Radno Pravo

RADNO PRAVO

RADNO PRAVO

-1-

RADNO PRAVO

PREDMET (Član 1-4. Zakona o radu)

1. Kolektivni govor kod poslodavca koji su potpisali poslodavac i samo jedan od više reprezentativnih sindikata ništav je zbog toga što je suprotan kogentnim odredbama Zakona o radu. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je kolektivni ugovor br. 1166, od 2. oktobra 2006. godine, koji je zaključen između prvotuženika, kao poslodavca, i tužioca i drugotuženika, kao reprezentativnih sindikata, otkazan aktom prvotuženika od 18. oktobra 2007. godine. Posle toga je 30. oktobra 2007. godine zakazan zajednički sastanak radi otpočinjanja pregovora, a akti su uredno dostavljeni reprezentativnim sindikatima kod tuženika, Samostalnom sindikatu "Ž." i Sindikatu "N.". Inicijativa za izmenu kolektivnog ugovora data je radi usklađivanja kolektivnog ugovora sa odredbama Zakona o radu. Zapisnikom sa zajedničkog sastanka od 19. februara 2008. godine konstatovano je da postoje primedbe na nacrt kolektivnog ugovora, dat od strane tužioca. Kolektivni ugovor od 19. februara 2008. godine potpisan je od strane prvotuženika, kao poslodavca, i drugotuženog Samostalnog sindikata "Ž.". Drugi reprezentativni sindikat, tužilac u ovoj parnici, nije potpisao sporni kolektivni ugovor. Taj kolektivni ugovor je istaknut na oglasnoj tabli 7. marta, a stupio je na snagu 15. marta 2008. godine. Prvostepenom presudom, stavom jedan izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo Kolektivni ugovor tuženog, zaključen između prvotuženog i drugotuženog 19. februara 2008. godine, koji je stupio na snagu dana 15. marta 2008. godine. Protiv takve presude tuženi su izjavili žalbe. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prvostepeni sud je na tačno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca, dajući dovoljne razloge, koje prihvata i ovaj sud. U procesu kolektivnog pregovaranja treba da se iskaže volja i spremnost na kompromis i socijalni partneri treba da usklade protivrečne interese i kolektivnim ugovorom regulišu, odnosno iznova urede međusobna prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa. Međutim, među ugovaračima u konkretnom slučaju došlo je do nesaglasnosti u pogledu sadržine i obima pojedinih kolektivnih prava, ustanovljenih kolektivnim ugovorom i kogentnim radnopravnim normama i upravo iz tih razloga trebalo je da nastave proces pregovaranja, do potpunog usaglašavanja, odnosno postizanja saglasnosti svih učesnika. Dakle, kolektivni ugovor kao opšti akt, u postupku donošenja i pregovaranja ne donosi se izglasavanjem, nego se zaključuje u postupku pregovaranja, a za njegovo zaključenje nije dovoljna samo saglasnost volja učesnika, već je potrebno da se ono što je bilo predmet usaglašavanja izrazi i u pismenoj formi. Stoga nisu osnovani navodi žalbe kojima se ukazuje na to da pregovori nisu tekli uspešno ni argumentovano od strane tužioca. Kako odredbe Zakona o radu ne predviđaju obavezu zaključenja kolektivnog ugovora, već samo obavezu pregovaranja, ovaj sud nalazi da je pravilan zaključak prvoste-2-

RADNO PRAVO penog suda da je sporni kolektivni ugovor ništav, s obzirom na to da nije postignuta saglasnost svih učesnika kolektivnog pregovaranja, pa samim tim nije ni mogao da proizvede dejstvo, bez obzira na to što je postignuta saglasnost samo pojedinih učesnika u kolektivnom pregovaranju. Pošto je utvrđeno da su u pregovaranju nesumnjivo učestvovali reprezentativni sindikati neposredno, a da kolektivni ugovor nisu zaključili svi učesnici koji su imali pregovaračku legitimaciju, usled čega on nije produkt saglasnosti volja učesnika pregovaranja, ovaj sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je sporni kolektivni ugovor ništav. (Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž.1. 854/10 od 26.03.2010. godine) MEĐUSOBNI ODNOS ZAKONA, KOLEKTIVNOG UGOVORA, PRAVILNIKA O RADU I UGOVORA O RADU (Član 8-11. Zakona o radu)

2. Imperativna zakonska pravila ne mogu se menjati opštim aktom poslodavca. Iz obrazloženja: Revizijski navodi - da je poslodavac bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih - neosnovani su. Uslov za donošenje programa bi bio da je poslodavac nameravao da otpusti najmanje 30 radnika imajući u vidu da ima preko 300 zaposlenih (član 153. stav 1. tačka 3. Zakona o radu). Međutim, tuženi je otpustio 19 radnika od 3915 zaposlenih, pa po Zakonu donošenje ovog programa nije bilo nužno. Pravilo Pojedinačnog kolektivnog ugovora ne derogira zakon, niti se ono može tumačiti na način kako to revident čini. Opšti akt poslodavca ne može, u smislu člana 8. Zakona o radu, da menja imperativna zakonska pravila. S obzirom da je pravilo iz člana 153. ovog Zakona imperativnog karaktera, to poslodavac nije mogao (i da je hteo) da normira donošenje programa u slučajevima u kojima Zakon to ne zahteva. Poslodavac je priznao zaposlenim veća prava u pogledu "saradnje sa reprezentativnim sindikatima" i u pogledu rokova u kojima reprezentativni sindikati mogu dostavljati predloge programa, ali nije predvideo obavezu da u svakom slučaju, bez obzira na broj radnika koje treba otpustiti, taj program mora doneti. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 317/2010 od 14.07.2010. godine)

PRAVA ZAPOSLENIH (Član 12-14. Zakona o radu)

3. Momenat kada je bolest dobila hronični oblik je od značaja za početak zastarelosti potraživanja naknade štete. -3-

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Imajući u vidu nalaz i mišljenje sudskog veštaka neuropsihijatra, u prvostepenom postupku ostalo je neutvrđeno kada se tačno oboljenje anksiozno-depresivni sindrom pojavilo kod tužioca u akutnoj fazi, koliko je ona trajala i kada je tačno prešla u hronični oblik prema medicinskoj dokumentaciji, budući da u spisu nema medicinske dokumentacije koja bi argumentovala činjenicu da se tužilac psihički lečio i uzimao terapiju pre pregleda kod sudskog veštaka neuropsihijatra i da je veštak neodređeno utvrdio u svom nalazu da je naznačeni sindrom tokom naredne dve godine poprimio karakteristike anksiozno-depresivnog poremećaja težeg stepena i da je psihička bolest tada dobila oblik konačnog stanja. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 3682/2012 od 16.04.2014. godine)

4. Ne predstavlja diskriminaciju isključivanje prava na učešće u dobiti za 2005. godinu zaposlenima koji su ostvarili pravo na stimulativnu naknadu prilikom prestanka radnog odnosa u odnosu na druge zaposlene, jer oni nisu u istoj činjenično-pravnoj situaciji. Iz obrazloženja: Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji, revizijski sud je - odlučujući po reviziji tuženog - našao da se revizija tuženog izuzetno smatra dozvoljenom, Tužioci su - prema utvrđenom činjeničnom stanju - bili u radnom odnosu kod tuženog koji im je prestao u martu 2006. godine po osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa na inicijativu tuženog uz ostvarivanje prava na jednokratnu naplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Generalni direktor tuženog je (dana 15.04.2006. godine) doneo odluku kojom je predviđeno da pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2005. godinu imaju zaposleni koji su radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i lica koja su bila zaposlena u preduzeću u 2005. godini, a kojma je prestao radni odnos odlaskom u penziju do dana donošenja ove odluke, pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu naplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev osnovan jer je pravo zaposlenih na učešće u dobiti tuženog za 2005. godinu utvrđeno navedenim odlukama, da su tužioci bili zaposleni kod tuženog u toku 2005. godine, pa bi bili stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene sa kojima su učestvovali u ostvarivanju dobiti tuženog samo zbog toga što je u vreme donošenja odluke generalnog direktora nisu bili u radnom odnosu kod tuženog, zbog čega su usvojili tžbeni zahtev. Revizijski sud je ocenio da stanovište nižestepenih sudova nije pravilno jer je učešće u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, primenom člana 14. Zakona o radu iz 2005. godine, može se utvrditi ugovorom o radu ili odlukom poslodavca, a u skladu sa zakonom i opštim aktom. To znači da je pravo zaposlenog na učešće u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, predviđeno kao mogućnost, a ne obaveza poslodavca, koje utvrđuje poslodavac ugovorom o radu ili odlukom, što je i učinjeno u konkretnom slučaju. Skupština akcionara tuženog je, na predlog upravnog odbora, a u skladu sa finansijskim izveštajem i na osnovu ovlašćenja iz člana 16. stav 1. statuta tuženog (opšti akti tuženog) utvrdila politiku raspodele dobiti za 2005. godinu, na osnovu čega je generalni direktor tuženog, prema ovlašćenju iz člana 27. stav 1. statuta, 15.04.2006. godine doneo odluku kojom je utvrdio da pravo na isplatu imaju zaposleni koji su -4-

RADNO PRAVO u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i zaposleni kojima je prestao radni odnos po osnovu penzije, ali pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda za stimulaciju dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Statutom tuženog, a na osnovu člana 14. Zakona, tuženom je kao poslodavcu priznato pravo na utvrđivanje učešća zaposlenih u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, pa je generalni direktor tuženog, na osnovu odluke skupštine akcionara, donete u skladu sa odredbama statuta tuženog i na predlog upravnog odbora, imao pravo na utvrđivanje kruga lica - zaposlenih koji će učestvovati u ostvarivanju dobiti preduzeća. Isključivanje prava na učešće u dobiti za 2005. godinu zaposlenima koji su ostvarili pravo na stimulativnu naknadu prilikom prestanka radnog odnosa ne predstavlja diskriminaciju ovih lica. Naime, tužioci i ostali zaposleni ne nalaze se u istoj činjenično-pravnoj situaciji, s obzirom da ova vrsta naknade nije isplaćena i ostalim zaposlenima, koji su ostali u radnom odnosu kod tuženog, pa se ne može govoriti ni o diskriminaciji tužilaca primenom čl. 18. i 20. Zakona. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 449/2013 od 20.11.2013. godine)

5. Sud ne može odbiti ostvarivanje zaštite prava po pravnozaštitnom zahtevu koji se zasniva na tvrdnji da je ostvarena povreda pravila o zabrani diskriminacije u periodu pre donošenja Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, jer su i pre njihovog donošenja već postojale pravne norme koje su dale rešenja u vezi sa diskriminacijom i sudskom zaštitom. Iz obrazloženja: Stavom prvim izreke ožalbene presude prvostepeni sud je odbacio tužbu u odnosu na tužbeni zahtev za utvrđenje - da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu na način opisan u sadržaju njegove izreke, sa obrazloženjem da ovakva vrsta tužbe nije bila propisana zakonom. Tvrdeći ovo, prvostepeni sud zanemaruje odredbu člana 12. Zakona o radu (zaposleni ne može da bude stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na druge, bez obzira na pol, rođenje, rasu, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo). Poštujući ovu pravnu normu, zakonom je propisana zabrana diskriminacije. Pravna posledica povrede zabrane diskriminacije je i tužba sa pravnozaštitnim zahtevom kojim se zaposleni - ovde tužilac, štiti od povrede zabrane diskriminacije (pod uslovom da je takva povreda ostvarena). Imajući sve to u vidu, tužba za utvrđenje da je tuženi postupao prema tužiocu diskriminatorski u suštini znači utvrđenje da između tužioca - kao zaposlenog i tuženog - kao poslodavca, postoji pravni odnos zasnovan na povredi pravila o zabrani diskriminacije. O tome prvostepeni sud nije vodio računa pa se, zbog toga, izloženi pravni razlozi za odluku kao u stavu prvom izreke pobijane presude ne mogu prihvatiti. Suprotno, izostali su razlozi o odlučnim činjenicama. Na to se osnovano ukazuje u žalbi tužioca kada se u njenom sadržaju poziva na odredbu člana 55. Povelje Ujedinjenih nacija poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve bez razlikovanja rase, pola, jezika ili vere i na čl. 1. i 2. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Na taj način se ožalbenom presudom neosnovano zaključuje da je u toj normativnoj situaciji pravno od značaja vreme donošenja Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o sprečavanju zlosta-5-

RADNO PRAVO vljanja na radu. Nasuprot tome, osnovano se u žalbi tužioca ukazuje da su već postojale pravne norme koje su dale normativna rešenja u vezi sa diskriminacijom i sudskom zaštitom i da sud ne može odbiti ostvarivanje zaštite prava po pravnozaštitnom zahtevu koji se zasniva na tvrdnji da je ostvarena povreda pravila o zabrani diskriminacije. Iz tih razloga je rešenje, sadržano u stavu prvom izreke ožalbene presude, moralo biti ukinuto. Međutim, ovo i zbog toga što je takvom odlukom tužiocu uskraćeno pravo na pristup sudu radi ostvarivanja zaštite, po njegovim navodima, elementarnog prava zasnovanog na povredi zabrane diskriminacije. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 381/2013 od 14.03.2013. godine)

6. Zaposleni je, koristeći falsifikovanu diplomu, postupio protivno odredbama Zakona o radu, a na osnovu kojih je bio dužan da istinito obavesti tuženog o svojoj stručnoj spremi. Iz obrazloženja: Naznačenim Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 10.06.2003. godine, na osnovu člana 101. stav 1. tač. 3., 4. i 5. u vezi sa članom 14. st. 1. i 3. i članom 16. stav 3. Zakona o radu otkazan je navedeni ugovor o radu od 07.06.2002. godine, sa obrazloženjem da je tužilac, u toku trajanja svog radnog odnosa, kadrovskoj službi tuženog dostavio dokumenta o ispunjenosti uslova za rad – diploma o završenom V stepenu obrazovanja - VKV mašinbravar, za koju se u postupku provere ustanovilo da je, kao lažna, upisana u radnu knjižicu tužioca, a na osnovu koje je zaključio pomenuti ugovor o radu. Time je, svojom krivicom, učinio povredu radne obaveze, utvrđenu članom 7. stav 2. alineja 8. istog ugovora o radu. Odredbom člana 14. stav 1. Zakona, važećeg u spornom periodu, je predviđeno da je zaposleni, pre zaključivanja ugovora o radu, dužan da obavesti poslodavca o okolnostima koje bitno utiču na obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos, a odredbom stava 3. istog člana da, u slučaju da zaposleni ne postupi tako, poslodavac mu može otkazati ugovor o radu. Odredbom člana 16. stav 3. Zakona propisano je da je zaposleni, prilikom zasnivanja radnog odnosa, dužan da dostavi poslodavcu dokumenta kojima se dokazuje ispunjenost uslova za rad. Bez obzira što je tužilac i ranije bio zaposlen kod tuženog, ugovorom o radu od 07.06.2002. godine između tužioca i tuženog uređuju se prava i obaveze za novo radno mesto tužioca. U ugovoru je navedeno da tužilac ima diplomu sa V stepenom stručne spreme - VKV mašinbravar, za koju je, u postupku provere, utvrđeno da je, kao lažna, upisana u radnu knjižicu tužioca, te je tužilac, koristeći falsifikovanu diplomu, postupio protivno napred navedenim odredbama Zakona, a na osnovu kojih je bio dužan da istinito obavesti tuženog o svojoj stručnoj spremi. Imajući to u vidu, stekli su se uslovi za otkazni razlog predviđen odredbom člana 101. Zakona, u vezi sa članom 14. st. 1. i 3. i članom 16. stav 3. Zakona, jer je tužilac svojom krivicom (falsifikujući diploma) učinio povredu radne obaveze, predviđenu u članu 7. stav 2. alineja 8. ugovora o radu od 07.06.2002. godine. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 5298/2010 od 25.02.2011. godine)

7. Osnov za isplatu učešća zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini može biti odluka skupštine akcionara ili odluka generalnog direktora poslodavca. -6-

RADNO PRAVO

Iz obrazloženja: Tužioci su - prema utvrđenom činjeničnom stanju - bili radnici tuženog i svima je radni odnos prestao tokom 2004. godine po osnovu zaključenih sporazuma sa tuženim, osim imenovanom kome je radni odnos prestao zbog odlaska u starosnu penziju. Pri prestanku radnog odnosa svima je isplaćena jednokratna novčana naknada na teret sredstava Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Posle prestanka radnog odnosa tužilaca, Skupština akcionara tuženog je na sednici održanoj 25.04.2005. godine donela naznačenu odluku kojom se odobrava preliminarna raspodela dela dobiti Akcionarskog društva po pripremljenom finansijskom izveštaju za 2004. godinu u navedenom iznosu na ime učešća zaposlenih u dobiti, te da će ta sredstva biti isplaćena zaposlenima u aprilu 2005. godine. Generalni direktor tuženog je 25.04.2005. godine doneo drugu naznačenu odluku da pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2004. godinu imaju zaposleni koji su u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i lica koja su bila zaposlena u preduzeću u 2004. godini, a kojima je prestao radni odnos odlaskom u penziju do dana donošenja odluke, pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Tako tužiocima nije izvršena isplata po ovom osnovu. Relevantne odredbe: Ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može se utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, u skladu sa Zakonom i opštim aktom - član 14. Zakona o radu. Dakle, Zakonom nije propisana obaveza poslodavca da zaposlenima isplati učešće u dobiti, pa osnov za isplatu ovakvog učešća jeste odluka poslodavca. U konkretnom slučaju, to je pomenuta odluka Skupštine akcionara od 25.04.2005. godine kojom je odobrena raspodela dela dobiti tuženog preduzeća za 2004. godinu i određena visina te dobiti i pomenuta odluka generalnog direktora tuženog od 25.04.2005. godine kojom je utvrđeno koja lica imaju pravo da učestvuju u ostvarenoj dobiti. Prema odluci generalnog direktora pravo na učešće u dobiti preduzeća ograničeno je samo na ona lica koja su bila u radnom odnosu na dan donošenja te odluke, kao i na lica koja su bila zaposlena kod tuženog u 2004. godini, a nisu ostvarila pravo na isplatu jednokratne naknade iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Prema tome, osnov za isplatu učešća u dobiti jesu upravo odluke tuženog poslodavca. Tužioci nisu bili u radnom odnosu kod tuženog na dan donošenja odluke generalnog direktora od 25.04.2005. godine, a pri prestanku radnog odnosa tokom 2004. godine ostvarili su pravo na naknadu iz fonda sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, pa nemaju pravo na učešće u dobiti za 2004. godinu. Tužioci nisu tražili poništaj odluke generalnog direktora tuženog, pa ova odluka i dalje proizvodi pravno dejstvo, zbog čega ne postoji pravni osnov za isplatu spornih iznosa po ovom osnovu. (Iz Presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 886/06 od 27.12.2007. godine)

8. Ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može se utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa odredbama člana 14. Zakona o radu i opštim aktom poslodavca. -7-

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili radnici tuženog sa kojim imaju zaključen ugovor o radu tokom 2000. godine. Na dan 14.02.2007. godine, nakon sprovedene aukcijske prodaje, izvršena je statusna promena tuženog, a u aprilu mesecu 2007. godine tužioci su pozvani na posao, a nakon toga dostavljeni su im ugovori o radu sa upozorenjem da će dobiti otkaz ukoliko u ostavljenom roku te ugovore ne potpišu. U članu 1. ugovora navedeno je da se konstatuje da je zaposleni bez ikakvog pravnog osnova i bez izričitog ili bilo kakvog naloga poslodavca bio odsutan sa rada sve do 25.04.2007. godine, zbog čega zaposleni nema pravo na zaradu ili naknadu zarade za period neopravdanog odsustvovanja sa rada s tim što se pravom na zaradu ili naknadu zarade ne smatraju iznosi dosuđeni po osnovu pravnosnažnih sudskih presuda. U članu 7. st. 2. istih ugovora navedeno je da ugovorne strane izjavljuju da međusobno nemaju nikakvih drugih obaveza izuzev obaveza koje postoje po ovom ugovoru, a zaposleni posebno izjavljuje da prema poslodavcu nema nikakvih potraživanja izuzev potraživanja po osnovu ovog ugovora, te da se ova njegova izjava ima smatrati izjavom o otpustu svih dugova koje poslodavac po bilo kom osnovu ima prema zaposlenom, a u slučaju spora ta se izjava ima smatrati izjavom o odricanju od svih tužbenih zahteva. Nakon prijema navedenog akta, tužioci su uputili u dva navrata tuženom zahtev za izmenu ponuđenog teksta ugovora o radu i ukazali na nedostatke istog u čl. 1. i 7., odnosno da sadržina tih odredbi nije u skladu sa odredbom čl. 33. Zakona o radu. Nakon toga, tuženi je doneo osporena rešenja 1.06.2007. godine, koja ne sadrže podatke o tome koji se ugovor otkazuje, pod kojim brojem i od kog datuma, a 4.06.2007. godine tužiocima je zabranjen ulaz u krug fabrike. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da ugovor koji je tužiocima ponuđen nije sačinjen u skladu sa odredbama čl. 33. ZOR-a, jer ponuđeni tekst sadrži neprihvatljive obaveze za radnike koji bi se potpisivanjem istog odrekli svih dugova koje poslodavac ima prema njima po bilo kom osnovu i svih tužbenih zahteva, kao i da se ne radi o izmeni postojećeg ugovora, te da poslodavac istim pokušava da se zaposlenima nametne potpisivanje vansudskog poravnanja o otpisu dugova tuženog. Pored toga, prvostepeni sud nalazi da se ne radi o aneksu ugovora o radu, već je tuženi tužiocima ponudio zaključenje novog ugovora, a otkaz je tužiocima dat bez ikakvog preciziranja koji se ugovor o radu otkazuje, pa nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu u smislu čl. 179. tačka 7. i 8. Zakona o radu, zbog čega je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i osporene ugovore poništio i obavezao tuženog da tužioce vrati na rad. Ovakav zaključak prvostepenog suda prihvatio je u svemu drugostepeni sud i potvrdio presudu prvostepenog suda, a Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda. Naime, tuženi je tužiocima pobijenim rešenjem otkazao ugovor o radu s pozivom na odredbe čl. 179. tačka 7. Zakona o radu sa obrazloženjem da su odbili da potpišu novi ugovor o radu sa opisanom sadržinom. Da bi poslodavac mogao da otkaže ugovor o radu zaposlenom po navedenom osnovu, odbijanje zaključenja aneksa ugovora o radu (u smislu čl. 171. Zakona o radu), treba da postoje opravdani razlozi koji se odnose na ponašanje zaposlenog kako je to predviđeno čl. 179. st. 1. istog Zakona. Članom 33. st. 1. Zakona o radu propisano je šta ugovor o radu sadrži, s tim što se prema st. 2. istog člana ugovorom mogu ugovoriti i druga prava i obaveze, što znači da ugovor o radu mora da sadrži elemente određene stavom 1. citiranog člana, ali ne i druge obaveze ako između poslodavca i zaposlenog nisu ugovorene. Opravdan razlog za otkaz ugovora u radu u smislu citiranih propisa postojao bi ukoliko bi zaposleni odbio potpisivanje ugovora, odnosno aneksa ugovora koji sadrži elemente predviđene čl. 33. st. 1. Zakona o radu. Međutim, ukoliko poslodavac u aneks ugovora unosi neku drugu odredbu, kojom se ugovara -8-

RADNO PRAVO neka obaveza zaposlenog bez njegove saglasnosti, odbijanje zaposlenog da takav aneks ugovora potpiše ne predstavlja opravdan razlog za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca. U konkretnom slučaju poslodavac je u tekst ponuđenog ugovora o radu uneo i obavezu tužilaca da prihvate otpust svih dugova koje tuženi ima prema njima, da se odreknu svih potraživanja prema njemu i svih tužbenih zahteva, pa odbijanje tužilaca da potpišu takav ugovor ne predstavlja otkazni razlog u smislu čl. 179. tačka 7. Zakona o radu, što dalje dovodi do ništavosti osporenih rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima i usvajanje tužbenog zahteva. Do drugačijeg rešenja ne dovodi ni odredba čl. 172. st. 4. Zakona o radu, kojom je propisano da ako zaposleni prihvati ponudu za zaključenje aneksa ugovora, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog ugovora. Ovo stoga što se ta zakonska odredba odnosi na slučajeve zaključenja aneksa ugovora o radu predviđenog odredbom čl. 171. istog Zakona, koji se odnosi na izmenu ugovorenih uslova rada, a tužioci u konkretnom slučaju nisu odbili zaključenje aneksa ugovora o radu zbog neprihvatanja izmenjenih uslova rada, već zbog neprihvatanja odredbi navedenog ugovora o radu iz čl. 1. i 7. koji su van tog konteksta i koji nisu mogle biti predmet ugovora o radu ukoliko tužioci to nisu prihvatili shodno odredbi čl. 33. st. 2. Zakona o radu. (Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž. 886/06, od 27.12.2007. godine)

9. Pravo na učešće zaposlenog u dobiti preduzeća ostvarenoj u poslovnoj godini ne podrazumeva se, već se mora ugovorom o radu ili odlukom poslodavca utvrditi. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda obavezan je tuženik da tužiocima na ime učešća u dobiti za 2004. godinu isplati iznose navedene u izreci presude. Iz spisa proizilazi da je u toku 2004. godine tužiocima prestao radni odnos sporazumom, i njima je isplaćena jednokratna novčana naknada, pa je stav prvostepenog suda da tužiocima po osnovu rada pripada navedena naknada bez obzira na odluke koje je doneo direktor i skupština akcionara. Presudom drutostepenog suda preinačena je prvostepena presuda tako da je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. Prema odredbi čl. 14. Zakona o radu ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može se utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa zakonom i opštim aktom. To znači da Zakonom o radu nije propisana obaveza poslodavca da zaposlenima isplati učešće u dobiti, pa osnov za isplatu ovakvog učešća jeste odluka poslodavca. U konkretnom slučaju to je odluka skupštine akcionara... kojom je odobrena raspodela dela dobiti tuženog preduzeća za 2004. godinu i određena visina te dobiti i odluka generalnog direktora ... kojom je utvrđeno koja lica imaju pravo da učestvuju u ostvarenoj dobiti. Prema odluci generalnog direktora pravo na učešće u dobiti preduzeća ograničena je samo na ona lica koja su bila u radnom odnosu na dan donošenja te odluke. Kao i na lica koja su bila zaposlena kod tuženog u 2004. godini a nisu ostvarila pravo na isplatu jednokratne naknade iz fonda sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Prema tome, osnov za isplatu učešća u dobiti jesu upravo odluke tuženog poslodavca. Tužioci nisu bili u radnom odnosu kod tuženog na dan donošenja odluke generalnog direktora, a prestankom radnog odnosa tokom 2004. godine ostvarili su pravo na naknadu iz fonda sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća pa nemaju pravo na učešće u dobiti za 2004. godinu. (Okružni sud u Kraljevu Gž. 1966/06 od 15.01.2007. godine) -9-

RADNO PRAVO

OBAVEZE ZAPOSLENIH (Član 15. Zakona o radu)

10. Zaposleni koji, iako nestručan za poslovođenje prodajnim objektom, prihvati da obavlja ove poslove, snosi radnopravnu odgovornost za nastali manjak. Iz obrazloženja: Ukoliko je nestručan, tužilac je bio u obavezi da se ne saglasi sa rasporedom na predmetne poslove odn. da ih odbije i da o tome obavesti poslodavca. Tako bi prebacio rizik odgovornosti na poslodavca. Međutim, tužilac je postupio suprotno i prihvatio se njihovog obavljanja, uz obuku "u hodu". Pri tome, tužilac je u iskazu u prvostepenom postupku naveo da je moguće da je do manjka došlo tako "što vi kucate šifru koja se odnosi na žvaku, a artikal košta mnogo više". Međutim, i u situaciji da je u pitanju kompjuterska greška prilikom kucanja šifara, tužilac je bio u obavezi da o tome obavesti direktora ili drugo odgovorno lice ili da internim sravnjenjem utvrdi stanje u prodajnom objektu za određeni dan tj. da kao poslovođa preduzme mere radi otklanjanje uzroka manjka, što takođe nije učinio. Ovo posebno imajući u vidu iskaz tužioca, dat na ročištu u prvostepenom postupku, dana 04.05.2009. godine, u delu koji glasi: … "Kada sam saznao da podaci u kompjuteru mogu i da se brišu, i da tu ne postoji neka posebna zaštita, ja sam bio siguran da će do nekog manjka doći, ali sam ipak računao da će taj manjak biti manji"… Dakle, tužilac je, i pored činjenice da je bio svestan da zbog njegove nestručnosti može doći do manjka, pristao da radi te poslove, računajući da će manjak biti manji, a na koji način je bio svestan težine i odgovornosti poslova koje prihvata. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 2837/10 od 18.04.2011. godine)

11. Radnik fizičko-tehničkog obezbeđenja na gradilištu, stvari sa tog gradilišta bez odobrenja ne sme uzeti čak ni onda kada mu se daju na poklon. U tom smislu, nije neophodna nikakva pravna norma, jer se radi o normalnom, zdravorazumskom ponašanju koje se očekuje od dobrog domaćina. Iz obrazloženja: Na gradilištu koje obezbeđuje, radnik fizičko-obezbeđenja je dužan da svojim ponašanjem ni na koji način ne dovodi u sumnju svoj odnos prema imovini, koja mu je poverena na čuvanje. No, kada on - protivno pravilima službe - primi na poklon stvari koje se nalaze na tom gradilištu, i to u svoje radno vreme, tada se očigledno ponaša na način kojim šteti ugledu poslodavca i istovremeno vrši radnju za koju nije ovlašćen. Time što je njegov radnik primio na poklon navedene stvari sadržane u imovini koju je trebalo da čuva, po prirodi stvari povređuje se ugled poslodavca. - 10 -

RADNO PRAVO Stav iz ožalbene presude da je kod tužioca postojalo uverenje da preduzima dozvoljene radnje, ne može se prihvatiti sa stanovišta subjektivnog odnosa. Naime, tužilac je znao da obezbeđuje gradilište na kojem se nalaze naznačene stvari i da (dok za to nema eventualno odobrenje) te stvari ne sme uzeti čak ni onda kad mu se daju na poklon. Za spoznaju tog običnog zdravorazumskog ponašanja, koje se traži i od dobrog domaćina koji čuva tuđu imovinu, nije neophodna pravna norma. Međutim, u konkretnom slučaju i ona je postojala u naznačenom pravilu sadržanom u odredbi Pravilnika o službi fizičko-tehničkog obezbeđenja. Ni nju u datoj situaciji tužilac nije poštovao. Zbog svega toga, sa stanovišta subjektivnog odnosa ponašanje tužioca se može kvalifikovati kao namerno izvršavanje radnje koja predstavlja biće naznačenih povreda radne obaveze. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.I 55/2010(1) od 27.01.2010. godine)

12. Radnik na poslovima čuvara koji je upoznat sa svojim dužnostima, postupanjem suprotno njihovom sadržaju ostvaruje razlog za prestanak radnog odnosa. Iz obrazloženja: Tačna je konstatacija iz žalbene presude da tuženi nije izveo dokaz saslušanjem imenovanog šefa gradilišta privatnog preduzetnika. Međutim, iz toga ne proizilazi zaključak koji izvodi prvostepeni sud - da su na taj način organi tuženog poslodavca doneli osporene odluke na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju. Naime, činjenica da je tužiocu odobreno iznošenje naznačenih pločica od strane imenovanog a nesaslušanog čefa gradilišta bila je navedena i u izjavi datoj pred većem disciplinske komisije. Tada je tužilac to naveo, iznoseći i druge okolnosti, a posebno da smatra da nikoga nije oštetio, jer pločice pripadaju izvođaču radova. Naveo je i da je upoznat sa pravilima rada radnika obezbeđenja koja zabranjuju uzimanje tuđe imovine, s obzirom da je, pre svega, zadatak čuvara da istu čuvaju, te da je svestan svoje greške. Jasno je, inače, da su predmetne pločice, nezavisno od toga da li su restlovi ili cele, bile upotrebljive - da nisu, tužilac ih ne bi ni uzeo. To predstavlja posebnu kvalifikaciju njegove odgovornosti, imajući u vidu da je - i prema svom iskazu sa disciplinske rasprave - znao za pomenuta pravila iz Pravilnika o službi fizičko-tehničkog obezbeđenja. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. I 55/2010(2) od 27.01.2010. godine)

OBAVEZE POSLODAVCA (Član 16. Zakona o radu)

13. I u situaciji kada zaposleni sa poslodavcem nije imao zaključen ugovor o radu, poslodavac je dužan da mu isplati naknadu za obavljeni rad. - 11 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Na poslovima radnika na farmi i u inkubatorskoj stanici u na vakcinaciji živine, tužilja je bila angažovana kod tuženog u novembru 2010. godine. Sa tuženim nije zaključila ugovor o radu, niti ugovor o privremenim i povremenim poslovima. U novembru 2010. godine ostvarila je ukupno 100 sati rada, a sa tuženim se usmeno dogovorila da joj na ime svakog sata rada isplati po 200,00 dinara. Njena naknada za obavljeni rad za sporni mesec iznosi 20.000,00 dinara, što joj tuženi nije isplatio. Prvostepeni sud je, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenio materijalno pravo i doneo pravilnu odluku usvojivši tužbeni zahtev. Žalbeni navodi tuženog (da tužilja u spornom periodu – u novembru 2010. godine nije radila kod tuženog) - neosnovani su, budući da je to u suprotnosti sa izvedenim pismenim dokazom (evidencijom o broju sati rada tužilje kod tuženog), koji je prvostepeni sud pravilno prihvatio. Naime, ova evidencija nije osporena tokom čitavog postupka, pa to ne može sa uspehom isticati ni u žalbi. Dakle, i prema stavu ovog suda, tužilji pripada naknada za obavljeni rad, bez obzira što nije imala zaključen ugovor o radu. Tuženi je dužan isplatiti tužilji 20.000,00 dinara za obavljeni rad, na osnovu odredaba člana 16. tačka 1. Zakona o radu. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 2380/2012 od 03.10.2012. godine)

14. Shodno odredbama člana 81. stav 1. Zakona o radu (koji je bio na snazi u vreme kada su nastale predmetne obaveze – posle 2001. godine) - radnik ima pravo na zaradu u skladu sa opštim aktom koji je za njega najpovoljniji. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 81. Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme kada su nastale predmetne obaveze, predviđeno je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu. Opšti akt koji je bio na snazi i primenjivan je u pogledu zarada je Granski kolektivni ugovor metalaca Srbije. On se primenjuje i u slučaju tuženog, ukoliko je za radnike povoljniji od Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Odredbe navedenog Zakona o radu nijednom svojom odredbom ne predviđaju da poslodavac - ovde tuženi, može - u slučaju poremećaja u poslovanju - da zaposlenima isplaćuje manje zarade u određenom vremenskom periodu. Takve odredbe postojale su u članu 65. stav 2. Zakona o radnim odnosima (koji je predviđao da je poslodavac dužan, kada usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom, da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu, na osnovu odluke Upravnog odbora, na predlog poslodavca po prethodnom pribavljanju mišljenja sindikata, a da je dužan da zaposlenom kasnije isplati razliku između garantovane neto zarade i zarade koju bi ostvario po kolektivnom ugovoru). Zakon o radnim odnosima prestao je da važi krajem 2001. godine, po donošenju Zakona o radu, koji ovakve odredbe ne sadrži. To znači da je poslodavac - ovde tuženi, za period posle stupanja na snagu Zakona o radu iz 2001. godine, bio dužan da tužiocu - zaposlenom, isplaćuje zarade u skladu sa opštim aktom koji je za tužioca najpovoljniji (to je, u konkretnom slučaju, Granski kolektivni ugovor metalaca Srbije). - 12 -

RADNO PRAVO Iz tih razloga je prvostepeni sud, na - u potpunosti i tačno - utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio odredbe materijalnog prava, našavši da tužilac svoje pravo na zaradu u skladu sa kolektivnim ugovorom može da ostvari tek kada kod tuženog prestanu poremećaji u poslovanju, a da je pre toga njegov tužbeni zahtev preuranjen. Dakle, pobijana presuda morala je da bude preinačena i tuženi obavezan da tužiocu isplati razliku zarade po mesecima između onih koje mu je isplaćivao i onih koje mu pripadaju po Granskom kolektivnom ugovoru metalaca Srbije. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 779/08 od 14.10.2008. godine)

15. Odredbom čl. 16. st. 1. tačka 4. Zakona o radu je predviđeno da je poslodavac dužan da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu. Kako poslodavac u konkretnom slučaju to nije učinio, niti je na bilo koji drugi način regulisao njegov radnopravni status za taj period, a imao je više mogućnosti po Zakonu - svojom krivicom je time zaposlenom pričinio štetu u visini neostvarene minimalne zarade za određeni period, i dužan je da tužilji takvu štetu i nadoknadi. Iz obrazloženja: Direktor poslodavca je - zbog ekonomskih teškoća u kojima se našao - usmeno rekao zaposlenima, među kojima i tužilji, da ne dolaze više ne posao dok ih on ne pozove. Nije doneto nikakvo rešenje u pogledu promene radnopravnog statusa zaposlenih za to vreme. U periodu dok zaposleni, pa i tužilja nisu dolazili na posao, poslodavac im nije isplaćivao ni minimalnu zaradu. Pošto ni naknadno poslodavac nije prihvatio da zaposlenima isplati minimalnu zaradu tvrdeći da oni u tom periodu nisu ni radili, pa da na takvu zaradu nemaju pravo, tužilja je tužbom tražila da se tuženi obaveže da joj za određeni period isplati minimalnu zaradu. Takav zahtev je prvostepeni sud usvojio, našavši da se radi o šteti koju je zaposleni pretrpeo na radu krivicom poslodavca. Pravilno je, pri tome, zaključio da je tuženi kao poslodavac odgovoran za štetu koju je tužilja kao zaposleni pretrpela u konkretnom slučaju, time što joj nije isplaćena minimalna zarada. Odredbom čl. 16. st. 1. tačka 4. Zakona o radu je predviđeno da je poslodavac dužan da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu. Kako poslodavac u konkretnom slučaju to nije učinio, niti je na bilo koji drugi način regulisao njegov radnopravni status za taj period, a imao je više mogućnosti po Zakonu - svojom krivicom je time zaposlenom pričinio štetu u visini neostvarene minimalne zarade za određeni period. Otuda je, shodno odredbi čl. 164. Zakona o radu, dužan da tužilji takvu štetu i nadoknadi. (Presuda Okružnog suda u Kraljevu, Gž.1736/08 od 05.09.2008. godine) ZABRANA DISKRIMINACIJE (Član 18-23. Zakona o radu)

16. Kada je poslodavac samo tužiocu dao otkaz zbog nezakonite obustave rada, a ne i drugim zaposlenima koji su obustavili rad, ne radi se o diskriminaciji. - 13 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: U žalbi se navodi da se u konkretnom slučaju radi o diskriminaciji radnika i šikaniranju tužioca, jer je samo on kod tuženog dobio otkaz a ne i drugi radnici koji su obustavili rad. Međutim, ovaj žalbeni navod je bez uticaja, jer činjenica da su i drugi radnici obustavili rad a nisu dobili otkaz, ne utiče na pravilnost i zakonitost osporenog rešenja. Naime, diskreciono pravo poslodavca je da odluči da li će upotrebiti ovaj otkazni razlog ili ne, i to prema svakom zaposlenom ponaosob. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1721/2012 od 11.04.2012. godine)

17. Ne postoji diskriminacija kada se za obavljanje određenih (odgovornih) poslova (direktor, starešina, rukovodilac određenih organizacionih celina u pravnim licima ili državnim organima itd.) zahtevaju stroži kriterijumi u pogledu znanja, organizacionih sposobnosti, prakse, odnosa sa strankama i javnošću, veštini komunikacija, bez obzira na formalno iste školske i stručne kvalifikacije. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom odbijena je kao neosnovana žalba i potvrđena je presuda Osnovnog suda u N. S, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio utvrđenje da tužena, Republika Srbija, sistematski i sistemski sprovodi u odnosu na tužioca teške oblike diskriminacije. Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija je neosnovana. Tužilac tužbom zahteva zaštitu (utvrđenje) da Republika Srbija (tužena) sprovodi teške oblike diskriminacije iz člana 13. tač. 5, 6. i 7, počev od 3. avgusta 2007. godine pa nadalje, povređujući njegova prava iz oblasti rada (član 16. istog zakona). Smatra da postoji diskriminacija u oblasti rada zato što je, iako ispunjava sve uslove konkursa, na četiri objavljena konkursa za direktora Osnovne muzičke škole F. B. u periodu od 2007/2008. godine nije izabran. Motivi neizbora su "obezbeđivanje funkcije direktora i protivpravna imovinska korist trećem licu u skladu sa partijsko-političkim ciljevima lokalne samouprave i međupartijskim dogovorima na relaciji lokalna samouprava - pokrajina republika". Zbog zabrane retroaktivnog dejstva zakona u periodu kada su objavljeni konkursi na kojima je tužilac učestvovao (2007/2008. godine) Zakon o diskriminaciji se ne može primeniti zato što je on donet 2009. godine ("Službeni glasnik PC", broj 22/09 od 30. marta 2009. godine), već se postupanje škole može posmatrati kroz primenu Zakona o radu, koji sadrži pravila o zabrani diskriminacije u oblasti rada (čl.18-23). Pored tog zakona, zabranu diskriminacije predviđaju član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 3. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama i Ustav Republike Srbije. Zakon o radu zabranjuje odvajanje, izdvajanje, razdvajanje, razlikovanje koje nije opravdano i kojim se nezaposleno ili zaposleno lice unižava, omalovažava ili kinji, kroz zabranu neposredne i posredne diskriminacije (član 19. Zakona o radu). Posredna diskriminacija (na koju se poziva tužilac) postoji kada određena naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi ih stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica lice koje traži zaposlenje i zaposlenog, zbog određenog - 14 -

RADNO PRAVO svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. Po članu 18, kriterijumi diskriminacije su pol, rođenje, jezik, rasa, boja kože, starost, trudnoća, zdravstveno stanje, invalidnost, nacionalna pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. U konkretnom slučaju, pravilno je stanovište nižestepenih sudova (i Ustavni sud se o tome izjasnio) da u odlukama povodom konkursa i kasnije u postupanju sudskih organa ne postoji ni neposredna niti posredna diskriminacija. Naime, nema diskriminacije kada se za obavljanje određenih (odgovornih) poslova kao što su, primera radi, direktor, starešina, rukovodilac određenih organizacionih celina u pravnim licima ili državnim organima, zahtevaju stroži kriterijumi u pogledu znanja, organizacionih sposobnosti, prakse, odnosa sa strankama i javnošću, veštini komunikacije itd., bez obzira na formalno iste školske i stručne kvalifikacije. Razlog (ne)prijema na mesto direktora škole je nepotpuna prijava, nepoznavanje materijalnih i ljudskih resursa u lokalnoj samoupravi, nepovoljno mišljenje od strane više škola, a ne određeno lično svojstvo iz člana 18. Zakona o radu. Proceduralne greške u postupku interne zaštite ne predstavljaju akte diskriminacije jer je obezbeđena sudska i upravna zaštita subjektivnih prava (delimično je tu zaštitu tužilac i ostvario). Postupanje sudova u postupku subjektivne zaštite tužioca ne predstavlja teške oblike diskriminacije iz člana 13. Zakona o zabrani diskriminacije (period posle stupanja na snagu zakona) jer nije bilo izazivanja neravnopravnosti, mržnje, netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta iz tačke 5, niti višestruke ili ukrštene diskriminacije iz tačke 7. (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 537/12 od 27.06.2012. godine)

18. Kada poslodavac, u vreme koje odgovara donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu zaposlenom, primi u radni odnos na određeno vreme izvršioce na poslovima za kojima postoji stalna potreba, a zaposleni - višak ispunjava uslove za njihovo obavljanje, tada nema osnova za otkaz ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom. Iz obrazloženja: Stav je ovog suda da nema osnova za otkaz ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog u situaciji kad poslodavac, u vreme koje odgovara donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu, primi u radni odnos izvršioce na poslovima za koje on ispunjava uslove. U konkretnom slučaju je tuženi - poslodavac tužilji otkazao ugovor o radu dana 01.08.2007. godine, pa je bilo nužno razjasniti kada je nastala potreba i da li je ona trajne prirode, da li je tužilja ispunjavala uslove za rad na poslovima za koje je raspisan konkurs, a ako jeste - da li su izvršioci na tim poslovima zasnovali radni odnos u međuvremenu na neodređeno vreme (ovo zavisno od toga što je konkurs raspisan za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme). Takođe je bilo nužno razjasniti da li je prijem imenovane u radni odnos na određeno vreme bio rezultat stvarne i trajne potrebe posla u vreme raspisivanja konkursa ili je stalna potreba nastala naknadno i - ako jeste - kada. - 15 -

RADNO PRAVO U slučaju da je tužilja ispunjavala uslove za rad na ovim poslovima, a da se radilo o potrebi za izvršiocem u radnom odnosu na neodređeno vreme, tada bi bilo bez značaja što je tuženi poslodavac naznačio da se radni odnos zasniva na određeno vreme, jer bi u toj situaciji tužena strana bila dužna da tužilji ponudi ugovor o radu pod izmenjenim uslovima, a ne da je tretira kao višak. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 2684/10 od 01.06.2011. godine) USLOVI ZA ZASNIVANJE RADNOG ODNOSA (Član 24-29. Zakona o radu)

19.

Radni staž i radno iskustvo kao uslovi za učestvovanje na konkursu za radno mesto na položaju u državnoj upravi, ne mogu se poistovetiti, jer radni staž podrazumeva staž osiguranja po osnovu radnog odnosa, a radno iskustvo, u skladu sa odredbama člana 45. stav 2. Zakona o državnim službenicima, godine radnog iskustva u struci. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 3736/07 od 8.05.2008. godine)

20. Poslodavac se ne može pozivati na isključivu krivicu maloletnog oštećenog ili podeljenu odgovornost za nastanak štete ukoliko angažovanje maloletnog lica za obavljanje određenih povremenih, odnosno privremenih poslova ili po osnovu usmenog ili Ugovora o delu u pismenoj formi, nije izvršeno pod uslovima propisanim odredbama čl. 24. i 25. Zakona o radu i čl. 56. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tokom prvostepenog postupka tuženi je maloletnog tužioca angažovao da mu pomogne radi otklanjanja određenih nedostataka na uređajima na njegovoj farmi pilića. Dalje je utvrđeno da je prilikom otklanjanja nedostatka na transportnoj traci došlo do povređivanja maloletnog tužioca, koji je tom prilikom pretrpeo teške telesne povrede usled čega je imao tri hirurške intervencije. Od posledica povređivanja pretrpeo je nematerijalnu i materijalnu štetu. Izvedenim dokazima prvostepeni sud je konstatovao da je tuženi upozorio oštećenog da ne sme da rukom dodiruje transportnu traku, kao i da mu nije naložio da radi na popravci ove trake. Stoga zaključuje da je do štete, koja je inače nastala dejstvom opasne stvari, došlo isključivo krivicom oštećenog, pa je odlučeno kao u izreci. Okružni sud nalazi da se za sada ovakvo pravno shvatanje prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Odredbom čl. 177. st. 2. Zakona obligacionim odnosima koji u razlozima obrazloženja navodi prvostepeni sud, propisano je da se imalac stvari oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. - 16 -

RADNO PRAVO Kod okolnosti da je oštećeni maloletno lice, te da je u trenutku povređivanja bio mlađi od 15 godina, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak prvostepenog suda da uopšte nema osnova odgovornosti tuženog za nastanak štete. Naime, pravnom shvatanju Okružnog suda angažovanje maloletnog lica za obavljanje određenih povremenih i privremenih poslova, ili po osnovu usmenog ili ugovora o delu u pismenoj formi, može se izvršiti samo pod uslovima propisanim odredbama čl. 24. i 25. Zakona o radu RS kao i čl. 56. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Kako u spornom slučaju prvostepeni sud nije razjasnio okolnost da li je maloletni oštećeni u trenutku povređivanja napunio 15 godina, zatim da li je imao odgovarajuću saglasnost svojih roditelja za obavljanje poslova za potrebe tuženog, kao i sve ostale okolnosti i činjenice koje proizlaze iz navedenih zakonskih odredbi, to znači da se odluka zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju usled pogrešne primene materijalnog prava. (Rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. br. 588/08 od 26.02.2008. godine)

21.

Ustanova može, bez konkursa, da primi u radni odnos na određeno vreme lice do izbora kandidata po raspisanom konkursu. Za prijem u radni odnos na neodređeno vreme mora se raspisati konkurs i konačnu odluku o izboru kandidata donosi direktor. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1549/07 od 16.01.2008. godine)

22. Diskreciono pravo direktora škole da po sopstvenom nahođenju izvrši prijem u radni odnos ograničeno je uslovima konkursa (direktor može da primi u radni odnos samo onog kandidata koji ispunjava uslove konkursa), ali i interesom ustanove koji zahteva da bude izabran kandidat koji će najuspešnije obavljati poslove upražnjenog radnog mesta. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 149/05 od 6.06.2005. godine)

UGOVOR O RADU (Član 30-33. Zakona o radu)

23. Pretpostavka o zasnivanju radnog odnosa nastaje stupanjem zaposlenog na rad. Iz obrazloženja: Radni odnos zasniva se ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac i smatra se zaključenim kad ga potpišu zaposleni i direktor odn. preduzetnik - član 30. Zakona o radu. Taj ugovor se zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku - član 32. stav 1. Zakona o radu. Dakle, ugovor o radu je formalan jer se zaključuje u pisanom obliku, teretan je i komutativan. - 17 -

RADNO PRAVO Međutim, u cilju sprečavanja zloupotreba na tržištu rada i eliminacije tzv. rada "na crno" (faktičkog rada), zakonodavac je još prvim Zakonom iz 2001. godine uveo pravilo o fikciji postojanja radnog odnosa koje je sada u zakonu izraženo (propisano) u članu 32. stav 2. po kome: Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad''. Ova pravna fikcija omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora u pisanom obliku. Za njenu primenu dovoljno je da je radnik stupio na rad, pa se smatra da je danom početka rada zasnovao radni odnos. Pravilo iz čl. 30. i 32. Zakona o radu važi za sve vidove zasnivanja radnog odnosa (radni odnos na neodređeno vreme, radni odnos na određeno vreme, na probni rad i za ostale modalitete sa nepunim radnim vremenom, rad van prostorija poslodavca i za radni odnos sa kućnim pomoćnim osobljem). U konkretnom slučaju, u situaciji kad je zaposlena stupila na rad, nije nužno (kao što smatra apelacioni sud) da se posebno istražuje volja ugovornih strana. Volja se smatra postojećom samom činjenicom da poslodavac prima zaposlenog na rad i da zaposleni za rad prima naknadu (zaradu). Ako poslodavac ne želi primenu ove odredbe (fikcije o postojanju radnog odnosa) mora zaključiti ugovor o povremenim ili privremenim poslovima (ako je rad iz oblasti delatnosti poslodavca) ili ugovor o delu ili neki drugi ugovor kojim se izričito ne zasniva radni odnos. U konkretnom slučaju između poslodavca i zaposlenog nisu zaključeni ugovori u pisanom obliku kojima se ne zasniva radni odnos. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 761/2012 od 23.01.2013. godine)

24. Zaključenjem ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova se ne zasniva radni odnos jer je u pitanju rad van radnog odnosa. Zbog toga isti ne može postati radni odnos na određeno vreme, a potom radni odnos na neodređeno vreme. Iz obrazloženja: Tužilac je, kako je utvrđeno u prvostepenom postupku, u periodu od 25.09.1999. godine do 31.07.2010. godine, na osnovu više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova bio angažovan kod tuženog na poslovima obezbeđenja, preko Omladinske zadruge. Članom 2. poslednjeg takvog ugovora (zaključenog 01.07.2010. godine), tužilac se saglasio da mu, u slučaju prestanka potrebe za njegovim radom, radno angažovanje po tom ugovoru može prestati u svako doba jednostavnim otkazom (obaveštenjem) tuženog ili Omladinske zadruge. Osporenim rešenjem od 03.08.2010. godine tuženi je tužiocu otkazao ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je radno angažovanje tužioca u celom periodu bio rad van radnog odnosa, u smislu člana 197. Zakona o radu, za koji je - u smislu člana 198. istog Zakona - tuženi angažovao tužioca, kao člana Omladinske zadruge. Zbog toga je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je rešenje tuženog od 03.08.2010. godine nezakonito i da je radni odnos tužioca na određeno vreme na poslovima obezbeđenja postao radni odnos na neodređeno vreme. Naime, zaključenjem ugovora o obavlja- 18 -

RADNO PRAVO nju privremenih i povremenih poslova ne zasniva se radni odnos, pa isti ne može predstavljati ni rad na određeno vreme, u smislu čl. 30. i 34. ovog Zakona. Zato je bez uticaja činjenica da je tuženi svaki put, po isteku prethodnog, zaključivao drugi ugovor i koliko je trajalo takvo njegovo angažovanje jer rad van radnog odnosa ne može postati radni odnos na određeno vreme ni zatim radni odnos na neodređeno vreme. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 21153/2012 od 27.02.2013. godine)

25. Iako je predmetna zarada niža od zarada koje su zaposlenom isplaćivane po ranijim odn. ugovorima o radu na određeno vreme koji su prethodili ugovoru zaključenom za sporni period, poslodavac postupa zakonito ukoliko mu isplaćuje zaradu prema aktuelnom ugovoru o radu na određeno vreme. Iz obrazloženja: U spornom periodu tužilac je bio u radnom odnosu na određeno vreme kod tuženog po osnovu više ugovora o radu na određeno vreme, koji su zaključivani na period od šest meseci. Tim ugovorima određeno je da se osnovna zarada tužiocu utvrđuje na mesečnom nivou tako što se cena rada za najjednostavniji rad u ugovorenom bruto iznosu pomnoži navedenim koeficijentom. Direktor tuženog je doneo odluku da se svim zaposlenima u jedinici u kojoj je tužilac bio zaposlen, umanji cena rada za najjednostavniji rad koja služi za obračun osnovne zarade za 20%, bez donošenja pojedinačnih rešenja o isplati umanjene zarade. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je u ugovorima o radu koje je tužilac potpisao za sporni period, cena rada za najjednostavniji rad koja je korišćena za obračun zarade bila umanjena (u odnosu na ranije zaključene ugovore) saglasno navedenoj odluci direktora tuženog i da je po toj umanjenoj ceni rada (koja je kao takva bila ugovorena) izvršen obračun i isplata zarada tužiocu. Po oceni Apelacionog suda, tužbeni zahtev tužioca zbog isplate manje isplaćene zarade nije osnovan, jer je tuženi isplaćivao zaradu tužiocu u svemu u skladu sa zaključenim ugovorima o radu na određeno vreme. Zbog toga je u konkretnom slučaju odluka direktora tuženog o umanjenju zarada zaposlenih (pa i tužiocu) bez značaja, jer su prava i obaveze tužioca bili regulisani navedenim ugovorima, shodno odredbi člana 33. Zakona o radu. Tužilac je, potpisivanjem svakog ugovora o radu na određeno vreme prihvatio sva prava i obaveze odn. sve odredbe - pa i one o načinu obračuna zarade, visini cene rada za najjednostavniji rad na poslu koji obavlja i koeficijentu po kome se obračunava zarada. Iz tih razloga se ne može govoriti o nezakonitom postupanju tuženog i njegovoj obavezi da za tužioca donese posebno rešenje o umanjenoj zaradi, zbog čega je prvostepena presuda, na osnovu člana 380. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 1084/2010 od 26.09.2012. godine) - 19 -

RADNO PRAVO

26. Iako je predmetna zarada niža od zarada koje su zaposlenom isplaćivane po ranijim odn. ugovorima o radu na određeno vreme koji su prethodili ugovoru zaključenom za sporni period, poslodavac postupa zakonito ukoliko mu isplaćuje zaradu prema aktuelnom ugovoru o radu na određeno vreme. Iz obrazloženja: U spornom periodu tužilac je bio u radnom odnosu na određeno vreme kod tuženog po osnovu više ugovora o radu na određeno vreme, koji su zaključivani na period od šest meseci. Tim ugovorima određeno je da se osnovna zarada tužiocu utvrđuje na mesečnom nivou tako što se cena rada za najjednostavniji rad u ugovorenom bruto iznosu pomnoži navedenim koeficijentom. Direktor tuženog je doneo odluku da se svim zaposlenima u jedinici u kojoj je tužilac bio zaposlen, umanji cena rada za najjednostavniji rad koja služi za obračun osnovne zarade za 20%, bez donošenja pojedinačnih rešenja o isplati umanjene zarade. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je u ugovorima o radu koje je tužilac potpisao za sporni period, cena rada za najjednostavniji rad koja je korišćena za obračun zarade bila umanjena (u odnosu na ranije zaključene ugovore) saglasno navedenoj odluci direktora tuženog i da je po toj umanjenoj ceni rada (koja je kao takva bila ugovorena) izvršen obračun i isplata zarada tužiocu. Po oceni Apelacionog suda, tužbeni zahtev tužioca zbog isplate manje isplaćene zarade nije osnovan, jer je tuženi isplaćivao zaradu tužiocu u svemu u skladu sa zaključenim ugovorima o radu na određeno vreme. Zbog toga je u konkretnom slučaju odluka direktora tuženog o umanjenju zarada zaposlenih (pa i tužiocu) bez značaja, jer su prava i obaveze tužioca bili regulisani navedenim ugovorima, shodno odredbi člana 33. Zakona o radu. Tužilac je, potpisivanjem svakog ugovora o radu na određeno vreme prihvatio sva prava i obaveze odn. sve odredbe - pa i one o načinu obračuna zarade, visini cene rada za najjednostavniji rad na poslu koji obavlja i koeficijentu po kome se obračunava zarada. Iz tih razloga se ne može govoriti o nezakonitom postupanju tuženog i njegovoj obavezi da za tužioca donese posebno rešenje o umanjenoj zaradi, zbog čega je prvostepena presuda, na osnovu člana 380. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 1084/2010 od 26.09.2012. godine)

27. Ne predstavlja bitan element ugovora o radu razlog zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme. Iz obrazloženja: Neosnovano se u reviziji tužilje ukazuje da su ugovori o radu koje je zaključila sa tuženim nezakoniti, jer u njima nije naveden razlog zbog čega se zaključuje na određeno vreme. Ova okolnost, suprotno navodima revizije, nije od značaja jer se u članu 33. Zakona o radu, kojim je određeno šta ugovor o radu sadrži, ne navodi kao bitan element razlog zasnivanja radnog od- 20 -

RADNO PRAVO nosa na određeno vreme. Ugovor o radu mora da sadrži, između ostalog, način zasnivanja radnog odnosa i trajanje ugovora o radu na određeno vreme. Međutim, navedeni ugovori ovo sadrže, pa se ne može reći da su zaključeni mimo uslova koje predviđa Zakon. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. II 827/10 od 05.05.2011. godine)

28. Zasnivanju radnog odnosa ne vodi povremeno radno angažovanje za dnevnu naknadu bez zaključenog ugovora o radu, jer se radi o faktičkom radu. Iz obrazloženja: U drugostepenoj presudi - po oceni Vrhovnog kasacionog suda - pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je u periodu od 01.06.2001. do 10.10.2003. godine bio u radnom odnosu u navedenoj Samostalnoj ugostiteljskoj radnji imenovanog vlasnika, budući da je utvrđeno da je on od tužene i njenog supruga bio povremeno radno angažovan u spornom periodu, na poslu konobara koji je obavljao za dnevnicu, da nije imao zaključen ugovor o radu, niti je takvo radno mesto oglašavano, te da je obavljao faktički rad. Zbog toga nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je u spornom periodu tužilac bio u radnom odnosu, u smislu čl. 16. i 18. tada važešeg Zakona o radu. Tužba tužioca pravilno je odbačena u delu zahteva koji se odnosi na Samostalnu ugostiteljsku radnju, buduši da ista nema svojstvo pravnog lica, i da za obaveze koje proisteknu u obavljanju delatnosti radnje odgovara osnivač celokupnom svojom imovinom. Stoga se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 360/10 od 08.06.2010. godine)

29.

Smatra se da je tužilja danom stupanja na rad zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, shodno čl. 32 st. 2. Zakona o radu, ukoliko je po usmenom dogovoru sa tuženikom počela da radi, a ugovor o radu nije zaključen. (Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž 825/08 od 27. 08.2008. godine)

30.

Kada je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženika na poslovima informatičara, a sve do podnošenja tužbe ugovor o radu nije zaključen, tada je osnovan tužbeni zahtev tužilje pa se utvrđuje da je ona zasnovala radni odnos kod tuženika na neodređeno vreme danom stupanja na rad. (Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Kž. br. 246/07 od 7.02.2007. godine)

31.

Kada je tužilja započela da radi kod tuženika, a pismeni ugovor o radu nije zaključen, tada je ona zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, shodno članu 18. Zakona o radu. Ne može dovesti do gubitka prava iz radnog odnosa to što tužilja nije kod poslodavca predala radnu knjižicu i lekarsko uverenje, pa su revizijski razlozi po tom osnovu neosnovani. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1248/04 od 22.09.2005. godine) - 21 -

RADNO PRAVO

STUPANJE NA RAD (Član 34-35. Zakona o radu)

32.

Odredbom člana 34. stav 1. Zakona o radu predviđeno je, da zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad, koja prestaju prestankom radnog odnosa. Međutim, odsustva sa rada po osnovu prava na godišnji odmor, plaćenog odsustva ili privremene sprečenosti za rad, bolovanja, jesu odsustva kada zaposleni faktički ne radi. Međutim, to su prava koja zaposleni imaju i ostvaruju iz rada i po osnovu rada, a odluka o udaljenju sa rada je osnov odsustva, propisan zakonskim normama kojim se zaposleni privremeno udaljuje iz radne sredine, pa u takvoj situaciji ne ostvaruje ni pravo iz rada, pravo na korišćenje godišnjeg odmora, plaćeno odsustvo i druga prava, jer ta prava osim prava na naknadu zarade miruju. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. I 1026/08 od 14.11.2008. godine)

RADNI ODNOS NA ODREĐENO VREME (Član 37. Zakona o radu)

33. Produženje obavljanja poslova vršioca dužnosti direktora u odnosu na zakonski mandat te funkcije ne vodi prerastanju tog radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme na poslovima direktora. Iz obrazloženja: Tužilac je - prema utvrđenom činjeničnom stanju – naznačenim rešenjem Skupštine opštine od 11.03.2011. godine, imenovan za v. d. direktora tuženog Javnog preduzeća. Na osnovu ovog rešenja zaključio je 29.03.2011. godine sa Upravnim odborom tuženog ugovor o zaradi, ovlašćenjima i obavezama v.d. direktora preduzeća, po kojem je stupio na dužnost 15.03.2011. godine, sa mandatnim periodom od jedne godine. Aneksom 1. ovog ugovora, zaključenim 15.03.2012. godine, tužiočev mandat kao v.d. direktora tuženog produžen je do okončanja redovnog postupka izbora direktora preduzeća prema odredbama njegovog statuta ili do donošenja rešenja Skupštine opštine kojom bi se na drugačiji način regulisalo ovo imenovanje. Na osnovu sprovedenog postupka po objavljenom konkursu, rešenjem Skupštine opštine od 21.12.2012. godine, za direktora tuženog javnog preduzeća postavljena je imenovana. Tuženi je nakon toga (odlukom od 31.12.2012. godine) utvrdio da je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog i otkazao mu je ugovor o zaradi, ovlašćenjima i obavezama v.d. direktora (od 29.03.2011. godine i aneks 1 tog ugovora od 15.03.2012. godine). Prema navedenoj odluci tužiocu je radni odnos prestao sa 24.12.2012. godine. Odluka mu je uručena 31.12.2012. godine. Tužilac je naknadno zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme zaključenjem ugovora o radu dana 12.02.2013. godine, na poslovima kontiste - bilansiste. - 22 -

RADNO PRAVO Nižestepeni sudovi su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja a primenom odredaba člana 37. u vezi člana 48. Zakona o radu kojima je regulisan radnopravni položaj direktora, zaključili da u slučaju tužioca kao v.d. direktora tuženog javnog preduzeća nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Zato su ocenili da je neosnovan tužbeni zahtev da se kao nezakonita poništi odluka tuženog od 31.12.2012. godine i utvrdi da je tužiočev radni odnos zasnovan na određeno vreme zaključenim ugovorima postao radni odnos na neodređeno vreme, a tužena se obaveže da tužioca rasporedi na poslove direktora preduzeća i zaključi sa njim ugovor o zaradi, ovlašćenjima i obavezama direktora. Presudama je odbijen ovako postavljen tužbeni zahtev. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1543/2013 od 21.05.2014. godine)

34. 1. Poslodavac i zaposleni mogu da zaključe jedan ili više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme na istim poslovima, čije ukupno trajanje neprekidno ili s prekidima kraćim od 30 dana ne može da bude duže od 12 meseci (osim zamene odsutnog radnika); 2. Ako poslodavac i zaposleni zaključe ugovor o radu na određeno vreme, po isteku roka od jedne godine na istovrsnim poslovima, a zaposleni radi duže od pet radnih dana, stekli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme; 3. Rok od 90 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme, počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu, odnosno faktičkog prestanka radnog odnosa. Iz obrazloženja: Pravilo o radnom odnosu na određeno vreme (oročeni radni odnos), tipičnim slučajevima, prekidu i posledicama (preobražaju) sadržano je u članu 37. Zakona o radu koji glasi: "Radni odnos zasniva se na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovani radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci.Pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 radnih dana. Radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može se zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog. Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos." U stvarnosti, poslodavci, najčešće zbog promena u oblasti tehnologije, organizacije rada, uslova na tržištu ali i iz drugih razloga zaključuju ugovore na određeno vreme sukcesivno u ukupnom trajanju koje je često mnogo duže od jedne godine. Neki od njih po isteku roka iz ugovora o radu donose rešenje o prestanku radnog odnosa, a zatim zaključuju novi ugovor o radu na određeno vreme koji nije duži od jedne godine. Drugi ne donose rešenja o otkazu već zaključuju sukcesivne ugovore (često anekse) od kojih je svaki ugovor sa rokom trajanja kraći od jedne godine, pa tako zaposleni rade u režimu rada na određeno vreme više godina kod istog poslodavca na istim poslovima. - 23 -

RADNO PRAVO U sudskoj praksi je sporno: da li se u parnicama radi preobražaja radnog odnosa, period od jedne godine (stav 2) vezuje striktno za trajanje određenog ugovora o radu (koji ne može biti zaključen na period duži od jedne godine) ili za ukupan period rada bez obzira na broj zaključenih ugovora; da li je pravilo o limitu rada (12 meseci) u koliziji sa sintagmom ''istek roka za koji je zasnovan radni odnos'' (stav 4); u kom roku zaposleni može podneti tužbu za utvrđenje da je radni odnos prerastao (preobražaj). Po prvom shvatanju poslodavac može zaključiti neograničen broj ugovora čije pojedinačno trajanje ne može da bude duže od jedne godine. Svaki ugovor je poseban ugovor. Rok od pet dana (merodavan za preobražaj) računa se od isteka roka iz svakog ugovora. Ako se taj period ''pokrije'' novim ugovorom ili rešenjem o otkazu nikada neće doći do preobražaja radnog odnosa Po drugom shvatanju više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) imaju se smatrati jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na istovrsnim poslovima ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od jedne godine. Za preobražaj je dovoljno da zaposleni radi još pet radnih dana. Taj rok od pet dana računa se ili od isteka roka po jednom ugovoru ili po isteku jedne godine rada. U slučaju kada bi se svaki sukcesivni ugovor tretirao kao zaseban i samostalan ugovor prava zaposlenih bi bila ugrožena i izigrana jer bi poslodavac mogao da radnika zapošljava u režimu radnog odnosa na određeno vreme ceo radni vek (40 godina). Građansko odeljenje je jednoglasno usvojilo drugo mišljenje. Naime, radni odnos se po pravilu zasniva na neodređeno vreme. Međunarodni standardi rada predviđaju više formi fleksibilnih oblika rada i zapošljavanja u koje spada i rad na određeno vreme. Ali u cilju očuvanja prava na rad kao fundamentalnog ljudskog prava, međunarodni standardi izražavaju težnju ka stalnošću radnog odnosa. Radni odnos na neodređeno vreme je pravilo, a rad na određeno vreme je izuzetak. Zbog toga je i Zakon o radu ograničio trajanje radnog odnosa kod istog poslodavca na istim poslovima za period od 12 meseci (za razliku od ranijeg Zakona o radu koji je dopuštao zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme do tri godine). Izuzetak je zamena odsutnog radnika. U stavu prvom citirane odredbe zakonodavac zapoveda poslodavcu da radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. To je ključna limitirajuća odredba u citiranoj normi. U okviru tog roka može biti zaključeno više sukcesivnih ugovora. Ali čim protekne pet dana po jednom ugovoru ili završetku jedne godine rada (u hipotezi da zaposleni radi na istovrsnim poslovima), aktivira se pravilo o preobražaju (stav 4.), bez obzira na eventualno zaključenje novog ugovora, pa su se stekli uslovi za prerastanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Svemu treba dodati zabranu rada na crno, eliminaciju fiktivnog rada i učinak pravila o fikciji zasnivanja radnog odnosa (član 32. stav 2. ZOR). Zaključenje novog ugovora o radu po isteku jedne godine (sve o hipotezi da se radi o istim poslovima) ne proizvodi pravni učinak jer je takav ugovor po zapovesti sadržanom u stavu prvom zabranjen. Između pravila o ograničenju (12 meseci) i sintagme ''istek roka za koji je zasnovan radni odnos'' nema kolizije jer su to, kao što je navedeno, dve situacije. Treba ih tumačiti u povezanosti, gde zapovest zakona o limitu i ograničenom trajanju radnog odnosa na određeno vreme (12 meseci), ima prednost. Dakle, za obavljanje određenih poslova može se više puta zasnivati radni odnos na određeno vreme pri čemu ukupno trajanje po sukcesivnim ugovorima ne može biti duže od 12 meseci. Pri računanju ovog roka sabira se trajanje svakog radnog odnosa na određeno vreme i njihov zbir ne može da iznosi više od zakonom dozvoljenog. Ako bi se u slučaju obavljanja istovrsnih poslova kod istog poslodavca, svaki sukcesivni ugovor tretirao kao poseban ugovor zakon (a i međunarodni standardi) bio bi zloupotrebljavan pa bi poslodavac mogao da izigra pravilo o vremenskom ograničenju rada na određeno vreme. Zloupotreba pra- 24 -

RADNO PRAVO va je zabranjena (član 13. ZOO). To pravilo se supsidijerno primenjuje i u materiji radnog prava jer je ugovor o radu nastao i svoje poreklo vodi iz građanskog prava i na njega se supsidijerno primenjuju načela (principi) koji važe i za ugovorno pravo u opštem režimu. Sve što je rečeno za sukcesivne ugovore važi i za situacije kada poslodavac posle sukcesivnog ugovora donosi rešenje o otkazu i odmah potom zaključuje novi ugovor. I u tom slučaju važi (prednost ima) imperativno pravilo iz stava 1. o ukupnoj dužini rada na određeno vreme (12 meseci). Tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva. Ali imajući u vidu imperativno procesno pravilo o sudskoj zaštiti iz Zakona o radu (član 195. ZOR-a) rok od 90 dana treba da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu jer je tada vidljiva povreda prava zaposlenog. U slučaju otpuštanja bez rešenja rok teče od faktičkog prekida rada jer je to momenat saznanja za povredu prava. (Pravno shvatanje usvojeno na Sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda 25.12.2012. godine)

35. Ukoliko je to predmet tužbenog zahteva, sud može da utvrdi da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme kada su za to ispunjeni zakonom predviđeni uslovi. Tada odluka suda postaje osnov kojim se deklariše zasnivanje radnog odnosa, pa zbog toga sud nema ovlašćenja da naloži tuženiku - poslodavcu da zaključi ugovor o radu. Iz obrazloženja: Zaključenjem ugovora o radu od 19.06.2007. godine, tužilac je u konkretnom slučaju zasnovao radni odnos na određeno vreme, sa obavezom stupanja na rad 25.06.2007. godine, od kada ugovor o radu proizvodi dejstvo. Radni odnos je zasnovan najduže do šest meseci, radi obavljanja poslova referenta unutrašnje kontrole - interni kontrolor i ugovorom su regulisana prava i obaveze zaposlenog i poslodavca. Iz samog ugovora, međutim, ne proizilazi da je radni odnos zasnovan radi obavljanja oročenih poslova ili zamene zaposlenog koji je privremeno odsutan ili usled povećanja obima posla koji traje određeno vreme. Odluka o prestanku radnog odnosa zasnovana je na činjenici da je, zbog prestanka potrebe za radom odn. završetka sezonskog posla za koji je radnik primljen u radni odnos, tužiocu otkazan ugovor o radu. Zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa ceni se na osnovu činjenica koje su iznete u odluci o prestanku radnog odnosa, a dati razlozi ne upućuje na zaključak da su bili ispunjeni uslovi iz člana 175. Zakona o radu da tužiocu prestane radni odnos dana 10.09.2007. godine. Ugovor o radu nije samo akt zasnivanja radnog odnosa, već i akt uređivanja radnog odnosa tj. kao ugovor između zaposlenog i poslodavca u osnovi je ugovor sa obligacionopravnim dejstvom kojim se uspostavlja radni odnos sa pravima, obavezama i odgovornostima koji su uređeni Zakonom, opštim aktima poslodavca i samim ugovorom. Ugovor, kao dvostrano obavezan, stvara uzajamne obaveze stranaka, on je teretan, jer se zaposleni angažuje u cilju rada i obavljanja poslova iz delatnosti poslodavca, shodno radnim sposobnostima zaposlenog, a za uzvrat poslodavac je u obavezi da zaposlenom isplati zaradu i među njima se uspostavlja propisima uređen radni odnos ispunjen pravima, obavezama i odgovornostima. Dakle, ne može se prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o sezonskim poslovima i da su isti trajali od dana zaključenja ugovora o radu na određeno vreme do da- 25 -

RADNO PRAVO na donošenja osporene odluke, niti je tuženi dokazao da je prestala potreba za radom tužioca pre isteka roka od šest meseci u odnosu na poslove za koje je zaključen ugovor o radu. Ugovor o radu nije zasnovan radi obavljanja sezonskih poslova, niti je tuženi dokazao da su poslovi kontrole, nabavke karata, kontrola prodaje karata i uplate novca poslovi sezonskog karaktera, i kao takvi predviđeni opštim aktom tuženika kada je u pitanju rad na bazenima otvorenog i zatvorenog tipa. Tužilac je stupio na rad i obavljao je poslove po nalogu direktora tuženog - poslodavca, što je u skladu sa članom 15. Zakona, a sa druge strane - shodno članu 16. Zakona - poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu. Ova dužnost proizilazi iz odgovornosti poslodavca da svakom zaposlenom omogući da radi kako je predviđeno ugovorom. Potpisivanjem ugovora stvaraju se i preuzimaju prava i obaveze iz ugovora o radu i iskazuje namera i razlozi zaključivanja takvog ugovora. Ukoliko je namera i razlog zaključenja ugovora bio drugačiji na strani poslodavca u odnosu na ono što je ugovoreno, posledice ne može snositi zaposleni, naročito imajući u vidu da tuženi nije isticao činjenicu da je nudio tužiocu eventualnu izmenu ugovorenih uslova rada. Time što je tužilac obavljao poslove čiji se obim povećavao faktički u letnjoj sezoni usled rada na bazenima otvorenog tipa, istek tog perioda po automatizmu ne podrazumeva prestanak radnog odnosa u smislu člana 175. Zakona, jer ugovor nije zaključen zbog povećanog obima rada na navedenim konkretnim poslovima na bazenima otvorenog tipa, već na poslovima koji su opštim aktom tuženog sistematizovani kao stalni poslovi iz njegove delatnosti, usled čega se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog sud da je prestala potreba za daljim angažovanjem tužioca, radi obavljanja sezonskih poslova - iz ugovora o radu ne proizilazi da se radi o oročenim poslovima tj. povećanom obimu poslova. Iz iznetih razloga ovaj sud nalazi da je osporeno rešenje nezakonito, jer tuženi nije dokazao da je dana 10.09.2007 godine istekao period za koji je radni odnos zasnovan. Međutim, tužilac je zaključio i potpisao ugovor o radu na određeno vreme najduže do šest meseci. U postupku pred prvostepenim sudom tužilac ne ukazuje da je tražio poništaj ugovora o radu u celini, u delu ugovora o radu kojim se zasniva radni odnos na određeno vreme, usled čega je ugovor, koji predstavlja saglasnost volja ugovarača, proizveo dejstvo. Osim toga, tužilac ne ukazuje i da je pokretao postupak da se utvrdi da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme. Iz tih razloga, kako tuženi nije dokazao da je dejstvo ugovora prestalo pre isteka roka od šest meseci i da je time prestao radni odnos dana 10.09.2007 godine, u smislu člana 175. stav 1. tačka 1. Zakona, to ovaj sud nalazi da je, usled nezakonitog prestanka radnog odnosa, tuženi u obavezi da tužiocu prizna sva prava iz rada i po osnovu rada do 25.12.2007. godine, kada je isticao rok od najduže šest meseci, budući da nije dokazan prestanak pre isteka roka od šest meseci. S tim u vezi, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužbeni zahtev tužioca, u delu kojim se traži vraćanje na rad - nije osnovan, jer je vreme za koje je zasnovan radni odnos isteklo pa nema ni ugovornog ni zakonskog osnova za reintegraciju zaposlenog. Takođe, pravilno je stanovište prvostepenog suda da nije osnovan ni zahtev da se naloži tuženiku da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme, jer u sudskom postupku sud ceni zakonitost odluke poslodavca sa pravom na reintegraciju kada su za to ispunjeni uslovi, pa stoga nema ovlašćenja da nalaže tuženiku kao poslodavcu da zaključi ugovor o radu. Sud može da utvrdi da je radni odnos zasnovn na neodređeno vreme samo kad su za to ispunjeni zakonom predviđeni uslovi, pa odluka suda postaje osnov kojim se deklariše zasnovan radni odnos. Međutim, takav zahtev nije istaknut u konkretnom slučaju, niti to proizilazi iz iznetog činjeničnog osnova, pa – imajući sve u vidu - nisu osnovani navodi žalbe tužioca. (Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž1. 2895/2010 od 25.02.2011. godine) - 26 -

RADNO PRAVO

36. Radni odnos zasnovan na određeno vreme radi zamene privremeno odsutne zaposlene ne postaje radni odnos na neodređeno vreme u situaciji kada nema faktičkog povratka na rad odsutne zaposlene, bez obzira na promenu osnova odsutnosti. Iz obrazloženja: Prema utvrđenju prvostepenog suda, tuženi je dana 16.09.2008. godine raspisao konkurs za prijem u radni odnos na radno mesto sekretara škole na određeno vreme radi zamene odsutne zaposlene. Ugovorom o radu od 16.10.2008. godine tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos na radnom mestu sekretara škole od 16.10.2008. godine, na određeno vreme do povratka odsutne zaposlene S.D. sa bolovanja. Rešenjem tužene od 26.12.2008. godine S.D. zaposlenoj na radnom mestu sekretara škole pripada godišnji odmor za 2008. godinu u trajanju od 30 dana i istim rešenjem je određeno da će zaposlena koristiti godišnji odmor u periodu od 26.12.2008. do 10.02.2009. godine, i da na posao treba da se javi 11.02.2009. godine. Dana 12.02.2009. godine kod S.D. je nastupila privremena sprečenost za rad. Dana 20.02.2009. godine tužilja je podnela tuženom zahtev za zaključenje ugovora o radu na neodređeno vreme. Odlukom tužene od 10.03.2009. godine taj zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan. Tužilja je podnela prigovor protiv ovakve Odluke tužene, a školski odbor tužene je dana 24.03.2009. godine doneo odluku kojom je odbijen kao neosnovan prigovor tužene i potvrđena odluka od 10.03.2009. godine. Rešenjem tužene od 16.10.2009. godine tužilji je otkazan ugovor o radu od 16.10.2008. godine zbog povratka zaposlene na rad. Istim rešenjem je utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos kod tužena sa danom 15.10.2009. godine. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da joj je radni odnos zasnovan na određeno vreme po sili zakona prerastao u radni odnos na neodređeno vreme i da se obaveže tužena da sa tužiljom zaključi ugovor o radu, kao i da se poništi rešenje kojim je tužilji otkazan ugovor o radu. Osnovano se žalbom ističe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, obzirom da je za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, merodavan propis koji je bio na snazi u vreme zasnivanja radnog odnosa, a to je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Službeni glasnik RS", br. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04). Članom 122. stav 5. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Službeni glasnik RS", br. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04) predviđeno je da Ustanova prima u radni odnos na određeno vreme po raspisanom konkursu lice radi zamene odsutnog zaposlenog preko 60 dana, a nije predviđeno da radni odnos zasnovan na određeno vreme ne može prerasti u radni odnos na neodređeno vreme. Međutim, Zakonom o radu čl. 37. stav 3. je propisano da se radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog. Irelevantno je to što je radnica koju je tužilja zamenjivala tokom svoje odsutnosti sa rada imala različite osnove odsutnosti (bolovanje, godišnji odmor), jer je relevantan datum njenog faktičkog povratka na rad. Stoga se vreme provedeno na godišnjem odmoru ne može smatrati nastavkom rada odsutne zaposlene koji dovodi do preobražaja radnog odnosa, već je u funkciji ostvarivanja prava iz radnog odnosa, prava na godišnji odmor. Znači da tako zasnovan radni odnos može da traje do faktičkog povratka na rad odsutnog zaposlenog, a ne do završetka bolovanja, obzirom da je smisao ove zakonske - 27 -

RADNO PRAVO odredbe da se zameni privremeno odsutni zaposleni, a što se u konkretnom slučaju i dogodilo, danom povratka odsutne zaposlene na rad tužilji je otkazan ugovor o radu. Iz navedenog proizilazi da, suprotno žalbenim navodima, nema mesta primeni člana 37. stav 4. Zakona o radu, koji predviđa da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos, obzirom da tužilja nije nastavila da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka na koji je zasnovala radni odnos, odnosno nije radila najmanje pet radnih dana nakon vraćanja zaposlene S.D. na posao. Obzirom da tužilji radni odnos zasnovan na određeno vreme nije po sili zakona prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, te kako je u toku prvostepenog postupka pravilno utvrđeno da je tužilji otkazan ugovor o radu na neodređeno vreme od 16.10.2008. godine danom povratka na rad odsutne zaposlene to je pravilno prvostepeni sud, a suprotno navodima žalbe, odbio tužbeni zahtev tužilje da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu od 16.10.2009. godine. (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. GŽ1-5313/10 od 09.02.2011. godine)

37. Nema mesta primeni opštih propisa o radu u postupku ostvarivanja prava na jubilarnu nagradu po osnovu neprekidne efektivne službe u Vojsci Srbije. Iz obrazloženja: Po oceni Upravnog suda, odlučio tuženi organ je pravilno kada je u postupku, u kome nije bilo povrede procesnih pravila, odbio žalbu tužilje, nalazeći da je pravilno postupio prvostepeni organ kada tužilji nije priznao pravo na isplatu jubilarne nagrade po osnovu neprekidne efektivne službe za 20 godina rada, jer je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 48. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije. Ovo zbog toga što iz spisa predmeta ove pravne stvari i iz obrazloženja osporenog rešenja proizilazi da je pravilno tuženi organ, na osnovu tužiljine radne knjižice i prijave na osiguranje, utvrdio da je, pre zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme u Vojsci u VMA, dana 09.06.1993. godine, bila više puta u radnom odnosu na određeno vreme, između kojih su postojali prekidi, a da je efektivna služba u Vojsci u VMA u neprekidnom trajanju počela da joj teče dana 09.06.1993. godine, zbog čega joj se vreme provedeno u radnom odnosu na određeno vreme, a pre zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme, ne može uračunati u efektivnu službu u neprekidnom trajanju. Osim toga, po oceni Upravnog suda, tuženi je pravilno ukazao da odredbe Zakona o Vojsci Srbije ne upućuju na primenu opštih propisa o radu u pogledu regulisanja prava na jubilarnu nagradu, budući da su uslovi za ostvarivanje ovog prava regulisani Pravilnikom. Sud je cenio navod tužilje, koji se odnosi na primenu odredbe člana 37. Zakona o radu u konkretnom slučaju, ali je našao da nije osnovan. Naime, odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme i sl., za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. - 28 -

RADNO PRAVO Odredbom stava 2. istog člana Zakona propisano je da se, pod prekidom iz stava 1. tog člana, ne smatra prekid rada kraći od 30 dana. Imajući to u vidu, prema stavu Upravnog suda, prekid kraći od 30 dana se ne smatra prekidom rada samo kod utvrđivanja dužine trajanja radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme. Naime, ova navedena odredba definiše pojam radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme, a ne utvrđuje prava koja po osnovu rada pripadaju za period u kome lice nije u radnom odnosu, kao što je slučaj u ovoj upravnoj stvari. Kako se na konkretnu pravnu situaciju ne može primeniti pomenuta odredba Zakona, na koju se tužilja poziva, to je tuženi - nalazeći da je pravilno primenjena odredba člana 48. stav 1. tačka 2. Pravilnika (Ministarstvo odbrane, Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove od 17.01.2008. godine, sa izmenama od 10.06.2008. godine, od 01.09.2008. godine i od 25.01.2010. godine - kojom je, kao uslov za priznavanje prava na jubilarnu nagradu za 20 godina rada, predviđeno 20 efektivnih godina neprekidne službe u Vojsci) potvrdio prvostepenu odluku, dajući razloge koje u svemu, kao pravilne, prihvata i ovaj sud. (Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 30868/10 od 30.08.2011. godine)

38.

Radni odnos zasnovan na određeno vreme ne postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos u slučaju da poslodavac to pravo ospori zaposlenom, tako što sa njim ne zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme a zaposleni zaštitu svog prava nije ostvarivao po odredbama člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu, pokretanjem spora pred nadležnim sudom, to je samim nastupanjem pravosnažnosti rešenja o prestanku tužiočevog radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme njegov radni odnos prestao kod tuženog i konačno i trajno i isti je izgubio ne samo pravo da pobija ta rešenja, sudskim putem, već je izgubio i pravo da parnicom traži preobražaj radnog odnosa - da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. (Iz Presude Gž 1 4520/10 Apelacionog suda u Beogradu od 21.04.2010. godine)

39. Na osnovanost zahteva za poništaj odluke o izboru kandidata u radni odnos koja se osporava isključivo iz razloga koji se odnose na preobražaj radnog odnosa utiče i neuspeh tužioca po zahtevu za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Iz obrazloženja: Konkurs za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu nastavnika geografije je dana 09.10.2007. godine objavila tužena škola. Tužilac u ovom sporu ne pobija konkurs, te se predmet spora odnosi samo na odluku o izboru kandidata. To znači da zakonitost izbora, u konkretnom slučaju, zavisi isključivo od toga da li izabrani kandidat ispunjava određene uslove. Kako tužilac zahtev za poništaj odluke o izboru kandidata zasniva isključivo na činjenici da je tužiočev radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, i pri tome nije osporio da izabrani kandidat ispunjava određene uslove, pravilno je prvostepeni sud našao da je neosnovan tužbeni zathev tužioca za poništaj naznačenih odluka tužene o izboru kandidata, po raspisanom konkursu za nastavnika geografije. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1351/10(2) od 06.10.2010. godine) - 29 -

RADNO PRAVO

40. Radni odnos na određeno vreme ne može se preobraziti u radni odnos na neodređeno vreme ako je istekom roka na koji je zasnovan isti i otkazivan, a potom zaključivan novi ugovor o radu na određeno vreme. Iz obrazloženja: Tokom prvostepenog postupka nesporno je utvrđeno: Tužilac je od 17.02.2005. godine zasnovao radni odnos na određeno vreme na radnom mestu nastavnika geografije, radi zamene odsutnog zaposlenog zbog bolovanja najmanje do 60 dana. Nakon isteka vremena do koga je tužiocu trajao radni odnos na određeno vreme istom je uvek izdavano rešenje o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa, na koje tužilac nije ulagao prigovor, a potom je tužilac uvek ponovo potpisivao ugovore o radu i dobijao rešenje kojima se konstatuje da je zasnovao radni odnos na određeno vreme. Dakle, u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 4. važećeg Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa tužioca na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Zbog toga je neosnovan zahtev tužioca za usklađivanje dela radnog odnosa kod tuženog na neodređeno vreme, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud. Naime, za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme nužan je uslov da zaposleni nastavi sa radom najmanje pet radnih dana, po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos. U konkretnom slučaju taj uslov nije ispunjen, jer je tužiocu danom isteka ugovora o radu na određeno vreme rešenjem tuženog ugovor otkazivan i tužiocu prestajao radni odnos, a potom zaključivan novi ugovor o radu na određeno vreme i tako sve do 18.11.2007.godine, kada je tužiocu prestao radni odnos (do prijema kandidata na radno mesto nastavnika geografije po raspisanom konkursu). (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 1351/10 od 06.10.2010. godine)

41. Ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos na određeno vreme (u koje se ne računaju neradni dani odn. dani nedeljnog odmora, godišnjeg odmora, plaćena odsustva, bolovanja, praznik i udaljenje sa rada) - radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme. Iz obrazloženja: Tužilac je (kako je utvrđeno u pravnosnažno okončanom postupku) zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme ugovorom o radu od 24.07.2006. godine, za obavljanje poslova čuvar portir na period od šest meseci, a počev od 25.07.2006. godine - najkasnije do 24.01.2007. godine, zbog povećanog obima posla. Rešenjem tuženog od 08.12.2006. godine tužiocu je odobreno korišćenje godišnjeg odmora za kalendarsku 2006. godinu u celini, u trajanju od 23 radna dana i to u vremenu od 29.12.2006. godine do 02.02.2007. godine. Pobijanom odlukom tuženog od 01.02.2007. godine - 30 -

RADNO PRAVO tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka razloga zbog kojih je zasnovan radni odnos sa danom 02.02.2007. godine. Tužilac je kod Fonda PIO odjavljen sa tim datumom, a narednog dana prijavljen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca - kao neosnovan - odbio. Relevantne odredbe: Radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno u slučaju kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla. Rad na određeno vreme traje za vreme trajanja tih potreba - član 37. stav 1. Zakona o radu. Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos - član 37. stav 4. Zakona o radu. Tužilac je u konkretnom slučaju sa tuženim zasnovao radni odnos na određeno vreme ugovorom o radu u trajanju najduže do 24.01.2007. godine. Po isteku ovog roka, tužiocu je pravilno prestao radni odnos kod tuženog dana 02.02.2007. godine, jer do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme dolazi kada zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka na koji je zasnovao radni odnos. Neradni dani, tj. dani nedeljnog odmora, godišnjeg odmora, plaćena odsustva, bolovanja, praznik, udaljenje sa rada se ne računaju. Zbog toga, kako su relevantni samo dani provedeni na faktičkom radu, a tužilac se u sporne dane nije nalazio na faktičkom radu nego je koristio godišnji odmor, nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 4. Zakona o radu, pa je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan odbio. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1056/08 od 16.04.2009. godine)

42. Nad tuženim je rešenjem stečajnog veća otvoren stečaj i istim rešenjem je zaposlena, zbog potrebe stečajnog dužnika u procesu proizvodnje, angažovana na radno mesto radnice na mašini. Rešenje o zadržavanju radnika na radu predstavlja po svojoj pravnoj prirodi ugovor o radu na određeno vreme, te radnica zadržana na radu ima pravo na zaradu koja ne može biti niža od garantovane zarade, a čija visina je utvrđena odlukama o garantovanju neto zarade koju donosi Vlada Republike Srbije. Istekom roka iz navedenih rešenja, po sili zakona prestalo je i radno angažovanje tužilje kod tuženog. Rešenje o prestanku radnog odnosab usled otvaranja stečaja, kao i rešenje o zadržavanju radnika na radu u toku stečajnog postupka ne mogu se pobijati tužbom. (Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 5767/06, od 23.08.2007. godine)

43. Ako je tužilja radila na osnovu ugovora o delu, a nije zasnovala radni odnos na osnovu oglasa, nisu ispunjeni uslovi za preobražaj faktičkog rada tužilje u radni odnos na neodređeno vreme, bez obzira na to što je tužilja u navedenom periodu neprekidno radila i što je postojala potreba za izvršiocem na tom radnom mestu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1217/05 od 19.04.2006. godine) - 31 -

RADNO PRAVO

44.

Zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme smatra se izuzetkom, dok je zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme pravilo. Ovaj izuzetak moguć je samo u slučajevima predviđenim zakonom, i u trajanju čija je dužina takođe zakonom određena. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Revizija iz novembra 2005. godine) UGOVOR O PRAVIMA I OBAVEZAMA DIREKTORA (Član 48. Zakona o radu)

45. Direktor može zasnovati radni odnos na neodređeno ili određeno vreme u kom slučaju je zaposleni sa zaradom utvrđenom Ugovorom o radu (član 48. stav 1, 2. i 3. Zakona o radu). Takođe, odredbom stava 4. istog člana, postoji mogućnost da direktor ne zasnuje radni odnos već da se njegov status (prava i obaveze) uredi Ugovorom, koji nije Ugovor o radu. U ovom slučaju tim ugovorom uređuje se pitanje naknade za rad koja ima karakter zarade (stav 5). Dakle zarada direktora se uređuje ugovorom o radu ili ugovorom (kao naknada za rad koja ima karakter zarade). (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Okružnog suda u Novom Sadu usvojeno na sednici od 12.6.2006. godine, povodom spornih pravnih pitanja opštinskih sudova sa teritorije Okružnog suda u Novom Sadu) RASPORED RADNOG VREMENA (Član 55. i 56. Zakona o radu)

46. Tuženik ne može doneti rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca pozivajući se na postojanje povrede radne obaveze, jer tužilac o promeni radnog vremena nije obavešten, a morao je biti - shodno aneksu Ugovora o radu i članu 56. stav 2. Zakona o radu. Iz obrazloženja: Žalbeni navodi - da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo - neosnovani su. Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme zaključenjem naznačenog Ugovora o radu od 18.02.2002. godine na poslovima KV rukovaoca građevinskih mašina. Navedenim Aneksom ugovora o radu od 06.02.2006. godine određeno je da tužilac obavlja poslove rukovaoca rudarskih mašina dizel opreme sa punim radnim vremenom. Prema članu 4. stav 1. tog Aneksa ugovora predviđeno je da će tužilac obavljati ove poslove u trajanju od 40 radnih časova nedeljno; prema stavu 2. ovog člana, radna nedelja će trajati pet dana sa - 32 -

RADNO PRAVO rasporedom radnog vremena u toku radnog dana po osam sati u jednoj smeni; prema stavu 3. ovog člana, o promeni radnog vremena tuženi će obavestiti tužioca najmanje 48 sati pre promene. Članom 8. stav 1. tačka 1. istog Aneksa ugovora o radu, predviđena je povreda radne obaveze neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih dužnosti, koja povreda je propisana i članom 91. Kolektivnog ugovora tuženog, za koju povredu se može otkazati ugovor o radu. Naznačenom Naredbom tehničkog direktora tuženog od 13.09.2007. godine, određen je raspored za subotu 15.09.2007. godine. Na spisku zaposlenih za rad tog dana u prvoj smeni bilo je i ime tužioca, a naredba i spisak su objavljeni na oglasnoj tabli tuženog na dan 13.09.2007. godine, posle sedam časova ujutru, kada počinje radno vreme kod tuženog. Do početka rada u prvoj smeni u sedam časova ujutru u subotu 15.09.2007. godine nije proteklo 48 časova od dana objavljivanja ove naredbe i spiska. Tužilac navedenog dana nije došao na rad. Tužiocu je Rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih dužnosti iz člana 8. stav 1. tačka 1. pomenutog Aneksa ugovora o radu, zato što se nije javio na posao prema naredbi tehničkog direktora za rad i što u mesecu avgustu nije dolazio na rad subotom koji rad je bio određen takođe naredbom tehničkog direktora tuženog, i time direktno uticao nemarnim i nesavesnim ponašanjem na neizvršenje plana na utovaru rude sa radilišta, čime je ugroženo ostvarivanje plana proizvodnje za septembar 2007. godine. Pre donošenja otkaza ugovora o radu, tuženi je u obrazloženju rešenja od 18.09.2007. godine, kojim je tužilac privremeno udaljen sa rada zbog ove povrede radne obaveze, upozoren da zbog ovakvog ponašanja postoje svi razlozi za otkaz ugovora o radu i dat mu je rok od pet dana da se od dana dostavljanja tog rešenja pismeno izjasni u vezi učinjene povrede radne obaveze, što je tužilac i učinio izjavom od 21.09.2007. godine. Prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, na osnovu kojeg je pravilno primenio materijalno pravo kada je poništio navedeno rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad, nalazeći da tužilac nije učinio povredu radne obaveze za koju mu je otkazan ugovor o radu. Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje, između ostalog, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu - član 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Poslodavac je dužan da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje sedam dana pre promene rasporeda radnog vremena - člana 56. stav 2. Zakona o radu. Prvostepeni sud je, imajući u vidu navedene odredbe Zakona i Aneksa ugovora o radu, pravilno zaključio da objavljivanjem naredbe tehničkog direktora i spiska zaposlenih na oglasnoj tabli tuženog na dan 13.09.2007. godine, posle početka radnog vremena, tužilac nije blagovremeno obavešten o rasporedu radnog vremena za subotu 15.09.2007. godine, jer tužilac o rasporedu ovog radnog vremena nije obavešten najmanje sedam dana ranije. Iz iznetih razloga, žalbom se neosnovano ističe da je tužilac bio blagovremeno obavešten o rasporedu rada na dan 15.09.2007. godine. Ovo posebno zbog toga što je - po oceni Apelacionog suda - odredba člana 4. stav 3. Aneksa ugovora o radu od 06.02.2006. godine ništava shodno članu 9. stav 2. Zakona. Naime, tom odredbom Aneksa ugovora o radu utvrđeni su nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih odredbom člana 56. stav 2. Zakona, tako da je u konkretnom slučaju tuženi bio dužan da obavesti tužioca o rasporedu ovog radnog vremena najmanje sedam dana pre tog rasporeda. Zbog svega toga tužilac nije bio dužan da dođe na rad na dan 15.09.2007. godine. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.1 116/2010 od 21.01.2010. godine) - 33 -

RADNO PRAVO

GODIŠNJI ODMOR (Član 68. do 75. Zakona o radu)

47. Od okolnosti da li je zaposleni koristio godišnji odmor i u kom obimu zavisi njegovo pravo na isplatu regresa. Iz obrazloženja: Regres je novčani iznos, tj. primanje zaposlenog za pokriće troškova korišćenja godišnjeg odmora. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je, odlučujući o pravu tužilaca na isplatu regresa, bio dužan (a to nije učinio) da pouzdano utvrdi odlučnu činjenicu - da li su, i ako jesu - kada i koliko dana tužioci koristili godišnji odmor. Naime, od pravilnog utvrđenja ove okolnosti zavisi i pravo tužilaca na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2009. godinu. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 4790/2011 od 16.05.2012. godine)

48. U skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, zaposleni koji je iskoristio godišnji odmor u kalendarskoj godini ima pravo na naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ovo pravo ne zavisi od toga da li je zaposlenom radni odnos prestao njegovom voljom ili voljom poslodavca. Iz obrazloženja: Zaposleni – u smislu odredbe člana 118. Zakona o radu - ima pravo na naknadu troškova za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbe člana 61. Pojedinačnog kolektivnog ugovora koji je u primeni kod tuženog, a koji je donet 2004. godine, predviđaju: zaposleni ima pravo na regres za godišnji odmor u iznosu prosečne mesečne zarade u privredi Republike; regres se isplaćuje u junu mesecu tekuće godine u kojoj se koristi godišnji odmor; regres se u punom iznosu isplaćuje zaposlenom koji ima pravo na godišnji odmor u trajanju od najmanje 18 radnih dana. Druge relevantne odredbe: Zaposleni u svakoj kalendarskoj godini ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana - člana 69. Zakona o radu. Zaposleni ima pravo na srazmeran deo godišnjeg odmora, manje od 20 dana, ali samo ukoliko je u toj konkretnoj kalendarskoj godini prvi put zasnovao radni odnos, a godišnji odmor koristi pre nego što je navršio šest meseci neprekidnog rada - člana 72. Zakona o radu. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tužioci kod tuženog radili više godina bez prekida, tako da oboje imaju pravo na godišnji odmor u 2006. godini od najmanje 20 radnih dana ili duže, a koje su pravo i iskoristili. To čini da je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana. - 34 -

RADNO PRAVO Navodi iz žalbe tuženog, u kojima se iznosi da je tužiocima radni odnos prestao njihovo voljom, a ne voljom poslodavca, su neosnovani jer to ne može da utiče na njihovo pravo na isplatu regresa za godišnji odmor u skladu sa zakonom i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom. Ni navodi da je tuženi imao pravo da donese Pravilnik o radu umesto Pojedinačnog kolektivnog ugovora, a da to nije učinio jer se predstavnici sindikata nisu odazvali pozivu za zaključenje novog pojedinačnog kolektivnog ugovora zbog promene vlasničke strukture – takođe su neosnovani. Jednostavno, Zakon ne predviđa da se važeći Pojedinačni kolektivni ugovor stavlja van snage zbog promene vlasničke strukture. Pri tome, neosnovan je i navod iz žalbe da druga tužilja nije imala pravo na pun iznos regresa, jer je imala pravo na korišćenje samo 2/3 godišnjeg odmora. Ovo je, naime, u suprotnosti sa imperativnom zakonskom normom (član 69. stav 1. Zakona o radu) - tužilja je u 2006. godini imala pravo da koristi godišnji odmor u punom trajanju. Dakle, na pravilnost i zakonitost pobijane presude navodi iz žalbe tuženog nisu od uticaja. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 934/08 od 19.11.2008. godine)

49. Od prava na godišnji odmor zavisi i pravo na regres kao akcesorno pravo, koje dospeva momentom korišćenja godišnjeg odmora. Iz obrazloženja: Pojedinačni kolektivni ugovor kod tuženog je zaključen i - u smislu odredbe člana 160. stupio je na snagu 11.08.2003. godine. Članom 102. predviđeno je pravo zaposlenih tuženog na isplatu regresa za godišnji odmor i to u iznosu od jedne prosečne mesečne zarade u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za poslove statistike. Ranije važeći Pojedinačni kolektivni ugovor ovo pravo nije predviđao. Regres je novčani iznos tj. primanje zaposlenog za pokriće troškova korišćenja godišnjeg odmora, što ga čini akcesornim pravom, zavisnim od prava na godišnji odmor tj. može ga ostvariti zaposleni koji ima pravo na godišnji odmor. Pravo na puni godišnji odmor "daje" pravo na puni iznos regresa, a pravo na srazmerni godišnji odmor "daje" pravo na srazmerni iznos regresa. Zakon o radu, reguliše pravo na godišnji odmor odredbama čl. 52. do 60., odredbom člana 55. srazmeran deo godišnjeg odmora, a odredbom člana 56. korišćenje godišnjeg odmora u delovima. U konkretnom slučaju, tužioci imaju pravo na isplatu regresa za godišnji odmor za 2003. godinu samo osnovom člana 102. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog i to ako su taj godišnji odmor koristili nakon njegovog stupanja na snagu, pa je dosuđenje i odluka u pobijanom usvajajućem delu doneta upravo prema navedenom. Za ceo iskorišćen godišnji odmor nakon stupanja na snagu Pojedinačnog kolektivnog ugovora pripada ceo iznos regresa. Ako je deo godišnjeg odmora korišćen pre stupanja na snagu Pojedinačnog kolektivnog ugovora nema osnova za isplatu regresa, ali za deo iskorišćen nakon stupanja na snagu Pojedinačnog kolektivnog ugovora pripada srazmeran deo regresa. Dakle, sve prema principu srazmernosti korišćenja godišnjeg odmora tj. korišćenja godišnjeg odmora u delovima koji je ustanovljen Zakonom o radu, a time i srazmernosti regresa koje pravo je vezano za godišnji odmor. Imajući to u vidu, žalbeni navodi tuženog nisu osnovani. - 35 -

RADNO PRAVO Tuženi se ne može osloboditi obaveze utvrđene u Pojedinačnom kolektivnom ugovoru isticanjem nedostatka sredstava i uskratiti tužiocima da ostvare pravo utvrđeno samim Pojedinačnim kolektivnim ugovorom. Pri tome, pravo na isplatu regresa dospelo je momentom korišćenja godišnjeg odmora, jer je to saglasno njegovoj prirodi tj. svrsi. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1545/06 od 16.11.2006. godine)

50. Raspolažući saznanjem da će zaposlenom prestati radni odnos zbog ostvarivanja prava na penziju, poslodavac je bio u obavezi da omogući tužiocu ostvarivanje prava na godišnji odmor donošenjem rešenja o godišnjem odmoru. Ako to nije učinio, odgovoran je za nastalu štetu zaposlenom. Iz obrazloženja: Zaposleni ima pravo na godišnji odmor u skladu sa zakonom, koga se ne može odreći niti mu se to pravo može uskratiti - član 68. Zakona o radu. U svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu a najmanje 20 radnih dana. Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu - član 69. Zakona o radu. Ukoliko krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu - član 76. Zakona o radu. Ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi šteti u skladu sa zakonom i opštim aktom - član 164. Zakona o radu. Ko drugome prouzrokuje štetu dužan ju je naknaditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice - član 154. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je – imajuči u vidu izloženo - pravilno zaključio da tužilac ima pravo na naknadu štete prema članu 139. Zakona o policiji za neiskorišćeni godišnji odmor za 2006. godinu jer ovaj godišnji odmor tužilac nije iskoristio krivicom tuženog kao poslodavca. Naime, tuženi je znao da će tužiocu prestati radni odnos zbog ostvarivanja prava na penziju pa je prethodno bio u obavezi da donese rešenje o godišnjem odmoru i tako omogući tužiocu ostvarivanje tog prava. Pošto tuženi to nije učinio - postoji njegova odgovornost za nastalu štetu tužiocu po ovom osnovu. Zato je pravilno prvostepeni sud zaključio da tužiocu na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2006. godinu pripada pravo na naknadu štete, shodno članu 164. Zakona o radu i članu 154. u vezi sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 2092/07 od 01.06.2007. godine)

51. Tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na osnovu ugovora o radu na određeno vreme radi pripravničkog osposobljavanja u trajanju od godinu dana i na rad kod tuženog stupila je dana 18.06.2005. godine, a radni odnos joj je prestao shodno ugovoru o radu dana 17.06.2006. godine.U 2005. godini tužilja je imala pravo na korišćenje srezmernog dela godišnjeg odmora. To - 36 -

RADNO PRAVO znači da, kako je tužilja kod tuženog provela godinu dana efektivnog rada, to je za tu godinu stekla pravo na korišćenje godišnjeg odmora u sledećoj kalendarskoj godini u trajanju od minimum 20 radnih dana. S obzirom da je tužilja neprekidno u 2006. godini radila i da joj to nije bila prva godina rada, to se u konkretnom slučaju ima primeniti član 69. Zakona o radu, zbog čega je osporeno rešenje poništeno kao nezakonito. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž.I br. 1250/06)

52. Pošto zaposleni nije ni podneo zahtev za korišćenje drugog dela godišnjeg odmora pre prestanka radnog odnosa, to poslodavac ni na koji način nije ometao odn. nije onemogućio zaposlenog da ostvari ovo svoje pravo. Na taj način, nema krivice na strani poslodavca što zaposleni nije iskoristio godišnji odmor u preostalom delu, iako je rešenjem o godišnjem odmoru određeno da će ga koristiti u dva dela. Iz obrazloženja: Za štetu zbog povrede prava radnika da koristi godišnji odmor, poslodavac odgovara ako njegovom krivicom zaposleni nije iskoristio godišnji odmor odn. ako je onemogućio zaposlenog da ostvari to pravo - član 60. i 96. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, tužiocu je radni odnos prestao na osnovu pismenog sporazuma budući da se dobrovoljno prijavio za prestanak radnog odnosa. Pri tome, zahtev za korišćenje drugog dela godišnjeg odmora nije podneo. Dakle, do nekorišćenja godišnjeg odmora pre prestanka radnog odnosa došlo je i po volji tužioca, što je razlog za isključenje odgovornosti tuženog. Zato ne postoji ni njegova obaveza da naknadi štetu tužiocu. Da tužilji nije prestao radni odnos sporazumom sa poslodavcem, imala bi mogućnosti da iskoristi ovo svoje nesporno pravo. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno ocenio da na strani tuženika nema krivice što tužilac nije iskoristio godišnji odmor u preostalom delu niti je ometao odn. onemogućio tužilju da ostvari to pravo. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 36/06 od 19.01.2006. godine)

NAKNADA ŠTETE ZA NEISKORIŠĆENI GODIŠNJI ODMOR (Član 76. Zakona o radu)

53. Pošto se davanje otkaza u skladu sa zakonom ne može pripisati u krivicu poslodavcu, ne postoji ni obaveza poslodavca da bivšem zaposlenom u slučaju nekorišćenja godišnjeg odmora do davanja otkaza isplati naknadu štete. - 37 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Radni odnos tuženom je kod tužioca prestao zbog posledica stečaja odn. u skladu sa planom reorganizacije - utvrđeno je da ne postoji više potreba za njegovim radom. Nije koristio godišnji odmor u 2009. godini. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da se davanje otkaza u skladu sa zakonom ne može pripisati u krivicu poslodavcu, zbog čega nema ni obavezu da mu u slučaju nekorišćenja godišnjeg odmora do davanja otkaza isplati naknadu štete. Radni odnos lica zaposlenih u preduzeću koje je u postupku restrukturiranja podrazumeva vreme u kome postoji potreba za njihovim radom, te se tako smanjenje broja zaposlenih u svakom trenutku kao mera iz plana reorganizacije (pod koju je potpao i tuženi) mogla osnovano očekivati i ne predstavlja samovolju reorganizacionog upravnika. Dakle, zato se ne može staviti tužiocu u krivicu, kako to neosnovano tuženi u žalbi ističe. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 11029/2012 od 15.05.2013. godine)

54. Ukoliko je poslodavac bio u saznanju da će zaposlenom prestati radni odnos zbog ostvarivanja prava na penziju, bio je u obavezi da donese rešenje o godišnjem odmoru i tako omogući tužiocu ostvarivanje prava na godišnji odmor. Ako to nije učinio postoji njegova odgovornost za nastalu štetu zaposlenom. Iz obrazloženja: Odredbom člana 68. Zakona o radu (dalje: Zakon) propisano je da zaposleni ima pravo na godišnji odmor u skladu sa zakonom te da se isti ne može odreći prava na godišnji odmor niti mu se to pravo može uskratiti. Odredbom člana 69. Zakona propisano je da u svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu a najmanje 20 radnih dana s tim da se dužina godišnjeg odmora utvrđuje tako što se zakonski minimum uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Odredbom člana 76. Zakona propisano je da ukoliko krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbom člana 164. Zakona propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi šteti u skladu sa zakonom i opštim aktom. Odredbom člana 154. tačka 1) Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Polazeći od citiranih zakonskih odredbi pravilno je zaključio prvostepeni sud da tužilac ima pravo na naknadu štete prema članu 139. Zakona o policiji za neiskorišćeni godišnji odmor za 2006. godinu jer tužilac ovaj godišnji odmor nije iskoristio krivicom tuženog kao poslodavca. Ovo zato što je tuženi bio u saznanju da će tužiocu prestati radni odnos po naznačenom osnovu pa je prethodno bio u obavezi da donese rešenje o godišnjem odmoru i tako omogući tužiocu ostvarivanje prava na godišnji odmor. To tuženi nije učinio pa zato postoji njegova odgovornost za nastalu štetu tužiocu iz ovog osnova. Pravilno je zato prvostepeni sud zaključio da tužiocu na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2006. godinu pripada pravo na naknadu štete shodno članu 164. Zakona i članu 154. ZOO u vezi sa članom 172. ZOO. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 2092/07 od 1.06.2007. godine) - 38 -

RADNO PRAVO

55.

Nema krivice na strani poslodavca što zaposleni nije iskoristio godišnji odmor u preostalom delu, ako je rešenjem o godišnjem odmoru određeno da će zaposleni koristiti godišnji odmor u dva dela, a u međuvremenu je zaposlenom prestao radni odnos na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa, a kojim se, između ostalog, potvrđuje da su ugovorne strane ispunile sve svoje međusobne obaveze i da zaposleni nema više nikakva potraživanja prema poslodavcu. Pre prestanka radnog odnosa zaposleni nije ni podneo zahtev za korišćenje drugog dela godišnjeg odmora, to poslodavac ni na koji način nije ometao, odnosno nije onemogućio zaposlenog da ostvari svoje pravo. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 36/06 od 19.01.2006. godine)

56. Poslodavac snosi krivicu i dužan je da plati zaposlenom naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor kada se ovaj pismenim putem opredeli za period korišćenja godišnjeg odmora, a on mu ne dostavi rešenje i zaposleni zbog toga ne iskoristi određeni deo godišnjeg odmora. Iz obrazloženja: Obavezujući tuženika na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor tužioca za 2002. i 2003. godinu - prvostepeni sud je pravilno postupio, dajući u ovom delu jasne i ubedljive razloge koje prihvata i drugostepeni sud. U postupku nisu učinjene bitne povrede u vezi sa ovim delom tužbenog zahteva iz člana 361. Zakona o parničnom postupku, na koje sud pazi po službenoj dužnosti kao ni one na koje se žalbom ukazuje. U vezi navoda o bitnoj povredi iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, po nalaženju drugostepenog suda u odluci suda oko naknade za neiskorišćeni godišnji odmor - presuda ima razloga o odlučnim činjenicama, činjenično stanje je u potpunosti utvrđeno i pravilno primenjeno materijalno pravo. Naime, prvostepeni sud pravilno, ocenom izvedenih dokaza, utvrđuje da tužilac nije koristio drugi deo godišnjeg odmora za 2002. godinu jer njegovom šefu nije bilo poznato da je on podneo pismeni zahtev za korišćenje tog dela godišnjeg odmora u decembru mesecu 2002. godine a nije iskoristio godišnji odmor za 2003. godinu jer je tražio da koristi godišnji odmor u jednom delu što nije bilo moguće zbog procesa rada. Imajući u vidu da prvostepeni sud utvrđuje da je tužilac za drugi deo godišnjeg odmora za 2002. godinu na vreme podneo pismeni zahtev, da mu rešenje nije izdato a da za 2003. godinu nije uopšte dobio rešenje, to prvostepeni sud pravilno nalazi da isti ima pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. Tvrdnja tuženog da je sam tužilac kriv što nije iskoristio godišnji odmor za 2003. godinu se ne može prihvatiti, jer - bez obzira na činjenicu što je podneo zahtev da odmor koristi odjednom - tuženi kao njegov poslodavac je bio u obavezi da mu izda rešenje i po mogućnosti usaglasi potrebe tužioca sa potrebama procesa rada. Međutim, kako rešenje nije dobio to je pravilno prvostepeni sud obavezao tuženika na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor. Visina naknade je utvrđena od strane samog tuženog, a i u žalbi se posebno ne osporava dosuđena visina za te vidove štete. (Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 1180/05 od 05.10.2005. godine) - 39 -

RADNO PRAVO

57.

Ukoliko krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini naknade zarade koju bi ostvario da je koristio godišnji odmor. Međutim, zaposlenom kome je prestao radni odnos nezavisno od volje poslodavca, odnosno danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o gubitku radne sposobnosti, a on se pre toga nije obraćao tuženom sa zahtevom za korišćenje godišnjeg odmora, na strani tuženog nema krivice za nekorišćenje godišnjeg odmora, pa tužiocu i ne pripada pravo na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 144/04 od 9.02.2005. godine)

NEPLAĆENO ODSUSTVO (Član 78. Zakona o radu)

58. Osnov za naknadu materijalne štete koju zaposleni trpi jeste pasivno držanje poslodavca i neblagovremeno raspoređivanje zaposlenog, zbog čega on sa preostalom radnom sposobnošću nije ostvario pravo na novčanu naknadu u upravnom postupku kod Fonda PIO. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je Rešenjem Fonda PIO od 27.05.2002. godine ustanovljeno da je kod tužilje prestala radna sposobnost zbog bolesti pa joj je utvrđeno pravo na raspoređivanje na druge poslove sa punim radnim vremenom i pravo na novčanu naknadu. Rešenjem Fonda PIO od 2.10.2002. godine tužilji je priznato pravo na drugo odgovarajuće radno mesto. Tuženi je tužilju rasporedio na odgovarajuće poslove rešenjem od 29.04.2004. godine. Zahtev tužilje za priznavanje novčane naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu odbijen je rešenjem Fonda PIO od 28.03.2005. godine, shodno članu 218. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (korisnici prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su ta prava ostvarili po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju do dana stupanja na snagu ovog Zakona, a koja nisu utvrđena ovim Zakonom, koriste ih pod uslovima, u obimu i na način utvrđen ovim Zakonom). Tužilja je tužbom tražila da sud obaveže tuženog na isplatu razlike zarade koju bi ostvarivala na poslovima na kojima je bila raspoređena pre nastanka invalidnosti i zarade koju ostvaruje na poslovima na koje je naknadno raspoređena prema preostaloj radnoj sposobnosti, čija visina je utvrđena veštačenjem. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, smatrajući da tuženi kao poslodavac nije bio u obavezi niti je mogao da vrši isplatu, s obzirom da istu ne utvrđuje već samo isplaćuje, po prethodno donetom rešenju Fonda PIO. Apelacioni sud ocenjuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Poslodavac je dužan da zaposlenom invalidu rada, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, shodno članu 78. stav 1. Zakona o radu. Tuženi je tužilji obezbedio obavljanje poslova prema preostaloj - 40 -

RADNO PRAVO radnoj sposobnosti tek od 29.04.2004. godine. Dakle, prema stanovištu Apelacionog suda, obaveza tuženog da tužilji nadoknadi štetu proizilazi iz činjenice da isti nije blagovremeno rasporedio tužilju na drugo odgovarajuće radno mesto prema preostaloj radnoj sposobnosti. Tužilja ne može snositi negativne posledice pasivnog držanja poslodavca, jer usled toga nije mogla da realizuje prava koja je ranije stekla u zakonom predviđenom postupku. Apelacioni sud je preinačio prvostepenu odluku. U smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i članu 164. Zakona o radu obavezao je tuženog na isplatu predmetnog iznosa, shodno članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 526/2013 od 11.04.2013. godine)

59.

Neplaćeno odsustvo podrazumeva postojanje zahteva zaposlenog da mu se odsustvo odobri. (Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž 84/04 od 17.05.2004. godine)

MIROVANJE RADNOG ODNOSA (Član 79. Zakona o radu)

60. Rešenje o otkazu ugovora o radu koje je poslodavac doneo zaposlenom za vreme mirovanja radnog odnosa je nezakonito. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju prvostepenog suda, tužilac je ugovorom o radu zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.10.2007. godine. Upućen je na rad kod drugog poslodavca Aneksom ugovora o radu od 01.02.2010. godine, na period od 01.02.2010. godine do 30.06.2010. godine, za koji period je (zbog privremeno povećanog obima rada) sa njim zaključio ugovor o radu na određeno vreme. Dana 18.05.2010. godine tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu. Relevantne odredbe: Zaposleni može da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca na odgovarajući posao ako je privremeno prestala potreba za njegovim radom, dat u zakup poslovni prostor ili zaključen ugovor o poslovnoj saradnji, dok traju razlozi za njegovo upućivanje a najduže godinu dana - član 174. stav 1. Zakona o radu. Zaposleni može uz svoju saglasnost, u slučajevima iz stava 1. ovog člana i u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom ili ugovorom o radu, da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca i duže od godinu dana, dok traju razlozi za njegovo upućivanje - član 174. stav 2. Zakona o radu. Zaposleni sa poslodavcem kod koga je upućen na rad zaključuje ugovor o radu na određeno vreme - član 174. stav 4. Zakona o radu. - 41 -

RADNO PRAVO Po isteku roka na koji je upućen na rad kod drugog poslodavca zaposleni ima pravo da se vrati na rad kod poslodavca koji ga je uputio - član 174. stav 6. Zakona o radu. Ako odsustvuje sa rada, između ostalog, zbog privremenog upućivanja na rad kod drugog poslodavca u smislu člana 174. Zakona, zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, osim prava i obaveza za koje je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drugačije određeno - član 79. stav 1. tačka 3. Zakona o radu. Zaposleni kome miruju prava i obaveze iz stava 1. ovog člana ima pravo, između ostalog, da se u roku od 15 dana od dana prestanka rada kod drugog poslodavca vrati na rad kod poslodavca (što znači da su za vreme mirovanja radnog odnosa prava i obaveze iz tog odnosa "van upotrebe" sve dok ne prestane razlog za mirovanjem) - član 79. stav 1. Zakona o radu. Tužilac je u konkretnom slučaju bio upućen na rad kod drugog poslodavca do 30.06.2010. godine. Imajući u vidu da je tuženi za vreme mirovanja radnog odnosa tužioca kod njega, doneo rešenje kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu, isto je nezakonito. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno postupio kada je navedeno rešenje poništio i obavezao tuženog da tužioca vrati na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 2501/2011 od 18.11.2011. godine)

OPŠTA ZAŠTITA (Član 80-82. Zakona o radu)

61. Standardni (prosečni) učinak zaposlenog uz puno radno vreme je pretpostavka za pun iznos minimalne zarade. Iz obrazloženja: Prema članu 81. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/2001 i br. 73/2001) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu. Prema odredbi člana 84. istog Zakona zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme. Iz navedenih odredbi proizilazi da se pravo zaposlenog na punu zaradu može umanjiti najviše do iznosa minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme, a manje od toga ukoliko nije imao standardni učinak niti je radio puno radno vreme. (Iz Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 6144/2012 od 06.03.2013. godine)

62. Od toga da li je poslodavac bio organizator sportskih igara i da li su zaposleni bili obavezni da učestvuju na tim igrama zavisi odgovornost poslodavca za naknadu štete zbog povrede zaposlenog. - 42 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je zaposlen kod tužene na radnom mestu stariji komandir a dana 20.09.2009. godine bio je učesnik radničkih sportskih igara. Kritičnom prilikom, u povlačenju konopcem tužilac se povredio i zadobio tešku telesnu povredu bez opasnosti po život, i to povredu levog kolena - traumatsko oštećenje spoljašnjeg i unutrašnjeg meniskusa, spoljašnjeg ligamenta kolena i prednjeg ukrštenog ligamenta kolena. Prema stavu ovog suda, od odlučnog značaja za rešenje ove pravne stvari je da li je organizator sportskih igara bio poslodavac tuženog i da li je bilo obavezno učestvovanje na ovim sportskim igrama. Kako ove činjenice nisu raspravljene u prvostepenom postupku, pobijana presuda je ukinuta. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1719/2012 od 13.02.2013. godine)

ZAŠTITA INVALIDA (Član 101-102. Zakona o radu)

63. Pošto radno mesto nije ukinuto niti je smanjen broj izvršilaca, prikrivajući odsustvo prestanka potrebe za radom zaposlenog kada je potreba posla stvarno postojala, poslodavac je invalidnost iskoristio kao razlog prestanka radnog odnosa zaposlenog. Iz obrazloženja: Invalidnost tužilje ne može biti korišćena kao razlog za njeno oglašavanje tehnološkim viškom. To neosporno proizilazi iz odredbe člana 78. stav 1. Zakona o radu važećeg u spornom periodu, a prema kojoj odredbi je poslodavac dužan da zaposlenom invalidu rada, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti. Istu odredbu sadrži i Zakon o radu koji je sada na snazi (član 101. stav 1.). Navedena odredba ne znači da su invalidi rada zaštićeni od otkaza ugovora o radu. Radni odnos, prema tada važećoj normativnoj regulativi, mogao je da im prestane po svim osnovima propisanim zakonom kao i za ostale zaposlene. Međutim, naznačenom normom ostvarena je zaštita invalida ne sa stanovišta obaveze poslodavca da invalidnost ne koristi kao razlog za otkaz, već da je dužan da invalida rada rasporedi na odgovarajuće poslove prema njegovoj preostaloj radnoj sposobnosti. To ovde tuženi nije ispoštovao, već je upravo invalidnost iskoristio kao razlog prestanka radnog odnosa tužilje, prikrivajući to upotrebom razloga prestanka potrebe za radom zaposlenog iako je ta potreba stvarno postojala. Zbog toga, navodi žalbe da ne postoji mogućnost da se poslovi kompjuterizacije obavljaju zbog obima i težine u vremenskom rasponu od četiri sata pravno nisu od značaja kad poslodavac ima mogućnost da za preostala četiri sata angažuje drugog zaposlenog. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 2780/10 od 24.02.2010. godine) - 43 -

RADNO PRAVO

ZARADA (Član 104-110. Zakona o radu)

64. Kao naknada iz radnog odnosa koja se uključuje u zaradu zaposlenih, topli obrok i regres za godišnji odmor pripadaju samo za period proveden na radu. Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog (da je prvostepeni sud, odlučujući o delu za utvrđenje potraživanja na ime toplog obroka i regresa za godišnji odmor, na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo - odredbu člana 108. stav 2. Zakona o radu) - osnovani su. Relevantne odredbe: Zaposleni ima pravo da pored izgubljene zarade od poslodavca traži isplatu i drugih primanja koje mu pripadaju po Zakonu, opštem aktu i Ugovoru o radu - član 108. stav 2. Zakona o radu. Prvostepeni sud smatra da se pod ovim podrazumeva i regres za godišnji odmor, kao i naknada za topli obrok, pa je našao da postoji potraživanje po ta dva osnova. Drugostepeni sud nalazi da tuženi osnovano ukazuje u žalbi da te dve naknade pripadaju samo za period proveden na radu, što ovde nije slučaj sa tužiocem koji nesporno nije radio u spornom periodu. Naime, topli obrok predstavlja naknadu iz radnog odnosa koja se uključuje u zaradu zaposlenih samo za period proveden na radu. Takođe, zaposlenom pripada pravo na regres za godišnji odmor, ali – isto tako - samo za vreme provedeno na radu. U konkretnom slučaju, nesporno je da tužilac nije u spornom periodu radio, te mu iz tog razloga ne pripada iznos po osnovu naknade za topli obrok i naknada za godišnji odmor. Iz tog razloga je presuda u ovom delu preinačena i tužbeni zahtev je odbijen, na osnovu člana 380. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 7089/2012(1) od 05.06.2013. godine)

65. Ukoliko su zaposlenom (kome je nezakonito prestao radni odnos i o tome postoji pravnosnažna sudska odluka) u utuženom periodu plaćani doprinosi od strane Nacionalne službe za zapošljavanje, on ima pravo na razliku visine uplaćenih doprinosa i visine doprinosa određene prema visini zarade koju bi ostvario da je radio. Iz obrazloženja: Odluka prvostepenog suda, u stavu prema kome tužilac ima pravo da od tuženog traži uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za utuženi period i to na osnovu člana 108. stav 2. Zakona o radu - je pravilna. - 44 -

RADNO PRAVO Tuženi je tokom postupka isticao da su tužiocu u utuženom periodu doprinosi plaćani od strane Nacionalne službe za zapošljavanje, te da nema pravo da traži njihovu uplatu za isti period. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je navod tuženog u tom smislu neosnovan, s obzirom da su - ukoliko su tužiocu u tom periodu plaćani doprinosi od strane Nacionalne službe za zapošljavanje - uplate doprinosa vršene u visini određenoj u skladu sa visinom naknade koju je tužilac tada primao, a on - s obzirom na postojanje pravnosnažne odluke kojom je utvrđeno da mu je radni odnos prestao na nezakonit način - ima pravo na uplatu doprinosa u visini određenoj prema visini zarade koju bi ostvario da je radio. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 7089/2012(3) od 05.06.2013. godine)

66. Ocena rezultata rada zaposlenog vrši se za mesec dana unazad, a ne za godinu dana unazad, što znači da se zaposlenom ne može umanjiti zarada zbog toga što pre godinu dana nije izvršio poverene radne zadatke. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev da se poništi rešenje tuženog kojim se tužilji primenom korektivnog faktora iz člana 10. ugovora o radu umanjuje zarada za 6 meseci unapred počev od decembra 2010. godine, u iznosu od 10%, zbog neizvršavanja naloga izdatih od strane savetnika direktora, kao i da se obveže tuženi da tužilji na ime naknade štete isplati iznose naznačene u izreci presude zajedno sa zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je osnovana. Odredbom člana 104. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Zaposlenima se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca. Odredbom člana 105. propisano je da se zarada iz člana 104. stav 1. sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbom člana 106. propisano je da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade, a odredbom člana 107. da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu, i vremena provedenog na radu. Radni učinak određuje se na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Opštim aktom utvrđuju se elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz stava 1. i 2. ovog člana. Ugovorom o radu može da su utvrdi osnovna zarada u većem iznosu od osnovne zarade utvrđene na osnovu elemenata iz opšteg akta. Imajući u vidu citirane odredbe zakona kao i odredbu člana 32. Kolektivnog ugovora i člana 10. tužiljinog ugovora o radu, ovaj sud je zauzeo stanovište da tuženi na opisani način nije mogao umanjiti zaradu tužilje. Kod utvrđenja da tužilja nije izvršila povereni joj radni zadatak, tuženi je godinu dana nakon što joj je dat u zadatak određeni posao a ona ga nije izvršila, izvršio umanjenje zarade. Odredbom člana 110. Zakona o radu propisano je da se isplata zarade vrši u rokovima koji su utvrđe- 45 -

RADNO PRAVO ni opštim aktom, kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu i ugovorom o radu, najmanje jedanput mesečno, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec. S obzirom na to da se zarada stiče za obavljeni rad, isplata zarade vrši se unazad. Iz toga proizlazi zaključak da se i ocena rezultata rada vrši za mesec dana unazad, a ne za godinu dana unazad kako je to učinio tuženi, pa je tužilji, zbog toga što pre godinu dana nije izvršila zadatke koje su joj povereni, umanjio zaradu za 10%, i to za 6 meseci a da takav rok nije predviđen ni ugovorom o radu, niti odredbom člana 32. Kolektivnog ugovora koji je osnov za donošenje osporavanog rešenja. Odredbom člana 10. tužiljinog ugovora o radu jeste predviđeno da se prilikom utvrđivanja zarade može primeniti korektivni faktor za utvrđenu zaradu za zaposlene i zarada umanjiti od 5 do 10%, da ocenu rada daje direktor i da se, prema članu 32. Kolektivnog ugovora, zarada može umanjiti za 10% u zavisnosti od ostvarenih rezultata rada odnosno radnog učinka. Navedene odredbe ugovora o radu i kolektivnog ugovora ne mogu se tumačiti tako da se umanjenje zarade može vršiti nakon godinu dana zbog neizvršavanja naloga izdatih od strane neposrednog rukovodioca. (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 222/12 od 18.04.2012. godine)

67. Za obračun materijalne štete u vidu izgubljene zarade koju zaposleni pretrpi na radu osnov predstavlja odgovarajuća zarada a to je samo zarada koja je između poslodavca i zaposlenog ugovorena pravno valjanim ugovorom o radu ili kasnije izmenjena pravno valjanim aneksom tog ugovora.

Iz obrazloženja: Pošto je nesumnjivo utvrđeno da je tuženi isplatio tužiocu niži iznos zarade od onog koji je bio ugovoren, to je isti u obavezi da mu - saglasno članu 16. stav 1. tačka 1. i članu 104. stav 1. Zakona o radu isplati odgovarajuću zaradu, utvrđenu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Relevantne odredbe: Ugovor o radu, između ostalog, sadrži i novčani iznos osnovne zarade i elemente za utvrđivanje radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog - član 33. stav 1. tačka 10. Zakona o radu. Parnične stranke su u konkretnom slučaju zaključile ugovor o radu na osnovu koga je tužilac raspoređen na radno mesto pomoćnog građevinskog radnika, sa koeficijentom 1,10. Prema odredbi člana 171. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (iz člana 33. stav 1. tačka 10. istog Zakona. Dakle, ove izmene se mogu ticati i zarade. Između tužioca i tuženog je nesumnjivo došlo do usmenog dogovora u pogledu zarade, i to tako što je najpre satnica iznosila jednu marku, a zatim jedan evro. Međutim, ovo utvrđenje nije relevantno za utvđenje visine duga koji tuženi ima prema tužiocu, s obzirom da je ugovorom o radu utvrđena visina zarade u skladu sa zakonom, a izmena zarade nije izvršena u skladu sa zakonom. Dakle relevantno je ono što je ugovoreno pisanim ugovorom između parničnih stranaka, a to je ugovor o radu od 22.09.2003. godine. Upravo zato drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud delimično pogrešno primenio materijalno pravo, prihvatajući drugu varijantu nalaza veštaka - 46 -

RADNO PRAVO umesto prve po kojoj je za tužioca relevantan ugovor o radu i koeficijent koji je tim ugovorom bio predviđen. Zbog toga je delimičnim usvajanjem žalbe tuženog prvostepena presuda preinačena. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 400/2012 od 19.03.2012. godine)

68. Kao vreme provedeno na radu računa se vreme od trenutka dolaska zaposlenog na određeno mesto radi obavljanja priprema za izvršavanje poslova i odlaska na gradilište. Iz obrazloženja: Ukoliko zaposleni, po naredbi poslodavca, dođe kod njega na rad na određeno mesto kako bi ostvario određene pripreme radi izvršavanja poslova i otišao na gradilište, tada se i to vreme takođe računa kao vreme provedeno na radu i poslodavac mu za takvu pripremu i prisutnost na radu ne može uskratiti zaradu za rad. To nije vreme dolaska na posao od mesta stanovanja jer - iz činjeničnog utvrđenja u postupku donošenja pobijane presude - sledi da je obaveza tužilaca bila da dođu u 07,00 ujutru u bazu i da posle obavljenih priprema na terenu idu na gradilište. Zbog toga se ne mogu prihvatiti suprotni navodi žalbe da je vreme dolaska na posao ono vreme kada tužioci dođu na gradilište. To vreme nije vreme dolaska na posao, jer se u bazi vrše pripreme za rad i uključenja u proces rada, a stvar je poslodavca kako će taj proces organizovati. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 809/2011 od 09.03.2011. godine)

69. Princip jednakog vrednovanja jednakog rada ne može se primenjivati ukoliko su u pitanju različiti poslovi. Iz obrazloženja: Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu (član 81. st. 1 – 4. Zakona o radu). Zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruje kod poslodavca. Zaradu čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada i naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog Zakona. Opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju se elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarada. Imajući u vidu ove norme, može se zaključiti da je opštom pravnom normom predmetnog kolektivnog ugovora neopravdano uspostavljena razlika u vrednosti nominalno istih poslova vatrogasaca. Naime, za te nominalmo iste poslove određen je koeficijenat vrednosti posla u rasponu od 1,35 - 1,90. Zbog toga je pogrešno pravno shvatanje tužioca, koje iznosi i u žalbi, da se radi o - 47 -

RADNO PRAVO istim poslovima. Ovo utoliko pre što i na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u postupku donošenja ožalbene presude sledi da tužilac obavlja poslove manjeg obima i značaja u odnosu na izvršioce koji rade na nominalno istim poslovima u sedištu poslodavca, ali stvarno različitim po obimu i značaju za proces rada. Osim toga, tužilačka strana nije osporavala naznačeno rešenje o utvrđenom koeficijentu, tj. nije tražila utvrđenje ništavosti zaključenog Ugovora o radu od 21.06.2003. godine, pa zato ne može uspešno isticati da ima pravo na zaradu kao i zaposleni koji rade na nominalno istim, ali - po obimu posla i značaju za proizvodnju - različitim poslovima u sedištu tužene strane. Konačno, i naznačeno rešenje i ugovor o radu o utvrđenom koeficijentu obavezuju ugovarače dok se suprotno ne ugovori. Jednak rad odn. rad iste vrednosti neosporno mora biti jednako vrednovan, ali se u konkretnom slučaju ne radi o tome s obzirom na činjenicu različitosti poslova. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 3664/2010 od 16.03.2011. godine)

70. Kada je radno vreme zaposlenih organizovano tako da dva dana rade po 12 časova (od 719), nakon toga imaju dva dana odmora, zatim ponovo rade dva dana po 12 časova (od 19-7), a onda imaju dva slobodna dana, radi se o radu po smenama a ne o preraspodeli radnog vremena, što znači da im pripada uvećanje zarade po osnovu smenskog rada. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tužene na poslovima obezbeđenja. Njihovo radno vreme organizovano je tako da dva dana rade po 12 časova (od 7-19), nakon toga imaju dva dana odmora, zatim ponovo rade dva dana po 12 časova (od 19-7), a onda imaju dva slobodna dana. Tužioci su i u spornom periodu, od jula do septembra 2006. godine, radili na opisani način. Tužena je isplaćivala tužiocima uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama u visini od 2% od osnovice, što je u njihovim isplatnim listama iskazano kao poseban osnov. Prilikom određivanja koeficijenata za obračun zarade tužilaca, tužena nije uzela u obzir da tužioci rade u smenama, s obzirom na to da je članom 6. ugovora o radu koji su bili na snazi u spornom periodu predviđeno da zaposleni imaju pravo na uvećanje zarade u slučajevima i u visini utvrđenoj kolektivnim ugovorom. Tužioci u ovom postupku zahtevaju isplatu razlike uvećane zarade po osnovu rada u smenama (a ne i rada noću), zasnivajući svoj tužbeni zahtev na direktnoj primeni odredbe člana 108. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, u delu pripadajućeg procenta uvećanja zarade za rad u smenama (26% od osnovice). Prvostepeni sud je takav tužbeni zahtev usvojio, a protiv prvostepene presude tužena je izjavila žalbu. Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Naime, suprotno žalbenim navodima tužene, pravilan je zaključak prvostepenog suda da su tužioci svoje poslove u spornom periodu obavljali prema utvrđenom rasporedu rada, u smenama, te da se nije radilo o preraspodeli radnog vremena. Radno vreme se, po pravilu, raspoređuje tako da u svakoj radnoj nedelji zaposleni radi puno radno vreme. Međutim, radno vreme može biti raspoređeno tako da zaposleni u jednom periodu rade duže, a u drugom periodu kraće od punog radnog vremena, ali tako da u čitavom periodu preraspo- 48 -

RADNO PRAVO dele ukupno vreme rada ne bude duže od punog radnog vremena. Tada je dakle reč o preraspodeli radnog vremena. U konkretnom slučaju, tužioci su u spornom periodu radili u istom ritmu (na napred opisani način), iz čega proizlazi da je tužena rad tužilaca organizovala u smenama, i to u dve smene (kombinacija dnevne i noćne smene). Dakle, poseban režim rada u kojem su tužioci radili kod tužene, a na čemu insistira tužena, ogledao se u kontinuiranom, odnosno neprekidnom radu cele godine, zbog čega se ne radi o preraspodeli radnog vremena. Činjenica da je tužena tužiocima isplaćivala uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama (2%), takođe govori u prilog navedenom zaključku prvostepenog suda, koji u potpunosti prihvata i ovaj sud - da su tužioci radili u smenama, s obzirom na to da im je i sama tužena takav rad priznala, zbog čega se suprotni žalbeni navodi tužene nisu mogli prihvatiti kao osnovani. (Apelacioni sud u Novom Sadu, Gž 1. 4411/10 od 13.04.2011. godine)

71. Samo uz standardni učinak i puno radno vreme stiču se uslovi za ostvarivanje prava na osnovnu zaradu, koja ne može biti niža od minimalne zarade. Iz obrazloženja: Utvrđeno je da u spornom periodu tuženi nije obavljao delatnost, niti je imao pravnu službu i šefa računovodstva, već da je prvoimenovana tužilja do juna 2006. godine vodila evidenciju za sve radnike da su prisutni na radu puno radno vreme, a utvrđeno je da faktički to nije tačno, te da je nakon toga - po istom principu - evidenciju nastavila da vodi drugoimenovana tužilja. Prvostepeni sud je u takvoj situaciji pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužioci nisu ostvarili pravo na minimalnu zaradu, shodno članu 111. stav 1. Zakona o radu. Relevantne odredbe: Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak (na osnovu normativa predviđenih aktom poslodavca u smislu člana 107. Zakona) i puno radno vreme odn. radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom (skraćeno radno vreme na poslovima sa povećanim rizikom) - član 111. stav 1. Zakona o radu. Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade - član 106. Zakona o radu. Osnovna zarada određuje se zaključenim Ugovorom o radu i na osnovu vremena provedenog na radu - član 107. Zakona o radu. Dakle, radi se o dva kumulativno postavljena uslova čije je ispunjenje potrebno radi ostvarenja prava na minimalnu zaradu, pa stoga - u nedostatku standardnog učinka, što je nesporno jer nije bilo delatnosti tuženog - postojanje standardnog obrasca za obračun zarada koji je overen pečatom tuženog nije dokaz da su tužioci bili radno angažovani. Iz navedenih zakonskih odredbi sledi da se osnovna zarada odnosi na standardni učinak i puno radno vreme. Nije osnovan žalbeni navod da činjenica nedostatka radnog učinka radnika, i to u smislu standardnog radnog učinka, nije potreban uslov za isplatu osnovnih zarada u smislu člana 107. Zakona. - 49 -

RADNO PRAVO Ovo zbog toga što odredba člana 107. Zakona propisuje da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova utvrđenih pravilnikom, a koji su potrebni za rad na poslovima za koje zaposleni zaključuje Ugovor o radu, kao i na osnovu vremena provedenog na radu. Stavom 2. istog člana propisano je da se radni učinak određuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Elementi za obračun i isplatu osnovne zarade utvrđuju se opštim aktom, ista ne može da bude obračunata i isplaćena u iznosu koji je niži od iznosa minimalne zarade, a ostvarivanje prava na minimalnu zaradu uslovljeno je standardnim učinkom i punim radnim vremenom. Iz svega toga zaključuje se da je i za ostvarivanje prava na osnovnu zaradu potreban standardni učinak i puno radno vreme. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 5866/10 od 30.09.2010. godine)

72. Neosnovano je isticanje zaposlenog da je za svoje propuste u radu sankcionisan dva puta u situaciji kada je poslodavac u propisanom postupku ocenio njegov rad po obimu i kvalitetu i potom doneo rešenje o umanjenju zarade i rešenje o otkazu zbog povrede radne obaveze. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: U radnom odnosu kod tuženog, tužilac je poslednjih godina bio na poslovima tehničara za šalterske poslove na navedenom šalteru za prijem svih vrsta pošiljki, vrednosnih pisama, paketa i dr. Jedan deo svog posla tužilac je duže vreme obavljao na neprofesionalan način, ne vodeći računa o tome da otisak žiga na pošiljkama bude potpuno vidljiv zbog čega je vinjete ispisivao rukom (a što je bilo zabranjeno raspisima tuženog od 17.8.1999. godine i 11.8.2004. godine). U takvim slučajevima tužilac nije vršio storniranje transakcija nego je ručno ispisivao poštanske nalepnice. Zbog ovih propusta umanjena mu je zarada u visini od 20% za mart mesec 2006. godine. Istovremeno, na rad tužioca pritužbu je upravniku izvršio imenovani korisnik poštanske usluge, dana 08.03.2006. godine. Naveo je da mu je tužilac naplatio veću poštarinu pa je upravnik o tome obavestio šefa službe, po čijem nalogu su instruktori vršili kontrolu rada tužioca i utvrdili nepravilnosti u radu. Prema dostavljenom izveštaju, tužilac je - u periodu od 09.03. do 23.03.2006. godine - prilikom prijema za prenos međunarodnih preporučenih pošiljki, vrednosnih pošiljki i preporučenih pošiljki pogrešno obračunavao i od korisnika PTT usluga naplaćivao veće iznose poštarine od onih propisanih cenovnicima poštanskih usluga u unutrašnjem i međunarodnom saobraćaju, tako što je obračunavao i naplaćivao posebne usluge koje korisnici nisu tražili, a više naplaćene iznose zadržavao za sebe. Time je nepropisno i nesavesno izvršavao radne obaveze, nanoseći štetu kako korisnicima usluga tako i poslodavcu. Svoje zaduženje u blagajni platnog prometa smanjivao je tako što je lepio manje poštanskih marki, a razliku u novcu prisvajao za sebe i na taj način, za ukupno šesnaest pošiljki, prisvojio naznačeni iznos. Zbog navedenih propusta, a pošto je upozorio tužioca da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu i o istom tražio mišljenje sindikata, tuženi je - 19.5.2006. godine - doneo naznačeno rešenje kojim prestaje radni odnos tužiocu – otkazuje mu se navedeni Ugovor o radu od 21.02.2002. godine i Aneks broj 1 Ugovora o radu od 01.11.2005. godine. - 50 -

RADNO PRAVO Zarada se – u smislu odredbe člana 105. stav 1. Zakona o radu - sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Zarada je pravo koje se stiče i ostvaruje radom, primenom principa - za isti rad ista zarada kod istog poslodavca. Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu odgovara ovakvom pojmu zarade. Zarada po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonus, premije, stimulacije i sl.) odgovara navedenom pojmu zarade ako se vezuje za radni učinak, stvaralaštvo u radu, rezultate rada i druge lokalne pokazatelje uspešnosti rada. Odredbom člana 106. Zakona propisano je da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za rad i učinak i uvećane zarade. Odredbom člana 107. Zakona, u stavu 1. - propisano je da se osnovna zarada određuje na osnovu pravilnikom utvrđenih uslova, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu. U stavu 2. - propisano je da se radni učinak određuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. U stavu 3. navedene zakonske odredbe - propisano da se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz st. 1. i 2. ovog člana. U tom smislu, osnovna zarada utvrđuje se na osnovu uslova i vremena rada. Uslovi rada utvrđuju se Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova iz člana 24. Zakona, a tiču se poslova za koje je zaposleni zasnovano radni odnos po Ugovoru o radu. To su: stepen stručne spreme, radna sposobnost, radno iskustvo i drugi posebni uslovi za rad na poslovima koji su zaposlenom povereni. Vreme rada se utvrđuje rasporedom radnog vremena, u smislu člana 55. Zakona, a tiče se punog odn. nepunog radnog vremena. Puno radno vreme omogućuje punu zaradu. S njim je izjednačeno skraćeno radno vreme. Nepuno radno vreme omogućuje srazmerno smanjenu zaradu. Međutim, zarada se ne ostvaruje na osnovu utvrđenog, nego ostvarenog, realizovanog radnog vremena tj. na osnovu vremena stvarno provedenog na radu. Ako je zaposleni bio na radu pola radnog vremena, njegova zarada će biti 50% manja od one koja je utvrđena za puno radno vreme, bez obzira na to što je on u radnom odnosu s punim radnim vremenom. Zarada se ostvaruje po osnovu rada, a ne radnog odnosa. Tu važi pravilo: koliko rada toliko i zarade. S obzirom na to, osnovna zarada se određuje prema časovima izvršenog, a ne projektovanog rada odn. prema časovima provedenim na radu, koji se evidentiraju svakodnevno. Osnovna zarada (zajedno sa zaradom po osnovu radnog učinka) učestvuje u ukupnoj zaradi za obavljani rad i vreme provedeno na radu, a predstavlja i osnovicu za utvrđivanje uvećane zarade i zarade pripravnika. Prema članu 107. stav 2. istog Zakona - radni učinak određuje se na osnovu kvaliteta i obima obavljanog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Kvalitet se utvrđuje na osnovu merila za kakvoću, koja se utvrđuju zavisno od prirode posla, ali i od stepena iskorišćenosti sredstava rada, ušteda, škarta i drugih parametara. Obim se utvrđuje na osnovu merila za količinu obavljenog posla, koja se, zavisno od karaktera rada, izražava brojem, dužinom, težinom, veličinom, energijom ili na koji drugi način. Odnos prema radnim obavezama utvrđuje se na osnovu merila za disciplinu rada, koja se tiču organizacije rada i poslovanja, režima zaštite na radu, zalaganja, poštovanja rokova, urednog dolaženja na rad, saradnje, komunikacije i spremnosti da se pomogne i sl. Ona se obično iskazuje opisnom ocenom. Kada se merila kvaliteta, obima i odnosa prema radu udruže, dobija se deo zarade za radni učinak tj. zarada po osnovu radnog učinka. - 51 -

RADNO PRAVO Prema članu 107. stav 3. Zakona - elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz st. 1. i 2. ovog člana utvrđuju se opštim aktom. Pod opštim aktom podrazumevaju se kolektivni ugovor i pravilnik o radu (koji se donosi kada ne postoje uslovi za zaključenje kolektivnog ugovora kod poslodavca). Jedan od ova dva akta najdirektnije utiče na oblikovanje elemenata za utvrđivanje osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka. Elementi osnovne zarade i elementi zarade za radni učinak se oblikuju ustanovljavanjem merila za njihovo vrednovanje, na osnovu kojih se iz meseca u mesec vrši obračun i isplata zarade. Saglasno navedenim zakonskim odredbama, pre donošenja rešenja o umanjenju zarade tuženom od 20%, prethodila je ocena rada zaposlenih kod tuženog po osnovu obima i kvaliteta od 03.04.2006. godine, a predmet ocene je bilo izvršavanje radnih obaveza ne samo tužioca, već više lica zaposlenih kod tuženog. Budući da tužilac u spornom periodu nije obavljao poslove u skladu sa raspisima tuženog od 17.08.1999. godine i 11.08.2004. godine, već ih je obavljao nepropisno i nesavesno, pa samim tim i nekvalitetno, to mu je zarada za mesec mart 2006. godine, u skladu sa odredbom člana 107. stav 2. Zakona, umanjena za 20%, a u skladu sa kvalitetom i obimom obavljenog posla, kao i njegovim odnosom prema radnim obavezama. Tužiocu zarada nije umanjena zbog učinjene povrede radne obaveze, već iz ovih navedenih razloga. Zbog povrede radne obaveze doneto je rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca i otkazu ugovora o radu, te su neosnovani navodi revizije da je tužilac za svoje propuste u radu sankcionisan dva puta od strane tuženog. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev.2 205/10 od 06.07.2010. godine)

73. Zarada zaposlenom koji je obavljao poslove drugog radnog mesta pripada prema obavljenom radu, a ne prema ugovoru o radu. Iz obrazloženja: Činjenica je da zarada ne zavisi od toga da li je o tome doneta odluka već od toga da li je rad obavljen ili ne, odn. zarada zavisi od faktički obavljenog rada. U tom smislu, bez uticaja su navodi žalbe tuženog: da je tužilac prilikom zaključenja ugovora o radu od 29.11.2004. godine zasnovao radni odnos za poslove koje je prvi put obavljao pa je, kao tehnički metalurg, a ne mašinski tehničar, morao imati svojstvo pripravnika. Naime, u toku prvostepenog postupka je utvrđeno da je tužilac od januara 2005. godine obavljao poslove rukovaoca pogonske stanice, samostalno, te da mu samim tim i pripada zarada za faktički obavljen rad pri čemu tuženi u žalbi ne spori da u svemu nije ispoštovao proceduru za osposobljavanje pripravnika, objašnjavajući da to ne može uticati na činjenicu da je tužilac po ugovoru o radu stekao svojstvo pripravnika. Iz navedenih razloga ovo tumačenje nije od uticaja na pravilnost ožalbene presude. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.I 137/2010 od 03.02.2010. godine)

74. Osnov za ostvarivanje prava na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada postoji u situaciji kada je tužilja, kao radnik tuženika, ostvarila radno vreme u dužem trajanju od pu- 52 -

RADNO PRAVO nog radnog vremena i u tom periodu nije koristila slobodne dane. Dakle, to ne predstavlja rad po osnovu preraspodele radnog vremena. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženika na određeno vreme u periodu od 16.11.2005. godine do 05.05.2008. godine, za koje vreme je - pored redovnog radnog vremena - ostvarila i prekovremene sate rada u periodu od 01.01.2006. godine do 05.05.2008. godine. Naknada joj nije plaćena. Veštačenjem od strane veštaka finansijske struke utvrđeno je da je tužilja u naznačenom periodu ostvarila ukupno 967 časova prekovremenih sati, od kojih joj je 90 časova plaćeno, a ostalo je neplaćeno 877 časova; da je tužilja iskoristila ukupno 15 sati od slobodnih dana i to u martu mesecu 2007. godine jedan sat a u julu 2007. godine 14 sati, i da razlika neisplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada, za ostvarene prekovremene sate u spornom periodu, iznosi 142.023,77 dinara. Po oceni Apelacionog suda, na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno zaključio: u prvom redu, da u konkretnom slučaju tužiljin rad u utuženom periodu ne predstavlja rad po osnovu preraspodele radnog vremena u smislu odredbi čl. 57. do 61. Zakona o radu, i to zbog činjenice da je protivno navedenim zakonskim odredbama ukupno radno vreme tužilje u utuženom periodu u proseku bilo duže od punog radnog vremena odn. da je njeno nedeljno radno vreme trajalo duže od 60 časova; zatim, da tužilja u utuženom periodu nije koristila slobodne dane; konačno, da tužilja ima pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad u utuženom periodu, zbog čega je pravilnom primenom odredbe člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, usvojio tužbeni zahtev tužilje i odlučio kao u izreci. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. I 127/2010 od 09.02.2010. godine)

75. Umanjenje zarade zaposlenom se ne može izvršiti ako poslodavac nije doneo plan i program utvrđenih normi, nije definisao kriterijume na osnovu kojih bi se cenio kvalitet i kvantitet rada zaposlenog i o umanjenju zarade nije doneo odgovarajuće rešenje. Ovo bez obzira na sadržinu Kolektivnog ugovora kod poslodavca, koji inače predviđa da zaposlenom može biti umanjena zarada do 30% ako nije obavio planom i programom predviđene poslove. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku nesporno je utvrđeno da je tuženi, bez prethodno donetog rešenja, tužilji umanjio zaradu za mesece septembar i oktobar 2005. godine, kao i za mesece april, avgust, septembar i novembar 2006. godine. U ovom postupku tuženi je izneo da se ovakva rešenja donose tek od 2007. godine odn. da u periodu 2005 - 2006. godine nisu uopšte donošena rešenja o umanjenju zarada. Kao razlog za umanjenje označio je neispunjenje obima poslova predviđenog Planom i programom utvrđenih normi, što je uslovilo negativno poslovanje Centra. - 53 -

RADNO PRAVO Ustanovljeno je da tuženi jeste bio ovlašćen, i to na osnovu odredbe člana 103. Kolektivnog ugovora, da zaposlenima umanjuje zaradu ukoliko planom i programom ne ispunjavaju predviđene i ugovorene poslove u celini, na vreme i u očekivanom kvalitetu. Međutim, tuženi u konkretnom slučaju nije doneo rešenje o umanjenju zarada, koje bi sadržalo jasne i konkretne razloge za takvu odluku. Isto tako, tuženi za period u kome je umanjio zaradu tužilji nije imao donet Plan i program utvrđenih normi, kao ni utvrđene kriterijuma na osnovu kojih bi rad tužilje mogao biti vrednovan. Imajući to u vidu, prvostepeni sud je pravilno ocenio tužbeni zahtev tužilje osnovanim. U žalbenim navodima tuženog ističe se da je normativ za rad njegovih zaposlenih propisan jer je vezan za finansijski uspeh i ostvarenu finansijsku dobit. Dakle, zbog načina rada kod tuženog, kao samofinansirajuće ustanove koja u kritičnom periodu nije ostvarila planirane prihode - odluka o umanjenju zarade tužilji je zakonita zato što je i doneta upravo zbog neostvarenih rezultata rada Centra. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju tuženi nije doneo ni rešenje koje bi sadržalo razloge umanjenja zarade tužilji tj. da tuženi nije u toku prvostepenog postupka pružio dokaze kojima bi se utvrdila odgovornost tužilje za obavljanje poslova ispod predviđenih kriterijuma i standarda - ove žalbene navode Okružni sud ocenio je neosnovanim. S obzirom na iznete razloge, iako odredba člana 103. stav 2. Kolektivnog ugovora kod poslodavca predviđa da zaposlenom zarada može biti umanjena do 30% ako nije realizovao planom i programom predviđene poslove, prvostepeni sud je pravilno utvrdio: tužilja nije odgovorna za poslovanje tuženika, jer ona ne ugovara i ne nabavlja poslove, već samo predaje polaznicima; kako poslodavac nije ni utvrdio kriterijume poslovanja i nije doneo Plan i program utvrđenih normi na osnovu koga bi cenio kvalitet i kvantitet rada tužilje, to je pravilan ocena prvostepenog suda da je tužbeni zahtev tužilje osnovan - pravilna. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 727/2009 od 10.07.2009. godine)

76. Zaposlenom pripada pravo na uvećanje zarade po osnovu prekovremenog rada i rada u dane praznika bez obzira na to što o takvom radu nije dobio rešenje niti je poslodavcu podneo zahtev za isplatu uvećane zarade. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, po nalogu tuženog, kao poslodavca, radio duže od punog radnog vremena i u dane praznika, a pošto za obavljeni rad nije dobio uvećanje zarade, obratio se sudu. Tuženi je osporio tužbeni zahtev, ističući da tužilac nije dobio rešenje da je ostvaren prekovremeni rad niti se tuženom obraćao za isplatu uvećane zarade. Prvostepeni sud usvojio je tužbeni zahtev. I po shvatanju Okružnog suda, za izvršeni faktički rad tuženi je u obavezi da tužiocu isplati razliku u zaradi, koja predstavlja uvećanu zaradu, u skladu sa članom 108. Zakona o radu. Činjenica da se tužilac posebnim zahtevom nije obraćao za isplatu uvećane zarade ne može uticati na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, pošto postoji obaveza poslodavca da za izvršeni faktički rad isplati zaradu. Poslodavac je u obavezi da vodi evidenciju o poslovima koje zaposleni izvršava za nje- 54 -

RADNO PRAVO ga, u smislu vremena i obima poslova. Uostalom, u konkretnom slučaju tužilac nije samoinicijativno radio duže od punog radnog vremena i u dane praznika, već je to činio po nalogu tuženog, čime je stekao pravo na uvećanje zarade. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 583/09 od 17.06.2009. godine)

77.

U skladu sa članom 108. Zakona o radu, za izvršen faktički rad duži od punog radnog vremena i u dane praznika, tuženik je u obavezi da tužiocu isplati razliku u zaradi koja predstavlja uvećanu zaradu. Tužilac nije samoinicijativno radio duže od punog radnog vremena, već isključivo po nalogu poslodavca. Činjenica da se tužilac posebnim zahtevom nije obraćao za isplatu uvećane zarade ne može uticati na donošenje drugačije odluke po ovoj pravnoj stvari, jer je poslodavac u obavezi da vodi evidenciju o poslovima koje zaposleni izvršava za njega, kao i vreme i obim obavljenih poslova. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 583/09 od 17.06.2009. godine)

78. U skladu sa članom 108. Zakona o radu, poslodavac je u obavezi da zaposlenom izvrši isplatu uvećane zarade za izvršeni faktički rad po njegovom nalogu duži od punog radnog vremena i u dane praznika. Ovo bez obzira što se zaposleni nije obraćao za isplatu uvećane zarade. Iz obrazloženja: Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i Ugovorom o radu i to - za rad na dan praznika koji je neradni dan najmanje 110% od osnovice i za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice - član 108. Zakona o radu. Tužiocu je, u skladu sa odredbom člana 104. ovog Zakona, isplaćena zarada bez uvećanja zarade u skladu sa navedenom odredbom. Tuženi u toku postupka nije sporio da je tužilac radio i duže od punog radnog vremena i u dane praznika. Međutim, osporavanje zahteva zasniva na činjenici da tužilac nije dobio rešenje da je ostvaren prekovremeni rad te da se nije obraćao zahtevom za isplatu uvećane zarade. Time što je tužilac postupao po nalogu poslodavca da radi duže od punog radnog vremena i neradnim danima faktički je izvršio rad, što je nesumnjivo utvrđeno na osnovu dokaza – a to je prvostepeni sud pravilno ocenio. Time je zaposleni ostvario pravo na uvećanu zaradu u spornom periodu (april i maj 2005. godine). Za izvršeni faktički rad, tuženik je u obavezi da tužiocu isplati razliku u zaradi koja predstavlja uvećanu zaradu, a u skladu sa članom 108. Zakona o radu. Činjenica da se tužilac posebnim zahtevom nije obraćao za isplatu uvećane zarade ne može uticati na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, jer je obaveza poslodavca da za izvršen faktički rad isplati zaradu. Poslodavac je u obavezi da vodi evidenciju o poslovima koje zaposleni izvršava za njega, u smislu vremena i obima poslova. Jer, u konkretnom slučaju tužilac nije samoinicijativno radio duže od punog radnog vremena, već po nalogu poslodavca i utvrđeno je da je realizovan rad duži od punog radnog vremena, pa je i utvrđena razlika između isplaćene zarade i odgovarajuće zarade. - 55 -

RADNO PRAVO Na drugoj strani, tuženik je tužiocu - rešenjem od 31.01.2006. godine - priznao pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu u trajanju od 30 dana utvrđujući visinu shodno isplaćenoj zaradi u prethodna tri meseca, u smislu člana 76. Zakona o radu. Naknada štete u iznosu od 59.954,00 dinara isplaćena je 21.03.2006. godine. Na osnovu nalaza veštaka prvostepeni sud je pravilno utvrdio da tužiocu pripada pravo na isplatu iznosa od 2.227,20 dinara na ime neisplaćenog dela naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2005. godinu, a imajući u vidu da je utvrđeno da je u prethodna tri meseca (što obuhvata april i maj 2005. godine) ostvarena uvećana zarada, zbog čega isplatom navedenog iznosa tuženik nije u celini isplatio novčano potraživanje. Iz tih razloga, pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženika na isplatu razlike kao u izreci prvostepene presude. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 583/09 od 17.06.2009. godine)

79. Prema odredbi člana 446. stav 1. ZOO, preuzimanje duga se vrši ugovorom između dužnika i preuzimaoca na koji je pristao poverilac. Ukoliko ne postoji ugovor o preuzimanju duga između tuženog kao dužnika i novoosnovane firme, nema pravnog odnosa između tužioca i novoosnovane firme u pogledu isplate zarade tužiocu za izvršeni rad. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 493/07, od 16.01.2008. godine)

80. Tužilja je bila radnik tuženog i u određenom vremenskom periodu je ostvarila zaradu koja je utvrđena i nije isplaćena, već je zaključen ugovor o preuzimanju duga kojim se tuženik obavezao da će isplatiti pomenuti dug. Kasnije je posebnim sporazumom utvrđen rok, način i dinamika isplate duga i kamate. Tuženik je obavezan da isplati tužilji glavni dug s kamatom koja teče od dana podnošenja tužbe, a ne od dana zaključenja sporazuma. Tužilac je u spornom periodu obavljao faktički rad za račun tuženog, ali je tuženik izbegao da sa tužiocem zaključi pismeni ugovor o radu, da uredno popuni radnu knjižicu tužioca i da uplati tužiocu sve doprinose povodom radnog odnosa. U skladu sa čl. 105. st. 2. Zakona o radu, prema kome je tuženik kao poslodavac bio dužan da, ne samo isplati zaradu tužiocu, već i da plati poreze i doprinose povodom radnog odnosa, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da plati sporne doprinose. (Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž. 205/08, od 28.02.2008. godine)

81. Odredbama čl. 108. st. 1. tač) 2. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama. Rad noću i rad u smenama su različite radnopravne kategorije između kojih se ne povlači paralela, znači da tužioci imaju pravo na uvećanje zarade po dva osnova, odnosno i za rad noću i za rad u smenama. Uvećanje zarade po ovom osnovu imaju zaposleni kojima takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade i to najmanje 26% od osnovice. - 56 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Rad noću i rad u smenama su različite radnopravne kategorije, a čl. 62. st. 1. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/05) je propisano da se rad koji se obavlja u vremenu od 22,00 časa do 06,00 časova narednog dana smatra radom noću, dok ovim zakonom nije na izričit način određen pojam rada u smenama, mada je odredbom čl. 56. st. 1. istog zakona predviđeno da poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva-radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način, iz čega proizilazi da i zakonodavac određujući načine obavljanja rada i obaveze poslodavca u vezi sa tim, razdvaja rad noću i rad u smenama. Naime, moguća je situacija da se rad obavlja u smenama, ali ne i noću (npr. dve smene u periodu od 06,00 časova do 22,00 časa), da se rad obavlja u smenama, od kojih je jedna noću (npr. tri smene, od kojih je jedna u periodu od 22,00 časa do 06,00 časova), kao i da se rad ne obavlja u smenama, ali nekada se, bez kontinuiteta u takvom radu, obavlja noću (npr. radi se u jednoj smeni, ali se povremeno radi i noću; činjenica da se rad obavlja jednom ili dvaput mesečno ne bi se mogla smatrati obavljanjem rada u smenama). Dakle, između rada noću i rada u smenama se ne povlači paralela, odnosno, kako je napred navedeno, rad noću i rad u smenama predstavljaju različite radnopravne kategorije. Odredbom čl. 108. st. 1. t. 2. ZOR je propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, najmanje 26% od osnovice. Prvo pitanje koje se postavlja u ovom postupku, s obzirom da tužioci u ovom postupku potražuju isplatu razlike uvećanja zarade po osnovu rada u smenama je da li je takav rad (noću i u smenama) vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. U konkretnom slučaju ovaj sud smatra da takav rad nije kod tužilaca vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, jer je tuženi tužiocima isplaćivao uvećanu zaradu (45% po osnovu rada noću i 2% po osnovu rada u smenama), kako u celom spornom periodu, tako i ranije, a na osnovu odredaba Posebnog kolektivnog ugovora koji je stupio na snagu dana 27.12.2002. godine (prema čl. 43. navedenog PKU zaposlenima se isplaćuje uvećana zarada tako što se osnovna zarada uvećava za rad noću 45%, a za rad u smenama 2%). Dakle, na osnovu iznetog jasno je da tuženi nije prilikom utvrđivanja osnovne zarade tužilaca vrednovao rad noću i u smenama, jer im je osnovnu zaradu uvećavao za rad u smenama i za rad noću. Nadalje, kako je napred već naglašeno da su rad noću i rad u smenama različite radno pravne kategorije, te kako je citirana odredba čl. 108. st. 1. t. 2. ZOR predvidela isplatu uvećane zarade za rad noću i za rad u smenama najmanje 26% od osnovice, to nadalje znači da tužioci imaju pravo na uvećanje zarade po dva osnova, odnosno i za rad noću i za rad u smenama. Za rad u smenama tužioci imaju pravo na uvećanje osnovne zarade od najmanje 26% za pun mesečni fond časova, s obzirom da je nesporno da je rad tužilaca u spornom periodu bio organizovan tako da su tužioci radili od 06,00 do 18,00 časova i od 18,00 do 06,00 časova. U odgovoru na tužbu tuženi ističe da je rad tužilaca organizovan tako da tužioci rade prvog dana od 06,00 do 18,00 časova, drugog dana su 24 časa slobodni, a trećeg dana rade od 18,00 do 06,00 časova te tuženi ovakav rad naziva radom u turnusima, tj. ističe da ovo nije smenski rad (rad u smenama), a u vezi sa ovim ovaj sud konstatuje da turnus kao termin ili pojam ZOR ne poznaje. Međutim, kako je odredbom čl. 5. navedenog ZOR propisano da poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način (u odnosu na raspored radnog vremena iz čl. 55. istog zakona), zakon na taj način dozvoljava poslodavcima da rad organizuju i na drugi način, pa i na način kako ga je organizovao tuženi. Ali, iako tuženi organizuje rad tužilaca u tzv. turnusima, ovaj - 57 -

RADNO PRAVO sud smatra da se takav način rada može i mora upodobiti sa radom u smenama radi razrešenja ovde spornog pitanja u pogledu prava tužilaca na uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, mada, kako je napred navedeno, samom činjenicom da je tuženi isplaćivao tužiocima uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama, proizilazi da je tuženi i sam priznao tužiocima da rade u smenama. Kako su tužioci u spornom periodu radili u tzv. turnusima, što se upodobljava radom u smenama, proizilazi da tužiocima pripada pravo na uvećanje osnovne zarade od najmanje 26% za pun mesečni fond časova, i, pored toga, za rad noću najmanje 26% za časove rada u periodu koji zakon smatra radom noću. Nadalje, ovaj sud ističe i sledeće. Činjenica što je tuženi po osnovu rada noću isplaćivao tužiocima 45% od osnovne mesečne zarade (za sate koje su ostvarili u vremenu koji se smatra radom noću), a po odredbama navedenog KU, bez obzira što ZOR predviđa najmanje 26% uvećanja zarade po osnovu rada noću, nije od uticaja na tužbeni zahtev tužilaca u ovom postupku, jer tužioci u ovom postupku zahtevaju isplatu razlike uvećane zarade po osnovu rada u smenama (a ne rada noću). Zapravo, tužioci svoj tužbeni zahtev zasnivaju na direktnoj primeni odredbe čl. 108. st. 1 t. 2 ZOR u delu procenta uvećanja zarade za rad u smenama i taj pravni osnov stoji, jer odredba čl. 43. predmetnog KU u delu određenog procenta za uvećanje zarade po osnovu rada u smenama (2%) ne može se primenjivati nakon stupanja na snagu Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/05), a koji je stupio na snagu dana 23.03.2005. godine, a koji odredbom čl. 284. st. 1 propisuje da odredbe Kolektivnog ugovora koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa ovim zakonom. Odredba čl. 43. KU u delu procenta uvećanja zarade za rad u smenama (2%) jeste u suprotnosti sa čl. 108. st. 1. t. 2. Zakona o radu (najmanje 26%) i ne može se primenjivati. Prvostepeni sud pogrešno primenjuje odredbu čl. 108. st. 2. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 24/05), kojom je propisano da ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u st. 1. ovog člana (u konkretnom slučaju pravo tužilaca na uvećanu zaradu za rad noću i za rad u smenama) procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja, te smatra da je zarada tužiocima za sporni period uvećana 47%, a na šta se osnovano ukazuje i žalbom tužilaca, sabirajući pritom procenat uvećanja zarade tužilaca po osnovu noćnog rada (45%) i procenat uvećanja zarade po osnovu rada u smenama (2%). Iz nalaza o veštačenju koje je izvršeno u prvostepenom postupku se vidi da faktičko uvećanje zarade tužilaca u spornom periodu nije 47% od osnovne (ukupne mesečne) zarade, već da je tuženi tužiocima uvećavao ukupnu mesečnu zaradu za 2% po osnovu rada u smenama i 45% po osnovu rada noću, ali samo za časove rada koje su tužioci ostvarili noću (u periodu od 22,00 do 06,00). Pravilna primena čl. 108 st. 1 t. 2 ZOR znači da zaposleni koji rade u smenama imaju pravo na uvećanje zarade od najmanje 26% od osnovne zarade za ukupan mesečni fond časova, plus najmanje 26% od osnovne zarade za fond časova koji su ostvareni u vremenu od 22,00 do 06,00 časova narednog dana. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1006/07 od 31.05.2007. godine)

82. Neosnovan je tužbeni zahtev tužilaca - pripadnika MUP-a za isplatu zarade po osnovu noćnog rada, rada dužeg od punog radnog vremena i u dane državnih praznika, kada je istima, shodno čl. 47. Zakona o unutrašnjim poslovima zbog posebnih uslova rada u organima unutrašnjih poslova, priznato 30% uvećanih sredstava za plate. (Presuda Okružnog suda u Užicu Gž. 274/07, od 19.07.2007. godine) - 58 -

RADNO PRAVO

83.

Obaveza je tuženog poslodavca da tužilji na dosuđene iznose zarada plati i zakonsku zateznu kamatu od dana dospelosti pa do isplate, s obzirom da je odredbom čl. 110. Zakona o radu navedeno da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim opštim aktom ili ugovorom o radu, a najmanje jedanput mesečno. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 311/05 od 6.06.2005. godine)

84.

Zarada se isplaćuje samo u novcu, osim ako tim zakonom nije drukčije određeno, pa se ni akontacija zarade ne može davati u robi. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 570/05 od 07.12.2005. godine)

MINIMALNA ZARADA (Član 111-113. Zakona o radu)

85. Zaposleni kome poslodavac nije omogućio da radi, zbog čega je izostala minimalna zarada, ima pravo na naknadu štete koja se ogleda u visini minimalne zarade koju bi ostvario da mu je od strane poslodavca bilo omogućeno da radi puno radno vreme i ostvari standardan učinak. Iz obrazloženja: Na drugačiju odluku su bez uticaja žalbeni navodi tuženog (da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužilji utvrdio potraživanje na ime minimalnih zarada u situaciji kada iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da efektivnog rada nije bilo, a da shodno važećem Zakonu o radu u takvim okolnostima tužilji ne pripada minimalna zarada). Prvostepeni sud je pravilno utvrdio činjenicu da tužilja nije efektivno obavljala rad kod tuženog jer je od samog tuženog bila prinuđena, dovođenjem u zabludu, da je jedini mogući način da se sporna situacija razreši potpisivanje ugovora kojim se ona odriče zarade i zahteva nedolazak na posao zbog bolesti. Tako zaključen ugovor je ništav. Relevantne odredbe: Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom - član 111. Zakona o radu. Tužilja u tom kontekstu ne bi ostvarila pravo na minimalnu zaradu. Međutim, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog koji joj nije omogućio da radi niti joj je otkazao ugovor o radu, zbog čega je trpela štetu u visini minimalne zarade, tako da je prvostepeni sud pravilno utvrdio visinu zarade. Međutim, pogrešno je primenio materijalno pravo kada joj je dosudio naknadu pripadajuće minimalne zarade a ne naknadu štete. - 59 -

RADNO PRAVO Ipak, takvo postupanje prvostepenog suda nije od uticaja na zakonitost prvostepene odluke, jer upravo visina štete koju je tužilja trpela zbog toga što joj tuženi, kao poslodavac, nije omogućio da radi, zbog čega nije ostvarila standardni učinak i puno radno vreme, ogleda u visini minimalne zarade za period u kome je bila u radnom odnosu kod tuženog. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 2809/2014 od 29.05.2014. godine)

86. Zaposleni ne može tražiti isplatu zarade za period u kome nije dolazio na posao i tokom kojeg nije obavljao rad. Postojanja same činjenice da je u radnom odnosu nije dovoljno za ostvarenje prava na zaradu - minimalnu zaradu, jer se ona isplaćuje samo po osnovu rada. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je stečajni upravnik tuženog preduzeo sve što se moglo preduzeti, shodno odredbama Zakona o parničnom postupku i Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, da bi vratio državinu nad upravnom zgradom stečajnog dužnika (ovde tuženog), koja je u okviru stečajne mase, te u kojoj se nalazi sva poslovna dokumentacija, ali to je učinio bez uspeha. Zaključak prvostepenog suda da iz navedenog proizlazi da ni stečajni upravnik ni tuženi nisu odgovorni za štetu koju navedena lica - štrajkači, svojim protivpravnim radnjama, nanose ne samo stečajnim poveriocima, već i tužiocima i svim drugim licima angažovanim na radu u stečajnom postupku nad tuženim kao stečajnim dužnikom - je pravilan. Žalbeni navodi tužilaca da je prvostepeni sud pogrešno primenio Zakon o radu su neosnovani. Odredbom člana 111. Zakona propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme odn. radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Pošto tužioci nisu obavljali rad u spornom periodu kod tuženog kao poslodavca, oni ne mogu osnovano tražiti isplatu zarade za period u kome nisu dolazili na posao i tokom kojeg nisu obavljali rad, jer - kako je to prvostepeni sud pravilno zaključio - postojanje same činjenice da su u radnom odnosu nije dovoljno za ostvarenje prava na zaradu - minimalnu zaradu, jer se ona isplaćuje samo po osnovu rada koga u navedenom periodu evidentno nije ni bilo. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da tuženi nije odgovoran za situaciju koja je nastala uzurpacijom imovine stečajnog dužnika, upravne zgrade i dokumentacije od strane trećih lica, što je dovelo do prekida rada i prekida preduzimanja poslova u toku stečaja. Stečajni upravnik tuženog je preduzeo sve što je po zakonu mogao preduzeti da povrati državinu upravne zgrade, a samim tim i dokumentacije, ali je to učinio bez uspeha. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da, kod takvog činjeničnog stanja, nema odgovornosti tuženog kao poslodavca za štetu koja je prouzrokovana stečajnim poveriocima, pa i ovde tužiocima. (Iz Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 10587/11 od 23.02.2012. godine)

87. Na poslodavcu je teret dokazivanja činjenice da zaposleni nije ostvario puno radno vreme i standardni učinak a zbog čega mu se osporava pravo na isplatu zarade po predviđenim merilima i kriterijumima, shodno ugovoru o radu i opštim aktima. - 60 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme - član111. Zakona o radu. U odgovoru na tužbu tuženi je osporio tužbeni zahtev, ističući da tužilac nije dostavio dokaze o standardnom učinku i punom radom vremenu. Da li će aktivno učestvovati u parnici i dostaviti dokaze u prilog svojih navoda do okončanja glavne rasprave - diskreciono je pravo tuženika. Međutim, na tuženom - kao titularu obaveze - je teret činjeničnih tvrdnji i dokaza (da se nisu stekli uslovi za isplatu traženog novčanog potraživanja). Naime, na njemu je dužnost ispunjenja, a ne na zaposlenom kao poveriocu. Dakle, na poslodavcu je teret dokazivanja činjenice da zaposleni nije ostvario puno radno vreme i standardni učinak, zbog čega se osporava pravo na isplatu zarade po predviđenim merilima i kriterijumima shodno ugovoru o radu i opštim aktima. Poslodavac i raspolaže pismenim dokazima koji se tiču poslovanja, radnopravnog statusa i drugih podataka i evidencija od kojih zavisi pravo i obaveze zaposlenog u skladu sa zakonom i opštim aktom tuženog. U konkretnom slučaju, tuženi - u smislu člana 220. i člana 223. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku - do okončanja glavne rasprave nije dostavio nijedan dokaz u prilog svojih navoda, datih u odgovoru na tužbu, u pogledu okolnosti da je tužilac odsustvovao sa rada, te da nije ostvario puno radno vreme i standardni učinak, niti je dostavio dokaze da je to eventualno rezultat akta nediscipline ili neispunjenja i neizvršavanja radnih obaveza za koje bi bio odgovoran tužilac. (Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž1. 2011/2011 od 14.10.2011. godine)

88. Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme, a ne za period u kome na rad nije dolazio i tokom koga nije radio. Postojanje samog radnog odnosa, bez rada i dolaska na posao, nije dovoljno da se ostvari pravo na isplatu zarade, a to važi i za isplatu minimalne zarade. Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva - kako proizilazi iz spisa predmeta - je isplata minimalnih zarada u naznačenom ukupnom iznosu za radnike tuženog, koji su - nakon otvaranja stečaja nad tuženim - bili angažovani od strane stečajnog upravnika za obavljanje određenih poslova. Prvostepeni sud je utvrdio da su tužioci sa tuženim zaključili ugovore o radu, zasnivajući radni odnos sa punim radnim vremenom, počev od 01.02.2006. godine, te da je od dana angažovanja tuženi, kao poslodavac, izmirivao sve obaveze, ali da je, nakon isplate za avgust 2007. godine, prestao da isplaćuje zaradu. Članom 8. zaključenih ugovora o radu predviđeno je da zaposleni ima pravo na zaradu koja se isplaćuje u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku. Članom 11. ugovora je predviđeno da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu od strane stečajnog upravnika i pre isteka vremena za koje je zasnovan. Radni odnos, shodno članu 1. navedenog ugovora, zasnovan je na određeno vreme, u trajanju do završetka poslova određenih od strane poslodavca u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku. - 61 -

RADNO PRAVO Prvostepeni sud je zaključio da tužioci osnovano potražuju novčani iznos na ime minimalne zarade, kao i doprinose koji prate navedenu zaradu kod Fonda penzijsko -invalidskog osiguranja zaposlenih, s obzirom da imaju status zaposlenih lica po osnovu zaključenih ugovora o radu, a navedeni ugovori nisu otkazani. Prvostepena presuda ima nedostataka, zbog kojih se ne može ispitati pravilnost primene materijalnog prava. U presudi nisu dati razlozi o bitnim činjenicama, pre svega - o činjenici da li su tužioci u spornom periodu obavljali rad a to je bitna činjenica za ostvarenje prava na minimalnu zaradu za radno angažovanje tužilaca. Ovu činjenicu prvostepeni sud nije cenio. Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrduje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu - član 104. stav 1. Zakona o radu. Zarada iz člana 104. sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca, te drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorima o radu - član 105. st. 1. i 2. Zakona o radu. Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme odn. za radno vreme koje se izjednačava za punim radnim vremenom - član 111. Zakona o radu. Tuženi u žalbi osnovano ukazuje da tužioci, do zaključenja glavne rasprave, nisu dokazali da su tokom perioda za koji traže zaradu stvarno obavljali svoje radne zadatke, ustanovoljene ugovorom o radu. Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme, a ne za period u kome na rad nije dolazio i tokom koga nije radio. Zarada je sukcesivno potraživanje, koje se isplaćuje u obrocima i samo po osnovu rada. Postojanje samog radnog odnosa, bez rada i dolaska na posao, nije dovoljno da se ostvari pravo na isplatu zarade, a to važi i za isplatu minimalne zarade. U ponovnom postupku prvostepeni sud će dati jasne razloge o bitnoj činjenici -da li su tužioci obavljali rad u spornom period. Ukoliko utvrdi da tužioci nisu radili u spornom periodu, ceniće da li su ostvarili pravo na naknadu štete u visini minimalne zarade, pod uslovom da postoji osnov, uslov i odgovornost poslodavca za štetu koja je nastala na radu ili u vezi sa radom. Nakon toga, prvostepeni sud će doneti novu odluku o tužbenom zahtevu, uz pravilnu primenu materijalnog prava, u kojoj će ponovo odlučiti i o troškovima postupka. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 14578/10 od 26.10.2011. godine)

89. Sam radni odnos, bez rada i dolaska na posao, nije dovoljan da se ostvari pravo na isplatu zarade. To važi i za isplatu minimalne zarade. Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva – kako proizilazi iz spisa predmeta - je isplata minimalnih zarada u naznačenom ukupnom iznosu za radnike tuženog, koji su - nakon otvaranja stečaja nad tuženim - bili angažovani od strane stečajnog upravnika za obavljanje određenih poslova. Prvostepeni sud je utvrdio da su tužioci sa tuženim zaključili ugovore o radu, zasnivajući radni odnos sa punim radnim vremenom, počev od 01.02.2006. godine, te da je od dana angažovanja tuženi, kao poslodavac, izmirivao sve obaveze, ali da je, nakon isplate za avgust mesec 2007. godine, prestao da isplaćuje zaradu. - 62 -

RADNO PRAVO Članom 8. zaključenih ugovora o radu predviđeno je da zaposleni ima pravo na zaradu koja se isplaćuje u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku. Članom 11. ugovora je predviđeno da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu od strane stečajnog upravnika i pre isteka vremena za koje je zasnovan. Radni odnos, shodno članu 1. navedenog ugovora, zasnovan je na određeno vreme, u trajanju do završetka poslova određenih od strane poslodavca u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku. Prvostepeni sud je zaključio da tužioci osnovano potražuju novčani iznos na ime minimalne zarade, kao i doprinose koji prate navedenu zaradu kod Fonda penzijsko - invalidskog osiguranja zaposlenih, s obzirom da imaju status zaposlenih lica po osnovu zaključenih ugovora o radu, a navedeni ugovori nisu otkazani. Prvostepena presuda ima nedostataka, zbog kojih se ne može ispitati pravilnost primene materijalnog prava. U presudi nisu dati razlozi o bitnim činjenicama, pre svega - o činjenici da li su tužioci u spornom periodu obavljali rad a to je bitna činjenica za ostvarenje prava na minimalnu zaradu za radno angažovanje tužilaca. Ovu činjenicu prvostepeni sud nije cenio. Relevantne odredbe: Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu - član 104. stav 1. Zakona o radu. Zarada iz člana 104. sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca, te drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorima o radu - član 105. st. 1. i 2. Zakona o radu. Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme odn. za radno vreme koje se izjednačava za punim radnim vremenom - član 111. Zakona o radu. Tuženi u žalbi osnovano ukazuje da tužioci, do zaključenja glavne rasprave, nisu dokazali da su tokom perioda za koji traže zaradu stvarno obavljali svoje radne zadatke, ustanovoljene ugovorom o radu. Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, ali za standardni učinak i puno radno vreme, a ne za period u kome na rad nije dolazio i tokom koga nije radio. Zarada je sukcesivno potraživanje, koje se isplaćuje u obrocima i samo po osnovu rada. Postojanje samog radnog odnosa, bez rada i dolaska na posao, nije dovoljno da se ostvari pravo na isplatu zarade, a to važi i za isplatu minimalne zarade. U ponovnom postupku prvostepeni sud će dati jasne razloge o bitnoj činjenici - da li su tužioci obavljali rad u spornom period. Ukoliko utvrdi da tužioci nisu radili u spornom periodu, ceniće da li su ostvarili pravo na naknadu štete u visini minimalne zarade, pod uslovom da postoji osnov, uslov i odgovornost poslodavca za štetu koja je nastala na radu ili u vezi sa radom. Nakon toga, prvostepeni sud će doneti novu odluku o tužbenom zahtevu, uz pravilnu primenu materijalnog prava, u kojoj će ponovo odlučiti i o troškovima postupka. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 14578/10 od 26.10.2011. godine)

90. Bez obzira što nije faktički obavljala radne zadatke, a radni odnos joj nije prestao - tuženik je dužan da tužilji isplati naknadu štete u visini minimalne zarade za sporni period. - 63 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio sledeće činjenično stanje: Tužilja je u radnom odnosu kod tuženika od februara meseca 2007. godine. Ugovor o radu joj nije prestao. Raspoređena je na poslove prodavca u naznačenoj poslovnoj jedinici. Faktički ne obavlja rad još od 11.07.2004. godine. Stoji činjenica, kako je prvostepeni sud pravilno utvrdio, da tužilja nije faktički obavljala rad kod tuženika jer je kod njega došlo do statusnih i organizacionih promena, a radne jedinice tuženog su počele da obavljaju svoju delatnost u drugom pravnom licu. Tužilji je ponuđeno da pređe kod drugog poslodavca, što ona nije prihvatila. I pored toga, tužilja nije oglašena tehnološkim viškom niti je raspoređena na druge poslove i zadatke. Tuženi nije imao sredstava da izvrši isplatu otpremnine tužilji u slučaju da ista bude oglašena tehnološkim viškom, niti je bio u mogućnosti da tužilju rasporedi na druge poslove, jer ne poseduje radno mesto prodavca. S obzirom da tuženi nije otkazao tužilji Ugovor o radu, niti je tužilja dala otkaz Ugovora o radu, prvostepeni sud je izveo pravilan zaključak da je tužilja zaposlena kod tuženog. Prema stanovištu Apelacionog suda, tužilja je u radnom odnosu kod tuženika, koji joj nije omogućio da radi, niti joj je otkazao Ugovor o radu zbog čega je trpela štetu u visini minimalne zarade, tako da je prvostepeni sud pravilno utvrdio visinu zarade, ali je pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužilji dosudio naknadu pripadajuće minimalne zarade, a ne naknadu štete. To, međutim, nije uticalo na zakonitost pobijane odluke. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 193/2010 od 02.02.2010. godine)

91. Da bi poslodavac mogao da isplaćuje minimalnu zaradu potrebno je da uslovi isplate budu predviđeni u opštem aktu poslodavca i u ugovoru o radu kao i da poslodavac dođe do takvih ekonomskih teškoća da mu preti opasnost od nelikvidnosti, gubitka i stečaja. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 151/06 od 25.01.2006. godine)

NAKNADA ZARADE (Član 114-117. Zakona o radu)

92. Nezakonito je upućivanje na plaćeno odsustvo zaposlenog po drugi put u istoj kalendarskoj godini. Iz obrazloženja: Odredbom člana 30. Zakona o radu (dalje: Zakon) propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, dok je članom 33. stav 1. tač. 1) do 13) propisano koje elemente sadrži ugovor o radu, a članom 33. stav 2. Zakona propisano je da se ugovorom o radu mogu ugovoriti i druga prava i obaveze i da se na prava i obaveze koja nisu utvrđena ugovorom o radu primenjuju odgovarajuće odred- 64 -

RADNO PRAVO be zakona i opšteg akta. Odredbom člana 9. stav 2. Zakona je propisano da su pojedine odredbe ugovora o radu kojima se utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog ništave, a po članu 11. Zakona da se ništavost odredaba ugovora utvrđuje pred nadležnim sudom, koje pravo ne zastareva. Kao akt zasnivanja radnog odnosa ugovor o radu ima karakter pojedinačnog akta. Njime se uspostavlja radni odnos sa određenim pravima, obavezama i odgovornostima. Međutim, on nije samo akt zasnivanja nego i uređivanja radnog odnosa (ima normativni karakter) jer određuje sadržinu prava, obaveza i odgovornosti svakog zaposlenog i svakog poslodavca. Ugovor o radu je i dvostrano obavezan, teretni pravni posao čiji je predmet sam rad, a s tim u vezi prava, obaveze i odgovornosti u značenju onoga što predstavlja predmet volje ugovarača. Zbog pravne prirode ovog pravnog posla koja je i ugovorna u slučaju da Zakon kao matični zakon ne sadrži izričitu odredbu u tom pogledu, primenjuju se odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Tužilja traži utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o radu (član 10. tačka 4. ugovora o radu) po kojoj zaposleni može otkazati ugovor u pisanoj formi sa otkaznim rokom od 60 dana koji može biti skraćen na 15 dana ukoliko zaposleni nadoknadi banci iznos od dvostrukog iznosa poslednje bruto zarade isplaćene zaposlenom. Tužilja smatra da je ova odredba ugovora suprotna odredbi člana 178. stav 2. Zakona kojom je propisano da otkaz ugovora o radu zaposleni dostavlja poslodavcu u pisanom obliku najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa. Pravilan je zaključak Okružnog suda da navedeni rok od 15 dana predstavlja najmanji mogući rok pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa za otkaz ugovora o radu poslodavcu. Međutim, tužilji radni odnos nije prestao po ovom osnovu (član 178. Zakona), već po osnovu sporazuma iz člana 177. Zakona koji predstavlja poseban osnov prestanka radnog odnosa. Tužilja nije tražila utvrđivanje ništavosti tog sporazuma, a članom 3. tog sporazuma se obavezala da do 31.08.2005. godine nadoknadi tuženoj iznos od dvostrukog iznosa poslednje bruto zarade isplaćene tužilji koji iznosi 71.989,00 dinara saglasno tački 10. podtačka 10. tačka 4. ugovora o radu od 1.04.2005. godine. Kako Zakon kao matični zakon u oblasti radnih odnosa ne propisuje izričitu zabranu ugovaranja nekih drugih prava i obaveza, to ugovaranje da otkazni rok može biti skraćen sa 60 na 15 dana uz isplatu dvostrukog iznosa poslednje bruto zarade isplaćene zaposlenom, ne predstavlja ugovaranje suprotno odredbi člana 178. Zakona i u skladu je sa članom 33. stav 2. Zakona, zbog čega je Okružni sud, po oceni Vrhovnog suda, pravilno odbio tužbeni zahtev tužilje jer za to nisu ispunjeni uslovi iz člana 9. stav 2. i člana 11. Zakona i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. (Presuda Okružnog suda u Čačku,Gž. 1353/08, od 15.10.2008. godine)

NAKNADA TROŠKOVA (Član 118. Zakona o radu)

93. Za ostvarenje prava zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada kao uslov se ne može postaviti podnošenje zahteva za njihovu isplatu. - 65 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: U žalbi tuženog se ističe da se tužilja obratila za naknadu predmetnih troškova tek 05.04.2011. godine, kao i da nije dostavila dokaze na osnovu kojih bi joj bila izvršena njihova isplata. Ovi žalbeni navodi su neosnovani. Naime, za poslodavce je pravo zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, a imajući u vidu sadržinu odredbe člana 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, propisano kao imperativ. Ovo proizilazi već iz formulacije ovog člana: " ... koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko se naknada isplaćuje u novcu...". Imajući to u vidu, tužilja nije ni bila dužna da se obraća tuženom za isplatu ovih troškova, niti da mu prilaže dokaze - prevozne karte, jer njeno pravo proizilazi iz odredbe člana 118. tačka 1. Zakona o radu i člana 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 1. 3177/2012 od 11.10.2012. godine)

94. Regres za godišnji odmor ne predstavlja zaradu niti naknadu zarade, već naknadu troškova povodom korišćenja godišnjeg odmora, pa odricanje zaposlenog od potraživanja zarade i naknade zarade ne može biti protumačeno kao odricanje od potraživanja regresa za godišnji odmor. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog do ... aprila .... godine, kada im je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njihovim radom. Sporazumom od____aprila ___ godine, koji su tužioci zaključili sa tuženim, konstatovano je da su oni saglasni sa obračunom dospelih neisplaćenih zarada i ostalih naknada zarada na dan prestanka radnog odnosa i da se odriču svih potraživanja po osnovu zarade i naknade zarade preko tog obračuna. Nesporno je da su tužioci iskoristili godišnji odmor kod tuženog. Tuženi im osporava pravo na regres za godišnji odmor. Po oceni Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud izveo zaključak da se sporazumom od .... aprila godine tužioci nisu odrekli prava na potraživanje regresa za godišnji odmor koji su iskoristili pre prestanka radnog odnosa. Iz sadržine sporazuma nesumnjivo proizlazi zaključak da su se oni saglasili sa obračunom dospelih neisplaćenih zarada i naknada zarada te da se odriču svih potraživanja po osnovu zarade i naknade zarade. Regres za korišćenje godišnjeg odmora ne predstavlja zaradu već naknadu troškova povodom korišćenja godišnjeg odmora, kako je to predviđeno odredbama člana 118. tačka 6) Zakona o radu. Prema tome, tužioci se navedenim sporazumom nisu odrekli potraživanja regresa već potraživanja koje se odnosi na zaradu, odnosno na naknadu zarade. Iz navedenih razloga neprihvatljivi su žalbeni navodi kojima se ponovo tvrdi da su se tužioci odrekli potraživanja regresa zaključenjem navedenog sporazuma. Istovremeno, tuženi pogrešno označava da regres predstavlja uvećanu zaradu, imajući u vidu navedene odredbe Zakona o radu, kojima je jasno regulisano da regres predstavlja naknadu troškova za korišćenje godišnjeg odmora. (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 675/12 od 9.05.2012.godine) - 66 -

RADNO PRAVO

95. Opšti akt propisuje uslove za ostvarivanje prava na regres. Iz obrazloženja: Ožalbena presuda sadrži pravno pogrešan zaključak. Naime, u "Sl. glasniku RS", br. 61/2005 od 18. jula 2005. godine objavljena je izmena Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005) kojom je propisano (član 12.) da tač. 5) i 6) člana 118. prestaju da se primenjuju danom stupanja na snagu ovog Zakona, a primenjivaće se od 01.01.2006. godine. Dakle, odredba člana 118. Zakona o radu je od 19.07.2005. godine do 01.01.2006. godine zaposlenom priznavala pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada, za vreme provedeno na službenom putu, i smeštaj i ishranu u toku rada. Međutim, ne i za regres za godišnji odmor. To znači da za ovaj period nije bilo propisano pravo na regres za godišnji odmor, a nema dokaza ni da je to pravo bilo utvrđeno opštim aktom tuženog poslodavca tj. ugovorom o radu. Iz tih razloga je na tužilji (suprotno pravnom stavu iz ožalbene presude) bio teret činjenične tvrdnje i dokaza okolnosti da je Kolektivnim ugovorom kod poslodavca (odn. njegovim supstitutom Pravilnikom o radu kao opštim aktom iz člana 8. Zakona o radu) - utvrđeno pravo na regres. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 256/2012(1) od 25.01.2012. godine)

96. Ako je, prema opštem aktu poslodavca, stanovanje zaposlenog na razdaljini od preko tri kilometra od sedišta poslodavca uslov za priznavanje prava zaposlenog na naknadu troškova prevoza, radi dolaska na posao i povratka s posla, onda je za priznavanje tog prava pravno irelevantna okolnost da zaposleni stanuje u mestu u kojem se nalazi sedište poslodavca. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog od 1. juna 2004. do 31. maja 2007. godine. Tužilja je stanovala u aa, a njeno radno mesto bilo je u vv, a udaljenost između ta dva mesta veća je od 3 kilometra. Tuženi nije tužilji isplatio naknadu troškova prevoza za period od 1. juna 2004. do 31. maja 2007. godine, osim za mesec novembar 2005. godine. Takođe je utvrđena vrednost naknade za prevoz za navedeni period. Predmet tužbenog zahteva bio je, između ostalog, tužiljin zahtev za isplatu naknade troškova prevoza za period od 1. juna 2004. do 31. maja 2007. godine. Prvostepeni sud je usvojio taj deo tužbenog zahteva, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio pobijani deo tužbenog zahteva. Naime, prema odredbi člana 43. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, preduzeće je dužno da zaposlenima obezbedi mesečne karte za javni prevoz, radi dolaska na posao i povratka sa posla, s - 67 -

RADNO PRAVO tim da radnici koji ne mogu da koriste javni prevoz mogu naknadu za prevoz ostvariti u novcu u visini od 100% od cene mesečne karte, na razdaljini preko 3 kilometra od sedišta preduzeća. Iz te odredbe sledi zaključak da je materijalna pretpostavka za ostvarivanje prava na naknadu troškova javnog prevoza radi dolaska na posao i povratka s posla da zaposleni koristi javni prevoz na razdaljini preko tri kilometra od sedišta preduzeća. Tužilja koristi javni prevoz na razdaljini od mesta stanovanja do mesta rada i obratno u jednom smeru većoj od 3 kilometra, pa je zato pravilan zaključak iz ožalbene presude da postoji obaveza tuženog poslodavca da tužilji ispuni obligaciju iz ovog osnova, primenom pravila iz člana 295. Zakona o obligacionim odnosima. Okolnost na koju se poziva žalba – da tužilja stanuje u mestu gde je sedište tuženog – nije pravno važna činjenica u smislu člana 43. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, jer je po slovu naznačene norme merodavna razdaljina od sedišta preduzeća – preko tri kilometra – a ne naznačena okolnost. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 4461/10 od 11.11.2011. godine)

97. U slučaju da kod poslodavca ne postoji opšti akt kojim je normirana naknada troškova prevoza niti je to regulisano ugovorom o radu - na ovo pravo zaposlenih se neposredno primenjuju odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Iz obrazloženja: Prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa mogu se - shodno članu 1. Zakona o radu uređivati isključivo zakonom, opštim aktom (pod kojim se podrazumevaju kolektivni ugovor i pravilnik o radu) i ugovorom o radu, a ne odlukom direktora preduzeća. Ukoliko kod poslodavca ne postoji opšti akt kojim bi bila normirana naknada troškova prevoza niti je to regulisano ugovorom o radu, to se na ovo pravo zaposlenih imaju neposredno primeniti odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Apelacionog suda u Kragujevcu, sa sednice od 20.12.2010. godine)

98. Zaposleni ima pravo na naknadu troškova za korišćenje godišnjeg odmora (regres), u skladu sa odredbama pojedinačnog kolektivnog ugovora kod poslodavca. Ukoliko nije izvršena izmena ovog kolektivnog ugovora, zaposleni se može samo u svoje ime odreći neke (pa i ove) isplate na koju ima pravo. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio: Tužilac je zaposlen kod tuženog; tuženi u 2006. i 2007. godini nije isplatio tužiocu naknadu troškova za korišćenje godišnjeg odmora odn. regres; ta obaveza predviđena je zakonskim odred- 68 -

RADNO PRAVO bama i odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora, zaključenog maja 2005. godine između tuženog kao poslodavca i dva reprezentativna sindikata; utvrđen je iznos prosečne neto zarade isplaćene kod tuženog u julu 2006. i julu 2007. godine, a na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko finansijsku oblast, ustanovljenog na osnovu opšte prihvaćene metodologije neto zarada u preduzeću izračunava se deljenjem ukupno isplaćenih neto zarada u odgovarajućem mesecu sa brojem zaposlenih, umanjenog za broj radnika na bolovanju (jer njima i nije isplaćivana zarada, već im je naknadu zarade isplaćivao Zavod za zdravstvenu zaštitu). Prvostepeni sud je tako utvrdio da je tuženi dužan da tužiocu isplati na ime regresa za godišnji odmor navedene godišnje iznose, te ga je pobijanom presudom na to i obavezao. Relevantne odredbe: Zaposleni, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, ima pravo na naknadu troškova za korišćenje godišnjeg odmora (regres) - član 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu. Odredbe člana 31. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, koji je tuženi kao poslodavac zaključio 31. maja 2005. godine sa reprezentativnim sindikatima u preduzeću, predviđaju da zaposleni ima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a čiji se iznos utvrđuje u visini jedne prosečne zarade u preduzeću za mesec koji prethodi isplati. Iz tih razloga je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana. Navodi iz žalbe tuženog, koji se odnose na navodne manjkavosti u metodologiji obračuna prosečne zarade u preduzeću od strane veštaka, jer je veštak i u osnovnom i u dopunskom nalazu (koji su uz saglasnost stranaka korišćeni u ovoj parnici) tačno utvrdio iznos prosečne zarade za jul mesec 2006. i 2007. godine - neosnovani su. Takođe, neosnovan je i žalbeni navod tuženog da su reprezentativni sindikati odobrili tuženom kao poslodavcu da svim zaposlenima, zbog likvidnosti u preduzeću, isplati godišnji iznos regresa od po 10.000,00 dinara za 2006. i 2007. godinu, što je prihvatilo 520 radnika. Takvi stavovi sindikata, naime, ne mogu da utiču na sadržaj Pojedinačnog kolektivnog ugovora onako kako je već zaključen, a bez postupka njegove eventualne izmene. Ni pojedinačna saglasnost većine radnika sa takvim stavom sindikata ne može obavezivati bilo kog radnika pojedinačno, jer se zaposleni može samo u svoje ime odreći neke isplate na koju ima pravo, ali ne i u ime drugog zaposlenog koji se sa tim nije saglasio. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 914/2009 od 15.09.2009. godine)

99.

Tužbeni zahtev tužioca kao državnog službenika, za isplatu naknade za topli obrok i regres se odbija kao neosnovan jer ne postoji osnov ni u opštim niti posebnim propisima za ostvarivanje prava na naknadu traženih troškova. Naime, Zakonom o državnim službenicima i Zakonom o platama nisu predviđeni naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, kao dodaci na platu, niti Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, a nema ni odgovarajućeg kolektivnog ugovora kao opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju. (Presuda Okružnog suda u Novom Pazaru, Gž. 1606/08, od 15. 01.2009. godine)

100. Ukoliko je inspekcijskom kontrolom inspektor rada ustanovio da zaposlenom nije isplaćena naknada za prevoz za određeni mesec može naložiti poslodavcu da radniku isplati naknadu - 69 -

RADNO PRAVO za dolazak i odlazak sa posla za taj mesec. Taj nalog se ne odnosi na isplatu naknada po istom osnovu za ostale mesece jer se radi o zaposlenom sa nepunim radnim vremenom koji je dolazio na posao četiri puta mesečno a za te dolaske nije dostavio dnevne autobuske kartice. Iz obrazloženja: Pravilno je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u sprovedenoj inspekcijskoj kontroli inspektor rada ocenio da je poslodavac povredio član 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima, jer tužiocu nije naknadio troškove za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte javnog saobraćaja za mesec februar 2006. godine, koja je iznosila 3.000,00 dinara, pa je poslodavcu pravilno naloženo da tužiocu isplati navedeni iznos, a da poslodavac nije dužan da nadoknadi troškove za dolazak i odlazak sa rada za ostale mesece iz razloga što nije dostavio dnevne autobuske kartice kao dokaz da je stvarno putovao i da poslodavac nije u obavezi da mu kupuje mesečnu karticu, jer je, zbog nepunog radnog vremena, na posao dolazio najviše četiri puta mesečno. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 6901/07 od 2.07.2008. godine)

101.

Poslodavac je dužan da zaposlenom nadoknadi troškove prevoza radi odlaska na rad i povratka sa rada, obračunavajući iste u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, iako zaposleni u ovu svrhu nije koristio sredstva javnog saobraćaja. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž.I. br. 377/05 od 11.07.2005. godine)

DRUGA PRIMANJA (Član 119-120. Zakona o radu)

102. Otpremnina zbog odlaska u penziju se isplaćuje u neto a ne u bruto iznosu. Iz obrazloženja: Tužilja ima pravo na isplatu otpremnine, čija visina ne može biti manja od tri prosečne zarade u Republici Srbiji prema poslednje objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za statistiku, a shodno odredbi člana 119. stav1. tačka 1. Zakona o radu. Međutim, otpremnina se ne isplaćuje u bruto, već u neto iznosu. Naime, otpremnina u bruto iznosu se određuje prema bruto zaradi kao osnovici. Ali, kod isplate otpremnine zaposlenom pripada njena neto vrednost jer, iako se pod zaradom podrazumeva bruto zarada - to je zarada u kojoj su sadržane poreske obaveze, koje se po propisima o oporezivanju obavezno isplaćuju iz zarade. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž 1. 5659/2012 od 22.10.2012. godine) - 70 -

RADNO PRAVO

103. Pravo na otpremninu zaposlenom pripada ne samo pri odlasku u starosnu ili invalidsku nego i pri odlasku u porodičnu penziju. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na poslovima kontiste kod tuženog poslodavca. Rešenjem o prestanku radnog odnosa zbog ostvarivanja prava na penziju, od 10. decembra 2004. godine, tužilji je prestao radni odnos na osnovu sporazuma sa poslodavcem, zaključno sa 1. decembrom 2004. godine. Tužilja je ostvarila pravo na porodičnu penziju. U rešenju je određeno da će tužilji biti izmirene dospele neisplaćene zarade i da će se to rešenje primenjivati od 1. decembra 2004. godine, od kada nastupaju njegove pravne posledice. Takođe je utvrđeno da tuženi tužilji nije isplatio otpremninu, da je vrednost otpremnine 44.086,00 dinara, sa datumom dospelosti 1. decembra 2004. godine. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu otpremnine pri odlasku u penziju, a protiv takve presude tuženi je izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni, u postupku njene žalbene kontrole. Naime, prema odredbi člana 90. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), poslodavac može zaposlenom da isplati otpremninu. Nadalje, odredbom člana 130. stav 1. tačka 1) Kolektivnog ugovora kod poslodavca propisano je da zaposleni ima pravo i na ostala primanja koja nemaju karakter zarade, i to na otpremninu pri prestanku radnog odnosa zbog odlaska u penziju. Ovom normom Kolektivnog ugovora kod poslodavca izričito je propisano pravo zaposlenog na otpremninu zbog odlaska u penziju. Iz te odredbe proizlazi zaključak da je materijalna pretpostavka za ostvarivanje prava na otpremninu odlazak zaposlenog u penziju. Pri tome se pojam penzija u uslovu ove norme upotrebljava u rodnom značenju, što znači da svojim pojmovnim sadržajem obuhvata, pored prava na starosnu penziju i prava na invalidsku penziju, i pravo na porodičnu penziju. Zbog rečenog je bez značaja sa stanovišta primene prava navod žalbe da tužilja jeste s tuženim zaključila sporazum o prestanku radnog odnosa, ali tom prilikom nije ostvarila pravo na invalidsku ili starosnu penziju, već se opredelila za prestanak radnog odnosa da bi ostvarila svoja prava po smrti svog supruga. Takav navod je bez značaja, između ostalog i zbog toga što na osnovu prestanka radnog odnosa tužilja nije ostvarila bilo koje pravo, nego pravo na penziju, pri čemu je pravno irelevantno to što je reč o porodičnoj penziji. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 3654/10 od 16.02.2011. godine)

104. Otpremnina pri odlasku u penziju pripada i zaposlenom u zadruzi kao poslodavcu, pri čemu nije od značaja to što je zaposleni bio jedan od osnivača zadruge i ima i svojstvo zadrugara. - 71 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 2. marta 1972. godine zasnovala radni odnos kod B. F. Z. U. u P. na poslovima frizera. Na dan 6. oktobra 1981. godine zaključen je samoupravni sporazum o udruživanju u B. F. Z. U. u P., prema kojem je ta zadruga nastala udruživanjem rada i sredstava radnih ljudi koji samostalno obavljaju zanatsku delatnost ličnim radom i sredstvima u svojini građana. Na dan 20. decembra 1999. godine osnovana je tužena pod istim nazivom, a jedan od osnivača tužene je i tužilja, koja je na taj način stekla status zadrugara. Tužilja je 1. novembra 2002. godine sa tuženom zadrugom zaključila ugovor o radu radi obavljanja poslova frizera. Za vreme ovog radnog odnosa tužilja je kod tužene ostvarivala sva prava iz radnog odnosa. Rešenjem direktora tužene tužilji je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu sa 21. decembrom 2006. godine, jer je privremenim rešenjem nadležnog organa tužilji utvrđeno pravo na starosnu penziju počev od 22. decembra 2006. godine. Tužena nije isplatila tužilji otpremninu pri odlasku u penziju, koja prema nalazu i mišljenju veštaka iznosi 129.549,00 dinara. Predmet tužiljinog tužbenog zahteva je isplata otpremnine pri odlasku u penziju. Prvostepeni sud je usvojio njen tužbeni zahtev, a tužena je protiv takve presude izjavila žalbu. Po shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na tačno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je, naime, pravilno zaključio da je tužilja, pored toga što je imala svojstvo zadrugara kod tužene, bila u radnom odnosu kod tužene i kod nje ostvarivala prava iz radnog odnosa, što znači da je stekla i pravo na isplatu otpremnine pri odlasku u penziju. Prema članu 2. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije kod domaćeg ili stranog pravnog lica, odnosno fizičkog lica, kao i na zaposlene koji su upućeni na rad u inostranstvo od strane poslodavca, ako zakonom nije drukčije određeno. Prema članu 5. stav 1. Zakona o radu, zaposleni, u smislu ovog zakona, jeste fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, a prema stavu 2. ovog člana, poslodavac, u smislu ovog zakona, jeste domaće, odnosno strano pravno lice ili fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje jedno ili više lica. Prema članu 119. stav 1. istog zakona, poslodavac je dužan da isplati zaposlenom, u skladu sa opštim aktom, otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini tri prosečne zarade. Žalba tužene se svodi na tvrdnje: da je zadruga oblik organizovanja fizičkih lica u kojem oni, poslovanjem na zadružnim principima dobrovoljnosti i solidarnosti, demokratičnosti, ekonomskog učešća, jednakog prava upravljanja, samostalnosti, zadružnog obrazovanja i međuzadružne saradnje, ostvaruju svoje ekonomske, socijalne i kulturne interese; da je tužilja jedan od osnivača i zadrugara tužene; da tužena nema predviđena sredstva za isplatu otpremnine pri odlasku u penziju zaposlenih; da ova otpremnina nije isplaćena nijednom zaposlenom; da za obaveze koje se nisu mogle izmiriti iz imovine zadruge odgovaraju zadrugari solidarno tako da bi i tužilja morala biti obvezana na isplatu ove otpremnine, što je apsurdno. Ovakvi žalbeni navodi su neosnovani. Iz važećih propisa proizlazi: da je tužena zadruga pravno lice; da se na njene zaposlene primenjuju odredbe Zakona o radu; da je tužilja bila u radnom odnosu kod tužene i da je tužena kao njen poslodavac bila dužna da joj isplati otpremninu pri odlasku u penziju, bez obzira na to što tužilja, pored svojstva zaposlene, ima i svojstvo zadrugara. Takođe nije od značaja činjenica što tužena nije predvidela sredstva za isplatu ove otpremnine, kao ni to što otpremnina nije isplaćena drugim zaposlenim licima. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž 1 2266/10 od 9.02.2011. godine) - 72 -

RADNO PRAVO

105. Da bi postojalo pravo na otpremninu zbog odlaska u penziju, nije dovoljno samo ostvarivanje prava na penziju - neophodno je da razlog za prestanak radnog odnosa bude upravo ostvarivanje prava na penziju. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 1. januara 1990. godine do 27. aprila 2009. godine, kada mu je prestao radni odnos na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu na zahtev zaposlenog. Dalje, tužiocu je period od 28. aprila do 30. juna 2009. godine upisan u radnu knjižicu kao vreme zaposlenja u samostalnoj menjačnici. Najzad, privremenim rešenjem Republičkog fonda za PIO, od 31. avgusta 2009. godine, tužiocu je utvrđeno pravo na starosnu penziju počev od 1. jula 2009. godine. Predmet prvostepenog postupka bio je zahtev tužioca da mu tuženi isplati otpremninu zbog odlaska u penziju. Prvostepeni sud je takav tužbeni zahtev odbio, a tužilac je protiv prvostepene presude izjavio žalbu. Prema shvatanju Apelacionog suda, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i Apelacioni sud. Naime, prema odredbi člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05 ...) poslodavac je dužan da, u skladu sa opštim aktom, zaposlenom isplati otpremninu pri odlasku u penziju, i to najmanje u visini tri prosečne zarade. Iz te zakonske odredbe sledi zaključak da pravo na otpremninu zaposlenom pripada pod uslovom da mu je radni odnos kod poslodavca prestao zbog ostvarivanja prava na penziju. U konkretnom slučaju, ta materijalna pretpostavka, suprotno navodima žalbe, nije ostvarena. Ovo sa razloga što je tužiocu kod tuženog poslodavca radni odnos prestao na osnovu pravnosnažnog rešenja o otkazu ugovora o radu na zahtev zaposlenog, od 30. aprila 2009. godine, a pravo na penziju tužilac je počeo da ostvaruje tek od 1. jula 2009. godine. Konačno, u periodu od prestanka radnog odnosa kod tuženog do ostvarivanja prava na penziju tužilac je bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca. Tužiocu, dakle, nije prestao radni odnos kod tuženog poslodavca zbog odlaska u penziju, već na lični zahtev. Navod žalbe da je sud neosnovano odbio predlog tužioca da se sasluša svedok SS, čiji iskaz da tužilac nije bio u radnom odnosu u menjačnici, i kada bi bio istinit, ne bi ukazivao na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 7. i 12. ZPP, već na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Međutim, i sam tužilac je u svom iskazu naveo da su mu uplaćivani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje i da je bio prijavljen preko pomenute menjačnice, ali da je on sam plaćao te doprinose u periodu od 28. aprila do 1. jula 2009. godine. Ovaj navod tužioca na okolnost izvora sredstava za plaćanje doprinosa je bez značaja, posebno u situaciji kada mu je taj isti period u radnu knjižicu upisan kao radni staž ostvaren u toj menjačnici, a u privremenom rešenju Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, od 31. avgusta 2009. godine, navedeno je da mu je staž osiguranja prestao 30. juna 2009. godine. To dalje znači da je tužiocu staž osiguranja trajao i posle prestanka radnog odnosa kod tuženog. Iz svega rečenog sledi zaključak da je neosnovan i navod žalbe da tužilac, i pored novog prekida radnog odnosa kod drugog poslodavca, ima pravo na otpremninu pošto je kod tuženog poslodavca proveo skoro čitav radni vek. (Apelacioni sud u Beogradu, Gž1 6743/10 od 24.11.2010. godine) - 73 -

RADNO PRAVO

106. Posebni kolektivni ugovor za zaposlene u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika ("… zaposlenom u ustanovi kulture koji je napunio 30 godina radnog staža pripada jubilarna nagrada …" - član 28. stav 1. alineja 3.), a koji se primenjuje i na poslodavce iz oblasti kulture koji nisu učestvovali u njegovom zaključivanju, ima jaču pravnu snagu u odnosu na pravilnik tužene ustanove, ukoliko je to za zaposlenog povoljnije. Iz obrazloženja: Opštim aktom odn. ugovorom o radu može se utvrditi pravo na jubilarnu nagradu - član 120. tačka 1. Zakona o rad. Zaposlenima u ovim ustanovama pripada pravo na isplatu jubilarne nagrade za 30 godina radnog staža u iznosu jedne i po prosečne plate ili od poslednje prosečne plate u ustanovi, ukoliko je to povoljnije za zaposlenog - član 28. stav 1. alineja 3. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika. Posebni kolektivni ugovor primenjuje se i na poslodavce koji obavljaju delatnost u oblasti kulture a nisu učestvovali u njegovom zaključivanju - odredbe Odluke Ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike o primeni Posebnog kolektivnog ugovora na poslodavce koji obavljaju delatnost u oblasti culture. Tužioci su zaposleni u ustanovi kulture te je na osnovu relevantnih odredbi prvostepeni sud pravilno zaključio da im u godini u kojoj su napunili 30 godina staža pripada jubilarna nagrada u odgovarajućem iznosu. Istu im je i dosudio, pa je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana. Navodi iz žalbe tuženog u kojima se ističe da u ovoj pravnoj stvari činjenično stanje nije tačno i u potpunosti utvrđeno, pa da i materijalno pravo nije pravilno primenjeno - neosnovani su. Dakle, žalbeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilnom ocenom dokaza u pobijanoj presudi činjenično stanje utvrdio tačno i u potpunosti. Navod iz žalbe da Pravilnik tuženog predstavlja opšti akt koji bi, u smislu zakona, trebalo primeniti u konkretnom slučaju, a odredbe tog Pravilnika predviđaju jubilarnu nagradu samo za zaposlene koji su isključivo kod tuženog navršili odgovarajući broj godina staža (a ne uopšte navršili staž), takođe je neosnovan. Naime, Posebni kolektivni ugovor je akt koji ima jaču pravnu snagu od Pravilnika, a primenjuje se na sve zaposlene ukoliko je povoljniji za njih od prava koja proističu na osnovu Pravilnika. Zbog toga, na pravilnost i zakonitost pobijane presude navodi iz žalbe tuženog nisu od uticaja. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 163/09 od 25.02.2009. godine)

107. Ukoliko je kao uslov za isplatu jubilarne nagrade posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe predviđeno da zaposleni u trenutku isplate ima navršenih 30 godina rada u organu, tada zaposleni koji je privremeno udaljen sa rada nema prava na njenu isplatu jubilarne nagrade ako u tom trenutku nije imao 30 godina rada, već 30 godina radnog staža. - 74 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Za vreme privremenog udaljenja sa rada zaposleni ne radi, jer odluka o tome ima konstitutivni karakter. Zaposleni u takvom radno-pravnom statusu ostvaruje samo zakonom utvrđena prava – npr. pravo na isplatu naknade zarade ili pravo u slučaju prestanka razloga za udaljenje. U odredbi člana 13. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe, kao uslov za ostvarivanje prava na isplatu jubilarne nagrade, predviđeno je 30 godina rada u organu a ne broj navršenih godina radnog staža. Kako tužilac usled udaljenja sa rada faktički ne radi od 23.03.2004. godine, to ovaj sud nalazi da nije ispunjen uslov za isplatu traženog novčanog potraživanja, jer on u 2006. godini nije ostvario 30 godina rada u organu, već je navršio 30 godina radnog staža. Zakonom o radu (član 34. stav 1.) predviđeno je da zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad, te da ista prestaju prestankom radnog odnosa. Pri tome, odsustva sa rada po osnovu prava na godišnji odmor, plaćenog odsustva ili privremene sprečenosti za rad - jesu odsustva kada zaposleni faktički ne radi. Međutim, to su prava koja zaposleni imaju i ostvaruju iz rada i po osnovu rada, dok odluka o udaljenju sa rada, iako je osnov odsustva propisan zakonskim normama kojim se zaposleni privremeno udaljuje iz radne sredine, ne predstavlja i osnov za ostvarivanje prava iz rada - ta prava, osim prava na naknadu zarade, miruju. Dakle, kada zaposleni faktički ne radi, osnov može biti različit: pravo zaposlenog da po zakonom predviđenom osnovu odsustvuje sa rada (ukoliko takvog osnova nema može postojati otkazni razlog). U konkretnom slučaju, osnov je doneta odluka o privremenom udaljenju sa rada, sa drugačijim posledicama u ostvarivanju prava zaposlenog. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 1026/08 od 14.11.2008. godine)

108. Otpremninu u iznosu od tri prosečne zarade isplaćene u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za statistiku, dužan je da zaposlenom zbog odlaska u penziju isplati poslodavac, bez obzira na to ko je doneo rešenje o otpremnini. Iz obrazloženja: U pobijanoj presudi prvostepenog suda utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja je bila zaposlena kod tužene ekspoziture Poreske uprave Ministarstva finansija do 24.03.2005. godine, kada joj je prestao radni odnos zbog sticanja prava na starosnu penziju. Tužilji je utvrđeno pravo na otpremninu zbog prestanka radnog odnosa odlaskom u starosnu penziju u iznosu od 1,5 zarade koju je tužilja primila u mesecu koji prethodi mesecu u kome je primila otpremninu (upravo mart 2005. godine). Na osnovu veštačenja finansijskog veštaka prvostepeni sud je utvrdio da je, prema odredbama člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, tužilja - kojoj je radni odnos prestao 24.03.2005. godine - po Zakonu koji je stupio na snagu i to po članu 119. stav 1. tačka 1. Zakona, imala pravo na otpremninu zbog odlaska u penziju u iznosu od tri prosečne zarade isplaćene u Republici Srbiji u martu mesecu 2005. godine. Istim veštačenjem utvrđeno je da tužilji po zakonu pripada još dodatni iznos od 32.137,31 dinara na ime otpremnine koji joj nije isplaćen. Zato je prvostepeni sud ovaj iznos tužilji i dosudio, a pobijana presuda je pravilna i na zakonu zasnovana. - 75 -

RADNO PRAVO Žalbeni navod tužene da Poreska uprava - Ekspozitura u B.P. nije pasivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, jer je tužilji otpremninu utvrdilo svojim rešenjem Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, je neosnovan. Jer - prema odredbama člana 119. Zakona o radu - tu otpremninu je dužan da isplati poslodavac, a to je u ovom slučaju nesumnjivo tužena Poreska uprava - Ekspozitura u B.P, bez obzira na to ko je doneo predmetno rešenje. Tužilja je upravo kod tužene - kao poslodavca - bila zaposlena. Iz tih razloga, žalbeni navodi nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 826/08 od 27.10.2008. godine)

109.

Za ostvarenje prava na otpremninu nije relevantna okolnost - osnov sticanja penzije, već da je pravo na penziju ostvareno. Razlozi penzionisanja (starosna ili invalidska penzija), u odnosu na obavezu poslodavca da otpremninu isplati su bez značaja. Dovoljna i relevantna činjenica da poslodavac tužiocu isplati otpremninu je ta, da je upravnim aktom utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti tužioca, i da je istom, na osnovu toga prestao radni odnos zbog ostvarenja prava na invalidsku penziju. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1. 875/08, od 14.10.2008. godine)

110.

Prema odredbama člana 119. Zakona o radu, otpremninu u iznosu od tri prosečne zarade isplaćene u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za statistiku, zbog odlaska zaposlenog u penziju, dužan je da isplati poslodavac, bez obzira na to ko je doneo predmetno rešenje o ostvarenju tog prava, jer je tužilja upravo kod tužene, kao poslodavca, bila zaposlena. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. I 826/08 od 27.10.2008. godine)

111.

Zaposleni u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika stiču pravo na jubilarnu nagradu na kraju godine u kojoj zaposleni ispune uslove za isplatu nagrade, pa imaju pravo i na zakonsku zateznu kamatu na iznos jubilarne nagrade od 1. januara naredne godine u odnosu na godinu u kojoj su se stekli uslovi za isplatu nagrade, do dana isplate. (Presuda Okružnog suda u Kraljevu, Gž.br.898/08 od 29.08.2008. godine)

112.

Sama činjenica da tužiocu nije isplaćena otpremnina, ne predstavlja smetnju za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, jer se isplata ove naknade ne može vezivati za isplatu otpremnine, niti se isplata otpremnine može tretirati kao uslov za isplatu naknade za slučaj nezaposlenosti. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 1246/07 od 29.08.2007. godine)

113.

Osnovan je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena - vlasnik STR, isplati na ime otpremnine navedeni novčani iznos jer, u skladu sa odredbom čl. 119. Zakona o radu, pravo na ot- 76 -

RADNO PRAVO premninu pripada svakom zaposlenom kome radni odnos prestane zbog korišćenja prava na penziju. Ostvarenje ovog prava se ne može usloviti obavezom zaposlenog da je pre ostvarenja tog prava proveo neprekidno deset godina kod tužene STR. Odredbe Pravilnika o radu tužene STR, koje na ovaj način uređuju ostvarenja ovog pravo su ništave. (Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž - 386/07 od 7.09.2007. godine)

114.

Isplata otpremnine zaposlenom pri odlasku u penziju, u smislu odredbe člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, predstavlja obavezu poslodavca. Bez obzira što je Kolektivnim ugovorom kod poslodavca ukinuto pravo radnika na otpremninu pri prestanku radnog odnosa radi odlaska u penziju, primenom principa o obaveznoj saglasnosti opštih pravnih akata sa zakonom i ostalim propisima(član 4. Zakona o radu), usvaja se tužbeni zahtev i obavezuje tuženi poslodavac da isplati spornu otpremninu tužiocu. (Iz odluke Ustavnog suda RS, 22.03.2006. godine)

115.

Zaposleni ima pravo na isplatu jubilarne nagrade ukoliko je preduzeće izvršilo tu isplatu ostalim zaposlenima iako je njemu u to vreme prestao radni odnos a on je pravnosnažnom presudom vraćen na rad. (Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 295/06 od 1.03.2006. godine)

116.

Kada je normom kolektivnog ugovora propisano da je upravni odbor ovlašćen da odredi iznose i kriterijume za isplatu jednokratne novčane pomoći, tada je zakonita isplata izvršena u skladu sa takvom odlukom. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 824/05 od 13.07.2006. godine)

117. Za ostvarenje prava na isplatu jubularne nagrade (za zaposlene u pravosuđu) uslov je donošenje odluke predsednika suda o pravu na isplatu iste. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1, br. 416/05 od 27.10.2005. godine)

ZAŠTITA ZARADE I NAKNADE ZARADE (Član 123. Zakona o radu)

118. Novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. - 77 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Odredbama člana 123. Zakona o radu (važećem u vreme kada su tužioci tražili isplatu zarada) bilo je propisano da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je imenovanom tužiocu za period od 01.09.2004. godine do 31.07.2005. godine po osnovu neisplaćenih zarada potraživanje zastarelo te da je poslednji dan roka od tri godine istekao 01.08.2008. godine odn. 01.09.2008. godine. Imenovani tužilac je potraživanje prijavio dana 06.11.2009. godine (nakon podnošenja tužbe), kada je potraživanje već bilo zastarelo, dok je tužbu podneo 11.06.2009. godine u svakom slučaju nakon isteka roka zastarelosti od tri godine. Drugoimenovanom tužiocu, čija se potraživanja na ime zarade odnose na period od 01.09.2004. godine do 31.07.2005. godine, ista su zastarela istekom dana 01.09.2008. godine. Potraživanje je prijavio dana 06.11.2009. godine, tužbu je podneo 11.06.2009. godine, nakon isteka zakonom propisanog roka. Prvostepeni sud je pravilno odlučio na osnovu člana 123. Zakona o radu i čl. 361. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima da je potraživanje tužilaca u celosti zastarelo, te da su tužioci istekom roka zastarelosti od tri godine izgubili pravo da svoje potraživanje ostvare sudskim putem. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 5541/2013(2) od 18.06.2014. godine)

119. Postoji protivpravnost u radnji tuženog kao poslodavca, koji je naplatu zakupnine za stan u kome tužilac stanuje sa članovima svoje porodice vršio obustavom od zarade tužioca kao zaposlenog, s obzirom da tužilac nije pristao na to na osnovu člana 123. stav 1. Zakona o radu. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev imenovanog tužioca prema tuženom javnom preduzeću usvojen je naznačenom presudom nadležnog Osnovnog suda od 04.06.2013. godine. Tuženi je obavezan da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja isplati navedeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja do konačne isplate u roku od osam dana i tužiocu isplati troškove parničnog postupka. Odlučujući o žalbi punomoćnika tuženog, Viši sud je potvrdio prvostepenu presudu. Naime, tužilac je - prema utvrđenom činjeničnom stanju - kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme i u predmetni stan se uselio po usmenom nalogu direktora tuženog maja meseca 2001. godine, a zatim je od strane tuženog 26.02.2004. godine doneta odluka o dodeli stana za službene potrebe radi korišćenja sa članovima porodice. U odluci je navedeno da je tužilac dužan da u roku od 30 dana od prijema odluke sa tuženim zaključi ugovor o korišćenju stana na određeno vreme. Parnične stranke nisu zaključile navedeni ugovor, a tužilac je i dalje koristio predmetni stan. Do 2007. godine tužilac nije plaćao zakupninu, a od jula meseca 2007. godine tuženi je tužiocu na ime zakupnine počeo da obustavlja od zarade određeni iznos i to zaključno sa septembrom mesecom 2012. godine. O obustavi zarade na ime zakupnine tuženi nije doneo nikakvu odluku, niti je od tužioca tražio pristanak da se zakupnina naplaćuje obustavom od njegove zarade. Prvostepeni sud je iz nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrdio je da je tužiocu za sporni period od zarade sa kamatom naplaćen navedeni iznos. - 78 -

RADNO PRAVO Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, te da je tuženi nezakonito vršio obustavu od zarade tužioca radi naplate zakupnine za predmetni stan u kome je tužilac stanovao sa članovima svoje porodice, s obzirom da tužilac nije pristao da mu se zarada obustavlja u smislu člana 123. stav 1. Zakona o radu. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno obavezao tuženog da tužiocu isplati navedeni iznos u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Iz tih razloga je Viši sud potvrdio prvostepenu presudu. (Iz Presude Višeg suda u Požarevcu, Gž. 670/2013(2012) od 13.09.2013. godine) POTRAŽIVANJA ZAPOSLENIH U SLUČAJU STEČAJNOG POSTUPKA (Član 124-126. Zakona o radu)

120. Nema pravo na isplatu neisplaćenih zarada iz sredstava Fonda solidarnosti lice kome je potraživanje utvrđeno u trećem isplatnom redu, već samo lice kome je potraživanje utvrđeno u prvom isplatnom redu u koji spadaju zarade za poslednju godinu rada pre otvaranja stečajnog postupka. Iz obrazloženja: Po oceni Upravnog suda, kod utvrđenog stanja stvari tuženi organ je pravilno postupio kada je odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, nalazeći da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da tužilac ne ispunjava uslove za isplatu neisplaćenih zarada iz sredstava Fonda solidarnosti budući da mu nije utvrđeno pravo na potraživanje na ime neisplaćenih zarada za poslednjih godinu dana pre otvaranja stečajnog postupka. Ovo zbog toga što je presudom nadležnog opštinskog suda od 05.06.2009. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda od 16.03.2011. godine, poništeno kao nezakonito rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i naloženo poslodavcu da tužioca vrati na rad. U skladu sa odredbama Zakona o radu, u ovoj situaciji zaposlenom ne pripada pravo na naknadu zarade, već pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koji mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, kao i pravo na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i to za vreme od kada mu je otkazan ugovor o radu pa do momenta otvaranja stečajnog postupka. Iz tih razloga, i po oceni Upravnog suda, pravilna je odluka upravnih organa da se tužiocu ne prizna pravo na isplatu neisplaćene zarade, jer mu nije priznato potraživanje u prvom isplatnom redu, u koji spadaju zarade za poslednjih godinu rada pre otvaranja stečajnog postupka, već u trećem isplatnom redu. Kod ovakvog stanja stvari, potraživanje tužioca, utvrđeno pred Trgovinskim sudom predstavlja potraživanje naknade štete, koje je pravilno svrstano u treći isplatni red i kao takvo ne može biti osnov za ostvarivanje prava na neisplaćenu zaradu iz sredstava Fonda solidarnosti. (Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 10326/2012 od 07.02.2014. godine) - 79 -

RADNO PRAVO

121. Zaposleni koji je bio u radnom odnosu na dan pokretanja stečajnog postupka ima pravo na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavca nad kojim je pokrenut stečajni postupak. Iz obrazloženja: Pravo na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavaca nad kojima je pokrenut stečajni postupak, u skladu sa ovim Zakonom, ima zaposleni koji je bio u radnom odnosu na dan pokretanja stečajnog postupka i lice koje je bilo u radnom odnosu u periodu za koji se ostvaruju prava utvrđena zakonom - član 124. stav 1. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, tužilja je u firmi bila u radnom odnosu od 13.12.2003. godine do 31.03.2005. godine. To je prvostepeni sud utvrdio iz dopisa Nacionalne službe za zapošljavanje od 17.2.2009. godine i iz drugih izvedenih dokaza koje tuženi nije sporio. U tom smislu, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je utvrdio da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženom u naznačenom iznosu na ime neisplaćene zarade, jer taj iznos ni tuženi nije osporio. Tuženi je istakao, podneskom od 11.03.2008. godine, da je to potraživanje osnovano, ali je osporio osnov i visinu, jer nije primio originalnu dokumentaciju. Iz izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je potraživanje tužioca osnovano za taj iznos, odnosno da je ista bila zaposlena kod tuženog i po tom osnovu ima pravo na isplaćenu zaradu. Sud je o visini predmetnog zahteva odlučivao primenom pravila o teretu dokazivanja. Na tužiocu je bio teret dokazivanja visine tužbenog zahteva, s obzirom da tuženi nije samo paušalno osporavao visinu tužbenog zahteva, već je u podnesku od 11.03.2008. godine dostavio obračun po kome osporava tužbeni zahtev u iznosu preko dosuđenog. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 695/11 od 2.06.2011. godine)

122. Zaposleni koji je bio u radnom odnosu na dan pokretanja stečajnog postupka i lice koje je bilo u radnom odnosu u periodu za koji se ostvaruju prava utvrđena zakonom imaju pravo na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavaca nad kojima je pokrenut stečajni postupak. Iz obrazloženja: Pravo na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavaca nad kojima je pokrenut stečajni postupak, u skladu sa ovim Zakonom, ima zaposleni koji je bio u radnom odnosu na dan pokretanja stečajnog postupka i lice koje je bilo u radnom odnosu u periodu za koji se ostvaruju prava utvrđena zakonom - član 124. stav 1. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, tužilja je u firmi bila u radnom odnosu od 13.12.2003. godine do 31.03.2005. godine. To je prvostepeni sud utvrdio iz dopisa Nacionalne službe za zapošljavanje od 17.2.2009. godine i iz drugih izvedenih dokaza koje tuženi nije sporio. - 80 -

RADNO PRAVO U tom smislu, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je utvrdio da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženom u naznačenom iznosu na ime neisplaćene zarade, jer taj iznos ni tuženi nije osporio. Tuženi je istakao, podneskom od 11.03.2008. godine, da je to potraživanje osnovano, ali je osporio osnov i visinu, jer nije primio originalnu dokumentaciju. Iz izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je potraživanje tužioca osnovano za taj iznos, odnosno da je ista bila zaposlena kod tuženog i po tom osnovu ima pravo na isplaćenu zaradu. Sud je o visini predmetnog zahteva odlučivao primenom pravila o teretu dokazivanja. Na tužiocu je bio teret dokazivanja visine tužbenog zahteva, s obzirom da tuženi nije samo paušalno osporavao visinu tužbenog zahteva, već je u podnesku od 11.03.2008. godine dostavio obračun po kome osporava tužbeni zahtev u iznosu preko dosuđenog. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 695/11 od 02.06.2011. godine)

123. Uslov za ostvarenje prava propisanih članom 125. Zakona o radu je postojanje pravnosnažne odluke o potraživanju utvrđeno kod stečajnog dužnika. Iz obrazloženja: Pravilno je odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu tužilje nalazeći da tužilja nema pravo na isplatu neisplaćene zarade u postupku pred Fondom solidarnosti, jer joj pravosnažnom odlukom nije utvrđeno pravo na potraživanje na ime neisplaćenih zarada kod stečajnog dužnika za poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka. Odredbom člana 139. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), propisano je da se postupak za ostvarivanje prava iz člana 125. ovog Zakona pokreće na zahtev zaposlenog i da se zahtev podnosi Fondu u roku od 15 dana od dana dostavljanja pravosnažne odluke kojom je utvrđeno pravo na potraživanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. Kako tužilji, zaključkom o utvrđivanju potraživanja Trgovinskog suda u N nije priznato pravo na neisplaćene zarade kod stečajnog dužnika u iznosu minimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka, pravilno su zaključili upravni organi da tužilja ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na isplatu neisplaćene zarade pred Fondom solidarnosti. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 10219/07 od 15.01.2009. godine)

124. Naknada izgubljene zarade za period od neosnovano izrečene mere prestanka radnog odnosa do dana pokretanja stečajnog postupka nad tuženim je potraživanje četvrtog isplatnog reda. Tužilac će ostvariti svoja prava na naknadu zarade za označeni period, u meri u kojoj visina stečajne mase bude dozvoljavala, odnosno u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je u ponovnom postupku odlučujući po zahtevu za naknadu izostale zarade za period od neosnovano izrečene mere prestanka radnog odnosa do dana pokretanja stečajnog postupka, postupajući u skladu sa nalogom Višeg trgovinskog suda iz drugostepene odluke, utvrđivao koji - 81 -

RADNO PRAVO je ishod krivičnog postupka koji je bio pokrenut protiv tužioca, odnosno da li je radnjama tužioca kao zaposlenog zbog kojih je postupak vođen i mera izrečena, izvršeno i krivično delo i da li je navedeno lice za isto delo osuđeno, jer tuženi ne može biti odgovoran da naknadi štetu prouzrokovanu protiv pravnim radnjama tužioca. Kako je u toku ponovnog postupka iz izveštaja nadležnih organa Okružno javno tužilaštvo u P. prvostepeni sud utvrdio da je krivični postupak protiv tužioca, a zbog radnji, zbog kojih je usledila i disciplinska mera prestanka radnog odnosa obustavljen, odnosno da je Okružni javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja protiv okrivljene K. F. zbog nastupanja relativne zastarelosti krivičnog gonjenja, to je pravilno prvostepeni sud imajući u vidu navedeni odustanak od krivičnog gonjenja tužioca našao da u situaciji u kojoj je poništena odluka disciplinskih organa o prestanku radnog odnosa tužioca, on osnovano zahteva naknadu izgubljene zarade za period od prestanka radnog odnosa do dana otvaranja stečaja nad tuženim i to u visini koju su nadležne službe tužene u toku postupka utvrdile kao pravilni obračun izgubljene zarade, pa je stoga utvrdio potraživanje tužioca u opredeljenom iznosu. Kako se ne radi o zaradi, već o naknadi zarade, to je navedeno potraživanje koje je utvrđeno potraživanje četvrtog isplatnog reda u okviru koga će i tužilac ostvariti svoja prava na naknadu zarade za označeni period, u meri u kojoj visina stečajne mase bude dozvoljavala, odnosno u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 9845/07, od 10.01.2008. godine)

POSTUPAK ZA OSTVARIVANJE PRAVA ZAPOSLENIH (Član 139-144. Zakona o radu)

125. Kako potraživanje neisplaćene zarade, koje je priznato pravnosnažnom odlukom trgovinskog suda, predstavlja imovinsko-pravni zahtev, a podnosilac tog zahteva je umro u toku postupka, to ne postoje smetnje da se započeti postupak okonča i doneto rešenje o utvrđenom pravu uruči zakonskom nasledniku. Iz obrazloženja: Odredbom člana 44. stav 2. ZUP-a predviđeno je da ako u toku postupka nastupi smrt stranke, odnosno prestanak pravnog lica, postupak se može obustaviti ili nastaviti, zavisno od prirode upravne stvari koja je predmet postupka. Ako postupak ne može da se nastavi, organ će obustaviti postupak, zaključkom protiv kojeg je dopuštena posebna žalba. Odredbom člana 143. Zakona o radu predviđeno je da su prava zaposlenog na potraživanje utvrđena u članu 125. ovog zakona, neotuđiva, lična i materijalna. Prema stanju u spisima, sada pok T. kao stranka podneo je zahtev za isplatu neisplaćene zarade u propisanom roku od 15 dana Fondu solidarnosti, nakon dostavljanja pravosnažne odluke kojom je utvrđeno njegovo pravo na potraživanje pred trgovinskim sudom. O podnetom zahtevu Fond solidarnosti je doneo rešenje koje zbog smrti nije uručeno podnosiocu zahteva, te nije počelo da proizvodi pravno dejstvo. Kako potraživanje neisplaćene zarade, koje je priznato pravnosnažnom odlukom tr- 82 -

RADNO PRAVO govinskog suda, predstavlja imovinsko-pravni zahtev, a podnosilac tog zahteva je umro u toku postupka pred Fondom, to ne postoje smetnje da se započeti postupak okonča i doneto rešenje o utvrđenom pravu uruči zakonskom nasledniku - supruzi podnosioca zahteva, jer priznato potraživanje iz navedene odluke može biti predmet ustupanja, prebijanja i prinudnog izvršenja, a prava iz navedenog rešenja preći će na zakonskog naslednika u ostavinskom postupku. (Iz Presude Upravnog suda RS, U. 12678/10 od 3.02.2011. godine)

PRAVA ZAPOSLENIH KOD PROMENE POSLODAVCA (Član 147-152. Zakona o radu)

126. Ugovorom o preuzimanju duga pravni sledbenik se obavezao da zaposlenoj isplati neisplaćene zarade a dinamika isplate da se naknadno reguliše sporazumom. S obzirom da sporazum nije zaključen zaposlenoj se isplaćuje celokupan glavni dug a kamata teče od dana podnošenja tužbe. (Iz Presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 29/06 od 25.01.2006. godine)

VIŠAK ZAPOSLENIH (Član 153-160. Zakona o radu)

127. Lica odsutna sa rada zbog privremene sprečenosti (bolovanja) ne mogu biti obuhvaćena programom za utvrđivanje viška zaposlenih sve dok ta privremena sprečenost traje. Dakle, odsustvovanje sa rada zbog privremene sprečenosti ne može biti kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih. Iz obrazloženja: Činjenično stanje je u prvostepenom postupku potpuno i pravilno utvrđeno: zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređen, tužiocu je naznačenim rešenjem tuženog od 02.10.2009. godine otkazan ugovor o radu zaključen 09.01.2009. godine. Među parničnim strankama nije bilo sporno da je u periodu dok je komisija utvrđivala rezultate rada, kvalitet i obim obavljanja poslova zaposlenih prema radnim zadacima, tužilac bio opravdano odsutan sa rada, jer je bio privremeno sprečen za rad zbog povređivanja lovačkom puškom, usled čega je i njegova radna sposobnost umanjena. Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je navedeni otkaz ugovora o radu nezakonit. - 83 -

RADNO PRAVO Naime, rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu doneto je u postupku programa rešavanja viška zaposlenih, a na osnovu utvrđenih rezultata rada, kvaliteta i obima obavljenog posla i odnosa zaposlenih prema radnim zadacima, koji postupak je sproveden od strane komisije koju je formirao tuženi u periodu kada je tužilac bio privremeno sprečen za rad zbog opisanog povređivanja. Odredbom člana 157. Zakona o radu je izričito propisano da odsustvovanje zaposlenog sa rada zbog privremene sprečenosti za rad ne može biti kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih. Iz toga proizilazi da u periodu u kome je komisija utvrđivala rezultate rada i odnos zaposlenih prema radnim zadacima za utvrđivanje viška zaposlenih, u odnosu na tužioca, nije bilo uslova za primenu tih kriterijuma. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3351/2014 od 14.05.2014. godine)

128. Zakonom se uređuje obaveza donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih i ona se ne može kolektivnim ugovorom definisati na drugačiji način. Iz obrazloženja: Poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje: 10 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20 a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme i 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, a da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu jedan ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca - član 153. Zakona o radu. Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, a s obzirom na činjenicu da je kod tuženog u trenutku kada je tužiocu prestao radni odnos, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, bilo zaposleno 3.915 radnika, a da je kao tehnološki višak proglašeno 19 radnika, prvostepeni sud pogrešno zaključuje da je bilo potrebno doneti program..., jer proglašenje zaposlenih tehnološkim viškom uz donošenje programa predstavlja jedan obiman posao gde je potrebno uključiti i Nacionalnu službu za zapošljavanje, kao i reprezentativne sindikate i zatražiti njihova mišljenja. Upravo je namera zakonodavca i bila da se to ne čini ukoliko se u odnosu na broj zaposlenih proglašava tehnološkim viškom manji broj zaposlenih radnika, a upravo je takva situacija u konkretnom slučaju. Na drugoj strani, obaveza donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih je u potpunosti regulisana Zakonom i ovo pitanje se ne može kolektivnim ugovorom rešavati na drugačiji način i drugačije uređivati. Ovo naročito imajući u vidu da su odredbe zakona koje regulišu višak zaposlenih usklađene sa uputstvom Saveta Evropske unije o usklađivanju zakona država članica koji se odnose na kolektivna otpuštanja. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1748/2012 od 07.06.2012. godine) - 84 -

RADNO PRAVO

129. Datum isplate otpremnine tužilji tj. okolnost da li je otpremnina isplaćena pre ili posle podnošenja tužbe bitno je utvrditi prilikom odlučivanja o njenom zahtevu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu. Iz obrazloženja: Po Ugovoru o radu od 01.08.2011. godine, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na radnom mestu mikrobiologa. Rešenje o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenih poslova, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, tuženi je doneo dana 16.12.2011. godine. Radni odnos joj je prestao 19.01.2012. godine, i isplaćena joj je otpremnina u navedenom iznosu. Pozivajući se na odredbe člana 179. tačka 9. i člana 158. Zakona o radu, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, i to zato što je isti otkazan usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena a pružena joj je mogućnost da iskoristi slobodne dane i godišnji odmor i isplaćena otpremnina u pomenutom iznosu. Zbog toga je prvostepeni sud zauzeo stanovište da je tuženi postupio u skladu sa zakonom, te da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan. Takav stav prvostepenog suda je neprihvatljiv. Naime, sud je odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenih poslova a da nije utvrdio datum isplate otpremnine tj. da li je tužilji otpremnina isplaćena pre ili posle podnošenja tužbe. Ova činjenica je bitna s obzirom na odredbu člana 158. stav 1. Zakona, prema kojoj je poslodavac dužan, pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9., zaposlenom isplatiti otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 2727/2012 od 19.10.2012. godine)

130. Ako je način utvrđivanja otpremnine za zaposlenog za čijim je radom prestala potreba utvrđen rešenjem o otkazivanju ugovora o radu, pa zaposleni propusti da u zakonskom roku zatraži sudsku zaštitu protiv tog rešenja, njegov tužbeni zahtev za isplatu većeg iznosa otpremnine od onog koji je utvrđen onako kako je to određivalo rešenje o otkazu biće odbijen bez obzira na to što rok od tri godine, u kojem zastarevaju novčana potraživanja iz radnog odnosa, u trenutku podnošenja tužbe nije bio istekao. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene banke na poslovima pomoćnika direktora, a ugovor o radu otkazan joj je zbog ekonomskih i organizacionih promena koje su prouzrokovale prestanak potrebe za njenim radom. Rešenjem o otkazu određeno je da se ugovor o - 85 -

RADNO PRAVO radu otkazuje sa 30. junom 2009. godine, uz pravo zaposlene na otpremninu u visini utvrđenoj u odluci izvršnog odbora tužene banke, koju je tužena bila dužna da zaposlenoj isplati do 30. juna 2009. godine. Takođe je utvrđeno da je tužilji rešenje o otkazu dostavljeno 17. juna 2009. godine, da je tužilji u izvršenju rešenja o otkazu ugovora o radu isplaćena otpremnina u iznosu od 900.000,00 dinara, da je odlukom izvršnog odbora tužene propisano da zaposlenima iz tačke 1. odluke (za koje je utvrđeno da prestaje potreba za radom u Sektoru poslova sa klijentima-stanovništvom) pripada pravo na isplatu otpremnine u visini od 900.000,00 dinara, koja će se isplatiti najkasnije do 30. juna 2009. godine (pre otkaza ugovora o radu). U tački 4) ove odluke utvrđeno je da će sva druga prava i obaveze po osnovu radnog odnosa kod tužene zaposleni iz tačke 1. ove odluke, za čijim je radom prestala potreba, ostvarivati u skladu sa odgovarajućim odredbama Zakona o radu i Pravilnika o radu banke. Tužilja nije tražila sudsku zaštitu protiv rešenja o otkazu ugovora o radu, ali se sudu obratila sa zahtevom za isplatu otpremnine u skladu sa odredbom člana 158. Zakona o radu, zasnivajući taj zahtev na činjenici da joj je isplaćen manji iznos otpremnine od iznosa otpremnine koji bi ostvarila u skladu sa ovom normom. Prvostepeni sud je odbio takav tužbeni zahtev, a protiv takve presude tužilja je izjavila žalbu. Prema shvatanju Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prvostepeni sud je, naime, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo odbivši tužbeni zahtev, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole. Naime, prema odredbi člana 195. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 ...), protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog i kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja odnosno saznanja za povredu prava. Zakonom je, dakle, utvrđen rok u kome zaposleni može tražiti sudsku zaštitu protiv rešenja kojim je povređeno njegovo pravo. Rešenjem o otkazu ugovora o radu određeno je pravo tužilje na otpremninu u visini utvrđenoj odlukom izvršnog odbora tužene (900.000,00 dinara). Pošto tužilja protiv rešenja o otkazu nije tražila sudsku zaštitu u zakonskom roku, ono je postalo pravnosnažno i deluje svojom materijalnom pravnosnažnošću i dokaznom snagom na okolnost postojanja prava tužilje na otpremninu i obima toga prava. Iz činjenice da je tužilji isplaćena otpremnina u skladu sa tim rešenjem u iznosu od 900.000,00 dinara sledi zaključak da je tuženi u celosti ispunio obligaciju iz ovog osnova prema tužilji, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi. Tužilja ističe da za postojanje njenog prava na sudsku zaštitu radi isplate otpremnine čija bi se visina utvrdila u skladu sa odredbama Zakona o radu nije merodavan rok od 90 dana, već rok od tri godine, pošto je reč o novčanom potraživanju. Međutim, iako je tačno da novčana potraživanja nisu uslovljena prekluzivnim rokovima, samo pravo na osnovu koga se to novčano potraživanje ostvaruje (rešenje o otkazu) opredeljuje osnov potraživanja. Postoji prekluzija u osnovu, a ne i u zahtevu za isplatu određenog novčanog iznosa, kada zaposleni propusti da izloži sudskoj kontroli dostavljeno rešenje kojim je odlučeno o njegovom pravu i njegovom obimu, kao u konkretnom slučaju. Ovde se upravo o tome radi, jer je rešenjem o otkazu određeno pravo tužilje na otpremninu i obim toga prava. Kada bi se prihvatilo suprotno shvatanje, tada bi se zanemarili učinci ovog rešenja u pravnom saobraćaju i pretpostavka njegove neoborivosti kao pravnosnažnog pojedinačnog pravnog akta. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 3661/11 od 21.09.2011. godine) - 86 -

RADNO PRAVO

131. Zaposleni se može odreći prava na otpremninu po osnovu viška zaposlenih samo posle sprovedenog postupka utvrđivanja viška zaposlenih i utvrđivanja visine otpremnine koja mu pripada. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se za vreme radnog odnosa kod tuženog odrekao prava na otpremninu po osnovu viška zaposlenih. On je to učinio pre sprovođenja postupka utvrđivanja viška zaposlenih i pre utvrđivanja visine otpremnine koja bi mu pripala. Prema shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, pravno stanovište nižestepenih sudova, koji su odbili tužiočev zahtev za poništenje izjave o odricanju od prava na otpremninu, ne može se prihvatiti. Ovo zbog toga što se imalac subjektivnog prava ne može odreći tog prava, kao skupa ovlašćenja i zahteva za ostvarivanje prava, unapred, odnosno pre nastanka konkretnog prava i obaveza. Da bi odricanje od prava proizvodilo pravno dejstvo, potrebno je da je potraživanje dospelo, jer bi tek posle dospelosti potraživanja bilo reči o odricanju od naplate u smislu člana 344. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je nedozvoljena izjava u kojoj se zaposleni odriče nekog subjektivnog socijalno-ekonomskog prava u situaciji kada potraživanje iz tog prava nije dospelo. To dalje vodi zaključku da se zaposleni pre sprovedenog postupka utvrđivanja viška zaposlenih i utvrđivanja visine otpremnine koja bi mu pripala ne može odreći tog svog subjektivnog socijalno-ekonomskog prava. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 887/10 od 23.06.2010. godine)

132. Odricanje zaposlenog od prava na otpremninu unapred, bez sprovođenja postupka utvrđivanja opravdanosti tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena od strane poslodavca, je bez pravnog dejstva. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme i obavljao je poslove blagajnika, za koje je zaključio Ugovor o radu. Tuženo preduzeće privatizovano je aukcijskom prodajom 23.09.2004. godine, uz obavezu većinskih vlasnika da u periodu od jedne godine ne otpuštaju zaposlene za čijim je radom prestala potreba, a u slučaju otpuštanja više od 10% zaposlenih preuzeli su obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih i isplate stimulativne otpremnine. Upravni odbor tuženog je 31.03.2005. godine i 11.04.2005. godine doneo odluku da prihvata zahteve 39 zaposlenih, među kojima je i tužilac, za prestanak radnog odnosa po osnovu tehnološkog viška i njihovo odricanje od prava na otpremninu zbog prestanka potrebe za njihovim radom. Tuženi nije doneo poseban program rešavanja viška zaposlenih. Naznačenim osporenim rešenjem od 13.04.2005. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, a radni odnos mu je prestao danom donošenja rešenja u kome je navedeno da se saglasio sa ovakvim prestankom radnog odnosa. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužiocu radni odnos kod tuženog zakonito prestao na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, - 87 -

RADNO PRAVO kao tehnološkom višku a s obzirom da se tužilac saglasio sa prestankom radnog odnosa po ovom osnovu i odrekao prava na otpremninu, zbog čega je bez uticaja okolnost što tuženi nije doneo program viška zaposlenih u smislu čl. 153. do 160. istog Zakona. Zato su zahtev tužioca za poništaj osporene odluke o otkazu ugovora o radu tužiocu odbili kao neosnovan. Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi, odlučujući o zahtevu tužioca za ocenu zakonitosti osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tužioca po osnovu tehnološkog viška, pogrešno primenili materijalno pravo. Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, a - između ostalog - i ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla - član 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. Poslodavac je obavezan i da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. navedenog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili Ugovorom o radu - član 158. stav 1. Zakona o radu. O pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, u smislu odredaba člana 192. stav 1. istog Zakona, odlučuje u pravnom licu direktor ili zaposleni koga on ovlasti. Kako je osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto 13.04.2005. godine, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nije zakonito, jer ga nije doneo tadašnji direktor tuženog, niti je lice koje ga je potpisalo imalo ovlašćenje direktora tuženog za donošenje takve odluke. Imajući u vidu i da je po imperativnim odredbama člana 158. stav 1. Zakonao radu, uslov punovažnosti rešenja o otkazu ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška isplata otpremnine pre otkaza ugovora o radu zaposlenom, u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. ovog Zakona, odricanje tužioca od prava na otpremninu pre donošenja odluke o tehnološkim, ekonomskim ili organizacionim promenama zbog kojih je prestala potreba za radom zaposlenih kod poslodavca je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, bez uticaja. Zaposleni se ne može unapred odreši tog prava bez sprovođenja postupka utvrđivanja opravdanosti ovakvih promena od strane poslodavca, pri čemu se ovaj otkazni razlog odnosi na prestanak radnog odnosa zaposlenih po volji poslodavca, a ne po volji zaposlenog. Tuženi nije tužiocu isplatio ni otpremninu pre otkaza ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška, pa po oceni revizijskog suda za otkaz ugovora o radu tužiocu nisu bili ispunjeni ni zakonski uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 9. u vezi člana 158. stav 1. Zakona. Pravna posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu je vraćanje na rad (reintegracija) zaposlenog, uz priznavanje zaposlenom prava iz radnog odnosa, pa je, imajući u vidu da nije bilo bitnih povreda na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti (član 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku), odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu ovlašćenja iz člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odlučio kao u izreci. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 1494/10 od 27.05.2010. godine)

133. Zaposlenom za čijim je radom prestala potreba ne može prestati radni odnos ukoliko je samohrani roditelj. - 88 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Odredbom člana 179. tačka 9) Zakona o radu predviđeno je, da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako usled tehnoloških ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama čl. 34. do 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (U daljem tekstu: PKU) predviđeni su kriterijumi za utvrđivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba kao i mere za zapošljavanje a konkretno odredbom člana 37. PKU predviđeno je da zaposleni može biti raspoređen na drugo radno mesto u ustanovi, raspoređen na radno mesto sa nepunim radnim vremenom u ustanovi, raspoređen na rad u drugu ustanovu ili kod drugog poslodavca, upućen na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju a članom 38. PKU propisano je da radni odnos zaposlenog za čijim je radom prestala potreba ne može prestati zaposlenoj za vreme trudnoće ili sa detetom do dve godine starosti zaposlenom samohranom roditelju, zaposlenom čije dete ima teški invaliditet, ako oba bračna druga rade u istoj ustanovi, jednom od bračnih drugova i zaposlenom muškarcu koji ima najmanje 30 godina staža osiguranja i zaposlenoj ženi koja ima najmanje 25 godina staža osiguranja bez njihove saglasnosti. Dakle, posebnim kolektivnim ugovorom koji je u primeni kod tuženika jasno i decidivno je predviđeno, da radni odnos zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, ne može prestati ukoliko je zaposleni Đ. samohrani roditelj i ta činjenica isključuje mogućnost da takvom zaposlenom za čijim je radom prestala potreba prestane radni odnos, što je prioritet u odnosu na okolnost da li se moglo ili nije moglo obezbediti jedno od prava utvrđenim čl. 37. i 39. PKU. Tužilja je u postupku koji je sproveden kod poslodavca ukazivala na činjenicu da je samohrani roditelj i dostavljala je dokaze u tom pravcu međutim, poslodavac u odnosu na tu činjenicu u osporenim rešenjima kao i u osporenim odlukama školskog odbora, nije dao razloge, niti je utvrđivao i cenio akte koje je tužilja dostavljala, niti je u odlukama po prigovorima u kojima je takođe tužilja ukazivala, dao razloge u odnosu na tu okolnost. U toku postupka prvostepeni sud je cenio dokaze koje je tužilja dostavila u prilog svojih navoda, potvrdu Centra za socijalni rad od 30.8.2006 godine, presudu na osnovu priznanja Opštinskog suda u A. P. br. 301/06, presudu Opštinskog suda u A. P.1 br. 953/08 od 10.11.2008 godine, saslušanjem svedoka i stranaka koje je prvostepeni sud prihvatio, međutim, zaključak da formalno pravno tužilja u vreme prestanka radnog odnosa nije imala dokaz da je samohrani roditelj, ne može se prihvatiti. Prvostepeni sud je cenio dejstvo presude Opštinskog suda u A. P.1 br. 953/08 od 10.11.2008 godine, nalazeći da ista proizvodi dejstvo od dana donošenja, ali da formalno pravno nije imala status samohranog roditelja u momentu donošenja osporene odluke, usled čega je stanovišta da tužbeni zahtev nije osnovan. Međutim, ovaj sud nalazi da je relevantan stvarni, realni status tužilje koji je postojao u vreme prestanka radnog odnosa, a što se utvrđuje i pravnosnažnom sudskom odlukom i u sklopu svih ostalih dokaza, potvrde Centra za socijalni rad koje je tuženik imao još u toku postupka davanja otkaza Ugovora o radu i drugih izvedenih pismenih dokaza kao i toka postupka u kojem tuženik nije osporavao da je tužilja samohrani roditelj, to ovaj sud nalazi, da je tužbeni zahtev tužilje osnovan i da nije bilo uslova da se primeni otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu, a u vezi odredaba čl. 34. do 39. PKU koje isključuju nastupanje otkaznog razloga, jer tužilja kao samohrani roditelj, uživa posebnu zaštitu zaposlenog, koja je ustanovljena u cilju obezbeđenja socijalne sigurnosti posebne zaštite porodice. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 470/09 od 5.06.2009. godine) - 89 -

RADNO PRAVO

134. Zaposleni se ne može proglasiti tehnološkim viškom ako je u vreme donošenja predmetnog rešenja kod poslodavca bilo nepopunjenih radnih mesta za oja je on ispunjavao potrebne uslove. Iz obrazloženja: Neosnovani su navodi revizije u pogledu pogrešne primene materijalnog prava, s obzirom da iz sadržine obrazloženja osporene odluke o neraspoređenosti tužioca proizilazi da su u ministarstvu postojala nepopunjena radna mesta, a u sprovedenom postupku je utvrđeno da je tužilac ispunjavao uslove u pogledu vrste i stepena stručne spreme, položenog stručnog ispita i radnog iskustva duži od tri godine na poslovima inspektora rada, što je predviđeno pravilnikom tužene. Dakle, ikako je kod tuženog došlo do smanjenja broja zaposlenih, odnosno postavljenih lica usled promene opganizacije i metoda rada, u konkretnom slučaju nije pravilno primenjena odredba člana 65. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, imajući u vidu da je u vreme donošenja pobijanih rešenja bilo nepopunjenih radnih mesta inspektora rada, kao i da je tužitelj ispunjavao uslove za obavljanje poslova na tom radnom mestu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 500/07, od 13.11.2008. godine)

135.

Nezakonita je odluka o višku zaposlenih ako je poslodavac u vreme kada je vodio postupak racionalizacije broja zaposlenih smanjenjem broja izvršilaca, raspisao oglas i primio veći broj zaposlenih na radno mesto tog zaposlenog i radno mesto za koje zaposleni, tužilac ispunjava sve tražene uslove (školska sprema, radno iskustvo). (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 380/07 od 9.5.2007. godine)

136.

Odbijanje zaposlenih da zaključe ugovor o radu sa novim poslodavcem i počnu da rade u novoj radnoj sredini, predstavlja dovoljan razlog za njihov otkaz kao višku zaposlenih, bez obezbeđenja drugih prava. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1457/06 od 17.01.2007. godine)

137.

Rešenje o otkazu ugovora o radu je zakonito ako je poslodavac otkazao ugovor o radu zaposlenom jer je usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena došlo do smanjenja obima posla ili prestala potreba za obavljanjem tog posla. Pojam tehnološkog viška ne može se vezivati samo za ukidanje određenog radnog mesta, ili smanjenje broja izvršilaca na tačno određenom radnom mestu. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 576/05 od 1.03.2006. godine)

138. Saglasnost zaposlenog da bude proglašen tehnološkim viškom nije uslov za proglašenje istog tehnološkim viškom. - 90 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Kako je posledica poništaja otkaza ugovora o radu vraćanje na rad, to je pravilno nižestepenim odlukama odbijen zahtev tužioca za vraćanje na rad jer je tužba za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa otkaza ugovora o radu, podneta po proteku roka zakonom propisanog roka. Pravilno je i po oceni ovoga suda, odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi njegova izjava kojom je dao saglasnost da bude proglašen tehnološkim viškom kod tuženog po povratku sa godišnjeg odmora jer davanje takve izjave nije uslov za proglašenje nekog zaposlenog tehnološkim viškom a tuženi je ispoštovao proceduru propisanu odredbama Zakona o radu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 329/06 od 12.09.2006. godine)

139.

Rešenje o prestanku radnog odnosa u smislu člana 179. tačka 9) Zakona o radu, neće biti ništavo ako je isplata otpremnine izvršena posle datuma označenog kao momenat prestanka radnog odnosa, ako je zaposleni primio otpremninu pre podnete tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa samo iz ovog razloga, a zadocnjenje u isplati nastalo je iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu poslodavca. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 24/2006(1) od 17.10.2006. godine)

140.

Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, čija je visina utvrđena zakonom. Kada je zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, isplata otpremnine izvršena posle datuma označenog kao momenat prestanka radnog odnosa po osnovu otkaza ugovora o radu, rešenje o prestanku radnog odnosa je ništavo, osim ako je naknadna isplata otpremnine izvršena zbog greške u obračunu zarada, ako je isplata izvršena kasnije na osnovu sporazuma između poslodavca i zaposlenog ili ako je zaposleni primio otpremninu pre podnete tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 707/05 od 26.07.2005. godine)

141.

Nije ništavo rešenje o prestanku radnog odnosa iako je isplata otpremnine izvršena posle datuma označenog kao momenat prestanka radnog odnosa te ju je zaposleni primio pre podnete tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, i to samo iz ovog razloga, a docnja u isplati nije nastala iz razloga koji se mogu pripisati krivici poslodavca. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 24/2005(1) od 17.02.2005. godine) KLAUZULA ZABRANE KONKURENCIJE (Član 161-162. Zakona o radu)

142. Zbog povrede klauzule konkurencije zaposlenom se može izreći mera prestanka radnog odnosa. - 91 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Odredbom člana 92. stav 1. Zakona o preduzećima ("Sl. list SFRJ", br. 29/96, 29/97, 59/98, 84/99 i 9/01) je propisano da član ortačkog društva, komplementar komanditnog društva, član društva sa ograničenom odgovornošću i član uprave, nadzornog odbora i izvršnog odbora, direktora društva sa ograničenom odgovornošću, akcionarskog društva i društvenog i javnog preduzeća, ne mogu imati to svojstvo, niti biti zaposleni, odnosno prokuristi u bilo kom drugom preduzeću, odnosno drugom pravnom licu iste ili srodne delatnosti ili delatnosti koja bi mogla biti konkurentna, niti mogu biti preduzetnici koji obavljaju takvu delatnost. Stavom 4. istog člana je predviđeno da ukoliko lice iz stava 1. ovog člana prekrši klauzulu konkurencije, preduzeće može pored ostalog, izreći prestanak radnog ili drugog ugovornog odnosa. Tužilja kao jedini osnivač preduzeća za proizvodnju, usluge i promet d.o.o. sa istom registrovanom delatnošću koju ima i preduzeće u kome je zaposlena pripada citiranom krugu lica iz člana 92. stav 1. Zakona o preduzećima. Stoga je izrečena sankcija prestanka radnog odnosa zakonita jer je članom 92. stav 4. Zakona o preduzećima za povredu klauzule konkurencije izričito propisana izrečena mera. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 610/05 od 18.05.2006. godine) NAKNADA ŠTETE (Član 163-164. Zakona o radu)

143. Zaposleni se isplatom štete ne oslobađa od odgovornosti za povredu radne obaveze i mogućnosti dobijanja otkaza ugovora o radu. Iz obrazloženja: Tužiocu i sindikatu čiji je on član je, pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz a u postupku je utvrđeno da su navodi iz otkaznog rešenja tačni. Zakonski razlozi da se zaposlenom – tužiocu otkaže ugovor o radu zbog skrivljene povrede radne obaveze propisane aneksima ugovora o radu nesumnjivo su se stekli imajući u vidu njegovo utvrđeno ponašanje tužioca. U svojoj pisanoj izjavi koju je dao sa drugim imenovanim zaposlenim tužilac je i priznao postojanje konkretnih nepravilnosti u svom radu i postupanje suprotno preuzetim radnim obavezama. Pri tome, njegovi raniji propusti u radu kod istog poslodavca potvrđuju postojanje opravdanog razloga za dati otkaz. Imajući sve to u vidu, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Neprihvatljivi su navodi drugostepenog suda (da je otkaz nezakonit) jer krivica tužioca za nastali manjak nije konkretizovana i dokazana. Okolnost što je tužilac namirio svoj deo duga nastao manjkom nije od značaja, jer se pitanje naknade štete pričinjene poslodavcu od strane zaposlenog rešava primenom drugih pravila (član 163. Zakona o radu), a isplata štete ne oslobađa zaposlenog od odgovornosti za povredu radne obaveze i mogućnosti dobijanja otkaza ugovora o radu. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1186/2013(1) od 19.03.2014. godine) - 92 -

RADNO PRAVO

144. Po posledicama se profesionalna bolest izjednačava sa povredom na radu. Iz obrazloženja: Po posledicama, profesionalna bolest se izjednačava sa povredom na radu ili šteti na radu. Zbog toga je tuženi kao poslodavac dužan da tužiocu naknadi štetu u visini razlike između penzije koju prima i plate koju bi primio da je ostao u profesionalnoj vojnoj službi koja mu je prestala zbog ograničene sposobnosti za vojnu službu kao posledici profesionalne bolesti. Da nije bilo toga, isti je mogao nastaviti da radi do ispunjavanja uslova za starosnu penziju ili pak ispunjavanja godina staža osiguranja. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2630/2012(2) od 15.01.2014. godine)

145. Ukoliko je uzrok havarije isključivo u radnjama mašinovođe koji je upravljao lokomotivom, nema osnova za radnopravnu odgovornost pomoćnika mašinovođe. Iz obrazloženja: Zaključak iz ožalbene presude - da u radnjama tužioca nema elemenata bića povrede radne obaveze - je pravilan. Nasuprot navodima žalbe, tačno je da je tužilac - prema Uputstvu za rad osoblja vučnih vozila kao pomoćnik mašinovođe u sastavu osoblja vučnih vozila i po definiciji mašinovođa koji rukuje vučnim vozilom, te da ima funkciju pomoćnika mašinovođe. Međutim tužilac nije povredio dužnosti pomoćnika mašinovođe definisane opisom poslova i odredbom člana 2. tačka 5. ovog Upustva za rad osoblja vučnih vozila jer je uzrok nastanka opisanog događaja (ulaska u stanicu pre nego što se formirao ulazni put vožnje za taj voz i udara čeonim delom lokomotive u bok drugog voza, što je imalo za posledicu laku telesnu povredu tužioca) u prethodnim radnjama koje se definišu kao propusti pregledača kola i mašinovođe a ne tužioca. Zbog toga nema uzročno-posledične veze između radnji činjenja odn. nečinjenja tužioca i nastalog događaja. Tačno je da se u propuste mašinovođe stavlja i propust provere efikasnosti automatske kočnice kod voza pri brzini od 20 km/h što ovaj sud posebno vrednuje imajući u vidu činjenični opis radnje da je tužilac propustio da uputi opomenu mašinovođi. Međutim, s obzirom na iskaz svedoka, on je na toj brzini i pokušao da izvrši proveru. U tom je smislu i iskaz ovog svedoka:"Ističem da je proba efikasnosti kočnica rađena, ja sam lično radio i u jednom trenutku kad sam stekao uslove za to odn. kad sam postigao brzinu od 20 km/h što se može videti iz tahograf- trake kada brzina voza pada a jedini razlog za to mogu biti kočnice." (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 5527/2012 od 17.10.2012. godine)

146.

Da bi postojala odgovornost poslodavca za štetu koju je zaposleni pretrpeo usled povrede na radu ili profesionalne bolesti, šteta mora biti posledica povrede određenog prava zaposlenog iz radnog odnosa, zbog šikane, diskriminacije, uznemiravanja, nekog drugog uznemiravajućeg postupka ili - 93 -

RADNO PRAVO zloupotrebe prava od strane poslodavca.Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. (Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda. Rev2 1285/10 od 19.05.2011. godine)

147. Škola kao poslodavac odgovara za naknadu štete zbog povrede na radu, kada se nastavnik fizičkog vaspitanja povredio pokazujući vežbe učenicima. Iz obrazloženja: Ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu istu nadoknadi u skladu sa zakonom i opštim aktom - član 164. Zakona o radu. Pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog zaposlenog. U konkretnom slučaju tužilja je, prilikom obavljanja svog posla, kao profesor fizičkog vaspitanja, pokazujući fizičke vežbe učenicima, pretrpela povredu na radu. Zbog toga je tuženi, kao poslodavac, dužan da joj istu nadoknadi. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 4518/2010 od 08.07.2011. godine)

148. Za štetu nastalu povredom na radu prilikom obavljanja građevinske delatnosti poslodavac odgovara po pravilima objektivne odgovornosti, pošto je reč o opasnoj delatnosti. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, zaposlen na radnom mestu zidara kod tuženog, pretrpeo je povredu na radu prilikom obavljanja poslova sečenja armature. Povreda je nastupila usled pada tužioca s visine od oko 3,5 metara, s brusilicom u rukama. Radni prostor nije bio obezbeđen, nije bilo ograde, radnici nisu imali HTZ opremu. Niko od radnika nije nosio šlem, pa ni tužilac. Postojao je veliki pritisak od rukovodstva da se radovi ubrzaju, a postavljanje skele usporavalo bi proces rada. U trenutku kada je tužilac obavljao posao sečenja armature, prema pravilniku je bio raspoređen na fasadersko-zidarskim poslovima. Međutim, ipak je pristao da radi ovaj posao jer je to bilo jedino gradilište na kom je bilo posla. Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan. Takav zaključak sud je izveo iz činjenice da je tužilac pretrpeo povredu na radu, padom sa visine, a na strani tužioca ne postoji doprinos jer je do povrede došlo zbog neadekvatnog obezbeđenja mesta rada. Svoju odluku prvostepeni sud je zasnovao na članu 164. Zakona o radu i članu 200. Zakona o obligacionim odnosima. Protiv takve odluke tuženi je izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je delimično osnovana. Prvostepeni sud ispravno zaključuje da postoji objektivna odgovornost tuženog da tužiocu naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu, jer je tuženi organizator opasne delatnosti (rad na visini sadrži povećan rizik od pada i povređivanja), - 94 -

RADNO PRAVO u smislu odredbe čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Zato je taj sud pravilno zaključio da tužilac ima pravo na naknadu štete, koje nesporno proizlazi iz utvrđene odgovornosti tuženog, u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu, kojom je propisano da ukoliko zaposleni pretrpi povredu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom ili opštim aktom. U konkretnom slučaju, izvođenje radova na visini predstavljalo je opasnu delatnost od koje preti povećana opasnost štete, a sama ručna brusilica predstavlja opasnu stvar koja svojim postojanjem i svojstvima predstavlja povećanu opasnost za okolinu. Zato je tuženi i odgovoran po načelima objektivne odgovornosti, u smislu odredaba čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, i kao organizator opasne delatnosti, i kao vlasnik opasne stvari. Ovo tim pre što je tuženi bio u obavezi da kao organizator opasne delatnosti i vlasnik opasne stvari obezbedi mesto rada postavljanjem skele ili drugog vida obezbeđenja, a što nesporno nije učinjeno. Međutim, iz primene odredaba člana 192. ZOO na utvrđeno činjenično stanje proizlazi zaključak da postoji i doprinos tužioca sopstvenoj šteti. Propust tužioca pre svega je u tome što je prihvatio da obavlja rad na način koji nosi povećan rizik od povređivanja, iako je znao da, pod navedenim uslovima, nije osposobljen za rad na visini, da nije nosio HTZ opremu (što predstavlja nebezbedan rad), odnosno tužilac je pristao na takav način obavljanja rada. Činjenica da je to radio zbog straha od gubitka posla ne opravdava ovakav postupak tužioca, jer je bio dužan da preduzme sve što je potrebno da spreči ugrožavanje svog života i zdravlja, kao i da svaki zadatak, posebno kada se on obavlja u specifičnim uslovima, kao što je to slučaj sa radovima na visini, pa i konkretan posao sečenja armaturne ploče na visini od oko 3,5 metara, preduzima sa posebnom pažnjom. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 5760/10 od 11.04.2011. godine)

149. Šteta koju je vojno lice pretrpelo usled povređivanja na sportskom poligonu, prilikom redovne fizičke obuke, smatra se štetom od opasne delatnosti pa za nju poslodavac - Republika Srbija - odgovara po pravilima objektivne odgovornosti. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao vojno lice – komandir čete – u radnom odnosu kod tužene. Dana 16. septembra 2009. godine, prilikom redovne fizičke obuke, tužilac je pretrpeo povredu na radu tako što je u toku izvođenja planirane fizičke obuke na sportskom terenu – betonskom igralištu u okviru kasarne – pao i iskrenuo stopalo. Tom prilikom je povredio zglob desne noge, zbog čega mu je noga stavljena u gips, koji je nosio 21 dan. Tužilac je trpeo od momenta povrede bolove jakog intenziteta, tokom transporta do doma zdravlja, pregleda i obrade od strane ortopeda i definitivnog zbrinjavanja – 2 sata; bolove srednjeg intenziteta, koji su trajali 21 dan, imao je dok je imao otok i dok je noga bila u gipsu i kretao se uz pomoć podpazušnih štaka bez oslonca na povređenu nogu; nakon svakog ustajanja imao je bolove kao da se krv sjuri u povređenu nogu. Tužilac je bio podvrgnut fizikalnom tretmanu radi vraćanja pokretljivosti desnog skočnog zgloba, ali je ostala posledica povrede u vidu trajnog umanjenja životne aktivnosti od 5%. Pored toga, on je zbog ove povrede u trajanju od jednog meseca imao primarni strah srednjeg intenziteta koji je imao karakter zebnje, plašnje kao i zabrinutosti za ishod lečenja i ostajanja posledica od dobijene povrede, a u periodu od 22. oktobra do 22. novembra 2009. godine trpeo je sekundarni strah srednjeg intenziteta koji je imao karakter zabrinutosti - 95 -

RADNO PRAVO za ishod lečenja i moguće komplikacije. Pomenuti strahovi nisu ostavili trajne posledice. Radi naknade štete nastale usled navedene povrede, tužilac je protiv Republike Srbije podneo tužbu. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a protiv takve presude tužena je izjavila žalbu. Prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je usvojio deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete. Naime, prema odredbi člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, šteta nastala u vezi sa opasnom delatnošću smatra se da potiče od te delatnosti izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Poštujući ovu pravnu normu, kod činjenice da je do povrede tužioca došlo prilikom vršenja planirane obavezne vežbe u vidu trčanja po betonskoj podlozi, kada je tužilac pao i pretrpeo povredu, Apelacioni sud nalazi da je ostvarena pretpostavka uzročnosti. Ovo zato što naznačena radnja trčanja predstavlja opasnu delatnost zbog brzine kretanja, s tim u vezi i naglih promena položaja tela. Sve to čini da takva aktivnost nosi povećani rizik od povređivanja pa za slučaj povrede u vršenju takve delatnosti zaposlenog odgovornost snosi njen organizator, a to je ovde tužena. Pošto tužena strana nije oborila naznačenu pretpostavku uzročnosti, postoji njena građanskopravna odgovornost i, shodno tome, obaveza da štetu tužiocu nadoknadi, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi. Međutim, Apelacioni sud je ožalbenu presudu ukinuo u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete. Taj deo ožalbene presude ukinut je pošto se zbog pogrešne primene materijalnog prava zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 3539 od 7.09.2011. godine)

150. Kada je šteta nastala u vršenju poslova koji po prirodi stvari predstavljaju opasnu delatnost, preduzeće koje se njima bavi odgovara za naknadu štete na radu licu angažovanom radi obavljanja takvih privremenih - povremenih poslova. Iz obrazloženja: Prema ugovoru od 18.02.2002. godine o vršenju privremenih - povremenih poslova, tuženo preduzeće angažovalo je tužioca radi obavljanja poslova koji se sastoje u transportu volovskom zapregom posečenih drvenih stabala sa mesta seče do privremenog stovarišta, i to za period od 01.2. do 28.02.2002. godine. Prilikom obavljanja navedenih poslova, 13.02.2002. godine, tužilac je zadobio tešku telesnu povredu u vidu iščašenja desnog kolena i kidanja zatkolene arterije, s tim što je utvrđeno da je pre povređivanja preduzeo uobičajene, istovetne radnje na pripremi trupaca koje je trebalo da uz pomoć volova izvuče sa mesta gde su oboreni, do privremenog stovarišta, ali da je u toku kretanja trupac zakačio panj presečenog stabla koji se nalazio ispod granja i lišća u pravcu kretanja, pa je tako došlo do promene pravca kretanja trupca i daljeg nekontrolisanog kretanja koji ga je udario, usled čega je došlo do povređivanja. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužiocu nadoknadi pričinjenu materijalnu i nematerijalnu štetu. Revizijom tuženog se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, s obzirom da je tužilac morao predvideti nastalu situaciju, kao i visinu naknade dosuđene na ime rente zbog gubitka radne sposobnosti. - 96 -

RADNO PRAVO Kako je tokom postupka utvrđeno da se tužilac dugo godina bavio poslovima izvlačenja drvne mase iz šume volovskom zapregom, te da je kritičnom prilikom preduzeo uobičajene radnje na pripremi trupaca, pa kako tuženi obavlja poslove na eksploataciji tj. seči šume, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da ovi poslovi po prirodi stvari predstavljaju opasnu delatnost, te su, shodno članu 96. Zakona o radu u vezi čl. 173., 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženog da tužiocu nadoknadi štetu pričinjenu vršenjem opasne delatnosti, pri čemu iz svih okolnosti konkretnog slučaja proizilazi da nema doprinosa tužioca u nastanku štete, te da tužilac ima pravo na naknadu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad od povređivanja do 30.09.2007. godine u utvrđenom iznosu, kao i na naknadu u obliku novčane rente od presuđenja pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, u navedenom mesečnom iznosu - shodno čl. 188. i 189. Zakona o obligacionim odnosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom - shodno članu 277. istog Zakona. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. II 269/10 od 09.09.2010. godine)

151. Postoji odgovornost škole za naknadu štete nastavniku fizičkog vaspitanja zbog povrede na radu prilikom metodsko – pokazne nastave. Iz obrazloženja: U prvostepenoj presudi koja se pobija sud utvrđuje da je tužilja zaposlena kod tuženog kao profesor fizičkog vaspitanja, te da je - dana 16.05.2007. godine, prilikom metodsko – pokazne nastave na času - došlo do njenog povređivanja - pucanja "ahilove tetive" leve noge. Tužilja je ovaj čas držala u prirodi na betonskom terenu koji je bio suv, a u skladu sa programom i planom Aktiva za fizičko vaspitanje. Na osnovu iskaza svedoka – inspektora rada, prvostepeni sud nalazi da je izvor nastanka povrede "neoznačen" što znači da za nastalu štete nema propusta ni na strani poslodavaca, ni na strani oštećene. Imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete neosnovan, jer ne postoji uzročna veza između nastale povrede tužilje i postupanja tuženog. Sa druge strane, delatnost tuženog nije opasna delatnost da bi tuženi bio odgovoran bez obzira na krivicu, a smislu člana 154. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Stav je Okružnog suda da ovakav zaključak prvostepenog suda nije jasan te da je suprotan stanju u spisima. Relevantne odredbe: Ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom - član 164. Zakona o radu. Pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog zaposlenog. Nesumnjivo je, s obzirom na okolnosti štetnog događaja, da je tužilja zadobila povredu na radu i da posao koji tužilja obavlja (profesor fizičkog vaspitanja) u jednom delu (prilikom pokazivanja fizičkih vežbi učenicima) nosi i rizik od povređivanja. Budući da poslodavac odgovara za štetu zaposlenom zbog povrede na radu i po pravilima o objektivnoj odgovornosti, po osnovu rizika od opasne delatnosti, u kom slučaju bi na poslodavcu bio - 97 -

RADNO PRAVO teret obaranja pretpostavke uzročnosti, nisu jasni razlozi prvostepenog suda da nema odgovornosti tužene škole za naknadu štete tužilji. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1 170/09 od 21.07.2009. godine)

152. Činjenica da tužilac obavlja poslove opasne po zdravlje i da za to ima beneficiran radni staž ne isključuje odgovornost poslodavca za naknadu štete zbog povrede na radu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen u MUP-u Republike Srbije kao vatrogasac. Kritičnog dana tužilac je bio angažovan na gašenju šumskog požara i pri obavljanju tog posla se okliznuo, pao i zadobio teške telesne povrede. Zbog toga je protiv Republike Srbije podneo tužbu sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, koji je prvostepeni sud usvojio. Prema shvatanju Okružnog suda, prvostepeni sud je, shodno članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i članu 164. Zakona o radu, pravilno utvrdio postojanje osnova odgovornosti tužene za naknadu nematerijalne štete tužiocu, a činjenica da tužilac ima beneficiran radni staž kao radnik na naročito teškom, opasnom i za zdravlje štetnom radnom mestu, u smislu odredbe člana 52. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ne isključuje odgovornost tužene za naknadu štete, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju reč o povredi na radu. (Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 969/09 od 9.09.2009. godine)

153. Postojanje štete, visinu, osnov i uslove odgovornosti poslodavac utvrđuje u skladu sa opštim aktom i donosi odluku koju treba da dostavi zaposlenom. Ukoliko naknadu štete ne ostvari u skladu sa članom 163. stav 5. Zakona o radu - poslodavac ima pravo da pokrene postupak zaštite pred nadležnim sudom. Iz obrazloženja: Zaposleni je odgovaran za štetu koju na radu ili u vezi sa radom namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokuje poslodavcu, u skladu sa zakonom. Odgovornost zaposlenog mora biti utvrđivana kao subjektivna odgovornost i to najpre u postupku kod poslodavca utvrđivanjem osnova odgovornosti za svakog zaposlenog (ili - ukoliko je više zaposlenih prouzrokovalo štetu - potrebno je utvrđivati odgovornost za konkretna lica), kao i njenu visinu i okolnosti po kojima je šteta nastala. Dakle, u tom postupku se utvrđuju i razjašnjavaju sve činjenice i okolnosti, kao i razlozi za eventualno isključenje odgovornosti - član 163. Zakona o radu. Kada poslodavac utvrdi osnov i uslove odgovornosti donosi odluku koju treba da dostavi zaposlenom. Ukoliko se naknada štete ne ostvari u skladu sa članom 163. stav 5. Zakona o radu, poslodavac ima pravo da pokrene postupak zaštite odn. postupak naknade štete pred nadležnim sudom. U konkretnom slučaju, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, ocenom priloženih dokaza našao da protivtužbeni zahtev tuženika nije osnovan, iznoseći za to razloge koje prihvata i žalbeni sud. - 98 -

RADNO PRAVO Naime, prvostepeni sud je pravilno cenio priložene dokaze u pravcu osnovanosti protivtužbenog zahteva, nalazeći da tuženik ni na koji način nije dokazao konkretnu odgovornost po osnovu krivice tužilaca odn. nije dokazao subjektivnu odgovornost kao i uslove odgovornosti tj. da postoji uzročnoposledična veza između nastale štete i nedozvoljenog postupka ili ponašanja zaposlenih, dakle - da su upravo tužioci postupanjem namerno ili krajnjom nepažnjom izazvali nastanak štete. Zbog toga, samo postojanje eventualne štete i uopšteno ukazivanje na ponašanje svih zaposlenih ne može ustanovljavati odgovornost tužilaca za naknadu štete. S druge strane, tek kad se utvrdi osnov odgovornosti i uslovi odgovornosti može se pristupiti utvrđivanju visine štete. Pošto tuženik nije dokazao da su tužioci odgovorni da tuženiku naknade štetu, to ovaj sud nalazi da izneti žalbeni navodi nisu osnovani, te da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u svojoj presudi. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 819/08 od 27.10.2008. godine)

154.

Prilikom utvrđivanja radno-pravne odgovornosti zaposlenog za dati intervju neophodno je utvrditi obim prava slobode izražavanja, odnosno da li su sporne činjenice iznete sa ciljem da se pričini šteta organu i njegovim pripadnicima ukoliko je autoru intervjua poznato da su određene činjenice netačne, a zakonski neosnovane. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1. br. 3170/07 od 21.05.2008. godine)

155. Odgovornost više zaposlenih za štetu koju na radu ili u vezi sa radom prouzrokuju poslodavcu je konkretna odgovornost po osnovu krivice zaposlenih, odnosno subjektivna odgovornost. Mora da postoji uzročno-posledična veza između nastale štete i nedozvoljenih postupaka ili ponašanja zaposlenih, odnosno da su upravo zaposleni postupanjem namerno ili krajnjom nepažnjom izazvali nastanak štete. Samo postojanje eventualne štete i uopšteno ukazivanje na ponašanje svih zaposlenih ne može ustanovljavati odgovornost zaposlenih-tužilaca za naknadu štete. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. I 819/08 od 27.10.2008. godine)

156. Ima pravo na naknadu štete od poslodavca prema pravilima naknade štete zbog povrede na radu zaposleni koji je napadnut od strane trećeg lica na svom radnom mestu u vreme obavljanja svojih redovnih poslova i dužnosti. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom koja se pobija utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je zaposlen kod tuženog kao prodavac na benzinskoj pumpi i dana 08.11.2002. godine, oko 18,50 časova, pretpreo je povredu na radu - dogodila se oružana pljačka tako što je nepoznati napadač uz pretnju vatrenim oružjem prisilio tužioca da mu preda novac, a kako se tužilac u momentu zbunio i nije reagovao, napadač ga je udario u slepoočnicu drškom pištolja. Od udara je došlo do opaljenja, a zrno je najpre pogodilo tavanicu, odbilo se i završilo u kutiji koja se nalazila iza leđa tužioca. Tužilac kritičnom - 99 -

RADNO PRAVO prilikom nije gubio svest. Napadač ga je zatim preteći pištoljem prinudio da ode do prostorije gde se nalazi sef i da mu preda novac, te je i uzeo iz sefa novac i vrednosne papire koji su se tu nalazili. Nakon toga napadač je upozorio tužioca da ne kreće za njim, jer će upotrebiti vatreno oružje, te da se napolju nalaze njegovi saučesnici koji ga čuvaju. Tužilac je sačekao da napadači napuste benzinsku stanicu, a zatim je telefonom pozvao pretpostavljene i policiju. Tužilac je prisustvovao uviđaju koji je trajao tokom noći, a tek sutradan se javio lekaru. U vreme događaja na benzinskoj pumpi nije bio postavljen "panik" taster, kamere niti druge mere bezbednosti, a nakon štetnog događaja tuženi ih je na ovoj i na ostalim benzinskim stanicama instalirao. Tužilac je kritičnom prilikom zadobio povredu glave do koje je došlo usled udara drškom pištolja u predelu slepoočnice od strane napadača. Nakon kritičnog događaja je trpeo bol i strah intenziteta i trajanja kako je detaljno navedeno u pobijanoj prvostepenoj presudi. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno je zaključio da je tuženi odgovoran za štetu nastalu iz predmetnog štetnog događaja. Naime, pravni osnov za odgovornost tuženog je sadržan u odredbi čl. 96. Zakona o radu ("Sl. Glasnik RS", br. 70/01), važećem u vreme spornog događaja, a kojom je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu istu nadoknadi, u skladu sa zakonom i opštim aktom, jer je reč o povredi na radu, odnosno o šteti pretrpljenoj u vezi sa radom (u toku radnog vremena, na radnom mestu). Kod povrede na radu ili u vezi sa radom potrebno je kumulativno ispunjenje dva uslova i to da je zaposleni pretrpeo štetu i da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom. U konkretnom slučaju su ispunjena oba uslova, jer je nesporno da je tužilac pretrpeo opisanu štetu, kao posledicu povrede koja mu se dogodila dok je obavljao svoje redovne obaveze i dužnosti kod tuženog. To je i centralno pitanje u ovom postupku, a koje se tiče osnova odgovornosti tuženog. Naime, iako je tužioca napalo lice koje nije zaposleno kod tuženog, taj napad je na tužioca izvršen kao zaposlenog kod tuženog, na njegovom radnom mestu na kome je radio, u redovnom obavljanju poslova, a ne van rada ili u toku rada a kao posledica nekog privatnog sukoba između tužioca i drugog lica. Nesporno je da je napadač napao tužioca i naneo mu štetu kao prodavcu kod tuženog, a ne kao građaninu, te ove činjenice predstavljaju osnov za odgovornost tuženog. Zbog toga nisu osnovani žalbeni navodi tuženog koji se tiču osnova njegove odgovornosti, te da za nastanak predmetnog štetnog događaja ne postoji krivica na strani tuženog. (Presuda Okružnog suda u N. Sadu, Gž. 953/07 od 17.01.2008. godine)

157.

Poslodavac je dužan da nadoknadi štetu koju je zaposleni pretrpeo na radu ili u vezi sa radom, odnosno štetu je koja je uzročno povezana sa opasnom stvari ili opasnom delatnosti koju kontroliše poslodavac. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 190/07, od 31.01.2007. godine)

158.

Poslodavac se od zaposlenog može regresirati samo kada je zaposleni štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom, dok sam odgovara trećem licu (oštećenom) za naknadu štete za sve vidove krivice svog zaposlenog. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4289/06 od 15.03.2007. godine) - 100 -

RADNO PRAVO

159. Odgovornost poslodavca za povredu ili štetu koju pretrpi zaposleni na radu ili u vezi sa radom je regulisana odredbama Zakona o radu i poslodavac za nju odgovara po opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Iz obrazloženja: Pravilno je izraženo pravno stanovište suda u pogledu ocene odgovornosti tuženog za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda. U obrazloženju pobijane presude navedeni su jasni i pravilni razlozi, koje prihvata i Vrhovni sud. Naime, građansko pravna odgovornost poslodavca za povredu ili štetu koju pretrpi zaposleni na radu ili u vezi sa radom je Zakonom o radu, priznat izvor obligacionog odnosa i poslodavac za nju odgovara po svim pravilima o odgovornosti za štetu iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je prema članu 155. Zakona o obligacionim odnosima šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola (nematerijalna šteta), zaposleni koji pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom ima pravo na naknadu svih vidova štete u obimu u kome je štetu pretrpeo. Dakle, pravo na naknadu ove štete je pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje po pravilima odgovornosti za štetu iz člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno navodima revizije, nezakonitom odlukom i radnjama koje prate takvu odluku poslodavac može zaposlenom prouzrokovati ne samo materijalnu štetu, već mu može naneti i psihički bol, ukoliko mu time povredi ugled, čast ili prava ličnosti garantovana pravnim poretkom. Čak i kada je krivica sankcionisana, i kad je neosnovanost potpuno dokazana, povreda ugleda može biti tako teška da izaziva duševni bol koji opravdava isplatu pravične naknade kao satisfakcije u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Nesumnjivo da je stražarno sprovođenje tužioca na sednicu upravnog odbora radi saslušanja o prigovoru na rešenje o prestanku radnog odnosa, zabrana ulaska u zgradu, grupna fotografija tužioca i drugih zaposlenih koju je na panou sačinila kadrovska služba tuženog i koja je dospela u sredstva javnog informisanja, predstavlja povredu ugleda i časti i u takvom slučaju tužilac ima pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete po tom osnovu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 39/07 od 28.03.2006. godine)

160. Odgovornost zaposlenog za naknadu štete koju je prouzrokovao poslodavcu procenjuje se prema propisima Zakona o radu, a ne prema propisima Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Utvrđujući odgovornost tužene za nastalu štetu, prvostepeni sud je pogrešno pošao od primene opštih pravila ZOO-a o odgovornosti po osnovu krivice. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužena u vreme štetnog događaja bila u faktičkom radnom odnosu kod tužioca, te se u konkretnom slučaju imaju shodno primeniti odredbe Zakona o radu. Naime, imajući u vidu odredbe Zakona o radu, zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu. U ponovljenom postupku, imajući u vidu izloženo ma- 101 -

RADNO PRAVO terijalno pravo, prvostepeni sud će na nesumnjiv način utvrditi činjenice potrebne za pravilnu kvalifikaciju stepena pažnje tužene kritičnom prilikom, pri čemu su od presudnog značaja činjenice u vezi obučenosti tužene za obavljanje poslova prenosa novca, uputstva poslodavca u pogledu postupka i načina izvršenja citiranih poslova i preduzete mere poslodavca radi prevencije i smanjenja rizika moguće štete. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1055/05 od 11.5.2006. godine)

161.

Lice koje je u faktičkom radnom odnosu odgovara za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 139/05 od 28.03.2006. godine)

162.

Lice koje je u faktičkom radnom odnosu odgovara za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1025/2005 od 12.04.2006. godine)

163.

Obaveza naknade štete sudiji, nastale zbog nevršenja sudijske dužnosti, postojala bi ukoliko je šteta nastala krivicom Republike Srbije. Postojanje krivice zavisi od okolnosti da li se oštećenik obraćao Republici Srbiji da ga radno angažuje van sedišta Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev 1353/06, od 1.11.2006. godine)

164.

Visinu naknade štete koju zaposleni trpi zbog neisplaćene naknade za vreme bolovanja, neisplaćene zarade i neisplaćenog regresa, treba utvrditi u visini prihoda koje bi on po navedenim osnovima ostvario radeći na radnom mestu na kome se nalazio kada mu je radni odnos prestao prema merilima važećim na dan presuđenja, što bi bilo u funkciji ostvarenja načela jednake vrednosti davanja kada to odgovara konkretnim prilikama. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 560/06 od 28.09.2006. godine)

165. Tužiocu kome je u sudskom postupku poništeno rešenje o raspoređivanju na drugo radno mesto, ne pripada pravo na novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove usled nezakonitog raspoređivanja. Njegova satisfakcija je u tome što je pravosnažnom sudskom odlukom vraćen na posao, kao i njegovo pravo na naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade. Iz obrazloženja: Presudom opštinskog suda odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev zaposlenog kojim je tražio da mu tuženi poslodavac isplati na ime naknade nematerijalne štete određeni novčani iznos. Okružni sud odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu opštinskog suda. Pravilno je prvoste- 102 -

RADNO PRAVO peni sud utvrdio da u konkretnom slučaju direktor tuženog nije postupao prema tužiocu u nameri da povredi njegovu čast u ugled, niti je sa njegove strane bilo nekog malicioznog postupka pa stoga činjenica da je u sudskom postupku odluka o raspoređivanju tužioca poništena, ne daje pravo tužiocu na naknadu nematerijalne štete. Naime, pravična naknada za pretrpljene duševne bolove pripada samo u slučajevima propisanim u članu 200. ZOO, pa tužiocu ne pripada pravo na novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove usled nezakonitog raspoređivanja na drugo radno mesto, jer je njegova satisfakcija u tome što je pravosnažnom sudskom odlukom vraćen na posao, kao i njegovo pravo na naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, a o naknadi materijalne štete u vidu izgubljene zarade je pravosnažno odlučeno stavom 1. izreke pobijane presude. Time je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo. (Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. 259/05 od 3.03.2005. godine)

166. Postojanje, visinu i način nadoknade štete koju je tuženi - radnik tužioca prouzrokovao na radu utvrdiće se pred organima tužioca, pa tek ako do sporazuma ne dođe - o šteti će odlučiti sud, shodno članu 95. stav 5. Zakona o radu. Iz obrazloženja: Naznačenom Presudom nadležnog Opštinskog suda od 22.12.2004. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade štete isplati navedeni novčani iznos. Presudom nadležnog Okružnog suda od 03.03.2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda je potvrđena. Prvostepeni sud je, na osnovu izvedenih dokaza, pravilno utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca preuranjen pa ga je iz tih razloga i odbio kao neosnovan. U konkretnom slučaju, radi se o tužbi za naknadu štete koju tužilac potražuje od tuženog, zbog toga što je (na osnovu rešenja nadležne filijale Poreske uprave Ministarstva finansija od 27.07.2004. godine) kažnjen novčanom kaznom od 100.000,00 dinara kao pravno lice i od 20.000,00 dinara odgovorno lice, a zbog prekršaja iz člana 30. stav 1. tačka 1. Uredbe o načinu evidentiranja prometa preko registra kasa sa fiskalnom memorijom i o dinamici uvođenja tih kasa. Relevantne odredbe: Postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala šteta, ko je štetu prouzrokovao i kako se nadoknađuje, utvrđuje poslodavac u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu - član 95. stav 5. Zakona o radu. Ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbom iz prethodnog stava, o šteti odlučuje nadležni sud - član 95. stav 6. Zakona o radu. Prvostepeni sud utvrđuje da kod tužioca nije vođen nikakav postupak za naknadu štete protiv tuženog, pa - pošto je između stranaka to nesporno - pravilno odbija tužbeni zahtev tužioca kao preuranjen. Neosnovano se žalba poziva na činjenicu da između stranaka nije sporno ko je štetu pričinio, da nije sporna visina štete, da nije sporno pod kakvim okolnostima je šteta nastala. Međutim, u članu 95. stav 5. Zakona se navodi da se utvrđuje i kako se šteta naknađuje, a između stranaka ta činjenica je sporna. Tek u slučaju da se ne postigne sporazum između stranaka, o šteti odlučuje nadležni sud. (Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 258/05 od 03.03.2005. godine) - 103 -

RADNO PRAVO

167.

Poslodavac se oslobađa krivice za naknadu štete u vidu izgubljene zarade i izostalog regresa ako dokaže da prilikom donošenja nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa nije znao niti mogao znati da je zaposleni opravdano izostao s posla. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 291/05 od 21.12.2005. godine)

168.

Ako radnik pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, preduzeće je dužno da radniku nadoknadi štetu po načelima o odgovornosti za štetu, odnosno oštećenik koji je doprineo da šteta nastane, ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1587/04 od 9.02.2005. godine)

UDALJENJE ZAPOSLENOG SA RADA (Član 165-170. Zakona o radu)

169. U pogledu prava zaposlenih iz radnog odnosa u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija, primarno je - kao matični zakon - merodavan Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, a ukoliko se u njegovom sadržaju ne nalaze norme koje regulišu određenu pravnu situaciju, supsidijarno se može primeniti i Zakon o radu. Iz obrazloženja: Na prava i dužnosti nameštenika primenjuju se opšti propisi o radu i posebni kolektivni ugovor, ako ovim ili posebnim zakonom nije drugačije određeno - član 4. stav 3. Zakona o državnim službenicima. Za radnu sredinu u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija matični zakon je Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, koji u glavi14. ("Radni odnosi, nadzor i kontrola rada") sadrži norme kojima se određuju radni odnosi, propisujući da se na zaposlena lica u upravi primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje radni odnos u državnim organima, ako tim zakonom nije drugačije određeno. U ovom korpusu sadržane su norme o povredi radnih obaveza i dužnosti, propisane u odredbi člana 267. - disciplinski postupak protiv zaposlenih unutar zavoda sprovodi disciplinska komisija koju imenuje direktor Uprave. Međutim, u sadržaju ova dva zakona ne nalaze se norme koje regulišu pravnu situaciju u pogledu pravnih posledica za slučaj da zaposlenom u ovoj radnoj sredini, koji je bio udaljen u toku disciplinske procedure, ne bude izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa odn. otkaz ugovora o radu. Iz tog razloga, ovde je merodavna odredba člana 169. Zakona o radu - zaposlenom, za vreme privremenog udaljenja sa rada, u smislu čl. 165. i 166. ovog Zakona, pripada razlika između iznosa naknade zarade, utvrđene primenom člana 167. ovog Zakona, i punog iznosa osnovne zarade, i to ako krivični postupak protiv njega bude obustavljen pravnosnažnom odlukom ili ako pravnosnažnom odlukom bude oslobođen optužbe ili optužba protiv njega bude odbijena, ali ne zbog nenadležnosti tj. ako zaposlenom prestane radni odnos u smislu člana 179. tač. 2. do 4. istog Zakona. - 104 -

RADNO PRAVO Tužiocu nije izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, već mera udaljenja sa rada u trajanju od tri radna dana, primenom pravila iz odredbe člana 170. Zakona. Zbog toga, tužilac ima pravo na razliku između primljene naknade i naznačene vrednosti zarade. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.1 3794/11 od 05.10.2011. godine)

170. Povreda radne obaveze koja ugrožava imovinu veće vrednosti mora proizilaziti iz činjeničnog osnova na kome se zasniva odluka da bi rešenje poslodavca o privremenom udaljenju radnika sa rada bilo zakonito. Iz obrazloženja: Prvostepena presuda u delu izreke pod stavom jedan pobija se žalbom tuženika zbog pogrešne primene materijalnog prava. Ukazuje se na odredbu člana 165. Zakona o radu i odredbu člana 71. Pravilnika o radu - zaposleni se može privremeno udaljiti sa rada ako je učinio povredu radne obaveze koja ugrožava imovinu veće vrednosti; pod imovinom veće vrednosti smatra se osnovno sredstvo ili zbir više osnovnih sredstava u vrednosti od 200.000,00 dinara (isti iznos definisan je i u zaključenom Ugovoru). Prvostepeni sud je – prema stavu žalbenog suda - u oceni zakonitosti osporenog rešenja o udaljenju sa rada pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev, čije razloge i ovaj u svemu prihvata. Razlozi i uslovi udaljenja zaposlenog sa rada predviđeni su odredbom člana 165. Zakona o radu, što normira i opšti akt tuženika u odredbi člana 71. Pravilnika o radu. Međutim, ocena zakonitosti odluke zavisi od činjenica na kojima se ona zasniva. Sud je vezan činjeničnim osnovom koji je iznet u osporenoj odluci i on se ne može menjati ili dopunjavati i time otklanjati činjenični propust na osnovu kojih se mogu ceniti razlozi i uslovi za primenu navedene odredbe. Naime, osporeno rešenje doneto je primenom člana 165. stav 1. tačka 2. Zakona o radu - zaposleni se može udaljiti sa rada zavisno od prirode i značaja povrede radne obaveze i pre isteka roka iz člana 180. stav 1. i člana 181. stav 2. istog Zakona. Dakle - nakon dostavljanja upozorenja čime se pokreće postupak otkaza ugovora, a koje činjenice i okolnosti odluka ne sadrži. Sa druge strane, iz osporene odluke proizilazi da se osnov udaljenja zasniva na odredbi člana 165. stav 1. tačka 1. Zakona - ukazuje se na ugrožavanje imovine veće vrednosti i to uopšteno, a u konkretnom slučaju izostao je činjenični osnov: u čemu se sastoji i na koji način je nastupio osnov iz navedene odredbe. Imajući sve to u vidu, ovaj sud nalazi da žalbeni navodi tuženika nisu osnovani i da je prvostepeni sud pravilno osporeno rešenje ocenio nezakonitim. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 844/08 od 31.10.2008. godine)

171. Nije pokrenut krivični postupak protiv zaposlenog u smislu odredbe Zakona o radu podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage, bez obzira o kojem krivičnom delu se radi, pa nisu ispunjeni uslovi za udaljenje zaposlenog sa rada. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 201/05 od 6.06.2005. godine) - 105 -

RADNO PRAVO

IZMENA UGOVORENIH USLOVA RADA (Član 171-172. Zakona o radu)

172. Aneks ugovora o radu, dostavljen zaposlenom na potpis bez prethodno učinjene ponude za zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima i koji ne sadrži razloge za takvu odluku – nije zakonit. Iz obrazloženja: Tužilac se u konkretnom slučaju a prema aneksu ugovora o radu kao zaposleni raspoređuje sa dotadašnjeg radnog mesta na radno mesto portira. Naznačeno je da se raspoređivanje vrši u sklopu sa potrebama rada kao i da radno mesto na koje se tužilac raspoređuje odgovara njegovoj stručnoj spremi. Imajući u vidu da aneks ugovora o radu ne sadrži razloge zbog kojih se tužilac raspoređuje na drugo radon mesto, niti je tuženi tužiocu ponudio zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima - kako to propisuje član 103. Zakona o radu (član 171. i član 172. važećeg Zakona o radu - "Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) - već mu je isti samo podnet na potpis kao već sačinjen, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je zbog toga ovako sačinjeni aneks ugovora o radu nezakonit. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1379/2013 od 18.12.2013. godine)

173. Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (iznos zarade) za ubuduće, a ne retroaktivno, pa zaključeni aneks ugovora o radu kojim je predviđena minimalna zarada ne može se primenjivati unazad, već samo za ubuduće. Iz obrazloženja: Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu - član 104. stav 1. Zakona o radu. Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) iz člana 33. stav 1. tač. 10, 11. i 12. ovog Zakona (članom 33. stav 1. tačka 10. Zakona je propisano da ugovor o radu sadrži novčani iznos osnovne zarade i elemente za utvrđivanje radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog) - član 171. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Dakle, iz citiranog člana 104. stav 1. i člana 171. stav 1. tačka 5, kao i člana 33. stav 1. tačka 10. Zakona proizilazi da je tuženi mogao tužiocu da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada za ubuduće, a ne retroaktivno. Dakle, u situaciji kada je aneks ugovora o radu zaključen 05.02.2010. godine isti se ne može primenjivati unazad, već samo za ubuduće. Osim toga, članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije predviđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, - 106 -

RADNO PRAVO ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko se tih prava ne može odreći. Stoga se ni tužilac navedenim aneksom ugovora o radu nije mogao odreći svojih prava iz radnog odnosa odn. zarade za period za koji je već ostvario zaradu po ugovoru o radu (decembar 2009. godine, januar 2010. godine i četiri dana februara 2010. godine). (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1. 3210/2013 od 10.12.2013. godine)

174. Ukoliko je zaposleni aneksom ugovora o radu premešten na neodgovarajuće poslove u pogledu stepena stručne spreme, premeštaj je suprotan zakonu. Iz obrazloženja: Tužilja je prema Ugovoru radila na poslovima sa šestim stepenom stručne spreme. Prema aktu o sistematizaciji poslova - za radno mesto glavnog knjigovođe predviđen je kao uslov šesti jedan i četvrti stepen stručnosti opšte ili ekonomske struke. Zbog toga, a imajući u vidu činjenicu da je tužilja ekonomista i da je prethodno bila rukovodilac ekonomsko finansijske službe gde su potrebni uslovi bili šesti-jedan ili sedmi stepen stručnosti, ne može se prihvatiti navod iz ožalbene presude da tužilja ne ispunjava uslove za rad na tim poslovima. Ovo posebno jer u opštem aktu nije naznačen odgovarajući smer ekonomske struke. S tim u vezi, insistiranje prvostepene presude na potrebnom radnom iskustvu i na većem koeficijentu nije od značaja s obzirom na stav 2. člana 171. Zakona o radu. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 5361/2012 od 11.10.2012. godine)

175. Pod "odgovarajućim" poslom prilikom premeštaja zaposlenog smatra se posao za čije se obavljanje traži ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev tužilje za poništaj aneksa ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 25.12.2006. godine, koji je potpisan 04.02.2010. godine, kao i da se naloži tuženom da tužilju rasporedi na rad na radnom mestu sa punom radnim vremenom i pod uslovima pod kojima je bila raspoređena po ugovoru o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 25.12.2006. godine. Za to je izneo stav da raspoređivanje tužilje, koja je po zanimanju prodavac, na radno mesto spremačice, faktički jeste neodgovarajuće, ali pravno je odgovarajuće, s obzirom da tužilji ne nedostaju kvalifikacije za obavljanje poslova spremačice, pri čemu poseduje vrstu i stepen stručne spreme koji se za obavljanje tog posla traže po novom pravilniku tuženog, a da je pri tom ostalo nerazjašnjeno da li se radi o premeštaju na drugi odgovarajući posao zbog potrebe procesa i organizacije rada, ceneći, pri tome, da je "odgovarajući" posaoonaj za čije se obavljanje traži ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu, što znači da su bitna vrsta i stepen - 107 -

RADNO PRAVO stručne spreme iz ugovora o radu, a ne iz pravilnika. Ovo zbog toga što je moguće da zaposleni ima dve vrste stručne spreme i da ugovor o radu zaključi samo za poslove iz jedne, ili da ugovor o radu zaključi za poslove u nižem stepenu stručne spreme od onog koji ima, u kojim situacijama se odgovarajući poslovi procenjuju prema ugovoru o radu, a ne prema pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova. Naime, ako je zaposleni zaključio ugovor o radu za poslove u najvišem stepenu stručne spreme, onda se prema tome i procenjuje da li su poslovi na koje zaposleni premešten ili upućen - "odgovarajući". (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 219/2012 od 25.10.2012. godine)

176. Ukoliko je ponuda izmene ugovorenih uslova rada premeštanjem na poslove koji će neposredno posle toga biti ukinuti učinjena u vreme utvrđivanja zaposlenog viškom – u pitanju je očigledna zloupotreba prava zaposlenog od strane poslodavca. Iz obrazloženja: Takođe, u situaciji kada je, u vreme gravitira utvrđivanju tužioca viškom, tuženi tužiocu učinio ponudu izmene ugovorenih uslova rada, radi premeštaja sa poslova transportnog radnika na poslove referenta sredstava i opreme za ličnu zaštitu - očigledno je da je tuženi već u to vreme znao da će tužilac biti višak, jer je neposredno posle toga došlo do ukidanja naznačenih poslova. U toj situaciji, radi se o očiglednoj zloupotrebi prava, jer poslodavac ne može zaposlenom ponuditi izmenu ugovorenih uslova rada premeštanjem na druge poslove za koje zna da će neposredno posle toga biti ukinuti. To je drugi razlog zbog koga je osporeno rešenje nezakonito, a pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1769/2012(1) od 16.05.2012. godine)

177. Ukoliko postoji mogućnost da se zaposleni premesti na druge odgovarajuće poslove, tada ne postoji osnov da se proglasi viškom. Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog, koji se odnosi na potrebe poslodavca pa i u slučaju da, zbog tehnoloških i ekonomskih ili organizacionih promena, prestane potreba za obavljanje određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla - član 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. U konkretnoj materijalnopravnoj situaciji, s obzirom na navedenu pravnu normu, nije postojao osnov za otkaz ugovora o radu tužiocu kao višku, jer je postojala mogućnost da se premesti na poslove transportnog radnika, koje poslove je i obavljao do zaključenja aneksa ugovora o radu od 09.01.2007. godine, a koji je zaveden 25.08.2008. godine. Tačno je da u novom Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova od 22.09.2008. godine nisu predviđeni poslovi referenta sredstava i opreme za ličnu zaštitu, na koje je poslove tužilac bio premešten - 108 -

RADNO PRAVO naznačenim aneksom, ali je to pravno bez značaja - tužilac je mogao biti premešten na poslove transportnog radnika kao odgovarajuće poslove. Po stanovištu ovoga suda, kada poslodavac zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog na određenim poslovima ima mogućnost da zaposlenog rasporedi na drugi odgovarajući posao, tada je dužan da primeni pravila o izmeni ugovorenih uslova rada, u smislu člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona, a ne pravila koja se odnose na utvrđivanje viška zaposlenih. Imajući to u vidu, pravilan je zaključak iz ožalbene presude da kod tuženog, u vreme kada je tužiocu otkazan ugovor o radu, nije prestala potreba za izvršiocem u nabavnoj službi na radnom mestu transportnog radnika te da u toj situaciji tuženi tužiocu nije mogao otkazati ugovor o radu a angažovati dva radnika iz odelenja ekspedicije na radno mesto transportnog radnika, iako ti zaposleni nisu bili obučeni za obavljanje poslova na tom radnom mestu - za razliku od tužioca. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1769/2012(2) od 16.05.2012. godine)

178. Ukoliko je izostanak sa posla zaposlenog rezultat usmene odluke poslodavca da mu otkaže ugovor o radu, tada nije u pitanju neopravdani izostanak kao posledica njegove odluke da ne radi. Iz obrazloženja: Neopravdan izostanak sa posla zaposlenog u određenom vremenskom trajanju je osnov za prestanak radnog odnosa otkazom ugovora o radu na inicijativu poslodavca. Međutim, nema neopravdanog izostanka sa posla kada on nije posledica njegove odluke da ne radi, već je rezultat usmene odluke poslodavca da mu otkaže ugovor o radu, što je u konkretnom slučaju učinila tužena strana. Ovo pravilno zaključuje i prvostepeni sud, jer je poslodavac zaposlenom usmeno otkazao ugovor o radu 04.09.2010. godine, a potom - takođe u usmenom obliku - i 06.09.2010. godine, materijalizujući to kroz oduzimanje ključeva od radnje 05.09.2010. godine i isplatu zarade tužilji zaključno sa 06.09.2010. godine. To što se žalba poziva na obaveštenje kojim se tužilja poziva da dođe na rad dana 05.10.2010. godine (obaveštenje od 27.09.2010. godine), pravno je bez značaja zbog sledećih razloga: - rešenjem od 26.11.2010. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog neopravdanog izostanka sa posla počev od 05.10.2010. godine, a ovo obaveštenje je tužilji zajedno sa rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora uručeno 22.10.2010. godine; - u obrazloženju ovog rešenja od 26.11.2010. godine navodi se da se tužilja nije javila na posao počev od 05.10.2010. godine, kada joj je istekao godišnji odmor po rešenju o korišćenju godišnjeg odmora, a stvarno je tuženi tužilji usmeno otkazao ugovor o radu 04.09.2010. godine, dok je naznačeno rešenje sa obaveštenjem tužilji uručeno 22.10.2010. godine (rešenje o korišćenju godišnjeg odmora); - tužilji nisu dostavljeni razlozi za izmenu ugovorenih uslova rada u smislu člana 172. Zakona o radu. Dakle, pravilan je zaključak ožalbene presude da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto ne zbog činjenice što je tužilja stvarno neopravdano izostala sa posla, već da bi se opravdao nezakonit otkaz dat tužilji. Pravilan je i zaključak prvostepenog suda: da je tužilja u periodu od 06.09. do 05.10.2010. godine (iz rešenja o korišćenju godišnjeg odmora) stvarno bila na godišnjem odmoru - tužena strana bi tužilji morala isplatiti zaradu i naknadu zarade za godišnji odmor, što ova nije učinila. - 109 -

RADNO PRAVO Na taj način, potpuno je jasno da je rešenje o godišnjem odmoru rezultat pokušaja tužene strane da na neodgovarajući način konvalidira nezakoniti otkaz u usmenom obliku. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 3273/2012 od 20.06.2012. godine)

179. Za zaključenje aneksa ugovora o radu radi premeštaja zaposlenog na druge poslove neophodno je, pored ispunjenja formalnopravnih uslova, i ispunjenje materijalnopravnog uslova – postojanja stvarne potrebe procesa rada kod poslodavca. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, osporenim aneksom ugovora o radu, od 24. novembra 2008. godine, tužilac je premešten na druge poslove. U obrazloženju ponude za zaključenje aneksa tuženi je naveo da se ponuda daje na osnovu novog pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i ukazane potrebe procesa i efikasnije organizacije rada, kao i mišljenja neposrednog rukovodioca. Uvidom u navedeni pravilnik, utvrđeno je da radno mesto na kome je tužilac radio pre premeštaja, odnosno poslovi površinske zaštite, nije ukinuto, niti je smanjen broj izvršilaca. Rešenjem od 16. januara 2009. godine tužilac je upućen na plaćeno odsustvo u trajanju od 19. januara do 23. marta 2009. godine, u skladu sa članom 116. Zakona o radu. Takođe je utvrđeno da su kod tuženog angažovana 63 zaposlena na određeno vreme, zbog povećanog obima poslova, te da su se u isto vreme na plaćenom odsustvu u trajanju od 45 radnih dana nalazila 93 zaposlena. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za poništenje osporenog aneksa ugovora o radu, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Odredbom člana 171. stav 1. tačka 1) Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada, zbog potreba procesa i organizacije rada. Ovaj premeštaj može da usledi zbog uvođenja novih, odnosno ukidanja starih poslova, statusnih ili organizacionih promena, razmeštaja zaposlenih zavisno od njihovih sposobnosti, primene mera za unapređenje tehnologije rada i drugih radnih postupaka, otklanjanja uzroka zastoja u radu ili loših odnosa među zaposlenima, i uvođenja drugih mera radi boljeg funkcionisanja dela sistema rada. U skladu sa odredbom člana 172. stav 1. Zakona o radu, u ponudi za zaključenje aneksa ugovora poslodavac je dužan da u pismenom obliku navede razloge zbog kojeg se zaposleni upućuje, odnosno premešta na druge poslove, jer se u sudskom postupku ocene zakonitosti zaključenog aneksa ne procenjuje samo postupak po kojem se vrši izmena ugovora, već se pravilnost i zakonitost premeštaja procenjuje i sa materijalnopravnog stanovišta. Zaposleni, naime, ima pravo da zna da li su razlozi za premeštaj zbog potreba procesa i organizacje rada usledili iz subjektivnih ili objektivnih razloga. U konkretnom slučaju ponuda za zaključivanje osporenog aneksa inicirana je i zasnovana na novom pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno procenjivao da li se potreba za premeštajem javlja zbog uvođenja novih, odnosno ukidanja starih poslova, odnosno zbog organizacionih promena. Na osnovu takve procene, prvostepeni sud je pravilno zaključio da tuženi nije dokazao da je usled donošenja novog pravilnika bilo osnova za ponudu, s obzirom na to da poslovi koje je tužilac obavljao pre zaključenja osporenog ugovora nisu ukinuti niti - 110 -

RADNO PRAVO je smanjen broj izvršilaca, niti je dokazao da su postojali objektivni razlozi u vezi sa novom organizacijom, uvedenom sa ciljem efikasnijeg rada. Iz iznetih razloga nisu osnovani navodi žalbe tuženog kojima se ukazuje na to da je prvostepeni sud bez ikakvog zakonskog osnova zadirao u organizaciju rada tuženog, jer je prvostepeni sud procenjivao razlog koji je upravo tuženi istakao u ponudi, takođe procenjujući da li je premeštaj posledica promene u organizaciji rada u odnosu na poslove koje je ranije obavljao, pa je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno zaključio da u tom pravcu nisu postojali objektivni razlozi. Takođe, pravilno prvostepeni sud nalazi da tuženi kao poslodavac nije dokazao da je premestio zaposlenog na druge odgovarajuće poslove usled stvarnih potrebe za obavljanjem tih poslova. Naime, poslodavac jeste ovlašćen da organizuje proces rada i sa ciljem boljeg funkcionisanja delova sistema rada i ima pravo da zaposlenog premesti na druge odgovarajuće poslove u smislu člana 171. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, ali je smisao i cilj tog ovlašćenja u tome da se zaposlenom omogući da radi u skladu sa interesima poslodavca, a ne u tome da poslodavac ima pravo da zaposlenog premesti na poslove za čije obavljanje nema stvarne potrebe. Stvarna potreba za premeštanje zaposlenog jeste materijalnopravna pretpostavka, koja u konkretnom slučaju nije postojala. Pravna posledica poništaja aneksa je i poništaj rešenja u upućivanju na plaćeno odsustvo, jer je vrednovanje prestanka potrebe za njegovim radom vršeno na osnovu poslova na koje je nezakonito premešten. (Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž1. 2131/11 od 4.11.2011. godine)

180. Zaposlenom koji ne prihvati ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, pa mu zbog toga poslodavac otkaže ugovor o radu, pripada pravo da u radnom sporu povodom poništaja rešenja o otkazu osporava zakonitost ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu. Iz obrazloženja: Pravilo o izmeni ugovornih uslova rada sadržano je u članu 171. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05) glasi: "Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada: 1) radi premeštaja ...; 2) radi premeštaja u drugo mesto rada... u skladu sa članom 173. Zakona; 3) radi upućivanja na rad na odgovarajući posao kod drugog poslodavca u skladu sa članom 174. Zakona; 4) ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona; 5) iz člana 33. stav 1. tač. 10), 11) i 12) Zakona; 6) u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu." Po članu 179. stav 1. tačka 7), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako... zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tač. 1-4) Zakona ... U sudskoj praksi je sporno: da li zaposleni koji ne prihvati ponudu izmenjenih uslova rada – aneks ugovora, u radnom sporu radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa može da osporava zakonitost aneksa, kao prethodnog pitanja od značaja za otkaz. Po prvom stanovištu, ispoljenom u više sudskih odluka, zaposleni mora da prihvati aneks ugovora, a ako je nezadovoljan, sudsku zaštitu može da ostvaruje samo u parnici radi utvrđenja nezakonitosti izmenjenog ugovora o radu. Ako ne prihvati aneks, ne može sa uspehom u radnom sporu povodom poništaja ugovora o radu da osporava zakonitost aneksa ugovora (prekludiran je). U toj situaciji njegov tužbeni zahtev će biti odbijen. Argumentacija za to stanovište nalazi se i u članu 172. stav 4. - 111 -

RADNO PRAVO sada važećeg Zakona o radu po kome: "Ako zaposleni prihvati ponudu za zaključenje aneksa ugovora, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost ovog ugovora". Pored toga, pravilo iz člana 171. stav 1. Zakona o radu govori o "ponudi izmene ugovorenih uslova rada" za razliku od člana 103. stav 2. ranije važećeg Zakona o radu koji je imao pravilo da poslodavac može da ponudi zaposlenom izmenu ugovora o radu samo iz "opravdanih razloga". Po drugom gledištu, zaposleni može da bira: da zaključi aneks da bi ostao u radnom odnosu, a onda zahteva u sudskom postupku ocenu njegove zakonitosti, ili da odbije ponudu zaključenja aneksa, dobije otkaz, po članu 179. stav 1. tačka 7) Zakona o radu, i pobija otkaz u sudskom postupku. Prihvatanje ili neprihvatanje ponude i potpisivanja aneksa nije uslov za sudsku zaštitu u sporu radi poništaja odluke o otkazu. I u slučaju kada zaposleni ne prihvati aneks (ćuti), posle donošenja rešenja o otkazu može sa uspehom isticati postojanje uslova za nezakonitost aneksa kako u materijalnom tako i u formalnom smislu. Takav zaključak proizlazi iz citiranog člana 171. Zakona o radu u kome je na više mesta Zakon upotrebio sintagmu "u skladu ... sa zakonom". To dalje znači da nezakonit aneks, bilo u materijalnom smislu ili u formalnom (povreda procedure u dostavljanju ponude), ne oslobađa poslodavca odgovornosti za nezakonitost. Zakon o radu nije uslovio niti ograničio zaposlenog u pravnom putu (vreme i postupak) iznošenja razloga o nezakonitosti aneksa, bez obzira na sadržinu člana 172. stav 4. Zakona. Smisao ovog pravila je jačanje zaštite zaposlenog kao slabije ugovorne strane, a ne ograničavanje prava. Zbog toga zaposleni tužbom može po prihvatanju aneksa tražiti poništaj, ali nezakonitost može isticati kako u tužbi tako i tokom celog postupka u parnici radi poništaja rešenja o prestanku ugovora o radu. Ako bi se prihvatilo prvo gledište, svaki radni spor u vezi sa prestankom radnog odnosa po ovom osnovu zaposleni bi izgubio i učinak odbijajuće presude bi se ravnao odbačaju tužbe (nedelotvorna zaštita). Ciljno i logično tumačenje zahtevaju da se problem razmotri u skladu sa opštim pravilima, a naročito sa pravilima koja važe za sve ugovore u opštem režimu. Naime, ugovor o radu je u širem smislu vrsta građansko-pravnog ugovora i na njega se supsidijarno primenjuju sva pravila ugovornog prava o postojanju opštih i posebnih uslova koji čine jedan ugovor punovažnim (ugovorna sposobnost, saglasnost volja, predmet, osnov i forma). Kao što je poznato, u ugovornom pravu na apsolutnu ništavost u smislu člana 109. ZOO sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Pravo na isticanje ništavosti je neograničeno i ne gasi se (član 110. ZOO). Predmet i sadržina ugovora moraju biti mogući, dopušteni i određeni, odnosno odredivi (član 47. ZOO). Zato nije nužno svaki nezakoniti ugovor izričito pobijati tužbom. Svaki ugovornik može činjenicu apsolutne ništavosti isticati u svako doba i u bilo kojoj parnici kao prethodno pitanje. U ovom problemu to znači da zaposleni može sa uspehom isticati nezakonitost aneksa, pogotovo u uslovima pojačane društvene težnje ka zaštiti zaposlenih (zabrana diskriminacije iz Zakona o radu, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o zabrani zlostavljanja na radu - mobingu). Izostavljanje reči "opravdano" u odnosu na raniji Zakon o radu ne znači umanjenje prava zaposlenog u ostvarivanju sudske zaštite. Smisao te odredbe je bio u tome da naglasi potrebu i razloge poslodavca u raspoređivanju zaposlenih (bolja iskorišćenost kapaciteta, nova organizacija rada, novi poslovi itd.). Sa stanovišta zakonitosti raspoređivanja u odnosu na zaposlenog ova odredba nije odlučujuća. I ranije a i sada zaposleni ne može biti raspoređen na poslove čija je sadržina protivpravna (bilo zakonu, principima javnog poretka) ili dobrim običajima (moralu). Ako sud u radnom sporu povodom poništaja rešenja o otkazu ne bi ispitivao zakonitost aneksa ugovora kao prethodnog pitanja, bili bismo u situaciji da nezakonito i protivpravno postupanje po- 112 -

RADNO PRAVO slodavca ne bude sankcionisano, što se jednostavno protivi ne samo pomenutim zakonima, već i elementarnim principima pravnog poretka. Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda jednoglasno je usvojeno drugo shvatanje. (Zaključak Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, usvojen na sednici od 4.10.2010. godine)

181. Zaposlenom se, zbog potreba procesa i organizacije rada, može ponuditi premeštaj na drugi posao jedino ako on za obavljanje tog posla ispunjava ne samo uslov u pogledu vrste i stepena stručne spreme, nego i druge uslove u pogledu radne sposobnosti i potrebnih znanja i veština. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog poslodavca. Ugovorom o radu od 16. juna 2004. godine tužiocu su povereni poslovi samostalnog referenta pod šifrom posla 75 i sa sadržajem poslova kao u odredbi člana 2. tog ugovora. Tuženi i tužilac su 31. januara 2009. godine zaključili aneks ugovora o radu, prema kojem se tužilac raspoređuje na poslove samostalnog referenta u okviru organizacione jedinice Akcionarskog društva za osiguranje i reosiguranje "BB1", počev od 1. februara 2009. godine, za koje su kao uslovi u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova (poslovi pod nazivom samostalni referent za akviziciju osiguranja u ogranku Glavna filijala) predviđeni vrsta i stepen stručne spreme koju poseduje tužilac, ali je kao dodatni uslov postavljeno poznavanje rada na računaru. Takođe je utvrđeno da tužilac nema znanje za rad na računaru. Posle zaključenja aneksa ugovora o radu, tužilac je taj aneks osporio pred sudom, a prvostepeni sud je odbio njegov tužbeni zahtev da se osporeni aneks poništi i da se tužilac rasporedi na odgovarajuće poslove. Odlučujući o žalbi tužioca na prvostepenu presudu, Apelacioni sud je zaključio da je ta presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, prema odredbi člana 171. stav 1. tačka 1) i stav 2. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) i u slučaju premeštaja na drugi odgovarajući posao zbog potreba procesa i organizacije rada. Odgovarajućim poslom u smislu stava 1. tačka 1) tog člana smatra se posao za čije se obavljanje zahtevaju ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu. Kod tuženog je došlo do promene u organizaciji rada jer je uvedena nova organizacija rada tako da se poslovi procene štete na vozilima više ne obavljaju u ekspoziturama, zbog čega tužilac te poslove više ne može da obavlja (činjenično utvrđenje iz ožalbene presude). Međutim, u pravnoj situaciji kada tužilac nema znanje na računaru, on nema posebna znanja potrebna za obavljanje poslova na koje je premešten, zbog čega poslovi iz osporenog aneksa ugovora o radu nisu odgovarajući poslovi za tužioca. To nisu isti uslovi kao oni u pogledu potrebnih znanja koji su imenovani u ugovoru o radu. Slovo zakona upotrebljava iskaz odgovarajući posao. To podrazumeva da zaposleni koji se premešta na određeni posao, s obzirom na vrstu i stepen svoje stručne spreme i ostale radne sposobnosti, može te poslove obavljati, što se procenjuje prema odgovarajućim uslovima iz ugovora o radu. U konkretnom slučaju, zaposleni nema potrebna znanja na računaru, što znači da on ne ispunjava uslove za obavljanje poslova na koje se premešta. Zbog toga se ožalbena presuda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Pravilno zaključuje prvostepeni sud da je znanje na računaru elemenat obrazovanja i osposobljavanja zaposlenog u procesu rada, ali ako zaposleni nema ta znanja i veštine, ne može se premestiti na - 113 -

RADNO PRAVO posao čije obavljanje zahteva njihovo posedovanje. O tome ožalbena presuda ne vodi računa u delu u kome je preinačena. Pri tome pravilno primećuje žalba tužioca da je tuženi poslodavac imao mogućnost da, u skladu s odredbom člana 49. Zakona o radu, omogući stručno osposobljavanje tužioca sticanjem znanja za rad na računaru pošto su to u konkretnom slučaju zahtevale potrebe procesa rada i ugovaranja novog načina i organizacije rada. Tuženi poslodavac to u odnosu na tužioca nije učinio pa je zbog toga Apelacioni sud poništio osporeni aneks ugovora o radu. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 4621/10 od 14.04.2010. godine)

182. Zakonitost ponuđenih izmenjenih uslova rada ima pravo da (u radnom sporu povodom poništaja odluke o prestanku radnog odnosa) osporava zaposleni koji ne prihvati aneks ugovora o radu. Iz obrazloženja: Pravilo o izmeni ugovornih uslova rada, sadržano u članu 171. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05), glasi: "Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada: 1) radi premeštaja...; 2) radi premeštaja u drugo mesto rada... u skladu sa članom 173. zakona; 3) radi upušivanja na rad na odgovarajuši posao kod drugog poslodavca u skladu sa članom 174. zakona; 4) ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. zakona; 5) iz člana 33. stav 1. tačka 10, 11. i 12. zakona; 6) u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu." Po članu 179. stav 1. tačka 7. poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako... zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1-4. zakona... U sudskoj praksi je sporno: da li zaposleni koji ne prihvati ponudu izmenjenih uslova rada aneks ugovora, u radnom sporu radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa može da osporava zakonitost aneksa, kao prethodnog pitanja od značaja za otkaz. Po prvom stanovištu ispoljenom u više sudskih odluka, zaposleni mora da prihvati aneks ugovora. Ako je nezadovoljan, sudsku zaštitu može da ostvaruje samo u parnici radi utvrđenja nezakonitosti izmenjenog ugovora o radu. Ako ne prihvati aneks ne može sa uspehom u radnom sporu povodom poništaja ugovora o radu da osporava zakonitost aneksa ugovora (prekludiran je). U toj situaciji njegov tužbeni zahtev še biti odbijen. Argumentacija za to stanovište nalazi se i u članu 172. stav 4. sada važešeg Zakona o radu po kome: "Ako zaposleni prihvati ponudu za zaključenje aneksa ugovora, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost ovog ugovora". Osim toga, pravilo iz člana 171. stav 1. Zakona o radu govori o "ponudi izmene ugovornih uslova rada" za razliku od člana 103. stav 2. ranije važešeg Zakona o radu koji je imao pravilo da poslodavac može da ponudi zaposlenom izmenu ugovora o radu samo iz "opravdanih razloga". Po drugom gledištu, zaposleni može da bira: da zaključi aneks da bi ostao u radnom odnosu, a onda zahteva u sudskom postupku ocenu njegove zakonitosti ili da odbije ponudu zaključenja aneksa, dobije otkaz po članu 179. stav 1. tačka 7. Zakona o radu i pobija otkaz u sudskom postupku. Prihvatanje ili neprihvatanje ponude i potpisivanja aneksa nije uslov za sudsku zaštitu u sporu radi poništaja odluke o otkazu. I u slučaju kada zaposleni ne prihvati aneks (šuti) posle donošenja rešenja o otkazu može sa uspehom isticati postojanje uslova za nezakonitost aneksa kako u materijalnom, tako i u formalnom smislu. - 114 -

RADNO PRAVO Takav zaključak proizilazi iz citiranog člana 171. Zakona o radu u kome je na više mesta zakon upotrebio sintagmu "u skladu... sa zakonom". To dalje znači da nezakonit aneks, bilo u materijalnom smislu ili u formalnom (povreda procedure u dostavljanju ponude), ne oslobađa poslodavca odgovornosti za nezakonitost. Zakon o radu nije uslovio niti ograničio zaposlenog u pravnom putu (vreme i postupak) iznošenja razloga o nezakonitosti aneksa bez obzira na sadržinu člana 172. stav 4. zakona. Smisao ovog pravila je jačanje zaštite zaposlenog kao slabije ugovorne strane, a ne ograničavanje prava. Zbog toga, zaposleni tužbom može po prihvatanju aneksa tražiti poništaj, ali nezakonitost može isticati kako u tužbi tako i tokom celog postupka u parnici radi poništaja rešenja o prestanku ugovora o radu. Ako bi se prihvatilo prvo gledište, svaki radni spor u vezi prestanka radnog odnosa po ovom osnovu zaposleni bi izgubio i učinak odbijajuše presude bi se ravnao odbačaju tužbe (nedelotvorna zaštita). Ciljno i logično tumačenje zahtevaju da se problem razmotri u skladu sa opštim pravilima, a naročito sa pravilima koja važe za sve ugovore u opštem režimu. Naime, ugovor o radu je u širem smislu vrsta građansko-pravnog ugovora i na njega se supsidijarno primenjuju sva pravila ugovornog prava o postojanju opštih i posebnih uslova koje čine jedan ugovor punovažnim (ugovorna sposobnost, saglasnost volja, predmet, osnov i forma). Kao što je poznato, u ugovornom pravu na apsolutnu ništavost u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Pravo na isticanje ništavosti je neograničeno i ne gasi se (član 110. istog Zakona). Predmet i sadržina ugovora moraju biti moguši, dopušteni i određeni, odnosno odredivi (član 47. ovog Zakona). Zato nije nužno svaki nezakoniti ugovor izričito pobijati tužbom. Svaki ugovornik može činjenicu apsolutne ništavosti isticati u svako doba u bilo kojoj parnici kao prethodno pitanje. U ovom problemu to znači da zaposleni može sa uspehom isticati nezakonitost aneksa pogotovo u uslovima pojačane društvene težnje ka zaštiti zaposlenih (zabrana diskriminacije iz Zakona o radu, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o zabrani zlostavljanja na radu - mobingu). Izostavljanje reči "opravdano" u odnosu na raniji Zakon o radu ne znači umanjenje prava zaposlenog u ostvarivanju sudske zaštite. Smisao te odredbe je bio u tome da naglasi potrebu i razloge poslodavca u raspoređivanju zaposlenih (bolja iskoriššenost kapaciteta, nova organizacija rada, novi poslovi itd.). Sa stanovišta zakonitosti raspoređivanja u odnosu na zaposlenog ova odredba nije odlučujuša. I ranije, a i sada zaposleni ne može biti raspoređen na poslove čija je sadržina protivpravna (bilo zakonu, principima javnog poretka) ili dobrim običajima (moralu). Ako sud u radnom sporu povodom poništaja rešenja o otkazu ne bi ispitivao zakonitost aneksa ugovora kao prethodnog pitanja, bili bi u situaciji da nezakonito i protivpravno postupanje poslodavca ne bude sankcionisano, što se jednostavno protivi ne samo pomenutim zakonima veš i elementarnim principima pravnog poretka. Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda jednoglasno je usvojeno drugo shvatanje. (Zaključak Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda - sednica od 04.10.2010. godine)

183. Ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu radi premeštaja na drugi odgovarajući posao može biti učinjena samo iz opravdanih razloga koji se odnose na potrebe procesa i organizacije rada. - 115 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je tužilji ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu radi premeštaja na drugi odgovarajući posao. Tužilja je ovu ponudu odbila a tuženi joj je zbog toga otkazao ugovor o radu. Prema shvatanju Vrhovnog suda, ponuda tuženog za zaključenje aneksa ugovora o rada usledila je iz opravdanih razloga. Kod tuženog je, naime, izvršena unutrašnja reorganizacija rada, tako da je u okviru zajedničkih poslova tuženog došlo do smanjenja obima posla, što je prouzrokovalo smanjenje broja izvršilaca na radnom mestu na kojem je radila tužilja. Istovremeno je postojala potreba u maloprodajnim objektima tuženog za zaposlenima koji imaju istu vrstu i stepen stručne spreme koje ima tužilja. Iz navedenih činjenica sledi zaključak da su postojali opravdani razlozi koje je tuženi imao u vidu kada je tužilji ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu. Pošto je to tužilja neopravdano odbila, stekli su se uslovi za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 854/09 od 24.06.2009. godine)

184. Premeštaj zaposlenog na druge poslove se ostvaruje izmenom ugovora o radu a na osnovu za to opravdanih razloga, a ne rešenjen o preraspoređivanju. Iz obrazloženja: Imajući u vidu propis važeći u naznačenom periodu - odredbu člana 103. Zakona o radu, izmena ugovorenih uslova rada se vrši izmenom ugovora o radu a na osnovu za to opravdanih razloga, a ne rešenjen o preraspoređivanju. Zbog toga je je prvostepeni sud pravilno poništio navedeno rešenje direktora tuženog od 15.07.2004. godine, kojim se tužilac sa poslova pomoćnika direktora za pravne, kadrovske i opšte poslove preraspoređuje na poslove radnog mesta samostalnog pravnog referenta. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 1623/08 od 01.04.2008. godine)

185. Poslodavac je postupio nezakonito ako je zaposlenog na druge poslove premestio rešenjem a ne zaključenjem aneksa ugovora o radu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog, koji ga je premestio na druge poslove na osnovu rešenja o raspoređivanju. Tužilac je takvo rešenje osporio pred sudom. Prema shvatanju Okružnog suda, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje o raspoređivanju tužioca na druge poslove. Ovo stoga što se prema odredbama Zakona o radu premeštaj zaposlenog na druge poslove može izvršiti isključivo na osnovu zaključivanja aneksa ugovora o radu a ne na osnovu rešenja o raspoređivanju. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž I 1623/08 od 1.04.2008. godine) - 116 -

RADNO PRAVO

186. Izmenom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova nastala je potreba da ce proces rada organizuje u skladu sa tim promenama, pa je u skladu s tim tuženik tužiocu ponudio zaključenje Aneksa ugovora. Uz ponudu za zaključivanje Aneksa ugovora poslodavac je dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice, koje mogu da nastanu odbijanjem ponude, shodno odredbi čl. 172. stav 1. Zakona o radu. (Presuda Okružnog suda u Nišu,Gž 1. 770/08, od 21.10.2008. godine)

187. Donošenjem novog akta o sistematizaciji radnih mesta, koji predviđa smanjen broj izvršilaca - izmenjeni su ugovoreni uslovi rada, pa poslodavac može učiniti zaposlenom ponudu za izmenu ugovora o radu zaključivanjem njegovog aneksa. U slučaju odbijanja ove ponude zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu. Iz obrazloženja: Novi akt o sistematizaciji radnih mesta, koji predviđa smanjen broj izvršilaca, izmenio je ugovorene uslove rada. Zbog toga poslodavac može učiniti zaposlenom ponudu za izmenu ugovora o radu zaključivanjem njegovog aneksa. Prema članu 103. tada važećeg Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", broj 70/01), poslodavac može ponuditi zaposlenom zaključivanje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, i to samo iz opravdanih razloga. Ukoliko zaposleni odbije zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, poslodavac mu može otkazati ugovor o radu. Tužiocu je – kako je utvrđeno u postupku - ponuđeno zaključivanje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima iz opravdanih razloga: doneta je nova sistematizacija radnih mesta, tužilac je radio na poslovima za koje nije posedovao odgovarajuću stručnu spremu i na koje je bilo raspoređeno više izvršilaca od broja predviđenog po novom aktu o sistematizaciji. Za ponuđeno radno mesto tužilac je posedovao odgovarajući III stepen stručne spreme, a poslovi za koje je potreban V stepen stručne spreme već su bili popunjeni u skladu sa aktom o sistematizaciji. Iz tih razloga je pobijano rešenje kojim je tužiocu zakonito prestao radni odnos, u smislu člana 103. stav 3. tada važećeg Zakona o radu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 993/07 od 10.07.2008. godine)

188. Ukoliko je zaposlenom prestao radni odnos zbog odbijanja da zaključi aneks ugovora o radu kojim se menjaju ugovoreni uslovi rada (čl. 171. stav 1. tačka 1.-4. Zakona o radu), isti gubi pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti. - 117 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Pravilno su, po oceni Vrhovnog suda Srbije, prvostepeni i tuženi organ odbili tužiočev zahtev kao neosnovan, zaključujući da tužiocu radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, nije prestao ni po jednom od osnova iz člana 109. st. 1. i 2. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, već zato što je tužilac dobio otkaz od strane poslodavca jer je odbio da zaključi da poslodavcem aneks ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1.-4. Zakona o radu, zbog odbijanja da zaključi aneks ugovora o radu kojim se menjaju ugovoreni uslovi rada. (Presuda Vrhovnog suda Srbije,U. 10577/07 od 25.06.2008. godine)

189. Neobrazloženo rešenje poslodavca o premeštaju zaposlenog na druge poslove je formalno nezakonito jer je u suprotnosti sa odredbama člana 172. Zakona o radu. S obzirom da se izmena ugovorenih uslova rada sprovodi po decidiranoj zakonskoj proceduri (čl. 171. st. 1. tač. 1. i čl. 172. Zakona o radu), odnosno započinje ponudom poslodavca za zaključivanje aneksa ugovora o radu, očigledna je formalna nazakonitost istog. Iz obrazloženja: U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je direktor tuženog dana 12.4.2007. godine doneo rešenje o premeštaju tužioca kao stomatologa specijaliste stomatološke protetike na druge poslove, i to sa poslova načelnika službe u službi za stomatološku zdravstvenu zaštitu OJ Dom zdravlja na poslove stomatologa specijaliste iz stomatološke protetike u službi za stomatološku zdravstvenu zaštitu – odsek stomatološke protetike sa zubnom laboratorijom OJ Dom zdravlja počev od 16.4.2007. godine, sa načelnim obrazloženjem da se premeštaj vrši zbog potreba procesa i organizacije rada. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni drugostepenog suda, pravilno je postupio prvostepeni sud poništivši osporeno rešenje tuženog kao nezakonito. Ovo sa dovoljnog razloga formalne nazakonitosti istog, budući da poslodavac o premeštaju zaposlenog na druge poslove ne odlučuje rešenjem, pogotovo ne neobrazloženim, već se ova izmena ugovorenih uslova rada sprovodi po decidiranoj zakonskoj proceduri, u skladu sa čl. 171. st. 1. tač. 1. i čl. 172. Zakona o radu, a u vezi sa čl. 193. st. 1. ovog Zakona, čija odredba uređuje da se zaposlenom u pismenom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveze i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz čl. 172. ovog Zakona, dakle osim u slučaju izmene ugovorenih uslova rada koja započinje ponudom poslodavca za zaključivanje aneksa ugovora o radu. Otuda je bez osnova žalbeni navod tuženog da je u ovom delu prvostepeni sud pogrešeno primenio materijalno pravo, sa kojih razloga je prvostepena presuda u odnosu na poništaj osporenog rešenja tuženog potvrđena. Međutim, u odnosu na preostali deo tužbenog zahteva tužioca prvostepeni sud je propustio da utvrdi relevantne činjenice za primenu materijalnog prava, zbog čega je u preostalom delu pobijana presuda morala biti ukinuta. Naime, spisi ovog predmeta ukazuju da se tužilac saglasio sa osporenom izmenom ugovorenih uslova rada potpisivanjem aneksa 3 ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog i poslodavca M.br.1198 od 12.7.2002. godi- 118 -

RADNO PRAVO ne, zadržavši pravo u skladu sa čl. 172. st. 4. Zakona o radu da pred nadležnim sudom osporava njegovu zakonitost. Otuda odluka suda o zahtevu za vraćanje tužioca na ranije poslove i radne zadatke zavisi od ocene zakonitosti ovog aneksa sprovedene u smislu čl. 12. ZPP-a, kao prethodnog pitanja od koga zavisi odluka o tužbenom zahtevu za restituciju ugovorenih uslova rada. Za ovu pak ocenu prvostepeni sud je propustio da utvrdi da li je tuženi ispoštovao strogu proceduru uređenu članom 172. Zakona o radu koja započinje ponudom poslodavca za zaključenje aneksa ugovora o radu. (Presuda Okružnog suda u Kraljevu,Gž.br. 554/08 od 29.05.2008. godine)

190. Valjan otkazni razlog postoji u slučaju kada zaposleni odbije raspoređivanje na drugo radno mesto i zbog toga prestane da dolazi na posao. Izostanak sa posla zaposlenog ne može se pravdati nezakonitim raspoređivanjem već nepoštovanjem radne discipline. Isti je kasnije mogao pred sudom osporavati zakonitost raspoređivanja u smislu člana 172. stav 4. Zakona o radu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije,Rev II.br.938/08 od 18.09.2008. godine)

191.

Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada u zakonom predviđenim slučajevima, u formi aneksa ugovora o radu. Uz ponudu za zaključivanje aneksa ugovora o radu poslodavac je dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude. Kada zaposlenom nije izvršena uredna dostava ponude ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, to je dovoljan razlog za poništaj rešenja o otkazu donetog sa pozivom na član 179. Zakona o radu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Beograd, Gž.br.2598/05)

192.

Uredna je dostava ponude za zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, kada zaposleni posle više bezuspešnih dostava odbije da istu primi, jer je tužilac očiledno izbegavao njen prijem s obzirom da je bio upoznat sa njenom sadržinom. nezavisno od propusta tuženog da mu ovo pismeno ostavi na radnom mestu. Propust tuženog da ova pismena ostavi na radnom mestu tužioca nakon odbijanja da ih lično primi, a nalazio se na bolovanju – što znači da nije bio na svom radnom mestu, ne mogu uticati na zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 43/05 od 17.02.2005. godine)

PREMEŠTAJ U DRUGO MESTO RADA (Član 173. Zakona o radu)

193. Zaposleni može da bude raspoređen na svako radno mesto koje odgovara stepenu i vrsti njegove stručne spreme, znanju i sposobnostima. Zaposleni može da se rasporedi na rad iz jednog u drugo mesto kod istog poslodavca i to bez njegovog pristanka dok traje potreba posla. - 119 -

RADNO PRAVO

Raspoređivanje zaposlenog na drugo radno mesto pod uslovima i na način propisan zakonom može da se izvrši za vreme privremenog odsustvovanja (bolovanje, godišnji odmor i sl.) pod uslovom da postoje potrebe procesa rada. Iz obrazloženja: Tužiocima su obezbeđena prava na dnevnu naknadu na povećane uslove rada i boravka na terenu, kao i smeštaj i ishrana koja će biti organizovana u nastavnoj bazi. Omogućeno im je i pravo na naknadu troškova prevoza najviše dva puta mesečno. S obzirom na rečeno nisu osnovana ukazivanja u reviziji da se u konkretnom slučaju primenjuje član 6. Opšteg kolektivnog ugovora, te se zaposleni ne može rasporediti na rad iz jednog mesta u drugo bez njegovog pristanka, pod uslovom da je udaljenost od mesta rada do mesta na koje se raspoređuje veća od 50 km u jednom pravcu. Ovo zbog toga, što se u konkretnom slučaju s obzirom na organizovane uslove smeštaja, ishrane i drugih prava, ova odredba Opšteg kolektivnog ugovora ne primenjuje. Ukazivanje u reviziji da su rešenja o privremenom raspoređivanju doneta u vreme dok su tužioci bili na bolovanju nema značaja. Raspoređivanje zaposlenog na drugo radno mesto pod uslovima i na način propisan zakonom može da se izvrši za vreme privremenog odsustvovanja (bolovanje, godišnji odmor i sl.) pod uslovom da postoje potrebe procesa rada. Istina, zaposleni ima pravo da odbije da radi ako mu objektivno preti neposredna opasnost po život ili zdravlje zbog toga što nisu sprovedene propisane mere zaštite na radu, ali to u ovom slučaju nije bila smetnja, niti su tužioci dokazali ove činjenice (član 34. stav 3. Zakona o osnovama radnih odnosa, "Službeni list SRJ", br. 29/96). Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 393. ZPP odlučio kao u izreci. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1133/06 od 9.02.2006. godine)

UPUĆIVANJE NA RAD KOD DRUGOG POSLODAVCA (Član 174. Zakona o radu)

194. Nije pretnja podobna da izazove strah to što poslodavac ukazuje da će zaposlenom prestati radni odnos za slučaj da ne zaključi naznačeni sporazum i zasnuje radni odnos u drugom privrednom društvu u postupku sprovođenja mera zapošljavanja. To predstavlja ukazivanje na pravne posledice koje mogu nastati ako zaposleni ne postupi u skladu sa naznačenom ponudom. Iz obrazloženja: To što imenovani šef poslovnice ukazuje da će zaposlenima prestati radni odnos za slučaj da ne zaključe naznačeni sporazum i zasnuju radni odnos u drugom navedenom privrednom društvu ne predstavlja pretnju podobnu da izazove strah u smislu norme Zakona o obligacionim odnosima, na čemu je tužilja insistirala i u prvostepenom postupku takođe čini i u žalbi. Ovo zbog toga što se, u - 120 -

RADNO PRAVO suštini, time ukazue na pravne posledice koje mogu nastati ako zaposleni, a među njima i tužilja, ne postupe u skladu sa naznačenom ponudom. Zapravo, u pitanju je ukazivanje na mogućnosti - mere za zapošljavanje, od kojih je jedna i rad kod drugog poslodavca. Zbog toga ne postoji činjenični osnov za zaključak da je na strani tužilje postojala mana volje, a time ni osnov za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa iz navedenog razloga. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 6007/2010 od 08.09.2010. godine)

195.

Nerentabilnost u poslovanju i nemogućnost poslodavca da zaposlenima obezbedi posao kojim bi ostvarili pravo na rad i zaradu koja im po tom osnovu pripada, mogu se smatrati opravdanim razlozima prestanka ugovora o radu u smislu člana 179. Zakona o radu, a upućivanje na rad kod drugog poslodavca, kao izmenjeni uslovi koji opravdavaju zaključenje novog ugovora o radu pod ovim uslovima. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Gž.br.82/05 od 8.11.2005. godine)

RAZLOZI ZA PRESTANAK RADNOG ODNOSA (Član 175-176. Zakona o radu)

196. Danom brisanja preduzetnika iz Registra privrednih subjekata zaposlenom po zakonu prestaje radni odnos kod preduzetnika - vlasnika radnje, ali ne i datumom kada je radnja samo privremeno prestala sa radom. Iz obrazloženja: Odredbom člana 26. stav 1. Zakona o privatnim preduzetnicima je propisano da radnja prestaje sa radom odjavom, a stavom 4. je propisano da se prestanak rada po odjavi ne može utvrđivati retraktivno. Budući da je tuženi, kao vlasnik samostalne trgovinske radnje, brisan iz Registra privrednih subjekata dana 08.07.2009. godine, to se taj datum smatra danom prestanka rada poslodavca i sa tim datumom tužiocu - zaposlenom, prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca a na osnovu člana 176. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Dakle, ne dana 21.11.2008. godine, kada je radnja samo privremeno prestala sa radom. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev 2. 1322/2010 od 15.09.2011. godine)

197. S obzirom da je utvrđeno da nije bilo krivice tužilaca za povredu radne obaveze, prvostepeni sud je pravilno usvojio tužbeni zahtev tužilaca i poništio rešenje o otkazu ugovora o radu na osnovu koga im prestao radni odnos zbog povrede radne obaveze. - 121 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio sladeće činjenično stanje: Tužioci su bili radnici tuženika sve do 18.06.2008. godine, kada im je navedenim rešenjima otkazan ugovor o radu i na taj način im prestao radni odnos - zbog povreda radnih obaveza koje su se sastojale u rasipanju materijala, stvaranju škarta preko utvrđenih normativa, neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih dužnosti i obaveza. Istim rešenjima je odlučeno da se zaposlenima isplate sve neisplaćene zarade i druga primanja, koja su ostvarili od dana prestanka radnog odnosa, u skladu sa Kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a najkasnije u roku do 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Tužioci su pre otkaza ugovora o radu pismenim putem upozoreni na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i isti su u ostavljenom roku dostavili odgovore na upozorenje, u kojima su naveli da su postupili u svemu u skladu sa poslovima i radnim zadacima - savesno i odgovorno, dok je sindikat - čiji su tužioci bili članovi dostavio svoje mišljenje u kome je naveo da se radi o najboljim radnicima, a ukoliko je došlo do greške ista je učinjena u nameri da se uradi što više i što brže. Utvrđeno činjenično stanje žalbenim navodima i predlozima uopšte nije dovedeno u sumnju. Prvostepeni sud je iz svih izvedenih dokaza izveo pravilan zaključak, da tužioci nisu izvršili povredu radne dužnosti koja ime se stavlja na teret, jer su u toku procesa proizvodnje postupali isključivo po naredbi pretpostavljenih, tim pre što su odmah nakon uočenih nedostataka obavestili pretpostavljene da iz proizvodnje izlaze ploče sa škartom. Međutim, dobili su nalog da nastave sa proizvodnjom a pored toga, iz svih izvedenih dokaza, proizilazi da su tužioci poznati kao savesni i odgovorni, marljivi i dobri radnici, koji dugi niz godina obavljaju ove poslove. Dakle, u konkretnom slučaju nije bilo subjektivne krivice tužilaca, zbog čega je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i odlučio kao u prva tri stava izreke pobijane presude. Na osnovu nalaza veštaka ekonomske struke, prvostepeni sud je pravilno utvrdio visinu štete, koju su tužioci pretrpeli zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci presude, u smislu člana 375. Zakona o parničnom postupku. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.1 216/2010 od 09.02.2010. godine)

198. Rešenje o prestanku radnog odnosa iz razloga što je zaposleni navršio 65 godina života doneto u skladu sa izvodom iz matične knjige rođenih se ne može pobijati drugim izvodom sa drugim datumom rođenja. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu, jer je prema ispravama koje je sam tužilac podneo i sa kojima je tuženi poslodavac raspolagao tužilac imao 65 godina starosti i 38 godina, šest meseci i 19 dana radnog staža. Po stanovištu ovog suda, kada poslodavac poštujući podatke iz ličnih isprava zaposlenog donese rešenje o prestanku radnog odnosa iz ovog razloga u skladu sa sadržajem tih isprava, tada zaposleni ne može uspešno koristiti posle donošenja tog rešenja, u suštini novi dokaz na okolnost drugog datuma njegovog rođenja. Prema ispravama koje je imao tuženi poslodavac u vreme donošenja rešenja koja su predmet spora u odnosu na tužioca, bio je upisan datum rođenja 09.08.1937. godine, pa zato okolnost što je na- 122 -

RADNO PRAVO knadno posle donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na zahtev tužioca izvršena promena datuma njegovog rođenja, tako što je poništen upis u matične knjige rođenih koji se vodi za matičnio područje za tužioca M. T. i naloženo matičaru M. K. S. Opština P. da izvrši navedenu konstataciju u matičnoj knjizi rođenih (upiše datum rođenja 09.08.1938. godine) tužiocu ne može da koristi u ovoj parnici. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž.1. 2771/08, od 30.05. 2008. godine)

199.

Ako u državnom organu dođe do smanjenja broja zaposlenih, odnosno postavljenih lica, usled promena u organizaciji i metodu rada, odnosno usled smanjenja obima i ukidanja poslova, zaposleni i postavljena lica raspoređuju se na radna mesta u istom ili drugom državnom organu koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi. Međutim, zaposleni ili postavljeno lice za čijim radom je prestala potreba može, na svoj zahtev, biti raspoređeno i na upražnjeno niže radno mesto, po principu da viša stručna sprema "pokriva" i niže radno mesto. (Presuda Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 9/07 od 27.02.2007. godine)

200.

Anonimna telefonska prijava i potvrda o privremeno oduzetim predmetima iz koje se ne mogu utvrditi podaci relevantni za utvrđivanje svih činjenica, nisu dovoljan dokaz za radnopravnu odgovornost a samim tim nezakonita je odluka o izricanju mere prestanka radnog odnosa. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1443/05 od 28.09.2006. godine)

201.

Potraživanje tužioca, kao bivšeg zaposlenog kod tuženog, po osnovu prestanka radnog odnosa, usled otvaranja postupka likvidacije, ne može se ostvariti na teret likvidacione mase, jer se na teret likvidacione mase mogu ostvariti samo ona potraživanja koja je poverilac stekao pre otvaranja likvidacionog postupka nad tuženim, a to u konkretnoj situaciji nije slučaj, jer je prestanak radnog odnosa tužiocu usledio upravo kao posledica otvaranja postupka likvidacije. Stoga, radi se o zakonskim posledicama otvaranja postupka likvidacije, pa navedeni prestanak radnog odnosa ne može biti osnov za tužiočevo potraživanje otpremnine, niti se iz likvidacione mase iste mogu izmirivati. (Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 5569/06 od 7.09.2006. godine)

202.

Zaposlenom koji je postupao u zabludi, tj. nije sa umišljajem ili iz svesnog nehata učinio težu povredu radne obaveze, ne može biti izrečena najteža disciplinska mera - prestanak radnog odnosa. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 180/05 od 6.06.2005. godine)

203.

Radnicima MUP-a koji imaju najmanje 20 godina penzijskog staža, od kojih najmanje 10 godina radnog staža na poslovima na kojima se staž osiguranja računa u uvećanom trajanju, može prestati radni odnos sa pravom na penziju. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 802/05 od 21.09.2005. godine) - 123 -

RADNO PRAVO

204. Kod ispunjenja uslova propisanih odredbama člana 41. Zakona o unutrašnjim poslovima, donošenje odluka o prestanku radnog odnosa nije uslovljeno saglasnošću ovlašćenog službenog lica ili radnika na određenim dužnostima. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5/05 od 28.12.2005. godine)

205. Za izricanje mere prestanka radnog odnosa zaposlenom potrebno je da je povreda radne obaveze učinjena namerno ili iz krajnje nepažnje, ili da su te povrede prouzrokovale teže štetne posledice za poslodavca. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 394/04 od 16.06.2005. godine)

SPORAZUMNI PRESTANAK RADNOG ODNOSA (Član 177. Zakona o radu)

206. Očigledan primer odsustva dužne pažnje (član 61. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima) predstavlja eventualni propust zaposlenog da se pre potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa upozna sa njegovom sadržinom. Iz obrazloženja: Tužilac je - prema utvrđenom činjeničnom stanju - sporazum potpisao na osnovu slobodne volje i želje da mu radni odnos prestane, kako bi mogao da ostvari prava iz penzijskog osiguranja po osnovu beneficiranog radnog staža. Sporazum je sačinjen u pismenoj formi na osnovu dogovora tužioca sa njegovim neposrednim rukovodiocem. Tekst sporazuma mu je predat pre potpisivanja i imao je uslove i vremena da ga pročita, pa njegov eventualni propust da to učini ne utiče na punovažnost. Iz tih razloga se tužilac ne može pozivati na to da je bio u zabludi o bitnim elementima ugovora, te da je zbog toga sporazum ništav u smislu člana 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (prema stavu 2. ove zakonske odredbe, strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu zahteva). Potpisivanje sporazuma o prestanku radnog odnosa bez prethodnog upoznavanja sa njegovom sadržinom, očigledan je primer odsustva dužne pažnje. Odredbom člana 177. stav 2. Zakona o radu propisano je da je pre potpisivanja sporazuma, poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (radi se o tome da u slučaju sporazumnog prestanka radnog odnosa zaposleni nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti). Ovo obaveštenje sadržano je u samom sporazumu o prestanku radnog odnosa pod tačkom 4. pa posebno pismeno obaveštenje nije bilo nužno, niti takav nedostatak utiče na punovažnost sporazuma. - 124 -

RADNO PRAVO Revizijski navod (da sporazum ima nedopušten osnov koji se ogleda u izbegavanju plaćanja otpremnine te da je zato ništav na osnovu člana 51. Zakona o obligacionim odnosima) je neosnovan jer na te okolnosti tužilac tokom postupka nije pružio adekvatne dokaze. Iz iznetih razloga, zahtev tužioca za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa je neosnovan. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 265/2013 od 19.03.2014. godine)

207. Ukoliko pojedinačni pravni akt sadrži sve elemente jednostranog pravnog akta, tada se on ne može kvalifikovati kao dvostrani pravni posao - sporazum o prestanku radnog odnosa. Iz obrazloženja: U navodima žalbe tužilje osnovano se ukazuje da je u postupku donošenja ožalbene presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Naime, kada pojedinačni pravni akt sadrži sve elemente jednostranog pravnog akta, tada se on ne može kvalifikovati kao dvostrani pravni posao - sporazum o prestanku radnog odnosa. Rešenje od 31.01.2010. godine je naslovljeno kao rešenje o otkazu ugovora o radu. Pod tačkom 1. određeno je da se imenovanoj zaposlenoj otkazuje ugovor o radu, tj. prestaje radni odnos 31.01.2010. godine jer - zbog lošeg poslovanja prodavnice koju je vlasnik ovog društva morao da zatvori - nema uslova da nju premesti u druge prodavnice i da će ona ponovnim otvaranjem iste prodavnice imati prioritet u ponovnom zapošljavanju. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da zaposlenoj dana 31.01.2010. godine prestaje radni odnos po ugovoru o radu na osnovu ovog rešenja i da će se izvršiti odjava u Fondu PIO i Fondu zdravstva, kao i upis radnog staža do dana prestanka radnog odnosa. Na ovom aktu je naznačen njegov donosilac – privredno društvo i direktor - zastupnik. U tom smislu, ovaj akt ne može imati karakter sporazuma o prestanku radnog odnosa (tuženi je izdao tužilji dva rešenja o otkazu ugovora o radu, koja se razlikuju po tome što je u novom izdatom rešenju o otkazu ugovora o radu upisan iskaz: zbog toga što je proglašena tehnološkim viškom). Međutim, nezavisno od toga, svaki od tih pojedinačnih akata je jednostrani pravni posao, kojim poslodavac odlučuje o pravu iz radnog odnosa, i to tako što zaposlenom - ovde tužilji, jednostrano i na sopstvenu inicijativu, daje otkaz i tako raskida radnu funkcionalnu vezu sa njom. O tome prvostepeni sud nije vodio računa, a zanemario je odredbu člana 177. Zakona o radu (radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog). Naznačeno rešenje, nezavisno od toga o kom rešenju se radi (sa ili bez iskaza o tehnološkom višku), ne može se kvalifikovati kao sporazumni prestanak radnog odnosa. Na taj način, razlozi o odlučnim činjenicama iz žalbene presude protivreče sadržaju isprava u spisima ove parnične stvari - naznačenom rešenju o otkazu. Na to ukazuje i žalba, navodom da ne samo da sporna rešenja imaju naslov rešenja o otkazu ugovora o radu, već ona sadrže i sve elemente rešenja o otkazu ugovora o radu zbog proglašenja radnika za tehnološkog viška. Nema saglasnih volja niti pravnog posla koji je nastao kao njihov rezultat, u situaciji kada te saglasne volje nisu na jasan, potpun i nesumnjiv način iskazane, a nema ni činjenica koje bi ukazivale da se radi o simulovanom i disimulovanom pravnom poslu. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 1. 4864/2012 od 12.09.2012. godine) - 125 -

RADNO PRAVO

208. Obećanjem isplate neke buduće razlike u visini otpremnine zaposleni nije doveden u zabludu u pogledu svog radno-pravnog statusa kod poslodavca, ukoliko su mu bile poznate posledice zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa (prestanak radnog odnosa i isplata otpremnine). Iz obrazloženja: Nižestepenim presudama je - po oceni Vrhovnog kasacionog suda - pravilno utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa, koji su stranke zaključile tokom 2003. godine, kao ni uslovi za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i isplati razlike u visini jednokratne novčane naknade. Tužilja nije bila u zabludi u vezi bitnih elemenata sporazuma, jer je znala da joj radni odnos prestaje u skladu sa Socijalnim programom za rešavanje viška zaposlenih i da će joj biti isplaćena jednokratna novčana naknada u određenim novčanim iznosima. Tuženi nije doveo u zabludu tužilju, niti je reč o prevari, jer je tužilja znala za posledice zaključenja sporazuma, a to je prestanak radnog odnosa i isplata jednokratne novčane naknade. Saznanje koje je tužilja imala u momentu zaključenja sporazuma (obećanje generalnog direktora da će, ukoliko buduća otpremnina bude veća, ona imati pravo na razliku) odnosi se na odložni uslov koji nije unet u tekst sporazuma da bi obavezivao tuženog. U tom smislu, pravilno su nižestepeni sudovi cenili kao neosnovan navod tužilje da je obećanjem generalnog direktora dovedena u zabludu i da su zbog toga potpisali sporazum o prestanku radnog odnosa. Budući da je pravni status tužilje rešen sporazumom u skladu sa članom 114. Zakona o radu, ovaj način rešavanja viška zaposlenih isključuje zakonom propisan način po odredbama člana 101. stav 1. tačka 8. u vezi čl. 117. i 119. istog Zakona - isplatom otpremnine. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. II 628/10 od 11.02.2010. godine)

209. Sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen uz postojanje mana volje predstavlja rušljiv pravni posao i njegovo poništenje može se zahtevati u roku od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. Tužilac i tuženi su 2003. godine zaključili sporazum o prestanku radnog odnosa tužioca zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova koje je on do tada obavljao. Sporazumom je utvrđeno da radni odnos tužiocu prestaje 28. novembra 2003. godine uz pravo na jednokratnu novčanu naknadu. U podnetoj tužbi tužilac je tražio poništenje sporazuma o prestanku radnog odnosa zbog zablude o visini novčane naknade, uz obavezivanje tuženog da ga vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa. Ovakav tužbeni zahtev nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan. Prema shvatanju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev za poništenje sporazuma o prestanku radnog odnosa, imajući u vidu da je istekao rok iz člana 117. Za- 126 -

RADNO PRAVO kona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da pravo na poništaj rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac u avgustu 2005. godine saznao za promenu visine otpremnine koju potražuje a tužbu za poništenje sporazuma o prestanku radnog odnosa podneo je tek 19. februara 2007. godine, čime je propustio rok iz člana 117. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, neosnovano je pozivanje tužioca na postojanje zablude, odnosno prevare pri zaključenju sporazuma o prestanku radnog odnosa – tužilac je pri potpisivanju sporazuma znao da mu radni odnos prestaje u skladu sa socijalnim programom za rešavanje viška zaposlenih, kao i to da sporazum nije zaključio pod odložnim uslovom. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1760/08 od 24.12.2008. godine)

210. Pravo na otpremninu – isplaćenu zaposlenima koji su se dobrovoljno opredelili – da im prestane radni odnos u postupku sprovođenja socijalnog programa na osnovu prethodno donete odluke o utvrđivanju viška zaposlenih – ne može ostvariti zaposleni kome je radni odnos prestao na osnovu sporazuma. Iz obrazloženja: Tužiocu nije prestao radni odnos zato što je proglašen tehnološkim viškom, pa mu ne pripada ni pravo na isplatu otpremnine, kao ni stimulacije. To pravilno zaključuje i prvostepeni sud – u smislu odredbe člana 101. stav 1. tačka 8. i člana 117. stav 1. Zakona o radu. Naime, akt gradskog organa, donet u cilju sprovođenja socijalnog programa, na kome tuženi zasniva svoj tužbeni zahtev se – između ostalog – odnosi na lica koja se dobrovoljno odluče za prestanak radnog odnosa, a što je uslovljeno prethodnim donošenjem odluke o utvrđivanju viška zaposlenih – što nije konkretni slučaj. Uz to, tužilac u toku prvostepenog postupka nije ni osporavao sporazum u pogledu njegovog suštinskog značenja - prestanka radnog odnosa, već u pogledu datuma prestanka radnog odnosa. I to pravilno uočava prvostepeni sud. To čini neosnovanim navode iz žalbe da je tužilac doveden u zabludu, budući da nije predložio izvođenje dokaza kojim bi navedenu činjenicu dokazao, a posebno imajući u vidu iskaz tužioca da se nije plašio da će zbog događaja koji su prethodili sporazumu dobiti otkaz, kao i njegovu izjavu da je navedeni sporazum potpisao. Iz tih razloga ne mogu se prihvatiti ni navodi žalbe da je ovaj sporazum zaključen pod pritiskom. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I 4740/06 od 19.12.2007. godine)

211.

Poslodavac je dužan da, u proceduri zaključivanja pisanog sporazuma o prestanku radnog odnosa, zaposlenog pisanim putem obavesti o pravima za slučaj nezaposlenosti. Međutim, zakon ne sadrži neposrednu formulaciju pravnih posledica neobaveštavanja zaposlenog od strane poslodavca o posledicama za slučaj nezaposlenosti. Znači, povreda ove dužnosti poslodavca nema za posledicu ništavost sporazuma kao pravnog posla jer je osnovni cilj njegovog zaključenja ostvaren - prestanak radnog odnosa zaposlenog kod poslodavca kao druge strane. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4628/07 od 28.09.2007. godine) - 127 -

RADNO PRAVO

212. Tužilac se pismenim zahtevom obratio tuženom za raskid radnog odnosa, ovom zahtevu je udovoljeno i sa tuženim je zaključen sporazum, a kasnije i aneks sporazuma. Sud je navode tužioca u smislu sposobnosti za zaključenje sporazuma odbio kao neosnovane a na osnovu nalaza i mišljenja komisije i veštaka "da je sposobnost za rasuđivanje kod tužioca u vreme podnetog zahteva za raskid radnog odnosa, neposredno pre toga kao i u vreme potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa i aneksa bila očuvana" . Sadržaj otpusne liste ne može biti merodavna za procenu njegove sposobnosti za rasuđivanje, jer se tom listom samo dijagnostifikuje bolest i daje hronologija njenog razvoja, a i to nakon određenog perioda bolničkog lečenja. Iz obrazloženja: Konkretni slučaj: tužilac se pismenim zahtevom obratio tuženom za raskid radnog odnosa, zaključno sa 30.04.2004. godine. Ovom zahtevu je udovoljeno i sa tuženim je zaključen sporazum (kasnije i aneks sporazuma, po kome tužiocu radni odnos kod tuženog prestaje sa 31.08.2004. godine). Saglasno odredbi člana 99. Zakona o radu (radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog) sudovi su u sprovedenom postupku našli da je tužiocu po njegovoj volji, a na osnovu zaključenog sporazuma sa tuženim, prestao radni odnos. Navodi tužioca kojima ukazuje da je pogrešan nalaz komisije veštaka u pogledu sposobnosti tužioca za rasuđivanje kritičnog dana - neosnovani su. O sposobnosti tužioca u vreme predaje pismenog zahteva za raskid radnog odnosa izjašnjavali su se članovi tima Instituta za mentalno zdravlje gde se tužilac leči kao i komisija veštaka određena sudskim rešenjem. U oba nalaza i mišljenja stoji istovetan zaključak "da je sposobnost za rasuđivanje kod tužioca u vreme podnetog zahteva za raskid radnog odnosa 22.04.2004. godine, neposredno pre toga kao i u vreme potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa 26.04.2004. godine i aneksa 29.06.2004. godine bila očuvana" . Dakle, to znači da je neosnovano pozivanje tužioca u reviziji na otpusnu listu od 20.08.2004. godine u kojoj je navedeno da je tužilac u poslednjih šest godina u fazi umerenog opijanja, a da je poslednjih godinu dana imao delimičn amneziju. Razlog je što je istom dijagnosticirana bolest sa hronologijom razvoja i to nakon određenog perioda bolničkog lečenja, što ne može biti merodavno za procenu njegove sposobnosti za rasuđivanje. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1440/07 od 05.12.2007. godine)

213.

Sporazum o prestanku radog odnosa mora biti sačinjen u pisanoj formi u vidu jednog ili dva akta - pisani predlog zaposlenog i pisano prihvatanje tog predloga od strane poslodavca, i obavezno potpisan kao volja dve strane da do prestanka radnog odnosa dođe. (Presuda Vrhovnog suda Srbije,Rev. 638/06, od 18.10.2006. godine)

214.

Izjava zaposlenog za spremnost na sporazumni prestanak radnog odnosa nije razlog i osnov da radni odnos faktički prestane. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1281/06 od 14.11.2006. godine) - 128 -

RADNO PRAVO

215.

Zakasneo je opoziv zahteva za prestanak radnog odnosa u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kada je isti usledio pošto je zahtev saopšten načelniku SUP-a. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 949/04 od 19.01.2005. godine)

216.

Sporazum o prestanku radnog odnosa i izjava zaposlenog da nema nikakvih potraživanja prema poslodavcu znači i njegovo odricanje od prava na isplatu neisplaćenih troškova prevoza za period koji je bio zaposlen kod tuženog poslodavca. (Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1. br. 562/05 od 7.12.2005. godine)

217.

Osnov za prestanak radnog odnosa je u volji zaposlenog, a njegova izjava da želi sporazumno da raskine radni odnos je produkt te volje. Shodno tome, ona ne može biti ograničena ni ugrožena. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1143/05 od 15.09.2005. godine) OTKAZ OD STRANE ZAPOSLENOG (Član 178. Zakona o radu)

218. U slučaju povrede obaveze utvrđene Zakonom o zabrani diskriminacije od strane poslodavca, zbog čega je zaposleni dao otkaz - zaposlenom pripadaju prava kao da mu je nezakonito prestao radni odnos. Zbog toga zaposleni nije u obavezi da naknadi troškove koje je poslodavac imao za njegovo stručno usavršavanje. Iz obrazloženja: O protivtužbenom zahtevu (tuženi je tražio da se tužilja obaveže da nadoknadi troškove koje je Institut imao vezano za njeno stručno usavršavanje jer na radu nije provela 10 godina) - pravilno je odlučeno. Relevantne odredbe: Ako zaposleni otkaže ugovor o radu zbog učinjene povrede obaveza utvrđenih zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu od strane poslodavca, tada zaposleni ima sva prava iz radnog odnosa, kao da mu je nezakonito prestao radni odnos - član 178. stav 3. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je poslodavac - ovde tuženi povredio obaveze utvrđene Zakonom o zabrani diskriminacije. Zbog toga je tužilja dala otkaz pa joj - na osnovu navedene zakonske odredbe - pripadaju prava kao da joj je nezakonito prestao radni odnos. To znači da bi u slučaju poništaja datog otkaza tužilja bila vraćena na rad. Pošto je tužiljin rad kod poslodavca onemogućio sam tuženi (utvrđenim diskriminatorskim ponašanjem) i zbog njegovog takvog ponašanja (povrede ugovora o radu od strane poslodavca) tužilja dala otkaz, po pravilnom zaključku drugostepenog suda ona nije u obavezi da naknadi troškove koje je ovaj imao na ime njenog stručnog usavršavanja. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 687/2012(1) od 27.12.2012. godine) - 129 -

RADNO PRAVO

219. Da bi izjava zaposlenog kojom otkazuje ugovor o radu predstavljala osnov za prestanak radnog odnosa, ona mora biti data bezuslovno. Ukoliko je izjava o otkazivanju ugovora o radu data pod uslovom, a postavljeni uslov nije ostvaren, rešenje poslodavca kojim zaposlenom na osnovu takve izjave prestaje radni odnos je nezakonito. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem direktora tuženog poslodavca, od 13. februara 2007. godine, tužiocu, zaposlenom na poslovima vršioca dužnosti direktora tuženog do 16. maja 2006. godine, otkazan je ugovor o radu br. 349 od 25. septembra 2002. godine. Kao razlog za donošenje takvog rešenja navedeno je podnošenje otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog, kojim je zaposleni, ovde tužilac, izjavio da mu radni odnos prestaje sa 31. avgustom 2006. godine. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je 21. avgusta 2006. godine tužilac podneo pismenu izjavu kojom je tražio raskid radnog odnosa zbog toga što smatra da nakon njegove neopozive ostavke na radnom mestu v.d. generalnog direktora ne postoji mogućnost adekvatnog raspoređivanja na novo radno mesto, pa predlaže da se ugovor o radu raskine sa 31. avgustom 2006. godine, iz razloga navedenih u čl. 153. i 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu. Protiv rešenja o otkazivanju ugovora o radu zaposleni je podneo tužbu, a prvostepeni sud je usvojio njegov tužbeni zahtev, zaključivši da je osporeno rešenje nezakonito, s obzirom na to da je doneto 13. februara 2007. godine a da je tim rešenjem određeno da zaposlenom radni odnos prestaje sa 31. avgustom 2006. godine, čime je povređeno načelo zabrane retroaktivnosti. Takođe, prvostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz čl. 175. tačka 4) i 178. Zakona o radu, imajući u vidu formulaciju dopisa tužioca br. 562 od 21. avgusta 2006. godine, kojim je tužilac tuženom predložio da ga oglasi tehnološkim viškom, uz isplatu otpremnine, u kom slučaju bi tužilac jedino i prihvatio raskid ugovora o radu. Prvostepeni sud je zato zaključio da taj dopis ne sadrži izjavu volje tužioca da otkaže ugovor o radu, a što je sud utvrdio i iz iskaza tužioca, saslušanog u svojstvu parnične stranke. Prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. Naime, pravilna je odluka prvostepenog suda u delu u kome je poništeno rešenje direktora tuženog o otkazu ugovora o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, radnim sposobnostima, znanju i iskustvu. Članom 175. stav 1. tačka 4) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) propisano je da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog, a članom 178. stav 1. istog zakona – da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu. Tužilac je izjavu o otkazu ugovora o radu dao pod uslovom u vidu isplate zakonom propisane otpremnine u skladu sa članom 158. st. 1. i 2. Zakona o radu. Pošto taj uslov nije ostvaren, takva izjava se ne može smatrati otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog. To znači da izjava tužioca nije mogla imati pravno dejstvo otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog pa je tuženi nije mogao uzeti kao osnov osporenog rešenja o otkazivanju ugovora o radu, niti je tužiocu prestao radni odnos otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog. Tačno je da je tužilac dopis br. 562 od 21. avgusta 2006. godine naslovio kao otkaz ugovora o radu, ali, s obzirom na sadržaj tog dopisa, on ne ispunjava uslove iz odredbe člana 178. Zakona o ra- 130 -

RADNO PRAVO du. Ne ispunjava, jer izjava mora biti bezuslovna. U pismenu br. 562 od 21. avgusta 2006. godine se navodi i ovo: " Predlažem da me u smislu člana 153. i člana 179. stav 1. tačka 9) proglasite viškom i otkažete mi ugovor o radu". Iz ovoga sledi da tužilac traži da mu tuženi otkaže ugovor kao višku. Pored toga, tužilac traži prekid radnog odnosa uz ispunjenje uslova iz prethodne alineje – obezbeđenje isplate zakonom propisane otpremnine. Tužiocu otpremnina nije isplaćena niti je tužilac oglašen viškom, a u rešenju se zaposlenom otkazuje ugovor o radu zbog podnošenja otkaza ugovora o radu zaposlenog. Ne radi se međutim o otkazu od strane zaposlenog u smislu člana 178. stav 1. Zakona o radu. Istina, u rešenju se navodi da zaposleni ne može uslovljavati svoj otkaz različitom primenom osnova za prestanak radnog odnosa. Međutim, to je bez značaja pošto je stvar slobodne volje zaposlenog da predloži način prestanka radnog odnosa a druga je stvar da li će taj predlog poslodavac prihvatiti. Ovde je tužilac predložio da se tretira kao višak a nije dao izjavu iz člana 178. stav 1. Zakona o radu koja bi predstavljala otkaz od strane zaposlenog. Poslodavac je tu njegovu ponudu mogao da prihvati i reši radnopravni status tužioca kao viška ili da predlog odbije, ali ga nije mogao tretirati kao otkaz od strane zaposlenog. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 467/10 od 14.07.2010. godine)

220. Nema zakonske smetnje da se, voljom zaposlenog i poslodavca, ugovori duži otkazni rok od roka predviđenog članom 178. st. 2. Zakona o radu, jer rok od 15 dana za otkaz ugovora o radu poslodavcu, predstavlja najmanji mogući rok pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1353/2007 od 13.02.2008. godine)

221. Bez izričite saglasnosti zaposlenog ne može biti korišćena izjava o prestanku radnog odnosa, koju je dao pri zasnivanju radnog odnosa. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. I 312/2005 od 28.09.2005. godine)

222. Motiv izjave o otkazu ugovora o radu ne utiče na postojanje mana volje u izjavi o otkazu ugovora o radu. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. l. br. 598/05 od 17.11.2005. godine)

OTKAZ OD STRANE POSLODAVCA (Član 179-183. Zakona o radu)

223. Nije dovoljno da poslodavac samo utvrdi da je zaposleni za vreme bolovanja obavljao određene poslove koji pogoršavaju njegovo zdravstveno stanje, već je neophodno da se na osnovu stručnog - medicinskog mišljenja utvrdi negativni uticaj poslova koje je zaposleni obavljao za vreme trajanja bolovanja. - 131 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Zaposleni se upućuje na bolovanje radi lečenja, rehabilitacije tj. osposobljavanja za rad, kada iz zdravstvenih razloga privremeno nije sposoban za rad. Obaveza mu je da se pridržava uputstva i terapije koje mu je prepisao nadležni lekar. Ukoliko se odobrava i koristi bez postojanja medicinskih razloga za to ili se pak koristi suprotno razlozima i ciljevima zbog kojih je odobreno, ovo pravo se zloupotrebljava, saglasno zakonskim odredbama i Kolektivnog ugovora tuženog. To znači - ako se za vreme bolovanja obavljaju poslovi koji mogu da dovedu do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja ili mogu negativno da utiču na dužinu bolovanja. Tužilac je bio privremeno sprečen za rad zbog depresivnog poremećaja, o čemu je posedovao odgovarajuću medicinsku dokumentaciju, što znači da je postojao osnov za bolovanje odn. opravdan razlog za njegovo odsustvo sa rada. Okolnost što je 22.10.2009. godine zatečen kako seče drva u šumi, ne predstavlja zloupotrebu bolovanja s obzirom da mu je obavljanje fizičkih aktivnosti preporučeno kao terapijsko sredstvo, uz terapiju lekovima. Obavljanje posla kojim zaposleni sprečava svoje ozdravljenje ili pogoršava svoje zdravstveno stanje i time utiče na produženje bolovanja, predstavlja neophodan uslov za postojanje osnova za ovaj otkazni razlog. Međutim, uslov za prestanak radnog odnosa po ovom osnovu nije samo ocena tuženog - kao poslodavca, da na izlečenje i dužinu trajanja bolovanja negativno utiču poslovi na kojima je tužilac zatečen tj. nije dovoljno da poslodavac samo utvrdi da je zaposleni za vreme bolovanja obavljao određene poslove, već je neophodno da se na osnovu stručnog - medicinskog mišljenja utvrdi negativni uticaj poslova koje je zaposleni obavljao za vreme trajanja bolovanja. U konkretnom slučaju ne samo da je izostalo takvo utvrđenje, već je tužiocu obavljanje određene fizičke aktivnosti predstavljao i vid radne terapije (uz medikamente). Imajući sve to u vidu, proizilazi da u konkretnom slučaju nije nastupio uslov za otkaz ugovora o radu tužiocu na osnovu člana 179. stav 3. tačka 3. Zakona o radu i člana 50. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog i člana 19. tačka VIII Ugovora o radu. To odluku tuženog čini nezakonitom, pa je kao takva pravilno poništena, uz usvajanje zahteva tužioca za vraćanje na rad, primenom člana 191. stav 1. istog Zakona, kao pravna posledica poništaja rešenja otkaza ugovora o radu na zahtev zaposlenog. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 248/2014 od 16.04.2014. godine)

224. Nesavestan odnos prema radu i nepostupanje sa dužnom pažnjom koja je potrebna za obavljanje određene vrste posla predstavlja povredu radne discipline koju čini zaposleni. Iz obrazloženja: Zaključak Apelacionog suda (da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu zakonito kao i da je otkazivanje ugovora izvršeno u zakonom propisanoj proceduri) - je pravilan. Da bi primenjeni otkazni razlog postojao, potrebno je da zaposleni ne poštuje radnu disciplinu tj. da se ponaša suprotno pravilima sadržanim u aktima poslodavca ili da se na radu ili u vezi sa radom ponaša tako da poslodavac procenjuje da to ponašanje ugrožava proces rada ili ima negativan uticaj na kompletan rad do te mere da mora biti prekinuto. Ugovorom o radu predviđeno je da tužilac obavlja poslove prijema, skladištenja, izdavanja i čuvanja rezervnih delova i robe u magacinu Materijalno je zadužen stanjem u magacinu i solidarno od- 132 -

RADNO PRAVO govoran, dužan je da uredno vodi evidenciju o stanju rezervnih delova, kao i da se stara o čistoći i održavanju reda u magacinu. Činjenica da su i drugi zaposleni radili u istom magacinu nije mogla tužioca osloboditi odgovornosti, jer je on bio lično odgovoran za stanje u njemu. Neprijavljivanje poslodavcu da se u magacinu nalaze prazne kutije, a da ne postoji evidencija o tome gde se nalaze delovi koji su iz njih izvađeni, takođe predstavlja ponašanje koje govori o nesavesnom odnosu prema radu. Tužilac, koji je obavljao poslove magacionera, u obavljanju svog rada nije postupao sa pažnjom koja odgovara toj vrsti posla, zbog čega je pravilan zaključak drugostepenog suda da je zakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu. Suprotno navodima revizije, tuženi je ispoštovao i proceduru za otkaz ugovora o radu: u upozorenju na postojanje otkaznih razloga naveo precizno je u čemu se sastoji ponašanje tužioca zbog koga ne može da nastavi rad kod poslodavca. Osim toga, ostavio je tužiocu rok da se izjasni na navode iz upozorenja u smislu člana 180. navedenog Zakona. Ovom odredbom, inače, predviđena je obaveza poslodavca da zaposlenom ostavi rok za izjašnjenje ali ne i obaveza da mu ostavlja rok za otklanjanje otkaznog razloga, kako to pogrešno tumači osnovni sud. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1373/2013 od 09.04.2014. godine)

225. Na pravilnost osporenog rešenja tuženog ne utiče okolnost što drugi zaposleni povodom istog događaja nisu dobili otkaz, jer - kada se steknu zakonski razlozi za otkaz – poslodavac ima diskreciono pravo da odluči hoće li zaposlenom otkazati ugovor o radu ili se opredeliti za neku drugu meru. Iz obrazloženja: Odredbama člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca) ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. U konkretnom slučaju, isti otkazni razlog propisan je i u članu 8. tačka 2. naznačenog Aneksa ugovora o radu od 28.04.2009. godine, dok je u članu 9. stav 1. tačka 2. ovog Aneksa propisano da zaposleni prihvata da se utvrđenom povredom radne obaveze smatra i situacija kada se prilikom komisijskog ili redovnog popisa, kao i prilikom provalne krađe, na prodajnom objektu u kome je raspoređen zaposleni netačno izvrši popis robe i novca ili se konstatuje manjak ili višak u poslovanju, bez obzira na iznos utvrđenog manjka ili viška. U članu 15. je predviđeno da, ako zaposleni u radu odn. u vezi sa radom namerno ili iz krajnje nepažnje prouzrokuje štetu poslodavcu, bez obzira na iznos štete, dužan je da štetu nadoknadi a za istu povredu radne obaveze poslodavac mu može otkazati ugovor o radu ili mu izreći novčanu kaznu ako za to postoje olakšavajuće okolnosti i razlozi. Navedenim Aneksom ugovora o radu od 19.04.2010. godine, u članu 2. stav 1. tačka 35. propisana je obaveza zaposlenog da sve prodate artikle evidentira kroz registar kasu, da kupcu izda fiskalni račun i da isključivo po njemu vrši naplatu prodate robe. Dakle, ukoliko se steknu zakonski razlozi za otkaz, diskreciono je pravo poslodavca da odluči hoće li zaposlenom otkazati ugovor o radu ili se opredeliti za neku drugu meru. Zato na pravilnost osporenog rešenja tuženog ne utiče okolnost što drugi zaposleni povodom istog događaja (utvrđenog manjka) nisu dobili otkaz. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1186/2013(2) od 19.03.2014. godine) - 133 -

RADNO PRAVO

226. Upozorenje poslodavca zaposlenom na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu proizvodi pravno dejstvo samo u odnosu na onu povredu radne obaveze koja mu je prethodila ali ne i na njegove ostale radnje i postupke. Iz obrazloženja: Pravno stanovište izneto u pobijanoj presudi je, prema zaključku Vrhovnog kasacionog suda, pravilno - osporeno rešenje je nezakonito. Naime, odredbama člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 1. i 2. ovog Zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (pet dana prema odredbama prethodnog Zakona). U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koje ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. (U članu 180. stav 3. prethodno važećeg Zakona o radubilo je propisano da, ako postoje olakšavajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju zaposlenog obavesttii da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, bez ponovnog upozorenja). Dakle, upozorenjem se zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje prema shvatanju poslodavca formiraju otkazni razlog. Cilj upozorenja je da se zaposlenom omogući da iznese "odbranu" i izjasni se o radnjama za koje poslodavac smatra da predstavljaju razlog za otkaz. Upozorenje ne može biti dato jednom i važiti za ubuduće tj. dato upozorenje poslodavca može proizvesti pravno dejstvo samo u odnosu na onu povredu radne obaveze koja je prethodila datom upozorenju, a ne i na ostale radnje i postupke zaposlenog. U konkretnom slučaju tužilac nije pismeno upozoren na razlog zbog kojeg mu je dat otkaz (da nije uspeo da za osam sati rada u svojoj smeni popravi mašinu za pravljenje peleta, dok je vođa naredne smene ovu mašinu popravio za sat vremena). Ranija pismena upozorenja (od 07.01.2010. godine i od 17.09.2009.godine) odnose se na druge otkazne razloge. U ovom slučaju, jedino je mogao postojati razlog za otkaz koji se sastoji u neostvarivanju rezultata rada i nesposobnost za obavljanje poslova na kojima radi. Dakle, kako je tužiocu otkaz dat bez pismenog upozorenja, protivno odredbama člana 180. Zakona o radu - to je pobijano rešenje o otkazu doneto nezakonito. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1064/2013 od 05.02.2014. godine)

227. Na poslodavcu je teret dokazivanja da je učinjena povreda radne obaveze krivicom zaposlenog. - 134 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 18.12.2009. godine tužiocu je otkazan ugovor na osnovu člana 179. stav 1. tačke 2., tačke 3. i tačke 4. ranije važećeg Zakona o radu (povreda radne obaveze učinjene krivicom, povreda radne discipline i učinjenog krivičnog dela na radu). Naime, iz rešenja o sprovođenju istrage za krivično delo Primanje mita iz člana 367. stav 6. Krivičnog zakonika utvrđeno je da je kao glavni inženjer kod tuženog zahtevao i primio poklon od trećeg lica u ukupnom iznosu od 5.000 evra, kako bi mu omogućio dobijanje elektroenergetske saglasnosti za priključenje objekta na elektrosistem. Posle dobijenog upozorenja tužilac se izjasnio da nije učinio povredu radne obaveze, povredu radne discipline niti radnje koje predstavljaju obeležje krivičnog dela. Razloge za otkaz tužena je zasnovala isključivo na rešenju o sprovođenju istrage. U toku parničnog postupka nije predložila nijedan drugi dokaz radi utvrđivanja okolnosti u vezi navodno učinjene povrede radne obaveze i povrede radne discipline. Kod takvog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojen jer se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za otkaz ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 2. tačka 4. ranije važećeg Zakona o radu, a tuženi nije dokazao da su se stekli uslovi za otkaz iz tač. 2. i 3. Iste odredbe. Imajući to u vidu, neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je u rešenju o otkazu opisano ponašanje tužioca koje je nedozvoljeno, jer rešenje čija se zakonitost u radnom sporu pobija ne predstavlja svojom sadržinom (opisom povrede – obrazloženjem) dokaz da je zaposleni učinio povredu radne obaveze ili radne discipline koje su mu stavljene na teret. Za razliku od otkaznih razloga iz ranijih zakona o radnim odnosima po kojima je kao otkazni razlog mogla biti "radnja koja predstavlja krivično delo", prethodni Zakon o radu takvu formulaciju ne sadrži već traži da je "učinjeno krivično delo", pa su neosnovani revizijski navodi da poslodavac nije morao čekati pravnosnažni ishod krivičnog postupka. (Sada važeći Zakon o radu – član 179. zahteva da je zaposleni pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili u vezi sa radom). (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 700/2013 od 11.12.2013. godine)

228. Ako je ugovoreno da je prisustvo alkohola nedozvoljeno u bilo kom procentu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline u slučaju rada ili boravka u radnim prostorijama pod dejstvom alkohola. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 94. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 21.09.2010. godine, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako ne poštuje radnu disciplinu odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca i u slučaju rada ili boravka u radnim prostorijama pod dejstvom alkohola ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci - narkotičnih sredstava ili konzumiranje istih u toku rada u bilo kom procentu. Poštujući ovu pravnu normu i odredbu člana 18. tačka 1. Aneksa ugovora o radu od 25.11.2010. godine a imajući u vidu da je kod tužioca izvršena provera alkoholisanosti 26.09.2012. godine i utvrđeno prisustvo alkoholisanosti u naznačenim vrednostima - sledi da je ostvaren razlog za otkaz ugovora o radu tužiocu. - 135 -

RADNO PRAVO Tužiocu je dostavljeno upozorenje u kome je naveden naznačeni činjenični opis radnje povrede radne discipline, pa je i na taj način ispoštovana procedura otkaza. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 884/2014 od 16.04.2014. godine)

229. Imajući u vidu da je sud vezan činjeničnim opisom radnje zbog koje je zaposlenom otkazan ugovor o radu, proizilazi da pobijano rešenje nije doneto u skladu s zakonom o radu, jer nije dokazano da je tuženi učinio povredu koja mu se stavlja na teret a povreda kojuje sud našao da je izvršena za koju nije upozoren niti je ona navedena kao otkazni razlog takođe čini otkaz ugovora o radu, nezakonitim. Iz obrazloženja: Pobijanom prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca ,kojim je tražio da se ponište rešenja o otkazu ugovora o radu tužene i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad. Presuda prvostepenog suda se ne može prihvatiti. Naime, pismeno upozorenje je deo procedure otkaza u smislu zakonskih odredbi, kao i u smislu Konvencije MOR-a br.158 prema kojoj zaposlenom na inicijativu poslodavca ne može prestati radni odnos zbog razloga vezanih za njegovo ponašanje ili njegov rad, pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda. Imajući u vidu sadržinu upozorenja tuženog, te Rešenja o otkazu ugovora o radu, ovaj sud je našao da pobijano rešenje nije doneto u skladu sa odredbama člana 179,180. i 185. Zakona o radu, kao ni u skladu sa navedenom Konvencijom MOR-a. Naime, kako iz sadržine rešenja o otkazu i sadržine Upozorenja ne proizilazi da je tužiocu stavljena na teret povreda radne discipline u vidu omogućavanja trećem licu da boravi u G. a kako je prvostepeni sud tu povredu utvrdio s jedne strane a imajući u vidu da je sud vezan činjeničnim opisom radnje zbog koje je zaposlenom otkazan ugovor o radu, proizilazi da pobijano rešenje o otkazu ugovora nije doneto u skladu sa Zakonom o radu, jer tuženi nije dokazao da je tužilac učinio povredu koja mu je stavljena na teret, odnosno povredu koja se navodi u službenoj belešci iz rešenja, dok za povredu koju je sud utvrdio isti nije upozoren niti je ona navedena kao otkazni razlog u Rešenju o otkazu ugovora o radu. (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, br.Gž.1.2438/2013 od 27.01.2014.godine)

230. Sud može u zavisnosti od činjeničnog opisa izvršene radnje izvršiti kvalifikaciju učinjene povrede radne obaveze u okviru otkaznog razloga, a ne i vršiti kvalifikaciju samog otkaznog razloga. Iz obrazloženja: Pošto upozorenje ne predstavlja sastavni deo rešenja o otkazu ugovora o radu, već je akt pokretanja otkaznog postupka propisanog Zakonom o radu, te se ne može smatrati da je navođe- 136 -

RADNO PRAVO njem datuma i mesta izvršene povrede radne obaveze u upozorenju isto automatski sadržano i u osporenom rešenju. Ovo tim pre što iz upozorenja proizilazi da je tužilac upozoren na otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tačka 3. Zakona (koji ne postoji), a da mu je otkaz dat na osnovu člana 179. stav 2. tačka 2. Zakona (koji ne postoji). Bez obzira na činjenicu što i povreda radne discipline i povreda radne obaveze pripadaju disciplinskim otkaznim razlozima, činjenica da je tužilac upozoren na povredu radne discipline, a da mu je otkaz dat zbog povrede radne obaveze predstavlja povredu prava na odbranu tužioca, jer sud može u zavisnosti od činjeničnog opisa izvršene radnje izvršiti kvalifikaciju učinjene povrede radne obaveze u okviru otkaznog razloga, a ne i vršiti kvalifikaciju samog otkaznog razloga. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1. 3082/2013 od 10.12.2013. godine)

231. Ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, poslodavac mu može otkazati ugovor o radu pod uslovom da je istom prethodno dao instrukcije i pismeno upozorenje, a ovaj i posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje i dalje obavlja svoje radne dužnosti na nezadovoljavajući način. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su zaključili da, prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovu radnu sposobnost, ponašanje i potrebe poslodavca (ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada odn. nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi), ali pod uslovom da mu je prethodno dao instrukcije i pismeno upozorenje, a ovaj ni posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje i dalje obavlja svoje radne dužnosti na nezadovoljavajući način. Ovaj zaključak nižestepenih sudova je pravilan. Pozivanje revidenta na neobaveznost primene preporuke broj 166. uz Konvenciju o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (koju je drugostepeni sud direktno primenio i time derogirao Zakon) – je neosnovano. Naime, da bi otkaz ugovora o radu, zasnovan na odredbi člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, bio zakonit - neophodno je utvrditi da rezultati rada izostaju zbog nedovoljnog rada zaposlenog ili njegovog nezalaganja odn. zbog odsustva potrebnih znanja, sposobnosti ili neukosti. To se, međutim, može utvrditi tek ako je poslodavac zaposlenom prethodno dao odgovarajuće instrukcije o poslu, a ovaj - i po isteku roka ostavljenog za poboljšanje rada i rezultata rada - svoje dužnosti i dalje obavlja na nezadovoljavajući način. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev.2 148/2013 od 16.05.2013. godine)

232. Povredu radne obaveze predstavlja i neprijavljivanje povrede radne obaveze drugih radnika. Iz obrazloženja: Zbog solidarisanja sa određenim brojem radnika tuženog preduzeća, koji su tokom maja meseca 2009. godine izvršili više težih povreda radne dužnosti (protivpravno prisvajanje novca i - 137 -

RADNO PRAVO druge imovine poslodavca) i neprijavljivanjem takvog postupanja - tužilac je i sam učinio povredu radne obaveze. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su se stekli uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, za otkaz ugovora o radu i odbijanje tužbenog zahteva da se rešenje o otkazu poništi. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1. 435/2013 od 06.03.2013. godine)

233. U međusobnim odnosima zaposlenih, neuljudno, nekorektno, neprofesionalno i netolerantno ponašanje predstavlja povredu radne discipline. Iz obrazloženja: Zakon o radu ne navodi šta se smatra povredom radne discipline. Međuti, radna disciplina u svakom slučaju predstavlja određeni standard ponašanja, koji ne obuhvata samo uredno i pravovremeno izvršavanje radnih zadataka i poštovanje kućnog reda poslodavca, već i određeno ponašanje u kontaktima sa ostalim zaposlenim, strankama, saradnicima i predpostavljenim. To ponašanje mora biti uljudno, korektno, profesionalno i tolerantno. Saradnja među zaposlenima mora se zasnivati na uzajamnom uvažavanju i poštovanju, kao i poštovanju pravila službe, posebno kada se radi o međusobnim odnosima podređenog i nadređenog. U takvim odnosima nisu dozvoljena nikakva prebacivanja, prigovaranja, provociranja i omalovažavanje ličnog karaktera. Takvi ekscesi nisu dozvoljeni ni kao pojedinačni slučajevi, jer ako se tolerišu, mogu se ponoviti, pa tako postati i stil i način ponašanja koji nije prihvatljiv za radnu atmosferu i uspešno obavljanje radnih zadataka i poštovanje pravila službe. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 150/2012(1) od 30.11.2012. godine)

234. Budući da nameštenici zaključuju ugovor o radu i na njih se primenjuju opšti propisi o radu, to se Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u odnosu na njih ne može primeniti kao lex speciallis u situaciji kada se povrede radnih obaveza koje isti učine u vezi sa poslovima koje obavljaju mogu podvesti pod član 179. Zakona o radu, koji propisuje iz kojih razloga se može zaposlenom otkazati ugovor o radu. Iz obrazloženja: Tužilac je - prema činjeničnom utvrđenju - kod tužene zasnovao stalni radni odnos dana 01.03.2007. godine na radnom mestu vozača nameštenika, a po osnovu naznačenog Ugovora o radu. Navedenim Rešenjem tužene od 21.12.2010. godine stavljeno je van snage njeno prethodno rešenje od 16.11.2010. godine kojim je tužilac oglašen odgovornim što je, u periodu od 01.06.2010. godine do 27.08.2010. godine ostvarivao telefonske kontakte u više navrata sa svog mobilnog telefona sa osuđenim licem, iako je znao da je upotreba mobilnog telefona od strane osuđenog lica u Zavodu strogo zabranjena, kao i komunikacija mobilnim telefonom civila sa osuđenim licem. Time je počinio teže povrede radne dužnosti iz člana 109. stav 1. tačka 1. Zakona o državnim službenicima i člana 266. stav 3. tačka 15. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, pa mu je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa i otkazan ugovor o radu. - 138 -

RADNO PRAVO Relevantne odredbe: Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 1. tačka 1 – 6. Zakona o radu zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 5 radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se na isto izjasni - član 180. Zakona o radu. U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koje ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok u kome zaposleni treba da se izjasni. Upozorenje poslodavca kao nužan uslov za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih odredbom člana 179. stav 1. do 6. Zakona, a u skladu sa odredbom člana 7. ratifikovane Konvencije MOR broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji - "Sl. list SFRJ", br. 4/84), ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje i ono nije formalnost u postupku otkazivanja ugovora o radu, već se njima zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje prema shvatanju poslodavca stvaraju otkazni razlog. Takođe, zaposlenom se upozorenje daje u pismenom obliku i lično kako bi se on izjasnio na isto. Tužena u žalbi ističe da se treba primeniti Zakon o izvršenju krivičnih sankcija koji se kao lex speciallis primenjuje kod tužene. Međutim, iz rešenja o prestanku radnog odnosa odn. njegove pouke, proizilazi da zaposleni protiv navedenog rešenja može podneti tužbu nadležnom sudu u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, dakle - prema odredbama Zakona o radu. Odredbom člana 195. Zakona je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog, zaposleni tj. predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može pokrenuti spor pred nadležnim sudom u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja. Zakon o državnim službenicima na koji se tužena u žalbi poziva, suprotno tome, propisuje da državni službenik ima pravo na žalbu na rešenje kojim se odlučuje o njegovim pravima i obavezama, te da radni odnos prestaje kada rešenja postane konačno. Iz toga nedvosmisleno proizilazi da se primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Nameštenici zaključuju ugovor o radu i na njih se primenjuju opšti propisi o radu. Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (na koji se tužena poziva) uređuje organizaciju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, ali u odnosu na nameštenike se ne može primeniti kao lex speciallis u situaciji kada se povrede radnih obaveza koje isti učine u vezi sa poslovima koje obavljaju mogu podvesti pod član 179. Zakona o radu, koji propisuje iz kojih razloga se može zaposlenom otkazati ugovor o radu. Proizilazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca da se poništi rešenje Upravnika kazneno popravnog zavoda od 21.12.2010. godine kao nezakonito i obaveže tuženi da u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti presude vrati tužioca u radni odnos, zaključi sa tužiocem ugovor o radu i prizna mu sva prava iz radnog odnosa koja mu po zakonu pripadaju, te da ga rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 1 1036/2012 od 11.06.2012. godine)

235. Ukoliko zaposleni ne dostavlja izveštaje o obavljenim servisiranjima i popravkama, što mu je redovna radna obaveza - tada postoji njegova radnopravna odgovornost. - 139 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i drugostepeni sud u postupku žalbene kontrole. Naime, u postupku donošenja ožalbene presude utvrđeno je: tužilac nije dostavio izveštaj o obavljenim servisiranjima i popravkama za mesec avgust, septembar i oktobar 2008. godine iako je - s obzirom na sadržaj naznačenih dopisa - upozoravan da to učini njegova obaveza je i bila da to čini do 5. u mesecu. Na taj način tužilac je postupio suprotno članu 4. stav 2. alineja 2. Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta - da podnese naznačene izveštaje o izvršenim poslovima i radnim zadacima. Obaveza tužioca utvrđena je i u tački 6. stav 2. ovog opšteg akta (načelnik tehničke službe jednom mesečno podnosi izveštaj direktoru o izvršenim servisiranjima i popravkama). Tužilac izveštaj za navedeni period nije podnosio, čime je učinio povredu radne obaveze u produženom vidu propisanu odredbom tačke 10. stav 2. alineja 2. Ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti - neizvršavanje radnih obaveza, što ometa normalno odvijanje radnog procesa. Ispunjen je i objektivni uslov inkriminacije: nedostavljanje predmetnih izveštaja onemogućava praćenje realizacije poslova, njihovog sadržaja i vrste kao i utrošenih sredstava s tim u vezi. Tužilac je bio svestan da naznačena radnja predstavlja ponašanje protivno naznačenim dužnostima ali je i pored toga propustio da dostavi izveštaje za mesec avgust, septembar i oktobar 2008. godine. Na taj način ostvaren je razlog za otkaz ugovora o radu, pošto zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ukoliko učini naznačenu povredu radne obaveze. Tužilac je bio svestan nedopuštenosti takvog ponašanja ali je i pored toga učinio ove propuste, iako mu je na to ukazivano od strane direktora. Zato se takvo ponašanje može kvalifikovati kao umišljajno izvršenje povrede radne obaveze. Da je tužilac znao da je dostavljanje izveštaja o obavljenim servisiranjima i popravkama njegova obaveza potvrđuje sadržaj njegovog iskaza sa naznačenog ročišta pred prvostepenim sudom - njegov navod da je izveštaje za avgust, septembar i oktobar 2008. godine dostavljao nema svoje dokazno pokriće. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 5343/2012 od 11.10.2012. godine)

236. Nezakonito je rešenje kojim je zaposlenom otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku ukoliko poslodavac nije primenio kriterijume koje je sam propisao kolektivnim ugovorom i programom za utvrđivanje viška zaposlenih. Iz obrazloženja: Osporenim rešenjem je tužiocu otkazan Ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179. tačka 9. Zakona o radu a u vezi Kolektivnog ugovora tuženog od 31.10.2008. godine. U postupku selekcije zaposlenih kojima će radni odnos prestati zbog tehnološkog viška tuženi nije primenio osnovni kriterijum - rezultati rada zaposlenog za period od najmanje godinu dana u odnosu na tužioca. U tom smislu, nije dokazano da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa tužiocu, a teret dokazivanja te činjenice je bio na poslodavcu, shodno odredbi člana 9. - 140 -

RADNO PRAVO stav 2. tačka a) Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno zaključio da je osporeno rešenje nezakonito. I prema oceni Apelacionog suda, sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja preduzeća, ali je poslodavac dužan da prilikom utvrđivanja tehnološkog viška primeni utvrđene kriterijume, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1. 228/2012 od 05.06.2012. godine)

237. Da bi otkazivanje ugovora o radu zbog neostvarivanja rezultata rada bilo opravdano, neophodno je da uzrok neostvarivanja rezultata rada bude subjektivne (neukost i/ili lenjost zaposlenog) a ne objektivne prirode. Iz obrazloženja: Presudama nižestepenih sudova poništeno je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, pa je tuženi obvezan da tužilju reintegriše u proces rada. Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija je neosnovana. Posle zakonom propisane procedure tuženi je otkazao tužilji ugovor o radu zato što u periodu od februara 2007. godine pa do marta 2008. godine nije ostvarila rezultate rada na poslovima koje obavlja (procenti opisani u izreci) zbog čega su se stekli uslovi za otkaz po članu 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 73. stav 1. tačka 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Tužilja je povredila član 28. Pojedinačnog kolektivnog ugovora jer kao poslovođa prodavnice u V. nije ostvarila standardne rezultate rada u 2007. i u prva tri meseca 2008. godine. Kod takvog činjeničnog stanja, sudovi smatraju da je otkaz nezakonit jer su prihvatili odbranu tužilje da plan realizacije prodaje (standardni učinak) nije izvršen zato što je ulica u kojoj je prodavana roba u rekonstrukciji više meseci (nemogućnost prilaska); da prodavnica posluje u uslovima izuzetne konkurencije i da matično preduzeće na ovo tržište isporučuje velike količine robe iz sopstvenog programa prodajući posuđe "na kilogram" po znatno nižoj ceni; da prodavnici nije omogućeno da robu prodaje na kredit i da je njen lični odnos prema radu nepromenjen u odnosu na raniji period poslovanja. Sudovi smatraju da je tužilja ostvarivala manju realizaciju prodaje i zbog pojave privatnika preprodavaca, a za neostvarene rezultate rada ne postoji krivica (neukost ili lenjost) što je uslov za prestanak radnog odnosa po tom osnovu. Osim izloženog, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda rešenje je nezakonito (učinak za 2007. godinu) i zbog proteka subjektivnog prekluzivnog roka iz člana 184. stav 1. sada važećeg Zakona o radu. Naime, po tom pravilu poslodavac može dati zaposlenom otkaz ugovora o radu zbog neostvarivanja rezultata rada u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza. U konkretnom slučaju, osnov za davanje otkaza predstavlja sankcija iz člana 28. po kome ostvarivanje standarda rada ispod 80% od strane zaposlenog tri meseca u toku kalendarske godine predstavlja opravdan razlog za otkaz ugovora o radu. U toku 2007. godine tužilja nije ostvarila - 141 -

RADNO PRAVO standardnu realizaciju jer je u više meseci plan ispunila za manje od 80% standarda. Ali, imajući u vidu da je tužilja u decembru 2007. godine ostvarila plan realizacije sa 94%, od 1. januara 2008. godine do donošenja rešenja o otkazu (24. aprila 2008. godine) protekao je subjektivni rok od tri meseca za otkaz. Imajući u vidu izloženo, neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je u postupku davanja otkaza ispoštovana zakonska procedura (to i nije bio razlog za poništaj rešenja o otkazu). Na poslodavcu leži teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju određen otkazni razlog. U postuiku tuženi nije dokazao da je rad tužilje bio "nedovoljan". Takozvani "nedovoljan rad" koji ima uzrok u nezalaganju u oblasti trgovinskog poslovanja poslodavac mora da posebno utvrdi, pogotovu u situaciji kada se vrši prodaja robe u prostoru koji je za to predviđen (prodavnici). U rešenju o otkazu, a i tokom postupka, poslodavac nije dokazao da je tužilja radila kraće od propisanog radnog vremena niti je obrazložio koje je dodatne napore tužilja trebalo da uloži kako bi u pri postojanju nepovoljnih objektivnih okolnosti ostvarivala standardne rezultate rada. (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 1019/11 od 11.04.2012. godine)

238. U situaciji da su nastupili uslovi iz člana 179. tačka 3. Zakona o radu, diskreciono je pravo poslodavca da odluči hoće li zaposlenom otkazati ugovor o radu ili ne. Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: 1) ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi; 2) ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu; 3) ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca; 4) ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom; 5) ako se zaposleni ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka za neplaćeno odsustvo ili mirovanje radnog odnosa u smislu ovog zakona; 6) ako zaposleni zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad; 7) ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tač. 1) - 4) ovog zakona; 8) ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u vezi sa članom 33. stav 1. tačka 10) ovog zakona; 9) ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla – član 179. Zakona o radu. U slučaju da nastupe uslovi iz člana 179. tačka 3. Zakona o radu, diskreciono je pravo poslodavca da odluči hoće li zaposlenom otkazati ugovor o radu ili ne. Vikanje, vređanje i verbalni napad na neposrednog rukovodioca na radnom mestu u radno vreme i u prisustvu više zaposlenih, svakako predstavlja takvo ponašanje zaposlenog, koje ispunjava uslove za davanje otkaza ugovora - 142 -

RADNO PRAVO o radu, u smislu navedene zakonske odredbe. Loši međuljudski odnosi kod tuženog, porodični problemi tužioca (bolest tasta) i zdravstveno stanje tužioca (nervoza i napetost) - nisu razlozi kojima bi se osnovano moglo pravdati njegovo ponašanje. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 150/2012(2) od 30.11.2012. godine)

239. Novo upozorenje nije moralo biti dostavljeno u situaciji kada je zaposleni posle prijema upozorenja kao opomene izvršio novu povredu radne discipline. Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog - ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu ili ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu. Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, u slučaju iz člana 179. tač. 1 - do 6. ovog Zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu stavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja - član 180. Zakona o radu. U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov davanja otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Ako postoje olakšavajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze nepoštovanja radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju zaposlenog obavestiti da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu bez ponovnog upozorenja. Imajući u vidu izneto, a s obzirom da je u naznačenom upozorenju od 20.10.2010. godine, tužilji stavljeno do znanja da će joj biti otkazan ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu radnih obaveza i to bez posebnog ponovnog upozorenja, ovaj sud nalazi da je poslodavac u svemu postupio u skladu sa odredbama iz stava 3. člana 180. Zakona o radu. Zbog toga, u situaciji kada je tužilja posle prijema predmetnog upozorenja izvršila novu radnju dana 20.10.2010. godine, zaključak je ovog suda da joj u odnosu na tu radnju nije moralo biti dostavljeno novo upozorenje, jer je tužilja prethodno upozorena da će, ukoliko učini istu ili sličnu povredu, dobiti otkaz ugovora o radu (bez ponovnog upozorenja). Dakle, tužilja je upozorena da će joj biti otkazan ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu radne obaveze predviđene zakonom i važećim pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1869/2012(1) od 06.06.2012. godine)

240. Iako je po rešenju direktora to bio dužan da učini, zaposleni je nedostavljanjem izveštaja o svom radu za određeni period ostvario produženi oblik povrede radne obaveze - neizvršavanje radne obaveze. - 143 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 40. stav 4. alineja 1. Pravilnika o radu, direktor škole ili lice koje on ovlasti može otkazati ugovor o radu zaposlenom ako za to postoje opravdani razlozi utvrđeni članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu - ako zaposleni svojom krivicom učini povrede radne obaveze navedene u stavu 4. iste norme, a – između ostalog - i u pogledu neizvršavanja ili nesavesnog, neblagovremenog, nemarnog vršenja radnih i drugih obaveza. Tužilja je ostvarila elemente bića ove povrede, i to nedostavljanjem izveštaja o svom radu za mesec juli, avgust i septembar 2010. godine, iako je po naznačenom rešenju direktora to bila dužna da učini. Zapravo, u konkretnom slučaju ostvaren je produženi oblik povrede neizvršavanja radne obaveze a uz to tužilja se ponašala i suprotno standardu očekivanog ponašanja od zaposlenog koji je dužan da postupa po nalozima direktora ali i s obzirom na sadržinu svojih poslova sekretara škole, koja podrazumeva i njenu obavezu izvršavanja i drugih poslova po nalogu direktora, kome i odgovara za svoj rad. Naznačeno rešenje o dostavljanju mesečnih izveštaja o radu zaposlenih od 17.02.2010. godine je i doneto zbog praćenja rada zaposlenih tj. izvršavanja njihovih poslova i roka u kome se to čini, što nesumnjivo proizilazi iz zahteva da se u izveštaju posebno navedu poslovi koji su obavljeni, poslovi koji nisu obavljeni i razlozi zbog čega to nije učinjeno. Pri svemu tome, tužilja je bila svesna da postupa protivno svojoj dužnosti, pa se njeno postupanje mora kvalifikovati kao namerno neizvršavanje radne obaveze u vidu nepostupanja po rešenju direktora i nedostavljanju izveštaja o svom radu za mesec juli, avgust i septembar 2010. godine. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1869/2012(2) od 06.06.2012. godine)

241. Zloupotrebu prava od strane poslodavca predstavlja raspoređivanje zaposlenog na određene poslove za koje potom utvrđuje da za njima i nema potrebu. Iz obrazloženja: U vreme kada je tužilja premeštena na konkretan posao, u Odeljenju za ekonomsko-finansijske poslove Službe za pravne, ekonomske - finansijske i tehničke poslove u konkretnom slučaju nije postojala potreba za njihovim obavljanjem. Takvo postupanje tuženog (koje se sastoji u prostom poštovanju formalne procedure - uvođenju odn. raspoređivanju na određene poslove, za čije obavljanje ne postoji potreba tj. za čije obavljanje nije bio potreban izvršilac), i po oceni Vrhovnog kasacionog suda predstavlja zloupotrebu prava, jer se zaposlenom onemogućava da obavlja poslove na koje je premešten, a za koje se potom utvrđuje da poslodavac za njima i nema potrebu. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 795/2011 od 8.11.2012. godine)

242. Odbijanje zaposlenog da se iseli iz prostorija poslodavca, koje je koristio na osnovu ugovora o zakupu, ne predstavlja povredu radne obaveze pošto do takvog postupanja zaposlenog ni- 144 -

RADNO PRAVO je došlo na radu niti u vezi sa radom. Pri tome je pravno irelevantna činjenica da su prostorije poslodavca zaposlenom dodeljene u zakup po osnovu radnog odnosa. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, ugovorom o radu od 1. septembra 2003. godine, zasnovala radni odnos kod tuženog, na radnom mestu kuvara. U toku trajanja radnog odnosa, tužilja je 6. juna 2005. godine sa tuženim zaključila ugovor o zakupu, radi korišćenja smeštaja u aa, koji je u svojini tuženog. Rešenjem MUP-a RS – Uprave za zaštitu i spasavanje u Beogradu, od 2. jula 2008. godine, naloženo je tuženom sprovođenje mera zaštite od požara za navedeni objekat, radi čega je formirana komisija za pregled objekta. Ta komisija je zaključila da je potrebno evakuisati objekat, isključiti instalacije i pristupiti rekonstrukciji i zameni instalacija pošto objekat nije bezbedan za stanovanje. Tuženi je 5. septembra 2008. godine dostavio tužilji obaveštenje sa zahtevom za iseljenje radi sprovođenja mera protivpožarne zaštite, s tim da se, u protivnom, dato obaveštenje ima smatrati otkazom ugovora o zakupu. Tužilja se u ostavljenom roku nije iselila iz aa, a tuženi je, nakon datog upozorenja, tužilji otkazao ugovor o radu zbog toga što je svojom krivicom učinila povredu radnih obaveza, i to "nezakonito raspolaganje sredstvima", "povrede propisa od zaštite od požara, povrede propisa i nepreduzimanje mera radi zaštite zaposlenih, sredstava rada i životne sredine". Protiv rešenja o otkazu tužilja je podnela tužbu. Prvostepeni sud je usvojio njen tužbeni zahtev, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Naime, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito pošto tužilja propuštanjem da se iseli iz aa nije učinila povredu radne obaveze. Tuženi je tužilji otkazao ugovor o radu jer se tužilja nije iselila iz aa radi preduzimanja mera protivpožarne zaštite. Tužilji je tuženi otkazao ugovor o zakupu aa, posle čega je tužilja nastavila da koristi smeštaj u aa bez pravnog osnova. Bespravno korišćenje smeštaja ne može se kvalifikovati kao povreda radne obaveze, čija povreda povlači otkaz ugovora o radu. Ovo stoga što bespravno korišćenje smeštaja u aa nije u neposrednoj vezi sa izvršenjem redovnih obaveza zaposlenog – ovde tužilje. Stoga su bez značaja žalbeni navodi da tužilja neovlašćeno koristi smeštaj u aa, da se mere protivpožarne zaštite ne mogu sprovesti bez iseljenja tužilje, te da zbog nepostupanja tužilje po nalogu za iseljenje tuženi ne može da postupi po nalogu MUP-a RS za sprovođenje mera zaštita od požara. Bez uticaja je žalbeni navod da je tužilji dodeljen u zakup smeštaj u aa na osnovu radnog odnosa, jer bespravnim korišćenjem smeštaja u aa nije učinjena povreda radne obaveze. Iz istih razloga je bez značaja žalbeni navod da prvostepeni sud nije cenio zaključak komisije koja je pregledala predmetni objekat radi preduzimanja mera protivpožarne zaštite i nemogućnosti tuženog da postupi po nalogu MUP-a RS, pošto se nepostupanje tužilje ne može dovesti u neposrednu vezu sa njenim radom kod tuženog. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 5700/11 od 18.01.2012. godine)

243. Sud je, u oceni zakonitosti odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenog, vezan činjeničnim osnovom - otkaznim razlogom u činjeničnom smislu, ali ne i njegovom pravnom kvalifikacijom. - 145 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Od 2006. godine tužilac je zaposlen kod tuženog na poslovima fizičko-tehničkog obezbeđenja objekata, a ugovor o radu na neodređeno vreme na istim poslovima zaključio je dana 10.05.2009. godine. O postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, po osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, tužilac ga je pismeno upozorio dana 08.09.2009. godine. Dana 07.10.2009. godine tuženi je doneo naznačeno rešenje o otkazu ugovora o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 23. ugovora o radu. Prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je, na osnovu pravilno utvrđenih činjenica, zaključio da je osporeno rešenje tuženog, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, nepravilno i nezakonito. Naime, prvostepeni sud zaključuje da tužilac nije svojim ponašanjem dana 31.08.2009. godine, učinio povredu radne obaveze propisane članom 23. stav 2. tačka 19. Ugovora o radu, te da ne postoje razlozi za prestanak radnog odnosa po osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona odn. da tužilac nije svojim postupcima isprovocirao fizički sukob i da nije ponovio verbalni konflikt sa drugim zaposlenima. Naime, pri oceni zakonitosti odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenog, sud je vezan činjeničnim osnovom - otkaznim razlogom u činjeničnom smislu, ali ne i njegovom pravnom kvalifikacijom. Zato je mišljenje ovog suda da je tužilac svojim ponašanjem kritičnog dana teško narušio radnu disciplinu, te nema smetnji da se njegovo nedisciplinovano ponašanje kvalifikuje u smislu otkaznog razloga, predviđenog odredbom člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona (kojim je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca tj. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može nastaviti rad kod poslodavca). Nepoštovanje radne discipline spada u otkazne razloge ponašanja zaposlenog, ali takvog ponašanja koje ima za posledicu da zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca, a koje se može ogledati u činjenju ili nečinjenju koje narušava tehnološku, organizacionu i radnu disciplinu do te mere da se mora prekinuti otkazom. U konkretnom slučaju, ovaj otkazni razlog je očigledno ispunjen, jer je opisano ponašanje tužioca predmetnom prilikom bilo takvo da ne može nastaviti da radi kod poslodavca. Navedeno ponašanje tužioca, po oceni ovog suda, prevazilazi okvire standarda prihvatljivog ponašanja i predstavlja takvo nepoštovanje radne discipline čija je posledica da tužilac više ne može nastaviti rad kod tuženog. Takvo ponašanje vodi prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, a izvinjavajući razlog ne može biti okolnost da je na takvo ponašanje on bio izazvan postupanjem rukovodioca i lošim zdravstvenim stanjem, s obzirom da se u toku postupka na to nije pozivao. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 4445/2010 od 01.06.2011. godine)

244. Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako i posle datih instrukcija i ostavljenog roka da poboljša rezultate rada, nastavi da obavlja posao na nezadovoljavajući način. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog počev od 10.04.1991. godine, obavljajući poslove blagajnika šljunkare sve do 24.09.2009. godine kada mu je tuženi na osnovu člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu otkazao ugovor o radu, zbog neostvarivanja rezultata rada, odnosno zbog nemanja potrebnog znanja i sposobnosti za oba- 146 -

RADNO PRAVO vljanje poslova na kojima radi, i isplaćena mu je nadoknada u iznosu od 193.552,00 dinara. U rešenju o prestanku radnog odnosa paušalno je obrazložen razlog prestanka radnog odnosa bez navođenja konkretnih razloga i činjenica. Istog dana tužiocu je isplaćena nadoknada, i uručeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i sporazum koji je zaključio sa tuženim. Sva tri dokumenta potpisao je 24.09.2009. godine, osim upozorenja na kome je po nalogu direktora stavio datum 21.09.2009. godine. U upozorenju o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu navedeno je da tužilac nije pokazao rezultate rada na poslovima na kojima je raspoređen, da je na osnovu praćenja izvršenja poslova zaposlenog od strane neposrednih rukovodilaca utvrđeno da tužilac nije u mogućnosti da izvršava postavljene zadatke i ne pokazuje očekivanu zainteresovanost za rad u cilju efikasnog izvršavanja poslova, da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i ostavljen mu je rok od pet dana da dostavi izjašnjenje o navodima iz upozorenja. Navedeno upozorenje dostavljeno je sindikatu 25.09.2009. godine. Sporazumom od 24.09.2009. godine konstatovano je da je tužiocu prestao radni odnos zbog neostvarivanja rezultata rada, da je tužilac upoznat sa navodima iz upozorenja i da je slobodnom voljom bez prinude, pretnje i prisile potvrdio da je saglasan sa navodima iz upozorenja i da se odriče prava na žalbu na rešenje o prestanku radnog odnosa kao i da prihvata da mu se isplati pripadajuća novčana naknada u iznosu od 214.364,00 dinara. Tačkom 6. navedenog sporazuma konstatovano je da sporazum predstavlja isključivo sporazum o utvrđivanju datuma prestanka radnog odnosa i prava na novčanu naknadu a ne sporazum o prestanku radnog odnosa jer isti prestaje zaposlenom otkazom ugovora o radu. Posebna komisija koja bi vršila procenu posebnih znanja i veština zaposlenih nije bila formirana kod tuženog. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, jer nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05). Prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Odredbom člana 180. stav 1. navedenog Zakona, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1. do 6. ovog Zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, s tim što je dužan da u upozorenju navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Konvencija MOR-a broj 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, u članu 7. propisuje da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se sa razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. Preporukom broj 166. navedene Konvencije propisano je da radniku neće prestati radni odnos zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla, izuzev ako mu je poslodavac prethodno dao instrukcije i pismeno upozorenje, a ako radnik posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje nastavi i dalje da obavlja dužnosti na nezadovoljavajući način, radni odnos mu može prestati. Da bi otkaz iz ovog razloga bio zakonit neophodno je utvrditi da rezultati rada izostaju zbog nedovoljnog rada zaposlenog i njegovog nezalaganja odnosno zbog odsustva potrebnih znanja, sposobnosti ili neukosti zaposlenog, što je u konkretnom slučaju izostalo. S obzirom da tuženi nije ispoštovao proceduru predviđenu Konvencijom MOR-a, niti odredbe Zakona o radu odnosno nije mu ostavljen rok da poboljša radne rezultate, da je pobijanim rešenjem - 147 -

RADNO PRAVO paušalno obrazložen razlog prestanka radnog odnosa, bez navođenja konkretnih razloga i činjenica, da nije ostvarena svrha upozorenja budući da mu je uručeno istog dana kada i rešenje o otkazu ugovora o radu, da je upozorenje dostavljeno sindikatu nakon donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, to je pobijano rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, nezakonito. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2 533/11 od 06.10.2011. godine)

245. Za obavljanje svojih redovnih radnih zadataka isključivu odgovornost snosi radnik, i to bez obzira na eventualno prisustvo pretpostavljenog u toku procesa rada. Iz obrazloženja: Žalbom tuženog osnovano se ističe da prisustvo agronoma tokom setve i okolnost da je on izvršio početno podešavanje sejalice ne isključuje odgovornost tužioca da, u okviru svog posla i nezavisno od toga, obavlja svoj posao - kontroliše setvu, utrošak semena, pravilnost i razmak zasada i dr. Naime, u opisu poslova tužioca navedeno je da on neposredno organizuje poslove proizvodnje ratarskih kultura, kao i da je odgovoran za kvalitet izvršenih poslova pa je jasno da postoji njegova odgovornost za kvalitet izvršene setve graška. I sam tužilac je u svom iskazu naveo da je njegov posao da kontroliše sve u vezi setve, dok agronom samo kontroliše njegov rad. Iz navedenog nedvosmisleno proizilazi da je tužilac kritičnom prilikom imao obavezu da sve vreme trajanja setve vrši njenu kontrolu, utrošak semena i pravilnost zasada, što nije učinio a što neosnovano pravda prisustvom svog pretpostavljenog. Isto tako, ovaj sud nalazi da je tužilac, kao radnik sa dugogodišnjim iskustvom, na osnovu utroška semena graška (utrošeno je 750 kilograma semena više nego što je bilo potrebno za sejanje površine od 30 hektara, a zasađeno je samo 25 hektara, pri čemu je utvrđeno da su predmetne sejalice bile ispravne) morao tokom sejanja uočiti da je utrošak znatno veći od planiranog, te bar zbog toga izvršiti proveru pravilnosti i razmaka zasada i tako uočiti da jedna sejalica nepravilno seje tj. da nije dobro podešena. Činjenica da je agronom izvršio podešavanje i kontrolu rada sejalice u prvim prohodima, kao i da je bio prisutan u toku setve, ne oslobađa tužioca odgovornosti da, tokom čitave setve, vrši kontrolu rada sejalice, utroška semena i pravilnost i razmak zasada, jer su upravo to bili poslovi u njegovoj nadležnosti kao poslovođe u ratarstvu. Odgovornost tužioca se ogleda u tome što bi, da je s dužnom pažnjom obavljao svoje radne zadatke i pratio sejanje, kontrolišući rad sejalica i pravilnost i razmak zasada kao i utrošak semena, mogao sprečiti nastanak štete koja je pričinjena tuženom. Ukoliko tužilac objektivno nije mogao da prati rad dve sejalice, morao je o tome pre početka sejanja obavestiti svog poslodavca, znajući da nije obaveza agronoma da neposredno prati i kontroliše proces sejanja, budući da je to njegova obaveza koju nije mogao preneti na svog pretpostavljenog. Naime, prisustvo pretpostavljenog u toku procesa rada ne oslobađa, niti onemogućava radnika u obavljanju svojih redovnih radnih zadataka, ni u slučaju kada je nadređeni radnik preuzeo poslove radnika kome je on pretpostavljeni. Radnik uvek ima obavezu da postupa u skladu sa poverenim mu radnim zadacima za čije izvršenje odgovara, ulažući potrebnu pažnju prilikom izvršavanja radnih za- 148 -

RADNO PRAVO dataka, a po potrebi da ukaže svom pretpostavljenom da nije u mogućnosti izvršiti radni zadatak, što tužilac nije učinio. Tužilac je neosnovano smatrao da će agronom, kao njegov pretpostavljeni, preuzeti njegovu obavezu, predviđenu ugovorom o radu te svesno nije vršio kontrolu druge sejalice, što se može smatrati krajnjom nepažnjom u radu tužioca, usled koje je kod tuženog nastala šteta. Time je obrazovan relevantan otkazni razlog. Zbog toga je pobijano rešenje doneto u skladu sa članom 179. tač. 1. i 2. Zakona o radu. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 4825/2010 od 28.06.2011. godine)

246. Obaveza poslodavca da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba ponudi obavljanje drugih poslova nije u vezi sa obavezom donošenja programa rešavanja viška zaposlenih – zaposlenom se pre otkaza ugovora o radu po osnovu prestanka potrebe za njegovim radom uvek mora ponuditi raspoređivanje na druge upražnjene poslove. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, pre prestanka radnog odnosa, kod tuženog bio raspoređen na radnom mestu poslovođe jedinice za odvoz i deponovanje smeća. Tužilac ima završenu srednju elektrotehničku školu i kada je raspoređen na radno mesto poslovođe jedinice za odvoz i deponovanje smeća, navedena stručna sprema je, po tada važećem aktu o sistematizaciji radnih mesta, bila odgovarajuća za to radno mesto. Po novoj sistematizaciji koju je doneo tuženi promenjen je naziv radnog mesta. To radno mesto je dobilo naziv "šef službe odvoza i deponovanja smeća", a za obavljanje tih poslova novi akt o sistematizaciji zahtevao je višu ili visoku stručnu spremu. Rešenjem tuženog tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom do koje je došlo usled organizacionih promena. Ovo rešenje je doneto na osnovu člana 192. stav 1. tačka 1), u vezi sa članom 179. tačka 9) Zakona o radu. U obrazloženju rešenja stoji da je prestala potreba za obavljanjem poslova koje je radio tužilac jer su se izmenili uslovi za obavljanjem poslova, s obzirom na to da se za poslove radnog mesta poslovođe odvoza i deponovanja smeća promenio stepen stručne spreme, pa se za poslove tog radnog mesta, umesto 4. ili 5. stepena stručne spreme zahteva 6. ili 7. stepen stručne spreme. U obrazloženju rešenja još stoji da se tužiocu nije kod tuženog mogao obezbediti drugi odgovarajući posao, odnosno posao koji odgovara njegovoj stručnoj spremi, a ne postoje ni poslovi za koje se zahteva niži stepen stručne spreme koji bi mu se mogli ponuditi. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tuženi poslodavac nije ponudio tužiocu da radi na nekom drugom radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili, eventualno, na nekom drugom radnom mestu za koje se zahteva niža stručna sprema od one koju ima tužilac. Pre nego što će tužiocu prestati radni odnos, kod tuženog su se zapošljavali novi radnici sa osnovnom, srednjom i višom stručnom spremom, a i posle prestanka njegovog radnog odnosa tuženi je zapošljavao nove radnike. Predmet spora pred prvostepenim sudom bilo je poništenje rešenja o otkazu i vraćanje tužioca na rad kod tuženog. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tuženi poslodavac je protiv takve presude izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prvostepeni sud je pravilno postupio kada je, kao nezakonito, poništio osporeno rešenje o otkazu. - 149 -

RADNO PRAVO U konkretnom slučaju nije prestala potreba za obavljanjem posla. Odredbom člana 171. stav 1. tačka 1) Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potrebe procesa i organizacije rada. U konkretnom slučaju tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu iz razloga predviđenih odredbom člana 179. tačka 9) Zakona o radu, a pre otkaza mu nije ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu iako su postojali poslovi na koje je mogao da ga rasporedi. Samo u slučaju da tuženi nije mogao da tužiocu obezbedi obavljanje drugih poslova, stekla bi se mogućnost da mu otkaže ugovor o radu. Razlog za prestanak radnog odnosa tužioca nije ispunjen jer su i po novoj sistematizaciji kod tuženog postojala upražnjena radna mesta koja su tužiocu mogla biti ponuđena. Neosnovani su navodi žalbe tuženog da je sud prvo morao da utvrdi da je tuženi bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, pa je tek onda mogao da utvrdi da je tuženi postupio protivno članu 155. stav 1. tačka 5) Zakona o radu, jer program nije doneo a otkazao je tužiocu ugovor o radu. Naime, kod prestanka radnog odnosa na osnovu člana 179. tačka 9) Zakona o radu prestanak radnog odnosa je najčešće uslovljen organizacionim i drugim promenama i nemogućnošću poslodavca da zaposlenog rasporedi na druge poslove. Pošto po odredbama istog zakona nijedan zaposleni ne može biti neraspoređen, tuženi je, postupajući u smislu navedene odredbe, bio dužan da najpre pokuša da tužiocu obezbedi obavljanje drugih poslova u svom preduzeću, pa tek ako ne može da ga rasporedi na druge poslove, može mu otkazati ugovor o radu. Obaveza tuženog da tužioca rasporedi na druge poslove nije uslovljena donošenjem programa rešavanja viška zaposlenih, već ta obaveza proističe iz odredbe člana 179. Zakona o radu. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 1 218/11 od 3.10.2011. godine)

247. Ne može se kvalifikovati kao povreda radne obaveze nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad u situaciji kada je zaposleni obavestio poslodavca da je na bolovanju. Iz obrazloženja: Požar u domaćinstvu izazvao je nastale zdravstvene teškoće kod tužilje, koja je 02. i 03.07.2008. godine svakodnevno bila u kontaktu sa direktorom tuženog. Isti je, i po sopstvenom iskazu na ročištu od 09.12.2008. godine, bio obavešten da će se tužilja nalaziti na bolovanju od 04.07.2008. godine. U takvoj situaciji, to što tužilja poslodavcu nije dostavila potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad se ne može kvalifikovti kao povreda radne obaveze i narušavanje radne discipline, zbog čega se i nisu stekli zakonski uslovi za prestanak radnog odnosa tužilje na osnovu člana 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 406/11 od 23.11.2011. godine)

248. Zaposleni kojem je kod jednog poslodavca isplaćena otpremnina po osnovu otkazivanja ugovora o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom nema pravo da, u slučaju da mu i drugi (sledeći) poslodavac otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, zahteva isplatu otpremnine u iznosu obračunatom na osnovu svih godina radnog staža. Zapo- 150 -

RADNO PRAVO slenom u takvoj situaciji otpremnina se obračunava samo prema godinama radnog staža koji je ostvario kod drugog poslodavca. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena. Navedenim rešenjem određeno je da će tuženi isplatiti otpremninu tužilji u iznosu od 20.660,00 dinara, najkasnije 30 dana od dana kad joj je prestao radni odnos. Tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 1. juna 2007. do 24. februara 2010. godine. Otpremnina u iznosu od 20.660,00 dinara isplaćena je tužilji 12. marta 2010. godine. U prethodnom periodu, pre zasnivanja radnog odnosa kod tuženog, tužilja je bila zaposlena kod drugog poslodavca, koji joj je po istom osnovu (usled tehnoloških ekonomskih i organizacionih promena) otkazao ugovor o radu i isplatio joj otpremninu obračunatu za svaku navršenu godinu rada provedenu u radnom odnosu kod njega. U momentu prestanka radnog odnosa kod tuženog tužilja je bila u radnom odnosu ukupno 12 godina i 6 meseci. Tužilja je pred prvostepenim sudom zahtevala isplatu razlike između iznosa otpremnine koji joj je isplatio tuženi i iznosa otpremnine za punih 12 godina i 6 meseci radnog staža. Veštačenjem je utvrđena visina potraživanja tužilje po osnovu otpremnine za punih 12 godina i 6 meseci radnog staža u iznosu od 123.957,48 dinara, kao i razlika od 103.297,48 dinara između ovog iznosa i iznosa otpremnine koji je isplatio tuženi. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem koje se svodi na tvrdnju da ni odredbom člana 158. Zakona o radu niti odredbom člana 51. Kolektivnog ugovora tuženog nije predviđeno da će tuženi u slučaju otkaza ugovora o radu vršiti isplatu otpremnine zaposlenom samo za godine rada u radnom odnosu provedenom kod tog poslodavca. Pored toga, Zakonom o radu nije isključena mogućnost da zaposleni koji je već ostvario pravo na otpremninu kod jednog poslodavca, prilikom ponovnog prestanka radnog odnosa kod drugog poslodavca po istom osnovu, zahteva isplatu otpremnine za svaku navršenu godinu rada prema ukupnom vremenu provedenom u radnom odnosu koje zaposleni ima. Pošto Zakon o radu, kao lex specialis, isključuje primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima u predmetnoj materiji, tužbeni zahtev je, po oceni prvostepenog suda, osnovan. Međutim, po oceni Apelacionog suda ovakav zaključak prvostepenog suda nije pravilan. Ovo u prvom redu zbog toga što Zakon o radu nijednom svojom odredbom ne propisuje pravo zaposlenog koji je već ostvario pravo na otpremninu kod jednog poslodavca za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod tog poslodavca (usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena) da prilikom prestanka radnog odnosa kod drugog poslodavca po istom osnovu zahteva isplatu otpremnine ponovo prema svim godinama koje je proveo u radnom odnosu, a ne samo za vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca kod koga iznova ostvaruje pravo na otpremninu po istom osnovu. Kako Zakon o radu nijednom svojom odredbom ne propisuje ovakvu vrstu prava, sama činjenica da ga ne isključuje ne znači da takvo pravo treba priznati. Ovo tim pre što je predmet tužbenog zahteva tužilje novčano potraživanje iz radnog odnosa koje kao takvo ima imovinskopravni karakter, zbog čega se na njega, ne samo u procesnom smislu (rok za izvršenje činidbe, rok za izjavljivanje žalbe – zaključak usvojen na sednici građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda Srbije 4. oktobra 2010. godine) već i u materijalnom smislu, primenjuju pored radnopravnih propisa i norme obligacionog prava. Stoga bi obvezivanje tuženog, kod koga je tužilja bila u radnom odnosu u periodu od 1. juna 2007. do 24. februara 2010. godine, na isplatu otpremnine za ukupno vreme provedeno u radnom odnosu (12 godina i 6 meseci), od čega je tužilja najveći deo provela kod drugog poslodavca, koji joj je po istom osnovu već is- 151 -

RADNO PRAVO platio otpremninu, bilo suprotno osnovnim načelima obligacionog prava, načelu savesnosti i poštenja, sadržanog u članu 12, načelu zabrane zloupotrebe prava, sadržanog u članu 13, i načelu jednake vrednosti davanja, sadržanog u članu 15. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, GŽ-1-3737/10 od 1.02.2011. godine)

249. Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika neposredno se primenjuje tako da na zakonitost rešenja kojim je utvrđen zaposleni za čijim je radom prestala potreba, a koje je doneto na osnovu odredaba tog kolektivnog ugovora, ne utiče činjenica da kolektivni ugovor kod poslodavca ili pravilnik o radu nije u propisanom roku usaglašen sa tim opštim aktom. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene osnovne škole na poslovima nastavnika likovne kulture. Na radnom mestu nastavnika likovne kulture za školsku 2010/2011. godinu smanjen je broj potrebnih izvršilaca pošto se nastava iz predmeta likovne kulture od te školske godine više nije mogla izvoditi u mlađim razredima (od prvog do četvrtog razreda). Zbog toga je školski odbor tužene formirao Komisiju za utvrđivanje rang liste prema kriterijumima iz člana 33. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika ("Službeni glasnik RS", broj 12/09), radi utvrđivanja zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Na osnovu sačinjene rang liste, rešenjem direktora tužene o određivanju zaposlenog za čijim radom prestaje potreba utvrđeno je da tužilja na radnom mestu nastavnika likovne kulture ostaje neraspoređena danom konačnosti rešenja za 100% radnog vremena i da će ostvarivati prava kao zaposleni za čijim je radom prestala potreba, u skladu sa zakonom i posebnim rešenjem direktora. Protiv tog rešenja tužilja je podnela prigovor, koji je odbijen rešenjem školskog odbora tužene pa je tužilja ostala neraspoređena danom konačnosti rešenja direktora tužene o određivanju zaposlenog za čijim radom prestaje potreba. Takođe je utvrđeno da je tužilja dala izjavu da ne pristaje da se vrati na posao sa fondom od 10% radnog vremena, a da za 90% radnog vremena ostane na listi zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev usmeren na poništenje spornih rešenja. Naime, u pravnoj situaciji u kojoj je smanjena potreba za brojem zaposlenih na poslovima nastavnika likovne kulture, što je posledica nemogućnosti izvođenja predmetne nastave iz tog predmeta u mlađim razredima, bilo je neophodno da tužena na osnovu kriterijuma iz člana 33. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika utvrdi zaposlenog za čijim je radom prestala potreba. To je tužena i učinila tako što je obrazovala Komisiju za sačinjavanje rang liste, koja je izvršila bodovanje tužilje i VV. Pošto je tužilja na osnovu primene tih kriterijuma dobila manji broj bodova u odnosu na VV, osporena rešenja su pravilna i na zakonu zasnovana. Naime, prema odredbi člana 34. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora, na osnovu kriterijuma iz njegovog člana 33. sačinjava se rang lista prema broju bodova, počev od najvećeg. Za zaposlenog za čijim je radom prestala potreba utvrđuje se zaposleni koji ostvari najmanji broj bodova. Taj najmanji broj bodova u ovoj situaciji ostvarila je tužilja zbog čega je pravilno doneto re- 152 -

RADNO PRAVO šenje od strane direktora, na osnovu predloga komisije koja je izvršila bodovanje zaposlenih i utvrdila naznačeni broj bodova. Iz svega rečenog sledi zaključak da su navodi žalbe u pogledu zakonitosti spornih rešenja neosnovani. Takav zaključak važi i za navod žalbe da su sporna rešenja nezakonita i zbog toga što tužena škola nije u propisanom roku uskladila kolektivni ugovor kod poslodavca sa Posebnim kolektivnim ugovorom. U vezi s tim žalba se poziva na odredbu člana 64. Posebnog kolektivnog ugovora i na akt Ministarstva prosvete broj 112-01-00113/2010-02 od 9. juna 2010. godine, ali i to je u ovom slučaju bez značaja. Naime, u odredbi člana 33. Posebnog kolektivnog ugovora određeni su kriterijumi za utvrđivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba sa punim ili nepunim radnim vremenom, koji se vrednuju u bodovima. Imajući u vidu da su po svakom od ovih kriterijuma određeni bodovi, kao i odredbu člana 2. stav 1. istog kolektivnog ugovora, kojom je određeno da se taj kolektivni ugovor neposredno primenjuje u svim osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, Poseban kolektivni ugovor se mogao primeniti i bez usaglašavanja kolektivnog ugovora kod poslodavca ili pravilnika o radu s tim opštim aktom. U konkretnom slučaju je pravno irelevantna i instrukcija data u aktu Ministarstva prosvete, Sekretarijata ministarstva, broj 112-01-00130/2010-02 od 9. juna 2010. godine, koja glasi: "Da se u praksi ne bi stvarali problemi prilikom bodovanja po ovom kriterijumu (odnos prema radnim obavezama i poslovima) neophodno bi bilo da se opštim aktom ustanove precizno definiše kako će se pratiti i dokazivati svaki od parametara kojima se utvrđuje odnos prema radnim obavezama i poslovima." Ta instrukcija ne obavezuje, a razlozi zbog kojih je data nisu pravne prirode. Uostalom, tužilja je po ovom kriterijumu dobila maksimalni broj bodova. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 3772/11 od 28.09.2011. godine)

250. Držanjem u rukama mobilnog telefona u prostoriji u kojoj su smešteni sveže meso i mesne prerađevine, zaposleni mesar je izvršio povredu radnih obaveza – neizvršavanje radnih dužnosti – zbog koje mu se mogao otkazati ugovor o radu s obzirom na to da je takvim ponašanjem povređena dužnost pridržavanja higijenskih standarda na radu. Pri tome nije pravno relevantno to što opšti akt poslodavca niti ugovor o radu ne zabranjuju izričito upotrebu mobilnog telefona u takvoj prostoriji. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca, na poslovima mesara u maloprodajnom objektu. Glavni deo njegovog posla bio je rad sa sirovim mesom. Tuženi je rešenjem tužiocu otkazao ugovor o radu zbog učinjene povrede radnih obaveza iz člana 44. stav 1. tačka 3) alineje 1. i 47. Pravilnika o radu i člana 14. tačka 3) alineje 1. i 47. tužiočevog ugovora o radu. Povreda radnih obaveza sastojala se u tome što je tužilac dana 22. marta 2005. godine, suprotno pravilima preduzeća sa kojima je bio upoznat, u toku radnog vremena koristio mobilni telefon, uzevši ga u ruke u odeljenju za pripremu mesa, u kojem su bili smešteni sirovo meso i mesne prerađevine. Tužiocu je pre otkazivanja ugovora o radu dostavljeno upozorenje na postojanje razloga za otkazivanje ugovora o radu, ali on nije osporio navode iz upozorenja. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za poništenje rešenja o otkazu i za vraćanje na rad, a protiv takve presude tužilac je izjavio žalbu. - 153 -

RADNO PRAVO Po oceni Apelacionog suda, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i drugostepeni sud. Naime, prema odredbi člana 44. stav 1. tačka 3) alineja 1. Pravilnika o radu tuženog, poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i u slučaju ako zaposleni svojom krivicom učini neku od povreda radnih obaveza, u koje, između ostalog, spada i neizvršavanje radnih dužnosti. Nesporno je da tužilac nije poštovao pravilo o zabrani upotrebe telefona u odeljenju za pripremu mesa, jer je protivno toj zabrani u radno vreme mobilni telefon držao u rukama. Pri tome je bez značaja što je to učinjeno pri kraju radnog vremena – po iskazu tužioca – "u međusmeni". Ovo sa razloga što je naznačena zabrana ustanovljena u funkciji održavanja higijene u maloprodajnom objektu i s tim u vezi sprečavanja da se proizvodi namenjeni potrošačima kontaminiraju bakterijama. Tome u prilog govori i pravilo o sigurnosti proizvoda propisano odredbom člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti potrošača ("Službeni glasnik RS", broj 73/2010), prema kojoj proizvodi moraju biti bezbedni za zdravlje potrošača. Pored toga, obaveza tuženog, koji se bavi prometom životnih namirnica, bila je da vodi računa ne samo o higijenskom stanju objekta i higijeni prostorija, već i o higijeni zaposlenih lica i s tim u vezi da preduzima higijenske mere radi zaštite zdravlja stanovništva – u ovoj situaciji potrošača. To se odnosi i na ličnu higijenu zaposlenih, u smislu člana 12. stav 2. ovog zakona. Iz rečenog proizlazi zaključak da je tužilac morao biti svestan da u datoj situaciji postupa protivno radnoj obavezi, ali je i pored toga izvršio naznačenu radnju, što njegovo ponašanje kvalifikuje kao umišljajno izvršenje povrede radnih dužnosti i čini ponašanje tužioca takvim da on ne može ostati na radu kod poslodavca, što predstavlja otkazni razlog iz odredbe člana 179. stav 1. tačka 3) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05...). Pri tome nije od značaja, imajući u vidu razlog za postavljanje zabrane upotrebe mobilnog telefona, to što tužilac nije obavio razgovor, a isto tako su neosnovani i žalbeni navodi: - da je ključno pitanje da li je povreda radne obaveze koja povlači otkaz ugovora o radu bila decidno predviđena pisanim pravilima poslodavca; - da nije propisano da je korišćenje mobilnog telefona takva povreda radne obaveze koja povlači otkaz ugovora o radu; - da ovde nema mesta tumačenju analogijom. Sadržaj pravne norme, naime, po prirodi stvari, ne može da obuhvati sve one situacije koje mogu nastati u životu. Bitno je da radnja o kojoj je reč svojim sadržajem može da se kvalifikuje kao ponašanje zbog kojeg zaposleni ne može ostati na radu. Taj uslov iz odredbe člana 179. stav 1. tačka 3) Zakona o radu ovde je ispunjen, na šta se osnovano ukazuje i u odgovoru na žalbu kada se ukazuje na Kodeks o ponašanju koji propisuje obavezu pridržavanja najviših higijenskih standarda. Najzad, prema članu 14. tužiočevog ugovora o radu, razlog za otkaz na inicijativu poslodavca jeste i nepridržavanje Kodeksa, a nesporno je utvrđeno da se tužilac, imajući u vidu njegovo korišćenje mobilnog telefona, Kodeksa nije pridržavao. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 3595/11 od 14.09.2011. godine)

251. Upućivanje na radnom mestu ozbiljnih pretnji drugom zaposlenom predstavlja razlog za otkazivanje ugovora o radu od strane poslodavca, bez obzira na to što su pretnje upućene preko drugih lica a ne neposredno zaposlenom na koga se odnose. - 154 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog poslodavca, na poslovima radnika na rampi – portira. Tužilac je 16. jula 2009. godine, po izlasku iz pravne službe, krećući se prema kapiji preduzeća, susreo saobraćajnog dispečera D.D. kome je povišenim tonom rekao da će ubiti Đ.Đ., sa kojim je bio u sudskom sporu u kojem je Đ.Đ. imao položaj poverioca prema tužiocu kao dužniku. Potom je tužilac na kapiji preduzeća, iako prema rasporedu rada nije bila njegova smena, rekao V.V. i G.G. da će tući Đ.Đ. Zbog takvog ponašanja tužioca, tuženi je 18. jula 2009. godine dostavio tužiocu upozorenje na postojanje razloga za otkazivanje ugovora o radu, uz prijavu podnetu od strane šefa obezbeđenja. Nakon toga je rešenjem od 28. jula 2009. godine tužiocu otkazan ugovor o radu zbog napred opisanog ponašanja. U postupku pokrenutom radi poništenja rešenja o otkazu ugovora o radu to rešenje je poništeno, a tuženi je protiv prvostepene presude izjavio žalbu. Prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je pobijana presuda preinačena tako što je tužbeni zahtev odbijen. Naime, prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 3) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 24/05.......), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i u slučaju ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Iz ove zakonske odredbe sledi zaključak da je ponašanje zaposlenog suprotno standardu očekivanog ponašanja i onda ako drugom zaposlenom upućuje neposredno ili preko drugih zaposlenih poruke koje sadrže ozbiljne pretnje da će napasti na njegov život i telo. Reči: "ubiti" i "tući" po svom značenju su takve da sadrže iskaz o predstojećem napadu sa najavljenim posledicama. Te posledice se odnose na napad na život i telo drugog zaposlenog. Tužilac je, suprotno standardu ponašanja koje se očekuje od zaposlenog, koji podrazumeva korektan odnos prema drugim zaposlenima i rešavanje privatnih problema na slovom zakona i demokratskom društvu primeren način, preko drugih zaposlenih pretio da će ubiti Đ.Đ., sa kojim je u sudskom sporu, tako što je rekao: "reci ĐĐ da ne dolazi na posao jer ću ga ubiti", a zatim na kapiji dvojici drugih zaposlenih rekao da će ga tući. Takvo ponašanje je suprotno dužnosti zaposlenog da poštuje pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa (član 15. stav 1. tačka 2. Zakona o radu). Reč je i o ugovornim obavezama, imajući u vidu tačku 1) Aneksa broj 8786 od 6. novembra 2003. godine – neljudsko ponašanje (alineja 13), čija povreda predstavlja razlog za otkazivanje ugovora o radu. Ne može se prihvatiti stav iz prvostepene presude da ponašanjem tužioca nije poremećena radna disciplina. Upućivanje ozbiljne pretnje drugom zaposlenom je narušavanje discipline koja se zahteva od zaposlenih u radnoj sredini, kao uslova za uspešno obavljanje poverenih poslova. Radna sredina ne sme biti mesto za rešavanje neraščišćenih privatnih sporova sa drugim zaposlenima (član 107. stav 1. alineja 6. Kolektivnog ugovora kod poslodavca). Tužilac je bio svestan opisanih radnji i hteo je njihovo izvršenje, pa se u konkretnom slučaju radi o umišljajnom izvršenju pripisane mu radnje ponašanja zbog koje tužilac ne može ostati na radu. Ponovljena radnja pretnje u kratkom vremenskom razmaku učinjena povišenim tonom i produženi vid njenog izvršenja ukazuje na ozbiljnost pretnje i kvalifikuje njegov subjektivni odnos tužioca prema toj radnji sa stanovišta umišljajnog izvršenja inkriminacije. To nije trenutna reakcija, kako se to tvrdi u pobijanoj presudi, već svesno reagovanje na nedozvoljen način na rezultate sudskog spora. - 155 -

RADNO PRAVO Navod pobijane presude da je tužilac primeran radnik odan preduzeću, s obzirom na to da ima 2.343 prekovremena sata i 84 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora, da zbog navedenog događaja nije pokrenut ni krivični ni prekršajni postupak i da svojim ponašanjem nije ugrozio radnu disciplinu, te da se radi o jednom događaju kao trenutnoj reakciji u vezi s kojom je tuženi poslodavac trebalo da proceni sve okolnosti, po shvatanju Apelacionog suda nemaju ni pravno ni činjenično pokriće. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 632/11 od 24.02.2011. godine)

252. Ako se radi o različitim povredama radne obaveze, poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu zaposlenom bez posebnog upozorenja iako je on već upozoren na prethodnu povredu radne obaveze. Iz obrazloženja: Budući da je tužilac dobio upozorenje zbog prethodne povrede radne obaveze, ali ne i zbog povrede radne obaveze povodom događaja od 01.10.2008. godine, a imajući u vidu da se ne radi o istim ili sličnim povredama radne obaveze u smislu člana 180. stav 3. Zakona o radu - nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Naime, tuženi nije mogao da otkaže ugovor o radu tužiocu bez posebnog upozorenja (u smislu odredbe člana 180. Zakona, uz navođenje osnova otkaza, činjenica na kojima se zasniva otkaz i dokaza koji ukazuju da su se stekli uslovi za otkaz, te uz ostavljanje roka od pet radnih dana radi davanja odgovora na upozorenje) jer se radi o različitim povredama radne obaveze odn. radne discipline. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 1423/10 od 27.10.2011. godine)

253. Ako pri odlasku i povratku sa godišnjeg odmora ne izvrši popis robe, a vanrednim popisom se utvrdi postojanje manjka, sa čim se i posredno saglasi potpisivanjem zapisnika, tada postoji nemaran i nesavestan rad tužioca - šefa magacina u preduzeću tuženika. Iz obrazloženja: Revizija tuženika, izjavljena protiv pravnosnažne presude prvostepenog i drugostepenog suda, kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje tuženika o otkazu ugovora o radu tužioca, je osnovana. Tužbeni zahtev tužioca se odbija kao neosnovan. Tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženika kao šef magacina. U spornom periodu koristio je godišnji odmor a nije izvršen primopredajni popis robe u magacinu po njegovom odlasku i povratku. Vanrednim popisom je utvrđen manjak robe, čiji zapisnik je tužilac potpisao bez ikakvih primedbi i prigovora. Nižestepeni sudovi su izveli zaključak da tuženi poslodavac nije doprineo krivici tužioca u nastanku manjka u magacinu i da, stoga, nisu ispunjeni uslovi da se otkaže ugovor o radu. Međutim, sa stanovišta Vrhovnog kasacionog suda, takav zaključak je neprihvatljiv. Naprotiv, tužilac je učinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, jer je svojim nesavesnim i nemarnim radom prouzrokovao manjak u magacinu. - 156 -

RADNO PRAVO Tužilac je bio zadužen materijalno i finansijski, pa se stoga, potpisavši popisnu listu bez primedbi, posredno saglasio i sa finansijskim stanjem i postojanjem manjka, budući da finansijsko stanje proizilazi iz materijalnog. Odbijanje tužioca da, pre odlaska na godišnji odmor, izvrši primopredajni popis, bez obzira što je to tolerisano od strane tuženog, ukazuje na nemaran i nesavestan rad, a čija je posledica nemogućnost utvrđenja da li je manjak nastao pre ili nakon njegovog odlaska na godišnji odmor, kada ga je zamenjivao drugi zaposleni. To, međutim, ne isključuje odgovornost tužioca, već upravo na nju ukazuje. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1660/10 od 23.06.2011.godine)

254. Zaposleni je dužan je da poštuje ugovorene uslove, pa i nezavisno od toga da li se ti uslovi odnose na vreme kada on stvarno izvršava svoje radne obaveze - u svojoj radnoj smeni ili ne, ukoliko se sporazumeo da ne može doći u krug poslodavca pod dejstvom alkohola ne definišući da li je reč o vremenu kada radi u smeni ili o vremenu kada nije na radu. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju se, suprotno navodima žalbe, radi o obavezama vezanim za tehnološku disciplinu u procesu rada, koju zaposleni mora poštovati, nazavisno od toga da li u vreme ulaska u krug preduzeća radi ili ne. S tim u vezi, tužilac je ugovorio da u krug preduzeća ne može ući pod dejstvom alkohola, ne uspostavljajući pri tome razliku da li je reč o vremenu kada radi u smeni ili o vremenu kada nije na radu. U svakom od ta dva slučaja postoji radno-funkcionalna veza između poslodavca i zaposlenog, što znači i dužnost zaposlenog da poštuje ugovorene uslove, pa i nezavisno od toga da li se ti uslovi odnose na vreme kada on stvarno izvršava svoje radne obaveze - u njegovoj radnoj smeni ili ne. Imajući to u vidu, neprihvatljivo je shvatanje izneto u žalbi da na strani tužioca nema prekršaja radne discipline, jer je tužilac insistirao na odsustvu sa posla, a da je poslodavac znao za sprečenost za rad od strane tužioca i insistirao na njegovom dolasku na posao, i naveo ga na činjenje povrede radne obaveze. U žalbi se, dakle, zanemaruje klauzula aneksa Ugovora o radu, koja kao otkazni razlog izričito propisuje - rad ili boravak u radnim prostorijama pod dejstvom alkohola ili drugih narkotičnih sredstava tj. konzumiranje istih u bilo kojoj količini. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 6758/2010 od 08.10.2010. godine)

255. Prisvajanjem odn. zadržavanjem novčanog iznosa u visini neizdate a naplaćene karte putnici izvršena je povreda radne obaveze, čija je radnja završena momentom naplate karte i njenim neizdavanjem. Naknadnim izdavanjem karte po nalogu terenske kontrole tužilac je samo otklonio štetnu posledicu već izvršene radnje navedene povrede radne obaveze. Iz obrazloženja: Tuženi je tužiocu, zaposlenom na radnom mestu vozača, otkazao ugovor o radu zbog povrede radne obaveze. - 157 -

RADNO PRAVO U autobusu kojim je upravljao tužilac terenska kontrola je zatekla putnicu bez karte, kojoj je on prethodno naplatio ukupan navedeni iznos a izdao 1/2 karte za dete a nije izdao još jednu kartu koju je platila, tako da je naznačenu razliku prisvojio za sebe i time je stekao ličnu materijalnu korist na štetu tuženog. Stavom II Ugovora o radu zaključenog između parničnih stranaka, propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu na osnovu člana 101. tač. 3. i 4. Zakona o radu, ako svojom krivicom učini povredu radnih obaveza - između ostalog - i pribavljanjem lične i materijalne koristi i primanjem poklona i drugih pogodnosti u vezi sa radom preduzeća, a na njegovu štetu. Po oceni Apelacionog suda, iz tih razloga je tužilac izvršio težu povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu stavljena na teret, jer je do naknadnog izdavanja karte putnici (koju je prethodno naplatio) pribavio ličnu i materijalnu korist na štetu tuženog u vrednosti naplaćene a neizdate karte. Povreda radne obaveze izvršena je prisvajanjem tj. zadržavanjem novčanog iznosa u visini neizdate a naplaćene karte putnici i radnja je završena momentom naplate karte (cele) i njenim neizdavanjem. Naknadnim izdavanjem karte po nalogu terenske kontrole tužilac je samo otklonio štetnu posledicu već izvršene radnje navedene povrede radne obaveze, što je pravno irelevantna situacija. Dakle, nezakonito zadržavanje iznosa primljenog novca na ime neizdate karte jeste povreda radne obaveze (iz člana 16. Ugovora o radu) zbog koje se - u smislu odredbe člana 101. tačka 3. Zakona o radu - tužiocu mogao otkazati ugovor o radu bez obzira što je naknadno izdata karta. Zbog toga je prvostepena presuda, na osnovu člana 380. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1 174/2010 od 09.03.2010. godine)

256. Upozorenje o otkazu ugovora o radu poslodavac je dužan da dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član, a sindikat je dužan da dostavi mišljenje u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja. Mišljenje sindikata ne obavezuje poslodavca. Iz obrazloženja: Poslodavac je dužan da upozorenje dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član, a sindikat je dužan da dostavi mišljenje u roku pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja - član 181. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, kako proizilazi iz spisa predmeta, tuženi je, kao poslodavac, upozorenje o otkazu dostavio na mišljenje Sindikatu. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da mišljenje sindikata ne obavezuje poslodavca - tuženog, koji može a i ne mora da ga prihvati. U konkretnom slučaju, mišljenje sindikata nije obavezujuće, već je jedino bitno da je sindikat navedeno upozorenje o otkazu primio tj. da je istim o navedenom otkazu obavešten. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 380/10 (2) od 912.2010. godine)

257. Radnje zaposlenog koje odgovaraju opisu povrede radne obaveze ne mogu biti opravdan razlog za otkazivanje ugovora o radu ako su preduzete po nalogu pretpostavljenog. - 158 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog. Tuženi je tužiocima otkazao ugovor o radu zbog povreda radnih obaveza koje su se sastojale u rasipanju materijala, stvaranju škarta preko utvrđenog normativa, neblagovremenom i nemarnom izvršavanju radnih dužnosti i obaveza. Takođe je utvrđeno da su tužioci u procesu proizvodnje postupali isključivo po nalozima pretpostavljenih. Oni su, odmah nakon uočenih nedostataka, obavestili pretpostavljene da iz proizvodnje izlaze ploče sa škartom, ali su dobili nalog da nastave sa proizvodnjom. Tužioci su pre otkazivanja ugovora o radu pismenim putem upozoreni na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i na upozorenje su dostavili odgovor. Sindikat čiji su tužioci bili članovi dostavio je mišljenje u kojem je navedeno da se radi o savesnim radnicima i da je, ako je uopšte došlo do njihove greške, do nje došlo u nameri da se uradi što više i što brže. Prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenja o otkazu ugovora o radu, nalazeći da nije postojao opravdan razlog za otkazivanje ugovora o radu. Ovo stoga što je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da su tužioci u procesu proizvodnje u svemu postupali po nalozima pretpostavljenih, koje su i bez odlaganja obavestili o problemu koji je nastao u vezi sa škartom. Uz to iz svih izvedenih dokaza proizlazi da su tužioci poznati kao savesni i odgovorni radnici. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 216/10 od 9.02.2010. godine)

258. Opravdan razlog za otkazivanje ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog predstavlja samo stvarno smanjenje obima posla kod poslodavca. To znači da se ugovor o radu po ovom osnovu ne može otkazati ako su poslovi zaposlenog samo preimenovani i na taj način samo formalno ukinuti pa je, nakon otkazivanja ugovora o radu zaposlenom koji je na njima pre toga radio, na suštinski iste ali preimenovane poslove primljen drugi zaposleni. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, a tuženi mu je otkazao ugovor o radu po osnovu prestanka potrebe za njegovim radom. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca za poništaj osporene odluke tuženog o otkazu ugovora o radu, s obzirom na to da za prestanak radnog odnosa tužocu po osnovu iz člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu nisu bili ispunjeni propisani zakonski uslovi. Tehnološke, ekonomske ili organizacione promene moraju imati objektivnu strukturnu vrednost da bi se otkaz zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog mogao smatrati opravdanim. Zbog toga se okolnost da poslovi koje je obavljao tužilac nisu ukinuti, već su preimenovani formalnim ukidanjem odredaba opšteg akta tuženog kojima su bili utvrđeni poslovi koje je obavljao kod tuženog i njihovo drugačije imenovanje i sistematizovanje, uz raspoređivanje drugog zaposlenog (čiji su poslovi ostali bez izvršioca) na tako preimenovane, suštinski iste poslove, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može smatrati opravdanim razlogom za prestanak radnog odnosa tužioca po osnovu iz člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev II 574/10 od 18.02.2010. godine) - 159 -

RADNO PRAVO

259. Zloupotrebu prava na odsustvovanje sa rada zbog privremene sprečenosti za rad predstavlja svaka radnja zaposlenog kojom se to pravo koristi suprotno razlozima zbog kojih je ustanovljeno. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, a tuženi mu je otkazao ugovor o radu zbog zloupotrebe prava na odsustvovanje sa rada zbog privremene sprečenosti za rad. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca, utvrdivši da mu radni odnos osporenom odlukom nije prestao nezakonito i da su za otkaz ugovora o radu tužiocu zbog zloupotrebe prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad bili ispunjeni svi uslovi propisani članom 179. stav 1. tačka 6), u vezi sa članom 180. st. 1. i 2. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), s obzirom na to da je tužilac, koji je u periodu od 13. do 23. septembra 2005. godine bio zbog sopstvene bolesti sprečen da radi, zatečen 21. septembra 2005. godine da prodaje raznu robu na pijaci, suprotno preporuci lekara da se ne bavi nikakvim privređivanjem i da ne šeta. Kako se zabrana zloupotrebe prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad odnosi na svaku radnju kojom se ovo pravo koristi suprotno razlozima zbog kojih je ustanovljeno, tužilac je, i po oceni revizijskog suda, prodajom robe na pijaci za vreme utvrđene privremene sprečenosti za rad zbog sopstvene bolesti (a ne zbog bolesti supruge) zloupotrebio ovo pravo na odsustvo, pa navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova nisu osnovani. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev II 52/10 od 18.03.2010. godine)

260. Nedolazak zaposlenog na posao ne može predstavljati povredu radne obaveze ako je zaposleni izostao zbog toga što nije na propisan način obavešten o promeni rasporeda radnog vremena. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tehnički direktor tuženog je 13. septembra 2007. godine izdao naredbu o rasporedu rada za subotu 15. septembra iste godine. Prema toj naredbi, rad u subotu trebalo je da počne u 7 časova. Naredba je sa spiskom zaposlenih koji treba tog dana da rade, a među kojima je bilo i ime tužioca, objavljena na oglasnoj tabli preduzeća istog dana kada je i izdata. Pošto tužilac nije postupio po naredbi, otkazan mu je ugovor o radu. Prema odredbi člana 56. stav 2. Zakona o radu, poslodavac je dužan da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni radnog vremena najmanje 7 dana pre promene rasporeda radnog vremena. U ugovoru o radu koji su zaključili tužilac i tuženi utvrđeno je da od obaveštenja zaposlenog, odnosno objavljivanja na oglasnoj tabli, do početka rada treba da prođe najmanje 48 časova. Na utvrđeno činjenično stanje, a imajući u vidu odredbe Zakona o radu i ugovora o radu zaključenog između tužioca i tuženog, prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje o otkazu ugo- 160 -

RADNO PRAVO vora o radu. Prvostepeni sud je, naime, pravilno zaključio da objavljivanjem naredbe tehničkog direktora tuženog i spiska zaposlenih na oglasnoj tabli tuženog, dana 13. septembra 2007. godine, posle početka radnog vremena, tužilac nije bio blagovremeno obavešten o rasporedu svog radnog vremena za subotu 15. septembra iste godine – on o rasporedu svog radnog vremena nije bio obavešten najmanje sedam dana pre promene rasporeda, pa čak ni najmanje 48 časova pre promene rasporeda, kako je ugovoreno ugovorom o radu zaključenim između tužioca i tuženog. To znači da tužilac nije bio dužan da dođe na rad 15. septembra 2007. godine, tako da njegov izostanak sa rada ne može predstavljati povredu radne obaveze, pa, samim tim, ni opravdan razlog za otkazivanje ugovora o radu. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 116/10 od 21.01.2010. godine)

261. Ako je nesumnjivo utvrđeno da je zaposleni učinio povredu radne obaveze - neopravdano izostajanje s posla u trajanju od 5 dana uzastopno - nema osnova da se, samo zbog toga što je ugovor o radu otkazan sa prvim, a ne sa petim danom neopravdanog izostajanja s posla, poništi rešenje o otkazu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog privrednog društva. Suspendovan je 17. decembra 2002. godine zbog toga što je protiv njega pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom. U rešenju o privremenom udaljenju sa rada je navedeno da udaljenje traje najduže tri meseca, a da je tuženi dužan da mu u ovom roku otkaže ugovor o radu ili da tužioca vrati na rad. Rok od tri meseca počeo je da teče 17. decembra 2002. godine, a istekao je 17. marta 2003. godine. Tuženi nije pozivao tužioca da se vrati na rad, a on nije dolazio na posao. Dana 28. marta 2003. godine poslodavac je pismeno upozorio tužioca da je nastao otkazni razlog zbog njegovog neopravdanog odsustvovanja sa posla uzastopno pet radnih dana. Tužilac je upoznat sa upozorenjem, izostanak nije opravdao i nije posle toga dolazio na posao. Osporenim rešenjem od 14. juna 2003. godine tuženi je otkazao tužiocu ugovor o radu sa 18. martom 2003. godine, kao prvim danom izostanka tužioca sa posla. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da za otkaz ugovora o radu tužiocu nisu ispunjeni uslovi iz čl. 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br.70/01 i 73/01 - Istovetan otkazni razlog poznaje i važeći Zakon o radu), jer nije mogao tužiocu otkazati ugovor o radu sa prvim radnim danom izostanka, nego je mogao da mu otkaže ugovor o radu sa 24. martom 2003. godine, kao petim danom izostanka. Zbog toga je prvostepeni sud poništio osporeno rešenje, a protiv takve presude tuženi je izjavio žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je osnovana. Tuženi poslodavac je u ovom slučaju izostanak tužioca sa posla odredio kao otkazni razlog utvrđen članom 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, kao povredu radne discipline. Iz sadržine ugovora o radu, zaključenog između tužioca i tuženog, proizlazi zaključak da nisu utvrđene povrede radne obaveze zbog kojih se tužiocu može otkazati ugovor o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu. Međutim, članom 14. tog ugovora utvrđeno je da zaposleni i poslodavac prihvataju sva prava, obaveze i odgovornosti utvrđene zakonom, kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu. - 161 -

RADNO PRAVO Opštim aktom tuženog poslodavca, pravilnikom o radu, utvrđene su povrede radne obaveze u vidu neopravdanog izostajanja sa posla 5 dana uzastopno ili 7 dana u periodu od 3 meseca. Imajući u vidu navedeno materijalno pravo i utvrđene činjenice da tužilac nije dolazio na posao po isteku roka od 3 meseca za koji je bio privremeno udaljen sa posla, jer se nije javio na posao 18. marta 2003. godine, niti kasnije u roku od 5 radnih dana uzastopno, odnosno do 23. marta 2003. godine, a ni posle toga, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je pobijanom presudom usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu. Nisu netačni razlozi prvostepenog suda da se kao dan prestanka radnog odnosa u smislu člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu smatra peti dan neopravdanog izostanka sa posla, ali je pogrešno postupanje tog suda kada je usvojio tužbeni zahtev samo zbog toga što je osporenom odlukom tuženog poslodavca utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos sa prvim danom kada je neopravdano izostao sa posla. U konkretnom slučaju nisu postojale zakonske smetnje da prvostepeni sud odbije tužbeni zahtev budući da je očigledno nastupio zakonom predviđen otkazni razlog (povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline). Prvostepeni sud je, dakle, trebalo da odbije tužbeni zahtev i da istovremeno utvrdi da tužiocu prestaje radni odnos sa 23. a ne sa 18. martom 2003. godine. (Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž.1.br. 686/10 od 12.05.2010. godine)

262. Mišljenje sindikata o dostavljenom upozorenju o otkazu ugovora o radu zaposlenom ne obavezuje poslodavca, on može ali ne mora da ga prihvati. Iz obrazloženja: Poslodavac je dužan da upozorenje dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član, a sindikat je dužan da dostavi mišljenje u roku pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja - član 181. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, kako proizlazi iz spisa predmeta, tuženi je, kao poslodavac, upozorenje o otkazu dostavio na mišljenje Sindikatu. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da mišljenje sindikata ne obavezuje poslodavca - tuženog, koji može a i ne mora da ga prihvati. U konkretnom slučaju, mišljenje sindikata nije obavezujuće, već je jedino bitno da je sindikat navedeno upozorenje o otkazu primio tj. da je istim o navedenom otkazu obavešten. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 380/10 od 9.12.2010. godine)

263. Subjektivni rok za davanje otkaza ugovora o radu počinje da teče od dana saznanja za učinjenu povredu radne obaveze, a taj dan se ne mora poklapati sa danom podnošenja prijave u kojoj se povreda radne obaveze zaposlenom stavlja na teret. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene banke, na poslovima kreditnog referenta filijale u V. Tužilja je pod krivičnom, materijal- 162 -

RADNO PRAVO nom i moralnom odgovornošću dala pismenu izjavu da će tzv. smart karticu sa digitalnim sertifikatom, koja glasi na njeno ime, koristiti u radu sa Kreditnim biroom u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, na način predviđen članom 15. Ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza na poslovima prikupljanja i korišćenja podataka o fizičkim i pravnim licima – klijentima banke i drugim korisnicima usluga Kreditnog biroa, a da će informacije čuvati kao poslovnu tajnu i posle prestanka rada sa Kreditnim biroom, odnosno u okviru tog biroa. Rešenjem tužene, od 27. juna 2008. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu primenom odredbe člana 179. tač. 2) i 3) Zakona o radu i na osnovu odredaba Pravilnika o radu, zbog toga što je neovlašćeno koristila lične podatke klijenta, koji su preuzeti iz baze podataka banke, neovlašćeno ih saopštila drugim licima i pokušala da na osnovu tih podataka dobije informaciju o primanjima klijenta u drugoj banci, usled čega je svojom krivicom učinila težu povredu radne obaveze utvrđene Zakonom o radu kao i opštim aktom banke, i istovremeno je učinila povredu iz člana 46. stav 1. Zakona o bankama – odavanje poslovne tajne o klijentima, kao i povredu člana 2. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. U postupku je utvrđeno da je 13. marta 2008 godine tuženoj dostavljen prigovor i pritužba klijenta tužene banke u kome je istican nepravilan rad tužilje, koji se ogleda u tome što je tužilja, bez saglasnosti klijenta banke, dakle neovlašćeno, preko Kreditnog biroa zatražila podatke o njegovim primanjima u drugoj banci. Na osnovu izveštaja Kreditnog biroa od 9. aprila 2008. godine, utvrđeno je da su pribavljani izveštaji za klijenta banke – podnosioca prijave – bez njegove saglasnosti, i to u tri navrata. Tužilja je upozorena na nastali otkazni razlog, posle čega joj je otkazan ugovor o radu. Prvostepeni sud je odbio tužiljin zahtev za poništenje spornog rešenja i njeno vraćanje na rad kod tužene, a tužilja je protiv takve presude izjavila žalbu. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da je tužilja, bez saglasnosti klijenta, od Kreditnog biroa zatražila podatke o njegovim primanjima, koristeći "smart karticu", i neovlašćeno je koristila te podatke tako što ih je učinila dostupnim trećem licu, čime je nesumnjivo učinila povrede radne obaveze koje su joj stavljene na teret. Naime, "smart karticu" tužilja je mogla da koristi isključivo za obavljanje poslova za koje ima zaključen ugovor o radu i isto tako isključivo uz saglasnost klijenata, a značaj neovlašćenog korišćenja podataka i informacija do kojih se može doći u toku rada sa Kreditnim biroom upravo joj je naglašen striktnom obavezom da u obavljanju svojih radnih zadataka karticu koristi u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. U žalbi se ističe da je rešenje doneto po proteku roka zastarelosti za davanje otkaza, pošto je prijava klijenta podneta 13. marta, a rešenje o otkazu doneto je tek 27. juna 2008. godine, dakle po isteku subjektivnog roka od tri meseca. Takva tvrdnja tužilje je, po oceni Apelacionog suda, neosnovana. Naime, samo podnošenje prigovora ili pritužbe ne podrazumeva saznanje o učinjenoj povredi radne obaveze, nego samo daje osnova za sumnju da je povreda učinjena. Tek u postupku provere navoda iz prigovora, odnosno pritužbe, tužena je saznala da je zaposlena učinila povredu radne obaveze, od kada počinje da teče subjektivni rok. To znači da je rešenje o otkazu doneto u okviru zakonskog subjektivnog i objektivnog roka za davanje otkaza ugovora o radu. (Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž1. 872/10 od 23.06.2010. godine)

264. U situaciji kada je osnov za vraćanje na rad zaposlenog bila pravnosnažna presuda o poništaju akta o otkazu ugovora o radu, pa je odlukom Vrhovnog suda po reviziji ukinuta i prvo- 163 -

RADNO PRAVO stepena i drugostepena presuda, tada je otpao pravni osnov za vraćanje zaposlenog na rad pa se aktiviraju pravne posledice otkaza. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno, suprotno navodima žalbe, postupio kada je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila poništaj rešenja o otkazu naznačenog Ugovora o radu od 15.05.2008. godine odbio kao neosnovan. Naime, obaveza poslodavca - tuženog da tužilju vrati na rad imala je svoj osnov u pravnosnažnoj presudi tog suda od 11.06.2004. godine kojom je obavezan tuženi da je vrati na radno mesto na koje je bila raspoređena pre donošenja poništenog rešenja. Sledstveno tome, kada su rešenjem Vrhovnog suda po reviziji ukinute i prvostepena i drugostepena presuda otpao je pravni osnov za vraćanje tužilje na rad, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud. Iz iznetih razloga neosnovani su navodi žalbe da je bilo mesta primeni odredbe člana 106. Zakona o obligacionim odnosima i da su se samim tim stekli uslovi za konverziju Ugovora o radu na određeno vreme, upravo iz razloga što je - u smislu odredbe člana 52. Zakona o obligacionim odnosima - otpao osnov za njegovo zaključenje, što predstavlja razlog donošenja rešenja o otkazu Ugovora o radu tužilje. U odredbi člana 179. Zakona o radu propisani su razlozi za otkaz ugovora o radu na inicijativnu poslodavca, kako se to pravilno primećuje u žalbi. Međutim, ovde se ne radi o tome, već o aktiviranju dejstva rešenja o prestanku radnog odnosa kada su rešenjem Vrhovnog suda Srbije ukinute nižestepene presude kojima je to rešenje bilo poništeno. Pravna posledica toga je povraćaj u pređašnje stanje sa stanovišta pravne važnosti i delovanja konačnog rešenja o prestanku radnog odnosa, koje se tada aktivira pa u ovoj parnici osporeno rešenje od 07.11.2007. godine samo deklariše tu situaciju. Radi toga za njegovo donošenje i nije bila potrebna odredba člana 179. Zakona o radu, jer razlozi iz te norme i nisu osnov za tu namenu a suprotno navodima žalbe. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 224/10 od 20.10.2010. godine)

265. Kumulativno ispunjenje dva uslova bitno je za otkaz ugovora o radu po osnovu povrede radne obaveze: da je povreda radne obaveze utvrđena Ugovorom o radu ili opštim aktom i da postoji krivica zaposlenog za učinjenu povredu radne obaveze. Iz obrazloženja: Po osnovu povrede radne obaveze a za otkaz Ugovora o radu bitna su dva uslova: da je povreda radne obaveze utvrđena Ugovorom o radu ili opštim aktom i da postoji krivica zaposlenog za učinjenu povredu radne obaveze. Imajući to u vidu, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac svojom radnjom odn. odbijanjem da obavlja poslove po nalogu neposrednog rukovodioca, svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, koji je - kao otkazni razlog - propisan Ugovorom o radu, koji je tužilac potpisao sa tuženim. To je osnov za otkaz Ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, budući da je kva- 164 -

RADNO PRAVO lifikacija povreda radne obaveze utvrđena Ugovorom o radu. Opisano ponašanje tužioca, koji je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, predstavlja opravdan razlog zbog koga poslodavac može da mu otkaže Ugovor o radu u smislu citirane zakonske odredbe. Prvostepeni sud je pravilno odlučio da nije osnovan tužbeni zahtev za naknadu štete, jer tužilac nije imao opravdanih razloga da ne postupi po nalogu svog rukovodioca, kao i da je nalog odbio svojom krivicom, te da iz tog razloga tužilac nema prava da od tuženog traži isplatu štete na ime neisplaćenih zarada, a pre svega imajući u vidu i da je postupak davanja otkaza sproveden na zakonom propisan način. Dakle, prvostepena presuda je doneta uz pravilnu primenu člana 179., člana 180. st. 1. i 2., člana 181. i člana 191. st. 1. i 2. Zakona. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 380/10(1) od 09.12.2010.godine)

266. Zbog lične procene da nisu uspešno obavljali radne zadatke, stečajni upravnik nije ovlašćen da samostalno umanji ugovorene zarade licima zadržanim na radu u toku stečaja. Iz obrazloženja: Tuženi u žalbenim navodima (iznetim i u toku postupka pred prvostepenim sudom) ističe da tužioci nisu određene zadatke blagovremeno i uspešno izvršavali, te da je to osnov umanjenja njihove zarade. Ovi navodi nisu osnovani. Naime, u slučaju da nisu vršili svoje radne zadatke ili da su ih neblagovremeno i loše izvršavali, u smislu odredaba člana 179. Zakona o radu, postojale su zakonske mogućnosti odn. prava da se takvo postupanje sankcioniše. Zbog toga pravilno prvostepeni sud konstatuje da navedeni razlozi, a koji nisu ni dokazani u toku postupka, ne mogu biti osnov za umanjenje ugovorenog iznosa naknade. Stečajni upravnik nije ovlašćen da umanji ugovoreni iznos naknade na koji je saglasnost dao stečajni sudija pri zapošljavanju određenog lica tj. pri zaključenju ugovora o radu, pa je stoga pravilno ceneći zahteve tužilaca osnovanim - prvostepeni sud obavezao tuženog da izmiri navedena dugovanja (jer se radi o troškovima stečajne mase), uz zatezne kamate od dana dospeća obaveze plaćanja zarada u skladu sa odredbama člana 110. Zakona o radu i ugovora o radu zaključenog između stranaka. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4698/10(2) od 28.10.2010. godine)

267. Zaposleni ima pravni interes za vođenje spora radi poništaja akta akta o otkazu ugovora o radu sve dok je taj akt na snazi. Iz obrazloženja: Tužilac je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme na poslovima šefa gradilišta. Naznačenim Rešenjem tuženog od 28.11.2005. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 3. Zakona o radu. Pre donošenja tog rešenja tuženi ni- 165 -

RADNO PRAVO je upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Rešenjem Inspekcije rada od 09.01.2006. godine, odloženo je izvršenje rešenja od 28.11.2005. godine do pravnosnažnog okončanja sudskog postupka. Nakon ovog rešenja, tuženi je sa tužiocem zaključio Ugovor o radu od 21.10.2005. godine, prema kome je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 20.10.2005. godine. Tužilac je po ovom ugovoru radio kod tuženog, a 02.10.2006. godine zaključen je novi ugovor o radu na neodređeno vreme, koji je tužiocu otkazan novim rešenjem tuženog, od 05.12.2006. godine - ovo rešenje je predmet preispitivanja u drugom sudskom postupku pred prvostepenim sudom. Pravilno primenjujući odredbe člana 180. st. 1. i 2. u vezi sa članom 179. tačka 3. Zakona o radu, polazeći od ovakvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su izveli zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva, koji u potpunosti prihvata i ovaj sud. Relevantne odredbe: Poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1 – 6. navedenog Zakona, zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje - član 180. st. 1. i 2. Zakona o radu. Upozorenje poslodavca, kao nužan uslov za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih odredbom članom 179. tač. 1 – 6. Zakona, a u skladu sa odredbom člana 7. ratifikovane Konvencije MOR br. 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji je objavljen u "Sl. listu SFRJ", br. 4/84), ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje i ono nije formalnost u postupku otkazivanja ugovora o radu, već se njime zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje, prema shvatanju poslodavca, obrazuju otkazni razlog. Svrha i cilj upozorenja su da se zaposlenom omogući da iznese odbranu i da se izjasni o radnjama za koje poslodavac smatra da predstavljaju razlog za otkaz ugovora o radu, i stoga se zaposlenom daje jedan razuman rok da bi to izjašnjenje i odbranu mogao dati (najmanje pet radnih dana). S obzirom na činjenicu da, u konkretnom slučaju, upozorenje nije doneto, proizlazi da je tuženi povredio pravo tužioca na odbranu od otkaznog razloga, dato materijalnim propisom, što taj otkaz tj. ovde sporno rešenje od 28.11.2005. godine - čini nezakonitim. Revizijskim navodima se ukazuje da tužilac nema pravni interes za vođenje ovog spora, jer je tuženi s njim zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme, čime je rešenje o otkazu ugovora o radu stavljeno van snage. Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje neosnovanim, jer je tuženi, u smislu rešenja Inspekcije rada, kojim je odloženo izvršenje rešenja o otkazu, bio dužan da tužioca vrati na rad do pravnosnažnog okončanja ovog postupka, što je tuženi uradio, ali nije stavio van snage ovde sporno rešenje od 28.11.2005. godine, već je doneo novo rešenje o otkazu, koje je predmet drugog sudskog postupka. S obzirom na činjenicu da je rešenje od 28.11.2005. godine na snazi i da je po njemu tužiocu prestao radni odnos kod tuženog 21.10.2005. godine, tužilac ima pravni interes za vođenje ovog spora. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 537/10 od 14.07.2010. godine)

268. Upozorenje o otkazu ugovora o radu poslodavac je dužan da dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član, a sindikat je dužan da dostavi mišljenje u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja. Mišljenje sindikata ne obavezuje poslodavca. - 166 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Poslodavac je dužan da upozorenje dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član, a sindikat je dužan da dostavi mišljenje u roku pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja - član 181. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, kako proizilazi iz spisa predmeta, tuženi je, kao poslodavac, upozorenje o otkazu dostavio na mišljenje Sindikatu. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da mišljenje Sindikata ne obavezuje poslodavca- tuženog, koji može a i ne mora da ga prihvati. U konkretnom slučaju, mišljenje sindikata nije obavezujuće, već je jedino bitno da je sindikat navedeno upozorenje o otkazu primio tj. da je istim o navedenom otkazu obavešten. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 380/10 (2) od 09.12.2010. godine)

269. Nema uslova da se oglasi tehnološkim viškom ako je - u vreme kada je zaposleni takvim proglašen - postojala potreba za poslovima za koje je on ispunjavao uslove. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud - prema razlozima ožalbene presude - ne prihvata značaj činjenice da je tuženi na rad primio druga lica s pozivom na odredbu člana 182. Zakona o radu. Relevantne odredbe: Ako otkaže Ugovor o radu zaposlenom u slučaju iz člana 179. tačka 9. ovog Zakona, poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od 6 meseci od dana prestanka radnog odnosa - član 182. Zakona o radu. Dakle, ova norma reguliše pravnu situaciju kada, posle prestanka radnog odnosa zaposlenog, u roku od 6 meseci računajući od toga događaja nastane potreba za prijemom zaposlenih na poslovima za koje zaposleni - višak ispunjava uslove. Od ove materijalno pravne situacije treba razlikovati slučaj kada je potreba posla postojala u vreme kada je zaposleni oglašen viškom i to za poslove za koje je on ispunjavao uslove. Tada nema uslova da se zaposleni oglasi viškom, već se njegov radno-pravni status rešava primenom pravila o izmeni ugovorenih uslova rada, a na osnovu odredbe čl.171. stav 1. tačka 1. istog Zakona ("Službeni glasnik Republike Srbije" br. 24/05 sa novelama). Isto je i u slučaju zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme sa novim zaposlenim u vreme koje gravitira otkazu iz ovog razloga. Zbog svega toga, za pravilnu primenu materijalnog prava u odnosu na ovaj razlog bilo je nužno utvrditi da li je tačna okolnost da je tuženi zasnivao radni odnos na neodređeno vreme sa drugim licima, a - ako jeste - kada je taj radni odnos zasnovan, sa kojim licima i na kojim poslovima, koji su uslovi propisani za obavljanje tih poslova i da li je tužilja ispunjavala te uslove. Za slučaj da je do zasnivanja radnog odnosa sa drugim licima došlo zbog potrebe posla koja je postojala u vreme koje gravitira donošenju osporenog rešenja, i to za poslove za koje je tužilja ispunjavala sve potrebne uslove, tada to ne bi moglo ostati bez značaja za ocenu zakonitosti osporenog pojedinačnog pravnog akta. Radi toga, bilo je nužno razjasniti i kada je stvarno nastala potreba za popunu slobodnih radnih mesta i koja su to slobodna radna mesta (naravno - pod pretpostavkom da je tuženi poslodavac vršio - 167 -

RADNO PRAVO zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme sa drugim licima u periodu donošenja osporenog rešenja i uz ispunjene druge prethodno naznačene uslove). U toj situaciji okolnost što su ukinuti poslovi tužilje, a što stovarište ne radi, ne bi bila dovoljna da se tužilja oglasi viškom - zaposlenim za čijim je radom prestala potreba, što vodi otkazu Ugovora o radu iz ovog razloga. Prvostepeni sud u ožalbenoj presudi navodi da je Pravilnik o izmenama Pravilnika o radnom organizovanju - sistematizaciji radnih mesta br. 732 od 19.02.2009. godine, kojim je ukinuto radno mesto poslovođe stovarišta objavljen na oglasnoj tabli 9.02.2009. godine, o čemu je sačinjena beleška na samom aktu. Tužilačka strana je izjašnjavajući se na ovaj akt navela da taj akt nije objavljen i da je retroaktivno donet i na tu okolnost predložila saslušanje svedoka. Prvostepeni sud je ovaj dokazni predlog odbio pozivajući se na razlog da su činjenice u ovoj pravnoj stvari dovoljno razjašnjene. Tačno je i da je na izmenama Pravilnika o radnom organizovanju - sistematizaciji radnih mesta tuženog br.732 od 19.02.2009. godine, navedeno i ovo: " … istaknuto i objavljeno na oglasnoj tabli društva 19.02.2009. godine … ". Međutim, dozvoljeno je dokazivati da sadržaj naveden u ovoj belešci predstavlja neistinito utvrđene činjenice u smislu člana 221. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tužilačka strana je u tom smislu dala odgovarajuće dokazne predloge. Ove činjenice mogu biti važne za donošenje odluke jer od odgovora na pitanje da li su ukinuti poslovi tužilje ili ne, zavisi i odgovor na pitanje da li je prestala potreba za njenim radom na tim poslovima. Na ovo ukazuje i žalba navodom, da je prvostepeni sud odbio predloženi dokaz saslušanjem naznačenih svedoka i ukazujući s tim u vezi da je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, jer nije raspravljeno sporno pitanje koje se odnosi na akt o sistematizaciji - njegovu izmenu. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 5001/10 od 14.06.2010. godine)

270. Bez obzira na činjenicu što je pred sudom pokrenuo postupak za njegov poništaj, zaposleni je dužan da postupi po aneksu ugovora o radu koji je potpisao. Iz obrazloženja: Tužilja je bila zaposlena kod tuženog, sa kojim je imala zaključen ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 24.07.2007. godine, kojim je predviđeno da ona obavlja poslove servirke u sedištu poslodavca, van sedišta poslodavca kao i u drugim mestima, po nalogu direktora. Tužilja je radne obaveze obavljala u sedištu tuženog, s tim što joj je - dana 08.10.2007. godine - uručena ponuda za izmenu Ugovora o radu u pogledu mesta obavljanja poslova, tako da ona ubuduće obavlja poslove van sedišta poslodavca. Tužilja je prihvatila ponuđeni aneks ugovora o radu, s tim što je prilikom potpisivanja aneksa naznačila da će pred nadležnim sudom tražiti njegov poništaj. Posle potpisivanja Aneksa ugovora o radu, tuženi je tužilju pozvao da - počev od 29.11.2007. godine - započne da radi van njegovog sedišta, ali te poslove nije obavljala od 29.11.2007. godine do 04.12.2007. godine, niti je rukovodioca obavestila o razlozima nedolaska na rad. Tuženi je 11.12.2007. godine pismeno upozorio tužilju na postojanje razloga o otkazu ugovora o radu zbog nedolaska na rad, čime je učinila povredu radnih obaveza. Ovo upozorenje je uručeno 13.12.2007. godine, a istog dana ovo upozorenje dostavljeno je i organizaciji Samostalnog sindikata radi davanja mišljenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužilji. Tužilja se izjasnila na ovo upozorenje 18.12.2007. godine, tako - 168 -

RADNO PRAVO što je navela da nije dobila rešenje o upućivanju na rad van sedišta, a sam aneks ugovora je nezakonit, jer je ovo mesto udaljeno više od 50 km u odnosu na mesto gde je radila. Osporenim rešenjem od 05.02.2008. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povrede radnih obaveza iz člana 12. tačka 1., 7. i 32. Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti i zbog nepoštovanja radne discipline predviđene u članu 13. stav 1. tačka 4. istog Ugovora. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilja po potpisivanju aneksa ugovora o radu bila dužna da radi, što nije učinila. Aneks ugovora o radu je konačan akt, po kome je zaposleni dužan da postupi kad ga potpiše, bez obzira na činjenicu što je pred sudom pokrenuo postupak za njegov poništaj. Podnošenje tužbe sudu radi poništaja aneksa ugovora o radu ne odlaže njegovo izvršenje. Kako tužilja to nije učinila, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je time učinila povredu radne obaveze iz člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu i povrede radne obaveze iz člana 12. st. 1., 7. i 32. Ugovora o radu i člana 13. istog Ugovora, tužbeni zahtev odbili. Za ovaj pravni stav nižestepeni sudovi su dali detaljne, jasne i valjane razloge. Iz navedenih razloga, na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi revizije da je prvostepenom presudom nadležnog Opštinskog suda od 11.09.2008. godine poništen aneks ugovora od 08.10.2007. godine. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. II 171/10 od 14.06.2010. godine)

271. Osnov za otkaz ugovora o radu predstavlja nepristojno i nedolično ponašanje zaposlenog na radnom mestu a izvinjavajući razlog ne može biti okolnost da je takvo ponašanje izazvano postupanjem rukovodstva i lošom ličnom finansijskom situacijom. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Pobijanim rešenjem tuženog od 02.06.2005. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 3. Zakona o radu, zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 45. alineja 4. Pojedinačnog kolektivnog ugovora odn. člana 13. alineja 4. Ugovora o radu. Pošto se dana 05.04.2005. godine u prostorijama poslodavca nepristojno i nedolično ponašala, radni odnos joj je prestao dana 01.06.2005. godine. Pre donošenja osporenog rešenja tužilja je upozorena pismenim putem na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, o čemu se ona (takođe pismeno) izjasnila 28.04.2005. godine. Upozorenje je dostavljeno na mišljenje sindikatu. U postupku je utvrđeno da je dana 05.04.2005. godine održan sastanak zaposlenih i rukovodstva, nakon čega je usledio manji verbalni sukob između tužilje i direktorke, kojom prilikom je tužilja nju opsovala. Nižestepeni sudovi su pravilno, na osnovu utvrđenih činjenica, zaključili da je osporeno rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu pravilno i zakonito. Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 179. tačka 3. Zakona o radu. - 169 -

RADNO PRAVO Ugovorom o radu od 31.12.2002. godine, koji je zaključen između parničnih stranaka, precizno se utvrđuje šta se smatra nepoštovanjem radne discipline i ponašanjem zbog koga se ne može nastaviti rad kod poslodavca, a između ostalog - ukoliko je zaposleni grub ili nepristojan ili se na drugi način nedolično ponaša prema zaposlenima ili trećim licima. U konkretnom slučaju, ovaj otkazni razlog je očigledno ispunjen, jer je ponašanje tužilje koja je predmetnom prilikom psovala, bilo nepristojno i nedolično, bez obzira kome je ta psovka bila upućena. Takvo ponašanje vodi prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, a izvinjavajući razlog ne može biti okolnost da je na takvo ponašanje ona bila izazvana postupanjem rukovodstva i svojom lošom finansijskom situacijom. U ovom postupku je poštovana zakonska procedura koja se odnosi na upozorenje na postojanje otkaznih razloga i obavezu poslodavca na pribavljanje mišljenja reprezentativnog sindikata. O postojanju razloga za prestanak radnog odnosa i navodima iz upozorenja tužilja se izjasnila pismenom izjavom, čime je njeno pravo na odbranu poštovano. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 50/10 od 17.03.2010. godine)

272. Zaposlenom se upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu dostavlja kao i svaki drugi pojedinačni akt. Iz obrazloženja: Poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu, u slučaju iz člana 179. stav 1. tač. 1. do 6. Zakona o radu, dostavi zaposlenom upozorenje, i to na isti način kao i svaki drugi pojedinačni akt. To znači da se, u konkretnom slučaju, imaju primeniti odredbe člana 185. st. 2 - 5. Zakona. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 3825/10 od 13.10.2010. godine)

273. Ukoliko je razlog prestanka radnog odnosa izostanak sa posla pet radnih dana uzastopno, kao dan prestanka radnog odnosa uzima se prvi radni dan po isteku petog dana neopravdanog izostanka. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je bio zaposlen kod tuženog dok direktor tuženog nije doneo rešenje od 02.06.1997. godine, kojim je utvrđeno da mu prestaje radni odnos zaključno sa 18.04.1997. godine zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno. Sudovi su utvrdili, ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, da tužilac nije dolazio na posao od 18.04.1997. godine do početka maja 1997. godine, da je svog neposrednog rukovodioca obavestio da je zbog bolesti privremeno nesposoban za rad, ali po dolasku na rad svoje odsustvo nije opravdao dostavljanjem doznaka nadležnog lekara. Imajući u vidu utvrđene okolnosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da su ispunjeni zakonski uslovi predviđeni članom 108. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima (koji je - 170 -

RADNO PRAVO bio na snazi u vreme donošenja rešenja tuženog) za prestanak radnog odnosa tužiocu, koji je izostao sa posla pet radnih dana uzastopno, a svoj izostanak nije opravdao, niti je imao saglasnost rukovodioca za ovo izostajanje sa posla. Pravilno je, pri tome, pravnosnažnom presudom delimično poništeno rešenje tuženog i utvrđeno da je tužiocu radni odnos kod tuženog prestao 25.04.1997. godine, a ne 18.04.1997. godine, kako je to utvrdio direktor tuženog. Naime, uslov za prestanak radnog odnosa zaposlenom nezavisno od njegove volje, u smislu navedene zakonske odredbe, je neopravdan izostanak sa posla pet radnih dana uzastopno, pa se kao dan prestanka radnog odnosa može uzeti prvi radni dan po isteku petog dana neopravdanog izostanka. Kako je, počev od 18.04.1997. godine, peti dan neopravdanog izostanka sa posla bio 22.04.1997. godine (petak), to je tužiocu radni odnos mogao prestati tek sa 25.04.1997. godine, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev.2 1261/2010 od 19.05.2010. godine)

274. Nije opravdan razlog za prestanak radnog odnosa zbog tehnoloških promena formalno ukidanje odredaba opšteg akta poslodavca, kojima su bili utvrđeni poslovi koje je zaposleni obavljao i drugačije imenovanje i sistematizovanje tih poslova na koje je raspoređen drugi zaposleni, čiji su poslovi ostali bez izvršioca. Iz obrazloženja: Usvojivši zahteve tužioca za poništaj osporene odluke tuženog o otkazu ugovora o radu nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, jer za prestanak radnog odnosa tužocu po osnovu iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu nisu bili ispunjeni propisani zakonski uslovi. Tehnološke, ekonomske ili organizacione promene moraju imati objektivnu strukturnu vrednost da bi se otkaz zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog mogao smatrati opravdanim. Zbog toga se okolnost da poslovi koje je obavljao tužilac nisu ukinuti, već su preimenovani formalnim ukidanjem odredaba opšteg akta tuženog kojima su bili utvrđeni poslovi koje je obavljao kod tuženog i njihovo drugačije imenovanje i sistematizovanje na koje je raspoređen drugi zaposleni (čiji su poslovi ostali bez izvršioca) ni po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu smatrati opravdanim razlogom za prestanak radnog odnosa tužioca po osnovu iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev.2 574/2010 od 18.02.2010. godine)

275. Zloupotreba prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad postoji ukoliko je zaposleni zatečen da prodaje raznu robu na pijaci protivno preporuci lekara da se ne bavi nikakvim privređivanjem i da izbegava fizičke aktivnosti. Iz obrazloženja: Odbivši zahtev tužioca, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo. - 171 -

RADNO PRAVO Utvrdili su da mu radni odnos osporenom odlukom od 29.09.2005. godine nije prestao nezakonito tj. da su za otkaz ugovora o radu tužiocu zbog zloupotrebe prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad bili ispunjeni svi uslovi propisani članom 179. stav 1. tačka 6. u vezi člana 180. st. 1. i 2. Zakona o radu, jer je tužilac - koji je u periodu od 13.09.2005. do 23.09.2005. godine bio, zbog sopstvene bolesti, sprečen da radi - zatečen da prodaje raznu robu na pijaci dana 21.09.2005. godine, protivno preporuci lekara da se ne bavi nikakvim privređivanjem i da izbegava fizičke aktivnosti. Kako se zabrana zloupotrebe prava na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad odnosi na svaku radnju kojom se ovo pravo koristi suprotno razlozima zbog kojih je ustanovljeno, tužilac je, i po oceni revizijskog suda prodajom robe na pijaci za vreme utvrđene privremene sprečenosti za rad zbog sopstvene bolesti (a ne zbog bolesti supruge), zloupotrebio ovo pravo na odsustvo. Navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova nisu osnovani. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev.2 52/2010 od 18.03.2010. godine)

276. Ako poslodavac nije zaposlenom prethodno dostavio pismeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog neostvarivanja potrebnih rezultata rada, i nije mu ostavio rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se o tome izjasni - rešenje o otkazu ugovora o radu je nezakonito. Iz obrazloženja: Poslodavac može dati otkaz zaposlenom ako utvrdi da ne ostvaruje rezultate rada odn. da nema potrebna znanja i sposobnosti - član 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Davanju otkaza iz ovog razloga prethodi upozorenje u smislu odredbe člana 180. st. 1. i 2. i isto tako iziskuje utvrđenje otkaznog roka, njegovo trajanje i korišćenje, a sve u smislu člana 189. ovog Zakona. Dakle, ovaj otkazni razlog spada u otkazne razloge "sposobnosti", jer je posledica nedovoljnog rada, koji ima uzrok u nezalaganju, a ono postoji gde rezultati rada izostaju. Istovremeno je i posledica "neukosti" – odsustva potrebnih znanja i sposobnosti. Iz spisa predmeta proizilazi da u konkretnom slučaju tuženik nije dostavio dokaze da je pisanim putem upozorio tužilju na postojanje razloga za otkaz Ugovora o radu, te da joj je ostavio rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U odnosu na primenjeni otkazni razlog to predstavlja povredu postupka donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, što ga čini nezakonitim. Osim toga, prvostepeni sud je takođe pravilno ocenio da tuženi u postupku nije dokazao da je nastupio otkazni razlog predviđen u odredbi člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona, pri čemu iz činjeničnog osnova koji je iznet u osporenom rešenju ne proizilazi da je eventualno nastupio drugi otkazni razlog propisan ovom odredbom. Iz iznetih razloga, ovaj sud je našao da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje, u svemu dajući prihvatljive razloge. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 729/2009 od 08.07.2009. godine) - 172 -

RADNO PRAVO

277. Odredbama člana 34. do 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika predviđeno je da zaposlenom, za čijim je radom prestala potreba, ne može prestati radni odnos ukoliko je samohrani roditelj. Na taj način, nema uslova da se primeni otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu - zaposleni koji je samohrani roditelj uživa posebnu zaštitu. Iz obrazloženja: Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu predviđeno je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako usled tehnoloških ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama čl. 34. do 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika predviđeni su kriterijumi za utvrđivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba kao i mere za zapošljavanje. Konkretno - odredbom člana 37. ovog Ugovora predviđeno je da zaposleni može biti raspoređen na drugo radno mesto u ustanovi, raspoređen na radno mesto sa nepunim radnim vremenom u ustanovi, raspoređen na rad u drugu ustanovu ili kod drugog poslodavca, upućen na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju. Članom 38. istog Ugovora propisano je da radni odnos zaposlenog za čijim je radom prestala potreba, ne može prestati zaposlenoj za vreme trudnoće ili sa detetom do dve godine starosti, zaposlenom samohranom roditelju, zaposlenom čije dete ima teški invaliditet, ako oba bračna druga rade u istoj ustanovi, jednom od bračnih drugova i zaposlenom muškarcu koji ima najmanje 30 godina staža osiguranja i zaposlenoj ženi koja ima najmanje 25 godina staža osiguranja bez njihove saglasnosti. Dakle, jasno je predviđeno da radni odnos zaposlenom za čijim je radom prestala potreba ne može prestati ukoliko je zaposleni samohrani roditelj. Znači, ova činjenica isključuje mogućnost da takvom zaposlenom za čijim je radom prestala potreba prestane radni odnos, što je prioritet u odnosu na okolnost da li se moglo ili nije moglo obezbediti jedno od prava utvrđenim čl. 37. i 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. U postupku koji je sproveden kod poslodavca, tužilja je ukazivala na činjenicu da je samohrani roditelj i o tome je dostavljala dokaze. Evidentno je, međutim, da poslodavac u odnosu na tu činjenicu u osporenim rešenjima kao i u osporenim odlukama školskog odbora, nije dao razloge niti je utvrđivao i cenio akte koje je tužilja dostavljala, niti je u odlukama po prigovorima u kojima je tužilja takođe ukazivala na isto - dao razloge u odnosu na tu okolnost. Imajući sve to u vidu, ovaj sud nalazi da je tužbeni zahtev tužilje osnovan i da nije bilo uslova da se primeni otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, a u vezi odredaba čl. 34. do 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika koje isključuju nastupanje otkaznog razloga, jer tužilja kao samohrani roditelj, uživa posebnu zaštitu zaposlenog koja je ustanovljena u cilju obezbeđenja socijalne sigurnosti i posebne zaštite porodice. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 470/09 od 05.06.2009. godine) - 173 -

RADNO PRAVO

278. Da bi iz tih razloga poslodavac mogao da otkaže ugovor o radu zaposlenom, pravnosnažnom krivičnom presudom mora biti utvrđeno da je on kao okrivljeni izvršio krivično delo na radu ili u vezi sa radom. Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom - član 179. stav 4. Zakona o radu. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je pokrenut krivični postupak protiv ovde tužioca za naznačena krivična dela. Međutim, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je za upotrebu otkaznog razloga koji je predviđen u relevantnoj odredbi bitna činjenica da li je zaposleni učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom, što se može utvrditi samo pravnosnažnom osuđujućom krivičnom presudom. Tek tada poslodavac može iz ovog razloga zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Pošto u konkretnom slučaju takve presude nema jer krivični postupak još uvek traje, osporeno rešenje je moralo biti poništeno kao nezakonito. U odgovoru na tužbu se ističe da predmetno krivično delo sadrži i biće povrede radne obaveze (tj. opis radnji krivičnog dela u sebi sadrži i povredu radne obaveze, što je utvrđeno blanketnom normom u članu 69. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora tuženog – " … zaposleni čini povredu radne obaveze ako izvrši krivično delo na radu ili u vezi sa radom …."). Ovi navodi su neosnovani, jer se i u toj odredbi kolektivnog ugovora tuženog predviđa da je krivično delo izvršeno a to se ne može utvrditi odlukom poslodavca već nadležnog suda. Pošto u osporenom rešenju nema činjeničnog opisa eventualne povrede radne obaveze, to je u pogledu činjeničnog opisa bilo neosnovano da se eventualno izvrši prekvalifikacija otkaznog razloga od strane suda (sud nije vezan pravnom kvalifikacijom iz osporenog rešenja, ali je vezan činjeničnim opisom koga, kako je rečeno, u osporenom rešenju nema). Iz tih razloga je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana, a neosnovani su navodi iz žalbe tuženog u kojima se ukazuje da je protiv tužioca pokrenut postupak za krivično delo koje je istovremeno i povreda radne obaveze – jer osporeno rešenje ne sadrži nijedan element činjeničnog osnova učinjene povrede radne obaveze. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 52/2009 od 30.01.2009. godine)

279. Ćutanje o važnim okolnostima pre zaključenja ugovora o radu i predaja falsifikovane diplome o stečenom stepenu stručne spreme osnovan je razlog za otkaz ugovora o radu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 607/08, od 19.02.2009. godine)

280. Rešenja o otkazu ugovora o radu nisu zakonita ako su im prethodila upozorenja zaposlenim licima na postojanje razloga za otkazivanje ugovora o radu koja su uopštena i jednoobrazna. - 174 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog. Tuženi im je otkazao ugovor o radu zbog odbijanja da izvršavaju svoje radne obaveze, prethodno ih upozorivši na postojanje razloga za otkazivanje ugovora o radu. Prema shvatanju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno postupili kada su usvojili tužbene zahteve tužilaca i poništili rešenja tuženog o otkazivanju tužiocima ugovora o radu. Naime, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da postupak otkazivanja ugovora o radu tužiocima nije sproveden u skladu sa članom 180. stav 2. Zakona o radu, s obzirom na to da su upozorenja koja je tuženi dostavio tužiocima uopštena i jednoobrazna, u njima nema činjeničnog opisa povrede radne obaveze, odnosno ona ne sadrže vreme, mesto i način izvršenja povrede radne obaveze da bi se iste mogle identifikovati. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 325/09 od 12.03.2009. godine)

281. Da bi iz tih razloga poslodavac mogao da otkaže ugovor o radu zaposlenom, samo pravnosnažnom krivičnom presudom može biti utvrđeno da je on kao okrivljeni izvršio krivično delo na radu ili u vezi sa radom. Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog i to ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom član 179. stav 4. Zakona o radu. Utvrđeno je da je za navedena krivična dela pokrenut krivični postupak protiv tužioca. Međutim, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je za upotrebu otkaznog razloga koji je predviđen u navedenoj odredbi relevantna činjenica da li je zaposleni učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom koje se može utvrditi samo pravnosnažnom osuđujućom krivičnom presudom. Naime, tek tada poslodavac može iz ovog razloga zaposlenom otkazati ugovor o radu. U konkretnom slučaju takve presude nema, pošto krivični postupak nije okončan. Zbog toga je osporeno rešenje moralo biti poništeno kao nezakonito. Navodi iz odgovora na tužbu (da je tim krivičnim delom izvršeno i biće povrede radne obaveze jer je opis radnji krivičnih dela u sebi sadržao i povredu radne obaveze, što je utvrđeno blanketnom normom u članu 69. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora tuženog - zaposleni čini povredu radne obaveze ako izvrši krivično delo na radu ili u vezi sa radom) - neosnovani su. Jednostavno, i u toj odredbi Kolektivnog ugovora tuženog predviđeno je da je krivično delo izvršeno a to se ne može utvrditi odlukom poslodavca već nadležnog suda. Pošto u osporenom rešenju nema činjeničnog opisa eventualne povrede radne obaveze, to je u pogledu činjeničnog opisa bilo neosnovano da se eventualno izvrši prekvalifikacija otkaznog razloga od strane suda (koji pravnom kvalifikacijom iz osporenog rešenja nije vezan, ali je vezan činjeničnim opisom koga, međutim, u osporenom rešenju nema). Iz tih razloga je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana, a neosnovani su navodi iz žalbe tuženog - da je protiv tužioca pokrenut postupak za krivično delo koje je istovremeno i povreda radne obaveze, jer osporeno rešenje ne sadrži nijedan element činjeničnog osnova učinjene povrede radne obaveze. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 52/09 od 30.01.2009. godine) - 175 -

RADNO PRAVO

282. Neostvarivanje rezultata rada, ukoliko se zaposlenom stavlja na teret da nije izvršio radne zadatke u relativno kratkom vremenskom periodu posle početka rada na novom radnom mestu a pri tom je bilo potrebno određeno vreme radi obuke za obavljanje tih poslova, ne smatra se opravdanim. Iz obrazloženja: Tužilac je, kako je utvrđeno od strane prvostepenog suda, bio radnik tuženog raspoređen na radno mesto tehnologa - konstruktora linije. Naznačenim osporenim rešenjem od 19.05.2008. godine otkazan mu je ugovor o radu, a na teret mu se stavlja da je učinio povredu radne obaveze iz člana 67. tačka 2.3 Pravilnika o radu i člana 44. tačka 2.3 Ugovora o radu - da nije izvršavao radne zadatke koji su mu bili dati u toku izvršenja radnih obaveza, tako što pojedine nije blagovremeno izvršio, a druge nije uopšte obavio. Tuženi je tužiocu 08.05.2008. godine zbog toga uputio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Tužilac se izjasnio u pogledu ovog upozorenja navodeći da je on tek bio raspoređen na novo radno mesto, da nikada do tada nije radio na takvim poslovima, a da mu je od strane neposrednog rukovodioca uskraćena bila kakva pomoć, te da je od svojih kolega bio upozoren da je rukovodilac zabranio svim ostalim zaposlenima da mu pomažu u izvršavanju ovih radnih zadataka. Na osnovu iskaza svedoka prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac po osnovu zaključenog aneksa ugovora o radu počev od 01.01.2008. godine počeo da radi na navedenim poslovima, na kojima pre toga nije radio i za koje poslove mu je bilo potrebno određeno vreme za obuku. S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo našavši da je tužbeni zahtev osnovan odn. da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito. Naime, pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu tužiocu se stavlja na teret da nije izvršavao i da je neblagovremeno i nekvalitetno izvršavao radne obaveze, mada je tužilac u svom odgovoru na upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu naveo da je on tek počeo da radi na tom radnom mestu i da mu je bila potrebna određena pomoć i obuka radi obavljanja postavljenih zadataka te da mu tuženi to nije omogućio a da je neposredni rukovodilac čak i zabranjivao drugim zaposlenima da mu pomognu. Na drugoj strain, prema stavu Okružnog suda, razlog za otkaz ugovora o radu koji je tužiocu stavljen na teret predstavljao bi razlog iz člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu: poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako on ne ostvaruje rezultate rada tj. nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. U konkretnom slučaju to bi značilo da je tuženi bio u obavezi da formira komisiju koja bi utvrdila da li tuženi ima odgovarajuća potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje predmetnih poslova, pa tek ako bi se utvrdilo da on ista poseduje a da poslove ne obavlja u roku ili ih uopšte ne izvršava - moglo bi se smatrati da je učinio povredu radne obaveze koja mu se stavlja na teret. Ima se u vidu činjenica da je tužilac na ovim poslovima počeo da radi 01.01.2008. godine a da mu se na teret stavlja da nije izvršio radne zadatke u relativno kratkom vremenskom periodu posle početka rada na novom radnom mestu. Na ovo ukazuju i iskazi svedoka. Međutim, tuženi - 176 -

RADNO PRAVO nije preko posebne komisije utvrdio sposobnost tužioca za obavljanje poslova koji su mu dati u rad i da li mu je potrebna određena obuka za te poslove. Navodima u žalbi tuženog ne dovodi se u sumnju pravilnost prvostepene presude, s obzirom da činjenica da je tužilac kod tuženog radio 24 godine i da je radio na različitim poslovima ne znači da je imao i dovoljno stručna znanja i obučenost za rad na konkretnom radnom mestu. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1 109/09(2) od 22.05.2009. godine)

283. Bez obzira što mu je isplaćena jednokratna novčana naknada, otkaz ugovora o radu zbog trajnog prestanka potrebe za obavljanjem poslova obezbeđuje zaposlenom pravo na naknadu zbog nezaposlenosti. Iz obrazloženja: Činjenica da je tužiocu isplaćena jednokratna novčana naknada, a ne otpremnina, nije od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Ova činjenica ne menja pravnu prirodu predmetnog davanja, niti pravni osnov po kome je poslodavac otkazao tužiocu ugovor o radu, s obzirom da se iz rešenja o otkazu vidi da je doneto zbog trajnog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je tužilac bio raspoređen a zbog procesa racionalizacije restrukturiranja i pripreme za privatizaciju kod poslodavca. Zbog svega toga, Vrhovni sud Srbije nalazi da je tužiocu prestao radni odnos otkazom ugovora o radu, u skladu sa članom 179. tačka 9. Zakona o radu zbog trajnog prestanka potrebe za njegovim radom, te da su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 160. istog Zakona za ostvarivanje prava na novčanu naknadu i prava na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 8510/08 od 18.06.2009. godine)

284. Ako su kod zaposlenog prilikom redovne kontrole na izlazu pronađeni skriveni predmeti koje koristi pri obavljanju delatnosti - postoji otkazni razlog zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u Sektoru za projektovanje, planiranje i održavanje objekata i instalacija, i to na radnom mestu servisera opreme i alata. Navedenim rešenjem tuženog od 16.11.2007. godine, otkazan mu je Ugovor o radu zbog povrede radne obaveze a zbog toga što su dana 27.10.2007. godine, prilikom redovne kontrole na izlaznoj kapiji preduzeća, kod njega pronađene tri veće aluminijumske šelne i jedna velika matica, a koje su tužiocu oduzete od strane radnika obezbeđenja. Takođe je utvrđeno da je tužiocu naznačenim Upozorenjem od 02.11.2007. godine saopšteno da mu može prestati radni odnos otkazom Ugovora o ra- 177 -

RADNO PRAVO du zbog ove povrede radne obaveze. Zatraženo je i mišljenje Podružnice sindikata o konkretnoj povredi radne obaveze, koje je i dato dana 15.11.2007. godine. Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne discipline utvrđene ugovorom i opštim aktom - član 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza podrazumeva izvršavanje radnih obaveza pri čemu zaposleni ne pokazuje uobičajenu pažnju koja se očekuje od prosečnog zaposlenog i ne ponaša se kao dobar domaćin, a svestan je štetnih posledica takvog ponašanja - član 6. stav 1. Kolektivnog ugovora kod poslodavca. Nezakonito upravljanje, raspolaganje i korišćenje imovine i sredstava predstavlja raspolaganje i korišćenje imovine i sredstava koje ima i može da ima za posledicu umanjenje imovine i sredstava, protivpravno sticanje imovinske koristi ili izazivanje poremećaja u procesu rada - član 6. stav 2. Kolektivnog ugovora kod poslodavca. U prvostepenom postupku je nesporno utvrđeno da je tužilac učinio povredu radne obaveze, jer su kod njega prilikom redovne kontrole na izlaznoj kapiji preduzeća pronađeni sakriveni predmeti koji pripadaju tuženom kao poslodavcu - koristi ih pri obavljanju svoje redovne delatnosti. Pri svemu tome, nije od značaja činjenica da li je tužilac navedene predmete našao u kontejneru koji se nalazi u krugu preduzeća ili i van kruga preduzeća, kako je navodio spornom prilikom. Jer, i takve odbačene predmete je bio dužan da prijavi radnicima obezbeđenja, a tek sa njihovim odobrenjem i odobrenjem svojih nadređenih mogao ih je izneti iz kruga preduzeća. Iz činjenice da je tužilac navedene predmete sakrio uvijene u lepljivu traku, te da su uočeni tek od strane radnika obezbeđenja – može se zaključiti da je tužilac imao nameru da te predmete protivpravno prisvoji. Iz tih razloga prvostepeni sud pravilno zaključuje da je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu se osporenim rešenjem o otkazu Ugovora o radu stavlja na teret, te da je rešenje o otkazu Ugovora o radu pravilno i na zakonu zasnovano, zbog čega je i odbijen tužbeni zahtev. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 638/09 od 17.06.2009. godine)

285.

Kod tužioca su prilikom redovne kontrole na izlaznoj kapiji preduzeća pronađene tri veće aluminijumske šelne i jedna velika matica, i to sakrivene u pantalonama tužioca. Nesporno je da navedeni predmeti pripadaju tuženom kao poslodavcu, jer ih tuženi koristi pri obavljanju svoje delatnosti popravke autobusa i prevoza putnika. Shodno navedenom, zaključuje se da je tužilac u konkretnoj prilici postupao nesavesno i nemarno, a takođe je zloupotrebio svoj službeni položaj servisera opreme i alata, i osnovano mu je otkazan ugovor radu. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 638/09 od 17.06.2009. godine)

286. Konkretni opisani oblici ponašanja zaposlenog predstavljaju opravdani razlog za prestanak radnog odnosa. - 178 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovu radnu sposobnost, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu. Poslodavac svojim aktom utvrđuje šta se smatra nepoštovanjem radne discipline odn. ponašanjem zaposlenog zbog koga on ne može nastaviti rad kod poslodavca, kao osnova za davanje otkaza. Dakle, ovaj otkazni razlog pripada razlozima iz domena ponašanja zaposlenog - to je ono nepoštovanje radne discipline, zbog koje zaposleni ne može nastaviti rad kod poslodavca odn. ono ponašanje koje se ne može tolerisati jer narušava tehnološku, organizacionu, bezbednosnu, komunikacionu i svaku drugu disciplinu. Povrede radne discipline su propisane Posebnim kolektivnim ugovorom i Pravilnikom tuženika, kojim su nabrojani oblici uznemiravanja koji se smatraju zabranjenim i koji mogu dovesti do prestanka radnog odnosa učiniocu. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tužilac svom supervizoru - imenovanoj slao SMS poruke ljubavne prirode. Od strane rukovodstva tuženika upozoren je da se takvo ponašanje smatra neželjenim i neprimerenim, budući da je imenovana obavestila da se zbog takvog ponašanja tužioca ne oseća prijatno. Međutim, tužilac je i nakon toga na njenom stolu ostavio zlatne minđuše, a zatim navedenog dana i prekinuo sastanak radnog tima veoma vulgarnom opaskom, navedenoj u izveštaju. Stoga i žalbeni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu jer je on svojim ponašanjem narušio radnu disciplinu propisanu aktima tuženika. To je i prvostepeni sud pravilno zaključio, pa je prvostepena odluka u svemu pravilna i na zakonu zasnovana. To se žalbom tužioca ničim ne dovodi u pitanje. Naime, žalbom tužioca se neosnovano ukazuje da prvostepeni sud nije cenio povredu zbog koje je tužilac upozoren. Iz obrazloženja pobijane presude proizilazi upravo suprotno - sud je cenio obe povrede, kako slanje SMS poruka i ostavljanje poklona supervizoru, tako i vulgarno izražavanje na sastanku, pa je ocenom svih izvedenih dokaza pravilno utvrdio da je u ovom slučaju nastupio otkazni razlog zbog nepoštovanja radne discipline. Tužilac u žalbi navodi da time što je ostavio poklon na stolu supervizora, u trenutku kada se ona nije nalazila u kancelariji, nije nikoga ometao u radu, niti je zapostavljao svoje radne obaveze. Ovi žalbeni navodi su neosnovani, jer se pod ometanjem drugih u radu ne smatra samo neposredno fizičko prekidanje u procesu rada, već i preduzimanje i drugih radnji kojima se ostali mogu ometati u radu. Prema tome, kako se supervisor – imenovana već obraćala svom pretpostavljenom sa obaveštenjem da joj je zbog ponašanja tužioca neprijatno, okolnost da je tužilac nakon toga na njenom stolu ostavio poklon, po mišljenju ovog suda predstavlja ometanje zaposlenog u radu. Što se tiče zanemarivanja radnih obaveza, ova povreda tužiocu nije ni stavljena na teret, pa su žalbeni navodi u tom delu potpuno neosnovani. Na drugoj strani, neosnovano se žalbom tužioca ukazuje da nije utvrđeno po kom osnovu je tužiocu prestao radni odnos, budući da je prvostepeni sud pravilnom ocenom svih izvedenih dokaza utvrdio da je tužiocu radni odnos prestao zbog nepoštovanja radne discipline, dakle - primenom otkaznog razloga, koji je - u skladu sa normama Zakona o radu - propisan opštim aktima tuženika. Shodno tome - neosnovano se žalbom tužioca ukazuje da je rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito jer ugovorom o radu nisu propisani postupci tužioca kao razlog za prestanak radnog odnosa, budući da je dovoljno što je otkazni razlog propisan navedenim odredbama Posebnog kolektivnog ugovora i Pravilnikom. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž.I 2/2009 od 15.01.2009. godine) - 179 -

RADNO PRAVO

287. Neovlašćeni boravak zaposlenog u prostorijama preduzeća tokom vikenda predstavlja narušavanje standarda tolerantne radne discipline i može predstavljati otkazni razlog shodno odredbi člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu. Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog - ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu. Nepoštovanje radne discipline spada u otkazne razloge vezane za ponašanje zaposlenog, koje ima za posledicu da on ne može nastaviti rad kod poslodavca. Ono se može ogledati u činjenju ili nečinjenju, što je standard određenog značenja koji podrazumeva ponašanje koje narušava tehnološku, organizacionu i radnu disciplinu do te mere da se mora prekinuti otkazom. Ponašanje se može javljati u različitim pojavnim oblicima, ali da bi predstavljao otkazni razlog uvek je takvo da se ne može tolerisati i predstavlja akt koji može dovesti do otkaza ako se takvim ponašanjem narušava ambijent rada ili proces rada, uz okolnosti koje čine da zaposleni ne može nastaviti rad kod poslodavca. Dakle, kada je utvrđeno da je tužilac, koji je inače obavljao poslove čuvara, sa grupom bivših zaposlenih, penzionera tuženika i nekoliko radnika, neovlašćeno i protivno zakonskim propisima i odlukama upravnih organa tuženika upao u prostorije upravne zgrade i u njima ostao tokom vikenda pravilan je zaključak prvostepenog suda da je on svojim ponašanjem onemogućavao normalan rad preduzeća odn. da je njegovo ponašanje takvo da ne može nastaviti rad kod poslodavca. Već činjenica da se okupljanje radnika, među kojima je bio i tužilac, dogodilo van radnog vremena, u prostorijama upravne zgrade, gde inače nije radno mesto tužioca, po mišljenju ovog suda predstavlja narušavanje standarda tolerantne radne discipline i može predstavljati otkazni razlog neposredno na osnovu odredbi Zakona o radu. Iz tih razloga je odluka prvostepenog suda, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, u svemu pravilna i na zakonu zasnovana. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1. 1154/08 od 20.01.2009. godine)

288. Osnov za otkaz ugovora o radu zbog učinjenog krivičnog dela je pravnosnažna krivična presuda. Iz obrazloženja: Odredbom člana 179. stav 4. Zakona o radu predviđeno je da poslodavac može da zaposlenom otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog i to ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je pokrenut krivični postupak protiv tužioca za navedena krivična dela, ali je pravilan zaključak prvostepenog suda da je za upotrebu otkaznog razloga koji je predviđen u napred navedenoj odredbi rele- 180 -

RADNO PRAVO vantna činjenica da li je zaposleni učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom koja se može utvrditi samo pravnosnažnom osuđujućom krivičnom presudom. Tek onda poslodavac može iz ovog razloga zaposlenom da otkaže ugovor o radu. U ovom slučaju takve presude nema, pošto krivični postupak još uvek traje. Stoga je osporeno rešenje moralo biti poništeno kao nezakonito. Neosnovani su navodi iz odgovora na tužbu u kome se ističe da je tim krivičnim delom izvršeno i biće povrede radne obaveze jer je opis radnji krivičnih dela u sebi sadržao i povredu radne obaveze, što je utvrđeno blanketnom normom u članu 69. stav 1. tačka 2) Kolektivnog ugovora tuženog gde se kaže da zaposleni čini povredu radne obaveze ako izvrši krivično delo na radu ili u vezi sa radom. Ovo stoga što se i u toj odredbi kolektivnog ugovora tuženog predviđa da je krivično delo izvršeno a to se ne može utvrditi odlukom poslodavca već nadležnog suda. Pošto u osporenom rešenju nema činjeničnog opisa eventualne povrede radne obaveze, to je u pogledu činjeničnog opisa bilo neosnovano da se eventualno izvrši prekvalifikacija otkaznog razloga od strane suda koji pravnom kvalifikacijom iz osporenog rešenja nije vezan, ali je vezan činjeničnim opisom koga, međutim, u osporenom rešenju nema. Stoga je pobijana presuda pravilna i na zakonu zasnovana, a neosnovani su navodi iz žalbe tuženog u kojima se ukazuje da je protiv tužioca pokrenut postupak za krivično delo koje je istovremeno i povreda radne obaveze, jer, kao što je rečeno, osporeno rešenje ne sadrži nijedan element činjeničnog osnova učinjene povrede radne obaveze. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. I 52/09 od 30.01.2009. godine)

289. Otkaz ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline nije uslovljen unapred propisanom povredom radne obaveze krivicom zaposlenog. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1282/08 od 25.09.2008. godine)

290. Traženje objašnjenja od neposrednog rukovodioca, za pogreške u obračunatoj zaradi ne može biti razlog za otkaz ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline. Iz obrazloženja: Na osnovu izvedenih dokaza, posebno saslušanjem svedoka..., prvostepeni sud je zaključio da tužilac kritičnom prilikom nije pretio upravniku niti ga je vređao, jer su primedbe na zaradu imali i drugi zaposleni. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno zaključuje da je otkaz tužiocu dat nezakonito, a razlozi koji su u rešenju navedeni nisu razlozi za otkaz. Tuženik previđa činjenicu da zaposleni ima u smislu čl. 104. Zakona o radu pravo na odgovarajuću zaradu, što je inače bitan elemenat utovora o radu. Odredbama čl. 121. i 122. istog zakona je propisana dužnost poslodavca da tužiocu prilikom svake isplate zarade dostavi obračun a takođe i da vodi mesečnu evidenciju koja sadrži podatke o zaradi, pa nezadovoljan radnik ima pravo da zatraži objašnjenje i ispravku pogrešnog obračuna zarade. Stoga se obraćanje neposrednom rukovodiocu za objašnjenje o načinu obračuna te zarade ne može smatrati nedoličnim ponašanjem i nepoštovanjem radne discipline. (Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. 1065/08, od 5.09.2008. godina) - 181 -

RADNO PRAVO

291. Kao nepoštovanje radne discipline, odnosno ponašanje zaposlenog zbog koga on ne može da nastavi rad kod poslodavca kvalifikuje se postupanje zaposlenog u vidu konfliktnih odnosa sa kolegama, neovlašćenog korišćenja službenog telefona, neprikladnog oblačenja i pušenja na radnom mestu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev II 953/08 od 04.09.2008. godine)

292.

Kod ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu izostanak sa rada u dužem periodu se ispituje kao celovit akt nediscipline, obzirom da predstavlja produženu povredu radne discipline, koja se sastoji od brojnih radnji u vremenskoj povezanosti. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev.II 2/08 od 23.10.2008. godine)

293. Bez obzira što poslodavac nije doneo pravilnik kojim bi bile propisane povrede radnih obaveza, u situaciji kada je zaposleni u dužem vremenskom periodu dolazio na posao sa zakašnjenjem, takvim svojim ponašanjem skrivljeno je učinio povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom o radu. To je standard očekivanog ponašanja svakog zaposlenog, koje je kao takvo predviđeno i Zakonom o radu, zbog čega je bez uticaja što ova povreda nije predviđena i opštim aktom tuženog (pravilnikom). Zbog takvog ponašanja ne može da nastavi rad kod poslodavca. Iz obrazloženja: Poslodavac – kako je propisano Odredbom člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu - može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na njegovo ponašanje i u slučaju ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom i ugovorom o radu (tačka 2.), ili ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odn. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. I članom 15. stav 1. tač. 1 i 2. ovog Zakona predviđena je obaveza zaposlenog da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi i da poštuje organizaciju rada, dok opravdan razlog za otkaz ugovora o radu - prema stavu 3. tačka 6. alineja 1. Ugovora o radu (koji je tužilja potpisala sa tuženim 15.04.2002. godine) - predstavlja i povreda radne obaveze koju zaposleni učini svojom krivicom, a između ostalog - neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radne obaveze. Kod utvrđene činjenice da je tužilja u dužem vremenskom periodu dolazila na posao sa zakašnjenjem, a imajući u vidu navedene zakonske odredbe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilja ovakvim ponašanjem i svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđenu Ugovorom o radu, te da je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Iz tih razloga je otkaz tužilji zakonit u smislu člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu. - 182 -

RADNO PRAVO S tim u vezi, bez uticaja je što tužena nije donela pravilnik kojim bi bile propisane povrede radnih obaveza, i to zbog toga što je povreda koja je tužilji stavljena na teret predviđena ugovorom o radu. Uz sve ovo, poštovanje radnog vremena (dolazak na posao na vreme i odlazak sa posla po isteku radnog vremena) predstavlja jedno od osnovnih pravila poštovanja radne discipline. To je standard očekivanog ponašanja svakog zaposlenog, koje je kao takvo predviđeno i Zakonom o radu, zbog čega je bez uticaja što ova povreda nije predviđena i opštim aktom tuženog (pravilnikom). (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 203/08 od 26.03.2008. godine)

294. Napuštanjem posla pre isteka radnog vremena kao otkazni uslov. Iz obrazloženja: Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" broj 24/05 i 61/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, na njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, odnosno ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Ugovorom o radu zaključenim između parničnih stranaka, odredbom tačke 22. podtačke 15. kao razlog za otkaz ugovora od strane poslodavca predviđeno je kašnjenje na posao, ili napuštanje rada pre kraja radnog vremena. Kako je u postupku utvrđeno da je tužilac, napuštanjem posla pre isteka radnog vremena, bez saglasnosti neposrednog rukovodioca učinio povredu radne obaveze koja predstavlja otkazni razlog predviđen ugovorom o radu, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su ispunjeni zakonski razlozi za otkaz ugovora o radu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev.791/08, od 19.06.2008. godine)

295. Odobreno neplaćeno odsustvovanje sa rada zbog završetka studija i odsustvo zbog civilnog služenja vojnog roka, su odsustva bez naknade zarade i imaju istu pravnu posledicu - mirovanje prava iz radnog odnosa. Znači, zaposleni koji se nalazi na neplaćenom odsustvu i u isto vreme se nalazi na civilnom odsluženju vojnog roka (a o tome nije obavestio poslodavca), ne čini težu povredu radnih obaveza, odnosno neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza i zbog toga mu ne može prestati radni odnos. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1758/07 od 24.01.2008. godine)

296. Obostrani povišeni ton bez direktnog vređanja ostalih zaposlenih kao otkazni razlog. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi zaključuju da je nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka za povrede radne obaveze iz tački 1, 2. i 3. osporenog prvostepenog rešenja. Za učinjenu po- 183 -

RADNO PRAVO vredu radne obaveze iz tačke 4. osporenog rešenja, nižestepeni sudovi utvrđuju da je tužilja nije učinila jer je razgovor povišenim tonom bio obostran, a tužilja nije direktno vređala i nije se nedostojno ponašala prema zaposlenima M. V., D. B. i M. P., pa iako je bilo problema u njihovoj saradnji proces rada se i dalje odvijao i nisu nastupile štetne posledice po tuženu. Stoga, imajući u vidu utvrđenu činjenicu da tužilja nije učinila povredu iz tačke 4. osporenog rešenja, nije bilo osnova za izricanje disciplinske mere prestanka radnog odnosa, pa je pravilnom primenom materijalnog prava usvojen tužbeni zahtev. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1718/07, od 17.04.2008. godine)

297. Ne predstavlja povredu radne obaveze i razlog za otkaz ugovora o radu činjenica da je zaposleni odbio prijem pismenog naloga kojim mu se nalaže da "neizostavno i odmah pristupi izvršavanju radnih zadataka" u situaciji kada je radnik izvršavao svoje radne obaveze. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu koji je kod tuženog obavljao poslove prijemnog referenta, pobijanim rešenjem br. 2412/02 od 30.12.2005. godine otkazan je ugovor o radu zbog učinjene teže povrede radne obaveze, primenom čl. 15. Ugovora o radu i člana 94. st. 4. tač. 3. i tač. 18. Pravilnika o radu, zato što je dana 22.12.2005. godine, po dolasku na svoje radno mesto odbio da obavlja svoje radne obaveze i zadatke po usmenom nalogu šefa servisa i što je istog dana odbio da prihvati i potpiše pismeni nalog za obavljanje svojih radnih obaveza i zadataka koji je izdat od strane poslodavca. Tužilac je upozoren o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu pismenim upozorenjem od 22.12.2005. godine. U postupku je utvrđeno da je navedenog dana, 22.12.2005. godine, tužilac, u toku radnog vremena, obavljao poslove prijemnog referenta i da nije odbio da pristupi izvršenju svojih radnika zadataka i radnih obaveza, a da je odbio prijem pismenog naloga. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo zaključivši da je osporeno rešenje tuženog nezakonito, obavezavši tuženog da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava po osnovu rada od dana prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad. Prema odredbi čl. 179. st. 2. važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 24/05) poslodavac može dati otkaz zaposlenom ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Odredbom čl. 15. Ugovora o radu poslodavac je ovlašćen da radniku raskine radni odnos jednostrano u slučaju ako neopravdano odbije radni nalog. Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilac u toku radnog vremena obavljao poslove prijemnog referenta i da nije odbio da pristupi izvršenju svojih radnih zadataka i obaveza, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije učinio povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret. Samo odbijanje prijema pismenog naloga kojim se nalaže da se "neizostavno i odmah pristupi izvršenju radnih zadataka" u situaciji kada je tužilac izvršavao svoje radne obaveze na koje revident ukazuje, ne predstavlja povredu radne obaveze zbog koje bi tužiocu mogao biti otkazan ugovor o radu na osnovu čl. 179. st. 2. Zakona o radu, zbog čega su pravilnom primenom materijalnog prava nižestepeni sudovi poništili osporeno rešenje. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. P 729/08 od 12.06.2008. godine) - 184 -

RADNO PRAVO

298. Zaposlenom je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu zbog povrede radne obaveze. Međutim, nadležni sud je poništio ovu odliku o prestanku radnog odnosa iz razloga što je tužilac zatečen kako spava na radnom mestu u svojim kolima posle 21 časa neprekidnog rada, što znači da funkcija odmora ustanovljena članom 64. Zakona o radu nije obezbeđena, pa zbog toga nema krivice tužioca za učinjenu povredu radne obaveze. Iz obrazloženja: Tužiocu je stavljeno na teret da je zatečen da spava za vreme rada na svom radnom mestu dana 7.07.2006. godine u 04,00 časa izjutra. Tužilac je radio, po Odluci o preraspodeli radnog vremena, 24 sata neprekidno, a 3 dana se odmarao posle toga. U vreme kada je zatečen na radnom mestu da spava, tužilac je neprekidno radio 21 čas. Odredbom člana 55. stav 3. Zakona o radu je propisano da radna nedelja traje 5 radnih dana, da raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac, a da radni dan po pravilu traje 8 časova. Rad koji se obavlja u vremenu od 22 časa do 6 časova narednog dana smatra se radom noću po članu 62. istog zakona, dok je članom 63. Zakona propisano da, ako je rad organizovan u smenama, poslodavac je dužan da obezbedi izmenu smena tako da zaposleni ne radi neprekidno više od jedne radne nedelje noću. Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilac radio po odluci o preraspodeli radnog vremena na taj način što je radio neprekidno 24 časa, a posle toga se odmarao 3 dana, da tužiocu nije omogućeno korišćenje odmora za vreme rada saglasno članu 64. istog zakona, to po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju nema krivice tužioca za učinjenu povredu radne obaveze. Odredbom člana 64. Zakona o radu je propisano da zaposleni koji radi puno radno vreme ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta, a da zaposleni koji radi duže od punog radnog vremena najmanje 10 časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta. Odmor se ne može koristiti na početku i na kraju radnog vremena. Odmor u toku dnevnog rada, po ovim odredbama ima izrazito zaštitnu funkciju. On omogućava da radnik učini predah i obnovi svoje vitalne i radne funkcije kako bi se sačuvao od povređivanja, odnosno drugih rizika profesionalne patologije. Da bi zaštitna funkcija odmora došla do punog izražaja, propisano je da se on ne može koristiti na početku i na kraju radnog vremena. Vreme odmora treba da bude određeno u toku rada koji neposredno prethodi početku slabljenja koncentracije što se može utvrditi na osnovu podataka o učestalosti povređivanja po časovima rada i drugim pokazateljima ispoljavanja profesionalne patologije. U konkretnom slučaju, tužilac je zatečen kako spava na radnom mestu u svojim kolima posle 21 časa neprekidnog rada, što znači da funkcija odmora ustanovljena članom 64. Zakona o radu nije obezbeđena, pa zbog toga nema krivice tužioca za učinjenu povredu radne obaveze. Zbog toga nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zbog čega je Vrhovni sud preinačio obe nižestepene presude i tužbeni zahtev tužioca u ovom delu usvojio. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II br. 1593/07 od 20.02.2008. godine)

299. Neopravdano odbijanje radnog naloga, i pored usmenog upozorenja na posledice takvog ponašanja, daje ovlašćenje poslodavcu da radniku jednostrano raskine radni odnos, nezavisno - 185 -

RADNO PRAVO od toga da li je takvim ponašanjem radnika poremećen proces rada kod poslodavca ili da li je nastala šteta. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima automehaničara, do donošenja rešenja br. 2413/02 od 30.12.2005. godine kojim mu je otkazan ugovor o radu, zbog povrede radne obaveze utvrđene tim ugovorom o radu. Osporenim rešenjem tužiocu je stavljeno na teret da je 21.12.2005. godine po dolasku na radno mesto, odbio da obavlja svoje radne obaveze i zadatke po usmenom nalogu šefa servisa, te odbio da prihvati i potpiše pismeni nalog poslovođe za obavljanje radnih obaveza i zadataka. Tužilac je upozoren na postojanje zakonskih uslova za otkaz ugovora o radu. Ocenjujući zakonitost rešenja, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret. Na utvrđeno činjenično stanje, pravilnom primenom materijalnog prava odbijen je zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i zahtevu za vraćanje na rad. Prema čl. 179. st. 1. tač. 2. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovog ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Poslodavac je u smislu čl. 180. istog Zakona dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz čl. 179. tač. 1 do 6 ovog Zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U konkretnom slučaju, tužilac se 21.12.2005. godine javio na rad, da bi potom, nezadovoljan zbog kašnjenja plate otišao u čajnu kuhinju. Tužiocu i ostalim zaposlenima koji su odbili da rade, neposredni rukovodilac je dao najpre usmeni nalog, a zatim i pismeni za uključivanje u radni proces. Tužilac je odbio da potpiše nalog, kao i da se vrati na svoje radno mesto. Stoga je i po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da je opisanim ponašanjem tužilac učinio povredu radne obaveze propisane čl. 15. ugovora o radu (ako neopravdano odbije radni nalog), čime su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa na osnovu čl. 179. st. 1. tač. 2. Zakona o radu i člana 94. st. 1. tač. Z. Pravilnika o radu tuženog. Navodi u reviziji da tužiocu nije mogao biti otkazan ugovor o radu, jer njegovom krivicom nije poremećen proces rada niti je nastala šteta, nisu osnovani. Naime, neopravdano odbijanje radnog naloga da je ovlašćenje poslodavcu da na osnovu čl. 15. ugovora o radu radniku raskine jednostrano radni odnos, nezavisno od toga da li je takvim ponašanjem radnika poremećen proces rada i da li je nastala šteta. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. P 649/08 od 2.07.2008. godine)

300. Zaposleni, kome je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njegovim radom uz isplatu otpremnine, ima pravo na priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. - 186 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Tužilja osporava zakonitost rešenja tuženog organa i navodi da joj je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njenim radom, na osnovu odredbe člana 179. tačka 9. Zakona o radu odn. zbog smanjenja obima posla. Rešenjem o otkazu je određena isplata otpremnine i utvrđeno pravo na novčanu naknadu za vreme privremene nezaposlenosti, u skladu sa članom 160. Zakona. S obzirom da joj je radni odnos prestao uz isplatu otpremnine, a ne novčane naknade, smatra da ima pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, pa predlaže da Vrhovni sud Srbije tužbu uvaži i osporeno rešenje poništi. Tuženi organ u odgovoru na tužbu navodi da u svemu ostaje pri navodima iznetim u obrazloženju osporenog rešenja i predlaže da Vrhovni sud Srbije tužbu odbije kao neosnovanu. Ispitujući zakonitost osporenog rešenja, u smislu odredbe člana 39. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, ocenom navoda u tužbi, odgovoru na tužbu i spisa predmeta ove upravne stvari - Vrhovni sud Srbije je našao da je tužba osnovana. Osnovano se, po oceni Vrhovnog suda Srbije, tužbom ukazuje da je osporenim rešenjem povređen zakon na štetu tužilje jer iz dokaza koji se nalaze u spisima proizlazi da tužilja ispunjava uslove, propisane odredbom člana 160. Zakona, za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Relevantne odredbe:Zaposleni, kome poslodavac posle isplate otpremnine iz člana 158. Zakona, otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju – član 160. Zakona o radu. Iz naznačenog rešenja o otkazu ugovora o radu od 15.06.2005. godine vidi se da je tužilji prestao radni odnos kod poslodavca zbog prestanka potrebe za njenim radom, na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona i da joj je isplaćena otpremnina iz člana 158. Zakona u navedenom iznosu. Imajući to u vidu, Vrhovni sud Srbije nalazi da su se stekli svi zakonom propisani uslovi za ostvarivanje prava tužilje na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Vrhovni sud Srbije je cenio navod tuženog organa da je tužilja obaveštena od strane poslodavca da u slučaju isplate otpremnine nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, ali je našao da nije utemeljen na zakonu. Ovo zbog toga što je odredbom člana 177. stav 2. Zakona propisano da je poslodavac dužan, pre potpisivanja sporazuma, da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Jedno od tih prava je i pravo na novčanu naknadu, a posledica je uskraćivanje tog prava samo u slučaju predviđenom zakonom, tj. samo ako je radni odnos prestao na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog. To je jedino obaveštenje koje je poslodavac dužan i ovlašćen da dá i koje samo u tom slučaju predstavlja pravno relevantnu činjenicu kod utvrđivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. S obzirom da je tužilji radni odnos prestao rešenjem o otkazu ugovora o radu, obaveštenje poslodavca o pravima za slučaj nezaposlenosti, dato u smislu navedenog člana 177. stav 2. Zakona, nije od uticaja na ostvarivanje prava koja joj po tom osnovu pripadaju. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 7171/07 od 08.05.2008. godine)

301. Da bi radni odnos zaposlenom zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla, odnosno neostvarivanja rezultata rada, prestao na zakonit način, neophodno je da poslodavac najpre izda zaposlenom odgovarajuće instrukcije i pisano upozorenje, a da zaposleni i po isteku određenog roka za poboljšanje rada i rezultata rada nastavi da obavlja svoje dužnosti na nezadovoljavajući način. - 187 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju tuženi je otkazao ugovor o radu tužilji zbog otkaznog razloga predviđenog odredbom čl. 179. t. 1. Zakona o radu, odnosno zbog neostvarivanja rezultata rada. Ovaj otkazni razlog nije konkretizovan u navedenom zakonu, ali spada u otkazne razloge koji se tiču sposobnosti zaposlenog za rad na određenom radnom mestu koji poslodavac uočava praćenjem rezultata rada zaposlenog. Tuženi je ne samo ispoštovao zakonsku obavezu dostavljanja pisanog upozorenja tužilji za postojanje otkaznog razloga zbog neostvarivanja rezultata rada, predviđenu odredbom čl. 180. st. 1. ZOR, te ispoštovao pravo na odbranu predviđeno odredbom čl. 7. ratifikovane Konvencije MOR br. 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji Konvencije je objavljen u "Sl. listu SFRJ" br. 4/84) već i obavezu iz Preporuke br. 166 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, prema kojoj radni odnos neće prestati zaposlenom zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla, sem ako poslodavac ne da zaposlenom odgovarajuće instrukcije i pisano upozorenje, a zaposleni i dalje obavlja svoje dužnosti na nezadovoljavajući način i po isteku određenog roka za poboljšanje rada i rezultata rada, a tužilji je dao i mogućnost da poboljša svoj rad u saradnji sa ostalim zaposlenima kod tuženog, koju mogućnost tužilja ne samo da nije iskoristila, već je istu ignorisala, te nije tuženom ni dala odgovor na dato upozorenje. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1905/2007 od 27.03.2008. godine)

302. Istekom roka od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza, poslodavac gubi pravnu mogućnost za otkaz ugovora o radu zbog neostvarivanja rezultata rada. Iz obrazloženja: Kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos. Za ovakvu odluku nižestepeni sudovi su dali razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni sud. Odredbom člana 104. stav 1. tada važećeg Zakona o radu, propisano je da otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tačka 1) Zakona o radu - neostvarivanje rezultata rada, poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Kako je tuženi saznao za činjenice koje su razlog za davanje otkaza u toku 2001. godine, a rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneo 21.9.2004. godine, to su u vreme donošenja spornog rešenja istekli zakonski rokovi iz člana 104. stav 1. Zakona o radu za otkaz ugovora o radu zaposlenom, zbog čega je tuženi izgubio pravnu mogućnost da tužiocu otkaže ugovor o radu zbog neostvarivanja rezultata rada. Navodi u reviziji tuženog da nije nastupila zastarelost za donošenje spornog rešenja, jer se radi o otkaznom razlogu koji postoji u kontinuitetu, nije osnovan, s obzirom da tužiocu radni odnos nije prestao zbog nepoštovanja radne discipline (koja radnja može trajati u kontinuitetu), već zbog neostvarivanja rezultata rada i neposedovanja potrebnog znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na koje je raspoređen. Revizijski navod tuženog da sporno rešenje nije moglo biti poništeno kao nezakonito usled za- 188 -

RADNO PRAVO starelosti, jer tužilac zastarelost u toku postupka nije ni isticao, nije osnovan. Sud u parnicama iz radnih odnosa, pre svega, ocenjuje zakonitost otkaznog postupka, a njega, pored ostalog, čine i odredbe o rokovima u kojima poslodavac zaposlenom može da otkaže ugovor o radu, koje su nižestepeni sudovi pravilno primenili ocenjujući da je istekom zakonskog roka prestala mogućnost otkazivanja ugovora o radu zaposlenom zbog nastalog otkaznog razloga. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 235/08 od 24.04.2008. godine)

303. Prekidanje privatnog razgovora službenika sa službenog telefona i međusobno vređanje nije ometanje zaposlenog u procesu rada. Takvo ponašanje ne dovodi do povrede radne obaveze predviđene Pojedinačnim kolektivnim ugovorom i ne predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu. Iz obrazloženja: Zaključci prvostepenog suda su pravilni. Konkretan opis događaja, utvrđen pravilnom ocenom dokaza od strane prvostepenog suda u pobijanoj presudi, ne može predstavljati biće one povrede koja se u pismenom upozorenju i osporenom rešenju tužiocu stavlja na teret. Tužilac, kada je prekinuo privatni razgovor radnice računovodstva sa službenog telefona istu nije ometao u procesu rada a verbalni sukob koji je posle toga usledio uzajamnim vređanjem (koji je započela službenica) nije dovelo do izrazitog otežavanja izvršavanja radnih obaveza krivicom tužioca. To otežavanje je, u stvari, svojim postupanjem inicirala upravo ta službenica - prvo neovlašćenim privatnim razgovorom, a potom iniciranjem verbalnog sukoba vređanjem. Na drugoj strain, u postupku donošenja osporenog rešenja tuženi nije ni na koji način učinio verovatnim da je kod ostalih prisutnih zaposlenih došlo do ometanja u radu koje je izrazito otežavalo izvršavanja njihovih radnih obaveza. Neosnovani su navodi iz žalbe tuženog u kojima se ukazuje da činjenično stanje u ovoj pravnoj stvari nije tačno i u potpunosti utvrđeno, jer je isto prvostepeni sud u potpunosti i tačno utvrdio, kao što je i navedeno. Okružni sud je razmotrio i ostale žalbene navode i našao da ni oni nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1. 755/08 od 14.10.2008. godine)

304. Otkazni razlog se, da bi bio valjan, mora sa izvesnošću pripisati krivici zaposlenog. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom utvrđenju u prvostepenom postupku, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog da bi joj dana 17.1.2006. godine prestao radni odnos na osnovu rešenja tuženog od ovog datuma zbog toga što je odbila da potpiše aneks ugovora o radu koji joj je dostavljen u formi ponude za zaklju- 189 -

RADNO PRAVO čenje ovog aneksa, zbog čega je ovaj otkazni razlog tuženi kvalifikovao u smislu čl. 179. st. 1. tač. 7. Zakona o radu. Ovom rešenju tuženog prethodila je ponuda za zaključenje navedenog aneksa tužilji na poslu, koji dokument je tužilja pročitala sa zahtevom da ga ponese kući, ali kako tuženi ovom zahtevu nije udovoljio, usledila je dostava tužilji od strane tuženog kako ponude za zaključenje aneksa, tako i samog aneksa poštom, koju pošiljku dokumenata je tužilja primila dana 28.10.2005. godine, bez odgovora na predmetnu ponudu tuženog. Sa navedenih razloga je tuženi ponovio dostavu predmetnih dokumenata tužilji dana 7.12.2005. godine poštom, kojom prilikom je tužilja istog dana vratila tuženom potpisanu ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, pri čemu nije vratila i potpisane anekse ugovora o radu. Potpisanu ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu od strane tužilje tuženi je primio dana 13.12.2005. godine. S obzirom da tužilja nije tuženom ovom prilikom vratila i potpisani aneks ugovora o radu, tuženi je doneo osporeno rešenje navodeći da se u radnjama tužilje stiče opravdani otkazni razlog u smislu odbijanja tužilje da potpiše aneks ugovora o radu, shodno čl. 179. st. 1. tač. 7. Zakona o radu. Osporeno rešenje tuženog istaknuto je na oglasnoj tabli tuženog. Odlukom tuženog tužilji je odobreno korišćenje prvog dela godišnjeg odmora od 27.6.2005. godine do 15.7.2005. godine, a drugog dela godišnjeg odmora od 20.1.2006. godine do 26.1.2006. godine, sa obavezom da se javi na posao dana 27.1.2006. godine. Tuženi u toku dosadašnjeg postupka nije dostavio sudu niti spornu ponudu, niti sporni aneks ugovora o radu, ali iskaz svedoka Vasiljević Vere, po oceni prvostepenog suda, upućuje da se isti odnosio na povećanje zarade i povećanje naknade troškova prevoza. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni drugostepenog suda, pravilno je postupio prvostepeni sud usvojivši tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja tuženog. Naime, imajući u vidu da je tuženom blagovremeno, u smislu čl. 172. st. 2. Zakona o radu, vraćena potpisana ponuda za zaključenje spornog aneksa od strane tužilje, ne može se sa izvesnošću smatrati da se u radnjama tužilje stiče otkazni razlog u smislu čl. 179. st. 1. tač. 7. ovog Zakona. Ovo stoga što potpis tužilje na navedenoj ponudi ukazuje na njenu saglasnost sa istom, kako na to upućuje odredba čl. 32. st. 1. u vezi sa čl. 41. i 42. st. 1. ZOO. Pravilnost ovog zaključka nije dovedena u sumnju niti iskazom svedoka Vasiljević Vere na okolnost sadržaja spornog aneksa, imajući u vidu da se po njenom kazivanju isti odnosio na bolje uslove rada tužilje kod tuženog u smislu povećanja zarade i naknade troškova prevoza, zbog čega bi bilo nelogično tužiljino protivljenje navedenim izmenama. Osim toga, kako tuženi u toku dosadašnjeg postupka nije dostavio sudu sporni aneks ugovora o radu, to nije ni dokazao valjanost otkaznog razloga u smislu čl. 179. st. 1. tač. 7. i 8. Zakona o radu, imajući u vidu da se otkaz od strane poslodavca može dati zaposlenom samo ako neopravdano odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu čl. 171. st. 1. tač. 1. do 4. ovog Zakona, odnosno u vezi sa članom 33. st. 1. tač. 10. navedenog Zakona. Po oceni drugostepenog suda, takođe nije ispoštovana procedura dostavljanja akta o otkazu ugovora o radu tužilji u skladu sa čl. 185. Zakona o radu, imajući u vidu da je osporeno rešenje bilo istaknuto na oglasnoj tabli tuženog, a da u toku dosadašnjeg postupka tuženi nije pružio dokaze o dostavi ovog akta tužilji na zakonom uređen način. Prestanku radnog odnosa tužilje kod tuženog sa danom 17.1.2006. godine protivi se i rešenje tuženog o korišćenju godišnjeg odmora tužilje u periodu od 20.1.2006. godine do 26.1.2006. godine sa obavezom da se tužilja na posao javi dana 27.1.2006. godine. Sledom navedenog, kako valjanost otkaznog razloga i procedure davanja otkaza zaposlenom ničim ne sme biti dovedena u sumnju, te kako u konkretnom slučaju ovi uslovi nisu ispunjeni, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. (Presuda Okružnog suda u Kraljevu, Gž.br.1998/07 od 25.01.2008. godine) - 190 -

RADNO PRAVO

305.

Opravdan razlog za otkaz ugovora u radu postojao bi ukoliko bi zaposleni odbio potpisivanje ugovora, odnosno aneksa ugovora koji sadrži elemente predviđene čl. 33. st. 1. Zakona o radu. Međutim, ukoliko poslodavac u aneks ugovora unese neku drugu odredbu, npr. ako ponuđeni tekst sadrži neprihvatljive obaveze za radnike koji bi se potpisivanjem istog odrekli svih dugova koje poslodavac ima prema njima po bilo kom osnovu i svih tužbenih zahteva, kao i da se ne radi o izmeni postojećeg ugovora, te da poslodavac istim pokušava da se zaposlenima nametne potpisivanje vansudskog poravnanja o otpisu dugova tuženog, odbijanje zaposlenog da takav aneks ugovora potpiše ne predstavlja opravdan razlog za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev.II 886/08 od 28.10.2008. godine)

306. Cilj i svrha upozorenja je stavljanje u izgled zaposlenom mogućnosti nastupanja posledica usled učinjenih bitnih povreda radnih dužnosti i mora se dati pre otkaza ugovora o radu za povredu radne obaveze koja je bila povod za otkaz. Upozorenje ne može biti uopšteno niti pak jedanput dato za eventualne buduće povrede radnih obaveza. Iz obrazloženja: Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da svrha upozorenja jeste da se zaposlenom omogući da ostvari pravo na odbranu, a ne da se ubuduće uzdrži od naznačenog ponašanja. U konkretnom slučaju, tužiocu je otkazan ugovor o radu iz razloga propisanih članom 101. stav 1. tačka 3. i 4. Zakona o radu (ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca). Članom 101. stav 2. istog zakona propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tačka 3. i 4. ovog člana zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Upozorenjem se stavlja do znanja zaposlenom da je otpočela procedura primene disciplinski otkaznih razloga kako bi se zaposleni izjasnio o onome što mu se stavlja na teret. Forma upozorenja o razlozima za otkaz nije propisana kao uslov punovažnosti ove radnje poslodavca. Odlučujuće je da li je zaposleni upozoren o razlozima za otkaz i da li mu je omogućeno pravo na odbranu i izjašnjenje o njima, te da li se radi o valjanim razlozima za otkaz zaposlenom po ovom osnovu. Tuženi je tužioca pismeno upozorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, a tužilac se na zapisniku sastavljenom kod tuženog 16.12.2003. godine, znači pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, o ovim razlozima tuženog nije izjasnio. Prema tome cilj i svrha upozorenja je stavljanje u izgled zaposlenom mogućnosti nastupanja posledica usled učinjenih bitnih povreda radnih dužnosti i mora se dati pre otkaza ugovora o radu za povredu radne obaveze koja je bila povod za otkaz, tako da upozorenje ne može biti uopšteno niti pak jedanput dato za eventualne buduće povrede radnih obaveza. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev II 183/08 od 25.06.2008. godine)

307.

Upozorenje ne može biti zamenjeno otkaznim razlozima navedenim u obrazloženju rešenju o otkazu ugovora o radu i takvo rešenje će se poništiti kao nezakonito. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 393/08 od 17.09.2008. godine) - 191 -

RADNO PRAVO

308.

Nije od značaja činjenica da li je zaposleni imao ili ne alkohola u krvi u vreme kada mu se terenska kontrola obratila za analizu, jer je njegovo odbijanje da se podvrgne alkokontroli takva povreda radne dužnosti zbog koje se može otkazati ugovor o radu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 18/07 od 21.02.2007. godine)

309. Neopravdan izostanak zaposlenog sa rada se može podvesti pod povredu radne obaveze jer izaziva poremećaj u procesu rada, s obzirom da su drugi zaposleni, pored svojih poslova morali da obavljaju i one poslove koje je prema rasporedu rada bila dužna da obavlja tužilja. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju tužilja je znala, odnosno morala znati da neopravdan izostanak sa rada u periodu kraćem od šest radnih dana predstavlja težu povredu radne obaveze iz čl. 16. stav 1. alineja 14 u vezi člana 21. Pravilnika o odgovornosti radnika tuženog. Neopravdan izostanak tužilje sa rada svakako je izazvao poremećaj u procesu rada.Uticao je na kvalitet izvršenih usluga i otežao rad drugih radnika koji su pored svojih poslova morali da obavljaju i one poslove koje je prema rasporedu rada bila dužna da obavlja tužilja. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 891/06, od 26.04.2007. godine)

310. Na zloupotrebu prava na bolovanje ukazuje okolnost da su zaposlenom retroaktivno izdate doznake o sprečenosti za rad, suprotno propisanoj proceduri. Iz obrazloženja: Za period od 01.04.1999. godine do 29.02.2000. godine tužilac je dobio izveštaje od imenovanog lekara iz Doma zdravlja o privremenoj sprečenosti za rad. Kao prvi dan sprečenosti u izveštajima se navodi 01.04.1999. godina, ali ni na jednom izveštaju nije konstatovan datum izdavanja. Za period od 01.03.2000. godine do 30.04.2000. godine tužilac je dobio izveštaje o privremenoj sprečenosti za rad od drugog imenovanog lekara iz istog Doma zdravlja. Na njima je kao prvi dan sprečenosti za rad naveden 24.02.1999. godine, s tim što su oba izveštaja izdata 08.05.2000. godine. Protiv oba ova lekara vođen je disciplinski postupak i kažnjeni su zbog nemarnosti u radu - zbog toga što su tužiocu retroaktivno izdali doznake o sprečenosti za rad, suprotno propisanoj proceduri za njihovo izdavanje. Za svo ovo vreme tužilac se jednom javljao u Klinički centar Srbije - Medicini rada gde je dobio izveštaj lekara specijaliste da je nesposoban za rad s tim što su ovi pregledi obavljani u periodu od 24.02.1999. godine pa do 07.09.2000. godine. U ovom periodu bolovanja tužilac nije odlazio na drugostepenu komisiju za produženje bolovanja, osim što je 05.05.2000. godine bio upućen na komisiju, ali pregled nije obavljen jer nije imao overenu zdravstvenu knjižicu. Za vreme bolovanja za koje su tužiocu izdate doznake o privremenoj sprečenosti za rad nije primao nikakvu terapiju, što je utvrđeno uvidom u protokol Doma zdravlja. - 192 -

RADNO PRAVO Na osnovu iskaza tužioca saslušanog kao parnična stranka sud je utvrdio da je on u martu 1999. godine izlazio na lekarsku komisiju koja je konstatovala njegovu nesposobnost za rad narednih 30 dana, da je u maju iste godine ponovo izlazio na komisiju a da tada komisija nije ništa napisala u izveštaju. Na osnovu toga prvostepeni sud pravilno utvrđuje činjenicu da više nisu postojali razlozi za produženje bolovanja tužiocu, čime bi bio opravdan njegov izostanak sa posla. Na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da su osporena rešenja tuženog o izrečenoj disciplinskoj meri prestanak radnog odnosa tužioca zakonita. Prvostepeni sud, naime, pravilno nalazi da je tužilac neopravdano izostao sa posla u periodu koji mu se stavlja na teret jer nije imao uredne doznake koje opravdavaju njegov izostanak sa posla, a takođe i da je zloupotrebio pravo na bolovanje, jer je znao kakva je procedura za dobijanje doznaka i koliko može da traje bolovanje bez odluke lekarske komisije na koju je on bio upućen u maju 1999. godine, kao da je i bio svestan da su mu lekari koji su mu retroaktivno izdali doznake za period od 01.04.1999. godine do 30.04.2000. godine to učinili suprotno propisanoj procedure. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. I 505/07 od 31.07.2007. godine)

311.

Ako je tužilac trajno neuračunljivo lice koje nije u stanju da shvati značaj svojih radnji i upravlja svojim postupcima, on ne može biti odgovoran za povredu radne obaveze koju je učinio. Kao i za ostale oblike ponašanja zaposlenog na radnom mestu, tako je i za nepoštovanje radne discipline neophodno da je zaposleni u mogućnosti da upravlja svojim postupcima i da je svestan posledica koje mogu nastati iz određenog ponašanja. S obzirom da je tuženom, kao poslodavcu, bilo poznato zdravstveno stanje tužioca, trebalo je u tom pravcu preduzeti određene mere, i to ne samo zdravstvene zaštite, već i mere za utvrđivanje radne sposobnosti za obavljanje određenih poslova. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev.1221/07 od 06.11.2007. godine)

312. Samo osuđujuća presuda krivičnog suda predstavlja uslov za prestanak radnog odnosa po volji poslodavca zbog učinjenog krivičnog dela. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju posle izvršenog upozorenja Opštinski javni tužilac je 14.7.2005 doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji (stručnom saradniku) zato što je izvršila krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. KZ RS na radu u tužilaštvu. U tom rešenju (izreci ili obrazloženju) nisu navedene povrede radne obaveze. Visina naknade štete u vidu izgubljene zarade nije sporna. Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je pobijano rešenje poništeno kao nezakonito. Novi Zakon o radu (isto kao i raniji) u članu 179. stav 4. sadrži pravilo da poslodavac može dati otkaz zaposlenom ako učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom (jedan od devet razloga). Iz stilizacije citirane odredbe proizilazi da samo osuđujuća presuda krivičnog suda predstavlja uslov za prestanak radnog odnosa po volji poslodavca zbog učinjenog krivičnog dela (zaključak Građanskog odeljenja Vrhovnog suda od 30.11.2004). Ako bi krivično delo kao otkazni razlog kvalifikovao poslodavac ili parnični sud bila bi ugrožena pretpostavka nevinosti iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 14. stav 2. Međunarodnog pakta o građanskim političkim pravima, član 11. stav 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim - 193 -

RADNO PRAVO pravima i član 3. Zakonika o krivičnom postupku. S obzirom da pravosnažna krivična presuda obrazuje ovaj razlog i da ona do momenta odluke o radnopravnom statusu tužilje ne postoji, a imajući u vidu da se u radnom sporu utvrđuje zakonitost odluke poslodavca u kojoj se ni u izreci, a ni u obrazloženju ne navodi drugi eventualni otkazni razlog, to prekvalifikacija otkaznog razloga nije moguća. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1491/07 od 6.11.2007. godine)

313.

Na postojanje zloupotrebe prava na bolovanje naročito ukazuje okolnost da zaposleni nije imao uredne doznake koje opravdavaju njegov izostanak sa posla, odnosno da su retroaktivno izdate doznake o sprečenosti za rad što je suprotno propisanoj proceduri za njihovo izdavanje. (Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. I 505/2007 od 31.07.2007. godine)

314.

Zaposleni kome je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu zbog odbijanja da prihvati rad kod drugog poslodavca, iako je utvrđen kao višak zaposlenih, isključuje ga od prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, U- 5627/05 od 02.02.2007. godine)

315. Zaposleni koji predmete unete u krug preduzeća ne prijavi i iste doradi koristeći sredstva tuženog poslodavca a bez njegovog znanja i saglasnosti pa zatim pokuša da ih iznese - ponaša se suprotno standardu očekivanog ponašanja. Iz obrazloženja: Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje kao i u slučaju da zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu odn. ako ne poštuje radnu disciplinu i ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca - član 101. stav 1. tač. 3. i 4. Zakona o radu. I nezakonito raspolaganje sredstvima poslodavca predstavlja povredu radne obaveze koju zaposleni čini svojom krivicom zbog koje poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu - odredba člana 103. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora tuženog. "Nezakonito raspolaganje sredstvima" podrazumeva svaku radnju usmerenu protiv imovine poslodavca, što je tužilačka strana upravo i izvršila - i sam je naveo da je na osam metalnih ploča nalepio ploče od škart mase u radnim prostorijama tuženog i sredstvima tuženog. Ožalbena presuda sve ovo činjenično utvrđuje ali pri tome izvodi pogrešan zaključak da je od značaja što tužilac nije učinio nikakvo krivično delo i što je pokušao da iznese osam metalnih delova na koje je nalepio škart a ne disk ploče. Jasno je da tužillac nije izvršio krivično delo jer za to ne postoji pravnosnažna osuđujuća krivična presuda. Zbog toga ne stoji i pogrešno je upotrebljen od strane tuženog poslodavca i otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 5. Zakona. To, međutim, ne znači da nije ostvaren i razlog za otkaz. To što nema osuđujuće krivične presude zaista znači da se ne može upotrebiti razlog iz člana 101. stav 1. tačka 5. Zakona. Međutim, po- 194 -

RADNO PRAVO grešna pravna kvalifikacija ne vodi nezakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa ako i na osnovu pravilne pravne kvalifikacije sledi isti zaključak. Tužilac se na opisani način ponašao suprotno standardu očekivanog ponašanja zaposlenog, zbog čega ne može nastaviti rad kod poslodavca, što je otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 4. Zakona. Potpuno je bez značaja, pri tome, što tužilac nije uspeo da iznese metalne delove sa nalepljenim pločama od škart mase iz kruga preduzeća tj. što je ta radnja u tom delu ostala u pokušaju. Naime, tužilac je i do tog momenta vršio nezakonito raspolaganje sredstvima tuženog (koristio je njegove škart ploče i lepak, radnju je izvršio u radno vreme i te metalne delove sa nalepljenim pločama od škart mase pokušao da iznese na prikriven način, u čemu je osujećen od strane službenog obezbeđenja). Na drugoj strani, i sa stanovišta subjektivnog odnosa radnja je izvršena namerno, sa ciljem da se drugom pribavi korist a sve protivno dužnostima koje proističu iz savesnog odnosa prema radu i čuvanju imovine poslodavca. Tužilac je, dakle, znao da to nije dozvoljeno i da na taj način postupa suprotno standardu očekivanog ponašanja zaposlenog. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4282/07 od 13.09.2007. godine)

316. Uslov bez koga ne može doći do prestanka radnog odnosa je da poslodavac, pre otkaza ugovora o radu, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora, čime će mu omogućiti da se brani od iznetih navoda. Pismeni poziv zaposlenom da se javi na rad u ostavljenom roku ili će u suprotnom snositi zakonske posledice - ne može se smatrati upozorenjem. Iz obrazloženja: Poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 101. stav 1. tač. 3. i 4. Zakona o radu, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz - član 101. stav 2. Zakona o radu. Dakle, kada otkazni razlog nastane i kada poslodavac odluči da ga upotrebi, zaposlenom ne može dati otkaz pre nego što ga upozori na postojanje razloga. To je uslov bez koga ne može doći do prestanka radnog odnosa. Upozorenje mora biti potpuno kako bi zaposleni mogao znati o kojem je otkaznom razlogu reč, u čemu se ogleda nepoštovanje radne discipline a smisao upozorenja je da se zaposlenom stavi do znanja da je svojom radnjom odn. postupkom izazvao nastanak otkaznog razloga, kako bi se izjasnio o tome da li je narušio radnu disciplinu, da li postoje razlozi za isključenje otkaznog razloga odn. da li postoje druge okolnosti od značaja za činjenično i pravno razjašnjenje slučaja. Neposrednom primenom Konvencije međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, u odredbi člana 7. predviđeno je da radni odnos zaposlenog neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, a preporukom o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca br. 156 regulisana je sama procedura prekida radnog odnosa zbog povrede discipline. U konkretnom slučaju, u postupku je utvrđeno da tuženik nije upozorio tužioca da je otkazni razlog nastao, a pismeni poziv od 13.09.2002. godine (u kome se konstatuje da će, ukoliko se tužilac ne javi na rad u ostavljenom roku, snositi zakonske posledice) ne može se smatrati upozorenjem, a nakon upotrebljenog otkaznog razloga - nisu preduzete radnje shodno članu 101. stav 2. Zakona da bi disciplinski razlog bio primenjen i dat otkaz. - 195 -

RADNO PRAVO Iz ovih razloga, žalbeni sud nalazi da nisu osnovani žalbeni navodi te da je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava osporeno rešenje poništio kao nezakonito. Pošto se žalbenim navodima ne ističu nove činjenice niti predlaže izvođenje novih dokaza, to je žalbeni sud - shodno članu 375. Zakona o parničnom postupku - odlučio kao u izreci ove presude. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 934/05 od 24.01.2006. godine)

317.

Odluka o otkazu ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška je konstitutivni akt i ocena zakonitosti tog akta je neizbežna, ukoliko zaposleni pokrene spor pred nadležnim sudom. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2. br. 449/06 od 29.03.2006. godine)

318. Za učinjeno krivično delo kao otkazni razlog relevantna je činjenica da je zaposleni učinio krivično delo na radu ili u vezi s radom i da je o tome doneta pravosnažna osuđujuća presuda krivičnog suda. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1065/05 od 1.03.2006. godine)

319. Zaposleni ostvaruje ovaj razlog za otkaz ugovora o radu, kada svoju privremenu sprečenost za rad koristi protivno njenoj svrsi i tako sprečava ili pogoršava sopstveno ozdravljenje. Radnja koja nije podobna da pogorša zdravstveno stanje zaposlenog, odnosno da spreči njegovo ozdravljenje, ne može imati za posledicu zloupotrebu prava korišćenja bolovanja, pa i onda kada je izvršena u vreme u kome je zaposleni bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti. (Iz Presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. I. br. 33-03/06 od 24.08.2006. godine)

320.

Osnovan razlog za otkaz ugovora o radu postoji kada se zloupotrebi bolovanje bilo tako što se odobrava i koristi bez postojanja opravdanih medicinskih razloga ili pak, kada se otvoreno bolovanje koristi suprotno razlozima i ciljevima zbog kojih je i odobreno. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4608/2005 od 22.06.2006. godine)

321. Zdravstvena nesposobnost tužioca zbog hirurške intervencije na zubu, predstavlja opravdan razlog na strani zaposlenog za odbijanje naređenja starešine za odlazak na izvršenje bezbedonosnih zadataka na Kosovu i Metohiji, i takvo ponašanje nije osnovan razlog za prestanak radnog odnosa zbog teže povrede radne obaveze. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev.709/05 od 8.06.2006. godine)

322. Korišćenje godišnjeg odmora bez izdatog rešenja poslodavca smatra se razlogom za otkaz ugovora o radu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1787/2005 od 1.02.2006. godine) - 196 -

RADNO PRAVO

323. Ako se zaposleni ne odazove pozivu da dođe na rad u dane koji su mu dati kao slobodni dani, ne čini povredu radne obaveze. Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem dat je otkaz ugovora o radu tužiocu na osnovu odredaba kolektivnog ugovora o radu, koje propisuju nepoštovanje radne discipline, odnosno ponašanje zbog koga zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca. Međutim, pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da tužilac nije učinio povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, odnosno nije izvršio kršenje radne discipline. Naime, on je od neposrednog rukovodioca dobio odobrenje da iskoristi pet radnih dana koje je prethodno odradio u dane kada je trebao biti slobodan. Njegov neposredni rukovodilac je organizovao proces rada za to vreme, sačinio je novi raspored rada i objavio ga na oglasnoj tabli, o čemu su bili upoznati svi zaposleni, pa i upravnik. U takvoj situaciji, poziv upravnika tokom korišćenja slobodin dana da tužilac dođe na rad zadnjeg dana kada je trebao biti slobodan, ne može proizvoditi pravno dejstvo i dovesti do zaključka da je tužilac odbijanjem dolaska na rad učinio povredu radne obaveze, odnosno da nije poštovao radnu disciplinu. U vezi sa tim, bez uticaja su navodi izneti u reviziji da je tužilac trebao da se obrati direktoru tuženog sa zahtevom za odobravanje slobodnih dana. U pitanju je forma, a ne suština. Neposredni rukovodilac koji je odobrio odsustvo tužiocu je organizovao proces rada, te proces rada nije trpeo zbog njegovog odsustva. Takođe, bez uticaja je revizijski navod da je tužilac već ranije disciplinski odgovarao. Ovaj navod bi mogao biti od uticaja u situaciji da je tužilac učinio povredu radne obaveze, kao otežavajuća okolnost. Međutim, pošto tužilac ovu povredu nije učinio, niti je njegovo ponašanje takvo da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu, ranija disciplinska osuda nema uticaja na rešenje spornog odnosa. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev- 1443/06 od 26.10.2006. godine)

324.

Sud može uzeti da u istom životnom događaju postoji kvalifikacija druge povrede radne obaveze, ali ne može menjati njen činjenični identitet. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 870/06 od 7.06.2006. godine)

325. Verbalni i fizički obračun između zaposlenog sa kolegom u preduzeću predstavlja povredu radne obaveze i razlo je za otkaz ugovora o radu. Iz obrazloženja: Ugovorom o radu, koji je zaključen između parničnih stranaka, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze ako izaziva nered ili učestvuje u tuči u preduzeću ili na službenom putu. U konkretnom slučaju, ovaj otkazni razlog je očigledno ispunjen. Tužilac je bio svestan i morao znati da svojim ponašanjem (verbalni i fi- 197 -

RADNO PRAVO zički obračun između njega i kolege) čini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu. Takvo ponašanje vodi prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu. Izvinjavajući razlog ne može biti ni okolnost da je na takvo ponašanje bio izazvan postupanjem drugog radnika sa kojim je došao u sukob. Pri tom u ovom postupku je poštovana zakonska procedura, koja se odnosi na upozorenje na postojanje otkaznih razloga i primenu čl. 7. ratifikovane Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca ("Sl. list SFRJ"-međunarodni ugovori br. 4/84 i 7/91) kao i obavezu poslodavca na pribavljanje mišljenja reprezentativnog sindikata. O postojanju razloga za prestanak radnog odnosa i navodima iz upozorenja tužilac se izjasnio pismenom izjavom, pa je njegovo pravo na odbranu poštovano. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1823/05 od 3.10.2006. godine)

326.

Pre otkaza ugovora o radu zbog neostvarivanja predviđenih rezultata rada, poslodavac je dužan da zaposlenom da instrukcije i pismeno upozorenje o toj okolnosti i ostavi određeni rok za poboljšanje radnog učinka. Ako radnik, koji i posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje, nastavi i dalje da obavlja dužnosti na nezadovoljavajući način, radni odnos mu može prestati. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 17/06 od 29.03.2006. godine)

327.

Poslodavac je obavezan da pre otkaza ugovora o radu iz razloga što zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Ukoliko je poslodavac telefonskim putem upozorio tužilju na posledice povrede radne obaveze, otkaz ugovora o radu je donet nezakonito, pa se isti ima poništiti. (Iz Presude Okružnog suda u Čačku, januar 2006. godine)

328.

Nezakonito je rešenje o otkazu ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline ako u njegovom obrazloženju poslodavac nije naveo radnju nepoštovanja radne discipline, ponašanje zaposlenog zbog koga ne može da nastavi rad i način povrede radne discipline. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1712/2005 od 8.02.2006. godine)

329.

Poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako je zaposlenog onemogućio da potpiše ugovor o radu pod izmenjenim uslovima. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1115/06 od 13.09.2006. godine)

330.

Nema opravdanog izostanka sa posla bez odluke o podnetom zahtevu za neplaćeno odsustvo. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1566/05 od 21.12.2005. godine)

331.

Protivno izričitom stavu izvršnog direktora da zaposleni ne može da koristi godišnji odmor, zaposleni je samovoljno otpočeo sa njegovim korišćenjem. Prestaje mu radni odnos zbog povrede - 198 -

RADNO PRAVO radne obaveze – nedolaska na posao i nepoštovanja radne discipline. Poslodavac je bio dužan da pre otkaza ugovora o radu upozori zaposlenog – ovde tužitelja, na postojanje otkaznog razloga. Nepoštovanje ove zakonske odredbe povlači nezakonitost i poništenje odluke o prestanku radnog odnosa. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II. br. 1410/04 od 1.09.2005. godine)

332. Postoji zakonski osnov za otkaz ugovora o radu ako zaposleni, posle zaključenja aneksa ugovora o radu i raspoređivanja na drugo radno mesto, ne dolazi na to radno mesto bez obzira što je dolazio na posao ali nije radio ni na ranijem radnom mestu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 645/04 od 9.06.2005. godine)

333.

Konzumiranje alkohola i prženje ribe u prostorijama poslodavca, kao i neopravdano izostajanje sa posla više od dva radna dana u toku meseca, predstavlja povredu radne discipline i razlog za otkaz ugovora o radu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 422/05 od 30.03.2005. godine)

334. Ponašanje zaposlenog (činjenje ili nečinjenje), koje - u različitim pojavnim oblicima - narušava tehnološku, organizacionu, komunikacionu i svaku drugu disciplinu u radu do te mere da mora biti prekinuto onemogućavanjem zaposlenog da nastavi da radi kod poslodavca - predstavlja nepoštovanje radne discipline. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1296/2005 od 24.11.2005. godine)

335.

Ukoliko tužilac nije mogao da zna niti je bio svestan toga da izveštaji lekara o privremenoj sprečenosti za rad ne predstavljaju opravdanje njegove odsutnosti sa posla zbog bolesti, onda na strani tužioca ne postoji povreda radnih obaveza. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. l. br. 117/05 od 25.07.2005. godine)

336.

Ukoliko zaposleni bez opravdanih i stvarnih razloga odbije da potpiše aneks ugovora o radu poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu. (Iz Presude Vrhovnog suda, Rev. P. br. 1237/05 od 11.05.2005. godine)

337. Nerentabilnost u poslovanju i nemogućnost poslodavca da zaposlenima obezbedi posao kojim bi ostvarili pravo na rad i zaradu koja im po tom osnovu pripada, mogu se smatrati opravdanim razlozima prestanka ugovora o radu u smislu člana 179. Zakona o radu, a upućivanje na rad kod drugog poslodavca, kao izmenjeni uslovi koji opravdavaju zaključenje novog ugovora o radu pod ovim uslovima. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije iz novembra 2005. godine) - 199 -

RADNO PRAVO

338.

Upozorenje se daje neposredno pre davanja otkaza ugovora o radu zbog povrede konkretne radne obaveze, tj. ne može biti uopšteno niti dato jedanput za eventualne buduće povrede radnih obaveza. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 298/05 od 31.03.2005. godine)

339.

Zakonit je samo onaj otkaz ugovora o radu kome prethodi saslušanje zaposlenog i omogućavanje da se brani i izjasni o povredama radnih obaveza koje mu se stavljaju na teret, pa čak i nezavisno od toga da li je zaposlenom dostavljeno upozorenje u pisanom obliku. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 177/05 od 8.09.2005. godine)

ROK ZASTARELOSTI (Član 184. Zakona o radu)

340. Rok zastarelosti za davanje otkaza ugovora o radu zbog povrede radne obaveze u slučaju produžene radnje izvršenja počinje da teče od poslednje izvršene radnje. Iz obrazloženja: S obzirom da se u konkretnom slučaju radi o produženoj radnji izvršenja povrede radne obaveze a da je zadržavanje mobilnog telefona trajalo do 23.06.2006. godine - sudovi pravilno nalaze da nije nastupila zastarelost predviđena članom 184. stav 1. Zakona o radu imajući u vidu da je pobijano rešenje doneto 05.09.2006. godine tj. da rok od tri meseca, predviđen ovom zakonskom odredbom, nije istekao. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 1949/2010(1) od 05.10.2011. godine)

341. Od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza računa se objektivni rok zastarelosti procedure otkaza. Iz obrazloženja: Otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tač. 1., 2., 3., 5. i 6. Zakona o radu poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza odn. u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza - član 184. stav 1. Zakona o radu. - 200 -

RADNO PRAVO Na taj način određen je subjektivni i objektivni rok zastarelosti procedure otkaza ugovora o radu na inicijativu poslodavca iz naznačenih otkaznih razloga, s tim što je - kada se ostvari objektivni rok zastarelosti - isključena primena subjektivbnog roka zastarelosti. Prema sadržaju naznačenog osporenog rešenja od 22.05.2008. godine, činjenični osnov za davanje otkaza tužilji je to što je ona razdužila centralni magacin bolnice sa 10,625 kg živinskog mesa i 40.218 kg kobasice, čija je prodajna vrednost 132.110,00 dinara, a da za to nije imala neophodnu prateću knjigovodstvenu dokumentaciju - uredno potpisano trebovanje od strane ovlašćenog lica, čime je prouzrokovala štetu u visini navedenog iznosa. Ta radnja je izvršena, i to sa stanovišta upisa izlaza iz magacina od strane tužilje 13.11.2007. godine, a sa stanovišta rasknjiženja u knjigovodstvu 14.11.2007. godine. Tako je radnja sa nastupanjem posledica u celosti ostvarena 14.11.2007. godine, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi. Može se zaključiti da je osporeno rešenje o otkazu doneto po isteku roka za dozvoljenu proceduru otkaza - znatno po proteku vremena od šest meseci – što je objektivni rok zastarelosti koji se računa od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Imajući u vidu ove razloge, neosnovan je navod žalbe da nije nastupila zastarelost procedure otkaza. U naslovu odredbe člana 184. Zakona stoji " Rok zastarelosti ". Tačno je da se u ovoj normi ne koristi izraz "zastarelost disciplinskog postupka", koji koristi pobijana presuda. Taj pojam Zakon ne poznaje, ali pogrešno jezičko izražavanje u ožalbenoj presudi, da je nastupila zastarelost disciplinskog postupka, koji iskaz se koristi u njenom sadržaju umesto iskaza "zastarelost procedure otkaza", ne utiče na pravilnost primene odredbe člana 184. Zakona. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.1 3767/11(1) od 28.09.2011. godine)

342. Rešenje o prestanku radnog odnosa zbog povrede radne obaveze, mora da sadrži vreme izvršenja iste, kako bi se mogla ispitati zakonitost akta u pogledu nastupanja zastarelosti. Iz obrazloženja: Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno materijalno pravo. Odredbom člana 179. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona o radu (dalje: Zakon) predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je pobijano rešenje tuženog nezakonito, s obzirom da je utvrđeno da je tužilac radno mesto 18. i 19.05.2006. godine napustio pre isteka radnog vremena iz opravdanih razloga, a osim toga, u odnosu na ove povrede radne obaveze nastupila je i zastarelost, jer je pobijano rešenje doneto 21.08.2006. godine, odnosno po proteku roka od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, u smislu člana 184. stav 1. Zakona. Osim toga, u obrazloženju pobijanog rešenja se navodi da tužilac nije poštovao radnu disciplinu na taj način što je bez poziva i odobrenja ulazio u kancelariju VD direktora i na nepristojan način tra- 201 -

RADNO PRAVO žio razna objašnjenja bez ikakvog osnova, pri čemu je ometao proces rada, jer je vređao ostale zaposlene. Naime, ove radnje nepoštovanje radne discipline nisu konkretizovane od strane tuženog u odnosu na vreme izvršenja, što je od značaja za ispitivanje zakonitosti pobijanog rešenja i nastupanja zastarelosti. Kako je, i pored toga, utvrđeno da tužilac nije vređao ostale zaposlene, na način kako je to navedeno u obrazloženju pobijanog rešenja, pravilan je zaključak sudova da je tužilac poštovao radnu disciplinu i da njegovo ponašanje nije takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Tužiocu je otkazan ugovor o radu i iz razloga što nije poštovao radnu disciplinu propisanu članom 13. ugovora o radu, jer je 22.6. i 23.6.2006. godine neopravdano izostao sa posla. Po odredbi člana 13. stav 1. tačka 2. ugovora o radu, koji su stranke zaključile, zaposleni imaju obavezu da u slučaju sprečenosti da dođu na posao iz opravdanih razloga o tome blagovremeno obaveste poslodavca. Kako je tužilac odsustvom sa posla 22.6. i 23.6.2006. godine samoinicijativno produžio korišćenje godišnjeg odmora, bez odobrenja direktora tuženog, pravilan je zaključak sudova da se u konkretnom slučaju nije radilo o tužiočevoj sprečenosti da dođe na posao iz opravdanih razloga (u kom slučaju bi imao obavezu da o tome blagovremeno obavesti poslodavca), već je neopravdano izostao s posla dva radna dana uzastopno, što u smislu odredbe člana 15. stav 1. tačka 1. ugovora o radu nije dovoljno za davanje otkaza tužiocu. Ovom odredbom propisano je da zaposlenom može prestati radni odnos otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ako zaposleni izostane sa posla neopravdano tri radna dana uzastopno ili pet radnih dana sa prekidima u toku tri meseca u tekućoj godini. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1630/08 od 25.02.2009. godine)

343. Početak roka za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa, kada povredu radne obaveze predstavlja produžena radnja zaposlenog (radnja koja se ponavlja), računa se od dana kada je izvršena poslednja povreda. Iz obrazloženja: Tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima zidara. U periodu od maja do jula 2007. godine tužilac je više puta neopravdano izostao sa posla, a to predstavlja povredu radne obaveze. Zbog toga je tuženi 8.9.2005. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca. U tužbi, koju je podneo protiv tuženog radi poništaja otkaza ugovora o radu, tužilac je tvrdio da je protekao rok za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu iz čl. 184. st. 1. Zakona o radu, te da je otuda rešenje o otkazu ništavo. Međutim, sudovi su odbili takav tužbeni zahtev našavši da rok za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu iz čl. 184. st. 1. Zakona o radu jeste protekao za neke od učinjenih povreda radne obaveze, ali da to ne utiče na ukupnu pravilnost rešenja o otkazu ugovora o radu. Ovog zbog toga što kada povredu radne obaveze predstavlja produžena radnja zaposlenog (radnja koja se ponavlja), početak roka za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa se računa od dana kada je izvršena poslednja povreda, a u konkretnom slučaju od tada do donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu nije protekao zakonski rok. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1300/08 od 29.10.2008. godine) - 202 -

RADNO PRAVO

344. Poništajem odluke o disciplinskoj meri prestanka radnog odnosa zbog zastarelosti nezaposleni ne stiče automatski pravo na naknadu materijalne štete u vidu izostale zarade i ostalih primanja iz radnog odnosa. Poslodavac može biti oslobođen odgovornosti za naknadu štete ako se utvrdi da bi zaposleni bio disciplinski odgovoran za povredu radne obaveze da je disciplinski postupak okončan u zakonskom roku. Iz obrazloženja: Po stanovištu Vrhovnog suda Srbije, poništaj odluke o disciplinskoj meri prestanka radnog odnosa zbog zastarelosti ne dovodi do automatskog sticanja prava zaposlenog na naknadu materijalne štete u vidu izostale zarade i ostalih primanja iz radnog odnosa. U toj situaciji poslodavac može biti oslobođen odgovornosti za naknadu štete ako se utvrdi da bi zaposleni bio disciplinski odgovoran za povredu radne obaveze da je disciplinski postupak okončan u zakonskom roku. Zbog toga je bilo neophodno utvrditi da li je tužilac izvršio radnje koje predstavljaju teže povrede radnih obaveza koje su mu stavljene na teret u disciplinskom postupku. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 366/08 od 18.09.2008. godine)

345. Prigovor zastarelosti je materijalnopravne prirode i sud o njemu ne vodi računa po službenoj dužnosti već samo ukoliko je istaknut od strane tuženog. Iz obrazloženja: Prigovor zastarelosti je prigovor materijalnopravne prirode o kome sud ne vodi računa po službenoj dužnosti već samo ukoliko stranka istakne isti u sporu. Stoga neosnovani su i netačni žalbeni navodi da je sud po službenoj dužnosti bio dužan da vodi računa o zastarelosti tužbenog zahteva, ali kako je tuženi u toku postupka isticao prigovor zastarelosti, to je pravilno prvostepeni sud pri donošenju odluke o osnovanosti zahteva, cenio osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti. Stoga pravilno je prvostepeni sud imajući u vidu da se radi o zaradi, te da prema odredbama Zakona o radu, potraživanja na ime zarada zastarevaju u roku od tri godine, utvrdio da je potraživanje tužioca zastarelo s obzirom da se u ovom sporu traže potraživanja na ime neplaćenih zarada za period od juna meseca 1996. godine do jula 1999. godine, a prijava potraživanja kojom je prekinut rok zastarelosti podneta je 14.1.2004. godine, a predlog za izvršenje protiv tuženog podnet je Opštinskom sudu u S.P, 17.6.2003. godine što znači u vreme kada je navedeno potraživanje već bilo zastarelo. Iz iznetih razloga kako osnovanost materijalnopravnog prigovora zastarelosti utiče na odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, to je pravilno stanovište prvostepenog suda da je potraživanje tužioca na ime neizmirenih zarada zastarelo, pa je stoga zahtev i trebalo odbiti kao neosnovan. (Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 8166/06 od 7.12.2006. godine) - 203 -

RADNO PRAVO

346.

Zastarelost otkaza ugovora o radu računa se od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, pa do dana donošenja odluke. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1535/05 od 9.11.2005. godine)

DOSTAVLJANJE AKTA O OTKAZU UGOVORA O RADU (Član 185. Zakona o radu)

347. Dovoljno je da radnja i vreme izvršenja povrede radne obaveze budu sadržani u obrazloženju rešenja o otkazu ugovora o radu. Iz obrazloženja: Navodi u reviziji - da je rešenje nezakonito jer ne sadrži sve elemente koje je po zakonu potrebno da ima tj. da ne sadrži radnju i vreme izvršenja povrede - neosnovani su s obzirom da su isti sadržani u obrazloženju navedenog rešenja. Pri tome, nije neophodno da se nalaze i u njegovom dispozitivu. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 1949/2010(2) od 05.10.2011. godine)

348. Samo rešenjem u pisanom obliku koje sadrži razloge otkazivanja može se otkazati i ugovor o radu na neodređeno vreme i ugovor o radu na određeno vreme, koji se otkazuje pre isteka roka na koji je zaključen. Iz obrazloženja: Ugovor o radu otkazuje se rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku - član 185. stav 1. Zakona o radu. Navedeni Ugovor o zasnivanju radnog odnosa na određeno vreme je tužiocu u konkretnom slučaju otkazan odlukom tužene o njegovom otkazu od 25.08.2008. godine. Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, dakle, Ugovor o radu se otkazuje isključivo rešenjem koje mora sadržati obrazloženje o razlozima prestanka radnog odnosa, bez obzira da li se u konkretnom slučaju radi o radnom odnosu na određeno ili neodređeno vreme. Zbog toga je poslodavac u obavezi da prilikom otkaza ugovora o radu zaposlenom, u obrazloženju koji je obavezan element, navede razloge iz kojih proizilazi da je određeni otkazni razlog nastao i da su ispunjeni uslovi za njegovu primenu. Znači, poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu na određeno vreme i pre isteka roka na koji je zasnovan, a koji obavezno mora biti naveden u ugovoru o radu na određeno vreme. Među- 204 -

RADNO PRAVO tim, upravo za otkaz ovakvog Ugovora o radu neophodno je i doneti obrazloženo rešenje i u njemu navesti razloge zbog kojih se zaposlenom otkazuje pre isteka roka na koji je zaključen. Dakle, zaposleni ima pravo da od poslodavca bude precizno obavešten o razlozima zbog kojih mu se ugovor o radu otkazuje pre isteka roka na koji je zasnovan. Sa druge strane, obaveza je poslodavca da te razloge saopšti zaposlenom - obavezno u zakonom propisanoj formi rešenja o otkazu ugovora o radu. (Iz Rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 652/09 od 24.06.2009. godine)

349. Ukoliko od strane poslodavca o tome nije doneta odluka u pismenom obliku, tada zaposlenom koji je bio u stalnom radnom odnosu kod njega isti nije zakonito prestao. Iz obrazloženja: Drugostepeni sud je – imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje - pravilno primenio materijalno pravo obavezujući tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Relevantne odredbe: Prestanak radnog odnosa i ostvarivanje i zaštita prava zaposlenog uređen je odredbama čl. 175. do 196. Zakona o radu. Prema navedenim odredbama, radni odnos može prestati na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog, otkazom od strane zaposlenog, kao i otkazom od strane poslodavca. Poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1. do 6. Zakona, zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju, poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje - član 180. st. 1. i 2. Zakona o radu. Poslodavac je dužan da upozorenje iz člana 180. Zakona dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član - član 181. Zakona o radu. Otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 1., 2., 3., 5. i 6. Zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza odn. u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenice koje su osnov za davanje otkaza - član 184. stav 1. Zakona o radu. Ugovor o radu otkazuje se rešenjem, u pisanom obliku i obavezno sadži obrazloženje i pouku o pravnom leku, kao i način dostavljanja navedenog akta - član 185. Zakona o radu. Imajući, prema tome, u vidu da tužiocu nije na zakonit način prestao radni odnos kod tuženog, navodi revizije u pogledu pogrešne primene materijalnog prava su neosnovani. Pre svega, u konkretnom slučaju (iako je tužilac bio u stalnom radnom odnosu), od strane tuženog nije doneta odluka u pisanom obliku o prestanku radnog odnosa tužiocu, niti mu je izvršena isplata zarade i naknade zarade iz člana 186. Zakona ili eventualno otpremnine iz člana 190. Zakona odn. doneta pravilna i zakonita odluka o prestanku radnog odnosa. Pri tome, tužilac je od svog neposrednog rukovodioca - generalnog direktora informisan da postoji mogućnost da mu radni odnos prestane uz isplatu otpremnine a da prestanku radnog odnosa nije prethodio bilo kakav postupak niti donošenje odgovarajuće odluke. To praktično znači da tužiocu radni odnos nije ni prestao, jer nije ni utvrđen prestanak radnog odnosa kao ni osnov prestanka. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1686/08 od 11.12.2008. godine) - 205 -

RADNO PRAVO

350. Okolnost što su u izreci rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, samo uopšteno navedene povrede radnih obaveza utvrđene ugovorom o radu, ne čini rešenje ništavim jer obrazloženje rešenja sadrži detaljan opis radnji, odnosno povreda radnih obaveza utvrđenih ugovorom o radu. Kako obrazloženje rešenja (koje sadrži detaljan opis povreda radnih obaveza) i izreka rešenja (koja sadrži samo uopšteno navođenje tih povreda) čine jednu celinu iz koje se sa sigurnošću može zaključiti šta se zaposlenom stavlja na teret, rešenje je zakonito. Iz obrazloženja: Po oceni nižestepenih sudova, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu je nezakonito i zbog toga što u izreci rešenja nisu detaljno opisane povrede radnih obaveza utvrđenih članom 14. ugovora o radu, već je to učinjeno u obrazloženju rešenja. Ovakav stav nižestepenih sudova nije pravilan, što se osnovano ukazuje u reviziji tuženog. Okolnost što su u izreci rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, samo uopšteno navedene povrede radnih obaveza utvrđene ugovorom o radu, ne čini rešenje ništavim jer obrazloženje rešenja sadrži detaljan opis radnji, odnosno povreda radnih obaveza utvrđenih ugovorom o radu. Kako obrazloženje rešenja (koje sadrži detaljan opis povreda radnih obaveza) i izreka rešenja (koja sadrži samo uopšteno navođenje tih povreda) čine jednu celinu iz koje se sa sigurnošću može zaključiti šta se zaposlenom stavlja na teret, rešenje je zakonito. Međutim, kako je u postupku utvrđeno da povrede radnih obaveza utvrđene ugovorom o radu, za koje nije nastupila zastarelost davanja otkaza iz člana 184. Zakona o radu, tužilac nije učinio svojom krivicom, to nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca iz člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu, zbog čega je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II br. 125/08 od 21.05.2008. godine)

351.

Otkaz ugovora o radu daje se u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku, tako da rok za podnošenje tužbe za poništaj otkaza ugovora o radu nikako ne može početi da teče pre nego što je zaposlenom dostavljena odluka o otkazu. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 543/05 od 7.12.2005. godine) POSEBNA ZAŠTITA OD OTKAZA UGOVORA O RADU (Član 187-188. Zakona o radu)

352. Pod uslovom da je sve vreme obavljanja funkcije postupao u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, predsednik sindikata za vreme trajanja funkcije ne može bez sopstvene saglasnosti biti premešten na druge poslove, niti se može utvrditi prestanak potrebe za njegovim ra- 206 -

RADNO PRAVO dom po osnovu viška, kao što mu - bez njegove saglasnosti - ne može biti otkazan ugovor o radu ni za vreme obavljanja funkcije ni godinu dana po njenom prestanku. Iz obrazloženja: Tužiocu je, kao tehnološkom višku, otkazan ugovor o radu, te on tužbom traži poništaj odnosnog rešenja, navodeći da za to nisu ispunjeni zakonski uslovi. Sporno je da li je on mogao biti proglašen za tehnološki višak i da li je mogao da mu se otkaže ugovor o radu, s obzirom da je u tom periodu bio predsednik sindikata tuženog tj. sporna je zakonitost naznačenog Rešenja o otkazu ugovora o radu od 28.03.2008. godine, čiji poništaj tužilac traži u ovom sporu. Relevantne odredbe: Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenih poslova ili dođe do smanjenja obima posla - član 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. Poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti da na drugi način stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to: članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzorom odboru; predsedniku sindikata kod poslodavca; imenovanom ili izabranom sindikalnom predstavniku; predstavniku koji uživa zaštitu u smislu stava 1. tačka 3. ovog člana utvrđuje se kolektivnim ugovorom odn. sporazumom sindikata sa poslodavcem, zavisno od broja članova sindikata kod poslodavca - član 188. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pravilno zaključio da nije sporno da je tuženi doneo Program za rešavanje viška zaposlenih postupajući u svemu prema odredbama Zakona, što proizlazi iz sadržine priloženih pismenih dokaza. Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima mašiniste crpne stanice, radni odnos mu je prestao dana 31.03.2008. godine na osnovu naznačenog rešenja o otkazu ugovora o radu od 28.03.2008. godine i to zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod pravnog prethodnika tuženog. Nesporno je da je u vreme donošenja rešenja o otkazu tužilac bio predsednik sindikalne organizacije kod tuženog. Odredbom člana 188. Zakona propisano je da tužilac kao predsednik sindikalne organizacije kod tuženog uživa posebnu pravnu zaštitu od otkaza ugovora o radu. Žalbeni navodi tužioca (da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev, jer nije postojala pismena saglasnost ovde tužioca za prestanak radnog odnosa po navedenom osnovu) - neosnovani su. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac proglašen tehnološkim viškom uz svoju saglasnost, pa samim tim nije ni došlo do povređivanja njegovih prava, u smislu navedenih odredbi Zakona. Tužilac je bio saglasan u vezi sa donošenjem rešenja o otkazu, što proizlazi iz činjenice da je podigao otpremninu, a lično to nije osporio. Tužilac takođe nije sporio niti se izjašnjavao na navode tuženog - da je u dogovoru sa direktorom pravnog prethodnika tuženog prihvatio da bude tehnološki višak odn. da mu se otkaže ugovor o radu. Zakon nije propisao obaveznu pismenu formu davanja saglasnosti, iz čega proizlazi da je tužilac držanjem nakon prijema rešenja dao naknadnu saglasnost tj. prijemom otpremnine je odobrio navedeno. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da se sindikalna organizacija čiji je tužilac bio predsednik nije izjasnila na predlog Programa rešavanja viška zaposlenih, koji joj je dostavljen od strane tuže- 207 -

RADNO PRAVO nog, što takođe govori u prilog činjenici da je tužilac bio upoznat sa situacijom i da je pristao na posledice koje su nastupile. Tužilac je prihvatio da bude proglašen za tehnološki višak, te da kao takav dobije otkaz ugovora o radu, pa se ne može u ovom sporu pozivati na posebnu zaštitu na koju je imao pravo kao predsednik sindikalne organizacije, s obzirom da se odrekao navedenog prava. Dakle, sporno rešenje je doneto uz saglasnost tužioca i iz svega, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud, proizilazi da je zakonito. Iz tog razloga, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 8851/11 od 18.01.2012. godine)

353. Ukoliko je zaposleni zasnovao radni odnos na određeno vreme do šest meseci, isti mu se može otkazati u svakom momentu do isteka ugovorenog perioda. Iz obrazloženja: Tužilja je dana 02.02.2009. godine sa tuženom zaključila ugovor o radu na radnom mestu farmaceutskog tehničara, na određeno vreme do šest meseci. Nakon isteka ovog ugovora tužena je sa tužiljom zaključila novi ugovor o radu na određeno vreme do šest meseci za radno mesto farmaceutskog tehničara, dana 02.08.2009. godine, istovetne sadržine kao i prethodno zaključeni ugovor o radu. Dana 18.11.2009. godine direktor tužene je doneo rešenje kojim se utvrđuje da dana 15.11.2009. godine tužilji prestaje radni odnos od 02.08.2009. godine. U navedenom rešenju je navedeno da se radni odnos prekida, jer su prestale potrebe za radom tužilje. Rešenje su potpisale tužilja i direktor tuženog. Na dan 15.12.2009. godine tužilja je bila trudna 17 nedelja, što je tuženoj bilo poznato. Kako je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme do šest meseci kod tužene, isti može da joj prestane u svakom momentu do navedenih šest meseci, a ne po proteku roka od šest meseci, kako navodi tužilja, jer radni odnos nije zasnovan na šest meseci. Tužilji može da prestane radni odnos kad prestanu potrebe za njenim radom, shodno članu 37. Zakona o radu u navedenom periodu do šest meseci, tako da je tužena postupila u skladu sa ovim članom, kada je donela rešenje kojim je utvrdila da dana 15.11.2009. godine tužilji prestaje radni odnos i navela da joj radni odnos prekida zbog toga što su prestale potrebe za radom tužilje. Prvostepeni sud, pogrešnom primenom člana 187. stav 2. Zakona o radu, nalazi da je predmetno rešenje nezakonito i iz razloga što je tuženoj bilo poznato da je tužilja trudna, a ugovor o radu joj je otkazala pre proteka roka na koji je zasnovan. Ovakav stav prvostepenog suda ne može se prihvatiti iz razloga što tužilja nije zasnovala radni odnos na određeno vreme na šest meseci, kako prvostepeni sud pogrešno zaključuje, te je istoj i za vreme trudnoće radni odnos na određeno vreme mogao da prestane u svakom trenutku do isteka ovog roka. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1. 882/2011 od 23.11.2011. godine)

354. Zakonske odredbe o posebnoj zaštiti sindikalnog poverenika od otkaza ugovora o radu primenjuju se bez obzira na reprezentativnost sindikata. - 208 -

RADNO PRAVO

Iz obrazloženja: Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima poslovođe - automehaničara. Radni odnos mu je prestao 19.09.2007. godine, na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu od 14.09.2007. godine, a zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog. U vreme donošenja rešenja o otkazu tužilac je bio član Izvršnog odbora registrovane sindikalne organizacije kod tuženog. Nižestepeni sudovi su - polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja - kao osnovan pravilno usvojili zahtev tužioca za poništaj ovog rešenja o otkazu ugovora o radu i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad na odgovarajuće poslove. Prema Konvenciji MOR-a br. 135 o zaštiti i olakšicama koji se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću i Preporuci br. 143 o radničkim predstavnicima (odeljak III tačka 5.), radnički predstavnici uživaju zaštitu od svakog štetnog postupka po njih, posebno otpuštanja sa posla. Navedena Konvencija je ratifikovana zakonom ("Službeni list SFRJ" br. 14/82). Relevantne odredbe: Odredbom propisano je da Poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to: 1) članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru; 2) predsedniku sindikata kod poslodavca; 3) imenovanom ili izabranom sindikalnom predstavniku - član 188. stav 1. Zakona o radu. Broj sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu u smislu stava 1. tačka 3. ovog člana utvrđuje se kolektivnim ugovorom odn. sporazumom sindikata sa poslodavcem, zavisno od broja članova sindikata kod poslodavca - član 188. stav 3. Zakona o radu. S obzirom na navedene odredbe pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, jer je tužilac, kao član Izvršnog odbora sindikata, uživao posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu To tuženi nije poštovao, već je doneo sporno rešenje kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom na radnom mestu poslovođe - automehaničara. Revizijskim navodima se ukazuje da ovaj sindikat nije reprezentativan kod tuženog i da - prema sporazumu koji je tuženi zaključio sa reprezentativnim sindikatom - samo jedan predstavnik sindikata uživa posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu i nema dokaza da je tuženi dao otkaz takvom predstavniku. Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje neosnovanim, jer reprezentativnost sindikata nije uslov za primenu člana 188. stav 1. tačka 3. u vezi sa stavom 3. istog člana Zakona, već se sindikat i poslodavac sporazumevaju o broju predstavnika koji uživaju zaštitu prema broju članova sindikata, što je jedini kriterijum za zaključenje sporazuma. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 393/10 od 14.07.2010. godine)

355.

Poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu zaposlenom, koji je kao predstavnik zaposlenih bio član Upravnog odbora, pre isteka zakonskog roka od godinu dana po prestanku funkcije, ako zaposleni postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 478/09 od 28.05.2009. godine) - 209 -

RADNO PRAVO

356. Zaposlenom - koji je, kao predstavnik zaposlenih, bio član Upravnog odbora - poslodavac ne može zakonito da otkaže ugovor o radu pre isteka zakonskog roka od godinu dana po prestanku funkcije. Razume se – pod uslovom da zaposleni postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Iz obrazloženja: Tužilac je – kako je u sprovedenom postupku utvrdio prvostepeni sud – bio u radnom odnosu kod tuženika na naznačenim poslovima. Radni odnos mu je - u grupi sa još osam od 93 zaposlena prestao Rešenjem tuženika od 20.03.2007. godine zbog organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena a pošto je prethodno tuženik promenio Pravilnik o sistematizaciji, pa je na naznačenom radnom mestu tužioca došlo do smanjenja broja potrebnih izvršilaca. Tuženik nije bio dužan da donosi Program rešavanja viška zaposlenih, shodno članu 153. Zakona o radu. Ustanovljeno je i da je tužilac – na osnovu Odluke od 17.02.2005. godine - obavljao funkciju zamenika predsednika Upravnog odbora. Nakon zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala formiran je novi Upravni odbor, čiji tužilac više nije bio član. Ugovor o prodaji društvenog kapitala zaključen je 03.03.2006. godine, a tuženik je akcije evidentirao u Privatizacionom registru 14.03.2006. godine. Prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, jer je tuženik akcije evidentirao u Privatizacionom registru 14.03.2006. godine, a tužiocu je radni odnos prestao rešenjem tuženika od 20.03.2007. godine. Tako je po mišljenju prvostepenog suda, shodno članu 188. Zakona o radu, istekao rok od godinu dana od dana prestanka tužiočeve funkcije u Upravnom odboru do donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa. Izloženi zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti iz sledećih razloga: Odredbom člana 188. Zakona o radu propisano je da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Prvostepeni sud je u sprovedenom postupku pravilno utvrdio da je tuženik evidentirao akcije u Privatizacionom registru 14.03.2006. godine, ali nije pravilno cenio odredbu člana 55. Zakona o privatizaciji - posle izvršene prodaje kapitala i evidentiranja akcija u Privatizacionom registru, subjekt privatizacije koji nije organizovan kao društvo kapitala donosi odluku o promeni oblika organizovanja u društvo kapitala. Tuženik je ovakvu odluku doneo na sednici Skupštine privrednog društva održanoj 24.03.2006. godine, na šta se i žalbom tužioca osnovano ukazuje. Imajući sve to u vidu, s obzirom da je tuženik odluku o promeni oblika organizovanja doneo 24.3.2006. godine, a tužiocu je prestao radni odnos rešenjem od 20.03.2007. godine, ovaj sud nalazi da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito - doneto pre isteka zakonskog roka od godinu dana u kome tužilac, kao član Upravnog odbora, uživa zaštitu od otkaza u smislu člana 188. Zakona o radu. Zato je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev usvojen. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 478/09 od 28.05.2009. godine) - 210 -

RADNO PRAVO

357. Ne može se, zbog nepotpisivanja aneksa ugovora o radu, otkazati ugovor o radu tužiocu koji je na funkciji predstavnika sindikalne organizacije, ako bi primenom tog aneksa bio stavljen u nepovoljniji položaj. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 66/2006 od 20.04.2006. godine)

358. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilac kao sindikalni aktivista i predstavnik zaposlenih ne može biti zaštićen ni domaćim ni međunarodnim propisima u slučaju kada drugom zaposlenom kaže da će on svu svoju energiju i snagu utrošiti da tog zaposlenog skloni iz preduzeća i da se neće smiriti dok im ne vidi leđa i da će tek tada biti zadovoljan. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje generalnog direktora tužene kao nezakonito i naloženo tuženom da tužioca vrati na poslove koje je obavljao do donošenja osporenog rešenja. Presudom drugostepenog suda, uvažena je žalba tuženog pa je presuda prvostepenog suda preinačena u pobijajućem usvajajućem delu odluke o glavnom zahtevu pa je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio poništaj rešenja tuženog i da se naloži tuženom da tužioca vrati na rad na poslove koje je obavljao do donošenja osporenog rešenja, odbijen kao neosnovan. Protiv pravosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju. Revizijski sud je utvrdio da navodi revizije nisu osnovani. Naime, tužilac je kod tuženog obavljao poslove rukovaoca intermiksa-smenovođe sve do otkaza ugovora o radu zato što je svom pretpostavljenom "prebacio" za nemogućnost vođenja procesa rada po novoj sistematizaciji, a nakon njenog komentara da se kadrovskom politikom i sistematizacijom u preduzeću bavi vlasnik, tužilac joj je kazao da ona nije ništa tehnički unapredila, da drugi rade za nju da bi ona napredovala, te da će on svu svoju energiju i snagu utrošiti da nju i još jednog kolegu skloni iz preduzeća, da se neće smiriti dok im ne vidi leđa i ne slomi ih i da će tek tada biti zadovoljan. Tužilac je kod tuženog vršio funkciju predsednika sindikalne organizacije. Na ovako tačno utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud presuđuje da je pravilno drugostepeni sud zaključio da tužilac kao sindikalni aktivista i predstavnik zaposlenih ne može biti zaštićen po domaćim i međunarodnim propisima. Imajući u vidu da je ovaj verbalni sukob predstavljao nepoštovanje radne discipline i takvo ponašanje tužioca da isti ne može da nastavi rad kod poslodavca, a imajući u vidu da to nije bilo u vezi sa njegovom sindikalnom aktivnošću, odnosno delovanjem kao sindikalnog predstavnika da bi uživao zaštitu od postupka otpuštanja zbog statusa aktivnosti članstva u sindikatu u smislu Konvencije MOR-a br.135 o radničkim predstavnicima ("Službeni list SFRJ", br.14/82) i preporuke broj 143 koja je prati, istom je zakonito otkazan ugovor o radu. (Presuda posl. br. Rev.II. 1472/06 od 8.06.2006. godine) - 211 -

RADNO PRAVO

NEZAKONITI OTKAZ (Član 191. Zakona o radu)

359. Bez obzira što je nad tuženim kao poslodavcem otvoren postupak stečaja, tužioci - kao zaposleni kojima je nezakonito prestao radni odnos, imaju pravni interes da sud donese meritornu odluku o zahtevu za vraćanje na rad. Iz obrazloženja: Odlučujući o zahtevu tužilaca kojim su tražili da ih tuženi vrati u radni odnos na poslove koje su obavljali pre otkaza ugovora o radu, prvostepeni sud je našao da je tužba u tom delu nedozvoljena i istu je odbacio zbog nedostatka pravnog interesa. Ovakav stav prvostepenog suda ne može se prihvatiti. Relevantne odredbe: Ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odlučiće da se vrati na rad ako on to zahteva - član 191. stav 1. Zakona o radu. Pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenima isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje - član 191. stav 2. Zakona o radu. Odredbom člana 77. stav 1. Zakona o stečaju, propisano je da je otvaranje stečajnog postupka razlog za otkaz ugovora o radu koji je stečajni dužnik zaključio sa zaposlenim, a da stečajni upravnik, shodno stavu 2. istog člana, odlučuje o otkazu ugovora o radu iz stava 1. ovog člana i o otkazu obaveštava odgovarajući organ odn. organizaciju za zapošljavanje na čijoj teritoriji se nalazi sedište stečajnog dužnika. Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da otvaranjem stečajnog postupka ne nastupa otkaz ugovora o radu po sili zakona, već da o otkazu odlučuje stečajni upravnik, u zavisnosti od potrebe broja lica radi okončanja započetih poslova. Zbog toga, postoji pravni interes tužilaca kao zaposlenih kojima je nezakonito prestao radni odnos da sud donese meritornu odluku kojom će odlučiti o njihovom zahtevu za vraćanje na rad, a činjenica da je nad tuženim u toku postupka otvoren postupak stečaja ne utiče na dužnost suda da odluči o zahtevu za vraćanje na rad, koji je stavljen u postupku. U suprotnom, postupak sudske zaštite prava zaposlenog kome je nezakonito prestao radni odnos ne bi bio sproveden do kraja. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 4012/2013 od 27.03.2014. godine)

360. Tužilac ima pravo na naknadu izgubljene zarade bez obzira na to što je ostvario i naknadu umesto vraćanja na rad, jer su to dva odvojena, nezavisna zahteva koji se međusobno ne isključuju. - 212 -

RADNO PRAVO

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 191. stav 1-4. Zakona o radu propisano je da ukoliko sud donese pravosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad ako on to zahteva. Pored vraćanja na rad poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu po zakonu pripadaju, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Naknada štete umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada po prestanku radnog odnosa, a ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi ostvario da radi i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice. Naime, pravo na integralnu štetu, saglasno odredbi čl. 191. st. 2. Zakona o radu, predstavlja posledicu restitucije, dok pravo na paušalnu štetu, saglasno odredbi čl. 191. st. 4. Zakona o radu, predstavlja supstituciju reintegracije zaposlenog iz čega proizilazi da jedno pravo ne isključuje drugo. (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1.2862/12 od 03.04.2013. godine)

361. U slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa zaposlenom, utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom, ovaj - pored vraćanja na rad kod poslodavca - ima pravo da zahteva i naknadu štete po osnovu izgubljene zarade za period u kome nije radio, umanjenu za prihode koje je ostvario po bilo kom osnovu i za iznos naknade koju je u tom periodu primao preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Iz obrazloženja: Odredbama Zakona o radu propisano je da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad ako to zahteva - član 191. stav 1. Zakona o radu (član 108. stav 1. Zakona o radu koji je važio u vreme donošenja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa). Pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštim aktima ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje - član 191. stav 2. Zakona o radu (član 108. stav 2. Zakona o radu koji je važio u vreme donošenja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa). Naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje se za iznos prihoda koji je zaposleni ostvario po prestanku radnog odnosa po bilo kom osnovu - član 191. stav 3. Zakona o radu (član 108. stav 3. Zakona o radu koji je važio u vreme donošenja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa). S obzirom da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac u skladu sa navedenim odredbama imao pravo da pored vraćanja na rad od tuženog traži odgovarajući iznos na ime naknade štete po osnovu izgubljene zarade za period u kome nije radio kod ovoga kao i da visinu naknade štete po tom osnovu treba umanjiti za naknadu koju je tužilac u utuženom periodu primao preko Nacionalne službe za zapošljavanje. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 7089/2012(2) od 05.06.2013. godine) - 213 -

RADNO PRAVO

362. Za zasnivanje radnog odnosa u javnim preduzećima čiji je osnivač grad Beograd, zakonski uslov ne predstavlja saglasnost gradonačelnika. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Gradonačelnik grada Beograda je 30.04.2009. godine sa tri sindikalne organizacije zaključio sporazum o merilima, kriterijumima i postupku za smanjenje broja zaposlenih u javnim preduzećima komunalne delatnosti, čiji je osnivač grad Beograd i to zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. U tom kontekstu, zaključkom od 25.05.2009. godine naloženo je javnim preduzećima, čiji je osnivač grad Beograd, da u postupku prijema novih radnika u radni odnos na neodređeno vreme prethodno pribave saglasnost gradonačelnika. Tužilja je (Ugovorom o radu od 15.09.2009. godine) zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog za obavljanje poslova samostalnog stručnog saradnika u Službi za normativne, ugovorne i stambene poslove, a prethodno nije pribavljena saglasnost gradonačelnika u skladu sa navedenim zaključkom. Rešenjem tužene od 30.09.2009. godine stavljen je van snage zaključeni Ugovor o radu, pa je tako tužilji prestao radni odnos. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtevi i kao nezakonito poništio ovo rešenje nalazeći da isto nije doneto na osnovu člana 179. tač. 1 - 9. Zakona o radu (prestanak radnog odnosa zaposlenog po volji poslodavca). Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilji zakonito prestao radni odnos jer nije ispoštovana procedura njegovog zasnivanja, pošto pre zaključenja ugovora o radu sa tužiljom, tuženi nije pribavio saglasnost Gradonačelnika grada Beograda. Neprihvatljivo je pravno stanovište drugostepenog suda, jer je zasnovano na pogrešno primenjenom materijalnom pravu. Naime, pravo na rad u skladu sa zakonom zajemčeno je članom 60. Ustava Republike Srbije: zaposlenom može prestati radni odnos samo pod uslovima i na način propisan zakonom, a saglasnost gradonačelnika za zasnivanje radnog odnosa u javnim preduzećima čiji je osnivač grad (tj. njen izostanak), nije predviđena ni zakonom ni drugim autonomnim aktom grada (u kontekstu zaključenog sporazuma o smanjenju broja zaposlenih) kao povreda procedure zasnivanja i osnov prestanka radnog odnosa. Imajući to u vidu, pravilno je stanovište prvostepenog suda - prestanak radnog odnosa je nezakonit, pa je obaveza tuženog da tužilju vrati na rad. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 728/2011 od 04.04.2012. godine)

363. Naknada štete koju tužilac, umesto vraćanja na rad, potražuje od bivšeg poslodavca koji mu je nezakonito otkazao ugovor o radu ne umanjuje se za prihode koje je tužilac ostvario od prestanka radnog odnosa do presuđenja. - 214 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, kojim se otkazuje ugovor o radu zaključen između tužioca i tuženog. Obvezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, a umesto vraćanja na rad, ispati iznos od 862.983,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženi. Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je tužioca upozorio na postojanje razloga za otkazivanje ugovora o radu, zato što je učinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu i člana 133. stav 1. alineja 10. i 11, i stav 2. istog člana, alineja 1. Kolektivnog ugovora tuženog. Tužiocu je ostavljeno 5 radnih dana od dana prijema upozorenja da se izjasni na činjenice i navode iz upozorenja. Istog dana kada mu je dostavljeno upozorenje tužiocu je dostavljeno i rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu. Upozorenje poslodavca kao nužan uslov za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih odredbom člana 179. Zakona o radu, a u skladu sa odredbom člana 7. ratifikovane Konvencije MORa broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji je objavljen u "Službenom listu SFRJ", broj 4/84), ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje i ono nije formalnost u postupku otkazivanja ugovora o radu, već se njime zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje prema shvatanju poslodavca stvaraju otkazni razlog. Takođe, zaposlenom se upozorenje daje u pismenom obliku i lično mu se uručuje kako bi se on na njega izjasnio. Kako je tuženi istog dana tužiocu dostavio i upozorenje i rešenje o otkazu ugovora o radu, samim tim je povredio prava tužioca, odnosno nije mu ostavio rok koji propisuje Zakon o radu da se izjasni na upozorenje a takođe nije ni dostavio upozorenje sindikatu na mišljenje. Odredbom člana 191. stav 4. Zakona o radu propisano je da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obvezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario kada bi radio, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i od broja izdržavanih članova porodice. Shodno iznetom, prvostepeni sud pravilno nalazi da tužiocu pripada naknada štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u iznosu od 862.983,00 dinara (9 zarada), jer tužilac ne zahteva vraćanje na rad. Tužilac ima ___ godina života (u vreme prestanka radnog odnosa), ____godina, ____ meseca i ____ dana radnog staža, i dvoje maloletne dece. Nisu osnovani žalbeni navodi tuženog kojima ističe da prvostepeni sud prilikom odmeravanja visine naknade štete nije uzeo u obzir činjenicu da je tužilac ostvarivao prihode i time umanjio štetu. Naime, u konkretnom slučaju tužilac potražuje naknadu štete umesto vraćanja na rad pa mu pripada po tom osnovu određeni novčani iznos saglasno članu 191. stav 4. Zakona o radu. Tužilac pri tome nije postavio i tužbeni zahtev radi naknade štete zbog izgubljene zarade, u kom slučaju bi se uračunavali ostvareni prihodi. (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 1 1011/12 od 8.05.2012. godine)

364. Činjenica da se tužilac od prestanka radnog odnosa nije javljao Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi traženja zaposlenja može uticati na njegovo pravo na naknadu štete u vidu zarade izgubljene usled nezakonitog prestanka radnog odnosa samo ukoliko je u evidenciji Nacionalne službe postojalo slobodno radno mesto na kojem bi on mogao zasnovati rad- 215 -

RADNO PRAVO ni odnos s obzirom na vrstu i stepen svoje stručne spreme i ostale uslove za obavljanje poslova tog radnog mesta. Visina naknade štete u vidu izgubljene zarade ne umanjuje se za prihode koje tužilac ostvari po osnovu vlasničkog ulaganja u preduzeće koje je osnovao za vreme nezaposlenosti, pošto se tako ostvarena dobit odnosi na osnivačka prava i ne proizlazi iz radnog odnosa. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Prvog opštinskog suda u B., od 19. januara 1999. godine, poništene su kao nezakonite odluke disciplinske komisije tuženog, od 29. decembra 1994. godine i od 16. februara 1995. godine, a tuženi je obvezan da tužioca vrati na rad. Nesporno je među parničnim strankama da je tuženi tužioca vratio na rad 1. novembra 2002. godine. U periodu od avgusta 1997. godine do vraćanja na rad kod tuženog tužilac je radio u firmi "BB1", čiji je jedan od osnivača i suvlasnik počev od 15. juna 1997. godine. Prvostepeni sud je utvrdio ukupan iznos zarade tužioca za period od 16. februara 1995. godine do 31. jula 1997. godine, kao i razliku zarade između radnog mesta na kom je tužilac bio zaposlen i zarada koje je ostvario u preduzeću "BB1" u periodu od 1. avgusta 1997. godine do 1. novembra 2002. godine. Sud je utvrdio i suvlasnički udeo tužioca u tom preduzeću i prihode koje je po tom osnovu on ostvarivao počev od dana osnivanja preduzeća sve do 1. novembra 2002. godine. Utvrđeno je da počev od dana prestanka radnog odnosa do avgusta 1997. godine tužilac nije nigde radio, iako je, prema evidencionom kartonu Zavoda za tržište rada, bio prijavljen kao nezaposleno lice, ali se nije javljao radi traženja posla. Nacionalna služba zapošljavanja sudu nije mogla da pruži podatke o slobodnim radnim mestima u tom periodu povodom potražnje za stručnu spremu koju tužilac ima. Predmet spora pred prvostepenim sudom bio je zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu. Po shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. U konkretnom slučaju nesporno je da je tužena odgovorna za nastalu štetu, koju je tužilac pretrpeo po osnovu neisplaćenih zarada u periodu od 16. februara 1995. godine pa do dana vraćanja na rad - 1. novembra 2002. godine, u skladu sa odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Osnov ove odgovornosti tuženog jeste upravo donošenje nezakonitih odluka o prestanku radnog odnosa tužioca. Na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Prvog opštinskog suda u B. poništene su odluke disciplinske komisije tuženog i tužilac vraćen na rad. Zato je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nastalu štetu, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud. Pored toga, prvostepeni sud je pravilno zaključio da na strani tužioca ne postoji doprinos nastaloj šteti u skladu sa pravilima podeljene odgovornosti iz odredbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iz evidencionog kartona u spisima proizlazi da je tužilac bio prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje 1995. i 1996. godine, ali da se nesporno nije javljao. Štaviše tužilac se nakon što mu je predočen evidencioni karton od strane ovog suda nije izjasnio na tu okolnost. Međutim, ova činjenica bila bi od uticaja u situaciji da su u spornom periodu postojala slobodna radna mesta koja odgovaraju tužiočevoj stručnoj spremi, a taj uslov u konkretnom slučaju nije ispunjen. - 216 -

RADNO PRAVO Nesporna je činjenica da je tužilac od osnovanja svog preduzeća (13. juna 1997. godine) do 17. decembra 1998. godine bio osnivač sa 50% osnivačkog udela, a od 17. decembra 1998. godine do danas osnivač sa 100% osnivačkog udela, pri čemu je sticana određena dobit. Međutim, suprotno navodima žalbe, ostvarena dobit se odnosi na osnivačka prava i ne proizlazi iz radnog odnosa. Zato ona nema uticaja na umanjenje štete koju je tužilac pretrpeo krivicom tuženog. Ovde je reč o prihodima koje je tužilac ostvarivao po osnovu vlasničkog ulaganja u preduzeće. Zato su bez uticaja navodi iz žalbe koji ukazuju na ostvarenu dobit tužiočevog preduzeća u periodu od 1997. do 2002. godine, utvrđenu nalazom veštaka. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 2668 od 16.09.2011. godine)

365. Ako je tužilac tužbeni zahtev preinačio u roku od 90 dana od dana pravnosnažnosti presude kojom je utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos, zahtevajući vraćanje na rad a ne naknadu štete umesto vraćanja na rad, nije zbog prekluzije izgubio pravo na sudsku zaštitu, bez obzira na to što je od dana kog je primio rešenje o otkazu proteklo više od 90 dana. Rok od 90 dana teče od dana saznanja za povredu prava, a tužilac je saznao za povredu svog prava tek pravnosnažnošću presude kojom je utvrđeno da je rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu nezakonito. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog. Rešenjem direktora tuženog tužiocu je otkazan ugovor o radu sa 15. julom 2008. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Presudom Opštinskog suda u V. od 9. januara 2009. godine to rešenje je poništeno kao nezakonito i ta presuda je postala pravnosnažna 15. oktobra 2009. godine. U ponovnom postupku tužilac je podneskom od 6. novembra 2009. godine preinačio tužbu tako što je umesto prvobitnog tužbenog zahteva za naknadu štete umesto vraćanja na rad, tražio vraćanje na rad. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu. Po shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilnom primenom odredaba člana 191. stav 1. i člana 195. stav 2. Zakona o radu i člana 193. st. 1. i 2. ZPP, dozvolio preinačenje tužbe iz razloga celishodnosti i obvezao tuženog da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju stepenu i vrsti njegove stručne spreme, znanju i sposobnostima. Osporavanje u žalbi pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja i pravilne primene materijalnog prava svodi se na tvrdnju da je tužilac preinačenu tužbu za vraćanje na rad podneo posle isteka roka od 90 dana propisanog odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu, jer je za povredu prava saznao 1. jula 2008. godine, kada je primio rešenje o otkazu ugovora o radu. U žalbi se u vezi s tim ističe da datum prijema pravosnažne presude kojom je utvrđena nezakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu nije od značaja za utvrđivanje početka roka za podnošenje tužbe. Međutim, po oceni Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužilac zahtevao da se vrati na rad u zakonskom roku od 90 dana od dana saznanja za povredu prava, pošto je to dan kog mu je uručena pravnosnažna presuda kojom je utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, GŽ 1 1114/10 od 2.03.2011. godine) - 217 -

RADNO PRAVO

366. U slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, zaposleni može istovremeno ostvariti pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja iz radnog odnosa i pravo na paušalnu naknadu štete zbog odustanka zaposlenog od zahteva za vraćanje na rad ili zbog postojanja okolnosti koje sprečavaju nastavak njegovog radnog odnosa kod tuženog poslodavca. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene. Tužilji je otkazan ugovor o radu, nakon čega je pravnosnažnom sudskom presudom utvrđeno da je otkaz bio nezakonit i da tužilja ima pravo da se vrati na rad kod tužene. Predmet spora pred prvostepenim sudom bio je zahtev tužilje da joj tužena naknadi štetu zbog izgubljene zarade i drugih primanja koja joj pripadaju. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tužena je protiv takve presude izjavila žalbu. Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Prema članu 191. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad ako zaposleni to zahteva, a prema stavu 2. ovog člana - pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Smisao navedene zakonske odredbe je upravo obaveza poslodavca da zaposlenog dovede u položaj u kome bi bio da mu radni odnos nije nezakonito prestao, pa naknada štete zbog izgubljene zarade za vreme nezakonitog prestanka radnog odnosa predstavlja restituciju kao posledicu poništenja odluke o prestanku radnog odnosa. Restitucija se ne ogleda samo u ponovnom uspostavljanju radnog odnosa i vraćanju zaposlenog na rad, već i u obavezi poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete za izgubljenu zaradu i druga primanja i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. S obzirom na to da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je tužilji nezakonito prestao radni odnos i da je po njenom zahtevu tom presudom odlučeno da se ona vrati na rad, tužena je dužna da tužilji isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja joj pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Odredbama člana 191. st. 4, 5. i 6. Zakona o radu, utvrđeno je pravo na paušalnu naknadu štete na zahtev zaposlenog ili poslodavca u situacijama postojanja okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa nije moguć. Ovo pravo je nezavisno od prava na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja bi zaposleni ostvario da mu nije nezakonito prestao radni odnos. Po oceni Apelacionog suda, tužilji je prvostepenom presudom dosuđena naknada štete u vidu izgubljene zarade i ostalih primanja, a ne paušalna naknada štete na osnovu člana 191. stav 4. Zakona o radu, kako se to neosnovano ističe u žalbi. Naknada štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu je potpuno nezavisna od naknade štete iz stava 2. tog člana. Isključivi cilj paušalne naknade štete je da supstituiše vraćanje na rad i ona po zahtevu zaposlenog predstavlja praktično naknadu za odustanak zaposlenog od vraćanja na rad. Utvrđivanje prava na ovu naknadu štete ne utiče na dosuđivanje naknade štete zbog izgubljene zarade - plate, tako da zaposleni u tom slučaju ima pravo i na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na tu zaradu. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 1476/10 od 12.01.2011. godine) - 218 -

RADNO PRAVO

367. Ukoliko je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, supstitucija njegovog vraćanja na rad naknadom štete na zahtev poslodavca, može biti usvojena samo ako postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe ugovorne strane - nije moguć. Iz obrazloženja: Sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad ako to zahteva, ukoliko pravnosnažnom odlukom utvrdi da mu je radni odnos prestao nezakonito - član 191. stav 1. Zakona o radu. Znači, posledica poništaja odluke o prestanku radnog odnosa kao nezakonite je reintegracija zaposlenog - vraćanje na rad ukoliko to zahteva. Dakle, njegovo ponovno uključivanje u proces rada. Međutim, da li će poslodavac zaposlenog vratiti na iste ili druge poslove, zavisi od režima rada, potreba procesa rada, organizacije rada. To spada u samostalnu oblast delovanje preduzeća i isključivu nadležnost poslodavca. U konkretnoj situaciji je utvrđena nezakonitost otkaza, postojanje zahteva zaposlenog da se vrati na rad i - sa druge strane - zahtev poslodavca, istaknut u toku postupka u smislu člana 191. stav 5. Zakona o radu - da se vraćanje zaposlenog supstituiše naknadom štete. To je, zapravo, izuzetak od pravila da nezakonit otkaz omogućava pravo zaposlenog na vraćanje na rad. U odlučivanju o takvom zahtevu, ceni se opravdanost zahteva tuženika, razlozi postojanja rizika vraćanja zaposlenog na rad i sve druge okolnosti koje vode zaključku da nastavak radnog odnosa zaposlenog nije moguć a sve zasnovano na oceni predloženih ili priloženih dokaza. Pri svemu tome, istovremeno se vodi računa o interesima i zaposlenog i poslodavca. Ovaj specifičan zahtev poslodavca za supstituciju svoj osnov ima u navedenom materijalnom propisu, koji daje ovlašćenje sudu da donese odluku kojom jedno pravo zaposlenog supstituiše drugim. Takav zahtev poslodavca (u smislu odredbe člana 191. stav 5. Zakona), može se istaći odn. učiniti prostom, jasnom i obrazloženom izjavom kojom se inicira raspravljanje po navedenoj odredbi. Dakle, nije nužno isticanje protivtužbenog zahteva u smislu odredbi Zakona o parničnom postupku neosnovanost zahteva poslodavca jednostavno vodi usvajanju već postavljenog zahteva zaposlenog za vraćanje na rad i obrnuto - ukoliko sud nađe da je osnovan zahtev poslodavca to vodi odbijanju zahteva zaposlenog za vraćanje na rad i dosuđivanju naknade štete zaposlenom, u skladu sa odredbom člana 191. st. 4. i 5. Zakona o radu. Na osnovu dostavljenih dokaza, stanja u spisima predmeta i rezultata celokupnog postupka, a ceneći zahtev tuženog u skladu sa naznačenim okolnostima i činjenicama u pogledu raspravljanja po navedenom zahtevu, prvostepeni sud je pravilno cenio da opravdanost zahteva nije dokazana i da je osnovan zahtev tužioca kao zaposlenog (u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. Zakona). Tuženik u prilog svojih navoda i tvrdnji na kojima zasniva svoj zahtev, u smislu odredbe člana 7. i člana 220 - 233. Zakona o parničnom postupku, nije dostavio relevantne dokaze kojim bi opravdao osnovanost isplate suspidijarne naknade štete, zbog čega ovaj sud nalazi da navodi žalbe nisu osnovani. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 593/2009 od 17.06.2009. godine) - 219 -

RADNO PRAVO

368. Zaposleni ima pravo na naknadu štete koju je pretrpeo usled prestanka radnog odnosa na osnovu izrečene disciplinske mere prestanka radnog odnosa, i u slučaju kada je rešenje o izricanju takve mere poništeno zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene, koja mu je izrekla disciplinsku meru prestanka radnog odnosa, na osnovu koje je tužiocu i prestao radni odnos, zbog čega se ranije već obratio sudu, koji je, zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, poništio rešenje o izricanju takve disciplinske mere. U novom postupku tužilac je zahtevao da mu se naknadi šteta u vidu izostalih zarada, koja je nastala usled nezakonitog prestanka njegovog radnog odnosa. Prema shvatanju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno postupili kada su usvojili tužbeni zahtev, dosudivši tužiocu naknadu štete u vidu izostalih zarada. Naime, u ovom slučaju je šteta prouzrokovana donošenjem nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa, koja je u ranijem sporu poništena, pa je, s obzirom na to, tužena dužna da tužiocu naknadi štetu u vidu zarada koje bi ostvario od prekida rada do vraćanja na rad, u visini utvrđenoj veštačenjem. Pošto tužena tokom postupka nije predlagala dokaze da je tužilac učinio i da je odgovoran za povredu radne obaveze zbog koje mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa, bez uticaja je na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari revizijski navod da je do poništenja disciplinske odluke o prestanku radnog odnosa došlo zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka pa je zbog toga trebalo utvrditi da li je tužilac učinio povredu radne obaveze i da li je za nju odgovoran, kao i da li je na taj način svojim ponašanjem doprineo nastanku štete. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 782/08 od 15.10.2008. godine)

369. Na postojanje prava na naknadu štete u vidu izostale zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa ne utiče činjenica da je zaposleni, nakon pravnosnažnosti presude kojom je poništeno rešenje o otkazivanju njegovog ugovora o radu i tuženi poslodavac obvezan da ga vrati na rad, izjavio da ne želi da se vrati na rad kod tuženog poslodavca, odnosno da tuženog poslodavca oslobađa obaveze da ga vrati na rad. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca, koji mu je 26. septembra 2002. godine otkazao ugovor o radu. Tužilac je protiv rešenja o otkazivanju ugovora o radu podneo tužbu i sud je usvojio njegov tužbeni zahtev za poništenje rešenja o otkazu i vraćanje na rad. Po pravnosnažnosti te presude, tuženi je pozvao tužioca da se javi na rad 1. maja 2004. godine, a tužilac ga je pismenim putem obavestio da ne želi da se vrati na rad. Tužilac se zatim obratio sudu sa zahtevom da mu tuženi naknadi štetu u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog pre- 220 -

RADNO PRAVO stanka radnog odnosa, za period od 26. septembra 2002. do 1. maja 2004. godine. Prvostepeni sud je tužiočev tužbeni zahtev usvojio, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu. Prema shvatanju Okružnog suda, žalba je neosnovana, a prvostepena presuda je pravilna i zakonita. Neosnovani su, naime, navodi iz žalbe da se tužilac pismenom izjavom od 4. maja 2004. godine, upućenom direktoru tuženog, odrekao prava da od tuženog zahteva naknadu štete u vidu izgubljene zarade. Na osnovu sadržine navedene izjave u celini, može se zaključiti da se izjava odnosi samo na pitanje obaveze tuženog da tužioca, na osnovu presude kojom je pravnosnažno poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, vrati na rad. Iz toga sledi nedvosmislen zaključak da se tužiočeva izjava da tuženo preduzeće nema nikakvu obavezu prema njemu odnosi isključivo na obavezu tuženog da tužioca vrati na rad, tako da se ta izjava nikako ne može tumačiti tako kao da se njome tužilac odrekao prava na naknadu štete u vidu izgubljene zarade. Tužiočeva izjava bi proizvodila pravno dejstvo otpusta duga samo u slučaju da je u njoj izričito navedeno da se tužilac odriče prava na naknadu štete. (Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 913/07 od 12.09.2007. godine)

370. Maksimalni broj zarada tj. maksimalna visina štete koja se može dosuditi zaposlenom kome je nezakonito prestao radni odnos kod poslodavca u slučaju kada zaposleni umesto vraćanja na rad zahteva naknadu štete, kao i kriterijumi na osnovu kojih se određuje visina naknade štete propisan su odredbom čl. 191. st. 4. Zakona o radu. Međutim, sud je prilikom određivanja visine naknade štete dužan da vodi računa i o opštim načelima o naknadi štete, pa i o načelu sadržanom u čl. 13. Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Prema odredbi čl. 191. st. 4. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 24/05, sa izmenama i dopunama od 18.07.2005. godine) - ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad (što je i konkretan slučaj, jer je utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, a tužilac ne zahteva vraćanje na rad kod tuženog), tada će na zahtev tužioca obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice. Ova odredba propisuje maksimalni broj zarada tj. maksimalnu visinu štete koja se može dosuditi zaposlenom kome je nezakonito prestao radni odnos kod poslodavca u slučaju kada zaposleni ne želi da se vrati na rad kod poslodavca bez obzira na razloge za to. Mogući razlozi su, pri tome, vrlo različiti. Dakle, navedena odredba taksativno određuje samo tri kriterijuma na osnovu kojih se određuje visina naknade štete (vreme provedeno u radnom odnosu, godine života zaposlenog i broj izdržavanih članova porodice). U tom smislu, navodi žalbe tužioca da nema mesta primeni kriterijuma novog zaposlenja tužioca (što je prvostepeni sud - između ostalog - naveo kao razlog kojim se rukovodio prilikom donošenja odluke da se tužiocu ima isplatiti naknada štete u visini pet zarada umesto vraćanja na rad kod tuže- 221 -

RADNO PRAVO nog) - osnovani su. Dakle, za odmeravanje visine ove naknade štete ne može biti drugih kriterijuma, sem predviđenih zakonom. Kad je reč o oceni zakonskih kritrijuma tj. njihovoj primeni pri određivanju visine ove naknade, od navedenih zakonskih kriterijuma jedino se za kriterijum broja izdržavanih članova porodice može reći da automatski znači viši iznos štete ako je veći broj izdržavanih članova porodice, jer je u pitanju isključivo socijalni kriterijum. Načelno, međutim, za ostala dva kriterijuma ovakav zaključak o automatskom višem ili nižem iznosu naknade štete u slučaju većeg ili manjeg broja godina života i staža nije prihvatljiv. Pre svega, u pitanju je naknada štete i sud je dužan da vodi računa o opštim načelima o naknadi štete, pa i o načelu sadržanom u čl. 13. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, visina ove štete određena je kriterijumima iz čl. 191. st. 4. Zakona o radu, a njihova primena zavisi od konkretnih okolnosti predmetnog slučaja, a u svakom slučaju i od opštih načela o naknadi štete. Tužilac u žalbi navodi da predmetna zakonska odredba ima penalni karakter prema poslodavcima i da predstavlja delom i kaznu poslodavcu zbog donošenja nezakonite odluke. Ipak, na teorijskoj ravni razmatranja može se prihvatiti da predmetne odredbe ima neku vrstu penalnog karaktera prema poslodavcima, iako to ne znači vraćanje davno napuštenog principa o šteti kao kazni. Ovde se mora imati u vidu da je cilj predmetne odredbe u suštini zaštita zaposlenih kojima je dato pravo da, ako iz bilo kog razloga ne žele da se vrate na rad kod poslodavca, mogu ostvariti ovu posebnu naknadu štete. Iz tih razloga, kako je citiranom odredbom propisano da se zaposlenom može dosuditi naknada štete u visini najviše 18 zarada, a imajući u vidu sve relevantne okolnosti predmetnog slučaja (tužilac je rođen 1962. godine, u radnom odnosu je proveo 18 godina, a zajedno sa suprugom izdržava dvoje dece), i odredbu čl. 224. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je tužiocu dosudio naknadu štete u visini pet zarada koje bi tužilac ostvario da je radio kod tuženog. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 6530/06 od 24.05.2007. godine)

371.

Kada tuženik, kao poslodavac, propusti da donese konstitutivnu odluku kojom je trebalo da odluči o radno pravnom statusu tužilje, ona ima pravni interes da u sudskom postupku traži utvrđivanje prestanka radnog odnosa, kao i naknadu štete koju je trpela onemogućavanjem da ostvaruje svoja prava predviđena odredbom člana 160. Zakona o radu. (Iz Presude Okružnog suda Niš, Gžl. br. 187/06 od 11.04.2006. godine)

372.

Otkaz ugovora o radu nije zakonit ako je dat na osnovu nepoštovanja zabrane konkurencije a ona nije predviđena ugovorom o radu, odnosno nisu utvrđeni poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun ili u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 529/06 od 15.06.2006. godine)

373.

Bez značaja za primenu pravila o podeljenoj odgovornosti je okolnost da se zaposleni, koji se nezakonito nalazio van radnog odnosa, nije prijavio na evidenciju nezaposlenih lica. Zaposlenje ne bi ostvario ni da je bio prijavljen. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 349/05 od 26.10.2005. godine) - 222 -

RADNO PRAVO

OSTVARIVANJE I ZAŠTITA PRAVA ZAPOSLENIH (Član 192-193. Zakona o radu)

374. Sporovi za razliku naknade i za razliku penzije koji se potražuju od Nacionalne službe za zapošljavanje i od Fonda SOVO nisu radni sporovi. Iz obrazloženja: Pošto nisu u pitanju potraživanja iz radnog odnosa, niti je tuženi poslodavac - to sporovi za razliku naknade koja se potražuje od Nacionalne službe za zapošljavanje i za razliku penzije koja se potražuje od Fonda SOVO nisu radni sporovi (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Apelacionog suda u Kragujevcu, sa sednice od 20.12.2010. godine)

375. Ne predstavlja odluku o pravu na otpremninu iskaz u dispozitiva rešenja o tome da je isplaćena otpremnina zaposlenom. Iz obrazloženja: Žalbeni navodi (kojima se poziva na naznačeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 30.06.2010. godine i na iskaz iz njegovog sadržaja - da je zaposlenom izmirena otpremnina) u konkretnom slučaju su bez značaja. Naime, potpis tužioca na tom rešenju je samo potvrda o njegovom dostavljanju tužiocu, ali ne i priznanica o ispunjenju obaveza. Ovo već zbog toga što iskaz iz rešenja (da je isplaćena otpremnina) ne sadrži i njenu vrednost, ali i zato što naznačeno rešenje ima karakter pojedinačnog pravnog akta, kojim se odlučuje o pravu zaposlenog odn. izriče otkaz na inicijativu poslodavca u konkretnoj situaciji - u smislu odredbe člana 193. Zakona o radu, a ne priznanice o ispunjenju duga - u smislu odredbe člana 321. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1324/2011 od 30.03.2011. godine)

376. Iskaz iz dispozitiva rešenja, da je isplaćena otpremnina zaposlenom, ne znači odluku o pravu na otpremninu. - 223 -

RADNO PRAVO Iz obrazloženja: Bez značaja je navod žalbe kojim se poziva na naznačeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 30.06.2010. godine i, s tim u vezi, na iskaz iz njegovog dispozitiva - da je zaposlenom izmirena otpremnina. Naime, potpis tužioca na tom rešenju je samo potvrda o njegovom dostavljanju tužiocu, ali ne i priznanica o ispunjenju obaveza. Ovo proizilazi već iz činjenice da taj iskaz ne sadrži vrednost otpremnine, ali i iz toga što naznačeno rešenje u konkretnoj situaciji ima karakter pojedinačnog pravnog akta, kojim se odlučuje o pravu zaposlenog (tj. izriče otkaz na inicijativu poslodavca u smislu odredbe člana 193. Zakona o radu), a ne priznanice o ispunjenju duga (u smislu odredbe člana 321. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 1324/2011 od 30.03.2011. godine)

377.

Osim u slučajevima iz čl. 172. Zakona o radu, u svim drugim pitanjima se zaposlenom, u pismenom obliku, dostavlja rešenje o ostvarivanju njegovih prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku. (Presuda Okružnog suda u Kraljevu, Gž.br.1758/08 od 11.07.2008. godine)

378.

Rešenja o pravima zaposlenog dostavljaju se po opštim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1735/06 od 31.01.2007. godine)

379.

Kada se iz obrazloženja rešenja jasno vidi zbog čega je zaposlenom i po kom osnovu prestao radni odnos – takvo rešenje je zakonito. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1254/04 od 16.03.2005. godine)

380.

Zaposlenima se u pisanom obliku dostavlja svako rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, pa ukoliko to nije ispoštovano zaposlenom ne može prestati radni odnos zbog toga što nije ispoštovao takva rešenja. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 348/05 od 25.05.2005. godine)

ZAŠTITA POJEDINAČNIH PRAVA (Član 194-195. Zakona o radu)

381. Sindikat može zastupati zaposlenog u sporu sa poslodavcem. - 224 -

RADNO PRAVO

Iz obrazloženja: Stanovište drugostepenog suda (da je žalba nedozvoljena jer ju je morao izjaviti punomoćnik advokat, a ne sindikalna organizacija koja zastupa tužioce u ovoj parnici) - pogrešno je. Relevantne odredbe: Stranke u postupku mogu da preduzimaju radnje lično ili preko punomoćnika, koji mora biti advokat - član 85. Zakona o parničnom postupku. Protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu pravila, zaposleni odn. predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom - član 195. stav 1. Zakona o radu. Po načelu lex specialis derogat legi generali, ova specijalna odredba (specijalni zakon) isključuje primenu prethodnog opšteg pravila. Osim navedenog, i ciljno tumačenje upućuje na zaključak da zaposlenog u sporu sa poslodavcem može da zastupa sindikat (sindikalna organizacija), zato što sindikat - kao samostalna demokratska i nezavisna organizacija zaposlenih, u koju se oni dobrovoljno udružuju - zastupa, predstavlja, unapređuje i štiti interese (profesionalne, radne, ekonomske, socijalne, kulturne) svojih članova, i to i pojedinačne i kolektivne (član 6. Zakona o radu). Sa druge strane, svrha kvalifikovanog punomoćnika je stručnost (znanje) u zastupanju i težnja ka lakšem i bržem ostvarivanju i zaštiti povređenog ili ugroženog prava. S obzirom da je zaštita prava zaposlenih (individualna i kolektivna) jedna od osnovnih funkcija sindikata, onda se stručnost, znanje i poverenje po pravilu ne dovodi u sumnju. (Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 1100/2012 od 16.01.2013. godine)

382. Danom preuzimanja radne knjižice u kojoj je upisan datum prestanka radnog odnosa, zaposleni je saznao da mu je povređeno pravo na rad, pa od tog dana i teče rok za zaštitu prava pred nadležnim sudom. Iz obrazloženja: Tužilji - daktilografu sa zvanjem višeg referenta kod tužene - rešenjem tuženog od 01.06.1999. godine prestao je radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno počev od 25.05.1999. godine. To rešenje uručeno je punomoćniku tužilje 26.01.2007. godine, a tužilja nije izjavila prigovor na navedeno rešenje, pa je ono postalo pravnosnažno 06.02.2007. godine, protekom roka za prigovor. Tužilja je redovno dolazila na posao do 31.05.1999. godine, kada joj je po njenom zahtevu odobreno da odsustvuje sa rada dva radna dana. Međutim, tužilja nije došla na posao sve do 29.07.1999. godine, kada se javila tuženoj, ali nije nastavila da radi. Dana 05.03.2003. godine podnela je zahtev da joj se vrati radna knjižica, jer je upoznata sa činjenicom da joj je prestao radni odnos, a da joj je radna knjižica potrebna radi ostvarivanja prava iz radnog odnosa, jer je u međuvremenu zasnovala radni odnos. Tužbu sudu tužilja je podnela 31.01.2006. godine. Nižestepeni sudovi su - pošavši od ovako utvrđenog činjeničnog stanja - pravilno odbili tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. - 225 -

RADNO PRAVO Relevantne odredbe: Protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog, a koji rok počinje teći od dana dostavljanja odluke odn. saznanja za povredu prava, u roku od 15 dana se može pokrenuti spor pred nadležnim sudom – član 122. Zakona o radu. Tužilja je za povredu prava svakako saznala dana 11.06.2003. godine, kada je podigla svoju radnu knjižicu. Međutim, tužilja tužbu sudu podnosi znatno posle proteka navedenog prekluzivnog roka. Kako je tužilji konačnim i pravnosnažnim rešenjem tužene od 01.06.1999. godine prestao radni odnos, na koji način je izgubila sva prava iz radnog odnosa odn. radni odnos u celini, zbog čega ne može ostvarivati sudsku zaštitu, to su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tužilji ne pruže traženu sudsku zaštitu. Revizijski navodi tužilje (da joj rešenje o prestanku radnog odnosa od 01.06.1999. godine nije uručeno i da joj zbog toga nije data mogućnost da na njega prigovori) su neosnovani. To, naime, nije od uticaja na donošenje drugačije odluke u konkretnom slučaju, jer je protekom zakonskog roka od 15 dana od momenta saznanja za povredu prava (dan podizanja radne knjižice) izgubila mogućnost da ostvaruje prava iz radnog odnosa za koja smatra da su joj povređena. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 401/10 od 22.09.2010. godine)

383. Zaposleni je izgubio pravo na sudsku zaštitu ako nakon dobijanja rešenja o prestanku radnog odnosa na određeno vreme ne pokrene sudski spor u zakonskom roku, odnosno u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja. Tada osporeno rešenje ostaje na snazi. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno utvrdio sledeće činjenično stanje: Tužilac je sa tuženim zaključio više ugovora o radu na određeno vreme, pa tako i poslednji od 19.03.2007. godine. Po njegovom isteku, doneto je rešenje od 14.05.2007. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos na poslovima magacinskog radnika, koje mu je tada i uručeno. Istim je tužilac poučen da, u roku od 90 dana od dana dostavljanja, može pokrenuti spor pred nadležnim sudom. Posle isteka ovog ugovora, tuženi je - 11.05.2007. godine - sa tužiocem zaključio Ugovor o delu, gde je predviđeno da tužilac za potrebe tuženog radi na analizi distribucije jestivog i ambalažnog ulja na području Kragujevca. Istekom ovog ugovora - dana 02.07.2007. godine - tužilac ponovo zaključuje Ugovor na određeno vreme sa rokom važnosti do 31.12.2007. godine. Dana 27.12.2007. godine između tužioca i tuženog zaključen je Ugovor o radu na određeno vreme sa rokom trajanja od 01.01.2008. godine do 01.07.2008. godine. Po oceni Apelacionog suda, međutim, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je - protivno odredbi čl. 195 st. 2 Zakona o radu - odlučio o tužbenom zahtevu tužioca, a što je dovelo i do bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač. 3 Zakona o parničnom postupku. Ovo zbog toga što je tužiocu bila poznata činjenica da mu je prestao radni odnos dana 14.05.2007. godine, kada mu je uručeno rešenje o prestanku radnog odnosa, a tužba je podneta 04.09.2008. godine, posle isteka roka od 90 dana. - 226 -

RADNO PRAVO Naime, shodno čl. 195. st. 2. Zakona o radu (kojim je predviđeno da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja odn. saznanja za povredu prava) - proizilazi da je tužilac prekludiran u svom pravu da traži sudsku zaštitu, a imajući u vidu dan podnošenja tužbe. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. I 163/2010 od 02.02.2010. godine)

384. Aneks ugovora o radu ne može poništiti Inspektor rada jer za to nije ovlašćen. Iz obrazloženja: Žalba tužilje (izjavljena protiv zaključka inspektora rada Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike - Sektora inspekcije rada, Odeljenja inspekcije rada u naznačenom okrugu od 22.04.2005. godine, kojim je odbačen njen zahtev za poništaj Aneksa ugovora o radu br. 200 od 07.04.2005. godine) odbijena je osporenim rešenjem kao neosnovana a zbog stvarne nenadležnosti inspekcijskog nadzora. Vrhovni sud Srbije, ocenjujući zakonitost osporenog rešenja, nalazi da je istim pravilno odbijena žalba tužilje izjavljena protiv zaključka prvostepenog organa, i to zbog toga što je - u smislu odredbi člana 195. Zakona o radu - za rešavanje spora u konkretnom slučaju nadležan opštinski sud, kako je to propisano članom 12. stav 1. tačka 3. podtačka a) Zakona o sudovima, koji se primenjuje na osnovu člana 84. Zakona o uređenju sudova. Navodi iz tužbe - u kojima se ukazuje da je, u smislu odredbi čl. 268., 269. i 270. Zakona ovlašćen da u ovom slučaju postupi inspektor rada - nisu osnovani. Naime, iz tih odredbi Zakona proizlazi da je inspektor ovlašćen da vrši nadzor nad primenom Zakona, drugih propisa o radnim odnosima, opštih akata i ugovora o radu kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih (član 268.) i da u vršenju inspekcijskog nadzora rešenjem naloži poslodavcu da u određenom roku otkloni utvrđene povrede zakona, opšteg akta i ugovora o radu i podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka ako nađe da je poslodavac odn. direktor ili preduzetnik povredom zakona ili drugih propisa kojima se uređuje radni odnos izvršio prekršaj. U konkretnom predmetu to nije slučaj, jer se radi o ponudi poslodavca datoj tužilji za zaključenje Aneksa ugovora o radu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4812/05 od 31.08.2006. godine)

385.

Kada je istekao prekluzivni rok za zaštitu prava zaposlenog, bez uticaja je što je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje ništavosti pojedinačnog pravnog akta kojim je o tom pravu odlučeno. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 820/06 od 19.09.2006. godine)

386.

Tužba za utvrđivanje se sa uspehom može podneti samo ako radni odnos, odnosno pravo iz toga odnosa čije se utvrđivanje traži nije prestalo, ali ako je to pravo prestalo, tužbeni zahtev mora biti odbijen. Do prestanka radnog odnosa, odnosno prava iz tog odnosa, dolazi i kad zaposleni propusti rok u kome je mogao podneti tužbu za poništavanje pojedinačnog akta o prestanku radnog odnosa, ili gubitkom određenog prava iz radnog odnosa. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 1810/05 od 13.04.2006. godine) - 227 -

RADNO PRAVO

387.

Preduzeće čiji je osnivač vlasnik samostalne radnje kod koga je zaposleni bio u radnom odnosu, nije pasivno legitimisano u radnom sporu za poništaj rešenja o otkazu vlasnika samostalne radnje. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 539/06 od 20.04.2006. godine)

388.

Rok za podnošenje tužbe u radnom sporu je materijalno pravni prekluzivni rok, čijim protekom zaposleni gubi pravo da traži sudsku zaštitu. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 712/06 od 16.05.2006. godine)

ROKOVI ZASTARELOSTI POTRAŽIVANJA IZ RADNOG ODNOSA (Član 196. Zakona o radu)

389. Shodno čl. 387. i 388. Zakona o obligacionim odnosima, za potraživanja radnika prijavljenih u postupku stečaja, rokovi zastarelosti nakon njegove obustave počinju teći iznova a prekidaju se radnjama potraživanja poverioca ili dužnika. Iz obrazloženja: Zaključivši da potraživanje tužilje nije zastarelo, te da je radnjama koje je tužilja preduzimala prekidan rok zastarelosti potraživanja u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima (od kog momenta je isti počeo da teče iznova) tj. da je tužilja prijavu potraživanja iz likvidacione mase podnela u roku - prvostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Drugostepeni sud nalazi da se žalbom tuženog osnovano ukazuje da je u konkretnom slučaju nastupio rok zastarelosti potraživanja propisan članom 196. Zakona o radu. Relevantne odredbe: Sva potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju za tri godine - član 196. Zakona o radu. Tužilja je podnošenjem prijave potraživanja u prvobitno otvorenom stečajnom postupku nad tuženim (otvoren 29.07.1998. godine), u konkretnom slučaju prekinula rok zastarelosti svog potraživanja. Pošto u toku tog stečajnog postupka do njegove obustave (obustavljen 15.06.2006. godine), potraživanje tužilje nije namireno, od prvog narednog dana počeo je da teče novi rok zastarelosti tužiljinog potraživanja. Postupak prinudne likvidacije nad tuženim otvoren je rešenjem Agencije za privatizaciju dana 11.05.2009. godine, a tužilja je 22.07.2009. godine podnela prijavu potraživanja u likvidacionom postupku. U periodu od obustave stečajnog postupka (15.06.2006. godine) pa do podnošenja prijave u likvidacionom postupku, tužilja nije tražila namirenje svog potraživanja odnosno nije preduzimala radnje kojim bi se, u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, prekinuo - 228 -

RADNO PRAVO rok zastarelosti njenog potraživanja. Budući da je rok od tri godine od momenta obustave stečajnog postupka, kada je počeo da teče novi rok zastarelosti, istekao 16.06.2009. godine, a tužilja je prijavu potraživanja u likvidacionom postupku (koji je rešenjem Agencije za privatizaciju otvoren nad tuženim dana 11.05.2009. godine), podnela 22.07.2009. godine, jasno je da je njeno potraživanje zastarelo i da je u tom smislu žalba tuženog osnovana. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 5250/2013 od 18.09.2013. godine)

390. Zbog karaktera obročnih davanja koja imaju novčana potraživanja iz radnog odnosa – ista zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Iz obrazloženja: U stečaju tuženog, tužilac je prijavio potraživanje koje se odnosi na neizmirene zarade sa traženim kamatama za period od 08.07.2000. godine do 31.12.2003. godine. Za neisplaćene zarade u ovom periodu tužilac poseduje presudu na osnovu priznanja nadležnog Trgovinskog suda od 26.03.2004. godine, kojom je tuženi obavezan na plaćanje navedenog iznosa. S obzirom da je u pitanju izvršna isprava, to mu je u stečajnom postupku i priznato ovo potraživanje. Međutim, iz presude na osnovu priznanja evidentno je da se ista ne odnosi i na neisplaćene zarade u toku 2003. godine, a koje su osporeni deo potraživanja po prijavi tužioca. S obzirom da je predmet zahteva za utvrđenje neisplaćeni iznos zarada sa kamatama za 2003. godinu, te da je u toku parnice podnet prigovor zastarelosti (jer je konkretna tužba podneta 14.04.2011. godine), to je prvostepeni sud - ceneći istaknuti prigovor - pravilno našao da je isti osnovan. Prema Zakonu o radu koji je bio u primeni u spornom periodu (član 123.), novčana potraživanja iz radnog odnosa smatraju se obročnim davanjima i zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Imajući sve to u vidu (radi se o potraživanjima na ime neizmirenih zarada za 2003. godinu; tužba je, shodno iznetom, podneta 2011. godine), prvostepeni sud je pravilno ocenio da je osnovan istaknuti prigovor, jer je tužba podneta po proteku zakonom propisanog roka od tri godine od dana nastanka obaveze. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 2412/2012 od 23.08.2012. godine)

391. Na novčana potraživanja po osnovu neizmirenih zarada ne može se primeniti rok od 90 dana. Ona zastarevaju protekom roka od tri godine od nastanka obaveze. Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog (da su tužioci prekludirani u pravu da traže utvrđenje novčanih potraživanja prema poslodavcu - tuženom, jer nisu u roku od 90 dana od dana prijema aneksa ugovora kojim se menja koeficijent za obračun njihovih zarada pokrenuli postupak kojim bi navedene akte osporavali, iako je prema činjeničnom stanju to nesporno) - nisu osnovani. - 229 -

RADNO PRAVO Novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju protekom roka zastarelosti, a on je - prema Zakonu o radu - određen na period od tri godine od nastanka obaveze. Rok od 90 dana može se primeniti samo za podnošenje tužbe kojom se osporava akt kojim se vređa pravo, ali ne i na novčana potraživanja po osnovu neizmirenih zarada. Zbog toga je neosnovan žalbeni navod tuženog da su tužioci prekluzijom izgubili pravo na podnošenje tužbe za utvrđenje neizmirenih potraživanja po osnovu zarada, te da je stoga istu tužbu kao neblagovremenu trebalo odbaciti. Iz tih razloga, pravilno se prvostepeni sud upustio u meritorno odlučivanje po zahtevu tužilaca, nalazeći da oni nisu prekludirani u pravu na ovu vrstu zaštite, kao i da tužba nije neblagovremena. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 7229/2011(2) od 26.01.2012. godine)

392. Zaključenje sporazuma o regulisanju međusobnih odnosa u vezi neisplaćenih zarada predstavlja pismeno priznanje duga od strane poslodavca, čime je učinjen prekid zastarelosti. Iz obrazloženja: Tuženik smatra da je novčano potraživanje zastarelo, tvrdeći da je protekao trogodišnji rok od dana dospelosti novčanog potraživanja do dana podnošenja tužbe, zbog čega osporava tužbeni zahtev. Sporazumom o regulisanju međusobnih obaveza i potraživanja, zaključenim dana 24.12.2006. godine, konstatovano je da tužilac ima dospela potraživanja prema poslodavcu u naznačenoj visini, koja je trebalo da isplati u celokupnom iznosu najkasnije do 30.06.2008. godine. Dakle, u pogledu osnova potraživanja dovoljno je to što iz ovog sporazuma nesumnjivo proizilazi da je tuženik u pismenom obliku priznao da duguje tužiocu neisplaćene zarade. Dalje, tuženik u prilog svojih navoda nije dostavio dokaze da je tužiocu isplatio sva novčana potraživanja do zaključenja sporazuma odn. do 30.06.2008. godine, i to konkretno za sporni period od maja do jula 2004. godine. Prema članu 387. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost se prekida kada dužnik prizna dug, kao i podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom poduzetom protiv dužnika pred sudom u cilju obezbeđivanja ili ostvarenja potraživanja (član 388. ovog Zakona). Za prekid nije dovoljno da poverilac pozove dužnika (pismeno ili usmeno) da ispuni obavezu (član 391. ovog Zakona). Odredbom člana 366. istog Zakona predviđeno je da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra odricanjem od zastarelosti. Tuženik je zaključenim sporazumom u pismenom obliku priznao da tužiocu duguje neisplaćene zarade, čime je nastupio prekid zastarelosti priznanjem duga - shodno članu 387. Zakona o obligacionim odnosima. Od tada zastarelost počinje da teče iznova, shodno članu 392. st. 1. i 2. ovog Zakona. Podnošenjem tužbe 08.01.2009. godine, zastarelost je prekinuta shodno članu 392. stav 3. istog Zakona. Zbog svega toga, prvostepeni sud je pravilno ocenio da istaknuti prigovor nije osnovan i da nije protekao Zakonom predviđen trogodišnji rok, a u vezi člana 392. stav 6. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju priznanje da tuženik tužiocu duguje isplatu minimalnih zarada dato je u pismenom obliku, jasno i određeno kako u pogledu osnova tako i u pogledu visine. U postupku je utvrđeno za koji period tuženik nije tužiocu isplatio zarade, pa je priznanje proizvelo dejstvo. Upravo to je relevantno za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, a ne dejstvo samog sporazuma kao ugovora između stranaka - u konkretnom slučaju ne traži se ispunjenje preuzetih ugovornih obaveza, već priznanje duga koji sporazum sadrži. - 230 -

RADNO PRAVO Iz iznetih razloga, ovaj sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje, u svemu dajući prihvatljive razloge. (Iz Presude Okružnog suda u Nišu, Gž. I 771/2009 od 10.07.2009. godine)

393. Zarada predstavlja obročno davanje, pa se u pogledu roka zastarelosti njenog potraživanja primenjuje rok zastarelosti koji važi za povremena davanja, a ne rok koji važi za potraživanja po osnovu neosnovanog obogaćenja. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju (pored toga što je predmet tužbenog zahteva isplata iz radnog odnosa po osnovu zarade koja predstavlja obročno davanje), povremeno potraživanje, tužiocu je neto zarada isplaćivana saglasno ugovoru (zaključenom u skladu sa rešenjem o privremenom upućivanju tužioca na rad u inostranstvo), što znači da nije došlo do umanjenja njegove imovine, a ni do povećanja imovine tuženog, jer su doprinosi za zdravstveno osiguranje uplaćivani nadležnom fondu, pa se ni sa tog razloga ne može govoriti o neosnovanom obogaćenju, kao ni o primeni roka zastarelosti od deset godina. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1259/08, od 26.11.2008. godine)

394.

U skladu sa odredbama ZOO o priznanju duga i rokovima zastarelosti u slučaju prekida, zaposleni ima pravo na isplatu devizne zarade (za rad na građevini u inostranstvu) a tu isplatu vrše solidarno osnivač i novoosnovana DOO (nastala posle organizacionih promena osnivača). (Iz Presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 65/06 od 30.01.2006. godine)

395.

Sva novčana potraživanja iz radnog odnosa su obročna davanja i zastarevaju u roku od 3 godine od dana nastanka obaveze. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 509/04 od 30.03.2005. godine)

PRIVREMENI I POVREMENI POSLOVI (Član 197-198. Zakona o radu)

396. Ugovorom o privremenim i povremenim poslovima se ne zasniva radni odnos, već je u pitanju rad van radnog odnosa po kom osnovu angažovano lice ostvaruje pravo na naknadu za - 231 -

RADNO PRAVO obavljeni rad i pravo na penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, ali ne i ostala prava iz radnog odnosa. Iz obrazloženja: Poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini zaključiti ugovor o privremenim i povremenim poslovima sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije - član 197. stav 1. Zakona o radu. Iz navedene odredbe jasno proizilazi da se navedenim ugovorom ne zasniva radni odnos, već se radi o radu van radnog odnosa, po kom ugovoru angažovano lice ostvaruje pravo na naknadu za obavljeni rad na način i u visini utvrđenim tim ugovorom, kao i pravo na penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, ali ne i ostala prava iz radnog odnosa (kao što su uvećana zarada, naknada troškova i druga primanja koja pripadaju licima koja se nalaze u radnom odnosu). Kako je u postupku sa sigurnošću utvrđena činjenica da je tuženi, u periodima u kojima je tužilac bio angažovan po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima u celosti izmirio svoje obaveze prema tužiocu utvrđene tim ugovorima, to - iz navedenih razloga - tužilac neosnovano potražuje uvećanu zaradu, regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za vreme trajanja navedenih ugovora, jer tužilac u tim periodima nije bio u radnom odnosu kod tuženog. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1. 2533/2013 od 03.12.2013. godine)

397. Posle ispunjenja uslova za starosnu penziju je dozvoljeno angažovanje radnika za obavljanje povremenih poslova i mimo ugovora o radu. Moguće je angažovanje i po osnovu ugovora o delu, te radniku po tom drugom osnovu pripada naknada za izvršeni posao. Iz obrazloženja: Odlučujući o delu zahteva za utvrđenje potraživanja u naznačenom iznosu na ime neisplaćenih zarada za septembar i oktobar 2009. godine a za obavljene poslove u Crnoj Gori, prvostepeni sud je izveo zaključak da je zahtev neosnovan jer tužilac nije dokazao da ima pravo na inostrane zarade. Naime, pravo na starosnu penziju ostvario je dana 09.06.2009. godine, te je na njemu bio teret dokazivanja da je nakon tog perioda (u septembru i oktobru 2009. godine) radio na tim poslovima i po kom osnovu je stekao pravo na zaradu. Iz tog razloga je odbijen tužbeni zahtev u navedenom delu. Tužilac u žalbi osnovano ukazuje da je prvostepena presuda u tom delu doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku - prvostepeni sud nije naveo razloge o bitnim činjenicama u vezi sa zahtevom za isplatu predmetne zarade. Naime, u podnesku od 17.10.2011. godine tuženi je naveo da tužilac nije dokazao da mu tuženi duguje otpremninu i inostrane zarade. Za ovim je tužilac na ročištu pojasnio da je kao radnik tuženog određeno vreme proveo na radu u Crnoj Gori te da mu zarada u utuženom iznosu nije isplaćena, a zatim i da evidenciju o tome poseduje tuženi. Ovu tvrdnju tužioca sa ročišta tuženi nije osporio, iako mu je zapisnik dostavljen. Tako je ostalo neobrazloženo, šta je sud smatrao spornim: činjenicu da je tužilac obavljao poslove za tuženog u Crnoj Gori u tom periodu, visinu zahteva ili osnov tužbe. - 232 -

RADNO PRAVO Ako je reč o osnovu, prvostepeni sud je trebalo da ima u vidu da je dozvoljeno agnažovanje radnika za obavljanje povremenih poslova i nakon ispunjavanja uslova za starosnu penziju, mimo ugovora o radu, kao što je moguće angažovanje i po osnovu ugovora o delu. Ako su bile sporne činjenice, onda je sud imao ovlašćenja iz odredbe člana 299. Zakona o parničnom postupku - da razjasni koje su to činjenice sporne. Tužilac je, pri tome, neuka stranka pa je sud propustio da ceni da li se izjava sa ročišta od 17.01.2012. godine (kojom tužilac ukazuje da se isprave nalaze kod tuženog) ima smatrati zahtevom za ediciju, u vezi sa čim je imao ista ovlašćenja iz navedene odredbe. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 5288/2012 od 21.11.2013. godine)

398. Isplata novčane naknade nezaposlenom licu se obustavlja od prvog dana rada po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Irelevantni su navodi tužioca da nije znao, niti je bio u mogućnosti da zna, propise koji se odnose na zapošljavanje, a zaposleni u Nacionalnoj službi za zapošljavanje ga nisu upozorili na to da će izgubiti pravo na isplatu novčane naknade za vreme obavljanja privremenih povremenih poslova, kao i da je dužan da odmah po isteku ugovora podnese novi zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 6327/07 od 10.04.2008. godine)

399.

Obavljanje privremenih i povremenih poslova predstavlja rad van radnog odnosa, otuda izvršilac tih poslova nema niti po tom osnovu može steći svojstvo zaposlenog lica. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1696/07 od 27.12.2007. godine)

400. U skladu sa zaključenim ugovorom o vršenju povremenih i privremenih poslova tuženi je ispunio ugovornu obavezu isplatom naknade za ugovoreni posao. Tužilac se u svemu ne izjednačava sa zaposlenima koji su obavljali iste poslove, pa u skladu s tim i nema pravo na zaradu kao zaposleni u radnom odnosu. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, ugovorima o vršenju povremenih i privremenih poslova sačinjenim u pismenoj formi sa sadržinom u pogledu posla koji se ima obaviti i naknade za rad koja se ima platiti, regulisana su međusobna prava i obaveze ugovornih strana. Između stranaka je postignuta saglasnost o bitnim sastojcima ugovora u smislu čl. 26. Zakona o obligacionim odnosima, a izjava volje data je slobodno i ozbiljno. S obzirom da je tuženi ispunio ugovornu obavezu isplatom naknade za ugovoreni posao, koji iznos je tužilac kao izvršilac posla primio, neosnovano se u reviziji ističe da su nižestepeni sudovi zauzeli pogrešno stanovište u pogledu tumačenja stvarne volje ugovornih strana, odnosno da se tužilac u svemu izjednačava sa zaposlenima koji su obavljali iste poslove. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1415/05 od 8.12.2005. godine) - 233 -

RADNO PRAVO

UGOVOR O DELU (Član 199. Zakona o radu)

401.

Poslodavac može, sa određenim licem, da zaključi ugovor o delu radi obavljanja poslova koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samostalnu izradu i opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla. Poslodavac ne može da zaključi ugovor o delu radi obavljanja poslova koji su u okviru delatnosti poslodavca, odnosno ugovor o delu ne važi i ne proizvodi pravne posledice, ako za predmet ima obavljanje poslova koji su u okviru delatnosti tuženika kao poslodavca. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. I. br. 266/05 od 26.05.2005. godine)

RADNA KNJIŽICA (Član 204. Zakona o radu)

402. U skladu sa odredama člana 204. stav 3. (poslodavac je dužan da zaposlenom vrati uredno popunjenu radnu knjižicu na dan prestanka radnog odnosa) i člana 195. Zakona o radu (zaštita pojedinačnih prava se ostvaruje pred nadležnim sudom) postupak za upis radnog staža radniku kome nije upisan staž u radnu knjižicu, ima se sprovesti pred opštinskim sudom u parničnom postupku. Iz obrazloženja: Rešenjem Opštinskog suda u GM R. 325/07 od 25. februara 2008. odbačena je tužba tužioca kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu upiše staž osiguranja u radnu knjižicu za period... Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 606/08 od 2. aprila 2008, uvažavanjem žalbe tužioca, ukida se Rešenje Opštinskog suda u G M R. 32-5/07 od 25. februara 2008. i predmet vraća istom sudu na ponovni postupak i odluku. Prvostepeni sud u obrazloženju Rešenja navodi da nije nadležan, da se to pitanje rešava u upravnom postupku, da je apsolutno nenadležan za postupanje po postavljenom tužbenom zahtevu za upis staža osiguranja u radnu knjižicu. U ponovnom postupku će prvostepeni sud navesti precizne razloge za svoj stav i odluku, vodeći računa o odredbi čl. 204. st. 3. Zakona o radu prema kojoj je poslodavac dužan da vrati uredno popunjenu radnu knjižicu na dan prestanka radnog odnosa, a pošto se po čl. 195. Zakona o radu zaštita tih prava ostvaruje pred nadležnim sudom, prvostepeni sud će oceniti da li je Opštinski sud nadležan da postupa u prvom stepenu i odlučuje o upisu radnog staža, vodeći računa o shvatanju građanskog odeljenja Vrhovnog suda od 5. novembra 2001. godine da sud u parničnom postupku odlučuje o zahtevima zaposlenog da poslodavac uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje odgovarajućem fondu i da upiše staž osiguranja u radnu knjižicu. (Rešenje Okružnog suda u Čačku, Gž. 606/08, od 2.04.2008. godine) - 234 -

RADNO PRAVO

SINDIKAT ZAPOSLENIH (Član 206-214. Zakona o radu)

403. Zaposleni koji se poziva na radnopravni imunitet kao zaštićeni sindikalni predstavnik dužan je da dokaže taj status. Iz obrazloženja: Iz činjeničnog stanja na kome su zasnovane presude i stanju dokaza u spisima proizilazi da tužilac ne samo što nije (u skladu sa obavezom iz člana 208. Zakona o radu) dostavio tuženom poslodavcu akt o upisu u registar sindikata, već ni za potrebe dokazivanja za traženu zaštitu kao sindikalni predstavnik u ovoj parnici nije dostavio odluku o osnivanju odn. organizovanju sindikata kod tuženog i odluku o svom izboru tj. imenovanju za ovlašćenog sindikalnog predstavnika, a s tim u vezi ni eventualni kolektivni ugovor kod tuženog ili sporazum sindikata sa tuženim o broju i funkciji zaštićenih sindikalnih predstavnika. Saglasno odredbama Zakona o parničnom postupku o teretu dokazivanja – isti u pogledu navedenih činjenica snosi tužilac, jer od njihovog postojanja i pravnog dejstva zavisi ostvarivanje njegovog prava u slučaju otkaza ugovora o radu, na čemu je i zasnovan tužbeni zahtev. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 874/2012 od 27.03.2013. godine)

PRIMENA KOLEKTIVNIH UGOVORA (Član 256-262. Zakona o radu)

404. U vreme kada nije bilo došlo do njegovog proširenog dejstva, Opšti kolektivni ugovor bili su dužni neposredno da primenjuju samo poslodavci, članovi udruženja poslodavaca - učesnika tog kolektivnog ugovora. Iz obrazloženja: Ministar rada i socijalne politike je doneo Odluku o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije, koja je - u smislu člana 2. - trebalo da stupi na snagu 01.01.2009. godine, ali i Odluku o stavljanju van snage ove Odluke. Imajući u vidu da je bila doneta odluka o proširenom dejstvu Opšteg kolektivnog ugovora (član 257. Zakona o radu), a zatim odluka o stavljanju van snage te odluke (član 260. Zakona o radu), pogrešan je stav nižestepenih sudova da je u svakom slučaju tuženi bio dužan da primenjuje Opšti kolektivni ugovor u vreme donošenja spornog rešenja (20.05.2009. godine). - 235 -

RADNO PRAVO Dakle, do proširenog dejstva Opšteg kolektivnog ugovora nije došlo, tako da su bili dužni neposredno da ga primenjuju samo poslodavci, članovi udruženja poslodavaca - učesnika tog kolektivnog ugovora. (Iz Rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Rev2. 166/2012 od 28.09.2012. godine)

NADZOR (Član 268-272. Zakona o radu)

405. Upravni sud je nadležan da po tužbi poslodavca u upravnom sporu odlučuje o zakonitosti konačnog rešenja inspektora rada kojim je odloženo izvršenje rešenja o otkazu ugovora o radu. Iz obrazloženja: Tuđeni organ navodi da tužba nije dopuštena, jer prema članu 272. stav 4. Zakona o radu, protiv konačnog rešenja kojim je odloženo izvršenje rešenja poslodavca o otkazu ugovora o radu nije dozvoljeno vođenje upravnog spora Upravni sud je najpre cenio ovaj stav tuženog organa, ali je našao da isti nije osnovan. Naime, odredbom člana 198. stav 2. Ustava Republike Srbije, propisano je da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita. Odredbom člana 3. Zakona o upravnim sporovima propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita (stav 1.), o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (stav 2.), o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata kada je to zakonom predviđeno (stav 3.), a da se odredbe ovog zakona koje se odnose na upravni akt primenjuju i na druge akte protiv kojih se može voditi upravni spor (stav 4.). Polazeći od navedenih odredbi Ustava i Zakona o upravnim sporovima, Upravni sud nalazi da osporeno rešenje Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije - Inspektorata za rad od 24.07.2012. godine, predstavlja akt iz člana 3. Zakona o upravnim sporovima, za čiju ocenu zakonitosti je nadležan Upravni sud. Otuda je tužilac imao pravo da podnese tužbu Upravnom sudu protiv osporenog rešenja, bez obzira na datu pouku o pravnom sredstvu u tom rešenju da se protiv njega ne može pokrenuti upravni spor. U tom smislu je i odluka Ustavnog suda od 31.01.2013. godine, koju je punomoćnik tužioca predao u spise predmeta na usmenoj raspravi, a kojom je odbačena ustavna žalba ovde tužioca, jer podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravo na podnošenje tužbe Upravnom sudu. (Iz Presude Upravnog suda, 7 U. 3020/2013(1) od 31.10.2013. godine) - 236 -

RADNO PRAVO

406. U situaciji kada rešenje o otkazu ugovora o radu nije uručeno zaposlenom na zakonit način, inspektor rada je ovlašćen samo da naloži poslodavcu da to učini ali ne i da zaposlenog vrati na posao. Iz obrazloženja: Tuženi organ je pravilno poništio ožalbeno rešenje, ali ne iz razloga navodenih u njegovom obrazloženju. Naime, po oceni suda, inspektor rada je mogao da naloži da se tužiocu na zakonom propisan način uruči rešenje o otkazu ugovora o radu, jer je njegovo pravo da ostvari zaštitu pred sudom u slučaju nezakonitog otkaza. U prvostepenom postupku je pravilno utvrđeno (to proizlazi i iz dokaza u spisima predmetne upravne stvari) da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca upućeno na lični zahtev supruzi tužioca, a ne tužiocu (za koga je poslodavac bez sumnje znao da se ne nalazi na adresi prebivališta, nego u pritvoru). Stav tuženog organa - da je prvostepeni organ bio dužan da ceni zahtev tužioca kao zahtev za odlaganje izvršenja rešenja poslodavca o otkazu ugovora o radu i da od njega zahteva da dostavi odgovarajuće dokaze na te okolnosti, ne može se prihvatiti kao pravilan. Ovo zbog toga što je tužilac dana 27.06.2011. godine prijavio nadležnoj Inspekciji rada povredu prava iz radnog odnosa, koja se sastoji u tome što mu nikada nije dostavljeno rešenje o otkazu ugovora o radu, pa je odlučivanje prvostepenog organa moralo biti u granicama zahteva tužioca. Da li je rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu očigledno nezakonito ili ne, Inspekcija rada će moći da oceni tek posle dostavljanja rešenja, podnošenja tužbe i eventualnog podnošenja zahteva za odlaganje, jer bez toga nema mesta primeni odredbe člana 271. stav 1. Zakona o radu. (Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 11577/2011 od 05.10.2012. godine)

407. Ocenu opravdanosti razloga za otkaz ugovora o radu vrši nadležni sud rešavajući o zakonitosti otkaza ugovora o radu u radnom sporu, a ne inspekcija rada prilikom odlučivanja o zahtevu za odlaganje izvršenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Iz obrazloženja: Tužilac je obavljao poslove kontrole materijalno-finansijskog poslovanja u sektoru marketinga javnih nabavki. Pošto je broj izvršilaca smanjen sa dva na jedan, tužilac je naznačeno Rešenje o otkazu ugovora o radu od 26.12.2009. godine primio lično 15.01.2010. godine. Zarada je isplaćena zaključno sa decembrom mesecom 2009. godine i poslodavac je isplatio otpremninu tužiocu koji je odjavljen sa obaveznim penzijskim i zdravstvenim osiguranjem sa danom prestanka radnog odnosa. Rešavajući po zahtevu tužioca, a na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nadležni inspektor je konstatovao da rešenjem o otkazu ugovora o radu tužiocu nije očigledno povređeno pravo i da je poslodavac zaposlenom otkazao ugovor o radu u skladu sa članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. - 237 -

RADNO PRAVO Kod ovakvog stanja stvari, po oceni suda, ispravno je postupio tuženi kada je našao da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da je poslodavac doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, saglasno navedenim odredbama člana 153. Zakona, jer je doneo Program o rešavanju viška zaposlenih u saradnji sa reprezentativnim sindikatima i Nacionalnom službom za zapošljavanje. S obzirom da je prilikom vršenja inspekcijskog nadzora, postupajući po zahtevu tužioca, utvrdio da Program sadrži sve elemente u skladu sa odredbom člana 155. istog Zakona i da je postupak otkaza ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog sproveden u skladu sa Zakonom, tuženi organ je, po nalaženju suda, pravilno zaključio da je pravilno odlučio prvostepeni organ kada je utvrdio da tužiocu, kao zaposlenom, otkazom ugovora o radu nije očigledno povređeno pravo tj. nisu ispunjeni uslovi za postupanje inspektora u smislu odredbe člana 271. stav 1. Zakona. Pri tome, osporenim rešenjem tuženog organa se pravilno konstatuje da ocena opravdanosti razloga za otkaz ugovora o radu, postupka donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih, načina isplate optremnine i druga pitanja koja su iz toga proistekla, predstavljaju činjenice koje nadležan sud rešava u radnom sporu donoseći odluku o zakonitosti otkaza ugovora o radu. (Iz Presude Upravnog suda, 12 U. 27129/2010 od 09.06.2011. godine)

408. Zahtev zaposlenog za preduzimanje mera u vezi primene Zakona o radu, opštih akata i ugovora o radu Inspekcija rada ne može odbaciti zbog nenadležnosti. Iz obrazloženja: Prvostepeni organ je - kako proizilazi iz spisa predmeta - postupajući po zahtevu tužilje od 23.01.2009. godine, kojim je tužilja tražila od prvostepenog organa da u okviru ovlašćenja propisanih odredbom člana 268. Zakona o radu, preduzme odgovarajuće mere u vezi primene Zakona o radu, opštih akata i ugovora o radu, kao i u vezi zloupotrebe položaja poslodavca u odnosu na nju, na osnovu zapisnika o izvršenom inspekcijskom nadzoru od 20.02.2009. godine i uvida u lični dosije tužilje, utvrdio da je o pravima i obavezama tužilje iz radnog odnosa odlučivao poslodavac tužilje, tako što je sa njom zaključivao aneks ugovora o radu, čijem zaključivanju su prethodile ponude koje je poslodavac uputio tužilji, a koje ponude je ona prihvatala, pri čemu se tužilja nije obraćala sudu koji je, saglasno odredbi člana 21. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 63/2001... 130/2003), jedino i nadležan da odlučuje po navedenom pravnom pitanju. Zbog toga je prvostepeni organ ocenio da nije nadležan za odlučivanje po podnetom zahtevu i zahtev odbacio. Postupajući po žalbi tužilje tuženi organ je odbio njenu žalbu uz ocenu da se, u konkretnom slučaju, radi o pojedinačnom pravu za čije ostvarivanje je nadležan sud, a ne prvostepeni organ tj. inspekcija rada. Po oceni suda, tužilja osnovano tužbom osporava zakonitost rešenja tuženog organa. Relevantne odredbe: Nadzor nad primenom ovog Zakona, drugih propisa o radnim odnosima, opštih akata i ugovora o radu, kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih vrši inspekcija rada - član 268. Zakona o radu. - 238 -

RADNO PRAVO U vršenju inspekcijskog nadzora, inspektor rada ovlašćen je da rešenjem naloži poslodavcu da u određenom roku otkloni utvrđene povrede zakona, opšteg akta i ugovora o radu - član 269. stav 1. Zakona o radu. Iz citiranih odredbi Zakona o radu, nesumnjivo proizlazi nadležnost inspektora rada da vrši nadzor nad primenom Zakona o radu, drugih propisa o radnim odnosima, Ugovora o radu - kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih. Dakle, tužilja je zahtevom od 23.01.2009. godine tražila od prvostepenog organa da izvrši inspekcijski nadzor u vezi primene Zakona o radu, opštih akata i ugovora o radu. Prvostepeni organ nije sproveo kompletan postupak inspekcijskog nadzora u okviru zakonskih ovlašćenja, već je protivno zakonom ustanovljene nadležnosti - odbacio tužiljin zahtev. Kako ovaj propust prvostepenog organa tuženi organ nije otklonio, to je osporenim rešenjem povređena odredba člana 268. Zakona o radu. (Iz Presude Upravnog suda, 7 U. 12397/10 (2009) od 03.02.2011. godine)

PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (Član 277-287. Zakona o radu)

409. Zakonitost otkaza ugovora o radu ceni se prema odredbama Zakona o radu koji je važio u vreme donošenja otkaza. Iz obrazloženja: Tuženi je – prema zaključku nižestepenih sudova - započeo program rešavanja viška zaposlenih po ranije važećem Zakonu o radu uz dužnost da donese program rešavanja viška zaposlenih koji sadrži predlog mera kojima se ostvaruju uslovi za njihovo zapošljavanje. Tuženi ovaj program nije doneo, čime je postupio suprotno odredbama člana 114. st. 1. i 2, člana 115. stav 1. i člana 116. ranije važećeg Zakona o radu. Pošto tuženi nije tužiocu ponudio obavljanje drugih poslova odn. osposobljavanje za rad na drugim poslovima niti mu je isplatio otpremninu, nižestepeni sudovi smatraju da je sporno rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu nezakonito, pa je iz navedenih razloga isto poništeno i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. U reviziji tuženi osnovano ističe da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Shodno utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu od 08.12.2003. godine zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena rešenjem od 10.06.2005. godine, u vreme čijeg donošenja je na snazi bio kasniji Zakon o radu. Relevantne odredbe: Postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu Zakona, okončaće se po propisima koji su bili na snazi do dana njegovog stupanja na snagu - član 281. Zakona o radu. - 239 -

RADNO PRAVO Postupak za utvrđivanje viška zaposlenih koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu Zakona, okončaće se po propisima koji su bili na snazi do dana njegovog stupanja na snagu član 282. stav 1. Zakona o radu. Danom stupanja na snagu Zakona prestaje da važi ranije važeći Zakon o radu - član 286. Zakona o radu. Pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da se na osnovu odredbe člana 282. stav 1. Zakona, kod ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu od 10.06.2005. godine primenjuju odredbe ranije važećeg Zakona o radu iz 2001. godine. Tuženi je tužiocu prvo otkazao ugovor o radu 28.06.2002. godine zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla, usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. Postupak za utvrđivanje viška zaposlenih okončan je donošenjem konačnog rešenja o otkazu ugovora o radu od 28.06.2002. godine, a na osnovu odredbe člana 101. stav 1. tačka 8. ranije važećeg Zakona o radu. U sudskom sporu koji je pokrenuo tužilac, sudovi su cenili zakonitost tog rešenja i pošto su našli da postupak za utvrđivanje viška zaposlenih nije zakonit, to rešenje su poništili. Tuženi je 10.06.2006. godine doneo novo rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona. Kako se u konkretnom slučaju radi o novom postupku utvrđivanja viška zaposlenih, a ne započetom postupku, nižestepeni sudovi su zakonitost tog otkaza trebali ceniti prema odredbama Zakona a ne prema odredbama ranije važećeg Zakona. Zbog toga su nižestepene presude ukinute primenom odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 476/08 od 10.04.2008. godine)

- 240 -