Radomir Konstantinović - Biće i jezik 4

Izdavači

Prosveta • Beograd Rad • Beograd Matica srpska ~ Novi Sad

RADOMIR '" KONSTANTINOVIC '"

BICE I JEZIK U ISKUSTVU PESNIKA SRPSKE KULTURE DVADESETOG VEKA

4

Urednici

Milisav Savić Branislav Milošević Radovan Zdrale

BEOGRAD , 1983 .

Radivoj Koparec /7/ Siniša Kordić /15/ Mirko Korolija /63/ · Dragutin Kostić /&5/ Dušan Kostić /103/ Laza Kostić /133/ Milica Kostić­ -Selem /177/ Radovan Košutić /205/ Božidar Kovačević /237/ Jovan Kukić /277/ Skender Kulenović /287/ B. L. Lazarević /321/ Mladen Leskovac /345/ Đorđe Lopičić /363/ Stevan Luković /375/

\

...

Radivoj Koparee

U okupir;mom Beogr adu, n ajverovatnije 1942, pita o je Radivoj K op arec » ml a diće jučerašnjih vremena« ima ju li t a kve uspomene ka o on:

Hej, stari drugari, iz prošlih vremena, imate l' uspomena ovakVih k ao ja? mladići

(Mladost). Ima u ovome njegovom pitanju neke neodoljive vedrine, ali je to vedrina samopouzdanj a i gordosti povlašćenog : rođen 19i9, ubijen u borbi protiv četnika decembra 1943, Koparec se osećao istorijski privilegovan , iznad onih koji nisu m ogli da žive, k a o on, u velika revolucionarna vremena. 1 Ali, u toj njegovoj zanetosti, koje uspomene mogu da opstanu? Bitnost je revolucija; ova zanetost neodoljivi njen talas. Nema ni prizora, ni stvari , ni bića koji bi mogli da budu nešto drugo nego samo ()dblesak ovoga silnog ta lasa. Ni.iedno lice tu ne može da se 1 Jedina njegova pesnička zbirka jeste knjiga Pesme (Novo pokolenje, Beograd , 1949), koju je priredio njegov drug, pesnik Slobodan Galogaža. To su pesme koje je Kop arec pisao i objavljivao pre r a t a (najčeš će u studentskim č asopisima Mlada kultura i Mlada literatura), i pesme koje je pisao pod okupa cijom, pre odlaska u partiza ne; stihovi koje je pisao kao borac (zaječarskog par tizanskog odreda ) izgubljeni su , izgleda, zauvek.

Bi će i jezik

8

sačuva ; čak

ni lice Kop arčeve sestre, koja je umrla pod mukama u Specijalnoj policiji (». . . imate l' uspomena / ovakvih kao ja?«), i koja ». . . ne bi / ni dete što sanj a ni žena št o zre / kad p ade sa zastavom z a g ordu namenu / z a koju se mre / s munjom u oku i gromom na r amenu / u ubojnom ljutom plamenu «? »Ni d ete ni žena što zre «, - to je sve što znamo o njoj; ona se pretvara u ovu zastavu , ona pada, sa tom zast avom , onako kako se Koparec, pred ma jkom , koj oj ovo govori (pretvara juć i sestru u zastavu), .pokušavao d a prikaže kao »sankilot«, kao »kondotjer « u crvenoJ bluzi (a ne u crnini)? On ne kazuje svoj bol. On se samoapstrahuje, apstrahujući i svoju sestru , i svoj sopstveni doživlj a j njene smrti. I on sam , i t a sestra , samo su elementi silne istorijske samosvesti, koj a traži svuda svoju neposrednu afirm aciju, i koja zato zahteva ovo ap strahovanje. Koparec skraćuje , sve : i sebe, i svet oko sebe . On neće da bude istorija posredno, nego neposredno: on neće d a bude on, nego istorija. On se »i.st orizuje