RALF VALDO EMERSON - Upravljanje Zivotom

zdls & meteori

Ralf Valdo Emerson

UPRAVLJANJE ŽIVOTOM

S engleskog prevela i predgovor napisala Isidora Sekulić Priredila i pogovor napisala Slobodanka Peković

www.bosnaunited.net www.crowarez.org

Sken: zdls Obrada: meteori

1

zdls & meteori

RALF VALDO EMERSON He is the friend and aider of those who would live in the Spirit. Matthew Arnold. R. V. Emerson, sjajni eseist, rođen je u Bostonu, u Americi, 1803. Studirao je u Harvard koledžu teologiju, bio, kao svršen teolog, nekoliko godina profesor, pa onda propovednik jedne unitarijanske crkve u Bostonu. Propovedničko mesto je međutim morao dosta brzo napustiti. Religija njegova je došla u sukob sa bogoslovsko hrišćanskim formulama, i pastor Emerson je morao uzmaći ispred filozofa Emersona. Filozof taj je odbacivao istorijsku religiju, naročito je emancipovano stao prema učenju o Tajnoj večeri, a Hrista je propovedao kao dosada jedinog savršenog čoveka. Napisao je na jednom mestu o stradanju i smrti Isusovoj: „Taj poraz je do danas najveća naša pobeda”. Bunio se Emerson protiv katihizisa iz dve pobude. Bio je, na prvom mestu, etičar nada sve; i iznad religije, pa čak i iznad umetnosti. Pisao je negde: „sveštenik iznad pesnika”; drugde je Getea nazvao hladnim; opet negde je o Svedenborgu zabeležio: „drži se hrišćanskih simbola mesto moralnog osećanja, koje u sebi nosi bezbroj hrišćanstava, čovečanstava i božanstava”; najzad je konstatovao da u Napoleonu nema ničeg dobrog i lepog. Bio je, na drugom mestu, transcendentalist koji se odlično služi prirodnim naukama, poštuje iznad svega njene zakone, i piše: „we are born loyal" u smislu poslušnosti i odanosti zakonima vaselene. Napustivši mesto propovednika, i pošto mu je 1831. umrla žena, Emerson putuje na godinu dana u Englesku. Vuku ga u Evropu velike simpatije, tako reći inspiracije, znameniti pesnici S. T. Kolridž i V. Vordsvord, usamljenici Kvantoka, poete samoće. Vuče ga, dalje, inspiracija i učitelj, T. Karlajl. Kolridž i Vordsvord privlače Emersona transcendentalista i Emersona pesnika. Za Karlajla, (s kim je vodio zanimljivu prepisku) vezivao je Emersona isti glavni motiv u filosofiji: sistem života čovekova, koji je odasvud stegnut skučenostima, a ipak je slobodan i svoja snaga. Po povratku iz Evrope, povukao se Emerson iz Bostona u Konkord, i to za uvek, ostavši tamo do smrti, 1882. Zanimao se držanjem javnih konferencija i štampanjem svojih eseja. Predavao je po koledžima i društvima, u Americi, takođe i u Engleskoj, kuda je ponovno putovao i gde su, na primer, prvi put čitani, i prvi put štampani, znameniti Reprezentanti. Ženio se Emerson dva puta. Prva žena mu je bila vrlo lepa i vrlo darovita, „sjajna”. Njena smrt je značila za Emersona očajanje. Drugi put se oženio običnom, dobrom ženom. Bilo mu je svejedno - samoća njegova se definitivno zapečatila. Rekosmo samoća. Za tu reč međutim ne treba vezivati jedino Emersonovu samoću u ljubavi, kući, i prijateljstvu braka. Emerson je uopšte uzevši usamljenik. Taj idealist, optimist, primalac i darivalac radosti, neobično je samotan duh. Sem sa Karlajlom donekle, ni s kim Emerson celog svog života nije bio blizak ni prisan. I nigde u njegovim delima nema ničeg intimno ličnog, sem jednog stiha, (Emerson je 1847. izdao i zbirku stihova: Poems): ... samoća, u kojoj živim, kao stena je...

2

zdls & meteori

Sve su Emersonove misli univerzalne misli iz samoće. Slobodan od svakog imperativa i svake zavodljivosti društva, on na dnu ćutanja otkriva svoje sugestivne i lepe misli i analogije o najraznovrsnijim predmetima života, o umetnosti, istoriji, religiji, kulturi uopšte; i spaja sve to nečim čudnim, što samo smireni duh usamljeništva nalazi, onim što je Andrju Džordž (Andrew J. George), pišući o Emersonu, nazvao: „ljubav mudrosti i mudrost ljubavi”. Emerson, ma koliko dubok, svoj i konsekventan, nije dao pravi sistem filozofije. Uostalom, kao nijedan pesnik-filozof. Ili, kao nijedan iz grupe poznatih anglo-saksonskih eseista-filozofa, kojima je, sem ostalog, u izradi sistema smetala i odviše topla čovekoljubivost, dakle praktična tendencija. Iako i mistik, sa nekim fiksiranim simbolima, i transcendentni intelektualac, Emerson je ipak sve pokušavao primenjivati, i primenjivao na svakidašnji život čoveka, svačim hteo čoveku pomoći, čoveka darivati. Posmatra vaselenske probleme, a istine izvodi pomoću krvotoka gravitacije i ekonomije. Balansira stalno između visina filozofa, gde se ne zna za čoveka kao ličnost, i milostivih briga jednog filantropa, koje tretiraju čoveka baš kao ličnost. U drugom periodu svoga rada - kuda spadaju i Reperezentanti, u kojima je uspeo održati se strog prema čoveku, i videti samo strukturu duha i dejstvo energija - bio je više teoretik i transcendentan. U trećem periodu - kuda dolazi i Upravljanje Životom - prevlađuje bavljenje sa aktivitetom sila u jednostavnom životu, prevlađuje oduševljenje za prostog čoveka koji svršava najveće zadatke sveta i učesnik je u svemu, prevlađuje dakle praktična mudrost. Uitman, kritikujući Emersona (uostalom u zamenu za Emersonovu kritiku njegove Dece Adama) nazvao ga je odviše svestranim - tako da sledbenici njegovi najzad ne znaju čemu da veruju i šta da obožavaju - i nazvao ga je hladnim. Opaske Uitmanove nisu potpuno neosnovane; ali mu se mora zameriti što je najviše osetljiv bio baš za ona mesta u Emersonu, koja su procep između njegove transcendentne filozofije i, ako smemo reći, njegove geofilozofije. Sistemu Emersonove filozofije smetao je, sem Emersona praktičnog čovekoljupca, još i Emerson poet, dakle čovek odviše svestran i odviše entuziastičan. Da nije bio teolog, možda bi bio čist prirodnjak, pravi panteist, sa jednom od jakih ideja ili predrasuda, koje pomažu nazidati sistem. Da nije bio prirodnjak - ponekad preterano jednostavni optimist i empirik - možda bi svom divnom idealizmu i trans-cendentalizmu uspeo dati odlučne crte i čisto naučne zaključke. Ovako, čas apstraktno oseća večne kombinacije i slivanje sila, čas opet mehanički i ograničeno. Čas im vidi mađiju i nedokučnost, čas im opet na jedan skoro radionički način iscrpljuje ciljeve. Emersonu - piscu ta složenost apsolutno nije škodila, naprotiv; ali je škodila Emersonu kao sistematskom filozofu. Interesantno je, u pitanju idealizma i transcendentnosti, sravniti Emersona sa, opet misliocem o sistemu čovečjeg života, sa R. Tagorom. Tagore, čije su sve drame dialogizovani eseji, kaže: „A zar je priroda uopšte nešto neprijateljsko čoveku? Zar njoj treba stvari otimati?’ Dok kod Emersona ima često darvinistička ideja, iščupavanje, i od prirode dušmanina, a zacelo ne od blagog, prijatelja. Ali su sjajno pero, briljantne analogije i polet pesnika uvek bili u stanju osigurati i uskoj teoriji nešto idealno i večno. Zbog čestog, upravo konsekventnog podvlačenja materijalnih zakona, kauzaliteta, granica i ograničavanja, Emersonov transcendentalizam kao da se muti. Ali ako se muti, on se odmah i čisti. I utoliko više se čisti, ukoliko je više onoga što pokušava da ga muti. Idealizam njegove filozofije je uvek poslednji princip njegov. Baš pomoću te idealne snage je Emerson bio u stanju da koordinira tako razne utiske kao što su utisci od metafizičara Kolridža, fantasterevolucionara Vordsvorda, i naučnika i kritičara Karlajla. Pomoću te idealne snage koordinira on i utiske svoje iz vaselene, koja je u isti mah i Kolridž, i Vordsvord i Karlajl. U mislima Emersonovim, da, postoje i vladaju moćni zakoni materije, mešaju se zemaljski elementi u sve oblasti i telesnog i duševnog života, ali, nad svim tim se uzdižu viši, jači i nedokučni zakoni vaselene, na kraju krajeva zapoveda samo jedan Autoritet, caruje samo transcendentno Jedinstvo. Jesu zakoni prirodini i zakoni Boga jedna organizovana i strašna 3

zdls & meteori

vojska, ali zato čovek ima u moralnom svom biću moć da odreče i Boga i zakone, i zato, po onim najvišim zakonima vaselene, priroda i Bog ne ulaze u čoveka s vojskom, nego posredstvom lepote i ljubavi. Da, Emerson je predstavnik idealne filozofije. U materiji vidi on duh, u prirodi simbole i čuda. Astronomiji i hemiji se doduše pokorava, ali, više ciljeve imaju za njega astrologija i r alhemija. Ljudi su, po njemu, organi jednog duha čovečanstva bez obzira na vreme i prostor. Svaki čovek, ma kako malen, ima od tog duha sve, ma kako malo (klicu mislioca, junaka ili umetnika); obratno, svaki ma kako velik čovek, samo je u jednom pravcu intenzivno razvijen, i samo jednostrano oruđe duha. Važno je posmotriti stav idealnog filozofa Emersona prema individui. Prema individui stoji Emerson na stanovištu bezgraničnog razvića individualnosti, i na stanovištu duhovne aristokratije. Kao Niče od prilike, ali sa velikom razlikom. Dr Karl Federn, prevodilac i komentator Emersonov, vrlo je lepo istakao tu razliku - preziranje s jedne, sažaljivost s druge strane - u pitanju duhovnog preimućstva individue, navodeći uzastopno citat iz Ničea, pa iz Emersona. „Samo u tri pravca zaslužuju mase da bacim pogled na njih: kao blede kopije velikih ljudi, kao otpor velikima, kao oruđe velikih. Inače neka ih nosi đavo i statistika”. „Glavna tragedija čovečijeg života izgleda da leži u razlici ljudske obdarenosti”. Imajući pravo na bezgranično razviće, a imajući to pravo zato što je organ i deo duha božjeg, svaka individualnost mora doći do svog individualnog izraza. Samo, individualnost se ne sme nikad identifikovati sa ličnom korišću. Korist i dobro moraju uvek biti opšti, u skladu sa duhom Boga. Smatra se da je Emerson u Prirodi (Nature, 1836) dao glavno svoje jevanđelje o idealizmu, da je tu prvi put jasno istakao svoju nauku o Jedinstvu, dao jednu savršenu harmoniju između duša i stvari. Po Gijou, niko ne zna da li je priroda dobra, rđava ili indiferentna, i himera je reći: upravljaj se prema prirodi. Emerson ima više idealizma i poverenja. On kroz ljuske i omote prirode vidi više od Gijoa. I zato nam baš kroz prirodu najbolje izlaže onaj svoj dvostruki aspekt - robovanje i sloboda, nužnost i lepota i radost - koji daje elemente za veliku harmoniju Jedinstva. U istim pojavama oblika, glasa, boja, opaža on i nasilne uslove i slobodu i radost. S jedne strane je u prirodi neprekidan rad, s druge neprekidna dokolica; spolja su priroda i život bez odmora, u srcu njihovom vlada večiti mir i lepota. Čovek je podvrgnut zakonu, ali duša ide od zakona do oslobođenja. A u svemu, i nad svačim, je ljubav, kao najviši smisao i najviša pokretna moć vaselene. I zakoni su ljubav - čuvanje, predusretljivost, pomoć - ali su oni to u ograničenoj formi, dok nad njima stoji viši zakon, bezgranična ljubav. Dalje se računaju među najkarekterističnije eseje Emersonove Duh Sveta (The Over-Soul 1841), i Kompensacija (Compensation 1841). Čovek zna da je njegova sudbina odjek njegovog duha, i zato samo budale jadikuju da im se dešava nepravda, i veruju da ima „sreće i nesrećnih brojeva”. „Niko i ništa mi ne može škoditi, do ja sam”. Zatim, čovek sa svakim preimućstvom uzima i neku štetu. I sve se i nagrađuje i osvećuje. Te se ideje intenzivno javljaju i u esejima knjige Upravljanje Životom. Prostim jednim izrazom se tu udaraju po glavi celi sistemi naših novih društvenih nauka: „Socijalni naš red sastoji se u tom da svako sa zapetom pažnjom motri da mu neko ne učini krivo. Ali dobro bi se osiguralo, i šteta otklonila, kad bi čovek kao svoju brigu smatrao da on drugom ne učini nepravdu”. Opet jedan od vrlo karakterističnih radova jeste Samostalnost (Self-reliance). Ta se ideja, ili bolje reći čitav sistem života, jako ističe kroz sve radove treće periode, pa dakle i kroz Upravljanje Životom. Ne verovati mnogo u darove, snage i preimućstva prošlosti. Verovati, naprotiv, da se danas može živeti isto tako, i bolje, jer su svi momenti istorije od iste vrednosti, samo čovek treba da je na pravom mestu. Nijedna duša, učitelj, knjiga ili spasitelj ne mogu nam reći šta je dobro a šta zlo; samo u samima sebi dolazimo do rešenja”. Upravljanje Životom, (Conduct of Life 1860) jeste serija javnih predavanja, držanih u Bostonu, Pitstonu i drugde. Pojavila se, kako godina izdanja pokazuje, u vreme građanskog rata. U toj su knjizi najbolji dokazi mudrosti i snage mislioca-Emersona, a rasprave su 4

zdls & meteori

namenjene praktičnoj svrsi: da se unese svetlost u život čoveka, i istaknu istine i lepota života. Kroz to delo, uostalom i kroz druge stvari iz treće periode, iskače Emerson, sem kao filozof, pesnik i praktičar, još i kao specijalni Amerikanac. Kad se Amerikanac-Emerson uhvati za neki problem, on ga reši. Ako ga i ne reši u najširim srazmerama, reši ga ipak, reši ga za sebe. On uživa u naletanju čoveka na granice i prepreke, i veseli se bilo trijumfalnoj, bilo podmukloj njegovoj pobedi. Nesavršenstvo ne uzima nikada kao negaciju savršenstva, nego uvek kao postepeno zbivanje savršenstva. Moderna država bazira na jedinoj realnoj snazi: poštenom, muškom, jednostavnom, slobodnom karakteru građanina, i na jedinoj realnoj demokratiji: da se ma kako velika manjina pokorava ma kako maloj većini. Način Emersonovog pisanja bio je beleženje, i onda sastavljanje onoga što se odnosi na isti predmet. Stavovi su, po mislima i slikama, bili često vrlo disparatni, jer je Emerson bio neobično svestran, i na osvetljenje nekog procesa ili fakta prosto sipao argumente, principe, citate, slike. Nije dakle bilo uvek lako povezati te delove u jedno; i otuda onda stotinu ćuprijica i stepenica, da budete dovedeni do predmeta. Smisao teksta je zbog toga često nejasan, a stil pun neočekivanosti, pa i incidenata. Nema uvek dovoljno logike u linijama strukture, ali uvek ima snage u divnim antitezama i analogijama. Svi prevodioci i komentatori se tuže da nisu dorasli tekstu, a svi se slažu da umetnik i retor spasava i najumornija mesta. Uostalom, Emerson mudro stišava svako uzbuđenje te vrste jednom svojom rečju: „Ako veruješ u ono što kažem, dobro; ako ne, znači imaš druge oči, i ne možeš njima isto videti.” Isidora Sekulić

5

zdls & meteori

UPRAVLJANJE ŽIVOTOM

6

zdls & meteori

SUDBINA Jedne zime, pre nemnogo godina, rado se u našim gradovima pretresala filozofija Stoleća. Čudan sticaj slučajeva je hteo da su četvoro petoro znatnih ljudi čitali građanima Bostona i Njujorka rasprave o Duhu Vremena. Dogodilo se da je taj predmet bio jako istican i po izvesnim uglednim brošurama i listovima koji su u to vreme izlazili u Londonu. Za mene se, međutim, to pitanje o vremenu svelo na praktično pitanje o upravljanju životom. Kako da živim? Nismo sposobni da rešavamo probleme vremena. Naša geometrija ne može da obuhvati ogromne putanje vladajućih ideja, da posmatra njihovo vraćanje, i u sklad da dovodi njihove oprečnosti. Mi se moramo držati svoga polariteta. Lepa je stvar razmišljati i birati puteve, ali se moramo pokoravati bezuslovnim naređenjima. Na prvim koracima, koje činimo da postignemo svoje želje, nailazimo na neuklonjiva ograničenja. Grejemo se nadom da ćemo reformisati ljude. Posle mnogih eksperimenata, nalazimo da treba početi ranije - u školi. Ali dečaci i devojčice se ne pokazuju poučljivi; ne možemo od njih ništa da načinimo. Izvodimo onda zaključak da im poreklo ne valja. Reformu svoju treba dakle da počnemo još ranije - u začetku: a to će reći da tamo ima Sudbine, ili da svetom upravljaju zakoni. Ali ako neodoljiva zapovest postoji, ta zapovest sama sebe i razume. Ako se moramo izmiriti sa sudbinom, isto smo tako prinuđeni naglašavati i egzistenciju slobode, značaj individue, veličanstvo dužnosti, moć karaktera. I jedno je istina, i drugo je istina. Ali naša geometrija ne može da domaši te ekstremne tačke, i da ih složi. Šta da se radi? Sledeći slobodno za svakom mišlju, udarajući u žicu, ili, ako hoćete, kidajući je, saznajemo najzad njenu jačinu. Sledeći, isto tako i za drugim mislima, saznaćemo i njihove snage, i onda možemo imati neku opravdanu nadu da ćemo ih harmonisati. I ako ne znamo kako, ali smo uvereni da se nužnost slaže sa slobodom, individua sa svetom, naš polaritet sa duhom vremena. Zagonetka epohe ima za svakog čoveka posebno rešenje. Ako neko od nas hoće da prouči svoje vreme, mora to učiniti na taj način, što će, jednu za drugom, posmatrati sve glavne tačke našeg shvatanja života, pa onda, izložiti određeno na jednoj od tačaka sve što je prijatno našem iskustvu, postupiti zatim isto tako pravično i sa suprotnim faktima na drugim tačkama, pa će se prave granice pokazati. Svako preterano naglašavanje na jednoj strani će se tako popraviti, i prava ravnoteža uspostaviti. Ali moramo pošteno izlagati fakta. Naša Amerika ima rđav glas zbog svoje površnosti. Veliki ljudi, velike nacije, nisu bili hvalisavci ni komedijaši, nego su, zapažajući strahote života, razvijali u sebi mušku hrabrost da im pogledaju u lice. Spartanac, ovaploćavajući religiju u domovini, umirao je pred njenim veličanstvom bez reči. Turčin, verujući da mu je u trenutku dolaska na svet sudbina u kamen urezana, naletao je na neprijateljsku sablju sa svom svojom hrabrošću. Turčin, Arapin i Persijanac veruju u predodređenu sudbinu. Dva su dana kad je neumesno bežati od groba: Suđeni i nesuđeni dan; Suđenog te dana ni lek ni lekar ne mogu spasti, Nesuđenog te dana cela Vaselena ne može ubiti. Hindustanac je, pod točkom, isto tako čvrst. Naši kalvinisti poslednje generacije imali su takođe nešto od tog dostojanstva. Osećali su da ih težina Vaselene drži na njihovu mestu. Šta 7

zdls & meteori

su drugo i mogli činiti? Mudri ljudi osećaju da ima nešto što se ne može ni rečju ni glasanjem otkloniti - remen ili pojas neki koji je opasao svet: Sudbina, to opšte oruđe, Koja izvršava svugde po svetu Što je Bogom predviđeno, Tako je silna, da i pored toga što je svet Kletvenim odricanjem ili potvrdom hteo protivnost neke stvari, Ta se stvar ipak dogodi jednog dana, I ako se u hiljadu godina nije događala; Jer, odista, naše želje, ovde, Za ratom, mirom, mržnjom ili ljubavlju, Sve se to upravlja pogledom odgore. Čoser: V i t e z o v a P r i č a Grčka je tragedija izražavala isti smisao. „Štogod je dosuđeno, desiće se. Velika, bezgranična volja Jova ne može se ne izvršiti”. Divljaci se drže lokalnog boga jednog plemena ili jednoga grada. Široka etika Isusova je brzo sužena u seoske teologije koje propovedaju izabranost ili ljubimstvo. Ovde onde, poneki dobrostivi paroh, kao Jang Stiling ili Robert Hentington, veruju u vrstu bankarskog Proviđenja, koje se brine da u svako doba, kad pravednik poželi da ruča, neko pokuca na njegova vrata i ostavi mu polovinu dolara. Ali Priroda nije sentimentalnost; ne mazi nas, ne kljuka nas. Treba biti načisto sa njenom surovošću i mrgodnošću, s tim da ona, ne mareći što će udaviti čoveka ili ženu, guta našu lađu kao zrno praha. Hladnoća, bezobzirna prema ljudima, žmari krv, koči noge, i od nje čovek promrzava kao jabuka. Bolesti, elementi, slučajnosti, privlačna snaga, grom, ne štede ličnosti. Način Proviđenja je malo surov. Priroda zmije i pauka, ujed tigra i drugih krvožednih zveri, grabljivaca i nasrtača, puckanje kostiju plena oko kojeg se uvila anakonda - sve to spada u sistem, a naše prirode su slične. Ustali ste, recimo, od ručka, ali ma da je klanica skrupulozno sakrivena prijatnim odstojanjem od nekolikih milja, saučesništvo postoji, postoji rasipna rasa, rasa koja živi na trošak druge rase. Planeta naša je izložena udarcima od kometa, uznemiravanju od drugih planeta, cepanju od zemljotresa i vulkana, promenama klime i ekvinokcija. Reke se suše zbog iskrčavanja šuma. More menja svoje korito. Gradovi i pokrajine ruše se u more. U Lisabonu je zemljotres ubijao ljude kao muve. U Napulju je, pre tri godine, deset hiljada ljudi uništeno za nekoliko trenutaka. Skorbut na moru, ubistvena klima na zapadu Afrike, u Panami, u Nju Orleansu, kose ljude kao ratni pokolj. Naše zapadne prerije tresu se od groznice. Kolera, male boginje, pokazale se u nekim plemenima isto tako smrtonosne kao mraz među cvrčcima; pošto su ispunili leto svojim zrikanjem, umuknu pod padom temperature za jednu jedinu noć. Ne otkrivajući ono što nas se ne tiče, ne brojeći koliko vrsti parazita žive na svilenoj bubi, ne ispitujući utrobne parazite, proždrljive infuzorije, ili nerazjašnjenosti naizmeničnih generacija - oblici ajkule, vilice morskog vuka postavljene zubima za smrskavanje, oružje delfina i drugih boraca, skrivenih u moru, jesu napomene o surovostima koje se kriju u nedrima prirode. Ostavimo se svakoga poricanja. Promisao ide svome cilju divljim, surovim, neproračunljivim putem, i ništa ne vredi pokušaj da se ulepšaju

8

zdls & meteori

njena strahovita, svakovrsna sredstva, da se ta užasna dobrotvorka obuče u čistu košulju i belu ogrlicu studenta teologije. Hoćete li da kažete da su nesreće, koje prete čovečjem rodu, izuzetne, i da čovek ne treba svaki dan da računa sa nekom kataklizmom? Da, ali što se jedared desilo, može se opet desiti, i sve dotle dok nismo u stanju odbiti udarce, moramo ih se bojati. Ali ti potresi i ta razoravanja manje su destruktivni po nas od potajnih sila drugih zakona, pod čijim dejstvom stojimo svakog dana. Isticanje ciljeva, da bi se došlo do sredstava, to je sudbina; organski sklop koji je tiranin nad karakterom. Menažerija, to jest oblici i snage hrtenjača, to je knjiga sudbine; kljun ptice, lubanja zmije, tiranski strogo određuju granice sudbina. Tako je i sa skalom rasa i temperamenata; tako sa polom; tako sa klimom; tako sa reakcijom talenata koji u izvesne pravce teraju životnu snagu. Svaki duh podiže sebi kuću; ali kasnije kuća zarobljava duh. Grube crte sudbine su i ograničenom čoveku jasne; svaki kočijaš je frenolog, jer, pogledavši vam u lice, zna da li mu je šiling siguran ili ne. Istureno čelo znači jedno, pupčast trbuh drugo; razrokost, prćav nos, smršena kosa, boja kože, odaju karakter. Ljudi su uvučeni u svoj čvrsti organizam kao mač u korice. Pitajte Spurchajma, pitajte lekare, da li temperamenti ništa ne odlučuju, ili da li išta ima što oni ne bi odlučili? Čitajte u medicinskim knjigama opise četiri ljudska temperamenta, i činiće vam se da čitate svoje sopstvene misli koje još niste izrekli. Nađite kakvu ulogu igraju u društvu crne, a kakvu plave oči. Kako da čovek utekne od svojih predaka, da iscrpe iz svojih žila onu kaplju crne krvi koju je primio iz života svoga oca ili svoje matere? U ponekoj porodici se opaža da su ukupne osobine roditelja raspodeljene kao razlivene u pojedine sudove - tako da se po jedna glavna osobina nalazi u svakom sinu ili u svakoj kćeri dotične kuće; a drugi put se opet ceo temperament, sav bujni, nerazblaženi eliksir, porok porodični, nalazi u jednoj jedinoj osobi, dok su ostale srazmerno oslobođene od njega. Opažamo pokatkad promenu u izrazu svoga druga, i kažemo da se to na prozorčetu njegova oka pojavili njegov otac, njegova majka, ili neki daljni srodnik. U raznim trenutcima čovek predstavlja, redom, pojedine svoje pretke, kao da mu u koži leže smotani njih sedmoro, osmoro, sedam ili osam predaka najmanje; i oni sačinjavaju raznolikost tonova za novi muzički komad, koji znači život svakoga od nas. Na ulici stojeći, čitate iz ugla lica, iz kože na licu, iz dubine očiju, koje se mogućnosti kriju u mimoprolazniku. Njegovo poreklo određuje te mogućnosti. Ljudi su ono čime su ih načinile njihove majke. Isto bi tako uzaludno bilo zapitati neki razboj, koji tka obično grubo platno, zašto ne izrađuje kašmir, kao što bi uzaludno bilo očekivati poeziju od ovog inžinjera, ili neki hemijski pronalazak od onog nadničara. Tražite od kopača u rovu da vam rastumači Njutnove zakone: od oca na sina, kroz sto godina prekomernog rada i prljave sirotinje, stradali su fini organi njegovog mozga. Čim se neko odvojio od materine utrobe, kapija darova se zatvorila za njim. Neka ceni svoje ruke i noge, ima ih samo po par. Tako isto ima i samo jednu budućnost, koja je već predodređena u vijugama njegovog mozga, ispisana u malom gojaznom licu, u prasećim očima i sabivenom stasu. Sve privilegije i svi zakoni sveta ne bi uspeli da posredovanjem i pomoću svojom načine od njega pesnika ili princa. Isus je rekao: „Koji pogleda na ženu, već je učinio preljubu”. Ali on je preljubnik još pre nego što je i pogledao ženu, zbog prekomernog životinjstva i nedovoljne mislenosti u svom sklopu. Ko sretne na ulici njega, ili nju, videće da su zreli da jedno drugom budu žrtve. Ima ljudi kod kojih varenje i pol apsorbuju svu životnu snagu, i što su te funkcije jače, u toliko je individua slabija. Što više takvih trutova propadne, to bolje po košnicu. Ako, kasnije, dadu život nekoj višoj individui, sa dovoljno snage da životinji doda novu svrhu i potpuno oruđe za njeno izvedenje, pretci će biti rado zaboravljeni. Većina ljudi i većina žena su samo po jedan bračni par više. Ovda onda, otvori se ponekom od njih u mozgu nova ćelija, neko domišljanstvo u arhitekturi, muzici ili filologiji; neki zalutali ukus ili talent za botaniku, ili hemiju, ili boje, ili pričanje priča; vešta ruka za crtanje, vešta noga za igranje, atletski sklop za 9

zdls & meteori

daleka putovanja, itd. - veštine koje ni na koji način ne menjaju rang u prirodnoj skali, nego služe samo da se prekrati vreme, dočim se čulni život nastavlja kao i pre. Najzad se te naklonosti i tendencije fuksiraju u jednoj individui, ili u redu individua. Svaka od njih upija toliko hrane i snage, kako bi sama postala novi centar. Novi talent tako naglo odvlači životnu snagu, da ne preostaje dovoljno za animalne funkcije, a jedva dovoljno za zdravlje; tako da je u drugoj generaciji, ako se pojavi sličan genije, zdravlje očigledno pogoršano, a moć za nov porod opala. Ljudi se rađaju sa moralnom ili materijalnom pretegom - braća po utrobi sa opredeljenjima koja se razmimoilaze; i ja mislim da bi, pomoću jako uveličavajućeg stakla, Frauenhofer ili dr Karpenter uspeli raspoznati u embriu od četiri dana budućeg konzervativca ili pristalicu slobodnog zemaljskog poseda. Kada Hindustanci kažu: „Sudbina nije ništa drugo nego dela koja su učinjena u nekom ranijem stanju egzistencija”, onda je to samo jedan poetski napor da se ukloni planina Sudbine, da se izmiri despotizam rase sa slobodom. Ja nalazim da se ekstremi Istočnog i Zapadnog razmatranja susreću u smeloj tvrdnji Šelingovoj: „U svakom čoveku ima osećanje da je onakav kakav je bio kroz svu večnost, i da ni na koji način nije tek vremenom postao takav.” To isto, manje uzvišeno rečeno: istorija individue je uvek iskaz o njenoj suštini, a individua oseća sama da je doprinosila sadašnjem svom stanju. Dobar deo naše politike je fiziološkog karaktera. Biva da bogat čovek, u dobrim danima svoje mladosti, prisvoji načelo najšire slobode. U Engleskoj se tako uvek nađe neki bogataš i čovek sa mnogim vezama, koji, dok mu traje snaga, čvrsto stoji na strani progresa, ali koji, čim počne malaksavati zauzdava svoje naprednjaštvo, povlači svoje trupe, i postaje konzervativac. Svi konzervativci su konzervativni zbog nekih ličnih defekata. Razmekušeni su položajem ili prirodom, rođeni hromi ili slepi i, kao invalidi, mogu se držati samo u defanzivi. A jake, gvozdene prirode, Nju Hampširski džinovi, Napoleoni, Berki (Burke), Brumi (Brougham), Vebsteri, Košuti, oni su neizbežno patriote, sve dotle dok im život ne udari u oseku, dok ih defekti i podagra, uzetosti i novac ne izopače. Najjača ideja se inkarnira u većinama i u nacijama, u najzdravijima i najjačima. Pri tom izboru je, verovatno, merodavna težina tela; i kad biste na Dirbornovom kantaru izmerili stotinu konzervativaca, i toliko isto članova Demokratske stranke, mogli biste s izvesnošću proreći koja će stranka pobediti. U glavnom dakle, najbrži način da se odluči o izboru bio bi možda u tome, da se varoški odbornici, ili mer i oldermeni, popnu na maločas rečeni kantar. U nauci imamo da uzmemo u obzir dve stvari: snagu i okolnosti. Sve što, od pronalaska do pronalaska, saznajemo o jajetu, to je jedna nova ćelijica; i ako bi posle pet stotina godina došao još bolji posmatrač, sa još boljim staklom, on bi u poslednjoj posmatranoj ćelijici pronašao opet jednu novu. U biljnom i u životinjskom tkivu je isto tako, i sve što prvobitna snaga ili grč izvode, to su samo ćelije, ćelije. Da, ali tiranska Okolnost! Ćelija u novim okolnostima, ćelija, ostavljena u pomrčini, postaje, kako misli Oken, životinja, a ćelija, smeštena u svetlosti, biljka. Ležeći u roditeljci-životinji, ćelija prolazi kroz promene, koje u njoj, bitno nepromenjenoj, razvijaju čudesne sposobnosti, i ona se preobražava u ribu, pticu, četvoronošca, u glavu i nogu, u oko i kandžu. Okolnost, to je Priroda. Priroda, to je ono što možete učiniti. A ima mnogo što ne možete. Imamo dve stvari: okolnost i život. Nekada smo mislili da je pozitivna snaga sve. Sada znamo da je negativna snaga, to jest okolnost, polovina od svega. Priroda je tiranska okolnost: tvrda lubanja, u košuljici sakrivena zmija, kao stena jaka vilica; iznuđena aktivnost; nasilni pravac; sastav neke sprave, lokomotive na primer, koja je od koristi dok je na pruzi, ali koja ništa, sem nevolje, ne može učiniti van nje; ili korčulja, koje su krila na ledu, a okov na zemlji. Knjiga Prirode je knjiga Sudbine. Priroda okreće gigantske strane, list po list, ne vraćajući nikada ni jedan. Spusti jedan list, to joj je sprat granita; prođu zatim hiljadu vekova, to joj je 10

zdls & meteori

sloj liskuna; opet hiljadu vekova, sloj uglja; opet hiljadu vekova, sloj krečne zemlje i ilovače; pojavljuju se onda biljni oblici; pa prve neuspele životinje, zoofiti, trilobiti, ribe, zatim zaurusi, gromade u kojima su tek zatvorene buduće statue, troma strašila pod kojima Priroda krije viši tip svoga budućeg kralja. Površina planete se hladi i suši, rase se popravljaju, rađa se čovek. Ali kad je neka rasa proživela svoj rok, ne vraća se više. Stanovništvo sveta je uslovno stanovništvo; ne najbolje, ali najbolje od onih koja sada mogu da žive; a skala plemena, i stalnost po kojoj jedno pleme prati pobeda, a drugo poraz, isto su tako ujednačeni kao i poređanost geoloških slojeva. Iz istorije saznajemo koja važnost pripada rasi. Vidimo kako se Englezi, Francuzi i Nemci odomaćuju na svakoj obali i svakoj pijaci Amerike i Australije i monopolizuju trgovinu tih pokrajina. Dopada nam se grozničavi i pobedni način života naše grane u porodici naroda. Pratimo korake Jevreja, Indijanaca, Crnaca. Vidimo kako je mnogo napora utrošeno da bi se ugušila rasa Jevreja. Obratite pažnju neprijatnim zaključcima Knoksovim, do kojih je došao u svojim Fragmentima rasa; pisac nagao i neprijatan, ali pun oštrih i nezaboravnih istina. „Priroda respektuje čistu rasu, a ne meleze.” „Svaka rasa ima svoje vlastito habitat” „Odvojte koloniju od rase, i ona će ići sunovrat do prvobitnog stanja.” Pogledajte senke na slici. Milioni Nemaca i Iraca, kao i Crnci, nose u svojim sudbinama opredeljenje materijala za đubrenje: prevoze ih lađom preko Atlantika, a kolima kroz celu Ameriku, da kopaju rovove i da se muče, da stvore žitu jeftinu cenu, i da onda pre vremena legnu u grob, i ostane od njih mrlja zelene trave u preriji. Drugu jednu kariku toga čvrstog lanca nalazimo u novoj nauci - statistici. Pravilo je da se većina slučajnih i vanrednih događaja, ako je osnovica stanovništva dovoljno široka, može stalno sračunavati. Doduše, ne bi se dalo sa sigurnošću reći kada će se vođa kao Bonaparte, pevačica kao Ženi Lind, ili mornar kao Baudič roditi u Bostonu; ali ako je reč o stanovništvu od dvadeset ili dve stotine miliona, onda se sme očekivati neka tačnost u računu. Nema smisla pedantno određivati datume naročitih pronalazaka. Svi su oni bili pronađeni, i ponovo pronalaženi, pedeset puta. Čovek je viši mehanizam, a sva ta, sa čoveka pregledana pomoćna sredstva, samo su njegovi minijaturni modeli. Čovek pomaže sebi u svakoj prilici, kopirajući ili ponavljajući svoju sopstvenu strukturu u tolikoj meri koliko mu je potrebno. Teško je pronaći pravog Omira, Zoroastra ili Manua; još teže je pronaći Tubalkaina, Vulkana, Kadmusa, Kopernika, ili Feltona, to jest neospornog pronalazača. Ima ih dvadesetinama, stotinama. „Vazduh je pun ljudi.” Ta vrsta talenta, to jest sposobnost konstruisanja mehanizama, tako je izobiljna, kao da je vezana za hemijske atome, kao da je vazduh, kojim se diše, prepun Vokansona, Franklina i Vatsa. Bez sumnje je da će se u svakom milionu naći po jedan astronom, matematičar, komični pesnik ili mistik. Niko ne može čitati istoriju astronomije, a ne opaziti da Kopernik, Njutn i Laplas nisu novi ljudi, ni nova vrsta ljudi, i da su pre njih već bili na redu Tales, Anaksimenes, Hiparh, Empedokles, Aristarh, Pitagora i Enipod; svaki od njih je imao istu budnu geometrijsku pamet, sposobnu za istu snažnu logiku i sračunavanje; duh paralelan sa kretanjem sveta. Verovatno se već rimska milja osnivala na nekoj meri meridijanskog stepena. Muhamedanac i Kinez znaju o prestupnoj godini, o Gregorijanskom kalendaru, i o ekvinokciju isto što i mi. Kao što će se u svakom buretu kauri-puževa, dovezenom u Nju Bedford, naći po jedna orangia, tako će se isto u jednom tucetu miliona Malaja i Muhamedanaca naći po jedna ili dve astronomske lubanje. U velikoj se varoši najslučajnije stvari, čija lepota baš i leži u njihovoj slučajnosti, događaju tako tačno i redovno, kao što se tačno i redovno vade kod pekara hlepčići s buterom za doručak. Panč ima tačno po jednu valjanu karikaturu nedeljno, a novine uspevaju dati svakog dana po jednu interesantnu novost. Isto tako dejstvuju i represivni zakoni, kazne za narušene propise. Glad, tifus, mraz, rat, samoubistvo i iscrpljene rase imaju se smatrati kao sračunljivi elementi svetskoga sistema.

11

zdls & meteori

To su šljunci s planine, nagoveštavanja onih uslova kojima je naš život ozidan, i koji u svemu što mi zovemo slučajnim ili nepredviđenim, pokazuju vrstu mehaničke tačnosti, sličnu tačnosti kod razboja ili u mlinu. Snaga kojom se odupiremo tim bujicama tendencija izgleda tako smešno neprimerena, da je jedva nešto više nego zameranje ili protest jedne ličnosti pod pritiskom miliona drugih. Video sam, kad je bura bila na vrhuncu, brodolomne ljude kako se bore protiv talasa, i kako ih voda baca na sve strane. Svesno gledaju jedan u drugog, ali je malo ono što jedan za drugog mogu učiniti; mnogo je ako svaki od njih uspe da samog sebe održi na površini. Da, imaju pravo na svoje poglede, a sve ostalo je Sudbina. Sa tom stvarnošću se ne smemo šaliti. Nijedna slika života nije istinita, ako ne dopušta i mrska fakta. Snagu čovekovu steže nužnost, koju on, posredstvom mnogih opita, ispituje sa svih strana, dok joj ne sazna obim. Princip, koji prolazi kroz svu prirodu, i koji obično zovemo Sudbinom, staje pred nas kao ograničenje. Sve što nas ograničava zovemo Sudbinom. Ako smo mi surovi i varvari, i sudbina uzima surov i užasan oblik. A u koliko se mi prefinjujemo, i prepreke ispred nas postaju finije. Ako se mi dignemo do duhovne kulture, i otpor uzima duhovan oblik. U indijskim fabulama, Višnu prati Maju kroz sve njene metamorfoze na više, od insekta i raka do slona: primi li ona neki oblik, on uzima mužjački oblik tog istog roda, dok ona najzad nije postala žena i boginja, a on čovek i bog. Ograničenja postaju finija u koliko se duša oplemenjuje, ali je na vrhuncu uvek nataknut prsten nužnosti. Kad bogovi norveške mitologije nisu bili u stanju da savladaju kurjaka Fenrisa ni čeličnim lancem, ni težinom planina - čelik je raskinuo, a brdo je šapom mamuznuo - uvili su mu oko noge labav zavoj, mekši nego svila ili paučina, i to ga je steglo; što je više mamuzao, tim je zavoj čvršće pritezao. Tako je fini i tako čvrst i prsten Sudbine. I nikakva rakija, ni nektar, ni sumporni eter, ni paklena vatra, ni fluid u žilama bogova, ni poezija, ni genije ne mogu nas osloboditi toga zavoja. Jer, ako ga uzmemo i u onom visokom smislu u kome ga pesnici upotrebljuju, ni sama misao ne stoji iznad Sudbine; i ona mora tražiti da bude u skladu sa večitim zakonima, i sve što je u njoj samovoljno i fantastično, stoji u opreci sa osnovom njenog bića. Na kraju svega, visoko iznad misli, u svetu morala, pojavljuje se Sudbina kao branilac i osvetnik, izjednačujući velike, podižući male, tražeći pravdu od čoveka, i udarajući, ranije ili kasnije, ako nije po pravdi rađeno. Što je korisno, trajaće; što je škodljivo, propašće. „Onaj koji dela, mora patiti,” govorili su Grci; „hteo bi da laskaš Božanstvu koje neće da mu se laska”. „Sam Bog ne može učiniti dobro rđavome”, kaže poslovica. „Bog može popustiti, ali samo za izvesno vreme,” kaže španski bard. Nijedan razum čovečji ne može preći preko ograničenja. U svojim poslednjim i najvišim uznetostima, sama intuicija i sloboda volje - jesu njegovi poslušni organi. Ali ne moramo odviše široko uopštavati, nego samo pokazati prirodne granice ili bitne razlike, i pokušati da budemo pravedni i prema drugim elementima. Tako možemo pratiti sudbinu u materiji, duhu, moralu; u rasi, u zakašnjenjima geoloških slojeva, kao i u mislima i u karakteru. Svugde su granice i ograničenja. Ali Sudbina ima svoga gospodara, ograničenje svoju granicu; različito izgleda, gledano odgore ili odole, iznutra ili spolja. Jer ako je Sudbina ogromna, ogromna je i ona Snaga koja je drugi fakat u dualizmu sveta. Ako Sudbina ide za Snagom i ograničava je, i Snaga prati Sudbinu i protivljuje joj se. Sudbinu moramo respektovati kao prirodnu istoriju, ali ima i nešto više od prirodne istorije. Jer, ko je i šta je onaj kriticizam koji ispituje materiju? Čovek nije prost prirodni organizam, vreća, skup drobova, stomak i udovi, karika u lancu, niti neki postidan svežanj; nego je čudan antagonizam: u njemu su skupa polovi Vaselene. Debele lubanje, malog mozga, sa nečim ribljim u sebi, četvororukac, rđavo maskirani četvoronožac koji je jedva utekao u dvonošca čovek odaje veze sa stvorenjima koja stoje ispod njega, i nove svoje sposobnosti je platio 12

zdls & meteori

gubitkom mnogih starih. Ali ona munja koja rasprskava i modeliše zvezde, koja stvara planete i sunca, u njemu je. S jedne strane elementi, peščar i granit, stene, tresetne močari, šume, more i obale; a s druge strane misao, duh koji komponuje i dekomponuje prirodu - tu su, jedno uz drugo, Bog i đavo, duh i materija, kralj i zaverenik, pritisak i grč otpora, mirno i zajedno jezde kroz oko i mozak svakoga čoveka. Ni slobodnu volju ne sme čovek prevideti. Usuditi se na protivrečnost, za to je nužna sloboda. Ako se vama svidi da stanete na stranu Sudbine, i da kažete; Sudbina je sve, onda ćemo mi reći: jedan deo Sudbine je sloboda čovečja. Nagon biranja i delanja neprestano ključa u duši čovečjoj. Intelekt uništava Sudbinu. Koliko čovek misli onoliko je slobodan. I mada ništa nije tako odvratno kao kad slobodu uzdižu robovi, a to je većina ljudi, i kad se, površno, slobodom smatra uvodni članak nekog lista, recimo „Deklaracija nezavisnosti”, ili kad pravo glasa imaju oni koji se nikad nisu usudili da misle ili da rade - ipak je za čoveka bolje da se ne okreće Sudbini, nego na drugu stranu: ta druga strana je praktično stanovište. Pravilni odnos čoveka prema tima faktima jeste njima se služiti i zapovedati im, a ne pred njima klanjati. „Ne gledaj na Prirodu, jer je njeno ime fatalno,” kazalo je proročanstvo. Suvišno obraćanje pažnje tim faktima dovodi do sitničarstva. Oni koji mnogo govore o sudbini, o svojoj zvezdi itd., nalaze se na niskom opasnom nivou, i prizivaju zla od kojih se boje. Napomenuo sam da instinktivne i junačke rase s ponosom veruju u Opredeljenje. One su u zaveri s njim; umiljata rezignacija prati događaje. Ali ta se teorija čini sasvim drukčija kad je ispovedaju slabi i lenji. Slabi i poročni ljudi su oni koji bacaju krivicu na Sudbinu. Sudbina u stvari služi na to da naše držanje podigne do visine prirodine. Elementi su surovi i nepobedni, i samo jedno drugom podležu. Takav neka bude i čovek. Neka se očisti od naduvenih uobraženja, i neka ponašanjem i delima, koji su na visini prirode pokaže svoje preimućstvo. Neka stoji kraj svojih odluka sa snagom zemljine privlačne sile. Nikakva moć, nikakvo ubeđenje, nikakvo podmićivanje neka ne uplivišu na nj da napusti svoje gledište. Čovek bi morao sa preimućstvom na svojoj strani izdržati sravnjenje sa rekom, sa hrastom, ili sa planinom. Ne bi smeo pokazati manje harmonije, napona i otpora nego oni. Najbolja korist od Sudbine leži u tome što nas uči fatalističkoj hrabrosti. Stati lice u lice pred požar na moru, ili pred koleru u kući svoga prijatelja, ili pred lopova u svojoj sopstvenoj kući, ili ma pred koju opasnost na putu dužnosti, i znati da nas čuva anđeo Sudbine. Ako već verujemo u Sudbinu za svoje zlo, verujmo u nju i za svoje dobro. Jer ako Sudbina i jeste tako silna, čovek je njen deo, i može sa sudbinom stati protiv sudbine. Ako u Vaseleni postoje nasilja, i naši su atomi isto tako nasilni u otporu. Nas bi smoždio pritisak atmosfere da nije reakcije vazduha u telu. Cev od stakla, tankog kao kožica, u stanju je izdržati udare okeana, samo ako je napunjena istom vodom. Ako je svemogućan udarac, svemogućan je i uzmak ispred njega. 1. Ali, Sudbina protiv Sudbine, to je samo pariranje i odbrana: postoje međutim i plemenite stvaralačke snage. Otkrivanje Misli premešta čoveka iz ropstva u slobodu. S pravom kažemo o sebi da smo rođeni, da smo kasnije ponovo rođeni, i tako mnogo puta. Jedno za drugim stičemo tako važna iskustva, da u novima zaboravljamo stara, otkuda je i nastala mitološka predstava sedmerih ili deveterih nebesa. Dan nad danima, svečani dan života je onaj, kad unutrašnje oko sagleda Jedinstvo stvari i opštu prisutnost zakona; kad vidi da sve, što jeste, mora da bude, treba da bude, ili je najbolje. To blaženstvo silazi na nas odgore, i mi vidimo. Ono nije toliko u nama, koliko smo mi u njemu. Ako vazduh dolazi do naših pluća, mi dišemo i živimo; ako ne dolazi, umiremo. Ako svetlost dođe do našeg duha, mi odjedared dostižemo obime njenih dimenzija, kao da se širimo u čitave svetove. Mi smo kao zakonodavci; govorimo u ime Prirode; proričemo i slutimo. Ta intuicija nas vodi na stranu i u interese Vaselene, protiv svega i svačega; protiv nas samih kao i protiv svih drugih. Čovek, iz koga govori intuicija, tvrdi o sebi ono što je istina o 13

zdls & meteori

duhu; videći njegovu besmrtnost, čovek kaže: ja sam besmrtan; videći njegovu nepobedivost, čovek kaže: ja sam snažan. Taj tuh nije u nama, nego smo mi u njemu. On dolazi od stvoritelja, a ne od stvorenoga. On se dotiče svega i preobražava sve. On se služi, a njime se ne služe. On deli one koji učestvuju u njemu od onih koji ne učestvuju. Oni koji ne učestvuju u njemu jesu gomile i stada. Od sebe, a ne od pređašnjih ili boljih ljudi, jevanđelja, ustava, univerziteta, običaja, vodi on svoje poreklo. Gde on sija, Priroda prestaje biti nametljiva, i sve stvari čine muzičku ili slikarsku impresiju. Svet ljudi izgleda kao komedija, ali bez smeha: narodi, vladavine, istorija, sve same marionete u kući lutaka. Duh ne precenjuje pojedine istine. Mi žedno slušamo svaku misao i svaku reč duhovno istaknutog čoveka. Ali u njegovom prisustvu se i naš duh diže do aktivnosti, i mi brzo zaboravljamo ono što on kaže, zainteresovani mnogo više novom igrom svojih sopstvenih misli, nego ma kojom njegovom mišlju. Zanimaju nas veličanstvo do kojeg smo se odjedared uspeli, impersonalnost, preziranje egoizma, sfera zakona. Nekada smo koračali pomalo u jednom pravcu, pomalo u drugom: a sad smo kao ljudi u balonu, i ne mislimo taoliko o tački koju smo ostavili, ili o onoj do koje bismo hteli doći, koliko o slobodi i slavi puta koji prolećemo. Koliko više intelekta, toliko više i organske snage. Ko prodre u suštinu plana, taj upravlja njime, i mora hteti što mora biti. Sedimo i upravljamo, i ako i spavamo, snovi naši se zbivaju. Naša misao, ma samo jedan sat stara, potvrđuje neku mnogo stariju nužnost, koje se ne da odvojiti od misli, i ne da se odvojiti od volje. Morale su oduvek zajedno postojati. Misao nas poznaje sa svojom suverenošću i dostojanstvom, koji se ne dadu od nje odeliti. To nije moja ili tvoja volja, nego volja duha. Ona je ulivena u duše svih ljudi, kao duša sama, koja ih i čini ljudima. Ne znam da li, kao što se tvrdi, u višim slojevima naše atmosfere postoji jedna stalna zapadna struja, koja nosi sobom sve atome podignute do te visine; ali vidim da duše, ako dostignu izvesnu jasnost opažanja, usvajaju istine i načela koji stoje iznad sebičnosti. Struja volje prema Pravednom i Nužnom oseća se večito u carstvu duhova. To je vazduh koji svi intelekti udišu i izdišu, i to je vetar koji svetove tera na putanje i u sisteme. Misao rastvara materijalnu Vaselenu time što uznosi duh u sferu gde je sve plastično. Od dvojice ljudi, koji se svaki za sebe drži svoje ideje, onaj je jači po karakteru čija je ideja dublja. Oduvek je tako, da jedan čovek više nego drugi predstavlja svome vremenu volju božanskog Proviđenja. 2. Ako misao oslobađa, isto to čini i moralno osećanje. Smese duhovne hemije opiru se analizi. Ali se ipak može opaziti da je sa osećanjem istine u vezi želja da istina i ovlada. Ta naklonost je bitna osobina volje. Šta više, kadgod se pojavi jaka volja, ona obično proizlazi iz izvesnog jedinstva organizma, kao da se cela energija tela i duha sliva u jednom pravcu. Svaka velika snaga je istinita i elementarna. Jaka volja se ne može veštački stvoriti. Funta se mora imati da se funta održi u ravnoteži. Gdegod se u volji pokazuje sila, ona se mora naslanjati na universalnu snagu. Alarik i Bonaparte su morali verovati da zastupaju istinu, inače bi se njihova volja mogla bila kupiti ili saviti. Ograničenoj volji uvek preti mamac. A čista simpatija za univerzalne ciljeve je beskrajna snaga, i ona se ne može ni zavesti, ni saviti. Kogod je imao neko iskustvo moralnog osećanja, ne može ne verovati u jednu bezgraničnu snagu. Svaki otkucaj toga srca jeste zakletva Najvišeg. Ne znam šta bi reč uzvišeno drugo mogla značiti, ako ne slutnju toga ljudskog bića o užasnoj snazi. Heroična izreka, ime ili anegdota o hrabrosti, nisu dokazi, nego prolomi slobode. Tako u stihu Persijanca Hafisa: „Zapisano je na kapiji Nebesa: Teško onom ko trpi da ga Sudbina zavodi!” Čini li nas čitanje istorije fatalistima? Koliku hrabrost dokazuje onda suprotno mišljenje! Mala jedna ćud volje da bude slobodna, u odvažnoj borbi sa čitavom Vaselenom hemije. Ali intuicija nije volja, niti je osećanje volja. Opažanje je hladno, a dobrota se gubi u željama. Kao što je rekao Volter: nesreća čestitih ljudi je u tome što su strašljivci: „un des plus grands malheurs des honnetes gens c’est qu’ ils sont des laches.” Treba da dođe do sjedinjenja 14

zdls & meteori

onoga dvoga, pa da se začne energija volje. Nema pokretne sile dok se čovek ne pretvori u volju, tako da on postane volja, a volja on. I slobodno se može reći da čovek sve dotle nije pravo zapazio istinu, dok istina nije tako uticala na njega da bi bio gotov pretrpeti za nju mučeništvo. Jedina ozbiljna i strašna sila u prirodi, to je volja. Društvo je potišteno zbog nedostatka volje, i zato su svetu potrebni spasitelji i religije. Jedan je put kojim valja ići; junak vidi taj put, njemu ide, a svet pod njegovim nogama je ono što ga nosi i drži. On je drugima svet. Njegovo odobravanje čini čast; njegovo neodobravanje sramotu. Pogled njegovog oka ima snagu sunčanih zraka. Jak lični upliv izdiže se u pamćenju kao jedina važna stvar, i mi, kraj njega, rado zaboravljamo novac, klimu, gravitaciju, i sve ostalo što čini Sudbinu. Možemo sebi dozvoliti da priznamo ograničenje, ako uzmemo da je ono merilo čoveka koji se razvija. Kao što se deca uspravljaju uz zid roditeljske kuće, da iz godine u godinu crticom zarežu koliko su visoki, tako se i mi uspravljamo pred svojom Sudbinom. Ali kad dečak doraste do čoveka, i postane gospodar kuće, on ruši stari zid, i podiže nov i veći. To je samo pitanje vremena. Svaki odvažan mladić se vežba da pojaše zmaja Sudbine, i da ovlada njime. Veština njegova je u tome da od tih strasti i sila, koje mu smetaju, načini sebi oružje i krila. A sada, uvidevši te dve stvari, sudbinu i snagu, da li nam je slobodno verovati u jedinstvo? Većina ljudi veruje u dva boga. U kući, kao prijatelji i rođaci, u društvenim krugovima, u književnosti, u umetnosti, u ljubavi, u religiji, oni su pod vlašću jednoga boga; ali u mehanici, u poslu sa parom i klimom, u trgovini i u politici, njima se čini da dolaze pod vlast onog drugog; i smatraju da bi bila greška, u praktičnom smislu, prenositi metode i način rada iz jedne sfere u drugu. Kakvi kurjaci i lisice umeju biti na Berzi ljudi koji su dobri, pošteni i velikodušni kod svojih kuća! Koliko je pobožnih ljudi kod kuće koji će na javnom mestu glasati za nevaljalstvo! Oni veruju donekle da su pod zaštitom Proviđenja. Ali na parobrodu, u vreme epidemije, u ratu, tu veruju da nad njima vlada zla energija. Odnosi i veze ne postoje samo ponegde i ponekad, nego postoje svugde i uvek. Božanski red ne prestaje tamo gde prestaje pogled ljudi. Blagotvorna snaga radi po istim zakonima i na susednom poljskom imanju, i na susednoj planeti. Ali gde ljudi nemaju iskustva, oni naleću protiv tih zakona, i čine sebi vreda. Sudbina je dakle ime za one činjenice koje još nisu prošle kroz vatru misli, za one razloge u koje se još nije prodrlo. Ali svaki proriv haosa, koji preti da nas istrebi, može se pomoću razuma pretvoriti u blagotvornu snagu. Sudbina, to su uzroci u koje se nije prodrlo. Voda guta lađu i mornara kao zrno prašine. Ali, naučite plivati, držite krmu svoje barke, i ona će seći talas koji ju je pre davio, i talas će nju nositi kao penu. Hladnoća ne vodi računa o čoveku; bode nas ledenim iglama, i smrzavamo se od nje kao kapljice rose. Ali naučite se tociljati, i led će vam dati graciozno, harmonično i poetično kretanje. Hladnoća će vam do savršenstva izvežbati udove i mozak, i načiniće od vas prve ljude vašeg vremena. Hladnoća i more će odnegovati jednu carski dostojanstvenu Saksonsku rasu; njen gubitak priroda ne bi mogla podneti, i pošto ju je hiljadu godina držala tamo u Engleskoj, daje sada stotinu Engleskih i stotinu Meksika. Ta rasa će apsorbovati sve rase, i vladaće njima svima: i ono što vas čeka to je više nego mnogo Meksika, to su tajne vode i pare, napon elektriciteta, rastegljivost metala, vazdušna kola, i balon kojim se upravlja. Svakogodišnji tifusni pokolji daleko premašaju pokolje rata; ali razumno isušivanje zemljišta uništava tifus. Skorbut među mornarima leči se sokom limuna i drugim lekovima koji se mogu nabavljati i nositi. Opadanju stanovništva zbog kolere i malih boginja staje se na put isušivanjem i kalemljenjem; a i sve druge napasti su isto tako u lancu razloga i posledica, i mogućno je od njih se odbraniti. A, izvlačeći otrov, nauka obično otme još i neku korist od pobeđenog neprijatelja. Razorni brdski potok ide za nas u jaram rada; divlje životinje nam koriste kao hrana, odelo ili radna snaga; hemijske eksplozije regulišemo kao svoje džepne 15

zdls & meteori

satove. To su sada paripi na kojima jašemo. Čovek se kreće na sve načine: pomoću konjskih nogu, pomoću vetrovih krila, pomoću pare, pomoću balonskog gasa, pomoću elektrike, i eno ga gde se ispinje na prste, preteći da potera i samog orla u njegovu elementu. Sve je zato tu da čoveka ponese. Para je do juče bila đavo koga smo se bojali. Svaki lonac na svetu, načinio ga lončar ili kazandžija, imao je rupu u zaklopcu, da kroz nju prođe neprijatelj, da ne digne lonac i krov, i ne odnese celu kuću. Ali Vat i Felton su došli na ideju, da tamo gde je snaga nije đavo nego Bog; i da snagu ne treba ispustiti i izgubiti, nego da se njom valja koristiti. Ako ona tako vešto diže lonce, krovove i kuće, onda je taman onaj radnik koga oni i traže. Mogla bi se upotrebiti da diže, da steže i da savlađuje druge đavole, koji su mnogo uporniji i opasniji, naime: kubne milje zemlje, planine, težinu ili otpor vode, mašinerije, i posao svih ljudi na svetu; i vreme da produžuje, i rastojanja da skraćuje. Nije bilo mnogo drukčije ni onda kad se ticalo viših vrsta pare. Mišljenje mase bilo je teror sveta; pokušavalo se, ili rasturiti to mišljenje zabavljanjem naroda, ili ga zagušiti nagomilanim slojevima društva: sloj vojnika, odgore sloj lordova, a na vrhu kralj, okružen i zatvoren dvorcima, garnizonima i policijom. Ali, dešavalo se da neki religiozni princip prodre, raskine obruče, i prolomi sve što je naslagano odgore. Feltoni i Vati politike, verujući u jedinstvo, videli su da je u njemu snaga i, zadovoljivši tu snagu drukčijim rasporedom društva - grupišući ga na isti nivo, umesto da ga gomilaju u vis - uspeli su da od užasa načine najbezazleniji i najenergičniji oblik države. Priznajem da su pouke Sudbine vrlo odvratne. Ko voli da mu neki vraški frenolog kazuje budućnost? Ko voli verovati da u lubanji svojoj, ili hrtenjači, ili karlici, ima sve poroke saksonske ili keltske rase, koji će ga, pored svih visokih nada i odluka kojima se zagreva, neminovno oboriti na stepen sebične, lukave, pokorne i podmukle životinje? Po tvrđenju jednog lekara, svaki Napuljac, čim zađe u zrelost, počinje pokazivati najjasnije znake nevaljalca. Malo je preterano, ali se može primiti. To su uostalom magacini i arsenali. Čovek mora biti blagodaran i svojim manama, i mora se donekle strašiti svojih talenata. Neki viši talenat troši ponekad toliko snage, da osakati čoveka; a neka mana mu, s druge strane, možda nešto privređuje. Trpeljivo snošenje, koje je obeležje Jevrejinovo, čini te on danas vlada nad onima koji vladaju zemljom. Ako je Sudbina metal i majdan, ako u dejstvu zla ima dobrog, ako je ograničenje nužna snaga, ako nevolje prepreke i tereti postaju krila i sredstva - pomireni smo. Sudbina sadrži popravljanje. Nijedna teorija Vaselene nije opravdana ako ne dopušta napor Vaselene u pravcu naviše. I celina i delovi naginju dobru, u srazmeri sa njihovim zdravljem. Iza individue se zatvara organski sklop; a pred njom se otvara sloboda, Bolje, Najbolje. Prve i najgore rase su izumrle. Druge, nesavršene rase izumiru, ili ostaju radi razvijanja viših. U poslednjoj rasi, u rasi čoveka, svako delo velikodušnosti, svako novo zapažanje, ljubav i divljenje koje čovek izaziva kod svojih bližnjih, jesu dokazi o njegovom napredovanju iz sudbine u slobodu. Oslobođenje volje iz okvira i okova organizma, iz kojih je izrasla, jeste cilj i svrha ovoga sveta. Svaka nevolja je mamuza i važan znak; i ako neki pokušaji i ne vode potpuno cilju, treba ih ceniti kao težnje. Ceo krug animalnog života, zub za zub, rat koji proždire, borba za hranu, vriskanje bola i groktanje triumfa, dok se najzad cela menažerija, cela hemijska masa ne smekša i ne prefini za višu upotrebu - sve je to dopadljivo u dovoljnoj perspektivi. Ali da bismo videli kako sudbina klizi u slobodu, a sloboda u sudbinu, posmatrajmo koliko daleko prodire koren svakog stvorenja, ili nađimo, ako možemo, onu tačku gde više nema konca koji vezuje. Naši se životi priljubljuju, imaju razgranatih veza. Taj je čvor prirode tako dobro vezan, da niko nikada još nije pronašao obadva kraja. Priroda je zamršena, uvijena, izukrštana, i beskrajna. Hristofor Ren je kazao o lepoj kapeli Kingz koledža: „Kad bi mu neko 16

zdls & meteori

rekao samo toliko, gde da položi prvi kamen, on bi sazidao istu takvu zgradu.” A gde da nađemo prvi atom u ovoj zgradi sveta, koje je skroz naskroz skladnost, prianjanje i ravnoteža svih delova? Splet odnosa pokazuje se u habitat-u, pokazuje se u zimskom snu. Pri posmatranju fenomena zimskog sna našlo se da se u nekim životinjama koči život zimi, a u drugima leti; zimski san je dakle pogrešno ime. Dugo spavanje nije posledica hladnoće, nego se opredeljuje prema količini hrane do koje životinja dolazi. Dremež nastupa sa prestajanjem sezone plodova ili plena od kojih životinja živi, a aktivnost života se vraća sa novim stizanjem hrane. Oči se pojavljuju tamo gde ima svetlosti; uši tamo gde vazduh pronosi zvuke; noge na suvom; peraja u vodi; krila u vazduhu; i svako stvorenje tamo gde i treba da bude, gde je mogućna uzajamna prilagodljivost između njega i njegove sredine. Svaka zona ima svoju sopstvenu Faunu. Postoji podešenost između životinje i njene hrane, njenog parazita, njenih neprijatelja. Ravnoteže se održavaju. Niti sme biti brojnog opadanja, niti prevazilaženja. Ista podešenost važi i za čoveka. Kad dođe na svet, hrana njegova stoji spremna; ugljen mu je u majdanu, kuća je provetrena, blato potopa prosušeno; drugovi su mu došli na svet istoga časa kad i on, i očekuju ga s ljubavlju, sa sporazumom, sa smehom i suzama. To su najgrublje podešenosti; a onih nevidljivih ima isto toliko. Mnogo šta drugo sem vazduha i hrane pripada svakom stvorenju. Instinkti njegovi se moraju zadovoljiti, i on ima u sebi snagu koja ga predisponira da savije i udesi za svoju upotrebu sve što mu je blizu. Egzistencija čovekova sve dotle nije mogućna, dok se i nevidljive stvari, isto tkao kao i vidljive, ne prilagode prema njemu. Do kakvih nam dakle promena na nebu i na zemlji, i na lepšim nebesima i zemljama, dižu onda cenu pojave jednog Dantea ili Kolumba! Kako se sve to izvršuje? Priroda nije rasipnik, i služi se najkraćim putem za svoje svrhe. Kao što đeneral govori vojnicima: „Ako vam treba utvrđenje, podignite utvrđenje”, tako i priroda goni stvorenja, planete, životinje ili drveta, da urade svoj posao, da se pobrinu za svoju hranu. Planeta sama sebe stvara. Životinjska ćelijica prvo stvori sebe, pa onda ono što joj je potrebno. Svako stvorenje, zmaj ili carić, samo sebi pravi stanište. Čim negde ima života, ima i samoopredeljenja i apsorbovanja i upotrebe materijala. Život je sloboda, sloboda u pravom odnošaju sa količinom životne snage. Možete biti uvereni da novorođeni čovek nije inertan. Život dela oko njega i od svoje volje i natprirodno. Mislite li možda da se može oceniti prema težini svojoj u funtama, ili da je celo u toj koži, to stvorenjce što se tu tegli, što blista od radosti i bacaka se? Najmanja svećica svetli čitavu milju daleko, a misli čoveka dostižu do zvezda. Kad neka stvar ima da bude urađena, priroda već zna na koji način će je uraditi. Iz pupoljka se razvija, prema potrebi, list, semenova košuljica, koren, kora ili trn. Prvobitna životinjska ćelijica pretvara se, isto tako prema potrebi, u stomak, u usta, nos, ili nokat; svet baca svoj život u junaka ili u pastira, i postavlja ih tamo gde je potreba za njima. Dante i Kolumbo bili su u ono vreme Italijani; danas bi bili Rusi ili Amerikanci. Stvari sazrevaju, novi ljudi dolaze. Prilagođavanje nije svojevoljno. Daleki cilj, svrha koja stoji iznad sebe same, korelacija usled koje se planete stišavaju i očvršćavaju, i daju onda život životinjama i ljudima, ona ne staje, nego nastavlja rad u suptilnijim pojedinostima, idući od suptilnih u najsuptilnije. Tajna sveta leži u vezi između ličnosti i događaja. Ličnost čini događaj, a događaj ličnost. „Vremena”, „stoleće”, šta je to drugo nego nekolicina dubokih mislilaca, i nekolicina aktivnih osoba u kojima je izvod čitavog njihovog vremena? - Gete, na primer, Hegel, Meternih, Adams, Kolun (Calhoun), Gizo, Pil, Kobden, Košut Rotšild, Astor i ostali. Može se pretpostaviti da između čoveka, vremena i događaja postoji isti odnos kao i između polova, ili između neke životinjske rase i hrane koju ona troši, ili inferiornih rasa kojima se ona služi. Čoveku se vlastita sudbina često čini tuđa, zato što je sakrivena veza koja ih spaja. Duša međutim sadrži događaj koji će joj se desiti, jer je događaj samo aktualizacija njenih misli, a ono što sami od sebe tražimo, to uvek i dobijamo. Događaj je otisak našeg sopstvenog oblika. Tako smo u njemu, 17

zdls & meteori

kao što smo u svojoj koži. Štogod ko uradi, to mu i dolikuje. Događaji su deca čovečjeg tela i duha. Iskustvo nas uči da je duša Sudbine duša naša; Hafis tako i peva: Avaj! Do sada nisam znao Da je moj vođa i vođa sudbine jedno isto. Sve sitnice kojima se ljudi zanose, i za koje se otimaju - kuće, zemlja, novac, luksuz, moć, dobar glas - sve su to istovetne stvari, prevučene jednim, ili sa dva vela nove iluzije. I od svih doboša i šumova, od kojih smo navikli dati sebi potresati mozak, i svakog jutra se izvoditi svečano na parade - najviše se treba diviti onima koji nas dovode do verovanja da su događaji slučajni, i nezavisni od akcija. Kod mađioničara umemo pronaći končić kojima pokreće svoje lutke, a uvrebati konac koji vezuje uzrok i posledicu, za to nemamo dovoljno oštre oči. Priroda čudesno prilagođava čoveka njegovoj sudbini, udešavajući da sudbina bude plod njegovog karaktera. Patke idu u vodu, orlovi na nebo, štakare na morske obale, lovci u šume, pisari u kontoare, vojnici na granicu. Događaji niču prema tome na istom stablu na kome i ličnosti, dakle su podličnosti. Uživanje života zavisi od čoveka koji ga živi, a ne od zanimanja ili od mesta. Život je ekstaza. Poznato je kakvo se ludilo često krije u ljubavi, kakva moć da najprostiju stvar preboji niansama neba. Kao što su s uma sišla lica ravnodušna prema svom odelu, svojoj hrani, i drugim ugodnostima, i kao što u snu mirno činimo najapsurdnije stvari, tako nas kapljica vina više u čaši života izmiruje sa društvima i zanimanjima na koje nismo navikli. Svako stvorenje razvija iz sebe sama uslove svoga života i svoju sredinu; puž, na primer, luči sam svoju sluzavu kućicu na kruškinom listu, jabučna vunata gusenica svoju postelju, a riba svoje krljušti. I mi se, u mladosti, zaogrćemo dugama, i krećemo se odvažno kao zodijak. A u starosti se izlučuje iz nas drugo: kostobolja, groznica, reumatizam, kapris, sumnja, jetkost i tvrdičluk. Događaji u čovečjem životu jesu plod njegovog karaktera. Njegovi prijatelji su njegovi magneti. Obraćamo se Herodotu i Plutarhu za primere Sudbine, a mi smo sami primeri. „Quisque sous patimur manes.” Težnja čoveka da ostvari sve što mu u konstituciji leži, izražena je u starom verovanju: da nas napori, koje činimo da bismo izbegli sudbinu, baš vode u nju; i ja sam opazio da ljudi više vole da im neko pohvali položaj, u kome gledaju dokaz svoje najviše i celokupne vrednosti, nego da im pohvali zasluge. Čovek gleda svoj karakter ispoljen u događajima sa kojima se prividno sreta, a koji u stvari proizlaze iz njega, i prate ga. Događaji rastu sa karakterom. Nekada je čovek stajao među svojim igračkama, kasnije pak igra ulogu u ogromnom sistemu, i razvijanje njegovo se objavljuje u njegovoj ambiciji, njegovim drugovima, i u njegovim delima. Dobija se utisak da je čovek deo slučaja, ali je u stvari deo kauzaliteta; mozaik, rezan i umetnut onako kako će odgovarati praznini koju treba da ispuni. Otuda u svakoj varoši ima čovek, koji, strukturom svoga mozga i delima svojim tumači zemljoradnju, proizvodnju, fabrike, banke, crkve, način života i društvo u svojoj varoši. I ako vas ne posluži sreća da se s njim sastanete, buniće vas sve što vidite; a čim se upoznate s njim, sve će postati jasno. Mi u Masačusetsu znamo ko je sagradio Nju Bedford, Lin, Klinton, Fičborg, Portland, i još mnoga druga živa trgovišta. I kad bi ti ljudi bili providni, izgledali bi vam više kao pokretni gradovi nego kao ljudi i, postavljeni gde bilo, oni bi gradili grad. Istorija je akcija i reakcija ovoga dvoga: Prirode i Misli; dva dečka koji se na ivici kaldrme trzaju i guraju. Sve na svetu ili pokreće, ili biva pokretano; i na taj način su materija i duh neprekidno u kolebanju i opet u ravnoteži. Dok je čovek slab, zemlja vlada njime. Razum i osećaji njegovi usađeni su u zemlji. Ali, malo po malo, čovek počinje vladati zemljom, i vrtove i vinograde svoje raspoređuje prema lepom redu i stvaralačkoj snazi njegovih ideja. Sve čvrsto 18

zdls & meteori

u vaseleni gotovo je da pod dodirom duha postane tečno, i ta moć rastvaranja jeste mera duha. Ako zid ostane tvrd kao dijamant, znak je da je nedostajala misao. Pod uplivom suptilnije snage, prelio bi se on u nov oblik, koji bi izražavao karakter duha. Šta je drugo varoš, u kojoj živimo, nego agregat nesrodnih materija koje se pokorile volji nekog čoveka? Granit se odupirao, ali ruke čovečje su bile jače i on je popustio. Gvožđe je bilo duboko u zemlji, i čvrsto sjedinjeno s kamenjem, ali se nije moglo sakriti ispred ognjenih peći. Drvo, kreč, rude, plodovi, guma, uzalud se raštrkali po zemlji i preko mora. Sve što je od njih potrebno čoveku za dnevni rad, to mu i dolazi do ruku. Ceo svet je strujanje materije kroz žice misli, dok ne dođe do polova ili onih tačaka gde će nešto da se sagradi. Ljudske rase izlaze već iz zemlje obuzete jednom mišlju koja ih vodi, i podeljene u stranke s gotovim naoružanjem, i srdžbeni da se bore za onu metafizičku apstrakciju. Kakvoća misli razlikuju Egipćanina od Rimljanina, Australijanca od Amerikanca. Ljudi koji u isti mah stupaju na scenu, pokazuju se da čine između sebe zajednicu. Izvesne ideje su u vazduhu. Svi imamo prijemčivost za njih, jer smo od njih i načinjeni; svi imamo prijemčivost, ali neki više no ostali, i to su oni koji prvi izražavaju ideje. Ta okolnost tumači čudnovatu istovremenost izuma i pronalazaka. Istina je u vazduhu, i najosetljiviji mozak će je prvi objaviti, ali nekoliko minuta kasnije će je svi objaviti. Zato su žene, kao najosetljivije, najbolji glasnici onoga što dolazi. I zato je veliki čovek, to jest onaj koji je najviše prožet duhom vremena, i prijemčivi čovek; živci su mu delikatni i nadražljivi kao jod na svetlosti. On oseća beskrajno fine utiske. Njegov duh je pouzdaniji nego duh drugih, jer podleže dejstvu tako slabe struje koju može osetiti samo najdelikatnije uravnotežena igla. Korelacija se pokazuje i u greškama. Pisac Eseja o Arhitekturi, Meler, tvrdi da zgrada, koja strogo odgovara svrsi, biva ujedno i lepa, mada se nije išlo na to da bude lepa. Ja nalazim da je i u čovečjoj strukturi to jedinstvo silno i opšte; da se sirovost krvi pokazuje u argumentu, a grba na leđima u govoru i u radu. Kad bi se duh mogao videti, videla bi se i grba na njemu. Ako se nekome glas ljulja, to prelazi i u njegove rečenice, u njegove stihove, u sklop njegove fabule, u njegovu spekulaciju, u njegovo milosrđe. I kako svaki čovek ima svoga demona i svoju bolest, sva njegova aktivnost pati zbog toga. Tako, na primer, svaki čovek, kao i svaka biljka, ima svoje parazite. Jaka, opora i žučna priroda ima ljuće neprijatelje nego što su puževi i vaši koji proždiru moje lišće. Na njoj su žišci, rilci, zubati crvi; prvo je jede neka varalica, pa šarlatan, pa glatki i slatki džentlmeni, zajedljivi i sebični kao Moloh. Ta uzajamnost odnosa, zato što stvarno postoji, može se pogoditi. Ako su tu niti, misao može poći za njima i pokazati ih. Naročito ako je duh hitar i prijemljiv, kao što peva Čoser: No ako duša, visoke prirode, I jeste tako savršena da sve otkriva, Da predviđa sve što ima da dođe, I upozorava sve i svakoga Na svaki događaj i avanturu Slikama ili simbolima; Put naša, avaj, nema moć Da to kako valja razume... Tamno je upozorenje duše. Ima ljudi koji su načinjeni kao slik, od sticaja, predznakova, periodiciteta i slutnji. Oni sretaju osobu koju traže; a što njihov drug sprema njima da kaže, to oni prvi reknu njemu; i stotina znakova ih izveštava o onome što ima da se desi. 19

zdls & meteori

Nestalni naš život dozvoljava čudnu prepletenost u tkivu, i čudnu stalnost u mustri. Čudimo se kako to da muva nalazi svoga druga, a gledamo međutim kako, iz godine u godinu, dva čoveka, ili dve žene, bez neke zakonske ili telesne veze, provode veliki deo svoga najboljeg vremena na nekoliko koračaja jedno od drugoga. A moral otuda je: ono što tražimo to nalazimo; od čega bežimo, to beži od nas; kako je rekao Gete: „što u mladosti želimo, to nam starost pruža u izobilju”, dakle nas i odviše često stiže prokletstvo od ispunjene molbe: otuda važna opomena, da, pošto je sigurno da ćemo dobiti ono što tražimo, želimo samo uzvišene stvari. Postoji ključ, odgonetka za misterije čovečjeg bića, sredstvo da se razreše stari čvorovi sudbine, slobode, prethodnog znanja, taj ključ postoji: naime pretpostavka o dvostrukoj svesti. Čovek mora naizmence sedlati konja svoje univerzalne i svoje lične prirode, kao što se cirkuski jahači vešto bacaju s konja na konja, ili staju jednom nogom na leđa jednog a drugom na leđa drugog. Tako i čovek, kad postane žrtva svoje sudbine, ima išijas u bedrima ili ga stegne grč u mozgu, oćopavi mu noga ili duh, dobije kiselo lice ili sebičnu prirodu, počne važno hodati i uobraženo osećati, ili ga u prah obori porok njegove rase - mora crpsti snagu iz veze svoje sa Vaselenom, kojoj njegova beda koristi. Okrenuvši se od demona patnje, mora stati na stranu Božanstva, koje se njegovim bolom stara za opšte dobro. Da ne bi pretegli temperament i rasa, koji vuku na niže, valja zapamtiti da, usled mudrog istovremenog prisustvovanja dvaju elemenata u celoj prirodi, sve ono što nam smeta ili nas parališe, nosi sa sobom, u nekom obliku, i božanstvo koje nam nadoknađuje štetu. Dobra namera se brzo snabdeva potrebnom snagom. Kad neki bog zaželi da jaše, ma koji iverak ili šljunak će napupiti, isteraće krilate noge, i poslužiće bogu kao konj. Podižimo oltare Blagoslovenom Jedinstvu, koje prirodu i duše održava u savršenoj slivenosti, i svaki atom primorava da posluži jednoj opštoj svrsi. Ja se ne divim snežnoj pahuljici, školjki, letnjem pejzažu, ili gloriji zvezda, nego nužnosti lepote koja važi za Vaselenu: da sve jeste i mora biti živopisno, da su duga i kriva linija horizonta i luk plavog nebeskog svoda samo rezultat očnoga sastava. Nepotrebno je da me neki budalasti amateri vode da se divim cveću u bašti, ili oblaku pozlaćenom od sunca, ili vodopadu, kad je i tako nemogućno otvoriti oči i ne videti raskoš i lepotu. Kakva besposlica tražiti ovde ili onde neku slučajnu varnicu, kad unutrašnja nužnost stavlja ružu lepote haosu na čelo, i objavljuje da je najglavnija želja Prirode harmonija i radost. Podižimo oltare Lepoj Nužnosti. Ako bismo slobodu čoveka zamišljali na način, da on, ma u jednom izuzetnom slučaju, mogne nekom fantastičnom voljom nadvladati zakone stvari, to bi značilo isto što i pomisao da detinja ruka mogne skinuti s neba sunce. Kada bi čovek ma u najmanjoj pojedinosti bio u stanju kvariti prirodni red, ko bi onda uopšte hteo primati dar života? Podižimo oltare Lepoj Nužnosti, koja nam garantuje da je sve od istog komada načinjeno; da su tužilac i branilac, prijatelj i neprijatelj, životinja i planeta, hrana i onaj koji je troši, svi od iste supstance. Astronomija obuhvata grdan prostor, ali nema u njoj nijedan različit sistem; geologija obuhvata ogromne periode, ali zakoni su kroz svu večnost isti. Što bismo se plašili Prirode, kad ona nije ništa drugo do „inkarnirana filozofija i teologija”? Što bismo se bojali da će nas smrviti surovi elementi, kad smo i mi stvoreni od tih elemenata? Zidajmo oltare Lepoj Nužnosti, koja čini čoveka hrabrim, u veri: da ne može izbeći opasnost koja je određena, niti doći u opasnost koja nije određena; Nužnosti, koja, surovo ili blago, uči čoveka da nema slučajnosti, da Zakon vlada sveukupnim životom; Zakon, koji nije samo razuman, nego je razum sam; koji nije ni ličan ni bezličan; kome ne trebaju reči i koji stoji iznad svih objašnjenja; koji stapa ličnosti; oživljava prirodu; ali ipak poziva one koji su čistog srca da teže za svom njegovom svemogućnošću.

20

zdls & meteori

SNAGA Nema još spiska čovekovih sposobnosti, kao što nema ni biblije njegovih mišljenja. Ko bi mogao povući granicu dokle ide upliv ljudskog bića? Ima ljudi koji svojim simpatičnim privlačnostima vode čitave nacije za sobom, i upravljaju aktivnošću cele čovečje rase. Ako ima takve veze, koja čini da priroda prati duh čovečji kuda god se krene, možda ima i ljudi sa tako snažnim magnetičnim uplivom, da k sebi privlače i materijalne i elementarne snage, i na taj način, gde god se pojave, zbijaju oko sebe ogromna pomoćna sredstva i saradnje. Život je traženje snage, a snaga je element kojim je svet toliko zasićen - nema prorezotine ni napuklotine u kojima je ne bi bilo - da nijedno savesno traženje ne prolazi nenagrađeno. Čovek bi trebao da ceni događaje i posede kao majdan u kome se nalazi taj dragoceni metal; i bez predomišljanja da pusti da prođu i posedi i događaji i dah života, ako je samo njihova vrednost, u obliku snage, ostala u njemu. Ako je osigurao životni eliksir, ne trebaju mu prostrani vrtovi iz kojih je eliksir destilovan. Kulturan čovek, mudar da shvati i hrabar da izvede, to je krajnja svrha za koju priroda radi, a vaspitanje volje je cvetanje i rezultat cele te geologije i astronomije. Svi ljudi, koji su uspevali u životu, slagali su se u jednoj stvari: bili su kauzalisti, (pristalice uzročnosti). Verovali su da stvari ne dolaze po sreći, nego po zakonu; da nema slabih ni napuklih karika u lancu koji vezuje početak i kraj stvari. Verovanje u kauzalnost, u tačnu vezu između svakog udarca bila i principa bića, i, prema tome, verovanje u izravnanje, u to da se ništa ne dobija za ništa - to karakteriše sve duhove od vrednosti, i po tome se verovanju kontroliše svaki napor revnosnog čoveka. Najhrabriji ljudi najčvršće veruju u snagu zakona. „Sve velike vojskovođe”, rekao je Bonaparte, „izvršavali su velika dela prilagođujući se pravilima veštine, to jest, podešavajući napore prema preprekama”. Ključ našeg doba može biti u ovom, ili u onom, ili u nečem trećem, kao što nam razlažu mladi govornici; a ključ svih vremena jeste - Nemoć; nemoć u velikoj većini ljudi svih doba, i čak i junaka, izuzevši izvesne eminentne trenutke; svi smo žrtve privlačne snage, običaja, straha. To i daje snagu jakom: fakt da većina ljudi nije navikla na samopouzdanje i na samostalan rad. Uspeh treba smatrati kao nešto što nam leži u konstituciji. Stari lekari - a njihovo mišljenje se još drži, iako im je fiziologija malo mitska - tvrdili su da je hrabrost, ili stepen života, u srazmeri sa stepenom krvotoka u arterijama. „U trenutku strasti gneva, besa, kušanja snage, borbe i borenja, velika količina krvi se skuplja u arterijama - jer tako zahteva održanje telesne snage - a samo mala količina ide u vene. Ovo je stanje kod hrabrih ljudi stalno. Gde arterije zadržavaju krv u sebi, mogućne su hrabrost i avanture. A gde arterije prelivaju svu krv u vene, duh je klonuo i slab. Da bi se izvela dela od velikog značaja, treba vanredno zdravlje. Ako je Erik krepkog zdravlja, i dobro se ispavao, i stoji na vrhuncu svoje snage, i ima trideset godina pri polasku iz Grenlanda, on će ploviti na zapad, i njegove će lađe stići do Nove Zemlje. Ali sklonite Erika, i metnite na njegovo mesto jačeg i odvažnijeg čoveka - Bjorna ili Torfina - i lađe će, sa istom tom lakoćom, ploviti šest stotina, hiljadu, hiljadu pet stotina milja dalje, i stići će do Labradora ili Nove Engleske. U rezultatima nema sreće. Među odraslima, kao i među decom, ima ih koji srčano ulaze u kolo, i kovitlaju se sa kovitlavim svetom; drugi, međutim, imaju hladne ruke, i stoje samo kao posmatrači, ili se daju povući tek od veselosti i živosti onih koji mogu težak teret da krenu. Najveće blago je zdravlje. Bolest je klonulog duha, i nikom ne može poslužiti: mora štedeti snage, da bi samo život održala. A zdravlje, ili izobilje, postizava svoje ciljeve, ima suviška, preliva se i preplavlja susedstva i male olučiće tuđih potreba.

21

zdls & meteori

Sva je snaga jedne vrste: učestvovanje u prirodi sveta. Duh, koji živi paralelno sa zakonima prirode, nalaziće se u struji događaja, i biće jak od njihove jačine. Čovek je načinjen od istog materijala od kojeg su i događaji, slaže se sa tokom stvari, i može ih proricati. Štogod se dešava, dešava se prvo njemu; tako je on dorastao svemu što ima da bude. Čovek, koji poznaje ljude, lako može govoriti o politici, trgovini, zakonu, ratu, religiji. Jer se svugde na isti način upravlja ljudima. Nikakav rad, ni veština, ni pomoć nisu u stanju nadmašiti snažan puls. On je kao klima, što s lakoćom izbacuje žetvu, koju, na drugom mestu, nikoja staklena bašta, nikoje zalivanje, ni obrađivanje, ni đubrenje ne mogu dati. On je kao preimućstveni položaj Njujorka ili Carigrada, kojima nikakva diplomatska veština nije potrebna za nasilno privlačenje kapitala, duha, ili rada. Sve im to dolazi samo od sebe, kao što im voda sama pritiče. Tako se isto čini da i prostran, zdrav i silan um leži na obali nevidljivih okeana, pokrivenih lađama, koje danju i noću žure onoj jednoj tački. Takvom umu pada u krilo sve oko čega se drugi ljudi teško trude. On zna svačiju tajnu; može da preduhitri svačiji pronalazak; i ako ne upravlja svakim delom genijalnog čoveka ili naučnika, to je zato što je širok i spor, i smatra da dela nisu vredna napora koji mi činimo. Ta se afirmativna snaga u ponekom nalazi, a u ponekom ne nalazi, baš kao što poneki konj ima skok u sebi, a drugi ga ima u biču. „Na vratu mladog čoveka”, kaže Hafis, „nijedan se dragi kamen ne sjaje tako lepo kao duh preduzimljivosti”. Dovedite u neku učmalu oblast, na primer među staro holandsko stanovništvo u Njujorku ili Pensilvaniji, ili među posednike plantaža u Virdžiniji, koloniju drskih Jenkija, sa uzavrelim mozgovima, sa glavama punim parnih čekića, čekrka, obrtaljki i zupčastih točkova - i svugde će početi da blistaju vrednosti. Koliko su skočile u ceni sve vode i zemlje u Engleskoj sa dolaskom Džemsa Vata ili Brunela! U svakom društvu ne samo da postoji aktivni i pasivni pol, nego postoji, kako u ljudima tako i u ženama, jedan dublji i važniji duhovni pol, to jest pronalazačka i stvaračka klasa, kako ljudi tako i žena, prema nepronalazačkoj klasi i klasi koja samo prima. Svaki plus-čovek reprezentuje svoju klasu, a ako uz to ima još i preimućstvo jakog ličnog upliva - što ne znači ni više ni manje talenta, nego samo temperamentan ili zapovednički pogled vojnika ili učitelja, (što neko ima, a neko nema, baš kao što neko ima crne brkove, a drugi neko plave) - tada će mu svi, koji ga pomažu i od kojih živi, lako i bez zavisti priznati pravo da ih u sebe apsorbuje. Trgovac radi rukama svoga knjigovođe i blagajnika; advokatima kupe dokaze njihovi pisari; geolog se služi u svojim izveštajima planovima svojih potčinjenih; Komandant Vilks prisvaja opservacije svih prirodnjaka koji su pratili njegovu ekspediciju; Torvaldsenovu statuu su dovršili kamenoresci; Dima najmi nadničare, a Šekspir je bio upravitelj pozorišta, i služio se ne samo tekstovima starih drama, nego i radom mnogih mladih ljudi. Za čoveka snažne volje uvek ima prostora, i on stvara prostor mnogima. Društvo je četa mislilaca, i najbolje glave među njima zauzimaju najbolja mesta. Slab čovek vidi imanja koja su već ograđena i obrađena, i vidi kuće sazidane. Jaki čovek vidi kuće i imanja koja su mogućna. Njegov pogled stvara imanja, tako brzo kao što sunce proizvodi oblake. Kad nov učenik dođe u školu, kad je neko na putu i sreta se svaki dan sa strancima, ili kad se u neki stari klub uvodi nov član, dešava se isto što se dešava kad stranog bika doteraju u tor ili na pašu gde se drži stoka: odmah dolazi do kušanja snage između najboljeg para rogova i pridošlice, i rešava se ko će u buduće biti vođa. U gornjim slučajevima, to jest pri sastanku ljudi, merenje snage se izvršuje vrlo učtivo, ali takođe odlučno, i onda dolazi do pokoravanja slabijeg. Svaki od njih čita svoju sudbinu u očima onog drugog. Slabiji protivnik vidi da sa svim svojim znanjem i dosetljivošću nije dorastao okolnostima. Mislio je ranije da ponešto i zna, a sada mu je jasno da je propustio naučiti ono što je u stvarima najvažnije. Ništa od svega što zna ne pogađa potpuno metu, dok su strele njegovog protivnika sve dobre, i sve dobro lete. Ali kada bi znao baš i sva fakta enciklopedije, ne bi mu pomoglo; jer se tu radi o prisustvu 22

zdls & meteori

duha, o stavu i o sigurnom držanju; protivnik njegov ima preimućstvo sunca i vetra, i ima pri svakom sudaru izbor oružja i mete; i kad se nameri na protivnika, koplja mu lete dobro i pogađaju. To je pitanje srčanosti i konstitucije. Drugi neko je isto tako dobar kao i prvi, možda i bolji, ali nema toliko jačine ni otpornosti kao prvi, i onda izlazi da mu je duh ili odviše, ili nedovoljno prefinjen. Zdravlje je blago - snaga, život, koji se opire bolestima, otrovu, i svima neprijateljima, i dejstvuje ne samo održavajući nego i stvarajući. Svakog proleća se postavlja pitanje da li treba kalemiti voskom ili ilovačom, da li da se drveta omažu krečem ili potašom ili da se orezuju: ali glavna stvar je pri tom samo snaga drveta. Dobro drvo, zasađeno u zemlju kakva mu je potrebna, rastiće, uprkos mrazu i insektu, a orezano a zanemareno, i danju i noću, po svakom vremenu, i pod svakojakom negom. Životna snaga i direktiva je ono što se mora imati, a pri izboru ne smemo biti suviše osetljivi. Šmrk neka radi pomoću prljave vode ako se ne može imati čista. Ako hoćemo hleb da umesimo, potrebno je rastvaranje, trebaju nam kvasac, kiselo testo, i šta li još, da se pokrene vrenje u testu: tako i umetnik, ako je tup, traži inspiraciju po svaku cenu, u vrlini ili u poroku, u prijatelju ili u neprijatelju, u molitvi ili u vinu. A siguran jedan instinkt nam kaže, da životna snaga, pa neka je i gruba i nečista, sama sebe umerava i prečišćava, i na kraju krajeva dospeva u harmoniju sa moralnim zakonima. Sa interesom i uzbuđenjem posmatramo u kolikoj se meri kod dece obnavlja snaga. Kad ih uvredimo, ili se međusobno uvrede, kad su poslednji u razredu, ili ne dobiju školsku nagradu na kraju godine, ili izgube igru, i ako u tim prilikama klonu duhom, i, kod kuće, u svojoj sobi, jednako misle o svojoj zloj sreći, onda se radi o ozbiljnom udarcu. Ali ako imaju durašnosti i otporpe snage koja ih u novom trenutku zabavlja novim interesom, rane zarašćuju, a mišići posle udarca postaju još snažniji. Čovek počinje da ceni taj suvišak zdravlja onda kad vidi da se pred njim uklanjaju sve teškoće. Strašljiv čovek, slušajući larmadžije u Parlamentu i po novinama, i posmatrajući pokvarenost u partijskom životu - kako se lokalni, uski interesi štite s manijom koja zatvara oči pred posledicama, sa duhom koji ide do desperatnih krajnosti, sa biračkom lopticom u jednoj, s puškom u drugoj ruci - taj čovek lako uobražava da su on i njegov zavičaj već preživeli svoje najbolje dane, i gleda samo da što krepkiji dočeka propast koja se približava. Ali, pošto su mu tu propast predskazali jedno pedeset puta uvek sa istom izvesnošću, a državne hartije od šest po sto nisu pale ni za četvrtinu promila, uviđa on da ogromni elementi snage, koji tu igraju ulogu, oduzimaju našoj politici svaku važnost. Lična snaga, sloboda, i prirodna pomoćna sredstva jačaju sve sposobnosti svakog građanina. Razvijamo se sa takvim energijama, da nam, kao onom snažnom drveću koje raste uprkos ledu, vašima, miševima i crvotočini, ne smetaju rojevi nevaljalaca koji se goje od opšteg narodnog blaga. Velike životinje hrane velike parazite, a zloća bolesti dokazuje snagu konstitucije. Takva energija grčkog Demosa izbacila je reč: da zla popularnih vlada izgledaju veća nego što su; ona se kompenzuju duhom i energijom koji se pod njima bude. Grubi način ophođenja kod ljudi kao što su mornari, šumari, farmeri i zanatlije, ima svoju dobru stranu. Snaga vaspitava vlastodršca. Doklegod se naš narod bude držao engleskih uzora, umanjivaće svoje sopstvene razmere. Jedan istaknuti poznavalac zakona na zapadu rekao mi je, da bi upotrebu engleskih pisanih zakona kod amerikanskih sudova trebalo smatrati kažnjivim delom; toliko je škodljivo, prema njegovom iskustvu, naše obaziranje na engleske presedane. Reč „trgovina”, na primer, ima samo englesko značenje, i primerava se uskim zahtevima engleske prakse. Trgovina vodom, trgovina železnicom, i, ko zna, možda i trgovina vazdušnim balonima, mora onoj bari engleskog Admiraliteta dati amerikansko proširenje. Doklegod se naš narod bude držao engleskih uzora, neće steći suverenost moći; ali pustite one surove jahače, one zakonodavce u prsluku, Hušijere, Sekere, Vulverine, Bedžere1, Nadimci stanovnika Indijane, Ilinoisa, Mičigena i Viskonsina. Značenje prvog nadimka je nejasno; Seker (Sucker) je sisavac, pijanica; Vulverin (Wolverine) je ždera; Bedžer (Badger) je jazavac. Pr. prev. 1

23

zdls & meteori

pustite one tvrde glave, pola oratore pola ubice, koje Arkanzas, Oregon i Utah šalju u Vašington kao predstavnike svoga gneva i svoje požude - pustite njih da upravljaju kako oni znaju! Raspolaganje zemljištima, potreba da se goropadne većine nemačkih i irskih birača i milioni urođenika uravnoteže i zauzdaju, dovešće te bufalo lovce do brzine, do veštine, do razuma, i najzad i do autoriteta i otmenosti u ponašanju. Instinkt naroda ima pravo. Od dobrih liberala, koje su ugledni ljudi zemlje doveli na položaje, očekuje se mnogo manje veštine u odnosima i vezama sa Meksikom, Španijom i Britanijom, ili i sa našim sopstvenim nezadovoljnim građanima, nego od nekog siledžije, nekog Džefersona ili Džeksona, koji osvoji prvo vladu svoje zemlje, a zatim se posluži istom genijalnošću da izađe na kraj i sa inozemstvom. Protiv meksikanskog rata g. Polka nisu bili oni senatori koji su bolje poznavali prilike, nego oni koji su, po političkom svom položaju, mogli sebi dozvoliti takvo stanovište; dakle ne Vebster, nego Benton i Kolun (Calhoun). Ta se snaga, naravno, ne ogrće u svilu. To je snaga zakona o linčovanju, snaga vojnika i gusara, ispred koje miroljubivi i poslušni beže u rupu. Ali ona donosi sa sobom i svoj protivotrov, i tu je sad glavna stvar koju sam hteo reći: da se naime sve vrste snaga javljaju obično u isto vreme, i dobre i zle energije, i snaga duha i fizičko zdravlje, i ekstaza pobožnosti i ekscesi razvrata. Uvek su isti elementi prisutni, samo se ponekad pokazuju jedni, a ponekad drugi; tako da je danas u pozadini ono što je juče bilo istaknuto, a što je pre bila površina, igra sada ne manje važnu ulogu u dubini. Što duže traje suša, tim se više atmosfera presićava vodom. Što brže neka masa leti suncu, tim joj više raste snaga kojom se udaljava od njega. U moralu važi to isto: divlja sloboda rađa gvozdenu savest; prirode sa jakim impulsima imaju i jaka pomoćna sredstva; umeju se vratiti i kad su jako daleko otišli. U politici, sinovi demokrata postaju liberali, dok je crveno republikanstvo oca grč prirode da u idućem vremenu donese na svet nepodnošljivog tiranina. S druge strane opet, konzervativizam, koji je uvek nešto malo strašljiv i uzak, postaje deci odvratan, i goni ih, da bi udahnuli malo svežeg vazduha, u radikalizam. Ljudi koji imaju najviše te surove energije - „razmrskači” i bokseri, koji terorišu po biračkim odborima i kavanama u celoj zemlji - oni imaju svoje poroke, ali imaju i dobroćudnost snage i odvažnosti. Nagli i neskrupulozni, oni su obično iskreni i neposredni, i stoje iznad laži. Naša politika dolazi u rđave ruke, i izgleda jasno da crkveni ljudi i ljudi prefinjenih kultura nisu zgodni da budu poslati na Kongres. Politika je ubistveno zanimanje, od prilike kao neki zanati koji truju. Vlastodršci nemaju svoje mišljenje, i mogu se jevtino pridobiti za ma koje mišljenje, za ma koji plan; i ako je u pitanju samo izbor između najobrazovanijeg i najsilnijeg, ja se priklanjam ovom poslednjem. Ti Hušijeri i Sekeri su odista bolji nego njihova plačljiva opozicija. Srdžba im je bar odvažna i muška. Oni vide, nasuprot jednodušnoj izjavi naroda, koliko zločina narod još može podneti, i napreduju, korak po korak, i potpuno su načisto sa njihovim Ekselencijama, guvernerima Nove Engleske, i sa njihovim Presvetlostima, zakonodavcima Nove Engleske. Proklamacije guvernera i rezolucije zakonodavnih Skupština ušle su već u poslovicu kao primeri lažne indignacije vrlina, koja se tokom događaja izvesno demantuje. I u trgovini nosi ta energija obično tragove divljine na sebi. Filantropska i religiozna udruženja ne biraju svoje izvršne organe baš između svetaca. Zajednice, koje su dosada osnovali socijalisti - jezuite, port-rojaliste, amerikanske zajednice u Nju Harmoni, Bruk Farmu i Zoru - mogućne su samo pod upravništvom Jude; dok ostala časnička mesta mogu biti popunjena dobrim građanima. Pobožni i milosrdni posednik drži nadzornika koji nije baš sasvim pobožan i milosrdan. Najljubaznijem džentlmenu-posedniku čine izvesno zadovoljstvo zubi buldoga koji mu čuva voćnjak. O udruženju Šekera je ranije postojala vrsta poslovice, da uvek đavola šalju na trg. A pri predstavljanju Božanstva su i slikarstvo, i poezija, i popularna religija gnev uzimali iz pakla. Potajna doktrina društva kaže da pomalo zla ne škodi 24

zdls & meteori

očvršćavanju mišića; savest kao da nije zgodna za ruke i noge; siroti pedanti zakona i reda kao da ne umeju trčati kao divokoze, kurjaci i zečevi. Slično medicini, koja upotrebljuje otrove, svet ne može napredovati bez nevaljalaca; a smisao za opšti interes i ruka pomoći nalaze se i među zlim ljudima. Nije redak slučaj da se bezobzirni postupci u privatnoj i političkoj akciji, i smisao za opšti interes i dobre susedne odnose, javljaju zajedno. Znao sam nekog debelog Bonifacija, koji je dugo godina držao mehanu u jednom od naših većih mesta u unutrašnjosti. Hulja jedna, bez koga bi varoš teško opstala. Druževno, punokrvno stvorenje, grabljivo i sebično. Nije bilo zločina koji on nije učinio, ili ne bi mogao učiniti. Ali, održavao je prijateljstvo sa odbornicima, i posluživao ih najboljim kotletima kad su kod njega večeravali; sa časnim gospodinom Sudijom je takođe stajao u vrlo srdačnim odnosima, i stezao mu ruku. Doveo je u varoš sve muške i ženske demone, i sjedinjavao je u svojoj osobi funkcije palikuće, varalice, mehandžije i lopova. Noću je zarezotinama štetio stabla i odsecao repove konjima trezvenjaka. Na zborovima je govorio kao vođa pijanica i radikala. Međutim je, kod svoje kuće, bio učtivi, gojazni i dobroćudni gazda, a kao građanin imao najviše smisla za opšte dobro. Starao se da se putevi poprave i hladovitim drvećem zasade; davao je priloge za vodoskoke, gas i telegraf; uveo je novu konjsku grebulju, nov stolac za bebe, i bog zna kakve još naprave, koje Konektikat šalje zadivljenim građanima. I sve je to činio u toliko lakše, što je torbar odsedao kod njega, i svoje račune plaćao time što bi kolica svoja nameštao na mehandžijinom zemljištu. Ako se tako stvaralačka i izvršna energija svojim vlastitim ekscesima i izopačuje, drugim rečima, ako svojom vlastitom sekirom odsecamo sebi prste, zlo ipak nije bez leka. Svi elementi, koje čovek u pomoć priziva, postaju ponekad njegovi gospodari, a naročito oni sa suptilnijom snagom. Treba li se s toga odreći pare, vatre i elektriciteta, ili treba naučiti kako ćemo ih savlađivati? Pravilo, koje važi za celu klasu tih sredstava, glasi: svako r1iz je dobitak, treba ga samo postaviti na pravo mesto. Ljudi sa takvim pretekom arterijske krvi ne mogu živeti od oraha, travnih čajeva i elegija; ne mogu čitati romane i igrati se vista; ne mogu zadovoljiti sve svoje potrebe na Konferencijama Četvrtka, ili u Bostonskom Ateneumu. Oni čeznu za pustolovinama; njima se ide na Pajk Pik; i milije im je poginuti od sekire jednog Ponia (Pavnee), nego sedeti ceo dan, i svaki dan, pored pisaćeg stola u kontoaru. Oni su stvoreni za rat, za more, za majdane, lov i krčenje šuma; za avanture koje su na dlaku blizu smrti i propasti, za velika riskiranja, i za radosti života koji je prepun događaja. Ima ljudi koji ne mogu podneti da je more jedan sat mirno. Sećam se jednog malajskog kuvara na Liverpulskom poštanskom brodu, koji je bio van sebe od radosti čim bi vetar počeo da duva. „Duvaj!” derao se, „duvaj, kad ja kazati!” Prijatelji i vaspitači takvih ljudi moraju gledati da se nađe neki izlaz za te eksplozivne prirode. Bukače, koje kod kuće sigurno čeka sramota, treba poslati u Meksiko; vratiće vam se, „slavom pokriveni”, kao heroji i đenerali. Ima u Americi još dovoljno Oregona, Kalifornija i Ispitivačkih Ekspedicija, gde takve ljude čekaju oštrice koje treba otupiti, i krokodili koje treba pojesti. Mladi Englezi su prekrasne životinje, pune krvi; i kad nema rata, da u njemu utroše svoju vatrenu borbenost, onda pronalaze putovanja koja su isto tako opasna kao i rat: gnjuraju u Malstremu, preplivavaju Helespont, pentraju se po snežnoj Himalaji, love u južnoj Africi lavove, nosoroge i slonove, skitaju se sa Borouom po Španiji i Alžiru, jašu u Južnoj Americi aligatore, koriste se, po primeru Lejarda, beduinima, šeicima i pašama, plove na jahtama između ledenih brda u Lenkesterskom moreuzu, zaviruju u kratere na ekvatoru, jurišaju, na Borneu, protiv malajskih mačeva. Taj suvišak snage ima u opštoj istoriji istu važnost koju ima u domaćem i u trgovinskom životu. Jaka rasa ili jak pojedinac svode se, najzad, na prirodne sile, najveće, naravno, kod divljaka, koji, kao i životinje oko njih, sisaju hranu na grudima same Prirode. Presecite vezu između ma kojeg našeg posla i tog prirodnog izvora, i posao će ispasti jalov. Narod se oslanja 25

zdls & meteori

na tu vezu, a masa nije baš sasvim tako rđav argumenat kao što ponekad držimo, jer eto ima tu dobru stranu. „Pođite bez naroda”, rekao je sa tribine jedan francuski poslanik, „i vi polazite u noć: instinkti naroda su putokaz Proviđenja, okrenuti uvek prema stvarnom dobru. Ali ako se vežete za stranku jednog Orleana, ili Burbona, ili Montalambera, ili ma za koju drugu stranku koja nije organska, onda, i pored najboljih vaših namera, imate posla sa ličnošću a ne sa načelom, i ličnost će vas neizbežno odvući u tesnac”. Najbolje primere te sile nalazimo u divljem životu, kod istraživača, vojnika, avanturističkih pionira. Ali ko mari za raspre ubica, za borbe s medvedima, ili za lomnjavu ledenih brda? Fizička snaga je bez vrednosti tamo gde nema ničega više. Sneg na snežnjacima ne vredi ništa; toplota u vulkanima i solfatarima takođe. Led je stvar luksuza u tropskim krajevima i u sredletnje dane. Vatra postaje luksuz kad je čovek u maloj meri ima na ognjištu; baš kao što luksuz elektriciteta ne čine njegovi slapovi iz presićenog oblaka, nego struje u žicama baterija kojima se može upravljati. Tako je i sa duhom i sa energijom; krajičci ili ostaci njihovi u civilizovanom i moralnom čoveku više vrede nego svi ljudožderi Velikog okeana. Veliki momenat u istoriji je onaj, kad divljak prestaje biti divljak, kad celu svoju kosmatu snagu Pelazga upravi na osećaj lepote koji počinje u njemu da se budi: imate tada Perikla i Fidija pre korinćanske civilizacije. Sve što je dobro u prirodi i u svetu nalazi se u tom prelaznom trenutku, kad crni sokovi još obilno teku iz prirode, ali im je već otklonjena oporost i ljutost posredstvom humanosti i morala. Trijumfi mira su uvek bili u blizini rata. Dok ruka još leži na balčaku, dok se navike s bojišta još vide u ponašanju i izrazu čoveka, njegova intelektualna moć dostiže vrhunac: disciplina i zapetost onih teških okolnosti razvijaju se za najdelikatnija i najlepša dela i tome je teško naći kompenzaciju u mirna vremena, sem u nekoj snazi koja rezultira iz tako očeličavajućeg zanimanja kakav je rat. Kažemo da uspeh leži u prirodi čoveka; da zavisi od suviška jačine duhovne i telesne, od radne moći, od hrabrosti; da ima silno dejstvo na kretanje sveta. I premda se ta snaga retko nalazi u odgovarajućoj formi trgovačkog artikla, nego češće u stanju presićenosti i krajnosti, koje ju čini opasnom i razoravajućom, ipak se bez nje ne može, i mora se primiti u obliku u kome jeste, samo sa apsorbirajućim sredstvima koja će joj blažiti oštrinu. Afirmativni ljudi stiču isključivo pravo na poštovanje čovečanstva. Oni zamišljaju i izvode sva velika dela. Kolika je snaga bila zbijena u lobanji Napoleona! Od šezdeset hiljada ljudi, koji su činili njegovu armiju kod Ojlaua, izgleda da je polovina bila kradljivac i razbojnik. I sa tim ljudima, koje u mirna vremena, ako se samo može, držimo po tamnicama okovane u gvožđe i pod stražarskim puškama, sa tim ljudima je Napoleon izlazio na kraj sam, prisiljavao ih na dužnosti, i s njihovim bajonetima zadobijao pobede. Ta primitivna moć pruža neobično zadovoljstvo kad se javi u okolnostima najviše prefinjenosti, na primer kod majstora velikih umetnosti. Kad je Mikelanđelo bio primoran da slika Freske Sikstinske Kapele - vrsta slikanja u kojoj se nimalo nije razumevao - sišao je u papine vrtove iza Vatikana, motikom iskopao crveni i žuti oker, i vlastitim rukama ih izmešao sa tutkalom i vodom; našavši, tako, posle mnogih pokušaja, što mu je trebalo, uspeo se na lestve i slikao svoje proroke i sibile, nedelju za nedeljom, mesec za mesecom. Naslednici njegovi nisu mu ravni ni po sirovoj snazi, ni po čistoći duha i prefinjenosti. I kad mu je jedna slika naposletku ostala nedovršena, nije ga to duševno utuklo. Imao je naviku da prvo nacrta skelet figure, da je zatim odene mesom, i tek naposletku da je drapira. „Ah”, rekao mi je jedan odvažni slikar, razmišljajući o tim stvarima, „ako se neko promaši, naći ćete da je snevao kad je trebao da radi. Nema u našoj umetnosti drugog načina uspeha do da čovek skine kaput, da trlja boje i da radi ceo dan, i svaki dan, kao kakav radnik na železničkoj pruzi.” Uspeh dakle stalno ide sa izvesnim suviškom, ili sa pozitivnom snagom: jedna unca snage drži u ravnoteži jednu uncu tereta. No, kako se čovek ne može vratiti u majčinu utrobu, i roditi 26

zdls & meteori

se sa novim količinama energije, ima ipak dva pravila, ekonomije sila, koja su najbolja succedanea za uspeh u datom slučaju. Prvo je pravilo u odlučnom zaustavljanju rasute aktivnosti, i usredsređivanju snage na jednu ili malo tačaka; kao što baštovan bezobzirnim orezivanjem goni sav sok drveta u jedan ili dva snažna kraka, mesto da mu dopusti da se razlije u čitav snop grančica. „Ne proširuj sudbinu”, govorilo je proroštvo, „ne pokušavaj da uradiš više nego što ti je dosuđeno”. Mudrost života je u usredsređenju; zlo života je u rasejanosti: i nikakvu razliku pri tom ne znači da li su nam rasejanosti grube ili fine, da li se radi o imanju i brigama oko njega, o prijateljima i društvenim navikama, o politici, muzici ili svečanostima. Sve štogod nam odnese po koju igračku ili iluziju, i otera nas kući da potegnemo koji put više oko poštenog rada, sve je to dobro. Prijatelji, knjige, slike, sitnije dužnosti, talenti, laskanja, nade, to su razonođenja koja trzaju naš vrtoglavi balon, i onemogućuju dobru ravnotežu i ravan let. Čovek mora birati svoj posao; uzeti ono što mu pamet ume, a okanuti se svega ostalog. Samo se tako može nakupiti ona količina životne snage, koja će moći preći razmak između saznanja i dela. Ma kolika da je nečija sposobnost dokonog gledanja, ne menja stvar, korak od saznanja do dela je redak. To je korak iz kruga nemoći u plodovitost. Mnogi umetnik, zato što tu sposobnost nema, ničega nema: sa očajanjem gleda muški snažnog Mikelanđela ili Čelinija. I on, u misli svojoj, stoji na visini Prirode i Prvog Razloga. Ali mu nedostaje zamah da koncentriše i hitne celo svoje biće u jedno delo. Pesnik Kambel je rekao: „čovek, navikao da radi, dorastao je svakom poslu za koji se odluči; a što se njega samog tiče, njegovu muzu kreće nužnost, a ne inspiracija.” Koncentracija je tajna snage u politici, u ratu, u trgovini, ukratko u upravljanju svima ljudskim poslovima. Jedna od dragocenih anegdota na svetu jeste Njutnov odgovor na pitanje: „kako je bio u stanju da izvede svoje pronalaske?” - „Neprestano sam mislio na njih.” A ako hoćete primer iz politike, uzmite ovo iz Plutarha: „U celoj varoši je bila samo jedna ulica u kojoj se Perikle mogao stalno videti; ulica koja je vodila na trg i u Savet. On je odbijao sve pozive na svečane gozbe, na vesele sastanke, i u društva. Za sve vreme svog upravljanja nikad nije ručao za stolom nekog prijatelja.” Ili ako možda tražimo primer iz trgovine: „Nadam se”, rekao je neki dobar čovek Rotšildu, „da vaša deca ne mare baš odviše za novac i trgovačke poslove; i uveren sam da ni vi to ne biste želeli.” „Uveren sam da bih to želeo; želim da moja deca duh, dušu, srce i telo svoje predadu poslu, jer je to put da čovek bude srećan. Mnogo hrabrosti i mnogo opreznosti je potrebno da se dođe do velikog imanja; a kad se jedared došlo do njega, onda treba još deset puta više pameti da se sačuva. Kad bih ja morao slušati sve što mi se predlaže, ja bih se vrlo brzo ruinirao. Držite se jednog posla, mladiću. Držite se svoje pivare, (Rotšild je to govorio mladom Bakstonu), i bićete veliki pivar londonski. A budite u isti mah pivar, bankar, trgovac i fabrikant, i brzo ćete doći na listu bankrota.” Mnogi ljudi su puni znanja, inteligentni, i izdržljivi, ali ne uleću u odluku. Međutim, u toku poslova su odluke potrebne, i to najbolje odluke ako je mogućno, a bolje su i ma kakve nego nikakve. Ima dvadeset puteva da se dođe do nekog cilja, i jedan od njih je najkraći; ali odmah treba udariti ma kojim. Ako neko ima takvo prisustvo duha, koje mu, u trenutku, daje vlast nad svim onim što zna, taj vredi na poslu za dvanaestoricu, koji znaju isto toliko, ali koji svoje znanje sporo izdižu na svetlost dana. Dobar govornik u parlamentu nije onaj koji zna teoriju parlamentarizma, nego onaj koji se na mah odlučuje. Dobar sudija nije onaj koji je gotov na dlaku raspravljati svaku tvrdnju, nego onaj koji, pogađajući stvarnu pravdu, postavlja nešto razumljivo čime će se rukovoditi parničari. Dobar advokat nije onaj koji prevrne svaki budžak i stranu slučaja, i kvalificira sve kvalifikacije, nego onaj koji se svim srcem preda vašoj stvari, i izvuče vas iz kubure. Dr. Džonson je kazao u jednoj od svojih poznatih izreka: „Bedan je izvan svih granica bede onaj nesrećni par, koji je osuđen da unapred već sve svakodnevne

27

zdls & meteori

sitnice domaćeg života svodi na principe apstraktnog razuma. Ima slučajeva gde se malo može reći, a mnogo mora uraditi.” Drugi surogat za snagu leži u izvežbanosti, u moći navike i rutine. Fijakersko kljuse je bolje za kasanje po drumu nego arapski hat. U oblasti hemije, na primer, spora ali stalna galvanska struja ravna je po snazi sa električnom varnicom, a za naše radove je čak bolja. Tako i u ljudskoj aktivnosti, prema zamahu energije iskače kontinuitet uvežbanosti. Razvučemo istu količinu snage na mnogo vremena, mesto da je stisnemo u jedan trenutak. Ista je unca zlata ovde u loptici a tamo u listu. U Vest Pointu, glavni inžinjer, pukovnik Bjuford, dotle je udarao čekićem po čepovima jednog topa, dok ih nije odlomio. Zatim je, velikom brzinom, ispalio nekoliko stotina metaka, dok se top nije raspao. Pitanje je sad, koji udarac je slomio čep? Svaki udarac. Koja eksplozija je raznela top? Svaka eksplozija. „Diligence passe sens”, imao je običaj reći Henrih VIII to jest, velika je snaga stalne navike. Džon Kembl je govorio da najgori provincijalni glumci bolje izvode pozorišni komad nego najbolji amateri. Hol voli dokazivati kako najgore redovne trupe biju najbolje dobrovoljce. Izvežbanost je devet desetina od celog. Govori, upravljeni gomili, dobra su vežba za javne govornike. Svi veliki govornici bili su prvo rđavi govornici. Putovanja kroz biračke okruge po Engleskoj načinila su od Kobdena, za sedam godina, majstora u debati. A putovanja kroz biračke okruge po Novoj Engleskoj odnegovala su, za dvaput sedam godina, Vendla Filipsa. Najbolji način da se nauči nemački jeste: čitati istih dvanaest stranica stotinu puta, dok ne naučite svaku reč i rečicu, i ne umete ih napamet izgovoriti i ponoviti. Nikakav genije ne može jedared pročitanu baladu recitovati tako dobro, kao što je može recitovati mediokritet posle petnaestog ili dvadesetog čitanja. Pravilo gostoprimstva, i irska „pomoć”, u tome je, da se jedan isti ručak gotovi svaki dan kroz godinu dana. Gospođa ga nauči odlično skuvati, domaćin ga nauči iseći u činiju, i gosti su tada dobro usluženi. Jedan moj prijatelj, šaljivčina, smatra da je Priroda zato tako savršena u svojoj veštini, i da joj zato polaze za rukom tako nepojmljivo lepi zalasci sunca, što je čestim ponavljanjem istih stvari naučila najzad kako se one najbolje izvode. Zar čovek ne razgovara bolje o predmetu u kome je iskusan, nego o onom koji mu je nov? Na berzi se ceni mišljenje samo onih ljudi koji imaju specijalno iskustvo, a van toga terena se njihovo mišljenje ne uzima u obzir. „Mnogo je više ljudi koji su vežbanjem postali dobri, nego koji su to od prirode”, rekao je Demokrit. Trvenja je u prirodi tako ogromno mnogo, da nam nikoja snaga nije na odmet. Nije u pitanju izraz naše misli ili izbor našeg puta, nego da savladamo otpore sredine i materije u svemu štogod radimo. Otuda korist vežbe, i nesposobnost amatera da se mere sa praktičarima. Šest sati dnevno kraj klavira, to je tek da se dobije lakoća udara; šest sati dnevno pri slikanju, tek da se nauči vladati dosadnim materijalom, zejtinom, bojama i četkicama. Majstori kažu da poznaju majstora u muzici već po tome kako je metnuo ruke na klavijaturu; toliko je teška i bitna stvar upravljanje instrumentom. Izučiti upotrebu alata hiljadostrukim manipulisanjem, izučiti veštinu računanja beskrajnim sabiranjem i deljenjem, u tome leži snaga zanatlije i knjigovođe. Zapazio sam u Engleskoj, i to mi je potvrdilo čestu jednu opservaciju i u mojoj domovini, da ljudi od poverenja i ugleda u literarnim krugovima, dakle knjižari, izdavači, dekani i profesori univerziteta, takođe i vladike, nisu nikako ljudi od najvećeg književnog talenta, nego obično ljudi svakidašnjeg i malog intelekta, ali sa nekom vrstom trgovačke aktivnosti i radne sposobnosti. I u Staroj i u Novoj Engleskoj važi, da se indiferentni duhovni nadničari i mediokriteti izdižu visoko iznad najsuperiornijih ljudi ili svojom radnom snagom, ili koncentrisavanjem svojih moći prema jednoj berićetnoj svrsi. Ne zaboravljam, naravno, da postoji jedno visoko gledište, koje povlači granicu između vrednosti talenta i površnog uspeha. Lako možemo preceniti vulgarnog heroja. Ima izvora sa kojih nismo crpeli. Ja se uzdržavam o tome govoriti. Odlažem ono što imam da kažem o tom predmetu do odeljaka o Kulturi i o Obožavanju. Ali pošto je ta snaga, ili taj duh, sredstvo na 28

zdls & meteori

koje se oslanja Priroda u izvršavanju svoga svakodnevnog posla - moramo ga respektovati u onolikoj meri u kolikoj meri pridajemo važnosti domaćem životu i dobrima ovoga sveta. Ja držim da se ta snaga daje podvesti pod pravila, jer, kao i tečnosti i gasovi, podležu tačnim zakonima i proračunima; može se ta snaga štedeti kao što se može i rasipati; moć dejstva ima čovek samo u toj meri u kolikoj je on sud koji sadrži tu snagu, i samo pomoću te snage su izvedeni svi značajni poslovi i sva dela u istoriji. Ta snaga nije zlato, nego donosi zlato; nije slava, nego junačko delo. Ako su te snage i kontrola nad njima u oblasti naše volje, i ako se njihovi zakoni mogu pročitati, onda zaključujemo, da svaki uspeh i svako preimućstvo, koji se daju zamisliti u čovečjem životu, stoje, ranije ili kasnije, čoveku na domašaju, i imaju svoja uzvišena pravila pomoću kojih se mogu postići. Svet je matematičan, i nema nikakve slučajnosti na svoj njegovoj ogromnoj i talasavoj putanji. Uspeh nije ništa više zavisan od ćudi nego rubina i muslin koji se tkaju po fabrikama. Ja ne znam da li ima uticajnije pouke za nemirne i pune planova novoengleske mozgove, nego otići u jednu od fabrika koje smo načičkali oko svih vodopada naših država. Čovek jedva da je znao koliko je i on sam mašina, dok nije, po svom obrazu, počeo praviti telegraf, razboj, presu i lokomotivu. Ali, tu je bio primoran izostaviti sve svoje gluposti i slabosti; i tako, stojeći pred mašinom, čovek vidi da je mašina moralnija nego on. Usudi se prići mašini za tkanje, i posmotri da li si joj ravan. A suoči mašinu i mašinu, i posmotri kako će one izaći na kraj. Svetska tkaonica je mnogo složenija od tkaonice ciceva, a njen arhitekt se manje pognuo. U mašini za tkanje rubine jedan prekinut konac, ili jedna greška, kvare tkaninu u celom komadu od stotine jarda, ali, greška se izviđa čak do one devojke koja je stajala kraj mašine, i smanjuje njenu zaradu. Kad se to pokaže akcionaru, on trlja ruke od zadovoljstva. Jeste li vi, gospodin, Kvarihasnoviću, tako umešni, i nadate li se da biste mogli prevariti svoga gospodara i direktora tkaninom koju izrađujete? Dan je mnogo veličanstvenija tkanina nego ma koji muslin; mehanizam, koji njega stvara, beskrajno je suptilniji, i čovek se ne može nadati da će sakriti prazne, lažljive i pokvarene časove koje je pustio da uklize u komad; ali se i nema bojati da se na tkanini neće pokazati svaki valjan konac, svaka prava žica, svako čvrsto vreteno.

29

zdls & meteori

BOGATSTVO Čim nekoga stranca uvedu u društvo, jedno od prvih pitanja, na koje bi svi hteli da im se odgovori, jeste: od čega živi taj čovek? I s pravom. Čovek nije ceo čovek dok ne nauči zaraditi besprekorno izdržavanje. Društvo je sve dotle varvarsko, dok svaki raden čovek nije u stanju zaraditi svoj hlebac na pošten način. Svaki čovek je potrošač, i treba da bude i proizvođač. Njegovo prisustvo u svetu je tek onda opravdano, kad je kadar ne samo platiti svoj dug, nego nešto i pridoneti opštem blagostanju. A isto tako nije on u stanju razviti svoje sposobnosti, ako od sveta ne traži i nešto više sem prostog izdržavanja. Čovek po prirodi svojoj naginje trošenju, i potreba mu je da bude bogat. Izvor bogatstva leži u primenjivanju duha u prirodi, počevši od najsurovijih udaraca ašova i sekire pa do najviših tajni umetnosti. Između misli i ma kojeg proizvađanja postoje intimne veze, jer je svaki bolji red ravan velikim količinama brutalnog rada. Snage i otpori, to je prirodino, a duh se pokazuje u prenošenju stvari odande gde ih je u izobilju onamo gde ih nema; u mudrom kombinovanju; u davanju pravca primeni korisnih veština; u stvaranju viših vrednosti pomoću umetništva, pomoću govorništva, pevanja, ili reprodukcija pamćenja. Bogatstvo je u primenjivanju duha u prirodi; i veština da čovek postane bogat ne leži u vrednoći, još manje u štednji, nego u boljem redu, u tome da sve stigne u pravo vreme, i sve bude na pravom mestu. Neko ima jače mišice ili duže noge; drugi opet vidi, po toku voda i razvijanju tržišta, gde će se pokazati potreba za zemljom, prokrči put do reke, legne da spava, a kad se probudi, on je bogataš. Para nije jača danas no što je bila pre stotinu godina, nego je bolje upotrebljena. Neki pametan čovek je znao za ekspansivnu snagu pare; a video je silesiju pšenice i trave koja truli u Mičigenu. I onda je vešto pričvrstio parnu cev za žetvu. Brekći sada, Paro! Para brekće kao i pre, ali sada vuče na svojim leđima ceo Mičigen u gladni Njujork i u gladnu Englesku. Ugalj je ležao u slojevima pod zemljom još od Potopa, dok ga radnik pomoću pijuka i koturače nije izdigao na površinu. Ugalj s pravom nosi ime crnog dijamanta. Svaka kotarica ugljena je snaga i civilizacija. Jer je ugalj pokretna klima. On nosi tropsku vrućinu na Labrador i u polarni krug; a u isti mah je sam sebi prevozno sredstvo, da stigne svuda gdegod je potreba za njim. Vat i Stivnson su šapnuli ljudstvu u uvo svoju tajnu: pola unce uglja vuče dve tone uglja milju daleko; i tako ugalj vuče ugalj, železnicom i brodom, Kanada postaje topla kao Kalkuta, a sa njenom udobnošću dolazi i njena industrijska moć. Farmerove breskve, pokupljene ispod drveta i odnesene u varoš, imaju sasvim drukčiji izgled, i vrednost im je sto puta veća od vrednosti voća koje je uzrevalo na istoj grani, ali leži u gomili na zemlji. Umešnost trgovca je u prenošenju stvari odande gde ih ima u izobilju, onamo gde su na visokoj ceni. Bogatstvo počinje sa čvrstom kućom, koja kišu i vetar ne pušta unutra; sa dobrim bunarom koji daje mnogo slatke vode; sa dva para haljina, tako da možete promeniti odelo ako pokisnete; sa suvim cepkama za gorivo; sa dobrom lampom dvostrukog fitilja; sa tri obeda dnevno; sa konjem ili lokomotivom, da prođete kopno; sa čamcem, da pređete vodu; sa alatima za posao, sa knjigama za čitanje; tako čovek, posredstvom instrumenata i pomoćnih sredstava, ostvaruje na sve strane najveće moguće prostiranje svojih sposobnosti, a to je kao da mu se dodaju nove noge, ruke, oči i krv; duže trajanje dana, više znanja i dobre volje za rad. Bogatstvo počinje sa tim predmetima prvih potreba. A sada treba da se setimo onog gvozdenog zakona Prirode koji grmi u ovim severnim krajevima. Pre svega, Priroda traži da se svaki čovek sam ishranjuje. Ako mu, srećom, stari nisu ostavili nikakvo nasledstvo, mora ići da radi, i, bilo umanjujući svoje potrebe, bilo umnožavajući svoju zaradu, mora gledati da se 30

zdls & meteori

iščupa iz mučnog i bednog stanja u koje priroda gura prosjaka. Ona mu ne da mira dok to ne izvrši; ona ga muči glađu, ruga mu se i kinji ga, lišava ga toplote, veselosti, sna, prijatelja i dnevne svetlosti, doklegod ne probije put do svoga komada hleba. Zatim, manje zapovednički, ali ipak dosta osetno, počinje da ga goni da zaradi sve što mu priliči. Svaka trgovačka radnja, svaki izlog, svaka voćka, svaka misao u svakom času, bude u njemu nove potrebe, čije zadovoljenje je stvar njegove snage i njegovog dostojanstva. Ne vredi odricati potrebe razlozima: filozofi su cenili kao veličinu imati malo želja, ali zar će se čovek zadovoljiti sa kolibom i pregršću suvoga graška? Čovek je rođen da bude bogat. On je, po svome biću, srodan sa svačim; požude i želje navode ga na osvajanje čas ovoga čas onoga u prirodi, dok ne dođe do uverenja da je za njegovo blagostanje potrebna njegova planeta, i još više drugih planeta. Bogatstvo zahteva, sem kore hleba i krova, slobodu grada, slobodu zemlje, putovanja, mašinerije, blagodati nauke, muzike i umetnosti, najbolju kulturu i najbolje društvo. Bogat je onaj ko se ume koristiti sposobnostima drugih ljudi. A najbogatiji je onaj ko se zna koristiti radom što većeg broja ljudi, ljudi iz dalekih krajeva i iz prošlih vremena. Isti odnos koji postoji između žeđi u stomaku i vode u izvoru, postoji i između ukupnosti ljudi i ukupnosti Prirode. Elementi nude čoveku svoje usluge. More, koje zapljuskuje ekvator i polove, nudi mu svoju pomoć, punu opasnosti, ali i snage i vlasti, nudi je iz dana u dan smelosti i veštini čovekovoj. „Čuvaj me se”, kaže ono, „ali ako me savladaš, ja sam ključ svih zemalja”. Vatra, od svoje strane, nudi istu takvu moć. Vatra, para, munja, teža, stenoviti slojevi, gvozdene rude, rude olova, žive, cinka i zlata, drveta svih šuma, plodovi svih klima, životinje svih vrsta, tekovine zemljoradnje, produkti hemijskih laboratorija, tkanine, silna moć lokomotive, čudesa mašinskih stovarišta, sve velike i nežne stvari, minerali, gasovi, eteri, strasti, rat, trgovina, vladavina - sve su to prirodni drugovi čovekovi; a u srazmeri sa manje ili više izvrsnim mehanizmom u čoveku stoji privlačna moć instrumenata koje treba da upotrebi. Svet je za čoveka orman sprava, i uspeh i vaspitanje njegovo napreduju u toj meri u kojoj se njegove sposobnosti sjedinjuju sa Prirodom, u kojoj on asimiluje u sebe stvari. Pod takvim uslovima je jaka rasa jaka. Anglo-saksoni su trgovci sveta; hiljadu godina predstavljaju oni rasu koja predvodi, i to imaju da zahvale, u prvom redu, svojoj sposobnosti za ličnu nezavisnost, i - što je samo jedan specijalni oblik te sposobnosti - svojoj novčanoj nezavisnosti. Očekivanje hleba i zabave od državne uprave, plemenska zajednica, patrijarhalni stil gde se živi od prihoda jednog starešine, udavanje i ženjenje u kuću, nijedan od tih protekcionih sistema nije njima po ćudi; nego, svako ima da plati svoj deo. I sa tim svojim nazorom, da se svako mora sam o sebi brinuti, i sebi pripisati ako ne održi ili ne popravi svoj položaj u društvu - Englezi žive mirno i napreduju. Pitanje ekonomsko zadire u pitanje morala, jer je jedan od prvih uslova vrline da čoveku bude osigurana nezavisnost. Siromaštvo demoralizuje. Zadužen čovek je rob; u Vol Stritu se smatra da je milioneru lako biti čovek od reči i od poštenja; dok se, međutim, ne može sigurno osloniti na besporočnost čoveka koji je u novčanoj oskudici. I kad posmatramo, po hotelima i palatama naših glavnih gradova duž Atlantika, rasipni način života, ekscese čulnih uživanja, odsustvo svake mere, zajednice ili solidarnosti ma koje vrste, jasno nam je da ako neki čovek ili žena doteraju do takve krajnosti, verovatnoća da ostanu časni užasno opada, vrlina postaje luksuz koji samo malo njih mogu sebi dozvoliti, ili kao što kaže Berk (Burke): „kurs joj postaje skoro nedostižno visok za čovečanstvo.” Čovek može odrediti inventar svojih potreba i uživanja prema kakvoj hoće skali, ali ako želi imati moć i privilegiju misli, ako želi sam sebi obeležiti karijeru, i imati društvo kako ga on zamišlja, mora svoje potrebe svesti na one granice u kojima je kadar zadovoljiti ih iz svojih sila. Muški je ako svima svojim silama i moćima radimo ono što možemo raditi. Svet je pun budala, koji nikada ništa nisu uradili, ali koji lepe žene i pametne ljude ubeđuju da treba da ponesu njihov budalasti kostim, i ovi onda šire budalasto mišljenje: da nije dostojanstveno dati 31

zdls & meteori

se videti kako zarađujemo hleb, i da je mnogo dostojanstvenije trošiti a ne zarađivati. Ta doktrina zmije iz prašine dolazi i od odabranih sinova svetlosti; jer, mudri ljudi nisu u svako doba mudri, i dok jedared govore po razumu, pet puta su govorili po naklonosti i trenutnom raspoloženju. Valjan radnik, koji bi osećaju svoje valjanosti zaista smeo dati izraza u svome držanju, kad ne bi tonuo u borbi za opstanak, taj radnik treba izgubljenu graciju i eleganciju da zameni vrednošću urađenog dela. Sasvim je svejedno da li on izrađuje cipele, statue ili zakone. Privilegija svakog dobro urađenog čovečjeg dela u tome je, da svoga stvaraoca ispuni izvesnom gordošću. Iza koga stoji valjano urađen posao, taj se ne mora starati da zadobije naklonosti. Zanatlija je u svojoj radionici miran u duši i siguran u ponašanju, i postupa kao sa sebi ravnim sa čovekom ma kojeg položaja. Umetnik je naslikao tako vernu sliku, da se kritika prenerazila. Statua je tako lepa, da pijaca nimalo ne škodi njenoj časti, naprotiv, postaje tihom njenom galerijom. Slučaj mladog advokata bio je bedan do odvratnosti: sitan proces oko dugmeta i malih klješta; ali odvažni mladić je baš u tom sporu video otvor u koji bi se dao zabiti opasni klin, postigao je te se zaboravila beznačajnost slučaja, i pameću svojom i energijom je učinio čuvenima ime i poslove Titltonove fabrike burmutica. Društvo velikih varoši je detinjasto, i bogatstvo postaje igračka. Život uživanja se tako ostentativno ističe, da površni posmatrači nemaju kuda nego da veruju da je to, prema opštem gledištu, najbolja upotreba bogatstva, i da, u prkos svima razgovorima, cilj bogatstva leži u raznežavanju i maženju. Ali kad bi u tome ležala glavna upotreba suvišnih kapitala, to bi nas vodilo barikadama, spaljenim gradovima i tomahavcima. Pametni ljudi vide u imanju sredstvo za asimilovanje prirode u sebe, za preobraćanje planetinih sokova u inkarnaciju i hranu njihovih planova. Jer, njima treba snaga - a ne slatkiši - snaga da izvedu svoj plan, snaga da dadu udove, oblik i stvarnost svojoj misli, koju svaki čovek jasna pogleda mora smatrati kao svrhu zbog koje postoji Vaselena, i na koju se mogu upotrebiti sva njena sredstva. Kolumbo je smatrao zemljinu loptu isto toliko problemom praktičnog moreplovstva koliko i problemom kabinetske geometrije, i u njegovim su očima svi kraljevi i narodi važili kao strašljivi suvozemci, doklegod se nisu osmelili da mu opreme lađe. Malo je ljudi koji su istinskije od Kolumba pripadali ovoj planeti. Pa ipak je bio primoran da na svojoj zemljopisnoj karti ostavi mnoga bela mesta. Oni, koji su za njim došli, nasledili su njegovu kartu, a nasledili su i njegovu smelost da je popune. Tako je i sa ljudima koji se bave rudarstvom, telegrafijom, fabrikama, merenjem zemlje: sa monomaniacima koji izlažu svoje projekte po pijacama i kancelarijama, i preklinju ljude da daju svoje potpise. Na koji način su podignute naše fabrike? Na koji način se Severna Amerika pokrila mrežom železničkih pruga, ako ne isključivo dosađivanjem takvih govornika, koji su zadobijali za sebe sve pametne ljude. Da li stranka znači ludilo mnogih, da se koriste njih nekoliko? Onda je onaj spekulativni duh ludilo njih nekoliko za dobro celog sveta. Žrtvuju se pokretači, ali publika dobija. Svaki od tih idealista, radeći u smislu svoje ideje, tiranski bi naturio tu ideju svetu, samo kad bi mogao. Pred njega izlaze, i na ideju mu nasrću, drugi spekulativni duhovi, isto tako zagrejani kao i on. Ravnoteža se osigurava baš tim protivnim radnjama, kao što drvo u šumi smeta rastenju drugog drveta, da ne bi ono samo usisalo sav sok iz zemlje. Snabdevanje, u prirodi, železničkim direktorima, posednicima bakarnih majdana, izrađivačima velikih saobraćajnih linija, sažigačima dima i uništačima vatre ograničeno je istim onim zakonom koji održava ravnotežu u produkciji ugljena, stipse i hidrogena. Biti bogat, znači imati ulaznicu za remek-dela i velike ljude sviju rasa. Znači imati more, posredstvom putovanja; moći posećivati planine, Nijagaru, Nil, pustinju, Rim, Pariz, Carigrad; moći razgledati galerije, knjižnice, arsenale, fabrike. Čitalac Humboltovog Kosmosa ide korak u korak za čovekom čije su oči, uši i duh naoružani svima naukama, veštinama i oruđima koje je ljudski rod skupio sa svih strana; a služi se njima da bi još umnožio pronalaske. Isto je tako i sa Denonom, Bekfordom, Belconijem, Vilkinsonom, Lejardom, Kenom, Livingstonom. 32

zdls & meteori

„Bogatog čoveka svugde očekuju, i on je svuda kod kuće”, kaže Sadi. Bogataši obogaćuju čovečji život novim stvarima. U njihovom pojmu o upotrebljivom materijalu nalazi se i selo i varoš, morske pokrajine, Bele planine, daleki Zapad, i drevni ljudski stanovi u Evropi. Ko ima novaca da prođe svet, njegov je svet. On dolazi na morsku obalu, a skupocena lađa popločava mu i mekano zastire nemirni Atlantski okean, i stvara luksuzni hotel usred strahota morskih bura. Persijanci vele: „ko ima cipele, za tog je cela zemlja kožom prevučena”. Kaže se za kraljeve da imaju duge ruke; a svaki čovek treba da ima duge ruke, i da zbira svoje izdržavanje, svoje alate, svoju snagu, i svoje znanje, sa sunca, meseca i zvezda. Zar dakle želja za bogatstvom nije opravdana? Pa ipak, ja nikada još nisam video bogatog čoveka koji bi bio toliko bogat, koliko bi svaki čovek trebao da je; koji bi, to jest, imao adekvatnu moć nad Prirodom. Predikaonica i štampa služe se mnogim opštim mestima protiv žeđi za bogatstvom; ali kada bi ljudi od reči do reči poslušali te moraliste, i okanuli se idenja za bogatstvom, moralisti bi pojurili da ponovo raspale ljubav prema moći u srcu naroda, jer bi inače civilizacija propala. Ideje gone čoveka da zadobije vlast nad prirodom. Čitavi vekovi crpe svoju kulturu iz bogatstva rimskih Cezara, Leona desetih, raskošnih francuskih kraljeva, velikih kneževa od Toskane, kneževa od Devonšira, Taunleja, Vernona i Pila u Engleskoj, ili iz kojih bilo velikih posednika. Svačiji je interes da postoje Vatikani i Luvri, puni otmenih umetničkih dela; da postoje Britski muzeumi i francuske Botaničke bašte, filadelfijske Akademije prirodnih nauka, Bodlejanske, Ambrozianske, Kraljevske i Kongresionističke knjižnice. Svačiji je interes da bude naučnih ekspedicija; da kapetan Kuk putuje oko sveta; da Rosi, Franklini, Ričardsoni i Keni pronalaze magnetske i geografske polove. Svi smo bogatiji zato što je izmeren stepen geografske širine na zemljinoj površini. Moreplovstvo je sigurnije što je bolja brodarska karta. Kako je naše znanje o sistemu Vaselene u tesnoj vezi sa tim! I zato, kako u državi tako i u pojedincu, prava ekonomija zaboravlja na štednju pred takvim zahtevima. No ako i jeste interes svakoga čoveka ne samo da život bude lakši i udobniji, nego da ponegde bude i bogatstva i suviška u produktima, nije potrebno da bogatstvo bude u njegovim rukama. To čak često ne bi bilo ni dobro za njega. Gete je s pravom rekao: „Samo oni treba da budu bogati, koji to razumeju”. Ima ljudi koji su rođeni da budu posednici, i umeju uneti života u sve svoje posede. Drugi ne umeju: njihovo je bogatstvo bez gracije; nije u skladu sa njihovim karakterom; tako je kao da ti ljudi kradu svoje sopstvene dividende. Oni treba da su posednici koji umeju upravljati, a ne oni koji nagomilavaju i sakrivaju; ne oni koji su sa sve većim imanjem sve veći slepci, nego oni iz čije aktivnosti izvire rad za mnoge, i otvara se put svima. Ono je bogat čovek, kroz koga su svi ljudi bogati; a ono je siromah čovek, kroz koga su svi ljudi siromasi; jer, učiniti da remek-dela umetnosti i prirode postanu svima bez razlike pristupačna, u tome je problem, civilizacije. Socijalizam naših dana dobro je poslužio, uputivši ljude na razmišljanje kako će izvesna dobročinstva civilizacije, koja su dosada uživali samo ljudi imućni, moći uživati svi od reda, da, na primer, svakom čoveku postanu pristupačna sredstva i instrumenti nauke i umetnosti. Ima mnogo predmeta koji su od vremena na vreme potrebni, ali koje samo mali broj ljudi može da ima. Svako želi da vidi prsten Saturnov, satelite i prstenove Jupitera i Marsa, planine i kratere na mesecu; kako je, međutim, mali broj onih koji mogu kupiti teleskop! a među tima se opet jedva nalazi onaj jedan, koji bi primio na sebe da ga drži u dobrom stanju, i da ga javno izlaže. Tako je isto sa električnim i hemijskim aparatima, i sa mnogim sličnim stvarima. Svaki čovek dolazi u priliku da potraži nešto u knjigama koje ne želi nabavljati, kao što su rečnici enciklopedije, tabele, marinske karte, mape i javni dokumenti; isto tako kolorisane slike ptica, zverova, riba, školjki, drveta, cveća, čija imena bi želeo da sazna. Prefinjujući uticaj imaju na izrađen duh likovne veštine; uticaj, koji je isto tako pozitivan kao i onaj od muzike, i ne može doći iz drugih izvora. Ali slike, gravire, statue i otisci nalažu, sem prvog izdatka, još troškova, za galerije, za čuvare po izložbama; vrlo je redak slučaj da se 33

zdls & meteori

jedan čovek može njima služiti; uostalom, vrednost tih tvorevina skače sa brojem ljudi koji sudeluju u uživanju u njima. U grčkim varošima je smatran kao profan zahtev da ličnim posedom postane delo umetnosti, koje je svojina sviju koji ga mogu posmatrati. Često pomišljam: kad bih mogao imati muziku kako je ja zamišljam, kad bih mogao živeti u velikom gradu, i znao kuda mi valja poći kadagod poželim da se operem i prelijem muzičkim talasima - to bi bilo i kupatilo i melem. Kada bi države, varoši i liceumi posedovali dobra te vrste, susedne veze bi postale tešnje. Grad bi stekao svoje duhovne ciljeve. U Evropi, gde feudalni sistem osigurava stalnost bogatstva izvesnih porodica, te porodice kupuju, čuvaju, i izlažu pred publiku ta dobra. Ali u Americi, gde demokratske ustanove već posle nekoliko godina cepaju svaku imovinu u sitne delove, tu bi javnost trebala da stupi pa mesto onih posednika, i ona da zbrine građanima kulturu i inspiraciju. Čovek se rađa da bude bogat, ili, drugim rečima, on neizbežno postaje bogat upotrebom svojih sposobnosti, sjedinjenjem svojih misli sa prirodom. Posed je intelektualni produkt. Igra zahteva od igrača hladnokrvnost, pravilan sud, okretnost i strpljenje. Kultiviran rad potiskuje brutalan rad. Beskrajni broj umnih ljudi, posle beskrajno mnogo godina, došao je do izvesnih najboljih i najbržih načina rada, i ta nagomilana umešnost u veštinama, u zemljoradnji, u obaranju žetve, u lečenju, u fabrikaciji, u brodarstvu, u berzanskom prometu, čini vrednost današnjeg našeg sveta. Trgovina je igra sa mnogo umešnosti, koju ne ume svaki čovek igrati, i koju malo ljudi igraju dobro. Pravi trgovac je čovek sa tačnom prosečnošću sposobnosti, koji ima ono što zovemo zdravim razumom; čovek sa jakim smislom za fakta, i koji odluke svoje zida na onom što je video. On je skroz uveren o istinitosti aritmetike. Uvek je u čoveku samom razlog za dobru ili zlu sreću njegovu, pa i za zarađivanje novaca. Ljudi govore kao da se iza toga krije neka mađija, i veruju u mađiju u svima okolnostima života. Pravi trgovac zna da sve ide po starom putu, funta za funtu, marjaš za marjaš - da svaka posledica ima svoj određen razlog - i da je dobra sreća samo drugo ime za žilavu volju. U svakom poslu mu je na umu sopstvena sigurnost, i više voli male ali sigurne zarade. Poštenje i ostajanje pri faktima, to je osnova, a majstori veštine imaju sem toga još i izvesnu aritmetičku dalekovidnost. Problem je u tome, da se mnoge i daleke operacije preduzimaju sa onom tačnošću i privrženošću faktima koje se lako ostvaruju u malim i bliskim poslovima; da se tako dođe do ogromnih rezultata ne kompromitujući ni u čemu sigurnost. Napoleon je rado kazivao priču o marseljskom bankaru, koji je, kada se neki posetilac iznenadio kontrastu između sjaja bankarevog dvorca i njegovog gostoprimstva i jednostavnosti kontoara u kome je dočekao gosta, ovako odgovorio: „Mladi čoveče, vi ste još suviše mladi, i ne razumete kako se formiraju mase; mase su jedina i istinita snaga, bilo da se sastoje iz novca, vode ili ljudi, svejedno; masa je grdan jedan centar pokreta, ali to kretanje se mora otpočeti, i mora se održavati;” a mogao je još dodati, da način tog počinjanja i održavanja leži u poslušnosti prema zakonu o molekulima. Uspeh leži u strogom ispunjavanju svetskih zakona, a kako su ti zakoni intelektualni i moralni, onda u intelektualnoj i moralnoj poslušnosti. Politička Ekonomija je, isto tako kao ma koja Biblija koja je dosada došla do nas, dobra knjiga u kojoj se čita o životu čovečjem, i o preimućstvu zakona nad svima naročitim i neprijateljskim uplivima. Novac reprezentuje druge vrednosti, i sledi karakteru i sudbini svoga gazde. Vrednost monete je osetljivo merilo za građanske, društvene i moralne promene. Farmer surevnjivo čuva svoj dolar, i s pravom. Nije mu slučajno pao u ruke. On zna koliko radnog naprezanja predstavlja taj dolar. Kosti zabole od rada dok se dođe do tog dolara. On zna koliko taj dolar predstavlja zemlje, koliko kiše, mraza i sunca. On zna da vam u jednom dolaru daje toliko i toliko rasuđivanja i strpljenja, toliko i toliko kopanja i vršidbe. Pokušajte da podignete farmerov dolar: treba da dignete i sav onaj teret. U gradu, gde se jednim potezom pera, ili 34

zdls & meteori

jednim srećnim skokom berzanskog kursa zarađuje novac, gleda se na novac kao na nešto lako. Moja bi želja bila da ga farmer zato što više ceni, i da ga izdaje samo za pravi hleb: snagu za snagu. Farmerov dolar je težak, a dolar malog činovnika je lak i pokretan; beži mu iz džepa, skače na sto za kartanje i na rulet: ali još je neobičnija osetljivost njegova za metafizičke promene. On je najsigurniji barometar društvenih bura, i on predskazuje revolucije. Svaki korak na putu građanskog progresa podiže vrednost svačijeg dolara. Šta bi u Kaliforniji, u zemlji gde je nikao, mogao kupiti taj dolar? Još do pre nekoliko godina, ništa drugo sem kolere, dizenterije, gladi, rđavog društva i zločina. Ima prostranih pokrajina, kao Sibir, gde ni danas ne bismo za njega mogli kupiti ništa bolje od neznatnog ublaženja patnje. U Rimu bismo kupili lepotu i veličanstvo. Pre četrdeset godina, za dolar u Bostonu se ne bi moglo kupiti mnogo. Danas bismo u našoj staroj varoši, blagodareći železnicama, telegrafu, parnim brodovima, i istovremenom razvijanju Njujorka i cele zemlje, mogli za nj kupiti mnogo više. Ima međutim još vazdan što šta što ide uz glavni grad, a što se ovde još ne može kupiti, ne, ni za čitavo brdo dolara. Dolar u Floridi ne vredi toliko koliko dolar u Masačusetsu. Dolar nije od vrednosti sam po sebi, nego samo predstavlja vrednost, i to, na kraju krajeva, moralne vrednosti. On se ceni zbog žita koje se može za nj kupiti, ili, tačnije govoreći, ne zbog žita ili stana, nego zbog Atinskog žita i Rimskog stana - zbog duha, čestitosti i snage do kojih hoćemo da dođemo, i s kojima hoćemo da dejstvujemo jedući žito i živeći u kućama. Bogatstvo je duhovna stvar; bogatstvo je moralna stvar. Vrednost dolara je u tome da kupi pravu stvar; vrednost dolara raste sa celim duhom i sa svom vrlinom sveta. Dolar na universitetu više vredi nego dolar u tamnici; više vredi u umerenoj, kulturnoj, zakonima privrženoj sredini, nego u jami zločina, gde su stalno na dnevnom redu kocka, noževi i otrov. Bank-Note Detector korisna publikacija. Ali, u stvari, dobro ili zlo sredine nam otkriva dolar od srebra ili od hartije koji se u njoj promeće. Zar ne skače vrednost dolaru tamo gde valjanost napreduje? Ako neki trgovac odbija da proda svoj glas, ili se drži nekog omrznutog zakonskog prava, diže time količinu čestitosti u Masačusetsu, i od prvog momenta takve akcije počinje skakati cena i svakom jutru zemlje u državi. Ako uklonite iz Stet Strita deset najpoštenijih trgovaca, i na njihova mesta dovedete deset nevaljalaca koji vladaju istim količinama kapitala, naslutiće se ta promena po premijama osiguranja; pokazaće se u poverenju prema bankama; drumovi će postati manje sigurni; škole će takođe osetiti događaj, i deca će donositi kući male doze tog otrova; sudija će se osećati manje siguran na svojoj stolici, i odluke će mu biti manje poštene, jer je izgubio mnogo od oslonca i discipline koji su svakome potrebni; i predikaonica će odavati fakt, popuštajući u principima ispravnog života. Ako bismo kroz više dana uzastopce oduzimali jabukovom korenu količinu dobre zemlje, a dodavali mesto toga pesak, jabuka bi to osetila. Jabuka je besvesno stvorenje, ali ako bi se s takvim postupkom produžilo neko vreme, ja mislim da bi drvo počelo da sumnja. A kad biste iz trgovačkog reda odstranili stotinu valjanih ljudi, i metnuli stotinu pokvarenih, ili, što je sasvim isto, kad biste uveli demorališuće metode, zar ne bi dolar, koji nije mnogo besvesniji od jabuke, pronašao o čemu se radi? Vrednost dolara je društvena, jer je društvo stvorilo dolar. Svaki čovek, koji se doseli u ovu varoš sa nekim talentom ili sa nekom veštinom u sebi koji se mogu kupiti, daje novu vrednost svačijem radu u varoši. Ako se ma gde u svetu rodi neki talent, obogaćena je time zajednica svih naroda; ali mnogo više je obogaćuje viši stepen u poštenju. U istoj se meri smanjuju troškovi oko zločinstava, koji su jedan od glavnih tereta svakog naroda. U Evropi se opazilo da se zločini množe ili opadaju prema cenama hleba. Ako Ročildi u Parizu neće da prime menice, siroti ljudi u Mančestru, Pezliju i Birmingemu ispadaju na drumove, a u Irskoj ubijaju posednike zemlje. Policijski zapisnici potvrđuju da je tako. Reakcija se smesta oseća u Njujorku, u Nju Orleansu, i u Čikagu. Na isti način osećaju mase dejstvo novca kroz političke veličine. Ročild odbija ruski zajam, i mir vlada u zemlji, i žetve su spasene. Ročild ga usvaja, 35

zdls & meteori

nastaje rat i uzbuđenje u velikom delu ljudstva, sa svima vrstama jezovitih pojava koje se svršavaju sa revolucijom i novim redom stvari. Bogatstvo donosi sobom potrebna ograničenja i uravnoteženja. Osnova političke ekonomije, to je načelo neuticanja i nemešanja. Jedino pouzdano pravilo leži u merilu ponude i tražnje, koje se samo sobom određuje. Ne propisujte zakone. Ako intervenišete, preseći ćete svojim zakonima životne nerve. Ne delite premije, nego stvorite pravične zakone, zaštitite život i posed, i neće biti potrebe za deljenje milostinje. Otvorite vrata talentu i vrlini, i oni će sami naći pravdu, i posed neće doći u rđave ruke. U slobodnoj i pravičnoj državi posed beži od lenjivca i glupaka k vrednome, hrabrome i istrajnome. Zakoni prirode se daju osetiti u prometu i trgovini; kao što mala baterija za igračku otkriva dejstva elektriciteta. Kao što je površina mora sigurna u svojoj nepromenljivosti, tako je i sa ravnotežom vrednosti u društvu pod uplivom ponude i tražnje; izveštačenost ili propisivanje zakona bivaju kažnjavani reakcijom, suvišnom proizvodnjom i bankrotstvom. Uzvišeni zakoni se manifestuju, bez pristrasnosti, i u atomima i u Mlečnom Putu. Svako ko zna šta se dešava kupovinom i potrošnjom jednog somuna hleba i pola litra piva; ko zna da nikakva želja ne može promeniti stroge granice polulitara piva i somuna za groš; ko zna da toliko manje ostaje u korpi i u sudu koliko je potrošeno, ali da izvađeno nije proćerdano, nego da je dobro upotrebljeno ako hrani telo i daje mu sposobnost da izvrši svoj zadatak - taj zna svu političku ekonomiju onako kako bi je i iz budžeta svih carstava mogao naučiti. Interesantna je ta simbolizacija velike ekonomije u maloj ekonomiji; fakt da kuća ili domazluk nekog privatnog čoveka odgovara sunčanom sistemu, i zakonima davanja i primanja u celoj prirodi; i ma koliko da su nam dosadna varanja i sitni trikovi koje jedan drugom spremamo, svako od nas ima izvesno zadovoljstvo čim oseti da mu poslovi baziraju na neizbežnim faktima; kad vidi da stvari same diktiraju svoju cenu, što one, uostalom, uvek i teže da čine, i što u velikim poslovima očevidno i čine. Vaša hartija nije dosta fina ili nije dosta gruba; odviše je debela ili odviše tanka. Fabrikant kaže da će vas poslužiti baš onom debljinom ili tankoćom koju želite; kvalitet mustre je za njega sasvim indiferentan; evo njegov katalog: hartija od svake vrste, skuplja ili jevtinija, sa oznakama cena. Funta hartije staje toliko, i može vam se načiniti u kvalitetu koji god zamislite. U svima našim trgovačkim poslovima postoje neka sama od sebe postavljena pravila, koja čine izlišnim pogađanje oko cene. Hoćete da uzmete pod najam kuću, ali jevtino. Gazda može sniziti cene; ali onda nije u stanju izvesti potrebne popravke, i stanar ne dobija kuću kakvu je hteo, nego lošiju; i sem svega toga, nastaje neki zategnut odnos između gazde i ukućanina. Otpuštate radnika, s rečima: „Patriče, poslaću po vas čim mi budete potrebni.” Patrik odlazi miran, jer zna da će s krompirom rasti i korov, da se iduće nedelje mora posaditi loza; i da će, hteli vi ili ne hteli, lubenice, tikve i krastavci već poslati po njega. Ko ne bi želeo da svi radovi i sve vrednosti budu tako sigurni i tako prosti? Rad i jeste takav, ako je rad najbolje vrste. U toku godine, jedan za drugim, potrebni su nam stolar, bravar, baštovan, sveštenik, pesnik, doktor, kuvar, tkač i pokućar. Ako se kruška o Miholjdanu prodaje po šiling, znači da je šiling koštala dok je odnegovana. Ako se u Bostonu najbolje vrednosti nude sa dvanaest po sto, tačno šest od sto su riskirani. Vi možda i ne vidite zašto lepa kruška staje jedan šiling, ali ona staje toliko zajednicu ljudi. Šiling predstavlja broj neprijatelja koje kruška ima, i količinu riskiranja dok je trajalo njeno sazrevanje. Cena uglja ističe ograničenost slojeva u majdanu, i neizbežno reduciranje rudara na izvesnu oblast. Plate se sračunavaju ne samo prema stvarnoj službi, nego i prema slučajnostima. „Kad bi vetar duvao uvek jugozapad-zapad”, rekao je mornar, „mogle bi i žene upravljati lađama”. Mogao bi čovek reći da sve ima istu cenu, da ništa nije ni skupo ni jevtino, i da su prividne nesrazmere, koje nas iznenađuju, samo trikovi trgovaca da se sakrije šteta onoga koji kupuje. Mladić neki, došav u veliku varoš sa rodnog svoga imanja u Nju Hampširu, 36

zdls & meteori

sa još svežom uspomenom u pameti na strogi režim kod kuće - odseo je u hotelu prvoga reda, i misli da je nekim načinom morao nadmudriti Dr Franklina i Maltusa, kad je eto sav luksuz tako jevtin. Ali, on plaća prijatnost jednog boljeg ručka gubitkom izvesnih dragocenih društvenih i vaspitnih preimućstava. Kakve čuvare, kakve podstreke je izgubio! Skoro će možda uvideti da je Muze ostavio pred vratima hotela, a da je unutri našao furije. Novac često vrlo mnogo staje, i snaga i uživanje nisu jevtini. Drevni pesnik je kazao: „Bogovi prodaju sve po dobru cenu.” U trgovinskoj istoriji naše zemlje ima jedan primer takvih kompenzacija. Kad su evropski ratovi od 1800-1812. svu transportnu trgovinu sveta preneli na amerikansku trgovačku flotu, dešavalo se, od vremena na vreme, da neku amerikansku lađu zarobe. Gubitak je, dabogme, bio ozbiljan za vlasnika; ali zemlja je dobijala odštetu, jer smo naračunavali tri pensa po funti za transport pamuka, šest pensa za duvan itd.; ta je poreza pokrivala i riskiranja i gubitke, i privredila zemlji grdan napredak u blagostanju, k čemu su onda pridošle rane ženidbe i udavanja, velika privatna imanja, osnivanje gradova i država, i, pošto je rat svršen, izobiljna odšteta za sve pohvatane lađe, po ugovoru o miru. Amerikanci dakle postadoše bogati i moćni. Ali, dan plaćanja uvek dolazi na red. Britanija, Francuska i Nemačka, koje su zbog naših izvanrednih prihoda osiromašile, poslaše nam, na glasove o našim bogatim sredstvima, prvo hiljade, pa zatim milione svoje sirotinje, da podele s nama žetvu. S početka smo se koristili radnom snagom tih ljudi, i još samo podigli svoje blagostanje; ali, u izveštačenom sistemu društvene organizacije i zaštite rada, koji smo i mi uveli, i još i proširili, odjedared se pojavile smetnje i zastoji. Prestali smo tada da dajemo posla tim siromašnim ljudima. Oni međutim ne primiše taj odgovor. Javiše se u sirotinjsko odeljenje, i mi koji smo im bili odrekli nadnice, davali smo onda istu toliku svotu u obliku sirotinjske poreze. Sem toga, pokazalo se da najveći deo zločinstava izvršuju stranci. A štetu od zločinstava i izdatke oko sudova i zatvora podnosimo opet mi, i stalnu vojsku preventivne policije plaćamo mi. Trošak oko vaspitanja podmlatka te velike kolonije i da ne računam. No, sa grdnom svotom tih troškova počinje otplaćivanje onoga što smo smatrali kao čist dobitak od naših transatlantskih mušterija iz godine 1800. I uzaludno bi bilo ne priznavati to plaćanje. Niti se možemo otresti tih ljudi, niti njihove volje da se od nas dadu potpomagati. Ta je stvar postala neodstranjivi element naše politike; i, da bi osigurala sebi glasove tih ljudi, svaka od glavnih stranaka im se još udvara, i pomaže ih u izvođenju onoga što im je volja. I još više; plaćamo im ne onoliko sa koliko bi se kod svoje kuće zadovoljili, nego onoliko koliko su ovde naučili da smatraju za nužno; tako da i razna mišljenja, i fantazija, i sve vrste moralnih obzira komplikuju problem. Malo je ekonomskih pravila koja se daju spominjati bez odvratnosti; jer je predmet rafinovan, pa se ne može dugo s njim; u tome je sličan onim užasnim mikroskopskim animalkulima, od kojih su sastavljena naša tela, i koji, pojedince škodljivi, sačinjavaju celine od vrednosti i dejstva. Naša priroda i naš duh primoravaju nas da upiremo pogled u ciljeve dok se služimo sredstvima. Moramo se služiti sredstvima, a međutim ih, i pri najpravilnijoj njihovoj upotrebi, moramo na neki način prikrivati i maskirati, jer im kakvu takvu lepotu možemo dati jedino pomoću refleksa od sjajnog cilja. Dobra glava cilju služi, a sredstvima zapoveda. Sredstva zavode gomilu; odviše su jaka za nju, i ona napušta cilj. 1.) Prvo od pravila jeste da izdaci čoveka moraju proizlaziti iz njegovog karaktera. Sve dotle dok je vaš duh onaj koji kupuje, ulog je siguran, pa makar trošili kao kralj. Priroda naoružava svakog čoveka izvesnom sposobnošću, koja mu daje moć da lako izvodi neku stvar koja je za druge nemogućna, i na taj način postaje potreban društvu. Taj urođeni poziv upravlja njegovim radom i njegovim izdacima. Njemu je potrebno da se snabde sredstvima i alatima koji odgovaraju njegovom talentu. Štedeti na tome, značilo bi neutralisati naročitu snagu i upotrebljivost duha. Radite svoje delo imajući na umu odliku njegovu, a ne način kako će biti primljeno i cenjeno. U tome ima toliko ekonomije, da je to, ako se dobro shvati, upravo suština 37

zdls & meteori

ekonomije. Rasipanje nije u tome da se potroše godine vremena i sanduci novaca, nego u trošenju njihovom van pravca karijere. Zločinstvo, koje upropašćuje ljude i države, leži u rascepkanosti posla: u skretanju od glavnog cilja, da se učini malenkost ovde, malenkost onde. Ništa nije ispod vašeg dostojanstva, samo ako leži u pravcu vašeg života; a ništa nije veliko, ni vredno da ga poželite, ako je izvan toga pravca. Mislim da ovde smemo udariti oštro, i reći: društvo nikada ne može napredovati, nego će stalno stajati pred bankrotstvom, dokle god svaki čovek ne bude radio ono za što je stvoren. Trošite na svrhe koje su vaše, a brišite izdatke koji ne služe tim svrhama. Slikar Olston je imao običaj govoriti da je sazidao prostu kuću, i namestio je prostim nameštajem, jer ne bi hteo mamiti k sebi u posetu nikoga čiji se ukusi ne slažu s njegovim. Ljudi su osetljivi za svaki utisak i, kao i deca, žele sve što vide. A veliki je korak u nezavisnost kad se čovek, pronašavši šta mu je pravi talent, okane potrebe da uzaludno troši. Kao što verenu devojku jedna sigurna naklonost oslobađa čitavog sistema robovanja - to jest one svaki dan u pamet urezivane potrebe da se svima dopada - tako i čovek, koji je našao šta ume raditi, može trošiti svoj novac na to jedno, a ostaviti se svakog drugog izdavanja. Montenj je rekao: „Dok je bio mlađi držao je na lepo odelo i ekipažu; a kasnije su njegov dvor i njegova imanja mogli govoriti za njega.” Onaj ko pripada klasi otmenih, to jest onih koji su pronašli da mogu nešto uraditi, neka se okane svakog pustog rasipanja na ono što nije njegova stvar. Realista neka se ne zanima spoljašnjim izgledom stvari. Neka drugima ostavi skupe kurtoazije i ukrašavanja društvenog života. Vrline dobro ekonomišu, ali neki poroci takođe. Tako sam opazio da je, pored skrušenosti, i ponos vrlo dobar gazda i upravnik. Valjan ponos, po mome računu, vredi godišnje od pet do petnaest stotina dolara. Ponos je lep, i dobro gazduje; iskorenjuje mnoge poroke, ne dozvoljavajući opstanak nijednom sem sebi, pri čemu se dobija utisak da je velika dobit kad se sujeta zameni ponosom. Ponos se snalazi bez slugu, bez finog odela; ume živeti u kući sa dve sobe, jesti krompir, pasulj i kuvan kukuruz; ume raditi zemlju, ići peške, razgovarati se sa sirotinjom, ili mirno i zadovoljno sedeti u finim salonima. A sujeta staje novaca, rada, konja, ljudi, žena, zdravlja i mira, i na kraju krajeva nije ništa; dugačak put koji ne vodi nikuda. Ima samo jedna smetnja: ponositi ljudi su nepodnošljivo sebični, dok su sujetni ljudi ljubazni i otvorene ruke. Umetnost je ljubomorna, i ako neko ima dar za slikanje, za poeziju, muziku, arhitekturu ili filozofiju, on je rđav muž i loš staratelj svoje porodice; trebao bi da je mudar za vremena, i da se ne okiva dužnostima koje će mu zagorčati dane i diskvalifikovati ga za izvršenje pravog zadatka. Pre dvadesetak godina je obrazovane ljude našeg kraja dohvatio bio neki arkadijski fanatizam, strasna želja da se živi na selu, i da se poljski radovi sjedine sa duhovnim težnjama. Mnogi su izveli svoju nameru, i učinili pokušaj; a neki su postali pravi poljoprivrednici; ali svi su se izlečili od verovanja da učenost i praktično poljodelstvo (mislim na radove koje čovek svojim rukama radi) mogu ići uporedo. Oborene glave, sav predati jednoj ideji, umorni naučnik ostavlja sto, da malo odahne, i da bolje pregleda svoje misli, šetajući po bašti. Sagnuo se da iščupa struk korova koji davi mlado žito, i našao je dva struka; odmah kraj drugog ima i treći; ispruži ruku za četvrtim, a iza toga ima još četiri hiljade i jedan. Uzbudi se i oneraspoloži; ali se zatim povrati od budalastog sna o korovu, da se opet seti svojih jutrošnjih misli, i da uvidi kako ga je u njegovim odlučnim projektima zabudalio jedan maslačak. Bašta je kao i one zlokobne mašine, o kojima nam svakog meseca pričaju novine kako su dohvatile nekom čoveku peš kaputa ili ruku, i uvukle mu mišicu, nogu, i celo telo u bezuslovnu propast. Jednoga kobnog trenutka naučnik je oborio zid, i uz kuću svoju dodao polje. Nemati zemlje je rđavo, a imati zemlje, to je još gore. Kad čovek ima zemlju zemlja ima njega. Neka ostavi kuću, ako sme! Svako drvo i svaki kalemak, svaka rasada lubenica, svaka brazda žita, svaka živa ograda, sve što je uradio, i što ima nameru da uradi, staje mu na put kao neka tajna opomena, čim se reši da iz kapije pođe. Briga za lozu i drveće truje mu život. Duge šetnje u slobodi, hodanje čitavu milju daleko, to mu osvežava 38

zdls & meteori

pamet i jača telo. Dugi marševi nisu za njega naprezanje. Čini mu se da na brežuljcima svoga imanja lako radi duhovni rad. Ali onaj sitni posao u nekoliko kvadratnih jardova bašte umara mu duh i obeshrabruje ga. Miris biljaka ga zatupljuje, i oduzima mu energiju. Oseća vrstu uzetosti u udovima. Postaje razdražljiv i deprimiran. Duh čitanja i duh baštovanluka su protivnosti, baš kao smoleni i stakleni elektriciteti. Jedan se skoncentrisava u varnicama i u spajanju; dok je drugi raširena snaga; svaki od njih onesposobljava svog radnika za funkcije onog drugog. Bakrorezac, čija ruka mora imati krajnju finoću poteza i udarca, ne bi trebao da slaže kamenje za zidanje. Ser David Bruster daje tačna uputstva za mikroskopsko posmatranje: „Lezite na leđa, i držite pred okom samo sočivo i objekt,” i t.d. A koliko više važi to za istraživača apstraktne istine, kome su potrebni čitavi periodi usamljenosti i ekstatične koncentracije, i koji mora tako reći izaći iz tela da bi ušao u misli! 2.) Trošite prema svome duhu, i po sistemu. Priroda se drži metode, i ne poznaje ispade i skokove. U ekonomiji mora biti sistema. Štednja i skučavanja neće ni najsirotniju porodicu sačuvati od propasti, a veliki prihodi opet ne mogu učiniti da rasipanje postane bezopasno. Tajna uspeha ne leži nikada u svoti novca, nego u odnosu između prihoda i izdatka: ako se izdati na jednoj izvesnoj liniji fiksiraju, a novi i stalni, pa ma kako mali izvori prihoda dodaju, to je početak bogatstva. Ali, običan je slučaj da sa rastenjem sredstava još brže rastu izdati i, kako u Engleskoj tako i na drugim stranama, došlo se do uverenja da veliki prihodi ne pomažu mnogo, i da dug, ma koliko da guta, nikada nije sit. Ako je u krompiru bolest, kakva je korist što ćemo ga u većim količinama posejati? Uveravali su me oštroumni posmatrači da u Engleskoj, dakle u najbogatijoj zemlji na svetu, velika gospoda i gospođe nemaju više gvineja za poklanjanje nego ostali ljudi; da je darežljivost u novcu isto tako retka, i isto se tako smatra za vrlinu kao i kod nas. Potreba je džin koji neprestano raste, i za čije telo ogrtač Imanja nikad nije dosta širok. Sećam se da su mi u Vorikširu pokazali jedan lep posed, koji još od Šekspirovog vremena pripada istoj porodici. Renta, kako su mi rekli, iznosi nekih četrnaest hiljada funti godišnje; ali kad se poslednjem posedniku rodio i drugi sin, otac se jako zbunio kako će ga zbrinuti. Stariji sin ima da nasledi imanje; a šta će biti sa ovim prekobrojnim? Savetovali su ocu da ga obrazuje za služenje crkvi, i da ga smesti u parohiji kojom je njihova porodica raspolagala; tako je i učinio. U Engleskoj je opšte ubeđenje da veliki prihodi ne pomažu mnogo. Smatra se da naglo bogatstvo, kao zgoditak na lutriji, ili velika ostavina u nekoj sirotoj porodici, nije u stanju da trajno obogati. Ti ljudi nisu odslužili bogatstvu šegrtstvo; a kako sa naglim bogatstvom dolaze i nagli zahtevi, od kojih se ne umeju braniti, to je blago za čas rasharčeno. U svakom gazdovanju mora biti sistema, inače najbolja pojedina sredstva nisu ni od kakve koristi. Ekonomija oko poljskog imanja je dobra stvar, ako i počinje i svršava sobom, to jest, ne trebaju joj niti plata, niti dućan da pomognu pokriti troškove. Stoka je, tako, jedna od glavnih karika u lancu. Ako farmer non-konformist, ili estetičar-farmer izbrišu stoku, a ne izbrišu i potrebe koje stoka podmiruje, onda mora ili prošnjom ili krađom ispuniti prazninu. U vreme kad je sadašnja generacija došla na svet, poljska su imanja proizvodila sve što se na njima trošilo. Nisu proizvodila novac, ali gazde su napredovale i bez njega. Ako se neko od njih razboleo, susedi su pomagali; svaki bi odradio dan, ili pola dana rada; ili bi pozajmio svoj par volova, ili svoga konja; nisu dali da posao malakše; okopavali su krompir, kosili seno, želi raž, znajući dobro da niko nije u stanju imati plaćene nadničare ako ne prodaje zemlju. U jesen bi pak gazda prodao po jednog vola ili po jednu svinju, i skupio malo novaca da plati porezu. Danas, farmer kupuje skoro sve što troši; limeno posuđe, odelo, šećer, čaj, kavu, ribu, ugalj, željezničku kartu i novine. Svaka veština traži majstora, jer se u praksi nikada ne radi sa nepomičnim ili mrtvim stvarima, nego sa stvarima koje nam se u rukama preobražavaju. Čini se čoveku da su 39

zdls & meteori

ekonomske zgrade i prostrane njive solidan posed: ali njihova vrednost protiče kao voda. Potrebno je oko njih isto toliko pažljivosti, kao i oko pretakanja vina. Farmer zna kako se to radi: zapuši svaku pukotinu, sve strujice uputi jednom rezervoaru, i tako pretoči vino; ali dođe neka šeprtlja iz Kornhila, lati se posla, i sve isteče. Tako je i sa granitnim ulicama, i sa gradovima od drveta, sa voćem i sa cvećem. Niti je ikoja investicija tako sigurna da bi se mogla ostaviti bez neprekidnog nadzora, kao što dokazuju pokušaji da se neko nasledstvo kroz dve generacije sačuva za još nerođenog naslednika. Kad gospodin Kokejn uzme seosku kućicu, i hoće da drži kravu, on je uveren da je krava stvorenje koje živi o senu, i dvaput dnevno daje po vedricu mleka. Ali kupljena krava je davala mleko tri meseca, i onda joj je vime zasušilo. Šta da se radi s kravom bez mleka? Ko će je kupiti? Možda je g. Kokejn kupio i par volova, da mu urade poljski posao; ali volovi se naduli i ohromili. Šta da se radi sa nadutim volovima? Farmer uhrani svoje volove posle svršenog proletnjeg rada, i zakolje ih u jesen. Ali kako će Kokejn, koji nema pašnjak, i koji svaki dan, u određeno vreme, seda na železnicu, i vozi se sa poljskog imanja u varoš na posao, kako će on voditi brigu oko gojenja i klanja volova? Zasadio je drveta; ali su potrebni usevi da bi se drveta održala u pluženoj zemlji. Kakvi treba da su ti usevi? Neće da ima posla sa drvećem, sejaće travu. Ali posle godinu ili dve, treba travu preorati; šta će se onda sejati? Bezazleni Kokejn! 3.) Pomoć leži u običajima dotičnog kraja, i u pravilu: Impera parendo. Pravilo to kaže: ne nametati svoje ideje, niti sa neobaveštenom tvrdoglavošću nastojati da svaki od vaših planova bude izveden, nego praktično naučiti tajnu koju cela priroda odaje: da se stvari same od sebe opiru rđavom upravljanju, a pažljivom čoveku same kazuju svoj zakon. Niko nema potrebe nogom ili rukom da makne. Sve će uraditi običaji. Ja ne znam zidati, i ne znam saditi; niti znam kako se kupuju drva, ni šta treba raditi s kućom, s poljem, ili sa šumom, koje sam kupio. Ne treba se plašiti. Običaji u tom kraju su davno već utvrdili šta sa svim tim ima da bude; da li treba dovoziti pesak ili ilovaču, kad treba orati i kako treba đubriti, da li treba sejati travu ili žito; i niti tu možeš što pomoći, niti što sprečiti. Priroda ima svoj najbolji način da se stvari urade, i ona je to negde jasno i pokazala, treba samo dobro otvoriti oči i uši. Ne činimo li tako, pretpostavimo li svoje puteve njenima, ona će se požuriti da nas razočara. Kako često nam dolazi na um hirurgova veština, koji se, nameštajući prebivenu kost, zadovoljava time što delove oslobađa neprirodnog položaja; a oni se, akcijom mišića, vraćaju sami na staro svoje mesto. Na toj prirodnoj veštini osnivaju se sve naše veštine. Između dvojice istaknutih inžinjera koji su upravljali poslednjim železničkim konstrukcijama u Engleskoj, jedan, g. Brunel, išao je pravo od stanice do stanice, kroz planine, preko reka, presecajući drumove, deleći na dvoje kneževska imanja, provaljujući nekome kroz podrum, a drugome kroz tavanski prozor, i stigao na taj način svojoj meti, na veliko zadovoljstvo svih geometara, ali na veliki trošak svoga društva. G. Stivnson, naprotiv, uveren da reka najbolje zna put, išao je jednostavno njenom dolinom, kao što naša Zapadna Pruga ide za rekom Vestfild, i pokazao se kao najsigurniji i najjevtiniji inžinjer. Kaže se kod nas da su nacrt Bostona krave trasirale. A ima gorih zemljemera. Svaki pešak kroz naše pašnjake često je u prilici da kravama blagodari što su probile najbolju putanju kroz gustiš i preko uzvišica; a putnici i Indijanci dobro znaju vrednost bivolje staze, koja je izvesno najlakši mogućni prelaz preko planine. Kad neki građanin, pravo sa Dok Skvera ili iz Milk Strita, kupi poljsko dobro, prvo misli na lep izgled sa prozora; knjižnica mora biti okrenuta na zapad, sa svakidašnjim zalaskom sunca, koje se razliva po plećima Plavih planina, Vačuseta, i po vrhovima Monadnoka i Unkanunuka. Šta, trideset jutara zemlje, i sva ta krasota za hiljadu pet stotina dolara? I za pedeset hiljada bi bilo jevtino. Sa očima, suznim do radosti, on se odmah daje na posao da odredi mesto gde će položiti prvi kamen. Ali majstor, koji je pozvat da niveliše zemljište, računa da će mu trebati stotine tovara šljunka dok ne izravna udolinu sa drumom. Zidar, koji 40

zdls & meteori

treba da sazida bunar, misli da će morati kopati četrdeset stopa u dubinu; pekar sumnja da će mu biti milo penjati se s kolima gore pred kapiju; praktični sused zamera položaju čardaka; i varošanin saznaje, najzad, da je njegov prethodnik, farmer, podigao bio kuću na pravom mestu, zgodno prema suncu i vetru, prema izvoru i oticanju vode, prema udobnom izlasku na pašu, u baštu, na njivu, i na drum. Dok Skver je počeo popuštati, i stvari su pošle svojim putem. Farmera je umudrila praksa, a budalasti građanin se naučio da prima njegove savete. Korak po korak, on mu se najzad do kraja pokorio. Farmer se pravi da se pridržava varošaninovih naređenja; a varošanin govori: možete me, kolikogod hoćete, i ma u kako dosetljivoj formi pitati za mišljenje o najboljem načinu da se podigne zid, ili iskopa bunar, ili rasporede njive odgovornost pripada ipak vama. To su stvari o kojima ja niti što znam, niti treba što da znam. To su pitanja na koja ćete vi odgovarati, a ne ja. Ne manje vlastan i tiranski, oseća se sistem i u unutrašnjosti kuće, nad gospodarem i gospođom, nad slugom i detetom, nad rođakom i poznanikom. I uzaludno mu se opiru i viču protiv njega duh, vrline i energije karaktera. To je sudbina. I premda je lepo što je neki grešnik domaćin pročitao u knjizi o novom načinu vođenja kuće, i rešio se da ga usvoji, ali, neka samo ide kući, i neka pokuša ako sme. 4.) Dalji jedan zakon ekonomije jeste: očekivati samo ono zrno koje smo i sejali, i ne nadati se da se jednom vrstom može kupiti druga. Prijateljstvom se kupuje prijateljstvo; pravdom pravda; vojnom zaslugom vojini uspeh. Dobar domaćin dolazi do žene, dece i ognjišta. Dobar trgovac do velike zarade, lađe, stovarišta i novca. Dobar pesnik do slave i kredita u književnosti. A niko do druge vrste uspeha. Pa ipak su, u tom pravcu, nade i očekivanja dosta zbunjeni. Navratnanos živi za trenutak, hvali se time, i prezire gospodina Svepolako koji ne čini tako. Navratnanos je, naravno, siromah, a Svepolako svačim dobro snabdeven. Najčudnovatije je pri tome što Navratnanos ceni svoju nebrigu kao uzvišenu osobinu, koja bi trebala da bude nagrađena imanjem Svepolakog. Nikako još nisam iscrpeo što sam imao da kažem. Ali ne smemo ostaviti predmet pre nego što bacimo jedan pogled i u unutrašnjost pitanja. Filozofska je doktrina da je čovek biće koje predstavlja razne stepene, da nema ničega u svetu što se ne bi ponavljalo u njegovom telu, pošto je njegovo telo vrsta miniature ili zbira sveta; a zatim, da nema ničega u njegovom telu što se ne bi, kao u nekoj nebesnoj sferi, ponavljalo u njegovom duhu; najzad, da ničega nema u njegovoj pameti, što se ne bi ponavljalo u jednoj višoj sferi, u njegovoj moralnoj svesti. 5.) Tako stoje stvari u prirodi. Sve teži dizanju na više, a kraljevsko pravilo ekonomije je da i ona treba da se diže na više, to jest, da sve što radimo mora imati neki viši cilj. Otuda načelo da je novac vrsta krvi. Pecunia alter sanguis: što znači, da je imanje čovečje vrsta većeg dela, i da postavlja uslove slične onima koji važe za cirkulaciju njegovog fizičkog života. Tako ne postoji nijedno trgovačko načelo koje ne bi dopuštalo i šire značenje; na primer: „Najbolja upotreba novca jeste plaćanje dugova.” „U jedan mah treba samo jedno raditi.” „Najbolji moment je sadašnji”. „Najbolje je uložiti novac u alate svoga zanata” itd. Načela kontoarska, široko shvaćena, jesu zakoni Vaselene. Ekonomija trgovca je grubi simbol ekonomije duše. Sastoji se u trošenju na snagu, a ne na uživanje. Sastoji se u investiciji prihoda, to jest u apsorbovanju pojedinosti u opštosti, dana u čitave periode života - periode literarne, emotivne, praktične - i u stalnom podizanju na više investicija. Trgovac ima samo jedno pravilo: apsorbovati i investirati; on mora biti kapitalist; mrvice i strugotine moraju se pokupiti i vratiti u retortu za topljenje; gas i dim moraju izgoreti; a zarada ne sme ići na uvećanje izdataka, nego kapitala. Da, čovek treba da bude kapitalist. Hoće li trošiti svoj prihod, ili će ga ulagati? Njegovo telo i svaki njegov organ, podleže istom zakonu. Njegovo telo je sud u koji je smešten sok života. Hoće li trošiti na uživanja? Put do propasti je kratak i lak. Ili neće trošiti nego sabirati, da bi postao moćan? Onda će sok prolaziti kroz osvećena vrenja, u smislu onog zakona Prirode po kome se sve penje do višeg nivoa, i fizička snaga postaje umna i moralna snaga. 41

zdls & meteori

Hleb, koji čovek jede, prvo je sila i životinjski život; u višim laboratorijama postaje slika i misao; a u još višim rezultatima hrabrost i istrajnost. To je pravi interes na interes, to je udvostručen, učetvorostručen, ustostručen kapital, čovek koji se izdigao do svoje najviše moći. Prava štednja i dobitak je u tome da uvek trošimo na više ciljeve; da novac ulažemo sa sve strožijom škrtošću, kako bismo mogli trošiti na duhovna stvaranja, a ne na umnožavanje životinjske egzistencije. Ne bogati se čovek ako ponovo preživljava stara iskustva životinjskih osećaja, nego ako pomoću novih snaga i uzdignutih uživanja vidi sebe, kroz aktuelno iskustvo višeg jednog dobra, na putu ka najvišem.

42

zdls & meteori

KULTURA Omiljena reč ambicije je danas - Kultura. Dok ceo svet juri za snagom, i za bogatstvom kao sredstvom snage, kultura koriguje teoriju uspeha. Čovek je zarobljenik svoje snage, Pamćenje detalja pretvara ga u almanah; talent za prepiranje u disputanta; veština sticanja novca u tvrdicu, to jest u prosjaka. Kultura obuzdava te preteranosti, prizivajući u pomoć druge snage protiv dominirajućeg talenta, i pozivajući se na rang snaga. Ona motri na uspeh. Priroda je međutim, kad se radi o izvršenju neke stvari, nemilosrdna, i žrtvovaće i samog izvršioca radi izvršenja; neka naiđe na njega i vodena bolest, šta mari. Ako joj treba palac, ona ga napravi na račun ruku ili nogu, a svaki višak snage na jednom mestu izravnava se odmah nekim nedostatkom na susednom mestu. Sposobnost dejstvovanja toliko zavisi od sposobnosti čoveka za koncentraciju, da i Priroda, u slučajevima kad neko izvanredno biće pušta u svet, daje tom biću jednostranu naklonost, žrtvujući simetriju snazi dejstvovanja. Kaže se da čovek može napisati samo jednu knjigu; ako ima neku manu, da je ta mana u stanju dati se osetiti u svakom njegovom delanju. Kad Priroda stvara policajca kakav je bio Fuše, ona ga stvara sveg od podozrevanja, i od slutnji komplota koje treba pohvatati. „Vazduh je pun mačeva”, govorio je Fuše. Doktor Sanktorius je ceo svoj život proveo između dva kantarska tanjira na kojima je merio hranu. Lord Kok je cenio Čosera; jer je Priča Kanonika Jemana potkrepljavala peti zakonski propis Henrika IV, glava 4, protiv alhemije. Upoznao sam se s jednim čovekom, koji je verovao da najveća nevolja u Engleskoj državi proizlazi iz strasti za muzičke koncerte. Jedan slobodni zidar je, nedavno, stao u ovom kraju tumačiti kako glavni razlog uspehu đenerala Vašingtona leži u pomoći koja mu je dolazila od slobodnih zidara. Ali, što je gore od tog sviranja na jednoj žici: Priroda je, radi održanja individualizma, usadila u svakog čoveka visoko mišljenje o svojoj važnosti u svetu. Kuga društva, to su egotisti. Ima dosadnih i vedrih, svetih i profanih, grubih i finih egotista. To je bolest koja, kao i influenca, nailazi na ljude svakojakih telesnih sastava. U bolesti, koja je među lekarima poznata pod imenom horea, bolesnik se počne vrteti oko sebe, i produžuje to lagano obrtanje na jednom mestu. Da nije egotizam jedan metafizički varijetet te bolesti? Čovek optrčava krug svog vlastitog talenta, zadubljuje se u divljenje tome talentu, i gubi svaku vezu sa svetom. Ta se tendencija nalazi u svakom duhu. Jedan od njenih dosadnijih oblika jeste žudnja za simpatijama. Stradalnici prave paradu od svojih nevolja, kidaju zavoje sa rana, i otkrivaju neizrecive svoje zločine, samo da bi ih ljudi sažaljevali. Oni vole bolest, jer fizički bol iznuđava izvesne znake saučešća od strane posmatrača; baš kao što deca, opazivši da u društvu odraslih ne znače ništa, počinju kašljati, i kašlju dotle dok se ne počnu daviti, samo da bi privukli pažnju. Ta je bolest kazna talenata, umetnika, pronalazača i filozofa. Duhom veliki ljudi pokazuju se nesposobni da delo ili reč svoju posmotre odeljeno od sebe, i da ih, hrabro, vide onako ništavnima kakvi zbilja jesu. Čuvajte se od čoveka koji govori: „Ja stojim pred otkrivenjem”. Kazna dolazi brzo, u toliko pre što ljudi takvu naviku dočekuju obazrivo, i, u želji da sa pacijentom postupe nežno, zatvaraju ga u još tešnji egotizam, i isključuju iz velikog Božjeg sveta veselih i pogrešivih ljudi i žena. Bolje je da nas vređaju dok još možemo biti vređani. Religiozna literatura ima istaknutih primera, a ako pregledamo našu privatnu listu pesnika, kritičara, filantropa i filozofa, naći ćemo da su bolesni od te vodene bolesti, i da je trebalo udariti u njih slavinu. Guka egotizma je vrlo česta među znamenitim ljudima, otuda i zaključujemo da mora služiti nekoj važnoj prirodnoj svrsi, onako od prilike kako to vidimo u polnom privlačenju. Održavanje vrsta je stvar tako velike nužnosti, da ju je Priroda osigurala, ogromnim 43

zdls & meteori

preuveličenjem strasti, protiv sviju slučajnosti, ne mareći što uz to idu stalni neredi i zločinstva. Isto je tako i egotizmu koren u fundamentalnoj nužnosti, po kojoj svaka individua teži da ostane ono što jeste. Ta individualnost ne samo da nije nesaglasna sa kulturom, nego joj je baš osnovica. Svaka priroda od vrednosti ima na to puno svoje pravo; razgovaramo li s čovekom koji nečemu teži, taj mora imati neku urođenu oštroumnost, koju njegova kultura ne može savladati, koja se služi svima knjigama, veštinama, preimućstvima i elegancijama društvenog saobraćaja, ali se nikad ne daje od njih zbuniti ni pokoriti. Samo je ono čovek prave vrednosti, koji zna šta hoće. A svrha kulture ne ide za tim da taj način mišljenja uništi, Bože sačuvaj! nego da odstrani svaku prepreku i tuđe mešanje, i da ostavi samo čistu snagu. Naš čovek mora imati svoj stil i određeni pravac, i mora biti u svojoj struci majstor. Ali kad je sve to postigao, mora sve to ostaviti iza sebe. Mora biti univerzalnog duha, i mora slobodnim okom i bez predubeđenja gledati na svaki predmet. Međutim su lični interes i svoje ja tako preterano razvijeni, da bismo, tražeći druga koji ume gledati na stvari njih samih radi, bez pristrasnosti i odnosa na sebe, vrlo malo njih našli koji bi nas u tom pravcu zadovoljili; većina ljudi ostaje hladna i bez saučešća, čim neki predmet nije u vezi sa njihovim samoljubljem. Iako govore o predmetu, misle pri tom samo na sebe, i sujeta njihova jednako namešta male zamke vašem divljenju. Ali pošto čovek uvidi da je ograničen interes koji njegova privatna istorija pobuđuje kod čovečanstva, on još opšti sa svojom porodicom, ili sa nekolicinom prijatelja, može biti sa pet šest osoba znamenitih u njegovoj okolini. U Bostonu je pitanje života svedeno na osam do deset imena. Jeste li se videli sa g. Olstonom, doktorom Čeningom, g. Adamsom, g. Vebsterom, g. Grinofom? Jeste li čuli Ivereta, Garisona, Oca Tejlera, Teodora Parkera? Jeste li razgovarali sa gospodom tom i tom, iza čijih imena se kriju točkovi turbina, nivelisanje terena i velike svote zlata? Ako jeste, onda možete na miru umreti. U Njujorku se radi o drugoj osmorici, ili desetorici, ili dvadesetorici. Jeste li se videli sa nekolicinom advokata, trgovaca ili berzanskih posrednika, sa dva ili tri naučnika, dva ili tri kapitalista, dva ili tri izdavača novina? Onda je Njujork isisana pomorandža. Svaka konverzacija je iscrpljena čim se izmenjaju mišljenja o jednom tucetu domaćih ili importiranih ličnosti koje reprezentuju amerikanski život. Niti od ikoga očekujemo da bude nešto više sem blede kopije tih heroja. Život je vrlo uzak. Sazovite, pošto je prošlo deset godina, neki klub ili neko društvo inteligentnih ljudi, i ako se desi da ih prisustvo nekog pronicljivog duha raspoloži do iskrenosti, koliko ćete budalaština čuti u njihovoj ispovesti! Stvari, kojima smo žrtve prinosili, Zaštitna Carina ili Demokratija, Liberalni Sistem ili Oslobođenje Robova, Umerenjaštvo ili Socijalizam, pokazaće se kao gorko korenje i ognjeni zmajevi: talenti naši su tako pakosni, kao da je svakog od nas težnja neka ili strast dohvatila kao tica grabljivica, i odnela daleko od sreće, od istine, od dragocenog društva pesnika; i tek kad smo osedeli i onemoćali, popustile su kandže, i mi smo se probudili pred trezvenom stvarnošću. Kultura je sugestija od izvesnih najboljih misli: da čovek raspolaže čitavim redom prelaza, pomoću kojih može ublažavati silovitost dominantnih tonova koji preimućstveno bruje u njegovoj skali, i pomoći sebi protiv sebe samog. Kultura vraća čoveku ravnotežu, stavlja ga među one koji su mu ravni i bolji od njega, oživljava prijatan osećaj simpatije, i upozoruje ga na opasnosti samoće i zatvaranja u sebe. Nije čast nego je omalovažavanje za čoveka ako ga pitamo samo o konjima, o pari, o pozorištu, o jelu, o knjigama, i, čim se pojavi, hotimično obrćemo konversaciju na predmet koji on voli. U nebu naših norveških predaka, Torova je kuća imala pet stotina i četrdeset spratova; i čovečja kuća ima pet stotina i četrdeset spratova. Odličje čovekovo leži u lakoći prilagođavanja, i u sposobnosti da prelaženjem mnogih u vezi stojećih tačaka, dospe do jako razmaknutih protivnosti i do krajnosti. Kultura iskorenjuje njegova preterivanja, uobražena mišljenja o svome selu ili svojoj varoši. Kod kuće treba da ostavimo svoje omiljenosti pre no 44

zdls & meteori

što pođemo na ulicu, a s ljudima da se sastajemo na širokom terenu dobrih namera i zdravog razuma. Ništa ne nadoknađuje gubitak vesele živosti. Surovu cenu plaćamo za izvesne fantastičnosti, nazvane lepim veštinama i filozofijom. U skandinavskoj legendi, Alfadir se dotle nije smeo napiti iz Mimirovog izvora, (studenca mudrosti), dok nije ostavio u zalogu svoje oko. A pred nama je neki pedant, koji ne može da razvedri svoju namrštenost, niti da sakrije svoj gnjev, zato što konversacija nije po njegovoj ćudi; pred nama je, i došao je da nas pritisne svojim ličnim zahtevima. Kod naučnika vlada uobraženje da je svaki od njih naročito omrznut u svojoj društvenoj sredini. Istrgnite ga iz tog pakla razdražljivosti. Očistite zdravom krvlju njegovu pergamentsku kožu. I vratićete mu oči koje je ostavio u zalogu na Mimirovom izvoru. Ako ste žrtva onoga što radite, kome treba onda to što radite? Možemo živeti bez vaše opere, bez vaših novina, bez vaše hemijske analize, bez vaše istorije, bez vaših silogizama. Genijalni čovek skupo plaća svoju slavu. Glava mu se ušilji, i mesto da je zdrav, veseo i mudar, on je budala. Priroda ne vodi računa o individui. Kad treba neki plan da izvede, ona će ga izvesti. Sudbina nekih tica je da gacaju po močarima i pored obale, i one su tako savršeno stvorene za taj posao, da su tako reći zarobljene na dotičnim mestima. Svakoj životinji predstoji smrt od gladi izvan onog što je njen habitat. Za lekara, čovek i žena ne znače drugo do jedan prošireni organ. Vojnik, bravar, činovnik u banci, i igrač, ne bi mogli menjati zanimanja. Dakle smo svi žrtve prilagođenja. Protivotrovi za taj organski egotizam leže u nizu i raznolikosti interesa do kojih nas dovode upoznavanje sveta, ljudi od vrednosti i raznih društvenih slojeva; putovanja i saobraćanja sa istaknutim ličnostima; uzvišena sredstva filozofije, umetnosti i religije; knjige, putovanja, društvo, samoća. Ni najokoreliji skeptik, ako je samo gledao obučavanje jahaćeg konja, ili dresiranje pseta, ili je posetio menažeriju, ili Pozorište Buva, neće poricati vrednost vaspitanja. „Dečko je”, kaže Platon, „najporočnija od svih divljih životinja”; a u istom smislu je stari engleski pesnik Gaskoin rekao: „Dečko je bolji nerođen, nego neobučen.” Grad gaji jednu vrstu razgovora i ponašanja; provincija drugu; more opet drugu, a vojska neku četvrtu. Znamo da se disciplinom dolazi do vojske u koju se možemo pouzdati; da se sistematskom disciplinom od sviju ljudi mogu napraviti junaci; Maršal Lan je rekao jednom francuskom oficiru: „Znajte, pukovniče, da se samo strašljivac hvali kako se nikada nije bojao”. Veliki deo hrabrosti dolazi otuda što smo izvesnu stvar već i prethodno radili. U svakom ljudskom delanju su one sposobnosti jake koje su već upotrebljavane. Robert Oven je rekao: „Dajte mi tigra, i ja ću ga vaspitati”. Antihumano je nemati vere u moć vaspitanja, jer je poboljšavanje prirodni zakon; i ljudi se cene prema tome koliko dokazuju sobom tu naprednu ili poboljšavajuću snagu. S druge strane, poltronstvo znači priznanje da je neka greška neizlečiva. Nesposobnost za poboljšavanje treba smatrati kao jedinu smrtnu bolest. Ima ljudi koji nikad ne razumeju figuru u govoru, odnosno drugo i prošireno značenje vaših reči, niti humor; nego se drže bukvalnosti i pošto su sedamdeset ili osamdeset godina slušali muziku, poeziju ili duhovitosti. Takvima ne može ni hirurg ni sveštenik pomoći. Ali i oni razumeju podignute vile i uzbunu na vatru, i kod nekih iz te klase sam opazio naročiti strah od zemljotresa. Vaspitavati treba hrabro i oprezno. Politika je posao krparenja i dokusurivanja. Uvek se po malo zakašnjujemo. Zlo je učinjeno, zakon je izglasan, a mi počinjemo trudnu agitaciju uz brdo da oborimo ono što smo trebali preduprediti da se ne zbude. Jednoga dana ćemo naučiti da vaspitanjem zamenimo politiku. Naše takozvane korenite i svestrane reforme u oblastima robovanja, rata, hazardnog igranja i neumerenosti, samo su mediciniranje simptoma. Treba početi s drugim, naime s Vaspitanjem. Veštine i oruđa daju onome ko ume s njima rukovati takva preimućstva nad početnikom, kao da mu se nekim načinom život produžio za deset, pedeset ili stotinu godina. I ja držim da 45

zdls & meteori

je zadatak mudrosti snabdeti svaku otmeniju dušu sa takvom kulturom, kako oko tridesete ili četrdesete svoje godine ne bi morala reći: „Ono što bih mogla uraditi onemogućeno mi je zbog nedostatka oruđa”. Poznata je stvar, međutim, da veliki deo našeg školovanja i vaspitanja promaša dejstvo, da su uspesi slučajni i retki; da dobra količina troška i muke propada. Priroda uzima stvar u svoje ruke, i premda mi ni jotu nismo popustili od svoga sistema, retko možemo biti sigurni da je taj sistem stvarno koristio, ili da isto toliko dobra ne bismo videli i od sasvim različitog sistema. Knjige sadrže najlepša svedočanstva ljudskog duha, i kao takve moraju doći u obzir kad je reč o kulturi. Najbolje glave koje su ikad postojale: Perikle, Platon, Julije Cezar, Šekspir, Gete, Milton, bili su jako načitani i univerzalno obrazovani ljudi, i suviše mudri da bi podcenjivali književnost i nauku. Njihovo mišljenje je od važnosti, jer su oni bili u položaju da znaju i suprotno mišljenje. Od velikog čoveka očekujemo da mnogo čita, to jest da njegova asimilirajuća snaga bude srazmerna njegovoj spontanoj snazi. Dobra kritika je vrlo retka, i uvek dragocena. Ja sam uvek srećan kad naiđem na ljude koji shvataju ogromni superioritet Šekspira nad svima ostalim piscima. Ja volim ljude koji vole Platona. Jer se ta ljubav ne slaže sa uobraženošću. Ali knjige su samo u toj meri korisne u koliko je dete sazrelo za njih. A ta zrelost dolazi ponekad vrlo sporo. Vi pošaljete dete učitelju, a njega, u stvari, vaspitavaju školski drugovi. Vi ga šaljete na latinski čas, a ono se poučava usput, gledajući izloge po radnjama. Vi volite stroga pravila, i duge periode rada, a ono nalazi najbolji pravac u nekom sporednom putu koji mu se lično svidi, i odbija sve drugove koje nije samo izabralo. Mrzi gramatiku i Gradus, a voli pušku, pecaljku, konje i čamce. Dete je u pravu, a vi niste zgodni da upravljate njegovim vaspitanjem, ako vaša teorija izostavlja njegovu fizičku kulturu. Bacanje strele, kriket, puška i pecaljka, konj i čamac, sve su to vaspitači i oslobođači, i isto to važi i za igranje, oblačenje, i ulične razgovore - sve te stvari koriste isto toliko koliko i knjige, pretpostavljajući samo da dete ima dara, i da je plemenite i prostodušne prirode. Dečak neka uči igrati šaha i vista, igranje i pozorišno predstavljanje. Otac mu primećuje da je drugi neki dečak za to vreme učio algebru i geometriju. Ali prvi dečak je, učeći se onim prostim igrama, naučio mnogo više nego što one znače. Čitavim nedeljama se do ludila zanosio šahom i vistom; ali odjedared je osetio, kao i vi što ste, da je posle preterano dugog igranja prazan i zbunjen, i da sam sebe prezire. U buduće dakle igra zauzima odgovarajuće mesto u redu ostalih stvari, i ima pravu ocenu u iskustvu dečaka. Te sitnije sposobnosti i društvene veštine, igranje na primer, jesu ulaznice za pozorište čovečanstva, a biti majstor u tim veštinama daje mladiću sposobnost da inteligentno sudi o mnogo čemu na što bi inače bacio samo pogled pedantizma. Landor je kazao: „Mnogo sam više patio zbog neveštog igranja, nego zbog svih ostalih nesreća i nevolja moga života.” Ako, ponavljam, pođemo od pretpostavke da dečko ima sposobnosti za obuku, (jer nemamo nameru praviti statuu od trudi), onda su futbol, kriket, bacanje strele, plivanje, tociljanje, pentranje, mačevanje i jahanje lekcije u vežbanju snage, a te lekcije i jesu dečku glavni zadatak; naročito jahanje, o čemu je Lord Herbert od Čerberija rekao: „Dobar jahač na dobrom konju toliko se izdiže iznad sebe i iznad drugih, koliko je to u svetu uopšte mogućno”. Sem toga, puška, pecaljka, čamac i konj ustanovljuju među ljudima, koji se njima bave, vrstu slobodnog zidarstva. Osećaju se kao da pripadaju jednom klubu. Imaju te veštine i negativnu vrednost. Glavna korist od njih nije u tome da mladića zabave, nego da se dadu poznati kao ono što zbilja jesu, da mladić ne bi teška srca mislio na njih. Mi smo puni sujeverja. Svaki stalež upravlja oči na preimućstva koja nema; rafinirane klase na grubu silu, demokrat na rođenje i vaspitanje. Jedna od dobrih strana vaspitanja u koledžu jeste u tome, što dečko vidi kako to vaspitanje malo vredi. Poznavao sam jednog uglednog čoveka u jednom uglednom gradu, koji je od sveg srca želeo univerzitetsko obrazovanje, i, ne dobivši ga, nije se nikada osećao sasvim ravan svojoj rođenoj braći koja su prošla kroz to obrazovanje. 46

zdls & meteori

Njegova neusiljena superiornost nad mnogim profesionalnim ljudima, nije mu bila dovoljna da pretegne onaj uobraženi nedostatak. Balovi, jahanje, vesela društva i bilijar važe u očima nekog siromašnog dečaka kao nešto lepo i romantično, dakle ono što stvarno nisu; ali kad bi mu bilo mogućno da ravnopravno sa drugima sudeluje u tim uživanjima ne više nego jedared ili dvared, korist od toga bi desetostruko premašila trošak, jer bi se dečko razočarao. Ja nisam odviše naklonjen putovanju, i rekao bih da ljudi zato trče u tuđe zemlje što ništa ne vrede u svojoj, i zato trče opet natrag u svoju zemlju, što nisu ništa značili u tuđoj. Uopšte uzevši, putuju ljudi lakog karaktera. Ko ste vi, kad vas nikakav zadatak ne zadržava kod kuće? Navodili su moje reči kao dokaz da sam uočljivo govorio o putovanju; a ja želim samo biti pravedan. Držim da u našem narodu ima neki nemir koji dokazuje nedostatak karaktera. Svi obrazovani Amerikanci odlaze, pre ili posle, u Evropu; može biti zato što tamo nalaze svoju duhovnu domovinu; to se, kraj mnogih nedostataka naše zemlje, sme pretpostaviti. Jedan učitelj devojčica rekao je: „Osnovna misao našeg devojačkog vaspitanja jeste, dati im sve ono što će ih spremiti da idu u Evropu”. Zar nikada nećemo moći iščupati tog evropskog crva iz mozgova naših ljudi? Vrlo se lepo vidi kuda to vodi. Ko kod kuće ne ispunjava nikakvo mesto, ne može ga ni na strani ispuniti. Ide na stranu da svoju neznatnost skrije u većoj gomili sveta. Tek ne mislite da ćete tamo naći nešto što kod kuće niste videli? Materija svih zemalja i ljudi je ista. Pretpostavljate li možda da ima negde kraj gde se ne pare šerpenje od mleka, ne povijaju mala deca, ne pale trnjaci i ne prži riba? Što je istina ma gde, istina je svugde. I neka putnik ode kudagod hoće, naći će samo onoliko lepote i vrednosti koliko sam sa sobom nosi. Naravno da za neke ljude putovanje može biti korisno. Rađaju se prirodnjaci, ispitivači i mornari. Neki su ljudi stvoreni za kurire, trgovce, izaslanike, misionare i raznosače depeša, dok su drugi stvoreni za težake i radnike. I ako neko ima okretan i društven duh, ako je Priroda htela od njega načiniti krilato stvorenje koje će menjati mesto, onda treba da imamo pred očima tu Prirodinu nameru, i da mu damo isto toliko prometnog vaspitanja koliko i vaspitanja unutrašnje vrednosti. Nećemo dakle biti pedantni, i priznaćemo putovanju sav njegov značaj. Kaže se u provinciji za dečka koji je odrastao na selu i nikada se nije makao iz njega, da mu se nije dala prilika, i mladići i ljudi te vrste smatraju rad na železničkoj pruzi, ili neki argatluk u varoši kao osobito zgodan slučaj. Siromašni seljački dečaci iz Vermonta i Konektikata imali su ranije za sva svoja znanja da blagodare jedino svojim torbarskim izletima u Južne Države. Danas su Kalifornija i Obale Tihog Okeana njihov univerzitet, kao što je nekada bila Virdžinija. Stalna reč tih ljudi je da treba čoveku da se da prilika. A izraz: „poznavati svet” to jest putovati, istovetan je sa pojmovima o koristi i superioritetu kod svih ljudi. Bez sumnje, putovanje pruža koristi razumnom čoveku. Koliko jezika čovek zna, koliko prijatelja ima, koliko veština i trgovina razume, toliko puta je čovek. Strana zemlja je polazna tačka sravnjenja, prema kojoj se sudi o rođenoj zemlji. Jedna korist od putovanja je u boljem osećanju vrednosti domaćih knjiga i dela: Idemo u Evropu da postanemo Amerikanci. A druga je u nalaženju ljudi. Jer, kao što je Priroda rasporedila plodove prema geografskim širinama, na svaki stepen nov plod, tako je i znanja i visoke moralne osobine raspodelila među ljude razdvojene daljinama. Dešava se, prema tome, da od šest ili sedam učitelja, koje svaki čovek treba da nađe među svojim savremenicima, jedan ili dvojica žive na drugoj strani sveta. Sem toga, ima kod svakog čoveka izvesni solsticium, kad zvezde unutrašnjeg našeg neba zastanu, i kad je potrebna neka strana snaga, neko stvorenje, ili neka promena, da predupredi stagnaciju. A među sredstvima za lek, putovanje izgleda da je jedno od najboljih. Kao što čovek, posmatrajući čudesni upliv etera da uspava bolove, mora, pri pomisli na teške rane, na rak i na tetanus, osećati radost zbog blagotvornog pronalaska dr. Džeksona, tako i čovek koji vidi Pariz, Napulj ili London, govori: „Ako bi me nekada proterali iz zavičaja, ovde bi se utešio izobiljem razonoda i zanimanja, koje je ljudska rasa vekovima pronalazila i nagomilavala.”

47

zdls & meteori

Estetička vrednost železnica, slično koristima od putovanja u inozemstvu, vezuje preimućstva gradskog i seoskog života, od kojih se nijednoga ne možemo odreći. Čovek bi trebao da živi ili u velikom gradu, ili blizu njega, jer ma kakav da mu je duh, on će isto toliko prijatnih i dragocenih talenata odbijati od sebe, koliko i privlačiti sebi, a u gradu će suma privlačnosti sviju građana, ranije ili kasnije, premašiti odbijanja, i, jednog dana u godini, uvući u svoje zidove i najneverovatnijeg pustinjaka. U gradu nalazi čovek školu za plivanje, za borenje, učitelja igranja, strelište, operu, pozorište, panoramu, apoteku, muzej prirodnih nauka, galeriju lepih veština, narodne govornike sve po redu, strane putnike, biblioteke i svoj klub. Na selu opet može naći samoću i slobodno vreme za čitanje, fizički rad, jevtin život, svoje stare cipele, močari za lov, bregove za geološke studije, i šumarke za pobožnost. Obri piše: „Čuo sam Tomu Hobsa gde kaže da je u kući grofa od Devona, u Derbiširu, bila dobra knjižnica, i u njoj dosta knjiga, i da je grof snabdevao knjižnicu svima knjigama za koje je držao da zaslužuju da se kupe. Ali, biti bez prijatne konversacije, činilo mu se vrlo nezgodno, i premda je verovao da mislima svojim ume i sam upravljati isto tako dobro kao i ma ko drugi, ipak je osećao u njima velike nedostatke. Kad se dugo vremena živi na selu, pamet i mašta čovečja, bez inteligentne konversacije, zarastu u mahovinu kao neka stara taraba u voćnjaku”. Veliki gradovi nam stvaraju zdrave sukobe. Kaže se da London i Njujork isteruju iz čoveka budalaštine. Veliki deo našeg vaspitanja je stvar saosećajnosti i društvenosti. Dečaci i devojčice, odnegovani među obrazovanim i superiornim osobama, imaju u svome ponašanju graciju koja se ne da dovoljno oceniti. Feler kaže: da je „Viljem, grof od Nasaua, kadgod bi skinuo šešir, preoteo kralju od Španije po jednog podanika”. Ne mogu se zamisliti pojedini dobro vaspitani ljudi, dok celo društvo nije takvo. Članovi takvog društva se uzajamno izdižu do izvesne visine. To vredi naročito za žene: da se dođe do jedne gospođe Stal, trebalo je vrlo mnogo kulturnih žena, salona sa sjajnim, elegantnim, načitanim ženama, naviknutim na udobnost i prefinjenost, na predstave, slike, skulpture, poeziju i elegantno društvo. Starešina neke trgovačke kuće, ili neki istaknut advokat, ili političar, dolaze svakodnevno u dodir sa gomilama ljudi iz svih krajeva zemlje, koji su takođe točkovi za teranje i trgovački predstavnici sviju pokrajina, tako da za čoveka jedva da ima bolje izabrane kulture. Sem toga treba imati na umu velike socijalne vaspitne mogućnosti koje pružaju milioni ljudi. Najjača draž, koju London pruža danas čovečjoj mašti, leži u verovanju da u silnoj mnogostrukosti ljudi i uslova ima mesta i za osobe romantičkog karaktera, i da se pesnik, mističar i heroj smeju nadati da će naići na svoje duhovne srodnike. Moja bi želja bila da gradovi budu u stanju dati svoju najbolju pouku, to jest mirnoću ponašanja. Naročita slabost amerikanskog mladića jeste pretencioznost. Odlika svetskog čoveka je odsustvo pretencioznosti. On ne drži besede, služi se tihim poslovnim tonom, izbegava svako hvalisanje, pravi se niko, oblači se prosto, ne obećava ništa, izvršuje mnogo, govori jednosložnim rečima, drži se fakata. Svoje delanje obeležava najskromnijim imenom, i tako oduzima zlim jezicima najoštrije oruđe. Njegova konversacija se kreće oko pitanja o vremenu i dnevnim novostima, no, pokatkad dozvoljava da bude uhvaćen u nekoj misli, i onda skida bravu sa svoje učenosti i filozofije. Kako nam draže maštu anegdote o velikim ljudima koji prolaze inkognito: neki kralj u surom odelu; Napoleon, koji prilikom sjajnih svojih jutarnjih primanja nosi jednostavno odelo; Bernz, Skot, Betoven, Velington ili Gete, ili ma ko drugi koji je raspolagao nadmoćnim silama, a činio se niko; Epaminonda, „koji nikad ništa ne kaže, nego večito sluša”; Gete, koji je u saobraćaju sa strancima više voleo rđavo nego dobro odelo, i voleo činiti se ćudljivijim nego što je u stvari bio. Stari šeširi i domaći kaputi imaju svoja preimućstva. Čuo sam da se u celoj ovoj zemlji sa izvesnim respektom predusreta kaput od fine čoje; ali lepo odelo čini čoveka uzdržljivim; ljudi se čuvaju da se ne kompromituju. Dok je međutim domaći kaput kao i vino: dreši jezik, i ljudi govore onako kako misle. Jedan stari pesnik je kazao: 48

zdls & meteori

Idi daleko, i štedeći, I uverićeš se: Što siromašniji i skromniji izgledaš, Tim ćeš više videti Slično piše Milnes u Pesmi Siromaha: Za mene su ljudi ono što jesu, Preda mnom oni ne nose masku. Čudnovato, međutim, naš svet kao da ima - ne vode, nego malo gasa nad mozgom. Neki oštroumni stranac rekao je o Amerikancima: „štogod kažu sve je pomalo nalik na svečan govor”. Pa ipak se u knjigama navodi, kao jedna od karakterističnih crta Anglo Saksona, manija da se samoponižavaju. Naravno, u starim, vrlo naseljenim pokrajinama, između milion lepih kaputa se jedan fini kaput ne ističe, i vi možete doživeti smešna iznenađenja. Biva u engleskom društvu da čovek, u čijem ponašanju i crtama nema ničeg osobitog, čije lice izgleda crveno i podbulo, da taj čovek sasvim neočekivano otkrije dosetljivost, učenost, poznavanje velikog broja predmeta, ličnu zbliženost sa istaknutim ljudima u svima delovima sveta, tako da najzad dođete do uverenja da ste naišli na neku znamenitost. Da li je možda amerikanska šuma oživela seme starog varvarizma Pikta - ljubav za crveno perje, za perle i šljokice - koje je taman htelo da izumre? Italijani vole crveno odelo, paunovo perje i šareni vez; i ja se sećam jednog kišovitog jutra u Palermu, kada je ulica čisto buktila od crvenih kišobrana. Englezi imaju jednostavan ukus. Ekipaže velikaške su jednostavne. Sjajne livreje su znaci novog i neveštog gradskog bogatstva. G. Pit, kao i g. Pim, mislio je da je titula Gospodin ravna tituli ma kojeg kralja u Evropi. I uselili su u glavu da će celim svetom upravljati iz sirotinjske, proste i mračne dvorane Komiteta, u kojoj je pre požara zasedavao Donji Dom. Ali, dok mi želimo da gradovi budu centri gde će se nalaziti sve što je najbolje, gradovi nas ponižavaju dajući važnost tričarijama. Čoveku sa sela čini se grad kao neka gostionica, kao neka berbernica. Izgubile se pred njim veličanstvene linije horizonta, brežuljaka i ravnica, a sa njima i mirnoća i veličina. Došao je među okretne ljude glatkog jezika koji žive da se pokažu, i koji su sluge javnog mišljenja. Život je sav u larmi bednih briga i nesreća. Vi kažete da bi bogovi trebali da cene život, jer su svrhe života i njihove svrhe; ali u gradovima vas te svrhe uvlače u kovitlac neznatnih sitnarija: Mirmidons, race feconde, Mirmidons, Enfin nous commandons: Jupiter livre le monde Aux mirmidons, aux mirmidons Béranger Težak je megdan Za bogove Kad im dođe da se mere s mirmidonima, Mi, plodni i razmnoženi mirmidoni, Naše je vreme danas, mi ćemo komandovati. 49

zdls & meteori

Zevs daje zemlju u ruke Mirmidona, mirmidona. Šta je još tako mrsko kao larma, i ljudi koji viču i jauču? Ljudi čiji barjačić za vetar pokazuje uvek na istok, koji žive da jedu, koji šalju po lekara, koji sebe maze, koji greju noge na rešetki kamina, i koji spletkare da bi sebi osigurali mekanu stolicu i budžak gde nema promaje. Dozvolite im samo da počnu ređati svoje nevolje, i sunce će zaći nad nedovršenom pričom. Ti sitničari su prilika da se naučimo biti ravnodušni prema tričavim udobnostima života. Za čoveka, koji radi, mraz ne znači ništa, jer će mu se samo obrazi zarumeniti od njega; a kišu i vetar zaboravlja čim se vrati kući. Naučimo se živeti oskudno, odevajmo se jednostavno, i odmarajmo se na tvrdom. Najprostija navika pobeđivanja lakomosti povlači dobre posledice koje nije lako oceniti. Naravno da se nećemo dati odvesti do neke smešne uzdržljivosti. Sujeverje je držati se naročite hrane, jer, na kraju krajeva, sve je načinjeno od istih hemijskih atoma. Čovek, koji ide za višim ciljevima, ne oseća sitne potrebe. Kako možemo mariti za jelo, postelju, odelo, pozdrave, komplimente, za izgled svoj u društvu, bogatstvo, ili za izvođenje čega bilo, kad razmislimo kako su bedni i mašine i radnici? U Vestmorlandu sam čuo hvaljenje Vordsvorda, kako je svojim susedima sa sela pružao primer skromnog života i domazluka, gde su i bez raskoši vladali udobnost i kultura. A mladić, koji nosi oveštalu kapu i kaput iz koga je izrastao, da bi samo osigurao sebi željeno mesto u koledžu i pravo na biblioteku, taj se nije uzalud vaspitavao. Po sirotnim i srednjeklasnim kućama grada i okoline ima vrlo mnogo samoodricanja i hrabrosti, koji nisu ušli u literaturu, niti će ući, ali koji održavaju čar sveta; ljudi koji štede na suvišnostima, a troše na ono što je bitno; koji prodaju konja, a zidaju školu; koji rade rano i pozno, imaju u fabrici dve mašine, pa tri, pa šest, otplaćuju dug na nasleđenoj očevini, i veselo nastavljaju posao. Teško nam pada odreći se krupnih društvenih blagodati po gradovima; njima se i treba služiti, samo pažljivo i ponosito; a najveća svoja dobročinstva pružaju te blagodati onome koji najlakše ume biti i bez njih. Grad ostavite za pojedine prilike, a način života neka se razvija u povučenosti. Samoća, zaštita mediokriteta, strogi je prijatelj genija, njegovo hladno i mračno skrovište gde se razvijaju krila koja će ga odneti dalje od sunca i zvezda. Onaj ko treba da bude učitelj i vođa svoje rase, ne sme putovati sa dušama drugih ljudi, ne sme živeti, disati, čitati i pisati pod svakidašnjim i oveštalim jarmom njihovih mišljenja. „Ujutro - samoća”, kaže Pitagora; da bi Priroda mogla govoriti mašti onako kako u društvu nikada ne može, i da bi joj se štićenik mogao upoznati sa onim božanskim silama koje se otkrivaju ozbiljnom i apstraktnom razmišljanju. Izvesno je da Platon, Plotin, Arhimed, Hermes, Njutn, Milton i Vordsvord nisu živeli u gomili, nego su s vremena na vreme silazili u nju kao dobrotvori; mudar vaspitač će nastojati da se u rasporedu vremena i u načinu života mladih duša osiguraju periodi i navike samovanja. Velika korist od univerzitetskog života je često, tako da kažemo, čisto mehanička i fizička; imati korist zasebne sobe i kamina, to jest onoga što roditelji bez predomišljanja dozvoljavaju mladiću u Kembridžu, ali kod kuće ne smatraju potrebnim. Kažemo „samoća”, da bismo obeležili karakterističnost tona u misli; ali ako u toj samoći mogu učestvovati dvoje, ili više od dvoje, ona postaje još srećnija, a ne manje plemenita. „Nas četvoro”, pisao je Neander svojim prijateljima, „uživaćemo ovde, u Halu, unutrašnje blaženstvo jedne civitas Dei, čiji je temelj za sva vremena prijateljstvo. Što vas više poznajem, sve su manje zadovoljni, i moraju biti manje zadovoljni sa mnom, moji pređašnji drugovi. Samo njihovo prisustvo mene zbunjuje. Običan čovečji razum se uklanja od jednog centra svekolike egzistencije”. Samoća odstranjuje pritisak trenutnih potreba, uspostavljaju se univerzalniji i humaniji odnosi. Sveci i pesnici traže povučenost baš radi najopštijih i najdruštvenijih ciljeva; tajna 50

zdls & meteori

kulture je u tome da podstakne u čoveku više interesa za svoj kvalitet u javnosti nego u privatnom životu. Pojavila se nova pesma, i izazvala je mnoga tumačenja po novinama i u razgovoru. Iz njih se sa lakoćom izvodi sud koji su čitaoci dosudili, i taj sud je, u glavnom, nepovoljan. Pesnik, kao čovek od zanata, zainteresovan je samo pohvalama koje mu se dodeljuju, a zamerke ne opaža, pa makar bile i opravdane. Siromah mali pesnik osluškuje samo ono prvo, a odbacuje zameranja, koja su, po njemu, jedino dokazi kritičareve nesposobnosti. Ali „kulturni” pesnik - recimo g. Kerfju - u isti mah je akcionar oba društva, i društva Kerfju i društva čovečanstva; i, kao član ovog poslednjeg, on se isto toliko raduje dokazima o slabom stojanju Kerfjuovih akcija, koliko ga interes za prvo društvo tera da se veseli uspešnosti Kerfjuovih akcija. Jer obaranje vrednosti njegovih Kerfju akcija dokazuje samo ogromnu vrednost akcija čovečanstva. Od onoga trenutka, kada je veselo prešao na stranu svoga kritičara protiv sebe samog, pesnik je kulturan čovek. U svakoj imovini i u svakoj akciji mora postojati duhovni elemenat, inače su bez vrednosti. Treba da imam dece, treba da nešto doživim, treba da imam društveni položaj, istoriju, inače su moje misli i moj govor bez tela i bez osnove. Ali da bi ta pomoćna sredstva došla do izvesne vrednosti, ja moram znati da su to samo nesigurni i paradni posedi, koji više važe u očima drugih ljudi nego u mojima. Tu sposobnost apstrakcije nalazimo kod naučnika kao nešto što se samo po sebi razume; a neobično je lepo kad se može posmatrati i kod ljudi praktičnog života. Bonaparte, kao i Cezar, bio je čovek razuma, i umeo je gledati predmete kao takve, ne mešajući nikakav osećaj u opservaciju. Iako egotist a outranse, bio je u stanju da kritikuje neku dramu, zgradu, ili neki karakter, prema opštim načelima, i da ih pravedno oceni. Čovek, poznat među nama samo kao znamenitost u politici ili u trgovini, mnogo odskače u našem poštovanju ako odjedared pronađemo da ima i neki čisto intelektualni ukus ili sposobnost, kao kad, na primer, čujemo o lordu Ferfaksu da je imao strast za ispitivanje starina; ili o francuskom kraljeubici Karnotu da je bio genijalan u matematici; ili o nekom savremenom bankaru da ima uspeha u poeziji; ili o nekom partizanu novinaru da se odao nauci o ticama. Isto tako ako, putujući kroz strašne pustoši Arkanzasa ili Teksasa, primetimo na drugom sedištu čoveka koji čita Horacija, Marcijala ili Kalderona, dolazi nam volja da ga zagrlimo. Isti je smisao, samo druge reči, kad kažemo da kultura budi smisao za lepotu. Čovek je slepac ako živi samo da bude koristan; i ako na socijalnoj mašini služi i kao igla ili čavao, ipak se ne može reći da je gazda od samoga sebe. Svaki dan mi je teško što kod ljudi nedostaje smisao za lepotu. Ne znaju za draž kojom se može ulepšati svaki momenat i svaki predmet, za draž od ponašanja, od samosavlađivanja, od dobrote. Mirnoća i veselost su znaci po kojima se poznaje otmen čovek, mirnoća u energiji. Grčke ratne scene su mirne; junaci, ma kako ogorčen da je okršaj, zadržavaju vedar izgled; tako kažemo o Nijagari da pada bez prenagljenosti. Veselo, inteligentno lice je kulturna svrha, i dovoljan uspeh. Jer dokazuje da je cilj Prirode i mudrosti postignut. Kad su nam više sposobnosti aktivne, mi smo pitomi, i nespretnost i nelagodnost se uklanjaju ispred prirodnih i prijatnih osećaja. Opaženo je da posmatranje velikih perioda i udaljenja u astronomiji izaziva dostojanstvo duha i ravnodušnost prema smrti. Uticaj lepih predela, planinskih krajeva, umiruje naše razdraženosti i oplemenjuje naša osećanja prijateljstva. Čak i visoki dom, ili prostrana unutrašnjost neke katedrale, uplivišu osetno na ponašanje. Slušao sam da nespretni ljudi gube svoju ukočenost pod visokim svodovima i u prostranim dvoranama. Izgleda mi da skulpture i slikarstvo utiču povoljno na manire i stišavaju prenagljenosti. Ali, pre svega, kultura ima jednim višim uticanjem da pojača zanatski stečene veštine govorništva, politike, trgovine, obrta. Ima izvesna visina misli i snage na kojoj se sređuju i harmonišu pojedinosti, i do koje se dolazi samo intuicijom za celokupnu vezu tih pojedinosti. Govornik, koji je jedared ugledao stvari u njihovom božanskom redu, nikako neće to sasvim 51

zdls & meteori

gubiti iz vida, prilaziće predmetu spuštajući se iz jedne više oblasti, i, ne spominjući možda o filozofiji ni reči, pokazaće izvesnu majstoriju u ophođenju s predmetom, neće se dati zaseniti ni uplašiti od njega, i time će se njegovo postupanje razlikovati od postupanja advokata i faktora. Onaj ko dobro stoji sa šefovima stranaka u Vašingtonu, čita pričanja po novinama i nagađanja provincijalnih političara sa ključem za pravu istinu i zablude svakog izveštaja, i vidi sasvim jasno na što će sve izaći. Arhimed bi jednim pogledom prodro u vašu konektikutsku mašinu i presudio bi joj vrednost. I još više, mudar čovek, koji zna ne samo ono čemu ga Platon, nego i ono čemu ga Sv. Jovan može naučiti, sposoban je da pitanje, koje tretira, s lakoćom digne do izvesne veličanstvenosti. Platon, kaže Perikle, ima za takvu svoju veličinu da blagodari poukama Anaksagore. Berk se spuštao iz jedne više sfere kad je hteo da upliviše na ljudske poslove. Franklin, Adams, Džeferson i Vašington držali su se jedne lepe humanosti, prema kojoj je larma modernih senata samo jedna kabaretska politika. Ali ima još viših tajni kulture, koje se ne otkrivaju učenicima, nego samo majstorima. To su pouke samo za hrabre. Moramo upoznati svoje prijatelje i pod ružnim maskama. Nezgode su naši prijatelji. Ben Džonson ističe to u svojem napisu Muzi: Neka oseti srdžbu savremenika i zlu volju dvora, I ako se ljudi i izmire, neka ga goni podozrenje; Uzmi mu sve prijatelje, i, što je još gore, I sve puteve koji vode boljoj sudbini; Ostaje mu ipak Muza, bolja nego ti, Ostaje mu blagosloveno Siromaštvo. Hteli bismo filozofiju naučiti napamet, i istaći se kao junaci. Ali mudriji Bog nam govori; „Primite sram, siromaštvo, i kaznu samoće, određene onome ko kazuje istinu. Okušajte se i na uzburkanoj, ne samo na mirnoj vodi. Nemirno more će vam pružiti pouka koje je vredno naučiti. Kad je država uznemirena, lične sposobnosti odlučuju više nego ikad. Ne bojte se revolucije, koja će vas primorati da pet godina proživite u jednoj. Ne prezajte od misli da s vremena na vreme stvorite sebi neprijatelja. Pomirite se da budete i isključeni, i pustite gomilu da izlije na vas najhladnija svoja prezrenja. Potpuno svetski čovek mora u svaku jabuku po jedared zagristi. Svoje mržnje mora otiskivati dalje od sebe, i mora umeti zaboraviti prkos. Ne sme imati ni prijatelja ni neprijatelja, i mora ceniti ljude samo kao sprovodnike snage. Onaj ko ide za visokim ciljem, mora se plašiti udobne kuće i privlačnih manira. Proviđenje hoće, ponekad, da neki viši karakter okruži nespretnošću i nedopadljivošću, kao što bodljama zasipa izvesne plodove. Kome je suđeno nešto veliko i lepo, neće mu doći na prvi ili drugi poziv, niti u obliku mode, udobnosti i gradskih salona. Popularnost je za lutke. „Put bogova je strmenit i razriven” rekao je Porfirije. Otvorite Marka Antonija. Po mišljenju starih, veliki je bio onaj koji je prezirao spoljašnji sjaj, i koji je prkosio mrgođenju sudbine. Stari su više voleli ponositu lađu, koja se, promašivši plimu, slomljenih katarki i pokidanih užeta bori sa talasima i sa vetrom, nego onu drugu, koja je ušla u pristanište, i na kojoj se lepršaju zastave i čuje svečana paljba. Nema nijedna društvena korist koja ne staje suviše skupo, i jednostavnu ljubaznost ne treba upoređivati sa visokim ciljevima i sa samopouzdanjem. Betina je odgovorila Geteovoj materi, kad ju je karala zbog nemara u odelu; „Ako u našem bednom Frankfurtu ne mogu živeti onako kako hoću, onda neću daleko doterati”. Mladić mora savršenu beznačajnost lokalnog mišljenja ceniti onako kako zaslužuje. Što duže živimo, tim više moramo podnositi egzistenciju koja je dosuđena ljudima i ženama; a junačna srca moraju

52

zdls & meteori

postupati s društvom kao s detetom, i nikad ne smeju dozvoliti: da im društvo propisuje naređenja. „Sve te stroge i ograničavajuće vrline”, kaže Berk, „skoro da su odviše skupe za ljudstvo”. Ko želi da bude strog? Ko se želi opirati moćnim i dobro vaspitanim ljudima, za ljubav sirotim, inferiornim i rđavo vaspitanim stvorenjima? I ko bi, usudivši se da to učini, mogao sačuvati blagost temperamenta i veselost duha? Visoke vrline nisu blage; ali nagrađuju time, što čovek od vrlina na kraju postaje slavan. Čitave šume lovora i suze sveg čovečanstva se iznose pred one koji su se čvrsto opirali mišljenju svojih savremenika! Mera velikog učitelja leži u uspehu sa kojim će dvadeset godina kasnije prikupiti ljude oko svoga mišljenja. Da kažem na ovom mestu i to da za početak kulture nije nikad odviše rano. Razgovarajući s naučnicima, video sam da su u društvu sa lošijim drugovima gubili one godine detinjstva koje su jedino bile u stanju dati literaturi fantazije, u njihovim očima, kvalitet religioznosti i trajnosti. Nalazim, dalje, da je verovatnoća dobrog ocenjivača mnogo veća, ako je neko sin dobrog ocenjivača, i da su deca, koja se sada razvijaju, zakasnila ne samo za nekoliko godina, nego za dve ili tri generacije, da bi se od njih mogli načiniti naučnici najbolje vrste. Rekao bih da svaki učen čovek treba da uzme u obzir sledeću misao: kao što se na starom domenu nalazi obično po jedan otmen posednik, koji je, posle prve vatre mladosti, postao brižan domaćin, i osetio uobičajenu želju da imanje pod njegovom upravom ne pretrpi nikakvu štetu, nego da se idućem nasledniku preda u isto tako dobrom stanju u kakvom je u svoje vreme primljeno - tako razložan čovek smatra i sebe predmetom tog vekovnog poboljšavanja, pomoću kojeg se ljudstvo oblagorođava, leči i prefinjuje; i izbegava svako rasipanje svojih snaga na uživanja, ili na takve dobiti koje bi na kocku stavljale kroz vekove nagomilavane društvene tekovine. Fosilni slojevi dokazuju da je priroda počela sa rudimentarnim oblicima, da je prelazila na složenije čim bi se zemlja pokazala pogodna za njihovo obitalište, i da sa pojavom viših oblika niži nestaju. Veoma ih je malo od naše rase za koje bi se moglo reći da su već dovršeni ljudi. Jednako još vučemo na sebi zaostatke prethodnih inferiornih četvoronožnih organizama. Mi ove milione bića zovemo ljudima, ali to još nisu ljudi. Pola još srastao sa zemljom, udarajući oko sebe da bi se oslobodio, čoveku je potrebna sva muzika koja mu se može dati. Ako Ljubav, vatrena Ljubav puna suza i radosti; ako Nužda sa svojim bičem, ako Rat sa svojim topovima, ako Hrišćanstvo sa svojim milosrđem, ako Trgovina sa svojim novcem, ako Umetnost sa svojim slikama, ako Nauka sa svojim telegrafom koji ide kroz provalije prostora i vremena učine da njegovi labavi živci zatrepte, i silnim udarcima po debeloj čauri uspeju da joj probiju zid, i da iskoči iz nje novo stvorenje, uspravljeno i slobodno - onda se dižite i pevajte paean! Vek četvoronošca prolazi, a vek misli i srca dolazi. Doći će vreme kada oblici zla, koje smo mi još poznavali, neće više moći postojati. Kultura čovečja se ničega ne može odreći, potreban joj je sav materijal. Ona preobraća sve prepreke u pomoćna sredstva, a sve neprijatelje u snagu. Najužasnije zlo će biti najkorisniji rob. I ako se budućnost rase čita kao prednaznačena u organskom naporu Prirode da se diže i poboljšava, i u odgovarajućem impulsu čoveka prema Boljem, onda se usuđujemo tvrditi da ničega nema što čovek ne bi savladao ili izmenio, i da će najzad kultura apsorbovati haos i geenu. Furije će preobratiti u Muze, a pakao u blagodat.

53

zdls & meteori

PONAŠANJE Duh, koji oživljava Prirodu, isto je tako značajno izražen u oblicima, pokretima, i gestovima živih stvorenja, kao i u najvišem svom izrazu, u artikulisanom govoru. Taj nemi i suptilni jezik to su maniri; ne šta nego kako? Život je izraz. Statua nema jezika, i ne treba joj. Dobrim slikama ne treba deklamacija. Priroda kaže svaku tajnu jedared. Da, a u čoveku je kazuje neprekidno, oblikom, držanjem, gestovima, izrazom crta, licem i delovima lica i celokupnom radnjom mašine. Spoljašnje držanje čoveka, kako proizlazi iz kombinacije njegove prirode sa njegovom voljom, nazivamo manirima. A šta je to drugo ako ne misao koja ulazi u noge i u ruke, nadzirava pokrete tela, govor i ponašanje. Uvek ima jedan najbolji način da se stvar uradi, makar samo jaje da se skuva. Maniri, to znači srećnim načinom raditi stvari; svaki od tih manira je bio nekada impuls genija ili ljubavi, a sada je ponavljan i utvrđen običaj. Maniri su glatka, svetla površina, kojom se svakidašnjost života prevlači, i njeni detalji ukrašavaju. Ako su maniri površni, lepo, onda su površne i kapljice rose koje izjutra daju livadama nešto tako duboko. Maniri se vrlo lako saopštavaju, ljudi ih primaju jedan od drugoga. U romanu Konsuelo hvali se junakinja da je sa pozornice upućivala plemiće u manire; a Talma je stvarno učio Napoleona veštini ponašanja. Genije pronalazi prefinjene manire, a baron i baronica ih brzo kopiraju i, blagodareći preimućstvima života u palati, još ih i usavršuju. Stereotipišu u modu ono što su naučili. Moć manira dejstvuje neprekidno; to je elemenat koji se, kao i vatra, ne da sakriti. Noblesa se ni u kojoj zemlji ne može zatajiti; u republici i demokratiji isto tako ne, kao ni u kraljevini. Niko ne može odoleti njenom plemenitom uplivu. Izvesni maniri, stečeni u dobrom društvu, imaju takvu snagu, da je ličnost, koja se njima služi, žensko ili muško, uvek cenjena i svugde dobrodošla, iako nema ni lepote, ni bogatstva, ni duha. Naučite dečka dobrom ponašanju i veštini da bude prijatan, i vi ste mu dali vlast nad palatama i bogatstvima kudagod se krene. Ne mora se mučiti da ih pridobije ili prisvoji; sami ga mole da uđe među njih i da im bude gospodar. Šaljemo mirne i u sebe povučene devojčice u institute, u škole za jahanje, na balove, svugde gde se mogu upoznati i doći u bliski dodir sa istaknutim osobama svoga pola, gde će naučiti veštinu okretnosti i gledati je izbliza. Moć svetske dame da privuče i vodi, a isto tako i da zaplaši i odbije, proizlazi iz verovanja devojčica da dama raspolaže naročitim sredstvima i načinima ponašanja, koji su njima nepoznati; ali kad jedared uhvate tajnu, naučile su stati i naći se prema toj dami, i povratile su time svoju samostalnost. Svaki dan nam donosi dokaze o blagoj vlasti manira. Ljudi, ranije nasrtljivi, sada više nisu nasrtljivi. Srednji staleži nauče težiti za onim što pripada visokom stepenu karaktera ili kulture. Vaši maniri se stalno nalaze pred ispitom, i to pred komisijom koja se jedva sluti - vrsta policije u građanskom odelu - koja vam dosuđuje ili uskraćuje visoke ocene kada najmanje mislite o njima. Mnogo govorimo o koristima i svrhama, a međutim su maniri ono što stvara međusobne odnose ljudi. Kad je reč o nekom poslu, idemo čoveku koji zna, ili ima, ili pravi ovo ili ono što nam je potrebno, i ne dozvoljavamo ukusu svom ili osećajima da nam staju na put. Ali kad se posao svrši, vraćamo se u stanje udobnog odmora, i želimo kraj sebe one sa kojima nam je ugodno, koji hoće da idu kuda mi idemo, čiji maniri nas ne vređaju, čiji društveni ton je u skladu s našim. Kad razmišljamo o velikoj ubeđujućoj i oživljavajućoj moći manira; kad vidimo kako maniri preporučuju, pripravljaju i dovode ljude u zajednicu; kako, po svima klubovima, oni prave članove; oni dovode ambicioznog mladića do sreće; kako u većini slučajeva maniri žene mladića, i on uzima manire; kad pomislimo kakvi su ključevi, i u kakve tajne, maniri; koliko nam pružaju uzvišenih pouka i inspirišu nas da razumemo znakove 54

zdls & meteori

karaktera, i kolika moć slutnje nam je potrebna za čitanje tih delikatnih poruka - onda vidimo koliki je značaj toga pitanja, i u kakvoj vezi ono stoji sa pristojnošću, sa snagom i lepotom. Prva usluga koju nam maniri čine vrlo je skromna - dok su to jest još vrsta nižeg morala; ali tu je početak civilizacije; hoću da kažem da se pomoću manira ljudi međusobno podnose. Manire cenimo zbog njihove surovo plastične i prečišćavajuće snage; oslobađaju ljude četvoronožnog stanja, umivaju ih, oblače, nameštaju da stoje uspravno, prisiljavaju da zbace sa sebe životinjske ljuske i navike; primoravaju ih da budu čisti, zauzdavaju im srdžbe i sitničarstva, uče ih gušiti sve vulgarne, a birati plemenite izraze, i ubeđuju ih da otmeno ponašanje usrećava. Zakoni ne dopiru do rđavog ponašanja. Društvo je zaraženo surovim, ciničnim, nestaloženim i lakomislenim osobama, koje ostali svet smatraju kao svoj plen, i na koje može ustati samo javno mnjenje, koncentrisano u dobre manire, u opšte primljene forme. Među te osobe idu opozicionari, ismejači za privatnim i javnim stolovima, slični onim jazavčarima koji smatraju da je dužnost časnog pseta režati na svakog mimoprolaznika, i ukazati mu počast na taj način što će za njim lajati doklegod se ne izgubi iz vida; ljudi koji ržu kao konji kad im protivrečite, ili kažete nešto što oni ne razumeju; ljudi drski, koji se sami pozivaju u vašu kuću; pa uporni brbljivci koji vam naturuju svoje društvo u odviše zasićavajućim dozama; oni koji sami sebe sažaljevaju, i koji su vrlo opasna klasa; dosadljivci; ukratko, sve vrste apsurdnih budala: to su socijalne nevolje koje vlast ne može lečiti, niti vas može od njih braniti, i protiv kojih se možete osloniti samo na prisilnu moć običaja, poslovica, i svakodnevnih propisa o ponašanju, urezanih u pamet mladeži još od školskih dana. U hotelima na obalama reke Misisipi štampa se, među ostalim kućnim propisima, i ovaj: „Nijednom džentlmenu nije slobodno doći za opšti sto bez kaputa”. U istom tom kraju, male tablice na crkvenim klupama obraćaju se bogomoljcima da se uzdržavaju od strasti pljuvanja. Čarls Dikens je sa hrabrim samopožrtvovanjem preduzeo reformu naših američkih manira, u pojedinostima koje je nezgodno imenovati. Ja mislim da lekcija nije bila sasvim uzaludna; otkrila je rđave manire pred svima, tako da su prostaci mogli videti njihovu ružnoću. Na nesreću, knjiga je i sama imala svojih ružnoća. Nije trebalo smatrati za nužno da se u čitaonici naštampa opomena koja će upućivati strance da ne govore glasno; niti kazivati osobama, koje razgledaju fine gravire, da se s tim predmetima mora postupati kao s paučinom ili sa krilima leptira; niti osobama, koje posmatraju mramorne statue, da ih ne udaraju štapovima. Ali i kraj savršene civilizacije ovoga grada, takve opomene nisu sasvim nepotrebne u Ateneumu ili u Varoškoj knjižnici. Maniri su konvencionalni produkti, i razvijaju se ne samo iz karaktera, nego i iz okolnosti. Ako posmotrimo slike patricije i seljaka iz raznih vremena i raznih zemalja, opazićemo kako se mnogo slažu sa istim staležima u našim gradovima. Moderni aristokrat je dobro predstavljen ne samo u Ticianovim mletačkim duždevima, i u rimskim statuama, i na rimskom kovanom novcu, nego i u portretima japanskih dostojanstvenika, koje je Komodore Peri doneo sa sobom. Prostranstva imanja i krupni prihodi ne samo da padaju udeo glavama koje umeju njima upravljati, nego stvaraju takođe impozantne manire. Oštro oko će opaziti vrlo fine nijanse rangova, i po ponašanju će poznati koju vrstu počasti je neko navikao da prima. Prinčevi, naučeni na svakidašnja podvorenja i predusretljivosti od strane najviših velikaša, prisvoje naviku da to očekuju, i naročiti manir da te počasti primaju i na njih odgovaraju. Uvek ima izuzetnih ljudi i načina. Engleska velika gospoda se rado prave farmeri. Kleverhauz je kicoš, a ispod savršenog odela i ležernog ponašanja krije užase svoje naprasitosti. Ali Priroda i Sudbina su poštene, i nikada ne propuštaju ostaviti svoje obeležje, to jest staviti spolja znak svake i svakojake sposobnosti. Mnogo znači već umeti vladati nad svojom fiziognomijom, i ambiciozni mladić možda veruje da je uhvatio celu tajnu, ako je saznao da neusiljeni maniri imponuju. Nemojte se dati prevariti dopadljivom spoljašnošću. 55

zdls & meteori

Nežni ljudi imaju ponekad jaku volju. Imali smo u Masačusetsu jednog starog državnika, koji je ceo svoj vek proveo po sudovima i visokim državnim položajima, a nije uspeo da savlada izvesnu jaku razdražljivost lica, glasa i pokreta; kad je govorio, glas bi ga izdavao: krečao je, prekidao se, stenjao je, zviždao je; ali državnik je za sve to malo mario, jer je znao da će taj njegov glas uspeti da odzviždi, odstenje, ili odciči svaki njegov argument i svaku njegovu indignaciju. Kad bi posle svršenog govora seo, izgledao je kao da ga je snašao neki napad, i morao se držati za stolicu obema rukama; ali, pod celom tom razdraženošću se krili: jedna silna i odlučna volja koja se probija napred, i jedno pamćenje, u kome su ležali svi detalji stvari po redu i metodi geoloških slojeva, i pod kontrolom državnikove volje. Maniri su delimično konvencionalni produkti, a glavni uslov je izvesna sposobnost za kulturu u krvi. Inače je sva kultura uzaludna. Ona tvrdoglava predrasuda o krvi, koja leži u osnovi sviju feudalnih i monarhističkih institucija u Starom svetu, opravdava se donekle svakidašnjim iskustvom. Svaki čovek, matematičar, umetnik, vojnik ili trgovac, traži, sa uverenjem, u svome detetu neke crte i talente koje ne bi pretpostavio u detetu nekog drugog. Orientalci su vrlo ortodoksni na toj tačci. Emir Abdel-Kadar je rekao: „Nađi trnov žbun, i zalivaj ga cele godine vodom, on će ti roditi samo trnje. A nađi urmino drvo, i ostavi ga potpuno bez nege, ono će opet roditi urmom. Plemstvo je urmino drvo, a puk arapski je trnov žbun.” Jedan od glavnih faktora u istoriji manira jeste neobična moć izraza čovečjeg tela. Kad bi bilo načinjeno od stakla, ili od vazduha, i misli stajale u njemu ispisane na čeličnim tablicama, ne bi ih moglo istinitije iznositi na videlo no što čini ovako. Mudri ljudi čitaju tačno svu vašu istoriju iz vašeg pogleda, vašeg hoda i ponašanja. Celo uređenje prirode sračunato je na izraz. Brbljivo telo je sve od jezika. Ljudi su kao oni ženevski satovi sa kristalnim pločama, kroz koje se vide svi pokreti. Sok života struji gore dole u delikatnim sudovima ljudskih tela, i otkriva radoznalome njihova stanja. Lice i oči odaju šta duh radi, koliko je star, i koje su mu svrhe. Oči otkrivaju drevnost duše, to jest, kroz koliko oblika je već prošla na putu uzdizanja. Bilo bi upravo nasrtanje na pristojnost kada bismo tiho izrekli sve ono što se ispovedljivo oko ni malo ne uzdržava da kaže svakom uličnom prolazniku. Čovek ne može upreti pogled u sunce, i po tome sudeći on je nesavršen. U Sibiru je nedavno jedan putnik našao ljude koji su bili u stanju da nenaoružanim okom vide Jupiterove satelite. U nekom pravcu nas životinje nadmašaju. Tice su dalekovidnije; da i ne spominjemo krila, pomoću kojih se dižu na višu tačku posmatranja. Krava je u stanju da tajnim znakom, verovatno očima, naredi teletu da beži, ili da legne i tako da se sakrije. Džokeji tvrde o nekim konjima da „pogledom obuhvataju celo polje.” Život u slobodi, lov i poljski rad, daju čovečjem oku istu takvu moć. Farmer vas gleda oštro kao konj, i zrak iz njegovog oka je kao udarac štapa. Oko je sposobno pretiti kao napunjena i nanišanjena puška, i vređati kao zviždanje i udarac nogom; dok u drukčijem raspoloženju, pod milim njegovim pogledom srce igra od radosti. Oko se povodi za pokretima duha. Kad nas neka misao dohvati, oko stane, i zagleda se u daljinu: kad se ređaju imena osoba ili zemalja, kao Francuska, Nemačka, Španija, Turska, oči zaplamte pri svakom novom imenu. Duh ne dolazi ni do jedne suptilnosti znanja, o koju se ne bi odmah takmičile i oči. „Umetnik”, rekao je Mikelanđelo, „mora imati sprave za merenje ne u ruci, nego u očima”; i nema kraja spisku svega što oči rade, bilo da je reč o bezbrižnom gledanju (zdravlja i lepote) ili o napregnutom gledanju (umetnosti i rada). Oči imaju smelost lavova; kolutaju, blude, skaču, ovamo i onamo, blizu i daleko. Govore sve jezike. Ne čekaju, kao Englezi, da budu prikazane; ne traže nikakvu dozvolu ni od starosti ni od ranga; ne osvrću se ni na siromaštvo ni na bogatstvo, ni na znanje, ni na snagu, ni na vrlinu, ni na pol; nego prodiru, i prolaze vas skroz na skroz u jednom trenutku vremena. Koliki talas života i misli se izliva iz duše u dušu kroz oči! Pogled je prirodna magika. Misteriozni saobraćaj, uspostavljen kroz prostor između dva dotle potpuno strana stvorenja, izaziva sve 56

zdls & meteori

snage divljenja. Saobraćanje pogledom u većini slučajeva ne podleže kontroli volje. Pogled je telesni simbol identiteta cele prirode. Gledamo u oči da vidimo da li je taj drugi stvor drugo mi; oči neće slagati, nego će istinito priznati kakav se duh iza njih krije. Otkrivenja su ponekad užasavajuća. Odaje se vulgarni demon, nasilnik, i posmatraču je kao da oseća da promiču sove, slepi miševi i kopite tamo gde je očekivao nevinost i jednostavnost. Vredno je zabeležiti takođe da duh, koji se javlja na prozorima kuće, uzima na sebe, u očima posmatrača, odmah neki nov oblik. Oči ljudske razgovaraju isto toliko koliko i njihovi jezici, sa preimućstvom da očnom dialektu ne treba rečnik, i da ga razumeju u celom svetu. Ako oči kažu jedno a jezik drugo, iskusan čovek se oslanja na govor očiju. Kad neko izgubi ravnotežu, poznaje mu se po očima. U očima svoga druga možete pročitati da li ga vaši razlozi pogađaju, ako jezik njegov ne bi hteo da prizna. Ima pogled kojim čovek nagoveštava da će reći nešto zgodno, i pogled koji dolazi pošto je to rekao. Uzaludne su, i brzo se zaboravljaju sve lepe ponude i usluge gostoprimstva, ako nema praznika u očima. Koliko skrivenih naklonosti oči priznaju, iako ih usne odriču! Dešava se da neko polazi iz društva u kome sam nije rekao ništa, i u kome nikakva važna primedba nije bila upravljena njemu; ali, ako samo postoje simpatije između njega i društva, fakt taj mu neće ni doći do svesti, tolika je silna bila struja života koja je tekla iz njega i u njega. Ima doduše očiju koje, kao par boba, ne propuštaju u ličnost. A druge su bistre i duboke, kao bunari u koje čovek može upasti; neke su nasrtljive, i proždiru, i čini se da zovu policiju; a druge hoće sve da vide, i potrebne su gomile sveta na Brodveju, i zaštita miliona, da pojedinca sačuvaju od njih. Vidim ponekad kako vojničko oko tamno seva pod čelom nekog sveštenika, ili pod obrvama nekoga seljaka; sećam se spartanskog grada; sećam se redova bajoneta. Ima očiju koje pitaju, koje uveravaju, koje se skitaju, koje su pune sudbine, neke sa dobrim, neke sa zlim predskazivanjima. Ona dokazana snaga koja smiruje bezumlje ili divljinu životinje, leži iza očiju. Pobeda se mora prvo ostvariti u volji, pa se tek zatim može javiti u očima. Izvesno je da svaki čovek nosi u očima tačno označen rang koji zauzima u ogromnoj skali ljudi, i mi jednako učimo kako se to čita. Dovršen čovek ne bi trebao da se služi nikakvim pomoćnim sredstvom van njegove ličnosti. Ko pogleda njega, saglasiće se sa njegovom voljom, uveren da su ciljevi plemeniti i opšte korisni. Razlog, zašto nas ljudi neće da poslušaju, u tome je što na dnu naših očiju vide blato. Ako je organ vida takav posrednik snaga, i ostali organi i crte imaju svoju snagu. U nekoliko kvadratnih decimetara našeg lica ima dovoljno prostora za crte svih naših predaka, za prikaz cele naše istorije i svih naših potreba. Skulptori, i Vinklman i Lavater reći će vam kako je znamenita crta lica nos; kako njegov oblik izražava jačinu ili slabost volje, dobru ili rđavu narav. Nos Julija Cezara, ili Dantea, ili Pita sugerišu nam „užase kljuna”. A kakvu prefinjenost, i opet kakvu nesavršenost odaju zubi! „Čuvaj se da se ne nasmeješ“ savetovala je mudra majka, „jer ćeš pokazati sve svoje nedostatke.” Balzak je ostavio u rukopisu jednu glavu koju je nazvao Théorie de la démarche, i u kojoj kaže: „Pogled, glas, disanje i držanje ili hod identični su. Ali kako čoveku nije data snaga da u isti mah stražari nad ova četiri različna, a istovremena izraza svoje misli, posmatrajte onaj među njima koji govori istinu, i znaćete celog čoveka”. Palate nas interesuju poglavito kao izložbe manira, koje je dokono i raskošno društvo, što u palatama stanuje, podiglo do visoke umetnosti. Na dvorovima važi načelo da su maniri sila. Bitne karakterne crte dvorskog čoveka jesu: mirno i odlučno držanje, uglađen govor, ulepšavanje sitnica, i veština da se prikriju svi neprijatni osećaji; i, ako želite, Sen Simon, Kardinal de Rec, Rederer i enciklopedija Memoara mogu vas uputiti u te moćne tajne. Kod kraljeva je pitanje ponosa imati dobro pamćenje imena i lica. Kaže se o jednom princu da mu je glava uvek bila sagnuta, kako tobož ne bi ponižavao gomilu. Ima ljudi koji, kao deca, ulaze u sobu uvek sa nekom dobrom vešću. Govori se o pokojnom Lordu Holandu, da je silazio na 57

zdls & meteori

doručak redovno sa izrazom lica kao da mu se taman desilo nešto osobito ugodno. U crkvi Notre Dame je velikaš sedao na estradu sa pogledom čoveka koji misli sasvim nešto drugo. Ali, ne zavirujmo i ne prisluškujmo više na vratima palata. Dobri maniri ne mogu bez dobrih manira drugih ljudi. Naučnik može biti dobro vaspitan čovek, a može i ne biti. Entuziast neki, uveden u društvo, predstavljen je korektnim naučnicima, i oseća hladnoću i ćuti, jer mu je jasno da nije u njihovom elementu. Svi oni imaju nešto što on nema, a što bi, kako mu izgleda, trebao da ima. Ali ako se entuziast nađe negde sa naučnikom bez njegovih kolega, onda je zgoda na njegovoj strani; naučnik stoji bez odbrane, i upućen je na njegov način. Njih dvojica imaju sad da biju bitku pomoću svojih sopstvenih snaga. U čemu je talent onog tako poznatog karaktera - svetskog čoveka sa velikim uspehom - na svima trgovima, u svima senatima i salonima? U manirima: u pobedničkim manirima, u daru osetiti u čemu je korist, i u manirima koji vode toj koristi. Gledajte kako se takva ličnost približuje svome čoveku. Za nju je jasno da se gomile ponašaju onako kako ih u prvi mah dočekuju, i u tome je sva njena jevtina tajna; to je ono što se dešava ma kojim dvema osobama kad se nađu na nekom poslu: jedna odmah opaža da je u nje ključ situacije, da njena volja grabi u sebe volju one druge, kao mačka miša; ima dakle samo da bude učtiva, i da pred svoju žrtvu iznosi dobroćudne razloge, kako bi prikrila lanac, zbog koga bi se žrtva mogla zastideti i rešiti na otpor. Za nas, međutim, nije dvor ono mesto gde je nauka o manirima od naročite važnosti, nego su to krugovi dobrog društva, gde se, posle završenih dnevnih poslova, sastaju ljudi i žene u ukrašenim salonima na dokolicu i na uzajaman provod. Ti su sastanci dabogme veoma privlačni, i imaju svakovrsne odlike; ali pred ozbiljnim osobama, pred mladićima i devojkama koji imaju nešto veliko na srcu, ne možemo ih ceniti mnogo visoko. Lepo obučeno, razgovorno društvo, gde je svakom mnogo stalo da zabavi onog drugog - pa ipak, otmenom Turčinu, koji je nedavno bio ovde, činilo se da se sve žene čežnjivo osvrću za stolicom; da su svi govornici u glavu udareni vazduhom bez oksigena; svi kao da su omađijani; svi kao da stoje na štulama. Međutim, u tim se društvima pišu i čitaju tajne biografije. Izgled ovoga čoveka je odvratan; ne bih želeo da imam s njim posla. Onaj drugi je razdražen, plašljiv, i uvek na oprezu. Mladić izgleda skroman i muževan; njega sam izabrao. Pogledajte onu ženu. Niti je lepa, niti sjajno konversira, niti ima naročitu moć da vam pomogne, ali je ipak svi rado gledaju, celo njeno biće je zdravo. A evo sentimentalista i invalida. Eto Eliza, koja je nazebla još kad je na svet došla, i čiji je nazeb od toga doba sve jači. Eto strašljivih manira, a eto prikrivenih. „Pogledajte Nortkota”, rekao je Fuzeli, „izgleda kao pacov koji je ugledao mačku.” U površnom društvu, koje se lako uzbuđuje i lako zamara, izdigao se Bernard kao stub: Aleganske planine ne izražavaju više dostojanstvene mirnoće od njegovog ponašanja. Tu su mile, čežnjive oči Cecilijine: kao da uvek traži srce. Ništa nije lepše od korinćanske gracije Gertrudinih manira, pa ipak, Blanša, koja nema nikakvih manira, ima bolje manire od nje; jer su Blanšini pokreti izrazi duha koji je dorastao trenutku, i ona je u stanju da svaku misao izrazi neposrednom akcijom. Ima malo cinizma u definiciji: da su manire pronašli mudri ljudi kako bi uklonili od sebe budale. Otmen svet je vešt da pronađe one koji ne spadaju u nj, i retko kad izlazi s pažnjom na susret tamo gde ne treba. Društvo je brzo u svojim instinktima, i ako ne spadate u njega, odbija vas sa prezrenjem, ili vas jednostavno previdi. Ono prvo oružje dovodi napadnutu ličnost do besa; drugo još mnogo jače dejstvuje, a nemogućno je odupreti mu se jer je teško pronaći kad je akcija počela. Ljudi pod tom anatemom i odrastu i ostare, a nikada ne naslućuju istinu, pripisujući samoću, koja tako ponižavajući deluje na njih, svakom drugom razlogu samo ne pravom. Osnovica dobrih manira jeste samopouzdanje. Nužnost je zakon za one koji sami sebe nemaju u vlasti. Ko sam sebe nema u vlasti, sam nad sobom nije gospodar, dosadan nam je i 58

zdls & meteori

muči nas. Neki ljudi kao da imaju osećanje da pripadaju kasti parija. Boje se da ne uvrede, savijaju se i izvinjuju, i idu kroz život strašljiva koraka. Ponekad snevamo da smo u lepo obučenom društvu bez kaputa; slično tome, Godfridovo je ponašanje stalno tako kao da strada pod nekom mučnom okolnošću. Junak treba svugde da se oseća kao kod svoje kuće, treba da svojom sigurnošću i svojom vedrinom uliva osećaj udobnosti svima prisutnima. Junaku je slobodno biti ono što jeste. Čovek jakog duha opaža, da je, doklegod služi društvu prema svojoj prirodi i sposobnosti, pošteđen od svih propisa pa i dužnosti, koje društvo inače tako tiranski nameće redovima svojih članova. Aspazija kaže: „Evripid nema prefinjene manire Sofokla, ali - dodaje ona, ljubazno - ljudi, koji zatalasavaju naše duše i gospodare njima, imaju zaista pravo da udove svoje tegle, nepažljivo koliko im je volja, u jednom svetu koji je njihov, i pred stvorenjima koja oni oživljavaju.” Za dobre manire treba imati vremena, jer ništa nije vulgarnije od žurbe. Prijateljstvo bi trebalo okružiti ceremonijama i poštovanjem, a ne sabiti ga u budžak. Nedovoljno je za prijateljstvo onoliko vremena sa koliko raspolažu siroti i zaposleni ljudi. Eto mi dolazi Roland, sa nežnim osećajem, koji ga vodi i ogrće kao neki božanski oblak ili sveti duh. Velika je šteta za nas obojicu što u tom osećaju ne možemo uživati dokolno, nego će nam ga, naprotiv, prekidati dosađivanje poslova. Ali, kroz sav bljesak i sjaj se providi stvarnost. Teško je sprečiti da se šta ne probije kroz lepo obojeno kako. Jezgro hoće na površinu. Jaka volja i smelo zapažanje savlađuju stare manire i stvaraju nove; i misao sadašnjeg trenutka ima veću važnost nego cela prošlost. Kod ljudi jakoga karaktera maniri se ne opažaju, jer su trenutni. Svršena stvar nas iznenadi, i oduzme svu moć da razmatramo na koji način ju je čovek jakog karaktera izveo. Pa ipak, ništa nije tako zanosno kao upoznavanje visokog stila koji se provlači kroz dela takvih ljudi. Neke ličnosti paradiraju i maskaradiraju pred nama sa svojim imanjima, titulama, položajima i vezama: predsednici akademija i civilnih vlasti, senatori, profesori, istaknuti advokati imponuju tako lakovernima, a često i jedno drugom. Mudar čovek sa dobrim manirima smatra da sa takvim reputacijama treba postupati pažljivo, kao da su zaslužene. Ali zloćudi realist pozna te ljude na prvi pogled, a i oni imaju njega; kao kad, u Parizu, šef policije uđe u balsku salu, pa toliki dijamantima osuti avanturisti zastrepe, i naprave se što mogu neznatniji, ili, u prolazu, dobacuju molećive poglede. Neka proročica je rekla: „Sa rođenjem sam donela fatalnu moć pronicljivosti”; a takve Kasandre se neprestano rađaju. Koliko u manirima ima prave snage, toliki je i utisak od njih. Čovek, siguran u svoju stvar, nosi vedar i zadovoljan izraz lica koji svako može pročitati. I samo tako možete nekoga naviknuti na izvestan izgled ili ponašanje, ako od njega načinite čoveka kome su taj izgled i to ponašanje prirodni. Priroda uvek nagrađuje stvarnost. Što je učinjeno efekta radi, vidi se da je učinjeno efekta radi; a što je učinjeno za ljubav, vidi se da je učinjeno za ljubav. Čovek uliva naklonost i poštovanje, ako nije naročito čekao na njih. Dela nekog čoveka, zbog kojih ga posećujemo, urađena su u pomrčini i u hladu. Mala neporočnost više vredi nego ma koja karijera. Tako su duboki izvori te pojave, da se čak, kako izgleda, i stas čovečji menja prema slobodi njegovih misli. Ne samo da je on sam veći, kad je na svome mestu, i kad su mu misli plemenite, nego i svaka stvar oko njega menja svoj izraz. Nema toga dunđerskog lenjira, ni metra ni lanca, koji bi izmerili dimenzije kuće ili kućnog zemljišta; nego uđite u kuću; pa ako je gazda spleten i neodlučan, onda ništa ne znače prostranost njegove kuće i lepota njegovog imanja; brzo ćete stići na kraj svega; a ako je taj čovek gospodar od sebe, srećan, veseo na domu, onda njegova kuća ima duboke temelje, prostrana je bezmerno i zanimljiva, i krov joj je pukao kao nebo. Pod najskromnijim krovom, najsvakidašnjiji čovek, u sasvim jednostavnom odelu, sedi masivan i vedar, ali u isti mah i strahovit, kao egipatski kolos. Ni Aristotel, ni Lajbnic, ni Džunius, ni Šampolion nisu određivali gramatička pravila toga jezika koji je stariji od sanskrita; ali oni koji još ni engleski ne znaju čitati, čitaju već taj jezik. 59

zdls & meteori

Ljudi se uzajamno odmere kad se prvi put sretnu, i svaki put kad god se sretnu. Kako dolazimo do tog brzog saznanja o moćima i dispozicijama onog drugog, pre nego što smo i jednu reč progovorili? Čini nam se da ubeđujuća snaga govora nije u onom što ljudi kažu - da dakle ljudi ne ubeđuju dokazima - nego da je u ličnosti, u onome što ljudi jesu, i što su do toga trenutka govorili i radili. Slušamo onoga koji već važi kao sila, i štogod on kaže sve odobravamo. Neko ga pobija jakim razlozima, ali razlozi se odbijaju sve dotle dok, postepeno, ne probiju u pamet neke znatne osobe; tek tada počinju osvajati i množinu. Samopouzdanje je osnova ponašanja, kao što je u isto vreme i garantija da se snage neće rasipati u odviše mnogo demonstracija. U našoj zemlji, gde je nastava opšte raspostrta, imamo površnu kulturu, i preteranost čitanja, pisanja i govora. Paradiramo sa svojim odlikama kroz poeme i oracije, mesto da ih prerađujemo u sreću. Kroz vekove se čuje kao neki šapat onome ko hoće da čuje: „Ono što je samo tebi poznato, ima stalno veliku vrednost.” Možemo s izvesnim razlogom verovati da će poetske misli jednoga čoveka, koji ih ne piše, naći izlazak iz njega na neki drugi način, ako ne kroz pisanje, izbiće u stasu ili u ponašanju, dok pesnici često ničega poetskog nemaju u sebi sem svojih stihova. Jakob je kazao: „Kad čovek potpuno izrazi svoju misao, ona je manje njegova.” Rekli bismo da je pravilo u ovom: što čovek kaže iz neodoljivog nagona, to pomaže i njemu i nama. Tumačeći svoju misao drugima, on je tumači i sebi; ali ako je samo ugleda radi otkriva, štetno utiče na njega. Društvo je pozornica za pokazivanje manira; a romani su njihova literatura. Romani su dnevnik ili arhiva manira, a nova važnost tih knjiga potiče iz fakta: što romansijeri počinju probijati površinu i dostojnije postupati sa tom oblašću života. Ranije su romani bili svi podjednaki, i sasvim vulgarni. Pretpostavljali su kod nas jedno glupo interesovanje za sudbinu mladića i devojke koje su opisivali. Mladić se imao podići iz skromnog položaja na visinu. Nedostojali su mu žena i dvorac, i predmet priče je bio snabdeti mladića jednom ili obema od tih stvari. Sa simpatijama pratimo njegovo uzdizanje, korak po korak, dok najzad nije stigao do vrhunca; određuje se dan svadbe; idemo za paradnom povorkom do zastavama okićene kapije - kada nam odjedared pred nosom zatvaraju vrata, i jadni čitaoci ostaju napolju, na hladnoći, ne obogativši se nijednom idejom, nijednim impulsom od vrednosti. A pobede karaktera se osećaju odmah, i one su pobede za sve. Veličina karaktera sve uvećava. Svaka crta herojstva osnažuje. Romani su isto tako korisni kao i Biblija ako nas uvode u tajnu: da je najbolja stvar u životu uzajamna izmena misli, a najveći uspeh poverenje, to jest potpun sporazum među iskrenim ljudima. Jedna francuska definicija prijateljstva glasi: rien que s' entendere: sporazum. Najviši savez koji možemo sklopiti s drugom jeste: „neka istina bude među nama za sva vremena”. Draž svih dobrih romana, kao i svih dobrih istorija, u tome je, da se junaci od početka uzajamno razumeju, da postupaju časno i sa dubokim uzajamnim poverenjem. Uzvišeno je osećati, i moći reći jedno o drugom: nije potrebno da se sastanem s njim, ni da govorim s njim, ni da mu pišem; nije potrebno da se uzajamno osiguravamo, ni da jedno drugom šaljemo zaloge sećanja; ja se oslanjam na njega kao na sebe; i ako je učinio tako i tako, znam da je tako i valjalo. U svima značajnim ljudima, sa kojima sam se u životu sretao, zapažao sam neposrednost, najiskreniju jednu istinu, kao da je svaka zapreka i izopačenost odstranjena od njih. Šta bi i imali da kriju? Šta bi i imali da izlažu? Među jednostavnim i plemenitim osobama sporazumevanje je uvek brzo; upoznaju se na prvi pogled oka, a sastaju se na boljem zemljištu nego što je teren talenata i veština, koje možda slučajno imaju, naime na zemljištu iskrenosti i pravičnosti. Jer, kvalitet prijateljstva i karaktera ne sačinjavaju talenti i genialnost koje čovek ima, nego način kako on stoji prema svojim talentima. Ako čovek sam za sebe nešto može, nađe se uz njega i ceo svet. Priča se o nekom kaluđeru Vasiliju, na koga je papa bacio bio anatemu, i koji je, posle smrti, predat bio jednom anđelu da idu i nađu za njega mesto stradanja u paklu; ali rečitost i dobrodušnost kaluđera su bili takvi, da su ga svugde, gde god je stigao, s 60

zdls & meteori

radošću dočekivali, i da su i najneučtiviji anđeli s njim učtivo postupali; ako se upustio s njima u razgovor, oni, mesto da mu protivreče, ili da se silom posluže protiv njega, prelazili su na njegovu stranu, i primali njegove navike; čak su i dobri anđeli dolazili iz daleka da ga vide, i da s njime i ostanu. Anđeo, koji je bio poslat da nađe za njega mesto muka, pokušao je da ga premesti u još crnju provaliju, ali uspeh je bio isti; jer je dobrosrdačnost kaluđera bila takva, da je, iako u paklu, na svakom mestu i u svakom društvu našao nešto da pohvali, i na taj način je od pakla stvorio vrstu raja. Najzad se anđeo vratio sa svojim sužnjem onima koji su ga poslali, izjavljujući da ne može da se nađe nikakva vatra koja bi kaluđera sažegla, jer Vasilije, pod svim okolnostima, ostaje nepopravljivi Vasilije. Legenda kaže da mu je kazna oproštena, da mu je dozvoljeno bilo otići u nebo, i da je kasnije kanonisan za sveca. Ima jedna crta duševne veličine u prepisci Bonaparte sa bratom Josifom, kad je ovaj poslednji bio kralj Španije, i tužio se da ne može više da nađe u Napoleonovim pismima onaj ljubazni ton koji je bio obeležje njihove prepiske u detinjstvu. „Žao mi je”, odgovarao je Napoleon, „što mislite da ćete svoga brata tek u Poljima Jelisejskim opet naći. Prirodno je da u četrdesetim svojim godinama ne može osećati za vas onako kako je osećao u dvanaestoj godini. Ali njegovi osećaji prema vama imaju veću istinu i snagu. Njegovo prijateljstvo nosi crte njegovog duha.” Koliko mnogo praštamo onima koji nam pružaju retke prizore herojskog držanja! Praštamo im nedostatak u načitanosti, u poznavanju umetnosti, pa čak i u blagim vrlinama. Kako ih se uporno sećamo! Evo jedne lekcije, koju sam u detinjstvu poneo sa sobom iz Latinske škole, i koja spada među najbolje anegdote iz rimske istorije. Kvint Varije Hispanus tuži Marka Skaurusa da je bunio saveznike na oružje protiv Republike. A Marko, pun odlučnosti i dostojanstva, ovako se brani: „Kvint Varije Hispanus tvrdi da je Marko Skaurus, predsednik senata, pozivao saveznike da skoče na oružje protiv Republike. Marko Skaurus, predsednik senata, odriče to. Svedoka nema. Kome verujete, Rimljani? Utri creditis, Quirites??” Kad je izgovorio te reči, narodni skup ga je oslobodio. Video sam ponašanje koje čini utisak sličan utisku telesne lepote, koje nas, isto tako kao i lepota, razvedrava i prefinjuje; a važna iskustva nas uče da se ponašanje može pokazati i bolje od lepote, i učiniti lepotu i suvišnom i ružnom. Ali to ponašanje mora imati odliku fine intuicije, i smisao za poznavanje prave lepote. Mora odavati znake samosavlađivanja i kontrole nad sobom; ne smeš se pokazati površnim ni brbljivim, nego moraš biti kralj nad svojom rečju; svaki pokret i svaka akcija moraju odavati snagu koja miruje. Mora to ponašanje poticati i iz dobrog srca. Ništa ne utiče toliko na lepotu lica, oblika i držanja, koliko želja da oko sebe sejemo radost, a ne žalost. Lepo je dati strancu obed, ili ga primiti na konak; ali je bolje biti gostoljubiv prema njegovim nazorima i mislima, i ulivati hrabrost u srce svoga druga. Prema čoveku treba da smo isto tako učtivi kao i prema slici kojoj želimo dati dobro osvetljenje. O specialnim propisima nema govora: veština „dobro činiti” sadrži ih sve. Svaki čas donosi sobom neku dužnost koja je najviša, baš kao što u ovom trenutku moja ćud diktira jednu dužnost kao najvišu; pa ipak ću ovde napisati: postoji jedna tema, koja je zabranjena svima dobro vaspitanim i razumnim ljudima, a to je bolest. Spavali, ili ne spavali, glavobolni, ukočeni, leprozni, ili od groma udareni - preklinjem vas svima dobrim anđelima da ćutite, i da ćudljivošću i stenjanjem ne kvarite jutro kome svi ukućani idu na susret sa veselim i prijatnim mislima. Dođite nam iz azurnih visina. Volite dan. Ne izostavljajte nebo iz svoga pejzaža. I najstarija i najzaslužnija osoba treba vrlo skromno da uđe u društvo koje tek što se iz sna probudilo, respektujući božanska otkrivenja iz kojih, tako se mora pretpostaviti, svi tek što su izašli. Jedan stari gospodin, koji je sjedinjavao u sebi visoku kulturu i mnoga životna iskustva, rekao mi je: „Kad uđete u sobu, ja tražim način da vam celo čovečanstvo učinim lepim.” Što se tiče delikatnog pitanja kulture, rekao bih da se samo negativna pravila mogu postaviti. Pozitivna pravila, savete i sugestije, može vam samo Priroda dati. Ko bi se usudio 61

zdls & meteori

primiti na sebe da mladića ili devojčicu dovede do savršenih manira? Zlatna sredina je tako delikatna, teško ostvarljiva, recimo odmah slobodno, nedostižna. Zar ne bi i najfinije ruke bile odviše grube kada bi trebalo izraditi pravila za ponašanje jedne mlade devojke? Mogućnosti da se ne dođe do uspeha, izgledaju beskrajne; a ipak se uspeh postiže. Nije mlada devojka morala svoje vaspitanje dobiti iz druge ruke, pa ipak će, u devedeset devet od sto slučajeva, izraz i maniri mlade devojke odmah izdati da njeno ponašanje nije spontano, nego da ima neko drugi, jedna ili više žena njene sredine, za kojima je uobičajila da se povodi. Ali Priroda nesvesno i lako prenosi mladu devojku preko tih nemogućnosti, i nas neprestano iznenađuju ljupke crte i srećni izrazi, koji ne samo da se ne dadu naučiti, nego se ne dadu ni opisati.

62

zdls & meteori

SLUŽENJE BOGU Nekolicina mojih prijatelja, pošto su prethodne rasprave pročitane, zamerali su mi da je o Sudbini, o Snazi i o Bogatstvu diskutovano sa jednog suviše niskog gledišta; da je odviše prostora ostavljeno zlom duhu vremena; odviše poslastica Cerberusu; da se stalno pred istu opasnost kao nekada Kedvort, koji je, u preteranoj prostosrdačnosti, izložio argumente ateizma s takom snagom da posle sam nije umeo ništa više protiv njih reći. Ja se međutim ne bojim da ću biti primoran da, samom sebi u prkos, izigravam đavolu advokata, kako se to kaže. Ja nemam bolesno verovanje, ne mislim da je ono što ja kažem, ili što neko drugi kaže, od velike važnosti: a uveren sam da će izvesna istina doći do izraza kroz mene pa baš da sam i nem; ili da pokušam govoriti sasvim protivno. Niti se bojim da je skepticizam opasan ma za koju dobru dušu. Nepristrasni mislilac ostavlja svom skepticizmu široko polje. Umačem pero u najcrnje mastilo, jer se ne bojim da ću pasti u mastionicu. Nemam saosećanja sa ljudima koji su kao jedan siromah moj poznanik, koji mi je, kad su učestala samoubistva, priznao da ne sme da pogleda u svoj brijač. U razne časove su nam razna i mišljenja; ali neka se uvek mogne reći o nama da smo srcem svojim na strani istine. Ne uviđam zašto bismo se pravili prepodobni. Kad Božansko Proviđenje nije sakrilo od čoveka ni bolest, ni nakaznost, ni društvenu pokvarenost, nego se manifestovalo u strastima, u ratu, u trgovini, u voljenju snage i uživanja, u gladi i oskudici, u tiranijama, u literaturi i umetnostima - nećemo ni mi biti tako fini da ne zabeležimo fakta onako surovima kakva zbilja jesu: ne sumnjajmo da ima, isto tako snažno, i protivno izlaganje, kojim se takođe možemo poslužiti, i koje treba samo upotrebiti, pa da odmah dođe do izravnanja. Sunčani sistem ne strahuje za svoj dobar glas, a kredit istine i poštenja je isto tako siguran; ja se takođe ne bojim da bi jako naginjanje na stranu sudbine, praktične snage ili trgovine, stvorilo toliku prevagu skepse, koju doktrina Vere ne bi mogla pretegnuti. Snaga toga načela ne meri se uncama i funtama; ono tiranski vlada u samom centru Prirode. Skepticizmu dakle smemo ostaviti prostora koliko god možemo. Duh će se vratiti, i ispuniće nas. On upravlja upravljačima. On je pretega nagomilavanju snage: Milostivo nebo je dalo našoj krvi moralan tok. Mi se rađamo lojalni, idemo po prirodi svojoj za izvesnim zakonima. Ceo svet je načinjen od kuka i ušica, od zemljane smole i od engleskog flastera; i da li je vaša zajednica postala u Jerusalimu ili u Kaliforniji, i da li je sačinjavaju sveci ili propalice, ona se drži u celini jedne savršene lopte. Ljudi isto tako prirodno stvaraju državu ili crkvu, kao što gusenica prede čauru. Da su prefinjeniji, bilo bi u tvorevinama njihovim manje formalnog, a više duhovnog; kao kod Šekera, koje duga navika da zajedno misle i osećaju, goni, kako se kaže, da u isti mah i na isti način rade i odmaraju se; i kao što sa potpuno zajedničkim osećajima idu na svoje poslove, u polje ili u dućane, tako im u isti trenutak dolaze i želje da se provozaju ili da putuju, i konji, sa porodičnim kočijama, staju nepozvani pred vrata. Mi se rađamo s verom. Čovek donosi religije kao što drvo donosi plod. Svaki molekul ima svoju ravnotežu, a svaki duh svoj smisao za pravičnost, i u tome je Nemezis i zaštita društva. Ja i moji susedi smo odnegovani u uverenju da će, ako skoro ne dođemo do neke dobre crkve, kalvinske, bemističke, rimske ili mormonske, nastati sveopšte raspadanje i rastvaranje. Nikakvi Isaija ni Jeremija se nije pojavio. Neopisana anarhija je nastupila u našim nebesima. Stroge stare vere se sve pretvorile u prah. Čitav narod ljudi i žena dao se na traženje religija. Anarhija 63

zdls & meteori

na crkvenom polju je isto tako potpuna kao anarhija u Masačusetsu za vreme Revolucije, ili sada na padinama Stenovitih planina ili Pajk-Pika. Međutim, ima načina da udesimo život. Ljudi žive po zakonima. Priroda pokazuje u svima svojim delima uravnoteženost; srazmera prema kojoj se kombinuju oksigen i azot; slična harmonija među sposobnostima; slaganje između pokretnih i upravljajućih sila, opruga i regulatora. Opadanje Kalvinovog, Fenelonovog, Vezlejevog, ili Čeningovog upliva ne treba da nas uznemiruje. Arhitekt neba nije rđavo konstruisao svoje stvorenje, tako da bi religija, to jest ono što nas vezuje sa svetom, nedostajala: kao sever i jug, spoljašnost i unutrašnjost, centrifugalna i centripetalna sila, tako i sveopšti i posebni elemenat prianjaju za svaku dušu, i ne mogu se uništiti sem da se sama duša razori. Bog zida svoje hramove u srcima ljudi, na ruševinama crkava i religija. U poslednjim odeljcima smo se bavili sa izvesnim pojedinostima pitanja o kulturi. Ali celo stanje čoveka je stvar kulture; a kao cvet i vrhunac može se smatrati Religija ili Služenje Bogu. Uvek ima neka religija, neka u nevidljivost uperena nada ili strah, počevši od slepog sujeverja koje ukucava konjsku kopitu na katarku ili na kućni prag, pa do pesama Staraca u Apokalipsi. Ali religija se ne može podići iznad kulturnog stanja vernih. Nebo je uvek u nekoj srazmeri sa zemljom. Bog ljudoždera je ljudožder, Bog krstonosaca krstonosac, a Bog trgovaca trgovac. U svima vekovima se rađaju duše koje su izvan svoga vremena, neobične i proročke, koje su više u vezi sa sistemom sveta nego sa svojim vekom ili mestom. Te duše objavljuju čiste istine, koje, premda sa poštovanjem dočekane, brzo bivaju obarane do grubih tumačenja. Pođu li stvari nepovoljno, plemena naših Indijanaca u unutrašnjosti, i neki ostrvljani Pacifika, šibaju svoje bogove bičevima. Grčki pesnici se nisu uzdržavali da i u pitanju svojih bogova puste na volju raskalašnim dosetkama. Ljut na Neptuna i Apolona, koji su mu podigli Troju, i tražili nagradu, Laomedon se nije ustručavao od pretnje da će im odseći uši. Jedan između naših norveških predaka, kralj Ulaf, obratio je Ejvina u hrišćanstvo na taj način, što mu je dao metati na trbuh činiju sa živim ugljevljem dok se trbuh nije raspao. „Hoćeš li sada verovati u Hrista, Ejvine?” - pitao je Ulaf u najboljoj veri. Drugi argumenat je bio u tom, da se u usta otpornog učenika Randa, koji se takođe protivio verovanju, metne zmija. Hrišćanstvo je u romantičnom srednjem veku značilo evropsku kulturu, kalemljeno, oplemenjeno drvo u divljoj šumi. Ući u brak sa neznabožačkom ženom ili neznabožačkim mužem, značilo je ući u brak sa životinjom, i dobrovoljno učiniti korak unazad, prema pavijanu. Hengist je imao, kako stoji, Kćer, i lepu i milu, Ali ona je bila od saracenskih neznabožaca, A Vortigern ju je, iz velike ljubavi, Uzeo za druga i ženu, I bio proklet celog svoga veka; Jer se, Hrišćanin, oženio neznaboškom, I pomešao našu krv, pomešao meso i crve. Kakve je sve gotske mešavine hrišćansko verovanje poprimalo iz neznabožačkih izvora, može se videti iz hronike Ričarda iz Devajza o krstonosnom pohodu Ričarda I, u dvanaestom veku. Kralj Ričard se buni protiv Boga zato što ga je napustio: „O, srama! O kako bih se ja teško rešio da tebe napustim u tako izgubljenom i užasnom položaju, kad bih ja bio tvoj Gospod i zaštitnik, kao što si ti moj. Odista, moje zastave će u buduće biti prezrene, ali ne mojom greškom, nego tvojom; i ne zbog moga kukavičluka u borbi pobeđen si danas ti sam, moj kralju 64

zdls & meteori

i Bože, a ne tvoj vazal Ričard.” Religija davnašnjih engleskih pesnika je abnormalna, u jedno isto vreme i pobožna i bogohulna. Primer za to je, kod Čosera, neobična zbrkanost neba i zemlje u slici Didone: Ona beše tako lepa, Tako mlada, tako razdragana, sa svojim veselim očima. I ako bi Bog, stvoritelj neba i zemlje, Zaželeo voleti lepotu i dobrotu, Ženstvenost, istinu i graciju, Koga bi mogao voleti, sem ovu ljupku gospu? Jer nema ni jedne koja bi mu toliko priličila. Milo nam je sa takim grubostima sravnjivati svoj ukus i pristojnost. Mi mislimo i govorimo doduše sa više umerenosti i postepenosti, ali zar nije ravnodušnost isto tako rđava kao i sujeverje. Mi živimo u prelaznom jednom periodu, kada stare vere, koje su ne samo snažile narode, nego ih i stvarale, čine utisak da su istrošile svoje snage. Ne nalazim da religije sadašnjeg trenutka služe ljudima mnogo na čast, jer su ili detinjaste i neznatne, ili mekušne. Fatalan znak je u rascepu između religije i morala. Imamo ignorantnih religija, crkava koje proskribuju intelekt; religija koje služe nemoralnim svrhama; religija koje odobravaju držanje robova i trgovinu s robovima i, čak i u pristojnim sredinama, idolopoklonstva, gde se pod beloćom obreda skriva crvena sramota. Prijatelji stare religije tuže se da se naši savremenici, kako naučnici tako i trgovci, podaju velikom ogorčenju, da su se srozali do jednog strašljivog konservativizma, i da ne veruju ni u što. Stanovništvo naših velikih gradova je bezbožno, materijalističko, neće da zna ni za kakve veze, ni za kakve bratske osećaje, ni za kakvo oduševljenje. To nisu ljudi, nego su na dve noge nasađene gladi, žeđi, groznice i požude. Kako uopšte žive ljudi tako bez ikakvog cilja? Pošto postignu svoje, kao biberna zrnca sitne svrhe, samo ih valjda još kreč u kostima drži, a nikakva plemenita svrha. Ne postoji više vera ni u duhovni ni u moralni svet. Veruje se samo u hemiju, u meso i vino, u bogatstvo, u mašinerije, u parne strojeve, u galvansku bateriju, u turbine, u šivaće mašine, i u javno mnjenje, a ne u božanstvene pojave. Pod jednom tihom revolucijom je olabavila strogost starih religioznih sekti, i mesto ozbiljnosti i istrajnosti zajednica, srlja se u bizarnosti i ekstravagancije. Nikada nije bilo u verama toliko površnosti; posvedočavaju to: paganizam u hrišćanstvu, periodična obnavljanja „buđenja”, milenijumska matematika, paradiranje sa obredima, uzmicanje ka papinstvu, prazno mrmotanje Mormona, prljavština Mesmerizma, ludilo sa misterioznim zvucima, mišja i pacovska otkrivenja i crna mađija. Arhitektura, muzika i molitva učestvuju u toj ludosti: umetnosti se ponižavaju do lukavstva i zavaravanja očiju. Ne znajući šta nam valja činiti, majmunski se povodimo za svojim precima; crkve gegucaju unatrag do mumijstva Mračnih Vekova. Usled neodoljivog razvijanja ljudskog duha, hrišćanske tradicije su donekle izgubile svoju vlast. Pošto je dogma o mističnoj ulozi Hrista odbačena, i Hristos stao pred nas kao genijalni učitelj morala, nemogućna je postala ranija emfaza za njegovu ličnost, i ona je, kao što sve ličnosti moraju, uzmakla ispred uzvišenosti moralnih zakona. Zbog te promene, i u trenutnom odsustvu svakog religioznog genija, koji bi kontrabalansirao ogromnu materijalnu aktivnost, oseća se kao da je religije nestalo. Kad je Pol Leru ponudio svoj članak „Dieu” direktoru jednog važnog francuskog lista, ovaj je odgovorio: La question de Dieu manque d' actualite. Gledston je, u Italiji, rekao o pokojnom Kralju Napuljskom: „Ušlo je bilo u poslovicu da je on odricanje Boga uzdigao do sistema vladavine”. I u Americi se osetila slična tupost u vazduhu, i izraz „viši zakon” postao je političkim sarkazmom. Zar može biti jačeg dokaza 65

zdls & meteori

neverovanju nego što su trpljenje i propaganda robovanja? nego što je pravac našeg vaspitanja? nego lakoća prelaza iz sekte u sektu? nego što je površni karakter crkava, koje su nekada usisavale sam koren dobra i zla, a sada se smežurale do jedne mrlje kreča na zidu? Šta je jači dokaz skepticizma nego niski kurs po kome se cene najviši duhovni i moralni darovi? Recimo da je neki čovek postigao najvišu i najširu kulturu koju je ikada Amerikanac imao, i da je, zatim, usled bure na moru, ili sudara vozova, ili drugog nekog nesrećnog slučaja, poginuo, cela Amerika će se složiti u mišljenju da mu se desilo najbolje što mu se moglo desiti; kod tolike obrazovanosti, može Amerika podneti gubitak jednog uglednog čoveka; zatim, pošto se sa školovanjem otišlo daleko, Amerika ima tolike izdatke, da je najbolji postupak sa jednim uglednim čovekom: udaviti ga, da bi se uštedela njegova ishrana. Drugo bolno mesto toga skepticizma jeste nepoverenje prema ljudskim vrlinama. Lepo obučeni i vaspitani posednici misle da niko nema više vrlina od njih, da bolji deo društva postoji samo zbog komfora; i da se sav život vrti oko toga šta će se gurnuti između gornje i donje vilice. Kako smo brzo gotovi da podmećemo niske motive! Neki patrioti u Engleskoj radili su godinama na stvaranju javnog mišljenja protiv zakona o žitu, a za uvođenje slobodne trgovine. „Dabogme”, govori se na ulici, „Kobden je na tom stekao para”. Košut je prebegao preko okeana ovamo, da pokuša razbuditi simpatije Novog Sveta za Evropsku slobodu. „Naravno”, kaže Njujork, „lepo je on to sebi udesio; toliko lepo, da će mu biti dobro dokle god je živ.” Pogledajte koliko popušta poroku zbrinuti i respektovani stalež. Ako neki kesaroš prodre u društvo otmenih ljudi, oni će napregnuti sve moralne sile kojima raspolažu, doteraće ga u nezgodan položaj, i on će biti srećan da se što pre ukloni. Ali ako neki avanturist, održavajući sve konvencionalne običaje, postigne - iako pomoću istih veština koje smo kod lopova osudili - da bude izabran na neko mesto poverenja, senatorsko ili predsedničko, isti oni otmeni ljudi, koji su se slagali da treba zbuniti nevaljalca u privatnom životu, požuriće da sa učtivošću i znacima respekta dočekaju nevaljalca u javnom životu; i nikoja količina dokaza o njegovim zlim delima neće ih zadržati da mu prave ovacije i počasne ručkove, da mu otvaraju svoje kuće, i da se ponose njegovim poznanstvom. Uveravanja privatnog avanturista nisu nas mogla prevariti: što je on glasnije govorio o svom poštenju, u toliko smo mi brže brojali svoje kašike; a na iskićene poruke i proklamacije javnog grešnika pozivamo se kao na dokaze iskrenosti. Ljudi, koji mu čine te počasti, govore, verovatno, u sebi: Sve u svemu, mi ne znamo ništa o tome šta vi zovete poštenje; bolje je držati ticu u ruci. Čak i dobrome skloni, čestiti ljudi pate od tog neverovanja, i služe se polumerama i kompromisima mesto da rade odvažno i otvoreno. Zaboravljajući da je preduzimanje male mere velika greška, zaboravljajući da mudar radnik upotrebljuje naoštreno oruđe, biraju uvek nemoćne mediokritete rutine. Ali ti junaci akata ne mogu ni na koji način da koriste u pitanjima sadašnjosti, jer vode poreklo iz starih mrtvih stvari. Samo oni mogu pomoći i savetom i delom koji nisu dali zalogu ni u koji partijski program da će braniti to ili ono, nego ih je Svemogući Bog, još pre nego što su došli na svet, odredio da će braniti svoje uverenje. Nedostatak iskrenosti, tvrdi se, opšti je porok kod ljudi koji su vođe društva u Americi. Ali, mnogobrojni bolesnici ne treba da nas dovedu do odricanja zdravlja uopšte. Uprkos našim slabostima, „opštem opadanju religije”, itd, moralni osećaj se javlja i danas sa onom istom jutarnjom svežinom koja je od najstarijih vremena izvor lepote i snage. Kažete da danas nema više religije. To je kao kad bi se u kišno vreme reklo da nema sunca, dok smo baš u tom trenutku svedoci jednog od njegovih najviših i najblagotvornijih efekata. Religija današnje kulturne sredine sastoji se doduše u izbegavanju dela i obaveza, čije ispunjavanje je nekada baš sačinjavalo religiju. Ali to izbegavanje će u naročitom trenutku uzeti spontane oblike. Ima jedno načelo koje je osnova svima stvarima, koje bi svaki govor želeo da kaže, i svako delo da istakne, jedna jednostavna, jaka, neopisana i neopisiva prisutnost, koja mirno obitava u nama i naš je punopravni gospodar: ne treba mi da delamo, nego da pustimo da se dela; ne treba mi da 66

zdls & meteori

radimo, nego da pustimo da se na nama radi; u poštovanju toga načela slagali su se u svima vremenima i okolnostima svi pravedni i misleni ljudi. Za taj osećaj se vezuje ogromno i spontano povećavanje snage u nama. Čudnovata je pojava da verujemo u ekstazu ne znajući ništa o njenoj bitnosti. Svetski red zahteva temeljno razvijanje čula i razuma; i prema tome je mehanizam, čije dejstvo diže te snage do prvog ranga, bez svake sumnje na svome pravom mestu. Ali do nas dolaze uvek neki nagoveštaji da su te snage samo posrednog i servilnog karaktera, i da jednog dana imamo da se nađemo sa realnom bitnošću - bitnost sa bitnošću. Čak i nagon za praktičnom materijalnom aktivnošću ima izvesne povoljne rezultate za moralno zdravlje. Energična aktivnost našeg vremena razvija individualizam, i religiozan čovek ostaje usamljen. Kako ja cenim, to je korak u pravom pravcu. Nebo ne opšti s nama po nekom reprezentativnom sistemu. Duše se ne spasavaju u svežnjima. Duh govori čoveku: „Kako stoji s tobom? s tobom lično? dobro? rđavo?” Za uzvišenu prirodu je sreća ako izbegne raligioznu obuku - na religiju karaktera se tako lako daje uticati. Religija treba da je uvek divlji plod; nemogućno je kalemiti je, i opet joj sačuvati divlju lepotu. „Ja sam video,” govorio je neki putnik, koji je poznavao krajnosti društva, „video sam čovečju prirodu u svima njenim oblicima; ona je svugde ista, samo, što je više divlja, tim je više vrline u njoj.” Kažemo da se stari oblici religije ruše, i da skepticizam pustoši zajednice. Sumnjam da bi se to moglo lečiti ili zadržati ma kakvom izmenom teoloških dogmi, a još mnogo manje teološkom disciplinom. Lek protiv lažne teologije jeste zdrava pamet. Zaboravite svoje knjige i tradicije, i držite se ubuduće svoga moralnog osećanja. Ono što se označava rečima „moralno” i „duhovno”, to je večna suština, i ma kakvim iluzijama da ih zatrpavamo, suština ih, kroz sva stoleća, neminovno vraća na prvobitno njihovo značenje. Ne znam druge neke reči, koje bi isto toliko značile. Kroz svoje definicije napipavamo mi značenje duhovnog, opisujući ga kao nešto nevidljivo. A pravo značenje reči duhovno jeste realno; ona izražava zakon koji sam sebe izvršuje, koji dejstvuje bez sredstava, i koji se ne da zamisliti da ne postoji. Ljudi govore o „nagom, jednostavnom moralu”, što liči na izreku: „siromah Bog, kome nema niko da pomogne.” Ja nalazim svugde prisutnost i svemogućnost u reakciji svakog atoma u Prirodi. Najbolje mogu primerima dokazati te reakcije, pomoću kojih svaki deo Prirode odgovara na nameru stvoritelja, nagrađujući dobru, kazneći zlu nameru. Zamenimo sentimentalizam realizmom, i usudimo se otkriti one jednostavne i užasne zakone, koji, vidljivi ili nevidljivi, prodiru i vladaju svugde. Svaki čovek pazi da ga sused ne prevari. Ali dođe dan kad se on počinje čuvati da ne prevari suseda. Onda je sve pošlo na dobro. Zamenio je svoja pijačna kolica sunčanim kočijama. Kakav nam dan sviće, kad primimo k srcu nauku o veri! kad, kao bolji ulog, pretpostavimo biće delu, biće izgledu, logiku ritmu i ukrasu, godinu danu, život godini, karakter izvršenju akta - kad dođemo do saznanja da nam pravda mora biti učinjena, i ako nam je duh spor, da će i rok biti dalek. Izvesno je da služenje Bogu mnogo utiče na zdravlje čovečje, i na najviše njegove snage, tako da je to služenje u neku ruku izvor intelekta. Sve velike epohe su bile epohe verovanja. Hoću time da kažem, da su se u vreme neobičnih egzekutivnih energija, kada su započinjani veliki nacionalni pokreti, pojavljivale umetnosti, živeli junaci, pisane pesme - da je u to vreme duša čovečja bila puna ozbiljnosti, i mislima svojim se hvatala isto tako čvrsto za duhovne istine, kao rukama za mač, pero ili zidarsku mistriju. Izvesno je da se genije zaleće sa planina iskrenosti, da sva lepota i snaga, za kojima ljudi čeznu, dolaze iz tih alpskih regiona, i da svaki izvanredni stepen lepote u čoveku ili u ženi sakriva u sebi neku moralnu draž. S toga tako teško dajemo pristanak da se u nekom drugom nalazi viši stepen moralnog osećanja nego u nama: osetljivija savest koja dublje prima impresije i opaža suptilnije razlike; uvo sposobno da uhvati finije zvuke dobra i zla nego što mi možemo. Rekao bih da s podozrenjem i protiv volje primamo sve dokaze te vrste. Ali kad se jednom uverimo o nečijoj superiornosti, onda je 67

zdls & meteori

bezgranično ono što očekujemo od njegovog genija. Jer su takva stvorenja bliže Božjoj tajni nego druga; spuštaju se u mekšu vodu; čuju nagoveštavanja i imaju vizije tamo gde je za druge prazno. Mi verujemo da svetost snabdeva izvesnom snagom saznanja, jer sa univerzalnom, a ne sa individualnom svojom moći učestvujemo u prirodi stvari i znamo je. Postoji tesna međusobna zavisnost između intelekta i morala. Pretpostavimo dva lica istog intelekta, koje će od njih pouzdanije suditi, ono sa dobrim, ili ono sa rđavim srcem? „Srce ima argumenata koji su razumu nepoznati”. Srce odmah zna da li je nešto zdravo ili bolesno; a to odlučuje, to jest pitanje zdravlja ili nezdravosti ide pre svih pitanja o vrednosti argumenata, o sumi fakata, ili o eleganciji u veštini govora. Tako je tesna ta veza duha i srca, da talenat tone zajedno sa karakterom. Prevaga lažnih načela odvlači ljude na opasne puteve, čim volja prestane kontrolisati strast ili talenat. Otuda one neobične omaške i čudne svojevoljnosti, u koje obično upadaju ambicijom zavedeni ljudi. Otuda opet izlazi da je lek za sve ove omaške onaj isti koji je i lek za slepoću i za zločin: ljubav. „Koliko ljubavi, toliko duha”, kaže latinska poslovica. Uzvišenost nad kojom nema ničega uzvišenijeg, iskupitelj i učitelj duša, i u isti mah njihova prastihija, to je ljubav. Moral mora biti mera zdravlja. Ako vam pogled upire u večnost, inteligencija vaša će se razvijati, i misli i dela vaša će imati lepotu sa kojom se ne mogu meriti nikakvo znanje i nikakva sjedinjena preimućstva drugih ljudi. Trenutak, kada izgubite veru i pođete pravcem dobiti, poznaje se po zastoju duha, i zatim po postepenom uzmicanju, i neizbežnom gubitku privlačnosti za druge ljude. I najobičniji ljudi opažaju promenu na vama, opažaju da vam duh tone, iako vas tapšu po ramenima, i čestitaju vam što ste napredovali u zdravom razumu. Moderna naša kultura drži se prirodnih nauka. Naučili smo zakone Sunca i Meseca, reka i kiša, mineralnog carstva i carstva elemenata, biljnog i životinjskog carstva. Čovek je naučio da meri Sunce, i njegova težina niti opada niti raste. Put zvezde, trenutak pomračenja mogu se odrediti na deo sekunda. Da, čoveku su otvorene knjiga istorije i knjiga ljubavi. i on čita u njima mamljenja strasti i zapovesti dužnosti; a naredna njegova lekcija je u tome, da se nesavitljivi zakoni materije nastavljaju i u suptilnom carstvu volje i misli; ako kroz zvezdane vekove privlačna snaga i projekciona snaga zadržavaju svoje zakone, i lopta u fantastičnom svom letu kroz vaselenski prostor nikada ne pometa svoj put, onda jedna još tajanstvenija privlačna sila, i jedna još tajanstvenija projekciona sila upravljaju ne manje zapovednički čovečanskom istorijom, i iz stoleća u stoleće sprečavaju da se ravnoteža snaga poremeti. Jer, iako smo priznali novi elemenat slobode i individualnog samoopredeljenja, ipak su praiskonski atomi već prethodno organizovani i moralno određeni, kao takvi teže pravdi, i na kraju krajeva i biva ono što je pravo. Religija ili služenje Bogu jeste stav i držanje onih koji vide to jedinstvo, tu prisnost i istinitost, koji vide da, nasuprot svakoj prividnosti, priroda stvari radi vekovečito za istinu i pravdu. Kratkovido bi bilo ograničiti naše verovanje u zakone na zakone gravitacije, hemije, botanike, itd. Ti zakoni ne prestaju tamo gde ih naše oči gube iz vida, nego nose istu geometriju i hemiju, isto merenje i razlaganje u nevidljivu sferu društvenog i racionalnog života, tako da, pogledali kuda bilo, na dečju igru ili na borbe čitavih rasa, svugde bdije i čuva potpuna reakcija i neprekidni sud. To se vidi na grupi fakata koja se tiču svih ljudi, bez obzira na njihove vere. Površni ljudi veruju u sreću, veruju u okolnosti: jedared je ime krivo; drugi put okolnost što se on baš u to vreme desio tamo; ili, to je bilo tako onda, a drugoga dana bi bilo drukčije. Jaki ljudi pak veruju u uzrok i posledicu. Taj se čovek rodio da uradi to i to, a njegov se otac rodio da bude otac njemu i njegovom delu; i ako izbliže pogledate, videćete da u tome nije bilo nikakve sreće, nego da je sve matematski problem ili hemijski eksperiment. Krivulja mušičinog leta je predodređena, i za sve na svetu važi brojka, pravilo i težina. Skepticizam znači neverovanje u uzrok i posledicu. Poneko ne može da vidi da onako misli kako jede, i da onakav jeste i izgleda kako radi; ne vidi da mu je sin-sin njegovih misli i dela: 68

zdls & meteori

da sudbine nisu izuzetci nego plodovi; da odnosi i veze ne dolaze negde i nekad, nego svugde i uvek; da nema smešanosti, izuzimanja i anomalije, nego da je svugde metoda i ravno tkivo, i što se pokazuje napolju, to je bilo metnuto unutra. Kakvi smo, tako radimo; a kako radimo mi, tako se i s nama radi; mi smo majstori svojih sudbina; prazan razgovor, laganje i pokušaji da osiguramo sebi neko dobro koje nam ne spada u deo, jesu, i to jedared za svagda, tašti i uzaludni. Ali, u duhu čovečjem postaju sudbinske veze žive. Zakon je osnova čovečjeg duha. U nama, zakon je inspiracija, a napolju, u Prirodi, vidimo njegovu fatalnu snagu. Zovemo ga moralnim osećanjem. Hindustanskim Spisima dugujemo jednu definiciju zakona koja može izdržati sravnjenje sa ma kojom definicijom iz naših zapadnih knjiga. „Zakon je ono što je bez imena, bez boje, ruku i nogu; što je najmanje među najmanjim, najveće među najvećim; što je sve, i što zna sve; što čuje bez ušiju, vidi bez očiju, kreće se bez nogu, i hvata bez ruku.” Ako bi me neki čitalac okrivio da se služim neodređenim i tradicionalnim frazama, pustite me da mu sa nekoliko primera objasnim kakvo poverenje imam na umu i koliko je ono realno. Pustite da mu pokažem da su kocke olovom ispunjene; da su boje solidne jer su prirodne boje krzna; da je zemljina lopta električna baterija jer je svaki atom magnet; i da su red i istinitost Vaselene osigurani time, što je Bog svakom deliću dao od svoga božanstva, i da nema mesta za pretvaranje ni za izbor. Kad čovek sa sela prvi put ostavi svoje rodno mesto, i ode na stranu, vidi da je svim njegovim navikama kraj. Među stranim svetom, koji govori stran jezik, nema njegove sekte, Kvekerstva ili Luteranstva. Šta? ona dakle nije potrebna za red i egzistenciju društva? Oseća nedostatak te sekte, a isto tako i nedostatak zapovedničkog oka njegovog susedstva, koje ga je gonilo da se pristojno ponaša. U tome je opasnost Njujorka, Nju Orleansa, Londona i Pariza za mladog čoveka. Ali pošto se malo uživeo, on pronalazi da nema velikih gradova, da nijedan od njih nije toliko veliki da bi se on mogao sakriti u njemu; da su cenzori njegovih dela isto tako mnogobrojni i bliski u Parizu, kao i u Litltonu ili Portlandu; da je spletkarenje isto tako brzo i otrovno. Nema sakrivanja; za svaku uvredu dolazi osveta; reakcija i pouka: za ništa ništa, ili stvari su toliko široke koliko su dugačke, ne važe samo za Litlton i Portland, nego za celu Vaselenu. I najgrublja zaštitna sredstva vrline su potrebna. Spletke su nam odvratne; međutim, one su važne da anđele drže u redu. Najmanja muva sisa krv, i spletke su oružje koje se ne može odstraniti ni od najviših i najodabranijih. Priroda je stvorila policiju svakovrsnih rangova. Bog se preneo u milion zastupnika. Od onih niskih, spoljašnjih kazni počevši, skala se penje. Sledeće dolaze neprijateljstva i strah, koje izaziva svaka nepravda; zatim lažni odnos onoga koji vređa prema drugim ljudima, i najzad reakcija njegove greške na njega samog, kao usamljenost i pustoš duha. Tajna se ne da sakriti. Ako umetnik drži malaksalu svoju fantaziju opijumom ili vinom, njegovo će delo nositi efekte opiuma ili vina. Ako načinite sliku ili statuu, one će u posmatraču izazivati ono stanje duha u kome ste vi bili kad ste ih radili. Ako ostentativno trošite na zidanje, na bašte, na slike i na ekipaže, primetiće se. Svi smo mi fiziognomisti, i svi prodiremo u karaktere, a stvari se i same od sebe otkrivaju. Ako, po modi predgrađa, podignete kuću raskošnog izgleda za malo novaca, ona će svakom padati u oči kao jevtina skupa kuća. Nema intimne skrivenosti u koju se ne može prodreti. U civilizovanom svetu ništa ne može ostati tajno. Društvo je bal pod maskama, gde svako sakriva svoj pravi karakter, i sakrivanjem ga odaje. Ako želimo sakriti nešto od onoga što imamo kod sebe, ljudi, koji nas sretaju, znaju da nešto sakrivamo, i obično znaju i šta sakrivamo. A da li je drukčije kad čovek želi verovanje ili nameru u srcu svom da zataji? Isto ih je tako teško sakriti kao i vatru. Jak je onaj koji je u stanju u sebi zadržati svoje mišljenje. Čim smo izrekli dve ili tri rečenice, odali smo inteligentnim ušima tačno mesto na kome stojimo u životu i u mislima: da li u carstvu čula i 69

zdls & meteori

razuma, ili u carstvu ideja i mašte, u carstvu intuicija i dužnosti. Ljudi kao da ne vide da je njihovo mišljenje o svetu ujedno i ispovest njihovog karaktera. Samo ono možemo videti što jesmo; kad se mi rđavo ponašamo, sumnjičimo druge. Slava Šekspira ili Voltera, Tome iz Kempisa ili Bonaparta karakteriše one koji je ispovedaju. Kao što je gasno osvetljenje najbolja noćna policija, tako se i vaselena brani nemilosrdnom javnošću. Svako mora biti naoružan, naravno, ne baš puškom i kopljem. Srećan je čovek koji, pri pogledu na to oružje, oseća da u svojoj energiji i u svojoj istrajnosti ima bolje puške i bolja koplja. Svako stvorenje ima svoje oružje, iako, za izvesno vreme, ostaje vešto sakriveno i od njega samog. Njegovo delanje je mač i oklop. Neka nikog ne optužuje, neka nikoga ne vređa. Način, kojim će se popraviti rđav svet, u tome je da se stvori dobar svet. Imamo ovde nisku političku ekonomiju, koja smišlja da zavrne vrat tuđoj konkurenciji, i ojača našu; da silom isključi protivnike, da zarati s njima, da lukavom tarifom našoj lošijoj robi stvori prvenstvo. Ali, prave i trajne pobede jesu pobede mira a ne rata. Način, da se pobedi strani producent, nije u tome da se on ubije, nego da se tuče njegov rad. Kristalne palate i svetske izložbe, sa svojim odborima i nagradama za sve vrste industrije, jesu rezultati tog osećanja. Američki radnik, koji čekićem svojim izvede deset udaraca dok strani radnik izvrši samo jedan, tako stvarno pobeđuje stranca, kao da je tim udarcima nišanio i tukao njegovu ličnost. Srećnim čovekom cenim onog koji, kad je reč o uspehu, traži odgovor u svome radu, a ne na trgu, ne u mišljenju ljudi i u protekciji. U svakoj vrsti ljudskog zanimanja, u mehaničkim i u lepim veštinama, u brodarstvu, u poljodelstvu, u zakonodavstvu, ima među množinom ljudi koji rade posao tek da ga skinu s vrata, kako se to kaže, tek toliko da može biti primljen, i tako aljkavo koliko igda smeju, ima među njima i pravih radnika na koje pada ceo teret posla; to su oni koji vole rad, i vole da ga vide valjano urađenog, i svršavaju svoj zadatak zadatka radi; srećna je ona država, ili ona zemlja, koja ima najviše takvih radnika. Svet će na kraju krajeva uvek odati pravdu takvim radnicima, i ne može drukčije postupiti. Ko steče neku tehničku veštinu, može mirno čekati priliku da je da osetiti i oceniti, i zna da prilike neće oklevati. Ljudi tako razgovaraju kao da je pobeda pitanje sreće. Rad, to je pobeda. Gdegod se delo stvara, i pobeda se zadobija. Nema tu ni sreće, ni nesrećne numere. Samo jedan sud vam je potreban: ako imate svoj, sigurni ste i za ostale. A ako su baš potrebni svedoci, ima ih u blizini. Nikad se nije rodio čovek, mudar ili dobar, da nisu s njim zajedno došli na svet i jedan ili više drugova koji se raduju njegovoj sposobnosti i raznose joj glas. Ne mogu da ne osetim strahopoštovanje kad vidim da ni jedan čovek ne misli sam, i nijedan čovek ne dela sam, nego ga božanski pomoćnici, koji su s njim zajedno ušli u život - prerušeni nekad ovako, nekad onako, kao neka policija u građanskom odelu - oni ga prate korak u korak, kroz sve carstvo vremena. Tu reakciju, tu iskrenost imaju sve stvari. Da bi nam reči i dela bili uzvišeni, treba da budu realni. Sistem naš se uzima u obzir, a ne pojedina naša reč ili akcija bez oslonca. Služite se jezikom kakvim hoćete, ne možete reći drugo sem ono što jeste. Ono što jesam i ono što mislim saopštava se okolini uprkos mojim naporima da to zadržim u sebi. To što jesam, potajno se saopštilo drugome, dok sam se ja, suvišno rešavao da mu sam kažem. Čuo je od mene ono što ja nikad nisam rekao. Sa starenjem dolazi kod ljudi ljubav za istinitošću, a sve manje im je stalo do uljuljkivanja i zabavljanja. Sa većim razvićem karaktera veća biva i vera u moralno osećanje, a opada vera u naučne teoreme. Mladi ljudi se dive talentima i pojedinim odlikama. A sa starošću cenimo totalne snage i efekte: duh i suštinu čoveka. Imamo drugi pogled i drugi uzor; imamo intuiciju, koja ne ceni ono što je učinjeno za oko, nego se probija do same aktivne ličnosti; imamo uvo koje ne čuje ono što ljudi kažu, nego ono što ne kažu. Bio jedan mudar, pobožan čovek, poznat u katoličkoj crkvi kao sv. Filip Neri, o čijem razumu i dobroti se u Napulju i u Rimu pričale mnoge priče. Među kaluđericama jednog manastira, nedaleko od Rima, pojavila se bila jedna, koja se hvalila izvesnim retkim darovima 70

zdls & meteori

inspiracije i proroštva, i igumanija izvesti Svetog Oca u Rimu o čudesnim moćima svoje iskušenice. Papa nije bio sasvim načisto šta da misli o tim navodno osobitim darovima, i kako se Filip baš tih dana vratio s puta, upita njega za savet. Filip primi na sebe da poseti kaluđericu, i da se uveri o njenim duhovnim osobinama. Još onako prljav, kakav je bio od putovanja, pojaše mazgu, i požuri kroz blato i močare manastiru. Kazao je igumaniji želje Njegove Svetosti, i zamolio je da bez odlaganja pozove kaluđericu. Poslaše po nju; tek što je ušla u sobu, Filip ispruži svoju blatnjavu nogu, i reče joj da mu skine čizme. Mlada kaluđerica, koja je postala predmet velike pažnje i poštovanja, ljutito se okrenula i odrekla je uslugu. Filip na to bez odlaganja izađe, pojaše mazgu, i s mesta pođe natrag papi: „Nemojte se više uznemiravati, Sveti Oče: nema tamo nikakvog čuda, jer nema skrušenosti”. Ne treba da se uznemirujemo zbog onog što se ljudima svidi da kažu, nego zbog onog što moraju da kažu, zbog onog što njihova priroda govori, zbog one reči koju okretna i prepredena njihova jenkijevska pamet pokušava da za sebe zadrži i uguši, a mesto nje da izgovori neku sasvim drugu. Ako samo mirno počekamo, biće rečeno ono što treba da reknu, bilo sa njihovom voljom, bilo protiv nje. Ma kako se ci držali, nije naš interes, interes za tebe, nego se kroz tebe obraćamo onom misterioznom diktatoru koji stoji iza tebe. Dok iz tebe čavrljaju navike ili ćudi, mi učtivo ali nestrpljivo čekamo da opet progovori onaj mudri pretpostavljeni. Ni deca se ne dadu prevariti lažnim razlozima, kojima im roditelji odgovaraju na pitanja o faktima iz prirode, ili o religiji i o ljudima. Kad roditelj, mesto da razmisli kako stvarno Jeste, svrši stvar s nekim tradicionalnim ili lažnim odgovorom, dete oseća da je odgovor tradicionalan ili lažan. Zdravoj prirodi je defekt druge neke prirode odmah očigledan; znaci defekta ostaju pred nama neopaženi samo zato što i kod nas nešto nije u redu. Anatom-posmatrač opaža da se na licu, i to na svakoj crti lica izražava ako je neka bolest zahvatila grudi, trbuh, karlicu. Ne samo da nam se lepota gubi, nego nam ostavlja i poruku kako je uvenula. Fiziognomika i frenologija nisu nove nauke, nego samo izjave duše da je pronašla izvesne nove izvore ispitivanja. Nove nauke sa višim ciljevima dolaze zatim. Prema tome je od malog značaja za nas koje omaške činimo u izlaganju, samo ako se namerno ne udaljavamo od istine. Kako se istinitost nekog čoveka javlja u pameti, pošto smo već davno zaboravili sve njegove reči! Kako osećamo, u časovima tišine i mira, da je istina jedina naša odbrana na svima putevima života i smrti! Dosetljivost je jevtina; i ljutnja je jevtina; i ako ne možete s nekim da se dokažete ili objasnite, uhvatite se za istinu i protiv mene i protiv sebe, i onda ste zauzeli položaj sa koga ne možete biti pokrenuti. Onaj drugi će zaboraviti reči koje ste govorili, ali stanovište, na koje ste stali, nastaviće i dalje da govori za vas. Zašto bih žurio da razrešim sve zagonetke koje mi život postavlja? Uveren sam da će Postavljač Pitanja, koji mi zadaje tolike probleme, dati i odgovore u određeno vreme. On, bogati, moćni, srdačni Darivač, on neka u svemu postupi kako hoće, ja sam zadovoljan. Zašto bih ja napuštao neku svoju misao, ako ne umem odgovoriti na primedbu koja je stavljena toj’ misli? Treba samo znati da li će ona u mome životu i dalje značiti što je značila. Samo ono što imamo iznutra možemo videti spolja. Ako se ne sretamo s bogovima, to je zato što bogovi ne stanuju u nama. Ako ima veličine u vama, naći ćete veličinu u nosačima i u smetu. Samo je onaj zapravo besmrtan za koga su sve stvari besmrtne. Negde sam čitao: da niko nije savršen doklegod je ma ko nesavršen, i da ničija sreća ne može postojati kraj nesreće drugih ljudi. Budist kaže: „Nijedna setva ne propada” sve posejano raste. Gde je ta služba koja bi mogla izbeći svoju nagradu? Šta je tako vulgarno, i baš suština vulgarnosti, ako ne pohlepnost za nagradama? U tome je razlika između zanatlije i umetnika, između talenta i genija, grešnika i sveca. Čovek, čije se oči prikovale ne za kakvoću njegova dela, nego za nagradu, nizak je, i to skoro u istoj meri nizak bilo da je nagrada u novcu, položaju ili slavi. Onaj je veliki čije oči vide da čovek od nagrade za svoja dela ne može uteći, jer se on sam pretvara u svoje delo i uzima njegovu prirodu, i jer delo donosi plod kao i svako drvo. Ne može se sprečiti da veliki 71

zdls & meteori

čovek oseti dejstvo svoga dela, jer je ono neposredno. Genije života je naklonjen plemenitima, i tajanstveno im dovodi prijatelje iz daleka. Bojte se Boga, i gdegod se krećete ljudi će misliti da po osvećenim hramovima hode. I tako ja te osećaje, koji čine gloriju čovečjeg bića, to jest ljubav, skrušenost i veru, smatram kao dokaz nerazdeljivosti između Božanstva i atoma; i kao dokaz da čim čovek pravo čini, iz unutrašnjosti duše i tela njegova struje izvesnosti i predviđanja, baš kao što se, kad cveće dozre, šire iz njega mirisi; i kao što planeta stvara oko sebe prijatnu atmosferu pomoću izjednačenih emanacija svih njenih stena i zemljišta. Tako je čovek dorastao da bude na visini svih događaja. Za ljubav pravde može svakoj opasnosti u oči pogledati. S jadnim, nežnim, na bol osetljivim telom juri on u vatru, u kuršume i u zaraze, ako mu je dužnost vođ. Oseća sigurnost koju daje svest o pravednom činu. Dokle god sam na svom mestu, ne bojim se nesreće. Čudnovato je kako superiorni ljudi ne osećaju da oni protiv kolere imaju mnogo bolja otporna sredstva nego što je čuvanje od zelenog graška i salate. Život ne zaslužuje da bude cenjen - zar ne? - ako nema u sebi nikakav plemenit zadatak, nikakvu dužnost ili ljubav koji egzistenciju čine potrebnom. Poziv čoveka je čuvar njegova života. Uverenje, da je njegovo delo Bogu drago, i da je neophodno, štiti ga. Gromobran razoružava preteći oblak, a dužnost štiti telo čovečje. Visoka svrha upliviše na sredstva, na dane, na organe tela. Visoka svrha je lekovita, kao arnika. „Napoleon” kaže Gete, „posećivao je kužne bolesnike, da bi dokazao kako čovek, koji ume pobediti strah, ume pobediti u kugu; i imao je pravo. Neverovatno je kakvu snagu ima u takvim slučajevima volja: ona prodire u telo, i stavlja ga u jedno stanje aktivnosti koje sve štetne uticaje odbija; dok ih strah, naprotiv, privlači.” Za vreme opsade neke varoši došao je Viljemu Oranijskom na bojište jedan plemić, poslat u nekom državnom poslu. Saznavši da je kralj pred zidinama, usudi se i on da ode onamo. Našao je kralja gde upravlja operacijama baterija, i pošto je predao nalog i primio odgovor, kralj mu reče: „Znate li vi, gospodine, da svakog trenutka, koji ovde provodite, izlažete svoj život opasnosti?” - „Ne izlažem se većoj opasnosti”, odgovorio je plemić, „nego Vaše Veličanstvo”. „Da”, dodade kralj, „ali mene je ovamo dovela dužnost, a vas ne.” Posle nekoliko minuta udarilo je topovsko zrno, i ubilo plemića na mestu. Tako može verujući čovek odbaciti sve opomene svojih iskonskih instinkata, ako ga vodi jedan dublji instinkt. Nauči nevolju s dobrodošlicom dočekivati. Nauči da je neprilika blagodet za velikog čoveka. Nauči da u skrušenosti leži veličina. I radi u mraku, radi nasuprot neuspehu, stradanju i pakosti. Ako ga vređaju, ne mari, njegova je stvar da on druge ne vređa. Hafis piše: Poslednjega dana, ljudi će nositi Prašinu na glavi, Kao znak i ukras Svoje skrušene vere. Moral sve izjednačuje; obogaćuje ljude i osnažava ih. On je moneta koja sve može kupiti, a koju svaki nalazi u džepu. Pod bičem gonioca, rob se oseća ravan svecima i herojima. U najvećoj bedi i nevolji, moral iznenađuje čoveka nekim osećajem elasticiteta, koji gubicima oduzima važnost. Sećam se nekih crta iz života jedne neobične osobe, čiji su razgovori i dela odavali mnoge inspiracije toga osećaja. Benedikt je uvek znao biti veliki u aktuelnom trenutku. Ništa nije nagomilao iz prošlosti, ni u svojim ormanima, ni u svojoj glavi. Nije imao planova za budućnost, niti o onome što bi on trebao činiti za druge ljude, niti šta bi drugi ljudi trebali činiti za njega. Govorio je; „Sve dotle nisam bijen, dok ne znam da sam bijen. Dolazim u dodir sa snažnim, bezobzirnim ljudima, kojima ne umem da odgovorim. Oni dakako misle da su me 72

zdls & meteori

konačno pobedili. To se razglasi u društvu i po novinama; i na taj sam način ja, u očima svih ljudi, tučen možda desetak puta u raznim oblastima. Moja glavna knjiga možda pokazuje da imam duga, da još ne umem sastaviti kraj s krajem, i tako pobediti neprijatelja. Moja rasa možda ne napreduje: bolešljivi smo, ružni, nepoznati, neomiljeni. Moja deca možda podležu u borbi života. Kako izgleda, rđavo prolazim i s prijateljima i klijentima. To znači da u svima tim sudarima, u kojima sam se dosad našao, nisam bio naoružan za naročitu priliku, i bio sam, istorijski, tučen; ja, međutim, znam da za sve to vreme nikada nisam bio tučen; da se još nikada nisam borio, da ću se zacelo boriti kad dođe moje vreme, i da ću tada tući.” „Čovek”, kaže Višnu Sarma, „koji je dobro sravnio svoju snagu ili slabost sa snagom ili slabošću protivnika, i posle svega toga ne zna razliku, lako će biti savladan od svojih neprijatelja.” „Proveo sam,” kaže Benedikt dalje, „deset meseca u unutrašnjosti zemlje. Mnogozvezdani Orion mi je bio jedini drug. Kuda veverica ili pčela mogu sa sigurnošću poći, mogu i ja. Jeo sam što se našlo predamnom; probao sam i bršljan i brekinje. Putujući, upuštao sam se u društvo sa svakim čovekom na drumu, jer sam znao da moje zlo i moje dobro nisu došli od njih, nego od Duha čiji sam sluga bio. Jer se nisam mogao spustiti da budem samo okolnost, kao što čine oni koji životni svoj cilj meću u svoje imanje i u svoje društvo. Nisam se ponižavao da tražim na sve strane po sećanju jednu misao, ili da je čekam. Ako je misao došla, primio sam je. Prava misao mora da mi uđe u noge i u ruke; a ako ne dođe spontano, onda uopšte nije prava. Ako ona može bez mene, uveren sam da i ja mogu bez nje. Tako je i sa mojim prijateljima. Nikada se neću udvarati ni najljubaznijem. Neću moliti ni prijateljstvo, ni milost. Kad naiđem na onoga koji je moj, znaćemo to obojica. Ništa ne treba da bude moljeno ni odobreno.” Benedikt je pošao da traži sebi prijatelja, i sreo ga je u putu; ali ma koliko da je čudna slučajnost, on ne daje izraza iznenađenju. S druge strane, ako je došao na vrata svoga prijatelja, a prijatelj nije bio kod kuće, nije mu ponova otišao, zaključujući da je unutrašnji svoj glas rđavo tumačio. Imao je ćud da se nikad ne izvinjuje osobi kojoj je krivo učinio. Jer je to, tvrdio je, akt lične sujete; ali je popravljao svoje ponašanje, u smislu u kome je pogrešio, pred prvom osobom s kojom bi se našao. Na taj način, govorio je, data je zadovoljština opštoj pravdi. Mira ga pitaše šta da počne sa sirotom ženom koja se najmila da joj radi, po šiling dnevno, a sada se razbolela, i tek što nije, u njenoj kući, pala u postelju. Da li da je zadrži, da li da je otpusti? Benedikt joj je odgovorio: „Našto pitanje? Kad dođe određeno vreme, taj i taj postupak će se istaći kao pravi, a ne drugi. Može li biti pitanje da li da se žena pošalje na ulicu? Isto toliko koliko i da li da se izgura na ulicu mala Jovanka koju držite na rukama. Mleko i jelo koje budete davali sirotinji, ugojiće vašu Jovanku. A izgurate li napolje onu ženu, izgurali ste svoje dete, bilo vam to jasno, ili ne.” U nauci takozvanih Šekera našao sam jedno verovanje, koje ih hrabri da otvore svoja vrata svakom namerniku koji bi se ponudio da uđe među njih; jer, kažu oni, Duh će odmah pokazati, kako tom čoveku tako i njima, koja vrsta ličnosti je taj čovek, i da li mu je mesto među njima. Oni ga ne primaju, oni ga ne odbijaju. Doista, ti ljudi nisu, iz godine u godinu, badava nosili svoju sivu odeću, i mučili se radeći u polju, i vrtili se u svojim medveđim igrama, ako su tim načinom naučili toliku mudrost. Poštujmo onoga čiji je život neprekidna pobeda; onoga, koji, opšteći sa nevidljivim i realnim, nalazi oslonac u radu, a ne u hvali; onoga koji ne briljira, i voli da ne briljira. Otvorenih očiju, bira on onu vrlinu koja vrle vređa, i onu religiju, pred kojom su, da bi je spalile i iskorenile, crkve prekinule svoje nesuglasice; jer je najviša vrlina uvek protiv zakona. Čuda se javljaju onome koji veruje u čuda, a ne matematičaru. Talenat i uspeh me samo umereno interesuju. Superiorni ljudi, oni koji uplivišu na našu maštu, koji ne mogu rukama obuhvatiti svoj predmet, ushićeni, izgubljeni, ludaci svojih ideja - ti ljudi sugerišu ono što ne mogu izvršiti. Oni govore stolećima, i čuju se iz daljine. Duh ne voli bogalje i bezobličja. Ako 73

zdls & meteori

je ikada bio dobar čovek na svetu, budite uvereni da je sem njega jednog bio i drugi, i da će ih biti još. A isto je tako i u pogledu onog budućeg časa, onog u lepotu ogrnutog fantoma, koji se pojavljuje noću kraj naše postelje, a danju za našim stolom - strašljiva slutnja, ubeđenje, da se promena približuje. Ljudi su za podarenu egzistenciju prinosili oduvek bar skrivenu blagodarnost, to jest strah da im egzistencija može biti oduzeta, nezasitljivu radoznalost i požudu za njenim produženjem. Celo otkrivenje, koje nam je zajamčeno leži u slatkom uzdanju, koje cvećem pokriva padine toga ponora. Ako se duša predala pravom zadatku, ona ne pita za besmrtnost. Sve je tako dobro, da će, izvesno, i to biti dobro. Ona ne postavlja nikakva pitanja Uzvišenoj Sili: Antiohusov sin je pitao oca kad će on morati poći u boj. „Bojiš li se”, odgovorio je kralj, „da u celoj vojsci samo ti nećeš čuti trubu?” Uzvišenije je verovati da ćemo živeti ako je najbolje da ostanemo živi, uzvišenije je imati to ubeđenje, nego ugovor za bezgranična stoleća, milenarne vekove i eone. Iznad pitanja o našem trajanju stoji pitanje o našoj zasluzi da trajemo. Besmrtnost će doći onima koji su za nju podobni, i ko želi biti velika duša u budućnosti, mora biti velika duša sada. Ta je doktrina i odviše velika da bi se mogla oslanjati ma na kakvu legendu, to jest, na koje bilo čovečje iskustvo sem našeg vlastitog. Ona se mora dokazati, ako se uopšte dokazuje, iz naših vlastitih dela i ciljeva, a to traži čitavu beskrajnu budućnost kao polje svoga razvića. Ono što se zove religijom, razmekšava i demorališe. Takvi kakvi ste, ni bogovi vam ne bi mogli pomoći. Ljudi vrlo često nisu dorasli za život, jer očigledno nisu na visini zahteva svoga vremena: stradaju od politike, od rđavih suseda, od bolesti, i bili bi srećni kad bi saznali da će se oprostiti dužnosti života. Ali mudri instinkt pita; „A kako bi im i smrt pomogla?” Sa smrću im ne dolazi razrešenje od dužnosti. Ne treba želeti smrt zbog malodušnosti. Teret Vaselene pritiskuje pleća svake moralne snage, da bi je privezao za zadatak. U svima božjim svetovima je poznat samo jedan način pomoću koga se možemo oprostiti dužnosti, a to je da je izvršimo. Morate uraditi delo, da biste ga se oslobodili. A u koliko je tu u pitanju fakt upravljanja Vaselene, Marko Antonije je obuhvatio sve u ovo nekoliko reči: „Prijatno je umreti, ako ima bogova; a žalosno živeti, ako ih nema.” I tako ja mislim da je zadnja pouka života, koral koji se diže iz svih elemenata i svih anđela, jedna dobrovoljna poslušnost, jedna nužnosti pokorena sloboda. Čovek je načinjen od istih atoma od kojih i svet, i deli sa njim iste utiske, predispozicije i sudbine. Ako mu je duh rasvetljen, ako mu je srce čisto, on se s radošću baca pred uzvišenu zapovest, i radi svesno ono što kamenje radi po svojoj strukturi. Religija, koja će voditi i ispuniti sadašnje i buduće vekove, mora, kakva god još inače bila, biti duhovnog sadržaja, intelektualna. Naučni duh mora imati veru koja je nauka. „Ima dve stvari”, govorio je Muhamed, „od kojih se grozim: od učenog čoveka koji ne veruje, i od budale koji je pobožan.” Naša vremena su sita i jednog i drugog, a naročito drugog. Ne primajmo više ništa što samo sobom ne dokazuje svoju evidentnost. U religiji samoj ima dosta i za srce i za maštu. Ne dajmo se više kinjiti uveravanjima i polu-istinama, emocijama i plačljivostima. Nova crkva će se podići na temeljima moralne nauke - s početka hladna i gola, opet detence u jaslima - algebra i matematika etičkog zakona, crkva ljudi koji imaju da dođu, bez svirale, harfe i velike trube. Ali nebo i zemlja će biti njeni balvani i grede, nauka njen simbol i tumačenje, i nabrzo će združiti oko sebe lepotu, muziku, slikarstvo i poeziju. Stoicizam nikad nije bio tako strog i istražljiv kao što će biti ta crkva. Ona će natrag vratiti čoveka u njegovu unutrašnju samoću, posramiće običaje kolektivne i preklinjuće molitve, i objasniće čoveku da će kroz najveći deo vremena samo sebe samog smeti imati za prijatelja. Ne sme očekivati nikakvu saradnju, mora ići sam. Jedini njegov oslonac će biti bezimena Misao, bezimena Snaga, i iznad ličnosti uzdignuto Srce. Potreban mu je samo vlastiti sud. Nikakav dobar glas mu ne može pomoći, nikakav rđav glas mu ne može škoditi. Zakoni će ga tešiti; dobri Zakoni 74

zdls & meteori

su i sami živi, i znaju da li ih se on držao; oni ga inspirišu željom velike dužnosti i beskrajnim vidicima. Čast i sreća postoje za onoga ko je uvek svestan bliskosti veličine, ko se uvek oseća u prisustvu uzvišenih stvari.

75

zdls & meteori

POSMATRANJA NA DOHVAT Nama je urođena izdašnost u davanju saveta, ali život je više predmet iznenađenja nego pouke. Toliko mnogo sudbine, toliko mnogo neodoljivog diktiranja temperamenta i nesvesnih inspiracija ima u životu, da je sumnjivo, možemo li išta iz svoga iskustva reći čime bismo jedno drugom pomogli. Sve su profesije strašljivi i iščekujući pokušaji. Svešteniku je milo ako njegove molitve ili njegova beseda odgovaraju i samo jednoj duši; ako odgovaraju dvema ili desetinama duša, uspeh je znatan. Ali sveštenik je pošao u crkvu bez ikakvog pouzdanja da poznaje bolest, i da je ume lečiti. Lekar će, u novom i osobitom slučaju, sa opreznošću prepisati jedno od mnogobrojnih svojih lekova, neko umirujuće ili jačajuće sredstvo, koje je, sa različitim uspesima, upotrebljavao ranije već kod stotine drugih. Ako se pacient popravi, doktoru je milo, i on je iznenađen. Advokat daje klientu savet, a porotnicima izlaže njegovu stvar; ostalo polaže u njihove ruke, i veseo je i spasen kao i klient ako presuda padne u njegovu korist. Sudac odmerava dokaze, i ulazi u stvar hrabro; i pošto do odluke mora doći, odlučuje kako bolje može, a nada se da je bio pravedan, i da je postupio na dobro društva; ali je u stvari i on samo advokat. I tako je ceo život samo jedno strašljivo i nevešto posmatranje. Činimo ono što moramo, a dajemo tome najlepša imena. Milo nam je kad nas pohvale za ono što smo uradili, ali savest naša govori: „Pohvala ne pripada nama.” Veoma je malo ono što jedno za drugo možemo učiniti. Sa simpatijama, i sa svakovrsnim starim izrekama mudraca ispraćamo mladića do ulaska u arenu; ali je izvesno da će on stajati ili pasti ne silom našom, niti silom onih starih izreka, nego samo svojom silom, koja je nepoznata i nama i svima ostalima. Čime čovek pobeđuje u raznim situacijama, to je duboka tajna za sva druga bića u svetu; i tek pošto je i nama i svim drugim ljudima okrenuo leđa, i oslonio se jedino na tu svoju najintimniju mudrost, može doterati do nečeg valjanog. Dakle, ono što imamo da kažemo o životu, možda je opis, možda, ako volite, proslavljanje, ali ne pravilo od opšte važnosti. Međutim, životna krepost se nekako zarazno prenosi, i sve što upliviše na nas da moćno mislimo ili osećamo, uvećava nam snagu i proširuje polje rada. Mi smo dužnici svakog velikog srca i svakog otmenog duha; sviju onih koji su stavljali na kocku živote i sreću za delo pravde; koji su stvarali nove nauke; koji su utančavali život odabranim težnjama. Otmene duše nam koriste, a ne takozvano otmeno društvo. Otmeno društvo je jedino samoodbrana od vulgarnosti ulice i mehana. Otmeno društvo, u običnom smislu reči, nema ni ideja ni svrha. Ono nam čini usluge jedne parfimerije ili jednog zavoda za pranje, a ne poljskog imanja ili fabrike. Ono je isključivost i zasebna oblast. Sidnej Smit je rekao: „U Londonu, razmak od nekoliko jarda utvrđuje ili razrešava prijateljstva.” Otmeno društvo je dekorum bez načela; pitanje čistog rublja i kočija, rukavica, karata, i elegancije u sitnicima. Ali za čoveka postoje druge mere samopoštovanja, a ne broj čistih košulja koje dnevno oblači. Društvo želi da se zabavlja. A ja ne želim da se zabaljam. Ja želim da život ne prolazi u tričarijama, nego da bude osvećen. Da dani budu kao stoleća, puni sadržine i mirisni. Mi ih međutim računamo kao bankovne dane, prema nekom dugu koji imamo da izravnamo ili da naplatimo, ili prema nekom zadovoljstvu pred kojim stojimo. Zar je sve što imamo da radimo udisanje i izdisanje vazduha? Porfirijeva definicija je bolja: „Život je ono što drži elemente u zajednici”. Dete na rukama je sprovodnik kroz koji vidljivo struje energije nazvane sudbinom, ljubavlju i razumom. Pogledajte koliko dug, kometski rep pomoćnih sredstava, životinja, biljaka, kamenja, gasova i neizmerljivih elemenata vuče za sobom čovek. Pokušajmo da iz pompe tih sredstava zaključimo čovekove svrhe. Mirabo je rekao: „Zašto se osećamo ljudi, ako ne zato da uspevamo u svemu i svugde. Ni o čemu ne treba da reknete: To je ispod mene, niti da mislite da nešto može stojati izvan vaše snage. Ništa nije nemogućno za čoveka koji ume hteti. Je li to i to potrebno? To i to će 76

zdls & meteori

biti: u tome je jedini zakon uspeha. „Bilo ko da je te reči rekao, reči su pogođene. Ali to nije ton i duh čoveka sa ulice. Na ulici postajemo cinični. Ljudi, s kojima se sastajemo, grubi su i tupi. Najfiniji duhovi imaju talog. Kolika je masa kicoša, sirotinje, bogalja, epikurejaca, skupljača starina, političara, prepredenjaka, sujetnih ništavila oba pola, bez kojih bi se korisnije živelo! Ljudski rod se deli u dve klase: u ljude koji čine dobro, i koji čine zlo. Druga klasa je prostrana, prva je koliko pregršt. Retko se dešava da se neko razboli, a da se u onima oko njega ne krene bleda nada na njegovu smrt: tako je mnogo bednih života, jadnih bogaljskih egzistencija, slučajeva koji su za kuršum. Franklin je rekao: „Ljudi su jako površni i strašljivi: započnu neku stvar, ali, čim se sretnu s teškoćama, napuštaju je malodušno; međutim, oni imaju sposobnosti, samo kad bi ih hteli upotrebiti”. Treba li onda da sudimo o nekoj zemlji prema većini ili prema manjini? Prema manjini, bez svake sumnje. Pedanterija je ceniti nacije po broju stanovništva, ili po kvadratnim miljama kopna, ili ma po čemu drugom, a ne po njihovom značaju za duh vremena. Ostavimo se, međutim, tog licemernog brbljanja o masama. Mase su grube, hrome, pune nedostataka, štetne u svojim zahtevima i uplivima, i ne treba im laskati, nego ih treba vaspitavati. Po meni, ne bi im trebalo činiti nikakve koncesije, nego ih pripitomljavati, obučavati, deliti, razbijati, i izvoditi iz njih individue. Najgora strana milosrđa je u tome, što životi, za čije održanje smo umoljeni, nisu vredni da budu održani. Mase! Mase su nesreća. Ja ne želim nikakve mase, nego samo poštene ljude, i ljubazne, blage, obrazovane žene, a nikakve milione proletaraca i lazarona, koji piju borovaču rakiju, i imaju lopataste ruke i uzane pameti. Kad bi samo vlada znala kako to treba izvesti, meni bi milije bilo da zadrži, nego što potpomaže razmnožavanje stanovništva. Kad bi jadnom promet ljudi došao do pravog zakona, svaki bi čovek, koji se rodi, morao biti radosno pozdravljan kao bitan član zajednice. Dalje sa urauzvicima mase, a dajte nam mesto toga promišljeno glasanje pojedinaca, izrečeno po savesti i pošteno. U starom Egiptu je važio zakon po kome se glas proroka računao u stotinu radničkih glasova. Ja bih rekao da su ga mnogo podcenjivali. „Ilovača i ilovača se razlikuju”, kao što se svakodnevno, pri predilekcijama svojim, osvedočavamo. Kako je škodljiva praksa „po par” naših političara u Vašingtonu! Kao da odsustvo čoveka, koji glasa za rđavu stvar, može izviniti vaše odsustvo, koji ste nameravali glasati za dobru stvar; ili, kao da vaše prisustvo ne govori još i na druge načine sem kroz vaše glasanje. Pretpostavite da se tri stotine junaka na Termopilima, načinom, „po par”, povukli u isti mah sa tri stotine Persijanaca: da li bi to bilo svejedno i za Grčku, i za istoriju? Napoleona su njegovi vojnici zvali Cent Mille. Dodajte mu još poštenje, pa su ga mogli zvati Sto Miliona. Priroda izvodi pedeset rđavih lubenica na jednu dobru; i otresa čitavo drvo kvrčavih, crvljivih i nezrelih plodova, da biste našli dvanaestak jabuka za desert; i prosipa nacije golih Indijanaca i nacije obučenih Hrišćana, i među njima dve ili tri valjane glave. Priroda radi teško, i između milion udaraca jedared pogađa u belo. Zadovoljna je ako, među ljudima, stvori svakog stoleća po jednog velikana. Što je više teškoće pri stvaranju valjanih ljudi, u toliko je više koristi od njih kad se jedared jave. Jednom prilikom sam u jednoj dosta ograničenoj sredini pravio račun, i našao sam da na svakog sposobnog čoveka dolaze od prilike dvanaest do petnaest osoba koje, u stvari materijalne pomoći, zavise od njega, kojima on ima da zbrine jelo i piće, ima da im bude zaštitnik i dadilja i bolnica, i još mnogo šta drugo. I kako izgleda, ne čini pri tom veliku razliku da li je neženjen ili patrijarh porodice: ako nasilice ne odbija dužnosti, koje staju pred njega, on će tu količinu pomoći, na jedan ili na drugi način, morati pružiti. To je poreza koju plaćaju njegove sposobnosti. Sposobnim ljudima se međutim služimo ne samo u uskim delokruzima, nego tražimo da uplivišu i u širokim aktivnostima. Sva otkrivenja, da li iz kruga materijalne, intelektualne, ili moralne nauke, javljaju se pojedinim osobama a ne masama. Svima znamenitim događajima naših dana, svima gradovima, svima kolonizacijama, može se, idući tragom u natrag, naći postanak u mozgu jedne individue. Sva fakta, koja sačinjavaju našu civilizaciju, bila su misli nekolikih dobrih glava. 77

zdls & meteori

Međutim, ta obilna plodnost nije ni škodljiva ni nepotrebna. Vi ćete možda reći, moglo bi se biti bez tih gomila u nacijama. Ali ne, svi su oni izbrojani, i na sve njih se računa. Sudbina održava svaki život dotle dokle ga najmanji končić opšte potrebe privezuje za stablo. Kicoše, ubojice i kradljivce trpi Sudbina kao proletarijat, jer je svaki od njihovih poroka preteranost ili zaoštrenost neke vrline. Masa je životinjska, maloletna, bliska šimpanzu. Ali jedinke, od kojih je ta masa sastavljena, nemaju roda, tako da se svaka od njih može razviti u kraljicu pčelu. Pravilo je: upotrebljavamo se kao sirovi atomi dok ne počnemo misliti; a tada mi upotrebljujemo sve ostalo. Priroda preobraća svako zlo u dobro. Ona se je pobrinula za sve prave potrebe. Nijedan razuman čovek na kraju krajeva ne dvoumi o sebi. Njegova egzistencija je odgovor koji tuče sva sentimentalna pričanja. Ako on postoji, znači da je potreban, i da ima tačno one osobine koje se traže. Fakt, da smo tu, znači da treba da smo tu. Mi imamo isto toliko prava, i istu vrstu prava da budemo ovde, kao Kap Kod ili Sendi Huk da budu tamo. Reći, dakle, da većina ništa ne vredi, ne znači pakost ili rđavo srce kod posmatrača, nego znači prosto to da je većina nedozrela, nije još svesna sebe, ne zna još svoje mišljenje. Kada bi to znala, bilo bi to proročanstvo i za nju, i za sve ljude. Ali u prolaznom trenutku mogu još mnogo da prevlađuju naklonosti četvoronošca; i ta životinjska snaga, sačinjavajući, s jedne strane, disciplinu sveta, školu heroja, slavu martira, izaziva, s druge strane, i u sva vremena, i satiru duhovitih i suze dobrih ljudi. Oni nalaze da novine, klubovi, vlade i crkve stoje u interesu i pod platom đavola. Mudri ljudi su, svaki u svoje doba, ustajali protiv tih smetnji progresa, Sokrat, na primer, sa znamenitom svojom ironijom, Bekon sa doživotnim pretvaranjem, Erazmus, sa knjigom Slavopojka Budalaštini, Rable, sa satirom koja je udarala i cepala nacije. „Budale su bili oni koji su vikali protiv mene, reći ćete vi,” pisao je Švalje de Bufle Grimu; „da, ali budale imaju preimućstvo broja, a to je ono što odlučuje. Ne vredi nam ratovati s njima: nećemo ih oslabiti, oni će uvek biti gospodari. Ne može se uvesti nikakva praksa i nikakvi običaj, koji ne bi od njih poticali.” Prema tim žalosnim faktima stoji prva pouka istorije: da se iz zla rađa dobro. Dobro je dobar lekar, ali Zlo je ponekad još bolji. Ugnjetavanja pod Viljemom Normanom, strašni šumski zakoni i satirući despotizam, omogućili su ideje Magna Karte pod kraljem Jovanom. Edvardu I je trebalo novaca, vojske i dvoraca, i to što je više mogućno. Iskrsla je dakle nužda da se narod sazove što kraćim i bržim putem, i tako je postao Donji Dom. Da bi mu odobrili pomoćna sredstva, plaćao ih je privilegijama. U dvadeset četvrtoj godini svoje vladavine izdao je ukaz: „da se nikakva poreza ne sme kupiti bez odobrenja Lordova i članova Donjeg Doma,” a to je osnova Engleskog Ustava. Plutarh tvrdi da je, posredstvom užasnih ratova koji su došli posle Aleksandrove invazije, prodrla na varvarski Istok grčka civilizacija, jezik i umetnost; uvedena ustanova braka, sazidano sedamdeset gradova, i sjedinjene neprijateljske nacije pod jednom upravom. Varvari, koji su oborili rimsko carstvo, nisu došli ni dana ranije nego što je trebalo. Šiler kaže da je tridesetogodišnji rat napravio od Nemačke naciju. Grubi i sebični despoti čine ljudima ogromne usluge; kao, na primer, Henrik VIII svojom rasprom sa papom; ili Kromvel i sa svojim opsenama i sa svojom mudrošću; ili grozote ruskih careva, ili fanatizam francuskih kraljoubica 1789. Mraz, koji ubija žetvu jedne godine, spasava žetve čitavog stoleća uništavajući žitnog moljca ili skakavca. Ratovi, požari i kuge presecaju ukorenjene navike, čiste svet od pokvarenih rasa i legala boleština, i otvaraju slobodno polje novim ljudima. Stvari imaju tendenciju da se same od sebe sređuju, i rat, revolucije, ili bankrotstva, koji razoravaju pokvarene sisteme, omogućuju postanak novog prirodnog reda. Najjača zla se pokoravaju onom periodicitetu, koji je uzrok da se zalutalosti planeta i bolesti ljudi same sobom ograničavaju. Priroda se održava antagonizmima. Strasti, otpori, opasnosti, to su vaspitači. Savladana snaga je zadobivena snaga. Bez rata nema vojnika, bez neprijatelja nema junaka. Sunce bi bilo bez smisla, kad vaselena ne bi bila mračna. A najviša slava karaktera leži u borbi protiv užasa pokvarenosti, da bi se iz njih crple nove plemenite snage; kao što Umetnost živi i trepti od novih upotreba i kombinacija kontrasta, i od prodiranja u tamu za sve crnjim 78

zdls & meteori

provalijama noći. Šta bi radili pesnici, slikari i sveci kad ne bi bilo razapinjanja na krst i pakla? Ta čudesna ravnoteža između lepote i odvratnosti, između veličanstvenosti i gada, postoji stalno u svetu. Nije Antonin, nego je jedna sirota pralja rekla: „Što više briga, tim više lavovske snage; to je moje načelo.” Nemam visoko mišljenje o namerama i radovima ljudi koji su 1894. došli u Kaliforniju. To su bili juriši i grabež potrebitih avanturista i, u zapadnom kraju, jedno opšte otvaranje kapija svim huliganima sa rečnih obala. Neki od njih su pošli sa časnim namerama, a neki sa zlim namerama, a svi bez razlike sa najobičnijom željom da kratkim putem dođu do bogatstva. Ali priroda bdi nad svim pojavama, i obratila je i to zlo u dobro. Kalifornija se stala naseljavati i disciplinovati - postajati na taj nemoralan način civilizovan kraj - i u toj nečistoj situaciji je uhvatio koren i razvio se istiniti napredak. To je ona patka što mami, to su ona burad, bačena u vodu da se njima zabavi kit; ali se na taj način hvataju prave patke, i pravi kitovi koji daju zejtin. Iz otmice Sabinjanki i pljačkaških upada razvratnika postaje pravi Rim, i njegov heroizma kad mu je stiglo vreme. U Americi su krajevi divni, ali ljudi nisu; pronalasci su izvrsni, ali od pronalazača se čovek ponekad zastidi. Sredstva, pomoću kojih su izvedeni tako krupni rezultati kao što su otvaranje Kalifornije, Teksasa i Oregona, i spajanje dvaju okeana, bedna su: grube sebičnosti, prevare i intrige; većina velikih rezultata u istoriji izvedena je sramnim sredstvima. Blagodat, koja se sa uvođenjem železnica osetila u Ilinoisu i na dalekom Zapadu, ne da se oceniti, i daleko nadmaša sva zapamćena filantropska paštanja. Šta znače dobra dela jednog dobrog kralja Alfreda, ili Hauarda, Pestalocija, Elizabete Fraj ili Floranse Najtingel, ili ma kojeg drugog, većeg ili manjeg čovekoljupca, sravnjena sa nenamernim blagoslovom kojim su obasuli narode sebični kapitalisti, izrađujući željezničke mreže u Ilinoisu i Mičigenu, i podižući puteve u dolinama reke Misisipi. Oni su pokrenuli ne samo bogatstvo zemljišta, nego i energiju mnogo miliona ljudi. Jedna izreka drevne mudrosti veli: „Najveće tegove veša Bog na najtanje žice”. Što se na taj način dešava u narodima, događa se svaki dan u privatnim kućama. Kad su prijatelji nekog gospodina došli da mu saopšte budalaštine njegovih sinova, i stali isticati koje opasnosti otuda prete, on im je odgovorio: da je kao dečko takođe radio svašta, ali da je, sve u svemu, ipak toliko uspeo u životu da ga rasipanje njegovih sinova ne uznemiruje; zaplivali su u opasne vode, da, ali se nada da će brzo napipati dno, i isplivati onda opet na površinu. To je smela praksa, i na jednoga koji dobro prolazi, dolaze mnogo njih koji zlo prolaze. Pa ipak bismo rekli: solidna pamet bi sasvim kao i moralna osetljivost trebala biti dovoljna da nas očuva na visini. Vrlo brzo se uviđa da je zadovoljavanje strasti štetno, i da - što ljudi najmanje vole ozbiljno obara rangove u društvu. Talenat pada zajedno sa karakterom. „Croyez-moi, l' erreur a aussi son merite”, kazao je Volter. Vidimo ljude, koji snagom egoizma i opsena savlađuju prepreke ispred kojih razumni ljudi uzmiču. Pravi partizan je nagao, ograničen čovek, koji se, zato što ne vidi mnoge stvari, drži jedne sa žarom i preteranošću; upadne li takav među druge ograničene ljude, ili naiđe na predmete od prolazne važnosti, neku trgovinu, ili politiku trenutka, on ih pretpostavlja celoj vaseleni, i onda ga oni, koji žele da predmet naduvaju i tako mu osiguraju uspeh, smatraju inspirisanim i od Boga poslanim. Naravno da bi bolje bilo kada bismo snagu i zanos, koje sirovi i strasni ljudi unose u društvo, mogli imati potpuno očišćene od njihovih poroka. Ali ko bi se usudio da izvuče klin iz točka na vagonu? Očigledno je da tu nema moralne ružnoće, nego da je samo neka dobra strast pomerena sa svoga mesta; nema čoveka koji ne duguje nešto svojim slabostima; prema jednom starom orakulu važi: da furije vezuju ljude za ljude; otrovi su naši glavni lekovi, koji ubijaju bolest da bi spasli život. Po uzvišenoj proročanskoj izreci: gnev čovečji pretvara on u hvalu Gospodu, i okreće i savija naše zlo na naše dobro. Šekspirova je misao, da najbolji ljudi kroz mane svoje postaju veliki; i najbolji vaspitači, zakonodavci, naročito đenerali i upravnici 79

zdls & meteori

kolonija, polažu mnogo baš na takav materijal, i cene ljude sa nesređenim i strasnim snagama kao najbolje gradivo. Jedan pametan i energičan čovek, bivši starešina Poljoprivredne škole u Boston Harboru, rekao mi je: „Ne treba mi nijedan od vaših dobrih dečaka, dajte mi one nevaljale”. I to je, verovatno, razlog, što se majke plaše kad su im deca dobra, i misle da će umreti. Mirabo je rekao: „Samo ljudi jakih strasti su kadri dići se do veličine; samo takvi su kadri zaslužiti opštu zahvalnost”. Iako je strast rđav regulator, ona je silna opruga. Svaka strast koja sasvim ovlada duhom, ima moć da nas oslobodi sitnih prepirki i briga svakidašnjice; to je toplota usled koje naši atomi počinju da kruže, koja savlađuje teškoće naše pri prekoračivanju tuđih pragova i ulasku u nova društva; ona nam daje zamah polaska, i brzinu, koja se, jedared tu, lako održava. Ukratko, nema čoveka koji ponekad nije obavezan svojim porocima, kao što nema biljke koja se ne hrani đubretom. Nama je stalo samo da se čovek poboljšava, i da biljka raste i pri tom grubi elemenat preobraća u viši. Pametan se radnik neće žaliti na sirotinju i samoću koje su razvile njegove radne sposobnosti. Mladi ljudi se ushićavaju otmenim izgledom i obrazovanošću bogataške dece, ali, svi veliki ljudi proizilaze iz srednjeg staleža. Tako je bolje za glavu, i bolje za srce. Marko Antonije navodi kako mu je Fronto rekao: „da su ljudi takozvanog visokog rođenja većinom bez srca.” A nema boljeg znaka najdublje kulture nego što su nežni obziri prema neznalicama. Čarls Džems Foks rekao je o Engleskoj: „Istorija ove zemlje dokazuje da od ljudi, koji žive u izobilju, ne možemo očekivati onu prisebnost, energiju i vrednoću, bez kojih bi Donji Dom izgubio svoju glavnu snagu i značaj. Čovečja priroda naginje uživanjima, a najzamašnije javne usluge činili su uvek ljudi čije su životne okolnosti bile daleko od izobilja.” Pa ipak, svakodnevna naša želja i molba je da budemo konvencionalni. Pritecite u pomoć, o dobri bogovi, nedostatku mom u ponašanju, u spoljašnjem izgledu, u imanju, zbog kojih sam eto potisnut u stranu, pritecite u pomoć, i pustite me da budem kao i ostali kojima se divim, i složite me s njima. Ali mudri bogovi odgovaraju: Ne, imamo nešto bolje za tebe. Poniženja, porazi, izgubljene simpatije i ponori nejednakosti naučiće te da poznaš širu istinu i čovečnost nego što je u otmenog gospodina. Posednik iz Pete avenije i posednik kuća iz Vest Enda ne predstavljaju najviši tip čoveka; i ma da dobra srca i zdrave pameti nisu monopol nijednog staleža, ipak, onaj koji treba da bude mudar za mnoge, ne sme biti zaštićen. Mora poznavati kolibe u kojima siromasi žive, i mora znati prljave domaće poslove koje oni rade. Duhovi prvoga reda: Ezop, Sokrat, Servantes, Šekspir, Franklin, prolazili su kroz osećanja i stradanja siromaha. Bogat čovek ne biva nikada vređan, a takvi moraju osetiti ubode trnja. Bogatašu nikada nije pretila opasnost od hladnoće, gladi, rata, ili razbojnika, i to se može opaziti po umerenosti njihovih nazora. Fatalna je nedaća za čoveka biti odviše mažen, i jesti mnogo kolača. Kakvo muško iskušenje bi takav mogao izdržati? Uklonite ga iz kruga njegovih protektora. On je dobar knjigovođa, ili prepreden taksator u društvu za osiguranje; možda bi mogao položiti ispit na univerzitetu, i dobiti titulu doktora; možda bi kadar bio reći mudar savet u sudu. Ali, stavite ga među farmere, lovce, Indijance ili iseljenike. Nadražite psa na njega; pustite drumskog razbojnika na njega; stavite ga na probu u uličnoj gužbi; pošaljite ga u Kanzas, na Pajk Pik, u Oregon: ako zbilja ima pravih sposobnosti, onda je možda to element koji mu je trebao, i on će sa većom mudrošću i sa muškom snagom izaći iz toga. Ezop, Sadi, Servantes i Renjar nalazili su se u ropstvu gusara, napuštani su kao mrtvi, prodavani kao roblje, i poznavali su stvarnosti čovečjeg života. Teška vremena imaju naučnu vrednost. To su prilike koje nauke željan čovek ne propušta. Kao što rado idemo u dvoranu Fanej (Faneuil Hall)2 i treptimo, kao žica, pod burnim arijama i snažnim prstima egzaltiranog patriotizma, tako su i fanatična gonjenja, građanski ratovi, nacionalna bankrotstva i revolucije bogatiji u velikim tonovima nego tihe godine napredovanja. Što je od pamtiveka bilo čvrsta masa, razjapi se, i otkriva svoj sastav i svoju genezu. Geologiju 2

Nekadašnja Opštinska Kuća u Bostonu. Odatle se širili prvi protesti protiv pritiska Engleske. (Prim. prev.)

80

zdls & meteori

učimo sutra dan posle zemljotresa, na užasnim crtežima raspuknutih planina, izdignutih ravnica, i isušenih morskih korita. U našem životu i u našoj kulturi sve se razrađuje i upotrebljuje, i strast, i rat, i pobuna, i bankrotstvo, a isto tako i ludilo, zabluda, uvreda, dosada i rđavo društvo. Priroda je kao krpar, koji prerađuje svaki konac, dronjak i otpadak u nove tvorevine; kao dobar hemičar, koga sam pre neki dan našao u laboratoriumu kako stare košulje pretvara u čist beli šećer. Život je bezgranična privilegija, i kad platite ulaznicu i uđete u kola, vi i ne slutite kakvo ćete dobro društvo tamo naći. Kupujete mnoge stvari koje nisu uračunate u cenu ulaznice. Ljudi dostižu izvesnu veličinu neopaženo, radeći stvarno za neku drugu svrhu. Ako sada, u ovom lancu ideja, pokušamo izložiti prve očigledne zakone života, ja neću ponavljati prvo, toliko puta navođeno pravilo ekonomije, da svaki čovek treba sam da se brine o sebi, nego ću reći: budite zdravi. Nijedan posao, muku, uzdržavanje, siromaštvo, vežbanje, kojima se dolazi do zdravlja, ne treba popreko gledati. Jer je bolest ljudožder, koji proždire sav život i svu mladost do kojih se dokopa, i guta i svoje sopstvene sinove i kćeri. Ja predstavljam sebi bolest kao neki bled, raskukan i zbunjen fantom, sebičan skroz i skroz, nemaran prema svemu što je dobro i veliko, okrenut jedino svojim osećanjima, koji gubi svoju dušu, a muči duše drugih bednim sitnicama, melanholijama, i zahtevima svoje nenasitosti u uslugama. Dr Džonson je rekao: „Čim se neko razboli, postaje nitkov”. Manite se rasplakanosti, i postupajte s bolešću razumno. Kad imamo posla s pijanim, mi se ne pravimo pijani. S bolesnicima se moramo ophoditi isto tako odlučno, pružajući im, naravno, svaku pomoć, ali ne prepuštajući im sebe same. Pitao sam jednog sveštenika, u nekoj zabačenoj varoši, ko su mu drugovi, i koje ugledne ljude posećuje? Odgovorio mi je da provodi vreme s bolesnicima i sa umirućima. Izgleda mi, rekao sam na to, da bi mu potrebno bilo sasvim drugo društvo, u toliko pre što društvo bolesnih već ima; jer, kada bi ljudi bolovali i umirali pametno, sve bismo ostavljali, i išli bismo k njima; ali, koliko sam ja mogao posmatrati, oni su isto takvi sitničari kao i ostali, a ponekad još i više. Zahtevajmo od svoje okoline da nas ne štedi. Poznavao sam jednu pametnu ženu, koja je govorila svojim prijateljima: „Kad ostarim, onda možete sa mnom upravljati”. A najbolja korist od zdravlja je vedro raspoloženje. Ono je potrebnije od talenta, čak i u delima talenta. Ništa ne može zameniti breskvama nedostatak sunca, a da bi znanje imalo vrednost, potrebno je imati vedrinu mudrosti. Kadgod iskreno osećate zadovoljstvo, vi se hranite. Radost duha je znak njegove snage. Sve što je zdravo, to je i blage naravi. Genije stvara igrajući se, a dobrota se smeši do poslednjeg časa; jer, kogod upozna zakon koji upravlja stvarima, nikada ne očajava, nego oseća podstrek za velike želje i velike planove. A ko očajava, odaje time da nije video zakon. Jedna holandska poslovica veli: „boja ne košta ništa”, to jest, toliko joj je velika sposobnost da u vlažnoj klimi sačuva predmete. Lepo, ali sunce staje još manje, a boja mu je lepša. A tako je i sa vedrinom, i sa dobrom naravi: koliko se više troše, toliko više ostaje od njih. Skrivena toplota jedne unce drveta ili kamena neiscrpna je. Jedan isti komadić jelovine možete stotinu puta trljati do stepena progorevanja; moć sreće u duši ne da se sračunati ni iscrpsti. Opazilo se da utučenost duha razvija klice bolesti kod pojedinaca i u narodima. Stara izreka preporučuje kao pravilo pristojnog ponašanja: Aliis laetus, sapiens sibi, što nam engleska poslovica prevodi sa: „Budi veseo i mudar”. Znam kako je lako svetski iskusnim ljudima uzeti na sebe izgled dostojanstvenosti i ismevati plahu mladost i njene treperave snove. Ja nalazim da najkitnjastije kule u vazduhu, koje su ljudi ikad zidali, mnogo više razvedravaju, i mnogo su korisnije, nego tamnice u vazduhu koje dnevno kopaju i buše gunđavi i nezadovoljni ljudi. Poznajem ih, i mrzim, te bednike, koji uvek vide kako crna zvezda prolazi kroz svetle i šarene oblake tamo gore na nebu: talasi svetlosti prelaze preko nje, i pokrivaju je za trenutak, ali se crna zvezda drži u zenitu. Snaga je tamo gde je vedrina; nada nam stvara raspoloženje za rad, dok je očajanje sasvim bez inspiracije i remeti aktivne snage. Svaki čovek 81

zdls & meteori

bi trebao da život i prirodu čini prijatnijima, inače bolje da se nije ni rodio. Kad politički ekonom sračunava neproduktivne klase, na čelo njihovo bi trebao da stavi klasu ljudi koji sami sebe sažaljevaju, koji žude za simpatijama, i kukaju nad uobraženim nesrećama. Jedna stara francuska strofa, u mome prevodu, glasi: Neke od svojih žalosti ste izlečili, A i najžešće ste preživeli; Ali koliko ste bujica bolova podneli Od nesreća koje nikada nisu ni došle! Tri su želje koje se nikad ne mogu zadovoljiti: želja bogatog koji hoće više, želja bolesnog koji hoće drugo, i želja putnika koji govori: „ma gde, samo ne ovde.” Turski kadija je rekao Lejardu: „Po običaju tvoga naroda, putovao si iz mesta u mesto, a nigde nisi našao sreću i zadovoljstvo”. Moji zemljaci su isto tako zaneseni za onom rokoko igračkom koja se zove Italija. Cela Amerika izgleda spremna da se ukrca na brod za Evropu. Ali nećemo uvek prolaziti kopna i mora sa sitnim svrhama, i zabave radi, kako se to kaže. Jednoga dana ćemo oterati strast za Evropom pomoću strasti za Ameriku. Kultura će pružiti ozbiljnost i domaći mir onima koji danas putuju samo zato što ne znaju kako da potroše novac. I sada već, ko je više sažaljenja dostojan nego ona odlična porodica, koja je taman stigla u svojim otmenim kočijama - i isto je tako daleko od svakog razumnog cilja, kao i od svoje kuće. Sve su je nacije, jedna za drugom, pitale: „Zašto ste došli ovamo?” tako, da porodica, postiđena, već unapred, pre ulaska u grad, sama od sebe oseća to pitanje. Srdačni maniri, sposobnost da se čovek prilagodi svakoj okolnosti, dobre su stvari; ali prva nagrada života i kruna čovečje sudbine je u tome da se čovek rodi sa naročitom naklonošću za neki poziv, koji će mu doneti i rada i sreće, bez obzira da li će izrađivati kotarice, mačeve, kanale, statue ili pesme. Uveren sam da je to imao na umu Sokrat kad je rekao: da su jedini, odista mudri ljudi umetnici, koji su to stvarno, a ne samo po izgledu. U detinjstvu smo mislili da smo svud unaokolo ozidani horizontom, kao nekim staklenim zvonom, i nismo sumnjali da bismo, putujući daleko, dospeli do mesta gde se spuštaju u more zalazeće sunce i zvezde. U stvari pak, horizont beži ispred nas, i ostavlja nas na nekoj beskrajnoj opštinskoj livadi, gde nas nikakvo stakleno zvono ne zaklanja. Pa ipak, čudnovato je s kakvom se upornošću držimo te astronomije zvona, sa zaštitom domaćeg horizonta. Istu iluziju nalazim u jagmi za srećom, koja, to jest jagma, kako sam opazio, svakoga leta, ubrzo posle sparivanja ptica, nanovo počinje u ovoj okolini. Mladi ljudi ne vole grad, ne vole morsku obalu, hoće da idu u unutrašnjost; nalaze neku intimnu kolibicu, duboko u planini, skrivenu kao što su skrivena i njihova srca. Putuju, tražeći sebi ognjište. Dođu do Barkšira, dođu do Vermonta, razgledaju poljska imanja - lepa su imanja, visoke su planine, ali gde je usamljenost? Imanje je u blizini toga ili onoga grada; daleko su otišli od Bostona, ali su blizu Albanija ili Berlingtona ili Montriola. Uzeli su naoko jedno imanje: kuća je mala, stara, bedna; nezadovoljni ljudi su živeli u njoj, i otišli; ali, odviše je mnogo neba, odviše mnogo polja, odviše javnosti. Mladić uzdiše za usamljenošću. Dođe kući, i odmah opet izađe iz nje. Nije to ona duboka povučenost koju on traži. „Ah, sada vidim”, govori on, „ljudi su oni koji moraju kuću učiniti dubokom; samo prijatelji mogu dati dubinu.” Da, ali baš te je godine velika oskudica u prijateljima; teško ih je naći, i teško zadržati kad se nađu: eto se digli da pođu; i oni su u matici ovog nepostojanog sveta, i imaju obveza i potreba. Taman su pošli za Viskonsin; dobili su pisma iz Bremena; do skora viđenja s vama. Sporo, sporo se saznaje da ima samo jedna dubina, samo jedna unutrašnjost, a to je - poziv i svrha čoveka. I kad mu posredstvom radosti, nesreće ili inspiracije duha postanu jasni poziv i svrha, onda će u drvetima na imanju, 82

zdls & meteori

u gradskim trgovinama i fijakeristima, isto tkao kao u prorocima ili prijateljima, videti refleks nedokučnog neba, i ljudima naseljene samoće. Koristi od putovanja su slučajne i kratke; najbolji plod koji se na putovanju bere, ako se bere, jeste konversacija ili razmena misli; ona je i jedna od glavnih funkcija u životu. Kolike su razlike u gostoprimstvu duhova! Neocenjiv je za nas onaj kome možemo reći ono što samima sebi ne možemo. A drugi nam nesvesno škode, lišavaju nas sposobnosti da mislimo, zagrađuju nas i zarobljavaju. Kao što je, kad ima duhovnog srodstva, jedan mudar čovek dovoljan u društvu, pa da svi budu mudri; isto tako glupak čini glupakom i svoga druga. Čudnu snagu ima taj bratac da ukoči celo društvo. Čim uđe u neki javni lokal, društvo se razilazi; jedno po jedno nestaje, i prostor ostaje najzad njemu na raspoloženju. Šta je još tako neizlečivo kao sitna navika? Muva se isto tako ne da pripitomiti kao ni hijena. Ipak, budalaština u smislu šale, zadirkivanja i besposlice može se lako podneti; kao što je Taljeran rekao: „Nalazim da besmislica neobično osvežava”; ali pakosna i agresivna budala kadra je celoj kući pamet tumbe okrenuti. Video sam čitavu jednu porodicu mirnih i pametnih ljudi, pomerenu sa svoga mesta, i izvan sebe, žrtvovanu tako jednoj napasti; jer zavrnuta pamet jedne nastrane osobe razdražuje najbolje ljude: moramo se odupirati nastranosti, ali otpor još ogorčava zajedljivu budalu, koja misli da se i priroda i teža varaju, a samo on da ima pravo. I tako se, pored svih svojih vrlina i pameti, celo tuce ukućana brzo izopačuje u opoziciju, u tužioce, u tumače i korektore onog opakog stvorenja, kao što, kad čamac hoće da se prevrne, ili se upregnuti konji kidaju da uteknu, ne samo budalasti veslač ili kočijaš, nego svi koji su unutra moraju da uzmu čudnovato i smešno držanje, da bi saobraćajnom sredstvu održali ravnotežu i sprečili mu izvrtanje. Dok slučaj još nije težak, preporučujem kao lek flegmatičnost i istinu: ali sva istina, izražena rečma ili delima, mora stajati na nultom stepenu ravnodušnosti, inače će istina sama postati ludilo. Ali kad je zlo zastarelo i opako, jedini spas je u amputaciji; kao što mornari kažu: preseci uže i beži. Kako živeti sa nezgodnim drugovima? S njima se život najvećim delom rasipa; a iskustvo nam ne daje mnogo bolju pouku nego prvobitni naš instinkt za samoodbranu, naime, ne upuštati se i ne mešati se s njima ni na kakav način, nego pustiti da im se ludost bez otpora istroši. Konverzacija je veština u kojoj je čoveku ceo ljudski rod konkurent, jer nju praktikuju svi ljudi, svaki dan, doklegod su živi. Naš obični način mišljenja - ako uzmemo ljude onakve kakvi su - ne zadovoljava; uopšte uzevši, on je, čisto se bojim reći, bedan i prljav. Uspeh koji ljude zadovoljava, to je trgovanje, služba sa velikom platom, pobeda nad nekim konkurentom, ženidba, nasledstvo, legat i tome slično. Sa takvim predmetima, konverzacija ne ide dalje od površnih pitanja, od politike, trgovine, ličnih nedostataka, preteranih rđavih vesti, kiše. To je bedno, i ljudi osećaju razdraženje i nervoznost. Ali ako sada naiđe neko ko taj mrak u kući ume osvetliti mislima, pokazati ljudima njihova urođena bogatstva, darove koje imaju, pokazati kako je svaki od njih neophodan, kakvom čarobnom snagom nad prirodom i nad ljudima raspolaže, kako svi lako mogu prići poeziji, religiji, i moćima koje sačinjavaju karakter - taj će probuditi u njima osećanje dostojanstva, njegove sugestije će ih uputiti na nove načine života, nove knjige, nove ljude, nove veštine i nauke; to je onda trenutak da izađemo iz svoje tesne ljuske, da uđemo u veliki dom, i vidimo zenit nad sobom i nadir ispod sebe. Umesto da, kao što obično biva, dođemo do nekoliko studenaca i vedara nauke, silazimo mi na obalu samog mora i kvasimo ruke u čudesnim njegovim talasima. Divpo je dejstvo od toga na društvo. To nisu više oni ljudi koji su bili. Svi su išli u Kaliforniju, i svi se vratili odande milioneri. Nema knjige, ni uživanja u svetu, koji bi se s tim dali sravniti. Pitajte nas šta nam je najbolje među uspomenama, i odgovorićemo vam da su to nekoliki trenutci jednostavnog razgovora sa mudrim ljudima. Konverzacija nam ne jedared, nego uvek ponovo daje osetiti da pripadamo boljim krugovima no što smo dosad mislili; da nas k sebi zove jedna duhovna sila, čija nam uopštenja u Vaseleni daju više radosti i koristi nego išta od onog što sada zovemo filozofijom i literaturom. Dok teče živa konverzacija, dopiru do nas odblesci iz Vaselene, stižu nas slutnje 83

zdls & meteori

o snazi koja je duši urođena, opažamo iz daljine projektovane svetlosti i senke jednog Andeskog pejzaža, kakav nam se i u usamljenim razmišljanjima retko priviđa. Tu nam se onda u izobilju otkrivaju proročanstva, kojima se u jalovim, praznim časovima misao naša vraća. Dodajte još saglasnost između volje i temperamenta, i onde imate vezu prijateljstva. Glavna naša potreba u životu jeste imati nekoga ko će uplivisati na nas da uradimo ono što možemo. U tome leži prijateljska usluga. S prijateljem nam je lako doći do veličine. Ima u njemu jedna uzvišena moć, koja kreće sve naše vrline. Kako široko otvara on kapije života pred nama! Kakva pitanja mu postavljamo! Kako jedno drugo razumemo! I kako malo reči nam je potrebno! To je jedino realno društvo. Jedan istočni pesnik, Ali Ben Abu Taleb, piše sa melanholičnom istinitošću: I ko ima hiljadu prijatelja, nijedan mu nije suvišan, A ko ima jednog neprijatelja, svuda će ga sresti. Malo je pisaca, međutim, bolje govorilo o toj stvari nego Hafis, koji taj odnos ističe kao probu duhovnog zdravlja. „Nikakvu tajnu nećeš saznati, dok ne poznaš prijateljstvo, jer u nezdravog ne ulazi nikakvo nebesko saznanje.” Život s toga nije dovoljno dugačak za prijateljstvo. Prijateljstvo je ozbiljna i veličanstvena stvar, kao prisustvo kralja, ili kao religija, a ne kao postiljonski ručak koji se usput brzo guta. Ima i u prijateljstvu, kao i u ljubavi, neka sramežljivost, koju lepe duše nikada ne gube iz vida, ali je ne imenuju. Naše prijateljstvo ili naš dobar sporazum sa ljudima višeg reda stoji izvan svakog pitanja, rastojanja, razlike u položaju, reputacije. Pa ipak se ne staramo dovoljno o najvećem blagu života. Čuvamo zdravlje, ostavljamo novac pod interes, učvršćavamo krov, i brinemo se da imamo dovoljno odela: a ko je taj ko se mudro stara da ne dođe do nemaštine u najvećem dobru, u prijateljima? Znamo da sve naše vaspitanje treba da nas sprema za prijateljstvo, pa ipak ne činimo onaj korak koji nas vodi njemu u susret. Koliko dugo ćemo još sedeti i čekati na te dobrotvore? Nikakvu razliku ne znači - pogledamo li pet godina u nazad - kako smo se hranili i oblačili, jesmo li stanovali na prvom spratu ili pod krovom, da li smo imali bašte i kupatila, dobru stoku i konje, i jesmo li se vozili u lepim kočijama ili u smešnim taljigama: sve se te stvari brzo zaboravljaju i ne ostavljaju nikakvih posledica. Ali pitanje, da li smo za to vreme imali dobrih drugova, važno je skoro toliko kao i pitanje: šta smo za to vreme radili. I pogledajte kako je ogroman upliv susedstva u svima odnosima. Kao što brak, dobar ili rđav, osniva naš dom, isto tako su naši susedi istog društvenog ranga - par ljudi koji žive nedaleko od nas, ma inače značili i rđavo društvo - ti su ljudi, i samo oni, drugovi naši kroz život; a svi koji su nam od rođenja bliski i srodni, ujedinjeni s nama i mnogim zakletvama srca osvećeni, ti se postepeno, pa zatim i sasvim gube. Teško je sistematski se ophoditi sa tim suptilnim društvenim elementom, i neko se može mnogo truditi da dovede ljude u vezu, i da organizuje klubove i društva za diskusije, a da ipak ni do kakvog rezultata ne dođe. Ali je izvesno da u nama ima mnogo dobra koje samo o sebi ne zna, i da običaj združivanja i takmičenja podiže ljude, i održava ih na najvišoj njihovoj tačci, i da bi život bio još dvaput ili deset puta toliko život, kada bi se provodio sa mudrim i aktivnim ljudima. Zaključak je očigledan: malo razmisliti, i prethodno se obazreti, pa tek onda kupiti kuću ili zemlju. Ali mi živimo sa ljudima raznih nivoa; živimo sa ljudima koji od nas zavise; i to ne samo sa mladeži, koju treba da naučimo svemu što mi znamo, i da na njih prenesemo sva preimućstva koja smo stekli, nego i sa onima koji su jednostavno naše sluge, i to za novac. Ali i tu važe stara pravila. Iako se usluga meri novcem, veza neka ne bude trgovačka. Budite ljudima korisni. Ne zagorčavajte ničiji život. To pravilo dolazi sada do nove važnosti u amerikanskom društvenom životu. Domaća usluga kod nas obično je jedna besmislena gužva nepametnih 84

zdls & meteori

istraživanja s jedne strane, i aljkavosti s druge strane. Jednog duhovitog čoveka su pitali u vozu, šta ima da svrši? Odgovorio je: „Šalju me da nađem anđela koji zna kuvati”. Jedna gospođa mi se tužila da od dveju njenih služavki jedna odsustvuje duhom, a druga telom. A zlo se još hrani neznanjem i neprijateljskim držanjem koje nam donosi svaki iseljenički brod, rasturajući nam svoje putnike po kućama i po imanjima. Malo ljudi znaju da od gazde ili gazdarice zavisi kakva će biti usluga sluge ili sluškinje; i da je jedna ista besnulja bila u jednoj kući anđeo hranitelj, a u drugoj napast. Svi su ljudi od krvi i mesa sebični, a priroda zapinje svom silom da uslovi svakog ugovora o službi budu pravedni. Ako vi imate u vidu samo svoj interes, onda mora i druga stranka malo oštrije paziti na svoj. A ako vi postupate velikodušno, onaj drugi, iako je po sebi sebičan i nepravedan, načiniće izuzetak u vašu korist, i postupaće s vama pošteno. Kad sam se jedared raspitivao kod jednog gospodara kovnica o zguri i pepelu u gvožđu za železničke pruge, rekao je: „Ah, uvek se može dobiti dobro gvožđe; ako ima pepela u gvožđu, to je zato što ga je bilo i u naplaćivanju.” Ali našto umnožavati ova pitanja, i njihove primere, kad su beskrajni? Život svakome postavlja zadatak i, ma koju veštinu izabrali: algebru, poljodelstvo, arhitekturu, poeziju, trgovinu ili politiku - sve se može postići, i čak do neverovatnih trijumfa, a sve pod istim uslovom: da izaberete ono što je za vas, da počnete s početkom, i da nastavite korak po korak dalje. Isto je tako lako uvrtati gvozdene kotve i liti topove, kao i plesti slamu; isto tako lako topiti granit kao i kuvati vodu - samo ako koračate napred po metodi. Gde god ima neuspeha, tu ima neke nepromišljenosti, neke sujevere u sreću, nekih preskočenih koraka koje Priroda nikad ne oprašta. A pod istim se uslovima dolazi i do sreće u životu. Kad osetite da vas sreća privlači, to je jemstvo da vam je i na domaku. Naše molitve su proroci. Treba samo vernosti i privrženosti. Kako je poštovanja dostojan život koji se drži svojih ciljeva! Težnje mladosti su lepe stvari, vaše teorije i planovi života su plemeniti i pohvale dostojni: ali, hoćete li pri njima i ostati? Bojim se da od množine ljudi neće nijedan, ili će od hiljadu jedan; a ako ih stanete okrivljavati za izdajstvo, i podsećati ih na visoke njihove odluke - zaboravili su da su nekada učinili zavet. Individue su nestalne, uvek na putu da postanu nešto drugo, i s toga neodgovorne. Rasa je velika, ideal je plemenit, ali su ljudi prevrtljivi i nesigurni. Onaj je junak koji istrajava u centru. Glavna razlika između ljudi izgleda da je u tome, što neko od njih može da se potčini obavezama - na čije ispunjenje se smete osloniti - dakle, daje se obvezati, a neko se ne daje. Nema zakona u sebi, pa nema šta da ga veže. Neizbežno je spominjanje pojedinih vrlina i okolnosti, i preterivanje u njihovim ocenama. Ali na kraju krajeva, sve leži u onoj čistoti i neporočnosti pred kojom se talenat grči, i postaje i sasvim suvišan. Duhovno zdravlje je u tome da se ne pokorite svojim sredstvima. Amaterske nagrade se daju za položaje u društvu i za kulturu talenta, ali visoki interesi ne računaju površne uspehe ni u što. Čovek broji, i to ne njegove akcije nego njegove snage, i ne one koje se pokazuju izvesnih dana, i u javnim prilikama, nego svakog časa, u miru kao i u aktivnosti, uvek strahovite, i sa kojima se ne može po volji raspolagati. Gomila kaže, sa Horn Tukom: „Ako hoćete da budete silni, činite se da ste silni”. A ja više volim da kažem, sa starim prorokom: „Tražiš li velike stvari? Ne traži ih;” ili ono što se govorilo o jednom španskom princu: „Što su više oduzimali od njega, sve je veći izgledao.” Plus on lui ote, plus il est grand. Tajna kulture je znati: da se jedan mali broj visokih stanovišta neprestano pojavljuje, u sirotinji najneznatnije seljačke kućice kao i u metežu prestolničkog života, i da samo njih ne treba gubiti iz vida; oslobodi se sviju lažnih odnosa, imaj hrabrost da budeš ono što jesi, ljubi jednostavno i lepo, budi nezavisan i budi od srca prijatelj - to je suština; to, i želja da služimo, da nešto doprinesemo sreći celog čovečanstva.

85

zdls & meteori

LEPOTA Spiralasto dizanje u razviću biljaka oseća se i u vaspitanju. Naše knjige vrlo sporo dolaze do stvari koje najviše želimo da saznamo. Kako se ponosimo svojom naukom, a kako je ona daleko od svojih predmeta i onda kad su joj na domašaju! Naša botanika, to su sama imena, a ne snage; pesnici i romansijeri govore o čarobnim i lekovitim travkama; a šta zna botaničar o vrlinama svojih biljaka? Geolog razgrće slojeve, i ume ih sve na prste pobrojati; no da li zna kazati kakav im je upliv na čoveka koji na njima kuću svoju podiže? kako se razvija rasa koja živi na sloju granita? a kako drugo neko stanovništvo krečnog ili aluvijalnog terena? Sa drugim osećajima bismo odlazili ornitologu, kad bi nam umeo saopštiti šta govore društvene ptice kad posedaju na drveće da održe jesenji svoj zbor. Nedostatak živih osećaja pretvara njegova saopštavanja u dosadan rečnik. Rezultat je mrtva ptica. Pticu ne čine unce i pedlji njene mere, nego njeni odnosi prema Prirodi; a koža i kostur koje mi pokazujete, isto su toliko čaplja, koliko su Vašington i Dante one gomile pepela, ili boce gasova, u što se pretvorila njihova tela. Prirodnjak se udaljava od puta celim razmakom svoga uobraženog napredovanja. Dečko, koji se zagledao u ljušture na morskoj obali, ili u cveće na livadi, ima tačniji pogled na njih, iako ne zna kako se zovu, nego čovek koji se ponosi njihovom nomenklaturom. Astrologija nas je interesovala, jer je vezivala čoveka za sistem sveta. Čovek je prestajao biti usamljen prosjak; najudaljenija zvezda je njega osećala, i on je osećao nju. Ma koliko brzopleta, i ma koliko izopačena šarlatanima, i onima koji su njome trgovali, nagoveštavanje njeno je bilo istinito i božanstveno: duša je objavljivala svoje veze s prostranstvom, objavljivala da klime, stoleća, bliski i udaljeni svetovi sačinjavaju delove njene životne istorije. Hemija se bavi jednim i drugim parčetom, ali ne konstruiše celo. Alhemija, koja je pokušavala da jedan elemenat pretvori u drugi, da produži život, da naoruža snagom, ona je bila na pravom putu. Celoj našoj nauci nedostaje nešto zaista čovečansko. Stanar je važniji nego kuća. Insekti, prašnici i spore, na koje trošimo tolike godine, nisu ciljevi; a kad se osobine čoveka budu jedared razvijale pravilno, on će povući Prirodu za sobom, i uliće svetlost u sve njene skrivenosti. Ljudsko srce nas se više tiče nego mikroskopska ispitivanja; i ono je šire od svega što se daje izmeriti pompeznim brojkama astronoma. Mi smo, na žalost, isto tako beznačajni i skeptični. Ljudi se sami smatraju jevtinim i prostim; a međutim je svaki čovek svežanj munja. Svi elementi struje kroz njega; on je talas talasa i vatra vatre; on oseća antipode i polove u kapljama svoje krvi; oni su proširenje njegove ličnosti. Dužnosti njegove se odmeravaju prema dejstvu za koje je on, kao oruđe, sposoban; pravi i potpun čovek bi se imao osetiti do samog centra Kopernikova sistema. Čudnovato je da nam je vera samo toliko duboka koliko i život. Ne poimamo da su junaci u stanju razviti mnogo užasniju snagu nego što je ona površna igra koja nas ushićuje. Dubok čovek veruje u čudesa, očekuje ih, veruje u magiku, veruje da govornik može uništiti svoga protivnika, veruje da urokljiv pogled može sažeći, da blagoslov srca može izlečiti, da ljubav može podstaći talent i savladati sve nepovoljnosti. Iz velikog srca se neprekidno izlivaju tajne magnetske struje, i privlače velike događaje. Mi, međutim, cenimo vrlo skromne koristi: pametnog muža, dobrog sina, birača, građanina, a podcenjujemo svaku romantičnost karaktera; sračunavamo možda samo novčanu vrednost čoveka, njegov intelekt, njegovu ljubav, kao vrstu čeka, ili imenice, koja se lako preobraća u lepe sobe, slike, muziku i vino. Cilj nauke je bio da se čovek proširi, u Prirodu, na sve strane, dok mu ruke ne dodirnu zvezde, oči ne pogledaju kroz zemlju, uši ne mogadnu razumeti jezik zverova i tica i smisao vetra, da dakle pomoću njegovog saosećajnog duha nebo i zemlja stanu razgovarati s njim. Ali naša nauka nije takva. Geologija, hemija, i astronomija nas, po izgledu, uče mudrosti, ali nas, 86

zdls & meteori

u stvari, ostavljaju tamo gde su nas i našle. Pronalazak je od koristi po pronalazača, a od sumnjive pomoći za sve druge. Formule nauke su kao listovi u našoj beležnici, koji ni za koga, sem posednika, nemaju vrednosti. Nauka se u Engleskoj i u Americi surevnjivo pridržava teorije, i mrzi reč „ljubav” ili „moralna svrha”. Ta nehumanost se sveti. Kakvu vrstu ljudi stvara nauka? Dečko ne oseća da ga ona privlači: „Ne želim da postanem nalik na svoga profesora”, kaže on. Skupljač rastinja je osušio sve biljke u svom herbariumu, ali je pri tom izgubio punoću tela i vedrinu duha. Sve zmije i gušterove je pokupio u svoja stakaoca, ali nauka je učinila s njim to isto, i zatvorila u bočicu i njega samog. Naše uzdanje u lekara jeste vrsta očajanja nad nama samima. Sveštenstvo pati od bronhitisa, što nije nikakav dokaz duhovnog zdravlja. Makredi je smatrao da to dolazi od „falseta” njihovog govora i pevanja. Neki indijski princ, Tiso, jašući jednog dana kroz šumu, video je kako se igra stado jelena. „Gle kako su srećni ti jeleni na paši”, rekao je „A zašto se ne bi sveštenici, koji se dobro hrane, i udobno stanuju po hramovima, takođe veselili?” Došavši kući, saopštio je tu misao kralju. A kralj mu je idućega dana predao suverenu vlast, rekavši: „Prinče, vladaj ovom zemljom sedam dana; a kad prođe to vreme, predaću te smrti”. Kad se smrkavao sedmi dan, pitao je kralj: „Od čega si tako omršaveo?” „Od smrtnog straha”, odgovorio je princ. Vladar tada reče: „Živi, moje dete, i budi mudar. Sasvim si prestao misliti na svoje oporavljenje, govoreći u sebi: za sedam dana ću poći u smrt. A sveštenici u hramu neprestano razmišljaju o smrti; kako da se onda predaju razonođenju zdravlja radi?” Ali ljudi od nauke, lekari, sveštenici, nisu ni malo veće žrtve svoga poziva od ostalih. Mlinar, advokat i trgovac predaju se pojedinostima svojih poslova, i takođe ne postaju kroz to snažniji. Ima li u njima božanstvenih slutnji, visokih svrha, široke duše, sposobnosti da se nađu na nivou svakog događaja, što se traži od čoveka, ili se sve u njima odnosi samo na mlin, robu, i trgovačke dosetljivosti i podvale? Ništa nas, sem čoveka, ne interesuje stvarno, a u čoveku opet samo njegova uzvišena svojstva; i ma da u Prirodi vidimo savršen zakon, dejstvo njegovo nas ushićava samo kroz odnose prema čoveku, to jest, mora taj zakon imati koren u duhu čovečjem. U vreme Vinkelmanovog rođenja, pre više od sto godina, paralelno sa suvom, u pojedinosti zalazećom post mortem naukom, podigao se bio entuziazam za studiju Lepote; i neke od tih varnica će možda još moći zapaliti vatru u nauci. Poznavanje ljudi, umetnost u životu, moć oblika, i naša osetljivost za lične uplive, nikada neće izaći iz mode. To su fakta jedne nauke koju učimo bez knjiga, čiji su učitelji i predmeti uvek u našoj blizini. Navika da kritikujemo tako je žestoka u nama, da dobar deo našeg poznanja u tom pravcu spada u patologiju. Gomila, koja se gura po ulicama, češće ističe oblike izopačenih stvorenja, nego anđele i iskupitelje; ali se kroz sve njih providi dokaz za veliki zakon. Svaki duh podiže sebi kuću, a prema kući nije teško pogoditi i stanovnika. Ali nam Priroda isto tako pruža i sve znake gracije i dobrote. Divna lica dece, ljupkost malih devojčica „umiljata ozbiljnost šesnaestih godina”, samopouzdano držanje dečaka iz dobrih kuća i dobrog vaspitanja, strasne istorije koje se čitaju u pogledima i pokretima mladića i ljudi u cvetu mladosti, i raznovrsnost snaga u celom dobro poznatom društvu koja vas prati kroz život - svi znamo kako zbog tih stvari umemo uzbuđeno zadrhtati, stati kao uzeti, osetiti razdraženost, inspirisati se, i postati veći. Lepota je oblik na kome duh najradije studira svet. Svaka odlika je odlika lepote, jer ima vrlo mnogo lepota; lepota prirode uopšte, lepota manira, pameti i metode, i moralna lepota ili lepota duše. U stara vremena se verovalo da, ili genije, ili demon uzima vlast nad svakim novorođenčetom i da mu postaje vođ; da se ti dusi ponekad vide, kao plamen koji je delimično u telima kojima dusi upravljaju: ako je čovek rđav, plamen mu stoji na glavi, a ako je dobar, plamen je pomešan sa svom njegovom supstancom. Verovalo se, zatim, da, posle smrti štićenika, duh prelazi u drugo novorođeno dete, i tvrdilo se da se po jedrenju lađe poznaje 87

zdls & meteori

krmanoš. Na jedan taman način priznajemo i mi ista fakta, samo im dajemo druga imena. Kažemo da svaki čovek ima pravo da bude cenjen po najboljim svojim trenutcima. Svoje prijatelje cenimo tako. Znamo da im dolaze i ludi časovi, ali na to ne obraćamo pažnju, nego čekamo povratak genija, koji će izvesno doći i koji je divan. S druge strane, svako od nas poznaje stvorenja koja izgledaju kao da su besi u njima, i koja, pored svih vrsti sposobnosti, nikada ne čine utisak da delaju po slobodnoj volji. Ona to i sama znaju, i jednako vrebaju da li ćete otkriti njihovo žalosno stanje. A nama se čini: samo da možemo izgovoriti reč oslobođenja, i oprostiti ih čari, oblaci bi se odmah razišli, zli duh, koji je useo na njih, pokazao bi se, bio bi izbačen iz sedla, i ljudi bi opet došli do svoje slobode. Lek kao da nikada nije daleko, jer već prvi korak u razmišljanje blaži teški pritisak fatalnosti. Misao je onaj stisnuti vazdušni mehur koji može razneti planetu; a lepota, koju misao u izvesnim principima vidi, to je ona dobrotvorna vatra koja misao širi, i sužnjeg izveštava da sloboda i snaga čekaju na njega. Pitanje o Lepoti uklanja nas od površnog posmatranja i goni nas da mislimo o bitnostima stvari. Gete je rekao: „Lepota je manifestacija tajnih zakona Prirode, koji bi, bez te manifestacije, ostali za nas večito skriveni.” A iz dejstva toga dubokog instinkta izvire sve ono uzbuđenje oko umetničkih tvorevina - mnogo puta dosta površno i apsurdno - koje iz godine u godinu vodi čitave vojske sujetnih putnika u Italiju, Grčku i Egipat. Svaki čovek ceni svaku svoju tekovinu u nauci o Lepoti iznad svih drugih svojih dobara. Najpraktičniji čovek u najpraktičnijem svetu nije zadovoljan, dok mu samo udobnostima ugađaju. Ali čim sagleda lepotu, život se diže pred njim do vrlo visoke vrednosti. Neuspeh mnogih filozofa opominje me da ne pokušavam definisati Lepotu. Ja ću dakle radije izređati nekolike njene osobine. Lepotu pripisujemo onome što je jednostavno, što nema suvišnih delova, što tačno odgovara svome cilju, što je u odnosu sa svima stvarima, i što služi kao posrednik između mnogih suprotnosti. Lepota je najstalnija i najviša osobina. Kažemo da je ljubav slepa, i Kupidona predstavljamo vezanih očiju. Slepa, da, jer ne vidi ono što joj se ne dopada; ali kad treba da nađe ono što traži, Ljubav je lovac najoštrijih očiju u celoj vaseleni; mitolozi nam i kažu, da je Vulkan predstavljan hrom, a Kupidon slep zato, da bi se obratila pažnja na fakat da je jedan od njih bio sav u nogama, a drugi sav u očima. U pravoj mitologiji je Ljubav besmrtno dete, kome je Lepota vođ: i zaista bismo teško mogli izraziti dublji smisao, nego kad kažemo da je Lepota krmanoš mladih duša. Sem čulne privlačnosti, oblici i boje Prirode imaju za nas još jednu novu draž, koju osetimo kad pronađemo da nijedan ukras nije dodat tek ukrasa radi, nego da je svaki od njih znak nekog boljeg zdravlja ili valjanijeg delanja. Elegancija u obliku ptica, zveri i ljudi označava izvesne odlike telesnog sklopa; drugim rečima, lepota je samo vrsta privlačenja od strane onoga što već imamo u sebi. U botanici je zakon da su kod biljaka iste odlike vezane za iste forme. Jedno od najšire primenjenih pravila, koje važi za biljku, važi i za somun hleba, jeste, da je u strukturi ma kojeg predmeta ili organizma svako stvarno umnožavanje celishodnosti ujedno i umnožavanje lepote. Nauka, do koje dolazimo studirajući grčku i gotsku umetnost, antičko i prerafaelitsko slikarstvo, i koja vredi svaki naš trud, ta je nauka u tome da lepota mora biti organska, da su spoljašnja ulepšavanja nakaznosti. Krepkost koštanog sistema je ono što se javlja u boji lica koja podseća na svežu breskvu, a zdravlje cele konstitucije ono što daje sjaj i moć očiju. Sklad u rastu i u vezi zglobnih delova na kosturu je ono što daje graciju spoljašnjim linijama, i još finiju graciju pokretima. Mačka i jelen ne mogu se ni kretati ni mirovati bez elegancije. A nikakav učitelj igranja ne može naučiti čoveka rđavog stasa da lepo ide. Boja cveća dolazi od korena, a sjaj morskih školjki počinje sa samim njihovim postanjem. Otuda ukus odbacuje kod građevina šaranje i kićenje za oko, a ističe baš originalnu supstancu drveta, odbacuje pilastre i stubove koji ništa ne drže, a pošteno pokazuje prave podupirače kuće. Svaka potrebna i prirodno uslovljena akcija dopada se posmatraču. Čovek koji vodi konja na pojilo, 88

zdls & meteori

zemljoradnik koji baca seme, kosači sena u polju, dunđerin koji gradi brod, kovač u kovačnici, ili ma koji drugi koristan posao, veoma godi pametnom oku. Ali ako se radi zato, da bude opažen, posao postaje vulgaran. Kako su lepe lađe na moru! A šta da kažemo o lađama u pozorištu, ili o lađama koje je Đorđe IV, slikarskog efekta radi, držao na Virginija Vodama, sa ljudima u odgovarajućem kostimu, najamljenim za platu od deset para po satu! Kakva je razlika u efektu između bataljona vojske koji maršuje u borbu, i jedne od naših građanskih kompanija prilikom nekog praznika! Usred jedne vojne parade, jedne svečane povorke pod barjacima, video sam kako je neki dečko dohvatio staru cinenu šerpenju, i, održavajući je u ravnoteži na vrhu štapa, vrtio njome u najelegantnijim krivuljama što se mogu zamisliti, i tom neočekivanom lepotom skrenuo pažnju sveta sa one ukrašene povorke na sebe. Druga jedna tema iz mitologije. Grci su pričali da je Venera rođena iz morske pene. Kruto i ograničeno nas ne interesuje, nego samo ono što teče sa životom, što postizava, ili pokušava da postigne nešto više. Uživanje oka, koje dolazi od neke palate ili crkve, u tome je, što su kamenu saošnteni poredak i metoda, tako da kamen govori kroz svoju geometriju, i u izrazu svom je nežan ili uzvišen. Lepota leži u prelazu, kao da oblik tek što se nije prelio u drugi oblik. Sve fiksirano, zgomilano, ili koncentrisano u jednu crtu, dugačak nos, oštra brada, ili grba, sve je to protivnost prelivanja, i zato je deformacija. Ma koliko da je lepa simetrija jednog oblika: samo ako taj oblik ima mogućnost kretanja, odmah tražimo još višu simetriju. Prekid simetrije podstiče oko da želi povratak simetrije, i da posmatra pomoću kojih se pokreta ona opet uspostavlja. U tome je draž tekuće vode, morskih talasa, ptičjeg leta i životinjskog kretanja. Teoretski uzeto, igranje nije ništa drugo do jedno neprekidno i raznovrsno vraćanje izgubljene ravnoteže, ne naglim i uglastim, nego postepenim i blago okruglim pokretima. Govorili su mi ljudi, koji u stvarima ukusa imaju mnogo iskustva, da se mode drže zakona postepenosti, i da nikada nisu proizvoljne. Nova moda je uvek samo korak dalje u pređašnjem pravcu, i uvežbano oko je spremno za njen dolazak, i može je predskazati. Taj fakt tumači razlog svima promašenostima i povredama lepote naših sopstvenih moda. U muzici, ako je udarena disonanca, potrebno je da jednim ili dvoma posrednim tonovima vratimo uvo akordu: i vrlo mnogi dobri pokušaji, ponikli u zdravoj pameti i određeni da postignu uspeh, propadaju jedino zato što svojom naprasitošću vređaju. Uveren sam da će pariska krojačica, koja iz svoga salona oblači ceo svet, znati pomiriti ljudske oči sa Blumerovim kostimom, i, umećući potrebne postepenosti, dovesti ga čak do trijumfa nad Pančom. Nije potrebno da kažem kuda sve domaša taj zakon, i šta se sve od njega može očekivati. Sve što progresivne stranke malo neobuzdano istražuju, moglo bi se bez teškoća postići, kad se samo to pravilo ne bi gubilo iz vida. Na taj način se lako daju zamisliti okolnosti pod kojima će žena moći govoriti, glasati, pledirati, zakone praviti i kočijašiti, i sve to na najprirodniji način, samo ako bude dolazilo postepeno. Na tome strujanju i tečenju osniva se lepota svih kružnih kretanja; takvo je kretanje vode, cirkulacija krvi, periodično kretanje planeta, godišnji talas u bujanju vegetacije, akcija i reakcija u Prirodi; i ako tako pođemo do kraja, naći ćemo u toj potrebi naših misli za stalnim kretanjem u napred dokaz besmrtnosti. Još jedna tema iz mitologije, ka istom cilju: Lepota jaše na lavu. Lepota se osniva na nužnostima. Linija lepote je rezultat savršene celishodnosti. Ćelija pčele je načinjena pod takvim uglom, kako će se osigurati najveća čvrstina sa najmanjom količinom voska; kosti i badrljice u ptice daju najvišu leteću snagu uz najmanji teret. „Lepota je odstranjivanje svega suvišnog”, rekao je Mikelanđelo. U prirodnim strukturama nema nijednog nepotrebnog delića. Svaka nova boja ili novi oblik biljaka ima svoj nasilni razlog u upotrebi biljaka; veštim rasporedom štedimo i mi materijal, i postizavamo lepotu izostavljanjem svake suvišne unce koja se može skinuti sa zida, a zadržavanjem snage u poetičnim oblicima stubova. U retorici je ta veština ispuštanja jedna od glavnih tajni jakog efekta, a uopšte je dokaz visoke kulture umeti kazati najveće stvari najjednostavnijim načinom. 89

zdls & meteori

Istinitost pre svega, i uvek. Rien de beau que le vrai. U svakoj nameri je glavna veština reljefno istaći predmet; ali je još veća veština izabrati reljefan predmet. Lepe veštine nemaju ničeg slučajnog, nego izviru iz instinkta nacija koje su ih stvorile. Lepota je osobina koja daje stvarima trajnost. U jednoj poznatoj kući gledao sam gde se čitavih dvadeset godina vukao komad sveće po ormanima i na kaminima, jedino zato što mu je u radionici loja dat oblik zeca i rekao bih da će, nepromenjen, nastaviti da se povlači još jedno stoleće. Ako neki umetnik našara na poleđini pisma nekoliko crta ili figura, taj komadić hartije će se zaklanjati od svake opasnosti, doći će u portfelj, biće uokviren i staklom pokriven, i, srazmerno sa lepotom crteža, ostaće sačuvan kroz stotine godina. Bernz (Burns) je napisao nekoliko stihova za jedan list, a celo čovečanstvo se brine da ne propadnu. Frula se dalje čuje nego škripa kola. Obratite pažnju kako lep oblik sigurno pogađa čovečju maštu, kako se precrtava i reproducira bez kraja i konca. Koliki je broj kopija Belvederskog Apolona, Medićejske Venere, Psihe, Voričke Vaze (Warwick), Partenona i Vestinog Hrama? To su predmeti koje svako voli. Po našim gradovima se ružna zgrada brzo uklanja, i ne ponavlja se nikad više; a ma koja lepa građevina se kopira, i još usavršuje; svi zidari i dunđeri rade na tom da se lepi oblici čuvaju i ponavljaju, dok oni ružni postepeno izumiru. Uspele stvari na polju umetnosti, ili u tvorevinama Prirode, jesu senke ili prethodnici one lepote koja dostiže svoje savršenstvo u čovečjem obliku. Svi ljudi vole tu lepotu. Gde god se ona pojavi, podiže se radost i veselje, i njoj je sve dozvoljeno. Vrhunac dostiže u ženi. Muhamedanci kažu: „Evi je Bog dao dve trećine od ukupne lepote”. Lepa žena je pesnik na delu: ona upitomljuje svoga divljeg druga, i usađuje nežnost, nadu, i dar govora u svakoga kome se približi. Izvesna privilegija u spoljnim odnosima mora pri tom doći u obzir, jer je izvesna vedrina bitni uslov lepote; ali mi jednako volimo njene prekore kao i njene superiornosti. Priroda želi da žena privlači čoveka; ali ona često umodelira u njeno lice, veštim načinom, malo sarkazma, koji kao da kaže: „Jeste, volja da privlačim je tu, ali da privlačim neku bolju vrstu ljudi od ovih koje sam dosad viđala.” Francuski memoari iz šesnaestog stoleća slave ime Pauline de Vigier, jedne obrazovane i pune vrlina devojke, koja je svojim zanosnim oblicima toliko ushićavala savremenike, da su građani njenog rodnog mesta, Tuluze, dobivši potporu od strane civilnih vlasti, prisilili je da se najmanje dva puta nedeljno pokazuje na balkonu; a kad se pokazivala, sveta je bilo toliko da su životi dolazili u opasnost. Isto je tako velika bila u prošlom stoleću u Engleskoj i slava sestara Gening; Jelisaveta se udala za vojvodu od Hamiltona, a Marija za grofa od Koventrija. Volpol priča: „U petak, kada je vojvotkinja od Hamiltona predstavljena u dvoru, toliko je bilo sveta, da su se čak i najotmeniji ljudi u salonu penjali na stolice i stolove da bi je ugledali. Čitave gomile se kupe pred njihovom kućom da ih vide kad ulaze u kola, i publika ide ranije i grabi se o mesta u pozorištu, kad zna da će i one biti tamo.” A na drugom mestu dodaje: „Toliko je sveta navalilo da vidi kneginju od Hamiltona, da je sedam stotina ljudi presedelo celu noć oko i u gostionici u Jorkširu, kako bi je spazili kad sutra dan uđe u poštanska kola.” Ali našto nam je da se tešimo slavama Jelene od Argosa, Korine, ili Pauline iz Tuluze, ili knjeginje od Hamiltona? Svi mi vrlo dobro poznajemo tu magičnu silu, ili je bar pogađamo. Ne škodi slabim očima da ma koliko dugo gledaju u lepe oči. Žene stoje u srodstvu sa lepotama prirode oko nas, i zaljubljeni mladić zato srođava njihove oblike sa mesecom i zvezdama, šumama i vodama, i raskošju leta. Žene nas leče od nespretnosti svojim rečima i pogledima. Opažamo njihov intelektualni upliv na najozbiljnijeg naučnika. One prefinjuju i rasvetljavaju njegov duh; uče ga da suvoparnu i tešku stvar obradi na dopadljiv način. Razgovarajući s njima, želja nam je da nas slušaju; bojimo se da ih ne zamorimo, i stičemo jednu lakoću izraza koja iz konversacije prelazi u naviku našeg stila. Da je lepota normalno stanje, to dokazuje stalni napor prirode da postizava lepotu. Mirabo je imao ružne crte na divnoj osnovi; i svaki dan viđamo lica, koja imaju čist tip, ali su pokvarena 90

zdls & meteori

pri modeliranju; to je dokaz da svi imamo pravo na lepotu, i da bismo svi i bili lepi da su nam se stari držali zakona lepote, jer eto, svaki krin i svaka ruža je lepa. Ali tela naša nisu nam prikladna; karikiraju i satiriziraju naše biće. Kratke noge, na primer, koje nas primoravaju na sitno, iskrzano koračanje, jesu jedna vrsta lične uvrede i sramote za onoga ko ih ima; a kao štule dugački kraci dovode čoveka stalno u nezgodan položaj, i gone ga da se poginje, da bi ostao na opštem nivou ljudi. Marcial se podsmeva nekom plemiću svoga doba, da mu fizionomija seća na lice plivača gledano ispod vode. Sadi opisuje nekog učitelja, „tako ružnog i mrgodnog, da je jedan pogled na njega pokolebavao molitveni zanos pobožnih ljudi.” Lica su retko verna jednom idealnom tipu, nego su plastičan protokol hiljadu kapricioznih i budalastih karakternih crta. Portretiste kažu da je većina lica i oblika nepravilna i nesimetrična; jedno je oko plavo, a drugo sivo; nos nije prav, jedno rame više nego drugo, kosa nejednako raspodeljena, itd. Čovek je, kako fizički tako i metafizički, sastav komadića i zakrpa, pozajmljenih na dohvat i od dobrih i od zlih predaka, i promašen od samog početka. Kod Grka je smatrano da lepa ličnost tim znakom odaje neku tajnu zaštitu od strane besmrtnih bogova; i možemo oprostiti gordost ženi, ako je takvog oblika da je blagodat videti je kad stoji, kad se kreće, kad ostavlja senku na zidu, ili seda pred umetnika da je slika. Pa ipak, nije lepota ono što uliva najdublju strast. Lepota bez gracije, to je pecaljka bez mamca. Lepota bez izraza umara. Abe Menaž je kazao o Predsedniku Le Bajelu da „ni za što drugo nije stvoren do da sedi da se potretira”. Jedan grčki epigram tvrdi da se snaga ljubavi ne otkriva u udvaranju lepotici, nego onda kad slične osećaje izazove stvorenje koje je u lepoti zakinuto. Kočoperni stari džentlmeni, kojima su već dosadile lepe devojke, koji su videli i odveć izobilne žetve cveća, koji su opazili da ne vredi traćiti veliku muku oko toalete, jer najmanja omaška u osećanju lišava to odelo svake lepote - ti ljudi tvrde da tajna ružnoće nije u nepravilnosti crta, nego u faktu da je osoba neinteresantna. Volimo sve oblike, ma kako da su ružni, ako iz njih svetle visoke osobine. Ako u najnakaznijoj osobi ima zapovedničke moći, govorničkog dara, umetnosti, pronalazačke sposobnosti, sve slučajnosti koje nam se obično ne svide, dopadaju nam se, i dižu u nama poštovanje i divljenje na viši stepen. Veliki govornik je jedno mršavo, na izgled neznatno stvorenje, ali je sav pamet. Kardinal de Rec govori o De Bujonu: „Uz fizionomiju jednog vola imao je oštro oko jednog orla”. O Huku, Njutnovom prijatelju, govorilo se: „On, od svih ljudi u Engleskoj, najviše postiže a najmanje obećava”. „Pošto sam tako ružan”, rekao je Di Gesklen, „priliči mi da budem hrabar”. Ben Džonson nam veli o ser Filipu Sidneju, opštem ljubimcu „da po izgledu svome nije bio prijatan, jer mu je lice bilo iskvareno bubuljicama, suviše crveno, i dugačko”. Ljudi, koji su kao planete uplivisali na ljudske sudbine po hiljadu godina, većinom nisu bili lepi ljudi. Ako je neki čovek kadar podići malu varoš do velikog kraljevstva, učiniti da hleb pojevtini, zaliti pustinje, kanalima vezati okeane, pokoriti paru, organizovati pobedu, upravljati mišljenjem ljudstva, proširiti opšte znanje - onda ništa ne mari da li mu je nos paralelan sa kičmom, kao što treba da bude, ili da li uopšte ima nos; da li su mu noge prave ili su amputirane: njegova nakaznost postaje vrsta ukrasa, i dobro mu stoji. To je trijumf izraza; pred njim se lepota degraduje, i on očarava sa jednom tako plemenitom i neodoljivom moći, da nam ljudi, čijoj smo se lepoti divili, dolaze prazni, i nepodnošljiva nam postaje misao da s njima život provedemo. Ima lica na kojima je izraz tako fluidan, koja su tako bujna i talasava pod kretanjem misli, da smo jedva u stanju razabrati kakve su im upravo crte. Prekrasna lepota linije gubi svoju moć onda, kad se pojavi jedna još divnija lepota, kad se otkrije unutrašnji i trajni oblik. Lepota, međutim, ipak jaše na lavu, kao i pre. I ipak je „svet lepote radi stvoren”. Životi italijanskih umetnika, koji su nad kneževe, kraljeve i gomile svoje burne epohe digli despotiju genija, dokazuju kako su se ljudi sviju vremena pokoravali utančanoj pameti i boljoj metodi nego što je njihova. Ako je neko u stanju da u kameni stub svojih vrata ureže takvu glavu, koja će lepotom, milotom i nepronicljivošću privlačiti i zadržavati svetinu kraj sebe ceo dan; ako je neko u stanju da podigne prost kućerak takvih simetrija, da pored njega sve otmene 91

zdls & meteori

palate dobiju običan i vulgaran izgled; ako je u stanju tako se koristiti Prirodom, da ga sve njene sile služe; ako ne izdaje novac, nego pomoću geometrije postizava ciljeve; probuši planinu da napravi vodoskok, udesi da sunce i mesec postanu ukrasi njegovog imanja - to sve još spada u punopravnu oblast lepote. Raskoš oblika čovečjeg tela, iako je ponekad silna, nije drugo nego bljesak lepote za nekoliko godina ili nekoliko meseca, dok je mladost na vrhuncu, i koji se, u većini slučajeva, brzo gasi. Ali mi se toj lepoti i dalje divimo, prenosimo samo svoje interesovanje na unutrašnje odlike. A njima se možemo diviti ne samo kod naročitih i istaknutih talenata, nego uopšte u oblasti ophođenja i manira. Ali najviši atribut lepote ima tek da se zabeleži. Stvari mogu biti lepuškaste, graciozne, skupocene, elegantne, gizdave, ali ako ne govore mašti, onda još nisu lepe. I tu je razlog što lepota još uvek izmiče svakoj analizi. Nemamo je još kao posed, i zato ne možemo njome ni rukovati. Proklus kaže: „Ona pliva u sjaju oblika”. Ali ona stvarno nije u obliku, nego je u duhu. Mislite da je imate, a ona se iskrade iz poseda, i odleti nekuda, i nečemu, na horizontu. Kad bih mogao rukom dodirnuti Polarnu Zvezdu, da li bi ostala isto tako lepa? More je divno, ali kad se kupamo u njemu, lepota napušta vodu oko nas. Jer se mašta i čula ne mogu u isti mah zadovoljiti. Vordsvord govori s pravom o „nekoj svetlosti, koja nikada nije postojala, ni na moru, ni na zemlji”, htevši reći da ta svetlost dolazi od posmatrača. Velski Bard opominje žene svoga kraja da će: Polovina njihove draži sa Kedvalonom umreti. Nova osobina, koja neku stvar čini lepom, jeste izvesna kosmička osobina, moć da se osete veze sa celim svetom, i da se tako predmet digne iznad bednog individualiteta. Svaki prirodni elemenat - more, nebo, duga, cveće, muzički ton - ima u sebi nešto što nije njegovo nego je opšte, svedoči o onom centralnom dobročinstvu koje je duša Prirode, i kroz to je lep. Kod odabranih ljudi i žena nalazimo u stasu, u razgovoru, u ponašanju, nešto što nema veze sa njihovom osobom ili porodicom, nego je čovečanskog, opšteg i spiritualnog karaktera, i te ljude volimo tako kao što se voli nebo. Moć njihove sugestije je prostrana, i njihova lica i maniri nose nešto veličanstveno, kao vreme i pravda. Zadatak mašte je pokazati da se svaka stvar može preobratiti u svaku drugu stvar. Fakta, koja ranije nikada nisu izlazila iz svoga sasvim običnog značenja, javljaju se odjedared kao eleuzijanske misterije. Moje čizme, stolica, i svećnjak, postaju prerušene vile, meteori i zvezdane grupe. Sva fakta u Prirodi su za intelekt imena, i sačinjavaju gramatiku večnog jezika. Svaka reč ima dvostruku, trostruku i stostruku upotrebu i toliko značenja. Šta! zar moja peć i moja kutija za biber imaju dvostruko dno? Molim za izvinjenje, dobra moja kutijo za cipele: nisam znao da si kutija za nakit. Pleva od slame i prašina počinju svetlucati, i ogrću se besmrtnošću. Pronaći reprezentativni ili simbolični karakter nekoga predmeta, to je radost koju sam predmet ili događaj nikada ne mogu dati. Nikakvih se dana u životu ne sećam tako, kao dana koji su treptali pod dodirom mašte. Pesnici imaju potpuno pravo kad svoje ljubavnice ukrašavaju delovima pejzaža, cvetnim lejama, pupoljcima, dugama, sijanjem zore i zvezdanim noćima, jer sva lepota ukazuje na jedinstvo svega; ako mi neka stvar ne izražava i more i nebo, i dan i noć, nešto je u njoj izopačeno i pogrešno. U svaki lep predmet ulazi nešto neizmerno i božansko, i ne menja stvar da li je to konturama ograničen oblik, kao brda na horizontu, ili su to muzički tonovi i dubine vaselenskog prostora. Polarizovana svetlost nam je pokazala tajnu arhitekturu tela; a kad se drugi vid duha otvori, onda čas jedna čas druga boja, ili oblik, ili gest iskaču sa oštrinom, kao da je pušten neki unutrašnjiji zrak, koji otkriva svoju najdublju vezu sa sklopom svih stvari. 92

zdls & meteori

Zakon toga prenašanja ne poznajemo; ne znamo zašto baš ta crta ili onaj gest ushićavaju, zašto nas neka reč ili neki slog opijaju; ali je poznat fakt da nam od izrazitog pogleda, ili gracije ponašanja, ili poetske fraze, niču krila na ramenima; kao da Božanstvo, približujući se, uklanja planine prepreka, i milostivo obeležava jednu istinitiju liniju koju duh poznaje i poseduje. To je ona gorda snaga lepote, vis superba formae, koju pesnici slave: neizmerno i božansko pod mirnim i tačnim konturama; Lepota koja u mirnom svom nebu krije svu mudrost i moć. Svaka visoka lepota ima u sebi moralni elemenat, i ja nalazim da su antičke skulpture isto tako etične kao i spisi Marka Antonija; lepota je uvek u srazmeri sa dubinom misli. Grube i čulne prirode, ma koliko ukršene, slične su nečistoj mesarnici; karakter jedini daje mladosti sjaj, a naboranoj koži i sedoj kosi strahopoštovanje. Obožavaocu istine se neminovno pokoravamo; i ako je neka žena prolazila s nama kroz isto moralno osećanje, veze s njom nam se moraju činiti sublimne. I tako se kultura postepeno diže, počevši od prve prijatne senzacije koju pružaju oku blistavi dragi kamen ili purpurna boja, pa na više, kroz lepe konture i delove pejzaža, linije čovečjeg lica i oblika, znake i obeležja misli i karaktera koji se odaju u ponašanju, pa do neiskazanih misterija intelekta. Ma odakle da počnemo, onamo se upravljaju koraci: podizanje, od radosti jednog konja u opremi, pa do Njutnovog opažanja da je zemlja, na kojoj se krećemo, samo jedna veća jabuka, pala sa jednog većeg drveta; i do opažanja Platonovog, da su zemlja i vaselena samo grubi i primitivni izrazi jednog Jedinstva koje sve stapa, do opažanja koje je prvi stepen na lestvici ka hramu Duha.

93

zdls & meteori

ILUZIJE Pre nekoliko godina, proveo sam s prijatnim društvom jedan dug letnji dan u poseti i ispitivanju Mamutove pećine u Kentikiju. Prošli smo - kroz prostrane galerije, koje, sa svojim zidinama, čine solidne temelje varoši i okolini iznad sebe - onih šest do osam mračnih milja koje idu od usta pećine do najunutrašnjijeg udubljenja koje turisti još posećuju, to jest do jedne špilje, obrazovane od jednog stalaktita u jednom komadu, i nazvane, tako mi se čini, Serenin hladnjak. Čitavog dana nisam video dnevnu svetlost. Gledao sam visoke domove i bezdane provalije; čuo žubor nevidljivih vodopada; veslao tri četvrtine milje po dubokoj Reci Odjeka, u čijim vodama živi slepa riba; prešao struje „Lete” i „Stiksa”; muzikom i pucnjevima izazivao odjeke tih galerija alarma; video svake vrste stalagmita i stalaktita u vajanim i reckanim odeljenjima: ledene klice, pomorandžine cvetove, akantuse, grožđe i snežne lopte. Osvetljavali smo bengalskom vatrom svodove tih stenovitih katedrala, i ispitivali sva remek-dela koja su četiri udružena inžinjera, voda, krečnjak, teža i vreme, bili u stanju da izvedu u pomrčini. Misterije i scenerije te pećine nosile su ono dostojanstvo koje je osobina svega prirodnog, i koje postiđuje sve lepe stvari sa kojima budalasto sravnjujemo Prirodu. Naročito sam zapazio mimetiku, podržavačku moć, pomoću koje Priroda izvodi stare svoje arije na novim instrumentima, praveći od noći dan, a hemijom svojom imitirajući vegetaciju. Ali sam tada uočio, i toga se neprestano vrlo dobro sećam, da je najlepše od svega što nam je pećina pružala, bila iluzija. Došavši do takozvane Zvezdane sobe, vođa nam je oduzeo lampe, pogasio ih ili ih ostavio na stranu, i kad sam tada pogledao iznad sebe, video sam, ili mi se činilo da vidim, noćno nebo gusto osuto zvezdama, koje su manje ili više svetlucavo sjale nad našim glavama, i još i nešto plameno, što je izgledalo među zvezdama kao kometa. Celo društvo je bilo iznenađeno i ushićeno. Naši muzikalni prijatelji otpevali su, sa mnogo osećaja, lepu pesmu: „Na mirnom nebu stoje zvezde,” a ja sam se spustio na stenoviti pod da se sit nauživam uzvišene slike. Nekoliko kristalića na crnom svodu, visoko iznad nas, reflektovali su svetlost jedne poluskrivene lampe, i davali sav taj veličanstveni efekt. Priznajem, pećina mi se više nije tako dopadala, saznavši da su njene uzvišene lepote dopunjene jednim pozorišnim trikom. Ali, ja sam imao mnogo sličnih iskustava i pre i posle toga; i čovek se mora zadovoljiti uživanjem, ne analizirajući mu odviše radoznalo uzroke. Naše opštenje sa Prirodom nije tačno ono što izgleda da je. Tmasti oblaci, glorija izlaska i zalaska sunca, duge i borealna osvetljenja, nisu baš tako nebesne pojave kao što smo u detinjstvu zamišljali, i uloga, koju pri tome ima naš organizam, vrlo je velika. Čula posreduju svugde, i mešaju svoja sopstvena bića sa svima zapažanjima. Nekada smo zamišljali da je zemlja ravna i nepokretna. Diveći se zalasku sunca, ne računamo snagu oka koja zaokrugljuje, koordinira i bojama ilustruje. Isto to posredovanje našeg organizma stvara najveći deo naših uživanja i muka. Prva naša zabluda je u verovanju da okolnost pruža radost koju mi sami unosimo u okolnost. Život je ekstaza. Život je sladak kao acido nitrikum; ribar, s koga ceo dan kaplje voda dok radi na hladnom ribnjaku, skretničar kraj železničke skretnice, zemljoradnik u polju, crnac u močari pirinčane njive, kicoš na ulici, lovac u šumi, advokat pred porotom, lepotica na balu, svi oni pripisuju izvesno uživanje svome zanimanju, dok ga međutim oni sami unose u njega. Zdravlje i apetit daju prijatan ukus šećeru, hlebu i mesu. Mislimo da nam je civilizacija otišla daleko, a uvek se opet vraćamo na bukvare. Ljudi žive od uobraženja, divljenja i osećaja. Dete se kreće u množini iluzija, i ne voli da mu ih kvare. Kako je mila dečku njegova fantazija, kako su mu drage priče o vitezovima i bitkama! Kakav je junak i on sam dok živi sa tim svojim junacima! Koliko duguje tim knjigama 94

zdls & meteori

mašte! Za njega ne postoje bolji prijatelji, i niko ne upliviše na njega jače od Skota, Šekspira, Plutarha i Omira. Čovek živi za druge svrhe, ali ko bi smeo tvrditi da su one realnije? I sama ulična proza je puna prelamanja svetlosti. U život najsuvoparnijeg filistra upreda se mašta u sve detalje, i boji ih ružičastom bojom. On kopira držanje i dela ljudi kojima se divi, i podiže se sam u svojim očima. Brže plaća dug bogatom nego siromašnom čoveku. Želja mu je da ga pozdravlja i učtivo predusreta neko od merodavnih u državi ili u društvu; odmerava šta govori; može biti da uza sve to nikada neće doći bliže idealu, ali će bar umreti zadovoljniji, blagodareći uživanju svojih očiju i mašte u toj varci. Svet se vrti, žagor života se nikada ne utišava. U Londonu, u Parizu, u Bostonu i San Francisku karneval i maskarada dostižu vrhunac. Niko ne skida svoj domino-ogrtač. Prekidati i buniti jedinstvo ili scene komedije, bio bi bezobrazluk. Fascinacije vrlo dugo traju. Boje su nešto veliko; da, Bog je slikar, i s pravom optužujemo kritičara koji suviše mnogo iluzija razorava. Društvo ne voli one koji mu skidaju masku. D’Alamber je rekao duhovito, iako malo s gorčinom: ,,qu’un état de vapeur était un état très fâcheux, parce qu’il nous faisait voir les choses comme elles sont”. Ja nalazim ljude koji su u svakom dobu starosti žrtve iluzija. Decu, mladiće, odrasle i starce podjednako vodi jedna ili druga besmislica. Joganidra, boginja iluzije, Proteus, ili Momus ili Gilfi - jer ta Moć ima mnogo imena - jači su nego Titani, jači nego Apolon. Malo je njih koji su prisluškivali kod bogova, ili koji su uhvatili njihovu tajnu. Život je red pouka, koje se moraju proživeti da bi se razumele. Sve je zagonetka, a ključ zagonetke je opet zagonetka. U iluziji ima toliko jastuka, koliko u mećavi pahuljica. Budimo se iz sna da uđemo u san. Naravno da su igračke različite, a stepen njihove prefinjenosti je u srazmeri sa vrednošću onoga ko se daje varati. Viši intelektualac traži lep mamac; budale je lako zabaviti. Ali svaki se opija svojom sopstvenom ludošću, i parada se nastavlja u svako doba, s muzikom, barjacima i dekoracijama. Usred te vesele trupe, koja se predaje huki i graji, pojavljuje se, od vremena na vreme, mladić nevesela pogleda, čijim očima nedostaje potrebna moć prelamanja zrakova, da odgovarajućom raskoši zaogrne prizor, i koga nešto goni da svu tu svetlucavu mešavinu plodova i cveća svede na jedan jedini koren. Nauka je traženje identiteta, i ta naučna manija vreba po svima budžacima. Prilikom Zemaljske izložbe, tužio se jedan od mojih prijatelja kako svi varijeteti desertnih krušaka po našim voćnjacima čine utisak da ih je birao neko ko je imao kapric za naročitu vrstu kruške, i gajio kruške samo sa tim mirisom, jer su sve bile jednake. A sećam se takođe prepirke nekog mladića sa poslastičarima, jer je, trudeći se da izabere najbolje slatkiše po radnjama, nalazio da u beskrajnim njihovim vrstama ima svega dva tri razna ukusa. Šta to znači? Kruške i kolači nisu na odmet; i ako vi, po nesreći, imate odviše oštar pogled ili fino mirisanje, treba li da kvarite uživanje ostalima koji ga nalaze? Poznavao sam jednoga humorista, kod koga se u gomili nabrbljanosti javljalo i zrno dva zdrave pameti. Društvo se skandalizovalo nad njegovom tvrdnjom da Bog ima dva svojstva: snagu i smisao smeha, i da je dužnost svakog pobožnog čoveka održavati komediju. I poznavao sam gospodu, od velikog značaja u društvu, ali sa hladnim naravima - predsednike koledža, guvernere i senatore - koji su se smatrali obaveznima pristupiti svakome društvu trezvenjaka, raditi u biblijskim udruženjima, misijama, i sa pacifikatorima, i svakom dobrom psetu doviknuti: hodi ovamo! Ne treba odviše daleko terati predusretljivost, ali svi mi imamo naklonosti te vrste. Kad dečaci dođu u moje dvorište i mole za dozvolu da smeju sakupiti divlji kesten, priznajem da tada i ja ulazim u igru Prirode, i afektiram da nerado dajem dozvolu; a strepim da bi svakog momenta mogli otkriti zavaravanje u toj efektnoj beznačajnosti. Ali ta osetljivost je sasvim nepotrebna; boje iluzija su debelo nabačene. Kao krov neki zaštićuju iluzije živote tih dečaka. Bedna i žalosna do suza je sudbina dece koju sam juče video u kolibi; ali je oni ipak ogrću krpama poezije baš kao i deca iz najsrećnijih redova, i govore „o miloj kućici, gde su toliki srećni časovi protekli”. Da, to čarobno pokrivanje koliba je običaj celog sveta. Žene su više nego iko elemenat i carstvo iluzija. Očarane same, i one očaravaju. One gledaju stvari kroz Klod 95

zdls & meteori

Lorenove čarobne predele. A kako bi čovek smeo, i kad bi mogao, skloniti kulise, binske efekte i ceremonije od kojih one žive? Oblast ljubavi je i odviše puna patetike i stradanja, i njena atmosfera je uvek sklona fatamorgani. Ne treba nas mnogo karati zbog naših rđavih brakova. Živimo među halucinacijama; i baš ta klopka je naročito nameštena da nam se noge u nju zapletu, i svi se zaplećemo, ko ranije, ko kasnije. Ali, kao da oseća da nam duguje odštetu, ta moćna Majka, koja nas tako lukavo izigrava, unosi u Pandorinu kutiju braka i neka duboka i ozbiljna dobročinstva, i neke velike radosti. U lepoti i sreći dece nalazimo uživanje od koga je ponekad srcu tesno u grudima. U najgore kombinovanim vezama ima uvek nekih dodataka pravog braka. Svaki Jovan i njegova Jovanka dolaze do nekog pravog odnosa međusobnog poštovanja, ljubaznih pažljivosti, i uzajamne nege; nauče nešto, i kad bi samo još jedared mogli početi iz početka, sigurno bi se pametnije ponašali. Uzalud upiremo prstom u ovu ili onu naročitu budalu, jer nema ljudi koji nisu budale. Ni naučnik u svome kabinetu nije izuzetak. Ja, koji sam u svome životu slušao mnogo govora i debata, čitao pesme i knjige svih vrsta, konversirao sa mnogim ljudima od duha, ja sam svejednako žrtva svake nove naštampane strane; i ako Marmadjuk, ili Hju (Hugh) ili Mushed (Moosehead), ili ma ko drugi pronađe nov stil ili novu mitologiju, ja odmah zamišljam da bi svet, odeven u te boje o kojima ja nisam mislio, sigurno postao dobar i kakav treba da bude. I odmah počinjem sve premazivati tom novom bojom; ali, boja se ne drži. To je kao onaj cement što ga torbar prodaje pred vratima, kojim se lepi razbijeni porcelan; ali nikako niste u stanju kupiti komadić toga cementa koji bi i posle torbarevog odlaska držao razlupanu parčad. Ljudi, čiji se upliv oseća u svetu, koriste se tom okolnošću nečeg sudbonosnog u sebi, i znaju kako da to upotrebe. Ali oni nas tek onda počinju dublje interesovati kad podignu jedan krajičak zavese, ili nam, ma i najopreznije, odadu da znaju šta je iza nje. Draž praktičnih ljudi je u tome, što oko njihovih praktičnih osobina igra i izvesna poezija, kao da za uzdicu vode dobrog konja Snagu, a radije pešače, iako bi mogli ponosito jahati. Bonaparta je, kao i Cezar, silan intelektualac; najbolji vojnici, kapetani brodova, graditelji železnica, ponašaju se ljubazno kad su van dužnosti, kao da dobroćudno priznaju: da, ima iluzija, i ko bi znao da li im i oni nisu igračke? O krutim, gvozdenim delijama, koji se ne daju varki tako jednostavno, kažemo da je zmaj ili grom u njima, i da su budale sudbine, ma koliko inače bili talentima obdareni. Kako nam saznanje uvek dolazi kroz simbole i indirektno, dobro je znati da i u tome ima metode, da i za te fantastične slike ima skala, ima rang iznad ranga. Počinjemo, na niskom nivou, sa grubim maskama, a dižemo se do najsuptilnijih i najlepših. Crveni ljudi su pričali Kolumbu „da imaju neku travu koja leči od umora”; ali njemu se iluzija „stizanja u Indiju sa Istoka” činila jače umirujuća za njegov visoki duh nego ma koji duvan. Zar naša vera u nepronicljivost stvari ne stišava bolje od ma kojeg narkotikuma? Vi se igrate s loptama, s keglama, s konjima i puškama, s posedima i s politikom; ali ima pred vama i lepših igara. Zar nije vreme lepa igračka? Život će vam pokazati maski koje vrede koliko svi vaši karnevali. Ona udaljena planina mora ući u vaš duh. Divna zvezdana prašina i maglovita mrlja Oriona, „sudbonosna godina Mizara i Alkora” moraju se spustiti, i moraju se upotrebiti u vašim svakidašnjim mislima. I šta biste rekli kada biste odjedared saznali da su i igra i igralište cele te pompezne istorije sveta samo jedno zračenje iz vas samih, i da i sunce pozajmljuje svoje zrake? Do kakvih strašnih pitanja dolazimo! Ljudi iz starih vremena verovali su u magijske sile, koje su bez traga gutale crkve, gradove i ljude. Mi pak dolazimo do tajne jedne magije, koja briše iz duha ljudi sve tragove teizma i vera, kojima su oni i njihovi oci bili privrženi, i prema kojima su bili sklopljeni. Ima varki čula, varki strasti, i zatim konstruktivnih i dobročinih iluzija osećaja i intelekta; na primer iluzija ljubavi, koja ljubljenoj osobi pridaje sve odlike koje deli sa porodicom, polom, uzrastom, položajem, o, čak i sa duhom čovečanstva. Te osobine i jesu ono što stvarno voli 96

zdls & meteori

zaljubljeni, a Ana Matilda se time samo koristi. Kao kad bi neko, zatvoren u kulu sa jednim jedinim prozorom, kroz koji posmatra lice neba i zemlje, uobražavao da sve te divote pripadaju prozoru. Postoji dalje iluzija vremena, koja je vrlo duboka; ko je uspeo da je ispita ili da dođe do ubeđenja da ono što se čini sukcesija misli, nije ništa drugo do raspodela celine u kauzalne redove? Razum vidi da svaki atom nosi u sebi celu Prirodu; da se duh otvara svemogućstvu; da se u beskrajnoj borbi i težnji naviše izvršava potpuna metamorfoza, tako da duša ne zna sebe u svom vlastitom aktu, kad se taj akt dovrši. Ima iluzija koje obmanjuju i izabranog. Ima iluzija koje obmanjuju i čudotvorca. Iako on stvara svoje telo, odriče da ga stvara. Iako svet postoji samo u misli, misao je u prisustvu sveta malodušna. Jedno za drugim, primamo zakone duha, opirući se uvek onima koji stižu, ali koje najzad takođe primamo. Svi naši ustupci nas međutim gone na nova rasipanja. Kakva je korist od toga što je nauka uspela da prostor i vreme smatra kao proste oblike misli, a materijalni svet kao hipotezu, da pritom naše pretenzije na vlasnost, i čak na ličnost nestaju sa svim ostalim, kad, na kraju krajeva, ni naše misli nisu finaliteti, nego i njih stižu neprekidni tok i uzdizanje, i svaka misao, koja je juče bila finalitet, ustupa danas pred širim uopštenjem? Kad se sa tako prolaznim elementima ima posla, nije čudo ako su nam i ocene labave i kolebljive. Treba da radimo i da postavljamo tvrdnje, a nemamo pojma o vrednosti onoga što kažemo ili činimo. Čas je oblak toliki kao ruka, čas opet zastire čitavu pokrajinu. Priča o Toru, koji je, u Osgoru, trebao ispiti pehar, boriti se sa starom ženom, trčati u opkladu sa trkačem Lokom, i koji je odjedared video da je ispio more, da se borio sa vremenom, i da je trčao u opkladu sa Mišlju, ta priča ocrtava nas same, koji, usred prividnih tričarija, delimo megdan sa najvišim energijama Prirode. Mislimo da smo upali u rđavo društvo i u odvratne okolnosti: sitni dugovi, obućarski računi, polupano posuđe za koje treba platiti, kupovanje lonaca, izdatci za meso iz mesarnice, šećer, mleko i ugalj. „Postavite mi neki veliki zadatak, o bogovi, i videćete moju energiju!” „Ne tako”, odgovara milostivo Nebo; „Mučite se, orite, krpite stara odela i šešire, tkajte uzice za cipele; veliki poslovi i najbolje vino će doći postepeno”. Ali sve je to varljivost; i ako smo otkali metar pantljike u najvećoj smirenosti, i kako smo najbolje umeli, nekada kasnije ćemo videti da to što smo pleli nije uopšte bio pamuk, nego vrsta zvezdanog puta, a konci da su bili Vreme i Priroda. Red promenljivih vetrova nismo u stanju pismeno zabeležiti. A kako da prodremo u zakon svojih promenljivih raspoloženja i osetljivosti? Oni se razlikuju jedno od drugog kao što se razlikuje sve od ništa. Mesto jučerašnjeg zvezdanog neba, koje oči traže, danas nas zatvara ljuska od jajeta; ne možemo videti ni to, koje su, i gde stoje zvezde naših sudbina. Iz dana u dan, glavna fakta čovečjeg života ostaju skrivena ispred naših očiju. Pa se odjedared magla podigne, i otkrije ih, a mi razmišljamo: kako je mnogo dragocenog vremena otišlo, a moglo se uštedeti, da smo o stvarima imali ma kakvu slutnju. Nagla uzvišica na putu pokaže nam venac planina i sve vrhove, koji su nam cele godine bili isto tako blizu, ali o kojima nikako nismo mislili. Ali i te promenljivosti nisu bez svoga reda, a mi smo delovi naših promenljivih sudbina. Iako se život čini lanac snova, i u tim snovima se zbiva poetična pravda. Dobrim ljudima se dobro priviđa; a rđave misli i rđave sudbine šibaju nedisciplinovanu volju. Ako prekršimo zakone, gubimo oslonac na onu realnost koja je centar svega. Kao bolesni ljudi po bolnicama, premeštamo se samo iz postelje u postelju, iz jedne ludosti u drugu; i malo je važno šta će biti od tih kukavnih, tupih i mlitavih stvorenja, koja nose sa postelje na postelju, i iz praznine života u prazninu smrti. U tom carstvu iluzija željno grabimo za osloncima i temeljima. Ali nema drugih, sem određenog i poštenog postupanja, i strogog isključenja svake neiskrenosti i iluzije. Ma kakve igre da drugi igraju s nama, mi sami sa sobom ne treba nikakvu igru da igramo; sami pred sobom moramo ostajati najpošteniji i najistinitiji. Jednostavne i detinjske vrline poštenja i istinitosti smatram kao koren svega uzvišenoga u karakteru. Govori kao što misliš, budi što 97

zdls & meteori

jesi, plaćaj svoje dugove sviju vrsta. Više volim da važim kao pouzdan i za plaćanje dugova sposoban čovek, čija reč važi kao i potpis i zalog, i da budem ono što se ne da preskočiti, rasturiti, ili potkopati, više volim to nego sav éclat u svetu. Ta je realnost osnova prijateljstva, religije, poezije i umetnosti. Na vrh ili na dno sviju iluzija stavljam ono varanje koje nas još neprestano navodi da delamo i da živimo forme radi, iako u svima zdravim trenutcima vidimo da nam samo ono, što stvarno jesmo, vredi i kod prijatelja i kod stranaca, i u sudbini i u događajima. Sudeći po razgovoru ljudi, mislio bi čovek da su bogatstvo ili siromaštvo vrlo važne stvari; naša civilizacija ih i uzima u osobit obzir. Ali Indijanci kažu da im se čini kako beli čovek, sa svojim zabrinutim čelom, besprekidno na radu, uplašen i od vrućine i od zime, i zatvoren u sobi, ne živi lakše nego oni. Stalni interes svakoga čoveka bi imao da bude: nikada ne biti u lažnom položaju, nego u svemu što se radi imati snagu prirode iza leđa. Bogatstvo ili siromaštvo, to je debelo ili tanko odelo, a život naš - životi sviju nas - uvek su, i potpuno su isti. Jer se mi neprestano uzdižemo iznad trenutne okolnosti, i dolazimo do osećanja stvarnog kvaliteta naše egzistencije; tako se, na primer, naša zanimanja samo po manipulacijama razlikuju, a pridržavaju se istih zakona; a misli naše ne nose svilu i ne jedu sladoled. Boga gledamo svakog časa lice u lice, i poznajemo ukus Prirode. Prvi grčki filozofi, Heraklit i Ksenofon, ogledali su svoje snage na tom problemu identiteta. Diogen iz Apolonije je rekao: ako atomi ne bi bili od iste materije, ne bi se mogli nikada mešati, ni zajednički dejstvovati. A Hindustanci, u svojim svetim spisima, daju izraza najživljem osećanju i toga bitnog identiteta, i iluzije u čijem se obliku mnogovrsnost stvari javlja. „Pojmovi: Ja jesam, i To je moje, koji upravljaju čovečanstvom, samo su varke velike matere sveta. Razbi, o Gospode svih stvorenja, onu sujetu znanja, koja proizlazi iz neznanja.” A blaženstvo ljudi, po njima, sastoji se u oslobođenju od zanosa. Intelekt oživljava iskazivanje istina u slici, a volju oživljava zaodevanje životnih zakona u iluzije. Ali tim prerušavanjem se ne ukida jedinstvo Istine i Dobra. Nikada ne treba u tome da bude zabune. U životu, prepunjenom mnogim ulogama i predstavljačima, na pozornici čitavih nacija, ili u najzabačenijem seocetu Mena ili Kalifornije, isti elementi nude svakom pridošlici isti izbor, i prema tome šta izabere, sam utvrđuje svoju sudbinu u apsolutnoj, uvek istoj Prirodi. Teško bi bilo istaći više intelektualne i moralne filozofije nego što su Persijanci bacili u rečenicu: I kad si najmudriji među mudrima, moraš biti budala: Ali onda budi budala vrline, a ne poroka. U vaseleni nema slučajnosti ni anarhije. Sve je sistem i postepenost. Svaki bog sedi u svojoj sferi. Mladi smrtnik ulazi u dvoranu neba; i stoji on sam sa bogovima samima, i oni izlivaju na njega blagoslove i darove, i zovu ga da se približi njihovim prestolima. U tom trenutku, i onda i bez prestanka, padaju mećave iluzija. On misli da se nalazi u grdnoj gomili, koja se ljulja na ovu i na onu stranu, i čijih pokreta i dela se i on mora pridržavati: misli da je siromah, siroče, neznatan. Luda gomila ga gura ovamo onamo, besno zapovedajući da bude urađeno čas ovo čas ono. Ko je on, da se odupre toj volji i da misli i radi za sebe? Svakog trenutka dolaze nove promene, i pljušte nova razočarenja koja ga ismevaju i zbunjuju. A kada se zatim vazduh za trenutak raščisti, i oblaci se razmaknu, bogovi sve jednako sede oko njega na svojim prestolima - oni sami, sa njim samim.

98

zdls & meteori

POGOVOR

99

zdls & meteori

EMERSON Ralf Valdo Emerson bio je za života slavljen i osporavan. Bio je duboko i iskreno pobožan, smatran ateistom i radikalom, a Crkva ga je proglasila - jeretikom. Bio je (i ostao) od velikog uticaja na američku filozofiju, centar kruga transcedentalista okupljenih u Konkordu, pesnika, filozofa, bakala... koji su se okupljali, domaći i gosti, obično u Emersonovoj kući četvrtkom uveče. Raznolika grupa je vodila nedeljne razgovore o ozbiljnim temama. „Klub” je ostvario i ideju o štampanju časopisa Dial koji je godinama bio glas pokreta. Krug u Konkordu sačinjavali su izraziti individualci tako da je vrlo teško izvući zajednička polazišta. Jedva se mogu svrstati pod jedno opšte, idealističko, humanističko opredeljenje ljubavi prema prirodi (i u istim okvirima) i prema čoveku kao delu prirode. Vezuje ih (istina kod svakog od njih drugačija) potreba za pobunom i promenom i mirno i učtivo osporavanje Kembridžsko-Bostonske intelektualne tradicije samodovoljnosti s jedne strane i sumnje u sopstvene moći s druge. Pobuna protiv autoriteta bila je u isto vreme i poziv na oslobađanje vlastite ličnosti, i poziv svim Amerikancima da sagledaju svoju kulturnu samosvojnost. Emerson je u karakterističnom profetskom tonu proglasio spremnost Amerike na kulturnu samostalnost: „Predugo smo slušali evropske dvorske muze. Dub američkih slobodnjaka postao je, čini se, bojažljiv, imitatorski pitom...” Pre Emersona i Toroa (Thoreau), još jedan veliki Amerikanac je bio svestan da je došlo vreme da se Amerikanci oslone na sopstvene noge. Edgar Alan Po (Roe) je, istina nešto bojažljivije govorio: „Napokon smo stigli do epohe u kojoj možemo i moramo stasti na noge vlastitih zasluga ili pasti zbog vlastitih slabosti”.3 „Ima vremena koja su plodna velikim ljudima, ima i jalovih vremena...”, govorio je Emerson, verujući da je njegovo vreme ono plodno i da je sam jedan od Velikih. Za njega je životni put bio određen od trenutka kada se rodio, jer su dečaci u njegovoj porodici generacijama bili spremani za sveštenike. Tako je, prirodno, stao za govornicu najveći i najslavniji profet porodice Emerson. I isto tako prirodno, napustio je predikaonicu pomiren sam sa sobom i uveren da je na pravom putu iako se usprotivio ograničavajućim normama i katihizisu, iako je okrenuo leđa misterijama hrišćanstva i pokušao da religiju učini jednostavnom i jasnom.4 Da je zaista bio u pravu potvrđuju njegovi suvremenici koji su ga nazivali Mudracem iz Konkorda, Novo Engleskim Bramanom, Najmudrijim Amerikancem... Emersonove propovedi bile su veoma popularne. Prema svedočenju suvremenika, ljudi su dolazili da čuju Emersona, a ne ono što on govori. I taj stil pripovedanja. govora, žive reči i obraćanja pojedincu, prepoznaju se i njegovom pisanom delu. Sve ono što je Ralf Valdo Emerson napisao (filozofski tekstovi, pesme) možda i nije bilo najvećeg formata i nije dostiglo poetske i misaone vrhunce, ali je ipak ostalo nezaobilazno i zrači sličnom harizmom kakvom mora da je privlačila i njegova govornička veština. Čak i danas čitalac njegovih eseja i pesama može da oseti privlačnu i zaraznu radost misli koja se oslobađa, misli koja čitaoca pretvara u saučesnika podstaknutog da nadgrađuje ili razgrađuje. On je bio kazivač, ali onaj koji imenuje, on je bio onaj koji beleži lepotu, koji je nalazi u svetu i ljudima. Poseban efekat lakoće govora i utisak da govori u četiri oka sa svakim svojim slušaocem, odnosno čitaocem, Emerson je postizao stilom, osnovnom karakteristikom prepoznavanja njegove reči i misli. Pisao je i govorio sa namerom da šokira, ali nikada ne prekoračujući granice otmenog, pažljivo poliranog govora, uvek svestan pogleda i pažnje publike. Njegovi ogledi nisu savršeno organizovane literarne ili logičke tvorevine, već nizovi blistavih aforizama 3 4

Antun Šoljan, Zlašna knjiga američke poezije, Zagreb, 1980, 13. John H. Muiehead, The Platonic Tradition in Anglo-Sahon Philosophy, London, 1965, 309.

100

zdls & meteori

na određenu temu: o individualizmu, poslušnosti, prirodi... Zanimljivo je da sami eseji danas deluju pomalo rasplinuti, dok su rečenice unutar tog labavog teksta odsečne, jezgrovite, kao isečene iz jednog komada materijala. Ceo ogled, opet, pun je konotacija koji vežu pažnju, misao i maštu i otkrivaju ponešto tamnu i mističnu stranu piščeve prirode. Misao mu ide u kaskadama, u bljescima koji iznenada obasjavaju pojedine ideje tako da, svetlom promenjene, izgledaju nove i drugačije, asocijativne. U esejima autor meditira pred slušaocem u dugom monologu, preskačući s jedne ideje na drugu, objavljujući svoja otkrovenja, svoje gnomske rečenice koje, čak i otrgnute iz teksta deluju kao savršene celine veoma slične onome što je pisao Montenj, ili kod nas Uroš Petrović. „Sve stvari su dvostruke, jedna protiv druge” ili „Lepota ima sopstvenu svrhu postojanja”, ili „Najzad, ništa nije sveto sem integriteta tvoga sopstvenog uma. Emersonov diskurs je nov. To nisu bili ni eseji ni predavanja ni propovedi, već stapanje mnogo različitih stvari, pozajmljivanje, citiranje, upotreba nečije misli ili reči. Emersonov stil je bio odraz njegovog sistema mišljenja. Karlajl (Carlyle) je ovaj stil prepoznao kao „jak i jednostavan”. Emerson-mislilac je vodio stalnu borbu: protiv eklekticističkog autoriteta i protiv osamnaestovekovne spiritualnosti. Pobuna ga je dovela do zaključka da je svaki čovek sopstvena crkva i da treba tragati za jednom novom, ličnom pravovernošću.5 Kada je napisao esej Samopouzdanje (Self-Reliance), Emerson je razložio jednu od svojih omiljenih uzvišenih tema: o neophodnosti nezavisnosti pojedinca i nacije. Imperativ nezavisnosti ličnosti bila je prevratnička misao koja ga je uzdigla i odelila od religioznog i puritanskog pokoravanja regulama. Slično romantičarskim pobunjenicima video je čoveka kao slobodnu individuu u saglasnoj interakciji sa prirodom. U apstraktnom i ponekad teško razumljivom ogledu Nadduša (Over-Soul) stavlja se jak naglasak na pojedinačno i na neponovljivu vrednost svake ličnosti u odnosu na opštost: „Svet je ništa, čovek je sve. U tebi je zakon cele prirode” Slično je mislio još jedan Konkordijanac, Toro, a Vitman (Whitman) u Pesmi o meni iskazao je isto verovanje: Slavim sebe i pevam sebe, U šta ja verujem verovaćeš i ti Jer svaki atom što pripada meni, pripada i tebi. Misao o svetu kao jedinstvu koje je postignuto sveopštim mešanjem, stalnim pokretima i premeštanjima, unutrašnjim neredom koji je samo prividan jer na kraju ipak stvara red, ima oslonca u istočnjačkoj filozofiji, neoplatonizmu, nemačkom idealizmu. Očito je da je Emerson poznavao zen-budizam, Kabalu, orijentalni misticizam, da je znao Bekonove i Montenjove metode, saznanja suvremenih tehničkih nauka, sve ono što je rastuća industrijalizacija mogla da pruži, - ali su to samo tragovi koji se prepoznaju, jer njega je neka misao, učenje ili ideja zanimala isključivo kao podsticaj koji bi mogao da posluži objašnjenju onoga u šta je sam verovao. Ono što mu je bilo dostupno i prihvatljivo pažljivo je proučavao i ako bi bilo svrsishodno, ugrađivao je u ono što je bilo izraz duha Amerikanaca tada spremnih da zakorače iz svoga zabrana u veliki, stari svet, u ono što je posebna Emersonova smeša romantičarskih teorija i demokratskih ideala. Sva različita saznanja i nanosi novih, reklo bi se jeretičkih misli uključenih u njegove eseje ipak ga ne odvajaju od rane odanosti veri otaca, hrišćanstva propovednika Pavla, Tome Akvinskog i Kalvina. Rezultat svega toga je bilo razbijanje statične zajednice i ozakonjenog sveta u dinamičnu harmoniju suprotstavljenih sila, odbacivanje izvesnosti i rigidnog sistema i priklanjanje filozofiji promena i napretka.

5

Literaru Historu of the United States, ed. Robert E. Spiller, New York, 1960, 363.

101

zdls & meteori

U suštini, on je bio pobunjenik i tragalac koji je u svemu tražio potvrdu svojih ideja i novi ugao gledanja. Uglavnom je pokušavao da pomiri dva tipa razmišljanja, dva načina življenja: da do krajnjih granica proširi i ojača ideju individualnog revolta protiv autoriteta svake vrste i da formuliše dihotomiju između vizionarskog i zdravorazumskog sveta. Emerson je hteo da prevaziđe te stalne i večne razlike i da kreativnu napetost dovede u ravnotežu. Nije to učinio ni formalnom filozofijom ni potpunim, savršenim umetničkim delom, ali su njegova logika i metafizika opstale i bez sistema, a umetnost je zadržala poletnu organsku slobodu. Emerson je i u svom životnom delu, u zbirkama ogleda koje je objavio, takođe zadržao spiralnu tehniku. Već u prvim radovima je uglavnom izrekao ili čak i raspravio ono što će docnije kao zreo mislilac da definiše kao svoje finalno učenje. Početna ideja iz propovedi koje je držao od 1824 do 1832 su samo nagoveštaji onoga što je docnije razrađivao i stalno dopunjavao novim saznanjima i primerima. U esejima-predavanjima pisac pokreće ista pitanja o čoveku, svrsi ljudskog života, o sposobnosti da se iz mnoštva izdvoji jedno. U Engleskim crticama (English Traits) nastalim između 1849-1856 raspravlja se o moralnim i estetskim vrednostima. I u Upravljanju životom (The Conduct of Life), najzrelijem Emersonovom delu, raspravlja se o istim problemima ali je pored stanovišta moralnog filozofa uvedeno i gledište socijalnog kritičara. Pragmatičan, hteo je da istraži svaku svoju ideju u raznim okruženjima i do krajnjih mogućnosti. Blistavi skokovi misli i prelaženje s jednog plana na drugi zamutili su misaonu sliku, ali su zato pesničke slike nezaboravne: „Mladi smrtnik ulazi u dvoranu neba; i stoji on sam sa bogovima samima... On misli da se nalazi u grdnoj gomili, koja se ljulja na ovu i na onu stranu, i čijih pokreta i dela se i on mora pridržavati: misli da je siromah, siroče, neznatan ... A kada se zatim vazduh za trenutak raščisti, i oblaci se razmaknu, bogovi sve jednako sede oko njega na svojim prestolima - oni sami, sa njim samim.”6 I u propovedi Molitva bez kraja (Pray Without Cessing), odredio je čoveka kao „graditelja sopstvene sudbine”, anticipirano je i ubeđenje o saglasnosti morala i prirodnih zakona koju je preuzeo prvo od Sampsona Rida (Sampson Reed), a docnije od Svedenborga (Swedenborg). Priroda je u njegovim očima bila živa kosmička vitalnost i imala je ulogu u posebnoj funkciji da bude provodnik božjeg duha. Ona je bila ta koja je obezbeđivala posebne simbole koji su bili ključ shvatanju Nad-Duše ili Boga.7 Prvobitna pretpostavka da je duhovni deo u čoveku isto tako stvarna supstanca kao i materija, postepeno je nadgrađivana do zaključka da u svakoj sferi, i duhovnoj i materijalnoj, postoji zakon čiji bi opis mogao da se svede na nauku, a da zakon jedne sfere u potpunosti odgovara svakoj pojedinosti druge. U razrađivanju ideje o korespondenciji prirodnog i moralnog, napravio je skok koji ga je približio potonjim fenomenolozima. Zaključio je da je „materija fenomen, a ne supstanca”. Time je otvorio put za tvrdnju o „paralelnom zakonu i za ljude i za stvari”. Izuzetno fleksibilan Emersonov duh, sklon kompilacijama, preradama i stapanjima u sasvim novo, nije zazirao od tehničkih nauka, već ih je, nasuprot onima koji su se plašili da bi tehničko-scijentistički duh obogaljio religiju, prihvatao kao progresivne dopune. Dvojnost i isprepletenost nespojivog i suprotstavljenog ima mnogostruku vrednost u mogućnosti razrešenja nesporazuma u Emersonovom razmišljanju. On govori o „razumu” i „razumevanju”, imaginaciji, mašti, talentu i genijalnosti i razvija konstitutivne principe svoje filozofije u progresu. Iz principa paralelnosti izvlači zakon o nadomeštanju i ravnoteži konfliktnih sila u našem iskustvu, teoriju o dobrom i zlu, veru u poziv svakog čoveka za neku misiju, u sveopštu ljubav među ljudima, u ideju napretka, u nad-dušu. Svoje propovedi i eseje je gradio tako što je polazio od nečeg uobičajenog, očiglednog, svima dostupnog i razumljivog, od onoga što je u svačijem iskustvu i dovodio ih do duhovne razrade,

6 7

R. V. Emerson, Upravljanje životom, „Iluzije”, Beograd, 1923, 212. Stow Persons, American Minds, New York, 1959, 213.

102

zdls & meteori

do teorije o umetnosti kao sistemu kompleksnih simbola i jezika, iskaza koji se izražava ljudskim posredstvom kao organska moralna harmonija.8 Pobunjenik i čovek koji je bio svestan moći svoje reči, sudeći prema izjavama i objavama koje je davao, bio je nepokolebljivi i neustrašivi borac, čovek koji ne odstupa od onoga za šta se jednom opredelio. Kao mlad propovednik, Emerson je pastvi odmah najavio da se ne boji novih ideja, niti inovacija, ali da ga je strah da se na nov način obrati vernicima, jer ne zna kako bi odgovorili na njegov izazov. U stvarnosti, borbena elokvencija je ipak imala u pozadini i padova i sumnji, postojale su i krize vere u opravdanost poteza da raskid sa svim onim što je do prelomnog trenutka smatrao svrsishodnim i ispravnim, mora da bude potpun da bi se „duša” čoveka, ono što je u nama, oslobodilo do kraja, do pune samospoznaje. Emersonovim esejima nedostaje koherencija i u kompoziciji knjiga i unutar svakog pojedinačnog teksta. U svim ogledima uočljiva je piščeva potreba da bez obzira na temu uvek kaže sve, da iskoristi sve svoje iskustvo. Tekstovi bi se grubo mogli grupisati u eseje o univerzumu i njegovim zakonima („Self-Relinace”, „Compensation”, „Spiritual Laws”, „OverSoul", „Circles”, „Experience”, „Nominalist and Realist"), o moralu u ljudskim odnosima („Love”, „Friendship”, „Prudence”, „Heroism”, „Character”, „Manners”), o raznim „velikim”, sveopštim temama („Historu”, „Art”, „The Poet”, „Politics”, „New England Reformers”). Ali (i) ovakva podela je nesigurna jer se u esejima često ista poenta prenosi iz jednog teksta u drugi, iz jedne sfere u drugu, kružeći oko svega onoga što je Emersona zanimalo, tako da se njegova znanja i saznanja stalno pretaču, pa početna misao u nekom eseju, kao u igri flipera, skače od jedne tačke do druge, stalno sakupljajući nove poene. No i nedostatak logičkog sistema, i stil koji se lomi i osipa (njegovi eseji veoma su slični njegovom simboličnom pesništvu i pesmama koje su manifesti visokih ideala i posebnog saglasja između realnog i irealnog), i didaktičnost nisu umanjili svežinu spoznaje koju je samouvereno nudio, niti njegovu sposobnost da iz poznatih stvari izvuče srž koja je u tom trenutku upravo ona esencija koja je bila bliska američkom umu i osećanjima. Ostvarena bliskost između Emersona i njegovih čitalaca slušalaca, bila je takva da su svojevremeno njegovi eseji bili biblija „mislećih” ljudi. Emersonovi eseji prevođeni su u više navrata na srpski jezik, i svaki prevod je bio pravi izazov, jer uhvatiti smisao Emersonovog govora veoma je teško. Isidora Sekulić je za izdavačku kuću S. B. Cvijanovića 1923. godine prevela zbirku eseja Upravljanje životom i napisala nadahnut predgovor za knjigu. I predgovor i prevod jednako govore i o Isidori Sekulić i o Ralfu Valdu Emersonu. Spisateljka se opredelila za klasičan oblik predgovora. Reći nešto o životu pisca i povezati, ukoliko je to potrebno, njegov život sa delom i zatim posvetiti najviše pažnje samom delu. U ovom slučaju dogodile su se nekolike srećne podudarnosti. Isidora Sekulić je i sama bila spisateljka koja je imala sopstveno poetsko i filozofsko mišljenje i o svetu i o stvaranju. Posebno je razmišljala o čoveku kao pojedincu i čoveku kao delu sveta. I kada govori o Emersonu, Isidora Sekulić i kod njega prepoznaje probleme koje je i sama pokušavala da razreši. Ona Emersona vidi kao usamljenu ljudsku figuru, kao čoveka koji je posle smrti voljene žene postao i ostao usamljen. Činjenica da se Emerson oženio i drugi put „običnom, dobrom ženom” u Isidorinom viđenju, samo potvrđuje da je „njegova samoća bila definitivno zapečaćena” i da mu je bilo „svejedno”. Isidora Emersonovu samoću ne ograničava isključivo na lični život, naprotiv, ona je prepoznaje kao opštu pojavu i u američkom piscu vidi usamljenika. Sve svoje misli Isidora je isijala iz sopstvene samoće, a sve njene priče su priče o ljudima koji su usamljena ostrva, koji ne ostvaruju kontakte sa drugima, koji, zbog nečeg izdvojeni i obeleženi, uočavaju svet, život i ljude na sasvim drugi i sasvim lični način. Isidorin pripovedački svet je okovan plavetnilom leda ili uronjen u polutamu bureta, bez zvukova, bez velikih događanja. Ona ističe da su Emersonove univerzalne misli mogle da se oblikuju jedino 8

Literaru History of the United States, ed. Robert E. Spiller, New York, 1960, 371.

103

zdls & meteori

u stanju pročišćenosti, na dnu ćutanja samotnjaka. Usamljenost je piscu omogućila smirenost duha kojim je spajao i usaglašavao nespojive stvari, „ljubav mudrosti i mudrost ljubavi”. Isidora Sekulić koja je sva od jasnog mišljenja i intelektualne igrarije, u Emersonu filozofu vidi zbrku protivrečnosti koje mu smetaju da izgradi čvršći sistem mišljenja: teolog je suprotstavljen prirodnjaku, panteizam hrišćanstvu, optimizam empirizmu. Ali sve ono što je smetalo sistematičnosti filozofskog mišljenja, nimalo nije smetalo Emersonu kao piscu. Jer Emerson, bez obzira na svoju ulogu u pokretu transcendentalista i nije filozof u klasičnom značenju te reči. Teme o kojima govori i koje raspravlja jesu filozofske, ali je način na koji ih on obrađuje bliži literaturi nego filozofiji. I pisane su u vidu literarno-filozofskog zapisa u nizu aforizama. I u toj labavoj združenosti između čoveka koji misli i čoveka koji stvara umetnost takođe je postojala podudarnost između autora i prevodioca. Oba ova pisca koje je razdvajalo i vreme i prostor sagledavali su ljudsku dušu kao pokretačku silu. I Emerson i Isidora su znali da postoje dva suprotstavljena principa. Princip velikog i princip malog. Princip kosmosa i individue. Emerson ih na svoj idealistički način pomiruje jer i nad nedokučivom vaseljenom vlada Jedan, Bog, i to Bog saglasja i ljubavi. Naša spisateljka ne prihvata korespondenciju i opredeljuje se za malo, za pojedinca, za ono što je u stalnom ratu sa velikim i opštim. Ali ona sasvim prihvata Emersonovu veru da je čovek deo svega. Sama smatra da je čovekova duša „presek svih potencijala” - što se donekle podudara sa mišljenjem da je svaki čovek deo iste celine i da bez te celine sam čovek ne bi imao karakter, osobenosti. Emersonovo pobunjeništvo je našlo izlaz u sveopštoj harmoniji, a Isidorino u povlačenju i patnji. Emerson je nad svim video ljubav, a Isidora nerazumevanje. Emersonov iskaz je teško pratiti, jer se njegovi ogledi sastoje od zabeleženih nizova misli koje se, uslovno, odnose na jedan isti predmet. Odeljci su sasvim labavo povezani između sebe i nedostaje im logičko slaganje. Ipak, oni zadržavaju snagu direktne komunikacije i delovi se slažu jedan na drugi tako da grade rastuću strukturu misli i osećanja. Emersonovi eseji su izazov jednog zavodljivog elastičnog teksta u kome je prihvaćeno više retorskih, propovednih nego logičkih principa. To je štivo puno iznenadnih skretanja u tamne izazovne hodnike koji se nastavljaju uzlaznim i silaznim stepenicama. U svom tom spletu misli i nagomilanog znanja, Isidora Sekulić je pronašla pravi put da jasno prevede Emersonovu misao i da prenese lepotu stila, možda i zato što je i sama pisala vešto i uglađeno darujući čitaocu neverovatno bogatstvo reči, misli i osećanja.

104