Radomir Konstantinović: Biće i jezik

Izdavači

Prosveta • Beograd Rad • Beograd Matica srpska • Novi Sad

RADOMIR KONSTANTINOVIC ",

",

BICE I JEZIK U ISKUSTVU PESNIKA SRPSKE KULTURE DVADESETOG VEKA

1

Urednici

Milisav Savić Branislav Milošević R a dovan Zdrale

BEOGRAD, 1983.

Kosta Abrašević 171.hDragan Aleksić 1331 Ivo Andrić 1711 Mirko ll5anjević 11211 Stevan P. Bešević 11491 Desirnir Blagojević 11731 Milutin Bojić 12251 Moni de Buli 13171 Miloš Crnjanski 13491 Bogdan Čiplić 14091 Milan Ćurčin 14311

,

I l

•

~

.I

Kosta

Abrašević

Mrtav u devetnaestoj godini (8. januara 1898), Kosta Abrašević u ovom veku živi mitskom snagom: smrt, koja ga je osudila da ostane dečak, kao da je zauvek sjedinila njegovu mladost sa mladošću radničkog pokreta u Srbiji. I On je sušto otelotvorenje romantizma, i to dvostrukog: i onog koji je bio svojstven, a valjda i neophodan, usamljenim revolucionarima njegovog doba, - koji su usamljenošću stizali čak do svojeVTsnog ničeanstva (kao Dušan Srez oj ević) , - i onoga literarnog, koji ne samo što nije mogao da se pomiri sa mišlju radničkog pokreta, sve izrazitije prožimanom Marksom, nego je, kao mrtva fraza davno već mrtvog sveta, bio njegova apsolutna suprotnost. Poezija ovoga dečaka je neprestano preplitanje ova dva romantizma: svojom rečju nedvosmisleno na padinama poznog literarnog romantizma, i danas zbog toga mnogim svojim stihovima mrtva, ona je bitnošću svojom, najčešće kao nekakvim plamenom bez reči, poezija romantizma ranog radničkog pokreta. Danas se zna da je i jedna od najpoznatijih njegovih pesama, Crvena, iz 1894, neposredno iz romantizma: u poslednjem izdanju pesama Koste Abraševića, koje naslovom Svet je naša 1 Za života je objavio veoma m a lo, pa i to uglavnom ne potpisujući se imen om (u Socijal-Demokratu potpisivao se pseudonimom Radnik). Tek p o nj egovoj smrti drugovi su mu štampali pesme u Zvezdi, Delu i Radničkim novinama, a zati.'Tl i kao posebnu zbirku, pod naslovom Pesme, izdanje grupe velikoškolaca socijalista, Beograd, 1903.

8

K osta Abraševit· 9

Biće i jezik

otadžbina ne ponavlja samo jedan Abraševićev stih nego kazuje i suštinsku misao ovog revolucionara, ukazano je na vezu između ove njegove pesme i pesme Crvena je . .. Milana Kujundžića Aberdara, iz njegove zbirke Prvi jek (1862).2 Evo Aberdara: Crvena je krvca, Što žićem puni grudi. Crvena je ruža, Što ljubav toplu žudi. Crvena je zora, Što sjajne dane budi. Pa može l' njihov đak Ne biti »crvenjak«? Evo pesme Crvena Koste

Abraševića:

Crvena je krvca, što kipti u nama: Crvena je munja, što oblak prolama: Crveno je nebo, kad se zorom smije, Crven nam je barjak, što se gordo vije; Crvena je mržnja u našim grudima Pa i gnev je crven, što nas obuzima; 0, tirani, čujte - ne treba vam kriti I osveta naša - crvena će biti! Veze između Abraševićeve pesme Crvena i ovoga trenutka Milana Kujundžića Aberdara jesu nedvosmislene. Ima li, ipak, neke razlike? Pre svega, ta razlika je u zamahu stihova, u patetičkome njihovome naboju, i njihovoj udarnosti: taj zamah i ta udarnost u pesmi Koste Abraševića su neuporedivo veći; pesma njegova, zahvaljujući tom zamahu, ima u sebi više unutrašnje koherencije, i znatno je većegahaboja: upoređena sa pesmom Aberdarovom, ona deluje kao njen koncentrat. Ono što je samo naznačeno u Aberdarovoj pesmi, ovde kao da dolazi do svoga bića, naslućuje svoju autentičnu snagu. U Aberdarovim stihovima ima nečega mlakog, neodređenog; u stihovima Koste Abraševića, koji je pošao od Aberdarovog lajtmotivskog Crvena

je, - ali tako što je stihove sa tim lajtmotivom sabio, pa oni padaju, kao udarci, jedan za drugim (dok je kod Aberdara to svaki drugi stih), - o toj mlakoj neodređenosti nema ni govora: tu ima neke neodoljivosti i zamaha. Ono što je za Aberdara samo mala igra, za Kostu Abraševića je sudbina. Aberdar je nestašni đak-crvenjak, onaj koji će, uostalom, postati naprednjak, jedan od najvećih reakcionara, obrenovićevski progonitelj »crvenjaka«, - Kosta Abrašević je pesnik osvetnog gneva proletarijata. Povećani zamah njegove pesme, onaj verbalno-zgušrijavajući intenzitet - koji iskustvu današnjeg sluha, kao istorijskom iskustvu uveličavanja ovog intenziteta, može (pa valjda čak i mora?) lako da promakne, ali koji se ukazuje kao neporečan upravo kada se Abraševićeva Crvena uporedi sa Aberdarovom pesm om Crvena je, - taj povećani zamah ide iz ovoga gneva: objavljujući se doslovce Aberdarovim početnim rečima: »Crvena je krvca«, Abrašević umesto Aberdarove ruže ljubavi i zore otkriva da su crveni mržnja, gnev i osveta. Ko bi osporio da je Abrašević u pesmi Crvena pošao od Aberdara? Ali ko bi mogao da ospori da je to ovaj povišeni emocionalni intenzitet uveliča­ nog imperativa negacije, intenzitet koji, polazeći od romantičar­ ske »krvce «, ide ka gnevu i mržnji, koji će ovu »krvcu « u najbitnijim vizijama Abraševićevim da pretvori u »tiransku krv «, čak u »krvavo more «? Abrašević je taj gnev, pre svega; gnev rođen u suzi jedne izuzetne, dečački usplahirene, saosećajnosti, odjekivanjem na nesreću potlačenih, ali gnev kao prevazilaženje te saosećajnosti, s vešću o pravoj istini sveta. Umesto suza »što na zemlji vlada pak 'o « (tih suza koje je nazivao »kukavičke suze«), hteo je on da kroz svaku njegovu reč potlačenima »kapka po kap svesti stiže «, jer »njima treba (. . .) svesti, volje, m a č a« ? Ako je on upoznao liriku milosrđa , - pa je čak, u jednom trenutku, pišući sentimentalističko-romantičarsku pesmu o prosjakinji na mostu, i pokušavajući da se saživi sa ovom prosjakinjom, stigao i do uboško-molitvene melodije iz folklora),4 - njegova poezija je, ipak, pre svega, osvajanje gneva, kroz svest, nadilaženjem ovoga sapatničkog sentimentalizma i lirike u kojoj socijalna svest U pesmi Suze. »0 dobri ljudi, milost pružite, / Bogu se moćnom tim odužite, / Pružite darak, p!UŠ'te bogati, / Tim ćete bogu poštu odati. / Tako vas sr~a vazda pratila, / I muške teške čase kratila; / Tako vam zvezda zdravlja sijala / I u kolevci čedo nijala « (Prosjakinja na mostu, 1895). 3 4

2 V. predgovor Dragiše Vitoševića u knjizi izabranih Abraševićevih pesama Svet je naša otadžbina, izd. Rad, Beograd, 1975; Vitošević napominje da mu je na ovu vezu Aberdarove i Abraševićeve pesme ukazao Mladen St. Đuričić .

/

10

Kosta Abrašević . 11

Bi će i jezik

završava u mucanjima za milosrđem; očajanje pred socijalnom bedom izmamilo je ovome dečaku, 1895, stihove:

Za to nema reči, za to usta ćute, Od teškoga bola usne su smrznute (Suze). Ako u ovim usnama koje je on video bolom smrznute ima . odseva autentične poezije, sasvim neuobičajene za dečaka od šesnaest godina krajem prošlog veka (koji drugi šesnaestogodišnjak srpske poezije ovoga doba pisao je ovakve stihove?), tu poetsku autentičnost donosi autentično iskustvo gneva. Ako u ovome dečaku-pobunjeniku ima nekoga genija, onda to nije nikako genije pesnika za koga bi moglo da se kaže da je »bio izvanredno veliki rođeni pesnik, dostojan duhovni rival proslavljenih pesnika Branka Radičevića, Đure Jakšića, Jove Jovanovića ro izići u ,Silbergshule' - cena za n ašu zemlju kod dada-cluba 15 dm. «); slicnih . najava ima i na drugim mestima i drugim pov~lma. Potrebno Je dalje traganje za rukopisima Dragana Aleksića: možda su tu nacela njegovog grotesknog pozorišta potpunije ostvarena.

a.I1kz:

Dragan Aleksić

59

pesme. Model strofe određuje krug verbalnih asocijacija, čineći da pesma bude svedena sve do leksičkog i sintaksičkog siromaštva, u koncentraciji koja, međutim, ništa ne uspeva da nađe i zato nalazi samo prazninu. To je nagon za smislom, ali bez smisla, i sveden zato samo na nagon za redom kao takvim, za redom bez sadržine, kao za nekakvom čistom geometrijom. To je geometrizam duha iz čijih linija ne može da se izvuče nikakvo pravilo stvarnosti, nagon za geometrijom osuđen na prazninu, geometrija u pustinji, jezik bez smisla koji kazuje samo tuđ ost smisla, otkrivajući i svoju sopstvenu tuđost, ali upravo time omogućavajući, u punoj svesti o toj tuđosti, objavu humora. Bez tog instinkta reda, bez njegovog sukoba sa besmislom (koji »govori« tuđe reči), nemogućna je ovakva objava humora kao objava savršenog nesporazuma između reči i smisla, između težnje i pokreta kojim ona pokušava da se ostvari, ali kojim se, tako neadekvatnim njoj, sve više udaljuje, produbljujući tragičnu smešnost ove neadekvacije. Svaki pokret je ovde tuđ, ili posveći­ vanje u tragičnu tuđost koja je smešna duhu u svojoj tuđosti jer je neprihvatljiva. To je smeh bez reči, smeh kao poslednji govor koji nas sačekuje tamo gde je svaki drugi govor nemoguć: govor kome je dadaizam neizbežno morao odvesti Aleksića, onako kako je Aleksićevo posvećivanje slučaja kao anti-redu moralo da ga odvede praznini smisla, samome ništavilu i da tu, na njegovome rubu, obnovi ove nagonske odbrambene moći njegovog duha, njegova prava svojstva. Te pesme su, zato, produbljivanje dada-duha: dadaizam je ovde mentalno neprikosnoveniji, totalniji, jer su istina negacije u duhu i istina duha u negaciji prožete dubljom neumitnošću: slučaj koji se ne smeje ovako nesumnjivim smehorn jeste sumnjiv slučaj. Duša koja ne umire od smeha ne umire uistinu. Slučaj, kao negacija duha reda, i dalje tu dejstvuje, ali tom negacijom se ne završava sve, kao u pesmama u Zenitu, Dada-tanku i Dada-jazzu, već se ona totalizuje svojom sopstvenom negacijom, kao ovim otporom duha reda, organizacije, discipline. Statičnost Aleksićeve pesme, koja je dolazila pre toga od reči koje je napustila rečenica onako kako ih je napustio smisao, ovde postoji kao anti-kretanje, i dalje, ali ona je ovde u duhovnoj istini: ona je suprotstaVljena volji za kretanjem. Zbog toga je ovde statičnost, u ovim malim, usputnim, sekund-pesmama, ishod dvostruke negacije, ovoga totalizovanog »anti«, sukobom slučaja (anti-reda) i reda (anti-slučaja). Pokret je ovde sasvim (i možda više no ikad ranije) napustio tekst. On je izvan teksta onako

60

Biće i jezik

kako je to i sam Aleksić. Smešnost se rađa u dodiru sa ovom prazninom ili tuđošću teksta koji ništa ne kazujući ne ostaje haos besmislica, - iz kojih nas vreba poneka munja groteske, kao ranije, - već koji kao da kazuje tuđost. Humor je govor tuđim rečima (nikada svojim: humor nema svog jezika), i dok su te reči u toku, kao u dvojstvu ove totalizovane negacije, ili samog pesnika Dragana Aleksića, koji je tuđ sebi onoliko koliko je tuđ svetu ali koliko je tuđ i sopstvenom tekstu što se rađa, kao geometrija usred pustinje, tako da je tekst isto toliko i delo ovog tuđeg sveta, ali i ove svesti o toj tuđosti. Dada-odbijanje dela (pesme) prelazi ovde iz ruganja pesmi u samo njeno biće. Pesma raste, usamljena, na naše oči, bez ikakve stvarnije veze sa nama. Ona neće ništa drugo da kaže osim toga: da ništa ne kazuje. Ona je pn;tznina koja se samo-prikazuje, egzibicionizam praznine. Umesto htene besmislice, ovde besmislica jeste tuđost, koja se ne može »čisto« hteti, već se hoće samo u ovome geometrizmu. Ona se oseća kao jemstvo smrti sebe samog. Nema razumevanja, i zato ima samo te besmislice, i zato ima čuda na sve strane, u ovoj začuđenosti neke meta-fizike koja je posrnula u meta-blesavilo:

Vi mislite čudno visi lampa Vi mislite: čudno živi baterija Vi mislite: čudno sjaji grafit to beše: sve to beše: iznad svega, i kada smo mi, usred tog nerazumevanja, u čudu (mi, čudo nerazumevanja), simboli ovog meta-blesavila koje se sprda s nama. Ne možemo znati ni čin ni delo, ne možemo se setiti, uopšte, šta to »beše«:

to beše to beše to beše šta to uopšte beše .(Mir sela), ali možemo znati to neznanje. Ako je to tuđost koja i

dalje govori tuđim jezikom oglasa, otuđenim »trade mark«-jezikom otuđenog sveta »ekstra«-robe

Pa tako, Beše krematorijum sa kajganom pilava

Dragan Aleksić

Bez

61

sendviča

u kutiji ekstra ekstrasan ekstra beba ekstra ten ekstrasan Ovako se šećer lizne ovako Ovako se kolac jede ovako Ovako se toranj gleda ovako Ovako se Ah i akumulator sa ekstra ekstra volta ekstra amper ekstra kalorija ekstra magnet vozite polako desno preko mosta vozite brzo levo po livadi

(Trade mark), to je tuđ ost koja je prodrla u svest, tako da duh sebe kako, u tuđosti sebi, govori ovim besmislenim rečima i čini ove besmislene pokrete, a u slavu nekakve božanski svemoćne i svirepe idioterije kojom čovek duša postaje pas duša (ako već ne postaje stvar, lutka, ortopedske noge, vatrogasna kapa). Sa Aleksićem, prvi put je srpska poezija potražila sebe glasom idioterije, kao tuđim glasom, u potpunoj rascepljenosti između pesnika i njegovog jezika, ali i njegovog sopstvenog teksta. Rascep između pesnika i jezika došao je tu, u ovome totalnom otuđenju, do najvišeg izraza. Svakako, ovaj duh je još onaj koji je sposoban da ispisuje svoje »kratzakratzikrutzikritz«, ali njegovo ponovno otvaranje besmislici nije više kao samo koji dan pre toga: to nije samo mračno-osvetoljubiva radost zbog rasturanja smisla, već je to i doživljaj ove tuđosti, prodor svesti o njoj . (Prava dada-giljotina visi nad umom pesnika, a ne nad umom sveta. Bomba bačena na um eksplodira u glavi pesnika: bezumni svet ga preživljava, netaknut.) Pesnik je i qvde u društvu prazne Lutke, Vatrogasne kape i para ortopedskih nogu, možda još onaj koji obećava besmislice, pobunjen protiv sveta i kulture, protiv civilizacije, ali to je i duh besmislice koji sebe otkriva u besmislenom svetu: »trade mark«-jezik postaje jezik tuđosti što dolazi do svesti o sebi, živeći tim jezikom svoje gubljenje, svoju besmislicu. . Dadaistički atentator na svet pretvara se tako u dvorsku ludu na dvoru besmisla. Nihilist se pretvara u budalu sleđenog zatiče

62

Biće i jezik

lica. On, koji je nesposoban za delo, pa i za najobičniji govor, koji ne može da se seti »šta to beše«, »šta to uopšte beše«, našavši se u golemom čudu pred lampom što svetli, otkriva sebe kao ludu koja je smešna. Ali on prihvata ovu sudbinu i stav lude:

ko prvi digne prst ima premiju ko prvi sagne glavu vidi boga, ko prvi kaže reč ima delo (Mir sela). Pokreti su mu, kao u klovna, kao u dvorske budale u kraljevstvu besmisla: dok sebe ismejava, on ismejava čitav svet, ali tako što se smehom, porugom sebi, on pretvara u svet. To je univerzalna budalaština koja nas univerzaJizuje kao u igri dvorske lude, ali samo zato što je nemogućnost smisla mogućnost ove budalaštine, tog nereda. Kao što klovn hoće nešto svojim pokretom, ali mu taj pokretne polazi za rukom i, neizvršen, baca ga u nove, nepredviđene i sve pesmislenije (sve smešnije) pokrete kojima se ostvaruje sve dublje saznanje o njemu kao o žrtvi nemogućnosti dela, čina, tako i ovaj pesnik, u pesmi Trade mark, u Mir sela, hoće neko delo (čin, red, smisao), htejući da se seti »šta to beše«, ali pronalazi samo prazninu, batrgajući se u njoj, izložen smehu svih, pa i sebe samog, kao nekakav objekt svog sopstvenog smeha, približivši se vrtoglavo (u času ove dve pesme) Moniju de Buliju, kralju klovnova srpske poezije. Ako se ništavilo njemu smeje, kao poruga likujućeg besmisla svakom (nemogućnom) smislu, pretvarajući ga, neumoljivim, svirepim pokretom mračnog vladaoca sveta u svoju ludu, i on se smeje ništavilu dok se, kao ta njegova luda, smeje samom sebi: njegov smeh sebi je smeh ništavilu čija je on sam, takođe, činjenica i živi simbol. Ako ovde dolazi do humora, taj humor je smeh ništavila nama, ali i naš smeh ništavilu; to je smeh besmisla, ali i smeh tom besmislu, poslednji govor duha: treba nas baciti &to dublje u ništavilo, ka samom njegovom dnu (tamo gde je smrt? gde nema ničega?), da bismo počeli da se smejemo. To je humor u ukrštanju logičnog i alogičnog, \.l »čitanju« alogične logičnosti i logičke alogičnosti kao osnove apsurda čiji jedini mogući jezik jeste jezik smeha. Nema tumačenja, nema »objašnjenja« ovoga bitnog humora, jer je njegova bitrlost van-jezička, nad-razumska, ali objavljena onako kako je jedino mogućno: u otporu jezičkog (razumskog) duha, ovde bačenog u agoniju. Humor je otkriće ovog apsurda, praznine smisla koja je, međutim, samo negativni izraz unapred na neuspeh osuđenog

Dragan Al eksić

63

nagona za redom i smislom, ali nagona koji se ne iscrpljuje tim neuspehom onako kako ne prestaje osvedočavanjem u odsustvo njegove reči (kao njemu adekvatne reči): otkriće neadekvacije ne oslobađa nas žudnje za njom. Razum dolazi ovde do svesti o svojoj prividnosti. On otkriva sebe, sa svim svojim oruđima, i sa svakom mogućnom svojom naukom, kao jalovi razum nekog bespredmetno-smešnog bajanja, kao razum nekog alhemičara koji više ne veruje u svoje magijske formule. s4 Pesma ostaje izvan Dragana Aleksića, smešna pesma kojoj se smeje ovaj pesnik bez pesme, hrabar da prvi u srpskoj kulturi objavi to odsustvo svoje pesme, i lucidan da pesmu nađe upravo objav~jiva­ njem tog odsustva, kao tuđu pesmu, bačen nezadrživim talasom dadaizma na obale srpske kulture na kojima u ovo doba, sa retkim izuzecima, svevlasno cveta lažni sklad bića i jezika, pesnika i »njegove« pesme. ss On, koji nas je pozivao, samo dve godine pre toga, u svojoj objavi dadaizma: »Uzmimo svet i ogledajmo ga kao kravu na sajmu«, ovde čak i ne umire više 54 Takva je i njegova posthumno štampana pesma Laboratorij (u časopisu Književnost, 1958, XIll, 9): u ovoj pesmi sve je u znaku autoparodije razuma,

koji se sebi javlja kao jalovi a1hemičar čija žudnja za ženom meša se sa obesmišljenim pseudo-hemijskim formulama: »Sveža žena, kao seno, I kraj akumulatora: I Stanite, braćo trepetljiva, I devet konvertora! I - I Tečan talog na dnu stakla - I zbir šarenih tačaka - I žudno žeže žarka žica I varničavih . zračaka. 1.. ,/ »Solucio kalcti oksisulfurati, oksigenum Baksi pulveri . .. « I Smolast sok se jezgru svome vrati - I »kornum-korni, arbor-arbori«. Taj »kornum-korni, arbor-arbori« je, u »redakciji« ovoga parodiranog pseudo-nauč­ nog jezika, u ovoj parodiji racionalizma, obnavljanje »varvarske« njegove reči­ -krika »hotahatari hotahatari« ili »rihatamateja rihatamateja