Rana Moderna 1

“Velikim geografskim otkrićima” nazivamo nalaženje novih pomorskih puteva i kontinenata od strane evropskih moreplovaca, istraživačа i osvajača u 15. i 16. veku. Velika geografska otkrića su stvorila preduslove za stvaranje stalnih veza između udaljenih krajeva planete. Otkrićima je započela ekspanzija Evrope. Evropljani su različitim sredstvima (osvajanje, naseljavanje, verski uticaj) nametnuli svoju vlast većem delu sveta. Znanja o zemlji su dolazila iz dva izvora: predstava naučnika i izveštaja putnika. U oba slučaja bio je važan uticaj Arabljana na Evropu, jer se preko njih Evropa upoznala sa delima antičkih pisaca, a među njima i sa delima geografa. Važni klasični pisci u pogledu geografije su bili Strabon i Ptolemej. Strabon je tvrdio da zbog klime oko ekvatora, tamo raste posebna flora i fauna, npr. pominje kržljavo drvo – silfijum – od kojeg se dobija terpentin(smola koja se dobija od četinarskih šuma). Jedan od najznačajnijih geografa antičkog doba, bio je Eratosten. On je došao na ideju da izračuna obim zemlje, ako izmeri senku koju pravi sunce u Aleksandriji, kada je u Asuanu zenit. (odredio je da obim iznosi 45 920 km, omašio je za oko 5 000 km) Eratosten je podelio zemlju na meridijane (geografska dužina ili longituda, spaja s. pol i j. pol, istok-zapad) i uporednike (geografska širina ili latituda, ekvator, sever-jug). Klaudije Ptolemej je bio helenizovani Egipćanin koji je živeo sredinom 2. veka nove ere. On je u svojim spisima sabrao sva do tada poznata geografska i kosmografska znanja. Značajna su dva njegova rada: “Geografija” i “Astronomija”. Astronomija je poznata i pod arapskim nazivom “Almagest”, što se može prevesti kao “Najveći zbornik”. Ptolemejeva slika kosmosa se zasnivala na geocentričnom sistemu (Zemlja je centar kosmosa). Sve dok Nikola Kopernik nije izvršio revoluciju u astronomiji, ovo je bila prihvaćena slika sveta. Na osnovu Ptolemejeve knjige, Džon Holivud je sastavio knjigu “Lopta sveta”, i na osnovu ovog dela, među učenim ljudima se raširilo mišljenje da je zemlja okrugla. Drugo Ptolemejevo delo “Geografija” je u Evropu stigo preko Grka, a ne Arapa, iako se Idrizi, Mavar iz Seute koji je živeo na dvoru Rožera II, oslanjao na Ptolemejevo delo pri sastavljanju “Rožerove knjige”. Prvo štampano izdanje “Geografije” se pojavilo 1475. godine u Vićenci, a prvo izdanje sa kartama u Bolonji 1477, a poboljšana verzija u Rimu 1478. godine. Prema Ptolemeju, Zemlja je bila okrugla. On ju je izdelio na 360 stepeni dužine i širine, izračunao njen obima i odredio Ekvator. Opisuje pojedina mesta sa datim koordinatama, međutim, Ptolemej je odbacio Eratostenovu procenu, i izračunao je da je Zemljin obim 28 hiljada kilometara. Afrika je bila spojena sa Kinom, tako da je Indijski okean prikazan kao more koje je bilo okruženo kopnom koje je na istoku i jugu bilo Terra incognita. Međutim, pored, “naučnih” dela, postojala su i brojna dela sa raznim mitskim slikama sveta. Sačuvano je preko 600 mapa sveta iz srednjeg veka. Sve su bile kružnog i blago elipsoidnog oblika, a Zemlja je predstavljana kao ravna ploča okružena okeanom. Julije Solinus Polihistor je, oko 230-240. godine, napisao delo “Zbirka retkosti” u kojem iznosi neverovatne podatke, čak i o onim predelima koji su njegovim savremenicima bili poznati: da u Evropi žive pitoni koji sisaju mleko iz kravljeg vimena, kao i risovi… Isidor Seviljski (560-636) je pisao da je Zemlja podeljena između Nojevih sinova: Sema, Hama i Jafeta. Azija je dobila ime po kraljici Aziji “od roda Semova” – 27 naroda je nastanjuje; Afrika je dobila ime po Aferu, Hamovom potomku – 30 rasa je naseljava; Evropu nastanjuje 15 Jafetovih plemena. U središtu zemlje se nalazi Jerusalim, i svaka epizoda iz Biblije je imala svoje mesto na mapi sveta. Jedna od osobina srednjeg veka, jeste i potraga za rajem, ali nisu se svi slagali sa lokacijom raja. Najčuvenija priča o potrazi raja jeste priča irskog monaha Sv. Brendana (484-578) koji je zaplovio na zapad, i posle brojnih bura stigao na jedno plodno ostrvo za koje je tvrdio da je raj. Prema Kozmi Aleksandrijskom, koji je autor “Topografije kristijana”, Zemlja je prikazana kao četvrtasta kutija čiji ispupčeni poklopac predstavlja nebeski svod. Pjer d Aji, francuski kardinal, je u svom delu “Slika Sveta” prikazao Afriku kao ostrvo, a Indijski okean kao otvoreno more. Međutim, u narednoj knjizi je ipak prihvatio Ptolemejevu sliku Afrike. Pouzdan izvor obaveštenja, bili su čuveni jevrejski kartografi i proizvođači pomorskih instrumenata sa Majorke.

Čuven je “Katalanski atlas” koji je 1375. godine izradio kartograf Abraham Kresk iz Palma de Majorke. (samo jedan primerak je sačuvan, i čuva se u Nac. bibl. u Parizu). U Atlasu je bila i karta Afrike, na kojoj su bili prikazani tokovi reka Nigera i Senegala, i ova karta je imala velik uticaj na portugalske moreplovce. O Aziji su Evropljani bili bolje obavešteni. Mnoga evropska poslanstva su, polovinom 13. veka bila slata u Mongoliju, koja je tada bila ogromna država, te su pape i evropski vladari hteli da pridobiju Mongole za rat protiv Arabljana i Turaka, kao i da uspostave trgovačke veze sa njima. Pored izveštaja Marka Pola, postoje i druga svedočanstva o Aziji. Papski izaslanik, fratar Karpini je putovao u Mongoliju (1247-1249) i o svom putovanju je sastavio detaljan izveštaj, u kojem opisuje način života Mongola, običaje, kao i političku i vojnu organizaciju. Karpini je prvi zabeležio ruska imena velikih reka: Dnjepra, Dona, Volge, Urala. Na osnovu priča je izradio porodično stablo Džingiskana. Francuski fratar, Vilijem Rubruk, je ustanovio gde se tačno nalaze ušća Dona i Volge, kao i da je Kaspijsko more u stvari jezero. Prvi je opisao kinesko pismo, i govorio je o budističkoj religiji. Tokom 15. veka, brodovi na kojima su plovili istraživači nisu bili građeni posebno za tu svrhu. Postojale su dve tradicije u gradnji brodova: severnoevropska i južnoevropska. Sredozemlje je imalo najdužu tradiciju u brodogradnji. Način gradnje i vrste brodova, su bili uslovljeni pre svega prirodnim uslovima. Plovidba Sredozemljem je bila relativno ugodna i manje opasna. Za prevoz robe su korišćeni glomazni i spori jedrenjaci, dok su za ratovanje korišćene galije. Galije su bili brodovi na vesla, niskih bokova, dužine oko 40, a širine oko 5 metara, i imale su gaz 2 metra. Bile su u upotrebi na Sredozemlju sve do 17. veka, ali se mogu videti i u 18. veku. Njihova prednost su bila vesla, koja su se koristila kad nije bilo vetra, kao i to što su galije bolje manevrisale od jedrenjaka. Ipak, nisu bile pogodne za dugu plovidbu, jer prostora za zalihe nije bilo dovoljno, a i u slučaju lošeg vremena nisu bile stabilne. U geografskim otkrićima, galije nisu igrale ulogu. Za plovidbu preko Atlantika, građeni su široki brodovi visokih bokova, koji su za zaštitu od napadača imali na krmi (zadnji deo broda) i pramcu (prednji deo broda) izdignute kule. Ovakav brod zvao se kog ili kogan. Kao posledica posredstva Baska između severnih i sredozemnih pomoraca, na Sredozemlju su se pojavile karake, jedrenjaci visokih bokova. Važni brodovi istraživača bile su karavele. Nastale su mešavinom evropskih i arapskih brodograditeljskih tradicija. Otuda su najčuvenije bile karavele portugalskih i andaluzijskih majstora. Bile su težine 60-70 tona, duge 25-30 metara, i imale su posadu od 40-ak ljudi. Krajevi karavele su bili veoma izdignuti, na zadnjem delu palube se nalazila kula (tolda) iznad koje se nalazila krmnica (toldilja). Karavele su imale 3 jarbola, bile su lake i plitkog gaza, te se sa njima lako manevrisalo. Bile su pouzdane u priobalnoj plovidbi, a bile su uspešne i u prekookeanskim putovanjima. Postojao je čitav niz međutipova između karavele i karake. To su bile nave. Karavele su izviđale teren, a u navama se nalazila većina posade i zaliha. Tokom 16. veka javljaju se galeoni, duži i vitkiji od karaka. Za kapetana broda često su postavljani ljudi koji se nisu razumeli u pomorstvo, to su bili vojnici ili trgovci, zavisno od svrhe putovanja. Osoba koja je upravljala plovidbom bio je zapovednik broda, i on je morao da bude iskusni pomorac. Zapovednik broda morao je da poznaje navigaciju. On i kormilar su bili odgovorni za upravljanje brodom. Viši rang među mornarima imali su nostromo (zapovednik palube; nadležan za sidro i jedra) i rukovalac namirnica (zadužen za snabdevanje vodom, hranom…). Svaki brod nije imao kuvara, već su to obavljali “mali” ili mornari “nižeg” ranga. Hrana je konzervirana sušenjem i usoljavanjem mesa (salamura), i sušenjem i kišeljenjem povrća. Ishranu mornara su činili meso u salamuri, usoljene sardine ili sardele na sredozemlju, ili haringe na severu. Takođe, mornari su se posvećivali ribolovu, a umesto hleba jeo se dvopek. Neki brodovi su nosili brašno koje je bilo jako zasoljeno, kako bi se zaštitilo od pacova i crva. Takođe, na brodove su tovareni i sir, beli i crni luk, sušeno povrće, pasulj i turšija. Voda je bila velik problem. Pošto se čuvala u drvenim buradima, ona bi ustajala ili bi se ubuđala, Na putovanjima, burad se punila kišnicom. Zbog problema sa vodom, ukrcavane su velike količine vina. Alkohol je, takođe, mornare štitio i od crevnih bolesti. Na portugalskim brodovima, dnevno

sledovanje vina bilo je pola litre. Burad sa vodom i vinom, su služila kao balast, te su nakon pražnjenja punjena sa morskom vodom. Na putovanjima, mornari su se često razboljevali. Najopasnija bolest bio je skorbut, usled nedostatka vitamina C. Iako su mnogi pretpostavljali šta je uzrok bolesti, skorbut nije iskorenjen sve do 18. veka, kada je moreplovac Džems Kuk, prisiljavao mornare da pojedu obrok od ustajalog kiselog kupusa. Takođe su na brodove ukrcavali i tropsko voće. Takođe i nužnici su bili velik izvor zaraze. Pravi nužnici nisu postojali, ali je nešto slično tome napravljeno u potpalublju za oficire. Do 15. veka, uglavnom se radilo o priobalnoj plvidbi. U pomorstvu postoje pojmovi “navigacija” i “locovanje”. Navigacija podrazumeva upravljanje brodom ka određenoj tački kada kopno nije na vidiku, dok je locovanje (od lat. reči lot – čvor) način plovidbe kada su zemlja ili neki drugi orijentiri vidljivi. Mornari su užetom na kome su bili čvorovi merili dubinu mora. Locovanje je zamenjeno navigacijom po otvorenom moru na prelazu iz 15. u 16. vek. Pomorci su tada upravljali na osnovu iskustva, poznavanja obale i osmatranja. Od instrumenata, na raspolaganju su im bili samo uže za merenje dubine i primitivni kompas. Postojali su priručnici za pomorce: portolani na Sredozemlju i ogledala mora na severozapadu Evrope. Portolani “Lučki vodiči” su karte obale sa uputstvima za obalnu plovidbu. Već početkom 5. veka, pojedini pomorci na Sredozemlju su beležili svoja iskustva. Ove karte, nazvane “peripuls” (ploviti uokolo) predstavljaju preteču portolana, koji se javljaju tek posle 1300. godine. Portolanske karte su rađene na pergamentu pola metra dugom, linija obale je ucrtavana crnim mastilom, geografska mesta su upisivana crnom, a važne luke crvenom bojom, a dodavane su i zastavice kao oznaka političke pripadnosti. Najveći gradovi su predstavljani vinjetama. Opasna mesta krstom ili tačkom. U 18. veku, sabrani su podaci iz različitih portolana u jedan obiman priručnik “Compasso da navigare”. Slični priručnici u severnoj Evropi, zvali su se “routier” ili “ogledala mora”. Najstariji potiče iz Engleske, sa početka 15. veka. Za razliku od portolana, uputstva o orijentirima i kursevima, su bili manje verodostojni i pouzdani. Sadržali su tačne podatke o dubini mora, kao i pojedinosti o plimi i oseci. Za orijentaciju na otvorenom moru su korišćeni kompas i kvadrant. Kvadrant je bio sprava za merenje visine i ugla severnjače. Da bi se odredio položaj broda korišćen je astrolab. Izumeo ga je Hiparh, dva veka pne, a usavršio nemački astronom Kenigsberg. Služio je da izmeri položaj zvezda i njihovu udaljenost od horizonta. Uzroci velikih geografskih otkrića Dolaskom Turaka u 15. veku, praktično su prekinute veze između Evrope i Dalekog istoka. U Evropi se oseća nedostatak plemenitih metala, zlata i srebra, kao i druga, luksuzna roba, koju je evropsko tržište dobavljalo sa dalekog istoka. PORTUGALSKO OTKRIĆE PUTA ZA INDIJU I KOLONIJALNA EKSPANZIJA 14141520. Početak portugalskih otkrića se vezuje za princa Enrikea (Henrija) Moreplovca. Ipak, Enrike, sem kratkog pohoda na Seutu u Severnoj Africi, nije plovio, ali je nadimak Moreplovac dobio zbog toga što je okupljao naučnike i pomorce, i podsticao je istraživanja. Od 1418. do 1460. godine, Portugalci su postupno istraživali, do tada nepoznatu, obalu Afrike, i stvorili su preduslove za nalaženje pomorskog puta za Aziju. Enrike Moreplovac je rođen 1394. godine, kao treći sin portugalskog kralja Žoaoa (Jovana), imao nadimcima Kopile i Veliki, jer je bio osnivač dinastije Avis. Majka Filipa je bila ćerka rodonačelnika engleske dinastije Lankaster, Džona Gonta. Žoao je u bici kod Alžubarote 1385. godine potukao Kastiljce i obezbedio nezavisnost Portugalije. Enrike, kao i njegova braća Duarte (Edvard) i Pedro, je dobio dobro obrazovanje.

Neki dvorski sluga, koji je izvesno vreme proveo u muslimanskom zarobljeništvu, pričao je kraljevskom rizničaru o bogatstvu Seute. Seuta je bila trgovačko središte i gusarsko gnezdo, i bila je smeštena nedaleko od ulaza u Gibraltar. Po sluginoj priči, grad se mogao lako zauzeti jer nije bio branjen sa mora. Tada je rizničar nagovarao kralja da krene u pohod na Seutu. U početku je kralj odbijao, nije verovao da se grad može lako zauzeti, a i ukoliko bi Seuta pala, Kastiljci bi zauzeli Granadu (koja je zavisila od pomoći iz Seute), te bi onda oni mogli napasti i Portugal. Ipak, kralj se odlučio da preduzme pohod. Najpre je poslao jedan brod, sa navodnom diplomatskom misijom do Sicilije, a zapravo su kapetani dobili naređene da prouče utvrđenja Seute i da beleže dešavanja. Potom su počele pripreme za pohod. Enrike, koji je tada imao 21. godinu, je trebao da organizuje građenje i pripremanje brodova, kao i prikupljanje posade u severnom delu zemlje sa sedištem u Oportu (tu je spomenik škembićima, jer su stanovnici jeli samo njih da bi pomogli opremanje brodova). Pedro je dobio isti zadatak, samo na jugu; njegovo sedište je bilo u Lisabonu. Duarte je rukovodio finansijama i sudstvom, a kralj je preuzeo diplomatske pripreme. Opremanje je trajalo nekoliko meseci. Odredište pohoda je držano u najvećoj tajnosti. Kastilja i Granada su se brinuli, jer su smatrali da će oni biti napadnuti. Flota od 200 brodova se okupila avgusta 1415. godine u Lisabonu. Kraljica Filipa je na samrtničkoj postelji blagosiljala pohod, a sinovima darovala po mač. Kada se u drugoj polovini avgusta 1415. godine, pojavila portugalska flota, stanovnici Seute su bili iznenađeni. Napad je počeo 15. avgusta, posle kratke borbe luka je osvojena, poginulo je samo 8 Portugalaca, a sva tri portugalska kraljevića su proizvedena u vitezove. Ovaj pohod je označio početak portugalske ekspanzije. Enrike tada od muslimanskih trgovaca dobija obaveštenja o krajevima Afrike, te se posvećuje istraživanjima. Enrike je 1418. godine odlučio da počne sa sistematskim i smišljenim istraživanjima. Nameravao je da povede krstaški pohod i zauzme Gibraltar, ali kada je njegov otac zabranio taj poduhvat, Enrike je napustio život na dvoru i svoje sedište je smestio u pokrajini Algarve, u blizini luke Lagos, na rtu Sao Vinsente. Ovaj rt su antički geografi nazivali “svetim” pa je i obližnje naselje nosilo ime Kap Sagres. Ovde je izgrađena tvrđava, kao i opservatorija i mornarički arsenal. Kap Sarges je izrastao u pomorski školski centar, izučavani su matematika, astronomija i geografija. Enrike je uposlio i kartografa Jehudu Kreska, sina Abrahama Kreska sa Majorke, koji je ubeležavao u mape sve nove podatke do kojih su dolazili portugalski mornari. O Kap Sagresu se ne zna mnogo, jer su Portugalci sve čuvali kao najveću državnu tajnu, i iznošenje mapa iz arhiva, bez dozvole, ili odavanje podataka, je kažnjavano smrću. U Evropi se verovalo da su postojale male hrišćanske države u dubini Afrike i Azije i da su one uspele da opstanu uprkos muslimanima. Od sredine 12. pa do početka 14. veka, kružile su priče o kraljevstvu “prezvitera Jovana” koje se nalazi negde u dubini afričkog ili azijskog kopna. U 15. veku, portugalski istraživači su oživeli ovu priču. Tvrdili su da je prezviter Jovan u stvari car Etiopije, i Enrike je želeo da s njim uspostavi vezu. Takođe, Enrike je želeo da unapredi portugalsku trgovinu, i smatrao je da ukoliko na obalama Afrike postoje trgovačka središta, da tamo može da jeftino kupuje robu. Enrike je već tada razmatrao mogućnost pronalaženja direktnog pomorskog puta za Indiju. Najveća prepreka bio je rt Bohador. Mali, istureni deo na obali današnje španske Sahare. Odatle je prema nekima okean vrio, nije bilo ničega, te otuda i još jedan naziv rt Nun – “nema ničega”. Enrikeovi kapetani nisu želeli da plove u pravcu Bohadora. Ipak, obavljeno je nekoliko značajnih putovanja i otkrića. To su zauzimanje tri grupe ostrva: Kanarskih ostrva, Azorskih ostrva, i Madere i Porto Santa. Ovi arhipelazi su bili poznati od ranije, ali su samo povremeno bili posećivani. Enrike je 1418. godine poslao brod sa svoja dva viteza – Žoaom Gonsalves de Sarkom i Tristanom Vas Teiheirom, sa naređenjem da plove ka jugu. Trebalo je da prođu kraj rta Bohador i plove sve do Gvineje. Međutim, njih dvojica nisu daleko otplovila; nepovoljan vetar ih je skrenuo sa

pravca, i usled manevrisanja su otkrili ostrvo Porto Santo. Nakon što su utvrdili da je povoljno za naseljavanje, vratili su se u Portugaliju. Potom su poslati prvi naseljenici, ali je jedan naseljenik poneo skotnu zečicu, i zečevi su se nakotili tako da su uništavali useve. Tako su naseljenici morali da se presele na Maderu (naz. tako zbog velikih šuma), i do 1455. godine tu su nikla 4 naselja. U vreme početka Enrikeovih istraživanja, Španci su polagali pravo na dva Kanarska ostrva: Lancerote i Fuerteventuru. Udaljenija ostrva iz ove grupe su bila neispitana. Enrike je 1425. godine poslao flotu sa više od 2000 ljudi da osvoje Veliko kanarsko ostrvo (Gran Kanarija), a 1427. je poslao drugu ekspediciju sa istim ciljem, međutim oba pohoda su propala. Kastiljci su potom zatražili od pape da posreduje oko prava na Kanarska ostrva. Prema papinoj odluci, donetoj 1436. godine, Kastiljci su zadržali Lancerote i Fuerteventuru, a Portugalcima su prepušteni Veliko kanarsko ostrvo, Tenerife, Palma i Gomera. Ipak, i ova ostrva su, mirom u Alkasuvašu 1479. godine prepuštena Španiji. Ne zna se ko je i kada otkrio Azorska ostrva. Ona su bila ubeležena u Lorencijan portolan iz 1381. godine, ali pogrešno. Enrike je 1431. godine poslao Gonkala Kabrala na zapad da ih potraži. Ipak nije uspeo da ih pronađe, a naredne, 1432. godine, Kabral je pronašao ostrvo Sveta Marija. Dvanaest godina kasnije, 1444. godine, Kabral je otkrio ostrvo Sveti Mihajlo. Azorska ostrva su bila značajna zbog svog položaja. Tu su bile luke u kojima su se zaustavljali portugalski brodovi koji su plovili sa juga Afrike, i odatle se najlakše moglo vratiti u Portugaliju. Prelomni događaj u istoriji portugalskih otkrića bila je plovidba pored rta Bohador. Enrike je 1433. godine, poslao viteza Žila Eaneša, sa naređenjem da krene pored afričke obale i otplovi što dalje na jug. Ipak, Eaneš nije savladao strah, i nije otplovio dalje od Kanarskih ostrva, i stoga je morao ponovo na put. Ovaj put je uspeo da oplovi rt Bohador, i usidrio se 1434. godina iza samog Rta, i sakupio nekoliko biljaka – “ruže Svete Marije”. Za ovaj podvig je proizveden u viteza. Nova ekspedicija je poslata 1435. godine, koju su činila dva broda. Jednim je komandovao Alfonso Gonsalves Baldaja, a drugim Žil Eaneš. Otplovili su 400km dalje od rta Bohador, i u Portugaliju su se vratili sa vestima da su videli na kopnu tragove ljudi i kamila. Enrike je 1436. godine poslao Baldaju na novo putovanje sa zadatkom da stupi u kontakt sa domorocima, ili da uhvati nekoliko njih radi dobijanja informacija. Pošto nije uspeo u tome, Baldaja, da bi se opravdao, je ubio veliki broj foka (koje su bile u blizini njegovog broda) i njihovim kožama natovario brod. Potom je stigao do zaliva koji je kasnije dobio ime Rio de Oro (Zlatna reka). Pošto nije znao da se nalazi u blizini oblasti koja je bogata zlatom koju su posećivali arapski karavani, vratio se u Portugaliju. Potom, u periodu od 1436. do 1441. godine ekspedicije nisu slate. Enrikeov najmlađi brat Fernando, je uspeo da nagovori kralja Duartea da preduzmu napad na marokansku luku Tanger. Vojsku je predvodio Enrike Moreplovac. Portugalci su pretrpeli težak poraz. Izvukli su se pod jednim uslovom – da vrate Seutu muslimanima, i kao zalog su morali da ostave princa Ferdinanda kao taoca, koji je posle 6 godina umro u ropstvu, a Seuta ipak nije bila vraćena. (crkva imala stav da hrišćanski grad pripada Bogu, i ne može biti dat nevernicima) Dozvola da preda brata za taoca je dovela do prerane smrti kralja Duartea (1433-1438). Njegov naslednik Alfonso V (1438-1481) je bio maloletan, i došlo je do spora oko namesništva između majke i strica Pedra. Država je bila blizu građanskog rata, ali je Enrike posredovao, i za namesnika je postavljen Pedro. Nakon sređivanja stanja u zemlji, nastavljeno je sa slanjem ekspedicija. Dva broda su zaplovila ka Africi 1441. godine. Jednim je zapovedao Antoan Gonsalves, a drugim Nunjo Tristao. Gonsalves je dobio zadatak da se vrati sa što većim tovarom fokinih koža, dok je Tristau naređeno da u Portugaliju dovede urođenike sa afričke obale radi informacija. Kao prevodilac mu je bio dodeljen Enrikeov mavarski sluga. Gonsalves je uspeo da zarobi jednog Berbera i jednog crnog urođenika. Potom mu se pridružio i Tristao, i dve posade su pošle u unutrašnjost kopna. Opkolili su dva mala sela, i tu zarobili još 10 ljudi. Jedan od njih je bio poglavica koji je znao mavarski, i od njega je Enrike saznao mnoge podatke o ovoj oblasti. Potom su Portugalci otplovili dalje na jug do rta Blank. Portugalci, iako su tvrdili da im je cilj pokrštavanje neznabožaca, ipak su se upustili u trgovinu robljem. Na rtu Blank, Tristao je saznao za karavanski put koji spaja severnu obalu Afrike i Timbuktu, grad u današnjoj državi Mali. Ovim putem

su muslimani iz severne Afrike išli na jug kako bi predmete od srebra i bakra zamenjivali za zlato, biber i robove. Portugalci su tako postali konkurencija arapskim trgovcima; a isti slučaj bio je i na Arguimu. Gonsalves je 1442. godine krenuo na drugo putovanje. Sa sobom je poveo poglavicu i dva zarobljena urođenika i zamenio ih za 10 drugih robova. Doneo je zlatne prašine i nojeva jaja. Nije otplovio dalje od Rio de Oro. Nunjo Tristao je 1443. godine otišao 180 km južno od rta Blank i stigao do jednog zaliva (u današnjoj Mauritaniji) gde je otkrio ostrvo Arguim. Ovde su Portugalci ustanovili svoju prvu stalnu trgovačku stanicu u tropskoj Africi. Potom se Tristao vratio u luku Lagos. Gradski rizničar Lancerote je čuo vest o Tristaovom plenu (uhvatio 28 robova) i sam je želeo da zaradi. On je unajmio posade, i zarobio više od 200 muškaraca, žena i dece na Arguimu i obližnjim ostrvima. Potom ih je javno prodao u Lagosu. Tako je ova portugalska luka postala jedno od glavnih tržišta roblja. Ekspedicija iz 1444. godine, pod komandom Gonzala de Sintre se zbog pohlepe završila neuspehom. Naime, on je bio poslat u istraživanje, a on se zaustavio kako bi nahvatao roblje, i pri tome poginuo. Iste godine, 1444., propao je pokušaj Portugalaca da sa plemenom Azenegve sklope trgovački sporazum. Član posade, Žoao Fernandez je ostao na kopnu kako bi naučio jezik i sakupio što više podataka o zemlji, i Enrikeu Moreplovcu je podneo detaljan izveštaj. Sledeće, 1445. godine, Nunjo Tristao je otplovio južnije od ostrva Arguim, vrativši se sa robovima. Najzapadnija tačka afričkog kontinenta, Zeleni rt (luka Dakar u Senegalu), je dosegnuta 1445. godine. To je učinio Dinis Dijaz. On je otplovio 900km dalje od svojih prethodnika. U periodu od 1446. do 1449. godine, iz Portugala se otisnulo mnogo ekspedicija. Jednom je iz Lagosa isplovilo 26 brodova. Ipak, dalje od Dinisa Dijaza, otišli su samo Nunjo Tristao i Alvaro Fernandez. Tristao je nadmašio Dijazov rekord za 400km, i stigao do obala Gvineje, gde je poginuo prilikom hvatanja robova. Fernandez je iste godine stigao do današnje Sijera Leone. (1446-7) Hroničar Azurara, glavni hroničar svih otkrića, je 1448. godine završio svoju Hroniku osvajanja Gvineje, koju je naručio kralj Alfonso V, a pregledao princ Enrike. Istraživanja su ponovo prekinuta zbog građanskog rata i sukoba sa Kastiljom. Enrike se držao po strani. Nije mogao da se opredeli ni za svog brata Pedra, ni za sinovca Alfonsa. Pedro je bio poražen u bici i ubijen maja 1449. godine. Uprkos papinoj odluci iz 1436. godine, Portugal i Kastilja su se i dalje sukobljavali oko Kanarskih ostrva, i između 1450. i 1455. su bili na ivici rata. Kada su sukobi okončani, opet se krenulo sa istraživanjima. Značajna su putovanja Alviza de Kadamosta. On je bio trgovac iz Venecije, i 1455. godine je stupio u službu Enrikea Moreplovca. Kadamosto je o svojim putovanjima napsao obiman izveštaj, u kojem iznosi niz podataka o tome šta su Portugalci postigli u istraživanju i kolonizaciji, i opisuje šta je značilo biti moreplovac princa Enrikea. Kadamosto je krenuo na putovanje maja 1455. godine. Za tri dana je stigao do Porto Santa, a potom je stigao do Madere. Zatim je stigao u Gomeru i Fero na Kanarskim ostrvima, a potom na rt Blank, Arguim do reke Senegal. Tu je trgovao, i u zamenu za španske konje, mavarsku svilu i vunene tkanine dobio robove. Najdalja tačka do koje je stigao bilo je ušće reke Gambije (180km južno od Zelenog rta). Sledeće, 1456. godine, Kadamosto je krenuo na put sa tri karavele. Uputio se ka rtu Blank, ali velika bura ga je odbacila na jugozapad. Zahvaljujući ovoj nepogodi, naišao je na još neotkrivena ostrva. To je bio deo velike grupe Zelenortskih ostrva. Potom je posetio oblast oko ušća Senegala i nastavio ka ušću Gambije. Duž obala video je slonove i nilske konje. Sreo je i domorodačko pleme sa kojim je trgovao, i evropsku robu zamenio za robove i malo zlata. Potom je nastavio ka jugu, do ostrva Bisagos. Ekspedicija od tri karavele je krenula 1458. godine, kojima je komandovao Diogo Gomez. On je plovio uzvodno uz reku Gambiju trgujući. U zamenu za tkaninu i đinđuve je dobio oko 90 kg zlata. Gomes je prvi portugalski moreplovac koji se koristio kvadrantom za određivanje položaja broda.

Enrike Moreplovac je umro 1460. godine. Iako nikada nije posetio zemlje u koje su plovili njegovi kapetani, sva istraživanja su obavljena zahvaljujući njegovom pokroviteljstvu, i zbog toga je osiromašio i umro u velikim dugovima. Kralj Alfonso V i Enrikeov brat, princ Ferdinand, su bili više zainteresovani za krstaški rat sa muslimanima u Maroku i potiskivanje islama, nego da se zadužuju radi istraživačkih poduhvata. Pedro de Sintra je stigao do Sijera Leone i obala današnje Liberije. Diogo Gomez i drugi kapetani su završili istraživanje svih deset zelenortskih ostrva. Kralj Alfonso, pošto nije želeo sam da snosi troškove ekspedicija, je 1469. godine sklopio dogovor sa lisabonskim građaninom Ferdinandom Gomezom. Ferdinand je dobio pravo trgovanja duž obala Gvineje, i pravo na svu dobit ostvarenu na ovim putovanjima. Zauzvrat, Gomez se obavezao da će on biti pokrovitelj daljih istraživanja. To je podrazumevalo da u narednih 5 godina, on mora svake godine slati ekspediciju koja će istražiti po 700km afričke obale. Gomezovi kapetani su za pet godina, istražili 5 000km afričke obale. Ipak, o ovim putovanjima je ostalo malo podataka, jer kapetani nisu zapisivali svoje doživljaje. Kapetan Da Kosta je otplovio do Aksuma, na obali današnje Gane. Aksum je postao sedište za trgovinu zlatom. Pedro de Eskolar i Žoao Santarem su otplovili 200km dalje. Fernando Po je doplovio do obale reke Niger, a potom do zaliva Bijafre, na čijim obalama se danas nalaze Togo, Dahomej i Nigerija. Otkrio je i veliko ostrvo koje je navano po njemu. Lopo Gonsalves je bio prvi Evropljanin koji je prešao ekvator koji prolazi kroz današnji Gabon. Posle pet godina, 1474. godine, kralj Alfonvo V nije obnovio ugovor sa Fernandom Gomezom. Smatrao je da je trgovina sa Afrikom nadležnost krune, te je to poverio svom 19-godišnjem sinu Žoau, koji je dobio sve obaveze i privilegije koje je ranije imao Enrike Moreplovac. Žoao je bio oduševljen istraživačkim putovanjima, i želeo je da potisne muslimane iz trgovine sa Dalekim istokom. Ipak, Portugalija je od 1475. do 1479. godine bila zauzeta ratovanjem, pokušavajući da spreči ujedinjenje Kastilje sa Aragonom. Kralj Alfonso V umire 1481. godine, i nasleđuje ga Žoao, poznat kao Žoao II Savršeni (1481-1495). Žoao je potom obezbedio uslove za nastavak istraživanja. Dao je nalog da se utvrđenja u Arguimu ponovo podignu i da se izgrade nova utvrđenja u Elmini na obalama današnje Gane. Takođe, Žoao je 1482. godine na putovanje poslao Dioga Kaoa, koji je istražio 1500km obale. Kao je plovio do Elmine, a potom nastavio do rta Svete Katarine. Nastavio je da plovi dalje, i potom je stigao do oblasti gde je okeanska voda bila pitka, i zaplovio je ka obali i ušao u reku Kongo. Potom je došao u dodir sa urođenicima. Na južnoj obali reke je postavio veliki kameni stub na kome je bio uklesan grb Portugalije. Ovakve stubove – padraune – postavljeće posle njega na obali Afrike portugalski pomorci, kako bi obeležili najdalju tačku do koje su stigli. Drugi padraun je podigao na rtu Svete Marije, u današnjoj Angoli, a zatim se u rano proleće 1484. godine vratio u Portugaliju. Po povratku bio je nagrađen, a na novo putovanje poslat je 1485. godine. Tom prilikom postavio je dva padrauna; prvi kod rta Negro, a drugi na rtu Kros. Geograf Ptolomej je smatrao da ogromna kopnena prevlaka spaja južnu Afriku sa jugoistočnom Azijom, i da je Indijski okean ogromno more okruženo zemljom. Smatrao je da je Afrika kraća nego što jeste, a Portgalci su svoje nade zasnivali na verovanju da je Ptolomej pogrešio. Žoao II je čuo priču jednog portugalskog trgovca, koji je živeo u Beninu, da postoji hrišćanska država u istočnoj Africi kojom vlada kralj Ogane. Žoao je smatrao da je to legendarni prezviter Jovan, i očekivao je da će oplovljavanjem Afrike obezbediti trgovinu začinima i drugom robom, i da će sklopiti savez sa hrišćanskim kraljem u borbi protiv muslimana. Zbog toga je poslao dve ekspedicije: kopnom i morem. Kopnom je putovao Pedro de Kovilham, a morem Bartolomeo Dijaz. Dijaz je isplovio iz Lisabona avgusta 1487. godine sa dve male karavele i jednim transportnim brodom. Do rta Kros, Dijaz je sledio pravac kojim je išao Diogo Kao. Potom u zalivu Valvis napušta teretni brod, plovi još 700km ka jugu, a prvi padraun je postavio u blizini ušća reke Oranje. Potom ga je zahvatila bura, koja je njegova dva broda nosila skoro dve nedelje ka jugu, tako da su izgubili kopno sa vidika. Kada je bura prošla, Dijaz je zaplovio ka istoku, ali na zemlju nije naišao. Shvatio je da je najverovatnije obišao Afriku, te se upućuje u pravcu severa, i ubrzo dolazi do zaliva Mosel, na sredini

južne afričke obale. Tada je shvatio da je dosegao južnu granicu Afrike, i drugi padraun je postavio u blizini zaliva Algoa. Posada je bila umorna, i tražila je da se vrati kući. Pri povratku su stigli do rta, koji je Dijaz nazvao Rt Bura. Ekspedicija se u Portugaliju vratila decembra 1488. godine. Žoao II je bio oduševljen, i promenio je naziv Rt Bura u rt Dobre nade. Bilo je dokazano da se Afrika može oploviti, i otkriće puta za Indiju je bilo samo pitanje vremena. Kada je poslata Dijazova ekspedicija morem (1487), poslata je i ekspedicija kopnom, koju je predvodio Pedro de Kovilham, koji je imao zadatak da pronađe kraljevstvo prezvitera Jovana. Kovilham je bio dvorjanin i na dvoru Žoaoa II i na dvoru španskog kraljevskog para Ferdinanda i Izabele, gde je bio portugalski špijun. Godinu dana je proveo u Glemsenu (lučki grad severne Afrike) gde je naučio jezik i običaje Arabljana. U proleće 1487. godine, Žoao II je pozvao na savetovanje, u dvorcu u Santaremu, De Kovilhama i Alfonsa de Paivu (Kovilhamovog pratioca). Njima dvojici su objašnjene pojedinosti njihovog zadatka. Na put su krenuli 7. maja 1487. godine. Putovali su prvo do Carigrada, a odatle do Aleksandrije, gde su se obojica razboleli od groznice. Nakon što su ozdravili, produžili su za Kairo, odatle do zaliva Sukain u Crvenom moru. Tu su se ukrcali na brod za Aden, gde su se razdvojili. De Paiva je otišao u Etiopiju, a De Kovilham je otplovio za Indiju. Putovanje od Adena do Indije je bilo teško i trajalo je mesec dana. U leto 1488. godine, brod je stigao u Kananor, malu luku severno od Kalikuta na Malabarskoj obali Indije. De Kovilham je iz Kananora otišao u Kalikut. Zahvaljujući znanju arapskog jezika, on je sakupio mnogo podataka o trgovini i značajnim lukama dalekog istoka. Takođe, De Kovilham je posetio i grad Gou, severno od Kalikuta, koji će kasnije postati najznačajnije portugalsko uporište na potkontinentu. U to doba, to je nezavisna muslimanska država na čelu sa Mahmudšahom Blmahijem. Goa je održavala promet sa Ormuzom. Kovilham je potom produžio i u Ormuz. Tu je saznao da je njegov saputnik De Paiva umro. De Kovilham potom odlazi u Etiopiju, kako bi pronašao kraljevstvo prezvitera Jovana. Tamo je proveo ostatak života, i bio je u službi etiopskih careva. Iako se nije vratio u Portugaliju, Kovilham je poslao izveštaj kralju Žoau, u kojem ga je upoznao sa mogućnostima pomorskog putovanja do Indije oko Afričkog Kontinenta. Portugalci su bili iznenađeni uspesima Španaca. Kristifor Kolumbo je preplovio Atlantski okean i 1492. godine pronašao kopno za koje se verovalo da predstavlja neko od ostrva blizu Indije. Kralj Žoao II Savršeni je umro 1495. godine, i nasledio ga je sinovac Manoel Srećni (1495-1521). Manoel je imao 26 godina, i on ima velike zasluge u osnivanju portugalskog kolonijalnog carstva. Na savetovanju, koje je održano dva meseca pošto je stupio na presto, Manoel se suočio sa plašljivim savetnicima koji su bili protiv ekspedicija koje su imale za cilj uspostavljanje trgovine sa istokom, jer su oni mislili da će Portugalija tako steći mnogo neprijatelja (Španija, Venecija, Arabljani). Ipak, Manoel je ostao pri odluci da od Portugalije stvori veliku trgovačku i pomorsku silu. Bartolomeo Dijaz je dobio zadatak da nadgleda izgradnju flote koja bi mogla da doplovi do Indije. Dvorjaninu, Vasku da Gami, je poverio zapovedništvo nad flotom. Vasko da Gama je poticao iz poznate porodice. Rođen je u Sinesu, gradu u južnoj Portugaliji. O njegovoj mladosti se malo zna. Učio je matematiku i osnove navigacije. Iako nije bio vrhunski pomorac, imao je sve odlike komandanta. Za ekspediciju su izgrađena četiri broda: jedna karavela, i tri broda nave. Admiralski brod zvao se Sveti Gabrijel. Drugim velikim brodom, Sveti Rafael, komandovao je brat Vaska da Game – Paulo. Snabdevačkim brodom komandovao je Gonzalo Nunjes, a karavelom Berio – Nikolas Koeljo. Flota je bila snabdevena namirnicama za 3 godine i posadom od 170 ljudi. Posadu je činio i određen broj robijaša. Vasko da Gama je isplovio iz Lisabona 8. jula 1497. godine. Posle tri nedelje plovidbe, flota je stigla do ostrva u blizini Zelenog rta. Odatle, Vasko da Gama je zauzeo kurs prema jugozapadu, a potom je skrenuo ka jugoistoku prema rtu Dobre nade. Posle 96 dana plovidbe, mornari su ugledali kopno severno od rta Dobre nade i tu su se usidrili. Na tom mestu, koje su kasnije nazvali zaliv Svete Jelene, su proveli 8 dana.

Za vreme boravka na kopnu, mornari su dospeli u sukob sa afričkim plemenom Bušmana. Naime, članovi posade su videli veoma male, crne ljude. Da Gama je naredio svojim ljudima da ih uhvate. Ovi su uhvatili dva Bušmana, ali je jedan na putu ka brodu uspeo da pobegne. Ipak, niko nije razumeo jezik, te je Da Gama pustio drugog urođenika, a pre toga ga je nahranio i poklonio mu komade tkanine. Da Gama se nadao da će ovo privući veći broj drugih domorodaca, i bio je u pravu. Sa njima su potom uspostavljeni prijateljski odnosi, ali je jedan član posade, Velozo, nečim uvredio urođenike. Da Gama je pokušao da umiri Bušmane, ali je ranjen kopljem u nogu, te je morao isploviti. Portugalci su 22. novembra 1497. godine oplovili rt Dobre nade. Potom, deo obale koji su ugledali na dan Božića su nazvali Natal (Božićna obala). Zaustavili su se i iskrcali u luci Kiliman na obali današnjeg Mozambika, u blizini ušća reke Zambezi. Videli su da priobalni gradovi nisu naseljeni divljim, afričkim plemenima, već arabljanskim trgovcima. Arabljani su bili iznenađeni, i pokušali su da ometu dalju plovidbu Portugalaca. Dok su brodovi Vaska da Game bili usidreni u luci Mozambik, jedan deo posade je otišao da pribavi vodu za piće, kada ih je pratnja arapskog šeika napala. Za odmazdu, Da Gama je otvorio paljbu iz topova, i ubio veliki broj građana. Posle toga je dobio vodu, i uzeo jednog arapskog kormilara koji je dobro znao put do Indije. Ipak, Arabljanin je pravio probleme, te ga je Da Gama surovo kaznio. Na nove neprilike, Portugalci su naišli u luci Mombasa, u današnjoj Keniji. Tamošnji vladar, prvo je bio naklonjen Portugalcima, a onda je poslao naoružane ljude da zauzmu portugalske brodove, ipak napad nije uspeo. Da Gama je napustio Mombasu, i otplovio ka severu i stigao u Malindi. Tu ga je vladar dočekao srdačno kao mogućeg saveznika. Nedelju dana je pravio slavlje i gozbe u čast Portugalcima. Da Gami je trebao novi kormilar, i sultan Malindija mu je dodelio Ahmada ibn Madžida, iskusnog pomorca. Flota je za 23 dana preplovila Indijski okean i stigla 21. maja 1498. godine u Kalikut, na zapadnoj Malabarskoj obali Indije. Time je pronađen pomorski put iz Evrope za Indiju. Vladar (Zamorin) Kalikuta nije bio u gradu. Da Gama je čekao nedelju dana na prijem. Konačno, 28. maja 1498. godine, Da Gama sa svojih 13 pratioca je ušao u grad. Portugalci su najpre odvedeni u hram oslikan likovima indijskih božanstava. Portugalci su pogrešno mislili da se nalaze u hrišćanskoj crkvi, a da su ovi pripadnici neke primitivne hrišćanske sekte. Zamorin je Da Gami dozvolio da proda robu koju je doneo, i portugalskom izalsanstvu je dato prenoćište u gradu. Pokloni koje je Da Gama uručio Zamorinu su bili bedni, te je to ostavilo nepovoljan utisak na domaćine. Tokom leta, Da Gama je pokušao da sklopi trgovački sporazum sa zamorinom, ali su ga u tome ometali arapski trgovci. Priče Portugalaca o moći i bogatstvu njihove zemlje nisu bile u skladu sa skromnom robom i poklonima. Pred sam polazak portugalske flote, krajem avgusta 1498. godine, zamorin je Vasku da Gami predao pismo za kralja Manoela u kome je izneo zahteve o trgovini sa Portugalijom. Tražio je od Portugalaca srebro, korale i skerletne tkanine, a zauzvrat je davao cimet, karanfilčiće i drago kamenje. Pošto mu je deo posade umro tokom ekspedicije, Da Gama je morao da potopi San Rafael, a napušten je i brod za snabdevanje. Međutim, pri povratku, Portugalci nisu imali arapske kormilare, i trebalo im je tri meseca da pređu Indijski okean, kako bi došli do afričke obale. Mnogi mornari su oboleli od skorbuta. Od 170 mornara, samo njih 55 se vratilo u Portugaliju. Prvi je u Lisabon stigao Berio, kojim je zapovedao Nikolas Koeljo, 10. jula 1499. godine, a nekoliko dana kasnije stigao je i admiralski brod San Gabrijel. Na njemu nije bio Vasko da Gama. On je kod Zelenog rta prešao na brzu karavelu, kako bi vratio u Portugaliju svog brata Pedra koji je bio na umoru. Paulo da Gama je umro na Azorskim ostrvima, a Vasko da Gama se vratio u Lisabon početkom septembra 1499. godine. Dočekan je kao heroj. Ovo otkriće je dugo smatrano značajnijim od Kolumbovog, jer je on otkrio samo divlje i siromašne Indijance. Kralj Manoel je Vaska da Gamu imenovao Admiralom indijskih mora, vojvodom od Vidigeire i dao mu veliku penziju. Stvaranje portugalskog kolonijalnog carstva Ipak, ovo je bilo tek otkriće puta za Indiju. Stvaranje portugalske trgovačke pomorske imperije je tek trebalo da usledi. Portugalci su bili malobrojni da bi mogli da u osvojene teritorije pošalju

naseljenike. Namera Portugalaca bila je da stvore trgovačka središta, i obezbede ih zauzimanjem važnih strateških tačaka. Oni su na zapadnoj obali izgradili nekoliko tzv. faktorija. Faktorije su bile velika skladišta robe obezbeđena utvrđenjima. Kralj Manoel je žurio da spremi ekspediciju za 1500. godinu. Za vođu drugog putovanja za Indiju, odredio je Pedra Alvaresa Kabrala. Ipak, on nije imao iskustva ni kao moreplovac ni kao zapovednik, i zato su u njegovoj posadi bili Bartolomeo Dijaz i Nikolas Koeljo. Ovu flotu je činilo 13 dobro naoružanih brodova sa posadom od 1500 ljudi. Flota je isplovila iz Lisabona 9. marta 1500. Karbal je zaplovio ka jugozapadu, ipak je otišao daleko na zapad, tako da je na Uskrs 1500. godine slučajno stigao do obala Brazila. Na osnovu ugovora u Tordesiljasu iz 1494. godine o podeli interesnih sfera u svetu između Portugalije i Španije, Brazil je pripao Portugaliji. (ime Brazil je zemlja dobila kasnije po drvetu brazil koje su farbari koristili za dobijanje crvene boje). Kabral je kopno proglasio vlasništvom portugalskog kralja. Dva osuđena prestupnika iz ekspedicije su ostala ovde, i oni su naučili jezik Indijanaca i stvorili preduslov za trgovinu i naseljavanje Portugalaca. Kod rta Dobre nade, flotu je zahvatio uragan. Izgubljena su četiri broda, a jednim od njih je zapovedao i Bartolomeo Dijaz. Kabral je ploveći uz istočnu obalu Afrike otkrio i Mesečevo ostrvo Madagaskar. Kabral je stigao u Kalikut 13. septembra 1500. godine, posle 9 meseci plovidbe. On je nameravao da uspostavi portugalsku prevlast u trgovini makar i silom i progonom Arabljana. U početku je Kabral uspešno trgovao, ipak, jedne noći, rulja je napala portugalsko skladište, i ubila 48 Portugalaca. Kabral je za odmazdu potopio 10 arabljanskih brodova, a zatim je naredio bombardovanje grada. Ipak to je bila greška, jer zamorin i stanovnici Kalikuta nisu bili krivi za ovaj arabljanski napad, te je kod njih zavladala mržnja protiv Evropljana. Kabral je potom otplovio u grad Kočin, koji je plaćao danak Kalikutu. Vladar Kočina je želeo da u Portugalcima dobije saveznike, te je natovario Kabralove brodove začinima i drugom robom i dozvolio mu da podigne stovarište. Kabral je otplovio 16. januara 1501. godine i stigao u Lisabon 31. jula 1501. godine. Treća ekspedicija je poslata 1502. godine. Komandu je preuzeo Vasko da Gama. Flotu je činilo 15 brodova i posada od oko 800 ljudi. Da Gama je dobio zadatak da uspostavi prevlast na zapadnoj obali Afrike. Flota je trebala da izvrši odmazdu nad Kalikutom i pokaže moć Portugalije. U Indijskom okeanu, Portugalci su naišli na arabljanski brod Meri, koji je prevozio hodočasnike za Meku. Portugalci su zarobili tovar i oružje, a nekoliko dece je oteto i na silu pokršteno. Ostalih 300 hodočasnika je po Da Gaminom naređenju vezano ispod palube, a brod je zapaljen. U oktobru 1502. godine, flota je stigla u Kananor. Odatle su Portugalci krenuli da se osvete Kalikutu. Najpre su uhvatili 50 lokalnih ribara, odsekli im šake i stopala, a zatim ih na splavu poslali na obalu sa porukom za zamorina Kalikuta da je to odmazda za ubijanje portugalskih mornara. Kalikut je bombardovan, a deo grada je zapaljen. Vladari Kananora i Kočina su bili zadovoljni zbog stradanja Kalikuta, ali su istovremeno bili uplašeni portugalskim nasiljem. Da bi izbegli to, oni su Portugalcima predali vrednu robu na poklon i ustupili im zemljište za izgradnju utvrđenja i faktorija. Vasko da Gama se u Portugaliju vratio sa tovarom od 1500 tona začina i plenom sa opljačkanih brodova. Ostavio je na Afričkoj obali i u Kananoru i Kočinu utvrđene postaje sa portugalskim posadama. Komandu nad portugalskom faktorijom u Kočinu je 1503. godine preuzeo Duarte Pačeko. Zamorin Kalikuta je napao ovu faktoriju, ali ga je Pačeko potukao. Važnu ulogu u jačanju portugalske moći na istoku su imali Alfonso de Albukerke i Francisko de Almeida. Alfonso Albukerke je želeo da zauzme sve arapske luke, a potom da se u njima izgrade portugalska utvrđenja. međutim, ovakva politika je vodila u sukob sa Engleskom, Turskom, Arabijom i Persijom, i Venecijancima.

Albukerke je nekoliko puta putovao u Indijski okean. Prvi put 1503. godine kada je sa 10 brodova došao u pomoć Pačeku i potukao vladara Kalikuta. Albukerke je 1505. godine zaplovio za Indiju na čelu flote od 22 broda i 1500 vojnika. Zaplovio je preko okeana u pravcu Cejlona (Šri Lanka). Tu je bio lepo primljen, i na poklon je dobio i jednog slona kojeg je poslao u Portugaliju. Početkom 1505. godine, u Indiju je stigao kao vicekralj Francisko de Almeida. Njegov zadatak je bio da podigne tvrđave na istočnoj obali Afrike, i zarobi Arabljane u Crveno more. Potom je došlo do sukoba egipatskog sultana i vladara Kalikuta sa Franciskom. U bici kod Čaula 1508. godine poginuo je Franciskov sin. Najvažnije strateške tačke u Indijskom okeanu za kontrolu arapske trgovine, Sokotru i Ormuz su 1507. godine zauzeli Albukerke i Tristan da Kunja. Albukerke je 1507. godine zauzeo luku Ormuz, i potom dobio poruku u kojo je saznao za bitku kod Čaula, i pogibiju De Almeidinog sina. De Albukerke je potom otplovio za Indiju, i pokazao je Almeidi svoja opunomoćenja koja su značila da ga smenjuje. Almeida je odbio da se povinuje, jer je želeo da prvo osveti sina. Uhapsio je Albukerkea, a potom je krenuo uz indijsku obalu paleći i napadajući veliki broj luka. Najveća bitka je bila 1509. godine kod Diua, protiv egipatske i indijske flote. U ovoj bici, muslimani su izgubili oko 4000 ljudi, dok je na portugalskoj strani stradalo 32 vojnika i bilo je 300 ranjenih. Najistaknutiji zarobljenici su po Almeidinom naređenju raskomadani, tako što su vezivani za topove koji su pucali kroz njihova tela. U međuvremenu su stigla naređenja kralja Manoela, te je Almeida morao da napusti Indiju. Kada je pristao uz obalu južne Afrike, napala ga je velika grupa Bantu crnaca, i Almeida i 150 Portugalaca su poginuli. Albukerke je kao uporište u Indiji izabrao Gou. Učvršćenjem u Goi, Albukerke je osujetio uvoz konja, i dozvoljavao ga samo vladarima koji su bili saveznici Portugalije. Gou su Portugalci zauzeli 1510. godine. Na ulazu u Crveno more, Portugalci su se utvrdili na Sokotri. Albukerke je stigao 1511. godine do ostrva začina i zauzeo Malaku. Prvi portugalski brod stigao je u Kinu u Kanton 1513. godine. Tek 1556. godine Portugalci su dobili dozvolu da otvore stovarište i podignu malo naselja u Makau. Takođe, 1513. godine, Portugalci su stigli i do Molučkih ostrva “ostrva začina”. Portugalski interesi su se sukobili sa španskim. Kada je Magelan oplovio svet (1519-1522) stigao je na Molučka ostrva 1521. godine. Ipak, pošto je španski kralj, Karlo V, bio zauzet ratovima sa Francuskom u Italiji i Turcima na Sredozemlju, on je sklopio ugovor u Saragozi sa Portugalijom. Prodao je za 350 hiljada dukata svoje pravo na Molučka ostrva, a demarkaciona linija je povučena 17 stepeni istočno od ostrva. ŠPANSKA OTKRIĆA I KOLONIJALNA EKSPANZIJA Mladost i rane godine života Kristifora Kolumba nisu potpuno poznati. Jedanaest italijanskih gradova tvrdi da je u njima rođen Kristifor. Isto tvrde i tri španska grada. Ipak, prihvaćeno je mišljenje da je on rođen u Đenovi. Otac mu se zvao Domingo, a majka Suzana Fontanarosa. Imao je i dva brata – Bartolomea i Dijega. Sa 14 godina, Kolumbo je postao pomorac, i čitao je Ptolomejevu Astronomiju, Putovanja Marka Pola, Plutarhov Život slavnih ljudi. Putovao je po Sredozemlju, a stigao je i u severnu Evropu. Pričao je da je preživeo borbu sa gusarima, da je učestvovao u pohodima protiv muslimana na Tunis, da se borio na strani Portugalije protiv Venecije… Kolumbo se oženio Felipom Peresterelo, ćerkom pomorca koji je učestvovao u otkrivanju Porto Santa i Madere. Kolumbo je proveo tri godine na Porto Santu, proučavajući Peresterlove zaostavštine kao i geografska dela. Na osnovu Toskanelijeve karte sveta, globusa Martina Behajma i Imago Mundi Pjera d Ajia, došao je do zamisli o pronalasku pomorskog puta za Indiju plovidbom na zapad. Polazio je od pretpostavke da je Zemlja okrugla, da je Portugalija blizu istočnog kraja Azije, Cipanga, tj. Japana. Računao je da nema više od 4000 km od Portugalije do prve indijske luke, i da će, sledeći 28. paralelu

za nekoliko sedmica stići. Ovo je zapravo bila zamisao firentinskog lekara i kartografa Paola Toskanelija. Kolumbo se najpre obratio portugalskom kralju Žoau II, koji ga je primio u audijenciju 1483. godine. Kolumbo je svoj plan trebao da iznese pred komisijom. Ipak, on se pozivao na neka učenja koja je crkva osuđivala, i navodio je da su neka svetovna lica (npr. sv. Avgustin) bila u zabludi. Komisija je na Kolumba gledala kao stranca koji pokušava da se obogati na njihov račun, a i nisu videli isplativost ovog poduhvata, te je Kolumbo odbijen. Tada je Kolumbo odlučio da svoj plan izloži Francuskoj ili Španiji, i za Francusku je krenuo preko Španije. Na putu se zaustavio u franjevačkom manastiru La Rabida (na arap. Kula stražara). Prior (iguman) manastira, Huan Perez, nekadašnji ispovednik kraljice Izabele, je shvatio da je Kolumbov plan vredan pažnje, te je odlučio da Kolumba predstavi na dvoru. Potom, Kolumbo se u Sevilji (tu tražio bogate ljude da ga podrže i daju novce) obratio vojvodi od Medine Sidonije, ipak, nije uspeo da ga ubedi, te Kolumbo potom posećuje vojvodu od Medinačelija. I on ga je odbio. U Kordovi se Kolumbo upoznao sa Gabrielom de Kostom, lekarom i geografom, i uspeo da ga zainteresuje za svoj plan. Srećom po Kolumba i Da Kosta je imao veze na dvoru, kao i Huan Perez. Najzad, Kolumba je primio kardinal Španije, Gonzalo de Mendoza. Njemu se Kolumbov plan učinio zanimljivim, ali, pošto se nije razumeo u geografiju, odlučio je da to poveri veću stručnjaka. Kolumbo se pred Ferdinandom i Izabelom pojavio 1486. godine. Primljen je u Alkazaru, i Kolumbo je pred njima predočio najpre mogućnost širenja hrišćanstva i sklapanje saveza protiv muslimana sa vladarima na istoku, a potom i bogatstvo i trgovačku dobit. Ovo je dotaklo Izabelu, koja je smatrala širenje katoličanstva i potiskivanje islama svetom dužnošću. Takođe, značajno je bilo i suparništvo Španije i Portugalije, čiji moreplovci su već postigli značajne uspehe u istraživanju Afrike. Kraljevski par je odlučio da proveru Kolumbovih planova povere komisiji. Komisijom je pretsedavao Ferdinand od Talavere, prior manastira Santa Maria del Prado u Valjadolidu. Prvi sastanak komisije je održan u Kordovi, a Kolumbov plan je odbačen. Kolumbo se u međuvremenu ponovo oženio Beatričom Enrikez de Aranjom. Iako je bio odbijen, i iako su prolazili meseci, Kolumbo je bio uporan. Rešio je da ponovo predstavi svoj plan portugalskom kralju Žoau II, a sa istim zadatkom poslao je svog brata Bartolomea kod engleskog vladara Henrija VII. Učitelj prestolonaslednika i budući veliki inkvizitor, Diego de Deze, je sredio Kolumbu novi prijem kod Ferdinanda i Izabele. Španski vladari su se nalazili u logoru Santa Fe u blizini Granade. Granada je pala 2. januara 1492. godine. Ipak, Kolumbo je tražio previše: titulu admirala Atlantskog okeana, da bude vicekralj osvojenih zemalja i da dobije 10% od zadobijenih bogatstava, i opet je odbijen. Kolumbo je tada želeo da pokuša sa Francuzima, ali prior Huan Perez je pisao kraljici u Santa Fe i zamolio da ponovo primi Kolumba. Izabela je pristala. Perez i Kolumbo su otišli u Granadu, i Izabela je bila naklonjena Kolumbovom planu, ali je u to trebalo uveriti i Ferdinanda. Ipak, Ferdinand je pod pritiskom okoline pristao na ovaj plan. Tri meseca posle pada Granade, marta 1492. godine, kraljevski par je potpisao dokument u kojem je proglašeno da će Kolumbo biti vicekralj i guverner svih zemalja i kontinenata koje bude otkrio, kao i to da će moći da bira tri kandidata za upravljanje svakim ostrvom i pokrajinom. Takođe Kolumbo je imao pravo da za sebe zadrži u svakom admiralitetu deseti deo. Kolumbo je u luci Palos uzeo dve karavele. Pred vrata crkve u Palosu je postavio sto na kome je trebao da upisuje članove posade. Međutim, posle 10 dana ni jedan mornar se nije prijavio. U prikupljanju posade, veliku ulogu je imala porodica Pinzon. Braća, Martin-Alonzo i Vinsente-Janez, ugledni pomorci i trgovci. Martin Pinzon je Kolumbove karavele zamenio za druge dve, bolje, koje su nazvane Pinta i Ninja. Kolumbo, opsednut željom da bude prvi, je uzeo karavelu znatno veću od Pinte i Ninje. Vlasnik tog broda bio je Huan de la Koza, a brod se zvao Marigalante (još i Galicijka). Kolumbo je ime broda promenio u Santa Marija, Huan de la Koza je postao kapetan broda. Martin Pinzon je novčano pomogao ekspediciju, i za tri nedelje je sakupljena posada, i cela ekspedicija je brojala 120 mornara. Kolumbo iako je obećavao širenje hrišćanstva, nije poveo ni jednog sveštenika. Pintom je zapovedao Martin Pinzon, Ninjom Vinsente-Janez Pinzon.

Flota je isplovila 3. avgusta 1492. godine u zoru, rekom Rio Tinto. Posle dana plovidbe, flota je pristala na Kanarskim ostrvima. Posle tri dana, kormilo Pinte je iskočilo, a posle još tri dana ona je počela da propušta vodu. Flota je, potom, stigla do Gomere, jednog od Kanarskih ostrva, gde su od 9. avgusta do 6. septembra vršene opravke, a takođe su dopunjene zalihe vode i usoljenog mesa. Od samog početka putovanja Kolumbo je imao dve vrste podataka o udaljenosti kopna. Za jednu je samo on znao, a ovu drugu je saopštavao posadi. Kolumbo je rekao da je udaljenost do Cipanga (Japana) 700 milja. Ipak, u to nisu poverovali braća Pinzon kao ni De la Koza. Po Kolumbovim proračunima, oni su trebali da 25. septembra naiđu na kopno. Pinzon je savetovao da plove prema jugozapadu, ali Kolumbo je nastavio da se drži svojih proračuna. Posada je 10. oktobra počela da se buni, i smatrali su Kolumba nestručnim i prevarantom. Kolumbo je u noći između 11. i 12. oktobra obećao onome ko prvi spazi kopno doživotnu rentu od 10 hiljada zlatnika od kraljice i svileni prsluk kao svoj lični poklon. U dva časa posle ponoći jedan dečak, Huan Bermejo, je ugledao kopno. Ipak, Kolumbo je prekršio svoje obećanje i tvrdio da je u 10 uveče sam video treperavo svetlo. Stigli su na ostrvo Gvanahani, danas San Salvador u Malim Antilima. Ujutru, 12. oktobra, Kolumbo je sa grupom vojnika krenuo čamcem ka obali. On je nosio zastavu Kastilje, a Pinzoni zastavu ekspedicije sa zelenim krstom. Kolumbo je 14. oktobra istražio i okolna ostrva. Na današnju Kubu je stigao 20. oktobra. Martin Pinzon je 21. novembra otplovio u nepoznatom pravcu. Na Božić, Santa Marija se nasukala na sprud i morala da bude napuštena. Od građe ovog broda, izgrađena je tvrđava koja je nazvana Navidad (Božić). Tu je Kolumbo ostavio 41 mornara sa namirnicama za godinu dana. Kada se posle godinu dana vratio, Kolumbo je zatekao samo nekoliko leševa i odrubljenu glavu. Martin Pinzon je na svojoj plovidbi otkrio Hispaniolu, današnji Haiti. Pinta i Ninja su 16. januara 1493. godine otplovile za Španiju. Posle 7 meseci i 1 dana, Kolumbo je stigao u Palos, 15. marta 1493. godine. Kolumbo je potom, sredinom aprila, stigao na dvor u Barseloni. Tu je ubeđivao kraljevski par da se radi o bogatoj zemlji i krenuo je da oprema drugu ekspediciju. Potom je došlo do spora sa Portugalijom, jer su oni mislili da su Španci otkrili Indiju. U tom sporu, kao arbitar pojavio se papa Aleksandar VI Bordžija. Sve zemlje koje se nalaze 100 milja zapadno od Azorskih ostrva pripali su Španiji, a sve zemlje istočno Portugaliji. Potom je između njih sklopljen sporazum u Tordesiljasu 1494. godine. Granica je pomerena sa 100 na 370 milja zapadno od Azora i Zelenog rta, i zahvaljujući ovome, Portugalci su dobili Brazil. Potom je u španskom administrativnom sistemu ustanovljen Savet za Indiju, u čijoj nadležnosti je bilo uređenje trgovine i kolonizacija novootkrivenih zemalja. Na čelu ovog državnog tela bio je biskup Huan de Foneska. (rukovodio Savetom 25 godina). Na drugo putovanje u Ameriku, Kolumbo je isplovio 25. septembra 1493. godine iz luke Kadiz. Ekspediciju je činilo 14 karavela, 3 karake i 1500 mornara. U ekspediciji su učestvovali Kolumbov mlađi brat Diego, kao i budući konkvistadori Ponse de Leon i Alonso Hoheda. Kolumbo je Navidad zatekao pust. Njegovi ljudi su počeli da ugnjetavaju Indijance, te su ih ovi pobili. Jedan poglavica na Haitiju je poveo rat protiv Španaca, ali je poražen. Španci su osnovali koloniju i počeli da se bave poljoprivredom. Za vreme drugog boravka, Kolumbo je istražio gotovo 700 ostrva i završio osvajanje Hispaniole. Potom je prvi kraljevski nadzornik, visitador, posetio koloniju jer je čuo pritužbe na Kolumbovo upravljanje. Kolumbo je u okovima sproveden u Španiju. Na Ninji je krenuo za Španiju 10. marta 1496. godine, i 11. juna stigao u Kadiz. Kralj i kraljica su ga primili u Burgosu. Zamereno mu je to što je jedan od njegovih ljudi za Španiju poslao 500 robova (ropstvo, bar formalno, je bilo zabranjeno u Španiji). Kolumbo se pravdao primerom da i sam papa dobija na poklon mavarske robove. Takođe je odbio i optužbe da stanovništvo kolonije gladuje. Uspeo je da za sebe pridobije vladare Španije.

Treći put je krenuo za Ameriku 1497. godine, i posle tromesečne plovidbe je stigao na Haiti. Otkrio je ostrvo Trinidad. Stigao je i na južnoameričko kopno. Reka za koju je mislio da je Gang, bila je u stvari Orinoko. Zemlju je nazvao Venecuela – Venecijica. Hispaniola je tada bila u pobuni. Došlo je do sukoba između njegove braće i sudije Rolanda. Uspeo je da pomiri zavađene. Njegov brat Bartolomeo je nešto kasnije otkrio rudnike zlata i južno od Hispaniole osnovao grad Santo Domingo. Kolumbo je uveo retrtimiento, tj. dodeljivao je domoroce španskim kolonistima kao kmetove, i to je bio uvod ka sistemu enkomendia, koji će deset godina kasnije biti uveden na svim španskim teritorijama. Kolumbo je zamolio Ferdinanda i Izabelu da pošalju nekog ko će mu pomoći. Na Hispaniolu je stigao nadzornik Francisko de Bobadilja. On je ubrzo preuzeo ulogu guvernera Hispaniole i počeo istragu protiv Kolumba. Španci su stali na stranu Bobadilje, koji je uhapsio Kolumba i njegovu braću i poslao ih u Španiju. U decembru 1500. godine, u kraljevskoj palati u Granadi, Kolumbo je u lancima izveden pred kraljicu Izabelu. Uspeo je da se oslobodi, i vraćene su mu počasti. Ipak, to je bilo formalno, nije mu bilo dozvoljeno da se vrati u Ameriku i tamo upravlja. Kolumbo na svom imanju u Granadi, na osnovu knjiga proroka Jeremije, Isaije i Jezekilja piše Knjigu proročanstava. U delu je Kolumbo jadikovao nad sudbinom Jevreja, i govorio je o univerzalnoj crkvi koja bi obuhvatila i hrišćane i Jevreje. Knjiga je bila namenjena Ferdinandu i Izabeli. Na poslednje putovanje, Kolumbo je krenuo maja 1502. godine iz Kadiza, sa 4 karavele i 150 ljudi. Na ovom putovanju, Kolumbo je želeo da otkrije neki moreuz za koji je verovao da postoji u srednjoj Americi, verovatno u blizini Panamske prevlake. Na putovanju je stigao u Darijenski zaliv. Na severu je promašio poluostrvo Jukatan na kome se nalazila civilizacija Maja. Odlučio je da se vrati u Španiju, ali je imao samo dva broda kojima se plovidba nije mogla nastaviti. Kolumbo je od domorodaca nabavio dve piroge, a dvojica njegovih mornara, Mendez i Feši, su za 5 dana prevalili 200km veslajući od Jamajke do Hispaniole. Međutim, tamošnji guverner nije hteo da odmah pošalje pomoć. Tek za godinu dana, dva broda su poslata u pomoć Kolumbu sa Hispaniole za Jamajku. Kolumbo se vratio u Španiju 1504. godine. Te godine umrla je i njegova zaštitnica kraljica Izabela. Kolumbo je tražio od kralja Ferdinanda da sve povlastice i ovlašćenja prenese na njegovog sina Diega. Ferdinand to nije želeo, jer bi Kolumbova porodica dobila u nasleđe veće i bogatije teritorije od same Španije. Kolumbo je umro 21. maja 1506. godine, u 55. godini. Njegovom sinu Dijegu su potvrđene povlastice, uključivši i titulu Admirala Indije. Postavljen je za guvernera Hispaniole. Ipak, oba Kolumbova sina su umra bez potomstva, i sve povlastice su pripale kruni. Kolumbovi posmrtni ostaci su napre sahranjeni u Sevilji. Odatle su kasnije preneseni u San Domingo, pa u Havanu. Krajem 19. veka, posmrtni ostaci su doneseni u Sevilju, gde se i danas nalaze. Španski istraživači i osvajači posle Kolumba Amerika je dobila ime po Amerigu Vespučiju. On je rođen u Firenci. Porodica Mediči ga je poslala u Španiju kao trgovačkog agenta. Vespuči je učestvovao u brojnim putovanjima Vinsenta Pinzona i Miguela (Nikolasa) Koelja. On je na putovanjima učestvovao samo kao posmatrač. Prvo i najduže putovanje, Vespuči je obavio 1497-98. godine sa Ohedinom ekspedicijom i opisao je obalu Gvajane. Potom je otišao u Portugaliju i 1501. godine učestvovao u jednoj ekspediciji pod komandom Nunjo Manuela. Tom prilikom je istraživana obala Brazila. Vespuči je 1503. godine još jednom plovio za Brazil. Posle toga se vraća u Španiju, gde je bio postavljen za rukovodioca famozne Casa de la Contraction, ustanove koja je rukovodila istraživanjem i naseljavanjem Novog Sveta. Značaj Vespučija počiva na geografskom znanju. Zahvaljujući njemu, Evropa je uvidela da se radi o novom kontinentu, koji se nalazi između Evrope i Azije.

Naziv Amerika, upotrebio je prvi put, 1507. godine, godinu dana nakon Kolumbove smrti, Martin Valdesmiler. Objavio je pod pseudonimom “Hilakomulus” delo pod naslovom Cosmographiae Introducto. Posle razmatranja o tri poznata dela sveta, Evropi, Aziji, Africi, kaže: Četvrti deo, otkrio je Amerigo Vespuči. Žašto ne bi bio nazvan Ameriga ili Amerika, tj. zemlja Amerikusa – Americi teram. Nizozemac Gerhard Merkator je 1541. godine napravio geografsku kartu na kojoj je prvi put Novi svet odvojen od Azije. Nazvao ga je Amerika, i od tada, se taj naziv počeo ustaljivati. Novo razdoblje u istoriji istraživanja nastupilo je između 1506. i 1521. godine, tj. od Kolumbove smrti do osvajanja Meksika. Za to vreme španski moreplovci i vojnici su istražili i pokorili ostrva u Meksičkom zalivu, Američkom sredozemlju. Alonso de Oheda i Diego de Nikeza su istražili obale Karipskog mora, i stigli do Darijena, tj. do Panamske prevlake. Tu su osnovali koloniju. Takođe, u njihovoj ekspediciji je bio i Nunjez Balboa. U jednoj borbi sa Indijancima, Oheda je umalo ubijen, dok je Indijancima pošlo za rukom da ubiju Huana de la Kozu. (zavezali za drvo i gađali ga otrovnim strelicama). Diego de Nikeza je u Panami osnovao koloniju Nombre de Dios. Ponse de Leon je u potrazi za zlatom napustio Portoriko, plovio preko bahamskih ostrva i otkrio kopno. Zbog obilja cveća nazvao ga je Florida. Potom je postao guverner buduće pokrajine. Prvi Evropljanin koji je prešao panamsku prevlaku i ugledao Tihi okean bio je Vasko Nunjez De Balboa. On je, kao i većina konkvistadora, bio iz Estremadure. Balboa je sa jednim brodom, 9 indijanskih piroga, 200 Španaca i nekoliko Indijanaca, krenuo u ekspediciju. Slučajno se usidrio na mestu gde je Panamska prevlaka najuža. Konkvistadorima je za prelazak 200km prevlake trebalo 23 dana. Potom su ugledali do tada nepoznati okean. Pri povratku, Balboa je zatekao novog guvernera Paname – Pedra Ariasa de Avilu (Pedrariasa), koji je došao da ga uhapsi. Umesto toga, morao je da mu čestita, i dao mu je ćerku za ženu. Potom je iz Španije stigla potvrda da se Balboa imenuje zapovednikom Južnog mora – Mar del Sur – i guvernerom Paname. Balboa je napravio još veći podvig pri drugom prelasku prevlake. Preneo je rastavljene delove četiri broda, a potom su delovi sastavljeni i porinuti u okean. Balboao je tada morao da se vrati. Optužen je za izdaju i buntovničko ponašanje. Uhapsio ga je budući osvajač carstva Inka – Francisko Pizaro. Balboa je osuđen, i odrubljena mu je glava. Osvajanje Meksika Fernando Kortez je rođen oko 1485. godine u Medelinu i Estremaduri. Kortez u 19. godini, 1504. godine, dolazi na Hispaniolu. Učestvovao je sa Diegom Velaskezom, kao sekretar, 1511. godine u pokoravanju Kube. Zaveo je jednu, od četiri sestre bogatog građanina Huareza – Katalinu. Kortez je optužen za zavođenje i za zaveru protiv Velaskeza. Uhvaćen je i zatvoren, ali je dva puta bežao. Na kraju se oženio Katalinom. Velaskez je 1517. godine poslao Franciska Fernandeza de Kordovu da ispita zapadno kopno i traga za zlatom. Njega je uhvatila bura, i posle tri nedelje se iskrcao na nepoznatu obalu. Bili su iznenađeni kada su ugledali tragove razvijene indijanske civilizacije. Kordova je zapravo stigao na poluostrvo Jukatan, zapadno od Kube. Tu je cvetala kultura Maja, koji su strelama oterali Kordovu i njegove ljude. Naredne godine, 1. maja 1518. Velaskez je poslao drugu ekspediciju pod zapovedništvom Huana de Grihalve. Španci su se iskrcali u Čampotonu. Tu su Španci videli monumentalne kamene hramove, trgove pune ljudi i njive zasejane kukuruzom. Krenuo je ka zapadu, i potom je naišao na Indijance spremne da pregovaraju. Od njih je prvi put čuo za zemlju zvanu Meksiko. Astecima je vladao Montezuma II. U njegovu prestonicu Tenočtihlan su stizale vesti o kretanju belih ljudi. Pojava belaca se podudarala sa predskazanim povratkom boga Kvecalkoatla (pernata zmija). Montezuma je naredio dvojici svojih glasnika da se vrate na obalu. Rekao im je da stupe u dodir sa strancima i da im daju zlata i dragog kamenja. Njegovi poslanici su bili impresionirani Špancima, koji

su ih srdačno primili. Španci su se počastili sa obiljem hrane koju su im Asteci doneli, i oni su bili prvi Evropljani koji su probali čokoladu. Zauzvrat, Indijanci su bili prvi počašćeni vinom koje do tada nikad pre nisu probali. Poslanici su Montezumi doneli poklone Španaca. Jednu jeftinu ogrlicu od staklenih perli i brodski dvopek. Montezuma je za dvopek rekao da ga podseća na kamen, i naredio da se dvopek zakopa izvan grada. Pošto je otkrivenu oblast nazvao Novom Kastiljom, Grihalva se vratio na Kubu sa zlatom. Tu ga je Velaskez prekorio, jer se nije držao naređenja da osnuje naselje na obali. Kako bi za sebe prisvojio nove teritorije, Velaskez je brzo organizovao ekspediciju. Za zapovednika je postavio Fernanda Korteza. Ipak, Velaskez je bio kolebljiv, jer je strahovao da će ga Kortez izneveriti, i odlučio je da ga smeni. Ipak, Kortez je krišom isplovio iz luke Santjago. Odbijao je Velaskezove pozive da se vrati. Sakupio je flotu od 11 brodova, sa 550 vojnika. Na ovom pohodu na Meksiko, veliku slavu su stekli Pedro de Alvarado, Kristobal de Olida, Gonzalo de Sandoval, Huan Eskalante, Diego de Ordaz. Flota je isplovila ka zapadu 18. februara 1519. godine i uputila se ka ostrvu Kozumel, nedaleko od obale Jukatana. Ovde je u svoju ekspediciju uvrstio Hijeronima de Agilara, đakona koji je doživeo brodolom i postao rob jednog indijskog poglavice, i on je bio veoma značajan kao prevodilac. Na daljoj plovidbi, Kortez se zaustavio u Tabasku. Tabaskanci su izveli vojsku od 12 hiljada ljudi. Španci, iako malobrojniji, su zahvaljujući ratnoj veštini i boljem naoružanju dobili bitku. Indijance su naročito uplašili konji. (mislili da su to neka čudovišta) Kaciki, indijanske poglavice, zakleli su se na vernost španskom kralju i prešli u hrišćansku veru. Među darovima koje su uručili Kortezu, bilo je i 20 devojaka. Jedna od njih je bila Malinča, koju su Španci prozvali donja Marina. Ona je postala Kortezova ljubavnica. Bila važna kao prevodilac. Kortez je potom stigao do ostrva San Huan de Ulva. Španci su se 22. aprila 1519. godine iskrcali na kopno. Montezumini izaslanici su Kortezu uručili raskošne darove: jedan disk u obliku sunca od čistog zlata, i još jedan veći disk od srebra u obliku meseca. Španci su se iskrcali na nezdravom području meksičke obale i nazvali ga Tierra Caliente – vrela zemlja. Mnogi su se razboleli od tropske groznice. Tu su Španci uz pomoć Totonaka podigli naselje, preteču grada Vera Kruz. Potom je Kortez kaznio trojicu pristalica Velaskeza, i poslao je jedan brod u Španiju sa pismom kralju Karlu V. Zajedno sa pismom poslao je i blago koje je dobio od Montezume. Da bi pokazao svoju odlučnost da zauzme Meksiko, Kortez je spalio brodove. Takođe, Kortezu je na ruku išla i situacija u Astečkoj državi. Mnogi pokoreni narodi su bili nezadovoljni Montezuminom vladavinom. Korteza je prvo posetila delegacija Totonaka, i zatim je Kortez sa vojskom krenuo ka njihovoj prestonici Sempoali. Tu su ga savetovali da ode u Tlaskalu. To je bila mala država u planinama čije se stanovništvo najduže opiralo vladavini Asteka. Međutim, u Tlaskali, bez ikakvih pregovora, Španci su bili napadnuti. Borba je bila teška, ali su Španci ipak pobedili. Tlaskalanci su priznali poraz i postali najodaniji španski saveznici. U blizini Tlaskale prema Tenočtihlanu, da bi impresionirao Indijance, jedan od Kortezovih oficira, Diego Ordaz, je predložio da se popne na Popokatapetl. Dve godine kasnije (1521) konkvistadori su napravili još veći podvig, kada su se popeli na Popokatapetl da bi sakupili sumpora za pravljenje baruta. Tada se jedan Španac spustio u vulkan. Poduhvat penjanja na vulkan biće ponovljen tek tri veka kasnije, 1827. godine. Montezuma je pozivao Korteza da dođe u Tenočtihlan, preko Čolule. To je bio sveti grad boga Kvecalkoatla. Namera Asteka je bila da Špance uvuku u grad, smeste ih, a potom sve pobiju. Ipak, Malinča je uspela da sazna da se u Čoluli sprema zavera. Kortez je prvi udario. U tom naletu je ubijeno oko tri hiljade Indijanaca. Tako je savladana Čolula, i do Tenočtihlana je ostalo još 100km. Put do prestonice je trajao nedelju dana. Tenočtihlan se nalazio na ostrvu na sredini jezera Teksoko, i podsećao je na Veneciju. U gradu je bilo oko 60 000 kuća. Većina njih je bila izgrađena na stubovima i stanovnici su do njih dolazili čamcima. Kortez je 8. novembra 1519. godine ugledao Meksiko. U susret španskoj koloni izašao je Montezuma, nošen u zlatnoj nosiljci. Španci su bili smešteni u centru grada u palati koja je gledala na glavni trg Tenočtihlana. U blizini se nalazio i hram boga rata

Itcilpočlija (Huitsilpohtli). (tu su Španci gledali prinošenje žrtava – vađenje srca, sveštenici su jeli udove žrtava) Kortez je bio nestrpljiv da pokori Meksiko, te je odlučio da zarobi Montezumu, i stavi ga pod svoj nadzor i tako preko njega zavlada Meksikom. Kortez je sa 30 oficira ušao u Montezuminu palatu i zatražio od njega da pođe sa njima. Donja Marina je ubedila Montezumu da je bolje da je posluša, inače će ga Španci ubiti. Montezuma je potom bio prinuđen da da zakletvu na vernost španskom kralju. Potom je Kortez došao i u sukob sa astečkim sveštenicima. Posetio je hram boga rata, i tu je bio zgrožen prizorom žrtvovanja, te je počeo da razbija kamene idole. Time je nestala mogućnost da se Astečka država pokori mirnim putem. Situacija po Korteza je postala još teža, jer je guverner Kube, Velaskez, poslao ekspediciju pod zapovedništvom Pamfila de Narvaeza, koji je trebao da preuzme Kortezovo mesto. Kortez je dobio vest o ovome, te je u Tenočtihlanu ostavio Pedra de Alvarada (zbog plave kose, Indijanci ga zvali Tonatio- sunce), a on sa 70 ljudi krenuo za Sempoalu gde se Narvaez ulogorio. Kortez je savladao Narvaeza, i pridobio je njega i njegove vojnike obećavajući im bogatstvo, te se vratio u Tenočtihlan. U Tenočtihlanu se stanje pogoršalo. Dok je Kortez bio odsutan, Asteci su priredili svetkovinu prilikom koje se kip boga rata prenosio iz hrama u hram. Pratila ga je povorka od nekoliko hiljada ljudi. Na glavnom trgu je počeo ples praćen velikom bukom bubnjeva. Alvarado je bio zastrašen prizorom, te su, on i njegovi ljudi, uleteli u masu Meksikanaca i izvršili pokolj. Da bi odobrovoljio Asteke za pregovore, Kortez je pustio na slobodu Montezuminog brata Kutalhuaka. To je bio loš potez, jer su tako Asteci dobili novog vođu. Kutalhuaka je već sutradan poveo svoje sunarodnike na juriš. Petog dana borbe, Kortez je pozvao Montezumu da se obrati svom narodu da uveri Asteke da će Španci napustiti Tenočtihlan ako im se omogući da u miru izađu iz grada. Kada se Montezuma pojavio na krovu palate, borbe su na kratko prekinute. Međutim kada je pomenuo Špance, Asteci su se razbesneli, i Montezuma je bio pogođen sa tri kamenice, i jedan udarac u slepočnicu je bio smrtonosan. Kortez je znao da se mora probiti iz grada, i zato su Španci napravili prenosni most, te je usledilo njihovo povlačenje iz Tenočtihlana, poznato kao La Noche Triste – Tužna noć. U noći 30. juna 1520. godine, Španci su započeli povlačenje. Bilo je oko 1100 Španaca, nekoliko hiljada indijanskih saveznika, i oko 30-ak topova. Padala je kiša, i grmljavina je pravila veliku buku. Ipak, primetila ih je neka stara Indijanka, i njen vrisak je bio znak za uzbunu. Mnogi Španci su se podavili jer nisu mogli brzo da se povuku jer su bili pretovareni zlatom. Dve trećine Španaca je izginulo. Ipak, pred Špancima je preostalo još 160km Astečke teritorije, koja ih je delila od Tlaskale. Došlo je do bitke kod Otumbe. Asteci su bili brojno nadmoćniji, međutim, Kortez se, u toku bitke, sa grupom vojnika, probio do astečkih vođa i pobio ih. Astečka vojska je potom obustavila napad. 600 Španaca je izginulo u Noche Triste i bici kod Otumbe. Kortez je shvatio da se Tenočtihlan mora zauzeti opsadom, i da je za to potrebno izgraditi flotu. U Tlaskali su napravljeni delovi za 13 malih brigantina, a potom su delovi brodova preneti do jezera Teksoko, gde su brodovi sastavljeni. Da bi brodovi bili porinuti u jezero, prokopan je kanal dug 2km, a širok 4m. Asteci su se držali 80 dana. Predvodio ih je Montezumin nećak Kvauhtemok, koji je imao 22 godine. (on vladao jer je Kutalhuaka umro od velikih boginja). Borba je bila teška. Kortez je molio Asteke da se predaju kako bi bio sačuvan jedan od najlepših gradova. Grad je osvojen 13. avgusta 1521. godine. Kortez je počeo da gradi novu prestonicu za špansku koloniju. Na mesto hrama Itcilpočlija izgrađena je katedrala. Sagrađeno je još 13 crkava. Kralj Karlo I/Karlo V je imenovao Korteza za guvernera i vrhovnog zapovednika Nove Kastilje, godinu dana nakon osvajanja Tenočtihlana. U Meksiko je potom naseljeno 2 000 porodica iz Španije. Kortez je proizveden u viteza reda Santjaga. Korteza je potom smenio Antonio de Mendoza, dok se Kortez posvetio istraživanju pacifičke obale, i

otkrio donju Kaliforniju. Kortez se potom vratio u Španiju. Nameravao je da još jednom ode u Meksiko, ali je umro u 62. godini. Osvajanje Perua Francisko Pizaro je rođen u Truhilju u Estremaduri. Stupio je kao mladić u vojsku i služio u italijanskim ratovima (1494-1559). U 40-oj godini je otišao u Novi svet. Tu je stigao u novembru 1514. godine. Služio je kao vojnik konkvistadore, Hohedu, Balbou, Pedrariasa, Korteza. Vojnici su ga se bojali. Drugi akter pohoda na Carstvo Inka bio je Pizarov najbolji prijatelj Diego de Almagro. On je, kao i Pizaro, bio nepismen, surov i ambiciozan, ali je za razliku od Pizara, umeo da pridobije ljude. Treći čovek, je sveštenik Fernando de Lukve, a zvali su ga i “el Loko” (ludak), zbog zanesenosti. Njih trojica su čuli priče da sa druge strane prevlake na Tihom okeanu postoji veliko, i zlatom bogato carstvo. Uortačili su se i odlučili da ga osvoje. Pizaro je bio zapovednik pohoda, Almagro je regrutovao vojnike, a Lukve je vodio administraciju. Ipak, pravi vođa puta bio je Pizaro. Pizaro je, 1524. godine, vodio prethodnicu od dva broda i 140 vojnika, a Almagro je trebao da sakupi pojačanje. Pizaro je krenuio iz Paname. Posle nekoliko nedelja plovidbe, ekspedicija je došla do reke San Huan. Pizaro je krenuo da istražuje okolinu, ali je došao u sukob sa Indijancima, te je morao da se povuče u Panamu. Slično je prošao i Diego de Almagro. Njih dvojica su, zatim, zaključili da su vesti o carstvu bogatom zlatom na jugu istinita. Želeli su da iz deobe plena isključe guvernera Paname Pedrariasa Davilu, koji se za hiljadu pezosa odrekao svojih prava u zemljama koje treba da budu otkrivene. Pizaro i Almagro su 1526. godine ponovo krenuli ka carstvu. Ponovo su se iskrcali na ušću San Huana. Jedan od Pizarovih ljudi je nastavio da plovi ka jugu. Uz put je sreo jedan splav sa jedrom i kormilom, a na njemu su plovili indijanski trgovci. Španci su čuli da je roba ovih Indijanaca nabavljena u Tumbezu. Trgovci su tvrdili da na jugu ima još bogatijih gradova, što je podstaklo Špance da nastave put. Pridružio im se i Amlagro koji se vratio iz Paname sa još 80 ljudi. Narod je svugde pokazivao neprijateljstvo prema Špancima. U međuvremenu, umro je Pedrarias, a novi guverner je tražio da se dozvoli povratak svima koji ne žele da učestvuju u poduhvatu. Pizaro je tada stao pred svoje ljude i na pesku povukao crtu. Rekao je svojim ljudima da se sa jedne strane nalazi bogatstvo, a sa druge beda. Pizaro je prvi prešao crtu, a pored njega, samo još njih 12-orica je to učinilo. Ostali su se vratili za Panamu. Pizaro je 7 meseci čekao Almagra, da dovede pojačanje iz Paname. Umesto Almagra, stigao je glasnik sa ultimatumom novog guvernera da se za 6 meseci vrati u Panamu. Pizaro je nastavio sa svojih 12 ljudi ka jugu, i stigao do grada Tumbeza. Španci su bili impresionirani lukom i brojem ljudi, a Indijanci izgledom broda. Pošto su grad čuvala utvrđenja, Pizaro se prijateljski ponašao prema Indijancima. Na poklon je dobio zlatne vaze, skupocene tkanine i drago kamenje. Potom je krenuo nazad za Panamu. U Panami su ga dočekali sa iznenađenjem, pošto su svi mislili da je mrtav. Tražio je od guvernera da pomogne novcem opremanje nove ekspedicije. Ipak, guverner je to odbio, te Pizaro odlazi u Španiju kako bi direktno od kralja dobio dozvolu. Međutim, čim je stigao u Španiju, Pizaro je uhapšen. Tada mu je pomogao osvajač Meksika, Fernando Kortez, koji se zauzeo kod Karla V da primi Pizara u audijenciju. Kralj je pristao da Pizarovu molbu podrži pred Savetom za Indiju. Potom je Pizaru dato ovlašćenje da osvoji Peru, koji je unapred nazvan Nova Kastilja. Pizaro je postao doživotni vrhovni sudija, i glavni kapetan nove pokrajine, i proizveden je u viteza reda Santjaga. Pizaro je skupio i opremio 250 vojnika, i 1530. godine je stigao u Panamu. Potom je krenuo u ekspediciju na Peru. Flotu su činile tri karavele. Španci su se zaustavili 100 milja od Tumbeza, i počeli su da pljačkaju. Pizaro je uzorke plena poslao u Panamu, i Nikaragvu, što je delovalo na tamošnje naseljenike, te mu se i oni pridružuju – trideset ljudi iz Paname, i 100 ljudi iz Nikaragve pod komandom Fernanda de Sota. Pizaro je saznao da se svađa između dva vladara, Atahualpe i njegovog brata Huaskara zaoštrila, i da je Atahualpa sa velikom vojskom pošao iz svoje prestonice Kvito, na drugu prestonicu Kusko. Do

sukoba između braće je došlo kod Kahamarke, na pola puta između Kuska i Kvita. Atahualpa je zarobio svog brata. Kao što su Asteci poistovećivali Korteza sa Kvecalkoatlom, tako su Inke u Pizaru videle sina boga Virakoče. (bog gromova, a Pizaro je imao topove) Pizaro je na obalama reke Pjure osnovao koloniju San Miguel, a zatim je krenuo preko Anda, ka Kahamarki, sa 106 pešaka i 62 konjanika. Pizaro je u Kahamarku stigao 15. novembra 1532. godine. Potom je poslao svog najsposobnijeg zapovednika, Fernanda de Sota, sa 20 konjanika u Atahualpin logor koji se nalazio 4km od grada. (Inke, kao i Asteci, uplašili se konja) Pizaro je odlučio da zarobi Atahualpu (Inke bile brojnije od Španaca 100, 200 puta). Njih dvojica su se sastali na jednom trgu u gradu koji je sa tri strane bio okružen niskim građevinama. I konjanici i pešaci su bili sakriveni u kućama koje su okruživale trg. Atahualpa je došao predveče. Bio je praćen svečanom povorkom, i nošen je u nosiljci okićenoj perjem papagaja i zlatnim pločicama. Njemu je prvo prišao sveštenik, otac Valverde, sa krstom i Biblijom, i iznosio mu stvari o veri. Njegov govor je završen ultimatumom da se Atahualpa dobrovoljno podvrgne Pizaru ili će to morati silom. Atahualpa je zatražio od sveštenika da mu kaže odakle zna to što govori, a Valverde mu je pružio Bibliju. Atahualpa je okretao knjigu, ali kako nije progovorila, bacio ju je. Sveštenik je podigao knjigu, i brzo se udaljio sa trga. Nastao je pokolj. Atahualpa je zarobljen u tvrđavi u Kahamarki. Znao je da je zarobljen i čekao je da Španci odrede cenu. Pizaro je za otkup tražio da prostorija zapremine 70 m3 (7x5x2) napuni zlatom, a ukoliko ne bi bilo dovoljno zlata, prihvatao je i srebro. Potom je u Kahamarku stigao i Almagro sa 150 ljudi. Španci su istovremeno pregovarali i sa Huaskarom, i on je obećao da će prepuniti sobu ako njega postave za kralja. Nekoliko dana kasnije je po Atahualpinom naređenju zadavljen. Jula 1533. godine soba je bila napunjena, ali Španci nisu održali obećanje dato Atahualpi. Atahualpa je optužen da je silom prisvojio krunu, ubio svog brata, provodio poligamiju i prinosio žrtve lažnim bogovima, iako je primio hrišćanstvo kao Huan Atahualpa. Osuđen je na smrt spaljivanjem, i kazna je izvršena 29. avgusta 1533. godine. Sledeći Pizarov potez, bio je da za novog vladara Inka postavi Huaskarovog sina – Manka. Španci su sa njim krenuli u Kusko. Španci su tom prilikom bili iznenađeni, jer put kojim su išli bio je dugačak 2 000 km i bio je bolje uređen od svih evropskih drumova. Španci su u Kusko stigli 15. novembra 1533. godine. (Kusko se nalazi na 3380m nadmorske visine). Pizarovi ljudi su počeli da pljačkaju, Kusko je razrušen, a Pizaro odlučio da tu podigne novi grad. U Peru je sa 500 ljudi stigao Pedro de Alvarado. Alvarado je bio u Ekvadoru i nameravao je da zauzme drugu prestonicu Inka, Kvito. Pizaro je poslao svog zapovednika Belalkazara, da slomi poslednju vojsku Inka, a Diego de Almagro je otišao da sačekao Alvarada. Belalkazar je stigao do Kvita, gde je sa vojskom od 200 pešaka i 80 konjanika potukao vojski Inka, koje je vodio Ruminagui. Tri španske vojske (Belilkazarova, Almagrova i Alvaradova) su se sastale kod Riobambe. Almagro je ponudio Alvaradu novce da se ovaj vrati u Gvatemalu. Alvarado je pristao. Zatim se Pizaro posvetio učvršćivanju španske vlasti. Odustao je od plana da podigne glavni grad Perua na ruševinama Kuska, i izabrao je novo mesto. Tu se danas nalazi glavni grad Perua – Lima. Prilikom podele Perua, Francisko Pizaro je dobio severni deo – Nova Kastilja; a Diego de Almagro južni deo – Novi Toledo. Otac Valverde je proglašen za biskupa Kuska. Ova podela kralja Karla V nije bila dobra, jer on nije naglasio šta smatra severnim, a šta južnim delom Perua, i nije se znalo kome pripada Kusko. Oko grada su se zavadili Almagro i Pizarova braća – Huan i Gonzalo. Pizaro je sklopio dogovor sa Almagrom – Almagro je trebao da potraži za sebe jednu pokrajinu dublje na jugu, a ako to ne uspe, podeliće vlast sa Pizarom. Pizaro je bio posvećen građenju Lime. Za to vreme, Inke su se podigle na ustanak, i opkolile njegovu braću u Kusku. On nije mogao da im pomogne, jer su ustanici blokirali Limu, ali zato im je u pomoć došao Almagro. Almagro je porazio ustanike, ali je zauzvrat tražio Kusko.

Tada je došlo do građnaskog rata između Pizara i Almagra. Presudna bitka odigrala se na Las Salinasu – ravnici koja je bila puna bara, 4km od Kuska. Sukobilo se 600 Almagrovih i 800 Pizarovih ljudi. Almagrova vojska je poražena, a sam Almagro je optužen za veleizdaju i osuđen na smrt. Francisko Pizaro je takođe nasilno završio život, 1541. godine, kada je imao 66 godina. Protiv njega je sklopljena zavera, na čijem čelu je bio Diego de Almagro (sin pogubljenog Almagra). Jedne nedelje, dok je Pizaro ručao u društvu biskupa i jednog svog oficira, zaverenici su ga napali. Bilo je 10 napadača, ali nisu uspeli da ga savladaju, pa su im u pomoć došla još desetorica, te su uspeli da savladaju Pizara i da ga ubiju. U Peruu je ponovo izbio građanski rat između Pizarovaca i Almagrovaca. Na čelu Pizarovaca bio je Francisko de Karvahal – “demon Anda”, dok je Almagrovce predvodio Diego de Almagro. Kralj Karlo V je poslao novog guvernera, Kastra de Vaku, da smiri stanje. Kastra je stao na stranu Pizarovaca, ali se nije upuštao u borbu. Odlučujuća bitka se odigrala na planinskom lancu Čupasu. Pizarovci su nosili crvene, a Almagrovci bele ešarpe, i Pizarovci su pobedili. Diego de Almagro je preživeo bitku, ali je uhvaćen i pogubljen na velikom trgu u Kusku. Osvajanje Gvatemale, Hondurasa, Čilea, Kolumbije, Argentine, plovidba Amazonom Kortezove vojskovođe su se posle osvajanja Meksika, 1521. godine, uputile u dalja osvajanja, van Astečkog carstva. Pedro de Alvarado je do 1524. godine pokorio Maje; iskoristio je neprijateljstvo između dva vodeća plemena Kakčika i Kviča, pomagao je čas jedne, čas druge. Alvarado je 1527. godine otišao u Španiju gde je proglašen za viteza reda Santjaga i postavljen za guvernera Gvatemale. Drugi Kortezov kapetan, Kristobal de Olida, je takođe poslat na Jukatan. Prodro je u današnji Honduras, gde se odrekao Korteza, koji je potom prevalio 2000km kopnom kako bi ga kaznio i pogubio. Španci su nastavili da prodiru na jug, ka Čileu. Prvi je u ove krajeve stupio Diego de Almagro Stariji. Iako su ga Indijanci savetovali da ide obalom, on se uputio preko Anda. Na tom putu, 150 Španaca se smrzlo, a od zime je stradalo i oko 10 hiljada Indijanaca. Kada je stigao na vrh Anda, Almagro je stigao u Kokimbo, i do ušća reke Akonkagve. U Čileu su živela divlja, ali hrabra i borbena plemena – Promauaka i Araukana. Almagru se činilo da je u jednoj bici uspeo da potuče Indijance, ali su ga oni u protivnapadu potisnuli. Povratak je bio teži od dolaska. Španci su se kretali kroz visoravan Atakame; to je zapravo pustinja, dugačka 800km. Pošto je Almagro ubijen 1534. godine, osvajanje Čilea je odloženo. Ovaj poduhvat je nastavio i završio Pedro de Valdivilja. On je poticao iz plemićke porodice iz Estremadure. Francisko Pizaro je ovlastio Valdivilju kao svog namesnika u Čileu. Valdiviljina ekspedicija je brojala 150 Španaca i odred Indijanaca. Kada su skrenuli prema moru, Španci su otkrili jednu dolinu, i dali joj ime Valparajzo – rajska dolina. Južnije, Valdivilja je 1541. godine osnovao grad Santiago del Nuevo Extremo – Santjago Nove Krajnje Zemlje. Valdivilja je proglasio sebe za glavnog kapetana Čilea, tj. Nove Estremadure. Potom je nastavio svoje osvajanje i osnovao grad Konsepsion. Ubrzo je dostigao i krajnju granicu u svojim pohodima – reku Bio-Bio. Tu se nalazila zemlja koju su nastanjivali borbeni Araukanci, koji, iako su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom, su bili i kanibali. U prvom okršaju, zahvaljujući vatrenom oružju, Valdivilja je porazio i zaplašio Araukance. Međutim, oni su se brzo pribrali, ali Valdivilja im je za odmazdu poslao zarobljenike odsečenih ruku. Ipak, ovo je samo još više razljutilo Araukance, koji su napali špansku tvrđavu Tukapel. Valdivilja, kada je došao u pomoć Tukapelu, zatekao je razrušenu tvrđavu, i shvatio je da je opkoljen. Pod njegovom komandom je bilo 50 Španaca i oko 3 hiljade indijanskih plaćenika, dok je Araukanaca bilo oko 10 hiljada. Ni jedan Španac nije preživeo, a Valdivilja je zarobljen. Tri dana su sa njega sekli komadić po komadić mesa. Araukanci su se ponovo borili, na obali Bio-Bija, sa španskom vojskom pod komandom novog guvernera Vijagre, ali su ovaj put poraženi. Vijagra je osnovao grad Osorno 1558. godine, i time je osvajanje Čilea praktično bilo završeno. Reka Bio-Bio je sve do 1850. godine bila granica španskih osvajanja.

Španske konkvistadore je zaokupljala priča o Eldoradu. To je legendarna država koja je dobila ime po svom kralju El Doradu – zlatnom čoveku. Ovu priču su Španci slušali od Indijanaca u Peruu, ali nisu znali tačno gde se ova zemlja nalazi – u Ekvadoru, Kolumbiji, Venecueli, Gvajani. Gonzalo Pizaro (brat Franciska Pizara) je 1542. godine pošao iz Kvita sa 340 Španaca i 4 000 Indijanaca. Popeli su se na Kordiljere, spustili se sa njih i naišli na reku Napo. Pratili su je celim tokom i stigli do mesta gde se ona uliva u reku Maranjon. Tu se ekspedicija razdvojila, i komandu nad drugim delom je dobio Francisko de Oreljan. Francisko de Oreljan je izvršio veliki podvig. Preplovio je Maranjon, a zatim ušao u Amazon, kojim je stigao do mora. Za to mu je trebalo 8 meseci plovidbe. U svojoj priči pred kraljem Karlom V, rekao je da se samo jednom uplašio, i to kada su ga napale žene duge kose, naoružane lukom i strelom. Po njima je reku nazvao Amazon. Himenez de Kvesada je tragao za Eldoradom. Pošao je sa 700 Španaca i 3500 Indijanaca uz reku Magdalenu. Samo šestina ih je preživela. Izašli su na visoravan Bogote. Tamo su ugledali polja kukuruza. Tu su živeli Čipči, koji su bili organizovani u savez plemena. Jednim od plemena je vladao Bogota, u gradu koji je nosio njegovo ime. Čipči su bili vešti zemljoradnici i uzgajivači stoke, a ovldali su i metalurgijom i grnčarstvom. Ipak, konkvistadori, su ovu oblast (2x veću od Francuske) lako zauzeli. Pohvatali su jednog po jednog vladara plemenskog saveza. Za Kvesadom su stigli i Pizarov oficir – Belalkazar, i nemački konkvistador Nikolas Federman. Naime, finansijeri Karla V su bili nemački bankari iz Augzburga Fugeri i Velzeri. Da bi nekako vratio deo dugova, Karlo je dozvolio Nemcima da eksploatišu zlatne rudnike i da vade bisere. Kvesada je otkrio Kolumbiju, izvor zlata i dragog kamenja, a zemlji je nadenuo ime – Novo Carstvo Grande. U osvajanje Gvajane, krenuo je i Diego de Ordaz. On je lutao 4 godine uzduž reke Rio Negro tražeći Eldorado. Njegovo traganje je nastavio Pedro de Ursua, koji je došao u ravnicu Manaosa, i potom obustavio traganje. Prvi je delove Argentine istražio Diaz de Solis. On je pronašao ušće La Plate, i dao joj ime Mar Dulce. U osvajanje ovog područja krenuo je Mendoza 1536. godine sa 11 brodova i 1000 ljudi. Flota je potom stigla do Rio de la Plate, i tu je Mendoza osnovao grad, budući Buenos Ajres. Mendozu je nasledio Huan de Ajolas. On je plovio Paranom sve do Paragvaja, gde je uspostavio stražarsku postaju kod ušća reke. To je budući glavni grad Paragvaja – Asunsion. Španski istraživači u Severnoj Americi Kortez je u Meksiku organizovao četiri pomorske ekspedicije duž obala Pacifika, kako bi našle prolaz Paso. U tom traganju, otkrio je današnju donju Kaliforniju 1532-1535. godine. Španci su mislili da je reč o ostrvu, i nazvali su ga Isla de Kortes. Panfilo de Narvaez (Narvaz) je učestvovao 1511. godine u osvajanju Kube. Poslat je 1521. godine da preuzme komandu u osvajanju Meksika od Korteza. Ipak, bio je savladan od strane Korteza, i u njegovom zatočeništvu je proveo 3 godine. Uspeo je da pobegne i da se vrati u Španiju. Kralj mu je dao dozvolu da osnuje jednu koloniju na Floridi, koju je bio otkrio Ponse de Leon. Narvaz je u ekspediciju krenuo 17. juna 1527. godine iz Španije, sa 5 brodova i 600 ljudi. Na ovom putu, flotu je zahvatio uragan, u kojem je izgubio nekoliko brodova, a i zaplašeni mornari su odbili da nastave sa njim. Narvaz je stigao do zaliva Tampa, a odatle je putovanje nastavio kopnom. Uz put, Špance su napadali Indijanci. Posada brodova je posle izvesnog vremena otplovila natrag u Španiju. Narvaz je odlučio da sagradi brodiće, kako bi se dokopao nekog od zapadnoindijskih ostrva. Španci su uspeli da sagrade nekoliko čamaca. Španci su prošli ušće reke Misisipi i tu ih je zahvatila

bura. Preživelo je samo 85 ljudi, koji su stigli na obale južnog Teksasa. Mnogi su u nedostatku namirnica uskoro pomrli, dok su ostali bili zarobljeni od strane Indijanaca. Neki Španci su pali u ruke miroljubivih Indijanaca. Jedan takav Španac bio je Kabeza de Vaka. On je 6 godina živeo među Indijancima, i na kraju je sa još trojicom uspeo da pobegne. Do kraja su stigli do jednog španskog naselja u Meksiku aprila 1536. godine. Prešli su 3600km. Kabeza je među Indijancima čuo legende o bogatim planinama na severu, što su Španci povezali sa pričom o sedam gradova Sibole. Guverner Nove Španije, Antonio Mendoza je poslao ekspediciju. Kao prethodnica na sever, su poslati Mavar Estevaniko i franjevac Markos de Nisa. Estevaniko je posle svađe sa Indijancima ubijen, dok se Markos vratio i uveličao priču o sedam gradova Sibole. Ka severu su, iz Meksika, krenule dve ekspedicije. Jednu, 1540-1542. godine, vodio je Francisko de Koronado, a drugu 1539-1543. godine vodio je Fernando de Soto. De Soto se kretao uz istočnu obalu Meksika, a Koronado je išao duž zapadne, tihookeanske obale. Koronado je potom stigao na teritoriju Arizone. Dok je Fernando de Alarkon otkrio da Kalifornija nije ostrvo. Koronadov oficir – Antonio de Gardenas – je otkrio Veliki kanjon reke Kolorado. Narednih 40 godina, Španci nisu išli u ovom pravcu. Fernando de Soto je dobio dozvolu da istražuje obalu Floride. Pod svojom komandom je imao 600 ljudi. On je bio veoma svirep prema Indijancima. Jednom, da bi proverio kako njegovi ljudi rukuju mačevima, bez glave je ostalo 40 Indijanaca. De Soto se kretao kroz Floridu, Džordžiju, planinama Severne i Južne Karoline, ali zlato nije našao. Ekspedicija je stigla u Tenesi, a zatim u Alabamu. Tu je jedan deo zarobljenih Indijanaca pobegao, i oni su se pridružili lokalnom plemenu. Za odmazdu, De Soto je osvojio to selo i pobio 2500 muškaraca, žena i dece. U maju 1541. godine otkrio je veliku reku Misisipi (Mesašabea – otac reka) i prešao preko nje u Arkanzas. De Soto je umro 1542. godine od tropske groznice. Nasledio ga je Luis de Moskoza. Magelanov put oko sveta (1519-1522) Slavni moreplovac, Ferdinand (Fernando) Magelan, koji je u službi Španije prvi oplovio svet, bio je poreklom Portugalac. Poticao je iz plemićke porodice. Magelan je rođen oko 1480. godine u mestu Ponte da Barka na severu Portugalije. Postao je paž na dvoru kraljice Eleonore u Lisabonu, i tu je uživao naklonost kralja Žoaoa II Savršenog. Na svoje prvo putovanje, Magelan je krenuo 1505. godine, kao učesnik Franciska de Almeide na Indiju. Vodio se kao prekobrojan, što je značilo da, uprkos svom poreklu, mora da obavlja sve dužnosti koje su vršili obični mornari. Istakao se pod Albukerkeom kao vojnik, u borbama koje su se vodile za zauzimanje Malake 1511. godine. Sa putovanja se vratio 1513. godine, sa jednim crnim 13-ogodišnjim robom, Enrikeom. Uređenje španskog kolonijalnog carstva Španci su radi lakšeg upravljanja, podelili svoje teritorije na 11 vicekraljevstava i dva velika guvernerstva. Posedi u južnoj Americi su podeljeni na dva vicekraljevstva: Novu Španiju (Meksiko) i Peru, i 10 provincija (audiencia). Svaki guverner je imao u svojim rukama vrhovnu upravnu i vojnu vlast. Njegov rad su nadgledale audiencie-sudovi i kraljevi predstavnici – koredigori. Zbog lakšeg naseljavanja osvojenih zemalja, Španci su uveli sistem enkomiende, a potom je to zamenjeno sistemom haciende. Enkomienda je bila slična feudalnom imanju. Jedno, ili nekoliko sela bi bilo podređeno jednom Špancu enkomenderu – obično oko 2 000 Indijanaca. Dužnost enkomendera je bila da seljake štiti, da se brine o njihovom prelasku u hrišćansku veru. Vlasnici enkomiendi su zauzvrat morali da učestvuju kao ratnici u odbrani provincije. Seljaci su enkomenderu morali da plaćaju danak i da besplatno obrađuju njegovo imanje.

Španski ambiciozni kolonijalni projekti, kao što su podizanje novih raskošnih gradova, otvaranje rudnika, gajenje šećerne trske, su tražili mnogo radne snage. Indijanci su podlegali pod teškim radom i bolestima koje su doneli Evropljani, a na koje oni nisu bili otporni. Zbog svega toga, broj Indijanaca se smanjivao. Sa 11 miliona 1519. godine, na 2,5 miliona 1597. godine. U Karibima, domorodačko stanovništvo je bilo gotovo istrebljeno, te su Španci počeli da dovoze crno roblje iz zapadne Afrike. Monopol na ovu trgovinu su imali Portugalci, koji su držali zapadnu Afriku. Oni su to radili nezvanično, a od 1580. godine zvanično, kada im je španski kralj dao dozvolu da plove direktno iz Lisabona za španske posede i prodaju roblje. Kasnije su se ovom unosnom poslu prodaje crnog roblja posvetili Englezi. Pošto se sistem enkomiende pokazao neisplativim, zamenio ga je novi sistem tzv. mita u Peruu, ili repatrimiento u Meksiku. Poglavar svakog indijanskog sela je morao da stavi na raspolaganje određeni broj muškaraca koji bi bili odvođeni na rad. Jedini način da Indijanci ovo izbegnu, bilo je da se presele u špansko naselje, prihvate špansku odeću i način života, i da rade kao najamnici, ili ako imaju znanja, kao zanatlije. Uporedo sa osvajanjem, širena je i hrišćanska vera (milom ili silom). Prvi misionari su bili Franjevci, koji su stigli 1524. godine – njih 12 predvođenih Martinom iz Valensije. Dominikanci su stigli sledeće, 1525. godine. Misionari su uzimali Indijance u zaštitu. Došlo je do mešavine starih verovanja sa hrišćanstvom. Kult Bogorodice bio je usko povezan sa svetkovinama Majke zemlje i boginje kukuruza. Indijanci su ovladali mnogim zanatima, i u njima, kao npr. rudarstvu, nadmašili Špance. Došlo je do rasnog mešanja. Meksiko je danas zemlja Mestika, koji su ponosni na oba porekla, dok je mešanje u Peruu išlo sporije. Saobraćaj preko Atlantika je bio vrlo živ. Prosečno je za Novi svet plovilo iz španskih luka oko 60 brodova godišnje. Glavne luke u Americi su bile Havana na Kubi, Portobelo i Nombre de Dios u Panami, i Vera Kruz u Meksiku. Putovanje je bilo nesigurno zbog nevremena i gusara. Zbog veće sigurnosti, španski brodovi su plovili u konvojima, i iz Španije su konvoji isplovljavali dva puta godišnje. ŠPANIJA OD KRAJA 15. DO DRUGE POLOVINE 16. VEKA Prostor i stanovništvo – Španija do arapskog osvajanja – arabljansko osvajanje Planinski lanac Pirineja čini barijeru između Španije i ostalog dela Evrope, dok je Gibraltar bio mala prepreka između Pirinejskog poluostrva i Afrike, te je tako i nastala izreka “Afrika počinje iza Pirineja.” Na severozapadu poluostrva nalaze se pokrajine: Galisijia, Asturija, Baskija i Navara. Najveći grad u Galisiji je luka La Korunja; najveći grad Asturije jeste Ovijedo, kao i luke Hihon i Sentander; u Baskiji su najveće luke Bilbao i San Sebastijan. Navara se nalazi sa španske i francuske strane Pirineja, te je dugo bila uzrok sukoba između Španije i Francuske; najznačajniji gradovi sa španske strane su Pamplona i luka Fuentarabia, a sa francuske strane Bajon. U središnjem delu zemlje, nalazi se Leon, sa gradovima Salamankom i Zamorom; kao i najveća pokrajina Kastilja. Kastilja je smeštena na visoravni (Meseta) koja zauzima 60% španske teritorije. Planine Sijera de Gvadarama, Sijera de Gata i Sijera de Gredos razdvajaju Kastilju na severnu (Staru Kastilju) i južnu (Novu Kastilju). Najznačajniji gradovi u Kastilji su Burgos, Toledo, Valjadolid, Madrid, Medina del Kampo… Jugozapadno od Madrida, prema današnjoj granici sa Portugalijom, prostire se Estremadura sa Alkantarom, Meridom, Badahosom. Lancem Sijera Morene, centralni deo je odvojen od juga, od Andaluzije, koja izlazi i na Sredozemlje i na Atlantski okean. Najznačajniji gradovi su Sevilja i Kordoba.

Na istočnom delu poluostrva, duž Sredozemne obale, od Gibraltara prema severu, prostiru se Granada, sa Granadom, Malagom, Almeirom; Mursija sa Kartahenom; Valensija sa Valensijom, Alikanteom; Katalonija sa Barselonom, Taragonom, Tortozom; na granici sa Francuskom nalaze se Rusijon i Serdanja. U zaleđu Valensije i Katalonije, prostire se Aragon, sa Saragozom, Hueskom, Leridom. Najstariji stanovnici su bili Baski i Iberi, koje od 6. veka pne potiskuju Kelti. Feničani su u 11. veku na obali osnivali svoje kolonije Kadiz, Malaku… Prva država koja se u osvajanju Španije nije ograničila samo na obalu, već je prodirala i u dubinu teritorije, bila je Kartagina. U drugoj polovini 3. veka pne, kartaginske vojskovođe Hamilkar, Hazdrubal (osnovao Novu Kartaginu – tj. Kartahenu, u 2. punskom ratu 218-201) i Hanibal, su pokorili najveći deo plemena koja su tada naseljavala Španiju. Španiju su, tokom 3. veka, preplavili Franci, a početkom 5. veka, bila je izložena stalnim napadima plemena iz južne Galije – Alana, Sveva, Vandala. Posle odlaska Vandala i Alana u Afriku, iz južne Galije u Španiju su stigli Vizigoti. Vizigoti su bili manjina nad pokorenim romanizovanim stanovništvom, i oni su osnovali kraljevinu sa sedištem u Toledu. Ipak, ova kraljevina nije mogla da pruži otpor arabljanskoj invaziji. Arabljanska vojska, koja se vrlo brzo raširila po severnoj Africi, vrlo brzo je stigla i u Španiju. Vojska jačine od oko 7000 ljudi, pod zapovedništvom Tarika, je 26. jula 711. godine prešla Gibraltar (po Tariku je i dobio ime – Tarikova stena), i porazila Vizigote kod Vadi Bake. Za nepune četiri godine, Arabljani su postali gospodari čitave Španije, izuzev uskog pojasa na području Pirineja i u Asturiji. Na osvojenoj španskoj teritoriji, Arabljani su obrazovali poseban emirat, potčinjen kalifatu u Damasku. Španija je pod arabljanskom vladavinom doživela značajan kulturni i privredni uspon. Arabljani, koje su stanovnici Španije nazivali Mavri (Moros), nisu bitno menjali osnovu društvenog uređenja koje su zatekli – specifične feudalne odnose zasnovane u vreme vizigotske vladavine, koji su još bili u razvoju. U islam je prešao manji deo autohtonog španskog stanovništva. Za njih se ustalio naziv muvaladi, dok je hrišćansko stanovništvo obeležavano nazivom mozarabi. Do 10. veka, u arabljanskoj Španiji, bilo je oko 400 gradova, od kojih su najznačajniji Kordova, Toledo, Sevilja, Granada, Valensija. U to vreme vladao je Abd al-Rahman III (912-961) koji se 929. godine proglasio kalifom. Od tada je Kordova sedište kalifata. Jačanje feudalne anarhije je, u 11. veku, dovelo do razbijanja kalifata na 23 samostalne državice koje su stalno međusobno ratovale. Rekonkvista – stvaranje hrišćanskih država – kulminacija Rekonkviste – putevi ekspanzije Katilje i Aragona Uporedo sa arapskim osvajanjem, teklo je i oslobađanje zauzetih teritorija od strane hrišćana – Rekonkvista (ponovno osvajanje). Ovaj proces je trajao skoro 800 godina, od arapske najezde, početkom 8. veka do 1492. godine, kada je pala Granada, poslednje mavarsko uporište na Pirinejskom poluostrvu. Počeci Rekonkviste, kao i njena cela istorija su prožeti brojnim legendama. Pećina Kovadonga je legendarno ishodište Rekonkviste, a za njen početak se uzima 718. godina. Na čelu grupe plemića bio je izvesni Pelajo (Pelagije), koji je tvrdio da vodi poreklo od drevne loze vizigotskih kraljeva (bio unuk Rekesvinta 649-672). Sa 300 vojnika pobedio mavarsku vojsku. Značajna je i legenda o Svetom Jakovu, tj. Svetom Santjagu, koji je postao španski nacionalni svetitelj i zaštitnik. Sveti Jakov je jedan od Apostola. Prvi je apostol koji je stradao kao mučenik – ubijen je u Jerusalimu po naređenju Iroda Agripe. Po španskoj tradiciji, za života je posetio Pirinejsko poluostrvo i tu propovedao. Ova legenda datira iz 7. veka. Po priči, telo Svetog Jakova je preneto iz Jerusalima u Španiju, gde je otkriveno u 9. veku u Galisiji. Na mestu gde su pronađene mošti, podignuta je 899. godine crkva Santjago de Kompostela, koja je postala jedno od najznačajnijih svetilišta hrišćanske Evrope. Santjago je bio i naziv jednog od tri viteška reda (Kalatrava, Alkanatra, i Santjago) koji su imali značajnu ulogu u borbi protiv Mavara. Takođe, “Santjago” je bio i bojni poklič španske vojske. Ipak, međusobni ratovi nepokornog plemstva, su hrišćanskim vladarima stvarali više problema od Mavara.

Nije bila retkost da hrišćani vrše vojnu službu kod muslimana i obrnuto. To je bio slučaj i sa El Sidom, jednom od najslavnijih ličnosti Rekonkviste. El Sid Kampeador, tj. pravo ime Rodrigo Diaz de Bivar, je nakon proterivanja iz Kastilje (od strane kralja Alfonsa VI) postao najamnički zapovednik u mavarskoj vojsci. Zauzeo je Valensiju. Rekonkvista je otpočela u Asturiji, i stvorena je istoimena kraljevina, čija prestonica je postao Ovijedo. Alfonso Veliki (866-910) je državu podelio svojim sinovima. Jedan je dobio Luzitaniju i Galisiju, drugi Asturiju, a treći teritoriju Leon. Posle 14 godina, teritorije su ponovo objedinjene u kraljevinu, za koju je preovladalo ime Leon. Kreljevi Leona su pomerali granice hrišćanstva, i svoje države, prema jugu, te je i prestonica više puta seljena. Od kraja 9. veka, to je grad Burgos. Novoosvojeni krajevi su bili izloženi stalnim upadima Mavara, te je njihovo stanovništvo bilo stalno na oprezu, te su dizali brojne zamkove po kojima je pokrajina i dobila ime Kastilja. Iako se Kastilja nalazila, kao grofovija, u sastavu Leona, moćni kastiljski vladari su potčinjavali sebi plemstvo novoosvojenih teritorija, i ubrzo su se javile težnje za samostalnošću u odnosu na Leon. U 10. veku, kastiljski grof Fernando Gonzales je iskoristio priliku. Njegov suveren, kralj Leona, Ramiro je poražen u borbi sa Mavrima, i Fernando je uspeo da izdejstvuje nezavisnost Kastilje. Do konačnog ujedinjenja, došlo je 1230. godine. U severnim i severoistočnim delovima današnje Španije, formirala se druga veća država – Aragon. Ubrzo po početku Rekonkviste, u Asturiji je obrazovana grofovija (od 860. godine kraljevina) Navara. Navara je postepeno zadobijala sve franačke posede, pa je krajem 10. veka i Aragon potpao pod njenu vlast. Vlast Navare je jačala, i kralj Sančo Veliki (970-1035) je uspeo da pod svojim skiptrom okupi sve hrišćanske zemlje na poluostrvu. Državu je podelio između sinova, od kojih je jedan dobio Aragon. Aragon je 1035. godine postao nezavisna država. Do ujedinjenja Aragona i Katalonije je došlo 1137. godine. Stvaranje kraljevine Portugalije 1143. godine. I tako su na Pirinejskom poluostrvu postojale 3 velike hrišćanske države. U Rekonkvisti, važni događaji su bili osvajanje stare vizigotske prestonice Toleda (1085) – koju je osvojila krstaška vojska sastavljena od Španaca, Normana, Nemaca i Italijana; bitka kod Las Navas de Tolosa 16. jula 1212. godine – najveća pobeda Rekonkviste. (Alfonso VIII Kastiljski, Sančo VII od Navare, Petar II Aragonski, Alfonso II Portugalski vs. Muhamed al-Nasir). Velika teritorijalna proširenja su ostvarena za vreme vladavine Ferdinanda Svetog (1217-1252) – osvojeni su: cela Andaluzija (Kordova 1236, Sevilja 1248), kasnije (1266) pala je i Mursija, tako da je Kastilja izbila na obale Atlantskog okeana, i na obale Sredozemnog mora. Dok su Kastiljci zauzimali Andaluziju i Mursiju, Aragonci su osvojili bogatu primorsku pokrajinu Valensiju. Time je praktično okončana Rekonkvista. Mavri su ostali samo još u Granadi, odakle su isterani tek 1492. godine. U doba Rekonkviste nisu osvajane samo teritorije koje su bile pod vlašću Mavara, već su zauzimane i teritorije koje se pre toga nisu nalazile u sastavu država na Pirijenskom poluostrvu. Aragon je u Rekonkvisti podneo manje žrtava od Kastilje, i zadobio je manje od Kastilje, ali je zato njegova ekspanzija bila usmerena ka teritorijama u Sredozemlju, izvan poluostrva. (imperijalne ambicije u kasnijoj zajedničkoj državi uneo je Aragon). Aragon je u svoj sastav uključio Balearska ostrva, Siciliju, Sardiniju i neke manje posede na teritoriji današnje Francuske. Osvajanje Baleoarskih ostrva (Majorka, Minorka, Ibica), od strane Aragona, počelo je 1229. godine. Do 1230. godine osvojena je Majorka. Minorka je osvojena 1287. godine. Najznačajniji uspeh u ekspanziji Aragona na Sredozemlju, bilo je osvajanje Sicilije. Uz podršku vizantijske diplomatije, i lokalnog stanovništva, koje je bilo nezadovoljno vladavinom Šarla Anžujskog, Pedro Aragonski ga je uklonio, i ovladao Sicilijom. To je bilo tzv. Sicilijansko večernje 1282. godine. Potom je usledio dugotrajan rat između Pedra III Aragonskog (Pedro III el Grande) i Šarla Anžujskog i njegovih saveznika (Papske države i Francuske), koji je okončan 1302. godine mirom u Kaltabeloti.

Kneževi Sardinije su se od 12. veka nalazili pod uticajem Pize i Đenove. Aragon je 1326. godine potisnuo Pizance, a utvrđeni grad Kaljari je postao sedište njihove vlasti. Aragonska vlast nad Sardinijom je definitivno učvršćena u prvoj četvrtini 15. veka za vladavine Alfonsa Velikog (mislim Alfonso V od Aragona 1416-1458). Alfonso je posle dvadeset godina borbe (1421-1443) osvojio Napulj, i zavladao umesto Anžujaca Napuljskom kraljevinom. Kako nije imao zakonitih potomaka, ostavio je zemlje aragonske krune svom bratu Huanu, a Napuljsku kraljevinu svom vanbračnom sinu Feranteu. Sredinom 15. veka, aktivna spoljna politika Aragona na Sredozemlju, došla je do izražaja i u njegovom odnosu prema arapskim vladarima u severnoj Africi. Tunis je jedno vreme plaćao danak aragonskom kralju. Postojala su tri odlike aragonskog osvajanja. Prvo, uspeh osvajačke politike se dobro uklopio u trgovačke ciljeve Barselone. Drugo, diplomatska aktivnost na međunarodnom nivou je uskoro postala značajna odlika poslovanja Aragona i donela je stvaranje jednog od najbogatijih arhiva u srednjovekovnoj Evropi. Treće, pomorske pobede admirala Ruđera di Lorije su nagovestile buduću moć katalonske flote. Organizacija aragonske imperije se zasnivala na jednostavnoj, ali pogodnoj ustanovi vice-kraljeva, koji su po pojedinim prekomorskim oblastima u odsustvu kralja imali punu kraljevsku vlast. Kastiljci su se držali poluostrva. Jedina teritorija koju su dobili van Španije, bila su Kanarska ostrva. Njih su nastanjivala berberska plemena Guanča. Kastiljci pokušavaju da ih osvoje početkom 15. veka. Ubrzo su se u trku za Kanare uključili i Portugalci. (pokušao je da ih pokori 1402-1405 normanski riter Žan de Betankur. Portugalac, Alonso Fernandes de Lugo, osvojio je 1431. godine La Palmu i iskrcao se na Tenerife gde je teško poražen). Mirom u Alkasuvašu 1431. godine, Portugalci su priznali kastiljski suverenitet nad Kanarima. Do potpunog osvajanja ostrva dolazi tek 1483-1513. godine, posle teških borbi, u kojima je istrebljeno gotovo čitavo domorodačko stanovništvo. Otkrićem Amerike, Kanarska ostrva su dobila veliki značaj, kao usputna stanica za snabdevanje brodova. UJEDINJENJE ARAGONA I KASTILJE I STVARANJE JEDINSTVENE ŠPANIJE Aragon i Kastilja uoči ujedinjenja – borba Ferdinanda i Izabele za presto – pravne i ostale pretpostavke jedinstva – ličnost Ferdinanda i Izabele Do stvaranja jedinstvene španske države došlo je u poslednjoj četvrtini 15. veka, ujedinjenjem Aragona i Kastilje, što je bio rezultat braka između Izabele Kastiljske i Ferdinanda Aragonskog. Ovo dvoje vladara, koje je papa Aleksandar VI Bordžija počastvovao nazivom “Katolički kraljevi”, je dovršilo Rekonkvistu osvajanjem Granade. Takođe su povratili Navaru, tako da se pod njihovom vlašću našlo celo Iberijsko poluostrvo, izuzev Portugalije. I Aragonom i Kastiljom, od kraja 14. veka, vladali su članovi porodice Trastamara. Kastiljski kralj, Huan II (1406-1454) je iz prvog braka imao sina Enrikea, a iz drugog ćerku Izabelu i sina Alfonsa. Posle njegove smrti, nasledio ga je Enrike IV (1454-1474). Pošto u prva dva braka, dugo nije imao dece, nadimak “El Liberal”, zamenjen je sa “El Impotente”. Enrike IV je bio pod uticajem Beltrana de la Kueve, moćnog plemića (grande). Kada se Enriku IV rodila ćerka Huana, javila se sumnja da je njen pravi otac Beltran, te je princeza nezvanično zvana “La Beltraneha”. (Beltranka). Kortesi Kastilje su sazvani 1462. godine, i od njih je kralj tražio da polože zakletvu da je Huana zakoniti naslednik prestola, što su kortesi odbili tvrdeći da ona nije kraljeva ćerka, i kao zakonite pretendente istakli Alfonsa (kraljevog brata) i Izabelu (kraljevu sestru). Pristalice Alfonsa i Izabele su našle saveznika u aragonskom kralju Huanu II, koji je mislio da ženidbom svog sina Ferdinanda za Izabelu, ostvari aragonske pretenzije na presto Kastilje. Kada je 1467. godine Alfonso umro, na pregovorima vođenim septembra 1468. godine u mestu Toros de Guisando, Enrike IV je priznao svoju polusestru Izabelu za naslednicu prestola, ali je postavio uslov da se Izabela ne sme udati bez njegovog odobrenja. Ipak, aragonski kralj Huan II je već juna 1468. godine počeo sa bračnim pregovorima za svog sina Ferdinanda. Ugovor je sklopljen januara

1469. godine, a 19. oktobra 1469. godine, venčanje je obavljeno u Valjadolidu. Ferdinand Aragonski je imao 17, a Izabela Kastiljska 18 godina. Novac za svadbu je pozajmljen, a hroničari gotovo da i ne iznose podatke o ovome. Posle smrti Enrika IV, njegova ćerka Huana je ponovo istakla svoje pravo na presto. Imala je podršku dela kastiljskog plemstva, kao i podršku portugalskog kralja Alfonsa Afrikanca i francuskog kralja Luja XI. Do odlučujuće bitke između pretendenata došlo je 1. marta 1476. godine kod grada Toro. Ferdinand i Izabela su izašli kao pobednici, iako su borbe nastavljene do 1479. godine. Huana se povukla u manastir. Svaka od kraljevina je zadržala svoju samostalnost. Jedina spona koja je vezivala Aragon i Kastilju, bio je bračni ugovor između Ferdinanda i Izabele. Po stupanju na presto 1474. godine, Izabela je imala 23. godine. Bila je pobožna, dostojanstvena i odlučna vladarka, ali je takođe bila i netoleranta i sklona ka pompi. Ferdinand je bio godinu dana mlađi od Izabele. On je bio oprezan, škrt, nije istupao impulsivno, ali su mu nedostajali otvorenost i darežljivost. Izabelu su zaokupljali unutrašnji problemi, dok je Ferdinandova pažnja bila usmerena ka diplomatiji. Svaki od kraljevskog para je bio vladar u svojoj državi, dok je u drugoj bio samo kraljevski supružnik. Do potpunog ukidanja razlika u unutrašnjem uređenju i do uspostavljanja jedinstva, doći će tek u 18. veku, stupanjem na vlast dinastije Burbona (nakon rata za špansko nasleđe 1701-1714). Uprkos isticanoj ravnopravnosti, Kastilja je imala dominantan položaj. Imala je veću teritoriju, više ljudstva, i bila je administrativno i etnički homogenija od zemalja koje su podpadale pod krunu Aragona. Sva postavljanja političkih, crkvenih, ili vojnih ličnosti, morala su biti u skladu sa kraljičinim željama. Ferdinand je morao da živi u zemlji svoje supruge, i nije smeo da napušta Kastilju bez njene dozvole. Takođe, Ferdinand nije mogao da povede rat bez Izabelinog odobrenja. Ferdinand se obavezao da će dovršiti Kastiljski nacionalni zadatak – okončanje Rekonkviste, tj. osloboditi Granadu. Ravnopravnost se ogledala u tome da je svaki dokument morao nositi potpis oba vladara. Da su oba vladara imala vrhovnu sudsku vlast. I kraljev i kraljičin lik su se nalazili na novcu. Imali su zajednički pečat, na kome su se nalazili grbovi obe kraljevine, kao i zajednička zastava. Jedinstvo i ravnopravnost vladajućeg para su bili oličeni u motu “Tanto Monta” (jedan je dobar koliko i drugi). Unutrašnje reforme – jačanje centralne vlasti U Aragonu su konstitucionalne slobode i privilegije – fueros – bile veće i više uvažavane nego u Kastilji. Državni zakoni važe jedino uz pristanak kralja i kortesa. Generalitet je preuzeo sudske i vojne funkcije i vodio računa o trošenju novca. Ustanova Kraljevog saveta u Kastilji datira još iz srednjeg veka. U početku je to bilo savetodavno telo, sazivano povremeno po kraljevoj volji. Broj članova je varirao. Vremenom su u saveti počeli glavnu reč da imaju kraljevi miljenici – Validos. To je omogućilo savetu, naročito u slučaju slabog vladara, da rukovodi državom. Ferdinand i Izabela su potpuno podredili savet vladaru. Umesto krupnih plemića – grandes – savet je popunjavan pravnicima iz srednje klase, profesionalnim birokratama - letrados – koji je brojao 1112 članova (1 prelat, 3 plemića, 8-9 pravnika). Savet se sastajao svakim danom, osim nedelje i praznika. Kralj je prisustvovao sednicama. Savet je, takođe, bio i najviši pravosudni organ. Pored ovog saveta, postojala su još 4 slična: Savet za Hermandad (1476-1498); Savet za finansije; Savet Inkvizicije; Savet za viteške redove. Kasnije, 1524. godine, za vreme vladavine Karla V, osnovan je i Savet za Indiju (tj. za posede u Americi). Kraljev savet je imao prvenstvo i imao je najšire polje delovanja. Ostali saveti su, uglavnom, konkretizovali njegove odluke. Najveću autonomiju imala je tzv. Suprema, tj. Savet Inkvizicije.

Uporište feudalnih sloboda i kontrole centralne vlasti bili su Kortesi. Kortes je staleška skupština. Postojalo je pet kortesa: kortes Kastilje, zajednički kortesi krune Aragona, kortesi Aragona, kortesi Katalonije, kortesi Valensije. Nije postojao ustaljeni vremenski redosled saziva, kao ni stalno mesto u kome je zasedao Kortes. To je bilo prepušteno kraljevoj volji. Zasedanja su trajala dok se ne reši problem zbog kojeg je skupština sazvana. Pored gradskih saveta, postojao je u Kastilji i Hermandad (bratstvo), tj. udruženje gradova radi održavanja javnog reda i mira. Na čelu Hermandada bila je glavna skupština Junta General, u koju je ulazilo po 8 predstavnika gradova svake provincije. Hermandad je vršio sudske funkcije, mogao je da podigne odrede milicije, sakupljao je poreze neophodne za svoje održavanje. Ferdinand i Izabela su delovanje Hermandada podredili interesima krune. Na zasedanju Kortesa u Madrigalu, aprila 1476. godine, Hermandad je stavljen pod kontrolu vladara, i na čelo Hermandada je postavljen, kao kraljev predstavnik, biskup Kartagene. Nijedan sloj stanovništva nije bio izuzet od plaćanja taksi za Hermandad. Hermandad je svoju ulogu u vreme stabilizovanja vlasti ispunio, te je 1498. godine ukinut. Takođe, od 1480. godine, u svako gradsko veće postavljen je kraljev predstavnik – koredigor – čiji zadatak je bio da vodi računa o gradskim finansijama, javnim zemljištem, organima reda, tj. da li se time upravljalo u skladu sa kraljevim interesom. Pored koredigora, predstavnici centralne vlasti u lokalnim upravama, bili su peskidori, vedori. Peskidori su se bavili pravosudnim problemima, tj. onim problemima kojima lokalni sudski organ nije mogao da izađe na kraj. Vedori su vršili opšti nadzor nad javnim poslovima i o tome obaveštavali krunu. Da bi se obezbedio izbor najboljih, i kaznile zloupotrebe položaja, postojala je tzv. rezidencija. To je rok od 50 (kasnije 30) dana u kome je koredigor, već opozvan sa dužnosti, trebao da ostane na položaju. Značajan korak u transferu moći i uticaja sa plemstva na krunu, bilo je preuzimanje kontrole nad viteškim redovima. Pored ogranaka Templara i Jovanovaca, u 12. veku osnovana su i tri autohtona reda – Kalatrava (osnovan 1158., potvrđen papskom bulom 1164.), Santjago (ne zna se tačno, vrv deceniju kasnije od Kalatrave), i Alkanatra (1183.). Velike povlastice i veliki priliv novca, je omogućio redovima da steknu visok stepen nezavisnosti. Veliki majstori su imali veliku moć i uticaj. Templari su proterani iz Kastilje 1312. godine (4. godine nakon proterivanja iz Francuske od strane Filipa IV Lepog 1285-1314). Posle ubeđivanja sa Svetom stolicom, Ferdinand je postavljen za velikog majstora reda Kalatrave (1487), Alkantare (1494) i Santjaga (1499). Naslednik Ferdinanda i Izabele, Karlo V, uspeo je da od pape 1523. godine izdejstvuje bulu kojom su sva tri reda objedinjena pod kontrolom krune. Takođe, Ferdinand i Izabela su sproveli reforme u pogledu načina regrutovanja ljudstva, organizaciji, naoružanju i taktici. U srednjem veku, svaki feudalac je vodio sa sobom svoje vazale koji su mu bili odani, što je značilo da su pripadnici visokog plemstva imali prave privatne amrije, čiji je broj često nadmašivao kraljevu pratnju. Stvaranje jake stajaće vojske je bitan preduslov jačanja centralne vlasti. Kralj bi na taj način prestajao da bude zavisan od plemstva. Feudalcima je zabranjivano da drže naoružanu pratnju. Uspešna taktika švajcarskih najamnika pešaka u borbi sa feudalnom konjicom, kao i pronalazak vatrenog oružja, označili su u 15. veku kraj prevlasti konjice nad pešadijom. Pravu stajaću vojsku počeće da uvode tek apsolutistički monarsi u drugoj polovini 17. veka. Vladari 16. veka su pribegavali unajmljivanju najamnika. Ovaj “zanat” je proslavio Švajcarce i nemačke Landsknehte (sluge zemlji, nemačka najamnička vojska, osnovao ih austrijski nadvojvoda Maksimilijan, potom car Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti, posle oko 1479. godine; najznačajniji vojskovođa landsknehta bio je Georg fon Frundsberg, on nije bio originalan taktičar, al’ je znao da vojsku disciplinuje i obuči, imao je nadimak Otac landsknehta). U sprovođenju vojnih reformi, veliku ulogu je imao Gonzalvo Fernandes de Kordova, poznat pod nadimkom El Gran Capitan.

Promene u načinu regrutovanja su uvedene 1496. godine. Određeno je da svaki dvanaesti muškarac od 20. do 45. godine života ima vojnu obavezu. Važan element španske vojske bili su siromašni plemići – hidalgoi. Španska vojska je bila podeljena na čete i pukove. Čete su imale 500, a pukovi po 6000 ljudi. Na svaki puk je dolazilo 600 konjanika, a na svaka dva puka 64 topa. Španska vojska je 1505. godine imala 20 pukova. Prilikom reorganizacije u vreme Karla V, 1534. godine osnovane su formacije jačine brigade nazvane Tercio, a svaki tercio je brojao 3000 ljudi, i tercio je ime dobijao po mestu gde je bio smešten. Španska konjica je u ovoj novoj taktici bila podređena pešadiji. Upotrebljavana je, uglavnom, za podršku falangama i gonjenje neprijatelja. Španska vojska je bila nepobediva kroz ceo 16. vek, sve do tridesetogodišnjeg rata 1618-1648. godine. Verski život – nehrišćansko stanovništvo – položaj katoličke crkve - Inkvizicija U Španiji je, pored katolika, živeo i veliki broj muslimana. Takođe, bilo je i Jevreja koji su naseljavali Iberijsko poluostrvo još od rimskih vremena. Za vreme vladavine Vizigota, Jevreji su bili izloženi progonima. Po mavarskom osvajanju, položaj Jevreja se popravio. Iako su u vreme Rekonkviste, nekoliko vekova vođene borbe između hrišćana i muslimana, vladari Kastilje i Aragona su sve do 13. veka pokazivali visok stepen tolerancije prema muslimanskom stanovništvu. Mavri koji su ostali pod hrišćanskom vlašću nazivani su Mudejares. Nije bilo dozvoljeno da se Jevreji pozivaju pred sud subotom. Hrišćanima je bilo strogo zabranjeno da na silu obraćaju inoverce ili da se na bilo koji drugi način upliću u unutrašnji verski život Jevreja i muslimana. To je omogućilo nehrišćanskom stanovništvu da ostvari velik napredak na ekonomskom polju. Njima su uglavnom bili povereni poslovi upravljanja državnim finansijama. Ipak, vladari Aragona i Kastilje su činili sve da izoluju Jevreje i muslimane od ostalog stanovništva. I Mavri i Jevreji su bili u većim gradovim izdvojeni u posebne zajednice (aljamas, Moreira i Judaria), okružene zidovima. Bilo im je zabranjeno da jedu, piju, ili se kupaju sa hrišćanima. Seksualni odnos među različitim verama je surovo kažnjavan. Lateranski sabor iz 1216. godine naredio je da se muslimani i jevreji moraju razlikovati od hrišćana i po spoljnim znacima. Položaj Mavara je bio bolji od položaja Jevreja. Jedan deo Jevreja je, da bi izbegao ponižavanja, prešao u hrišćanstvo, a neki su i prisilno pokršteni. Ovakvi Jevreji su nazivani konverzosi, ili marani. Istim stopama je krenuo i veliki broj Mavara. Oni su nazivani moriscima. Ipak, često je njihova odanost veri dovođena u pitanje, i često se pravila razlika između “starih” i “novih” hrišćana. Pokršteni Mavri i Jevreji su često bili na udaru Crkve, ali njihovo sistematsko proganjanje nastupilo je u vreme Ferdinanda i Izabele. Ferdinand i Izabela su želeli da njihova jedinstvena država bude i u verskom pogledu homogena. Tako je za njihove vladavine, u Španiji uvedena inkvizicija. (Inkvizicija kao vrsta posebnog crkvenog suda za borbu protiv jeresi, postojala je već 4 veka, i to je tzv. Biskupska inkvizicija, tj. svaki biskup je na području svoje dijeceze trebao da vrši istragu protiv jeresi. Do uobličavanja Inkvizicije dolazi u vreme pape Grgura IX (1227-1241). Ustanovljeni su tzv. Statuti Svete Stolice, sudovi su bili izuzeti iz nadležnosti biskupa i povereni prosjačkim redovima dominikancima i franjevcima. To je tzv. Papska inkvizicija). Kastilja je bila jedina zemlja u katoličkoj Evropi koja nije slala novac u Rim. Španska inkvizicija, uvedena u vreme Ferdinanda i Izabele, je posebna ustanova i ona je delovala sasvim nezavisno u odnosu na Papsku inkviziciju. Ferdinand i Izabela su se obratili papi molbom za uvođenje inkvizicije koja je potvrđena bulom od 1. novembra 1478. godine, a Španska inkvizicija je ustanovljena nešto kasnije, septembra 1480. godine. Imenovanje inkvizitora i Velikog inkvizitora vršio je kralj. Od 1483. godine, upravljanje inkvizicijom je bilo u nadležnosti jednog od 4 državna saveta – Savet Inkvizicije, ili Suprema. Na čelu Supreme bio je Veliki inkvizitor. Prvi i najpoznatiji Veliki inkvizitor bio je Tomas de Torkvemada. Inkvizicija je bila oružje za jačanje vladarskog apsolutizma. Zasluga inkvizicije je to što je Španija sačuvala versko jedinstvo i izbegla žestoke verske sukobe i ratove koji su potresali mnoge evropske zemlje u 16. veku, i prvoj polovini 17. veka. Ipak, zbog

inkvizicije, Španija je tri veka bila izolovana od duhovnih strujanja i naučnih dostignuća na kojima se zasnivao napredak njenih suseda. Kada je Torkvemada postao Veliki inkvizitor, imao je 63 godine. Imao je jevrejske krvi. Bio je dominikanac i prior manastira Santa Kruz u Segoviji. Držao je pratnju od 250 pešaka i 50 konjanika. Umro je 16. septembra 1498. godine. U toku 15 godina, koliko je bio veliki inkvizitor, ukupno je osuđeno 185 000 ljudi. Torkvemadu je nasledio Diego Deza, a potom je Veliki inkvizitor, 1507. godine postao Himenez de Sizneros. On je bio nadbiskup Toleda i primas Španije, kardinal i Veliki inkvizitor. Obavljao je i dužnost regenta u dva navrata, po smrti Filipa I (1506), i po smrti Ferdinanda II (1516). Zadatak inkvizicije je bio da brine o čistoći vere, tj. da pronađe i kazni onoga ko je izneverio hrišćansko učenje i zapao u jeres. To je značilo da su Jevreji i muslimani, koji nikad nisu ni bili hrišćani, bili van domašaja inkvizicije. Uprkos tome, Torkvemada je vršio pritisak na kraljeve da se svi nehrišćani ili pokrste ili budu proterani. Naročito je bio protiv Jevreja. Kada se zauzimanjem Granade 1492. godine uvećao broj nehrišćana, kraljevi su popustili i odlučili da proteraju Jevreje. Ferdinand i Izabela su 30. marta 1492. godine potpisali zakon prema kome su svi Jevreji bili obavezni da u roku od 4 meseca pristupe hrišćanstvu ili napuste Španiju pod pretnjom smrti. (rok je bio 2. avgust 1492, dan pre prvog Kolumbovog putovanja preko okeana). Prognano je ukupno oko 600 000 Jevreja. Do preokreta je došlo 1499. godine, kada je Himenes de Sizneros počeo pokrštavanje Mavara. Novim hrišćanima, “moriscima”, je dat rok od 40 godina da se priviknu na novu veru, i u tom roku su trebali da budu izuzeti od istraga inkvizicije. Ipak, pokršteni Jevreji i Mavri su bili na udaru inkvizicije. Neki od njih nikada nisu stvarno prihvatili novu veru. Morisci su bili izloženi stalnim progonima, sve do njihovog konačnog proterivanja iz Španije, 1609. godine, za vreme Filipa IV. Privreda Španije u vreme Ferdinanda i Izabele Poljoprivredu Španije odlikuje sukob interesa između stočara i zemljoradnika. Velika prostranstva Kastilje i Estremadure su se pretvarali u pašnjake. Ova ogromna prostranstva su posle završetka Rekonkviste dospela u ruke kralja, seniora i crkve, i bila su pogodna za gajenje ovaca. Stada su se delila na mesna i katunska. Mesna su bila dopunska delatnost zemljoradnika, a katunska su se nalazila u posedu krune i krupnih svetovnih i duhovnih feudalaca. Posednici pokretnih stada su obrazovali posebnu privilegovanu korporaciju nazvanu Mesta, na čijem čelu je bilo Časno veće Meste. Kodifikacija prava Meste je izvršena 1511. godine. Spoljna politika i ratovi Krajem 15. i početkom 16. veka, Španija je stupila na evropsku i svetsku scenu. Izabela je zastupala politiku da Španija nastavi ekspanziju ka severnoj Africi i borbu sa Mavarima, a kasnije i sa Turcima, dok je Ferdinand bio okrenut diplomatiji koja je bila usredsređena na Evropu. Takođe, španske snage su bile usmerene na osvajanje i kolonizovanje prekomorskih poseda. Prvi zadatak Ferdinanda i Izabele bilo je osvajanje Granade. Mavarski kralj Granade je 1476. godine odbio da plati godišnji danak Kastilji. Pohod protiv Granade otpočeo je 1482. godine, i trajao je sve do 1492. godine. Za ovaj pohod angažovana je vojska od 80 000 ljudi. Sa kopna, Granadu je pritiskala jaka vojska, a katalonska flota je blokirala obalu. Jedan od najvećih gradova – Malaga – predao se 1487. godine. U proleće 1490. godine, hrišćanska vojska se ulogorila na nekoliko kilometara od Granade. (ubrzo je ovaj vojni tabor prerastao u grad Santa Fe). Pregovori o predaji su otpočeli oktobra 1491. godine. Sa španske strane, pregovore je vodio Gonsalvo Fernandes de Kordova. Ceremonija predaje grada je obavljena 2. januara 1492. godine. Logičan nastavak Rekonkviste, bilo je špansko širenje preko Gibraltara – u severnu Afriu. Jedan od zagovornika ove politike bio je kardinal Himenez de Sizneros. Izabela je umrla 1504. godine. Prva meta španskih napada bio je Alžir. Za osvajanje ove zemlje, važna je bila luka Oran. Oran je bio dobro branjen i teško osvojiv sa mora, te su Španci odlučili da prvo zauzmu luku Mers-el Kebir,

koja bi poslužila kao baza za napad sa kopna. U Malagi je avgusta 1505. godine sakupljeno oko 10 000 vojnika. Zapovednik vojske bio je Diego Fernandez de Kordova, a flotom je komandovao Ramon de Kardona. Mers-el Kebir se predao. Zbog ratova u Italiji i problemima oko nasleđa prestola Kastilje, nastavak ekspanzije u Africi je odložen na četiri godine. Himenez de Sizneros je snosio troškove ratovanja, a za vojnog zapovednika je postavljen Pedro de Navaro. Vojska od 14-20 000 ljudi se iskrcala kod Mers-el Kebira, i Oran je zauzet na juriš. Himenez de Sizneros je želeo da naseli koloniste i nastavi prodor u unutrašnjost, sa ciljem stvaranja španske imperije u severnoj Africi, ali se Ferdinand usprotivio. Luka Bugija (istočno od Alžira) je osvojena 1510. godine, a iste godine, osvojen je i sam Alžir. U događaje u Evropi, Španija se umešala pod uticajem Ferdinanda. On je ušao u diplomatske i vojne sukobe oko poseda i hegemonije u Italiji. Okružio je Francusku svojim saveznicima: Engleskom, Carstvom i Burgundijom. Mirom u Barseloni 1493. godine, dobio je od Francuske Rusijom i Serdanju. Napulj je dobio mirom u Bloa 1505. godine, a Navaru je osvojio 1512. godine. Problemi oko nasleđa prestola i očuvanja jedinstva Španije Važan problem koji je ostao nerešen, bilo je pitanje nasleđa prestola. Ferdinand i Izabela su imali petoro dece. Jedini muški naslednik prestola, Huan, umro je 1497. godine, u 20-oj godini bez potomstva. Kada je 1504. godine umrla kraljica Izabela, zakoniti naslednik prestola Kastilje nije bio Ferdinand, koji je ostao samo kralj Aragona, nego Huana i Filip (Ferdinandova i Izabelina ćerka Huana je bila udata za njega, a Filip bio sin cara Maksimilijana). Huana i Filip su 1506. godine doputovali da ostvare svoje pravo na presto Kastilje, koji je za sebe želeo i Ferdinand. Do razgovora je došlo u mestu Viljafala, u planinama Galicije. Ferdinand je potpisao sporazum u kome je obećavao da će se povući u Aragon i prepustiti presto Kastilje svojoj “najvoljenijoj deci”. Potpisan je i dodatni ugovor po kome je praktično Huana isključena iz vlasti zbog “bolesti i bolova koji zbog njene časti nisu navedeni”. Međutim, uveče istog dana kada su ugovori potpisani, Ferdinand je protestvovao i odbio da prizna sporazum tvrdeći da je iznuđen pod pritiskom. Ferdinand i Filip su posle nekoliko dana opet pregovarali, i Ferdinand je popustio. Ipak, Filip je umro dva meseca kasnije – septembra 1506. godine u Burgosu. Širile su se vesti da ga je Ferdinand otrovao. Huana se 1509. godine povukla u tvrđavu u Tordesiljasu, gde je provela sledećih 46 godina života. Ipak, zakoniti naslednik španskog prestola bio je Huanin i Filipov sin – Karlo. Ferdinand Katolički je umro 23. januara 1516. godine. KARLO I / KARLO V (španski kralj od 1516.; car Svetog rimskog carstva od 1519.-1556) Burgundski vojvoda Karlo, postao je 1516. godine španski kralj pod imenom Karlo I (1516-1556). Sa formalne strane, u Španiji je Karlo bio suveren Aragona, dok je u Kastilji krunu delio sa majkom Huanom. Ona je, s obzirom na umnu poremećenost, samo nosila naslov kraljice – živela je izolovano, i umrla je 1555. godine. Karlo je bio sin burgundskog vojvode Filipa Lepog i Huane Lude. Bio je unuk cara Maksimilijana i španskih kraljeva Ferdinanda i Izabele. Rođen je u Ganu (Gentu) u Nizozemskoj, 24. februara 1500. godine. Po očevoj smrti, 1506. godine, postao je vojvoda Burgundije. Sa 16 godina je postao španski kralj, a tri godine kasnije, 1519. godine, je postao car Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti pod imenom Karlo V. Pod svojim skiptrom je okupio Burgundiju, Nemačko carstvo, Habzburške zemlje, Španiju, njene posede u Italiji i one na drugim kontinentima. Njegovu vladavinu su obeležili događaji: reformacija, kolonijalna ekspanzija Evropljana u Americi, Africi, Aziji, vrhunac turskih osvajanja u Evropi. Takođe, Karlo je vodio ratove sa Francuskom za prevlast u Evropi. U Nemčkoj su besneli ideološki i oružani sukobi izazvani reformacijom, na Sredozemlju su Španci vodili borbe sa Turcima.

Turci tada, pod vlašću Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566), osvajaju Beograd (1521), poražavaju mađarsku vojsku kod Mohača (1526) i pao je Budim, 1529. godine pod opsadom se našao Beč, 1552. godine osvojen je Banat. Istovremeno su Karlovi podanici, Kortez, Pizaro, i ostali konkvistadori rušili velika carstva Asteka i Inka. Karlo ipak, nije uvek mogao da uspešno odgovori brojnim i teškim izazovima. Njegove želje o stvaranju univerzalne multinacionalne hrišćanske države pod skiptrom Habzburgovaca su se izjalovile. Sa Karlom, je takođe započeo period vladavine Habzburgovaca u Španiji. Pet vladara ove dinastije je nosilo špansku krunu nepuna dva veka. (Karlo I 1516-1556; Filip II 1556-1598; Filip III 1598-1621; Filip IV 1621-1665; Karlo II 1665-1700) Po smrti Filipa Lepog, Karlovog oca, brigu o Karlu i njegovom mlađem bratu Ferdinandu (kasnije caru) su preuzeli dedovi. Ferdinand je odgajan u Španiji, pod nadzorom Ferdinanda Katoličkog, a Karlo je rastao u Nizozemskoj. Zvanično mu je staratelj bio car Maksimilijan, ali je brigu o njemu vodila Margareta Austrijska. (ona je bila sestra Filipa Lepog, a oboje su bili deca cara Maksimilijana). Kasnije je Maksimilijan vaspitavanje unuka poverio Gijomu de Kroju od Šievra. Pored Šievra, drugi važan Karlov vaspitač bio je Adrijan Utrehtski. Karlo je voleo i rado čitao istorije Francuske i Španije, dok ga matematika i veronauka nisu privlačile. Najveći nedostatak bilo je to što je slabo znao jezike, a to je opet bilo važno zbog velikog prostranstva kojim je vladao. U sredini u kojoj je odrastao, govorilo se francuski (uglavnom na dvoru) i flamanski (u narodu). Francuskim nije do kraja ovladao, a flamanski je počeo da uči kada je imao 13 godina. Italijanski i latinski je veoma slabo poznavao, a španski i nemački nije uopšte znao. Zbog toga, podanici su ga često doživljavali kao stranca. Karlo je često menjao mesto boravka. Nije pokazivao mnogo sklonosti ka uživanjima i zabavama. Mnogo je jeo i pio, i zbog toga je i oboleo od gihta – “kraljevske bolesti” (nastaje kao posledica visokog nivoa mokraćne kiseline u krvi i taloženja mononatrijum-urata u zglobovima). Svirao je i frulu. Karlov prvi boravak u Španiji 1517-1520 Karlo je u Španiju stigao tek godinu i po dana posle Ferdinandove smrti (za kralja je proglašen u Briselu 13. i 14. marta 1516. godine). Za to vreme, Španijom je kao namesnik upravljao Himenez de Sizneros, koji je uspeo da uguši pobunu nepokornog plemstva. Pobunjenici su se okupljali oko Ferdinanda, Karlovog mlađeg brata, koji će ubrzo po Karlovom dolasku morati da napusti Španiju. Karlo je na put u svoju novu kraljevinu krenuo septembra 1517. godine, u pratnji flote od 40 brodova. Ipak, greškom navigatora, stigli su u asturijski gradić Viljavikosa. Povorka je potom svratila u Tordesiljas, da bi u tamošnjoj tvrđavi Karlo i njegova sestra Eleonora posetili svoju majku Huanu i sestru Katarinu koje su tu živele. Pred dolazak u prestonicu Kastilje, Valjadolid, Karla je sačekao njegov 15-ogodišnji brat Ferdinand. Njih dvojica su stigli u Valjadolid 18. novembra. Karlova pojava nije ostavila povoljan utisak na Špance. Njegovo nepoznavanje jezika su pojedini grandi smatrali velikom uvredom. Nadmeno ponašanje i pohlepa Flamanaca iz kraljeve pratnje samo su pojačavali nerasoloženje. Flamanci su se otimali za visoke položaje. Tako je Adrijan Utrehtski, jedan od najbližih Karlovih dvorana, postao biskup Tortose i kardinal. Gijeom de Kroj je postavljen za nadbiskupa Toleda (nećak Gijoma od Šievra). Karlov brat Ferdinand je morao da otputuje za Nemačku. U prvoj polovini 1518. godine, Karlo je sazivao kortese raznih pokrajina radi uzajamnog polaganja zakletve i odobrenja svojih prihoda. Najpre su januara 1518. godine sazvani kortesi Kastilje u Valjadolidu. Kortesi su Karlu odobrili svotu od 600 000 dukata sa rokom od tri godine za isplatu. Kralj je takođe zamoljen da pošalje novog nadbiskupa u Toledo, i savetovano mu je da se oženi i obezbedi naslednika krune.

Potom je kralj, marta meseca 1518. godine, otišao u zemlje krune Aragona. Kortesi Aragona su sazvani maja meseca u Saragozi. Odobrili su Karlu 200 000 dukata koje je Karlo poslao u Nemačku, jer su stizale vesti da je Maksimilijanovo stanje sve gore. Kralj se zadržao u Aragonu do januara 1519. godine, a potom je otišao u Barselonu, gde su maja 1519. bili sazvani katalonski kortesi. Na putu ka Barseloni, stigla je vest da je car Maksimilijan umro. Tada se za cara kandidovao kralj Fransoa I (francuski kralj 1515-1547), koga je podržavao i papa Lav X. Ipak, izbornici su bili spremni da primaju mito od oba kandidata. Francuski kralj je trošio zlato, ali Karlo je imao podršku u bankarima Anversa i Augsburga, prvenstveno u Jakobu Fugeru. Kada je postalo jasno da francuski kralj neće biti izabran, Sveta stolica je pokušala da nametne nekog od nemačkih kneževa. Najpogodniji je bio Fridrih Mudri, saksonski vojvoda. Ipak, on je bio Luterov zaštitnik i nije hteo da menja svoja uverenja, iako nije bio protestant. Izbornici su se sakupili u Frankfurtu juna 1519. godine. Svim strancima je naređeno da napuste grad. Posle nekoliko dana, 28. juna 1519. godine jednoglasno je izabran Karlo. Ovaj izbor za cara, je Karla koštao oko 850 000 florina, ili više od 1,2 tone zlata. Karlo je potom nagovarao kortese u Barseloni nekoliko meseci, sve do januara 1520. godine kada mu oni odobrili 250 000 funti. Karlo je planirao da posetu Valensiju i zasedanje tamošnjih kortesa, ipak, nije mogao dalje da odlaže svoje krunisanje u Nemačkoj. Morao je da ode tamo, a u Valensiju je poslat Adrijan od Utrehta koji je trebao da izdejstvuje novčana sredstva. Uvređeni kraljevim odsustvom, kortesi Valensije su odbili da daju novac. Karlo je ponovo sazvao kortese Kastilje u Santjagu (u Galisiji). Deo španskog plemstva je bio zadovoljan time što je njihov kralj postao car, ali je bilo i onih koji su strahovali da će Karlo vladati Španijom iz Nemačke, i da će španski interesi biti zapostavljeni. Između kastiljskih gradova, na čelu sa Toledom, počeli su pregovori da se Karlu ne dozvoli odlazak u Nemačku. Oko 6 hiljada naoružanih ljudi je demonstriralo ulicama tražeći od kralja da ostane u Španiji. Kortesi u Santjagu su otvoreni 31. maja 1520. godine u manastiru Svetog Franje, da bi četiri dana kasnije bili premešteni u Korunju. Predstavnici Toleda nisu prisustvovali. Kralj je, uz veliko mito, uspeo da izdejstvuje istu svotu novca kao i dve godine ranije. Zauzvrat, Karlo je morao da obeća da iz zemlje neće izvoziti novac i konje, da neće strancima davati položaje, a da će na čelo države postaviti čoveka koji uživa opšte poverenje. Karlo je 20. juna? 1520. godine otplovio iz Španije, u koju će se vratiti tek jula 1522. godine. Kao regenta, ostavio je Adrijana od Utrehta. Ustanci u Španiji za vreme Karlovog odsustva Ustanak kastiljskih gradova, poznat pod imenom komuneros, izbio je odmah posle Karlovog odlaska. Trajao je od juna 1520. do aprila-juna 1521. godine. Počeo je kao izraz nacionalnog nezadovoljstva stranom vladavinom, i u ustanku su učestvovali i aristokratija i sveštenstvo i niži slojevi stanovništva. Iz sličnih razloga, pobuna je izbila i u Valensiji (Germanija) (1520-1523) i na ostrvu Majorki. Poslanici, su posle raspuštanja kortesa u Korunji izazvali u unutrašnjosti opšte negodovanje zato što su bili popustljivi. Čak su dva poslanika bila obešena. Grandi su bili spremni na savez sa gradskim komunama Kastilje; ipak, savez plemstva i gradova je bio labav jer su im interesi bili suprotni. Na čelo ustanika stao je Toledo. Odatle su i potekle glavne vođe ustanka: Huan de Padilja i Pedro Laso de la Vega. Laso je bio prijatelj Guzmana, najvećih španskih feudalaca. Iza Padilje je stajala njegova energična žena Marija Pačeko. Na ustanak su se podigli Segovija, Zamora, Gvadalahara, Mursija, Salamanka, Madrid, Kuenka i Alikante. U Avili je 29. jula 1520. godine ustanovljena tzv. Sveta Hunta, tj. predstavništvo saveza gradova. Za zapovednika oružanih snaga Hunte postavljen je Huan de Padilja. Objavljeno je i zbacivanje namesnika Adrijana Utrehtskog, a Hunta se pojavila kao najviša vlast u zemlji. Ustanak nije zahvatio celu Kastilju – južne pokrajine bile su uglavnom mirne. Estremadura i Andaluzija se nisu bunile, kao

ni Kordova i Granada. U februaru 1521. godine, južne pokrajine su formirale lojalističku uniju La Rambla, koja je sakupljala trupe za pomoć kralju. Na severu, Navara je bila zauzeta borbom sa Francuzima. Komunerosi su stupili u pregovore sa Huanom Ludom; ipak, ona je odbijala da potpiše rezoluciju Hunte, čime su ustanici izgubili mogućnost da dobiju pismenu potvrdu koja bi njihovom pokretu dala bar prividan legitimitet. Ustanici su odaslali Karlu peticiju u kojoj su najvažniji zahtevi bili: da kralj treba da živi u Španiji; da položaje mogu zauzimati samo Španci; poslanike kortesa treba da plaćaju birači, kako bi se izbeglo njihovo podmićivanje od strane vlade; kortesi se moraju sastajati svake tri godine; novac se ne sme izvoziti iz zemlje; plemićke zemlje moraju da podležu oporezivanju, alkabalu (porez na trgovinu od 10%) treba sniziti. Ovakvi zahtevi su odbijali plemstvo od pružanja podrške ustanku, a takođe, ni sami gradovi nisu bili složni međusobno. Namesnik Adrijan Utrehtski je bio više sklon pregovorima nego vojnom gušenju ustanka, te su njegovi slabi pokušaju gušenja ustanka doveli do toga da se on samo još više raširi. U početku je vojska Svete hunte iz Avile imala uspeha. Huan de Padilja je septembra 1520. godine sa 1100 ljudi osvojio Valjadolid, i Adrijan Utrehtski je morao da pobegne. Karlo je za ustanak saznao u Briselu. On je apelovao na admirala Don Federika Enrikeza i konstabla (zapovednika vojske) Don Iniga de Velaska. Konstabl je stupio u akciju, a Karlo ga je zauzvrat proglasio ko-regentom sa Adrijanom Utrehtskim; vojska je 23. aprila 1521. godine nanela odlučan poraz trupama Hunte kod Viljalara. Padilja i drugi zapovednici Hunte su zarobljeni kao i oko 10 000 njihovih vojnika. Vođe su pogubljene. Još neko vreme se držao Toledo u kome su se borili Marija Pačeko i Antonio de Akunja, biskup Zamore – “Đavo od biskupa”. Na kraju, branioci su prinuđeni da se sporazumeju sa vladom – 25. oktobra 1521. godine. Karlo se vratio u Španiju jula 1522. godine. U novembru je proglasio amnestiju izuzimajući 270 najistaknutijih vođa. Pored Kastilje, nemiri su zahvatili i Valensiju i ostrvo Majorku. Do sukoba sa vlastima je došlo avgusta 1519. godine, kada su prilikom pogubljenja jeretika, spaljeni i neki ljudi osuđeni na lakše kazne. Da bi sprečio nemire, kraljevski guverner je zahtevao raspuštanje milicije i predaju oružja. Tada su stanovnici Valensije osnovali udruženje Germania (Bratstvo), čiji je cilj bio da očuva pravo na posedovanje oružja. Preko guvernera tražili su od Karla da prizna njihovu vojnu organizaciju. Karlo je na kraju i priznao Germaniju. U Valensiji je za vicekralja postavljen vojskovođa Dijego Hurtado de Mendoza grof od Melite, sa naređenjima da silom oružja stavi Valensiju pod kontrolu. Mendoza je utočište pronašao u gradu Jativa (jer su stanovnici Valensije bili neprijateljski raspoloženi prema njemu), i tu je do proleća 1521. godine pregovarao, i čekao povoljan trenutak za obračun sa Germanijom. Njegov najbliži pomoćnik, bio je njegov brat Rodrigo markiz od Zenete. Građansku miliciju Germanije predvodio je Visente Peris, trgovac tkaninama. Trupe Germanije su činile krvoprolića nad mavarskim stanovništvom, a Mavri su ostali po strani ustanka i verni kralju. Potom, Peris je želeo da povrati Valensiju, i pošao je sa trupama ka gradu. Ipak, Rodrigo ga je oktobra 1521. godine potukao pred zidinama Valensije. Peris je potom potražio utočište u Jativi, odakle je pružao otpor, i ustanak je ugušen početkom 1523. godine. Na Majorki, zanatlije i seljaci su se digli na ustanak, a plemstvo, bogati građani, i sveštenstvo im se suprotstavilo. Ustanak su potakli predstavnici Germanije iz Valensije. Za vođu ustanka je izabran Huan Krespi. Vicekralj Miguel de Gurea, i aristokratija su pobegli na ostrvo Ibicu, jer nju nije zahvatila pobuna. Kraljeve pristalice su stupile u akciju tek 1522. godine kada se Karlo vratio u Španiju. On je poslao Miguelu de Gurei 4 galije i 800 ljudi. Operacije su počele oktobra 1522. godine i posle gerislih borbi, kraljeva vojska je u decembru opsela Palmu, koja se predala tri meseca kasnije. Karlova unutrašnja politika u Španiji Prostranstva kojima je Karlo vladao, mogu se podeliti na dve grupe – južna i severna prostranstva, tj. španske i nemačke posede. U Italiji i na Mediteranu dominirali su španski interesi pa su u upravnim

telima ovih teritorija prevladavali Španci. Vremenom je bilo sve izraženije favorizovanje Španaca i u severnim oblastima. Centralizovana Španija (Kastilja) je bila glavni oslonac Karlove moći. Iz nje je dobijao najveći deo novca i mobilisao najbrojnije i najpouzdanije vojske. Najveći uticaj na kralja imali su njegovi glavni savetnici. Prvi je bio kardinal Adrijan od Utrehta (kasnije papa, Adrijan VI 1522-1523). Nasledio ga je Merkurino Gatinara, koji je na tom položaju bio sve do smrti, juna 1530. godine. Bio je veliki neprijatelj Francuza. Njega je nasledio Nikolas Pereno od Granvele. Njegova glavna preokupacija bili su centralna i zapadna Evropa; zato je po pitanju Španije i njenih poseda reč vodio Francisko de Los Kobos, Karlov sekretar. Organ koji je bio uz Karla na čelu kraljevine, bio je Državni savet, koji su činili najbliži kraljevi ljudi (ustanovljen je definitivno 1526. godine). Kraljevski savet (nazivan još i Savet Kastilje) iz vremena Ferdinanda i Izabele je dobio podređenu ulogu, tj. uglavnom je potvrđivao odluke koje je vladar već doneo u dogovoru sa državnim savetom. Karlo je učvrstio i položaj Saveta Inkvizicije, tj. Supreme. Kortesi su u Karlovo vreme često sazivani. Glavni razlog je bio to što je Karlu uvek nedostajalo novca za ratne pohode. Ipak, kortesi nisu iskoristili Karlovu stalnu potrebu za novcem kako bi ojačali svoj položaj u odnosu na kralja. Za vreme Karlove vladavine, ogromna bogatstva dobijena na osnovu poreza, i zlato i srebro iz Amerike, su trošena na političke projekte u kojima Španija često nije imala nikakvog interesa. U davanju novca, najveći teret je snosila Kastilja. Veliki izvori novca bili su i prihodi od imanja Viteških redova. Takođe i sa crkvenih imanja, papa je najpre odobrio 10%, a potom četvrtinu Karlu, da bi potom Karlo dobijao i polovinu prihoda sa crkvenih imanja. Uvećani su bili i porezi na industrijsku robu i sirovine, što je nanosilo veliku štetu španskoj privredi. Takođe, značajan izvor prihoda za kraljevsku riznicu bio je juros. Ipak, on se pokazao kao poguban po španske finansije. Ustanova jurosa je u početku označavala pravo na deo dobiti od državnih prihoda koje su vladari ustupali pojedincima kao znak milosti. U vreme Katoličkih kraljeva i Karla V, juros je prodavan pojedincima. Zauzvrat bi uživalac jurosa dobijao pravo na ogromne kamate koje je mogao da uzme direktno od poreznika pre no što bi novac i stigao u kraljevsku blagajnu. Velike pozajmice, caru su davale i bankarske kuće Firence i Đenove, a pozajmice je dobijao i od južnonemačkih finansijera Fugera i Velzera. Vremenom je careva zavisnost od Fugera rasla. Pri kraju vladavine Karla V Španija je dugovala Fugeru dva miliona dukata. Španija kao zaštitnik hrišćanstva – ratovanje sa Turcima na Sredozemlju (gusarenje na Sredozemlju – Hajredin Barbarosa i Andrea Dorija – Karlo V osvaja Tunis – Sveta liga – bitka kod Preveze – osvajanje i gubitak Herceg Novog – zarobljavanje Draguta – gusarski prepad na Gibraltar i španska odmazda – pohod na Alžir 1541. – borbe sa Dragutom početkom 50-ih 16. veka – tursko osvajanje Tripolija, Tlemsena, i Bugije – ishod Karlove politike na Sredozemlju) Početkom 16. veka, za vreme vladavine Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566), Osmanlije su dosegle najudaljenije tačke u svojim osvajanjima. Oni su 29. avgusta 1526. godine kod Mohača porazili Mađare, a 1529. godine izbili pred Beč. Mađarski kralj Lajoš (Ludvig) je poginuo u Mohačkoj bici. Naslednik mađarskog prestola bio je Karlov brat Ferdinand. Tako su Habzburgovci postali predvodnici borbe protiv Turaka u srednjoj i jugoistočnoj Evropi. Osmanlije su ugrožavali španske interese na Mediteranu. Kada je gusar i španski neprijatelj, Hajredin Barbarosa, 1518. godine stupio u sultanovu službu, Španija se direktno sukobila sa Osmanskim carstvom. Barbarosa je 1529. godine osvojio špansko utvrđenje naspram Alžirske luke. Jedan od njegovih kapetana, Kača Diabolo, se 1529. godine pojavio na obalama Valensije. Iskrcao se i sa sobom poveo veliki broj hrišćana (u ropstvo) i Mavara (u slobodu).

Vest o ovome je stigla do Karla kada je bio u Đenovi. Odmah je naredio svom kapetanu Rodrigu de Portonudu da presretne Diabola. Do sukoba je došlo 25. oktobra 1529. godine kod ostrva Formentero, i Španci su pretrpeli težak poraz. Portonudo je ubijen, a samo dva, od osam brodova, se izvuklo. U to vreme, u španskoj službi nalazio se jedan od najslavnijih pomorskih ratnika u istoriji, đenovski admiral Andrea Dorija. Španci su uzvratili udarac. Dorija je 1530. godine zauzeo Čerčel, piratsko gnezdo na afričkoj obali. Naredne godine, Alvaro de Bazan je zauzeo luku Honein, nedaleko od Orana. Ozbiljniji udarac, usledio je 1532. godine. Andrea Dorija je poveo flotu od 44 galije, i zauzeo Koron na jugozapadnom Peloponezu. Potom je osvojio Patras i dva utvrđenja koja su branila ulaz u Korintski zaliv. Posle dva meseca se vratio u Đenovu sa topovima vrednim 60 000 dukata. Hajredin (Hajrudin) Barbarosa je 1534. godine kao paša i kapudan-baša (admiral) sa više od 100 brodova i 10 000 ljudi krenuo na obale južne Italije, koje je potom opljačkao. Vest o Barbarosinom pohodu je probudila kod hrišćana krstaški duh. Papa Pavle III (1534-1549) je bio pristalica takvog jednog poduhvata. U Barseloni se, u proleće 1535. godine okupljala flota za napad na Tunis, koji je Barbarosa zauzeo godinu dana ranije. U ovom pohodu, učestvovao je i Karlo V. Upukno je bilo 400 brodova, od kojih je ¼ bila ratna, i 30 000 ljudi, od toga 10 000 Španaca. (Italijani 6 000, Nemci 7 000). Flotom je komandovao Andrea Dorija, a vojskom markiz De Vasto. Flota se konačno okupila u Kaljariju na Sardiniji, i odatle je 14. juna zajedrila ka obalama severne Afrike, gde je pristala 15. juna. Iskrcavanje je počelo 17. i 18. juna kod ruševina antičke Kartagine i tvrđave La Goleta. Tvrđavu je čuvalo oko 5 000 Turaka i nepoznat broj Mavara sa 300 topova, pod zapovedništvom Sinana Jevrejina. La Goleta je pala posle tri i po nedelje opsade, 14. jula 1535. godine. Posle artiljerijske paljbe, na juriš su krenuli, sa kopna Španci, a sa mora Malteški vitezovi. Deo Turaka se spasao bekstvom u Tunis. Pred Tunisom je došlo do oštre borbe, i Barbarosa je sa vojskom morao da se povuče unutar gradskih zidina. U samom gradu, na vest o dolasku Karlove vojske, nekoliko hiljada hrišćanskih zarobljenika je organizovalo pobunu. Predvođeni jednim malteškim vitezom, pobunjenici su uspeli da probiju u arsenal i da se naoružaju, a potom su se borili sa gradskom posadom. Karlo je u Tunis ušao 21. jula 1535. godine, bez ozbiljnijeg otpora. Barbarosa je sa par hiljada Turaka i Mavara pobegao u Bonu. Tu ga je čekalo 15 galija koje je čuvao kao rezervu. Andrea Dorija je prethodno odbio Karlovo naređenje da zauzme Bonu. Time je cilj ekspedicije – hvatanje Barbarose – neostvaren. Karlo V je u Tunisu, kao svog vazala, ostavio Mula Hasana, i jedan španski garnizon. Barbarosa je iz Bona otišao u Alžir, gde je svoju flotu uvećao na 30 brodova. Sa španskom zastavom na jarbolu, i gusarima prerušenim u hrišćane, doplovio je do balearskih ostrva, gde je dočekan uz oduševljenje. U Port Mahonu na Minorci je većina stanovništva odvedena u roblje. Zatim je usledio napad na dva manja grada na obali Valensije. Sultan je jula 1537. godine poslao veliku flotu u napad na Italiju. Flota od oko 100 brodova, pod komandom Barbarose, i rumelijskog seraskera, Lufti-paše, je opustošila obale Apulije. Zabrinuti snagom Turske na moru, papa Pavle III, Karlo V i Venecija, su 1538. godine sklopili savez – Svetu ligu. Na Krfu su se okupljale hrišćanske snage. Flota je brojala 160 galija i 64 jedrenjaka sa 2 500 topova i 16 000 vojnika. U blizini zaliva Preveze nalazio s Barbarosa sa 122 broda. Nedelju dana pre bitke vođeni su bezuspešni pregovori sa Barbarosom (njegov izaslanik Alarkon nije smeo da donese odluku bez Barbarosinog znanja). Turska i hrišćanska vojska su se sukobile 27. septembra 1538. godine kod Preveze. Do odlučujućeg sukoba nije došlo, jer se Dorija držao pasivno, i pokušavao je da navuče turske brodove na artiljerijsku vatru jedrenjaka. Turci su izgubili 1, a Španci 7 brodova.

Dorija je kasnije napustio poprište bitke, na veliko nezadovoljstvo Mlečana. Njegovo povlačenje je tumačeno kao poraz hrišćana, i Turci su imali prevlast nad Sredozemljem sve do bitke kod Lepanta 1571. godine. Da bi ublažili ovaj poraz, zapovednici flote Svete lige su odlučili da zauzmu tvrđavu Herceg Novi, kako bi Turcima naneli neki udarac. Novi je zauzet 27. oktobra 1538. godine, ali je tada došlo do sukoba između Dorije i Mlečana oko poseda nad gradom. U Novom je ostavljen garnizon od 4 000 Španaca, ali Novi je pao u leto 1539. godine. Nesuglasice kod Preveze i svađa oko Herceg Novog, ubrzale su raspad Svete lige, oktobra 1540. godine, pošto su Mlečani sami stupili u pregovore sa Turcima. U toku 1540. godine, Đanetino Dorija (rođak gorepomenutog Dorija) i Berengar de Rekenses su kod Korzike zarobili 11 gusarskih brodova i Draguta (Turguta), Barbarosinog zapovednika. Na ovo su Turski gusari odgovorili napadom na Gibraltar. U toku 1540. godine, vođeni su novi pregovori sa Barbarosom. Kralj je obećao da će prepustiti Tunis i La Goletu, a Barbarosa je obećavao Karlu V pomoć u ratu protiv Venecije i ako ga napadne francuski kralj. Karlo je doneo odluku da napadne Alžir, najjače gusarsko uporište, kako bi osigurao plovidbu zapadnim Sredozemljem. U Alžiru je zaopvednik bio Hasan aga, Barbarosin najbliži saradnik. Alžirski garnizon nije bio brojan, ukupno oko 7 000 ljudi. Hasan aga je odbio Karlovu ponudu da preda grad. Karlo je u Bavarskoj i Lombardiji, 1541. godine, pripremio plan za napad. Ekspedicija je brojala oko 500 brodova, sa 12 000 mornara i 24 000 vojnika. Pohod je predvodio car. (tu bili i ostali veliki vojnici, npr. Fernando Kortes). Trupe su se 23. oktobra 1541. godine iskrcale jugoistočno od Alžira. Potom su zauzeli jedno uzvišenje iznad grada zbog artiljerije. Ipak, 25. oktobra je počelo nevreme, i Španci nisu imali zaklona, a jak vetar je razbio i nasukao 140 brodova. Dorija se povukao sa brodovima do rta Matif, gde je Karlo stigao tri dana kasnije. Za dalje nastavljanje pohoda bio je jedino Kortes, koji je tu ostao sa malim brojem vojnika, ali ipak novembra 1541. godine počelo je povlačenje. Izgubljeno 150 brodova i 12 000 ljudi. Od ove, 1541. godine, Karlo je prestao da igra aktivnu ulogu u politici na Sredozemlju i okrenuo se evropskim problemima, pre svega suzbijanju protestanata u Nemačkoj. Hajredin Barbarosa je umro 1546. godine, a nasledio ga je Dragut, koji nije više priznavao podanstvo sultanu. Dragut se utvrdio 1550. godine u Monastiru i El Mehediji u jugoistočnom Tunisu, odakle je kretao u pljačke ka španskim, sicilijanskim i napolitanksim obalama. Andrea Dorija je krenuo u poteru za njim. Zauzeo je Monastir i El Mehediju, ali nije uhvatio Draguta, koji je uspeo da zauzme ostrvo Đerbu. Tu ga je Dorija opkolio u jednom zalivu, ali su Dragutovi ljudi prevukli brodove preko ostrva na drugu stranu, i tako umakli poteri. Dragut je potom postavljen za zapovednika Sulejmanove flote. Zajedno sa Sinanom Jevrejinom je napadao Maltu. Vitezovi Jovanovci su napad odbili, ali je Dragut uspeo da zauzme susedno ostrvo Goco. Takođe, Dragut je zauzeo i Tripoli 1551. godine, drugo važno uporište Jovanovaca. Španci su do kraja Karlove vladavine, pretrpeli još dva velika gubitka na Sredozemlju. U proleće 1552. godine Hasan Korzo je osvojio Tlemsen kraljevinu u zaleđu alžirske obale (Orana); a Salah Reis je septembra 1555. godine zauzeo Bugiju, luku na alžirskoj obali.

Karlova abdikacija Karlo se ženio jednom – 1526. godine portugalskom princezom Izabelom, i iz ovog braka je rođen Filip. Na taj način je rešeno ko će preuzeti španski presto. Ipak, ostalo je pitanje ko će naslediti Habzburške porodične posede, Nizozemsku, kao i carsku krunu. Karlo je imao mlađeg brata Ferdinanda. Razdeobom u Vormsu (1521) Ferdinand je dobio upravu nad Gornjom i Donjom Austrijom, Štajerskom, Kranjskom i Koruškom. Sledeće godine, 1522., tajnim ugovorom u Briselu, postavljen je za regenta Tirola, Forarlberga, gornjorajnskih zemalja i Virtemberga. Posle poraza mađarske vojske na Mohaču 1526. godine, i pogibije kralja Lajoša, Ferdinand je postao mađarski i češki kralj. Ferdinand je bio lojalan bratu, sve dok nije došlo do sukoba oko nasleđa. Naime, Karlo je smatrao da bi podela habzburških poseda bila loš potez. On je želeo da stvori univerzalnu hrišćansku imperiju u Evropi koju bi ostavio njegovom sinu Filipu. Ovome su se, pored Ferdinanda, usprotivili i nemački protestanti koji nisu želeli jakog katoličkog vladara. Karlo se sukobio sa bratom krajem 40-ih godina 16. veka. Posle pobede nad protestantima kod Milberga 1547. godine i Augsburškog Interima iz 1548. godine, Karlo je želeo da nametne Filipa za naslednika. Ipak, nemački protestanti su sa francuskim kraljem Anrijem II (1547-1559) sklopili januara 1552. godine sporazum u Šamboru, i proglasili ga vikarom (namesnikom) Carstva. Pred protestantskim trupama, koje je predvodio Moric Saksonski, Karlo je morao da beži. To ga je prinudilo da se avgusta 1552. godine u Pasauu sporazume sa bratom Ferdinandom i odustane od namere da sve ostavi Filipu. Izmoren vladavinom nad prostranom imperijom, Karlo je odlučio da se povuče sa prestola. Španske posede i Nizozemsku je nasledio Filip II, a Habzburške nasledne zemlje i carsku krunu prepustio je Ferdinandu i njegovim naslednicima. Tako su se razdvojili španski i austrijski Habzburgovci. Ceremonija Karlove abdikacije je obavljena u Briselu 25. oktobra 1555. godine. Na ceremoniji Karlo je održao emotivan govor, u kojem je govorio o svojim uspesima i promašajima, i na kraju govora je zaplakao, kao i ljudi koji su prisustvovali ceremoniji. Ipak, kada je reč preuzeo Karlov sin, Filip, publika je negodovala. Filip nije znao ni francuski ni flamanski jezik, te su Nizozemci u njemu videli stranca koji neće imati razumevanja za njihovu zemlju. Karlo, se potom 1556. godine ukrcao na brod za Španiju, a za svoje boravište je izabrao manastir Justa u Estremaduri. U blizini manastira je izgrađena kuća gde je često primao goste. U slobodno vreme se bavio hobijem – časovničarstvom. Posle jedne mise se razboleo, i umro je 21. septembra 1558. godine. Sahranjen je u Justi, a 26 godina kasnije, njegovi ostaci su preneti u dvorac Eskorijal, koji je sagradio njegov sin Filip II. FILIP II (1556-1598) Filipova ličnost i glavne odlike njegove vladavine Vladavina Filipa II (1556-1598) je obeležila celu drugu polovinu 16. veka. U to vreme, Španija je dostigla svoje “Zlatno doba” i na političkom i na kulturnom planu. Bila je najveća evropska i kolonijalna sila. To je epoha u kojoj je Španija bila sedište domaćih i stranih umetnika. Stvarali su pisci Servantes (Don Kihot, Galateja) i Lope de Vega (Pirat Drejk, Isidro, Osvojeni Jerusalim, Dorotea), slikali El Greko, Ticijan i Tintoreto. Ipak, Španija je prešla zenit svoje moći. Filip II se upleo u čitav niz ratova: gušio revoluciju u Nizozemskoj, pomagao katolike u Francuskoj, zaratio sa Engleskom, vodio borbe sa Turcima, pripojio Portugaliju, suzbijao u Španiji ustanke Moriska i Aragonaca. Tako je nastavio da iz Kastilje cedi blago i ljude za vojsku što je doprinelo ekonomskom i političkom opadanju Španije. Filip II je slabo govorio jezike, a za razliku od svog oca je slabo i putovao. Filip je imao svetlu kosu i plave oči. Bio je slabog zdravlja. Dobio je solidno obrazovanje, i celog života je ostao

poštovalac nauke i umetnosti. Rado je čitao istorije. Ipak, velik problem je predstavljalo njegovo nepoznavanje jezika. Čak je i maternji kasiljski govorio polako. Više je voleo da komunicira pismeno nego usmeno. Filip je bio vladar koji je bio u stanju da sav svoj lični život podredi dužnostima vladara. Za vreme njegove vladavine, uobličio se strogi i komplikovani španski dvorski ceremonijal. Ipak, na dvoru nije vladala raskoš. Filip II je bio mnogo štedljiviji od Karla V. Raskoši je bilo samo onoliko koliko je bilo potrebno da se pokaže kraljeva moć. Filip II nije se bavio lovom niti viteškim nadmetanjem. Voleo je likovne umetnosti, poeziju, muziku – svirao je gitaru. Ženio se četiri puta: prvi put 1543. kada je imao 16 godina sa portugalskom princezom Marijom Manuelom (koja je umrla 1545. pošto je rodila sina Don Karlosa); drugi put 1554. godine, engleskom kraljicom Marijom Tjudor; treći put Izabelom Valoa, sa kojom je imao dve ćerke; i četvrti put, Anom Austrijskom, ćerkom Maksimilijana II (1564-1576). (Maksimilijan II je bio sin Ferdinanda I Habzburškog (1556-1564). Ferdinand I je bio rođeni brat Karla V. Karlova ćerka (i sestra Filipa II) - Marija Habzburška – je bila udata za Maksimilijana II. U braku između Marije Habzburške i Maksimilijana II, rođena je Ana Austrijska, za koju se Filip II oženio. Iz ovog braka, rodio se Filip III Habzburški, koji je vladao 1598-1621. Filip III je bio oženjen Margaretom Austrijskom, koja je bila ćerka Karla II Štajerskog, a koji je opet bio najmlađi sin Ferdinanda I Habzburškog.) Prvi sin Filipa II, Don Karlos, bio je umno poremećen. Jednom prilikom je pao niz stepenice, i glava je počela da mu otiče i gubio je vid. Lekar, Andreas Vezalijus (osnivač moderne ljudske anatomije) nije mogao da mu pomogne. Neki Mavar iz Valensije je pokušao magijom da reši problem, ali naravno nije uspeo. Na kraju, monasi su doneli mošti svetog Dijega, koje su stavili pored kreveta Don Karlosa, koji je uspeo da ozdravi. Zlostavljao je dvorane i stanovnike Madrida. Jedno vreme je išao po dvoru naoružan pištoljem ponavljajući da nekog mora ubiti. Prilikom pobune u Nizozemskoj, želeo je da se nametne za vladara ove pokrajine, bez obzira na očevo protivljenje. Noću, 18. januara 1568. godine, Filip II je u pratnji vojvode od Ebolija upao u Karlosovu sobu, i prozori su zakovani daskama, a vrata zaključana. U ovom zatočeništvu, Don Karlos je umro. Jednom prilikom se užasno prejeo i popio 10 litara vode od čega mu je pozlilo i umro je. Unutrašnja politika Procenjuje se da je za vreme Ferdinanda i Izabele, u Španiji živelo oko 7,5-8 miliona stanovnika, od čega 6 miliona u Kastilji. Za vladavine Filipa II, broj stanovnika iznosio je oko 9 miliona, od toga 7,7 miliona u Kastilji. Prestonica Španije (Kastilje), se često selila. U vreme vizigotske vladavine, to je bio Toledo. U doba Rekonkviste, to su bili Ovijedo, Burgos i Valjadolid. Filip II je po povratku u Španiju 1561. godine izabrao za svoje sedište Madrid. Ipak, njegova rezidencija nije bila u samom gradu, nego u dvorcu Eskorijal. Ovaj dvorac je zidan od aprila 1563. do septembra 1584. godine. To je monumentalno zdanje – kombinacija mauzoleja za Karla V, avgustinskog manastira i kraljevske palate. Unutrašnjost se odlikuje kontrastima – od asketskih do raskošnih odaja. Za opremanje i ukrašavanje Eskorijala, korišćeni su najlepši materijali i radovi umetnika i zanatlija iz svih delova države. Tu su dela Ticijana, Tintoreta, El Greka. Najdragoceniji deo za kralja, bila je biblioteka. Dela antičkih i savremenih pisaca su nabavljali agenti, poslati po celoj Evropi. Pored knjiga, Filipovi ljudi su prikupljali i relikvije svetaca. U vreme Filipove vladavine, u Španiji se razvio najsloženiji birokratski aparat u Evropi. Španske posede je, osim Kastilje, činilo 10 oblasti, i u 9 njih je kralj bio zastupan od strane vicekralja, a u jednoj (Nizozemskoj) generalnim guvernerom. Vladavinu vicekraljeva je nadgledala mreža saveta, kojih je bilo ukupno 11. Na čelu administrativne piramide, bio je Državni savet. Ipak, za vreme Filipove vladavine, Savet nije izrastao u kreatora politike, već je ostao nepovezana grupa kraljevih miljenika i ministara koji su

kralju davali pismena mišljenja. Odluke je donosio sam Filip, konsultujući samo ljude iz uskog kruga u koje je imao poverenje. Filip II je voleo da bude obavešten o svemu. Mnogo sati je provodio čitajući razne izveštaje, koji su spadali u delokrug nižih činovnika. Njegova želja da bude obavešten o svemu je kočila, ionako složenu administraciju. Odluke su stizale sporo i sa velikim zakašnjenjem. (npr. guverneri u zabačenim delovima sveta su imali izreku da žele da im smrt bude poslata iz Španije, jer bi tako dočekali duboku starost). Za vreme Filipove vladavine, ekonomske nevolje su došle do izražaja. On je od Karla V nasledio dug od 20 miliona dukata, a kada je umro 1598. godine, dug je iznosio 100 miliona. Španija je za četiri decenije Filipove vladavine, tri puta proglašavala bankrot (1557, 1575, 1596). U prve dve decenije svoje vladavine (1555-1579), Filip II je udvostručio državne prihode, ali su isto tako rasli i rashodi. Da bi prikupio novac u državnu kasu, Filip II je pribegao velikom oporezivanju stanovništva Kastilje. Vlast u ostalim provincijama je obezbeđivana na osnovu tog novca. Takođe, Kastilja je podnosila i najveće ljudske žrtve (iz nje su mobilisani glavni kontigenti vojnika). Takođe, Filip je pozajmljivao novac i od inostranih bankara, pre svih Fugera i Đenovljana. Pozajmice su dobijane na osnovu stalnog priliva srebra iz Amerike. U razdoblju od 1580. do 1598. prihodi iz Novog Sveta su se uvećali za 4 puta u odnosu na prve decenije vladavine. Pre svega zahvaljujući rudnicima srebra u Potosi (Peru) i Zakatekas (Meksiko). Pošto je dobijao velike količine srebra iz Novog Sveta, Filip se upuštao u velike političke planove – pripajanje Portugala, osvajanje Engleske, podrška katoličkoj ligi u Francuskoj, borba protiv nizozemskog ustanka, krstaški rat protiv muslimana; i sve ovo je, naravno, dovelo i do trećeg bankrota. Veliki porezi su uništili privredu Španije, a revolucija cena, koja se odvijala u celoj Evropi, je imala u Španiji velike posledice. Cena žita je u toku 16. veka porasla za 456%, a cena vina za 500%. Od vremena Ferdinanda i Izabele, javila se želja da država, tj. vladar ima kontrolu nad crkvom. Španija je bila jedina zapadnoevropska država u kojoj protestantizam nije ostavio nikakav trag. Filip II je bio jedini vladar na koga je papa mogao da se u potpunosti osloni u vreme protivreformacije. Pošto je bio svestan te činjenice, Filip nije želeo da bude oruđe u papinim rukama, već je odbranu katoličanstva doživljavao kao ličnu misiju, i želeo je da papa vodi računa o španskim interesima. U stavljanju crkve pod nadzor države, Filip je imao više uspeha i od nekih protestantskih vladara. To je uočljivo u njegovom odnosu prema jezuitima, prema kojima Filip nije bio naklonjen. Ignjacio Lojola i njegovi sledbenici su bili jedino odani papi, te je kralj strahovao da bi oni mogli da budu suviše uticajni i da bi mogli da se izmaknu njegovoj kontroli. Stoga je Filip imao oslonac u dominikancima, koji su bili neprijateljski raspoloženi prema jezuitima. Odluke sabora u Tridentu (1545-1563, radio u tri faze, više u “Reformaciji”) su stupale na snagu, samo onda kada je Filip bio siguran da to neće ugroziti interese i prvenstvo krune – naročito kada se radilo o postavljanju biskupa. Dekretom koji je doneo Savet Kastilje, oktobra 1572. godine, zabranjeno je apelovanje na sudove izvan Španije u raspravama čiji predmet je bio religiozne prirode. Time je još više ograničen uticaj Svete stolice. To ilustruje i slučaj Bartolomea Karance, nadbiskupa Toleda, koji je optužen za jeres; optužba je bila neuverljiva, i papskim bulama je zahtevano da se slučaj prepusti Rimu; dok je odluka donešena Karanca je već 7 godina bio zatvoren. Takođe, Indeks zabranjenih knjiga španske inkvizicije je bio obimniji nego onaj papin. Bilo je zabranjeno i španskim studentima da studiraju van Španije. Svi strani brodovi su pretresani u španskim lukama kako bi se otkrilo da ne prevoze protestantske knjige. Filipa je razočaralo i brinulo to što je njegov rođak, car Maksimilijan II, bio naklonjen protestantizmu. Zahtevao je da Maksimilijanovi sinovi, Rudolf i Matija, budu poslati u Španiju, kako bi bili vaspitani u katoličkom duhu. Filip je pokušao i da umanji ustavne slobode Aragona. Kada je, protivno običajima, 1590. godine postavio vicekralja koji nije bio Aragonac, oni su mu povelju sa slobodama bacili u lice. Ovaj protest se desio istovremeno sa optužbom i bekstvom Filipovog sekretara, Antonija Pereza. Perez je došao u Aragon da bi od tamošnjeg posebnog sudskog veća tražio zaštitu. Filipovi pokušaji da se Perez izruči

Madridu su izazivali nemire u Saragozi. U Aragon je stigla kastiljska vojska koja je ugušila pobunu. Filip je bio u stanju da uništi nezavisnost Aragona i uključi ga u centralizovani kastiljski sistem vladavine. Ipak, Filip je održao obećanje da neće dirati u slobode Aragona, i izvršio je samo manje izmene. Perez je pobegao u Francusku. Potom je živeo u Engleskoj i Francuskoj, gde je napisao biografiju Relaciones su vida (Životni odnosi, Odnosi u životu, tako nekako), koja je mnogo doprinela stvaranju “crne legende” o Filipu II. Ustanak Moriska u Granadi U Španiji su postojale razlike u tretmanu “starih” i “novih” hrišćana, tj. pokrštenih muslimana – Moriska. Za vladavine Karla V, pokušavano je da se razlike prevaziđu. Rušeni su zidovi koji su odvajali četvrti u kojima su živeli Morisci od hrišćanskih delova naselja. Sklapani su i brakovi između “novih” i “starih”. Ipak, vekovno nepoverenje je uticalo da ova politika izmirenja ne ostavi veliki trag. Bogatstvo Moriska je bilo predmet zavisti. Sumnjalo se da su mnogi Morisci verni islamu. Kada je Filip II došao na vlast (1556-1598), postalo je jasno da ni najmanji spoljni znaci pripadnosti islamu, ili vršenje islamskih običaja, neće biti tolerisani. Stavljen je na snagu ukaz iz 1526. godine, koji je zabranjivao upotrebu arapskog, mavarska imena, odeću, upotrebu kupatila. U nekim prilikama, kao što su praznici i svečanosti, vrata kuća Moriska su morala da budu širom otvorena. Edikt je objavljen 1. januara 1567. godine, na godišnjicu osvajanja Granade (1492). Počelo se sa rušenjem javnih i privatnih kupatila. Morisci su bili ogorčeni i spremali su se za borbu. Skladištili su municiju, i slali glasnike u severnu Afriku, kako bi obezbedili podršku muslimana. Za vođu je izabran Aben Humeja. Pobunjenici su napali na Božić 1568. godine, kako bi uhvatili hrišćane nespremne. Ustanak je trajao dve godine, i Španci su bili pritisnuti. Don Huan Austrijski (polubrat Filipa II) je postao vojni zapovednik, a Filip II je doneo edikt u kome je objavio rat protiv Mavara u Granadi. Mavri su se hrabro borili. Njihov vođa, Aben Humeja je početkom 1571. godine ubijen (jedan odmetnik kojeg su Španci podmitili ga je ubio). Ustanici su se predali. Potom su raseljeni u unutrašnjost poluostrva, a bilo im je dozvoljeno da uzmu samo pokretnu imovinu. Nisu smeli da napuštaju mesto boravka, a u slučaju da se približe Granadi kažnjavani su smrću. Osvajanje Portugala Portugal je bio jedina zemlja na poluostrvu koja nije pripadala Filipovoj kruni. Prilika da se Portugal pripoji, ukazala se 1578. godine, kada je kralj Sebastijan poginuo u Maroku u jednom krstaškom pohodu. Njegov naslednik je bio stari kardinal Enrike. Filip II je počeo pripreme za osvajanje Portugala. Takođe, on je imao i najveća prava na nasledstvo (njegova majka Izabela – žena Karla V, – je bila najstarija ćerka portugalskog kralja Manoela I). Njegov najjači suparnik, bio je Dom Antonio, nezakonit sin kardinalovog brata. Kardinal Enrike je umro 1580. godine, a Portugal je bio obezglavljen i podeljen. Vojskovođa, vojvoda od Albe, je vraćen iz penzije i sa vojskom se uputio na Lisabon, koji se predao. Dom Antonio je uz pomoć francuske eskadre pokušao da od Azorskih ostrva napravi uporište za protivnapad, ali je potučen. Osvajanjem Portugala, Filip II je ujedinio celo Iberijsko poluostrvo, i zadobio milion novih podanika, jaku prekomorsku flotu, kao i trgovačko carstvo koje se prostiralo od Brazila do Goe u Indiji. Spoljna politika Što se spoljne politike tiče, Filipova vladavina se može podeliti u dva razdoblja: 1555-1579 i 15791598. U prvom periodu, zbog slabih finansija, Filip je bio prisiljen da okonča višedecenijski rat sa Francuskom u Kato-Kambreziju 1559. godine. U narednom razdoblju, priliv američkog srebra je omogućio Filipu da vodi aktivnu i agresivnu spoljnu politiku.

Ratovi sa Turcima – opsada Malte – Sveta liga i bitka kod Lepanta Rat sa Turskom je u prvom redu bio defanzivnog karaktera. Filip II je bio realan, i nije želeo da bude uvučen u neki krstaški rat protiv nevernika, što je zagovarao papa. Bio je svestan da je Sredozemlje suviše prostrano da bi ga Španija, ili Turska, mogla osvojiti i u potpunosti kontrolisati. Prvi Filipovi planovi su bili vezani za osvajanje Alžira, središta turske moći u Severnoj Africi. Cilj prvog pohoda bio je Tripoli, odakle su vitezovi Jovanovci potisnuti 1551. godine, tj. ostrvo Gerba, najvažnija tačka za zauzimanje grada. Plan je bio delo Žana de la Valete, majstora reda Jovanovaca. Flota se okupljala na Siciliji. Potom je otišla ka Malti, odakle je 1560. godine zajedrila prema Tripoliju. Pohod je bio loše organizovan, ipak, Gerba je lako osvojena. Španci su potom odugovlačili sa napadom na Tripoli, što je omogućilo tamošnjem zapovedniku, Dragutu, da opravi utvrđenja, i pošalje po pomoć u Carigrad. Vest da se turska flota pod komandom Pijali Paše približava Gerbi, izazvala je pometnju u hrišćanskim redovima. Đan Andrea Dorija (rođak Andree Dorija, slavnog admirala) je želeo da se odmah povuče. Nastao je veliki metež oko ukrcavanja. Kada je konačno hrišćanska flota isplovila, turski brodovi su bili na vidiku. Hrišćane je zahvatila panika. Zaplenjeno je oko 30ak brodova, a pobijeno ili zarobljeno oko 8000 ljudi. Deo Španaca je ostao u tvrđavi na ostrvu Gerba sa slabim zalihama, pa su se i oni predali Turcima. Ovaj poraz je iznenadio Španiju. Filip je potom preduzeo mere kako bi popravio štetu koja je nastala ovim porazom. Otpočeo je izgradnju velikog broja brodova, i to je spasilo Španiju od većih poraza. Turci su pod komandom Hasana (sina Hajredina Barbarose), 1563. napadali Oran i Mers-el-Kebir. Obe utvrde je branilo, ne više od hiljadu vojnika, kojima je u poslednji čas pritekla u pomoć španska flota. U Španiju su početkom 1565. godine, stigle vesti da se u Carigradu priprema velika flota, i da je javna tajna da je njen cilj Malta. To je bilo jedino preostalo utočište vitezova Jovanovaca, koje je Sulejman Veličanstveni uz teške napore proterao sa Rodosa, a potom i Tripolija. Sakupilo se 200 brodova i 30 hiljada ljudi pod zapovedništvom Pijali Paše, a sa svojim odredima, floti su se pridružili Dragut i Hasan iz Alžira. Turska flota se približila Malti 18. maja 1565. godine. Ostrvo je branilo oko 8500 ljudi. U pomoć je najbrže mogao da stigne Garsija de Toledo, vicekralj Sicilije, koji je još pre opsade posetio Maltu i snabdeo branioce žitom. Garsija je učinio sve kako bi ubedio Filipa da pruži veću pomoć Malti. Tvrđava Sv. Elmo, koju je branilo 600 ljudi je izdržala 23 dana bombardovanja. Turci su je konačno osvojili 23.jula 1565. godine. Ipak, ovo zauzimanje, Turci su platili sa 6000 poginulih vojnika, među kojima je bio i Dragut. Na Siciliji, kod Mesine, okupljala se Filipova flota (oko 90 brodova). Hrišćansku flotu je zahvatilo veliko nevreme koje je učinilo da flota stigne pred Maltu tek 7. septembra 1565. Turci, koji su bili izmučeni borbom sa malobrojnim braniocima, su se plašili sudara sa španskom pešadijom. Opsada Malte je podignuta 7. septembra. Ovo je podiglo Filipov ugled. Posle velikih ratnih pohoda, u kojima je Osmansko carstvo doseglo krajnje tačke svoje ekspanzije, umro je 1566. godine, za vreme opsade Sigeta, Sulejman Veličanstveni. Turska flota i vojska su jula 1570. godine opsele Kipar, koji su držali Mlečani. Venecija je bila svesna da ne može sama da im se suprotstavi, i obratila se za pomoć papi. Papa se obratio Filipu II, još u proleće 1570. godine, preko poslanika, nudeći mu da povede rat protiv nevernika. Filipu je ova molba stigla u povoljnom trenutku; Alba je ugušio pobunu u Nizozemskoj, a Don Huan Austrijski se obračunao sa Moriscima. Sa druge strane, turski gusar Urudž-Alija je zauzeo Tunis, čiji vladari su bili pod španskom kontrolom, i plovidba na zapadnom Sredozemlju nije bila sigurna od gusarskih prepada. Ipak, pregovore oko obrazovanja Svete lige kočili su Mlečani. Oni su strahovali od španske premoći. Dok su se pregovori otezali, Turci su zauzeli Nikoziju septembra 1570. i ovladali celim ostrvom, sem luke Famagusta. To je ubrzalo sklapanje sporazuma. Filip je uspeo da nametne svoje zahteve: savez je bio i ofanzivan i defanzivan; morao je da traje najmanje 12 godina; Alžir, Tunis, i Tripoli su bili uključeni u polje delovanja Lige, isto kao i istočni Mediteran; zapovedništvo je

povereno Filipovom polubratu Don Huanu od Austrije. Savez je zaključen 26. maja 1571. godine. U savez su ušli: Španija, Venecija, papa, Đenova, i malteški vitezovi (Jovanovci, hospitalci). Španska flota se okupljala na Balerskim ostrvima, a mletačka na Kritu. Sastali su se kod Mesine na Siciliji. Tu ih je avgusta 1571. godine zatekla vest o padu Famaguste. Hrišćanska flota se sastojala od oko 210 brodova, a flota je nosila 31 000 vojnika. Flota je 16. septembra isplovila iz Mesine, i za 11 dana stigla na Krf. Turska flota je za to vreme bila koncentrisana u zalivu Lepanto. Bila je otprilike jednaka hrišćanskoj. Ali-paša je verovao da je hrišćanska flota manja nego što je zapravo bila, i želeo je bitku na otvorenom moru. Kada je počeo da isplovljava 6. oktobra 1571. ugledao je hrišćansku flotu. Pre podne, flote su se prestrojavale u borbeni poredak. Hrišćani su podelili flotu na tri dela – na čelu svakog su se nalazila po dva (od 6) velikih galeasa. Dok su turske posade klicale, kako bi zaplašili neprijatelja, na brodovima Lige je vladao muk. Kada se oglasio signalni top na svakoj galiji podignuto je raspeće. Bitka je otpočela na delu koji su držali mletački brodovi. Turci su napadom na Mlečane pokušali da okruže hrišćansko krilo. Ipak, bitka se odlučivala u centru. Samo pola sata po početku bitke, zapovednički brodovi obe strane su se sudarili. Oba broda su bile najbolje galije. Španci su dva puta stupili na palubu turskog broda, ali su bili odbijani uz velike gubitke. Don Huan je bio ranjen. U trećem naletu, Španci su stigli do katarke. Turski zapovednik je pogođen, a jedan Španac je brzo prišao i odsekao mu glavu, koja je potom podignuta na vrh koplja. Ovo je bilo dovoljno da se turska vojska demorališe. Od 300 turskih brodova, jedva se 50 spasilo. Pobeda je potom odjeknula celom Evropom. Međutim, Turci su lako preboleli gubitak brzom izgradnjom nove flote, (sultan Selim II izjavio kako su mu samo oprljili bradu) ali su zato pretrpeli velik moralni udarac – njihova moć, uticaj i prestiž je nestao u čima hrišćanskog sveta. Sveta liga je kratko trajala. Papa Pije V je umro 1572. godine, a Venecija je 1573. godine sklopila mir sa Turskom, i po ovom miru se ni ne vidi da je kod Lepanta izvojevana pobeda. Mlečani su Turcima predali Kipar i isplatili sumu od 300 hiljada dukata. Španci su nastavili sami da ratuju. Cilj im je bio Tunis koji se nalazio u tukama Uludž-Alije, dok su La Goletu, ključ Tunisa, držali Španci. Don Huan Austrijski je, oktobra 1573. godine, krenuo sa Sicilije ka Africi. Tunis se potom, gotovo bez borbe, predao. Ipak, pohod je bio uzaludan, jer je Uludž-Alija godinu dana kasnije zauzeo i Tunis i La Goletu. Filip II je shvatio da je borba za udaljena utvrđenja samo uzaludno trošenje snaga i novca, a i sultan je shvatio da ne može da kontroliše čitavo Sredozemlje, te su otpočeli pregovori 1575. godine. Mir nije potpisan, nego je 1578. godine samo ugovoreno primirje, koje je obnavljano 1580, 1581, 1585. godine, tako da Španija i Turska, sve do 90ih godina nisu ratovale međusobno. ITALIJANSKI RATOVI (1494-1559) Stanje u Italiji uoči ratova – ravnoteža snaga – ugovor u Lodiju Pod Italijanskim ratovima se podrazumeva čitav niz ratova (bilo ih je 9), koji su vođeni, prvenstveno, za dominaciju na Apeninskom poluostrvu, a potom su prerasli u sukob širih razmera za prevlast u Evropi. Trajali su od 1494. do 1559. godine. Glavni akteri su bili Carstvo, Španija i Francuska, dok su ostale zemlje imale ulogu povremenih saveznika. Ovi ratovi se u engleskoj istoriografiji nazivaju Ratovi Habzburga i Valoa. Glavni uzroci Italijanskih ratova bili su: 1) dinastičko suparništvo i strah; 2) teritorijalne razmirice između: Francuske i Burgundskog vojvodstva oko Flandrije, Artoa i francuskog vojvodstva Burgonje; Francuske i Carstva oko Milana; Francuske i Španije oko Napulja, Rusijona i Serdanje; 3) privlačnost Italije kao kulturno i ekonomski najnaprednijeg dela Evrope. Između pet vodećih država u Italiji (Venecija, Firenca, Papska država, Napulj i Đenova) je postojala ravnoteža snaga, koja je postignuta sporazumom u Lodiju 1454. godine.

Prvi rat (1494-1495) – Pohod Šarla VIII – Lodoviko Moro – osvajanje Napulja – Sveta liga u Veneciji – bitka kod Fornova Prvi rat (1494-1495) je otpočeo pohodom francuskog kralja Šarla VIII (1483-1498, pre njega vladao njegov otac Luj XI 1461-1483) na Italiju. Povod za rat je bio poziv milanskog vojvode Lodovika Sforce (nadimak Il Moro, tj. Crni). Naime, smrću Lorenca Veličanstvenog Medičijia (14691492, vladar firentinske republike), ravnoteža snaga postignuta mirom u Lodiju 1454. godine je bila narušena u korist Napulja, koji je tako postao pretnja Milanu. Šarl VIII je na presto stupio 1483. godine, kao 13-ogodišnjak. Unutrašnje probleme u Francuskoj je rešio nastavljajući apsolutističku politiku svog oca Luja XI, obuzdavajući pobunjeno plemstvo u tzv. Ludom ratu 1485. godine (1485-1488). Šarl VIII je bio opsednut idealom viteštva, i nosio se mišlju da ponovo osvoji Jerusalim. (čak se od 1494. titulisao kao kralj Jerusalima i kralj Napulja). Na pohod, kralja su podstrekivali njegovi savetnici, Etjen de Veski i episkop Brisone. Oni su ga nagovarali da zauzme Napulj na koga je imao nasledno pravo (Marija Anžujska, žena Šarla VII 14221461 – otac Luja XI, bila je ćerka Luja II Napuljskog (pripadao dinastiji Anžujaca). Šarl VIII je u Etaplu, novembra 1494. godine, novcem obezbedio neutralnost Engleske, a u Barseloni je 1493. godine obećao španskom kralju Ferdinandu II Rusijon i Serdanju; dok je u Senlisu isto 1493. godine, predao Artoa i Franš-konte caru Maksimilijanu. Tadašnji kralj Napulja bio je Ferdinand Aragonski. U leto 1494. godine, Šarl VIII je poveo vojsku od 30 hiljada ljudi. Vojska je prešla Alpe, ali na ozbiljniji otpor nije naišla. Potom su Francuzi ušli u Firencu, a stigli su i do Rima, u kome je Šarl VIII od pape Aleksandra VI dobio pravo prolaza kroz oblasti Papske države. Kampanja je uspešno završena ulaskom Francuza u Napulj, februara 1495. godine. U Napulju su Francuzi postali omrznuti. Takođe, druge evropske države su se uplašile jačanja Francuske, te je 31. marta 1495. godine u Veneciji organizovana Sveta liga. Inicijativa je potekla od pape Aleksandra VI, a savez su činili još Venecija, Milano, Španija, i car Maksimilijan (kasnije je prišla i Engleska). Šarl VIII je u Napulju, kao vicekralja, ostavio Žilbera de Monpansjea, a potom sa polovinom vojske krenuo nazad u Francusku. Na tom povratku, došlo je do bitke na reci Taro, kod Fornova, 6. jula 1495. godine. Francuzi su pokušali da na juriš pređu reku; okršaj je bio težak, ipak, Šarl VIII je uspeo da se prebaci u Lombardiju. Dve nedelje kasnije predala se francuska posada u Napulju. Time je pohod okončan, ali su se uporišta u Gaeti i Tarantu držala sve do zime 1496/7. Ubrzo se Sveta liga raspala. Drugi rat (1499-1505) – Luj XII – zauzimanje Milana – sporazum u Grenadi – bitke kod Čerinjole i Gariljana – mir u Bloa Šarl VIII je posle povlačenja planirao novi pohod, ali je 1498. godine umro (udario glavom u dovratak) bez potomaka. Nasledio ga je njegov rođak Luj XII (1498-1515, bio je praunuk Šarla V 1364-1380, koji je obeležio drugu fazu 100-godišnjeg rata). Luj XII je nastavio da jača centralnu vlast, takođe je podsticao humanizam, imao je počasni naziv “otac nacije”. Pripremajući se za pohod na Milano, Luj XII je pridobio Veneciju, obećavši joj Kremonu; takođe je potpisao i sporazum sa Engleskom, Španijom, i carem, i dobio je dozvolu da regrutuje vojsku po švajcarskim kantonima. Oktobra 1499. godine, francuska vojska, pod komandom Đan Đakoma Trivulcija, je zauzela Milano. Ipak, Luju XII ovo nije bilo dovoljno, te je hteo da osvoji i Napuljsko kraljevstvo. Sporazumom u Grenadi, novembra 1500. godine, ugovorio je sa Ferdinandom II Aragonskim (tzv. “Katoličkim kraljem”) podelu Napuljskog kraljevstva. Federigo, vladar Napulja, predao se Francuzima, i kao nadoknadu je dobio Anžujsko vojvodstvo. Luj XII je držao severnu polovinu kraljevstva sa Napuljem, a Španci Apuliju i Kalabriju. Ipak, ubrzo je došlo do spora između Francuske i Španije oko teritorija koje nisu bile navedene u ugovoru. Španski general Kordova je porazio Francuze kod Čerinjole, aprila 1503. godine, i kod reke Gariljana, decembra 1503. godine, te je Luj XII bio prisiljen, januara 1504. godine, da napusti Gaetu

(poslednje francusko uporište u južnoj Italiji). Mirom sklopljenim u Bloa, oktobra 1505. godine, Luj se odrekao Napulja, u korist svoje nećake, koja se udala za španskog kralja. Treći rat (1509-1514) – papa Julije II – liga u Kambreu protiv Venecije – bitka kod Anjadela – razdor među saveznicima i novi rat – bitka kod Ravene – napad na Francusku – bitke kod Gingata i Flodena Novi papa, Julije II (1503-1513, prethodnik Pije III, od 22. septembra do 18. oktobra 1503), je želeo da vrati sve crkvene oblasti koje su izgubljene. Posle priprema, krenuo je u pohod, i 1506. godine je ušao u Bolonju. Da bi savladao sledećeg protivnika – Veneciju – na njegovu inicijativu je došlo do osnivanja lige u Kambreu, decembra 1508. godine. Ligu su činili Francuska, Engleska, Carstvo, Španija, Mađarska, Firenca, Savoja, Ferara, i Mantova. Francuska vojska je napala Veneciju, i odnela pobedu kod Anjadela, u blizini granice Milana i Venecije. Pošto je povratio gradove, papi više nije trebala pomoć Francuza, i smetalo mu je njihovo prisustvo u Italiji. Zbog toga je obrazovana antifrancuska Sveta liga, oktobra 1511. godine. Francuska vojska, pod komandom Gastona de Foa (Grom Italije) je 1512. godine prešla dolinu reke Po i porazila zajedničku špansku i papsku vojsku, sredinom aprila kod Ravene. Ipak, francuski vojskovođa je poginuo, i Francuzi su napustili Milano, u koji su se vratile Sforce. Potom su se protiv Francuske okrenuli i engleski kralj Henri VIII (1509-1547) i Ferdinand Aragonski, i oni su pokušali da osvoje Gaskonju. Ferdinand je uspeo da pripoji sebi deo malog pirinejskog kraljevstva Navare. Engleska vojska, od 14 hiljada ljudi, se u toku juna 1513. godine iskrcala kod Kalea. Krajem meseca, vojsci se pridružio i kralj Henri VIII. Francuzi su potom pretrpeli težak poraz kod Gingata u severnoj Francuskoj (tzv. Bitka mamuza nazvana tako jer se francuski konjički odred razbežao; prethodno su 1513. godine pretrpeli poraz kod Novare, kad su pokušali da zauzmu Lombardiju). Francuski saveznik, škotski kralj Džejms IV, je doživeo poraz i poginuo u bici kod Flodena, na englesko-škotskoj granici. Četvrti rat (1515-1516) – Fransoa I – problem Švajcarske – bitka kod Marinjana – konkordat u Bolonji Luj XII je umro 1. januara 1515. godine, bez naslednika. Tada je na presto došao 21-godišnji Fransoa I (1515-1547), iz bočne grane dinastije Valoa, i kraljev zet. Fransoa I je vodio politiku jačanja kraljeve moći, na račun feudalaca. Stekao je ratno iskustvo boreći se u Gaskonji i Gijeni. Tokom njegove vladavine je cvetao humanizam u Francuskoj, ali na račun ekonomije. Do leta 1515. godine, u Lionu je sakupljena vojska od oko 40 hiljada vojnika za pohod na Italiju. Prepreka su bili Švajcarci koji su pazili na glavne alpske prolaze. Ipak, francuska vojska je uspela da se probije, i da se pojavi u Pijemontu (regija u severozapadnom delu Italije), što je primoralo Švajcarce da se povuku ka Milanu. Neki kantoni su počeli pregovore, dok su ostali odlučili da nastave rat. Tako je došlo do bitke kod Marinjana (zapravo varošica Melenjano, sredinom septembra 1515. godine). Švajcarci, njih 20 hiljada je predveče 13. septembra izvršilo prepad na francusku vojsku od 30 hiljada ljudi. U početku, Švajcarci su imali uspeha, ali intervencija Mlečana na strani Francuza je promenlia tok bitke. Sa oko 16000 poginulih, ovo je bila jedna od najkrvavijih bitaka u italijanskim ratovima. Pregovori sa kantonima su završeni Večnim mirom, u Frajburgu 1516. godine. Posle Marinjana, Fransoa I je osvojio Milano. Važan ugovor je potpisan sa papom Lavom X u Bolonji 1516. godine. Radi se o Konkordatu koji je potvrđivao Pragmatičnu sankciju iz 1438. godine (izdao ju je Šarl VII) na kojoj se temeljio galikanizam.

Peti rat (1521-1526) – bitka kod La Bikoke – opsada Marseja – bitka kod Pavije – mir u Madridu Posle izbora Karla V za cara (1519. godine, unuka Ferdinanda i Izabele), Francuska je bila okružena habzburškim zemljama (Španija, Nizozemska, Carstvo). Novi rat je bio na pomolu. Fransoa I je aprila 1521. godine krenuo u rat. Najpre je krenuo u ofanzivu ka španskoj Navari, ali je pretrpeo poraz kod Eskirosa. Još dok su borbe bile u toku, Fransoa je pokušao da rat okonča pregovorima, i prihvatio je posredovanje Engleza, tako da je došlo do sastanka u Kaleu, kome je predsedavao engleski kardinal Vulzi. Međutim, sastanak se odužio, a i Henri VIII je samo glumio da je nepristrasan, dok je zapravo bio u pregovorima sa Karlom V, a borbe su bile u toku. Vojskovođe carske vojske, Zikingen i Frundsberg, su opseli Mezijer i ugrozili su Šampanju. Fransoa je uspeo da deblokira Mezijer. Važne bitke u ratu su vođene u Italiji. Do odlučujuće bitke je došlo kod La Bikoke, 27. aprila 1522. godine. Francuzi su pretrpeli poraz, ali Fransoa se nije lako odricao Italije. Poslao je novi odred od 30 hiljada vojnika, međutim, ove trupe su poražene krajem aprila 1524. godine na Seziji. Put u Francusku je bio otvoren, i carske trupe su opsele Marsej. Fransoa je sakupio vojsku i krenuo na Avinjon, a potom na Milano. Fransoa je potom opseo Paviju. Do bitke je došlo 23. februara 1525. godine, i francuska pešadija je pretrpela velike gubitke, oko 8000. Fransoa I je zarobljen. Bitka kod Pavije je najveći masakr francuskog plemstva posle bitke kod Aženkura u Stogodišnjem ratu (25. oktobar 1415, Henri V vs. Šarl VI). Tada je upravu nad Francuskom, kao namesnica, preuzela kraljeva majka Lujza Savojska, uz pomoć kancelara Dipra i sekretara Roberta. Ona je započela pregovore sa engleskim kraljem Henrijem VIII, i avgusta 1525. godine, u Muru, sklopljen je mir između Francuske i Engleske. Potom je potpisam sporazum i sa Španijom, tj. Karlom V. Sporazum je potpisan u Madridu januara 1526. godine. Fransoa I je morao da izruči svoje sinove kao taoce, preda Flandriju i Artoa, da se odrekne prava na Italiju, i da ustupi Karlu V Burgonjsko vojvodstvo. Šesti rat (1526-1529) – liga iz Konjaka – osvajanje Napulja – Andrea Dorija – Mir gospođa u Kambreu Fransoa I je bio rešen da ne ispuni zahteve predviđene mirovnim ugovorom, smatrajući da ga oni ne obavezuju, jer su iznuđeni. Započeo je obrazovanje koalicije, tzv. Svete lige iz Konjaka, koju su činili Francuska, papa Klement VII, Venecija, Firenca, i Milano. Ipak, ratovanje je krenulo uspešno po carsku vojsku. Šarl Burbonski je zauzeo Milano, a potom zajedno sa Frundsbergom opseo Pjačencu i Bolonju. Kod Bolonje je izbila pobuna landsknehta, ali je Burbonski uspeo da ih primiri, i krene na Rim. Vojnici Šarla Burbonskog su 6. maja 1527. godine otpočeli napad na slabo branjeni Rim. Među prvima, poginuo je Šarl Burbonski. Ovo je samo još više razbesnelo vojnike, koji su u gradu ubijali, palili i pljačkali sve što su stigli. Pljačkanje je trajalo nedelju dana. U međuvremenu, Fransoa I je sakupio vojsku i poslao je pod komandom Lotreka za Napulj. Lotrek je potisnuo careve trupe iz Rima, i blokirao ih u Napulju sa kopna i mora. Savezničku flotu je predvodio Andrea Dorija, i on je kod Portofina, sredinom avgusta 1527. godine, naneo poraz španskoj floti. Francuzi su pretrpeli poraz, 21. juna 1529. godine, u bici kod Landrijana u severnoj Italiji, i potom je i papa Klement VII okrenuo leđa Francuskoj. Kako su obe strane bile izmorene ratom, organizovani su pregovori, 3. avgusta 1529. godine u Kambreu, koje su vodile dve žene – Lujza Savojska (majka Fransoa I) i Margareta Austrijska (tetka Karla V, koja je vladala Nizozemskom), tako da je ovaj sporazum nazvan Mir gospođa.

Sedmi rat (1536-1538) – savezništvo Francuske i Turske – sastanak Fransoa I i Karla V u Kamargu Velika država Karla V bila je izložena mnogim potresima. Protestantski kneževi i gradovi su organizovali tzv. Šmalkaldensku ligu i oružani sukob je bio na pomolu. Fransoa I je iskoristio priliku i u protestantskim kneževima je tražio saveznike. Takođe, Fransoa I je potražio saveznike i u “nevernicima” (Turcima). Od 1535. godine, Francuska je držala stalnu ambasadu u Carigradu. Pošto je Frančesko Sforca umro bez naslednika, opet se postavilo pitanje naslendika Milana. Fransoa I je namenio ovo vojvodstvo svom rođaku, vojvodi od Orleana. Francuska vojska je februara 1536. godine upala u Savoju i zauzela Torino. Potom je Karlo V upao u Provansu, ali nije uspeo da osvoji Marsej, pa se povukao. Na posredovanje pape Pavla III (1534-1549) vođeni su pregovori o 10godišnjem miru, ali je potpisano samo primirje u Nici, juna 1538. godine. Fransoa I i Karlo V su se sreli kod Egmorta 1539. godine, i iako je susret protekao srdačno, do potpisivanja mirovnog ugovora nije došlo. Osmi rat (1542-1544) – pohod Karla V na Alžir – Hajredin Barbarosa Karlo V je 1541. godine organizovao pohod na Alžir, u kome je bilo angažovano oko 12 hiljada mornara i 25 hiljada vojnika. Ipak, veliku flotu je zahvatila bura, i bila je veoma oštećena. Koristeći priliku, Fransoa I je 1542. godine, u savezu sa sultanom Sulejmanom Veličanstvenim (1520-1566), Kleveom, Danskom, Švedskom, napao Carstvo u Luksemburgu, Brabantu, Rusijonu, Navari. Sa gusarom Hajredinom Barbarosom, Francuzi su zauzeli Nicu, i opljačkali je. Na Pariz su krenuli Henri VIII i Karlo V. Englezi su zauzeli Bulonj, a trupe Karla V su stigle do Soasona. Francuzi su izbegavali bitku na otvorenom polju, povlačeći se u tvrđave. Obe strane, opet izmorene ratom, su 18. septembra 1544. godine potpisale mir u Krepiju. Sa Englezima je rat oko Bulonja nastavljen još dve godine. Konačno, mir je potpisan u Ardru, juna 1546. godine. Deveti rat (1552-1559) – sporazum u Šamboru – opsada Meca – bitka kod Sen Kantena – mir u Kato-Kambreziju Poslednji rat vodio je Anri II (1547-1559), koji je na prestolu nasledio Fransoa I 1547. godine. U njemu su protestanti tražili oslonac nakon teškog poraza 1547. godine kod Milberga. Anri II je ušao u pregovore sa Moricom Saksonskim i ostalim protestantskim vođama. Uz novčanu nadoknadu, oni su, ugovorom u Šamboru 1552. godine, priznali Anrija II za vikara (tj. namesnika) Carstva, i dozvolili mu da zauzme tri biskupije – Mec, Tul, i Verden. Moric Saksonski je zamalo zarobio cara Karla V u Insbruku, ali je ovaj uspeo da pobegne. Nakon toga, Moric se nagodio sa Ferdinandom (bratom Karla V) i učestvovao u pohodu na Turke. U međuvremenu, Karlo V je sakupio vojsku od oko 50 hiljada ljudi, i u novembru 1552. godine opseo Mec. Ipak, pošto mu je vojska bila iscrpljena, Karlo V je januara 1553. godine morao da podigne opsadu. Dve godine kasnije, 1555., Karlo V se odrekao suvereniteta nad Burgundijom, a januara 1556. godine i španskih kruna. Špansku krunu je poneo njegov sin Filip II (1556-1598), a upravu nad habzburškim posedima, kao i carsku krunu, preuzeo je njegov brat Ferdinand I (15561564). Španci su kod Sen-Kantena, u Pikardiji, teško porazili francusku vojsku, i zarobili konstabla (glavni vojni zapovednik) Monmoransija. Francusku je od potpune propasti spasilo samo to što ni Španci nisu imali snage da napreduju. Pregovori su vođeni na neutralnoj teritoriji u Kato-Kambreziju. Špansku delegaciju su činili vojvoda od Albe (Fernando Alvarez de Toledo), Antoan Pereno, Viljem Oranski; francuska delegacija je bila slaba, najuticajnija ličnost bio je kardinal Fransoa Giz, a nešto kasnije, iz zarobljeništva su pušteni Sent Andrea i Monmoransi. Pregovori su se otegli, a problem je predstavljao i jezik, jer su pregovori vođeni na latinskom, što je otežavalo razumevanje.

Konačno, mir je sklopljen u Kato-Kambreziju 3. aprila 1559. godine, Francuska se odrekla svojih pretenzija u Italiji, priznajući špansku premoć na poluostrvu. NIZOZEMSKA REVOLUCIJA Nizozemska do izbijanja revolucije, politička istorija do 1559. godine Naziv Nizozemska (donja zemlja ili donje zemlje) javlja se prvi put u 15. veku i njime je obuhvaćen prostor uz Severno more u donjim tokovima reka Rajne, Meze i Šelde, tj. današnje Holandije, Belgije, severne Francuske i Luksemburga. U jezičkom i etničkom smislu, Nizozemska se može podeliti na germanski sever i romanski jug. Ove teritorije su bile deo carstva Karla Velikog (768-814, car postao 800. godine), da bi u vreme njegovih naslednika pripale istočnoj Franačkoj. Slabljenjem centralne vlasti, nastao je čitav niz malih političkih jedinica, koje su se postepeno osamostaljivale, da bi u 13. i 14. veku stekle nezavisnost. U 15. veku, ove oblasti su ušle u sastav Burgundije. Burgundija je vojvodstvo u istočnoj Francuskoj. U toku Stogodišnjeg rata (1337-1452), francuski kralj Žan II Dobri (1350-1364) je Burgundiju ustupio svom sinu Filipu Smelom, koji je ovde obrazovao novu dinastiju. Koristeći slabost francuskih kraljeva, i stajući na stranu Engleza tokom rata, burgundske vojvode Žan Neustrašivi, Filip Dobri, i Šarl Smeli, su uspeli da izgrade samostalnu državu, koja je bila jedna od najmoćnijih i ekonomski najrazvijenijih država u Evropi. Burgundija je obuhvatala “Gornje zemlje”, tj. pokrajinu Burgonju, čije sedište je bio grad Dižon; i “Donje zemlje”, tj. Nizozemsku. Burgundske vojvode su uprkos svojoj moći, formalno bili vazali francuskih kraljeva koji su želeli da povrate vlast nad njima. Francuski i nizozemski deo Burgundije su bili razdvojeni, i burgundske vojvode su želele da ih spoje, što je bilo jedino moguće zauzimanjem francuskih oblasti. Sukob je bio neizbežan, tako da su više od 20 godina (1465-1493) vođeni ratovi. Šarl Smeli nije imao potomaka, tako da je pitanje udaje njegove ćerke Marije bilo od velikog unutrašnjeg i spoljnopolitičkog značaja. Ozbiljna bračna ponuda je stigla od cara Fridriha III (car 1452-1493), koji je želeo da svog sina Maksimilijana oženi Marijom. Šarl Smeli je očekivao da od cara dobije kraljevsku titulu i pomoć u ratu sa francuskim kraljem Lujem XI (1461-1483). Pregovori su vođeni u jesen 1473. godine u Triru. Ipak, Fridrih III je izbegavao da išta obeća Šarlu Smelom, te je Šarl ljut napustio Trir. Veliki prelom, i u vojnom i u političkom pogledu, označila je bitka kod Nansija, 5. januara 1477. godine, u kojoj je Šarl Smeli poražen i ubijen. Naslednica je bila ćerka Marija, te su razmatrane mogućnosti za brak. Neprijatelj Šarla Smelog, francuski kralj Luj XI je nameravao da svog sina, budućeg kralja Šarla VIII (1483-1498) oženi Marijom, i da tako konačno priključi Burgundiju francuskoj kruni. Međutim, Marija se odlučila za Maksimilijana Habzburškog (1493-1519). Makimilijan je pored velikog miraza, ovim brakom nasledio i rat sa Francuskom – dug i iscrpljujući, na koji je odlazilo mnogo novca. Uskoro je morao i da zalaže dragocenosti kod bankara: ogrtač koji je Šarl Smeli nosio u Triru, umetničke slike od kojih je 30-ak završilo u filijali Medičija u Brižu. Već naredne, 1478. godine, rodio se naslednik Filip Lepi. Te godine Maksimilijan je postao i veliki majstor viteškog reda Zlatnog runa. Red je imao 24 člana, od kojih su mnogi, kao i Šarl Smeli, poginuli u ratu sa Francuzima. Od tada su Habzburgovci tesno bili povezani sa ovim prestižnim redom – bili su veliki majstori. Nažalost, Maksimilijanova supruga Marija nije dugo poživela, umrla je 27. marta 1478. godine u 25-oj godini života. Posle njene smrti Maksimilijanov položaj se pogoršao. Pobunila se profrancuska stranka. Delegacija grada Gana je došla kod kralja Luja XI i obećavala je priključenje Francuskoj pod uslovom da se sačuvaju pokrajinske slobode i privilegije. Separatističke tendencije su pokazivala dva moćna grada – Gent i Briž – koji su se pobunili protiv Maksimilijana. On je potom bio prinuđen da ugovorom u Arasu dozvoli Francuskoj da zadrži sve oblasti koje je zauzela. Kao garanciju, morao je da pošalje svoju ćerku Margaretu, koja je trebalo da postane žena francuskog prestolonaslednika Šarla VIII.

Maksimilijan je pomoću lojalnih pokrajina sakupio novac za najamničku vojsku i represijama je uspeo da ponovo uspostavi svoju vlast u Nizozemskoj. Mađari su, na čelu sa Matijom Korvinom, provalili 1477. godine u Donju Austriju, a osam godina kasnije, 1485. su zauzeli i sam Beč, i držali ga do 1490. godine – dok nije umro Matija Korvin. Fridrih III i Maksimilijan su se sreli posle osam godina (u jesen 1485 kad je Matija već zauzeo Beč) na putu izvan Ahena, a potom su zajedno nastavili putovanje za Frankfurt. U crkvi Sv. Bartolomeja je obavljan izbor za cara, i uprkos što su kneževi bili podmićeni od strane francuskog kralja Šarla VIII, izbor Maksimilijana za cara je protekao glatko. Posle slavlja, Maksimilijan je na čelu vojske krenuo u Burgundiju. Sa manjim odredom najamnika je 1488. godine otišao u Briž, gde je nameravao da sazove generalne staleže. Ubrzo je došlo do pobune. Naime, odred vojnika je vršio egzercir na glavnom gradskom trgu, i okupljeni građani su pogrešno razumeli jednu komandu, i potom su se odredi milicije naoružali, a gradske kapije su zatvorene, tako da car nije mogao da napusti grad. Četiri meseca bio je zatočen u jednoj kući na gradskom trgu. Cela Evropa je bila iznenađena drskošću pobunjenika. Papa (Inoćentije VIII avgust 1484-1492) je pretio Brižu ekskomunikacijom, a Ferdinand i Izabela su opremali flotu sa namerom da izbave cara. Maksimilijan se izbavio iz zatočeništva kada je obećao da će poštovati ugovor u Arasu i čuvati mir sa Francuskom. Nije nameravao da održi reč, a u pomoć mu je stizao otac Fridrih III sa vojskom. Maksimilijan je porekao obećanje, pravdajući se da je iznuđeno od njega, i obračunao se sa pobunjenicima, i u Ganu je naredio da se privilegije spale na gradskom trgu. Rat za burgundsko nasleđe, koji je trajao 15 godine, okončan je 1492-1493. godine mirom u Senlisu. Francuska je dobila Pikardiju i Burgonju. Pojam Burgundija je izašao iz upotrebe – za posede Habzburgovaca se ustalio naziv Nizozemska, a za pokrajinu Burgonju u Francuskoj – Franš Konte. Maksimilijan je, pošto je izabran za cara, Nizozemsku predao svom sinu Filipu Lepom (mužu Huane Lude, koja je bila ćerka španskih vladara Ferdinanda i Izabele). Filip Lepi je umro 1506. godine, i kao burgundski vojvoda, nasledio ga je 6-ogodišnji sin Karlo. Posle smrti Izabele i Ferdinanda, koji nisu imali muškog naslednika, Karlo je 1516. godine postao španski kralj kao Karlo I, a posle smrti Maksimilijana 1519. godine, Karlo je izabran za cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti kao Karlo V (1519-1556). Karlo je rođen u Nizozemskoj (Gent) i tu je proveo više vremena nego u ostalim svojim zemljama. Ipak, Nizozemskom su upravljale, najpre njegova tetka Margareta Austrijska, a potom sestra Marija Mađarska. Prerano ostareo, i iscrpljen napornom vladavinom, Karlo V je odlučio da se povuče, i upravu nad Nizozemskom (oktobra 1555.) prepustio je sinu Filipu II. Tako se Nizozemska našla pod vlašću španskog kralja, stranca, koji nije pokazivao dovoljno razumevanja za probleme Nizozemske. Državno uređenje U državno-pravnom slislu, Nizozemsku je činilo 17 pokrajina: na jugu: Eno, Namir, Artoa, Luksemburg; u središnjem delu: Limburg, Brabant, Antverpen (Anvers), Mehelen, Citfen; na severu: Frizija, Holandija, Zelandija, Groningen, Utreht, Gelderland, Oversejl. Svaka od ovih pokrajina je bila faktički nezavisna, tako da Nizozemska u državno-pravnom smislu nije činila jedinstvenu celinu. Svaka od pokrajina je imala svoje posebno predstavničko telo – skupštinu staleža i guvernera, tj. štatholdera (štathaltera). Skupština nije svugde imala jednaku moć. U nadležnosti staleža bili su porezi, finansije, sudstvo i izglasavanje novčanih prihoda vojvodi. Pokrajinski partikularizam bio je vrlo naglašen. Pored jezičkih razlika, postojale su razlike u zakonima, netrepeljivost prema građanima drugih provincija; bilo je moguće spasiti se suda prelaskom u drugu provinciju. Labavo jedinstvo zemlje je bilo oličeno, najpre u priznavanju istog vladara. Težnju ka čvršćem povezivanju nizozemskih pokrajina su pokazivale burgundske vojvode iz dinastije Valoa. Želja za povezivanjem je bila još više izražena kod njihovih naslednika iz habzburške kuće.

Radi lakšeg raspolaganja izvorima prihoda, sazvani su 1463. godine, prvi put, državni staleži, koji su se sastojali od predstavnika provincijskih staleških skupština. Sastajali su se redovno, jednom u tri godine, i njihov glavni zadatak je bio izglasavanje novčanih prihoda vojvodi. Uvođenje državnih staleža, vlast pokrajina nije bila ozbiljnije uzdrmana. Predstavnici pokrajina su se uvek pridržavali uputstava dobijenih od pokrajinskih skupština. Vojvoda se prilikom stupanja na presto svečano obavezivao da će poštovati sva njihova prava. Značajan dokument te vrsta je tzv. Velika privilegija, koja je izvojevana prilikom stupanja na presto Marije, ćerke Šarla Smelog. Određeno je da se državne i provincijske staleške skupštine sazivaju na sopstvenu inicijativu i da se nikakvi novčani prihodi ne mogu ubirati bez njihove saglasnosti. Značajan korak u jačanju centralne vlasti učinio je Karlo V. On je na carskom saboru u Augsburgu 1548. godine izdejstvovao da se nizozemske provincije konstituišu u odvojenu administrativnu jedinicu. Ovom tzv. Augsburškom transakcijom, Nizozemska je praktično izuzeta iz Carstva, ali je nastavila da plaća porez i daje vojsku. Novembra 1549. godine, Karlo V je učvrstio ovo izdvajanje, pošto su sve pokrajinske skupštine potvrdile tzv. Pragmatičnu sankciju, koja ih je obavezivala da se nakon njegove smrti pokoravaju istom vladaru, i istim centralnim organima vlasti. Ove mere su imale odjeka i u svesti stanovništva, te su ljudi počeli da reč Patria, koriste kad su mislili na celu Nizozemsku, a ne samo na svoj grad. Privredni i kulturni život Sredinom 16. veka stanovništvo Nizozemske je brojalo oko 3 miliona ljudi. S obzirom na veličinu zemlje, to je bilo jedno od najgušće naseljenih područja Evrope. U Nizozemskoj je bilo oko 200 gradova, a čak 19 gradova je nastanjivalo preko 10 hiljada ljudi (npr. u Engleskoj je tada bilo samo 4 takva grada), Antverpen je imao 80 hiljada, a Gent, Brisel i Amsterdam preko 30 hiljada stanovnika. Tokom 14. veka najrazvijenija je bila središnja oblast. U Flandriji i Brabantu je postojalo mnogo trgovačko-zanatskih centara (Gan, Ipr, Briž). Dominantna delatnost je bila prerada vune i proizvodnja tkanina. U gradovima su postojale velike manufakture i postojala je prava industrija koja se nalazila u rukama esnafske buržoazije. Proizvodnja tkanina je počela da cveta i van gradova. Tako je došlo do konkurentske borbe, jer su esnafi štitili svoje tradicionalne povlastice, zahtevajući da se zabrani obavljanje ove delatnosti van gradova. Tekstilna industrija je došla u krizu u 15. veku jer je glavni izvor sirovina, Engleska, počela da razvija sopstvenu proizvodnju i izvozi tkanine u Nizozemsku. Seoski tkači nisu bili ograničeni strogim i prevaziđenim esnafskim odredbama, i bolje su prošli u toj konkurentskoj borbi. Oni su počeli da izrađuju nove, lake vrste vunenih materija koje su u 16. veku dobro prolazile na evropskom tržištu. Počelo se sa proizvodnjom lanenih tkanina i gajenjem lana, po čemu je Nizozemska postala čuvena. Esnafi iz Briža su izdejstvovali zabranu uvoza engleske robe u Briž, što je vremenom učinilo da grad izgubi prvenstvo u privrednom životu. Engleski trgovci su zatim pogodno mesto za stovarište našli u Antverpenu, u koji su potom dolazili i kupci engleskih tkanina iz cele Evrope. Strancima je bio dozvoljen slobodan pristup u grad, a stranim trgovcima je dozvoljena puna sloboda. Pristanište je bilo uređeno, a izgrađena su skladišta, kao i posebna zgrada berze. (ova zgrada je bila i neka vrsta kladionice). Takođe, nizozemska vlada je svim sredstvima podsticala priliv stranih trgovaca u Antverpen. U gradsku luku je nedeljno ulazilo oko 2 500 brodova. Za preduzimače iz ovog grada, koji su razvijali vanesnafsku proizvodnju tkanina, radilo je po selima Flandrije, Enoa i Brabanta oko 20 hiljada ljudi. Takođe, Antverpen je do danas ostao čuven po brušenju dijamanata. U severozapadnim, pomorskim oblastima, Holandiji i Zelandiji, razvilo se pomorstvo, ribolov, brodogradnja i trgovina. Holandija i Zelandija su potisnule Hanzu i zagospodarile baltičkom trgovinom. Amsterdam je postao najznačajniji centar trgovine žitom u Evropi. Najvažnija industrijska grana postala je brodogradnja. Oko polovine holandskog stanovništva je živelo u gradovima. Jedan deo je radio u industriji, a od drugog dela su regrutovane brodske posade. Holandska trgovačka flota je često prevozila robu za pojedince i države koje nisu imale brodove (otuda su dobili nadimak morske kiridžije). Iako se mali broj stanovnika bavio poljoprivredom, i tu je postignut veliki uspeh. Veliki deo zemlje je dobijen

isušivanjem brojnih jezera ili otimanjem od mora. Najkrupnija goveda i ovce u Evropi su gajeni u Holandiji i Friziji. Južne i istočne oblasti zemlje, Heldern, Eno, Artoa, bile su agrarne i razvijale su se sporije. Dok su se seljaci severnih i središnjih pokrajina oslobodili kmetske zavisnosti, u ovim oblastima su još uvek bili na snazi feudalni odnosi. Takođe, ove oblasti su bile i oslonac feudalnog plemstva i sveštenstva. U 15. i 16. veku došlo je i do kulturnog procvata. Burgundske vojvode i druge ličnosti sa njihovog dvora su bili veliki zaštitnici i mecene umetnika. Jan van Ajk je bio omiljeni pratilac i slikar vojvode Filipa Dobrog. Značajni su i slikari Robert Kampen i Rože van der Vajden. U Antverpenu važno mesto zauzimaju Hijeronimus Boš i Piter Brojgel. Špance i ostale savremenike iz drugih zemalja impresionirao je veliki broj pismenih u Nizozemskoj. Samo u Antverpenu je, sredinom 16. veka, bilo 150 škola. Reformacija Blizina nemačkih zemalja je uticala da se Luterovo učenje u Nizozemskoj širi jednakom brzinom kao u Carstvu. U Nizozemskoj je propovedanje reformatorskih ideja bilo zabranjeno već 1520. godine. Karlo V je nameravao da uvede Inkviziciju, ali je umesto toga 1522. godine postavio specijalnog komesara sa dva pomoćnika koji su trebali da pronalaze i kažnjavaju jeres. Nešto kasnije je uvedena i episkopska inkvizicija. Prvi protestantski mučenik za veru uopšte spaljen je 1523. godine u Briselu. Za veme vladavine Karla V, oko 2 hiljade nizozemskih protestanata je pogubljeno. Uprkos tome, oko 30 Luterovih dela je prevedeno na holandski. Kasnije se proširilo učenje i drugog reformatora, Žana Kalvina. Taj prvi period reformacije u Nizozemskoj naziva se Veličanstvena anarhija. Naime, protestantske crkve nisu jasno definisale svoju dogmu, i sve se svodilo na odbacivanje katoličkog bogosluženja, uloge sveštenika kao posrednika, i nastojanja na individualnom izučavanju Biblije. To je i u redove Inkvizitora unosilo zabunu i nedoumice pri određivanju karaktera jeresi. Od 1544. do 1554. godine, reformacija je u Nizozemskoj izgubila zamah. Filip II i Nizozemska Imperijalna politika Habzburgovaca često se kosila sa interesima Nizozemske, što je vremenom sve više dolazilo do izražaja. Habzburgovci su ratovali neprekidno ili sa jednim, ili istovremeno više protivnika – Francuskom, nemačkim protestantima, Turcima. Najviše žrtava u tome je podnosila Španija. Novac njenih stanovnika, kao i zlato i srebro Novog sveta su bili veoma važni za vođenje imperijalne politike. Španske trupe su potiskivale turske snage u Mađarskoj 1532. godine, porazile protestante kod Milberga 1547. godine, borile se u Tunisu 1535. godine, porazili Francuze kod SenKantena 1557. godine. Karlo V je 1552. godine, za ono vreme, imao ogromnu vojsku od 150 hiljada ljudi. Sa stanovišta Habzburgovaca bilo je sasvim razumljivo da deo velikog tereta imperijalne politike stave i na bogatu Nizozemsku. Za razliku od svog oca Karla V, Filip II (1556-1598) je po rođenju i vaspitanju bio Španac. U Nizozemskoj je boravio dva puta – 1549. godine, i od 1555-1559. godine u vreme poslednje faze rata sa Francuskom. U toku svog drugog boravka, od četiri godine, Filip II je četiri puta sazivao državnu stalešku skupštinu, pokušavajući da uvede stalni porez na nekretnine i namet na prodaju robe, što skupština nije odobrila. Umesto toga, skupština mu je izglasala velike svote novca, iznuđujući pri tome političke ustupke. Odlazeći iz Nizozemske, Filip II je izdao uputstva tzv. Plakate, kojima se zahtevalo najstrože gonjenje jeretika i u saglasnosti sa papom naredio da se obrazuje 14 novih episkopskih stolica (pre bilo 6). Na južnoj granici je ostavio u utvrđenjima garnizone, koji su brojali 3 hiljade španskih veterana. Nizozemcima su se ove mere učinile suvišnim i smatrali su to napadom na svoju slobodu.

Granvelina vlada – opozicija i smenjivanje Granvele Upravu nad Nizozemskom Filip II je poverio svojoj polusestri Margareti od Parme (ili još Margareta od Austrije, nezakonita ćerka Karla V). Pošto ona nije imala iskusta u upravljanju državom, njoj je dodeljen kao savetnik Antoan Pereno, kasnije kardinal Granvele. Netrepeljivost između Nizozemske i njenog vladara se u prvoj polovini 60-ih godina 16. veka sve više produbljivala. Tome je bilo više razloga. U Francuskoj su otpočeli Verski ratovi. Filip II je odlučio da podrži svog šuraka, kralja Šarla IX (1560-1574), i katolike, i pošalje mu u pomoć iz Nizozemske odred vojnika. U Nizozemskoj su strahovali da bi pretvaranje njihove zemlje u bazu za vojnu akciju moglo da ima teške posledice u slučaju protivudara hugenota i nemačkih protestantskih kneževa. Kraljevoj odluci usprotivila se i Margareta od Parme. Ona je, zajedno sa jednim delom nizozemske aristokratije, pokušala da ubedi Filipa II da je bolje da francuskom kralju Šarlu IX pošalje novčanu pomoć, a ne vojnu. Ipak, Filip II nije imao novca, tako da nije poslušao svoje nizozemske podanike. Istovremeno je dao 12 puta veću sumu novca od one koja je bila potrebna Šarlu IX za rat protiv Turaka na Sredozemlju, što je Nizozemce učvrstilo u mišljenju da su njihovi problemi za Filipa II od drugorazrednog značaja. Zaoštravanje odnosa između Španije i Engleske odmah se osetilo po smanjenju uvoza engleskog sukna u Antverpenu, a kasnije je došlo i do potpunog prekida poslovanja sa engleskim trgovcima. Takođe, i gusarenje u La Manšu je nanosilo velike štete nizozemskoj trgovini. Reformacija je početkom 60-ih godina 16. veka dobila na zamahu. Počelo se širiti Kalvinovo učenje. Za kalvinizam se opredeljivalo gradsko stanovništvo, ali kao i u Francuskoj, i sitno plemstvo koje je dugo bilo izloženo ekonomskom propadanju. Inkvizitore je iznenađivalo to koliko su neke protestantske vođe iz redova plemstva (npr. Peter Bronkhorst i Jan Denjs) bili malo upućeni u veru za koju su bili spremni da umru. Znali su jedino protiv čega su bili – bogatstva i fiskalne nedodirljivosti crkve, hapšenja ljudi drugačijeg mišljenja od crkve, proždrljivosti, raskalašnosti i neobrazovanosti sveštenika. Inkvizicija je samo delimično uspevala da spreči širenje jeresi. Bilo je onih koji su se usudili da joj se suprotstave, a neki su u strahu napuštali zemlju. Begunci su sa sobom nosili svoje radne navike, preduzimljivost, tehničke veštine, i to uglavnom u Englesku, poslovnog suparnika Nizozemske, i to je naravno, dovelo do razvitka Engleske. Organizovanija opozicija politici vlasti, javila se početkom 60-ih 16. veka, i nju je podstakla aristokratija, iako je u Nizozemskoj bilo samo 4000 plemića. U vođstvu opozicije isticala se jedna grupa – Vilijem od Nasaua princ Oranski, Lamoral grof Egmont, Filip Monmoransi grof Horn. Viljem Oranski, nazvan još i Ćutljivi, bio je jedan od najistrajnijih boraca na protestantskoj strani i vođa Holanđana u važnim trenucima njihove istorije. Jedan sin mu je kidnapovan i umro je u Španiji, a dva brata su mu poginula u borbi protiv Španaca. Njegov potomak je seo 1688. godine na engleski presto (Vilijam III Oranski 1688-1702, praunuk Ćutljivog) Viljem Oranski je poreklom bio Nemac. Nasledio je imanja u Nizozemskoj, Franš-Konteu, kneževinu Oranž. Iako mu je otac bio luteran, on je vratio Viljema u katoličanstvo kako bi Viljem mogao da dobije ovo veliko nasledstvo. Viljem je rastao na dvoru Karla V, i bio je omiljeni carev paž. Učestvovao je u ceremoniji Karlove abdikacije u Briselu 25. oktobra 1555. godine. Bio je član habzburške delegacije prilikom potpisivanja mirovnog ugovora u Kato-Kambreziju 3. aprila 1559. kojim su okončani Italijanski ratovi (1494-1559). Za vreme vladavine Filipa II (1556-1598) bio je štatholder (guverner) Holandije, Zelandije i Utrehta. Bio je sklon piću i raskošnom životu. Lamoral, grof Egmonta, je bio veliki vojnik. Bio je smeo i odlučan, ali loš političar, tj. nije gledao dalekosežno. Filip de Monmoransi grof Horn je bio kapetan telesne straže Filipa II. Zajedno sa kraljem je otišao 1559. godine u Španiju gde je postavljen za “superintendanta za nizozemske poslove”. Međutim, shvatio je da zapravo ničemu ne služi u Madridu, te je tražio dozvolu da se vrati u Nizozemsku. Glavna meta napada opozicije bio je Granvela, na koga je svaljivana sva krivica za stanje u Nizozemskoj. U ime većine aristokrata, Lamoral i Viljem, su se obraćali Filipu II pismima u kojima su opisivali loše stanje u Nizozemskoj i za to optuživali Granvelu. Protiv Granvele je bila i Margareta od

Parme. Ona je smatrala njegovu politiku pogrešnom, te je Filip II popustio, pa je Granvela 1564. godine zauvek napustio Nizozemsku. PRVI USTANAK (1565-1568) “Pisma iz šuma Segovije” i “Kompromis” iz 1565. godine Granvelin odlazak nije popravio stanje u zemlji, niti je učinio kraj nezadovoljstvu. Opozicija je želela i ublažavanje Plakata, kao i da prestane progon protestanata. Državni savet u Briselu je odlučio da se obrati lično kralju sa molbom da se ublaže odredbe Plakata, i tim poslom je poslat grof Egmont u Madrid. U početku se činilo da će Filip II izaći u susret željama svojih nizozemskih podanika. Razmatranje mogućnosti ublažavanja Plakata je prepušteno teološkom veću. Egmont je kasno shvatio da je u pitanju politička igra. Filip II je odugovlačio, jer je bio zauzet pripremanjem pohoda protiv Turaka koji su opseli Maltu. Kada je Malta, septembra 1565. godine, deblokirana, u oktobru je doneta odluka u vidu dokumenata poznatih kao Pisma iz šuma Segovije (u Segoviji je bio lovački dvorac Filipa II). U ovim Pismima su potvrđene odredbe protiv protestanata koje su se nalazile u Plakatima iz 1559. godine. Vojvoda od Albe je imao velik uticaj na donošenje ovih dokumenata. Pisma iz šuma Segovije su uznemirila stanje u Nizozemskoj. Povod za okupljanje opoziciono nastrojenih plemića bila je svadba Margaretinog sina, Aleksandra Farnezea, novembra 1565. godine. Tom prilikom je zaključen tzv. Kompromis – savez plemstva za odbranu od političko-verskog terora. (tekst ugovora nosi naslov Savez flamanskog plemstva protiv španske inkvizicije, autori Johan i Filip Marniks). Pretpostavlja se da je dokument potpisalo oko 400, uglavnom sitnijih, plemića. Predstavnici magnata su uglavnom izbegavali da stave svoj potpis i zvanično priđu Kompromisu, iako su mnogi obećavali i pružali podršku savezu odbijajući da sprovode kraljeve naredbe u svojim oblastima. Viljem Oranski je savetovao pobunjenicima da podnesu peticiju Margareti od Parme i uz to prirede veliku demonstraciju. To je učinjeno 5. aprila 1566. godine u Briselu. Sakupilo se nekoliko stotina plemića koji su pratili svoju delegaciju do ulaska u dvor. U peticiji je zahtevano da se kralju pošalju delegati sa molbom da se ublaže Plakati iz 1559. godine. Ukazivali su na opasnost od ustanka ukoliko se nastavi ranija politika. Izgled plemića u iznošenim odelima je izazvalo primedbu jednog od Margaretinih ministara, koji se zapitao da li uopšte vredi da se plaši ovakvih prosjaka, tj. geza. Tako su nizozemski buntovnici dobili nadimak koji su i sami prihvatili i koji su sa ponosom nosili sve vreme trajanja borbe protiv Španaca. Nemoćna da se suprotstavi zahtevima nizozemskih plemića, Margareta je pokušala da nađe kompromisno rešenje. U poverljivom pismu, koje je razaslato po svim pokrajinskim upravama i sudovima, kao i u dokumentu zvanom Moderacija, naredila je tolerantnije ponašanje prema protestantima. Zamah reformacije – ikonoborački pokret – gušenje ustanka Margaretina popustljivost nije odobrovoljila protestante već ih je samo ohrabrila da smelije istupe protiv vlasti i katoličke crkve. Došlo je do širenja verskih osećanja, što je ostalo upamćeno kao Ikonoboračka pomama. Protestanti su počeli da organizuju velika masovna bogoslužnja pod vedrim nebom, čak i u gradovima. U Nizozemsku su se vratili mnogi kalvinistički propovednici koji su proveli dugo vremena u izbeglištvu. Posle propovedi, sveštenici bi poveli svoje sledbenike na uništavanje slika i kipova svetaca po crkvama i drugih relikvija. Propovednik Sebastijan Mate je sa svojim sledbenicima razarao unutrašnjost crkava po Flandriji. Ikonoborački istupi su postali uočljivi krajem jula 1556. godine. Nastupili su na jugu sredinom avgusta, a do kraja meseca su se preneli na sever, da bi tokom septembra zahvatili i najudaljenije tačke na severoistoku zemlje. Plemstvo je pokušavalo da uspostavi red. Na svojim posedima su dozvolili slobodno ispovedanje vere, ali su se i obračunavali sa ikonoborcima koji su se oglušili o naredbe.

Posle izbijanja ikonoboračkog pokreta, Filip II je postajao sve čvršći u uverenju da sa jereticima ne vredi pregovarati. Na španskom dvoru je od ranije preovladalo mišljenje da se red može uspostaviti samo silom, ali je Filip II morao da tokom 1565. godine ratuje protiv Turaka na Sredozemlju. (vest o opremanju velike turske flote kojoj je cilj Malta) Tokom 1566. godine stigla je flota iz Novog Sveta donoseći tovare zlata i srebra. Zamišljeno je da se u Italiji okupi jezgro vojske kojoj bi se priključile trupe iz Nemačke i Nizozemske, tako da bi se u Luksemburgu koncentrisala armija od oko 60 hiljada vojnika. Odlučeno je da se zapovedništvo poveri vojvodi od Albe (Fernando Alvarez de Toledo). Znajući za španske vojne pripreme, pobunjenici u Nizozemskoj su pokušali da organizuju odbranu. Neke od kalvinističkih konzistorija (organizacija na čelu crkve u koje su ulazili sveštenici i ugledni članovi zajednice) su došle na ideju da kralju ponude veliku svotu novca u zamenu za versku toleranciju. U slučaju da se kralj ne saglasi sa ponudom, odlučeno je da se novac utroši na odbranu. Za vojnog zapovednika je postavljen baron Henri de Brederode. Margareta je takođe počela da vrši vojne pripreme za gušenje pobune. Pored već stacioniranih 3500 Španaca, ona je sakupila oko 7500 vojnika. Na čelu vojske bili su nizozemski plemići odani kralju – grof Berlemont, Megen, Aremberg. Margaretine trupe nisu bile jake, ali je pobunjenička vojska bila još slabija i loše organizovana. Gradovi koji su pokušali da se odupru su bili izolovani i uzalud su se nadali pomoći. Tromesečni otpor je pružao Valensijen. Pokušaj da se grad deblokira je propao u bici kod Vaterlosa gde su Gezi potučeni. Dok su vođe pobune tražile pomoć francuskih hugenota, Valensijen je morao da se preda. Viljem Oranski nije ukazao otvorenu pomoć ustanicima, a grof Egmont je čak i pomagao vladinu vojsku. Do aprila 1567. godine, kraljeve trupe su ovladale severnim delovima zemlje koji su najduže pružali otpor, a vođe pobune su morale da se spašavaju bekstvom. Dolazak vojvode od Albe i teror Margareta je poslala specijalnog emisara u Španiju da ubedi Filipa II da je nepotrebno slanje španskih trupa jer je red u zemlji uspostavljen. Međutim bilo je kasno. Vojvoda od Albe je već krenuo da se pridruži vojsci okupljenoj u Lombardiji, i 23. avgusta 1567. godine je svečano ušao u Brisel. Tu se ponašao kao u okupiranoj zemlji. Raspušteni su vojnici koje je Margareta mobilisala pod izgovorom da među njima ima mnogo luterana. Njegove trupe su raspoređene u gradove blizu Brisela i odmah se otpočelo sa izgradnjom utvrđenja. To je bila nepopularna mera, jer su Španci brzo postali veliki teret stanovništvu. Alba je ustanovio poseban sud tzv. Veće za nemire, koje je prozvano u Krvavo Veće. Pred ovim sudom se u toku 6 godina pojavilo oko 12 hiljada optuženih, od kojih je preko 1000 pogubljeno. Na smrt su osuđene i neke vođe opozicije protiv Granvele koje nisu imale (bar ne otvoreno) učešća u pobuni – Lamoral grof Egmont i Filip Monmoransi grof Horn. Neki su osuđeni na smrt u odsustvu kao Viljem Oranski. Kalvinisti su proganjani, a zabranjene knjige su javno paljene. Alba je preduzeo čitav niz mera za učvršćivanje centralne vlasti. Margareta od Parme, nakon što je potisnuta u drugi plan, se razočarala politikom terora i odlučila je da se odrekne namesništva, i krajem 1567. godine se povukla u Italiju. Tako je Alba, koji je do tada bio vrhovni komandant oružanih snaga, postao generalni guverner Nizozemske. Državnom veću je bilo uskraćeno učestvovanje u odlučivanju. Izvršna vlast prenesena je od postojeće administracije, sastavljene od Nizozemaca, na Špance i Italijane iz Albine okoline – njegovo lično veće (kabinetsko veće). Osnovane su nove episkopije. Na Albinu inicijativu unifikovano je i kodifikovano kriminalno pravo, koje se do tada razlikovalo od pokrajine do pokrajine, što je otežavalo rad sudova. Za izdržavanje vojske, Albi je trebalo oko 2 miliona florina, i još toliko za administraciju. Filip II mu je stavio do znanja da Španija neće plaćati te troškove. U proleće 1569. godine, sazvani su državni staleži i njima je predloženo da se umesto privremene novčane pomoći uvede stalni porez: 1% (stoti novčić) na pokretnu i nepokretnu imovinu; 5% na svaki ugovor o prodaji zemlje; i 10% na prodaju pokretnih stvari. Staleži su odbili da prihvate desetoprocentni porez. Ipak, pod pretnjama, staleži su morali da popuste. Oni su pristali da daju 4 miliona florina za odlaganje poreza od 5% i 10% na dve godine.

Ipak, porez od 1% je počeo odmah da se naplaćuje. U prve dve godine, ovaj porez od 1% je doneo zaradu od oko 3 miliona florina, Alba je insistirao na uvođenju poreza od 10% jer je smatrao da će prihodi u državnu kasu biti još veći. Ipak, staleži su odbijali da prihvate ovo i pružali su otpor, te je Alba odlučio da novac sakuplja bez obzira na stav državnih staleža. Na ovo su nizozemski trgovci i zanatlije odgovorili opštim štrajkom. Čitava trgovina, a sa njom i industrija su zamrle. Rasla je nezaposlenost, a sa njom i opasnost od pobune. Deseti novčić je postao crvena krpa za Nizozemce. DRUGI USTANAK (1569-1576) Snage otpora Iako je ustanak od 1567. godine ugušen, otpor je i dalje postojao. Veliki broj nezadovoljnika se pridružio odmetničkim družinama tzv. Šumskih i Morskih Geza. Šumski gezi su napadali crkve i manastire. Morski gezi su se regrutovali od primorskog stanovništva Holandije, Frizije i Zelanda. Odavali su se gusarenju, napadajući brodove svih zastava, što je škodilo nizozemskoj trgovini. Njihovi zemljaci u Engleskoj su obrazovali čitavu mrežu za prodaju opljačkane robe. Posle sloma pobune i u vreme Albinog terora, iz Nizozemske u inostranstvo je otišlo oko 60 hiljada ljudi. Vođe pobune koje su se nalazile u emigraciji nisu mirovale. Učinjeno je nekoliko manjih pokušaja da sa vojskom upadnu u Nizozemsku i podignu ustanak. Najuspešniji je bio Ludvig od Nasaua, brat Viljema Oranskog, koji je upao sa oko 10 hiljada nemačkih najamnika, i porazio vladine trupe. Potom je uspostavio štab u varošici Delft i organizovao pomorsku vezu sa Engleskom gde je veliki broj nizozemskih izbeglica skupljao novac za borbu protiv Španaca. Pobunjenicima je u promoć došao i francuski hugenotski odred od 3 hiljade ljudi; ipak njih je vojska Šarla IX porazila. Tako je prošao i odred šumskih geza koji je pristigao iz Engleske. Sa vojskom Ludviga Nasauskog se u leto 1568. godine obračunao lično Alba. Pobunjenici su bili potučeni. Najozbiljniji pokušaj da podigne ustanak napravio je vođa opozicije Viljem Oranski. On je na čelu vojske od 30 hiljada ljudi ušao u Brabant. Alba je potom blokirao put ka Briselu i sačekao je da se vojska Oranskog sama ospe, i tek onda je naterao na povlačenje. Zauzimanje Brila i početak ustanka Spoljnopolitička situacija se u korist Nizozemaca popravila posle mira u Sen Žermenu, sklopljenog avgusta 1570. godine, između Šarla IX i hugenotskih vođa, kojim je okončan Treći verski rat u Francuskoj. (1568-1570, najkrvaviji od svih Verskih ratova u Francuskoj). Protestanti su izvojevali povlastice za sebe (dobili su 4 bezbedna grada – La Rošel, Montoban, La Šarite i Konjak). Veliki uticaj na Šarla IX je imao hugenotski vođa, admiral Gašpar de Kolinji, koga je Šarl IX nazivao ocem. Viljem Oranski i njegova braća su smatrani prijateljima francuskog kralja. Kolinji je nameravao da politički ujedinjenu Francusku suprotstavi Španiji. Prvi korak u tom pravcu je bila vojna pomoć ustanicima u Nizozemskoj. Zadatak Francuske je prvenstveno bio da istera Špance i pomogne Nizozemskoj da zadobije slobodu, a onda će Nizozemska sama doći pod vlast francuskog kralja. Za poduhvat je bila zainteresovana i Engleska, takođe španski neprijatelj. Potpisan je i sprazum o saradnji Francuske i Engleske u Bloa 19. aprila 1572. godine. Kao saveznik, trebao je da se pojavi i turski sultan (Selim II 1566-1574) ali do toga nije došlo. Ipak, Engleska je odustala od saveza sa Francuskom jer je kraljica Elizabeta I (1558-1603) bila zasuta žalbama trgovaca na gusarenje morskih geza. Gezi su potom morali da potraže povoljno pristanište i bazu u Nizozemskoj koje bi im poslužilo kao uporište. Gezi su 1. aprila 1572. godine zauzeli Bril, koji im je postao uporište, i tako je otpočeo drugi ustanak u Nizozemskoj. Bril je postao mesto u kome su se skupljali brojni nezadovoljnici, a takođe je bio i mostobran za pomoć s mora i dalje poduhvate na kopnu. Viljem Oranski i Ludvig od Nasaua su u to vreme živeli u La Rošelu (hugenotskom gnezdu u Francuskoj). Tamo su opremili jednu flotu kojom su transportovali trupe i komandante za Bril.

Planovi Oranskog i njegovih sledbenika počeli su da se ostvaruju. Sledeća meta bio je Mons, glavni grad Enoa, pokrajine na jugu koja se graničila sa Francuskom. Ludvig od Nasaua je 24. maja 1572. godine ušao u Mons. Tamošnja protestantska zajednica mu je, posle dužeg ubeđivanja, pružila podršku. Istovremeno, drugi odred koji je predvodio Fransoa de la Nu, jedan od najčuvenijih hugenotskih vođa, je zauzeo Valensijen. Treća ustanička vojska je zauzela Citfen. Alba je potom odlučio da većinu svojih snaga povuče prema jugu, naspram Monsa, tako da su u roku od 6 nedelja veliki delovi Nizozemske bili napušteni od španskih trupa i pali u ruke ustanicima. Vojvoda od Albe je potom opseo Mons. Španska protivofanziva i krah ustanka na jugu Svi planovi ustanika su se oslanjali na Francusku. Šarl IX nije želeo otvoren sukob sa Francuskom, ali je pod uticajem Gašpara de Kolinjija odlučio da pomogne u deblokadi Monsa. Poslao je vojsku od 6 hiljada vojnika, koja je upala u zasedu i pretrpela težak poraz od strane Španaca. Viljem Oranski je sa 20 hiljada vojnika zauzeo nekoliko manjih gradova, zaustavio se i čekao da Francuska objavi rat Španiji. Do toga ipak nije došlo, ali je došlo do velikog pokolja hugenota u Parizu u Vartolomejskoj noći između 23. i 24. avgusta 1572. godine, što se pretvorilo u novi verski rat u Francuskoj. Viljem Oranski je očajavao jer je sve nade polagao u Francusku, a znao je da mora da deblokira Mons u kome mu se nalazio brat Ludvig od Nasaua. Viljem je osvojio niz gradova, ali nije izazvao reakciju kod vojvode od Albe, koji je ostao kod Monsa. Alba se odlučio za taktiku odugovlačenja, tj. čekao je da se neprijateljska vojska izmori i da nestane novca za njeno izdržavanje što bi dovelo do njenog osipanja. Posle kratke borbe 12. septembra 1572. godine, Španci su porazili Oranskog i on je morao da se povuče, a Mons se 19. septembra predao. Alba je posle tri dana ušao u grad i odmah organizovao suđenje svima koji su sarađivali sa ustanicima. Oranski se povukao u Mehelen, ali ga je Alba i odatle potisnuo. Španske trupe su za odmazdu, Mehelen (crkveno sedište Nizozemske) strahovito opljačkale. Zatim je Alba krenuo prema severu, i izvršio je velik pokolj nad stanovnicima grada Citfena. Ustanička vlast u severnim provincijama Zatim su severne pokrajine, Holandija i Zelandija, ostale jedino žarište otpora. Viljem Oranski se sa ostacima vojske povukao u Holandiju. Iako je iza sebe imao više neuspeha nego uspeha, stanovništvo ga je dočekalo sa oduševljenjem. Viljem Oranski je preko svog izaslanika predložio staleškim skupštinama Holandije, Zelandije i Utrehta da ga priznaju za štatholdera (guvernera). Tražio je da se on i staleži međusobno obavežu da neće sklapati separatni mir sa Albom; da staleži obezbede novac za mornare i vojnike, a zauzvrat će komanda nad vojskom i mornaricom biti zajednička; da se garantuje sloboda vere i protestantima i katolicima. Staleži su ovu ponudu prihvatili, i tako je Viljem Oranski postao štatholder ove tri provincije. Viljem je od staleža dobio velika, skoro diktatorska ovlašćenja. Kao vojni zapovdnik, mogao je da samostalno odlučuje o svim pitanjima koja su se ticala državne bezbednosti. Vlast mu je sputavalo to što je raspolaganje državnim novcem bilo u nadležnosti staleža. Obećanja o verskoj toleranciji su bila poštovana. U severne pokrajine je ubrzo, iz emigracije, stigao veliki broj kalvinista. Takođe je i sam Viljem Oranski prešao iz luteranske u kalvinističku veroispovest. Izgrađena je i crkvena organizacija. Na čelu crkava bile su konzistorije u koje su ulazili sveštenici i ugledni članovi zajednice. Iznad konzistorija bio je prezviterijum u koji su ulazili svi sveštenici sa jedne teritorije i po jedan laik iz svake konzistorije. Prezviterijum je nadgledao crkvene poslove svih konzistorija, proveravajući moguće rimokatoličke tendencije među sveštenstvom. Na vrhu hijerarhije bio je sinod. Staleži Holandije su 1573. godine zabranili javno ispovedanje katoličke vere. Takođe je osnovan i univerzitet u Lajdenu, 8. februara 1575. godine, koji je organizovan po ugledu na Kalvinovu akademiju u Ženevi. Namera je bila da se na njemu u humanističkom duhu obrazuju budući administratori i kalvinistički propovednici.

Na spoljnopolitičkom planu, Viljem Oranski se oslanjao, prvenstveno, na pomoć protestantskih zemalja. Dobrovoljci su stizali iz Škotske, kao i iz Nemačke i Francuske. Na ruku ustanicima su išle i geografske odlike prostora – Holandija i Zelandija su bile ispresecane rekama i kanalima, što je usporavalo kretanje i snabdevanje španske vojske. Prilikom opsade gradova od strane Španaca, Holanđani su pribegavali rušenju brana i izazivanju poplava. Nastavak vojnih operacija 1573-1574. godine i smenjivanje vojvode od Albe Pošto je zauzeo Citfen i Narde, Alba je krajem 1572. godine otpočeo sa opsadom Harlema koja je potrajala sedan meseci, do sredine jula 1573. godine. Posle predaje, ceo harlemski garnizon je pobijen. Ipak, ovo je bila Pirova pobeda za Špance. Procenjuje se da su u toku opsade izgubili i do 10 hiljada vojnika. Takođe, Albin čin ubijanja čitavog harlemskog garnizona nakon predaje je bio nerazuman, jer su drugi gradovi, poučeni ovim iskustvom, odbijali da se predaju, i borili su se do poslednjeg branioca. Albin položaj je bio nezavidan. U toku 1570-1571. godine, prihodi iz Nizozemske su iznosili oko 8 miliona florina, a iz Španije je stizalo oko milion florina. Međutim, sukobi iz 1572-1573. godine su preokrenuli ovu situaciju, i Filip II nije mogao da dopusti takve izdatke, a takođe je ukinuo i alkabalu (porez na trgovinu od 10%). Alba je takođe svojim vojnicima dugovao platu. Ono što je vojnicima najviše zasmetalo bila je Albina zabrana da pljačkaju Harlem i da se tako domognu vrednog plena. Vojnici su onda počeli da se bune, čak su nudili neprijatelju, Viljemu Oranskom, da uzme grad natrag za 40 hiljada dukata. Vojvodi od Albe je trebalo dve nedelje i mnogo novca kako bi umirio svoje vojnike, ali oni su i dalje ostali nezadovoljni. U Španiji se razmatralo smenjivanje vojvode od Albe. Tačnije, Filip II je još u jesen 1571. godine potpisao dokument kojim se za upravljača Nizozemske određuje Don Huan de la Serda vojvoda od Medine-Seli. Filip II je ipak smatrao da je vojvoda od Albe, zbog vojničkih kvaliteta, nezamenjiv, pa je stupanje na guvernerski položaj Medina-Selija odloženo do daljnjeg. Do kraja su i Alba i Medina-Seli opozvani, i u Brisel je stigao novi guverner Don Luis Rekenses, koji se morao suočiti sa teškom situacijom koju mu je njegov prethodnik ostavio. Španske trupe su postale sve sklonije otkazivanju poslušnosti. Morski gezi su 29. januara 1574. godine, na ušću Šelde porazili kraljevsku flotu. Španci su marta 1574. godine opseli Lajden. Brat Viljema Oranskog, Ludvig od Nasaua je sakupio vojsku (njegova vojska takođe bila sklona pljačkanju) koja je trebala da se spoji sa vojskom Viljema Oranskog u blizini Lajdena i da pokušaju da deblokiraju grad. Do važne bitke je došlo kod Moka 13. aprila 1574. godine. Španski veterani su naneli težak poraz vojsci Ludviga Nasauskog; i u ovoj bici i Ludvig i njegov brat Henri su poginuli. Odmah sutradan, posle pobede, neisplaćeni španski vojnici su se pobunili i samovoljno odmarširali na Antverpen. Potom su ga opseli, iako je Antverpen bio odan kralju. Opseli su ga kako bi iznudili milion florina, što su krajem maja i uspeli. Tek tada su se vratili pod Lajden i pristupili opsadi grada. Lajden je bio na ivici propasti kada su se holandski staleži odlučili na očajnički korak – otvaranje brana i plavljenje zemljišta. Hiljadu i pet stotina španskih vojnika se udavilo, dok su se ostali spasili ukrcavanjem na brodove. Flota morskih geza je dovezla namirnice stanovništvu, a ubrzo je i Viljem Oranski ušao u grad. Za herojski otpor Špancima, Viljem Oranski se građanima Lajdena odužio osnivanjem univerziteta. (dao im je da biraju: oslobađanje od poreza ili osnivanje univerziteta. 1575. godine univerzitet je osnovan) Pokušaj smirivanja 1575. godine Španski vojnici su bili spremniji na pobunu nego da trpe još jednu holandsku zimu. Španija je bila pred finansijskim kolapsom. Da stvar bude još gora, Turci su 1574. godine povratili Tunis, koji su Španci zauzeli godinu dana ranije, kao i utvrđenje La Goletu. Don Luis Rekenses je pokušao da privoli ustanike na mirno rešenje. Pregovori su vođeni u Bredi. Svesni slabosti Španije, Holanđani nisu hteli da se odreknu vere (Španci bili spremni na svakave ustupke, jedino po pitanju vere su imali čvrst stav), te je Rekenses morao da jula 1575. godine prekine pregovore.

Tako mu nije ostalo ništa drugo osim da ratuje, i pokazao se kao dobar vojnik. U ofanzivi 1575. godine, španske trupe su pokušale da preseku na dvoje ustaničku teritoriju. Operacije su se po njih odvijale uspešno, jedino je kao smetnja ostao grad Zikerze. Komandanti, Rekenses i Oranski, su smatrali da se radi o ključnom momentu rata, međutim nisu bili u pravu. Zikerze je pao, a ništa nije bilo odlučeno. Viljem Oranski u južnim provincijama – Don Huan Austrijski kao namesnik Filip II je septembra 1575. godine objavio bankrot državne blagajne, drugi put u toku svoje vladavine (prvi put 1557. godine). Vojska u Nizozemskoj nije bila isplaćena već duže vreme, i vojnici su svom nezadovoljstvu davali oduška tako što su se bunili, pravili izgrede, i pljačkali. Ovakvo ponašanje je postalo velik teret, čak i za stanovnike južnih pokrajina u kojima nije bilo pobune. Vodeći političari južnih provincija su počeli da se organizuju u cilju odbrane od razbojničkih napada španskih vojnika. Odlučili su da sazovu zajedničke staleže, a članovi pojedinih staleža su počeli da stupaju u vezu sa Viljemom Oranskim. Patrioti su u Briselu početkom septembra 1576. godine izvršili puč. Potom su sazvani zajednički staleži. Priznali su i dalje španskog kralja za svog vrhovnog zakonodavca i prirodnog gospodara. Međutim, proglasili su sve španske trupe na teritoriji Nizozemske odmetničkim. Vojska koju su sakupili staleži južnih provincija je bila mala i neiskusna, a pretio je sukob sa Špancima. Jedini izlaz su videli da se obrate za pomoć Viljemu Oranskom. Staleži su poslali delegate u Gan, gde su vođeni pregovori, i oktobra 1576. godine je postignut sporazum, poznat još kao Ganska pacifikacija. Time je prekinuto ratno stanje između pobunjenih severnih, i južnih provincija koje su bile odane kralju. Obe strane su se obavezale da će osloboditi zemlju od španskih vojnika. Sve naredbe protiv protestanata koje je Alba izdao su proglašene nevažećim. Versko pitanje je ostalo nerešeno. Obe strane su se saglasile da prekinu sa progonom stanovnika druge vere, ali o konačnom rešenju se trebalo raspravljati posle proterivanja Španaca. Španske trupe su zatvorene u gradska utvrđenja, gde su čekale dolazak novog namesnika, dok ih je nizozemska milicija opsedala. Posada Antverpena, je zajedno sa trupama koje su bile raspoređene u okolini grada, izvršila napad na grad. Španske trupe su došle do velikog plena, a grad je opljačkan i spaljen. Novi španski namesnik je stigao 3. novembra 1576. godine u Luksemburg, i to je bio Don Huan Austrijski (polubrat Filipa II, vanbračni sin Karla V). Staleži nisu bili složni da li da prihvate novog namesnika. Do kraja je odlučeno da se Don Huan prizna za namesnika, pod uslovom da prizna Gansku pacifikaciju. Don Huan je to prihvatio, i potpisao je 2. februara 1577. godine tzv. Večni edikt. Španski ovjnici su napustili Nizozemsku i odmarširali u Italiju. Don Huan je ušao u Brisel. Staleži su potpisali Večni edikt bez saglasnosti Viljema Oranskog i staleža Holandije i Zelandije, te su ovi povukli svoje predstavnike iz zajedničke skupštine. Don Huan je odmah preuzeo diplomatske korake kako bi privoleo Oranskog da prizna Večni edikt. Pregovori koji su vođeni su ostali bez rezultata. Nepriznavanje namesnika od staleža Holandije i Zelandije je situaciju činilo napetom. Don Huan je napustio Brisel jula 1577. godine, i otišao u zamak Namir, sa namerom da tu prikupi vojsku za novu kampanju. Zastrašeni tim činom, staleži u Briselu su pozvali Oranskog, koji je septembra 1577. godine ušao u grad u kome je dočekan sa oduševljenjem. Potom su široki slojevi gradskog stanovništva izabrali u Briselu Komitet osamnaestorice. Iako je zvanični zadatak ovog tela bio da se brine o izgradnji i opravci utvrđenja, ono je imalo velikog uticaja na sve političke odluke, kroz pritisak koji je vršen na rad središnje skupštine staleža. Uz podršku Komiteta, Viljem Oranski je ojačao svoj položaj u odnosu na staleže. Ipak, verske razlike su pretile da izazovu potpuni razdor. Komitet osamnaestorice i gradske uprave su prelazili u ruke kalvinista, koji su činili manjinu u odnosu na katolike. Aristokrate su odlučile da za regenta dovedu austrijskog nadvojvodu Matiju (budući car Matija 1612-1619). Ipak, Oranski nije potisnut u drugi plan. Viljem je napustio Brisel, i vratio se tek kada je iznudio da bude proglašen za doživotnog guvernera Brabanta i vrhovnog zapovednika oružanih snaga. Matija je potpao pod uticaj Viljema, pa ga je i nazivao “ocem”.

Za to vreme, Don Huan Austrijski se nalazio u Namiru. Staleži su zahtevali da raspusti vojsku, preda sve gradove koji su mu ostali lojalni, da zatraži od Filipa II sopstvenu ostavku. Ovo je uzdrmalo položaj Španije, ali je Španija ipak uspela da se konsoliduje u toku 1577. godine. Povedeni su pregovori za mir sa Turcima, a stigla je flota iz Perua te se kraljeva riznica uvećala. U rejonu Namira je okupljena vojska od oko 20 hiljada vojnika. Vojska staleža je potučena 31. januara 1578. godine kod Žanblua. Tada je na stranu ustanika stala Francuska. Na poziv valonskih staleža, u Nizozemsku je stigao Fransoa (bio oboleo od boginja sa 8 godina zbog čega je imao ožiljke po licu, a imao je i krivu kičmu, imao nadimak Gospodin), vojvoda Anžujski (i vojvoda od Alansona) i brat Anrija III (1574-1589). Posle otpora i rasprava, staleži su ga avgusta 1578. godine proglasili za Branioca sloboda Nizozemske, dok je Matija i dalje ostao namesnik. Španci su bili opkoljeni u utvrđenom logoru u Bužu, blizu Namira. Don Huan Austrijski je umro od tifusa 1. oktobra 1578. godine, i za svog naslednika je odredio Aleksandra Farnezea (sin Margarete od Parme, namesnice Nizozemske). Snaga Španaca je već bila na izmaku, kada su Nizozemci digli opsadu jer su bili nesložni i imali su česte međusobne svađe. Osnova za podelu Nizozemske – Utrehtska i Araska unija – svrgavanje Filipa II Staleži južnih pokrajina su još uvek verovali u častan sporazum sa Filipom II. Strahovali su od radikalizma pobunjenika severnih pokrajina. Staleži Enoa su predložili staležima Artoa da se ujedine u zajedničku ligu. Sporazum je potpisan 6. januara 1579. godine u Arasu, i poznat je pod imenom Araska unija, i 21. februara 1579. godine je odlučeno da se pregovara sa Aleksandrom Farnezeom. Valonske pokrajine su se takođe priključile uniji, i ugovorom u Arasu 17. maja 1579. godine priznali potpunu vlast Filipa II i vojvode od Parme (Aleksandra Farnezea) kao njegovog namesnika. Zauzvrat Španci su priznali Gansku pacifikaciju. Time su ostvareni zahtevi plemstva iz prvih godina Filipove vladavine. Buntovne severne provincije, Holandija i Zelandija, su odbijale da priznaju Don Huana i Matiju, i kasnije vojvodu od Parme. Po formiranju Araske unije, predstavnici Holandije, Zelandije, Frizije, Utrehta, Omenlanda i Gelderlanda, kojima se kasnije priključio i Oversejl, su obrazovali 23. januara 1579. godine u Utrehtu savez, poznat kao Utrehtska unija. Provincije su se ujedinjavale kao da čine jednu provinciju i da se bore protiv pritiska i nasilja kralja. Dominantan položaj imala je Holandija. Obrazovanje Utrehtske i Araske unije je označilo potpuni raskid između severnih i južnih pokrajina. Stvaranje saveza se najpre odrazilo na rad zajedničkih staleža Nizozemske, čiji uticaj je veoma oslabio i nastavak daljeg rata sa Španijom je bilo nemoguće. Zato je sa olakšanjem prihvaćen predlog cara Rudolfa II (1576-1612) da posreduje u mirovnim pregovorima između nizozemskih staleža i njihovog suverena Filipa II. Pregovori su počeli u Kelnu maja 1579. godine, ali vojne operacije nisu zaustavljene. Uspesi Aleksandra Farnezea su naveli špansku stranu da na pregovorima u Kelnu nastupa nepopustljivo. Glavni zagovornik ovakve politike, bio je kardinal Granvele. On je bio uveren da će do rešenja doći na bojnom polju – a da će pregovori samo podstaći kolebljivost kod neodlučnih predstavnika staleža. Ovo se pokazalo kao tačno. Pojedinci su otvoreno zagazili u izdaju, što je navelo saveznike iz Utrehtske unije da preuzmu mere nezavisno od zajedničkih staleža Nizozemske. Na pozive navodno ugroženih kalvinističkih zajednica, trupe Utrehtske unije su zauzimale gradove sa katoličkom većinom i zamenjivale njihovu upravu protestantima. Da bi to sprečili, katolici su počeli da se obraćaju za pomoć vojvodi od Parme, Aleksandru Farnezeu, i počeli su da primaju u gradove španske garnizone. Pregovori u Kelnu su završeni bez rezultata novembra 1579. godine. Potom su se staleži Utrehtske unije našli pred odlukom da li da prihvate Filipa II ili da traže drugog vladara. Konačno je 1580. godine za vladara određen Fransoa, vojvoda Anžujski, brat francuskog kralja Anrija III. Januara 1581. godine, Fransoa je postao Vojvoda i gospodar Nizozemske. Pošto je rešen problem naslednika, trebalo je zvanično svrgnuti Filipa II. Sastavljanje deklaracije o svrgavanju je povereno četvoročlanoj komisiji pravnika, i odluka je obznanjena 26. jula 1581. godine.

Tako je 6 nizozemskih provincija dobrovoljno ostalo pod španskom vlašću. U slobodnim provincijama, jedinstvo je bilo slabo. Verske razlike su i dalje bile izražene i bile glavni činilac razdora. Holandija i Zelandija su odbile da priznaju Fransoa Anžujskog za gospodara. Takođe, Fransoa je bio izložen pritiscima katoličkih vladara. Čak je pokušan i atentat na njega. U ratu sa Farnezeom nije imao uspeha. Sa Anžujskim je postignut sporazum aprila 1584. godine da će u slučaju njegove smrti Nizozemska trajno ostati vezana uz francusku krunu. Ipak, vojvoda nikad nije potpisao ovaj sporazum, jer je 1584. godine umro. Njegov mogući naslednik bio je Viljem Oranski, ali je on ubijen mesec dana kasnije – 10. jula 1584. godine. Eno, Artoa i valonska Flandrija, koje su Araskim ugovorom ostale verne Filipu II, zajedno sa teritorijama Limburgom, Luksemburgom, Namirom (ove oblasti čine teritorijalnu osnovu današnje Belgije), bile su osnova za dalju ofanzivu protiv pobunjenih provincija. Španske trupe su 1580. godine napustile zemlju, a vojsku Aleksandra Farnezea su činili Valonci. Filip II je trebao da ispuni i druge zahteve svojih nizozemskih podanika, između ostalog, i da povuče vojvodu od Parme. Do kraja, Filip II se odlučio za kompromisno rešenje. Aleksandar Farneze je ostao, ali samo kao vojni zapovednik, dok je za namesnika postavljena njegova majka Margareta od Parme. Međutim, saradnja između sina i majke je bila loša, i civilna vlast je bila blokirana. Stanovništvo južnih pokrajina je smatralo da će bez adekvatne vojne zaštite, njihovi krajevi postati poprište ratnih razaranja. Potom su odlučili da upute molbu kralju da postavi Farnezea za namesnika i da se ponovo dovedu španske trupe. Parmina vojska je brojala 60 hiljada ljudi i bila najbolja vojska koja se mogla sakupiti u Evropi, te je čitav niz gradova i oblasti padao u ruke Španaca. Njihovo osvajanje nije bilo praćeno pljačkom i ubijanjem. Farneze je sa poraženim protivnikom postupao blago. Do 1585. godine, u njegovim rukama je bilo 4/5 Nizozemske. “VELIKIH DESET GODINA” I NEZAVISNOST UJEDINJENIH PROVINCIJA Oslanjanje na Englesku Ujedinjene provincije su morale da potraže pomoć na strani. Tradicionalni saveznici bili su Engleska i Francuska. Za sudbinu Nizozemske bila je veoma zainteresovana Engleska. Engleski gusari (tj. korsari – to su gusari koji ratuju za račun neke države) Hokins i Drejk su uz odobrenje vladarke Elizabete I (1558-1603) presretali i pljačkali španske transporte sa blagom iz Novog Sveta. Rat sa Španijom je uvek bio blizu. Engleska je još 1584. godine ponudila pomoć, ali su je staleži odbili, jer su se nadali da će francuski kralj Anri III prihvatiti ulogu protektora. Ipak, staleže je odbio Anri III, jer je bio zauzet verskim ratovima. Tako je ugovor o pomoći potpisan sa Engleskom 20. avgusta 1585. godine u Nonsaču. Englezi su se obavezali da će poslati vojsku i da će isplaćivati, svake godine, novčanu pomoć. Zauzvrat, Holanđani su dali engleskoj floti na korišćenje tri luke. Oko Božića 1585. godine, sa velikom i dobro opremljenom pratnjom, stigao je zapovednik, kraljičin miljenik, grof Lester. On je januara 1586. godine položio zakletvu kao generalni štatholder Ujedinjenih provincija. Pokušavao je da učvrsti svoju vlast, ali je nailazio na otpor. Englezi su se loše poneli, što je umanjilo ugled engleskog komandanta. Grof Lester je takođe zabranio i trgovinu sa Špancima, te je Lester bio opozvan decembra 1587. godine. Moric od Nasaua i Oldenbarnevelt – pobednik i državnik Po odlasku Lestera, glavnu reč u političkom životu Ujedinjenih provincija vodili su Moric od Nasaua, sin Viljema Oranskog, i Johan van Oldenbarnevelt. Moric je bio guverner 5 od ukupno 7 provincija, koliko je činilo federaciju (Holandija, Zelandija, Utreht, Oversejl, Gelderland). Takođe, zapovedao je vojskom Ujedinjenih provincija.

Oldenbarnevelt je bio dvadeset godina stariji od Morica (koji je imao 20 godina). Bio je pristalica Viljema Oranskog. Učestvovao je u odbrani Harlema (kraj 1572-jul 1573) i Lajdena (1574). Kao pravnik i državnik, aktivno je učestvovao u organizovanju Utrehtske unije (23. januara 1579.). Između Oldenbarnevelta i Morica je postojao politički rivalitet, i često su bili u sukobu, i do kraja je Moric ubio Oldenbarnevelta, tako što mu je namestio montiran sudski proces 1619. godine. Moric je bio vojskovođa, a Oldenbarnevelt je bio državnik i administrator, i svaki od njih dvojice je dao svoj doprinos u oslobođenju Ujedinjenih provincija u razdoblju 1588-1598. godine, poznatom i kao Velikih deset godina. U tih deset godina, Španci su bili zauzeti ratovanjem sa Engleskom i pomaganjem katolika u verskom ratu u Francuskoj (ovi ratovi su trajali 1562-1598). U Nizozemskoj je ostalo samo oko 10 hiljada španskih vojnika. Komandu nad vojskom Ujedinjenih provincija preuzeo je Moric od Nasaua. Njegova vojska je, takođe, brojala 10 hiljada ljudi. To su bili najamnici, ali dobro disciplinovani, opremljeni, obučeni, i redovno plaćeni, tako da su bili veoma efikasni. Bili su organizovani u manje odrede od po 550 ljudi (tzv. holandske brigade). Moric je koristio najnovija tehnološka dostignuća na polju ratne tehnike. Njegovi vojnici su se usavršili u opsadama (do tada su “specijalci”za opsade bili Španci). Vojska Ujedinjenih provincija je postala uzor svim evropskim armijama. U prvoj bici na otvorenom polju, 22. januara 1597. godine, vojska Ujedinjenih provincija je uspela da porazi špansku vojsku kod Teranuta, u blizini Antverpena. Pomorske snage Ujedinjenih provincija su, zajedno sa engleskom flotom, vodile rat protiv špansko-portugalske pomorske trgovine sa Indijom i Amerikom. Ratovanje je veoma finansijski iscrpljivalo Španiju. Filip II je 1597. godine po treći put proglasio bankrot (1557, 1575). Španska vojska u Nizozemskoj je pala u očajnje. Bilo je slučajeva da su španski vojnici prebegavali neprijatelju i postajali kalvinisti. Uprkos tome, pokušaji vojske Ujedinjenih provincija da zauzme južnu Nizozemsku su propali. Pokrajinska netrepeljivost se posle 15 godina ratovanja pretvorila u mržnju. Staleži južnih pokrajina su izglasali novac za vojsku i odlučili da holandsku enklavu u Ostendeu unište. To je dovelo do sukoba između Oldenbarnevelta, koji je bio inicijator ovog pohoda, i Morica, koji je osporavao korisnost ovog pohoda. Mir u Antverpenu – stvarna nezavisnost Kada je avgusta 1604. godine sklopljen mir između Engleske i Španije, Ujedinjene provincije su ostale bez saveznika, i postalo je jasno da nemaju dovoljno snage za osvajanje cele Nizozemske. Sa druge strane, Španci su bili skloni prekidu rata zbog velikih materijalnih problema. Pregovori su otpočeli februara 1607. godine. Španci su zahtevali garanciju da će katolici u Ujedinjenim provincijama biti tolerisani, da Holandija prekine trgovinu sa Indijom i Amerikom. Za Ujedinjene provincije, ovi zahtevi su bili neprihvatljivi. Izgledalo je da su pregovori propali, kada su na scenu stupili engleski i francuski posrednici, koji su predložili da se umesto mira, sklopi dugotrajno primirje. Obe strane su se saglasile i 9. aprila 1609. godine u Antverpenu je potpisan ugovor o primirju na 12 godina. Ovim dokumentom je de fakto bila priznata nezavisnost Ujedinjenih provincija, koje su de iure postale nezavisne tek 1648. godine, kada je Vestfalskim mirom okončan Tridesetogodišnji rat (16181648). ENGLESKA U DOBA TJUDORA HENRI VII (1485-1509) Kraljevi iz dinastije Tjudora vladali su nepunih 120 godina (1485-1603; Henri VII; Henri VIII 1509-1547; Edvard VI 1547-1553; Marija “Krvava” 1553-1558; Elizabreta I 1558-1603); i u to vreme su se desile velike društvene promene koje su označile početak Novog veka u Engleskoj. Te promene

su: jačanje kraljevske vlasti i slabljenje moći plemstva; promena društveno-ekonomskih odnosa u privredi – ograđivanje, razvitak manufakturne proizvodnje i trgovine, jačanje građanstva; reformacija; početak prekomorske ekspanzije i izrastanje Engleske u pomorsku silu. Tjudori su kao nova dinastija nasledili Plantagenete koji su vladali Engleskom više od 4 veka (1154-1485, osnivač Henri II Plantagenet). Kraj Plantageneta je obeležen dinastičkim borbama dve grane ove dinastije, Lankastera i Jorka, tzv. Ratovi ruža (1455-1485); simbol Lankastera bila crvena, a Jorka bela ruža. Tjudori su bili viteško plemstvo. Oven Tjudor, deda Henrija VII bio je oženjen naslednicom iz porodice Lankastera. Pošto direktnih muških potomaka Lankastera nije bilo, njegov sin Edmund postao je glavni lankasterski pretendent na presto. Ipak, Edmund je umro mlad, a brigu o Henriju je preuzeo njegov stric Džasper Tjudor. U strahu da ga Edvard IV (1461-1483) ne ubije (kao mogućeg suparnika), Henri VII je napustio Englesku i otišao u Bretanju, gde je uz pomoć Džaspera Tjudora okupio oko sebe izbegle engleske plemiće. Prvi pokušaj da preuzme vlast u Engleskoj, 1483. godine je propao. Drugi pokušaj bio je uspešan. Henri se 1. avgusta 1485. godine iskrcao u Velsu. Odatle je krenuo u Englesku. Sa vojskom Ričarda III (1483-1485) poslednjeg vladara dinastije Jork, sukobio se u bici kod Bosvorta 22. avgusta 1485. godine i odneo pobedu. Ričard III je poginuo, a Henri je krunisan u Londonu 30. oktobra 1485. godine. Njegovim dolaskom na presto okončan je dugogodišnji Rat ruža. Da bi učvrstio svoj položaj, Henri se 1486. godine oženio Elizabetom od Jorka. Ipak, savremenicima se činilo da je ovo samo jedan od mnogih kratkotrajnih uspeha neke od zaraćenih strana. Henri VII je morao potom da zavede red u zemlji u kojoj je još uvek vladala anarhija. Takođe su počeli da se javljaju pojedinci koji su se izdvajali za članove dinastije, kao npr. Lambert Simnel, koji je tvrdio da je Edvard erl od Vorika (pravi Edvard je bio zatvoren u Londonu u Taueru, te ga je Henri pokazao narodu kako bi uklonio sumnje); i Perkin Vorbek, koji se izdvajao za Ričarda vojvodu od Jorka – jednog od sinova Edvarda IV koje je Ričard III ubio u Taueru. Ipak Perkin se predao Henriju VII 1497. godine. Jačanje kraljeve vlasti – administracija – sudstvo – slabljenje plemstva Henri VII je jedan od najvećih državnika koji su sedeli na engleskom prestolu. Bio je monarhradnik, umeren, vredan, štedljiv, pobožan. Njegova nastojanja na učvršćivanju monarhije se ogledaju u jačanju državne blagajne; stavljanju plemstva pod kontrolu i obustavljanju međusobnih oružanih sukoba; konsolidovanju spoljnopolitičkog položaja. Sve ove reforme, Henri VII je postigao autoritetom i svojom sposobnošću. Henri VII je vladavinu započeo u dugovima, ali je svom nasledniku ostavio punu riznicu. Najvažniji izvor prihoda bila je zemlja i Henri je bio najveći zemljoposednik u kraljevstvu. Pripadali su mu posedi i Lankastera i Jorka. Pošto je početak svoje vladavine datirao danom pre bitke kod Bosvorta, bio je u mogućnosti da legalno konfiskuje zemlje pristalica svog prethodnika. Važni izvori prihoda su bile carine na vino i druge proizvode. Učinjeni su veliki napori da se obnove delotvornost i ugled kraljevskog pravosuđa. Henrijev državni savet se sastojao od 200 ljudi (polovinu činilo visko plemstvo, a polovinu sitno plemstvo – džentri, niže sveštenstvo). Henri je imao potpunu kontrolu nad savetom. Osnovan je poseban, vrlo efikasan, visoki sud Zvezdana dvorana, koji je sudio plemstvu za dela veleizdaje. Sudovi Veće za sever i Veće za Vels su trebali da brinu o sprovođenju zakona u kritičnim pograničnim oblastima. Sudovi koji su sudili na osnovu građanskog prava (common law) su bili najbrojniji. Englesko pravo se konstituisalo pod uticajem rimskog, ali više pod uticajem anglosaksonskog običajnog prava. Za njega je karakteristično tzv. precedentno pravo; tj. ako bi zakon negde bio nejasan i sud doneo određenu presudu, kasnije bi se to primenjivalo u svim sličnim slučajevima. Zbog toga se još u 14. veku počelo sa sistematskim beleženjem sudskih slučajeva. To su tzv. Godišnjaci. Oni su postali neophodan priručnik za pravnike jer su tu mogli da provere kako je presuđeno u nekom sličnom slučaju.

Postojale su tri vrste sudova: za građanske parnice, za prestupe učinjene protiv kralja, i za finansijske sporove. U ovim sudovima je postojala ustanova porote od 12 ljudi. U prerogativnim sudovima koje je ustanovio Henri VII – Zvezdanoj dvorani, Veću za sever i Veću za Vels – porote nije bilo, što je kralju olakšavalo da ukloni političke protivnike. Takođe u vreme Henrija VII, nadziran je rad građanskih nižih sudova, jer su oni često bili pod pritiskom lokalnih velikaša. Takođe, postojali su i sudovi koji su razmatrali žalbe siromašnih. Kralj je izdao zakon kojim su zabranjene livreje, tj. oružana pratnja koja je bila uniformisana u boje svojih seniora. Ovim merama je nanet presudan udarac feudalnoj anarhiji. U jačanju kraljevske vasti, Henriju je išla na ruku i činjenica da su mnoge uticajne plemićke porodice bile desetkovane ili sasvim istrebljene u Ratovima ruža. Za razliku od apsolutističkih monarhija na kontinentu, engleski vladari nisu imali ni jak birokratski aparat ni veliku stajaću vojsku. U Engleskoj je ostala razvijena lokalna samouprava. Zemlja je bila podeljena na grofovije, a kraljevi predstavnici u grofovijama bili su šerifi, koji su sakupljali porez, a njihovu ulogu su kasnije preuzele mirovne sudije. Pored mirovnog sudije, kraljev predstavnik bio je lord-lajtnant, tj. vojni zapovednik. Engleska zbog svog ostrvskog položaja nije imala stajaću vojsku. Kraljevu pratnju činilo je 100 pripadnika jomenske garde, koji su zbog svoje građe dobili nadimak bifiteri (onaj koji jede govedinu; ustanovljeni su 1485.). U slučaju rata angažovana je narodna vojska, milicija, ili najamnici. Engleska vojska je kako po broju, tako i po obučenosti bila slabija u odnosu na one u Evropi. Parlament Ustanova parlamenta vodi poreklo u Engleskoj iz 13. veka (za početak delovanja parlamenta uzima se tzv. Model parlament iz 1295. godine). Tada je parlament bio neka vrsta neobavezne skupštine koju su kraljevi sazivali da bi čuli mišljenja svojih podanika. Skupštinom je predsedavao kralj ili njegov kancelar. Kasnije je Parlament izrastao u stalešku skupštinu. Engleski Parlament se od 14. veka sastojao od dva doma: Dom lordova ili Gornji dom i Donji dom ili Dom komuna. U Gornji dom su ulazili visoko sveštenstvo i visoko plemstvo, na osnovu svoje titule, dok je Donji dom bio biran i činili su ga predstavnici nižeg plemstva, sveštenstva i građanstva. Ova tela su zasedala odvojeno (pod “parlamentom” se dugo podrazumevao samo Gornji dom u kome je sedeo kralj, i na ovim sednicama, Donji dom je od 1376. godine zastupao samo jedan spiker – govornik, kasnije predsednik skupštine; Donji dom dobio stalno mesto zasedanja 1547. u kapeli Sv. Stefana u Vestminsteru). Parlament se nije sastajao redovno, i sazivi su obično kratko trajali. Kralj ga je okupljao povremeno, uglavnom kada mu je bilo potrebno izglasavanje vanrednih poreza. Pored toga, Parlament je imao i sudske i savetodavne nadležnosti, dok su njegove zakonodavne uloge bile ograničene. Kako su starije aristokratske porodice ili nestale ili proređene, nova aristokratija je u velikoj meri bila zavisna od monarha. Broj predstavnika savetovnog plemstva u Gornjem domu, za vreme vladavine Henrija VII je iznosio 36. Donji dom je biran na osnovu običaja utvrđenih još u 13. veku. Tridesetih godina 15. veka, u običaje su unete određene izmene koje su utvrdile izborni cenzus i iz redova birača isključile kopiholdere (feudalni držaoci zemlje po običajnom manorijalnom pravu). Aktivno i pasivno biračko pravo imali su samo slobodni držaoci zelje – friholderi – sa cenzusom koji nije bio manji od 40 šilinga godišnje. Izbori su, vršeni po grofovijama i gradovima; svaka od tih izbornih jedinica je davala po dva poslanika. Ipak, u to vreme se razvijala nova industrija po selima, a stari esnafski centri su propadali i gubili svoj značaj (tzv. trula mesta). Mnogi od tih gradova su se nalazili na teritorijama lordova, te je reč lordova bila presudna u izboru poslanika. U Donjem domu su preovlađivali predstavnici plemstva, a sveštenika skoro da nije ni bilo. Donji Dom je bio brojniji od Gornjeg, brojao je od 300 do 500 poslanika.

Društvene promene – ograđivanje i njegove posledice Velike promene na engleskom selu, i u društvenom životu čitave zemlje, izazvao je razvitak vunarske indusrije. Engleska je u 15. veku bila veliki izvoznik vune u Nizozemsku preko Antverpena. U 16. veku je počela da se razvija proizvodnja sukna i u samoj Engleskoj u formi kapitalistčke manufakture. Preduzimači su kupovali vunu kod odgajivača ovaca, a potom je davali na preradu seljacima koji su tkali kod svojih kuća. Konkurencija seoske radinosti je izazivala žalbe gradskih zanatlija i sitnih seoskih tkača koji su propadali. Kao odgovor na žalbe i peticije sitnih tkača, pojavili su se statuti iz pedesetih godina 16. veka. Prvi među njima poznat je pod imenom Akt o tkačima iz 1555. godine i zabranjivao je gradskim suknarima da drže po selima i upotrebljavaju za proizvodnju sukna više od jednog razboja. Ipak, ovi vladini dokumenti su uzalud pokušavali da zaustave kapitalistički način proizvodnje i sačuvaju socijalni mir u Engleskoj. Tokom 15. veka englesko seljaštvo se oslobodilo lične zavisnosti, ali je i dalje bilo u agrarnoj i sudskoj zavisnosti od feudalca. Vilan – kmet – se pretvorio u lično slobodnog kopiholdera, tj. feudalnog držaoca zemlje po običajnom manorijalnom pravu. Manor – engleska varijanta evropske feudalne senjerije – bio je sistem pravnog odnosa koji je vezivao seljaka sa feudalnim gospodarom – lordom manora. Manor se sastojao iz dva dela:1) zemlje koja je pripadala samom lordu, tzv. domena ili domenijalne zemlje; 2) zemlje koja se nalazila u rukama seljaka. Prava lordova na domenijalnu zemlju su utvrđena kao frihold, tj. kao slobodna državina. Seljakova prava na zemlju su utvrđena u 16. veku, pošto je seljak postao lično slobodan. Pošto je gajenje ovaca postajalo sve unosniji posao, koji je zahtevao velike zemljišne površine, lordovi su počeli da prisvajaju sebi, ne samo opštinsko zemljište, nego i seljačke državine kako bi došli do potrebnih pašnjaka. Ovo je po feudalnom pravu bio akt uzurpacije, jer je lord mogao da menja vlasnika državine, ali ne i da je pripaja domenijalnom posedu. Ostavši bez zemlje, seljaci su postali ili najamni radnici na imanjima bogatih lordova ili farmera, ili radnici u gradskim manufakturama, ili prosjaci, skitnice i razbojnici. Tako je ograđivanje izazvalo velike socijalne potrese. Engleski vladari su, od statuta Henrija VII iz 1489. godine, pa do statuta Elizabete I iz 1598. godine, doneli čitav niz zakonskih akata da se zaustavi podela opštinskih zemalja i obezemljivanje seljaka. Donet je akt protiv ograđivanja 1516. godine, na osnovu kojeg je trebalo da se ispitaju sva ograđivanja izvršena u prethodne 3 decenije. Pokušaji vlade da se u praksi ostvare osnovne odredbe ovog akta su završene neuspehom. Tjudori su doneli čitav niz mera protiv prosjaka i skitnica. Seljacima proteranim sa zemlje je dat rok od mesec dana da nađu posao ili se daju u ropstvo. Staro plemstvo je u Ratovima ruža proređeno i oslabljeno. Sve veći uticaj počelo je da stiče sitno i srednje plemstvo (džentri, skvajer). Takođe došlo je do pretapanja buržoazije i plemstva. Naime, deo plemstva nije živeo samo od feudalne rente i provodio vreme u dokolici. Mnoge aristokrate su se uključile u kapitalističi način proizvodnje. Sa druge strane, činovnici i trgovci koji su stekli bogatstvo i uticaj, su se socijalno približili aristokratiji – rodbinskim vezama ili što su zaslugama za državu, ili pak kupovinom titule, dobili plemstvo. Još u srednjem veku, u Engleskoj je postojao, relativno brojan sloj seljaka koji su posedovali sopstvenu zemlju i nisu bili zavisni od feudalca, tzv. Jomeni. Ova klasa je u vreme Tjudora postala veoma brojna i moćna. Obuhvatala je tri različite kategorije seljaka: zemljoradnike sa vlastitom zemljom; farmere kapitaliste; i seljake koji su uspeli da obezbede pravo na korišćenje zemlje. Spoljna politika U spoljnoj politici, Henri VII je mudro postupao, jer je bio svestan slabosti Engleske u poređenju sa velikim silama Španijom, Francuskom i Carstvom. Henri nije isticao englesko pravo na francuski presto. Rukovodio se politikom mira, ali bez izolacije. Da bi predupredio francuske pretenzije na

Bretanju, podsticane od Jorkista, stupio je u savez sa Španijom, ugovorom potpisanim u Medini del Kampo marta 1489. godine. Izvršio je dve invazije na Francusku. Prvi put je poslao ekspediciju na Bretanju aprila 1489., a drugi put (oktobra 1492) je zauzeo Kale i neuspešno opsedao Bulonj. Mirom u Etaplu, novembra 1492. godine, iznudio je od Šarla VIII (koji se spremao na pohod na Italiju) veliku svotu novca. Ugled Engleske u Evropi je rastao. Za vreme sukoba sa Perkinom Vorbekom (koji je bio pod uticajem Margarete Burgundske), Henri je prekinuo trgovačke odnose sa Nizozemskom. Obrazovanje anti-francuske Svete lige u Veneciji marta 1495. godine, učinilo je Englesku poželjnim saveznikom. Henri VII se priključio Svetoj ligi, ali bez učešća u ratu. HENRI VIII (1509-1547) Pošto je stariji sin Henrija VII, Artur, umro mlad, na presto Engleske došao je 1509. godine 17godišnji Henri VIII. On je bio snažne fizičke pojave, i bujne prirode. Uživao je u sportu i zabavama. Stekao je dobro obrazovanje , i govorio je dobro latinski i francuski, a bio je i dobar matematičar. Reformacija u vreme Henrija VIII – Henrijev razvod sa Katarinom Aragonskom Posle smrti Henrija VII 1509. godine, plemstvo je pokušalo da povrati staro stanje i ojača svoju moć u odnosu na vladara. Henri VIII je uspeo da ove težnje obuzda i da nastavi sa učvršćivanjem centralne vlasti. U početku je smirio plemstvo ubistvom omrznutih Empsona i Dadlija (Empson je bio ministar finansija za vreme Henrija VII; i on i Dadli su radili u Savetu obrazovanih pravnika koji je koristio legalne i polu-legalne pritiske kako bi izvukao novac od plemstva). U toku cele svoje vladavine, Henri VIII je umeo da se okruži uspešnim administratorima i državom su upravljali ljudi kao kardinal Tomas Vulzi, Tomas Kromvel, vojvoda od Norfolka, i Stiv Gardiner. Henri VIII je bio naprasite naravi i tiranskih sklonosti. Njegov buran privatni život (ženio se 6 puta: Katarina Aragonska, Ana Bolen, Džejn Sejmur, Ana Klevska, Katarina Hauard, Katarina Par) je imao velikog uticaja na politiku. Najstariji sin Henrija VII, Artur, je umro mlad, aprila 1502. godine, i njegova žena, 17-godišnja Katarina Aragonska (najmlađe dete Ferdinanda i Izabele, tzv. Katoličkih kraljeva) je ostala udovica. Španci su zahtevali povratak Katarine, za koju su tvrdili da je još devojka, a tražili su nazad i ratu miraza koju su već platili. Henriju VII je trebao savez sa Španijom, i odlučio je da špansku princezu uda za svog drugog sina Henrija VIII. Katarina je rodila sedmoro dece, od kojih je ostala živa samo Marija, kasnija kraljica Marija “Krvava” (1553-1558). Henri VIII nije bio naklonjen svojoj, sedam godina starijoj, ženi. On je smrt dece doživljavao kao Božiju kaznu zbog ženidbe bratovom udovicom. Henri VIII je konačno, 1525. godine, prestao da živi sa Katarinom, i zaljubio se u Anu Bolen, te je odlučio da od pape zatraži poništenje braka. Papa Klement VII je odugovlačio sa odgovorom. Nije želeo da otvoreno odbije Henrija. Kardinal Vulzi i Henri VIII su tražili da Klement VII ospori dozvolu za brak između Katarine i Henrija koju je dao papa Julije II. Klement VII nije mogao lako da prihvati ovaj zahtev Henrija i Vulzija jer bi tako doveo u pitanje papski autoritet. Pored toga, u Italiji je besneo rat. Vojska Karla V, Katarininog nećaka, je 1527. godine opljačkala Rim, i papa je praktično bio zarobljenik. Kraljeva desna ruka u vođenju državom, i u brakorazvodnoj parnici, bio je kardinal Tomas Vulzi. On je vlast dugovao kralju, ali i papi (jer nije mogao da upravlja biskupima i monaškim redovima bez papinog autoriteta). Njegova velika moć, ali i način života, nisu ga učinili naročito popularnim. Uz to, nije uspeo da kod pape izdejstvuje razrešenje kraljevog braka. Pao je u nemilost, i septembra 1529. godine je svrgnut sa mesta kancelara. Vulzija je na mestu kancelara smenio Tomas Kromvel, a kao crkveni poglavar Tomas Krenmer.

“Reformni parlament” – raskid sa papom – kralj kao vrhovni poglavar crkve – ukidanje manastira – osobenost Henrijeve reformacije Kralj je potom krenuo da sebi potčini crkvu. Sazvao je parlament (tzv. Reformni parlament) koji je u sedam godina (od početka novembra 1529. do početka aprila 1536. godine) zasedao sedam puta. Donet je niz zakona koji predstavljaju suštinske pretpostavke reformacije u Engleskoj – raskid sa Rimom, kralj kao vrhovni poglavar engleske crkve, raspuštanje manastira. Kao pravna osnova u podređivanju crkve državi, poslužio je dokument Uredba o predzaštiti iz 1393. godine. Cilj ove uredbe bio je da učini nevažećim u Engleskoj sve papske dekrete koji su zadirali u prava engleskih biskupa. Ovu višesmislenu uredbu, pravnici su tumačili na štetu engleskog sveštenstva, koje je bilo optuženo za nezakonit rad crkvenih sudova, jer su primenjivali rimsko kanonsko pravo. Konvokacije (crkvene skupštine) su januara 1530. godine, posle protesta i bez doslovnog priznavanja krivice, morale da otkupe oproštaj od kralja. Zatim ih je kralj prisilio da ga priznaju kao poglavara crkve. Titula koju je imao je bila neodređena (posebni zaštitnik, jedini i vrhovni gospodar, i ukoliko Hristov zakon dozvoljava, čak i vrhovni Poglavar). Ovo ipak nije značilo nepriznavanje papske vlasti. Fraza Koliko Hristov zakon dozvoljava je mogla da se različito tumači. Zakoni koje je doneo Parlament su: 1)Pokornost – obaveza da crkveni sudovi neće donositi nikakve nove odredbe bez kraljevog odobrenja; 2) Zakon o ukidanju prava žalbe – zabranjeno je apelovanje engleskih sveštenika na Rim; 3) Zakon o ukidanju anata – anati i prvine su od sada plaćani kruni umesto papi; 4) Zakon o vrhovnoj vlasti – kralj je proglašn vrhovnim poglavarom engleske crkve. Zatim je pravno regulisan kraljev razvod braka od Katarine Aragonske, a kraljeva deca sa Anom Bolen su proglašena naslednicima prestola. Papa je već 1535. godine potpisao bulu o ekskomunikaciji Henrija VIII, ali je ona objavljena tek 1538. godine. U vrhu engleske državne uprave i crkve, otpora je bilo malo. Poznatom misliocu i humanisti, bivšem kancelaru, ser Tomasu Moru, kao i biskupu Ročestera, Fišeru, je odrubljena glava zbog odbijanja da zakletvom priznaju prevlast kralja u odnosu na papsku vlast. Većih, i po vlast opasnijih, pobuna nije bilo mnogo. Ostala je upamćena pobuna kao Hodočašće milosrđa, kada se u severnim grofovijama na ustanak podiglo nekoliko hiljada katolika. Poznat je i slučaj “opatice iz Kenta”, Elizabete Barton, koja je postala neka vrsta Jovanke Orleanke (bolovala je od epilepsije, i tvrdila da ima proročanske vizije), ona je uhapšena i pogubljena. Veliku prekretnicu u verskom, kao i u društveno-ekonomskom pogledu, predstavljalo je ukidanje manastira. Kao razlog ukidanja manastira, savremenici su u pravi plan isticali verske razloge. Mnogi manastiri su imali vrlo velike zemljišne posede, i savremenici su tvrdili da se 2/3 agrarnog zemljišta u Engleskoj nalazi u rukama crkve. Na osnovu izveštaja Tomasa Kromvela, koji je u leto 1535. obilazio manastire i podneo veoma negativan izveštaj o stanju u manastirima, donet je 1536. godine Akt o ukidanju, na osnovu koga su raspušteni manji manastiri. Hodočašće milosrđa je iskorišćeno da se pod vidom kazne, konfiskuje imovina opatija koje su bile povezane sa ustankom. Posle toga, pod pritiskom Kromvelovih agenata, popuštali su i opati drugih manastira, čije je raspuštanje naknadno legalizovano drugim Aktom o ukidanju (1539). Otpor ukidanju manastira je bio slab i sporadičan. U ruke države je dospela ogromna imovina. Prihodi od manastirskih imanja su za tri puta bili veći od prihoda koje je kralj imao sa svojih domena. Henri VIII je veliki deo ovog novca potrošio za rat u Francuskoj (1543-1546), pa su posedi počeli da se izdaju u zakup, i to često državnim službenicima. Kasnije su neki posedi ponuđeni na prodaju. Do Henrijeve smrti, 2/3 dobara je već prešlo u ruke krupnog plemstva, džentrija i slobodnih seljaka. U pogledu dogme i bogosluženja, vrlo malo toga se promenilo za vreme Henrijeve vladavine. Henri nije bio naklonjen protestantima. On nije pobijao katoličku teologiju, nego samo propise o organizaciji crkve, i metode upravljanja crkvom. On je progonio tvrdokorne katolike, ali i one koji su bili za nastavak reforme. U Šest članaka iz 1539. godine, iznova su potvrđena temeljna načela katoličke teologije, izuzevši papin autoritet. Ipak, vrata reformaciji su u Engleskoj bila otvorena.

Pristalice radikalne reformacije su počele da odlaze u Nemačku i Švajcarsku. Jedan od ovih emigranata bio je i Vilijem Tindejl, koji je u Vormsu 1525-6 štampao prvi engleski prevod Novog Zaveta. Mark Kaverdejl je u Cirihu 1535. godine štampao potpuni engleski prevod Biblije. Tomas Kromvel je bio umereni zaštitnik reformatora. Naručio je Bibliju na engleskom. Konzervativni crkveni krugovi i sam kralj Henri VIII su smatrali da dostupnost Biblije širem krugu čitalaca može imati negativne posledice – mogućnost da svako čita Sveto pismo bi dovela do samostalnih tumačenja i do mogućeg razbijanja konfesionalnog jedinstva u zemlji. Henri VIII je 1534. godine zabranio, ne samo jeretičke knjige, nego i “veštačke, pogrešne i neistinite” prevode Biblije, uključujući Tindejlov, čak je i čitanje odobrenih prevoda bilo ograničeno. Kraljev lični život i njegov uticaj na politiku Druga kraljeva žena, Ana Bolen, je poticala iz dvorjanske porodice. Ona je 1513. godine došla u Brisel sa ocem. Ubrzo je prešla u Pariz. Potom je dospela u pratnju Margarete Angulemske, sestre francuskog kralja Fransoa I (1515-1547). U Englesku, Ana Bolen se vratila 1522. godine. Pada je u oči sa svojim visokim stasom, tamnom kosom, i manirima stečenim u Parizu. Postala je kraljeva ljubavnica 1526. godine. Ona je 1533. godine rodila ćerku Elizabetu, buduću kraljicu. Katarina Aragonska je sa ćerkom Marijom živela izdvojeno. Postavljalo se pitanje nasleđa prestola između dve ćerke. Marija je bila pod velikim uticajem svoje majke, i odbijala je da prizna Anu Bolen. Potom je sva krivnja prebačena na Anu Bolen, za koju su Karlo V i Katarinine pristalice u Engleskoj tvrdile da zlostavlja Mariju. Katarina Aragonska je umrla početkom januara 1536. godine, a nepunih mesec dana kasnije, Ana Bolen je pobacila, i tri meseca kasnije je pogubljena. Protiv nje je bila sastavljena lista optužbi – za preljubu, zaveru protiv kralja, za incest. Henri VIII je bio razočaran što mu Ana nije mogla roditi muškog naslednika, a njen pobačaj je smatrao znakom da je Bog protiv braka. Desetak dana nakon smaknuća Ane Bolen, Henri VIII je, privatno bez pompe, oženio Džejn Sejmur, ćerku skromnog viteza. Ona mu je rodila jedinog sina, budućeg kralja Edvarda VI (15471553), i po porođaju ubrzo umrla. Četvrti kraljev brak je sklopljen januara 1540. godine, iz političkih razloga, na poticaj Kromvela. Nevesta je bila Ana od Klevea, ćerka protestantskog kneza male nemačke državice. Ana je bila provincijska kneginja, neprivlačnog izgleda, što je razočaralo Henrija, i čim je potreba za savezništvom prestala, izdejstvovao je razvod. Ovaj put je glavom platio Kromvel. Protiv njega su istupili Tomas Hauard vojvoda od Norfolka i Stiven Gardiner. Oni su napali Kromvelovu spoljnu politiku, i optuživali ga da je jeretik koji želi da uvede protestantizam u Englesku. Kralj je i iz ličnih razloga bio kivan na Kromvela zbog braka sa Anom od Klevea, i juna 1540. godine, Kromvel je uhapšen i sproveden u Tauer. Bez valjanog sudskog postupka osuđen je i pogubljen krajem juna 1540. Henri VIII se na sam dan Kromvelovog pogubljenja oženio sa Norfolkovom nećakom – Katarinom Hauard. Posle toga, Henri VIII nikoga nije imenovao za kancelara. Verovao je da je dovoljno mudar da sam može da vodi državne poslove. To je dovelo do velikih promašaja, naročito u spoljnoj politici, koji su znatno pogodili državnu blagajnu. Posle dve godine braka sa Katarinom Hauard, izbio je skandal. Ispostavilo se da je Katarina pre Henrija imala nekoliko ljubavnika, a da je u toku braka sa kraljem, održavala vezu sa jednim svojim rođakom. Tako je i peta žena Henrija VIII završila na gubilištu. Kralj se šesti put oženio sa Katarinom Par, koja je već dva puta bila udovica. Norfolk i Gardiner su diskreditovani i pali u nemilost. Ustupali su mesto mlađoj generaciji državnika – Edvardu Sejmuru i Džonu Dadliju. Spoljna politika U spoljnoj politici, Henri VIII je oživeo duh viteškog suparništva sa Francuskom iz Stogodišnjeg rata (1337-1452), i uvukao je Englesku u Italijanske ratove (1494-1559). Henri VIII je Fransoa I (bili su sličnih godina, fizičke pojave i temperamenta) doživljavao kao neku vrstu ličnog suparnika.

Pokušaji da se osvoji Francuska, izvuče korist iz sukoba Habzburgovaca i Valoa, i da se izbori dominantan položaj Engleske u evropskoj diplomatiji su bili besmisleni i neuspešni. Henri je u ratu 1511-1514 (treći italijnski rat) pristupio Svetoj ligi osnovanoj protiv Francuske. Sa svojim tastom, Ferdinandom Aragonskim, je pokušao 1512. godine invaziju Akvitanije. Drugi pohod na Francusku usledio je 1513. godine, i Englezi su imali uspeha kod Gingata, u Bici mamuza. Iste godine, u bici kod Flodena Englezi su porazili francuskog saveznika, škotskog kralja Džejmsa IV, koji je tom prilikom poginuo. Sledećih sedam godina, Engleska se ograničila na diplomatsku aktivnost. U toku 5. i 6. italijanskog rata (1521-1526; 1526-1530) Henri VIII je najpre pokušao da igra ulogu posrednika. Misiju navodnog pomiritelja obavio je Vulzi. Engleska ja ipak ušla u rat, ali usled nedostatka novca, Henri VIII je svoje učešće ograničio na diplomatsku aktivnost. Engleska je potpisala separatni mir sa Francuskom 1525. godine. Henri je u ratu 1542-1544. (osmi italijanski rat), kao saveznik Karla V, po treći put izvršio invaziju na Francusku. Velika armija se iskrcala u Kaleu juna 1544. godine, a kasnije je Henri sam stao na njeno čelo. Zauzeo je Bulonj, ali nije uspeo da napreduje ka Parizu, kako je obećao svom savezniku. Sklopljen je mir u Ardru, juna 1546. godine, i Bulonj je trebao da se vrati Francuskoj, za novčanu nadoknadu, što je bila mala kompenzacija za velike troškove koje su Englezi imali. To je prinudilo Henrija VIII na nepopularne finansijske mere (uzimanje zajmova sa velikim kamatama, smanjenje vrednosti kovanog novca). Henri VIII je umro 28. januara 1547. godine, u 56. godini života. EDVARD VI (1547-1553) Kraljeva ličnost – vladavina protektora – produbljivanje reformacije – ustanak Keta Edvard VI je bio dete Henrija VIII iz njegovog trećeg braka sa Džejn Sejmur. Kada je stupio na presto nije imao punih deset godina, a umro je pre nego što je navršio 16. Obrazovan je u humanističkom duhu (dobro je vladao latinskim, grčkim i francuskim), i bio je zreo i prilično samostalno razmišljao za svoje godine. Najizrazitije obeležje njegove vladavine jeste radikalizovanje reformacije u Engleskoj. Državu su tada vodili kraljev ujak, Edvard Sejmur vojvoda od Somerseta, i Džon Dadli. Sejmur je dva dana krio smrt Henrija VIII dok nije obezbedio svoj položaj – proglasio se tutorom mladog Edvarda VI i protektorom države. Somerset i Dadli su bili protestanti. Somerset se odmah bacio na ostvarenje ambicioznog političog programa, čija su najbitnija obeležja bila rešavanje problema sa Škotskom i Francuskom, postepeno sprovođenje reformacije, kao i rešavanje ekonomskih i socijalnih problema. Dve najistaknutije ličnosti engleske reformacije, iz Edvardovog vremena, su protektor Somerset, i kenterberijski nadbiskup Tomas Krenmer. Zakon o šest članova je odmah posle Henrijeve smrti stavljen van snage, i otpočelo je širenje protestantskog učenja. Dozvoljeno je da se Novi Zavet čita na engleskom, dozvoljeno je sveštenicima da se žene. Biskupi koji su odbili da slede reformaciju su smenjivani sa položaja. Jedna od najznačajnijih ličnosti reformacije u Engleskoj, bio je Tomas Krenmer. On je učestvovao u poslovima oko kraljevog razvoda. Po smenjivanju Vulzija (septembra 1529), Krenmer je postavljen za kenterberijskog nadbiskupa. To nije želeo, i nadajući se da će imenovanje bići opozvano, putovao je kroz Evropu. Ipak se pokorio kraljevoj volji. U politiku se nije mešao, i to je bio razlog zašto je preživeo vladavinu Henrija VIII; iako ga je pratio glas da je protestant, što je nekim svojim postupcima i potvrdio (npr. bio oženjen ćerkom luteranskog teologa Osijanera). Najveći deo vremena provodio je u učenju i fizičkom vežbanju. Krenmerov lični prijatelj Tomas Kromvel, kao i čitav niz prelata, stradali su zbog protestantskih uverenja. Krenmer je uglavnom ćutao, samo privatno se izjašnjavao u korist osuđenih. Ipak, istupio je hrabro u Gornjem domu kada se usprotivio Zakonu od šest članova. Henri VIII ga je zbog ličnog poštenja cenio, iako su mu bili poznati nadbiskupovi stavovi, čak ga je uvrstio i u izvršioce svog testamenta.

Reformatori su želeli da prvo ukinu latinsku misu, i uvedu bogosluženje na narodnom jeziku. Liturgijski red pričešća je objavljen 1548. godine, a Propisom o jednoobraznosti je ukinuta latinska misa i uvedeno je novo bogosluženje. Novi obred temeljio se na tzv. Knjizi zajedničkih molitava. Molitvenik je dva puta izdan – 1549. i 1552. godine. Važnost ova dva izdanja ogleda se u tome što je u njima propisano bogosluženje koje se vrši u Anglikanskoj crkvi do danas. Molitvenik je delo grupe od 13 teologa koji su poznati pod nadimkom Vindzorska komisija. Najvažniju ulogu u radu ove komisije imao je Krenmer. U doktrinarnom pogledu, Molitvenik je oblikovan prema načelima luteranskog bogosluženja. To se ogleda u težnji da služba bude razumljiva običnim vernicima i da bi oni od pukih posmatrača mogli da postanu aktivni učesnici u liturgiji. Sam Krenmer nije bio zadovoljan knjigom. On se približio učenju o pričešću kakvo su zastupali švajcarski reformatori, posebno Ulrih Cvingli. Zbog toga se molitvenici iz 1549. i 1552. godine u doktrinarnom pogledu bitno razlikuju. Najvažnija razlika je u rečenici koja se izgovara pri dodeljivanju Pričesti:1) iz 1549.: “Telo našeg Gospoda Isusa Hrista koje se predalo za tebe…” i 2) iz 1552.: “Uzmi i jedi ovo u sećanje da je Hrist umro za tebe…” Formula iz 1552. godine odražava Cvinglijev stav da nema transupstancije (da se hleb i vino pretvaraju u telo i krv Hristovu). Običan svet je na promene u obredu nepoverljivo gledao. U Kornvolu je 1549. godine izbila pobuna, u kojoj su ustanici podrugljivo nazivali bogosluženje na engleskom Uskršnja igrarija. Jednu od najdramatičnijih epizoda u borbi engleskog seljaštva protiv ograđivanja, predstavlja ustanak Roberta Keta, koji je izbio 1549. godine u Norfolku. U svom programu, seljaci su zahtevali izvršenje postojećih zakona protiv ograđivanja; da se lendlordovima potpuno oduzme pravo učešća u korišćenju opštinskih pašnjaka; zahtevana je sloboda šuma, reka, lova i ribolova; oslobođenje seljaka od kmetske zavisnosti. Ipak, ustanak je ugušen. Na stotine seljaka je povešano. Ket je, okovan u lance, sa bratom, odveden u London i osuđen na vešanje i čerečenje. Potom je usledio i Somersetov pad. Smatralo se da je on odgovoran za izbijanje ustanka, jer je on bio jedan od onih koji su osuđivali ograđivanje; i on je doneo proklamacije protiv ograđivanja i ustanovio komisije koje su trebale da se pozabave ovim problemom. Vorik je ubedio plemstvo da je ustanak u Norfolku delo Somerseta, i smenio ga na mestu protektora. MARIJA TJUDOR “KRVAVA” (1553-1558) Pokušaj uzurpacije prestola – kraljica Džejn Grej – “španski brak” i Vajatova pobuna Edvard VI je umro početkom jula 1558. godine. Zakonita naslednica bila je njegova polusestra Marija, ćerka Henrija VIII i Katarine Aragonske. Marija je bila katolkinja, i protektor Vorik se svim silama trudio da spreči njen dolazak na presto, koji bi značio njegov pad, ali i dovelo u pitanje sve tekovine reformacije. Vorik je 1553. godine ubedio kralja Edvarda VI da potpiše dokument kojim je svoje sestre, Mariju i Elizabetu, kao nezakonitu Henrijevu decu lišavao prava na nasledstvo. Kao naslednica je određena Lejdi Džejn Grej, devojka koja je vodila poreklo od Henrija VII (bila je unuka Henrija VII i Elizabete od Jorka). Važila je za najobrazovaniju ženu svog doba. Kada je Edvard VI umro, Vorik je to tri dana držao u tajnosti, kako bi izvršio sve pripreme da Džejn Grej proglasi za graljicu. Ipak, propustio je da stavi pod prismotru Mariju Tjudor, koja je uspela da napusti London. Okupila je svoje pristalice, i posle samo 10 dana, 20. jula 1553. godine Vorik je morao da se preda. On, njegov sin i Džejn Grej su pogubljeni. Marija je bila obrazovana u humanističkom duhu. Provela je teško detinjstvo, od 1531. bilo joj je zabranjeno da viđa majku. Bila je poštena, hrabra, i velikodušna, što joj je u početku donelo popularnost. Ipak, nije imala tjudorovsku pragmatičnost – bila je odana katoličkoj veri, i svom španskom poreklu.

Jedna od prvih dužnosti vladara jeste obezbeđivanje potomstva, što je značilo da ona treba da se uda. Stvari su se zakomplikovale jer je za muža želela Španca, i obratila se svom rođaku, Karlu V, za pomoć, a Karlo je tu video priliku za svog sina Filipa. Marija se zalubila u 11 godina mlađeg Filipa. Kada su je izaslanici oba doma upozorili na opasnosti braka sa strancem, rekla je da je njen brak njena privatna stvar. Zvanični pregovori o braku su vođeni 1554. godine. Ugovor je sklopljen 9. januara 1554., i bio je povoljan po Engleze – Filip će nositi titulu engleskog kralja i pomagati u vladanju, ali samo Marija će učestvovati u radu svih državnih i crkvenih institucija; zakoni i običaji Engleske neće biti menjani; Marija će dobiti miraz. Ako ona umre bez dece, Filip neće imati nikakva prava u Engleskoj. Ipak, ljudi nisu imali poverenja u španska obećanja, a najodvažniji nezadovoljnici su se već spremali na pobunu. Na čelu zavere bio je Tomas Vajat, koji je nameravao da na presto dovede Elizabetu, koja u zaveru nije bila umešana. Ipak, jedan od zaverenika je odao svoje saučesnike. Vajat je digao ustanak u svom kraju, u Kentu. Krenuo je na London, ali nije naišao na odziv stanovništva. Potom se predao i pogubljen je sa oko stotinu svojih sledbenika. Filip je stigao u Englesku jula 1554. godine, i boravio je tu do septembra 1555. godine. Raskošna ceremonija venčanja je obavljena krajem jula 1554. u vinčesterskoj katedrali. Iz Španije je stigao veliki broj zvanica koji su preplavili London. To je iritiralo stanovnike Londona. Marija se uzalud nadala detetu. Filip, koji je brak shvatao kao političku dužnost, napustio je Englesku i vratio se tek marta 1557. godine, i ostao samo tri meseca – dovoljno da Englesku uvuče u nepotreban rat sa Francuskom. Povratak rimokatoličkoj crkvi i progon protestanata Kao odana katolkinja, Marija je sebi stavila u zadatak da svoju zemlju povrati u krilo rimske crkve. Odmah po dolasku na vlast vratila je na položaje petoricu svrgnutih biskupa, a Stiven Gardiner je postavljen za kancelara. Vodeći reformatorski biskupi su zatvoreni. Ukinute su reforme Edvarda VI. Stanovništvo je ipak pokazivalo veliki otpor. Plašili su se da će im biti oduzeta svojima nad nekadašnjim manastirskim posedima. Ovaj strah je povećavalo odbijanje kardinala Redžinalda Pola da se obaveže na odricanje od manastirskih dobara. Pol je želeo da se vrati u Englesku, ali mu njegovi sunarodnici nisu to dozvoljavali. Najzad je papa Julije III obećao odricanje od manastirskih dobara, a Redžinaldu Polu je 1554. godine dozvoljeno da se iskrca u Doveru, a u Londonu je dočekan sa oduševljenjem. Potom je održana velika ceremonija na kojoj je, vladarima i narodu, Pol dao oproštaj zbog jeresi. To je bio tek početak. Svi zakoni koji su izdati u srednjem veku protiv jeretika, vraćeni su na snagu. Tokom naredne tri i po godine, skoro 300 ljudi svih staleža je spaljeno zbog jeresi. Među njima i 5 bivših biskupa (Krenmer, Ridli, Latimer, David, Huper). U Oksford su poslata dva španska fratara da ubede Krenmera da se pokaje. On je to i učinio, i potpisao je povelju o pokajanju, i ovom poveljom priznao je da je zloupotrebio svoj nadbiskupski položaj i proglasio je razvod Katarine Aragonske i Henrija VIII nevažećim. Pošto je na dan njegovog spaljivanja padala kiša, postavljen je na postolje u crkvi Svete Marije. Održana mu je propoved. Na kraju propovedi, Krenmer se pomolio, a zatim je povukao sva svoja poricanja, i rekao je da je pristao na sve u nadi da će tako spasiti svoj život. Tako je umro čovek koji je dao pečat engleskoj reformaciji, i postao je jedan od njenih najvećih mučenika. Progon protestanata koje je preduzela kraljica Marija je imao sasvim suprotne rezultate od očekivanih. Njeno delovanje je Englesku potpuno okrenulo ka reformaciji. Narod je počeo da protestantizam poistovećuje sa vrlinom, poštenjem i nepokolebljivim otporom Engleza “jednoj napola tuđinskoj vlasti”. Marija je u engleskoj istorijskoj tradiciji ostala upamćena pod nadimkom Krvava, iako je imala mnoge ljudske vrline, i iako je u engleskoj istoriji bilo surovijih vladara koji su zaslužili ovakav nadimak. Marija nije imala dece, i engleski presto je bio bez naslednika. Marija je čekala u svojim odajama svog nezainteresovanog muža. Umrla je 17. novembra 1558. godine. Drugi borac engleskog katolicizma, kardinal Redžinald Pol, umro je nekoliko sati kasnije. Samo nekoliko dana pred smrt, Marija Tjudor je priznala, pod pritiskom, svoju sestru Elizabetu I za naslednicu prestola.

ELIZABETA I (1558-1603) Elizabetina ličnost – dolazak na vlast – najbliži saradnici Kada je stupila na presto, Elizabeta I je imala 25 godina; a krunisana je 19. januara 1559. godine. Obrazovana je u humanističkom duhu – znala je latinski, francuski, italijanski, i španski. Iako je umela da bude promenljivog raspoloženja, postupala je racionalno, do kraja posvećena svom interesu, ali i vladarskim dužnostima. Okružila se malim, ali delotvornim savetom, u koji su ulazili predsatvnici glavnih političkih struja. Savet je kraljici davao obaveštenja, sugestije, i tako je usmeravao njeno delovanje, ali je odluke donosila sama. Od ljudi iz najbliže kraljičine okoline izdvajaju se Sesil, Lester, Norfolk, i Eseks. Vilijem Sesil, postao je kraljičin glavni ministar. Svojom delatnošću je obeležio gotovo celu Elizabetinu vladavinu. Bio je mudar, strpljiv, i taktičan, što ga je činilo idealnim ministrom za tvrdoglavog i zahtevnog vladara kakva je bila Elizabeta. Od svih ljudi na dvoru, on je uživao najviše poverenja i imao najviše vlasti. To je izazivalo nepoverenje i zavist kod drugih moćnika. Robert Dadli erl od Lestera, je poticao iz jedne od najuglednijih aristokratskih porodica. Bio je kraljičin lični miljenik. Verovatno bi se i udala za njega, da je državni interesi nisu u tome sprečavali. Pravio je brojne greške, ali ga je kraljičina naklonost spašavala od smenjivanja. Elizabetina vladavina je trajala skoro pola veka, i može se podeliti na dva veća razdoblja: 1) period od 1558. do 1588. godine, koji je obeležen rešavanjem verskog pitanja; politički problem kraljičinog braka; spoljna politika u ovom razdoblju ima više faza: 1558-1568 kada je preovlađivao strah od Francuske; 1568-1585. kada su se smirili sukobi sa Francuskom i otpočeli sukobi sa Španijom; 1585-1588. kada je izbio rat sa Španijom koji je kulminirao u sukobu sa Nepobedivom armadom; 2) period od 1588. do 1603. godine koji je obeležen neprekidnim ratom sa Španijom, kao i domaćim problemima koji su doveli do raspada elizabetinskog političkog sistema. Reformacija u vreme Elizabete I – kraljičin lični odnos prema verskim pitanjima – prvo razdoblje elizabetinske reformacija (1558-1559) – vraćanje crkve na stanje iz vremena Henrija VIII U vreme Elizabete I, Engleska je napustila rimokatoličku crkvu i otisnula se u vode reformacije. Protestanti, koji su bili protiv Marije Krvave, su smatrali Elizabetu svojim pretendentom i potencijalnim spasiocem engleske crkve. Za vreme Vajatove pobune, početkom 1554. godine, Elizabeta je uhapšena i zatvorena u Taueru. Politički interesi su učinili da Elizabeta bude spašena upravo od svog budućeg velikog neprijatelja – Filipa II. Naime, posle Elizabete, zakonita naslednica engleskog trona bila je škotska kraljica Marija Stjuart. Škotska je bila saveznik Francuske, te je Filip II, sa svojim savetnicima, smatrao da je manje zlo ako presto nasledi Elizabeta. Marija je želela da Elizabetu isključi kao moguću naslednicu, ali je Filip II uzeo Elizabetu u svoju zaštitu. Posle Marijine smrti, Elizabeta je bez problema stupila na engleski presto, a Špancima je uskoro okrenula leđa. Engleska se bez mnogo buke odvajala od katoličke crkve. Elizabeta je pokazala pri tome veliku opreznost. Riznica je bila prazna, a zemlja bez odbrane, a Francuzi i Španci su okončali višedecenijski sukob. Uz to, Francuzi su, preko Marije Stjuart, polagali pravo na engleski presto. (tvrdili su da je brak Henrija VIII i Ane Bolen bez papine saglasnosti nezakonit). Elizabeta je težila crkvenom poretku kakav je ustanovio njen otac Henri VIII. To ipak nije bilo izvodljivo, jer su vladavine Edvarda VI (1547-1553) i Marije Krvave Tjudor (1553-1558) produbile verske razlike. Katolici su se sve više približavali Rimu, a protestanti reformaciji. Odmah na početku se pojavio problem kraljičine titulacije. Za to je pronađeno neobično rešenje. Elizabeta je poveljom o vrhovnoj vlasti postala vrhovni poglavar crkve. Primila je ovlašćenja, ali je

odbila titulu Vrhovni poglavar, i umesto nje uzela naslov Vrhovni upravljač, koje je odgovarao i konzervativcima i radikalima. Proglašenje Elizabete za upravljača engleske crkve je označilo raskid sa Rimom. Elizabeta je ekskomunicirana. Vraćen je na snagu Krenmerov Molitvenik iz 1552. godine, ali sa izmenama u katoličkom duhu, jer je Elizabeta težila umerenoj reformaciji. Ova umerena verska politika je prihvaćena od većine sveštenstva i vernika. Otpor je pružilo visoko sveštenstvo. Samo dvojica od 17 biskupa su zadržali svoje položaje. Smenjeno je ili napustilo svoje položaje oko 300 sveštenika i 15 upravnika koledža. Za nadbiskupa Kenterberija je postavljen Metju Park, jedna od najznačajnijih ličnosti elizabetinske reformacije. Ipak, Elizabetina verska politika nije dala očekivan rezultat – uspostavljanje verskog jedinstva u zemlji. Njome su bili nezadovoljni katolici, čiji broj je opadao, ali i oni koji su želeli radikalnu reformaciju, a kojih je bilo sve više. Puritanci - Prezviterijanci Po Elizabetinom dolasku na vlast, u Englesku su počeli da se vraćaju emigranti, koji su zbog Marijinih progona pobegli u Evropu. Dva najznačajnija reformatora sa ostrva bili su Englez Ričard Koks i Škot Džon Noks. Koks je bio humanistički obrazovan i sklon da prizna Molitvenik iz 1552. godine, a bio je i za korenite promene u pogledu doktrine i crkvene organizacije. Uzor mu je bio Žan Kalvin. Pristalice radikalne reformcije nazivane su puritanci. U pogledu veroučenja, bili su kalvinisti. To znači da se njihova pobožnost nije ogledala samo u obavljanju verskih obreda, nego je trebala da prožima sve vidove svakodnevnog života. Njihova težnja ka moralnoj ispravnosti se često pretvarala u cepidlačenje zbog beznačajnih pitanja. Što se tiče uređenja crkve, uzor su im bile ranohrišćanske zajednice. Pitanje crkvenog uređenja bilo je jedno od glavnih razloga razmimoilaženja i sukoba. Ipak, svi puritanci nisu insistirali na pitanju crkvenog uređenja. Pripadnici struje među puritancima koja se ne protivi episkopalnom uređenju, nazivaju se episkopalcima, a pobornici ukidanja episkopata prezviterijancima. U Elizabetino vreme puritanska uverenja su nailazila na podršku pojedinaca koji su zauzimali položaje u samom državnom vrhu – kenterberijski nadbiskupi Metju Parker i njegov naslednik Edmund Grindej, članovi kraljičinog saveta Lester i Volsingem. U prvom naletu , 60-ih godina 16. veka, puritanci su se usredsredili, uglavnom, na kritiku spoljnih obeležja bogosluženja – odeždi i rituala (tzv. Spor oko odeždi). Kraljica je odbila sve njihove zahteve, i naredila Parkeru da sveštenvstvo dovede u red. Umereniji puritanci su se pokorili, dok su ekstremisti u svojim zahtevima otišli još dalje. Drugi talas puritanskog delovanja usledio je od 70-ih godina pa nadalje. Puritanci su počeli da raspravljaju o autoritetu države i crkve. Ipak, značajno je da puritanci nisu istupili iz zvanične crkve. Prezviterijanci su 70-ih i 80-ih godina, u okviru anglikanske crkve imali svoje ćelije – svojevrsnu crkvu u senci. Elizabeta je 1576. godine naredila Grindejlu da ih zabrani, ali je on to odbio u pismu koje je uputio kraljici. Kasnije, 80-ih godina (klasični period), “crkva u senci” je dobila potpuni organizacioni oblik, u vidu sinoda, pokrajinskih i nacionalnih skupština. Donji dom Parlamenta je dao podršku prezviterijancima. Tu su začeci političkih i verskih sukoba, što će doći do izražaja u Engleskoj revoluciji 1642-1649. godine (sukob između Čarlsa I - 1625-1649 - i Parlamenta) Još ekstremnija struja u okviru prezviterijanaca, tražila je obrazovanje nezavisnih kongregacija i ukidanje nacionalne crkve. To su tzv. independenti (nezavisni), najradikalnija struja engleske reformacije. Nazivaju se još i nonkonformistima; oni su otvoreno istupili iz zvanične crkve, iako je to bilo kažnjivo. Robert Braun je sa svojim sledbenicima (braunistima) pobijao autoritet države i nacionalne crkve. Sve oblike puritanizma Elizabeta je smatrala ozbiljnom pretnjom postojećem socijalnom i političkom poretku. Pošto se dobar deo crkvenih velikodostojnika, poput Parkera i Grindejla, pokazao mlak u borbi protiv puritanaca, Elizabeta je našla oslonac u Džonu Vitgiftu. On je delovao u saradnji sa kraljičinim prvim ministrom Robertom Sesilom. Osnovana je Visoka Komisija – vrsta suda za

verska pitanja koji je imao dosta zajedničkog sa španskom Inkvizicijom. Potom je donet i zakon o progonu puritanaca i separatista (independenata). Elizabeta I je uspela da do kraja svoje vladavine zavede kontrolu nad crkvom i očisti je od radikalnih reformatora. Položaj katolika Za razliku od protestanata, katolici su u razdoblju 1558-1568. slabili i brojno i u pogledu entuzijazma. Takođe, katolici nisu istupali ni protiv države, ni protiv protestanata. Kontrareformacija je bila aktivna na kontinentu. U Dueu, u Nizozemskoj je osnovan seminar u kome su se pripremali katolički sveštenici za rad u Engleskoj (osnovao Vilijem Alen; u vreme Marije Tjudor bio glavni pokretač oživljavanja katolicizma). Prvi sveštenici, školovani u inostranstvu, počeli su da stižu 1574. godine, a prva jezuitska misija (koju su vodili Kempion i Parsons) dve godine ranije – 1572. godine. Prelomna godina je bila 1568. kada se katolička opozicija pobunila i otpočela sa suprotstavljanjem režimu. Ove godine je, pošto je posle pobune protestanstskog plemstva prognana iz zemlje, u Englesku stigla i škotska kraljica Marija Stjuart. Ona je bila glavni katolički pretendent na engleski presto. U novembru 1569. godine, izbila je Pobuna severnih erlova, i papa im je dao novac, a Španci su obećali pomoć. Ipak, ustanak je ugušen, i pogubljeno je 500-800 ljudi. Potom su usledile 3 zavere, skovane sa namerom da se svrgne Elizabeta I i dovede Marija Stjuart (Ridolfijeva, Trokmortonova i Babingtonova), ipak, sve su okončane neuspehom. Papa je bulom iz 1570. godine ekskomunicirao Elizabetu, proglasio je svrgnutom, i oslobodio sve njene podanike obaveze vernosti. Tako su svi engleski katolici, bez obzira na krivicu, poneli žig izdajnika. Zatim je započeo progon katolika. Parlament je proglasio krivim za izdaju svakog ko obrati drugog ili sam pređe u rimokatoličku veru, a uvećane su i kazne za neprisustvovanje službi Božijoj. Problem nasleđa prestola – problem Elizabetinog braka – Marija Stjuart Elizabetina udaja i problem nasleđa prestola su bili od jednih važnih državnih problema, i činilo se da za njih nema rešenja. Brak sa engleskim plemićem bi uzdigao kraljičinog muža i izazvao nepoverenje kod drugih moćnih aristokratskih porodica. Brak sa strancem bi pretvorio da se izrodi u grešku kakvu je napravila Marija Tjudor. Elizabeta je ostala neudata, ili kako su govorili Devičanska kraljica. Sa druge strane, smrt bez naslednnika bi mogla da ugrozi Anglikansku crkvu i tradicionalnu politiku. Takođe, Elizabeta je svoje bračno pitanje koristila kao oružje u spoljnoj politici. Koliko je problem nasleđa prestola bio velik problem, pokazuje slučaj sa Marijom Stjuart. Marija Stjuart je bila ćerka škotskog kralja Džejmsa V (1513-1542) i Marije Giz (Gizi su najmoćnija aristokratska porodica u Francuskoj u vreme Verskih ratova i predvodnici Katoličke lige). Bila je unuka Henrija VII (njen otac je Džejms V, koji je bio sin Džemjsa IV i Margarete Tjudor. Margareta Tjudor je bila ćerka Henrija VII i sestra Henrija VIII), i na osnovu toga je polagala pravo na engleski presto. U Škotskoj je u to vreme devolao strogi Džon Noks, sa kojim se Marija sukobila (on je napadao život kraljice i njenih dvorjana, jednom je i rulja upala u njen dvor s namerom da spreči katoličko bogosluženje). Marija Stjuar se 1565. udala za Henrija Darnlija, škotskog plemića. Ipak, sa njim je bila u lošim odnosima, te je brak okončan njegovim ubistvom. Tada se škotsko plemstvo pobunilo i porazilo kraljičine trupe kod Kerberi Hila, a Marija je pobegla u Englesku, gde je provela ostatak života u kućnom pritvoru po raznim zamkovima. Marija Stjuart je postala predmet mnogih političkih intriga. Za nju su bili zainteresovani, kako engleski katolici i strane sile, tako i engleski protestantski plemići koje je plašio Elizabetin propust da se uda i obezbedi naslednika krune. Došlo je do zavere u koju su upleteni bili Elizabetini najbliži saradnici – vojvoda od Norfolka i erl od Lestera. Namera im je bila da eliminišu Roberta Sesila baron Berglija, a potom da se Marija uda za vojvodu od Norfolka i sebi obezbedi naslednika. Kada su glasine o zaveri stigle do Elizabete, Lester se pokajao i dobio oproštaj, a Norfolk je napustio London. Ustanak je ipak izbio na severu (1569) – Pobuna severnih erlova – koja je ugušena. Potom su usledile Trokmortonova (1582) i Babingtovona (1586). Elizabeta se već, praktično, nalazila u ratu sa

Španijom. Strah da teška spoljnopolitička situacija ne iskomplikuje stanje u zemlji, ubrzala je Marijin kraj. Otkrivena su pisma na osnovu kojih se moglo utvrditi da je ona bila u kontaktu sa zaverenicima. Marija je potom osuđena na smrt i pogubljena 1587. godine. Spoljna politika – izrastanje Engleske u pomorsku silu – geografska otkrića engleskih pomoraca Potaknuti primerima Španaca i Portugalaca, Englezi su pokušali da se okušaju u traženju novih pomorskih puteva. Četiri godine posle Kolumbovog putovanja, Mlečanin – Džon Kabot (Đovani Kaboto), je zajedno sa sinovima, ovlašćen 1496. godine, u ime kralja Henrija VII da pod engleskom zastavom plovi u sve delove istočnih, zapadnih, i severnih mora. Kabot je isplovio maja 1497. godine sa brodom Metju. Krajem juna 1497. iskrcao se na severnoameričkoj obali, kod današnjeg Njufaundlenda ili Nove Škotske. Bio je uveren da je stigao u Aziju. U Engleskoj je dočekan sa oduševljenjem. Na drugo putovanje, krenuo je maja 1498. godine, sa 5 brodova. Jedan brod se oštećen vratio u Irsku, a sudbina ostalih brodova je nepoznata. Sin Džona Kabota, Sebastijan, isplovio je 1508. godine i krenuo ka Americi. On je znao da Amerika nije Azija. Istražio je Hadsonov zaliv. Pošto je više od trideset godina proveo u španskoj službi, Kabot se kao navigator i kartograf poznat širom Evrope, vratio u Englesku. Upravljao je društvom Trgovaca avanturista i finansirao je ekspediciju koja je 1552. godine otkrila put za Arhangelsk. Još u vreme Henrija VII, engleski trgovci su počeli da na severu potiskuju nemačku Hanzu. Veliku ulogu u razvitku engleske pomorske trgovine, imala je kompanija Trgovaca avanturista, koja je monopolizovala izvoz sukna iz Engleske. Za vreme Elizabete, pored ove, niče niz novih kompanija. Sama njihova imena svedoče u kojim su pravcima išle trgovačke težnje Engleza – Moskovska, Turska, Zapadno-indijska i Istočno-indijska. Jačanje ratne flote – gusarenje U vreme Henrija VIII, počinje da se razvija i engleska ratna flota. Englezi su među prvima inovirali taktiku pomorskog ratovanja. Englezi su počeli da grade brodove velike tonaže visokih bokova, naoružane mnogobrojnim topovima. Visina broda je otežavala prelazak protivničkih mornara. Engleski brodovi i taktika koju su primenjivali, pokazali su svoju superiornost u okršajima sa španskom flotom. Pomorske bitke su se pretvarale u artiljerijske dvoboje. Henri VIII je vodio veliku brigu o floti i utrošio je dosta novca na njeno opremanje. Neke brodove koje je sagradio, predstavljali su najmoćnije ratne brodove svoga vremena – npr. 1000tonski Henry Imperial, zvan još i Great Harry. Kralj je uz Admirala Engleske postavio savetodavno telo – Odbor za mornaricu, koje je preteča kasnijeg Admiraliteta (osnovan 1832. do 1964). Elizabetnisko vreme je, na neki način, “herojsko doba” engleskog pomorstva. Engleski pustolovi i moreplovci Frobišer, Hokins, Drejk, Reli, Hauard su činili velike poduhvate u otkrivanju novih pomorskih puteva. U to vreme, Engleska je počela da se okreće prema moru, a vladavina morima i okeanima biće osnova izrastanja Engleske u veliku svetsku silu. Martin Frobišer, je u toku 60-ih i 70-ih godina 16. veka bio pirat pod zastavom vodećih protestantskih kneževa u Evropi – Viljema Oranskog i kneza Kondea. U službi kraljice Elizabete I obavio je tri ekspedicije, čiji je cilj bilo nalaženje Severnozapadnog prozala (puta za Aziju obilaženjem severne Amerike). Putovanja nisu imala velike rezultate. Frobišer je učestvovao u pohodu na Irsku, da bi 1585. godine bio proizveden u Vice-admirala. Džon Hokins, je zajedno sa bratom i ocem učestvovao u trgovini robovima na relaciji AfrikaAmerika. Obavio je kasnije samostalno tri takva putovanja. Na trećem putovanju, došlo je do sukoba sa Špancima. Hokins je potražio utočište u luci San Huan u Meksisku kako bi opravio kraljičin brod. Uprkos što su sklopili (Hokins i ostali mornari) sporazum sa španskim vicekraljem, Španci su ga

napali 1568. godine. Spasila su se samo dva broda, jednim je komandovao Hokinsov rođak – Frensis Drejk, a drugim je komandovao sam Hokins. Hokins je postao poslanik u Parlamentu, a kasnije i Lordblagajnik mornarice. Sproveo je čitav niz mera koje su se pozitivno odrazile na kvalitet engleske flote – podsticao je izgradnju brzih, vitkih brodova, i taktiku artiljerijskih dvoboja. Frensis Drejk, je bio sin protestantskog jomena (seljaci koji poseduju spostvenu zemlju i nisu zavisni od feudalaca). Zanat je izučio na brodovima koji su plovili ušćem Temze. On je bio dobar komandant i originalan pomorski taktičar. Takođe je bio i protestant. Postigao je veliku slavu svojim plovidbama kroz vode Atlantika i Pacifika. Preduzeo je sedam velikih ekspedicija. U prvoj (1571-2) je izviđao teren, napadajući nekoliko španskih luka u Zapadnoj Indiji. Na drugoj ekspediciji (1572-3) je dočekao na Panamskoj prevlaci španski karavan koji je prenosio srebro iz Perua za luku Nombre de Dios. On je srebro zarobio na kopnu, na prevlaci. (znao je da srebrne flote plove pod jakom zaštitom). Njegova najslavnija ekspedicija je plovidba oko sveta. Pre njega je to učinio Magelan (1519-1522). Drejk je ideju i plan putovanja preuzeo od ser Ričarda Grenvila. Isplovio je 13. decembra 1577. godine sa 5 brodova. Komandni brod bio je Pelikan, koji je kasnije preimenovan u Zlatnu košutu. Njegova flota je plovila duž afričke obale, a potom prešla u Brazil. Potom je prošla Magelanov prolaz, a potom ih je u pacifičkim vodama, zahvatilo strašno nevreme. Drejk je ostao sam sa Zlatnom košutom. Oluja ga je odbacila do Vatrene zemlje. Tako je otkrio da se Amerika ne prostire sve do Južnog pola, i prolaz između dva kontinenta je nazvan po njemu (Drejkov prolaz). Zaplovio je prema severu, uz pacifičku obalu Južne Amerike, napadajući španske brodove i luke. Takođe je presreo španski brod koji je prevozio trećinu godišnjih prihoda srebra. Potom je stigao na Molučka ostrva, gde je brod natovario začinima. Preko rta Dobre nade je stigao u Plimunt septembra 1580. godine. Drejk je doveo u pitanje sigurnost španskog kolonijalnog carstva. Potom je kraljica Elizabeta I proizvela Drejka za viteza, što je smetalo Špancima, koji su u njemu videli običnog gusara. Drejk je (1585-6) drugi put putovao u Zapadnu Indiju. Viceadmiral ove flote bio je Martin Frobišer. Drejk je opljačkao španska naselja, ali nije uspeo da presretne flotu koja je prevozila srebro. Spoljna politika – zaoštravanje sukoba sa Španijom – Nepobediva armada – Drejkov prepad na Kadiz Pohodi engleskih gusara nisu bili jedini uzrok sukoba Engleske i Španije. Engleska je postala protestantska zemlja, a španski kralj Filip II je bio najveći branitelj katoličke vere. Englezi su u verskim ratovima u Francuskoj, politički i materijalno pomagali hugenote, dok je Filip II pomagao francuske katolike. Situacija se zaoštrila 1568. godine, kada je u Englesku stigla Marija Stjuart, katolička pretendentkinja, što je nateralo engleske katolike na akciju. Istovremeno u Nizozemskoj je trajao ustanak protiv španske vlasti. Englezi su podržavali pobunjenike i primili više izbeglica iz Nizozemske. U engleskim lukama su nizozemski gusari – morski gezi – jedno vreme imali baze. Španci su zbog toga često protestvovali, pa je gezima 1572. godine otkazano gostoprimstvo. Međutim, do avgusta 1572. (do Vartolomejske noći), protestantski vođa, admiral Gašpar de Kolinji je imao veliki uticaj na francuskog kralja. Hugenoti su nameravali da u savezu sa Engleskom, pomognu ustanak u Nizozemskoj. Ipak, posle pokolja hugenota u Vartolomejskoj noći 23. avgusta 1572. godine, ovi planovi su pali u vodu. Elizabeta I nije nameravala da otvoreno uđe u sukob, ali je dozvolila odlazak dobrovoljaca. Kada je 1584. godine ubijen vođa ustanika Viljem Oranski, a španski vojskovođa Alesandro Farneze otpočeo uspešnu ofanzivu, Engleska se odlučila za otvorenu pomoć ustanicima. Potpisan je ugovor u Nonsaču avgusta 1585. godine. U Nizozemsku se iskrcao engleski korpus od 4 hiljade ljudi, koje je predvodio erl od Lestera. Ipak, Englezi su se loše poneli, i nekoliko utvrđenja je palo u španske ruke njihovom krivicom, te je Lester opozvan decembra 1587. godine. Španci su odlučili da napadnu Englesku. Za Filipa II, to je bila jeretička zemlja sa nelegitimnim vladarom. Španska flota se za pohod na Englesku okupljala u Kadizu. Zamisao o zauzimanju Engleske počela je da se sprovodi u delo još 1585. godine, kada su počele dugotrajne pripreme. Konačni plan je bio

plod Filipovog nestručnog mešanja i kombinacije Farnezeovog i Santa Kruzovog plana. Santa Kruz je želeo da se invazija izvrši direktno iz Španije, ipak ova zamisao se pokazala kao neizvodljiva jer je zahtevala veliki broj ratnih i transportnih brodova, kao i ogromne zalihe. Alesandro Farneze najverovatnije nije ni verovao u mogućnost zauzimanja Engleske. Njegov plan je bio realniji od Santa Kruzovog. Smatrao je da najpre španske trupe obustave operacije u Nizozemskoj, i koncentrišu se u nizozemskim lukama Denkerku i Njuportu. Armada je trebala da doplovi iz Španije, ukrca vojnike u Nizozemskoj, a potom da izvrši desant kod Margejta u Kentu, dok Farneze zauzima London, a potom su trebali da krenu dalje da osvajaju Englesku. Istovremeno, Španija je trebala da se umeša u verske ratove u Francuskoj kako bi sprečila pomoć Francuza Engleskoj. Pripreme za isplovljavanje Armade su tekle sporo. Filip II je njima rukovodio iz svog dvorca Eskorijal u blizini Madrida, pregledajući i druga beznačajna dokumenta. To je usporavalo posao. Iza Armade je ostalo tri miliona i tri stotine hiljada dokumenata. Filip II je ubrzao pripreme posle pogubljenja Marije Stjuart (1. februara 1587. godine), jer je od tada sebe smatrao zakonitim naslednikom engleskog prestola. Takođe, pohod je usporavao i Santa Kruz, jer je želeo da izbije u prvi plam umesto Alesandra Farnezea. U međuvrmenu, usledio je engleski prepad na Kadiz (april-jun 1587.) – jedan od Drejkovih podviga. Drejk je isplovio sa oko 25 brodova. Španski agenti su o tome obavestili ambasadora u Parizu, ali Filip II nije na vreme pročitao izveštaj, a kada je to učinio, bilo je kasno. Kada je Drejk napao bilo je oko 4h posle podne, i Španci nisu očekivali napad. U luci, oni su imali samo 6 brodova spremnih za dejstvo. Okršaj je pokazao nadmoć engleskog naoružanja i taktike. Posle toga, Drejk je upao u luku i uništio preko 20 brodova, a oštetio oko 100, i tako odgodio isplovljavanje Nepobedive armade (pravi naziv je zapravo Najsrećnija armada, a narod dao naziv Nepobediva). Takođe, Englezi su presreli i španski brod San Felipe, natovaren začinima, zlatom i dijamantima. Drejkov upad u Kadiz je usporio, i ovako već loše organizovan pohod Španaca. Sve se još više zakomplikovalo kada je 1588. godine umro Santa Kruz, a za novog zapovednika postavljen Medina Sidonija, koji je bio više administrator nego vojskovođa, a i bio je star. Armada je isplovila u maju 1588. godine iz Lisabona. Flota je brojala 180 brodova. Takođe, ovaj pohod je imao i karakter krstaškog rata protiv protestanata. Jačina flote i cilj pohoda nisu sakrivani, već su podaci objavljivani u propagandne svrhe. Flotu je predvodio komandni brod San Martin, kojim je komandovao Medina Sidonija. U drugoj polovini jula, flota je uplovila u La Manš. Glavnokomandujući engleske flote bio je Čarls Hauard, a njegov zamenik Frensis Drejk. Na komandnim položajima bili su još i Frobišer i Hokins. Englezi su počeli sa napadima na španske brodove, i nastavili ih u toku 9 dana, koliko se Armada nalazila na La Manšu. Španci su izbegavali bitku, držeći se naređenja da ne napadaju neprijatelja dok se ne sastanu sa Farnezeom. Medina Sidonija je stigao u Kale, i shvatio je da luka u Denkerku nije dovoljno duboka da Armada u nju uplovi. Englezi su u noći 7-8. avgusta 1588. godine kod Gravelina u Nizozemskoj porazili Armadu, puštajući u njen poredak 8 zapaljenih brodova (brandera). Engleska flota od 150 brodova je napala Špance i potisnula ih prema Gravelinu. Jak vetar je odbacio Armadu u Severno more i ona se vratila kući oplovivši škotsku obalu. U ovom pohodu je stradala trećina španske flote. Poraz Armade nije odmah poremetio ravnotežu snaga na morima, ali je bio ozbiljan udarac za špansko samopouzdanje i španska pomorska nadmoć je počela polako da opada. Engleska pobeda je podigla moral svih protestanata u Evropi. Ovim rat nije bio završen, i potrajao je sve do 1604. godine. Saveznici Engleske bili su Holanđani i francuski kralj Anri IV (1589-1610), koji je ušao u otvoren rat sa Španijom. Svake godine engleski gusari su preduzimali ekspedicije protiv španskih brodova, i ove ekspedicije su donosile prihode od 150 000 do 300 000 funti. REFORMACIJA I VERSKI RATOVI U FRANCUSKOJ

Crkva u Francuskoj – Galikanizam Pod pojmom galikanizam podrazumeva se težnja ka izvesnoj autonomiji francuske crkve u odnosu na Rim. Ova težnja ogledala se u zahtevima za poštovanje određenih nacionalnih specifičnosti i tradicija, samoupravnih prava francuskog sveštenstva, ali da se pri tom ne dovedu u pitanje osnovna dogmatska i organizaciona načela na kojima počiva katolička crkva. Galikanci su se pozivali na sledeća načela: vrhovna crkvena vlast pripada saborima, sveštenstvo užima sudsku i finansijsku samoupravu. Zvanični dokument na kome su se ovi principi temeljili bila je Pragmatična sankcija iz 1438. godine koju je doneo kralj Šarl VII (1422-1461) bez papinog učešća. Iako su ova načela išla na ruku kraljevima, oni su morali da vode računa da se ne zamere suviše papi, čiji je uticaj kao vrhovnog crkvenog poglavara bio veliki. U podržavanju galikanizma, kraljevi su se više rukovodili ličnim i državnim interesima nego zaštitom prava i sloboda sveštenstva. Posle trijumfa Francuza u bici kod Marinjana 1515. godine (u toku 4. rata 1515-1516. u Italijanskim ratovima; jedna od najkrvavijih bitaka ovih ratova; Mlečani intervenisali na strani Francuza i porazili su Švajcarce), stekli su se uslovi da Fransoa I (1515-1547) pristupi ostvarenju sporazuma sa papom Lavom X, kojim bi se regulisala prava francuske crkve. Konkordatom u Bolonji 1516. godine, papa i kralj su podelili između sebe ona prava koja je francusko sveštenstvo zahtevalo za sebe. Ukinuto je biranje episkopa i paroha. Kralj je određivao kandidate koje je papa trebao da rukopoloži. U praksi, pape su davale kralju odrešene ruke, što je kralju omogućilo veliku kontrolu nad crkvom. Širenje humanizma – širenje reformacije Ideje, koje su donele veliki kulturni preobražaj Italije u 14. i 15. veku, zahvatile su Francusku početkom 16. veka. U širenju ovih ideja veliku ulogu si imali Italijanski ratovi (1494-1559). Luj XII (1498-1515), Fransoa I (1515-1547) i Anri II (1547-1559) su sa ratnih pohoda donosili knjige, umetnička dela, ali i želju da svoje dvorove pretvore u mesta okupljanja umetnika i naučnika. Na podsticaj humaniste Bidea osnovan je Kolež d Frans. Od francuskih humanista, značajni su Gijom Bide (zaslužan za osnivanje biblioteke u Fontenblou, koja je premeštena kasnije u Pariz i postala jezgro Nacionalne biblioteke); Žak Lefevre d Etapl (bio je za reformu, ali ne i Reformaciju); Žan Boden (jedan od prvih ekonosmkih teoretičara koji se pozabavio Revolucijom cena; Šest knjiga o republici – vlast proishodi više od ljudskih potreba nego od božanskog prava). Žan Kalvin, kome je francuski bio maternji jezik, uložio je velike napore za preobraćanje svoje domovine. Održavao je vezu sa svojim prijateljima i sledbenicima u Francuskoj, a u Ženevi su se obrazovali propovednici koji su delovali u Francuskoj. Prva kalvinistička akademija je osnovana u Lozani. Međutim pofesori su proterani, i otišli su u Ženevu, gde je Kalvin, juna 1559. godine osnovao akademiju koja je postala glavno žarište odakle se kavlinizam širio po Evropi. Prvi rektor ove škole bio je Teodor Beza. Od značaja za misionarski rad, bili su Biblija koju je preveo na francuski Robert Oliveton i psalmi koje je preveo Kleman Maro, i koji su postali osnova protestantskog bogosluženja u Francuskoj. Još pre početka Kalvinovog delovanja, na širenje reformisanog hrišćanstva u Francuskoj uticaja su imali i blizina i trgovačke i kulturne veze sa susednim zemljama koje su već bile zahvaćene protestantizmom – Engleska, Nizozemska, Carstvo. Reformacija se raširila među obrazovanim ljudima koji su bili pod uticajem humanističkih ideja. Nova vera širila se i među zanatlijama i trgovcima, za koje je kalvinističko učenje sa izraženom etikom rada, štednje i posvećenosti profesiji bilo veoma privlačno. I plemstvo je prilazilo protestantima. Jedan deo plemstva je pokušavao da ostvari svoje lične interese, pa se govorilo o “političkim” i “verskim” hugenotima. Seljaci su u verskom pogledu bili konzervativniji i odani katoličanstvu, ukoliko nisu sledili opredeljenja svog gospodara.

Reformacija je uzela maha u Normandiji, u Navari, u Orleanu, na jugu Francuske – u Dofineu i Provansi. Pariz je ostao većinom katolički. Stav kraljeva prema reformaciji je od početka bio negativan, i zbog verskih razloga, ali i zbog straha za versko, i političko jedinstvo države. Hugenoti su od svoje pojave bili izloženi progonima. Do većeg progona je došlo 1534. godine. Naime, 18. oktobra 1534., građani Pariza su zatekli buntovničke plakate, a jedan je bio prikucan na vrata kraljeve spavaće sobe u zamku Amboaz. Neki su tvrdili da su to katolici uradili kako bi se isprovocirao pogrom. Spaljeno je preko 35 protestanata, a uhapšeno preko 300, a veliki broj njih je pobegao iz zemlje. Slični progoni su se ponovili i za vreme Anrija II kada je osnovano odeljenje nazvano Vatreno odeljenje, što govori o upornosti u progonu jeretika. Uprkos progonu od strane vlasti, protestanti su bivali sve brojniji, organizovaniji i počeli su odvažnije da nastupaju u javnosti. U Parizu je 1559. godine zasedao prvi Sinod koji je organizovao sistem prezviterija u celoj zemlji. Svakom crkvom je upravljao konzistorijum. Iznad konzistorijuma je bila okružna skupština (prezviterij), pa pokrajinski Sinod, i na vrhu, državni Sinod. Smatra se da je u Francuskoj od oko 15 miliona stanovnika bilo oko 1,3 miliona protestanata. Iako relativno malobrojni, držali su pod kontrolom oko trećine državne teritorije i u svojim redovima su imali dosta uticajnih pripadnika plemstva, pa i prinčeva kraljevske krvi. Politička situacija uoči Verskih ratova – Burbonci, Monmoransijevi, Gizi – regenstvo Katarine Mediči Polovinom 16. veka, uoči verskih ratova, izdvajaju se tri moćne porodice koje su se borile za uticaj na dvoru. Na jugu su bili Burboni, prinčevi kraljevske krvi; vodili su poreklo, po direktnoj muškoj liniji, od Luja IX Svetog (1226-1270), što im je u slučaju izumiranja ili slabosti starije grane Kapeta otvaralo put ka prestolu. Dvojica najmoćnijih iz ove porodice bili su Luj princ Konde, i njegov brat Antoan Burbonski. Iako je Antoan bio stariji, Konde je bio borbeniji, i ambiciozniji; istakao se kao vojnik u poslednjoj fazi Italijanskih ratova. Na istoku su najmoćniji bili Gizi. Po muškoj liniji, vukli su poreklo do krstaškog vojskovođe Gotfrida Bujonskog, a po ženskoj, do jedne ćerke Karla Velikog. Polovinom 16. veka, glavnu reč su vodili vojvoda Fransoa, i njegov brat kardinal Šarl. Fransoa se istakao u poslednjoj fazi Italijanskih ratova. Kardinal Šarl je bio francuski predstavnik prilikom pregovora o miru u Kato-Kambreziju 1559. godine. Na severu su najuticajniji bili Monmoransijevi. Glava porodice bio je An Monmoransi, koji je imao preko 60 godina. Anri II je poginuo 1557. godine (nesrećnim slučajem, pogodilo ga je koplje njegovog gardiste). Iza sebe je ostavio udovicu kraljicu Katarinu Mediči sa četvoricom sinova: Fransoa (II), Šarlom (IX), Anrijem (III), i Fransoa (on se zvao Herkul, ali posle smrti Fransoa 1560. dobio je njegovo ime, imao nadimak Gospodin). Prestolonaslednik, budući Fransoa II (1559-1560) je imao samo 13 godina i regenstvo je preuzela kraljica Katarina, koja se borila kako bi očuvla presto svojim sinovima. Takođe je morala da balansira između uticajnih Giza i Burbona. Zbog toga se o njoj stvorila mračna slika da je ona spletkašica. Fransoa II (1559-1560) – zavera u Amboazu – većanje u Poasiju – Januarski edikt 1562. Fransoa II je postao kralj jula 1559. godine kada je imao 15 godina. Bio je fizički slab i malih duhovnih sposobnosti, i bio je pod uticajem majke i Giza. Monmoransi je tada potisnut. Sa druge strane, Burboni su se osećali uvređenim. Kao najstarijem princu kraljevske krvi i rođaku, Luju Burbonskom princu Konde je trebalo da padne u deo briga o mladom kralju. Luj Burbonski je postao vojni zaštitnik protestanata. Snaga protestanata se znatno uvećala kada im se po završetku Italijanskih ratova 1559. godine pridružio veliki broj otpuštenih vojnika. Hugenotima je trebao čovek na uglednom položaju, i moćan kako bi zastupao njihove interese na dvoru. Kondeu su, dobro organizovani hugenoti trebali kao zaleđina u borbi za vlast sa Gizima. Tako je od 1560.

godine, protestantski pokret u Francuskoj neprimetno prestao da bude isključivo doktrinarni i duhovni stav malobrojnih prosvećenih ljudi, i izrastao u političko-vojnu stranku. Obe strane su znale da je držanje kralja pod kontrolom jedan od najvažnijih preduslova pobede. Protestanti su u Nantu skovali zaveru da se dokopaju Fransoa II, koji se sa Gizima nalazio u zamku Amboaz. Gizi su saznali za zaveru i pozvali admirala Gašpara de Kolinjija, jednog od protestantskih vođa da objasni uzroke nezadovoljstva. De Kolinji je ukazao na progone protestanata i predložio da se izda edikt koji bi ih umirio. Dokument je izdat 8. marta 1560. godine, i njime su obustavljeni progoni zbog vere i obećana amnestija za sve osim za kalvinističke propovednike i zaverenike. Vođe su se umirile, ali je jedan deo plemića pokušao da ostvari plan o osvajanju Amboaza. Predvođeni La Renodijem hugenoti su krenuli ka zamku. Ipak, zavera je otkrivena, a obračun je bio veoma surov. Zaverenici su uglavnom umirali stoički, a organizatora zavere niko nije odao ili za njega nije znao. Odmah se posumnjalo da se radi o Kondeu, i Gizi su ga u kraljevo ime pozvali u Amboaz. Ipak, kraljici Katarini je Luj princ Konde trebao živ, da bi bio protivteža Gizima. Fransoa II je decembra 1560. godine umro, i nasledio ga je desetogodišnji Šarl IX (1560-1574). Katarina Mediči je bila regentkinja, ali je zvanični tutor bio Antoan Burbonski. Kraljica je nameravala da stvori političku protivtežu Gizima i zbog toga je na dvor dovela Antoana Burbonskog i starog Monmoransija. Takođe je potražila put za kompromis sa protestantima, koji su destabilizovali kraljevinu. Potom je na scenu stupila stranka političara. Njihov najistaknutiji član bio je Mišel Lopital. Političari su smatrali da je interes države i monarhije iznad verskih rasprava i težili su pomirenju. Razgovori su vođeni u Poasiju, septembra i oktobra 1561. godine. Katoličku stranu su zastupali Šarl Giz, kardinal od Lorene i 40ak biskupa. Nasuprot njima bio je Teodor Beza, sa protestantskim pastorima iz Francuske. Pregovori su bili neuspešni. Kardinal De Turnon, glasnogovornik katoličke stranke, zauzeo je stanovište da o sporazumu s jereticima ne može biti govora, čak ni iz državnih razloga. Isticao je jedan kralj, jedna vera, jedan zakon. U vreme pregovora u Poasiju, u toku je bio sabor u Trentu (1546-1563), na kome su udareni temelji obnove katoličke crkve i protivreformacije. Tamo je veliku ulogu imao jezuitski red. Jezuitski general Lajnez se umešao u pregovore u Poasiju, i osporavao je svaku svrhu većanja u Poasiju, jer jedini legitimni sabor već zaseda u Trentu. Da bi odobrovoljila hugenote, čiju snagu je precenjivala, i kako bi zemlji obezbedila mir, Katarina Mediči je posle dva meseca, 1562. godine izdala tzv. Januarski edikt. Ediktom je hugenotima dozvoljena sloboda bogosluženja van gradova i u privatnim kućama. Hugenoti su morali da vrate crkve koje su zauzeli i nije im bilo dozvoljeno javno okupljanje radi bogosluženja unutar gradskih zidina. Ovo je smetalo Gizima, a i hugenotima koji su smatrali da su ustupci nedovoljni. Čekao se samo povod pa da rat izbije. Prvi rat (1562-1563) – Pokolj u Vasiju – bitka kod Drea – Pacifikacija u Amboazu Fransoa Giz se 1. marta 1562. godine, na putu u Pariz, sa svojom pratnjom, zaustavio u varošici Vasi u Šampanji. U blizini se nalazio jedan ambar u kome su kalvinisti obavljali svoje bogosluženje. To se moglo protumačiti kao protivzakonito (osim ako je ambar privatna kuća), jer su se nalazili unutar gradskih zidina. Ostalo je nerazjašnjeno kako je sukob započeo. Uglavnom, katolici su napali protestante i ubili oko 70, a ranili preko 100 hugenota. To je bio čuveni Pokolj u Vasiju, koji je bio povod za rat. Potom su počeli pogromi protestanata i u drugim gradovima. Tamo gde su reformisti bili u većini, uzimali su u ruke opštinsku vlast, lili topove od zvona, kovali novac u ime kralja i uništavali slike i statue po crkvama. Fransoa Giz je u Parizu dočekan kao heroj. Luj Burbonski princ Konde se takođe nalazio u Parizu, i činilo se da će glavni grad postati poprište razračunavanja. Konde je procenio da bi u uličnim borbama gradska milicija bila u prednosti u odnosu na njegovu konjicu, i povukao se u Orlean.

Katolici su pozvali kraljicu i mladog kralja Šarla IX (1560-1574) da im se pridruže, a zapravo su hteli da ih stave pod nadzor. Činjenica da je kralj bio na strani katolika je uticala na opredeljenje većeg dela naroda. Pošto je kralj bio na strani katolika, hugenoti su se našli u politički nepovoljnom položaju. Bili su u nedoumici zbog toga što je ono što su činili bilo u suprotnosti sa učenjem njihove sopstvene vere o poštovanju vlasti. Naime, i Kalvin je, kao i Luter pre njega, imao stav da se ne treba suprotstavljati svetovnoj vlasti. Posle većanja u Poasiju, Teodor Beza i kalvinističke vođe su odbacili obzire na koje ih je obavezivalo ženevsko učenje i odlučIli su da se late oružja. Konde je pregovarao sa Englezima, koji su mu obećali vojnu i materijalnu pomoć. Malobrojna, ali kvalitetnija od katoličke, protestantska vojska je sakupljena kod Orleana. Glavnu vojnu pomoć protestantima, pružio je falački knez-izbornik Fridrih. Nemački konjanici riteri, koje je predvodio Johan Kazimir, su činili jezgro hugenotske vojske. Protestantski plemići, poput Kondea i Antoana Burbonskog su dizali na oružje svoje vazale. Najveći deo vojske u pokrajinama je regrutovala crkva. Regrutovanjem su rukovodili pokrajinski sinodi, i tu je do izražaja došla dobra organizovanost kalvinističke crkve. Iako su hugenotski pešaci bili zanatlije i trgovci, oni su se borili za ono u šta su verovali i na bojištu su bili siloviti. Glavno pomorsko uporište, ne samo francuskih hugenota, nego i cele protestantske Evrope bio je La Rošel. Pad ovog grada 1627. godine značio je i slom francuskih protestanata. Gizi su regrutovali odrede švajcarskih i nemačkih najamnika, kao i škotsku i francusku gardu. Katolici su, da bi sprečili iskrcavanje engleskih pojačanja, zauzeli Ruan, i tom prilikom je poginuo Antoan Burbonski. Iako su mu žena i brat bili predvodnici hugenota, on je ostao veran kralju i hrabro se borio. Njegov brat, Luj Burbonski princ Konde, je sa hugenotskom vojskom marširao ka Parizu i sudario se sa neprijateljem decembra 1562. godine kod Drea. Katolici, predvođeni Monmoransijem i Fransoa Gizom su odneli tesnu pobedu. Uspeli su da zarobe Kondea, ali su isto tako hugenoti zarobili Monmoransija. Prema zarobljenom Kondeu, Giz se odnosio po viteškom kodeksu. Borbu su nastavili Giz i najsposobniji hugenotski komandant – admiral Gašpar de Kolinji. Giz je opseo Orlean, ali ga je u logoru ubio jedan hugenot. Pošto su obe strane ostale bez vođa, Katarina Mediči je tako dobila mogućnost da ih, privremeno, pomiri. Došlo je do Pacifikacije u Amboazu, marta 1563. godine, kojom je hugenotskom plemstvu dozvoljeno slobodno ispovedanje vere, ali je ostalima to pravo ograničeno na po 1 grad u svakom sudskom okrugu, ali ne i u Parizu. Ovo privremeno zatišje, Katarina je iskoristila za veliko putovanje po Francuskoj. Na ovom putovanju, Katarina se maja 1565. godine u Bajonu susrela sa svojom ćerkom Izabelom, ženom Filipa II, i ostalim predstavnicima španskog kralja. Među Špancima, nalazio je i vojvoda od Albe. Ovaj sastanak je zaplašio hugenote, koji su mislili da im se tu radi o glavi i pojačao je njihovo nepoverenje prema kruni. Savremenici su smatrali da je na Bajonskom sastanku skovana zavera za pokolj hugenota u Vartolomejskoj noći 23-24. avgusta 1572. godine. Drugi rat (1567-1568) – bitka kod Sen Denija – mir u Lonžimou Nepoverenje protestanata prema kruni bilo je veliko, da su se čak počeli spremati za rat. Šarl IX i Katarina su se nalazilu u dvorcu Mo, istočno od Pariza. Hugenoti su počeli da pristižu sa svih strana. Katarina je pozvala oružanu pratnju od 6 hiljada Švajcaraca i krenula u Pariz. Ipak, konjanici koje je predvodio Konde, su ih sustigli; ali Švajcarci su bili odlučni za borbu (spustili rančeve, poljubili zemlju – to rade kad su spremni na odlučnu bitku). Protestanti nisu napadali, ali su pratili povorku sve do kapija Pariza. Konde je opseo Pariz u nameri da ga zauzme, ali su ga katolici iznenadili u bici kod Sen Denija, 10. novembra 1567. godine i potukli ga i primorali na povlačenje. Osamdesetogodišnji konstabl Monmoransi, koji je predvodio ovaj napad, je poginuo.

Obe strane su dobile podršku od tradicionalnih francuskih neprijatelja. Katolicima su pomagali Španci, a hugenotima Nemci, predvođeni falačkim knezom Johanom Kazimirom. Hugenoti su potom opseli Šartr, i prisilili Katarinu da mirom u Lonžimou, 1568. godine, potvrdi odredbe Pacifikacije u Amboazu. Treći rat (1568-1570) – pobede katolika kod Montkontura i Žarnaka – pobeda hugenota kod Arne-le-Dika – mir u Sen Žermenu Ovaj rat je bio najkrvaviji od svih. Vojvoda Anžujski (budući kralj Anri III 1574-1589, sin Anrija II i Katarine Mediči) je porazio hugenote kod Žarnaka 13. marta 1569. godine i Monkontura 3. oktobra 1569. godine. U bici kod Žarnaka poginuo je Konde. Njega je zapovednik kraljeve garde, Monteskoje, pogodio hicem iz pištolja u glavu. Kondea je nasledio, kao komandant, admiral Gašpar de Kolinji. Uprkos dva poraza, on je spretnim manevrisanjem ka jugu, obnovio hugenotsku vojsku koja je imala uspeha u bici kod Arne-le-Dika. Vlada u Sen Žermen-an-Leu je predala kao garanciju “četiri bezbedna grada” – La Rošel, Montoban, La Šarite i Konjak. Protestanti su potom postali dominantni na dvoru. Vartolomejska noć 23/24. avgust 1572. godine – hugenoti postaju blisku kralju – venčanje Anrija Navarskog i Margarete Valoa – pokolj hugenota Koristeći svoju bliskost sa kraljem, Kolinji je nameravao da sprovede u delo velike političke planove. Nameravao je da politički ujedinjenu Francusku suprotstavi Španiji. Naime, bitka kod Lepanta 6. oktobra 1571. godine je probudila strah kod svih protivnika Španije. Čak je i Katarina Mediči bila saglasna da treba voditi politiku suzbijanja moći Španije. Prvi korak u tom pravcu trebalo je da bude materijalna i vojna pomoć ustanicima u Nizozemskoj. Kolinji je verovao da će se stanovništvo Nizozemske rado prisajediniti Francuskoj; a takođe, Kolinji je planirao hugenotsku kolonizaciju u Americi i savez sa Turskom. Prvi rezultati ove politike bili su brzo vidljivi. Ludvig od Nasaua je zauzeo tvrđavu Mons, a hugenotski vojskovođa Fransoa de la Nu je zauzeo tvrđavu Valensijen. Potom je u Bloa, aprila 1572. godine, potpisan sporazum sa Engleskom. Ove promene su smetale katoličkoj strani, jer je protestantska stranka ostvarila preveliki uticaj. Hugenoti su se još više približili dvoru. Kako je u to vreme bio običaj – politička pogodba između zaraćenih strana u Francuskoj je bila utvrđivana brakom. Margareta Valoa, mlađa ćerka Katarine Mediči i Anrija II je trebala da se uda za Anrija Navarskog, sina Antoana Burbonskog i Žane d Albre, navarske kraljice i velike protestantkinje. Svečanosti koje su pratile ovu svadbu su se pretvorile u jedan od najstrašnijih i najkrvavijih pogroma protestanata koji je ostao upamćen kao Vartolomejska noć. Anri Navarski će postati francuski kralj kao Anri IV (1589-1610). Rođen je u Navari; prve dane je proveo u Parizu. Njegova majka je zajedno sa svojih dvoje dece – Anrijem i njegovom sestrom Katarinom – napustila glavni grad 1560. godine, ubrzo posle smrti Anrija II. Neposredno pre toga je prešla u protestantsku veru u koju je prevela i decu. U inače skromnoj kraljevini Navari je tada počelo da se živi po strogom kalvinističkom obrascu (ukinuti su manastiri, uklonjeni su ukrasi iz crkava, sama kraljica je živela asketski). Žana je prezirala Katarinu Mediči. Žana d Albre je želela da svog sina vaspita u protestantskom duhu, i vaspitače za Anrija je odabrao Teodor Beza. Katarinu Mediči je zabrinjavalo to što je jedan knez kraljevske krvi protestant, i to je ispoljavala u svojim pismima Žani d Albre. Anri Navarski je sa ocem, Antoanom Burbonskim, otišao u Pariz, na dvor, gde je vreme provodio u druženju sa svojim kraljevskim rođacima – decom Anrija II i Katarine Mediči. Važan trenutak u životu Anrija Navarskog je bila smrt njegovog oca Antoana Burbonskog (prilikom zauzimanja Ruana 1562.). Katarina Mediči nije mogla da dozvoli da sin kneza bude vaspitan van dvora, u jeretičkoj sredini, i ona je ubeđivala Žanu d Albre da sina pošalje u Pariz, ubeđujući je da će njen sin imati hugenotsko vaspitanje.

Anri je učestvovao i u kraljevskom putovanju po Francuskoj 1564-65. godine. Kada je izbio rat, on se vratio majci. U Trećem verskom ratu (1568-1570), posle pogibije Kondea kod Žarnaka, Anri Navarski je postao zvanični vođa protestanata iako mu je bilo 16 godina. Učio je vojnički “zanat” uz Kolinjija. Učestvovao je na vojnim pohodima, kao i u bici kod Arne-le-Dika. Pokazao se kao vrlo nadaren vojnik. Uoči njegove svadbe sa Margaretom Valoa, njegova majka se vratila iz obilaska pariskih zlatara, i umrla. Potom su počele da se šire glasine da ju je otrovala Katarina Mediči. Venčanje je obavljeno 18. avgusta 1572. godine. Danima uoči svadbe u Parizu se nalazilo mnogo hugenotskih plemića koji su došli da prisustvuju svadbi. Bili su upadljivi zbog svog oholog ponašanja, i smatrali su brak sramotom, jer je Margaretu pratio glas da je vodila raspusan život. Oholo ponašanje jeretika je iritiralo stanovnike prestonice. Svadba je obavljena u crkvi Notr Dam, a Anri nije prisustvovao bogosluženju. Uz Margaretu je bio njen brat, kralj Šarl IX. Tri dana posle svadbe, 22. avgusta, na admirala Kolinjija je izvršen atentat u kome je ranjen. Atentator je pucao iz kuće koja je pripadala Gizima. Ovo je uznemirilo hugenote, koji su pretili osvetom. Strah od hugenotskog gneva (ili ranije osmišljen plan) naveli su katolike da se organizuju u cilju obračuna sa protivnicima. Dan posle atentata, u subotu 23. avgusta 1572. godine, uveče, održan je u Luvru sastanak na kome je trebalo da se odluči kako da se spreči sukob između katolika i protestanata. Mladi vojvoda Anžujski (budući Anri III) i ostali su predložili da napadnu prvi. Sa time se složila i Katarina, kao i Šarl IX, koji je na to pristao tek nakon ubeđivanja. U nedelju, 24. avgusta, na dan Svetog Vartolomeja (jedan od 12 apostola), između 2h i 4h posle ponoći, začula su se zvona sa crkve Sen Žermen. To je bio signal za početak napada u kome su masakrirani mnogi hugenoti. Među prvima je ubijen Kolinji. Ubijanje, paljenje i pljačka su trajali do utorka (26. avgusta) u zoru. Procene broja pobijenih u Parizu iznose 2000-6000 ljudi, a u talasu progona koji je ubrzo zahvatio i druge gradove 10 000-30 000 hugenota. Kolinji je ubijen, ali su druga dvojica protestantskih vođa, Anri Navarski i Konde, preživeli. Oni su te Vartolomejske noći bili na dvoru, i da bi sačuvali glave prešli su u katolicizam. Anri Navarski je ostao na dvoru, sve dok 1576. godine nije uspeo da pobegne i vrati se hugenotima, odbacujući nasilno prihvaćeno katoličanstvo. Četvrti rat (1572-1573) – opsada La Rošela – mir u La Rošelu Hugenoti su, nakratko, bili ošamućeni katastrofom koja ih je pogodila. Glavna protestantska uporišta – Monpelje, Nim, La Rošel i Sanser – su ojačali utvrde i spremili se za borbu. Gradonačelnik La Rošela, Fransoa de la Nu, je odbio da primi kraljevog ambasadora pa je grad, novembra 1572. godine, opsednut. Opsada je trajala sedam meseci. Opsađenima je na ruku išla nesloga u redovima napadača. Rat je okončan mirom u La Rošelu, maja 1573. godine, kojim su ponovljeni uslovi prethodnog sporazuma u Sen Žermenu. (pravo obavljanja verskih obreda gde im je to i pre bilo dozvoljeno). Peti rat (1575-1576) – Anri III (1574-1578) – Gizova pobeda kod Dormana – mir u Bolijeu Šarl IX je umro maja 1574. godine. Nasledio ga je brat Anri Anžujski, koji se u vreme njegove smrti nalazio u Poljskoj gde je vladao nekih godinu dana (1573-1574). Anri IV je u početku bio sklon pomirenju i saradnji sa “političarima”, jer nije mogao da posmatra kako se na jugu Francuske stvara nezavisna protestantska država. Sa obe strane nije bilo većih armija, već su se manje grupe (od po nekoliko hiljada vojnka) borile oko utvrđenih gradova. Anri Giz je odneo pobedu kod Dormana na Marni oktobra 1575. godine. Kralj, plašeći se da će Anri Giz steći veliku popularnost ako nastavi da ređa pobede, se odlučio za mir. Pregovore je vodio kraljev brat Fransoa vojvoda od Alansona, koga su još nazivali Gospodinom, pa je ovaj mir sklopljen u Bolijeu, maja 1576. godine nazvan Mir Gospodina. Ovim ugovorom protestanti su dobili velike ustupke. Dobili su 8 gradova u kojima su mogli da drže svoje garnizone.

Dozvoljena im je sloboda ispovedanja vere svugde osim na dvoru i dve katoličke lige u Parizu. Takođe su osnovani posebni sudovi za slučajeve u kojima su stranke bili protestanti. Slabljenje kraljevske vlasti – katolička liga – protestantska država na jugu – pravno-političke teorije hugenota i katolika Vartolomejska noć, i 4. i 5. verski rat, označavaju prekretnicu u istoriji verskih sukoba u Francuskoj. Bilo je završeno sa regenstvom i uticajem Katarine Mediči. Anri III (1574-1589) je bio njeno omiljeno dete. U mladosti se istakao pobedama kod Žarnaka i Monkontura. Bio je ekscentričan, sklon homoseksualizmu, i doveo je ugled dinastije u pitanje i još više oslabio svoj položaj u odnosu na moćne političke tabore. Tome je doprineo i njegov mlađi brat Fransoa Gospodin, vojvoda od Alansona, koji je u 5. verskom ratu prišao protestantima. Tri najjače stranke u državi bili su katolici, kasnije organizovani u Ligu predvođeni Anrijem Gizom; političari ili umereni sa maršalom Damvilom; i protestanti na čijem čelu je najpre bio Konde a zatim Anri Navarski. Protestanti su posle Vartolomejske noći ostali bez jakog vođstva, i morali su da se zadovolje postizanjem sigurnosti i tolerancije u okviru rimokatoličke države. Izmenila se i politička teorija kojom su pravdali svoje zahteve i borbu. Protestantski intelektualci su počeli da razrađuju teoriju o opravdanosti suprotstavljanja tiraniji silom, pa su stoga nazivani i monarhomasi (borci protiv monarha). Veoma značajni protestanti bili su Teodor Beza i Diplesi-Morne. Beza je svoje stavove izložio u knjizi Zakon o sudijama… iz 1574. godine, a Diplesi-Morne, pod pseudonimom Junije Brut u delu Tužba/presuda protiv tirana iz 1579. godine. Diplesi-Morne je pisao da samo Bog vlada neograničeno, a zemaljski vladari su samo božiji vazali: Narod je postojao pre kraljeva, narod je stvorio kraljeve radi sopstvenog dobra, kraljevi duguju svoj opstanak narodnom izboru. Po ovoj teoriji, svaki kralj koji za svoje postupke nema podršku i saglasnost podanika, vlada tiranski. Značajno je da su osnovni principi protestantskih intelektualaca – prirodno pravo i društveni ugovor – osnove na kojima će se graditi ideja o narodnom suverenitetu. Stranka političara je istrajavala u stavu da je državno i političko jedinstvo pod krunom koje se može obezbediti jedino verskom tolerancijom, najvažnije. Oni su najvažnijeg zagovornika ove teorije imali u Žanu Bodenu. Radikalna katolička struja, predvođena Gizima, je insistirala na verskom jedinstvu zemlje. Međutim, i katoličke vođe su želele da se vrate stare feudalne povlastice, te su pojedinci počeli da se približavaju teorijama o opravdanosti otpora kralju-tiraninu. Na jugu su hugenoti gradili državu u državi. To su im omogućili uspesi u 4. i 5. verskom ratu, u kojima su zauzeli čitav niz gradova. La Rošel i Montoban su postali gradske republike koje su se ujedinile u federaciju, i svaka gradska opština je imala svoju skupštinu, dok su katolici s ove teritorije morali svemu da se povinuju. Katolička liga je osnovana 1576. godine, i činile su je mesne Lige – “organizacije katolika”. Prva je bila Tuluska liga iz 1563. godine, a zatim je tokom 60-ih osnovano nekoliko takvih organizacija. Njihov broj se znatno uvećavao posle ugovora u Bolijeu 1576. godine, kada su protestanti praktično izvojevali veliku političku samostalnost na jugu. Katoličko plemstvo koje je u Ligi vodilo glavnu reč rukovodilo se sličnim motivima kao i hugenotsko, tj. i ono je želelo vraćanje starih feudalnih povlastica. Na čelu Lige bio je Anri Giz, kome su se svi zaklinjali na pokornost. Liga je u svom programu tražila ukidanje ugovora u Bolijeu, proterivanje protestanata iz Francuske.

Šesti rat (1577) – mir u Beržeraku Anri III se januara 1577. godine postavio za vođu Lige u nameri da je stavi pod kontrolu i iskoristi je za još jedan rat protiv hugenota. Ediktom iz 1577. godine objavio je da ne priznaje ni jednu drugu religiju sem katoličke, a to je značilo ukidanje odredbi ugovora u Bolijeu. Protestanti su u La Rošelu osnovali Uniju u koju su ušli hugenoti, švedski i danski kralj, engleska kraljica i nemački kneževi. Pod vođstvom Anrija Navarskog uspeli su da zauzmu neka mesta na jugu i zapadu, ali je došlo do sukoba među komandantima. To je omogućilo kraljevim trupama da prinude La Rošel na kapitulaciju. Potom je sklopljen mir u Beržeraku, 17. septembra 1577. godine. Ovim mirom su znatno smanjena prava protestanata zagarantovana mirom u Bolijeu. Sedmi rat (1579-1580) – mir u Fleu – Anri Navarski naslednik prestola – Pariska liga Posle 6. rata, Anri III je naredio raspuštanje svih političko-verskih udruženja, pa je period od 1579. do 1584. godine bio relativno miran. Ovaj sedmi rat se nije odlikovao značajnijim operacijama većih razmera. Rat je okončan mirom u Fleu 26. novembra 1580. godine, kojim su samo potvrđene odredbe prethodnog ugovora. Mlađi brat Anrija III, Fransoa Gospodin vojvoda od Alansona je umro 1584. godine. Kako kralj nije imao dece, zakoniti naslednik prestola bio je (kao najstariji član burbonske grane dinastije Kapeta) Anri Navarski – vođa protestanata. Anri III je molio Navarskog da pređe u katoličku veru, što je Navarski odbijao jer bi onda izgubio podršku hugenota. Mogućnost da Anri Navarski postane francuski kralj je brinula katolike. Tako je 1585. godine došlo do osnivanja Pariske lige. Vrhovna vlast se nalazila u rukama Komiteta 16-orice (po broju kvartova u Parizu). Komitet je pokupovao oružje i organizovao gradsku miliciju, od oko 30 hiljada ljudi. Liga se potom, za pomoć, obratila španskom kralju Filipu II i papi. Anri Giz je na severu i istoku zemlje obnovio Katoličku ligu, a težio je (na kraju i uspeo) da pod svoju kontrolu stavi i Parisku ligu. Nasuprot Anriju Navarskom, Liga je kao kandidata za presto istakla drugog člana porodice Burbona – kardinala Šarla Burbonskog (stric Anrija Navarskog). Tako je Francuska bila i verki i politički i teritorijalno razjedinjena. Anri III se dvoumio kojoj strani da se priključi, i na kraju se odlučio za Ligu. Ugovorom u Nemuru 1585. godine priznao je Šarla Burbonskog za svog naslednika. Osmi rat (1585-1589), Rat tri Anrija – bitka kod Kutrea – Dan Barikada – ubistvo Giza – ubistvo Anrija III Papa je septembra 1585. godine ekskomunicirao Anrija Navarskog, te on nije imao drugog rešenja do da nastavi rat. Imao je dve armije. Jednu u Poatu kojom je sam komandovao (oko 6,5 hiljada vojnika); i drugu koju su činili Nemci (8 hiljada konjanika i 14 hiljada pešaka). Sa svojom armijom, Navarski se sukobio sa katolicima kod Kutrea, 20. oktobra 1587. godine. Katolički komandant je bio An Žoajez, kraljem miljenik. Navarski je odneo pobedu, ali su njegovi saveznici, Nemci, bili potisnuti iz Francuske. Činjenica da se kraljev miljenik An Žoajez slabo pokazao, a da je Anri Giz uspeo da potisne Nemce, je samo još više narušila ugled Anrija III. Revolucionarno nastrojena Pariska Liga je pozvala Giza da joj se priključi. Da bi zaustavio što veći broj Gizovih pristalica, koje su dolazile u Pariz da mu se priključe, Anri III je pozvao francusku i švajcarsku telesnu stražu. Ipak, Parižani su počeli da dižu barikade, a sa krovova zgrada, stanovnici su gađali vojnike kamenjem. Potom su se vojnici vratili u Luvr. Ovaj događaj je poznat kao Dan barikada. Kralj Anri III je potom bio primoran da potpiše tzv. Ukaz o ujedinjenju, kojim je Giz postao glavnokomandujući oružanih snaga, a kardinal Šarl Burbonski je ponovo priznat za prestolonaslednika. Kralj je bio ponižen, i zastrašen od daljeg pritiska Lige. Zato se odlučio da ubije

Anrija Giza. Pozvao ga je u Bloa, gde je potom ubijen. Sutradan je ubijen i njegov brat kardinal Lorenski, a Šarl Burbonski je uhapšen. Vest o smrti Anrija Giza je u Parizu izazvala veliko ogorčenje. Mase naroda su izašle na ulice i organizovale demonstracije. Sorbona je izdala dekret koji je sve oslobađao zakletve kralju. Osnovan je generalni savet za vođenje državnih poslova. Anri III je izgubio podršku katolika, i nije imao drugog izbora nego da se priključi Anriju Navarskom. Njihove udružene snage su se približavale Parizu aprila 1589. godine. Mladi dominikanski fratar, Žak Kleman, je ubio Anrija III avgusta 1589. godine, dok su se trupe spremale za juriš na grad. Pred smrt, Anri III je proglasio Anrija Navarskog za kralja. Deveti rat (1589-1598) – Šarl Majenski – bitka kod Ivri-la-Bataja – bitka kod Arka – skupština staleža – rat sa Španijom – Nantski edikt Katolici su novog vođu dobili u bratu Anrija Giza – Šarlu Majenskom. Za kralja su proglasili starog kardinala Šarla Burbonskog. Ipak, Šarl Majenski nije bio sposoban kao Anri Giz. Liga je zavisila od španske pomoći, što je Anriju Navarskom omogućilo da zaigra na francuski patriotizam (iako je i on sam dobijao pomoć od Engleza). Tako je uz njega stalo brojno katoličko plemstvo severne Francuske. Anrvi IV Navarski (1589-1610) je uspeo da porazi protivnika kod Arka. Pojačan Englezima, pokušao je da izvede brz napad na Pariz, ali su njegove snage ipak bile slabe za taj poduhvat. Povukao se, i preko zime zauzeo najvažnije gradove oko prestonice. Šarl Majenski je prozreo nameru Navarskog da ga opkoli, te se spremao na bitku. Anri IV je uspeo da marta 1590. godine pobedi protivnike kod Ivri-La-Bataja, i potom je opseo Pariz. Opsada je trajala 6 meseci, sve dok opkoljenima nije u pomoć stigao španski vojskovođa Alesandro Farneze iz Nizozemske. Uvidevši potom da se iscrpljujuća borba vodi bez ishoda, Šarl Majenski je napravio grešku. Doveo je u Pariz državne staleže da bi odabrao katoličkog velmožu kao pretendenta Svete Lige (i sam se nadao kruni). Pozvao je i neke pristalice kralja u nadi da će se oni odreći kralja. Ipak, desilo se suprotno. Umerena strana među Ligašima je odlučila da pregovara sa Anrijem IV Navarskim. Tako da su se i Parlament i Skupština staleža odlučili za sporazum. Anri IV se jula 1593. godine u Sen Deniju odrekao protestantizma uz izjavu: Pariz vredi jedne mise; i posle 9 meseci, februara 1594. godine ušao u prestonicu. Papa je septembra 1595. godine povukao ekskomunikaciju. Šarl Majenski se oktobra 1595. godine pokorio Anriju IV, a januara 1596. godine je raspuštena Liga. Naredne tri godine, Anri IV se posvetio ratu sa Špancima, koji se nije odvijao povoljno po Francuze. Marta 1598. godine savladan je Merker, poslednji značajniji kraljev protivnik u Francuskoj. Potom je 13. aprila 1598. godine donet Nantski edikt, kojim su okončani Verski ratovi u Francuskoj. Mirovni ugovor sa Španijom je potpisan u Vervenu 2. maja 1598. godine. Nantskim ediktom protestantima je data puna sloboda veroispovesti. Dobili su mešovite sudove da bi im se obezbedila pravičnost kada dođe do sporova sa katolicima. Bilo im je dozvoljeno da održavaju sinode, dodeljeno im je oko 100 bezbednih gradova, garantovana im je ravnopravnost sa rimokatolicima u obrazovanju i vršenju javnih dužnosti. Za života Anrija IV Navarskog, odredbe ukaza su bile sprovođene u delo. Mirovnim ugovorom u Vervenu, Španci su vratili sve što su osvojili osim Kambrea, i time je praktično povraćen status quo, postignut mirom u Kato-Kambreziju 1559. godine.

REFORMACIJA I PROTIVREFORMACIJA U dugom postojanju katoličke crkve, više puta se, i iz različitih razloga, nametala potreba za promenama, tj. reformama u njoj. Dešavalo se da način života i ponašanje sveštenika odudaraju od hrišćanskih moralnih načela. Zamerke crkvi i želje za njenom reformom su dolazile sa tri strane. Od samih crkvenih lica, od strane svetovnjaka i od strane države. Zahtevi za reformom u crkvenim krugovima – nepravilnosti u crkvi – renesansne pape – zahtevi svetovnih lica – uticaj humanista – apsolutistička monarhija – težnja za stavljanjem crkve pod nadzor države Pojačani zahtevi za reformom crkve ispoljavani su od svetovnih lica, pa i samih sveštenika, u toku 15. veka. Kada je sveštenstvo govorilo o reformi, gotovo uvek je mislilo na administrativnu, zakonodavnu, ili moralnu reformu, a vrlo retko na reformu veroučenja. Autoritet pape je već u 14. veku, u vreme tzv. Avinjonskog ropstva (1308-1378) bio doveden u pitanje jer su postojali papa i antipapa, tj. papa u Rimu i papa u Avinjonu. Učešće crkvenih lica u politici, je u ono vreme smatrano uobičajenim. Međutim, život tzv. renesansnih papa, posebno Aleksandra VI Bordžije (1492-1503), Julija II (novembar 1503-1513, pre njega papa Pije III 22. septembar 1503-18. oktobar 1503), i Lava X (1513-1521), je bio daleko od hrišćanskih pojmova o vrlini. Aleksandar VI Bordžija je bio poreklom Španac, a svetovno ime mu je bilo Rodrigo Bordžija. Na papskom prestolu je nasledio papu Inoćentija VIII (1484-1492). Do papskog prestola se probijao podmićivanjem. Njegov raskalašni život i velika politička delatnost su iznenađivali njegove savremenike. Pored sina Čezara i ćerke Lukrecije, imao je najmanje četvoro nezakonite dece. Često je podređivao interese crkve i papstva ličnim i porodičnim interesima. Bio je veliki mecena i ljubitelj umetnosi. Ostao je u istoriji upamćen kao arhetip renesansnog pape. Julije II, svetovno ime mu je bilo Đulijano Rovere. Uzdigao se zahvaljujući podršci svog ujaka, pape Siksta IV (1471-1484), koji ga je načinio kardinalom 1471. godine, i predao mu na upravljanje 1 nadbiskupiju, 7 biskupija i nekoliko opatija. Pri prvom pokušaju da postane papa, osujećen je od strane Aleksandra VI Bordžije. Potom je otišao u Francusku, i bio je jedan od onih koji su poticali Šarla VIII (1483-1498) na italijanski pohod kako bi se dokopao stolice Sv. Petra. Zvali su ga papa terribile. Stao je na čelo papskih trupa u severnoj Italiji, kada je sa mačem o boku i kacigom na glavi prošao kroz prolom na tvrđavi Mirandola, koju je zahvaljujući svojim sposobnostima vojskovođe uspeo da osvoji. Bio je veliki zaštitnik umetnika – angažovao je Bramantea, Mikelanđela, Rafaela. Nadmašio je sve svoje prethodnike u naporima da arhitektonski obnovi i ukrasi crkvu Sv. Petra, Vatikan i Rim. Zato je i počeo sa prodajom indulgencija (oproštajnica) koje su dovele do Luterovog protesta. Postoje i brojni primeri biskupa da su se ovako ponašali. Crkveni velikodostojnici su uglavnom poticali iz redova višeg plemstva, i svoje vreme su provodili u lovu i viteškim takmičenjima. Jedan deo njih je imao ljubavnice i vanbračnu decu. Mnogi su držali i više od jednog crkvenog položaja. Rasprostranjena je bila i nepravilnost koja se nazivala simonija, tj. kupoprodaja crkvenih zvanja. Od nižeg sveštenstva nije se tražilo nikakvo naročito obrazovanje i školska sprema. Bilo je mnogo sveštenika koji su jedva bili pismeni, a teološko znanje im je bilo osnovno. Među narodom su bili rasprostranjeni najrazličitiji oblici praznoverja. Pored zahteva pojedinih viših i nižih sveštenika, želja za reformom se istakla i na dva velika sabora, u Bazelu (1431-1449) i Konstanci (1414-1418), ipak do reforme nije došlo. Crkvu su kritikovali i ugledni i obrazovani svetovnjaci. Renesansa i humanističko obrazovanje su doneli veliku promenu u pogledu na svet, a samim tim i na crkvu. Humanisti nisu odbacivali ni veru, ni crkvu, ali su izvrgavali kritici, pa i ruglu, sve nepravilnosti u katoličkoj crkvi. Oni su prezirali sveštenstvo koje je ostalo polupismeno u vreme razvoja nauke. Na zapadu su najoštrije kritikovali

katoličku crkvu Erazmo Roterdamski i Johan Rojhlin. Tako je u 16. veku nastala izreka da je Erazmo sneo jaje, a Luter iz njega izlegao pile. Katolička crkva je bila univerzalna. Papa je bio poglavar svih katolika, i on je zvanično postavljao i biskupe u svim državama. To je od srednjeg veka bio predmet sporova između crkvene i svetovne vlasti. Crkva je bila važan činilac društva i njegove stabilnosti. U duhovnom i obrazovnom pogledu bila je neprikosnovena. Zbog velikih poseda, crkva je imala i veliku ekonomsku moć. Evropski vladari zato nisu mogli da dozvole da tako važna ustanova i politički činilac bude isključivo pod nadzorom pape. Kraljevi su se trudili da crkvu u svojoj državi stave, koliko-toliko, pod svoj uticaj. Otuda su česti sukobi u srednjem veku između papa i vladara, kao npr. borba za investituru u Nemačkoj (1075-1122). U Španiji, Ferdinand i Izabela su uspeli da crkvu stave pod svoj uticaj osnivanjem Španske inkvizicije 1480. godine; a velikog inkvizitora je postavljao kralj. U Francuskoj je postojao galikanizam. To je težnja ka izvesnoj autonomiji francuske crkve u odnosu na Rim. Ova težnja se ogledala u zahtevima za poštovanje određenih nacionalnih posebnosti i tradicija. Galikanci su se pozivali na načela: vrhovna crkvena vlast pripada saborima, sveštenstvo uživa sudsku i finansijsku samoupravu, francuska crkva slobodno raspolaže svojim parohijama i papa se u to ne meša. Zvanični dokument na kome su se ovi principi temeljili, bila je Pragmatična sankcija iz 1438. godine, koju je doneo kralj Šarl VII bez papinog učešća. Iako su ova načela išla kraljevima na ruku, oni su morali da vode računa da se suviše ne zamere papi, čiji je uticaj kao duhovnog poglavara bio vrlo jak. Posle trijumfa francuskog oružja u bici kod Marinjana 1515. godine (Četvrti italijanski rat 1515-1516), Fransoa I (1515-1547) je pristupio ostvarivanju sporazuma sa papom Lavom X. Konkordatom u Bolonji 1516. godine, papa i kralj su praktično podelili ona prava koje je francusko sveštenstvo zahtevalo za sebe. Priznata je vrhovna vlast pape, i time, prećutno, poništena vrhovna vlast sabora. Kralj je određivao kandidate koje je papa trebao da rukopoloži. U praksi, pape su kralju dale odrešene ruke i nikada nisu odbijali ni najnepodobnije kandidate. REFORMACIJA U NEMAČKOJ Društvene, političke i kulturne prilike u Carstvu krajem 15. i početkom 16. veka – politička razjedinjenost Carstva – neuspeli pokušaj centralizacije cara Maksimilijana I Nemačka je bila potpuno politički rascepkana. Na njenoj teritoriji je postojalo oko 400 država različite veličine, ranga i političke moći, koje su bile objedinjene u labavu političku tvorevinu – Sveto rimsko carstvo nemačke narodnosti. Zapadno carstvo je 800. godine obnovio Karlo Veliki. Posle njegove smrti carstvo je podeljeno. Autoritet kruni su vratili vladari Saksonske dinastije, pre svega Oton I koji se za cara krunisao 962. godine, i ova godina se uzima za početak Nemačko-rimskog carstva koje je postojalo do 1806. godine. Za državu su se koristili različiti nazivi, Sacrum imperium, Romanum Regnum, i konačno u drugoj polovini 15. veka ustalio se naziv Sveto rimsko carstvo nemačke narodnosti. Zvanje cara je bilo nasledno u vreme Karolinga, ali je praktično od 10. veka postalo izborno, što je ozakonjeno Konstitucijom iz 1338. godine i Zlatnom bulom iz 1356. godine. Car je morao da ima najmanje 18 godina, da bude plemenitog roda i svetovno lice. Cara je biralo sedam kneževa: nadbiskupi Kelna, Majnca i Trira, markgrof Brandenburga, vojvoda Saksonije, palatin Falačke i kralj Češke. Iako su izbornici polagali zakletvu da će glasati bez ikakvog interesa ili nagrade, u praksi, oni su morali da se pridobiju mitom ili političkim ustupcima. Vladavina je počinjala izbornom zakletvom (kapitulacijom) kojom se car obavezivao da neće zvanje učiniti naslednim, a potom ga je krunisao nadbiskup Manjca. Car je mogao da bude biran i za života svog prethodnika i to nije do 1711. godine bilo utvrđeno posebnim zakonom. Tada bi dobijao naslov Cara Rimljana. On je na grbu imao jednoglavog orla (umesto carskog dvoglavog). Nasleđivao je cara odmah, bez krunisanja i izborne kapitulacije.

U slučaju da car postane umno nesposoban, vladao bi u njegovo ime naslednik Rimski kralj ili vikari (namesnici carstva). To su bili izborni kneževi Falačke i Saksonije – svaki je vladao u onom delu Nemačke u kome je na snazi bilo saksonsko, tj. franskonsko pravo. U Italiji je dužnost vikara obavljao savojski vojvoda. Car je imao vlast na mnogim poljima, ali je svugde bio ograničen. On je predlagao, odobravao i proglašavao zakone. Imao je pravo veta. Bio je vrhovni sudija u Carstvu. Predstavljao je Carstvo u inostranstvu, iako je njegovo pravo da odlučuje o ratu i miru bilo vrlo ograničeno. Imao je posebna prava, koja su se delila na neograničena, kada je odlučivao sam; ograničena, kada je odlučivao zajedno sa Rajhstagom; zajednička, kada je odlučivao zavisno od toga da li su neke države posedovale prava ili ne. Neograničena prava bila su davanje plemićkog statusa i titule, osnivanje univerziteta. U ograničena spada uvođenje carina, a u zajednička ozakonjavanje dece, pravo nošenja oružja, postavljenje beležnika. Carevu vlast je ograničavao Sabor carstva – Rajhstag. On je imao tri doma: Veće izbornika; Veće vladara (kneževa); i Veće carskih gradova. Izbornici su mogli da predlažu zakone i car je morao da ih konsultuje u slučaju donošenja važnijih odluka. U svojim teritorijama su uživali kraljevska prava, pre svega sudsku vlast. Većem kneževa izbornika predsedavao je nadbiskup Majnca. Kneževa-izbornika je bilo 7, s tim što se taj broj do ukidanja Carstva 1806. godine popeo na 10. U Veće vladara (kneževa) ulazili su svetovni i crkveni vladari. Crkveni velikodostojnici su ulazili na osnovu položaja – biskupi i opati manastira. Oni nisu glasali pojedinačno, nego su bili podeljeni u dve grupe – Rajnsku i Švapsku, i svaka je imala kolektivan glas. Status kraljevskog grada imalo je 51 naselje. Bili su grupisani u Rajnske (14) i Švapske (37) gradove. Car Maksimilijan I (1493-1519) je pokušao da ojača centralnu vlast u carstvu. On je pokušao da iskoristi međusobne sukobe kneževa kako bi ojačao svoju vlast. To mu je pošlo za rukom u južnoj Nemačkoj. Švapski savez je obrazovan 1488. godine, i ovaj savez je bio pod zaštitom Habzburgovaca, i bio je važan činilac u učvršćivanju njihove vlasti. Habzburgovci Vlast nad celom Austrijom, je 1358. godine preuzeo vojvoda Rudolf IV Zadužbinar. Pošto je Zlatnom bulom iz 1356. godine bio isključen iz izborničkog kolegijuma, težio je nezavisnosti Austrije i pokušao je nizom krivotvorenih povelja da potkrepi svoje težnje. Povelje su polazile od privilegija Cezara i Nerona, dokazujući da je “poseban položaj Austrije star koliko i Rimska imperija”. Vrhunac u ovom poslu je bila Velika privilegija koju je navodno izdao car Fridrih I Barbarosa, dajući posebna prava vladarima Austrije. Odatle i potiče titula nadvojvode. Rudolf IV je premestio prestonicu u Beč, i počeo izgradnju katedrale Sv. Stefana. Takođe je osnovao i bečki univerzitet. Pokušao je da ojača državu i nizom fiskalnih mera – između ostalog “kvario” je novac. Zbog toga nije bio omiljen kod svojih podanika. Presudan događaj za Habzburge, bio je kada je 1440. godine za cara izabran Fridrih III (14401493); od tada pa sve do ukidanja carstva 1806. godine, krunu su nosili pripadnici porodice Habzburg. Fridrih III je krunisan u Ahenu 1442. i u Rimu 1452. godine – bio je prvi i poslednji Habzburgovac, i poslednji nemački car krunisan u Rimu. Fridrih III je bio zaokupljen magijom, okultizmom, astrologijom, i sakupljao je i čitao knjige o tome. Takođe, bio je opsednut genealogijom, i pratio je porodično stablo Habzburgovaca sve do trojanskog kralja Prijama. Tako je nastala tzv. Trojanka teorija o poreklu dinastije. On je plasirao habzburško tumačenje samoglasnika A.E.I.O.U. (Austrija će vladati celim svetom – Austria Est Imperare Orbi Universo). Fridrih III je bio omrznut među građanima Beča, tako da je boravio u Vinernojštatu. Ostao je upamćen kao velika tvrdica. Fridrih III je postavio temelje budućoj moći dinastije jednim uspešnim bračnim aranžmanom. Naime, na predlog Eneje Silvije Pikolominija (papa Pije II 1458-1464), Fridrih III je oženio svog sina Maksimilijana Marijom Burgundskom, naslednicom Burgundije. Njen otac je bio Burgundski vojvoda Šarl Smeli.

Pregovori su vođeni u jesen 1473. godine u Triru. Fridrih je izbegavao da išta obeća burgundskom vojvodi, tako da je Šarl Smeli ljut napustio Trir. Nakon pogibije Šarla Smelog u bici kod Nansija 5. januara 1477. godine, postavilo se pitanje udaje njegove ćerke. Francuski kralj Luj XI je nameravao da svog sina, budućeg kralja Šarla VIII venča za Mariju. Ipak, ona se odlučila za Maksimilijana. Tri nedelje pošto je Maksimilijan napustio Beč i krenuo za Burgundiju, Mađari, na čelu sa svojim kraljem Matijom Korvinom, “Skitskim Marsom”, su provalili u Donju Austriju. Osam godina kasnije, 1485. su zauzeli sam Beč, i držali ga sve do 1490. godine, dok nije umro Matija Korvin. Fridrih III se preselio u Linc. Fridrihu se pripisuje izreka Neka moćniji ratuju, ti se srećna Austrijo ženi i udaj; Što drugima daje Mars, tebi poklanja Venera. Fridrih III i Maksimilijan su se sreli tek posle osam godina (1485. godine), pošto je Matija već zauzeo Beč. Sreli su se na putu izvan Ahena. U Ahenu su boravili 10ak dana, a potom su zajedno nastavili putovanje za Frankfurt. Potom je Maksimilijan krenuo ka crkvi Sv. Bartolomeja gde je obavljen izbor za cara. Iako su kneževi već bili podmićeni od strane francuskog kralja Šarla VIII, izbor je protekao glatko. Maksimilijan je izabran i posle nekoliko nedelja krunisan u Ahenu. Kada je, uz pomoć sina, 1490. godine povratio Beč, Fridrih III nije želeo da se vrati u njega, jer niti je on voleo taj grad, niti su stanovnici voleli njega. Ostao je u Lincu, sve manje zainteresovan za državne poslove. Umro je 19. avgusta 1493. godine (prejeo se lubenica). Maksimilijan I (1493-1519), Poslednji vitez, renesansna ličnost, predmet je mnogih skaski (legendi) u narodu. U stvaranju te legendarne slike, on sam je imao velikog udela, napisavši dva memoarska spisa: Theuerdank (mislim Hvala draga. Stihovi) i Weisskunig (Beli kralj. Proza). U detinjstvu je vrlo loše napredovao u učenju i njegovi učitelji su mislili da je glup. Pokazivao je nadmoć samo u fizičkom vežbanju i ratničkim veštinama. Njegova rečitost i pamet su došli o izražaja tek kasnije. Mogao je golim rukama da savije potkovicu, i mogao je šakom da zakuca ekser u zid. Poznati su događaji iz lova, koji mu je bio velika strast, i u lovu je bio veoma vešt. Bio je prijatelj sa slikarom Albrehtom Direrom. (slika: Čovek u kožuhu) Takođe, voleo je muziku. Voleo je svoju prvu suprugu, Mariju Burgundsku, ipak ona je umrla krajem marta 1482. godine, u 25oj godini života. Za razliku od svog oca Fridriha III koji je važio za tvrdicu, Maksimilijan je bio rastrošan i često prezadužen. Maksimilijan se 1494. godine oženio Bjankom Sforca, nećakom Lodovika Mora, milanskog vojvode. Ipak, carica je bila veoma raskošna i ekstravagantna; umrla je 1510. godine. Maksimilijan je pred kraj života bio još zaduženiji – podmićivao je kneževe-izbornike da bi obezbedio izbor svog unuka Karla za cara, zato je pozajmljivao velike svote. Povukao se, bolestan, 1518. godine u Tirol. Poslednje dane je proveo u krevetu. Sahranjen je ispod oltara crkve u Vinernojštatu. Njegovo srce je sahranjeno u Brižu, u sarkofagu Marije Burgundske. Za Maksimilijana je vezana i legenda o pronalaženju Hristovog pokrova pod oltarom katedrale u Triru. On je pomerio otlar i našao pokrov i kocke koje su bacali rimski vojnici koji su Hrista razapeli. Kneževi su rešili da se suprotstave jačanju centralne vlasti. Rajhstag u Vormsu je 1495. godine proklamovao večiti mir kako bi učinio kraj međusobnim ratovima feudalaca. Ustanovljen je Najviši sud carstva, kao i vlada od 17 članova. Predsednika je trebao da postavi car, a članove dijeta. Ovom organu je trebala da bude predata sva izvršna i vojna vlast, kao i upravljanje finansijama. Maksimilijanu ovo nije odgovaralo jer je njegova vlast time bila ograničena. Posle sabora u Augsburgu 1500. godine, uvedena je vlada od 20 članova, sa Maksimilijanom kao predsedavajućim. Sitno plemstvo – jačanje građanstva i kapitalističkih odnosa – bankari – trgovački centri na jugozapadu i severu Nemačke Nemačka se, kao deo zapadnog sveta, razvijala u tri stupnja, i shodno tome, ona se u geopolitičkom i kulturnom pogledu može podeliti na tri veće celine: Rimsku; Tevtonsku; i Kolonijalnu Nemačku. Zapadni i južni delovi, osvojeni od Rimljana, su došli pod uticaj rimske kulture. Postepeno su se ovde proširile tekovine materijalne i duhovne kulture čije je žarište bilo u Sredozemlju: počela je da se gaji vinova loza, nikli su gradovi Keln, Bon, Trir, Majnc, Strazbur, Augsburg, Beč.

Tevtonsku Nemačku čini teritorija između Rajne, na zapadu, i Labe na istoku, koja se civilizovala kada je Karlo Veliki, na prelazu iz 8. u 9. vek pokorio Saksonce i hristijanizovao ih. Posle rimske i tevtonske, nastala je i kolonijalna Nemačka. U vreme Otona I osvojena su područja današnje Austrije. Njih je pre toga naseljavalo slovensko stanovništvo, koje je bilo proređeno u pohodima Mađara. To je olakšalo germanizaciju ovih krajeva, koja je posle pobede Otona I nad Mađarima na Leškom polju 955. godine, brzo i završena. Odlučujuće uspehe, Nemci su postigli između 1150. i 1350. godine. Politički razjedinjena slovenska plemena nisu mogla da se odupru nemačkim vitezovima. Germanski prodor je zaustavljen kada je u bici kod Tanenberga (Grinvalda) poljski kralj Vladislav Jagelonac porazio Tevtonce. Početkom 16. veka, Nemačka je bila i po teritoriji i po broju stanovnika najveća zemlja Evrope. Imala je oko 20 miliona stanovnika; oko 3000 naselja je imalo status grada – iako oko 2800 njih nije imalo više od hiljadu stanovnika; 30ak je imalo između dve hiljade i 10 hiljada, a samo 15 više od tog broja. Najveći gradovi su bili Keln na Rajni, Magdeburg na Labi (oba oko 40 hiljada st.), Augsburg (50 000), Nirnberg, Erfurt, Frankfurt, Majnc, Vorms. Najsiromašniji deo plemstva plemstva bili su vitezivi – riteri. Neki od njih su bili u vazalnom odnosu prema feudalnom gospodaru, a neki neposredno caru, tzv. vitezovi carstva. Vladari su se sve češće oslanjali na najamnike – pešadiju. Riteri su bili siromašni i živeli su pljačkajući putnike. Vitezovi carstva su bili ponosni na svoj položaj i smetalo im je to što nisu bili zastupljeni u Saboru Carstva. Bili su pristalice jačanja centralne vlasti i suzbijanja moći kneževa. Građanstvo je u Nemačkoj u 15. veku jako ojačalo. Razvilo se rudarstvo. Više nisu bili dovoljni površinski kopovi, nego se buše i okna. Investitori su preuzeli ulogu rudarskih preduzimača. U Vestfaliji, i Češkoj se vade velike količine srebra i bakra. Do priliva zlata i srebra iz Novog Sveta, najveće količine srebra su stizale iz Nemačke. Takođe, Nemci su bili na glasu i kao dobre zanatlije. Ipak, krajem 15. i početkom 16. veka, vodeću ulogu preuzimaju trgovci i bankari. Glavni centar nemačke trgovine i bankarstva bio je Augzburg. Tu su se javile velike trgovačko-bankarske porodice: Fugeri, Velzeri, Hohšteteri. Oni su uzimali monopol na najvažnije grane proizvodnje, kao što je dobijanje srebra, bakra, žive. Porodica Fuger je bila jedna od najmoćnijih bankarskih kuća u Evropi. Rodonačelnik porodice je Hans Fuger, seoski tkač. On se pored proizvodnje, bavio i trgovinom, snabdevajući ostale tkače vunom, koja je stizala iz Venecije. Jakob Fuger je do kraja 15. veka, preko ogromnih kredita, uspeo da za svoju porodicu obezbedi eksploataciju srebra, bakra, i olova u rudnicima u Tirolu, Koruškoj, Mađarskoj. Od 1505. godine, Fugeri su se uključili u trgovinu sa Indijom – najunosniji posao bio je uvoz bibera. To im je omogućilo da kreditiraju pape i evropske vladare, pre svega Habzburgovce. Kao što je Nemačka bila politički razjedinjena, tako je bila i privredno nepovezana. Na severu je bila razvijena trgovina. Tu je još u 13. veku organizovano moćno udruženje trgovačkih gradova – Hanzeatska liga ili Hanza. U savez je bilo uključeno preko 100 gradova, a glavnu reč su vodili Libek, Bremen, Hamburg, Riga, Dancig, Keln. Imali su svoje trgovačke ispostave, kontoare, u Londonu, Brižu, Bergenu i Novgorodu. Hanza je uspela da stekne monopol u trgovini na Baltiku i Severnom moru. Vrhunac moći dostigla je u 14. veku. Kasnije su počeli da je potiskuju Holanđani i Englezi, a moć ovih gradova je slomljena posle velikih razaranja u Tridesetogodišnjem ratu. Poslednji sastanak saveza je održan 1669. godine. Humanizam – univerziteti – Erazmo Roterdamski – Johan Rojhlin – Ulrih fon Huten Prvi univerzitet u Nemačkom carstvu je osnovao Karlo IV Luksemburški (1346-1378), u Pragu 1348. godine – Karolinum. U sledećih 150 godina, osnovano je još 15 univerziteta: Beč (1365), Keln (1388), Erfurt (1392), Lajpcig (1409), Trir (1457), Majnc (1477), Vitenberg (1502)…

Humanistički pokret je u Nemačku prodro iz Italije sredinom 15. veka. Prihvatili su ga pojedini aristokratski krugovi, ali je najjače uporište imao na univerzitetima. (istaknuti humanista Konrad Celtis, pravo ime Konrad Pikel). Najznačajniji humanista zapadne Evrope je Erazmo Roterdamski. Njegovo pravo ime je Erazmus Deziderijus. Rođen je 1466. godine. Bio je vanbračno dete jednog sveštenika i lekareve ćerke. Odrastao je u sirotištu u Gaudi u Nizozemskoj. Školovan je u Gaudi i Deventeru. Tu se upoznao sa pokretom Devotio Moderna i italijanskim humanizmom. Postao je sveštenik 1492. godine. Potom je otišao u Pariz gde je studirao teologiju. Izdržavao se davanjem privatnih časova. Njegov đak, lord Montdžoj, ga je pozvao u Englesku 1499. godine. Tu je upoznao engleskog humanistu Džona Koleta, i ovaj susret je promenio Erazmov život. Uskoro je Erazmo postao poznat u celoj Evropi. Selio se često iz jednog intelektualnog sedišta u drugo, gde je predavao studentima i učestvovao u raspravama sa drugim poznatim obrazovanim ljudima. Značajan je njegov rad na kritičkom izučavanju Svetog pisma i dela crkvenih otaca. Kao dobar poznavalac latinskog, grčkog i hebrejskog, Erazmo ih je čistio od pogrešaka i priređivao za štampu uz komentare. Period od 1500. fo 1506. godine je proveo uglavnom u Francuskoj i Nizozemskoj. Potom je otišao u Englesku gde se sprijateljio sa tamošnjim humanistom Tomasom Morom i drugim učenim ljudima. Posle toga je otputovao u Italiju, gde je u Torinu odbranio doktorsku disertaciju 1506. godine, i prisustvovao spektakularnom ulasku pape-vojnika Julija II u Bolonju. Od 1509. do 1514. godine je boravio uglavnom u Engleskoj gde se družio sa tamošnjim humanistima i držao predavanja, najčešće na Kembridžu. Johan Rojhlin (1455-1522), se uz Erazma Roterdamskog, smatra stubom nemačkog humanizma. Obrazovanje je stekao u više univerziteta (Parizu, Bazelu, Lincu, Milanu, Rimu). On se naročito bavio istraživanjima u oblasti grčkog, latinskog i hebrejskog jezika. Za njega se pričalo da je kao student bio toliko uporan u učenju hebrejskog, da nije puštao da neki rabin prođe pored njega, a da ga nešto ne pita. Potom se bacio na učenje Kabale. Cilj Rojhlinovih studija bilo je proučavanje Biblije kako bi najznačajniji izvor hrišćanstva kritički očistio od pogrešnih prevoda i tumačenja. Rojhlin, kao i Erazmo, nije udarao na temelje hrišćanske religije, nego je zahtevao preporod i očišćenje crkve od nepravilnosti. Kada je 1509. i 1510. godine, zbog spletkarenja Pfeferkorna, došlo do carskog ukaza o uništenju jevrejskih knjiga, Rojhlin se tome suprotstavio. Iz toga se izrodila polemika između humanista koji su prišli Rojhlinu, i katoličkih teologa, dominikanaca iz Kelna. U pamfletima koje je objavio 1511. godine – Očno ogledalo; i 1513. godine – Protiv kelnskih klevetnika, Rojhlin je razmatrao pitanja vere, filozofije i načina obrazovanja. Objavio je 1514. godine Pisma istaknutih ljudi. Humanisti iz Erfurta su objavili satiru Pisma mračnjaka, koja je bila usmerena protiv kelnskih teologa. U njima su se humanisti podsmevali licemerstvu, neprimernom životu i neznanju sveštenstva, pre svega lošem latinskom, zamerali im na “kuhinjskom latinskom”, kako su govorili humanisti. Drugi čuveni nemački humanista bio je Ulrih fon Huten (1488-1523). Otac mu je bio sitni riter, i poslao je Ulriha u manastir u Fuldi. Tu je dobio dobro obrazovanje, ali je u 16oj godini pobegao iz manastira. Postao je vitez-lutalica, i pristalica humanizma. Od svoje 24. do 29. godine je boravio u Italiji (1512-1517), gde je studirao pravo. Tu je bio ogorčen načinom života papa i smatrao rimsku kuriju jednim od neprijatelja nemačkog naroda i njegovog ujedinjenja. Ismevao je indulgencije kao obmanu prostih ljudi. Govorio je: Nije li te stid Julije (II) da prodaješ ono što je potrebnije tebi nego drugima. Ulrih je maštao o ujedinjenoj Nemačkoj, i plemićkoj demokratiji. Povezao se sa humanističkim krugovima u Nemačkoj, najpre sa Krotusom Rubijanom sa kojim je otišao u Erfurt, gde je učestvovao u sastavljanju Pisma mračnjaka. Učestvovao je i na saboru u Augsburgu i u svom govoru je podržao predlog pape Lava X da se organizuje pohod protiv Turaka. Podržavao je reformaciju u Nemačkoj.

Martin Luter i početak reformacije – Luterovo poreklo i mladost – oproštajnice i 95 teza Martin Luter je rođen 10. novembra 1483. godine u Saksoniji. Školu je učio u Magdeburgu, a studirao je na univerzitetu u Erfurtu. Njegov otac je želeo da studira prava. Međutim, Luter je uprkos tome odlučio da stupi u manastir, u red Avgustinaca. Preživeo je udar groma na putu između Erfurta i sela Štoternhajma i posle toga se zavetovao da će se zamonašiti. Za sveštenika je rukopoložen 1507. godine, u 24oj godini života. U manastiru se posvetio proučavanju Sv. Avgustina i zavoleo njegove spise. U skladu sa duhovnim strujanjima toga vremena, i on je bio protivnik sholastičara i Aristotelove filozofije. (cilj sholastike nije naći istinu, već shvatiti i opravdati već objavljenu istinu; argumentima se pozivaju na autoritete – Crkvu, Bibliju). Jedno vreme je, i helenizovao svoje ime u Eleuterije. Malo je mario za književnost i tradicije antičkog sveta. Prešao je u avgustinski manastir u Vitenbergu u Saksoniji, gde je 1502. godine osnovan univerzitet i tu je postao doktor i pet godina je predavao Sveto pismo. Luter je bio ozbiljan i pobožan fratar, koji se krajnje disciplinovano pridržavao svih strogih pravila svog reda. On je sebe podvrgavao strogim postovima i stalnom duševnom preispitivanju. Bio je opsednut pitanjem greha. Mislio je da je toliko grešan da se neće moći iskupiti. Vremenom je došao do zaključka da je čovek slab da sam sebi izbori spasenje, da se čovek ne može iskupiti dobrim delima, i da je izvor spasenja vera. Hrist je taj koji je svojim mučeništvom iskupio čoveka, a to ne može učiniti ni grešni vernik, ni sveštenstvo. Oproštaj je dar koji se ne može zadobiti. Luter je imao prilike da boravi u Rimu, putujući tamo crkvenim poslom, najverovatnije u zimu 1511-1512. godine, i bio je zaprepašćen načinom života rimskih biskupa. Svi ovi Luterovi stavovi i razmišljanja nisu ga doveli u sukob sa zvaničnim crkvenim krugovima. Povod za to je bila prodaja indulgencija (oproštajnica). Najveći problem papa u skupom renesansnom svetu, bila je besparica. Pape su se zaduživale kod velikih bankarskih kuća: Mediči u Firenci; Đustinijani u Đenovi; Fugeri u Augsburgu. Između ostalih vidova prihoda, postojale su i oproštajnice – indulgencije. Za izvesnu svotu novca koju bi darovao crkvi, vernik bi dobijao dokument kojim su njemu, ili nekome od njegovih bližnjih, bili oprošteni gresi na onom svetu. To je bilo sasvim uobičajeno u to vreme. Do velike akcije prodaja oproštajnica došlo je u severnoj Nemačkoj zbog novca koji je bio potreban Albrehtu Hoencolernu, nadbiskupu Majnca. Kao nadbiskup Majnca, bio je jedan od 7 kneževa-izbornika. On je držao tri visoka položaja, i za to je trebao da isplati veliku svotu novca papi, i pozajmio je novac od Fugera iz Augsburga. Kao garant za isplatu duga, obavezao se da će službeno najaviti i prodavati po Nemačkoj indulgencije. Posle dve godine, od 1515. do 1517. nadbiskup Albreht je prodajom indulgencija pribavio tek polovinu potrebne svote. Prodaja je nastavljena, i bila je praćena propovedima. Ovo je 1517. godine bilo povereno rečitom i obrazovanom dominikancu Johanu Tecelu. On je oproštajnice prodavao uz propagandnu kampanju. (ustanovio je cenu za svaki greh, a cena je varirala od položaja, bogatstva). Knez-izbornik Saksonje bio je Fridrih Mudri. Bio je vaspitan u himanističkom duhu. Osnovao je univerzitet u Vitenbergu. Iako humanista, bio je ponosan na ogromnu zbirku crkvenih relikvija. Bio je ozbiljan kandidat za carsku krunu, pored Karla Habzburškog i francuskog kralja Fransoa I, ali je odbio da uđe u izbor. On je Lutera postavio za profesora teologije 1512. godine i Luterovog saradnika i nastavljača njegovog dela – Filipa Melanhtona – za profesora grčkog. Luter se suprotstavio sakupljanju oproštajnica. Pokazali su mu prepis uputstava koja je nadbiskup Albreht od Majnca dao Tecelu i to ga je razljutilo. On je 31. oktobra 1517. godine u Vitenbergu prikucao papir na kome je bio ispisan tekst 95 teza o oproštajnicama. On je napao prodaju oproštajnica kao davanje lažnog spokoja prostodušnim i lakovernim grešnicima. Luter je na kraju pozvao sve one koji se ne slažu sa onim što je u tezama izneto, na teološku raspravu.

Reakcije na 95 teza – podrška u nemačkoj javnosti – razgovor sa Kajetanom u Augsburgu 1518. – teološki dvoboj sa Johanom Ekom u Lajpcigu 1519. – zaoštravanje sukoba sa katoličkom crkvom – izbor Karla V za cara U tezama nije bilo ičeg što bi jasno ukazivalo na krivoverje. Nadbiskup Albreht nije bio čovek koga su zanimale teološke rasprave. Ipak, primetio je da protesti nepoznatog teologa smanjuju prodaju oproštajnica i priliv novca u njegovu blagajnu. Papa Lav X se, takođe, nije mnogo obazirao na istup mladog, nepoznatog profesora. Pošto je predstojao izbor za novog cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti, papa nije želeo da pojačava neraspoloženje Nemaca. Naredio je glavaru avgustinskog reda u Nemačkoj da ućutka svoje ljude. Možda bi se Luter i povukao da nije dobio jaku podršku u Nemačkoj. Najvažnije je da ga je uzeo u zaštitu saksonski knez-izbornik Fridrih Mudri. On se nije mnogo razumeo u teološke pojedinosti, ali je bio ponosan na univerzitet koji je osnovao i gajio je, kao i većina Nemaca, netrepeljivost prema Italijanima. Nemačka je tokom 15. veka doživljavala privredni uspon. Njeno građanstvo i plemstvo nisu bili zadovoljni time što se sve odluke o verskim pitanjima donose u Rimu. I nemačka inteligencija, zahvaćena humanističkim učenjem, je stala na stranu Lutera. Dominikanski red, čiji je fratar bio i Tecel, bio je zadužen za iskorenjivanje jeresi, i imao je vodeću ulogu u Inkviziciji. Dominikanci su smatrali da je Luter jeretik, i pokušali su to da dokažu. Tvrdili su da je Martin Luter doveo u pitanje autoritet pate, što jeste jeres. Papa je poslao kardinala Kajetana da obavi razgovor sa Luterom. Od 12. do 14. oktobra 1518. godine, Luter je u Augsburgu odgovarao pred Kajetanom. Kardinal nije želeo da raspravlja o oproštajnicama nego o pobuni protiv papinog autoriteta, i naredio je Luteru da povuče svoje reči. Prijatelji su Lutera, u toku noći, na brzinu odveli iz Augsburga. Luter je tada napao papu. Štampao je rezime svojih saslušanja pred Kajetanom i dodao mu komentare; takođe, tu je i napao učenje o Božanskom prvenstvu i nepogrešivosti Svete stolice. Papa je i dalje bio popustljiv. Car Maksimilijan I je bio na samrtničkoj postelji, i političke strasti u Nemačkoj su se razbuktale. Francuski kralj Fransoa I je preko svojih agenata delio velike svote novca po Nemačkoj, kako bi sebi obezbedio podršku u izboru za carsku krunu. Tokom prvih meseci 1519. godine, Luter se intenzivno posvetio proučavanju pitanja o položaju i nadležnosti pape. Upoređujući zvaničan stav crkve i Bibliju, došao je do brojnih dokaza da papa nije neprikosnoveni poglavar crkve. Vrhovna vlast nad crkvom pripada Opštem crkvenom saboru. Sledeći korak u razmimoilaženju Lutera sa katoličkom crkvom bila je njegova rasprava sa Johanom Ekom. Johan Ek je bio dominikanac, i profesor teologije. Rasprava između njih dvojice je održana u junu i julu 1519. godine u Lajpcigu, u dvorani zamka Plajsenberg. Johan Ek je bio veoma vešt u raspravama i zbunjivao je Lutera svojim pitanjima. Luter se veoma loše snašao. Ek je postepeno navodio Lutera da iznese stavove koji su bili slični husitskoj jeresi. Luter je bio dosledan, i više je bio usmeren na ono što je on smatrao istinom nego na to da pobedi u diskusiji. Suočen sa Ekovim lukavim pitanjima, Luter je uradio upravo ono što je Ek želeo. Takođe, Ek je naveo Lutera da kaže kako i crkveni sabor može da pogreši; i priznao je da je Jan Hus bio delimično u pravu. Luter je prešao tačku sa koje nije bilo povratka. Krenuo je dalje u sukob sa katoličkom crkvom i počeo svoje potpuno odvajanje od nje. Nakon izbora Karla Habzburškog za cara (španski kralj 1516, car 1519-1556) 28. juna 1519. godine, u Nemačkoj se pojačavala netrepeljivost prema papi Lavu X. Karlo V se nalazio u Španiji i još nije stigao u Nemačku kako bi sredio stanje. U toku 1520. godine, Martin Luter je napisao, između ostalog, tri rasprave koje su činile temelj njegove reforme: Hrišćanskom plemstvu nemačkog naroda, Vavilonsko sužanjstvo crkve, i O slobodi hrišćanina.

Prva rasprava, koju je, za razliku od sledeće dve, pisao na nemačkom, bila je najrevolucionarnija od svih njegovih spisa. Pozvao je nemačke vladare da na osnovu svog položaja uzmu sebi za pravo da reformišu crkvu, pošto sveštenici ne žele da to sami učine. Luter je smatrao da je reforma neizvodljiva ako se ne uništi papska moć u Nemačkoj, i to su trebali da učine kneževi. Tražio je od vladara da očiste crkvu, da spreče razuzdanost i korupciju kod sveštenstva, da reformišu univerzitete, da donesu zakone o moralnoj reformi. Otvoren sukob sa papom – Luter spaljuje papsku bulu – ekskomunikacija – Sabor u Vormsu 1521. godine Papa je shvatio da je svojom pomirljivošću pustio Lutera da ode suviše daleko. Doneo je 15. juna 1520. godine bulu Exsurge Domine (Ustani Gospode, ili tako nekako) kojom je osudio Luterove stavove kao jeretične. Veći deo bule je sastavio dominikanac Johan Ek. Vernicima je naređeno da spaljuju Luterove spise gde god ih nađu. Samom Luteru je dat rok od dva meseca da se javno pokaje ili će biti ekskomuniciran. Stanje u Nemačkoj je išlo Luteru na ruku. Biskupi, kneževi i univerziteti su nerado dozvoljavali da se bula objavi na njihovom području jer su strahovali od negodovanja stanovništva. Luter je 9. decembra 1520. godine, pred gomilom građana, profesora i studenata, koja se okupila između zidina Vitenberga i reke Labe, javno spalio knjige kanonskog prava, papske dekrete i bulu. Mesec dana kasnije, 3. januara 1521. godine Luter je izopšten iz crkve. Papa je tako doneo odluku, sada se čekalo da se vidi šta će uraditi car. Karlo V nije bio u dobrim odnosima sa papom Lavom X, ali nije mogao da otkaže poslušnost Rimu, jer ako bi podržao reformaciju, izgubio bi podršku Španije, koja je bila najjači oslonac njegove moći. Karlo V je aprila 1521. godine otvorio sabor u Vormsu. Luteru je car garantovao bezbednost ukoliko dođe u Vorms, i Luter je tako i uradio. U prisustvu cara, Luter je bio spreman da prizna neke greške, ali ne i da opovrgne napad na papu. Nakon 24h razmišljanja, Luter je rekao da ne može i da neće da opozove ono što je rekao; i da neće ići protiv savesti. Potom se povukao u svoje boravište. Od strane cara i Sabora stavljen je van zakona. Boravak u Vartburgu – prevod Biblije na nemački 1521-1522. godine Za Lutera se pobrinuo njegov zaštitnik Fridrih Mudri. On je organizovao lažnu otmicu, pošto je prethodno o tome obavestio Lutera. Luter je odveden u zamak Tirnig, i pustio je da mu izrastu brada i kosa. Dobio je raskošno odelo i mač, i predstavljao se kao vitez Georg. Potom se premestio u zamak Vartburg (tu je bio i Hitler zatvoren). Njegovo dobrovoljno zatvoreništvo je trajalo godinu dana, od maja 1521. do 1. marta 1522. godine. Mučilo ga je pitanje greha i borba sa đavolom, i bio je telesno i duhovno klonuo. Ipak, ubrzo se oporavio, i krenuo da prevodi Bibliju na nemački. Želja da Sveto pismo prevede sa latinskog na govorni narodni jezik je velika tekovina Lutera i ostalih reformatora. Pošto je Biblija najčitanija knjiga i temelj hrišćanskog verovanja i kulture jednog naroda, njen prevod je bio i važan korak ka obrazovanju modernog književnog jezika. Prevod je revidirao njegov mlađi kolega, prijatelj, i nastavljač njegovog dela Filip Melanhton. Nemačka Biblija je završena 1534. godine i uz Luterove crkvene pesme postala je jedan od stubova reformacije i nemačke kulture. Nastavak Reformacije – Filip Melanhton – načela Luterovog veroučenja Dok je Luter bio u dobrovoljnom izgnanstvu u Vartburgu, reformacija se produbljivala. U tome je najveću zaslugu imao Filip Melanhton. Kao dobar naučnik, postao je profesor grčkog na univerzitetu u Vitenbergu. Bio je umerenije naravi i skloniji kompromisu od Lutera. Od 1525. do 1528. godine postavljeni su temelji reformisane crkve u Nemačkoj, i u pogledu veroučenja i organizaciono: 1) Odbačena je vlast pape.

2) Ukinuti su manastiri. Manastirska imanja su pripala kneževima koji su na svojoj teritoriji sproveli reformaciju. 3) Ukinut je celibat sveštenika. 4) Od sedam svetih tajni, Luter i njegova crkva su priznavali samo tri: krštenje, ispovest i pričest; kasnije samo dve: krštenje i pričest. Pričest je i za vernike uvedena u oba vida (i vinom i hostijom). 5) Pošto nije priznavana sveta tajna rukopoloženja sveštenika, on nije više bio posvećeno lice, već samo najobrazovaniji vernik. Svako ko je bio kršten smatran je hrišćaninom i u slučaju da je imao odgovarajuće obrazovanje i vodio primeran život, mogao je biti sveštenik; to je tzv. laičko sveštenstvo. 6) Odbacio je sveto predanje i sve ostale sastojke obreda i verovanja za koje se smatralo da nisu utemeljeni u Svetom pismu. 7) Odbacio je misu, tj. rimokatoličko bogosluženje kao vrstu duhovnog oživljavanja Hristove žrtve. Uveo je propoved. Bogosluženje više nije bilo na latinskom, nego na nemačkom jeziku. Prvih osam pesama je napisao Luter i objavljene su u Vitenbergu 1524. godine. Najčuveniji Luterov psalam, Bog je naš, tvrdi grad, je nastao 1527. godine. Izgled crkava je pojednostavljen. Luteranske crkve nisu bile ukrašene slikama i skulpturama, a orgulje su zadržane. Luteranska crkva je zadržala biskupe, koji su nadgledali rad sveštenstva, ali više nisu imali velika prava kao u katoličkoj crkvi. Na čelu crkve nalazila se konzistorija (savet), telo koje je imenovao vladar. U njega su ulazili pravnici i teolozi. Luter se oženio bivšom monahinjom Katarinom fon Bora sa kojom je imao 3 sina i 3 ćerke. Podsticao je i ostale sveštenike i monahe da se žene. U njihovoj kući, se okupljao veliki broj Luterovih sledbenika, sa kojima je Luter raspravljao o teološkim i drugim problemima. Jedan od Luterovih prijatelja je počeo da zapisuje šta se sve govorilo za stolom. Jedan od Luterovih sagovornika, Aurifaber, je posle 20 godina, objavio izbor iz različitih zbirki ovih zapisa. Tako je nastala knjiga Razgovori za stolom, značajan, ali ne sasvim pouzdan izvor. Tok Reformacije u Nemačkoj 1522-1555. godine Luterova pobuna je snažno odjeknula u Nemačkoj. Svaki sloj stanovništva je u Luterovih 95 teza video i izraz svojih težnji. Svetovni kneževi su videli priliku da oduzmu crkvi njene ogromne posede i ojačaju svoju moć u odnosu na cara. Sitno plemstvo, riteri, su takođe želeli da dobiju svoj deo u raspodeli crkvenih imanja. Građanstvo, zanatlije, i trgovci su želeli “jeftinu crkvu”, a najsiromašniji slojevi su u crkvi videli feudalca i stub nepravednog poretka. Tako je Nemačka bila zahvaćena nizom socijalnih pobuna, koje su dobijale razmere građanskog rata. To su Ustanak ritera 1522-1523; Veliki seljački rat 1524-1525; i dva Šmalkaldenska rata 1546-1547 i 1552-1555. godine. Riterski rat (1522-1523) Prvi su se digli na oružje riteri. To je bio tzv. Riteski rat 1522-1523. godine. Vođe riterske stranke bili su Franc fon Zikingen i Ulrih fon Huten. U avgustu 1522. godine, Zikingen je okupio, u Landau, skupštinu plemića rajnske oblasti i susednih zemalja. Na toj skupštini je potpisana Povelja bratskog sporazuma, kojom su se ujedinjavali riteri. Zikingen je odlučio da napadne biskupa Trira Riharda. Riterska vojska je septembra 1522. godine napala Trir. Zikingen je očekivao da će građani preći na njegovu stranu, ali su oni ostali vreni nadbiskupu. Luterove pristalice nisu želele da se pridruže riterskom ustanku. Posle pet uzaludnih juriša, riteri su digli opsadu. Kneževi, okupljeni u Švapsku ligu, su krenuli da guše ustanak. Lako su potukli ritere, i krenuli da uništavaju njihove zamkove. Zikingen je smrtno ranjen, a Huten je pobegao. Erazmo Roterdamski je u Bazelu odbio da mu pruži utočište. U Cirihhu ga je zbrinuo švajcarski reformator Ulrih Cvingli.

Seljački rat 1524-1525 – anabaptisti Seljački nemiri su zahvatili gotovo celu Nemačku. Veliki ustanci su podignuti u tri oblasti: Švapskoj i Švarcvaldu, Frankoniji, Tiringiji i Saksoniji. Na Veliki seljački rat su veliki uticaj imale ideje reformacije. Luterovi sledbenici, kao Andreas Karlštat i Tomas Mincer, su u svojim propovedima iznosili ideje o društvenoj jednakosti i zagovarali rušenje postojećeg feudalnog poretka, za koji su smatrali da nije u skladu sa hrišćanskim učenjem. Kasnije će se na temelju ovog učenja obrazovati niz sekti koje su poznate pod imenom anabaptisti. Pristalice ovog učenja su, uglavnom, bili zanatlije, siromašni seljaci, rudari. Ime su dobili pošto su odbacivali krštenje dece jer za to nisu našli potvrdu u Svetom pismu. Oni su odbijali da obavljaju javne službe, zaklinju se, služe vojsku, rešavaju sporove pred sudom. Zalagali su se za slobodu savesti i odvajanje crkve od države. Takođe, odbacivali su privatno vlasništvo i tražili zajednicu imovine. Jedan od anabaptista bio je Tomas Mincer. On je maja 1520. godine stao na čelo verskog pokreta u gradići Cvikau. On je pristalice našao među zanatlijama, najviše suknarima. Mincer, Nikolas Štroh, Tomas Drekel i Markus Tome, tzv. Proroci iz Cvikaua su želeli da osnuju Hristovo kraljevstvo, tj. državu bez kralja, bez sudija i bilo kakvih činovnika, i bez crkve. Pošto su vlasti u Cvikau suzbile pokret, Proroci iz Cvikaua su se sklonili u Vitenberg. Kada se Luter vratio iz Vartburga, počeo je da zavodi red u Vitenbergu; on je bio protivnik radikalnije reformacije. Mincer je pred kraj 1524. i početkom 1525. godine sastavio Artikelbrief (Pismo s tezama), koje je predstavljalo program budućeg ustanka. Kada je ovo pismo nastalo, ustanak je već počeo u južnom Švarcvaldu, u grofoviji Štilingen. Istovremeno su počeli nemiri u gradiću Valdsgut, gde je delovao anabaptistički propovednik Hubmajer. Da bi dobili na vremenu, predstavnici vlasti su počeli pregovore sa seljacima, koji su se otegli kroz februar i mart 1525. godine. Mincer je bio protiv pregovora. Švapski savez (osnovan 1488) je predložio seljačkim vođama da napišu svoje zahteve i žalbe. Tako je nastao dokument, poznatiji kao 12 tačaka. Dok su pregovori tekli, Švapski savez je sakupio vojsku, čiji zapovednik je bio Georg Truhzes. On je posle nekoliko borbi uspeo da organizuje nove pregovore, potkupljujući nepismene seljačke vođe. Sa pojedinim ustaničkim odredima je sklopio sporazum u Vajngartenu. Ustanak u Frankoniji, je počeo, otprilike, u isto vreme kada i u Švapskoj. Centar ustanka bio je grad Hajlbron u kome je prevladala revolucionarna struja, koja je aprila 1525. godine otvorila vrata seljačkoj vojsci. Seljake su predvodili osiromašeni plemići, kao npr. Florijan Gajer. Ipak, došlo je do razdora u ustaničkim redovima. Jedan deo pomirljivijih vođa, na čelu sa Vendelom Hiplerom, izabrao je za vojnog zapovednika plemića Geca fon Berlingena. Sa druge strane, ostala je borbena struja sa odredima kojima su komandovali Jeklajn Rorbah i Florijan Gajer. Umerenjaci su 9. maja 1525. godine sastavili tzv. Hajlbronski program koji je u većoj meri sadržavao zahteve u korist građana nego seljaka. Dok su seljaci formulisali svoje zahteve, na Frankoniju je krenuo Georg Truhzes. Građanstvo je odmah počelo pregovore sa Truhzesom. Seljaci su uvideli da su izdati. Poslednji otpor pružili su ustanici u Vircburgu. Ipak, gradsko veće je otvorilo vrata Truhzesovim trupama koje su savladale ustaničku vojsku. U severnoj Nemačkoj, Saksoniji i Tiringiji, vođa ustanka bio je Tomas Mincer. On se posle putovanja po jugu Nemačke, nastanio u gradu Milhauzenu. Vojska pod zapovedništvom saksonskog kneza je krenula prema ustanicima. Mincerov odred nije bio ni obučen ni disciplinovan. Kod Frankenhauzena je ustanička vojska potučena. Mincer je zarobljen, i sa svojih 50ak sledbenika pogubljen. Milhauzen se predao 25. maja 1525. godine. Luter je osudio ustanak i anabaptiste. Ogorčen ustankom i zlodelima koja su počinili ustanici, Luter je napisao na četiri stranice spis Protiv ubilačkih hordi seljaka.

Minsterska komuna 1534-1535 Posle seljačkog rata, 1533. godine grupa anabaptista je našla plodno tlo u Moravskoj, kao i u Holandiji. Anabaptisti iz Minstera u Vestfaliji, pod vođstvom bivšeg luteranskog propovednika Bernarda Rotmana, su se suprotstavili svom feudalnom gospodaru, katoličkom biskupu. Početkom 1534. godine, u Minster su došli i holandski proroci, Johan Matijasun, i njegov učenik Johan Bojkelsun, poznatiji kao Johan iz Lajdena. Njihove pristalice su februara 1534. godine zauzele gradsku skupštinu i potom su svi oni koji su odbili da im priđu proterani. Grad je proglašen utočištem potlačenih. Biskup Minstera je sakupio vojsku, i počeo opsadu grada. Matijasun je sa vojskom izvršio juriš, ali je poginuo. Vođstvo je tada preuzeo Johan iz Lajdena. On i njegove pristalice su stvorili pravu teokratsku državu, koja je postojala godinu dana. Johan iz Lajdena je proglašen kraljem Novog Sinaja. Doneo je zakone o ukidanju privatne svojine, i uvođenju zajednice dobara. Disciplinu je strahovladom održavao Kniperdolnik – nosilac mača. Pozivajući se na Stari zavet uveo je poligamiju. Pošto je bilo jasno da se Minster ne može odbraniti, Johan iz Lajdena je dozvolio da svi koji žele napuste grad i da se predaju. Minster je osvojen juna 1535. godine, pošto su neki građani otvorili kapije biskupovoj vojsci. Anabaptisti posle Seljačkog rata i Minsterske komune – Huteriti u Moravskoj i Menoniti u Nizozemskoj U Moravskoj je 1526. godine osnovana verska zajednica na čelu sa Jakobom Huterom – Huteritska braća. Huter je pogubljen 1536. godine, ali su Huteriti opstali. Njihov centar je bio Nikolsburg. Huteriti su bili časovničari, prepisivači, nožari, keramičari. Teško su stradali u vreme Tridesetogodišnjeg rata (1618-1638) 1621. godine, a 1622. su proterani iz Moravske. Druga značajna anabaptistička zajednica bili su Menoniti u Holandiji. Dobili su ime po svom osnivaču Menu Simonsu. “Kneževska reformacija” – sabori u Nirnbergu, Regenzburgu i Špajeru – Augzburška veroispovest Posle ritera i seljaka, na scenu su stupili nemački kneževi. Odluka sabora u Vormsu (1521) o stavljanju Lutera i njegovog učenja van zakona je odgođena. Državni sabor u Nirnbergu je 1522. godine potvrdio odluku iz Vormsa, ali je na neodređeno vreme odložio njeno stupanje na snagu. Katolički kneževi su u Regenzburgu 1524. godine sklopili savez protiv Luteranaca. Da bi se odbranili, protestantski kneževi su iste, 1524. godine, u Torgau sklopili odbrambeni savez. Održana su dva državna sabora u Špajeru. Na prvom, 1526. godine, Luteranci su izborili odlaganje sprovođenja vormskog edikta. Na drugom Špajerskom saboru, 1529. godine, katolička većina je odbacila zaključke iz 1526. godine i tražila da se silom sprovede Vormski edikt. Na ovu odluku je 6 luteranskih kneževa i 14 gradova uložilo protest, od koje reč protestant za pristalice reformacije vodi poreklo. Car Karlo V je potom sazvao novi sabor u Augsburgu. Karlo V je sabor u Augsburgu sazvao 1530. godine. Luter i njegove pristalice su odlučili da formulišu načela svoje vere i predoče ih caru i saboru. To je dokument koji se naziva Augsburška veroispovest. Augsburškoj veroispovesti su prethodili tzv. Članci iz Švabaha, gde je Luter u 70 tačaka povukao jasnu razliku između njegovih verskih načela i učenja drugog reformatora, Švajcarca Ulriha Cvinglija. Članke iz Švabaha je ublažio Filip Melanhton. Od 28 članaka Augsburške veroispovesti, 21 se slagao sa učenjem rimokatoličke crkve. Papska delegacija na Saboru, koju je predvodio Lorenco Kampeđo, je odbila sporazum sa protestantima što je izraženo u dokumentu Confutatio (Opovrgnuti) iz avgusta 1530. godine. Augsburški sabor, okončan novembra 1530. godine je doneo odluku da se izvrši Vormski edikt.

Šmalkaldenski ratovi – Augzburški verski mir Protestantski kneževi su se osetili ugroženim. Sastali su se decembra 1530. godine u Šmalkaldenu. Raspravljali su o merama odbrane. Početkom 1531. godine, pod vođstvom Filipa Hesenskog (on je među prvima, od 1524. godine počeo da sprovodi reformaciju u Hesenu), stvoren je oružani defanzivni savez – Šmalkaldenski savez. U to vreme, 1532-1541., Karlo V je bio odsutan. Ratovao je sa Francuzima i predvodio je pohod protiv Turaka na Tunis. Carstvom je upravljao njegov brat Ferdinand. Kada se vratio, Karlo V je 1541. godine na saboru u Regensburgu pokušao da izmiri katolike i protestante, ali ni jedni ni drugi nisu to želeli da učine. Karlo je potom rešio da to učini silom. Sklopio je 1544. godine mir sa Francuzima u Krepiju (Osmi italijanski rat 1542-1544). Papa je 1545. godine otvorio Tridentski sabor. Karlo V je odlučio da pokori pobunjene gradove i kneževe. Prvi Šmalkaldenski rat je trajao od 1546. do 1547. godine. Pobedili su car i katolici. Presudno je bilo što je na njihovu stranu stao saksonski vojvoda Moric, od protestanata nazvan Juda. Moric je bio protestant, ali je želeo da smeni Johana Fridriha, predstavnika druge grane porodice čiji su pripadnici nosili titulu kneza-izbornika. Moric je tako prešao na stranu cara. Važnu pobedu su katolici odneli u blizini Milberga na Labi 24. aprila 1547. godine. U ovoj bici važnu ulogu su odigrale španske trupe koje je predvodio vojvoda od Albe (Fernando Alvarez de Toledo). Izbornik Johan Fridrih i landgraf Filip Hesenski su zarobljeni. Car je potom ušao u Vitenberg, gde je Johan Fridrih potpisao kapitulaciju 19. maja 1547. godine kojom je titulu izbornika ustupio Moricu Saksonskom. Ipak, pobeda kod Milberga nije rešila Karlove probleme, i nije dovela do uspostavljanja verskog jedinstva u carstvu. Karlo V je opet sazvao sabor u Augsburgu koji je zasedao od septembra 1547. do maja 1548. godine. Na njemu je donet dokument, tzv. Interim, kojim je pokušao da pomiri katolike i protestante, ali opet bez uspeha. Potom je Moric Saksonski istupio protiv cara. Hteo je da oslobodi tasta (Filipa Hesenskog - Moric je bio oženjen njegovom ćerkom) i povrati ugled koji je zbog izdaje izgubio. On i protestantski kneževi su potražili saveznika u francuskom kralju. Ugovorom u Šamboru 1552. godine oni su priznali Anrija II (1547-1559) za vikara (namesnika) carstva i dozvolili mu da zauzme tri biskupije – Mec, Tul i Verden. Moric Saksonski je pokušao da zarobi Karla V u Insbruku, ali mu je car pobegao. Potom se Moric Saksonski nagodio sa bratom Karla V, Ferdinandom, u Pasau, i priključio pohodu na Turke u Mađarskoj. Posle toga, Moric je zaratio protiv Alberta Alkibijada markgrofa Brandenburga. Moric ga je potukao 9. jula 1553. godine kod Ziverzhauzena. Rat između protestanata i katolika u Nemačkoj je okončan Augsburškim verskim mirom 25. septembra 1555. godine. Osnovni princip na kome je ostvaren mir bio je cuius regio eius religio – čija zemlja onoga i vera. ULRIH CVINGLI I REFORMACIJA U CIRIHU Švajcarska konfederacija se, početkom 16. veka, sastojala od 13 punopravnih kantona, i izvesnog broja tzv. potčinjenih teritorija u koje su konfederacija i njeni članovi slali svoje namesnike – fogte. Ove potčinjene zemlje su bile rezultat osvajanja na račun Austrije, Savoje i Milana. Osnovno jezgro konfederacije činili su tzv. šumski kantoni (Švic, Uri, Untervalden) koji su sklopili između sebe savez još krajem 13. veka (1291), a zatim su im se pridružili Lucern i Cug. Vlast u pojedinim kantonima je pripadala privilegovanom gornjem sloju. U šumskim kantonima, to su bili krupni zemljoposednici, a u gradskim kantonima, patricijski rodovi. Ulrih, ili Hulderih Cvingli je rođen 1484. godine u seljačkoj porodici u aplskom selu Vildhauzenu. Učio je u Beču kod humaniste Konrada Celtisa, i predavao je latinski jezik u Bazelu.

Bio je humanista i dobar poznavalac antike. Sveštenik je postao u Glarusu 1506. godine. U Ajnzidelnu je prvi put 1516. godine, počeo da izražava, nezavisno od Lutera, reformatorske ideje. Prešao je 1518. godine u Cirih. Na njegovo navaljivanje, vlasti u Cirihu su zabranile prodaju indulgencija 1522. godine. Cvingli je istupao i protiv celibata sveštenika. U svojim reformatorskim zahtevima naišao je na punu podršku gradskog veća u Cirihu. Od 1523. do 1525. godine u Cirihu je izvršena reformacija. Najpre je izvršena konfiskacija manastirskih imanja. Potom su ukinuti misa, poštovanje ikona i svetaca, i uvedena je pričest u oba vida. Za razliku od Lutera, Cvingli nije verovao u transupstanciju (tj. u pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu prilikom pričešća). On je smatrao pričešće samo simboličnom radnjom koja se obavlja kao uspomena na tajnu večeru. Osobenost Cvinglijeve reformacije bila je u tome što je čitava reforma tekla pod nadzorom, i uz učešće gradskih vlasti. Cvingli je po uverenju bio republikanac. Zagovarao je tezu da svetovne vlasti imaju presudnu reč u upravljanju crkvom. Cvingli je imao političku zamisao o ujedinjenju Švajcarske u federaciju građanskih republika, pod vođstvom Ciriha i Berna. Tome su se suprotstavili šumski kantoni. Oni su optuživali Cvinglija da želi da uspostavi neograničenu vlast, i sklopili su savez sa Austrijom. Sukob se sve više zaoštravao, a 1529. godine je došlo do rata između Ciriha i pet šumskih kantona. U bici kod Kapela 11. oktobra 1531. godine ciriška vojska je potučena, a Cvingli je pao u borbi. Cvinglija je u Cirihu nasledio, kao glavni pastor, Hajnrih Bulinger. On je održavao prepisku sa reformatorima u celoj Evropi, pa je Cirih postao predvodnik i uzor mnogih protestantskih gradova. Cvingli se sastao sa Luterom, kako bi pokušali da ustanove jedinstvo reformisanih crkava. Filip Hesenski je organizovao sastanak u Marburgu 1529. godine. Luter, Cvingli, Melanhton, Martin Bucer i Ekolampadius su se sastali. Iako su bili saglasnii u mnogim pitanjima, Luter i Cvingli su se razišli oko pričešća. ŽAN KALVIN I REFORMACIJA U ŽENEVI Žan Kalvin je rođen 1509. godine u Noajonu u Pikardiji. Njegov otac je želeo da Žan bude pravnik, i poslao ga je da to studira. Žan je najpre slušao teologiju u Parizu, a potom prava u Buržu i Orleanu. Potom se vratio u Pariz, gde je između 1532. i 1534. godine prešao u protestantizam. Zbog progona protestanata, koje je naredio kralj Fransoa I, Kalvin je morao da napusti Pariz. Otišao je u Nemačku, a potom u Švajcarsku, u Bazel. Tu je napisao svoje najznačajnije delo Ustanove hrišćanske vere (Nauk vere hrišćanske), u kome je izložio svoje učenje. Odatle je na poziv Gijoma Farela otišao u Ženevu, koja je već bila pod uticajem reformacije. Kalvin je želeo da ženevskoj crkvi osigura red. Ipak, došao je u sukob sa gradskim vlastima, te su i on i Farel prognani 1538. godine. Kalvin je otišao u Strazbur, gde je postojala brojna zajendica izbeglih francuskih protestanata. Tu je Kalvin naučio mnogo o veri, bogosluženju i crkvenoj organizaciji od reformatora Martina Bucera. Preveo je svoje Institute na francuski jezik. U međuvremenu, Ženeva se našla u haotičnom stanju, i pozvala je Kalvina da se vrati. Kalvin je bio pod uticajem Sv. Avgustina i Martina Lutera. Temelj Kalvinove veronauke je učenje o predestinaciji, tj. predodređenosti. Bog je u svojoj premudrosti unapred neke ljude predodredio za spasenje a druge za večnu patnju; tj. čovek deluje u pravcu u kojem je predodređen, i čovek ne može znati zašto je to tako. Pošto niko ne zna da li je predodređen za spasenje, čovek mora u to da veruje i da svojim životom i radom to potvrđuje. Čovekov životni poziv, profesija, poistovećivan je sa višim pozivom, od Boga. Učenje o predestinaciji je, kod prvih Kalvinista, vodilo ka svetovnjačkom asketizmu. Uređenje kalvinističke crkve je prezviterijansko, što znači da su na čelu zajednica stajala veća. Episkopat je ukinut. Postojala su četiri reda ljudi koji su upravljali crkvom: pastori, starešine, propovednici (učitelji) i đakoni. Kalvinistički “sveštenik” (pastor) bio je u stvari, obrazovani vernik koji je rukovodio bogosluženjem. Na čelu crkvene opštine bilo je veće, konzistorija, koje su činili pastor i “starešine” (prezviteri). Pastori su birali pastore. Starešine je imenovalo gradsko veće, uglavnom iz svojih redova, u dogovoru sa pastorima.

Kalvin je strogo vladao Ženevom. Teško je bilo razgraničiti nadležnosti crkve i svetovnih vlasti, pošto su se Kalvin i Konzistorija u sve mešali. Ovakva sprega crkve i države, i mere da se iskoreni nemoral, sujeverje, i ostaci katoličanstva, pretvorili su se u Ženevi, a potom i u drugim kalvinističkim zajednicama, u pravu tiraniju nad vernicima. I pored njegove strogosti, u Ženevu su počeli da stižu protestanti iz cele Evrope. Najviše iz Francuske, zatim Engleske, Škotske, Nemačke. U gradu je 1559. godine osnovana akademija, u kojoj su se školovali budući protestantski propovednici iz cele Evrope. Za rektora je postavljen francuski reformator Teodor Beza. Kalvinovo učenje se u raznim oblicima širilo van Švajcarske i postalo je osnova za stvaranje različitih reformatorskih veroispovesti. Cvinglinijanstvo je ostalo u granicama Švajcarske, Luteranska (evangelistička crkva augsburške veroispovesti) na severnu Nemačku, Skandinaviju, Slovačku. Kalvinizam je najrašireniji vid reforme. Široko je prihvaćen u Engleskoj, Škotskoj, Holandiji, Francuskoj. Sa svojim stavom prema radu, štednji, skromnom životu, kalvinovo učenje je pogodovalo i razvitku kapitalizma. PROTIVREFORMACIJA U samoj katoličkoj crkvi se već duže vremena govorilo o potrebi da se ona reformiše. Pojava reformacije je učinila da katolička crkva ubrzano pristupi unutrašnjim reformama. Veliki deo ovih aktivnosti je bio usmeren na suzbijanje protestantizma, i zbog toga se za ovaj pokret u katoličkoj crkvi koriste dva pojma: Katolička reformacija i Protivreformacija. Jezuitski red – mladost i preobraćenje Ignacja Lojole – hodočašće u Jerusalim – studije – osnivanje jezuitskog reda U Španiji je crkva počela reforme ranije nego u drugim evropskim zemljama. To je jedan od razloga zašto reformacija nije zahvatila ovu zemlju. Kardinal Himenez de Sizneros je redovnicima i fratarima nametnuo siromaštvo. Otvorio je univerzitet u Alkali gde su se školovali sveštenici. Između 1502. i 1517. godine, grupa naučnika je izdala više-jezičnu Bibliju u 6 tomova, tzv. Complutum iz Alkale. Uporedo su bili dati tekstovi na hebrejskom, grčkom i latinskom jeziku, kao i prateće primedbe. Takođe, na čistotu vere u Španiji pazila je i Inkvizicija. Takođe, osnovan je i novi red u katoličoj crkvi koji je bio nosilac protivreformacije – jezuiti. Osnivač reda bio je Ignacio Lojola. Lojola je rođen 1491. godine u Baskiji. Važan trenutak u njegovom životu se desio tokom Italijanskih ratova, maja 1521. godine. Naime, dok je branio prolaz grada Pamplone (koju su opsedali Francuzi), kroz jedan otvor u zidu, topovsko đule mu je smrskalo desnu, i povredilo levu nogu. Usled neadekvatnog lečenja, trpeo je velike bolove, ali je sve podneo. Dok se opravljao čitao je pobožne knjige, i jednom mu se ukazala Bogorodica, i tada je odlučio da se posveti monaškom životu. Ponešen krstaškim idealom, želeo je da prvo ode na hodočašće u Jerusalim. Put ga je vodio preko Barselone, ali zbog kuge nije mogao da uđe u grad, te se nastanio u gradiću Manresi, gde je ostao godinu dana. Tu je doneo odluku da se do kraja pokori pravilima crkve, da postane njen ratnik. U Manresi je napisao osnov za svoje delo Duhovne vežbe, koje je konačno uobličio u Rimu 1541. godine. Ova knjiga je priručnik koji sadrži jasna uputstva za niz vežbi i molitvi koje treba da ojačaju volju. Lojola je 1523. godine otišao na hodočašće u Jerusalim. Po povratku, počeo je studije u Barseloni, a zatim je 1526. godine prešao u Alkalu, spremajući se da se zaredi. Oko sebe je okupio grupu sličnih ljudi, što je izazvalo sumnju inkvizicije, jer se smatralo da on hoće da osnuje sektu. Napustio je Španiju 1528. godine, i nastavio studije na Sorboni u Parizu. Međutim, i tu je prijavljen inkviziciji. U Parizu je našao šestoricu odanih ljudi, sa kojima je osnovao udruženje, osnovu budućeg jezuitskog reda; to su bili: Franja Ksavijer, Pjer Lefevr zvani Faber, Lainez, Salmeron, Bobadilja i Rodrigez.

U kapeli Svetog srca na Monmartru, 15. avgusta 1534. godine, ova mala grupa se zavetovala na čistotu i siromaštvo. Zakleli su se da će otići u Palestinu i tamo se posvetiti preobraćanju Turaka. Ako to bude nemoguće, ponudiće svoje usluge papi. U Veneciju su stigli 1537. godine. Tu je Lojola rukopoložen za sveštenika. Potom su otišli u Rim i (zbog rata sa Turcima nisu mogli da se posvete misionarskom radu među njima) stavili se papi na raspolaganje. Tu su u proleće 1539. godine osnovali Družbu Isusovu, a zadatak im je bio da podučavaju decu i nepismene. Ostalo je da papa Pavle III bulom potvrdi osnivanje reda Družbe Isusove, što je i učinio 27. septembra 1540. godine. Organizacija reda – način delovanja jezuita – misionarstvo – borba protiv protestanata Pravila reda je napisao Ignacio Lojola. Na čelu reda bio je praepositus generalis – general reda, nazivan još i Crni papa, sa svojih sedam savetnika. Biran je doživotno. On je savetnike morao da sasluša, ali ne i da uvaži njihovo mišljenje. Najviši organ bio je congregatio generalis – glavna skupština koja je mogla da smeni generala reda, ali to nije zabeleženo u istoriji jezuita. Glavnom generalu, bili su podređeni provincijali, koje je on i postavljao. Provincijal se nalazio na čelu jezuita na većoj teritoriji, obično državi. Članovi reda su se delili u četiri razreda: noviciji (iskušenici); skolastici (studenti); koadjutori; profesi. Noviciji su bili mladi ljudi koji su uzimani na školovanje. O roditeljima su morali da govore kao da su umrli, a nisu smeli da imaju tajni. Novicijat je trajao najmanje dve godine, umesto jedne kao u drugim redovima. Posle bosonogog hodočašća i polaganja tri zaveta, na siromaštvo, poslušnost, i neporočnost, najsposobniji noviciji su prevođeni u red skolastika (studenata). Posle toga, kada bi stekli odgovarajuće obrazovanje, bili bi unapređivani posle 15 godina u čin duhovnih (uloga učitelja) ili svetovnih (administrativne dužnosti) koadjutora. Samo malobrojni, i isprobani u različitim službama, postajali bi, sa najranije 40 godina života, profesi quattuor votorum – punopravni članovi reda. Pored tri uobičajena monaška zaveta, oni su polagali i “četvrti zavet”, na ličnu poslušnost papi. Od hiljadu članova reda 1556. godine, samo 43 su položili ovaj zavet, i oni su sačinavali upravno telo Družbe, odnosno glavnu skupštinu. Sva postavljanja vršio je general. Jezuiti su morali da se aktivno uključe u svakodnevni život. Vršili su veliki uticaj na politiku. Retko su postajali biskupi i kardinali; današnji papa Franja je prvi član ove družine a da je postao papa. Oni su uspešno širili svoj uticaj zbog stroge discipline i velike prilagodljivosti okolnostima. Bili su spremni i da pređu preko nekih hrišćanskih načela, ako je u pitanju bio interes crkve. Red je veliki uticaj stekao 1591. godine, kada mu je papa Grgur XIV dao razne povlastice. Jezuiti su ukinuti 1773. godine, a obnovljeni su 1816. godine. Iako nisu osnovani samo za borbu protiv protestanata, to je uskoro postao osnovni zadatak jezuita. Veliki broj katoličkih sveštenika je bio neobrazovan, i zbog toga je 1552. godine osnovan univerzitet za sveštenike, koji će delovati u Nemačkoj i Francuskoj. Kada je reformacija pobedila u Engleskoj, 1568. godine osnovan je jezuitski univerzitet u Dueu u Nizozemskoj, koji je 1578. godine preseljen u Rems u Francuskoj, a potom u Rim. Način da se crkva preporodi i reformiše bilo je sazivanje opšteg crkvenog sabora. Pape su sa tim odugovlačile. Pape su se plašile da bi to moglo da ugrozi njihov autoritet. Kada je odlučeno da treba da se održi sabor, car Karlo V i papa nisu mogli da se dogovore oko mesta i vremena, kao i oko delokruga rada budućeg sabora. Pape Lav X (1513-1521), Hadrijan IV (1522-1523), Klement VII (1523-1534) nisu sazivali sabor uprkos zahtevima. Kada je na papsko mesto 1534. godine seo Pavle III (1534-1549), on je odlučio da sabor treba sazvati milom ili silom.

Njegovo pravo ime je Alesandro Farneze. On je zahvaljujući svojoj sesti Juliji, koja je bila ljubavnica pape Aleksandra VI, brzo napredovao u službi. Kardinal je postao u 25oj godini (1493), pre nego što je rukopoložen za sveštenika. On je imenovao za kardinale neke katoličke prelate koji su već istupali u reformatorskom pravcu: Gaspara Kontarinija, Đan Petra Karafu (budući papa Pavle IV), Jakopa Sadoleta, Đovanija Moronea, Redžinalda Pola. Uvrstio ih je 1536. godine u Devetočlani odbor, koji je trebao da sastavi predstavku o reformi. Odbor je 1537. godine objavio Izveštaj imenovanog odbora o reformi Crkve. Među članovima odbora nisu svi bili istovetnih shvatanja o reformi. Postojale su dve struje. Jedna je bila sklonija kompromisu sa protestantima, a druga je bila nepomirljiva. Prvu je predvodio kardinal Kontarini, a drugu Karafa. Kontarinijeva struja je privremeno pobedila. U Regensburgu su 1541. godine vođeni razgovori sa najumerenijim nemačkim protestantskim teolozima, Melanhtonom i Bucerom. Ipak, Kontarini je svoja ovlašćenja prekoračio; uspeo je da postigne kompromis, potvrđujući opravdanje verom. Karafa je u Rimu negodovao zbog ovoga. Pregovori u Regensburgu su zapeli oko pitanja transupstancije i prekinuti su. Karafa je, još u vreme pregovora u Regensburgu, ubedio papu Pavla III da osnuje Rimsku inkviziciju, što je papa i učinio 21. jula 1542. godine. Na čelu inkvizicije bila su šestorica kardinala kao veliki inkvizitori, a prvi je postavljen Karafa. Van Italije, ova inkvizicija je bila nemoćna. Protivreformacija je dobila još veći zamah kada je Karafa izabran za papu kao Palve IV. Na njegov podsticaj je sačinjen prvi Indeks zabranjenih knjiga 1559. godine, koji je stalno dopunjavan do 1966. godine kada je ukinut. Neki vladari su se suprotstavljali spaljivanju knjiga, kao npr. Kozimo Mediči u Firenci. Po Italiji je spaljeno na stotine hiljada knjiga. Naterao je Jevreje da nose žute šešire i žive u getima sa samo jednim izlazom. Sabor u Tridentu (Trentu) 1545-1563. godine Temelji protivreformacije su postavljeni na Saboru u Trentu (Tridentu). Sabor je, sa prekidima, zasedao 18 godina, od 13. decembra 1545. godine do 4. decembra 1563. godine. To je 19. po redu opšti sabor katoličke crkve. Posle njega, sledeći je bio održan tek 1869-1870. godine. Sabor se odvijao u tri faze: 1) od decembra 1545. godine do marta 1547. godine 2) od maja 1551. godine do aprila 1552. godine 3) od januara 1562. godine do decembra 1563. godine Papa Pavle IV je hteo da se sabor održi u Italiji, a Karlo V u Nemačkoj. Do kraja je pronađeno kompromisno rešenje; sabor je održan u Tridentu koji je geografski pripadao Italiji, a administrativno Carstvu. Na Saboru, je većina biskupa bila iz zemalja gde nije bilo protestanata, i nisu pokazivali nikakvu sklonost ka pomirenju, pa su nemački biskupi ostali u manjini. Na Saboru je odbijeno učenje protestanata da je jedini izvor vere Sveto pismo, i naglašeno je da jednako treba uvažavati i crkveno predanje. Nasuprot tvrdnjama humanista i protestanata da je Biblija na hebrejskom pouzdan izvor teksta, potvrđeno je da je latinska Vulgata zvaničan tekst. Takođe, misa je i dalje ostala vid bogosluženja i trebalo ju je i dalje držati na latinskom. Tako je odbačeno bilo kakvo pomirenje sa protestantima. Posle ovih zaključaka, Sabor se preselio u Bolonju, kako bi se izbegla epidemija kuge. U drugom razdoblju rada, od 1551. do 1552. godine, na Saboru su se pojavili i predstavnici Luterana. Tražili su da se ponište prethodne odluke, i da se počne sa ponovnim razmatranjem tih pitanja. Biskupi su to odbili. Sabor je prokleo protestantsko učenje o pričešću u oba vida. Zasedanje je prekinuto pošto se protestantska vojska, predvođena Moricom Saksonskim približila Tridentu, pa su se delegati razišli. U poslednjoj fazi rada Sabora, od 1562. do 1563. godine, u središtu je bilo pitanje papinog autoriteta. Italijanski biskupi i jezuiti su bili na papinoj strani, dok su ostali delegati tražili ograničenje papske vlasti. Sabor ovo pitanje nije raščistio, ali vlast pape nije ograničena. Doneta je odluka da je duhovna vlast pape iznad svetovne vlasti.

Odluke Tridentskog sabora su bile presudne za dalji razvoj katoličke crkve: 1) Jasno je utvrđena dogma – misa, verovanje u čistilište, oproštajnice, prizivanje svetaca, celibat sveštenika. Time je izbegnuto svako pomirenje sa protestantima. 2) Ojačana je disciplina u redovima crkve; odlučeno je da sveštenici moraju da se obrazuju, a biskupi da borave u svojim biskupijama. 3) Ojačan je autoritet pape, iako će učenje o nepogrešivosti pape u pitanjima vere potvrditi tek sledeći sabor 1869-1870. godine.

DODATAK Reč istorija ima dva značenja: 1) prošla stvarnost, tj. skup prošlih događaja (res gestae) 2) istorija kao nauka o tim prošlim događajima (historia rerum gestarum). Da bi se istakla razlika između ova dva pojma, istoričari koriste pojam istoriografija. To nije sasvim pravilno, jer istoriografija ima uže značenje od reči istorija. Pod istoriografijom podrazumevamo pisana dela o prošlosti; ako bi rekli “istoriografija novog veka” to bi značilo da mislimo na literaturu o istoriji koja je nastala u novom veku; a pod “istorija novog veka” mi podrazumevamo ukupna saznanja o razdoblju prošlosti koje nazivamo novi vek. Pojam opšta istorija, takođe ima dva značenja. Prvo značenje se sastoji u tome da se pod opštom istorijom podrazumeva istorijska nauka u celiji, za razliku od specijalnih istorijskih disciplina, kao što su npr. istorija prava, istorija umetnosti, istorija filozofije. Opšta istorija je disciplina koja proučava svestrani razvitak naroda i zemalja, ili čitavog čovečanstva, ne ulazeći posebno u pojedine, uže oblasti ljudskog života. Druga vrsta podele istorije jeste podela na opštu i nacionalnu. Istoriografije većine velikih naroda i zemalja nemaju ovu podelu. U istoriografijama Engleske, Nemačke ili Francuske, kada god je reč o opštim problemima svetske istorije, prisutna je i prošlost ovih zemalja. Često je to opravdano, s obzirom na ulogu koju su imali veliki evropski narodi. Nije međutim redak slučaj da se čitava svetska istorija posmatra kroz prizmu prošlosti svog naroda i svoje zemlje, i to je put za sticanje pogrešne predstave o istoriji sveta. Kod manjih naroda, takvo posmatranje istorije čovečanstva stvorili bi još veće nesrazmere između stvarne i umišljene slike prošlosti. Podrazumeva se da ni jedan narod ne treba, i ne sme da zanemaruje svoju vlastitu istoriju. On je dužan da je otkriva i proučava. Nacionalna istorija predstavlja neodvojivi deo svesti svakog savremenog bića i svake društvene zajednice – njenih unutrašnjih odnosa, njene kulture, njenih običaja, njene sadašnjosti i budućnosti. Ali svakom narodu je, pored sopstvenog iskustva, potrebno istorijsko iskustvo i drugih naroda. Da bi naučnici lakše savladali ogroman istorijski materijal, potrebno je da mu pristupe sistematski. U slučaju podele na opštu i nacionalnu istoriju, neophodno je pronaći istinsko mesto i značaj pojedinog naroda u procesima svetske istorije. Pojedine istorijske pojave mogu biti deo i svetsko-istorijskog procesa, ali i deo uže, nacionalne istorije. Takav primer predstavlja istorija nacionalnih revolucija balkanskih, južnoslovenskih i podunavskih naroda, koje ulaze u red najvažnijih pojava srpske nacionalne istorije, ali čine i sastavni deo nekih važnih tokova evropske i svetske istorije 19. i 20. veka. Granice između opšte i nacionalne istorije moraju da budu elastične i pomerljive, i moraju da postoje kako bi se pojave svetske istorije koje nisu u neposrednoj vezi sa nacionalnom istorijom uspešnije sistematizovale i prikazale. Prema tome, predmet opšte istorije su oni bitni tokovi i procesi prošlosti čovečanstva koji su se odvijali bez neposrednog uticaja srpskog, i drugih naroda koji ga okružuju, kao i oni događaji iz prošlosti ovih naroda koji su svojim značajem stekli svetsko-istorijski značaj. Kako je istorija egzaktna nauka, njeni zaključci i teorijska uopštavanja mogu se, i moraju se izvoditi na osnovu obimne i svestrano proučene činjenične građe. Pojedini sociolozi, politikolozi i filozofi (npr. Artur Šopenhauer, Vilhelm Vindelband, Emil Dirkem) su tvrdili da je istorija jedino sakupljač empirijskih činjenica i da je zbog toga uopšte pitanje da li je ona uopšte nauka. Neki su, kao Niče, govorili o štetnosti istorije. Istorija je sredstvo da se razume, i na taj način da se deluje na tok događaja – Lisjen Fevr.

Zadatak predmeta Opšta istorija novog veka je da na jednom strogo, ali široko odabranom i protumačenom istorijskom materijalu, stvori uvid u celokupnu stvaralačku egzistenciju čovečanstva, u razdoblju od 15. do 20. veka. U marksističkim, ali i nekim drugim shvatanjima, takav pristup opštoj istoriji je vrlo blizak, ako ne i identičan, pojmovima istorija civilizacije, odnosno istorija kulture. Pojam civilizacija potiče od latinske reči civis – građanin. U prvobitnom značenju, ona je označavala skup običaja, ponašanja, koji je osoben za gradske sredine. Kasnije se to značenje menjalo, pa se sada pod civilizacijom, u najširem smislu, podrazumeva ukupnost svih veština, znanja, običaja i mišljenja, do kojih je čovek, u toku svog istorijskog razvitka došao. U nešto užem smislu, pojam civilizacije bi značio ljudska dostignuća u istorijskoj epohi, tj. posle pojave pisma, klasa, država, gradova, novca, itd. Ovaj uži smisao pojmu civilizacije, dao je Fridrih Engels. Istoričar civilizacije Albert Vajs, je pojam civilizacije definisao kao ukupnost ljudskih znanja, veština, mišljenja, i običaja. Reč kultura, ima, takođe, latinsko poreklo, i dolazi od glagola colere – koji je najpre značio krčiti, obrađivati tlo; potom obradu, negovanje i gajenje. Taj se smisao kasnije preneo na svako usavršavanje i oplemenjivanje prirode, a i samog čoveka. Tako se javio, još od vremena Cicerona, koji ga je prvi upotrebio, i pojam kulture kao negovanja ljudske duše – cultura animi. U svim navedenim značenjima, kultura se javlja kao radnja, kao proces, da bi u 18. veku, nemački pesnik i mislilac, Johan Gotfrid Herder, upotrebio reč kultura za obeležavanje nekog stanja: kulturan čovek, kulturan narod, nekulturan postupak. Pojam kulture može imati različita značenja: kultura tela, kultura ponašanja, kultura kao skup narodnih običaja, religije, kultura kao ukupnost naučnih, filozofskih, umetničkih i drugih originalnih stvaralačkih rezultata, kultura kao način svakodnevnog života, itd. Prema marksističkom tumačenju, kultura obuhvata sve ono što čovek ne dobija od prirode, već što proizvodi sopstvenom stvaralačkom snagom i energijom. Na osnovu toga, naš filozof kulture Milan Damnjanović, definiše pojam kulture: Kultura je ukupnost materijalnih i duhovnih vrednosti, dobara i tvorevina koje proizvodi čovek u društvenoistorijskoj praksi, radi savlađivanja prirode koja ga okružuje. Međutim, postoji i uži, tradicionalni, pojam kulture, koji uzima u obzir samo stvaranje humanih vrednosti u duhovnoj sferi života. Taj pojam iz sadržaja kulture isključuje sferu materijalne proizvodnje. On je najčešće u svakodnevnoj upotrebi. Kultura u širem smislu obuhvata, najpre, materijalno-tehničko-društvenu osnovu, zatim ono što je svesno nadograđuje, kao što su nauka, umetnost, filozofija, religija, itd. Kultura se može shvatiti kao: 1) proizvodnja duhovnih vrednosti od kojih je materijalna proizvodnja odeljena (gore definicija); i 2) kultura je samo ono što je potpuno originalno, jedinstveno, unikatno, neponovljivo. Svako umnožavanje takvih vrednosti, širenje i omasovljavanje, spada u red užih stvaralačkih aktivnosti – u civilizaciju. Zato mnogi teoretičari svaki širi pojam kulture nazivaju civilizacijom. Milan Damnjanović: “Prema istoriji ovih pojmova, kultura obuhvata najpre ono što je izvorno, što je duboko vezano za istoriju jednog naroda; nasuprot civilizaciji koja se drži tehnike, proračuna i račundžijskog mentaliteta.” Civilizacija je (po tradicionalnom shvatanju) bila čovekova proizvodnja neoriginalnih kopija, celishodno i smišljeno umnožavanje i širenje već kreiranih kulturnih vrednosti. Neki autori gledaju na kulturu i civilizaciju kao na dve faze, dva uzastopna razdoblja, od kojih je prva originalna i stvaralačka faza (kultura), faza uspona, dok je druga faza gubljenje originalnosti, dekadencija i opadanje kulture (civilizacija). Stvaranje duhovnih i unikatnih vrednosti se naziva kultura, a civilizacija se upotrebljava za ukupnost stvaralačkih rezultata jedne epohe. Civilizacija bi u sebe, dakle, uključivala i pojam kulture.

Na ovaj način, kulturu i civilizaciju, pored marksista, shvataju i francuski i anglo-američki istoričari i kulturolozi, dok nemačka filozofija i istoriografija ostaju dosledne deljenju kulture od civilizacije, definišući kulturu kao proizvođenje duhovnih, a civilizaciju kao proizvodnju manje kreativnih materijalnih vrednosti. Marks je govorio o “jednoj istorijskoj nauci”. Savremeni marksizam daje antropološku interpretaciju ove Marksove teze o istorijskoj nauci kao o filozofiji kulture, tj. kao o opštoj nauci o kulturi, ili istoriji ljudske kulture u najširem smislu reči. Ovako shvaćena istorija kulture čini zapravo ukupnu istoriju čovečanstva. U tako postavljenoj “jednoj istorijskoj nauci” sjedinjeni su rezultati i prirodnih, i duhovnih, i fizičkih, i društvenih, i tehničkih, i humanističkih nauka. Ovakvo tumačenje, opštoj istoriji daje opštost i sveobuhvatnost, tj. istorija kulture nije odvojena od istorije ratova i država, već su podjednako zastupljeni i istorija kulture, i države, i ratova, kao i sve komponente i sadržaji istorijskog procesa. U nastojanjima da prikažu i osmisle “punu stvarnost istorije”, filozofi istorije su se do sada uvek služili nekim model-predstavama. Postoje tri osnovne model-predstave opšteg istorijskog kretanja, tj. tri osnovne koncepcije svetsko-istorijskog razvoja: 1) model strele – stalno pravolinijsko uspinjanje čovečanstva ka jednom konačnom cilju – eshatonu (kraju vremena), čije ostvarenje znači i kraj istorije – racionalizam, hegelijanstvo, kantovski pozitivizam, hrišćanska misao. 2) model spirale – nepravolinijsko uspinjanje ljudske zajednice ka savršenijim formama, bez izričitog naglašavanja njegovog ishoda – marksizam. 3) model kruga – istorija je “večno vraćanje istoga” – Nikolaj Danilevski, Osvald Špengler, Tojnbi. Postoji i svojevrstan četvrti model, zapravo jedan antimodel. To je analitička filozofija istorije, koja nema nikakvog opšteg modela, i ona poriče postojanje nekakvog smisla celokupne istorije. Iako analitički metod ne dopušta filozofski način osmišljavanja; nizom preciznih postupaka u istraživanju, proveri, kritici, sistematizovanju i izlaganju istorijskih činjenica, on pruža osnovni materijal filozofskom osmišljavanju istorije. Periodizacija Pitanje periodizacije spada u red najsloženijih metodoloških problema istorijske nauke. Ljudi su, pošto su počeli da pišu istoriju, došli do saznanja da istorijski razvoj i ogroman činjenični materijal treba uz tematsku sistematizaciju, srediti i po hronološkom kriterijumu. Tu potrebu nije dovelo u pitanje ni kasnije naučno saznanje o unutrašnjem jedinstvu celokupnog istorijskog vremena i međusobnoj povezanosti svih glavnih tokova istorijskog procesa. Za razumevanje problema periodizacije važno je upoznavanje kriterijuma na osnovu kojih bi se one izvršile. Dominantni kriterijum za podelu istorije na razdoblja i epohe u prednaučnoj istoriografiji, određivali su politički i religiozno-ideološki problemi. U antičkoj istorigrafiji Grka i Rimljana, periodizacija se zasnivala na podeli istorije na svetske imperije (asirsko-vavilonsko, persijsko-međansko, grčko-makedonsko, rimsko), dok je pojava hrišćanstva unela biblijske motive u hronološko deljenje istorije na epohe i razdoblja. Najveća zasluga za to pripada Euzebiju iz Cezareje, potom Svetom Avgustinu (od Adama do Noja, od Noja do Avrama, od Avrama do Davida, od Davida do Vavilonskog carstva, od Vavilonskog carstva do Hrista, od Hrista do apokalipse), Isidoru Seviljskom, Bedi Venerabilisu i Otonu Frajzinškom. Pokret humanizma i renesanse, doneo je novu periodizaciju svetske istorije, koja je podeljena na antički period, u kome se govorio lep latinski jezik; na srednje doba, u kome je latinski bio iskvaren; i na novo doba, kada se dobar klasični jezik obnavlja. Na teorijski nivo, ovu periodizaciju je podigao Nikolo Makijaveli (u Istoriji Firence), ali je tek Kristofer Keler, krajem 17. veka definitivno podelio svetsku istoriju na stari, srednji i novi vek. Pri tome je, po njemu, stari vek trajao od nastanka prvih država do cara Konstantina (306-337); srednji vek je trajao od Konstantina do pada Carigrada 29. maja 1453. godine pod tursku vlast; a novi vek je nastao posle toga.

Ova Kelerova periodizacija je brzo postala popularna. Prihvatili su je najistaknutiji istoričari 18. veka, s tim što su kraj starog i početak srednjeg veka najčešće pomerali sa Konstantinove vladavine na prodor Huna u Evropu (375) ili na pad Rima (476); dok su za granicu između srednjeg i novog veka počeli da uzimaju godine otkrića Amerike (1492) ili početak Luterove reforme (1517). U 19. vek, Kelerova periodizacija je ušla sa opštepriznatim autoritetom, ali joj je tada dodato i četvrto razdoblje – “najnovije” ili “savremeno” doba, koje je kod Francuza računato od revolucije 1789. godine, a u anglosaksonskom svetu od industrijske revolucije 70ih godina 18. veka. Iako je već Leopold Ranke, u prvoj polovini 19. veka, izrazio sumnju prema Kelerovoj periodizaciji, sumnje u njenu opravdanost su se javile tek krajem 19. veka. Sporovi su se poveli oko pitanja vremenskih granica pojedinih epoha. Sporna je granica između starog i srednjeg, ali i između srednjeg i novog veka. Jedni su tvrdili da srednji vek traje sve do sredine 17. veka, tj. do završetka verskih ratova; a drugi su granicu stavljali na 1500. godinu; a treći su granicu između srednjeg i novog veka stavili na sredinu 14. veka, kada je u Evropi došlo do potresa usled epidemije kuge. U nauci, još uvek preovlađuje periodizacija koja granicu između starog i srednjeg veka stavlja na 476. godinu, a između srednjeg i novog veka na 1492. godinu. Ipak, ova periodizacija ima dve slabosti. Prvo, dok se Keler svojom periodizacijom (324-1453) dosledno držao političko-verske istorije, kasnija modifikovana varijanta (476-1492-1789) se time ne može pohvaliti. Prvi granični datum je određen na osnovu kriterijuma političke istorije, drugi datum je određen na osnovu ekonomske istorije, a treći na osnovu društvene i političke istorije. Druga slabost ove periodizacije se sastoji u njenom evropocentrizmu, tj. smeštanju istorije celog sveta u hronološke okvire koje je stvorila istorija starog kontinenta. Pozitivistička istoriografija druge polovine 19. i prve polovine 20. veka je pokušala ove slabosti da otkloni, prilagođavajući periodizaciju konkretnim istorijskim prilikama i zbivanjima. Nemački istoričar, Karl Lampreht je pošao od elemenata ponavljanja i zajedničkih pojava u istoriji svih naroda. Te pojave, Lampreht je tražio u oblasti socijalne strukture, svojinskih odnosa i kolektivne psihologije ljudskih zajednica. Njegova periodizacija je istoriju delila na šest stupnjeva (simbolizam, tipizam, konvencionalizam, individualizam, subjektivizam??), u koje se celokupna istorija čovečanstva ne može smestiti. Ipak, zasluga ove periodizacije je u tome što je u dotadašnje istorijske tipologije unela neke karakteristike, socijalno-ekonomske sadržaje, koji su do tada u istoriografiji bili zanemarivani. Time je Lampreht izazvao veliku raspravu – Velika diskusija o metodu u Nemačkoj, krajem 19. i početkom 20. veka. Posle Lamprehta, u nemačkoj kulturno-morfološkoj istoriografiji, i u pitanju periodizacije, sve više je dolazio do izražaja subjektivizam i šematski pristup. Tako je Lamprehtov učenik, Karl Brajzih, pravio za svaki narod određene kulturološke tipologije u okviru kojih će se određena razdoblja i tipovi kulture – iako sasvim različitih istorijskih epoha – međusobno poklapati i ponavljati. Ova koncepcija cikličnog razvoja svetske istorije po razdobljima, nije u stvari bila nova. Nju je još pre Nemaca uobličio ruski naučnik Nikolaj Danilevski. U delu Rusija i Evropa, on je svoju temu razmatrao u okviru cikličnog smenjivanja velikih civilizacija, čiji su nosioci pojedini narodi ili velike etničke celine. Osvald Špengler je cikličnu koncepciju razvio u svojoj knjizi Propast Zapada. On je celu istoriju čovečanstva podelio na osam samostalnih, i po tipu “savremenih” kultura. Među tim kulturama, međusobno su tipološki “savremene” indijska, starogrčka, arapska i zapadna kultura. Svaka od ovih kultura ima u svom razdoblju po dve faze: fazu uspona (kulture u užem smislu), i fazu opadanja (civilizacije) kada se faza civilizacije završava propašću celog kulturnog tipa. Špenglerovu osnovnu misao je preuzeo engleski istoričar i filozof istorije Arnold Tojnbi. On je istoriju podelio na 21 razdoblje od kojih svako predstavlja samostalnu i, gotovo, potpuno zaokruženu i zatvorenu celinu. Od ovih celina, koje Tojnbi naziva “civilizacijama”, sedam su potpuno samostalne i originalne (egipatska, andska, prvobitna kinesta, minojska, sumerska, prvobitna indijska i civilizacija Maja), dok su ostalih 14 celina, u manjoj ili većoj meri, izvedene od ovih 7. Ipak, ovakva periodizacija je subjektivna i krajnje relativna.

Sve do prodora marksisitičkog dijalektičkog metoda, istoriografija nije polazila od saznanja da je najbitniji zadatak svake periodizacije da velikim epohama obuhvati takve istorijske celine, koje bi što približnije odredile “tipove života koje je čovečanstvo prešlo od početka do danas”. A te tipove je moguće odrediti tek kada se polje istoriografskog istraživanja proširi na sve bitne komponente i sadržaje života ljudi i kad se ti sadržaji sagledaju u svojoj celini, u svom međusobnom sadejstvu. Za Marksa i Engelsa, pitanje periodizacije je bilo više praktično nego teorijsko pitanje, i oni su se u svojim radovima služili nekom vrstom radne hipoteze umesto sistematske periodizacije. Marksizam je proces razvitka čovečanstva shvatio kao prirodno-istorijski proces, odnosno kao promenu prirode čovečanstva, koja biva razvitkom društva iz društva na osnovu materijalnog razvitka, kao proces koji sve više podruštvljava čovečanstvo i vodi ga ka njegovom ujedinjenju. Marks i Engels su se u svojim radovima često vraćali na iskustva prošlosti koju su, radi veće sistematičnosti, delili na nekoliko krupnijih vremenskih razdoblja, koja su oni nazivali društvenoekonomskim formacijama. Engels je istoriju podelio na dve epohe: epohu pretklasnog i epohu klasnog društva. Pretklasno društvo se deli na periode divljaštva i varvarstva. Klasno društvo se delilo na četiri društvenoekonomske formacije: robovlasničku, azijsku, feudalnu, i kapitalističku. Ipak, ovakvoj podeli je zamerana njena nedovršenost, kao i istovremeno postojanje različitih ekonomskih formacija; npr. pararelno su postojali: robovlasnički tip (u Sredozemlju) i kastinski tip (“azijski”) u nekim podružjima Azije. Pošto se ova dva tipa društva ne mogu obuhvatiti zajedničkim pojmom “robovlasnički sistem” ili “robovlasničko društvo”, zato je najprikladnije epohu njihovog uporednog postojanja nazivati neutralnim nazivom stari vek. Slična je situacija i sa razdobljem koje nazivamo srednji vek. Na bazi raspada robovlasničkog sistema u Evropi i spore evolucije kastinskog sistema u Aziji, razvila su se dva tipa društvenih odnosa – evropski feudalizam i azijski tip društva. Evropski feudalizam se odlikovao bolje razvijenom privatnom svojinom nad zemljom i posebnim tipom odnosa selo-grad koji su omogućili razvoj robonovčanog prometa, razbijanje naturalne privrede, i pojavu kapitalizma. U isto vreme, istočni (azijski) društveni tip se obeležava državnom zemljišnom svojinom, statičnim seoskim zajednicama koje zavise od države, i koje će trajati sve dok im razarajući udar ne bude nanet spolja, od strane kapitalističkog sveta. Različite ekonomske formacije u istim epohama počinju da nestaju s pojavom i razvojem kapitalizma, na bazi podruštvljavanja proizvodnje. Marksistička periodizacija (novog veka) ima nekoliko odlika: 1) pojava kapitalističkog načina proizvodnje je veoma bitan momenat u razvoju svetske istorije jer on donosi početak stvaranja društvenog jedinstva čovečanstva. 2) istoriju novog veka je moguće poistovetiti sa epohom kapitalizma bez opasnosti od evropocentrizma. 3) zbog neravnomernog širenja kapitalizma u pojedinim delovima sveta, dosta dugo su u svetu i dalje postojali ostaci ranijih društvenih tipova. Zato je i epohu kapitalizma najbolje nazivati novi vek. Posle ove opšte podele, pitanje koje se pred marksiste postavljalo bio je pronalaženje kriterijuma na osnovu kojih će se povući granice između pojedinih epoha, a naročito između srednjeg i novog veka. Ni u tom pogledu Marks i Engels nisu dali nikakva konačna rešenja. Umesto da prelaz između srednjeg i novog veka traži u momentu političkog ostvarivanja buržoazije kao vladajuće klase, Engels taj prelaz smešta u ranija razdoblja, tj. u 15. vek, u kome se javljaju neke bitne ekonomske osnove kapitalističe formacije društva: prvobitna akumulacija kapitala, pojava manufakture, i bankarstva. Marks je na sličan način razmišljao, nazivajući period od 15. do 18. veka razdobljem manufakture. Mora se, ipak priznati da se kod njih dvojice, nalazila i misao da je kraj feudalne formacije obavezno povezan sa građanskom revolucijom.

Na osnovu toga je Lenjin podelio istoriju na tri velika razdoblja (robovlasničko, feudalno i kapitalističko). U toku 18. veka, tačnije krajem 18. i početkom 19. veka, došlo je do revolucija u celom svetu, a posledica toga bila je zamena feudalizma kapitalizmom. Iz ovog gledišta Lenjina, sovjetska istoriografija je izvodila svoju periodizaciju. Ta periodizacija je bila definitivno utemeljena u Primedbama Staljina na udžbenik istorije novog veka iz 1937. godine. U Staljinovoj raspravi, istorija se deli na pet osnovnih tipova proizvodnih odnosa: tip prazajednice, robovlasnički, feudalni, kapitalistički, i socijalistički tip. Izuzimajući prelazak iz prazajednice u robovlasničku epohu, sve ostale smene ovih osnovnih tipova proizvodnih odnosa su povezane, po Staljinu, isključivo sa svesnom akcijom novih klasa, nasilnim činom tih klasa, revolucijom. Tako se iz robovlasništva u feudalizam prešlo “svesnom akcijom”, tj. “revolucijom” robova; iz feudalizma u kapitalizam se prešlo isključivo revolucionarnom političkom akcijom buržoazije; a iz kapitalizma u socijalizam se prelazi isključivo proleterskom revolucijom. Ostalo je još da se odluči kojom bi se revolucijom označio kraj srednjeg i početak novog veka. U tu svrhu upotrebljavana je Francuska revolucija 1789. godine, da bi se potom granica spustila na englesku revoluciju 1642. godine. Ovo je učinjeno da bi se periodizacija svetske istorije nekako uskladila sa periodizacijom ruske istorije (tj. da bi se vladavina Petra Velikog 1682-1725. uključila u istoriju novog veka), što pokazuje njenu nedoslednost. Analizirajući i kritikujući ovu periodizaciju, Branislav Đurđev je ukazao na njene slabosti: - oslanjanje na fenomene društvene i pravne nadgradnje, umesto na načine proizvodnje koji čine ekonomsku bazu istorijskog razvoja. - protezanje jedne ekonomske formacije društva na cele periode u kojima su uporedo postojale i po dve ili više formacija. - apsolutizovanje revolucija kao jedinih merodavnih granica između istorijskih epoha, što kod razgraničavanja srednjeg i novog veka dovodi do ukazivanja na prelomnu godinu koja nije najznačajnija. - evropocentrističko posmatranje istorije sve do epohe kapitalizma. Tako se došlo do podele istorije na pet osnovnih razdoblja: praistoriju, stari vek (koji traje sve od nastanka robovlasničke, tj. azijske, ekonomske formacije društva, sve do 5. veka), srednji vek (koji traje od 5. do 15. veka, uz uporedno postojanje različitih tipova feudalnih i kastinskih odnosa), novi vek (koji traje od 15. do 20. veka, kada nastaju, razvijaju se i dolaze u krizu i kapitalistička privreda i kapitalistički društveni odnosi), i najnovije doba (u kojem se bore kapitalističko i socijalističko društvo). Koristeći iste kriterijume koji su korišćeni i u pravljenju opšte periodizacije, istorija novog veka se može podeliti na tri epohe: 1) epohu geneze kapitala – od kraja 15. do druge polovine 18. veka, oko 1770.; 2) epohu liberalnog kapitalizma – od kraja 18. veka do 70-ih godina 19. veka; 3) epohu monopolističkog kapitalizma (imperijalizma), od 70-ih godina 19. veka do 1917-18. godine. Epoha geneze kapitala se odlikuje nizom naučnih i tehničkih pronalazaka koji su u toku 16. veka omogućili brže širenje manufakturnog načina proizvodnje; velikim geografskim otkrićima, koja su otvorila daleke pomorske komunikacije, počinje svetska trgovačka razmena i stvaranje svetskog tržišta. Revolucijom cena je zadat snažan udar feudalnoj privredi, a akumulacijom kapitala, su u zapadnoj Evropi stvoreni preduslovi za prelazak na krupnu mašinsku proizvodnju. Usled svega toga, ekonomsko i brojčano su ojačali građanska klasa i drugi nepoljoprivredni slojevi društva. Na političkom i idejnom planu, pojave koje ovom razdoblju daju obeležje nove epohe jesu: prva velika kolonijalna osvajanja i kolonijalni ratovi; pokret reformacije; koncentracija moći u rukama apsolutističkih vladara; izvođenje prvih buržoaskih revolucija u Nizozemskoj i Engleskoj; rađanje velikih ideja građanske klase (empirizam, racionalizam, teorija privrednog prava i društvenog

ugovora), itd. Kolevka ovih pojava jeste Evropa, ali se one preko uspostavljenih komunikacija i putem kolonijalnog osvajanja prenose i u druge krajeve zemaljske kugle. Granicu između epohe geneze kapitalizma i njegovog liberalnog (klasičnog) razdoblja, većina istoričara stavlja u 1789. godinu, tj. na početak francuske buržoaske revolucije. Žak Godšo i Robert Palamer su smatrali da tu granicu treba pomeriti za oko dve decenije unazad. Oni su se pozivali na lanac političkih zbivanja koja su kontinuirano trajala od 1770. do 1815. godine, i koja oni nazivaju atlanstskom revolucijom. Polazna karika ovog lanca jeste rat za nezavisnost američkih kolonija (1775-1783), središnju kariku predstavlja Francuska revolucija (1789-1799), a završnu Napoleonovi ratovi (1804-1815). Istoričar Erik Hobsbaum tu granicu stavlja na 1780. godinu, posle koje, po njegovom mišljenju, nastaje epoha dveju revolucija: engleske-industijske i francuske-političke revolucije. Ovo je i opravdano jer se u to vreme javljaju značajne promene u karakteru kapitalističke proizvodnje (industrijska revolucija); rađanje mašinske industrije u Engleskoj (Vatova parna mašina iz 1769. godine) u drugoj polovini 18. veka je veoma bitan momenat periodizacije opšte istorije novog veka. Granica između epohe liberalnog i epohe monopolističkog kapitalizma (imperijalizma) je povlačena na osnovu političkih događaja. Građanska istoriografija uzima kao prelomni momenat završetak nacionalnih ratova u zapadnoj Evropi, a marksistička istoriografija Parisku komunu. Ipak, ne bi trebalo gubiti iz vida nove pojave u oblasti proizvodnje i tendencije u razvoju kapitalizma. Te pojave su koncentracija i centralizacija kapitala, ukrupnjavanje industrije, i borba za ekonomsku, kao i teritorijalno-političku podelu sveta. Ove pojave su do punog izražaja došle od 90-ih godina 19. veka, one se ipak mogu uočiti već 60-ih godina 19. veka. Zato razdvajanje perioda liberalnog kapitalizma od epohe imperijalizma godinama 1871-2. ima samo relativno opravdanje, i ova granica treba da posluži radi veće preglednosti i jasnoće u periodizaciji istorije novog veka. Istorija najnovijeg doba mora početi Prvim svetskim ratom i Oktobarskom revolucijom 1917. godine, stoga što ona predstavlja najdublji i najtemeljniji društveni preobražaj koji je jedna revolucija ikada donela u istoriji. Sve revolucije pre ove su bile, pre svega, raščišćavanje puteva i uklanjanje društvenih i političkih prepreka socijalnim promenama i novim odnosima koji su u okviru starih društava već bili stvoreni i daleko odmakli u svom razvoju. Socijalističke revolucije ne samo da su uništavale okvire starih socijalno-političkih struktura, već su tek imale da stvore uslove za nove društvene odnose. Instrumenti rada, čijim korišćenjem dolazimo do saznanja, se mogu podeliti na: pomoćna sredstva, udžbenike i priručnike, literaturu, publikovane i arhivske izvore. Pomoćna sredstva predstavljaju: enciklopedije, leksikoni, rečnici, bibliografije, atlasi, karte, albumi, naučni časopisi. Enciklopedije Zadatak enciklopedija je da donesu svet između dveju korica. Univerzalno obuhvatanje svih znanja staro je gotovo koliko i sama pismenost. Stari Grci su ga odbacivali kao površno i svaštarsko, ali ga je rimski pisac Plinije primenio u svojoj Prirodnoj istoriji. To su činili i hrišćanski teolozi kao Isidor Seviljski u svojim Etimologijama, kao i arapski naučnici Knjigom najboljih tradicija. U 11. veku Honorijus Inklusus je sačinio delo Slika Sveta. Frensis Bekon je u 17. veku počeo da razmatra mogućnost prikazivanja univerzalnog znanja o “Prirodi, Čoveku i Čovekovom delovanju”. Prva prava enciklopedija je bila ona koju je 1728. godine u Engleskoj objavio Efraim Čejmbers pod naslovom Cyclopedia, ali je ona dugo ostala bez šireg društvenog i kulturnog značaja. Zato se za početak savremene enciklopedistike uzima francuska Encyclopedie (1737), koju su sledili Enciklopedija Britanika (1771) i Veliki Brokhaus (1808-11). U tim ranijim pokušajima treba pomenuti i delo na nemačkom jeziku – Cedlerov Univerzalni leksikon u 68 tomova. Na istoku u Japanu i Kini (Knjiga kategorija) su postojale enciklopedije, ali su one sve do 19. veka za evropski svet ostale bez značaja. Encyclopedia Universalis – u Francuskoj; The Encyclopedia Britannica – u Engleskoj; The Encyclopedia Americana – u SAD; Veliki Brokhaus priručnik znanja – u Nemačkoj; Italijanska

enciklopedija nauke, književnosti i umetnosti – u Italiji; Enciklopedija Jugoslavije-Opšta enciklopedija-Encikopedija srpske istoriografije – u Jugoslaviji/Srbiji. Biografski rečnici: Biographie universelle ancienne et moderne u Francuskoj (najpoznatiji). Bibliografije Pravilo istoriografskog metoda je da se prilikom proučavanje neke pojave/razdoblja mora koristiti sve/približno sve što je o tome napisano. Zbog velike količine literature, prave se izbori literature. Najširi mogući uvid u postojeću literaturu se postiže uz pomoć objavljenih bibliografija. Istraživaču za takve slučajeve stoje na raspolaganju tri vrste bibliografija: 1) bibliografski popisi koji se objavljuju uz pojedine knjige, ili višetomne edicije. Po pravilu to su kritički odabiri naslova iz mnogo šire literature; 2) sistematske bibliografije mogu biti iscrpne. Da bi se one prikazale, potrebno bi bilo napraviti posebnu bibliografiju bibliografija. International Bibliography of Historical Sciences. Od jugoslovenskih sistematskih bibliografija, značajne su: Ten years of Yugoslaw Historiography 19451955; Historiographie yugoslave 1955-1965; The Historiography of Yugoslawia 1965-1975. Druga značajna jugoslovenska publikacija jeste Bibliografija rasprava i članaka; 3) kao sistematske bibliografije u svakoj zemlji postoje i redovne, periodične bibliografske revije, koje prate tekuću književnu i naučnu produkciju. One izlaze kao godišnji, mesečni pregledi. Od jugoslovenskih bibliografskih revija značajna je Bulletin scientifique, koja je izlazila tri puta godišnje. Atlasi The Times Atlas svjetske povijesti; Istorijski atlas; Puc/zgerov istorijski atlas; džepni istorijski atlas koji je izdala izdavačka kuća DTV (Deutche Taschebuch Verlag) na nemačkom, i na negleskom u izdanju Penguin-books. Istorijski časopisi Najvažniji svetski istorijski časopisi: Istorijski časopis; Časopis za modernu i savremenu istoriju; Anali za ekonomiju, društvo i civilizaciju; Pitanja istorije; Časopis za nauku o istoriji. Udžbenici i priručnici Dragoljub Živojinović, Uspon Evrope 1450-1489; Vasilj Popović, Istorija novog veka; Early Modern Europe, an Oxford history. Donaln Penington, Evropa u 17. veku – sve ovo za epohu geneze kapitalizma. Čedomir Popov, Građanska Evropa, I-II; Erich Hobsbawm, Doba revolucija, Evropa 1789-1848; Hari Herder, Evropa u 19. veku; Vasilj Popović, Istočno pitanje. – za epohu liberalnog kapitalizma i imperijalizma. Udžbenici i priručnici si opšti pregledi većih razdoblja ili krupnih istorijskih tema koji svojom sažetošću, sistematičnošću i preglednošću najbolje mogu da posluže za savladavanje elementarnih stručnih znanja iz jednog predmeta. Literatura je najraznovrsnije sredstvo rada. Tipovi literature: velika istorija sveta (velika sinteza); sinteze za istoriju pojedinih razdoblja; specijalistička dela; istorijski časopisi koji donose rasprave, studije o pojedinim značajnim istorijskim problemima. Izvori se dele na publikovane i arhivske.