Rana Moderna 2

ENGLESKA U DOBA STJUARTA Dinastija Stjuart je vladala Engleskom, sa prekidima, nešto više od jednog veka (1603-1714; Džejms I 1603-1625; Čarls I 1625-1649; period republike i protektorata 1649-1660; Čarls II 16601685; Džejms II 1685-1688; ćerke Džejmsa II – Marija II i njen muž Viljem III Oranski 1689-1702; i Ana 1702-1714). Značajne promene koje su se odigrale za vreme Tjudora (reformacija, ograđivanje, prekomorska ekspanzija), su u vreme Stjuarta dovele do ozbiljnih socijalnih, verskih i političkih sukoba, koji su dosegli vrhunac u Revoluciji i građanskom ratu (1642-1649) i Slavnoj revoluciji (1688). U engleskoj istoriografiji preovlađuje težnja da se kao najvažniji uzrok za destabilizaciju političkog sistema, i kao uzrok građanskog rata, istaknu lične osobine vladara iz porodice Stjuart, koji su često prikazivani kao slabe ličnosti, bez smisla za vođenje politike. Ipak, deo istoričara smatra da su posledice promena iz 16. veka Tjudori samo odložili na kratak period. Za vladavinu Stjuarta su karakteristična velika politička previranja. Najvažnija zbivanja u političkoj istoriji ovog vremena tiču se sukoba između kralja i parlamenta, koji je na kraju vladavine Stjuarta završio pobedom parlamenta i uspostavljanjem parlamentarne monarhije. DŽEJMS I (1603-1625) Kraljev karakter Tjudori su bili dinastija iz Velsa, dok su Stjuarti bili škotska kraljevska porodica – vladali su Škotskom od početka 14. veka (prvi kralj Robert II 1316-1390; a rodonačelnik Volter Ficalan – bio stjuard, tj. nastojnik dvora). Prvi Stjuart koji je poneo englesku krunu bio je Džejms I (Džejms VI kao škotski kralj, od 1567), sin škotske kraljice Marije Stjuart (koja je pogubljena februara 1587) i njenog drugog muža Henrija Stjuarta (prvi muž bio Fransoa II 1559-1560). Džejms je stupio na presto aprila 1603. godine u 36. godini života (rođ. 1566). Njegov otac je ubijen 1567. od strane njegove majke Marije i njenog ljubavnika. Potom je škotsko plemstvo podiglo ustanak i prognalo kraljicu Mariju, koja je bila katolkinja, dok su u Škotskoj preovladavali strogi kalvinisti predvođeni Džonom Noksom. Marija je pobegla u Englesku (u njoj videli mogućeg pretendenta na presto – bila unuka Džejmsa IV i Margarete Tjudor, sestre Henrija VIII). Ipak, u Engleskoj je Marija optužena za učešće u zaveri, te je pogubljena. Njen sin Džejms je proglašen za škotskog kralja 1567. kada je imao samo godinu dana. Bio je odgajan pod tutorstvom svojih puritanskih učitelja Džordža Bjukenena i Pitera Janga. Bio je dobro obrazovan, a velika opsesija su mu bila teološka pitanja. Odrastao je u atmosferi stalnih obračuna oko vlasti između škotskog plemstva, brojnih primitivnih spletki i krvavih obračuna klanova. Ljudi koji su stajali na čelu škotske crkve (Kirk), sledbenici Džona Noksa, nisu imali poštovanja prema monarhiji, ni prema samom kralju. Zbog toga je Džejms, kada je stupio na engleski presto, insistirao na božanskom pravu vladara, što nije bilo u skladu sa političkim tradicijama i stvarnom položaju kralja u Engleskoj. Bio je sklon uživanjima, i vreme je provodio izvan Londona, u lovu na jelene, a državom je upravljao putem prepiske, svraćajući u prestonicu na svega nekoliko dana. Objavio je nekoliko knjiga u kojima je napadao veštice (Demonology, lov na veštice je dobio, u Engleskoj, veliki zamah u prvoj polovini 17. veka), i iznosio svoje političke ideje (Basilikon Doron). Ljude iz svoje okoline nije birao na osnovu vrlina, nego zbog njihovog šarma. Potpao je pod uticaj dvojice svojih miljenika – Roberta Kara i Džordža Vilijersa vojvode od Bakingema. Džejms I je bio oženjen Anom, ćerkom Fridriha II (1559-1588), kralja Danske. Ona je dovodila kraljev ugled u pitanje, naročito kada se obratila u katoličanstvo.

Pitanje ujedinjenja Engleske i Škotske Džejmsovo stupanje na presto nije značilo jedinstvo Engleske i Škotske. U pravnom pogledu, odnos ove dve zemlje predstavljao je, u vreme prvih Stjuarta, personalnu uniju, tj. one su bile povezane samo ličnošću vladara. Džejmsova želja je bila da se Engleska i Škotska bliže vežu, i na početku svoje vladavine je pokušao da ovu zamisao ostvari, ali bez uspeha (“Ja sam muž, a celo ostrvo je moja žena”). Komisija, koja je bila sastavljena da bi udovoljila kraljevoj želi, je smatrala da bi jedinstvo ostrvskih država trebalo ostvariti slobodnom trgovinskom razmenom i naturalizacijom (priznavanjem engleskog državljanstva) svih Škota rođenih posle Džejmsovog stupanja na presto Engleske. Parlament je to odbio, ali je zakon o naturalizaciji stupio na snagu putem običajnog prava. Englezi su Škote mrzeli i smatrali ih varvarima, siromašnima, i zaostalim poput irskih plemena. Jedan od velikih zagovornika ujedinjenja sa Škotskom bio je Frensis Bekon. Kralj i parlament Džejms I je insistirao na božanskom karakteru kraljevske vlasti i nije pokazivao razumevanje za političke okolnosti koje su vladale u Engleskoj. Parlament, posebno Donji dom, bio je svestan svoje moći i značaja. To je dovodilo do sukoba između parlamenta i Džejmsa, a kasnije i njegovog sina Čarlsa I (1625-1649). Stjuarti su pokušavali da vladaju sami, bez predstavničkog tela, što su tada činili i drugi evropski vladari, ali je to u Engleskoj smatrano despotskim ponašanjem. Apsolutistički način na koji su državom upravljali monarsi u Francuskoj i Španiji nije odgovarao društvenim okolnostima koje su vladale u Engleskoj. Ona nije imala jaku i veliku vojsku, niti razvijen, centralizovani državni aparat, tj. brojno i poslušno činovništvo. Engleska vojska je bila milicijskog tipa, a lokalna samouprava je obavljala sve javne poslove u grofovijama. U toku svoje vladavine, Džejms I je četiri puta sazivao parlament: 1) 1604-1611; 2) 1614; 3) 162122; 4) 1624-25. Na početku Džejmsove vladavine, glavnu reč u državnim poslovima vodio je Elizabetin prvi sekretar, Robert Sesil erl od Solzberija. Solzberi je bio sposoban i iskusan čovek, ali nije uspeo da spreči sukob između kralja i parlamenta, ponajviše jer nije mogao da kontroliše neodmerene i nesmotrene izjave kralja. Džejms se sa svojim parlamentom sukobio iz dva razloga: zbog verskih pitanja, tj. oko kraljevog nadzora nad crkvom; i oko finansijskih problema. Nevolje sa novcem su delimično nasleđene od Elizabete. Međutim, iza Elizabete je ostao dug kao posledica aktivne spoljne politike i ratova, dok su u Džejmsovo vreme troškovi porasli zbog inflacije, prevaziđenog načina oporezivanja, povećanih izdataka za izdržavanje državnog aparata. Pošto je kraljica Elizabeta manje trošila u vreme rata nego Džejms u vreme mira, parlament je odbijao da izglasa vanredne prihode kralju za obične mirnodopske potrebe. Solzberi se potrudio da uveća prihode krune tražeći otuđene kraljeve posede, otkrivajući stare dugove, povećavanjem carinskih tarifa i iznuđivanjem. Odluka finansijskog suda (1606) da kralj može nametne dodatna carinska plaćanja bez odobrenja parlamenta, ako njihova svrha nije uvećanje prihoda nego regulisanje trgovine, je iskorišćena kako bi se uvećao dobitak od velikog broja proizvoda. Po tom pitanju je došlo do razmimoilaženja između kralja i parlamenta, i rasprave su trajale sve do kraja Džejmsove vladavine. Solzberi je pokušavao da sklopi kompromis sa parlamentom. Predložio je tzv. Veliki ugovor – kralj je trebalo da se odrekne nekih feudalnih prava, a zauzvrat da od parlamenta dobije svotu od 200 hiljada funti godišnje. Međutim, usled međusobnog nepoverenja, do sporazuma nije došlo. Džejms I je raspustio parlament i narednih 10 godina (sem dvomesečnog parlamenta 1614) vladao sam. Za to vreme njegov položaj je bio sve teži. Radi povećanja finansija, prodavao je monopole, kraljevske zemlje, službe i plemićke titule. U tu svrhu je ustanovljena nova titula “baroneta”. Ministar blagajne, Lajonel Krenfild, je nudio da reformiše finansije, ali kralj nije imao hrabrosti da pristane na neke radikalne mere, jer je reformu bilo moguće izvesti samo na račun Džejmsovih miljenika. Parlament kome se Džejms obratio za pomoć (1614) bio je spreman da izglasa prihode samo

ako bi mu se dozvolio nadzor nad ljudima koji ih troše i u koju svrhu se troše. To je značilo uplitanje parlamenta u spoljnu politiku i postavljanje i smenjivanje ministara, i do sporazuma nije došlo. Lični režim i vladavina kraljevih miljenika Kara i Bakingema Kada je 1612. godine umro Solzberi, njegovo mesto su preuzeli kraljevi miljenici, čija je politika bila pogubna. Džejms I je najpre pao pod uticaj Roberta Kara. Kar je bio lep, ali neobrazovan i plitkouman. Ipak, brzo je napredovao u državnoj hijerarhiji, da bi 1614. godine postao lord kancelar i kraljev lični sekretar. Kada se oženio sa Frensis Hauard (prethodno je kralj izdejstvovao njen razvod braka), Robert Kar se počeo ponašati kao vođa partije Hauardovih, stvarajući veliki broj neprijatelja. Pošto je njegova žena optužena da je otrovala jednog od Karovih prijatelja, kralj Džejms je okrenuo leđa Robertu, i on i njegova žena su osuđeni na smrt 1616. godine, ali su pomilovani i zatočeni u Taueru. Drugi kraljev miljenik bio je Džordž Vilijers, vojvoda od Bakingema. Bakingem je uspeo da potisne struju Hauarda, i veoma se obogatio. Jedan od kralju bliskih ljudi bio je i Frensis Bekon. Bekon je bio obrazovan na Kembridžu. Jedno vreme (1576-79) bio je ambasador u Francuskoj. Bio je veliki pravnik. Po povlačenju iz politike posvetio se pisanju. Njegovi Eseji predstavljaju važan deo engleske književnosti. Dok je Džejms I vladao bez parlamenta, prava podanika su branili pravnici. Jedan od najznačajnijih pravnika tog vremena i predstavnik opozicije bio je Edvard Kok. On je svoju karijeru započeo još za vreme Elizabetine vladavine, i došao do visokih mesta u pravosudnoj hijerarhiji. Kao sudija bio je veliki poznavalac prava, ali je zbog svoje naravi bio nepopularan. Edvard je oživeo teoriju da zakoni nisu instrument već okovi kraljevske moći, i da sudije nisu “lavovi ispod trona” (kako je govorio Bekon) već arbitri između kralja i podanika. Bio je uporan u odbrani prava i nezavisnosti građanskih sudova u odnosu na više kraljevske sudove. Tako se borba protiv apsolutizma u Engleskoj ispoljavala kao sukob izvršne (kraljevske) i sudske vlasti. Ponovno sazivanje parlamenta i uspeh opozicije Kralj je parlament ponovo morao da sazove januara 1621. godine. Nameravao je da se umeša u rat u Evropi (Tridesetogodišnji rat 1618-1648) na strani svog zeta Fridriha, izbornog kneza Falačke, i za to su mu bila potrebna velika novčana sredstva koja se nije usudio da prikupi bez podrške parlamenta. Glasnogovornik opozicije u parlamentu bio je Edvard Kok. Koristeći proceduru “sumnjičenja” (impeachment – osumnjičeni je isleđivan od strane Doma lordova, a svako političko mešanje je bilo onemogućeno) on je napao ljude iz kraljeve okoline – Bakingema i Bekona. Najpre su dva Bakingemova trabanta – Mompeson i Mičel – a potom i Bekon optuženi za uzimanje mita. Bekon je prinuđen da da ostavku na svoj položaj (lord kancelar), zatvoren je u Tauer i morao je da plati globu od 40 hiljada funti. U tamnici je proveo samo jednu noć, a kralj ga je oslobodio novčane kazne. Ipak, Bekonova politička karijera je bila zapečaćena. Kok se ustremio i na Bakingema i njegovu prošpansku politiku. Kralj i Bakingem su nameravali da ožene prestolonaslednika Čarlsa španskom princezom i da tako mirnim putem povrate Palatinat (Falačku), koji je bio okupiran od španskih trupa, Džejmsovom zetu Fridrihu. Kok je u svojim govorima napadao Španiju i Špance. Kralj je naredio Donjem domu da ne raspravlja o spoljnoj politici. Poslanici su se pozivali na pravo slobode govora u parlamentu, što je bilo njihovo neosporno pravo, ali je isto tako odlučivanje o stvarima spoljne politike bilo isključivo u kraljevoj nadležnosti. Knjiga zapisnika je poslata kralju 30. decembra 1621. godine, a kralj je odcepio stranicu na koju su se pozivali poslanici i na sledećoj sednici januara 1622. godine raspustio parlament. Pošto su prinčev brak, kao i ceo plan izmirenja sa Španijom propali, Džejms I se spremao da uđe u rat. Stoga je, februara 1624. godine, parlament ponovo sazvan. Džejms je popustio. Parlamentu je dozvoljeno da raspravlja o spoljnoj politici, da izglasava prihode, pod uslovom da se troše po nahođenju parlamenta.

Usvojen je Akt o Monopolima po kome je ustupanje monopola od strane kralja ocenjeno kao protivpravno, osim u slučajevima kada se radilo o novim izumima. Verske raspre – puritanci – erastijanizam – Milenarijska peticija – autorizovani prevod Biblije Puritanci su još za vreme Elizabetine vladavine (1558-1603) bili vrlo jaki i imali su uporište u parlamentu. U Džejmsovo vreme bili su još brojniji i uticajniji. Džejms nije mario za puritance. Njegovo shvatanje kraljevskog dostojanstva i božanskog prava vladara nije se podudaralo sa prezviterijanskim učenjem. Džejms je želeo da ostane vrhovni poglavar engleske crkve i da zadrži staru crkvenu hijerarhiju. Takođe, bio je protivnik i svih drugih reformi za koje su se zalagali puritanci. Anglikanska crkva je zastupala učenje poznato kao erastijanizam. Osnovna pretpostavka ove teorije bila je da država ima konačnu reč u crkvenim stvarima. Ovo učenje je pogrešno pipisano Nemcu Erastusu, te je po njemu (samo u Engleskoj) tako i nazivano. Teorijske temelje anglikanskom poimanju odnosa crkve i države zapravo je udario Ričard Huker, u poslednjoj deceniji 16. veka. U razmiricama između kalvinista i anglikanaca, prednost je dugo bila na strani kalvinista, jer je ženevsko učenje imalo razrađene i jasne teorijske postavke. Iz tog razloga je Huker i napisao svoje delo O zakonima crkvenog poretka, koje predstavlja odbranu umerenog, elizabetinskog oblika reformacije. Kalvinisti su tvrdili da sve što se radi u crkvi mora biti jasno propisano u Bibliji i zbog toga su napadali Knjigu opštih molitava. Huker je polazio od pravdanja razuma u veri. Pored onoga što je izričito propisano Svetim pismom, postoje i stvari u kojima državna i crkvena vlast moraju da se slože sa prirodnim, Božjim zakonima. Ljudsko društvo se menja, i država ili crkva, mogu narediti bilo šta što je poučno i umesno, pod uslovom da njihova zapoved poštuje biblijske zakone, ili je u skladu sa prirodnim zakonima. Država i crkva su sjedinjenji, i zato pobožni vladar ima pravo i dužnost da izdaje zakone, kako na crkvenom, tako i na svetovnom polju, ali uvek pod uslovom da ti zakoni budu u skladu sa prirodnim, i da nisu u suprotnosti sa Svetim pismom. Ubrzo po stupanju na presto kralju je 1603. godine, uručena peticija, Milenarijska peticija, koju je potpisalo nekoliko stotina puritanski opredeljenih sveštenika anglikanske crkve. Peticija je sadržavala čitav niz zahteva na kojima su puritanci nastojali još u Elizabetino vreme: da se ne upotrebljava znak krsta pri krštenju i ne klanja pri pomenu Hristovog imena; uprošćavanje pojanja kako bi što veći broj vernika učestvovao u bogosluženju; sprečavanje davanja sinekura i držanje više položaja od strane jedne osobe; poštovanje nedelje i nepridržavanje praznovanja dana posvećenih pojedinim svecima. Ipak, odustali su od zahteva da se ukine episkopalno uređenje crkve, što govori da su puritanci ublažili svoje stavove. Glavne tačke u peticiji su bile: 1) traženje dozvole da sveštenici po sopstvenom nahođenju odluče da li će nositi kapu i misnu košulju; 2) i da se od sveštenika više ne zahteva da se svojim potpisom izjasne da veruju u apsolutnu istinu cele Knjige opštih molitava. Ova dva zahteva su zapravo stavljala kraljevu volju na probu – jer povoljan odgovor (čak ako bi i ostali zahtevi bili odbijeni) bi razjasnio da li vladar zaista želi da toleriše njihova uverenja. Puritanci su bili tolerisani u okviru zvanične crkve, ali pod uslovom da bogosluženje vrše po anglikanskom obredu, i ova tolerancija nije bila osigurana zakonom. Peticija je razmatrana januara 1604. godine, na većanju koje je kralj sazvao u Hempton Kourtu. Anglikanski biskupi su došli rešeni da ne dopuste kompromis. Biskupi su istupali kao pobornici ideje o nacionalnoj crkvi i supermatiji vladara. Predvodnik ove struje bio je biskup Londona Ričard Benkroft. Puritanski glasnogovornik bio je doktor Džošua Rejnolds. Benkroft je zamolio kralja da odbije da sasluša puritance. Pozivao se na kanonsko pravo po kome je jereticima bilo zabranjeno da govore protiv biskupa. Ipak, Džejms je dozvolio diskusiju, i sam je učestvovao u raspravi. Kralj je, tačku po tačku, odlučivao na štetu puritanaca, ali je rasprava tekla u opuštajućoj atmosferi i ličila je na intelektualni okršaj. Međutim, kada je Džošua Rejnolds izjavio da i niže sveštenstvo ima pravo da se sastaje radi odlučivanja i da bi biskupi trebalo da konsultuju sinode svojih dijeceza, došlo je do promene raspoloženja. Reč sinod je načinila prelom u razgovoru. Pri

pomenu ove reči, Džejms se razljutio, prisećajući se lošeg detinjstva pod kalvinističkim nadzorom, i napustio raspravu. Prvi Džejmsov parlament koji se sastao u proleće 1604. godine je podržao Milenarijsku peticiju, i to je bio još jedan od uzroka sukoba između kralja i predstavničkog tela. Kada je u julu 1604. godine parlament privremeno prekinuo rad, kralj se obratio sveštenstvu i zahtevao je da se svi sveštenici, najkasnije do decembra, moraju pokoriti postojećim pravilima Anglikanske crkve ili će u protivnom ostati bez službe. Tri stotine sveštenika je odbilo da prizna u potpunosti Knjigu opštih molitava i ostali su bez službe. Jedna od najvećih tekovina engleske reformacije, za koju je zaslužan kralj Džejms I jeste autorizovani prevod Biblije, poznat i kao Verzija kralja Džejmsa (Biblija kralja Džejmsa). Ovo nije prvi celovit prevod Biblije na engleski. Vilijem Tindejl je u Vormsu 1525-6 preveo i štampao Novi zavet na engleskom jeziku. Majls Kaverdejl je 1535. godine u Cirihu je štampao potpuni prevod Biblije na engleskom jeziku. Godine 1538. pojavila se tzv. Velika Biblija. Taj prevod je autorizovan od strane kralja Henrija VIII (15091547). Engleski protestanti u emigraciji su u Ženevi priredili prevod Biblije koji se pojavio 1560. godine. To je tzv. Ženevska Biblija (poznata i kao Biblija u pantalonama jer u Postanju piše da su Adam i Eva napravili sebi pantalone), posvećena kraljici Elizabeti. U Dueu, u Nizozemskoj, je 1568. godine osnovan centar za školovanje sveštenika koji su trebali da vrše katoličku propagandu u Engleskoj. Tu je 1602. godine izdata tzv. Due Biblija – standardni katolički prevod, bila je doslovni prevod Vulgate. Najpopularnija je bila Ženevska Biblija, za koju je kralj Džejms verovao da je najgora. Stoga je on odabrao 47 (54) učenih prevodilaca i nagradio ih crkvenim unapređenjima. Oni su radili podeljeni u 6 grupa, od kojih je svaka obrađivala pojedine knjige Biblije. Dve grupe su se sastajale u Oksfordu, dve u Kembridžu, i dve u Londonu. Bilo im je naređeno da slede Biskupsku Bibliju iz 1568. godine i da ne menjaju bez potrebe ono što su vernici naučili da slušaju, kao i da ne unose sporne beleške iz Ženevske Biblije. Ipak, prevodioci su koristili i Ženevsku i Due Bibliju. Kada je prevod bio gotov, u sva tri središta ga je pregledao odbor od 12 članova, a zatim su ga pregledali Tomas Bilson, biskup Vinčestera, i doktor Majle Smit. Smit je izvršio završnu reviziju. Prevod kralja Džjemsa se zvanično koristio 350 godina – Anglikanska crkva ga je revidirala tek 1870. godine. Ovaj prevod je izvršio veliki uticaj na engleski jezik. Najradikalniji engleski kalvinisti – independenti – nisu bili tolerisani i napuštali su ostrvo i odlazili u Holandiju. Njihov vođa, Robert Braun, je 1582. godine pobegao sa velikim delom svoje zajednice u Midelburg u Holandiji. Nonkonformisti iz Lajdena su bili predvodnici i inicijatori iseljavanja u Ameriku, gde su nameravali da osnuju savršenu hrišćansku zajednicu, zasnovanu na načelima njihovog veroučenja. Oko 1618. godine, 35-orica među njima su odlučili da odu u Virdžiniju. Kada su krajem leta 1620. godine isplovili iz Plimuta, bilo ih je tačno 100. Ipak, bura je skrenula brod sa kursa, i umesto u Virdžiniju, brod je stigao do puste obale rta Kod (Masačusets). Radi lakšeg preživljavanja, sklopili su tzv. Mejflauerski sporazum (po brodu kojim su doplovili), po kome su obrazovali jedno “civilno političko telo” i prihvatili načelo vladavine većine. Osnovali su koloniju Plimut na obalama Masačusetskog zaliva. Doseljenici su bili ljudi iz gradova, nevični zemljoradnji, lovu i ribolovu, i teško su opstajali u divljini. Na sreću, Indijanci iz susedstva su bili blagonakloni i naučili su ih da gaje kukuruz, i drugim veštinama. U jesen 1621. godine svetkovali su prvi dan zahvalnosti Bogu što su preživeli. Za razliku od prethodnih pokušaja naseljavanja, ovaj nije bio organizovan od države, neke moćne trgovačke kompanije, ili veleposednika, već od skromnih ljudi koji su ispoljili veliki idealizam, hrabrost i upornost. U vreme vladavine Džejmsa I, Englesku je zahvatila prava pomama lova na veštice. Njegova prethodnica, Elizabeta, je ove progone suzbijala. Već prvi Džejmsov parlament je doneo zakone koji su predviđali smrtne kazne za žene koje se bave crnom magijom. Kralj Džejms je u svom delu

Demonology dao podstrek ovom sujeverju, a pravnik Kok je postavio pravne osnove za progon. Pomama lova na veštice je dostigla vrhunac u vreme građanskog rata (1642-1649), pod vladavinom strogih prezviterijanaca. Progoni su prestali na početku epohe racionalizma, u vreme restauracije Stjuarta. Položaj katolika – građani drugog reda – varljive nade u novog kralja – Barutna zavera Katolička vera u Engleskoj formalno nije bila zabranjena, ali je položaj katolika bio vrlo težak, kako zbog zakonskih odredbi koje su ih svodile na građane drugog reda, tako i zbog verske netrpeljivosti protestantske okoline. Vladavina Marije Krvave (1553-1558) je produbila jaz između protestanata i katolika. Dugotrajni rat sa Španijom je uticao da se, ne bez osnova, rasprostrani mišljenje da su katolici španska “peta kolona”. Pojedinci su se otvoreno izjašnjavali kao katolici i odbijali da prisustvuju anglikanskom bogosluženju – to su tzv. rekuzanti. Takođe, postojali su i tzv. Crkveni papisti, koji su zvanično bili pripadnici anglikanske crkve, a potajno su ispovedali katoličku veru, i oni su bili brojniji od rekuzanata. Jasnu opredeljenost za anglikanizam ili puritansku struju su ispoljavali pripadnici više i srednje klase u gradovima i razvijenim krajevima zemlje. U zabačenim oblastima na severu, prema škotskoj granici, veliki deo plemstva ostao je veran katoličanstvu, a seljaštvo ih je sledilo. Samo protestantsko stanovništvo, usled nedovoljne verske prosvećenosti, se držalo nekih katoličkih običaja. Država se trudila da suzbije katoličanstvo. Katolici su bili zakonom isključeni iz svih upravnih službi, kako centralne, tako i lokalne vlasti. Za svako udaljavanje više od 5 milja od mesta boravka, morali su da traže dozvolu od lokalnih vlasti. I oni katolici koji su mirno sedeli kod kuća su bili kažnjavani za neposećivanje anglikanske službe. Pripadnici različitih klasa su plaćali različite kazne. Najbogatiji su plaćali 20 funti mesečno, dok su manji katolički zemljoposednici morali da se iskupe po cenu od 2/3 svojih godišnjih prihoda. Seljaci, vlasnici sitnih poseda, kao i zakupci zemlje, bili su kažnjavani tako što su im poreznici upadali u kuće i praznili ambare i ostave i ovaj postupak je bio praćen nasiljem i poniženjima. Rimokatoličko bogosluženje (misa) bilo je u Engleskoj zabranjeno. Sveštenici koji bi vršili katoličku službu, kao i vernici koji bi je pohađali, bili su pogubljeni kao izdajnici. Među katoličkim sveštenstvom, koje je delovalo tajno, posećujući vernike noću i u stalnom bekstvu, nije bilo jedinstva. Između jezuita i mirskog sveštenstva, vladalo je suparništvo oko nadležnosti nad katolicima u Engleskoj. Jezuiti su shvatili da konačno versko opredeljenje naroda neće zavisiti od volje samih vernika, nego da ono može biti izvojevano u političkim i oružanim sukobima. Englesku je trebalo vratiti u krilo Rimske crkve ne birajući sredstva, uključujući pobune, atentate i stranu intervenciju. Oni su svojim delovanjem izazvali progone katolika, a to im je poslužilo kao opravdanje da treba srušiti jeretičku državu. Jezuiti su se oslanjali na podršku Španije. Kada je Džejms I stupio na presto, delovalo je da će položaj katolika biti olakšan. On se odlučio na određene ustupke, u cilju jačanja stabilnosti u državi. Katolicima je dozvolio privatno ispovedanje vere, pod uslovom da se izjasne da će biti odani kralju, a ne papi. Ipak, ovo nije bilo moguće ostvariti zbog otpora i jezuita i protestanata. Jezuiti nisu želeli da se zakunu na vernost jeretičkom kralju i da se odreknu težnji ka pokatoličavanju Engleske. Isto tako, dozvola služenja mise u privatnim kućama je dovela do većeg okupljanja katolika, što je uzbunilo protestante. Zbog toga, Džejms je februara 1604. godine izdao proklamaciju kojom je naredio svim katoličkim sveštenicima da napuste zemlju. Avgusta iste godine, lokalne sudije su povešale nekoliko katoličkih sveštenika. Novembra, naredne, 1605. godine, otkrivena je Barutna zavera, što je dovelo do oštrih mera protiv katolika.

Organizator Barutne zavere bio je Robert Ketsbi iz Vorika. Okupio je oko sebe svoje rođake i prijatelje Tomasa Vintera, Tomasa Persija, Džona Rajta, i Gaja Foksa. Plan je bio da pobiju kralja i članove parlamenta, podignu ustanak u Midlednu, dokopaju se kraljeve dece Čarlsa i Elizabete. Potom je trebalo da postave nekoga od njih dvoje na engleski presto. Zaveru za ubijanje Džejmsa su skovali 1605. godine. Bili su svesni da samo uklanjanje kralja ne bi osiguralo uspeh, jer bi se država onda našla pod upravom parlamenta, u kome su se nalazili puritanci. Stoga su odlučili da pobiju i članove parlamenta. To su mislili da izvedu tako što će zgrada parlamenta u vreme kada parlament, u kraljevom prisustvu, bude zasedao, biti minirana. Maja 1604. godine su zakupili zgradu u susedstvu Vestminsterske palate, i do decembra prokopali tunel do njenih temelja. Tomas Persi, koji je i sam bio član parlamenta, uspeo je da marta 1605. godine ostavu u palati dobije pod zakup. U tu prostoriju je Gaj Foks dovukao (20) 36 buradi baruta, a zatim to prekrio ogrevnim drvetom i ugljem. Zaverenici su o svojoj nameri obavestili Henrija Garneta, jezuitskog provincijala za Englesku. On se nije priključio zaveri, ali nije učinio ništa kako bi je sprečio. U međuvremenu, broj zaverenika se uvećao za još 8 ljudi. Jedan od njih, Frensis Trešem, je poslao pismo upozorenja svom rođaku, katoliku i članu parlamenta, Vilijamu Parkeru lordu Montiglu. Montigl je pismo 26. oktobra 1605. godine pokazao Solzberiju, a on potom obavestio kralja. Dan uoči otvaranja parlamenta, 4. novembra 1605. godine, zgrada parlamenta je pretražena. Jedna grupa je pronašla Foksa, a druga grupa burad sa barutom. Foks je bio na vreme upozoren da je zavera otkrivena, ali je ipak odlučio da ostane i izvede zaveru do kraja. Ketsbi je pokušao da digne ustanak, ali samo nekolicina ljudi im se pridružila; a protestanti su počeli da ih progone. Ketsbi je sa nekolicinom poginuo, a ostali su dovedeni pred sud. Sudio im je Edvard Kok. Trešam je umro u tamnici, dok je 8 zaverenika pogubljeno. Spoljna politika Džejms I je vodio spoljnu politiku u pravcu miroljubive neutralnosti. On se zanosio iluzijom da kao veliki evropski vladar može da pomiri zaraćene političke i verske stranke na kontinentu. Prvi Džejmsov korak bio je sklapanje mira sa Španijom. U sukobu sa njom Englezi su bili od 60-ih godina 16. veka, s tim što je otvoreni rat otpočeo tek u drugoj polovini 80-ih godina. Rat je okončan ugovorom u Londonu avgusta 1604. godine. Međutim, nisu svi u Engleskoj prihvatili ovaj mir. U narednoj deceniji, po pitanju spoljne politike, postojaće razmimoilaženja između onih koji su za rat sa Španijom i drugih koji su za blisku saradnju sa njom. Kao zalog za mir sa Španijom, Džejms se rešio ser Voltera Rajlija, jednog od poslednjih velikana elizabetinske epohe. Rajli je bio pesnik, istoričar, pomorac i ratnik. Njemu je bila poverena ekspedicija protiv španskih poseda u Americi. Vratio se bez plena. Prošpanski orijentisani Džejms I ga je na osnovu optužbe iz 1603. godine osudio na smrt. U vreme Džejmsove vladavine, političke i verske suprotnosti u Evropi su kulminirale i dovele do krvavog i razornog Tridesetogodišnjeg rata. To je bio prvi veliki evropski rat, jer su u njemu, kraće ili duže vreme, učestvovale sve države na starom kontinentu. Džejms je sve vreme vodio nerealnu politiku pomiritelja među zaraćenim državama i verama. Posredovao je u sklapanju primirja između Španije i Holandije (Ujedinjenih provincija) 1609. godine u Antverpenu; stupio je u savez sa protestantskom Unijom 1612. godine, a svoju ćerku Elizabetu je udao 1613. godine za vođu ovog saveza – falačkog kneza-izbornika Fridriha V. Istovremeno je želeo da pribavi naklonost katoličke strane, pa je vodio pregovore o ženidbi prestolonaslednika Henrija španskom princezom. Henri se protivio ovom braku, ali je on umro mlad. Novi prestolonaslednik, Čarls (I), je bio saglasan sa očevom željom. Ipak, većina engleskih državnika, kao i sam narod, bili su protiv ovog braka. Strahovali su da bi to otvorilo vrata katoličkom uticaju i španskoj politici. Španci su u toku 1620-22. osvojili Falačku. Fridrih se sa svojom ženom kretao od Češke preko Falačke do Holandije. Džejms I je mislio da će Čarlsovom ženidbom uspeti da ubedi Špance da Fridrihu vrate Falačku. Čak je nudio i podelu Ujedinjenih provincija, koje su bile simbol borbe protiv

katoličanstva. Položaj katolika u Engleskoj se popravio. Kralj je naredio da se puste katolici iz svih zatvora u Engleskoj. Februara 1623. godine, Čarls je krenuo na put za Španiju. Ipak, Englezi su ostavili nepovoljan utisak na domaćine; podsmevali su se siromaštvu zemlje; tako da nije došlo do sklapanja braka, a Čarls je u Engleskoj dočekan sa velikim oduševljenjem. ČARLS I (1625-1649) Kraljeve lične osobine – kratak pregled njegove vladavine Džejms I je umro 27. marta 1625. godine u 59. godini. Nasledio ga je 25-godišnji sin Čarls I. Čarls je vaspitan na dvoru, u okruženju koje nije odgovaralo njegovoj stidljivoj prirodi. Govorio je zamuckujući, i nije voleo javne nastupe. Svoju povučenost je prevladao zahvaljujući pomoći Bakingema, koji je zadržao onaj uticaj koji je imao i za vreme vladavine Džejmsa I. Čarls je bio veliki ljubitelj umetnosti. Bio je oženjen francuskom princezom Anrijetom-Marijom, ćerkom Anrija IV i Marije Mediči. Sa njom je imao sedmoro dece, od kojih su dvojica sinova kasnije vladali – Čarls II (1660-1685) i Džejms II (1685-1688). Čarlsova vladavina se može podeliti u pet razdoblja: 1) 1625-1629 – u ovom razdoblju su se sastala tri parlamenta sa kojima se kralj sukobio zbog prevelikog uticaja Bakingema na vođenje državnih poslova; 2) 1629-1640 – kada je Čarls I raspustio parlament i vladao sam uz pomoć kenterberijskog nadbiskupa Viljema Loda i Tomasa Ventvorta erla od Straforda. Lična vladavina je okončana po izbijanju rata sa Škotskom, kada je kralj morao da ponovo sazove parlament; 3) 1640-1642 – kada se tzv. Dugi parlament, predvođen Pimom suprotstavio kralju i uklonio njegove miljenike Straforda i Loda, i prinudio Čarlsa da prihvati ozbiljna ograničenja svoje vlasti. Postavila su se pitanja reforme crkve i u kojoj meri kraljeva vlast treba da podleže nadzoruparlamenta i po tome su se podelile pristalice kralja i parlamenta, što je dovelo do građanskog rata; 4) 1642-1646 – u prvom građanskom ratu je pobedio parlament, na čijoj su strani bili Škoti i tzv. Armija novog tipa koju je predvodio Oliver Kromvel; 5) 1646-1649 – dolazi do sukoba između vojske na čelu sa Kromvelom, koja je predstavljala radikalnu, i parlamenta, koji je predstavljao umerenu struju u engleskoj revoluciji. Rojalisti su uz pomoć Škota pokušali da povrate vlast. Posle poraza, kralj je uhvaćen, suđeno mu je i pogubljen je 1649. godine. Parlamentarna vladavina (1625-1629) – spoljna politika – neuspeli rat sa Španijom – kraljev brak – rat sa Francuskom – ubistvo Bakingema Razdoblje parlamentarne vladavine je počelo u znaku spoljne politike. Tridesetogodišnji rat je bio u toku, i posle neuspešnog pokušaja izmirenja sa Španijom i Čarlsove ženidbe španskom princezom, Engleska se umešala u sukob. Uopšteno, Engleska se veoma slabo pokazala u ovom ratu. Posle pobede katolika u prvoj fazi Tridesetogodišnjeg rata (1618-1625), na scenu je, podstrekivan od Engleske, Francuske i Holandije, stupio danski kralj Kristijan IV (1588-1648). Englezi su marta 1625. godine na kontinent poslali jedan korpus od 12 hiljada ljudi koji je trebalo da se bori pod komandom protestantskog kondotjera Ernsta fon Mansfelda. Englesku vojsku su sačinjavali na silu vrbovani civili, loše uvežbani, odeveni, i loše naoružani, i loše plaćeni. Usled hladnoće, gladi i zaraze, mnogi vojnici su ili umrli, ili dezertirali, tako da je engleska vojska za kratko vreme ostala bez 9/10 ljudstva, a da nije ni učestvovala u borbi. Za to vreme je Bakingem ugovarao kralju još jedan nepopularan brak. Ovog puta kralj se oženio, a nevesta je bila 15-godišnja francuska princeza Anrijeta-Marija. Ovaj brak je izazvao neraspoloženje u parlamentu, a nije uspeo da popravi odnose sa Francuskom.

Bakingem je oktobra 1625. godine, šest meseci nakon neuspeha u Holandiji, preduzeo neuspelu ekspediciju na Kadiz. Ipak, za razliku od nekadašnjih pohoda Drejka, Bakingemovu flotu su predvodili slabi kapetani, a i sami brodovi su bili u lošem stanju, a posade su bile sastavljene na brzinu i od prisilno sakupljenih ljudi različitih zanimanja. Bakingem je očekivao da Francuska uđe u rat sa Španijom, ali je Rišelje bio mudar političar, i nije želeo da lako uleti u rat. Potom je došlo do velike katastrofe – rata sa Francuskom, za šta je veoma odgovoran sam Čarls I. On je razjurio Francuze iz pratnje svoje žene, što je uz Bakingemovu naklonost ka francuskoj kraljici, samo još više vređalo francuskog kralja Luja XIII (1610-1643). Takođe, Čarls je tražio od Luja XIII da ga prizna za zvaničnog zaštitnika hugenota. Ipak, hugenoti su bili naoružani i uživali su velike povlastice koje im je garantovao Nantski edikt (april 1598), te je priznanje stranca za zaštitnika hugenota bilo opasno po jedinstvo države. Francuski kralj se spremao za pohod na hugenotsko uporište La Rošel. Rat između Engleske i Francuske je bio na pomolu. Bakingem je maja 1627. godine poveo ekspediciju koja je trebalo da zauzme ostrvo Re nadomak La Rošela. Džordž Vilijers vojvoda od Bakingema, je pokazao veliku hrabrost i sposobnost, ali mu političke okolnosti nisu išle naruku. Zbog sukoba kralja i parlamenta, ceo državni sistem je loše funkcionisao. Trupe su bile nezadovoljne i loše snabdevene, a pojačanja nisu stizala. Francuzi su potom napali Engleze i naneli im težak poraz. Bakingem se vratio sa polovinom od 8 hiljada koliko je poveo u rat. Uprkos napadima na Bakingema, kralj ga je postavio za komandanta nove ekspedicije koja je trebalo da deblokira opsednuti La Rošel. Flota se okupljala u Portsmutu. Vojska je opet bila neplaćena i gladna. Džon Felton koji je učestvovao u dva tragična pohoda, na Kadiz i ostrvo Re, je krajem avgusta 1628. godine ubio Bakingema. Vest o ubistvu vojvode je izazvala oduševljenje u Engleskoj. Flota je septembra 1628. isplovila. U međuvremenu su Francuzi napravili mol dugačak oko 1500m koji je preprečio ulazak u luku. Nasip su branili dobro obučeni francuski vojnici, a La Rošel se predao, i od 18 hiljada, samo 5 hiljada stanovnika je preživelo opsadu. Posle pohoda na La Rošel, Engleska je prestala da se aktivno upliće u rat u Evropi. Mir sa Francuskom je sklopljen u Suzi aprila 1629. godine, a sa Španijom u Madridu novembra 1630. godine. Englezi su se potom okrenuli unutrašnjim problemima, kao i prekookeanskoj trgovini i kolonizaciji Severne Amerike. Sukob kralja i parlamenta – Peticija prava – raspuštanje parlamenta Čarlsov prvi parlament (jun-avgust 1625) je odbio da izglasa sredstva za rat, iako je godinu dana ranije zagovarao rat. Poslanici su promenili svoj stav jer su smatrali da ih kralj nije sazvao prošle godine kada je za to bilo potrebe kako bi odlaganjem dobio vremena da ostvari svoj brak sa katolkinjom; smatrali su da je Bakingem neodgovarajuća osoba za vojskovođu; i u Engleskoj je vladalo uverenje da će joj učestvovanje u ratu na kontinentu oduzeti potrebnu snagu za pomorski sukob sa Španijom. Pošto je video da ne može da dobije novac od parlamenta, a da prethodno ne garantuje gde će novac biti potrošen, Čarls I je raspustio parlament. Drugi parlament (februar-jun 1626) je saznav posle šest meseci. U međuvremenu se desila katastrofa kod Kadiza, a odnosi sa Francuskom su se pogoršali. Bakingem se zanosio da će nekim velikim vojnim ili diplomatskim uspehom, uspeti da preobrati mišljenje parlamenta i da će ga onda parlament slaviti kao velikog vojskovođu. Opoziciju su predvodili Robert Felips, Džon Kok i Džon Eliot. Džon Eliot je video loše stanje engleskih vojnika i mornara, i odlučio je da napadne Bakingema u parlamentu i da ga ukloni sa položaja (“sumnjičenje”). Ipak, Čarls I je, kako bi spasao svog miljenika, raspustio parlament. Pošto je ušao u rat sa Francuskom (1627) i bio bez novca, kralj je pribegao drastičnijim merama. Od ranije je postojala ustanova Slobodnog poklona. Međutim, onima koji bi to odbili, kralj je nametao Prinudne zajmove, koji su se od običnog poreza razlikovali samo po imenu. Ipak, da bi sproveo ove mere, Čarlsu je bio potreban razvijen birokratski aparat koji Engleska nije imala. Komesari, koji su trebali da uteruju prinudne zajmove, nisu želeli da progone svoje susede. Vrhovni sudija Randolf Kru je odbio da prizna zakonitost prinudnih zajmova.

Pošto ovi prinudni zajmovi nisu bili dozvoljeni, a kralju je trebao novac, on se našao pred odlukom – ili da sazove parlament, ili da promeni spoljnu politiku. Odlučio se da sazove parlament. Čarlsov treći parlament (mart 1628 – mart 1629) protekao je u istupima opozicije, čiji je glasnogovornik bio ser Džon Eliot. Kralju je predana predstavka poznata kao Peticija prava. Pozivajući se na osnovne odredbe Velike povelje sloboda iz 1215. godine, sastavljači peticije su zahtevali: 1) da se sredstva za državne rashode ubiraju samo u saglasnosti sa parlamentom; 2) da kralj ne šalje vojnike na kantovanje (korišćenje tuđih kuća i objekata) i na taj način prinuđuje podanike da plaćaju porez; 3) da se ne vrše proizvoljna hapšenja i zatočenja u tamnici bez suda. Čarls je nedelju dana oklevao, a onda potpisao Peticiju koja je na taj način postala zakon kraljevine. To je izazvalo oduševljenje u narodu, i verovalo se da će kralj poslati Bakingema u Tauer. Ipak, kralj je Bakingema poslao, sa svim počastima, u Portsmut gde je trebalo da preuzme vođstvo nad ekspedicijom za deblokadu La Rošela. Tu je vojvoda ubijen. Istovremeno su postojale i verske nesuglasice. Čarls I i kenterberijski nadbiskup Lod su zagovarali čvrstu anglikansku politiku i suzbijanje puritanizma, koji je imao jako uporište u parlamentu. U poslednjim parlamentarnim sednicama se raspravljalo o verskom problemu i posrednim porezima koje je Čarls I pokušao da prikuplja mimo parlamenta. Na predlog Džona Eliota, parlament je doneo Tri rezolucije, u kojima je rečeno da će biti smatran kao neprijatelj zemlje: 1) svako ko pokuša da unese novotarije u religiju, želeći da uvede ili širi papinstvo; 2) onak ko bude tražio ili savetovao uvođenje poreza koje nije odobrio parlament; 3) svaki trgovac ili svaka osoba, koji budu dobrovoljno platili namete koje nije odobrio parlament. Kralj je naredio parlamentu da se raziđe, međutim, Eliotovi istomišljenici su silom držali predsedavajućeg parlamenta dok je Peticija usvajana. Sutradan su Eliot i još osmorica članova parlamenta uhapšeni i zatvoreni u Tauer. Čarls I je potom raspustio parlament i počeo da vlada sam. Lični režim – novčani problemi – vanredni porezi – Straford Prva kraljeva briga, pri uvođenju ličnog režima, bila je kako obezbediti novac bez pomoći parlamenta. Rezolucija parlamenta je imala velikog odjeka među Englezima, iako nije bila potvrđena od strane kralja. Da bi došao do novca, kralj je stavio na snagu namete, od kojih pojedini nisu bili sakupljani već nekoliko vekova jer su nestali razlozi zbog kojih su uvedeni. Uveden je, 1630. godine, porez na plemiće koji su nasledili vojne feude u vrednosti od 40 funti godišnje, a nisu proizvedeni u viteza prilikom Čarlsovog stupanja na presto. Kralj je tražio i povraćaj šuma koje su od plantagenetskih vremena bile kraljevo vlasništvo, ali su se tamo sada nalazila sela i žitna polja – i vlasnici su morali da plate visoku nadoknadu. Brodski porez je uveden 1635. godine, a datirao je još iz 11. veka kada se sakupljao u priobalnim oblastima na ime odbrani od vikinga. Čarls I je počeo i sa ustupanjem i prodajom monopola na određenu robu pojedinim korporacijama. Uživaoci ovih monopola su imali velike povlastice i privilegije. U vođenju države, Čarls I se oslanjao na uzak krug saveznika, među kojima su vodeću ulogu imali Tomas Ventvort erl od Staforda, i kenterberijski nadbiskup Viljem Lod. Na početku karijere, Ventvort je bio jedan od vođa opozicije. Podržavao je Peticiju prava. Iako je bio opozicionar, nije bio puritanac. Kada su se suprotnosti između kralja i parlamenta zaoštrile, prešao je na stranu kralja. Verska politika – nadbiskup Lod – jačanje anglikanske crkve – progoni puritanaca U okviru jačanja ličnog režima, Čarls se odlučio i za tvrdu liniju u verskoj politici. Rešio je da ojača anglikansku crkvu i potpuno suzbije puritance. To je trebalo da učini kenterberijski nadbiskup Viljem Lod. “Čišćenje” anglikanske crkve je podrazumevalo vraćanje otuđenih prihoda, obnovu zapuštenih crkava, bolje obrazovanje sveštenika, nadzor nad štampom i univerzitetima, sređivanja stanja u

crkvenim sudovima, uvođenje jednoobraznosti u bogosluženju, i suzbijanje svih tragova puritanizma…. U sprovođenju ovih zamisli, Lod se oslanjao na vizitacije crkvenih sudova, Visoku komisiju i Zvezdanu dvoranu. Visoka komisija je bila telo, sastavljeno od sveštenika i svetovnjaka, kome je kralj prepuštao brigu o crkvenim nadležnostima krune. Slično Inkviziciji, i Visoka komisija je imala nadzor nad štampom i sudsku nadležnost u slučajevima koji su se ticali kršenja morala. Još u vreme Elizabetine vladavine, sud Zvezdane dvorane je odlučio da se ni jedna knjiga ne može štampati bez dozvole nadbiskupa ili londonskog biskupa. Shodno ovom zakonu, Lod je zaustavio dotok kalvinističke literature sa kontinenta. U bogosluženju, Lod je podsticao ceremonijalizam, protiv kojeg su se protestanti bunili (svešteničke odežde, ukrašavanje crkava, klečanje i klanjanje). Kao povod za puritanski skup, poslužila je kazna advokatu Prinu, svešteniku Bartonu i naučniku Bestviku, koji su zbog natpisa protiv biskupa osuđeni juna 1537. godine na stub srama, sečenje ušiju i doživotnu tamnicu. Položaj katolika se poboljšao. Imali su jako uporište na dvoru. Kraljica Anrijeta-Marija je bila katolkinja. Iako su odnosi između nje i Čarlsa I u početku bili hladni, Čarls je kasnije potpao pod njen uticaj. Biti katolik je u dvorskim krugovima postalo moda, te su bogati ljudi i dvorjani napuštali protestantizam. Papa (Urban III) je Lodu nudio kardinalski šešir kada je postao nadbiskup Kenterberija. Sve to je u narodu stvaralo sumnju da Čarls I i njegova okolina žele da zemlju vrate u katoličanstvo. Otpor režimu – slučaj sedmorice U drugoj polovini 30-ih godina 17. veka, Čarlsova politika je počela da nailazi na otpor. U toku 1637-38 je usledio tzv. Hempdenov slučaj. Uvođenje Brodskog poreza je izazvalo nezadovoljstvo i mnogi su odbijali da ga plate. Jedan od njih, Džon Hempden, se obratio finansijskom sudu, tvrdeći da je Brodski porez nezakonit. Sudije su 7:5 odlučile u korist kralja. Ipak, parnica je imala velikog odjeka u javnosti, tako da je dalje sakupljanje Brodskog poreza bilo veoma otežano. Straford pokorava Irsku Kraljev najbliži savetnik, Straford, se za to vreme nalazio u Irskoj. Englezi su ovo susedno, “Zeleno ostrvo”, osvojili u vreme vladavine Henrija II Plantageneta (vladao 1154-1189; osvajanje Irske 1169-1172), koji je formalno priznat za kralja Irske. Irska je bila podeljena između engleskih plemića i lokalnih plemenskih starešina. To je bila divlja i zaostala zemlja. Dve trećine, od ukupno 600 000 stanovnika, su bili stočari-polunomadi. Tjudori su bezuspešno pokušavali da uvedu reformaciju, jer je gotovo celokupno stanovništvo istrajalo u svojoj odanosti katoličkoj crkvi. Englezi su potom počeli nasilnu kolonizaciju protestantskog stanovništva iz Engleske i Škotske, koja je praćena proterivanjem domaćeg stanovništva. Najintenzivniji talas kolonizacije je bio 1609. godine, kada je protestantima naseljen severni deo ostrva – Alster. Strafordovi prethodnici su pokušavali da obrate katolike teškim globama. Ipak, englesko sveštenstvo koje je delovalo u Irskoj, nije znalo jezik domorodaca, a i više su vodili računa o ličnom bogaćenju. Engleski upravni i sudski aparat je zakonskim zloupotrebama otimao zemlju Ircima u korist krune i protestanata. Sistem porote je bio zloupotrebljen. Engleski porotnici nikad nisu donosili pravedne presude u korist Iraca, a Irski porotnici su sami, u strahu od plemenskih glavara i krvne osvete, donosili odluke koje su išle na štetu svojih sunarodnika. U toku sedam godina koliko je boravio u Dablinu (1633-1639), Straford je zaveo čvrst režim i uspešno upravljao. Stavio je parlament pod kontrolu. Uspeo je da stvori malu vojsku, proširio je područje za naseljavanje Engleza, uništio pirate, podsticao razvoj poljoprivrede i industrije, utrostručio prihode od carina, tako da je Irska postala izvor zarade. Ipak, ovi uspesi su bili privremeni, sve je propalo po Strafordovom povratku u Englesku.

Krah ličnog režima – Biskupski ratovi sa Škotima Događaji koji su neposredno izazvali krah kraljevog apsolutističkog režima su tzv. Biskupski ratovi između Engleske i Škotske. U Škotsku je reformacija prodrla i pobedila u drugoj polovini 16. veka, tj. 1567. godine, predvođena Džonom Noksom. Škotska reformisana crkva, Kirk, je bila kalvinistička i po veroučenju i po uređenju. Na čelu crkve je bila Vrhovna skupština, koja je odgovarala hugenotskom državnom sinodu, a pod njom su bile konzistorije i prezviterijumi, u koje su ulazili i propovednici i svetovnjaci. Bogosluženje je vršeno po ženevskom uzoru na temelju Noksove Knjige zajedničkog bogoslužbenog poretka. Kralj Džejms je problemu uvođenja episkopalnog crkvenog uređenja u Škotsku prilazio oprezno, i korak po korak je vraćao biskupima jurisdikciju u Škotskoj. Na skupštini u Pertu je iznet zahtev da Škoti usvoje pet komponenti engleskog bogosluženja – klečanje kod pričesti, privatnu pričest bolesnika, krštenje u kući u slučaju potrebe, krizmanje dece od strane biskupa, praznovanje Božića, Velikog petka, Uskrsa, Vaznesenja i Duhova. Iako je skupština usvojila ove zahteve, u većini parohija, oni su važili samo na papiru. Pored verskog, postojala je i ekonomska strana problema. Veliki deo škotskog plemstva je prisvojio crkvene posede i strahovao od osporavanja svojih svojinskih prava. Čarls I je 1633. u prisustvu Loda došao u Edinburg na krunisanje. Krunidbena liturgija je Škotima ličila na katoličku. Iste godine, biskupi su doneli kanone za Škotsku crkvu. Kanoni su proglašavali ekskomuniciranim sve one koji ospore kraljevu vrhovnu vlast u crkvenim poslovima, takođe, zabranjivali su improvizovane molitve pri javnim bogosluženjima, zamenili su časne trpeze oltarima, a uopšte nisu pominjali Vrhovnu skupštinu, prezviterije, niti starešine. Čarls I i Lod su hteli da Škotskoj nametnu Knjigu opštih molitava i tako uvedu jednoobrazno bogosluženje u celoj kraljevini. U tu svrhu je izrađena posebna Knjiga opštih molitava od strane biskupa Rosa i Danblejna. Škotski molitvenik se podudarao sa engleskim, sa malim razlikama (umesto sveštenik – prezviter). Kraljev proglas je 1637. godine bio istaknut na svakom pijačnom krstu, i u proglasu kralj je izjavio da je Škotska knjiga opštih molitava jedini dozvoljeni oblik bogosluženja u Škotskoj, i da svaka parohija mora kupiti dva primerka pre Uskrsa. Ipak, zbog nezadovoljstva naroda, škotski biskupi su odgodili uvođenje Molitvenika. Na insistiranje kralja, novi oblik bogosluženja je održan u crkvi Sv. Andrije u Edinburgu, krajem jula 1637. godine. Ipak, sveštenika su stalno prekidali nezadovoljni vernici. Čarls i Lod su požurili. Nametanjem anglikanskog bogosluženja su ozlovoljili sve slojeve stanovništva, i tvrdokorne kalviniste i pristalice umerene reforme. Škoti su obrazovali nacionalni savez, tzv. Konvenant, da bi odbranili svoju veru. Čarls I je potom odlučio da Škotsku oružjem prisili na pokornost. Tako je počeo prvi Biskupski rat 1639. godine. Uz kralja tada nije bio Straford jer se nalazio u Irskoj. Engleska vojska je kao i prethodnih godina bila loša. Deo engleskog plemstva koje je predvodilo vojsku su činili puritanci ili ljudi razočarani kraljevom politikom, koji su potajno želeli kraljev neuspeh protiv Škota. Nasuprot njima, Škoti su bili ratnički, plemenski narod, sa ogromnom željom da brane svoju veru. Predvodili su ih plemenski glavari, kao i veterani iz Tridesetogodišnjeg rata (npr. Aleksander Lesli – ratovao kao vojskovođa Gustava Adolfa). Ipak, Škoti su pristali na pregovore juna 1639. godine, i tako otvorili put budućem savezu sa britanskim puritancima. Kralj je bio prisiljen da popusti i da se sa vojskom vrati u Englesku. Tako je okončan prvi rat sa Škotima. Dugi parlament – sazivanje Kratkog parlamenta – poraz u ratu sa Škotskom – mir u Riponu – ustanak u Irskoj Poraz je bio uzrokovan slabom motivisanošću i neobučenošću vojske, i Čarls I je shvatio, da ako želi da pokori Škote, da mu je potrebna podrška parlamenta. Tako je sazvan Kratki parlament, koji je zasedao nešto više od dve nedelje (sredina aprila – početak maja 1640). Kralj je optuživao Škote za pobunu, izdaju, i veze sa Francuskom. Ipak, opozicija predvođena Pimom je napala režim. Džon Pim je pobrojao sve zloupotrebe koje je počinila vlada Čarlsa I u toku upravljanja državom bez parlamenta. Pim je zahtevao reforme i naglašavao je političku nadmoć

parlamenta. Vlada je obećala da će sprovesti reforme, ali je unapred tražila izglasavanje novca za nastavak rata sa Škotskom. Pošto je Pim pripremao peticiju protiv rata, kralj je raspustio parlament. U pomoć je priskočio Straford. Pre nego što se Kratki parlament sastao, on je marta 1640. godine, otišao u Irsku kako bi tamo sakupio vojsku. U irskom parlamentu, Strafod je stao na stranu katolika, i zagovarajući rat protiv škotskih prezviterijanaca, uspeo je da dobije novac uz pomoć kog je podigao vojsku u Irskoj. Potom, vojsku je trebalo sakupiti i u Engleskoj. Stoga je Straford uterivao Brodski porez i koristio druge nelegalne namete. To je izazvalo otpor poreskih obveznika. Kako zbog toga nije sakupljeno dovoljno novca, mobilisana je milicija na severu zemlje, dok su na jugu Engleske posebne družine vršile nasilno vrbovanje za redovnu vojsku. Ipak, severnjačka milicija se pokazala bezopasnom po Škote, a južnjački regruti su se pokazali opasnim po kralja. Škoti su prešli granicu, potukli englesku prethodnicu kod Njuberna, zauzeli Njukasl koji im je postao štab, i okupirali su severne grofovije Darem i Nortamberlend. Škoti su potom zaustavili dalje napredovanje i otpočeli pregovore. Mir je sklopljen u Riponu oktobra 1640. godine. Po ugovoru, Škoti su zadržali pod svojom kontrolom severne engleske grofovije i isplaćivano im je 850 funti dnevno. Da stanje bude još gore, irska vojska, koja je trebalo da umiri Škotsku, se okrenula protiv Engleza. Ustanak u Irskoj je izbio 1641. godine, kao rezultat teškog stanja i ozlojeđenosti tamošnjeg stanovništva engleskom vlašću. Irski parlament je osporio zakonitost niza Strafordovih akata i objavio u posebnoj deklaraciji da su Irci slobodan narod kojim treba vladati na osnovu opšteg prava Engleske i irskih statuta i običaja. Dugi parlament – sastav – ukidanje Zvezdane dvorane i Visoke komisije – ukidanje nelegalnih poreza Čarls I je bio prinuđen da sazove tzv. Dugi parlament – parlament engleske revolucije. U Dugom parlamentu preovlađivalo je srednje agrarno plemstvo. Predstavnika građanstva je bilo malo. Dugi parlament je jedan od najznačajnijih u evropskoj istoriji. Zasedao je od 3. novembra 1640. godine. Prvo razdoblje rada je trajalo do izbijanja građanskog rata – januara 1642. godine. Vođe opozicije, na čelu sa Pimom, su želele da vrate parlamentu prava i uticaj kakav je imao pre uvođenja ličnog režima i ograniče kraljevu vlast. O tome da će doći do transfera vlasti sa kralja na podanike čiju će volju oni zastupati, nisu imali predstave. Odmah su oslobođene žrtve sudova Zvezdane dvorane i Visoke komisije. Brojnim odlukama je ograničena kraljeva vlast. Najvažnije odluke su: 1) Trienial act kojim je garantovano da će se parlament sastajati na 50 dana, najmanje jednom u tri godine; 2) Akt protiv raspuštanja Dugog parlamenta bez njegove sopstvene saglasnosti; 3) Akt o carinama koje je kralj mogao sakupljati samo dva meseca; 4) Ukinuti su (jula 1641) Zvezdana dvorana, Veće za sever i Veće za Vels, kao i Visoka komisija, koji su predstavljali okosnicu kraljeve vlasti i uticaja Anglikanske crkve; 5) ukinut je (avgusta 1642) Brodski porez. Suđenje Strafordu – Anrijeta Marija Ubrzo po otvaranju parlamenta, 11. novembra 1640. godine, uhapšen je Straford, a decembra iste godine, uhapšen je i Lod. Straford je nameravao da pobegne u inostranstvo, i ubeđivao je Čarlsa da pohapsi vođe opozicije pod izgovorom da su pregovarali sa Škotima. Straford je optužen za izdaju, izvrtanje zakona i nameru da vojsku sakupljenu u Irskoj upotrebi u Engleskoj. Ipak, Straford se dobro branio. Optužbu je bilo teško dokazati, jer se po engleskom zakonu pod terminom izdaja podrazumevaju dela usmerena protiv kralja, a Straford je radio u korist Čarlsa I. Stoga je parlament pribegao krajnjoj meri – izglasan je zakonski akt Bill of Attainder (osuđivanje pojedinca ili grupe ljudi na smrt bez sudskog postupka), prema kome je Straford proglašen izdajnikom kao čovek koji je pokušao da obori osnovne i stare zakone kraljevine Engleske i Irske. Strafordovu sudbinu je ubrzala kraljica Anrijeta-Marija. Po izbijanju sukoba sa Škotskom, ona je počela, na svoju ruku, da vodi politiku. Počela je da sakuplja novac od engleskih katolika, i da se obraća papi, tražeći od njega vojnu pomoć. Zatim se postarala da pridobije naklonost Oranske kuće,

udajom svoje ćerke Marije za princa Viljema II Oranskog (iz ovog braka rođen Viljem III Oranski). Pošto nije uspela da obezbedi podršku iz inostranstva, počela je putem posrednika da huška vojsku protiv parlamenta. Oficiri su bili odani kralju, a njihova netrpeljivost prema parlamentu je rasla. Bili su spremni da krenu na London, oslobode Straforda i raspuste parlament. London je zahvatila panika. Ljudi su počeli da se okupljaju i prete, kao izdajnicima, članovima Donjeg doma koji su glasali protiv Bill of Attainder. Zakon je usvojem 8. maja 1641. godine. Potom je trebalo kralj da ga potvrdi svojim potpisom. U početku se dvoumio, ali je na kraju popustio i potpisao dokument kojim je slao svog sposobnog ministra na gubilište. Versko pitanje – Peticija korena i grana – Velika remonstransa – obrazovanje stranaka – kavaljeri i obloglavi U centru interesovanja i rasprava Dugog parlamenta bilo je i versko pitanje. Monarsi su štitili anglikansku crkvu, a u parlamentu je bilo mnogo puritanaca, što je od elizabetinskog vremena bio jedan od uzroka sukoba između monarha i predstavničkog tela. Sami puritanci nisu bili složni po pitanju uređenja crkve. Postojale su tri struje: erastijanci, prezviterijanci, i independenti. Erastijansku struju je predvodio Pim, i ona je imala podršku većine u parlamentu. Zagovarali su se za državnu crkvu koja ne bi tolerisala ni anglikance ni radikalnije protestante. To je praktično bila anglikanska crkva, s tim što bi kralja i biskupe smenili parlament i parlamentarni komesari iz redova svetovnjaka. Ova struja je pobedila 1641-42. godine. Prezviterijanci su se zalagali za potpuno usvajanje kalvinizma sa organizacionom šemom konzistorija, prezviterijuma i sinoda. Ovaj vid uređenja je odbijen 1641-42. godine, ali je prihvaćen 1643. godine zbog saveza sa Škotima, kada je revoluciji pretila opasnost. Treća struja su bili independenti ili sektaši. Oni su zahtevali sistem nezavisnih kongregacija (verskih udruženja), ali i slobodu vere i uverenja. Grupa građana je 11. decembra 1640. godine uručila Donjem domu peticiju sa 15 000 potpisa, u kojoj se tražilo ukidanje episkopata sa “svim njegovima korenima i granama”. To je tzv. Peticija korena i grana. Peticija je postala glavni urzok sukoba koji je doveo do konačne verske i političke podele između članova Donjeg doma. Obrazovana je stranka umerenih, kavaljeri, buduće pristalice kralja, koja je želela zadržavanje episkopalnog uređenja uz ograničenje vlasti biskupa i male izmene Knjige opštih molitava. Radikalna struja, obloglavi, buduće pristalice parlamenta, želela je ukidanje episkopalnog i uvođenje prezviterijanskog uređenja crkve i potpunu reviziju Knjige opštih molitava. Peticija je usvojena jula 1641. godine. Peticijom je bilo predviđeno da se uprava nad crkvom predaje komitetu od devet svetovnjaka koje imenuje parlament. Sveštenicima nije bilo dozvoljeno članstvo u ovom komitetu. Za peticiju su bili prezviterijanci – budući obloglavi, a protiv nje su bili kavaljeri. Lordovi su odbili da isključe sveštenstvo iz Gornjeg doma. Rascep između rojalista i pristalica parlamenta nastupio je posle prihvatanja Velike remonstranse. U njoj su se nabrojali svi prekršaji političkih i crkvenih prava koja je učinio kralj Čarls I tokom apsolutističke vladavine, i zahtevalo se da se na važne državne pozicije postave lica u koja parlament ima poverenje. U Remonstransi se govorilo i o zameni episkopata parlamentarnom komisijom. Potom su se rojalisti i pristalice episkopata sjedinili u jednu stranku, a prezviterijanci i radikali u drugu. Donji dom je doneo odluku o štampanju Remonstranse. Pokušaj kralja da uhapsi vođe opozicije – građanski rat U vreme ovih rasprava u parlamentu, kralj se od avgusta do novembra 1641. godine nalazio u poseti Škotskoj. Posle Strafordovog pogubljenja, činio je sve ustupke koje je parlament tražio, ali je istovremeno razmatrao svaki plan za nasilni obračun sa njim koji mu je preporučivala kraljica.

Oficiri Strafordove vojske koja je raspuštena u Jorkširu su čekali naređenja u pohodu protiv ustanika u Irskoj i okupljali se oko dvora da pruže kralju podršku. Njima su se pridružili i mnogi mladi plemići. Dobili su nadimak kavaljeri, koji se kasnije preneo na sve kraljeve pristalice. Sukobljavali s se sa kalfama iz okolnih radnji koji su nazivani obloglavi zbog načina na koji su bili ošišani. Početkom 1642. godine državni tužilac je podigao optužbu i zatražio parlamentarnu istragu (“sumnjičenje”) protiv petorice članova Donjeg doma: Pima, Hampdena, Hezleridža, Holsa i Stroda, pod optužbom da su izdali državi i podržavali škotske odmetnike. Zahtev nije bio zakonit i Dom lordova je odbio da izda nalog za hapšenje. Kralj je narednog dana (4. 1. 1642) pokušao da ih uhapsi. Sa pratnjom od 400 naoružanih ljudi je krenuo ka Vestminsteru gde je zasedao parlament. Ipak, Pim, Hempden i ostala trojica optuženih poslanika, su se sakrili u londonskom Sitiju, koji je odlučio da ih i oružjem zaštiti od hapšenja. Okupilo se oko 4000 naoružanih plemića i slobodnih seljaka iz doline Temze i Bakingemšira, i stavilo se u službu parlamenta. Priključili su im se i pripadnici ratne mornarice, i stavili parlamentu na raspolaganje skladišta. Građanski rat (1642-1649) Karakter građanskog rata – teritorijalne, verske, i socijalne podele u Engleskoj – vojska Čarls I je 10. januara napustio London. Tako je otpočeo građanski rat, iako su oružani sukobi počeli tek u jesen 1642. godine. Teritorijalno, na strani parlamenta bili su južni i istočni, razvijeniji, delovi Engleske, potom velike luke, trgovački i industrijski centri i prestonica, London, koji je bio glavna pokretačka snaga revolucije. Kralj je držao severne i zapadne pokrajine, a od gradova, uglavnom sedišta biskupija, ređe trgovačka mesta. Suknarski centri na severu (Hul, manufakturna oblast Vest-Riding sa gradovima Lidsom, Halifaksom i Bredfordom), nastanjeni puritancima, stali su na stranu parlamenta. Od kraja oktobra 1642. godine, sedište rojalista je postao Oksford, gde se smestio kralj sa dvorom, štab i arsenal. U početku je većina stanovnika bila neopredeljena. Strasti su bile raspaljene jedino u Londonu. U svakoj grofoviji i gradu su postojale dve stranke koje su vodile lokalne ratove, više ili manje nezavisno od glavnih vojnih operacija. Često bi jedan važan čovek odredio stranačku pripadnost čitavog okruga. Prisilna regrutacija, rekvizicije, nasilna oporezivanja, brzo su učinili da svi Englezi, neposredno ili posredno, budu umešani u rat na jednoj ili drugoj strani. Pripadnost određenoj klasi nije bila od presudnog značaja za opredeljenje za neku od zaraćenih strana. U obe vojske (i parlamenta i kraljevoj) bilo je ljudi svih društvenih slojeva. Od krupnog zemljoposedničkog plemstva, većina je stala na stranu kralja, iako su velikaši kao grofovi Eseks (Robert Devero), Mančester (Edvard Montagu) i Bruk (Robert Grevil), zapovedali vojskom parlamenta. Glavna snaga kraljevske stranke je dolazila od seoskih plemića iz starih porodica koji su bili manje povezani sa trgovačkim svetom, dok je parlament svoje snage dobijao iz redova seoskih koji su bili jače povezani sa buržoazijom. Ekonomski jaki slobodni seljaci – farmeri i jomeni, borili su se na obe strane. Seljaci-zakupci su sledili svog feudalnog gospodara. Poljoprivredni radnici i sirotinja su bili neutralni i prisilno su mobilisani. Razmimoilaženja po pitanju vere su bili bitan uzrok sukoba između Čarlsa I i parlamenta, tako da građanski rat u Engleskoj ima odlike i verskog rata. Obično se kraljeva strana smatra kao anglikanska, a strana parlamenta puritanska. Ipak, stranka parlamenta nije bila jedinstvena, u njoj su postojale tri struje – erastijanci, prezviterijanci i independenti (kasnije je došlo do sukoba između njih). Pristalice radikalnih reformi, independenti ili sektaši, su davali najbolje borce i zapovednike parlamentarne vojske. Istočna i južna Engleska su bile čvrsto u rukama parlamenta zahvaljujući Udruženju istočnih sektaša čije je središte bilo u Kembridžu. Čarlsa I su podržali i puritanski plemići koji su želeli da ostanu verni kruni. Ipak, uglavnom su ga podržavali katolici. Oni su naročito bili odani kraljici Anrijeti-Mariji, koja je bila njihova zaštitnica. Severni delovi zemlje, koji su podržavali kralja, su bili ekonomski zaostali; i u njima je besneo pravi lokalni građanski rat između katolika i puritanaca.

Ekonomska moć i verska zanesenost su bili na strani parlamenta. Sam London je bio 10 puta nastanjeniji, i imao preko 10 puta više gotovog novca nego bilo koji drugi grad u Engleskoj. U rukama parlamenta je bio upravni i administrativni aparat, takođe su držali luke, trgovačke i finansijske centre, što im je omogućavalo da sakupljaju porez u najrazvijenijim delovima zemlje. Da bi mogao da plaća ratne troškove, Dugi parlament je izglasao niz poreskih reformi. Uvedene su, po holandskom uzoru, akcize (trošarine) na raznu robu. Izmenjen je i sistem direktnog oporezivanja. U vreme Elizabete, procenje su “subsidije”, pri čemu je svaki okrug plaćao 70 hiljada funti. Kada je rat počeo, uveden je sistem progresivnog oporezivanja. Usavršeno je razrezivanje zemljarine i poreza na imovinu. Ovi porezi su bili pravedniji za pojedince, za razliku od ranijih proizvoljnih “subsidija”. Pomorske luke su davale parlamentu trgovačku mornaricu. Prekomorska trgovina je uvećavala bogatstvo pobunjenika, dok je Čarls I imao problema sa uvozom oružja iz inostranstva. Kraljev položaj je bio mnogo nepovoljniji. Morao je da vodi rat oslanjajući se na poklone i pljačku. Velike svote novca za podizanje kraljeve vojske, dali su Henri Somerset erl od Vustera i Viljem Kevendiš erl od Njukasla, koji su priložili preko milion i po funti. Takođe, i katolici su mu novčano pomagali. Obe strane su bile vojno nespremne. Nijedna od zaraćenih strana nije vodila bitku sa više od 9-15 hiljada ljudi. Izuzetak je bila bitka kod Marston Mura (2. jul 1644), kada se oko 20 hiljada ljudi borilo na strani parlamenta. Sve do uvođenja vojnih reformi od strane parlamenta, tzv. Vojske novog tipa (New model Army), na obe strane su vojne jedinice sakupljala i vodila privatna lica. Pojedini pukovi su bili stalno angažovani, a neki su sakupljani za određeni pohod. Takođe, neki pukovi su bili plaćani od lokalnih poreza, neke je plaćao direktno kralj ili parlament. Vojske su bile nedisciplinovane i sklone pljački – posebno kraljeva vojska. Na obe strane su pukovi bili odeveni u crvenu, plavu, belu ili zelenu boju. Kada je uvedena “Vojska novog tipa”, počela je da, u trupama parlamenta, preovlađuje crvena boja. U toku bitke, vojnici su se prepoznavali po lozinkama: Bog s nama! i Nek je s tobom – za kralja!; kao i po značkama posebno određenim uoči bitke. U pogledu kvaliteta trupa, u početku je prednost bila na strani kralja. On je raspolagao ljudstvom koje je lako mogao pretvoriti u vojnike. Plemiće, njihove lovce i konjušare je samo trebalo obučiti u taktici, i već bi imao odličnu konjicu. Kraljev nećak, knez Rupreht, je obučio, po švedskom uzoru, kraljevsku konjicu, kojoj u prve dve godine rata parlamentarna vojska nije mogla ništa. Građanima s juga je bila potrebna duža obuka da bi to postigli. I po kvalitetu (činili su je sitni plemići skvajeri, i slobodni seljaci jomeni) i po taktici, konjica je bila glavni rod vojske u Engleskom građanskom ratu. Ona je dobila sve odlučujuće bitke. Konjanici su se borili po sistemu koji je ustanovio švedski kralj Gustav Adolf. Pre Tridesetogodišnjeg rata, konjica je upotrebljavana po tzv. holandskoj taktici – primicala se neprijatelju u kvadratu i delovala više pištoljima nego sabljom (tzv. karakoliranje). Po švedskom sistemu, konjica je opet prešla na juriš sabljama, ali u tri kolone. Kraljeva pešadija je bila bolja od puritanske, jer ju je činila sirotinja iz velških brda i Kornvola. Artiljerija je upotrebljavana, ali nije imala odlučujuću ulogu u bitkama, dok je mornarica odmah prešla na stranu parlamenta. Vojska parlamenta je u prve dve godine trpela poraze. Tada je na scenu stupio Oliver Kromvel, budući protektor republike. Puk kojim je komandovao je bio sakupljen od strane independentskih Asocijacija istočnih grofovija. Uspeo je da obezbedi svojim ljudima redovnu platu, kao prvi preduslov za svaku reformu vojske. Pri prijemu ljudi u svoj puk proveravao je njihova verska uverenja i podvrgavao ih strogoj disciplini i vojnoj obuci. Pljačka, pijanstvo, švaleracija, pa čak i zaklinjanje su kažnjavani. Vojnici su bili, uglavnom, slobodni seljaci koji su u rat pošli sopstvenim konjima. Izvežbani su u švedskom načinu napada, po uzoru na kraljevsku konjicu. Ipak, za razliku od kraljevskih konjanika, Oliverovi konjanici su bili disciplinovani i van bojišta, a ne samo na njemu. Tako je nastao rod strogih, fanatičnih puritanskih ratnika, prozvanih Gvozdeni. Kromvelov puk je postao uzor i osnova za vojnu reformu i obrazovanje tzv. Armije novog tipa.

Prva godina rata – kralj na severu – neuspeli pregovori – bitka kod Edžhila – štab u Oksfordu Kralj je januara 1642. godine, u pratnji malog broja svojih pristalica napustio London, i uputio se ka severu i stigao u Jork, gde je dobio podršku tamošnjih plemića. U dva navrata je pokušao da osvoji Hul, gde su se nalazile velike zalihe vojne opreme. Iako je kralj bio u teškom položaju, parlament je stupio s njim u pregovore, iznevši mu u leto 1642. godine “devetnaest predloga” – ukoliko bi se kralj sa njima saglasio, mogao je da se vrati na presto. Parlament je tražio da članovi tajnog saveta, viši činovnici i načelnici tvrđava budu postavljeni s njegovim znanjem i pristankom. Takođe, parlament je tražio da se strogo primenjuju zakoni protiv katolika i da se isključe “papisti” iz Doma lordova. Takođe, kralj je morao da se saglasi sa crkvenom reformom i predajom “delinkvenata” (kako su nazivani zagriženi protivnici parlamenta u Čarlsovom taboru). Kralj je odbio. Parlament je potom doneo odluku da se imanja delinkvenata zaplene i iskoriste za pokriće troškova oko izdržavanja vojske. Posle neuspešnih napada na Hul, kralj je raspustio odred jorkširskih plemića i krenuo na jug. Stigao je, avgusta 1642. godine, u Notingem, sa malim odredom od 800 pešaka i 300 konjanika. Tu je 22. avgusta 1642. objavio rat parlamentu. Iz Notingema je otišao u Vels, koji je zbog vekovnog razdora sa Engleskom i borbenosti tamošnjeg stanovništva predstavljao pogodno područje za regrutovanje vojske. Kralj je sakupio vojsku od 6 000 pešaka i 2 000 konjanika. Takođe, i parlament je podigao vojsku na čijem čelu su bili Eseks, Mančester i Voler. Do prve veće bitke u građanskom ratu je došlo 23. oktobra 1642. godine kod Edžhila, severno od Oksforda. Na obe strane je bilo po 14 000 ljudi. Bitku je u kraljevu korist presudila konjica predvođena knezom Ruprehtom (mlađi sin Fridriha V Falačkog). Nekoliko dana kasnije kralj je ušao u Oksford i tu smestio svoj štab i dvor, a odatle je mogao ozbiljno da ugrozi dolinu Temze i London. Ofanziva rojalista u toku 1643. – napad sa severa, iz Jorka, opsada Hula – napad sa zapada, opsada Glostera – bitka kod Njuberija – pad Bristola U toku 1643. godine kraljeve snage su napadale iz tri pravca. Sa severa iz Njukasla, sa zapada iz Velsa, i sa jugozapada iz Kornvola. Severna vojska pod komandom erla od Njukasla (Viljem Kavendiš) pregazila je Jork. Pali su Šefild i Lids, ali nisu uspeli da osvoje Hul, koji je ostao odsečen od “tekstilnih” puritanskih gradova na severozapadu. Severnjaci su ugrozili avgusta 1643. godine istočne grofovije. Parlament je tamo poslao Mančestera, da uz pomoć Olivera Kromvela podigne vojsku od 10 000 pešaka i 5 000 konjanika, što je bilo nemoguće pre završetka žetve. Ipak, Kromvelove trupe su bile dovoljne da obeshrabre Njukaslovu vojsku. Njegovi oficiri su odbijali da krenu ka jugu i Londonu sve dok im je garnizon u Hulu stajao za leđima kao pretnja njihovim imanjima na severu. U jesen 1643. godine, Kromvel i Mančester su sa vojkom krenuli ka severu i osigurali Hul. Na zapadu su rojalisti osvojili Devon, Dorset, Bristol, Ekseter, ali se Plimut držao uz pomoć flote (kao i Hul). Trupe iz Velsa su odbijale da krenu na London sve dok ne padne Gloster. Tako je napad na London iz tri pravca zaprečen Hulom, Plimutom i Glosterom. Ipak, u Londonu je vladala panika. Došlo je do demonstracija u dvorištu Vestminsterske palate, koje je rasterala konjica. Jedan dan je grupa demonstranata tražila predaju, a drugi dan druga grupa građana je tražila borbu do kraja. U prestonici je organizovana milicija koju su sačinjavale londonske kalfe sa zadatkom da oslobodi Gloster. Na vest da opsednutima stiže pomoć, knez Rupreht se sa konjicom uputio da je zaustavi, dok su artiljerija i pešadija i dalje držale grad opsednutim. Međutim Eseksova vojska je uspela da odbije napade Ruprehtove konjice. Kada je Eseksova vojska stigla u blizinu Glostera, videla je kako se kraljeva vojska povlači. Potom je odred londonske milicije trebalo da se vrati u London. Ipak, put im je preprečila kraljeva vojska kod gradića Njuberija. Prva bitka se odigrala 20. septembra 1643. godine, i vodila se ceo dan, sve do sumraka. Tada su obe strane pošle na počinak. Pošto nisu zauzeli Njuberi, obloglavi su to smatrali porazom, iako se kralj povukao u zoru usled nedostatka municije.

Savez sa Škotskom – Liga i Konvenant Svaka od zaraćenih strana je tražila saveznike. Kralj se dogovarao sa Holanđanima, Dancima, Francuzima, papom, i irskim katolicima, ali ništa nije postigao. Parlament se za pomoć obraćao Škotima, koji su, kao i parlament, strahovali od obnove Čarlsovog despotizma i ponovnog ugrožavanja njihovih verskih sloboda. Tako je 25. septembra 1643. godine sklopljen savez – Liga i Konvenant, kojim su se Englezi i Škoti obavezali da će zadržati prezviterijansku crkvu, slobode i privilegije parlamenta i kraljevina Engleske i Škotske. To je bio Pimov poslednji politički potez – umro je decembra 1643. godine. Vojni uspesi parlamenta 1644. – bitka kod Marston Mura – poraz kod Lostvitela – sukob između radikala i umerenih – uvođenje vojske novog modela U januaru 1644. godine Škoti su upali u Nortamberlend, i do proleća prodrli u južni Jorkšir. Maja iste godine, Škoti i vojska Udruženja istočnih grofovija su opseli Jork. Kraljeva vojska je prodrla u ravnicu Jorka i uspela da prinudi protivnike da dignu opsadu. Rupreht ih je pratio i 2. jula 1644. godine došlo je do jedne od presudnih bitaka u ratu. Odigrala se oko 12km od Jorka – kod Marston Mura. Obloglavi su imali tri armije – Jorkširsku pod Tomasom Ferfaksom; Škotsku pod Dejvidom Leslijem; i Ist-anglijsku kojom je zapovedao Oliver Kromvel; ukupno 20 000 pešaka i 7 000 konjanika. Rupreht i erl od Njukasla su vodili 11 000 pešaka i 7 000 konjanika, koji su do tada bili smatrani nepobedivim. Vojska obloglavih je iznenada, pri kraju dana, napala Ruprehta i erla od Njukasla. Džordž Goring je potisnuo trupe kojima je komandovao Ferfaks, ali su Kromvel i škotski zapovednik Dejvid Lesli odlučili bitku u korist parlamenta. Pobeda obloglavih na otvorenom polju je razbila mit o nepobedivosti Ruprehtove konjice i pokazala ispravnost Kromvelovog načina regrutovanja i obuke vojnika. Na drugom frontu, vojska parlamenta koju je vodio Eseks je pretrpela neuspeh. On je pokušao da osvoji Kornvol, čiji stanovnici su i dalje podržavali kralja. Rojalisti su uspeli da preseku veze njegove vojske sa Londonom. Pokušavajući da obnovi komunikacije pomorskim putem, Eseks je sa svojim izgladnelim trupama krenuo duž rečice Fovi, u koju su često uplovljavali engleski trgovački brodovi tražeći utočište od bura i gusara. Kralj i Kornvolci su uspeli da okruže Eseksovu vojsku. Eseks se spasao otplovivši brodom, ostavljajući svoje trupe. Konjica je kod Lostvitela uspela da probije blokadu, ali je pešadija ostala opkoljena, i predala se sa oružjem i municijom seprembra 1644. godine. Pobeda kod Marston Mura i poraz kod Lostvitela su pokazali ispravnost Kromvelove koncepcije o reorganizaciji vojske. Ipak, parlament je oklevao sa sprovođenjem vojnih reformi jer su one bile povezane sa verskim razmimoilaženjima i sukobima. Naime, najbolji oficiri i vojnici koji su trebali da sačinjavaju jezgro stajaće Vojske novog tipa su bili iz redova “sektaša”. U toku 1644. godine, parlament još nije odlučio o pitanju uređenja crkve, ali je bilo jasno da pri uvođenju prezviterijanskog uređenja neće činiti ustupke ni anglikancima ni independentima. Ovo se ogledalo u tome što su u svim okruzima, kandidati za javnu službu prolazili proveru verske ispravnosti. I sveštenstvo i službenici su bili protiv “sektaša”. Otpuštane su starešine zbog svojih verskih uverenja, što je povlačilo dezertiranje vojnika. Članovi Donjeg doma su više gajili odbojnost prema škotskom klerikalizmu i njegovim inkvizitorskim sudovima, nego prema verskoj toleranciji koju su zagovarali independenti. Parlament je stao na stranu “sektaša”, jer su oni obećavali pobedu na bojištu. U toku zasedanja parlamenta novembra-decembra 1644. godine, Kromvel je napao Mančestera. Optuživao ga je da svojim komandovanjem odlaže konačnu pobedu. Mančester se branio tvrdnjom da ma koliko puta oni pobede kralja da kralj i dalje ostaje kralj, a da ako kralj njih samo jednom pobedi, da će oni svi biti povešani, a njihovi potomci da će postati robovi. Na to je Kromvel odgovorio da rat treba voditi energičnije, jer narod neće moći još dugo da izdržava vojnike, i da će ih prisiliti na sraman mir. Pošto je bio bolji vojnik, poslanici su stali na stranu Kromvela.

Potom je parlament izglasao Uredbu o samoodricanju, kojom su svi poslanici morali da se odreknu položaja u vojsci. Tom merom je smanjena ranija prezviterijanska komanda, pošto su Eseks i većina komandanata bili članovi parlamenta. Plan o reformi vojske, Donji dom je prihvatio 28. januara 1645. godine. Umesto posebnih odreda koje je izdržavala sopstvenim sredstvima svaka grofovija ili sam komandant, organizovana je jedinstvena vojska pod jedinstvenim zapovedništvom, i izdržavao ju je parlament. Za glavnokomandujućeg je postavljen Tomas Ferfaks baron od Kamerona. Vojska novog tipa je bila samo elitno jezgro armije – 22 000 od oko 80 000 ljudi koliko ih je bilo 1645. godine. U okviru Vojske novog tipa bilo je problema sa pešadijom. Više od polovine pešaka je činilo prisilno mobilisano stanovništvo koje nije bilo naklonjeno sektašima. Independenti su imali podršku u konjici. Iako je 1645. godine prezviterijanizam proglašen zvaničnom verom, Vojska novog tipa je ostala uporište independenata, što je dovelo do novih sukoba. Vojna pobeda parlamenta – bitka kod Nejzbija 1645. – završne vojne operacije – pad Oksforda – zarobljavanje kralja Dok je vojska parlamenta jačala, “kavaljeri” su bili sve slabiji. Kraljevi vojnici su se sve više odavali pljački, u čemu je najviše prednjačio general Goring. Kralj je i dalje želeo da zauzme London, i operacije su vođenje shodno tom cilju. Kromvel i Ferfaks su uveli novu strategiju. Shvatili su da zauzimanje Oksforda ili bilo kog drugog grada ili teritorije ne bi ništa odlučilo, jer bi se kralj sa dvorom jednostavno povukao. Stoga su odlučili da vojno slabijim kavaljerima nametnu odlučujuću bitku i unište ih. To se i desilo 14. juna 1645. godine kod Nejzbija. Vojska parlamenta je odnela pobedu, a kraljeve trupe su bile razbacane, bez mogućnosti da se pregrupišu. Sam kralj je godinu dana lutao zemljom. Poslednja velika bitka se odigrala mesec dana posle Nejzbija – 10. jula 1645. kod Langporta. Ferfaks se sudario sa Goringom. Goringove trupe su se posle kratke borbe razbežale. Kod Langporta je nestala poslednja armija kojom je kralj raspolagao. Ostatak rata se pretvorio u opsadne operacije. Kavaljeri su se sklonili u utvrđene gradove i male zamkove. Ipak, prilikom opsade gradova, stanovnici, kojima je bilo dosta rata, su često sami prisiljavali guvernera na predaju. Obloglavi nisu oštro postupali sa zarobljenicima (dok su drugačije postupali sa irskim katolicima koji su pomagali kralja). Zatim je kraljeva okolina počela da vrši pritisak na njega da kapitulira. Konačno, Oksford je pod povoljnim uslovima kapitulirao 20. juna 1646. godine. Tako je okončan prvi građanski rat. Čarls I je prethodno, 2. aprila, napustio Oksford, i desetak dana kasnije, 5. maja 1646, se predao Škotima. Nadao se da će u Škotkoj moći da odigra na dinastička osećanja svojih sunarodnika i da će tu sakupiti vojsku, ali je doživeo neuspeh. Engleski parlament je počeo sa isplatom 400 000 funti sterlinga kao nadoknadu za pomoć Škota u građanskom ratu, a zauzvrat su Škoti izručili kralja. Kralj je potom smešten u zamak Holmbi, nedaleko od Nejzbija. Sukob između vojske i parlamenta – ukidanje Knjige opštih molitava – zabrana verskih sloboda independentima Pošto je rat bio okončan, izbili su verski i socijalni sukobi unutar pristalica parlamenta. U jesen 1645. godine izvršeni su naknadni izbori za Dugi parlament – radilo se o 235 mesta koja su bila upražnjena odlaskom rojalista. Uprkos popularnosti independenata posle bitke kod Nejzbija, oni su u parlamentu ostali u manjini. Prezviterijanci su preovladavali u predstavničkom telu, a independenti u vojsci, tako da su se političke i verske razmirice ispoljavale kroz sukob vojske i parlamenta. Knjigu opštih molitava su prezviterijanci smatrali idolopokloničkom i da je zato potrebno da se ona ukloni. Anglikansko bogosluženje je zakonom zabranjeno. Oko 2000 sveštenika je otpušteno iz službe.

Decembra 1647. godine na udaru su se našli i independenti. Parlament je izglasao propise po kojima će unitarijanci i ostali “slobodoumni jeretici” biti kažnjeni smrću, a papisti i drugi “sektaši” doživotnom robijom. Ne odobrivši slobodu veroispovesti, parlament je pokazao malo političkog sluha i obzira prema vojsci koja je pod vođstvom independenata izvojevala pobedu. Postavilo se pitanja šta raditi sa vojskom. Predlagano je da se jedan deo upotrebi za borbu protiv ustanka koji je izbio u Irskoj (1641), a da druge otpuste kućama – ali bez plate koju im je parlament dugovao. To je bio deo zavere koju je skovao deo prezviterijanskih poslanika, koji su trebali da pregovaraju sa kraljem i uz pomoć rojalista eliminišu “sektaše”. Trebalo je da budu raspuštene samo trupe Armije novog tipa, dok su ostale jedinice koje je plaćao parlament trebale da ostanu pod oružjem. Vojsku je zahvatilo nezadovoljstvo, ali ni među vojnicima nije bilo političke saglasnosti. Postojale su radikalna i umerena struja. Umereniji su se zadovoljili dobijanjem verske tolerancije i parlamentarne vladavine – ova uverenja su delili i Kromvel i Ferfaks. Za korenitije promene se zalagala struja tzv. levelera (uravnjivača). To su uglavnom bili kalfe, zanatlije, sitni trgovci. Njihov vođa bio je Džon Lilbern. Njegova politička doktrina je počivala na prirodnom pravu – da se ljudi rađaju slobodni i da je izvor svake zakonite vlasti “narodni sporazum”. Cilj njegove političke borbe bio je opšte pravo glasa, da se parlament saziva svake godine kako bi se obezbedio nadzor poslanika od strane birača. U verskom pogledu je zahtevao ukidanje konvenata i episkopata, i slobodu savesti. Ekonomski zahtevi bili su ukidanje trgovačkih monopola. Lilbernu je tokom 1646. godine dva puta suđeno. Dom lordova ga je zbog buntovnih pamfleta osudio na novčanu globu od 4 000 funti i 7 godina zatočenja u Taueru, kao i doživotno lišenje prava na vršenje građanske ili vojne funkcije. Potom je počeo organizovan otpor vojske parlamentu. Najpre su, u osam konjičkih pukova, a zatim i u ostalim jedinicama Vojske novog tipa, kojom je zapovedao Ferfaks, izabrani vojnički poslanici ili agitatori. Oni su zajedno sa oficirima izabrali veće vojske, koje je trebalo da zastupa njene interese. Međutim, veće nije samo razmatralo problem isplate duga vojnicima, nego se bavilo i političkim pitanjima – obezbeđivanje verskih i političkih sloboda. Hapšenje Lilberna je samo pojačavalo ogorčenje vojnika. Kromvel je pokušao da smiri strasti u vojsci, a takođe pokušavao da privoli parlament na korektniji odnos prema vojnicima. Ipak, u parlamentu nije naišao na razumevanje. Saopštavajući vojnicima nameru parlamenta da ih raspusti kućama, molio ih je da se potčine volji parlamenta, obećavajući da će vojnicima koji se prijave za pohod na Irsku biti isplaćene sve zaostale plate iz vremena građanskog rata. Kromvelov govor je naišao na negodovanje vojničkih predstavnika. Veze parlamenta sa kraljem Čarlsom – sukobi unutar vojske – Glave predloga i konferencija u Petniju – vojska okupira London Parlament je održavao veze sa kraljem Čarlsom, nameravajući da uz pomoć rojalista ukloni protivnike i smiri vojsku. Kralj se saglasio da ukine episkopalno i prizna prezviterijansko uređenje, a takođe je pristao i da sve oružane snage budu pod kontrolom parlamenta dvadeset godina. Pošto je sve ono za šta se borio bilo dovedeno u pitanje, Kromvel je stao na stranu svojih vojnika. On je 31. maja 1647. poslao zastavnika Džojsa i 500 konjanika sa zadatkom da ode u Oksford i spreči agente parlamenta da uzmi artiljeriju koja je tamo bila smeštena. Potom je trebalo da ode u Holmbi i stavi kralja pod nadzor kako ne bi otišao u London i priključio se parlamentu. Čarls je tada pomislio da će na tron doći uz pomoć Kromvelovih konjanika umesto uz pomoć prezviterijanaca. Kralj je pod pratnjom stigao u Njumarket, gde je bio logor Vojske novog tipa. Stavljanjem kralja i topova pod kontrolu, Kromvel je računao da će prinuditi parlament na sporazum bez narušavanja njegovog (parlamentovog) integriteta. Ipak, došlo je do potpunog rascepa između vojske i parlamenta. U Njumarketu su iz redova vojske čišćeni oficiri i vojnici odani parlamentu, a iz Londona su neki od poslanika prebegli vojsci. U Njumarketu su članovi vojnog veća, početkom juna 1647, potpisali Svečanu obavezu, u kojoj su formulisali svoje ciljeve i program. Tražilo se da engleski narod, kao i bivši vojnici ne budu izloženi, posle demobilizacije vojske, bilo kakvim nepravdama i uvredama. Bez ispunjavanja ovih zahteva, i

dobijanja odgovarajućih garancija, vojska nije želela da se raziđe. Istovremeno je vojno veće izjavilo da vojska ne teži obaranju postojećeg poretka i da u njene planove ne ulazi stvaranje independentske vlade i gušenje prezviterijanstva. Ubrzo je glavni štab vojske prenet iz Njumarketa u Sent-Olbens, bliže Londonu. Vojno veće je sredinom juna izdalo novu deklaraciju, koja je trebalo da opravda približavanje vojske glavnom gradu. U deklaraciji su traženi novi izbori za parlament, određivanje njegovih sednica i čišćenje parlamenta od jedanaestorice njegovih članova koji su se najviše zamerili vojsci, kao i proglašenje amnestije. Sredinom jula 1647, agitatori su tražili da se odmah uđe u prestonicu, da se izvrši čišćenje parlamenta, da se londonska milicija preda u ruke independenata, da se parlament obaveže da ni pod kakvim izgovorom neće dovoditi strane trupe u zemlju. Na predlog Kromvela i Henrija Ajretona, obrazovana je komisija od 12 oficira i 12 agitatora, da sastavi popis osnovnih zahteva vojske kao osnove za dalje pregovore sa kraljem i parlamentom. Ta komisija je izradila tzv. Glave predloga, u kojima je zahtevano: da se parlament bira samo na razdoblje od dve godine, vojska i mornarica treba 10 godina da budu pod kontrolom parlamenta, spoljnom politikom treba da rukovodi posebni organ – državno veće, koje bi objavljivalo rat i mir u saglasnosti sa parlamentom i koje bi postavljalo više državne činovnike. Prema tom projektu, trebalo je da se ukinu svi akti koji su propisivali obavezno korišćenje utvrđenog teksta engleske liturgije; rojalisti se u roku od pet godine ne smeju postavljati na državne položaje niti birati u parlament. Parlament je privremeno počeo da čini ustupke. Tomas Ferfaks je postavljen za glavnokomandujućeg svih vojnih snaga Engleske. Rešeno je i da se komanda nad londonskom milicijom poveri independentima. Članovi parlamentarne jedanaestorice su dobili dozvolu da napuste London i odu na kontinent. Ipak, stanovništvo Londona je bilo protiv sporazuma sa “sektašima”. Trgovačke kalfe su provalile na sednicu parlamenta i počele da prete. Parlament je potom radio pod diktatom londonskih masa. Da bi sprečila prezviterijanski prevrat, vojska je krenula na London. Glavni grad se 6. avgusta 1647. godine našao pod okupacijom vojske. Zatim su vojni agitatori zahtevali sprovođenje svog programa. Da bi to izveli, bilo je potrebno da stvore independentsku većinu u parlamentu. Kromvel je zatim opkolio zgradu parlamenta, i ušao na sednicu. Tražio je da parlament izglasa ukidanje odredbi koje je doneo od kraja jula do početka avgusta 1647. godine pod pritiskom spolja. Mnogi prezviterijanci su prišli independentima, a neki su napustili parlament, tako da su independenti imali većinu. Međutim, došlo je do podele u vojnom veću između independentski raspoloženih oficira (grandi) i radikalno nastrojenih agitatora (leveleri) koje je podržavala većina vojnika. Grandi su insistirali na Glavama predloga, a leveleri na Lilbernovom Narodnom ugovoru i Stvari vojske. Kamen spoticanja bilo je opšte pravo glasa. Kromvel i Ajreton je trebalo da umire radikale u vojsci i da privole kralja Čarlsa I da prihvati Glave predloga. Rasprava između generala i izabranih predstavnika vojske, održana je u toku oktobra i novembra 1647. godine u Petniju. Leveleri su insistirali na pravu stečenom rođenjem, na osnovu koga svaki punoletan Englez treba da ima pravo glasa (pravo glasa su imali samo friholderi sa cenzom od najmanje 40 šilinga godišnje). Prirodnim zakonima, grandi su suprotstavili Zemaljske zakone. Grandi su smatrali da su potrebne izvesne korekcije izbornog sistema, ali su bili protiv opšteg prava glasa. Posle zasedanja vojnog veća, 29. oktobra 1647. obrazovana je komisija sa ciljem da uskladi zahteve levelera i one iznete u Glavama predloga (za koje su bili grandi). Vojnicima se izašlo u susret tako što je predloženo da se biračko pravo proširi na sve one koji su se u građanskom ratu borili na strani parlamenta, ili su pružali materijalnu pomoć. Leveleri su bili nezadovoljni, i sukobi su se nastavili. Protivnici pregovora sa kraljem su dobili prevagu na sednici od 5. novembra. Na zahtev levelera, vojno veće je odlučilo da se sazove opšti skup vojske, na kome je čitava armija trebalo da odluči o prihvatanju Narodnog ugovora. Ipak, sazivanje ovakvog skupa je pretilo da unese nered u vojsku, i Kromvel i Ferfaks su odlučili da stanu tome na put. Umesto opšteg skupa čitave vojske, komandanti su odlučili da održe smotru vojske po jedinicama u tri vremenska roka na tri različita mesta. Leveleri su pokušali da na smotru 5 pukova u Veru dovedu još dva puka, protivno Ferfaksovom naređenju, i da demonstiraju u korist Narodnog ugovora. Ferfaks je uspeo da spreči pobunu. Odmah je sazvan vojni sud koji je tri vojnika osudio na streljanje.

U decembru 1647. došlo je do izmirenja granda i levelera. Svi uhapšeni učesnici u pobuni su oslobođeni i vraćeni na ranije dužnosti. Bekstvo kralja Čarlsa – drugi građanski rat Još dok je trajala konferencija u Petniju, kralj Čarls je 15. novembra pobegao u zamak Karisbruk, na ostrvu Vajt, i tu počeo da sprema pobunu. Decembra 1647. godine je sklopio sporazum sa škotskim prezviterijancima da se uguši independentski pokret u Engleskoj. Marta 1648. godine počeli su ustanci rojalista u Velsu, Kentu, i nekoliko drugih grofovija. ¼ mornarice je stala na stranu kralja i otišla u Holandiju gde se stavila pod komandu Čarlsovog sina. Sa severa se kretala vojska od 20 000 Škota. U Irskoj se, takođe, opremala kraljeva vojska. Ipak, u toku maja-juna 1648. Kromvel je pobedio rojaliste u Velse, a Ferfaks u Kentu i Eseksu. Kavaljeri su bili razbijeni i razbežali su se. Ipak, sa severa je, kao glavna pretnja, stizala vojska Škota. Ovoj vojsci je u susret krenuo Kromvel sa 9 000 ljudi. Do velike bitke došlo je kod Prestona, u Lankaširu. Bitka je trajala tri dana (17-19 avgust 1648), a Škoti i rojalisti su bili potučeni. Septembra su obloglavi zauzeli Edinburg. Vlast u Škotskoj je prešla u ruke levih prezviterijanaca, saveznika engleskog parlamenta. Ferfaks je krajem avgusta 1648. uspeo da zauzme Kločester, poslednje utočište kavaljera u Kentu. Time je i drugi građanski rat okončan, iako se tvrđava Pontifrekt kod Lidsa predala tek krajem marta 1649. godine. Republika i protektorat – Prajdovo čišćenje – proglašenje republike – suđenje i pogubljenje kralja Čarlsa I Pošto je vojska bila izvan Londona, prezviterijanci su opet digli glavu. Septembra 1648. godine su stupili u pregovore sa kraljem, koji su se novembra bližili povoljnom završetku. Zakoni protiv “jeretika” su prošli u oba doma, što je jasno stavljalo do znanja Kromvelu i vojsci čemu mogu da se nadaju. Pri povratku, pobednička armija se zaustavila u Sent-Olbensu, u blizini Londona. Vojska je donela protestnu deklaraciju protiv pregovora parlamenta sa kraljem i zahtevala da mu se sudi i da se raspusti parlament. Pukovnik Tomas Prajd je došao u London, i 5. decembra 1648. je sa grupom vojnika blokirao zgradu parlamenta. Upao je na sednicu i odstranio iz parlamenta sve protivnike independenata – njih 140. Ostatak, tzv. Krnji parlament, je mesec dana kasnije, 4. januara 1649. godine, proglasio republiku – Komonvelt. Svu vlast, po ustavu, imao je narod i od njega izabrani Donji dom; Dom lordova je početkom februara ukinut, kao i kraljevska vlast. Obrazovan je sud, od 135 ljudi, koji je sudio kralju Čarlsu. Suđenje je održano u Vestminsteru od 20. do 27. januara 1649. godine. Čarls je odbijao da prizna sud, smatrajući ga nelegalnim i izjavljivajući da brani slobodu engleskog naroda. Kralj je pogubljen 30. januara 1649. godine. Potom su monarhisti u Škotskoj i Irskoj proglasili njegovog sina, Čarlsa II, za kralja. Tako je ustanovljena republika. Na njenom čelu je bio parlament. To je zapravio bio Dugi parlament koji je Čarls I sazvao još novembra 1640. godine. Prvi period republike bio je od 1649. do 1653. godine – od njenog ustanovljenja do proglašenja Olivera Kromvela za protektora. U tom razdoblju parlament je morao da uguši rojalističke pobune u Škotskoj, Irskoj i američkim kolonijama, i da se obračuna sa levelerima. Obračun sa levelerima – suđenje Lilbernu Džona Lilberna je prezviterijanski parlament pustio iz zatvora u avgustu 1648. godine, u nadi da će on svojom aktivnošću uneti razdor u redove vojske i da će se pobuniti protiv Kromvela. Lilbern je, februara-marta 1649. godine, izadao dva pamfleta u kojima je napadao uređenje republike, tj. da je ona novi okov za Englesku.

Leveleri su tražili demokratsku republiku – biračko pravo je trebalo da dobiju svi Englezi koji navrše 21. godinu (izuzev prosjaka i slugu, a rojalistima je ovo pravo trebalo da bude uskraćeno na 10 godina); parlament je trebalo da se bira svake godine; da se obustave svi progoni zbog verskih razlika; da nema prisilne vojne službe; ukidanje monopola, trošarina, carina i desetine… Pošto je građanski rat okončan, independentima nije bio potreban savez sa levelerima i odlučili su da ih odstrane. Jedan od radikalno opredeljenih vojnika je streljan aprila 1649. godine. Njegova sahrana se pretvorila u demonstraciju. Pokušana je i pobuna u vojsci, ali je pobunjenike u noćnom napadu na Bradford maja 1649. godine porazio Ferfaks. Lilbernu je dva puta suđeno, ali ga je porota oba puta oslobodila, iako je bio kriv. Ipak, posle gušenja ustanka u maju 1649. godine, leveleri nisu više predstavljali opasnu političku pretnju. Poraz rojalista u Škotskoj i prekomorskim kolonijama – gušenje ustanka u Irskoj Drugi problem sa kojim je republika morala da se obračuna bili su rojalisti, koji su grupisali svoje snage u Škotskoj, Irskoj i prekomorskim kolonijama. Po pogubljenju Čarlsa I, za kralja je proglašen njegov sin Čarls II, koji je tada imao 19 godina. On je od 1645. boravio u Francuskoj i Nizozemskoj, da bi 1650. prešao u Škotsku. Tamo mu je podršku pružio Montrouz (glavar brdskih plemena). Međutim, Čarls II ga je izneverio. Montrouz je bio protivnik škotskih prezviterijanaca, ipak, kralj je smatrao da su oni jači i bolji saveznici, te je sklopio savez sa njihovim vođom Argajlom. Montrouz je uhvaćen i obešen. Čarls II je pristao da prihvati prezviterijansku crkvu. Kromvel je odmah reagovao. Upao je sa vojskom u Škotsku. Škote i rojaliste je potukao 3. septembra 1650. kod Danbara, zauzeo Edinburg, ali dalje nije mogao da napreduje. Kralj je odlučio da preko Lankašira krene na London. Škoti nisu hteli da prate rojaliste. Kralj u Engleskoj nije naišao na podršku stanovništva – prezviterijanci nisu želeli da se priključe vojsci kojom su komandovali anglikanski kavaljeri, a anglikanci i katolici nisu hteli da slede kralja koji se zvanično opredelio za konvenant. Do bitke između rojalista i parlamentaraca došlo je kod Vustera 3. septembra 1651. godine. Poraženi kralj je pobegao na kontinent. U Irskoj je nacionalno-katolički pokret bio u zamahu već nekoliko godina, ali je njegovo gušenje odlagano zbog građanskog rata u Engleskoj. Na čelu ovog pokreta bio je upravljač Ormond (Džejms Batler vojvoda Ormond). Pod kontrolom parlamenta ostali su samo Londonderi i Dablin. Parlament je odlučio 1649. godine da pokori Irsku. Nadao se da će irskom zemljom isplatiti svoje poverioce. Kromvel je kranuo na Irsku sa vojskom od 12 hiljada ljudi. Iskrcao se u Dablinu, avgusta 1649. godine i uputio ka severu, ka Drogedi, koju je zauzelo 3 000 Iraca. Irci su pružali veliki otpor, ali su Kromvelovi vojnici uspeli da zauzmu tvrđavu, a potom su počinili velike zločine nad preživelim vojnicima i stanovništvom. Raspao se labavi savez koji je Ormond uspostavio između katolika i protestanata. Protestantski vojnici i kolonisti su pristupali Kromvelu. U proleće 1650. godine opasnost je zapretila iz Škotske, i Kromvel je napustio Irsku, prepustivši komandu svojim oficirima. U maju 1652. godine su operacije uglavnom okončane, i Englezi su pristupili podeli irske zemlje. Irci, kao i engleski “delinkventi” (veliki protivnici parlamenta), podeljeni su na više kategorija – prema stepenu krivice, tj. učešća u ustanku iz 1641. godine pa nadalje. Na osnovu toga je izvršena delimična ili potpuna zaplena imovine. Na osnovu akta o ustrojstvu Irske iz 1652. godine, izvršena je velika, sistematska, pljačka irskog stanovništva. Irci su nasilno preseljavani na zapadni deo ostrva ili na kontinent, ili su slati na prinudni rad u Zapadnu Indiju, Barbados i Karipska ostrva. Pomoću irske zemlje, vlada republike je najpre isplatila vojne dobavljače. Demobilizacija vojske je bila izvršena u tri roka, i bila je praćena emisijom obveznica, koje su davale pravo na korišćenje zemljišnih parcela u Irskoj. Vojnici su često prodavali ove obveznice u bescenje oficirima, i drugim licima koja nisu imala pravo na dobijanje zemlje u Irskoj. Posledica špekulacija sa obveznicama bila je ta da su zemljišni špekulatni, vojni liferanti i čitav niz oficira, među kojima i Kromvel, postali krupni

irski zemljoposednici. Razvio se najteži oblik eksploatacije – sistem sitnog seljačkog, polunadničarskog zakupa i podzakupa, obrada zemlje pomoću rada poluprosjačkih irskih zakupaca. Polovinom 17. veka, američke kolonije su se razvile usled progona kojima su bili podvrgavani nonkonformisti. U Ameriku su se kretale dve kolonijalne struje. Demokratski orijentisani sektaši su se naseljavali, uglavnom, u severnom delu, u Novoj Engleskoj, a anglikansko-katolički aristokrati u južnom delu današnjih SAD. U Novoj Engleskoj, stanovništvo je zbog svojih verskih uverenja podržavalo najpre parlament, a potom republiku. Na jugu su preovladavali anglikanci i rojalisti, i tu je kraljevo pogubljenje praćeno velikim negodovanjem. Na Barbadosu su stanovnici odbili da priznaju parlament i naoružali su vojsku od 6000 ljudi. Njima je republika učinila ustupke. Dopuštena je sloboda veroispovesti, priznato je da se porezi ne mogu prikupljati bez pristanka lokalnog stanovništva, i dozvoljena je sloboda trgovine sa svim državama koje nisu u ratu sa Engleskom. Pod sličnim uslovima su se i ostale kolonije potčinile metropoli. Navigacioni akt (Zakon o plovidbi) – rat sa Holandijom Četvrtina flote prešla je na stranu kralja, i smestila se u holandskim lukama, odakle je pod komandom princa Ruprehta ugrožavala englesku trgovinu. Admiral Robert Blejk je mnogo uradio na reorganizaciji engleske mornarice: uvedena je profesionalna služba, usvojen je program za izgradnju velikih i teško naoružanih brodova, i razvijena je nova pomorska taktika. Blejk je progonio Ruprehta od Irske do obala Portugalije, a potom u Mediteranu, gde je kod Kartagene, novembra 1650. godine uništio veći deo rojalističke flote. Morima i okeanima je još uvek, neprikosnoveno, vladala Holandija (Ujedinjene provincije). Ona je raspolagala sa oko 16 000 trgovačkih brodova, dok su sve ostale pomorske sile zajedno imalo oko 4 hiljade. Holandska pomorska trgovina se protezala sve do Japana, a Šeldom, Mezom i Rajnom je dopirala duboko u Evropu. Holandija je najviše ugrožavala Englesku jer je držala u rukama 9/10 engleske spoljne trgovine. Zbog toga je Engleska posle revolucije 1648. godine, pristupila merama nacionalizacije svog tržišta. Najvažnija je bila mera o plovidbi, tzv. Navigacioni akt od 9. oktobra 1651. godine, čije su odredbe veoma pogađale holandsku trgovinu. Ovaj akt je zabranjivao uvoz proizvoda iz bilo koje zemlje u bilo koje područje engleske republike, osim na brodovima koji su bili vlasništvo Engleza. Situacija se razvijala u pravcu rata, ali, holandska ratna mornarica nije bila ni približno jaka niti brojna kao trgovačka mornarica. Posle Vestfalskog mira 1648. godine, holandska ratna mornarica je sa 140 brodova svedena da svega 40. Holandski ratni brodovi su bili nepodesni za otvoreno more (široki, spori, slabo naoružani). Kada su se 1651. godine odnosi sa Engleskom zaoštrili, Holandija je spremila novih 36 ratnih brodova, a naredne godine je počela sa gradnjom novih 150. I Engleska se, od 1649, ubrzano pripremala za rat, izgrađujući mornaricu. Flotom je komandovala komisija od 3-5 admirala, koji su uglavnom bili iz kopnene vojske, te su nazivani generali na moru. Generali su u mornarici zaveli strogu disciplinu. Ratni brodovi su bili veći od holandskih, čvršći, brži, okretniji, sa većim gazom, i mnogo bolje naoružani. Takođe, i engleski trgovački brodovi su bili bolje naoružani od holandskih. Englezima je komandovao Blejk, a Holanđanima Marten Tromp. Engleska vlada je dozvolila gusarima da plene holandske brodove, na šta su Holanđani odgovorili istom merom. Ovo gusarenje je, gotovo spontano, izazvalo prvi boj ispred Dovera 29. maja 1652. godine, kojim je i počeo Anglo-holandski rat – objavljen krajem jula iste godine. Robert Blejk je otplovio u Severno more i zarobio 12 manjih ratnih, i oko 100 ribarskih brodova, a Marten Tromp je smenjen jer nije stigao da ih zaštiti.

Holandski admiral Mihel de Rojter je avgusta 1652. godine napao englesku eskadru pod Džordžom Ekjuom kod Plimuta, i iako je bio brojčano slabiji, prinudio je na povlačenje. Ipak, krajem septembra mu je zapretila glavnina engleske flote, pa se povukao prema glavnini svoje flote u Njuportu. Englezi su ponovo ovladali Kanalom i nastavili su da plene holandske brodove. Englezi su u Doveru ostavili Blejka sa 45 brodova, što je iskoristio Marten Tromp, koji je u međuvremenu ponovo postavljen za komandanta holandske mornarice. On je 1. decembra 1652. isplovio sa 80 brodova da bi sproveo kroz Kanal konvoj od 300 trgovačkih brodova koji su krenuli u prekomorske zemlje, i kako bi sačekao trgovački konvoj koji se vraćao u Holandiju. Iznenadio je Engleze, i potukao ih kod Dandžesa. Kada se vraćao, Englezi su pokušali da ga zaustave, ali je Tromp napao prvi, i krajem februara 1653. godine kod Portlenda, je u trodnevnoj bici, uspeo da se probije kroz Kanal. Najveća bitka prvog anglo-holandskog rata se odigrala sredinom juna 1653. godine kod Nort Forlend – Njuporta, kada su se, prvi put, obe flote sudarile u punoj jačini. Pobedu su odneli Englezi, a Blejk je potom pristupio blokadi holandske obale. Holanđani su pokušali da razbiju blokadu, i 8. i 9. avgusta 1653. su vođene dve bitke – kod Katvajka i Sheveningena – u kojima su Holanđani potpuno razbijeni. U Sredozemlju su Holanđani i Englezi imali eskadre za zaštitu svoje trgovine od berberskih gusara. Odmah po izbijnju sukoba, Holanđani su blokirali deo engleske flote u Livornu, a ratne brodove su napali početkom septembra 1653. kod ostrva Elbe, i prisilili ih da uplove u Porto Longone na Elbi. Pri pokušaju engleskih brodova iz Livorna i Porto Longona da se sjedine, došlo je do bitke u kojoj su Englezi poraženi i prinuđeni da napuste Sredozemlje. Holandiju je rat teško pogađao. Njena pomorska trgovina je gotovo sasvim zamrla. Ipak, i Englezi su imali problema. Naporna služba i loše snabdevanje su izazivali nezadovoljstvo i pobune u engleskoj mornarici, a Sredozemno more je bilo zatvoreno za englesku trgovinu. Stoga je Kromvel pristao na pregovore. Mirom u Vestminsteru, 15. aprila 1654. godine, Holandija je priznala Navigacioni akt, pristala na pozdrav engleskoj zastavi u britanskim morima i platila ratnu odštetu od 900 000 funti. Anglo-holandski rat 1652-1654. godine je bio prvi, od tri oružana sukoba ove dve zemlje za prevlast na moru (drugi put 1665-1667; treći put 1672-1674). Posle uspešno završenog rata sa Holandijom, Engleska je ušla u rat sa Španijom s ciljem direktnog napada na španske kolonije. Leta 1654. godine opremljene su dve eskadre. Prva od 25 brodova je upućena, krajem septembra 1654, u Sredozemno more, pod Blejkovom komandom. Blejk je prisilio papu Aleksandra VIII i velikog vojvodu od Toskane da plate odštetu zbog pomaganja princa Ruprehta i Holanđana u Anglo-holandskom ratu. Pošto je beg Tunisa odbio da garantuje bezbednost engleskih brodova i građana od napada tuniskih gusara, Blejk je 9. aprila 1655. godine uplovio sa 15 brodova u luku Porto-Farina i uništio 9 tuniskih ratnih brodova. Početkom juna 1655. Blejk je stigao pred Kadiz i otpočeo blokadu luke i španske južne obale radi hvatanja srebrne flote, ali se u septembru povukao. Blokada je nastavljena marta 1656. i septembra iste godine Blejk je presreo srebrnu flotu koja se vraćala iz Meksika i zarobio je veći deo brodova. Drugu špansku flotu, Englezi su potpuno uništili aprila 1657. godine u luci Santa Kruz. Druga eskadra od 18 ratnih i 20 transportnih brodova sa 3 000 vojnika je, pod zapovedništvom Viljema Pena, krenula na španske posede u Zapadnoj Indiji (Americi). Pripreme su izvršene aljkavo. Okupljeni su najgori vojnici iz različitih pukova, a pridodati su im nasilno mobilisani civili. Ekspedicija je bila nepripremljena za tropsku klimu. Veliki broj vojnika je oboleo. Englezi su se aprila 1655. iskrcali na Hispaniolu (Santo Domingo), ali ih je tu porazilo špansko stanovništvo. Pen je potom krenuo na Jamajku koju je osvojio 10-17. maja 1655. Kromvel je pridobio za saveznika Francusku pa su francuske i engleske trupe potukle Špance na peščanim dinama Denkerka, juna 1658. godine (Bitka na dinama).

Verski život u republici – verske slobode – veliki broj verskih fanatika – peta monarhija – kvekeri Nadzor nad verskim životom bio je poveren odboru istražnih sudija koji je imao pravo da ispita podobnost kandidata za svešteničku službu. Odbor je brojao 38 ljudi i bio je sastavljen od prezviterijanaca, independenata i nekoliko baptista. Bili su promenjeni dekani univerziteta i upravnici koledža. Usled verske pometnje tokom građanskog rata, javili su se brojni proroci sa apokaliptičnim vizijama. Pripadnici “Petog carstva” su nameravali da što pre obrazuju državu Božju u Engleskoj. Postojali su i maglotonijanci – sledbenici londonskog krojača koji je tvrdio da su on i njegov rođak dvojica svedoka iz Otkrovenja. Od mnogobrojnih grupa verskih zanesenjaka, jedna je vremenom zadobila poštovanje naroda i države. To je bilo Društvo prijatelja, koje je osnovao Džordž Foks, koje je sto godina kasnije dobilo ime Kvekeri. Džordž Foks je učio obućarski zanat, ali je sa 19 godina, kada je otpočeo građanski rat, postao lutajući verski zanesenjak. Sa Biblijom je lutao po poljima i voćnjacima. Od 1648. godine je počeo da propoveda Jevanđelje. Svoje učenje je preuzeo delom od anabaptista – odbacivanje zakletvi i vojne službe. Verovao je da najprostiji mogu očekivati oduhovljenost, da čoveku nije potreban autoritet i vodič u vidu sveštenika ili propovednika, jer svako poseduje neposrednu spoznaju Hrista u samom sebi. Zagovarao je molitvu u sebi, što je bilo uobičajeno među menonitima. Propovedao je da se ne treba klanjati ili skidati kapu ni pred kim. Često je upadao na bogosluženja, prekidao propovedi, svađao se, i zbog toga je često imao problema. Vlast u republici – državni savet – Berbonov parlament – otpor sledbenika Pete monarhije – Kromvelov drugi parlament – vojna uprava – Kromvelova smrt Engleska republika je bila kombinacija civilne i vojne vlasti – na njenom čelu su bili parlament i državni savet. Parlament, kojeg je tada činio samo Donji dom, je zapravo bio produžetak Dugog parlamenta koji je sazvao kralj 1640. godine. Vojska je imala ogroman uticaj u državi i bila je neprijateljski raspoložena prema parlamentu. Državni savet je pravio ravnotežu između vojske i parlamenta, jer su u njega ulazili najbolji ljudi sa obe strane. Kromvel je 20. aprila 1653. godine raspustio Krnji parlament. Međutim, nisu bili održani izbori za poslanike, već su poslanike birale independentske crkvene opštine, a savet oficira je predao i dopunio spisak predstavnika. Skupština, od 140 ljudi (tzv. Berbonov parlament, po jednom od članova) je zasedala od jula do decembra 1653. godine. Levo krilo su činili sledbenici tzv. Pete monarhije, radikalnog verskog pokreta (učenje su zasnivali na Knjizi proroka Danila i Otkrovenju, u kojima se govorilo o 4 velika carstva posle kojih nastupa drugi Hristov dolazak, strašni sud i uspostavljanje Carstva Božijeg). Ova grupa verskih fanatika je propovedala da Peta monarhija samo što nije nastupila. Njihov glasnogovornik bio je major Tomas Harison. Oni su želeli radikalne političke, zakonodavne, socijalne i ekonomske reforme – ukidanje državne crkve, pojednostavljivanje zakonodavstva. Deo njihovog programa je u kratkom periodu sproveden u delo. Ubiranje trošarina i drugi indirektnih poreza je predato u nadležnost državnim činovnicima i oduzeto zakupcima. Smanjeni su državni rashodi smanjivanjem vojske i oficirskih primanja. Uveden je građanski brak i pristupalo se izradi projekta zakona o organizaciji državne pomoći siromašnima. Berbonov parlament je izneverio Kromvelova očekivanja da će u njemu naći oslonac za upravljanje državom. Iako u manjini, pripadnici Pete monarhije su dosta uticali na rad skupštine. Međutim, umereni poslanici, koji su bili u većini, su uskoro počeli da se bune. Umereni su odlučili da raspuste parlament i vlast predaju Kromvelu, koga su potom svi napadali nazivajući ga Sotonom i čovekom greha. Posle nekoliko dana, savet oficira je podneo novi projekat ustava pod naslovom Oruđe uprave, po kome je vlast pažljivo podeljena između protektora Državnog saveta i parlamenta (ustav je rađen po uzoru na Glave predloga iz 1647). Za doživotnog lorda-protektora, 16. decembra 1653. godine proglašen je Oliver Kromvel.

U Oruđu uprave bio je zacrtan i novi izborni zakon. Njime su mnoga “trula mesta” izgubila pravo da daju poslanike. Međutim, novi izborni zakon je bio daleko od želja vojske iz vremena građanskog rata. Ne samo da nije uvedeno opšte pravo glasa, nego je i izborni cenz povećan sa 40 šilinga na 200 funti godišnje. Prema tome iz biračkog tela su isključeni sitna i srednja buržoazija. Kavaljeri su bili lišeni prava glasa. Kromvelov prvi parlament je zasedao od septembra 1654. do januara 1655. godine. U njemu su se našli protivnici diktature Kromvela i vojske. Opozicija je pokušala da ograniči vlast lorda-protektora, pa je Kromvel raspustio parlament. Engleska je podeljena na 11 okruga, na čije čelo su avgusta 1655. godine postavljeni general-majori sa 500 vojnika i neograničenim ovlašćenjima. Oni su proganjali kako rojaliste, tako i levelere. To se pretvorilo u pravu vojnu inkviziciju. Konjske trke, pozorišne predstave i jave kuće su zabranjene; poštovala se puritanska nedelja. Drugi parlament je zasedao od septembra 1656. do juna 1657. godine (radio u dve faze, prva koja je navedena, i druga januar-februar 1658). Kromvel ga je sazvao zbog finansijskih problema, a i zbog toga što se ovakav način vladavine nije slagao sa njegovom prirodom i uverenjima. Prilikom izbora poslanika, general-majori su imali velik uticaj. Parlament je izrazio nezadovoljstvo vojnom diktaturom i želeo je civilnu vladavinu, ali opet s osloncem na Kromvela. Donet je akt Ponizna peticija i savet, po kome je protektor trebalo da bira svog naslednika i savetnike. Kromvelu je ponuđena i kraljevska kruna, ali je on to, 27. maja 1657. godine, odbio. Ponovo je uspostavljen Gornji dom, ali pod nazivom Drugi dom, u koji je ušlo 30 Kromvelovih najbližih saradnika. Donji dom se usprotivio vojnoj diktaturi i počeo sa napadima na Gornji dom u kome su sedele Kromvelove pristalice. Kromvel je potom raspustio parlament. Sedam meseci kasnije, Kromvel je umro (septembar 1658). Stanje posle Kromvelove smrti – Ričard Kromvel – Džordž Monk – sporazum u Bredi – restauracija monarhije Kromvela je na mestu protektora nasledio sin Ričard, istorijska ličnost bez značaja. Njega je, ubrzo, smenio oficirski savet – Savet bezbednosti, kome je pripala vlast u zemlji posle Kromvelove smrti. Najuticajnija ličnost u savetu bio je general Džon Lambert. On je bio sposoban vojnik i učestvovao je u svim značajnijim bitkama i političkim raspravama u vreme građanskog rata. Zbog svojih konzervativnih političkih uverenja, Lambert se suprotstavljao i Kromvelu, koji ga je 1657. godine prinudio da podnese ostavku na sve položaje. Raspušten je parlament izabran u vreme Kromvela, i ponovo sazvan Krnji parlament. Ipak, Lambert i Savet bezbednosti nisu uspeli da uvedu čvrstu vlast. Nestankom Kromvela sa scene, nije više bilo ni ličnosti ni ustanove koja bi stabilizovala republiku. U samoj vojsci stanje nije bilo sređeno – vladalo je suparništvo između veterana i novih pukova, pešadije i konjice, pojedinih komandanata. Zemlja je bila u teškom ekonomskom stanju. Kao izlaz iz ove situacije, viši slojevi stanovništva su videli u restauraciji monarhije. Potom na političku scenu stupa general Džordž Monk, guverner Škotske. On je učestvovao u Bakingemovim ekspedicijama na Kadiz i La Rošel (1625, 1627); učestvovao je u Tridesetogodišnjem ratu na strani Holanđana; učestvovao je u Biskupskim ratovima protiv Škota (1639-40) i Strafordovom pohodu na Irsku; u građanskom ratu se borio na strani kralja; učestvovao je u Kromvelovim pohodima na Irsku (1649-50) i na Škotsku (1652-53); bio je protivnik vojne vlasti. Njemu su pojedini političari počeli da se obraćaju za pomoć. Nije imao jasan politički plan. Pregovarao je sa članovima parlamenta, a najkasnije 1659. godine je stupio u pregovore sa kraljem Čarlsom II i odlučio se za restauraciju monarhije. Prešao je sa vojskom u Englesku januara 1660. godine (trupe koje je vodio su postale kraljeva garda – i danas najčuveniji engleski gardijski puk Koldstrim). Podršku mu je pružio Tomas Ferfaks, komandant Vojske novog tipa. Monkove trupe su u London stigle početkom februara 1660. Dozvolio je povratak u Krnji parlament svih članova Dugog parlamenta koji su bili odstranjeni u Prajdovom čišćenju 1648. godine. Obnovljeni Dugi parlament je doneo, marta 1660, odluku o svom raspuštanju i odredio ponovne izbore. Za to vreme, Monk je savetovao kralja Čarlsa II da se iz Brisela u Španskoj Nizozemskoj, preseli u Bredu u Holandiju. Tu je kralj, aprila 1660. izdao tzv. Bredsku deklaraciju u kojoj je izneo uslove pod kojim će se vratiti na

presto. Proglasio je opštu amnestiju, dozvolio je da novi vlasnici zadrže zemlje konfiskovane rojalistima, kruni, i crkvi; dozvolio je slobodu veroispovesti. Novi parlament (Konvencijski) se sastao 25. aprila 1660. i 8. maja proglasio Čarlsa II za kralja Engleske. ČARLS II (1660-1685) Kraljeva ličnost Kada je stupio na presto Engleske, Čarls II je imao 30 godina. Proveo je teško detinjstvo i mladost u građanskom ratu i izbeglištvu u Francuskoj i Nizozemskoj. Zbog tih iskustava razvio se u samopouzdanu ličnost. Umeo je da proceni ljude i upravlja njima. Bio je sklon uživanjima i na dvoru se vodio raskalašan život koji je odudarao od puritanske strogosti. Čarls II je državne poslove radije prepuštao svojim savetnicima. Oženjen je, iz političkih razloga (u miraz dobio luku Tanger i Sedam Bombajskih ostrva, trgovinu sa Brazilom, zauzvrat pružio podršku Portugalcima u ratu sa Španijom) , portugalskom princezom iz dinastije Braganca, Katerinom. S njom nije imao potomstva. Uživao je u brojnim ljubavnicama, i sa njima izrodio četrnaestoro vanbračne dece, od kojih je najznačajniji Monmut koji je činio više pokušaja da se dokopa prestola. Restauracija monarhije – verska restauracija – Klarendonov zakon – državna uprava – Klarendon – kabala – jačanje katoličanstva na dvoru – pregovori sa Lujem XIV o pokatoličavanju Engleske Proces restauracije monarhije je imao dva perioda: tzv. Prvu restauraciju (april-decembar 1660) je sprovodio u delo prezviterijanski parlament izabran pod Monkom; a Druga restauracija je bila delo Kraljevskog parlamenta, koji je zasedao 18 godina (1661-1679). Po stupanju na presto, Čarls II je proglasio amnestiju. Međutim, za one koji su osudili njegovog oca, Čarlsa I, nije bilo oproštaja. Jedanaest osoba je pogubljeno. Prezviterijanski parlament je na položaje vratio pripadnike aristokratskih porodica (umesto dotadašnje republikanske “otvorenosti za talente”). Kavaljeri, ogorčeni progonima, gubitkom imovine, su zahtevali i naknadu materijalne štete. Međutim, u Monkovom parlamentu još uvek je sedela prezviterijanska većina koja je uspela da ove zahteve otkloni. Rojalisti, kojima je izvršena direkna konfiskacija, su uspeli da povrate izgubljeno. Ipak, oni koji su pretrpeli velike gubitke putem ogromnih poreza nametnutim od strane republikanske vlade, nisu uspeli da nadoknade štetu. Tako je izvršena socijalna restauracija. Ostalo je još pitanje anglikanske crkve. tj. verske restauracije. Rešavanje ovog pitanja, prezviterijanski parlament je odlagao, jer nije želeo da dođe do ponovnog uspostavljanja episkopalne crkve. Posle ovih delimičnih promena, raspušten je Monkov parlament. Izabran je novi, Kraljevski parlament, u koji su ušli pripadnici porodica lojalnih dinastiji. Ovaj parlament je zadao konačni udarac puritanizmu. Najpre je raspuštena vojska. Kralju Čarlsu II je smetala velika stajaća vojska, sklona puritanskim i “sektaškim” idejama. Mornarica, “plavi kaputi” je ostala jaka – 100 000 mornara, ali je kralju više smetalo 10 000 “crvenih kaputa” kopnene vojske. Tada je usledio drakonski Klarendonov zakon. To je bio niz odredbi koje je Kraljevski parlament doneo u razdoblju 1661-1665. godine, a koje su bile usmerene ka jačanju anglikanske crkve i potpuno slamanje prezviterijanaca. Zakon je dobio ime po Edvardu Hajdu erlu od Klarendona, tadašnjem premijeru i piscu najčuvenije savremene istorije engleske revolucije. Klarendonov zakon su činila četiri zakona: 1) Akt o Korporaciji – iz decembra 1661. kojim su sve službe u lokalnim organima vlasti bile poverene samo onima koji pripadaju anglikanskoj crkvi; 2) Akt o Jednoobraznosti – iz maja 1662. koji je ponovo stavio na snagu Knjigu opštih molitava, i bilo je otpušteno iz službe 2 000 puritanski sveštenika i upravnika škola koji su odbili da u potpunosti priznaju Molitvenik; 3) Akt o Konventu – iz maja 1664. koji je predviđao kazne za sve one koji pohađaju bilo kakav verski skup izvan Anglikanske crkve (zatvor, izgnanstvo, smrt); 4)Akt o pet

milja – iz oktobra 1665. godine. Po ovoj odredbi, sveštenik ili učitelj, nisu smeli da se približe, u krugu od 5 milja od nekog grada, pre nego što se izjasne da neće zagovarati mogućnost promene uređenja u državi ili crkvi. Sve do Slavne revolucije 1688. godine Klarendonov zakon je bio sprovođen do kraja. Njegovi izvršioci su bili lokalni magistrati; mnogi lokalni upravljači su provodili velik deo svog službovanja iznenada upadajući na ponoćna okupljanja prezviterijanaca i loveći učitelje i propovednike. Stotine propovednika je završavalo na vešalima. To je nanelo udarac puritanizmu od koga se neće nikad sasvim povratiti, naročito u pogledu političkog uticaja. Prezviterijanci su, izgubivši status državne crkve, postali samo jedna od mnogih nepriznatih sekti. Da bi izbegli progone, mnogi prezviterijanci, kao i pripadnici drugih sekta, su se iseljavali u Ameriku. Kao reakcija na dugotrajni i burni period verskog zanesenjaštva i rasprava oko religije, javili su se verska ravnodušnost i racionalizam. Racionalizam i odsustvo verskog fanatizma su bili jedan od činilaca koji su omogućili razvoj prirodnih nauka i racionalističke filozofije u Engleskoj u vreme poslednjih Stjuarta. Potom je usledio Klarendonov pad. Kralj je bio kivan na njega zbog braka sa Katerinom Braganca (i druge nepovoljnosti – prodaja Denkerka Francuzima, drugi rat sa Holandijom, kuga i požar u Londonu). Pošto je Klarendonova ćerka bila udata za Džejmsa (II) svi su u njemu videli budućeg kraljevog tasta i to je izazivalo strah i zavist njegovih protivnika. Posle Klarendonovog silaska sa političke scene 1670. godine, nastupile su značajne promene u državnoj upravi. Obrazovan je uži krug ministara, nazvan Kabala (skraćenica od početnih slova prezimena ministara, Kliford, Arlington, Bakingem, Ešli, Loderdejl), dok je kraljev Lični savet iz vremena Tjudora počeo da gubi na značaju. Članovi Kabale nisu odgovarali za svoj rad, sem u slučaju neposrednog i ličnog napada – postupkom sumnjičenja ili Akta o proveri. U verskom pogledu, kralj je naginjao katolicizmu, i verovatno bi i učinio ustupke engleskim katolicima, ali je morao da odustane od toga jer bi došao u sukob sa parlamentom. Čarls II je u toku 1662-63. godine ušao u pregovore sa papom i francuskim kraljem Lujem XIV (1643-1715) sa ciljem da uspostavi katolicizam u Engleskoj. Ritual anglikanske crkve je trebalo da bude izjednačen sa rimokatoličkim, s tim što bi se pričest delila u oba vida. Engleska crkva bi priznala papu za poglavara, ali bi imala izvesnu autonomiju, sličku galikanskoj crkvi u Francuskoj. Pregovori su vođeni u tajnosti, i trajali su nekoliko godina. Čarls II se upleo i u politički savez sa Francuskom – tajnim ugovorom u Doveru 1670. obećao je Luju XIV da će preći u katoličanstvo i da će i svoje podanike prevesti u katoličanstvo i da će povesti rat sa Holandijom. U rat je ušao 1672. godine. Verovatno se tajno pokrstio. Antikatoličko raspoloženje u zemlji je bilo veliko. Čarls II je pod vidom Akta o oproštaju pokušao da poboljša položaj katolika, shodno svojim obećanjima Luju XIV. Parlament je bio protiv te deklaracije, pa se njegov odnos sa kraljem pogoršao. Kralj je bio primoran da se odrekne deklaracije, dobivši zauzvrat od parlamenta veliki kredit. Naredne, 1673. godine, parlament je doneo Akt provere, po kome oni koji nisu pripadali anglikanskoj crkvi nisu mogli dobiti ni civilnu ni vojnu službu. Čarls II je shvatio da je bolje da odustane od namere da Engleze prevede u katoličanstvo. Prva Kabala, na čijem čelu je bio Entoni Ešli erl od Šeftesberija, je pala posle sukoba kralja i parlamenta oko verske tolerancije i uvođenja Akta o proveri. Denbijeva vlada – Outsova (“Papistička”) zavera – jačanje antikatoličkih raspoloženja u narodu – podela na vigovce i torijevce – sudski proces Šeftesberija je nasledio Tomas Osborn grof od Denbija. Ova vlada se odmah suočila sa negodovanjem javnog mnjenja koje su podstakle vesti da je kraljev brat i prestolonaslednik, Džejms vojvoda od Jorka, katolik. Denbi je uspeo da otkloni ovo nezadovoljstvo bezuslovnom podrškom anglikanizmu, pošto je odobrio kaznene zakone za pripadnike druge vere. Takođe, prestolonaslednika Džejmsa je oženio Holanđankom Marijom, iz kuće Oranskih. Ipak, Denbi se nije zadržao na vlasti. Septembra 1678. godine otkrivena je Paklena zavera koju su skovali jezuiti da ubiju kralja i da uz pomoć Francuza i Iraca osvoje Englesku i prisile njene stanovnike da se obrate u katoličanstvo. Prve vesti o zaveri, Državnom savetu je predočio Tit Outs. On je bio protestant, ali je prešao u

katoličanstvo. Bio je izbačen iz svakog udruženja u koje je ušao. Po dolasku u Englesku, ispričao je nekim protestantima detalje o zaveri, predajući im rukopis u kome je sve bilo detaljno potvrđeno, sa dugim (krivotvorenim) spiskom engleskih katolika umešanih u ovu zaveru. Kod Kolemana, poverljivog sekretara kraljevog brata Džejmsa, pronađeni su dokumenti, tzv. Kolemanovi papiri, tj. njegova prepiska sa papskim nuncijem i ispovednikom Luja XIV, ocem Lašezom. Za razliku od Outsovih, ovi dokumenti su bili originalni. Iza zavere je bio kraljev brat i prestolonaslednik Džejms. Papistička zavera je kompromitovala dinastiju Stjuart u očima Engleza. Došlo je do sukoba između kralja i parlamenta. To je i vreme kada su političke podele dovele do obrazovanja dve struje – vigovaca i torijevaca. Prva struja, vigovci, je dobila ime po reči Vigamor, kako su za vreme revolucije bili nazivani zagriženi škotski prezviterijanci. Tako su sada u parlamentu protivnici nazivali poslanike koji su se zalagali da se kraljevom bratu Džejmsu uskrati pravo nasleđa prestola. Ovu struju su činile aristokrate i pripadnici srednje klase, uglavnom bivši puritanci i obloglavi koji su se sada priključili anglikanskoj crkvi. Zalagali su se za ograničenje kraljeve vlasti od strane parlamenta, veću versku toleranciju prema protestantima, i bili su antikatolički raspoloženi. Druga struja u parlamentu nazvana je, takođe od strane protivnika, torijevci. Torry su bili irski odmetnici, katolici, koji su se suprotstavljali engleskoj vlasti u vreme republike i surovo su se obračunavali sa protestantskim doseljenicima. Torijevci su bili odani kruni i anglikanskoj crkvi. U ovo vreme kamen spoticanja između kralja i torijevaca, sa jedne, i vigovaca, sa druge strane, bilo je pitanje nasleđa prestola Džejmsa vojvode od Jorka. Rezultat borbe bilo je to da je kralj u periodu od 1679. do 1681. godine raspustio četiri parlamenta i prešao na apsolutistički način vladavine. Problem nasleđa prestola – “Ekskluziona kriza” U atmosferi paničnog straha od katolika, počelo je poslednje zasedanje Kraljevskog parlamenta (oktobar-decembar 1678). Parlament je krenuo sa istragom Papističke zavere. Pod njegovim pritiskom, kralj je podigao miliciju, okružio dvor topovima i napunio zatvore stotinama katolika. Koleman je prilikom istrage izjavio da je Džejms znao i odobravao njegovu prepisku. Jedan deo poslanika, predvođen bivšim kancelarom Šeftesberijem, video je u svemu opasnost za protestantsku veru i zahtevao je detaljnu istragu. Želeo je da iskoristi priliku (versku kompromitovanost kraljevske porodice) da ojača vlast parlamenta – to su budući vigovci. Drugi u parlamentu, na čijem čelu je bio Denbi, bili su odmereniji, i tražili su zaštitu kralja i njegove porodice – to su budući torijevci. Potom je sproveden Akt provere, kojim su iz parlamenta isključeni svi katolici, sem Džejmsa, kraljevog brata. Kralj je januara 1679. godine, posle 18 godina rada, raspustio Kraljevski parlament. Na izborima za novi parlament, februara 1679, pobedili su vigovci, zahvaljujući svojoj organizovanosti i stranačkoj disciplini (Klub zelene vrpce, osnovan u Londonu 1675. okupljao prezviterijance, a od 1679. postao uporište vigovaca; Treveljan ga poredi sa jakobinskim klubom). Vigovci su želeli da spreče Džejmsa da nasledi presto, i da dovedu drugog kandidata. Ipak, među samim vigovcima su postojale dve struje. Jedni su bili za to da se Džejmsova vlast ograniči, i njih je predvodio Halifaks, dok su drugi bili da se spreči Džejmsov dolazak na presto, i njih je predvodio Šeftesberi. Parlament je pripremio Akt o isključenju iz nasledstva. Tako je počela tzv. Kriza oko isključenja, koja je trajala dve godine i raspravljana u tri “Ekskluziona parlamenta”. Prvi Ekskluzioni parlament (mart-jul 1679) je prisilio Denbija na ostavku i nastavio istragu protiv njega. Kralj ga je svojom odlukom izuzeo od tužbe. Dom lordova je uhapsio Denbija, koji je narednih pet godina proveo u Taueru. Međutim, Akt o isključenju nije prošao jer je kralj raspustio parlament kako bi sprečio usvajanje. Politička igra se nastavila van parlamenta. Vigovci su u svoje planove uključili kraljevog vanbračnog sina, Džejmsa Skota vojvodu od Monmuta. Kada je izbio ustanak protestanata pod vođstvom Bodvela u Škotskoj, vigovci su predložili Monmutu da on uguši ustanak. Situacija je išla na ruku Šeftesberiju i njegovim istomišljenicima – kralj Čarls II se iznenada razboleo, Džejms je bio u formalnom izgnanstvu u Briselu, a Monmut sa vojskom na severu. Grupa plemića je uspela da dovede Džejmsa u Englesku, međutim kralj Čarls se oporavio. Zatim je Čarls naredio

Monmutu da preda komandu nad vojskom u Škotskoj, pa je i njega i Džejmsa poslao u inostranstvo (u Holandiju i Škotsku). Drugi Ekskluzioni parlament je trebalo da se sastane oktobra 1679. ali je kralj odlagao njegovo sazivanje sve do oktobra 1680. godine. Na ovom zasedanju vigovci su opet pokušali da sprovedu Akt o isključenju. Međutim, Dom lordova je odbio ovaj akt. Kralj je opet odlučio da raspusti parlament. Treći Ekskluzioni parlament se sastao u Oksfordu, marta 1681. godine, na kraljev zahtev, kako bi se izbegao uticaj antikatolički raspoložene londonske gomile. Kralj je ponudio kompromis: da u Džejmsovo ime, kao regenti, vladaju Viljem III Oranski i njegova žena Marija. Holandski vladar je bio protestant, što je trebalo da odobrovolji vigovce. Kralj je to predložio jer je znao da će ga politički ostrašćeni vigovci odbiti. Oni su to i učinili i kao svog kandidata su istakli Monmuta. Kada je kralj saopštio da je parlament raspušten, poslanici su bili uplašeni. Očekivali su da će kralj poslati vojnike da ih pohapse. Raspuštanje parlamenta – zavera za svrgavanje kralja Od raspuštanja parlamenta u Oksfordu, 28. marta 1681. godine, pa sve do svoje smrti, 1685. godine, Čarls II je vladao bez parlamenta, uz pomoć svojih ministara Ročestera, Sanderlenda, Godolfina i Halifaksa. Podršku režimu pružili su torijevci. Oni su zagovarali načelo nedodirljivosti monarha. Čak im se kralj Čarls II činio suviše umerenim. Veću popularnost među torijevcima je imao kraljev brat, Džejms vojvoda od Jorka. Torijevci su sproveli odmazdu nad svojim političkim protivnicima. Vigovci su smenjivani sa položaja koje su zauzimali u lokalnoj upravi, dok ih u centralnoj nije ni bilo. Vlada je počela da postavlja službenike u lokalnim magistratima što je bilo gaženje lokalne samouprave. Bila je zabranjena sloboda govora i štampe. Čarlsovi protivnici su odlučili da ga uklone. Članovi kluba “Zelena vrpca”, Eseks, Rasel, Hempden, Sidni, i kraljev nezakoniti sin Monmut, su u jesen 1682. razmatrali mogućnost da dignu zemlju na ustanak. Vodili su pregovore sa holandskim vladarom Viljemom III Oranskim, koji je bio najozbiljniji kandidat za naslednika. Eseks i Sidni su želeli da uvedu aristokratsku republiku, po uzoru na antički Rim, dok su Kromvelovi veterani bili za demokratsku republiku. Novembra 1682. godine vlasti su zabranile simbolično spaljivanje pape i njegove svite koje je u spomen stupanja na presto kraljice Elizabete (1558) održavano svake godine. Taj dan su zaverenici odredili kao početak ustanka. Uplašen da je zavera otkrivena, Šeftesberi je pobegao u Holandiju. Ostali zaverenici nisu odustali od namere da uklone kralja. Međutim, juna 1683. godine neki od učesnika su sve odali vlastima, i usledila su hapšenja. Spoljna politika – ratovi sa Holandijom U vreme restauracije Stjuarta, Tridesetogodišnji rat je bio okončan. Vestfalski mir 1648. i Pirinejski mir između Španije i Francuske 1659. godine su okončali kraj jednog burnog perioda u evropskoj istoriji. Premenio se odnos snaga na političkoj pozornici. Ceo 16. vek Španija je bila vodeća evropska sila, a sada je tu ulogu preuzela Francuska pod Lujem XIV. Čarls II je u spoljnoj politici radio u interesima Francuske – prodao je Luju XIV Denkerk 1662. godine. To je učinio iz meterijalnih razloga, i tokom svoje vladavine oslanjao se na finansijsku pomoć francuskog kralja. Bračni ugovor sa Portugalijom je doneo korist Engleskoj, iako sam Čarls II nije bio zadovoljan Katerinom Braganca. Portugalci su kao miraz ustupili Bombaj u Indiji i Tanger u Maroku, i dali su velike povlastice engleskim trgovcima u svom velikom kolonijalnom carstvu. Zauzvrat, Englezi su morali da pruže Portugalcima pomoć u njihovim sukobima sa Španijom, ali to nije mnogo koštalo Engleze; slabljenje Španije je išlo i na ruku Francuza. Najveći suparnik Engleske bile su Ujedinjene provincije, i u vreme Čarlsa II su vođena dva angloholandska rata (1665-1667; i 1672-1674). Holandija je posle izgubljenog rata sa Kromvelovom Engleskom (1652-1654) uspela da se povrati – sredila je svoje finansije, uvećala kolonijalne posede, i

proširila svoju spoljnu trgovinu i opet je nadmašila Englesku. Politički i vojni prestiž Holandije je uvećan njenim uspesima u Švedsko-danskom ratu (1657-58). Uvidevši da mirnodopskom konkurencijom ne mogu da preteknu Holanđane, Englezi su se opet odlučili na rat. Holanđani su to pokušali da izbegnu posredstvom francuske diplomatije, ali bezuspešno. Englezi su još 1664, dok rat nije zvanično započeo, zauzeli holandske kolonije u Severnoj Americi, Novu Holandiju (preimenovali u Nju Džersi) i Novi Amsterdam (preimenovali u Njujork). Zauzeli su i holandske posede na zapadnoj obali Afrike. Holanđani su opremili ratnu flotu. Admiral De Rojter je povratio zapadnoafričke kolonije. Kao odgovor na to, Englezi su zaplenili sve holandske brodove u svojim lukama, a Holanđani su im uzvratili istom merom. Zbog napada na svoj konvoj u Gibraltaru 29. decembra 1664. godine, Holandija je, mesec dana kasnije, 24. januara 1665. objavila rat, dok su Englezi objavili rat tek sredinom marta 1665. godine. Engleska flota je bila dobro opremljena i obučena. Brojala je ukupno, oko 120 brodova. Do prve velike bitke došlo je kod Loustofa 13. juna 1665. Pobedili su Englezi, ali to nisu mogli da iskoriste, jer je u Londonu vladala epidemija kuge, pa flota nije izlazila iz luka. Holanđani su to iskoristili kako bi se oporavili od poraza. Holandiji su se priključile Francuska i Danska, koje se nisu ni angažovale u operacijama. Jedna od najčuvenijih borbi u pomorskoj istoriji je tzv. Četvorodnevna bitka, vođena od 11. do 14. juna 1666. kod Daunsa u blizini Dovera. Obe flote su bile velike. Engleska je ima 80 brodova, a Holandija 84. Engleska flota je bila podeljena na tri eskadre, i predvodili su je, zajednički, princ Rupreht i Džordž Monk. Holanđanima je komandovao admiral De Rojter, a eskadrama Kornelis Eversten i Kornelis Tromp. Posle tri dana velike borbe, bitka još nije bila odlučena. Četvrti dan su Holanđani odneli pobedu. Englezi su izgubili 19 brodova i 8 000 ljudi (mrtvi, ranjeni, zarobljeni), a Holanđani 7 brodova i 2-3 000 ljudi. Engleze je od većeg poraza spasila magla, koja je onemogućila Holanđane da do kraja iskoriste pobedu. Posle Četvorodnevne bitke, u toku jula i avgusta 1666, Englezi su trpeli veliku štetu. De Rojter je napadao luke i sidrišta. Sa 7 000 vojnika pojavio se pred ušćem Temze. Englezi su uspeli da zauzmu sva mesta pogodna za iskrcavanje, pa su Holanđani odustali od toga, ali su držali ušće Temze pod blokadom. Kod Nort Forlenda, 4. avgusta 1666. Englezi su uspeli da nanesu poraz Holanđanima. Ipak, Veliki požar u Londonu, kao i nedostatak novca, su prisilili Čarlsa II na pregovore koji su započeli u Bredi sredinom oktobra 1666. i trajali 9 meseci. Odluku Engleza da popuste su ubrzali Holanđani uspešnim nastavljanjem operacija. Mir je konačno sklopljen 21. juna 1667. godine. Uprkos pobedi, Holandija nije dobila veće olakšice u pogledu Navigacionog akta (1651). Dobila je englesku koloniju Surinam, ali je morala da se odrekne Nove Holandije i ponovo prizna pozdrav engleskoj zastavi. Treći Anglo-holandski rat (1672-1674) se vodio u sklopu rata koji je protiv Holandije preduzeo francuski kralj Luj XIV (tzv. Devolucioni rat 1667-1668. Upao u Špansku Nizozemsku i Franš-Konte i mirom u Eks-la-Šapelu dobio niz utvrđenja. Daljem širenju su se suprotstavili Holanđani, i Luj XIV je odlučio da ih eliminiše. Rat je počeo upadom Francuza u Holandiju, i trajao je 7 godina – 1672-1679). Na stranu Francuza su stali Švedska i Čarls II. Englesko javno mnjenje, inače nesklono ratovima sa Holandijom, u ovom slučaju je videlo izdaju saveznika, i uz to protestantske države u korist tradicionalnog neprijatelja i katoličke sile. Holandija, kako bi izbegla rat, je popuštala pred Engleskom. Ipak, Englezi su bez objave rata, početkom marta 1672. napali holandski trgovački konvoj koji se vraćao iz Izmira. Zvanično su ratne operacije počele tek početkom aprila 1672. Na kopnu je francuska vojska napredovala. U Holandiji je došlo do političkih nemira. Jan de Vit je dao ostavku i Viljem III Oranski se vratio u zemlju. Holanđani su se odlučili za otvaranje brana i potapanje zemlje. De Rojter je iskoristio priliku dok je saveznička eskadra bila u sidrištu i napao ju je, iako je bio brojno slabiji. To je bitka kod Soul Beja, 7. jula 1672. godine, u kojoj je Rojter odneo pobedu i sprečio prebacivanje anglo-francuskih vojnika u Holandiju. Rojter je u bitkama kod Shonevelta 7. i 14. juna 1673. godine, i Tezela 21. avgusta iste godine, opet sprečio iskrcavanje Engleza i Francuza. Englezi su potom digli ruke od rata, i rat na moru se sveo na gusarenje.

Mir između Engleske i Holandije je sklopljen 19. februara 1674. godine u Vestminsteru. Holanđani su priznali bezuslovno prvenstvo Engleske na moru, pravo engleske ratne zastave na pozdrav, priznavali su Engleskoj povlastice u Istočnoj Indiji, platili 2 miliona guldena odštete i ustupili Novi Amsterdam. Epidemija kuge – veliki požar i obnova Londona – Čarlsova smrt U vreme Čarlsove vladavine (1660-1685) London su zahvatile dve velike katastrofe – epidemija kuge 1665. i razorni požar 1666. godine. Epidemija kuge 1665. (poslednja velika epidemija 1347) je zahvatila London, trajala je 6 meseci (od juna do decembra) i odnela 30 hiljada života u prestonici koja je tada brojala oko 450 000 stanovnika. Sledeće, 1666. godine, izbio je požar koji je trajao pet dana (od 2. do 7. septembra). Zahvatio je Siti, samo trgovačko sedište grada. Bez krova nad glavom je ostalo više od polovine stanovnika Londona. Požar je uništio kuće od lošeg materijala, zbijene u uskim uličicama, koje su bile izvor raznih bolesti. Arhitekta Kristofer Ren je projektovao novo zdanje crkve Sv. Pavla. Čarls II se u februaru 1685. godine, u 55. godini, smrtno razboleo. Na samrtničkoj postelji je primio pričest od katoličkog sveštenika i tako umro u veri koju, iz državnih razloga, nikad nije smeo da obznani. DŽEJMS II (1685-1688) Kraljeva ličnost Džejms II, kada je stupio na presto imao je 52 godine. Bio je povučene, ozbiljne naravi. Nije bio politički prilagodljiv i pragmatičan kao njegov brat Čarls II. Bio je rimokatolik, i to je otvoreno priznao, što mu je umanjilo ugled kod protestantskih podanika i otežavalo mu političko delovanje. Bio je odan uspomeni na svog oca, Čarlsa I, i idejama katolicizma i apsolutizma. Borio se u francuskoj vojsci. Učestvovao je u drugom i trećem Anglo-holandskom ratu, i pokazao se kao sposoban i hrabar vojskovođa. Ženio se dva puta. Prva žena mu je bila Ana Hajd, Klarendonova ćerka, i sa njom je imao dve ćerke – Mariju i Anu – koje su ga nasledile na prestolu. Dve godine po njenoj smrti, oženio se (1673) Beatričom d Este, ćerkom Alfonsa IV vojvode od Modene, i sa njom je imao sina Džejmsa Edvarda, koji se bez uspeha borio za presto posle svrgavanja njegovog oca, pa je u istoriografiji poznat i kao “Stari pretendent”. Kraljev katolicizam – progon nonkonformista – Akt o toleranciji Iako je kralj zbog svoje vere bio predmet sumnjičenja, njegov prvi parlament se pokazao veoma darežljiv i izglasao mu veći prihod nego ijednom njegovom prethodniku. Ipak, kralj se ubrzo sukobio sa parlamentom, najpre zbog vere. U junu 1685. pokušano je da se Džejms zbaci sa prestola; ovo su organizovale vođe vigovaca u emigraciji. U Škotskoj se na ustanak digao Argajl, ali je vojska ugušila ustanak. Opasniji je bio Monmut. On se sa nekolicinom sledbenika iskrcao u Lajmu. Pridružili su mu se seljaci u Dorsetu, kao i izvestan broj puritanaca. Monmutovom vojskom je formalno zapovedao lord Fiveršem, a zapravo Džon Čerčil (predak Vinstona Čerčila), koji će kasnije, kao vojvoda od Marlboroa postati jedan od najslavnijih vojskovođa engleske i evropske istorije. Kraljeve trupe su ovu vojsku potukle kod Sidžmura, 6. jula 1685. Džejmsova odmazda je bila svirepa. Odmah posle bitke, 300 seljaka je povešano, a 800 je poslato na prisilni rad na Barbados. Monmut je molio za milost, ali je pogubljen.

Džejms II je počeo da uređuje stajaću vojsku, koja je uvećana sa 6 000 na 30 000 ljudi. U njegovu vojsku su uzimani ljudi sa dna društva – razbojnici i ubice, među kojima se disciplina mogla održavati samo fizičkim kaznama. Da stvar bude još gora, za oficire su postavljani katolici, iako je to Aktom o proveri (1673) bilo zabranjeno. Među vojnicima je vršena katolička propaganda. U vojnom logoru, u blizini Londona, bila je podignuta drvena kapela i vojnici su podsticani da pohađaju rimokatoličko bogosluženje. U međuvremenu je vojska sa izrazitim katoličkim obeležjem obrazovana u Irskoj pod zapovedništvom rimokatolika, erla od Tirkonela. Kralj je želeo da se Akt o proveri stavi van snage, ali je parlament odbijao da ga u tome podrži. Uprkos tome, kralj je smenjivao ministre torijevce i na njihovo mesto postavljao katolike. Otpušteni su profesori Magdalena koledža kako bi se na njihovo mesto doveli katolici. Katolički plemići su bili svesni da predstavljaju manjinu u Engleskoj i da ne mogu pobediti bez strane intervencije. Poučeni iskustvom iz prošlosti, izbegavali su da postanu oruđe u rukama jezuita i da budu žigosani kao izdajnici od strane svojih sunarodnika. U Francuskoj je 1685. godine opozvan Nantski edikt (1598), koji je garantovao slobodu vere hugenotima, i počeli su veliki progoni protestanata. To je, uz katolicizam Džejmsa II, potom svirepo gušenje Monmutove pobune, kod Engleza budilo uspomene na vreme Marije “Krvave” (1553-1558) i narod je zahvatio strah od uspostavljanja katoličanstva. Videvši da nema podršku parlamenta, ni dovoljnog broja katolika, kralj je odlučio da se obrati puritancima, ne bi li njih pridobio obećanjima verske tolerancije, koju je namenio katolicima. Zatim je i anglikanska crkva počela da daje podršku nonkonformistima, obećavajući im versku toleranciju garantovanu zakonom, čim se sastane slobodno izabrani parlament. Kralj je svog savetnika našao u kvekerskom vođi Viljemu Penu. Pen je uticao na kralja da se verska tolerancija ne prizna samo katolicima, nego da se proširi na sve ostale veroispovesti. Džejms je doneo dva akta o verskoj toleranciji, aprila 1687. i aprila 1688. godine. Prvim je zagarantovana sloboda vere i katolicima i puritancima, i suspendovani su zakoni kojima im je bilo zabranjeno da dobijaju civilnu i vojnu službu. Otvoreni su zatvori, i pušteno je hiljade ljudi koji su bili utamničeni zbog verskih razloga. Drugi akt je ponavljao odredbe prvog, s tim što je preporučivao katolike za državnu službu, i što je kralj zahtevao da se zakon javno saopšti sa propovedaonica. Anglikanska crkva je smatrala ove kraljeve odluke nezakonitim, jer ih nije potvrdio parlament. Sedam biskupa koji su odbili da pročitaju Akt o toleranciji je uhapšeno. Potom su protiv kralja bili i torijevci, i anglikanska crkva, i vigovci. Strah od katoličanstva je okrenuo protiv kralja i javno mnjenje. Svi su se uzdali da će Džejmsa naslediti ćerke, koje su bile protestantkinje. Kada se Džejmsu, krajem juna 1688. godine, rodio sin, opasnost o postepenog vraćanja Engleske u katoličanstvo je postala realna. Već posle pogubljenja Monmuta, 1685, u prvi plan je istupio muž princeze Marije, Viljem III Oranski. U vreme donošenja Akta o toleranciji, Viljem je javno izložio svoj stav – da odobrava davanje slobodne veroispovesti, ali da se protivi ukidanju zakona koji isključuju katolike iz državne službe. Istog dana kada su biskupi pohapšeni, 30. juna 1688, predstavnici svih partija su na zahtev Viljema Oranskog sastavili pisani poziv da dođe u Englesku i preuzme vlast. Luj XIV je ponudio Džejmsu pomoć, ali je Džejms to javno odbio i zamerio se francuskom kralju. Luj XIV je potom ušao u rat sa Carstvom, i poslao trupe na Rajnu. Tako je Viljem III Oranski imao dovoljno vremena da se pripremi za pohod na Englesku. Septembra 1688. Džejms se uplašio za svoj položaj. Ministar Sanderlend ga je savetovao da popusti i prizna isključenje katolika iz državne službe. Ipak, francuski jezuiti oko kralja su se sukobili sa Sanderlendom i on je smenjen. Viljem III se sa vojskom iskrcao u Torbeju. Kraljevu vojsku je zahvatilo rasulo. Kralju su leđa okrenuli Džon Čerčil i drugi zapovednici. Potom su izbili ustanci u Veseksu, Midlendu, Londonu. Ipak, Viljem III Oranski je uspeo da sve obavi bez krvoprolića. Džejms II je pobegao u Francusku. To je bila Slavna revolucija. Taj naziv je dobila po tome što je izvedena bez krvi, građanskog rata, progona i pokolja.

NEMAČKO CARSTVO OD POSLEDNJE ČETVRTINE 16. DO POLOVINE 17. VEKA Posle abdikacije Karla V (1516/9-1556, umro 1558; ceremonija održana 25. oktobra 1555 u Briselu), po dogovoru, novi car je postao njegov brat Ferdinand I (1556-1564). Ferdinand I je odrastao u Španiji, pod nadzorom svog dede Ferdinanda Katoličkog. Njegov drugi deda (deda po ocu), car Maksimilijan I, je svojim unucima ugovarao brakove. Kada je 1491. sklopio mir sa mađarskim kraljem Vladislavom Jageloncem, predviđeno je da ako on (Vladislav) ne bude imao muških naslednika, krunu ponesu Habzburzi. Maksimilijan je Ferdinandu I namenio mađarsku princezu Anu, a njegovoj (Ferdinandovoj) mlađoj sestri Mariji mađarskog princa Lajoša. U slučaju da Lajoš i Marija ne budu imali naslednika, mađarska kruna bi pripala Ferdinandu i Ani, odnosno njihovom potomstvu. RUDOLF II (1576-1608/12) Rudolfov karakter i glavne odlike njegove vladavine Maksimilijana II je nasledio njegov najstariji sin Rudolf II (Ferdinand I 1556-1564;Maksimilijan II 1564-1576). U vreme njegovog detinjstva, uticaji protestantskog učenja su se osećali i u Beču (rođen 1552), i zbog toga je vaspitan u Španiji, na dvoru Filipa II (1556-1598). Filip II je očekivao da će od svog rođaka napraviti militantnog katolika, koji će kao vladar predvoditi protivreformaciju. Međutim, nade ulagane u Rudolfa II su se izjalovile. Lekcije koje je dobijao od jezuita nisu dale željene rezultate. Rudolf je bio stidljiv, melanholičan, duševno nestabilan i radije je vreme provodio u društvu umetnika i naučnika, nego u obavljanju državnih poslova. Vladavinu nad Austrijom je prepustio svojoj braći – Ernestu, a posle njegove smrti, 1595. godine, Matiji. Rudolf je za svoje sedište izabrao Prag, gde se sa dvorom preselio 1583. godine. U zamku Hradčani je okupio oko sebe naučnike i brojne umetnike kojima je bio zaštitnik. Među njima su bili i utemeljivači moderne astronomije Johan Kepler, Tiho Brahe i Đordano Bruno. Rudolfa II su zanimale alhemija, astrologija, drago kamenje, egzotične ptice, botanika, matematika. Bavio se medicinom, drvorezbarijom i časovničarstvom. Želeo je da prodre u tajne svemira. Nije bio pravoverni katolik, a kamoli predvodnik protivreformacije. Verovao je da će moći da pomiri protestante i katolike u nekoj višoj religijskoj sintezi i na taj način spase jedinstvo Carstva. Ipak, to nije bilo ostvarljivo. I protestantski i katolički verski fanatizam je buktao svom snagom, što je Evropu guralo u krvave obračune – u Francuskoj su se gotovo 4 decenije vodili ogorčeni verski ratovi (1562-1598); u Nizozemskoj su se ustanici, koje su predvodili kalvinisti, borili protiv španske vlasti (1565-1576). Protestantska Engleska je ratovala sa Španijom. Za sve to vreme, Rudolfov dvor je zadržao duh tolerancije i kosmopolitizma u tradiciji humanizma i renesanse. Slabljenje centralne vlasti u habzburškim zemljama Centralna vlast je u Habzburškoj monarhiji bila slaba, i na to je uticalo više činilaca – širenje protestantizma, sukob između Rudolfa II i njegovog brata Matije, otpor staleža pojedinih pokrajina, ratovi sa Turcima. Habzburške nasledne zemlje su bile Gornja i Donja Austrija, Tirol, Koruška, Kranjska. Pokrajinske skupštine su zastupale interese svojih zemalja, što je vodilo u separatizam. Rudolfu II je bila potrebna podrška staleških skupština koje su trebale da mu izglasaju sredstva za vođenje ratova. Zauzvrat je morao da potvrdi i proširi povlastice staleža, tj. pokrajinskih i klasnih privilegija koje su ovi branili, a to je naravno, slabilo moć krune.

Austrija i Turska – Dugi rat Turska je 1590. godine okončala dugotrajni rat sa Persijom, tako da je svoje snage mogla da usredsredi na dalji prodor u srednju Evropu. Tako je došlo do tzv. Dugog rata između Austrije i Turske, koji je trajao 13 godina (1593-1606). Bez obzira što je prethodni rat sa Turcima (1566-1568) bio zvanično okončan, borbe na granici nisu prestajale. Turski sandžak-begovi su nastavili svoje pljačkaške upade. Ova turska osvajačka aktivnost je izazvala temeljno preuređenje Vojne krajine, izgradnju velike krajiške tvrđave Karlovca, i obrazovanje nove granične zaštite na Kupi. U septembru 1578. godine preduzeta je neuspešna akcija za oslobođenje Cazina, Ostrošca i Bihaćke krajine. Bosanski beglerbeg, Hasan-paša Predojević, je 1591. godine poveo ofanzivu u Slavoniji, a 19. juna 1592. godine je osvojio Bihać koji je postao sedište Sandžakbega. Hasan-paša je 1592. godine porazio bosansko-štajerske trupe kod Bresta, ali su branioci Siska dva puta odbili njegove napade, a treći put su mu naneli poraz, 22. juna 1593. godine. Posle ovog poraza, Turci su objavili rat u kome su postigli izvesne uspehe, ali se njihova udarna moć postepeno smanjivala. Uz pomoć rumelijskog beglerbega, bosanski beglerbeg Mustafa-paša je 28. avgusta 1593. zauzeo Sisak. Zatim je veliki vezir Sinan-paša osvojio Vesprem i Varpalotu, a potom se, sredinom oktobra 1593, povukao prema Beogradu. Trupe Rudolfa II su proširile svoju vlast u Gornjoj Ugarskoj (današnja Slovačka). Istovremeno je buknuo ustanak Srba u Banatu, pa je za odmazdu Sinan-paša naredio da se 27. aprila (10. maja po novom kalendaru) 1594. godine na Vračaru spale mošti Svetog Save. Austrijska vojska je pod Karlom Mansfeldom, avgusta 1595. godine porazila vojsku anadolskog beglerbega. Sultan Mehmed III je 1596. godine sa vojskom od 100 000 ljudi zauzeo Eger, ključ Gornje Mađarske. Zbog izbijanja antikatoličkog Bočkajevog ustanke u Gornjoj Mađarskoj, Rudolf II je sklopio, 11. novembra 1606. godine, mir sa Turcima u Žitva-Tereku, po kome su obe strane zadržale svoje posede bez značajnih teritorijalnih izmena. Bio je to prvi ravnopravni mir koji je Austrija sklopila sa Turskom. Austrija više nije morala da plaća sultanu godišnji danak (što je činila od 1547). To je bio znak da je Turska počela da slabi. Austrija i Mađari – ustanak kalvinista u severnoj Mađarskoj – rat sa Ištvanom Bočkajem Teritorija bivše ugarske države je bila podeljena na tri celine (od 1541. do 1686). Zapadni i severni delovi zemlje su bili deo Habzburške monarhije. Središnji trougao sa Budimom, koji se prostirao od Alfelda na zapadu do donje Transilvanije na istoku, i dela središnjih planina na severu, bio je pod vlašću Osmanskog carstva. Erdelj je postojao kao nezavisna kneževina pod jakim uticajem Osmanlija. U Erdelju su najuticajniji bili kalvinisti, i ova kneževina je kasnije bila jezgro otpora pokušajima Habzburgovaca da ponište mađarsku državnost. Na početku svoje vladavine, Rudolf II je mislio da će uspeti da ujedini protestante i katolike u krstaškom ratu protiv Turaka. Počeo je da progoni kalviniste u Mađarskoj, koji su bili brojni naročito u severnom delu zemlje. Svojevoljno je dodao ugarskim saborskim člancima od februara 1604. član XXII, kojim je ne samo odbio sve molbe ugarskih protestanata i potvrdio one izdane u prilog katoličkoj crkvi, nego je odredio da se oni, koji bi na saboru izneli verska pitanja, moraju kazniti kao pokretači nemira i novotarija. Zbog toga je izbila pobuna. Kalvinisti u ugarskom saboru su stupili u savez sa knezom Erdelja, Ištvanom Bočkajem, i izabrali ga za kralja Ugarske. Rudolf je potom morao da se bori na dve strane, i protiv Turaka i protiv ustanika. Bočkaj je želeo da ojača protestantski savez osvajanjem Češke i Moravske. Međutim, češki protestanti i katolici su bili jedinstveni u otporu Bočkaju. Bočkaju su se suprotstavili i Hrvati, koji su odbili da ga priznaju za svog vladara. Hrvatski sabor je sa oduševljenjem primio Rudolfov XXII član i zaključio da se iz Hrvatske izbace svi krivoverci. Careva braća su došla u Prag da ga primoraju da vojne i upravne poslove Ugarske prepusti Matiji. Matija je znao da ne može da izdrži rat na dva fronta i počeo je pregovore sa Bočkajem, koji su okončani mirom u Beču 23. juna 1606. godine. Prema ovom ugovoru, plemstvu i građanima Ugarske je bilo dozvoljeno da ispovedaju veru koju hoće, tj. obe konfesije su postale ravnopravne, a članak XXII je obrisan. Dodeljena je opšta amnestija. Odlučeno je

da činovnici i vojni zapovednici u Ugarskoj i Hrvatskoj mogu biti jedino domaći plemići bez obzira na veru. Bočkaju su, pored Erdelja, predate i neke susedne ugarske županije. Rudolf II je potpisao mir posle dugog nećkanja. Hrvatski sabor u Zagrebu je prihvatio sve odluke, jedino se strogo ogradio protiv slobode veroispovesti i izrazio želju da na snazi ostane XXII članak. Zahtev hrvatskog sabora je uvažen, jer je sloboda veroispovesti bila ograničena samo na Ugarsku. Stanje u Carstvu – protestantska Unija i katolička Liga Carstvo je bilo nejedinstveno i verski i politički. Augzburški verski mir iz 1555. godine je samo privremeno umirio sukob između katolika i protestanata. I reformacija i protivreformacija su bile u zamahu. Katolici i protestanti su počeli da se čvršće politički i vojno povezuju u dva tabora – katoličku ligu i protestantsku uniju. Neposredan povod za to su bili događaji u Donauvertu (16061609). U ovom slobodnom gradu u Švapskoj, protestanti su bili brojniji, ali je bilo dozvoljeno i katoličko bogosluženje. Katolici su želeli da, aprila 1606. godine održe svečanu procesiju, ali su se gradske sudije tome suprotstavile, plašeći se nereda. Ipak, procesija je održana, ali je usput bila izložena napadu protestanata. Usledila je katolička odmazda. Maksimilijan Bavarski je 1607. uz carevu punomoć zauzeo Donauvert i postupao s njim kao sa osvojenim gradom. Protestantsku crkvu je preuredio u katoličku i doveo je jezuite. Protestanti su u tome videli kršenje Augzburškog verskog mira, i odlučili su da se organizuju. Protestantska unija je obrazovana maja 1608. godine u Ahauzenu u blizini Konstance. Na čelu saveza bio je Fridrih V, knez-izbornik Falačke. Savez je okupio kalviniste i imao je podršku Francuske. Na drugoj strani, u Minhenu je jula 1609. stvorena Katolička liga koju je predvodio Maksimilijan Bavarski. Njegovi preci su očistili Bavarsku od protestanata. Posle događaja u Donauvertu izbila je još jedna kriza koja je umalo dovela do rata. To je bio problem naslednika Jiliha-Klevea. Johan-Viljem vladar Jiliha, Klevea, Marka, Berga i Ravensberga (oblasti na donjoj Rajni, između Kelna i granice sa Nizozemskom) je 1609. godine umro bez naslednika. Car je prisvojio ove oblasti kako bi spreči da ih se dokopaju protestantski pretendenti na nasleđe. Oni su se potom obratili za pomoć francuskom kralju Anriju IV (1589-1610) i februara 1610. godine sklopili sa njim savez. Holandski štatholder, Moric Oranski (sin Viljema Oranskog), je okupirao Jilih i činilo se da je rat neizbežan. Ipak, kriza je prevladana tako što su ugovorom u Ksantenu, novembra 1614. godine, sporne pokrajine podeljene između zakonitih naslednika – protestantskog Brandenburga i katoličkog Nojburga. Sukob između Rudolfa i Matije – stanje u Češkoj – “Carska povelja” – Rudolfova abdikacija Rat s Turcima i Bočkajev ustanak su iskoristili staleži pojedinih pokrajina kako bi od Rudolfa II iznudili povlastice. Stanje je postalo još teže kada je izbila svađa između Rudolfa II i Matije. Matija je verskim i političkim ustupcima pridobio staleže Ugarske, Hrvatske, Moravske i Austrije na svoju stranu, i krenuo sa vojskom na Češku. Češka i Šlezija su ostale vernu Rudolfu II koji je morao da im učini određene ustupke. Do sporazuma je došlo u Lebenu, predgrađu Praga, 24. juna 1608. godine. Matija je dobio Austriju, Moravsku i Ugarsku, i novembra 1608. godine je krunisan za kralja Ugarske, dok je Rudolf II ostao car i češki kralj. U Češkoj je od 1599. godine glavnu reč vodila tzv. Španska partija, koju je predvodio kancelar Zdenjek Lobkovic. Ova struja je zagovarala borbeni katolicizam u duhu Filipa II. Lobkovic i njegove pristalice su nagovarali Rudolfa da suzbije moć i uticaj češkog plemstva, jer bi jaka vlast otvorila put ka vraćanju zemlje u katoličanstvo. Međutim, češki staleži su odlučili da pruže oružani otpor, što je primoralo Rudolfa II da popusti i donese 9. jula 1609. godine Povelju veličanstva, čija je punovažnost proširena i na Šleziju 20. jula 1609. (dokument se naziva još i Carska diploma ili Carska povelja). Ovim dokumentom, protestantima je garantovana puna sloboda veroispovesti, pravo da grade crkve i škole, pristup na univerzitete. O sprovođenju povelje trebalo je da brinu češki staleži. Oni su birali 30

defenzora (branitelja). Pod upravom staleža se, pored crkve, našao i univerzitet u Pragu. Protestanti su bez kraljeve saglasnosti mogli da se okupljaju gde god žele. Rudolf je pokušao da suzbije moć staleža vojnom silom. Unajmio je od svog nećaka, nadvojvode Leopolda, nadbiskupa Pasaua, nedisciplinovane trupe koje su se odale pljački. Češki staleži su odlučili da pređu na stranu Matije. Tako je Rudolf bio prisiljen da abdicira avgusta 1611. godine u korist svog brata Matije, koga je Češki sabor još maja 1611. izabrao za svog kralja. Rudolf je još nekoliko meseci, do svoje smrti januara 1612. godine, nosio titulu nemačko-rimskog cara. TRIDESETOGODIŠNJI RAT (1618-1648) Tridesetogodišnji rat je vođen od 1618. do 1648. godine, u centralnoj Evropi, uglavnom na teritoriji Nemačke. U Tridesetogodišnjem ratu su učestvovale skoro sve velike evropske države, tako da se u istoriografiji smatra prvim opšteevropskim ratom. Rat je imao i verski karakter, iako je zapravo predstavljao rat za prevlast u Evropi. Na stranu Protestantske unije, neposredno ili posredno, stali su: Danska, Švedska, Francuska, Engleska, Holandija i Rusija, dok su na stranu Katoličke lige stale: Španija, Papska država i Poljska. Rat se deli na četiri perioda: 1) češko-falački (1618-1623); 2) danski (1625-1629); 3) švedski (1630-1635); 4) švedsko-francuski (1635-1648). Matija I – problem nasleđa prestola – “Onjateov sporazum” Kao kralj Češke, Matija je uzalud pokušavao da suzbije protestante i ojača centralnu vlast. Kako su on i njegova braća bili bez dece, postavilo se pitanje naslednika. Pregovori oko nasledstva su vođeni juna i jula 1617. godine u Beču, i presudnu reč u njima su imali španski Habzburgovci, tj. ambasador španskog kralja Filipa III (1598-1621), Onjate, po kome je sporazum i dobio ime Onjateov ugovor (Matija potpisao ugovor jula 1617. u Gracu). Za naslednika je određen Ferdinand Štajerski. Filip III je odustao od prava na nasleđe, pod uslovom da se habzburški posedi u Alzasu i Tirolu, kao i carski posedi u Italiji ustupe Španiji. Ferdinand II – progon protestanata u Austriji Nadvojvoda Ferdinand Štajerski, budući car Ferdinand II (1619-1637; sina Karla II Štajerskog i Marije Bavarske) je imao 40 godina kada je nasledio Matiju I (1608/1612-1619). Ferdinand II je odrazovan u katoličkom duhu na jezuitskom univerzitetu u Ingloštatu. Bio je verski fanatik. Slušao je misu dva puta dnevno, i na momente živeo asketski. Bio je apsolutista i veliki borac protivreformacije. Godine 1598. zavladao je unutrašnjom Austrijom (Štajerskom, Koruškom, Kranjskom i Goricom). Čim je zavladao Austrijom ustremio se na staleže i gradska veća sa kojima je trebalo da deli vlast, ali u kojima su uglavnom sedeli protestanti. Propovednici su prognani, protestantske crkve uništene, knjige su bile spaljivane. Specijalne misije sa vojnom pratnjom su putovale po selima i gradovima. Češki period Tridesetogodišnjeg rata (1618-1620) Stanje u Češkoj – praška defenestracija – zbacivanje Ferdinanda II i izbor Fridriha Falačkog Česi su Ferdinanda II priznali za kralja 17. juna 1617. godine, ali već posle godinu dana njegova prokatolička politika je dovela do sukoba koji je označio početak Tridesetogodišnjeg rata. Neposredan povod za izbijanje rata bila je tzv. Praška defenestracija, kada su 23. maja 1618. češki plemići, predvođeni grofom Hajnrihom Turnom, upali naoružani u dvorac Hradčani, u blizini Praga. Oni su izbacili kroz prozor zamka (tj. defenestrirali ih; prva praška defenestracija je bila 1419) dvojicu katolika, kraljevih predstavnika.

Protestantske vođe su proterale jezuite i preduzele vojne i diplomatske korake kako bi obezbedili ustanak. Pobunjeno češko plemstvo je obrazovalo direktorijum od 30 članova (po 10 iz svakog staleža). Česi su 26. avgusta 1619. zbacili Ferdinanda II. Postavilo se pitanje izbora novog kralja. Staleži su imali u vidu tri kandidata: vojvodu Karla Emanuela Savojskog; saksonskog izbornika Johana Georga; i falačkog izbornika Fridriha V Falačkog. Johan Georg je bio najmoćniji protestantski knez u Carstvu, a znalo se da je bacio oko na Lužice, što je odbilo većinu Čeha. Tako je izbor pao na izbornika Falačke (Palatinata) Fridriha V. Fridrihov otac je bio kalvinista, a majka je bila ćerka Viljema Oranskog. Takođe, Fridrih je imao i jake političke veze. Bio je zet engleskog kralja Džejmsa I (1603-1625), podržavala ga je Francuska, i bio je u dobrim odnosima sa Holandijom, Švajcarskom, Erdeljom. Ipak, njegove vladarske sposobnosti nisu bile naročite. Mnogo energičnija i ambicioznija je bila njegova žena Elizabeta, ćerka engleskog kralja Džejmsa I. Druga ličnost koja je imala velikog uticaja na Fridriha V bio je Kristijan od BernburgAnhalta. On je još 1592. godine stupio u službu Fridriha IV. Kristijan i drugi knežev savetnik, Ludvig Kamerarijus, su najviše doprineli stvaranju Protestantske unije – Kristijan od Bernburg-Anhalta je bio postavljen za vojnog komandanta Unije, iako je više bio diplomata nego zapovednik. Izbori za kralja su održani odmah po svrgavanju Ferdinanda Štajerskog. Pobedio je Fridrih V Falački. Dva dana kasnije su završeni i izbori za cara u Frankfurtu. U Frankfut još nije bila stigla vest o rezultatima glasanja u Pragu, i tamo je Ferdinand Štajerski imao glas kao češki kralj, što je moglo da bude presudno, jer su trojica izbornih kneževa bili protestanti, trojica katolici, i njegov glas je bio odlučujući. Ipak, Ferdinand Štajerski je bio izabran za novog cara jednoglasno. Predstavnik Falačke, pošto Fridrih V nije bio lično prisutan, je predložio Maksimilijana Bavarskog za cara, ali mu je predsedavajući kolekijuma kneževa-izbornika, nadbiskup Majnca, objasnio da se Maksimilijan unapred izjasnio da će sve glasove koje dobije ustupiti Ferdinandu Štajerskom. Kada je Ferdinand trebalo da izađe na balkon i da se obrati okupljenom narodu, u Frankfurt je stigla vest da je Fridrih Falački izabran za češkog kralja. Za sve to vreme, Fridrih Falački se nalazio u Gornjoj Falačkoj, u blizini Češke granice, kako bi što pre saznao za rezultate glasanja. Kada je saznao za rezultate u Pragu i Frankfurtu, bio je neodlučan. Na falačkom dvoru, većina je bila protiv prihvatanja češke krune, znajući da to vodi u sukob sa carem, i da su šanse za pobedu male. Protiv ovog mišljenja je bila kneginja Elizabeta. Traženje saveznika – držanje protestantskih država – protestantska liga odbija pomoć Fridrih V je u Prag stigao krajem oktobra 1619. godine. Samo tri grada – Buđovice, Krumau i Plzenj – u kojima su katolici činili većinu, su ostali verni caru. Ustanici su uputili vojsku ka Krumauu i Buđovicama. Krumau se predao, dok su građani Buđovica odbili sve napade. Ipak, Česi nisu uspeli da pronađu saveznike, a novi car Ferdinand II je krenuo u obračun sa njima. Tri izbornika, nadbiskupi Kelna, Majnca i Trira, su bili katolici, a druga trojica izbornika, kneževi Brandenburga, Saksonije i Falačke, su bili protestanti. To znači da bi prilikom narednih izbora, ako bi češki kralj bio protestant, izbor katoličkog cara bio doveden u pitanje. Češki sused, i najmoćniji protestantski vladar, bio je saksonski izbornik Johan-Georg. On je bio ljubomoran na Fridriha V jer je ugled falačkog izbornika naglo porastao. Uz to, bio je protivnik kalvinista, i smatrao ih je, kao i drugi luterani, otpadnicima od hrišćanstva. Johan-Georg je stao na stranu cara, kako zbog verskih razloga, tako i zbog toga što su mu obećani teritorijalni ustupci – Ferdinand II mu je obećao Lužice, koje su pripadale Češkoj. Predstavnici protestantske Unije su potpisali, jula 1620. godine u Ulmu, sporazum sa katoličkom Ligom o neutralnom držanju u odnosu na Češku. Ostale protestantske sile: Engleska, Danska, Holandija i Švedska su se u ovo vreme još držale po strani. Engleski kralj Džejms I je vodio pomirljivu politiku prema Španiji i svom zetu Fridrihu V je poslao nešto malo novca i dobrovoljaca. Holanđani, kojima je predstojao rat sa Španijom (isticalo je 12-godišnje primirje potpisano 1609. u Antverpenu), su novčano pomogli Čehe, i poslali nešto vojnika. U Francuskoj je Anri IV ubijen još 1610. od strane verskog fanatika. Anrija IV je nasledio njegov maloletni sin Luj XIII (1610-1643). Za vreme regenstva, došlo je privremenog zaokreta u vođenju

spoljne politike. Kraljica majka, Marija Mediči, je počela da se približava Španiji. Jedinu značajniju vojnu pomoć, Češkoj je pružio erdeljski (transilvanijski) knez Betlen Gabor. Ratne operacije – bitka na Beloj Gori – pustošenje Češke Po izbijanju pobune, češko plemstvo je počelo da okuplja vojsku, za čijeg zapovednika je postavljen grof Hajnrih Turn. Opšti feudalni vojni poziv (insurekcija) nije dao zadovoljavajuće rezultate, a za vrbovnje najamnika nije bilo dovoljno novca. Ipak, Česi su uspeli da sakupe oko 16 000 ljudi. Kasnije im se pridružio i protestantski najamnik Ernst Mansfeld sa 2 000 ljudi. Carska vojska je bila još malobrojnija – tek 6000 ljudi. Nizozemac Busiko i njegov podređeni general Dampjer (Henri Duval) su upali u Češku sa vojskom koju su uglavnom činili Flamanci unajmljeni španskim novcem. Nailazili su svugde na odlučan otpor, pa je njihovo napredovanje zaustavljeno. Ustanici su naneli nekoliko poraza carskim trupama koje su septembra 1618. prodrle u južnu Češku. Potom su Česi prešli u protivnapad i prvih dana 1619. doprli do predgrađa Beča. Grad je zahvatila panika. Grupa od 16 austrijskih barona je upala u careve odaje; želeli su sporazum sa ustanicima. Zahtevali su od cara odobrenje da stupe u konfederaciju sa Česima. Car je spašen intervencijom puka Dampjerove konjice i milicije bečkih građana, borbenih katolika. Česi nisu iskoristili uspeh. Njihovu vojsku je predvodilo samovoljno i sebično plemstvo. U međuvremenu, Ferdinand II (1619-1637) je ojačao svoj položaj. Betlen Gabor je upao u Mađarsku i 15. septembra 1619. godine zauzeo Požun (Bratislava), i oktobra-novembra 1619. opsedao Beč, da bi 4. februara 1620. godine sklopio separatni mir. Na stranu cara je stala katolička liga, na čelu sa Maksimilijanom Bavarskim. Vojska lige je bila brojnija i kvalitetnija od careve. Njome je zapovedao Johan Tili (nadimak: monah u oklopu), ratnik koji je se borio u špankoj vojsci, i pod Anrijem Gizom protiv hugenota u Francuskoj. Objedinjene, vojska lige pod Tilijem i careva pod Busikoom, su krenule septembra 1620. prema Pragu. Istovremeno, španska vojska koju je predvodio Đenovljanin Ambrozio Spinola je krenula iz Flandrije, preko Rajne, na Falačku. Česima je u pomoć priskočio Kristijan od Brenburg-Anhalta, sa vojskom od 8 000 ljudi. Engleski kralj Džejms I je uputio 4 000 vojnika pod zapovedništvom ser Horasa Vera. I Betlen Gabor je poslao veći broj svojih ljudi. Ipak, u češkom taboru nije bilo sloge i discipline. Mansfeld, najsposobniji komandant, se držao po strani jer nije hteo da bude podređen Kristijanu od Brenburg-Anhalta ili Fridrihovom vojskovođi knezu Hoenloe. Do važne bitke je došlo 8. novembra 1620. na uzvišenju Bela Gora, u blizini Praga. Češka vojska je brojala oko 21 000, a carsko-ligaška 28 000 ljudi. Za svega sat vremena, pobeda je bila odlučena u korist katoličkih trupa. Na češkoj strani je palo oko 5 000 ljudi, a na carskoj samo 250 vojnika. Fridrih Falački se nalazio u svom dvoru u Pragu. Posle poraza, zamolio je Maksimilijana Bavarskog za primirje od 24h, ali je Maksimilijan pristao samo na 8h. Fridrih je to vreme iskoristio kako bi pobegao iz Praga u Moravsku, a potom u Brandenburg i Nizozemsku. Posle bitke na Beloj Gori, katoličke trupe su ušle u Prag. Do marta 1621. godine otpor Čeha je bio potpuno slomljen. Betlen Gabor je u toku 1620. ponovo upao u Mađarsku, gde su ga protestantski staleži izabrali za kralja. Potpisao je mir sa carem 31. decembra 1621. godine u Mikulovu u Moravskoj, kojim je dobio delove Slovačke. Otpočela je krvava odmazda katoličke reakcije u Češkoj. Češko plemstvo je bilo ili uništeno ili prinuđeno da napusti domovinu. Njihova imanja su konfiskovana i deljena Nemcima i Italijanima, oficirima carske vojske. Oko 130 000 Čeha je napustilo zemlju. Češka je izgubila svoju političku samostalnost i pretvorila se u austrijsku provinciju. Obnovljeni ustavi za Češku (maj 1627) i Moravsku (jul 1628) su ukinuli mnoge elemente češke samouprave. Češka kruna nije više bila izborna, već nasledna u porodici Habzburgovaca. Vođena je politika ponemčavanja slovenskog stanovništva.

Falački period (1620-1625) Zatim je težište rata preneto u Falačku. Nju je još 1620. napao španski vojskovođa Ambrozio Spinola. U Gornjoj Falačkoj se nalazio protestantski komandant Ernst Mansfeld. Napredujući iz Češke, Maksimilijan Bavarski i Johan Tili su potisnuli Mansfelda i zauzeli Gornju Falačku. U zimu 1621-22. nije bilo operacija. Obe strane su iskoristile zatišje za traženje novih saveznika. Češkoj vojsci je u pomoć pritekla Holandija (Ujedinjene provincije). Holandija je aprila 1621. godine nastavila svoj rat protiv Španaca (rat vođen još od 1568). Holanđani su novcem pomogli Fridriha V i on je, pored Mansfelda, anganžovao još dvojicu najamnika sa njihovim vojskama: Kristijana od Braunšvajga i Georga-Fridriha Badenskog. Mansfeldu, Georgu Badenskom i Kristijanu od Braunšvajga se ubrzo pridružio i Bernhard od Saksen-Vajmara. Ovo je bio poslednji rat u kome su najamnici imali veći značaj (jer u narednom periodu velike evropske države su počele sa uređenjem disciplinovanih stajaćih vojski). U nekom mestu bi bio postavljan sto sa hartijom i novcem. Onaj ko bi uzeo novac i potpisao se, bio je smatran vojnikom. Novajlije su prolazile obuku. Ipak, neobučenost je često dovodila do nesreća, npr. dešavalo se da puška eksplodira u ruci. Najamničke trupe, loše snabdevene i neredovno plaćane, predstavljale su pravu napast za stanovništvo, pogotovo što je odrede najamničke vojske pratilo mnoštvo drugog nevojničkog osoblja. Zato vojske i nisu manevrisale u skladu sa taktičkim zahtevima, nego u potrazi za hranom. Zbog velikog broja ljudi i nehigijenskih uslova, vojni logori su bili izvori brojnih zaraza koje bi zahvatile celu teritoriju. Seljaci su najviše stradali. U Nemačkoj su krajem 20. veka pronađeni čitavi lavirinti hodnika pod zemljom, koje su seljaci kopali kako bi se zaštitili od vojske. Operacije su nastavljene u proleće 1622. godine. Mansfeld i Georg Badenski su sa vojskom od oko 70 000 ljudi porazili, 27. aprila 1622. godine, Tilija kod Visloha. Posle toga su razdvojili trupe – zbog potrage za hranom. To je 7 dana kasnije iskoristio Tili. Pošto mu se pridružio kontigent španskih vojnika sa Gonzalvom Hernandezom de Kordovom, porazio je, odvojeno, svaku protestantsku vojsku. Georga Badenskog je porazio 6. maja 1622. kod Vimpfena, a Kristijana od Braunšvajga kod Hehsta 20. juna 1622. godine. Trupe Georga Badenskog su bile malobrojnije, ali su uspele da zauzmu povoljniji položaj od protivnika. Zauzeo je jedan brežuljak, sa kojeg je artiljerijom gađao protivnika. Međutim, došlo je do preokreta. Pojavio se gust beli oblak koji je dolazio iz protestantskog logora – jedno đule je pogodilo mesto gde se nalazila municija. Stoga su topovi Georga Badenskog prestali sa pucanjem, što je odlučilo bitku. Vojska Kristijana od Braunšvajga se vukla sporo natovarena velikim plenom. Kod Hehsta ona je uspela da se probije, ali je izgubila 2000 vojnika. Bitkama kod Vimpfena i Hehsta okončane su operacije u Falačkoj pobedom katoličke lige. Falačka je pretrpela sudbinu Češke. Protestantske crkve su zatvarane, a ljudi silom terani da pređu u katoličanstvo. Stanovništvo je bilo proređeno, više od ¾ ljudi je pobijeno, stradalo od bolesti i gladi, ili pobeglo iz zemlje. Da bi sprečio potpuno pražnjenje teritorije, Maksimilijan Bavarski je zabranio iseljavanje. Univerzitet u Hajdelbegu je raspušten, a njegova biblioteka opljačkana. Knjige su poslate u Vatikan. Fridrih V, Mansfeld i Kristijan od Braunšvajga su se povukli u Alzas. Pošto im je vojska ostala bez hrane, Mansfeld i Kristijan od Braunšvajga su bili primorani da stupe u holandsku službu. Uspeli su da kod Flerisa u Španskoj Nizozemskoj 29. avgusta 1622. potuku Špance pod Kordovom. U toj bici je Kristijan od Braunšvajga ranjen u ruku. U bici kod Štatlona, 6. avgusta 1623. godine, Tili je naneo težak poraz Kristijanu od Braunšvajga. Mansfeldovi najamnici, slabo plaćeni i bez hrane, su se razišli. Vođa katoličke lige, Maksimilijan Bavarski, je dobio Palatinat (donju Falačku) i titulu izbornika umesto Fridriha V. Uspeha su imali i Španci u ratu sa Holandijom. Spinola je 1622. povratio Jilih, a 1625. zauzeo Bredu.

Danski period (1625-1629) Politička situacija uoči početka ratnih dejstava – nerešeni odnosi između katolika i protestanata u Nemačkoj – španski plan za kontrolu nad Baltikom i osvajanje Nizozemske Pobedama katoličke lige rat nije bio okončan. Glavni cilj katoličke lige u Nemačkoj bilo je oduzimanje velikih poseda od protestantskih kneževa, što je tek trebalo da otpočne. Španiji, zbog rata sa Holandijom, nije išlo u prilog smirivanje stanja u Nemačkoj. Moćni prvi ministar, Olivares (Gašpar de Guzman vojvoda Olivaresa), planirao je da slomi ekonomsku moć Holandije. Holandija je uspevala, zahvaljujući razvijenoj trgovini i privredi, da dugo pruža otpor Španiji. Olivaresov plan, tzv. almirantazgo, bio je stvaranje velikog pomorskog i trgovinskog saveza koji bi trebalo da čine Španska Nizozemska, gradovi Hanze i Poljska. Olivares se nadao da će rat preneti na holandske prostore na Baltiku. Holandsko-španski rat je trajao sve vreme Tridesetogodišnjeg rata, tj. do 1648. godine i vodio se u Holandiji i na morima. Engleski kralj Džejms I je pokušavao da igra ulogu pomiritelja. Njegova ćerka Elizabeta je bila udata za Fridriha V Falačkog, a u cilju poboljšanja odnosa sa Španijom, nameravao je da oženi svog sina Čarlsa I španskom princezom. Nadao se da će na taj način uspeti da privoli Špance da vrate Falačku njegovom zetu. Ipak, ovakva politika je nailazila na otpor i u parlamentu i u narodu. Do braka između Čarlsa I i španske princeze nije došlo. Džejms I (1603-1625), i njegov naslednik, Čarls I (1625-1649), su pod pritiskom parlamenta počeli da se okreću protiv Španije i savezu sa Francuskom. U Francuskoj je glavnu reč vodio kardinal Rišelje, čija je spoljna politika bila antihabzburška. On je podsticao, kako katoličke, tako i protestantske nemačke kneževe da pruže otpor carskoj vlasti. Njegovi agenti su boravili na dvorovima protestantskih kneževa i trošili su mnogo novca kako bi zaoštrili odnose unutar Carstva. Rišelje je podržavao protestantsku stranu u Tridesetogodišnjem ratu, shodno antihabzburškoj politici, ali je istovremeno (1625-1629) oružjem suzbijao hugenote u Francuskoj. U ovo vreme još nije bio spreman da uđe u otvoren rat sa Habzburzima, ali je pružao diplomatsku i finansijsku podršku njihovim neprijateljima. Sporazum u Hagu – Kristijan IV Diplomatska akcija kardinala Rišeljea i Holandije je dovela do ugovora u Hagu, 9. decembra 1625. godine. Savez je sklopljen između Engleske, Holandije, i Danske, uz saglasnost Francuske. S obzirom na vojnu slabost Engleske, očekivalo se da će glavni teret ratovanja poneti danski kralj Kristijan IV. Novčana pomoć saveznika je omogućila Kristijanu IV da okupi jaku vojsku. Za rat se ponovo spremao i Fridrih V Falački. Ernst Mansfeld je vrbovao najamnike za Fridriha Falačkog. Mansfledova i Kristijanova vojska je bila brojnija od carske vojske. Nepoverenje između cara i lige – poveravanje komande Albrehtu Valenštajnu – Valenštajn poslednji kondotijer Car se nalazio u teškom položaju. Njegove vojskovođe, Busiko i Dampijer, su poginuli. Nije imao dovoljno novca za plaćanje najamnika. Na trupe katoličke lige, pod Maksimilijanom Bavarskim i Tilijem, niti je mogao, niti je želeo da se sasvim osloni. Bilo je razmimoilaženja između cara i lige. Liga je bila uporište plemićke reakcije i otpora centralnoj vlasti. Oslonac na vojsku lige bi doveo cara u veću zavisnost od velikaša. Rešenje se pojavilo u vidu češkog magnata Albrehta Valenštajna. On je ponudio caru da, o svom trošku, za njega digne i izdržava vojsku od 50 000 ljudi. Jedini Valenštajnov uslov bio je da slobodno odlučuje o operativnoj upotrebi vojske. Car je prihvatio ponudu, i aprila 1625. imenovao je Valenštajna Vrhovnim kapetanom carske armade. Valenštajn je poslednji veliki kondotjer. Posle Tridesetogodišnjeg rata, evropski vladari su počeli da uvode stajaću vojsku. Valenštajn je bio slovenskog porekla, uprkos germanskom prezimenu. Prema veri je bio ravnodušan, ali je zato bio pod velikim uticajem astrologa.

Naručio je horoskop kod astronoma Johana Keplera, i prema toh horoskopu Valenštajn se ravnao i beležio događaje. Došao je do zaključka da je Kepler sve dobro predvideo, ali da se datumi ne podudaraju, tj. da su se neki događaju desili kasnije nego što je prorečeno. Kada je bio na vrhuncu moći, 1628, Valenštajn je pozvao Keplera da napusti Beč i preseli se kod njega, na imanje Sagan. Kada je izbila pobuna u Češkoj, Valenštaj je bio jedan od zapovednika vojske čeških staleža, ali je odlučio da pređe caru. Ipak, najveći deo njegovih vojnika je bio odan češkim staležima i dezertirao je. Posle gušenja ustanka, Valenštajn je, decembra 1621, postao vojni guverner Češke, što mu je omogućilo da stekne ogromno bogatstvo. Njegova imanja su zauzimala između polovine i 2/3 Češke. Pored dvorca u Pragu, glavna Valenštajnova rezidencija bio je Gičin. Zahvaljujući bogatstvu, kao i organizatorskim sposobnostima, Valenštajn je stvorio jaku najamničku vojsku od 50 000 ljudi. Njegova vojska je na bojnom polju delovala jedinstveno. U redovima njegove, ali i carske vojske, tokom celog Tridesetogodišnjeg rata, borio se i veliki broj Srba i Hrvata iz Vojne krajine (ukupno oko 10 000). Tok ratnih operacija – bitka kod Desaua – Mansfeldovo napredovanje prema Transilvaniji – Mansfeldova smrt – poraz Kristijana IV kod Luter am Barenberga – Valenštajnova osvajanja na Baltiku – mir u Libeku Pred početak operacija u danskom periodu Tridesetogodišnjeg rata, vojske obeju strana su se koncentrisale u severnoj Nemačkoj. Bile su približno jednako brojne – oko 65 000 ljudi. Postojala su dva fronta: Tili je bio naspram Kristijana IV u Vestfaliji, a Valenštajn je svoje trupe grupisao prema Mansfeldu na Labi. Rat je otpočeo 25. aprila 1626. godine Mansfeld, napadom na Valenštajnov mostobran kod Desaua na Labi. Protestanti su pretrpeli težak poraz i izgubili oko 4 000 ljudi. Mansfeld je tada krenuo kroz Šleziju prema Mađarskoj, sa namerom da se spoji sa trupama Betlena Gabora. Valenštajn ga je pratio. Mansfeld je uspeo da se sjedini sa trupama erdeljskog kneza. Mađari koji su bili u obe vojske su odbijali da se bore jedni protiv drugih, pa je Betlen Gabor sklopio mir sa carem. U takvoj situaciji, Mansfeld je uputio deo svojih trupa u Šleziju, a sam je krenuo u Veneciju, sa namerom da obezbedi novčana sredstva za prikupljanje nove vojske. Umro je na putu. Danski kralj, Kristijan IV, je bio u nepovoljnom položaju. Nije više mogao da vodi duge, iscrpljujuće operacije, pa je krenuo u ofanzivu na jug, u Tiringiju. Pratio ga je Tili, koji mu je preprečio put kod sela Luter am Barenberg. Do bitke je došlo 27. avgusta 1626. godine i trajala je tri dana. Danci su tri puta jurišali na carske rovove kako bi se domogli topova, ali bezuspešno. Kristijan IV je poražen, a njegova vojska je pretrpela velike gubitke. Tili mu je zaplenio svu artiljeriju. Danci su počeli da se povlače ka severu. Težak poraz su doživeli kod Kozela u Šleziji. Protestanti su pretrpeli još jedan udarac – 1626. godine umro je ratnik Kristijan od Braunšvajga. Pošto je imao prevlast na moru, Kristijan IV se 1627. ograničio na desantne operacije manjeg značaja. U želji da ojača carevu vlast, Valenštajn je, potisnuvši Tilija, nastavio samostalno da osvaja protestantske gradove na severu, duž Baltičkog mora. Počeo je da gradi i flotu – to je značilo ostvarenje Olivaresovog plana o dominaciji Baltikom. Valenštajn je poneo titulu Admirala Baltičkog i nemačkog mora. Zaustavljen je kod Štralzunda, koji je uzalud opsedao jula-avgusta 1628. godine. Poput opsade Lajdena (1574), La Rošela (1573, 1627-28) i pohoda Nepobedive armade na Englesku (1588), i odbrana Štralzunda je veoma značajna u istoriji protestantske Evrope, jer se mislilo da ova borba odlučuje o opstanku protestantizma. Ovaj hanzeatski grad je bio ključna tačka za gospodarenje Baltikom. U grad su stizale izbeglice iz mesta koje je opustošila katolička vojska. Gradske vlasti su slali glasnike protestantskim kneževima i molili za pomoć. Stigli su švedski i škotski dobrovoljci. Dansko i norveško plemstvo je dobrovoljnim prilozima omogućilo Hrabrom kralju (Kristijanu IV) da pripremi odbranu. Kristijan IV je opremio flotu i 8 000 vojnika da krene u pomoć Štralzundu. Valenštajn je morao da digne opsadu grada. I pored toga, pobeda je bila na strani katolika, i Kristijan IV je bio prinuđen, da 22. maja 1629. godine potpiše nepovoljan mir u Libeku. Danska se njime obavezala da se neće mešati u unutrašnje stvari Carstva.

Nesuglasice između cara i lige – Edikt o Restituciji – francuska podrška nemačkim kneževima – sastanak u Regensburgu – otpuštanje Valenštajna Suprotnosti u carstvu su došle do punog izražaja. Nemački kneževi, ne samo protestantski, nego i katolički, su se uplašili jačanja centralne vlasti. Smetao im je Valenštajn koji je svojim pobedama ojačao ugled krune, i sa svojom pouzdanom vojskom bio glavni oslonac Ferdinandove moći. Posebno ih je iritiralo to što je Valenštajn proglašen za vojvodu od Meklenburga, umesto poraženih i zbačenih zakonitih vlasnika. Car je, još pre završetka ratnih operacija, 6. marta 1629. godine doneo tzv. Edikt o restituciji. Ovim aktom naređeno je da se sve zemlje zauzete od protestanta posle ugovora u Pasau (1552) moraju vratiti. Takođe je dozvolio katoličkim vladarima da proteruju protestante. Za razliku od luterana, kalvinisti uopšte nisu bili priznati kao veroispovest. Car je Edikt doneo sam, ne konsultujući kneževe. Samovoljno donošenje ovako važne odluke, koja je zalazila u najbolniju tačku – privatnu svojinu – pogodilo je protestante, ali je veoma smetalo i katolicima. Naročito se osećao pogođenim vođa katoličke lige, Maksimilijan Bavarski. Sastanak kneževa izbornika u Regensburgu, juna-avgusta 1630. godine, bio je prilika plemstvu da uzvrati udarac. Car koji je očekivao od izbornika dva ustupka – da odobre sredstva za pomoć Španiji koja je ratovala u Holandiji i Italiji, i da izaberu njegovog sina za kralja Rimljana (tj. budućeg cara). Na scenu je stupila Rišeljeova diplomatija. Francuski izaslanici su boravili u Regensburgu zbog mirovnih pregovora u ratu za Mantovansko nasleđe (1628-1631). Francuzi su želeli da nanesu udarac Valenštajnu, kao osloncu careve moći. Rišeljeov agent, kapucinski monah, otac Žozef, vešto je usmeravao kneževe, koje je predvodio Maksimilijan, da izvrše pritisak na cara da otpusti Valenštajna. Car je pred pritiskom kneževa popustio, i 13. avgusta 1630. godine je smenio Valenštajna, a za komandanta postavio vojskovđu lige Tilija. Takođe, car je morao da popusti i u pogledu sprovođenja Edikta o restituciji. Zauzvrat Ferdinand II nije dobio ništa – kneževi nisu odobrili ni jedan od njegova dva zahteva. Dok su kneževi većali u Regensburgu, stigla je vest da se švedski kralj, Gustav II Adolf (16111632), iskrcao sa vojskom u Pomeraniji. Švedski period rata (1630-1635) Gustav Adolf – jačanje Švedske – vojne reforme – borba za Baltik – sporazum sa Francuskom u Berveldeu Švedska je bila pouzdaniji i jači saveznik od Danske. Njen kralj je u to vreme bio Gustav II Adolf. Pod njegovom vladavinom Švedska je, od slabe i nestabilne zemlje, postala gospodar Baltika i najveća vojna sila Evrope. Gustav Adolf je bio visok, snažan čovek, pobožan, i bio je darovit vojskovođa. Rođen je 9. decembra 1594. godine. Bio je dobro obrazovan. Osim književnosti, istorije, prirodnih nauka, vojne veštine, Gustav Adolf je dosta učio jezike. Nemački je čitao i pisao od detinjstva. Naučio je latinski, grčki, italijanski, francuski, flamanski. Razumevao je engleski i španski, a znao je ponešto da kaže na ruskom i poljskom. Kraljevi učitelji su bili Johan Šroder i Johan Bure. Johan Bure je zarazio Gustava mitom da su Goti najstariji narod na svetu – dvorski istoričari su izvodili njihovo poreklo od Nojevih unuka. Gustav Adolf se nosio mišlju da osvoji Španiju i Poljsku, kako bi povratio gotsko nasleđe i proširio protestantizam. Sa 23 godine je postao kralj. Nasledio je slabe pozicije unutar zemlje i u spoljnoj politici. Uspeo je da ojača autoritet krune i reformiše administraciju, ali bez potiskivanja plemstva. Zahvaljujući svom prvom ministru i sposobnom državniku, Akselu Oksentijerni, našao je kompromis sa visokim plemstvom. Kralj je donosio odluke uz saglasnost i saradnju Dijete (Sabora) i staleške skupštine. Gustav Adolf je reformisao vojsku i uneo novine u način ratovanja. Uveo je opštu vojnu obavezu, tako da je švedska vojska dobila nacionalni karakter. Šveđani su bili dobro uvežbani, naoružani najmodernijim oružjem i redovno plaćeni. Svaka jedinica je bila regrutovana iz određene oblasti, tako da je među vojnicima postojao osećaj zajedništva. Disciplina i borbeni moral su bili vrlo visoki. Svaki

vojnik je dobijao, sa ostalom opremom, i jednu knjižicu verskih pesama. Uoči bitke bila je obavezna zajednička molitva. Švedski kralj je pešadijske jedinice izdelio na manje formacije, vojnici nisu bili zbijeni (kao španski tercio sa 50x30), već su bili poređani u tri reda sa po 50 vojnika. U takvom poretku, pešadija je bila pokretljivija, a dejstvo vatrenog oružja je dolazilo više do izražaja. U 16. veku, konjica je bila podređena pešadiji. Gustav Adolf je vratio konjici presudnu ulogu, i njegova konjica se vratila na udar hladnim oružjem. Glavni rod konjice bili su kirasiri, kod kojih su konjanici nosili grudne oklope. Javljaju se i dragoni, koji su u stvari bili pešadija na konju. Bili su naoružani musketama i mačevima, i najčešće bi sjahali i borili se vatrenim oružjem. Artiljerija je bila uglavnom nepokretna, i kada bi se topovi jednom ukopali bilo je nemoguće menjati položaj u toku bitke. Gustav Adolf je uveo lake topove kojima se moglo lakše manevristai na bojištu. Gustav Adolf je podigao i međunarodni ugled i uticaj Švedske u ratovima sa Rusima (1611-1617) i Poljacima (1617-1618; 1625-1629). Jedan od glavnih ciljeva njegove politike bio je ostvarivanje kontrole nad Baltičkim morem. U ostvarivanju ovog plana, prepreka su mu bili Poljaci, protiv kojih je imao uspeha, i osvojio je Livoniju i niz gradova u poljskom delu Pruske. Posredstvom Rišeljeove diplomatije, Švedska je sa Poljskom sklopila mir na 6 godina, septembra 1629. u Altmarku, i tako sebi oslobodila ruke za intervenciju u Nemačkoj. Između Švedske i Francuske sklopljen je, 13. januara 1631. godine u Berveldeu, ugovor kojim se Gustav Adolf obavezao da će krenuti na Nemačku, a francuski kralj Luj XIII je zauzvrat obećao da će mu u narednih pet godina isplatiti sumu od 5 miliona livri. Iskrcavanje Šveđana u Pomeraniji – držanje Saksonije i Brandenburga – pljačka Magdeburga – bitka kod Brajtenfelda Švedski sabor je juna 1629. prihvatio predlog Gustava Adolfa za intervenciju u Nemačkoj. U junu naredne, 1630, godine on se iskrcao u Pomeraniji sa 15 000 vojnika, dok se u to vreme održavao sabor u Regensburgu. Nemačkom su kružili brojni leci koji su prikazivali švedskog kralja kao izbavitelja. Do kraja 1630. Gustav Adolf je osvojio celu Pomeraniju i Meklenburg. Prve na udaru Šveđana našle su se dve najmoćnije protestantske države u Nemačkoj – Brandenburg i Saksonija. Severnonemački kneževi, Georg Viljem, izbornik Brandenburga, i Johan Georg, izbornik Saksonije, su bili neodlučni. Februara-aprila 1631. godine su održali protestantsku konferenciju u Lajpcigu na kojoj su odlučili da organizuju tzv. treću stranku – da brane protestantske interese od cara Ferdinanda II, ali da ostanu nezavisni od stranih država – u ovom slučaju Švedske. Međutim, ipak su stali na stranu Švedske. Tili, zapovednik careve i ligaške vojske, je osvojio Brandenburg i uništio tamo ceo švedski garnizon. Zatim je pošao ka Magdeburgu, koji je već opsedao carski zapovednik Gotfrid Hajnrih Papenhajm. Gustav Adolf je u Magdeburg poslao Ditriha fon Falkenberga za zapovednika. Osvajanjem Frankfurta na Odri, pokušao je da navede Tilija da uđe u okršaj i olakša položaj branilaca Magdeburga, ali bez uspeha. Magdeburgu nije bilo pomoći, i osvajanje ovog grada se pretvorilo u najveću tragediju Tridesetogodišnjeg rata. Branioci su ojačali utvrđenja kopajući šančeve i dižući nasipe. Ipak, laki konjanici iz Vojne krajine su prešli Labu i napali su grad kroz ribarsko naselje. Istovremeno je glavnina carske vojske jurišala na gradske bedeme. Magdeburg je 20. maja (10. juna) pao. Njegov zapovednik, Falkenberg, je poginuo. Carska vojska je u gradu počinila velike zločine, opljačkala ga i spalila. Ubijani su i deca i starci. Žene su silovane pred muževima i očevima. Nisu pošteđene ni hrišćanske svetinje. Od 30 000 stanovnika, 20 000 je stradalo. Spasilo se između 2 000 i 4 000 ljudi, koji su se sklonili u glavnu crkvu. Sudbina Magdeburga i ostalih mesta u Saksoniji i Brandenburgu, koje su opustošile carske i ligaške trupe, zastrašila je protestantske kneževe i opredelila ih da priđu Gustavu Adolfu. Saksonski knez, Johan Georg, se pridružio Gustavu Adolfu ugovorom u Kozvigu septembra 1631. godine.

Švedske trupe su se spojile sa saksonskim kod Bad Dibena. Tako je udružena protestantska vojska brojala oko 50 000 ljudi, i krenula ka Lajpcigu koji je zauzeo Tili. U blizini Lajpciga, kod Brajtenfelda, 17. septembra 1631. godine, došlo je do jedne od najvećih bitaka u Tridesetogodišnjem ratu. U početku su katolici imali više uspeha, i činilo se da će oni odneti pobedu. Uspeli su da razbiju Saksonce. Tu je veliku ulogu odigrala “hrvatska” laka konjica. Saksonci su počeli u neredu da se povlače. Johan Georg je bezuspešno pokušavao da zaustavi svoje vojnike. Šveđani su, takođe, bili potisnuti u početku. Ipak, uspeli su da izdrže juriše carskih kirasira. Potom su uspeli da izmene prvobitni poredak za 90 stepeni, što je do tada smatrano gotovo neizvodljivim. Robert Monro je sa škotkom brigadom krenuo u juriš na carsku vojsku, koja je posle velike borbe pretrpela velike gubitke. Sam carski štab je umalo zarobljen. Tilija je progonio jedan švedski kapetan, ali ga je spasila njegova pratnja. Careve trupe su izgubile oko 20 000 ljudi, dok su Šveđani izgubili oko 1000 vojnika, a Saksonci nešto malo više. Ova bitka kod Brajtenfelda je bila prvi sudar stare španske taktike i novog švedskog poretka. Vrhunac osvajanja Gustava Adolfa – zauzimanje Češke, Bavarske i Poranja Popularnost Gustava Adolfa među protestantskim stanovništvom je naglo porasla. Švedski kancelar, August Oksentijerna, je savetovao kralja da krene na Beč. To su mu predlagali i Rišelje i Johan Georg. Ipak, Gustav Adolf je želeo da stvori snažnu protestantsku uniju, i zbog toga je vojsku usmerio na zapad, ka Majni, radi pridobijanja i osvajanja pokrajina i gradova. Jedna armija Saksonaca, pod komandom Fon Arnima, je poslata ka Šleziji i Češkoj. Saksonci su 10. novembra 1631. zauzeli Prag. U grad je ušao i knez-izbornik Johan Georg koji je uzeo u zaštitu protestante i delimično im vratio konfiskovane posede. Glavnina protestantskih snaga, pod Gustavom Adolfom, je prodirala kroz jugozapadne delove Nemačke, Frankoniju i Švapsku, ka oblastima donje Rajne. Ove oblasti, Šveđani su zauzeli bez većih poteškoća. Sredinom oktobra pao je Vircburg, a dva meseca kasnije i Frankfurt na Majni. Oblasti na gornjoj Rajni (Keln i Trir) su zauzeli Francuzi. Gustav Adolf je u proleće 1632. godine nastavio osvajanje (zimu proveo u Majncu), ušavši u Nirnberg i Donauvert. Tili je pokušao da zaustavi napredovanje Šveđana ka Minhenu, bavarskoj prestonici i centru katoličke Nemačke. Na reci Lehu, Tili je naredio da se unište svi mostovi, osim jednog, koji je bio utvrđen jakim šančevima. Ipak, Šveđani su napravili pontonski most. Jakom artiljerijom su napravili dimnu zavesu kako bi prikrili radove. Bavarci su kasno primetili pontonski most. Katolici su 15. aprila 1632. godine poraženi na reci Lehu. Tili je bio smrtno ranjen. Minhen je pao, i protestantska vojska je osvojila celu Bavarsku, izuzev Ingloštata. Augsburg i najveći deo nemačkih oblasti južno od Dunava su pali u ruke Šveđana. Car ponovo postavlja Valenštajna za zapovednika – osvajanje Češke – bitka kod Firta – bitka kod Licena – pogibija Gustava Adolfa Ferdinand II nije imao drugog izbora nego da ponovo poveri komandu Albrehtu Valenštajnu, koga je dve godine ranije, pod pritiskom Maksimilijana Bavarskog i ostalih kneževa otpustio. Za svega nekoliko nedelja, Valenštajn je okupio vojsku od 50 000 ljudi. Ipak, ovaj put je tražio više nego prošli. Zahtevao je komandu nad vojskom, poništenje Edikta o restituciji, pravo da sam potpisuje mirovne ugovore (izuzev ugovora sa Švedskom), lišava prestola nemačke vladare, saveznike Gustava Adolfa. Car je bio prinuđen da prihvati ove uslove i da 16. aprila 1632. godine preda komandu Valenštajnu. Njegov zahtev, da prestolonaslendik (budući car Ferdinand III 1637-1657) bude nominalno zapovednik kako bi učio zanat vojskovođe, Valenštajn je odbio. Već 5. maja 1632, Valenštaj je osvojio Prag i proterao Saksonce iz Češke. Njegove trupe su prodrle u Saksoniju – laki konjanici iz Vojne krajine čak do Drezdena. Posle ovoga, Valenštajn je krenuo ka Bavarskoj, gde se nalazio Maksimilijan. Katoličke vojske su se spojile, i brojale su oko 60 hiljada ljudi, naspram 50 000 vojnika Gustava Adolfa. Švedski kralj se, sa vojskom, nalazio u Nirnbergu, u kome se utvrdio. Nešto dalje od bedema, podignut je krug od šančeva, palisada, vučjih jama.

Valenštajn je odustao od namere da Nirnberg zauzme na juriš, strahujući od velikih gubitaka. Odlučio je da preseče Šveđanima snabdevanje. Zato je podigao ogroman logor (za tri dana napravljen) u kome je smestio vojsku. Pored vojnika, u logor se smestilo oko 15 000 konja i oko 25 000 civila. Dnevno je trebalo obezbediti 35t brašna, 25t mesa. Valenštajn je organizovao snabdevanje iz Češke, Bavarske i Austrije. Glavni magacin za hranu bio je u Frajštatu. Ipak, zbog ogromnog broja ljudi na malom prostoru, počele su da se šire zaraze. U logoru koji je podigao Valenštajn je za dva meseca umrlo oko 1000 ljudi, dok je u Nirnbergu umro 19 000 ljudi. Dani su prolazili u čarkama i prepadima, jer su protivnici pokušavali da jedni drugima preseku snabdevanje. Pošto su mu zalihe bile na izmaku, Gustav Adolf je posle 45 dana odlučio da krene u napad na Valenštajnov utvrđeni logor. Logor je napao sa zapadne strane, ali su ih Valenštajnovi musketari zaustavili, i počela je poziciona borba. Da bi zauzela povoljan položaj sa koga bi mogla da bombarduje logor, švedska artiljerija je morala da prođe pored položaja koji su držali carski musketari, i trpela je velike gubitke. Posle 10 sati borbe, počeo je da pada mrak, a počela je i kiša, i topovi su bili zaglavljeni u blatu. Šveđani su morali da odustanu. Gustav Adolf se povukao u Nirnberg. Tu je izgubio trećinu vojnika – od gladi, bolesti, dezertiranja. Valenštaj nije gonio neprijatelja, već je krenuo ka severoistoku, ka Saksoniji. Nameravao je da Šveđanima preseče vezu sa maticom i da im preseče snabdevanje, tako što će osvojiti Saksoniju i prisiliti Johana Georga da napusti savez sa Gustavom Adolfom, i pređe na stranu cara. Da bi osujetio ovaj plan, švedski kralj je krenuo za njim. Uspeo je da obnovi vojsku mobilizacijom novih 16 000 ljudi. Do bitke je došlo 16. novembra 1632. godine, kod Licena, nedaleko od Lajpciga. Carske trupe su brojale oko 15 000 ljudi, a švedske oko 16 000. Valenštajn je uspeo da se utvrdi u šančevima. Švedska konjica je pokušavala da zauzme artiljeriju, i uspela je u tome, ali je pretrpela velike gubitke. U okršaju je poginuo carski general Papenhajm. U toku borbe poginuo je i Gustav Adolf. Komandu nad švedsko-protestantskom vojskom preuzeo je Bernhard Vajmarski. Ishod bitke je nerešen, ali se pobeda pripisuje Šveđanima, jer su careve trupe pretrpele velike gubitke – oko 6000, dok su protestanti izgubili oko 3 000. Valenštajn se potom, tokom noći, povukao, jer su svi izgledi bili protiv njega. Smenjivanje i ubistvo Valenštajna – Oksentijerna – Hajlbronska liga – bitka kod Nerdlingena – završne operacije švedskog perioda – mir u Pragu – kraj građanskog rata u Nemačkoj Valenštajn se sve manje ponašao kao profesionalni vojnik, a sve više kao političar. Želeo je da stvori jedinstvenu Nemačku. Na svoju ruku je vodio pregovore sa protestantskim kneževima, Švedskom, češkim protestantskim emigrantima i Francuskom. Odbijao je da pomogne Maksimilijanu Bavarskom u ratu sa Šveđanima. Januara 1634. godine, u Plzenju, u Češkoj, iznudio je od 50 svojih generala da potpišu zakletvu na vernost. Međutim, neki od njegovih komandanata su o svemu obaveštavali Beč. Dvanaest dana od događaja u Plzenju, 24. januara 1634. car je tajnim dekretom otpustio Valenštajna, i 18. februara objavio poziv da se on živ ili mrtav uhvati. Valenštajn se sa malom četom poverljivih vojnika povukao u Eger, kako bi bio bliže Šveđanima, sa kojim je pregovarao. Nedelju dana posle carevog dekreta, 25. februara, Valenštajn je ubijen. Posle smrti Gustava Adolfa, rukovođenje državnim poslovima i ratom palo je na njegovog kancelara Aksela Oksantijernu. On je aprila 1633. godine organizovao sve nemačke protestantske državice, izuzev Saksonije, u tzv. Hajlbronsku ligu. Ovaj savez je finansirala Francuska. Posle Valenštajnove smrti, komandu nad vojskom preuzeo je, nominalno, carev sin Ferdinand III, a zapravo je vojskom komandovao general Matijas Galas. Ujedinjene carske i bavarske trupe su zauzele, u prvoj polovini 1634, Regensburg i Donauvert. Sredinom avgusta 1634. katoličke snage su opsedale Nerdlingen. Protestanti vođeni Bernhardom Vajmarskim i Gustavom Hurnom su krenuli da razbiju opsadu. U bici kod Nerdlingena je učestvovalo 25 000 protestanata i 35 000 carevaca. Šveđani i nemački protestanti su pretrpeli težak poraz. Konačnom slomu protestantskog saveza doprineo je saksonski izbornik, Johan Georg, koji je u Pragu 30. maja 1635. godine sklopio mir sa carem. Saksonija je zadržala Lužice koje je otela od

Češke u prvoj fazi Tridesetogodišnjeg rata. Car je odložio stupanje na snagu Edikta o restituciji na 40 godina. Uslovi su privukli i ostale protestantske kneževe, pa su i oni, jedan po jedan, pristupali Praškom ugovoru. Tako je Tridesetogodišnji rat, kao građanski rat u Nemačkoj okončan. Međutim, Tridesetogodišnji rat je potrajao još 13 godina kao sukob evropskih sila – Francuska, Švedska, Holandija vs. Carstvo, Španija. Švedsko-francuski period (1635-1648) Rišelje je shvatio da dalje oklevanje od neposrednog oružanog učešća u ratu može Francusku da dovede u situaciju da ostane usamljena u borbi protiv habzburške koalicije. Stoga su Francuska i Švedska, 28. aprila 1635. godine, potpisale novi ugovor o savezništvu, kome su uskoro pristupile i Holandija, Mantova, Savoja i Venecija. Francuska je u savezu sa Holandijom, 19. maja 1635. godine, objavila rat Španiji. U Nemačkoj je glavni francuski saveznik bio Bernhard Vajmarski. U francusko-švedskom periodu Tridesetogodišnjeg rata sukobi su se odvijali na teritorijama Italije, Španije, Nizozemske, ali je i dalje glavno poprište borbi ostala Nemačka. Prostranost ratišta uticala je i na način vođenja rata. U operacijama preovlađuju konjičke snage koje ne prelaze jačinu od 10 000 ljudi, dok se pešadija uglavnom angažuje u borbama oko tvrđava. Relativno malobrojne snage, u potrazi za hranom, stalno su se kretale menjajući operacijske pravce i nisu bile u stanju da postignu veće uspehe. Najviše je stradala Nemačka. Godine 1635. nije bilo značajnijih operacija, sve se svodilo na diplomatsku aktivnost. Carstvo je usmerilo svoje napore da privuče što veći broj protestantskih kneževa Praškom miru. Naredne, 1636. godine, saksonski izbornik je krenuo na sever u nameri da se postavi između švedskih snaga i Baltičkog mora. Da bi sprečio Johana Georga da mu odseče vezu sa maticom, švedski general Johan Baner mu je krenuo u susret. Baner je prinudio Saksonce da uđu u bitku pre nego što im se pridružio brandenburški izbornik sa vojskom. Do okršaja je došlo 4. oktobra 1636. godine kod Vitštoka. Carska vojske je bila brojnija, ali je bila slabijeg kvaliteta, i pretrpela je poraz, izgubivši oko 19 000 vojnika, od čega oko 8 000 zarobljenih. U međuvremenu, španske trupe pojačane Bavarcima su upale iz Španske Nizozemske u Francusku i uputile se ka Kompjenju. Francuzi su na brzinu stvorili Kompjenjsku armiju od oko 50 000 vojnika, i uspeli su da primoraju Špance i Bavarce da se povuku. U toku 1638. godine, švedske snage su vodile operacije na severu Nemačke. Najznačajnija od njih bila je vešto izvlačenje Banera iz okruženja. Operacije Francuza u Italiji, Nizozemskoj, i Španiji nisu imale nikakvih rezultata. U Alzasu, protestantski komandant, Bernhard Vajmarski, sukobio se marta 1638. sa carskom vojskom u bici kod Rajnfeldena i pobedio, iako je njegova vojska bila brojčano slabija. Uspeo je da zarobi Johana Verta, najsposobnijeg carskog konjičkog zapovednika. Period od 1639. do 1643. godine je ispunjen izolovanim operacijama bez celovite strategijske koncepcije, što nije vodilo okončanju rata. Od značajnijih bitaka u tom periodu bila je tzv. Druga bitka kod Brajtenfelda 2. novembra 1642. u kojoj su Šveđani pobedili carske snage. Krajem 1642. godine umro je kardinal Rišelje, veliki francuski državnik i veliki protivnik Habzburgovaca, a početkom 1643. umro je i francuski kralj Luj XIII. Tada su glavnu reč u Francuskoj vodili kraljica majka, španska princeza Ana Austrijska, i kardinal Mazaren. Španska vojska, jačine 23 000 ljudi, je pod komandom Franciska Melja upala iz Nizozemske u Francusku i opsela Rokroa, u nameri da najkraćim putem izbije pred Pariz. Pošto je prikupio vojsku od 23 000 ljudi, francuski vojskovođa Konde (Luj II Burbonski od Kondea) je 19. maja 1643. u bici kod Rokroa naneo Špancima težak poraz. Rokroa je značio slom španske vojne premoći. Španci su bili postrojeni u kvadrate sa po nekoliko hiljada vojnika, od kojih su prvi redovi bili naoružani dugim kopljima. Na uglove falangi postavljeni su musketari i artiljerija. Švedski i holandski borci su se postrojavali u manje grupe, više u širinu nego u dubinu, kako bi do izražaja moglo da dođe vatreno oružje i kako bi poredak bio pokretljiviji. Ovo je bio početak premoći francuske vojske, reformisane u Rišeljeovo vreme. U Tridesetogodišnjem ratu, francuska vojska je dala i dvojicu sposobnih vojskovođa – Tirena i Kondea.

Francuzi i Šveđani su ređali uspehe u daljem toku rata. Tiren i Konde su kod Alerhajma 3. avgusta 1645. potukli carevce pod komandom Mersija. Francuzi pod Tirenom i Šveđani pod Vrangelom, su 1646. godine upali u Bavarsku i primorali izbornika Maksimilijana da potpiše mir, marta 1647. u Ulmu. Međutim, car Ferdinand III (1637-1657) je izvršio pritisak na Maksimilijana da prekrši mir i ponovo zarati. Carska i bavarska vojska su potučene kod Cuzmarhausena u Bavarskoj, 7. maja 1648. godine, što je Francuzima i Šveđanima otvorilo put ka Beču i Pragu. Švedski vojskovođa, Johan Kristof Kenigskmark, je od avgusta do oktobra 1648. opsedao češku prestonicu, koju je samo sklapanje mira (oktobar 1648) spasilo od pada, jer su Šveđani već zauzeli zapadne delove grada. Vestfalski mir Pregovori o miru su započeti 10 godina pre konačnog završetka ratnih operacija – 1638. u Hamburgu. Tri godine kasnije, decembra 1641. sklopljen je ugovor kojim su kao mesta za pregovore određeni Minster i Osnabrik. Oba grada se nalaze u pokrajini Vestfaliji, i otuda i dolazi naziv mira kojim je okončan Tridesetogodišnji rat. Minster je bio katolički grad, pa je u njemu sklopljen ugovor između katoličkih sila – Carstva i Francuske, a u protestantskom Osnabriku su pregovarali Carstvo i Švedska. Pregovori su najintenzivnije vođeni sredinom 1645, a onda su prekinuti jer je svaka strana očekivala da će na bojnom polju ojačati i svoje pozicije u diplomatskoj borbi. Na mirovnoj konferenciji su učestvovale sve evropske države izuzev Engleske, Rusije, Poljske i Turske. Mir nije potpisan između Francuske i Španije, koje su ratovale sve do 1659. godine, tj. do sklapanja Pirinejskog mira. Vestfalski mir je potpisan 24. oktobra 1648. godine. Francuska je dobila: biskupije Mec, Tul i Verden; Filipsburg i Brajsah na istočnoj strani Rajne i Pinerolo u Pijemontu; nejasno određena prava u Alzasu u pogledu slobodnih gradova, crkvenih zemalja i feudalnih poseda. Švedska je dobila: Zapadnu Pomeraniju, uključujući Štetin i ušće Odre; Vizmar, Meklenburg; biskupije Bremen i Ferden; pet miliona talira ratne odštete. Saksonija je zadržala Lužice. Bavarska je zadržala Gornju Falačku, a njeni kneževi titulu izbornika. Donja Falačka je obnovljena, a Karlu Ludvigu, sinu Fridriha V, vraćena je titula izbornika, tako da je sada bilo 8, umesto ranijih 7 izbornih kneževa. Brandenburg je dobio: Istočnu Pomeraniju; biskupije Kaminin, Halberštat i Minden; pravo na nasleđe nadbiskupije u Magdeburgu. Švajcarska konfederacija je i zvanično postala nezavisna od Carstva. Holandija (Ujedinjenje provincije) je ugovorom potpisanim sa Španijom, januara 1648. godine u Minsteru, formalno priznata kao nezavisna, iako je de fakto to bila od 1609. godine. Habzburgovci su sve teritorijalne ustupke činili na račun Carstva, a ne svojih poseda – odrekli su se samo Brajsaha i prava na Alzas. Povučen je Edikt o restituciji, a 1. januar 1624. godine je uzet kao polazni datum za regulisanje verskih pitanja. Kalvinisti, koji do tada nisu bili priznati, izjednačeni su sa luteranima u pravima koja je garantovao Augzburški verski mir iz 1555. godine. To znači da su punu slobodu odlučivanja o veroispovesti na svojoj teritoriji imali kneževi. (cuius regio, eius religio). U Tridesetogodišnjem ratu je najteže stradala Nemačka. Od 17 miliona stanovnika Nemačke, u ratu je stradalo 10 miliona. Pojedini krajevi, kao Falačka i Češka, gotovo su opusteli.

FRANCUSKA U VREME LUJA XIV Kraljeva ličnost i glavne odlike njegove vladavine Luj XIV je jedan od najvećih francuskih vladara. U drugoj polovini 17. veka on je bio najmoćniji vladar u Evropi, a Francuska je bila najveća evropska sila. Kralj Luj XIV je vladao 72 godine – od 1643. do 1715. godine (rođen je 1638). Nasledio ga je praunuk Luj XV (1715-1774). Njegov nadimak Kralj sunce i izjava Država – to sam ja, su odraz činjenice da je u njegovo vreme apsolutna monarhija u Francuskoj doživela vrhunac. U unutrašnjim reformama je ojačao državu u administrativnom, privrednom, kulturnom, i vojnom pogledu. Vodio je agresivnu spoljnu politiku, i upleo Francusku u niz ratova u kojima su joj protivnici bili savezi velikih evropskih sila. Tako je “Vek sjaja” Francuska završila privredno i politički iznurena. Luj XIV je bio sin kralja Luja XIII (1610-1643) i njegove žene Ane Austrijske (1601-1666). Bio je dobrog zdravlja i imao je dovoljno snage i za predano obavljanje državnih poslova i za brojne ljubavne avanture. Oženio se u 22. godini Marijom Terezom, ćerkom španskog kralja Filipa IV (1621-1665). Pretrpeo je niz porodičnih tragedija. Pred kraj života, u vreme Rata za špansko nasleđe (1701-1714), umro mu je jedini zakonit sin Luj “Veliki dofen” i najstariji unuk, a potom još jedan unuk i snaja (Marija Adelaida, žena “Velikog dofena”) – svi od malih boginja. Imao je niz ljubavnica. Prvu dužu ljubavnu vezu je imao sa Marijom Mančini, rođakom kardinala Mazarena koji je, dok je Luj XIV bio maloletan, upravljao Francuskom. Potom sa Lujzom Valijer, a potom sa Atenaidom Montespan. Po smrti kraljice Marije Tereze, 1683. godine ljubavnica mu je postala Fransoaz Skaron, udovica pesnika Skarona, koja je proizvedena za markizu od Mentenona. Uz nju se Luj skrasio i do smrti živeo mirno. Ni jedna kraljeva ljubavnica nije imala nikakvog uticaja na politiku. Luj XIV je verovao u božansko poreklo kraljevske vlasti. To je bila i zvanična državna ideologija. Ona je bila teorijski uobličena od strane političkog mislioca, biskupa Žaka Beninja Bosijea. Luj se trudio da istakne tu ideju kako velikim sjajem svog dvora i svojom pojavom i ponašanjem, tako i radom. Od 6 do 9 časova dnevno je posvećivao državnim poslovima. Luj XIV je umro 1. septembra 1715. godine. Vladao je iz dvorca Versaj, nedaleko od Pariza. Luj XIV je imao loše uspomene na detinjstvo. Tada je u vreme Fronde (1648-1649; 1650-1653), buntovna rulja provalila u njegovu sobu. Odlučio je da smesti svoju rezidenciju van grada. Gradnja je započela 1661. godine, a dvor se u njega preselio 1682. godine. Versaj je projektovao francuski arhitekta Luj le Vo, koji je već radio na dovršenju Luvra. Zidanje ovog zamka je bio pravi poduhvat. Prirodna okolina nije bila najzdravija i najugodnija. Bilo je puno močvara i živog peska. Na gradilištu je radilo i po 30 000 ljudi. Hiljade radnika je umiralo od malarije. Versaj je bio pun raskošnih odaja, komforam, okružen brojnim parkovima. Kada se sa dvorom preselio u Versaj, Luj XIV je retko odlazio u Pariz. U Versaju ga je okruživalo oko 10 000 dorana, slugu i stražara, a ponašanje svakoga od njih je bilo strogo određeno pravilima. Doba regenstva – Ana Austrijska i Mazaren Luj XIV je imao svega 5 godina kada mu je 1643. umro otac Luj XIII. Počeo je samostalno da vlada tek 1661. godine. Do tada su državom upravljali njegova majka, kraljica Ana Austrijska, i kardinal Mazaren. Kralj Luj XIII je predvideo da po njegovoj smrti zemljom upravlja Namesničko veće u koje bi, pored kraljice-majke, ušli njegov brat Gaston Orleanski i knez Konde. Ana Austrijska je po muževljevoj smrti uspela da izdejstvuje kod pariskog parlamenta da poništi kraljev testament, i njoj preda slobodnu, potpunu i apsolutnu upravu kraljevinom. Ona je bila i nezainteresovana i neupućena u državne poslove, sklona lenčarenju. Vođenje državnih poslova je prepustila svom prvom ministru, kardinalu Mazarenu. On je najverovatnije bio i kraljičin ljubavnik. Mazaren (1602-1661) je bio Italijan sa Sicilije, i neprijatelji su ga prozvali Sicilijanskim lopovom. Školovao se kod jezuita u Rimu, a potom na španskom univerzitetu u Alkali. Ostvario je vojnu i

diplomatsku karijeru u papskoj službi. Bio je prvo zapovednik čete švajcarskih gardista sa kojom je učestvovao u ratu za Mantovansko nasleđe. Potom je kao papski izaslanik posredovao u mirovnim pregovorima između Francuske, Savoje i Španije. Tu ga je zapazio kardinal Rišelje. Pet godina je (1634-39) bio papski nuncije u Parizu. Luj XIII ga je 1641. godine postavio za kardinala. Takođe, Luj XIII je Mazarena uvrstio u namesničko veće, što je izazvalo ljubomoru i netrpeljivost kod kneževa kraljevske krvi. Gaston Orleanski, koji je više puta kovao zavere protiv svog brata Luja XIII, sada je radio zajedno sa svojom ćerkom Anom Marijom Lujzom (Anne Marie Louise d'Orléans, Duchess of Montpensier). Takođe, sukobljene su bile i porodice Konde i Konti. Na sreću po kralja, među kneževima je postojao razdor i zavera tzv. cabale des importants, je otkrivena. Kolovođe, vjovoda od Bofora (Fransoa de Vendom, unuk Anrija IV) i vojvotkinja od Ševreza (Marie de Rohan) su pohapšeni. Mazaren se pokazao kao sposoban i mudar čovek i državnik, ali je bio veoma gramziv. Prigrabio je mnogobrojna bogatstva, svom bratu i nekolicini rođaka je dodelio unosne položaje, ili ih je dobro poudavao i poženio. Međutim, iako stranac, on je služio interesima Francuske predanije od onih koji su ga mrzeli i ogovarali. Finansijski problemi Francuska se od 1635. godine umešala u Tridesetogodišnji rat. Riznica je oskudevala u novcu, a stanovništvo je bilo nezadovoljno. Mazaren je morao da iznađe novac za ratovanje. U tome mu je pomagao ministar finansija, takođe Italijan, Patričeli d Emeri (Michel Particelli d'Émery). On je izmišljao i prodavao nove državne službe, uzimao prinudne zajmove od zakupaca poreza. Kada ni to nije bilo dovoljno, uveo je niz nepopularnih dažbina – porez na “bespravno” izgrađene kuće, porez na promet za povrće koje se unosi u Pariz. To je izazvalo gnev među stanovništvom, i deo poreza je 1647. godine morao da bude ukinut. Nezadovoljstvo Mazarenovom vladavinom je dostiglo vrhunac u nemirima poznatim pod nazivom Fronda, koji su trajali pet godina – od 1648. do 1653. godine. Reč fronda u francuskom jeziku označava praćku, a naziv su dali savremenici da bi pokazali koliko su bile neozbiljne i neostvarljive namere da se sruši apsolutna monarhija. Ovaj poret ipak nije bio bezazlen. Bilo je pobuna gradskog stanovništva, seljačkih ustanaka, pokrajinskog separatizma, pokušaja državnog udara na dvoru. Sve je to bilo pojačano napadima španskih trupa na granicama. Tako je Fronda na trenutke dobijala razmere građanskog rata. Postoje, zavisno od društvenog obeležja pobune, dve Fronde: parlamentarna (16481649) i kneževska (1650-1653). Parlamentarna fronda Parlamenti, odnosno sudovi, kako pariski, tako i oni u unutrašnjosti su odricali pravovaljanost svih nameta i poreza koje je donosila Mazarenova uprava. Pariski parlament je doneo odluku da se zabranjuje razrezivanje bilo kakvog poreza bez njegovog pristanka. Takođe, garantovao je ličnu slobodu građanima od samovolje vlasti. To se dešavalo u toku juna i jula 1648. godine, upravo kada je u Engleskoj Čarls I bio poražen i zatvoren. Mazaren je opozvao ministra finansija i obećavao da će ispuniti zahteve parlamenta. Sačekao je da vojska 20. avgusta 1648. godine odnese pobedu nad Špancima kod Lenca. Tada je, osećajući se samopouzdanijim, naredio da se uhapse trojica predvodnika nezadovoljnog gradskog puka, među kojima je bio i izvesni Pjer Brusel. To je izazvalo nemire. Takođe, nemire je podsticalo i plemstvo. To su bili vojvoda od Bofora i vojvotkinja od Ševreza, kao i Fransoa Gondi, budući Kardinal de Rec. Dvor je bio blokiran, Mazaren je popuštao. Oslobodio je Brusela. Mazaren, dvor i kraljevska porodica su napustili Pariz i smestili se u Sen-Žermenu. Pariski parlament je osudio Mazarena na smrt. Pariski parlament je verovao da će uspostaviti parlamentarnu monarhiju sličnu onoj u Engleskoj. Ipak, sam pariski parlament je bio sud i predstavljao je sam sebe, a ne volju glasača. Na stranu kraljice je stao deo kneževa kraljevske krvi – Gaston Orleanski, knez Konde (Luj II Burbonski Veliki Konde

1621-1686) i njegov brat Konti (Armand de Bourbon) i sestra, vojvotkinja od Longvila (Anne Geneviève de Bourbon). Kraljevska vojska predvođena Kondeom je opsela Pariz. Sada je parlament bio prinuđen da uvede namete kako bi opremio građansku vojsku koja se pri prvom susretu sa kraljevim trupama razbežala. Stanovništvo Pariza je bilo nezadovoljno. Aprila 1649. godine sklopljen je sporazum u Rijeu; pobunjenici su amnestirani. Kneževska fronda Kneževi kraljevske krvi koji su ugušili parlamentarnu Frondu su i dalje mrzeli Mazarena i gledali su da ga svrgnu i preuzmu vlast. Glavnu reč među nezadovoljnim kneževima je vodio vojskovođa Konde. Smatrao je da nije dovoljno nagrađen za usluge koje je učinio kraljici i sukobio se sa Mazarenom. Mazaren je uhapsio Kondea i njegovog brata Kontija kako bi sprečio državni udar. Drugi francuski vojskovođa, Tiren (Henri de la Tour d'Auvergne, Vicomte de Turenne), je sklopio sporazum sa Špancima od kojih je očekivao pomoć za borbu sa Mazarenom. Kardinal se energično suprotstavio. Na čelu vojske je krstario zemljom, vodeći borbu sa pobunjenicima. Ipak, to mu nije pomoglo. Njegovi saveznici u Parizu su ga izneverili i pristupili pobunjenicima. Mazaren je udovoljio zahtevima pobunjenika i povukao se u Nemačku, u Keln. Odatle je stalno slao savete Ani Austrijskoj. Došlo je do sukoba među pobunjenicima koje je prouzrokovao Konde. Država je bila u potpunom rasulu. Seljaštvo i građanstvo su pokazivali revolucionarne tendencije i želeli rušenje poretka. Kralj Luj XIV je 7. septembra 1651. godine napunio 14 godina i proglašen je punoletnim. Tiren je stao na stranu kralja. Tako su se dvojica najvećih francuskih vojskovođa u 18. veku borila jedan protiv drugog oko Pariza. Pobedu je odneo Konde. Iako je bio genijalan vojskovođa, on se pokazao kao nesposoban političar i suviše neobuzdane naravi. Izgubio je podršku u Francuskoj i bio prinuđen da pobegne u Nizozemsku, Špancima (tu je bio do 1659. kada je dobio oprost od Luja XIV i vratio se u Francusku). Luj XIV je 21. oktobra 1652. godine ušao trijumfalno u Pariz. Februara 1653. godine u Pariz se vratio Mazaren koji je preuzeo mesto prvog ministra. Poslednje uporište podunjenika, Bordo, su zauzele kraljeve trupe avgusta 1653. godine, i time su završene Fronde. Sa pobunjenicima je postupano blago; proglašena je amnestija. Posle Frondi Mazaren je još više učvrstio centralnu vlast. Parlamentima je zabranjeno da se mešaju u državne i finansijske poslove. Ukinute su lokalne samouprave u gradovima i pokrajinama. Plemstvo je nepovratno izgubilo politički uticaj. Zadržalo je povlastice svog staleža, ali su politički poslovi sve više poverivani ljudima iz građanskog sloja. Samostalna vladavina – ustrojstvo centralne vlasti Luj XIV je posle Mazarenove smrti 1661. godine izneo svoju odluku da vlada sam i da neće više biti prvog ministra. U svojoj vladavini oslanjao se na Vrhovni savet. Pored ovog tela, postoji još nekoliko saveta: Savet za unutrašnje poslove, Savet za finansije, Tajni savet, Savet za veroispovest. Vrhovni savet je imao 3-5 članova koji su imali titulu ministra. Pripadnici visokog plemstva nisu uzimani u ovo telo. Luj XIV se oslanjao na stručne i sposobne ljude iz redova građanstva kojima je on za zasluge dao plemićke titule. Samo dvojica članova saveta su bila iz redova starog plemstva. Vrhovni savet se sastajao 3-4 puta nedeljno i predsedavao je sam kralj. Dužnosti su bile: kancelar, vrhovni kontrolor finansija, sekretar za spoljne poslove, sekretar za rat, sekretar za mornaricu, sekretar za dvor. Svaki od 4 sekretara je vodio, pored svojih posebnih dužnosti, i odgovornost za četvrtinu pokrajina u Francuskoj. Dve porodice su vodile glavnu reč u ministarstvu, a to su Kolber i Le Telije. Savet za unutrašnje poslove se sastajao svakih 14 dana, a predsedavao mu je kralj. Glavni članovi saveta su bila četvorica državnih sekretara koji su sedeli i u Vrhovnom savetu. Finansijski savet se sastajao dva puta nedeljno.

Tajni savet kome je predsedavao kancelar bio je vrhovni tumač zakona i povlastica u Francuskoj. U Savetu za veroispovesti važnu ulogu su igrali kraljevi ispovednici, pre svega otac La Šez i Telije. Odluke centralne vlasti su se sprovodile u delo preko intendanata. To su bili u pokrajinama vodeći službenici lokalne uprave. Oni su nadzirali rad sudova, vodili računa o poštovanju zakona, rukovodili radom policijskih organa i imali važne odgovornosti u vezi sa razrezivanjem i prikupljanjem taja, glavnog neposrednog poreza u Francuskoj. Pojedine pokrajine su imale svoje posebne zakone, carine i različite feudalne povlastice. Da bi se to prevazišlo, izvršene su reforme na polju zakonodavstva koje su koliko-toliko ujednačile pravni sistem, iako je to u potpunosti učinio tek Napoleon (1804). U vreme Luja XIV doneti su: Građanski zakonik (1667); Kazneni zakonik (1670); Pomorski zakonik (1673); Code noir – zakonik o crnim robovima u kolonijama. Privredna politika – Kolber Žan Batist Kolber (1619-1683) je bio jedan od najznačajnijih ministara Luja XIV. Težnja svake apsolutne monarhije je bila da reformama ojača privredu, a samim tim i izvor prihoda države. Oličenje takvog shvatanja ekonomske politike bio je Kolber, i otuda pojam kolbertizam (povlašćivanje industrije, zapostavljanje poljoprivrede…). Kolber je bio čovek skromnog porekla. Karijeru je pravio postupno u Mazarenovoj službi i kardinal ga je na samrti preporučio kralju Luju XIV. Kolber je bio povučene, hladne naravi, opsednut brojkama i statistikom. Prezirao je one koje je smatrao neradnicima, kaluđere i prosjake. Bio je marljiv, i nije se otimao za vlast, što je kralj cenio. Kolber se visoko uspeo na društvenoj lestvici i povukao za sobom i članove svoje porodice. Njegov brat, Kolber od Krosija je postao sekretar za spoljne poslove; stariji Kolberov sin je postao ministar mornarice, a mlađi nadbiskup Ruana. Kolber je zadobio kraljevo poverenje 1661. godine tako što mu je raskrinkao i uništio prethodnog superintendanta finansija, Nikolasa Fukea. Fuke je zloupotrebom položaja i potkradanjem državne blagajne stvorio ogromno bogatstvo. Njegov dvorac Vo je bio raskošniji od kraljevskih palata, i izazvao je Luja XIV da izgradi Versaj. Kolber je bio glavni kontrolor finansija, nadzornik građevina, umetnosti i manufakture, državni sekretar za pomorstvo. Zapravo, upravljao je svim unutrašnjim poslovima, osim vojske koja je bila u rukama pripadnika suparničke porodice Le Telijea i njegovog sina Luvoa. Kolberovi službenici su dobili uputstva na osnovu kojih su podnosili iscrpne izveštaje o svim vidovima života u svojim mestima. Svi ti silni podaci su se skupljali u centru gde su statistički obrađivani. Zahvaljujući strogoj kontroli i disciplinovanom činovništvu, državni prihodi su se ubrzo udvostručili. Ipak, povlašćeni staleži, plemstvo i sveštenstvo, i dalje su bili oslobođeni poreza. Pored ovih mera, Kolber je mnogo radio na unapređenju francuske trgovine i manufakture. U skladu sa tim uveo je ogromne carine na stranu uvoznu robu. Carina je praktično značila objavu ekonomskog rata Holandiji. Na njegovu inicijativu su osnovane 4 glavne trgovačke kompanije: Istočnoindijska, Zapadnoindijska, Levantska i Severna. Za razliku od sličnih kompanija u drugim zemljama u koje je bio uložen privatni kapital i koje je država posredno štitila, u Francuskoj je država do detalja propisala način rada ovih društava. Zbog toga su francuski poslovni ljudi radije kupovali obveznice, nego rizikovali da ulažu svoj kapital. To je bio jedan od razloga, pored nepovoljnih spoljnopolitičkih okolnosti, što su ove kompanije propale još za Kolberovog života. Kolber je davao povlastice brodovlasnicima kako bi podstakao razvoj trgovačke mornarice, i to je urodilo plodom. Takođe, planirao je i kolonizaciju u Novom Svetu, i u njegovo vreme pristiže veći broj naseljenika u Kanadu. Kolberu su u pogledu kolonizacije uzor Španci. On želi da se i naseljavanjem i životom prekomorskih poseda upravlja iz Versaja. Visoke carine je trebalo da štite francusku industriju. Osnovan je izvestan broj državnih (kraljevskih) manufaktura koje su uglavnom proizvodile luksuznu robu – goblene, nameštaj, staklariju, satove, nakit. Njegovi nadzornici i intendanti su nametali propise kojima su uređeni standardi dužine, težine, kvaliteta sirovina, kao i konačnog proizvoda. Uputstvo o bojenju vune ima 371 član i

predstavlja pravi priručnik za farbare. Roba iz ovih manufaktura je bila na dobrom glasu. Vođena je i čitava špijunska akcija kako bi se u Veneciji, čuvenoj po staklarstvu, zavrbovali i doveli u Francusku najiskusniji majstori. Kolber se postarao da obezbedi i kadrove. Država je osnivala i nadzirala škole u kojima su se obrazovali zanatlije i umetnici. Kolber je osnovao Malu Akademiju za graviranje i medalje, potom privatnu Akademiju za slikarstvo i vajarstvo, koja je radila pod državnim nadzorom. Potom su osnovane Akademija nauka (1666), Francuska akademija u Rimu (1666), Akademija za arhitekturu (1671) i Muzička akademija (1672). Francuska je imala slabu mrežu suvozemnih puteva. Kolber se više posvetio unapređenju rečnog saobraćaja. Izgrađen je veći broj kanala. Njegov najčuveniji poduhvat je Kanal dva mora (Canal des deux mers) koji je povezivao Sredozemno more i Atlantski okean. Njegovo prokopavanje je trajalo 15 godina (1666-1681). Zbog štednje, dubina i širina ovog kanala nisu bile dovoljne da bi njime mogli da plove veliki ratni i trgovački brodovi. Veliku pažnju je obraćao na razvoj trgovine i industrije. Razvoj poljoprivrede je zapostavio, iako je Francuska imala povoljne uslove, i to su mu ekonomski stručnjaci u 18. veku zamerili. Uvezao je nove, bolje, rase stoke iz Holandije i Španije kako bi poboljšao stočni fond. Vodio je računa o ergelama, jer Francuska nije imala dovoljno konja za vojsku. Podržavao je sejanje žitarica i protivio se širenju površina pod vinogradima, iako je i o njima vodio računa. Njegova merkantilistička politika je doživela samo delimičan uspeh. Veliki deo planova je propao zbog gotovo neprekidnog ratovanja Luja XIV, a i zbog toga što privreda nije postavljena na sopstvene noge, nego je zavisila od državne intervencije. Verski život – sukob s papom – jansenizam – ukidanje Nantskog edikta i progon hugenota Verski život Francuske u doba Luja XIV su obeležila tri vrlo značajna događaja. To su kraljev sukob sa papom, ukidanje Nantskog edikta 1685. godine, i pojava jansenizma u okviru katoličke crkve. Luj XIV je prisustovao bogosluženjima i poštovao temeljna verska načela. Međutim, težio je da ostvari uticaj nad crkvom u svojoj državi. Za to je imao, kao i njegovi prethodnici, podršku u galikanizmu koji su, osim francuskog sveštenstva, uporno branili i pravnici u parlamentima. Luj XIV je koristio pravo da ubira prihode sa eparhija u kojima su biskupske stolice bile upražnjene. To se zvalo privremeni dar. Kralj je tvrdio da ima pravo na prihod u 59 biskupija koje su priključene Francuskoj posle Konkordata u Bolonji 1516. godine. Dva biskupa su se suprotstavila ovoj odluci i 1679. godine su se požalili papi. U to vreme je papa bio Inoćentije XI (1676-1689). Tako je došlo do sukoba u kome ni jedna strana nije htela da popusti. Kralj je 1681. godine sazvao glavnu skupštinu francuskog sveštenstva. Skupština je izglasala Četiri člana, koja su ugrađena u temeljna načela galikanizma. U prva tri člana je stajalo da kraljevi nisu potčinjeni crkvenoj vlasti u svetovnim poslovima, da je ekumenski koncil (vaseljenski sabor) iznad pape i da su običaji galikanske crkve nepovredivi. U četvrtom članu se priznavalo da papa ima glavnu ulogu u verskim pitanjima, ali je to ublaženo tvrdnjom da njegove odluke nisu neopozive ako ne dobiju pristanak crkve kao celine. Papa se razljutio i odbio da postavi bulom sveštenike koji su učestvovali u radu skupštine. Njih je postavio kralj. Obe strane su tokom 90-ih godina 17. veka postale popustljivije. Luj XIV je pod starost postajao pobožniji, a pape Aleksandar VIII (1689-1691), i Inoćentije XII (1691-1700) su bili manje strogi od svog prethodnika. Kompromis je postignut 1693. godine, mada je pobedu ipak odneo francuski kralj. On nije opozvao četiri članka, mada je povukao naredbu da svi u Francuskoj moraju da se sa njima upoznaju. Prava koja je sebi prigrabio 1673. godine je uglavnom zadržao. Jansenizam je verski pokret koji se javio u okviru katoličke crkve u Belgiji i Francuskoj u drugoj polovini 16. veka. Počiva na učenju o predestinaciji sličnom kalvinističkom. Utemeljivač pokreta bio je Kornelijus Jansen, biskup Ipra u Flandriji. Dve godine po njegovoj smrti (umro 1638), objavljena je njegova knjiga Augustinus – komentar dela sv. Avgustina. Tu je tvrdio da su ljudi suviše grešni da

bi mogli da sarađuju sa Bogom u borbi za sopstveno spasenje. Ljudi potpuno zavise od Božje milosti. Ni pobožnost, ni dobra dela ne pomažu da se pojedinac izbavi iz prokletstva. Pošto je ovo učenje bilo vrlo blisko kalvinističkom poimanju predestinacije, oštro je napadnuto od katoličke crkve. Papa Inoćentije X (1644-1655) je 1653. godine osudio ovu Jansenovu doktrinu kao jeres. Jansenizam je imao pristalica u Francuskoj, a središte ovog duhovnog pokreta bio je manastir Por Rojal de Šam u blizini Versaja. Tu je glavni uticaj imala kaluđerica Agnesa Arno. Pripadnici porodice Arno su davali najuglednije predstavnike jansenizma. Kralj je od 1661. do 1664. godine držao sabor u Por Rojal de Šamu. Agnesa Arno i njene sledbenice među kaluđericama su odbile da prihvate papine izjave. Njih 12 je isterano iz manastira koji je stavljen pod vojnu stražu. Novi papa (Aleksandar VII 1655-1667) je bio spreman da se sporazume. Od jansenista je zahtevano da “iskreno” priznaju papine zaključke; nije tražio da osude delo Augustinus. Spor je ponovo izbio 70-ih i 80-ih godina 17. veka. Tada je teolog Paskije Kenel objavio Razmišljanja o Novom Zavetu, koja su pisana sa jansenističkih osnova. Kenel je uhapšen, ali je pobegao. Otkrivena je njegova prepiska iz koje se videlo da je održavao vezu sa pristalicama u Francuskoj čitavu deceniju. Luj XIV je smatrao da se radi o zaveri. U tom mišljenju ga je učvrstila i papska bula iz 1705. godine kojom je ponovo osuđen jansenizam. Opatice iz Por Rojala de Šam su odbijale da prihvate papsku bulu. Kaluđerice su razmeštene po drugim manastirima u kojima je vladalo raspoloženje protiv jansenizma. Kralj je 1710. godine naredio da se Por Rojal sravni sa zemljom. Nantski edikt iz 1598. godine je hugenotima garantovao verska prava i davao im nekoliko utvrđenih gradova kao garant da će ta prava biti poštovana. Kardinal Rišelje im je 1629. godine Ediktom milosti u Aleu potvrdio verska prava, ali je osvajanjem La Rošela suzbio njihovu političku moć. U vreme Luja XIV u Francuskoj je živelo oko milion i po hugenota ili pripadnika R.P.R. – “Takozvane reformisane crkve”. Mnogi ljudi na položajima su bili hugenoti- kao npr. zapovednik vojske Tiren i zapovednik mornarice Diken. U svim političkim previranjima u vreme Fronde su se držali po strani i ostali verni kruni. Luj XIV je želeo da uspostavi versko jedinstvo zemlje i vrati hugenote u katoličanstvo. U početku je to činio umerenim sredstvima – ubeđivanjem i novcem. Osnovani su Domovi preobraćenika u kojima su oni koji su prešli u katoličanstvo dobijali novčanu pomoć. U vreme svog sukoba sa papom, kralj je želeo da dokaže da je uprkos svemu ostao pravoverni katolik i pribegao je grubljim sredstvima u pokrštavanju hugenota. Crkve su im rušene, škole zatvarane, a ljudi su terani iz državne službe i lišavani građanskih prava. Mnogi su želeli da se isele, ali im je to bilo zaranjeno pod pretnjom zaplene imanja. Od 1681. godine se postupalo još brutalnije. Ljudi iz kraljeve okoline su se takmičili ko će smisliti delotvorniji način da se izvrši pritisak na protestante. Stvar su preuzeli intendant Poatua, Marijak i ministar vojske Luvoa “Buldog”. Uvedene su zloglasne dragonade. Konjanici, dragoni, su raspoređivani na smeštaj kod protestantskih porodica uz savete da se ponašaju što neuljudnije i nasilnije. Samo u Poatuu je u toku 1681. godine 33 000 hugenota promenilo veru. Država je predvidela oštre mere za one koji pokušaju da se vrate protestantskoj veri. Naređeno je da se sruše sve crkve u koje bi se vratili preobraćeni protestanti. Kralj je oktobra 1685. godine ukazom u Fontenblou zvanično opozvao Nantski edikt. Sve protestantske crkve su porušene. Hugenotima je zabranjeno da ispovedaju svoju veru i javno i privatno. Svi propovednici su morali da napuste Francusku u roku od dve nedelje, ali je običnim vernicima bilo zabranjeno iseljavanje. Javnost je u Engleskoj bila ogorčena ovim događajem, i zastrašena pričama o “papskoj zaveri” koja preti i njihovoj zemlji. To je ubrzalo izbijanje Slavne revolucije 1688. godine. U Holandiji su takođe bili zgroženi odlukom Luja XIV. Računa se da je prvih godina posle ukidanja Nantskog edikta oko 200 000 hugenota uspelo da napusti Francusku, uprkos zabrani. Neki autori navode da se u narednih 30 godina iz Francuske iselilo oko 800 000 ljudi. Naselili su se u Holandiji, Engleskoj i Brandenburgu. U Brandenburgu se naselilo 50 000 zanatlija i oni su u Berlinu osnovali fabrike štofova. Neki od onih koji su ostali u Francuskoj su se sastajali na tajnim bogosluženjima, noću u zabačenim planinskim krajevima. U siromašnim i

krševitim Sevenima su u toku Rata za špansko nasleđe protestanti “Kamizari” vodili gerilski rat protiv svoje države. Organizacija vojske i mornarice – uvođenje moderne stajaće vojske – Luvoa i Voban Francuska vojska je u vreme Luja XIV bila najbrojnija i najorganizovanija u Evropi. Francuska je imala između 150 000 i 400 000 vojnika, dok su ostale zemlje zajendno imale toliku vojsku. Stvaranje moderne stajaće vojske u Francuskoj započeo je još kardinal Rišelje (Arman Žan di Plesi de Rišelje 1585-1642). Za konačno organizovanje vojske u vreme Luja XIV bili su zaslužni Mišel le Telije (1603-1685), njegov sin – Fransoa-Mišel le Telije markiz od Luvoa (1639-1691), i Voban (Sebastijen le Pretr de Voban 1633-1707). Luvoa je prinudno vrbovanje zamenio dobrovoljnim regrutovanjem, što je podrazumevalo da vojnici budu redovno plaćeni. Vojska je organizovana u pukove i formacije tačnog brojnog stanja. Vojnici su dobijali jednaka odela, uglavnom plave boje. Uniformisanje je išlo sporo. Do kraja vladavine Luja XIV još nisu svi pukovi dobili uniforme. Širom Francuske, pre svega duž strateških pravaca, podignuti su brojni magacini za snabdevanje vojske. Time se predupređivala pljačka lokalnog stanovništva. Uvedene su pokretne ambulante i vojne bolnice kako bi se smanjili gubici. Jasnije je utvrđena vojna hijerarhija i komandovanje. Plemstvo je i dalje imalo monopol na oficirske činove. Činovi su se i dalje kupovali, samo je u to unet red. Komandanti više nisu imali pravo da imenuju i unapređuju oficire, to je bilo u nadležnosti države. Mladi plemići, koji su želeli da se posvete vojnom pozivu morali su prvo da steknu osnovnu vojnu obuku služeći u kraljevoj gardi. Svaki pukovnik je i dalje sam regrutovao vojnike. U vreme Luja XIV to se radilo na dobrovoljnoj osnovi, ali ukoliko dobrovoljaca ne bi bilo dovoljno, zdravi ljudi bi bili kidnapovani ili na neki drugi način odvođeni u vojsku. Kada je u Francuskoj ponestalo vojnika, počelo se i sa uvođenjem teritorijalne milicije koja je trebalo da obavlja dužnosti u zemlji dok se stajaća vojska borila na glavnim ratištima. U miliciju su ljudi birani po selima kockom. Isluženi vojnici, ili oni koji bi bili obogaljeni u ratu, bili su naporni po stanovništvo. Da bi se to ublažilo, Luvoa je u Parizu podigao Invalidski dom, koji je trebalo da zbrine islužene ratnike. Uvedeno je i vojno sudstvo. Kako bi se iskorenile zloupotrebe vojnih snabdevača i oficira, česte su bile inspekcije. Oficiri su često prijavljivali da imaju više vojnika kako bi zaradili na hrani i opremi. Inspekcije su nadzirale stanje u magacinima i vojnim objektima, kao i valjanost hrane, opreme, oružja. Jedan od najslavnijih inovatora u gradnji fortifikacija bio je Voban. Poticao je iz skromne plemićke porodice iz Burgundije. Rukovodio je opsadama 40 tvrđava, i sve su uspešno okončane; dok su tvrđave koje je on projektovao bile gotovo neosvojive. Pravljeni su bastioni od nabijene zemlje sa oplatom od cigle koji su bili otporni na artiljerijsku vatru. Bili su raspoređeni tako da obezbede najveću vatrenu moć braniocima, i međusobno povezani podzemnim hodnicima. Stari tip pušaka, musketa, teških i nezgrapnih za rukovanje, zamenjen je novim kremenjačama. Uveden je i bajonet. Kada je 1661. godine Luj XIV počeo samostalno da vlada, Francuska je imala svega 2-3 ratna broda. Posle dvadeset godina, francuska ratna mornarica je imala 117 brodova, 30 galija, i veći broj manjih ratnih i teretnih brodova, a na njima je bilo 50 000 mornara. Utvrđivane su i ratne luke, od kojih su najznačajnije Tulon na Sredozemlju, i Brest, Denkerk, i Rofšor na Atlantiku. Građene su radionice za opravku, brodogradilišta, velika skladišta namirnica i opreme. U Rošforu je otvorena pomorska škola. Na galijama su veslali robijaši. Pošto ih nije bilo dovoljno, hvatane su skitnice, a kasnije su dovođeni hugenoti. Jedan od najsposobnijih zapovednika mornarice bio je upravo hugenot Diken.

Osnovne pretpostavke spoljne politike – odnos snaga u Evropi – problem španskog nasleđa Luj XIV je vodio veoma agresivnu spoljnu politiku. U toku svoje vladavine je vodio 4 velika oružana sukoba: Devolucioni rat (1667-1668) završen mirom u Ahenu; Holandski rat (1672-1679); završen mirom u Nimvegenu (Najmegenu); Rat Augzburške lige (1688-1697) završen mirom u Risviku; Rat za špansko nasleđe (1701-1714) završen mirom u Utrehtu, tj. Raštatu. Tradicionalni neprijatelji Francuske bili su Habzburzi, tj. Španija i Carstvo. Luj XIV je nastavio politiku koju su vodili Anri IV, Rišelje, Mazaren, a to je zaokruživanje prirodnih granica. Carstvo je inače bila labavo povezana državna tvorevina, i posle Vestfalskog mira bilo je u još većem rasulu. Nemački kneževi su još više ojačali u odnosu na cara. To naročito važi za protestantski Brandenburg i katoličku Bavarsku. Da bi još više oslabio Carstvo, Mazaren je organizovao 1658. godine Rajnsku ligu u koju su ušli nemački kneževi pod zaštitom Francuske. Pokušao je da osujeti izbor Leopolda I (1658-1705) za cara suprotstavljajući mu bavarskog kneza (Ferdinand Mario/Marija, kako već.., iz dinastije Vitelsbah), ali nije uspeo. Austrijski Habzburgovci su bili zauzeti u ratovima sa Turcima (1663/4. i 1683-1699 – Veliki turski rat ili Bečki rat ili Rat Svete lige), što je Luj XIV iskoristio kako bi vršio osvajanje habzburških teritorija u Nemačkoj. Najkrupnije pitanje u Evropi bilo je tzv. špansko nasleđe. Naime, poslednji kralj iz loze Habzburgovaca na španskom prestolu, Karlo II (1665-1700), nije imao potomstva i postavljalo se pitanje ko će naslediti ogromnu špansku imperiju. Španija je bila slaba, i postala je drugorazredna sila. Karlo II je bio retardiran. Do 10 godine su ga držali na krilu. Bio je neobrazovan. Uživao je u lovu sokolovima i spaljivanju Jevreja. Često je padao u nesvest. Verujući da je u njega ušao đavo, podvrgao se egzorcističkim obredima (imao nadimak Omađijani). Majka Luja XIV, Ana Austrijska je bila španska princeza (ćerka Filipa III i Margarite Austrijske, isto kao i Filip IV). Mazaren se potrudio da Luja oženi Marijom Terezom, španskom princezom, kako bi podupro njegovo pravo na špansko nasleđe. Španci nisu želeli Burbone na svom prestolu i tražili su da se Marija Tereza odrekne prava na nasleđe. Mazaren ih je nadmudrio. Princeza se odrekla naslednog prava, ali pod uslovom da Španija isplati Francuskoj na ime miraza 500 000 zlatnika. Osiromašeni Španci nisu imali taj novac, pa je Luj XIV ostao naslednik. Austrijski Habzburgovci su smatrali da oni treba da naslede svog rođaka. Car Leopold je bio oženjen ćerkom Filipa IV Marijom Margaritom, mlađom sestrom Marije Tereze. Ostalim evropskim silama nije odgovaralo da celokupno špansko nasleđe pređe u ruke moćnog Luja XIV, kao ni Leopolda I, jer bi to onda poremetilo ravnotežu snaga u Evropi u korist ili Burbona ili Habzburgovaca. Podela španskog nasleđa je bila jedino moguće rešenje. Devolucioni rat (1667-1668) Španski kralj Filip IV je umro 1665. godine. Francuska diplomatija se već dugo spremala za taj trenutak da zatraži deo nasleđa. Luj XIV se spremao da u ime žene zatraži deo nasledstva. Filip IV je Mariju Terezu u svom testamentu isključio iz nasleđa, a za naslednika je odredio cara Leopolda I. Leopold je bio u nezavidnom položaju. Prethodne 1664. godine je kod Sent Gotharda odbijen, sa velikim naporima, napad Turaka koji su ugrozili Beč. Pri tome je Leopold morao da prihvati francusku pomoć. Nije smeo da uzme svoje nasleđe po cenu da zarati sa Lujem XIV i prihvatio je sporazum o deobi koji mu je ponudio francuski kralj. Pravnici Luja XIV su našli način da opravdaju njegovu nameru da zauzme Špansku Nizozemsku (Belgiju). Pozivali su se na brabantsko običajno pravo o nasleđu (devoluciji). I Luj XIV je na osnovu toga, u ime svoje žene, zahtevao da mu se odmah ustupi Nizozemska. Pošto je bio odbijen, krenuo je da je silom zauzme. Engleski kralj Čarls II mu je bio saveznik i prodao mu je luku Denkerk. Dobio je podršku nemačkih kneževa okupljenih u Rajnsku ligu. Francuzi su potpomagali ustanak u Portugaliji i tako Španiji vezali ruke da interveniše.

Francuska vojska od 72 000 ljudi je maja 1667. godine napala slabo branjenu Nizozemsku. Mreža magacina je omogućavala snabdevanje. Luvoa, Tiren i Voban su u jesen 1667. godine, posle dobro vođenih opsada, zauzeli 12 utvrđenja. Na drugom frontu je Konde zauzeo Franš-Konte. Najugroženijom se osećala Holandija, koja je uviđala da će biti sledeći plen francuskog kralja. Ni Englezima se nije sviđalo francusko prisustvo u Belgiji. Englezi i Holanđani su 1667. godine okončali rat koji su vodili od 1664. (drugi anglo-holandski rat). Na predlog Jana de Vita, Holandija i Engleska su januara 1668. godine sklopile savez kome se aprila 1668. priključila i Švedska. Tri protestantske sile su zapretile Francuskoj. Luj XIV je odlučio da popusti. Mir je potpisan u Eks la Šapelu (Ahenu) maja 1668. godine. Francuzi su ponudili Španiji da bira Franš-Konte ili Nizozemsku. Španci su zadržali Franš-Konte. Holandski rat (1672-1679) Mir u Ahenu je zapravo bio samo primirje. Luj XIV je nameravao da se osveti Holandiji. De Lion, ministar spoljnih poslova Luja XIV, je 4 godine obavljao diplomatske pripreme da bi Holandiju ostavio bez saveznika. Engleskog kralja Čarlsa II je zadobio tajnim ugovorom u Doveru 1670. godine. Švedska je, takođe, stala na njegovu stranu. Bavarski i Brandenburški izborni knez su bili skloni Francuzima. Sam car Leopold je obećao neutralnost. Francuzi nisu napali sa mora jer su se plašili jake holandske flote. To su prepustili Englezima, koji su započeli treći rat protiv svog suparnika za vladavinu morima (1672-1674). Englezi nisu imali mnogo uspeha. Englesko javno mnjenje nije bilo oduševljeno ratom protiv protestantske zemlje. Francuska vojska od 120 000 ljudi je počela napad u aprilu 1672. godine. Upala je u zapadnu Holandiju, a Holanđani nisu imali snage da se odupru. Njihova utvrđenja su padala jedno za drugim. Francusku vojsku je usporavao Luj XIV prekomernom opreznošću. Odbio je mir koji su Holanđani nudili. U Holandiji je došlo do prevrata. Narod je bio nezadovoljan, što su iskoristile pristalice Oranskih i dovele na vlast Viljema III Oranskog, praunuka Viljema Ćutljivog. Jan de Vit, koji je od 1653. godine upravljao Ujedinjenim provincijama, podneo je ostavku. Njegov brat Kornelis je skovao zaveru kako bi svrgnuo Viljema III, ali je otkriven i zatvoren. Viljem III Oranski je bio uvereni kalvinista i dobro obrazovan – znao je šest jezika. Vlast je preuzeo u veoma teškom trenutku i pokazao je veliku energiju. Naredio je da se otvore nasipi duž mnogobrojnih kanala i reka. Tako su poplavljene velike površine zemlje u okolini Amsterdama, što je zaustavilo napredovanje Francuza. Oranski je pridobijao saveznike. Car Leopold je napustio neutralan stav i obrazovao prvi savez evropskih sila (Veliku alijansu) protiv Francuske. Savez je obuhvatao Carstvo, Španiju, Holandiju, Lorensko vojvodstvo i Brandenburg. Pod pritiskom parlamenta, Čarls II je napustio Luja XIV i sklopio 1674. godine mir sa Holandijom. Rat se vodio i u kolonijama – Holanđani su napali francuske posede u zapadnoj Indiji. Francuzi su odneli pobedu nad vojskom Viljema Oranskog kod Senefa u Holandiji. Francuska vojska je prodrla u Franš-Konte, prešla Rajnu. Na španskom frontu, Francuzi su prodrli u Kataloniju. Flote su se sukobile i u Sredozemlju. Francuzi, koje je predvodio Abraham Diken, odneli su pobedu nad udruženom španskom i holandskom flotom kod Mesine na Siciliji (1675). Tu je poginuo holandski admiral De Rojter. Ipak, Francuska i pored ovih uspeha, nije mogla dugo da se nosi sa koalicijom. Mir je potpisan u Nimvegenu. Francuska je sklopila 3 mirovna ugovora. Pregovori su vođeni na osnovu status quo ante. Francuska je sklopila ugovore sa: 1) Holandijom: Francuska je Holandiji vratila Mastriht i ostala osvojena mesta i povukla carinske tarife iz 1667; 2) Španijom: Francuska je zadržala Franš-Konte, predala je Španiji nekoliko utvrđenja u Nizozemskoj u zameni za bolja; 3)Carstvom: Francuzi su zadržali Frajburg, a Leopold Filipsburg; Lorena je vraćena vojvodi Karlu, ali pošto je on odbio da prihvati uslove, pokrajina je ostala pod francuskom okupacijom. Mirom u Sen Žermenu, Francuska je prinudila Brandenburg da vrati Švedskoj teritorije koje je osvojio u Pomeraniji.

Politika “prisajedinjenja” (Reunije) Posle mira u Nimvegenu, Luj XIV je nastavio osvajanja tzv. politikom prisajedinjenja. Pošto u to vreme granice nisu bile uvek jasno povučene, Luj je odlučio da, koristeći pravne nedoumice, anketira pojedine teritorije susednih država. Osnovani su posebni sudovi, tzv. komore za prisajedinjenja. Tu su sedeli pravnici koji su, proučavajući stare ugovore i dokumenta i tumačeći ih u korist Luja XIV, trebali da daju zakonsku snagu kraljevim pretenzijama na pojedine teritorije. U Bezansonu je radio takav sud u čijoj je nadležnosti bio Franš-Konte, u Brisaku za Alzas, a u Mecu je postojalo Veće za prisajedinjenja. Odluke francuskih pravnika nisu bile nešto posebno uverljive, ali je Luj grabio zemlju i gradove. Najznačajniji teritorijalni dobici su ostvareni 1681. godine. Francuske trupe su zauzele Strazbur u Alzasu. Zauzeto je i mesto Kazale u Pijemontu. Tri godine kasnije, 1684. Luj XIV je zauzeo i Luksemburg. Car Leopold nije mogao to da spreči. Turci su 1683. godine opseli Beč, i time je počeo veliki rat između Austrije i Osmanlija koji je trajao 16 godina. Avgusta 1684. godine, ugovorom u Regenzburgu, car Leopold je priznao francuka prisajedinjenja na rok od 20 godina. To je posebnim ugovorom učinila i Španija. Time je Lujeva agresivna politika dosegla vrhunac. Evropske sile su odlučile da se tome suprotstave. Opozivanje Nantskog edikta 1685. je samo pojačalo netrpeljivost protestantskih država prema francuskom kralju. Katolici su smatrali nečasnim ponašanje “najhrišćanskijeg kralja”. On ne samo da nije pružio pomoć Svetoj ligi, nego je iskoristio zauzetost Habzburgovaca da prigrabi nove teritorije. Posle smrti kneza izbornika Falačke, izumrla je tamošnja dinastija (Simmern grana dinastije Vitelsbah, 1685. umro Karl II; nasledio ga Johan Vilhelm). Luj je zahtevao tu zemlju za svoju snaju, vojvotkinju od Orleana (Elizabeta Šarlot Falska –ili umesto Falska Princeza Palatinata, žena Filipa I vojvode Orleanskog – mlađeg brata Luja XIV), koja je na nju polagala pravo. U Kelnu je pokušavao da nametne svog kandidata za biskupa izbornika, nasuprot željama cara i pape. Da bi stali na put Luju XIV, car i neki nemački kneževi su 1686. godine osnovali odbrambeni savez – Augzburšku ligu. Savezu su se priključile i Švedska i Španija, pošto su i same imale posede u Nemačkoj. Hrišćanska vojska, predvođena Habzburgovcima je odnela velike pobede nad Turcima. Carska vojska je septembra 1686. zauzela Budim, avgusta 1687. je porazila Turke na Mohaču, a 1688. godine je zauzet Beograd. Rat Augzburške lige (1688-1697) Jačanje Habzburgovaca je zabrinulo Luja XIV, i on je uviđao da je sada poslednja prilika da to spreči. Pored toga, 1688. godine je u Engleskoj došlo do Slavne revolucije. Neprijatelj Luja XIV, holandski štatholder, Viljem III Oranski je postao engleski kralj. Džejms II, katolik naklonjen Luju XIV, morao je da napusti zemlju i skloni se u Francusku. Viljem III je bio inicijator svih saveza usmerenih protiv Francuske. Luj XIV je odlučio da napadne prvi. Njegova vojska je upala 1688. godine u Falačku i zauzela Filipsburg, Manhajm i Hajdelberg. Francuska vojska je ubrzo morala da se povuče, ali je prethodno opustošila zauzeta područja. Ovo je izazvalo ogorčenje u Nemačkoj. Tako je započeo opšteevropski rat koji se u istoriografiji različito naziva: Falački rat, Rat Augzburške lige, ili Rat Velikog saveza. Na jednoj strani je bila Francuska, a sa druge Augzburška liga koja je prerasla u tzv. Veliki savez koji su činile Španija, Holandija, Švedska, Brandenburg, car Leopold I, Papska država, Savoja, i Engleska (od 1691). Prednost Francuske je bila u jedinstvenom komandovanju i politici, dok je brojnim saveznicima bilo teško da postignu slogu i usklade svoje vojne i političke ciljeve. Borbe su vođene u Evropi na nekoliko ratišta: u Nizozemskoj, Nemačkoj, na francusko-španskoj granici, Italiji. Rat se vodio i na moru i u prekomorskim kolonijama, pre svega u Zapadnoj Indiji i u Severnoj Americi, a bilo je i manjih okršaja u Istočnoj Indiji i u zapadnoj Africi.

U Nizozemskoj, na najvažnijem ratištu, francuski maršal Liksanbur? (Fransoa Anri de Monmoransi, vojvoda od Luksemburga) je 1. jula 1690. godine porazio savezničke snage kod Flerisa, i otvorio put ka Briselu; porazio komandanta Džordža Fridriha od Valdeka. Potom se engleska vojska od 80 000 ljudi iskrcala u Holandiji. Komandu nad saveznicima na nizozemskom ratištu je preuzeo Viljem III Oranski. Napredovanje Francuza je bilo privremeno zaustavljeno. Sledećih godina su vođene borbe sa promenljivim ishodom. Saveznici su pretrpeli dva veća poraza kod Štajnkerka 1692. godine, i kod Nervindena. Zahvaljujući Vobanu, Francuzi su osvojili značajno utvrđenje Namir. Posle smrti maršala Liksanbura?, Viljem III Oranski je povratio deo teritorija i Namir 1695. godine. Potom je nastupio predah jer su obe strane bile i vojno i materijalno iznurene. Na španskom frontu, francuski general Noaj (Anne Jules de Noailles) je 1691. godine upao u Kataloniju, gde je imao uspeha. Krajem rata, 1697. godine je uspeo da osvoji i Barselonu. U Italiji je francuski maršal Katina (Nikolas Katina) je ratovao protiv vojske kraljevine Savoje. Uspeo je da osvoji Savoju. Francuzi su pomogli i svrgnutog engleskog kralja Džejmsa II. Prebacili su ga 1689. godine, sa 8000 vojnika u Irsku. Poslali su mu i pomoć od 6 000 Francuza. Engleska flota je ubrzo presekla Džejmsove veze sa Francuskom, i sprečila pomoć u vojnicima i opremi. Francuzi su pokušavali da uspostave vezu, jer Džejmsov uspeh u Irskoj bi prinudio Viljema III da povučeo deo svojih trupa iz Nizozemske. Francuzi su pripremili 30 000 vojnika sa namerom da ih prebace u Irsku. Pre toga je trebalo onesposobiti britansku i holandsku flotu. Francuski admiral Turvil (Anne Hilarion de Costentin, comte de Tourville) je isplovio iz ratne luke Brest i 12. maja 1692. godine stupio u bitku sa dvostruko jačom neprijateljskom flotom. Imao je naređenje da stupi u bitku bez obzira na odnos snaga (44:88). Englezi su izgubili 2, a Francuzi nijedan brod. Međutim, usled lošeg vremena, francuska flota nije mogla da se održi na okupu i razbila se na više grupa koje su se kasnije teško okupile u dve eskadre. Turvilovu eskadru su Englezi uništili na sidrištu La Og, a ista sudbina je stigla i drugu eskadru. To je bila najveća pomorska bitka u ratu Augzburške lige. Viljem Oranski je potukao Džejmsa II na reci Bojni 1690. godine. Admiral Turvil je 1693. godine uspeo da kod Lagosa, u portugalskim vodama, zarobi znatan deo savezničkog konvoja koji je plovio za Sredozemno more. Najviše su Francuzi imali uspeha u krstaričkom ratu. Pošto nisu imali snage da se u većim bitkama nose sa Holanđanima i Englezima, osnivana su gusarska preduzeća u kojima su deoničari bili trgovci, pomorci, a među njima i veći broj uglednih ličnosti, među kojima i sam kralj. Država je ovim preduzećima ustupala brodove, a postojali su i propisi o podeli plena. Najslavniji francuski gusar bio je Žan Bar (1650-1702). Englezi su uspeli da ga zarobe, ali je on čamcem pobegao iz Engleske. Uspeo je da 1694. godine u izgladnelu Francusku sprovede sa Baltika konvoj od 120 brodova sa žitom. Obe strane su bile iscrpljene dugotrajnim ratom, više Francuska u kojoj je posle nekoliko loših žetvi vladala glad i gde je zbog velikih gubitaka u ljudstvu uvedena prinudna mobilizacija, a uvećavani su i porezi. Luj XIV je ponudio mir. Niz ugovora je potpisan u Risviku 1697. godine. Luj XIV je morao da vrati sve teritorije koje je zauzeo posle mira u Nimvegenu 1679. godine. Luksemburg, Mons i Kataloniju je vratio Španiji, a osvojene teritorije u Nemačkoj je vratio caru Leopoldu. Vratio je Lorenu njenom vojvodi i odrekao se u ime vojvotkinje od Orleana zahteva za Falačkom. Priznao je Viljema III Oranskog za kralja Engleske i Irske. Dozvolio je Holanđanima da izgrade niz utvrđenja.

Rat za špansko nasleđe Mir u Risviku je doneo predah od tri godine. Posle Rata Augzburške lige počeo je još razorniji i dugotrajniji Rat za špansko nasleđe. Ovaj rat je trajao od 1701. do 1714. godine. Francuska i njeni saveznici – Španija, Bavarska, Keln, Savojsko vojvodstvo – su ratovali protiv koalicije evropskih sila – Austrije, Engleske, Portugalije, Pruske, Holandije, i nemačkih kneževa. Poprište bitaka su činila 4 veća ratišta u Evropi: Španska Nizozemska (Belgija), severna Italija, Nemačka (na Rajni i u Bavarskoj), i Španija. U isto vreme je na severu Evrope vođen i Veliki severni rat (još i Nordijski rat 1700-1721; između Rusije i Švedske; Švedsku je pomagalo Otomansko carstvo, a Rusija je bila u savezništvu sa Danskom, Norveškom, Poljskom, Saksonijom). Mir u Risviku nije otklonio najvažniju suprotnost između evropskih sila, a to je bilo pitanje podele španskog nasleđa. Luj XIV je i dalje priželjkivao da neki od njegovih unuka dobije špansku krunu, ali je bio svestan da to ostale evropske sile neće nikada dozvoliti. Odlučio se za diplomatsko rešenje. Francuska, Engleska i Nizozemska su 1698. godine postigle sporazum o podeli španskog nasleđa. Španska kruna i veći deo španskih poseda je trebalo da pripadne bavarskom izbornom knezu Jozefu Ferdinandu (bio je sin Marije Antonie od Austrije; ona je bila ćerka Leopolda I i Marije Margarite; Marija Margarita je bila ćerka Filipa IV španskog kralja). On je imao najviše prava na to, a i njegov izbor je najviše odgovarao evropskim silama. Tako bi bilo sprečeno da se Španija ujedini ili sa Francuskom ili sa Carstvom. Luj XIV je trebalo da dobije Siciliju, Sardiniju, i luke u Toskani. Mlađi sin cara Leopolda je trebalo da dobije Milansko vojvodstvo. Ovakva raspodela nije odgovarala Habzburgovcima. Pošto je bavarski izbornik umro 1699, Francuska, Engleska i Holandija su 1699. godine načinile novi ugovor. Španska kruna, Nizozemska i prekomorski posedi je trebalo da pripadnu nadvojvodi Karlu (mlađi sin Leopolda I, budući car Karlo VI 1711-1740). Francuska je ovim ugovorom pored već obećanih poseda u Italiji trebalo da dobije i Milano. Ipak, ova dva ugovora nije odobrila Austrija koja je polagala pravo na špansko nasleđe, a i ovakvi ugovori se nisu sviđali Špancima, jer su stranci delili španske posede. Karlo II je odlučio da se španske teritorije ne mogu deliti. Krunu je mogao dobiti samo neko iz kuće Burbona, jer su prethodni ratovi pokazali da se Francuska može nositi sa svojim suparnicima. Posle dužeg oklevanja, Karlo II je sastavio testament u kome je za svog naslednika odredio Filipa vojvodu od Anžua, unuka Luja XIV. Kada je Karlo II umro 1. novembra 1700. godine, testament je obznanjen. Luj XIV je bio u nezgodnom položaju. Znao je da prihvatanje španskog prestola od strane njegovog unuka vodi u rat sa Habzburgovcima, ali je ipak prihvatio testament. Filipa V (1700-1724) su Španci prihvatili kao svog kralja i dočekali ga sa oduševljenjem. Luj XIV je tada napravio nekoliko diplomatskih grešaka. Bilo je jasno da je rat sa carem Leopoldom neizbežan. Na carevu stranu su stale sve velike kneževine, osim Bavarske i Kelna. Međutim, on je nepromišljenim potezima izazvao prijateljstvo Holanđana i Engleza koji su imalu nameru da ostanu neutralni. Prvo, zahtevao je od pariskog parlamenta da potvrdi akt kojim se podržavaju prava Filipa V na francuski presto, iako je bilo jasno da Englezi neće dozvoliti da špansku i francusku krunu nosi isti čovek. Drugo, isterao je Holanđane iz njihovih graničnih tvrđava u Španskoj Nizozemskoj. Treće, kada je umro engleski kralj Džejms II Stjuart, Luj XIV je priznao njegovog sina Džejmsa III za kralja. Prigrabio je za Francusku i asient – isključivo pravo na uvoz afričkih robova u španske kolonije, koje su do tada imali Englezi. Engleska, Holandija, i Austrija su u Hagu septembra 1701. godine obnovili Veliku alijansu u koju su prišle Pruska, Danska, Portugalija, Savoja, i nemački kneževi. Alijansa je objavila Francuskoj i Španiji rat maja 1702. godine, iako je Austrija počela rat godinu dana ranije. Na početku rata, vojske zaraćenih strana su bile približno jednake – Velika alijansa je imala 350 hiljada, a Francuska je imala 310 000 ljudi pod oružjem. Velika alijansa je imala za zapovednike dvojicu slavnih vojskovođa – princa Eugena Savojskog i Džona Čerčila vojvodu od Malboroa.

Eugen Savojski (1663-1736) je rastao na francuskom dvoru. Bio je vrlo slabe telesne pojave i povučene naravi, i zbog toga su ga zvali “mali monah”. Sa 20 godina je izrazio želju da stupi u francusku vojsku, ali je ostao bez odgovora. Eugenov stariji brat, Ludvig je poginuo 1683. godine u borbama protiv Turaka prilikom opsade Beča. Eugen je zajedno sa knezom kraljevske krvi Kontijem odlučio da pobegne iz Francuske i priključi se hrišćanskoj vojsci. Za njima je poslata potera koja ih je sustigla u Frankfurtu. Konti se vratio kući, a Eugen se priključio carskoj vojsci. Učestvovao je u osvajanju Beograda septembra 1688. godine gde je ranjen u nogu. U Velikom bečkom ratu (16831699) protiv Turaka, su pod njegovom komandom izvojevane velike pobede kod Slankamena i Sente. Potom je u Ratu za špansko nasleđe odneo pobede u Italiji i zajedno sa Malborom u bici kod Blenhajma. U Turskom ratu 1716-1718. izvojevao je pobede kod Petrovaradina i kod Beograda i osvojio Srbiju. U Beču je izgradio velelepnu rezidenciju, dvorac Belvedere. Njegova biblioteka je bila jedna od najvećih i najskupocenijih u Evropi. Brojala je 150 000 knjiga, 240 rukopisa velike vrednosti – među njima je i Tabula Peutingeriana (Pojtingerova tabla; mapa na kojoj su predstavljeni svi putevi u Rimskom carstvu), jedan od najznačajnijih antičkih spomenika na tlu Evrope. Džon Čerčil, vojvoda od Malboroa (1650-1722) je direktni predak engleskog državnika Vinstona Čerčila. On je bio treći sin skromnog provincijskog plemića Vinstona Čerčila. Prve korake ka visokom društvu je napravio zahvaljujući svojim ljubavnim vezama. Bio je ljubavnik Barbare Palmer grofice od Kastlmejna, koja je bila ljubavnica kralja Čarlsa II. Malborova sestra Arabela je bila ljubavnica kraljevog brata Džejmsa, vojvode od Jorka. To mu je omogućilo da bude blizak dvorskim krugovima. Malboro nije bio samo vojnik. On je sa Herlijem (Robert Herli erl od Oksforda) i Godolfinom (Sidni Godolfin erl od Godolfina) činio trijumvirat koji je u vreme kraljice Ane (1702-1714) praktično vladao zemljom. 1701. Austrijska vojska na čelu sa Eugenom Savojskim je prešla Alpe i napala francusku vojsku u Italiji kojom je komandovao maršal Katina. Austrijanci su potisnuli Francuze preko reke Adiđe, i porazili ih 1. jula kod Karpija. U jesen je u Italiju stigao novi francuski komandant, maršal Vilroa (Fransoa de Nefvil, vojvoda od Vilroa). Ipak, Eugen Savojski ga je potukao kod Kjaria 1. septembra. 1702. Austrijanci su u zimu na italijanskom ratištu počeli opsadu Mantove, jednog od najvažnijih utvrđenja u severnoj Italiji. U prepadu na Kremonu su zarobili francuskog maršala Vilroaa, koga je zamenio Luj Vandom. Stigao je sa pojačanjem i španski kralj Filip V, pa su Austrijanci posle nerešene bitke kod Lukare morali da se povuku iz reke Minča. Najvažnije ratište je bilo u Nizozemskoj. Tu su Francuzi i Španci imali vojsku od oko 95 000 ljudi pod komandom generala Buflera (Luj Fransoa vojvoda od Buflera). Nasuprot njemu je bila saveznička vojska od 60 000 pod komandom Malboroa. Malboro je bio za ofanzivu, za razliku od Holanđana; i zauzeo je Stevensvert, a potom i tvrđavu Lijež. Na nemačkom ratištu inicijativu su imali Francuzi. Saveznici su ugrozili Keln. Na donjoj Rajni je Vilar (Klod Luj Ektor de Vilar), koji je smenio Katinu, porazio 14. oktobra kod Frindlinške šume vojsku Ludviga Badenskog, osvajača Budima i Beograda. Francuzi nisu uspeli da se probiju preko Švarcvalda, pa su se povukli na Rajnu. 1703. Francuske snage, predvođene Vilarom i Talarom, su na nemačkom ratištu krenule da se probiju u Bavarsku kako bi se spojile sa svojim saveznicima Bavarcima, kojima je komandovao izbornik Maksimilijan II Emanuel. To im je pošlo za rukom kod Ridlingena na Dunavu. Bavarci su potom ušli

u austrijski Tirol. Tamošnje stanovništvo ih je doživljavalo kao okupatore i obrazovalo je ustaničke odrede. Tirolski gerilci su porazili Bavarce kod Pontlackog mosta. Tada je i Savoja ušla u rat na strani saveznika. Francuzi su sa uspehom ratovali na Rajni. Morali su da odvoje deo snaga i upute ih u Francusku, pošto je u planinskom masivu Sevena izbio ustanak hugenota poznatih kao Kamizara. U Mađarskoj je u Erdelju izbio ustanak protiv Habzburgovaca koji je predvodio Ferenc Rakoci. Rakocijeva buna je trajala gotovo sve vreme Rata za špansko nasleđe – (1703-1711). Na italijanskom frontu u ofanzivu je, uz pomoć savojskih trupa, krenuo austrijski general Gvido Štaremberg, koji je zamenio Eugena Savojskog. Na stranu saveznika je u rat ušla i Portugalija. Ona je potpisala sa Engleskom tzv. Metjuhinove ugovore i tako je došla pod jak politički i ekonomski uticaj Engleske. 1704. Saveznici su ostvarili dva velika uspeha. To su pobeda u bici kod Blenhajma i englesko zauzimanje Gibraltara. Francuske trupe su na nemačkom frontu ozbiljno ugrozile Austriju. Malboro je, protivno naređenju svoje komande da ne sme da vodi operacije izvan Nemačke, odlučio da pomogne Austriji. Krenuo je sa glavninom vojske u Bavarsku. Kod Ulma se spojio sa vojskom Eugena Savojskog i Ludviga Badenskog. Ova saveznička vojska je brojala 80 000 vojnika. Do velike bitke je došlo 12. avgusta kod Blenhajma na Dunavu. Francusko-bavarska vojska, koju su predvodili izbornik Maksimilijan II Emanuel i francuski komandanti Marsen (Ferdinand de Marsen) i Talar (Camille d'Hostun de la Baume, duc de Tallard) je oklevala da prihvati bitku težeći da iznuri neprijatelja. Malboro i Savojski su iznenada napali neprijateljski logor. Presudnu ulogu je odigrala Malborova konjica koja je probila francuski front i razdvojila njihovu vojsku na dva dela. Marsen i Maksimilijan su se sa delom trupa izvukli. Talar je u svojoj kočiji zarobljen. Francuzi i Bavarci su imali 28 000 ubijenih, ranjenih i zarobljenih, a Austrijanci i Englezi 12 500. Bitka kod Blenhajma je najznačajnija u Ratu za špansko nasleđe. Ona je promenila odnos snaga u korist antifrancuske koalicije. Austrijanci su okupirali Bavarsku. Ostaci bavarske vojske su se borili u Francuskoj i Španiji. Englezi su u Portugaliji iskrcali habzburškog pretendenta na španski presto, Karla (budući car Karlo VI), sina cara Leopolda. Engleska i holandska flota su iznenadnim prepadom zauzele Gibraltar. Svi pokušaji Francuza i Španaca da ga povrate su propali. Na nizozemskom ratištu je vladalo zatišje, dok su u Italiji uspeha imali Francuzi. 1705. Ove godine nije bilo presudnih događaja na ratištu. Koalicija nije uspela da iskoristi pobedu kod Blenhajma i nanese konačan poraz Francuzima. Najznačajniji uspeh su postigli Englezi i Holanđani koji su sa 8 000 ljudi uspeli da zauzmu Barselonu i celu Kataloniju. Francuzi su ugušili ustanak Kamizara. U Bavarskoj je tamošnje stanovništvo podiglo ustanak protiv Austrijanaca. Carske trupe su ga krvavo ugušile 25. decembra kod Zendlingena. Austrijska vojska, potpomognuta Prusima, je u bici kod Kasana 16. avgusta pretrpela poraz od Francuza i Španaca. 1706. Na nizozemskom ratištu Malboro je izvojevao još jednu pobedu u bici kod Ramija 23. maja. Potom je zauzeo ceo Brabant, sa gradovima Briselom i Antverpenom. Tako se većina Španske Nizozemske našla u rukama saveznika. U Italiji je Eugen Savojski zauzeo Torino, i potisnuo francusko-španske snage iz Italije. Na tom ratištu su u austrijskoj vojsci bili i hajduci iz Vojne krajine.

Na španskom frontu su Englezi zauzeli Madrid, koji su Francuzi ubrzo povratili, tako da je habzburški pretendent držao samo Kataloniju i Aragon. 1707. Na nizozemskom ratištu nije bilo većih borbi. U Italiji su saveznici nastavili napredovanje i zauzeli Napulj. Potom su odlučili da napadnu južnu Francusku. Opseli su francusku luku Tulon, gde su zaustavljeni uz velike gubitke. Potom su se povukli u Savoju. Najveća bitka na španskom ratištu je vođena kod Almanse 25. aprila. Francuzi i Španci su porazili vojsku sastavljenu od Engleza, Portugalaca i Holanđana. 1708. Malboro je odneo još jednu pobedu u Nizozemskoj. To je bila bitka kod Odenarda, posle koje je zauzeo Lil, Gent i Briž. Posle ovih poraza, Francuska je ponudila mir. Koalicija joj je ponudila teške, neprihvatljive uslove, pa je rat nastavljen. 1709. Na nizozemskom ratištu su Malboro i Eugen Savojski porazili Francuze kod Malplakea. Ovo je po broju vojnika koji su učestvovali, i po broju poginulih vojnika, najveća i najkrvavija bitka u Ratu za špansko nasleđe (saveznici 85 000 vs. 75 000 Fr.; gubici 21 000 naspram 11 000; ipak računa se da su saveznici pobedili jer su se Francuzi povukli i ostavili ovima bojno polje). Francuzi su ponovo ponudili pregovore o miru, ali su uslovi koalicije bili još teži nego prethodne godine, i nisu prihvaćeni. 1710-1711. U toku ove dve godine nije bilo velikih bitaka. Međutim, na političkom polju je došlo do bitnih promena. Car Leopold I je umro 1705. godine. Njegov stariji sin Jozef I ga je nasledio, ali je on umro 1711. godine. Zatim je carsku krunu trebalo da ponese Leopoldov mlađi sin, Karlo, koji je već bio pretendent na španski presto, te Englezi nisu videli svrhu da nastave dalje ratovanje - jer ako bi on poneo i carsku i špansku krunu došlo bi do narušavanja snaga u Evropi u korist Habzburgovaca. U Engleskoj je Malboro pao u nemilost. Bio je politički moćan, i slavljen je kao veliki vojskovođa. Dobio je na poklon imanje od 16 000 jutara na kome je od državnog novca podigao raskošni dvorac Blenhajm, nazvan po njegovoj čuvenoj pobedi. Ipak, imao je puno političkih protivnika. Njegova žena više nije bila kraljičina miljenica. Oboje su 1712. godine smenjeni – ona sa mesta dvorske dame, a on sa položaja glavnokomandujućeg. Malboro i njegova žena su otputovali u Evropu, gde su stupili u zaveru i sa prognanim Stjuartima, i sa dinastijom Hanover, koja je trebalo da nasledi engleski presto. Po dolasku na vlast Džordža I (17141727), biće mu vraćen položaj i sve počasti. Malborov naslednik u Nizozemskoj, Džejms Batler vojvoda Ormond, je dobio naređenje da ne preduzima nikakve ofanzivne operacije protiv Francuza. To je smetalo Austrijancima, koji su se osećali izdanim i napuštenim. Eugen Savojski je sam ratovao u Nizozemskoj uz promenljivu sreću. Istovremeno, Engleska je 1712. godine počela pregovore o miru sa Francuskom. Uskoro je to učinila i Portugalija. Velika alijansa se raspala. Engleska je sa Francuskom zaključila mir 11. aprila 1713. godine, kome su pristupile Španija, Holandija, Pruska, Portugalija i Savoja.

Austrija nije mogla sama da se nosi sa Francuskom te je naredne godine, 7. marta 1714. bila prinuđena da sa Francuskom sklopi mir u Raštatu. Po ovim ugovorima, Filip V je priznat za španskog kralja, s tim što je morao da se odrekne francuske krune. Tako je na španski presto došla dinastija Burbona koja vlada do danas. Španija je zadržala svoje posede u Americi. Habzburgovci su dobili Milano, Napulj, Sardiniju, Špansku Nizozemsku. Savoji je data Sicilija, i vraćene su joj teritorije koje su za vreme rata od nje osvojili Francuzi. Francuska je zadržala Strazbur, Alzas, Franš-Konte. Morala je da se odrekne osvojenih područja istočno od Rajne. Priznala je dinastiju Hanover kao naslednike krune Engleske i Irske, i obavezala se da neće pružati azil pretendentu iz dinastije Stjuart, Džejmsu III. Knez izbornik Brandenburga je priznat za kralja Pruske. Englezima je priznat asiento – monopol na dovoz afričkog roblja u španske kolonije. Ona je takođe zadržala Gibraltar, ostvo Minorku, kao i francuske posede u severnoj Americi – Njufaundlend, Novu Škotsku, i Hadsonov zaliv. Holanđani su dobili pravo da drže vojsku u sedam tvrđava u Belgiji, ali je troškove snosio car.

USPON PRUSKE Siromašna, peskovita, vodom natopljena, izborna kneževina Brandenburg, u severoistočnoj Nemačkoj, je u toku jednog veka izrasla u veliku evropsku silu – Prusku. Brandenburgom su, od 1415. godine, vladali kneževi iz dinastije Hoencolern, koji su prihvatili Luterovu reformaciju. Pravi uspon počinje u vreme vladavine Fridriha Viljema “Velikog izbornika” (1640-1688) i nastavlja se u vreme njegovih naslednika, kraljeva Fridriha I (1688-1713), Fridriha Viljema (1713-1740), i Fridriha II Velikog (1740-1786). FRIDRIH VILJEM “VELIKI IZBORNIK” (1640-1688) Kneževa ličnost – mladost u Holandiji – Tridesetogodišnji rat i Vestfalski mir Brandenburg počinje da izrasta u jaku državu za vreme vladavine Fridriha Viljema, nazvanog “Veliki izbornik” (zbog vojne i političke moći). On je čvršće povezao razbacane, polunezavisne pokrajine koje su činile Prusku, ojačao centralnu vlast, reformisao vojsku, administraciju, udario temelje privrednom napretku. Fridrih Viljem je bio sin izbornika Geogra Viljema i Elizabete Šarlote, sestre Fridriha V Falačkog. Fridrih je rođen 1620. godine. Od 14. do 17. godine (1634-1637) Fridrih Viljem je boravio u Holandiji, gde se školovao na protestantskom univerzitetu u Lajdenu. Ovde se upoznao sa poslednjim dostignućima u nauci, tehnologiji, politici i ratnoj veštini. Dok je studirao živeo je kod čoveka koji je vladao Holandijom – kneza Fridriha Hajnriha (1625-1647), sina Viljema Oranskog Ćutljivog. Svog oca je nasledio kao markgrof Brandenburga 1640. godine, u dvadesetoj godini života. Otac Fridriha Viljema, Georg Viljem, je vodio neodlučnu spoljnu politiku. Vera koju je ispovedao, odbrana nezavisnosti u odnosu na centralnu vlast, i rodbinske veze sa falačkim izbornikom Fridrihom V i švedskim kraljem Gustavom Adolfom, obavezivale su ga da se uključi u rat na strani protestanata. Sa druge strane, bio je vazal nemačkog cara i poljskog kralja. U početku je uspevao da održi neutralnost. Bio je uvučen u rat tek kada su švedske i carske snage zapretile Brandenburgu. Stao je na stranu Šveđana, i bezvoljno ratovao 4 godine (1631-1635). Brandenburg je bio poprište na kome su se sukobljavale švedska i carska vojska. Pokrajina je strašno stradala. Fridrih Viljem se pokazao kao sposoban diplomata. Vešto se izvukao iz borbe, ne priznajući svoje obaveze prema caru koje su proisticale iz mirovnog ugovora koji je njegov otac potpisao 1635. godine u Pragu. Sklopio je separatni mir sa Švedskom u Stokholmu, juna 1641. godine. Vestfalski mir 1648. godine je doneo Pruskoj teritorijalne dobitke – istočni deo Pomeranije sa biskupijom Kaminin. Zapadna Pomeranija sa lukom Štetin, koja je kontrolisala reku Odru, pripala je Šveđanima, pa je Fridrih Viljem, kao delimičnu nadoknadu, dobio biskupije Halberštat i Minden, kao i pravo nasleđa u magdeburškoj biskupiji (ostvario ga 1666). Na mirovnoj konferenciji, Fridrih Viljem je uspešno zastupao interese kalvinista, i izborio za njih ista prava kao i za luterane. Jačanje države – reforme Fridriha Viljema Teritorijalna podeljenost i ustrojstvo države Hoencolerna Posedi Hoencolerna nisu predstavljali jedinstvenu teritorijalnu celinu. Bili su grupisani u tri dela: Brandeburg, Kleve, Mark, i Ravensberg u zapadnoj Nemačkoj. Jezgro pruske države bila je kneževina Brandenburg. Razdvojena od Brandenburga širokim pojasom poljske teritorije, nalazila se Istočna Pruska koju su Hoencolerni držali kao vazali poljskih kraljeva. Zapadno od Brandenburga, kao ostrva u moru drugih nemačkih država, nalazili su se posedi Hoencolerna – vojvodstvo Kleve na Rajni i grofovija Mark i Ravensberg. I u državnopravnom pogledu ove teritorije nisu bile objedinjene. Zajednička im je bila ličnost vladara iz kuće Hoencolerna, čija vlast je bila znatno sputana od strane staleških skupština. Svaki od

poseda je imao svoju stalešku skupštinu i vladu (Regierung). U nadležnosti staleža bilo je izglasavanje zakona, razrezivanje i prikupljanje poreza, kao i raspolaganje prikupljenim sredstvima, dizanje vojske i odlučivanje o njenoj upotrebi. Osećanja pripadnosti zajedničkoj državi, čak ni osećaja solidarnosti među pokrajinama nije bilo. Staleži su se bavili problemima svoje pokrajine i nisu bili voljni da izglasavaju novac za odbranu drugih oblasti. Reforme u Brandenburgu – junkeri – staleška skupština 1653. godine U Brandenburškim staležima su preovlađivali junkeri – plemići koji su svoju zemlju obrađivali radi profita, koristeći kmetovsku radnu snagu; proizvodili su žito, pivo i krompirovu rakiju za prodaju. To je zapravo bilo radno plemstvo. Poučen iskustvima Tridesetogodišnjeg rata, Fridrih Viljem je odlučio da stvori jaku stajaću vojsku. Za to mu je trebalo mnogo novca, a da bi do njega došao, morao je da stavi pod kontrolu staleže, i slomi moć junkera. U periodu od 1649. do 1653. godine, došao je u sukob sa staležima Brandenburga koji su odbili da mu izglasaju vođenje rata protiv Šveđana u Pomeraniji jer su smatrali da ih se to ne tiče. Fridrih Viljem je zatražio od staleža 1653. godine uvođenje opšte trošarine, kojom bi se dokrajčilo oslobađanje junkera oporezivanja. Nađeno je kompromisno rešenje – izbornik je potvrdio i proširio njihove društvene i ekonomske povlastice, pojačana je vlast junkera nad kmetovima, i omogućeno im je da još slobodnih seljaka pretvore u zavisne, i Fridrih Viljem se obavezao da će o svim značajnim političkim pitanjima konsultovati staleže; dok su staleži zauzvrat Fridrihu odobrili svotu od 530 000 talira, isplativu za 6 godina. Kada je sa ovim novcem podigao vojsku, izborniku više nije bila potrebna podrška i saglasnost staleža. Trošarina, koja je postepeno postajala obavezna za sve građane, pretvorila se u trajan porez. Priključenje Pruske – opozicija u Kenigsbergu Mirom u Olivi 1660. godine, Istočna Pruska je prestala da bude deo Poljske, i prestao je vazalni odnos Fridriha Viljema prema poljskom kralju. Staleži i grad Kenigsberg su se u toku 60-ih i 70-ih godina 17. veka oštro suprotstavljali Fridrihu Viljemu. On je okupirao pokrajinu sa vojskom, povešao i pozatvarao vođe opozicije. Četiri lokalna izborna guvernera su izgubila nezavisnost, a vojvodstvo je postalo sastavni deo države Hoencolerna. Kleve, Mark i Ravensberg Apsolutističkoj vlasti nisu u potpunosti podvrgnuti posedi u rajnskoj oblasti – Kleve, Mark, i Ravensberg. Ove oblasti, ekonomski razvijenije, su pružale otpor svakom napadu na njihove slobode. Bile su i teritorijalno udaljene, što je otežavalo uvođenje centralne vlasti. Staleži ovih pokrajina su se odrekli prava da vode samostalnu spoljnu politiku i odbijanja da prihvate Fridrihove trupe, ali su zadržali pravo da se sastaju kad god žele i izglasavaju poreze. Finansijska politika – izvori prihoda – stvaranje činovničkog aparata – jačanje vojske Prihodi Fridriha Viljema su poticali iz tri izvora: novčana pomoć stranih vladara na ime savezništva, kraljevski posedi, porezi. Prihodi sa kraljevskih poseda su poticali od dažbina kmetova koji su bili zakupci, i profita ostvarenog neposredno od žita, stoke, drveta, uglja, sa dela poseda koji nije davan seljacima na obradu. Kraljevskim domenima je rukovodila Dvorska komora u Berlinu, kojoj su bile podređene Domenijalne komore na pokrajinskom, i upravnici na lokalnom nivou.

Što se tiče poreza, na selu je postojala tradicionalna kontribucija – porez seljaka na zemlju. U gradovima su postepeno uvođene akcize (trošarine), tj. porez na promet. Fridrih Viljem je u akcizama video način da oporezuje i plemstvo, koje do tada nije plaćalo dažbine državi. Međutim, plemstvo se oduprlo ovom vidu oporezivanja, pa su akcize naplaćivane na kapijama gradova, ali ne i po selima. Naplatom akciza u gradovima su rukovodili trošarinski komesari, a na selu su kontribuciju sakupljali posebni komesari. Rad i jednih i drugih su nadgledali Ratni komesari, koji su bili predodređeni Vrhovnom ratnom komesarijatu u Berlinu. Izboru, obuci, i disciplini državnih službenika, Fridrih Viljem i njegovi naslednici su posvećivali veliku pažnju. Uz pomoć svog birokratskog aparata, vladari Brandenburga su rasprostrli svoju apsolutističku vlast u pokrajinama, sakupljali poreze, regrutovali, obučavali i snabdevali vojsku. Niže položaje u administrativnoj hijerarhiji su zauzimali građani, dok su više funkcije bile rezervisane za junkere. U Pruskoj je uticaj vojske rastao nesrazmerno u odnosu na druge evropske države. Razbacane teritorije Hoencolerna su mogle da se brane samo jačanjem vojske, što je dovelo do pruskog militarizma. Vojska Brandenburga je krajem Tridesetogodišnjeg rata brojala 5 000 ljudi. U vreme smrti Fridriha Viljema, stanovništvo od oko milion ljudi je izdržavalo vojsku od 30 000 vojnika. Za izdržavanje velike vojske bili su potrebni i veliki porezi, koje je opet samo vojska mogla da sakupi. Tako je došlo do poistovećivanja administracije i vojske. Spoljna politika – Severni rat – mir u Olivi 1660. – plaćeno savezništvo sa Francuskom – rat sa Švedskom – bitka kod Ferbelina – mir u Sen Žermenu 1679. – Potsdamski edikt – naseljavanje francuskih hugenota U Severnom ratu (1655-1660) koji se vodio između Švedske i Poljske, Fridrih Viljem “Veliki izbornik” je najpre stao na stranu Šveđana, i učestvovao u trodnevnoj bici kod Varšave (28-30. jul 1656). Zauzvrat je švedski kralj, Karlo X Gustav (1654-1660), ugovorom u Labiau, novembra 1656. priznao Fridriha Viljema suverenom Istočne Pruske. Potom je Fridrih Viljem prešao na stranu Poljske, koja mu je ugovorom u Velau, septembra 1657. takođe priznala pravo na Istočnu Prusku. To je potvrđeno i mirom u Olivi 3. maja 1660. godine kojim je okončan Severni rat. Fridrihov načelni stav u spoljnoj politici bio je savez sa Holandijom, Engleksom i carem. Ipak, pošto ga prirodni saveznici nisu dovoljno novčano pomagali, on se okretao Francuskoj. Kada je kralj Luj XIV napao Holandiju (Holandski rat 1672-1679), Fridrih Viljem je napre podržavao Holanđane (1672-73), a potom Francuze (1673-74), i na kraju opet Holanđane (1674-79). Ipak, Holanđani su kasnili sa isplatom novca, a Francuzi su postizali velike vojne uspehe, pa se Fridrih okrenuo Luju XIV koji mu je isplatio 800 000 livri. Međutim, posle mesec dana položaj Francuske se pogoršao. Obrazovana je koalicija u koju su ušli Carstvo, Španija, i neki nemački kneževi, pa se Fridrih priklonio njima. Luj XIV je ubedio Šveđane da napadnu Brandenburg, što su oni i učinili decembra 1674. godine. Švedski kralj, Karlo XI (16601697) je hteo da otalja savezničku obavezu i izbegne veću bitku sa Brandenburgom. Ipak, njegov general, Gustav Vrangel, je na svoju ruku upao u Marku. Suprotstavila mu se samo seljačka milicija (landver). U pomoć seljacima je stizala brandenburška vojska, na čelu sa Fridrihom Viljemom i feldmaršalom Georgom fon Derflingerom. Do bitke je došlo kod Ferbelina, i Brandenburžani su odneli pobedu. Ova pobeda je podigla ugled Brandenburga. Takođe, ova pobeda je dala Fridrihu Viljemu poleta da nastavi osvajanja, zauzme Štetin, i druga uporišta, i protera Šveđane iz zapadne Pomeranije. Luj XIV je kaznio prevrtljivost svog saveznika. Holandski rat je okončan mirovnim ugovorima u Nimvegenu 1678. godine i Sen Žermenu juna 1679. Prema Senžermenskom ugovoru, Brandenburg je trebalo da vrati Šveđanima sve osvojene teritorije. Posle ovoga, Fridrih Viljem se ponovo priklonio Francuskoj. Kraj savezništvu sa Lujem XIV došao je 1685. godine, kada je opozivanjem Nantskog edikta počeo progon protestanata u Francuskoj. Kao odgovor na to, novembra 1685. godine usledio je Potsdamski edikt, kojim je nuđeno utočište francuskim hugenotima. Pruska je bila protestantska

zemlja, i stoga je imala moralnu obavezu prema hugenotima, a i francuski hugenoti, uglavnom zanatlije, su znatno unapredili privredu siromašne severne kneževine. Stanovništvo Brandenburga je bilo luteransko, ali je vladajuća dinastija 1618. godine prihvatila kalvinizam. Hoencolerni su težili da pomire luterane i kalviniste, između kojih je vladala velika netrpeljivost. FRIDRIH I (1688-1713) Bio je treći sin Fridriha Viljema “Velikog Izbornika”. Rođen je 1657. godine. Fridrih I je prvi knez Brandenburga koji je poneo kraljevsku krunu (kao knez izbornik bio je Fridrih III). Car Leopold I je dugo odbijao da mu da krunu, sve dok mu u Ratu za špansko nasleđe nije zatrebala pomoć Brandenburga. Fridrih I je caru obećao 8 000 vojnika i diplomatsku podršku, a Leopold I mu je zauzvrat dozvolio da se kruniše za kralja. Pošto je Brandenburg bio u sastavu Carstva, Fridrih I i njegovi naslednici su se titulisali kao kraljevi Pruske koja nije pripadala Carstvu. Krunisanje je obavljeno januara 1701. godine u Kenigsbergu, glavnom gradu Pruske. Dan pre krunisanja, Fridrih I je ustanovio viteški red Crnog orla – najviše prusko odlikovanje. Uveden je strog ceremonijal, po ugledu na onaj koji je vladao u Versaju. Osnovan je, 1694. godine, univerzitet u Haleu, a potom i Akademija umetnosti (1696) i Akademija nauka (1701). Predsednik Akademije nauka bio je filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic. Fridrih I nije lično obavljao vladarske dužnosti. To je prepustio ministrima. Državom je od 1688. do 1697. godine rukovodio njegov bivši vaspitač Eberhard fon Dankelman. Dankelmana je na mestu prvog ministra nasledio grof Kolbe fon Vartenberg. Pruska je ojačala u vojnom pogledu. Broj vojnika je porastao sa 30 000 na 50 000. U Ratu za špansko nasleđe, pomoć koju su Prusi pružili caru Leopoldu je bila znatna. Umesto 8 000 vojnika, poslali su 14 000, a potom je taj broj porastao na 50 000. Ojačao je i državni aparat. U Berlinu je 1702. godine osnovan Apelacioni sud, koji je predstavljao najvišu sudsku instancu, umesto suda Svetog rimskog carstva. Osnivanjem univerziteta i Akademija nauka i umetnosti, počelo je širenje ideja prosvećenosti. Značajna je i pojava jednog novog verskog pokreta – pijetizam. Pokret je nastao u okviru luteranske crkve, ali pod uticajem kalvinista, francuskih hugenota, koji su se 1685. godine u većem broju naselili u Brandenburgu. Suština ovog učenja bilo je da je vernik, koji dokazuje svoju veru i izabranost za spasenje, dužan da radi na uspostavljanju Carstva Božjeg na zemlji. Dok je u kalvinizmu vernik bio dužan da se stara o ličnom usavršavanju, pijetista je morao da se stara o usavršavanju celog društva. Pijetizam je glavno uporište imao na univerzitetu u Haleu. FRIDRIH VILJEM I (1713-1740) Kraljeva ličnost Zbog svog grubog i nasilničkog ponašanja, u istoriji je ostao upamćen kao Kralj narednik. Rođen je 1688. godine. Pesimistično i strogo učenje o predestinaciji ga je uznemiravalo. U zrelom dobu, iako se prema svojoj okolini ponašao nasilnički, mučila su ga duševna preispitivanja i strah za spas duše. Patio je od kostobolje, migrene, napada melanholije… Sa 18 godina se oženio Sofijom Dorotejom, ćerkom hanoverskog kneza, kasnije engleskog kralja Džordža I. Na pruskom dvoru je vladala stroga, skoro spartanska atmosfera. Prusko plemstvo je služilo u vojsci, i nije bilo ni obrazovano ni pomodno. Kralj je u 23. godini prihvatio pijetizam. Uspehe ili neuspehe Pruske, doživljavao je kao izraz Božje naklonosti ili gneva prema njemu samom. Predano je obavljao svoje vladarske dužnosti, a od svojih potčinjenih je očekivao da tačno, bespogovorno izvršavaju naređenja. Znao je da se veoma brutalno obračuna sa onima koji nisu tako radili. Imao je stav – Sve se mora priložiti osim duše, ona pripada Bogu, ali sve ostalo mora biti moje.

Kraljica Sofija Doroteja je izrodila 14-oro dece. Uživala je u muzici, pozorištu, balovima, dok je Fridrih Viljem I želeo da njegova porodica živi skromno i jednostavno, kao jedna patrijahalna zajednica. Ubrzo po dolasku na vlast, kralj je otpustio veći broj dvorskih činovnika, muzičara, slugu, lakeja. Ostali su morali da se zadovolje manjom platom. Sve račune na dvoru je pregledao i potpisivao. Bio je stalno odeven u uniformu od grube vune, malo bolju nego što su imali njegovi vojnici. Slobodno vreme je provodio u psetari ili konjušnici. Njegov društveni život se svodio na to da okružen nekolicinom svojih oficira (tzv. tabakkolegium) ispija velike količine piva. Strane običaje, pre svega francuske, nije voleo. Prema potčinjenima i članovima porodice, Fridrih Viljem I se nije ophodio smireno i dostojanstveno, nego kao narednik. O njemu su zabeležene brojne anegdote, i dobio je nadimak “Otac Prustva”. Iako je sam znao da bude grub prema potčinjenima, zabranio je činovnicima da biju seljake. Državna uprava – vojska – privreda – školstvo – sudstvo Fridrih Viljem I je na dvoru uveo strogu štednju koja se graničila sa tvrdičlukom – izuzev kada se radilo o vojsci. Dok su drugi evropski vladari bili u dugovima, Pruska blagajna je bila puna. Pruska je do kraja militarizovana. Broj vojnika je narastao sa 39 000 na 80 000, i bila je treća ili četvrta po snazi u Evropi, dok je po broju stanovnika, Pruska bila na trinaestom mestu. Ukuptno je 2,5 miliona stanovnika izdvajalo ¾ svojih prihoda za izdržavanje ogromne armije, i postojala je izreka “sve države imaju svoju vojsku, samo pruska vojska ima svoju državu”. Iz cele Evrope su unajmljivani, ili silom dovođeni kršni ljudi, visine oko 2m, za kraljev “Puk divova”. Kralj Fridrih Viljem I nije žalio novca za ove gardiste. Strani vladari mu često slali takve ljudine kako bi ga odobrovoljili. Vojska se delom popunjavala vrbovanjem stranih plaćenika. Oni su činili oko trećinu vojnika. Pored toga, u Pruskoj je postojala vojna obaveza. Plemići su postajali oficiri, građani podoficiri, a seljaci vojnici. Da bi se izbegle velike štete u poljoprivredi zbog nedostatka radne snage, u Pruskoj je 1733. godine uveden kantonalni sistem. Svaki puk je dobijao određenu oblast države – kanton. Odatle se popunjavao i oficirima i podoficirima i vojnicima. Posle osnovne obuke, svi bi se vraćali svojim zanimanjima, s tim što su leti, u vreme kada nije bilo poljskih radova, pozivani na manevre. Muškarci su od rođenja zavođeni u vojne spiskove. Ova vojska je bila najbolja u Evropi. To je postignuto gvozdenom disciplinom i neprestanom obukom vojnika i starešina. Vojska je dobila uniforme. Fridrih Viljem I je 1714. godine sastavio pravilo službe za pešadiju. U Berlinu su osnovane vojne škole za sinove junkera. Biti oficir i napraviti karijeru u vojsci je postala želja svakog pruskog plemića. Oficiri su uglavnom bili iz redova plemstva. Za svakog oficira su pažljivo beleženi podaci o službovanju i njihov rad je ocenjivan. To su tzv. kondut-liste. Viši oficiri su za svoje potčinjene dostavljali izveštaje svake godine. Naporedo sa vojskom, rasla je i birokratija. Činovnici su bili podvrgnuti jednakoj disciplini kao i vojnici. Očekivalo se da bespogovorno i marljivo izvršavaju svoje obaveze. Samostalnosti u radu, a naročito u donošenju odluka, nije bilo. Način rada, ophođenje između pretpostavljenih i potčinjenih, zvanja, titule, i način napredovanja u službi, bili su detaljno propisani tzv. Reglementom. Sam kralj je ustajao rano, a savetnici su već u 5 dolazili po naređenja. Na vrhu administrativne lestvice bila je, kao i ranije, Dvorska komora, koja je upravljala kraljevim posedima. Razrezivanje i sakupljanje poreza i dalje je bilo u nadležnosti Generalnog ratnog komesarijata, koji je nadgledao rad lokalnih komesara. Fridrih Viljem I je ove dve poreske uprave objedinio u Generalnom finansijskom ratnom i domenijalnom savetu, poznatijem pod imenom Glavni direktorijum. Pravosuđe je takođe centralizovano. Glavnu ulogu u tome je odigrao kraljev ministar pravosuđa Samjuel Kokcej. On je želeo: da uspostavi vrhovni sud u Berlinu kome bi bili podređeni provincijski sudovi kojima su do tada upravljali junkeri; da uspostavi jednoobraznu zakonsku proceduru; da uskladi i kodifikuje različite pokrajinske zakone. Uspeo je da ostvari prva dva zadatka, a treći zadatak – kodifikaciju – izvršio je naslednik Fridriha Viljema I, Fridrih II Veliki (1740-1786).

Privreda u Pruskoj se razvijala, a sa njom su rasli i godišnji prihodi države. Oni su se tokom vladavine Kralja narednika odvostručili. U Pruskoj je privatna inicijativa u privredi bila svedena na najmanju meru. Sve je bilo u rukama države. Ona je propisivala standarde o kvalitetu robe, način njene prodaje i cene proizvoda. Učinjeno je dosta na razvoju tekstilne industrije i rudarstva. Po ugledu na Francusku, i Pruska je razvijala državne manufakture za izradu luksuzne robe – svile, porcelana, časovnika. Država je podsticala i useljavanje stranaca. U poljoprivredi je postignut napredak. Isušivane su močvare i pretvarane u oranice. To se ređe dešavalo na imanjima junkera. Oni su koristili rad seljaka u vidu kuluka. Fridrih Viljem I je gledao da zaštiti seljake, pošto je bio svestan da na njima počiva snaga države. Oni su služili kao vojnici, radili na imanjima junkera, i plaćali poreze državi. Kralj je vodio politiku tzv. konzervacije. Cilj je bio da se zemlja očuva u posedu seljaka, tj. da se spreče junkeri da prisvajaju seljačka imanja. Društvena hijerarhija je podrazumevala stalešku podelu na plemstvo, seljaštvo i građanstvo. Iz staleža u stalež se prelazilo teže nego u drugim zemljama. Jačanje apsolutizma je ugrozilo povlašćeni položaj junkera. Oni su u prvoj polovini vladavine Fridriha Viljema I predstavljali opoziciju režimu. Kralj je tada počeo da podstiče građanstvo, dajući mu mesta u državnoj službi. U drugoj polovini vladavine, stvari su se promenile. Plemstvo je počelo da popušta i pruža podršku apsolutnoj monarhiji, grabeći se za položaje u državnoj službi, bilo u vojsci, bilo u administraciji. Zauzvrat, kralj je bio garant očuvanja starog društvenog poretka, koji je i u privredi i na društvenoj lestvici davao povlastice i nadmoć plemstvu nad građanstvom. Fridrih Viljem I se starao da stavi pod jači nadzor i crkvu. Bio je kalvinista, a njegovi podanici, uglavnom, luterani. Nije uspeo u nameri da ujedini ove dve protestantske veroispovesti. Luteranska crkva je centralizovana. Provincijske konzistorije su podvrgnute Berlinu. Vizitacije iz centra su postale češće i strožije. Pruska je u verskom pogledu bila prilično tolerantna država, jer joj je cilj bio da privuče što veći broj stranaca. Fridrih Viljem I je učinio i važan korak u kulturnom napretku svoje zemlje. Uveo je 1717. godine obavezno osnovno školovanje. Na univerzitetima u Haleu i Frankfurtu na Odri, uspostavljene su katedre za kameralizam (kameralne nauke). Na njima su studenti izučavali pravo, ekonomiju i administraciju, kako bi se što bolje pripremili za rad u državnoj službi. Spoljna politika Fridrih Viljem I je bio miroljubiv vladar. Nije želeo da upropaštava svoju vojsku i državnu blagajnu. Pored toga, u svojoj pobožnosti je verovao da Bog zabranjuje nepravedne ratove. Smatrao je da je zadatak Pruske da izgradi jaku vojsku. Napadački rat je vodio samo jednom. Želeo je da potisne Švedsku iz Nemačke, i 1715. stao je na stranu ruskog cara Petra Velikog (1682-1725) u Velikom severnom ratu protiv Šveđana, ali nije se upuštao u veće bitke. Mirom u Stokholmu februara 1720. godine dobio je Štetin, ušće reke Odre, i južni deo švedske Pomeranije. Odnosi sa carem Karlom VI su se pokvarili. Razlog je bilo vojvodstvo Berg u zapadnoj Nemačkoj. Tamošnja vladarska porodica je bila na putu da izumre. Karlo VI je ugovorima u Vusterhauzenu 1725. i Berlinu 1728. obećao Fridrihu Viljemu I da će naslediti Berg, a zauzvrat je Pruska trebalo da bude saveznik Austrije. Karlo VI nije održao obećanje, i nije podržao pruske zahteve. Razočaran i razljućen, Fridrih Viljem I se okrenuo neprijatelju Habzburgovaca, Francuskoj, i sklopio savez sa Lujem XV (1715-1772) koji mu je obećao Berg.