  ne  znam  točno,  bivše  jugoslavenske  vojske.  Kažu  da  je  vrlo  hrabar  i  sposoban. Nosi plavu avijatičarsku odoru, kosa mu je svjetloplava, a lice preplanulo od vjetra  i sunca. Na odori ima umjerenu količinu kožnih uprtača i drugih vojničkih ukrasa, kao što je i  red. Vedar je i veseo čovjek. Vidjet ćemo kako će biti pod njegovom komandom!  Politički  komesar  Petog  bataljona  je  Milan  Despot.  Bio  je  dosad  komesar  Druge Čete Prvog  bataljona.  On  je  grafički  radnik  iz  Gline.  Dobro  se  poznajemo  iz  prijašnjih  akcija  Prvog  bataljona.  U našoj četi sve je ostalo isto.  Sutra  idemo  u  borbu.  Prva  borba  u  sastavu  novog  bataljona.  Na  Kozari  je  ofenziva  i  naša  je  zadaća  ­  ne  samo  naša,  nego  cijelog  Odreda  ­  da  napadima  u  Pounju  pokušamo  rasteretiti  kozaračke partizane koji su u obruču.  Poslije naporna noćnog marša kolona se zaustavila. S onu stranu Une, iz Bosne, čula se mukla  tutnjava; kao da grmi u daljini. Topovi, bacači i avioni na Kozari. Osluškujemo, ali daleko je i  ne uznemiruje nas.  Odnekud, preko brda, dolijeću u luku puščani meci i fijuču visoko iznad nas. To je već bliže, i  zato što je bliže razbija umor i pospanost. Ako potraje, naviknut ćemo se, nervi će popustiti i  opet će cijela četa polijegali i zaspati. Svi osim straža i patrola.  »To  dvorske  i  matijevićke  straže  puškaraju,  osjetili  su  nas«,  kaže  Nikola  Demić.  On  uvijek  zna  tko  puca  i  odakle  se  puca.  Nalazimo  se  dva­tri  kilometra  zračne  linije  od  Dvora  i  Matijevića, i Nikola Demić vjerojatno ima pravo.  Dolutali  metak  zabio  se  u  vrat  četnog  bolničara.  On  zaurla  kao  ranjeni  tigar  i  odmah  zatim  zabugari seljački: »Ajoooj! Pogiboh!«  Metak  se  na  dugoj  putanji,  preko  dva  brijega,  ohladio  i  samo  se  do  polovice  zabio  u  bolničarev  vrat,  pa  ga  je  jedan  borac  iznenada  zgrabio  i  naglim  trzajem  iščupao iz mesa, kao  zubar klimavi zub.  Bolničar  je  sam  sebi  omotao  vrat  s  mnogo  zavoja,  smirio  se,  izvadio  alat,  rasporedio  ga  pažljivo na starom panju i počeo brijati rasanjene borce. Kad nema ranjenika, bolničar postaje  četni brico.  Komandant bataljona Sava Gajić sjeo je na travu, razastro pred sobom specijalku i zabuljio se  u  nju.  Bio  je  ozbiljan  i  zabrinut.  Gigac  i  ja  sjeli  smo  pokraj  njega  i  također  se  zabuljili  u  njegovu specijalku, iako nismo znali o čemu će biti riječi.

»Znate  kakva  je  ova  čuka?«  upita  nas  pokazujući  prstom  određenu  točku  na  karti.  »To  je  Lebrenica 8 ,  a  ovo  ispod  nje  je  Laudonov  klanac.  To  su  znamenita  mjesta,  upamtite!«  reče  strogo i poučno . . . »Ja sam iz toga kraja pa znam. Na Lebrenici«, on ponovo upre prstom u  kartu,  »austrijski  general  Laudon  branio  je  Turcima  prijelaz  preko  Une.  Turci  nikada  nisu  uspjeli zauzeti Lebrenicu i prijeći Laudonov klanac. Nikada, unatoč mnogim pokušajima. Tko  drži  Lebrenicu,  taj  dominira  nad  cijelom  okolicom«  ...  Tu  Gajić  zastane  i  pogleda  nas  ozbiljno. »Mi, to jest Prva i Druga četa našeg bataljona, moramo je noćas zauzeti na juriš.«  »Zauzet ćemo«, izjavi Gigac samouvjereno.  »Zauzet ćemo«, složim se i ja, po dužnosti, kao politički komesar.  »Zauzet ćemo«, složi se s nama i Sava Gajić, ali s prijetećim prizvukom u glasu.  »Zauzet ćemo«, izjavi on još jedanput, »pa makar nas na vrh čuke stigla samo trojica.«  »A šta je gore?« upita Gigac poslovno.  »Gore  su  dvije  haubice  i  tri  teška  minobacača«,  odgovori  Sava.  »A  gdje  su  haubice  i  minobacači, tamo ima i mitraljeza i puškomitraljeza i svakoga drugog vraga. Što ima od ljudi  i kakvi su, ne zna se tačno. Mislim da su domobrani. Neka artiljerijska jedinica.«  Pošutjeli smo čas­dva razmišljajući.  »A kakav je plan?« upita opet Gigac.  »To  je  velika  operacija«,  počne  Sava  Gajić.  »Ratkova  brigada 9  napast  će  Novi  s  bosanske  strane.  Naš  odred  napast  će  Dvor  i  Matijeviće  s  ove  strane  Une.  To  će  biti  fingirani  napad,  toliko  da  posade  iz  tih  uporišta  budu  zauzete i da ne priteknu u pomoć Novom. Mi moramo  zauzeti  Lebrenicu,  i  to  odmah  u  početku  operacije,  najuriš.  Ako  ne  zauzmemo  Lebrenicu,  Bosanci  se  ne  mogu  održati  u  Novom.  Topovi  i bacači  s  Lebrenice  tući  će  odozgo  ravno  u  njih. Takav je to položaj.«  Bila  je  noć  kad  su  čete  krenule.  Poslije  nekoliko  kilometara  zajedničkog  puta  razdvoje  se  na  raskrsnici i odu svaka na svoju stranu, prema zadatku.  Naoblačilo  se.  Tama  je  postala  gotovo  neprovidna  i  borci  su  koračali  tiho  i  nečujno.  S  vremena  na  vrijeme  tamu  su  presijecali  svijetleći  meci.  To  su  straže  s  osiguranja  razbijale  vlastiti strah i signalizirale.  Poslije  dva  sata  hoda  uspela  se  Četa  na  uzvišicu  obraslu  niskim  grmljem.  Pod  nama,  malo  udesno, u dolini Une, pokažu se odjedanput svjetla grada.  S  lijeve  strane  rijeke  vide  se  tamni  obrisi  visoka  i strma šiljata visa. To je Lebrenica, na koju  ćemo  uskoro  jurišati.  Gledao  sam  je  sa  strahopoštovanjem,  dok  čelo  kolone  nije  krenulo  polako se spuštajući njezinu podnožju. Išli smo sporo i oprezno. Neprijatelj je blizu. 

8 

Postoje dvije Lebrenice. Jedna je kraj Bijelih Voda u glinskoj općini, a druga više Bosanskog Novog.  Čuvena bosanska jedinica. Ime je dobila po svom komandantu Ratku (Ivici Marušiću) . .. Ivica Marušić­Ratko  bio je predratni zagrebački komunist. Poginuo je u NOB­i. Proglašen je narodnim herojem. 9 

Četa  zastane  u  dolini  pod  samim  visom.  Gigac  rasporedi  borce  u  streljački  lanac  i  obiđe  svakog  pojedinca,  a  sa  svakim  desetarom  i  vodnikom  izmijeni  nekoliko  riječi.  Polako  i  pažljivo,  da  ne  bi  zveckali,  borci  stave  noževe  na  puške,  pripreme  bombe  i  spreme  se  za  početak napada.  Za sve nas nastade sada tjeskobni časovi, kao pred svaku borbu koja će biti teška i ozbiljna i u  kojoj će možda neki i poginuti. Neki između nas . . .  Petnaest minuta prije pola noći začu se iz daljine detonacija. Bosanci su iz bacača bacili minu  na Lebrenicu. Mina prošišti nad nama i padne negdje pod vrh glavice. To je znak za početak  napada.  Istodobno  s druge strane Lebrenice poče puščana i mitraljeska paljba. Kratko i škrto  štektanje puškomitraljeza označavalo je da to tuku partizani, navikli da štede municiju. Bila je  to Druga četa našeg bataljona. Počela je napad točno prema planu.  Naš streljački lanac pokrene se puzeći. I tada zaori sa svih strana. Posada Lebrenice otvorila je  zaglušnu vatru iz svih vrsta oružja. Odmah joj se pridruže, kao po dogovoru, posade Dvora i  Matijevića.  Više  se  nije  moglo  razaznati  tuku  li  topovi,  bacači,  mitraljezi  ili  puške.  Sve  se  slilo u prijeteće grgotanje kao da smola i katran ključaju u divovskom kotlu.  Uspeli  smo  se  i  polijegali  blizu  bodljikave  žice,  kojom  je  opasan  neprijateljski  položaj  na  vrhu. Mogli smo već i jurišati, ali trebalo je čekati da bosanski bacač ispali desetu minu, kako  je  bio  dogovor,  a  ta  mina  trebala  je  biti  ispaljena  točno  u pola noći. Inače bismo bili izloženi  vatri vlastita bacača. Bilo je još sedam minuta do pola noći. Te minute otegle su se u beskraj.  Brojio sam zajedno s Gigcem i Savom Gajićem mine. Minutu prije pola noći, po mojem satu,  na vrh glavice pade deseta mina. »Sada!« vikne Sava svom snagom Gigcu u uho i ovaj odmah  iz  dva  pripravljena  raketna  pištolja  ispali  u  visoku  luku  crvenu  i  zelenu  raketu,  pa  zaurlavši  reskim  i  prodornim  glasom  otegnuto  »juriššš!  hurrrra!«,  s  naporom  poleti  pred  svima  nama  uzbrdicom  prema  bodljikavoj  žici.  Uz  njega,  s  revolverom  u  desnoj  i  odvrnutom  bombom  u  lijevoj ruci, jurišao je Sava Gajić.  »Hurrrra! Juuurrrriš!« prihvate borci i srnu naprijed.  Gore  su  osjetili  blisku  pogibelj  i  počeli  nas  tući  kartečom.  Posvuda  naokolo  eksplodirale  su  ručne  granate  montirane  na  bodljikavim  žicama.  Bacali  su  ih  iz  rovova.  Tamu  su  gusto  presijecali svijetleći meci u svim smjerovima.  Čuo  se  jauk  pogođenih.  Ostali,  ne  osvrćući  se,  nalete  na  žicu,  najtežu  zapreku,  pregaze  je  onako »s hoda« i provale u neprijateljske rovove.  Titrava,  blijeda,  crvena  i  zelena  svjetlost  raketa,  kojima  je  neprijatelj  osvjetljavao  okolicu  da  bi  mogao  uspješnije  gađati,  odražavala  se  na  licima  napadača.  Obasjani  drhtavom  svjetlošću  djelovali  su  kao  prikaze  koje  srljaju  naprijed,  ne  obazirući  se  ni  na  jauke  umirućih  ni  na  ubitačnu vatru, opijeni jurišem i borbom i odlučni da svoju namjeru ostvare po svaku cijenu.  Bio  je  to  odlučan  juriš.  Ni  karteč,  ni  bombe,  ni  žica,  ni  uzbrdica,  ni  sve  oružje  nisu  pomogli  braniocima.  Petnaest  minuta  poslije  pola  noći  prestao  je  otpor.  Upravo  toliko  koliko  je  približno trebalo da se uz krajnji napor uspnemo od polaznih položaja do vrha glavice. Tamo  su raspaljeni borci bombama i bajunetama časkom odlučili borbu u svoju korist.

Ali na vrh Lebrenice stigao je samo jedan dio čete. Glas neosvojiva visa ona je skupo prodala.  Dvadeset  što  teže  što  lakše  ranjenih  i  osam  mrtvih  boraca  ostalo  je  na  prilazima  vrhu,  pod  žicom  i  oko  rovova.  Nosači  ranjenika  nosili  su  ih  na  previjalište.  Osim  u  Brubnu,  kada  je  poginuo  Vasilj  Gaćeša,  četa  nikada  nije  pretrpjela  tolike  gubitke.  Dvadeset  i  osam  izbačenih  iz stroja, to je više od trećine čete. Krvava je Lebrenica!  Desetak  metara  ispod  vrha  izdisao  je  na  Gigčevim  rukama  Sava  Gajić,  naš  novi  komandant  koji  nas  je  vodio  u  prvu  i  najtežu  borbu.  Bio  je  smrtno  pogođen  bombom.  Još  je  bio  pri  svijesti  i  možda  je  osjetio  slast  pobjede.  Osmjehnuo  se  i,  teško  hropćući,  pohvalio  četu  .  .  .  Onda  je  zaželio  crne  kave.  Gigac  je  nije  imao.  Ponudio  mu  je  rakije  iz  čuturice.  Odbio  je  ...  Čuo  se  smrtni  hropac  i  Sava  je  izdahnuo  mirno  i  junački  kao  što  se  i  borio.  S  uglova  usana  potekla su mu dva tanka mlaza krvi, a na crvenu licu pojavilo se mrtvačko bljedilo.  Gigac  zaplače  kao  malo  dijete  i  spuštene  glave  pođe  do  svojih  boraca  da  im  objavi  tužnu  vijest o komandantovoj smrti.

Krvavi vis  Gigac  se  premještao  s  jedne  haubice  na  drugu,  uzjahivao  ih  kao  dječak  drvene  konje  i  cičao  od dragosti.  Zamišljao  je  u  mašti  povratak  čete  u  slobodna  banijska  sela.  Bit  će  to  trijumfalan  povratak,  razumije  se.  Ljudi  će  izići  pred  kuće  i  zadivljeno  gledati  pobjednike  iz  velike  borbe  na  Lebrenici  ...  U  koloni:  haubice,  teški  minobacači  i  teški  mitraljezi,  sve  okićeno  cvijećem;  mnogo  drugog  zaplijenjenog  oružja  i  ratne  spreme  ...  i  na  začelju  kolone  stotinjak  zarobljenika,  kojekako  odjevenih,  ali  uglavnom  lišenih  svojih  odora  i  drugih  vojničkih  atributa.  Ljudi  zure  iskolačenih  očiju  u  sva  ta  čuda  i  ugled  Gigčeve  čete  raste  u  nedogled.  Djevojke  darivaju  umorne  i  razdragane  borce  lijepo  izvezenim  ručnicima  i  rupcima,  daju  im  svježe vode i nude ih biranim jelima, onako usput ... A navečer banijsko kolo, bez glazbe ali s  pjesmom, prema ovdašnjem običaju:  »Mila mi je, joj mila mi je vojnička parada« . . .  Takve su zamamne slike uzbuđivale Gigca, zato je i cičao od dragosti.  Dok  Gigac  jaše  haubice,  njegovi  borci  pričaju  sa  zarobljenicima.  I  borci  su  razdragani  kao  i  njihov  komandir,  i  zato  što  su  razdragani  puni  su  blagonaklonosti  prema  pobijeđenima.  Osjećaj neprijateljstva  naprosto  se  izgubio,  kao  da  ga  nikad  nije  ni  bilo.  A  još prije pola sata  tukli su se bombama i bajunetama. Ispada kao da i zarobljenici imaju stanovitih zasluga što je  četa  osvojila  krvavi  vis,  jer  da  ga  nisu  branili,  ne  bi  ga  četa  ni  zauzimala  pa  se  ne  bi  ni  proslavila . . . Ima i u tom neke logike!  U Novom je za to vrijeme trajala borba. Oko Dvora i Matijevića se puškaralo. Samo na našoj  glavici, koja je upravo između ta tri bojna poprišta, vlada mir i trijumf . . . Bosanski partizani  tukli su se s braniocima Novog između kuća. Mnoge su kuće gorjele. Promatrali smo prizor s  osvojenog položaja uvjereni da će Novi uskoro pasti.  Na  mene  se  napopastio  zarobljeni  satnik,  zapovjednik  pobijeđene  artiljerijske  jedinice  na  Lebrenici.  Moljakao  me  da  mu  dam  priliku.  (On  je,  veli,  naš  simpatizer  te  će  vrlo  rado  dokazati  lojalnost.  Svi  su  zarobljeni  satnici  naši  simpatizeri!)  Predlagao  je  da  okrenemo  haubice i bacače prema Novom i onda, uz njegovu stručnu pomoć, otvorimo vatru na branioce  grada.  Prijedlog  mi  se,  moram  iskreno  priznati,  učinio  vrlo  zamamnim  i  da  nije  potjecao  od  zarobljenog satnika odmah bih ga prihvatio. Svašta pada na pamet zarobljenim satnicima! Još  prije  pola  sata  tukao  nas  je  kartečom  i  nanio  nam  osjetne  gubitke  (dvadeset  ranjenih  i  osam  mrtvih),  a  sada  bi  na  brzu  ruku  htio  da  se  od  zarobljenika  prometne  u  partizana  i  da  za  nas  osvoji  Novi.  To  za  njega  nije  ništa;  čas  domobran, čas partizan, već prema prilikama! Ispada  da mu je svejedno na kojoj se strani tuče, glavno da se tuče. On je aktivni oficir, profesionalac  . . . Vjerojatno se, jer je profesionalni vojnik, ne bavi politikom nego je lojalan prema svakom  poslodavcu;  poput  vojnika­plaćenika.  Tako  sam  razmišljao  i  zato  mu  nisam  dopustio da tuče  Novi  .  .  .  Bilo  je  i  drugih,  ne  manje  jakih  razloga,  koji  su  upućivali  na  to  da  se  ne  trebamo  miješati  u  borbu  za  grad.  U  Novom  su  i  naši  i  njihovi.  Tko  zna  na  koga  bi  padale  granate  i  mine  s  Lebrenice?  Možda  bi  satnik  pobio  naše,  »u  najboljoj  namjeri«?  Odavde  je  teško  ocijeniti  do  kojeg  su  dijela  grada  doprli  partizani.  Naša  četa, uostalom, nije dobila zadaću da  tuče  Novi  iz  zaplijenjenih  haubica  i  bacača,  nego  da  na  juriš  zauzme  Lebrenicu  i  samim  tim  osigura  Bosancima  napad  na  grad.  Tu  smo  zadaću  izvršili.  Sad  treba  mirovati i čekati razvoj  događaja i nove naredbe.

Novih  naredbi  nije  bilo.  Sava  Gajić  je  poginuo  odmah  na  početku  borbe,  a  ni  Gigac  ni  ja  nismo  znali  što  treba  raditi  pošto  bude  osvojen  položaj  na  Lebrenici.  Bilo  nam  je  jasno  da  položaj treba držati sve dok traje borba u Novom, a borba u Novom još je uvijek trajala. Znali  smo  također  da  haubice  i  bacače  treba  što  prije  evakuirati  u  pozadinu,  jer  ako  ostanu  na  položaju do zore, nećemo ih uopće evakuirati. Poslat će zrakoplovstvo i ono će sve pobiti na  ovoj  goloj  glavici  koja  je  kao  stvorena  za  avijatičke  ekshibicije.  Sami  nikako  nismo  mogli  organizirati evakuaciju. Za haubice i bacače potrebna je konjska ili volovska zaprega, a nju se  moglo naći samo u selima.  Napisao  sam  izvještaj  o  svim  tim  problemima  i  poslao  ga  patrolom  u  štab  bataljona.  Sati  su  nam  prolazili  u  očekivanju,  ali  patrola  s  odgovorom  nije  se  vraćala.  Tko  zna  da  li  se  uspjela  probiti; posvuda oko nas vodila se borba.  Sat prije svanuća počelo je ono nepredviđeno . . .  U  velikom  rovu,  natkrivenom  šatorskim  krilima, drijemali smo Gigac i ja i još nekoliko naših  boraca. Odjednom je na šatorske krilo pao neki predmet. Prenemo se iz drijemeža i uhvatimo  za pištolj. Predmet se odbio od Šatorskog krila, pao pokraj rova i tog časa zagluši nas snažna  detonacija.  Shvatimo  odmah  da  netko  na  naš  rov  baca  ručne  granate.  Uto  zaprašti  sa  svih  strana. Poskakali smo iz rova najvećom brzinom; brzinom za koju je čovjek sposoban samo u  takvim  i  sličnim  slučajevima  ...  i  prije  nego  što  smo  se  dospjeli  snaći  i  orijentirati,  ustanovismo  da  je  na  položaj  prodro  neprijatelj  i  da  se  već  svuda  oko  nas  vodi  borba prsa o  prsa.  Prednost  je  bila  na  strani  neprijatelja.  Iznenadili  su  nas  i  napali  neočekivano  .  .  .  Opet  su  svijetleći meci parali tamu i opet se sa sviju strana orilo »hurra! juriiiš!«, samo su to ovaj put  bili  povici  neprijatelja.  Na  položaju  su  se  smeteno  vrzmali  borci,  čekali  su  zapovijed  za  povlačenje.  Neki  su  i  bez  zapovijedi  jurili  niz  strminu.  Oni  najhrabriji  hvatali  su  se  s  neprijateljskim vojnicima za guše i tukli kundacima.  »Povlači  se!«  urlao  je  Gigac.  »Povlačenje!«  vikao  sam  i  ja.  Muvali  smo  se  obojica  naokolo  i  čekali da borci napuste položaj i spase se u noći.  Ne  znam  kako  se  moglo  dogoditi  ali  nitko  od  nas  u  cijeloj  toj  gužvi  nije  nastradao.  Na  podnožju  Lebrenice  našli  smo  se  svi  na  okupu,  zdravi,  živi  ­  i  pokunjeni.  Na  vrhu  brijega  ostali su topovi, bacači, mitraljezi i sve drugo oružje koje smo samo Šest sati prije zaplijenili.  Šest  smo  sati  bili  gospodari  toga  krvavog  visa  i  svega  živog  i  mrtvog  na  njoj.  Naši  su  bili  topovi  i  bacači,  naši  su  bili  zarobljenici,  naš  je  bio  i  njihov  zapovjednik  ­  satnik.  A  sada  više  ništa  nije  naše.  Ostalo  nam  je  jedino  da  se  prebrojavamo  i  da  žalimo  za  osmoricom  mrtvih  i  dvadesetoricom što teže što lakše ranjenih.  Gore  su  ostali  i  svi  naši  zarobljenici,  svi  do  jednoga.  Ostao  je  i  njihov  zapovjednik  ­  satnik,  kojemu nisam dopustio da dokaže lojalnost . .  Svitala je zora kad su se haubice i bacači s Lebrenice ponovo javili. Tukli su Novi. Satniku se  ispunila  želja.  Samo,  sada  je  vjerojatno  tukao  naše,  a  ne  branioce  grada  .  .  .  Ubit  ću  ga  ako  nam ponovno padne u šake! To izjavljujem svečano, ne zato što bih bio bijesan na njega, nego  zato što sam bijesan na sebe. Trebalo je dopustiti da tuče Novi! Sigurno bi u tom slučaju sve

drukčije  svršilo.  Ako  ništa  drugo,  satnik  bi  se  kompromitirao  i  morao  bi  zajedno  sa  nama  bježati.  Sada  je  sve  gotovo,  propalo  u  nepovrat.  I  kao  što  uvijek  biva,  sada  su  svi  pametni.  U  štabu  kažu  da  je  svakako  trebalo  tući  Novi  iz  haubica  i  bacača.  Četa  je,  tvrdi  se  sada,  propustila  jedinstvenu  priliku  da  s  Lebrenice  odluči  čitavu  operaciju  u  našu  korist.  Ni  sami  nismo  bili  svjesni  što  znači  taj  prokleti vis. A svemu je kriva smrt Save Gajića, našega komandanta. Da  je on ostao živ, sigurno bi se snašao. Tako govore u štabu bataljona i u štabu Odreda ... i bit će  da  imaju  pravo.  Pa  ipak,  bolje  bi  bilo  da  ništa  ne  govore.  Žderemo  se  Gigac  i  ja i cijela četa  više nego svi oni zajedno. Jer mi smo te proklete haubice vidjeli i pipali, Gigac je čak i jahao  na njima. Smatrali smo ih svojima. Zato je nama teže nego njima. Pa i moj izvještaj primili su  u  štabu  bataljona.  Patrola  se  probila  i  predala  ga  na  vrijeme.  Ali  konje  po  haubice  i  bacače  nisu poslali. I njima je manjkao Sava Gajić, ne samo nama, na položaju.  Znam  unaprijed  da  će  u  svakoj  budućoj  borbi, s razlogom i bez razloga, i bacači s Lebrenice  biti spominjani:  »Eh, da nam je sada makar jedna od one dvije haubice, makar s jednom jedinom granatom!«  Tako će govoriti kada budu puškama tukli u kakav tvrd, zidani ili betonirani objekt od kojeg  se puščano i mitraljesko zrno odbija kao da bacaš bob o zid.  »Eh, da nam je sada makar i jedan od ona tri bacača, makar i s jednom jedinom minom, da je  bacimo  preko  brda  i  javimo  se  da  smo  tu!«  govorit  će  kad  neprijateljska  kolona  izmakne  iz  zasjede  i  ode  svojim  putem  prema  uporištu  .  .  .  ništa,  drugi  put  neka  jurišaju  svi  oni  koji  su  sada  pametni  i  tvrde  da  bi  znali  iskoristiti  uspjeh.  Gigac  i  ja  pobrinut  ćemo  se  za  konjsku  ili  volovsku zapregu i organizirati evakuaciju. Sve će biti bez greške!

Oj đevojko . . .  Pokušajte, ako imate dovoljno mašte, zamisliti otprilike ovakav ugođaj:  Zimsko doba. Spušta se suton i vi sjedite u toploj (obično pretoploj) sobi seoske kuće zatrpane  snijegom.  Kuća  se  svakako  mora  nalaziti  negdje  uz  debelu,  neprohodnu  šumu.  Na  zamrznutom staklu malenog okna vi ste tvrdim i debelim noktom kažiprsta desne ruke (a taj je  nokat  moćan  poput  papagajeva  kljuna) izgrebli oveći okrugao i providan prostor, te kroza nj  promatrate  kako  snijeg  sipi,  a  iz  obližnje  šume  dopire  do  vaših  istančanih  ušiju  jezivo  vučje  zavijanje.  Gladni  su  zimski  vuci  i  sad  se  sazivaju  da  krenu  u  pljačku  osamljenih  torova.  U  sigurnosti ste, a ipak vas od toga vučjeg zavijanja prolaze žmarci strave i nehotice se ogledate  prema  ulaznim  vratima  da  provjerite  jesu  li  čvrsto  zatvorena.  Tužno  je  i  sablasno  to  vučje  zavijanje.  Ne bojte se, jer vukova u ovome kraju nema, i varate se ako uistinu vjerujete da se to čupavi  šumski  razbojnici  sazivaju  za  noćni  pljačkaški  pohod!  Ne,  nisu  to  vuci,  to  borci  Banijskog  odreda u susjednoj kući pjevaju omiljenu ljubavnu pjesmu svojega kraja:  »Oj đevojko, draga dušo moja, oj« . . .  Riječi  se  ne  čuju,  jer  vrata  su  zatvorena  i  gusto  sipi  snijeg,  čuje  se  samo  otegnuto  zavijanje.  Kad  Banijci  pjevaju,  čovjeku  koji  nije  Banijac  ježi  se  koža.  Ali  treba  voljeti  i  poštovati  ne  samo  ljude  s  kojima  živiš  i  boriš  se,  nego  i  njihove  običaje,  pa  i  njihove  pjesme.  Zato  ja  zajedno s njima pjevam i trudim se da vijem jednako lijepo i dobro kao i oni, ali mi to nikako  ne uspijeva. Ne mogu pogoditi pravu intonaciju, a i timbar glasa ne odgovara . . .  Za  vrijeme  marševa  i  borbi  često  je  uz  našu četu Kole Kaić, zamjenik komandanta bataljona.  Prije rata Kole je bio učitelj, a kako sam i ja nekakav propali preparandist, sprijateljili smo se  ne  samo  kao  ratni  drugovi  nego  i po toj profesionalnoj liniji. Treba da znate: svaki učitelj, ili  nesuđeni  učitelj,  nosi  u  sebi  sve  do  duboke  starosti,  ili  čak  i  do  smrtne  postelje,  neostvarene  glazbene,  većinom  pjevačke  ambicije  i  uvjeren  je  ne  samo  u  to  da  divno  pjeva  i  da  ima  apsolutni  sluh  nego  da  je  u  stanju  i  druge  naučiti  da  pristojno  pjevaju,  pa  i  one  koji  uopće  nemaju sluha.  Tako  četa  pješaci,  po  šumama  i  gorama,  u  koloni  po  jedan  ili  u  propisnom  vojničkom  četveroredu,  već  prema  terenu,  na  čelu  stupamo  Kole  Kaić  i  ja,  i  obojica,  iz  petnih  žila,  nadobudno  pjevamo  revolucionarne  partizanske  pjesme,  jednu  za  drugom  neumorno  i  nepokolebljivo. Zajedno s nama, s istim žarom, pjeva i Ferdo Herbstsommer, politički delegat  Prvog  voda  i  moj  zamjenik.  Istrenirani  smo  tako  savršeno  te  smo  u  stanju  pjevati  iz  svega  glasa  čak  i  kad  se  penjemo  uz  strmine  od  preko  Četrdeset  i  pet  stupnjeva.  Katkada  nam  se  stidljivo pridruži i Dušan Čavić, politički delegat Drugog voda. On je autohtoni Banijac, ali je  radio  u  gradu  pa  je  donekle  poprimio  gradske  običaje  i  gradsko  pjevanje.  Svi  ostali  borci  mumljaju iz pristojnosti ... Znaju oni da su to revolucionarne pjesme i da ih kao ljudi »svjesni  ove naše borbe« moraju slušati s dužnim poštovanjem, ali opet, ako se pravo uzme, zvuče im  kao  crkveno  pojanje  .  .  .  Ipak,  htio  ­  ne  htio,  moram  priznati  da  lakše  Banijci  uče  revolucionarne  pjesme  nego  Kole  Kaić  i  ja  njihove  »ojkalice«.  Jedino  ih  Ferdo  Herbstsommer, iako je pravi pravcati osječki Švabo, pjeva već prilično dobro . . .  Imaju  Banijci  i  nekoliko  originalnih  i  slikovitih  tekstova  po  kojima  ojkaju.  Najviše  mi  se  sviđa ovaj:

»Stani, mala, na cipele moje da ne zebu bele noge tvoje«  Zamišljam  bosonogu  seljačku  curu  kako  se  iskrada  noću iz kuće i sastaje s »đuvegijom« koji  već  nestrpljivo  čeka.  Ljube  se  strastveno,  a  da  im  bude  udobnije  i  zgodnije  (osobito  njoj),  stala  mu  je  bosim  nogama  na  cipele  .  .  .  Noge  manje  zebu,  o  tom  nema  sumnje,  a  i  viša  je.  Praktično, zar ne!?  Pjevač se cijeni po jačini glasa ­ i ni po čemu drugome. Kad za nekog pjevača kažu da »more  riknut ka' bik, ili ka' vo«, to je najveće moguće priznanje.  Kole  i  ja  vrlo  smo  uporni  .  .  .  Kao  što  rekoh,  svaki  učitelj  ili  propali  učitelj  suđeni  je  ili  nesuđeni  seoski  zborovođa,  a  ako  je  osobito  muzikalan,  može  postati  i  crkveni  orguljaš  .  .  .  Čvrsto  smo  odlučili  da  ove  banijske  vukove  preobrazimo  u  slavuje  (što  se  pjevanja  tiče),  i  tako, uz pomoć te naše upornosti, Četa je napokon­unisono propjevala:  »Po šumama i gorama  naše zemlje ponosne,  idu čete partizana,  slavu borbe pronose« . . .  Poslije  je  već  išlo  lakše.  Naučili  su  Mitrovčanku,  Bilećanku  i  Čapajevku.  Riječi  se  svima  sviđaju, ali melodije su im tuđe i daleke.  S  pjesmom  se  lakše  maršira,  a  pjevanje  borbenih  i  revolucionarnih  pjesama  može  se  smatrati  političko­propagandnim radom. Bude li pjevala četa, pjevat će i omladina po selima kroz koja  prolazimo.  Kole,  Ferdo  i  ja  znamo  sve  moguće  pjesme  iz  ruske  revolucije  i  s  repertoara  radničkih  pjevačkih  društava  od  prije  rata.  .  .  .  Ipak,  kada  naši  borci  zapjevaju  radi  vlastita  užitka, a ne zbog toga »što su svjesni ove naše borbe«, opet zaore ojkalice . . .

Praznik pušaća  Što da se kaže o napadu na neprijateljsko uporište Majur? Ima akcija o kojima se ništa osobito  ne može reći jer se ništa osobito nije ni dogodilo . . .  Četa  je  tijekom  dana  marširala,  u  prvi  mrak  izbila  je  na  granicu »ničije zemlje« i, prešavši je,  počela se šuljati na prstima ­ kao da ide u štetu. U velikom luku, a sve šuljajući se, zaobišla je  Majur, stigla u neko selo  na neoslobođenom teritoriju i tu se zavukla u dva prostrana sjenika  partizanskih simpatizera. Na sjenicima borci su prodrijemali ostatak noći i sav slijedeći dan, a  uvečer, s prvim mrakom, šuljanje se nastavilo. Četa se provlačila kroz seoske sokake i između  neprijateljskih  bunkera  i  pošto  se  dobra  dva  sata  nečujno  prikradala,  stigla  je  blizu  ustaških  rovova  na  periferiji  uporišta.  Bio  je  pun  mjesec  i  vidjelo  se  nadaleko  kao  po  danu.  Raspoređeni u streljački lanac, počeli smo puzati, tiho i polako.  Nije  trebalo  ni  pripucati.  Samo  su  neki,  po  navici,  urliknuli  »hura«  i  »juriš«  i  začas  je  cijela  četa  uskočila  u  ustaške  rovove.  Bili  su  nam  okrenuti  leđima.  Nisu  očekivali  napad  s  neoslobođenog područja. Zatečeni, nisu ni pokušali oduprijeti se.  Ostale  naše  čete  privukle  su  se  vojnim  objektima  nečujno  kao  i  mi.  Samo  je  na  željezničkoj  postaji  bilo  kratka  puškaranja.  Zapovjednik  domobranske  posade  koja  je  branila  postaju  pokušao je pružiti otpor. To ga je stajalo glave. On je jedina žrtva borbe za Majur, ako je to i  bila borba.  Poslije  svake  uspješne  akcije  broje  se  zarobljenici  i  ostali  ratni  plijen.  Posada  Majura  bila  je  sastavljena od ustaša, domobrana i žandara. Zarobljena je gotovo kompletna. Zaplijenjeno je i  dosta  pješačkog  oružja  i  druge  ratne  spreme.  Sve  je  prebrojeno,  sortirano  i  još  iste  noći  evakuirano.  Kada  svane  zora,  u  Majuru  neće  više  biti  ni  nas  ni  našeg  plijena.  Prava  partizanska akcija.  Poslije  zarobljenih  i  nakon  toga  izgubljenih  lebreničkih  topova  i  bacača  bilo  bi  dosadno  nabrajati sitno pješačke oružje iz majurske akcije, Mogli bismo postati loše volje.  To  je  sve  što  se  može  reći  o  napadu  na  neprijateljsko  uporište  Majur.  I  da  na  željezničkoj  postaji nije pronađen »vagon dragocjene sadržine«, ta bi akcija, iako vrlo uspješna, ubrzo bila  zaboravljena. Ovako, baš zbog toga vagona, ostat će ona mnogim borcima Banijskog odreda i  mnogim stanovnicima slobodnih banijskih sela u trajnoj i ugodnoj uspomeni.  Kakva je razlika između pušača i nepušača? Velika razlika, svakako!  Nepušač  se  hrani  kruhom  (kukuruznim  ili  zobenim),  pokrije  se  dekom,  razmišlja  dulje  ili  kraće o svemu i svačemu, i onda se uljulja u san.  Pušač se također nahrani kruhom, možda poslije toga čak i legne i pokrije se dekom, ali sad,  baš  tada  kada  bi  trebalo  razmišljati,  sređivati  dojmove  i  psihički  se  pripremati  za  buduće  događaje,  on  ­  ako  nema  duhana,  a  obično  ga  nema  —  nije  u  stanju  koncentrirati  se  i  svaki  pokušaj da se u mislima zanima bilo čime osim problemom nabavke duhana, bijedno propada.  Počinje  ga  gristi  činjenica  da  nema  ni  jednog  jedinog  čika  ...  I  dok  nepušač  slatko  spava,  pušač lunja kao uklet i njuška naokolo u potrazi za nečim iz čega se može izvlačiti dim.  Za  vrijeme  borbe  nepušač  puca  iz  zaklona,  ili  juriša,  ili  bježi,  već  prema  prilikama,  i  pri  tom  misli isključivo na borbu, ili ne misli uopće ništa.

Pušač se bori isto kao i nepušač, samo s tom razlikom što onoga časa kad mu popusti nervna  napetost osjeća neodoljivu potrebu za nikotinom. Možda čak premeće džepove mrtvima i traži  cigarete ili bilo kakav surogat za duhan . . .  Ima  u  partizanskom  životu  i  lijepih,  romantičnih  časova.  Najljepše  je  kad  se  u  toplim  ljetnim  noćima  četa  utabori  u  šumi.  Suma  je  divna  u  ljetnoj  noći  (ako  ne  grizu  komarci).  Borci  se  okupe  oko  vatara  i  vode  partizanske  razgovore  o  minulim  borbama,  o  drugovima  koji  su  poginuli  ...  i  o  svojim  intimnim  brigama.  Najviše  govore  o  intimnim  brigama.  Čeznu  i nadaju  se,  strahuju  i  mire  se  s  najgorim,  zaboravljaju  i  opet  se  sjećaju.  Ugođaj  je  topao,  intiman,  potreban  svima  nama  kao  kruh  i  voda  umjesto  kuće  i  obitelji,  umjesto  prijatelja,  umjesto  ljubavi,  umjesto  svega  što  smo  imali  i  što  sad više nemamo . . . Pušač je prokleto biće ­ ako  nema duhana, ne može se ukomponirati čak ni u takav ugođaj.  Jednom  riječju,  pušač  ima  uvijek  i  u  svakoj  prilici  jednu  brigu  više  od  nepušača,  i  to  veliku  brigu više. Pušač u partizanskom ratu, i to u ovakvom nesretnom kraju u kojemu nema duhana  ...  Pa  ipak,  nikad  neću  ostaviti  duhan!  Sve  kad  bih  i  našao  u  sebi  dovoljno  snage  da  ga  ostavim, ne bih ga ostavio. Jer ipak je ljepše živjeti pušaču nego nepušaču, samo što nepušači  nisu  toga  svjesni  .  .  .  Ponekad  ima  duhana.  U  tim  rijetkim  časovima  pušači  u  svemu  uživaju  dvostruko. Obaviješ se dimom i maštaš. Ma što se događalo, krijepi te i grije spoznaja da imaš  duhana i da možeš zapaliti kad god zaželiš.  Zaista mi je žao lebreničkih topova i bacača, ali moram iskreno priznati, u ovome času nisam  siguran  da  bih  ih  zamijenio  za  vagon  cigareta  i  duhana  zarobljen  na  željezničkoj  postaji  u  Majuru.  To  je  heretička  misao,  no  ako  mi  budu  sudili  pušači,  osuda  neće  biti  teška.  Oni  će  razumjeti moju herezu.  Svi smo nabili džepove, torbice i nogavice svim vrstama cigareta, duhana u paklićima, pravim  papirićima.  Prije  akcije  nisam  imao  ni  trunka  duhana,  a  sad  odjedanput  »Ljubuški,«  »Rama,«  »Dubrava«, »Velebit«. Ima mnogo vrsta cigareta . . . Baš je dobra ta majurska akcija!  Pokraj  nas  nepušači  ližu  med.  Odmah  do  vagona  s  duhanom  pronašli  su  vagon  pun  meda.  Napunili  porcije,  čuturice  i  ratne  šljemove.  Umljackani  su  i  ljepljivi  kao  muhe  uhvaćene  na  lijepak. Na cigarete se i ne osvrću. Nepušači su isključivi, za razliku od nas pušača. Mi pušači  spremni  smo  za  sve  vrste  užitaka.  Liznemo  med,  pa  zapalimo  —  opet  liznemo  i  opet  zapalimo. Uvijek dvostruki užitak za pušače.  Za  četnom  kolonom  vije  se  mirisav  dim.  Usput dijelimo cigarete i paketiće duhana seljacima.  To je praznik pušača na oslobođenom teritoriju Banije.

Čuntić  Usred sela je crkva i odmah do nje zgrada franjevačkog samostana. Crkva je bijelo okrečena i  ima  visok  zvonik,  a  zgrada  samostana  obrasla  je  bršljanom.  Kad  je  lijepo  sunčano  vrijeme,  gledano iz daljine, to selo, baš zbog crkve i samostana, djeluje romantično, kao na razglednici  za  uskršnje  čestitke.  Iz  daljine  se  ne  vide  vješto  zakamuflirani  rovovi  kojima  su  okruženi  crkva i samostan, i ne mogu se raspoznati fizionomije ustaških koljača koji iz tih rovova treba  da brane i obrane selo (i crkvu i samostan) od našeg napada.  Ustaše  u  rovovima  su  domoroci.  Hvale  se  da  im  nije  potrebna  pomoć,  da  mogu  i  vlastitim  snagama izići na kraj s partizanima. Zato u Čuntiću nema strane posade. Hvale se, također, da  se u njihovu samostanu (obraslom bršljanom) još davno prije rata skrivao Ante Pavelić. Da li  se  zaista  skrivao  ili  je  to  izmišljeno  radi  reklame,  ne  zna  se  sigurno.  Svi ovdje  vjeruju  da  se  zaista skrivao, a to nije dobro za Čuntić.  Prije  rata  selo  je  bilo  beznačajno.  U  ratu  postalo  je  poznato,  po  zlu.  Fratrima  je  uspjelo  tijekom  godina  odgojiti  stotinjak  po  izbor  koljača  i  upravo  njihovom  zaslugom  Čuntić  je  danas  najkrvavije  ustaško  gnijezdo  na  Baniji.  Poharali  su  okolna  srpska  sela,  obogatili  se  pljačkom i pročuli nadaleko svojim krvološtvima.  Gigac  se  okladi  s  Jerkovićem  da  će  prvi,  na  čelu  čete,  upasti  u  ustaške  rovove  oko  crkve  i  samostana.  S  Gigčeve  strane  ulog  je  talijanski  pištolj  marke  »Beretta«,  s  Jerkovićeve  ručni  sat.  Kad  Gigac  likvidira  ustaše,  mora  se  javiti  s  crkvenog  zvonika.  Zvonjava  crkvenih  zvona  znak  je  daje  borba  za  Čuntić  završena  ...  i  da  je  Jerković  izgubio  okladu.  Znam  sigurno  da  Gigac  želi  dobiti  tu  okladu  i  još  sigurnije  da  je  Jerković  želi  izgubiti.  (Uostalom,  u  našem  bataljonu  ima  važnih  novosti.  Umjesto  poginulog  Save  Gajića  za  komandanta  bataljona  postavljen je Mate Jerković).  Kod  nas  se  akcije  pripremaju  u  strogoj  tajnosti.  Napad  na  Čuntić  također  je  pripreman  u  strogoj  tajnosti.  Ali  kad  su  naše  napadačke  kolone  krenule  iz  svojih  baza,  za  njima  se  digla  »kuka i motika« . . . Osjetili su stanovnici poharanih sela da je Čuntić »sazorio« i pošli su po  svoje.  Svi  takvi  napadi  teku  na  sličan  način.  Četa  se  privukla  nečujno  na  jurišnu  udaljenost.  Raspoređeni  u  streljački  lanac,  borci  su  polijegali  iza  prirodnih  zaklona  i  čekali  znak  za  početak juriša. Noćni napadi su partizanski specijalitet i pravo je čudo kako se ustaše još nisu  uspjeli  prilagoditi  takav  načinu  borbe. Točno u pola noći Gigac je ispalio iz raketnog pištolja  jednu  crvenu  i  jednu  zelenu  raketu.  Šištale  su  prema  ustaškim  položajima  u  velikom  luku  i,  prije  nego  što  su  pale  i  ugasile  se,  mi  smo  zapucali  i  jurnuli  ...  U  jurišu  partizani  ne  pucaju  mnogo;  svaki  strijelac  po  koji  metak,  puškomitraljesci  po  koji  kraći  rafal.  Uspjeh  ovisi  o  silovitosti  i  brzini  napada,  a  mnogo  pucnjave  usporava  jurišanje.  Neprijatelj,  kada  se  brani  iz  takvih  objekata,  obično  ima  već  razrađen  plan  vatre.  Svako  automatsko  oružje  ima  svoju  strogo određenu zadaću i, kada počne napad, svi su smjerovi nastupanja prema centru obrane  pokriveni  gustom  i  unakrsnom  vatrom.  Tako  je  bilo  i  u  Čuntiću.  Naš  streljački  lanac  jurišao  je, pomalo pucajući, a ustaše iz rovova branili su se brzom paljbom iz pušaka i mitraljeza.  U takvim momentima komanda gotovo i ne dolazi do izražaja. Tama je i ljudi se među sobom  ne raspoznaju. Uzbuđenje je na vrhuncu i svatko vodi računa samo o sebi. Svaki borac postaje  sam  svoj  starješina  i  uspjeh  ovisi  pretežno  baš  o  sposobnosti  pojedinca  da  se  sam  snađe  i  izvrši  svoj  dio  zadatka.  Mora  znati  gdje  je  neprijateljski  položaj  i kako  će  najlakše  do  njega

doprijeti.  Mora  biti  borben,  hrabar  i  odgovoran,  jer  će  inače  ostati  iza  zaklona  u  pozadini  i  tamo  na  sigurnome  mjestu  čekati  ishod  borbe.  Starješina  ga  ne  vidi  i  ne  može  ga  nadzirati.  Vješt  i  hrabar  borac  prebacivat  će  se  hitro  od  zaklona  do  zaklona  sve  bliže  neprijateljskom  objektu. Kada dopre blizu rovova, odmah napada ručnim bombama. Neprijateljska vatra, iako  unaprijed  isplanirana,  teško  može  spriječiti  partizanski  napad.  U  mraku  se  ne  gađaju  živi  ciljevi,  puca  se  napamet,  i  već  u  pomalo  paničnoj  situaciji.  Kada  dođe  do  obračuna  ručnim  bombama, a to je završni dio juriša, bitka je obično već dobivena za napadača. Branioci bježe  i predaju se.  Čuntićki  ustaše  nisu  se  predavali.  Bili  su  krvoloci  i  znali  su  da  za  njih  nema  milosti  ...  U  rovovima oko crkve i samostana odigrao se krvav obračun.  Bit  će  da  se  Jerković  iznenadio!  Točno  petnaest  minuta  poslije  početka  napada,  još  dok  su  partizani  »čistili«  rovove,  začula  se  zaglušna  zvonjava  s  Čuntićke  crkve.  Gigac  je  potezao  užad na zvoniku kao pomaman i zvonio tako stručno kao da je cijelog života bio zvonar.  Još  se  ponegdje  u  selu  puškaralo,  kad  su  seljaci  iz  pozadine,  koju  sam  okrstio  »kuka  i  motika«,  provalili  u  prve  periferne  kuće  i  počeli  »čistiti«  ormare,  ostave  i  staje.  Uzimali  su  sve što se može ponijeti ili potjerati, samo, na žalost, nisu imali dosta ruku da iziđu na kraj s  nagomilanim  Čuntićkim bogatstvom. Ne treba im zamjeriti ako se nisu kapricirali da pronađu  i uzmu baš ono što je nekada njima pripadalo. Tko će se u brzini snaći!  Zanimljivo  je  promatrati  narod  kad  se  spontano  »organizira«  u  »kuku  i  motiku«  i  počne  operirati  u  osvojenom  neprijateljskom  uporištu,  osobito  kada  se  radi  o  ovakvu  gnijezdu  kao  Što je Čuntić. Teško je to i opisati. Trebalo bi naslikati.  Babe  obično  vuku  mast  u  kantama  i  ćupovima,  tekstil  i  posteljinu.  Nevjerojatno  koliko  kilograma može uprtiti i odnijeti takva isušena stara baka! Muškarci se najviše bave oko staja  i  svinjaca.  Kao  pametni,  svjesni  ljudi  i  dobri  gospodari  oni  znaju gdje leži najveće bogatstvo.  Blago dobro poznaju pa se u takvim prilikama među njima vode interesantni razgovori:  »Čuj,  Ljubane!  Bi  l'  to  bila  junica  onog  Markana  Dulikrave  iz  Komogov'ne!?  .  .  .  Sve  mi  se  vidi da j' to baš njegova junica.«  »Ćeraj je, čija bila da bila . . . naša je, narodna!« odgovara Ljuban i stručno je razgledava.  Ima i nesnalažljivih. Ti uzimaju baš ono što im po svojoj prilici nikada neće trebati. Iskopaju,  na primjer, kućni prag pa ga vuku u svoje selo. Ili uprte prozorske okvire bez stakla, stakla su  porazbijali, i nose ih žurno, kilometre i kilometre, kao da grade novu kuću a nedostaju im baš  prozorski okviri.  Naši ekonomi i intendanti su sistematičniji. Priredili su kola, upregli konje, lijepo slažu robu i  tjeraju u naše baze. To je ratni plijen.  U takvim časovima najteže je komesarima. Jer ako se i partizani iz oružanih jedinica pretvore,  u  općoj  gužvi  koja  nastaje,  u  ekonome  i  intendante  i  zaborave  da  su  pravi  vojnici,  lako  se  svašta može dogoditi.  Obilazim  četu  i  otimam  borcima  kojekakve  drangulije  pokupljene  po  seljačkim  kućama.  Osobito  me  nervira  kad  partizanima  iz  džepova  i  torbica  vire  bijele  krpetine:  košulje,  gaće,

ručnici  i  drugi  odjevni  predmeti.  Ti  su  predmeti,  doduše,  vrlo  potrebni,  ali  nije  dobro  kad  se  partizan zbog njih pretvara u kramara.  Slavlje je bilo na vrhuncu . . .  Ne  znam  točno  koliko  kilometara  ima  od  Čuntića  do  Komogovine.  Deset  najmanje,  možda  i  petnaest.  Cijeli  taj  put  jutros  smo  prevalili  u  trku,  kao  trenirani  dugoprugaši.  Bio  je  to  pravi  cross­country,  sa  svim  mogućim  prirodnim  zaprekama;  samo  što  nam,  na  žalost,  nitko  nije  mjerio  vrijeme  pa  se  nikada  neće  ustanoviti  jesmo  li  postigli  kakav  rekord  na  toj  stazi.  Doduše,  start  nije  izveden  po  pravilima.  Umjesto  startnog  pištolja  koji  pucanjem  određuje  početak utrke, pucala je za nama cijela ustaška bojna tako da se oko nas sve prašilo. Bojna je,  naime, pošla iz Petrinje, potisnula naše osiguranje i iznenada prodrla u Čuntić. Zakasnila je da  spasi čuntićke ustaše, ali je stigla upravo na vrijeme da nam priredi dobar ispraćaj. Bježalo se  iz  petnih  žila.  Gigac  i  ja  naprijed,  Jerković  nekoliko  koraka  iza  nas,  a  posvuda  oko  nas,  pojedinačno i u skupinama, partizani i seljaci i razne domaće životinje iz razvaljenih čuntićkih  staja.  Životinje su, kao i mi, bježale na partizanski teritorij. Valjda su još pamtile svoja rodna  sela iz kojih su ih Čuntićki ustaše bili oteli.  Gigca unatoč neslavnom ispraćaju iz osvojenog Čuntića nije ostavljalo dobro raspoloženje. U  punom  trku  i  sav  zadahtan  i  znojan,  jer  peklo  je  srpanjsko  sunce,  rekao  mi  je  isprekidanim  glasom:  »Sreća što mi je Jerković već da' sat. Sad mu ga više ne vraćam!«  U tom času Jerković je bio desetak metara iza nas i nije mogao čuti što Gigac govori.  Prava je istina da su partizani neuništivi. Neuništivi su čak i seljaci iz partizanskih sela. Jedan  je čovjek na ulasku u Komogovinu, dakle izvan svake opasnosti, pao u nesvijest. Jedva su ga  oživili  umjetnim  disanjem  i  šljivovicom.  Ustvrđeno  je  da  se  onesvijestio  zbog  toga  što  je  na  sebi imao tri odijela i pet košulja. Da mu ruke ostanu slobodne, sve što je mogao obukao je na  sebe.  Trka  je  bila  oštra,  a  vrućina  velika,  pa  su  ga  opljačkana  odijela  i  košulje  gotovo  stajali  glave. Ali povratio se i preživio. Samo, kad se pribrao, odijela i košulja više nije bilo. Oduzeli  su mu ih za kaznu. (Pitanje je da li je ta kazna pravedna).  Četa  se  u  kompletnom  sastavu  našla  u  Komogovini.  Poginuo  nije  nitko,  ranjen  nije  nitko,  nestao  nije  nitko.  Sjedimo  u  sjeni  čađavih  golih  zidova  ­  Komogovina  je  odavna  spaljena  ­  i  psujemo Drugi bataljon koji je propustio ustašku bojnu u Čuntić.  Tada  još  nismo  znali  da  je  u  borbi  s  ustaškom  bojnom  poginuo  Milan  Mraković,  komandant  Drugog  bataljona.  Bio  je  najbolji  puškomitraljezac  na  Baniji  i  poznati  junak  iz prve Gaćešine  ustaničke grupe.

Žalostan događaj  Ovih  dana  strijeljan  je  Petar  Krnjaić,  bivši  komandir  naše  čete  i  bivši  komandant  Prvog  bataljona  .  .  . Poslije napada na Prekopu pozvan je u štab I. operativne zone da položi račun  zašto je naredio da se selo spali, a svi muškarci stariji od šesnaest godina poubijaju.  U štabu zone osudio ga je ratni sud na smrt strijeljanjem. Osuda je neki dan izvršena. Kažu da  je poginuo mirno i svjestan svoje krivnje.  Ne  znam  jesu  li  u  štabu  zone  raspravljali  i  o  borbi  kod  Bijelih  Voda,  kad  je  naša  četa  lako  mogla  biti  uništena,  i  da  li  je  odgovarao  za  smrt  sedmorice  boraca  koji  se  nisu  vratili  ispod  Lebrenice.  Kod  nas  još  uvijek  vlada  uvjerenje  da  je  Petar  Krnjaić  namjerice  pokušao  uništiti  Četu.  Sada  mnogi  ljudi  na  Baniji  govore  da  je  bio  povezan  s  ustašama  u  Glini  i  s  Mrakom  osobno.  Da  li je istina, ne znam. Mnogi sumnjaju da je Krnjaić kriv i za Gaćešinu smrt. Neki  čak  smatraju  da  ga  je  on  osobno  u  onoj  gužvi  ubio.  Bio  je,  kažu,  nezdravo  ambiciozan  i  vjerovao je da će poslije Gaćešine smrti postati komandant Banijskog partizanskog odreda. To  su  neutemeljene  sumnje.  Nitko  ne  zna  kako  je  poginuo  Vasilj  Gaćeša.  To  se  može  samo  nagađati. Istina je, Krnjaić mi je u bijegu rekao daje Gaćeša mrtav, da je vidio njegovo truplo.  Mi  ostali  vidjeli  smo  mrtvoga  Gaćešu  tek  poslije  povratka  u  Januzovu  kuću.  Ležao  je  u  dvorištu,  na  mjestu  gdje  posve  sigurno  nije  pao.  Ustaše  su  ga  izvukli  iz  zgrade  i  tamo  izmrcvarili mrtva, a možda i živa. Nikad se neće saznati kako je bilo.  Poslije Gaćešine smrti Krnjaić je postavljen za komandanta Prvog bataljona. Od toga časa on  se jako izmijenio. To možemo posvjedočiti svi mi koji smo zajedno s njim ratovali. Osilio se i  postao  samovoljan.  Očito  se  smatrao  najboljim  i  najpopularnijim  partizanskim  komandantom.  Za  njega  više  nije  bilo  autoriteta.  Zato  se  i  dogodila  ona  famozna  akcija  na  Prekopu  koja  je  mogla  u  hrvatskim  selima  Banije  teško  kompromitirati  Narodnooslobodilački  pokret.  Treba  zahvaliti Šukriji, Bijediću, Jerkoviću i Gigcu što se to ipak nije dogodilo. Oni su znali izvršiti  bojni  zadatak,  no  isto  tako  znali  su  vješto  izbjeći  pokolj  i  haranje.  Ali  je  unatoč  tome  u  Prekopi  spaljeno  nekoliko  kuća  i  poharano  nekoliko  domova,  i  politička  šteta  od  toga  je  nesumnjiva.  Borba kod Bijelih Voda i njegovo držanje u onim najodsudnijim momentima, kada se radilo o  opstanku  čete,  ostat  će  nerazjašnjeni.  Moram  reći  da  mu  svi  mi  više  zamjeramo  Bijele  Vode  nego Prekopu. Ali nas nitko nije o tome pitao, a trebali su nas pitati. Samo, i da su nas pitali,  teško bi došli do nekih određenijih zaključaka. Jedino mi, borci i starješine Prve čete, bili smo  očevici.  Krnjaić  bi  se  mogao  izgovoriti  na  stotinu  načina.  Tko  bi  mu  mogao  dokazati  da  je  imao  zlu  namjeru?  Ali  mi,  njegovi  partizani,  dobro  znamo  kako  je  on  bio  vješt  i  sposoban  komandir.  Mnogo  je  puta  bio  u  težim  situacijama  i  uvijek  se  znao  snaći.  Kako  to  da  je  na  Lebrenici  i  kod  Bijelih  Voda  odjedanput  postao  malodušan  paničar  i  potpuno  nesposoban  komandant!?  Uostalom, sada je svejedno! Petra Krnjaića više nema. Poginuo je sramotnom smrću, a mogao  je  časno  živjeti  i  boriti  se,  i  svima  nama  koristiti.  Mnogi  ljudi  ginu,  možda  ćemo  svi  mi  do  kraja  rata  poginuti.  Žalimo  ih  i  sjećamo  ih  se.  Ali  okolnosti  koje  su  uzrokom  smrti  Petra  Krnjaića  žalosne  su  i  ostavljaju  mučan  dojam.  U  svima  nama  izazivaju  loše  raspoloženje. Taj  je događaj među banijskim partizanima jedinstven i bez primjera. Odsad moramo biti budniji i  oprezniji.  Neprijatelj  će,  što  god  budemo  jači  i  brojniji,  sve  češće  i  više  pokušavati  da  protiv  nas djeluje i iznutra.

Ne  znam  kako  bi  završio  Petar  Krnjaić  da  je  ostao  živ.  Ali  ne  mogu  se  oteti  uvjerenju  da  je  postao  partizan  i  partizanski  komandant  samo  zato  što  na  Baniji  nikada  nije  bilo  četnika.  Da  ih  je  bilo,  Krnjaić  bi  bio  četnik  i  četnički  komandant.  U  to  ne  treba  sumnjati.  Pa  i  ovako,  našao  bi  ih  on  prije  ili  poslije.  Nije  uzalud  svršio  i  četnički  šestomjesečni  kurs  još  prije rata i  nije  uzalud  u  sari  čizme  nosio  četničku  kamu,  sa znakom mrtvačke glave ... A bio je smion i  vješt borac i komandir, dobar gerilac.

Oproštaj  Oproštaji  su  uvijek  tužni,  a  promjene  su  obično  dobrodošle.  Zato  ovog časa ne znam sasvim  točno jesam li žalostan ili radostan.  Prošlo  je  pet  mjeseci  od  dana  kada  me  je  Čarles  doveo.  Ovdje  je  pet  mjeseci  mnogo.  Kada  meci  zvižde  oko  ušiju,  vrijeme  sporo  odmiče;  minute su kao sati, sati kao dani . . . Čuo sam  mnogo  jauka  i  smrtnih  hropaca,  pretrpio  mnogo  velikih  i  malih  strahova;  smrt  vreba  na  nas  svakog  časa  i  svaki  novi  dan  života  zapravo  je  čist  dobitak.  Na  sreću,  o  tome  rijetko  kada  razmišljamo.  Prije dolaska u Četu nisam imao prilike steći osobita bojna iskustva. Sve borbe u kojima sam  prije sudjelovao jedva se mogu nazvati »ratnim krštenjem«. I tako, iskreno govoreći, bio sam  još napola regrut. Nije dobro biti regrut. Kad zapuca, ne znaš tko puca, što puca i odakle puca.  Moraš  zapitati  nekog  pravog  partizana  je  li  opasno  i  kako  se  treba  vladati.  Inače  se  može  dogoditi  da  munjevito  legneš  na  trbuh,  dok  svi  oko  tebe  stoje  uspravno  kao  svijeće  i  mirno  razgovaraju  o  svemu  i  svačemu.  Isto  tako  može  se  dogoditi  da  ostaneš  mirno  stajati  i  da  zvjeraš  naokolo  onda  kada  zaista  treba  leći  na  trbuh  i  prilijepiti  se  za  zemlju  »kao  taksena  marka«.  Nikola  Demić­Dugonja,  (Nikola  Demić­Dugonja  poginuo  je  u  NOB­i.  op.p)  s  licem  stare  žene,  najviše  mi  je  pomogao  prvih  dana  regrutskog  staža.  Bio mi je dobrovoljni instruktor iz  partizanskog  ratovanja.  Pri  tom  se  dosljedno  pravio  nevješt  i  uvijek  kada  bi  odgovarao  na  neko moje regrutsko pitanje učinio bi to tako kao da ja provjeravam njegovo znanje. Bilo je to  lijepo od njega. »Nikola! Kol'ko sudiš da ima do onog hrastića?« pitam ga.  »Moj komesaru, po mom ima šesto metara i ni cola više ni manje! Znaš ti to bolje od mene«,  odgovara Nikola.  Onda ja neopazice pomaknem nišan s četiristo na šesto metara, iako sam prije bio uvjeren da  nema ni trista pedeset. Regrut uvijek misli da je udaljenost manja.  Stari četni kurjaci: Markeza, Mican K., Mile P., Iča D. (Markeza je poginuo u NOB­i. Ostala  trojica danas žive u svojim selima. op.p)  i drugi primili su me s priličnim nepovjerenjem. Oni  spadaju u red ljudi koji ništa ne drže ni do kakvih karakteristika i popratnih spisa i o svemu se  žele  uvjeriti  osobno,  vidjeti  vlastitim  očima.  Čovjek  iz  grada  je  kaputaš,  može biti i ustaša ili  ustaški špijun, i bez obzira što tko o njemu mislio i govorio, treba da on prvo pokaže na djelu  tko  je  i  kakav  je  ...  Sada,  kad je sve prošlo, moram istini za volju priznati da ni oni na mene  nisu  u  prvi  mah  učinili  osobito  povoljan  i  ugodan  dojam.  Poslije  se  sve  izmijenilo.  Ti  grubi  momci  naučili  su  me  ratovati.  Zajedno  s  njima  mnogo  sam  puta  svladavao  smrtni  strah  i  jurišao, mnogo puta podlijegao općoj panici i bježao svom snagom i mnogo puta osjetio slast  pobjede i gorčinu poraza.  Tako  su  me  naučili  i  da  ih  volim.  Teško  bi  bilo živjeti i boriti se među ljudima koje ne voliš.  To bi bilo teže od svih ratnih napora. Čovjek ne može živjeti sam, ne može razgovarati uvijek  samo  u  sebi  i  sa  samim  sobom.  Ratno  drugarstvo  ujedno  je  i  intimno  osobno  prijateljstvo.  Treba nadomjestiti sve što je ostavljeno i možda zauvijek izgubljeno.  Tko  zna  hoću  li  ikada  još  sresti  drugove  koje  ostavljam?  .  .  .  Jedno  je  sigurno:  nikada  mi  nijedna druga jedinica neće nadomjestiti Gigčevu četu, u kojoj sam postao pravi partizan.

Oproštaj  s  Gigcem  i  njegovom  četom  počeo  je  na  Kordunu,  sasvim  iznenada  i  neočekivano.  Tamo nas je poveo novi komandant Petog bataljona Mate Jerković. Krstarili smo opustošenim  kordunskim  krajem.  Kordun  je  siromašniji  od  Banije  i  preko  njega  prešle  su  teže  ofenzive.  Nadaleko  nema  čitave  zgrade,  nema  ljudi.  Kuda  god  prolazimo  nailazimo  na  opustjela  zgarišta.  Zajedno  s  četom  Kordunaša  napali  smo  žandarmerijsku  stanicu  u  Čemernici.  Žandari  su  obično  ljuti  i  ogorčeni  protivnici.  Izvrsno  vladaju  oružjem,  brzi  su  i  dobri  strijelci  i  iskusni  borci.  Godinama  se  ne  rastaju  od  puške  i  bombe.  Čemernički  žandari  bili  su  baš  takvi  i  odlučili su boriti se do kraja.  Četa  je  izvela  dobar  juriš  i  prodrla  do  zidova  neprijateljskog  objekta.  Puškama i mitraljezima  žandari  nas  nisu  mogli  zaustaviti.  Pod  zidovima  zgrade  zasuli  su  nas  bombama.  Bacali  su  ih  kroz otvore puškarnica i tako nam onemogućili da miniramo objekt. Sve je teže osvajati tvrde  zgrade  bez  teškog  oružja.  Ako  neprijatelja  ne  zahvati  panika  i  ne  pokuša  proboj,  ili  se  ne  preda, preostaje nam jedino da dobrom organizacijom vatre zatvorimo puškarnice i pošaljemo  odjeljenja  jurišnih  pionira  da  se  podvuku  sve  do  zidova  i  miniraju  zgradu.  Bombama  i  benzinskim bocama teško je gađati kroz male otvore puškarnica. Pri takvim pokušajima borci  mnogo ginu, a uspjeha obično nema. Da su nam sada lebrenički topovi i bacači!  Napad se nije razvijao dobro, stajao je na mrtvoj točki. Objekt je, doduše, bio opkoljen i pod  stalnom  vatrom,  ali  to  je bila neorganizirana i neefikasna vatra koja ne može žandare istjerati  van.  Borci  su  tukli  nasumce  i  rijetko  je  koji  metak  pogađao  cilj.  Banijci  izvrsno  jurišaju  i  obično odlučuju borbu odmah u prvom naletu. Kada se to ipak ne dogodi, kada se neprijatelj  uspije  odrvati,  akcija  teško  uspijeva.  Žestoki  smo,  ali  premalo  uporni  i  izdržljivi.  To  nam  je  slabost.  U  takvim  časovima,  kada  se  napad  raspline,  najvažnija  je  uloga  starješina.  Treba  poduzeti  ozbiljnu  i  organiziranu  akciju  koja  će  radikalno  izmijeniti  situaciju  u  našu  korist.  Ali  ni  starješine  nisu  uvijek  raspoloženi  da  sebe  i  svoje  drugove  izlože  ubitačnoj  vatri.  To  su  slabi  dani.  Radije  čekaju  da  se  nešto  samo  od  sebe  dogodi,  ili  da  netko  drugi  umjesto  njih  riješi  stvar.  Ipak,  treba  priznati  da  nas  ta  Čemernica  zapravo  i  nije  mnogo  interesirala.  Napali smo  je  tek  toliko  da  nam  ne  prigovore  kako  ovdje  na  Kordunu  samo  plandujemo.  Da  je  taj  neprijateljski objekt na Baniji, već ga davno ne bi bilo.  Šuljali  smo  se  naokolo,  pucali,  sklanjali  se  u  mrtve  uglove,  i  vrijeme  je  prolazilo,  dan  se  približavao. Oko nas praskale su žandarske bombe, kojima smo lako izmicali. Kada zapaljena  bomba  noću  leti  zrakom,  ostavlja  za  sobom  svijetao  trag  kao  zvijezda  repatica.  Sve  dok  ne  eksplodira lijepo je možeš okom pratiti i, ako si vješt, ugnuti joj se na vrijeme u mrtvi ugao ili,  ako  nema  mrtvog  ugla,  leći  na  trbuh,  smanjiti  se  i  stanjiti  u  nadi  da  te  nijedan  »geler«  neće  zahvatiti.  Stajao  sam  s  Gigcem  iza  zida  gospodarske  zgrade  udaljene  desetak  koraka  od  objekta.  Provirivali  smo  iza  ugla  i  promatrali  kako  se  žandari  vješto  brane  bombama  i  kratkim  mitraljeskim  rafalima.  Kurir  je  otišao  po  Jerkovića.  Čekali  smo  ga  da  zajedno  nešto  poduzmemo.  Jedna  je  bomba  u  svjetlucavu  luku  i  šišteći  doletjela  i  pala  nam  pod  noge.  Udarila  me  u  cjevanicu.  Brzo  je  odgurnem  cipelom  i  oba  se  povučemo  nazad  iza  zida.  Eksplodirala je tek poslije nekoliko sekundi.

»Neće  žaco  da  je  dugo  drži u ruci. Zapali je i odmah baci«, reče Gigac i opet se promoli iza  ugla.  Druga  bomba  nije  letjela  na  nas.  Nismo  je  ni  vidjeli.  Samo  je  odjednom  u  blizini  eksplodirala i Gigac se uhvatio za rame.  »Ranjen  sam,  majku  mu!«  rekao  je  jadljivim  glasom  kao  da  ga  je  ujela  osa.  Povukao  se  do  mene  i  pokazao  mi  desno  rame.  Njegov  civilni  kaput  bio  je  rasporen  na  mjestu  gdje  ga  je  zahvatila  krhotina  i  bio  je  već  obilno  natopljen  krvlju.  Stajali  smo  još  neko  vrijeme  za  našim  zidom.  Ni  on  ni  ja  nismo  znali  treba  li  njegovu  ranu  shvatiti  ozbiljno.  Srećom,  stigao  je  Jerković i odmah otjerao Gigca u pozadinu na previjalište.  »Da  povučemo  vojsku?«  predloži  mi.  »Samo  je  vaša  četa  doprla  do  objekta.  Doći  ćemo  im  drugi put.« Jerkovića se kosnulo što je Gigac ranjen. Izgubio je volju za ovu akciju.  Povukli smo se.  Posjetio  sam  Gigca  (Adam  Petrović­Gigac,  ratni  invalid,  narodni  heroj.  Živi  u  Glini)  na  previjalištu. Bio je na nogama. Samo mu je rame u povoju. Nije ništa opasno. Za mjesec dana,  još  i  prije,  bit  će  opet  u  stroju.  Ipak,  to  je  oproštaj.  Sprema  se  velika  reorganizacija  u  partizanskom odredu Banije. Teško da ćemo još ikada zajedno ratovati. Jer Gigac zasad ostaje  u  bolnici,  a  kad  mu  rana  zarasle,  vratit  će  se  u  četu.  Mene  više  neće  zateći,  moram  u  prekomandu. Došla je zapovijed štaba Odreda kojom sam postavljen za političkoga komesara  Prvog bataljona. To je rastanak.

Banija  Moj  novi  komandant  zove  se  Đuro  Vujić.  Visok  je  oko  metar  i  devedeset,  širok  najmanje  metar. Sastavljen je od krupnih kostiju i tvrdih mišica. Njegova rastvorena šaka nije manja od  reketa  za  ping­pong,  a  kad  bi  mu  izmjerili  obujam  grudi,  siguran  sam  da  se  mjere  ne  bi  postidio  ni  mnogi  profesionalni  rvač  teške  kategorije.  Đuro  Vujić  je  takva  ljudina,  takva  ljudeskara  kakva  se  rijetko  sreće.  Kad  bi  paleontolozi  za  nekoliko  tisuća  godina  slučajno  iskopali kostur ovakva čovjeka, dobili bi posve pogrešnu predodžbu o dimenzijama današnjih  ljudi. On jaše velikog i snažnog paripa, ali i taj, poslije dva­tri kilometra puta, počne pod njim  posrtati.  Za  mojega  novog  komandanta  trebalo  bi  zaplijeniti  onu  brončanu  kljusinu  s  Jelačićeva spomenika u Zagrebu.  Kao  što  je  i  red  za  takva  diva,  Đuro  Vujić  je  velika  junačina  i  još  veća  dobričina.  Da  je  dobričina,  poznaje  mu  se  po licu i pogledu. Iz velike glave, rumenih i širokih obraza, gledaju  dva  dobra  i  vedra  oka,  i  kad  se  moj  novi  komandant  razljuti  i  razbjesni  do  krajnjih  granica,  pogled  njegovih  očiju  ostaje  i  dalje  blag,  pa  odmah  svatko  zna  da  se  on  samo  pravi  ljut  i  da  nema  razloga  strahu.  A  da  je  junačina,  razabrat  će  se  najbolje  ako  opišem  jednu  beznačajnu  epizodu  iz  borbe  našeg  bataljona.  Neki  dan  bataljon  je  napao  domobransku  satniju  koja  je  prodrla  na  slobodni  teritorij  i  ukopala  se  kod  sela  Brnjeuške.  Domobran  u  takvoj  situaciji  obično  zabije  glavu  u  rov  —  rovove  kopaju  solidno  i  duboko  ­  isturi  puščanu  ili  mitraljesku  cijev  i  puca  napamet.  Đuro  Vujić  je  dojurišao  do  rovova  i  šakom  zgrabio  za  cijev  puškomitraljeza, koji je sipao rafale gađajući vrane u letu. Domobran se čvrsto uhvatio za svoj  puškomitraljez  ­  zadužen  je  za  njega  ­  pa  ga  je  moj  komandant,  zajedno  s  njim,  izvukao  iz  rova.  Pri  tom  je,  naravno,  temeljito  opekao  dlan,  jer  cijev  je  bila  vruća,  i  sad  nosi  šaku  u  povoju.  Na  domobrana  se  ipak  nije  naljutio.  Kao  i  ostala  njegova  subraća,  neslavni  je  »strojničar« otišao u Glinu ­ naravno u gaćama i košulji, kao što je običaj.  Sve  partizane  i  uopće  sve  stanovnike  slobodnog  teritorija  naziva  skupnim  imenom  »braća«.  Zato i njega svi zovu »brat Đuro«. Svoju terminologiju ne mijenja ni kad piše izvještaje višem  ili susjednom štabu. Dopustit ću sebi slobodu da citiram nekoliko redaka iz tih njegovih opće  poznatih i popularnih izvještaja.  »Braćo  moja!  ćer  im  nji'ovu,  još  ima  te  bande!  Tol'ko ih tučemo, a njih sve više i više. Ja ne  znam, braćo moja, ćer im nji'ovu, šta j' ta banda smislila!? . . . Od jutros je, braćo, banda, ćer  joj njezinu, ušla u Vla'ović. Predlažem da vi, braćo, s prvim mrakom pritisnete od Bukvika, a  brat Đuro će sa svojom braćom s . . .« (Možete misliti od kuda).  Tako ratujemo mi borci i starješine Prvog bataljona pod komandom brata Đure. Može se reći  ratujemo »po domaći« i »po partizanski«, a to je mnogo bolje i uspješnije nego što ratuju naši  neprijatelji, koji su svršili sve moguće vojne škole.  Inače, kod nas, na oslobođenom teritoriju Banije i Korduna, vlada zatišje. Neprijatelj ne izlazi  iz  svojih  garnizona,  a  ni  mi  partizani  nismo  baš  osobito  aktivni.  Zašto  neprijatelj  miruje,  ne  znam. Mi mirujemo zato što nemamo mogućnosti da budemo aktivni. Pokušali smo likvidirati  uporišta Čemernicu i Vrginmost, ali nismo uspjeli. Nemamo teškog oružja, a iskreno govoreći  nemamo  ni  dovoljno  iskustva  za  napade  na  veće  i  solidnije  utvrđene  objekte.  U  napadu  na  Vrginmost moj bataljon je imao osjetne gubitke: deset mrtvih i dvadeset i pet ranjenih boraca.  A rezultat nikakav. Ima još jedan razlog naše neaktivnosti i naših neuspjeha. Najbolje jedinice  našeg  odreda  nisu  više  na  Baniji.  Još  u  svibnju  otišla  je  Demonjina  Proleterska  četa  preko  Podgrmeča  i  Kozare  u  Slavoniju.  Prije  mjesec  dana  za  njom  su  otišla,  samo  drugim  putem, i

tri  banijska  bataljona.  Poveo  ih  je  Nina  Maraković,  dotadašnji  komandant  Trećeg  bataljona.  Među  njima  je  i  Peti  bataljon  s  Matom  Jerkovićem  i  Gigčeva  četa.  To  je,  zapravo,  novoosnovana  I.  banijska  brigada,  iako  se  službeno  još  tako  ne  zove.  Lijepo  je  što  Banija  pomaže  Slavoniji  i  Sjevernoj  Hrvatskoj,  ali  nije  lijepo  nama  koji  ostajemo  ovdje!  Pusto  je  i  monotono.  Lutamo  prašnjavim  putovima  i mijenjamo konake obilazeći spaljena i opljačkana sela Banije i  Korduna.  Držimo  mitinge  i  dajemo  kulturno­umjetničke  priredbe.  Hranimo  se  sve  slabije.  Prošla  su  ona  dobra,  stara  vremena  kad  se  u  svakoj  kući  mogao  dobiti  kulen  i  kad  su  nam  snaše  pekle  uštipke.  Sada  se  kuha  u  vojničkim  »kazanima«,  a  kako  se  kuha  i  što  se  kuha,  o  tome bolje da ne govorim, to svakako nisu uštipci. Sreća je što se nađe još pokoja cigareta iz  majurske akcije!  Partizanski  je  život  sve  manje  romantičan.  Oslobođeni  teritorij  pretvorio  se  u  pravu  partizansku  državu  u  kojoj  sve  funkcionira  prema  mogućnostima  i  prema  zahtjevima  ratne  situacije.  Privatnih  osoba  nema,  svi  stanovnici  partizanske  države  su  službeni,  zaduženi,  i  u  svakoj prilici puni važnosti i ozbiljnosti.  Kažeš,  primjerice,  nekoj  seoskoj  djevojci  da  ima  lijepe  oči,  ona  ti  odgovori:  »Druže,  budi  svjestan  ove  naše  borbe!«  ...  I  što  možeš?  Pokunjiš  se  i  lijepo  pozdraviš  našim  borbenim  pozdravom  »Smrt  fašizmu!«.  Jer  to  nije  više  obična  seoska  cura,  nego  je,  recimo,  potpredsjednica  seoskog  odbora  Antifašističke  fronte  žena  i  kao  takva  nije  raspoložena  da  prima bilo kakve sumnjive komplimente.  Mnogo se toga izmijenilo od onoga dana kada me je Čarles doveo u Bojansku četu i kad su mi  blagonaklono dali preklopni štuc broj 16 sa sedam naboja.  Dakle, u toj monotoniji života na čvrstom i sigurnom teritoriju Banije i Korduna odjednom je  i meni svanulo novo sunce, i to u liku mojega starog znanca Jože Horvata.  Joža  je  već  prije  nekoliko  mjeseci  otišao  s  Banije  u  Liku,  za  pomoćnika  komesara  II.  operativne  zone,  a  sad  se  vratio  i  pozvao  me  da  pođem  s  njim  na  Kalnik.  U  Glavnom  štabu  Hrvatske  dali  su  mu  zadaću  da  ode  do  Slavonije  i  pokupi  tamo Demonjinu Proletersku četu,  za  koju  se  vjeruje  da  je  već  prerasla  u  bataljon,  i  da  je  odande  povede  na  Kalnik.  Dobio  je  odobrenje  da  sa  sobom  odvede  još  nekog  čovjeka  iz  Banijskog  odreda,  prema  svojem  nahođenju. Taj čovjek, po njegovu nahođenju, bit ću ja. Baš je dobro što me se sjetio!  Oprostio  sam  se  s  bataljonom  i  s  bratom  Đurom,  sjeo  u  seljačka  kola  i  krenuo  u  štab  grupe  kordunaških odreda, odakle treba da krenemo . . .  Put  nije  prošao  bez  incidenta.  Na  Baniji  i  Kordunu  seljaci  uvijek  tjeraju  konje  u  galopu,  po  putu i po bespuću. Tjerati konje u galopu, bez obzira na stanje puta i na prirodne zapreke, to  spada u kodeks banijske i kordunaške časti. Tko god se tako ne vozi, nije muškarac nego baba  i  sigurno  bi  se  o  njegovoj  djeci  govorilo:  »Vidiš,  to  ti  je  sin,  ili  čak  sinovac,  onog  Markana  koji se bojao potjerat konje.«  Jurili  smo  kao  da  nas  vile  nose,  s  tri  kotača  u  zraku  a  jednim  na  zemlji,  poskakivali  na  prednjem  sjedalu  i  pipali  vlastite  bubrege,  te  tako  stigli  do  korita  rječice  Trepće.  Moj  Kordunaš  nije  se  obazirao  na  tu  prirodnu  zapreku,  nego  osinu  konje  i  natjera  ih  galopom  u

rijeku.  Obala  je  na  tome  mjestu  strma  i  njegov  junački  pothvat  završio  je  prilično  neslavno.  Zajedno sa sjedalom preletjeli smo preko konja i zabili se glavama u mulj.  Stajao  sam  mokar  u  vodi  do  pasa  i  čitao  svom  kočijašu  »litanije  lauretanske«,  koristeći  se  svim  svojim  jezičnim  blagom  stečenim  u  civilnom  i  vojničkom  životu  i  obogaćenim  folklornom slikovitošću Banije. Kordunaš je stoički slušao sve moje kletve i psovke i kad sam  se ispuhao, još je mirnije odgovorio:  »A šta misliš da je meni bolje neg' tebi!?«  Imao je pravo! S njega se cijedila voda kao i s mene, morao je putovati mokar do kasno u noć  kao i ja, a ni fizički nije bio otporniji od mene. Sva sreća što je ljetno doba!  Oko  ponoći  stigli  smo  u  nekakvo  selo  na  noćenje.  Odijela  su  se osušila na nama i sve je već  bilo  u  najboljem  redu  i  poretku.  Ali  nije  mi  bilo  suđeno  da  se  okrijepim  zasluženim  zdravim  snom.  Ležaj  koji  su  mi  odredili  na  zemljanu  podu  sobe  u  poluspaljenoj  kući  bio  je  zapravo  mravinjak.  Ne  baš  pravi  mravinjak,  jer  nisu  to  bili mravi, nego buhinjak. Upalio sam svjetlo i  ugledao nešto što još nikad u životu nisam vidio. Na meni i oko mene rojile su se tisuće buha,  i  to  nekih  sitnih  buhica  kojima  je  usud  iznenada  donio  svježu  i  dobru  večeru  (jer  svojih  ukućana  već  su  se  bile  zasitile).  Da  je  doista  tako,  vidjelo  se  po  tome  što  su  svi  oni  mirno  spavali  i  hrkali  kao  da  je  u  kući  tog  dana  izvršena  temeljita  dezinsekcija.  Znači,  buhice  su  se  okomile samo na mene.  Ustao  sam,  izišao  pred  kuću  i  sjeo  pod  šljivu.  Zapalim  majursku  cigaretu i počnem snatriti o  Kalniku.  Bili  su  to  lijepi  snovi.  Kalnik,  to  je  kao  Zagreb.  Kao  da  se  poslije  višemjesečnog  izbivanja  vraćam  kući.  Tamo  sam  iz  Zagreba  sa  školom  išao na izlet. Sigurno nema ni toliko  buha kao ovdje, a možda ni svraba.  Ujutro  se  probudim  mokar  od  rose  i  drven  od  hladnoće, iako je sredina kolovoza. Razgibam  se i potražim malo sunca da se ugrijem. Negdje u blizini biglisao je slavuj, a mene je svrbjelo  cijelo  tijelo  od  gležnja  do  vrata  opominjajući  me  da  je  bolje  ne  ulaziti  više  u  kuću,  čak  ni  za  cijenu doručka.  Na odlasku želim nekoliko riječi posvetiti Baniji . . .  Kada  partizan  ude  u  bilo  koju  kuću  oslobođenog  teritorija  Banije,  ušao  je  u  svoju  vlastitu  kuću.  Svi  ljudi  oko  njega  njegovi  su  ratni  drugovi.  Ako  je  došao  blatnjav  i  mokar  (partizani  dolaze  obično  blatnjavi  i  mokri),  ujutro  će  naći  suho,  očišćeno  i  pokrpano  odijelo  i  dobro  osušene,  podmazane  cipele,  a  u  svojem  partizanskom  torbaku  kruha  i  mesa  i  još  koješta  drugog,  već  prema  tome  čega  u  kući  ima.  I to bez razlike svaki partizan, bio Srbin, Hrvat ili  muslimanske vjere, poznat ili nepoznat, starješina ili običan borac.  Seljaci  daju  hranu  i  podvoz.  Oni  su  vodiči  sve  do  pred  neprijateljski  položaj.  Često  je  prvi  neprijateljski  metak  njihov.  Kad  partizani  spavaju,  oni  im  drže  straže.  Znaju  za  sve  bolnice  i  zemunice  skrivene  u  šumama.  Znaju  za  njih  i  ne  odaju  ih.  A  kad  se  partizanske  čete  povuku  pred  nadmoćnijim  neprijateljem,  njihova  sela  ostaju  nezaštićena.  Pale  im  kuće  i  otimaju  sve  čega se domognu. Kolju ih i odvode u logore. Ubijaju sve, od djeteta u kolijevci do nemoćnih  staraca  i  starica  koji  više  ne  mogu  bježati.  A  oni  ne  proklinju  partizane,  jer  partizani  su  njihova  vojska.  Razumiju  da  tako  mora  biti  i  ne  gube  vjeru  u  pobjedu  ni  onda  kad  im  je  najteže.

Najbolje  i  najdraže  što  imaju  šalju  u  partizanske  čete.  To  su  kršni  momci  i  jedre  djevojke,  većinom u dobi između šesnaest i dvadeset godina. I ako je koji takav mladić još kod kuće, to  nije  zato  što  ne  bi  želio  u  Odred,  nego  zato  što  Banija  nema  toliko  pušaka,  čak  ni  lovačkih,  koliko ima dobrovoljaca.

Kalnički odred  rujan – prosinac 1942.  Daleki put  U  štabu  grupe  odreda,  na  slobodnom  teritoriju  Korduna,  okupilo  se  društvo  putnika  u  nepoznate krajeve.  Pružila  mi  se  prilika  da  napokon  i  osobno  upoznam  »zagrebačke  poštare«  o  kojima  sam  već  toliko  čuo.  To  su:  Joža  Čuljat,  Slavko  Markon  i  Nada  Galjer.  Zovem  ih  »poštarima«  jer  su  prije  godinu  dana  izvršili  veliku  diverziju  na  Glavnoj  pošti  u  Zagrebu.  Dan  nakon  diverzije  osvanuli  su  na  svim  oglasnim  stupovima  veliki  plakati  s  njihovim  fotografijama.  Ucijenili  su  ih  sa  100.000  kuna.  Građani  su  čitali  plakate  i  gledali  bezbrižna  simpatična  lica  trojice  mladića i jedne sasvim mlade žene u vjenčanoj haljini. I tako su Markon, Čuljat, Vilim Galjer  i  njegova  žena  Nada  preko  noći  postali  najpopularniji  ljudi  u  Zagrebu.  Otada  se  mnogo  toga  izmijenilo.  Nada  Galjer  ne  nosi  više  vjenčanu  haljinu,  nego  partizansku  uniformu,  i  izražaj  lica  nije  joj  vedar  i  bezbrižan  kao  na  fotografiji  s  ustaškog  plakata.  Njezin  drug  Vilim  Galjer  poginuo  je  odmah,  nekoliko  mjeseci  poslije  dolaska  u  partizane,  u  borbi  s  ustašama  kod  Slunja. Joža Čuljat i Slavko Markon sada su komesari bataljona u kordunaškim odredima.  »Poštari« putuju na Žumberak. Dio puta, do Kupe, treba da prijeđemo zajedno.  Ovdje  je  i  Josip  Cazi,  poznajemo  se  iz  Zagreba.  Putuje  u  Slavoniju.  Bio  je  dosad  komesar  odreda u Lici. Sobom nosi tovar knjiga, težak dvadesetak kilograma, i po svoj prilici ćemo te  njegove knjige na smjenu tegliti sve do Slavonije. Što možemo, prema marksističkoj literaturi,  i  prema  literaturi  uopće,  treba  se  odnositi  s  dužnim  poštovanjem  .  .  .  »Druže,  budi  svjestan  naše borbe!«  Među  nama,  putnicima  u  nepoznato,  jest  i  skupina  partizana  koji  su  došli  čak  iz  Vrhovnog  štaba, iz Glamoča.  Petar  Drapšin (umro  je  poslije  oslobođenja  kao  komandant  tenkovske  armije  u  činu  general­  potpukovnika.  Proglašen  je  narodnim  herojem)  je  španjolski  borac.  Donedavno  bio  je  komandant  operativnog  štaba  za  Hercegovinu.  Radojica  Nenezić,  Đura  Dulić  i  Ranko  Zec,  partizani  iz  srbijanskih  odreda.  Poslije  ofenzive  Nijemaca  na  oslobođeni  teritorij  Srbije  povukli  su  se  sa  svojim  jedinicama  i  s  Vrhovnim Štabom u Bosnu. Kao stare i iskusne borce  uvrstili su ih u Prateći bataljon Vrhovnog štaba.  Svi oni putuju u Slavoniju, gdje treba da budu raspoređeni na starješinske dužnosti.  Iz  Vrhovnog  Štaba  zajedno  s  njima  stigla  je  i  skupina  Srijemaca,  na  čelu  s  Nikolom  Grulovićem, starim i poznatim revolucionarom. Idu u fruškogorske partizanske odrede.  U  Slavoniju  putuje  i  Đorđe  Momčilović.  Dosad  je  bio  na  dužnosti  komandanta  bataljona  u  Kordunaškom odredu.  I  na  kraju  Joža  Horvat  i  ja.  Usuđujem  se  reći  da  nas  dvojica  imamo  najteži  i  najuzbudljiviji  zadatak.  Doduše,  svi  putujemo  u  nepoznato.  Svi  se  moramo  probijati  kroz  neoslobođene  predjele, prelaziti ceste, željezničke pruge i rijeke da stignemo u krajeve o kojima znamo vrlo  malo.  Ali  Joža  i  ja  idemo  čak  pod  Zagreb,  na  Kalnik.  Tamo  nema  oslobođenog  teritorija,

nema  većih  partizanskih  jedinica,  ni  partizanskih  bolnica  i  svih  drugih  ustanova  na  koje  smo  ovdje  navikli.  Nema  seoskih  odbora  koji  se  brinu  za  prehranu  i  smještaj.  Tamo  su  samo  neprijateljski garnizoni i tek nekoliko partizanskih skupina koje se skrivaju po šumama, žive i  bore se u najtežim uvjetima.  Za  komandanta  naše  putničke  kolone  izabran  je  Petar  Drapšin,  a  za  komesara  Nikola  Grulović.  Svi  ostali  bit  ćemo,  dok  traje  put,  obični  borci.  Put  do Slavonije trajat će nekoliko  dana.  Putujemo  od  releja  do  releja.  Veze  izvrsno  funkcioniraju  i  divno  je  čudo  kako  je  na  neoslobođenom teritoriju sve dobro organizirano: vodiči, prehrana, smještaj. Krenemo obično  navečer,  kada  padne  prvi  mrak,  i  pješačimo  cijelu  noć.  Prije  nego  što  svane  već  smo  na  sigurnome  mjestu.  Na  relativno  sigurnome  mjestu!  To  znači  negdje  u  šikari,  ili  na  kakvu  seoskom sjeniku. Ponekad putujemo i po danu, što ovisi o sigurnosti terena kojim prelazimo.  Dosad smo prešli glavnu prugu Beograd­Zagreb, kao najopasnije mjesto, i još prije toga dvije  rijeke,  Kupu  i  Savu.  Sve  je  dobro  prošlo.  Ako  slučajno  na  nas  naiđe  koji  pastir  ili  seljak,  zadržimo  ga  dok  opet  ne  krenemo.  Moramo  biti  oprezni.  Ima  svakojakih  ljudi.  Mogli  bi  nas  odati.  Sada  smo  pravi  gerilci.  Malo  nas  je  i  svi  smo  neprekidno  na  dužnosti;  ili  na  straži,  ili  u  izvidnici. Puška je uvijek u pripravnosti.  Neki  dan  predanih  smo  u  Kljuki,  šumi  između  Kupe  i  Save.  Prihvatio  nas  je  bataljon  »Kljuka«.  To  je  pravi  gerilski  bataljon  koji  samostalno  operira  na  tom  teškom  i  opasnom  terenu.  Komandant  im  je  Ivo  Mladen,  isti  onaj  Ivo  Mladen  ­  čovjek  s  dva  imena  —  koji  je,  maskiran u domobranskog časnika, uveo Gigčevu Četu u ustašku utvrdu u Grabovcu.  U  partizanima  se  ljudi  brzo razvijaju, ako su hrabri i sposobni i, razumije se, ako imaju sreće  da ostanu živi. Pozdravili smo se kao stari drugovi iz Gigčeve čete . . . Gigčeva četa! Kao da  već spada u daleku prošlost.  U šumi Brezovici, pet kilometara od Siska, postoji logor sisačkih terenaca. Ti su terenci pravi  ilegalci.  Odlaze  u  Sisak,  vraćaju  se  i  stalno  komuniciraju  između  grada  i  partizana.  Za  takav  rad potrebna je velika hrabrost i odgovornost.  Predanili  smo  u  njihovu  logoru.  Vrijeme  je  lijepo  i  sunčano.  U  logoru,  iako  je  samo  pet  kilometara  udaljen  od  Siska,  živi  se  slobodno  i  mirno.  Čovjek  se  osjeća  kao  da  je  na  nedjeljnom izletu.  Pričamo s novim znancima. Kada se sastanu partizani, teme za razgovor su neiscrpne.  Promatrao  sam  jednoga druga kako sipa bijeli prah u kovertu. Prišao sam mu i upitao ga što  radi.  »Pravim pakleni stroj za jednog zlikovca, za sisačkog logornika«, odgovori mi i nasmije se.  Počeo  mi  je  objašnjavati  kako  se pakleni stroj može napraviti i u takvoj, najobičnijoj koverti.  Njega  je  to  naučio  neki  iskusni  diverzant.  Pošalješ  pismo,  logornik  ga  otvori  i  ono  mu  eksplodira u rukama i raznese ga.  Slegnuo sam ramenima i udaljio se. Imam loše iskustvo s eksplozivima.

Nije prošla ni minuta od našeg razgovora i bijeli prah grunu. Drug koji je pravio pakleni stroj  za logornika ostao je na mjestu mrtav.  Okupili  smo  se  oko  mrtva  tijela.  Medu  nama  je  i  drugarica  stradalog  čovjeka.  Pokušali  su  je  odvesti,  jer  truplo  je  raskomadano.  Nije  dopustila  da  je  odvedu.  Gledala  je  raskomadanu,  krvavu lešinu i tiho, sasvim tiho jecala.  Česte  su  u  partizanima  ovakve  tragedije.  Tako  česte  da  ih  nitko  više  i  ne  smatra  osobitim  tragedijama. Navikli smo gledati kako ljudi ginu, navikli smo slušati o smrti i govoriti o smrti;  sami smo uvijek spremni na smrt.  Đordu  Momčiloviću,  koji  je  slučajno  bio  blizu,  izranjeno  je  cijelo  lice.  Bio  je  sav u  krvi.  Na  prvi pogled činilo se da je opasno ranjen, na sreću, bile su samo ogrebotine. Poginulog druga  su  pokopali,  Đordu  su  isprali  i  dezinficirali  ogrebotine.  Spustio  se  mrak,  mi  se  oprostismo  i  krenusmo.  Drugovi koji su došli iz pasivnih i opustošenih predjela oduševljeni su ovdašnjom prehranom.  Za njihove pojmove čak se i na Kordunu dobro jede. Mi Banijci smatramo da se na Kordunu  jede  prilično  slabo.  Pored  toga  tvrde  da  mi  banijski  partizani  ne  znamo  što  je  partizanija  jer  uopće i nismo partizani nego obični »pekmezari«. Kakav je to partizan, kažu oni, koji nikada  nije  osjetio  što  je  glad,  ona  istinska  besperspektivna  glad  koja  se  pretvara  u  psihičku  glad,  dakle  u  pravu  duševnu  bolest  koja  ne  prestaje  čak  ni  onda  kad  ima  dovoljno  hrane.  Možda  imaju  pravo!  Oni  su,  ako  im  je  vjerovati,  često  pasli  travu.  Osim  špinata,  matovilca  i  zelene  salate,  kako  saznajemo  od  njih,  ima  i  drugih  vrsta  jestivih  trava,  na  primjer:  divlji  luk,  sremuša  i  kiselica.  U  danima  izobilja  pili  su  »govedski  čaj«  i  žvakali  neslanu  govedinu.  Govedski  čaj  je  specijalitet  opustošenih  krajeva.  Govedina  se  kuha  u  vodi,  bez  soli  i  bez  ikakvih drugih dodataka. Juha dobivena na taj način zove se »govedski čaj«.  Sudeći  po  apetitu  Petra  Drapšina,  Radojice  Nenezića  i  ostalih  pravih  partizana  (onih  iz  pasivnih i opustošenih predjela), njihove su tvrdnje istinite. Radojica je jednom prilikom, pred  našim  očima,  pojeo  dva  kilograma sira, a Petar Drapšin nikada iza sebe ne ostavlja ni mrvice  za ptice (iako oni ne boluju od psihičke gladi).  U nekom selu na rječici Ilovi priredili su nam ribe pečene na ražnju. Bilo je mnogo riba, a nas  malo  ­ sasvim obratno od poznatog biblijskog slučaja kad je Isus s ciglih pet riba i dva hljeba  nahranio  pet  tisuća  ljudi.  Da  su  medu  tih  pet  tisuća  kojom  nesrećom  bili  Petar  Drapšin  i  Radojica,  čarolija  bi  uspjela  samo  onda  ako  bi  se  među  ribe  zabunom  umiješao  i  koji  kit.  Onda možda!  Dobre  su  bile  ribe  pečene  na  ražnju.  Pogotovo poslije ošapa. Ošap je kordunaški specijalitet.  Ima  takvih  lokalnih  specijaliteta  koji  su,  uostalom  sasvim  nezasluženo,  slabo  poznati  u  široj  javnosti.  Ošap  se  priređuje  ovako:  šljive  se  kuhaju,  s  košticama  ili  bez  koštica  ­  kako  gdje  i  kako kada ­ sve dok se ne pretvore u žitku masu, nekakav prijelazni stadij između kompota i  pekmeza.  Kada  se  najedeš  toga  »prijelaznog  stadija«,  koji  se  na  Kordunu  zove  ošap,  najpametnije je da se zadržavaš vrlo blizu takva mjesta koje pruža dobar zaklon od oka i zrna,  osobito  od  oka.  Nipošto  se  ne  preporučuje  uživati  ošap  prije  pokreta  i  borbe,  jer  će  inače  napadačka  kolona sporo napredovati, a još prije nego što uđe u boj mnogi će napuniti gaće i  nikad se neće ustanoviti je li to posljedica slabih živaca ili ošapa, ili jednog i drugog zajedno!

U  Golubinjaku  ­  koji  nikada  neću  zaboraviti  –  bogatom  srpsko­češkom  selu  kraj  Daruvara,  rasporedili su nas u nekoliko kuća. Petar Drapšin, Radojica Nenezić, Đura Dulić i Ranko Zec  (travožderi  iz  pasivnih  krajeva)  i  ja  (jedini  predstavnik  banijskih pekmezara) imali smo veliku  sreću. Zapala nas je imućna srpska kuća.  Pokušat  ću  nabrojiti  sve  što  smo  nas  petorica  izjeli  za  ručak.  Već  oko  deset  sati  iznijeli  su  pred nas obilato kuhane šunke, sira i jaja. Sve smo slistili u tren oka. U podne su nas pozvali  na  objed.  Najprije  su  »svladana«  dva  oveća  lonca  juhe  od  pileće  sitneži.  Poslije  juhe  istu  su  sudbinu doživjele mnoge kuhane kokoši, priređene s kiselim hrenom i pire­krumpirom, i dvije  pečene  guske.  Onda  je  zbrisano  sa  stola  šezdeset  valjušaka  sa  šljivama  i  dvije  velike  tepsije  savijače od jabuka i sira. Ručak je dovršen voćem: kruškama i grožđem.  Oko  nas  okupili  se  ukućani  i  njihovi  najbliži  susjedi.  Zadivljeno  su  promatrali  kako  hrana  nestaje  u  bezdanu  naših  želudaca.  Po  narodnom  shvaćanju  dobar  junak  mora  mnogo  jesti.  Kraljević  Marko  mogao  je  proždrijeti  pečena  ovna,  a  možda  čak  i  pečena  vola.  Jadni  naši  gostoprimci  nisu  znali  da  imaju  posla  s  četvoricom  rekonvalescenata  poslije  kronične  gladi  i  jednim skromnim ali razmaženim banijskim pekmezarom.  Duševna  hrana,  to  je  već  nešto  drugo.  Ima  naša  skupina  i  duševnih  potreba.  Ne  samo  što  teglimo  Cazijeve  knjige,  mi  ih  pomalo  i  čitamo.  A  i  razgovaramo  o  književnosti  i  o  drugim  estetskim  pitanjima.  Joža  je  prozaik,  Cazi  pjesnik.  Mi  ostali  izričemo  o  njima  hladne  i  nepristrane sudove. Poslije se raspravlja o Jesenjinu i Majakovskom, a ni ostali velikani pera i  duha ne ostaju pošteđeni.  U  najprikladnijem  času  Pero  Drapšin  skreće  »diskusiju«  na  vojno­strateški  i  vojno­historijski  kolosijek.  To  je  teren  na  kojem  on  suvereno  vlada.  Jedini  je  između  nas  čitao  Klausewitza  i  Engelsa  (kao  vojnog  pisca)  i  umije  ih  u  pravo  vrijeme  citirati.  Njegovi  povijesni  uzori  jesu  veliki vojskovođe od Cezara do Napoleona, svi redom, uključujući Suvorova i Kutuzova.  I tako naša kolona putuje . . . Drapšin nas je naučio komsomolsku pjesmu »Krasnij flot« i sad,  pošto smo stigli u poluoslobođene krajeve Slavonije, putujemo i danju, a za nama se ori ...  »A na parahodje s krasnimi bukvami  Kamsamol napisano . . .  Krasnij flot; krasnij flot« . . . 10  Putujemo  već  tri  tjedna  i  sada  smo nadomak cilju. Cilj je štab III. operativne zone. Bit će da  Nezavisna  Država  Hrvatska (Unabhangiger Staat Kroatien) egzistira samo u gradovima i duž  važnijih  cesta  i  željezničkih  pruga.  Ovdje  u  brdskim  masivima  Papuka  i  Psunja  svakako  ne  egzistira. Kao i na Baniji i Kordunu, ovdje je partizanska država.  Svaki kraj ima svoje osobitosti. Osobitost oslobođenog i poluoslobođenog područja Slavonije  i Moslavine su konspirativni nadimci i uopće kult konspiracije. Svi partizani i terenski radnici  koje susrećemo imaju nadimke i nitko ih ne zove pravim imenima. Obično se i ne zna kako se  zapravo zovu. Za nas je to novo. Na Baniji i Kordunu, i svugdje gdje smo dosad bili, živi se i  ratuje  pod  pravim,  na  krštenju  dobivenim  imenima,  i  prezimenima  naslijeđenim  od  otaca  i  djedova. 

10 

»A na parobrodu crvenim slovima Komsomol je napisano Crvena flota, crvena flota«

Riječ  konspiracija  ima  ovdje  svestrano  značenje.  Štab  je  u  konspiraciji,  kažu  Slavonci,  a  to  znači  da  je  štab  u  šumi.  U  tom  kontekstu, prema tome, konspiracija znači šuma. Naravno da  svi  znaju  gdje  je  štab  i  o  nekoj  stvarnoj  konspiraciji  nema  ni  govora.  I  bolnica  je  također  u  konspiraciji, to jest u šumi.  »Zdravo  drugovi!  Ja  sam  Zeko«,  pozdravlja  nas  i  predstavlja  se  komandant  mjesta  u  Bijeloj.  Bijela  je  selo  na  granici  slobodnog  teritorija  Slavonije,  pod  Papukom.  Zeko  se  zapravo  zove  drukčije, a to mu je konspirativno ime.  »Moram javiti u štab zone da ste vi partizani«, kaže nam, »mislilo se da ste četnici iz Bosne ili  Srbije. Takav se glas pronio.«  Dakle,  dok  je  naša  nadobudna  partizanska  skupina  putovala  prema  slobodnom  teritoriju  Slavonije  i  puna  optimizma  teglila  Cazijevu  marksističku  literaturu  pjevajući  »Krasnij  flot«,  pred  nama  je  hitao  glas  da idu bosanski ili srbijanski četnici! Zašto su nas smatrali četnicima,  Zeko nije umio objasniti. Možda zato što nemamo konspirativnih imena. Slutim da su zabunu  stvorile »čakšire« Radojice Nenezića, Ranka Zeca i Đure Dulića. Imaju neke nemoguće hlače  skrojene  nevještom  rukom  od  grube  vojničke  deke,  a  i  kape  su  im  sličnije  šajkačama  nego  titovkama ili partizankama.  Konspirativna  imena  izmišljena  su  zato  da  se  ustaše  i  Nijemci  ne  bi  osvećivali  partizanskim  obiteljima  koje  žive  na neoslobođenom i poluoslobođenom području. To je zacijelo pametno.  Prirodno  je  da  su  prilikom  dodjeljivanja  tih  tajnih  nadimaka  pojedincima  došle  do  izražaja  različite  ambicije  i  sklonosti.  Neki  su  stvar  shvatili  više  sa  šaljive  strane;  to  su  oni  koji  imaju  smisla  za  humor.  Drugi  su  pak  željeli  da  im  novo  ime  točno  odredi  političku,  klasnu  i  revolucionarnu  pripadnost.  Treći  vole  patos,  pa  su  im  imena  patetična.  Ima  ih  i  s  jasnom  sklonošću  za  romantiku.  Ali  ne  određuje  čovjek  uvijek  sam  sebi  nadimak,  čak  ni  u  partizanima. Ponekad naprosto na sastanku odrede kako će se ovaj ili onaj drug zvati. U tom  slučaju  on  je  kao  novorođenče  na  krštenju,  i  ne  možeš  ga  okriviti  ako  ti  se  njegovo  ime  ne  sviđa.  Uzmimo  na  primjer  nadimak  Zeko.  Neprilična  li  nadimka  za  partizana!  Partizan  mora  biti  hrabar,  a  hrabru  čovjeku  bolje  pristaju  nadimci  Lav,  Tigar,  Vuk  ili  čak  Zmaj.  (Tigra,  Vuka  i  Zmaja  upoznali  smo  još  u  Moslavini,  Lava  zasad  još  nismo  sreli!).  Ako je komandant mjesta  u  Bijeloj  sam  sebe  okrstio  Zekom,  onda  ima  smisla  za  humor.  Ako  su  mu  jednostavno  dodijelili to ime, što može, nije kriv.  Nadimci  Traktor  i  Kombajn  ­  to  je  već  nešto  drugo.  To  su  simboli.  Iako  su  konspirativni  nadimci,  nisu  apolitički  kao  Zeko.  U  njima  je  sadržana  perspektiva,  mehanizacija  poljoprivrede. Drugovi Traktor i Kombajn zacijelo vide u daljini prostrano obradivo zemljište  kolhoza,  a  na  kolhozima  su,  kao  što  se  zna,  glavni  baš  traktori  i  kombajni.  »Druže,  budi  svjestan naše borbe!«  Drugarice  Bukva  i  Šojka  nisu  u  izboru  nadimka  imale  političkih  pretenzija.  Njihovi  nadimci  podsjećaju na lica iz Robin Hoodove družbe.  Strijelka i Zvjezdanka, to su lijepa imena, premda nisu prava. Strijelka se zove Marica (suviše  prozaično), a Zvjezdanka je obična Dušanka.

Drugovi Oktobar i Februar nose zaista prave revolucionarne nadimke. Upoznaješ se s njima i  pri tom repetiraš kratki kurs iz povijesti SKP(b). To je korisno.  Orao i Bijeli Orao zvuči nekako monarhistički i, po mojemu mišljenju, ne priliči partizanu.  Ima još mnogo konspirativnih imena i mogla bi se o njima napisati prava studija.  U nekom selu, na putu do Štaba zone, jedna je drugarica u dva velika kotla kuhala pekmez od  šljiva. (Ne kordunaški ošap, nego pravi slavonski pekmez od šljiva). Zamolio sam je, ponizno,  da  mi  da  malo  pekmeza.  Od  djetinjstva  volim  pekmez  od šljiva. »Druže, to je za štab zone«,  odgovorila  je  s  prizvukom  ponosa  i strahopoštovanja u glasu i pogledala me prijekorno. Nije  mi  dopustila  ni  da  se  približim  toj  posvećenoj  hrani.  Uzdahnuo  sam  čeznutljivo  (za  pekmezom!) i pošao svojim putem sretan što me nije istukla kuhačom.  Kamo  god  stigneš,  uvijek  novi  dojmovi  i  nova  iskustva.  Tako  je,  putujući  i  skupljajući  dojmove, naša skupina stigla i do cilja, štaba III. operativne zone, u selu Zaile, na Papuku.  Ugledniji drugovi primljeni su kao gosti prvoga razreda. To znači da spavaju u kući zajedno s  članovima  štaba  i  da  se  hrane  u  blagovaonici  biranim  jelima  rafinirano  priređenim  u  štapskoj  kuhinji. Nas ostale tretiraju kao goste drugoga razreda, ili kao pratnju uglednijih drugova. To  znači  da  spavamo  gdje  hoćemo,  a  hranimo  se  iz  kotla  s  prištapskim  osobljem.  »Kazanska«  hrana  nije  priređena  nimalo  rafinirano.  U  štabu  III.  operativne  zone  ne  vlada  »uravnilovka«.  Uravnilovka je štetna, a za vojsku, čak i za partizansku vojsku, mogla bi biti i opasna. Načelo  komunizma  ipak  je  donekle  ostvareno:  »Svakome  prema  potrebi!«  Razumije  se,  potrebe  drugova u štabu veće su nego naše.  Moji drugovi na kotlu, pored ostalih, jesu i bosanski i banijski proleteri. Bosanski proleteri su  pod  pritiskom  Četnika  bili  prisiljeni  preplivati  Savu i probiti se u Slavoniju. Banijski proleteri  su  moji  stari  znanci  s  Banije.  S  njima  su  Demonja  i  Mrki 11 ,  komandir  i  komesar  čete.  Četa  nije  prerasla  u  bataljon,  kao  što  se  pretpostavljalo  u  Glavnom  štabu  Hrvatske,  nego  je  još  uvijek samo četa. Banijski proleteri treba da idu s Jožom Horvatom i sa mnom na Kalnik.  Da  ne  dangubim,  čekajući  dok  se  osnuje  odred  za  put  na  Kalnik,  zadužili  su  me  da  privremeno  budem  komandir  štapske  straže.  Sada  skakućem  s  brda  na  brdo  i  obilazim  stražarska  mjesta.  Ne  znam  zašto  se  govori  »ravna  Slavonija«.  Oko  nas  su  same  šumom  obrasle planine i kud oko seže nigdje ravnice. Osim u nekoj većoj ofenzivi, teško da će se bilo  koja neprijateljska jedinica odvažiti ući u ove nepregledne šume.  Banijski bataljoni, pod zapovjedništvom Nine Marakovića, već su gotovo mjesec dana u ovim  krajevima. Vrlo su aktivni. Napali su Grubišno Polje i Goilo. To su velika i jaka neprijateljska  uporišta.  Imali  su  uspjeha.  Goilo  je  važan  objekt.  Tamo  su  izvori  nafte  koje  eksploatiraju  Nijemci.  Volio bih da se nađem s Banijcima, a osobito s Gigčevom Četom. 

11 

Vlado Mutak

Čizme  Ovdje  sam  čovjek  bez  posla  i  bez  prave  dužnosti,  zato  neću  opisivati  kako  je  tekao  napad  slavonskih  i  banijskih  partizana  na  Španovicu.  Osobno  nisam  sudjelovao  u  akciji  i  ne  znam  posve  točno  kako  je  tekla  borba.  Reći  ću  tek  toliko  da  je  Španovica  najzloglasnije  ustaško  koljačko gnijezdo u ovome kraju.  Zadržat  ću  se  samo  na  dva  uzbudljiva  događaja  koja  sam  doživio  i,  na  sreću,  preživio  toga  dana.  Joža  Horvat  i  ja  bili  smo  uz  operativni  štab  koji  je  rukovodio  napadom.  Borba  je  trajala  i  iz  Španovice se vio gust crni dim, znak da su naši prodrli u uporište i da iza napadačkih kolona  već operira »kuka i motika«. Španovica ovdje uživa isti onakav glas kao Čuntić na Baniji.  »Dornieri«  su  se  pojavili  iznenada  nisko  nad  nama.  Pokraj  mjesta  gdje  su  nas  zatekli  postoji  duboko usječen šumski put, a to je najbolji zaklon u takvu slučaju. Joža i ja ležali smo u tome  zaklonu,  i  to na trbuhu, kad su nas zasuli bombama. Bila su samo tri aviona, ali imam dojam  da  su  sve  svoje  bombe  izbacili  na  nas  dvojicu. Kao da su znali da se baš Joža i ja spremamo  pod Zagreb, pa im upravo od nas dvojice prijeti najveća opasnost.  Tko  nije  doživio  nešto  slično  neće  sebi  moći  predočiti  kako  je  bilo.  Bombe  su  jedna  za  drugom  padale  točno  u  naš  usjek.  Prevrtali smo se i cviljeli kao sitna štenad, samo se to nije  čulo,  jer  su  grmjele  eksplozije.  Mislio  sam  da  je  Joža  poginuo,  a  on  je  pak  mislio  da  sam  poginuo ja. I naprosto je nevjerojatno kako smo ostali živi, i ne samo živi nego i neozlijeđeni!  Bili smo zasuti ilovačom i vapnom i na prvi pogled u prilično jadnom stanju, ali živi i zdravi.  Teren je tamo mekan pa su se bombe zabijale duboko u zemlju.  Avioni  su  otišli  i  mi  stresosmo  sa  sebe  zemlju  i  vapno,  nasmijasmo  se  oduševljeni  svojom  izuzetnom srećom i nastavismo promatrati dim iz Španovice.  Drugi je doživljaj toga dana zanimljiviji i, bar za mene. mnogo značajniji.  Komandant  zone  Grga  Jankez  opazio  me  blizu  štaba  odmah  poslije  bombardiranja  i  dao  mi  zadatak. Bio je to vrlo čudan zadatak, čudniji od svih zadataka koje sam ikada morao izvršiti.  U  selu  Dragoviću,  koje  je  odmah  do  Španovice,  postoji  zgrada  osnovne  škole.  Ustaše  su  je  pretvorili u svoje uporište. Zazidali su prozore do pola, napravili puškarnice i organizirali plan  vatre.  Bez  težeg  oružja  teško  se  može  zauzeti  takva  zapravo  sasvim  obična  zidana  kuća.  Ustaška posada te utvrde još je uvijek uspješno odolijevala svim napadima.  Morao  sam  izabrati  deset  banijskih  proletera  i  s  njima  zauzeti  ustašku  utvrdu,  i  to  ovako:  pronaći  ću  seljačka  kola,  što  nije  teško,  natovariti  ih  vrećama  napunjenim  zemljom,  što  također  nije  teško,  gurati  taj  improvizirani  partizanski  »tenk«  do  puškarnica  i  onda  vješto  ubaciti u zgradu bombe i zapaljene benzinske boce. A to je već teško i ne samo teško nego i  neizvedivo!  Naime,  kola  natovarena  vrećama  zemlje  ipak  nisu  tenk,  a  da  bi  mogao  ubaciti  bombu ili benzinsku bocu kroz puškarnicu u objekt, moraš se otkriti i sigurno je da ćeš dobiti  svoje, odmah čim se pomoliš iza zaklona da zamahneš rukom.

Prije nego što počnemo s provedbom toga plana, treba da ustašama pošaljem pismeni poziv za  bezuvjetnu predaju. Tako mi je zapovjedio komandant.  Izabrao  sam  deset  Demonjinih  proletera.  Uzmemo  kola,  natovarimo  ih  vrećama  zemlje  izrovane  bombama,  i  tako  »ekipirani«  uputimo  se  prema  školi.  Oko  nje  komešali  su  se  partizani  i  pomalo  pripucavali.  Pod  puškarnicama,  na  dva­tri  metra  od  zgrade,  ležalo  je  nekoliko  mrtvih.  Mrtvi  su  svjedočili  o  ozbiljnosti  pokušaja  da  se  likvidira  uporna  ustaška  posada. Nisu uspjeli.  Napišem  pismo  i pošaljem neku staru baku da ga preda braniteljima zgrade. Baka im se neće  učiniti  opasnom,  smatrali  smo.  Uputila  se  neodlučnim koracima. Na pet­šest metara do ulaza  pokosi je kratki rafal ustaškog mitraljeza. To je bio odgovor na naš poziv.  Promatrali  smo  jadnu  baku  gdje  s  pismom  u  ruci  mrtva  leži  pred  zgradom  i  razmišljali  kako  da provedemo tu čudnu zamisao.  Ne  znam  što  bi  se  dogodilo  da  se  toga  časa  nisu ponovno pojavili isti oni »Dornieri«. (Otišli  su u Zagreb po bombe i gorivo i sad su nadlijetali nisko nad nama.) Vjerojatno bi nas ustaše iz  objekta  sve  postrijeljali.  Uostalom,  tko  zna,  možda  zamisao  nije  bila  loša,  možda  bismo  i  uspjeli!  Avioni  nas  zaspu  gustim  rafalima  teških  mitraljeza  i  kišom  malih  pješačkih  bombi.  Morali  smo  potražiti  zaklone.  Ustaše  nisu  čekali.  Iskoristili  su  priliku  i  jurišem  se  probili  iz  zgrade. Nekoliko ih pade odmah, ostali se raštrkaju po selu koje je bilo puno partizana. Teško  da su daleko dospjeli!  Avioni su odletjeli i mi uđemo u zgradu.  Sa  štapske  osmatračnice  komandant  je  dalekozorom  pratio  razvoj  borbe  oko  posljednje  neprijateljske  utvrde  u  Španovici­Dragoviću.  Gledao  je  kako  guramo  kola  i  kako  poslije  slobodno hodamo oko zgrade i ulazimo u nju. Bio je ponosan na svoju zamisao koja je, tako  mu se činilo iz daljine, odmah dala željeni rezultat.  Petar  Drapšin,  novi  operativac  štaba  zone,  odnekud  se  stvorio  pokraj  mene.  Upro  je  prst  na  poginula  borca  koji  je  s  benzinskom  bocom  u  desnoj  ruci  ležao  pred  puškarnicama  i  poučno  mi reče:  »Vidiš, ovo je heroj! . . . Samo to nije pametno«, dodao je. »Na taj način ne može se osvojiti  ovakva utvrda.«  U zgradi su ležala dva mrtva ustaše. Jedan je pogođen u glavu, drugi u srce. To su bila jedina  dva  točna  pogotka  od  nekoliko  tisuća  ispaljenih  hitaca  u  borbi  za  likvidaciju  bivše  školske  zgrade u Dragoviću!  Bio  sam  napola  bos.  Moje  cokule  od  sirove  teleće  kože  raspale  su  se  na  dugome  putu  od  Korduna  do  Slavonije.  Prsti  su  mi  virili  iz  kapice.  Osim  toga  moje  hlače  od  šatorskog  krila  bile  su  prljave  i  otrcane.  Čovjek  u  takvu  stanju  mora  misliti  i  na  sebe.  Okrenuo  sam  se  po  sobama i počeo temeljitu pretragu. U drvenoj škrinji našao sam par novih novcatih čizama od  prave  ruske  juhtovine  i  sasvim  novu  ustašku  oficirsku  odoru.  Da  su  čizme  doista  od  prave  ruske juhtovine tvrde svi koji se razumiju u kožu. Odmah sam obukao odoru i obuo čizme.  Bio je loš dan, ali se dobro završio. Problem odjeće i obuće za put na Kalnik je riješen.

Sreća što mi je komandant povjerio ovaj čudan zadatak. Inače bih na Kalnik marširao bos i u  poderanim hlačama od šatorskoga krila.

Preko Vranog kamena i Bilogore  Pred pokret postrojeni smo u Bijeloj. Gašpar, politkomesar zone, održao nam je govor. Kalnik  je  nepoznanica.  Naša  je  zadaća  da  se  tamo  održimo  pod  svaku  cijenu  i  podignemo  ustanak.  Pokušat ćemo! Bilogorski odred ide prvi dio puta s nama. Mi produžujemo, a Bilogorci ostaju  na Bilo­gori.  Novoosnovani  Kalnički  odred  ima  nešto  više  od  dvije  stotine  boraca.  To  su  dobrovoljci  iz  Slavonije  i  šezdeset  Demonjinih  proletera.  Proleterska  četa  je  rasformirana,  a  svi  proleteri  raspoređeni  su  u  tom  odredu  kao  starješinski  kadar,  za  desetare,  vodnike,  delegate  i  komandire  četa.  To  su  stari  i  iskusni  partizani  i  svaki  od  njih  sposoban  je  za  starješinsku  dužnost.  Naš  novi  odred  ima  dva  mala,  laka  i  pokretna  bataljona od po stotinu boraca. Svaki bataljon  ima  dvije  čete.  Naoružani  smo  puškama  i  puškomitraljezima.  Teren  na  kojem  ćemo  ratovati  zahtijeva da budemo izvanredno brzi i pokretni.  Komandant  Odreda  je  Mate  Jerković.  Izrazio  je  želju  da  ide  s  nama  na  Kalnik  i  tako  mu  je  Nina  Maraković  odobrio  prekomandu  iz  Petog  banijskog  bataljona  u  Kalnički  odred.  Štab  zone se složio. To je vrlo dobro rješenje. Mate je dobar ratnik i hrabar čovjek.  Komesar Odreda je Joža Horvat.  Za  komandanta  Prvog  bataljona  postavljen  je  Nikola  Demonja,  dosadašnji  komandir  Proleterske čete.  Politkomesar Prvog bataljona je Vlado Mutak­Mrki, dosadašnji komesar Proleterske čete. On  je također banijski partizan, inače Zagrepčanin, metalski radnik na željeznici.  Za komandanta Drugog bataljona postavljen je Slobodan Ilić­Čiča, slavonski partizan.  Politkomesar Drugog bataljona sam ja.  Noć  nas  je  zatekla  u  šumama  Vranoga  Kamena  i  Pijetlove  Noge.  To  su  dva  visoka,  šumom  obrasla  vrha,  koje  treba  prijeći  na  putu iz slavonskog brdskog masiva za Bilogoru. Tu, u tim  šumama, dakle već na prvim kilometrima dugog marša, zbio se prvi okršaj naših dvaju odreda  s  neprijateljem.  Neprijateljska  kolona  nastupala  je  prema  slobodnom  teritoriju  s  namjerom  da  ujutro iznenada provali u partizanska sela. Susreli smo se neočekivano. Okršaj nije trajao više  od petnaestak minuta. Razbili smo ih i raspršili, i oteli im brdski top. To je prvi top slavonskih  partizana.  Bilogorci  će  ga  poslati  u  Slavoniju.  Ni  njima  na  Bilo­gori  ni  nama  na  Kalniku  top  neće biti potreban. Bio bi nam samo na smetnju.  Put je, dakle, počeo sretno.  Nalazimo  se  blizu  Virovitice.  Virovitica  je  moj  rodni  grad.  Bilo  bi  lijepo  kada  bih  mogao  posjetiti  rodnu  kuću  i  vidjeti  se  s prijateljima i rođacima. Na žalost, to nije moguće. Tamo je  veliki  neprijateljski  garnizon  i  morat  ću  se  strpjeti  do  bolje  prilike.  Čovjek  mora  mnogo toga  pregorjeti, osobito u ratu.  Pokraj  Virovitice,  sedam  kilometara  na  zapad,  jest  općinsko  mjesto  Špišić­Bukovica.  Kao  dijete  često  sam  pješačio  iz  Virovitice  u  Špišić­Bukovicu.  Otac  me  vodio  u  svoje  poslovne

posjete  nekom  Jungu,  domaćem  seljaku.  Jung  je  mjesni  Švabo  i,  ako  je  još  živ,  možda  je  kulturbundovac  ili  Čak  kakav  Gruppenfuhrer.  Tko  bi  znao!  Noćas  će  Kalnički  odred  napasti  željezničku  postaju  u  Špišić­Bukovici,  onako  usput.  Osiguravaju  je  domobrani.  Napada  Prvi  bataljon, a moj Drugi bataljon drži osiguranje prema Virovitici.  Moram  reći  da  sam  se  prilično  obrukao.  Na  sreću,  to  nitko  nije  opazio,  a  ja  mudro  šutim  i  osim  ovog  mog  dnevnika  nitko  neće  saznati  moju  sramotu,  točnije  rečeno  za  moj  »vrlo  razvijen smisao za orijentaciju«.  Napad  Prvog  bataljona  je  uspio.  Domobrani  ­  bilo  ih  je  samo  četrdeset  ­  predali  su  se  bez  borbe  s  cjelokupnim  naoružanjem.  To  cjelokupno  naoružanje  sastoji  se  od  četrdeset  starih  francuskih  trometki  s  dugim  cijevima  i  bolje  bi  bilo  da  ih  odmah  uništimo ili zakopamo nego  da ih teglimo na Kalnik.  Na  našem  osiguranju  prema  Virovitici  također  se  ništa  nije  događalo.  Virovitički  garnizon  nije kretao u pomoć napadnutim Špišić­bukovičkim domobranima.  Za  zborno  mjesto  određeno  je  bilogorsko  selo  Šibenik.  Vodiča  nismo  tražili,  jer  što  će  nam  vodič  kad  ja,  kao  rođeni  Virovitičanin,  poznajem  taj  teren  bolje  od  ikoga!  Pri  tom  nismo  mislili na to da sam se ja iz Virovitice odselio kao dečko od dvanaest godina, te da mi centar  za orijentaciju i inače ne funkcionira naročito dobro, pogotovo noću.  Povukli  smo  se  sa  zasjede  čim  nam  je  kurir  javio  da  je  akcija  završena  i  krenuli  prema  Šibeniku.  Zapravo,  mi  smo  samo  mislili  da  idemo  prema  Šibeniku  .  .  .  Poslije  nekoliko  kilometara  puta  pred  nama  se  odjednom  ukazu  svjetla  grada.  Virovitica  nije  baš  pravi  grad  i  svjetla  iz  nje  ne  bliješte  nadaleko.  Treba  prići  posve  blizu  pa  da  čovjek  mojega  kova  shvati  gdje  je.  Ogledao  sam  se  malo  pozornije  oko  sebe  i  ustanovio  da  se  nalazimo  na  kraju  Strossmayerove  ulice.  Umjesto  u  Šibenik,  doveo  sam  bataljon  u  Viroviticu.  Lijepa  parada!  Okrenuli  smo  se  »nalijevo  krug«  i  brzim  koracima  pošli  najprije  nazad  i  onda  pod  pravim  kutom na jug u Bilo­goru. U Šibenik smo, umjesto u ponoć, stigli tek u svanuće.  Svi  su  šutjeli  i  zadovoljili  se  mojim  jednostavnim  tumačenjem  da  smo  naprosto  zalutali.  Činilo  se  da  nitko  iz  bataljona  nije  opazio  da  sam  ih  doveo  u  Viroviticu.  Tek  drugi  dan,  za  vrijeme  marša,  stidljivo  mi  se  priključio  bataljonski  bolničar  Rudi  Rajh  i  upitao  me:  »Druže  komesaru,  je  li  da smo noćas bili u Virovitici?« Rudi Rajh je iz Virovitice, kao i ja. Ali on je  šesnaestogodišnji dječak i ja sam mu superiorno odgovorio: »To si ti sanjao, kakva Virovitica,  što ti pada na pamet!« Komesar bataljona »zna bolje« od bataljonskog bolničara, i Rudi Rajh  nije više načinjao tu temu.  Možda  i  nisam  toliko  kriv  kao  što  se  čini.  Možda  je  moje  rodno  mjesto  djelovalo  na  mene  snagom  magneta!  Uostalom,  da  smo  zaista  dokraja  zalutali  i  ušli  u  centar  grada,  na  promenadu, tko zna što bi se dogodilo. Mogli smo tako i nehotice zauzeti Viroviticu.  Ima  dana  kad  je  zaista  dobro  biti  partizan.  Danas  je  takav  dan:  dobar  za  partizane  i  neočekivano  sretan  za  živalj  Bačkovice.  Bačkovica  je  srpsko  selo  na  Bilo­gori  i  slučaj  je,  sasvim izuzetan slučaj, što se nalazi upravo na našoj ruti za Kalnik.  Komandant  i  komesar  našega  odreda  odlučili su da u tom selu zastanemo, ručamo i održimo  miting. Bačkovica je bogato selo i pametna je zamisao baš u njemu zastati i ručati ... a što se

tiče mitinga . . . održavamo ih u svim selima kroz koja prolazimo, oni su neizbježni, i prava je  sreća što se publika mijenja pa možemo govoriti uvijek jedno te isto.  Približili  smo  se  cilju  ­  odmoru,  jelu  i  mitingu  ­  kad  je  patrola  prethodnica  dovela  dva  mladića. Našli su ih skrivene u grmlju s još nekolicinom ljudi koji su se razbježali. Mladići su  bili prestrašeni. Vjerovali su da su ih uhvatili ustaše ili domobrani ­ jer partizanskih jedinica u  ovom  kraju  nema  ­  i  nisu  ih  mogle  razuvjeriti  ni  riječi  ni  crvene petokrake zvijezde na našim  trorogim  partizanskim  kapama.  Ipak,  obavijestili  su  nas  da  su u njihovu selu od jutros ustaše  iz Velike Pisanice; njih dvojica pobjegli su pred njima u šumu ... Iz sela se čulo puškaranje.  Komandant  Odreda  odmah  je  naredio  da  se  ustroje  dvije  napadačke  kolone.  Svakoj  koloni  dodijeljen je po jedan mladić za vodiča.  »Vidjet ćete«, rekao im je, »jesmo li ustaše ili partizani, samo se još malo strpite!«  Počelo je opkoljavanje . . .  Nisu  očekivali  napad.  Bili  su  zabavljeni  i  zanijeti  pljačkom.  Zato  je  borba  potrajala  upravo  toliko koliko je trebalo da od jurišnih položaja dopremo do sredine sela.  Evo što pričaju zarobljeni ustaški čarkari iz Velike Pisanice:  Pili  su  od  večeri  do  ponoći,  rakiju  i  vino.  Prije  pothvata  uvijek  piju.  Poslije  je  lakše  i  čovjek  ne  misli.  Onda  je  došla  zapovijed  za  pokret.  Uzeli  su  oružje  i  posjedali  u  kamione;  njih  šezdeset  i  dvojica  u  tri  kamiona.  Dio  puta  pjevalo  se  i  pilo, a negdje, već blizu sela, kamioni  su stali i tabornik naredi da se iskrcaju i umuknu. Ostatak puta prešli su pješice.  Jurišne  položaje  zaposjeli  su  još  za  mraka,  a  kad  je  počelo  svanjivati,  zapucali  su  po  krovovima  i  ušli  sa  svih  strana.  Neki  ljudi  izišli  su  da  vide  što  je.  Te  su  ubijali  odmah  na  kućnome  pragu  i  na  putu.  Mnogi,  osobito  mladi  ljudi,  bježali  su.  Ustaše  su  se  zabavljali  gađajući u njih. Teško je pogoditi iz puške čovjeka kad bježi; vijuga i prebacuje se od zaklona  do zaklona. Iz strojnice, to je drugo; rafalu nećeš lako izbjeći.  Uvijek se tako odigrava u prvom naletu; neki poginu, drugi se razbježe kojekuda po okolnim  šumarcima.  Ostale  pohvataju  pa  ili  pobiju  na  mjestu  ili  otjeraju  u  logor.  Već  prema  tome  kakve su volje i kako im se prohtije.  Svi  su  ljudi  istjerani  iz  kuća,  od  starih  baba  do  onih  u  pelenama.  Takva  je  bila  zapovijed.  Muškarce  su  povezali  žicom,  po  dvojicu  u  jedan  red, i cijelu vrstu spojili kroz sredinu. Tako  ih  je  najlakše  tjerati  i  ne  treba  mnogo  osiguranja.  Žene  i  djecu  sabili  su  u  hrpu  i  stavili  pod  stražu, da se ne razbjegnu.  Poslije  je  počela  pljačka.  Upregnuta  su  sva  seoska  kola  i  natovarena  svime  što  se  našlo  po  kućama,  podrumima  i  trapovima;  od  hrane,  pića  i  robe.  Za  kočijaše su izvučeni iz žice stariji  ljudi  koji  ne  mogu  bježati.  Onda  su  otvorene  staje  i  svinjci  i  sve  je  blago  istjerano  na  put.  Sagnali su ga u krda i čopore i određeni su goniči, opet od onih iz žice.  Ostalo je još da se zapali selo. To je trebalo učiniti tek prije pokreta. Dalje znate . . .

Na  seoskom  putu,  blizu  crkve,  postrojenje  odred  partizana.  Nasuprot  odredu  okupila  se  gomila  seljaka.  Između  postrojenih  partizana  i  seljaka  stoji  trideset  zarobljenika  u  zelenim  odorama  i  visokim  žutim  čizmama.  Svima  su  vezane  ruke  na  leđima,  lica  su  im  bijelosiva  i  odražavaju smrtni strah. U prašini oko njihovih nogu razbacane su ustaške kape sa slovom U,  i  sasvim  mala  djeca  skupljaju  ih  i  igraju  se  njima.  Partizani  koji  čuvaju  zarobljenike  drže  puške  »na  gotovs«;  na  puščanim  cijevima  nataknute  su  gole  bajunete.  Od  njih  se  odbija  sunčeva svjetlost, pa bliješte i smetaju očima. Stražari izgledaju tvrdo i nemilosrdno.  Svaki  čas  iskoči  ponetko  iz  gomile  seljaka  i  poleti  prema  zarobljenicima;  stisnutih  šaka  i  s  očajnim  divljim  krikom.  Ponekad  poleti  ih  i  nekoliko  odjedanput.  Stražari  s  bajunetama  na  puščanim cijevima ne dopuštaju.  »Odbijte, drugovi! Niste ih vi zarobili«, govore grubo, ali bez ljutnje.  Jedna se žena prokrade između njih do mladog plavokosog ustaše s oznakom časnika. Baci se  na njega s kletvom i zadere mu noktima lice. Stražar je mirno uhvati za ruku, otrgne je i gurne  nazad u gomilu.  Pogled  mi  doluta  do  obližnje  seoske  kuće.  Na  pragu  leži  mrtav  čovjek,  oko  njega  prašina  je  već  upila  krv.  Preko  trupla  pala  je  žena,  grli  ga  i  nariče.  U  ovome  kraju  za  mrtvima  se  ne  plače, nego nariče.  »Ajoooj, ubišeee mooogaaa Minlanaaa!« ori se selom.  Ima  još  mrtvih  seljaka  i  seljanki  pred  kućama  i  u  dvorištima;  i  mrtvih  ustaša  u  zelenim  odorama posvuda naokolo.  Putem  lunja  uznemirena  stoka.  Krave  i  konji  sami  se  vraćaju  u  svoje  staje.  Svinje  ruju  po  jarcima. Nekoliko starijih ljudi muči se da ih otjera u dvorišta.  Pred stroj zarobljenika izveden je tabornik, zapovjednik uništene ustaške postrojbe. To je onaj  plavokosi  časnik  kojega  je  izgrebla  seljanka.  Na  obrazima  poznaju  mu  se  tragovi  noktiju.  Gleda tupo i neodređeno, u ništa . . . Sigurno se pomirio sa sudbinom.  Jedan  od  partizana  izvadi  pištolj  iz  kožnog  toka,  priđe  sasvim  blizu  i  opali  mu  metak  u  zatiljak.  Taborniku  klecnu  koljena,  zanjiše  se  i  padne  licem  prema  zemlji.  Tijelo  mu  počne  podrhtavati i grčevito se trzati. Partizan se prigne, pogleda odozdo na gore, ponovo se prigne i  mirno  izjavi:  »Metak  mu  viri  iz  glave.«  Prignu  se  i  drugi  da  provjere.  Zaista,  iz  kose  nešto  poviše  šije  virio  je  metak.  Tijelo  se  grčilo  i  još  podrhtavalo.  Drugi  partizan  skine  automat  s  prsiju i pokosi ga kratkim rafalom. Tabornik tržne nogama još jedanput i smiri se ...  »Druže, daj da i ja strijeljam makar jednoga!« obrati se molećivim glasom djevojka. »Ubili su  mi oca i brata.«  »Odlazi!« zapovjedim joj.  Pokraj nas su dva partizana ispitivala slučaj:  »Proširena  cijev«,  konstatira  prvi  ogledajući  pištolj.  »To  je  njegov«,  izjavi  i  pokaže  glavom  strijeljanog ustašu. »Ja sam ga osobno zarobio. Sakrio se u sijeno, majku mu banditsku!«

»Ne  znači  da  je  proširena«,  odvrati  drugi.  »Može  biti  i  slabo  punjenje«, doda znalački. »Nije  mu bilo suđeno da pogine od vlastitog oružja ... a kažeš, sakrio se u sijeno?« »Da, u sijeno . . .  jedna ga je baba opazila kad se zavlačio u štagalj, pa sam ga iščeprkao.«  Ljudi  iz  Bačkovice  poludjeli  su  od radosti. Zaboravili svoje mrtve i pridružili se partizanskim  kolima. Pravo je čudo koliko naši borci mogu igrati u kolu, čak i poslije tridesetak kilometara  marša.  Ne  događa  se  često  da  partizani  ovako  u  posljednji  čas  spase  selo  od  propasti.  Pogotovo  ne  u  ovim  krajevima  gdje  nije  bilo  većih  naših  jedinica.  Sad  svi  govore:  »Već  je  i  vrijeme da se Bosna i Lika presele i k namana Bilogoru.« Misle da nas ima najmanje tisuću, a  ne samo dvije stotine.  Bio  je  izvrstan  objed  i  sjajan  miting.  Najbolji  od  svih  mnogobrojnih  mitinga  na  kojima  sam  dosad  sudjelovao.  Izredali  smo  se svi, komesari i komandanti. Mi komesari govorimo uvijek,  u  povoljnim  i  u  nepovoljnim  situacijama;  komandanti  govore  samo  u  izuzetno  dobrim  prilikama. To nije pravedno, ali neka im bude . . .  Šteta  što  moramo  otići.  Čeka nas dug i naporan put. Pridružilo nam se dvadeset mladih ljudi  iz  sela.  Među  njima  su  i  ona  dva  momka  koje  je  dovela  patrola  i  koji  nikako  nisu  htjeli  povjerovati  da  smo  partizani.  Sad  vjeruju.  Svu  dvadesetoricu  naoružali  smo  karabinima  pisaničkih ustaša, od kojih se ni jedan jedini nije vratio u Pisanicu.  Zaista, to je bio dobar dan za partizane i vrlo sretan dan za stanovnike Bačkovice . . .

Kalnik  Dragi su ml samo moji domaći motivi,  iskreno volim samo njihove boje  i punim plućima udišem  samo njihove mirise.  Umoran  sam  na  smrt  i  neispavan  do  očaja.  Teturam  u  koloni  i  drijemam,  a  kada  kolona  zastane, udaram nosom o prednji nišan puške, koja se njiše na leđima mog prethodnika; bit će  da i on spava. S naporom izvlačim teške čizme iz gusta i ljepljivog žutog blata koje beznadno  prekriva  sav  predio  ­  jer  mi  ne  putujemo  tvrdim  cestama,  vučemo  se  po  raskvašenim  i  razgaženim bespućima. Sipi gusta i hladna jesenska kiša i vlaga prodire do koštane srži; sviće  bljedunjavo i krmeljivo jutro, uvod u jedan novi partizanski dan.  Razbijam  snenost  i  palim  cigaretu.  Danju  je  pušenje  dopušteno.  Posvuda  naokolo  je  poznati  krajolik,  naši  pitomi  domaći  motivi;  vinogradi  i  voćnjaci  po  brežuljcima,  klijeti  i  tužna  osamljena  stabla  bresaka.  Sve  je  obavijeno  rastrganom  koprenastom  maglom;  magla  se  isparuje  iz  opojno  mirisne  kmetske  zemlje  na  kojoj  dobro  rodi  noja  .  .  .  Sada  su  vinogradi  i  voćnjaci obrani i pusti . . .  Iako  je  tmurno,  kišovito  jutro  već  poodmakle  jeseni,  u  meni  se  rada  radost.  Kao  da  sam  s  daleka  puta  i  poslije  duga  izbivanja  ponovno  došao  kući,  vratio  se  u  rodni  kraj.  Lakše  izvlačim  umorne  noge  iz  ove  masne  ilovače  na  poljskoj  stazi  kojom  koračam.  I  mirisi  su  ovdje  drukčiji,  poznatiji  i  opojniji,  kao  da  je  zemlja  natopljena  vinom  iz  malih  klijeti  rasutih  po obroncima. Znam sasvim točno kakve su klijeti iznutra i kakav je okus vina, i tvrdoga sira i  prostih kobasica.  U  dvorištima seoskih kuća leže hrpe velikih žutih bundeva za svinje, puši se gnojnica i sve je  puno trokutastih kokošjih tragova. Pod strehama vise žuti klipovi kukuruza.  Bit  će  teško  ratovati  u  ovom  kraju.  Ne  pristoji  se  ovdje  ubijati  ljude.  Ovdje  rat  još  nije  ni  počeo.  Sve  je  kao  i  nekad,  mirno  i  neoskvrnjeno,  zastrto  tajnim  nevidljivim  velom  tihe  tuge.  Osjećate  je  posvuda;  u  kućama  i  klijetima,  pogledima  ljudi  ...  i  kad  pjevaju  opijeni  vinom  zaborava i utjehe.  Danas je dvadeseti listopada tisuću devetsto Četrdeset i druge. To je dan povratka!  Prvi bataljon smjestio se u Mali Poganac. Drugi bataljon u Botinovac, štab Odreda negdje na  sredini između jednog i drugog sela. Botinovac i Mali Poganac su vezana sela i nalaze se pod  Kalnikom;  još  je  svega  tri­četiri  sata  hoda  do  Beline  tvrđave  na  vrhu,  dakle  do  krajnjeg  cilja  našega dugog puta.  Sjedim  u  čistoj,  jednostavno  namještenoj  sobi  kuće  Gaje  Krajčinovića  iz  Botinovca.  Zadovoljno  dimim  dobru  cigaretu  i  pomalo  pijuckam  »tudum«  koji  mi  moj  gostoljubivi  domaćin  stalno  natače.  Pri  tom  mi  ne  vjeruje  ni  jedne  jedine  riječi  i  uvjeren  je  da  sam  zamaskirani ustaša. Nabio sam na glavu partizansku kapu i sad se trudim da ga isprovociram.  Trud  mi  je  uzaludan,  jer  Gajo  nije  rekao  još  ništa  lošega  o  ustašama  ili  Nijemcima,  ali  ni  o  partizanima.  Ni  loše  ni  dobro  .  .  .  Govori  neodređeno,  pitijski,  i  ne  mogu  ga  uhvatiti  ni  za  glavu ni za rep. Mora da je neobično ponosan na tu svoju vještinu da se pravi šeret­budalom.  Tako nas dvojica pijuckamo »tudum«, na koji je Gajo također veoma gord, i razgovor teče:

»Slušaj,  Gajo!«  velim  mu  s  urotničkim  prizvukom  u  glasu,  »jesu  li  u  vašem  selu  već  bili  partizani? Jesi li ih ikada vidio i razgovarao s njima?«  »Mi smo tu, znate gospodine, po strani od glavnog puta«, odgovara on. »K nama rijetko 'ko i  zaluta . . . Tako pijemo pomalo i dijelimo dok još moremo. Za politiku ne vodimo brigu«.  »A da li ti, Gajo, voliš partizane i da li se raduješ što smo došli u tvoje selo i u tvoju kuću?«  zapitkujem uporno.  »Vraga  ja  znam  kog  volim,  a  kog  ne  volim!  Volim  svakog  onog  'ko  mi  hoće  dobro  ­  samo  takvih  je  malo  onog  pak  'ko  mi  želi  zlo,  čuvam  se,  ako  morem  .  .  .  Ali  i  čuvati  se  danas  je  teško.«  »Praviš  se  da  ne  znaš  za  partizane,  a  nama  je  dobro  poznato  da  si  ti  pravi  partizanski  simpatizer i da vaši domaći partizani, tu gore iz šume, svraćaju k tebi u kuću.«  »Šta bi kod mene tražili. Kod mene još nigdo nije bio ... Za vas otkud morem znati kakva ste  vojska?  Da  nekakova  jeste  to  vidim,  ali  kakova  to  ne  bih  znao  reći.  'Ko  bi  se  tu  snašao  kod  tuliko vrsti vojske. Za moje vrijeme, dok sam ja služio, bila je samo jedna vojska.«  Na ormaru su poslagane dunje i kasne jabuke pa u sobi ugodno miriše. Oko stola poredane su  široke drvene klupe s naslonom, na zidovima vise obiteljske fotografije obitelji Krajčinović.  Gajina žena ispekla nam je kajganu i skuhala pun lonac krumpira. Nudi me da jedem: »Ij milo  rijepice!« . . . Rijepica je krumpir.  Na  obroncima  Kalnika  ima  dvadesetak  srpskih  sela.  Njihovi  stanovnici  govore  nekom  čudnom štokavsko­kajkavskom mješavinom.  U ovim se krajevima, naoko, još i sad živi kao u mirno doba. U selima rade trgovine i trafike,  postoje  općine  s  bilježnicima  i  pisarima  i,  što  je  glavno,  s  općinskim  blagajnama,  kojima  se  obilno  koristimo.  Pošalješ  patrolu  u  općinu  sa  zadaćom  da  zaplijeni  novac  iz  blagajne,  spali  sve spise, i ako je moguće i općinsku zgradu. Zaplijenjenim novcem patrola kupi u trafici sve  cigarete  i  sav  duhan,  u  trgovini  nakupuje  šećera  u  kockama,  lampica,  baterija  i  drugih  sitnih  potreba.  Tako  poslujemo  već  počevši  od  zapadne  Bilogore,  i  sada  svaki  borac  našeg  odreda  ima  u  torbici,  u  svako  doba,  kutiju  od  sto  cigareta  i  kilogram  Šećera.  Već  su  počeli  pušiti  i  nepušači. Blažen ovaj kraj! Samo, kako će dugo potrajati?  Neprijatelj  u  okolnim  garnizonima  vjerojatno  još  nije  uspio  prikupiti  točne  podatke  o  nama.  Kad  ih  prikupi,  napast  će  sa  svih  strana:  iz  Križevaca,  Koprivnice  i  s  ceste  Križevci­  Koprivnica. Možda i iz Varaždina ... U to ne treba sumnjati.  U  štabu  Odreda  interesiraju  se  za  situaciju  na  putu  do  vrha  Kalnika.  Sutra  uvečer  treba  da  krenemo. Teren nam je sasvim nepoznat i ne znamo što nas čeka.  Puškaranje je počelo na lijevom krilu. To je prvi okršaj s neprijateljem na obroncima Kalnika,  gdje treba izboriti bitku za opstanak partizana i za opći ustanak.

Demonja,  komandant  Prvog  bataljona,  ustao  je,  lijeno  se  protegnuo  i  samouvjereno  rekao:  »Ne brinite, sad ću ih ja umiriti.« On očito vjeruje u svoje borce i u sebe. Zaista, već za četvrt  sata  stigla  je  u  štab  Odreda  obavijest,  potpisana  Demonjinom  rukom,  da  je  Prvi  bataljon  raspršio neprijatelja koji je pokušao prodrijeti u Mali Poganac, i zarobio petnaest domobrana.  Demonja  je  poslao  desetinu  da  obiđe  protivničke  položaje  i  pripuca  im  s  leđa,  onako  po  partizanski. Stara i prokušana partizanska taktika pokazala se još jedanput vrlo djelotvornom.  Čim je desetina zapucala, domobrani su se razbježali.  Puškaranje je ubrzo počelo i na desnom krilu, kod Drugog bataljona. I na tom je položaju bio  prvi okršaj za kratko vrijeme završen. Neprijatelju su naneseni gubici i odbijen je. Povukao se  i pripucavao iz daljine.  Stizali su zarobljenici, i s jednog i s drugog kraja rasporeda naših bataljona. Prate ih oznojeni i  umorni  borci.  Preko  zarobljenika  odmah  smo  ustvrdili  da  nas  napadaju  »koturaši«  iz  Koprivnice  i  legionari  iz Križevaca. Zajedno ih ima do dvije tisuće. Dakle, dvije tisuće protiv  dvije stotine . . . Samo, više vrijedi jedan Demonja nego cijela njihova bojna! I to nije nimalo  pretjerano.  Oko  podneva  počele  su  tući  dvije  haubice.  Dovukli  su  ih  na  cestu  Križevci­Koprivnica  i  pokušali  gađati  naše  položaje.  Granate  su  u  visokom  luku  prelijetale  iznad  naši  eksplodirale  negdje daleko u šumi.  Mještani  Botinovca  i  Malog  Poganca  sada  vjeruju  da  smo  partizani.  I  ta  činjenica  toliko  ih  oduševljava  da  zaboravljaju  na  opasnost.  Obilaze  borce  na  položaju  i  nude  im  hranu  i  piće,  skaču  oko  zarobljenika  kao  djeca  i  čude  se  kako  to  partizani  lako  izlaze  na  kraj  s  domobranima  i  kako  je  jednostavno  bahate  neprijateljske  vojnike  pretvoriti  u  prestrašene  i  pokorne bijednike. Stari, bradati seljaci, vojnici prošlih ratova, stišću pesnice i groze se prema  Križevcima  i  Koprivnici.  »Aha,  sad  vam  se  Bosna  preselila  i  ovamo  pod  Zagreb!«  viču  pobjedonosno, kao da je rat već pri završetku i naša pobjeda osigurana.  Moj  gostoprimac,  Gajo  Krajčinović,  naprosto  je  pomahnitao  od  oduševljenja.  Oči  su  mu  vlažne  od  suza  (i  od  tuduma),  i  lunja  kao  sumanut  od  jednog  do  drugog  partizana  s  demižonom  u  jednoj  i  čašicom  u  drugoj  ruci  i  nutka  ih  da  piju.  Pri  tom,  od  vremena  do  vremena,  stavlja  demižon  na  tlo  i  smiješno širi ruke kao da želi zagrliti sve oko sebe. Svojim  teškim šakama briše oči i razmazuje suze i znoj po licu. Ćudi se i negoduje što partizani malo  piju.  Spustio  se  mrak  i  borba  je  prestala.  Imamo  petoricu  ranjenih  i  dvojicu  poginulih  boraca.  Ranjenike moramo voziti sa sobom. U ovom kraju nema partizanskih bolnica. Poslije ćemo ih  otpremiti u Slavoniju.  Pred  nama  je  jedno  neizvjesno  partizansko  sutra.  Noćas  naime  krećemo  dalje  prema  vrhu  Kalnika.  Ujutro  će  neprijatelj  vjerojatno  ući  u  Botinovac  i  Mali  Poganac.  Ali  ljudi  su  još  uvijek  puni  oduševljenja  i  ne  misle  na  jutro.  Bježat  će  u  šume  i  skrivat  se.  Što  možemo,  drukčije se partizanski rat ne može voditi.  Noć  je  tamna,  bez  mjesečine.  Napredujemo  sporo.  Umorni  smo  od  borbe,  a  put  do  vrha  Kalnika  vrlo  je  naporan.  Ne  znamo  što  je  pred  nama  i  krećemo  se  oprezno;  moramo  biti  spremni  na  iznenadni  susret  s  neprijateljem.  Ipak  drijemamo  hodajući.  Partizan  može

drijemati  u  hodu  čak  i  po  bijelom  danu,  kad  sja  sunce;  noću  može  drijemati  i  kad  se  kolona  probija po bespuću. Neispavanost je gora od gladi i od svih ratnih poteškoća.  Čim  kolona  zastane,  svi  odmah  polijegaju  i  zaspu.  Spavaju  u  blatu,  u  vodi  i  na  tvrdom  šumskom  korijenju.  Svejedno  gdje  .  .  .  spavati  se  može  uvijek  i  svugdje.  Postoji  samo  jedno  prokušana  sredstvo  protiv  spavanja  ­  to  su  hici  ispaljeni  u  blizini;  puščani,  revolverski  ili  mitraljeski hici. Smjesta se trgneš, živci se napnu i više ti se ne spava.  Naš bataljon je na začelju. Čelo je zastalo, polijegalo i zaspalo. Sigurno komandant i komesar  Odreda  ispituju  teren.  Treba  to  iskoristiti  i  spavati.  Spavaju  borci,  spavamo  i  mi  starješine.  Starješine  ne  bi  smjeli  spavati,  opasno  je  i  nije  dopušteno.  Ali  pospanost  je  jača  od  osjećaja  dužnosti i odgovornosti, jača od svega, osim od straha. Ponekad je jača čak i od straha.  Ležim u blatu, glavu sam naslonio na panj, i sanjam. Moji su snovi uvijek isti. Zapravo, to je  uvijek  samo  jedan  san  u  bezbroj  varijacija.  San  o  urednom  i  čisto  presvučenom  krevetu  u  toploj,  jednostavno  namještenoj,  pospremljenoj  sobi.  Nema  opasnosti,  nema  dužnosti  i  nema  nikakve  gamadi,  čak  ni  jedne  jedine  muhe.  I  ne  moram  ustati,  tako  dugo  dok  me  ne  bude  volja.  Ne  moram  nikamo  ići,  nemam  baš  nikakvih  obveza.  Naprosto  spavam  i  svjestan  sam  toga  da  spavam.  Svjestan sam ugode i ljepote spavanja ... i sve je naokolo mirno i spokojno.  To  je  bit  svih  mojih  partizanskih  snova.  Onda  se  osjećaj  odgovornosti  kao  crv  zarije  u  moje  snove. Čini se da naša kolona već dugo leži i spava. Zašto tako dugo? To je sumnjivo, nešto  nije u redu, i sigurno sam ja kriv! Ruje crv u meni i tjera me da ustanem i da provjerim.  Ustao  sam  i  zaglavinjao  pokraj  usnule  kolone,  gazeći  preko  ispruženih  tijela  na  šumskome  putu.  Pred  čelnim  borcem ispriječilo se stablo bukve. Čela kolone nije bilo. Otišlo je naprijed  i odmaklo nekoliko kilometara, dok je začelje spavalo. Probudio sam čelnog borca i odmah se  sve  objasnilo.  Učinilo mu se da je bukovo stablo čovjek, njegov prethodnik u koloni. Stablo­  čovjek stajalo je nepomično, a to je bio znak da kolona stoji. I on je zastao, legao i zaspao, a  svi mi za njim, jedan za drugim, kao kad djeca slažu karte ili domino, i kad prvu sruše, ruse se  i sve ostale za njom.  Brzo  budim  borce.  Oni  grubo  psuju  i  teturaju dalje. Poslije pola sata stigli smo čelo kolone i  priključili se. Tamo nitko nije opazio da nas nema.  Pred nama su prve seoske kuće. To je Apatovac, selo na putu za Kalnik. Kolona ulazi oprezno  i  polako.  »Mrtva  tišina!«  prenosi  se  zapovijed  s  čela  na  začelje.  Svi ponavljaju »mrtva tišina,  mrtva tišina, mrtva tišina« . . .Tko zna, nema li u Apatovcu neprijatelja.  Planulo  je  nekoliko  hitaca  i  kolona  se  uskomešala.  Neki  pohitaju  naprijed  da  se  obavijeste.  I  onda,  poslije  tih  nekoliko  hitaca,  opet  se  s  čela  na  začelje  prenosi  poruka:  »Zarobili  smo  domobransku satniju.«  Satnija je zanoćila u apatovačkoj školi. To je konjička satnija iz Varaždina — samo bez konja  —  koja  je  stigla  prošle  noći.  Imala  je  zadaću  napasti  nas  s  leđa  rano  ujutro,  čim  svane,  u  našim bazama Botinovcu i Malom Pogancu. Naša patrola iznenada je naišla na domobranskog  stražara pred školskom zgradom. Propuškarali su se i odmah je sve bilo gotovo.  Zapovjednik satnije, domobranski poručnik A. N., završio je školu u Stockerau. U džepu nosi  ljubavna  pisma  nekakve  Mitzi  iz  Beča  i  Hitlerovu  fotografiju.  Za  ljubavna  pisma  Mitzi  iz

Beča  manje­više,  a  što  se  tiče  Hitlerove  fotografije!?  .  .  .  Bolje  bi  mu  bilo  da  ju  je ostavio u  kasarni iznad noćnog ormarića.  Imamo  desetak  ranjenika  i  isto toliko bolesnika. Jovica, liječnik našeg odreda, ima pune ruke  posla. Mora previjati i njegovati čak i ranjene domobrane. Inače, on je student medicine druge  godine.  Nije  lako  biti  ranjeni  partizan.  Bolnica  ovdje  nema.  Sve  nepokretne  ranjenike  i  bolesnike  morat  ćemo  hitno  uputiti  u  Slavoniju.  To  nije  jednostavno.  Treba  se  probijati  najprije  preko  ceste  J  pruge  Križevci­Koprivnica  na  zapadnu  Bilo­goru,  poslije  toga  preko  ceste i pruge Bjelovar­Đurđevac u istočnu Bilo­goru, i napokon preko ceste i pruge Daruvar­  Đulovac  u  slavonska  brda  gdje  su  partizanske  bolnice.  Zaista  nije  lako  biti  partizan!  Među  ranjenicima  je  i  Demonja.  Ranjen  je  nesretnim  slučajem.  U  gužvi  koja  je  nastala  kada  smo  zarobljavali  satniju  jedan  naš  puškomitraljezac  nehotice  je  okinuo.  Metak  je  pogodio  Demonju  u  lijevu  nogu  i  prošao  kroz  meso.  Rana  nije  opasna,  ali  Demonja  ipak  mora  u  bolnicu. Nepokretan je.  Sada svaki borac tegli dvije do tri puške, mnogo municije i druge ratne opreme. Ovdje ima tri  puta više oružja nego partizana, a to nije dobar znak. Uništavati puške i municiju ne smijemo,  iako  imamo  za  to  veliku  volju.  Protivi  se  partizanskom  načelu.  Morat  ćemo  zakopati  oružje,  iako  ni  to  baš  nije  u  skladu  s  našim  običajima.  Sudbina  da  bude  zakopan  stići  će  i  naš  teški  mitraljez  »Schwartzlose«,  kojem  smo  se  noćas,  kad  je  zaplijenjen,  toliko  radovali.  Naše  kolone  moraju  biti  vrlo  brze  i  pokretne.  Zato  je  za  nas  prikladno  samo  lako  pješačke  naoružanje.  Tu su i zarobljenici. Ima ih više od stotine i ako ovako potraje uskoro se neće znati tko koga  vodi,  mi  zarobljene  domobrane  ili  oni  nas.  Zarobljenog  domobrana  možeš  se  riješiti  na  tri  načina: da ga pustiš, da ga pretvoriš u partizana ili da ga ubiješ. Četvrti način još nije otkriven.  A  nama  bi  trebao  upravo  taj  četvrti,  još  neotkriveni  način.  Pustiti  ih,  opasno  je.  Njihovi  garnizoni  su  blizu  i  neprijatelj  bi  o  našem  odredu  vrlo  brzo  doznao  mnogo  toga  što  ne  zna  i  što  je  bolje  da  i  ne  dozna,  ili  da ne dozna odmah. U partizanima ne želi ostati ni jedan jedini  od svih stotinu zarobljenika. Pitali smo ih sve do jednog, čak smo ih molili i nagovarali. Neće.  Ubiti  ih također ne možemo, nemamo pravih razloga. I tako ih vučemo sa sobom i gubimo s  njima  vrijeme.  Po  svoj  prilici  ćemo  ih  morati  pustiti.  Šteta  što  ih  ne  možemo  zakopati  kao  puške  i  municiju!  Kad  se pojave domobrani u gaćama, po ovom kišnom jesenskom vremenu,  bit će to u ovim krajevima novost i atrakcija. Jedina dobra strana toga prisilnog rješenja.  Sve je to šala, a zbilja je da smo sasvim iscrpljeni i da se jedva vučemo.  Prema  otprije  određenom  planu  Štaba  Odreda  morali  bismo  odmah  nastaviti  put  do  vrha  Kalnika.  Jer,  vrh  Kalnika  nije  samo  puki  simbol  i  ne  radi  se  o  našem  kapricu  da  na  najvišu  kotu  zataknemo  partizansku  zastavu  kao  znak  naše  nazočnosti  u  ovim  dosad  neoslobođenim  krajevima  ...  Na  vrhu  Kalnika  su  šume.  To  je  jedini  prikladni  teren  na  kojem  možemo  organizirati  početne  baze,  dok  ne  izvojujemo  pravo  boravka  u  selima.  Nama  su  takve,  relativno  najsigurnije  baze  potrebne  za  odmor  poslije  borbe  i  za  prikupljanje  novih  snaga.  Osim  toga,  treba  pohvatati  veze  s  partijskom  organizacijom  koja  djeluje  na  tome  terenu  i  s  nekoliko  gerilskih  skupina  koje  operiraju  u  okolici.  Zasad  smo  još  sami  i  sve  je  nepoznato  i  neizvjesno.  Komandant  i  komesar  Odreda  dugo  su  vagali  situaciju  prije  nego  što  su  donijeli  odluku.  Odluka  je  da  se  vratimo  u  Botinovac  i  Mali  Poganac,  da  se  probijemo  nazad  na  Bilogoru  i

odande  pošaljemo  ranjenike  i  bolesnike  u  Slavoniju.  Na  Bilogori  Odred  će  se  nekoliko  dana  odmarati.  Vratiti  se  u  Botinovac  i  Mali  Poganac  znači ponovno prihvatiti borbu s neprijateljem s kojim  smo se jučer cijeli dan tukli.  Pada  kiša,  a  zarobljeni  poručnik  ima  dobru  vojničku  kišnu  kabanicu.  Dobre  kišne  kabanice  imaju  i  trojica  zarobljenika  podoficira.  Mi  kisnemo,  a  oni  ne  kišnu.  Kabanice  im  još  nisu  oduzeli,  ili  zbog  pretjerana  obzira,  ili  naprosto  zato  što  se  nitko  nije  sjetio.  I  tako  se, sasvim  prigodno  opremljeni,  vuku  zajedno  s  nama  nazad  u  Botinovac  i  Mali  Poganac  kroz  debelo  i  masno, ljepljivo žuto blato kalničkih vinograda, kao da je sasvim normalno i u redu što oni ne  kišnu  a  mi  kisnemo.  Jedino  poručnik  ima  nekih  poteškoća.  Njegove  kicoške  čizme,  s  naboranim sarama, skližu se i on ponekad četveronoške puzi uzbrdo, kao dijete. Nisu to čizme  za pješačenje po blatu nego za jahanje. On je, da ne zaboravimo, konjički časnik (bez konja).  »Treba  im  uzeti  regenmantle«,  kaže  moj  drug  iz  bataljona,  »i  to  iz  slijedećih  razloga:  prvo  i  prvo, regenmantli su nabavljeni za narodni novac, a narodna vojska smo mi, a ne domobrani.  Prema tome, ti regenmantli su naše vlasništvo; oni su ih samo prisvojili. Drugo i drugo, htjeli  su nas ujutro napasti s leda i pobiti. Da su uspjeli, hvalili bi se po svim varaždinskim birtijama  i  pravili  se  junacima.  Možda  bi  dobili  i  odlikovanja.  Treće,  oni  su  domobrani,  to  jest  naši  neprijatelji.  Četvrto  poručnik  nosi  u  džepu  Hitlerovu  sliku  i  treba  mu  skinuti  ne  samo  regenmantl nego i glavu.«  »A  ljubav  s  Mitzi  iz  Beča  i  njezina  pisma?«  upitam.  (Pisma  su  bila  u  istom  džepu  u  kojem  i  Hitlerova  fotografija).  »Što  će  Mitzi  misliti  o  nama  ako  njezin  poručnik  pokisne  i  dobije  kihavicu?«  »To  je  četiri  prema  jedan  u  korist  oduzimanja  kabanica«,  odgovori  drug  iz  bataljona.  Tako  su  poručnik  i  njegovi  dočasnici  ostali  bez  kišnih  kabanica,  i  mi  više  ne  kisnemo  .  .  .  Surov je rat!  U  Botinovac  i  Mali  Poganac  ušli  smo  rano  ujutro  zajedno  s  križevačkom  legijom  i  koprivničkim  »koturašima«.  Mi  s  jedne,  oni  s  druge  strane  .  .  .  Propuškarali  smo  se  onako s  hoda,  i  legionari  i  »koturaši«  smjesta  su  se  razbježali.  Oni  koji  nisu  uspjeli  uteći  povećali  su  ionako  veliko  brojno  stanje  naše  zarobljeničke  kolone.  Borba  je  opet  trajala  do  mraka  i  opet  su  bez  prekida  sa  svih  naših  položaja  stizali  novi  zarobljenici.  Mještanima  naših  sela  (jer  Botinovac i Poganac su naša sela) postalo je već pomalo i smiješno kako mi lako izlazimo na  kraj  s  ovom  službenom  NDH­azijskom  vojskom. Moj Gajo Krajčinović, kao i jučer, hoda po  selu  s  čašicom  i  demižonom.  Nudi  nas  da  gucnemo,  a  sam  pije  kao  smuk,  i  to  pravi  nepatvoreni »direktor«, od kojeg ga uopće ne boli glava.

Gerilski život  Uvjeti  za  pisanje  dnevnika,  ovdje  na  Kalniku,  vrlo  su  loši.  Svakoga  dana,  doduše,  dogodi  se  ponešto  što  bi  vrijedilo  zabilježiti  ali,  ako  i  uhvatim  malo  slobodnog  vremena,  obično  sam  toliko  umoran  da  zaista  ne  nalazim  u  sebi  snage  odrvati  se  neodoljivoj  potrebi  organizma  za  snom. Zapamtit ću sve što je zanimljivo pa ću naknadno opisati kad nastanu bolji dani . . .  Moj partizanski staž traje već više od deset mjeseci. Ratovao sam na Baniji i Kordunu i nešto  malo  u  Bosanskoj  krajini.  Ne  može  se  reći  da to nije bio pravi partizanski rat! Banijski su se  partizani  služili  partizanskom  taktikom  iznenadnih  prepada,  postavljali  su  zasjede,  naglo  se  pojavljivali  tamo  gdje  ih  nitko  nije  očekivao  i  naglo  iščezavali.  Sjećate  se  kako  smo  se  maskirali u domobrane i tako se do maksimuma smiono i drsko koristili nečuvenim ratničkim  varkama  koje  su  uvijek  davale  izvrsne  rezultate!?  Ako  ikada  tko  bude  obrađivao  iskustva  partizanskog  ratovanja,  ne  bi  smio  mimoići  nas  banijske  partizane  i  mnoge  naše  tipično  partizanske  i  gerilske  pothvate  iz  prve  godine  ustanka.  Ali  pravi  gerilski  život  upoznao  sam  tek  ovdje  na  Kalniku.  Ovdje  nema  oslobođenog  ni  poluoslobođenog  teritorija.  Nama  partizanima  pripada  upravo  onoliko  terena  koliko  možemo  pokriti  dometom  svojih  pušaka  i  mitraljeza  i  obraniti  u  svakidašnjoj  izravnoj  borbi  s  neprijateljem.  Ovdje  neprijateljska  ofenziva  traje  neprekidno.  Na  Baniji  i  Kordunu  govori  se:  »martovska  ofenziva«,  ili  »proljetna  ofenziva«,  a  kad  ofenzive  prođu,  na  oslobođenom  teritoriju  opet  dulje  vremena  vlada  mir  i  partizani  se  bore  samo  kad  napadaju  neprijateljske  objekte.  Kod  nas  borba  traje  bez  prestanka  i  puške  se  nikada,  ni  danju  ni  noću,  ne  nose  na  ramenima  nego  uvijek  »na  gotovs«.  Kako to izgleda u praksi, teško je opisati. Možda otprilike ovako: Vodimo borbu od jutra do  mraka;  napadamo,  izmičemo  i  manevriramo,  a  kad  padne  suton,  »odskočimo«  pedesetak  kilometara  u  nepoznatom  smjeru,  razorimo  negdje  prugu,  ulovimo  teretnu  ili  putničku  kompoziciju,  likvidiramo  oružničku  postaju.  Poslije  se  opet  izgubimo,  odahnemo  sat­dva  i  ponovno  prihvaćamo  borbu  ili  izmičemo,  jer  je  neprijatelj  već  otkrio  naše  položaje.  Mi  pješačimo,  oni  putuju  kamionima.  Poslije  cijelog  dana  borbe  marširamo  šumskim  stazama  i  bespućima,  na  smrt  umorni  i  iscrpljeni,  da  nekako  zametnemo  trag,  a  naši neprijatelji  odlaze  kamionima  na  večeru  i  spavanje  u obližnje garnizone, dobro se naspavaju i ujutro svježi i siti  opet  dolaze  kamionima  do  naših  položaja.  Već  prije  podneva  borba  ponovno  počinje.  Neprijateljska uporišta načičkana su posvuda oko nas. Nema mjesta na Kalniku i u okolici do  kojeg  ne  dopire topovsko tane ispaljeno iz bilo kojeg uporišta, i to ne iz dalekometnog topa.  Svi  mi  borci  Kalničkog  odreda  imamo  kondiciju  maratonskih  trkača.  Za  nas  je  tridesetak  kilometara  marša  obična  šetnja.  Ne  svlačimo  se  i  ne  izuvamo  danima,  spavamo  usput,  kad  kolona  zastane  koju  minutu,  ili  naprosto  hodamo  i  spavamo.  Kad  mi  se  pruži  prilika,  izujem  svoje francuske čizme od ruske juhtovine i svučem hlače. Tada dolazi na red bolna procedura  odmatanja  zavoja  s  čiravih  i  gnojnih  nogu.  Od  kukova  do  stopala  na  objema  nogama  imam  stotine  gnojnih  rana.  Zavoji  se  zapeku  i  slijepe,  noge  svrbe  i  bole;  sličim  pobožnom,  strpljivom  Jobu  kojega  je  gospod  Bog  iskušao  na  taj  odvratan  i  sadistički  način.  Ovo  moje  tužno  stanje  ljudi iz  naroda  zovu  jednostavnim  imenom  »mokri  svrab«,  i  nikome  ne  pada  na  um  da  me  zbog  »tričavih«  stotinu  čireva  i  gnojnih  rana  smatra  bolesnim.  Osim  toga  imam  i  žuticu.  Žut  sam  kao  žganac  ili  kanarinac  i  stalno  imam  temperaturu.  Morao  bih  ležati  i  dijetalno  se  hraniti.  Zamislite  tu  ideju:  ležati  i  dijetalno  se  hraniti  na  Kalniku!  Da  to  nekome  kažem, smatrali bi da sam šenuo ­ i imali bi pravo. Valja pješačiti ako se želi živjeti! Život, to  je gibanje; mirovanje je smrt! Tu znanstvenu definiciju života i smrti treba na Kalniku shvatiti  bukvalno.

Sreća  što  ovdašnje  neprijateljske  jedinice  nemaju  ratnog  iskustva.  Nisu  još  upoznale  partizansku  taktiku.  Lako  izlazimo  s  njima  na  kraj.  Dosad  smo  ih  potukli  u  svim  okršajima  i  svaka  akcija  potpuno  nam  je  uspjela.  Zato  nam  je  moral,  može  se  reći, na visini. (Moj moral  je, iskreno govoreći, ispod svake kritike, ali samo zbog čireva i žutice).  Ljudska  izdržljivost,  kao  što  je  poznato,  ipak  ima  granica.  Zbog  toga  ni  partizani  Kalničkog  odreda  ne  mogu  vječno  i  bez  predaha  pješačiti,  bdjeti  i  boriti  se.  Kad  se  toliko  umorimo  da  zaista  nismo  više  sposobni  ni  za  što,  mi  prelazimo  prugu  i  cestu  Križevci­Koprivnica  i  odlazimo  na  Bilo­goru.  Sve  je  relativno!  Na  Baniji  i  Kordunu  misle  da  je  Slavonija  vrlo  nesiguran  kraj.  U  Slavoniji  smatraju  da  je  Bilogora  »vruće  tlo«.  Naše  kalničko  iskustvo  pokazuje  naprotiv  da  je  Bilogora  pravi  partizanski Eldorado . . . Bilogora i Kalnik, to je kao  neutralna  i  ratna  zona.  Na  Kalniku  je  uvijek  borba,  na  Bilogori  zatišje.  Moje  je  mišljenje  da  neprijatelj predlaže nijemi prešutni sporazum: Bilogoru nam prepušta, ali zato Kalnik ne da ni  po  koju  cijenu.  Partizani  iza  ceste  i pruge Križevci­Koprivnica uopće ih ne uzbuđuju, no čim  prijeđu  graničnu  liniju  prema  obroncima  Kalnika,  i  dalje  na  sjeverozapad,  počinje  ogorčena  bitka.  Sve  što  je  preko  ceste  i  pruge,  to  su  neuralgične  točke.  Priznajemo  da  nam  je  na  Bilogori  lijepo  i  ugodno,  ali  na  ovakav  sporazum  ipak  ne  možemo  pristati,  jer  naš  cilj  je  Kalnik. Bilogoru smatramo već osvojenom.  Inače,  u  Odredu  ima  promjena.  Prišle  su  nam  tri  gerilske  skupine  koje  se  u  ovim  krajevima  bore  još  od  1941.  Kažu  da  dolazak  našega  odreda  za  njih  znači  oslobođenje.  Dojadila  im  konspiracija,  zaželjeli  se  otvorene  borbe  i  slobodnog  života  među  svojima.  To  su  ludbreška,  kalnička i bilogorska grupa; svih zajedno ima ih oko pedeset. Većinom su to seljaci iz okolice  te  radnici  i  studenti  iz  obližnjih  gradova.  Svi  su  predratni  članovi  Partije  i  SKOJ­a  ili  simpatizeri. Dobro poznaju ovaj teren, a to je za nas vrlo važno.  Poslije njih pojavila se na Kalniku četa Kordunaša. Doveo ih je Izidor Štrok, španjolski borac  i  kordunaški  komandant  bataljona.  Zapravo,  oni  su  doputovali  vlakom!  U  ovim  krajevima  događaju  se  kojekakva  čuda,  pa  se,  eto,  može  dogoditi  i  to  da  partizani  putuju  željeznicom.  Vlak  su  zaplijenili  negdje  usput,  i  kako  je  Štrok  čovjek  izvanredno  poduzetan  i  dovitljiv,  iskoristio  je  tu  okolnost, ukrcao svoje Kordunaše i krenuo na put pun neizvjesnosti. Došli su  do  Ivanca,  iskrcali  se,  skinuli  vlakovođu  i  strojovođu,  dobro  naložili  lokomotivu  i  cijelu  kompoziciju  poslali  u  Varaždin  (naravno praznu) kao partizanski pozdrav građanima. Ne zna  se kakva je sudbina zadesila taj vlak­fantom. Po svoj prilici se negdje zaustavio.  Dolazak  Kordunaša  sa  Štrokom  na  čelu  uzrok  je  jednom  sasvim  neobičnom  slučaju,  jedinstvenom  u  našem ratu, a možda i u povijesti ratova uopće. Štrok je, naredbom Štaba II.  operativne  zone  (Kalnički  odred  je  pod  komandom  toga  dalekog  i  nepoznatog  štaba),  postavljen  za  komandanta  Kalničkog  odreda!  Do  te  zbrke  došlo  je  jednostavno  zato što štab  zone ni od koga nije obaviješten da je Kalnički odred »kidnapirao« Jerkovića, koji je preuzeo  čast  i  dužnost  komandanta.  I  tako  imamo  sada  dva  komandanta!  Problem  je  naoko  težak  i  nerješiv,  ali  partizani  su  čisti  praktičari,  nisu  opterećeni  vojničkim  načelom  subordinacije,  i  tako  je  naprosto  do  daljnjega  ostavljen  status  quo  i  mi  se  borimo  protiv  »nadmoćnog  neprijatelja«  pod  dvostrukom  komandom.  Štrok  i  Jerković  se  savršeno  slažu  i  poštuju,  zajedno  rješavaju  stvari,  a  jamstvo  takva  složnog  društvenog  rada,  dobrih  odnosa  i  zdrave  atmosfere u štabu svakako je Joža Horvat, politički komesar Odreda.  Dolaskom  ovdašnjih  gerilskih  grupa  i  Kordunaša  Odred  je  brojčano  ojačao.  Pristupaju  nam  danomice  i  mladi  ljudi  iz  kalničkih  i  bilogorskih  sela.  Nastali  su  uvjeti  za  reorganizaciju.  Osnovan  je  treći  bataljon.  Za  komandanta  novoga  bataljona  postavljen  je  Stevan  Došen.  Za

komandanta  Prvog  bataljona,  umjesto  ranjenog  Demonje  koji  je  prebačen  u  Slavoniju,  postavljen je Stojan Komljenović­Čoka. Došen i Komljenović su banijski proleteri.  Štab  Odreda  uspostavio  je  veze  s  partijskim  organizacijama.  Sav  taj  teren  pokriven  je  partijskim  ćelijama  i  komitetima  (općinskim,  kotarskim  i  okružnim).  Najbolja  je  veza  s O. K.  Varaždin.  Na  njihovu  području  ratujemo.  (Kad  smo  na  Bilogori,  surađujemo  s  bjelovarskim  O. K.). Sekretar O. K. Varaždin je Stjepan Ivić­Mali, članovi su Stjepan Puklek­Jura, Gabrijel  Santo, Joža Čuljak­Crni i još nekoliko drugova kojima ne znamo imena. Dobro je imati vezu s  Partijom, no istodobno to uvijek rađa i nove zadatke. Nije dovoljno što ratujemo i pješačimo  do  besvijesti,  sada  uz  to  još  osnivamo  po  selima  narodnooslobodilačke  odbore  i  odbore  Fronte.  Dakle,  mučimo  se,  ali  i  napredujemo.  Bitka  za  Kalnik  traje  i  na  vojnom  i  na  političkom polju.

Ima i dobrih dana na Kalniku  Naš  omiljeli  sport  je  lov  na  vlakove.  To  je  naročita  i  zaista  vrlo  uzbudljiva  vrsta  lova.  Mi  neobično volimo hvatati putničke i teretne kompozicije i, kada krećemo u akciju na prugu, ne  smatramo  da  idemo  na  zadatak,  jer  za  nas  je  takav  pothvat  užitak  i  zaslužena  naplata  za  mučan  i  težak  život.  Vlakovi  se  love  ovako:  Najprije  se  minira  pruga  na  dva  mjesta. Između  jednog  i  drugog  miniranog  mjesta  ostavi  se  razmak  dovoljan  da  u  nj  komotno  stane  cijela  kompozicija.  Kada  vlak  naiđe,  mineri  dignu  prugu  na  udaljenijem  kraju.  Vlakovođa  i  strojovođa  vide  i  čuju  eksploziju  i  odmah  zakoče.  To  je  i  predviđeno!  Vlak  mučno  zaškripi,  vagoni  se  lagano  sudare  na spojnicama, i zatim se polako zaustavi. Stoji čas­dva na mjestu i,  kako  se  ništa  osobito  ne  događa,  ludo  se  ponadaju  da  neće  biti  napadnuti  i  pokušaju pobjeći  natraške.  U  tom  času  grunu  mine  straga  i  ­  ulovljeni  su.  Mogu  se  jedino  vozati  naprijed  i  nazad između polomljenih tračnica.  Mi  ležimo  blizu  pruge,  na  nekom  zgodnom  položaju,  i  čekamo  strpljivo.  Potrebna  je  velika  strpljivost,  kao  i  u  svakom  lovu,  jer  u NDH ne poštuju vozni red i ne može se znati kada će  vlak  naići!  Čim  posljednja  mina  grune,  pustimo  plotun  po  krovovima  vagona.  Dobro  pazimo  da  ne  pogodimo  putnike,  oni  su  nam  potrebni  živi  i  zdravi,  a  i  iz  humanosti. Pošto je plotun  ispaljen,  odmah  jurnemo.  Sve  je  to  vrlo  uzbudljivo  iz  više  razloga.  U  prvome  redu,  nikad  se  ne  može  unaprijed  znati  što  ima  u  kompoziciji!  Može  biti  oružje  i  municija,  ili  transport  vojnika, može biti meso ili brašno, a mogu biti i dječja kolica. To je lutrija! Mi najviše volimo  putničke  vlakove.  Pretraga  vagona  putničkih  vlakova  zanimljiva  je  i  uzbudljiva.  Nađe  se  u  njima ustaša, njemačkih vojnika, policijskih agenata, gestapovaca, domobrana i domobranskih  časnika,  običnih  švercera,  nakupaca,  zemprovaca  i  drugih  zanimljivih  bića.  Sve  živo  i  neživo  iskrcamo,  a  vlak  zapalimo.  Civilima  održimo  govor ­ uvijek ti govori! — i pustimo ih da idu  svojim  putem,  pješice.  Oni  ne  odlaze  praznih  ruku  i  ne  treba  ih  sažaljevati!  Dopuštamo  da  ponesu  živežnih  namirnica  zarobljenih  u  vlaku  koliko im »slabe sile« dopuštaju. Da im susret  s  partizanima  ostane  u  što  ljepšoj  uspomeni  .  .  .  Kako  su  moćne  te  njihove  »slabe  sile«!  Dirljivo  je  promatrati  kako  građani  razvlače  živežne  namirnice  i  vuku  ih  na  leđima,  u  količinama  i  težinama  kojih  se  ne  bi  postidio  ni  mnogi  profesionalni  dizač  utega.  Mnogo  može čovjek ponijeti kad nosi za sebe. Glad vlada u NDH.  Noćas je naš bataljon ulovio bas takav putnički vlak.  »Uhvatili smo generala«, javili su mi. »Dođi da ga vidiš, tu je u klijeti«, pozvali su me.  General, čak ako je i običan domobranski, nije mačji kašalj, i ja sam ustao i pošao.  Posvijetlim  ga  baterijom  i  odmah  ustanovim  da  nije  general  nego  bojnik.  Viši  domobranski.  Časnici  prilično  su  nakićeni  kojekakvim  gajtanima  i  rojtama,  pa  su  naši  partizani  mislili  da  imaju  u  rukama  generala.  »Nije  general  nego  običan  bojnik!«  objasnim  im  razočarano  i  onda  ga  pogledam  u  lice.  Preda  mnom  je  u  slici  i prilici stajao moj trafikant iz Zagreba, odjeven u  pravu  časničku  odoru,  s  pravom  k.  u.  k.  telericom  na  glavi  i  bojničkim  zvjezdicama  pod  grlom. Zanijemio sam i gledao zapanjeno.  »Pa vi ste držali trafiku u Zvonimirovoj ulici«, izustim napokon.  »Je, držal sem trafiku«, prizna bojnik. »Ja se vas sečam. Pušili ste ,Ibar' cigarete« . . .

»,Ibar'!  Svaki  dan  jednu  kutiju  ,Ibra'  za  pet  dinara«,  razveselim  se,  sjećajući  se  starih,  dobrih  vremena.  »Pa kako to da ste sada bojnik?« upitam ga.  »Dal sem se reaktivirat«, odgovori bivši trafikant.  Morao je, dakle, početi rat, morala se dogoditi okupacija zemlje i morali su poteći potoci krvi  da bih saznao što se krije iza starog trafikanta iz Zvonimirove ulice, pokraj »Union« kina . . .  Nikada ne bih pomislio, ni u snu.  Odveo sam ga u bazu i počastio ukusnom kokošjom juhom i kuhanom kokoši. Kuhane kokoši  sada  su  u  Zagrebu  rijetkost  i  ne  jedu  ih  čak  ni  bojnici,  ako  nisu  na  terenu.  Jeo  je  velikim  tekom.  »Hoćete li još komadić?« ponudio sam ga.  »Je, prosil bi još jedno krilce«, nije se dao dugo nuditi.  »Vidite kak čovek može imati sreću v nesreći«, rekao je kad je pojeo krilce. »Vrag zna kaj bi  ovi vaši dečki z mene naredili da se nisem na vas nameril!« . . .  Bila je to naivna domobranska provokacija.  »Mi  svakom  po  zasluzi«,  odgovorim  strogo.  »Ako  niste  nikoga  zaklali  ili  ubili,  skinut  ćemo  vas do košulje i gaća i poslati u Križevce.«  »Kaj, to delate i z višim časnikima?« upitao je s nevjericom u glasu.  »I s višima i s nižima . . . Viši časnik, skupocjenija odora.«  »A kakva je vaša šarža, ak smem pitat?« vješto je promijenio temu. »Vidite, ja nisam znal da  ste i vi v šumi med odmetnikima, kak bi rekel.«  Riječ »odmetnici« očito ga je zbunila.  Održao  sam  mu  miting  .  .  .  To  je  partizanska,  a  osobito  komesarska  dužnost.  Prenoćio  je,  a  ujutro  pronašla  se  za  njega  nekakva  stara  domobranska  odora  u  najbjednijem  stanju.  Presvukao se, odrezao iz grma podeblju batinu i pognute glave krenuo za Križevce.  Kada prijeđemo s Kalnika na Bilogoru, često bataljon zanoći u Šandrovcu. Šandrovac je selo  izvan ceste; u njemu caruju vječni mir i vječno blato. Blato je visoko do koljena, žitko i vrsno,  kao  vrhnje  šandrovačkog  učitelja  kod  kojega  se  uvijek smješta naš štab. Štab je obično tamo  gdje se najbolje jede i spava! Zato Što u Šandrovcu vlada vječno blato, postoji u narodu izreka  »Ajd  u  Šandrovac  po  kremenje!«  Jer  u  Šandrovcu  bi  lakše  našao  slonove  nego  i jedan jedini  najsitniji  kremenčić,  osim  u  kakvu  seljačkom  upaljaču.  Uvijek  ću se sjećati Šandrovca, sela u  kojem  vlada  mir  i  spokoj,  i  seoskog  učitelja,  prijazna  i  gostoljubiva  čovjeka  koji  nas  izdašno  gosti  kobasicama,  krvavicama,  sirom  i  vrhnjem,  jabukama,  orasima  i  medom;  a  sve  je  prvorazredne domaće kakvoće.

Prigodom  takva  jednog  ugodnog  boravka  u  Šandrovcu,  pošto  se  bataljon  dobro  najeo,  naspavao  i  izdosađivao,  krenuli  smo  u  napad  na  vlak  koji  vozi  prugom  Đurđevac­Bjelovar.  Napad  je  uspio  i,  između  mnogih  vrijednih  stvari  koje  se  uvijek  nalaze  u  vlakovima,  zarobili  smo  domobranskog  satnika  K.  Upravo  tome  domobranskom  satniku  K­u  posvećujem  ovih  nekoliko  redaka  ratnog  dnevnika.  Doveli  smo  ga  u  Šandrovac.  Satnik  K.  je  sedamdesetogodišnjak,  ali  još  uvijek  u  aktivnoj,  to  jest  djelatnoj  službi.  Položaj  u  vojsci  mu  nije  osobit;  on  je  vojni  referent  u  Đurđevcu,  ali  ako  se  uzmu  u  obzir  njegove  časne  godine  i  časne sjedine, onda je svakako hvale vrijedno što je uopće još u bilo kakvoj službi, pogotovo  u  ovim  teškim  ratnim  vremenima.  Satnik  je,  naravno,  bivši  austrougarski  k.  u.  k.  oficir  i  dolaskom NDH izvukao se iz mirovine i ponovno stupio iz pasive u aktivu.  Starac  je  inače  impozantan.  Visok  je  dva  metra  i  nosi  izvrstan  novi  časnički  šinjel.  Taj  šinjel  je jedina vrijednost koja se na njemu može naći i poslije najpomnije pretrage.  Ćaskali  smo  sa  satnikom  krčkajući  pomalo  učiteljeve  orahe  do  jutra  i  tako  sam  saznao  da  je  on brat mojega nekadašnjeg profesora iz crtanja. Taj profesor iz crtanja progonio me kao vrag  grešnu  dušu  kroz  sve  razrede  niže  gimnazije,  jer  sam  bio  totalni  antitalent  za  tu  plemenitu  vještinu ili umjetnost, i sad se, eto, njegov brat našao u mojim rukama kao oficir neprijateljske  vojske.  Linija  Narodnooslobodilačke  borbe  ne  dopušta  da  se  ljude  kažnjava  zbog  krivice  svojih najbližih. Niti mogu kazniti svojega profesora, sve kad bi se i nalazio u mojim rukama,  što  mu  je  brat  neprijateljski  oficir,  niti  pak  smijem  kazniti  zarobljenog  satnika  što  me  je  njegov brat progonio kao vrag grešnu dušu.  Zato  sam  poslije  ugodna  ćaskanja  sa  satnikom,  koje  je  potrajalo  do  zore,  naručio  udobne  saonice, posjeo ga u njih, osobno ga brižljivo potrpao u tople gunjeve, da ne nazebe, dao mu  na put  ­ neka mu se nađe ­ tisuću kuna i uputio ga u Đurđevac na dužnost. Morao mi je dati  poštenu  časničku  riječ  da  će  izručiti  moje  srdačne  pozdrave  i  poštovanje  svojemu  bratu,  profesoru.  Ne znam bih li trebao spomenuti da je ipak ostao bez svojega novog šinjela i odore. Odjenuli  smo ga, siromaha starog, u neke dronjke, koji su mu, jer je bio zaista napadno visok, sezali do  koljena. Istini za volju treba reći, satnik K. za nas je bio slab plijen. Koristi nije donio bogzna  kakve, a stajao je prilično truda i troška. Osobno je prošao izvrsno i sigurno će se dugo sjećati  dana  kad  su  ga  zarobili  partizani  Drugog  bataljona  Kalničkog  odreda.  Proveo  je  cijelu  noć u  društvu  ugodnih  i  ljubaznih  mladih  ljudi u  toploj  gostinskoj  sobi  šandrovačkog  učitelja,  izjeo  je tom prilikom mnoštvo đakonija, uključujući orahe i medenjake, narazgovarao se i još dobio  tisuću  kuna  za  put.  Ovako  nešto  lijepo  i  u  isto  vrijeme  uzbudljivo  teško  daje  ikad  prije  doživio. Do  smrti će pričati svim svojim znancima kako je zapao u partizansko zarobljeništvo  i  tko  zna  kako  će  iscifrati  tu  svoju  priču.  Na  taj  način  bit  će,  vjerojatno  prvi  put  u  životu,  interesantan. Nikad se ne zna što se može zarobiti u vlaku! Lutrija!  Naš  bataljon  zaista  je  pravi  željeznički  bataljon.  Ovaj  put  napali  smo  željeznički  tunel  kod  Mišulinovca i to, može se reći, slučajno.  Moj  novi  komandant  Joka,  bivši  barjaktar  i  puškomitraljezac,  i  ja  dogovarali  smo  se  što  da  napadnemo.  Na  Bilogori  je  tako.  Možeš  napasti  sve  što  ti  padne  na  pamet  i  nema  straha  da  napad  neće  uspjeti.  U  obzir  su  dolazila  dva  objekta:  posada  u Sirovoj Kataleni i posada koja  osigurava tunel na Mišulinovcu. Odlučili smo se za tunel, naprosto zato što nam je bio bliže ...  I još nešto: napad je izvršen u po bijela dana, točno u podne. Partizani obično napadaju noću,

ali  kako  je  postojala  opasnost  da  će  se  domobrani  noću  posakrivati,  odlučeno  je  da  ih  pokušamo pohvatati  danju. Napad je tekao točno po planu. U 12 sati bataljon je izbio na hrbat tunela i onda se pola  boraca  sjurilo  niz  jednu  a  pola  niz  drugu  stranu  brda  na  prugu,  i  akcija  je  bila  završena.  Svi  domobrani,  na  čelu  sa  svojim  zapovjednikom,  pohvatani  su  živi  i  zdravi.  Pucali  nisu,  ili  nisu  htjeli  ili  nisu  dospjeli.  Komandir  Druge  čete  Miloš  Kreća  zarobio  je  jednog  domobrana  ­  sa  samim  revolverom  na  dvije  stotine  metara  daljine.  Takvo  zarobljavanje  može  se  smatrati  raritetom,  jer  domobran  je  držao  u  rukama  pušku,  a  puška  nosi  2.000  metara,  dok  vojno­  državni pištolj Miloša Kreće ne nosi dalje od pedesetak metara. Kreća je zaurlao »Predaj se!«  i domobran, do koga je jedva dopro glas, odmah je poslušno odbacio oružje i podigao ruke . . .  Nema ih mnogo, samo četrdeset domobrana, zajedno sa zapovjednikom.  Zapovjednik  je  pričuvni  domobranski  satnik  O.,  po  zanimanju  u  građanstvu  hotelijer  iz  Osijeka. Možete zamisliti kakav je to zapovjednik i kakva je to satnija!  Svukli  smo  ih  do  gaća  i  pustili.  Sutra  će  vjerojatno  opet  osiguravati  tunel.  Ako  nam  bude  usput, posjetit ćemo ih. Sad se poznajemo sa zapovjednikom pa će nam biti lakše. Mogli smo  ga zadržati za štapskog kuhara, sigurno se, kao hotelijer, razumije u kulinarsko umijeće.  Opisao  sam,  ukratko,  ovih  nekoliko  veselih  i  donekle  romantičkih  događaja  iz  borbe  i  života  našeg bataljona. Inače, život na Kalniku je, vjerujte mi, vrlo težak i mukotrpan. Tko zna što će  biti sutra!

Crna legija  »Evo  zore,  evo  dana;  evo  Jure  i  Bobana«,  pjevaju  crni  ustaše  i  jurišaju  na  naše  položaje.  Zapravo, oni i ne jurišaju, oni naprosto nadiru. Naši su položaji bolji od njihovih. Onaj tko se  brani  u  početku  je  obično  uvijek  u  povoljnijem  položaju  od  napadača.  Ali  napadač  zato  ima  psihološku  prednost.  Tučemo  ih  iz  pušaka  i  puškomitraljeza,  i  ne  može  se  reći  da  naša vatra  nije djelotvorna. Ginu prilično, no njihovi streljački lanci, iako prorijeđeni, napreduju jedan za  drugim  uzbrdo  prema  nama;  potiskuju  nas  prema  vrhovima  Kalnika.  Nije  to  uobičajeno  vojničko  nastupanje,  kao  kod  Nijemaca.  Vojnički  nastupati  znači  organizirano  napredovati  prebacujući se s položaja na položaj, sve bliže cilju, pod zaštitom vatre.  Crnolegionari se ne prebacuju, oni nadiru hodajući uspravno i pucajući preda se. Slično kao i  partizani.  »Jesu  li  crnolegionari  hrabri?«  upita  me  mali  Valent.  Valent  je  dvanaestogodišnji  štapski  dječak  koji  nema  druge  dužnosti  nego  da  postavlja  kojekakva  pitanja.  »Ostavi  me  na  miru,  baš  me  briga«,  odgovorih.  Poslije,  za  vrijeme  kratkog  noćnog  predaha,  umjesto  da  spavamo  počeo sam razmišljati kako bi trebalo odgovoriti na Valentovo pitanje.  Zaista, jesu li crnolegionari hrabri?  Jučer  je  počela  ozbiljna  neprijateljska  ofenziva  na  Kalnik.  To  nisu  više  ustaše  i  domobrani  iz  okolnih  garnizona,  s  kojima  se  već  dva  mjeseca  poigravamo  oko  Kalnika  i  Bilogore;  to  je  Francetićeva Crna legija. Povukli su je iz Bosne i poslali ovamo sa zadaćom da nas likvidira.  Crna  legija  je  najelitnija  ustaška  postrojba.  Upotrebljavaju  je  samo  u  borbama  na  najkritičnijim  terenima,  ili  u  kaznenim  ekspedicijama.  Kalnik  je  sada  za  njih  kritičan,  jer  je  blizu  Zagreba;  toj  činjenici  treba  da  zahvalimo  što  su  nas  počastili  Francetićevim  ustašama.  Legija  je  formirana  od  nekoliko  tisuća  divljaka  iz  vjerski  i  nacionalistički  najzadrtijih  i  najzatucanijih  sredina.  To  su  primitivni  gorštaci,  zaluđeni  od  katoličkih  popova  i  kasnije  korumpirani  pljačkom  i  pokoljima.  Nose  crne  ustaške  odore  i  za  vrijeme  borbe  uvijek  su  pijani.  Kada  napadaju,  iz  njihovih  se  redova  ori  divlja,  sumanuta  rika  i  teško  ih  je  zaustaviti.  Oko  vrata  vise  im  križići,  a  u  lisnicama  i  notesima  imaju  svete  sličice.  Tko zna, možda im je  negdje  u  zamagljenoj  svijesti  zaostao  fratarski  nauk  o  svetoj  misiji  da  uništavaju  bezbožnike,  misiji  koju  svaki  dobar  katolik  i  Hrvat  (a  po  njihovu  najbolji  Hrvati  i  katolici  jesu  ustaše)  treba obavljati za Crkvu, poglavnika i hrvatsku državu.  Zapovjednik  im  je  ustaški  pukovnik  Jure  Francetić.  Njegov  zamjenik  je  ustaški  bojnik  Rafael  Boban.  Obojica  su  emigranti.  Francetić  je,  kako ustaške novine pišu, najzaslužniji za osnutak  Crne legije i za sve njezine uspjehe. Također pišu da je njihov »dični« Jure sin dobre hrvatske  i  katoličke  obitelji  iz  krsne  Like.  Kod  njih  je  sve  dično  i  kršno.  Inače,  taj  je  čuveni  krvolok  nekada  bio  student.  Sudjelovao  je  u  frankovačkim  terorističkim  akcijama  i  tako  kao  frankovački  terorist  emigrirao  u  Italiju. Iz Italije se povremeno ilegalno vraćao u Jugoslaviju.  U ustaškim emigrantskim logorima doškolovao se za današnje zadaće koje zdušno izvršava.  Rafael  Boban,  njegov  zamjenik,  koliko  se  zna,  živio  je  u  Belgiji  kao  ekonomski  emigrant.  Tamo  su  ga  ustaše  zavrbovali i  stvorili  od  njega koljačkog zapovjednika. Jučer su provalili u  selo  Kalnik  i  dali  strijeljati  učitelja  i  učiteljicu,  iz  čista  mira.  Nisu  bili  partizanski  pomagači.  Strijeljali su ih naprosto radi zabave.

Što  je  hrabrost?  Čitao  sam  Tolstoja.  On  ne  priznaje  romantičnu  ratničku  hrabrost.  Priznaje  samo  onu  svakidašnju  običnu  vojničku  hrabrost  koja  se  očituje  u  pomalo  fatalističkom  obavljanju  teških  i  opasnih  ratničkih  dužnosti.  Njegovi  primitivni  i  iskusni  kavkaski  oficiri  i  vojnici­mužici žive i ratuju kao ratnici i junaci, no uopće im i ne pada na pamet pitanje jesu li  hrabri. Kad mogu, oni čuvaju glave; kad moraju, oni ih izlažu i najvećoj opasnosti. Vidio sam  mnogo takvih boraca i kod nas. Po mojemu mišljenju takva hrabrost je velika ratnička vrlina.  Ali  treba  reći  da  hrabrost  mora  predstavljati  spremnost  da  se  žrtvuje  život  za  plemenite  ciljeve. Kada čovjek čini smion pothvat, čak takav pothvat kojemu se svi dive, onda je hrabar,  ali  samo  uz  uvjet  da  je  svjestan  plemenitosti  i  korisnosti  cilja  za  koji se žrtvuje. Uvjeren sam  da i takav čovjek osjeća strah. I te kako ga osjeća. Nikome nije ugodno kad mu kugle zvižde  oko ušiju i bombe praskaju oko njega. Svatko se boji smrti, to je u ljudskoj naravi. I kad ipak,  i unatoč tome što mu je život u smrtnoj opasnosti, predano vrši svoju dužnost, čak i više nego  što  mora,  onda  je  to  zaista  hrabar  čovjek.  Promatrana  s  te  točke  gledišta,  hrabrost  je  svladavanje straha. Onaj tko ne poznaje osjećaj straha ne može biti hrabar. Ne plašiti se smrti,  to je ili defekt ili pomanjkanje sposobnosti da se shvati opasnost. Ako ima ljudi koji uistinu ne  znaju  za strah i koji se pri čistoj svijesti i u trijeznu stanju ne boje smrti, onda to nisu obični,  normalni  ljudi  i  ne  treba  ih  mjeriti  običnim  ljudskim  mjerilima.  A  hrabrost  može  biti  svojstvena samo običnom, normalnom čovjeku.  Crni  ustaše  su  napojeni  rumom  i  rakijom.  Topovsko  meso  se uvijek opija, jer u pijanu stanju  bolje  juriša  i  lakše  gine.  Ovako  pijani  nastupaju  srčano  i  gotovo  su  nezadrživi.  Ne  osvrću  se  na metke koji ih kose. Čini se da su zaista hrabri. Ali zašto sve to!? Kakav je cilj pred njima?  Opći cilj je nakazan i zločinački, osobni motiv svakog pojedinca je pljačka i krvološtvo. Tu se  ne radi o hrabrosti. Hrabrost je plemenita osobina čovjeka, a ne spontani poriv zvijeri.  Teško  ih  je  čak i mrziti. Kako da mrziš divlju zvijer zato  što je opasna i krvoločna? Treba je  onemogućiti, naprosto iz nužde i zbog općeg dobra.  Malo  je  komplicirano,  ali  možda  će  me  štapski  dječak  Valent  razumjeti.  On  je  bistar  partizančić.  Na  vrhu  Kalnika  vijori  ustaški  stijeg.  Lijepo  se  prostim  okom  vidi  s  našeg visa. Neki gledaju  dalekozorom  i  tvrde  da  pod  stijegom  stoji  Francetić,  glavom,  i  svira  gitaru.  Kažu  da  mu  raspoznaju pukovničke rozete. Ja ne vidim tako daleko ni dalekozorom. Još se uvijek pomalo  puca.  To  što  Francetić  za  vrijeme  borbe  svira  gitaru,  smatra  se  u  neku  ruku  kuriozitetom,  a  njegovoj  osobi  daje  pomalo  misteriozno obilježje. Znate kako je: Crna legija­crna odora, crni  ustaše,  kaznena  ekspedicija;  sve  misteriozno,  stravično  i  strahopoštovanja  dostojno,  kao  podzemne  sile  pakla.  I  povrh svega još gitara. A nema ničeg misterioznog, sve je samo trik i  blef, i to jeftin trik i blef. Stvaranje samo zločin. Užasan, zapanjujući zločin, ali zločin koji se  afirmirao, koji je ozakonjen pa bi ga trebalo smatrati korisnim i pozitivnim, povijesno nužnim  i opravdanim.  Čuje se pijana ustaška pjesma:  »Visoki je Trebević, na njem sjedi Pavelić;  vino pije, peče janjce, kolje Srbijance« . . .  Klati  Srbijance  sveta  je  misija  ustaštva,  sveta  i  povijesna  .  .  .  Srbijance,  Židove i Cigane, sve  bez  razlike,  a  Hrvate  ako  su  komunisti  ili  antifašisti  ili  ako  ne  odobravaju  i  ne  povlađuju  ustaškim zločinima.

Ali  ja  ne  mislim  o  tome.  Sjećam  se  jednog  našeg  đačkog  izleta  na  Kalnik,  na  kojem  sada  vijori ustaški stijeg. Otada je prošlo samo sedam godina, a koliko se toga izmijenilo. Bili smo  opijeni  od  mladosti,  zraka  i  mošta  što  smo  ga  potajno  pili  u  ovim  istim  klijetima.  Bili  smo  zaljubljeni u djevojke iz razreda, a one nas nisu htjele ozbiljno uzeti. Voljele su one iz starijih  razreda i sa sveučilišta. Pjevali smo pristojne i nepristojne đačke pjesme. Producirali smo se i  nastojali biti prvi u neposlušnostima prema razredniku koji nas je vodio. I nitko od nas još nije  mislio  na  rat.  Bili  smo  sasvim pomireni  sa  sudbinom  seoskih  učitelja  i ­  prema  idealu  većine  profesora  ­  seoskih  crkvenih  orguljaša.  A  sada  ratujemo  na  svim  stranama  svijeta  i  u  svim  mogućim  vojskama.  Ima  nas  u  partizanima,  u  domobranima  i  ustašama,  u  njemačkoj  vojsci.  Svugdje.  Mnogi  su  i  ubijeni  ...  Naš  razrednik  umro  je  prije  rata.  Sreća  za  njega  što  nikada  neće  saznati  da  su  upravo  oni  koje  je  cijeli  život  progonio  sada  bolji  od  onih  koje  je  uvijek  stavljao za uzor drugima.  Zar je to baš moralo tako biti!?  Ustaški  stijeg  na  vrhu  Kalnika  vjerojatno  treba  da  znači  da  je  Kalnik  očišćen  od  partizana  i  ponovno  osvojen  za  ustaše.  Izdržljiv  je  naš  odred,  i  usprkos  Francetiću  i  Crnoj  legiji  uvijek  ćemo se vraćati na Kalnik i ostat ćemo ovdje do kraja rata.  Pokret!  To  je  prokleta  riječ,  i  kad  god  je  začujem  prokunem  prostački,  u  sebi  ili  glasno,  već  prema prilikama. Psovka me donekle smiri, lagano ustajem i poravnavam remenje i remenčiće  o  kojima  visi  ratna  sprema  i  oružje,  guram  čupavu  kosu  pod  kapu,  i  trljam  slijepljene  krmeljive  oči  ­  ako  mi  je  preostalo  snage  za  tu  ne  baš  prijeko  potrebnu  noćnu  partizansku  toaletu ­ i onda polako zaglavinjam dalje, kao i svi ostali, za bataljonom. Tučeš se cijeli dan s  Crnom  legijom,  a  to  pučki  rečeno  glasi:  pucaš  i  bježiš  uzbrdo,  staneš,  pucaš  i  opet  bježiš  uzbrdo,  jer  nije  uvijek  dano  da  se  bježi  nizbrdo.  I  tako  bez  prekida  do  prvoga  mraka.  Kada  padne mrak, borba se prekida i počinje pješačenje. Ne pet kilometara, ni deset, ni petnaest, ni  dvadeset,  nego  trideset,  četrdeset  ili  čak  pedeset  kilometara  treba  prevaliti  do  zore  i  pri  tom  tegliti  ratnu  spremu  i  oružje,  a  to  znači  15  do  30  kilograma  tereta.  Negdje  poslije  desetak  prevaljenih  kilometara,  na  kakvoj  šumskoj  stazi,  kolona  zastane.  Svi  odmah  polijegaju  preko  staze i zaspu kao zaklani, iako znaju da odmor neće potrajati duže od desetak minuta. I ja to  znam kao i ostali, ali ipak liježem, iako kao starješina baš ne bih smio. Moram, nemam snage  da  se  oduprem  čežnji  svih  svojih  udova  i  organa  za  odmorom  i  snom.  Onda  mi  u  san  grubo  prodre  riječ  »pokret«.  Na  tu  sto  puta  prokletu  riječ  reagiramo  kao  seizmografi  na  potrese.  Jedino zvuk ispaljenog metka budi brže i temeljitije od riječi »pokret«.  Vuče  se  naša  napola  usnula  kolona  prema  nekom  selu  podno  Kalnika,  a  što  je  u  selu  ne  znamo. Možda nas čeka zasjeda. Jer, zašto ustaše ne bi pretpostavili da ćemo se probijati baš  tim  smjerom?  Ako  se  pokušaju  uživjeti  u  našu  situaciju,  mogli  bi  pogoditi.  Nema  tu  velikog  mudrovanja. Selo se zove Ljubeščica, lijepo ime, svakako ljepše nego Veliki ili Mali Poganac  . . . Patrola prethodnica javlja daje u selu neka banda, a kakva, ne zna se.  Umoran  partizan  loše  je  volje,  i  zato  što  je  loše  volje  bolje  se  bori  nego  odmoreni  partizan.  Naletjeli  smo  na  Ljubeščicu  i  jednostavno  slistili  s  lica  zemlje  nekakve  traljave  domobrane  koji  su  imali  zadaću  zadržati  nas  i  pobiti.  Siguran  sam  da  ih  ima  posakrivenih  po  svim  seoskim gnojnicama. Domobran se obično sakrije u gnojnicu, vjeruje da ga tamo neće tražiti.  Nije njemu do gizde i ratničke časti!  Pred zoru Odred je stigao na Kozji Hrbat. To je jedan od kalničkih visova, posut vinogradima  i  malim  drvenim  klijetima.  Ušli  smo u klijeti po skupinama i, naravno, smjesta zaspali kao da  nam na Kozjem Hrptu ne prijeti nikakva opasnost.

Sanjao sam svoj vječiti partizanski san o čistoj priprosto namještenoj seoskoj sobi i krevetu sa  svježom,  dobro  opranom  grubom  posteljinom,  u  kojem  spavam  i  svjestan  sam  da  spavam,  uživam u spavanju i mogu spavati dokle god hoću . . . Probudio me onaj karakteristični zvuk  koji tvore puščani i mitraljeski meci kad probijaju drvene zidove.  Otvorim  oči  i  ugledam  zanimljiv  prizor.  Moj  četni  komandir  Joka  ­  nas  dvojica  sami  smo  u  klijeti  ­  stoji  uz  prozor  i  tuče  kratkim  rafalima  iz  puškomitraljeza.  (Joka  je  jedan  od  onih  komandira  čete  koji  se  nerado  rastaju  od  puškomitraljeza}.  Tuče  kratkim  rafalima  i  pri  tom  veselo jujuče kao da je u seoskim svatovima.  Skočim  s  ležaja  i  pogledam  kroz  prozor.  Prema  našim  klijetima  nadirali  su  streljački  lanci  crnih  ustaša,  kao  i  jučer pod Belinom tvrđavom. Nadirali su pucajući po klijetima, tako da je  svakog časa poneki metak zacvrčao u našoj izbi.  »Blago  nama  dok  imamo  ovakvih  Joka«,  pomislim  i  munem  ga  pod  rebra  .  .  . »Bježi odatle,  ubit  će  te!«  opomenem  ga.  On  se  prene,  pusti  još  jedan  malo  dulji  rafal,  i  iskoči  zajedno  sa  mnom iz klijeti.  Odigrala  se  repriza  jučerašnjeg  okršaja.  Tukli  smo  i  povlačili  se.  Crnolegionari  su  tukli  i  nadirali. Sve do noći . . . Uostalom, ostaje nam utjeha. Mi partizani ne običavamo, ako nema  posebnih  razloga,  čvrsto  držati  položaje.  Ne  odgovara  nam  frontalna  borba.  Slabi  smo  u  naoružanju  i  imamo  malo  municije.  Što  će  nam  Kozji  Hrbat?  Neka  im  bude!  Mi  ćemo  već  zagristi negdje gdje se neće nadati.

U tri smjera  Crna legija mi liječi žuticu. Goni nas tako uporno i sistematično da zaista nitko nema vremena  razmišljati o vlastitim problemima. Ni ja više ne razmišljam o tome da sam još uvijek žut kao  kukuruzni  kruh  i  da  vjerojatno  imam  temperaturu.  Opće  je  stanje  mojeg  organizma,  uslijed  totalne  neispavanosti  i  premorenosti,  takvo  da  žutica  i  laka  groznica  koju  osjećam  idu  u  red  sasvim  sekundarnih  pojava  i  bilo  bi  smiješno  davati  im  osobitu  važnost.  Moj  »mokri  svrab«,  to je već nešto drugo. O njemu ne možeš da ne razmišljaš; svrbi i peče nemilosrdno, i što više  pješačiš  i  dulje  se  ne  izuvaš,  to  je  strasnije.  Za  »mokri  svrab«  čak  su  i  crnolegionari  preslabi  liječnici!  Premoren  je  Kalnički  odred  i  po  svoj  prilici  ćemo  Francetiću  reći  »do  viđenja«  i  odmagliti  s  Kalnika.  Neće  ni  on  dovijeka  ostati  na  Kalniku,  a  čim  ode,  smjesta  se  vraćamo.  Zasad ćemo se držati narodne: »Pametniji popušta!«  U  štabu  Odreda  odlučeno  je  da  se  s  Kalnika  izgubimo  u  tri  smjera.  Izrađen  je  detaljan  plan.  Prvi  bataljon  kreće  prema  Zagrebačkoj  gori,  Treći  bataljon  prema  Zagorju,  a  naš,  Drugi  bataljon,  ostaje  na  zapadnom  dijelu  Bilogore.  U  praksi,  koliko  mogu  na  osnovi  iskustva  predvidjeti,  ta  će  operacija  iščezavanja  teći  ovako:  Prvi  i  Treći  bataljon,  a  s  njima  i  štab  Odreda,  provodit  će se pod Zagrebom (ili nad Zagrebom, ako dođu do Sljemena) još mnogo  gore nego što su se provodili dosad na Kalniku jer ima i gorih terena od kalničkog. Gonit će ih  danju  i  noću  bez  predaha.  Uostalom,  čim  se  sazna  da  su  tamo,  krenut  će  za  njima  i  Crna  legija.  Vratit  će  se,  poslije  duljeg  ili  kraće  vremena,  i to  ne  kao  bataljoni,  nego  u  izoliranim  grupama,  grupicama  ili  čak  pojedinačno.  Ali  vratit  će  se  uglavnom  svi.  Kalničani  su  neuništivi!  Čuje  se,  ne  znam  je  li  istina,  da  je  takva  odluka  štaba  Odreda  inicirana  od  nadređene komande. Navodno su primili pismo u kojem im »savjetuju« da ubuduće ne bježe s  Kalnika  nazad  (misli  se  na  Bilogoru)  nego  da  pokušaju  »bježati  naprijed«  (misli  se  na  Zagrebačku  goru  i  Zagorje). Ova formulacija »bježite naprijed!« vrlo je duhovita! Ipak, treba  napomenuti da je nadređena komanda daleko i da ne može imati pravu predodžbu o situaciji u  ovim  krajevima.  Oni  to  promatraju  i  ocjenjuju  sa  stanovišta  općih  planova  i  zadaća,  a  ne  sa  stanovišta  naših  mogućnosti.  Sva  je  sreća  Što  je  naš bataljon zapala zapadna Bilogora. I dok  će  se  dva  drugarska  bataljona  zajedno  s  komandantom  (točnije  rečeno  s  dva  komandanta)  i  komesarom  Odreda  natjeravati  s  ustašama  i  Švabama  oko  Sljemena  i  Ivanščice,  mi  ćemo  na  Bilogori  uživati  i  misliti  na  njih.  Uživati,  to  u  partizanskom  žargonu  znači  jesti,  piti  i  spavati  do mile volje. Kad se umorimo od silnog odmora i kad nam dosadi miran život, napast ćemo i  likvidirati  kakvu  domobransku  posadu  u  bližoj  okolici  ili  minirati  koji  vlak.  To  pak  znači  da  ćemo imati napretek cigareta, novaca, dobrih odora i čizama i još kojekakvih drugih luksuznih  stvarčica, kao što su: satovi (džepni i ručni), nalivpera, lampice, baterije, nožići i slično. Toga  se u ovakvim pohodima uvijek nađe, a pravo je da i partizani imaju nešto od života!  Pokret!  Prvi  i  Treći  bataljon  otišli  su  u  nepoznato,  mi  noćimo  u  selu  Gornje  Zdjelice  na  zapadnoj  Bilogori.  Kalnik  je  ostao  pust  od  partizana.  Tamo  su  sada  samo  crnolegionari  i  ustaško­domobranske postrojbe iz okolnih garnizona.  Neki  borci  mi  pričaju  kako  je  zapravo  počela  borba  s  Crnom  legijom.  Prvi  bataljon  bio  je  u  kalničkom  selu  Ivancu.  Oko  podne  odjedanput  se  usred  sela  stvorila  grupa  crnih  ustaša.  Zapucali  su  i  počela  je  borba  u  Ivancu  između  kuća.  U  isto  vrijeme  napali  su  odredi  crnolegionara selo sa svih strana. Grupa ustaša koja se probila među naše borce likvidirana je,  no  bataljon  se  morao  povući  pod  pritiskom  onih  koji  su  napadali  izvana.  Navodno  se  ta  ustaška  grupa  prokrijumčarila  u  selo  u  vozu  slame.  Dovezao  ih  je  seljak,  njihov  čovjek.  Iskočili  su  iz  slame  i  napali.  Ali  to  je  neprovjereno  i  po  svoj  prilici  neistinito.  Vjerojatnije  je  da su se ušuljali pokraj naših straža i izvidnica koje su malo pridrijemale. Možda ih je proveo

kakav  njihov  simpatizer  koji  dobro  poznaje  teren.  To  je  prvi  slučaj  da  neprijatelj  napada  na  partizanski način. Znači, počeli su se služiti našom taktikom . . . Dobro je biti oprezan!

Povratak na Kalnik  Bilogorska idila traje već dvadesetak dana. Sa Zagrebačke gore i Ivanščice nemamo nikakvih  vijesti.  Odande  ne  dopiru  do  nas  čak  ni  glasine  koje  se  obično  šire,  a  uvijek  su  ili panične ili  suviše  optimistične.  Bataljon  provodi  akcije  za  svoj  račun,  kao  potpuno  samostalna  jedinica  kojoj  ne  zapovijeda  nikakav  nadređeni  štab.  To  je  divno  doba  u  životu  našeg  bataljona!  Imamo  mnogo  zaplijenjena  oružja  i  ratne  spreme;  kroz  naše  ruke  prošlo  je  u  ovih  dvadeset  dana  samostalnog  života  na  stotine  zarobljenika,  većinom  domobrana  najniže  kategorije,  ali  i  ustaša  i  Nijemaca.  Prišlo  nam  je  i  trideset  novih  boraca,  mladića  iz  bilogorskih  sela. Deset je  puta bataljon napao željezničke pruge, postaje i vlakove. Napadnute su i domobranske posade  u  Sirovoj  Kataleni  i  Velikom  Trojstvu.  U  svim  tim  akcijama  imali  smo  stopostotan  uspjeh.  Bataljon  nema  ni  poginulih  ni  ranjenih.  Vjeran  ovdašnjim  običajima,  neprijatelj  nas  na  zapadnoj  Bilogori  nije  ni  jedan  jedini  put  uznemirio.  Ratovali  smo  samo  kad  se  nama  prohtjelo. Ukratko, to je život kakav svaka partizanska jedinica može samo poželjeti.  Crna  legija  otišla  je  s  Kalnika  odmah  drugoga  dana  nakon  što  su  bataljoni  Odreda  krenuli  prema  Zagrebu  i  Zagorju.  Naše  patrole  danomice  kontroliraju  kalnička  sela.  Sada  se  Kalnik  već  može  smatrati  pravim  partizanskim  krajem.  Stanovnici  brdskih  sela  postali  su  ozbiljni  i  zabrinuti.  Poharali  su  ih,  a  mnoge  i  popalili.  Ima  i  ljudskih  žrtava  u  Botinovcu,  Malom  i  Velikom  Pogancu,  Ivancu  i  drugim  našim  selima.  Ljudi  su  shvatili  da  će  borba  biti  duga  i  teška  i  da  njih  čeka  sudbina  Bosne,  Like,  Korduna  i  Banije.  Ono  što  su  u  tim  krajevima  proživljavali  prošle  godine  sada je počelo i ovdje u gornjoj Hrvatskoj. Osvojiti jedan predio i  osloboditi  ga  znači  istodobno  izložiti  ga  bijesu  povremenih  ustaško­njemačkih  ofenziva.  Tko  je  s  nama,  mora  biti  spreman  na  žrtve:  popaljena  sela,  opljačkanu  imovinu  i  mnogo  ljudske  krvi . . . Imam dojam da se Kalnik opredijelio za borbu. Tvrđi je sada i zreliji nego prvih dana,  kada smo pobjeđivali u svim okršajima.  Bataljoni  sa  Zagrebačke  gore  i  Ivanščice  su  se  vratili.  Vijesti  o  njima  donio  je  Joža  Horvat,  komesar  našeg  odreda.  Sad  znamo  sve.  S  Jožom  smo  se  sreli  slučajno.  Partizani  pronalaze  uvijek  iste  puteve.  Izbjegavaju ceste i naselja, drže se brdskih prijelaza i šumskih staza, pa se  često dogodi da se iznenada sretnu i bez dogovora . . . Zamalo da zapucamo jedni na druge.  Evo kako se zbio naš susret:  Dotjerali  smo  kolonu  zarobljenih  domobrana  u  šumu  iznad  Trojstva  i  počeli  uobičajenu  proceduru. Najprije ih sa svom svojom slatkorječivošću nagovaramo da ostanu u partizanima.  Pričamo  im  o  plemenitim  ciljevima  oslobodilačkog  rata,  tumačimo  im  liniju  NOB  koja  je  prihvatljiva  za  svakog  rodoljuba  i  poštenog  čovjeka,  obavješćujemo  ih  o  stvarnom  stanju  na  svjetskim  bojištima  ...  i  pri  tom  smo  nevjerojatno  strpljivi  i  uporni.  Kod  nas  se  već  uvriježila  izreka:  »Što  mi  tu  pričaš  k'o  zarobljenom  domobranu!«  Srca  zarobljenika  obično  ostaju  zatvorena,  a  mozgovi  totalno  neprijemljivi,  iako  se  svesrdno  zalažemo  i  trudimo.  Tek  vrlo  rijetko  nađe  se  i  među  domobranima  pojedinac  koji  izjavi  da  je spreman ostati. Takvi obično  postaju  dobri  borci.  Poslije  kratkog  kursa  iz  NOB,  koji  nije  urodio  vidnijim  plodom,  obavlja  se  akt  svlačenja.  Kad  nećeš  da  ostaneš  s  nama,  izvoli  otići  u  gaćama  i  bos!  Nevjerojatno  je  kako  zarobljeni  domobran  lako  kreće  na  dug  put  u  gaćama  i  bosonog  po  trnovitim  šumskim  bespućima. (Glavno da je glava na ramenu, a za obraz i tabane vrlo važno!) . . . Dakle, upravo  se obavljao taj nemili akt razodijevanja, kad su izvidnice javile da šumom dolazi neka vojska.  Dohvatili  smo  oružje  i  zauzeli  položaje  iza  bukava.  Vojska  se  uskoro  pojavila  razvijena  u  strijelce  (jer  i  oni  su  nas  opazili);  prebacivali  su  se  oprezno  s  puškama »na gotovs«. Prišli su  već  sasvim  blizu  kad  smo  se  prepoznali.  Bio  je  to  Joža  Horvat  s  desetinom  boraca  Trećeg  bataljona  i  petoricom  Rusa.  Joža  vodi  Ruse  u  Slavoniju.  To  su  crvenoarmejci  iz  njemačkog

zarobljeništva.  Bili  su  na  radu  u  Štajerskoj,  pa  ih  je  Treći  bataljon  u  zajednici  sa  slovenskim  partizanima  oslobodio.  Zovu  se:  Vanjka,  Nikolaj,  Semjon,  Aleksej,  a  onom  petom  zaboravio  sam ime. Zarobljeni su odmah u prvim danima rata, u ljetu godine 1941. Dobro je što smo ih  oslobodili  baš  mi,  jugoslavenski  partizani!  To  je  naš  prvi  susret  s  crvenoarmejcima.  Tko  zna  kada ćemo se sresti s pravom naoružanom Crvenom armijom?  Joža  nam  priča  o  borbama  Prvog  i  Trećeg  bataljona  pod  Zagrebom.  Ne  znam  jesu  li  to  bile  borbe  ili  pustolovine,  ili  možda  partizanski  križni  put!?  Jer  Joža  je  duhovit  i  temperamentan  pripovjedač,  i  sada,  kada  je  sve  sretno  svršilo,  svaki  pa  i  najteži  doživljaj  s  puta  u  njegovoj  interpretaciji  djeluje  kao  vesela  zgoda.  Čovjek  mora  poznavati  Jožu  Horvata  i  znati  slušati  »između  redaka«.  U  tom  slučaju  otkrit  će,  makar  djelomice,  istinu  da  su  oba  bataljona  preživjela vrlo teške dane. Tukli su se i pješačili danju i noću bez prestanka, događalo se da ih  rasprše u grupe; pojedine grupe ostajale su bez međusobne veze i orijentacije, skrivale su se u  grmlju  oko  kojeg  su  cijelog  dana  krstarili  Nijemci  i  ustaše  ...  i  tako  dalje,  slično  kao  i  na  Kalniku  za  vrijeme  crnolegionarske  ofenzive, samo još mnogo gore. Jednom prilikom proveli  su  Štrok  i  Joža  na  čelu  grupe  boraca  čitav  dan  u  rijetkom  grmlju.  Joža  je htio da se probiju,  grmlje  nije  smatrao  nikakvim  izlazom  iz  mučne  situacije.  Ali  Štrok  je  pravi,  stopostotni  gerilac.  Povukao  ih  je  u  grmlje,  legli  su  na  trbuh,  stavili  prste  na  okidače  pušaka  i  pištolja  i  čekali  noć  . . . Noć je bila daleka, neopisivo daleka, a na livadi oko njih utaborili se Nijemci.  Da  bi  situacija  bila  što  kompliciranija,  grupa  je  vodila  sa  sobom  dva  zarobljena  njemačka  vojnika,  vjerojatno  iz  jedinice  utaborene  pokraj  njih.  Zarobili  su  ih  te  noći  .  .  .  Tako  su  zarobljeni  Nijemci  gledali  kako  se  na  udaljenosti  od  kakvih  tridesetak  metara  šeću  njihovi  slobodni kolege. Situacija neobična i opasna, i za partizane i za zarobljenike.  »Bježite naprijed!« ­ direktiva više komande, pokazala se ipak pametnom. Ako naši bataljoni i  ubuduće  budu  bježali  naprijed,  umjesto  nazad,  kao  što  se  obično  bježi,  ustašama  nikada  više  neće  pasti  na  um  da  poduzimaju  veće  ofenzive  na  Kalnik.  Bolje  je  za  njih  da  se  partizani  zadržavaju  na  Kalniku  nego  da  se  s  Kalnika  »bježi  naprijed«,  to  jest  u  Zagreb.  »Partizani  u  Zagrebu«, to je ipak malo previše za početak! Ovaj put to se gotovo dogodilo.  Prvi bataljon Odreda koji je predvodio Joža Horvat, jer on izvrsno poznaje taj teren, iznenada  se pojavio na Sljemenu . . . Treba objasniti što je to Sljeme! Sljeme je najviši vrh Zagrebačke  gore. Prečacem ima od grada do piramide na vrhu samo deset kilometara, a preko takozvane  Mrcine (najstrmijim usponom) još manje. Dobar pješak uspne se na vrh Sljemena za manje od  dva sata. Svake nedjelje polaze na Sljeme tisuće Zagrepčana. To se ne smatra pravim izletom  nego  malo  ozbiljnijom  šetnjom.  Jer  Sljeme  je  zapravo  Zagreb!  Kad  dopreš  do  Rauchove  lugarnice, možeš se, bez velike muke, spustiti u Tuškanac ili u Maksimir. U Tuškancu stanuje  većina ustaških glavešina. Bila bi divna parada kada bismo im iznenada pokucali na vrata!  Joža  je  s  nekoliko  partizana  ušao  u  planinarski  dom  i  zatražio  čaja.  Konobarica  ga  upita:  »Koliko čajeva želite?« »Za jedan dobar partizanski bataljon!« odgovori on. Nije povjerovala.  Naokolo  je  bilo  mnogo  izletnika,  među  njima  i  nekoliko  domobranskih  oficira  u  društvu  djevojaka.  Ni  oni  nisu  vjerovali  Joži.  Mislili  su  da  se  glupo  i  neslano  šali.  Kakav  partizanski  bataljon na Sljemenu!  Povjerovali  su  tek  kad  su  ih,  po  starom  običaju  i  nepisanom  zakonu,  svukli  do gaća i poslali  nizbrdo u Zagreb, radi propagande. Možda nije trebalo da to čine, s obzirom na to što su bili u  društvu  djevojaka.  Blamirali  su  ih!  Hoće  li  ove  djevojke  i  dalje  voljeti  i  poštovati  svoje  vitezove (u gaćama)?

Poslije  posjeta  Sljemenu  postalo  je  na  cijelom  okolnom  području  vrlo  »vruće«  ...  U  Mariji  Bistrici,  odakle  je  Joža  telefonirao nekom obližnjem neprijateljskom zapovjedniku i izgovorio  pregršt  drskosti,  iznenadili  su  ih  tenkovi.  Ali  partizani  Kalničkog  odreda  su  kao  divokoze.  Udariš  dlanom  o  dlan  i  nema  ih.  Raštrkaju  se  i  na  prvome  vrhu  opet  se  svi  prikupe.  Vodi  ih  partizanski  instinkt,  i rijetko se kada koji izgubi. (Tom prigodom izgubio se puškomitraljezac  Ivan  Prša,  sisački  omladinac  i  banijski  proleter.  Lutao  je  tjedan  dana sam samcat nepoznatim  krajevima i napokon ipak pronašao svoju jedinicu. Donio je i svoj puškomitraljez!). Stigla je i  Crna  legija.  Zajedno  s  ustašama  i  domobranima  iz  okolnih  garnizona  zaposjeli  su  sve  ceste  i  pruge ­ a taj kraj gusto je ispresijecan cestama i prugama i nepodesan za partizansko ratovanje  —  tako  da  se  bataljon  mogao  probijati  samo  pod  cijenu  stalnih  oštrih  okršaja.  Takve  uvjete  života i borbe nemoguće je izdržati. Uskoro su se raspršili u grupe i svaka se grupa probijala u  svojem smjeru.  Na  čelu  kolone  bio  je  komandant  Odreda  Jerković.  Teren  nitko  nije  poznavao  i  grupa  se  kretala  s  pomoću  sekcije  i  kompasa,  a  sekcija  i  kompas  u  noćno  doba  vrijede  manje  nego  pouzdan vodič. Naišli su na neko selo. Toga časa zaustavi ih stražarski »Stooj!« To je značilo  da  su  selo  zaposjeli  ustaše, koji su bili posvuda naokolo, pa grupa i nije mogla naići na koga  drugog.  Jerković  se  smjesta  odlučio.  »Stao  sam!«  odgovori  oštro  vojnički.  »Tko  ide?«  slije­  dilo je uobičajeno stražarsko pitanje. »18. pohodna domobranska satnija«, istrese Jerković kao  iz  rukava.  »Bojni  zov!«  »Mi  smo  pohodna  satnija  iz  Zagreba.  Ne  znamo  vaš  bojni  zov.  Naš  bojni zov je Zagreb!« »Naš je Karlovac, prolazi!« odgovori ustaša.  Partizani  su  se  priljubili  uza  zemlju  spremni  za  borbu  i  pogibiju,  a  Jerković  se  upustio  u  opasnu  igru.  »Naprijed!«  zapovjedio  je  i  poveo  svoju  kolonu  kroz  selo.  Prolazili  su  pokraj  neke ustaške jedinice koja se upravo postrojavala.  Nisu  bili  maskirani.  Svi su na kapama imali crvene petokrake zvijezde, a na njima su bile sve  poznate vrste odora, od domobranskih do njemačkih; bili su u čizmama, cokulama i u običnim  civilnim cipelama. Partizani šaroliki kao i uvijek.  Ustaše su, ne znajući o čemu se radi, začuđeno gledali šarenu kolonu koja je pokraj njih mirno  prolazila.  Samo  je  ustaški  časnik  postavio  neugodno  pitanje:  »Kakvi  ste  to  šareni  kao  partizani?«  »Maskirani  smo«,  odgovori  Jerković  hladnokrvno.  »Aha,  za  borbu  protiv  partizana.  Razumijem«,  odgovori  ustaša.  Nije  htio  da  pred  tim  domobranom  ispadne  neupućen.  Kolona je produžila, sada već sigurnije, a u Jerkovićevu mozgu jedna je drskost rađala drugu.  On  zastane  načas  kraj  ustaškog  puškomitraljesca,  pri  kraju stroja, već na izlasku iz zaselka, i  zatraži  strogo vojnički: »Daj mi svoju strojnicu! Ti ostaješ ovdje, a ja idem u borbu!« Ustaša  se  zbuni  pred  časnikom  ­  jer  časnik  je  časnik  ­  i  procijedi  smeteno:  »Kad  ćete  mi  je  vratiti?  Zadužen  sam  za  nju!«  »Odmah  ujutro,  čim  se  vratimo  s  položaja«,  obeća  Jerković  i  uzme  puškomitraljez.  Pola sata poslije ustaše su otvorili bjesomučnu vatru za Jerkovićevom kolonom. Valjda su po  nekim  znakovima  zaključili  da  su  im  ispred  nosa  prošli  partizani.  Ustaška  vatra  nije  bila  efikasna.  Kolona  je,  čim  su  izašli  iz  sela,  krenula  trčećim  korakom  da  što  prije  i  što  dalje  odmakne.  Sada  možemo,  ovdje  u  spokojnoj  Bilogori,  raspravljati  o  tome  da  li je Jerkovićev hazard bio  dopušten.  Kažu  da  je  dobro  sve  što  se  dobro  svrši,  i  bez  obzira  na  sve  Jerković  i  njegova

grupa izvršili su pravi pothvat. Sine tako čovjeku u hipu nečuveno drska ideja i on postupa po  osjećaju  i  instinktu.  Drskosti  ovakve  naravi obično dobro ispadaju. Takvo je dosadašnje naše  iskustvo.  Mala  grupica  Kalničana  s  Jožom  na  čelu  povlačila  se  Zagorjem.  Bilo  je  teško  i  bataljon  se  rasuo  u  grupe,  i  svaka  se  grupa  samostalno  probijala  kroz  neprijateljske  položaje  prema  Kalniku.  Pred  Jožinom  grupom  iskrsnulo  je  neko  čudno  betonsko  zdanje. Ni oko zdanja ni u zdanju s  kojeg su prijeteći gledale puškarnice nije se mogao opaziti nitko živ.  Počeli su obilaziti građevinu, koja je očito bila betonski bunker, vjerojatno napušten.  »Hej! Ima li koga unutra!« povikao je Joža . . . Nitko se ne odazove. Pokušali su ući, ali ulaz  je bio zaključan.  »Daj  eksploziv  da  ga  miniramo«,  derao  se  Joža  iz  svega  glasa,  za  svaki  slučaj.  Jer  možda  je  netko ipak unutra.  Njegova  grupa  nije  imala  ni  grama  eksploziva.  Joža  je  samo prijetio. Partizani počnu kuckati  po  betonu  kao  da  buše  rupe  u  koje  će  staviti  eksploziv.  To  se  pokazalo  djelotvornim.  Iz  bunkera se odjedanput jave glasovi:  »Joj! Najte nas minirati!«  »Ne bumo, ak' se odma predate«, odgovori Joža, koji se u hipu snašao i shvatio da ima posla  sa svojim starim znancima, domobranima. Jer Joža je specijalist za domobrane.  »Je, ne bumo se predali«, ustvrdoglave se branioci bunkera. »Vi nam nemrete niš!«  »Moremo, moremo, bute već videli . . . Daj taj eksploziv!«  Bušenje rupa u betonu opet se nastavi.  »A bute nas pustili doma?« jave se domobrani.  »Bumo,  bumo,  sve  vas  bumo  pustili.  Samo  oružje  vam  bumo  zeli  i  bumo  vas  svlekli«,  prihvati  Joža  pogađanje.  »Jedino  će  ostanete  pri  nami,  ne  bumo  vas  svlekli  i  puške  vam  ostavimo!«  Tako  su  eto  domobrani  predali  bunker,  koji  ni  partizanska  brigada  ne  bi  topovima  zauzela.  Bilo ih je tridesetak. Blaženi domobrani!  Usuđujem  se  reći  da  su  Kalničani  izvrsni  borci  i  izvanredno  dobri  partizani.  To  potvrđuje  i  ovih  nekoliko  epizoda  sa  Zagrebačke  gore  i  iz  Zagorja.  Slabiji  i  manje  iskusni  ljudi  ne  bi  mogli  opstati  i  održati  se  u takvim uvjetima života i borbe. Jezgra našeg odreda jesu banijski  proleteri,  slavonski  dobrovoljci,  kordunaški  partizani  i  stari  gerilci  iz  ovih  krajeva.  Banijska  Proleterska  četa  regrutirana  je  od  najhrabrijih  i  politički  najizgrađenijih  banijskih  partizana,  prvoboraca.  Među  njima  ima  mnogo  pravih  proletera,  predratnih  članova  Partije  i  skojevaca.  Četa  je  od  osnutka  do  ulaska  u  Kalnički  odred  imala  vrstan  komandni  kadar.  Slavonski  partizani koji su se dobrovoljno javili da pođu iz slobodnih i prostranih šuma Psunja i Papuka

na  Kalnik,  u  neizvjesnost,  isti  su  kao  i  proleteri.  Svi  su  izvanredni  borci,  žilavi  i  uporni,  te  podnose  sve  poteškoće  i  napore.  Kordunaška  četa,  koja  nam  se  pripojila  nešto  kasnije,  sastavljena  je  također  od  iskusnih  ratnika.  Oni  su  već  prije  odlaska  na  Kalnik  sudjelovali  u  mnogim  borbama.  Drugovi  iz  gerilskih  grupa  s  ovog  terena  živjeli  su  ovdje  i  borili  se  u  najtežim  mogućim  uvjetima.  Bolje  od  svih  ostalih  poznaju  ove  krajeve  i  njihova  nazočnost  u  Odredu je dragocjena. Dobro je što naš odred nema lokalno obilježje. Svi naši borci davno su  raskrstili  sa  svojim  selima  i  kućama.  Može  ih  se  odvesti  u  bilo  koji  kraj  Jugoslavije  i  svijeta  da se bore za slobodu i pobjedu revolucije. Oni su uistinu pravi proleteri. Inače su partizanski  odredi  većinom  još  uvijek  jedinice  koje  imaju  lokalni  karakter.  Bore  se  u  svojem  kraju,  oko  svojih kuća i sela. Tek u drugoj fazi razvoja postaju sposobni za duge marševe i borbe u bilo  kojem  kraju  zemlje,  prema  intencijama  viših  komandi.  To je već faza kad odredi prerastaju u  brigade.  Naš  odred  sastavljen  je  od  Banijaca,  Kordunaša,  Slavonaca,  Kalničana  i  Bilogoraca.  Nikada  nije  pripadao  nekoj  pokrajini.  Sada  pripada  Kalniku,  gdje  se  pojavio  iznenada  i  osvojio  ga  za  partizane.  Ofenziva  Crne  legije  je  prošla  i  Kalnik  sada  smatramo  oslobođenim  ili  bar  poluoslobođenim  teritorijem.  Mogu  nas  potisnuti  samo  većim  snagama  i  po  cijenu  velikih  žrtava.  A  tako  je  i  u  svim  ostalim  partizanskim  krajevima.  Kad  odu,  opet  ćemo  se  vratiti . . . Moj Gajo Krajčinović iz Botinovca živ je i zdrav, i on i njegova obitelj. Opljačkali  su ih. Gajo je sa ženom i djecom bježao po šumama i patio se, ali sve je dobro prošlo. Isto je  kao na Baniji i Kordunu. Kalnik je doista postao partizanski.

Oproštaj s Kalnikom  Odred je izbio na obronke Kalnika, u selo Botinovac i Mali Poganac, ujutro 20. listopada ove  godine.  Od  tada  do  danas  (26.  prosinca)  prošlo  je  više  od  dva  mjeseca i prvi put na Kalniku  vlada  mir.  Niotkuda  se  ne  čuju  ni  puške  ni  topovi,  ne  nadlijeću  avioni  i  nijedna  patrola  ne  javlja  da  je  neprijatelj  na  vidiku.  Možda  još  ne  znaju  da  su  kalnički  bataljoni  opet  u  svojim  bazama. Ako ne znaju, uskoro će saznati, jer Kalničani nisu navikli mirovati.  Prekomande  i  reorganizacije  uvijek  dolaze  iznenada.  Tako  je  i  zapovijed  više  komande  o  reorganizaciji  Odreda  grunula  među  nas  neočekivano  kao  bomba  bačena  iz  aviona  skrivenog  oblacima.  Tom  zapovijedi  prekomandirali  su  Prvi  i  Drugi  bataljon  u  Slavoniju  i  oni  ulaze  u  sastav  novoosnovanih  slavonskih  brigada.  Na  Kalniku  ostaje  samo  Treći  bataljon,  kao  jezgra  iz  koje  treba  da  ponovno  izrasle  odred.  S  njim  ostaju  Joža  Horvat  i  Štrok.  (Jerković,  prvi  samozvani  komandant  Kalničkog  odreda,  već  je  nekoliko  dana  u  Slavoniji.  Postavljen  je  za  načelnika  štaba  novoosnovane  Slavonske  divizije).  Kod  nas  se  zapovijedi  viših  komandi  izvršavaju smjesta.  Svrstavamo se u kolonu po jedan i već krećemo. Kada čovjek maršira u koloni po jedan, a put  je dalek, ima mnogo vremena za razmišljanje. . . Svaka naša kolona ima strogo određeni cilj i,  premda  još  nismo  baš  prava  regularna  vojska,  sve  teče  po  unaprijed  određenom  planu.  Pješačimo  tako  danima  i  noćima  (uvijek  u  koloni  po  jedan),  svladavamo  desetke,  stotine  i  tisuće  kilometara,  u  svim  smjerovima.  Probijamo  se  preko  željezničkih  pruga  i  cesta,  prelazimo  rijeke  i  potoke,  ali  nikada,  baš  nikada,  nismo  bez  cilja.  .  .  Treba,  po  višoj  zapovijedi,  prijeći  s  Banije  na  Kordun,  s  Korduna  u  Slavoniju  i  iz  Slavonije  na  Kalnik.  Već  drugog dana pješačiš u koloni po jedan, svladavaš sve moguće zapreke na putu (kao jegulja),  koristiš se vezama, a kad ih nema snalaziš se sam, i dospijevaš u najkraćem mogućem roku na  mjesto  kamo  su  te  dirigirali.  (Želio  bih  vidjeti  kako  bi  to  ispalo  u  pravoj  regularnoj  vojsci  o  kojoj i kod nas sada mnogo govore!). Boriš se, recimo, na Kalniku mjesec­dva dana i opet te,  u  koloni  po  jedan,  vraćaju  u  Slavoniju.  Na  stotine  takvih  kolona  po  jedan,  duljih  i  kraćih,  zbijenih  i  manje  zbijenih  (već  prema  terenu),  krstare  neprekidno  diljem  Jugoslavije  od  Triglava  do  Đevđelije.  Njihovi  su  putovi  komplicirani  i  nevjerojatno  ispresijecani,  ali  unatoč  tome  sve  teče  po  unaprijed  određenom  planu.  Točno  se  zna  u  koji  kraj  treba  poslati  jače  snage, zna se kada i gdje su sazreli uvjeti za osnutak brigada i divizija i gdje je tko potreban.  Rastemo i razvijamo se. Sigurno ćemo dobiti rat!  Naš  Drugi  bataljon  ulazi  u  sastav  novoosnovane  17.  slavonske  brigade.  Prvi  bataljon  ulazi  u  sastav  16.  slavonske  brigade.  Vidjet  će  Slavonci  kakvi  su  borci  Kalničani!  Kad  kažem  Kalničani,  pod  tim  imenom  uglavnom  se  kriju  banijski  proleteri,  slavonski  dobrovoljci,  Kordunaši  i  nešto  malo  pravih  Kalničana.  Ali Kalničani  su  za  mene  sasvim  drugi  pojam.  To  su borci koji se već treći mjesec tuku u najtežim uvjetima na Kalniku. Zato unaprijed znam da  će naš Prvi i Drugi bataljon biti najbolji bataljoni 16. i 17. slavonske brigade.  Put  od  Kalnika  do  slavonskih  brda  dalek  je,  a  naši  bataljoni  privlače  neprijatelja  poput  magneta.  Privlači  i  on  nas.  Bit  će  da  u  tome  treba  tražiti  razloge  mnogim  usputnim  doživljajima.  Počelo  je  odmah,  prvog  dana  pokreta,  u  bilogorskom  selu  Zdelicama.  Bataljoni  su se sastali,  prenoćili  i  ujutro  se  postrojili  na  zbornome  mjestu.  Toga  časa  napala  nas  je  legija  iz  Križevaca. Zaštitnica se čarkala s legijom i povlačila se pod borbom, propisno vojnički, a naša  kolona  po  jedan  krenula  je  mirno  i  dostojanstveno  svojim  smjerom.  Pokret  je  bio  nešto  brži

nego  inače,  a  razmak  između  boraca  u  koloni  dvostruko  veći  nego  u  normalnim  prilikama.  Legija  je  potisnula  zaštitnicu  iz  sela,  uspela  se  na  brdsku  kosu  više  nas  i  tukla  po  koloni  puškama,  mitraljezima  i  bacačima.  Bili  su  udaljeni  kilometar  zračne  linije  i slabo su gađali. U  toj  jedinici,  premda  se  kiti  imenom  legija,  očito  prevladava  domobranski  duh!  Tako  su  nas  gonili prema Malom Trojstvu.  Selo  je  na  prijelazu  iz  zapadne  u  istočnu  Bilogoru,  blizu  pruge  Đurdevac­Bjelovar,  i  mi  Kalničani  uvijek  prolazimo  tim  putem.  Nitko  od  nas  nije  slutio  da  je  neprijateljski  napad  planiran  i  dalekosežan  i  da  nas  u  Malom  Trojstvu  čeka  zasjeda.  Približivši  se  nadomak  selu,  patrola  je  osjetila  da  situacija  nije  čista  i  bataljoni  se  razviju  u  strijelce  te  jurnu  naprijed.  Bili  su  domobrani,  samo  jedna  satnija.  Zatekli  smo  ih  pijane.  Cijela  četa,  osim  zapovjednika,  bila  je pripita pa im nije ni na pamet palo da pucaju. Smjesta su se predali ... I dok sam nadobudno  s  puškom  u  ruci  i  sav  u  žaru  iznenadnog  okršaja  jurio  kroz  selo,  u  susret  mi  je  doteturao  domobran, pogledao me pijano i rekao po domaći:  »Gospon,  kaj  ne  da  nas  ne  bute  zafrknuli!«  Na  brzinu  ih  prikupimo,  postrojimo  i  zajedno  s  njima nastavimo trku. Jer legija je bila blizu . . .  Negdje  oko  Ribnjačke  i  Bačkovice  odustali  su  da nas dalje gone i vratili se, a nama je ostala  cijela domobranska satnija. Naprosto su nas prisilili da je zarobimo.  Zapovjednik  satnije  je  pričuvni  domobranski  poručnik  Berislav  Katunar,  po  profesiji  u  građanstvu  učitelj.  Tih  mojih  nesuđenih  kolega,  pučkoškolskih  učitelja,  ima  sva  sila  i  u  partizanima  i  u  domobranstvu.  Očito  je  da  su  to  pravi  predstavnici  narodne  inteligencije.  Katunar  je  naš  simpatizer.  Sklonio  se  u  domobrane  pred  hapšenjem.  Odmah  je  izjavio  spremnost  da  ostane  u  bataljonu.  Neka  ga,  neka,  rekli  bi  naši  stari,  treba  i  nama  narodne  inteligencije.  A  evo  kakvih  sve  čuda  ima:  Ima  naime  domobrana  pravih  pravcatih  Srba  pravoslavne  vjeroispovijesti.  Ne  samo  domobrana  pojedinaca,  nego  i  cijelih  pukovnija.  Samo,  ustaše  nemaju  povjerenja  čak  ni  u  takve  Srbe  koji  služe  u  vojsci  NDH.  Daju  im  umjesto  pravih  pušaka  neke  smiješne  pretpotopne  ruske  i  francuske  trometke,  i  ne  šalju  ih  u  borbu  nego  na  rad. To su takozvani DO­RA pukovi (Domobranski radni pukovi).  Noćas  su  naši  borci  iz  Ribnjačke,  gdje  se  odmaramo,  usput  otišli  po  takvu  jednu  srpsku  domobransku  bojnu,  koja  se  nastanila  u  Bulincu,  a  siječe  drvo  u  šumi  Pupelici.  Postrojili  su  trometkaše  i  njihova  zapovjednika,  satnika,  i  sve  zajedno  dotjerali  u  Ribnjačku.  Ima  ih  četiri  stotine.  Ujutro  sam  im  održao  govor.  Iako  sam  isti  takav  govor  držao  već  pedeset  puta  (ovaj  put sa  stanovitim modifikacijama s obzirom na specijalni sastav te bojne), ipak sam nastojao ostaviti  dojam da govorim iz srca.  I  što  mislite,  koliko  ih  je  od  tih  400  mladića  s  Korduna,  Banije  i  Bosanske  Krajine  izjavilo  spremnost da ostanu u partizanima? Svega trideset, i to poslije višesatnog nagovaranja. Samo  što ih na koljenima i sklopljenim rukama nismo molili da ostanu kod nas.  Ali  to  je  ipak  bolje  nego  inače.  Od  običnih  domobrana  poslije  cijele  procedure  obično  ne  ostaje  nijedan,  a  od  ovih  domobrana  pravoslavne  vjere  ostalo  je  trideset.  Bit  će  da  ja  slabo  držim govore, ili bi trebalo primijeniti kakav drugi, bolji način »političkog ubjeđivanja«.

Rat  je  surov.  Surov  je  i  partizanski  rat.  Svi  mi,  htjeli  ne  htjeli,  moramo  sudjelovati  u  surovostima.  Nismo  krivi,  ne  ratujemo  zato  što  volimo  rat  i  ratne  surovosti,  ratujemo  jer  su  nas prisilili da ubijamo ako hoćemo živjeti. Rat je najveća tragedija ljudskoga roda. Pogotovo  je  rat  tragedija  za  ljude  koji  su  odgojeni  u  pacifističkom  i  antimilitarističkom  duhu,  za  ljude  koji  mrze  odoru  kao  pojam  i  koji  su  nagonski  i  svjesno  protivnici  svakog  nasilja.  Takvi  su  upravo  komunisti.  Bili  smo  daci  ili  radnici,  seljaci  ili  studenti,  i  uvijek  smo  smatrali  da  je  pacifizam  jedan  od  bitnih  uvjeta  naših  gledišta  o  svijetu  i  naše  ideologije.  I  sada  tako  smatramo,  a  ipak  smo  prisiljeni  nositi  odore,  iako  partizanske,  da  budemo  vojnici,  iako  narodni,  da  ratujemo,  iako  u  oslobodilačkoj  borbi,  da  ubijamo,  iako  stvarne  i  najveće  neprijatelje  čovječanstva.  Jer  mi  nismo  apstraktni  pacifisti.  Ne  zadovoljavamo  se  miroljubivim  izjavama  i  lijepljenjem  mirotvornih  plakata.  Kao  komunisti,  navikli  smo  boriti  se protiv korijena društvenih zala, jer dok se ne iskorijene uzroci dotle se ne može iskorijeniti  ni samo zlo. A zato je uvijek potrebna krv, naša i njihova, a tragedija ostaje tragedija i uvijek  će to biti dokle god čovjek bude ubijao čovjeka.  Zapovjednik  DO­RA  bojne  iz  Bulinca,  satnik  L.,  Čovjek  je  u  šestom  desetljeću  života.  Za  naše pojmove to je već star čovjek, jer nikome od nas nije još ni trideset godina. Bio je aktivni  oficir  bivše  jugoslavenske  vojske,  po  narodnosti  je  Srbin.  Ne  Srbin  iz  Hrvatske,  nego  Srbijanac iz unutrašnjosti Srbije. U prošlom ratu borio se satnik L., kao vojnik srpske vojske,  protiv  Austro­Ugarske  i  zajedno  sa  srpskom  vojskom  prešao  albanske  planine  i  sudjelovao  u  posljednjim bitkama na Solunskoj fronti. Tako su njegov život i njegova karijera tekli logično  i  dosljedno,  moglo  bi  se  reći  časno  i  bez  prigovora.  Sve  do  novog  rata.  Onda  je  sve  pošlo  drugim tijekom. Drugi svjetski rat postavio je pred satnika L­a tešku i nerješivu alternativu; za  mnoge  druge  rješivu,  ali  za  njega  nerješivu.  Morao  se  odlučiti,  ili  da  dosljedno  svojem  dosadašnjem  životu  stupi  u  redove  aktivnih  boraca  protiv  zatirača  svojega  naroda,  ili  da  kapitulira  pred  tim  zatiračem.  Prva  mogućnost  bila  je  jasna  i  nedvosmislena,  jer  pravi  put  je  uvijek  jasan  i  nesumnjiv;  morao  bi  aktivno,  na  ovaj  ili  onaj  način,  sudjelovati  u  Narodnooslobodilačkom pokretu. Druga mogućnost, to jest kapitulacija, mogla se ostvariti na  više načina. Mogao je zajedno s obitelji otići u Srbiju i postati običan pasivni građanin. To bi  u  zlu  bilo  najbolje.  Mogao  je  postati  i  nedićevac,  ili  Pečančev  ili  Dražin  četnik.  Mogao  je  ostati i u Hrvatskoj i postati Pavelićev časnik u DO­RA puku. Tu mogućnost, da ostanu živi i  zdravi u NDH i da budu Pavelićevi časnici, nisu imali ostali Srbi. L. je, tko zna zašto, imao i  takvu  priliku.  Vjerojatno  zato  što  se  oženio  pravom  pravcatom  bosanskom  Hrvaticom,  trgovačkom kćeri, pa su ustaške vlasti prema njemu i njegovoj obitelji ipak imale obzira. I on  je odlučio iskoristiti tu spasonosnu priliku. Postao je satnik i zapovjednik DO­RA bojne, koja  je,  naoružana  starim  francuskim  i  ruskim  trometkama,  sjekla  drvo  u  šumi  Pupelici.  Ali  ta  kapitulantska varijanta za koju se L. odlučio samo je prividno bila sigurnija za spas života od  onog  drugog  poštenog  rješenja.  Naše  vrijeme  ne  trpi  kompromisa.  Moraš  biti  na  našoj strani  ili  protiv  nas,  a  svaka strana zahtijeva totalnu angažiranost. Od svojega satnika L­a ustaše su  tražili mnogo. Nisu se zadovoljavali samo običnom odanošću, htjeli su veće angažiranje. Tako  je satnik L. postao ustaški doušnik i denuncijant. Možda se njemu to gadilo; on tvrdi da mu se  gadilo. Možda se on toga posla prihvatio zaista vrlo nevoljko. Rado mu vjerujemo. Ali morao  je, jer on je Srbin i teže mu je u NDH spasiti nego izgubiti glavu. A on je htio živjeti po svaku  cijenu.  Ne  zbog  sebe  nego  zbog  svoje  obitelji,  žene  i  dviju  djevojčica.  Zbog  njih  je  postao  Pavelićev  satnik,  zbog  njih  je  postao  i  ustaški  doušnik.  Satnik  L.  je  strijeljan.  Tako  je  neminovno morala završiti njegova izdaja.  Zar  mnogi  od  nas  nemaju  žene  i  djecu?  Ili  možda  nemaju  toliko  ljubavi  za  njih  kao  što  je  imao  L.?  Naše  najmilije  zatvaraju,  muče  i  ubijaju  i  gotovo  da  između  nas  nema  ni  jednog

čovjeka koji nije proživio najtežu osobnu tragediju. Za svoje najmilije borimo se hrabrošću, a  ne izdajom, i znamo da će borba baš od nas zahtijevati najveće žrtve . . . Ali nemojte reći: »Vi  ste  heroji,  a  mi  smo  obični  ljudi.«  Nemojte  reći:  »Vi  ste  fanatici, a mi smo normalni građani.  Mi nismo sposobni za junačka djela.« Nemojte to reći jer to nije istina. Nismo mi ni heroji ni  fanatici; mi smo, kao i vi, obični ljudi i normalni građani. I svi vi sposobni ste za ista djela i za  iste  žrtve  kao  i  mi,  jer  ne  radi  se  o  heroizmu  i  fanatizmu  nego  u  prvome  redu  o  poštenju  i  ljudskom dostojanstvu!  Na  stolu  su  sitni  predmeti  iz  njegovih  džepova.  Medu  njima  su  pisma  i  fotografije  njegove  žene  i  dviju  djevojčica.  Pisma  su  dirljiva,  ne  može  se  osporiti.  I  nije  L­ova  kapitulacija  neshvatljiva.  Da je živio u normalno vrijeme, ostao bi vjerojatno častan čovjek. Ovako, rat je  postavio  pred  njega  zahtjeve  kojima  nije  bio  dorastao.  Pokleknuo  je  i  izdao,  i  zato  je  morao  stradati  ...  Pa  i  ne  radi  se  o  njemu  osobno  ili  o  njegovoj  obitelji.  Mnogo  ima  satnika  L­a,  mnogo  žena  i  djece.  Svakog  dana  gine  ih  diljem  svijeta  na  desetke  tisuća.  I  nismo  uvijek  potpuno  svjesni  ratnih  strahota  dok  god  promatramo  stvari  generalno  i  dok  god  operiramo  brojkama.  Strahote  i  sva  tragika  postaju  reljefno  jasni  tek  onda  kad  upoznamo  sudbine  pojedinaca, kad razotkrijemo osobne tragedije i kad u brojkama naučimo gledati ljude.  Onda  ostaje  u  nama  mučan  osjećaj  .  .  .  Teško  da  ću  ikada  zaboraviti  dan  kad  je  strijeljan  satnik L.  Do  nas  je  doprla  vijest  da  je  poginuo  Jure  Francetić,  ustaški  pukovnik  i  zapovjednik  Crne  legije.  O  njegovoj  smrti  govori  ustaška  radio­stanica  u  Zagrebu,  a  javila  je  i  Slobodna  Jugoslavija.  Francetić  je  putovao  avionom  iz  Zagreba  u  Otočac,  da  u  svojem  rodnome  mjestu  proslavi  Božić.  Avion  je  imao  defekt  na  motoru  i  morao  se  prisilno  spustiti  u  okolici  Slunja,  na  partizanski  teritorij.  U  blizini  nije  bilo  nijedne  partizanske  jedinice,  no  tu  su  se  našli  seljaci  i  zatukli  ga  sjekirama.  Nije  umro  odmah.  Prevezen  je  u  partizansku  bolnicu  u  besvjesnom  stanju.  Drugog  dana  podlegao  je ranama. Nije više dolazio svijesti . . . Tako je završio jedan  od najvećih ustaških krvoloka. Sve ustaške novine izišle su crno uokvirene i pune su napisa o  Francetiću. Proglasili su ga vitezom i krilnikom.  Još prije nepunih mjesec dana žario je i palio po kalničkim selima. A sada su mu, umjesto nas  kalničkih  partizana,  došli  glave  kordunaški  seljaci.  Prepoznali  su  ga  i  sudili  mu  po  zasluzi.  Tko  zna  koliko  je  nevinih  ljudi  pogubio  tajčuveni  ustaški  krvolok,  predvodeći  kaznene  ekspedicije u nezaštićena partizanska sela diljem zemlje!  Prolaze  posljednji  dani  druge  ratne  godine.  Približava  se  nova,  tisuću  devetsto  četrdeset  i  treća.  Kakva  će  biti?  Oba  kalnička  bataljona  još  su  uvijek  na  putu  do  svojih  brigada.  Pripremamo  se  za  veliku  borbu.  Osnutak  novih  slavonskih  brigada  počinje  napadom  na  jako  neprijateljsko uporište u Voćinu. Već razrađujemo u štabu svoj dio zadatka.

Sedamnaesta udarna brigada  siječanj – studeni 1943.  Nova godina  Danas je 31. prosinca tisuću devetsto četrdeset i druge. Imam dvadeset i pet godina, i da nije  rat ... Da nije rat? Što bi bilo da nije rat? Uzmimo da vrijedi o tome maštati . . .  Na mojem satu koji ima fluorescentne brojke i kazaljke, a skinut je prije nekoliko dana s ruke  domobranskog časnika, točno je jedanaest ili, precizno vojnički, dvadeset i tri sata. Dakle, da  nije  rat,  sada  bih  se  zabavljao  u  društvu  svojih  vršnjaka  na  poznati  silvestarski  način.  Možda  bi mi bilo čak i ugodno. Na Staru godinu svi se zabavljaju ili bar nastoje da se zabave.  Naša  viša  komanda  nema  smisla  za  silvestarske  ugođaje.  To  najočitije  potvrđuje  činjenica  daje bataljon upravo ovog časa u pokretu, na posljednjoj etapi. Marširamo forsirano, jer točno  u ponoć (kada se u plesnim dvoranama ugase svjetla i kad počne sveopće ljubljenje) treba da  »zagazimo« u borbu.  Voćin  ima  električno  osvjetljenje  i,  kada  ga  noću  gledam  iz  blizine,  doima  se  kao  pravi  mali  grad.  Zapravo,  Voćin  nije  nikakav,  pa  čak  ni  mali  grad,  nego  sasvim  obično  općinsko  selo.  Ali sve treba promatrati u relacijama; ja sam sada šumski čovjek i za mene je (upravo zato što  nisam  uvijek  bio  šumski  čovjek)  električno  svjetlo  nedostiživ  san.  To  je  svjetlo  jednog  izgubljenog  svijeta,  svjetlo  mojih  davnih  izgubljenih  večeri,  svjetlo  koje  se  po  volji  pali i gasi  ne samo zbog potreba nego i prema raspoloženjima, svjetlo s pomoću kojeg se mogu izvoditi  kojekakve  majstorije.  Tamo  gdje  je  električno  svjetlo,  mora  biti  i  grad.  Mi  šumski  ljudi  izbušimo  oveći  krumpir  ili  jabuku,  u  šupljinu  ulijemo  rastopljenu  mast,  stavimo  stijenj  i  zapalimo ga, to je partizanska elektrika. Sretni smo kad se u nekoj seoskoj kući namjerimo na  pravu petrolejsku lampu.  Desetak  žarulja  svijetli  po  voćinskim  ulicama.  Osvijetljeni  prozori  kuća,  u  kojima  još  ovog  časa  normalno  građanski  žive  obitelji,  ljudi,  privlače  me  neodoljivo  kao  što  svjetlost  u  tami  privlači  noćnog  kukca.  Ti  osvijetljeni  prozori  sjećaju  me  na  jedan  svijet  u  kojem  sam  i  sam  nekada  živio.  I  moja  čežnja  da  dođem  u  taj  divni  mali  grad  sve  više  raste.  Makar  da  samo  jedan  jedini  dan  preživim  kao  sit,  okupan  i  ispavan  građanin.  Ali  nije  lako  ostvariti  taj  neskromni san Šumskog čovjeka.  Partizani  nemaju  teškog  oružja.  Nemaju  ni  tenkova  ni  aviona;  o  tenkovima  i  avionima  nitko  od  nas  i  ne  misli,  osim  kad  nas  napadaju.  Nedostaje  čak  i  obična  puščana  i  mitraljeska  municija.  Brojčano  smo  također  mnogo  slabiji  od  neprijatelja.  Zato  su  napadi  na  veća  utvrđena  uporišta  za  nas  partizane  vrlo  teške  vojne  operacije.  Moramo  računati  na  dugu  dnevnu  i  noćnu  borbu.  Za  takvu  borbu  treba  mnogo  iskustva  i  umješnosti, veći broj čvrstih i  prekaljenih  jedinica,  takvih  jedinica  koje  su  u  stanju  i  zauzeti  uporište,  a  to  znači  likvidirati  posadu  u  rovovima,  bunkerima  i  drugim  utvrđenim  objektima,  i  po  svaku  cijenu,  bez  obzira  na  gubitke,  spriječiti  sve  pokušaje  neprijatelja  da  se  iz  susjednih  uporišta  probije  u  pomoć  napadnutom i ugroženom garnizonu. Oni nastupaju uz pomoć tenkova i zrakoplovstva, imaju  mnogo  topova  i  bacača  i  neograničeno  mnogo  municije.  Mi  se  branimo  samo  puškama  i  mitraljezima i nikad nemamo dovoljno municije. Nejednaka borba, kako se to obično kaže.  U  voćinskoj  operaciji  sudjeluju  tri  brigade  i  nekoliko  partizanskih  odreda.  Samo  uporište,  mjesto  i  Turski  grad,  napada  12.  brigada.  Ostale  dvije  brigade,  16.  i  17,  imaju  zadaću  da  po

svaku  cijenu  spriječe  prodor  neprijateljskih  kolona  iz  susjednih  garnizona  u  Voćin.  Odredi  zatvaraju  sporedne  smjerove.  To  je  prva  akcija  tek  osnovane  Slavonske  divizije.  Svečanost  i  akt osnivanja obavlja se u borbi.  Mi Kalničani nikada dosad nismo ni vidjeli ostale naše bataljone. Prvi put se susrećemo, i to u  ovoj dosad najvećoj partizanskoj operaciji na području između Save i Drave.  Iznad  Voćina  je Turski grad. Tvrde i debele oronule zidine strše na nepristupačnom visu kao  orlovo  gnijezdo  na  strmoj  litici.  Noću  obrisi  te  stare  gradine  djeluju  sablasno  i  prijeteći.  Još  prije godinu­dvije vjerojatno su u Turskom gradu dječaci tražili skriveno blago, ili su naprosto  lovili  sove  i  šišmiše;  sada  je  zaposjednut  od  jedne  bojne  ustaša  i  domobrana.  To  su  branioci  Voćina.  Glupo  je  što  te  stare  sredovječne  gradine,  donedavno  obitavališta  šišmiša  i  sova,  predstavljaju  za  nas  partizane  još  i  danas,  u  dvadesetom  stoljeću,  vrlo  ozbiljne  zapreke!  Proklet je to rat; rat bez topova i bacača, rat u kojem se svaka borba rješava jurišem na gole  cijevi i gole bajunete.  Ugodno  je  čekati  u  zasjedi  i  osluškivati  kada  će  početi  napad.  Ima  nečeg  posebnog  u  partizanskom  noćnom  napadu  na  utvrđena  uporišta.  Po  intenzitetu  puščane  i  mitraljeske  paljbe,  praćene  eksplozijama  ručnih  granata,  ofenzivnih  i  defenzivnih,  i  tromblonskih  bombi,  može se približno ocijeniti kako se razvija okršaj i kakva je situacija na poprištu borbe. Kada  neprijateljske  predstraže  osjete  da  se  približuju  napadačke  kolone  te  zapucaju  na  njih,  mi  točno  znamo  što  se događa. To su dva­tri puščana hica i nekoliko duljih i kraćih mitraljeskih  rafala.  Hici  i  rafali  predstraža  sadržavaju  prizvuk  panike;  napadački  kratki  mitraljeski  rafali  regeću  nasrtljivo.  Sigurno  je  da  raspoloženje  strijelca  utječe  na  karakter  paljbe.  Znamo  i  kad  su predstraže iznenađene i bježe da ih napadači ne pohvataju. Onda se čuje tek pokoji puščani  hitac  ispaljen  u  bijegu,  a  kratkih  napadačkih  rafala  nema.  Komandir  je  samo  načas  zaustavio  kolonu,  osluškivali  su,  prošaptali  dvije­tri  riječi,  pognuli  se  još  više  i  požurili  naprijed  prema  neprijateljskim  položajima.  Važno  je  koliko  će  vremena  proteći  od  časa  kad  su  napadači  opaženi  do  časa  kada  će  stići  na  polazne  položaje i napasti. Pravi, uspješni partizanski napad  iznenadan  je  i  silovit.  Predstraže  su  ili  zaobiđene  ili  rastjerane  prije  nego  što  su  se  uspjele  javiti. Razvije se pravi bojni krkljanac oko rovova i bunkera i među kućama. Više se ne može  razabrati  kakvo  oružje  djeluje,  sve  se  slije  u  jednoliko  brujanje.  Kada  napadaš,  to  je  uvijek  dobar znak.  Prve  puške  planule  su  točno  u  ponoć.  Očekivali  su  napad;  nisu  dopustili  da  ih  iznenadimo.  Njihova  viša  komanda,  kao  i  naša,  nije  na  uobičajen  način  dočekivala  Novu  godinu.  Znači,  12. brigada počela je borbu za Voćin. Mi na zasjedama možemo do jutra mirovati. Kod nas će  početi  tek  negdje  prije  podneva.  Slušamo  paljbu  i  nagađamo  što  se  događa  nedaleko.  Dvanaesta  ima  zapravo  dva  zadatka.  Da  bi  se  zauzeo  Voćin,  mora  se  likvidirati  posada  Turskoga  grada.  Dok  je  na  Turskom  gradu  neprijatelj,  nemoguće  je  održati  se  u  mjestu.  No  isto  je  tako  nemoguće  organizirati  napad  na  Turski  grad  ako  se  prije  toga  ne  očisti  samo  mjesto. Likvidiranje neprijatelja u mjestu smatra se lakšim zadatkom.  Ujutro  1.  siječnja  borba  je  postala  žestoka  i  krvava,  u  Voćinu  i  na  svim  smjerovima  nastupanja  neprijateljskih  kolona,  koje  su  odmah  krenule  u  pomoć  napadnutoj  posadi.  Dvanaesta  je  uspjela  da  za  kratko  vrijeme  zaposjedne  sve  objekte  u  mjestu  i  sada  se  bori  na  prilazima Turskom gradu.

Naša  brigada  bori  se  od  svanuća  po  cijeloj  dužini  fronte.  Mi  zatvaramo  virovitički  smjer.  Tuku nas topovima i povremeno iz aviona. Napadaju i kolonama tanketa. Oštro je počela naša  treća ratna godina!  Demonja  i  Zet  (Marko  Bulović­Zet)  jurnuli  su  na  čelu  desetine  dobrovoljaca  na  kolonu  tanketa  koja  se,  krčeći  put  pješadiji,  probijala  cestom  prema  Voćinu.  Dvije  tankete  su  onesposobljene  i  zaplijenjene.  Njihove  su  posade  izginule.  Tenkovska  kolona  je  odbijena,  pješadija  se  povukla.  Naši  su  napali  ručnim  granatama  i  benzinskim  bocama.  Tankete  nisu  tenkovi,  ali  za  nas  partizane  su  gotovo  isto  što  i  tenkovi:  puščana  i  mitraljeska  zrna  ne  probijaju  njihov  oklop,  a  protutenkovskog  oružja nemamo. To je samo jedna između mnogih  epizoda iz prvog dana borbe za Voćin i prvog dana borbe i postojanja 17. brigade. I Šesnaesta,  u  kojoj  je  Prvi  kalnički  bataljon,  tuče  se  duž cijelog svojeg položaja, dosad također s mnogo  uspjeha.  Ako  održimo  položaje  i  spriječimo  neprijateljske  kolone  iz  Virovitice,  Podravske  Slatine i Daruvara da prodru u Voćin, posada na Turskom gradu neće se održati. Nestat će im  hrane i vode. Voda je pod brdom, ako je žele piti, moraju se do nje probijati borbom. Plaćaju  je  životima.  Samo,  hoćemo  li  održati  položaje?  Bojna  na  Turskom  gradu  može  uspješno  braniti svoje položaje i više dana. To su ustaše i domobrani Gorskog zdruga, koji su isti kao i  ustaše . . .  Borba  traje  već  četiri  dana.  Jedan je dan kao i drugi. Borbe na položajima naše i 16. brigade  počinju točno u 7 sati ujutro, jer neprijatelj je točan, traju cijeloga dana, a završavaju s prvim  mrakom.  Večeri  i  noći  su  mirne.  Noću  se  prestrojavamo  i  pregrupiramo  jedinice.  Imamo  i  prilično  mnogo  gubitaka.  Neprijateljski  gubici  na  našim  položajima  mnogo  su  veći  od  naših.  Mnogo  smo  ih  zarobili  i  zaplijenili  veće  količine  oružja  i  municije.  Materijalno  se  voćinska  akcija  već  isplatila.  Pa  i  s  moralnog  stanovišta  pokazala  se  ova  velika  i  složena  operacija  opravdanom.  Naše  brigade  su  dorasle  nadmoćnom  neprijatelju.  To  su  prave  frontalne  borbe  koje  zahtijevaju  čvrstu  disciplinu,  veliku  čvrstinu  i  upornost  jedinica.  A  mi  smo  još  do  jučer  bili  partizani,  navikli  samo  na  iznenadne  prepade  i  gotovo  isključivo  noćnu  borbu.  Sada  je  drukčije.  Svaki  borac  i  starješina  svjestan  je  odgovornosti.  Napustiti  položaje  i  propustiti  neprijatelja  u  Voćin  značilo  bi  ne  samo  upropastiti  cijelu  operaciju  nego  i  12.  brigadu,  koja  napada,  dovesti  u  vrlo  tešku  situaciju.  Postoji  stalna  veza  između  naših  jedinica  koje  osiguravaju  napad  i  Dvanaeste  koja  je  u  napadu.  Šaljemo  im  svakoga  dana  po  nekoliko puta  pismene  poruke  u  kojima  jamčimo  da  ćemo  održati  položaje  i  tako  im  omogućiti  nesmetanu  aktivnost u uporištu. Odgovaraju nam da će ispuniti očekivanja i likvidirati Turski grad.  Hrabrenja  su  korisna,  pomažu  održavanju  morala,  ali  razgovori  u  štabovima  odaju  tešku  zabrinutost  i  odgovornost.  Akcija  može  uspjeti,  a  može  i  ne  uspjeti.  Ima  uvijek  razloga  za  sumnju.  Sumnja  se  uvlači  i  u  mozgove  i  osjećaje  onih  koji  su  najodgovorniji.  Moraju  se  truditi  da  je  prikriju,  ali  ne  uspijeva  im  uvijek.  Raspoloženja  i  intonacije  u  takvim  časovima  govore  više  nego  riječi.  Petar  Drapšin,  komandant  divizije,  smatra  da  treba  izdržati do kraja.  To  je  njegovo  čvrsto  stanovište.  Ipak,  pitanje  je  koliko  će  još  dugo  naše  brigade  izdržati  pritisak  koji  ne  prestaje?  Borbe  su  sve  teže,  hladno  je  i  vlažno.  Mnogi  su  borci  bosi  i  loše  odjeveni.  Nas iz štabova bataljona i brigada zovu na sastanak, interesira ih naše mišljenje. Mi  uvijek  podržavamo  stanovište  da  treba  ustrajati.  Tako  su  nas  naučili.  U  partizanima  nema  mjesta  paničarima  i  defetistima.  Ako  se  intimno  u  sebi  pribojavamo,  a  sigurno  je  da  se  pribojavamo,  onda  sami  sebe  prekoravamo  i  trudimo  se  da  mislimo  samo  na  uspješan  ishod  borbe.  Drapšin  je  tvrd. Kaže da je bolje imati veće gubitke i uspjeti, nego manje gubitke i ne  uspjeti. To je sasvim sigurno bolje. Ali može se dogoditi da gubici budu veliki i da se unatoč  tome  ne  uspije.  Što  onda!?  Drapšin  daje  veliko  značenje  i  psihološkom  momentu:  »Ako  je  nama  koji  napadamo  teško,  kako  je  tek  njima  na  Turskom  gradu?«  Predviđa  da  branioci

Turskoga  grada  neće  više  dugo  izdržati  i  da  će  se  pokušati  probiti.  Neprestano  ističe  da  najveću odgovornost za krajnji ishod borbe za Voćin snosimo mi na zasjedama. S Drapšinom  nema šale. Napustiti položaj bez naredbe nadređenog štaba i propustiti neprijatelja znači vojni  sud i strijeljanje.  Peti  dan!  Moram  reći  kako  sve  manje  vjerujem  da  će  nam  uspjeti  zauzeti  taj prokleti  Turski  grad.  Borba  traje  već  suviše  dugo,  bojim  se  da  će  nam  ponestati  daha.  Nikad  još  nije  bilo  ovako  duge  i  krvave  borbe.  Dogodi  se  da  nas  potisnu  sve  do  prvih  voćinskih  kuća.  Onda  ipak  iscijedimo iz svojih boraca i iz sebe one posljednje atome snage i daha i odrvemo se pritisku.  Neprijateljske  jedinice  u  napadu  mijenjaju  se  i  uvijek  su  svježe  i  odmorene.  Naše  jedinice  su  uvijek  iste;  nema  tko  da  ih  zamijeni  i  svi  smo  uvijek  neispavani  i  umorni.  Nema  više  fizičkih  rezervi,  to  su  moralne  rezerve,  a  i  te  su  pri  kraju.  Uostalom,  zaplijenili  smo  mnogo  oružja  i  municije  i  nanijeli  neprijatelju  velike  gubitke.  Akcija  će  svakako  dati  isto  toliko  rezultata  izvan Voćina kao i u samom Voćinu, čak i pod pretpostavkom da Turski grad ne padne.  Noćas  je  naš  bataljon smijenio jedan bataljon Dvanaeste pod Turskim gradom. Sektor je vrlo  aktivan.  To  je  baš  ono  mjesto  gdje  se  ustaše  probijaju  do  vode.  Mora  da  im  je  dogustilo.  Neprekidno  nadiru prema vodi. Ima Drapšin pravo! Neće više dugo izdržati. Napokon, nama  se  radi  o  uspjehu  ili  neuspjehu,  njima  o  životu  i  smrti.  Lakše  je  nama  nego  njima.  Naši  komandanti  Radojica  Nenezić  i  Demonja  ne  misle  o  neuspjehu.  Sigurni  su  da  ćemo  održati  položaje.  Inače, ovdje pod Turskim gradom je lakše i zanimljivije nego na zasjedi.  Između  okršaja  vode  se  razgovori  s  položaja  na  položaj.  Blizu  smo,  najviše  pedeset  metara  zračne  linije.  Razgovori  su  uvijek  praćeni  duljim  i  kraćim  rafalima  ili  osamljenim  hicima  iz  pušaka. Jer, ima vrlo upornih i zadrtih strijelaca i na našoj i na njihovoj strani. Leže na mušici  puške  ili  mitraljeza  i  satima  strpljivo  čekaju  da  se  netko  na  suprotnom  položaju  otkrije.  Ako  se  to  dogodi,  odmah  slijedi  rafal  ili  hitac.  Njihovi su rafali dugi, naši su kratki ­ kao i uvijek.  Obično  je  promašaj,  ali  ponekad  bude  i  pogodak.  Onda  nastaje  vrisak  i  radosna  cika.  To  je  surova  igra  ratnika.  Noćas  je  najrazgovorljiviji  Svrabo,  (Milan  Svrabić­Svrabo)  komandir  Prve čete:  »Šta trošiš moju municiju, mater ti ustašku!«  On,  naime,  ustašku  municiju  već  unaprijed  smatra  svojom  i  žao  mu  je  svakog  ispaljenog  metka.  »Dođi po nju, ne boj se, majku ti tvoju!« odgovara ustaša.  Ali to je samo uvod u dalji sadržajni razgovor, koji ima pretežno »politički« karakter. Ustaša  zastupa nacionalistička načela i Svrabi, koji, naravno, nastupa sa strogo frontovskoga gledišta  i drži se linije, nikako ne uspijeva uvjeriti ga da mi nismo četnici nego partizani. U postojanje  partizana  ustaša  ne  vjeruje  i  sve  nas  smatra  četnicima.  Četnici  i  odmetnici,  a  sve  je  jedno  te  isto, i svi se bore protiv Hrvata i u korist Srba i Židova. Zatražio je od Svrabe da opsuje kralja  Petra  i  kraljicu  Mariju,  kao  dokaz  da  nije  četnik.  Svrabo  mu  je  s  najvećim  užitkom  ispunio  želju, ali je odmah zatražio i od ustaše da opsuje Pavelića. Ne treba ni spominjati da razgovor  nije  tekao  tako  suhoparno.  Sve  je  bilo  začinjeno  s  mnogo  Jovana,  kralja  Petra,  Pavelića,  čizama,  soli,  vode  i  kojekakvim  glagolima  i  imenicama,  koje  na  žalost  nije  moguće  bilježiti

čak ni u intimnom ratnom dnevniku osim točkicama . . . (mnogo točkica!!!) I baš u času kad  je  ustaša  umuknuo,  jer  nije  htio  ni  mogao  opsovati  Pavelića,  i  kada  mu  se  Svrabo  ponovno  obratio,  neki  je  čarkar  raspalio  na  njega  rafal.  Nije  ga,  doduše,  pogodio, ali ga je prekinuo u  pol riječi i Svrabo se zavuče u zaklon.  »Jesi ranjen?« upita ga njegov ustaša zabrinuto.  »Nisam!« odgovori Svrabo.  »Sta  pucaš  na  njega,  majku  ti  ustašku,  vidiš  da  razgovaram  s  čovjekom«,  okosi  se  ustaša  na  onog koji ih je prekinuo.  Znači,  i  među  ustašama  može  se  naći  čovjek  koji  ima  smisla  za  šalu  čak  i  u  najtežim  časovima.  »Da  ga  uhvatim,  pustio bih ga, časti mi!« izjavi Svrabo velikodušno. Ali u toj njegovoj izjavi  nema ni trunke istine. Prije bi vrba grožđe rodila nego što bi Svrabo pustio ustašu. Domobrane  puštamo, ustaše uništavamo bez milosti.  Odmah  poslije  toga  zapucali  su  oštro.  Opet  su  pokušali  doći  do  vode.  Svrabo  ih  je  osjetio  i  pritajio  se.  On  je  izvanredno  vješt  i  lukav  borac.  Kad  su  se  spustili  na  vodu  i  počeli  piti  i  puniti posude, prišuljao se s nekoliko boraca i zasuo ih defanzivnim bombama. Kaže da su pili  pohlepno, bez obzira na bombe. Žeđ je jača od straha. Neke je pobio, nekima je uspjelo vratiti  se u rovove . . . Sad vjerujem da se Turski grad neće više dugo održati.  Danas  je  šesti  dan.  Bataljon  je  opet  na  starim  položajima.  Borba  je  još  oštrija  nego  prošlih  dana.  Štab  brigade  i  štab  našeg  bataljona  smjestili  su  se  u  Popovcu.  Selo  je  odmah  kraj  Voćina.  Osluškujemo  vatru  s  Turskoga  grada.  I  tamo  je  življe  nego  inače,  pravi  bojni  krkljanac.  »Možda se probijaju«, nagađamo . . . Počelo je iznenada. Ustaški streljački lanac najurišao je  točno  na  naša  dva  štaba.  Pucali  su  preda  se  i  nezadrživo  nadirali.  To  nije  bio  napad  nego  probijanje.  Takav  je  neprijatelj  najopasniji,  teško  ga  je  zaustaviti.  Osim  desetine  uz  štab  brigade,  u  našoj  blizini  nije  bilo  boraca.  Nastao  je  metež.  Razbježali  su  se  kuriri  i  kuharice,  konjušari  i  pratioci  i  čitava  volumenta  koja  neizbježivo  prati  sve  štabove,  niže  i  više.  Razbježali  smo  se  i  mi,  neki  s  više  neki  s  manje  dostojanstva.  Unatoč  sasvim  realnim  mogućnostima  da  se  izgubi  glava,  bilo  je  sve  to  i  pomalo  smiješno.  Seoskim  putem  prašili  smo  iz  petnih  žila,  i  komandanti  i  komesari,  njihovi  zamjenici  i  načelnici  štabova,  zajedno  s  kuharicama  i  kuririma,  i  nitko  se  nije  baš  mnogo  osvrtao  nazad,  jer  svaki  je  trenutak  bio  dragocjen. Oko nas fijukali su meci i sva je sreća što su slabo gađali.  Pogledao  sam  Demonju.  Od  sviju  nas  njemu  je  najmanje  godilo  bježanje.  Bijesno  je  istrgnuo  nekom  borcu  puškomitraljez  iz  ruku,  okrenuo  se  i  počeo  iz  stojećeg  stava  tući  ustaški  streljački lanac. Tako nam je malo pomagao da utečemo. To je bio jedini pokušaj otpora . . .  Dokopali  smo  se  brežuljka  uz  put,  sredili  se,  pripucali  i  odbili  ustaše  na  stranu  prema  Svrabinu položaju. Moglo je biti opasno za Svrabu. Doći će mu s leđa.  Svrabo je upravo vodio žestoku borbu s neprijateljem, koji još uvijek nije odustao od namjere  da  se  probije  u  Voćin,  kad  mu  je  odred  ustaša  s  Turskog  grada  zapucao  s  leđa.  Nije  se  dao  zbuniti.  Okrenuo  je  pola  čete  prema  novim  napadačima  i  nakon  kraćeg  okršaja  uspio  ih

razbiti.  Uskoro  se  pojavio  kod  štaba  na  čelu  zarobljeničke  kolone.  Možda  je  među  zarobljenim ustašama i onaj čarkar s kojim je sinoć razgovarao? Pohvatali su gotovo sve koji  su preživjeli. Bila je to samo jedna grupa s Turskoga grada, manji dio bojne koja se pokušala  probiti  u  nekoliko  smjerova.  Većinom  su  zaglavili.  Među  zarobljenicima  je  i  zapovjednik  bojne,  bojnik  S.  Uhvatila  ga  je  Dvanaesta.  Vidio  sam  ga.  Malog  je  rasta  i  nosi  dugu  crnu  bradu.  Nezgodno  je  kad  zarobljenik ima bradu. Može nekom pasti na pamet da ga poteže za  taj  muževni  ukras  lica.  Ima  svakojakih  ljudi,  a  brada  uvijek  djeluje  izazovno.  Svaka  mu  čast,  dobro se tukao! Samo, ne vjerujem da će mu taj fakat poslužiti kao olakotna okolnost. Nanio  nam je priličnih gubitaka.  U  Popovcu  je  poginulo  nekoliko  boraca  iz  štapske  straže.  Među  poginulima  je  i  Marijan  Vitanović, kalnički prvoborac. Bio je desetar. Volio sam ga i žao mi je ...  Borba  za  Voćin  je  završena.  Neprijateljski  pritisak  na  prilazima  prestao  je  uskoro  poslije  likvidacije  Turskoga  grada.  Više  im  nije  vrijedilo  krvariti.  Drapšin  je  imao  pravo.  Bilo  je  uvjeta  da  akcija  uspije,  on  ih  je  znao  vidjeti,  ocijeniti  i  iskoristiti.  Divizija  se  proslavila  već  u  prvoj borbi.  Spavam  u  lijepoj,  udobno  namještenoj  sobi.  Na  ormaru  su  poslagane  velike  žute  dunje  koje  cijelu  prostoriju  ispunjavaju  ugodnim  i  toplim  domaćim  mirisom.  Okupao  sam  se  u  pravoj  kadi.  Odijelo  i  rublje  očišćeni  su  od  ušiju  i  izglačani.  Ali,  za  svaki  slučaj,  ipak  sam  odjeven.  Izuo sam samo čizme i raspasao se. Nema za partizana prave komocije!

Tri vagona  Tri vagona nisu obični željeznički vagoni, osobni ili teretni. Tri vagona uopće nisu vagoni. Tri  vagona su specijalna vrsta. Čega? . . . Ali najprije treba objasniti historijat.  Ni  u  jednom  ratnom  dnevniku  (pa  prema  tome  ni  u  intimnom  ratnom  dnevniku)  nije  uvijek  moguće izbjeći najnužnije vojne podatke. Evo tih nužnih i neizbježivih podataka:  Poslije  oslobođenja  Voćina  naša  je  divizija  izvršila  veliku  diverziju  na  magistrali  Zagreb­  Beograd.  Željeznička  pruga  razrušena  je  tom  prigodom  na  duljini  od  nekoliko  desetaka  kilometara,  spaljene  su  sve  željezničke  postaje  i  drugi  uređaji  na  toj  dionici.  Cesta  je  na  mnogo  mjesta  prekopana  i  razrušena.  Uništeno  je  mnogo  vagona  i  nekoliko  lokomotiva.  Zaplijenjene  su  veće  količine  dragocjenog  materijala.  Na  istoj  toj  dionici  likvidirane  su  potpuno  ili  djelomice posade koje su osiguravale prugu. Zaplijenjeno je mnogo oružja i ratne  spreme i zarobljeno je oko stotinu neprijateljskih vojnika.  Bila je to vrlo uspješna akcija tek osnovane divizije.  Negdje  na  napadnutoj  pruzi,  kažu  blizu  Okučana,  zbio  se  jedan  mali,  sasvim  sporedan  događajčić.  Bio  je  to  zaista  sporedan  događajčić  i  u  sklopu  velike  i  uspješne  diverzije  kojom  su  neprijatelju  naneseni  osjetljivi  gubici  tako  neznatan  da  ga  u  nekom  normalnom  ratu  vjerojatno  nitko ne bi registrirao, ni u mozgu ni u dnevniku. Ali partizanski rat nije normalan  rat i tako se dogodilo da je upravo ta neznatna, sitna epizoda za povijest slavonskih partizana i  stanovnika  oslobođenog  teritorija  postala  važnija  nego  ta  velika  akcija.  Usuđujem  se  čak  ustvrditi  da  će  velika  akcija  biti  već  davno  zaboravljena  a  o  »tri  vagona«  će  se  još  uvijek  govoriti.  Štoviše,  većina  ljudi,  kada  budu  izgovarali  te  dvije  riječi,  neće  ni  znati  odakle  zapravo ta »tri vagona« potječu. Jer nisu svi ljudi radoznali i ne zapitkuju mnogo . . .  Da  napokon  prijeđem  na  stvar.  »Tri  vagona«  jesu  specijalna  vrsta  duhana.  Između  zaplijenjenih  kompozicija,  osobnih  i  teretnih,  u  mnoštvu  najrazličitijeg  materijala,  bila  su  i  tri  vagona  duhana.  (Bilo  je  zapravo  šest  vagona  duhana,  ali  evakuirana  su,  zbog  kratkoće  vremena,  samo  tri,  i  zbog  toga  će  i  biti  govora  samo  o  ta  tri  vagona  duhana).  Duhan  je  prekrasne  svijetložute  boje  i  nježnih  kao  paučina  tankih  vlakana,  poput  najvrsnijeg  trebinjca.  Kažu da je to bugarski duhan poslan nekoj zagrebačkoj tvornici na preradbu. Ne znam odakle  uvijek ti sasvim precizni i iscrpni podaci. Vjerojatno ih netko naprosto izmisli!  Taj bugarski, ili nebugarski, fini svjetložuti duhan tankih vlakana, kao niti paučine, prozvan je  »tri vagona«. (To ime ostat će mu do kraja rata), i nema i neće biti čovjeka koji je u to doba  bio  na  oslobođenom  području  Slavonije  ­bilo  u  partizanskim  jedinicama,  bilo  da  je  bio  terenski,  politički  ili  partijski  radnik,  bilo  obični  civil  ­  koji  se  do  smrti  neće  sjećati  »tri  vagona«.  (Ako  ne  vjerujete,  pokušajte  provjeriti).  A  tko  će  se  sjećati  velike  diverzije  Slavonske  divizije  na  željezničku  prugu  koja  je  izvršena  u  siječnju  tisuću  devetsto  četrdeset i  treće godine!? Svakako samo vrlo malo ljudi!  »Imaš 'tri vagona'?« pita borac borca.  »Imam«,  odgovara  upitani  i  pruža  mu  dozu  ili  duhan­kesu  punu  osušene  i  mirisave  biljke,  koja je svojim opojnim mirisavim dimom kadra čak i rat učiniti snošljivim.

Doduše, »tri vagona« su slab duhan, ne možeš ga se napušiti. Nema u njemu snage. Možda je  to  denikotinizirani  duhan,  »Ersatz«  (kao  i  mnogi  drugi  švapski  ratni  izumi),  ali  kakav  jest  da  jest,  svi  ga  ovdje  puše  i  u  pomanjkanju  boljeg  duhana  dobro  je  došao.  On  je  nepotrošljiv.  Čovjek  ne  bi  vjerovao  kakva  je  to  količina  ­  tri  vagona  duhana!  A  bolji  je  od  hrastova  lista,  stavlja i kojekakva drugog bilja koje smo dosad pušili; ipak je pravi duhan.  Naravno,  »'šenična«  ostaje  »'šenična«.  Ima,  naime  i  »'šeničnih«  cigareta  ili  »'šeničnog«  duhana. »'šenična« je prava cigareta iz trafike; »'šenični« duhan je pravi duhan iz trafike. Kao  što postoji 'šenični i ku'ruzni kruh, tako postoji i »'šenični« duhan za razliku od »tri vagona«.  Ku'ruzni  kruh  jede  se  svakoga  dana,  a  'šenični  samo  u  izvanrednim  prilikama.  Isto  tako  »tri  vagona«  puše  se  svakoga  dana,  a  »'šenični«  duhan,  ili  »'šenične«  cigarete,  kad  ih  se  slučajno  domogneš.  »Imaš 'senični'?« moli partizan partizana.  »Nemam. Ako 'oćeš 'tri vagona'.«  »To imam i sam.«  Tako je riješena kriza duhana na oslobođenom teritoriju Slavonije.

Napad na rodni grad  Sjedim u štabu 12. brigade, dok borba za Viroviticu traje. Noć je! Posvuda naokolo se puškara  .  .  .  Sjedim  i  pokušavam  maštati  o  djetinjstvu,  jer  Virovitica  je  moj  rodni  grad.  Maštanje  ne  uspijeva  osobito,  jer  sve  oko  mene  isuviše  je  realno  i  ne  mogu  se koncentrirati. Svakog časa  poneki  detalj  privuče  moju  pozornost.  Ali,  dužan  sam  najprije  objasniti  kako  to  da  gubim  vrijeme  u  štabu  Dvanaeste,  dok  se  vodi  borba  za oslobođenje mojega rodnog mjesta. Nije to  moja  krivnja.  Po  zapovijedi  višega  štaba  izdvojili  su  me  od  moje  jedinice  i  dodijelili  štabu  Dvanaeste,  kao  »čovjeka  iz  Virovitice«  koji  taj  teren  poznaje  kao  svoj  dlan.  Treba  da  im  poslužim  umjesto  specijalke.  (Sva  moja  uvjeravanja  da  ne  poznajem  ni  teren  oko  grada  ni  prilike  u  gradu  nisu  pomogla.  Naprosto  ne  vjeruju.  I  tako,  napad  na  rodno  mjesto  traje,  ja  sjedim  u  štabu  i  grijem  se,  a  moj  bataljon  i  moja  brigada  napadaju  sa  sjeverne  strane.  Sa  sjeverne  strane  je  kasarna,  a  nedaleko  od  kasarne  i  kuća  u  kojoj  sam  proveo  djetinjstvo.  Dakle, svakako je zanimljivije nego ovdje, a bio bih i korisniji, jer jedino tamo zaista donekle  poznajem teren).  Štab  Dvanaeste  smjestio  se  u  vlastelinskoj  kući  pustare  Branjevina,  u  virovitičkom  Antunovcu,  nedaleko  od  grada.  Nalazimo  se  u  gostinskoj  sobi  (Herrenzimmeru)  obitelji  M.  (vlasnika  pustare),  i  ta  se  gostinjska  soba,  koliko  se  mogu  sjetiti  sada poslije trinaest godina,  nije  mnogo  izmijenila.  Samo  su  dvije  znatnije  promjene  koje  odmah  padaju  u  oči:  na  zidu  je  golema  Hitlerova  slika,  a  na  podu  pokraj  kanabeta je škrinja puščane municije i jedan sasvim  nov vojnički karabin.  Vlasnici  pustare  Branjevina,  obitelj  M.,  bili  su  u  doba  mojega  djetinjstva,  dok  smo  živjeli  u  Virovitici,  naši  dobri  poznanici.  Posjećivali  smo  se.  Vlasnik  pustare  W.  M.  često  mi  je  pokazivao  staje  i  obore  na  pustari  i  ja  sam  se  divio  čistokrvnim  ždrijepcima  i  kobilama,  bikovima  i  kravama.  Neću  pogriješiti  ako  ustvrdim  da  mi  je  baš  iz  toga  doba  negdje  u  zamagljenoj  svijesti  ostala  potisnuta  čežnja  za  životom  na  pustari.  Široki  i  prostrani  travnati  ispusti  prema  Dravi,  osamljene  crvotočne  đerme  na  kojima  »biroši«  napajaju  stoku,  i  brojna  jata  bijelih  pitomih  gusaka,  koje  ponekad  uzlijeću  visoko  i  kruže  iznad  pašnjaka  kao  da  se  žele  pridružiti  svojim  divljim  sestrama.  To  je ta potisnuta čežnja . . . Sada je W. M. nekakav  nacistički  funkcionar  u  gradu,  Gruppenfuhrer  ili  tako  nešto.  On  je,  naime,  Nijemac  (virovitički  Švabo)  te  je  pripadnik  njemačke  nacionalne  skupine  (Volksdeutscher)  i  član  Kulturbunda i sve ono što neizbježno iz toga slijedi. A ja sam partizan i napadam Viroviticu i  kad bi mi slučajno dopao šaka taj Gruppenfuhrer, gadno bi se proveo. Ali mi nije dopao šaka.  Pobjegao  je  pred  nama.  Ostala  je  samo  škrinja  municije  i  novi  karabin.  I  golema  Hitlerova  slika na zidu.  A kad bih ja njemu dopao šaka?  Razmišljam  što  bi  sa  mnom  bilo  da  se  kao  dvanaestogodišnji  dječak  nisam  zajedno  s  roditeljima preselio iz Virovitice u Zagreb. Da li bih sada bio partizan? Ne vrijedi nagađati.  Moj pratilac Tomo pozove me u vlastelinsku smočnicu:  »Gledaj, druže komesaru, kak' ovi Švabe, vrak im mater njihovu, spremaju krumpire!«  Pokazao mi je nekoliko redova velikih staklenki punih velikih, bijelih, okruglih plodova.  »Odmah napuni ranac tim krumpirom«, zapovjedim mu.

Otvorili smo jednu staklenku i kušali kakvi su švapski »krumpiri«.  Tomo  se  čudio.  On  je  seljački  momčić  iz  Šimljanice  u  Moslavini,  a  u  Šimljanici  nitko  ne  sprema kompot od bresaka.  Krenuli  smo  u  grad,  Tomo  i  ja  posve  sami.  Počela  je  kiša.  Na  klinčanici  u  hodniku  visio  je  kišni ogrtač mog bivšeg znanca W. M­a, Gruppenfuhrera. Obukao sam ga bez grižnje savjesti.  W. M. je rastom niži od mene i ogrtač mi dopire samo do koljena. Ali, za nuždu, poslužit će.  U  gradu  je  vladalo  čudno  stanje.  Naše napadačke kolone ušle su u mjesto, sve do središta, a  nisu naišle ni na kakav veći otpor. Jedino se 17. brigada kod kasarne oštro tukla. S one strane  dopirala  je  snažna  paljba.  Ostale  jedinice  su  se  prilično  neorganizirano  vukle  ulicama  grada  i  pucale na pojedine objekte koje je neprijatelj još uvijek držao. Činilo se da će Virovitica pasti  za koji sat.  U  središtu  grada  je  perivoj.  Na  brežuljku  usred  perivoja  stari  je  dvorac  grofa  Pejačevića  (zapravo  još  turski  dvorac).  Čini  se  da  se  u  tom  dvorcu  koncentrirao  neprijatelj.  Naokolo  se  puškaralo,  bez  rezultata.  Do  toga  perivoja  stigli  smo  Tomo  i  ja.  Moglo  se  sasvim  slobodno  kretati ulicama. Samo neke prostore, koji su bili više otkriveni, trebalo je pretrčati u pognutom  stavu.  Tomo  i  ja  imali  smo  plan;  tražili  smo  cigarete,  i  to  »'šenične«.  U  jednoj  kući  blizu  perivoja postoji dućan. »Nekad je to bio B­ov dućan«, pomislim. Sada je firma glasila na T­a .  .  .  »Aha,  B.  je  Židov,  a  T.  je  ustaša«,  sjetim  se  (toliko  poznajem  prilike  u  svojem  rodnom  gradu). »Prema tome, B­a su otjerali u logor i ubili, a T, je prisvojio njegov dućan.« Dućan je  bio  zatvoren  i  nas  dvojica  uđemo  u  kuću  i  zalupamo  na  vrata  .  .  .  Kada  vojnici  za  vrijeme  borbe, osobito noću, lupaju na nečija vrata, obično im odmah ne otvaraju. U takvim prilikama  pristojni građani leže pod podrumskim prozorima, u mrtvim uglovima, potrbuške, a prozori su  ispunjeni jastucima i perinama, koje metak teško probija. Nama također nisu odmah otvorili .  . . »Daj bombu!« poviče Tomo. »Daj bombu!« to je magična formula koja otvara svaka vrata,  i danju i noću.  Magična formula pokazala se i ovaj put djelotvornom. Vrata su se odmah otvorila, a na njima  se  ukazala  prilika  čovjeka  u  donjem  rublju.  Bio  je  vrlo  prestrašen.  Mucao  je  i  pleo  ruskim  naglaskom  da  vlasnik  trgovine  ne  stanuje  u  ovoj  kući,  da  je  ovdje  samo  dućan  i  da  se  u  dućanu ne prodaju cigarete.  »Vi ste Rus?« upitam ga najpitomijim glasom.  »Da, Rus«, odgovori čovjek u donjem rublju i problijedi. Lice mu je postalo blijedo kao zid.  »Ne  bojte  se!«  utješim  ga.  »Vrangelovce  zasad  još  ne  ubijamo.  To  ne  bi  bilo  na  liniji  Narodnooslobodilačke fronte.«  Interesantno kako ti ljudi slabo poznaju liniju!  Ni  Tomo ni ja ne shvaćamo zašto se tako uplašio. Obojica smo uvjereni da djelujemo sasvim  miroljubivo.  Doduše,  Tomo  drži  u  rukama  otkočeni  šmajser,  a  ja  veliki  pištolj  i  bateriju  koja  svijetli čovjeku u lice, ali rat je i ne možeš drukčije dok traje borba.

Uputio  nas  je  u  obližnju  kuću.  »Tamo  je  dućan,  a  prodaju  se  i  cigarete«,  objasnio  nam  je.  Tomo  i  ja  upadnemo  kroz  dvorište  u  neku  kuhinju  punu  žena.  Neke  od  njih  sam  poznavao.  Kad  čovjek  očekuje  poznata  lica,  lako  prepoznaje  nekadašnje  znance.  Ali  sam  obično  ostaje  neprepoznat,  jer  nitko  od  domaćih  i  ne  pomišlja  na  njega.  Tako  se  dogodilo  i  meni.  Jedna  žena, i to baš ona koju sam najbolje poznavao (Lila Harger), stala je preda me i sva u suzama  zdvojno  kršila  ruke.  »Nemojte  me  ubiti,  imam  muža  i  dijete«,  molila  je.  »Neću,  ako  mi  donesete kutiju cigareta, svejedno kakvih«, obećao sam.  Odmah  se  preda  mnom  stvorila  velika  kutija  s  pet  stotina  komada  cigareta  »Ljubuški«.  Izvadim  novčarku  i  platim  velikom  novčanicom u kunama. Cigarete stoje mnogo manje. »Ne  trebate vraćati ostatak«, izjavim galantno, »ima u virovitičkoj štedionici dosta papira.« Doista,  ustaški novac za nas ne predstavlja problem.  Pozdravili smo i otišli. Prije odlaska pozvao sam prestrašenu ženu i šapnuo joj u uho tko sam.  Mora  da  joj  je  sada  neugodno  što  me  molila  da  joj  poštedim  život  jer  da  ima  muža  i  dijete.  Kao djeca zajedno smo se igrali . . . Ipak je zanimljivo ratovati u rodnom gradu!  Vratio sam se u štab Dvanaeste. Napad slabo napreduje.  Povlačimo  se.  Svanulo  je  i  sve  naše  kolone  odstupaju.  Iz  grada  se  čuje  žestoka  vatra,  neugodno žestoka vatra neprijatelja koji nastupa. Vijesti su vrlo loše, tragične.  Bataljon koji je imao zadaću prekinuti željezničku prugu propustio je to učiniti. U grad su ušli  oklopni  vlakovi  i  doveli  pojačanje.  Jedna  četa  Prvog  bataljona  Šesnaeste  (to  je  naš  Prvi  kalnički  bataljon)  zatečena  je  na  nekoj  livadi  uz  prugu.  Izginulo  je  šezdeset  boraca,  sve  kalničkih  proletera,  i  s  njima  komandant  bataljona  Stojan  Komljenović­Čoka  (narodni  heroj),  proslavljeni banijski proleter, poznati kalnički borac i jedan od naših najvećih junaka.  U  mojem  rodnom  gradu  ustaše  su  slavili  slavlje.  Masakrirali  su  mrtvu  četu  Kalničana  iz  16.  brigade.  Tome  su  nazočni  bili  i  građani,  masovno;  neki  silom,  a  neki  i  po  vlastitoj  volji.  Raspolažemo točnim podacima.  Zijad,  komandant  bataljona  koji  nije  izvršio  zadaću  te  propustio  prekinuti  željezničku  prugu,  izveden je pred ratni sud, osuđen na smrt i strijeljan. Kriv je za smrt šezdesetorice boraca 16.  brigade  i  za  smrt  komandanta  bataljona  Stojana  Komljenovića­Čoke.  Kriv  je  što  napad  na  Viroviticu nije uspio.  Trebalo  bi  da  prokunem  svoj  rodni  grad.  To  je  najveći  poraz  koji  su  ikada  dosad  doživjele  naše jedinice u ovim krajevima. Ali neću, rat traje, i to nije posljednji napad na Viroviticu.  Moja  brigada  je  izvršila  svoj  dio  zadaće.  Na  juriš  je  zauzela  kasarnu.  Zaplijenila  je  mnogo  oružja  i  druge  ratne  spreme.  Dovela  je  i  dosta  zarobljenika.  Istakao  se  Drugi  bataljon  (Kalnički) pod Jokinim zapovjedništvom. To je moj bataljon . . . Ali ja nisam bio s njima.  A kako je lako Virovitica mogla pasti!

Drug iz djetinjstva  Kolona se vuče blatnim putem. Naši su marševi dugi i naporni. Zajedno s nama gaća po blatu  i  moj  drug  iz  djetinjstva  Š  Zarobljen  je  u  Voćinu  kao  domobran,  i  sad  treba  da  postane  partizan.  Sve  više  zarobljenih  domobrana  postaju  partizani.  Š  je  čovjek  školovan,  pa  iako  nikada, koliko mi je poznato, nije simpatizirao s revolucionarnim pokretom, nije isključeno da  će  se  u  sadašnjoj  situaciji  izmijeniti  i  postati  pravi  partizan  i  revolucionar.  Mnogi  su  tako  postali partizani i revolucionari, baš zbog novostvorene situacije u kojoj su se našli. Zasad Š.  još  nema  oružja,  takvo  povjerenje  bilo  bi  preuranjeno,  nego  nosi  novi  novcati  pisaći  stroj  štaba  bataljona.  U  svakoj  vojsci,  pa  i  u  partizanskoj,  uvijek  se  pišu  izvještaji  i  stroj  je  vrlo  potreban.  Iza svojega druga iz djetinjstva, ili pored njega ­ već kako teren dopušta ­ gacam ja. Poznanik  mi je, a kao politkomesaru i dužnost mi je da se brinem za njegov moral. I tako sam ga »uzeo  u zadatak« . . .  Razgovaramo  o  Narodnooslobodilačkoj  borbi.  Trudim  se  da  ga  ne  mučim  parolama,  i  uopće  da  iziđem  iz  klišeja,  jer  Š.  je,  kao  što  sam  napomenuo,  čovjek  školovan  i  jamačno  ne  bi  bilo  dobro  kada  bih  s  njim  razgovarao  kao  s  običnim  zarobljenim  domobranom.  Mi  raspravljamo  ...  Š.  uglavnom  sluša,  kao  što  je  i  red,  i  kad  god  nabacim  neko  pitanje  iz  naše  politike,  on  povlađuje. Slaže se sa mnom. I tako je naša rasprava šepava, nikako da se razvije u prepirku.  A  moje  je  mišljenje  da  je  potrebno  baš  neslaganje  i  prepirka  ...  A  možda je ovako bolje! Što  da mi proturječi ako se uistinu slaže! Samo, nevolja je u tome što zarobljeni domobran smatra  da mu i ne preostaje drugo nego da se slaže sa svim u što ga uvjeravaju oni koji su ga zarobili.  Ne bi se moglo reći da je takvo shvaćanje nerazumljivo. »De, pokušaj ne složiti se!« misli on  u  svojoj  domobranskoj  glavi  .  .  .  Š.  očito  ne  gleda  u  meni  druga  iz  djetinjstva  i  poznanika,  nego jednog od onih koji su ga zarobili, i po svojoj prilici rezonira ovako: »Da sam bar obični  domobran  (zagorski,  prigorski  ili  slavonski)  i  da  sam  bar  seljak,  a  ne  školovan  čovjek.  Onda  bih  mogao  reći:  Pustite  me  doma  na  grunt.  Ako  me  opet  mobiliziraju,  donijet  ću  vam  još  jednu pušku.« Kao školovan čovjek to ne može zahtijevati. Od njega se očekuje da raspravlja  o  ciljevima  Narodnooslobodilačkog  pokreta  i  o  njihovoj  pravednosti  i  opravdanosti.  Ako  raspravlja  o  tome,  mora  se  u  vlastitu  interesu  i  izjasniti  njima  u  prilog,  a  kad  se  izjasni,  logično je da ostane u partizanima i bori se za njihovu provedbu. Pogotovo kad je zarobljen u  Voćinu, gdje su se krvavo tukli punih šest dana i samo za dlaku izmakli da svi skupa ne budu  postrijeljani.  Baš  me  zanima  hoće  li  Š.  ostati  kod  nas  ili  će  prvom  prilikom  odmagliti.  Događa  se  da  zarobljeni domobrani, kad ih uvrste među partizane, odmagle čim se pruži povoljna prilika.  Mom  znancu  Š­u  ubrzo  će  se  pružiti  povoljna  prilika.  Noć  je,  a mi se približavamo Pakracu.  Može se sakriti iza grma, i kad naša kolona prođe, jednostavno otići u grad. Ipak, ne vjerujem  da  će  uteći!  Nije  valjda  lud,  sada  je  tisuću  devetsto  četrdeset  i  treća,  Nijemci  su  doživjeli  strašan poraz kod Staljingrada i tko još vjeruje u konačnu pobjedu fašista!? ... Neće uteći!  Spremamo  napad  na  Pakrac.  Sve  jedinice  su  već  dobile  zadatke.  Imam  zapovijed  u  džepu.  Napadamo  noćas.  Naš  bataljon  ima  zadaću  prodrijeti  u  grad  iz  smjera  sela  Prekopakre  i  zauzeti tri utvrđena objekta. To su: Pikova zgrada, hotel »Pakrac« i učiteljska škola. (Zlobno  primjećujem  da  mi  je,  kao  propalom  đaku  učiteljske  škole,  osobito  drago  što  napokon  imam  priliku s oružjem u ruci napasti i likvidirati zgradu ustanove mrskog imena). Sve naše jedinice

izvršile su koncentraciju i nalaze se u selima oko grada. Čim padne prvi mrak, krećemo. Moj  drug  iz  djetinjstva,  bivši  domobran  i  sadašnji  polupartizan  Š.,  još  uvijek  nosi  pisaći  stroj.  Držimo ga na oku.  Bataljon se smjestio u Donjem Čagliću; to je samo tri kilometra daleko od Pakraca. Pakračke  straže pomalo puškaraju. Osjetili su nas.  Počelo  je  oko  podne.  Izišli  su  iz  grada  i  napali  nas,  ne  samo  naš  bataljon  u  Donjem  Čagliću  nego  i  sve  ostale  naše  snage,  u  svim  smjerovima.  Bit  će  da  imaju  inteligentnog  zapovjednika  koji je umio ocijeniti da je bolje napasti nego čekati da budeš napadnut.  To nismo očekivali pa je nastala prilična zbrka. Morali smo se povući. Sada sjedimo u šumi i  pokušavamo  uhvatiti  vezu  sa  štabom  brigade  ili  Štabom  divizije,  ali  ne  uspijevamo.  Potpuno  smo  dezorganizirani.  Joka  i  ja  raspravljamo  o  tome  da  li  da  napadnemo.  Znamo  da  sve  jedinice neće krenuti, jer su nakon ispada neprijatelja iz Pakraca pokidane veze i nitko ne zna  što drugi misle i rade i uopće u kakvoj su situaciji. Ali činjenica je pak da svoju zadaću znamo  i da smo dužni izvršiti je bez obzira na druge. Takva je i naša odluka. Mi krećemo, što bilo da  bilo!  I tako nastavljamo gaziti blato u koloni po jedan putem prema selu Prekopakri.  Lupamo na vrata seoske škole. Zgrada je zidana, Čvrsta, dobra za Štab i ambulantu. Moramo  imati  ambulantu,  bit će ranjenih. Lupa ne koristi, po običaju. Potrebna je »magična formula«,  koja  uvijek  otvara  sva  vrata  danju  i  noću.  »Bacaj  bombu!«  dere  se  moj  Tomo.  Otvorila  je  učiteljica,  zagrnuta  u  kućnu  haljinu  i  bosa.  Stajala  je  na  betonu  i  cvokotala  od  zime  i  straha.  Joka  je  velik  kavalir.  »Obujte  papuče,  prehladit  ćete  se«!  savjetovao  joj  je  brižno.  Odmah  se  prestala bojati. Ta bosonoga žena je učiteljica, naša simpatizerka i suradnica. Ali i suradnici se  prestraše kad im noću lupaju na vrata, a cijeli dan se posvuda naokolo pucalo. Nikad se ne zna  tko lupa na vrata i kakve su mu namjere.  Bataljon  je  u  naletu  pregazio  bodljikavu  žicu,  upao  u  rovove  i  likvidirao  ih.  Sva  tri  utvrđena  objekta također su osvojena na juriš. Sad se šepirim u zgradi učiteljske škole, odakle partizani  evakuiraju  nove  domobranske  odore  i  mnogo  pari  posve  novih  cokula  .  .  .  Učiteljska  škola.  Ako je nisam mogao svladati znanjem, barem sam je svladao oružjem u ruci. I to je nešto!  Imamo  osam  ranjenih  i  tri  mrtva  druga.  Učiteljica  je  rijetko  dobra  i  požrtvovna  bolničarka.  Ispire  im  rane  i  previja  ih,  ništa  joj  nije  teško.  Radi  vješto,  brižno,  pažljivo  i  brzo.  Ostat  će  ranjenicima Drugog bataljona 17. brigade u najboljoj uspomeni. Moramo joj biti zahvalni!  Povukli smo se. Iz Pakraca, ali sasvim s druge strane grada, čuje se paljba. To napadaju neki  dijelovi 12. brigade. Ostalih jedinica nema. Već sviće.  Cokule  i  odore  poslali  smo u pozadinu, u pratnji jedne desetine. Putem su sreli neprijateljsku  kolonu  i  tako  je  dragocjeni  plijen  propao.  Desetina  se  vratila  i  sad  svi  kunemo  što  odore  i  cokule nismo odmah razdijelili borcima. Držiš se reda, a ispada loše!  Kolona prelazi cestu. U času kad je pola kolone bilo s jedne, a pola s druge strane ceste, naišli  su  tenkovi.  Pucnjava  ...  i  ništa.  Tenkovi  su  prošli  i  kolona  se  opet spojila. Čak se nijedan od  četrdeset zarobljenih zdrugovaca nije izgubio. Svi su na broju.

Samo bivši domobran Š. je nestao. Ne zna se točno kada, ali nestao je. Neki kažu da ga već od  jučerašnje  trke  u  Donjem  Čagliću  nitko  nije  vidio  u  bataljonu.  Sobom  je  ponio  i  pisaći  stroj.  Štapska  pisarica  Dara  psuje,  jer  će  sada  morati  pisati  rukom.  Neće  dugo.  Zaplijenit  ćemo  mi  njoj  drugi,  još  bolji  i  ljepši  pisaći  stroj!  Sad  moj  znanac  i  drug  iz  djetinjstva  S.  negdje  u  pakračkom  zapovjedništvu  iznosi  podatke  o  nama.  Vjerojatno  je  mnogo  toga  zapazio  i  ocijenio,  jer  je  školovan  čovjek.  Ako  ga  uhvatim  poslije  oslobođenja,  a  uhvatit  ću  ga,  jer  će  zacijelo  ostati  živ  i  zdrav,  neće  se  dobro  provesti.  Samo  ako  ja  ostanem  živ!  Treba  bolje  provjeravati čak i drugove iz djetinjstva!  (Š.    živi  još  i  danas  sretnim  i  spokojnim  životom  u  Virovitici,  mojem  i  svojem  rodnome  mjestu.  Otkrio  sam  ga  odmah  poslije  oslobođenja.  Kaže  da  se  onom  zgodom,  kada  nas  je  neprijatelj iznenada napao u Donjem Čagliću, izgubio. Uhvatili su ga i odveli u Pakrac. Pisaći  stroj su mu oduzeli, a njega optužili. Imao je grdne muke da se izvuče! Kako mu narodni sud  nije  mogao  dokazati  protivno,  ni  ja  se  nisam  kapricirao,  i  danas,  poslije  sedamnaest  godina,  sve  je  palo  u  zaborav.  Inače,  Š.  je  u  našemu  rodnom  mjestu  poznat  kao  čovjek  koji  je  za  vrijeme rata prošao sito i rešeto).

Borba kod Kajgane  »Oko  11  sati  izbila  je  u  Kajganu  III.  neprijateljska  grupa  i  žestoko  napala  dijelove  Drugog  bataljona 17. brigade u tom rajonu. To je bila I. bojna IV. Gorskog zdruga, podržana s pet­šest  tenkova i jednim divizionom artiljerije. Ova bojna krenula je u 03,00 iz Ivanova sela, pravcem  Grubišno  Polje­Veliki  Zdenci­Klokočevac­Kajgana.  Njeni  napadi  bili  su  vrlo  žestoki  i  česti,  no još su žešći bili protunapadi dijelova Drugog bataljona 17. brigade. Selo Kajgana prelazilo  je  u  toku  23.  februara  nekoliko  puta  iz  ruke  u  ruku.  Hrabri  borci  17.  brigade  odbijali  su  puškomitraljezima  i  ručnim  bombama  neprijateljske  tenkove  i  pješadiju,  a  kad  im  je  nestalo  municije,  jurnuli  su  na  neprijatelja  kundacima  i  bajunetama  i  izbacili  ga  definitivno  iz  sela.  (Vidi  knjigu  admirala  M.  Jerkovića:  »Borbe  u  Slavoniji  za  vrijeme  IV.  i  V.  neprijateljske  ofenzive«. M. J. bio je u to doba zamjenik komandanta I. slavonske divizije).  Imao sam čast da zajedno s dijelovima Drugog bataljona 17. brigade sudjelujem u borbi protiv  nadmoćnih  neprijateljskih  snaga  kod  sela  Kajgane,  na  prilazima  Garešnici.  Pokušat  ću opisati  kako  je  ta  borba  izgledala  izbliza, gledana okom čovjeka koji je bio u središtu zbivanja i koji  je snosio najveći dio odgovornosti za njezin ishod.  To  je  priča  o  junačkom  držanju  pedesetorice  boraca  i  njihova  komandira,  i  o  junačkom  držanju zamjenika komandanta bataljona . . .  Dvanaesta  je  napala  Garešnicu.  Šesnaesta  i  Sedamnaesta  osiguravale  su  napad.  Postoji  nekakav  sporedni  seoski  put  koji  preko  Tomašice  i  Kajgane  vodi  u  Garešnicu.  Nitko  nije  pretpostavljao  da  će  neprijatelj  iz  daruvarskog  smjera  krenuti  tim  putem.  Ipak,  za  svaku  sigurnost  i  eventualnost,  upućena  je  na  taj  smjer  Svrabina  četa.  Sve  ostale  snage  17.  brigade  raspoređene  su  na  važnije  položaje,  ili  su  ih  ostavili  u  brigadnoj  rezervi.  Svrabina  četa  se  u  posljednje  vrijeme  najviše tukla i bio joj je potreban odmor. Tako su zaključili u Štabu i zato  su je poslali na taj sporedni smjer, gdje vjerojatno neće biti borbe.  Napad na Garešnicu počeo je noću, a odmah ujutro začula se žestoka vatra lijevo od položaja  Svrabine  čete,  na  glavnoj  cesti.  Taj  položaj  zaposjela  je  glavnina  brigade.  Tukli  su mitraljezi,  bacači  i  topovi,  a  na  cesti  su  brujali  kamioni  i  tenkovi.  Položaj  je  počeo  nadlijetati  i  avion­  izviđač, za njim obično dolaze bombarderi.  Borba  na  položaju  glavnih  snaga  brigade  trajala  je  još  sat,  dva.  Onda  je  počela  jenjavati i do  uskoro je sasvim utihnula. Do našeg položaja probio se kurir štaba brigade. Predao je poruku  štaba da neprijatelju nije uspio pokušaj probiti našu liniju kako bi prodro u Garešnicu.  Povukao  se  s  priličnim  gubicima  u  mrtvima  i ranjenima. Naše jedinice također imaju mrtvih i  ranjenih;  okršaj  je  bio  kratak,  ali  ogorčen  i  žestok.  Poslije  borbe  nekoliko  je  »Dorniera«  počelo bombardirati položaje na glavnoj cesti.  Sat prije podneva počelo je puškaranje na našem položaju. Neprijateljska kolona, odbijena na  smjeru  glavnih  snaga  brigade,  sada  se  pokušavala  probiti  prema  Garešnici  sporednim  putem  preko  Tomašice  i  Kajgane.  Svrabinoj  četi  očito  nije  bilo  suđeno  da  se  odmara,  a nije joj bilo  suđeno  ni  da  u  ovako  velikoj  operaciji  ima  sporednu  ulogu.  Neprijatelj  se  poslije  prve  vatre  razvio  u  streljački  lanac,  opet  su  grunuli  topovi  i  bacači,  zrak  su  zaparali  mitraljeski  rafali  i  počela  je  repriza  jutrošnjeg  okršaja  s  glavne  ceste.  Samo,  glavnu  cestu  držale  su  jake  partizanske snage, a ovdje se našlo tek pedeset boraca Svrabine čete.

Borba  se  vodila  između  seoskih  kuća,  na  sasvim  maloj  udaljenosti.  Zdrugovi  su  nastupali  zaštićeni jakom vatrom, a Svrabina pedesetorica povlačila se, pod borbom, prepuštajući stopu  po stopu branjenog prostora.  Odmah sam poslao kurira u Štab brigade i zatražio pomoć. Odgovoreno mi je da shvaćaju svu  težinu  naše  situacije,  ali  pomoć  ne  mogu  poslati  jer  nemaju  raspoloživih  snaga;  no  položaj  moramo  po  svaku  cijenu  održati  da  neprijatelj  ne  prodre  u  Garešnicu,  u  kojoj  Dvanaesta  još  uvijek  vodi  borbu.  Ipak,  pokušat  će  nam  poslati  kao  pojačanje  jednu  četu  Moslavačkog  partizanskog odreda.  Pomoć  nije  stigla,  a  borba  u  Kajgani  postajala  je  sve  dramatičnija.  Četa  je  imala  malo  municije  već  na  početku  borbe,  a  sada,  poslije nekoliko sati žestoke paljbe, ostalo je svakom  strijelcu još samo desetak, a svakom puškomitraljescu do pedesetak metaka. Gubici su bili sve  veći. Neprijateljski bacači tukli su gusto i uništavali naša čvorišta obrane. Borce je postepeno  zahvaćala panika.  Četa Moslavačkog partizanskog odreda ipak je stigla; to zapravo nije četa nego četrdeset loše  naoružanih  boraca.  Poslali  smo  ih  smjesta  na  položaj,  ali  bez  vidnijeg rezultata. Neprijatelj je  žestoko  napadao  frontalno,  a  istodobno  je  nastupao  bočno  nastojeći  nas  opkoliti.  Već  nas  je  tukla  snažna  bočna  vatra,  tako  da  smo  opet  bili  prisiljeni  odstupati.  Do  Garešnice  više  nije  bilo daleko.  Svrabo je bio svuda. Tukao je iz puške i iz puškomitraljeza. Obilazio je sve svoje borce. Više  ih  nije  bilo  mnogo.  Od  pedesetorice  ostalo  ih  je  trideset.  Dvadeset  ljudi  iznijeli  su  četni  bolničari,  što  mrtvih  što  ranjenih.  Svrabo  je  sokolio  borce,  a  Nikola  Sužnjević  sokolio  je  Svrabu. Ali svi, i borci i Svrabo i Sužnjević, znali su da se taj položaj ne može održati.  Pedeset  metara  iza  bojnog  položaja,  pred  nekom  seoskom  kućom,  postavili  smo  štab.  Sjedio  sam tamo s nekoliko drugova, partijskih radnika iz Moslavine, i slao kurire na sve strane ne bi  li  nam  tko  poslao  pojačanje.  Kuriri  su  odlazili,  ali  se  nisu  vratili.  Štab  brigade  poručio  je  da  moramo izdržati. Otišao sam na položaj i rekao Svrabi i Nikoli da moramo izdržati. Znali su,  kao  što  sam  i  sam  znao,  da  moramo  izdržati.  Ali  bilo  je  jasno  da  je  to  nemoguće.  Pojedini  borci  već  su  počeli  izmicati  s  položaja.  Vraćali  smo  ih  nazad  da  potroše  još  jedini  preostali  metak. U puškomitraljezima moglo se naći još po pet­šest metaka.  Onda  je  i  Svrabo izgubio živce. »Pohvatat će nas žive!« rekao je s očajničkim izražajem lica.  »Ne možemo se tući bez municije!«  Što da mu odgovorim! »Kundacima«, rekao sam, tek toliko da nešto kažem.  »Da pokušamo jurišati?« predložim.  »Možemo«, složio se Svrabo.  Borci su opalili plotun, zaurlali i poletjeli naprijed.  Dogodilo  se  čudo.  Streljački  stroj  zdrugovaca  se  pokolebao,  zadrhtao  i  rasuo  se.  Trideset  preostalih  boraca  Svrabine  čete,  na  čelu  sa  Svrabom,  gonili  su  ih  i  hvatali  žive  na  cijeloj  dužini  puta  do  crkve  u  susjednom  selu  gdje  su  im  bili  utvrđeni  položaji  .  .  .  Trideset  boraca  bez  municije  gonilo  je  bojnu  gorskog  zdruga,  koja  je  brojila  najmanje  šest  stotina  vojnika  i

koja  je  bila  pojačana  jednim  artiljerijskim  divizionom.  Zdrugovci  su  bacali  oružje  i  municiju  da bi mogli brže bježati.  Nikola  Sužnjević  i  ja  također  smo  pošli  za  njima.  Ali  prešli  smo  samo  stotinjak  metara  i  zastali.  On  se  smijao  i  ja  sam  se  smijao.  I  nikad  u  životu  nismo  bili  sretniji  .  .  .  Spuštao  se  sumrak,  a  umorni  borci  vraćali  su  se  u  malim  skupinama  s  trijumfalnim  izražajem  lica.  Zarobljenike nisu doveli.  Vratio se i Svrabo.  »Vidiš da se može i kundacima«, rekao sam mu.  »Može se«, odgovori on, »ako je komandir čete ludi Svrabo.«  Svrabo, naime, nikada nije zadovoljan.  Primili  smo  čestitke  iz štaba brigade i štaba divizije. Štab divizije izdao je zapovijed koja ima  da se pročita pred strojem svih jedinica 1. slavonske divizije. U zapovijedi se pohvaljuje Prva  četa  2.  bataljona  17.  brigade  za  herojsko  držanje  u  borbi  protiv  nadmoćnih  neprijateljskih  snaga kod Tomašice i Kajgane.  Drapšin nas je naučio da se bojni položaj ne smije napustiti bez naredbe ni u kakvim uvjetima  i ni po koju cijenu.

Nevažan događaj  Ima u partizanskom životu događaja koje možda ne vrijedi ni spominjati a kamoli zapisivati u  bilježnicu.  Događaju  se  danomice  i  sami  po  sebi  nisu  ni  značajni  ni  odviše  zanimljivi.  Ipak,  neki  ljudi  tvrde da se veliki i važni događaji sastoje od mnogo sitnih i sporednih događaja. U  svakom  slučaju  treba  ustanoviti  što  se  događa  našim  jedinicama  u  intervalima  između jedne i  druge  značajnije  oružane  akcije.  Treba  to  ustanoviti  kako  bi  se  bolje  upoznalo  partizane  i  partizanski  način  ratovanja.  U  ratu  uopće,  a  pogotovo  u  partizanskom  ratu,  događa  se  da  neprijatelj  učini  nešto  nepredviđeno  i  poremeti  određeni  plan.  Osim  toga,  planovi  komandanata i viših štabova nisu baš uvijek savršeni, katkada su i loši. (U intimnom dnevniku  čovjek sebi dopusti ovakve slobodne i nevojničke konstatacije!).  Nije  bilo  po  planu  štaba divizije da ih iznenadi neprijatelj. Upali su im u selo i rastjerali ih na  sve  strane.  Nema  goreg  nego  kad  je  iznenađen  štab,  pogotovo  viši  štab.  U  takvim,  na  sreću  vrlo rijetkim slučajevima, nastaje potpuna zbrka i dezorganizacija i nijedna jedinica ne zna što  da radi i kamo da krene. Veze su, dakle, prekinute, a naša brigada sjedi u tri moslavačka sela i  čeka  naredbu za pokret. Naredbe za pokret nema jer nema štaba ni štapskih kurira i nitko ne  zna gdje su. Zna se jedino to da se u selu Popovcu, u kojem se smjestio štab, malo prije oštro  pucalo, a puca se i posvuda naokolo, pa i oko naših sela.  Uvečer se smirilo, ali veze još uvijek nisu uspostavljene i još se uvijek ništa ne zna. Nagađa se  doduše,  a  kad  partizani  nagađaju  što  se  dogodilo,  onda  su  takva  nagađanja  obično  točna.  Partizan  ima  uho  izvježbano  da  ocijeni  karakter  vatre,  kao  što  muzikalan  i  glazbeno  naobražen čovjek umije ocijeniti kako svira koji instrument u orkestru. Zato mi po jučerašnjoj  vatri u Popovcu sasvim dobro znamo da je štab divizije iznenađen i da se sada skupljaju, ali se  još nisu skupili. Jer da su se skupili, mi bismo dobili naredbu za pokret.  Ako  tijekom  noći  ne  stigne  nikakva  naredba  za  pokret  i  ako  nas  dan  zatekne  u  ovim  selima  gdje  se  nalazimo,  neće  biti dobro. Neprijatelj je posvuda oko nas, opkoljeni smo. Noću ne bi  bilo  teško  probiti  se  iz  obruča. Partizanska kolona umije se kretati nečujno poput duhova i u  stanju  je  provući  se  između  gustog  neprijateljskog  rasporeda.  Kako  će  biti,  budemo  li  prisiljeni  probijati  se  danju,  veliko  je  pitanje.  Uvijek  imamo  malo  municije,  a  i  teren nam nije  najpoznatiji.  Noć  je,  ali  nitko  ne  spava.  Osluškujemo  kao zečevi, jer mogu nas napasti i prije  dana.  Pred zoru stigne u naše selo Jerković. On je junačina i sam se do nas probio kroz neprijateljski  raspored.  Naša  nagađanja  bila  su  ispravna.  Štab  divizije  sređivao  se  sve  do  sada.  On  će  se  probijati s našom brigadom. Ostali drugovi iz štaba probijat će se s Dvanaestom i Šesnaestom,  drugim smjerom. Svima nam je cilj Bil­gora, onda grebenom Bilogore do Vranoga Kamena, i  kući,  na  oslobođeni  teritorij  Slavonije.  Ovdje  u  Moslavini  neprijatelj  donekle  i  tolerira  kakav  partizanski  odred.  Ali  divizija,  to  mu  je  već  previše.  Odmah  reagira  koncentracijom  svojih  snaga i protuofenzivom.  Dan  nas  je  zatekao  u  Trnovitičkim  vinogradima.  Naš  bataljon  je  na  čelu  kolone  koja  se  probija. Tu je došlo do glavnog sukoba s neprijateljem . . . Nije bilo teško. Uspjelo nam je da  ih  odmah  u  naletu  razbijemo  i  prođemo  svojim  putem.  Srećom  smo  naišli  na  nekakvu  domobraniju . . . Ali municije je sve manje, a Vrani Kamen je još vrlo daleko.  Neki  pjesnički  nastrojeni  partizani,  koji  su  se  zaželjeli  slavonskih  šuma  i  planina,  propjevali  su:

»Ah da mi je, pa da stanem,  na slobodni Vrani Kamen!«  To su stihovi sročeni u narodnom duhu . . .  Približavamo  se  cesti  Grđevac—Bjelovar.  Cesti  se  uvijek  prilazi  oprezno,  jer  nikad  se  ne  može  znati  kakvo  te  iznenađenje  čeka.  Partizani  mrze  ceste  i  željezničke  pruge.  Što  manje  cesta i pruga, to bolje za nas.  »Auto . . . osobni«, pronosi se kolonom, od borca do borca. »Tišina!« . . .  Zasjeda  je  postrojena,  automobil  je  zaustavljen;  nekakav  mali  zeleni  automobil.  Putnici  su  obični  građani,  za  nas  nimalo  interesantni.  Da  su  ustaški,  ili  makar  domobranski  oficiri,  ili  funkcionari,  to  bi  bilo  nešto  drugo.  Ali,  na  žalost,  nisu  .  .  .  Obični  civili,  zagrebački  građani  koji  se  vraćaju  u  Zagreb.  Uostalom,  možda  su  i  ustaški  funkcionari  incognito,  ili  policijski  agenti, tko će znati!?  »Kamion na cesti«, javlja izvidnica.  Odmah  skrenemo  auto  i  putnike  s  ceste  u  šumu  i  postavljamo  novu  zasjedu.  Kamion  dolazi.  Otvoren je, u njemu su domobrani . . . Oštra paljba i sve je u hipu gotovo. Kamion leži u jarku  uz cestu.  U  kabini  su  dvojica  mrtvih  domobrana.  Formalno  su  im  otkinute  glave.  To  je  djelo  Branka  Mišćevića,  puškomitraljesca  Svrabine  čete.  Stao  je  nasred  ceste  i  pustio  dulji  rafal  ravno  u  prednji  dio  kamiona,  u  staklo  kabine.  Gore  u  kolima  su  još  dva  mrtva  domobrana.  Trojici  je  uspjelo pobjeći nekamo u šumu. Ne gonimo ih.  Ovaj  put  bila  nam  je  sreća  sklona.  Kamion  je  pun  puščane  municije  i  mina  za  teški  bacač.  Puščana municija nam je prijeko potrebna, a i mine će dobro doći. Negdje u Slavoniji postoji  teški  bacač,  bez  jedne  jedine  mine.  Nema,  doduše, ni nišanskih sprava. Što zato! Snaći ćemo  se i bez nišanskih sprava.  Zagrepčani  iz  automobila  bili  su  svjedoci  te  munjevite  partizanske  akcije.  Sad  su  još  uvijek  prilično ustrašeni, ali kad ih pustimo bit će sretni što su imali ovako zanimljiv doživljaj. Pričat  će  u  Zagrebu  da  su  proveli  pola  sata  (oni  će  vjerojatno  reći  tri  sata)  s  pravim  pravcatim  partizanima i da su svojim očima vidjeli na koji način partizani dolaze do municije.  »A ima vam med njimi i čist pristojnih dečkih . . . Čak i Zagrebčanof«, govorit će.  Možda  će  ih  zbog  toga  i  uhititi.  Netko  bi  ih  mogao  denuncirati  da  vrše  »odmetničku  promičbu«.  Ako su lopovi, a i to nije isključeno, jer, ipak, voze se u automobilu, smijat će se kako su nas  namagarčili. Što možemo! Za propagandu mora se nešto i riskirati.  Sišli  smo  s  ceste  i  krenuli  šumskim putem. Teglimo škrinje pune municije i mina. Iz Grđevca  već tuku za nama iz dva topa. Znači, naši su automobilisti stigli u Grđevac. Tuku napamet, ali  prilično točno. Granate padaju blizu naše kolone . . .

»Ah da mi je, pa da stanem,  na slobodni Vrani Kamen!«  Nije baš prava poezija, ali je iskrena želja sviju nas!  Putujemo  grebenom  Bilogore,  a  prate  nas  »Štuke«.  Bilogora  je prvo brdo koje sam ugledao;  moj  rodni  grad  je  pod  tom  lijepom  i  pitomom  gorom.  Na  obroncima  Bilogore  su  vinogradi.  Tamo  sam  kao  dijete  išao  u berbu. Još prije nekoliko mjeseci Bilogora je bila sretno utočište  kalničkih  partizana.  Na  Kalniku  je  bilo  »vruće«,  na  Bilogori  je  uvijek  bila  »hladovina«.  A  sada!?  Sada  je  Bilogora  najprokletiji  teren  što  se  može  zamisliti.  »Štuke«  nas  tuku  već  danima.  Počinju  odmah  ujutro,  a  prestaju  kad  se  spusti  sumrak;  val  za  valom.  Jedino  kad  je  kišovito i oblačno vrijeme ostavljaju nas na miru.  Kažu da su »Štuke« izbačene iz upotrebe. Njemačka vojska ima sada bolje i brže bombardere.  »Štuke«  su  prespore.  Ali  za  nas  partizane  posve  odgovaraju.  Mi  nemamo  ni  protuavionskog  oružja  ni  lovačke  avijacije.  Nas  se  može  tući  iz  svakog  aviona,  čak  bi  nas  se  moglo  tući  i  iz  »luftbalona«.  Ne  samo  nas partizane, nego i nezaštićene stanovnike naših sela. Za njemačke i  ustaške pilote to nije rat, to je za njih sport i ugodna razonoda. Dođu i izbacaju bombe, vrate  se  na  zagrebački  aerodrom  i  uzmu  nove  bombe,  dolete  ponovno  i  opet  ih  izbacaju.  To  se  ponavlja od jutra do mraka. Naš stalni zračni pratilac je »zrakoplovno jato pukovnika Džala«.  To su ustaški piloti s istočnog bojišta koji se upravo nalaze na zasluženom odmoru u Zagrebu.  Da bi uvečer imali o čemu pričati svojim djevojkama, danju se zabavljaju s nama.  Sva  sreća  što  slabo  gađaju.  Naši  gubici  su neznatni. Ali nije ni lako bombardirati partizansku  kolonu. Tanka je i lagana pa se ne mora držati širokih putova. Krećemo se ili noću, a noću ne  bombardiraju, ili danju kroz šume. Ne vide nas i bacaju bombe napamet. To traje već desetak  dana . . .  »Ah da mi je, pa da stanem,  na slobodni Vrani Kamen!«  Na  Vranom  Kamenu  prestat  će  bombardiranje.  Pomirili  su  se  s  činjenicom  da  je  tamo  u  slavonskim  planinama  i  šumama  partizansko  carstvo.  Ali  na  Bilogori  ne  vole  vidjeti  ovako  velike formacije kao što je divizija. S tim se još ne mire.  Sad  još  malo  o  »Štukama«  i  njihovim  stravičnim  sirenama.  »Štuke«  se  obrušavaju  i  dobro  gađaju,  bolje  od  ostalih  bombardera.  Takvo  je  naše  iskustvo.  Svi  mi  najviše  strahujemo  upravo od njih. Kad nas nadlijeću i bombardiraju drugi tipovi bombardera, recimo »Dornieri«,  ne  bojimo  se  toliko.  Gotovo  bi  se  moglo  reći  da  ih  podcjenjujemo.  Ali  »Štuka«,  to  je  nešto  drugo. No, koliko god strahujemo od »Štuka«, ipak je istina da nam avioni uopće nanose malo  gubitaka; partizansku jedinicu teško je otkriti. Dosad nam ni »Štuke« nisu nanijele mnogo zla,  ali  iz  uha  sve  to  ipak  respektiramo.  Zašto?  Da  li  samo  zato  što  gađaju  bolje  od  ostalih  bombardera  ili  ima  i  drugih  uzroka?  Možda  respektiramo  »Štuke«  i  zato  što  njihove  sirene  tako  stravično  tule!?  One  nadlijeću  u  krugu  i  jedna  za drugom se obrušavaju okomito prema  cilju  koji  tuku.  Pri  tom  sirene  tule  i  izazivaju  jezu  i  paniku.  Ljudi  bježe  na  sve  strane  neorganizirano i neoprezno, otkrivaju se i postaju dobra meta za avionske mitraljeze.  Nacistički  psiholozi  sigurno  su  računali  s  ljudskom  sklonošću  misticizmu.  Možda  su  i  sami  skloni  misticizmu.  Jezovitost  i  tajanstvenost  utječu  prvenstveno  na  neuke  i  primitivne  ljude.

Ali i kod naobraženih ljudi, čak intelektualaca, mogu se naći ostaci kojekakvih praznovjerica.  Igraju  »patience«  i  pri  tom  zamišljaju  koješta.  Ako  »patience  iziđe«,  ispunit  će  se  određena  želja, ako »ne iziđe«, neće se ispuniti . . . »Pogledaj i u moju šalicu! Sto vidiš na mom dlanu?  Ne  vrijedi  dlan  desne  nego  lijeve  ruke!«  kaže,  na  primjer,  profesor  prirodnih  znanosti  ili  liječnik  .  .  .  Nije  to  uvijek  samo  prilagođavanje  društvu  ni  sasvim  bezazlena  razonoda.  Nađe  se  čak  i  kod  takvih  ljudi  djeličak  praznovjerja  i  sklonosti  misticizmu.  Znaju  oni  da  su  sve  te  šalice  s  talogom  od  kave,  dlanovi  i  karte  najobičnije  budalaštine.  Ali  to  im  govori  znanje  i  razum,  a  negdje  duboko  u  čovjeku  ostao  je  strah  pred  »tajanstvenim  i  mračnim  pojavama«;  ostalo  je  to  još  iz  mračnih  dana  ljudskoga  roda.  A  da  i  ne  govorimo  o  astrologiji  i  horoskopima!  Kažu  da  Hitler,  na  primjer,  mnogo  drži  do  predviđanja  astrologa.  Astrolozi  u  nacističkoj Njemačkoj uživaju velik ugled. Rat i sve nevolje i strahote što ga prate izvanredno  pogoduju  širenju  i  razvijanju  mistike  i  praznovjerica.  Nacisti  iskorišćuju  tu  činjenicu.  Možda  zato što nisu dovoljno moćni, a žele da ih takvima smatraju.  Dakle, neću se više bojati stravičnog zavijanja »Štukine« sirene. Neka zavija koliko joj drago,  samo neka bombe ispušta na krivo mjesto.

Ožujska ofenziva  Ne  znam  jesu  li  viši  štabovi  imali  provjerene  podatke  o  ofenzivi  većih  razmjera  koju  je  neprijatelj  namjeravao  poduzeti.  U  našim  bataljonima,  a  vjerujem  ni  u  štabovima  brigada,  nitko  nije  ni  slutio  daje  neprijatelj  krenuo.  Naprotiv,  mi  smo  spremali  ofenzivne  pohode  .  .  .  Tako je i počelo.  Prvi  dan.  Bataljon  je  forsiranim  maršem  prešao  pedesetak  kilometara  i  napao  neprijateljsku  posadu u Kutjevu. Napad nije uspio. Kutjevačka posada ne provodi noć u mjestu. Čim padne  mrak, oni odlaze u okolna brda i tamo čekaju jutro. Tako je bataljon udario u prazno i ušao u  Kutjevo bez ikakva otpora. Počela je evakuacija ratne spreme, nađene u vojnim nastambama,  i  plemenitih  rasnih  konja  iz  ergele.  U  Kutjevu  je  velika  ergela  za  uzgoj  konja  lipicanske  pasmine.  Sutra  krećemo  dalje  na  istok  prema  neprijateljskim  uporištima:  Kula,  Darkovac,  Čaglin . . .  Drugi dan. Otpada pokret na istok. Iz štaba divizije dobili smo najhitniju zapovijed da smjesta  napustimo  Kutjevo  i  forsiranim  maršem  krenemo  do  zadanih  položaja.  To  su  sela  Bokane,  Macute  i  Ćeralije,  blizu  Podravske  Slatine.  Od  Kutjeva  do  tih  sela,  zaobilaznim  partizanskim  putevima,  ima  najmanje  šezdeset  kilometara.  Da  bismo  na  karti  prekontrolirali  zadanu  maršrutu,  morali  smo  sastaviti  tri  sekcije.  Pedeset  kilometara  do  Kutjeva,  probdjevena  noć,  i  sada novih šezdeset kilometara nazad do Podravske Slatine. Takav je partizanski život! Očito  se  nešto  događa,  jer  kako  da  inače  protumačimo  hitnu  zapovijed  štaba  divizije!  Uvijek  to  prokleto pješačenje!  Tri  bataljona  Sedamnaeste  zaposjeli  su  Bokane,  Macute  i  Ćeralije  oko  osam  sati  navečer.  Iz  Kutjeva smo krenuli prije svanuća. To je punih petnaest sati hoda, oko četiri kilometra na sat!  I  borci  i  starješine  su  na  izmaku  snaga.  Umorni  su  čak  i  kutjevački  lipicanci.  Neprestano  nesnosno ržu, čeznu za svojim stajama. Raspoređeni smo u seoske kuće, na hranu i spavanje.  Nitko nema ni snage ni volje da čeka dok kuhari spreme večeru.  Naš  štab  je  u  Bokanima.  Upravo  su  nam  servirali  večeru  kad  je  počelo  puškaranje.  Napada  Štirova bojna. To je zloglasna ustaška jedinica stacionirana u Podravskoj Slatini. Zapovjednik  bojne je bivši slatinski stolar Štir. Čudno je što napadaju noću, to nije njihov običaj. Počeli su  i  oni  primjenjivati  partizansku  taktiku.  Borba  se  vodi  duž  cijelog  položaja,  ispred  svih  triju  naših  sela.  Napadaju  nasrtljivo,  ali  naši  ih  borci  slabo  respektiraju.  Navikli  su  na  Crnu legiju!  Oko pola noći borba je završena. Ustaška bojna razbijena je i raspršena. Imaju mnogo mrtvih.  Ranjenika i zarobljenika nema. Nije dobro napadati umorne i ljutite partizane, osobito noću!  Okršaj  je  trajao  nepuna  četiri  sata.  Od  pola  noći  do  svanuća  ipak  se  može  nekoliko  sati  odspavati, a to je za nas mnogo. Ali nije nam bilo suđeno. Točno u pola noći stigao je kurir iz  štaba divizije, donio je novu naredbu. Pročitali smo je i odmah prokleli život i rat i izgovorili  koješta  na  račun  štapskih  birokrata  koji  nemaju  pojma  o  tome  što  se  događa  na  položajima.  Umor  je  neopisiv  osim  toga  smo  pospani  i  gladni  .  .  .  Pedeset  kilometara  do  Kutjeva,  najmanje  šezdeset  kilometara  od  Kutjeva  do  Bokana,  Macuta  i  Ćeralija,  i  sad  još  kakvih  četrdeset  kilometara  do  Ravne  gore  (Metla,  Skresine  i  Kadimlije),  i  to  uzbrdo.  Partizanski  život  zaista  nije  uvijek  zamaman!  Psujemo,  ali  izvršavamo  naređeno.  Kolone  su  postrojene,  spremne za pokret. Preko Voćina se ne može, jer Voćin je već zaposjeo neprijatelj. Tek sada  saznajemo  čemu  toliki  marševi.  Počela  je  velika  neprijateljska  ofenziva  na  partizane  i  slobodni  teritorij  Slavonije.  To  što  su  neprijateljske  snage  zaposjele  Voćin,  ne  bi  za  nas  bilo

osobito  značajno  da  nam  zbog  toga  nije  produljen  put  do  Ravne  gore  za  još  desetak­  petnaestak kilometara. Moramo mnogo obilaziti.  Treći  dan.  Još  uvijek  pješačimo.  Kakve  su  to  snage koje nas pokreću, nije sasvim jasno. Ima  granica  ljudskoj  izdržljivosti,  fizičkoj  i  moralnoj.  No  mi  se  vučemo;  doduše  polagano  i  jadno  kao  ranjena  glista,  ali  ipak,  vučemo  se  prema  zadanom  cilju.  Otkako  sam  u  vojsci  i  otkako  ratujem, uvijek je tako. Umoriš se na smrt još prije nego što si došao u priliku da ispališ prvi  metak.  Na  nove  položaje  bataljoni  su  stigli  oko  tri  sata  poslije  podne.  To  je  četrnaest  sati  marša,  poslije  više  od  stotinu  kilometara  već  prije  prijeđenog  puta.  A  nekad  sam  se  divio  maratonskim  trkačima!  Moj  bataljon  je  na  Skresinama.  Tamo  je  i  Prvi  slavonski  partizanski  odred.  Tuku  se  već  od  jutra  s  neprijateljem  koji  nadire  s  ceste Pakrac­Požega. Neprijateljske  snage  su  nadmoćne  brojem  i  oružjem  i  potiskuju  ih.  Bataljon  je  odmah  ušao  u  borbu;  do  večeri  neprijatelj  je  vraćen  na  polazne  položaje.  Dobra  je  ova  borba.  Ležiš  i  pucaš  pomalo.  Umoran  si  i  pospan,  a  i  živci  su  popustili  pa  te  topovska  paljba  sasvim  uspavljuje.  To  je  opasno. Može se dogoditi da zaspiš tvrdim snom, tvoji se povuku i zaborave te i probudiš se  tek  kada  te  kakav  ustaša  mune  čizmom  pod  bubrege.  Nije  dobro  drijemati  na  položaju,  pogotovo za vrijeme borbe. Uvečer je opet stigla naredba za pokret. Čini se da se uopće neće  spavati  ni  jesti  dok  ne  prođe  ofenziva. Odvajamo se iz sastava 17. brigade i priključujemo se  12.  brigadi.  To  je  samo  privremeno,  dok  traje  ofenziva.  Naša  brigada  probija  se  u  smjeru  Bilogore. Mi ostajemo u slavonskim brdima, na Papuku i Psunju i vrag zna gdje. Dakle, opet  pokret. Čovjek može biti tako umoran da više i ne osjeća umor! Mislite da ne može!?  Četvrti dan. Borba kod Bučja još uvijek traje. Zatvorili smo obruč oko neke njemačke jedinice  i  nastojimo  je  likvidirati.  Pitanje  je  hoćemo  li  uspjeti.  Nijemci  se  brane  organizirano  i  ne  podliježu  lako  panici.  Naše  i  njihove  položaje  stalno  nadlijeće  mali  izviđački  avion  »Roda«.  Predviđamo  da  će  dovesti  bombardere,  jer  ti  mali  izviđački  avioni  obično  su  preteče  bombardera. Često nastavljaju kružiti i za vrijeme bombardiranja. Iznad točaka koje treba tući  bombama puštaju neke specijalne rakete koje se rasprsnu u zraku ostavljajući trag dima. To je  znak  za  »Štuke« i one se obrušavaju jedna za drugom na obilježeno  mjesto. Zato mi »Rode«  mrzimo više nego bombardere i borci ih vole gađati puškama i puškomitraljezima. Lete nisko  i  polako  i  dobro  organiziranom vatrom mogle bi se srušiti. Ipak, to nam dosad još nije pošlo  za rukom.  Ovaj put »Roda« nije dovela bombardere. Kružila je neko vrijeme i onda se jednostavno, pred  našim  očima,  spustila  na  cestu  između  njemačkih  položaja.  Bili  smo  zaprepašteni;  to  zaista  nitko nije očekivao. Udaljenost između naših položaja i mjesta gdje je aterirao izviđački avion  iznosi  najviše  kilometar  i  pol  zračne  linije.  Borci  tuku  kao  pomamni  iz  sveg  raspoloživog  oružja, ali bez rezultata. Predaleko je. I Nijemci su pojačali paljbu, štite »Rodu«. Pokušavamo  i  prodrijeti,  ali  ne  dopuštaju.  Prostor  je  brisan  i  bilo  bi  mnogo  žrtava.  Promatramo  dalekozorom.  U  avion  ulazi  viši  njemački  oficir.  Time  je  sve  razjašnjeno.  »Roda«  se  spustila  da izvuče iz obruča nekog višeg komandanta koji se ovdje zatekao prije napada. Pozvali su je  preko  radija.  Zatim  se  »Roda«  uzdigla  polako,  napravila  još  dva  kruga  oko  naših  položaja  i  mirno odletjela. To je da pukneš od bijesa! Da su nam barem mahali bijelim rupčićima!  Noću odstupamo. Nijemci su se uspjeli održati. Teško je s njima ratovati.  Zaista  nema  smisla  brojiti  dane.  Svi  su  podjednaki.  Borbe  nisu  osobito  teške,  jer  neprestano  manevriramo.  Ne  mogu  nas  prisiliti  na  frontalan  otpor  i  na  to  da  čvrsto  držimo  zauzete  položaje.  Ne  izlažemo  se  nepotrebnim  gubicima.  Kada  pritisak  postane  suviše  snažan,  odstupimo.  Naša  je  taktika  još  uvijek  pretežno  partizanska.  Postavljamo  zasjede  na  cestama

kojima  neprijatelj  komunicira.  Jučer  je  jedan  bataljon  Dvanaeste  uništio  jaku  neprijateljsku  kolonu.  Zaplijenili  su  dosta  oružja  i  municije. Drugi bataljon Dvanaeste nabasao je u pokretu  iznenada na neku njemačku jedinicu. Razbio ju je i također zaplijenio veću količinu oružja.  Manevrirati  znači  pješački  danju  i  noću  bez  prestanka.  Ožujska  ofenziva  na  oslobođeni  teritorij  Slavonije  ostat  će  mi  uvijek  u  sjećanju  zbog  tog  nesnosnog  pješačenja.  I  na  Kalniku  se  mnogo  hodalo,  ali  svi  kalnički  marševi  u  usporedbi  s  ovim  ožujskim  maratonskim  trkama  samo  su  bezazlene  šetnje.  Više  mi  ni  izdaleka  toliko  kao  prije  ne  imponiraju  sudionici  Velikog  marša  kineske  revolucionarne  armije.  Oni  su  prevalili  samo  10.000  kilometara.  Uvjeren  sam  da  je  svaki  naš  borac  s  Kalnika,  koji  i  sada  pješaci  s  Dvanaestom,  samo  u  posljednjih  pola  godine,  kada  bi  se  sve  zbrojilo,  prevalio  i  više  od  10.000  kilometara.  Pravo  govori  jedan  moj  ratni  drug,  inače  sklon  mudrovanju,  da  su  noge  glavno  partizansko  oružje.  One  nas,  veli,  spašavaju  iz  teških i nemogućih situacija u koje dospijevamo zbog ludih glava.  Uvjerava me da će, preživi li rat, uvijek stavljati jastuk pod noge, a ne pod glavu. Ima istine u  njegovim riječima.  Ostaje  činjenica  da  je  Vicko  Antić­Pepe,  komandant  12.  brigade,  čovjek  vrlo  sklon  manevarskom  načinu  ratovanja.  Takav  je  način  ratovanja  vrlo  djelotvoran.  Neprijatelju  nanosimo  gubitke,  a  sami  gotovo  i  nemamo  žrtava.  Ali  je  vrlo  naporno!  Blago  onima  koji  znaju  jahati.  Ima  dobrih  konja  zaplijenjenih  u  kutjevačkoj  lipicanskoj  ergeli  i  svi  bataljonski  starješine pomalo jašu i olakšavaju sebi život, no ja još uvijek nemam hrabrosti da se uspnem  na  leđa  opasne  životinje  koja  me  je  odmah  prvih  dana  dolaska  u  partizane  onako  neslavno  zbacila u duboki snijeg, i to naglavce.  Deseti dan. Prelazimo cestu Pakrac­Požega, što znaci da idemo s Ravne gore na Psunj. Zašto  idemo  na  Psunj,  ne  znamo.  To  je  stvar  Štaba  i  komandanta  Dvanaeste.  Naš  bataljon  je  u  prethodnici.  U  selu  Branešcima,  na  cesti,  zametnula  se  iznenadna  borba  u  susretu.  Ustaše  su  se smjestili u školi i u nekim okolnim kućama. Borci su naletjeli kao vuci. Borbe u slučajnom  susretu  partizana  jesu  partizanski  specijaliteti.  Izmiješali  smo  se  s  neprijateljem.  Vidio  sam  kako je Sužnjević na dva koraka pogodio jednog zdrugovca točno u kacigu. Odbio mu je pola  glave.  Sreća  što  nose  šljemove,  pa  se  raspoznajemo.  Neprijateljska  jedinica  uništena  je  za  ciglih  četvrt  sata  borbe.  Ima  mnogo  zarobljenika.  Sad  ćemo  još  i  njih  morati  vući  sa  sobom.  Mala  Bosa  Bogdanović  sama  ih  je  dotjerala  desetoricu.  Smiješna  slika;  osamnaestogodišnja  seljančica  s  puškom  »na  gotovs«  tjera  pred  sobom  deset  muškaraca  u  vojničkim  odorama.  Svašta se događa u partizanskom ratu! Bosa Bogdanović je desetar i ide u red najboljih boraca  u bataljonu. Kakav si u borbi, takav ti je i ugled. Zato Bosa i može voditi desetinu sastavljenu  od samih momaka. I ni jednome ne pada na pamet da je ne posluša.  Pokušat  ću  objasniti  što  mi,  slavonski  partizani,  smatramo  glađu!  Ali  prije  toga  moram  objasniti što su suhoputne stanice.  Oslobođeni teritorij dobro je organiziran. Tu djeluju pozadinske ustanove koje misle o svemu.  Te pozadinske ustanove izgradile su na više mjesta u šumama skrivene zemunice, u kojima je  konzervirana  pričuvna  hrana.  Kad  neprijatelj  za  vrijeme  većih  ofenziva  zaposjedne  sela  i  oduzme  partizanskim  jedinicama  izvore  hrane,  treba  da  se  jedinice  opskrbljuju  iz  takvih  skrivenih zemunica. Zemunice se, vojničkim jezikom, zovu suhoputne stanice.  Ne  znam  zašto,  ali  u  tim  našim  suhoputnim  stanicama,  koje  su  vrlo  dobro  zakamuflirane  i  stručno  izgrađene,  nema  nikakve  druge  hrane  osim  pekmeza  od  šljiva  i  dvopeka.  Pekmez  je  kuhan  na  seljački  način,  to  jest  bez  šećera,  ali  zato  s  košticama;  dvopek  ima  okus  po

pljesnivoj  pogači  od  pilovine  osušenoj  na  suncu.  Dakle,  kad  je  slavonski  partizan,  zbog  nestašice svake druge hrane, prisiljen jesti taj pekmez od šljiva i dvopek iz suhoputnih stanica,  i kad takvo žalosno stanje potraje nekoliko dana, onda se to smatra glađu. Kad se napuniš tim  pekmezom  i  dvopekom,  a  moraš  se  napuniti  jer  drugog  izbora  nemaš,  obuzme  te  takva  žgaravica  da  od  nje  formalno  crkavaš.  Svečano  izjavljujem  da  nikada  i  ni  u  kojoj  prilici,  ako  preživim  rat,  neću  staviti  u  usta  žlicu  pekmeza  od  šljiva,  čak  ni  u  slučaju  da  je  priređen  s  mnogo  šećera  i  bez  koštica  i  peteljki,  pa  čak  i  od  oguljenih  šljiva!  To  sam  dužan  obećati  svojem od žgaravice izmučenom tijelu.  Poslije podne se bataljon namjerio na krdo pitomih svinja. Odmah je počeo opći lov. Dobar je  običaj  slavonskih  seljaka  da  krda  svinja  puštaju  po  šumama.  Svinjetina  je  u  naših  naroda,  osim  u  muslimanskom  dijelu  pučanstva,  vrlo  cijenjena  hrana,  više  nego  govedina  ili  teletina,  čak više i od peradi. Ali da ne bude zabune, moram objasniti kako je bilo s tim svinjama i na  koji  je  način  bataljon  uživao  u  svinjskoj  pečenki.  Već  sam  lov  bio  je  vrlo  mučan  i  naporan.  Ubijati  iz  pušaka  nije  se  smjelo,  jer  neprijatelj  je  blizu  i  pucnji  bi  otkrili gdje smo. Trebalo ih  je  hvatati  žive.  To  su,  doduše,  pitome  svinje,  ali  kad  krdo  takvih  pitomih  svinja  živi  dulje  vremena  u  šumi,  gotovo  podivlja.  Krdo  je,  dakle,  po  svim  pravilima  partizanske  ratne  vještine,  opkoljeno,  bajunete  su  nataknute na puške, i onda je pala krv. Bilo je veselo gledati  kako  se  svinjetine  željni  borci  bacaju  za  živahnom,  žustrom  i  vrlo  pokretljivom  hranom,  kao  golmani  za  loptom,  i  kako  potcikuju  u  trijumfu  kad  bi  žrtva  pala.  Svaki  borac imao je pravo  da  od  komada  odsiječe  oveći  komad  mesa.  Vatre  su  naložene.  Svatko  je  svoj  komad  mesa,  zajedno  s  čekinjama,  nataknuo  na prutić i pekao ga na vatri. To je osobito dobro polazilo za  rukom  nama  gradskim  ljudima  koji  smo  u  tim  stvarima  vrlo  »spretni«.  Da  sam  bar  bio  skaut  ili  planinar,  bolje  bi  mi  uspjelo!  Čekinje  su  se  osmudile,  koža  je  postala  žilava  kao  đon,  a  meso se nije moglo jesti bez soli i kruha. A soli i kruha, razumije se, nije bilo . . . Eto, i takvo  stanje  ishrane  smatramo  mi,  slavonski  partizani,  glađu.  Znam,  ljudima  koji  ratuju  u  pasivnim  krajevima  ta moja kuknjava izgledat će jadna, smiješna i vrijedna prezira, ali bez obzira na to  odlučio  sam  da  u  ovom  svojem  intimnom  ratnom  dnevniku  bilježim  samo  čistu  istinu.  Naposljetku,  nisu  slavonski  partizani  krivi  što  seljaci  imaju  običaj  da  krda  svinja  otjeraju  u  šume  i  što  su  pozadinske  ustanove  na  vrijeme  osigurale  pekmez  od  šljiva  i  dvopek  za  zle  dane.  Četrnaesti  dan.  Pjegavac.  Proklete  uši!  Na  meni  i  na  svim  drugovima  oko  mene  ima  ih  na  stotine  i  stotine.  To  su  bijele  uši,  a  bijele  uši  prenose  pjegavac.  Na  one  u  kosi  se  i  ne  osvrćemo.  Te  samo  grizu,  inače  nisu  opasne.  Bijelih  ušiju  razmnožilo  se  toliko  da  ih  se,  u  ovakvim  prilikama,  uopće  ne  možeš riješiti. Sada, kad su zbjegovi seljaka po šumama, uši na  mnogim  mjestima  puze  po  travi  kao  mravi  i  biljni  ušenci.  Ima  ih  posvuda.  Pojavio  se  i  pjegavac.  To  nisu  više  pojedinačni  slučajevi  kojih  je  bilo  i  prije  ofenzive,  to  je  već  početak  epidemije.  Danas  sam  u  šumi  našao  partizana  oboljela  od  pjegavca.  Izgleda  kao  poluživi  kostur.  Sjedio  je  pod  bukvom  naslonjen  na  deblo,  i  čekao smrt. Zaostao je iza neke jedinice.  Sad se vozi u kolima, za bataljonom. Oboljeli od pjegavca umiru obično kad već prebole, kao  rekonvalescenti.  Zapravo  je  to  smrt  od  gladi.  Organizam  je  sasvim  iscrpljen  visokim  temperaturama i, ako nema dovoljno dobre i kalorične hrane, ne može se održati. Dosad se u  Slavoniji  nije  umiralo  od  pjegavca.  Kako  će  biti  ubuduće,  ne  znamo.  Ofenziva  je,  i  može  još  dugo potrajati.  I  dalje  neprestano  pješačimo.  Prevaljujemo  svakog  dana  desetke  i  desetke  kilometara.  Sinoć  se  bataljon  sukobio  s  neprijateljem  u  Biškupcima,  u  Požeškoj  kotlini,  a  već  u  zoru  tukli  smo  se  kod  Bijele  Stijene.  To  je  udaljenost  od  najmanje  trideset  kilometara.  Da  nema  tih  napora,

ofenziva  nam  ne  bi  bila  teška.  Naokolo  gore  sela.  Uništit  će  sve  baze.  Ofenziva  je  uvijek  najstrašnija za pučanstvo oslobođenog teritorija.  Dvadeset  i  drugi  dan.  Danas  je  bio  dobar  dan.  Brigada  se  namjerila  na  dvije  čete  Nijemaca.  Ukopali  su  se  na  Javorovici.  To  je  najviši  vrh  Psunja.  Borba  je  trajala  od  jutra  do  večeri.  Neprestano juriši i protujuriši u gustoj i debeloj šumi. Borba u šumi je teška. Sve se izmiješa i  puca  se  sa  svih  strana.  Dogodi se da ne znaš gdje su tvoji a gdje njihovi. Nijemci su prokleti  ratnici.  Sve  druge  vojske  i  vojne  formacije  koje  se  bore  protiv  nas,  uključujući  i  ustaše,  nisu  prema  Nijemcima  ništa.  Dvije  čete  Nijemaca  broje  do  tri  stotine  ljudi.  Naša  brigada  ima  oko  tisuću  ljudi.  Pa  ipak, borba je trajala cijeli dan. Od Nijemaca nije ostao živ ni jedan jedini, na  našoj  strani  ima  pedeset  ranjenih  i  mrtvih,  većinom  ranjenih.  Da  nismo  imali  dovoljno  snaga,  bili  bi  se  probili.  Kad  god  su  jurišali  na  naš  raspored,  uvijek  su  ga  probili.  Naprosto  ih  ne  možeš  zadržati.  Tuku  organizirano  i  nadiru.  Bili  smo  blizu.  Razgovijetno  sam  čuo  Zugsfuhrera kako skandira: »Vorwarts, Vorwarts!«, a kad Zugsfuhrer kaže »Vonvarts!« onda  Švaba  ide  naprijed.  Ne  osvrće  se  na  mrtve  i  ranjene  samo  nadire.  Prodirali  su,  a  naši  su  ih  bataljoni  ponovo  okruživali.  Tukli  smo  i  bacačem.  Poslije  posljednjeg  juriša  na  vrh  Javorovice,  kojim  je  borba  napokon  završena,  pred  nama  se  pružila  grozna  slika  pokolja.  Raznijeto  ljudsko  meso.  Na  krošnji  stabla  visjela  je  noga  u  kratkoj  njemačkoj  čizmi.  Raskomadana tjelesa.  Ofenziva  je  počela  jenjavati.  Neprijatelj  se  povlači  u  okolne  garnizone.  Ima  mnogo  spaljenih  sela na slobodnom području Slavonije. Partizanski rat postaje sve krvaviji.  Možda ćemo se malo odmoriti.

Zdrug pukovnika Bosnića  Prošlo  je  četrnaest  dana  od  neprijateljske  ofenzive.  Za  svih  tih  četrnaest  dana  trajala  je  i  još  traje  žestoka  ofenziva  ustaškog  propagandnog,  ili,  po  njihovu,  promičbenog  aparata.  Puške  i  topovi  više  se  ne  čuju,  dim  sa  zgarišta  više  se  ne  diže.  Sad  avioni  bacaju  letke  i  propusnice.  Lecima  nas  uvjeravaju  da  ne  postojimo,  a  propusnice  prilažu  da  bismo  se,  valjda  zato  što  ne  postojimo,  predali  u  najbližem  uporištu.  Predati  se,  kažu,  to  je  jedino  pametno  i  u  našem  interesu, a osim toga drugo nam i ne preostaje. Jer nema više brigada, ostale su samo pojedine  raspršene  odmetničke  skupinice  koje  će  u  slijedećem  »pročešljavanju«  terena  biti  uništene,  naravno,  ako  se  na vrijeme uzdignutih ruku ne pojave u Požegi, Pakracu, Daruvaru ili kojem  drugom garnizonu.  Postavlja  se  pitanje  da  li  ustaški  »promičbeni«  šefovi  lažu  nama  ili  pokušavaju  lagati  sami  sebi, ili pak uopće ne lažu nego su sami namagarčeni od svojih vrlih vojnih zapovjednika koji  su  sa  svojim  jedinicama  sudjelovali  u  ožujskoj  ofenzivi.  Jer  kakva  je  logika  da  letke  i  propusnice  bacaju  po  slobodnom  teritoriju  gdje  svako  dijete  zna  i  vidi  stvarno  stanje  stvari!?  (Leci i propusnice, doduše, dobro dolaze; mogu se upotrebiti umjesto cigaretnog papira. »Tri  vagona«  ima,  ali  cigaretnog  papira  nema.  No  to  im,  vjerojatno,  nije  svrha).  Prema  tome,  možda  uistinu  misle  da,  osim  u  raspršenim  i  demoraliziranim  skupinicama,  ne  postojimo.  Napokon, mnogi ljudi su skloni vjerovati u ono što žele!  Inače,  naše  brigade  su  odmorene,  popunjene  i  uopće  u  dobroj  kondiciji.  Imamo  i  više  oružja  nego  prije  ofenzive.  Svi  borci  i  starješine  puni  su  poleta  i  optimizma  ...  U  takvu  stanju  dočekali smo zdrug pukovnika Bosnića.  Pukovnik  Bosnić  poveo  je  svoj  zdrug,  poslije  petnaest  dana  propagandne  ofenzive,  iz  Slavonske  Požege  na  oslobođeno  područje  da konačno likvidira i te raspršene skupinice koje  se  nisu  htjele  predati  i  da  se  pobjedonosno  vrati  u  bazu.  To  je  ono  »pročešljavanje«  terena  kojim su toliko prijetili.  Noću između 15. i 16. travnja veliko šumsko područje u Papuku obasjavale su logorske vatre  Bosnićevih  vojnika.  Naši  su  bataljoni  bili  blizu,  mnogo  bliže  nego  što  je  Bosnić  sa  svojim  štabom  vjerovao,  ako,  naime,  i  on  nije  bio  prevaren  službenim  izvještajima  o  rezultatima  ofenzive.  Na  jednoj  koti  u  šumi  pritajio  se  i  naš  bataljon.  Samo,  mi  nismo  palili  logorske  vatre.  Lijevo  od  nas,  sasvim  na  drugom  krilu  prema  Bosnićevu  rasporedu,  isto  su  se  tako  pritajili bataljoni Dvanaeste.  Jutro je počelo kanonadom. Zdrug se pokrenuo čisteći teren pred sobom topovskom paljbom.  Možda  Bosnić  ipak  nije  posve  siguran  u  priču  o  skupinicama.  Granate  su  prelijetale  preko  nas, jer mi smo bili sasvim blizu. Ne znam točno kako se odigralo kod Dvanaeste, kod našeg  bataljona sve je teklo po planu.  Na  brežuljku  suprotno  od  našega  položaja,  udaljenom  najviše  pedeset  metara  zračne  linije,  nagomilala  se  jedinica  zdruga.  Bilo  ih  je  najmanje  tri  stotine.  Ukopavali  su  teške  mitraljeze  i  teške minobacače. Zapovijedao  je časnik na konju. Brežuljak je na vrhu gotovo gol, obrastao  samo rijetkim grmljem, i svaki se čovjek na njemu vidi. Bataljon je čekao. Odjednom poče na  položajima  Dvanaeste  paljba.  Naši  zdrugovci  su  se  uznemirili  i  počeli  se  komešati.  Bili  su  sasvim zbijeni.

Svi puškomitraljesci i svi strijelci bataljona otvorili su vatru. Brza kratka paljba i onda juriš . .  .  Mnogo  ih  je  poginulo  na  mjestu,  neki  su  zarobljeni.  Ostatak  se  skotrljao  niz  brijeg  u  Vučjački  klanac,  kojim  je  nastupala  Bosnićeva  glavnina.  Desnu  pobočnicu  sjurili  su  u  klanac  bataljoni Dvanaeste. Zatim smo napali glavninu.  Zarobljeno je šest stotina neprijateljskih vojnika, poginulo ih je sto osamdeset. Zaplijenjeni su  topovi  i  minobacači,  mnogo  pušaka,  mitraljeza  i  svih  vrsta  municije,  radiostanice  i  mnogo  druge  ratne  spreme.  Zarobljen  je  i  pukovnik  Bosnić  zajedno  sa  svojim  štabom.  Naši  gubici  bili su pet mrtvih i desetak ranjenih boraca.  To je bila akcija da se bolja ne može ni zamisliti!  Šest  stotina  bosonogih  zdrugovaca  u  gaćama  i  košuljama  postrojeno  je  u  nekoliko  kolona  i  poslano  u  obližnje  neprijateljske  garnizone.  Umjesto  odmetnika  pozvanih  na  predaju.  Nisu  trebali  propusnicu.  Nemamo  aviona  i  ne  možemo  bacati  letke.  Naša  je  »promičba«  skromna:  putuje u gaćama, košuljama i bosonoga, ali je unatoč tome i te kako uvjerljiva.  Pukovnik Bosnić zadržan je u zarobljeništvu. Pričamo s njim bez zlobe, iako su nam smiješna  njegova stručno­vojnička razmatranja o događaju. Kaže da je nastupao u »kari«. Neobično je  ponosan  na  tu  svoju  »karu«.  On  je  profesionalni  vojnik.  Ne  želi ostati u partizanima. Navodi  stotinu  razloga  zbog  kojih  ne  može  ostati.  Ali,  ne  puštamo  ga.  Uvjeravamo  ga  da  će  ga  strijeljati  ako  se  vrati.  Upropastio  je  čitav  zdrug  s  tom  svojom  »karom«.  Upropastio  bi  ga  i  bez  »kare«  ma  u  kakvom  poretku  da  je  nastupao.  Koristimo  ga  kao  nastavnika  na  partizanskom  oficirskom  tečaju.  Nadamo  se  da  će  daći  biti  talentiraniji  od  učitelja!  Tako  je  završilo »pročešljavanje« terena kojim su nam prijetili poslije velike ožujske ofenzive.  Na  prvomajskoj  priredbi  u  Velikoj,  selu  Požeške  kotline,  naš  Kalnički  bataljon  Sedamnaeste  izveo  je  pred  više  tisuća  gledalaca  (civila  i  partizana)  skeč  o  pukovniku  Bosniću  i  njegovu  zdrugu. Na priredbi je bio i komandant divizije Petar Drapšin. Skeč nije bio unaprijed napisan  niti  režiran,  nego  je  naprosto  odigran.  Kod  nas  se  i  važnije  stvari  često  samo  improviziraju.  Glavnu  ulogu,  pukovnika  Bosnića,  odigrao  sam  ja.  (Svi  tvrde  da  sam  bio  izvanredan).  Drapšin  se  hvatao  za  trbuh  od  smijeha,  ne  znam  da  li  zbog  duhovitosti  samog  skeča ili zbog  toga što sam mu s vremena na vrijeme namigivao. To je neposredan kontakt između glumaca  i gledaoca! Sadržaj je bio jednostavan: U štapskoj sobi (stol i jedna stolica) pukovnik Bosnić s  cvikerom  na  nosu  i  povećalom  u  ruci,  s  kompasom  i  specijalkama  na  stolu,  studira  i  stvara  plan  napada.  To  traje  cijelih  pet  minuta.  Pri  tom  govori  (kao  za  sebe)  o  »kari«  kojom  će  nastupati  u  ofenzivnom  pohodu  protiv  razbijenih  i  izoliranih  grupica  odmetnika  na  Papuku.  (Taj  dio  uloge  bio mi je najteži. Nema akcije i neprestano su sve oči uprte u mene. Ne znam  zašto  se  sva  publika  odmah  počela  grohotom  smijati?).  Zatim  pukovnik  rikne  odrješitim  vojničkim  glasom:  »Ordonans!«  Pojavi  se  domobran,  propisno  stane  u  »pozor«,  pozdravi  i  također  rikne  službouljudno:  »Izvolite,  gospodine  pukovniče!«  .  .  .  »Smjesta  pozovi  sve  zapovjednike  bojni!«  zapovjedi  Bosnić.  Ordonans  opet  rikne:  »Na  zapovijed!«  isprsi  se,  pozdravi,  okrene  nalijevokrug  i  iziđe.  Bosnić  dalje  zuri  u  specijalku  .  .  .  Dolaze zapovjednici  bojni, pozdravljaju itd. Pukovnik izdaje zapovijed za napad.  Skeč svršava tako da kroz Bosnićevu kancelariju bježe prestrašeni domobrani, noseći kokoši u  rukama  i  vojničkim  prtenim  torbicama.  (Domobrani  su  poznati  kradljivci  kokoši!).  Partizani  su ih razbili i sad bježe. Zajedno s njima bježi i pukovnik.

Žive  kokoši  u  završnoj  sceni  skeča  neobično su uzbudile gledaoce. Raspoloženje u gledalištu  bilo  je  izvanredno.  Svi  su  urlali  i  smijali  se  oduševljeni  neočekivanim  obratom  situacije.  Mnogi kažu da ovako uspjele predstave još nije bilo i pitaju tko je napisao skeč.  Glumačku  karijeru  počeo  sam  u  prvom  razredu  zagrebačke  Učiteljske  škole,  ulogom  u  Kranjčevićevu  oratoriju  »Prvi  grijeh«.  Uloga  je  bila  prilično  beznačajna.  Glumio  sam  genija!  (Naime  svi  tenori  recitirali  su  tekst  u  koru  genija,  a  basovi  u  koru  demona.  U  to  vrijeme  pjevao  sam  u  školskom  zboru  prvi  tenor,  pa  me  je  tako  i  zapala  uloga  genija!). Svoju drugu ulogu odglumio sam iste godine u Cankarevoj drami »Sluga Jernej«. Ni  ta  uloga  nije  bila  osobito  značajna.  (Jedan  između  seljaka  koji  sjede  u  krčmi  i  piju;  bez  teksta). Uloga pukovnika Bosnića predstavlja u mojoj glumačkoj karijeri vidan napredak.

Napad na Voćin  Opet  jedna  noć  koja  se  dugo  pamti!  Lijeva  hladna  kiša,  uporno,  monotono  i  neumoljivo,  a  naša napadačka kolona maršira prema Voćinu. Svi smo prokisli do kože i promrzli do kostiju.  Sada je početak svibnja ­ najljepšeg mjeseca u godini! ­ i naprosto je nevjerojatno kako čvjek,  kad je zle sreće, može ozepsti u kišnoj svibanjskoj noći.  Razmišljam  o  prvom  napadu  na  Voćin.  Otad  su  prošla  četiri  mjeseca,  a  meni  se  čini  da  su  prošle duge godine. Mogao bih, okrećući stranice dnevnika, prilično točno ustanoviti koliko je  u  tom  razdoblju  bilo  okršaja,  koliko  je  mojih  drugova  poginulo  i  koliko  smo  kilometara  propješačili.  Ali  čemu  statistike?  Bilo  je  mnogo  okršaja  i  mnogo  je  neprijateljskih  metaka  prozviždalo  iznad  naših  glava.  Kada  bi  samo  svaki  tisući  pogodio,  nitko  ne  bi  preživio.  I  mnogo  je  mojih  drugova  poginulo!  Sreća  što  o  tome  ne  mislim  često.  Kod  nas  se  ne  gine  mnogo, no ipak, kad se sračuna koliko partizana iz jednog jedinog bataljona bude izbačeno iz  stroja  (mrtvi  i  ranjeni)  u  ovako  relativno  kratkom  razdoblju,  ispada  prilična  brojka  ...  I  kilometri  se  nižu,  po  suncu  i  kiši,  snijegu  i  ledu,  danima  i  noćima.  Kilometar  za  kilometrom,  uvijek  u  koloni  po  jedan.  Trebalo  bi  skupiti  sve  specijalke  Banije,  Korduna,  Podgrmeča,  Slavonije,  Moslavine,  Kalnika  i  Bilogore,  pa  crvenom  olovkom  ucrtati  na  njih  nevjerojatne  partizanske putanje. Zatim izračunati koliko je kilometara svaki od nas prevalio. Uvjeren sam  da bi cifre bile fantastične! Pješačimo tako i više­manje svakog dana obilno po nama pucaju iz  svih  vrsta  oružja.  Pravo  je  čudo  kako  već  nismo  svi  izginuli.  A  ja  još  nisam  bio  ni  ranjen.  Ponekad mi je krivo što nikada nisam bio ranjen; ne teže nego lakše. Malo bih se odmorio, a  poslije,  kada  bih  se  vratio  u  stroj,  mogao  bih,  kao  i  većina  mojih  ratnih  drugova,  ponosno  pokazivati ožiljak od rane i pričati kako sam se osjećao onoga časa kad me je kugla pogodila.  Ispada djetinjasto, ali tko od nas ne mašta katkada kao dijete; dječji su snovi na javi!  Kako će proći ovaj drugi napad na Voćin? Prvi napad na taj lijepi mali partizanski gradić bio  je  neobično  težak,  ali  i  uspješan.  Tada  su  me  zanosila  električna  svjetla  i  snovi  o  jednom  jedinom  danu  civiliziranog  života.  Sad  više  nemam  takvih  snova.  Bit  će  da  sam  do  kraja  ogrezao u ovom tvrdom partizanskom bivstvovanju.  Jučer  su  bataljonu  dodijeljena  dva  nova  borca;  (To  su  Enci  Herbert  i  Branko  Kobali.  Enci  Herbert  postao  je načelnik štaba 17. udarne brigade, poginuo u NOB­i. op.a.) obojica dolaze  iz  Zagreba.  Tek  su  stigli  i  već  zajedno  s  nama  gaze  blato  do  gležnja.  Prvi  dojmovi  o  partizanskom  životu  zacijelo  im  nisu  baš  blistavi!  Osamareni  su  ogromnim  naprtnjačama  u  kojima  nose  sasvim  nepotrebne  predmete,  i  mučno  svladavaju  sklizak  i  neravan  teren.  Izgledaju  kao  uvelo  cvijeće,  a  još  prije  nekoliko  sati  učinilo  mi  se  da  su  sasvim  pristali  momci. (Sjećam se prvih dana boravka u Bojanskoj četi, suosjećam s njima, ali sam i pomalo  zloban!).  Kako  tko  ima  sreću!  Prije  nekoliko  tjedana  stigla  je  poveća  skupina  mladića  i  djevojaka,  također  iz  Zagreba.  Stigli  su  u  dobro  vrijeme.  Bataljon  se  odmarao  u  travnatu  voćnjaku  i  sve  je  izgledalo  romantično.  Bio  je  lijep  proljetni  dan.  Učili  su  nas  da  pjevamo  šlagere  koji  su  sada  popularni  u  gradu!!!  Nije  li  čudno  što  ima  ljudi  koji  u  današnje  vrijeme  pjevaju  šlagere?  Naravno  da  pjevaju!  I  plešu  i  šetaju,  idu  u  kino  i  na  nogometne  utakmice;  uopće, žive na isti način ili otprilike isto kao i u mirno doba. A mi ovdje gazimo ovo prokleto  žitko blato i ne znamo hoćemo li dočekati sutrašnji dan ili će nas grobari odnijeti na nosilima  mrtve  negdje  s  položaja  oko  Voćina,  ili  ostaviti  naša  trupla  nosom  zabijena  u  blato  ako  neprijateljska  vatra  obaspe  to  mjesto.  (Jer  nije  pametno  ginuti  zbog  mrtvih).  Mladići  i  djevojke iz zagrebačke skupine sada su već »okorjeli« brigadisti. Ne sliče više regrutima. Kod  nas je regrutski staž kratak; marš, borba, marš, borba i za dan­dva ratno je krštenje gotovo. Još  su  svi  živi.  Kako  tko  ima  sreću!  Samo  nekoliko  dana  prije  dolaska  ovih  mladića  i  djevojaka

bataljon  je  prihvatio  transport  novih  boraca.  Stigli  su  toga  dana  iz  Zagreba  pješice.  (Sada  dolazi  mnogo  Zagrepčana).  Bili  su  slabe  sreće  .  .  .  Odmarali  su  se  u  nekom  šljiviku,  već  na  oslobođenom  teritoriju.  Naišli  su  bombarderi  i  posuli  selo  s  mnogo  malih  bomba  za  žive  ciljeve.  Poginula  je  jedna  djevojka.  Bila  je  mlada  i  lijepa,  a  morala  je poginuti odmah prvoga  dana.  Koliko  će  još  marševa  i  napada  proteći  do  kraja  rata? Da li je već izrađena kugla ili granata,  bomba  ili  mina  koja  će  prekinuti  sve  moje  neostvarene  želje  i  nade,  čežnje  i  iščekivanja,  iluzije,  nastupe  straha  i  časove  oduševljenja,  smiriti  me  zauvijek?  Nije  dobro  o  tome  razmišljati.  Čovjek  bi mogao  klonuti  duhom.  Mi  partizani ne smijemo sebi priuštiti taj luksuz  da  klonemo  duhom.  Ne  možemo  nazad,  možemo  samo  naprijed.  Za  nama  su  porušeni  svi  mostovi  i  pozatvarana  sva  vrata.  Pred  nama  je  sve  otvoreno,  ali  moramo  mnogo  pješačiti  i  mnogo napadati ako želimo stići do cilja. Može se dogoditi da na tome dugom putu ostavimo  kosti,  ali  živjeti  možemo  samo  ako  pobijedimo.  Poraz  bi  bio  sigurna  smrt  za  sve  nas. Zaista,  nije uvijek dobro razmišljati o tome. Bolje je pažljivo koračati po kvrgavim šumskim stazama  i  paziti  da  se  ne  spotakneš  i  ne  udariš  nosom  u  deblo  bukve.  A  ako  ipak  udariš,  opsuj  prostački  i  daj  sebi  oduška,  slaveći  naše  narode  što  su  stvorili  jezik  bogat  sočnim  izrazima!  Ali ni psovanje u napadačkoj koloni nije dopušteno. Kolona se kreće nečujno, daje neprijatelj  ne osjeti prije vremena.  Napad  je  počeo  pred  zoru.  Bataljon  nadire  iz  klanca,  od  voćinskog  mlina.  Kiša  još  uvijek  lijeva  i  nema  znakova  da  bi  uskoro  mogla  prestati.  Ratovati  po  ovakvu  vremenu  prava  je  muka;  ne  zna  se  što  je  gore,  neprijateljski  meci  ili  kiša  i  blato.  Ali  ima  to  i  svojih  dobrih  strana. Oblaci su nisko i sigurno neće biti avijacije ... S našeg položaja tuče i teški minobacač.  »Sadi«  mine  po  Prevendi  i  Turskome  gradu.  To  su  dva ključna čvorišta obrambenog sustava  Voćina.  I  njihov  teški  bacač  tuče  naš  položaj.  Zapravo  je  to  dvoboj  dvaju  bacača  i  njihovih  posada!  Pokušavaju  i  brdskim  topom,  ali  bez  uspjeha.  Naš  klanac  je  uzak  i  nije  ga  lako  pogoditi  iz  topa.  Bacač  je  prokleto  oružje,  od  njega  nema  zaklona.  Od  prvih  dviju  mina  obično jedna prebaci, druga podbaci, a treće se čuvaj, jer sigurno će tresnuti negdje blizu. Da  nema  teških  minobacača,  topova,  aviona,  te  da  neprijatelj  nije  mnogo  jači  i  da  nema  neograničene  količine  municije,  da  ustašama  i  domobranima  izdašno  ne  pomažu  Nijemci,  mi  bismo  već  odavno  pobijedili!  Kada  bi  se  moglo  dogoditi  da  Nijemci  prepuste  Jugoslaviju  vlastitu  udesu!  Bilo  bi  sve  gotovo  za  tri  mjeseca.  S  ustašama,  četnicima,  domobranima,  nedićevcima  i  rupnikovcima  (velikodušno  im  ostavljamo  i  Talijane,  Bugare  i  Mađare)  svršili  bismo  brzo.  Osim  ustaša  i  jednoga  dijela  četnika,  svi  bi  pobacali  oružje  od  straha!  Ali  ovi  voćinski  ustaše  se ne predaju. Napadamo s dvjema brigadama, a njih nema više od tisuću, ali  još  ni  na  jednom  dijelu  nije  postignut  ni  početni  uspjeh.  Zapravo,  dvije  tisuće  napadača  je  premalo za tisuću branilaca u ovakvoj borbi, čak i po partizanskim mjerilima odnosa snaga. U  pravim,  regularnim  vojskama  takav  je  odnos  između  napadača i branilaca isključen. Potrebno  je tri do pet vojnika u napadu na jednog vojnika u obrani. Dvije partizanske brigade u napadu  i  ne  broje  zapravo  dvije  tisuće  boraca.  Neki  su  bataljoni  u  rezervi,  neke  čete  su  na  osiguranjima,  i  kako  to  već  biva.  Za  ovakve  akcije  kao  što  je  voćinska  potrebno  je  mnogo  snaga.  Puca se sa svih strana. U Voćinu i naokolo vrije kao u kotlu. I brigade na osiguranjima vode  ogorčene  borbe  protiv  neprijateljskih  kolona  koje  su  krenule  u  pomoć  ugroženoj  voćinskoj  posadi.  Borci  našeg  bataljona  leže  u  blatu  i  tuku  iz  pušaka  i  mitraljeza  ustaške  položaje.  Svaki  čas  nosači  ranjenika  ponekog  odnose  na  previjalište.  I  mi  iz  štaba  ležimo  s  njima  u  blatu  i  ne

znamo  što  da  poduzmemo.  Poći  na  juriš  ne  vrijedi.  Pobit  će  nas  iz  rovova  i  bunkera.  Pokušavali  smo  nekako,  više  da  ocijenimo  snagu  otpora;  dočekali  su  nas  jakom  vatrom.  Sad  se puškara bez određene svrhe, tek toliko . . .  Vjerujem da će opći juriš iz svih smjerova početi noću.  Krenuli  smo  oko  ponoći.  Do  nas  su  sišli  i  drugovi  iz  štaba  brigade.  Kiša  i  dalje  curi.  Raspoloženje  boraca  je  slabo.  Juriš  nije  uspio,  ne  samo  na  našem  dijelu  napada,  nije  uspio  nigdje.  Odbili  su  nas.  Po  svemu  se  čini  da  ova  akcija  neće  uspjeti.  Mnogi  misle  da  bi  bilo  pametno  povući  se.  Ni  u  Štabu  brigade  nisu  uvjereni  u  uspjeh.  Oni  to  ne  govore,  ali  im  se  može pročitati na licu. Meni se čini da je kiša ubila moral sviju nas. Lošije odjeveni i obuveni  borci  su  polugoli  i  bosi.  Odjeća  i  obuća  naprosto  se  na  njima  raspala.  Neke  smo  prisiljeni  povući  s  položaja.  Neizdržljivo  je  ...  Ako  se  ustaše  uspiju  održati  samo  još  jedan  dan,  pobijedili su. Morat ćemo se povući.  Odbijen  je  i  drugi  juriš.  Imamo  dosta  izbačenih  iz  stroja.  Ustaše  su  postali  agresivniji.  Počeli  su izvoditi protu­napade. Sada mi s mukom održavamo položaje. Na sreću, već se spušta mrak  pa će se vjerojatno povući u utvrde.  Preokret  je  nastao  iznenada.  Noću,  sat­dva  prije  nego  što  je  trebala  stići  zapovijed  za  povlačenje,  Šesnaesta  je  prodrla  na  Prevendu.  Nekako  im  je  uspjelo  u  mraku  se  privući  na  jurišnu  udaljenost  i  prodrijeti.  (Moram  iskreno  priznati,  bio  sam  uvjeren  da  uzalud  gubimo  vrijeme. Nikada još nisam doživio da bi akcija koja je ovako nesretno počela i potrajala dobro  svršila). Odmah su nas izvijestili o uspjehu Šesnaeste na Prevendi. To kao da je vratilo moral  ostalim borcima i starješinama. Odmah je izvršen žestok napad na sve neprijateljske položaje.  Prodrli  smo  u  grad  i  između  kuća  se  razvila  borba  prsa  o  prsa.  Ustaše  nisu  više  pružali  organizirani otpor. Njihove razbijene jedinice tukle su se svaka za sebe, nastojeći se probiti iz  Voćina i pod zaštitom mraka se prikrasti do susjednog uporišta. To je bio kraj . . .  Na  nekoj  kući  u  središtu  gradića  bio  je  znak  crvenog  križa  .  .  .  Ovo  mora  da  je  njihova  bolnica, pomislim i odmah pozovem nekoliko boraca da zajedno uđemo. Ulične borbe bile su  već  pri  kraju,  no  u  ovu  zgradu  očito  još  nitko  od  naših  nije  ušao.  Sve  je  zaudaralo  onim  posebnim zadahom joda, karbola, kasarnskog znoja i krvi. U prostranoj sobi na podu ležali su  teški  nepokretni  ranjenici.  Napustili  su  ih  i  liječnici  i  bolničari  i  vjerojatno  svi  lakši  ranjenici  koji  su  još  mogli  hodati.  Svi  su  bili  u  pokislim  i  rasparanim  zelenim  ustaškim  odorama,  s  rukama,  nogama,  glavama,  grudima  u  krvavim  zavojima.  Neki  su  jaukali.  Naokolo  su  ležale  puške  i  ustaške  kape.  Ugledali  su  nas  i  toga  časa,  kao  po  dogovoru,  njih  nekoliko  upale  defenzivne bombe. Držali su ih u pripremi. Brzo se povučemo s ulaza u prostoriju i zaklonimo  se iza zida . . . Čulo se nekoliko detonacija jedna za drugom, i sve se smirilo . . .  Prizor  je  bio  strašan.  Raznesena  tjelesa,  krv  po  zidovima,  po  podu,  gaze  i  zavoji  posvuda  naokolo i odvratan zadah krvi, joda, karbola i mokrih prljavih odora.  Hoće  li  pokušati  da  nam  preotmu  Voćin?  Kiša  nemilosrdno  lijeva,  a  moj  bataljon  opet  je  u  koloni  po  jedan.  Krećemo  na  Ljutoč,  jedan  od  vrhova  Papuka.  Tamo  ćemo  logorovati  u  prirodi,  pod  »vedrim«  nebom.  Nema  nade  da  će  se  nebo  ikada  razvedriti!  To  je  još  petnaest  kilometara puta.

Grlica  U  slavonskim  partizanskim  jedinicama  četni  i  bataljonski  starješine  idu  pješice,  zajedno  s  kolonama  svojih  boraca.  To  je  običaj  ili  čak  nepisano  pravilo.  Oni  su,  tvrdim  bez  pretjerivanja, pravi mučenici. Moraju podnositi sve fizičke napore kao i borci, a kad za borce  napori prestanu te se mogu odmoriti i ispavati, starješine su još dugo vremena budni jer treba  da  postave  osiguranja,  da  napišu  izvještaj  nadređenom  štabu,  da  razmisle  o  sutrašnjem  pokretu ili borbi i da donesu odluku o provedbi kakva zadatka. Dogodi se, doduše, da poneki  komandant ili komesar bataljona zajaše konja, jer mu se žuri na sastanak u štab koji je udaljen  više  kilometara,  ili  u  slučaju  da  napori  njihovih  boraca  nisu  veliki.  No  u  pravilu  to  se  ne  događa  i  zato  je,  bez  sumnje,  lakše  i  zahvalnije  biti  običan  borac  nego  starješina  četnog  i  bataljonskog ranga.  Komandanti  i  komesari  brigada  jašu.  To  je  nepisano  pravilo!  Samo  kad  su  napori  boraca  izvanredni,  ili  kad  u  koloni  ima  ranjenih  i  bolesnih,  a  nema  dovoljno  kola,  treba  da  sjašu  s  konja i ustupe svoje mjesto onima kojima je potrebnije. Zato je bolje biti starješina brigadnog  nego četnog ili bataljonskog ranga. U to nema sumnje!  Neki  dan  postavili  su  me  za  politkomesara  17.  brigade.  Naime,  poslije  ožujske  ofenzive  pokret  je  u  Slavoniji  silno  nabujao  pa  su  osnovane  dvije  nove  brigade  (17.  i  21)  i  nova  divizija.  Stvoreni  su uvjeti i za osnutak Slavonskog korpusa. U vezi s time nastala je potreba  za  uzdizanjem  kadrova.  Tako  je  i  mene  zapala  viša  dužnost.  Ne  mogu  reći  da  mi  nije  drago  što su me postavili za komesara brigade.  Komesar  bataljona  bio  sam  više  od  godinu  dana  ­  na  Baniji,  na  Kalniku  i  u  Slavoniji  ­  pa  držim  da  sam  tu  dužnost  prilično  »ispekao«.  Ali  ipak,  ima  jedan  značajan  razlog  zbog  kojeg  mi  to  povjerenje  i  unapređenje  i  nije  sasvim  dobro došlo. Sad ću, to je neizbježno, morati na  konja!  Konj  je  nepoznata  i  opasna  zvjerka  koju  treba  izbjegavati.  Zastriže  ušima  i  »džilitne«  se stražnjim nogama, pa ako si neoprezan, lako možeš i poginuti. Poginuo je u partizanima, ali  ne  od  neprijateljskog  zrna,  nego  od  udarca  kopita  vlastita  konja  ­  zamislite  kako  bi  to  zvučalo!? Može konj i ujesti, i to opasno ujesti. Približiš mu se straga, ritne te, približiš mu se  sprijeda,  ujede  te.  Ako  te  slučajno  ne  ritne  i  ne  ugrize,  i  ti  se  nekako  (uz  pomoć  drugih)  uspetljaš  na  sedlo,  on  sagne  glavu  među  prednje  noge,  a  stražnjima  se  odbaci  visoko,  i  ti  odletiš preko konjske glave naglavce, u visokom luku, i zabiješ se u trnje.  Da  mi  se  sve  to  ne  dogodi  ili,  ako  se  već  mora  dogoditi,  da  se  dogodi  što  je  moguće  blaže,  naredio  sam  »da  se  skine  mitraljez  s  Grlice  i  da  se  ista  osedla«  za  novopečenog  politkoma  brigade  i  novopečenog  jahača.  Grlica  je  sitna  i  mala  prljavobijela  i  pjegasta  kobilica  na  kojoj  nikada  nitko  nije  jahao.  Dosad  je  mirno  i  bez  ambicija  teglila  teški  mitraljez  i  ni  u  najneobuzdanijim snovima nije pomišljala da će zajedno sa mnom i ona avanzirati. Samo, moj  skok  prema  višoj  dužnosti  normalan  je  i  redovit,  a  njezin  je  sasvim  izvanredan.  Prva  jahačka  ruta  bila  je  velika.  Brigada  je  logorovala  na  Ljutoču,  a  pozvali  su  me  na  konferenciju  u  štab  Slavonskog  korpusa,  koji  se  nalazio  u  Požeškoj  kotlini.  To  je  šezdeset  kilometara  puta.  Pomogli  su  mi  da  uzjašem,  i  ja  u  pratnji  štapskog  kurira,  još  dječaka,  krenem.  Istoga  časa  spustio  se  snažan  pljusak  koji  se  tijekom  puta  pretvorio  u  pravi  prolom  oblaka.  Kiša  nije  prestajala za sve vrijeme mojeg mukotrpnog prvog jahanja do Štaba Korpusa.  Jahao  sam  uporno  i  stalno  korakom.  Grlica  nije  bila  nimalo  žustra  ni  temperamentna  kobila.  Vukla  se,  s  noge  na  nogu  unatoč  kiši  koja  je  prala  i  nju  i  njezina  jahaća,  navikla,  kao  ratno  mitraljesko grlo, na sva moguća zla, skeptična i, što bi se reklo, »durašna« preko svake mjere.

Uzalud  je  konj  malog  kurira  nestrpljivo  cupkao  i  požurivao,  uzalud je dječak nutkao svojega  komesara  da  pokuša  laganim  kasom.  Grlica  nije  hitala,  a  komesar  se  nije  usuđivao  u  kas,  jer  stalno su mu noge ispadale iz stremena, pa kuriru i njegovu paripu nije preostalo drugo nego  da se pomire sa stanjem stvari i da se vuku i kisnu zajedno s nadređenim starješinama.  Put  je  bio  sretan  sve  do  sela  Biškupaca, gdje se smjestio štab 4. divizije. Putovali smo dugo,  ali zato nisam bio ni ritnut, ni ujedan, ni zbačen. Grlica je vrlo pitoma kobilica. Od Biškupaca  do štaba Korpusa trebalo je prijeći još samo koji kilometar ... I tada! Tada se dogodilo ono što  se  neizbježno  mora  dogoditi  svim  takvim  jahačima.  Pred  štabom  4.  divizije  bila  je  velika  i  najmanje  pola  metra  duboka  blatna  lokva.  Grlica  je,  osjetivši  u  blizini  staju,  malo  živnula  i  pokušala preskočiti tu sudbonosnu lokvu. Pri tom se jadnica oskliznula i pala. To što je Grlica  pala  i  ne  bi  bilo  tako  strašno.  Preskačući  zapreke  padaju  i  bolji  konji  od  Grlice, a nju nikada  nisu trenirali za steeplechas. Ali preko njezine glave pao je ­ i to nekako nespretno, postrance  usred lokve i njezin jahač.  Sad  se  sušim  u  Štabu  4.  divizije,  a  moj  slučaj  ispunjava  drugove  nemalom  radošću.  Teška  je  dužnost biti politkomesar brigade!

Prodor u Požešku kotlinu  Partizani  začas  spjevaju  pjesmu.  Svi  značajniji  događaji  i  sve  veće  akcije  odmah  se  opjevaju.  Sada  se  naše  dvije  divizije  spuštaju  s  Papuka  u  Požešku  kotlinu  i  već  svi  bataljoni  i  brigade  pjevaju novu pjesmu . . .  »Sa Papuka rijeke teku,  Rijeke vojske narodne.  Fašističku gamad gone,  Iz Požeške kotline!«  Pjesma  je  narodnog  i  partizanskog  žanra,  ali  nije  u  narodnom  desetercu.  Možda  ju  je  »sačinio« kakav pripadnik Agitpropa.  Naš smjer je: Velika­Vetovo­Kutjevo­Kula­Darkovac­Čaglin.  Velika je pala još prije. Oslobodila ju je 12. brigada. Tom prilikom zbila se zanimljiva zgoda.  Dvanaesta  je  imala  teški  minobacač  sa  samo  tri  mine  i  bez  nišanskih  sprava.  Neprijateljska  posada  koja  je  branila  mjesto  zbila  se  sva  u  veliki  zidani  bunker.  Trebalo  je  s  te  tri  mine  likvidirati  posadu  u  bunkeru.  Gađao  je  Frane  Kofler,  bivši  domobranski  časnik.  Kofler  je  stručnjak  za  teške  minobacače.  Kažu  da  boljeg  nišandžije  za  bacač  nema  nadaleko.  Ali  pogoditi bunker bez nišanskih sprava, s tisuću metara daljine i sa samo tri mine, svakako nije  lako.  To  je  zapravo  neizvedljivo  i  može  se  uspjeti  samo  pukim  slučajem.  Kofler  je  imao  veliku  tremu.  Znao  je  da  se  od  njega  mnogo  očekuje,  a  znao  je i to da mu partizani ništa ne  vjeruju.  On  je  bivši  domobranski  časnik,  a  domobranskom  časniku  počinje  se  vjerovati  tek  kada to zasluži. Osim toga, medu partizanima Dvanaeste, borcima i starješinama, zavladalo je  mišljenje  da  taj  bunker,  sada  kad  imaju  teški  minobacač,  uopće  nije  problem.  Likvidirali  su  oni takve bunkere i bez bacača! (Mina iz teškog bacača ne može probiti zidani bunker čak ni  ako  ga  pogodi.  Ipak,  u  takvu  slučaju  posada  se  često  demoralizira  i  onda  ili  pokuša  da  se  probije ili se preda).  Frane  Kofler  je  namjestio  cijev  bacača  onako  od  oka,  stavio  minu  i,  naravno,  nije  pogodio.  Nije  mu  bilo  lako.  Kraj  njega  je  stajao  Milan  Stanivuković­Oficir,(  Milan  Stanivuković  poginuo  je  kao  komandant  12.  slavonske  divizije.  Proglašen  je  narodnim  herojem)  načelnik  štaba,  s  otkočenim  pištoljem  u  ruci  (radi  kontrole)  i  promatrao  ga  »ljubaznim  pogledom«.  Prva  je  mina,  dakle,  promašila,  a  pogled  Milana  Stanivukovića  postao  je  još  »ljubazniji«.  Frane  je  uzdahnuo,  korigirao  cijev,  napamet,  i  ponovno  opalio  minu.  Kaže  da  se  u  tom  času  već pomirio sa smrću. Evo sad će me ovaj budalaš ustrijeliti ­ mislio je ­ ta nitko ne želi tako  vruće  kao  ja  pogoditi  taj  prokleti  bunker!  Ni  druga  mina nije pogodila cilj. Prva je prebacila,  druga  je  podbacila.  »Imaš  još  jednu  šansu«,  dreknu  Milan  Stanivuković  i  zaprijeti  pištoljem.  Kofler je opet korigirao cijev i opalio treću i posljednju minu, minu života ili smrti . . . Treća  je  mina  pala  na  vrh  bunkera.  Borci  oko  bunkera  su  zaurlali  »juriš!  hura!«,  i  posada  je  likvidirana.  Frane  Kofler  samo  što  se  nije  onesvijestio,  sad  kad  je  napetost  prošla,  a  Milan  Stanivuković  jujuškao  je  od  veselja  i  stalno  grlio  i  ljubio  bivšeg  domobranskog  časnika,  kojega je čas prije htio ustrijeliti, kao da mu je najdraži drug. Doduše, Stanivuković sada tvrdi  da  mu  nije  bilo  ni  na  kraj  pameti  ustrijeliti  čovjeka,  jer  zna  on  kako  se  gađa  bez  nišanskih  sprava, ali uspjeh se morao osigurati.  Naša  Sedamnaesta  brigada  ušla  je  bez  borbe  u  Vetovo  i  u  Kutjevo.  Neprijatelj  se  povlačio.  Stalno  jašem  na  Grlici  i  još  uvijek  isključivo  korakom,  nipošto  kasom  ili,  ne  daj  Bože,

galopom. Stidim se, jer svi mi se rugaju, ali što mogu! Strah je jači od stida. Najgore je bilo u  Kutjevu.  To  je  varošica  i  čovjeku  se  ne  mili,  pogotovo  kada  nosi  na  rukavu  crveni trokut  sa  zvijezdom  (znak  komesara  brigade),  preko  promenade  jahati  na  Grlici.  Zamislite  taj  slučaj,  u  mjestu  čuvenom  po  najljepšim  punokrvnim  konjima.  Tu  se  svako  dijete  razumije  u  konje.  Upravitelj  ergele  W.  boluje  od  konjske  bolesti  ili  hipofilije.  Predveli  su  ga  u  štab  brigade  još  sinoć u Vetovu; nekamo se bio uputio. U kovčegu su mu partizani našli Goringovu fotografiju  s vlastoručno pisanom posvetom. Za takvu fotografiju s posvetom gubi se u današnje vrijeme  glava,  ali  W.  mi  je  objasnio  da  ju  je  dobio  kad  su  mu  konji  pobijedili  na  nekakvoj  izložbi  u  Njemačkoj, a on da s Goringom inače nije ni u kakvoj vezi. Danas mi je pokazivao fotografije  pokojnih  konja  i  kobila  i  žive  plemenite  egzemplare  u  ergeli.  Najljepši  je  pastuh  »Tulipan«.  »Nemojte  od  mene  očekivati  ljudsku  logiku«,  govorio  je  W.  »Od  mene  očekujte  konjsku  logiku  i  konjski  način  mišljenja,  jer  ja  nisam  čovjek,  ja  sam  konj!«  završio  je  ponosno.  Bog  zna  može  li  on  u  trku  puštati  vjetrove  —  pomislio  sam  sjetivši  se  Hašekova  dobrog  vojaka  Švejka.  Jučer  i  danas  poslije  podne  igrali  smo  nogometnu  utakmicu  protiv  domaćeg  kluba.  Prvi  dan,  još dok su pred nama imali respekta, pobijedili smo sa 54:4. Drugi dan, kada su shvatili da im  se  ništa  neće  dogoditi  ako  pobijede,  tukli  su  nas  sa  4:0.  Ipak,  Radojica  Nenezić,  zamjenik  komandanta  divizije,  koji  je  i  sam  igrao,  naredio  nam  je  da  prije  završetka  igre  napustimo  teren,  jer  je  smatrao  da  je  sudac  pristran  i  da  sudi  u  korist  Kutjevčana.  Inače,  ta  druga  utakmica  odigrana  je  uz  pratnju  puščane  i  mitraljeske  paljbe  iz  susjednog  sela  Kule. Tamo je  kulturbundovski  garnizon,  a  kutjevačko  je  igralište  na  livadama  prema  Kuli.  No  to  je  udaljenost od tri kilometra pa nije bilo opasno.  Iz  Kule  su  pobjegli,  a  u  Čaglinu  također  nije  bilo  borbe.  Napali  smo,  ali  domobrani  su  nas  preduhitrili i predali se. Već putuju u gaćama i košuljama. Domobranski udes!  Komandant  brigade  Nikola  Demonja  stalno  mi  se  prikrada  i  iznenada  udara  moju  Grlicu  korbačem  po  sapima.  Ona  sirota  udari  u  trk,  a  ja  se  onda  treskam  na  njenim  leđima  poput  privezane  vreće.  Od  tih  Demonjinih  šala  stradavaju  moji  unutrašnji  organi,  osobito  bubrezi,  ali njemu je veselo. Što mogu, čovjek se ovdje mora priviknuti na tvrdo društvo!

Đor  Kažu da na svijetu ima mnogo ljudi sklonih kocki, riziku i hazardu. Bez toga im je život pust i  dosadan.  Svoju  opasnu  sklonost  iživljavaju  na  stotinu  načina.  U  mirno  doba,  ili  u  normalnim  životnim  okolnostima,  igraju  na  ruleti,  kartaju,  klade  se  na  konjskim  i  pasjim  utrkama,  ili  se  klade  u  bilo  kakvoj  prigodi,  špekuliraju  na  burzi.  Čak  su  i  mala  djeca sklona tim uzbudljivim  igrama.  Špekulaju  se,  kockaju  o  sitan  novac,  gađaju  uskršnja  jaja  novcem.  Ima  i  mnogo  životnih  hazardera.  Bitnim  pitanjima  svoje  egzistencije  pristupaju  krajnje  rizično  i  hazarderski,  pa  ili  uspijevaju  ili  nestaju.  Postoji  poučna  anegdota  o  dvojici  strastvenih  kockara. Sjedili su u kavani, pili crnu kavu i dosađivali se. Nije bilo ni karata ni kocaka da se  razonode. I tako, dosađujući se, izmislili su novu hazardnu igru za koju nisu potrebne ni karte  ni  kocke.  Svaki  je  preda  se  stavio  komadić  šećera  i  uložio  dogovorenu  količinu novca. Ulog  dobiva  onaj  na  čiji  šećer  prije sleti muha! Uostalom, o kockanju i kockarima i svima vrstama  životnih  hazardera  ispisane  su  čitave  knjige  i  napisani  milijuni  službenih  spisa  i  privatnih  pisama.  Gotovo  da  i  nema  romana  u  kojem  glavni  junaci  nisu  hazarderi.  Čovjeku  je  u naravi  da  voli  uzbudljive  događaje,  osobito  ako  je  u  njima  i  osobno  zainteresiran,  a  svake  minute  i  svakog sata života imamo prilike riskirati.  Za  nas  partizane  tvrde  mnogi  da  smo  najveći  kockari.  Ako  pri  tome  misle  na  političko  hazarderstvo,  ne  možemo  prihvatiti  ­  ne  slažemo  se.  Ali  ako  pod  time  misle  na  »đor«,  moramo priznati da njihova tvrdnja nije bez temelja.  Kod nas je strogo zabranjeno kartanje i kockanje.  Novac  u  partizanima  ionako  nema  vrijednosti  i  nitko  ga  ne  cijeni,  ali  unatoč  tome  nisu  dopuštene  igre  takve  vrste  ni  radi  zabave.  U  mnogim  stvarima  mi  smo  pravi  puritanci,  jer  to  zahtijevaju  interesi  borbe.  No  i  partizani  su  ipak  samo  obični  ljudi,  i  zato  što  su  obični  ljudi  imaju  u  sebi  i  sve  vrline  i  mane  ljudskoga  roda.  Piti  se  ne  smije,  zaljubljivati  se  također  nije  preporučljivo,  duhana  često  nema,  a  normalan  čovjek  ipak  ne  može  živjeti  samo  i  isključivo  za  borbu  i  revoluciju  .  .  .  Tako  je  nastao  »đor«.  Postoji  »đor­viđeno«,  poslije  se  razvio  i  u  »đor­neviđeno«.  »Đor­viđeno« je partizanska uzbudljiva hazardna igra, a igra se ovako:  »Kakav ti je to sat?« pita drug druga.  »Štoperica«, odgovori upitani.  »Daj da vidim!«  »Hoćeš đor?« predlaže pošto ju je dobro i temeljito pregledao.  »Za šta?« interesira se drugi.  »Za sat, džepni«, odgovara prvi. »Prava željezničarska Omega!«  Vadi  iz  džepa  ogroman  džepni  sat.  Kad  je  i  taj  sat  temeljito  pregledan,  ako  su  uvjeti  za  sporazum  povoljni,  utanačen  je  »đor«,  i  satovi  se  odmah  mijenjaju.  U  džep  prvog  partizana  prelazi »Omega«, a na ruku drugog partizana prelazi ručna Štoperica . . . Nije isključeno da će

oba sata već za pet minuta ponovno promijeniti vlasnika. Ionako su još prije kratkog vremena  pripadali  drugima  .  .  .  To  je,  dakle,  »đor­viđeno«,  zapravo  sasvim  obična  trampa.  Čovjek,  konačno, mora trgovati na neki način. Život je manje monoton; mislim, duševni život!  »Đor­neviđeno« igra se ovako:  Dva partizana imaju satove.  »Đor­neviđeno!«, kaže jedan.  »Đor«, odgovara drugi.  Mijenjaju  bez  provjere.  Prvi  dobiva,  recimo,  vrsnu  džepnu  »Omegu«,  drugi  dobiva  kakav  prastari  džepni  »lokot«,  možda  čak  bez  kazaljki  i  brojčanika,  ili  uopće  bez  mehanizma  .  .  .  Ima svakojakih satova u partizana.  »Đor­viđeno«  i  »đor­neviđeno«  igra  se  za  satove,  nalivpera,  penkale,  čizme,  cokule,  kape  i  uopće  sve  moguće  predmete  koje  partizani  posjeduju.  Olako  se  dobiva  i  olako  se  gubi.  Partizan  se  u  takvim  prilikama  uvijek  ponaša  kao  pijani  milijunaš  za  ruletom.  Do  satova,  nalivpera  i  drugih  predmeta  prikladnih  za  »đor«  dolazi  relativno  lako,  a  možda  će  sutra  i  poginuti i baš ga briga je li dao pravi sat za šuplji ili dobro nalivpero za tuljac bez pera, jer bio  je »đor­neviđeno«.  Najstrastveniji  »đorist«  u  našoj  brigadi  je  Božo  Gunjević,  zvani  Kubura.  On  je  vrlo  hrabar  borac, ali pored mnogih neosporivih vrlina ima i poneku manu. Sklon je kicošenju, skupljanju  svilenih  košulja,  finih  sapuna  i  parfema.  I  sklon  je  svim  vrstama  trampe,  trgovine  i  kojekakvim poslovima takve naravi. Uvijek je počešljan, čist, namirisan i izglačan, kao da ide  u  svatove.  Ali  svaki  tjedan  najmanje  se  jedanput  pojavi  polugol  i  u  nemogućim  dronjcima.  Đorao  je  neviđeno,  i  neki  ga  je  »majstor«  dobro  namagarčio.  Kubura  se  ne  uzbuđuje  zbog  toga. U prvoj akciji ili prilikom prvog uspješnog »đora« on je opet kao iz kutije. Ima kod nas  u Slavoniji više takvih Kubura!  Eto, taj »đor« jedina je vrsta hazarda u partizanima.  Ipak, je li baš jedina?

Slijepi top  Naša brigada ima top. Zove se Mika. Kod nas partizana svako  važnije oružje ima ime, ili bar  nadimak.  Mika  je  pravi  brdski  top,  kao  ono  banijsko  čudovište  proizvedeno  u  vlastitoj  radionici koje je pucalo samo da se puca i bilo podjednako pogibeljno za obje ratujuće strane.  Doduše, i Mika ima svojih nedostataka. Gdje je taj tko ih nema!? Ali treba reći da su njegovi  nedostaci  objektivne  naravi  i  nipošto  ne  proistječu  iz  kakve  Mikine  krivice.  Naime,  Mika  nema nišanskih sprava. Prije nego što je pao u naše ruke domobrani su ih razbacali i uništili, i  tako  je  on,  može  se  reći,  slijep.  Top  bez  nišanskih  sprava  jest  slijep  top,  može  vidjeti  i  pogoditi  cilj  samo  kad  ga  dovedeš  u  neposrednu  blizinu  i  uperiš  mu  cijev  tamo  gdje  želiš  da  pogodi. Ima Mika još jedan i to priličan nedostatak ­ manjka mu prava dobra municija. Prava  municija  jesu  granate,  a  on  ima  samo  šrapnele.  Kakva su municija šrapnele, ne treba govoriti  nijednom partizanu. Događalo se da nas neprijatelj tuče šrapnelima. Rasprskavaju se u zraku i  nikada  se  još  nije  dogodilo  da  bi  krhotina  šrapnele  ikoga ranila ili usmrtila. Zato mi partizani  šrapnele  podcjenjujemo  i  ne  smatramo  ih  djelotvornom  topovskom  municijom.  Dakle,  nema  nišanskih  sprava,  a  ima  samo  šrapnele.  Ima  i  svojega  komandira.  Komandir  se  zove  Gajo  Ivanović i velik je stručnjak za brdske topove. Ali što vrijedi stručnost bez nišanskih sprava i  granata.  Eto,  takvo  je  stanje  s  našim  brdskim  topom.  Što  da  se  radi,  u  partizanima  je rijetko  što kompletno i potpuno onako kako bi trebalo biti!  Ima  naša  brigada  i  teški  minobacač.  Nije  baš  vlasništvo  brigade,  ali  nam  je  dodijeljen  za  slijedeću  akciju.  Bacač  ima  dovoljnu  količinu  mina  i  sad  ima  i  nišanske  sprave.  Frane  Kofler  kaže  da  mu  više  nisu  prijeko  potrebne.  Naučio  je  gađati  bez  njih;  »pomogao«  mu  je  Milan  Stanivuković  u  borbi  za  Veliku.  Samo,  mine  na  žalost  također  ne  mogu  probijati  tvrde  objekte, čak i kad je pun pogodak.  Ima  u  partizanskom  ratu trenutaka kad je više od svega potrebna dobra i originalna zamisao.  Izmišljati  dobre  i  originalne  ideje  spada  u  nadležnost  štabova,  u  prvom  redu  komandanata  i  komesara, ali događa se, iako ne prečesto, da Štapski, komandantski mozgovi zataje, a prava  ideja  sine  u  glavi  običnog  borca  ili  nižeg  starješine.  Eto,  upravo  se  tako  dogodilo  za  vrijeme  napada naše brigade na neprijateljsko uporište u Siraču.  Sirač  brani jedna  satnija  Gorskog  zdruga.  To  je  oko  stotinu  i  pedeset  neprijateljskih  vojnika.  Napada  jedan  naš  bataljon.  To  je  oko  tri  stotine  partizana.  Dva  naprama  jedan  u  našu  korist  nije  osobito  povoljan  omjer,  ali  napadala  je  Sedamnaesta  i  pod  mnogo  gorim  uvjetima  .  .  .  Borba  traje  već  cijeli  dan.  To  zabrinjava.  Nismo  računali  s  tako  ozbiljnim  i  ogorčenim  otporom,  jer  zdrugovci  su  u  biti  ipak  samo  domobrani.  Odmah  u  prvim  satima  napada  napustili su sve branjene objekte u mjestu i povukli se u zgradu pučke škole. Napustili su čak  i  sirački  stari  grad,  koji  je  davao  najbolje  mogućnosti  za  dugotrajniji  otpor.  Oko tih objekata  razvila se kraća borba i bataljon je postigao početne uspjehe. Likvidirao ih je sve do jednoga i  zarobio tridesetak zdrugovaca. Školska zgrada je dobro utvrđena i dotjerana za dulju obranu.  Treba  pretpostaviti  da  su  se  povukli  iz  svih  objekata  u  Siraču  i  smjestili  se  u  tu  utvrđenu  Školsku  zgradu  prema  unaprijed  smišljenom  planu  obrane.  Njihov  zapovjednik  očito  vjeruje  da  odatle  mogu  odolijevati  napadima  partizana  sve  dok  im  ne  stigne  pomoć  iz  susjednih  uporišta.  To  je  sumnjiva  pretpostavka!  Pomoć  iz  okolnih  garnizona  teško  će  prodrijeti  do  Sirača.  Napad  osiguravaju  ostale  naše  jedinice  na  svim  smjerovima  eventualnog  nastupanja  neprijatelja. Zdrugovcima, prema tome, preostaje jedino da izginu u borbi ili da kapituliraju.  Prve  juriše  odbili  su  glatko  i  imali  smo  dosta  gubitaka.  Tuku  kroz  puškarnice  i  bacaju  defenzivne bombe. Teško je prići blizu i minirati ili potpaliti zgradu. Nesreća je što naš slijepi

top  ne  možemo  iskoristiti.  Da  imamo  granate  umjesto  šrapnela,  bila  bi  borba  za  Sirač  završena  za  pola  sata.  Ovako  treba  pronalaziti  druge  mogućnosti. Žrtve se lakše prebole kad  akcija  uspije.  Najgore  je  kad  jedinica  ima  gubitaka,  a  uspjeha  nema.  A  upravo  u  ovakvim  napadima to se često događa. U jurišima ginu najbolji i najsrčaniji borci; najviše se izlažu.  Napad se postepeno izrodio u opsadu, a opsada utvrđenih zgrada daje slabe izglede za uspjeh i  ne odgovara našem načinu borbe. To su krize koje nastaju s vremena na vrijeme i kod boraca i  kod  starješina.  Ni  najbolja  jedinica  nije  u  svakoj  akciji  jednako  dobra.  Tada  treba  smisliti  ozbiljan i konkretan plan i organizirano ga provesti. Inače je pametnije odstupiti i čuvati ljude.  Opsada  ne  daje  rezultata,  a  borci  ipak  ginu.  Municija  se  troši  uzalud.  Na  žalost,  originalne  ideje  koje  smjesta  donose  preokret  vrlo  su  rijetke.  Ostaje  tek  da  se  pokuša  ponovni,  bolje  izvedeni  napad.  Sve  puškarnice  zaspu  se  jakom  i  dobro  organiziranom  vatrom,  tako  da  neprijateljski  strijelci  ne  mogu  gađati,  i  dok  još  vatra  traje,  odred  jurišnih  pionira  treba  da  se  podvuče  pod  zidove  i  minira  objekt,  ili  se  nekako  probije  unutra.  Takvu  akciju  nije  lako  ni  organizirati ni izvesti poslije nekoliko neuspjelih juriša.  Savjetujem  se  s Demonjom, ali nešto osobito nismo u stanju smisliti. »Napisat ću im pismo«,  predložim. »Napiši«, slegne ramenima. On očito ne vjeruje u pisma. »Pozvat ću ih na predaju  i  zajamčit  ću  im  život,  svima  bez  razlike«,  insistirao  sam.  »Možda  se  predaju.«  Demonja  još  jedanput  slegne  ramenima,  a  to  je  vjerojatno  značilo  da  mi  ne  može  zabraniti  ako  baš  želim  mrčiti papir i gubiti vrijeme.  Pismo je bilo kratko, jasno i jezgrovito. Iako nemam originala, lako mogu ponoviti sadržaj:  »Domobrani! Sirač je opkoljen jakim snagama 6. slavonskog korpusa. Vaš otpor je beznadan i  besmislen! Uza lud očekujete pomoć iz susjednih uporišta. Posvuda naokolo su naše brigade i  nikakva  vam  pomoć  ne  može  stići.  Obustavite  borbu  i  predajte  se.  Razoružat  ćemo  vas  i  pustiti kućama. U slučaju da ne obustavite borbu i ne predate se, izginut ćete svi do jednoga.«  Udario sam pečat štaba 17. brigade i potpisao sebe i Demonju. On sam nije se htio potpisivati.  Pismo je odnio zarobljeni zdrugovac.  Borba  je  načas  prestala,  no  umjesto  bijele  zastave  na  zgradi  osnovne  škole  uskoro  nam  je  učiteljeva služavka donijela odgovor:  »Vaše  uvjete i zahtjev za predaju odbijamo s najvećim prezirom. Nama stiže velika pomoć iz  Daruvara i Pakraca. Ovdje su hrvatski domobrani koji se ne predaju. Dođite, mi vas čekamo!«  Potpis nečitljiv.  Psovao  sam  glupave  domobrane,  a  Demonja  se  smijao.  »Nisi  valjda  mislio da će se predati!?  Tko  je  još  pismom  zauzeo uporište!« . . . Puškaranje oko zgrade se nastavilo. Imali smo već  pedeset boraca izbačenih iz stroja. Počeo se spuštati mrak. Onda se odjednom rodi prava ideja  koja smjesta iz osnova mijenja situaciju. Rodila se u glavi topnika Gaje Ivanovića.  U  početku  nije  nam  se  učinila  osobitom.  On  je,  naime,  predlagao  da  se  iz  svih  šrapnela  povade  upaljači  i  da  se  tako  izbacuju  iz  topa  u  zidove  objekta,  kao  kamenje.  Šrapnele  bez  upaljača  ne  mogu  eksplodirati,  a  probojna  snaga  bit  će  im  tolika  kolika  im  je  težina  plus  brzina. Gajo je, dakle, predlagao da naš Mika postane katapult i da tučemo iz njega kao stari  Rimljani  i  Kartažani.  Ali  boljih  ideja  nije  bilo,  i  tako  je  Gajo  iz  svih  osamdeset  šrapnela  povadio  upaljače,  dovukao  Miku  ravno  pred  zgradu  i  kanonada  je  počela.  U  isto  vrijeme  je  Kofler sa staroga grada gađao bacačem.

Šrapnele  su  letjele  jedna  za  drugom  i  bubale  po  zidovima,  mine  su  eksplodirale  oko zgrade i  zdrugovci  u  školi  sigurno  se  nisu  dobro  osjećali.  Podigla  se  neprozirna  magla  od  vapna  i  razbijenih  cigala  posvuda  naokolo,  no  Gajo  nije  prestajao  sve  dok  i  osamdeseta  šrapnela nije  bubnula u već sasvim razrušeni zid. Toga časa borci su prodrli u objekt. Od stotinu i dvadeset  zdrugovaca  spasio  se  samo  jedan,  i  to  baš  onaj  koji  se  nije  smio  spasiti.  Zapovjednik satnije,  koji  nam  je odgovorio na pismo, iskoristio je maglu i noć i nestao. Događa se da baš najveći  zlikovac  izmakne  kazni.  On  je  kriv  za  pedesetoricu  ranjenih  i  mrtvih  partizana  i  za  mnogo  mrtvih  zdrugovaca.  Zaplijenjeno  je  mnogo  pušaka  i  mitraljeza  i  jedan  protukolski  top,  opet  bez  nišanskih  sprava.  Razbacali  su  ih,  da  nam  ne  padnu  u  ruke.  Sada  ih  preživjeli  zdrugovci  traže. Malo ih je preživjelo.  U  zgradi  su  zajedno  sa  zdrugovcima  cijelo  vrijeme  bili  učitelj,  njegova  žena  i  odrasla  kći.  Nisu ih pustili van. Nije im se ništa dogodilo, ali polumrtvi su od straha.  Tako  je  s  pomoću  dobre  i  originalne  ideje  topnika  Gaje  likvidirano  neprijateljsko  uporište  u  Siraču.

Susret na cesti  Danas  je  divno  vrijeme,  pravi  vedri ljetni dan. Seljaci žanju, popci pjevaju i posvuda naokolo  lete jata golubova. Na takve dane ne bi se smjelo ratovati.  Joka  i  ja  dosađujemo  se  u  štabu;  čekamo  da  Dvanaesta  dovrši  posao  pa  da  i  mi  povučemo  bataljone s položaja i krenemo u svoje baze. Pričamo sa seljacima o koječemu i u nama nema  ni  trunka  ratničkog  raspoloženja.  Najpametnije  bi  bilo  razastrti  gunj  na  livadi,  izvaliti  se  po  njemu te se dobro i temeljito naspavati. Sve je pitomo i miroljubivo, ništa čovjeka ne nuka na  oprez, i da se pomalo ne puca u obližnjim Bastajima i na položajima prema Daruvaru, sasvim  bismo zaboravili da je rat i da smo nas dvojica u akciji.  Naš  operativni  štab  je  u  selu  Gornjoj  Vrijeski,  na  cesti  između  Malih  Bastaja  i  Daruvara.  Dvanaesta  napada  Bastaje;  tamo  su  kulturbundovci,  ustaše  i  domobrani.  Sedamnaesta  (zapravo  samo  dva  bataljona  Sedamnaeste)  zaposjela  je  položaje  prema  Daruvaru.  U  Bastajima borba traje, ali nemamo još izvještaja iz štaba Dvanaeste i ne znamo kakva je tamo  situacija.  Na  našim  položajima  prema  Daruvaru  također  se  još  od  jutra  puca.  Neprijatelj  je  izišao  iz  grada  odmah  pošto  je  Dvanaesta  napala,  no  naišao  je  na  naša  dva  bataljona  i  zaustavio se. Zauzeli su poziciju nasuprot našoj i počelo je sitno čarkanje. Zasada ne pokazuju  prave  namjere  da  prodru  do  Bastaja.  Pucaju,  onako  reda  radi,  valjda  da  im  se  ne  prigovori  kako  nisu  pokušali  pomoći  susjedima.  Ni  njima  nije  do  borbe  u  ovom  lijepom  sunčanom  danu.  Desno od nas, ako se okrenemo prema Malim Bastajima, prostire se šuma. Njezin kraj dopire  tik  do  napadnutog  uporišta.  Joka  je  iskusan  ratnik  i  pretpostavlja  da  će  se  neprijateljski  vojnici,  kada  Dvanaesta  likvidira  Bastaje,  razbježati  po  toj  šumi,  u  grupicama  i  pojedinačno.  Uvijek  se  dio  razbijene  posade  spašava  bijegom.  »Tamo,  u  toj  šumi,  trebalo  bi  ih  hvatati«,  tvrdi on.  Borba  u  uporištu,  sudeći  prema  vatri,  ušla  je  u  završnu  fazu.  Zato  Joka  uporno  motri  dalekozorom rub šume. Od našega štaba do šume ima oko dva kilometra. Motrim i ja, no ne  opažam ništa. Motre i seljaci koji su se okupili oko nas, prostim okom. Seljaci i prostim okom  vide  vrlo  daleko,  mnogo  dalje  nego  ljudi  iz  grada.  Prvi  ih  je  ipak  opazio  Joka.  »Eno  ih,  prebacuju  se«,  poviče  s  prizvukom  lovačke  strasti  u  glasu.  Na  nesreću,  u  štabu  osim  nas  dvojice  i  nekoliko  štapskih  kurira  i  stražara  nije  bilo  nikoga.  Ali  Joka  nije  mogao  mirovati.  Postrojio  je  sve  te  kurire  i  stražare  i  poslao  ih  u  šumu  da  love  bastajske  bjegunce.  Jesu  li  to  zaista bili vojnici ili samo seljaci iz okolnih sela, nikada se nije ustanovilo.  Pošto  su  kuriri  i  stražari  otišli,  nas  dvojica  ostali  smo  u  štabu  posve  sami.  Za  svaki  slučaj  izvadismo  pištolje,  otkočismo  ih  i  stadosmo  motriti  prema  Bastajima  u  nadi  da  ćemo  uskoro  ugledati kurira Dvanaeste kako nam nosi vijest da je borba završena i da se možemo povući.  Odjedanput se u daljini pojavila vojska. Bila je to prava, uredno postrojena vojna formacija u  jačini  otprilike  jedne  čete  ­  tako,  do  osamdeset  vojnika.  Dolazili  su  cestom  prema  nama.  Odore im još nismo mogli razaznati.  »Kakva je to vojska?« upita Joka.  »Sigurno  je  četa  Dvanaeste  .  .  .  Nose  nam  mine«,  odgovorim.  Joka  se  složio  s  takvim  tumačenjem.

(Naime, u zapovijedi za napad na Male Bastaje izričito je naređeno da nam 12. brigada, pošto  likvidira  željezničku  postaju,  pošalje  mine.  Na  našim  položajima  prema  Daruvaru  bio  je  bacač, ali s premalo mina, a pretpostavljalo se da bi nam mogle trebati. Štab Korpusa je imao  podatke da neprijatelj na željezničkoj postaji ima teški minobacač).  Krenemo  u  susret  četi  12.  brigade.  U  rukama smo još uvijek nosili otkočene pištolje. Nije to  bila mjera opreza; naprosto smo zaboravili da ih stavimo u futrole.  Čovjek  ratuje  iz  dana  u  dan  i  iz  godine  u  godinu,  pa  nije  ni  čudo  što  mu  se  događaju  kojekakve  zgode  i  nezgode.  Neki  doživljaji  najprije  se  čine  vrlo  ozbiljnima,  a  poslije,  kada  sve  svrši,  dobivaju  više  šaljivo  obilježje.  Ne  znam  je  li  ovaj  Jokin  i  moj  doživljaj  ozbiljan  ili  šaljiv; mogao je, tako mi se čini, biti i tragičan, ali završio se dobro i sretno, i sada mi je drago  što sam ga doživio. Sigurno je to i Joki drago!  Stali  smo  jedni  pred  drugima  na  deset  koraka  udaljenosti.  Joka  i  ja  s  partizankama  i  petokrakim  zvijezdama  i  pištoljima  u  rukama,  a  nasuprot  nama  prava  nepatvorena  četa  neprijateljske  vojske  sastavljena  od  kulturbundovaca,  ustaša  i  zdrugovaca.  Ne  znam  kako  je  dugo  potrajala  obostrana  ukočenost  i  kako  su  nam  dugo  svi  dijelovi  tijela,  a  osobito  ruke  i  noge,  bili  paralizirani.  Svakako  ne  predugo.  Možda  smo  čak  zapanjeno  razjapili usta. Možda  ih  i  nismo  razjapili.  Ali  jedno  je  sigurno  ­  uplašili  smo  se.  Danas  žalim  što  nas  nitko  u  tom  momentu  nije  fotografirao.  Znam  da  mi  je  u  času  posvemašnje  uzetosti  palo  na  um  da  je  to  zapravo  neprijatelj  iz  Bastaja  koji  bježi  u  Daruvar  i  vjeruje  da  se  jednostavno  može  probiti  cestom.  Ipak,  u  Joki  i  u  meni  na  vrijeme  su  proradili  partizanski  refleksi.  »Odloži  oružje!«  zaurlali  smo jednoglasno iz puna grla. Mi to znamo zaurlati vrlo oštro i grubo. Ovaj put bilo je oštrije  i  grublje  nego  inače,  ne  znam  da  li  zbog  toga  da  prepadnemo  neprijatelja  ili  da  ohrabrimo  sami sebe.  Banda iz Malih Bastaja bila je toga dana već pobijeđena od Dvanaeste; pobijeđena, razbijena i  demoralizirana.  Ili  su  vjerovali  da  Joka  i  ja  nismo  sami  .  .  .  Tek  činjenica  je  da  su  na  poziv  »odloži  oružje«  prva  desetorica  u  stroju  pobacali  puške  i  podigli  ruke.  Ostali  su  se  čas­dva  kolebali i zatim se razbježali na sve strane.  Ostao  sam  čuvati  zarobljenike,  dok  je  Joka  trčao  za  bjeguncima  duž  ceste  i  gađao  ih  iz  pištolja. Na žalost, bez rezultata. Pištolj je oružje iz kojega se u borbi nikada nitko ne pogodi.  Zarobili smo pet zdrugovaca te zaplijenili deset pušaka i jednu radio­stanicu.  Ne  može  se  osporiti  da  je  doživljaj  smiješan.  Seljaci  iz  Gornje  Vrijeske,  svjedoci  Jokine  i  moje  pobjede  nad  cijelom  satnijom  neprijateljskih  vojnika,  i  to  upravo  onih  koji  su  dotad  terorizirali okolicu Malih Bastaja pa i stanovništvo toga sela, čude se i govore: »Znali smo da  ih partizani tuku, ali da se i tako što može zbiti, nismo vjerovali!«  Sad  se  smijenio  i  Joka  i  ja.  Ali  što  bi  bilo  da  se  banda  iz  Malih  Bastaja  nije  dala  zaplašiti  našim pozivom »odloži oružje« ma koliko mi grmoglasno urlali!? A što bi bilo da se Joka i ja  nismo prvi snašli i podigli pištolje!? Tko zna što bi bilo! To već spada u oblast nagađanja.

Čudo u Kutjevu  Tri  puta  je  Sedamnaesta  napadala  Kutjevo.  Prvi  put  udarila  je  u  prazno,  posada  se  već  prije  napada povukla u šumu. Toga dana počela je velika ožujska neprijateljska ofenziva, a to je za  sve  nas  značilo  mjesec  dana  neprekidne  borbe,  danonoćnog  pješačenja;  mjesec  dana  nespavanja,  pjegavog  tifusa  i  nešto  malo,  ne  mnogo,  gladovanja.  Zlo  je  započelo  poslije  jalova udara na Kutjevo!  Drugi  put  Sedamnaesta  je  napala  Kutjevo  za  vrijeme  nedavne  kampanje  Slavonskog  korpusa  na  Požešku  kotlinu.  Neprijatelj  je  iz  Kutjeva  pobjegao  u  Kulu  i  brigada  je  ušla  u  mjesto  ne  opalivši  ni  metka.  Da  ratujemo  kao  što  ratuju  regularne  vojske  u  regularnom  ratu,  to  bi  se  smatralo  uspjehom.  Još  je  bolje  ako  se  neprijatelj  povuče  pa  zauzmeš  važno  uporište  bez  borbe.  Ali  mi  partizani  drukčije  gledamo  na  stvar.  Za  nas  je  važno  uništiti  neprijatelja  i  oteti  mu  oružje  i  municiju.  Kutjevo,  ili  bilo  koje  mjesto,  za  nas  je  manje  važno.  Što  će  nam  kad  ionako  ne  možemo  u  njemu  ostati  dulje  od  nekoliko  dana!?  Tom  prilikom  izabrana  jedanaestorica  iz  brigade,  među  njima  i  politički  komesar,  odigrali  su  protiv  kutjevačkog  nogometnog  kluba  dvije  utakmice.  Ometali  su  nas  puščanom  i  mitraljeskom  vatrom  iz  susjednog  švapskog  sela  Kule.  Nogometne  utakmice  su  svakako  i  politički  uspjeh;  to  je  djelovanje  na  kulturno­prosvjetnom  planu,  zbližavanje  s  mjesnim  pučanstvom  uz  pomoć  fiskulture. Ali pravi uspjeh to ipak nije. Čemu da se zavaravamo!  Ovaj  jučerašnji  napad  na  Kutjevo  je  treći.  I  opet  nije  bilo  sreće,  i  ne  samo  da  nije  bilo  sreće  nego  su  ustaše  iz  Kutjeva  izveli  nešto  što  nitko  od  nas  još  nije  čuo  ni  doživio  i  što  se  može  smatrati  čudom.  Uporište  je  branila  bojna  PTZ  (Poglavnikova  tjelesnog  zdruga). Osamnaesta  brigada napada, a naša, 17. brigada, ima zadaću napraviti tanki streljački stroj oko mjesta i ući  u akciju ako neprijatelj uspije prodrijeti kroz raspored Osamnaeste.  Osamnaesta  je  napala  noću  i  postigla  početne  uspjehe  već  u  prvom  naletu.  Likvidiran  je  vanjski  sustav  obrane  i  svi  branjeni  objekti  u  mjestu.  Ustaše  su  imali  gubitke  do  stotinu  mrtvih,  ranjenih  i  zarobljenih.  Bilo  je  i  plijena  u  oružju  i  municiji.  Glavnina  ustaške  bojne  povukla se u kutjevačku ergelu i odande pružala žilav i ogorčen otpor.  Kutjevačka  ergela  je  masivan,  velik  objekt,  vrlo  prikladan  za  obranu.  Sastoji  se  od  glavne  konjušnice  i  nekoliko  sporednih  zgrada.  Borba  je  još trajala, ali prema našem iskustvu mogla  se već smatrati završenom. Četiri stotine ustaša stjeranih na jedno mjesto i opkoljenih dvjema  brigadama, Osamnaestom oko ergele i Sedamnaestom oko Kutjeva. Kako su se mogli izvući!?  U Kutjevo su ušli i Štab Slavonskog korpusa i štabovi divizija te oba štaba brigada. Mjesto je  bilo  u  našim  rukama.  Odlučni  juriš  na  ergelu  dogovoren  je  za  pola  noći.  U  štabu  Korpusa  razrađen  je  detaljan  plan.  Sve  je  bilo  spremno.  Napad  je  zaista  izveden  po  planu  i  točno  u  dogovoreno  vrijeme.  Borci  Osamnaeste  otvorili  su  brzu  paljbu  i  jurnuli.  Upali  su  u  praznu  ergelu.  Unutra  nije  bilo  ni  jednog  jedinog  ustaše,  ni  živog  ni  mrtvog.  Nije  bilo  ni  ranjenih.  Štoviše,  za  njima  nije  ostala  ni  kap  krvi,  ni  komadić  gaze  ili  zavoja.  Nijedna  puška,  nijedan  metak,  bas  ništa.  Pa  ipak,  Osamnaesta  je  cijelo  vrijeme,  sve  do  napada,  držala  položaje  oko  ergele  i  ustaše  su  tada  bili  unutra.  Pucali  su  i  vikali  koješta.  Kako  su  odjednom  nestali?  Sedamnaesta je opasala cijelo Kutjevo, a ipak nije opazila ni ustašku kolonu koja krišom bježi  i ni jednog jedinog ustašu. Naprosto su iščezli. Gdje su i gdje bi mogli biti?  Zamalo  da  nismo  povjerovali  u  nadnaravnu  moć  kutjevačke  ustaške  bojne,  ali  se  zagonetka  ipak uskoro objasnila. Evo kako je bilo.

Partizani su obično premoreni. Kada borba nije intenzivna, dogodi se da zaspu na položajima.  Ustaše  su  iskoristili  tamu  i  nebudnost  partizana.  Jedan  po  jedan  izvukli  su  se  tiho  iz  ergele  i  krenuli  iz  Kutjeva  u  brda.  Sobom  su  odnijeli  i  ranjenike.  Nijedan  borac  Osamnaeste  nije  ih  opazio.  Putem  je  ustaška  kolona  srela  patrolu  Sedamnaeste.  Pritajili  su  se  u  tami,  zaskočili  trojicu  boraca  iz  patrole  i  zaklali  ih  prije  nego  što  su  dospjeli  alarmirati  ostale.  U  rasporedu  Sedamnaeste našla se i grupa kukavica. Opazili su ustašku kolonu, ali nisu zapucali. Preplašili  su se i pustili ih da prođu.  Ne  zvuči  vjerojatno,  ali  baš  tako  se  dogodilo.  Ustaše  su  se  počeli  služiti  partizanskom  taktikom. Uče od nas.  Sada  sjedimo  u  Kutjevu  i  bjesnimo  sami  na  sebe.  Dobro  su  nas  udesili.  Nema za nas sreće u  Kutjevu!

Ferdo  Grlica je degradirana! Vraćena je u mitraljesko odjeljenje i opet je obično tovarno kljuse. Čak  više ne nosi mitraljez nego sanduke municije. Malo me zbog toga grize savjest, pošteno mi je  služila.  Što  mogu,  nisam  ja  kadar  izmijeniti  svijet.  Takav  je  konjski  udes.  U  svijetu  kojim  gospodare ljudi konji ne mogu računati s ljudskom zahvalnošću. Ne mogu računati ni ljudi, a  nekmoli konji! Sad imam novog konja. Po spolu je parip, pa boji zelenko. Zove se Ferdo! Ne  može  se  reći  da  Ferdo  nije  lijepo  i  gizdavo  ime  ­  za  paripa!  Da  je  pastuh,  bolje  bi  mu  pristajalo  ime  Sultan  ili  Arslan  ili  neko  drugo  gromoglasno  ime  koje  označava  muškost  i  mušku snagu. Za paripa, Ferdo je prikladno i pristojno ime. Pao mi je s neba! Kolona brigade  prolazila  je  kraj  livade  na  kojoj  je  paslo  nekoliko  raga.  Rage  koje  pasu  na  livadama  oslobođenog  teritorija  ne  smatraju  se  ničijim  vlasništvom.  Obično  su  to  islužene  i  za  rad  neupotrebljive  životinje  puštene  da  pasu  i  da  se  same  snalaze.  Tako,  neka  vrsta  predsmrtne  konjske  mirovine.  Šteta  je  na  njih  potrošiti  metak,  a  i  ne  mili  se  čovjeku  bez  prijeke  potrebe  ubijati konja . . . Jedna između tih raga bio je moj Ferdo. Glava mu je visila do zemlje, oči su  mu bile pune krmelja na kojima su se skupljale muhe, dlaka otrcana i bez sjaja; ukratko, slika  najveće  bijede  i  očaja.  Ali  u  našoj  brigadi  ima  ljudi  koji  se  dobro  razumiju  u  konje.  »To  je  čistokrvni lipicanac, možda baš iz kutjevačke ergele«, ustvrdio je jedan takav stručnjak. Pošao  je do rage, ogledao je sa svih strana, opipao joj noge, zadovoljno kimnuo glavom i doveo je u  kolonu.  Dva tjedna raga je jela i odmarala se, a i liječili su je. Postepeno je dlaka dobivala sjaj, sapi su  se zaobljivale, vrat se uzdigao i savio kočoperno, a s vremena na vrijeme čak bi i zarzala.  Nekako u to vrijeme počeo sam se na konju osjećati sve sigurnije. Tjerao sam Grlicu u kas, no  njezin  kas  bio  je  tako  sitan  i  cupkav  da  su  me  zaboljeli  bubrezi.  Galopirati  na  Grlici  bilo  bi  nečovječno,  a  i  smiješno;  noge  su  mi  se  vukle  gotovo  do  zemlje.  Tako  se  dogodilo  da  je  Grlica otišla natrag u mitraljesko odjeljenje i moj konj je postala ničija raga s livade. A ona se  upravo pretvarala u lijepo jahaće grlo srednje veličine, kakvo čovjek samo poželjeti može.  Odmah  sam  ga  zavolio,  a  kad  nekoga  voliš,  onda  mu  i  tepaš.  Nazivao  sam  ga  mnogim  imenima  od  milja,  no  najčešće  sam  mu  tepao  Konjoslav  i  Ždrijeboljub.  U  slobodnom  prijevodu  s  našega  jezika  na  njemački  ili  s  njemačkog  na  naš jezik, Konjoslav ili Ždrijeboljub  glasi  (Pferd)  Ferdinand,  to  jest  Ferdinand  glasi  Konjoslav  ili  Ždrijeboljub.  Dakle,  skraćeno  Ferdo!  Tako  se  ničija  raga  s  livade,  anonimnog  podrijetla  ­  iako  možda  aristokratskog  podrijetla domogla otmjenog imena.  Ima moj Ferdo i svojih mana; a tko ih nema! Nažderao se zobi pa se uzobijestio i postao vrlo  plahovit. Jašem u galopu seoskim putem i odjedanput se nađem u živici, a on juri dalje kao da  ga gone nečiste sile. To znači daje negdje na putu ugledao kakav bijeli papirić ili bijelo pile ili  bilo  što  bijele  boje.  Kad  ugleda  iznenada  nešto  bijelo,  trgne  se  i  ritne,  pa  ako  nisi  ti  ugledao  istu stvar na vrijeme i ako ne vodiš računa o toj njegovoj fobiji, moraš se svakako naći u živici  kraj puta. No, privikao sam se i više me ne može tako lako zbaciti.  Noć  je  obasjana  mjesečinom.  Vidi  se  gotovo  kao  danju.  Divne  su  vedre  ljetne  noći  u  prostranim  slavonskim  ravnicama.  Kolona  brigade  putuje.  Sve  naokolo  je  mirno  i  slobodno.  Samo  iz  velikih  daljina  čuju  se  rijetki  osamljeni  puščani  hici.  To  je  vrlo,  vrlo  daleko  i  ne  narušava  mir.  Na  borcima  u  koloni  tiho  zvecka  oružje,  a  njihovi  teški  koraci  slijevaju  se  u  mukli monotoni topot. Moj konj nosi me lagano i ugodno. Lijepo je putovati u takvoj noći.

Zaboravljaš da je rat i preneseš se u carstvo mašte. Sve dok Ferdo ne ugleda bijeli kamenčić i  opet te ne vrati u grubu realnost . . .

Partizanski posli  Epidemija  pjegavca  prolazi.  Nije  bilo  mnogo  žrtava.  Od  stotinu  oboljelih  umirao  je  samo  jedan ... U jedinice se iz bolnice vraćaju mnogi dobri borci i starješine. Bataljoni Sedamnaeste  opet  se  popunjavaju  i  postaju  kompletni.  Mnoge  je  pjegavac  privremeno  izbacio  iz  stroja.  U  našem  štabu  odbolovali  su  pjegavac  svi  osim  mene.  Ne  smijem  se  tužiti  na  sreću.  Grizle  su  me  iste  uši  kao  i  sve  ostale  drugove  iz  štaba;  često  spavamo  zajedno  u  krevetu  ili  jedan  do  drugoga na podu. Uopće, živio sam u potpuno jednakim uvjetima kao i svi ostali, ali pjegavac  me je poštedio. Možda sam ga i prebolio u blagoj formi, ne znajući. To se ponekad događa.  Za  vrijeme  ožujske  ofenzive  razbolio  se  od  pjegavca  i  Petar  Drapšin.  Tek  danas  sam  to  saznao.  Dobar  dio  ofenzive  proveo  je  u  konspirativnoj  zemunici,  u  bunilu,  s  još  nekoliko  oboljelih  drugova  i  jednom  jedinom  bolničarkom.  Da  je  bio  pri  čistoj  svijesti,  ne  bi  izdržao.  Dugo  je  trajalo.  Korpusom  je  za  to  vrijeme  komandirao  Mate  Jerković.  Mate  je  izvrsno  izvršio  svoju  dužnost.  U  svim  slavonskim  brigadama  zavladao  je  veliki  polet.  Proljetos  su  prebrođene  sve  poteškoće  i  iz  svih  njih  jedinice  su  izišle  ojačane  brojem  i  oružjem. Uspješno  je  svladana  velika  neprijateljska  ofenziva,  a  ni  pjegavac,  koji  se  pojavio  istodobno  s  neprijateljskim  kolonama,  nije  mogao  ozbiljnije  nauditi  ni  vojsci  ni  civilnom  pučanstvu.  U  Slavoniji  još  uvijek  ima  dovoljno  dobre  i  kalorične  hrane,  i  rekonvalescenti  nisu  morali  umrijeti zbog opće slabosti organizma . . . Krećemo u ofenzivni pohod prema istoku.  Dvanaesta  napada  Našice.  Sedamnaesta  je  na  osiguranju  prema  Osijeku.  U  Našicama  traje  borba,  a  iz  smjera  Osijeka  neprijatelj  napada  žestoko.  Unatoč  tome  naši  položaji  nisu  ugroženi. Štab je u lugarskoj kući, na rubu šume, blizu ceste Našice­Osijek . . . Ali prije nego  prijeđem  na  stvar,  moram  objasniti  da  imam  dobar  vojnički  odgoj  koji  zahvaljujem  još  bivšoj  jugoslavenskoj  vojsci,  a  bit  će  da  sam  i  po  naravi  sklon  redu,  disciplini  i  poslušnosti.  Ovo  je  objašnjenje važno!  Disciplina mi je naprosto u krvi. Izdresirali su me . . . još davno, i to mi je ostalo sve do dana  današnjega.  U  staroj  vojsci  znao  sam  napamet  sva  pravila  službe,  a  osobito  ono  o  disciplini;  Disciplina  je  vojnička  vrlina  koja  se  sastoji  u  dobrom  poznavanju  i  svesrdnom  izvršavanju  svih  pravila,  propisa  i naređenja.« Tu formulu morao je znati napamet  svaki vojnik, podoficir  i oficir; osobito vojnik. Događalo se da me kaplar probudi iz duboka sna i ja onako bunovan i  krmeljiv,  u  vojničkom  donjem  rublju  (kao  zarobljeni  domobran),  odmah  automatski  viknem  (jer u vojsci se mora govoriti glasno i razgovijetno): »Izvol'te kaplare!« i nadovežem, iako me  nije pitao: »Disciplina je vojnička vrlina« . . . Jednom me je tako probudio iza sna i moj drug,  supatnik,  i  onoga  časa  kad  me  je  prodrmao  već  sam  stajao  pred  njim  u  stavu  mirno  i  urlao:  »Izvol'te kaplare!« Rugali su mi se zbog toga, ali starješine su me smatrale dobrim, odrješitim  vojnikom, a to mi je bilo najvažnije. Vjerojatno ću zbog toga dobrog vojničkog odgoja daleko  dotjerati . . .  Likvidirati  neprijateljsku  posadu  u  Našicama  nije  teška  zadaća.  To  je  domobranska  jedinica  koja  se  na  domobransko­ustaškom  jeziku  zove  »obkoparska  bojna«  (inženjerijski  bataljon).  Kakvi već mogu biti borci domobrani i još k tome »obkopari«, o tome ne treba ni razmišljati.  Borba  u  Našicama  bližila  se  kraju,  kad  se  desno  od  naše  lugarske  kuće,  na  pola  kilometra  udaljenosti,  pojavila  skupina  od  trideset  »obkopara«.  Pobjegli  su  iz  garnizona  i  sad  se  pokušavaju okolnim putovima provući do Osijeka. Nisu imali sreće, nabasali su na naš Štab!

Opazili  su  nas  i  smjesta  polijegali  u  visoku  travu,  po  nojevskom  običaju.  »Ako  ne  vidim  ja  tebe, valjda ne vidiš ni ti mene!« Nekoliko Štapskih stražara pošlo je da ih dovede. Predali su  se bez otpora.  Među  tridesetoricom  »obkopara«  našlo  se  i  pet  »obkoparskih«  časnika.  Imali  su  lijepe  časničke odore i dobre čizme. Imali su i satove na rukama. Lijepo smo ih primili, po običaju.  Događaj  ne  bi  sam  po  sebi  bio  vrijedan  spomena  da  tom  zgodom  nije  došlo  do  potpunog  izražaja  moje  divno  vojničko  svojstvo  da  uvijek  i  u  svakoj  prigodi  postupam  strogo  prema  propisima.  Naime,  stari  je  partizanski  običaj  svlačiti  zarobljene  domobrane.  Odore  su  nam  potrebne, obuća nam je još potrebnija, a drugo nam i ne preostaje jer, kao što se zna, vlastitih  tvornica nemamo. Demonja je bio sklon da ih, unatoč kulturnom prijemu, izuje i svuče sve do  donjeg rublja. I svi ostali članovi štaba nikako nisu bili za to da se to ne učini. Samo sam se ja,  kao  politički  komesar,  tome  suprotstavio.  Postoji  izričita  i  jasna  naredba  štaba  Korpusa,  potpisana  rukom  komandanta  Petra  Drapšina,  da  se  svi  zarobljeni  oficiri  imaju  netaknuti  sprovesti  u  viši  štab.  Naređenje  ­  izvršenje,  za  mene  je  to  svetinja.  Prema  tome,  naš  štab  brigade  dužan  je  petoricu  zarobljenih  časnika  poslati  netaknute  u  štab  divizije.  Tako  je  i  učinjeno. Ipak, satovi su im oduzeti, na lijep način . . . »Hm, gospodo časnici . . . znate, vama  će  biti  lako  nabaviti  druge  satove  ...  i  tako  dalje.  Mi  partizani  nemamo  dovoljno  satova,  a  potrebni su nam. Zapravo, svaki naš desetar trebalo bi da ima sat. Vi to razumijete« ... i tako  dalje. »Ali naravno da razumijemo!« spremno su pristali i počeli skidati satove. »Uopće nije u  pitanju,  nemojte  se  molimo  vas  ustručavati.  Uzmite  sve  što  vam  treba,  kako  ne  bismo  razumjeli, hm« ... i tako dalje.  Ne  može  se  osporiti  da  je  takav  način  oduzimanja  satova  kulturan  i  vrlo  obazriv,  jer  se  zarobljenim  časnicima  satovi  mogu  oduzeti  i  bez  mnogo  razgovora.  Ovako  ispada  da  im  satovi  i  nisu  oduzeti,  sami  su  ih  ponudili.  To  je,  tako  reći,  njihov  rodoljubiv  doprinos  Narodnooslobodilačkom pokretu i Narodnooslobodilačkoj vojsci, a oni su, razumije se, uvijek  bili i ostat će naši simpatizeri.  Časnici  su  iz  štaba  brigade  poslani  u  svojim  gizdavim  odorama  i  kicoškim  čizmama  (samo  bez  satova)  u  štab  divizije.  Prije  toga  su,  s  velikim  odobravanjem,  saslušali  moja  svesrdna  uvjeravanja  da  ih  neće  svlačiti  do  gaća  i  košulja  i  da  će  postupak  prema  njima  i  dalje  ostati  korektan.  Akcija je završena uspješno i brigade se vraćaju u svoje baze. Negdje na putu ­ bio je to drugi  dan  marša  poslije  pada  Našica  ­  stigla  je  kolona  Sedamnaeste  kolonu  štaba  Korpusa.  Jahao  sam  na  Ferdi,  pušio  pravu  cigaretu  i  svaki  čas  zagledao  na  svoj  ručni  »Marvin«  s  fluorescentnim  brojkama.  Odjednom  osjetim  da  me  netko  iz  kolone  štaba  Korpusa  ­  upravo  smo  prestizali  njihovu  kolonu  ­  promatra.  Čovjek  ponekad  može  osjetiti  da  ga  netko  promatra!  Pogledam  odozgo  dolje  (s  konjskih  leđa  na  pješaka)  i  ugledam  neke  jadne  neobrijane  odrpance.  Vukli  su  se  bosonogi i u ritama, sa starim masnim kapetinama na glavi.  Njihova  lica  bila  su  mi  odnekud  poznata  ali  nisam  se  mogao  sjetiti  otkuda.  Gledali  su  me  prijekorno.  »Zar  se  više  ne  sjećate!?«  obrati  mi  se  jedan  od  petorice  odrpanaca.  »Nemate  baš  dobro  pamćenje!  Prekjučer  smo  se  upoznali.«  Stao  je  pokraj  mojega  konja  i  prstom  pokazivao  »Marvin« na mojoj ruci.  Sjetio sam se i podbo konja. Čemu da se objašnjavam s njime.

»Naređenje  ­  izvršenje!«  Smisao  naredbe  Štaba  Korpusa  da  se  zarobljeni  časnici  moraju  netaknuti  slati  u  viši  Štab  shvatio  sam  toga  časa  i  s  drugoga  gledišta  o  kojemu  dosad  nisam  razmišljao.  (Jer  o  naredbi  se  može  razmišljati  samo  sa  stanovišta  kako  ćeš  je  što  bolje  i  potpunije izvršiti.) Smisao je, dakle, u tome da lijepe i gizdave odore i kicoški naborane čizme  zarobljenih  časnika  »obkopara«  nose  sada  pisari  iz  viših  štabova,  umjesto  nas.  Još  me  samo  interesira jesu li ih svukli u štabu Korpusa ili već u štabu divizije. Nije bitno, ali me interesira.  Raspitat ću se prvom prilikom . . . Ubrzo je sve izišlo na vidjelo.  Iste  noći  brigada  je  stigla  u  svoje  baze.  Pozvao  sam  šefa  kurira  da  odnese  izvještaj  u  štab  divizije.  Pojavio  se  u  novoj  odori  s  »obkoparskim«  oznakama.  Nije  skinuo  čak  ni  satničke  zvjezdice ispod vrata. Na nogama je imao nove otmjene oficirske čizme.  »Odakle ti ta uniforma?« upitam ga.  »Od satnika«, odgovorio je prostodušno i iskreno.  »A jesam li ti strogo naredio da ih ne smiješ svlačiti!?«  »Kriv  sam!«,  priznao  je.  »Ali  da  ih  nismo  svukli  mi,  svukli  bi  ih  u  štabu  divizije.  Znam  ja  kako se to radi.«  »A znaš li ti što je disciplina!?«  Ukruti se u stavu »mirno« i reče: »Znam, druže komesaru!«  »E,  ne  znaš  .  .  .  Disciplina  je  vojnička  vrlina  koja  se  sastoji  u  dobrom  poznavanju«  ... i tako  dalje.  A ja sam već bio sklon da optužim štab divizije i štab Korpusa.  »Svući  ćeš  tu  uniformu  i  te  čizme«, naredim šefu kurira. »I svi ostali koji su uzeli uniforme i  čizme od zarobljenih oficira neka ih svuku. Odnijet ćeš ih ti osobno i podijeliti borcima Prvog  bataljona, onima kojima je najpotrebnije, jesi razumio?!«  »Razumijem,  druže  komesaru«,  isprsio  se  ...  »Samo  što  da  mi  obučemo.  Svoje  smo  već  razdijelili, čim smo ovo obukli«.  »Nosi se do đavola!« kapitulirao sam pred neoborivim argumentima.  Naređenje ­ izvršenje!  Rekonvalescenti  koji  su  preboljeli  pjegavac  i  vratili  se  iz  bolnica  još  se  uvijek  oporavljaju.  Neki  od  njih  nisu  sasvim  pri  sebi  i  buncaju  koješta.  Dogodi  se  da  odlutaju  pa  ih    moramo  tražiti. To je privremeno ludilo. Može potrajati i pola godine, ali uvijek prolazi.  Danas sam sreo starog ratnog druga B. On je borac Demonjine Proleterske čete. Ratovali smo  zajedno  na  Baniji  i  na  Kalniku.  Sada  je u Šesnaestoj brigadi. »Kamo ćeš?« upitam ga. »Idem  malo kući u Sisak«, odgovori mi. (B. je iz Siska.) »Šališ se!« »Ne, ne šalim se, idem kući u

Sisak«, potvrdio je odlučno. »Bio sam na Turskom gradu«, nastavio je. »Tamo su velike ruske  tvornice  aviona  i  tenkova,  otiđi  pa  pogledaj«,  predloži  mi.  Tek  tada  opazim  da  ga  prate  dva  partizana  pod  oružjem.  Davali  su  mi  znakove  iza  njegovih  leđa.  »Poludio  je  od  pjegavca«,  šapne mi jedan od njih. »Pobjegao je iz bolnice. Jedva smo ga pronašli. Vodimo ga nazad.«  Oprostili smo se. Odveli su ga, a ja sam otišao svojim putem, i premda znam da će B. sasvim  ozdraviti,  ipak  mije teško i imam loš predosjećaj. Siromah u bunilu sanjari o kući u Sisku i o  velikim ruskim tvornicama aviona i tenkova . . .  Odmah  poslije  susreta  s  B­om  javio  mi  se  dobro  uhranjen  nepoznat  partizan.  »Ne  prepoznajete me?« upitao je. »Ne, ne prepoznajem te!« odgovorim mu. »Ja sam onaj skelet iz  šume na Psunju. Sjećaš se kad si me našao pod bukvom? Pjegavac!« podsjeti me. Naravno da  sam se sjetio. Pretvorio se u sasvim drugog čovjeka. Nikad ga ne bih prepoznao. Tada je imao  najviše  trideset  i  pet  kilograma,  a  sada  ima  najmanje  sedamdeset.  »Vraćam  se  iz  bolnice  u  svoju jedinicu, pa sam došao da ti se javim i da ti zahvalim.« »Ostani kod nas«, ponudim mu.  »Hvala,  ne  mogu!«  odgovori.  »Sedamnaesta  mi  je  spasila  život,  ali  ja  volim  svoju  Dvanaestu.« Razveselio me je.

Ilijina greda i Evin budžak  Metla, Skresine i Kadimlije, to su dobre naše stare kote. Poznajemo svaki grm na njima i oko  njih.  Pod  tim  partizanima  najvjernijim  visovima  rasuta  su  popaljena  i  poharana  brdska  sela.  Pod  gorom  je  cesta,  a  preko  ceste  Psunj,  prekriven  gustim  hladovitim  šumama.  To  je  srce  oslobođenog  teritorija  Slavonije;  predio  izmučen  i  osiromašen,  opustošen  i  primitivan.  Mi  više volimo boraviti u čistim i bogatim selima oko Daruvara ili u Požeškoj kotlini, ali kad god  zagusti,  evo  nas  na  Metli,  Skresinama  i  Kadimlijama,  u  Budićima,  Koturićima,  Popovcima ili  preko puta u Tisovcu i Zabrdskim Kričkama.  Rano  ujutro  na  cesti  se  pojavila  motorizirana  kolona  Nijemaca.  To  je  velika  motorizirana  kolona.  Veće  dosad  nismo  vidjeli.  Brojimo  tenkove  i  samohodne  topove.  Kamione  i  ne  brojimo.  Uvečer su sve ceste koje opasuju ili presijecaju slobodni teritorij bile zaposjednute . . . Počinje  velika ljetna ofenziva neprijatelja.  Sedamnaesta  ima  zadaću  probiti  neprijateljski  raspored  na  cesti  Pakrac—Požega,  a  poslije  proboja  usiljenim  maršem  izbiti  na  Savu,  forsirati  rijeku  i  preko  banijskog  trokuta  prijeći na  Baniju.  Sa Sedamnaestom je Štab 28. divizije i štab Korpusa. Dvadeset prva brigada ostaje u obruču.  12. divizija (l2, 16. i 18. brigada) već su dvadeset dana u gornjoj Hrvatskoj.  Noćas počinje naš veliki marš!  Noćni  juriš  na  Nijemce  koji  čvrsto  drže cestu. Nekoliko uzastopnih noćnih juriša. Nijedan ne  uspijeva. Svaki se put moramo povući. Njihova je vatra jaka i dobro organizirana. Puške tako  reći  i  ne  tuku.  Imaju  mnogo  lakih  mitraljeza.  Odstupamo  nazad  na  Ravnu  goru.  To  je  još  jedan dan u obruču . . . Teško će ići s Nijemcima.  Šaljemo  izviđačke  grupe  da  pokušaju  otkriti  slabe  točke  u  neprijateljskom  rasporedu.  Vratile  su se tek predvečer. Vijesti su loše. Komunikacija je zaposjednuta u neprekidnom nizu. Nema  slabih točaka.  Štab  Korpusa  donio  je  odluku  da  pokušamo  cestu  prijeći  partizanski,  to  znači  da  se  nečujno  provučemo  kroz  neprijateljske  položaje  i  dohvatimo  se  psunjskih  šuma.  Ne  znam  kako ćemo  izvršiti  taj  zadatak.  Raspored  neprijatelja  je  gust,  a  naša  kolona  nije  nevidljiva,  čak  ni  noću.  Možda  bi  pravi  partizanski  odred  uspio.  Naš  nekadašnji  Kalnički  odred  sigurno  bi  se  provukao.  Ali  naša  kolona  nije  partizanski  odred.  Tu  je  cijela  brigada,  štabovi  divizije  i  Korpusa  sa  svim  prištapskim  dijelovima  i  jedinicama,  to  je  zmijurina  duga  najmanje  pet  kilometara;  možda  i  dulja.  Kako  da  se  takva  ogromna  zmijurina  prikrade  između  dva  neprijateljska osiguranja koja jedno od drugog nisu udaljena više od stotinu metara?  Topovi i teški minobacači su zakopani. Nadamo se da ih do našeg povratka nitko neće otkriti.  Moramo se osloboditi svega što bi nam onemogućavalo da nečujno prijeđemo cestu. Oprostili  smo  se  i  s  pukovnikom  Bosnićem.  To  je  onaj  pukovnik  koji  je  zajedno  sa  svojim  zdrugom  zarobljen  u  Vučjačkom  klancu.  Kod  nas  je  već  tri  mjeseca.  Uvijek  je  gnjavio  da  ga  pustimo;  žena, djeca, i tako dalje. Ne znam kako će objasniti i opravdati što je dopustio da mu uništimo  sav zdrug? Možda bi bilo bolje za njega da ostane s nama!

Napredujemo polako i oprezno. Čelo kolone svaki čas zastaje, čeka izvještaj prethodnice i tek  pošto  prethodnica  izvijesti  da  je  naprijed  sve  u  redu,  krene  dalje,  polako,  korak  po  korak.  Borci  hodaju  tiho  i  mekano.  Rukama  pridržavaju  oružje  da  ne  zvecka.  Svaki  štropot  može  prouzrokovati neuspjeh i veliku pogibiju.  Izbili  smo  na  cestu  bez  smetnje.  Čelo  kolone  počelo  se  na  prstima  provlačiti  između  njemačkih položaja. Svi su ukočeni i napeti, nose puške i automate »na gotovs«. Svakog časa  može se dogoditi da nas osjete i otvore vatru.  Radojica  Nenezić,  zamjenik  komandanta  divizije,  i ja  stojimo  na  cesti  i  požurujemo  borce  da  brzo  prelaze.  S  druge  strane  ceste  je  Demonja.  Joka  je  komandant  marševske  kolone.  Odjednom  opazimo  da  pokraj  nas  stoje  dva  njemačka  vojnika  s  kacigama  na  glavi.  Mora  da  su  Nijemci,  nitko  od  naših  ne nosi kacige! Pogledamo ih još jedanput pažljivo. »Nijemci su«,  šapne  Radojica.  On  je  vrlo  snažan  čovjek.  Dohvatio  je  bližeg  Nijemca  oko  vrata  i  prislonio  mu  cijev  pištolja  na  trbuh.  Dao  se  zarobiti  bez  riječi.  Nije  se  snašao.  Drugog  probodu  bajunetama  dva  borca  iz  kolone.  Primijetili  su  da  se  nešto  događa  i  priskočili  da  pomognu.  Zarobljenog odvedu odmah preko ceste, probodeni je ostao ležati. Sve se to zbilo u tren oka.  Uspjelo  je.  Za  jedan  sat  kolona  je  prešla  cestu.  Sad  smo  u  psunjskim  šumama.  Još  uvijek  marširamo, ali napetost je prošla. Potajno palimo cigarete. Skrivam žar. Tako rade svi pušači.  Zarobljeni  Nijemac  je  trgovački  pomoćnik  iz  Graza,  unteroficir.  Dvadeset  i  jedna  mu  je  godina.  Kaže  da  ofenzivu  protiv  nas  provodi  Rommelov  korpus  zajedno  s  ustaško­  domobranskim snagama. Udarit će u prazno. Dvadeset prva ima dosta manevarskog prostora.  Psunj, Papuk, Krndija. Vidjet će je samo kad ih napadne.  »Tko će pobijediti u ratu?« pitamo unteroficira.  »Hitler!« odgovara spremno i uvjereno.  Sada je ljeto tisuću devetsto četrdeset treće godine. Na istočnom bojištu Nijemci gube bitku za  bitkom i povlače se. Istjerani su iz Afrike (zato i jest Rommelov korpus ovdje). Saveznici su u  Italiji  i  Italija  može  svakoga  dana  kapitulirati.  Osovina se raspada! Svakom čovjeku, ako  nije  posve  zatucan,  jasno  je  da  će  fašisti  izgubiti  rat.  Našem  unteroficiru  to  nije  jasno.  Što  mu  možeš!?  »Zašto misliš da će Hitler dobiti rat«, pitamo dalje.  »Piše u zvijezdama«, odgovara nam.  Ne  šali  se  on  kad  kaže  da  »piše  u  zvijezdama«.  Naprotiv,  govori  ozbiljno  i  čak  nekako  pobjednički,  kao  da  nas  obavješćuje  o  neprijepornim  činjenicama  koje  su  nam  do  ovog  časa  bile  skrivene.  Nacistička  propaganda  (Goebbels)  u  posljednje  vrijeme  mnogo  operira  s  astrologijom  i  horoskopima.  I  Hitler  je  dao  da  mu  izrade  horoskop.  Sudeći  po  ovom  zarobljenom  podoficiru,  ta  vrsta  propagande  ima  uspjeha.  Uvjerili  su  ga  da  je  Hitlerova  pobjeda sigurna. Piše u zvijezdama!

»Sto  tražiš  u  Jugoslaviji?«  Zarobljenim  Nijemcima  uvijek  postavljamo  takva  pitanja.  Naivno  se nadamo da će makar jedan između desetorice shvatiti kakav odgovor želimo. Ali ne shvaća  nijedan. Svi odgovaraju otprilike isto:  »Ja sam njemački vojnik. Izvršavam naloge svoje komande.«  Trgovački  pomoćnik  iz  Graza  začudo  ne  odgovara  tom  uobičajenom  formulom.  On  problem  promatra s drugoga gledišta i ima svoj odgovor:  »Mi  imamo  pravo  da  budemo  u  vašoj  zemlji.  Imamo  svoju  ideju  i  borimo  se  za  nju«,  izjavljuje  nadobudno.  Sigurno  je  član  Hitlerjugenda i ratuje ne samo zato što mu je naređeno  nego i sa sviješću o nužnosti »novog poretka«. Kod nas se skupo plaćaju takva uvjerenja!  Posvuda  naokolo  kulja  gust,  crn  dim.  Po  visoko  uzdignutim  stupovima  dima  nagađamo  koja  sela  gore.  Znači,  jutros  su  Nijemci,  ustaše  i  domobrani  krenuli  u  unutrašnjost  oslobođenog  teritorija.  Pokazujemo  zarobljeniku  stupove  dima  i  objašnjavamo  mu  da  to  Nijemci pale naša  sela.  Čuje  se  i  regetanje  mitraljeza.  »To  pucaju  na  žene  i  djecu  po  šumama«,  govorimo  mu.  Ne vrijedi, nikada ga nećemo uvjeriti da su njemački vojnici ratni zločinci!  Objasnio  nam  je  kako  se  dogodilo  da  su  on  i  njegov  kolega  stajali  na  cesti  i  zurili  u  našu  kolonu. Poslali su ih u susjednu jedinicu da odnesu poštu. Putem su naišli na nas. Držali su da  to  neka  ustaško­domobranska  jedinica  ide  na  neki  zadatak.  Čekali  su  da  kolona  prođe  pa  da  produže.  Tipično  švapsko  rezoniranje!  Kako  bi  vojnik  Rommelova  korpusa  mogao  pomisliti  da će partizani imati smjelosti šetati preko ceste koja je u njihovim rukama! Takvo nešto nije  predviđeno  u  ratnoj  službi  Wehrmachta.  I  to  još  najmanje  pet  kilometara  duga  kolona  partizana!  Drugi obruč neprijatelja je na cesti Pakrac­Okučani. Na tu cestu kolona je izbila u prvi mrak.  Čelni bataljoni brigade odmah su ušli u borbu. Bio je to žestok dvosatni okršaj. Neprijatelj je  razbijen  i  raspršen.  Zaplijenjeno  je  nešto  oružja  i  municije.  Kolona  je  odmah  prešla  cestu  i  nastavila marš.  Na  prostoru  između  ceste  Pakrac­Okučani  i  Save  nisu  nas  uznemiravali.  Komandant  Slavonskog  korpusa  Petar  Drapšin  kaže  kako  Nijemci  vjerojatno  misle  da  je  pogreška  naše  komande  što  je  brigadu  dovela  na  ovaj  teren  koji  daje  malo  manevarskih  mogućnosti  pa  nas  mogu lako opkoliti i uništiti. Teško će pretpostaviti da namjeravamo forsirati Savu.  Glavnu cestu i prugu Zagreb­Beograd kolona je prešla bez zastoja i uskoro poslije toga izbila  na obalu Save. Brigada je, po planu, obišla selo Krapje (nalazi se pokraj Jasenovca), u kojem  je  ustaška  posada,  i napala selo Pušku. Jedan bataljon brigade (češki prapor Jan Žiška) ostao  je  u  Krapju  i  počeo  fingirani  napad  na  ustašku  posadu,  da  nam  ne  ometaju  prijelaz  preko  rijeke. Seoski ustaše iz Puške, osjetivši da se približavaju jake partizanske snage, uzeli su sve  raspoložive  čamce  i  preveslali  na  drugu  obalu  Save.  Napadnutoj  posadi  Krapja  pritekli  su  u  pomoć  jasenovački  ustaše.  Koncentracioni  logor  Jesenovac  ima  jaku  posadu  od  tri  tisuće  probranih Luburićevih koljača.  Situacija  se  izmijenila.  Trebalo  je  odustati  od  plana  da  se  u  Puški  forsira  Sava  i  odmah  provesti nov plan. Prema novome planu trebalo je svim raspoloživim snagama napasti Krapje,  likvidirati  ustašku  posadu  u  selu  i  zaplijeniti  skelu.  Na  toj  skeli  kolona  će  se  po  dijelovima  prebacivati na drugu obalu.

Krapje  je  zauzeto  u  naletu,  osim  crkve.  S  crkvenog  zvonika  ustaše  su  pružali  jak  otpor.  Istodobno brigada je vodila oštru borbu s jesenovačkim ustašama.  Jasenovački  koljači  i  ubojice  interniraca  slabi  su  borci.  Ubojice  nikad  nisu  dobri  borci!  Bataljoni  Sedamnaeste  potukli  su  ih  do  nogu.  Na  bojnom  polju  izbrojena  su  sedamdeset  i  tri  ustaška  leša.  Poginuo  je  i  ustaški  zapovjednik  bojne.  Možda  će  se  drugovi  iza  logorske  žice  radovati  našoj  pobjedi,  ako  su  još  sposobni  da  se  raduju.  Možda  će  ih  baš  zbog  te  naše  pobjede noćas ubijati još masovnije. Žao nam je što im ne možemo pomoći.  Plan  je  opet  izmijenjen.  Nemamo  vremena  zadržavati  se  u  Krapju  oko  zvonika.  Joka  je  u  Puški  pronašao  nekakav  čamčić,  prevezao  se  na  drugu  obalu  Save  i  doveo  osam  čamaca  kojima su bili pobjegli seoski ustaše. Tako je počelo prebacivanje kolone.  Danas je vedar i sunčan ljetni dan. Podne je. Kolona se po dijelovima prebacuje u osam malih  čamaca.  Zaštitnica  vodi  borbu  s  jasenovačkim  ustašama,  koji  su  opet  krenuli  u napad. Borba  nije  sasvim  ozbiljna.  Naši  bataljoni  poigravaju  se  s  ustaškim  koljačima.  Puste  ih  blizu  pa  ih  dočekaju brzom paljbom i prorijede. Ostali se povuku. Meci zvižde preko rijeke. Nije opasno.  Riječno  korito  je  mrtvi  ugao,  ne  mogu  nas  gađati.  Neki  drugovi  se  kupaju.  Nadlijetao  nas  je  avion. Neće valjati ako dovede bombardere.  Vlado  Janjić­Capo  i  Radojica  Nenezić,  dva  najjača  čovjeka  među  slavonskim  partizanima,  veslaju  neprestano  s  jedne  na  drugu  obalu  i  prebacuju  borce.  Dosad  su  već  dvadeset  puta  prešli  rijeku.  Capo  je  politički  komesar,  a  Radojica  zamjenik  komandanta  divizije.  Joka,  koji  je  osobno  doveo  čamce  s  druge  obale,  zamjenik  je  komandanta  brigade  i  komandant  marševske  kolone.  To  može  biti  samo  u  partizanskoj  vojsci!  I  to  je,  po  mojemu  mišljenju,  jedan od bitnih razloga naše nadmoći.  Preko Save je banijski trokut. Naši bataljoni zanoćili su u selima Ivanjskom Boku, Crkvenom  Boku  i  Strmenu.  Sela  su  između  Save  i  pruge.  To  nije  oslobođeni  teritorij,  ali  nema  ni  neprijatelja.  Ničija  zemlja!  Seljaci  nam  se  raduju.  Vole  partizane.  Srdačni  su  i  gostoljubivi  preko  svake  mjere,  po  banijskom  običaju.  Svaki  borac  Sedamnaeste  pamtit  će  kako  su  nas  dočekali  stanovnici  tih  triju  sela,  a  sasvim  je  sigurno  da  će  se  i  oni  još  dugo  sjećati  Sedamnaeste udarne i njezine velike pobjede u llijinoj Gredi i Evinom Budžaku . . . Ali o tom  poslije.  Umorni  smo  i  iscrpljeni  do  krajnjih  granica.  Već  šest  dana  pješačimo  i  gotovo  gladujemo.  Borci  su  opterećeni  s  mnogo  oružja  i  municije,  nose  na  smjenu  puškomitraljeze  i  teške  rančeve mitraljeske municije. Obuća se raspada, odore su izderane i prljave. Ubija nas i velika  vrućina, srpanj je. Više ne sličimo vojsci, čak ni partizanskoj; izgledamo kao kolona odrpanih  skitnica  koji  putuju  svijetom  trbuhom  za  kruhom.  Ne  znam  što  će  se  dogoditi  ako  nas  neprijatelj zatekne u ovom stanju! Gladan sam, a ne mogu jesti od umora.  Demonja  spava  s  češkim  praporom  i  Svrabinom  četom  u  Strmenu.  Ja  spavam  s  ostala  dva  bataljona  u  Crkvenom  Boku.  Kažem  da  spavamo,  no  to  nije  prava  riječ.  To  nije  onaj  obični  san kojim spavaju ljudi poslije dnevnog rada. To je stanje najdubljeg mrtvila. Tako ne spavaju  živi ljudi, tako spavaju mrtvaci u grobovima. Za vrijeme te posvemašnje obamrlosti budio me  kurir  štaba  divizije.  No  mrtva  čovjeka,  kao  što  je  poznato,  nije  moguće probuditi. Što je sve  kurir sa mnom radio, ne znam. Možda me i tukao. Činjenica je da mu je uspjelo utrpati u ruke  naredbu  za  pokret,  i  činjenica  je  da  sam  ja  tu  naredbu  preuzeo  i  gurnuo  je  u  džep.  Kurir  je,

posve  opravdano,  smatrao  da  je  svoju  dužnost  izvršio!  Otišao  je,  a  ja  se  okrenuo  na  drugu  stranu i ponovno se vratio mrtvilu.  Probudila  me  podsvjesna  grižnja  savjesti.  Na  mojem  satu  s  fluorescentnim  brojkama  (koje  tada nisu bile potrebne) kazaljke su pokazivale šest sati. Bilo je divno vedro jutro. Mašim se u  džep i pronađem naredbu za pokret. Dakle, ono s kurirom i pismom nije bio san!? U naredbi  je  stajalo  da  se  točno  u  tri  sata  poslije  ponoći  kreće  do  obližnje  šume  koja  se  zove  Ilijina  Greda. Ta šuma određena je za koncentracijsko mjesto marševske kolone.  Putem  do  Ilijine  Grede,  negdje  oko  sedam  sati  ujutro,  naša  crkvenobočka  grupa  prestigla  je  grupe štaba divizije i štaba Korpusa. Nisam zaspao samo ja, zaspali su i oni! Moj propust nije  tom  činjenicom  umanjen,  ali  mi  je  ipak  lakše.  Na  vrijeme  se  probudio  samo  Demonja  i  sad  nas očekuje u Ilijinoj Gredi.  Bataljoni  su  bili  u  šumi  kad  se  iz  Demonjina  smjera  začula  jaka  paljba.  Možda  je  napao  neprijateljsku kolonu na cesti ­ pomislim. Razvijemo se u strijelce i požurimo naprijed.  Stigli  smo  u  pravi  čas.  Demonja  i  Svrabo  vodili  su  borbu  s  legijom iz Dubice, koja je napala  nenadano.  S  nama  legionari  nisu  računali.  Došli  smo  im  s  leda  i  borba  je  istog  časa  prešla  u  završnu fazu. Dvije legionarske bojne uništene su tako reći do posljednjeg čovjeka.  Evo kako je to bilo:  Demonja  je  doveo  češki  bataljon  i  Svrabinu  četu  u  Ilijinu  Gredu,  kako  je bilo zapovjeđeno, i  čekao.  Čekajući  naš  dolazak,  svi  su  zaspali.  Dvije  legionarske  bojne  iz  Dubice  krenule  su  nekako  u  isto  vrijeme  da  nas  napadnu.  Imali  su  podatke  da  u  Crkvenom  Boku,  Ivanjskom  Boku  i  Strmenu  ima  šesto  na  smrt  umornih  partizana,  i  da  samo  treba  doći  i  odvesti  ih  u  zarobljeništvo.  Naišli  su  na  usnuli  češki  bataljon  i  Svrabinu  četu  u  Ilijinoj  Gredi.  Svi  su  spavali  kao  začarani.  Legionari  su  mirno  opkolili  bataljon,  zapucali  i  pozvali  ih  na  predaju.  Komandant  bataljona  Ružička  velik  je  junak,  osim  toga  s  njima  su  bili  Demonja  i  Svrabo.  Pograbili  su  oružje  i  prihvatili  borbu.  Tukli  su  se  između  stabala  u  šumi  i  hvatali  se  s  legionarima prsa o prsa. U tom času naišli smo mi.  Ono  što  je  ostalo  od  dvije  legionarske  bojne  bježalo  je  prema  Savi.  Na  obali  su  ih  dočekali  jasenovački ustaše  i  postrijeljali.  Naime,  njihova  akcija  bila  je  unaprijed  pripremljena  i  prema  njihovim predviđanjima trebalo je da prema Savi bježimo mi. Jasenovački ustaše nisu znali da  se  plan  izjalovio  i  da  raspršene  skupine  koje  im  bježe  u  susret  nisu  partizani  nego  legionari.  Nijemci,  jer  na  svim  komandnim  položajima  u  legionarskim  jedinicama  su  njemački  oficiri  i  podoficiri, su se razbjesnili na ustaše i razoružali ih. Poslije su se valjda ipak sporazumjeli.  Sada  seljaci  iz  okolnih  sela  skupljaju  mitraljeze  po  Ilijinoj  Gredi  i  Evinom  Budžaku  (to  je  šuma pokraj Ilijine Grede) i zakapaju leševe legionara. Ima ih toliko da ih ne stignu zakopati.  Bacaju ih u presahli šumski zdenac.  Među  zarobljenim  legionarima  bilo  je  i  pet  njemačkih  podoficira.  Održali  smo  im  govor  i  pustili  ih.  Možda  će  u  njemačkoj  vojsci  o  nama  dobro  govoriti.  Oduševljeni  su  i  ponavljaju  kao majmuni: »Gut partisan, gut partisan.«

Nagovaram  zarobljenog  legionara,  Zagorca  iz  okolice  Križevaca,  da  ostane  u  partizanima.  »Joj gospon, ja sam vam tak v strahu. Ja vam nis nikakav borac«, izgovara se on. Za legiju je  bio dobar, a za nas veli da nije. Neka ga vrag nosi, ali u gaćama, naravno.  Ideja da se zarobljeni njemački podoficiri puste nije bila dobra. Odmah drugi dan vratili su se  s  kaznenom  ekspedicijom.  Raskopali  su  onaj  šumski  zdenac  pun  leševa.  Govori  se  da  su  tražili truplo nekog višeg oficira. Usput su maltretirali seljake.  Postavlja  se  pitanje  što  bi  bilo  da  nismo  zaspali  i  zakasnili  na  zborno  mjesto!  Sve  bi  se  dogodilo  drugačije  i  možda  bi  nam  izmakla  ova  izvanredna  pobjeda.  U  Štabovima  se  često  planira  jedno,  a  na  bojnom  polju  događa  se  posve  nešto  drugo,  nepredviđeno.  Dolaze  do  punog  izražaja  slučajnost  s  kojima  nitko  unaprijed  ne  može  računati.  To,  uostalom,  tvrdi  i  Tolstoj u Ratu i miru, ali on, iako je velik pisac, nije nikakav vojskovođa pa mu se i ne mora  vjerovati.  Naš  štab  je  u  Klasniću,  nekadašnjoj  bazi  Gigčeve  čete.  Selo  je  potpuno  spaljeno,  kao  što  su  bila  i  sva  sela  kroz  koja  je  naša  kolona  prošla.  Žalosno  izgleda  slobodna  Banija,  žalosno  i  siromašno!  Poharali  su  je  stotinu  puta.  I  pusta  je.  Banijska  divizija  borila  se  u  grupaciji  oko  Vrhovnog  Štaba  kroz  četvrtu  i  petu  neprijateljsku  ofenzivu.  Sada  se  preko  Bosne  vraća  na  Baniju. Tamo su svi moji ratni drugovi. Tamo je i Gigac. I Moša, moj drug iz Zagreba, kojega  sam  ostavio  u  bolnici  u  Ljeskovcu,  također  je  s  njima.  Gdje  je  Banija  iz  prvih  mjeseci  tisuću  devetsto četrdeset druge!? Skupo će nas stajati pobjeda i sloboda, vrlo skupo! Ne osjećam se  dobro  ponovno  na  Baniji;  žalostan  sam.  Govori se da je 7. banijska divizija u četvrtoj i petoj  ofenzivi teško stradala. Bili su u zaštiti kolone ranjenika i bolesnika i cijela se divizija zarazila  pjegavcem.  Stalni  marševi  i  stalne  borbe,  ljuta  nesmiljena  glad  i  pjegavac.  Može  li  neku  partizansku jedinicu zadesiti veće zlo?  Ipak,  sreo  sam  i  mnoge  stare  poznanike.  Neki  stari  banijski  partizani  ostali  su  u  novoosnovanim  jedinicama  koje  kontroliraju  oslobođeni  teritorij.  Neki  su  u  komandama  mjesta i u komandi područja. Komandant jednog odreda je Đuro Vujić, moj stari ratni drug iz  Prvog  bataljona.  Gdje  je  to  vrijeme!  U  partizanima  dani  brzo  prolaze,  ali  kad  pogledam  godinu i pol dana unazad, čini mi se kao da je prošla cijela vječnost.  Preostali  stanovnici  nekadašnjih  banijskih  sela  žive  u  bajtama.  Svugdje  po  šumama  nailazimo  na  male  kolibe  spletene  od  granja.  Neke  su  oblijepljene  ilovačom.  Oskudijevaju  i  u  hrani.  A  nekad su nas u svakoj kući nudili kulenima! Ipak, primali su nas lijepo. Drago im je što je na  Baniju  došla  Slavonska  brigada.  Kod  nas  su  mnogi  njihovi  sinovi  i  rođaci:  Demonja,  Joka,  Sužnjević, Svrabo i drugi. Većinom su to borci Proleterske čete, koja je još u proljeće tisuću  devetsto  Četrdeset  druge  otišla  s  Banije  u  Slavoniju.  A  i  osjećaju  se  sigurnije.  Pričamo  im  o  tome  kako  smo  se  mučno  probijali  iz  Slavonije.  O  velikoj  pobjedi  nad legijom iz Dubice čuli  su prije nego što smo stigli. Ta nas je pobjeda proslavila u ovom kraju.  Prvi dan na Baniji bio je najljepši. Na periferiji slobodnog teritorija nađe se i poneko selo koje  nije dokraja spaljeno. Brigada je logorovala u šumi i seljaci su nam donijeli hrane; svaka kuća  za  pet partizana. Tako je odredio seoski narodnooslobodilački odbor. Mojoj grupi donijela je  hranu  djevojka  koja  me  je  već  jednom,  u  vrlo  teškim  prilikama,  sakrila  i  nahranila.  Nisam  je  vidio  otada,  ali  dobro  pamtim  fizionomije  i  odmah  sam  je  prepoznao.  Bilo  je  to  u  siječnju  tisuću  devetsto  četrdeset  i  druge.  Naša  grupa  Zagrepčana  teško  je  stradala  probijajući  se  do  Banijskog partizanskog odreda. Jedna je drugarica poginula, a dva su druga ranjena u sukobu  s  ustašama  u  Velikom  Krčevu.  Mi  koji  smo  preživjeli  rasuli  smo  se  kojekuda.  Jednu  noć

prenoćio  sam  u  staji  u  jaslama  kod  seljaka  Damjana  Petrovića,  u  selu  Rakovcu.  Rakovac  se  nadovezuje  na  sedam  kilometara  dugo  selo  Svinicu.  U  Svinici  su  bili  ustaše,  u  Rakovcu  još  nisu bili, ali se znalo da će ujutro doći. Prije zore odveo me Damjan Petrović u obližnju šumu  i  sakrio  u  svoju  zemunicu.  Svaka  seljačka  kuća  imala  je  zemunicu  u  šumi.  Tamo  su  skrivali  hranu  od  ustaške  pljačke.  Sjedio  sam  u  zemunici  i  zebao,  osluškujući  kako  ustaše  u  selu  puškaraju.  Učinilo  mi  se  da  se  pucnjava  sve  više  približava.  Iziđem  iz  zemunice,  uspnem  se  na  vrh  brežuljka  pod  kojim  je  zemunica  iskopana,  da  ocijenim  situaciju.  Istoga  časa  po  meni  se  ospe  paljba  iz  puškomitraljeza  i  ja  se  sručim  niz  brežuljak  u  šikaru.  Nisu  me  pogodili.  Zajedno sa mnom skotrljao se niz brežuljak i sin mojeg domaćina. Bio je to dječak od kakvih  petnaest  godina.  Ustaše  su  ga  hvatali  i  on  je  od  kuće  bježao  prema  zemunici.  Tako  ih  je  i  doveo.  Pobjegosmo  obojica  u  obližnje  selo,  u  kuću  njegovih  rođaka.  U kući je bila djevojka.  Iznijela  je  pred  nas  zdjelu  kupusa.  Toga  časa  ustaše  su  provalili  i  u  to  selo.  Bili  su  pijani.  Tjerali  su  kolonu  otetih  kola  i  konja  s  opljačkanom  imovinom  srpskih  seljaka. Usput su tukli  iz pušaka, i to na svakog tko se zatekne oko kuće. Ubili su nekog seljaka. Djevojka nas odmah  sakrije u staju. Ustaše su prošli i mi se vratismo u kuću da pojedemo kupus. Bio sam gladan.  Dva­tri dana jedva da sam što jeo i kupus mi je prijao.  Bila je to ista ova djevojka koja mi je sada donijela hranu. Ovaj put nije kupus nego jaja, sir i  vrhnje. Podsjetio sam je na onaj dan kad me je nahranila i sakrila pred ustašama.  Inače,  ovdje  vlada  savršeni  mir.  Mirujemo  i  mi,  odmaramo  se.  Odmor  nam  je  zaista  i  potreban. Još nemamo vijesti iz Slavonije i ne znamo što se tamo događa.

Povratak  Sedamnaesta  je  pohvaljena  naredbom  Glavnoga  štaba  Hrvatske  za  uspješne  borbe  prilikom  proboja  neprijateljskog  obruča  u  Slavoniji,  za  forsiranje  Save  pod  borbom,  i  za  pobjedu  nad  legionarima  u  šumama  Ilijinoj  Gredi  i  Evinom  Budžaku.  Istom  naredbom  proglašena  je  udarnom  brigadom!  Svi  naši  bataljoni  sada  su,  u  pravom  smislu  riječi,  udarni.  Iskusni  su  i  sposobni izvršiti svaku povjerenu im zadaću, i u napadu i u obrani . . .  Na  Baniji  je  brigada  provela  nepunih  mjesec  dana.  Prvi  put  otkako  je  osnovana  dobro  se  odmorila.  Partizani su kao konji. Pješačeči iz jednog u drugo banijsko selo vukli smo se s noge na nogu,  a  sada,  na  povratku  u  Slavoniju,  odmor  nam  uopće  nije  potreban.  Kao  da  hodamo  dušama  i  srcima,  a  ne  nogama.  Baš  kao  konji  kad  osjete  da  se  vraćaju  u  svoje  staje;  ma  kako  da  su  umorni, počinju lako kaskati.  Nosimo  eksploziv.  Poslali  su  nam  ga  iz  Glavnoga  štaba.  Svaki  borac  ima  u  rancu  nekoliko  kilograma  plastika.  U  Slavoniji  nema  dovoljno  eksploziva,  a  potreban  je  za  rušenje  željezničkih pruga, cesta i mostova. To je vrlo dragocjen i vrlo opasan teret.  Na povratku, kolona je bez incidenta prešla sve ceste, pruge i rijeke. Zastali smo u nekom selu  slavonskog trokuta. To je već slobodno područje . . . Katastrofa se dogodila iznenada . . .  Borci su upravo primali večeru. Bilo ih je mnogo na okupu oko nekoliko velikih kotlova. Oni  koji  su  već  dobili  hranu  posjedali  su  naokolo  i  jeli.  Grunulo  je  strahovito.  Svi  smo  istrčali  iz  kuća.  Prizor  je  bio  strašan.  Oko  razbijenih  kuhinjskih  kotlova  ležalo  je  mnoštvo  krvavih  i  izmasakriranih tjelesa naših boraca. Neki su poderani i okrvavljenih lica i ruku trčali naokolo i  zapomagali.  Izbrojeno  je  osamdeset  mrtvih  i  ranjenih.  Srećom  u  nesreći,  nema  mnogo  teško  ranjenih. Petnaest boraca poginulo je na mjestu.  Ne možemo ustanoviti kako se dogodila katastrofa i tko je za nju odgovoran. Pretpostavlja se  da  je  nekom  borcu  eksplodirao  plastik  u  rancu.  Za  vrijeme  puta  na  Baniju,  u  svim  borbama  koje je naša brigada vodila, izbačeno je iz stroja samo trideset i pet boraca (dvanaest mrtvih i  sedamnaest  ranjenih),  a  sada  odjedanput  osamdeset.  To  su  veliki  gubici.  Prokleti  eksploziv!  Sve  do  danas  brigada  je  bila  sretna,  a  sada,  na  kraju  duga  puta,  ipak  nas  je  morala  zadesiti  nesreća.  Jer  to  je  prava  nesreća.  Događa  se  da  u  borbi  bude  mnogo  žrtava,  ali  ovo  su  nepotrebni  gubici  i  zbog  toga  nepopravljivi.  Kako  objasniti  borcima  činjenicu  što  smo  dopustili da nose smrt u rancima? Možda je to i sabotaža! Tko zna odakle je taj plastik i tko je  tu  imao  svoje  prste!  Nitko  od  ljudi  koji  se  razumiju  u  eksploziv  ne  zna  objasniti  kako  se  to  moglo dogoditi . . . Partizani moraju biti oprezni čak i kad primaju darove!  Mrtvi su pokopani iste noći. Plastik je natovaren na kola i poslan na odredište.  Brigada  je  tužno  produžila  put,  a iza nje vuče se pedeset seljačkih kola s ranjenicima. Mnogi  jauču od bolova. Neki će umrijeti prije nego što stignu do bolnice.  Neprijateljska  ofenziva  na  Slavoniju,  zbog  koje  se  Sedamnaesta  sa  Štabovima  divizije  i  korpusa  probijala  do  Banije,  trajala  je  samo  nekoliko  dana.  Poslije  toga  neprijateljske  su  kolone nenadano otišle na jug. Očekuje se da će Italija uskoro kapitulirati. Nijemci moraju na

tu  frontu  baciti  sve  svoje  raspoložive  snage.  Prvi  put  otkako  traje  rat  savezničke  pobjede  imaju izravan utjecaj na našu situaciju!

Ofenzivni pohod!  Dvanaesta divizija vratila se u Slavoniju. Više od mjesec dana tukla se i razbijala po Bilogori,  na Kalniku i u Zagorju. To su vrlo vrući tereni!  Preda mnom je izvještaj štaba Dvanaeste s toga puta. U njemu su opisane sve borbe i pobjede,  približno  točno  izneseni  su  podaci  o  gubicama  neprijatelja  i  o  vlastitim  gubicima.  Neću  prepisivati  izvještaj.  Podaci  o  borbama  i  pobjedama  te  divizije,  ovako  jednostavno  prepisani,  ispali  bi  suhoparni  i  dosadni;  oživiti  mogao  bi  ih  čovjek  koji  je  osobno  sudjelovao  u  svim  akcijama  ili  ih  bar  promatrao  iz  blizine.  Pokušat  ću  istaknuti  samo  najbitnije,  jer  za  nas  iz  Dvadeset  i  osme  važna  su  iskustva  Dvanaeste;  ona  se  vratila,  a  mi  upravo  krećemo  njezinim  tragom.  Cijelim  putem  do  Zagorja  Dvanaesta  je  danomice  imala  teške  borbe.  Slično  se  provela  i  na  povratku  u  Slavoniju.  Ratovati  u  tim  krajevima  izvanredno  je  naporno  i  ne  može  se  bez  gubitaka.  Tamo  se  mogu  održati  brojčano  manji  i  vrlo  pokretljivi  partizanski  odredi,  no  za  naše velike jedinice, brigade i divizije, taj teren još uvijek nije sazrio.  Dvanaesta  je  unatoč  teškim  uvjetima  života  i  borbi  imala  znatne  uspjehe.  Oslobođena  je  Lepoglava. Napad na kazneni zavod u Lepoglavi izvršen je noću 13­14. srpnja; to je dan pada  Bastille.  Sudjelovali  su  Dvanaesta divizija i Kalnički partizanski odred. Oslobođeno je stotinu  političkih  zatvorenika.  Mislim  da  je  oslobođenje  Lepoglave  najljepša  partizanska  akcija  izvršena  u  našim  krajevima.  Moramo  iskreno  čestitati  drugovima  iz  Dvanaeste  i  Kalničkog  odreda.  Čestitamo  im,  ali  im  i  zavidimo.  Oslobođenje  Lepoglave  ima  velik  politički  odjek  u  cijeloj zemlji. (Pogledajte pod Hrvatsko Zagorje u NOB op. p)  Prije napada na kazneni zavod likvidirano je uporište Jalkovac. Ono je udaljeno od Varaždina  samo  tri  kilometra.  I  ta  akcija  Dvanaeste  i  Kalničkog  odreda  vrlo  je  značajna.  U  Jalkovcu  je  bio  domobranski  »topnički  sklop«  (artiljerijski  poludivizion).  Zapovjednik,  domobranski  bojnik  Demeter  Varda,  održavao  je  već  otprije  veze  s  varaždinskim  Okružnim  komitetom i s  Kalničkim  odredom.  Demeter  Varda  je  antifašist  i  napredan  čovjek.  Slično  kao  on  bili  su  orijentirani  i  ostali  njegovi  časnici,  a  i  veći  dio  posade.  Akcija  na  Jalkovac  unaprijed  je  pripremljena  i  dogovorena.  Sklop  se  predao  bez  borbe  i  odmah  prešao  na  stranu  partizana.  Zaplijenjeno  je  mnogo  oružja  i  ratne  opreme.  Divizija  je,  na  žalost,  morala  uništiti  Šest  haubica  i  mnogo  granata.  Dvije  brdske  haubice  i  potrebnu  količinu  granata  ipak  smo  evakuirali.  Jedna  od  njih  iskorištena  je  u  napadu  na  lepoglavsku  kaznionicu.  Zbog  probojne  snage  te  haubice  posada  koja  je  branila  kaznionicu  kapitulirala  je  relativno  brzo.  Ipak,  borba  je trajala punih osam sati.  Prijelaz  bojnika  Demetra  Varde  i  svih  njegovih  časnika  na  čelu  »topničkog  sklopa«  u  Narodnooslobodilačku  vojsku  ima  velik  politički  odjek.  To  je  u  našim  krajevima  prvi  slučaj  da kompletan domobranski garnizon prijeđe u partizane.  O oslobođenju kaznenog zavoda u Lepoglavi i o prijelazu jalkovačkih domobrana u partizane  govorila je i »Slobodna Jugoslavija«.  Dvanaesta  se  u  sjeverozapadnoj  Hrvatskoj  uspjela  održati  mjesec  dana.  To  je  njezin  najveći  uspjeh.  Stanovništvo  tih  predjela  prvi  je  put  imalo  prilike  vidjeti  velike  jedinice  Narodnooslobodilačke vojske koja pobjeđuje Nijemce, ustaše i domobrane u otvorenoj borbi.  Zbog  toga  se  oslobodilački  pokret  i  u  tim  krajevima  počeo  naglo  omasovljavati.  Domaće

partizanske  jedinice  narasle  su  i  ojačale.  Odmah  nakon  odlaska  Divizije  osnovana  je  Brigada  braće Radića. To je prva brigada sjeverozapadne Hrvatske.  Sada  je  preda  mnom  izvještaj  Dvadeset  i  osme  divizije.  Dvadeset  i  osma  je  krenula  tragom  Dvanaeste,  ali  se  nije  mogla  okoristiti  i  njezinim  iskustvima.  Bolje  rečeno,  nije  se  morala  okoristiti  njezinim  iskustvima.  U  našem  ratu  situacija  se  mijenja  iz  dana  u  dan  i  ono  što  je  vrijedilo  jučer  danas  više  možda  ne  vrijedi.  U  mjesecu  srpnju  saveznici  su  se  iskrcali  na  Siciliji,  a  nedugo  zatim,  7.  rujna  ove  godine,  kapitulirala  je  Italija.  Kapitulacija  Italije  nije  se,  doduše, u sjevernoj Hrvatskoj odrazila tako neposredno kao u južnoj Dalmaciji i Primorju, no  ipak  se  i  ovdje  kod  nas  upravo  u  tom  razdoblju  ustanak  naglo  širio,  a  neprijatelj  je  bio  u  potpunoj defenzivi.  Divizija  je  napredovala  i  likvidirala  uporište  za  uporištem.  Neprijateljske  snage  angažirane  su  na  jugu  zemlje  u  borbi  s  našim  jedinicama  koje  su  poslije  kapitulacije  Italije  oslobodile  jadransku  obalu.  Zato  se  neprijatelj  Dvadeset  i  osmoj  ne  suprotstavlja  aktivno  za  vrijeme  cijele  kampanje.  Umjesto  toga  služi  se  slabom  taktikom  pasivne  obrane.  Utvrđuju  i  pojačavaju  svoje  garnizone,  da  bi  se  mogli  uspješnije  braniti  kad  budu  napadnuti.  Susjedni  garnizoni dužni su napadnutom uporištu pružiti aktivnu pomoć.  Prva  akcija:  Napad  na  Hercegovac  izvela  je  17.  udarna  brigada.  Hercegovac  brani  bojna  Gorskog  zdruga  koja  ima  500  vojnika. U uporištu je još i jedna poljoprivredna bojna od 400  vojnika.  Ova  prva  akcija  Divizije  samo  je  djelomice  uspjela.  Poljoprivredna  bojna  cijela  je  zarobljena,  a  bojna  Gorskog  zdruga  uspjela  je  obraniti  uporište.  Borba  se  vodila  noću,  a  u  svanuće  štab II.  operativne  zone  naredio  je  povlačenje.  Mi  iz  Sedamnaeste  ogorčeni smo što  nam  nije  pružena  mogućnost  da  nastavimo  borbu  po  danu  i  likvidiramo  posadu  Hercegovca.  Ogorčeni  su  i  u  štabu  Divizije.  Operativno  potpadamo  sada  pod  komandu  štaba  II  zone  i  moramo  slušati.  Drugovi  iz  štaba  11.  zone  vjerojatno  nisu  još  navikli  na  dnevne  borbe.  Nisu  htjeli  preuzeti  rizik  da  jedinicu  ostave  na  ravnom  prostoru.  Sedamnaesta  je  od  osnutka  do  danas  uvijek  dokraja  izvršila  svaki  zadatak  u  napadu  i  u  obrani.  Ovaj  put  nismo  potpuno  izvršili  zadatak  jer  nam  nisu  dali  dovoljno  vremena  i  mogućnosti  da  ga  izvršimo.  Žalimo  za  štabom  6.  korpusa  i  Petrom  Drapšinom,  našim  komandantom,  koji insistira da se izvrši svaki  zadatak i uvijek je spreman preuzeti rizik.  Druga  akcija:  Predala  nam  se bojna Gorskog zdruga iz Popovače. Zapovjednik bojne Bradač  razoružao  je  žandarmerijsku  stanicu,  koja  nije  sudjelovala  u  dogovoru, i postrojio pred nama  cijelu  bojnu  sa  cjelokupnim  naoružanjem.  Raportirao  je  Demonji  i  akcija  se  mogla  smatrati  uspješno završenom. To je mnogo oružja, municije, odjeće i obuće. Osim trideset domobrana  koji ostaju kod nas, ostali su pušteni da idu kamo hoće.  Pričam  s  bojnikom  Karlom  Bradačem.  On  je  aktivni  oficir  bivše  jugoslavenske  vojske.  Ispričao  mi  je  jedan  svoj  ratni  doživljaj  u  kojem,  kako  kaže,  umalo  nije  izgubio  glavu  .  .  .  Partizani su napali Garešnicu. On je sa svojim zdrugom pošao u pomoć ugroženoj garešničkoj  posadi. U selu Kajgani sukobio se s partizanskim snagama na osiguranju. Razvila se ogorčena  borba  koja  je  potrajala  sve  do  predvečer.  Onda  su  partizani  izvršili  protujuriš  i  tjerali  su  ih  kilometre daleko sve do polaznih položaja. Veli da su ga zamalo uhvatili živa.  Gledam  tu  jadnu  zarobljenu  domobraniju,  koja  je  još  prije  sat­dva  nosila  ponosni  naziv  »Gorski  zdrug«,  i  tog  njihova  bojnika  Karla  Bradača,  uostalom  vrlo  simpatičnog  čovjeka,  slušam  njegovu  priču  o  borbi  u  Kajgani  i  živo  se  sjećam  kako  nam  je  bilo  toga  dana  prije  sedam mjeseci. Mi smo izvršili protujuriš iz očaja; bez municije i sa samo tridesetak ljudi. On

je sretan što je uspio izvući živu glavu. Kao da već tada nije mogao predati tu svoju nesretnu  bojnu. Još nije bio sazrio, premda je već i u to vrijeme imao vezu s moslavačkim partizanima.  I  to  što  on  još  nije  bio  sazrio  moglo je sve nas u Kajgani (Sužnjevića, Svrabu i mene) stajati  glave. A stajalo je to glave petnaestoricu dobrih boraca, da i ne govorimo o ranjenima. Velika  je  razlika  između  zdrugovca  kad  napada i potiskuje ili kada ga gledaš zarobljena; kao da nije  isti čovjek.  Ipak, dobro je što je bojnik Bradač predao bojnu!  Treća akcija: Dvadeset i prva je napala i likvidirala Sv. Ivan Žabno, samo dvije stotine ustaša  i  žandara.  Sedamnaesta  se  za  to  vrijeme  tukla  s  neprijateljem  koji  je  krenuo  iz  Bjelovara.  Razbila  ga  je  u  trosatnom  noćnom  okršaju  i  odbacila  nazad  u  Bjelovar.  Razrušili  smo  deset  kilometara pruge Križevci­Bjelovar.  Sve su to samo usputne akcije.  Četvrta  akcija:  Brigada  braće  Radića  napada  Varaždinske  Toplice.  Sedamnaesta  osigurava  napad  prema  smjeru  Novi  Marof­Zagreb.  Dvadeset  prva  i  Kalnički  odred  zatvaraju  ostale  smjerove.  Varaždinske  Toplice,  to  je  već  vrlo  vruće  podneblje!  Na  zasjedi  prema  Zagrebu  je  zanimljivo.  Ne  napada  nas  nitko,  promatramo  kako  napreduje  napad  na  Toplice  i  pomalo  hvatamo  grupice  feldžandara,  koji  bježe  iz  napadnutog  uporišta.  Uhvatili  smo  ih  dosad  oko  trideset.  Neprijateljska  posada  u  Toplicama  povukla  se  u  Josipovo  kupalište  i  odande  pruža  ogorčen  otpor.  Opet  stara  priča,  nema  teškog  oružja  .  .  .  Ali  »Radići«  su  došli na originalnu  ideju,  još  originalniju  od  one  u  Siraču  kad  je  topnik  Gajo  povadio  upaljače  iz  šrapnela i svoj  brdski  top  pretvorio  u  katapult.  Dovukli  su  veliku  vatrogasnu  štrcaljku  i  nalili  u  nju  dvije  stotine  litara  benzina.  Uz  pomoć  vatre  vatrogasna  štrcaljka  postala  je  velik  bacač  plamena.  Josipovo  kupalište  je  zapaljeno  i  napad  na  neprijateljsku  posadu  u  Toplicama  završen  je  uspješno.  Sedamnaesta  je  prošla  kroz  oslobođeno  mjesto  i krenula u obližnje selo Svibovac. Tako nam  je  naređeno.  Štab  brigade  obično  traži  najbolju  kuću  u  selu,  a  u  takvim  selima  obično  su  najbolje kuće župni dvori. Zakucali smo na vrata gospodina župnika i zatražili da nas primi u  goste. Odbio je. Izgovarao se da nema dovoljno mjesta. Mi s popovima uvijek taktiziramo; ne  želimo  se  zamjerati  božjim  slugama  i  nismo  inzistirali.  Učtivo  se  ispričamo  i  krenemo  u  potragu  za  drugom  dobrom  kućom.  Tog  časa  naiđu  »Štuke«  i  počnu  bombardirati.  Uspjeli  smo skloniti se s drugima u dvorište susjedne zgrade. Prvi pun pogodak teškom bombom bio  je  u  Župni  dvor.  To  se  dogodilo  pred  našim  očima.  »Štuke«  su  otišle,  a  iz  ruševina  župnog  dvora  izvukao  se  župnik  bijel  kao  mlinar.  Smjerno  je  pogledao  crkvu  ­  ona  je  odmah  pokraj  župnog  dvora  ­  prevrnuo  očima,  sklopio  ruke  i  izjavio:  »Glavno  da  se  crkvici  nije  ništa  dogodilo!«  Njegova  kuća  pogođena  je  po  sredini  krova.  Bomba  je  probila  sve  do  podruma  i  tamo  eksplodirala.  Podrum  je,  na  župnikovu  sreću,  imao  dvije  pregrade.  On  je  bio  u  onoj  drugoj  i  tako  je  ostao  živ  i  zdrav.  Njegovo  je  zahvaljivanje  Bogu  što  se  crkvici  nije  ništa  dogodilo po mojemu mišljenju iskreno. Kuća je samo kuća, a radionica je glavna. U radionici  (ili u dućanu) stječe se kuća. Dok dućan dobre ide, lako je steći novu kuću.  Kako je dobro što svibovečki župnik nije gostoljubiv!  Peta  akcija:  Ludbreg  je  jako  uporište  ­  bojna  Gorskog  zdruga,  oružnička  satnija  ustaša;  ukupno  800  neprijateljskih  vojnika.  Smjestili  su  se  u  neku  veliku  utvrđenu  zgradu  koju  zovu  Alkazar.  Tvrde  da  je  nitko  ne  može  zauzeti.  Napali  smo  točno  u  pola  noći.  U  osam  ujutro

Ludbreg  je  bio  u  našim  rukama.  Zarobljeno  je  500  neprijateljskih  vojnika,  među  njima  i  20  oficira. Naši gubici iznose 70 izbačenih iz stroja.  Moram  spomenuti  i  Brigadu  braće  Radića.  To  je  mlada,  ali  ipak  vrlo  dobra  i  pouzdana  jedinica.  Za  vrijeme  napada  na  Ludbreg  ona  je  vodila  krvavu  borbu  na  položaju  prema  Varaždinu.  Neprijatelj  iz  Varaždina  krenuo  je  jakim  snagama  u  pomoć  Ludbregu.  Imali  su  tenkove,  a  podržavala  ih  je  i  avijacija.  Prodor  im  ipak  nije  uspio.  »Radići«  su  izvanrednom  borbenošću  i  junaštvom  boraca  i  starješina  održali  položaj.  Neprijatelj  je  pretrpio  velike  gubitke, ali ni gubici Brigade nisu mali ­ oko 200 ranjenih i mrtvih.  Prvenstveno  je  njihova  zasluga  što  je  Ludbreg  u  našim  rukama.  Mnogo  puta  je  teže  održati  položaj na osiguranju nego likvidirati uporište! Ovaj put bilo je tako.  Šesta  akcija:  Dvadeset  i  osma  divizija  i  Brigada  braće  Radića  prodiru  još  dublje  u  Zagorje.  Najprije  su »Radići« likvidirali posadu u Ivancu. Domobranska satnija osiguravala je ivanečki  rudnik  ugljena.  Bila  je  to  sasvim  smiješna  akcija.  Radojica  Nenezić  zauzeo  je  Ivanec  telefonom. Nazvao je zapovjednika satnije i savjetovao mu da preda satniju bez borbe. Satnik  je doduše bio rezervni oficir, ali nije odmah pristao. Interesirao se koliko nas ima. Vjerojatno  se  bojao  da  će  se  predati  kakvoj  desetorici  partizana,  a  to  bi  bila  sramota.  Radojica  mu  je  objasnio  da  nas  ima  dosta  i  rekao  mu  neka  se  ne  predomišlja  mnogo  jer  ga  nećemo  dugo  moliti. I tako se satnik predao. Prihvatila ih je Brigada braće Radića.  Sedamnaesta  je  za  to  vrijeme  tukla  neprijatelja  koji  je  krenuo  iz  Varaždina  u  jačini  od  1.200  vojnika. Odbačeni su, nazad u Varaždin.  Dvadeset i prva je likvidirala Bisag, uporište uz cestu Varaždin­Zagreb.  Sedma  akcija:  Naš  štab  je  u  Zlataru.  Sastavljamo  pozdravni  brzojav  Paji  Gregoriću­Brzom.  Brzi  je  član  Centralnog  komiteta  i  glavni  organizator  ustanka  u  Slavoniji  i  Moslavini.  Rođen  je  u  Zlataru.  Teška  je  bila  borba  za  oslobođenje  Pajina  rodnoga  grada,  preko  svakog  očekivanja.  Napadala  je  Sedamnaesta.  Ali  ja  više nisam u Sedamnaestoj. Komesar te divizije,  Capo,  postavljen  je  na  dužnost  komesara  Korpusa  i  već  se  vratio  u  Slavoniju.  Na  njegovo  mjesto,  u  štab  te  divizije,  odredili  su  mene.  Ipak,  bio  sam  sa  Sedamnaestom  u  napadu  na  Zlatar . . .  Neću  opisivati  cijelu  borbu.  Trajala  je  dva  dana  i  u  dva  dana  događali  su  se  mnogi  obrati.  Sedamnaesta je sada na vrhuncu udarne moći i nikada ne ulazi u borbu kolebljivo.  Ima  izvrstan  komandni  kadar  i  iskusne  borce.  Zlatar  su  napali  poput  orkana.  Ali  ubrzo  se  pokazalo da su se namjerili na tvrd orah. Dvije stotine i pedeset ustaša, oružnika i feldžandara  ­  više  ih  nije  bilo  ­  pružilo je otpor na kakav naša brigada još nije naišla. Izmjenjivao se juriš  za  jurišem,  uvijek  bez  rezultata.  Za  to  vrijeme  nadirala  je  iz  Zagreba  jaka  neprijateljska  kolona potpomognuta tenkovima i avijacijom. Pritisak je bivao sve jači.  Posljednji  i  najteži  juriš  na  glavne  utvrđene  objekte  u  Zlataru  izvela  je  Prva  četa  Trećeg  bataljona.  To  je  bio  juriš  kakav  se  rijetko  vida.  Komandir  čete  Marko  Abalić  poveo  je  svoje  borce  junački  i  vješto.  Jurišali  su  prignuti,  s  bombama  i  benzinskim  bocama  u  rukama,  koristeći  se  svim  mrtvim  uglovima.  Bila  je  noć.  Neprijatelj  je  tukao  dobro  organiziranom  mitraljeskom vatrom i malim topom. Formalno je svaka stopa terena bila pod stalnom vatrom.  Tukli  su  znalački  nisko.  Ali  uza  sve  to  nisu  mogli  zaustaviti  nalet  čete.  Borci  su  doprli  do

zidova  neprijateljskih  utvrda.  Ubacivali  su  bombe  kroz  puškarnice,  padali  mrtvi  i  ranjeni,  sve  bez  uspjeha.  Branioci  Zlatara  nisu  kapitulirali.  Četa  je  jurišala  nekoliko  puta  i  uvijek  se  ponovilo isto. U jednom od tih juriša poginuo je i komandir Marko Abalić.  Drugoga  dana  postao  je  pritisak  zagrebačke  kolone  neizdržljiv.  Zlatar  je  samo  40  kilometara  daleko  od  Zagreba!  Štab  zone  povukao  je  jedinice  s  osiguranja,  a  nama  je  naredio  da  obustavimo  juriše  na  Zlatar.  Zagrebačka  kolona  prodrla  je  u  mjesto,  spojila  se  s  posadom  i  odmah se vratila. Zlatar su nam prepustili. U borbi na otvorenom terenu pretrpjeli su gubitke.  Naše jedinice uspjele su im oteti i jedan petnaestotonski tenk.  Brigada  je  zarobila  tridesetak  ustaša,  žandara  i  feldžandara.  Imamo  pedeset  boraca  izbačenih  iz stroja, većim dijelom ranjenih.  Četa  Marka  Abalića,  poginulog  komandira,  pohvaljena  je  naredbom  štaba  28.  divizije.  Naredba je pročitana pred strojem svih jedinica.  Sada  smo  u  Zlataru,  ali  oslobođenje  toga  glavnog  zagorskog  uporišta  nije  nam  donijelo  mnogo  radosti.  Zlatarska  posada  pokazala  se  doraslom  da  odoli  svim  jurišima.  Ne  smatramo  svojom zaslugom što je Zlatar u našim rukama. Takvo oslobođenje nije po našem ukusu.  Osma akcija: Naša najveća svečanost je godišnjica Velike oktobarske socijalističke revolucije.  U  svim  jedinicama  govori  se  o  Oktobru  i  svugdje  se  priređuju  akademije.  Ali  se  mi  ne  zadovoljavamo  samo  takvim  proslavama.  Bile  bi  isuviše  redovite  i  mirnodopske,  a  mi  smo  u  ratu.  Zato  uvijek  nastojimo  da  Oktobarsku  revoluciju  označimo  i  nekom  većom  pobjedom.  Nije,  prema  tome,  slučajno  stoje  Koprivnica  napadnuta  baš  noću  uoči  7.  novembra,  na  dvadeset i šestu godišnjicu Oktobra.  Koprivnica  je  velik  grad,  velik  za  partizanske  pojmove.  Između  Save  i  Drave  još  nije  oslobođen tako velik grad . . . Noć je hladna i naše napadačke kolone marširaju po zamrznutu  tlu. Uzbuđeni smo, i borci i starješine i svi štabovi. Bit će divno ako akcija uspije. Razmišljam  o  napadu  na  Viroviticu,  prije  devet  mjeseci.  Napad  na  Viroviticu  nije  uspio.  Onda  su  naše  brigade  bile  još  mlade  i  neiskusne.  Sad  je  drugo  vrijeme.  Koprivnica  je  isto  tako  velik  grad  kao i Virovitica, ima čak i veću posadu, pa ipak svi vjerujemo u uspjeh.  Napadaju  21.  brigada  i  Kalnički  odred.  Brigada  napada  grad,  a  Kalnički  odred  Danicu  i  Čardu.  Danica  je  bivši  koncentracioni  logor,  u  Čardi  je  smještena  neka  padobranska  škola.  Grad  brani  500  domobrana,  200  ustaša,  120  feldžandara,  60  pričuvnih  domobrana  posadne  satnije,  100  Nijemaca  (jedna  kvartir  satnija)  i  20  žandara.  Zajedno  sa  120  pitomaca  padobranske škole to je oko l. 100 neprijateljskih vojnika.  Štab naše divizije smjestio se u koprivničkim vinogradima.  Borba  je  trajala  trideset  i  šest  sati.  Najprije  je  pao  grad,  a  tek  dan  poslije  pale  su  Danica  i  Čarda.  Pitomci padobranske škole pružili su najžešći otpor. Tko bi rekao! Dvadeset i prva je  dobro  izvršila  zadatak.  Osobito  se  istakao  zamjenik  komandanta  brigade  Mijo  Bobetko.  Organizirao  je  napade  na  pojedine  glavne  objekte  u  uporištu  i  tako  pridonio  brzoj  likvidaciji  jake koprivničke posade.

U  štabu  divizije  na  koprivničkim  vinogradima  također  je  bilo  napeto.  Ustaše  sa  željezničke  postaje  izveli  su  protu­juriš  i  doprli  ravno  pred  naš  štab.  Nisu  nas  zbunili.  Organizirali  smo  štapsku stražu i jedinicu u rezervi i odbili ih na polazne položaje.  Drugoga  dana  borbe  za  Koprivnicu  krenula  je  u  pomoć  ugroženoj  posadi  jaka  neprijateljska  kolona  iz  Varaždina.  Pred  Ludbregom  su  ih  dočekali  »Radići«. Uspjeli su ih zadržati i vratiti  u Varaždin.  Na smjeru prema Križevcima tukla se 2. moslavačka brigada. (Poslije 1. brigade braće Radića  osnovana  je  u  sastavu  II.  operativne  zone  i  2.  moslavačka  brigada).  Moslavačka  brigada  također je potukla neprijatelja i odbacila ga na polazne položaje. Imala je gubitke: 50 ranjenih  i mrtvih boraca.  Neprijatelj  se  nije  htio  pomiriti  s  činjenicom  da  je  Koprivnica  potpuno  u  partizanskim  rukama.  Dva  dana  poslije  oslobođenja  Koprivnice  krenula  je  iz  Bjelovara  kolona  od  800  Nijemaca sa zadaćom da ponovno prodru u grad. Pomagali su im tenkovi i avijacija. Dočekala  ih je Sedamnaesta, Borba je trajala cijeli dan, a predvečer brigada je Nijemce razbila i nagnala  ih  u  bijeg;  imali  su  osjetne  gubitke.  Sve  su  naše  brigade  dobre,  ali  kad  se  Sedamnaesta  tuče,  zna se unaprijed kakav će biti završetak borbe. Kažu da je 17. udarna brigada još bolja, ali ne  vjerujem. Može biti isto tako dobra, bolja nikako!  Borba  za  Koprivnicu  (osim  za  Danicu  i  Čardu)  završena  je  prije  svanuća.  Krenuo  sam  u  osvojeni grad. Na ulicama nije bilo živa čovjeka; sve pusto i tiho. Na Danici i Čardi, ali to je  daleko,  još  se  pucalo.  Divan  je  osjećaj  kad  šećeš  pustim  ulicama  osvojena  grada.  To  je  nagrada  za  duga  i  mučna  pješačenja  i  za  sve  napore  partizanskog  života,  za  sva  stradanja;  najljepše što čovjek u partizanima može osjetiti.  U  osvojenim  objektima  partizani  su  sortirali  i  prebrojavali  zarobljenike  i  zaplijenjeno  oružje.  Građani se još nisu odvažili izići iz kuća. Zato su ulice bile puste.  Zarobljeno  je  400  vojnika  i  oficira.  Zaplijenjeno  je  8  teških  puškomitraljeza,  4  laka  minobacača, 605 karabina, 7 automata, 10 pištolja, 300.000 metaka, 954 bombe, 620 mina za  laki minobacač, 475 kg eksploziva, 2 kamiona, 2 automobila, 4 motocikla, 600 bicikla.  Štab  divizije  smjestio  se  u  lijepoj  vili  blizu  centra.  Vila  je  komforna;  nekadašnje  većinske  udobnosti  više  nas  ne  bi  zadovoljile.  Čovjek  se  vrlo  lako  privikava  na  komfor,  ali  se  teško  odvikava. Pokojni Suvorov zacijelo ne bi dopustio da mu se oficiri naviknu udobnom životu i  omlitave!  Koprivničanke  donose  kolače  i  kompote  za  ranjenike.  Javljaju  se  za  bolničarke.  Omladinci  i  omladinke  javljaju  se  u  brigade  i  odrede.  Građani  se  aktiviraju  u  masovnim  organizacijama  i  narodnooslobodilačkim odborima. Lijepo je sve to gledati, ali i malo neprilično. Naime, imam  dojam  da  koprivnički  građani  misle  da  je  rat  gotov  i  da  ustaška  vlast nikad više neće do njih  doprijeti.  Sve  rade  javno,  i  kad  jednom  budemo  morali  odstupiti  i  ostaviti  ih, oni koji ostanu  loše  će  se  provesti.  Naći  će  se  ljudi  koji  će  ustašama  ispričati  sve  što  se  događalo  u  vrijeme  partizana.  Koprivnička  akcija  dala  je  najveći  plijen  koji  se  ikada  našao  u  neprijateljskom  uporištu.  Na  kolodvoru  je  zatečeno  400  vagona  i  12  lokomotiva.  Iznesen  je  materijal  iz  vagona  i  sada  ih  uništavamo.  Endehazija  će  ostati  bez  željezničkog  prometa.  Četiri  stotine  vagona  i  dvanaest  lokomotiva, to je za ustaški transport prevelik udarac. Nijemci će im morati dati druge vagone

i  lokomotive,  ako  ih  i  oni  još  imaju.  Zaplijenjeno  je  2,5  vagona  soli,  7  vagona  šećera,  10  vagona brašna, 20 vagona tiskarskog papira (do oslobođenja na koprivničkom papiru tiskan je  »Naprijed« i druge naše novine), 1.000 novih odora.  Dobro  su  naše  brigade  proslavile  dvadeset  i  šestu  godišnjicu  Velike  oktobarske  socijalističke  revolucije!  Deveta akcija: Tri tjedna nakon oslobođenja Koprivnice napale su jedinice II. operativne zone  i 28. divizije Čazmu. Samo, ja više nisam u 28. diviziji. Marko Belinić, komesar II. operativne  zone,  odlazi  u  CK  Hrvatske,  mene  su  postavili  na  njegovo  mjesto  za  vršioca  dužnosti. To je  rastanak  sa  Sedamnaestom  i  Dvadeset  i  osmom.  One  će  se  vratiti  u  Slavoniju,  a  ja  ću  ostati  ovdje  u  Zagrebačkoj  oblasti.  Uvijek  rastanci:  s  Bojanskom  četom,  s  Gigčevom  četom,  s  Banijom,  s  Kalničkim  odredom  i  Kalnikom,  i  sad  sa  Sedamnaestom  i  Slavonijom.  Rat  traje,  koliko ću još komandi i jedinica promijeniti!? Razvijamo se.  Čazmu  je  napala  2.  moslavačka  brigada.  Na  osiguranju  prema  Vojnom  Križu  (zagrebački  smjer)  je  Sedamnaesta.  Prema  Bjelovaru  osigurava  napad  Dvadeset  i  prva.  Kalnički  i  Moslavački odred kontroliraju križevački smjer.  Čazmu  brani  500  zdrugovaca,  200  feldžandara  i  60  žandara;  ukupno  760  neprijateljskih  vojnika.  Druga  moslavačka  svladala  je  uporište  nakon  36  sati  oštre  borbe.  Ne  pamtim  da  je  ikada  neprijateljska  posada  likvidirana  tako  potpuno  kao  u  Čazmi.  Rijeka  Čazma  poplavila  je  teren  tako  da  se  mjesto  našlo  opkoljeno  brdima  oslobođenog  teritorija  i  vodom.  Od  cijele  posade  uspjelo  se  spasiti  bijegom  samo  13  zdrugovaca  i  2  feldžandara.  Svi  ostali  zarobljeni  su  ili  poginuli. Najviše ih se utopilo. Seljaci još uvijek izvlače leševe iz nabujale Čazme.  Odmah  pošto  je  akcija  završena,  komandant  zone  Vlado  Matetić  i  ja  krenuli  smo  iz  štaba  u  mjesto.  Avijacija  nas  je  zatekla  na  brežuljku  kod  crkve.  Tamo  su  bili  i  glavni  neprijateljski  položaji.  Tukli  su  malim  bombama  za  žive  ciljeve.  Te  male  bombe  bacaju  u  pregrštima  kao  konfete. Kamo se god skloniš uvijek imaš osjećaj da će ti pasti na glavu. Srećom, brežuljak je  pun  iskopanih  rovova.  Dobro  su  nam  došli.  Bombe  su  eksplodirale  posvuda  naokolo,  ali  ranjen  nije  nitko.  Avioni  su  bacili  i  nekoliko  teških  bombi.  Jedna  je  od  njih  pogodila  crkvu.  Zaglavila  se  između  dvije  grede  u  potkrovlju  i  nije  eksplodirala.  Teška  je  osamdeset  kilograma. Taj slučaj dobro će doći ćazmanskim popovima. Da sam na njihovu mjestu, ja bih  ga iskoristio!  Dvadeset  i  prva  je vodila tešku borbu kod Narte. Neprijatelj je nadirao iz Bjelovara. Teškom  je  mukom  održala  položaje.  Imaju  oko  stotinu  ranjenih  i  mrtvih.  Sada  je  i  21.  brigada  »udarna«; dobila je taj naziv poslije oslobođenja Koprivnice.  Sedamnaesta  se  opet  proslavila.  Osobito  se  istakao  Demonja.  Tri  dana  uzastopce  tukli  su  neprijateljske kolone koje su nadirale u pomoć čazmanskoj posadi, i to temeljito. Demonja im  je  svaki  put  namjestio  klopku.  Prihvatio  bi  frontalnu  borbu  i  polako  se  povlačio  sve  do  iza  bosiljevačkog  mosta.  (Bosiljevo  je  selo  kraj  Čazme).  Istodobno  su  njegovi  bataljoni  s  oba  boka  kriomice  nastupali.  Kada  bi  glavnina  neprijatelja  prešla  most,  Demonja  bi  s  fronte  prelazio  u  protunapad,  a  bočni  bataljoni  napali  bi  s  oba  boka.  Sva  tri  dana  uzastopce  neprijatelj je glupo upadao u istu klopku.

Tako  je  Sedamnaesta  zaplijenila  10  teških  mitraljeza,  4  teška  minobacača,  mnogo  puškomitraljeza,  50  karabina,  30.000  metaka,  5  sanduka  bombi  i  nekoliko  radio­stanica.  Na  bojnom  polju  izbrojeno  je oko 300 mrtvih neprijateljskih vojnika. Uništeno je 10 kamiona i 6  osobnih automobila. Kruna uspjeha su dva srušena aviona. Mitraljirali su u niskom letu i borci  Sedamnaeste  »skinuli«  su  ih  puškomitraljezima.  To  je  sasvim  izuzetan  slučaj.  Jedan  od  srušenih aviona je »Messerschmidt«. Survao se pred njima na livadu.  U  sva  tri  dana  borbe  17.  brigada  imala  je  2  mrtva  i  5  lakše  ranjenih  boraca.  Čini  se  nevjerojatno, ali je istinito.

Žene ­ ratnici  U  četama  naše  brigade  ima  mnogo  partizanki.  To  su  većinom  seljačke  djevojke,  Slavonke  i  Kozarčanke,  sve  još  vrlo  mlade.  Pješače  u  našoj  koloni,  bore  se  na  položaju,  jurišaju  na  utvrđena uporišta neprijatelja; zajedno s ostalim borcima prve bojne linije podnose sve napore  partizanskog  života.  Sada,  prigodom  oproštaja  sa  Sedamnaestom,  posvećujem  tim  djevojkama­ratnicima nekoliko riječi.  Već  sam  prije  u  dnevniku  pisao  o  Bosi  Bogdanović  kako  je  u  iznenadnom  susretu  brigade  s  ustašama  sama  dotjerala  deset  zarobljenika.  Ona  je  vodnik  u  Svrabinoj  četi  i  ubraja  se  među  najbolje borce naše brigade. Dobro se sjećam dana kad je Bosa stupila u bataljon. Pred nama  u  Štabu  stajale  su  dvije  djevojčice.  Prave  smiješne  djevojčice  dječjih  lica  i  dugih  štrkljastih  nogu  do  listova  prekritih  širokim  seljačkim  rokljama.  Obje  imaju  tanke  kestenjaste  pletenice,  nalik  mišjim  repićima. Hoće da se bore protiv ustaša i švaba i žele da ih uvrstimo u bataljon!  »Što  će  nam  djeca  u  bataljonu«,  branimo  se  Joka  i  ja,  »i  to  još  ženska  djeca!«  Zaplakale  su  obje i u suzama ispričale da su kozaračka siročad. Nemaju nikoga; roditelji, braća i svi rođaci  stradali su u ofenzivi. Žive kod ovdašnjih seljaka. Pričaju i o partizanima Bosanske Krajine: o  Mladenu Stojanoviću, o Simeli Šolaji, Šoši i Bošku Šiljegoviću. To su ona znamenita krajiška  djeca koja donose borcima hranu na položaj, posjećuju ranjenike u partizanskim bolnicama ...  I što učiniti!? Takva djeca moraju se primiti u bataljon.  Tukla  se  mala  Bosa  u  svim  okršajima,  jurišala  i  bacala  bombe,  gađala  iz  puške  i  automata  i  nikada  nijednom  borcu  nije  palo  na  pamet  da  joj  se  naruga  što  je  žensko  i  što  ima  tanku  kestenjastu  pletenicu,  poput  mišjeg  repića.  U  Sedamnaestoj se junacima ne rugaju! Bosa više  nije  mala  djevojčica  i  ne  nosi  pletenicu.  Izrasla  je  u  krupnu,  snažnu  djevojku  i  nosi  kratko  odrezanu  kosu  kao  i  sve  druge  partizanke.  Pravi  je ratnik, po hrabrosti ravna najhrabrijima, i  to  u  brigadi  Nikole  Demonje,  Radojice  Nenezića,  Milana  Joke,  Milana  Svrabića  i  Nikole  Sužnjevića.  Slavonke  su  iste  kao  i  Kozarčanke.  U  napadu  na  Sirač  poginula  je  jedna  od  najhrabrijih  djevojaka  naše  brigade  i  cijele  Slavonije,  Persa  Bosanac.(  Persa  Bosanac  proglašena  je  narodnim  herojem)  Persa  je  rodom  iz  Ćeralija  kraj  Slatine.  Bila  je  tanka,  vitka  osamnaestogodišnja  djevojka.  Govorili  su  za  nju:  »Persa  se  ne  zna  bojati«  ...  U  borbi  na  Javorovici,  za  vrijeme  ožujske ofenzive, poslije cijelog dana jurišanja upala je među prvima u  neprijateljske  postave  i  tukla  se  s  Nijemcima  prsa  o  prsa  sve  dok  nisu  uništeni.  Bile  su  dvije  satnije dobro naoružanih Nijemaca!  Pala  je  pod  siračkom  školom,  u  jednom  od  mnogih  juriša  na  taj  utvrđeni  objekt.  Persa  je  morala poginuti. Izlagala se mnogo, nije se znala bojati! Kad je škola u Siraču osvojena, borci  nisu  poštedjeli  život  nijednome  zdrugovcu.  Bilo  je  mnogo  mrtvih  partizana  u  toj  borbi,  ali  u  konačnom obračunu najskuplje je naplaćena Persa.  Na  Javorovici  je  pokraj  nje  jurišala  i  Katica  Hacman,  Bilogorka.  Bile  su  najbolje  drugarice  i  uvijek su se držale jedna uz drugu. U posljednjem jurišu Katicu je zahvatio neprijateljski rafal  i smrtno je ranio. Podlegla je na bataljonskom previjalištu odmah poslije borbe.  U proljeće tisuće devetsto četrdeset i treće Sedamnaesta je tražila popunu. Neprestano je bila  u  akcijama  i  brojno  stanje  osjetno  se  smanjilo.  Oslobođeni  teritorij  Slavonije  nije  više  mogao  mnogo  dati.  Omladina  je  već  sva  u  odredima  i  brigadama.  U  mobilizacijskim  centrima  nalazilo  se  još  ponešto  dječaka  i  djevojaka.  Tako  je  došla  i  Mileva Jorgić, iz Kometnika kraj

Voćina.  U  mobilizacijskom  centru  uvijek  je  spavala  sa  svojom  puškom.  Zbog  toga  su  joj  se  rugali.  Nije  to  bila  baš  prava  puška,  nego  neka  uboga  prastara  puščica,  dobra  za  vježbe  u  mobilizacijskom  centru,  ali  neupotrebljiva  za  borbu.  Mileva  ju  je  zavoljela  kao  što  bi  neka  druga djevojčica, u drugim prilikama, zavoljela lutku.  Narasla je i postala ratnik. Ima široko, vedro lice i dobre, nježne oči. Spada u red najhrabrijih  partizanki  naše  brigade,  ali  je  osjećajnija  od  sviju.  Lijepo  se  razvija  i  politički.  Sada  je  vodni  delegat, i uz Bosu Bogdanović i Persu Bosanac najpopularnija je partizanka u Brigadi.  U  Sedamnaestoj  nema  ranjenika  koji  nije  ležao  na  rukama  Dušanke  Krnjaić,  bolničarke.  Dušanka  je  bolničarka  prve  bojne  linije.  Izvlači  ranjenike  s  položaja  i  pruža  im  prvu  pomoć.  Mnoge je izvukla puzeći ispod neprijateljskih rafala. Može se biti hrabar i bez oružja! Vidjela  je  mnogo  mrtvih,  premnogo  za  djevojku  njezinih  godina,  i  mnogi  su  izdahnuli  na  njezinim  rukama.  Već  mjesecima  sluša  posljednje  poruke  umirućih,  piše  pisma  koja  joj  oni  govore  i  sluša jauke. Ona je svima majka i sestra i žena i ratni drug pred kojim nema tajni . . . Garava  bolničarka, Dušanka Krnjaić.  Mileva  Bera  je  poginula,  Bogdanka  Njegovan  još  se  bori  s  puškom  u  ruci.  Obje  su  Kozarčanke.  Anđa Kopač­Sitna je komesar bolničke čete u Brigadi. Ona je stara partizanka i već dugo vodi  bolničku četu.  Sestre  Milja  i  Danica  Zlokapa(Sestre  Zlokapa  poginule  su  istoga  dana  1944.  godine  u  borbi  protiv  vlasovaca  kod  čazinanske  Dubrave)  su  puškomitraljeskinje.  Tek  su  nedavno  došle  u  našu  brigadu,  no  već  su  stari  borci.  Hrabru  čovjeku  potrebno  je  samo  jedno  ratno  krštenje.  Milji  je  šesnaest,  Danici  osamnaest  godina.  Milja  je  puško­mitraljeskinja,  Danica  njezina  pomoćnica.  Na  smjenu  nose  puškomitraljez  i  ranac  municije  i  ne  dopuštaju  da  im  itko  pomogne.  Ne  vole  davati  oružje  iz  ruku.  Koračaju  u  koloni,  pognute  pod  teškim  teretom,  i  pjevaju.  Mala  Vuka  iz  Klise  (ne  znam  joj  prezime)  slabo  je  izrasla  bljedunjava  petnaestogodišnja  djevojčica.  Nosi  dug  vojnički  šinjel,  vuče  joj  se  do  zemlje,  tegli  pušku  i  municiju  i  gaća  prozeblim  bosim  nogama  po  hladnom  zimskom  blatu  i  bljuzgavici.  Takva  će  mi  ostati  u  sjećanju.  Ali  nikad  ne  sustaje  i  nikad  još  nije  zaplakala.  Kad  je  naša  brigada  osvojila  prvi  plijen,  Vuka  je  dobila  cipele;  velike  i  teške  vojničke  cokuletine  za  svoju  dječju  nogu.  Radovala im se više nego gospodsko dijete safijanskim čizmicama.  Nisam  dosad  spomenuo  nekoliko  naših  partizanki  koje  su  došle  u  Sedamnaestu  zajedno  s  2.  kalničkim bataljonom . . .  Najčuvenija žena­ratnik na Kalniku bila je u to doba Milena Cetušić­Vitanović. U borbi je od  1941. godine, i to u pravoj borbi s puškom u ruci. Pripadala je kalničkoj gerilskoj grupi, koja  se  spojila  s Odredom u jesen 1942. Njezin konspirativni nadimak je Šojka, ali sada je već svi  zovu  pravim  imenom.  Borba  u  ovim  krajevima  postala  je  opća  i  legalna  pa  se  konspirativni  nadimci uglavnom gube.  S  varaždinsko­ludbreškom  gerilskom  grupom  došla  je  u  Odred  i  varaždinska  studentica  Štefica Kukec. Štefica je sitna, gracilna plava djevojka koja se konspirativno zvala Srna, ali je

svi  zovu  Mrvica,  i  to  će  joj  ime  ostati.  Pristaje  joj.  Mrvica  je  sada  pisarica  u  štabu  drugog  bataljona.  U  našoj  su  brigadi  i  tri  sestre  Nabergoj:  Draga,  Dora  i  Ivanka.  Najstarija, Draga, kuharica je  štaba Brigade; srednja, Dora, pisarica u štabu, a najmlađa Ivanka, bolničarka. Ivanki nema još  šesnaest  godina.  Sestre  Nabergoj  su  Slovenke.  Zajedno  s  roditeljima,  Nijemci  su  ih  protjerali  iz  rodne  kuće  u  Sloveniji  pa  je  cijela  obitelj  doselila  u  kalničko  selo  Sveti  Petar  Orehovec.  Kad je Odred prvi put došao u selo, sve tri smjesta su stupile u partizane. Iz cijelog sela samo  te  tri  mlade  djevojke.  Vrlo  su  vrijedne,  disciplinirane  i  požrtvovne.  Kuhaju  nam,  peru  naše  rublje, čiste nas od ušiju, liječe nas i vode štapsku administraciju . . . Iako smo partizani, ipak  se bavimo administracijom i neprestano pišemo nekakve izvještaje.  U  partizanima  općenito  nije  lako;  u  Kalničkom  odredu  bilo  je  izuzetno  teško  i  naporno.  Teškoće  i napore partizanskog života jedva svladavaju i zdravi, snažni muškarci. Kako je tek  ženama  i  djevojkama!?  A  one  sve  to  trpe  bez  riječi  i  pogovora  i  sretne  su  što  mogu  biti  jednake kao i njihovi drugovi, muškarci. Treba im odati posebno priznanje!  Ima  mnogo  partizanki  u  Sedamnaestoj  udarnoj.  Neko  vrijeme  bilo  ih  je  gotovo  dvije  stotine.  Sve ih ne mogu spomenuti poimenice.  U  ratu  i  u  surovim  uvjetima  života  ljudi  mogu  lako  postati  grubi  i  bezosjećajni.  Hoće  li  se  i  ove  djevojke­ratnice  prometnuti  u  muškarce?  Možda  će  ih  ratne  strahote  u  kojima  su  prisiljene  sudjelovati  lišiti  divnih  svojstava  koja  ženu  čine  ženom  i  kakva  želimo  osjetiti  kod  žena  koje  volimo!  Ima  zacijelo,  mi  partizani  znamo  to  bolje  od  drugih,  ratova  i  ratujućih  strana  u  kojima  su  ljudi  postali  gori  od  divljih  zvijeri.  Ali  naš  oslobodilački  rat  oplemenjuje  čovjeka.  To  je  plemenita  borba;  možda  baš  zato  u  njoj  i  mogu  sudjelovati  žene.  Medu  tim  djevojkama­ratnicama  nema  ni  jedne  jedine  koja  nije  teška  žrtva  rata.  Nad  svima  njima  izvršen  je  krvav  zločin,  ubijeno  im  je  djetinjstvo.  Pred  očima  su  im,  dok  još  nisu  bile  ratnice  nego  djeca,  ubijali  roditelje,  braću  i  sestre.  Tako  se  u  njihovim  dječjim  dušama  počeo  rađati  strah, a iz straha rodila se mržnja. Mržnja je rasla zajedno s njima, mržnja i želja za osvetom.  Možda je mnoge od njih mržnja i dovela u borbu i možda ih je mržnja mogla iznakaziti. Ne bi  bila  njihova  krivica.  Ali  nije  ih  iznakazila.  Mi  obično  metkom  plaćamo  za  sva  zlodjela;  za  klanje  mirnih  ljudi  i  za  ubijanje  djece  po  logorima.  To  nije  osveta,  to  je  zahtjev  čovječanstva  da  se  kažnjavaju  čudovišni  zločini.  I  nema  kod  nas  boraca  koje  u  borbi  pokreće  mržnja  i  osveta.

Moji najdraži ratni drugovi  Opraštajući  se  sa  Sedamnaestom,  opraštam  se  i  s  najdražim  ratnim  drugovima:  Nikolom  Demonjom  (Nikola  Demonja  poginuo  je  u  NOB­i  i  proglašen  je  narodnim  herojem),  Radojicom  Nenezićem  i  Milanom  Jokom.  Već  dugo  ratujemo  zajedno  i  mnogo  puta  gađalo  nas  je  isto  neprijateljsko  oružje.  Demonja,  Radojica  i  Joka  hrabri  su  ljudi,  malo  ima  hrabrijih  u  našem  ratu.  I  kad  bi  me  tko  upitao  tko  je  medu  njima  ipak  najhrabriji,  ne  bih  znao  odgovoriti; jednako su hrabri i jednako vješti borci.  Demonju  poznajem  najdulje  .  .  .  Dobro  se  sjećam  prvoga  dana  dolaska  u  partizane.  Štab  Banijskog  odreda  bio  je  u  Brestiku  i  mi  došljaci  iz  Zagreba,  izmučeni  i  osakaćeni  odmah  na  dolasku,  zvjerali  smo  neiskusno  i  znatiželjno,  studirali  fizionomije  novih  poznanika  i  rješavali  se, netko brže netko sporije, romantične prtljage kojom je i svaki mladi revolucionar iz grada  neizbježno  opterećen.  Pri    prvom  susretu  Demonja  mi  se  nije  osobito  svidio.  Već  tada  i  smatrali  su  ga,  poslije  Gaćeše,  najvećim  junakom  Banije.  Pripadao  je  Gaćešinoj  ustaničkoj  grupi iz sela Vlahovića. i Bio je mladić od dvadeset i dvije godine. Istakao se odmah u prvoj  akciji.  Napali  su  neku  žandarmerijsku  stanicu  i  on  je,  s  bombom  u  jednoj  a  revolverom  u  drugoj  ruci,  sam  uskočio  kroz  prozor  među  žandare  i  prisilio  ih  na  predaju.  Ali  tadašnji  Demonja  nije odgovarao mojim (romantičnim) predodžbama o partizanskim herojima. Oniska  je  rasta,  ali  dosta  temeljan.  Podbočio  se  na  pravi  vojnički  karabin  (tada  je  pravi  vojnički  karabin bio rijetkost). Nosi široke »pump­hlače« od sivog vojničkog sukna, duge do gležnja, i  teške  planinarske  cipele.  Na  nategnutoj  dolamici  imao  je  kože  za  dobar  kilogram:  opasač,  razni  uprtači,  i  još  kojekakvi  remeni  i  remenčići,  a  o  njima  vise  bombe  (ofenzivne  i  defenzivne,  svih  mogućih  produkcija,  od  kragujevačke  do  talijanske  kašikare  i  njemačke  klipare;  jer  Demonja  ratuje  protiv  svih  mogućih  vojski).  Pa  onda  nabojnjače  s  municijom,  nož, bajuneta, revolver i nekoliko torbica za specijalke i drugi potreban (i nepotreban) ratnički  pribor.  Takva  je  bila  banijska  partizanska  moda!  Limena  puceta  na  dolamici,  sva  sila  puceta,  napravljena  su  vještom  rukom  partizanskog  obrtnika,  u  obliku  petokrakih  zvijezda  i  crveno  obojena. (Petokrake moraju biti crvene). Preko ramena ima gajtan, a o gajtanu visi zviždaljka.  Zviždaljkom  Demonja  poziva  borce  u  stroj.  Tamna  kosa, gusta i tvrda kao runo crnog ovna,  raste  mu  prst­dva  više  gustih  i  sastavljenih  obrva  i  »kicoški«  bježi  ispod  kape­partizanke  na  kojoj se lelujaju tri golema roga, svaki na svoju stranu. (»Nosi kapu sa tri roga i bori se protiv  boga!«). A naprijed je crvena petokraka zvijezda, velika kao dlan muške ruke.  Oči  su  u  kontrastu  s  grubim  crtama  lica,  modre  i  blage.  Da  nema  tih  očiju,  Demonja  bi  izgledao kao poganski ratni kumir kome se prinose ljudske žrtve . . . Takav je bio Demonja iz  siječnja  tisuću  devetsto  četrdeset  i  druge  ...  ili  mi  se  samo  učinio  takvim.  Ne  bih  se  usudio  ovako  ga  opisati  da  poslije  nismo  postali  pravi  ratni  drugovi.  Ne  opisujem  ga  sa  zlobom  u  srcu, nego sa simpatijom i ljubavlju, i možda s nešto malo blage ironije.  Tih  dana,  početkom  tisuću  devetsto  četrdeset  i  druge,  Demonja  je  postavljen  za  komandira  Banijske  proleterske  čete.  Iz  svih  četa  Odreda  uzeti  su  najbolji  i  najizgrađeniji  borci  i  Demonju je zapala čast da im bude prvi starješina. Prije nego što su otišli u Slavoniju, ratovali  smo zajedno na Baniji: u Peckom presvučeni u domobrane, i u Brubnu kad je poginuo Vasilj  Gaćeša.  No  još  uvijek  ga  nisam  dobro  poznavao.  Na  Kalniku  je  bio  ranjen  već  drugi  dan  nakon  dolaska  i  morao  se vratiti u Slavoniju. Ali već tada svatko je mogao opaziti da to nije  više  onaj  isti  Demonja.  Nestali  su  remeni  i  remenčići,  i  kapa  s  golemim  rogovima,  i  crveno  obojena  limena  puceta  u  obliku  petokrakih  zvijezda.  Samo  je  zviždaljku  zadržao.  Lice  je  prestalo  biti  grubo,  a  plave  blage  oči  ispod  gustih  crnih  obrva  postale  su  još  ljudskije  i  još  blaže. Od osnutka Sedamnaeste (napada na Voćin) ratujemo zajedno ­ i sad se rastajemo.

Demonja  je  borac  i  čovjek  od  formata.  Temperamentan  je  i  nagao.  U  borbi  ga  treba  obuzdavati, inače će lako poginuti. Ne voli se prigibati ni ležati na trbuhu, i dosadno mu je u  Štabu  za  vrijeme  borbe.  Kad  ti  nestane  s  oka,  možeš  biti  siguran  da  je negdje gdje se bacaju  bombe. Kažu da to nije dobro. Komandant brigade ne baca bombe nego zapovijeda brigadom!  Ali  o  tome  bi  se,  pogotovo  kad  je  riječ  o  našem  ratu,  moglo  mnogo  razgovarati.  Mnogo  je  važnije  da  se  komandant  pojavi  u  prvoj  bojnoj  liniji  i  na  pravome  mjestu  nego  sve  komandiranje  iz  štaba.  Često  sam  svjedok  scena  između  Demonje  i  Radojice,  za  vrijeme  okršaja. Radojica grdi Demonju što se ne zaklanja i što se suviše izlaže, iako i sam radi to isto.  Sebi dopušta, njemu ne dopušta!  Demonja je po naravi bistar i talentiran. Vrlo je duhovit i originalan. Najviše se šali na vlastit  račun.  Malo  ima  partizana koji se tako malo obaziru na neprijateljske metke kao on, a stalno  govori  kako  se  za  vrijeme  borbe  prilijepio  uza  zemlju  kao  taksena  marka.  Demonja  je  i  izmislio  taj  izraz  »taksena  marka«  i  on  se  sada  upotrebljava  u  cijeloj  Slavoniji  i  sjevernoj  Hrvatskoj.  Ne  voli  mitinge.  Govornici  na  partizanskim  mitinzima  imaju  svoje  klišeje.  Govor  obično  počinje:  »Drugovi  i  drugarice!  Kad  je  krvavi  fašistički  okupator  upao  u  našu  zemlju  .  .  .«  Poslije  uvoda  dolazi  opisivanje  razvitka  Narodnooslobodilačke  vojske.  »Najprije  su  bile  grupice, pa su prerasle u grupe, u čete, bataljone, odrede, brigade . . . i tako dalje.« Na jednom  od  mnogobrojnih  mitinga govornik se nije zadovoljio nabrajanjem, nego je nadugo i naširoko  govorio  o  grupicama,  pa  o  grupama,  četama  i  bataljonima.  »Kad  će  doći  do  korpusa«,  uskliknuo je Demonja glasno te se, duboko uzdahnuvši, okrene i napusti miting.  U  drugom  napadu  na  Voćin  pošli  smo  zajedno  na  položaj.  Stotinjak  metara  od  položaja,  u  mrtvom uglu, ležao je neki borac. Valjda je bio novajlija pa nije znao ocijeniti da ga ovdje ne  može  pogoditi  zrno  i  da  nema  zašto  ležati.  Demonja  stane  pokraj  njega  i  poviče:  »Lezi,  prilijepi se za zemlju, vidiš da pucaju!« Meci su prelijetali visoko iznad nas. Borac ga je rado  poslušao. Pripio se za tlo još jače i stanjio se još više, »kao taksena marka«. Nije shvatio šalu,  iako  je  njegov  komandant  stajao  pored  njega  uspravno.  Tako  smo  ga  i  ostavili.  »Majku  mu  njegovu«, smijao se Demonja, »taj će nas sve preživjeti!«  Kada  borci  mlako  napadaju,  Demonja  zna  uzeti  mitraljez  i  pustiti  nekoliko  rafala  preko  njihovih glava. Oni odmah znaju da ih opominje. Radojica se tada smije kao lud, pokazuje na  njega prstom i upozorava Joku i mene: »Pazite, opet ga je uhvatio amok.«  Drapšin,  Stari  Capo,  Jerković  i  svi  starješine  iz  štaba  našeg  korpusa  i  štaba  divizije  najviše  vole Demonju. Vole ga i svi njegovi borci, osobito banijski proleteri. Nagao je i neobuzdan u  borbi,  ali  je  prema  borcima  blag.  Od  starih  boraca  i  podređenih  starješina  traži  i  očekuje  mnogo. Njegova jedinica uvijek izvršava zadatke.  Radojicu  poznajem  sa  zajedničkog  puta  u  Slavoniju.  Naša  grupa  formirala  se  u  štabu  kordunaških  odreda  i  do  Slavonije  se  putovalo  nepun  mjesec  dana.  Već  za  vrijeme  puta  sprijateljili  smo  se:  Radojica,  Ranko  Zec,  Đura  Dulić  i  ja.  Radojica  je  mladić  od  preko  sto  kilograma  i  stari  ratnik.  Bio  je  srbijanski  partizan  od  ustanka  u  Srbiji,  preživio  prvu  neprijateljsku  ofenzivu  na  oslobođeni  teritorij  Srbije  i  poslije  se  nekako  uspio  probiti  za  Vrhovnim Štabom u Bosnu. Do polaska u Slavoniju bio je borac Pratećeg bataljona Vrhovnog  štaba.

U borbi je srčan i vješt, kao komandant. Kada metak prozviždi kraj uha, svatko tržne glavom.  To je automatski pokret i nemoguće gaje kontrolirati. Naprosto refleks. No, metak je brži od  svakog refleksa, i trzaj glave je uzaludan.  Ako  te  pogodi,  dogodit  će  se  to  prije  nego  što  dospiješ  maknuti  glavu.  U  tom  pogledu  Radojica je fenomen. Promatrao sam ga više puta. On nikada ne tržne glavom i ne prigne se.  Kao  da  je  odvaljen  od  stijene.  To  kod  boraca  mnogo  vrijedi!  Za  vrijeme  napada  na  kulturbundovce  u  Orljavcu  metak  ga  je  pogodio  u  trbuh.  Imao  je  sreću.  Udaren  je  ravno  u  nabojnjaču.  Meci  u  nabojnjaci  su  se  rasprsnuli  i  izranili  mu  trbuh  na  više  mjesta,  ali  površinski. Nabojnjača mu je spasila život.  Poznaje  sve  borce  u  našoj  brigadi.  Od  svih  komandanata  s  kojima  sam  ratovao  Radojica  najbolje  umije  podići  borbeni  duh  Brigade.  Ima  organizacijskog  talenta.  Ali  on  i  najteže  proživljava sve žrtve i sve neuspjehe jedinice kojom zapovijeda.  Joka  je  banijski  proleter  i  stari  Kalničanin.  Iz  Sedamnaeste  je  otišao  još  prije  nego  što  je  Dvadeset  i  osma  krenula  u  sjeverozapadnu  Hrvatsku.  Negdje  oko  Nove Gradiške pojavila se  skupina  naoružanih  četnika.  Bili  su  to  bosanski  četnici  koji  su  prešli  Savu  sa  zadaćom  da  u  Slavoniji  organiziraju  četnički  pokret  i  oružane  formacije.  Na  tih  tridesetak  naoružanih  slijepaca  i  njihova  komandira,  četničkog  majora  Janjića,  pošao  je  slavonski  protučetnički  bataljon. U Slavoniji nikada nije bilo četnika i protučetnički bataljon osnovan je samo zbog te  bosanske  skupine.  Trebalo  je  najenergičnije  spriječiti  svaki  pokušaj  stvaranja  četničke  jezgre  među  slavonskim  Srbima.  U  tom bataljonu  su  okupljeni  izvrsni  borci  iz  svih  naših  bataljona.  Većina  ih  je  iz  Sedamnaeste,  i  to  iz  Drugog  kalničkog  bataljona.  Na  čelo  protučetničkog  bataljona postavljeni su Joka i Čedo Grbić, a u prvu akciju s njima pošao je i Demonja. Janjić  je u nekom selu blizu Gradiške postavio svoj štab. Na zgradu štaba stavili su natpis: »Štab II.  gorskog puka«, valjda u uvjerenju da će im netko povjerovati kako ih ima više od trideset, ili  zato da ostave bolji dojam. Protučetnički bataljon napao je po partizanski, iznenada. Pobili su  i  rastjerali  sve  četnike,  a  major  Janjić  uspio  je  u  posljednji  čas  pobjeći  iz  kreveta,  u  gaćama.  Ostavio je za sobom arhivu, novac i ljubavnicu, toliko mu se žurilo. Demonja se vratio u našu  brigadu,  a  Joka  i  Čedo  Grbić  (iz  12.  brigade)  su  ostali  u  protučetničkom  za  svaku  eventualnost.  Već  se  dugo  vremena  borimo  Joka  i  ja  zajedno;  na  Kalniku  i  u  Sedamnaestoj  udarnoj.  Veže  nas  mnogo  zajedničkih  uspomena.  U  Banijskoj  proleterskoj  četi  bio  je  barjaktar  i  puškomitraljezac.  Za  barjaktara  su  ga  izabrali  jer  je  visok  i  stasit  kao  jablan,  mlad  i  lijep kao  djevojka,  i  jer  su  znali  da  će  prije  poginuti  nego  proletersku  zastavu  ostaviti  neprijatelju.  Puškomitraljez  su  mu  dali  zato  što  je  strastven  i  neustrašiv  ratnik.  Pratim  njegov  uspon  odavno.  Poslije  je  postao  komandir  čete  u  Drugom  bataljonu  Kalničkog  odreda,  a  uskoro  zatim  i  komandant  toga  bataljona.  Kad  je  iz  Sedamnaeste  udarne  otišao  u  protučetnićki  bataljon,  Joka  je  bio  na  položaju  zamjenika  komandanta  brigade.  To  su  ljudi  koji  se  uzdižu  talentom,  junaštvom  i  poštenjem  u  borbi  i  odnosima  s  ostalim  ratnim  drugovima.  Kad  ih  ocjenjujemo, ne možemo se prevariti. Naš rat stvara dobre uvjete za razvitak takvih ljudi. Joka  je  velik  borac  i  vrlo  je  snalažljiv  u  svim  situacijama.  Više  od  svih  partizana  koje  poznajem  voli  borbu  i  u  pravom  je  elementu  baš  za  vrijeme  najžešćih  okršaja.  Pravi  je  partizanski  komandant  prve  bojne  linije.  Uzima  puškomitraljez  u  ruke  i  tuče  neprijateljski  položaj,  ili  protutenkovsku pušku, ako nastupaju tenkovi. Dobro se razumije u svako oružje. Aktivan je i  neumoran.  Oko  njega  nikad  se  ne  miruje,  uvijek  je  sve  u  pokretu  i  vrenju.  Sedamnaesta  je  njegovim odlaskom izgubila mnogo. Samo, Joka će se vjerojatno vratiti. Kad Demonja ode u

viši  štab,  njegovo  je  mjesto  predodređeno  i  rezervirano  za  Joku.  Boljeg  komandanta  za  Sedamnaestu nema. Ako se ne umiješa smrt . . .  Demonja,  Radojica  i  Joka!  Uvijek  ću  ih  se  sjećati.  Takvih  boraca  bit  će  u  našim  brigadama  sve manje. Omasovljuje se naša vojska. Želim im mnogo uspjeha.

Zatišje  U  gornjoj  Hrvatskoj  već  dugo  vremena vlada zatišje. Posvuda oko nas je mirno, niotkuda ne  čujemo  oružje  ni  brujanje  motora.  Ako  negdje  i  opali  puška,  znamo  da  je  to  neki  neoprezan  partizan okinuo nehotice . . . Miruje neprijatelj, mirujemo i mi! Tko će prvi početi?  Ovakav  savršen  i  ničim  nepomućeni  mir  po  mojem  je  mišljenju  štetan,  i  to  iz  više  razloga.  Partizani  ovih  krajeva  nisu  navikli  mirovati.  Naše  uši  uvijek  osluškuju.  Tukli  su  topovi  i  bacači,  eksplodirale  granate  i  bombe,  regetali  mitraljezi.  Negdje  na  cesti  ili  seoskom  putu,  nedaleko,  brujali  su  tenkovi  i  kamioni.  Čak  i  kad  se  jedinica  zatekla  duboko  u  srcu  oslobođenog  teritorija,  morala  je  voditi  računa  o  avijaciji.  Neki  između  nas  imaju  savršeno  izvježban i izoštren sluh; u stanju su osjetiti brujanje motora petnaestak minuta prije nego što  se  bombarderi  pojave.  Oni  koji  nemaju  tako  izoštreno  uho  rugaju  im  se  da  su  u  strahu  od  aviona. Naše uho ocjenjuje sve te pogibeljne zvukove, određuje odakle dopiru, iz daljine ili iz  blizine, prijeti li neposredna opasnost. Iskusno je partizansko uho, rijetko kad se prevari. Tako  to  traje  već  mjesecima  i  godinama,  svakoga  dana  i  sata,  danju  i  noću,  bez  prestanka.  Koliko  čovjek  pri  tom  straha  pretrpi  nije  moguće  izmjeriti;  svima  su  nam  živci  napeti.  Vječita  prenapetost  postala  je  dijelom  našeg  bivstvovanja  nismo  je  više  svjesni.  Saživjeli  smo  se.  Samo  kad  je  smrtna  opasnost  posve  izravna,  uplašimo  se  i  aktivno  suprotstavljamo;  to  je  borba  za  život.  Kad  nas  obuzme  panika,  suprotstavljamo  se  automatski  i  spašavamo  život.  Kada  nadvlada  umor  i  kada  nas  izmuče  do  rezignacije,  suprotstavljamo  se  po  navici,  ali  nam  više  nije  stalo  do  života.  Uvijek  dosad  bilo  je  tako;  na  Baniji  i  Kordunu,  na  Kalniku  i  u  Slavoniji.  Osobito  na  Kalniku.  Nikada  od  dolaska  Kalničkog  odreda,  prije  više  od  godinu  dana,  nije  ovdje  trajao  mir  ni  nekoliko  sati.  Pokvarit  će  nas  novim  uvjetima  života,  postat  ćemo  meki  i  spori,  izgubit  ćemo  brze  partizanske  reflekse  i  omlitaviti  u  svakom  pogledu.  Čovjek se lako navikne dobru. Kad prestane zatišje, teško ćemo ponovno postati dobri ratnici.  Rat će još dugo trajati; možda godinu dana, možda i dvije. Ovo savršeno zatišje prva je naša  proba  prije  potpunog  povratka  u  mirnodopske  uvjete  života.  Ja  sam,  maštajući  o  završetku  rata  i  pobjedi,  uvijek  očekivao  veliku  bezgraničnu  radost,  pravi  šok  radosti,  sreće  i  divnih  uzbudljivih  dojmova.  Ali  čini  se  da  sve  dolazi  postepeno  i  da  neće  biti  ni  velike  bezgranične  radosti ni pravog osjećaja trijumfa. Bit će samo mnogo malih radosti. Sve dolazi postepeno, a  to  nije  dobro.  Ljepše  bih  i  cjelovitije  doživio  i  osjetio  slast  pobjede  kada  bi  ona  došla  odjedanput,  naglo  i  nenadano,  umjesto  da  dolazi  malo  pomalo  i  neopazice  .  .  .  Nema  više  neizvjesnosti,  sve  je  postalo  jasno  i  nesumnjivo.  Pobjeda  je  naša  i  nitko  nam  je  ne  može  oduzeti. To je dobro, ali nije više osobito uzbudljivo.  Štab II. operativne zone prilagođuje se novim uvjetima borbe i življenja u dvorcu barunice W.  I.  (I  ...  su  mađarski  plemići).  Dvorac  u  Rasinju,  selu  pod  obroncima  Kalnika,  blizu  ceste  Ludbreg­Koprivnica.  Živimo  kao  pravi  baruni,  a  još  prije  godinu  dana  gonila  nas  je  po  kalničkim brdima Crna legija. Vremena se mijenjaju! (I mi u njima).  Moram  priznati  da  se  vrlo  brzo  navikavam  na  komforan  i  spokojan  život  i  da  uspješno  reaktiviram  mnoge  davno  zaboravljene  navike,  jednu  za  drugom.  No  tako  je,  koliko  mogu  razabrati, i s ostalim mojim ratnim drugovima. (Život više nije nimalo suvorovski!).  Barunica  W.  I.  je  sredovječna  rezolutna  dama,  udovičkog  stanja.  Treba  napomenuti,  ona  je  ladanjska  plemkinja  i  dobro  se  snalazi  s  nama  šumskim  ljudima.  Iskusna  je  u  gospodarskim  poslovima  i  brižno  pazi  svoje  imanje.  Bila  je  prisiljena  uputiti  se  u  gospodarske  poslove  jer  nema u kući muške ruke. Zato uvijek glasno protestira i svađa se s nama što štapski konji jedu  u  barunskoj  staji  barunsku  zob  i  sijeno.  Baruničini  bučni  protesti  nas  zabavljaju.  Otvrdnuli

smo.  Kako  i  ne  bismo,  već  godinama  živimo  i  hranimo  se  po  tuđim  kućama,  mi  i  naši  konji.  Moj  Ferdo  će  se  od  silne  zobi  uzobijestiti,  kao  i  njegov  gospodar  od  lagodna  života  (dobre  postelje i dobre kuhinje)! Zaslužili smo obojica i baš nas briga što gospoda barunica nema za  to razumijevanja.  Ferdo se odmara i jede zob u barunskoj staji, a ja se vozikam u novom novcatom »Horchu«.  »Horch«  je  elegantna  crna  limuzina.  Zaplijenjen  je  na  koprivničkom  kolodvoru,  u  vagonu.  Kažu da je bio namijenjen Paveliću. To po svoj prilici nije istina, ali tezu prihvaćamo i rado u  nju  vjerujemo,  naprosto  zato  što  nam  je  privlačno  vozikati  se »Horchom« oduzetim Paveliću  ispred nosa. Istini za volju moram priznati da sam se dosad u životu vozio automobilom samo  dva­tri  puta,  i  to  starim  i  otrcanim taksijem, od kolodvora do kuće. »Horch« je sasvim nešto  drugo.  To  je  nama  naša  borba  dala!  Ipak,  neki  dan  se  pokazalo  da  je  konj  sigurniji  od  auta.  Ferdo  je  morao  spašavati  situaciju.  Evo  kako  se  to dogodilo: Za volanom je Rade Bulat. On  tvrdi  da  dobro  vozi.  Kraj  njega  sjedim  ja,  a  straga  Mira  Župan  i  Radojko  Ježić,  članovi  partizanske  glumačke  družine.  Poslije  osam  kilometara  noćne  vožnje  po  ravnoj  cesti  Bulat je  pao  na  ispitu  kod  prve  kušnje.  Kušnja  i  nije  bila  velika  ­  blagi  zavoj  kod  sela  Subotice,  tri  kilometra  daleko  od  štaba  u  Rasinji.  Uplašio  se  zavoja  i  naglo  zakočio.  »Horch«  se  našao  u  jarku  s  kotačima  okrenutim  prema  zvjezdanom nebu.  Mi  putnici  dubili  smo  u  njemu na glavi  sve dok nas seljaci nisu izvukli van. Stradao je jedino »Horch«. (Da li je to sreća ili nesreća?).  Sav se slupao i mora u staro gvožđe. Tko bi ga ovdje popravio?  U takvim situacijama najbolje je ne govoriti ništa. Zato Bulatu ne rekoh ni jedne jedine riječi.  Ali  sam  se  zakleo  u  sebi  da  me  nikada  više  neće  voziti,  ni  on  ni  njemu  slični,  ma  koliko  me  uvjeravali u svoje šoferske kvalifikacije. Ferdo je pozvan telefonski. Brzo je stigao.  »Treba se priviknuti na dvorce i elegantne limuzine. Nije to za svakoga«, izjavila je barunica,  ne bez zlobe.  »Priviknut  ću  se.  To  je  nama  naša  borba  dala!  Uostalom,  ovaj  vaš  dvorac  i  nije  nikakav  dvorac nego obična ladanjska kuća. A vi ste obična šljivarka«, odgovorio sam u osvetničkom  tonu.  U  jednoj  od  mnogobrojnih  soba  vlastelinskog  dvorca  u  Rasinji  visi  na  zidu  umjetnička  slika,  izrađena uljenim bojama. Slika prikazuje ženu u starinskoj gospodskoj nošnji. Žena drži u ruci  cvijet. Bolje rečeno, žena je do sinoć držala u ruci cvijet, a od sinoć drži u ruci rupu. I upravo  zbog toga cvijeta, ili zbog te rupe, naša gospođa bukti cijeli današnji dan kao bengalska vatra i  neprestano prelazi iz komandantove sobe u moju i iz moje sobe u komandantovu i pravi nam  žučljive  scene.  Netko  je, naime, nožem ili žiletom izrezao cvijet sa slike i sad barunica stalno  ponavlja vrlo povišenim glasom daje to »čisti vandalizam«. Kaže da su u njezinu dvorcu bili i  ustaše  i  Nijemci  i  domobrani,  pa  čak  svojedobno  i  crnolegionari  i  vrag  zna  kakve  sve  druge  soldateske,  ali  ovakvih  vandala  da  još  nije  vidjela.  Riječi  vandali  i  vandalizam  očito  joj  se  sviđaju!  Teško  je  ratovati  dok  na  svijetu  postoje  babe  koje  svoje  kaučeve,  slike  i  parkete  smatraju važnijim od pobjede nad silama Osovine!  Istraga  je,  jer  barunica  nas  je  prisilila  da  »iz  pristojnosti«  povedemo  istragu,  nedvosmisleno  ustvrdila da cvijet sa slike nije isječen iz divljačkih pobuda nego naprotiv iz romantičnih. Moj  pratilac Tomo Šantalab zagledao se u djevojku iz susjedstva i umjesto pravog cvijeta poklonio  joj  naslikani.  Mora  se  priznati,  zamisao  je  originalna! Moj Tomo je i inače neobično dovitljiv  mladić. Zima je, i u Rasinji nema pravog, prirodnog cvijeća!

Predveo sam krivca barunici i zapovjedio mu da moli za oprost.  »Zaradil  bum  ja  vama,  gospoja,  lepšu  sliku.  Ova  ionak  ni  bogzna  kakva«,  izvali  Tomo  prostodušno.  »Ti  se  jako  mnogo  razumiješ  u  slike,  kao  i  tvoj  gazda«,  prekinula  ga  je  bijesno.  »Uostalom,  možda  ste  vi  sami  izrezali  cvijet,  a  njemu  ste  naložili  da  preuzme  krivicu«,  nadodala  je  podrugljivo.  Djevojka se cvijetu zacijelo obradovala (kad je tako lijepo izrađen, kao da je pravi!), a tko bi  se inače obradovao onoj šukunbabi iz vlastelske obitelji. I?  Gospođa  W.  I.  ionako  nije  plemićkog  podrijetla.  Bila  je  obična  građanska  djevojka  i  plemkinja je postala tek posto se udala za starog baruna.  Gdje  su  ona  dobra  stara  vremena  kad  su  revolucionari  sjekli  aristokratima  glave,  a  ovi  su  ponosno ginuli s poklikom »Vive le roi!«  Možda je ova frontovska platforma preširoka! U svakoj poštenoj revoluciji plemstvo se bojalo  revolucionara  kao  kuge,  a  u  našoj  revoluciji  se  ne  boje.  Znaju  liniju,  mi  im  je  sami  utuvljujemo  u  glavu.  Gdje  bi  se,  recimo,  nekakav  pišljivi  ruski  plemić  u  doba  Oktobarske  revolucije  (ili  za  vrijeme  Pugačova  i  Razina)  usudio  prosvjedovati  što  mu  uzimaju  zob  i  sijeno, ili što su mu izrezali cvijet s prabakine slike? Bio je sretan ako mu nisu odrezali glavu!  Šteta što o tim svojim razmišljanjima ne smijem obavijestiti barunicu, makar na fin način!  Uostalom,  i  baruni  mogu  biti  demokratski  raspoloženi  i  pristupačni!  Prije,  u  Zagorju,  predstavio  nam  se  barun  O.  Pokazalo  se  da  je  O.  vrlo  napredan  i  pučki  nastrojen  plemić.  »Drago mi je, gospodine barune«, rekao sam učtivo, pošto mije pružio ruku. »Molim vas, ne  zovite me: gospodine barune«, upozorio me je ... »Zovite me: drug barun.« Sa zadovoljstvom  sam mu ispunio želju. Široka je naša platforma!  U  sjevernoj  Hrvatskoj  ima  sva  sila  dvoraca  i  baruna.  Čak  se  nađe  i  gdjekoji pravi grof! Zato  smatram da mi je bila dužnost reći o njima nekoliko dobronamjernih riječi.  Dvadeset  i  osma  je  poslije  oslobođenja  Čazme  prodrla  dalje  prema  Zagrebu,  sve  do  Velike  Gorice.  Tamo  je  likvidirala  posadu  aerodroma  i  uništila  nekoliko  aviona.  Poginuo  je  Matija  Micković, komesar 21. udarne brigade.  Jučer  je  Dvadeset  i  osma  ponovno  prošla  preko  našeg  teritorija.  Vraća  se  u  Slavoniju.  Prolazeći  kroz  Podravinu  divizija  je  oslobodila  Đurđevac.  Đurđevačka  ustaška  posada  se,  ugledavši dugu partizansku kolonu, pobojala da će biti napadnuta i povukla se iz mjesta. Tako  se oslobođeni teritorij opet proširio. Đurđevac je kotarsko mjesto.  Politički sekretar Oblasnog komiteta Partije je Antun Biber­Tehek. Tehek je moj stari znanac  iz ilegalnog Zagreba. Održavao je vezu s našom udarnom grupom; pronalazio nam je stanove  kad  smo  bili  provaljeni  i  poslije  mnogih  peripetija  otpremio  nas  je  u  partizane.  Razgovaramo  o tim danima koji su sada već daleko za nama.

Ispričao  mi  je  kako  je  u  Zagrebu  umalo  poginuo  i  tvrdi  da  bih  ga  u  tom  slučaju  zajedno  s  ustaškim  agentima  i  ja  imao  na  duši.  Ipak,  sve  je  završilo  sretno  i  ta  činjenica  pruža  mi  mogućnost i priliku da ispričam ovdje Tehekov doživljaj. Bilo je uzbudljivo!  U  stanu  nekog simpatizera Tehek se sukobio s agentima ustaškog redarstva. Došao je noćiti,  jer nije znao da je stan provaljen, i tako je naišao na agente. Prvi se snašao, potegnuo pištolj i  otvorio  vatru.  Pucali  su  i  agenti,  ali  ga  nisu  pogodili.  On  je  bio  bolje  sreće.  Pogodio  ih  je  nekoliko  u  stanu  i  dvorištu.  Pri  tom  je  potrošio  sav  šaržer  municije  i  još  nekoliko  metaka  iz  pričuvnog  šaržera.  Uspio  je  pobjeći  iz  kuće  i  izgubiti  se.  Sukob  se  zbio  u  Jurišićevoj  ulici,  dakle u najstrožem središtu grada, i Tehekov obračun s agentima ustaškog redarstva svakako  je dobar poduhvat.  To se dogodilo uskoro poslije odlaska naše grupe u partizane. Dobro se sjećam kako smo se  opraštali  s  Tehekom  prije  polaska  na  kolodvor.  U  to  doba  kod  nas  je  vladala  glad  za  revolverskim  mecima  i  pričuvnim  šaržerima.  Tehek  i  ja  imali  smo  svaki  po  dva  šaržera.  Nagovarao  sam  ga  uporno  da  mi  da  svoj  pričuvni.  Imali  smo  pištolje  istoga  tipa  i  kalibra.  Činilo mi se da imam pravo na tri šaržera, jer odlazim u partizane. Za njega, koji još ostaje u  Zagrebu, bio je po mojemu mišljenju dovoljan i jedan šaržer. Dugo se kolebao. Napola je već  popustio. Predomislio se u posljednji čas, na svoju sreću. Da nije imao taj pričuvni, ne bi se u  borbi s agentima mogao obraniti. Vjerojatno bi ga bili ubili.  Dobro je sve što se dobro svrši!  Dosadašnji  komesar  zone  Marko  Belinić  još  je  ovdje.  I  on  je  moj  stari  znanac  iz  ilegalnih  dana  u  Zagrebu.  Marko  je  jedan  od  glavnih  organizatora  ustanka  u  ovim  krajevima.  Izvrsno  poznaje  prilike.  Obavijestio  me  je  o  situaciji,  ukratko.  Kod  nas  partizana  primopredaja  je  akt  koji  ne  traje  dugo.  Uvijek  nam  se  žuri.  Zajedno  obilazimo  oslobođena  mjesta  i  sela,  organiziramo  mitinge  i  držimo  sastanke.  U  oslobođenim  predjelima  učvršćuje  se  narodna  vlast  i  rastu  masovne  organizacije.  Svugdje  su  uspostavljene  vojno­teritorijalne  komande  mjesta i područja.  Obilazimo i operativne jedinice: odrede i brigade. Naša zona ima dvije divizije. Svaka divizija  po  dvije  brigade.  Brigade  braće  Radića  i  Matije  Gupca  ušle  su  u  sastav  32.  divizije,  1.12.  moslavačka  brigada  u  sastav  33.  divizije. Komandant 32. divizije je Izidor Štrok. Komesar je  Ivo  Robić.  Štrok  je  španjolski  borac,  inače  stari  Kalničanin  iz  prvih  dana  borbe  Kalničkog  odreda.  Robić  je  moj  znanac  iz  Zagreba  još  iz  đačkog  doba.  Komandant  33. divizije je Josip  Antolović­Hrvat,  nekadašnji  komandant  12.  slavonske  brigade.  Ratovati  je  počeo  u  Srbiji,  gdje  je  i  dobio  nadimak  Hrvat.  Komesar  je  Vlado  Mutak­Mrki,  nekadašnji  komesar  Banijske  proleterske čete. Mutak je zagrebački radnik, metalac. Pod komandom Štaba zone je i sedam  partizanskih  odreda:  Kalnički,  Moslavački,  Zagorski,  Zagrebački,  Bjelovarski,  Posavski  i  Podravski.  Brigade  i  odredi  imaju  svojih  problema.  Nema  dovoljno  oružja,  a  priljev  novih  boraca  je  stalan  i  sve  veći.  U  svakoj  brigadi  ima  po  nekoliko  stotina  nenaoružanih  ljudi.  Čim  počnu  borbe, nastat će velike poteškoće.

Zagrebački korpus  prosinac 1943. – svibanj 1945.  Zagrebački korpus  Danas je 24. siječnja godine 1944. Osnovan je 10. korpus »Zagrebački.«  Uvijek  ističem  da  pišem  privatni  ratni  dnevnik.  Nije  baš  sasvim  privatan,  ali  ipak  nastojim  prvenstveno  iznositi  vlastite  dojmove  iz  pojedinih  borbi  i  zgoda  iz  partizanskog  života.  No  situacija  se  kod  nas  mijenja.  To  nisu  više  prve  ratne  godine  i  mi  nismo  više  samo  partizani.  Naše  su  brigade  postale  vrlo  slične  pravoj  vojsci.  Svi  komandiri  i  komandanti  rade  sa  specijalkama  i kompasima,  u  štabovima  se  precizno izrađuju zapovijedi, borci dobivaju hranu  iz  kotlova;  imaju  vojničke  porcije  i  čuturice,  za  štabove  se  kuha  u  štapskim  kuhinjama.  U  vlastitim  radionicama  izrađuje  se  obuća  i  odjeća;  pa  onda sve moguće pozadinske komande i  ustanove,  organi  nove  revolucionarne  vlasti,  masovne  organizacije.  Ukratko,  prava  vojska  i  prava država.  Moj  položaj  također  se  bitno  izmijenio.  Na  Baniji,  i  poslije  na  Kalniku  i  u  Slavoniji,  bio  sam  pravi  partizan;  borac  i  starješina  u  partizanskim  odredima  i  u  brigadi koja je u početku imala  još  pretežno  partizanski  karakter.  Takav  moj  položaj  iziskivao  je,  doduše,  mnogo napora, ali  je,  što  se  tiče  vođenja  privatnog  i  donekle  intimnog  ratnog  dnevnika,  bio  vrlo  povoljan.  U  svakidašnjem  kontaktu  s  borcima,  u  bojnoj liniji, doživljava se mnogo i potpuno, mnogo više  nego  u  štabovima.  A  upravo  takvi  neposredni  kontakti  i  doživljaji  daju  zahvalnu  građu  za  ovakvu vrstu dnevnika. Već u štabu brigade, a to nije osobito visok štab, osjetio sam da gubim  teren.  »Ovaj  bataljon  na  ovom  položaju,  onaj  osigurava  iz  tog  smjera,  ova  četa je u štapskoj  rezervi«  ...  i  sve  sami  suhoparni  podaci.  Suhoparni  su,  a  moraš  ih  iznijeti!  Kako  će  tek  biti  sada,  u  štabu  zone!?  Dakle,  molim:  moj  dnevnik  izmijenit  će  silom  prilika  i  stjecajem  okolnosti  svoj  dosadašnji  karakter,  neće  više  biti  samo  privatni  partizanski  dnevnik  u  kojem  bilježim  pretežno  vlastite  impresije  i  doživljaje  nego  ću  u  njega  unositi  i  ponešto  osnovnih  podataka o našim i neprijateljskim jedinicama i općoj vojno­političkoj situaciji na tom sektoru  . . . Zapravo to već i činim od rujna 1943. godine, to jest od pokreta Dvadeset i osme prema  zapadu,  u  gornju  Hrvatsku  ili  Zagrebačku  oblast.  Moram  najprije  objasniti  što  je  to  zagrebačka oblast. Običnim jezikom rečeno, to je najšira okolica Zagreba. Obuhvaća nekoliko  pokrajina:  Zagorje,  Prigorje,  Međimurje,  Moslavinu,  dio  Posavine  i  Podravine  i  predjele  oko  zapadne  Bilogore.  Svi  ti  krajevi  gusto  su  naseljeni;  zajedno  sa  Zagrebom  imaju  više  od  milijun  ljudi.  Najviše  planine  na  tome  području  jesu:  Ivanščica  (1.061),  Zagrebačka  gora  (1.035),  Kalnik  (643),  Garić  (485),  te  Strahinščica  i  Bilogora.  Nisu  to  prostrane,  teško  prohodne  planine  kao  Psunj  i  Papuk,  i ne omogućuju solidne baze. To je vrlo lako prohodan  teren.  Cijela  oblast  ispresijecana  je  gustom  mrežom  dobrih  komunikacija  i  posvuda  naokolo  su jaki neprijateljski garnizoni. Sa sjevera i juga su Drava i Sava. Omeđen tim dvjema velikim  rijekama,  sav  je  prostor  stiješnjen.  Neprijatelju  je  lako  opkoljavati  naše  jedinice,  a  nama  ostaju vrlo male mogućnosti za manevriranje. Teško je ratovati u ovom kraju!  Na podnožju Bilogore, Kalnika i Garića ima nekoliko desetaka srpskih sela; u Moslavini, oko  Bjelovara  i  u  Podravini  ima  nešto  Čeha  i  Mađara.  Inače  u  Zagrebačkoj  oblasti živi isključivo  hrvatsko  pučanstvo.  Politički,  to  je  najosjetljiviji  dio  Hrvatske.  Seosko  stanovništvo  bilo  je  pod  jakim  utjecajem  hrvatske  buržoazije  (Mačeka),  koja  je  prije  rata  djelovala  pod  demagoškom  parolom  »borba  za  rješenje  hrvatskog  pitanja«,  a  od  okupacije  nadalje  propovijeda  »politiku  čekanja«.  Čekanje  pogoduje  Nijemcima  i  ustašama.  Omogućuje  im  da  bez  otpora  mobiliziraju  ljude  u  kvislinške  vojne  formacije  i  za  rad  u  Njemačkoj.  Takozvani

ustaški pokret također je, osobito u početku okupacije i uspostave NDH, imao utjecaja na dio  stanovništva  tih  krajeva.  Jakih  ustaških  političkih  uporišta  ovdje  nije  bilo,  no  ipak  su  mnogi  nasjeli  lažnim  pričama  o  »slobodnoj  Hrvatskoj«  pod  okriljem  Nijemaca.  NDH  se  brzo  kompromitirala  i  uskoro  je  većina  ljudi  shvatila  da  to  nije  država  nego  samo  okupatorska  ratna tvorevina.  To  su  objektivni  razlozi  vojničke  i  političke  naravi  zbog  kojih  se  ustanak  u  Zagrebačkoj  oblasti  nije  razvijao  (a  nije  se  ni  mogao  razvijati)  ravnomjerno  s  ustankom  u  drugim  hrvatskim  pokrajinama.  Osim  toga,  ti  su  krajevi  vrlo  značajni  za  Nijemce.  Kroz  njih  prolaze  komunikacije  za  Balkan.  Također  su  od  životne  važnosti  za  ustaše;  neposredna  blizina  Zagreba,  najveći  dio  hrvatskog  pučanstva  .  .  .  Ukratko,  to  je  srce  Hrvatske.  Izgubiti  vlast  i  kontrolu ovdje znači ostati bez ono malo terena koji im još ostaje.  Masovni ustanak u toj oblasti uvjetovan je vojnim uspjesima naših jedinica i isto toliko našim  političkim  uspjesima.  A  sve  to  u  objektivno  povoljnom  razvoju  situacije  u  Jugoslaviji  i  na  svjetskim bojištima; osobito na istočnom bojištu.  Partija je morala izvojevati političke pobjede na dvije fronte: ustaškoj i mačekovskoj. Tijekom  prve i druge ratne godine obje smo bitke dobili, i od sredine tisuću devetsto četrdeset i druge  naziru se tu konture masovnog ustanka. Sada je ustanak u kulminaciji.  Poslije  prodora  12.  i  28.  divizije,  od  kojih  je  osobito  prodor  28.  divizije  bio  uspješan  jer  je  izvršen  upravo  u  času  kapitulacije  Italije,  dakle  u  vrlo  povoljnim  prilikama,  uspostavio  se  u  Zagrebačkoj  oblasti  velik  i  relativno  čvrst  oslobođeni  teritorij.  Još  otprije  postoji  na  Kalniku,  u  Moslavini  i  na  zapadnoj  Bilogori slobodno područje koje kontroliraju Kalnički, Moslavački  i Bjelovarski odred; u Zagorju još od početka 1942. djeluju partizanske čete. Sada je slobodni  teritorij  povezan  i  učvršćen.  U  našim  rukama  je  sedam  kotarskih  središta:  Koprivnica,  Ludbreg, Novi Marof, Zlatar, Ivanec, Čazma, Đurđevac, te nekoliko većih općinskih središta:  Varaždinske  Toplice,  Novigrad,  Pitomaca,  Kloštar,  Virje  i  drugi.  Slobodna  je  Podravina  od  Varaždina do Virovitice, cijela Moslavina, dio Zagorja i Posavine. Osnovane su i mnoge nove  jedinice, odredi i brigade.  Oslobođeni  teritorij  se  organizirao.  U  tom  je  razdoblju  osnovan  Oblasni  komitet  Partije,  Oblasni  narodnooslobodilački  odbor  i  Oblasni  odbor  Fronte.  Okružni,  kotarski,  općinski  i  mjesni  organi  tih  institucija  i  organizacija  postoje  već  otprije.  Ustaška  vlast  je  u  potpunom  raspadu . . .  Akt  službenog  osnutka  Zagrebačkog  korpusa  proveli  su  drugovi  iz  Glavnog  štaba,  a  bio  je  nazočan  i  Marko  Belinić  iz  Centralnog  komiteta  Komunističke  partije  Hrvatske.  Zapravo,  ne  događa  se  ništa  osobito  važno.  Štab  zone  naprosto  mijenja  naziv  u  štab  korpusa.  Bar  sada u  početku  neće  biti  bitnih  razlika  u  načinu  ratovanja  i  u  organizaciji  jedinica.  Ipak,  osnutak  korpusa,  ovdje  u  neposrednoj  blizini  Zagreba  i  u  srcu  Hrvatske,  svakako  ima  političko  značenje koje ne treba podcjenjivati. Sjećam se prvih borbi Kalničkog odreda. Otada je prošlo  samo petnaest mjeseci! Dugo je to vrijeme u partizanskom ratu.  U našem štabu nema većih personalnih promjena. Dosadašnji komandant zone Vlado Matetić  i ja ostajemo. Načelnik štaba, Rade Bulat, postavljen je za komandanta zapadne grupe odreda,  a na njegovo mjesto došao je Joso Rukavina.

Divizije i grupe odreda pod komandom štaba 10. korpusa broje oko 5.000 boraca i starješina  prve  bojne  linije.  Teren  je  dobro  obuhvaćen.  Svugdje  funkcioniraju  teritorijalne  komande  područja i mjesta, organizirane su bolnice i radionice, kao i na oslobođenom teritoriju Banije,  Korduna  i  Slavonije.  Ali  ne  treba  se  zavaravati.  Gornja  Hrvatska  je  oblast  posve  različita  od  svih  ostalih  oblasti  na  kojima  postoje  slobodna  partizanska  područja.  Korpus  je  velika  formacija, a na Kalniku i u Zagrebu neprijatelj neće više dugo mirovati. Ne smijemo mirovati  ni mi. Od nas se zahtijeva velika aktivnost.  S  juga  nam  dolaze  mnogi  politički  radnici.  Tek  kada  prokrstare  oslobođenim  teritorijem  gornje  Hrvatske  uzduž  i  poprijeko, počinju vjerovati da je situacija ovdje točno onakva kako  je  prikazujemo  u  izvještajima.  Sve  do  tada  ne  vjeruju  da  i  ovdje,  pod  Zagrebom,  postoje  oslobođeni krajevi na kojima se živi isto kao i tamo odakle su stigli, samo s tom razlikom što  kod  nas  ima  dovoljno  hrane i dobrih stanova. Na žalost (ili na radost, ne znam ni sam) istina  sve  više  prodire  do  svih  mogućih  specijalista  i  stručnjaka  iz  ZAVNOH­a,  Glavnog  Štaba  i  mnogih drugih institucija koje se bave izgradnjom nove države i prave regularne vojske. Luta  ih  ovdje  na  stotine  i  mnogi  od  njih  provode  svoje  zamisli  vrlo  nasrtljivo.  Pred  nekima  je  uputno  skrivati  se.  Drugovi  specijalisti  neka  mi  oproste  zlobu!  Mi  stari Kalničani bojimo se i  nove  države  i  regularne  vojske.  Ne  bojimo  ih  se  općenito,  ali  strahujemo  od  njih  na  ovom  vrućem terenu. A teren poznajemo bolje od svih teoretičara; upoznajemo ga već dvije godine  ne samo glavama nego i tabanima. Imamo svojih iskustava i predviđamo da će i ova sadašnja  improvizacija  partizanske  države  uskoro  postati  suviše  komplicirana,  kao  što  će  i  naš  tek  osnovani  korpus  postati  isuviše  »regularan«  za  ovo  vruće  zagorsko,  kalničko  i  moslavačko  tlo.  Uostalom,  Demonja  je  već  prije  posljednje  ofenzive  na  Slavoniju,  u  ljetu  prošle  godine,  uskliknuo  proročki:  »Dosad  sam  morao  skrivati  sebe,  ali  kako  da  sada  sakrijem  cijelu  državu!«  S  te  točke  gledišta  bilo  je  prije  zaista  lakše  i  jednostavnije.  Štrok  i  Joža  Horvat  sakrili  su  cijelu  partizansku  četu  u  grmlje,  oko  kojeg  su  cijeli  dan  krstarili  Nijemci.  Kalnički  odred, preteča Korpusa na našem sektoru, bio je brzonog i lak. Puška i puškomitraljez bili su  tada jedino partizansko oružje. Putovali smo brže pješice nego neprijatelj kamionima. Uistinu,  vremena se mijenjaju.

Povlačenje  Rasinjski dvorac je već davni san, a Kalnik je opet kao u starim danima, kada se Odred borio  protiv  Crne  legije.  Ustaške  bojne  krstare  posvuda  naokolo,  i  sela  gore.  Vjetar  raznosi  vonj  paljevine  i  na  sve  strane  vije  se  dim.  Kažu  daje  to  Šesta  neprijateljska  ofenziva.  Počela  je  u  južnim  pokrajinama  već  lanjske  jeseni,  a  sada  je  zahvatila  i  gornju  Hrvatsku,  baš  u  ovo  najgore veljačko vrijeme. Kalnik će ovaj put stradati ozbiljnije nego ikada prije.  Brigade  32.  divizije  i  odredi  zapadne  grupe  su  na  položajima.  33.  divizija  i  odredi  istočne  grupe su u Moslavini, na Bilogori i u Posavini. Ti krajevi još nisu zahvaćeni ofenzivom. Borci  leže u blatu i stalno se bore s premoćnim neprijateljskim kolonama koje nadiru sa svih strana.  Kada  pritisak  postane  neizdržljiv,  povlače  se  na  druge  položaje,  legnu  u  blato  i  bljuzgavicu  i  dalje  pucaju  na  ustaške  streljačke  lance  koji  dolaze  jedan  za  drugim.  Noću  marširaju  desetke  kilometara,  mokri  su,  prozebli  i  prehlađeni,  izjedaju  ih  uši  i  loše  se  hrane,  neispavani  su  i  potpuno  iscrpljeni;  odijela  i  cipele  raspadaju  se  na  njima.  Uvijek  je  tako  dok  traje  ofenziva.  Komandiri i komesari muče se s novacima, od kojih mnogi nemaju oružja. Marširaju goloruki  kraj  svojih  naoružanih  drugova,  leže  pored  njih  na  položajima,  a  beskorisni  su.  Pušku  može  novak  dobiti  samo  od  poginulog  ili  ranjenog  borca,  ili  iz  plijena.  Do  plijena  je  u  ovakvim  uvjetima  borbe  teško  doći.  Ima  pojava  demoralizacije  i  dezerterstva.  Kako  brzo  i  iznenada  dolazi u našem ratu do velikih obrata!  Jučer smo imali iznimnu sreću! Kolona štaba Korpusa . . . Moram najprije objasniti od čega se  sastojala  i  kako  je  izgledala!  Dakle,  u  koloni po jedan kreće se štab, svi prištapski dijelovi (a  tih  ima  nesumnjivo  više  nego  što  je  potrebno),  stotinjak  terenskih  radnika  koji  se  za  vrijeme  ofenzive  obično  priključuju  vojsci,  stotinu  seljačkih  kola  s  kojekakvim  potrebnim  i  nepotrebnim  (većinom  nepotrebnim)  stvarima,  dvije  stotine  kola  s  ranjenicima  i  bolesnicima  evakuiranim iz šumskih bolnica, i naposljetku desetina iz štapske straže i jedna četa iz brigade  koja osigurava prijevoz. Takva kolona duga je najmanje tri kilometra, sporija je od kornjače i  više  manje  nesposobna  za  borbu.  Onaj  tko  zna  što  je  Kalnik  i  tko  poznaje  ovdašnje  prilike,  kad  ugleda  takvu  slabo  pokretljivu  i  glomaznu  procesiju,  mora  se  uhvatiti  za  glavu  i  proreći  joj bez razmišljanja najcrniju sudbinu. Istina, sada više nije 1942. nego 1944. godina, i Kalnik  nije više sasvim onakav kakav je bio negda, ali ipak je to još uvijek vrlo vruć teren, i kada te  napadnu  jačim  snagama,  u  tren  oka  se  situacija  mijenja  i  održati  se  mogu  samo  lake,  pokretljive i dobre partizanske jedinice.  Bila je već duboka noć kad se naša kolona našla pred Koprivnicom. U štabu Korpusa imali su  izvještaje  i  podatke  po  kojima  je  taj  naš  najveći  grad  još  uvijek  slobodan  i  moglo  se  kroz  njega  nesmetano  proći  dalje  prema  Podravini  ili  Bilogori.  To  je  i  bio  plan!  Ali  u  ratnoj  dinamici situacije se mijenjaju brže nego što se kreću duge i glomazne štapske kolone i podaci  začas  zastare.  Pola  sata  prije  nas  u  Koprivnicu  je  stigla  Crna  legija  i  naša  prethodnica  je  na  ulazu  u  grad  naišla  na  ustaše.  Zavladala  je  panika.  Lakši  ranjenici  i  bolesnici  poskakali  su  s  kola  i  pobjegli  u  mrak.  Teži  ranjenici  su  zapomagali  i  jaukali.  Mnogi  su  kategorički  zahtijevali  bombe  i  pištolje  da  se  ubiju.  Bolje  je  ubiti  se  nego  živ  pasti  u  ruke crnolegionara!  Stanje  je  postalo  kritično.  Starješine,  koji  bi  morali  u  takvim  situacijama  sačuvati  živce, jurili  su  s  čela  na  začelje  kolone  u  dobroj  namjeri  da  uvedu  red  i  disciplinu,  no  i  sami  su  bili  uzbuđeni i svatko je naređivao nešto drugo. Kočijaši su kleli, konji su njištali i rzali, mnogi su  borci  upalili  lampaše  i  baterije,  svađali  su  se,  vikali  i  lupali.  Nije  lako  okrenuti  tri  stotine  seljačkih  kola  na  cesti  pred  Koprivnicom  samo  pedeset  metara  daleko  od  ustaša.  Kuriri  i  bolničari  u  mraku  su  pronalazili  uokolo  raspršene  ranjenike  i  bolesnike  i  dovodili  ih  nazad  u  kolonu.  Ne  znam  kako  se  moglo  dogoditi  da  nas  ustaše,  unatoč  tome  vašaru  koji  je  trajao

najmanje  pola  sata,  nisu  otkrili  i  postrijeljali!  Kolona  se  sredila,  okrenula  za  sto  osamdeset  stupnjeva i polako pošla u kalnička brda.  Ujutro, 8. veljače, prodrli su iz četiri smjera:  Križevci­Vojakovački Osijek­Apatovac­Veliki Poga­nac—Grabičani­Prkos—Rasinja  Varaždinske Toplice­Ludbreg  Varaždin­Ludbreg  Križevci­Koprivnica.  Ima ih oko 10.000 i to: crnolegionara, ustaša PTZ­a i Nijemaca.  Naše  snage  na  kalničko­podravskom  sektoru  imaju  oko  2.500  boraca.  Od  tih  2.500  boraca  najmanje 500 ih je bez oružja. Nije nam lako!  Dobro  se  drže  »Radići«  i  »Gupci«,  osobito  »Radići«.  Ta  brigada  je  najstarija,  ima  dosad  najviše  borbi  i  najiskusniji  komandni  kadar.  »Gupci«  su  mlada  jedinica,  bez  dovoljno  bojnog  iskustva.  Štab Korpusa dao je direktivu da ne prihvaćaju frontalnu borbu i ne brane položaje pod svaku  cijenu.  Iako  jedinice  treba  da  postepeno  prerastaju  u  redovite  vojne  formacije  i  da  se  osposobljavaju  i  za  dulje  frontalne  borbe,  u  ovakvim  uvjetima  jedino  je  dobra  i  spasonosna  naša  stara  partizanska  taktika.  To  je  taktika  manevriranja  i  iznenadnih  udara.  Neprijatelj  ima  veliku  brojčanu  nadmoć  i  mnogo  je  bolje  naoružan  i  opremljen.  Ne  bismo  bili  u  stanju  suprotstaviti  se  frontalno.  Frontalna  borba  zahtijeva  mnogo  ljudskih  žrtava,  a  oslobođeni  teritorij  ipak  ne  bismo  obranili.  Šteta  što  28.  divizija  nije  ovdje!  Da  se  kojim  slučajem  zadržala, propala bi neprijateljska ofenziva.  Poslije  tri  dana  borbe,  8,  9.  i  10.  veljače,  neprijatelj  je  uspio  prodrijeti  na  svim  smjerovima  nastupanja.  Opet  je  Crna  legija na Kalniku. Sada joj je zapovjednik Rafael Boban, nekadašnji  Francetićev  zamjenik.  Sva  veća  mjesta  na  Kalniku,  u  Zagorju  i  u  Podravini  opet  su  u  vlasti  ustaša.  Imamo  vijesti  da  provode  represalije.  Ubijaju  građane  koji  su  s  nama  surađivali,  osobito u Koprivnici.  Ranjenike  i  bolesnike  uspjeli  smo  evakuirati  s  ugroženog  područja.  Sada  nam  je  lakše.  Štab  Korpusa  ostao  je  na  Kalniku.  Veća  mjesta  gubimo,  brdska  sela  uvijek  ostaju  naša.  Neprijateljske  kolone  prođu  kroz  njih,  popale  ih  i  poharaju,  ali  se  u  njima  ne  zadržavaju.  Stanovnici  tih  sela  bježe  u  šume.  Sa  sobom  vode  stoku  i  nose  najnužnije.  Zalihe  hrane  skrivaju u zemunicama. Tužno je gledati seljačke zbjegove u ogoljelim hladnim šumama. Kad  neprijatelj  dolazi,  zbjegovi  odlaze  za  brigadama.  Vuku  se  starci  i  starice,  žene  i  mala  djeca,  svi  prokisli  i  promrzli.  Ispatit  će  se  nas  narod  kao  što  se  nije  ispalio  nikada,  pa  ni  u  tursko  doba.  Vojne  operacije  popraćene  su  intenzivnom  političko­propagandnom  kampanjom.  Posvuda  naokolo avioni bacaju letke kojima nas pozivaju na predaju. Čak obećavaju amnestiju! Bacaju  i  propusnice  tiskane  na  hrvatskom  i  njemačkom  jeziku;  Propusnica­Passierschein.  Nije  loše!  Uzmeš Propusnicu­Passierschein i javiš se ustašama u najbližem uporištu. Oni te lijepo prime,

ispitaju o svemu i zatim ustrijele ili ubiju batom. Malo su zakasnili s tom svojom amnestijom.  Sada  je  godina  1944.  Partizana  ima  na  stotine  tisuća,  neprijatelji  gube  na  svim  bojištima.  Prijašnjih  godina  nisu  bili  tako  milostivi!  Inače,  propaganda  im  je  glupava  kao  i  uvijek.  Uvjeravaju  nas  da  smo  uništeni  i  da  zapravo  više  ne  egzistiramo.  Neki  dan  su  im  avijatičari  podvalili,  hotice  ili  nehotice,  ne  znam,  ali  podvalili  su  im.  Bacali  su  letke  u  kojima  doslovce  stoji:  »Partizani  Bosanske  krajine!  Predajte  se.  Ne  dajte  se  zavaravati  od  srpskih  i  židovskih  komesara.  Vaši  drugovi  između  Save  i  Drave  već  su  se  predali.  Oni  vam  poručuju  da  ne  vjerujete komesarskim lažima.« itd.  Vjerojatno su u Bosanskoj krajini bacali letke namijenjene nama između Save i Drave.  Uostalom, slavonski duhan »tri vagona« još uvijek pomalo traje i leci iz aviona dobro dolaze.  Partizani  nemaju  cigaretnog  papira.  Bolje  da  bacaju  letke  i  Passierscheine  nego  bombe.  Na  žalost, bacaju i bombe.  Počeo je padati snijeg. Prilagođujemo se sadašnjim uvjetima života. Nisu za nas novi.  Bio  sam  deset  dana  u  Moslavini.  U  Čazmi  je 15. i 16. veljače održano partijsko savjetovanje  za  sjevernu  Hrvatsku  i  Slavoniju.  Vratio  sam  se  danas,  27.  veljače.  Snijeg  još  uvijek  pada.  Noć je, sjedim kod petrolejske lampe i bilježim u dnevnik.  U  Moslavini  je  još  uvijek  Eldorado.  Čazma  je  slobodna.  Živi  se  kao  što  se  ovdje  na Kalniku  živjelo  prije  početka  ofenzive.  Neprijatelj  očito  nema  dovoljno  snage  da  sav  teren  zahvati  odjedanput. Popalit će Kalnik i tek tada će na red doći Moslavina. Kalnik uvijek stradava prvi.  Moslavački  partizani  (33.  divizija  i  Moslavački  odred)  žive  relativno  spokojno.  Nitko  ih  ne  napada.  Ponešto  su  i  aktivni. Neki dan napali su Kloštar­Ivanić. Kloštarska posada osjetila je  pokret divizije i povukla se iz uporišta.  Prije  dva  dana  teško  je  bombardirana  Dubrava.  U  devet  sati  ujutro  doletjele  su  »Štuke«  i  formalno  razorile  mjesto.  Dubrava  je  veće  općinsko  selo  kraj  Čazme.  Tu  se  zatekla  33.  divizija.  Čudnim  slučajem  divizija  uopće  nema  žrtava.  Među  mještanima  ima  mnogo  mrtvih  i  ranjenih.  Noć  prije  bombardiranja  spavao  sam  u  Dubravi.  Sat  prije  dolaska  bombardera  krenuo  sam  saonicama  prema  Bilogori  i  Kalniku.  Obitelj  trgovca  S.,  kod  koje  sam stanovao,  također  je  stradala.  Mrtvi  su  svi:  muž,  žena  i  mali  sin.  Sklonili  su  se  u  podrum;  bomba  je  pogodila kuću, probila do podruma i raznijela ih. Zao mi ih je, osobito dječaka.  Na  Kalniku  je  stanje  nepromijenjeno.  »Radići«,  »Gupci«,  Kalničani  i  Zagorci  stalno  su  u  borbi.  Ne  može  se  reći  da  još  uvijek  traje  ofenziva.  Neprijatelj  je  temeljito  pročešljao  sav  oslobođeni  teritorij  Kalnika  i  jakim  snagama  zaposjeo  sva  veća  okolna  mjesta.  Kontrolira  ceste  i  pokušava  uspostaviti  promet  na  željezničkim  prugama  Križevci  —Koprivnica­  Đekenješ  i  Bjelovar—Đurđevac.  Te  su  pruge  već  dulje  vremena  izvan  prometa.  Nama  su  ostala  brdska  sela  Kalnika.  To  su  ista  ona  sela  koja  su  krajem  godine  1942.  bila  prve  baze  Kalničkog  partizanskog  odreda.  Svakoga  dana  zalijeću  se  neprijateljske  kolone  iz  okolnih  garnizona na taj tužni ostatak oslobođenog teritorija.  U štabu su sređeni podaci o gubicima neprijatelja u prva tri dana borbe za Kalnik i Podravinu.  Imaju  više  od  200  mrtvih  i  oko  400  ranjenih.  Gubici  32.  divizije  i  Kalničkog  odreda  su  minimalni.

Đelekovčani  traže  komandira  i  komesara  za  svoju  četu.  Đelekovac  je  selo  u  koprivničkom  kotaru.  Zovu  ga  mala  Moskva.  Imaju  brojnu  i  jaku  partijsku  ćeliju  još  od  prije  rata  i  svi  su  listom  aktivno  uz  Narodnooslobodilački  pokret.  U  našim  brigadama  i  odredima  ima  mnogo  mladića  iz  toga  sela.  Sada,  u  jeku  neprijateljske  kampanje,  osnovali  su  četu.  Odmah  smo  im  poslali  komandira  i  komesara.  Osnutak  đelekovačke  partizanske  čete  najljepši  je  događaj  od  početka  ofenzive  do  danas!  Iz  Đelekovca  je  seljački  pisac  Mihovil  Pavlek­Miškina.  Bio  je  napredan čovjek i ustaše su ga otjerali u logor, gdje je ubrzo zaglavio. Ali Miškinin utjecaj je  ostao.  Među  ovdašnjim  seljacima  ima  mnogo  lijevo  orijentiranih  radićevaca.  Maček  i  Pavelić  pokušali  su  ih  predobiti,  no  nije  im  uspjelo.  Kod  nas  su:  Filip  Lakuš,  Stjepan  Prvčić,  Franjo  Gazi,  Tomo  Gazi,  Tomo  Čiković,  Viktor  Tot,  Luka  Pahić  i  mnogi  drugi.  To  su  vrlo ugledni  ljudi. Njihovo pristupanje našem pokretu ima veliko značenje.

Nakostriješeni starac  Privremeno  sjedište  štaba  Zagrebačkog  korpusa  jest  kuća  starog  Šuke  u  kalničkom  selu  Ribnjaku.  Banda  (skupni  naziv  za  neprijateljsku  vojsku)  prošla  je  tu  nekoliko  puta,  ali  iz  nepoznatih  razloga  i  suprotno  običajima  nije  palila  .  .  .  Stari  Šuka  je  vječno  namrgođen  i  zlovoljan. Sit je života i tuži se na kostobolju. Smetaju ga navike mladih, a nas partizane očito  smatra  nezvanim  gostima  i  pravom  napasti  zbog  koje  banda  pali  i  hara  mirna  kalnička  sela.  Kaže  da  će  uskoro  umrijeti,  jer  mu  ne  prija  pušenje.  Ipak,  kad  mu  ponude  »tri  vagona«,  izmiješa  ga sa suhim hrastovim listom i zavije u ustaško­njemačku Propusnicu­Passierschein i  slasno zadimi. Takva cigareta debela je kao cigara i duga dobrih dvadeset centimetara. Ne zna  se  koliko  stari  ima  godina;  možda  šezdeset,  možda  sedamdeset,  možda  i  više.  Kosa  mu  je  žućkasto­sijeda  i  nakostriješena.  Davno  se  on  prestao  češljati.  Brada  mu  raste  mjestimice,  u  čupercima. Njegovi ukućani tvrde da se, koliko  pamte, nikada nije brijao, a ni škarama kratio  dlake.  Izrasle su takve kakve jesu i više ne rastu, samo strše na sve strane i pomalo se troše.  Nalik  je  zloćudnom  starcu  iz  bajke;  sav  kvrgav  i  čvorugav  kao  stari  grabov  panj  koji  godinama prkosi zubu vremena, a bez vidljive svrhe i razloga . . .  O  partizanima  zaista  ne  misli  dobro.  Smatra  nas  beskućnicima  i  skitnicama  bez  krova  nad  glavom  koji  nemaju  što  izgubiti  jer  ništa  nisu  ni  imali,  pa  lutaju  šumama  u  ludoj  nadi  da  će  pobijediti  državnu  vojsku  i  Nijemce.  Svoj  sud  o  nama  izriče  glasno  kad  god  mu  se  ukaže  prilika.  Najviše  mrzi  partizanke.  U  štapskoj  kancelariji  rade  dvije  drugarice;  s  njima  je  u  stalnoj  svađi.  Naziva  ih  »ticama«  i  vidi  se  da  mu  idu  na  živce.  Osobito  se  nervira  kad  se  umivaju i uređuju. Otima im posude s vodom iz ruku i psuje: »Lude tice! Vavijek bi se samo  prale i cifrale!«  Donedavno  bio  je  stari  Šuka  glava  obitelji.  Ukućani,  ima  ih  mnogo,  slušali  su  ga  i  izvršavali  sve  njegove  naloge.  Ali  došao  je  rat,  pojavili  se  partizani,  počelo  se  pucati  po  Kalniku  i  Bilogori,  vremena  su  se  izmijenila  i  mladi  Šuke  sve  su  više  dolazili  do  riječi.  Sinovi  i  kćeri,  zetovi  i  unuci  vole  partizane  i  aktivno  ih  pomažu.  Dobivali  su  i  zadatke,  a  mogli  su  ih  izvršavati  samo  starome  iza  leđa,  ili  otvoreno  protiv  njegove  volje.  Tako  su  postepeno  i  neopazice  preuzeli  vlast  u  kući  i  ne  osvrću  se  na  djeda.  A  djed  dalje  trčkara  oko  kuće  i  gospodarskih zgrada, zabija stare čavle u potrgan plot, psuje zbog sijena i zobi za partizanske  konje,  zbog hrane koju jedemo ili šaljemo u bolnice, no najviše zbog toga što mu neprestano  netko smeta u kući koja kako on kaže ­ više i nije njegova nego svačija i koječija.  Štab  se  ovaj  put  zadržao  u  Šukinoj  kući  dva  dana.  Treći  dan  ustaše  su  ponovno  prodrli  i  morali  smo,  zajedno  s  brigadama,  krenuti  na  druge  položaje.  Ribnjak  je  pravo  partizansko  selo. Mještani ne dočekuju bandu; muškarci, žene i djeca, krave i konji, lonci, gunjci i jastuci,  sve  bježi  u  obližnje  šume,  ponekad  i  kilometrima  za  brigadama.  Kuda  brigade,  tuda  i  oni.  Jedino  stari Šuka uvijek ostaje na kućnom pragu. »Bolje da me ubiju u vlastitoj kući nego da  lipsam  negdje  od  gladi  i  umora«,  kaže  on.  Ostao  je  i  ovaj  put  da  dočeka  ustaše  ...  a  nije  ga  trebalo  ostaviti!  Svi  stanovnici  Ribnjaka  znaju  za  skrivene  partizanske  zemunice  i  bunkere  u  kojima  su  možda  teški  i  nepokretni  ranjenici,  municija,  oružje  ili  kakav  dragocjen  materijal.  Zna to i stari Šuka, a on ne voli partizane. Ako ga uhvate, može im sve izdati.  Brigade su otišle daleko. Mjesec dana u Ribnjaku nije bilo partizana i za sve to vrijeme nitko  nije mislio o starom Šuki. Tek poslije mjesec dana, kad je štab našega korpusa ponovno došao  na Kalnik, na prolazu kroz poharano i popaljeno selo saznalo se kako je prošao stari gunđalica  i neprijatelj partizana.

Uhvatili su  ga  odmah,  jer  nije  se  on  ni  pokušao  sakriti.  Pitali  su  ga  za  zemunice  i  bunkere,  i  uopće  o  svemu,  više  kundacima  nego  riječima.  Šuka  nije odgovarao. Tukli su ga i čupali mu  bradu  i  kosu,  bockali  noževima  i  gazili  teškim  vojničkim  cokulama.  Ali  stari  nije  rekao  ni  jedne jedine riječi. Nisu ga ubili. Onako izmrcvarena otjerali su ga u križevački zatvor. Tamo  se  »ispitivanje«  nastavilo.  Stari  Šuka  zna  o  partizanima  mnogo. Svi kalnički štabovi prošli su  mu  kroz  kuću  i  sa  svima  se  uvijek  svađao.  Ali  pred  ustašama  nije  htio  progovoriti.  Trpio  je  muke i uporno šutio. Ne zna se zašto, ali nisu ga dotukli. U križevačkom zatvoru naprosto su  zaboravili na njega. Imaju mnogo važnijeg posla. Njemu su zacijelile rane i netko ga je poslije  četrnaest dana poslao kući. Možda mu se i smilio starac. Vratio se zgarištu.  Kaže  da  mu  je  najteže  bilo  zbog  »tica«.  Iza  otomana  u  sobi  ustaše  su  našli  revolver.  Zaboravila  ga  je  drugarica  iz  štapske  kancelarije.  Najviše  su  ga  tukli  zbog  toga  revolvera.  Pitali  su  odakle  u  kući  oružje.  Stari  je  odmah  pretpostavio  da  revolver  vjerojatno  pripada  jednoj od dviju »tica«. »Luda tica! Ostavila oružje u kući. Vraga je za nju repetirka«, gunđao  je u bradu, više za sebe. Nisu razumjeli što on to gunđa o ticama.  Imam osjećaj krivnje pred starim Šukom.

Saveznici  Kad  kažem  »saveznik«,  mislim  na  Engleze  i  Amerikance.  S  Francuzima  ne  dolazimo  u  kontakt,  a  Sovjetski  Savez  i  Crvenu  armiju  ne  nazivamo  tim  imenom.  Riječ  »saveznik«  upotrijebljena za njih bila bi suviše hladna i službena.  Počeli  smo  dolaziti  u  kontakt  s  engleskim  i  američkim  vojnicima  i  oficirima.  Iznad  nas  često  prelijeću  saveznički  avioni. Prepoznajemo ih po brujanju motora još prije nego što se pojave.  To su teške formacije letećih tvrđava i lake eskadrile lovaca koji ih prate radi zaštite. Dižu se  iz  svojih  baza  u  Italiji  i  Sjevernoj  Africi  i  odlaze  da  bombardiraju  ciljeve  u  Austriji,  Njemačkoj  i  Mađarskoj.  Poslije  se  vraćaju  istim  putem.  Kadikad  čujemo  muklu  grmljavinu  bombi  iz  daljine.  Teško  Nijemcima!  Vraćaju  se  u  čvrsto  zatvorenim  formacijama,  a  za  njima  se redovito vuku ranjene leteće tvrđave. Ranila ih je protuavionska artiljerija ili su ih pogodili  lovci.  Ti  ranjeni  bombarderi  obično  postaju  žrtve  njemačkih  »Messerschmidta«.  »Messerschmidt«  je  vrlo  brz  i  pokretljiv  napadač.  Proleti  munjevito kraj ranjena bombardera,  opali dva­tri puta iz brzometnog topa i borba je završena. Iz tvrđave počne sukljati gust, crni  dim  i  odmah  se  visoko  gore  pojave  raskriljeni  padobrani.  Posada  spašava  živote.  Dok  su  tvrđave  u  zatvorenim  formacijama,  njemački  im  lovci  teško  mogu  nauditi.  Dobro  su  naoružane i tuku na sve strane. Osamljena tvrđava, pogotovo kad je oštećena i spora, ne može  se suprotstaviti napadaču. Kada padobranci padnu na naš teritorij, prihvatimo ih i pošaljemo u  Liku ili Bosnu. Tamo ima partizanskih aerodroma.  Kad se prikupe, dolaze iz talijanskih baza po njih i opet su uskoro u stroju.  Prvi gost našega štaba bio je jedan američki major. Avion mu je pogođen i on je skočio. Živio  je  s  nama  nekoliko  tjedana.  Čim  su  ga  doveli,  upitao  je  da  li  se  može  javiti  ženi.  Za  svoju  komandu  nije  pitao.  Mi  smo,  doduše,  samo  obični  partizani,  no  ipak  bi  se  svaki  od  nas  najprije  pokušao  javiti  svojoj  komandi.  Meni,  kao  civilistički  nastrojenom  čovjeku  i  po  sili  vojniku  to  i  nije  tako  čudno,  ali  među  nama  u  štabu  ima  i  profesionalnih  oficira  koji  se,  naravno,  zgražaju.  Inače,  major  je  sasvim  simpatičan  čovjek.  Kaže  da  je  po  zanimanju  inženjer i da je iz Chicaga. Gledao je kako igramo šah i čudio se. Nikada nije vidio tu igru!  Poslije  majora  došli  su  nam  deseci  i  stotine  spašenih  avijatičara.  Bombardiraju  svakog  dana  i  svakog  dana  Nijemci  ponekog  sruše.  Ako  imaju  sreću,  padnu  na  partizanski  teritorij.  U  protivnom  slučaju  hvataju  ih  ustaše.  Ili  ih  predaju  Nijemcima  ili  ih  opljačkaju  i  na  mjestu  ubiju. Ovisi o ustaškom raspoloženju.  Prvi  engleski  oficiri  stigli  su  u  ožujku  godine  1943;  dva  muškarca  i  jedna  žena.  Bili  su  specijalno  školovani  ratni  obavještajci.  Tada  još  nije  na  našem  teritoriju  bilo  aerodroma  i  avion  je  doletio  noću  i  spustio  ih  na  prostor  označen  vatrama.  Tako  se  to  radi.  Jave  nam  iz  višeg  štaba  vrijeme  dolaska  aviona  i  mi  odozdo  signaliziramo  vatrama.  Jedan  od  muškaraca  dobro  govori  hrvatski.  Kaže  da se zove Singer i da je iz Zagreba. Nekoliko godina prije rata  emigrirao  je  u  Palestinu  i  sad  je  oficir  engleske  vojske.  Od  nas  su  otišli  u  Slavoniju,  a  iz  Slavonije prešli su u Mađarsku. Imamo podatke da su ih mađarski fašisti otkrili i strijeljali.  Poslije  njih  stigli  su  prvi  članovi  engleske  vojne  misije.  Šef  misije  je  kapetan  David  Arthur  Gordon  Allan.  Dali  smo  mu  konja  Labuda.  On  ga  zove  Lebud.  Kapetan  Allan  trudi  se  da  nauči naš jezik i već zna mnogo riječi. U misiji je i major Enols. On je, kako se čini, zadužen  za  poslove  političko­obavještajne  naravi.  Po  stranačkoj  pripadnosti  je  laburist.  Ima  još

nekoliko  članova  misije,  među  njima  i  jedna  mlada  žena,  poručnik  engleske  vojske.  Zove  se  poručnik Cheebv! Misija je uvijek u blizini štaba Korpusa.  Štab  našega  korpusa  premjestio  se  s  Kalnika  u  Čazmu.  Nekoliko  kilometara  od  Čazme  izgrađen  je  na  livadi  partizanski  aerodrom.  Engleski  avioni  spuštaju  se  uvijek  noću.  Maskiramo  prostor  vatrama  i  oni  slijeću.  Donose  nam  obuću,  odjeću  i  oružje.  Premale  količine  za  naše  potrebe,  ali  ipak  mnogo  nam  vrijedi.  Avioni  su  dvomotorci, tipa »Douglas«.  Pošto istovare teret, ukrcaju naše najteže ranjenike. Odvoze ih čak u Italiju. Da bi ranjenik iz  naše  šumske  bolnice  stigao  seljačkim  kolima  do  aerodroma  potrebno  je  pet  sati  vožnje.  Od  aerodroma do engleskih vojnih bolnica u Italiji stižu za samo dva­tri sata. Čudno je to za naše  predodžbe.  Prije  nekog  vremena  javili  su  iz  Vrhovnog  Štaba  da  dolazi  još  jedan  član  engleske  vojne  misije. Zove se Eli Joel. Skočio je padobranom. Sreo sam ga drugog dana u Čazmi. Bio je to  Mirko  Levventhal,  moj  školski  drug  iz  Zagreba,  rođeni  Zagrepčanin.  »Otkad  se  zoveš  Eli  Joel?« upitao sam ga. Ispričao mi je da je 1938. otišao u Palestinu. Sada je narednik engleske  vojske, radio­telegrafist, i zove se Eli Joel. Svašta čovjek doživi u ratu!  Kapetan  Allan  je simpatičan čovjek. Imam dojam da dobro obavlja svoju dužnost šefa misije.  Pokazuje  nam  brzojave  koje  Šalje  svojem  zapovjedništvu.  Zahtijeva  odlučno  da  pošalju  sve  što  tražimo  i  ljuti  se  kad  ne  ispunjavaju  zahtjeve.  Požrtvovan  je  i  savjestan  kao  pravi  vojnik.  Prije  nekoliko  dana  jahali  smo  s  Kalnika  u  Čazmu.  Kod  sela  Liščana,  osam  kilometara  od  Čazme,  treba  prijeći  rijeku  preko  uskog  mosta.  Moj  Ferdo  se  uzjogunio  i  nikako  nije  htio  zakoračiti na most. Zarazio je i Allanova Labuda. Vukli smo uzde, ali uzalud. Allan nije ništa  rekao.  Svukao  se  gol  golcat  i  zagazio  u  korito  rijeke.  Za  uzdu  je  poveo  Labuda.  Ferdo  je  krotko pošao za njim, a ja sam gospodski prešao preko mosta. Dobro je putovati s kapetanom  Allanom!

Kešerovac  Štab našega korpusa preselio se u Čazmu. Živimo u staroj jednokatnici na brežuljku i služimo  se svim stečevinama civilizacije što ih takva kuća, u takvome mjestu, može pružiti u Četvrtoj  ratnoj godini. To, naravno, nije bogzna što, ali u usporedbi s uvjetima stanovanja u pogorjelim  kalničkim  selima  nesumnjivo  je  mnogo.  Živimo  tako  i  svršavamo  svoje  štapske  poslove  i  nitko  nas  ne  uznemiruje,  iako  su  glavna  pruga  i  cesta  udaljene  samo  petnaest  kilometara.  Netko će nas osumnjičiti da kod ustaša i Švaba imamo protekciju! Događa se, doduše, da nas  nadlijeću  »Dornieri«.  Ali  bombe  uvijek  izbacuju  po  okolnim  selima  i  šumama,  a  naš  štab  sasvim zapostavljaju. Nećemo se uvrijediti! Mora da im je loša obavještajna služba na sektoru  Moslavine,  ili  ne  vjeruju  podacima  koji  tvrde da se neki viši štab nalazi na tako otkrivenom i  markantnom položaju.  Stara kuća na brežuljku, u kojoj mirno prolaze naši ratni dani, zove se Kešerovac i vlasništvo  je  obitelji  davno  pokojnog  čazmanskog  advokata  Kešera.  Uz  nju  su  vezane  neke  moje  uspomene  iz  dječačkog  doba.  Naime,  Kešeri  su  mi  dalji  rođaci  i  jednom  sam  za  vrijeme  đačkih praznika, poslije četvrtog razreda gimnazije, proveo kod njih mjesec i pol dana. To su  bile  moje  najljepše  ferije!  Obitelj  tada  već  pokojnog  advokata  Kešera  sastojala  se  od  dviju  sestara  te  jedne  mlađe  žene  i  njezina  sina,  mojeg  vršnjaka.  Čazma  onoga  doba  pružala  je  četrnaestogodišnjim  dječacima  mnogo  jeftinih  atrakcija.  Igrali  smo  nogomet,  kupali  se  u  rječici  Česmi,  jeli  mnogo  dobrog  voća,  šetali  promenadom  i  nitko  nas  nije  prisiljavao  da  idemo rano spavati. Sve tri žene u kući trudile su se da nam što bolje ugode . . . Starice su i  sada u kući. Svakoga dana srećem ih u prolazu. Nose crninu i bojažljivo žure hodnicima da se  što  prije  sklone  u  svoje  sobe.  Boje  nas  se.  Mi  smo  uljezi  i  njihovi  neprijatelji.  Već  više  puta  bilo  mi  je  na  jeziku  da  im  se javim i kažem tko sam. Poznajem njihovu kuću isto tako dobro  kao i one. Sjećam se svakoga grma ogrozda i svakog stabla marelica u vrtu. I sve ove sobe i  hodnike  poznajem.  Ali  nemam  snage  da  im  se  javim.  Što  bih  im  mogao  reći,  čime  da  ih  utješim?  Njihov  unuk  i  pranećak,  moj  vršnjak  i  bliski  prijatelj  iz  dječačkih  dana,  nije  ovdje.  Postao je ustaški poručnik i služi u Crnoj legiji. Dok ovo pišem, on vjerojatno pali neko selo  oko  Kalnika.  Nemam  snage  da  se  sa  staricama  upuštam  u  rasprave  je  li  njihov  Boro  kriv  ili  nedužan.  Da  se  slučajno  negdje  sretnemo,  a  nije  isključeno  da  se to može dogoditi, pucao bi  on  u  mene  i  ja  u  njega,  bez  milosti.  A  prije  dvanaest  godina  bili  smo  dobri  prijatelji.  Bio  je  veseo,  dobroćudan  dječak.  Tko  bi  i  pomislio  da  će  postati  oficir  najzloglasnije  ustaške  postrojbe!  Čudne  se  stvari  događaju  u  revolucijama  i  ratovima  .  .  .  Boro  je  slučajno  postao  ustaškim  časnikom.  Interesirao  sam  se  o  njemu  i  svi  mi  tako  kažu.  Živio  je  kod  kuće  kao  student i, da se spasi od domobranstva i terenske službe, pristupio je posadnoj ustaškoj satniji,  regrutiranoj od mještana. Posadna satnija imala je zadaću osiguravati mjesto. Obećali su im da  će ostati u Čazmi. Možda su ga ove dvije starice nagovorile da to učini. Bojale su se da ne ode  i  ne  pogine  negdje  u  borbi  protiv  partizana!  Poslije  su  posadnu  satniju  jednostavno  uvrstili  u  prave ustaške formacije. Njega je zapala Crna legija. Naša borba ne trpi kompromise. Tko nije  s nama, mora biti protiv nas, htio­ne htio. Ustaše i te kako vode računa o tome da kolebljivce  privuku  na  svoju  stranu  i  kompromitiraju.  Čim  takav  kolebljivac  ubije  prvog  čovjeka  i  zapali  prvu  kuću,  nema  mu  više  povratka  među  časne  ljude.  Zločin  se  reda  za  zločinom.  Žao  mi  je  druga  iz  djetinjstva.  Nekada  smo  mislili  i  osjećali  jednako.  Sada  sam  ja  partizan  i stanujem u  njegovoj  kući,  a  on  je  ustaša.  Čazma  je  glavni  grad  Zagrebačke  oblasti.  Tu  su  u  samome  mjestu ili okolici sve naše vojne i političke centralne ustanove: Štab Korpusa, Korpusna vojna  oblast,  Oblasni  komitet  Partije,  Oblasni  narodnooslobodilački  odbor,  Oblasni  odbor  Fronte,  i  mnoge druge.

Inače,  inicijativu  na  našem  sektoru  još  uvijek  ima  neprijatelj.  Samo  oko  Čazme  je  mirno.  Ponavlja  se  situacija  iz  godine  1942,  ali  se  sve  događa  u  mnogo  većim  razmjerima.  I  tada  je  neprijatelj  bio  izvanredno  osjetljiv  na  teritorij  sjeverozapadno  od  ceste  Križevci­Koprivnica.  Za  Bilo­­goru  i  Moslavinu  nije  mnogo  mario.  Kao  da  se  pomirio  s  činjenicom  da  ti  krajevi  pripadaju partizanima. I sada je nekako slična situacija.  Korpus  se  donekle  konsolidirao,  ali  još  uvijek  nemamo  dovoljno  snaga  da  krenemo  u  veće  ofenzivne akcije. Uskoro ćemo početi. Pritisak neprijatelja popušta.  Između Save i Drave pojavila se nova vrsta neprijateljske vojske. Kao da ih i dosada nije bilo  dosta!  To  su  konjičke  formacije  iz  armije  izdajničkoga  generala  Vlasova.  Vlasov  je  predao  svoju  armiju  Nijemcima  odmah  prvih  dana  poslije  napada  Nijemaca  na  Sovjetski  Savez.  Među  vojnicima  tih  konjičkih  jedinica  ima  mnogo  Azijata,  pa  ih  svi  ovdje  zovu  Čerkezima.  Mnogi  prelaze  na  našu  stranu  i  ima  ih  u  svim  našim  brigadama.  Od  njih  saznajemo  kako  su  postali  njemački  vojnici.  Držali  su ih u logorima, pod najtežim uvjetima. SS­ovci su ih ubijali  masovno  ili  su  umirali  od  gladi  i  izmorenosti.  Na  taj  način  prisiljavali  su  ih  da  se  daju  mobilizirati  u  Hitlerovu  vojsku.  Mnogi  su  umirali,  a  mnogi  su,  da  bi  se  spasili  od  sigurne  smrti,  pristali.  Ali  ima  među  njima  i  petokolonaša  s  okupiranih  dijelova  Sovjetskog  Saveza.  Svi  starješine,  od  desetara  do  komandanta,  su  Nijemci,  osim  atamana.  No  nisu  to  pravi  kozački  atamani  nego  bjelogardijci.  Njima  su  Nijemci  povjerili  da  među  vojnicima  djeluju  politički,  u  kontrarevolucionarnom  duhu.  Za  nas  su  te  brze  konjičke  jedinice  vrlo  neugodan  neprijatelj.  Pokretne  su  i  lako  nas  izmanevriraju.  Konj  može  svugdje  kao  i  pješak,  a  brži  je  i  izdržljiviji.  Naši  tereni  izvrsno  im  odgovaraju.  Ravni  su  ili  valoviti,  a  ima  dosta  hrane  za  konje. Vojnici su im naoružani njemačkim lakim mitraljezima i vrsno se njima služe.  Za  stanovnike  naših  sela  Čerkezi  (odsada  ću  ih  tako  zvati)  prava  su  napast.  To  su  divlje  pljačkaške  horde,  kao  da  dolaze  iz  Džingiskanovih  vremena.  Pljačkaju,  pale,  siluju  i  ubijaju.  Upotrebljavaju  ih  i  kao  kaznene  ekspedicije.  Nema  im  povratka!  Oni  znaju  da  će  fašisti  izgubiti  rat  i  da  za  njih  neće  biti  milosti.  Demoralizirani  su  i  utoliko  opasniji.  Sada  na  području Zagrebačke oblasti imamo: ustaše, domobrane gorskih zdrugova, domobrane obične,  crnolegionare,  ustaše  PTZ­a,  legionare,  Nijemce  i  Čerkeze.  (Ima  još  i  mnogo  podvrsta).  Pošteđeni smo jedino četnika, kojih ovdje nema, i Talijana, koji su ionako kapitulirali.

Velika pogibija  Iz  Glavnoga  Štaba  Hrvatske  najavljena  je  pošiljka  ratnog  materijala.  Šalju  nam  oružje  i  municiju.  Na  obali  Save,  kod  sela  Oborova,  pošiljku  je  čekala  2.  moslavačka  brigada.  Obala  Save  je  opasan  teren  za  partizansku  brigadu.  Posvuda  naokolo  je  prostrana  i  pregledna  ravnica, pred nama je velika rijeka, a za leđima cesta i pruga Zagreb­Beograd, kojom se služi  neprijatelj  te  se  može  prelaziti  samo  kriomice  ili  pod  borbom.  Zato  je  preuzimanje  ratnog  materijala  precizno  isplanirano.  Između  Štaba  našega  korpusa  i  Glavnoga  Štaba  izmijenjeno  je  nekoliko  depeša  i  sve  je  točno  utanačeno.  Brigada  treba  da  stigne  na  određeno  mjesto  otprilike  u  isto  vrijeme  kad  i  pošiljka,  treba  je  odmah  preuzeti  i  vratiti  se.  Da  bi  zadatak  bio  što  bolje  izvršen,  štab  Korpusa  je  na  lice  mjesta  poslao  svojeg  operativnog  oficira  Vojka  Hochstadtera.  Zajedno  s  komandantom  brigade  Milošem  Koračem  i  politkomesarom  Pišom  Steinerom  on  je  odgovoran  za  točnost  provedbe  dobivene  naredbe  i  treba  da  daje  direktive,  bude  li  nepredviđenih  događaja.  Planira  se  često  dobro  i  precizno,  a  u  praksi  ispadne  loše.  Zataji  organizacija  na  terenu  i  zakažu  pojedinci.  Prave  se  teški  i  neodgovorni  propusti  zbog  kojih može doći i do katastrofe. Tako se dogodilo ovaj put.  Pošiljka  ratnog  materijala  nije  stigla  u  dogovoreno  vrijeme.  Brigada  je  ostala  na  obali  Save  čekajući.  Izvijestili  su  štab  Korpusa,  a  iz  štaba  Korpusa  odmah  su  radiogramom  urgirali  u  Glavni štab. Javili su da pošiljka mora stići svaki čas. Štab moslavačke brigade je upozoren da  bude  krajnje  oprezan  i  budan.  Držati  brigadu  na  savskim  ravnicama  nekoliko  dana  je  velik  rizik.  Zagrebački  okružni  komiteti  Partije  i  SKOJ­a  iskoristili  su  boravak  te  brigade  na  svojem  terenu.  Sazvano  je  savjetovanje.  Tako  se  oko  Oborova  tih  dana  zateklo  osim  moslavačke  brigade i mnogo partijskih i političkih radnika.  Radiogrami  su  se  i  dalje  izmjenjivali,  a  pošiljka  nikako  da  stigne.  Događalo  se  nije  ništa  osobito i Brigada je svoj boravak na savskoj obali produljivala iz dana u dan. Nije bilo razloga  da se povuče neobavljena posla, jer pošiljka je uistinu mogla stići svakog časa.  Čerkezi  su  došli  šestog  dana.  Baze  oko  Save  idealan su teren za konjičke jedinice. Napali su  sa  svih  strana.  Borba  je  potrajala  od  jutra  do  noći;  nejednaka  borba  završila  je  tragično  po  brigadu.  Poginulo  je  oko  dvije  stotine  boraca,  mnogi  su  živi  uhvaćeni.  Stradalo  je  i  mnogo  partijskih  i  političkih  radnika.  Ostali  su  se  uspjeli  probiti  iz  neprijateljskog  obruča  i  spasiti  život.  Poginuli  su  operativni  oficir  Korpusa  Vojko  Hochstadter  i  politkomesar  Brigade  Piša  Steiner. Komandant Brigade Miloš Korač se probio i spasio život.  Sada  se  vodi  istraga.  Traže  se  krivci.  Ne  znam  hoće  li  naći  prave  krivce!  Sumnjam!  Prvi  je  loša  organizacija,  a  tko  je  kriv  za  lošu  organizaciju?  Mi,  s  ovu  stranu  Save,  ne  smatramo  se  odgovornima. Urgirali smo nekoliko puta. Štab Brigade smo neprestano opominjali da pojača  budnost  i  oprez.  Sa  štabom  je  bio  i  operativni  oficir  Korpusa,  dobar  i  iskusan  vojni  rukovodilac.  Živ  je  ostao  jedino  Miloš  Korač,  komandant.  I  sreća  što  je  ostao  živ,  pa makar  bio  i  kažnjen.  Kriv  je  rat.  Uvijek  su  naše  brigade  u  neprijateljskom  obruču  i  jedanput  mora  popustiti pozornost i zakazati organizacija. Kada se to dogodi, nastaju veće pogibije.  Dvije  stotine  boraca  nenadoknadiv  je  gubitak  za  brigadu.  Takva  je  brigada  teško  ranjena  i  proći će mnogo vremena dok se ona oporavi i izliječi. Dolaze novi borci i popunjavaju mjesta  u  stroju,  ali  to  ipak  nije  dovoljno.  Potrebni  su  novi  uspjesi  da  se  učvrsti  poljuljani  moral.  Najgore  je  ako  borci  i  niži  starješine  izgube  povjerenje  u  sposobnost  viših  starješina.  Takvu

ranjenu  brigadu  treba  dobro  voditi,  stati  je  u  akcije  koje  će  sigurno  uspjeti  i  mnogo  i  dobro  raditi  u  četama  i  bataljonima.  Nikada  još  nisu  naše  jedinice  pretrpjele  tako  težak  udarac  kao  što je velika pogibija kod Oborova.

Dugi put  Večeras  krećem  na  dug  put.  U  Glavnom  štabu  Hrvatske  dogovoreno  je  savjetovanje  svih  politkomesara korpusa. Glavni štab je negdje oko Plitvičkih jezera, a ja se trenutačno nalazim  u  Čazmi.  To  znači  da  me  čeka  veliko  pješačenje;  partizanskim  stazama  oko  tri  stotine  kilometara  tamo  i  isto  toliko  natrag.  Samo  šest  stotina  kilometara!!!  Što  je  to  za  bivšeg  Kalničanina  kojem  su  glavno  partizansko  oružje  uvijek  bile  noge!  Potrebna  su  povremena  savjetovanja,  ne  može  se  osporiti,  ali  prevaliti  šest  stotina  kilometara  da  bih  nekoliko  sati  mogao  slušati  i  govoriti  (ali  pretežno  slušati)  o  vojno­političkim  problemima,  to je specifičan  partizanski  slučaj  i  može  ga  shvatiti  samo  onaj  kojemu  noge  već  godinama  služe  umjesto  automobila,željeznica  i  putničkih  aviona.  Ako  ovaj  moj  dnevnik  budu  čitale  buduće  generacije,  mislit  će  da  lažem.  Ali  nijedan  jugoslavenski  partizan  neće  u  tome  naći  ništa  osobito.  Da  to  zaista  nije  ništa  osobito,  potvrđuje  i  činjenica  da  zajedno  sa  mnom  putuje  još  stotinu  vijećnika  ZAVNOH­a,  a  među  njima  ima  i  staraca  od  sedamdeset  godina,  te  osamnaestorica spašenih američkih avijatičara. Ali ne radi se samo o duljini puta. Osim što je  dug,  on  je  i  vrlo  opasan.  Treba  prijeći  glavnu  prugu  i  cestu  Zagreb­Beograd,  Savu  i  Kupu,  i  još  nekoliko  manjih  pruga  i  cesta  i  voda,  a  sve  kontrolira  neprijatelj.  To  nije  put,  to  je  provlačenje i puzanje između bunkera!  Sa  mnom  putuju  Šime  Balen  i  Miloš  Korač.  Balen  je  sada  politkomesar  32.  divizije;  ide  na  zasjedanje  ZAVNOH­a.  Korač  je  bivši  komandant  2.  moslavačke  brigade  koja  je  nedavno  stradala na obali Save. Prekomandiran je u 4. korpus i putuje kući na Kordun. Vrlo je potišten.  Smatra da nije imao pravo spasiti se.  Kolonu  osigurava  desetina  boraca  Moslavačkog  odreda;  to  je  devet  pušaka  i  jedan  puškomitraljez.  Balen,  Korač  i  ja  imamo  pištolje  i  njemačke  automate;  naša  dva  pratioca  imaju puške. Svi ostali naoružani su samo pištoljima.  Put je počeo vrlo uzbudljivo. Noćas nas je vodič proveo kroz sredinu neprijateljskog uporišta,  između  Vojnog  Križa  i Novoselca. Vojni Križ i Novoselec se dodiruju, a u jednom i drugom  mjestu su domobranske i ustaške posade. Izvrstan vodič! Mora da savršeno poznaje prilike u  ovom kraju. Velik je rizik voditi ovako dugu, slabo pokretljivu i uopće nespretno skalupljenu  kolonu kroz tako opasna mjesta. Umuknuli smo kao miševi i provukli se tiho, na prstima. Sve  je prošlo bez incidenta.  Prijelaz preko glavne ceste i pruge Zagreb­Beograd također je prošao sretno. Na osiguranju su  domobrani  koji  noću  drijemaju,  ili  se  prave  da  drijemaju.  Bunkeri  su  blizu  i  treba  se  dobro  šuljati.  Kolona  je  upravo  prelazila  prugu  kad  je  iz  obližnjeg  bunkera  sijevnula  bijela  raketa.  Svijetlila  je  u  visokom  luku  i  pala  točno  na  tur  američkog  narednika  Louisa,  koji je legao na  trbuh  i  čekao  da  opasnost  mine  ili  da  ga  u  ovom  nepoznatom  i  divljem  predjelu  nađe  smrt.  Raketa se ugasila, smrt nije došla, i kolona je tiho krenula dalje. Slučaj s raketom djelovao je  na  raspoloženje  naše  kolone  povoljno.  Razgovaramo  s  američkim  avijatičarima.  To  zapravo  nije  razgovor  nego  sporazumijevanje  na  svim  mogućim  jezicima  i  sa  svim  mogućim  znakovima.  Nijedan  između  njih  nikada  nije  čuo  za  Adamiča,  Dreisera,  Uptona  Sinclaira  i  Sinclaira  Louisa!  Amerikanci  se  očito  zanimaju  samo  za praktična životna pitanja. Kad naiđu  njemački  avioni,  oni  odmah  skaču  u  grmlje  ili,  ako  nema  grmlja,  liježu  na  trbuh.  Imaju  velik  respekt  pred avionima. Možda zato što su avijatičari! Nama je to smiješno. Ako neprijateljski  avion ne pokazuje zle namjere, partizani se na njega i ne osvrću. Jedemo malo i loše, većinom  goli kukuružnjak.

Kukuružnjak Amerikancima očito ne prija. Jedu sasvim malo. Na put su krenuli čili i veseli, a  sada izgledaju kao uvelo cvijeće.  Interesantno  je  promatrati  starce  kako  prelaze  prugu.  Do  prve  tračnice  idu  oprezno  i  polako  kao po jajima. Čim se dohvate tračnice, skaču pomamno na drugu stranu i čak se među sobom  guraju.  Pri  tom  pokazuju  zapanjujuću  žustrinu.  Kao  da  na  drugoj  strani  pruge  nema  više  opasnosti.  Veza funkcionira dobro. Čamci na Savi bili su pripremljeni i kolona je spretno prebrodila i tu  zapreku. Već sam mnogo puta prelazio rijeke, ali ovo je prvi put da su ljudi s čamcima čekali  spremni.  Uvijek  je  oko  toga  bilo  komplikacija.  Prijelaz  Kupe  također  je  prošao  bez  zastoja.  Nešto  se  kvalitativno  promijenilo  u  organizaciji  partizanskih  veza!  Ili  imamo  sasvim  izuzetnu  sreću.  Štab  4.  korpusa  (nekadašnji  1.  hrvatski  korpus)  je  u  Topuskom.  Komandant  je  Ivo  Vladić  (Jozo  Rukavina),  komesar  je  Veco  Holjevac.  Veco  mi  je  dao  auto.  Oprostio  sam  se  s  Amerikancima  i  ostalim  drugovima  iz  kolone  i  gospodski  se  dao  odvesti  u  Glavni  Štab.  Možda moj postupak i nije drugarski, ali toliko godi mojim tabanima da nisam mogao odoljeti  zamamnoj ponudi . . .  Glavni  štab  Hrvatske  smješten  je  u  lijepim  barakama  u  šumi  kraj  Plitvičkog  Ljeskovca.  Primio  me  komandant  Ivan  Gošnjak.  Naše  komesarsko  savjetovanje  trajalo  je  jedan  dan! Tu  su bili svi komesari korpusa u Hrvatskoj, osim Boška Šiljegovića, iz 8. dalmatinskog korpusa.  Njega jedinog ne poznajem. Ostale: Vecu Holjevca iz Četvrtog, Starog Capu (Vlado Janić) iz  Šestog i Artura Turkulina (Artur Turkulin umro je u NOB­i. Proglašen je narodnim herojem)  iz Jedanaestog korpusa poznajem otprije.  Primio nas je i organizacioni sekretar CK Hrvatske drug Stevo. (Ivan Krajačić­Stevo)  Na  Liku  i  Kordun  počela  je  ofenziva.  Možda  mi  iz  gornje  Hrvatske  privlačimo  neprijatelja!  Glavni  štab,  Centralni  komitet  i  sve  ustanove  iz  Like  već  su  u  povlačenju.  Kažu  da  je  to  sedma  ofenziva.  Ako  je  ovo  zaista  sedma  ofenziva,  onda  bi  se  moglo  zaključiti  da  je  šesta  ofenziva prošla! Kod nas gore uvijek je ofenziva, samo ih mi ne numeriramo.  Ovdje  se  povlačenje  obavlja  kamionima.  Imaju  mnogo  velikih  talijanskih  kamiona.  Šoferi  su  bivši  vojnici  talijanske  vojske.  Voze  sjajno.  S  ogromnim  mašinama  ulaze  brzo  i  sigurno  u  uske  serpentine  oko  Plitvičkih  jezera.  Svaki  put  malo  se  ukočim  očekujući  da  će  se  kamion  survali u provaliju. Putujemo kroz Rakovicu prema Slunju.  U  Slunju  i  okolnim  selima  su  institucije  ZAVNOH­a.  Sreo  sam  mnoge  poznate  drugove  i  narazgovarao se s njima. Ugodno je ovdje i mirno. Jede se loše.  Na  III.  zasjedanju  ZAVNOH­a  u  Topuskom  predstavili  su  me  Vladimiru  Nazoru.  Stari  hrvatski  pjesnik  prošao  je  s  našim  brigadama  Bosnu  i  Crnu  Goru,  čitavu  Četvrtu  i  petu  ofenzivu. Kažu da se drug Tito mnogo brinuo za njega. Intimno u sebi nadao sam se da ću na  zasjedanju  ZAVNOH­a  možda  vidjeti  druga  Tita.  Mi  partizani  gornje  Hrvatske  i  Slavonije  samo govorimo i pjevamo o njemu, ali vidjeli ga nismo. Neki naši ratni drugovi, koji su došli  odozdo,  poznaju  ga.  Pričaju  o  njemu  mnogo.  Sada  već  i  kod  nas  u  gornjoj  Hrvatskoj  i  Slavoniji ima Titovih fotografija pa bar znamo kako izgleda.

Iz  Topuskog  sam  krenuo  u  Glinu.  Boravak  u  tim  zaista  temeljito  oslobođenim  krajevima  stvara u meni osjećaj kao da su me iz prve bojne linije poslali na dopust u debelu pozadinu da  se  malo  odmorim  i  osvježim  veze  s  civiliziranim  svijetom.  Ovdje  se  naveliko  tiskaju  novine  (još  uvijek  na  papiru  zarobljenom  u  Koprivnici),  pišu  se  školski  programi,  prosvjetni  radnici  prepiru  se  oko  pedagoških  problema,  partizanska  kazališta priređuju prave predstave (ne kao  onaj  moj  skeč  o  pukovniku  Bosniću)  i  uopće  ljudi  se  bave  sasvim  mirnodopskim  poslovima.  Ovdje zaista postoje svi uvjeti za izgradnju nove države i prave, regularne vojske. Kod nas tih  uvjeta  još  nema,  a  vjerojatno  ih  neće  nikada  ni  biti.  Mi  iz  gornje  Hrvatske  morat  ćemo  do  kraja  rata  ostati  pretežno  partizani.  Jer  ovdje  je  centar,  a  kod  nas  je  periferija,  iako  smo  tik  pred  vratima  Zagreba.  Glavni  grad  nove  revolucionarne  države  je  Topusko.  Dobro  pamtim  kako  je  nekadašnji  Banijski  partizanski  odred  obilazio  oko  Gline,  toga  zloglasnog  gnijezda,  i  kako smo je svi proklinjali. Iz Gline je dolazilo uvijek samo zlo! U njoj je i ona crkva u kojoj  su  ustaše  godine  1941.  poubijali  sedam  stotina  Srba.  Očevici  kažu  da  je  krv  tekla  ispod  crkvenih vrata. Sada je Glina slobodan partizanski grad. Velika većina stanovnika ove nekada  zloglasne  varošice  nisu  krivi  za  ustaške  zločine  i  ja  sam,  naravno,  toga  svjestan.  Pa  ipak  ne  volim Glinu. Hodam prašnjavim ulicama i stalno imam neki loš predosjećaj.  Tu  na  glinskim ulicama sreo sam, sasvim iznenada, Mošu. Dolazio mi je u susret i smijao se.  Jedva  sam  ga  prepoznao.  Od  njegova  smijeha  hvata  me  tjeskoba  i  žalost.  Jer,  Mošino  lice  je  iznakaženo. Izvadili su mu čeljust i prepoznajem ga jedino po očima i stasu. Stalno odvraćam  pogled. On to opaža, ali ne govori ništa. Ipak, poslije prvih pozdravnih riječi rekao mije, kao  usput: »Doktori misle da će mi poslije oslobođenja moći popraviti gubicu. Plastična operacija,  znaš . . . Namjestit će mi zlatnu čeljust.« Uzeo me je za ruku i odveo u svoju sobu. Dugo smo  razgovarali, smijali smo se i mnogo plakali. Ustaše su mu ubili ženu i kćer. On ima fotografiju  svoje  djevojčice.  Mala,  trogodišnja  bucmasta  curica  plave  kuštrave  kose  stoji  pred  kućom,  u  jednoj  ruci  drži  komad  kruha,  u  drugoj  jabuku.  Na  fotografiji  se  dobro  vidi  i  periferijska  straćara,  dom  nekadašnje  Mošine  obitelji.  Iz  nje  je  Moša  godine  1941.  vješto  umakao  agentima  ustaškog  redarstva.  Ostala  je  žena  s  malim  djetetom.  Odveli  su  ih  i  ubili.  Koliko  bi  vremena moralo proći da Moša to zaboravi? Više nego što traje deset ljudskih života!  Posljednji  put  vidio  sam  Mošu  u  siječnju  1942,  u  šumskoj  bolnici  u  Ljeskovcu.  Tada  ga  je  doktor Krešo otimao smrti. Ispričao mi je kako je proživio ove dvije i pol godine.  Iz  bolnice  je  izišao  relativno  zdrav,  ali  potpuno  nesposoban  za  borbu.  Morao  je  obavljati  pozadinske  poslove.  Obolio  je  od pjegavca kada se sa Sedmom banijskom divizijom probijao  kroz  neprijateljske  postave,  za  vrijeme  četvrte  ofenzive.  Negdje  u  Crnoj  Gori  pao  je  u  četničko  zarobljeništvo.  Četnici  su  ubijali  zarobljene partizane, a osobito Hrvate. Ali Moša je  neobično  spretan  i  promućuran  čovjek.  Nekako  ih  je  uspio  prevariti.  Nije  još  znao  da  su  mu  žena i kći mrtve i mislio je da zbog njih vrijedi boriti se za život. Bio je jadan i napola mrtav,  kao  i  svi  rekonvalescenti  poslije  pjegavca,  no  uspio  je  prevariti  četnike  da  nije  partizan.  Morao  je  izmoliti  pravoslavni  očenaš.  Moša  je  pravi  Zagorac  i  kajkavac,  ali  pravoslavni  očenaš  slučajno  je  znao,  naučio  ga  je  u  bivšoj  jugoslavenskoj  vojsci.  Izmolio  ga  je  bez  pogreške i tako spasio život. Četnicima je poslije nekoliko dana umakao, ali je, probijajući se  prema  partizanima,  pao  u  ruke  Nijemaca.  Prevario  je  i  njih  da  nije  partizan  nego  domobran  koji je pobjegao iz partizanskog zarobljeništva. Moša dobro govori njemački, a to kod Švaba  mnogo  znači.  Predali  su  ga  ustašama.  Priča  o  domobranu  koji  je  pobjegao  iz  partizanskog  zarobljeništva upalila je i ovdje. Poslali su ga u logor za izgubljene domobrane i domobranske  dezertere, koji je bio pokraj Karlovca. U logoru je sreo desetak znanaca iz Zagreba. Svi su oni  znali da je Moša partizan i da ga je svojedobno tražilo ustaško redarstvo, ali ga nisu odali. Iz  karlovačkog logora raspoređen je u neku domobransku jedinicu koja je osnovana u Bjelovaru.

Tamo je našao brata svoje žene. Od njega je saznao da su mu žena i kći mrtve. On mu je dao  propusnicu  i  vojničku  objavu.  Umjesto  da  krene  u domobransku jedinicu, Moša se probio na  oslobođeni  teritorij  Banije.  Oprostili  smo  se  ujutro.  On  je  skršen  čovjek.  Niti  je  sposoban  za  vojsku,  niti  za  rad  u  pozadini.  Trebalo  bi  mu  dugo  liječenje.  Na  rastanku  upitao  me  kakav  imam čin i položaj. Rekao sam mu. Radovao se tome. Ne mogu opisati kako mi je žao Moše.  (Arnold  Horvat­Moša  poginuo  je  prvih  dana  nakon  oslobođenja  kao  oficir  JRV  u  prometnoj  nesreći.)  Znam kako je inteligentan i kako je bio sposoban.  Da  nije  imao  toliko  nesreće,  i  ja  i  mnogi  drugi  učili  bismo  od  njega  kako  treba  ratovati  u  partizanima.  Sada  on  radi  nekakav  beznačajan  posao  u  intendanturi  Komande  mjesta  Glina.  Kakva će biti njegova pobjeda ako preživi rat!?  Kolona se ponovno formirala. Nedostaju američki avijatičari i Miloš Korač. Avijatičari možda  već bombardiraju ciljeve u Austriji i Njemačkoj; Korač je ostao na Kordunu. Priključili su se:  Slobodan Tomić, komesar 18. slavonske brigade, i još neki partijski radnici.  Ovaj put je organizacija veze zatajila. Do Save je išlo dobro, a od Save loše. Kolona je izbila  na  obalu  prije  svanuća,  kako  je  dogovoreno.  Nisu  nas  čekali  ni  čamci,  ni  vodiči.  To  je  vrlo  opasan teren  na  kojem  nije  dobro  dočekati  dan.  Potražili  smo  zaklon  u  obližnjoj  šikari. Brzo  su nas otkrili. Slobodan Tomić i neka drugarica iz kolone pošli su u selo. Naišli su na ustaše.  Slobodan  je  poginuo,  drugarica  je  uhvaćena.  Sada,  zbog  toga  nepredviđenog  slučaja,  lutamo  šumama oko Save i varkamo se s ustašama i žandarima koji su krenuli na nas iz svih okolnih  garnizona.  Neće  nas  zaskočiti.  U  ovim  šumama  pase  stoka.  Hvatamo  pastire  koji  dobro  poznaju  teren  i  prisiljavamo  ih  da  nam  pomognu  sakriti  se  pred  žandarima  i  ustašama. Treba  dočekati  večer,  a  to  nije  lako.  Šime  Balen  i  ja  imamo  ratobornih  namjera.  Znamo  da  će  se  ustaše  i  žandari  prije  mraka  povlačiti  u  svoja  uporišta.  Namjeravamo  se  osvetiti  za  dnevna  stradanja.  Napast  ćemo  začelje  kolone,  partizanski.  Cijelu  kolonu  ne  možemo  napasti;  prevelika je, a nas je malo. Ali poznato je, to znamo iz iskustva, da se za kolonom uvijek vuku  »repovi«. Napast ćemo takav jedan »rep«.  Vijećnike ZAVNOH­a sklonili smo u dubinu šume. Mi stojimo iza debelih stabala kraj ceste i  gledamo  neprijateljsku  kolonu  koja  kreće  u  bazu.  Opljačkali  su  okolna  sela  i  kolona  je  opterećena seljačkim kolima, koja voze hranu, i krdima goveda. Iza stabala stojimo Šime i ja,  naša dva pratioca i puškomitraljezac iz moslavačke desetine.  Na tri stotine metara iza kolone naišlo je pet žandara. Vozili su se u seljačkim kolima. Baš su  nam dobro došli, kao naručeni!  Čemu  otvarati  vatru  na  tih  nekoliko  žandara?  ­  pala  mi  je  na  um  loša  misao.  Predat  će  se.  Iziđem  na  cestu,  stanem  pred  njih  i  pozovem  ih  da  odlože  oružje.  Onoga  časa  kad  su  me  ugledali,  žandari  iskoče  iz  kola  takvom  hitrinom  da  sam  jedva  dospio  povući  obarač  na  automatu.  Automat  je  zatajio  i  jedan  je  žandar  strelovito  ispalio  na  mene  dva  ili  tri  hica  iz  puške.  Žandari  su  veliki  majstori  u  rukovanju  oružjem.  Pucao  je  u  mene  s  nekoliko  metara.  Prvim  metkom  probušio  mi  je  kapu,  druga  dva  metka  su  promašila.  Bio  je  suviše  uzbuđen.  Tog časa raspalili su drugovi iza stabala. Četiri žandara poginula su na mjestu, peti (onaj koji  me je gađao) sklonio se u jarak uz cestu. Zaklon je bio slab i puškomitraljezac ga je ustrijelio  prvim  rafalom.  Žandarska  kolona  se  okrenula  i  otvorila  vatru  prema  nama.  To  nije  smetalo  mojem pratiocu Piškovu da svuče žandara i tako obnovi svoju odoru.

Skupili  smo  raštrkane  vijećnike  i  brzo  prešli  cestu.  Spustio  se  mrak  i  žandari  nas  nisu  progonili.  Veza je uspostavljena, čamci su pronađeni i kolona je krenula prema Čazmi.

Kako se korpus probio iz Zagorja  Preda  mnom  je  dnevnik  načelnika  štaba  korpusa,  potpukovnika  Jure  Rukavine.  Riječ  je  o  Zagorskoj kampanji. Rukavina je vojnik od karijere, pa je i operativni dnevnik vodio stručno i  sažeto.  Nažalost,  takvi  stručni  i  sažeti  operativni  dnevnici  obiluju  suhoparnim  podacima  o  rasporedu  neprijateljskih  i  naših  jedinica,  o  dobivenim  i  izgubljenim  borbama,  o  nastupanjima  i povlačenjima, o ratnom plijenu i gubicima. Ne pristaje to nikako u ovakav privatan dnevnik.  Podaci  su  suhoparni,  a  pravi  sadržaji  koji  se  iza  njih  kriju  ostat  će  zauvijek  pokopani  u  sjećanjima ljudi koji su svu tu golgotu, nazvanu »Zagorskom kampanjom«, proživjeli.  Nisam  bio  s  njima,  pa  ne  mogu  o  tom  ni  pisati.  Ali  istog  onog  dana  kad  sam  se  iz  Glavnog  štaba  Hrvatske  vratio  u  Čazmu,  sjedište  Štaba  korpusa,  počeli  su  se  iz  Zagorja  vraćati  borci  naših  brigada.  Pristizali  su pojedinačno i u manjim ili većim grupama. Vijesti koje su donosili  bile su panične. Naime, u takvim je prilikama svatko sklon vjerovanju kako je samo on spasio  glavu,  a  svi  drugi  su  izginuli  ili  su  zarobljeni.  Mi  stari  partizani imamo  u  tom  pogledu  dosta  iskustva  i  znamo  unaprijed  da  sve  to  nije  tako  crno  kako  se  na  prvi  pogled  čini  i  da  će  se  uskoro  glavnina  ipak  prikupiti,  makar  se  vratili  i  jedan  po  jedan.  Partizani,  a  Zagrebački  korpus  zadržao  je  još  partizanski  karakter,  imaju  vrijedno  svojstvo:  u  takvim  se  situacijama  neobično  dobro  snalaze.  To  je  teško  objašnjiva  instinktivna  orijentacija  na  nepriznatim  terenima, kao kod ptica selica ili golubova listonoša.  Tako se i dogodilo. Dolazili su tri dana i tri noći, i brigade su se opet formirale. Dakako da je  bilo  i  žrtava.  Svi  se  nikad  ne  vraćaju.  Među  posljednjima  stigao  je  i  komandant  Korpusa,  Matetić.  Stara  je  to  priča  o  potrebi  prodora  većih  jedinica  u  Hrvatsko  Zagorje.  Slušamo  je  od  1942.  godine,  još  od  onih  dana,  kad  se  ma  obroncima  Kalničkog gorja pojavio Kalnički partizanski  odred.  Direktive  Glavnog  štaba  Hrvatske  i  Centralnog  komiteta  KP  Hrvatske  uvijek  su  nas  upućivale  u  Zagorje.  Mi  smo  ponekad  slušali,  a  ponekad  i  nismo  slušali.  Već  prema  prilikama.  Za  nas  partizane  onoga  kraja  Slavonija  je  Eldorado,  Moslavina  predvorje  raja,  Kalnik  vrući  teren,  a  Hrvatsko  Zagorje!?  To  je  naprosto  teritorij  gdje  ćeš  sigurno nastrugati.  Prošla  su  vremena  slavne  Zagorske  kampanje  28.  Slavonske  divizije  i  ovdašnjih  brigada  iz  1943. godine. Sada su neprijateljske snage tamo brojne i čvrsto drže uporišta i komunikacije.  Prodor  onamo  predstavlja  veliki  rizik.  I  kad  čitam  operativni  dnevnik  načelnika  štaba,  vidim  da  je  do  određenog  momenta  lijepo  bilježio  sve  važne  a  manje  važne  događaje.  Gupci  su  napali  ovo,  Radići  isu  napali  ono  uporište.  Uspjeli  su  ili  nisu  uspjeli.  Ovdje  su  zatvorili  pravac,  ondje  su  se  provukli  pod  pritiskom  nadmoćnih  neprijateljskih  snaga.  Neprijatelju  su  nanijeti  gubici  u  ljudstvu  i  ratnom  materijalu.  Naši  gubici  iznosili  su  toliko  mrtvih  i  toliko  ranjenih... I kako se to već piše. Onda je dnevnik naprosto prekinut. To znači počelo se trčati.  U  ratu,  pogotovu  u  našem  partizanskom  ratu,  često  se  trči,  uzbrdo  i  nizbrdo.  I  u  dragim  ratovima  se  trči.  Samo  to  se  naziva  odstupanjem  ili  povlačenjem,  a  nije  ni  odstupanje  ni  povlačenje, nego baš pravo pravcato bježanje U bijegu, teško je voditi operativni dnevnik.  Zagorje  se  može  lako  i  sa  relativno  malim  snagama  odsjeći  od  Kalnika.  Ipak  probili  su  se.  Samo drugovi u Glavnom štabu nikada neće saznati kako je teško ratovati u ovim krajevima.  Nije to Lika, ni Kordun, ni Banija. To su vrata Zagreba.  Usuđujem  se  tvrditi  da,  izuzev  partizanskog,  nema  korpusa  koji  u  ovim  uvjetima  ne  bi  bio  uništen.  Naš  korpus,  ne  samo  da  se  vratio,  iako  sa  znatnim gubicima i prilično neslavno, već

je čak uspio da na teritoriju Hrvatskog Zagorja formira novu brigadu. Zagorska brigada ostala  je da se bori u svom kraju.

Umorstvo Bože Rušaka  Zamjena  zarobljenika  između  nas  i  neprijatelja  obavlja  se  povremeno  još  od  godine  1942.  Bilo  je  već  nekoliko  takvih  zamjena.  Najprije  se  sastanu  naši  i  njihovi  parlamentarci  i  službeno  se  dogovore  o  uvjetima.  Razgovori  se  vode  na  neutralnom  području  ili  u  neprijateljskom  uporištu.  Poznajem  neke  drugove  koji  su  bili  u  svojstvu  parlamentaraca  kod  Nijemaca,  čak  i  u  Zagrebu.  Kažu  da  su  postupali  s  njima  korektno.  Uoči  zamjene  utanači  se  nekoliko  sati  primirja.  Mi  obično  dajemo  zarobljene  neprijateljske  vojnike  za  drugove  iz  logora i zatvora. Zarobljenih partizana nema, ili ako ih slučajno ima onda je to neznatan broj.  Naoružani  partizani  u  pravilu  se  ne  predaju.  U  svakoj  situaciji  bore  se do posljednjeg metka.  Tako  su  odgojeni.  Drugove  iz  logora  i  zatvora  tražimo  poimenice,  u  okviru  dogovorenog  broja.  Rijetko kad ispunjavaju naše zahtjeve. Izgovore se da su neki od traženih drugova već  mrtvi;  neke  pak  ubiju  samo  da  nam  ih  ne  bi  morali  izručiti.  Dogovoreni  broj  popunjavaju  kako hoće. Nama je svaki drug iz logora i zatvora dobrodošao.  Za  vrijeme  zagorske  kampanje  jedinice  su  zarobljavale  dosta  ustaša  PTZ­a.  Na  pregovore  o  zamjeni  tih  zarobljenika  za  naše  pošao  je  vojni  sudac  štaba  našega  korpusa  Božo  Rušak.  Ustaše  su  ga  dočekali,  odveli  u  Varaždin  i  dogovorili  se  s  njim  o  svemu.  Iz  Varaždina  se  Rušak  javio  pismom  Štabu  Korpusa.  Poslije  su ga otpratili u Ludbreg, valjda da provjeri ima  li  tamo  zarobljenih  partizana.  U  Ludbregu  ga  je  jedan  ustaški  čarkar  ustrijelio  iz  pištolja  nasred ulice.  Tome  ustaškom  zločinu  nema  primjera.  Nismo  mi  tražili  pregovore  o  zamjeni  zarobljenika  nego oni. Poručili su nam da pošaljemo parlamentarca i dali usmeno i pismeno jamstvo da mu  se  ništa  neće  dogoditi i da će biti korektno primljen. Nemamo iluzija o ustašama i ne dajemo  osobito značenje njihovim jamstvima. Znali smo da Božo Rušak riskira. Ali iskreno govoreći,  nitko nije vjerovao da će ga, suprotno vlastitim interesima, ustrijeliti.  U moru zločina koje su ustaše izvršili otkako traje rat, umorstvo Bože Rušaka nije ni prva ni  posljednja  žrtva.  Pa  ipak,  pozvati  parlamentarca,  dočekati ga, dogovoriti se s njim i zatim ga  iz  čista  mira  ustrijeliti,  postupak  je  koji  se  ne  može  svrstati  ni  u  jedan  kodeks  ratničkih  običaja.  (Kažem  ratničkih  običaja,  jer  radi  se  o  ustašama  i  ne  može  se  govoriti  o  ratničkoj  časti!)  Sumnjam  da  igdje  u  današnjem  svijetu,  u  kojem  ima  mnogo  ratnih  zločinaca,  postoje  vojnici koji bi tako nešto učinili.

Poslije ofenzive  Prodorom  brigada  u  Hrvatsko  zagorje  nisu  odterećeni  istočni  predjeli  Zagrebačke  oblasti.  Neprijatelj  je  i  dalje  ofenzivan  i  aktivan.  Na  našem  sektoru  koncentrirane  su  jake  ustaško­  domobranske  i  njemačko­kozačke  snage.  Crna  legija  kontrolira  Podravinu,  Vlasovljev  kozački korpus Prigorje i Posavinu; na Kalniku i u Zagorju su ustaški zdrugovi (PTZ) i neke  jedinice  njemačke  vojske.  Sve  te  neprijateljske  formacije  stekle  su  veliko  iskustvo  u  borbi  protiv partizana. Za nas nema više lakih uspjeha. Prošla su vremena kad je neprijatelj, osim u  ofenzivama,  uglavnom  mirovao  i  dopuštao  da  koncentrirano  napadamo  i  likvidiramo  jaka  uporišta  jedno  za  drugim.  Naučili  su  ratovati.  Nešto  se  bitno  izmijenilo,  ne  samo  u  odnosu  snaga  nego  i  u  taktici,  i  našoj  i  neprijateljskoj,  na  ovom  sektoru.  Moje  je  neoficijelno  stanovište da bi najbolje bilo sastaviti oba korpusa, Slavonski i Zagrebački, te zajedno krenuti  u ofenzivu na sjeverozapad. Mi sami smo preslabi.  Svakih  nekoliko  dana  neprijatelj  provaljuje  u  Čazmu.  Obično  su  to  kozačke  jedinice.  Propuškaramo se i povučemo u okolna sela. Sve komande u Čazmi postale su vrlo pokretljive.  Nijemci  su  izmislili  i  novu  vrstu  odreda  i  grupa,  specijalno  za  borbu  protiv  partizana.  To  su  takozvani  trupovi,  nevelike  i  lako  naoružane  formacije. Pritaje se blizu partizanskog štaba, ili  kakve  druge  vojne  ili  političke  ustanove,  i  noću  iznenada  napadaju.  Dosad  nam  nisu  nanijeli  gubitaka.  Još  uvijek  smo  toliko  partizani  da  takvi  napadi  ne  mogu  biti  djelotvorni.  Kozaci  imaju »volče grupe« (vučje grupe). To su također male, lako naoružane specijalne jedinice za  izviđačku  i  diverzantsku  službu.  Naši  su  u  šumi  kraj  Dubrave  otkrili  takvu  volču  grupu,  opkolili  je  i  likvidirali.  Treba  pojačati  oprez.  Iz  Štaba  Korpusa  Šaljemo  svakog  dana  nove  direktive  u  jedinice.  Često  se  prakticiraju  probne  noćne  uzbune.  Neki  dan  gotovo  da  me  je  takva  jedna  probna  uzbuna  stajala  glave.  Upozorili  su  me  da  će  oko  3  sata  u  noći  početi  puškaranje  oko  štaba.  Tako  je  i  bilo.  Odmah  su  me  probudili  i  rekli  mi  da  napadaju  Kozaci.  Primio  sam  obavijest,  okrenuo  se  na  drugu  stranu  i  nastavio  spavati,  sretan  što  mi  položaj  dopušta da živim ugodnije i komotnije od svojih drugova. (Čovjek se brzo navikne da iskoristi  povlastice!).  Spasio  me  Vlado  Matetić,  komandant  Korpusa.  Dojurio  je  u  moju  sobu,  probudio  me,  pričekao  da  se  spremim.  Obojica  smo  trkom  izišli  iz  Čazme.  Naime,  probna  uzbuna  pretvorila  se  u  istinsku;  Kozaci  su  zaista  napali  i  pukom  se  slučajnošću  poklopilo  vrijeme njihova napada i naše štapske vježbe.  Jednoga  dana  dosadilo  nam  je  to  stanje  stalne  pripravnosti.  U  štabu  korpusa  čovjek  se  ipak  mora osjećati relativno siguran ako hoće da radi. Zato smo se preselili u šumu. Sagrađene su  lijepe i udobne barake, uvedeno je električno svjetlo i počeo je nov život. Odmah do nas bile  su  još  otprije  barake  Oblasnog  komiteta  i  Povjerenstva  CK  za  Slavoniju  i  gornju  Hrvatsku.  Razumije se, kao što često biva, od onog dana kada se štab evakuirao iz Čazme i Kozaci su se  prestali zalijetali u taj glavni grad partizanske republike gornje Hrvatske. Nama pak uskoro je  život u šumi dosadio i ponovno se vratismo u Kešerovac.  Loše je ovo proljeće 1944. godine! U posljednjoj ofenzivi na Moslavinu ustaše su otkrili neke  naše  konspirativne  zemunice.  Pronašli  su  Štapsku  arhivu  i  među  ostalim  spisima  dio  mojega  ratnog  dnevnika.  Taj  dio  morat  ću  rekonstruirati  po  sjećanju.  Našli  su  i  kopije  nekih  komesarskih  izvještaja  Glavnom  štabu  Hrvatske  i  Centralnom  komitetu.  To  su  redoviti  mjesečni  izvještaji  a,  na  nesreću,  sadržavaju  dosta  podataka  koji  se  mogu  dobro  iskoristiti  u  antipartizanskoj  propagandi.  Odmah  su  ih  počeli  prežvakavati  u  ustaškom  tisku.  U  nekim  zagrebačkim  novinama  pretiskali  su  jedan  izvještaj,  kompletan,  naravno  sa  svojim  korekturama. Laska mi što pišu o meni, ali se bojim za svoje u Zagrebu ...

Poginuo je komandant Gupčeve brigade Mijo Bobetko. Brigada se nalazila u zagorskom selu  Žitomiru. Noću su napali Nijemci. Bio je vrlo hrabar borac i dobar starješina.

Ludbreški grobovi  Početkom  lipnja  godine  1944.  na  teritorij  Zagrebačke  oblasti  ponovno  je  stigla  28.  udarna  divizija,  proslavljena  u  ovim  krajevima  još  u  mnogim  prijašnjim  borbama.  Sada  ona  ima  tri  brigade:  16,  21. i 25. brodsku udarnu brigadu. To su jedinice prekaljene u mnogim borbama,  vrlo  iskusne  i  relativno  dobro  naoružane.  Divizija  je  poslana  na  naš  sektor  po  dogovoru  između štaba 6. slavonskog i 10. »Zagrebačkog« korpusa, a prema sugestijama i po odobrenju  Glavnoga štaba Hrvatske.  Odmah  nakon  dolaska,  Divizija  je,  u  zajednici  s  nekim  jedinicama  10.  korpusa,  napala  neprijateljska  uporišta  Veliki  Grđevac  i  Pisanicu.  Napad  je  počeo  11.  lipnja  uvečer.  Te  noći  oba  su  ta  uporišta  likvidirana.  Zaplijenjeno  je  dosta  oružja  i  opreme,  ubijeno  je  i  zarobljeno  oko  300  neprijateljskih  vojnika.  Poslije  tih  uspjeha  naše  se  jedinice  zajedno  sa  28.  divizijom  prebacuju  na  sektor  Kalnika.  Čim  je  osjetio  koncentraciju,  neprijatelj  je  reagirao  iz  svih  okolnih garnizona jačim snagama. Na dan 29. lipnja 1944. godine 21. udarna brigada do nogu  je  potukla  neprijatelja  na  prostoru  oko  sela  Prkosa  i  Grabičana,  otela  mu  nekoliko  topova  te  mnogo ostalog oružja i ratnog materijala. Tom prigodom neprijatelj je samo na bojnom polju  ostavio  više  od  100  mrtvih,  a  80  neprijateljskih  vojnika,  većini  dijelom  ustaša,  je  zarobljeno.  Gubici brigade: 7 mrtvih i 20 ranjenih boraca.  Noćas  28.  udarna  divizija,  zajedno  s  našim  jedinicama,  kreće  u  napad  na  Ludbreg.  Kao  i  prošle godine, uporište napada Sedamnaesta. Tada ga je oslobodila poslije samo 8 sati žestoke  borbe.  Napad  je  završio  tragično.  Sedamnaesta  mi  je  najdraža  partizanska  jedinica.  Nikada  je  neću  zaboraviti!  Sudjelovao  sam  u  svim  njezinim  borbama  i  pobjedama  od  osnutka  krajem  1942.  do odlaska iz nje krajem godine 1943. To je najbolja brigada koju poznajem. U njoj se i danas  bore  moji  najbolji  i  najmiliji  ratni  drugovi.  Nikada  nije  znala  za  neuspjeh.  Njezini  borci  i  starješine čak i poraz pretvaraju u pobjedu. Ludbreški grobovi! Je li to poraz?  Preda mnom su dva borca kojima je uspjelo probiti se iz ustaškog obruča u Ludbregu i koji su  jedini  živi  svjedoci  ludbreške  katastrofe.  Bilježim u dnevnik prema njihovu pričanju, nekoliko  dana poslije te pogibije.  Na  dan  30.  lipnja  godine  1944.  poginulo  je  na  ulicama  Ludbrega  stotinu  boraca  Trećeg  bataljona  17.  udarne  brigade.  S  njima  je  poginuo  i  Birta  Mojica,  (Birta  Mojica  proglašen  je  narodnim  herojem.)  njihov  komandant.  Ustaše  su  skupili leševe i sazvali pučanstvo Ludbrega  da se pohvale pobjedom. Poslije su ih zakopali na ludbreškom groblju.  Prodor  kroz  vanjski  sustav  obrane  izveo  je  Treći  bataljon.  Bio  je  to  glavni  i  najteži  zadatak  operacije.  Kad  se  otvori  breša  na  vanjskom  sustavu  obrane,  kroz nju ostale napadačke snage  ulaze  u  uporište.  Počinje  borba  između  kuća. Taj drugi dio operacije, poslije proboja, obično  je mnogo lakši. Ali u napadu na Ludbreg to se iskustvo nije potvrdilo.  Bataljon  je  napao  silovito.  Odmah  u  prvom  naletu  dvije  Čete  na  čelu  s  Mojicom  prodrle  su  preko  bodljikavih  žica,  uskočile  u  ustaške  rovove  i  bunkere,  uništile  posadu,  zaplijenile  prvo  oružje  i  tako  odmah  prodrle  u  mjesto. Vjerovalo se, sudeći po tom početnom uspjehu, da će  17.  udarna  brigada  još  jedanput  likvidirati  Ludbreg  relativno  brzo  i  lako,  kao  i  u  prvom  napadu u rujnu prošle godine.

Preokret je nastao iznenada. Čim su dvije Mojičine čete prodrle na ludbreške ulice, neprijatelj  je izveo protunapad.  Uspio ih je odsjeći od ostalih snaga 17. brigade i ponovno zatvoriti brešu. Podaci koje je imao  štab  Korpusa  nisu  bili  točni.  Ludbreg  nije  branila  samo  jedna  ustaška  bojna  nego  dvije,  a  možda i tri. Zato je protunapad i uspio. Držali su u pripremi odred koji je imao zadaću odsjeći  naše snage kada prodru u mjesto.  Ostali bataljoni i brigade 28. divizije napali su žestoko. Borba je trajala cijelu noć i cijeli drugi  dan,  ali  ponovni  prodor  u  Ludbreg  nije  uspio.  Ustaše  su  odbili  sve  juriše.  Divizija  se  morala  povući i tako su dvije Mojičine čete prepuštene uništenju. Katastrofa je počela.  U  početku  su  se  nadali  da  će  se  ostali  bataljoni  Brigade  probiti  do  njih  i  osloboditi  ih  iz  ustaškog  obruča.  Poslije,  kad  je  borba oko Ludbrega prestala, znali su da ih čeka neminovna  smrt. Ali nisu se pokolebali. Borili su se dalje ustrajno i ogorčeno, i još cijeli jedan dan, pošto  je  opsada  napuštena,  bjesnila  je  na  ulicama  i  među  kućama  Ludbrega  borba  na  život  i  smrt.  Dvije  partizanske  čete  protiv  dviju  ustaških  bojni;  stotinu  partizana  protiv  tisuću  ustaša.  Nijedan se nije predao, nijedan nije zarobljen. Spasilo se samo nekoliko boraca. Nekako im je  uspjelo  probiti  se  iz  uporišta.  Među  posljednjima  poginuo  je  komandant  bataljona  Mojica  Birta.  Naš oslobodilački rat daje svakoga dana mnogo primjera pojedinačnog i masovnog heroizma.  Ali  i  u  našem  ratu  rijetki  su  takvi  primjeri masovnog  heroizma  kakav  su  pokazali borci dviju  izginulih  Četa  Trećeg  bataljona  17.  udarne  brigade.  U  svakoj,  pa  i  najboljoj  sredini,  nađe  se  slabih  i  malodušnih  ljudi,  sklonih  da  u  alternativi  između  života  i  smrti  kapituliraju.  Ovdje  nije  bilo  takvih.  Zabarikadirani  u  dvjema  kućama,  opkoljeni  sa  svih  strana,  bez  ikakve  mogućnosti  za  spas,  tukli  su  se  do  posljednjeg  metka  i,  kad  više  nisu  imali  metaka,  zalijetali  se s upaljenim bombama među ustaše i padali pokošeni mitraljeskim rafalima.  Mojica  Birta  postao  je  heroj  na  čelu  svojih  boraca  u  zajedničkoj  smrti.  Borio  se  i  živio  sa  svakim  borcem.  Sa  svakim  od  njih  je  ginuo  i  dobro  je  što  su  im  u  ludbreškim  grobovima  izmiješane  kosti.  Pasti  na  čelu  svojih  četa,  pošto  je  ispalio  i  posljednji  metak,  najslavnija  je  smrt koju može dočekati jedan komandant.  Tako je završio drugi napad 17. udarne brigade na neprijateljsko uporište u Ludbregu.  Ludbreški  grobovi!  Poraz  ili  pobjeda?  Sedamnaesta  pobjeđuje  i  kad  je  poražena.  Dugo  će  partizani  Slavonije  i  gornje  Hrvatske  pamtiti  ludbreške  grobove  i  govoriti  o  junačkoj  borbi  Birte  Mojice  i  njegovih  dviju  četa.  Na  takvim  primjerima  odgajaju  se  naše  brigade,  borci  i  starješine. Zato to i nije bio poraz.

Tomo Šantalab  Moj  pratilac  i  kurir,  Tomo  Šantalab,  poginuo  je  prije  nekoliko  mjeseci.  Mjeseci  su  u  partizanima  dugi  kao  godine  pa  mi  se  čini  da  je  od  njegove  smrti  prošlo  doista  mnogo  vremena.  Već  sam  u  ovom  dnevniku  spominjao  Tomu.  To  je  onaj  mali  štapski  kurir  koji  je  za  vrijeme  napada  na  Viroviticu  prvi  put  u  životu  vidio  kompot  od  bresaka  pa  je  mislio  da  su  breskve  oguljeni i posebno spremljeni krumpiri. U Rasinji, u dvorcu barunice W. I., izrezao je cvijet s  umjetničke  slike i darovao ga djevojci iz susjedstva. Sa mnom je došao iz Dvadeset i osme u  štab II. operativne zone. Bio je veseo momak, plavih očiju i lica išaranog sunčanim pjegama.  Iz  rasinjskog  vlastelinskog  dvorca  krenuo  je  Tomo  tih  dana  na  svoje  posljednje  kurirsko  putovanje. Nosio je poštu u Štab 33. divizije. Na cesti Bjelovar­Križevci uhvatili su ga ustaše.  Odveden  je  u  Sveti  Ivan  Žabno.  Tamo  su  ga  nekoliko  dana  preslušavali  i  mučili.  Poslije  je  obješen nasred sela.  Štab zone je odmah izviješten da je Tomo zajedno s kurirskom poštom pao u ustaške ruke i da  je obješen. Smještaje u štab divizije poslan drugi kurir s novim direktivama, različnim od onih  koje su imali ustaše, i tako je pitanje riješeno. Tomo je mrtav; ginu i mnogi drugi kuriri, a moj  novi pratilac postao je Piškov ... i sve je uskoro zaboravljeno.  Kolona  prolazi  kroz  selo  Povelić.  Priđe  mi  nepoznati  partizan,  pozdravi  propisno  vojnički  i  obrati mi se riječima:  »Druže  komesaru!  Ovaj  paketić  nađen  je  jutros  na  nekom  sjeniku«,  i  dade  mi  staru  kurirsku  torbicu.  Otvorio  sam  je  makinalno,  bez  interesa.  U  njoj  je  nekakav  prljavi  zapečaćeni  omot.  Raspečatim  ga  i  nađem  desetak  spisa,  požutjelih  od  vlage  i  izjedenih  od  miševa.  Na  njima  je  žig štaba II. operativne zone, naslovljeni su štabu 33. divizije . . . To je neka stara izgubljena  pošta,  pomislim  u  prvi  mah.  Istoga  časa  osjetim  kako  mi  tijelom  prolaze  žmarci  i  sjetim  se  svojega  kurira  i  pratioca  Tome  Šantalaba,  koji  je  prije  mnogo  vremena  poginuo  u  Žabnu.  (Povelić  je  blizu  ceste  i  pruge  Križevci­Bjelovar).  Bila  je  to  njegova  pošta,  prepoznao  sam  torbicu.  Morali  smo  tada  mijenjati  sve  direktive  poslane  komandantu  i  komesaru  divizije.  A  nije  trebalo!  Junački,  mali,  veseli,  pjegavi  dječak  Tomo  Šantalab  znao  je  da  smije  poginuti  tek  pošto  je  siguran  da  njegova  pošta  neće  pasti  u  ruke  neprijatelja.  On  je  kurirsku  službu  vršio  zdušno do smrti.  Više  nije  živ  ni  moj  novi  pratilac  Piškov.  Od  nas  je  otišao  na  dužnost  zamjenika  komandira  čete  u  svoje  rodno  Zagorje.  Poginuo  je  u  jurišu  na  neprijateljski  transport,  negdje  na  pruzi.  Mnogo dobrih boraca i pravih partizana gine!

Šansa za domobrane  Čazma  je  puna  domobrana  i domobranskih časnika. Dolaze iz okolnih garnizona i priključuju  se  partizanima.  Dolaze  iz  Zagreba.  Neki  dan  stigla  je  iz  Maksimira  protuavionska  artiljerija.  Dovukli su kamione, topove i reflektore. Moglo bi se reći, ali to ne bi bilo politički ispravno a  ni pristojno, »da štakori napuštaju brod koji tone«.  Titov  poziv  domobranima  i  domobranskim  časnicima  da  do  15.  rujna  prijeđu  na  stranu  Narodnooslobodilačke  vojske  ima  masovan  odziv.  Časnicima,  ako  nisu  ratni  zločinci,  bit  će  priznati činovi. Možda to nije baš pravedno, ali je korisno. Ne moramo ginuti napadajući ih, a  donose i mnogo oružja. Pavelićeva državna vojska raspada se naglo. Časnicima je dana šansa  i oni je iskorišćuju.  Mnoge  pridošle  domobranske  časnike  poznajem.  Oduševljavaju  se  s  nama  partizanima  i  osobito sa mnom. Pitomi su, jedu iz ruke. I svi bi došli već odavna, možda još 1941. godine,  ali  prilike  im  nisu  dopuštale;  žena,  djeca,  stari  roditelji,  pomanjkanje  sigurnih  veza  i  tome  slično.  Ali  ima  među  njima  i  iskrenih  ljudi.  Domobranski  poručnik  J.  bio  je  dosad  zapovjednik  pohodne  satnije  u  Križu.  Svi  ovdje  znaju  da  se  dobro  i  zdušno  borio  protiv  moslavačkih  partizanskih  jedinica.  »Vi  ste  se  u  borbama  protiv  nas  pokazali  izvrsnim  borcem«,  predbacio  sam  mu.  »Jesam«,  odgovorio  je  otvoreno,  »ali  da znate, tko je smrdio u  domobranima,  smrdjet  će  i  u  partizanima!«  Ima  nešto  žalosne  istine  u  toj  njegovoj  tvrdnji.  Vidjet ćemo hoće li i njegov slučaj potvrditi tu žalosnu istinu!  Naši  borci  uživaju!  Svi  domobranski  časnici i dočasnici, a i mnogi obični domobrani, otimaju  se za engleske odore.  Nastoje se pod svaku cijenu riješiti domobranskih odora i kapa i, kad već ne mogu iznutra, da  se  makar  izvana  odmah  pretvore  u  prave  partizane.  Možda  im  se  engleska  odora  i  inače  sviđa?! Nastalo je opće mijenjanje i presvlačenje. »Đor« cvate kao što nikada cvao nije. Daju  nove  novcate  časničke  odore,  od  poručničkih  do  pukovničkih,  za  stare  poderane  engleske  u  kojima  su  vlasnici  prošli  vatru  i  vodu.  Ipak,  to  im slabo koristi! Domobran ostaje domobran,  bez  obzira  na  to  kakvu  odoru  obukao  i  kakvu  kapu  natukao  na  glavu.  Vidi  mu  se  po  fizionomiji,  preplašenom  pogledu  i  cjelokupnom  držanju.  Savjesno  pozdravljaju  sve partizane  koje  sretnu.  Pri  tom  se  dogodi  da  stare  navike  pobijede  pa  najprije  ustaški  podignu  ruku  otvorena  dlana  i  tek  tada  se  sjete  gdje  su  pa  brzo  stisnu  šaku  i  izgovore:  »Spremni,  ovaj  oprostite . . . Smrt fašizmu!« Mislim da će uskoro morati opet mijenjati engleske odore. Sada  već,  naime,  svatko  ovdje  zna  da  engleske  odore  nose  domobranski  časnici  i  dočasnici,  a  partizanski starješine vrlo rijetko.  Ali ima i obratnih slučajeva . . . Neki dan, upravo kad je domobranska gužva u Čazmi bila na  vrhuncu,  pristupi  mi  nepoznata,  vrlo  privlačna  djevojka  i  upita  bi  li  mogla  razgovarati  s  komesarom  Korpusa.  »Govorite!«  rekao  sam  joj.  »Ja  sam  komesar!«  »Što  biste  vi  bili  komesar,  vi  ste  domobran!«  izjavi  ona,  ne  bez  prezira.  Napominjem,  imam  novu  odoru,  skrojenu  i  sašivenu  u  partizanskoj  krojačkoj  radionici,  i  titovku  s  propisnom  crvenom  petokrakom zvijezdom. Na oba rukava prišiveni su mi starješinski znakovi. I nitko me za sve  tri ratne godine nije smatrao za domobrana! Nepoznata, vrlo privlačna djevojka je profesorica  S.  iz  čazmanske  gimnazije.  Došla  je  u  Štab  da  se  potuži  na  svoje  đake  i  gojence.  Kriomice  donose u školu i u internat bombe, revolvere i automate. Đaci i gojenci su dječaci između 12 i  16  godina,  skupljeni  iz  naših  brigada  i  odreda.  Navikli  su  da  se  ne  rastaju  od oružja. Njihovi  drugovi  se  bore,  a  oni  moraju  živjeti  u  đačkom  internatu  i  ići  u  školu.  Medu  njima  je  i  moj

mali  pratilac  Dragec  Vlahek.  Našli  su  u  njegovu  noćnom  ormariću  svu  silu  njemačkih  defenzivnih bombi. Kaže da mu škola smrdi kao kuga!  Nesporazum o meni kao domobranu odmah je izglađen, ali žalac u srcu je ostao.  Danas  sam  primio  pismo  ustaškog  zapovjednika  Ludbrega,  bojnika  Nalisa.  To  se  dogodilo  zbog  nesporazuma  .  .  .  Poslije  Titova  poziva domobranima da do 15. rujna prijeđu na stranu  Narodnooslobodilačke  vojske,  poslao  je  i  štab  našega  korpusa  pisma  svim  domobranskim  zapovjednicima  u  okolne  garnizone.  Pozvani  su  da  zajedno  sa  svojim  posadama  bez  straha  i  oklijevanja  prijeđu  na  nasu  stranu.  To  domobranima  poslano  pismo  došlo  je  nekako  i  u  ruke  ustaškog bojnika Nalisa. Odgovorio nam je:  »U  ludbreškoj  ustaškoj  posadi još uvijek živi junački hrvatski ustaški duh. Nećemo se nikada  predati  kralju  Petru  ni  njegovim  četnicima.  Dođite  pa  ćete  se  provesti  kao  vaša  elitna  17.  udarna brigada, čiji borci trunu na ludbreškom groblju!« Potpis: ustaški bojnik Nalis.  Moram  priznati  da  me  je  uspio  razbjesniti.  Taj  ustaški  bojnik  Nalis  bio  je  oficir  kraljevske  vojske  i  uvijek  se  eksponirao  kao  izraziti  Jugoslaven.  Poslije  sloma  bivše  Jugoslavije  i  kapitulacije  prešao  je  u  domobranstvo.  Najprije  je  bio  najobičniji  domobranski  časnik,  no  stalno  se  isticao  kao  ustaša  i  molio  da  ga  prevedu  u  ustašku  vojnicu.  To  mu  je  uspjelo  tek  1943.  godine,  u  doba  kad  su  se  mnogi  već  počeli  izvlačiti.  Tako  je  s  vremenom  postao  i  zapovjednik  bojne  PTZ­a.  Istakao  se  u  obrani  Ludbrega,  prilikom  nedavnog  napada  17.  udarne brigade. Tako mu je među ustašama još više porasla cijena. Sada više ne može nazad i  izaziva. Koliko je nedotupavan vidi se po sadržaju pisma. On još uvijek, u četvrtoj godini rata,  ne razlikuje četnike od partizana i vjeruje da se partizani bore za kralja Petra! Ili se pravi lud?  Posvuda oko njega raspada se fašistička vojska, a on piše pisma o »junačkom hrvatskom duhu  ustaških junaka u Ludbregu«.  Imamo mnogo posla. Raspoređujemo domobrane u naše jedinice. Brzo će postati partizani.

Mrtav je Demonja  Iz Štaba 6. korpusa javljaju: »Dne 6. rujna, prilikom napada na Slavonsku Požegu, poginuo je  Nikola Demonja, komandant 12. udarne divizije.«  Napali  su  domobransko­ustaški  garnizon  u  Slavonskoj  Požegi.  Neprijatelj  je  pružao  otpor  samo  još  iz  nekih  izoliranih  utvrđenih  objekata  u  gradu;  borba  se  približavala  kraju.  Kod  jednog od tih objekata, u posljednjim časovima borbe, pao je Demonja. Kao i uvijek, borio se  u  prvim  linijama. Otkrio se da baci bombu i smrtno je ranjen mitraljeskim rafalom. Kao da je  jurišni pionir, a ne komandant divizije. Umro je na putu do bolnice. Ali neka se nitko ne usudi  reći da je poginuo ludo i nepotrebno! Neka nitko ne ponavlja uobičajene fraze da komandantu  divizije  nije  mjesto  među  bombašima  i  da  dobar  komandant  ne  juriša  nego  rukovodi  operacijama  s  komandnog  mjesta!  Jer  to  su  samo  općenita  pravila  koja  mogu  vrijediti  za  svaku  vojsku,  pa  i  za  našu,  ali  koja  ne  mogu  vrijediti  za  ratne  heroje  tipa  Nikole  Demonje.  Nesreća je što je Demonja poginuo, ali nije nesreća što je pao u izravnom okršaju s bombom u  ruci.  Nije  volio  za  vrijeme  borbe  biti  u  štabu.  Ali  je  bio  vrstan  komandant.  Bolji  od  onih  komandanata  koji  rukovode nagnuti nad specijalke, sa šestarima, crvenim i plavim olovkama,  preko telefona i depeša. To je Demonja uvijek prepuštao drugima; sam je upravljao borbom s  najboljeg  mjesta,  čas  s  komandantske  osmatračnice,  čas  iz  zaklona  najbližeg  neprijateljskom  položaju.  Pa  i  tu,  pred  neprijateljskim  utvrđenim  objektom  gdje  je  poginuo,  bio  je  zato  što  napad  njegovih  boraca  nije  bio  dovoljno  odlučan.  Htio  je  da  im  pokaže  kako  treba  napadati.  Pogođen je, i što da se radi! Jednom je morao biti pogođen. Da nema boraca i starješina kakav  je  bio  Demonja,  ne  bi  ni  naša  Armija  bila  takva  kakva  jest.  Junaštvo  i  požrtvovnost,  osobno  zalaganje i prednjačenje u borbi najveće su vrline partizanskih starješina. Zato ih borci cijene i  vjeruju  im,  zato  se  i  oni  žrtvuju.  Na  dan  smrti  Demonja  je  navršio  dvadeset  i  pet  godina.  Mladi su naši komandanti i mladi ginu.  Leži  na  odru  u  ratnoj  spremi.  Već  dva  dana  je  mrtav,  ali  nije  se  mnogo  izmijenio.  Da  mu  podignu vjeđe bio bi kao živi Demonja. Bacio sam grudu zemlje u njegov grob.  Kod  nas  u  10.  korpusu  »Zagrebačkom«  osnovana  je  nova  brigada.  Nazvali  smo  je  1.  srpska  brigada Nikole Demonje. On je mnogo pridonio razvitku ustanka u ovim krajevima. Borio se  sa  svojim  proleterima  na  Kalniku,  u Moslavini i na Bilogori. Njegovi preživjeli borci banijske  Proleterske  Čete  sada  su  na  visokim  komandnim  položajima  u  svim  jedinicama  Slavonije  i  gornje  Hrvatske.  Njegov  junački  lik  živi  u  njima;  uvijek  im  je  bio  uzorom.  Hoćemo  da  njegovo  ime  i  uspomena  na  njega  uvijek  žive  među  nama.  Zato  je  nova  brigada  tako  i  nazvana.

Podravska kampanja  Stigla je 7. banijska divizija. Poslali su je da nam pomogne u borbama i da u našim krajevima  mobilizira  nove  borce.  Izvori  za  mobilizaciju  novih  boraca  na  Baniji  odavna su presahli. Kod  nas još nisu.  U  7.  banijskoj  diviziji  bore  se  moji  stari  ratni  drugovi  iz  nekadašnjeg  Banijskog  partizanskog  odreda. Mnogi nisu više živi. Prosuli su kosti po Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku,  za  vrijeme  četvrte  i  pete  neprijateljske  ofenzive.  Divizija  je  bila  u  grupaciji  oko  Vrhovnog  štaba.  Imala  je  tešku  zadaću.  Kretala  se  i  probijala  na  začelju  grupacije  i  štitila  kolonu  od  5.000  ranjenika  i  bolesnika.  Tukli  su  se  i  gladovali.  Među  ranjenicima  i  bolesnicima  bilo  je  mnogo  tifusara.  Divizija  se  zarazila  i  ne  zna  se  je  li  više  boraca  stradalo  od  neprijateljskih  metaka ili od pjegavca i gladi. Tamo gdje nema hrane pjegavac je smrtonosna bolest.  Ni  Gigac  nije  više  u  stroju.  Bio  je  komandant  bataljona  kroz  cijelu  četvrtu  i  petu  ofenzivu.  Kad  se  divizija  u ljetu 1943. vratila na Baniju, teško je ranjen. Morali su mu amputirati nogu  iznad  koljena.  Sada  je  stopostotni  ratni  invalid.  Živi  na  oslobođenom  teritoriju  Banije,  u  pozadini. Čeka da završi rat.  Čovjek nikad ne zna što mu ide u korist. Da me u ljetu godine 1942. nisu iz Banijskog odreda  prekomandirali  na  Kalnik,  otišao  bih  sa  7.  divizijom  u  četvrtu i petu ofenzivu i tko  zna bih li  preživio.  Vjerojatno  ne  bih.  Većina  banijskih  boraca  iz  7.  divizije  su  poginuli.  Velika  većina!  Poginuo je i komandant divizije Nina Maraković.  Na  naš  teritorij  između  Save  i  Drave  stigao je i Jakšić,( Pavle Jakšić, narodni heroj) načelnik  Glavnoga  štaba  Hrvatske.  Ima  zadaću  da  koordinira  operacije  7.  slavonskog  i  10.  korpusa  »Zagrebačkog«.  U  Srbiji  naši  su  se  spojili  s  Crvenom  armijom.  Počele  su  borbe  za  oslobođenje  Beograda.  U  tim  operacijama  sudjeluje  i  27.  udarna  divizija.  Krenula  je  iz  Slavonije  u  Bosnu  i  preko  Bosne  u  Srbiju.  Sada  je  u  sastavu  II.  armije  NOV  Jugoslavije.  Drago mi je što se moja bivša divizija bori za oslobođenje Beograda.  Zagrebački  korpus  se  ojačao  brojčano i naoružanjem. Jedinice su popunjene novim borcima i  pridošlim  domobranima.  Osnovane  su  i  dvije  nove  brigade:  Podravska  brigada  Mihovila  Pavleka­Miškine i Srpska brigada Nikole Demonje.  Danas  je  3.  listopada  1944.  godine.  Slavonci  kreću  u  napad  na  Viroviticu,  mi  Zagrepčani  na  Pitomaču  i  Kloštar.  Počela  je  kampanja  za  čišćenje  Podravine.  Sva  uporišta  u  Podravini  od  Pitomače  do  Koprivnice  drži  Crna  legija,  na  čelu  s  Bobanom.  Viroviticu  drži  uglavnom  dočasnička  domobranska  škola  s  domobranskim  pukovnikom  Begićem  na  čelu.  Virovitica  je  jak  garnizon.  Ima  više  od  1.000  neprijateljskih  vojnika.  U  Pitomači  je  I.  ustaška  bojna  V.  ustaškog  stajaćeg  zdruga.  (Tako  se  sada  zovu  crnolegionari).  Kloštar  brane  tri  satnije  istoga  zdruga.  I  u  Pitomači  i  u  Kloštru  neprijatelj  je  dobro  naoružan.  Imaju  topove  i  bacače.  Osim  toga,  na  toj  liniji  operira  i  ustaški  brzi  zdrug.  To  je  motorizirana  jedinica:  tenkovi,  kamioni  i  motocikli. Zapovjednik toga zdruga je poznati ustaški koljač Orešković, zvan Gandi.  Crnolegionari nisu više ono što su bili nekada, u Francetićevo doba. Mnogo su ginuli i sad su  im  bojne  popunjene  prisilno  mobiliziranim  ljudstvom  iz  naših  krajeva.  Sve  više  sliče  domobranima.  Ipak,  tuku  se  još  uvijek  ogorčeno.  Komandni  kadar  i  srž  momčadi  su  stari  ustaški razbojnici, kojima i ne preostaje drugo nego da se bore do smrti. Za njih nema milosti.

Napad  je  počeo  noću.  Slijedećeg  dana  sva  su  tri  uporišta  zauzeta.  U  Virovitici  je  neprijatelj  imao oko 1.000 mrtvih. Zaplijenjeno je mnogo oružja i ratne opreme.  Neću  opisivati  borbu  za  Pitomaču  i  Kloštar.  Napadala  je  33.  moslavačka  divizija  i  u  oba  uporišta  trajalo  je  kratko.  Preživjeli  ustaše  su  zarobljeni  ili  su  se  razbježali.  Opisat  ću  samo  kako je osvojen veliki mlin u Kloštru, posljednji objekt iz kojeg su ustaše pružali otpor. To je  u  sklopu  cijele  operacije  beznačajna  epizoda,  ali  baš  tu,  kod  toga  velikog  parnog  mlina,  bio  sam svjedokom junaštva naših boraca.  Borba  za  Kloštar  već  je  završena,  ali  mlin  se  još  uvijek  drži.  Dvadesetak  crnolegionara  zabarikadiralo  se  u  potkrovlju  i  pružaju  ogorčen  otpor.  Tuku  puškomitraljezima  i  bacaju  bombe.  Dok  su  god  oni  u  mlinu,  Kloštar  nije  zauzet.  Mlin  dominira  iznad  mjesta  i  ustaše  mogu  s  njegova potkrovlja držati pod vatrom svaku seosku kuću.  Jedna  je  četa  doprla  do  mlina.  Dobro  organiziranom  vatrom  ušutkala  je  branioce.  Odmah  se  izdvojio  odred  jurišnih  pionira  i  pod zaštitom vatre svojih drugova borci su prodrli u zgradu.  Ustaše  su  ih  dočekali  bombama.  U  potkrovlje  se  moglo uspeti samo s pomoću ljestava, kroz  otvor  na  stropu.  Iz  tog  otvora  na  stropu  crnolegionari  su  tukli  mitraljezima  i  automatima.  Gusto  su  padale  defenzivne  bombe.  Četa  je  opkolila  mlin,  a  u  njemu  su  bili  ustaše  i  jurišni  pioniri.  Borci  u donjoj prostoriji zauzeli su zaklone i čekali. Jedan između njih, običan borac,  ne govoreći ni riječi, uzme ljestve pod ruku i odvijenu defenzivnu bombu u drugu ruku, zaleti  se  naglo  i  nenadano  u  susjednu  prostoriju,  položi  ljestve  prema  otvoru  na  stropu  i  počne  se  uspinjali.  Stigao  je  do  polovice  puta  i  pao  mrtav  pogođen  kratkim  rafalom.  Za  njim  krene  drugi  jurišni  pionir.  Partizan  puškomitraljezac  zaspe  vatrom  otvor.  Ustaše  nisu  odmah  odgovorili.  Borac  se  popne  po  ljestvama gotovo do potkrovlja. Zapali bombu i ubaci je kroz  otvor. Istodobno plane hitac i on se sruši pogođen u glavu. Bomba je eksplodirala, možda je i  učinila svoje, ali ustaše su i dalje vatrom odbijali napadače. Još ih je bilo živih i sposobnih za  otpor. Tada se javi treći borac. »Drž' ih pod vatrom!« dovikne puškomitraljescu i poleti prema  ljestvama. Ponio je nekoliko kilograma tešku bombu napravljenu od topovske granate. Ponovi  se  isto  što  se  već  dva  puta  dogodilo.  Dopro  je  do  otvora,  uspio  je  upaliti  i  ubaciti  bombu,  i  onda  pao  mrtav.  Njegova  velika  bomba  je  eksplodirala,  ali  ustaše  su  i  dalje  pružali  otpor.  Mora da su gore u potkrovlju imali dobre zaklone.  Komesar  divizije  Vlado  Mutak­Mrki  i  ja  promatrali  smo  pothvate  jurišnih  pionira.  »Da  zapalimo mlin!?« predložim mu. »Moramo ga zapaliti, nema smisla da ljudi ginu«, složio se. I  tako  je  veliki  parni  mlin  u  Kloštru  zapaljen.  Bio  je  pun  žita,  planuo  je  brzo  poput  baklje.  Nekoliko  ustaša  u  crnim  odorama  popelo  se  na  krov.  Gorjeli  su  i  gušili  se  u  dimu.  Borci  iz  Čete gađali su ih puškama i rušili jednog za drugim. Kloštar je bio zauzet.  Likovi  poginulih  boraca  blijede  u  našem  sjećanju.  Trajna  uspomena  pripast  će  samo  najznačajnijima.  To  je  nepravedno!  Bitke  se  dobivaju  zahvaljujući  upravo  neznanim  junacima.  Svaka  naša  borba  i  svaka  naša  pobjeda  satkana  je  od  mnogo  takvih  epizoda,  koje  nam se, u sklopu cjelokupne operacije, a pogotovo ako ih mjerimo povijesnim mjerilima, čine  beznačajnima.  Zaplijenjena  je  i  sva  motorizacija  ustaškog  brzog  zdruga.  Bježali  su  iz  Pitomače  i  Kloštra  preko  podravskih  livada  i  bara  i  zapali  u  debelo blato. Vozači tenkova, kamiona i motocikla,

kao i strijelci s kamiona, uglavnom su se razbježali i sve ostavili. Sada raspolažemo s petnaest  talijanskih tanketa i stotinu novih »Zundapp« motorkotača s prikolicama.  Ne znamo što se događa u Virovitici. Kloštar i Pitomača već su davno zauzeti, a od štaba 6.  korpusa nemamo vijesti. Telefonske linije, po običaju, ne funkcioniraju; netko ih je vjerojatno  prekinuo. Preko radio­veze se ne javljaju, valjda nemaju vremena.  Uzeo  sam  šofera  i  zaplijenjeni  »Zundapp«  i  krenuo  cestom  prema  Virovitici.  Prije  Staroga  Graca,  sela  petnaest  kilometara  udaljenog  od  Virovitice,  naišli  smo  na  prve  slavonske  jedinice. Rekli su nam da je borba završena. Virovitica je oslobođena! Naš »Zundapp« pojurio  je dalje.  Kod Starog Graca, na cesti, pokušao nas je zaustaviti stražar. Mislio sam da hoće propusnicu.  Zbog propusnice nema smisla zaustavljati se i gubiti vrijeme. Žurilo mi se u oslobođeni rodni  grad!  U  posljednji  čas  sine  mi  mozgom  da  stražar  možda  čuva  tenkovske  mine,  ukopane  u  cestu  prije  početka  napada.  Ne  znam  kako  mije  ta  misao  došla  na  um!  Valjda  zbog  izbezumljena stražareva izražaja lica kad je vidio da ne zaustavljamo motor. »Skreći u jarak!«  viknem  vozaču.  Moj  pratilac,  koji  je  sjedio  na  stražnjem  sjedalu,  baci  se  na  cestu,  a  ja  u  prikolici  ukočim  noge  da  ne  slomim  koljena  od  naglog  udarca.  Našli  smo  se  u  jarku,  neozlijeđeni.  Iziđemo  na  cestu  i  tek  tada  spopadne  me  drhtavica.  Na  njoj  su  bile  ukopane  velike tenkovske mine; dva reda mina u šahovskom poretku, tako da se preko njih nikako nije  moglo prijeći. »Zundapp« je skrenuo prekasno. Između mina lijepo se vidio trag kotača. Ali je  ipak skrenuo, i zato su kotači mogli proći točno između mina. Mislim da još nikada nitko nije  imao takvu sreću! Motor smo progurali preko jarka, bio je neoštećen, i krenuli u Viroviticu.  U  štabu  6.  korpusa  ispričali  su  mi  kako  je  tekla  borba  za Viroviticu. Zapovjednik virovitičke  posade,  pukovnik  Begić,  napravio  je  loš  plan  obrane.  Njegova  zamisao  bila  je  da  cjelokupnu  posadu  koncentrira  u  virovitičkom  dvorcu  i  odande  pruži  otpor.  Dvorac  je  usred  grada,  na  umjetno  napravljenom  brežuljku.  Naokolo  je  širok  jarak  i  perivoj.  Zidine  su  debele;  potječu  još iz turskih vremena, ali su prilično trošne. Begić se nadao da će odoljeti napadima.  Slavonske  brigade  zauzele  su  lako  sve  objekte  na  periferiji  grada  i  u  gradu.  Branioci  su  ih  napuštali  i  povlačili  se  u  dvorac.  Bilo  ih  je  unutra  oko  tisuću,  većinom  pitomaca  dočasničke  škole.  Slavonci  su  dovukli  haubice  i  počeli  tući.  Granate  su  probijale  debele  zidine. Zatim su  borci  Osječke  brigade  izvršili  juriš.  Komandant  Osječke  brigade  sada  je  Milan  Joka. Provalili  su  u  neprijateljske  postave  i  razvila  se  borba  prsa  o  prsa.  Od  tisuću  neprijateljskih  vojnika  jedva da je preživjelo nekoliko desetaka.  Sjećam  se  prvog  napada  na  Viroviticu,  u  veljači  godine  1943.  Komandant  jednog  našeg  bataljona  na  osiguranju  propustio  je  da  prekine  prugu  i  u  grad  su  ušli  oklopni  vlakovi.  Zato  napad  nije  uspio.  Izginula  je  cijela  četa  16.  omladinske  brigade,  na  čelu  s  komandantom  bataljona  Čokom.  Čoka  (Stojan  Komljenović)  je  bio  jedan  od  najvećih  junaka  Banije  i  Slavonije. Malo će Demonjinih proletera preživjeti rat!  Sada je Virovitica prvi put oslobođena. Naše divizije postale su jake i dobro su naoružane.  Danas  je  5.  listopada  1944.  godine.  Divizije  Slavonskog  i  Zagrebačkog  korpusa  krenule  su  prema  Koprivnici  i  Bjelovaru.  Na  putu  su  napale  i  likvidirale  crnolegionarska  uporišta  u  Đurđevcu,  Virju  i  Kloštru.  Imamo  silan  ratni  plijen:  155  tenkova,  20  topova,  100  novih  motocikla  s  prikolicama,  30  kamiona,  10  oklopnih  kola,  5  osobnih  automobila  i  velike  količine lakog oružja i municije. To su brojke kao u pravom, velikom ratu.

Podravina je slobodna, od Osijeka do Koprivnice!  Napad  na  Koprivnicu  nije  uspio.  Imamo  tisuću  boraca  izbačenih  iz  stroja:  200  mrtvih  i  800  lako i teško ranjenih. To je velik poraz, veći nikada nismo doživjeli.  U  operativnom  štabu  raspravljalo  se  prije  napada  da  li  je  bolje  i  svrsishodnije  napasti  Koprivnicu  ili  Bjelovar.  U  Koprivnici  su  koncentrirane  sve  preostale  snage  V.  ustaškog  stajaćeg  zdruga  (crnolegionari).  Prema  podacima  kojima  raspolaže  operativni  štab,  ima  ih  3.000.  To  je  vrlo  jaka  posada,  sastavljena  od  probranih  Bobanovih  koljača  koji  se  bore  na  život  i  smrt.  Koprivnica  se  nalazi  na  podravskoj  magistrali  i  važno  je  čvorište.  Ako  je  zauzmemo,  teško  ćemo  je  zadržati.  Bjelovar  je  opasan oslobođenim teritorijem i odsječen od  svih  okolnih  uporišta.  Vezu  sa  Zagrebom  održava  avionom.  Posada  je  veća  od  koprivničke,  ali  potpuno  demoralizirana.  Svakoga  dana  domobrani  bježe  iz  garnizona,  u  većim  i  manjim  skupinama,  i  prelaze  na  našu  stranu.  Imamo  dobrih  veza  s  nekim  časnicima.  U  slučaju  da  oslobodimo  Bjelovar,  vjerojatno  bismo  ga  zadržali  dulje  vrijeme.  Politički  odjek  bio  bi  također znatan. Bjelovar je veći grad od Koprivnice.  Svi  ti  elementi  razmotreni  su  u  operativnom  štabu  i  zapravo  je  sve  išlo  u  prilog  tome  da  se  najprije napadne i zauzme Bjelovar. Napad na Bjelovar sigurno bi uspio. Pa ipak, odlučeno je  da  se  najprije  napadne  Koprivnica.  Crna  legija  je  tučena  od  Virovitice  do  Koprivnice.  Imaju  velikih  gubitaka  u  ljudstvu  i  naoružanju.  Treba  joj  zadati  posljednji  udarac!  To  su  bili  argumenti  da  se  prvo  napadne  Koprivnica.  Nisu  bili  dobri,  ali sada, poslije svega, lako je biti  pametan!  U  napadu  na  Koprivnicu  i  osiguranjima  od  okolnih  neprijateljskih  garnizona  sudjelovale  su  sve  raspoložive  snage  6.  i  10.  korpusa:  12.  i  30.  slavonska  divizija,  7.  banijska  divizija,  32.  i  33. divizija i Zagorska brigada 10. korpusa, te Podravski i Bjelovarski partizanski odred. To je  oko 20.000 boraca. Imali smo 20 topova i dovoljno granata. Postojali su svi uvjeti da napad na  Koprivnicu uspije.  Borba  je  trajala  šest  dana.  Sve  naše  brigade  smijenile  su  se  u  napadima  i  pokušajima  da  probiju  vanjski  sustav  obrane.  Nijedna  nije  uspjela.  Samo  je  Osječka  brigada  provalila  u  ustaške  postave  i  postigla  početne  uspjehe.  No  i  nju  su  ustaše  protunapadom  potisnuli  na  polazne položaje.  Artiljerija  je  šest  dana  bez  prestanka  tukla  neprijateljske  položaje  na  periferiji  i  u  gradu.  Ali  naš  štab  nije  umio  dobro  upotrijebiti  topove  kojima  je  raspolagao.  Podijeljeni  su  divizijama  i  brigadama  i  za  sve  vrijeme  borbe  nisu  bili  djelotvorno  iskorišteni.  Trebalo  je  koncentrirati  artiljeriju  te  planski  i  sistematično  tući  ustaške  postave  na  onome  mjestu  gdje  će  se  pokušati  prodor  u  grad.  I  tako  dalje,  i  tako  dalje.  Ni  operativni  štab,  ni  Štabovi  divizija  nisu  se  proslavili u toj velikoj akciji!  Cestom od Koprivnice prema Novigradu vuče se duga kolona mrtvih i ranjenih boraca. Tužno  je  poslije  poraza.  Gubici  se  ne  mogu  opravdati.  Imamo  veliku  vojsku,  ali  nemamo  još  dovoljno  iskustva  i  znanja  za  velike  operacije.  Napadi  na  dobro  utvrđene  gradove  teške  su  i  vrlo komplicirane vojne operacije.  Iz Vrhovnog štaba naređeno je da krenemo prema pruzi i cesti Zagreb­Beograd. Neprijatelj je  počeo  izvlačiti  snage  iz  Srbije  i  iz  Beograda.  Povlače  se  na  zapad.  Treba  ih  tući  na  pruzi  i

cesti. Jakšić, načelnik Glavnoga Štaba Hrvatske, odmah nam je dao nove zadatke u vezi s tom  naredbom. Možda da smo još koji dan ostali oko Koprivnice?  Epilog!  Stigli  su  podaci  iz  Koprivnice.  Boban  je,  navodno,  osobno  postrijeljao  sto  i  pedeset  ustaša koji su se za vrijeme borbe demoralizirali i počeli presvlačiti u civilna odijela. Ne mora  biti  istina,  ali  tako  kažu  podaci!  Onaj  dan  kada  su  se  naše  snage  povukle,  ustaše  su  namjeravali  napustiti  obranu  grada  i  probijati  se  iz  obruča.  Nisu  više  mogli  izdržati  pritisak!  Na otvorenom terenu lako bismo ih tukli i Koprivnica bi bila oslobođena.  Sada bobanovci slave i teror u gradu traje.

Oslobođenje Beograda  Naš štab je u Virovitici. Posjećujem znance i prijatelje, pričamo o svemu i svačemu, a najviše  o  aktualnim  političkim  pitanjima.  Svi  se  zanimaju  kada  će  završiti  rat.  Uvjereni  su  da  je  njihov  grad  oslobođen  definitivno  i  da  ustaše  i  Nijemci  neće više dolaziti. Mi partizani nismo  u  to  baš  tako  čvrsto  uvjereni.  Pri  tom  me  neumorno  nude  da  jedem  i  pijem,  a  takvim  je  ponudama  prilično  teško  odolijevati.  O  meni  govore  samo  u  superlativima,  kao  stoje  i  red!  Takvim  utjecajima  nije  se  lako  oteti,  jer  čovjek  je  ipak  biće  slabo  i  nesavršeno.  Lijepo  je  živjeti  u  oslobođenom  gradu.  Dvostruko  lijepo  je  živjeti  u  oslobođenom  rodnom  gradu!  Ali  takav  život  ima  i  svojih  negativnih  strana.  Postepeno  i  u  ratama  uživljavaš  se  u  ulogu  pobjednika i oslobodioca i privikavaš se novom načinu života. A poznato je da čovjek najviše  uživa kada sreća dođe iznenada i odjedanput (a ne u ratama!). Ljepše je izvući glavni zgoditak  na  lutriji  i  preko  noći  postati  milijunaš,  nego  postepeno  i  neopazice  bogatiti  se  nizom  sitnih  dobitaka.  Već  četiri  godine  radujem  se  danu  dolaska  u  Zagreb.  Mislim  o  tome  kada  sam  budan, fantaziram o tome i sanjam o tome. Ali već unaprijed osjećam da će od mojih snova i  maštanja ostati vrlo malo. Jer sloboda također dolazi postepeno i u ratama! Već krajem 1943.  oslobođeni su veliki predjeli gornje Hrvatske. Dobro se tada i ugodno proživjele u rasinjskom  vlastelinskom  dvorcu.  To  je  bila  prva  akontacija.  Poslije,  u  prvoj  polovici  1944.  godine,  Čazma  je  postala  glavni  grad naše partizanske republike, i u Kešerovcu se normalno živjelo i  radilo, gotovo kao da svakoga dana idemo u ured. Posjećivali smočak i čazmanski kino. To je  bila  druga  rata  slobode.  Sada  živim  u  svojem  rodnom  gradu,  koji  je  možda  definitivno  oslobođen. Poslije svega toga dolazak u Zagreb bit će nešto sasvim normalno i nikakva velika  radost neće iz toga ispasti. Eto stigli smo u Zagreb, kao što smo prije toga došli u Koprivnicu i  Čazmu i Viroviticu!  Večeras,  kod  starih  prijatelja  moje  obitelji,  upravo  kad  su  servirani  kolači,  odjedanput  zaori  paljba sa svih strana. Tukle su puške i mitraljezi i pištolji, a noćno nebo parale su rakete svih  boja.  »Eto  ti  mirnodopskog  života«,  pomislim  i  poletim  iz kuće da ustanovim što se događa.  Moji  su  prijatelji  problijedili  od  užasa.  Možda  su  ustaše  izvršili  prepad!?  Ulice  su  bile  pune  partizana.  Pucali  su  u  zrak.  Pozvao  sam  najbližeg  i  upitao  zašto  pucaju.  »Oslobođen  je  Beograd,  puškaramo  od  radosti«,  odgovori.  U  takvim  prigodama  dopušteno  je  trošiti  municiju. Danas je 20. listopada 1944. godine. Treba upamtiti ovaj datum!

Gudovac  Njemačke divizije povlače se iz južnih i istočnih predjela. Prolaze preko našeg teritorija i tu se  zadržavaju  dulje  ili  kraće  vrijeme.  Zagrebačka  oblast  sve  više  sliči  kotlu  u  kojem  neprekidno  ključa. Čini se da će tako potrajati sve do potpunog oslobođenja zemlje.  Ne  poduzimamo  veće  operacije.  Svi  okolni  garnizoni  služe  kao  odmarališta  njemačkih  jedinica.  To  su,  doduše,  desetkovani  dijelovi  pobijeđenih  divizija  i  pukova,  ali  za  naše  mogućnosti  još  uvijek  su  prejaki  brojem  i  naoružanjem.  Zadovoljavamo  se  napadima  na  komunikacije,  koje  su  sada  vrlo  prometne,  i  poduzimamo  akcije  na  manja  uporišta.  Imamo  uspjeha.  Između svih tih pothvata naših divizija i brigada opisat ću kako su likvidirane ustaške posade  u Gudovcu i Korenovu, selima blizu Bjelovara.  O  Korenovu  nema  što  da  se  kaže;  obično  selo  u  kojem  je  ustaška  posada.  Gudovac  je  vrlo  zloglasno selo! Odmah poslije sloma stare Jugoslavije i kapitulacije bivše vojske pročulo se u  Zagrebu  da  su  gudovački  ustaše  poklali  tri  stotine  Srba  iz  okolnih  sela.  Pohvatali,  vezali,  dotjerali  u  Gudovac  i  poklali  noževima.  Iz  čista  mira!  Vijesti  ne  moraju  uvijek  biti  istinite  i  oprezan  čovjek  ima  pravo  uzimati  ih  s  rezervom.  Bili  su  prvi  dani  okupacije  i  nitko  od  nas  nije  još  bio  navikao  da  sluša  o  masovnim  umorstvima  nevinih  ljudi.  Fašizam  i  ustaštvo,  kao  njegova  podvrsta,  bile  su  još  isuviše  teoretske  kategorije  i  moglo  se  predviđati  i  naslućivati,  ali ne i do kraja shvatiti, kako će sve to izgledati u dnevnoj praksi. Vijest o masovnom pokolju  Srba  u  Gudovcu  kraj  Bjelovara  bila  je  prva  u  nizu  kasnijih  sličnih  vijesti.  Priznajem,  primio  sam  je  s  rezervom.  Ali  nekoliko  dana  poslije  toga  u  Zagreb  je  stigao  moj  prijatelj  Pero  Biškup­Veno.  Vratio  se,  nakon  rasula  bivše  vojske,  kao  domobranski  dezerter.  Biskup  je  po  naravi vrlo sentimentalan i mekan čovjek. Imao je nesreću da kao domobran čuva stražu kod  gudovačkih  leševa.  Bili  su  poslagani  poput  cjepanica  pokraj  iskopanih  velikih  jama,  njihovih  zajedničkih  grobova.  Moj  prijatelj  Veno  sakrio  je  pušku,  presvukao  se  u  civilno  odijelo  i  pobjegao  u  Zagreb.  Nisam  više  sumnjao  u  istinitost  vijesti  o  gudovačkom pokolju.  Poslije  je  došao  pokolj  Srba  i Židova u Jadovnu, pokolj Srba u glinskoj crkvi; saznalo se o strahotama  Jasenovca, Stare Gradiške, Rakova Potoka i Dotrščine kraj Zagreba, i za mnoga druga mjesta  u  Hrvatskoj  na  kojima  su  ustaše  masovno  ubijali.  Takve  vijesti  nisu  više  nikoga  uzbuđivale.  Jer ljudi se naviknu! Fašizam nije više bio samo reakcionarna teorija nego krvava stvarnost. U  Gudovcu je počelo.  Petar  Biškup­Veno,  moj  drug  i  prijatelj, uskoro je otišao u partizane. Sada je komandant 32.  divizije, koja zajedno s 33. divizijom napada Korenovo i Gudovac. Prije tri i pol godine čuvao  je  stražu  kod  tri  stotine  leševa  kao  prisilno  mobilizirani  domobran,  a sada ide u akciju protiv  gudovačkih ustaša kao komandant partizanske divizije.  Ali ne treba misliti da je napad na Gudovac osvetnička akcija partizana. Tko zna gdje su sada  gudovački ustaše? Sigurno su mnogi od njih već davno mrtvi. To su samo asocijacije, koje se  nužno  moraju  javiti.  Pa  ipak,  ova  akcija  ima  političko  značenje.  Borci  naših  brigada  su  90%  hrvatske  nacionalnosti;  likvidacijom  posade  u  Gudovcu  žele  manifestirati  bratstvo  sa  stanovnicima srpskih sela ove okolice, nad kojima su gudovački ustaše 1941. izvršili masovan  zločin. Zato su u Brigadi braće Radića, koja napada, obnovljene uspomene na to krvoproliće.  U  napadu  sudjeluje  i  nekoliko  tanketa,  zaplijenjenih  u  podravskoj  kampanji.  Partizani  i  tankete  nikako ne idu zajedno. Borci smatraju da će one same zauzeti neprijateljske bunkere.

Priznajem  da  sam  i  sam  dosada  precjenjivao  to oružje. Izmislili su ga Talijani za rastjerivanje  uličnih  demonstranata,  a  ne  za  ozbiljnije  borbe.  Svi  naši  tenkisti  izranjeni  su  po  rukama  i  licima, jer mitraljeski rafali udaraju po oklopu i od toga se iznutra rasprskava metal. Oklop je  posve  tanak.  »Geleri«  izgrebu  šake  i  lice  vozača  pa  se  oni  moraju  povući  jer  su  posve  iskrvavljeni.  Trebalo  bi  im  dati  maske.  Jadan  je  takav  tenkist!  Čim  su  tankete  ostavljene  u  pozadini, borci su počeli bolje i organiziranije napadati.  Borba  za  ova  dva  nejaka  uporišta  još  je  trajala  kad  je  eskadrila  savezničkih  bombardera  napala  Bjelovar.  Napad  bombardera na Bjelovar ima svoju povijest. Štab našega korpusa već  je nekoliko puta zatražio od majora Allana, šefa engleske misije, da naruči bombardere pa da  s  njima  sinkroniziramo  akciju.  Allan  je  uvijek  postupao  prema  našim  zahtjevima  ili  molbama;  pokazivao  nam  je  depeše,  ali  bombarderi  nikada  nisu dolazili. Istini za volju treba priznati da  nitko  od  nas  nije  ni  očekivao  da  će  doći;  zahtijevali  smo  to  onako,  reda  radi.  Tako  je  bilo  i  prije  napada  na  Gudovac  i  Korenovo.  Ali  da  bi  zahtjev  za  savezničkom  podrškom  iz  zraka  ispao  što  uvjerljiviji,  poslije  likvidacije  tih  mjesta,  koja  su  tako  reći  bjelovarska  predgrađa,  rekli  smo  da  namjeravamo  napasti  i  grad.  (Ali  to  nikome  nije  bilo  ni  na  kraj  pameti!).  I,  začudo,  ovaj  put  saveznici  su  nam  ispunili  zahtjev.  U  Bjelovaru  je,  prema  podacima  kojima  raspolažemo,  zavladala  velika  panika.  Partizani  u  Korenovu  i  Gudovcu,  saveznički  bombarderi  nad  gradom!  Vjerovali  su  da  je  napad  neizbježan.  Odmah  poslije  odlaska  bombardera  komandant  garnizona  sjeo  je  u  avion  i  odmaglio  u  Zagreb,  tobože  da  se  posavjetuje. Razrušene su kasarne Vojnović i još neki vojni objekti. Allan se ironično smješka  i pita zašto nismo napali grad. Zaista, mogli smo ga napasti. Lako bismo ga zauzeli.  Gudovac i Korenovo likvidirani su nakon kraćeg okršaja. Ubijeno je oko 250, zarobljeno 260  neprijateljskih  vojnika  i  oficira.  Pružali  su  prilično  žilav  otpor.  I  tako  je  akcija  završena.  Zapravo prilično blijeda osveta za pokolj iz godine 1941.

Crvena armija  Prije  nekoliko  dana,  točnije  rečeno  6.  prosinca  1944,  jedinice  III.  armije  NOV  Jugoslavije  forsirale  su  Dravu  kod  Barcsa  i  izbile  u  Viroviticu.  S  njima  je  i  jedna  desetkovana  divizija  Crvene  armije;  nešto  malo  pješaštva  i  artiljerije.  Kažu  da  je  ta  crvenoarmejska  jedinica  sudjelovala  u  teškim  borbama  na  Dunavu.  Izgubila  je  mnogo  ljudi  i  čeka  popunu,  a  ona  joj  nikako ne dolazi . . .  Most  kod  Barcsa  je  porušen  i  prijevoz  preko  Drave,  s  naše  na  mađarsku  stranu,  obavlja  se  skelom.  Skelom  upravlja  desetina  crvenoarmejaca.  Ciča  je  zima.  Sjevernjak  brije  i  dravska  je  ledina tvrdo zamrznuta. Nekoliko Sibiraca sjedi oko male vatre na golom smrznutom tlu i puši  lule. Imaju mongolske jagodice, kose oči, čekinjastu crnu kosu koja viri ispod šubara i rijetke,  opuštene tatarske brkove. Vatra je sasvim mala i bit će da slabo grije. Održavaju je vjerojatno  samo  radi  ugođaja.  Ne  razgovaraju;  sjede,  šute  i  puše.  Skela  dugo  ne  dolazi.  Ipak,  svakih  nekoliko  minuta  jedan  Sibirac  iz  skupine  oko  vatre  sastavi  ruke  oko  usta  i  zaviče  prema  drugoj obali: »Davaj bistra poporon!« Pretpostavljam da to znači: »Daj brzo skelu!«  »Poporon« unatoč opetovanim pozivima ne dolazi »bistra« nego vrlo sporo. Hladno mi je, ali  se ne uzrujavam. Uostalom, sve to ide u rok službe. Promatram ove Sibirce u nepomućenom  istočnjačkom  spokoju  i  sam  postajem  strpljiv,  iako  strpljivost  nikako  nije  svojstvo  mladih  i  nadobudnih  partizanskih  starješina.  Možda  je  ovaj  naš  sjevernjak  za  njih  običan  proljetni  lahor!?  Davaj  bistra  poporon!  Davaj!  Davaj!  Davaj!  Tovarišči,  ja  njet  Sibirjak,  menja  očenj  holodno! (»Drugovi, ja nisam Sibirac, meni je vrlo hladno.«)  Poporon  napokon  dolazi  i  prebacuje naš automobil u Mađarsku. Putujem dobrim cestama do  Šikloša, podravskog gradića u kojem se nalazi štab III. armije. Moram priznati, to mi je, kao  partizanu iz obruča, neobično, i ispunja me ponosom i sviješću o vlastitoj važnosti. Automobil  ­ Virovitica ­ poporon ­ Dravafok ­ Vaislo ­Šikloš . . . Nije to mala stvar!  U  štabu  našega  korpusa  dva  su  crvenoarmejska  oficira:  pukovnik  Černjavski  i  gardijski  kapetan  Pavlenko.  Dodijeljeni  su  iz  štaba  crvenoarmejske  divizije  zbog  koordinacije  i  veze.  Černjavski je staložen čovjek i okorjeli ratnik. Ratuje, a kad nema borbe, razgovara, jede, pije  i spava. Ima dobar apetit i dobar san, a uz dobro jelo prija mu obligatnih sto grama votke, ako  nema  više.  Njegova  je  omiljela  izreka:  »Svjo  budet  harašo!«  Pravi  ruski  čovjek!  Pavlenko  je  mlad  i  nadobudan  oficir.  Svakih  pet  minuta,  danju  i  noću,  zove  telefonom  iz  susjedne  kuće  i  pita: »Kak u vas opstanovka!« Svima nam je već dojadila ta njegova »opstanovka.« Jučer mu  se  dogodio  maler.  Posjetio  nas  je  komandant  divizije  pukovnik  Černjikov.  Matetić  i  ja  nešto  smo raspravljali sjedeći za stolom. Da bi u štabu vladala radna atmosfera, pred nama su uvijek  rasprostrte  specijalke.  Nesretni  Pavlenko  spavao  je  mirnim  i  zdravim  snom  pravednika,  na  slami  u  kutu.  Černjikov  se  pozdravi  s  nama  i  onda  mu  pogled  padne  na  usnuloga  gardijskog  kapetana. »Pavlenko!« zaviče glasom jerihonske trube i tako ga, za vojničke pojmove, nježno  probudi.  Pavlenko  skoči  i  stane  mirno  žmirkajući  slijepljenim  očima  u  očekivanju  bure.  »Kamandant  korpusa  i  kamesar  korpusa  rabotajut,  a  vi  spite!«  ukori  ga  Černjikov.  Pavlenko  se  nije  dao  zbuniti.  Unatoč  podređenom  položaju  i  nepovoljnoj  situaciji  u  kojoj  je  zatečen,  kao i strahopoštovanju prema visokom i strogom starješini, on slaže brzo i vješto: »Cijelu noć  sam  obilazio  položaje  i  samo  sam  malo  prilegao!«  Starješina  u  vojsci  uvijek  mora  imati  posljednju  riječ  i  Černjikov  nije  prihvatio  Pavlenkovu  ispriku.  »Znate  li  da  je  Napoleon  spavao samo tri sata na dan?« upita on. »Nu, ja njet Napoleon!« bubne »gvardnji kapiten« kao  iz  puške  i  pobjegne  iz  sobe.  Pri  tom  je,  u  sasvim  razumljivoj  zbunjenosti,  najprije  otvorio  vrata  ormara, zatim srušio stolicu i tek tada otkrio pravi put. Vele da je Černjikov vrlo strog  starješina, ili kako se to ruski kaže: »Očenj krijepkij, harošij kamandjir!«.

U  Virovitici  se  smjestio  general­major  Blagodatov.  On  je  jedan  od  mnogih  zamjenika  komandanta  fronte.  Blagodatov  je  stariji  čovjek,  bivši  oficir  carske  vojske.  Pozvao  nas  je  na  konferenciju.  Mi  govorimo,  a  on  sjedi  na  čelu  stola  i  uglavnom  sluša.  Samo  svakih  nekoliko  minuta uzdahne i izjavi: »Nada ukrepitsa!« što znači da se treba utvrditi. Partizane je, doduše,  potrebno  opominjati  da  utvrđuju  položaje,  ali  smatram  da  je  ipak  dovoljno  reći  to  tri  puta,  umjesto  pedeset.  No,  Blagodatov  se  očito  drži  stare  izreke:  »Pametnom  čovjeku  sto  riječi  dosta!«  Svako pola sata u sobu ulaze ruske »djevuške« i donose nam zakusku. Zakuska se sastoji od  ljetne  salame  i  salate  od  kupusa  i  luka.  Na  užas  sviju  nas,  salama  i  salata  prelivene  su  kompotom od trešanja. Djevuške imaju visoke grudi. Široke bokove i rumene obraze, i sve su  među  se  slične.  Blagodatov  ponavlja:  »Nada  ukrepitsa!«,  djevuške  svaki  čas  ulaze,  odnose  ispred  nas  tanjure  i  ponovno donose sasvim istu kombinaciju; mi virkamo ispod oka na njih i  čačkalicama  nabadamo  trešnje  i  kiselo  se  smješkamo  kad  zajedno  s  trešnjom  zagrizemo  i  režnjić luka. Vrlo ugodno ratno savjetovanje! Nada ukrepitsa!  Sjećam  se  prvih  dana  rata.  Sjećam  se,  također,  i  prvih  partizanskih  dana.  Život  je,  kažu,  najbolja  škola;  najbolja  zato  što  daje  čovjeku  potrebna  iskustva  i  pomaže  mu  da  se  oslobodi  lakovjernosti,  iluzija  i  romantične  prtljage.  A  tko  od  nas  nije  bio  opterećen,  više  ili  manje,  iluzijama i romantičnom prtljagom?  Možda sam, s obzirom na naslov, malo nezgodno počeo ovo poglavlje dnevnika. Vjerujem da  će reci koji dolaze objasniti kako mislim i da ne mislim loše. Čovjek naime o svemu što mu je  nepoznato  izgrađuje  određene  predodžbe.  Ako  je  zreo  i  iskusan,  pri  čemu  se  pretpostavlja  i  nužna  količina  zdrave  pameti,  bit  će  te  predodžbe  donekle  realne.  Ali  ako  je  čovjek  mlad  i  neiskusan  i  još  k  tome  sklon  romantici,  zanosit  će  se  iluzijama  i  njegove  će  predodžbe  o  nepoznatom  biti  romantične.  Moje  je  mišljenje  da  je  sklonost  za romantično kod mladih ljudi  korisna  i  često  prijeko  potrebna,  jer  kad  bi  bili  u  stanju  da  svakoj  stvari  pristupaju  zrelo  i  realistički, što može značiti i s prilično skepse, bilo bi vrlo teško, gotovo nemoguće pokrenuti  ih  u  akciju.  Svaki  iole  rizičniji  pothvat  smatrali  bi  nepametnim,  nerealnim  ili  u  najboljem  slučaju problematičnim.  Prigodom  prvih  susreta  s  partizanima,  koji  su  u  ono  doba  većim  dijelom  bili  posve  sirovi  seljački  momci,  morao  sam  uvelike  korigirati  otprije  izgrađene  predodžbe  o  ljudima s kojima  ću  živjeti  i  ratovati.  Iluzije  su  raspršene,  morale  su  prepustiti  mjesto  činjenicama.  Ali  taj  proces  nije  tekao  na  štetu  nego  naprotiv  u  korist  mojih  ratnih  drugova,  sirovih  seoskih  momaka.  I  u  moju  osobnu  korist.  Maštanja  o  idealnim  ljudima  i  idealnim  sredinama  su  djetinjarije,  a  susreti  sa  živim  ljudima  od  krvi  i  mesa,  koji  imaju  vrlina  i  mana  ali  koji  su  oplemenjeni  revolucionarnom  borbom,  istinski  su  lijepi  i  vrijedni.  Borba  za  velike  općeljudske  ideale, kojoj su mnogi u početku možda i nesvjesno prišli, ujedinjuje ih i aktivira  u  njima  sve  što  je  najbolje  i  najvrednije,  istodobno  potiskujući  ono  što  ne  valja.  Riječ  je  o  ljudima  koji  aktivno  sudjeluju  u  oslobodilačkom  revolucionarnom  ratu.  Mislim  da  se  u  svim  drugim, po karakteru suprotnim vrstama ratova, ljudske vrednote gube.  Kad  je  22.  lipnja  godine  1941.  objavljeno  u  svim  novinama  i  preko  svih  radio­stanica  svijeta  da  su  Hitlerove  armije  prešle  granicu  Sovjetskog  Saveza  i  prodrle  u  unutrašnjost  sovjetske  zemlje, za mene i moje drugove došao je dugo željeni i dugo očekivani čas. Iskreno govoreći,  vjerovali smo da je s Hitlerom i njegovom vojskom svršeno, jer će ih Crvena armija naprosto  učas zbrisati s lica zemlje.

Činjenica da je Crvena armija ušla u rat za nas je značila početak svršetka, i to početak brzog  svršetka.  Napad  Hitlerovih  armija  na  Sovjetski  Savez  popraćen  je  žestokom  propagandnom  kampanjom.  Zagrebački  kolodvor  bio  je  zauzet  kompozicijama  kojima  su  njemački  vojnici  kretali prema istoku, a na svakom vagonu ispisali su minijem: »Jeder Schuss ein Russ!«, ali za  nas  sav  taj  moćni  Goebbelsov  propagandni  aparat  nije  značio  ništa.  Ni  munjevit  prodor  njemačkih  armija  prema  Moskvi  nije  značio  ništa.  Ni  opkoljavanje  Lenjingrada  nije  značilo  ništa.  Podacima  o  zarobljenim  i  ubijenim  crvenoarmejskim  divizijama  i  armijama,  iz  njemačkih  ratnih  izvještaja,  jednostavno  nismo  htjeli  vjerovati.  Ratne  uspjehe  Hitlerove  tumačili  smo  kao  taktičke  i  strateške  uspjehe  Staljina.  Za  nas  je  Crvena  armija  bila  nepobjediva,  a  svakog  crvenoarmejca  smatrali  smo  pečenim  boljševikom  ili  bar  komsomolcem  tipa  Korčagina.  Pred  našim  očima,  razumije  se  pred  očima  naših  sanja,  marširali  su  čelični  redovi  crvenoarmejskih  jedinica,  tenkova  i  topova  kakve  još  svijet  nije  vidio,  a  na  Berlin  je  pikirao  val  za  valom  bombardera  boljih  od  svih  bombardera  svijeta.  Što  smo  mi  znali  o  tome  da  su  dva  desetljeća  života  i  razvitka  jedne  zemlje  i  jednog  novog  uređenja  vrlo  kratko  razdoblje,  i  da  su  naša  maštanja  o  Crvenoj  armiji  jedno  a  stvarnost  drugo!  Nijemci  su  pobjeđivali  u  svim  bitkama,  na  kopnu,  na  moru  i  u  zraku,  ali  nikada  i  ni  jednog  jedinog  trenutka  nitko  od  nas  nije  prestao  vjerovati  u  konačnu  pobjedu  Crvene  armije. Mora  da smo neobično nervirali skeptike i takozvane trijezne građane i realiste. Glasno i neoprezno  izricali smo svoje sudove o ishodu rata. Čak smo pokušavali sokoliti Židove, koji su se šuljali  gradskim  ulicama  žigosani  velikim  žutim  znakovima  sa  slovom  Ž  na  grudima  i  plećima.  Samo, njih nitko više nije mogao ohrabriti. Uistinu, bili smo živi leci.  Nepokolebljiva je bila naša vjera u pobjedu Crvene armije! Kažem »vjera«, jer unatoč realnim  računicama  o  toj  konačnoj  pobjedi,  do  koje  će  neminovno  doći  ali  koja  je  još  daleko, za sve  nas  na  okupiranom  području  stvarnost  su  predstavljali  naoružani  fašisti  na  jednoj  strani  i  goloruki  revolucionari  na  drugoj,  nezapamćeni  teror  i  uvijek  nove  pobjede  Hitlerovih  armija.  Umjesto da se demoraliziramo, mi smo samo prolongirali čas konačnog obračuna i ostali smo  isto  tako  oduševljeni  kao  što  smo  bili  22.  lipnja  1941.  godine.  Ubrzo  smo  i  zapucali  na  gradskim ulicama.  Teško je reći, ali tko zna kako bi bilo da nije bilo iluzija i romantičnih predodžbi!  Sada  se  jedinice  Crvene  armije  bore  oko  Budimpešte  i  Blatnog  jezera.  Rat  se  uistinu  bliži  kraju  i  svi,  pa  i  takozvani  trijezni  građani  i  realisti,  znaju  da  je  Crvena  armija  nepobjediva.  Pokazalo  se  da  su  naše  iluzije  bile  samo  djelomice  iluzije,  a u biti i politički rečeno bila je to  pravilna  orijentacija  i  jedino  ispravan  i  pošten  put.  Rat  još  uvijek  nije  završen,  iako  je  od  napada  Hitlerovih  armija  na  Sovjetski  Savez  prošlo  tri  i  pol  godine,  ali  će  biti  završen  pobjedom. Jedinice Crvene armije nisu baš kao salivene od gvozda, ali znaju ratovati bolje od  ikoga  i  najzaslužnije  su  za  pobjedu.  Crvenoarmejci  nisu  baš  svi  pečeni  boljševici  i  komsomolci  tipa  Korčagina,  ali  ratuju  kao  što  bi  ratovali  da  su  sasvim  u  skladu  s  našim  nekadašnjim romantičnim predodžbama.  Tko  zna  odakle  dolazi  ova  izdesetkovana  crvenoarmejska  divizija  i  tko  zna  koliko  je  boraca  putem pokopala! To je dug put, negdje od Volge do Drave. Nema ih više od četiri stotine, jer  popuna nikako ne dolazi, i od divizije im je ostalo samo  ime. Jedinica koju odrede da probija  neprijateljske postave u glavnom udaru gotovo da se može brisati s popisa. Ona je žrtvovana

za  opći  uspjeh  operacije.  Nekoliko  stotina  umornih  vojnika  zaista  nimalo  ne  sliče  paradnoj  jedinici  koja  maršira,  kao  od  gvozda  salivena,  Crvenim  trgom  u  Moskvi.  Više  sliče  pravim  ratnicima, koji poznaju i pobjede i poraze. Čak ako još dugo ne dobiju popunu, i ako ih ostane  u stroju samo desetak, ipak će i dalje Živjeti duh njihove divizije.  Trebalo  bi  pisati  knjige  o  Pavlenku  i  Černjavskom  i  Černjikovu  i  Blagodatovu  i,  osobito,  o  onim  Sibircima  zaduženima  za  prijevoz  skelom  preko  Drave.  Jer  oni  su  stvarni  predstavnici  boračke i starješinske mase Crvene armije koja pobjeđuje.

Most na Dravi  Već više dana nisam u dnevnik zabilježio ni riječi. Ne piše mi se iz dvaju razloga. Prvi je, što  se  vojne  operacije  na  našem  sektoru  ne  razvijaju  najpovoljnije;  drugi,  što  se  unatoč  tome  rat  bliži  kraju.  Da,  rat  se  uistinu  bliži  kraju  i,  kad  sam  sam,  razmišljam  o  Zagrebu  i  o  mirnodopskom  životu.  Dnevnik  mi  više  nije  jedino  utočište  kao  dosad.  Slatke  su  misli  o  Zagrebu  i  životu  poslije  oslobođenja!  Od  njih  tijelom  prolaze  žmarci;  čeznem  za  svojim  nadama i možda iluzijama, i strahujem u isti mah. Što će biti? Kako će biti? Kad će biti? Hoću  li  dočekati  taj  čas!?  Vjerujem  da  ima  mnogo  partizana,  osobito  ako  im  u  žilama  teče  i  nekoliko  decilitara  hazarderske  krvi,  koji  bi  mirno  pristali  na  smrt,  ali  poslije  godine  dana  slobodnog života. Padaju mi na pamet kojekakve opasne ideje. Možda bi se još ovih nekoliko  mjeseci  do  kraja  rata  trebalo  nekamo  sakriti  i  tako  osigurati  sretan  finale.  Zar  nije  sasvim  glupo i nesretno poginuti korak pred ciljem, kad te je za sve četiri godine borbe smrt štedjela?  Naokolo tuku topovi i štekću mitraljezi, a moje misli nisu nimalo ratničke. Mnogi ginu upravo  ovih  dana.  Rat  traži  sve  više  žrtava,  i  kod  nas,  između  Save  i  Drave,  nikada  se  nije  umiralo  toliko kao posljednjih tjedana. Samo u Zagrebačkom korpusu dnevni gubici iznose 500 boraca  izbačenih iz stroja; 400 teže i lakše ranjenih, 100 poginulih. Naš korpus ne broji više od 6 do  7  tisuća  boraca  i  starješina  prve  bojne  linije.  Najviše  ginu  četni  i  bataljonski  starješine.  Borci  su  većinom  redovito  mobilizirani  momci  i  ne  bore  se  umješno  i  hrabro  kao  što  su  se  nekada  borili  partizani  naših  brigada  i  odreda.  A  zadaci  su  sve  teži.  Zato  i  ginu  starješine.  Oni  su  najodgovorniji i daju sve od sebe da se zadaci izvrše. Uvijek su na najistaknutijim položajima.  Dok ne krenu oni, ne kreću ni borci. Često se događa da komandiri i komesari jurnu naprijed,  ali ih malo tko slijedi. Ljudima se više ne gine. Iako su tek jučer ili prekjučer došli, mnogi od  njih  imaju  u  glavama  nevojničke  i  pogibeljne  ideje.  Stalno  postavljamo  nove  komandire  i  komesare  na  mjesta  ranjenih  i  poginulih.  Postavljamo  ih  i već unaprijed znamo da će za dan­  dva  biti  i  oni  mrtvi  ili,  budu  li  imali  sreću,  ranjeni.  Sve  što  vrijedi  izginut  će,  na  pragu  slobode.  Čovjek  mora  da  se  ljuti  na  ove  prisilno  mobilizirane  škartove.  Kad  se  samo  sjetim  nekadašnjih boraca 17. udarne brigade!  [b]Sada  su  u  našem  korpusu  Zagorci  najbolji.  Zagorska  brigada  sačuvala  je,  stjecajem  okolnosti, partizanski karakter. U njoj ima najviše dobrovoljaca, pravih partizana. Neki dan je  jurišala na Nijemce i ustaše u selu Zrinjska i naprosto ih pokosila. [/b]  Inače, opća situacija u gornjoj Hrvatskoj i Slavoniji prilično je otužna. Već mjesec i pol dana  borimo  se  za  virovitički  mostobran.  Zašto  tako  grčevito  branimo  taj  nesretni  pontonski  most  na  Dravi,  to  nikome  od  nas  nije  sasvim  jasno.  Upali  smo  u  veliki  mehanizam  ruskog  valjka  i  sad  se  okrećemo  kao  kotačić  u  stroju  i  tko  da  vodi  računa  o  tome  je  li  tom  kotačiću  nešto  jasno ili nije. Uostalom, moram to malo potanje objasniti.  Naši  položaji  bili  su  na  zapadu  pred  Koprivnicom,  a  na  istoku  negdje  oko  Osijeka.  Sav  taj  prostor  duž  desne  obale  Drave  zaposjele  su  jake  snage:  III.  armija,  sa  5  dobro  naoružanih  divizija  od  kojih  svaka  broji  10  do  12  tisuća  boraca;  6.  slavonski  i  10.  korpus  »Zagrebački«  (operativno u sastavu III. armije) ­ korpusi imaju 4 divizije, svaka između 3 i 5 tisuća boraca  te desetkovana crvenoarmejska jedinica, kojoj još uvijek nije stigla popuna. Ipak, tih nekoliko  stotina crvenoarmejaca povezuju nas s III. ukrajinskom frontom. S lijeve obale Drave, sve do  Budimpešte i Szekesfehervara, bilo je slobodno.  Protuofenziva  Nijemaca  počela  je  sredinom  prosinca  godine  1944.  Napali  su  jakim  snagama.  To su, doduše, ad hoc skalupljene, preformirane i pregrupirane njemačke i kvislinške divizije,  dosad  već  mnogo  puta  poražene,  ali  njemačka  je  komanda  ipak  na  ovom  sektoru  stekla

brojčanu  nadmoć  dovoljnu  za  kakvu­takvu  protuofenzivu.  Svi  se  slažu  u  ocjeni  da  je  to  posljednja  Hitlerova  ofenziva,  predsmrtni  trzaj.  Ali  nama  ovdje  unatoč  toj  spoznaji  nije  lako.  Na smrt ranjena zvijer može ubiti i u posljednjim grčevima!  Na  položajima  pred  Koprivnicom  borbe  su  počele  iznenada.  Sve  do  tada  neprijatelj  je  mirovao,  a  mi  smo  čekali  naredbu  da  ponovno  krenemo na Koprivnicu i dalje na zapad. Čak  je  32.  divizija,  na  inicijativu  crvenoarmejskih  komandanata  i  njihove  krnje  jedinice,  prešla  Dravu  i  zaposjela  sela  Botovo,  Golu  i  Ždalu.  Jedva  se  probila  nazad  preko  rijeke,  i  to  uz  pomoć posve partizanske snalažljivosti svojega starješinskog kadra, osobito komandanta Rade  Bulata.  Istodobno  je  počeo  snažan  pritisak  na  sve  naše  položaje.  Prema  obavještajnim  podacima  na  nas  napadaju:  Kozački  korpus,  1.  i  5.  ustaško­domobranska  divizija,  jedna  njemačka  divizija  i  stanovit  broj  manjih  njemačkih  i  kvislinških  formacija.  Neprijateljske  snage  koje  napadaju  sav  taj  sektor  mnogo  su  veće:  vojnički  su  organizirane  u  91.  armijski  korpus i 15. kozački korpus. Treba reći i to da smo prisiljeni voditi frontalne borbe, a u njima  nemamo  iskustva,  i da su naše divizije, osobito one u sastavu III. armije, iako brojne i dobro  naoružane,  popunjene  mladim  i  neprekaljenim  boračkim  sastavom.  Divizije  u  sastavu  obaju  korpusa  jesu  po  broju  i  oružju  partizanske,  to  jest  nisu  velike  i  naoružane  su  pretežno  lakim  pješačkim oružjem.  Petnaest kilometara sjeverno od Virovitice teče Drava. S naše je strane selo Terezino Polje, s  mađarske  strane  je  gradić  Barcs.  Između  Terezinog  Polja  i  Barcsa  Rusi  su  podigli  pontonski  most.  Preko  toga  mosta  odvija  se  vojni  i  civilni  promet.  Most  povezuje  naše  snage  s  ove  strane  Drave  s  lijevim  krilom  III.  ukrajinske  fronte  (Tolbuhin).  Kontraofenziva  Nijemaca  zahvaća  desnim  krilom  naš  sektor  u  dolini  Drave  i  tako  smo  se, stjecajem okolnosti, našli na  periferiji  crvenoarmejskog  lijevog  krila.  Za  taj  pontonski  most  na  Dravi  ili,  kako  mi  kažemo,  za  virovitički  mostobran,  vode  se  već  mjesec  i  pol  dana  ogorčene  borbe,  u  kojima  gubimo  mnogo  ljudi.  Zašto  je  potrebno  toliko  krvariti  oko  toga  prokletog  mosta,  nije  mi  jasno;  ne  samo  meni  nego  nikome  u  našem  štabu.  Nijemci  će,  s  obzirom  na  razvoj  situacije,  svakako  zauzeti most i likvidirati virovitički mostobran, prije ili poslije. Naš plan je da ga zadržimo što  duže možemo i da se preko njega evakuiraju na siguran teritorij Mađarske, i dublje na istok u  Vojvodinu,  mnogobrojne  ustanove  s  oslobođenog  teritorija  između  Save  i  Drave,  koji  sada  više nije slobodan, te civilno stanovništvo nesposobno za vojsku: žene, djeca i starci. Na kraju  će  se  tim  putem  povući  i  cijela  III.  armija,  i  s  njom  ostatak  crvenoarmejske  divizije.  U  neprijateljskom kotlu ostajemo samo mi, to jest 6. slavonski i 10. korpus »Zagrebački«. Nama  slavonskim i gornjo­hrvatskim partizanima suđeno je da se do kraja rata borimo u obruču! Po  mojem  je  mišljenju  i  to  mnogo  bolje  nego  ginuti  u  frontalnim  borbama  za  virovitički  mostobran, koji ionako ne možemo obraniti.  Zagrebački  korpus  drži  obronke  Bilogore.  Naše  brigade  i  divizije  tuku  se  s  vlasovcima  i s 1.  ustaško­domobranskom  divizijom.  Imamo  i  dosta  zarobljenika.  Neki  dan  bio  sam  svjedokom  interesantnog  prizora.  »Gvardnji«  kapetan  Pavlenko  (onaj  što  je  svojem  komandantu  divizije  izjavio:  »Nu,  ja  njet  Napoleon«)  saslušavao  je  skupinu  zarobljenih  vlasovaca.  Pavlenko  ih  je  grdio  na  sva  usta:  »Nu,  vi  sabake«,  dere  se  on,  »došli  ste  da  se  borite  protiv  slobodarskog  jugoslavenskog naroda . . . Nada vas nastreljat!« »Sabake« su stajale pred njim pognutih glava  i  više­manje  rezignirano.  Oni  su  znali  da  će  jednom  doći  čas  kad  će  ovako  pognute  glave  stajati pred crvenoarmejcima, i da im neće biti oprošteno. Previše je sovjetski narod iskrvario  da  bi  mogao  praštati  izdajicama.  Pavlenko  ih  je  saslušao,  izgrdio  i  poslao  u  crvenoarmejski  štab.

Borba  naših  naroda  s  ustašama  na  obroncima  Bilogore  tako  je  ogorčena  te  se  događa  da  u  jednome danu pojedina sela nekoliko puta prelaze iz njihovih u naše ruke i obratno.  Pri  tom  najgore  prolaze  stanovnici  tih  sela.  Ostavljaju  sve,  napuštaju  kuće  i  odlaze.  Ostaju  samo  najpromućurniji  i  najlukaviji.  Jedan  od  takvih  je  župnik  iz  Turnašice.  Župni  dvor  je  najbolja  zgrada  u  selu  i  u  njemu  je  uvijek  štab,  danas  naš,  sutra  ustaški.  I  tako  to  traje  već  tjedan dana. Župnik je gostoljubiv prema nama i prema ustašama. Nama daje podatke o njima,  njima  daje  podatke  o  nama.  S  pomoću  te  njegove  posredničke  uloge sasvim smo se zbližili s  komandantom  1.  ustaško­domobranske  divizije  generalom  Moškovom,  iako  se  osobno  ne  poznajemo.  (Moškov  je  ustaški  pukovnik  i  domobranski  general;  to  kod  njih  može  biti!).  Samo što se još nismo pobratimili! A župnik lijepo živi i potpuno je nemoguće ustvrditi kome  je ipak privrženiji, njima ili nama. Ima župnika koji su i nama privrženi!  Poginuo je komandant Gupčeve brigade Stevan Došen. (Stevan Došen proglašen je narodnim  herojem.)  Danas  je  9.  veljače  1945.  godine,  posljednji  dan  borbe  za  virovitički  mostobran.  Dok  ovo  pišem, za stolom u napuštenoj kući svojeg rodnoga grada, virovitičkim ulicama kuljaju kolone  vojske,  civilnog  stanovništva  i  raznih  ustanova.  Žure  se  da  na  vrijeme  stignu  do  mosta  i  prijeđu na mađarsku stranu, gdje je još mirno. Odande će, ne budu li Nijemci zaustavljeni, čak  u  Vojvodinu.  Između  nas  i  crvenoarmejskih  pontonijera,  koji  se  smatraju  odgovornim  za  most, zametnula se žučna svađa. Htjeli su skinuti most i povući se, bez obzira na to što se sve  jedinice  III.  armije  i  mnoge  naše  ustanove  nisu  još  evakuirale.  Dobili  su  takvu  naredbu  nadređene  komande,  a  oni  poštuju  naredbe.  Komandant  III.  armije  Kosta  Nad  pokušao  ih  je  urazumiti,  naravno  bez  uspjeha.  U  regularnim  armijama  teško  se  nailazi  na  razumijevanje.  Vojnik i niži starješina ne razmišljaju nego slušaju, tako im je najlakše živjeti i ratovati. Počeli  su, dakle, skidati most. Kosta je bio prisiljen dovesti jedan svoj bataljon i zauzeti most. Nakon  toga njegova energičnog poteza evakuacija se provodi nesmetano.  Mogli  su  se  svi  prebaciti  već  prije  mjesec  dana.  Uštedjeli  bismo  mnogo  ljudi,  a  Hitlerova  posljednja  protuofenziva  svejedno  bi  ishlapjela,  možda  nekoliko  dana  kasnije  i  nekoliko  kilometara dalje na istoku, ali ishlapjela bi.  U  napuštenoj  virovitičkoj  kući  samo  smo  major  Allan,  šef  engleske  misije,  i  ja.  Svi  ostali  otišli  su  u  bilogorske  šume  zajedno  s  kolonama  naših  brigada  i  onda  grebenom  Bilogore  do  Daruvara.  Daruvar  drže  jedinice  6.  korpusa.  Naokolo  tuku  topovi  i  štekću  mitraljezi.  Major  Allan i ja sjedamo u džip (naravno njegov) i odlazimo za kolonama. Već je sumrak.

Daruvar i Čazma  Daruvar  i  Čazma,  to  su  dva  najblaženija  mjesta  u  Slavoniji  i  gornjoj  Hrvatskoj!  Ako  nije  slobodan  Daruvar,  slobodna  je  Čazma;  ako  nije  slobodna  Čazma,  to  jest  kad  nas  istjeraju  iz  nje,  možemo  napamet  i  bez  provjere  otići  u  Daruvar,  jer  u  njemu  sigurno  nema  neprijatelja.  Kao  da  im  nedostaje  snaga  da  istodobno  zaposjednu  oba  gradića!  Za  nas  je  takva  okolnost  idealna.  Ostavljeni  smo  u  neprijateljskom  kotlu  da  se  kuhamo  u  vlastitom  sosu  i  strpljivo  čekamo  proboj  Srijemske  fronte,  a  mi,  seleći  se  iz Daruvara u Čazmu i iz Čazme u Daruvar,  svoj martirij proživljavamo bolje nego što je ikakav nepopravljivi optimist mogao predvidjeti.  Ali  ni  u  Daruvar  nije  uvijek  lako  stići.  Na  primjer,  major  Allan  i  ja,  pošto  smo  se  njegovim  džipom  odvezli  iz  Virovitice  i  krenuli  grebenom  Bilogore  prema  Daruvaru,  doživjeli  smo  nezgodu. Bila je već noć, a svijetliti u ovakvim prilikama nije uputno  ­ i Allan je džip utjerao  u korito rijeke. Zaustavio ga je na sredini toka, i ne govoreći ni riječi, počeo se svlačiti. Ja sam  mirno  sjedio  u  vodi  do  grla  i  ozbiljno  razmišljao  kako  bi  bilo  da  uzmem  pištolj  i  ustrijelim  najprije njega a zatim sebe. U veljačkoj noći nije ugodno sjediti odjeven u tekućoj vodi koja ti  seže  do  grla,  a  tek  si  na  prvoj  polovici  puta!  Allan  se  razodjenuo  i  stao  na  sjedalo  džipa  gol  kao  od  majke  rođen.  Golotinja  se  bjelasala u tami, a zubi su mu snažno cvokotali. Predbacio  mi  je  što  se  i  ja  ne  svlačim,  pa  da  pokušamo  zajedničkim  snagama  izgurati  džip  iz  sredine  korita  rijeke.  On  je  Englez  i  oficir,  a  to  znači  da  mora  biti  dorastao  svakoj  situaciji.  Ali  ja  nisam  Englez  i  samo  sam  silom  prilika  oficir  (i  to  partizanski),  a  osim  toga  znam  da  nas  dvojica  nećemo  izgurati  džip  iz  rijeke.  Pošao  sam,  onako  mokar  i  otrovan,  do  prvih kuća da  zatražim  pomoć.  Imali  smo  sreću!  Zaselak  je  bio  blizu  i  dva  para  volova  su  nas  izvukli. Dva  para volova, umjesto nas dvojice! Osušili smo se kraj peći i krenuli.  U Daruvaru su nas napali odmah drugoga dana. Borba je trajala od jutra do večeri i onda je,  kao  i  obično  u  partizanskom  ratu,  počelo  povlačenje.  Jedna  naša  kolona  (32.  divizija  sa  štabom  Korpusa)  krenula  je  preko  Vranoga  Kamena nazad na Bilogoru i dalje prema Čazmi,  druga  kolona  (33.  divizija)  morala  se  probiti  preko  Daruvarske  kotline  i  također  krenuti  u  Čazmu. Čazma je, naravno, bila slobodna. I tako, iz Daruvara u Čazmu, iz Čazme u Daruvar.  Međustanice su: Grubišno Polje, Veliki Grđevac, Veliki Zdenci i druge, ali glavne baze ostaju  Daruvar i Čazma. Blažen onaj čas kad su ta dva mjesta oslobođena!  U  selu  Mikleušu,  osam  kilometara  od  Čazme  prema  brdima,  živi  već  dugo  godina  župnik  katoličke  župe  Kocković.  On  je  pravi  narodnooslobodilački  svećenik.  Član  je  Okružnog  odbora  Narodnooslobodilačke  fronte  i  uvijek  bježi  pred  ustašama  i  svim  drugim  neprijateljskim  vojskama.  Nosi  masnu  crnu  reverendu  i  crni  slanini  šešir.  Da  je  pop,  poznaje  se  samo  po  tome  što  nema  kravate  (kao  da  je  drugi  imaju!)  i  što  mu  je  ovratnik  košulje  okrenut naopako. Narod ga voli i poštuje, doduše ne baš zbog svetog života, nego što umije s  ljudima,  a  kažu  da  je  u  mlađim  danima  umio  i  sa  ženama.  Kada  drugi  piju,  pije  i  on.  Kada  drugi kunu, kune i on. Kada drugi bježe, bježi i on. Dakle, pravi narodni svećenik!  Jučer mi je pričao kojekakve dogodovštine iz svojega dugogodišnjeg svećeničkog života. Bio  je uvijek poznat, kako sam tvrdi, kao narodski čovjek. Dobar glas daleko se čuje, pa je dopro i  do  zagrebačkog  nadbiskupa.  Nadbiskupu  se  nije  sviđalo  Kockovićevo  duhovno  upravljanje  pastvom.  Pozvao  ga  je  na  razgovor.  Mikleuški  župnik  je  došao,  poljubio  nadbiskupu  ruku  i  smjerno prevrnuo očima. »Mi za vas svašta čujemo«, rekao je nadbiskup strogo. »I mi za vas  svašta čujemo, al niš ne vjerujemo!« odgovori Kocković smjerno.

Drugom prilikom opet ga je nadbiskup pozvao na raport. »Vi strašno puno pijete, Kocković!  Vaš nos je sav črleni!« predbacio mu je. »Preuzvišenosti! Vaš je plavi, a ja mislim da to ni od  mleka«,  odgovori  nestašni  župnik.  Nadbiskup  je  bio  čovjek  blage  ćudi  i  Kocković  je,  poslije  ponovnog ispada i drskosti, relativno dobro prošao. Osudili su ga da na godinu dana ode medu  trapiste.  Trapisti  su  strog  fratarski  red.  Mnogo  rade,  malo  jedu,  piju  samo  vodu  (iako  proizvode  pivo  i  sir), ne smiju uopće govoriti, i spavaju u lijesu. Tako je župnik Kocković iz  Mikleuša odrobijao godinu dana pravog svetačkog života kod trapista u Banjoj Luci.  Možda  će  se  religiozni  ljudi,  ako  budu  čitali  ovo  poglavlje  mojega  ratnog  dnevnika,  sablazniti. Možda će čak netko reći: »Pa naravno, da nije takav, ne bi, kao katolički svećenik,  ni mogao biti član Okružnog odbora Narodnooslobodilačke fronte!« Pri tom će pljunuti i reći:  »Fuj!  Sramota!«  Meni  su,  unatoč  svemu,  takvi  župnici  uvijek  bili  simpatični  i  stojim  na  stanovištu  da  nisu  lošije  čuvali  povjerena  im  stada  nego  asketi,  strogi  prema  sebi  i  drugima,  ali više prema drugima.  U našem Štabu bit će promjena. Komandant Korpusa Vlado Matetić odlazi na dužnost u štab  II. armije. Za komandanta H), korpusa »Zagrebačkog« postavljen je Mate Jerković, moj stari  ratni  drug  s  Banije,  Kalnika  i  iz  Slavonije.  Budemo  li  imali  sreće,  zajedno  ćemo  u  Zagreb.  Načelnik štaba Korpusa je Nikola Kaić, dosadašnji komandant Korpusne vojne oblasti. I on je  stari drug s Banije.  U borbama za virovitički mostobran neprijatelj je imao velike gubitke. Sada se sređuju podaci  i izvještaji. Naši su gubici manji, premda mnogo veći nego ikada u dosadašnjim borbama.  Sada  je  ovdje  vrlo  teško,  teže  nego  ikad.  Neprijatelj  se  pod  pritiskom  savezničkih  i  naših  snaga  na  jugu  i  istoku  povlači  i  gusto  se  koncentrira  u  gornjoj  Hrvatskoj  i  Slavoniji.  Naš  sektor postao je pozadina neprijateljske fronte u Srijemu. Istočno su naši, zapadno su Nijemci.  Mi  manevriramo  iza  fronte,  kao  pravi  partizani.  I  ovdje  kod  nas  Nijemci  utvrđuju  nekoliko  obrambenih  linija.  Spremaju  se  za  posljednji  otpor.  Hitlerova  protuofenziva,  početa  kod  Budimpešte  i  Szekesfehervara,  se  istopila.  Nije  im  uspjelo  doprijeti  do  Dunava  i  forsirati  ga,  kako su planirali. Sada Crvena armija opet nastupa. Borba za Budimpeštu je počela.  U  našem  kotlu  vode  se  neprekidne  borbe.  Nema  više  oslobođenog  teritorija.  Slobodno  područje  je  samo  ono  gdje  su  naše  jedinice;  sve  ostalo  je  zaposjednuto  neprijateljskim  snagama.  Korpus  je  koncentriran,  osim  Zagrebačkog  i  Zagorskog  odreda.  Ta dva odreda još  uvijek  djeluju  u  Zagorju  i  Prigorju.  Imamo  mnogo  ranjenika  i  iznemoglih  ljudi.  Srećom,  Daruvar  je  stalno  pod  kontrolom  6.  korpusa.  Tamo  je  izgrađen  aerodrom.  Avioni  dolaze  svakoga  dana.  Donose municiju i evakuiraju ranjenike i bolesnike. Nismo sasvim odrezani od  naših.  Neki  dan  (24.  II.  45)  naše  brigade  napale  su  Garešnicu.  Poslije  četiri  sata  borbe  mjesto  je  zauzeto.  Neprijatelj  je  pretrpio  teže  gubitke  u  mrtvima  i  zarobljenicima.  Razgovarao  sam  sa  zarobljenicima.  Pripadaju  XI.  diviziji  Luftwaffe  (Nijemci).  Drski  su  i  glupi.  Nalaze  se  u  čazmanskom  zatvoru  koji  nije  ništa  gori  od  drugih  kotarskih  zatvora  stare  Jugoslavije.  Ipak,  tuže  se  na  smještaj.  Kao  da  je  u  Oswiencimu  ili  Matthausenu  bolje!  Još  uvijek  vjeruju  u  Fiihrera!  Kažu  da  će  Hitler  upotrijebiti  tajno  oružje,  koje  će  posve  izmijeniti  ratnu  situaciju.  Nevjerojatno!  Jučer (27. II. 45) napali smo Nijemce na prostoru oko Čazme. Napad je uspio. Neprijatelj ima  120 mrtvih, mnogo ranjenih i manji broj zarobljenih.

Danas  (28.  II)  izvršen  je  napad  na  neprijateljsku  kolonu  na  cesti  Zagreb­Čazma  kod  sela  Dabci  i  Pavličani.  Ubijeno  je  oko  100,  a  zarobljeno  17  neprijateljskih  vojnika.  Pripadaju  »Plavoj diviziji«. Zaplijenjene su veće količine oružja i ratne opreme.  Takvih akcija ima svakoga dana . . .

Proboj srijemskog fronta  Kraj ožujka godine 1945; posljednje ratno proljeće. Nijemci očekuju ofenzivu naših armija na  Srijemskoj fronti. Pri tom im za leđima operiraju dva partizanska korpusa, ukupno oko 10.000  boraca  prve  linije.  No,  borbe  u  ovom  našem  slavonskom  i  gornjehrvatskom  kotlu  još  uvijek  traju  nesmanjenim  intenzitetom.  Od  9.  veljače,  dana  kad  je  likvidiran  virovitički  mostobran,  do  sada  brigade  i  divizije  su  u  stalnim  okršajima,  danju  i  noću.  To  je  vrlo  teško  doba  za  partizane;  mnogo  ginu.  Neprijatelj  također  ima  velike  gubitke.  Prema  podacima  kojima  raspolaže  naš  štab,  u  ovom  su  razdoblju  Nijemci,  ustaše  i  Vlasovljevi  Kozaci  pretrpjeli  gubitke od oko 880 mrtvih i 500 zarobljenih. Imaju i mnogo ranjenih. Naši su gubici oko 200  mrtvih,  450  ranjenih  i  100  nestalih.  Kod  slavonskih  jedinica  ti  su  gubici  još  manji.  Među  mrtvima je i komesar 3. brigade 33. divizije major Milivoj Micić.  Unatoč  teškim  borbama  i  gubicima  raspoloženje  je  kod  sviju  nas  izvrsno.  Osjećamo  dah  pobjede  i  slobode.  Svakoga  dana  očekujemo  da  nam  kuriri  izdaleka  donesu  zapovijedi  s  posebnim zadacima koje trebamo izvršiti čim počnu borbe za proboj Srijemske fronte.  Oba  korpusa  su  na  prostoru  oko  Daruvara  i  Pakraca.  Čuvamo  daruvarski  aerodrom.  Preko  njega  i  radio­stanica  održavamo  mi  partizani  iz  obruča  jedine veze s našim velikim armijama.  Nema  više  mnogo  pravih  partizana  u  Jugoslavenskoj  armiji!  Mi  (Slavonci  i  Zagrepčani),  Slovenci i dva korpusa (6. i 11) u Lici, Gorskom kotaru, Kordunu i Baniji. Ali baš posve pravi  partizanski  korpusi  na  području  između  Drave  i  Save  jesu,  po  mojemu  mišljenju,  jedino  Slovenski  korpus  i  naši  korpusi.  Nekada  smo  svi  čeznuli  da  se  što  prije  pretvorimo  u  pravu,  regularnu  vojsku.  Sada  smo  ponosni  na  svoje  partizanstvo!  Ostat  ćemo  vjerni  svojem  načinu  ratovanja  do  pobjede.  Treba  vidjeti  i  upoznati  život  u  jedinicama  regularne  vojske  pa  da  se  shvate  sve  prednosti  života  u  partizanskim  brigadama  i  odredima.  Ali  ni  mi  nismo  više  baš  pravi  partizani!  Promakli  su  nas  u  činove  i  rangove.  Komandanti  korpusa:  Veljko  Kovačević  (komandant  6.  korpusa),  Vlado Matetić i Mate Jerković postali su već davno general­majori.  Komesari  korpusa  imaju  rang  pukovnika.  Oznake  činova  i  rangova  nosimo  na  rukavima.  Mi  borci  iz  godine  1941.  nosimo  i  spomenice.  Čak  nam  dijele  i  odlikovanja: ordene za hrabrost,  partizanske  zvijezde,  i  druga.  Gdje  su  ona  vremena  kad  sam  s  drugovima  iz  Bojanske  čete  skakao  po  visovima  oko  Vrnograča  i  Podzvizda,  naoružan  preklopnim  štucom  broj  16  sa  sedam lovačkih patrona izrađenih u kućnoj radinosti!?  U  našim  štabovima  radi  se  ozbiljno  i  stručno.  Nema  više  partizanskih  improvizacija.  Specijalke,  trokuti,  šestari  i  olovke  svih  mogućih  boja.  Položaji  naših  i  neprijateljskih  grupacija  označeni  su  uredno  na  kartama  i  kad  se  udubiš  u  takvu  kartu  čini  ti  se  kao  da  si  pravi  pravcati  generalštabni  oficir.  Samo  meni  nikako  ne  polazi  za  rukom  da  se  pretvorim  u  regularca. Neki dan primio sam depešu iz štaba 6. korpusa. Interesirali su se kakva je situacija  na  našem  sektoru.  Odgovorio  sam  lakonski:  »Kuriri  otišli«.  (Stvarno  su  bili  otišli  s  opširnim  izvještajem!).  Sada  mi  se  Veljko  Kovačević,  komandant  6.  korpusa,  ruga  zbog  toga.  O  toj  mojoj  nesretnoj  depeši  »kuriri  otišli«  zna  već čitava Hrvatska i Slavonija. Tako je to kad nisi  rođeni vojnik!  Uostalom, evo što je naznačeno u našim kartama. Da ne bih ponovno doživio kritiku, kao od  Veljka  Kovačevića  zbog  depeše  »kuriri  otišli«,  pokušat  ću  da  situaciji  ucrtanoj  na  kartama  dodam potreban vojnički komentar.

Krajem godine 1944. i početkom 1945. prerasla je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije u  suvremenu  regularnu  armiju.  Njezina  je  zadaća  uništiti  neprijateljske  snage  u  zemlji  i  definitivno osloboditi Jugoslaviju. Tome su prethodili slijedeći događaji:  Već  sredinom  godine  1944.  Vrhovni  štab  je  devet  naših  divizija  poslao  prema  Srbiji.  Te  su  operacije  usklađene  s  operacijama  savezničkih  snaga  na  istoku  i  jugu,  izvan  granica  Jugoslavije.  Tih  devet  divizija  počelo  je  u  suradnji  sa  srpskim  i  makedonskim  jedinicama  ofenzivu  na  Srbiju.  Ostale  snage  Narodnooslobodilačke  vojske,  u  srednjim  i  zapadnim  dijelovima  zemlje,  nastojale  su  za  to  vrijeme  ozbiljno  ugrožavati  položaje  njemačkih  i  kvislinških snaga s ciljem da im spriječe ma kakve ofenzivne akcije. Kao rezultat te ofenzive i  ofenzivnih operacija na ostalim područjima, osobito u Crnoj Gori i Dalmaciji, do kraja godine  1944. potpuno je oslobođena Srbija s Vojvodinom, Kosovom i Metohijom, Makedonija, Crna  Gora i veliki dijelovi Bosne i Hercegovine.  Oslobođenje  tih  velikih  predjela  Jugoslavije,  osobito  oslobođenje  Srbije,  imalo  je  velik  politički  odjek  u  zemlji  i  u  svijetu,  a  da  se  i  ne  govori  o  vojno­strateškom  značenju  tih  pobjeda.  Njemačke  snage  iz  Jugoslavije  i  Grčke  (pod  pritiskom  saveznika)  potisnute  su  na  nekomunikativne terene Sandžaka, Crne Gore i Bosne. Te su snage, s tih položaja, povezivale  neprijateljsku  frontu  u  Jugoslaviji  s  frontom  u  Mađarskoj  i  Italiji.  Početkom  siječnja  1945.  (dok  su  već  trajale  borbe  za  virovitički  mostobran)  uspostavljena  je  neprekidna  neprijateljska  fronta  od  Drave  (kod  Donjeg  Miholjca)  preko  Srijema  do  utoka  Drine  u  Savu.  U  dolinama  rijeka  Bosne,  Neretve,  Une  i  Kupe  organizirana  je  obrana  važnijih  objekata  i  komunikacija.  Na  fronti  u  Jugoslaviji  Nijemci  su  angažirali:  u  Podravini  15.  i  91.  armijski  korpus;  na  Srijemskoj  fronti  34.  armijski  korpus;  u  Bosni,  u  zahvatu  rijeka  Bosne  i  Drine,  21.  armijski  korpus; u zapadnoj Bosni, Hercegovini i Lici 15. brdski armijski korpus. Osim tih njemačkih i  kozačkih  većih  formacija  angažirano  je  u  Jugoslaviji  i  mnogo  manjih  njemačkih  jedinica,  te  jake kvislinške snage (ustaše i četnici).  Oslobođenjem  velikih  dijelova  Jugoslavije,  osobito  potpunim  oslobođenjem  Srbije,  Makedonije,  Crne  Gore  i  Dalmacije,  uspostavljena  je  i  konsolidirana  neprekinuta  fronta  prema  neprijatelju.  Na  oslobođenim  područjima  osigurana  je  konsolidacija  nove  revolucionarne vlasti. U to vrijeme drug Tito i Nacionalni komitet dolaze u Beograd i pojačan  je  rad  na  političkom  učvršćenju  i  afirmaciji  u  zemlji  i  u  inozemstvu.  Ujedinjene  su  sve  napredne  političke  snage  za  pomoć  fronti,  da  bi  se  ubrzalo  definitivno  oslobođenje  zemlje.  Tako  je  Narodnooslobodilačka  vojska  napokon  dobila  solidnu  i  stalnu  pozadinu  za  mobilizaciju boraca i materijalnih potreba i stratešku osnovicu za dalji rat.  Svi ti uvjeti omogućili su osnutak I, II. i III. armije. Početkom ožujka (1. III 45) formirana je i  IV. armija. NOV je preimenovana u Jugoslavensku armiju i formiran je njezin generalštab.  Vrhovni komandant naše Armije je drug Tito.  Te  armije  sa  2,  3.  i  8.  korpusom  (8.  korpus  je  sada  IV.  armija)  vode  frontalne  borbe  s  neprijateljem. U neprijateljskoj pozadini djelujemo mi, korpusi izvan sastava armija: 6. i 10. u  Slavoniji  i  gornjoj  Hrvatskoj,  5.  korpus  u  zapadnoj  Bosni,  4.  korpus  na  Baniji,  Kordunu,  u  Pokuplju  i  na  Žumberku;  11.  korpus  u  sjevernoj  Lici  i  Gorskom  kotaru,  7.  korpus  u  Notranjskoj, 9. korpus u Slovenskom primorju i IV. operativna zona u Štajerskoj i Koruškoj.

To je stanje uoči očekivanog proboja Srijemske fronte.  Dana 12. travnja godine 1945. započele su borbe za proboj Srijemske fronte. Stigli su i dugo  očekivani posebni zadaci za Zagrebački i Slavonski korpus. Zadatak našega korpusa je sasvim  prozaičan:  treba  da  pod  svaku  cijenu  držimo  Daruvar  i  daruvarski  aerodrom.  Slavonci  imaju  zaista  poseban,  da  ne  kažem  čudan  zadatak.  Treba  da  sa  svim  divizijama  krenu  prema  neprijateljskim  položajima  na  Srijemskoj  fronti  i  da  udare  s  leđa.  Zadatak,  ovako  napisan  i  formuliran, čini se, na prvi pogled, logičan i vrlo efikasan. Ali kad pogledamo iz blizine kako  izgleda  neposredna  pozadina  jedne  fronte,  kroz  koju  se  divizije  moraju  probiti,  lako  je  ocijeniti  da  sve  to  i  nije  baš  tako  logično  i  jednostavno  .  .  .  Glavno  da  počinje.  Održavamo  stalne veze sa štabom III. armije. Obavještavaju nas i o stanju na ostalim frontama. Naša dva  korpusa stavljena su naredbom generalštaba pod komandu štaba III. armije (Kosta Nađ).  Divizije III. armije uspješno su forsirale Dravu između Donjeg Miholjca i Osijeka. Zauzele su  Osijek  i  sada  razvijaju  operacije  kroz  Podravinu.  Za  nekoliko  dana  ćemo  se  spojiti.  Istoga  dana  izvršila  je  1.  armija  (Peko  Dapčević)  proboj  utvrđenih  neprijateljskih  položaja  na  Srijemskoj fronti. Već prije tjedan dana (5. IV) prešla je u ofenzivu II. armija (Koča Popović).  Njezine  divizije  vode  borbe  za  forsiranje  rijeke  Bosne.  U  sastavu  II.  armije  je  i  nekadašnja  moja  28.  divizija  i  s  njom  17.  udarna  brigada.  Slavonaca,  Kalničana  i  banijskih  proletera  ima  svugdje!  Stigla  je  depeša  iz  štaba  III.  armije.  Prilikom  napada  na  neprijateljske  položaje  u  pozadini  ranjen  je  Veljko  Kovačević,  komandant  6.  korpusa.  Rana  nije  teška.  On  i  njegov  komesar  Kultura  (Otmar  Kreačić)  nastupali  su  zajedno  sa  svojim  jedinicama u streljačkom stroju. Bila  je noć i izmiješali su se s Nijemcima. Uspjelo im je probiti se do III. armije, ali Veljko je u toj  gužvi  ranjen  u  nogu.  Čujemo  da  će  se  6.  korpus  rasformirati.  Njegove  divizije  ulaze  u  organski  sastav  III.  armije.  Naš,  10.  korpus  »Zagrebački«  živjet  će  kao  formacija  još  do  oslobođenja  Zagreba  (iz  političkih  razloga).  Sve  prolazi  i  sve  će  se  promijeniti.  Malo  sam  žalostan zbog toga, moram priznati.  Oko Daruvara i Pakraca ne događa se ništa naročito. Nitko nas ne uznemirava. Neprijateljske  kolone  prolaze  cestama  daleko  od  nas.  Jedna  naša  brigada  imala  je  danas  uspjeha.  Napala  je  kolonu Nijemaca i uništila je.

Smrt Petra Biškupa Vene  Jučer  je  poginuo  Petar  Biškup­Veno  (Petar  Biškup­Veno  proglašen  je  narodnim  herojem),  komandant  32.  divizije.  Divizija  je  vodila  borbu  u  rajonu  Virovitica­Podravska  Slatina,  kod  sela  Pčelica.  Veno  se  vratio  s  položaja  u  štab  i  uputio  se  na  divizijsku  osmatračnicu.  U  času  kad je uzeo dalekozor da osmotri položaje, pogodio ga je metak. Pretpostavlja se da gaje ubio  neprijateljski  snajper;  odakle,  nije  ustanovljeno.  Ranjen  je  teško,  u  predio  oko  srca.  Na  putu  do  bolnice  je  umro.  Veno  je  treći  poginuli  komandant  divizije  iz  naših  dvaju  korpusa  u  posljednju  godinu  dana.  Najprije  Demonja,  poslije  njega  Milan  Stanivuković,  i  sada  on.  Takav je to proklet teren i takvi su to odviše smioni i neoprezni ljudi.  Petra  Biškupa­Venu  poznajem  od  1937.  Ubrajam  ga  među  svoje  najbolje  prijatelje.  Neko  vrijeme  godine  1940.  čak  smo  i  zajedno  stanovali.  Bio  je  seljačkog  podrijetla.  U  Bjelovaru  i  Zagrebu izučio je soboslikarski i ličilački zanat. To je sezonski obrt i Veno je veći dio godine  imao  vrlo  mnogo  vremena.  U  jednom  od  takvih  gladnih  razdoblja  (obojica  smo  bili  besposleni)  Veno  me  odveo  da  kod  njega  stanujem.  Vlasnica  stana  bila  je  Lorka  Svjetličić;  njezin muž Zvonko Svjetličić robijao je u Mitrovici. U jednoj jedinoj sobi spavali smo: Lorka  Svjetličić  i  njezin  četrnaestogodišnji  sin  Boris,  Venin  drug  Mirković  sa  ženom  i  jednogodišnjim  djetetom,  Veno  i  ja.  Plaćao  nije  nitko  ništa.  Ujutro  bi  Lorka  u  mljekarstvu  kupila,  na  veresiju,  mlijeka  i  kruha,  svima  nam  skuhala  kakao,  i  to  nam  je  bila  osnovna  dnevna  hrana.  Veno  i  ja  bismo  još  u  podne  i  navečer  u  Radničkom  Športskom  klubu  »Metalac«  pojeli  nekoliko  pogačica  od  čvaraka  ili  hrenovke,  također  na  veresiju.  Zvonko  Svjetličić  je  ubijen,  njegova  žena  Lorka,  naša  stanodavka,  također  je  ubijena  u  ustaškom  redarstvu  u  Zagrebu.  I  Mirković  je  ubijen.  Žena  mu  je  živa,  dijete  im  je  umrlo.  Mali  Boris  Svjetličić  je  živ.  Neznani  gdje  je.  Sada  je  poginuo  i  Veno.  Kako  će  biti  u  oslobođenom  Zagrebu? Nitko nije ostao živ! Možda bi bilo najbolje odseliti se u neki drugi grad za koji me  ne vežu predratne uspomene.  Veno  je  bio  visok  točno  dva metra i izvanredno snažan, pravi div. Ali u njegovu ogromnom,  snažnom tijelu živjela je sentimentalna lirska narav. Da se nije rodio kao seljačko dijete u vrlo  siromašnoj  obitelji  i  da  nije  izučio  soboslikarski  i  ličilački  zanat,  vjerojatno  bi  pisao  pjesme.  Ovako  se,  stjecajem  životnih  okolnosti,  u  njemu  sve  izmiješalo.  Bio  je  radnik,  a  vječito  je  deklamirao stihove i po džepovima nosio zbirke pjesama. Možda je potajno i pisao stihove.  U  partizane  je  otišao  s  prvom  skupinom  komunista  iz  Zagreba.  Može  se  slobodno  reći  da  je  Veno  prvi  zagrebački  partizan.  Operirali  su  u  blizini  Zagreba,  na  istočnim  padinama  Zagrebačke  gore.  Povremeno  se  vraćao  u  Zagreb.  Bio  sam  s  njim  povezan.  Skupljao sam za  njega  i  njegovu skupinu sanitetski materijal, obuću i odjeću. Bili su ubrzo razbijeni i Veno se  prebacio  na  Kalnik,  i  poslije  s  Kalnika  na  Bilogoru  i  u  Slavoniju.  U  Slavoniji  smo  se  sreli  krajem  godine  1942.  Radio  je  u  Agitpropu.  Dotada  je  Biškup  preživio  mnoge  zgode  i  nezgode.  Kako  je  dospio  u  Agitprop,  nije  mi  jasno.  Vjerojatno  su  ga,  zbog  sklonosti  za  poeziju,  ocijenili  kao  radnika  s  intelektualističkim  natruhama  i  dali  mu  da  vrti  ciklostil  i  uređuje zidne novine. Nije ostao u Agitpropu. Uskoro je postavljen za komesara 18. slavonske  brigade. Njemu je i bilo mjesto u brigadi.  Poslije  osnutka  Zagrebačkog  korpusa  prekomandiran  je  u  gornju  Hrvatsku.  Tu  je  i  počeo  ratovati!  Bio  je  vrlo  hrabar  čovjek.  Jednom  prilikom  iznenadio  ih  je  neprijatelj.  Noću  su  provalili  u  selo  i  počela  je  borba  prsa  o  prsa.  Na  našem  terenu  takva  su  iznenađenja  česta.  Uzeo  je  puškomitraljez  u  ruke  i  ponio  ga  kao  igračku.  Probio  se  na  čelo  svojih  boraca  i  neprijatelj  je  protjeran.  Samo,  on  nikada  nije  govorio  o  borbi.  Za  njega  je  rat  bio  nužno  zlo.

Nije  u  njemu  mogao  naći  zadovoljstva.  Zato  se  o  njegovoj  hrabrosti  nije  mnogo  govorilo.  Znalo  se  da  je  hrabar  i  dobar  komandant  i  da  je  nekako  drukčiji  od  ostalih  dobrih  i  hrabrih  komandanata.  Pokopan  je  u  Podravskoj  Slatini.  Dovezli  su  ga  na  topovskom  lafetu.  Nije  bilo  mnogo  ljudi.  Borci  su  na  položajima,  a  civila  ima  malo.  Na  pogrebu  smo  bili  Kosta  Nađ  i  ja.  Održao sam  nadgrobni govor, sasvim kratak. Što da govorim na grobu čovjeka kojega sam samo ja dobro  poznavao.  Ono  obično  o  njemu  kao  partizanu  i  partizanskom  starješini  znaju  svi;  sve  ostalo  zbog čega sam ga volio intimne je naravi; nije čak ni za intimni ratni dnevnik.  Za  petnaest  dana,  otprilike,  stići  ćemo  u  Zagreb.  Još  prije  toga  proći  ćemo  kroz  Bjelovar.  Venina  majka  živi  u  jednome  selu  kraj  Bjelovara.  Ona  je  stara  sirota  seljanka.  Veno  mi je  o  njoj mnogo pričao. Ne zna da joj je poginuo jedini sin. Petnaest dana, otprilike, prije ulaska u  Zagreb. Borio se od kolovoza 1941. do kraja travnja 1945. ­ i baš sada je morao poginuti.

Posljednji marš  U  životu  je  sve  prozaično.  Vječito  gojimo  nade,  zanosimo  se  iluzijama,  imamo  skrivenih  i  neskrivenih  želja.  A  nikada  se  ništa  ne  ostvaruje,  ili  se  ostvaruje  samo  djelomice  i  posve  drugačije nego što smo sebi dočaravali u snovima na javi. I tu ne pomaže iskustvo! Uzalud se  sjećaš svih neostvarenih želja i izjalovljenih nada iz proteklog života! Jer čim se ukaže prilika,  zaboravljaš  sve  i  ponovno  počinješ  maštati.  Možda  je  to  i  dobro!  Da  nema  želja  i  iluzija,  da  nema vječite nade, kako bi mlad čovjek izdržao u ratu . . .  Nastupamo  prema  Zagrebu.  Više  ne  pješačim,  a  rijetko  kad  i  jašem;  sada  putujemo  automobilom. Noću se u automobilu divno drijema, iako su putovi loši. Otpor pred Zagrebom  je poslije duge i žestoke borbe skršen i mi nastupamo slobodno, s pjesmom. To je neka nova,  divna  pjesma,  koju  nikada  prije  nisam  čuo.  Sve  je  raspjevano.  Dugo  su  nas  čekali  i  evo  napokon smo stigli. Građani nas zasipaju cvijećem.  Automobil  je  u  tom  času  odskočio  kao  ždrijebe,  ja  sam  udario  glavom  o  krov  ...  i  tako  se  probudio. Mora da sam dugo spavao. Sviće zora, čeka nas naporan prozaičan dan, jer danas ne  počinju  borbe  za  Zagreb  nego  za  Viroviticu.  Koliko  ćemo  puta  osvajati  to  moje  rodno  gnijezdo?  Što  da  opisujem  kako  je  poslije  punih  pet  dana  borbe  pala  Virovitica  (jer  divizije  III.  armije  valjaju  se  polako ali sigurno, po svim ratnim pravilima; kao Englezi i Amerikanci u Italiji), ili  kako  smo  ušli  u  Koprivnicu  i  za  divno  čudo  nismo  na  zidovima  koprivničkih  kuća  našli  tragova  topovske  kanonade!  (Da  mi  je  znati  kamo  je  tuklo dvadeset naših topova cijelih šest  dana opsade grada u listopadu prošle godine!?). Ili, da možda pričam o Bugarima, koji su sada  desni  susjedi  III.  armije?  Poslije  oslobođenja  Bugarske  postali  su  nam  saveznici  i  sad  se  zajednički  borimo.  Njihovi  oficiri  nose  male  okrugle  šapke  s  kratkim,  vrlo  kosim  štitnicima  i  ukusne janjeće kožuščiće bez rukava.  Od  svega  toga  mnogo  je  zanimljiviji,  po  mojemu  mišljenju,  slučaj  poginula  njemačkog  kaplara.  Ali  ni  to  nije  bogzna  što!  Ipak,  ispričat  ću  ...  Na  grebenu  Bilogore,  blizu  sela  Zrinjske,  našli  smo  poginula  njemačkog  kaplara.  Mnogo  vremena  je  trebalo  da  naše  brigade  zauzmu  taj  sasvim  beznačajan  položaj.  U  mrtva  kaplara  nađena  je  zapovijed  kojom  mu  je  naređeno  da  sa  svojom  desetinom  brani  odstupnicu  bataljona  do  17,30  sati, a poslije toga da  se  povuku.  Kaplar  je,  doduše,  poginuo,  ali  naši  su  prednji  dijelovi  uspjeli  izbiti  na  branjeni  položaj tek u 17,50 sati. Napominjem da se već vode borbe u Berlinu! Uvijek sam vjerovao da  će se njemačka vojska raspasti ubrzo pošto se počne povlačiti s istočnog bojišta. To je vojska  stvorena za napad, a ne za obranu. Blitzkrieg! Kad ne bude munjevitih uspjeha, demoralizirat  će  se.  Kakva  je  to  bila  zabluda!  Hitlerovi  vojnici  su  toliko  zatucani  da  ih  nije  moguće  demoralizirati.  Mnogo  ih  zarobljavamo.  No  još  uvijek  vjeruju  u  »novo  oružje«!  »Fuhrer  će  učiniti čudo!«  Jedna  naša  izviđačka  grupa  uhvatila  je  komandanta  XI.  divizije  Luftwaffe,  njemačkog  pukovnika.  Stvarno  je  došao  kraj  kad  su  već  izviđači  počeli  zarobljavati  komandante  njemačkih  divizija!  Luftwaffe,  doduše,  nije  više  Luftwaffe  nego  obična  pješadija,  i  komandant  divizije  nije  više  pravi  komandant  divizije,  ali  ipak,  pukovnik  je  pukovnik,  iako  samo  Ersatzkommandant  Ersatz­divizije.  Izviđali  su  negdje  oko  Malog  Trojstva.  Naišla  je  grupa  njemačkih  oficira  i  vojnika.  Naši  su  bili  snalažljiviji,  zauzeli  su  zasjedu  i  raspalili  po  njima.  Neke  su  pobili,  druge  su  pohvatali  i  doveli  u  naš  štab.  Komandant  je  pravi  njemački  oficir, kao što piše u knjigama; nedostaje mu samo monokl. Nikako da se namjerim na Švabu

s monoklom, a u svim su ih filmovima o prošlom ratu imali. Šteta! Ušao je čvrstim vojničkim  korakom,  stao  mirno  i  propisno  salutirao.  Opažam  da  se  Nijemci  u  zarobljeništvu  drže  korektno vojnički, kao da već samim korektnim držanjem žele podsjetiti na nužnost korektnog  postupka  s  naše  strane.  Prema  svojim  zarobljenicima  oni  se,  naprotiv, ponašaju kao živoderi,  osobito  prema  zarobljenim  partizanima.  Partizane,  naravno,  ne  priznaju  za  ratujuću  stranu  i  smatraju da u odnosu prema nama nisu obvezni poštovati međunarodna ratna pravila. Obično  odmah  strijeljaju  ili  vješaju!  Poslali  smo  pukovnika  u  štab  III.  armije.  Pred  našim  je  obavještajcima bio preko očekivanja govorljiv.  Pada  kiša.  Mate  Jerković  i  ja  spavamo  na  trulim  daskama  odvaljena  seoskog  plota  kraj  Šandrovca.  Danas  je  pao  Berlin!  Stišćemo  se  pod  šatorskim  krilima  i  pokušavamo  ustanoviti  je li neugodniji dodir s hladnim zrakom ili s mokrim šatorskim krilom. »Je li, Mate!« obratim  se svojem komandantu u gluho doba noći. »Da ti je prije mjesec dana netko rekao kako ćeš na  dan  pada  Berlina  spavati  na  trulim  daskama  odvaljenoga  plota  kraj  Šandrovca,  ne  bi  vjerovao!?« Mate je nešto promrmljao u snu, okrenuo se na drugu stranu, zastenjao i nastavio  spavati.  On  je  zdrav  i  dobro  spava.  Zaspi  istog  časa  kad  legne,  i  nije  mu  teško  ustati.  Blago  njemu! Kod mene je obratno. Spava mi se samo rano ujutro.  Bjelovar  je  branio  Boban.  Kada  kažem  Boban,  mislim  na  V.  ustašku  diviziju.  Naime,  Rafael  Boban,  nekadašnji  zapovjednik  Crne  legije  i  čuveni  koljač,  sada  je  zapovjednik  V.  ustaške  divizije. Postao je general i vitez. Svi ustaški visoki komandanti su vitezovi. (Kao u srednjem  vijeku!)  Dakle,  kad  su  se  naše  trupe  približile  Bjelovaru,  ustaški  pukovnik  i  domobranski  general  vitez  Rafael  Boban  (inače  bivši  torbar  iz  okolice  Imotskog)  sazvao  je  građanstvo  na  zbor. Popeo se na postolje i održao govor. Bjelovarčani tvrde da je to bio najkraći govor koji  su ikada čuli. Vojniku i ne priliče dugi govori! »Spremni!« viknuo je vitez Rafael. »Spremni«,  odgovorili  su  okupljeni  građani.  »Nisam  navikao  držati  govore  i  bit  ću  kratak!«  rekao  je  Boban. »Hoćete li se boriti ili se nećete boriti!?« upitao je prijeteći.  »Hoćemo!«  urliknuli  su  građani  unisono.  »Spremni!«  ­»Spremni!«  i  govor  je  završen.  Ali  nisu  se  borili,  ni  Boban,  ni  Bjelovarčani.  Ujutro,  poslije  toga  čuvenog  zbora,  Boban  je  postrojio  vojsku  i  napustili  su  grad,  pod  izlikom  da  nemaju  dovoljno  municije.  Prije  povlačenja  postrijeljali  su  oko  dvije  stotine  nevinih  ljudi,  većinom  staraca  i  starica,  pohvatanih da budu taoci.  Maštanja doista nisu realan život! Naša stvar oko oslobođenja Zagreba slabo stoji. Naime, III.  armija,  prema  operativnom  planu,  nastupa  južnom  obalom  Drave,  smjerom  Varaždin­  Maribor,  i  neće napadati Zagreb. Napadaju ga I. i II. armija, jedna sa sjeverne, druga s južne  obale Save. Na žalost, 10. korpus »Zagrebački« je u sastavu III. armije. Zagrebački korpus, a  neće sudjelovati u borbama za oslobođenje Zagreba!? U regularnim armijama ne vode računa  o  problemima  suptilnije  naravi.  Prema  tome  nitko  od  nas  zagrebačkih  partizana  neće  jurišati  zagrebačkim  ulicama  i  neće  biti  zasipan  cvijećem  građana  (i  građanki)  željnih  slobode.  Prolazit  ćemo  ulicama  Varaždina,  Ptuja,  Celja  i  Maribora,  a  kakvo  je  zadovoljstvo  jurišati  ulicama ili ginuti na prilazima tih gradova!? Sumnjiv užitak, u svakom slučaju.  Danas  je  8.  svibnja  1945.  godine.  Berlin  je  pao  prije  tjedan  dana,  a  Zagreb  je  još  uvijek  u  neprijateljskoj  vlasti.  Stvari  se  razvijaju  povoljno.  Komandanti  i  komesari  naših  armija  pokazali  su  razumijevanje  za  probleme  našeg,  Zagrebačkog  korpusa.  Na  liniji  Zagreb­  Varaždin  razdvajamo  se  od  III.  armije  i  nastupamo  prema  Zagrebu.  Napadamo  ga  jednom  kolonom  sa  sjevera,  preko  Sljemena,  drugom  kolonom  s  istoka,  smjerom  Sesvete­Dubrava­­  Maksimir. Čast je spašena!

Oslobođen  je  Varaždin.  Oslobodile  su  ga  divizije  III.  armije.  Sa  sjeverne  strane  Drave,  u  Čakovcu, su bugarske trupe. Mnogo hubavo! Major Brunović, oficir iz našeg štaba, postavljen  je  za  komandanta  varaždinskog  garnizona.  Oprostio  se  i  otišao  poletno  na  novu  dužnost.  Sobom  je  poveo  nekoliko  Varaždinaca  iz  brigada.  Za  njih  je  rat  praktički  završio.  Za  nas,  Zagrepčane, još nije.  Sjedim  kraj  radija  u  kući  seoskog  trgovca  u  Sv.  Petru  Orehovcu,  na  sjeverozapadnim  obroncima  kalničkoga  gorja.  Od  Sv.  Petra  Orehovca  do  Zagreba  varaždinskom  cestom  ima  oko  60  kilometara.  Podne  je.  Naokolo  se  puškara.  To  borci  naših  brigada  čiste  okolne  šumarke  u  kojima  se  skrivaju  razbijene  grupe  ustaša,  četnika  i  Nijemaca.  »Daj  da  čujemo  hrvatski krugoval«, predloži Jerković. Interesantno je slušati posljednje ustaško­švapske laži o  skraćivanju  bojišta.  Neposredno  prije  poraza  propagandisti  moraju  lagati  s  mnogo  invencije  da  bi  bili  bar  donekle  logični  i  uvjerljivi,  »Krugoval«  se počeo čudno vladati. U studiju su se  očito  svađali  i  do  nas  dopru  glasovi:  »Daj  da  govorim!  Ne  dam!«  I  onda  odjednom:  »Ovdje  komandant  bataljona  .  .  .  Građani  Zagreba!  Poslije  četirigodišnjeg  ropstva  Zagreb  je  oslobođen!«  Ne  znam  kako  sam  ostao  pri  svijesti.  Bio  sam  dirnut,  ali  istodobno  i  radostan  i  tužan. Radostan što je moj grad slobodan, tužan što je moj korpus zakasnio, što su ga pretekli!  Glas  nepoznatog  komandanta  bataljona  ostat  će  mi  uvijek  u  uhu.  I  njegove  riječi  uvijek  ću  pamtiti. Čudno kako u ovakvim trenucima i najbanalnije riječi snažno djeluju.  Intendatura  je  dobila  nalog  da  svim  loše  odjevenim  borcima  izda  nove  engleske  odore.  Dobrim  radom  engleske  misije,  a  posebice  šefa  misije  majora  Allana,  naš  korpus  je  dobro  opremljen.  Komandanti  su  postrojili  jedinice, pregledali ih, i 10. korpus »Zagrebački« krenuo  je  na  svoj  posljednji  marš.  Znali su da idu u oslobođeni Zagreb, ali nitko nije bio raspoložen.  Osjećali  smo  se  izigranima  i  prevarenima.  Mi  još  uvijek  nismo  pravi  vojnici  i  nimalo  nas  ne  zadovoljava  spoznaja  da  je  bitka  za  Zagreb  dobivena  već  prije,  u  mnogim  borbama  i  okršajima  u  kojima  su  sudjelovale  i  naše  brigade.  Trebalo  je  da  stignemo  prvi,  a  stižemo  posljednji, u miran, slobodan grad. Naprosto su nas izigrali!  Korpus  je  prenoćio  u  blizini  Zagreba,  kraj  Sesveta.  Rano  ujutro  Jerković  i  ja  sjedosmo  u  automobil  i  krenemo  u grad da izvidimo situaciju. Trebalo je ispitati kakve su mogućnosti za  smještaj  jedinica  i  kakve  će  nam  biti  buduće  zadaće.  Možda  će  nam  reći:  »Kad  niste  dosada  došli, ne trebamo vas ni sada! Vratite se u Čazmu!«  Ulice  su  pune  vojske.  To  su  borci I.  i II.  armije.  Dobro  su  naoružani  i  imaju  teške sovjetske  tenkove T 34. Na topovskim cijevima napisali su bijelom uljenom bojom »Pozdrav Paveliću!«  Nije  loše!  Odjeveni  su  sasvim  slabo.  Armije  su  provaljale Srbiju i Srijem i putem mobilizirale  sve što je bilo sposobno da nosi pušku. Seljački momci »uplovili« su u brigade sa šajkačama,  šubarama  i  klobucima;  prava  narodna  armija!  Borci  našega  korpusa  izgledaju  prema  njima  kao gosti na elitnom oficirskom plesu.  U  Zagreb  je  prije  nas  stigao  čak  i  Glavni  štab  Hrvatske  iz  Like.  Nevjerojatno!  Informirali  su  nas  o  situaciji  i  o  perspektivama  10.  korpusa.  Jedinice  II.  armije  pod  komandom  Koče  Popovića prve su ušle u grad. Pošto su 5. travnja prešle u ofenzivu, forsirale su rijeku Bosnu,  oslobodile  Doboj  i  izbile  na  Unu.  Do  6.  svibnja  likvidirale  su  sva  čvorišta  neprijateljskog  otpora u donjem toku Une i oslobodile Karlovac. Zatim je II. armija, surađujući s I. armijom,  počela  napredovati  prema Zagrebu. Njezine divizije nenadano su izbile na obalu Save s južne  strane  grada,  likvidirale  u  naletu  luburićevce  koji  su  branili  most,  i  prodrle  u  Zagreb.  Ustaše  su napustili položaje u paničnom bijegu, tako da nisu uspjeli srušiti most. Divizija koja je prva

izbila na Savski most i ušla u Zagreb nekadašnja je moja Dvadeset i osma. To mi je utjeha za  sve nedaće 10. korpusa u završnim operacijama. Istini za volju treba priznati da se tri divizije  II. armije spore koja je od njih prva ušla u Zagreb, no ostaje činjenica da je medu njima i 28.  slavonska  udarna  divizija,  pod  komandom  mojega  starog  ratnog  druga  Radojice  Nenezića.  Treba  reći  i  to  da  je  I.  armija,  nastupajući  sjeverno  od  Save,  naišla  na  jak  otpor  neprijatelja.  Čitava istina je da su I. i II. armija oslobodile Zagreb.  U  glavnom  štabu  Hrvatske  obavijestili  su  nas  da  će  jedinice  10.  korpusa  za  prvo  vrijeme  preuzeti  zagrebački  garnizon.  Poslije  će  Korpus  biti  rasformiran,  a  divizije  treba  da  uđu  u  sastav II. armije.  Sve  kasarne  u  gradu  krcate  su  vojskom.  Mjesta  nema  nigdje.  Naš  korpus,  pošto  uđe u grad,  treba  da  prenoći  na  »Spartinu«  igralištu  kraj  Gradskog  vodovoda.  To  je  sasvim  na  jugozapadnoj periferiji Zagreba.  Ulazak  10.  korpusa  »Zagrebačkog«  u  oslobođeni  grad  mora  biti  svečan  i  trijumfalan.  Zagrepčani će biti obaviješteni i pozdravit će svoje borce . . .  Svi  imaju  mnogo  posla.  Posvuda  je  žurba  i  dezorganizacija.  Najpametnije  je  sjesti  u  auto  i  vratiti se svojim jedinicama. Tamo je mir i još uvijek se živi partizanski.  U  grad  je  Korpus  umarširao  kasno  poslije  podne.  Borci  su  iščetkani  i  nalaštenih  čizama  i  cipela,  svježe  obrijani  i  ošišani.  Sjaje  se  konji  i  sjaji  se  oružje!  To  je  završetak  posljednjeg  marša  naših  ratnih  brigada.  Pred  svakim  ešalonom  jaše  vod  konjanika,  a  na  čelu  voda  ešalonski komandanti i komesari.  Špalir  građana  koji  dočekuju  ratnike  svojega  grada  počinje  u  Dubravi,  proteže  se  Maksimirskom  cestom  i  Vlaškom  ulicom  sve do Jelačićeva trga. Čujem ih kako govore: »To  je elitna vojska!« Zaista, svi su borci odjeveni i dotjerani besprijekorno, kao da idu u svatove.  I nitko od njih građana ne zna koliko bi nam bilo milije da su brigade skršile otpor neprijatelja  i  ušle  u  Zagreb  jurišem.  Bili  bismo  blatni  ili  prašni,  mokri  od  znoja  i  čađavi  od  baruta.  Tada  bismo  uistinu  bili  elitna  vojska!  Pa  ipak,  borbe  u  kojima  sudjelujemo  već  odavna  također  nešto znače!  Obasipaju  nas  cvijećem  i  nude  cigaretama,  kao  u  mojim  snovima.  Osim  cigareta  i  cvijeća  u  gradu  ničeg  i  nema.  Mi  smo  sitiji  i  bogatiji  od  njih!  Jerković,  Kaić  i  ja  vozimo  se  u  novom  kabrioletu.  Posudili  smo  ga  u  Glavnom  štabu  specijalno  za  ovu  prigodu.  Kolona  se  pomiče  sporo  i  tako  naš  kabriolet  ili  stoji  ili  se  jedva  kreće.  Zato  smo  nas  trojica  stalno  na  udaru  građana iz špalira, i to nam, iskreno govoreći, nije neugodno. Zasuli su nas cvijećem i izljubili  na  mrtvo  ime,  muškarci  i  žene.  Muški  poljupci,  kao  što  je  poznato,  ne  ostavljaju  tragova,  ženski  ostavljaju.  Zbog  toga  smo  sva  trojica  iskićeni  otiscima  usana  svih  mogućih  oblika,  i  u  svim mogućim nijansama; netko bi mogao pomisliti da smo obojeni ratničkim bojama.  Nepoznat  čovjek  upitao  me  zovem  li  se  Ivan  Šibi.  Bio  je  zadovoljan  što  me  je  pronašao.  Donio  mi  je  dobrih  vijesti.  Svi  moji  u  Zagrebu  su  živi.  Toga  časa  kolona  je  krenula  brže  i  nepoznati se izgubio. Nisam se sjetio upitati gdje stanuju. Valjda ću ih nekako pronaći!  Inače,  u  špaliru  ima  svakojakih  ljudi.  Među  onima  koji  oduševljeno  kliču  prepoznao  sam  i  nekoliko ustaša i čak dva ustaška konfidenta. Ali to su izuzeci. Što da se radi!? Tako je uvijek  bilo i bit će u svim špalirima koji dočekuju pobjedničke vojske!

Dojučerašnji  ratnici,  borci  naših  brigada,  provode  svoju  prvu  zagrebačku  noć  na  »Spartinu«  nogometnom igralištu, dakle pod vedrim nebom. Pjevaju partizanske pjesme i plešu kola. Kao  i uvijek u sličnim prilikama. Jer, treba se radovati. Rat je završen! Ali nije baš lako priviknuti  se  mirnodopskom  životu!  U  prvo  vrijeme  svima  će  nedostajati  dobre  stare  partizanske  baze,  privržena sela i njihovi mještani koji su nas voljeli kao što nas nikada nitko više neće voljeti .  . .  Ni ja ne mogu spavati! Uzrujan sam i nervozan, san mi ne dolazi. Sjedim za stolom građanski  namještene  sobe  u  stanu  stranih  ljudi,  odmah  pokraj  »Spartina«  igrališta,  i  pokušavam  razmišljati. Lijepa je svibanjska noć i ja sam poslije tri i pol godine ponovno u svojem gradu!  Zašto  ne  lutam  ulicama  i  ne  obnavljam  uspomene  iz  predratnog  života  i  iz  ilegalnih  dana  1941?  Tri  i  pol  godine  čekao  sam  taj  čas.  Obići  ću  sve  ulice  i  trgove  i  sve  perivoje  i  sve  uglove; sva mjesta kojih se sjećam iz prošlih dana. Tako sam mislio i želio. I bio sam uvjeren  da  me  nikakvi  poslovi  u  tome  neće  moći  spriječiti.  Sada  je  drukčije.  Posla  nemam,  a  ipak  sjedim  sam  u  stanu  stranih  ljudi  i  ne  znam  što  da  počnem.  Sve  moje  misli  i  svi  moji  osjećaji  vezani  su  za  partizanski  život,  a ne za onaj predratni zagrebački. Ne zanimaju me ni ulice, ni  trgovi,  ni  perivoji.  Zaboravio  sam  ja  to.  Možda  bi  najbolje  bilo  da  odmah  sutra  zatražim  prekomandu u Čazmu ili u Daruvar, svejedno u koji od ta dva najljepša partizanska grada. Ili  možda  u  Voćin.  Prije  tri  godine,  kada  smo  napadali,  privlačila  me  voćinska  elektrika  kao  noćnog  kukca.  Zašto  ne  bih  mogao  živjeti  u  Voćinu?  Zagreb  ionako  nije  više  grad  moje  mladosti, u njemu ionako nema više mojih prijatelja i drugova. Poubijali su ih, a ako je negdje  netko  i  preostao,  vjerojatno  je  u  nekoj  brigadi  i  neće  imati ništa protiv života u Voćinu, ili u  Daruvaru  i  Čazmi.  Meni  je  svejedno!  Zagreb  je  grad  ljudi  koji se među sobom ne poznaju, a  kad  nekog  ne  poznaješ,  kako  ćeš  znati  što  misli  i  osjeća  i  kako  da  mu  vjeruješ.  Mi  partizani  navikli  smo  provjeravati  nepoznate  ljude.  Samo,  u  mirno  doba  teško  je  čovjeka  provjeriti.  U  ratu su nikli novi partizanski gradovi; svi njihovi stanovnici dobro se među se poznaju.  Daruvar, Čazma i Voćin ... u tim gradovima uvijek sam se izvrsno osjećao. Svake večeri bile  su  priredbe.  Kad  nije  bio  pokret,  sjedio  sam  u  štabu  do  sitnih  sati  i  pričao  s  drugovima  o  svemu  i  svačemu.  Najviše  o  Zagrebu  i  o  tome  kako  će  nam  biti  poslije  oslobođenja  .  .  .  Što  čovjeku treba da bi bio sretan!? Da mirno radi svoj posao, i da ima desetak dobrih prijatelja i  možda električno svjetlo! Sve drugo je suvišno.  Cijeli  dan  ispitivali  su  me  nepoznati  građani  što  sam  po  činu  i  funkciji,  kakva  odlikovanja  imam  i  koliko  mi  je  godina.  Odgovarao  sam  učtivo,  strpljivo i, u početku, sa zadovoljstvom.  »Pukovnik  sam  po  činu,  politički  komesar  po  položaju,  imam  takva  i  takva  odlikovanja,  navršio  sam  dvadeset  i  sedam  godina!«  Slušali  su  radoznalo  i  pažljivo  i  pri  tom  pravili  začuđena  lica.  »Kako  ste  mladi!«  govorili  su  ...  i  »kakva  vas  karijera  još  čeka!«  Zaista,  mi  smo romantici, a oni radoznali građani su realisti. Visok čin i položaj u mladosti znače još viši  čin  i  položaj  u  zrelim  godinama.  To  su  novci  i  povlastice,  pa  prema  tome  i  društveni  ugled.  Naravno,  ako  opet  ne  dođe  do  preokreta,  što  po  njihovu  mišljenju  također  nije  sasvim  isključeno.  I  ja  sam  uvjeren  da  je  većini  tih  građana  koji  se  dive  blistavim  karijerama  mladih  partizanskih oficira veoma milo što njihovi sinovi imaju solidna građanska zvanja u kojima se  napreduje polako i sigurno ... Po svemu sudeći morat ćemo opet držati mnogo mitinga!  »Vi  ste  neobično  sretan  mlad  čovjek«,  rekao  mi  je  građanin  iz  ove  kuće  u  kojoj  sam  se  smjestio  samo  za  jednu  noć.  Bit  ću  sretan  kad  opet  postanem  sličan  vama,  pomislio  sam,  ali  mu  ništa  nisam  rekao.  Jer,  zasada me još ne mogu usrećiti ni visoki činovi ni visoki položaji.  Mirnodopski  život  još  nas  nije  iskvario,  a  možda  prave  partizane  nikada  i  neće  iskvariti.

Možda  i  hoće,  tko  zna!?  Nismo  mi  ni  tako  mladi  kao  što  ovi  građani  misle!  Ratne  godine  razlikuju  se  od  običnih  mirnodopskih  godina.  Moje  je  mišljenje  da  jedna  godina  rata  čini  čovjeka koji ratuje starijim za najmanje tri obične godine, ako se uopće može tako mjeriti. Mi  nikada  nismo  bili  mladi  i  nikada  više  nećemo  biti  mladi,  bez  obzira  na  godine  i  mladenački  izgled.  Tko  zna  kako  je  sada  u  Čazmi,  ili  u  Daruvaru,  ili  u  Voćinu  ili  u  Koprivnici  i  Virovitici  (mojem  rodnom  mjestu).  Tamo  su  također  pobjedničke  partizanske  brigade,  pjevaju  partizanske  pjesme  i  igraju  kola.  Ili  su  na  priredbama.  Drugačiji  je  to  ugođaj!  A  naša  slavonska,  kalnička,  bilogorska  i  moslavačka  sela?  Teško  njima.  Mi  ćemo  se  nastaniti  u  gradovima  i  ona  će  opustjeli.  Postat  će  opet  obična  sela.  U  ratu  to  nisu  bila  sela,  to  su  bile  partizanske  baze.  U  njima je, iako su većinom spaljena i poharana, bujao život. Nikada im se  nećemo moći odužiti!  Idem ipak u grad. Možda su još živi ljudi koji su me skrivali. Za tri mjeseca ilegalnog života u  Zagrebu  1941.  godine  promijenio  sam  najmanje  trideset  stanova.  Dobro  se  sjećam  svih  tih  ljudi i adresa. Nekoga ću sigurno pronaći. Otišao bih do majke i sestre, ali nemam pojma gdje  su.  Potražit  ću  ih  ujutro.  Na  Sljemenu  se  puca.  To  naši  obračunavaju  s  ustaško­njemačkom  kolonom koja se povukla u Zagrebačku goru.  Mislim da je moj ratni dnevnik završen.