Radmilo Petrovic - Sloveni i Srbi - 2002
March 14, 2017 | Author: Vasko Gligorijevic | Category: N/A
Short Description
Radmilo Petrovic - Sloveni i Srbi - 2002...
Description
Radmilo Petrović
SLOVENI I SRBI KULT, MIT I RELIGIJA
Beograd, 2002
Naslov ove knjige je skovan prema starom učenju S. Rajnaha koji je, pre skoro pola veka, utvrdio da su kultne radnje starije od mitova i religije. Upravo je to bilo polazište za bavljenje arheološkom građom s aspekta kultnih i drugih parareligijskih radnji koje će, posle duge upotrebe, preći u mitološke matrice, a ove će se na kraju okruniti religijskim sistemima i okončati monoteizmom, verovanjem u samo jednog Boga i u učenje Isusa Hrista. Ova knjiga je zasnovana na arheološkoj građi kao temelju, kako bi se preko nje potražili koreni kultnih radnji (u glavi pod naslovom: "Geneza"). U drugoj glavi knjige, pod naslovom "Nastanak kalendara', slovenske kultne radnje i mitološke matrice dovedene su u vezu sa solarnom konstelacijom čovekove vizije sveta. U trećoj glavi, pod naslovom "Teriomorfna mitologija", obrađene su životinjske predstave, u arheološkoj građi, kao božanske hipostaze. I konačno, u poslednjoj glavi, pod naslovom "Vizantija i Slovenf, arheološki dokazi mitološke građe, paganskog karaktera, susreli su se s Vizantijskim carstvom i hrišćanstvom. Taj susret kristalisao je slovensko-grčku simbiozu, zvanu "Komanska kultura", koja je rođena u VII veku a trajala je s prekidima čak i do X veka. U periodu od X do XIII veka Komanska kultura je prešla u "Belobrdsku slovensku kulturnu grupu" koja je duboko zadrla u vreme prvih slovenskih kneževina, pre svega na Balkanu, da bi omogućila stvaranje pojedinih slovenskih državica koje su se ponekad zvale kneževinama, kraljevinama, pa čak u vreme cara Dušana, i carevinama. Ova knjiga želi, preko svoje dokumentarne arheološke baze, da ukaže na činjenicu da je Balkansko poluostrvo i njegovo šire zaleđe, tok Dunava, od Budimpešte do Crnog mora i Dobrudže, jedan samostalan duhovno-mitološki areal koji je sačuvao svoju osobitost od Lepenskog vira, 7000 godina pre naše ere, pa sve do XIV veka i vremena Kraljevića Marka.
I POREKLO 1. Pitanja stalnosti u arheološkoj građi kao ključ za razrešenje rane slovenske duhovnosti Problemi kontinualnosti u arheološkoj građi kao da se u ovom trenutku evropske i svetske nauke nalaze negde između istraživačkih rezultata prof. Olge Luković-Pjanović i profesora Ribakova. Jer dok Pjanovićeva ponuđenom građom hrli da prodre do preistorije slovenstva, sabrana dela Ribakova^ jasnije ukazuju na ovaj postupan proces koji je trajao vekovima, a definitivno je okončan početkom VII veka (naše ere). Iz tog naučnog egzegezskog fundusa koji nam je dostupan, mi iz domena arheologije, a uz pomoć stratigrafije i hronologije, krećemo na put čak do preistorije, tačnije do bronzanog doba, kako. bismo tamo potražili korene slovenstva, a možda i srpstva? Ovog puta zadržali smo se na jednom zanimljivom predmetu, maloj metalnoj geometrijskoj aplici, koja se učestano javlja od lokaliteta Kašić-Maklinovo brdo (kod Zadra) do lokaliteta Sv. Erazmo, na Ohridskom jezeru, od VII — IX veka. Ova aplika već skoro 100 godina (od kada je jedan komad pronađen, na lokalitetu Kalaja Dalmaces u Albaniji) zadaje muke naučnicima sveta jer ispod svoje geometrijske jednostavnosti krije dublji smisao koji do danas nije razrešen. Da bismo resili ovaj problem iz VII veka (naše ere) vratićemo se u sredinu XVI veka pre naše ere da bismo tamo pronašli funkcionalno ishodište ovog predmeta. I bez arheološke akribi-
je, mi premošćavamo 2300 godina da bismo otkrili uzrok i mesto postanka metalne aplike iz Sv. Erazma, Zvuči neverovatno, ali, matricu metalne aplike našli smo na leđima čuvenog zemljanog idola iz Kličevca, i na leđima zemljanih votivnih kolica iz Dupljaje (oba predmeta nađena su u blizini grada Vršca u Banatu). Ova dva prethodno navedena idola predstavljaju najznačajnije antropomorfne skulpture bronzanog doba u srpskom Podunavlju, oko 16 vekova pre naše ere. Ovi zemljani idoli po svemu sudeći, predstave Apolona Hiperborejskog, bili su deo grobne imovine pokojnika i instrument kulta mrtvih. " Ali iza njihove barokne shematske stilizacije, kojoj nema ravne u svetskoj preistorijskoj umetnosti, krije se predstava dualnog božanstva, Sunca-Apolona i Magna Mater, boginje Zemlje. Naime, kličevački idol predstavlja mušku figurinu s naglašenim genitalijama preko kojih je prebačena ženska zvonasta suknja. I to dvojstvo Sunca-Apolona-života i Boginje Majke (Magna Mater) smrti i rađanja činjenica je od izuzetne važnosti, kako za bronzano doba, vreme kada je ona nastala, tako i za kasnije epohe. Prema tome, aplika iz Sv. Erazma nalazi se na leđima idola iz Kličevca, iako mi još uvek ne znamo u kom to sve kontekstu. Kronološki ćemo preskočiti oko 15 vekova i stići u najmlađe gvozdeno doba La-ten; na lokalitetu Manning pronaći ćemo našu matricu iz Sv. Erazma u istoj funkciji "Sunčane lađe" kako visi na pojasu pokojnika. Kao svedočanstva ove naše ideje poslužiće nam amuleti iz Ganana Valona i Vezona.^ Ali, sada taj oblik sunčane lađe dobija bogatstvo detalja i zoomorfne prolome na svojim krajevima. I sada postaje jasnije da je ovde u pitanju predstava samoga Sunca koje se svakog dana rađa i umire. 8
Uspevši da pronađemo matrice za naše važne aplike iz nekropole Kašić-Maklinovo brdo i Sv. Erazmo, iz Ohrida, od VII do IX veka, vratićemo se najvažnijoj manifestaciji slovenstva — jeziku. Želimo da ukažemo na to da prehrišćanska duhovnost Slovena ima istu osnovu i jezik, zajedničko indo-evropsko stablo na kome je većina savremenih naroda Evrope u bliskom ili daljem srodstvu. Iz toga proizilazi: ako je jezik većine Evropljana bio zajednički, onda su i njihova duhovna kultura, pa i samrtni ritus morali da slede istu 90 sudbinu. Teško je poverovati, ali naše geometrijske matrice iz Sv. Erazma i Kašića-Maklinovo brdo dobile su svoje pravo razrešenje tek na iglama s krstastim glavama iz Litve i Letonije, od XII do XIII veka. I tek sada postaje jasno da je naša metalna aplika deo jednog sistema koji se okončava Suncem na stubu. Uz pomoć čitanja Tilakove egzegeze "Veda" i mitologije Indoevropljana, istumačili smo u potpunosti naše ranoslovenske aplike iz Sv. Erazma i s ostalih lokaliteta dalmatinske i albanske obale, kao i Makedonije. Usuđujemo se da kažemo kako je na ovim malim metalnim aplikama, dimenzija 3 x 4 cm, predstavljen čitav kosmos, ili tačnije, kosmičko stablo vedskog boga Varune. 1. Tri kruga predstavljaju donju zonu kosmosa — Prvobitni okean. 2. Ovu zonu odvaja jajasti štap od sledeće zone; on predstavlja fiksnu granicu prvobitnog okeana Donje zone sa višom zonom sveta tame — Paklom. 3. Svet tame — Pakao — predstavljen je s dva kruga. 4. Te otvore uokviravaju bakarni poluprstenovi koji imaju
značenje Planine Mem. 5. Iznad ove zone je linija što predstavlja Nebesku reku, koja je i funkcionalni okvir rama aplike. 6. Iznad prethodne zone je sam vrh kosmosa Dyau — Nebo, koji na aplici predstavlja gornja ivica pervaza. -> Ali da bismo dali jasnije mitološko tumačenje ovoga kosmosa i ceo religijski kontekst, iz Tilakove egzegeze ćemo izdvojiti samo neka ključna zapažanja u vezi s ovim. Kao što je rečeno, naša aplika je bila okačena o iglu koja se završava predstavom Sunca ili, pokatkad, krsta. Ovakav centralni stub s trouglom, ili pak Suncem, ili krstom, ima značenje središta Zemlje, kao što se, uostalom, verovalo da je i časni krst na Golgoti bio u centru cveta.
janja trofeja pobede visoko na tropajonu — mestu pobede. Konotacija je skoro podudarna sa Kristovom žrtvom za čovečanstvo, s tim što je Hristov trofej samo krsno drvo. Ali, dok je u vedskoj himni visoko istaknuto Sunce, a nebeska svetlost oličena u nebeskim kravama, u hrišćanstvu je krst pobedonosni trofej-tropajon, a sunce pravde (pobede) je sam Isus Hristos.-^ Na ovaj način predstavljeni, neki ključni elementi iz bogatog ranoslovenskog fundusa vraćanjem u dubine preistorije, a uz pomoć vedskih tekstova, dobijaju pravo značenje. Činjenica je, naime, da duhovni milje slovenstva u arheologiji, jeziku, toponomastici, narodnom stvaralaštvu, čuva svoju izgubljenu preistorijsku prošlost.
Vedska himna, po Tilaku, upravo to detaljno opisuje. Ona kaže da se Sunce izdiglo s tog mesta na visokom stubu da bi moglo da razdvaja Nebo od Zemlje. 97
Vedska mitologija^ nam daje još neke detalje koji su zanimljivi za metalne aplike; a samim tim i za ranu slovensku mitologiju. Vritra, kao bog zla, predstavlja se kao upravitelj oblasti Voda^ i kao Zmijski poglavica. Vedska himna veli da je Vritra predstavljen kao Zmaj koji je opkolio i zarobio sve Vode sveta. A Indra, bog dobra, udario ga je čeličnim oružjem u glavu, i tako oslobodio sve vode sveta, kao i svetlost koja je bila zarobljena; ta svetlost Je dočarana slikom krava što u zoru kreću na pašu ili pojilo. Vedska himna, dalje, objašnjava posledicu ove Indrine pobede: ubivši Zmaja on je pokrenuo vode sveta za dobrobit čoveka i čovečanstva, pa 14 je oslobodio Sunce i postavio ga na vidno mesto, na nebu. Tu uočavamo ideju žrtvovanja boga za čovečanstvo i postavl-
10
11
Napomene:
Opis tabli:
1. Dr. Olga Luković-Pjanović, Srbi... narod najstariji, Beograd, 1990. godine. 2. U pitanju je — B. A. Ribakov — najveći ruski arheolog od 1950. do 1980. godine, koji je u posebnoj Monografiji sabrao sve napisane radove o preistoriji Slovena. 3. A. Milosevic, Komanski elementi i pitanje kasnoantičkog kontinuiteta u materijalnoj kulturi ranosrednjovekovne Dalmacije, Dijadora 11, Zadar, 1989. godine. 4. 5. i 6. Ibid. 7. - 14. B. Trbuhović, Plastika vršačko-žutobrdske kulturne grupe, Beograd 1956-1957. M. Garašanin, Preistorija na tlu Srbije, Beograd, 1973. B. Brukner, B. Jovanović, N. Todić, Praistorija Vojvodine, Novi Sad, 1974. 15. W. KRÄMER, Ein Aussergewöhnlicher Laten fund aus dem Oppidum von Manching, Reinecke — Fest chrift. 16. A. Stipčević, Kultni simboli kod Ilira, Sarajevo, 1981. 17. J. Dechelette, Manuel d'archeologie prehistorique IV celtique et gallo-romanie, Paris, 1927. 18. - 19. A. Milosevic, ibid. 20. A. Martine, Indoevropski jezik "Indoevropljana", Novi Sad, 1987. 21. L. A. Golubova, V. N. Mogilnikov, V. V. Sedov, R. L. Rozenfeld, Fino-Ugri i Balti u epohi Srednjeg veka, Moskva, 1987. 22. R. Cavandish, T. O. Ling, Mitologija, Ljubljana, 1982. 23. - 25. B. G. Tilak, Arktička pradomovina Veda, Beograd 1987. 26. L. Mirković, Ikonografske studije, Novi Sad, 1974. 27. - 34. B. G. Tilak, op. cit. 35. L. Mirković, op. cit.
lablaJ
Manhing, okrug Ingolštat. Rekonstruisani nakit s visećim ukra-
12
13
Slika 1 Indo-evropski jezik i njegove srodne grupe.
lablaJI
Slika 1 Votivna kolica iz Dupljaje (beogradski primerak) — arheološki lokalitet kraj Vršca, datovan u periodu od 1600. godine pre Krista.
TablaJH
Slika 1 (prednja strana) Zemljani idol iz Kličevca (na njemu je predstava aplike prikazana na leđima) — oko 1600. godine pre Hrista. Slika 1 (zadnja strana) Rekonstrukcija nošnje kličevačkog idola.
laMaJV
Slika 1 Aplika iz "ostave iz Gaja" (kraj Pančeva). Bronzani trougaoni privezak s kojeg se odvajaju kružni privesci — datovan u poznom bronzanom dobu (Narodni muzej Pančeva). Ovaj privezak (aplika) iste je starosti kao i idol iz Kličevca. Dr V. Trbuhović je upravo nju iskoristio u rekonstrukciji idola iz Kličevca (i to njegove zadnje strane). Slika l (1-3) Amuleti od bronze iz Ganana (1), Vanona (2), Vezona (3).
som (razmera 1:3).
Slika 1 Karta rasprostranjenosti lokaliteta s nalazima polukružnih pojasnih privezaka na istočnoj jadranskoj obali. 1. Kašić-Maklinovo brdo (Tabla 2, si. 6); 2. Drvenik, Makarska (Tabla l, si. 2; Tabla 2, si. 5); 3. Split (Tabla l, si. 2; Tabla 2, si. 5); 4. Ston (Tabla 2, si. 13); 5. Lješ (Tabla 2, si. 12); 6. Kalaja Dalmaces (Tabla 2, si. 9-12); 7. i 9. Sv. Erazmo, Ohrid (Tabla 2, si. 1-3); 8. Radolište, Ohrid (Tabla 2, si. 12). Tahla 1 (VT) Bronzani pojasni polukružni privezak iz Arheološkog muzeja u Splitu. Bronzani pojasni polukružni privezak iz kasnoantičkog groba u Drveniku.
Slika 3 Keramička posuda iz kasnoantičkog groba u Drveniku. TaMa 7. (VT) - Diadora 11, 1989. Oblici polukružnih pojasnih privezaka: Slike 1-3 Sv. Erazmo kraj Ohrida. Arheološki muzej u Splitu. Slika .S
14
Drvenik kraj Makarske. Slika 6 Kašić (Maklinovo brdo). Slike 7,9-11 Kalaj a Dalmaces. Slika 12 Radolište kraj Ohrida. Slika 13 Ston. Tabla Vn Slika 1 Radolište, VII - VIII vek, Makedonija. Lješ, VI - VIII vek, Albanija. Slika 3 Slovenska aplika iz Kašica (Maklinovo brdo), kraj Zadra s predstavom 6 regiona sveta, VIII — IX vek, Hrvatska. (a: prvobitni okean; aa: granica; aaa: pakao; aaaa: planina Meru; aaaaa: nebeska reka; aaaaaa: Dyau 'nebo') Slika 4 Mežote (Baltik), XII — XIII vek, SSSR. Slika 5 Sv. Erazmo, VII — VIII vek, Makedonija. Tabla VITI
Slika 1 Nin (Ždrijac), VIII - IX vek, Hrvatska. Slika 2 Kosmičko stablo vedskog boga Varune. Slika 3 Igdrasil, skandinavsko vaseljensko stablo.
15
The Indo-European Family of Languages
/
2. Preistorijsko poreklo Slovena — istina ili fatamorgana ?
glavnog grada Helsinkija. U vreme bronzanog doba Evrope, negde između 1600—1200. godine pre naše ere, ova teritorija je predstavljala severnu granicu Ekumene koja je krunisala sve ono stvoreno u trouglu Sredozemnog mora i u zagrljaju Azije, Afrike i Evrope. Bilo je to vreme kristalizacije naroda indoevropskog jezičkog područja, kojim su stvarno bili obuhvaćeni svi evropski i ostali narodi, a naročito Sloveni. I ovaj prostor, kao u zapećku po svojim duhovnim, materijalnim i fizičkogeografskim vrednostima, bio je topionica naroda u kojoj su se pripremali svi ratni pohodi na jug, prema srcu ekumene toga vremena — Balkanskom poluostrvu. Odatle, nekoliko vekova kasnije, počeće čuvena Dorska seoba, koja će srušiti Ahajsku civilizaciju, Ahila i Menelaja, započeti Trojanski rat i ubrzati naseljavanje Palestine, upravo Ahajcima, u čuvenom pokretanju naroda: "S mora". I taj plodni kvadrat u kojem su smešteni delovi Nemačke, Poljske, Ukrajine, Rusije i Pribaltičkih zemalja, bio je prešlo venski areal koji se zvao zemljom "Veneta", "Veneda" ili, kako su već Finci zvali Ruse, jednostavno "Vene", što oživljava staro ime iz Tacitovog vremena. Ali, nesporazum oko Slovena zbio se kasnije, prilikom njihove kolonizacije, ili iseljenja iz vlastite matice. Kada su oni kretali iz zemlje svoga rođenja, dobijali bi prefiks "Slo", što će reći: "Iz" zemlje "Vene". Znači, "ljudi iz zemlje Vene" su "Slo-Veni", pa je iz tih razloga i došlo do nesporazuma. Sloveni su se unutar svoje matice zvali "Vene", a kao kolonizatori dobijali su prefiks "Slo", što znači "Iz". Istorijski izvori su to pogrešno preveli u etnonim "Sloveni", umesto da su se držali sasvim tačnog naziva: "Venedi", "Veneti" ili "Vene".
Između XV — XII veka pre naše ere, u vremenu arheološkoistorijske odrednice "bronzano doba", medu slivovima reka Odre i Dnjepra, postojala je kompaktna teritorija sa sopstvenom materijalnom i duhovnom kulturom. Ta teritorija unutar dve navedene reke, bila je okarakterisana, po svojoj materijalnoj i duhovnoj kulturi, kao Tsinetsko-Komarovska grupa koja je trajala od XV do XII veka pre naše ere. Upravo je ta teritorija bila onaj čarobni Bermudski trougao, ta matica iz koje je proistekla slovenska civilizacija. Ali da bismo bolje sagledali kompaktnost ovog prostora, recimo da su slivovi Odre i Dnjepra bili na severu zatvoreni Baltičkim morem, a na jugu, cementirani nepomičnom pregradom planinskim masivima Karpata-Sudeta i planinom Gorče koja je vezivala pomenute oromorfne konfiguracije. Ova teritorija je i po svojim prirodnim vrednostima, možda, uz Panonsku niziju, prirodno najbogatija u Evropi, jer obuhvata kvadrat stranica, 1500 x 1500 kilometara. Taj kvadrat, od zapada ka istoku, zauzima potez od Berlina ka jugu, preko grada Krakova, pokrivajući ćelu Poljsku s Varšavom i ostalim gradovima, da bi se ka jugu spustio ka glavnom gradu najplodnije žitnice sveta Ukrajine, i njenom glavnom gradu Kijevu. Preko grada Dnjepropetrovska on se pruža preko poluostrva Krima i najvažnijeg slovenskog grada Harsonesa, koji je bio kula — stražara Crnog i Azovskog mora. Severoistočno, ova teritorija prelazila je preko plodnih ravnica Poljesja, Pribaltičke nizije, da bi, na severu vezala najvažnije gradove ovog prostora, i slovenske istorije, Kijev s Moskvom i Lenjingradom, i tako stigla u finski zaliv nadomak
Dopunimo sve ovo time što ćemo reći još nešto o vezivanju ovog prostora za deltu reke Dunav, a samim tim i za teritoriju naše izvorne zemlje Srbije. Pomenuti areal slovenske civilizacije prirodno se vezuje za Srbiju preko Hersonesa, odakle je put od utoka Dnjepra u Crno more išao na zapad, preko
20
21
cilj da se nađe i održi kontinuitet ovog prostora Podunavlja. Mnogi autori, pre svih Danilenko, vezali su neolitski period za početak indoevropeizacije, tačnije, za početak internacionalnog jezika tadašnje celokupne Evrope, delova Afričkog i Azijskog kontinenta. Uzgred rečeno, među arheolozima vlada već dugogodišnja tradicija da Vinčansku kulturu vezuju za Anadoliju, a ne za njeno autohtono tlo: današnju teritoriju Srbije. Pre svih, tu je uvek bio dominantan lokalitet Čatal Hik, iz vremena od X — IX milenijuma pre naše ere, u Anadoliji.
Odese, ka plodnoj Dobrudži gde je ušće Dunava u Crno more. Znači, Karpatski masiv kao da se pomerio na istok da bi otvorio prirodan hodnik od Harsonesa, crnomorskom obalom, do Dobrudže, a potom, idući ka zapadu, moćnom rekom Dunav, zapljusnuo obalu Vlaške u Rumuniji i obalu nekadašnje Donje Mezije u severnom delu Bugarske. I tako, idući na zapad, kao nekadašnji Hiperborejci, dolazilo se do Đerdapa, naših sjajnih preistorijskih lokaliteta: Lepenskog Vira i Vince. Tako sagledan, ovaj prostor matičnog slovenskog ukrajinskog areala, završava se na teritoriji nekadašnje velike neolitske civilizacije koja nosi eponimni naziv Vinca. Upravo je to i bio naš cilj da vežemo matični slovenski prostor Ukrajine i Karpata s arealom teritorije neolitske vinčanske kulture koja je, sa svojih 70% bila, najvećim delom, na današnjoj teritoriji republike Srbije. Na jugu je ova moćna, Vinčanska civilizacija, sezala do lokaliteta Zelenikovo i Anzabegovo, na teritoriji današnje republike Makedonije. Na zapadu, ova kultura je zaposedala sliv reke Drine do reke Bosne, da bi tu premostila reku Savu, idući na sever, preko lokaliteta Odžaci do lokaliteta Osentivan, na teritoriji Mađarske, a onda se usmerila ka istoku. Idući ka istoku, Vinčanska kultura uvek se držala reke Moriš, da bi potom stigla na najistočniju tačku, do lokaliteta Tartarija i Tordos, na obronke planinskog masiva Karpata, ali s njegove suprotne strane. Idući na jug, a sve se držeći obronaka Karpata, Vinčanska kultura je premostila reku Dunav, da bi se potom vezala za lokalitete Rudna Glava, i dalje, prema dalekom Anzabegovu, oni su svi bili u Srbiji. Vinčanski lokaliteti, koji čine istočnu granicu kulture, su: Rudna Glava, Supska, Drenovac, Pločnik; oni su na neki način, i sadašnja istočna granica naše države, ili su njoj veoma blizu. I tako, govoreći o matici slovenske civilizacije u Ukrajini i Karpatima, dođosmo do naših prostora i lokaliteta. Ali, vraćanja hronologije Slovena do vremena Vinčanske neolitske civilizacije, a možemo reći i pre, u vreme ranijeg neolita Starčeva, ima za
Pre gotovo trideset godina, veoma obavešteni i iskusni arheolog Jovan Todorović napisao je značajan rad o nekoj vrsti pisma, koje je pronađeno u Vinčanskoj kulturi (faze VinčaTordos), datovan u periodu između 3500-3100. godina pre naše ere. Todorović je uočio vezu vinčanskog pisma s lokalitetima Tartarija i Tordos, u Rumuniji; te s lokalitetima Karanovo,
22
23
Ali, novija arheološka istraživanja kao kroz izmaglicu ukazuju na još jednu važnu činjenicu: da, sudeći po arheološkim faktima, postoji mogućnost transformacije upravo na tlu Srbije, u jugoistočnoj Panoniji ili, tačnije rečeno, do bezbolnog prelaza Starčevačke u Vinčansku kulturu, što je po uverenju nauke, moguće. Uz to valja izneti još jednu važnu činjenicu — da su u ranijoj stratigrafskoj fazi znamenitog lokaliteta Lepenski vir, nađeni ostaci keramičkog materijala koji je veoma blizak Starčevačkoj kulturi. Dakle, dolazimo do vrlo važnog zaključka: da su tri najznačajnija lokaliteta Srbije Lepenski vir, Starčevo i Vinca, bili blisko međusobno povezani, i teritorijalno i hronološki, i da su, na neki način, genetski izranjali jedni iz drugih. Ta važna činjenica upućuje na to da ovaj prostor Srbije ima životni kontinuitet od vremena ranog Mezolita (6615—6000. godine pre naše ere) pa sve do izdisaja Vinčanske civilizacije, u hronološkoj fazi Vinča-Pločnik II-b, oko 3000 godina pre naše ere.
Sitovo i Gradesnica, u Bugarskoj; i s čuvenom Trojom na poluostrvu Anadolija. Iz toga je proistekla povezanost balkansko-anadolskog kompleksa, ne samo u arheološkoj građi već i u najranijoj pismenosti, skoro 2000 godina pre Kritskog i Mikenskog linearnog pisma A i B. Što je najčudnije u svemu, ti Dunavski-Vinčanski grafemi kao da su se delom slili u Kritsko-Mikensko linearno pismo A i B, a potom i u fragmente Etrurskog pisma. I, što je hronološki apsurd, njihove manifestacije ulaze u Skandinavsko i Tursko runsko pismo da bi se neki Vinčanski grafemi našli i u glagoljici Ćirila i Melodija, u IX veku naše ere.
svakodnevni život koji su im taj život olakšavali, a samim tim poboljšavali mesto među susednim narodima; a s druge strane, kada se radilo o ispoljavanjima duhovne kulture, oni su uvek bili vezani za prepaganske religijske manifestacije, a potom i hrišćanske slojeve duhovnog života. I tu Sloveni pokazuju svu svoju naročitost i podvojenost. Ako se u njihovim grobovima i nađu neki predmeti hrišćanske vere, koji se proizvode i u ostalim delovima Vizantijskog carstva, oni se ovde uvek udenu u paganski prepostojbinski konzervatizam i njegovo tkivo, ali, istine i tačnosti radi, on je ovde u svojoj pravoj funkciji. Ako je to, na primer, likovna predstava boga Svantovida, ili nekog animalnog i zoomorfnog amuleta, ona je uvek veoma dobro uklopljena i povezana s hrišćanskom, verom. Ako to povezivanje i nije uvek u duhu kanona, onda je funkcija tih predmeta dobro utemeljena u hrišćanskoj veri. Ako je tu bog SvantovidIsus Hristos ili ako je tu neki životinjski amulet natopljen paganskim asocijacijama, on je u slovenskim grobovima uvek ovde dobro uklopljen u hrišćanski pogled na svet.
Da bi se bolje sagledao problem Slovena 'en general', recimo još i to — da je sudeći po rezultatima sovjetske arheološke škole, a pre svih uglednog B. A. Ribakova, od vremena seobe Slovena u VI veku, pa sve do formiranja prvih slovenskih država od IX do XII veka, slovenska materijalna i duhovna kultura je, po svemu sudeći, bila plemenska, što će reći da su veći plemenski savezi imali svoju specifičnu materijalnu i duhovnu kulturu koja, premda vezana za ostale Slovene, uvek odslikava svoju lokalnu plemensku posebnost. Od vremena Komanske kulture u VII veku, pa sve do slovenske Belobrdske kulture, od X do XII veka, ta slovenska plemenska specifičnost i odlika jasno je uočljiva, što ukazuje na to da su pojedini delovi slovenskog mora ipak bili regionalizovani, tj. da su uvek imali lokalnu materijalnu i duhovnu kulturu koja je na neki način bila opšte-slovenska, a na drugi način uvek vezana za lokalno tlo tog plemenskog saveza. Ovo je vidljivo u celokupnoj slovenskoj istoriji od VII do XII veka, koja se veoma lako uklopila u sve geografsko-etničke lokalizme, od Ostrogotske vlasti, preko vlasti Avarskog Kaganata, Vizantije, pa sve do vlasti mongolskih Mađara u XI-XII veku. To sve govori da su Sloveni, u svom shvatanju materijalne i duhovne kulture, uvek s jedne strane bili pragmatični kada se radilo o predmetima za
Osam hiljada godina srpsko tlo upija u sebe sve rasne tipove sveta Evrope, Azije i Afrike. Dakle, ako želimo da objasnimo šta to stvarno znači, recimo ukratko da na ovom tlu i u ovim istorijskim okolnostima antropološki materijal ukazuje na veliku izmešanost rasnih tipova. Ako postoji jedan određeni, na primer poznopaleolitski dolihokrani arheološki tip, koji je srednjoevropskog porekla, on je kroz prostor i vreme izmešan s drugim antropološkim tipovima koji su poreklom iz severne Evrope, Azije i Mediterana. Recimo, istine radi, da je na teritorijama Srbije i Jugoslavije utvrđen i jedan autentičan lokalni, tzv. dinarski antropološki tip, koji je arheološki i antropološki
24
25
Na kraju, recimo nešto i o antropološkoj karti ovog našeg prostora — Srbije, od vremena preistorijskog Starčeva, pa sve do nekropole u Dobrači iz Srednjeg veka.
uvek prisutan, ali koji je uvek bio deo celine, a ne dominirajuća snaga ove teritorije. Sve nam to govori da na teritoriji Srbije, tokom poslednjih 8000 godina, nije bilo antropološke dominacije nijednog određenog rasnog tipa. Ovaj deo sveta je stoga bio topionica naroda u kojoj su se mešale civilizacije, rase i običaji. Sve nam to govori o visoko kvalitetnom skladu domorodaca i migranata. Migranti su već u prvoj generaciji postajali domaći iako su i poreklom i verom bili ovom tlu tuđi.
migracije u VII veku — ovo tlo proizvodi predmete koji još uvek imaju prizvuk i u saglasju su sa dubokim verskim opredeljenjem . Kao da su oni što su se ovde naseljavali bili u srodstvu s onim ovde zatečenim, i veoma obavešteni o prethodnicima, nastavljali da proizvode novi vid već proverene duhovnosti. Ali, obrasci duhovnih i kosmogonijskih konstelacija uvek su u obliku prepoznatljive šifre, koja se može nastaviti i premostiti. Ako jedna aplika iz groba Sv. Erazma na Ohridskom jezeru, kazuje putem geometrijske stilizacije da je u nju slivena neka tajna koja je doneta ko zna odakle, ona se veoma lako razrešava poput vedske planine "Meru" na leđima idola s dupljanskih kolica i idola iz Kličevca načinjenog oko 2000 godina pre naše ere. I kako je onda moguće da se jedno duhovno okruženje sačuva na istom tlu skoro 3000 godina? Tu je onda već reč ö duhovnom shvatanju sakralnosti i kontinuiteta što se prenosi s naroda na narod, s jedne civilizacije na drugu.
Kada je reć o ispoljavanjima duhovne kulture, koja je ustanovljena, pre svega, u grobovima pokojnika i njihovim stambenim objektima, srpsko tlo pokazuje veliku raspoloživost. Već kultura Lepenskog vira, koja nema pandan u drugim delovima sveta, pokazuje izuzetnost ovog tla. Veličanstvenost verskog bića jasna je i u Starčevačkoj kulturi, a ovaj duhovni kontinuitet sačuvao se i stigao do neolitika Vince. I tu se pokazuje snaga ovog tla u sledu, skoro 3000 godina, Umetnost Vince pokazuje sjajnu usaglašenost preistorijskih Vinčana: njihovog svakodnevnog života i potreba njihove duhovnosti. Sve to govori o visokim dometima ovog tla u evropskom i vanevropskom okružju. Živeli su u kućama od pruća i zemlje opskrbljenim posuđem i svim mogućim predmetima koji su im život činili lakšim i funkcionalnijim. Ali, ono što najviše karakteriše jednu civilizaciju, narod i tlo jeste njen odnos prema smrti kao pripremi za budući život. I tu su prestanovnici ovog tla — Vinčani, pokazali da domete jedne civilizacije ne čine materijalna dobra, već njeno versko uverenje i njena duhovna imaginacija. Više od 10.000 vinčanskih skulptura, najverovatnije grobnog karaktera, svedočanstvo su verske snage ovih ljudi.
Kao arheologa, specijalistu za grobni ritus, mene uvek najviše zanima odnos čoveka prema smrti, koji se prenosi s jedne civilizacije na drugu, uvek s istim htenjem: ka konzervatizmu i očuvanju sakralnosti. Čoveku VII veka — sigurno našem pretku — bilo je veoma stalo do verskog mišljenja preistorijskog čoveka iz Vince, iako je Vinčanac živeo tu 4000 godina pre njega. Da li to znači da tu niko nije uništavao duhovno okružje svojih prethodnika, kao ni pokojnike i njihove civilizacije? I to je najhitnije — narodi koji su tu živeli nikada nisu uništavali duhovni svet i milje svojih prethodnika, niti su dozvolili da se razbije sakralna matrica prethodnih civilizacija.
Život ovog tla kreće se istim tim putem povišene duhovnosti i dalje prema mlađim civilizacijama: eneolitu, bronzanom i gvozdenom dobu, sve do najezde Rimljana na ovo tlo. Njihovim upadom, pa sve do dolaska Slovena — njihove
Možda ovo naše srpsko tlo nije Troja, Rim ili Carigrad, ali ono je u neku ruku mnogo važnije, od ta tri velika grada. Naše tlo Srbija, preciznije — srpsko podunavlje, živi neprekidno skoro 10.000 godina, uvek s materijalnom i duhovnom kulturom koja
26
27
je bujala životom i ogromnom duhovnom snagom; nosioci te duhovne sile vodili su računa o kontinuitetu znanja, brinuli su se o svojim precima, o duhovnim vrednostima svojih bogova, konstelaciji zvezdane kape; ljubomorno su čuvali svaki komadić ovog tla, utapali ga u tradiciju i verska uverenja, nikada ne praveći hijerarhiju vrednosti prošlosti i sadašnjosti; i nikada ne dajući prednost antropološkim i rasnim kvalitetima pojedinaca, bili oni Huni, Avari, Rimljani ili neki drugi; beli, crni ili žuti.
II NASTANAK KALENDARA 1. Crux dissimulate — Swastica Pojavljivanje zvezde Sirius na nebu, oko 19. jula, u zodijačkom znaku lava u antičkoj Grčkoj, tumačeno je kao prelazak na drugu polovinu kalendarske godine, koja se kod Grka sastojala iz dva godišnja doba. Upravo je zoomorfna predstava lava bila oznaka za tu drugu polovinu godine od meseca jula do decembra. A pseća zvezda Sirius, u antici je nazivana Gerionovim psom čuvarom, Ortrom; u toj mitološkoj konstelaciji ona je bila otac lava. Tako, jedna metalna aplika pronađena u Orašju, kod Požarevca, prikazuje oca i sina, psa i lava, neraskidivo povezane kao sijamske blizance. Vrlo je bitno kako je antička mitološko-kalendarska praksa, tada jedan od vidova primitivne astronomije, tumačila letnji solsticij 22. juni — kalendarsku sredinu godine, vreme kada je Sunce najjače a njegova snaga počinje da opada. Antička kalendarsko-mitološka misao je procenjivala trokratni Sunčev zastoj na nebu (u vreme letnjeg solsticija, 22. juna) kao znak smrti prve polovine godine i rađanje one druge. Tako je to umiranje prirode poistovećivano s umiranjem pseće zvezdeSirius, antičkim Gerionovim psom Ortrom. Nešto ranije smo rekli da je Ortrov sin bio lav, druga polovina atinske godine. Proces smrti pseće zvezde (Siriusa) bio je zamišljen kao njegov odlazak na drugi svet, 22. juna, i ponovni povratak 19. jula. U toj kalendarsko-mitološkoj konstelaciji antike, ključan trenutak bio je 22. jun, kada se Sunce na nebu okretalo trokratno, suprotno od svog uobičajenog hoda od zapada ka istoku.
28
29
Taj fenomen suncostaja, Sunčevog letnjeg solsticija, fiksiran je u duhovnom životu preistorijskih ljudi već od početka zemljoradnje u mlađem kamenom dobu, neolitu, slikom kukastog krsta, crux dissimulatarQ. Preistorijska kultura Evrope je naročiti značaj posvetila stvaranju grafičke predstave "kukastog krsta", blisko ga vezujući za trenutak pokušaja zaustavljanja ubitačnog sjaja sunca, 22. juna, u vreme tog letnjeg suncostaja. Tako je za ondašnje ljude "kukasti krst", pre svega, bio likovno obeležje molitve za kišu, neka vrsta dodolske grafičke tajne šifre kojom se.otvara ključ neba, kiše i blagoslovene vlage. Ali, problem suncostaja 22. juna nije bio tako jednostavan kao što to izgleda na prvi pogled. Prva polovina godine je bila Ortrova ćerka, zmija, ona je morala da umre kako bi se rodio njen brat, lav — druga polovina godine. Tako je na onaj drugi svet, u podzemlju gde se kriju sve vode sveta, neko morao lično da siđe i otvori vodene brane i ustave kako bi o voda nesmetano potekla prema žednim poljima. Taj oslobodilac kiše bila je pseća zvezda Sirius, čuvar korenja bilja Ortro; on je 22. juna lično sišao u podzemlje da bi se pre izlaska Sunčeve svetlosti, 19. jula, trijumfalno vratio da kišom prirodi omogući život.
fresko dekoracije prenosi na keramičke posude, nakit i mnoge predmete vezane za svakodnevni život, a pokatkad i na one posvećene sahranjivanju pokojnika i njihovom životu na onom drugom svetu. 11 Sledstveno tome, i u logici pojave Kristovog krsta s Golgote, ogleda se njegova geneza iz preistorijskog "kukastog krsta". Ali, kada je u pitanju učenje i delo Isusa Hristosa, ova ideja je prefinjena. Tako je trokratni Sunčev zastoj izjednačen s trodnevnom Hristovim bivanjem u grobu, od velikog petka do Uskrsa, koje je Sinu Božjem i celokupnom čovečanstvu omogućilo iskupljenje grehova i vasrkrsenje posle smrti. ^
Pošto je za preistorijskog i antičkog čoveka bilo veoma teško da likovno predstavi čitavu religijsku metaforu zaustavljanja Sunca, umiranja pseće zvezde-Siriusa, Ortra, i njegovo vaskrsenje 19. jula — ta celokupna navedena ekonomija spasenja čoveka, domostroja i prirode zamenjena je likovnom predstavom kukastog krsta. Ta apotropejska snaga kukastog krsta bila je istovremeno i čovekova duhovna pobeda jer je on svoje duhovne i duševne moći predavao baš njemu. Pa tako skoro 10.000 godina čovek urezuje, islikava, modeluje kukasti krst, crux dissimulata-u; isto tako, svoje mitološke kompozicije, i uz pomoć mozaične i 30
31
Literatura:
Napomene:
Badurina: 1979, Leksikon, Zagreb. Beker U: 1992, Astrološki Leksikon (Astrologija, Astronomija, Kosmologija), Gornji Milanovac, str. 225. Charkey J: 1989, Celtic mysteries, the ancient religion, London, si. 34-35. str. 87. Čausidis N: 1994, Mitskite sliki na južnite Sloveni, Skopje, zadnja korica knjige. Evsjukov V: 1988, Mitologija Kitajskog neolita, Novosibirsk, si. 36, str. 66. Garašanin M: 1975, Preistorija Srbije, Beograd. Grevs R: 1969, Grčki mitovi, Beograd. Krunić et al: 1997, Antička bronza Singidunuma, Beograd, str. 149. 282, 329. Milenković M:-l996, Pozlaćena aplikacija s lokaliteta OrašjeCrkvina, SAD 11, Beograd, str. 169-172. Nehvatal B: 1978, Frumitteralterlisher reliqerkreuze aus Böhmen, Prag. Petrović R: 1992, Kefalija i polikefalija, ZNM XIV, Beograd, str. 439- 411. Ribakov B. A: Rusali i bog Simargl-Pereplut, SA 2, Moskva, str. 91-116. Ribakov B. A: 1971, Ruskoe prikladnoe iskustvo X-XIII vekov, Leningrad, str. 97-116. Ribakov B. A: 1981, Jazičstvo drevnih Slavjan, Moskva.
L
Z Isto. 3. M. Milenković, Pozlaćena aplikacija sa lokaliteta OrašjeCrkvina, SAD II, Beograd 1996, str. 169-172. 4 U. Beker, Astrološki Leksikon (Astrologija, Astronomija, Kosmologija) Gornji Milanovac 1992, str. 225. 5. R. Grevs, op. cit. 6, B. A. Ribakov, Jazičestvo drevnih Slovian, Moskva 1981, str. 91; A Badurina, Leksikon, Zagreb 1979. . 7. R. Grevs, op. cit. 8. B. A. Ribakov, Rusali i bog Simargl-Pereplut, SA 2, Moskva 1967, 91-116 str; B. A. Ribakov, Ruskoe prikladnoe iskustvo X—XIII vekov, Lenningrad 1971, str. 97-116. 9. Čak je atinska (u staroj Grčkoj) Nova godina počinjala (računala se) pojavom pseće zvezde-Sirijusa. (Prema: R. Grevs, op. cit). 10.
32
R. Grevs, Grčki mitovi, Beograd 1969, str. 111.
Ta ideja kukastog krsta kao pokretača vremenskog proticanja (točka vremena) najbolje se vidi u keltskoj mitologiji. Krst je u Kelta izjednačen s trokrakom munjom — "Triskelonom", čiji energetski udar omogućava pokretanje
33
toka prirode. (Prema: J. Charkey, Celtic mysteries, the ancient religion, London 1989, slika 34-35, str. 87). 1LKukasti krst ili grafička predstava Sunca izjednačena je s idejom davaoca života. Dakle, u trenutku čovekove pojave na Zemlji, iz materice, izjednačuje se rađanje čoveka s rađanjem Sunca. A trenutak čovekove smrti predstavlja kako smrt' čoveka, tako i smrt Sunca. 12.
Hrišćanska eshatologija krstu daje još veći simbolički značaj poistovećivanjem Isusa Hristosa s drvetom krsta, kao mestom Njegove kazne. Krst je i oruđe iskupljenja greha: u ideji Kristove smrti otkriva se mogućnost ljudskog umiranja, kao i iskupljenje praroditeljskog greha Adama i Eve.
Opis TablaJL
tabli
Slika l Predmeti s urezanom svastikom iz paleolita. Predmeti s urezanom svastikom iz neolita. Slika 3 Keramika sa svastikom iz Samare, neolit 5000 g. pre n. ere. Tabla n Slika 1 Narukvica iz Drmna iz gvozdenog doba, I milenijum p. naše ere. Slika 2 Rozeta iz Manerbio sul Mela, I milenijum pre naše ere. Sv. Marta na Magdalenskim gorama, Slovenija, VI— V v. p. n. e. Slika 4-6 Svastika iz rimskog perioda, Srbija, II— III vek naše ere. TablaJn Slika 1 Aplika iz Orašja, VIII— IX vek, Požarevac. Slika ?. Fibula s lavom i svastikom iz Volosa, Grčka, VII vek n. ere.
Krst s lavom-svastikom, XI— XII vek, Podebradi, Češka Republika.
34
35
2. Koej i trijada iz Sirmijuma Mermerni sunčani časovnik, pronađen u Sremskoj Mitrovici 1981. godine, sačinjen je od tri figure i časovnika. Ranije objašnjenje P. Miloševića, arheologa koji je otkrio ovu izuzetnu rimsku, 'rano-carsku reljefnu kompoziciju, uputilo nas je na mitološke junake grčko-rimske antike: Atlasa, Herakla i njegovog polubrata —blizanca Ifikla. Ovo objašnjenje zasnivalo se na veoma bliskom odnosu Herakla i Ifikla, kao polubraće i blizanaca, ali ono nije suštinski razrešilo odnos ove tri figure niti otkrilo razlog zašto su one grupisane oko sunčanog časovnika. Ono što je bilo bitno u kompoziciji, a što je P. Milosevic uočio, jeste njena vezanost za jedanaesto Heraklovo junačko delo, branje Hesperidinih jabuka, gde se pominje kako je Herakle zamenio Atlasa držeći nebeski svod, da bi se ovaj domogao Hesperidinih jabuka. Dajemo sebi za pravo da sirmijumsku trijadu postavimo u drugačiji personalni odnos, držeći se Grejvsa koji kaže (citat): "Titan astronom, koga je Herakle zamenio, bio je Koej (odnosno Tot), a ne Atlant-Atlas." Upravo Grejvs nedvosmisleno kaže da je, u navedenom jedanaestom junaštvu, treći učesnik u držanju nebeskog svoda bio Koej, a da se nigde ne spominje Ifikle. Pošli smo upravo od ove određene Grejvsove izjave, da bi, kao trećeg učesnika trijade iz Sirmijuma, uočili Koeja namesto Ifikla. Držeći se Grejvsa saznajemo da je prvi astronom bio Atlas (Atlant), drugi je bio Koej, a treći gospodar Zodijaka postaje Herakle. Kao što je već poznato, Zevs je bio otac Heraklov, a majka mu je bila Alkmena. Ali ko su bili Atlas i Koej u sirmijumskoj trijadi?
37
Po pelaškom mitu o stvaranju sveta, boginja Eurinoma je stvorila sedam planetarnih sila: Sunce, Mesec, Mars, Jupiter, Venus (Veneru) i Saturn. Nad svakom od sedam planetarnih sila vladali su jedna Titanka i jedan Titan. Titan i Titanka, koji su vladali Mesecom, bili su Fojba i Atlant (Atlas), a planetom Merkur su vladali Metida i Koej. Titan Koej je bio suština inteligencije, otac Lete i deda boga svetlosti Apolona. S druge strane, Atlas je bio otac Maje, Zevsove žene i majke Merkura (Hermesa). Tako je sada sasvim jasno da su Atlas, Koej i Herakle povezani krvlju. Herakle je bio Zevsov sin, a Koej i Atlas su bili tastovi boga Zevsa. Ali, suština sirmijumske trijade nije u isticanju krvnih veza, već u nečemu psefinjenom i veoma bitnom za mitologiju i za računanje vremena. Titan Atlas je bio gospodar Zodijaka kao deda boga Merkura koji je imao tu čast da se smatra onim što je izmislio slova prvobitne grčke azbuke, najverovatnije, linearnog pisma. Koej se, kao Apolonov deda, može smatrati blisko vezanim za boga Sunca, koji je smatran i bogom astronomije. Potpuno tumačenje sirmijumske trijade počiva na ustoličenju i svrgavanju svetog kralja svake kalendarske godine. Zato se mesto gde su bile smeštene Hesperidine jabuke smatra mestom smrti po kome hara vreme kad umire sveti kralj. Herakle, kao novi gospodar Zodijaka, umesto Atlasa, Apolona i Merkura, novi je sveti kralj koji se rađa, umire i vaskrsava u vreme martovske ravnodnevnice, kako bi godišnji krug bio ostvaren i moguć. Herakle, kao novi sveti kralj, postaje vladar velike godine od stotinu mesečevih mena. Po nekim izvorima, on je stvorio novo grčko pismo, čija su slova obeleževala svaki mesec u godini. Upravo sirmijumska trijada prikazuje Heraklovo preuzimanje kraljevstva nakon počinjenog XI junaštva: donošenja
38
Hesperidinih jabuka. I upravo tada je "On na svoja pleća preuzeo od svog prethodnika teret svetog kraljevstva zajedno s titulom 'Atlant, onaj koji dugo trpi' ". Prvobitno, teret verovatno, nije bio "nebeski svod već sunčani disk". Pa je tako bradati lik koji nosi nebeski svod, Herakle, "kao novi Atlant", o čemu, svedoči "Heraklov čvor", kojim mu je potpasana kratka suknjica subligaculum. S druge strane trijade je par bratskih Titana, kao gospodara nedelje, koja se sastojala od 52 x sedam dana. U levom uglu je Koej, na čijem se ramenu nalazi glava nemejskog lava kao simbola astronoma koji je lično predao nebeski svod Heraklu. U desnom delu je Atlant (Atlas), kao njegov brat. Tako Titan Koej simboliše sredu, četvrti dan u nedelji, pošto je sedmica počinjala nedeljom kao Sunčevim danom. Po naredbi novog gospodara Herakla, Koej predstavlja mesec mart, vreme Heraklovog rođenja, kalendarski početak godine kao i vreme prolećne ravnodnevnice. A njegov brat Atlas-Atlant predstavlja boginju Mesec (Lunu), drugi dan u nedelji, ponedeljak, i drugi mesec u godini, januar, jer je, po svemu sudeći, godina počinjala decembarskom zimskom dugodnevnicom u vreme rađanja Sunca. Iz svega do sada rečenog sledi da je fizička sličnost Atlasa i Koeja logična, jer su oni bili braća i Titani, za razliku od Herakla koji je bio sin Zevsa.
Literatura: 1. R. Grevs, Grčki mitovi, Beograd 1969. Z P. Milosevic, sunčani sat iz Sirmijuma, Starinar XXXVI 1985, Beograd, s. 195-201. 3. M. Tadić, Nacrt za katalog naših sunčanika, Razvoj
39
astronomije kod Srba, Beograd 1997, str. 31-43. 4 Isti, Old Sundials in Serbian Lands, Prossedings of the 4th Yougoslav-Romanian Astronomical Meeting, Beograd 1998, str. 218-226.
Opis
3. Narukvica iz Drmna ili o jednom kalendaru iz gvozdenog doba Preistorijske šakaste grivne, tipa "Juhor", starosti od X do IX veka pre naše ere, a posebno ona iz Drmna, svojom ikonografijom i grafičkim prikazom položaja Sunca daju veoma stari vid položaja Sunca tokom jedne kalendarske godine.
tabli
Tabla I
Slika 2 Skulpture: a) Atlas i b) Herakle i Zevs (Ifikle?) sa sirmiumskim sunčevim satom na svojim ramenima.
Dosadašnji istraživači ovih narukvica bili su u dilemi oko mitološko- religijskog objašnjenja ovih narukvica. Poslednji koji se njima bavio, Ž. Andrejić, u svom tumačenju grafičkih simbola na narukvicama, video je teološki antropomorfizam oslanjajući svoje tumačenje na mitologiju Bliskog istoka i stara verovanja Balkanskog poluostrva. Ž. Andrejić je dao radnu pretpostavku da je narod gvozdenog doba na Balkanu — Tribali" — u stvari bliskoistočna fenička trijada Dagon, Bal i Astarta. Ova veoma smela mitološka konstrukcija polazila je od arheološke građe kao osnove za verske obrede u počast bogovima naroda Tribala, ili, je po Andrejiću, feničkoj trijadi. Naime, Andrejić je od sitnih znakova i istorijskih aluzija načinio jednu hipotetičnu konstrukciju, koja nije uspela da razreši osnovni smisao likovnog rešenja grafičke dekoracije i simbolike što se nalazila na šakastim grivnama tipa "Juhor". Držeći se crteža, koji predstavljaju prividnu Sunčevu putanju na nebu u toku jedne kalendarske godine, a preuzetih iz udžbenika M. J. Andonovića, pod nazivom "Kosmografija", mi smo uz pomoć grivni tipa "Juhor", pre svega, grivne iz Drmna, uspeli da dovedemo u vezu grafičku dekoraciju s narukvica s godišnjim kretanjem Sunca na nebu. Naime, na šakastim grivnama je najveća dilema bila — kako rastumačiti krajeve narukvice koji su činili otvor; oni su, i pored jasne grafičke dekoracije na narukvici, morali imati blisku vezu s funkcijom
40
41
celokupnog likovnog rešenja. U stvari hijatus, koji su činili krajevi narukvice, predstavljao je ravnodnevničko kolo 21. mart i 23. septembar. Postavljena u solarnu godišnju raspoloživost, s četiri stalna znaka: — 21. mart, 23. septembar, 22. juni i 22. decembar, — narukvica iz Drmna je pokazala razlog svog grafičkog rešenja; a, što je još važnije, ova solarna raspoloživost je bila mnogo logičnija od tribalske feničke trijade koja je bila bez ikakvog osnova za lokalno područje planine Juhor. Položaj planine Juhor je geografski odgovarao grafičkom rešenju šakastih grivni. Stoga je sada tek postalo jasno koji je bio razlog proizvodnje ovih grivni. Planina Juhor se nalazi na obodu žitnice u blizini ušća Zapadne u Veliku Moravu; smatra se najplodnijim delom Šumadije, krajem koji je u preistoriji mogao da hrani celokupnu Srbiju.
Stoga je preistorijskim ljudima gvozdenog doba, prestanovnicima teritorije Srbije, bilo neophodno da utvrde četiri gore navedena znaka, bez kojih nije bilo moguće shvatiti ni Sunčevo godišnje kretanje, ni osigurati letinu. Tek kada je takvo ravnodnevničko kolo fiksirano za hijatus, kojeg čine krajevi narukvice, postalo je jasno koji je pravi smisao istaknutih krstova. Istaknuti krstovi, s jedne strane, utvrđuju datume u godini prema kalendaru — 22. junu i 22. decembru — dane umiranja i rađanja mladog Sunca. A drugo, što je veoma bitno, ovde je po svemu sudeći uočena geografska raspoloživost planine Juhor u letnjem i zimskom solsticiju. To je od izuzetne važnosti, jer iz svega proizilazi mogućnost, na 'koju je već ukazano velikim otkrićem u Blagotinu, da je ovaj deo Srbije, kao žitnice Balkana, bio veliki mitološko-religijski centar koji je čak proizvodio šakaste grivne da obeleži najhitnije kalendarske oznake, letnji i zimski solsticij i ravnodnevničko kolo: 21. mart i 23. septembar. Postavljanjem ravnodnevničkog kola u hijatus krajeva narukvice, shvaćeno je pravo značenje grafički predstavljenih krstova i trouglova u kontinualnom sistemu igre šrafura. Rana Grčka mitologija pelaškog doba, koja odgovara i gvozdenom dobu Balkana, upravo govori da je kalendarska godina bila podeljena na dva jednaka dela — na isti način kako je to učinjeno na narukvici iz Drmna. Kada su kao na fiksnim reperima postavljeni "malteški krstovi" — uobičajena grafička oznaka Sunca, utvrđenim znakovima još iz bronzanog doba, — postalo je jasno da se u polukružnom štitu nalaze meseci pre letnjeg i zimskog solsticija, a na dugom trakastom delu grivne', polovina godine izdeljena je šrafiranim trouglovima. Narukvica iz 'Drmna, kao i sve ostale narukvice tipa "Juhor",
42
43
sagledane na ovakav, solarno-astronomski način — pronađene su unutar teritorije Srbije, ali i izvan njenih granica, — predstavljaju grafičku linearnu sliku godišnje Sunčeve putanje; ona je fizički podeljena na dva jednaka dela, prema letnjem i zimskom solsticiju, koji su na naročit način istaknuti na proširenim krajevima narukvice. Iz toga proističe mogućnost — da su ljudi kasnog' bronzanog i ranog gvozdenog doba, znači, pre više od 3000 gedina, veoma dobro uočili godišnje kretanje Sunca, njegovo prividno umiranje u vreme letnjeg solsticija (22. juna) i njegovo ponovno rađanje u vreme zimskog solsticija (22. decembra). Ravnali su se upravo prema rastu i opadanju Sunca, da bi svoje poljoprivredne radove uspešno okončali. Jasno uočavanje svih aspekata godišnjeg kretanja Sunca uslovilo je i stvaranje ranih preistorijskih mitologija koje su vezane za umiranje staroga Sunca kralja, 22. juna, u vreme letnjeg solsticija; i rađanje mladog boga-božića, mladoga Sunca, u vreme zimskog solsticija, 22. decembra. Ovaj solarno-astronomski apsurd — da Sunce umire 22. juna, a ponovo se rađa 22. decembra — naveo je na stvaranje mitološke matrice godišnje smrti i rađanja Sunca svake godine. Na takav način umiru i ponovo se rađaju mnogi bogovi: Tamuz, Dionis, B ah i Isus Hristos. Iz takvog solarno-astronomskog apsurda, umiranja i ponovnog rađanja Sunca, nastao je teološki antropomorfizam najpre, na Bliskom istoku, i u Egiptu, koji je, oko 3000 godina' pre naše ere, povezao stvaranje ranih panteona s opustošenjem prirode "sušom": pa tako bogovi Oziris i Bal, godišnje umiru i ponovo se rađaju, da bi se s tom činjenicom povezao izlazak pseće zvezde "Sirius", godišnja poplava Nila i prestanak Suše.
kada je rast Sunca najveći i kada počinje da opada njegova snaga; tada je započinjao kišni period godine koji je značio opstanak celokupne godišnje letine. Sagledavanjem šakaste grivne iz Drmna i ostalih šakastih grivni tipa "Juhor" iz ugla solarne konstelacije, ove arheološke ^rukotvorine od neprocenjivog istorijskog značaja, predstavljaju najraniju gvćzdenodopsku konstelaciju Sunčevog godišnjeg kretanja s ciljem da budu molitva za dolazak kiše. Istovremeno na narukvicama'je predstavljen jedan od najstarijih duhovnih centara Balkana, planina "Juhor", koja je mogla imati značenje božanskog staništa u preistorijskom poimanju stvari, pošto se ovo uzvišenje nalazilo između ušća Velike u Zapadnu Moravu. Izvesno je da su šakaste grivne i planina Juhor dovedem u vezu s godišnjim izlivanjem Velike Morave, a to je bio najvažniji izvor života preistorijskih ljudi ovog dela Balkana. Uzimamo sebi slobodu da iznesemo još jednu mogućnost: splet tokova Velike i Zapadne Morave mogao bi biti izjednačen s Velikom Majkom, Magnom Mater, pa bi tako njen sin bio mlado Sunce, kralj koji se rađa 22. XII, svake godine, a njen muž bi bio stari kralj koji umire 22. juna, svake godine. To je bila jedina moguća trijada preistorijske mitologije, jer je bila blisko povezana sa izvorom života, mladim Suncem zimskog solsticija, koje je značilo obnovu prirode i hranu plemenu; dok je letnji solsticij dovođen u blisku vezu s umiranjem starog Sunca kako bi Magna Mater, majka bogova, mogla da nahrani sušna polja blagosiovenom vlagom i tako obnovi rast prirode, a plemenu vrati hranu (letinu) kao izvor života.
Pravi smisao ovih šakastih grivni je "dodola" — molitva za kišu, koja je dovedena u vezu s letnjim solsticijem, 22. junom,
Prema tome, šakaste grivne grafički nedvosmisleno predstavljaju taj solarno-astronomski fenomen: s jedne strane, godišnji rast Sunca oba solsticija i ravnodnevničko kolo; a s druge strane, veoma jasno utvrđuju taj solarni mitološki apsurd — da Sunce 22. juna umire, a 22. decembra se ponovo rađa.
44
45
Isto tako, ne smemo zaboraviti da su grivne bile ukras na dugim haljinama pomoću kojih su se učvršćivali rukavi u dodolskim igrama za dobijanje kiše. Ta molitva igrom bila je neophodna da se umilostivi krug i tok prirode kako bi Sunce umrlo 22. juna, a 22. decembra se ponovo rodilo. Šakaste grivne su bile zatvarači rukava, jer su se dodolske igre izvodile s veoma dugim rukavima čijim se podrhtavanjem podražavalo talasanje vode i vlage; time je imitiran izlazak vode iz podzemlja, jer se verovalo da se baš 22. juna, u vreme letnjeg solsticija, vodene ustave dižu, a voda iz dubina zemlje izlazi na površinu, braneći sušna polja i darujući dragocenu tečnost koja je krv života i spas ljudima i prirodi.
Z. Andrejić, Šakaste grivne, Raca 1996. M. Garašanin, Praistorija na tlu Srbije, Beograd 1973. U. Beker, As'trološki leksikon, Gornji Milanovac 1992. B. A. Ribakov, Rusali i bog Simargl-Pereplut, Sovjetska Arheologija, 2, Moskva 1967.
Opis
tabli
labfoLl
Slika 1 Godišnje kretanje Sunca i narukvica iz Drmna, I mil. pre naše 'ere.
46
4. S v e t i G r a l U dalekoj zemlji keltskih Skordiska, nekadašnjih stanovnika prostora srpskog podunavlja, nađen je Sveti Gral na kojem je u 13 slika izvedena celokupna kosmogonija. Sveti Gral, u obliku srebrnog kotla (visine 70 cm), služio je, pre svega, za krvnu žrtvu da bi se tako pronašla i poboljšala budućnost celog skordijskog plemena. Trinaest likovnih predstava kazuju: "Mi, keltski narod, nudimo tebi, majko naša prirodo, krv celog našeg plemena, koju ćemo sada ovde proliti zaklani od ruke druida, našeg boga sunca Cernunosa, upravo ovde iznad usta Svetog Grala. Naša će smrt, oticanjem naše krvi u Sveti Gral, biti naše vaskrsenje u budućem životu, u čarobnim predelima gde žive vazda mladi bogovi i gde teče med i mleko".
usta Svetog Grala da bi zaklao samog sebe. Ovoj sceni je suprotstavljena scena s jelenskim vrhovnim bogom sve četiri strane sveta, Cernunosom, koji se ponovo rađa u proleće. Taj trenutak prolećnog rađanja Cernunosa predstavljen je u prolećnom ambijentu prirode s životinjama. Ovde je moguća smrt: ubistvo zmije u levici boga, inicijalnim krugom Torkvesom (sunce), ima značenje oslobođenja od smrti zime i rađanja u novom proleću. I tako, novembarski semajn započinje zamišljenom povorkom koja ulazi u Gral da bi nad njegovim ustima bila zaklana, i ponovo se obnovila, vaskrsnuvši u vidu povorke konjanika. Ali, ćela prisutna povorka je samo umnožen vrhovni bog Cernunos. I taj Gral u Gralu je idealan arhetip žrtve. Njegovim dvostrukim uranjanjem preko smrti vrhovnog boga i bika započinje sem'ajn — susret zime i budućeg proleća koji je oličen u svetom braku zime i proleća, kralja i kraljice. I to proleće je oličeno u sedećem bogu s jelenskim rogovima — Cernunosom, koji je stisnuo zmiju (smrt), dok samu zmiju potpuno uništava Torkves. Kolut Torkves koji Cernunos drži u desnici, znak je oslobođenja prirode od zimske smrti i ponovnog njenog rađanja buđenjem u proleću.
Na šest pločica, sa spoljašnje strane Svetog Grala, predstavljeni su Sveti kralj (zima) i Sveta kraljica (proleće). Kralj je predstavljen kao gospodar celokupne životinjske prirode i sva četiri godišnja doba; to je simbolizovano životinjama koje je on ščepao rukama. Kao njegov pandan predstavljena je Kraljica (proleće), koja se oblači u odeću mesečevih mena, uz pratnju životinja podzemlja. Šest pločica, sa spoljašnje strane Svetog Grala, samo su priprema za unutrašnju dekoraciju. Ako zamislimo da je spoljašnost Grala bila samo priprema za čin žrtvovanja u srebrnom kotlu, onda je on bio jedan vid inicijacijske pripreme kroz Svetu svadbu zime i proleća (kralja i kraljice). Sam čin brodarenja u smrt započinje predstavljanjem kraljice neba (proleća), koja se vozi nebeskim kočijama u predele smrti, a potom se nastavlja smrću svih životinja u prirodi i, na kraju, umiranjem samog boga Cernunosa koji se penje iznad
Ali, da bi to ponovno rađanje prirode bilo moguće potrebno je žrtvovati bika; ovaj ritual može se uzeti kao smrt ćele prirode (predstavljen na rozeti, na dnu Grala). I tako, pred našim očima (gledajući spolja), započinje velika svečanost u mesecu novembru, tzv. semajn; tada počinje svadbeni pir zime i proleća (kralja i kraljice) i njihova priprema za smrt ćele prirode u zimskim mesecima. Ovoj inicijatskoj smrti bila je neophodna Taurobolija — smrt bika — kao oličenje grdnih snaga prirode, njenih najmoćnijih sokova. Ali, da bi priroda u potpunosti umrla i da bi se ponovo rodila, bilo je neophodno da umre vrhovni bog Cernunos.
48
49
literatura: New Larousse Encyclopedia of Mythology, London 1969. R. H. Achmann, Gunderstrup-studie. Untersuchingen zu den frügermanischen Kunst. Grundlagen der Frügermanischen Kunst. Bericht der Römisch Germanishen Komission, Band 1971, 1990, 2, teil.
Opis
tabli
Tabla T-IT
Slika 1-U Delovi Svetog grala (kazana) iz Gundestrupa, načinjeni od srebra, iz Danske, I vek pre naše ere.
50
5. Fibula iz Vrbasa ili o problemu njenog kalendarskog objašnjenja A b s t r a k t Fibula iz Vrbasa je do sada obnarodovana nekoliko puta, ali samo u okviru arheološkog tumačenja. Ona sadrži ikonografske sižee, s jasnom ulogom, koje je bilo neophodno sagledati iz ugla kalendarske konotacije. Fibula iz Vrbasa je tip, tzv. "palčastih fibula", a bila je i najizrazitija slovenska karakteristika, u VI i po'četkom VII veka. Ovaj rad pokazuje da je palčasta fibula bila "molitva za dolazak kiše" 22. juna, kada je Sunce najjače, tačno u vreme letnjeg solsticija, suncostaja.
Pal č a s t e fibule Palčaste fibule, koje su nalažene u nekropolama slovenskih i germanskih naroda, ukazivale su na određeni religiozni smisao, koji su neki autori, na prvom mestu A, Ribakov, objašnjavali kao raspoloživost dve krajnosti, dualizam vrhovnog solarnog božanstva dobra i boga — zla Arimana — likovno predstavljenog s glavom guštera. U tumačenju fibule iz Vrbasa krenuli smo iz miljea kalendarske godine, kao sleda bitnih Sunčevih objava koje su bile vezane za poljoprivredne radove i svakodnevni život slovenske i drugih istorodnih naroda. U arheloškoj građi najosetljivija stvar je objasniti proces smenjivanja godišnjih doba. Mitološka osnova uzastopnosti godišnjih doba, pre svega zime i leta, bila je, po shvatanjirrta Slovena, ne samo sklop celokupne prirode, već i religioznosti. Fibula iz Vrbasa i ostale fibule ovakvog
54
tipa, među kojima se nalaze komadi od izuzetne umetničke i duhovne vrednosti, u vremenu od V — VII veka, predstavljale su sintetizovano shvatanje slovenskog i germanskog panteona koji je do dana današnjeg ostao velika naučna nepoznanica. Iako su slovenska i germanska mitologija u vremenu od V — VII veka bile na nižem duhovnom nivou u odnosu na grčkorimsku antropomorfnu mitologiju, one su bile bliskije povezane s ciklusom smenjivanja godišnjih doba i svim bitnim prirodnim fenomenima; to je govorilo da su Sloveni narod čiju je duhovnost obrazovala prirodna okolina u kojoj su živeli: šume, reke i nebeska kapa sa Sunčevim i planetarnim sklopom. Polazni podstrek radu, na fibuli iz Vrbasa, bio je sledeći: kako dovesti arheološku građu u vezu sa istovremenim smenjivanjem godišnjih doba? Tu su bili primarni, rast i opadanje Sunčeve snage, koja je, u tim vremenima bila povezivana sa životnim tokom prirode i uspešnošću letine. Kada su problemi arheološke građe solarno-astronomski zasnovani, bilo je dalje već lakše svesti celokupni sled godišnjih doba na dva pola, dva stožera: 22. decembar, zimski i letnji solsticij, 22. juni. Da je ovako utemeljena arheološka postavka bila dobra, pokazivao je arheološki materijal — palčaste fibule — koje su sve bile vezane za svoja dva stožera: zimski i letnji suncostaj. Ali, na pomisao o putovanju Sunca kao kočijaša u svojim kolima, s jedne strane stožera, i kao vladara podzemlja Arimana, sa suprotnog stožera, već je ranije došao B. A. Ribakov. On je ta dva suprotna stožera povezivao vlagom, tj. kišnim tokovima. Pri tom, on nije "uočio osnovno svojstvo palčaste fibule da je: "molitva za dolazak kiše" dodola koja se izriče 22. juna, kada je Sunce najjače i kada njegova snaga počinje da opada. Polazna tačka je bilo i posmatranje crteža M. Andonovića, iz njegovog udžbenika "Kosmografija", iz 1888. godine. Naime, M. Andonović je, na navedenom crtežu, postavio godišnja doba
55
u mapu koja pokazuje četiri rasta Sunca, što je već bilo učinjeno u svim astronomskim udžbenicima, da bi se obeležio zimski i letnji solsticij, 22. decembar i 22. juni, i ravnodnevničko kolo, 21. mart i 23. septembar. Ali, na našu sreću, M. Andonović je, u svojoj navedenoj knjizi postavio ekliptiku sa Suncem na severu, na 90 , u poziciju zimskog solsticija, 22. decembra. Takva raspoloživost ekliptike bila je prava dopuna objašnjenju "palčastih fibula" B. A. Ribakova. Uvaženi Ribakov je celokupno mitološko tumačenje zasnovao na stožeru sever-jug, svetlost i tama, dobro i zlo. Pri tom, on nije uzeo u obzir mogućnost uvođenja u upotrebu ravnodnevničkog kola pod uglom od 90 . Upravo je umetnuto ravnodnevničko kolo, 21. marta i -23. septembra, podelilo ekliptiku, Sunčevu putanju na četiri ravnomerna dela, dajući godišnjem ciklusu prirode logičan i prirodan sled. Sve je to, po prvi put u slovenskoj arheologiji, dalo mogućnost tumačenja palčastih fibula iz solarno-astronomske perspektive.
godini: od marta do septembra, ili još šire, od aprila do avgusta, već prema broju palčeva na glavi fibule 5, 7 i 9. Izjednačavanje ekliptike s likovnim planom fibule, pokazalo je celokupni kalendarsko-mitološki smisao ovog sklopa.
Mitska suština dispozicije Davnašnja Ribakovljeva ideja o suprotstavljanju Sunca vrhovnom Dobru, gušteru Arimanu, vladaru zla i tame, pokazala se u osnovi tačnom. Ali, pri svemu navedenom, Ribakov nije shvatio celokupni nalog fibule, sastavljen iz dve krajnosti; glava je imala funkciju zimskog solsticija (22. decembra) koju je simbolizovao bog dobra Ordmuzd Ahuramadze, kada se rađalo novo mlado Sunce, a noga fibule je imala ulogu letnjeg solsticija (22. juna), kada je umiralo staro Sunce, koje je simbolizovao boga tame, Arimana.
Tako postavljena ekliptika, Sunčeva putanja, dala je mogućnost razrešavanja ikonografske raspoloživosti slovenskih "palčastih fibula", kao i svih ostalih fibula iz vremena od V — VII veka, koje su bile korišćene u nošnji gotskih, langobardskih, gepitskih, alanskih i alamanskih plemena u njihovim ranim državnim oblicima, tzv. kneževinama s duxom — plemenskim vođom. Postavljanjem glave fibule-štita — prema ekliptici na severu, u položaju zimskog solsticija, 22. decembra; na drugoj strani, nalazila se noga fibule s antropomorfnom glavom koja je bila postavljena u vreme letnjeg suncostaja, 22. juna. Tek kada je fibula postavljena u solarnu ordinaciju 2 solsticija i 2 ravnodnevnice, bilo je moguće razrešiti komplikovanu ikonografiju fibula ovakvog tipa. Direktnim oslanjanjem glave fibule o ravnodnevničko kolö, u levom uglu, prema rastu palčeva na glavi fibule, omogućilo je tumačenje palčeva na glavi kao meseca u
Po ovom sklopu, svedenom na dva godišnja doba, hladnu zimu i žarko leto, godina je ravnodnevničkim kolom podeljena na dva idealna šestomesečna dela, po vremenu izjednačavanja dana i noći — ravnodnevnicom, tzv. ekvinocijem. Astronomska raspoloživost Sunca podeljenog na četiri godišnja doba ravnodnevničkim letnjim kolom i zimskim solsticijemsuncostajem — u vremenu od V do VIII veka naše ere, shvatana je kao odnos boga Sunca i đavola Arimana, koji su se nalazili na krajevima, gornjem i donjem delu, palčaste fibule u potpunoj opoziciji. Stoga je rađanje mladog Sunca, 22. decembra, izjednačavano s rađanjem celokupne prirode, a umiranje stare prirode, na neki način, i starog Sunca kralja, 22. juna, izjednačavano je sa đavolom Arimanom. Navedeni narodi su tako objasnili prirodni fenomen letnjeg solsticija, posle trokratnog zaustavljanja Sunca na nebu i njegovog okretanja u
56
57
suprotnom pravcu: kao umiranje starog Sunca, jer je baš u tom trenutku titanska snaga Sunca počinjala da slabi, a Sunce iz najviše tačke na nebu počinjalo je da umire i da se spušta ka horizontu. Gledano s mitološko-religijske strane, ljudi toga vremena su mislili da je staro Sunce, 22. juna, kretalo u svet Arimana, boga smrti, koji je bio pretvoren u lik guštera. l ft
J. Kovačević, Varvarska kolonizacija južnoslovenskih oblasti, Novi Sad 1960. M. Andonović, Kosmografija, Beograd 1888. B. A. Ribakov, Jezičestvo drevnih Slavjan, Moskva 1981. U. Beker, Astrološki Leksikon, Gornji Milanovac 1992.
Opis Tabla I
tabli
Slika 1 Fibula iz Vrbasa, iz VII veka; postavljena u godišnji Sunčev ciklus.
58
6.
Aplika iz Orašja — rani slovenski ^ffr^ft1*
6.1.
l/ vod
Nedavno publikovana i delimično objašnjena aplika iz Orašja,* s lokaliteta Crkvine, kod Požarevca, uz stručno arheološko prepoznavanje koleginice Marine Milenković (Glasnik SAD, 11, Beograd 1996, str. 169-172), otvorila je niz pitanja. Objašnjenje arheološke grade mitološko-religijskog karaktera u primeni svoje metodologije uvek se zadržavalo na odgovarajućem prepoznavanju i sličnostima. Proces prepoznavanja se okončavao vezivanjem za odgovarajuće sličnosti bez dubljeg tumačenja koje bi zadiralo u probleme stilske analize, ikonografije i dogmatike.
dovelo do logične svrsishodnosti. Tako sagledana iz ugla arheološko-etnološke škole, iz njenog kalendarskog miljea, aplika je stekla pravu svrhovitost predmeta koji se ušivao na haljinu učesnika u kupalskim svečanostima. Ovakvo tumačenje je zahtevalo dublju stilsku i ikonografsku analizu koja je mogla da postavi likovnu predstavu primereno svojoj svrsi.
62.
Sadržaj kompozicije
Posmatrana u okvirima oštećenog kvadrata, kompozicija se iščitava na sledeći način: O Kvadrat predstavlja površinu zemlje koja u gornjem delu ima par vreža, možda, cveta perunike, ljiljana, latice ili korena ječma ili i paprati; a u donjem delu, dva zrakasto postavljena lista koje kao da presecaju zraci Sunca. O Krug u okviru kojeg se odigrava celokupna kompozicija predstavlja granicu između nebeskog svoda i površine zemlje.5 O Unutar kruga je predstavljena dvoglava zoomorfna ptica s lavljim nogama i ljudskim rukama. Dve glave su predstavljene kao sijamski blizanci psa (vuka) i lava koji su odeveni u naročito raskošno naboranu košulju s poligonalnim ukrasnim okovratnikom. Ptica se završava velikim, moćnim repom nalik kito vom.
U slučaju aplike iz Orašja, načinjenoj od pozlaćene bronze, dimenzija 10 x 10 cm, na kojoj je data likovna predstava zoomorfne dvoglave ptice, sagledavanje mitološkog sižea samo uz pomoć sličnosti bilo je praktično nemoguće. Stoga je autor pokušao da ovaj likovni problem sagleda koristeći rusku arheološku-etnološku literaturu škole Borisa Aleksandrovića Ribakova, koja je već više decenija nalazila načina da arheološku građu mitološkog, a pre svega prešlo venskog, paganskog karaktera, u svom prepoznavanju hronološki spusti čak do granica neolita, ne bi li tako lakše došla do geneze ruskog i svih ostalih slovenskih naroda. Temeljna istraživanja B. A. Ribakova, koja su upotpunjena i zaokružena u njegovim dvema kapitalnim knjigama —sintezama: "Paganstvo Slovena" i "Paganstvo Rusa" pokušale su da arheološku građu, etnološki i istorijsko-umetnički materijal preslovenskog mitološkog sadržaja, protumače kalendarskim smeštanjem što je građu
Sudeći po grčkim izvorima, "psećom zvezdom," Siriusom počinjala je atinska Nova godina, posle pojavljivanja ove planete na horizontu, oko 19. jula. Po antičkoj mitologiji, pseća
60
61
63.
Poreklo Monografskog piedloSka
zvezda (Sirius) zvala se Ortro. Ona je bila u obliku dvoglavog psa (grčkog Janusa), a njeni roditelji su bili Ehidna i Tifon. Ali, u osnovi ove priče krije se grčka zoomorfha predstava kalendara. Ortrova deca su bili lav i zmija. Grčko shvatanje kalendarskog računanja početka godine bilo je blisko povezano s rađanjem zvezde Sirius (psećom zvezdom) i rađanjem Sunca pod horizontom; ili, uslovno rečeno iz dubine zemlje i sveta smrti. Tako da se Siriusov izlazak na horizontu, u jutarnjem polumraku pre Sunčevog izlaska, nazivao Ortus Heliacus. Odatle je i proisteklo ime Ortro. Ali, ovaj izlazak zvezde Sirius na istočnom horizontu bio je posledica Zemljinog okretanja od zapada ka istoku. Tako je za stare Grke izlazak zvezde Sirius, najsjajnije zvezde' — nekretnice u sazvežđu Velikog psa, bio likovno predstavljen u obliku psa s dve glave: i psećom i lavljom. Tako je" godišnji kalendar proticao u znaku izlaska pseće zvezde Sirius oko 19. jula, koja je tako postala znamenje same sredine godine; dok je druga polovina godine započinjala prolaskom Sunca kroz zodijački odsečak Lava, 23. jula; Lav je kao sin Ortra, postao oznaka celokupne druge polovine godine. U grčkoj mitologiji Ortro se vezuje za psa čuvara Gerionovog stada, kojeg je, u jednom od svojih podviga, ubio Herakle. A u daljoj analizi — Gerion se poistovećuje s Kronom i bogom podzemlja.
— da na taj način označi polovinu godine koja je već započela. Ali, grčko shvatanje kalendara evoluiralo je i dalje, delimično se pretačući u kalendar Sasanida, Sarmata i naših predaka, starih Slovena. Sličnosti su ukazivale na to da se na aplici, s leva, 7 nalazi krilata pseća zvezda, persijski Tištri, koji se u sasanidskoj umetnosti nazivao Simurgom, u Sarmata Simargom, a u Slovena Simarglom. Ovaj krilati pas uvek se predstavljao kao paun-lav. Glava sijamskog blizanca, s desna, glava je lava što je po persiisko-sasanidskim sličnostima moralo biti zoomorfno 19 1 "3 otelovljenje boga Mitre, sina glavnog boga Ahuramadza, koji je bio bog Sunca. U Slovena je bog sijajuće Sunčeve kugle bio Horz, što, po Jagiću, potiče od prideva horn (chorn). U Grka je bog sunčeve svetlosti bio Apolon. U sve tri gore navedene mitologije — stalni pratioci boga Sunca bili su pas i lav. 18
64.
Uloga kompozicije
Tek sada je jasno zašto je na aplici iz Orašja glava psa okrenuta na — levo — da na taj način označi polovinu godine koja je već prošla; kao i zašto je glava lava okrenuta na — desno
Sličan materijal iz ruske literature, datovan od XII — XIII veka, dao je pravi smisao kompoziciji. Ali, grčko shvatanje kalendara, staro više od dva milenijuma, negde iz vremena Trojanskog rata, seleći se u međuvremenu, od jednog sredozemnog naroda do drugog, a najviše zahvaljujući Rimljanima, dobilo je svoje konačno obličje i smisao. Međutim, skoro jedan milenijum posle Rimljana, Sloveni su stvorili svoje shvatanje kalendarskog proticanja godine. Tako da je aplika iz Orašja plod slovenskog kalendara, a zoomorfna predstava zodijačkog znaka "blizanci" ima funkciju likovne predstave letnjeg solsticija, 22. juna, a to je bio dan početka leta u starih Slovena. Tada na nebu dolazi do Sunčevog zastoja — sunčeva obratnica, po narodnom verovanju, Sunce se obrne tri puta na nebu
62
63
(R. Grevs, Grčki mitovi, Beograd 1969, 34, 105 e; 123 B, 1; 132 a,d,3,4; M. Milanković, Istorija astronomske nauke, Beograd 1979, 8-11; U. Beker, Astrološki leksikon, Gornji Milanovac 1992, str. 68, 97, 111, 223, 225, 220).
u suprotnom smerii. Ova raspoloživost Sunca predstavlja vreme njegovog najdužeg podnevnog položaja, i to u trenutku kad počinje da mu opada snaga.
65.
Mitsko obrazloženje
22. juna su se, u starih Slovena, završavale su se višenedeljne svečanosti namenjene boginji sreće, Kupali. Tada se narod u skladu s paganskim običajima kupao u rekama "rosom Kupale," jer se verovalo da vode reka imaju mističnu snagu. Izvori i reke su, u Slovena, bili poistovećivani s božanskom majkom, te jedna staroslovenska molitva kazuje:^* "Došao sam tebi, mala vodo, majko, s glavom pognutom i pokajnički, oprosti mi i ti i svi tvoji preci". Ali, pravi cilj Kupalskih svečanosti bila je molitva za uspešno napajanje sušnih polja kišom. 22. juna, kada je suša bila najveća, a Sunce najžešće peklo, morao je intervenisati Simargl, zvezda Sirius, krilati paun-lav; on je za Slovene bio bog koji je čuvao korenje biljaka i oslobađao podzemne vode kako bi ove povratile vlagu usevima i sprečile sušu. I tako, Simargl, 22. juna, silazi u svet podzemlja da oslobodi vode i označi dan Sunčevog zastoja, letnji solsticij; a opet se pojavljuje 19. jula, pre izlaska Sunca, kao zvezda Sirius, da najavi kako su vode oslobođene i suša sprečena. U hrišćanstvu je, kasnije, taj trenutak, rađanja Simargla-zvezde Sirius, oko 19. jula, obeležen praznikom Ivanjdanom. Podignuti palčevi pseće desne i lavlje leve ljudske ruke, uz sama usta, sudeći po sličnostima s narukvicom iz Tvera, ukazuju na to da su i pas i lav u rukama imali pehare — kupe (trougaonog oblika) nalik ritonima, pa nije slučajno da se slovenski bog sunca Horz zvao rog; naime, nekada su Skiti pili
64
iz izdubljenog roga. Čin zdravice pri ispijanju grčke ambrozije, iranske haome, vedske some i slovenskih medovine i piva — tih pića besmrtnosti — ukazuje na to da se izbegla smrt od suše. Simarglovim (Siriusovim) putem u podzemlje, i oslobađanjem podzemnih voda, bila je zaustavljena paklena snaga Sunčeve svetlosti. Vlaga se vratila sušnim poljima, a Kupalske svečanosti su uspešno okončane. Držeći se i grčkih antičkih sličnosti i pseće zvezde, Ortra, postaje jasniji celokupni smisao aplike iz Orašja. Nastupanje druge polovine kalendarske godine označeno je silaskom oca pseće zvezde, Ortra, u svet podzemlja, i rađanje njegovog sina — lava u drugoj polovini kalendarske godine. Sudeći po sličnostima iz ruskog materijala, učesnici Kupalskih svečanosti iz Orašja, pas i lav (Simargl i Horz) ispijaju ambroziju istočnih Slovena — pivo. A napupele mladice ječma (hmelja), koje džigljaju iz osnove kvadrata uokvirujući središni krug, pokazuju da je vraćanje vlage uzrokovalo klijanje i obilan prinos ječma (hmelja). Jer, Simarglovo putovanje u podzemlje jeste znak zaštite ječmenog (hmeljnog) korenja i obilja i vrednosti godišnje letine. Dovođenjem u vezu vreže ječma (hmelja) s činom ispijanja piva, aludira se na uspešan prinos ove žitarice. Iz istorijskih izvora je poznato da je u istočnih Slovena'ambrozija bila pivo koje se pravilo od prevrelog ječma (hmelja).21' Konačno, kada je reč o hronološkoj proceni, rane sasanidske tkanine^ vezuju Senmurva za VII vek. Ali, zlatni depo iz Nad Sent-Mikloša Senmurva svrstavaju u IX vek. Srebrne narukvice iz ruskih nalazišta ukazuju na period od XII — XIII veka. Ortro, pseća zvezda — Sirius, persijski Tištri, sasanidski Simurg, sarmatski Simarg i slovenski Simargl — ukazuje na njegovu veoma ranu pojavu u mikenskoj mitologiji, XIII veka pre naše ere, njegovu stalnost i procvat u Slovena,
65
u XII i Xm veku.31 A kada je reč o aplici iz Orašja, njeno poreklo se mora vezati za rad ruskih radionica i reku izbeglica, koja je preplavila Balkan i Evropu, bežeći pred pustošnom mongolskom opasnosti, u prvoj polovini XIII veka.
6.6. Napomene: L M. Milenković, Pozlaćena aplikacija s lokaliteta OrašjeCrkvina, Glasnik SAD 11, Beograd 1996, str. 169-172. 2. Isto. 3. Koja je načinila najbolju vezu arheologije s etnologijom s ciljem da što bolje sagleda genetski kod ruskog naroda i njegovo slovensko poreklo. 4. B. A. Ribakov, Rusali i bog Simargl-Pereplut, Sovjetskaja arheologija, 2, Moskva 1967, str. 91-116. 5. Zaton antike v Slovenija, Ljubljana 1976, tabla b.b. 6. Sovjetskaja arheologija, 2, Moskva 1967. 7. Mitologija stare Persije. (Prema: New Larousse Encyclopedia of Mythology, London 1969, str. 3091 i dalje). 8. D. Talbot Riče, Rani srednji vek, Beograd 1967, str. 26 sa slikom. 9. M. Gimbutas, The Slavs, London 1971. 10. B. A. Ribakov, Rusalii... , op. cit. lL G. M. Bongrad-Levin, Ancient Civilizations, Moskva 1989, str. 150 sa slikom. 12. D. Talbot Riče, op. cit. 13. Isto. 66
14. 15. 16. 17. 18. 19.
Isto. S. Vasiljev, Slovenska mitologija, Beograd 1986. Isto. Isto. Isto. U. Beker, Astrološki Leksikon (astrologija-astronomijakosmologija) Gornji Milanovac 1992, str. 225, odrednica "solsticijum". 20. Slovenska mitologija. (Prema: New Larousse Encyclopedia, op. cit). 21. Isto. 22. B. A. Ribakov, Russkoe prikladnoe iskusstvo X — XIII vekov, Lenningrad 1971, str. 97-116. 23. Isto. 24. N. Čausidis, Mitskite sliki na južnite Sloveni, Kumanovo 1994, str. 374-375. 25. Š. Kulišić, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd, "Ivanjdan", M. S. Filipović, Jarilo kod Srba u Banatu, Zbornik Matice Srpske, Novi Sad 1954, str. 49, ZMS 8. 26. S. Vasiljev, op. cit. 27. B. A. Ribakov, Russkoe... , op. cit. 28. W. F. Vollbach, II tessuto nell'Arte Antica, Milano 1966, str. 50. 29. Isto. 30. N. Mavrodinov, Starobugarsko iskustvo, Sofija 1959, str. 126-130. 31. B. A. Ribakov, Russkoe ... , op. cit; B. A. Ribakov, Rusalii ... , op. cit. 32. Isto.
67
6.7. Opis tabli Tabla! Pozlaćena bronzana aplika s lokaliteta Orašje-Crkvina. Elementi aplike su: 1. Kvadratni okvir; 2. Vreža ječmenog (hmeljnog) rastinja; 3. Blizanci-hibrid sačinjen od tela čoveka i životinje; 4. Noge lava; 5. Stomak i krila pauna; 6. Grudi i ruke čoveka; 7. Rep kita; 8. Raskošna košulja sa naborima i poligonalnim okovratnikom; 9. Glava psa i 10. Glava lava. (Prema: M. Milinković, op. cit).
TaUaJI Slika 1
Kasnoantička freska iz Ljubljane s predstavom kvadrata i kruga. Freska ukrašena floralnom simetričnom dekoracijom. (Prema: Zaton antike v Slovenija, Ljubljana 1976, tabla b.b).
Aplika iz Orašja (idealna prepravka). Slika l Crtež vuka u trku, s levog profila, pokazuje veliku fizičku sličnost ove vučje glave i one s aplike iz Orašja. (Prema udžbeniku: Ekologija s elementima biogeografije, Beograd 1962, str. 46, si. 28).
Tabkm
Vollbach, II tessuto nell'Arte antica, Milano 1966, str. 124, si. 57, Brisel, Muzej za umetnost i istoriju). Slika 2 Sasanidski Simurg, iz VI—VII veka, predstavljen na jednom kružnom tanjim. (Prema: D. Talbot Riče, Rani srednji vek, Beograd 1976, str. 26 sa slikom).
Iranski zlatni riton, iz Hamadana, iz V veka pre naše ere, s predstavom hibrida lava i orla. Pokazuje istu obradu lavlje grive kao i na aplici iz Orašja. (Prema: G. M. Bongard-Levin, Ancient Civilizations, Moskva 1989, str. 150). Slika 4 Senmurv-sasanidski krilati pas. Sučeljeni Senmurvi kraj Drveta života predstavljaju zaštitu i preporod celokupne prirode. (Prema: B. A. Ribakov, Rusali i bog Simargl-Pereplut, Sovjetska arheologija 2, Moskva 1967, str. 91-116).
TaUaJV Slika 1 Senmurv načinjen za potrebe vizantijskih kupaca u XI veku. Ovaj komad tkanine nalazi se u Španiji. (Prema: W. M. Volbach, op. cit. str. 130, si. 61).
Senmurv, sasanidska tkanina iz VI-VII veka. (Prema: W. F. Volbach, op. cit, str. 50, slika 21. Danas se tkanina nalazi u Viktorija i Albert muzeju u Londonu).
Slika 1 Senmurv, Sasanidska tkanina iz VI—VII veka. (Prema: W. F.
68
69
TaUaJV Reljef s predstavom sučeljenih sasanidskih paun-zmajeva, s kraja VI i početka VII veka. Reljef se nalazi u Muzeju Osmanlijskog carstva, u Istanbulu. (Prema: F. Serre, L'Art de la Perse Ancienne, Paris 1921, str. 102).
Reljefna dekoracija, koja se nalazila na tkanini Hozroja II, bila je deo njegove monumentalne konjaničke skulpture u Taq i Bustan-u; imala je niz sučeljenih Senmurva, a datovana je u 620. g. (Prema: F. Serre, op. cit. str. 94).
Tabla Vin
Slika 1-2 Zlatna kupa iz Nad Sent-Mikloša, iz IX veka. Na ovoj zlatnoj kupi kao da su otac i sin ponovo postali zasebne ličnosti s istim telom: jednom s glavom psa, a drugi put, s glavom lava. Antički Ortro i njegov sin lav razdeljuju godinu u jednom uzastopnom ciklusu, smenjujući se u okruglim opasujućim rozetama, u fantastičnoj biljnoj vreži, na dva jednaka dela — u krug bez prekida, da bi ideja uzastopnosti bila sasvim jasna, a kalendarski niz prirode nikad prekinut. (Prema: N. Mavrodinov, op. cit. str. 126, si. 124).
Tabla IX
Slika 1 (1-1 S)
Celokupna tipologija Simargla, u trajanju od gvozdenog doba do sredine XIV veka, data je na tabli LXXXVI knjige N. Čausidisa, Mitskite sliki na južnite Sloveni, Skopje 1994, str. 373.
TabU
Slika 1-2 Srebrna narukvica s predstavom rusalske svečanosti; nađena je 1906, u Tverskoj ostavi, a datuje se u XII vek. Tverska narukvica daje celokupni siže Kupalskih svečanosti u 12-slika: — narukvica je uzduž po sredini podeljena na dve zone, na Nebo i na podzemlje, dok je linija — razdelnica samo zemljino tlo. Nebo je .naglašeno arkadama koje su zenit likovne predstave.
Slika 1 Zlatna patera broj 15, iz zlatne ostave Nad Sent-Mikloš, iz IX veka. Sada je u Bečkom istorijskom muzeju. Zlatna patera ima u svom centru Senmurva uklopljenog u vrežu perunike. Patera je podeljena na 28 kanala, što govori o 28 mesečevih stanica ili o smenjivanju 4 mesečeve nedeljne mene. U prvoj nedelji, prve četvrti; u drugoj, punog meseca; u trećoj, poslednje četvrti; i u četvrtoj nedelji, mladog meseca. 22. juni, dan Sunčevog solsticija, padao je u mesečevu menu, obličja mladog meseca. (Prema: N. Mavrodinov, Starobugarsko iskustvo, Sofija 1959, str. 126, s.124).
(2) 2. Kadar u sredini prikazuje Jarila-slovenskog boga stvaralačke prirode koji se rađa u obliku kentaura; on ima telo lava, a glavu mladića. Tako su stari Sloveni smatrali da se Sunčeva jara-Jarilo rađa nakon završetka Kupalskih svečanosti kao mlado Sunce.
70
71
(2) 1. Kadar s leva predstavlja Drvo života u obliku cveta paprati ili stilizovane perunike, koja je u donjoj zoni povezana s korenjem —podzemljem i smrću.
(1) 6. Kadar sasvim desno prikazuje hibrid Jarila-kupalu koji sedi na rascvetaloj prirodi. Desnom rukom nazdravlja kupastim ritonom s ambrozijom, radujući se što su vode sveta oslobođene, a priroda već u punom cvatu. (Prema: B. A. Ribakov, Ruskoje prikladnoje iskustvo X- XIII veka, Lenjingrad 1971, str. 104, si. 145-146).
pojavljuju u proleće kada izorana polja ištu kišu. Tada vile sipaju rosu iz rogova, a klasovi tada započinju da se pune zrnevljima žita. Upravo je mesec juni posebno karakterističan zbog vodenih duhova-vila; one su deo svadbenih ceremonija Zemlje i Vode, pri kojima se oprašuje i ozrnovljuje žito, bez čega žetva ne bi bila moguća. Narukvica iz Kijeva, sa spahiluka Rakovskih, u centru svog desnog dela, na kojoj je bilo 10 metopa, imala je rastuću mladicu, Drvo života, spopadnuto od dve krilate devojke koje imaju tela ptice. Dekoracija na narukvici je podeljena u 5 x po 2 istovetne metope: 1. Metopa s bezvodnim Drvetom života i 2. S vodom napojenim Drvetom života, sa 2 x 2 vile — devojke ptičjeg tela. (4, 5, 6, 3); s korenjem bez vode i onim s vodom (7, 8), i parom metopa s grafičkom predstavljenom vodom: jednom zatvorenom u lavirintu i drugom što je u proticanju. Sve je međusobno povezano: s jedne strane nalazi se usahlo Drvo života, čiji koren žeđa za vodom, i voda, smeštena negde u dubini zemlje gde iščekuje rajsku pticu-devojku; a ona treba pusti ustave voda i tako nahrani vodom korenje Drveta života, koje se nalazi u podzemlju; da bi, u sledećoj metopi, već bilo prikazano bujno Drvo života što stremi ka nebeskom svodu, luku-vrhu narukvice.
Tabla X Slika 1 Srebrna narukvica sa spahiluka Rakovskih, iz XII veka, prikazuje vile rusalke i Drvo života, nađene 1889. godine. (Prema: B. A. Ribakov, Rusali, op. cit, str. 106, slika 8). Narukvica je najlepša predstava slovenskih vila, žena-ptica.One su imale ulogu da čuvaju polja i na neki način su obezbeđivale vlagu i rosu. U etnologiji Bugarske ove vile se potanko opisuju kao lepe devojke, s dugim pletenicama i krilima, koje se
Slika 2-3 Kijevska narukvica sa spahiluka Trubeckog, iz XII veka. (Prema: Ibid, str. 96-97, 3). Prikazuje kompozicije u 4 metope. Obe metope kao dekoraciju imaju po dva sučeljena Sunca, pre i posle Sunčevog suncostaja, 22. juna. Polovina narukvice, sa dva metopska polja, ukazuje na vremensku situaciju pre 22. juna, kada je žega ubitačna i Sunce u zenitu. Sunce je u pratnji svojih čuvara: Simargla i Sirin-vile — goluba. Centralna tema kompozicije je lav koji je personifikacija Sunca ili ani-
72
73
(2) 3. U kadru sasvim s desna, krilati pas Simargl na dan 22. juna, ponire u Zemlju, da bi umro kao Ortro, prva polovina godine; 19. jula ponovo se rađa kao pseća zvezda Sirius, da javi ljudima kako je voda stigla, a suša sprečena.
(1) 4. U kadru sasvim sleva, nalazi se lik kupale, otelotvorenje voda i vlage koju je Simargl oslobodio. Kupala levom rukom nazdravlja, pijući iz kupastog ritona, dok joj se u desnoj ruci nalazi već umrli Simargl — u ovom slučaju, prva polovina prohujale godine. (1) 5. Kadar u sredini pokazuje mlado Sunce Jarila u punoj snazi, kao novo mlado Sunce što se rodilo oslobađajući se od svog hibridnog oblika kentaura.
malna zamena Sunca: zona podzemlja predstavljena je razgranatim korenjem koje žudi za kišom. U drugom delu narukvice, kao čigra izranja Jarilo, u telu lava, s krilima koja imaju pseću glavu kao svoju podršku. Ideja celokupne kompozicije je u dvostrukoj prirodi Sunca u vremenu letnjeg solsticija, 22. juna. U vremenu Sunčevog zenita nastupa zastoj Sunca koji omogućava prirodi da sačuva vlagu korenju bilja. Tu, glavnu ulogu preuzima Simargl, kao čuvar korenja bilja i Drveta života. Zato je na prvoj metopi predstavljena slika lava, koji se nalazi između dve kvadratne predstave, s kuglama Sunca. S njegove leve strane, predstavljen je krilati lav Simargl, kao sredstvo obuzdavanja ubitačne snage Sunca. On tako postaje čuvar celokupnog života na Zemlji. Nasuprot njemu, sasvim s desne strane, nalazi se predstava goluba kao rajske ptice, Sirinptice: žene koja je oličenje napajanja zemlje vlagom. Tako lava-Sunčevu kuglu — obuzdavaju sile Simargla i Širina; prvi da bi sačuvao korenje bilja od žege, a drugi da bi ih napojio vodom. U drugoj kompoziciji, koja je razrešenje prve, kao i celokupne narukvice, Sunčevo otelovljenje — lav, pretvara se u Jarila; smrt starog Sunca rađa novo mlado Sunce Jarila, uz pomoć Simargla kao protoma na krilu lava-čoveka. S obe strane dva Sunca i Sunčeve obratnice nalaze se nabujali korenovi prirode, s leve, i Sirin — ptica, gospodar rose i vlage, s desne strane. Donji deo kompozicije, u zoni podzemlja, predstavljen je pletenicom koja simbolizuje bujne vodene tokove.
Srebrna narukvica iz Starog Rjazanja, iz XII—XIII veka (prema: Sovjetska arheologija 1967, 2, str. 2121, si. 2), veoma je složene kompozicije, sastavljene od 14 metopa, koje su sve povezane tom jednom idejom i ciljem da se vodeni tokovi vrate korenju bilja, tj. celokupnoj prirodi, a to je predstavljeno u četiri metope, u donjoj zoni. Njima su suprotstavljene četiri
74
rajske ptice, gospodarice rose i vlage, u najvišoj tački kompozicije koja se nalazi u polukružnoj zoni neba. Simargl, ovde s glavom orla u zoni podzemlja, izborio je svoju bitku: oslobodio je vode sveta i sačuvao prirodu od žege uz pomoć Jarila, muzičara što svira u ruske gusle, citru, i oličava novu prirodu i novo mlado Sunce. Ženska učesnica Kupalskih svečanosti ispija slovensku ambroziju, tečnost večnog života (hmeljnu medovinu), kao znak da je rođeno novo mlado Sunce i nova priroda, a umrlo staro Sunce i ubitačna Sunčeva žega. I novo mlado Sunce, Jarilo sedi na korenju raspupele prirode držeći u desnici kupu s hmeljnom ambrozijom (medovinom), a u levici, upaljenu svecu da bi pokazao da se rodilo novo mlado Sunce i tako upalilo novo svetio što simbolizuje upaljena sveca.
Još jedna srebrna narukvica nađena u Starom Rjazanju, iz XIIXIII veka, predstavlja veoma složenu kompoziciju načinjenu iz 8 metopa. Celokupna kompozicija je svedena na 3 antiteze: Simargl i Drvo života; lav ot'elovljenje Sunca (kao rascvetalo bilje) i grifon (kao pomoćnik Sunca) koji takođe ima ulogu čuvara Drveta života. U ovom našem slučaju, dvostruko ponovljena kompozicija Simargla s drvetom života pokazuje da je on poenta celokupne dekoracije. On predstavlja stanje Sunca pre i posle Sunčevog solsticija, 22. juna. Njegovo udvajanje u kompoziciji je znak da su zakoni prirode uvek isti, i pre i posle, i da to garantuje Simargl, čuvar Drveta života i gospodar vodenih ustava i vlage.
75
Na ovoj narukvici istovremeno je predstavljena i dvostruka priroda Sunca. Na jednoj strani nju simbolizuje grifon, kao čuvar prirode; on je uvek bio otelovljenje i zoomorfna zamena Sunca i oznaka njegove snage i vreline. S druge strane, nalazi se lav, takođe zoomorfna zamena Sunca; ovde je lav predstavljen kao mlado Sunce posle 22. juna, i oznaka je druge polovine kalendarske godine. Znači, u ovom slučaju, mlado Sunce rascvetali lav, suprotstavljano je starom Suncu, grifonu tj. samoj prirodi, jer ovde grifon predstavlja i snagu Zemlje i snagu Neba, tj. uvek ima dvostruku prirodu. Ali, u ovom slučaju, grifon je još ubedljivije predstavljen s dve palmete, koje simetrično slede jedna iz druge; mi uočavamo kao dva Sunca, jedno pre i drugo posle 22. juna i vreme Sunčeve obratnice (zastoja) i Sunčevog solsticija.
76
TaÖJia LXXXVI
III TERIOMORFNA MITOLOGIJA 1. Postojanost animalne teofanije u slovenskoj poganskoj mitologiji Sticaj slučajnih okolnosti uputio me je na rad na g0re pomenutoj temi. Naime, baveći se problemom "Dračke rnitr°P°"Je l lokalitetom Glavenica, znanim iz života Klimenta Ohridskog, došao sam do nekih zapažanja. Pre svega, po moji01 najnovijim saznanjima, ovaj lokalitet je, konačno postavljen posle 100 godina traženja njegovog pravog mesta, na vrh poluostrva Karaburun, na samim Otrantskim vratima Jadrana, u pokrajini Epir, na obali Albanije. To poluostrvo, koje turska r£č opisuje kao crni rt, u antici se zvalo Keraunia; Kliment Ohridski je podigao manastir na kruni toga poluostrva, n^ lokalitetu Glavenica. Nedaleko odatle bila je i granica bugarske države u IX — X veku, tzv. Kutmičevica. U Antici, u zalivu Glosa, bila je granica dve rimske provincije — Epira Vetu sa i Epira Novusa. I tako, u nauci već davno pretpostavljeni lokalitet "Glavenica , ukazao je na antički lokalitet Keraunia-u, koji je proistekao iz antroponima Kernunus ili Cernunos. Kada je protumačena ta 0 3 reč, utvrđeno je da je u pitanju Galski bog — gosp " *" životinja — Kernunus; istog značenja bio je i keltski bog Cernunos. Za mene je najveći izazov bilo pitanje: zašto Je Kliment Ohridski podigao svoj čuveni manastir na Acroceraumu~ Glavenicu, kultnom mestu galsko-keltskog jelenskog boga? Da e bi se utvrdio valjani razlog ove naklonosti trebalo j pogledati kompletnu dokumentaciju o kultnom značenju "Jelena" u arhe-
85
ologiji, istoriji umetnosti i u svim vidovima religijskih shvatanja. Gore navedena dokumentacija ukazivala je na nekoliko činjeni-
ca:
* jelen se uvek javljao u sklopu s pokojnicima, grobnim ritusom i sakralnim objektima — rimskim i rano-vizantijskim bazilikama; * jelen je uvek, u tom smislu, predstavljao samog pokojnika; on je poistovećivan s božanstvom smrti, koji je bio znak da je pokojnik, u smrtnom času, napustio telo i prešao s onu stranu života, u sfere gde žive duše umrlih.
Ali, problem pojave jelena nije bio tako jednostavan kako je to izgledalo u prvi mah. Njegov htonski karakter i sakralna namena nisu bili pod znakom sumnje; ali, primećeno je da se, od njegove pojave u paleolitu pa do kraja Srednjeg veka, njegova pojavnost menjala u sklopu s promenama grobnog ritusa, načina verovanja i, pre svega, njegovog mesta u duhovnom životu čoveka. Jelen se po prvi -put pojavio u Evropi, u paleolitskoj pećinskoj umetnosti franko-kantabrijskog kruga. Mada se njegova pojava vezuje za pećinsko slikarstvo, izražavanja njegove pojavnosti vidljive su i na predmetima načinjenim od kosti, na kamenu i slično. Mada jelen, u paleolitskoj umetnosti, pre svega u pećinama Altamira u Španiji i Lasko u Francuskoj, nema takvu ulogu kao predstave konja i bizona; izgleda da je on treća životinja po svojoj zastupljenosti u tom vremenu. Upravo najblistavija paleolitska umetnost završiće se čitavom jednom civilizacijskom fazom, koja će po jelenu, dobiti svoj naziv: "kao vreme potpune dominacije jelena, tj. irvasa", u takozvanoj Magdalenijskoj epohi.
86
Ali, radi boljeg shvatanja ove vizuelne problematike ukažimo na činjenicu da se jelen, kao uostalom i druge životinje, u paleolitu predstavljao po pećinama, tehnikom urezivanja, a potom naknadnog kolorisanja u tri osnovne boje: crnoj, žutoj i crvenoj. Ovakav izbor boja nije slučajan: "crna boja" predstavlja smrt i nestanak životnih impulsa; "žuta" predstavlja boju Sunca i života; a "crvena" je boja krvi i životnih potencija. Kuriozitet je da se jelen pojavio u Orinjaku, u starijem ledenom dobu, izveden pre oko 30.000 godina, tehnikom urezivanja u zidne kamene površine; on će nestati kao što se i pojavio urezan na stećcima, u XVI i XVII veku. Prelaskom iz paleolita u mlađe hronološke periode, halkolit, period eneolita — "Kult jelena i rogova treba posmatrati kroz evolucione promene htonsko-lovačkih kultova zoolatrije, preko htonsko-agrarnih kultova antropomorfnog politeizma." Da bi se jasnije shvatio cilj, gore navedenog tumačenja Vladimira Živančevića, recimo jednostavno da se uloga jelena u grobnom ritusu izmenila. U vremenu paleolita, jelen, kao uostalom i druge navedene životinje, ima ulogu anime — duše životinje — koja preko procesa metempsihoze — seobe iz mesta u mesto — omogućava lovcu siguran ulov. Da bismo bolje ilustrovali naš opis izmene grobnog i sakralnog ritusa pokojnika, uzećemo za primer jedan žrtvenik s predstavom jelena — s lokaliteta Rudna Glava, koji predstavlja najstariji rudnik bakra u Evropi, iz V-milenijuma pre naše ere. Navedeni lokalitet Rudna Glava, iz Negotinske Krajine, iz ranog je vinčanskog perioda, a predstavlja dobro tehnološki razvijen rudnik bakra. Upravo u njegovim hodnicima pronađen je keramički oltar u obliku "figure jelena", a uz njega su nađeni jelenski rogovi, od kojih je načinjen alat za skupljanje
87
i usitnjavanje bakarne rade. Navedeni keramički oltar je kvadratan s četiri ugaone nogestope, koje predstavljaju i noge same životinje, dok je jedna strana oltara okrunjena glavom jelena i rogovima koji premošćavaju celokupan centralni prihvatnik oltara. Čitavo telo oltara prekriveno je romboidnim meandrima koji kao da sjajno dopunjavaju figuralnu stilizaciju glave, očiju i rogova jelena. Trenuci te rane eneolitske revolucije, koji su u sklopu neolitske upotrebe keramike i agrarizacije, značili su i promenu celokupne duhovne konstelacije preistorijskog čoveka. Ako je svet jelena u paleolitu bio vezan za uspešan lov i ulovljenu dušu životinje, sada, u neolitu i eneolitu, čovekov život se promenio, a samim tim i način dolaženja u kontakt s životinjom. Život čovekov sveden je na sintagmu: seme — zemlja — kiša. I upravo iz tog odnosa prema posejanom zrne viju žita i rodnoj godini s dosta kiše, proisteklo je verovanje, kao i odnos, prema zagrobnom životu, iz kojih će potom slučiti htonsko-zemljoradnički kultovi. Ali, vratimo se lokalitetu Rudna Glava, koji predstavlja viši nivo neolitske civilizacije — rano bakarno doba, i pitanju — kojoj nameni bi mogao da posluži jelenski žrtvenik pronađen duboko sakriven u revire radnika? Čini se da je nekadašnja funkcija jelena, kao anime i totema gensa, u potpunosti izmenjena. Sada, on dobija funkciju psihopompa, posrednika i prenosioca pokojnika u svet zaborava i dubine smrti. Ali ovde, na našem keramičkom jelenskom žvrtveniku iz Rudne Glave, nije u pitanju samo određeni pokojnik, već, pre svega, dobrobit radnika i uspešan rad radara. Upravo jedan narodni običaj s Petrove Gore, iz jablaničkog sreza, koji se održava svake godine na dan 12. jula, daje nam sliku uloge jelena u zemljoradničkom kultu. Naime, navedenoga dana, na kamenom žrtveniku se prinosila žrtva; i, upravo tada žrtvenik bi morao biti poprskan krvlju tek zaklane životinje.
U starini je cilj žrtvovanja bio jelen, a danas kao njegova zamena koristi se ovca ili brav. Upravo smisao savremenog žrtvovanja jelena ukazuje nam na moguće rešenje uloge keramičkog oltara s Rudne Glave, starog 7.000 godina. Po tumačenju Ribakova, M. Gimbutas i dragih naučnika, "romboidni meandri" u preistoriji imaju značenje "kiše", "vlage", obnavljanja prirode "kapima kiše". Ali, pošto je u pitanju predstava jelena, on ovde ima svakako ulogu posrednika kome je upućena molba "za kišu" — da je prenese boginji plodnosti Magna mater (Majci Zemlji). Ali, s obzirom na to da je, u našem slučaju, u pitanju radnik, a žrtvovanje na Petrovoj Gori pokazuje da je neophodna krv žrtvene životinje po ćelom oltara. Mislimo, ako je predstava "romboidnih meandara" na žrtveniku znak vlažnosti i kišnih kapi, ovde posrednik do božanstva plodnosti postaje "žrtvena krv" — i to je ono što je u ovom okružju najvažnije. To znači da romboidni meandri na žrtveniku daju vizuelni utisak "žrtvene krvi". Mehanizam neolitske religije sačinjen od semena, zemlje — posrednika i vlage — onog koji obnavlja prirodu, ovde je povezana "krvlju posrednika" — žrtvenim jelenom. I tako, sada, na evropsku scenu duhovnosti stiže praksa posredovanja ljudi i bogova. Ta religijska praksa nosi ime Šamanizam. Sve nomadske civilizacije, a i većina afričkih, azijskih i južnoameričkih, do dana današnjeg imaju ovakav način saobraćanja kao uobičajen i svakodnevan. Upravo šamanski obredi, putem ritualnog bubnjanja, bili su put uspostavljanja veze s božanstvom. Da bismo shvatili način razmišljanja i verovanja čoveka iz Rudne Glave, ukažimo na to da je šamanska "rodovsko-plemenska religija danas ista na svim meridijanima, među primitivnim narodima — ona svet predstavlja u tri dela: niži, srednji (zemaljski) i viši. U višem svetu obavezno vlada životni zaštitnik. U severnih naroda to je majka-jelen, u Centralnoj i Severnoj Americi — majka-medved. Niži svet je carstvo tame, zemlja senki... "
88
89
Oko 2200, pa sve do 1200. godine pre naše ere, u Evropi, već krajem neolita, javljaju se megalitska kamena svetilišta. Krunu te monumentalne grobne umetnosti predstavlja svetilište u Stonhendžu, u dolini Solzberi, u Engleskoj. Oblik kružnog uokviravanja uspravnih kamenih kubusa predstavlja tip toloidne građevine, s ulaznim vestibilom Dromosom. Arheološka istraživanja utvrdila su da se svetilište u Stonhendžu zidalo neprestano oko 1.000 godina. Dosadašnja istraživanja utvrdila su mnogobojne uloge ovog svetilišta: =^> solarne i luname opservatorije, => pre svega — kuće neba, :=> ograđene rovom — valumom, koji je otežavao pristup, => predstavljalo je sakralno svetilište celoga gensa.
Dvadesetpet (25) sličnih toloidnih građevina u Engleskoj, svakako ne takvog urbanističkog nivoa kao Stonhendž, ukazuju na to da je cilj njihovog građenja bio susret Neba i Zemlje, način bližeg dodira s kišom i vlagom, koji su omogućile život. Pored nekoliko kamenih stela ukrašenih meandrima koje su nađene unutar njih, zanimljiv je jedan dečji grob koji je u svojoj osnovi imao jelenske rogove. Iz svega ovog sledi šamanska uloga jelena kao posrednika između deteta i onoga drugog sveta. Nekih 500 godina kasnije, u vremenu Halštata C, svetilišta posvećenog Nebu, smeštenog u nizini, dižu se sada na vrhovima planina. A običaj podizanja kamenih kubusa — megalita, zamenjuje se urezivanjem crteža u stene petroglifima. Ovaj običaj veoma je dobro dokumentovan u Italiji, u dolini
90
Kamonika; na italijanskom petroglifu predstavljen je solanu točak u koga jelen ulazi, simbolišući direktno prelaženje iz niže u višu sferu postojanja. Mnogobrojni lokaliteti s petroglifima halštatskog doba, sa scenom konjanika u lovu na jelene — rasprostranjeni su od Italije do Bugarske i Rumunije. U Crnoj Gori ova scena nalazi se na lokalitetu Lipci, kraj Risna; u Albaniji na lokalitetu Spile — kod Trenija, u blizini Korče; u Bosni i Hercegovini na lokalitetu Žlijeb, kod Višegrada; u Prilepu, na vrhu Markovog grada, na najvišoj koti — Čardak, u Makedoniji. U Bugarskoj na lokalitetima Karaguj-Mečoka i Orešak. I u Rumuniji, u oblasti Oltenija. Ova scena lova, predstavljena petroglifima na najvišim kotama planina, svakako predstavlja lovce-otelotvorenja smrti i jelene-otelotvorenja samih pokojnika. U mnogim evropskim religijama dobro je poznato predstavljanje konjanika kao htonskih božanstava smrti: trački konjanik, germanski Vodan, skandinavski bog Tor, i drugi. Jelen je bio znak da je pokojnik preskočio prag života i da se već se nalazi u carstvu smrti. Ovaj odnos pokojnika i podzemnog boga smrti valja dopuniti bronzanim votivnim kolicima iz Štretvega, u austrijskoj pokrajini Štajerskoj, iz VII veka pre naše ere. Naime, da bi se bolje shvatio odnos lovaca, jahača i jelena-pokojnika treba reći da svi oni stoje na platformi nebeskih kola samoga Sunca. Dok se kao centralna figura ističe ženska džinovska naga figura — Nebeski svod — koja drži posudu što predstavlja samu nebesku kalotu. Znači, na bronzanim kolicima u Štretvegu, predstavljen je zagrobni svet čoveka-smrtnika, idealnog ratnika-plemića. Keltski zagrobni život kazuje da je svet ratnika bio besmrtan i bezvremen; i da će svi koji budu učestvovali u bitkama izaći iz njih, uprkos rana i pogibiji, živi i nepovređeni. U svet Smrti, nazvanom Sid kod Kelta, bilo je moguće, po pričama iz mitologije — da ljudi dođu nekim povodom sa
91
Zemlje i da se ponovo vrate. Ali, čini se da kolica iz Štretverga, kao i sve lovačke scene na navedenim petroglifima, predstavljaju keltske novogodišnje zemljoradničke svečanosti, koje su se odigravale svakog l. novembra, i nazivale se Semain. Da bi se umilostivila nastupajuća zima Kelti su pravili obrede s vodom i vatrom, čak i uz ljudske žrtve. Ali, najznačajnija činjenica ove svečanosti — Semaina — bio je brak muških božanstava sa majkom bogova, Velikom Majkom. Pri tom su pravljeni obredi koji su omogućavali plodnost ćele naredne godine. Ova keltska tradicija, s keltskom paganskom jelenskom mitologijom, dobro je prikazana na srebrnom kazanu nađenom u Gunderstrupu, iz I veka pre naše ere. Ovaj srebrni kazan vezuje se za dunavska keltska plemena, Meze i Skordiske. Na kazanu, s prednje i unutrašnje strane, predstavljeno je 14 ukrasnih ploča koje predstavljaju keltskog boga Cernunosa, varijantu keltskog boga životinja, kojeg su poistovećivali s rimskim vrhovnim bogom Jupiterom. Najzanimljivija je ona scena koja predstavlja prinošenje ljudske žrtve ubacivanjem u kazan. Ali, dok je prednja strana kazana posvećena smenjivanju ženskog i muškog torzoidnog božanstva s različitim atributima i likovnim metaforama, njegova unutrašnja skrivena strana, prečnika 69 cm, prikazuje i pravu namenu ove velike posude. Ako kazan iz Gunderstrupa shvatimo kao mesto žrtvovanja Suncu, kao nebeskom kraljevskom, ratniku što se u određenim vremenskim ciklusima kreće oko Zemlje i čija kola vuku jeleni psihopompi, onda celokupno ikonografsko predstavljanje kazana ima jednu ideju. Brak muškog i ženskog božanstva, koji se uvek sklapa 1. novembra, na praznik Semain, omogućava se upravo žrtvovanjem ratnika u ritualu potapanja u kazan, u čijem je produžetku scena s bogom Cernunosom — rogatim jelenskim otelovljenjem, gospodarom svih životinja. Ali poenta ovog prizora je data u rozeti na dnu kazana, koja predstavlja žrtvovanje
92
božanskog bika: " ... i tada se kralj plemena udružuje sa svojim životinjskim otelovljenjem božanskih sila, slikom bika, kako bi ćelo pleme upilo snagu i mudrost za ćelu narednu godinu" Grčko-rimska mitološka upotreba jelena u grobnom ritusu predstavljena je na grobnici porodice Enijevaca, u Šempetru, u Sloveniji, iz I veka naše ere. Na ovoj grobnici je predstavljeno antičko shvatanje smrtnog časa, prelaska na onaj svet i život u raju Elisijumu. Na osnovi grobnice, na donjoj sceni, predstavljena je smrt pokojnice "Scenom otmice Evrope", aluzijom na iznenadnu smrt devojke od sedamnaest godina. Upravo tako započinje inicijacija, priprema pokojnika za prelazak na drugi svet, na Jelisejska polja. Brodeći, pokojnici (seni pokojnika) susreću se sa smrću koja je personifikovana "lavom što proždire životinje u bekstvu"; jedna od životinja u begu je i naš jelen koji sada, baš kao i u keltskoj mitologiji, predstavlja dopunu neizbežnosti smrti. Ovde, u Šempeteru, i na drugim predstavama u antičkoj i rimskoj mitologiji, smrt je predstavljena lovom u koji bivaju uvučene duše pokojnika. I taj "lov smrti" ne može se izbeći, jer predstavlja inicijaciju ka boljem životu u raju — Elisijumu. Vrh grobnice je edikula s kasetama cveća; a poenta je izvedena na svodu iznad prizora s pokojnicima, na kojem je lovorov venac s ružom u sredini; on ukazuje na neprolaznost i mesto boravišta blaženih. U dnu šempeterske grobnice prikazana je "otmica" — iznenadna smrt, a nasuprot tome, na vrhu, nalazi se rajska predstava antičkog čoveka. Ovaj drevni čovek je Raj zamišljao kao Zemlju na dalekom zapadu, s druge strane Okeana, gde u večitbm blaženstvu borave ljubimci bogova. Tu, na ostrvu blaženih, rastu i plamte zlatni cvetovi. A sam Elisij nalazi se u Podzemlju, gde su polja s crvenim ružama i zlat-
93
nun narovima, nad kojim lebde oblaci tamjana. Ovde, u Elisijumu, pravednici se takmiče u sportskim igrama, a sudi im pravedni Radamant.
delimična scena "Preobraženja" — na šta ukazuje likovna predstava samog krsta, ispod njegovog lika u bisti. o
n
Ikona od terakote s lokaliteta Viničko kale, u Makedoniji, najstarija je ikona na svetu s hrišćanskim sadržajem, iz V — VI veka naše ere. Njene dimenzije su 27 x 31 cm, a debljina 3,5 cm. U kvadratnom kadru predstavljen je "Jelen koji pije iz kantara"; time je doslovno opisan psalm broj 42 koji kazuje: "Kao što košuta traži potoke — tako duša moja traži tebe, Gopode Bože." Mozaik u crkvi Sv. Jovana Lateranskog, u gradu Rimu, koji se pripisuje vremenu cara Konstantina I, iz IV veka, mada je pretrpeo bitnu obnovu od strane Torinija 1884. godine, sačuvao je svoj ranohrišćanski smisao. Upravo mozaik iz Laterana — psalm broj 42, s predstavom jelena— uklapa se u svoj pravi okvir, Otkrovenje (Apokalipsu) Jovana Bogoslova, stavak 21, 25 — u tančine opisujući budući Nebeski Jerusalim. I upravo na mozaiku, u osnovi prizora, predstavljen je taj božanski grad u obliku tvrđave, koga plamenim mačem čuva arhanđel Mihajlo; krunisan je palmom i feniksom, simbolima vaskrsenja Isusa Hristosa. Ta tvrđava-grad, novi Jerusalim, natkriljena je s četiri rajske reke: Fisonom, Gihonom, Hidekalom i Eufratom. A te četiri rajske reke izviru iz podnožja Velikog krsta. S obe strane krsta prikazani su jeleni što piju vodu s izvora života, tj. ikonografska predstava psalma broj 42. Iznad krsta je predstava Goluba — Svetog Duha — koji kao da sletanjem isijava zrake čime se posvećuje Isus Hristos u svoju službu cara, sveštenika i proroka. Činom "Krštenja u Jordanu" Isus Hristos je osvedočen kao Mesija celokupnog čovečanstva, pomazanik od Boga Oca — za cara u carstvu Nebeskom. U samom trenutku "krštenja" Hristos postaje car Neba. Iznad goluba predstavljena je bista Isusa Hristosa. Ovde je data samo
94
Dakle, sada ova mozaična slika, u crkvi Sv. Jovana Lateranskog u Rimu, potpuna je predstava Kristovog puta spasenja: O najviša tačka s preobraženjem — ukazuje na Hristovo stradanje na Raspeću, na Veliki petak; O time je ukazano i na trijumf Hristovog krsta nad smrću i njegov silazak u Ad, kao i O usmrćenje same smrti; tako je pobeđen knez smrti Satana, i time iskupljen praroditelj ski greh Adama i Eve. Kristova bista u vrhu navedene kompozicije, u Lateranu, takođe predstavlja poslednji Strašni sud Isusa Hristosa, u carstvu nebeskom, u Raju. Na to upravo ukazuje predstava Novog Jerusalima nad kojom stražari mačonosac arhanđel Mihajlo. Ova scena iz Laterana je deo Jevanđelja po Mateji, broj 24, 27, u kome se govori da je javljanje krsta znamenje i oznaka dolazećeg Strašnog suda sina čovečijeg na Nebu. Čuveni vizantijski pesnik, Roman Melod, upravo to u svom delu "De Judico Extremo" — veli: "Hristos će zbog suda doći s visina, kao Sunce koje isijava munje po oblacima sa slavom ...od Njega drhću anđeli kličući: (ili "Suda radi spustiće se Hristos s visina, Suncu nalik što munjama ševa, sa slavom na oblacima ... Pred njim drhtaće anđeli, kličući:) 'Slava, Ti najpravedniji sudijo — Tebi, stvoritelju sveta, sudijo i care.'"
95
Našu priču o jelenu i njegovoj ulozi u zagrobnom životu okončaćemo s opisom dva grafita: * jednim iz crkve Svetog Đorđa, koji se nalazi na lokalitetu Bargala, kod Štipa; tu je predstavljen jelen s krstom u obliku grafita (uklopljen u skoro fantastičnu inscenaciju koju čine glagoljička slova), iz IX — X veka. * druga predstava jelena nalazi se na krečnjačkom bloku koji je deo tvrđave, bugarske prestonice Pliske, takođe iz IX veka. Dok se prvi grafit vezuje za bregalničku misiju Konstantina Ćirila, drugi se odnosi na bugarskog kneza Borisa-Mihajla, koji je i doveo hrišćansku veru pod okrilje bugarske države. Ovim putem sam želeo da ukazem na kontinuitet predstave jelena, od davnog paleolitskog vremena, pa sve do vremena srednjovekovnih stećaka iz sredine XV i XVI veka. Naime, želim da ukazem na to da je pojava jelena u religiji i umetnosti uvek bila vezana za kultno i sakralno, i da je to ostalo nepromenjeno sve do danas. Zoomorfna idolatrija, kao neophodni element verovanja i grobnog ritusa, traje, dakle, u kontinuitetu već 30.000 godina.
Opis
tabli:
Tabla I
Slika 1 Rudna Glava, žrtvenik s predstavom jelena, 5000 godina pre naše ere.
TatdaJn
Slika 1 Stonhendž, između 2200 — 1200 godina pre naše ere.
TablaJH
Slika 1 Petroglif iz Kamonike, Halštat C.
TaUaJY
Slika 1 Votivna kolica iz Stretvega, VII vek pre naše ere.
TablaJV
Slika 1 Kazan iz Gunderstrupa, I vek pre naše ere.
Slika 1 Rimska grobnica iz Šempetra, s jelenom, I vek naše ere. Slika 1 Ikona od terakote, s jelenom, V — VI vek naše ere.
96
97
Slika-L Mozaik iz crkve sv. Jovana Lateranskog, IV vek naše ere.
lahlaJX
SJifcLl Sv. Đorđe, Štip, IX — X vek, Gornji Kozjak.
TablaJX
Slika 1 Pliska, IX vek.
98
2.
Lav
i
agon
Tanjir iz srebrnog tezaura Seuso, iz 317—327. godine,1 s Kristovim monogramom, mnogo se bolje uklapa u antičku baštinu nego u novu veru. Ovde je "hrizma" sigurno znak vladarske potencije, a ne samo oznaka hrišćanske vere.2 Stavrografska praksa, od vremena kad se pojavila hrizma, ukazuje na to da je ona postala vladarski steg "tropajon" rimske države koji je zamenio onaj pređašnji.^ Ako znak hrizme, s tanjira Seuso, uslovno prihvatimo kao ikonografski vrh celokupne kompozicije, onda je njena cirkularna kompozicija opravdana i logična. Predstava lova, koja okružuje centralnu scenu, ima "agonsko značenje" — postizanje vrline dosezanjem nekog cilja: hvatanjem životinje, kao i predstavom bitke4 U kasnoantičkoj ikonografiji i dogmatici, lov na životinje, kao uostalom i smrt od lavljih čeljusti, znak su neizbežnosti smrti.5 Ako konj ne može izbeći da bude ulovljen od strane razjarenog lava, onda ovaj lov, koji izaziva smrt, znači prelazak u drugi oblik života,6 tj. "odlazak u rajske 7 predele blaženih". Lovac, predstava bitke, kao i lik lava, 8 označavaju neumitnost smrti; a u funararno-dogmatskom smislu označavaju prelazak iz zemaljskih u sfere neba i u onu drugu stvarnost "večnog smiraj a" .9 Centralna kompozicija, s tanjira Seuso, "agapa" ritualni ili profani ručak za stolom u obliku sigme "stibadijum," ima uvek 10 jasno značenje. U profano-paganskom smislu, obed može značiti sreću upravo u tom trenutku kao i znak prolaznosti.11 U martirskom smislu, agapa uvek znači, "pokojnika" koji 12 obeduje s bogovima u predelima blaženih. Ako dva sučeljena konja, s tanjira Seuso, pripišemo Kastoru i Poluksu, bogov105
ima koji provode jedan dan na jednom a drugi na onom drugom svetu, kompozicija dobij a svoj konačni smisao. Uostalom život, kao i čovek na Zemlji biće ulovljeni poput životinja u lovu; on će, kao riba upecana iz mora, biti odabran i za život.i za potonju smrt. Ali agapa, obed smrtnih i bogova, ima i anakreonski podsmešljiv karakter, kojim ukazuje na to da je prolaznost života prirodna i neophodna. A da budući život na onom svetu garantuje signum Isusa 17 Hrista, "hrizma — steg rimskog carstva porodice Konstantina Velikog. Ta paganska klima, prve polovine IV veka, vidi se i na tanjirima iz Augsta* i na srebrnom tanjim iz Čezene. Tanjir iz Čezene ima samo tri ikonografska sloja koji su jasni i dogmatski čitljivi:
dosezanje vrline i prelazak u novi život, među blažene; i drugi motiv koji predstavlja nama dobro poznat geometrijski dioklecijanski elisej; * druga zona data je u centralnoj rozeti, u kojoj je poentirana celokupna ideja oboda. U donjem delu rozete nalazi se likovna predstava čudesnog ribolova-^" koji označava božanski izbor i pripremu za smrt. A u gornjem delu rozete nalazi se kompozicija s arhitektonskom vedutom idealnog grada, po svemu sudeći, Jerusalima — grada Isusove smrti. Tu čudesni ribolov označava da je vernik, kao pisces Christiana, izabran za smrt, posle čega mu sledi nagrada — nebeski Jerusalim. rtQ
Tanjir iz Augsta ima još jednostavniju ikonografiju i dogmatsku poruku: • obod kao prva zona, načinjen je uzastopnim smenjivanjem dva motiva — lova, koji uvek označava neumitnost smrti,
Genezu mozaika Tetrarhije okončaćemo onim čime smo rad i započeli: kasetiranom tavanicom — celumom — malog hrama koji se nalazio u Dioklecijanovoj palati u Splitu. Ovakav skulptoralni tip izdeljenog svodnog prostora ispunjenog cvetovima označava sveti predeo elisiunr^ — večno mesto ao boravišta blaženih -pravednika. Ovaj tip kasetirane tavanice iz Dioklecijanovog malog hrama u Splitu nije osobita novost u antičkoj umetnosti (Tabla 21, si. 1). Ovakav tip- floralnogeometrijske aluzije, koji označava predele Raja (Tabla 21, si. 3), dobro je bio poznat i već uveliko usvojen u antičkoj umetnosti. 4 Jedan od njegovih najboljih primeraka je na grobnici Enijevaca u Šempetru. Stoga je sasvim logičan nastavak ovakve jelisejske prakse u vreme Tetrarhije. ° U Šempetru, iz II veka naše ere, na grobnici porodice Enijevaca, ispod krovnog venca, na bočnoj strani početka svodne krivine, smeštena je scena s temom "neizbežnosti smrti" — koja je dočarana razjarenim lavom što progoni konja u trku. Ova scena ukazuje na to daje nemoguće izbeći neumitnost smrti. " Ona je, u antičkoj funerarnoj praksi, osim prelaska, znak i da je započeto približavanje mestu boravka blaženih u predelu r •• 42 sto -. je • uveki znaki jdosezanja • vecnog v. . 43 elisijuma; života.
106
107
kružni prsten s vrežom ruža2' ima značenje elisejskog rajskog cveta. Ruža je ovde zastupljena u naizmeničnoj igri smenjivanja, zatvorena unutar oboda koji podseća na školjku što je uvek znak prisustva svetlosti, nalik apsidikonhi u crkvama tog i potonjeg vremena; • drugu zonu, idući ka centru, čine ptice koje, takođe, mogu da označavaju Raj^ — a mi imamo utisak da su one pre svedoci scene što je postavljena iznad; • izvođenje konja, u sceni koja se nalazi iznad prethodne, najverovatnije znači pripremanje Kastora za čin prelaska u "drugi svet"; • tu pokojnik već sedi medu blaženima i obeduje za stibadijumom.
•
Ideja o prelasku iz smrti u budući život likovno je još bolje predstavljena na keramičkoj ikoni iz Vinice, iz V — VI veka naše ere. I mada obrubni latinski tekst na ikoni iz Vinice predstavlja psalm broj 79/80 sa sadržajem: "Vineam de Aegypto transtulisti" ("Iz Misira si preneo čokot"), što aludira na jevrejski narod i njegov beg u Božju zemlju, Palestinu, sasvim u duhu antičke funerarne prakse, "bekstvom iz čeljusti smrti u predele blaženih". Naši navedeni primeri ukazuju na to da je aluzivni duh funerarnih motiva, vezanih za odnos smrti i spasenja, preživeo i trajao sve do VI veka naše ere, ne menjajući osnovnu suštinu antičke upokojne prakse. Da bi se bolje shvatio značaj tetrarhijskog shvatanja sakralnog kasetiranog svoda-celuma i podnog mozaičnog paradisa, naše tumačenje ćemo okončati s dva mozaična primera, iz V i VI veka naše ere, koji su jedni od najblistavijih dostignuća mozaične dekoracije ove već vizantijske umetnosti. Mauzolej Gala Placidije^' (Tabla 23, si. 1) — ćerke cara Teodosija I iz V veka naše ere — ima takođe predstavu celuma-svoda koji je okružavao centralnu kompoziciju u luneti s "Dobrim pastirom" i ovcama na zelenom proplanku. Ovde je celum bio pokriven istovremenim ravnomernim ponavljanjem prizora ražinog polja prošaranog zvezdama i Suncem u obliku nebeskog ćilima, paradisa. Drugi primer je kasetirani reljefni celum, unutar kolonade u bazilici San Vitale u Raveni, iz VI veka naše ere. Ovde je kasetiranje načinjeno ponavljanjem urezanih rozeta koje predstavljaju stilizovane raže bele i crvene boje. Iznad celumasvoda smešteni su čuveni mozaični biblijski paneli od neprocenjive vrednosti za ranu vizantijsku umetnost, a i značajna istorijska kompozicija koja predstavlja cara Justinijana I i caricu Teodora.51
108
Važnost tetrarhijske mozaičke umetnosti za potonju vizantijsku civilizaciju koja se, izgleda, tada i rađala, još nije u potpunosti izmerena i dobro vrednovana. Veličina tetrarhijskog duhovnog bunta vidi se u obnovi izmučenog antičkog civilizacijskog tkiva već skoro usahle rimske države. Balkanski carevi, s teritorije današnje Srbije, pokazali su dovoljnu dozu drskosti da svoje vojničke pobede prevedu u jedan novi civilizacijski jezik koji će se ubuduće zvati "feudalna monarhija", Oni su obukli već umorno telo Antike u novo, ranosrednjovekovno ruho. Likovni jezik kojim su oni to učinili bio je jedno novo shvatanje funerarno-sakralnog. I mada je ova tetrarhijska funerarna praksa u svojoj osnovi bila antička i dobro uvrežena u navike sahranjivanja pokojnika, bez pravih vrlina tetrarha i velike snage njihovog duhovnog uverenja ona nije mogla biti ponovo uspostavljena, niti se mogla prirodno preliti u potonju vizantijsku civilizaciju.
Timpan s predstavom lavova i Tastom na Beogradskoj tvrđavi Na bočnom zidu ulazne kapije, iz XIV veka, a s unutrašnje strane utvrđenja na Kalemegdanu, pronađena je uzidana jedna spolija znatno starijeg vremena. Ova spolija je bila u obliku pravougaonog reljefa koji je bio deo timpanona, dimenzija 20 x 40 cm. Na njemu je bila predstava sučeljenih lavova i središnjeg razdelriog krsta nalik krstu s Golgote. Ovaj tesanik najverovatnije je bio funkcionalni deo oltarne kamene pregrade, koja se nalazila u blizini, pa je znatno kasnije, u vremenu Despota Stefana Lazarevića, uzidana unutar utvrđenja. Ovakav tip zoomorfne kompozicije, s krstom, nije imao svoju 109
direktnu sliku i priliku ni u kasnoj Antici, od IV — VII veka, ni u srednje- vizantijskom carstvu, od IX — XI veka, tako da je za hronološki okvir ove spolije ostalo vreme od VIII — IX veka. Srodnost je pronađena na prstenju s natpisom "pax", pre svega zbog sižea kao i dogmatskog rešenja; ono je nalaženo u grobovima Hrvatske, Mađarske, Podunavlja, Kosova: Žminj, Lopuška Glavica, Majs, Pečuj, Golubac i Prčevo.
Nedelju. Naime, on zahteva da se kandidati za krštenje na Veliki uskršnji četvrtak okupaju, na Uskršnji petak poste, a na Uskršnju subotu da se skupe oko episkopa, da se klečeći mole i nad njima počine egzorcizme. Ćela noć se provodi u čekanju, slušanju i čitanju pouka. U vreme kukurikanja petlova (oko 12 časova noću), kada nastupi Uskršnja nedelja, osvećuje se voda krštenja, "ulje blagodarnosti", kao i ulje egzorcizma. Zatim dolazi odricanje od Satane, pomazanje uljem egzorcizma i sam čin krštenja.
CO
Gordana Marijanović-Vujović je, u jednom svom radu, sistematizovala ovo prstenje, pronađeno inače u grobnim nalazima, kao predmete", franačkog porekla, što je ovaj materijal isuviše blisko vezalo za IX vek. Ali, dublje promislivši i uz pomoć nekih analogija, misionarsko prstenje s natpisom "pax" — svakako je kasnoantičke tradicije, iz koje je potom prešlo, na sever, u merovinško-karolinški krug. Upravo blizak odnos našeg timpanona s Kalemegdana i misionarskog prstenja sa lokaliteta Golubac i Prčevo, u Srbiji, daje pravi smisao ovoj dubokoj baptističkoj formuli. U oba slučaja imamo sučeljene lavove; dok se na timpanu u sredini nalazi krst, kod prstenja se tu nalazi natpis "pax".
Proučavanjem još neke važne dogmatske građe, vezane za Veliki petak, uočilo se da je Satana — autor greha i neposredni uzrok smrti — uvek predstavljen u zoomorfnoj hipostazi lava. Sledstveno tome, Satana-lav je sam knez smrti ili njen uzrok, a i uzrok Kristovog silaska u Ad, na Veliki petak. Jer ubistvom smrti, lava, omogućava se poništenje Adamovog greha i buduće vaskrsenje što se domaša svetom tajnom kršenja. °
Ukratko rezimirajmo Hipolitov opis krštenja na Pashu, uskršnju
Sudeći po Tertulijanu, obred krštenja sastojao se od krštenja, pomazanja, polaganja ruke na glavu krštenog i molitve na njegovom kraju. A postupci u vezi s krštenjem bili su, po Tertulijanu — polaganje u vodu, priprema katihumena za krštenje i izgovaranje propisanog teksta koji ima značenje samog čina krštenja. Potom se pristupa obredu pomazanja, što podseća na prezime Hristosa (koji je pomazan) i ima direktno značenje kraljevskog i svešteničkog dostojanstva, koje novokršteni dobija na isti ovakav način, nalik svim radnjama vezanim za život Isusov. U trenutku polaganja ruku episkopa ili sveštenika na tek krštenog, trebalo bi prepoznati zakonski čin potvrde obreda, tj. da je on učinjen po svim pravilima i uz odgovarajuće radnje koje su u sklopu njega nezaobilazne. Potom se pretpostavilo, sudeći po
110
111
Da bi se u potpunosti shvatila svrha lavova, krsta, natpisa "pax", trebalo bi uzeti u obzir veoma značajno delo Hipolita Rimskog (222—233. godine), "Uskršnji kanon",54 i još značajnije delo Kvinta Tertulijana, "Spis o krstu". Kad se prouče ova dva dela, postaju jasnije neke činjenice vezane, pre svega, za baptističku, krštavajuću praksu koja je ključ obe dogmatske raspoloživosti — i na kalemegdanskom timpanonu i na misionarskom prstenju iz Srbije.
mnogim izvorima, da se u tom trenutku spustio blagoslov s Neba u vidu golubice — koja je uvek oličenje Svetog Duha.
u Hristosu, uspevši se svim onim stepenicama hrišćanske inicijacije, kao i Isus Hristos, sin Božji lično, i sin Bogorodice po ljudskom telu.
Tertulijan pruža i celokupan smisao čina polaganja ruku, koji je uzrokovao krsnu dogmatsku formulaciju "pax", na misionarskom prstenju. Starozavetni opis iz knjige Postanja (8, 10-11; 13, 20) smatra da je potapanje katikumena u vodu krštenja omogućilo očišćenje grehova i smirenje nebeske srdžbe; kao i da se, u tom trenutku, pojavila golubica s maslinovom grančicom kao znakom mira. Golubica, Sveti Duh, tako doleće našem tek krštenom telu koje je izronilo iz vode krštenja, očistivši se od praroditeljskog greha da bi donelo mir Božji — "pax" — poslan s Neba, čiji je simbol Crkva, ili metaforičnije rečeno, barka praoca Noja (l Pt. 3, 20-21).60 Prve slike Hristovog krštenja, u III i IV veku naše ere, u reci Jordan, sažeto su predstavljale celokupni obred krštenja. Isus Hristos, na tim slikama, svojom donjom polovinom tela, stoji u vodi krštenja — reci Jordanu — dok mu sv. Jovan Krstitelj, iz male posude (patere), na glavu izliva pomazujuće ulje; a iznad, u vrhu scene, nalazila se golubica — Sveti Duh — kao kruna kompozicije,-koja je uvek označavala da je obred "polaganja ruku" — okončan, i da Sveti Duh — golubica, donosi Božji mir — "pax" — smirenje nebeske srdžbe. Ako se uzme u obzir gore rečeno, par sučeljenih lavova na kalemegdanskom timpanonu, kao i na misionarskom prstenju iz Srbije, imaju značenje smrti stare ljudske prirode — ukazujući na obred polaganja katikumena u vodu, koji je ključni deo svete tajne "Krštenja". Na to upućuje i krst koji se uzdiže sa brega Golgote, u sredini kompozicije. Na misionarskom prstenju iz Srbije, krst je zamenjen krsnom porukom "pax", koja je deo čina "polaganja ruku", sakrament potvrde katikumena i znak da je onaj koji taj prsten nosi već hrišćanin, tj. ima udela
4 J. Maglovski, op. cit, str. 30: "Lov kao dokaz megalo psychie blisko je vezan s filosofijom smrti" — prema: F. Gerke, Kasna antika i rano hrišćanstvo, Novi Sad 1973, str. 12.
112
113
Napomene 1. O tezauru Seuso poslednja je pisala dr Ivana Popović u: Observations sur le plat d'argent a'scenes de chasse du tresor de Seuso, Latomus, Tom 51, fasc. 3, Bruxelles 1992, str. 611-623, sä 6 tabli ilustracija. Z Svetozar Dušanić — u radu pod naslovom: Rani vesnici hrišćanstva na rimskoj moneti carskog perioda, u Glasniku SPC, godina LXIX, Beograd, 8. avgusta 1988, broj 8, str. 138-142, — izneo je suštinu problema poentirajući "hrizmu" — kao oruđe Hristosa-Salusa, pri čemu je car gospodar i Spasitelj carevine. Za "Hrizmu" — koja se javlja na balkanskim monetama, kaže da je oruđe carske pobede — "tropajon-trofej" — s čim se u potpunosti slažemo, jer u ideologiji hrišćanstva IV—VI veka, hrizma i "krst" su oruđa koja donose pobedu. 3. Prema Katalogu Age of Spirituality, op. cit, str. 83, 90.
5. F. Gerke, navedeno mesto.
Londonu "Wealth of the Roman World", ad 300-700, London 1977, str. 40, si. 81.
6. J. Maglovski, op. cit, str. 30-31.
19. Prema Katalogu, Age of ... , str. 275-276.
7. Isto.
20. Elisij-zemlja blaženih — nalazi se u Podzemlju; tu se nalaze polja "crvenih ruža i zlatnih narova". (Prema: A. Cermanović-Kuzmanović, D. Srejović, Leksikon Religija i Mitova drevne Evrope, Beograd 1992. str. 127).
8. F. Gerke, op. cit, str. 12. 9. J. Maglovski, op. cit, str. 29. 10. I. Popović, op. cit. 1L Katalog "Antički mozaici i umetničko blago Tunisa", Beograd 1973, str. 32-33. 12. F. Gerke, op. cit, kaže na strani 24: "Evharistički obed u raznim varijantama, obed Sedmorice za stolom u obliku sigme, obed predstavlja obed blaženih u Raju." 13. F. Gerke, op. cit, na strani 12: Dopunjuje ideju o ulozi Dioskura kao okvira da bi se još više naglasila uloga "lova" — kao dokaza megalo psychia (velikodušnosti). 14. J. Maglovski, op. cit, str. 30. 15. Isto. 16. Katalog: "Antički mozaici i umetničko blago Tunisa", str. 32-33. 17. S. Dušanić, navedeno delo. 18. Katalog izložbe kasnoantičke umetnosti, održane u
1.14
21. Školjka je uvek povezana s epifanijom Božijeg nevidljivog carstva. (Prema: F. Gerke, op. cit, str. 142). 22. Ptica koja je sletela na čokot i zoba — to je znak da je seme (vernik) dospelo u smrt, tj. započelo prelaz iz smrti tela u onaj svet. Stoga je ptičja utroba mesto gde se odigrava prelazak iz "zemaljskog života — preko prividne tame smrti ptičije utrobe — u život budući, večni". (Prema: J. Maglovski, op. cit, str. 23). 23. Besmrtni par Dioskura uvek stoje kao okvir-štafaža glavnog događaja; Mada, u osnovi, simbolišu plodnost, od sada, oni postaju čuvari grobnih vrata i paradigma načela: "postanka i nestanka" — "oni postaju dva pola krajnosti: s jedne strane, telesne smrti, a s druge budućeg večnog života". (Prema: F. Gerke, op. cit, str. 12). 24. Aluzija na to da je pokojnik u svojoj kultnoj zajednici, preko ekstaza i inicijacija, dostigao misteriju besmrtnosti i postajanje Bogom — najbolje se očituje evharističnim obedom — agapom — koji već uveliko sugeriše da je pokojnik za stolom s blaženima u Raju. (Prema: F. Gerke, op. cit, str. 22, 24).
115
25. Prema Katalogu, Age of ... , op. cit, str. 274-275.
-
26. J. Maglovski, op. cit, str. 30. (Prema Katalogu, Age of... op. cit, str. 83, 90). 27. J. i T. Marasović, op. cit, str. 18, si. 37-38. 28. Poenta čudesnog ribolova je — ideja transcedentalnosti kojoj je cilj besmrtnost. Ako su mali amoreti-ribari u ulozi ribara u barkama, oni su aluzija na Hristosa koji peca neofite za buduće hrišćane i tako im omogućava besmrtnost. (Prema: F. Gerke, op. cit, str. 26). 29.
Koji je najbolje predstavljen u apsidi crkve Santa Pudencijana, u mozaiku, iz IV veka naše ere. (Prema: F. Gerke, op. cit, str. 81-82).
30. Tu je ecclesia caelestis (triumphans) bila mozaična tema apsida, u vreme Konstantina Velikog, kao oznaka samoga Raja kao ideje raspeća u Jerusalimu, budući da je Raj u tom gradu uzrokovao telesnu smrt. (Prema: F. Gerke, op. cit, str. 81). 31. T. Marasović, op.cit. str. 116, sa slikom. 32. A. Cermanović-Kuzmanović, D. Srejović, op. cit. 33. Isto. 34. Oratorij iz Stolca, iz III veka, imao je u centralnom oktagonu sliku Orfeja. U medaljonima raznih oblika prikazana su četiri elementa Kosmosa. Carstvo Neba dato je u oktagonu, Raj je predstavljen pticama na grani, Zemlja je simbolizovana četvoronožnim životinjama, dok je Voda
116
predstavljena kao beskonačna vrpca s pletenicama. (Prema: D. Basler, Kršćanska arheologija, Mostar 1986, str. 16, si. 3). 35. J. Maglovski, navedeno delo. 36. Već od vremena Flavijevaca, krajem I veka naše ere, antičko shvatanje Elisija dopunjuje se, pre svega, u katakombama jednim opsežnijim shvatanjem koje se može formulisati kao Pax aeterna in paradiso. (F. Gerke, op. cit, str. 26). Može se reći da je shvatanje onog drugog sveta, u službenim krugovima rimske države, palo pod uticaj filosofskog shvatanja smrti, napr. cara Marka Aurelija. (F. Gerke, op. cit, str. 22). Paradis je u osnovi raskošni vrt s zverima hrišćanskog karaktera, tj. iz persijsko-jevrejske tradicije, kao i mestom prebivanja prvih ljudi. (Prema: L. Vujaklija, op. cit, str. 678). 37. J. Maglovski, navedeno delo. 38. Isto, str. 30. 39. Isto. 40. Isto. 41. Tako shvaćeno smrt nije passio humana (ljudsko stradanje) već začetak prelaska u nov, večni način bitisanja. (Prema: J. Maglovski, nav. mesto). 42. Isto, str. 29. 43. Isto, str. 23.
117
44. E. Dimitrova, Ikone od terakote iz Vinice (IV—VI), magistarski rad u rukopisu, Beograd 1992, str. 118. 45. BIBLIA SACRA juxta VULGATAE, Paris 1887. godine, str. 607, psalm broj LXXIX, 9. 46. J. Maglovski, op. cit, str. 30. 47. A. Grabar, L'Age D'Or de Justinien, Paris 1966, str. 124125, slika broj 133-134. 48. Isto; i P. B. Hetherington, La Mosa'ique, Paris 1967, str. 35, si. 26. 49. Guida souvenir RA VENA e la sua storia, edizione salera, str. 78-79, slika broj 58. 50. Isto. 51. A. Grabar, op. cit, str. 159-163, si. broj 171-172. 52.
Hadži-Pešić M. B, 1992, Unutrašnje utvrđenje Beogradskog grada II, period ranog Srednjeg veka, Godišnjak grada Beograda, knj. XXXIX, str. 29-58.
57. L. Mirković, 1964, op. cit. 58. Ibid. 59. Tertulijan K. C. F, op. cit. 60. Ibid.
Opis
tabli
TahlaJL Slika l
Srebrni tanjir s hrizmom i imenom vlasnika, Seuso, iz IV veka naše ere. (Prema: I. Popović, Observations sur le Plat d'argent a'scenes de chasse du Tresor de Seuso, Latomus, tom 51, fasc. 3, Bruxelles 1992, od stranice 611-623, sa 6 tabli ilustracija).
TaUa_2 Slika 1
Srebrni tanjir iz Čezena, iz IV veka naše ere. (Prema: Katalogu Age of Spirytuality, New York 1979, str. 275-276, sa slikom).
53. Marjanović-Vujović G, 1986, Prsten s natpisom Pax, MNM XII-1, arheologija, str. 221-227.
TaHa_3
54. Mirković L, 1961, Heortologija, Beograd, str. 184.
Srebrni tanjir iz Augsta, iz IV veka. (Prema: Katalogu Age of... , str. 274-275, sa slikom).
55. Tertulijan K. S. F, 1981, Spis o krstu, Zagreb, str. 29-30, 59-61, 103.
labial
56. Mirković L, 1961, op. cit; Tertulijan, op. cit.
Skica ikonografije svoda edikule — Elisijum; grobnica nađena u Šem-petru u Sloveniji, iz II veka naše ere. (Prema: J.
118
Slika 1
119
Maglovski, Grobnica Enijevaca, Sveske 11-12, 1981-1982, str. 29 sa slikom). Slika 2 Mermerna grobna edikula Enijevaca u Šempetru, II v. n. e. (prema: Đ. Mano-Zisi, Antika, Beograd 1982, kolor fotografija na slici broj 63).
Slika 1 Ikona od terakote s predstavom plodova obećane zemlje, iz Vinice u Makedoniji, V— VI vek naše ere. (Prema: K. Balabanov, C. Krstevski, Keramičke ikone iz Vinice, Katalog izložbe održane u Galeriji SANU, Beograd 1991, str. 22, k, b, 83).
Tabla 6
Slika 1 Mozaična predstava dobrog pastira u luneti mauzoleja Gala Placidije, u Raveni, iz 425. g. (Prema: P. B. Hetherington, La Mosaique, Paris 1967, str. 35, si. 26).
SlikaJ_ Reljefna tavanica unutar kolonade u bazilici San Vitale, u Raveni, iz VI veka naše ere. (Prema: Guida souvenir Ravena e la sua storia, edizione salera, str. 78-79, slika broj 58).
Tabla 8 Timpan s lavovima VIII—IX vek. (Prema: Hadži-Pešić M. B, 1992, op. cit). Slika 2 Prstenje s natpisom "pax". (Prema: Marijanović G, 1986, op. cit.)
120
3. Kefalija i polflcefalija Učestalo predstavljanje ljudskih glava, bez trupa, krajem seobe naroda, od VII — IX veka, jasno je ukazalo na problem isticanja odsečene ljudske glave ili, preciznije rečeno, na "kadriranje ljudske glave". Ovaj običaj kefalije — ili mono kefalije ustanovili smo na lokalitetima: Čarevci (kraj Novog Slankamena)* i Bargala,^ mestu Goren Kozjak kraj Štipa. Na ovima lokalitetima, predstavljeni su stariji, bradati i jedan mlađi muškarac; ovi visuljci pripisuju se Avarima i datiraju u VIII — IX vek (Tabla I, slika l i 2). Slične kefalne oblike s gore navedenim visuljcima nalazimo u vreme Skandinavske seobe naroda, na lokalitetima Gerete (Gotland) i lokalitetu Äsum (Skane u Švedskoj)4 (Tabla II, slika l i 2). Ova dva slična primera zanimljiva su i stoga što predstavljaju odsečene glave koje jašu, viđene iz profila, čime se navedene brakteate neposredno vezuju za konjski amulet iz sela Bradarca, kod Požarevca, iz VIII — IX veka (Tabla III, slika 1).
Ovako predstavljena monokefalija, dolaskom i uvođenjem postepene hristijanizacije, prelazi u stavrografsku tetrakefaliju, povezujući tako langobardski materijal s materijalnom kulturom Slovena. Tako se langobardski krstovi, s predstavljene četiri glave iz Calvisana i Milana, iz VII veka, vezuju za materijal sa slovenskog tla, i to, pre svega, za onaj iz Budeča^ i s lokaliteta Mikulčice, oba iz Češkoslovačke, iz VIII—IX veka; a potom i s lokaliteta Nin-Ždrijac, u Hrvatskoj, iz IX veka
125
(Tabla IV, slika 1-6). Ikonografski i religijski ova "tetrakefalija" ukazuje na blisku povezanost htonskih bogova s onim solarnim; pre svega, to proističe iz njihove likovne sklonosti da metaforički pokuša predstaviti ciklus smene godišnjih doba i kult poštovanja bezgraničnog vremena. " Pomenuta "tetrakefalija" ukazuje, preko jednog kandelabra iz Španije, iz I milenijuma pre naše ere, da su konj ili jelen pokretači točkova vremena; jer on je upravo između njih i postavljen, oslonjen na stub sveta, u centru same Zemljine ose kretanja12 (Tabla HI, slika 2). Ovu sklonost "točkova vremena"* valja dopuniti zlatnom aplikom iz Vajskirhena, iz oblasti Sar, u Nemačkoj, iz V — IV veka pre naše ere1 (Tabla IV, slika 5). Ovde, u Vajskirhenu, četiri odsečene glave oslonjene su na "solanu točak" koji naročito naročito pada u oči jer je premazan zelenom pastom. Ovu kefalnu i polikefalnu praksu, započetu još od preistorije, u prvom milenijumu pre naše ere, kao da krunišu Sloveni, za koje istorijski izvori kažu da su predstavljali svoje bogove s jednom, tri ili više glava. 16 Ali nas, u ovom kontekstu, naročito zanima uzrok čestog javljanja kefalije u Slovena. Sagledavajući sve dostupne sličnosti iz vremena preistorije, s nadgrobnih spomenika i sa sitnog arheološkog materijala, naročitu pažnju nam je privukao kameni stub s 12 glava, iz keltskog svetilišta Antremon, podignut 124. godine pre naše ere, kada je direktno bio uništen najezdom Rimljana 1 ' (Tabla V, slika 1).
pre naše ere, dolaze nam četiri metalne rozete - koje imaju 8, 9, 11 i 18 odsečenih glava 18 (Tabla VI, slika l, 2, 3 i broj 4). I dok se na tri rozete iz Manerbio sui Mella u centru venca od odsečenih glava uvek nalazi ispupčeno Sunce, na četvrtoj rozeti - onoj na kojoj je predstavljeno 18 glava - umesto Sunca, prikazan je Triskelon* - trokraka munja, simbolična zamena za konjske glave u kovitlacu, nalik onima s lokaliteta Sveta Marija, na Magdalenskim gorama, u Sloveniji, iz V IV veka pre naše ere. Ovaj k°nJski teriomorfni okov iz Slovenije predstava je samog "pokretača vremena" (Tabla V, slika 2). Ali, ćela naša priča o jednoglavlju i višeglavlju ima nameru da ukaže, pre svega, na bogove "ratg, koji su predstavljeni na svim gore navedenim predmetimaZanimljivost naših predstava s odsečenim glavama jeste u tome što upravo bogovi rata istovremeno povezuju i prikazuju i solarne bogove ukrštene s htonskim bogovima. Keltski materijal iz vremena preistorije, a potom i onaj germanski, grčki, rimski, skandinavski i slovenski, ukazuje na to da su ti prikazani bogovi sačuvali svoja šamanistička svojstva "rastakanja i ponovnog spajanja sopstvenog tela." Ta šamanistička svojstva rastakanja i ponovnog spajanja sopstvenog tela, u germanskih naroda je imao bog Tivaz; u Grka, to je bio bog Zevs (njegovo otelovljenje Dionis 26 2 Zagreus); ^ u Rimljana, Mars Tingsus; ' u Nemaca, strašni 28 bog Votan; u Skandinavaca, bog Odin;zy a u Slovena, bog 30 Volos ili Veles.
Kephalia and poükephaüa
S lokaliteta Manerbio sul Mella, u Italiji, iz prvog milenijuma
The process of human heads appearing without a body, seems to have commenced by the end of the first millenium B. C. and has expired by the end of the X cent. A. D. This process of the presentation of one or more human heads we observe
126
127
on the localities Manerbio sul Mella, Italy, in the first millenium B.C; that seems to have terminated in Scandinavia, on localities Gerete and Asum, by the end of the X cent. A.D. The treatise with the above mentioned theme wishes to point that a cut off human head represents the solar war gods — that are contaminated by the chotonic gods on the religious plane. But the reasons the framed human heads appear is to represent pictorially the Sun — as a heavenly royal warrior — that, in a quadriga, cyclically goes about the earth. With the Celts, the encounter of the solar divinities — warriors — with the female chotonic goddesses of the heavenly dome, took place every November the first, the Semain holiday — in order to procure a less strenuous surviving of the oncoming winter, also to enable fertility for the following calendar year.
Napomene: L Carevci-Novi Slankamen, katalog izložbe — ilustracija je preuzeta sa slike naslovne strane kataloga. Izložba o ovoj nekropoli održana je u Vojvođanskom muzeju, u Novom Sadu, u Dunavskoj ulici br. 35, od 14. I — 2. III 1986. godine. Ona je, potom, prenesena u Radnički univerzitet u Indiji, u ulici Đure Đakovića br. 3; od 7. III do 10. IV 1986. godine. 2. Lj. Mandić, Raniot sređen vek vo Makedonija (V — VIII veka). Prilep 1991, (Rukopis godišnjih materijala Insituta u Prilepu). 3. M. Todd, Everyday life of the Barbarians (Goths, Franks and Vandals), London 1972, str. 164, si. 76. 4 Isto, str. 163, si. 75. 5. Objavljen amulet iz sela Bradarca, kod Požarevca; o njegovom otkriću govorio sam u svome radu pročitanom na
128
XII godišnjem skupu arheologa Srbije, koji se održavao od 18. do 20. maja 1990. godine, u Požarevcu, pod naslovom "Amuleti s predstavom konjanika iz Požarevca". 5. M. Solle, Objev Mikulčicko-Blatnickeho križku na Budči, a jeho vyznam, Arheologick Rozgledu-XXXII, 3, Prag 1980, str. 269, si. 3. 7. Isto, str. 265-266, T. II. 8. J. Poulik, Mikulčice, Academia Praha 1975, str. 95-96, obr. 23/2; J. Dekan, Vel'ka Morava, Bratislava 1976, str. 213, 247, si. 123. 9. J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata od 7. do 9. stoleća, Zagreb 1980, str. 97-98, T. XLIV, T. LXXIX, si. 1. 10. M. Gimbutas, The Slaves, London 1971, str. 161. 1L R.Cook, The Tree of life, image for the Comsos, London 1988,-slika 54. 12. Isto. 13. M. Gimbutas, nav. mesto. 14. Paul-Marie Duval, Les Celtes, Paris 1977, str. 49, si. br. 26. 15. Isto. 16. M. Gimbutas, nav. delo, str. 158, si. 61. 17. T. G. E. Powell, Umetnost preistorije, Beograd 1970, str. 230, slika 231. 18. J. Charkey, Celtic Mysteries, The Ancient Religion, London 1989, slika 34; str. 87 si. 35. 19. Isto, slika 34. 20. Isto. str. 86, si. 35. 21. M. Gimbutas, nav. delo, str. 161; Umjetnost u slici — Nastajanje Evrope, I deo, W. Torbrugge, Pradavna Evropa, Rijeka 1978, str. 182. 22. M. Todd, nav. delo, str. 125. 23. M. Garašanin, Preistorija na tlu SR Srbije, Beograd 1973. tom I, str. 348. 24. I čak fizičkog pretvaranja u razne vidove životinja.
129
(Prema: New Laroüsse Encyclopedia of Mythology, London 1969, str. 380). 25. M. Todd, nav. delo, str. 125. 26. Isto, str. 125; V. Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd 1973, str. 380. 27. M. Todd, nav. delo, str.125. 28. Isto. str. 126-127. 29. Donar, Thor ili Thunar. (Prema: M. Todd, nav. delo, str. 127). 3D. M. Gimbutas, nav. delo, str. 167-168; V. Čajkanović, nav. delo, str.323, 327-328, 585.
Opis
tabli:
lahLaJ
Slika_L Cerevci, Novi Slankamen, VIII—IX vek. Slika 2 Goren Kozjak, kod Štipa, VIII—IX vek.
Tabla H
Slika l Gerete, Gotland, VIII-IX vek. Asum, Skane, Švedska VIII—IV vek.
Tabla JV Slika 1 Milano, VIII vek. Slika 2 Calvisano, VII vek. Slika 3 Mikulčice, Čehoslovačka, IX vek. Slika 4 Budeč, Čehoslovačka, IX vek. Slika 5 Vajskirhen, Nemačka V—IV vek p. n. e. Slika 6 Nin Ždrijac, IX vek.
TablaJ?
Slika 1 Antremon, 124 p. n. e. Slikah Sv. Marija na Magdalenskim gorama, Slovenija, V—IV pre n. ere.
TabJaJM
Slika 1-4 Marebio sul Mella, Italija, I mil. p. n. e.
lablaJODL Bradarac, Požarevac, VIII—IX vek. Slika_2 Španija, I milemjum pre n. ere. 130
131
4. Amuieti s predstavom konjanika, iz Požarevea Dva amuleta s predstavom konjanika iz okoline Požarevea, malih dimenzija, jedan iz sela Bradarac, a drugi (Tabla IV, si. 3; Tabla III, si. 5) iz sela Ćirikovca, različite likovne predstave i sklopa — kao da su bacila novo svetio inicirajući na novo pretresanje građe. Poslednji rad na ovu temu — rad Ljubinke Džidrove^ — kao da se u svojim sudovima odlučila za bugarski religijski stratum i turski uranski kult boga Tengri. Ovaj kult je jasno podržan hramom i državnim kultom prvih bugarskih hanova, s kraja VIII i s početka IX veka, u njihovoj prestonici Pliski. Ali, nepotpuna preciznost drevno-turske mitologije koja poznaje dva Jol Tengrija. jednog na pegavom, a drugog na crnom konju, koji kao mlađi rođaci vrhovnog boga Tengrija" imaju zadatak da povezu gornji i srednji deo sveta, čini se da su odveli Džidrovu s pravog puta rešenja. I mada je dobro kartirala ove nalaze, ukazujući na to da je njihova zgusnutost najveća u Bugarskoj — 9 nalaza (Tabla I-II) 2 se nalaze u 12 13 Makedoniji (Tabla I) i jedan u Mađarskoj (Tabla II, si. 4) — ona kao da nije uspela da pokrije celokupnu teritoriju bugarske države VIII i početka IX veka. Ovaj problem amuleta s konjanikom mi bismo ponovo pokrenuli tumačenjem 13 amuleta iz okoline Požarevea, iz sela 1 Bradarca (Tabla IV, si. 3). Ali, čini nam se da je najzanimljiviji ipak onaj 14-konjanički amulet iz okoline Požarevea, iz sela Ćirikovca (Tabla III, si. 5), sa sedlom u koje je utisnut krst. Ovaj komad je iz mnogo ranijeg perioda, iz VI — VII veka, dok je onaj iz Bradarca (Tabla IV, si. 3), iz VIII — IX veka, pokazao je pravi način obrade ovog religijskog proble-
133
ma. Upravo amulet iz Ćirikovca (Tabla III, si. 5) ulazi u krug jedne kasnoantičke teriomorfne posejdonske tradicije koja se duboko povezala sa slovenskim mitskim verovanjima, prilikom njihovog doseljavanja na Balkan. Nalazi iz Martinovke, Biskupije Pliskov*" i Tesanje*" (Tabla III, si. 6-9), po mišljenju mnogih istraživača slovenskog etnosa, bili su u dodiru s kasnoantičkom htonskom tradicijom Balkana, koju pokazujemo na amuletima nađenim na lokalite2 21 22 tima: Donićko brdo, " (Tabla III, s. 1-4) Sušica i Korint; čini se da su ovakvi amuleti dali nov soteriološki milje, koji se dvesta godina kasnije, lako uklopio u nov mongolsko-turski panteon. Ali, osnov ove trijumfalne konjaničke predstave svakako potiče iz rimske carske ikonografije, koju je, po svemu sudeći, car Konstantin I obnovio, pridavši joj hrišćanske atribute. Tokom V veka, u carskoj ikonografiji konjanička predstava Konstantina I zamenjena je likom Isusa Hristosa. Ali sada, ova konjanička trijumfalna sklonost postala je ilustracija starozavetnog psalma 90, 13, a Isus Hristos pobednik nad smrću2 (Tabla O, si. 1). Vratimo se ponovo amuletu iz Bradarca (Tabla IV, si. 3), s glavom-sedlom, što ga je Lj. Džidrova pripisala Jol Tengriju, drevnom turskom bogu puteva koji jaše na pegavom konju, ° a u direktnoj je vezi s državnim i vladarskim kultom.
tatima rada najvećeg znalca šamanizma, Mirče Elijadea, uloge 31 i glave i konja postale su jasnije. Naime, M. Elijade fiksira konja kao žrtvu nebeskog bića, koju šaman polaže da bi mogao odvesti pokojnika u svet mrtvih, Erklihagana. 33
Takođe, po M. Elijadeu: "Maska ističe ovaploćenje nekog mitskog bića (pretka, mitske životinje, boga). A odeća-maska, koja preobražava šamana u nadljudsko biće ... takođe se koristi tokom pogreba da čoveka ne bi prepoznale duše mrtvaca." U slučaju amuleta Iz Ćirikovca (Tabla III, si. 5), ako krst na sedlu zamenimo predstavom htonskog boga, onda bi se valja31 lo osloniti na kapitalno delo: "O srpskom vrhovnom bogu", * iz pera Veselina Čajkanovića koji, čini se, daje pravi smisao ovom smeru. Naime, veliki srpski etnolog, između dva rata, u navedenom delu je najviše vremena posvetio povezivanju indoevropskih htonskih bogova: Triglava, Hermesa, Volana i Merkura. Iz toga je izvukao zaključak da je konj u vezi s donjim svetom, tačnije, bogom smrti ili demonom, a najpre s likom samog pokojnika. M. Elijade, u jednom svom drugom radu, obrađujući germansku mitologiju, uočio je još neke činjenice u vezi s konjem. 37'
Dovodeći u vezu amulet iz Bradarca (Tabla IV, si. 3) s rezul-
L Ženidbeni i ritual ulaska u tajno društvo muškaraca, on je povezao s obredom potkivanja konja, tj. smrti i vaskrsenja konja, čime se raskida s -10 nečim oveštalo starim i bliže ukazuje na neku inicijaciju, ° 2. Iz ovoga je sledilo i drugačije tretiranje germanskog boga Votana-Odina, koji je takođe bio i šaman i čarobnjak." On je bio gospodar vatre i smrtnog besa: unoseći svetu moć vatre u svoje ratnike, omogućio je njihovu inicijaciju; i tek
134
135
Ta glava u ulozi sedla, po mišljenju nekih autora predstavlja lik šamana, posrednika jedne i druge sfere života, Neba i Zemlje.30
tada su oni mogli postati članovi besne vojske, Votanove družine noćnih jahača, koja donose smrt ljudima (Tabla O, si. 2-6). 3. U tu, poslednju grupu potkivača i "gospodara vatre" spada i ličnost Isusa Hristosa, koga M. Elijade takođe smešta u ovaj "mitski obredni scenarij". Ovde su uvek u pitanju krajnosti, da bi se što bolje istakao čin inicijacije budućih vernika. Svetom tajnom krštenja neofit umire u telu, ponovo se potom rađajući kao vernik, kao Isus Hristos putem vode krštenja. I ta božanska vatra koja plamti pod Hristovim prestolom, na sličan način kao u kovačnici, završava se inicijacijom u svetoj tajni krštenja: u GeheniAdu nekršteni bivaju sažeženi u utrobi pakla, na isti način kao što se komad gvozda u kovačnici izlaže plamenu dok ga kovač ne preoblikuje u neki upotrebni predmet. Želimo da ukažemo na to kako se bugarski državni panteon, Omurtaga i Kruma, krajem VIII i s početka IX veka, samo prilagodio postojećoj religijskoj situaciji. Bugari su iskoristili indoevropsku i izgleda široku azijsku tradiciju verovanja u konja i jahača. Konačni čin spajanja ovih različitih religijskih tradicija, je nastupio upravo na Balkanu, u Donjoj Meziji, u kojoj je vladao ja£ kult Iračkog konjanika, što je već, krajem antike, uklopljen u hrišćansku soteriologoju i eshatologiju.
(Tabla IV, si. 1-1 a), nađenog u gornjem toku reke Dnjestar, Gimbutasova vidi sliku boga sa šiljatom kapom i rogom u ruci, koji u svojoj osnovi na poleđini ima urezanu predstavu konja. Ona ovu stelu vezuje za vrlo ranu Černjahovsku kulturu, od IV do V veka, pokazavši tako jednu veoma staru pojavu slovenske religioznosti. Svedočanstvo arapskog putopisca Ibn Fadlana, iz X veka, o jednoj pogrebnoj svečanosti istočnih Slovena ukazuje, što je veoma karakteristično, na žrtvovanje konja. Naime, Ibn Fadlan potanko opisuje potpunu pripremu pokojnika za sahranu; pošto se obavi ljudska žrtva, pokojnik se zajedno s darovima, stavi u čamac i spali. Ali, u ovom značajnom opisu arapskog putopisca, nama pada u oči jedan detalj: o načinu žrtvovanja dva konja. Ibn Fadlan kazuje: " Zatim dovedoše dva konja, pa su ih ganjali dok se nisu oblili znojem, a onda su ih zaklali mačevima i meso bacili u čamac (s pokojnikom)". Ova žrtva konja, u Istočnih Slovena, može se povezati s religioznom praksom na Altaju, gde žrtva ove životinje omogućava šamanu da se uspne s pokojnikom na nebo. Ne bismo dublje ulazili u ovaj šamanski let i odvođenje pokojnika na nebo, ali ovom prilikom, želimo da ukažemo na kultne radnje koje se izvode s konjem. Naime, u tom obredu: "Šaman osine brezovom granom konja po leđima, da bi naterao dušu da izađe i pripremio je za let ka vrhovnom uranskom bogu, Bai' Ulgän-u." Karakteristično je da se prilikom ovog obreda "konj ubija na okrutan način, lomljenjem kičme, a da pri tom ne padne niti kap krvi na zemlju i prisutne sveštenike.'»58
Ali, u našem slučaju, mnogo je značajnija grana sa slovenskom indoevropskom religijskom tradicijom, o kojoj veoma jasno govori Marija Gimbutas u svom značajnom radu o Slovenima. Upravo rezultati njenog rada kao da objašnjavaju ulogu i našeg konja i jahača. Kumira od drveta iz Staraje Ladoge, koji je pronađen u sloju zemlje na kojoj počiva grad, ona jasno pripisuje slovenskom bogu, Perunu (Tabla IV, si. 2), koji je likom i kapom-krestom nalik našem amuletu iz sela Bradarca (Tabla IV, si. 3). A na kamenoj steli iz Stavčana
U našem tumačenju žrtvovanja konja, obraćamo naročitu
136
137
pažnju na jedan zaključak Mirče Elijadea, koji direktno ukazuje na religijsku situaciju među Slovenima i Bugarima, u VIII i IX veku. Prema njemu, u panteonu mongolskih i indoevropskih naroda, došlo je do zamene uranskih kosmogonijskih bogova s bogovima "atmosfere i plodnosti", koji su tek sada, prvi put, postali bliski ljudima. Otada su se sve žrtve prinosile samo tim bogovima plodnosti i bogovima smrti; znači, samo bogovima rađanja i umiranja. Ovaj proces je doveo do agrarizacije žrtve konja i činjenice da je seosko žrtvovanje konja, u oktobru mesecu svake godine, počelo da ima značenje Smrti i početka novog kružnog rađanja prirode. Istraživanje arheološkog materijala, u širem istorijskom okviru, govori da je, kada je o ljudskoj glavi reč, došlo do prožimanja u predstavljanju solarnih i htonskih bogova. Ali, ova činjenica, koja je u arheološkoj građi bila vidjiva već od keltskog vremena, nije bila jasna u svojoj religijskoj raspoloživosti. A onda nas je neki sticaj okolnosti uputio na tradicije boga Serapisa, sinkretističko božanstvo Egipta, koje je za Aleksandra Velikog i ćelu Aziju postalo univerzalno. Proučavanja profesora B. Gavele, još davnih pedesetih godina, ukazala su da je bog Serapis, u vreme naslednika Aleksandra Velikog, bio u narodu smatran za boga mrtvih, a da je za državu bio vrhovni univerzalni bog.66
ljudski život i završava. Gavelino tumačenje Serapisa kao gospodara vremena u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ukazivalo je na još jednu činjenicu. Ovde je to univerzalno božanstvo značilo i prevazilazilo božanski antropomorfizam, prelazeći u metaforu samog vremena, njegove trajnosti a, istovremeno, i njegove stalne prolaznosti/* Krajem III veka naše ere, Serapis se ukršta s osobinama vrhovnog boga rimskog carstva, Sola Invictusa — dobijajući sasvim precizno obeležje gospodara neba i večnog života/^ Da bi se shvatila situacija u kojoj su živeli Sloveni, u svojoj staroj postojbini a i u vremenu njihovog doseljavanja na Balkan, početkom VII veka, recimo još i to: > nepereciznost istorijskih izvora, pre svega, o onim univerzalnim bogovima pojedinih slovenskih plemena, tj. nejasnoće oko njihovog tumačenja i domena moći — ukazuje na jedan duhovni proces u kojem su se oni našli. Nasledivši tradicije helenističkog doba, oni su tako preuzeli jasnu povezanost solarnih bogova s htonskim u jednoj jedinoj ličnosti. Stigavši u nove životne predele, oni kao da ranije potencije univerzalnog boga-Serapisa — svode samo na pojedine, gubeći onaj predhodni veoma jasni i precizni okvir.75 Dakle, susrevši se s analistima i istoričarima, koji su beležili odlike, i duhovne radnje i praksu njihovih bogova, došlo je do velike nedoumice i nejasnoće. Tako sada imamo stanje u kome vrhovni bogovi postaju: Perun, Triglav, Svarožić i Radigast, vezani za neko jelensko božanstvo lokalne tradicije.
Naše vezivanje za Serapisa proisteklo je iz činjenice da je amulet s konjem i ljudskom glavom nosio kalatos-antički modius, mericu svetih tajni. Po tumačenju profesora Gavele, bilo je to privilegija Serapisa, kao htonskog božanstva od koga je poticala "večna i neiscrpna plodnost zemlje." Ali, ovde bi taj njegov odnos prema zemlji, u svakom slučaju, bio ambivalentan — on je taj koji omogućava plodnost i rađanje zemlje i, istovremeno, onaj u čijim se mračnim zemaljskim regionima
U ovoj religijskoj nepreciznoj i nejasnoj situaciji, sitni arheološki nalazi, kao na primer, naš amulet s konjem i ljudskom glavom, a pokatkad i neki lokalitet na terenu, s imenom koje se može vezati za neku religijsku situaciju, daju više materi-
138
139
jala od istorijskih izvora, koji su već poslednjih sto godina nepromenljivi. Nalaženje amuleta na Markovim Kulama, lokaliteta Ceranus, u Prilepu, u blizini jednog kultnog svetilišta vezanog za Kerunosa, keltskog jelenskog boga, " a i postavljanje čuvenog lokaliteta Glavenice na vrh jelenskog keltskog svetilišta Acrocerauniae — nekako kao da je dovelo sve u vezu. Pri 89 svemu tome, i lokalitet Radhima, u blizini već navedene Glavenice, kao da je uputio na slovenskog boga Radigasta. Upravo taj bog, o kome govori Adam Bremenski, Radigast, za koga se govorilo, i sa strahom i s nepoznavanjem, da pripada Satani - đavolu — ukazao je na jednu skasku kod Iranaca prema kojoj se taj bog zla i smrti, Ariman, pretvorio u obličje i lik konja. A, upravo za tog boga Radigasta, koji je s obzirom na svoju religijsku praksu konjskog gatanja svake godine, direktno povezao s istoznačnim slovenskim bogovima — Svarožićem, Svantovidom i Triglavom — dalo je jednu drugu sliku o slovenskom vrhovnom bogu, koji se, sada ponovo nalik helenističkom Serapisu, raširio po svojim božanskim potencijama, na nebeske i na zemaljske sfere — tačnije, mesta određena za pokojnike i umrle. ' I tek sada ono, već od davnina dobro poznato, konjsko gatanje^ — pre proricanje o uspešnosti letine i mogućim ratnim uspesima — ima nekog dubljeg smisla u vezi s religijskom praksom iz koje su Sloveni proistekli, koju su sami stvorili i nasledili je. Slovensko proricanje dobre i zle "kobi""0 — udesa ili pre sudbine — svake godine ili svake moguće potrebe u njihovim hramovima vrhovnih bogova Neba i Zemlje povezuje njihov religijski svet s duhovnim svetom od Persije
140
do koptskog Egipta i govori da u svemu rečenom Sloveni predstavljaju deo tog duhovnog sveta tri kontinenta Azije, Afrike i Evrope — a istovremeno kao da oni sami svojom duhovnom praksom i lično povezuju tradicije ovog prostora. Na kraju naše priče, recimo još i to: > pronađeni amuleti s konjem, se uvek vezuju za bugarsku državu Borisa-Simeona, IX — X veka;91 oni odslikavaju ne samo neku religijsku praksu, već istovremeno ukazuju na vrhovnog boga teritorije, plemena i celoga univerzuma. U tom okružju, trebalo bi ove naše, već učestane amulete s konjima, posmatrati, i kao oznaku potencija vladarske moći lokalne samouprave, uostalom, i kolanje novca ima, čini se, uz neki sličan položaj. Ovi naši amuleti pokazuju da su oni pečat lokalne bugarske vlasti, a istovremeno i ono o čemu govori Makrobije, opisijući Serapisa kao vrhovnog boga:92 " Ko sam ja? Ja sam Bog, što će reći: Nebeski svod je moja glava; More je moj trbuh; Zemlja moje noge; Region! etera, moje uši, A oko mi je sjajna buktinja Sunca Koje upire svoj pogled na sve strane."^
141
Napomene L Prvo upoznavanje s amuletom iz Požarevca, s krstom, i. b. 2346, bilo je preko dnevnog lista Politika, od petka 17. novembar 1989, na strani broj 23. Tom prilikom Politika je izvestila da je ovaj amulet ukraden iz Narodnog muzeja u Požarevcu. 2. Nakon toga, posle telefonskog razgovora s kustosom M. Pindićem, ugovorio sam posetu i posmatranje u muzeju. Marta 1990, posetio sam muzej u Požarevcu, i tom prilikom sam obavešten da su tu u pitanju dva amuleta s konjanikom. Veliko otkriće za mene bio je amulet s konjanikom, s jašućom glavom, koji je nosio i. b. 2238, iz sela Bradarca. Opis: Taj amulet je nađen na Starom groblju, 1,5 km severo-zapadno od sela, od mogile Mlave 0,5 km, na dubini od 2 m. Aplikacija je u obliku reljefne čiste kompozicije stilizovanog konja, sa polupodignutim prednjim nogama. Na leđima mu 'je muška glava s trouglom kapom, koja je probušena. Amulet je načinjen od bronze, postupkom livenja. Dimenzija: 2,9 x 2,6 x 0,1 cm.
4. Lj. Džidrova, Tolkuvanje na eden specifičen tip na amuleti od sredniot vek na Balkanot, str. 247-257, sa 9-ilustracija. Macedoniae Acta Archaeologica br. 10 za 1985-1986, Skopje 1989. S Lj. Džidrova, nav. delo, str. 249 (Džidrova je u potpunosti preuzela postavku o kultu boga Tengri od: S. G. Klaštornija, Prabugarski Tangra u drevneturski panteon, Sbornik v pamet na profesora Stančo Vaklinova, Sofija 1984, str. 1822; na njoj ona dalje zasniva tumačenje. 6. S. G. Klaštornija, nav. delo, str. 20; N. Mavodrinov, Staroblgarskoto iskustvo, Sofija 1959, str. 70. 7. F. Kont, Sloveni, Tom 2, Beograd 1989, str. 315. a Lj. Džidrova, nav. delo. str. 251; delo, str. 19.
i
S. Klaštornija, nav.
9. S. Klaštornija, nav. delo, str. 20. 10. Ona se, u svom tumačenju, čvrsto držala azijskog prostora_zaboravljajući činjenicu da su ovi amuleti nastali na Balkanu u dodiru azijskog elementa sa slovenskim i kasnoantičkim.
3. Aplika je objavljena u Politici, sa i. b. 2346. Opis: Po inventarskoj knjizi muzeja, utvrđeno je da je ona iz sela Ćirikovca, sa seoskog groblja, iskopana prilikom pravljenja nove rake. Grobnica je otkrivena na dubini od 2,5 m, orijentacija skeleta je bila istok-zapad, s dve ljudske lobanje ukopane u kamen peščar, načinjena od grobara Stević Svetislava. Po inventarskoj knjizi muzeja, aplika je bila u obliku stilizovanog konja, s jednim pravouglim ukrasom u predelu sedla, i s rupicom za vešanje. U sedlo je bio urezan krst, s glavom pod donjim krakom na dnu krsta. Aplika je izlivena od bronze, s dimenzijama: 2,9 x 3,8 cm.
1L Po Lj. Džidrovoj, nav. delo, str. 247, u Bugarskoj su to lokaliteti: I Belogradčik (l nalaz); II Vidin (l nalaz); III Vraca-Loveč (2 nalaza); IV Ostrov (l nalaz); V Šino brdoVrača (l nalaz); VI Plovdiv (l nalaz); VII Varna (2 nalaza, nepoznatog mesta ubikacije). Podelu koju daje Lj. Džidrova preuzela je od: D. Ovčarov, "Za smisla i značieto na edin vid rannosrednovekovni amuleti", Sbornik v pamet na
142
143
profesor Stančo Vaklinov, Sofija 1984, str. 136, čija je podela nešto malo drugačija: I Vidin (s. Vraća); II Loveško; III Plovdiv; IV Vraća; V Belogradčik-Ostrov (2 nalaza); VI Vračansko; VII Varna (2 nalaza bez mesta lociranja). U oba slučaja je ukupno 9 nalaza. 12. U Makedoniji je nađeno 2 amuleta, po Lj. Džidrovoj, n. m: I selo Zović, opština Bitolj. Dimenzija: 3,3 x 2,8 cm. Ovaj komad je danas izložen u ranosrednjovekovnoj arheološkoj zbirci nalaza iz Muzeja Makedonije; i II iz Prilepa, Gornjeg grada prilepske Varoši; u stvari, s Markovih kula. Ovaj komad se sada nalazi u privatnoj kolekciji Boševski Dimčeta. 13. Amulet od bronze, iz Mađarske, iz IX — X veka, u posedu Britanskog muzeja u Londonu. (Prema: katalogu Britanskog muzeja: R. Loverance, Byzantium, London 1988, str. 39, si. 50). 14.
Na teritoriji današnje Republike Srbije, koja je pokrivala delove rimskih provincija: Moesiae Superior, Dardaniae i Daciae Mediteraneae. 15. Amulet iz Bradarca je karika koja je nedostajala, da bi koliko-toliko pokrila teritoriju većeg dela Balkana; naravno, današnjih teritorija Albanije, Grčke, i sve južno od reke Dunava. 16. B. Bogdanović, Urbs & Logos, Niš 1976, str. 63. 17.
Sjaj Ukrajinskih riznica, grupa autora, Zagreb 1989. Katalog izložbe održane u muzejsko-galerijskom Centru — Muzejski prostor, Jezuitski trg 4, Zagreb od 14.9 1.12.1989, str. 141, kat. 135-136, str. 172. Kod nas, na tabli III, slika 9, dat je prizor dva konja iz Martinovke. Radi
144
poređenja s dimenzijama i što bližim upoznavanjem s predmetom, dajemo opis po gornjem katalogu: ukrasne pločice (2), iz VI veka, od srebra, izlivene, gravirane, s pozlatom. Vis: 7,6 x 7,5 cm; sir: 4,5 cm. Iz ostave nađene kraj sela Martinovka, Kanenski rejon, Čerkasska oblast, 1909. godine. — MIDU, inv. br. AZS-84-85. Ukrasne pločice u obliku stilizovanih konja u trku. Kopita, u obliku polumeseca, podsećaju na kandže. Griva poput širokog luka s poprečnim rubnim linijama. Na kopitima i grivi — pozlata. Na svakoj pločici — po tri otvora za učvršćivanje. Pločice su, verovatno, služile kao ukras za sedlo. Literatura: B. A. Ribaakov, Drevnie Rusi, ČA M, 1953, -BIN. XVII. -C. 8687. 18. J. Korošec, Ostava brončanih matrica za utiskivanje u Biskupiji kod Knina, Starohrvatska Prosvjeta, serija III — sveska 6, Zagreb 1958, str. 30, T. I, 3; T. I-a, 3. Prepis celog opisa: "Brončana livena matrica, zeleno patinirana. Matrica predstavlja stiliziranu, više fantastičnu životinju u obliku konja. Dok je telo predstavljeno u profilu, glava je predstavljena en face. Dok je cijelo telo ornamentirano nizovima sitnih plastičnih ispupčenja ili njihovom imitacijom, dotle je glava predstavljena posve glatko. Na samoj glavi su predstavljene plastične oči u obliku kružića sa plastičnom ženicom na sredim, dalje plastične uši i plastične nozdrve. Dve predstavljene noge su isto tako stilizirane i savijene pod telo, tako da figura daje utisak mirovanja ili je, možda, pak zamišljen i skok. Na nogama su predstavljeni prsti, tako da bi se više činilo da pripadaju životinji iz roda mačaka. Rep je predstavljen u obliku spiralnog zavijutka. Figura je već nekada bila nekoliko puta nalomljena. Izlivena je bila sa svim detaljima u kalupu, no izgleda, da su pojedina plastična ispupčenja bila kasnije napravljena s poprečnim urezima na uskim plastičnim rebrima. Visina: 5,3
145
cm; dužina: 7,3 cm; debljina: 0,35 cm; a debljina glave do 0,5 cm." 19. J. Korošec, Arheološki sledovi Slovanske naselitve na Balkanu, Zgodovinski časopis VIII, 1954 — Ljubljana, str. 19, si. 6/1-2. (Korošec je preuzeo materijal iz Tesalije od: J. Werner, "Slawische bronzefiguren aus Nordgriechenland", Berlin 1953, str. 4, si. 3. 20.
Amulet s Donićkog brda, uzet od: D. Janković, "Stanovništvo Balkana u VI — VII stoleću", Beograd 1986, str. 466, br. 1091 (doktorska disertacija u rukopisu).
2L Amulet iz doline Sušice, uzet od: Đ. Janković, isto, str. 466, br. 1093. 22. Amuleti iz Korinta, uzeti od: Đ. Janković, isto, str. 466, br. 1105-1106. 23. S. G. Klaštornij, navedeno delo. 24.
Još preciznije konjaničke kompozicije s Aleksandrom Velikim, u ulozi velikog lovca-nepobedivog ratnika i vladara. Rimski car Hadrijan, u II veku, razvija dalje kompoziciju carskog lova sa svojim likom kao likom velikog lovca, da bi što bolje izrazio i predstavio muževnost i hrabrost Rimljana (virtus). Dva veka kasnije, u vreme cara Konstantina I i njegovih sinova, nekadašnje službeno predstavljanje careva kao rimske vrline (virtus), dobija ulogu debellator hostium, pobednika nad svim neprijateljima carstva. (Prema: E. Weitzmann, Age of Spirituality, New York 1979, str. 63, si. 12; str. 83, k. b. 71; str. 526, k. b. 471 — sa slikom).
25. Isto, str. 526.
146
26. Upravo sada taj pobednik nad neprijateljem (debellator hostium) postaje pobednik nad smrću, kao ilustracija psalma: 91 (90), 13: "Pošto Ti pobeđuješ, Tvojim nogama zgaženi zauvek leže (pobeđeni) ljuti (strašni) uzroci sopstvene smrti." Latinski: psalm 91 (90), 13: "Te vincente Tuis predibus calcata per aevum germanae mortis crimina saeva iacent" (Prema: L. Mirković, Ikonografske studije, Novi Sad, 1974, str. 92-93). 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34.
Isto. S. G. Klaštornij, isto, str. 19. Isto, str. 20. Isto, str. 20. M. Elijade, Šamanizam, Novi Sad 1985, str. 154-161. Isto, str. 162-164. Isto, str. 140. V. Čajkanović, "O srpskom vrhovnom bogu", Beograd 1941, str. 61. 35. Isto. 36. M. Elijade, "Kovači i alkemičari", Zagreb 1982.
37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45.
Isto, str. 112. Isto. Isto, str. 114. Isto. Isto, str. 115-117. Isto, str. 116. Isto. Isto. Isto.
46. A. Jovanović, Neki aspekti problema skupnog nalaza skulptura s Medijane kod Niša, Starinar XXIV-XXV, Beograd 1973-1974, str. 57-65; i K. Weitzmann, nav. delo, str. 526.
147
47. 48. 49. 50. 51.
M. Gimbutas, The Slavs, London 1971. Isto, str. 156-157, Tabla 67. Isto, str. 158, slika 61. Isto. M. Elijade, Šamanizam, str. 284, fusnota 13; i M. Smiljanić-Spasić, Predanja slovenskih naroda, Beograd 1964, str. 20-21, 212. 52. Isto. 53. Isto. 54. Isto. 55. M. Elijade, Šamanizam, str. 160-161.
56. 57. 58. 59. 63. 61. 62.
Isto. Isto, str. 155. Isto, str. 156. Isto, str. 160-161. Isto. Isto. Isto.
63. Isto, str. 160: "gde se konj žrtvuje pri punom mesecu, iza letnje dugodnevnice" — cilj obreda je zemljoradnički: "Da raste život". 64. M. Garašanin, Preistorija na tlu Srbije, Beograd 1973, Tom I, str. 348. 65. B. Gavela, Antički spomenici grčko-egipatskog sinkretizma u našoj zemlji, I. Serapis, Starinar, N. S. knj. VVI/1954-5, Beograd 1956, str. 48-49.
66. 67. 63. 69. 70.
Isto. Isto, str. 47. Isto. Isto. Isto.
148
71. Isto.
72. Isto, str. 50. Dr Aleksandar Jovanović, v. prof. Filozofskog fakulteta, ukazao mi je na numizmatičku praksu Aurelijanovog doba gde se vrhovni bog rimskog carstva Sol Invictus- predstavljao s glavom boga Serapisa, u levoj ruci, a desnom rukom u pozi "en bush" — tako podignutom, da palac i kažiprst oblikuju otvor u obliku ljudskih usta.
73. Analisti tog vremena: Helmold, Saks Gramatik, Herbord i monah Herbertus. i
74. U Rimu je uveden 220. godine pre naše ere. A veliko svetilište Serapisa, u Aleksandriji, srušeno je 391. godine naše ere, što sve govori da je kult boga Serapisa bio stalno u praksi više od 600-godina. (Prema: B. Gavela, nav. delo, str. 49-50). 75.
Taj proces .koji je prirodno započeo uklanjanjem Serapisovog kulta iz centra u Aleksandriji, svakako da je doveo do izjednačavanja s lokalnim vrhovnim bogovima pojedinih slovenskih plemena u prepostojbini.
76. Već ranije spomenuti Helmold, Saks Gramatik, Herbord; i monah Herbertus. (Prema: S. Vasiljev, Slovenska mitologija, Beograd 1986; L. Leger, Slovenska mitologija, Beograd 1904; M. Gimbutas, The Slavs, London 1971). 77. Isto. 78. Isto. 79. Ceranus (Ceramia). (Prema: Tabula Imperii Romani, sekcija Naissus /Dyrrachion-Scupi-Serdica-Thessalonica/ K-34Sofija, Ljubljana). 80. Tvrdinata Markovi Kuli, Izveštai od rabotite na misijata,
149
1977-1983, Varšava 1985, str. 17, slika 7. 81. TIR, op. cit; M. Divković, Latinsko-hrvatski rečnik, Zagreb 1900-1987, str. 508. 82. TIR, op. cit. 83. L. Leger, op. cit, str. 152-153. 84. Isto, str. 151. 85. D. Kostić, Staroverski Božanstveni konj, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, Beograd 1931, str. 112. 86. Isto, str. 111-112; i ćela naša fusnota br. 76. 87. B. Gavela, op. cit, str. 47. 88. Naša fusnota pod br. 86. 89. Isto; i S. Zogović, Kade ne vodat tragite na kultot, obredot i funkciite na Sventovit (Svetovit), rukopis, str. 1-17. (Gospođica je naučni saradnik Instituta za istraživanje staroslovenske kulture, u Prilepu). 90. D. Kostić, op. cit, str. 111. 91. M. Ljubinković, Na problemu slovenizacije Beograda i severne Srbije, GGB, knj. XXV, 1978, str. 21-22. 92. /Macrob, Saturn. I, 20, 17/. (Prema: B. Gavela, op. cit, str. 48). 93. Isto, str. 48 i fusnota br. 35. 94. Rad dr Radmila Petrovića, tada zaposlenog u Institutu za istraživanje staroslovenske kulture, u Prilepu, pod naslovom: Amuleti s predstavom konjanika iz Požarevca, čitan je na XII godišnjem skupu arheologa Srbije, koji je održan 1820. maja 1990. godine. 95. Na gore navedenom skupu arheologa Srbije, u Požarevcu, arheolog dr Ivanisevic imao je referat pod naslovom:
150
Amuleti u obliku konja iz okoline Braničeva. Ovaj rad je, potom, objavljen u zborniku radova Viminacium 6, Požarevac 1991, str. 97-103. Kolega Ivanisevic je, tom prilikom, vezao ove amulete za Alansku kulturu IX veka, koja se raširila u Bugarskoj u IX-X veku.
ABSTRAKT
Amulet s konjem i predstavom ljudske glave koja jaše, nedavno otkriven u Požarevcu, centru nekadašnje prestonice dunavske (braničevske) Moravske, kao da ponovo otvara neka pitanja vezana za naseljavanje, hronologiju i religijska shvatanja naroda, koji su živeli na Balkanu u IX i X veku.
Opis
tabli
Tabla O Slikaj
Justinijan na konju, slonovača, VI vek. Medaljon, IX — X vek, Curko, Blekinge, Švedska. Slika 3 Medaljon, IX — X vek, Neglemose, Seland, Danska. Slika 4 Medaljon, IX — X vek, Asum Šonen, Švedska. 151
Slika S-6 Medaljon, IX — X vek, Esrum Seland, Danska.
Matrica iz Biskupije-Pliskov, VII vek.
Tabla I
Aplika od srebra, Martinovka, VI vek.
Slika 1, 2, 5 Privezak od metala, Slikah Privezak od metala, Slikah Privezak od metala, .Slika 6 Privezak od metala,
VIII — IX vek, Bugarska. Zović, Bitolj.
Slika 1-1 a Kameni idol iz Stavčana, Ukrajina, IV
Gornji grad u Prilepu.
Staroja Ladoga, X vek.
Vidin, VIII — IX vek.
Amulet iz Bradarca, VIII — IX vek.
TaHaJU Privezak od metala, Vraća, Bugarska, VIII — IX vek. Privezak od metala, Vidin, Bugarska, IX — X vek. Slika 3, 5 Privesci od metala iz Bugarske, VIII — IX vek. Privezak od metala, IX — X vek. Tabk m Slika 1-2 Amuleti iz Korinta, VI — VII vek. Amulet iz doline Sušice, VI — VII vek. Slika 4 Amulet iz Donićkog brda, VI — VII vek. Slika 5 Aplika od bronze, Ćirikovac, VI — VII vek. Slika 6-7 Amuleti od metala, Tesalija, VI — VII vek. 152
153
V vek.
IV YIZANTEFA I SLOVENI 1. Komanska kultura, kao osnov materijalne i duhovne kulture Slovena, od Vn do Xu veka 1.1. Uvod
od gvozda, kresiva i raznih vrsta okova antropomorfnog i zoomorfnog karaktera) čini se da je plod nomadskih radionica Panonije, ali ne bez uticaja savremenih vizantijskih, i još pre, kasnoantičkih predložaka iz vremena Justinijana I. Ovaj splet i prožimanje kasnoantičkog, nomadskog i vizantijskog odslikava i pravo stanje u Balkanskom basenu i na ćelom poluostrvu. Moćni trougao, koji na severu čini reka Dunav, na zapadu Jadransko more, a na istoku Crno more — uvek je predstavljao kotao raznih civilizacija, stalno mešajući staro s novim, ali nikad ne prekidajući tradiciju i štafetu balkanskih kultura i balkanskih predložaka. To je, čini se, i ovde najveći problem. Naime, ta već izumrla keltsko-ilirska šifra, koja se oseća u Komanskoj kulturi na raznim vrstama okova, kao da se povezala i probudila podstaknuta nomadskim, šamanističkim, religijskim izazovom. Zato je i najveći problem sledeći: kako je arhelološki moguće, da se predlošci stari po hiljadu godina ponovo pojave na istom mestu, uzrokovani ličnim htenjima i istim religijskim ključevima smrti, mada su doneseni iz južne Rusije, iz Praško-Penkovskih kultura i s lokaliteta Pastirsko Gradište. Ali, čini se, da je jedno sigurno, kako je profesor V. Popović tačno uočio: hrišćanski karakter kulture Komani-Kruje nije sporan i ne može se dovesti u pitanje. A pošto su, u većini slučajeva, nekropole smeštane u blizini crkava, a nekad i na samim osnovama crkava, u pitanju je po svemu sudeći, stanovništvo koje dobro poznaje obred, iako ga, možda, redovno ne upražnjava. Jer, na to ukazuje, pre svega, avarski ritus komanskih grobova, koji je sasvim nomadski i nije hrišćanski. Ali, kao što izvori kažu, ovaj panonski narod svakako je bio pokršten još ranije, na mestu odakle je i krenuo na jug, na čelu s Kuverom.
Najnoviji radovi profesora V. Popovića, čini se, da u potpunosti odslikavaju život na Balkanu, krajem VII veka, u geografskim odrednicama Mijele Vir-Pazar, na albanskim lokalitetima Bukel, Sarda, Lješ i Kalaja Dalmaces, ohridskim lokalitetima Sv. Erazmo i Radolište, prilepskim Babama i lokalitetu Viničani kod Stobija. Njegovo povezivanje ovog kultnog stratuma, s kraja VII veka, sa Sermezijanima Kuvera, polupokrštenim nomadima Panonije, u osnovi je činjenica koja se veoma precizno odslikava na arheološkom materijalu. Dolazak ove poveće grupe na teritoriju Crne Gore, Albanije i Makedonije, kako je to precizno zaključio profesor V. Popović, u vezi je s teritorijom Dračke Arhontije i Dračke Mitropolije, iz čega proizilazi i poluhrišćanski karakter ovog naroda. Naime, arheološki pregled njihovih grobova jasno ukazuje na tri paralelna stratuma u grobovima ove, tzv. Komani-Kruje civilizacije. Jasan kasnoantički stratum [krstovi, okrugle aplike, lira (omega) fibule, velike pločaste fibule s posu vraćenom nogom i posude od zemlje]; vizantijsko-nomadski stratum (koji čine lunulaste fibule, razne vrste bobaca od staklene paste što su rađeni za potrebe nomada, ali jasno odslikavaju vizantijske radionice, potom i torkves s okcima, koji se uklapa u lu nomadsko-vizantijsku simbiozu) i treći stratum (čini ga oružje
Nas, prevashodno, ovde ne zanima etnički doprinos, kao ni politički problemi ovog naroda; mi samo želimo da ukažemo
156
157
na naredna četiri stalna arheološka problema (antropomorfne aplike, pentagram, menoru i vedski kosmos), ali i kako je kasnoantički poluhrišćanski narod preneo svoju materijalnu i duhovnu kulturu na Slovene celog Balkanskog basena, tokom narednih 500 godina, i kako je uspeo da ne razbije to kasnoantičko tkivo, koje je postalo sastavni deo materijalne i duhovne kulture na Balkanu?
— V. Popović, Aux origines de la slavisation des Balkans: la constitution des premiers sklavinies Macedoniennes vers la fin du VIe Siecle, Paris, 1980. — V. Popović, Villes et peuplement dans L'lllyricum protobyzantin, Rome, 1984. — V. Popović, Kuvrat, Kuver i Asparuh, Starinar, Beograd, 1986.
12.
Neid poganski spomenici iz VH u Makedoniju i Albaniß
vefca,
Odslikavanje religijskog života na predmetima pogrebnog kulta, kao u slučaju reljefnih rozeta s ohridske nekropole sv. Erazmo i nekropole Mati u Albaniji, bitna je činjenica koja ukazuje na duhovnu klimu balkanskih prostora u VII i VIII veku. Balkanski religijski krug se neposredno vezuje, u VII i VIII veku, za Mediteran, a na severu, blisko se usklađuje s drugim avarskim kaganatom i šamanističko-sasanidskom religijskom situacijom.
158
Takva elastičnost balkanskih prostora prema Mediteranu, na jugu, i stalni priliv uticaja iz drugog avarskog kaganata, najbolje se odslikava na ovom izboru predmeta pogrebnog kulta, u vremenu VIT — VIII veka, od Rusije do koptskog Egipta. Na tabli I, slika l, predstavljena je Marija kao gnostičko-manihejski Demijurg, s već jasnim hrišćanskim vaskrsnim svojstvom: "Krstom u stefanosu", koji ukazuje na vaskrsenje pomoću krsne Hristove smrti. Na tabli II, slika l, prikazana je sinkretistička Nika, koja palmom i stefanosom takođe slavi "vaskrsenje krstom" na sasvim paganski način. Na tabli III, slika l, predstavljena je skoro ista igračica sa sistrumom, ali bez izrazito naglašenog krsta. On je skriven u ogrlici-stefanosu.- Ovde je Menada iz Dionisovog tijasosa nosilac krsta u službi raspetog i vaskrslog Hristosa, čime se on izjednačuje s Dionisom Soterom, koji takođe spašava čovečanstvo od naslednog titanskog greha. Poznata je tvrdnja Zaleske, da je na ručki, s table I, slika l, predstavljena majka svega postojećeg: kao što smo već rekli, Marija Demijurg. Mi tu tezu širimo dalje. Na tabli II, slika l, nađena je skoro podjednaka ženska predstava , ali s dodatnim oznakama: palmom i stefanosom u rukama. Iz toga sledi, ako se držimo gnostičkih tajnih Jevanđelja, da je tu predstavljeno načelo božanske Trijade, Magna Mater, koja ima svojstva oba pola; tako su je i predstavljali rani gnostički izvori, kao "trimorfnu Protoneju" — prvobitnu misao u tri oblika. Ovaj gnostički izvor kaže dalje: "Ja sam dvopolna priroda. Ja sam i mati i otac, jer ja se parim sa sobom". Na tabli IV, slika l i 2, predstavljene su pojasne rozete iz grobova na kojima je predstavljena ista ženska figura u orantnom stavu: tela okrenutog s lica, a nogama u zakoračaju. Ako po vežemo sve četiri predstave — jednu iz Rusije, drugu iz muzeja Benaki, treću iz sv. Erazma i četvrtu iz nekropole
159
Mati u Albaniji" —onda bi mogućnosti gnostičke Marije bile još više proširene odličjima: "Da je ona izvor života, genezida — majka boga svetlosti, mati svega postojećeg, pre svih; da bi sve opet poentirali: ona je mati — otac (Matropater)."' Ali, iako je ovaj gnostički obrazac Marije Demijurga sinkretistička formula, II i III veka, suština sve ove četiri predstave je sledeća: "Spremanje za život posle smrti". Zato se u starih Helena, umesto izraza "smrt", upotrebljavao izraz "okretanje" ("katastrofi"), a umesto reci "umiranje," izraz "menjanje života" ("metalasin ton bion"). Dok se na prve dve skulptoralne predstave, iz Rusije i Atine, smrt poentira krstom, razapinjanjem Hristosa — čoveka na krstu, i njegovim božanskim vaskrsenjem, na privescima iz Sv. Erazma i iz nekropole u Matiju, ova vaskrsna poruka je skrivenija, upravo zato što nisu dati jasni znaci koji bi ukazali na smisao predstava. Ali, i pored toga, može se naslutiti ideja predstave. Raširene ruke odmah ukazuju na hrišćanske mučenike iz katakombi, iz II i III veka, koji su smrću za hrišćansku veru postali martiri-svedoci Kristovog postojanja. Na jednom sarkofagu iz II veka naše ere, kod nas (Tabla V, si. 1), iz Tebe, predstavljena je, na poklopcu, egipatska boginja Nut, sa skoro istim raširenim rukama i golim grudima; ona kao da grli pokojnicu što je predstavljena pri dnu sarkofaga. U Egipatskoj religiji, u fazi matrijarhata, boginja Nut se poštovala kao majka samog Sunca i ćele vasione. O tome govore tekstovi u piramidama: "Silno je srce Tvoje... O velika, koja si postala nebo... Ti ispunjavaš svako mesto svojom lepotom.
160
Sva zemlja leži pred tobom — Ti si je obujmila, Obuhvatila si Ti i zemlju i sve stvari svojim rukama. Uzela si Ti k sebi svakoga boga s njegovom lađom, Učinila si ih Ti besmrtnim slično nebeskim svetlima, Ne udaljuju se oni od Tebe, jer su oni zvezde. Nut, ti sijaš kao carica Donjeg Egipta I moćnija si Ti od bogova, Njihove duše su Tvoje — njihovo nasledstvo je Tvoje, Njihove žrtve su Tvoje, sva njihova imovina je Tvoja."
Ako je u pitanju položaj ruku i nogu, predstava na rozeti, iz Sv. Erazma (Tabla IV, si. 1), ukazuje na egipatskog boga Šua, sina Amona Ra, za koga se govorilo da je odvojio Nebo (boginju Nut) od Zemlje (boginju Geb), po naređenju svog oca, te je tako bilo stvoreno svetio Dana i prostor na Zemlji, kao nebesa i zemlja pod njime. S druge strane, mnogo je bolji dokaz "kalatos" što ga ima predstava žene na privesku iz Sv. Erazma; on neposredno ukazuje na Demetru (Cereru). A ona, Apulejevim "Metamorfozama", za sebe kaže: "Ja sam priroda, majka stvari, gospodarica svih elemenata, početak i načelo vekova, vrhovno božanstvo... "^ Na tablama VI, VII i VIII — predstavljena je Demetra s kalatosom: u orantnom stavu sa svojim obeležjima, kao Velika boginja, pramajka Skita i Potnia theron. Mit o Demetri i Persefoni je u suštini isti kao sirijski mit o Afroditi-Astarti i Adonisu, kao frigijski mit o Kibeli i Atisu i egipatski o Izidi i Ozirisu. U slučaju naše predstave žene koja je nađena u grobu, kalatos sigurno ukazuje na Demetru i njene Eleusinske misterije, čiji
161
je cilj nada u sreću na onom svetu.
15
Napomene:
Na tabli IX, slika 1,2 i 4 — prikazana je varvarizacija predstave s rozete iz Sv. Erazma: ali bez onih čistih stilskih odlika, koje su nađene duboko na severu, u srcu kaganata, na nekropoli Tiszafüred, u sutonu avarske moći, krajem VIII i početkom IX veka. 1 *7
1
Pojasne rozete, na tabli X i XI, iz nekropole bukel u Albaniji, i rozete iz Verhnog Šahova*" — blisko se vezuju za keltsku reljefnu ikonicu, iz muzeja Benaki (kod nas tabla II, si. 1), koja ima četiri, licem u lice, postavljena goluba; oni ukazuju, s jedne strane, na persijsku boginju vegetacije 1 Anahitu ^ (kod nas na tabli XII), a s druge, na Afroditu Genezidu,^ čija svojstva preuzima gnostička Marija Demijurg.
91 Na kraju, rezimirajmo recima profesora Miloša Durića. "Mitske predstave ukazuju na svest za koju je svet bio slika i koja je ono što je bilo u osnovi slike doživljavala kao višu stvarnost, kao smisao koji se izražava posredstvom slike."
L D. Dragojlović, Bogumilstvo i orfička tradicija, Z. F. F. X1, Beograd 1968, str. 204. Z Isskustvo Vizantii v sobranijah SSSR, Iskusstvo Hristijanskogo Egipta IV — VII vekov, Moskva 1977, Tom l, citira: B. N. Zalesskasa, Gnostičeskie predstavlenia v Rannevizantijskom iskusstve, Kultura i Iskustvo Vizantii, 1975. 3. E. Pejgles, Gnostička jevanđelja, Beograd, 1981. 4 Ibid, str. 93. 5. Od arheološkoto bogatstvo na SR Makedonija, Skopje 1980, str. 111, k-b. 597. 6. D. Kurti, Gjurme te kultures se hershme Shqiptarene Mat, Iliria l, str. 269-273, str. 272 sa slikom br. 1. 7. E. Pejgels, op. cit, str. 89. 8. M. Đurić, Istorija helenske etike, Beograd 1961, str. 5. 9. E. Pejgels, op. cit, str. 119. 10. K. Jung, Čovjek i njegovi simboli, Zagreb, 1973, str. 132. 1L M. Matje, Staroegipatski mitovi, Sarajevo, 1968, str. 33. 12.
A. C. Mercatane, Who's who in Egyption Mythology, New York 1978, str. 158.
B. 14.
L. Henry, Porijeklo Religije, Zagreb 1947, str. 112. Dž. Dž. Frejzer, Zlatna grana, tom 2, Beograd, 1977, str. 72. 15. M. Durić, op. cit, str. 12.
162
163
16.
E. sz. Garam, Spätawaren zeitliche durchbrochene bronzescheiben, Acta Academiae Scientiarum Hungaricae, Tomus XXXII, 1980, F. 1-4, str. 162.
17.
S, Anamali, Nje varreze se mesjetes se hershrne ne Bukel te mirdites, Iliria, I, str. 209-224, T. XIV.
18.
Etnokulturna? karta teritorii Ukrainsko? SSR, v. I tbis, n. e, Kijev 1985, str. 139.
19. 20. 21.
V. Lukonin, Iran II, Otokar Keršovani, 1973, str. 80. D. Dragojlović, op. cit, str. 203. M. Durić, op. cit, str. 17.
13. Menore iz čelareva, kao veza Avara i slovensko-vizantijske kulture Komaai-Kruje, od Vn — IX veka Važna napomena R. Bunardžića, na poslednjem Jugoslovenskom Kongresu arheologa na Bledu, o smeštaju "menora" iz Čelareva na vrh grobne humke, a ne i u sam grob, pokrenula je rad na naslovnoj temi. Iz Bunardžićevih reci proistekla je činjenica da, i pored "menore" pokojnik nije bio potpuno judaizovan, već samo delimično. Znači, ovaj čelarevski hazarsko-avarski narod, iako dotaknut judaizmom, sačuvao je u potpunosti, avarski grobni ritus.
164
Ali, zašto uopšte spominjemo u naslovu albansku kulturu Komani-Kruje, i kakve ona ima neposredne veze s avarskohazarskom nekropolom u Čelarevu? Pre nego što pređemo na čisto religijska pitanja, ukažimo na to da je sadržaj avarskih nekropola skoro isti kao Komanskih; ovde mislim, pre svega, na nekropolu u Lješu, iz VI — VII veka, sa sledećim rukotvorinama: • obe nekropole imaju u grobu nož; • kremen i ocilo (postoji u većini avarskih nekropola); • od pojasnih garnitura — imaju pojedine okove sa zoomorfnim i antropomorfnim predstavama; • od nakita, im je pokatkad, zajednička ogrlica od staklene paste; • i, možda kao najvažnija, činjenica, zajedničko im je obilje kasnoantičke keramike fine strukture, različitih oblika, koje su sve izrađene na brzo-rotirajućem nožnom vitlu (točku). Ali, nas ovde prevashodno zanimaju "menore" i njihova veza s hrišćanstvom, kao i s nomadskim šamanizmom. Delimični judaizam, oličen u "menorama" u Čelarevu, sasvim je jasno u ulozi stepenica za uspenje pokojnika na Nebo nomadsko-šamanističke tradicije. Ali, ono što povezuje šamanizam s judaizmom i hrišćanstvom jeste činjenica — da je menora podsećanje na raspetog Hristosa i njegovu krsnu žrtvu s druge strane, ove nebeske lestvice su mimezis Jakovljevih lestvica, u značenju, najpre, rajskih radosti, tj. "Raja".5 Taj, već dobro znani, Jakovljev san o stepenicama, koje povezuju zemlju s vrhom Neba i s Božijim prestolom, kao središtem Raja, veoma se dobro i jasno uklapa sa: "nomadskom konotacijom Kosmičkog drveta, izvora života i gospodara
165
sudbine". To Kosraičko drvo je i "stecište-duša", koje je i uvek živo i istovremeno "životodavac". Šire posmatrano, u to se uklapa i skandinavsko Vaseljensko drvo Igdrasil, a još dublja i preciznija veza je mesopotamsko Kosmičko sedmokrako drvo svetlosti, koje oličava sedam planetarnih nebesa. Avarska kosmogonija je još preciznija i jasnija. Ona je delila svet na dva dela, Zemlju i Nebo, a "veza između Zemlje i Neba je Nebesko drvo, Drvo života, ili šamansko drvo. I to drvo je raslo na najvišoj planini, na kojoj je i pupak sveta, omfalos". Sama zemlja podeljena je na sedam teritorijalnih zona, koje sve čine Nebesko drvo, preko kojeg se može stići do Neba (Tabla XIII, si. 1,2). Ove nebeske stepenice vezuju se za lestve sa sedam prečki iz Mitrinih misterija, kao i za grčku mitologiju i Herine stepenice. Znači, iz svega rečenog sledi — da je ideja o stepenicama koje "služe mrtvacu da se uspne na Nebo" veoma stara, duge je tradicije, jer je kao eshatološki simbol bila ukorenjena ne samo u Evro-Aziji i Africi, već i širom celoga sveta. Međutim, naš cilj nije da govorimo o tome, već da dublje proniknemo u čelarevske menore i njihovu vezu s hrišćanskim izražavanjima Komani-Kruje kulture.
u Jerusalimu, po treći put." Našu priču bismo začinili nečim preciznijim i kultno-eshatološki jasnijim. Posle veoma preciznog sagledavanja "menora" iz Čelareva, nama se čini da je na njima predstavljen judaistički kosmos kao slika i prilika nomadsko-šamanskom Drvetu života, a i kao dopuna i podsećanje na raspetog Isusa Hristosa.
I ta naša, u prvi mah nestvarna ideja, je veoma precizno potkrepljena jevrejskim tekstom: "Mesto za trubljenje i pozivanje na subotu-šabat"*° (Tabla XV, si. 6), u potpunosti je sačuvan na vencu hrama u Jerusalimu, iz I veka pre naše ere. Isti takav tekst, naravno, uz izvesnu stilizaciju i izostavljanja, pronađen je s bočne strane menore iz Čelareva, koji nosi kataloški broj 18917 (Tabla XV, si. 5). S jedne strane menore predstavljena je sasvim uprošćena palmina grana (lulav), a s druge, rog ovna (sofar) (Tabla XV, si. 1-4). Mnogi autori se slažu da je sabatom simbolizovano Jahveovo šestodnevne stvaranje sveta i odmaranje sedmog dana, uz potpuno predavanje religioznim sadržajima. "Taj propis o nedeljnom počinku nije važio samo za Jevreje, nego i za sve koji su živeli u jevrejskoj zajednici, za robove i strance. Subota je počinjala u petak predveče i završavala se u subotu predveče, kada su se mogle videu zvezde. Početak i svršetak praznika oglašavao se u Jerusalimu trubljenjem sveštenika u trube."1^ (Tabla XV, si. 6).
Četiri minijature, koje ilustruju Bibliju Solomona ben Rafaela, iz Perpinjana u Aragonu, iz 1299. godine (Tabla XIV, si. 1-4), prikazuju potpunu opremu I i II hrama u Jerusalimu, a pravljene su za "umrle pravednike koji se nalaze u utrobi gore Maslinske, na obroncima Jerusalima". Ova oprema šašu da načinjena je i za III hram u Jerusalimu, kao i za dan vaskrsenja tela pravednika. "Rabinska tradicija kaže da su ove sasudi potrebne umrlim pravednicima, koji će se pojaviti iz utrobe gore Maslinske, da bi znali da je Mesija stigao i obnovio hram
Toga dana je goreo sedmokraki svećnjak-menora, i upravo tada na sto je stavljano 12 novih hlebova-predloga (Tabla XIV, si. 1-4). Ali, slavljenje sabata uz čelarevsku menoru valja ipak
166
167
shvatiti eshatološki, a u ulozi lestvica kojim se pristupa Bogu. Navešćemo značajan citat iz Jezdrine knjige; on daje još neke detalje o judejskoj eshatologiji. "... Mesija će vladati 400 godina, pa će umreti kao i svi koji ljudskim duhom dišu. Kada ćeli svet bude proveo sedam dana u ćutanju prevremena, mrtvi će ustati i održaće se Poslednji sud. Vreme Mesije na zemlji predstavlja tako samo predstepenicu slave, koja će nastupiti posle kraja starog Eona (vremena). Trajanje Međucarstva različito je navođeno u judejskoj apokaliptici. Gde god se nalazi broj 1000, on je shvatan u smislu svetske nedelje, prema kojoj istorija sveta traje 6000 godina, a poslednjih hiljadu godina vladaće svetska subota." "Etiopska Enohova apokalipsa, vizija Jezdrine apokalipse i sirijska Varuhova apokalipsa pretpostavljaju opšte vaskrsenje svih mrtvih. Kada se posle smrti telo položi u grob, duša čovekova se dovodi na jedno nebesko mesto, u kojem obitava u međuodaji. Ali, na Poslednjem sudu izvadiće se tela iz groboOO va i duše će se s njima ponovo sjediniti r Međutim, ono što je najbitnije u našem radu, jeste činjenica, da je jevrejska dijaspora Sirije, Palestine, Male Azije, Severne Afrike, pa čak i šačice Jevreja u Hazarskom kaganatu — očuvala jevrejski identitet slavljenjem sabata i obrezivanjem muške dece. Istovremeno, menora je iz mediteranskih, vizantijsko-arapskih prostora ušla u ćelu vaseljenu, kao prefiguracija Hristove krsne žrtve; iz mesopotamske dijaspore, menora se uvukla u Hazarski kaganat, dobivši ovde šamanističko vaseljenski prizvuk. Ali, oba menorina puta, i Mediteran i Mesopotamija, našli su svoje pravo eshatološko tumačenje u Vizantijskom carstvu, Arapskom kalifatu, Hazarskom kaganatu, i čak u Avarskom kaganatu.
168
Napomene: L Bled, 25-29. X 1988, referat o nekropoli u Čelarevu, iznet usmeno, nezabeležen u materijalima Kongresa. 2 F. Prendi, Nje kultures Arberore ne Leshe, Iliria, IX-X, 1979-1980, str. 123-143, T. I-XXIV. 3. Ibid; i R. Bunardžić, Čelarevo, Roma, 1985, s tablama. 4 R. Bunardžić, op. cit, kataloški brojevi: 135, 136, 137, 138, 140, 141, 142, 146, 147, 148, 151, 157, 158, 160, 162, 164, 184, 185, 187, 188, 202. — Bunardžić je, prilikom arheoloških iskopavanja, postavljao keramičku pločicu s menorom na vrh humke, tj. kada je sahranjivanje već završeno, na zemlju iznad groba; i to je bio najbolji dokaz da su ove keramičke pločice tu u ulozi stepenica za Nebo, i pored svog očiglednog "judaističkog prizvuka." d P. Mijović, Menolog, Beograd, 1973, str. 134, fusnota br 30. 6. Stari Zavet, I knjiga Mojsijeva: 28, 12-14. 7. S. Elijade, Šamanizam, Novi Sad, 1985, str. 209. 8. Ibid. 9. C. K. Kuper, Ilustrovana Enciklopedija tradicionalnih simbola, Beograd, 1982, str. 53-54. 10. 1L 12. 13.
199.
M. Elijade, op. cit, str. 210. J. Kovačević, Avarski kaganat, Beograd, 1977 M. Elijade, op. cit, str. 354. Ibid.
169
str
14.
J. Gutmann, Hebrew Manuscript painting, London 1979, 54, T. 9. 15. Ibid. 16. Treasures of the Holy Land, New York 1986, str. 210211. 17. R. Bunardžić, op. cit, kataloški broj 189, tabla u koloru. 18. D. Glumac, Biblijska arheologija, Beograd, 1985. str. 102. 19. Ibid, str. 103. 20. E. Loze, Svet Novog Zaveta, Beograd, 1986, str. 100. 21. Ibid, str. 127. 22. Ibid.
14.
Pentagram iz VMčana, kao most slovensko-vizantijske kulture, odVndoXH veka
Naročita učestalost motiva s pentagramom, posebno na grobnom, prstenju, uzrokovala je potrebu da se taj problem, pre svega, geografski zaokruži, a potom i arheološki poveže s propratnim materijalom. Zbog nekoliko slučajno nađenih primeraka prstenova s pentagramom, u nekropoli Viničani (Tabla XVI), uz skorašnje nalaze iz ove godine, koji su taj broj komada povisili na zavidnu meru, došlo je do je pretresanja celokupne problematike. Namah se uočilo da to nije lokalni proizvod, vezan samo za navedenu nekropolu i grad Stobi, koji je u neposrednoj blizini, već da je to problem širih balkanskih prostora, vizantijsko-slovenskog etnosa, a široke lepeze vremena od VII do XII veka (Tabla VII do table XX).
170
Teritorijalno pružanje od vizantijskih dalmatinskih gradova do Albanije, preko Makedonije i Srbije u Bugarsku i Rumuniju , samo je još više potvrdilo činjenicu o nastavljanju vizantijske kulture, na ovim prostorima, i onda kada je ova oblast bila etnički čisto slovenska. To je uzrokovalo postavku o neprekinutoj niti gradskog življa na Balkanu, shvatila se činjenica o postojanosti hrišćanske religije i onda kada crkvena organizacija nije bila jaka i skoro prestajala s radom.
Moja skorašnja zapažanja o stalnosti balkanskih prostora, od V — XII veka, i u religijskom i u arheološkom smislu, ovim je još više potvrđena i osnažena. Naime, ako ukratko poentiram svoju postavku o nastavljanju, onda se nameće činjenica da je arheološka objava VII — VIII veka — Komani-Kruje tezaurus vizantijske civilizacije na Balkanu, a istovremeno i njen rasadnik, s pravom se može reći, i temelj slovenskih materijalnih kultura od IX — XI veka. Sažimanjem arheološke građe ovih nekropola na čisto religijski izraz: prsten s pentagramom, krstoliki prsten, agrafu s orlom ili paunom i keramičku i metalnu posudu "kanu" — nametnula se činjenica da su sve ovo delovi grobnog ritusa hrišćanskog 4 značenja (Tabla XVII do Tabla XXIX). Osnovne geografsko-hronološke odrednice su sledeće: albanska kultura Komani-Kruje nosi VI — VIII vek kao svoj vremenski okvir, a ovaj bi raspon u vizantijskoj hrvatskoj Dalmaciji bio od VIII do IX veka,5 u Makedoniji od VII - IX veka,6 u Srbiji od IX — X veka/ a u Bugarskoj od IX — XI veka^ (Tabla XVII — Tabla XX). Ovo skromno naseljavanje Balkana upravo se i sagledava kroz putanju navedenog prostiranja. Jer, ako je Vizantija od VII — VIII veka bila primorska, od IX —
171
XI veka ona postaje i religijski i arheološki prisutna unutar poluostrva, s okosnicama koje čine — Via Egnatia, Via Militaris i reka Dunav, od Sirmiuma do Belgoroda Dnjestarskog, nešto istočnije od Dobrudže i ušća Dunava u Crno more^ (Tabla XXI).
Iz svega sledi — da su posledice svega ovog bile dvojake: s jedne strane, neprekinuto trajanje religijskog života, od Justinijana I do Vasilija II; a s druge, u materijalnoj kulturi, ovaj prostor karakteriše vizantijsko poreklo arheološkog materijala, uz čisto slovenske, osobenosti.
Pentagram kao arheološld i teološki problem Velika zgusnutost pentagrama na nekropolama i široka lepeza rasprostiranja od Jadranskog do Crnog mora, s graničnom rekom Dunav, upravo je i centar uticajne sfere Vizantijskog carstva, a naše dosadašnje mišljenje o slabljenju tog uticaja obezvređeno je, jer se shvatilo da, to nije nikakav stvarni uticaj, niti arheološki predmet, već da je to čitav milje i jedna izvorna civilizacija na Balkanu, što traje od VII do XII veka, a zasigurno je slovenskog etnosa a vizantijskog porekla. Iz toga se nametnula potreba i za religijskim tumačenjem ovoga znaka, jer se shvatilo da on nije ni slovenskog porekla, a ne pripada ni samo rimskoj tradiciji, već da je to ipak plod Mediterana i pređašnjih prohujalih civilizacija. Pentagram kao simbol i geometrijski znak uvek u sebi skriva religijski karakter i matematičku osnovu. U Egipćana je nazivan, "plamenom zvezdom", Izidinom slikom, odrazom Horusa, nepresušnim izvorom života i iskrom
172
svete vatre. U Pitagorejaca, pentagram postaje tajna lozinka i oznaka njihovog bratstva. Za posvećene ovom bratstvu, on je zamenjivao reč zdravlje YGEIA. I taj znak mikrokosmosa, simbol savršene ideje i jedna matematičko-filosofska misaonost, u filosofa-gnostika, postaje oznaka Hermesa Trimegistosa, da bi se iz gnostičke podloge preobrazio u judejski He-Šin-Vau-He (Jehoshuah) Isusa Hristosa i hrišćanstvo. I to, uvek prisutno, religijsko značenje, proistekla je iz obredne magije i konačno je sublimisana u geometrijski znak inkarnacije. Kao plod takvih kretanja i razvoja, pentagram ostaje potpuno za sva vremena uobličen u Solomonov pečat, koji je dobijen direktno od Boga, u svrhu magije, tajnih sila i demona. Ovo jevrejsko-gnostičko jedinjenje antike II — III veka, direktno se pretače u hrišćanstvo. Iz te gnostičke podloge, kralj Solomon postaje bez ikakvog retuša Isus Hristos, pobednik nad Đavolom i zlom. Kročivši na tlo hrišćanstva, uloga pentagrama se proširuje i obogaćuje, ali uvek ostaje u odajama skrivenog i presudnog. Njegov astralni oblik neposredno se mesa s rimskom osvajačkom fiolosofijom astralnog života i obožavanja umrlog cara. Ta funerarna (pogrebna) osnova pentagrama postala je temelj hrišćanskog tumačenja i arheoloških nalaza. Astralni prizvuk odveo je pentagram, neposredno u hrišćanskom tumačenju, u znak božanske prisutnosti. U simbiozi s pticama Raja paunom, orlom i feniksom — pentagram je postao deo rajske kultne slike, deo zvezdanog dvora, carstva nebeskog i cilj svih hrišćanskih vemika. Ali, ta početna jednostavna rajska slika budućih hrišćana od IV—VI veka, znatno je obogaćena od VII do IX veka, a još više od IX do XI veka. U trenucima kada je bilo potrebno masovno pokrštavati one koji nisu hrišćani i kada je to carstvu bilo
173
pitanje golog opstanka, vizantijski dogmatičari ovu rajsku astralnu konstrukciju pentagrama vezuju, pre svega, za obred hrišćanske inicijacije i čin krštenja. I tako je sada, činom krštenja, povezan astralni život pentagrama. Znači, ako je na nekom mestu bio postavljen pentagram, onda je čin krštenja donosio spasenje i otvarao vrata carstva nebesnog. Pentagram dobija jedan soteriološki prizvuk. Na tu baptističku oznaku pentagrama nadovezuje se i uloga vode krštenja. Jer, uz varijante raznih posuda, nađeni su i grčki natpisi, koji preko psalma 29, 3 i formulacije "Glas je Gospodnji nad vodom" — ukazuju na ulogu vode u činu krštenja. Poznata je maksima — da ko se ne krsti, ne može ući u carstvo Božije. I to ponovno rođenje kroz čin krštenja (prethodno je čovek morao da umre), zbivalo se delovanjem Sv. Duha na praznik Epifaniju, preko spoljašnjeg sredstva, vode. Metaforično, krštenje se zvalo kupkom ponovnog rođenja. I ako je to krštenje spasonosno i omogućava Raj, ono je, znači, i izvor života, ono obliva zemaljski krug i izvire iz Kristovih rana s golgotskog raspeća. Ta bogojavljenska voda (praznik Kristovog krštenja, 6. januara), koja se uzimala u vreme priprema za sveto pričešće, postala je voda za oproštaj greho•*• ~^o va. Ali, poenta svega rečenog je, ipak, bila u nečemu drugom. Putem svakodnevne liturgijske prakse pričešća odvijalo se prisećanje na celokupni Kristov život i od Rođenja, preko Raspeća, trodnevne smrti, Vaznesenja i Vaskrsenja — što je bio uput i svim vernicima za nauk, ali pre svega nada u budući život i posle telesne smrti.
se trostrukim uranjanjem u vodu, što je značilo smrt u gresima prema Svetoj Trojici. A tri puta izdizanje iz vode, značilo je život u Svetom Trojstvu: Ocu, sinu i Sv. Duhu. U trenutku krštavanja, od katekumena se traži: odricanje od Satane, pokajanje grehova i pravo ispovedanje vere (simbol vere). A potom, sveštenik pomazuje pojedine delove tela, uz reci: "Pečat dara Duha Svetoga, amin. Čin krštenja označava očišćenje, a miropomazanje, osvećenje Svetim Duhom. Ovaj praznik krštenja zvao se u starini, po L. Mirkoviću, i Dan svetla, Dan posvećenja, jer su se pokršteni duhovno prosvetljavali svetlošću Isusa Hristosa, što se simbolizovalo zapaljenom svećom prilikom čina krštenja. Ali, potpuna svrsishodnost ljudskog spasenja postiže se u svetoj tajni Evharistije, koja je poslednja sveta tajna i u kojoj dolazi do potpunog prisećanja na celokupnu Kristovu delatnost, a s njom se dobija boravište u domu Oca Nebeskog. Jer, upravo ona otvara vrata nebeskog Jerusalima.2' Jevanđelist Jovan, u stavu 6, 55, upravo parafrazira Kristove reci na Tajnoj večeri, kada za Evharistiju kaže: "Jer je telo moje pravo jelo, a krv moja pravo piće." Ove Jovanove reci su veoma dobro ilustrovane na krstu iz Belgoroda Dnjestarskog, iz X — XII veka, gde je predstavljen Jevanđelista Jovan u episkopskoj odeždi, s kandilom u desnoj i pričesnom kašikom u levoj ruci29 (Tabla XXI). or\
Da bi se shvatila prava suština krštenja i pričešća, trebalo bi ukazati na to kako su se ove radnje sprovodile i kada. L. 2 Mirković je jasno objasnio da se nekada, u starini krštenje obavljalo na Veliku subotu, u 12 časova u ponoć. Katekumeni su se upravo tada krstili, u vreme dok se budio treći dan i Hristos ustajao iz groba. To krštenje, da ponovimo, obavljalo
Drugi primer je jedan reljef iz Bola na ostrvu Braču, (Tabla XIX, si. 10), iz XI veka, koji na trougaonom zabatu predstavlja krst-pletenicu. Ovaj krst deli zabat na četiri dela. U donjem delu su predstavljena dva pauna kako drže grozd u kljunovima. To, svakako, simbolizuje refrigerijum ili rajsku fontanu^ koja se postiže preko časnog krsta u centru i dva pentagrama u gornjem levom i desnom uglu. I na ovom bolskom zabatu, levi pentagram ima značenje Vitlejema — mesta Kristovog
174
175
rođenja kao čoveka, dok desni pentagram ima značenje mesta njegovog groba u Novom Jerusalimu; on se nalazio de facto izvan zidina starog Jerusalima, dok je do njega bio izgrađen martirijum s golgotskim uzdignutim krstom, koji se zvao crkva vaskrsenja. Poenta je jednostavna. Levi pentagram kaže — da se Hrist rodio u svojoj čovečanskoj prirodi u Vitlejemu, a da je u toj istoj svojoj prirodi umro u Jerusalimu, raspet na časnom krstu, koji je ovde instrumentom martin, ali i trofej pobede. Kristovom smrću na krstu, u starom Jerusalimu, poništena je smrt, i time se postigao desni pentagram, carstvo nebesko u Novom Jerusalimu, koji je označen crkvom Sv. Groba. Na tom mestu je sahranjena Kristova ljudska priroda, koja je ležala mrtva tri dana, da bi se, potom, uznela. To je sve bio deo božanskog plana, da bi se iskupili gresi čovečanstva, i Kristovom ljudskom smrću poništila smrt i njen zakon o ljudskom umiranju. Ovim putem zakon smrti je uništen, a krštenjem i krstom omogućen je večan život ljudi u Raju i njihovo vaskrsenje. ^
Oltama pregrada cara Samufla, iz 986—990. godine, i novo viđenje problema pentagrama (Tabla XXX, si. 2) Deveto-rozetna mermerna oltama Samuilove prestonice na Sv. Ailu, za tumačenje pentagrama.
pregrada, iz prvobitne čini se da je pravi ključ
tagrama," povezao s golgotskim krstom, oni su ovde u ulozi budućeg stana Božijeg, u "Nebeskom Jerusalimu"; oni su znak da je golgotska krsna žrtva omogućila stan u Nebeskom Jerusalimu, što je ovde simbolizovano "pentagramom". Ali, u ovom rešenju ailske oltarne pregrade, važan je i položaj "jerusalimske šestolatične" zvezde, koja je, ovde, u ulozi mesta ljudskog rođenja mesije-Isusa Hristosa —Vitlejemu. To se opet vezuje za pentagram, s jedne strane preko namenskog kontakta, golgotskog krsta, mesta "Kristove telesne ljudske smrti"; dok krst kontaktom "s orlom" omogućava to vaskrsenje, i odlazak u dvorce Nebeskog Jerusalima, jer se linija razgraničenja neposredno poentira "pentagramom". Ali, ova duboka vaskrsno iskupiteljska uloga Vitlejema — mesta Kristovog rođenja (šestolatična zvezda), pa oslanjanje na golgotski "krst" i "iskupljenje čovečanskih grehova na golgotskom krstu" — mogućava vaskrsenje, ovde simbolizovano "pticom vaskrsenja — orlom." A sve to omogućava boravište u dvorcima Nebeskog Jerusalima, u Raju. Znači, ova dvostruka ukrštanja Vitlejem-Golgota-Vaskrsenje u starom Jerusalimu, omogućava "pentagram" — Novi Jerusalim — ili Raj. Drugo viđenje je pentagram-krst-orao — sunce pravde, Hristos, tj. opet Raj. Naime, 12-latična statist-rozeta, koja čini zvezdu, ovde takođe ima ulogu Raja, tj. Isusa Hristosa, sunca pravde.
Centralnu rozetu nosi orao vaskrsenja, kao znak da je Kristova ljudska priroda umrla na krstu, na Golgoti, a potom i vaskrsla na 40-dnevnicu, na Maslinskoj gori. Devet fantastičnih Ailskih rozeta, sa svojim meandričnim lavirintima, pokušavaju da sakriju pravu istinu, mada su te slikovne šifre jasne i čitke. Ako je orla vaskrsenja dogmatičar, s dva svoja viđenja "pen-
Međutim, poenta ove duboko skrivene dogmatike je, ipak, u sećanju na Kristov život pre Anafore, kada se pričesnici privode celokupnom Kristovom životu i njegovom žrtvovanju. Naime, to je najsvečaniji deo liturgije pre silaska Sv. Duha na priložene darove. Daje ovo upravo tako, svedoči i putir iz Antiohije, iz VI veka, ° za koji se, ne bez razloga, tvrdi da je bio prisutan na "poslednjoj Kristovoj Tajnoj večeri, na Veliki četvrtak," kada je liturgija i zakonski uspostavljena od samog Hristosa u sećanje na njegovo žrtvovanje i saučestvovanje kroz njegovo telo i krv. Na spomenutom antiohijskom putiru,
176
177
predstavljen je Hristos kao učitelj koji podučava svojih 12 apostola jevanđeljskoj nauci, preko Evharistije — liturgije.
na Jugoslovenskom Kongresu arheologa, oktobra meseca 1988, na Bledu.
Trinaest rozeta antiohijskog putira okruženo je sa po četiri orla koji: zobaju grožđe: ukupno ih je, dakle, oko 50. Iz toga sledi, da se centralni ailski orao koji takođe ima grozd u kljunu, osim svoje osobito važne vaskrsne uloge, ovde se javlja kao euharistična ptica; ili, preciznije rečeno, orao ovde simboliše vaskrsenje svojim raširenim krilima i grozdom u kljunu — ali, preko Euharistije hlebom i vinom, tj. telom Isusa Hristosa i Njegovom krvlju (Tabla XXX, si. br. 2).
4 Potpuna arheološka dokumentacija o ovoj kulturi, mada s dosta nacionalističkog stava u tumačenju, nalazi se u alanskom časopisu "Ilirija", koji izlazi više od dvadeset godina i ima preko dvadeset brojeva. Eponimni lokalitet je Kalaj a Dalmaces (Ilirija I), od VI — VII veka. Značajniji lokaliteti su još: Sarda, Bukel i Lješ. Vremenski okvir ove kulture je od VI — VIII veka, još preciznije od VII — VIII veka, na većini lokaliteta. 5. J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata od VII do IX veka, Zagreb, 1980. 6. VII — IX vek, lokalitet Viničani, pre svega zbog rasparčane palčaste fibule, pentagrama i kane. Ipak je, čini se, period od VIII — IX veka, za lokalitet u Makedoniji precizniji. Jer, V. Malenko smešta Sv. Erazma, jednu od najznačajnijih nekropola Balkana, u VIII—IX vek.
Naime, dogmatičareva namena bila je da Hristos, preko svete tajne Evharistije, da poduku o svojoj ljudskoj inkaranciji i ljudskom golgotskom žrtvovanju na krstu, da bi, tim putem, najavio uspostavljanje Evharistije. Preciznije rečeno, da pruži zakonsku osnovu svetoj tajni Evharistije, odnosno, da je uvede u svakodnevnu crkyenu upotrebu jednim zakonskim putem — svojim svedočenjem o njoj, svojom krvlju i telom. °
Napomene: L Podaci su dobijeni od M. Mandića i dr B. Babica, s arheoloških iskopavanja 1988, u selu Burlatica kod Viničana.
7. U Katalogu "Nakit na tlu Srbije", Beograd, 1982. - Na lokalitetu Grobnica (Karaula), od IX — X veka, nađena je skoro ista naušnica kao u Burlatici kod Viničana, a na lokalitetu Beograd (Donji Grad), od IX —XI veka, pronađen je prsten s pentagramom.
2. Naš pregled na tablama beleži najraniju pojavu pentagrama u V veku, u Albaniji i crnogorskim gradovima. To je znak da je njegova prva pojava na Balkanu krenula s propadanjem gradskog tkiva Balkana. Njegova pojava je znak religijske nesigurnosti i bekstva u simboličku eshatologiju.
8. Sličan arheološki materijal se, po Z. Vžarovoj: Sloveni i Prebugari, Sofija 1976: datuje dosta široko. Ima ga i nešto ranije: nekropola Vojvoda VI — XI vek; Bdinci VIII — IX vek; Jakimovo II, VIII — XI vek. Ali se materijal pretežno datuje u IX — XI vek; lokaliteti Miševsko IX — XI vek; Galice IX — XI vek; Lukovit IX — X vek; i Ablanica IX - XI vek.
3. Referat o "Vedskoj osnovi slovenske mitologije", čitan je
9. V. A. Kunickij, "Predmeti hudožestvenoj plastiki iz
178
179
Belgoroda Dnjestrovskog", Zbornik naučnih radova zemlji Južne Rusije, v. IX - XIV vek, Kiev, 1985, str. 124, si. l, br. 1.
28. Iz Jevanđelja po Jovanu, iz Novog Zavela. 29. V. A. Kunickij, op. cit.
18. L. Mirković, op. cit, str. 48, 62, 63. 18.a L. Mirković, op. cit, str. 62. 15. Ibid. 20. Ibid. 21. Ibid. 22. L. Mirković, Heortologija, Beograd, 1961, str. 108. 23. Ibid, str. 106. 24. "Krštenje", Kalenić-Banatski Vesnik, Priručnik za krštenje, prevod s grčkog jezika dr Emilijana Černića, Beograd, 1982. 25. Ibid. 26. L. Mirković, op. cit, str. 106. 27. L. Mirković, Ikonografske studije, op. cit, str. 62.
30. N. Jakšić, Predromanički reljef sa spomenom blaženog Teodora, u Bolu na Braču. Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji 25, Split, 1985, str. 49-62. 31. L. Mirković, Ikonografske studije, op. cit, str. 62, 63; citat: "Fontana-refrigerium ukazuje na stan u domu Oca Nebeskog, na Nebeski Jerusalim, to su vrata Nebeskog Jerusalima, kroz koja umrli mora da uđe." 32. L. Mirković, op. cit, str. 95. 33. P. Miljković-Pepek, Srednovekovnata dekorativna plastika, Umetničko bogatstvo na Makedonija, Skopje 1984, str. 202. 33.a Otkrovenje Jovanovo (Apokalipsa Jovanova), deo Novog Zaveta, stav 22, 16: "Ja, Isus poslah anđela svojega, Jovana da vam ovo posvedoči u crkvama; Ja sam koren i rod Davidov i sjajna zvezda Danica." 34. P. Miljković-Pepek, Ibid. 35. L. Mirković, Ikonografske ... , op. cit, str. 60. 36. Ibid, str. 66. 36.a Ibid, str. 138 — citat: "Bog koji je stanovao u Jerusalimskom hramu, napustiće zajedno s Mesijom i hram i grad. Mesto judejskog Jerusalima, zauzeli su Novi Jerusalim i hrišćanski hram Groba Kristova i Vaskrsenja Hristova." 37. Ibid, str. 122. 38. M. E. Frazer: Age of Spirituality, New York, 1979, str. 606. — Najbolji katalog sa svim važećim odrednicama za kasnoantičku i ranovizantijsku umetnost. Frejzerov članak je samo jedan od mnogih. 39. L. Mirković, Ikonografske ... , op. cit, str. 117 — citat: "Krv Hristova otvara vrata Nebeskog Jerusalima", ibid. — str. 14, citat "...pričešćem — Euharistijom dobijaju se stanovi u domu oca Nebeskog, u Carstvu Nebeskom; Nebeskom Jerusalimu — Raju."
180
181
10. J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola, Zagreb 1985, odrednica "pentagram", str. 495. 1L M. Gika, Filozofija i mistika broja, Novi Sad, 1987, str. 13. 12. J. Chevalier, A. Gheerbrant, op. cit, str. 294. 13. M. Gika, op. cit, str. 75. 14. Ibid, str. 81. 15. M. Pantelić, Hrvatskoglagoljski amulet tipa Sisin, Mihael, Slovo 23, Zagreb, 1973, str. 173. 16. Ibid. 17. Fiziolog, prevod D. Trifunovića, Požarevac, 1973, odrednica br. 4; L. Mirković, Ikonografske studije, Novi Sad, 1974, str. 60, kaže: "Orao je, pored pauna i feniksa, simbol vaskrsenja i srećnog obnavljanja vremena, dakle večnosti" (Psalm 102, 5-6).
40.
L. Mirković, Ikonografske ... , op. cit, str. 117 — citat: "Krv Kristova (Evharistija), otvara vrata Nebeskog Jerusalima."
15.
Način sabranßvapja u srednjovekovnim nekropolama Jugoslavije, od IX — Xu veka
Način sahranjivanja pokojnika u Jugoslaviji, od IX — XII veka, bio je neposredno uzrokovan vizantijskom rekonkvistom na Balkanu i ponovnim uspostavljanjem i utvrđivanjem tematskog upravnog sistema i crkvene eparhijske organizacije na ovoj teritoriji. Slovenski živalj bio je pod stalnim uticajem samrtnog avarskošamanističkog ritusa, strogih religioznih normi države Karla Velikog, vizantijske stalne hristijanizacije i sada, čini mi se, s pravom kažemo —svoje indoevropske religijske osnove. Sloveni ovoga tla kao da uspostavljaju duhovno-materijalni spoj ova četiri različita izvora, uzimajući od svakog ono što im se činilo najboljim i duhovno najneophodnijim. Od avarskog grobnog ritusa, Sloveni preuzimaju: oružje, grubu keramičku posudu za poputninu, kremen i ognjilo-ocilo. Od pogrebnih tradicija "Karlove Marke": dvosekli mač, koplje, strelice, okove, vedra i ostruge. Ali, krunske elemente, čini se, daje Vizantijsko carstvo, preko kasnoantičke objave VII — VIII veka Komani-Kruje: grozdoliku naušnicu, lunulastu iskucanu naušnicu, karičicu s tordiranim završetkom i liveno prstenje s urezanim pentagramom. O
Nekom nevidljivom silom, skoro potpune grobne zalihe Komani-Kruje ulivaju se u Ketlašku kulturu, od IX — X veka, i nakon jake mađarske komponente iz X veka, to osta-
182
je izvorna međunarodna Belobrdska kultura, u narednih dve stotine godina, kao kulturno-duhovni derivat slovenskog etnosa u celoj Evropi. Rastisavljeva Velika Moravska IX veka; Simeonova Velika Bugarska IX — X veka; i Samuilovo Makedonsko carstvo X — XI veka; a potom i Vizantijsko carstvo Vasilija II, X — XI veka — samo su potpomogli razvoj materijalne, duhovne i jezičke kulture Slovena, zauvek ih spojivši, na ovim prostorima, u neraskidivu materijalno-duhovnu gromadu. Ali, vratimo se jeziku koji je najizvorniji ostatak slovenskog etnosa. Prehrišćanska mitologija Slovena, od VII do IX veka, ima isto značenje kao i slovenski jezik. Dobro je poznato da je slovenski jezik indoevropskog porekla; iz toga sledi — da je i religija Indoevropljana morala biti u istom ključu smrti, kao i slovenska mitologija. I tu je, čini se, rešenje ovog problema. Naime, lingvinisti su, u indoevropsku grupu jezika, uključili sledeće jezike, persijski, tevtonski, keltski, grčki, latinski i slovenski. Tu je objašnjenje i Jingvističko-religijskog miljea, i slovenskog jezika i mitologije. 10 Sada se, ponovo, vratimo materijalnoj osnovi, naslovne teme: arheologiji. Suprotstavljajući albansku kulturu Komani-Kruje arheološkom materijalu: hrvatskim grobovima od VIII — IX 19 f ^ veka, slovenačkim grobovima od IX — X veka, čehoslovačkim grobovima od VIII — IX veka, langobardskim grobovima VII veka, makedonskim grobovima od VII — VIII veka, srpskim grobovima od X — XI veka, ugro-finskim, litvanskim i letonskim grobovima od IX — XII veka, dolazi se do jednog bitnog zaključka. Svi oni nemaju uobličeno hrišćanstvo, u arheološkoj potpunosti, a ni čitak paganski milje u njegovom kultnom samrtnom predstavljanju.
183
Naime, pođimo redom: od arheološke građe, istakao bih neke komade nakita. Među njima, veoma su karakteristični okovi tradicije Komani-Kruje, koje se teritorijalno prostire širom Balkana, do Skandinavije, tačnije Baltika. Ali, osobitu pažnju poklanjamo okovu iz groba, broj 54, s nekropole Kašić — Maklinovo Brdo,18 (Tabla XXXIII, si. 1), koji je podjednak grobu broj 32, sa nekropole u albanskom Lješu, a delimično sličan i onom sa Ciganskog groblja iz Radolišta, kao i paru okova s nekropole Sv. Erazmo u Ohridu. Sve to nalik je okovima igala s krstastim glavama, iz Litve i Letonije (Tabla XXXIII si. 4), koje se datuju u XII - XIII vek. Ovih krstastih igala ima još ranije, u IX i X veku, ali bez sačuvanog okova. :Tek sada se shvata uloga tog komansko-dalmatinskog okova:^ on je bio okačen pod krstom i, naravno, dopunjavao ga. To je bio jedan problem. /}o
Drugi izraziti problem su krstovi aplike; jedna s nekropole iz Nin-Ždrijca, iz groba broj 324, što se tipološki vezuje za jednu apliku iz Budeča, u ČSSR-u; i jedna s poznatog češko? lokaliteta Mikulčice. Ove aplike su stilski bliske s '9r jednim antropomorfnim krstićem iz Ptuja, i langobardskim antropomorfnim krstovima iz Calvisana i Milana^' (Tabla XXXIV, si. 1-6).
Uočio sam tri stratuma: => čisto hrišćanski religijski stratum; :=> prehrišćansko paganski stratum i => indoevropski šamanistički stratum i tevtonsko-ugrofinske primese. Sistematizujući ove probleme, došao sam do nekoliko znakova, koji su me doveli blizu rešenja, tj. do uzajamne veze sva tri gore navedena problema: krstaste aplike, bronzanog okova i koštanog slanika; kao i do jednog jedinog indoevropskog mitološkog ključa smrti i vaskrsenja. Ključ čudesne krstaste aplike iz groba 324, 9 iz ninskog Ždrijca, jeste učetverostručeni Votan,^D OdinTji1 i Svantovid,"39 a istovremeno je to mimezis na Kristovo vaskrsenje osmog dana. Znači, ovde Hristov krst ima značenje skandinavskog Vaseljenskog drveta, Igdrasifa33 (Tabla XXXV, si. 3). Druga predstava na slaniku, iz groba broj 161 (Tabla XXXV, si. 1), u ninskom Ždrijcu, isto je sjedinjenje krsta i Varuninog kosmičkog stabla, po vertikali; s tim što je krst, u osnovi, a Varunino stablo na gornjem dehr (Tabla XXXV, si. 2).
Baveći se problemima hristijanizacije Slovena, već duži niz godina, vremenski opseg mog rada bio je od VII — XII veka.
I naš treći problem, a prvi u gornjem navodu -— okov iz groba broj 54, iz nekropole Kašić-Maklinovo brdo — treba shvatiti kao predstavu kompletnog kosmosa, (Tabla XXXIII, si. 3) 3 ili tačnije, kao Kosmičko stablo vedskog boga Varuna ° (Tabla XXXV, si. 2): L Tri kruga predstavljaju najnižu zonu kosmosa — prvobitni okean; Z Ovu zonu odvaja jajasti štap od sledeće zone; ovaj jajasti štap predstavlja čvrstu granicu prvobitnog okeana najniže zone sa višim zonama sveta tame — Pakla;
184
185
Treći arheološki problem je jedan zanimljivi koštani slanik iz groba broj 161, s nekropole Nin-Ždrijac, iz VIII — IX veka (Tabla XXXV, si. 1), a koji autor iskopavanja, profesor BeloŠević, vezuje za avarsku nekropolu Sopronkohidi, u Mađarskoj.
3. Taj svet tame — Pakao predstavljen je s dva kruga; 4 Te otvore uokviravaju bakarni poluprstenovi koji imaju značenje planine Meru, 5. Iznad ove zone je jedna stalna linija, linija nebeske reke, koja je i funkcionalni okvir rama okova; 6. Iznad ove zone je sam vrh kosmosa Dyau — Nebo, koju na okovu predstavlja gornja ivica pervaza (Tabla XXXV, si. 2). Da bismo u svojim opisima i tumačenjima bili jasniji, moramo izneti na videlo i nešto od tevtonske, skandinavske, vedske i hrišćanske religije i mitologije. Pođimo od Tevtonaca: ko je i šta je Voden, ili Wüte, etimološki bog pomame i besa?; koje su njegove funkcije i čime se on dovodi u vezu s Isusom Hristosom? Voden je, po tevtonskoj mitologiji, bio glavni bog tevtonskih naroda, današnjih Nemaca, ili starih Germana, a' od V veka i Angla i Saksa. Postavljanje njegovog imena za četvrti dan u nedelji (subota je bila poslednji dan u nedelji). Wednesday, njegova latinska transkripcija je Mercuri dies, i vezivan je za rimskog boga Merkura.
ka podzemnog sveta. On, kao bog besa, označavao je vrhovnog gospodara koji oslobađa sve životinjske sile sveta. Kao vedski bog Varuna, o kome će biti reci kasnije, on vlada uz pomoć magije, i to ne samo živim ljudima već i "podzemnim svetom". Ali, zanimljivo je njegovo šamanističko poreklo koje proizilazi .iz njegovog delovanja: služi se magijom, nadzire bitke a da u njima lično ne učestvuje, koristi svoje najjače oružje "herfjpetur" -*- paniku koja sve parališe. Svoj životinjski bes usmerava na poslove rata, a samim tim, i postaje bog rata. On je kao bog-čarobnjak, vrhovni gospodar najmoćnijeg oružja — magije. Skandinavska varijanta Votana bio je Odin. bog rata i umetnosti. Pored 'svojih umetničkih izvođačkih kvaliteta, Odin je imao moć fizičkog preobražavanja u razne vidove životinja. Pri njegovoj fizičkoj pojavi, neprijatelji bi mu, u tom trenutku, slepeli, ogluveli i onemoćali. Odin je bio bog koji je darivao ljudima zakone života i zakone smrti. Po njegovoj naredbi, spaljivani su na lomači mrtvi ratnici sa svim onim što su u životu posedovali. Taj ukop ćele imovine jamčio Je ponovno sticanje baš tih stvari u raju Skandinavaca, Valhali. " On je znao magične formule za izlečenje, onesposobljavanje neprijatelja, kao i recept za oživljavanje mrtvih.
Mada je u početku bio niži demon, on je predvodnik jahača, svetih poginulih ratnika, besne vojske: svih onih koji su u olujnim, gromovitim noćima kretali u divlji lov. Taj njihov vođa Wüten Voden, u Skandinavaca je bio Odin. " Votan je na raznim spomenicima bio predstavljen kao jahač u lepršavom ogrtaču sa šeširom širokog oboda, kako jaše na belom ili crnom konju, a nalazi se u fantastičnom lovu. Kasnije, on postaje bog koji je jamčio junaštvo i pobedu, i koji je odlučivao o ljudskoj sudbini. Stoga je on, s pravom, upoređivan s bogom Merkurom u Latina. Ta uloga se u potpunosti slaže s njegovom ulogom čarobnja-
On je bio gospodar runa, koje su imale magično značenje. Uspeo je da se dočepa medovine od pesnika i od divova. I ta mešavina vode i meda (zvala se hidromel), bila je božanskog porekla; njenim ispijanjem postajalo se pesnikom i mudracem. Ali, najznačajnija epizoda iz Odinovog života je njegovo dragovoljno žrtvovanje i, potom, ponovno oživljavanje. Devet noći je on proveo kao žrtva samog sebe, viseći na Vaseljenskom drvetu Igdrasilu, skandinavskom Drvetu života. Na njemu je počinio obred podmlađivanja. Na domaku smrti, uz pomoć runa i hidromela, spasao se smrti i ponovo vaskr-
186
187
sao. U ovome nalikuje Hristosu žrtvovanom na krstu, a i njegovom vaskrsenju, posle trodnevne grobne smrti. Ali, čini se da je likovno rešenje četvoroglavog boga baltičkih Slovena, svevidećeg Svantovida, najbliskije glavama s krstaste aplike iz Ždrijca. Njegove glave okrenute su na četiri strane sveta. U desnoj ruci ima bivolji rog pun vina, a tim rogom on je određivao plodnost tekuće godine. Kraj njega su uvek bili mač, sedlo i dem — konjske žvale. On je bio opremljen kao bog rata. A kao "bog bogova," bio je otac Sunca i vatre, kao i bog blagostanja. Krajnje tumačenje urezane predstave na koštanom slaniku iz groba broj 161, iz nekropole Nin-Ždrijac, jeste do u tančine opisana vedska borba Indre — boga dobra, i Vritre — boga zla, za nebeske krave, koje su zoomorfna zamena za nebesku svetlost života. Na našem slaniku, te nebeske krave su zavezane za oba kraja izbaždarenog štapa. Centralni stub s trouglom na v-rhu može imati značenje središta Zemlje, kao što je, po verovanju, i krst na Golgoti bio takođe u centru sveta. Vedska himna detaljno to opisuje. Ona kaže da se Sunce uzdiglo s tog mesta na visokom stubu da bi moglo da drži odvojeno Nebo od Zemlje. Prema tome, naš stub s trouglom sigurno mora da predstavlja osovinu sveta, sa Suncem na vrhu u obliku trougla. Vritra, kao bog zla, predstavlja se i kao oblast voda i kao zmijski poglavica. Ako to detaljnije protumačimo, vedska himna kaže da je Vriträ 'predstavljen kao zmaj koji je opkolio i zarobio sve vode sveta; njega je Indra udario čeličnim oružjem u glavu i tako oslobodio sve vode sveta, oslobodivši i svetlost koja je bila zarobljena; a za nju smo rekli da Je predstavljena kravama koje u zoru kreću na pašu ili pojilo. ' Vedska himna, 188
dalje, objašnjava posledicu ove Indrine pobede. Ubivši zmaja, Indra je pokrenuo • vode sveta; za čoveka, tj. čovečanstvo, tada je oslobodio Sunce i postavio ga je na vidnom mestu neba. Tu uočavamo ideju žrtvovanja Boga za čovečanstvo i postavljanja trofeja pobede visoko na tropajonu. Značenje je skoro jednako Kristovoj ljubavi prema čovečanstvu, s tim šio je Kristov trofej samo krsno drvo. Ali, dok je u vedskoj himni visoko uzdignuto Sunce, nebeska svetlost, preko nebeskih krava, koje su zamena za tu svetlost, u hrišćanstvu je krst pobedni znak — tropajon, a Sunce pobede je sam Isus Hristos.
N a p o m e.n e: L J. Kovačević, Avarski kaganat, Beograd, 1977; Prilikom mog učešća na arheološkim iskopavanjima u Malom Idošu (1969), Bačkom Petrovom selu (1970, 1972) i Bečeju (1975), a kojima je rukovodio profesor dr Jovan Kovačević, na oko 40 grobova, istraženih arheološkim putem, u rasponu od VII — IX veka, pronađene su sledeće rukotvorine: — klanska pojasna garnitura; — gruba crna posuda za poputninu, ručno izrađena; — i gvozdeno lunulasto ocilo s malim oštrim kamičkom za iskrenje. Ovaj materijal govori o ratničkom karakteru naroda, jer su pored pobrojanih predmeta, nađeni i gvozdeni noževi. 2 J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata od 7-9. stoljeća, Zagreb, 1980, str. 99-101, 106-109, 115-116 i 137-138. 189
3. H. Spahiu, Gjetë të vjetra nga varreza mesjetarë e Kalaše së Dalmaces, str. 227-262, T. IV, V, Iliria I, Tirane, 1971; N. Spahiu, La Ville ' Haute-medievale Albanaise de Shurdhah (Sarda), str. 151-159, T. T. II, VI, Iliria V, Tirana, 1976; D. Kornata, Varreza Abërore e Shurhahut, str. 105-114, T. IV-, V, VII; i ;F. Prendi, Një varrezë e kulturës Arbërore në Lezhë, str. 123-146, T. VII, IX, XIII, XV; oba članka i H. Spahiu i F. Prendi-ja su publikovani u Iliria IXX, 1979-1980, Tirane. 4 J. Korošec, Staroslovenska grobišča v Severn! Sloveniji, Celje, 1974. — Ketlaška arheološka grupa datira se u IX — X vek. Korošec je dao podelu na stariju Karantansku i mlađu Ketlašku grupu. Ketlah u svojim zalihama ima iskucanu limenu lunulastu ' naušnicu i grozdoliku livenu naušnicu. Ova dva komada nakita javljaju se i u kulturi Bjelo Brdo. 5. J. Hampel, Alterthümer des Frühen Mittelalters in Ungarn, I-III, Braunsheirg, 905. — Hampel daje potpuni pregled arheološke građe u Mađarskoj, iz koje se stiče uvid u stalnost kasnoantičkih kultura na teritoriji Mađarske, koje čine osnovicu njene materijalne kulture IX — X veka. A retki stilski elementi, kao što su to okovi s kneževskih torbi i tezaurus iz Nad Sent-Mikloša, samo su persijsko-sasanidska podsećanja,, O. Šafarik — M. Šulman, Hinga, Rad Vojvođanskih muzeja br. 3, Novi Sad, 1954, str. 5-55. Nekropola u Hingi je mlađa, zahvata XII — XIII vek, i pokazuje voć jednu razvijenu feudalnu kulturu Srednje Evrope.
objavljen je među materijalom Kongresa u Varšavi. U ovom radu, profesor Henzl je, na samo 5 stranica, poentirao internacionalnu optiku Belobrdske kulture. On je utvrdio, da ona, kao jedinstvena gromada pokriva teritoriju: Slovenije, Mađarske, Rumunije, Slavonije, Hrvatske, Srbije i severne Bugarske. On vezuje za Belobrdsku kulturu i poznate lokalitete u Poljskoj, Gnezno i Krakov, jer smatra da je poljski vladar Boleslav Hrabri držao neke posede na teritorijama gde je.živela Belobrdska kultura. 7. A. Martine, Indoevropski jezik "Indoevropljana", Novi Sad, 1987. 8. Mythology of Ancient Persia, New Larousse Encyclopedia of Mythology, London 1969, str. 309. 9. Ibid. 10. Ibid. 1L Naša fusnota br. 2, op. cit, čemu treba dodati objavljenu građu iz ostalih objavljenih brojeva Iliria-e. 12. J. Belošević, op. cit. — Ovde, se, pre svega, misli na tri hrvatske nekropole: Nin-Ždrijac, Kašić-Maklinovo brdo i Stankovci-Benkovci, koje su, po nekim elementima, veoma bliske kulturi Komani-Kruje. 23. J. Korošec, op. cit. — Ovde se misli na Ketlašku grupu, za koju verujemo da treba vezati za Komani-Kruje.
6. W. Hensel,-The acting of Bijelo Brdo culture on Poland Land. — Dobio sam samo članak, ali po recima autora
14. Velkä Morava, Prag, 1980. — U navedenom radu se jasno izdvaja Avarski klanski stratum (ratnička i konjska oprema); potom, Vizantijsko-Mediteranski stratum (iskazan na nakitu); i Antičko-Mediteranski stratum (s keramikom fine fakture) koji se može vezati za Komani-Kruje. Za navedenu albansku kulturu mogu se vezati i sledeći predmeti nađeni u Velikoj Moravskoj: bronzani okov iz Devinske Nove Vezi, pozlaćeni bronzani krst s četiri glave iz Mikulčica,
190
191
kao i sličan krst iz Budeča. Ova tri krsta iz Mikulčica, Budeča i Nin-Ždrijca, koja su skoro ista, zatvaraju zamišljeni trougao koji ukazuje na kretanje mogućih uticaja u oba smera. (Krst iz Budeča je objavio M. Solle, Objev Mikulčicko-Blatnickeho križku na Budči, a jeho vUznam, str. 265-273, Archeologicke Rozgledy, XXXII, 3, Prag, 1980). 14.a M. Sole, op. cit, str. 269, si. 1 , 5 — ovde mislim, pre svega, na dva Langobardska krsta iz VII veka, iz Calvisana i Milana. Treba ukazati na to da se na četrdesetak nađenih langobardskih krstova jasno uočava stapanje Germanskog životinjskog stila II i Vizantijsko-Mediteranske kulture. 15. Ovde, pre svega, mislim na: Babe (fibule s posuvraćenom nogom), J. Kovače.vić, u Zborniku Boška Babica, Viničane (Katalog nalaza) palčasta fibula. I Sv. Erazmo i Radolište, čiji je kompletan materijal objavio V. Malenko, Ranosrednovekovna materijalna kultura vo Ohrid i Ohridsko, str. 269-315, T. "I-XXIII, Ohrid i Ohridsko niz istorijata, Skopje, 1985.
knj. XXXV, 1978, str. 21-22: veoma je lepo uočila ovaj problem, povezujući postmoravsku ostavu iz Tokaja s naušnicama Braničevsko-Moravskog tipa, s tri jagode. Iz toga sledi jasna i organska veza Velike Moravske i Braničevske Moravske, u IX — X veku. Tu se, i u crkvenom smislu, nameće ta veza. Čini se da je Metodijeva arhiepiskopi)'a progutala Braničevsku episkopiju, uključivši je tako u ovaj crkveni opseg. Iz toga bi proizlazila i materijalna i duhovna veza. 17. L. A. Golubova, V. N. Mogilnikov, V. V. Sedov, R. L. Rozenfeld, Fino-Ugri i Balti u epohi Srednjeg veka, Moskva, 1987, T. X, si. 5; T. XV, si. 9; T. LXIV, si. 22; T. XCI, si. 33; T. CXV, si. 9, 10; T. CXVI, si. 9; T. CXIX, si. 1,3; T. CXXXVII, si. 30. Autori veoma jasno ukazuju na arheološku specifičnost Baltika. Iz gore navedene građe, tek sada je jasna veza: s jedne strane Mađarskom, a s druge strane, sa Skandinavijom.
16. Nakit na tlu Srbije, Katalog izložbe, Beograd, 1982. Nekropole: Grobnica IX — X vek; Kostol IX — X vek; Beograd IX — XI vek; Bogojevo X vek; Jazovo X vek; Široko X — XI vek; Badovac X — XI vek; Matičane X - XI vek; Bela Crkva X - XI vek; Senta X - XI vek; Feketić X — XI vek; Prčevo X — XII vek. Srpske nekropole ulaze dosta rano u Belobrdsku kulturu, još u IX veku, da bi u njoj ostale do kraja njenog trajanja, od XI — XII veka. U arheološkom smislu ovde je jasan sled kasnoantičkog stratuma, s nekim uplivima Vizantije, naročito u religijskom smislu. Dr M. Ljubinković, u svom radu: "Na problemu slovenizacije Beograda i severne Srbije"; GGB,
18. J. Belošević, op. cit, T. XXXV, si. 10; T. LXXVII, si. 7, str. 92-93. — Belošević je lepo osetio i objasnio ovaj okov, ali mu nije bio sasvim jasan problem ovde nađenih šara, koje je on vezao za Veliku Moravsku i Rumuniju. Iz svega sledi — da Sloveni donose u novu postojbinu predmete od keramike i oružje; a nove duhovne i druge razvijenije izraze svog života povezuju i razrešavaju na licu mesta, i pokatkad bez predložaka iz prepostojbine. 13. F. Prendi, op. cit, T. XII, v. 32, l, Iliria IX-X. 20. V. Malenko, op. cit, str. 334, T. XVIII, si. 4. 21. Ibid, str. 325, si. 3-4. 22. Fino-Ugri i Balti u eposi Srednjeg veka, op. cit, str. 434, T. S. XV, si. 9. 23. Stilsku osnovu ovih krstastih aplika pronašli su N. Aberg i J. Verner, kod Langobarda, u Severnoj Italiji. Oni sma-
192
193
traju da je to simbioza Germanskog Animalnog stila II i Vizantijsko-Mediteranske kulture (G. Lasić, L'art des Nomades, Budapest, 1972). 23.a J. Belošević, op. cit, str. 97-98, T. LIV, 11; T. LXXIX, 1. 24. M. Solle, op. cit, str. 265-266, T. II. 25. J. Poulik, Mikulčice, Academ, Praha, 1975, str. 95-96, obr. 23/2; J. Dekan, Vel'ka Morava, Bratislava, 1976, str. 123, 247, si. 123. 26. J. Korošec, op. cit, T. IV. 27. M. Solle, op. cit, si. 3. 28. J. Belošević, op. cit, str. 127; J. Kovačević, op. cit, str. 184, si. 122 gore. 29.J. Belošević, op. cit, str. 97-98, T. XLIV, T. LXXIX, si. 1. 30. Mythology ... , op. cit, str. 252-254. 31. Ibid, str. 252-258. 32. Ibid, str. 293-294. 33. Č. K. Kuper, Ilustrovana Enciklopedija tradicionalnih simbola, Beograd, 1982, str. 53-54, s ilustracijom. 34. J. Belošević, op. cit, str. 125-127, T. XXI, si. 1; T. XXX, si. 19. 35. R. Cavendish, T. O. Ling, Mitologija, Ljubljana 1982, str. 15-16. 36. B. G. Tilak, Arktička pradomovina Veda, Beograd, 1987, str. 136 sa slikom. 37. J. Belošević, op. cit, str. 92-93; T. XXXV, si. 10; i T. LXXVII, si. 7.
33. 39. 40. 41. 42. 43. 44.
B. G. Tilak, op. cit, str. 236. Ibid. Ibid. Ibid. Ibid. Ibid. Ibid.
194
45. Mythology ... , op. cit, str. 252. 46. Ibid, str. 253. 47. Ibid. 48. Ibid, str. 252. 49. Ibid. 50. Ibid. 51. Ibid, str. 254. 52. Ibid. 53. Ibid. 54. Ibid. 55. Ibid. 56. Ibid, str. 255. 57. Ibid. 58. Ibid, str. 257. 59. Ibid, s tim što je, za razliku od Hristosa, Odin, dobrovoljno se žrtvujući, — visio devet dana i noći na jasenovom Drvetu života, Igdrasilu. 60. Ibid, str. 293-294. 61. Ibid, str. 293. 62. Ibid, str. 294. 63. B. G. Tilak, op. cit, str. 234-236. 64. J. Belošević, op. cit, str. 125-127, T. XXI, si. 1; T. XXX, si. 19; B. G. Tilak, op. cit, str. 238. 65. R. Cavendish, T. O. Ling, op. cit, str. 16. 65. B. G. Tilak, op. cit, str. 238. 67. Ibid, str. 235, 238. 68. Ibid, str. 235, 238, 239. 69. L. Mirković, Ikonografske studije, Novi Sad, 1974, str. 95. 70. Ibid.
195
1.6. Z a k l j u č a k Naša razmatranja bismo okončali lokalitetom koji predstavlja istočnu tačku puta našeg "pentagrama", a istovremeno predstavlja okvir gornjeg datovanja pentagrama. Ako se pentagram, u Komanskoj kulturi Albanije i Makedonije, javlja u VII — VIII veku, ovde, tik uz Dunav, u nekadašnjoj Mesii Inferior, na lokalitetu Stirmen (Styrmen), na reci Jantri — javlja se od X — XIII veka. Ovde se on pokazuje kao već uveden i neposredno se vezuje za arheološki materijal istog vremena u Bugarskoj (ostalom delu), Rumuniji, Mađarskoj i Jugoslaviji. Ali, ovaj lokalitet nije nastao migracijom i sticajem slučajnih istorijskih okolnosti, već je on duge i stalne stratigrafije. Njegovu ranu fazu karakterišu lunulaste fibule sa zvezdastim završetkom (u VII — VIII veku, ona je rad vizantijskih radionica, a ima je i u Slovena u to rano vreme); kasniju, drugu fazu, od IX — X veka (od vizantijskog cara Vasilija I do bugarskog cara Simeona, karakteristična je veoma jaka hristijanizacija, koja se ovde odslikava s pet različitih krstova, i po tematici i po ikonografsko-teološkom sadržaju. Oni pokazuju već razvijenu kristijanizaciju koja još uvek ima i simbolične oznake u svom predstavljanju); i treća faza nekropole u Stirmenu je iz X — XIII veka, koju svakako karakteriše osvajanje Vasilija II, kao i vizantijsko osvajanje dunavske delte, u XI — XII veku. Znači, ako rezimiramo ono što je rečeno o Komanskoj kulturi i njenom odnosu prema kasnoantičkim duhovnim tradicijama, a i prema savremenim vizantijskim, onda je tu arheološka situacija sasvim jasna. Balkanske migracije uzrokovane su slovenskim pljačkanjima, u VI i VII veku, kao da su poremetile etnički raspored balkanskog stanovništva. Ali, iz toga je izvučena velika korist za doseljena slovenska plemena, koja su se na to neposredno nadogradila, uzimajući taj mater196
ijalno-duhovni materijal kao osnov sopstvene kulture. Međutim, predlošci iz stare postojbine uvek se provlače ili na nekom komadu nakita ili na predmetima religijskog karaktera. Mi ovde želimo da ukažemo na to da hristijanizacija Slovena na Balkanu nije bio jednostavan, hronološki ograničen ili kratak proces. To je bio postupan proces, koji se odvijao i s promenom njihovih dubokih duhovnih navika. Njihovim uvođenjem u red ravnopravnih stanovnika carstva, oni automatski postaju Vizantinci, koji moraju da se prilagođavaju zatečenoj religijskoj situaciji. Njihova prirodna prilagodljivost i otvorenost za višu i bogatiju civilizaciju, omogućila im je brz i duhovno skokovit napredak. Tako su oni iz forme razvijenog neolita, tokom tri veka, uspevali da oblikuju svoje samostalne kneževine, pa čak i carevine. To sve, u materijalnom i duhovnom smislu, ukazuje na brze generacijske promene navika i duhovnih vrednosti prethodnih generacija. Ali, ponekad, i pored toga što su prihvatili nove duhovne vrednosti, u grobu se zatekne ostatak starog, da podseti na pretke i religijsku osnovu prepostojbine (Tabla XXXVI).
Styrmen nad Jantra (Bulgaria), badania archeologiczne W latach 1961-1964 i 1967-1968, pod rukovodstvo profesora W. Hensla, Vroclav, Varšava, Krakov, Gdanjsk 1980.
197
Skiti, IV vek pre naše ere, SSSR.
Opis
tabli
Potnia Theron, Grčka.V vek pre naše ere.
lablaJ
SSSR, I vek.
TablaJI Nika, IV — VI vek, Kop ti, Muzej Benaki u Atini.
Tabla IX Slikal Mađarska, VIII - IX vek. Slika 2-3 Tiszafured, VIII - IX vek. TabULX Slika 1 Bukel, VI - VIII vek, Albanija.
Tabla m Kopti, IV - VI vek. TablaK Slika 1 Sv. Erazmo, VII — VIII vek. Slika 2 Matj, VII - VIII vek, Albanija.
TablaJV
SlikaJL Boginja Nut, II vek, Teba.
Tabla XT
Slikal Verhni Saltov, VII - IX vek, SSSR. Tabla Xu Slikal Anahita, VI — VII vek, Persija. Tflhla XTTT
Slika 1 Eleusina, V vek pre naše ere.
Slikal Mokrin.VIII — IX vek, Avari. Slika 2 Sibir, XIX vek, SSSR.
TaUaJVn
TaMaJOV
Slika 1 Rim, I vek.
Slika 1, 2, 3, 4 Biblija Solomona, Ben Rafaela, Perpinjan, 1299. god.
TabtoLMn
Tabla XV SlikaJL
TahliLVI
SJikal
198
199
Askelon, VI — VII vek, Izrael.
Betika, Španija, VIII — IX vek.
Rim, IV vek. Slika 3 Hamat Tiberjas 300 godina, Izrael.
Tabla XVm Slika 13 Dolni Lukovit I, IX — X vek. Slika 14 Galice, IX - X vek. Slika 15 Ablanica I, IX - XI vek.
Slikah
Bet San, VI vek, Izrael. Slika 5 Čelarevo, VIII — IX vek. Slika 6 Jerusalimski hram, I vek pre naše ere.
TaHaJSM
Slika 1 Burlatica, selo Viničani u Makedoniji, VII — IX vek.
Tabu* xyn
Slika 1 Ritopek, IX vek. Slika 2, 3, 6, 9 Viničani (Burlatica), VII — IX vek. Slika 4, 10, 11
Sarda, VI - VIII vek. Beograd, IX - XI vek. Nin (Ždrijac),VIII - IX vek. Slika 8 Sarda, XI - XII vek. Slika 12 Lješ, Kruje, Kalaja Dalmaces, VI — VIII vek. Slika 13 Teulada, Sardinija, VI — VII vek. Slika 14
200
Slika 16, 17, 18 Miševsko, IX - XI vek. Slika 19 Hisar, X - XI vek. Slika 20 Garvan, IX — X vek. Slika 21 Sultana, IX — X vek. Slika 22, 25, 26 Beroe, X — XII vek. Slika 23 Sarda, VI - VIII vek. Slika 24 Beograd, IX - XI vek. Slika 27 Tomis, V — VI vek. Slika 28 Demir Kapija, IX — X vek. Slika 29 Nin-Ždrijac, VIII-IX vek. Slikahu Vinca, X vek. Slika 31
201
Jakimovo II, Vffl-XI vek. Slika 32
Albanija, VII - VIII vek. Slika 2, 4, 5, 6, 7, 8 Miševsko, IX — XI vek, Bugarska.
Caričin Grad, VII vek.
Gamzigrad, IX — XI vek. Slika 34, 35 Bukel, VI - VIII vek. Slika 36 Kalaja Dalmaces, VI — VIII vek. Slika 37 Sloveni, IX - XI vek.
Beroe, X — XII vek, Rumunija. Slika 9 Mogorjelo, IX — X vek, Bosna i Hercegovina. Slika 10 Beograd, XII - XIK vek. Slika 11 Lješ, VI — VII vek, Albanija. Slika 12 Kalaja Dalmaces, VI — VIII vek, Albanija.
laHaJOX
TablaJOflL
Koman VI — VIII vek, Albanija.
Belgorod Dnjestarski, X - XII vek, SSSR.
Rehova (Kolonija), VIII — IX vek, Albanija.
TaHaJXXn Slika 1 Garam, 567—829. godina, Mađarska. Slika 2 Fontes, VI - VIII vek. Slika 3 Malaja Pereščepina, 508-602. godine, SSSR. Slikah Novgorod, IX - X vek, SSSR.
Slikali
Sarda, VI - VIII vek. Slika 4 Sarda, VI vek, Albanija. Slika 5 Pentagram kao azbučni znak u I fazi ćirilice i glagoljice, od 893-927. godine. Slika 6, 7, R, 9 Gornji tok reke Vojuše, VI — XI vek, Albanija. SlikaJÜ
Bol na Braču, XI vek. labljLXX Slika_L
202
XXTTT Slika 1 Vrap (Peklin), 641 — 668. godina, Albanija. Slikah Avaro-slovensko, VI — VII vek, Albanija,
203
Bukel, VI - VIII vek, Albanija.
Bdinci, VIII — IX vek, Bugarska.
Nin (Ždrijac), VIII - IX vek, Hrvatska.
laHaLXXX
Slika 1 Nove Zamky, VIII vek, ČSSR. Slika 2 Garvan, XI vek, Rumunija.
Uzdolje (Knin), 882 — 910. godina, zabat s imenom hrvatskog kneza Mucimira. Slika 2 Sv. Ahil, na Prespanskom jezera, 986 — 990. godine. Oltarna pregrada cara Samuila, Grčka.
Gamzigrad, XI vek.
labla_XXXI Putir iz Antiohije, VI vek.
Slika 1 , 2 Kjulevča, VIII vek, Bugarska. Slika 3 Vojvoda, VI — XI vek, Bugarska. Slika 4 Bdinci, VIII — IX vek, Bugarska.
TaldaJDCVI
Slika 1, 9.3 3, 4
Kjulevča, VIII vek, Bugarska.
Slika 1, 2, 3, 4 Kjulevča, VIII vek, Bugarska.
TaMaJXXVm
Slika 1 Antiohija, VI vek, Sirija. Kopti, IV — VI vek, Atina. Slika 3 Split, XI vek, Hrvatska. Slika 4 Lalibela, IX vek, Etiopija.
Slika 1 Radolište, VII — VIII vek, Makedonija.
Slika 1, ?., 3, 4 Kjulevča VIII vek, Bugarska.
Lješ, VI - VIII vek, Albanija.
laUiLXXIX ^?„ 3. 4
Kašić (Maklinovo Brdo), VIII — IX vek, Hrvatska. Slika 4 Mežote (Baltik), XII - XIII vek, SSSR.
204
205
Slika S
Sv. Erazmo, VII — VIII vek, Makedonija. labliLXXXiy Slika 1
Nin (Ždrijac), VIII - IX vek, Hrvatska.
Sllka_2 Budeč, IX vek, ČSSR. Kalvisano, VII vek, Italija. Mikulčice, VIII - IX vek, ČSSR. Milano, VII vek, Italija. Ptuj, IX — X vek, Slovenija. Slikaj. Nin (Ždrijac), VIII - IX vek, Hrvatska. Kosmičko stablo vedskog boga Varune. Igdrasil, skandinavsko Vaseljensko stablo. Slikaj. Starmen, IX — XIII vek, Bugarska.
206
2. Dračka mitropolija a svetiu arheoloških nalaza Dispozicija grada Drača kao mostobrana Otrantskih vrata dobro je poznata i značajna. Taj čuveni jadranski tesnac čine kalabrijski grad Otrant i poluostrvo Karaburun na albanskoj obali. Kasnije ćemo videti da je to poluostrvo od izuzetnog značaja za istoriju ranog Srednjeg veka Albanije, Vizantije, Makedonije, pa čak i Srbije. Grad Drač je izuzetan po tome što je povezivao obalu Crne Gore, negdašnju rimsku provinciju Prevališ, s glavnim gradom Doclea-om (Dukljom), i najjužniji deo Albanije — rimsku provinciju Stari Epir. Da jedan grad Albanije povezuje obalu Crne Gore s obalom severne Grčke, ma koliko to, u prvi mah, zvučalo hipotetično i apsurdno — u stvari je posledica doseljavanja slovenskih plemena, početkom VII veka. Tako se vizantijski carski grad Drač našao okružen Slovenima, sa severa prema jugu — Dukljanima, Verzitima, Draguvitima, Saguditima, Velegizitima i Vajunitima, koji će neposredno uticati na njegovu političku i crkvenu organizaciju. Sudeći po istorijskim izvorima, grad Drač, kao centar rimske provincije Novi Epir, u vreme cara Justinijana I (527-565. g), imao je sledeće gradove pod svojim okriljem: Amantia (Ploča), Apolonija (Apoloni), Aulon (Valona, Vlora, Aulona), Bulis (Byllis, Hekali), Dioklecijanopolis (Kostur, Kastoriju), Lychnidos (Ohrid), Scampa (Elbasan, Elbasani) i Pulcheriopolis (Antipatra, Berat, Belegrad). Istorijski izvori dopunjuju ovu situaciju grada Drača tvrdnjom da je, u VII veku, Drač imao petnaest sufraganskih episkopija. Ovaj podatak odsjaj je vremena prošlog, dok je pravo stanje ćele Ilirske prefekture stvarno svedeno na vizantijsku vlast
213
unutar tvrdih zidina grada Soluna. Ali, kako je Vizantija od vladarke kopna postala, u međuvremenu, kraljica mora, crkveni život je još nekoliko desetina godina VII veka pulsirao, gaseći se polako. Upravo vaseljenski sabori od 680—692. g, svedoče o odumiranju gradskog i crkvenog života na Balkanu, jer se zastupljenost balkanskih episkopija svodi samo na gradove: Edesu (Voden), Stobi (Titov Veles) i grad Dirahion (Drač).7
ilirskim livenim okovima), nerazlučivo je uklopljena u hazarsku Saltovo-majacku kulturu, povezujući tako nomadski šamanizam "~)f\ s justinijanskim tradicijama stanovništva Balkana. Sticaj srećnih istorijskih okolnosti, koji je okupio romanizovano stanovništvo Balkana u novo životno okruženje unutar kompaktnog slovenskog tkiva, kao da je pomogao i jednima i drugima; prvima, da prežive i opstanu; a drugima, da uobliče i svoju materijalnu osobitost i duhovnu svest, a potom i da započnu — postupan razvoj — od položaja plemenskih organizacija, preko etnogeneze, k-a pojedinim slovenskim narodima.
Ali, naročiti pečat ovom vremenu daje seoba Sermezijana, stanovnika panonskog grada Sirmiuma, pod Kuverom, 680. godine. Ova mirna seoba naroda dobila je oblik države na Keramesijskom polju, u okolini grada Prilepa, trajući skoro deset godina. Bliže smeštena u trouglu Sv. Erazma (Ohrid) — Kerameia (Prilep) — Mijele (Vir Pazar), nju je činilo romansko stanovništvo svih provincija Balkana, koje je više od šezdeset godina bilo pod okupacijom avarskog kagana, u sirmijumskoj Panoniji. Ovo stanovništvo ponelo je pečat avarske materijalne i duhovne kulture u zaleđe grada Drača. Tako je osnovni hrišćanski element bio vulgarizovan avarskim azijskim elementom, čak s jakim slovenskim i izvornim obeležjima, iznoseći na svetio dana jednu sasvim novu kulturu Komani-Kruje po eponimnom lokalitetu Kalaja Dalmaces. Granice ove kulture daju lokaliteti na severu Mijele (kod VirPazara), na severo-istoku do linije Sv. Erazma (Ohrid) — Burlatica (Stobi). Da bi na najdaljem jugozapadu granica bila na lokalitetu Afion, na ostrvu Krfu. Hrišćansko-azijska šarolikost ove kulture jasno će ukazati i na najraniju materijalnu kulturu Slovena — palčaste fibule i zvezdolike naušnice; one će biti temelj i inspiracija materijalne i duhovne kulture balkanskih Slovena. Skoro desetogodišnja vlast Kuvera nad ovom teritorijom i nad ovim stanovništvom kao da je, za razliku od avarske i vizantijske vlasti, dopustila potpuni, slobodni razvoj u svim pravcima. S jedne strane, reliktna kultura Balkana (koja se ogleda u
U X veku, grad Drač i njegova mitropolija ponovo stiču svoj najširi opseg i broj od petnaest episkopija.^ Znameniti Vizantinac, car i pisac, Konstantin VII Porfirogenit, sasvim jasno ukazuje na širenje prema severu Dračke mitropolije, tvrdeći da su vizantijski kašteli na toj strani sveta bili u gradovima Lješu, Ulcinju i Baru. Upravo je tih severnih pet episkopija, iz nekadašnjeg rimskog Prevalisa, progutano od strane grada Drača i pridodalo spisku od gore navedene četiri episkopije. To su episkopije u gradovima: Duklji (Dioclea), Skadru (Scutari, Shkoder), Drivastu (Drivastum, Drisht), Pulatu (Pilotu, Polatum) i Baru (Antibariju, nasuprot italijanskog grada
214
215
Okružen takvom vrstom stanovništva i obilnim istorijskim i duhovnim procesima, krajem IX veka, grad i mitropolija Drač sveden je na samo četiri episkopije: Iješku (Lissus, Lezha — koja je obnovljena posle tristagodišnje pauze), potpuno novu episkopiju u gradu Kroji (Kruja), novu episkopiju na mestu Stephaniakon (Stefanijaka, Shtjefni — južno od Lješa, u blizini Iješkog zaliva) i episkopiju Chunabia koja je bila smeštena u dolini reke Mat-Maće, ispod planinskog vrha Maja e Dervenit, na lokalitetu Derjan.
Banja, najznačajnijeg vizantrjskog grada južne Italije i s kulturnim centrom Sv. Nikola). "
granica dve rimske provincije, dva Epira: Epirus-a Nov-a i Epirus-a Vetus-a 42 A i kasnije, u IX veku, tu je bila granica bugarske države cara Simeona sa Vizantijskim carstvom ,4^
Izvesni autori ukazuju na to da je pod mitropolijom Novog Epira, gradom Dračom, za vreme isavrijske Amorijske dinastije (od 820—867. g), bilo osam sufraganskih episkopija. Pored već sasvim poznatih justinijanskih episkopija — u gradovima Amantiji, Bulisu, Aulonu, Lychnidosu i Scampa — tu su navedene i još dve nepoznate. Ali, za nas je najzanimljivija ona osma, potpuno nova, smeštena u Acrocerauniai. Većina autora ovaj latinsko-grčki naziv prevodi slovenskim sa Glavinica, povezujući se za uputstvom Teofilakta Ohridskog 0 granici na krajnjem zapadu države Bugara, a u vezi s radom 1 misionarskom delatnošću Klimenta Ohridskog. U nauci je, dugi niz godina, vladala dilema oko pravilnog postavljanja slovenskog toponima Glavica, granice na krajnjem zapadu bugarske države Borisa-Simeona, iz sredine IX veka. Poslednji obrazložen položaj bio je grad-Bals, južno od grada Berata, po obnovljenoj staroj ideji velikog bugarskog istoričara Zlatarskog. Nama se čini, posle nekoliko godina razmišljanja o ovom problemu, da je ipak u pitanju veoma jasno rešenje. Za nas je Glavinica — rt Glosa, za koji profesor Ferluga kaže da je bio najjužnija granica vizantijske teme Dirahion (grad Drač), već od 842—843. godine. Da bi se shvatio značaj, ovog rta Glosa, Ceraunii-je, turski Karaburuna, crnog rta, treba reći da on geografski polazi od značajnog grada Himare (Chimaire). Da bi, potom, duboko zadro u Jadransko more, okrunivši se svojom prirodnom akropolom na lokalitetu Akrokeraunia — samom Glavenicom (što sama latinska reč kaže: iznad (acrö) Keraunii-of™ —poznatim iz života Klimenta Ohridskog. Rt • Glosa kao rukom da zatvara Valonski zaliv, u kojem su se nalazila još tri veoma značajna epirska grada, Oreja (Oricum, Oriku), Kanina i Aulon (Valona, Vlora). Upravo u tom Valonskom zalivu bila je i službena
Određivanje položaja Černika — Tsernikos-a, bila je još teža i, čini se, ni sada, u potpunosti razrešena. Ali, za sadašnje stanje istorijskih i arheoloških izvora, mi predlažemo lokalitet Herseg, danas u blizini Palokastra, nekadašnjeg značajnog grada antičke Kolonia-e (Kplonija).^^ Kasnije, ovaj grad će, poveljom vizantijskog cara Vasilija II, početkom XI veka, ući 2 u Kostursku eparhiju, .zajedno s gradovima Kosturom (Kastorijom, Diocletianopolis-om), Devolom (Diabolis-om, Bilishti-jem); ovde reka Devol meandrira oko planine Tomor, u blizini mesta Vortep, a to je ime koje je ovom mestu, najverovatnije, nadenuo sam. Kliment Ohridski, da ga podseća na jaslice Isusa Hristosa, u Nazaretu (mestu njegovog rođenja), gradu na lokalitetu Vojuša (Vovusa) i blizu grada Morave (Borija).
216
217
Spisku Dračke mitropolije, od devet navedenih episkopija, trebalo bi pridodati još šest novih episkopija Grčke crkve i bugarske države Borisa-Simeona,44 od IX — X veka; to su episkopija u Glavenici (Acrocerauniniä), tri episkopije još iz justinijanskih dana: Lychnidos (Ohrid), Pulcheriopolis (Antipatrea, Beligrad, Berat) i Aulon (Valona, Vlora, Aulona), i dve potpuno nove episkopije, na lokalitetima sa slovenskim toponimima, u Gradištu i Černiku.4^ Lokalitet Gradište — Graditzios, predstavljao je veliki problem za postavljanje, kao, uostalom, i kod mnogih autora. Ali, držeći se arheološke građe, pre svega, stavrografske, došlo se do zaključka da je to, po svoj prilici, lokalitet na krajnje južnom obodu Ohridskog jezera, Pogradec (Pogradeci).^
17.
Napomene: L J. Ferluga, Drač i njegova oblast, od VII do početka XIII veka, Glas — CCCXLIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 5, Beograd 1986, str.75. Z Isto. 3t Z. Kurnatowska, Slowianszczyzna Poludniowa, Wrclaw, 1977, crt. 1. 4 ICTOPIA TOY ELLHNIKOY ETNOYC, Atina, 1971, knj. (324-565). 4.a Istorija Crne Gore, Titograd 1967, grupa autora, str. 317. 5. G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1969, str. 146. 6. Isto. 7. V. Popović, Kuvrat, Kuver i Asparuh, Starinar 1986, str. 123. 8. Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, (VIINJ) Tom I, Beograd 1955, str. 211. 9. Isto, str. 213. 10. V. Malenko, Ranosrednovekovna materijalna kultura vo Ohrid i Ohridsko, str. 269-315, T. I-XXXII, Skopje 1985. 1L TABULA IMPERI ROMANI, Naissus (DyrrhachionScupi-Serdica-Thessalonike) K-34-SOFIA, Ljubljana. 12. O. Velimirović-Žižić, Epoque prethistorique et protohistorique en Yougoslavie, Beograd 1971, pi. 12, str. 153. 13. VIINJ, Tom I, str. 211. 14. O. Velimirović-Žižić, isto. 15. V. Malenko, isto.
H. Bulle, Ausgrabungen bei Aphiona auf Korfu, Mitteilungen des Deutschen Archäologischen Instituts (Athenishe abteilung) BAND 59, 1934, str. 213-240, ATHEN (Archäologisches Institut).
18. M. Garašanin — J. Kovačević, Pregled materijalne kulture južnih Slovena u ranom Srednjem veku, Beograd 1950, str. 31. 19. Na sadašnjem nivou istraživanja čini se da je kultura Komani-Kruje bila paralelna s Kestheljskom kulturom, a jednim svojim, delom ušla je u Ketlašku kulturu alpskih Slovena. Kasnije, krajem IX veka, s većim delom svoga fundusa, ući će u kulturu Bijelog brda, koja je prava Slovenska kultura s primesama ugro-finskih elemenata. V. Popović, Villes et Peuplement Protobyzantin, Rome 1984, str. 241. 21. Isto, str. 214. 20.
dans
L'lllyricum
22. J. Kovačević, Arheološki prilog preciziranju hronologije slovenskog naseljavanja Balkana, Sarajevo 1969, str. 76; prema Generalštabnoj karti srpske vojske, sekcija LJEŠ (Skadar), Drač — razmer 1:100 000. 23. D. Kurti, Gjurme te kultures se hershme schqiptare ne Mat, liria I, Tirana 1971. 24. J. Ferluga, Drač... , str. 75. 25. Istorija Crne Gore, J. Kovačević, str. 331.
16. M. Ćorović-Ljubinković, Melange, Boško Babić, Prilep 1986, str. 133-137.
26. Mosti Sv. Nikole su, iz likijskog grada Mire, gde je on umro 343. g, prenete 1087. g. u apulijski grad Bari. (Prema: D. Bogdanović, Likovi svetitelja, Beograd 1972, str. 191-
218
219
192). 27. V. Popović, Villes ... , str. 213. 28. Isto. 29. Isto. 30. VIINJ, Tom I, str. 300. 31. Isto; V. Popović, Albanija u kasnoj antici, Beograd 1988, str. 229, SANU - Iliri i Albanci. 32. J. Ferluga, Drač... , str. 73. 33. Isto, str. 75. 34. TABULA IMPERII ROMANI, isto. 35. Kara — crn, buran — nos, greben, rt. (Prema: A. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo 1979, str. 394).
46. Isto. 47. Isto.
48. 5. Anamali, Keashtjella e Pogradecit, Iliria IX-X, Tirana 1979-1980, str. 230, T. VIII, si. 5. 49. Prema "Kosturskoj eparhiji," sa spiska episkopija Vizantijskog cara Vasilija II, s početka XII veka. (Prema: S. Novaković, Ohridska arhiepiskopi]a, početkom XI veka, Glas SKA 76, Beograd, 1908. godine).
50. 51. 52. 53. 54.
Isto. Isto. Isto. Isto. Isto.
36. TIR, isto; M. Divković, latinsko-hrvatski RJEČNIK, Zagreb 1900, reprint 1987, odrednica "acroceraunia"; Keraunia, visoka gora duž epirske obale, sada Kimara (Chimaira). (Prema: S. Senc, Grčko-hrvatski rječnik, Zagreb 1910, reprint 1988, odrednica "Keraunia", str. 508). 37. Acro — iznad, više, Keraunia-e, isto. 38. Isto. 39. Isto. 40. VIINJ, Tom I, str. 300. 4L TIR, isto. 42. TIR, isto; G. Ostrogorski, isto; karta "Prvo bugarsko carstvo", br. 3; po svemu sudeći, granica je bila na stanici: Ad Acroceraunia, iznad-na sever od grada Chimaira, za vreme bugarske vlasti, u IX veku. Dok je, u rimsko doba, granica između dva Epira bila severno od grada Orikon (Oreje), nešto severnije od stanice Rradhima (Radhima). 43. Isto. 44. F. Dvornik, Byzantine Missions among The Slavs, New Brunswick, New Jersey, 1970, str. 35-36.
45. Isto.
220
221
3. Krst iz Pančeva i problemi vizantijske stavrografije Krst iz Pančeva, nađen u okolini Pančeva, datiran VII — VIII veka. dimenzija 6x11 cm, izliven od bronze. Nema bližih podataka o okolnostima nalaza. Publikovano od: V. Mošina, Tri bakrena kista relikvijara, Umetnički pregled, februar 1941, str. 55 sa slikom; i S. Radojčića, Bronzani relikvijari, iz ranog Srednjeg veka, u Beogradskim zbirkama, Ljubljana 1959, Zbornik za umetnostno zgodovino — Laureae F. Stele, str. 128-129. K. Jirečekovljeva davnašnja podela teritorije Balkana (u VIII veku) na tri zasebna dela — Romaniju, Bugarsku i Slaviniju — iako se, u prvi mah, čini prevaziđenom, vrlo dobro je zasnovana. Prema njoj, vizantijska Romanija je svedena na primorske pojaseve u: Trakiji, Makedoniji, Tesaliji, Ahaji i Epiru. Bugarska teritorija bi se prostirala od planine Balkan (Hema) do donjeg Dunava. A Slaviniju bi činila teritorija od planine Balkan do Peloponeza i Jadranskog mora, sa svim srpskim i hrvatskim plemenima. l Severna granica države Bugara danas je znatno dopunjena arheološkim istraživanjima i relativno učvršćena na potezu od dunavske krivine kod Estergoma do Beograda. Ali, problem se javlja kada je u pitanju južna granica i oblast Kotokion, za koju V. N. Zlatarski kaže da je treći deo Bugarske. Kada se uzme u obzir da je klasična oblast Bugarske, na donjem Dunavu, nekadašnjoj teritoriji Scytia-e i Moaesia Inferior, drugi deo Bugarske države bio bi na srednjem Dunavu, od Vidina do Estergoma, s tim što bi on obuhvatao i braničevsku Moravu slovenskog plemena Timočana.
222
Krajnji zapadni deo Kotokiona bila je Kutmičevica: "na zapad, od Ohrida, s rekama Devolom i Škumbom i basenom Vojuše i Semeni, do Jadranske obale". Upravo u toj oblasti, od 893—916. godine, bugarski car Simeon postavlja Klimenta za episkopa Dembrice i Velice. Po stanju istorijskih i arheoloških izvora, čini se najizvesnijim da je Dembričko-Velečka episkopija Klimenta Ohridskog bila medu eparhijama: Skopskom, Bitoljskom i Ohridskom: s tim što je ona preuzela neke eparhije, prethodno navedene, čak i neke Tiveriopoljske (lokalitet Strumica). Posle geografsko-istorijskog i teritorijalnog ograničavanja Debreštsko-Velmejske (Dembričko-Veličke) episkopije, iz čega je proistekla činjenica da je Prilep centar baš te episkopije, a samim tim i centar Borisove, Simeonove i Samuilove crkvene organizacije (na granici Albanije, Grčke i Bugarske) — postavilo se pitanje i arheoloških dokaza za ovu istorijski opravdanu tvrdnju. Još jedan od podataka više, za rasvetljavanje religijske situacije, bili su krstovi od IX — X veka, nađeni na tlu Prilepa i u njegovoj bližoj okolini, kao i skorašnji nalaz pričesne kašičice (Tabla III, si. 5), koji je neposredno vezao materijal iz Prilepa za lokalitet Šumen1^ (Tabla III, si. 6), u Bugarskoj, od X — XII veka, i grčki lokalitet Korint, od X — XII veka 11 (Tabla III, si. 8). Međutim, glavno iznenađenje stiglo je, ipak, sa severa, s teritorije Srbije i severne granice Bugarske IX — X veka, na geografskom potezu Sirmium-Singidunum-Margus1^ (Tabla III, si. 9), i arhiepiskopije dunavske Morave (Braničeve), na lokalitetu Dubravica.
223
Davnašnji uput S. Radojčića na jedan krst otkriven u Pančevu*3 (Tabla IV, s. 4; Tabla VII, s. 2) i njegovo vezivanje za Otonsku umetnost i lokalitet Castelseprio, u osnovi koptsko-levantski predložak — pokazao se u potpunosti opravdanim. Jedan izuzetan krst iz Prilepa (Tabla IV, s. 2), iz IX veka,14 neposredno se nadovezao na pančevački (T. IV, s. 4; Tabla VII, s. 2) i vršački predložak (T. IV, s. 1), stvarnom granicom Franačke i Bugarske carevine. Taj zrakasti oreol na krstu iz Pančeva, otonskog porekla koji je S. Radojčića naveo da poveže Franke i Kopte VII i VIII veka, preko vizantijskog Levanta — podatak je od izuzetnog naučno-istorijskog značaja. Čini se da iza toga stoji Metodijeva Sirmijumska episkopija, koja je bila neposredni uzor Klimentovoj Dembričko-Veličkoj episkopiji (danas na lokalitetu u Debreštu kod Prilepa i lokalitetu Velmej kod Ohrida). Drugo je pitanje — šta teološka osnova naše arheološke grade kaže, i u kojim razmerama? Š. Holčik je, u svom najnovijem radu, upravo naišao na vizantijski temelj ove Marijanske stavrografije iz VIII — IX veka. On je, s pravom, zaključio da je crkva Bogorodice iz Nikeje, iz 843. godine, vizantijskog cara Vasilija I, morala biti ikonografsko-teološki osnov za širenje ovog kulta.20 Ta božanstvena večnost, ostvarena krugom i štitom, u kojem je smešten mladi Isus Hristos, Emanuilo, a u osnovi je ovde dobij a astralnog rimskog imperijalnog porekla21 značenje štita, koji čuva ljude; naime, ona postaje činjenica i instrument činjenja Bogom, znak spasenja čovečanslva 22 od preroditeljskog greha i izbavljenja od smrti.
224
Tu bogorodica Nikopeja (pobednica) postaje instrument Kristovog ljudskog ovaploćenja; upravo je ona ta čija je utroba to omogućila i jedina koja je, kao zemaljsko biće, nosila Boga u sebi. Ta marijanska, duhovna soteriologija omogućila je religijsku osnovu rešavanja lica krstova važnih za temu našeg rada. Krst iz Vršca (T. IV, s. 1) poentiran je, u sredini, višelatičnom zvezdom (grada Vitlejema), zvezdom Kristovog ljudskog ovaploćenja, o čemu Otkrivanje Jovanovo (22, 16) kaže: "Ja Isus poslah anđela svojega Jovana da vam ovo posvedoči u crkvama, Ja sam koren i rod Davidov, i sjajna zvezda Danica." Na naličju ovog krsta iz Vršca je Bogorodica ÜANATHA, s donjim delom tela u obliku zmije. Ovde Bogorodica, svojim zmijskim telom, ukazuje na to da je ona Nova Eva, i da ona, na taj način, svojom utrobom i Kristovim ljudskim otelotvorenjem briše i čepa Evin greh i njenu zapisanu krivicu. Vitlejemska zvezda Danica, zvezda iz drame Kristovog ljudskog rođenja, na naličju, osnažena je s četiri Kristova martirasvedoka Njegovog mučeništva. Apostol Petar je zastupnik jevrejske dijaspore, a apostol Pavle rimske jevrejske dijaspore. Oni su temelj i ugaoni kameno vi hrišćanske vere i religije. Postavljanje Sv. Đorđa ukazuje na grad Lidu (Palestinu) i njegov tamošnji martirijum; dok se plasiranjem Sv. Jovana Bogoslova u vrh krsta, jasno ukazuje na najmlađeg apostola i pisca Apokalipse, koji je sam iskazao ranije naveden tekst, a likovno je i predstavljen zvezdom Danicom, aluzijom na samog Isusa Hristosa. Četiri lika na krstu iz Prilepa i Pančeva, uostalom, kao i sve likove postavljene na krstove, valjalo bi uvek uzeli kao Kristovu prasliku, a ne kao mučenike hagiografije, što se naročito odnosi na vreme od IX — XI veka.
225
Rešenja Sv. Jovana i Bogorodice na krstovima u Slivenu, koji su nađeni u Bugarskoj IX - X veka (Tabla V, si. 3),26 Velikoj Maci u Čehoslovačkoj X veka (Tabla V, si. 4),27 Smirni VII - VIII veka (Tabla V, si. 5) 28 - osobena su, 7Q (osim jer su svetitelji dati s imenom, ali bez oznake "sveti"^ na krstu iz Smirne). To nam daje za pravo da tvrdimo, kako su oni direktni preobraz Kristov, a njihova odeća i imena samo su podsećanje na njihovu ulogu. U većini slučajeva, oni su u đakonskoj ulozi, kao direktni izvršitelji evharistije-pričešća. Ali, u našem stavrografskom slučaju, u pitanju je liturgija putem krvi i tela Isusa Hristosa, u trenutku evharistije, nakon svete tajne krštenja katihumena —koju može da obavlja samo episkop, rečju, sam Isus Hristos.
Treba ukazati i na odličja svetitelja na krstovima u Belgorodu Dnejstarskom (Tabla V, si. 2) — kandilo i pričesna kašika; u Smirni (Tabla V, si. 5) — krst i kandilo; u Slivenu (Tabla V, si. 3) — krst i nar; u Velikoj Maci — palma i nar (Tabla V, si. 4); a u Carigradu — dva nara (Tabla V, si. 6).~ Ideja dogmatičara je uvek u sebi sučeljena, stepenasto se penjući uz pomoć atributa i simbola, a u smislu što bolje dopune kultne slike. Palma u kombinaciji s narom ukazuje na Palestinu, na tamošnje Kristovo ljudsko rođenje i krsnu smrt, poentirajući da se time postiže večni život (plod nara-granatna jabuka)/ 2 Kandilo i pričesna kašika odslikavaju prosvetljivanje svetom tajnom krštenja; kandilo se u starini jednostavno zvalo — "svetio", dok kašika ukazuje na uzimanje euharistijskih čestica s Kristovog ljudskog tela, a to se Čini u tajni svete liturgije.
226
Dva nara s urezanim "H" ukazuju da je krsna golgotska smrt, prilikom Kristovog prvog, ljudskog dolaska na Zemlju, omogućila večni život ljudi u Raju, a i sam Raj; kao i Njegov drugi, božanski dolazak na Zemlju. Atributi tu, ponekad, zamenjuju ključne Novozavetne događaje i drame ("Simbol vere" i delove evharistije): oni su tu kratki mimezis celokupnog Kristovog delovanja na Zemlji, a i potonjeg, koje će uslediti nakon Strašnog suda. Vizantijskog teologa i dogmatičara uvek je zanimala veza običnih smrtnika s Bogom, njihova međusobna povezanost i prožimanje. Ali, teološku osnovu naših krstova trebalo bi ipak, tražiti, u baptističko-soteriološkoj osnovi hrišćanske vere. Na to neposredno ukazuje krst sa Sv. Stefanom (Tabla IV, si. 2) iz Prilepa, koji u desnoj ruci kandilom omogućava prosvetljenje katihumena na Uskršnje krštenje, pre pričešća, što se, kao slikovnom porukom, poentira krstom koji svetac drži u levoj ruci. Postavljanje Jovana na naličje krsta jeste podsećanje na dve najvažnije svete tajne: krštenje i evharistiju. Jer, Jovan, u navedenom citatu^ iz Apokalipse, i govori da je on (Hristos) koren, tj. loza, podsećajući na pričešće, što u svom podsećanju veli — da krštenje omogućava ulazak u Raj, Jovan je i preobraz Kristove đakonske uloge u krštenju i u pričešću — gde On pričešćuje svojim telom i sopstvenom krvlju. Krstovi iz Prilepa, Srbije, Velike Moravske i Bugarske, uz pričesne kašike iz Prilepa, Šumena i Korinta (kao direktnog spomena na već obavljeno krštenje) — pokazuju s kolikom su teološkom osnovom i učenošću Vizantinci pristupili pokrštavanju Slovena. *** Skoro dve stotine godina trebalo je Vizantijskom carstvu da nađe načina da pokrsti Bugare, i donese mir Balkanu. Ovo je
227
bilo moguće tek nakon 842. godine, kada su carica Teodora i patrijarh Melodije počeli da poštuju ikone. Nakon toga, već pedesetih godina, Ćirilo hita u Bregalničku misiju i grad Raven, gde provodi više od deset godina, i tada najverovatnije stvara glagoljicu — azbuku od 35 slova. Ova značajna misija direktno se diriguje iz Tiveriopolja-Strumice, gde Melodije arhontuje kao zapovednik jednog plemenskog saveza Slovena, ispred vizantijskog dvora, u cilju zavođenja mira i pokrštavanja. Kao posledica ovoga rada su i dva krsla nađena u Strumici (Tabla VI, si. 1-2), iz IX - X veka.39 Na njima je predstavljeno "raspeće" — s tekstom Jevanđelja po Jovanu (19, 2627), a kod nogu je dalo, uz sav prikaz Hrislovih muka, i Adamova lobanja, uz grčki teksl "meslo lobanje". O ovom meslu veli jedan apokrif — da je Hristos, kao dečak u Jordanu, našao Adamovu glavu, te da je ona, potom, zakopana na meslu Kranijevu — Golgoti, gde će Hrislos bili razapel i gde će, u Irenulku raspeća, svojom krvlju iz rebara, krstiti Adamovu lobanju.4^ Kao uzor ovom slrumičkom krslu, svakako je poslužio krst iz Pliske (Tabla VI, si. 3), dimenzija 4 x 3 cm, načinjen od 3 zlate/* Ovaj krst (iz Pliske), čudesne lepote, predslavlja ikonografsku riznicu vizanlijske umelnosli IX veka i osnov je svih krslova ovog veka. On je sačinjen od pel preklopnih krslova, koji svi zajedno čine stavroleku za krši od drvela (komadić ivera uzetog s Kristovog raspeća). Na vidljivom licu i naličju krsla dali su sledeći veliki praznici Isusa Hrislosa (odozdo, sleva nadesno): 1. Blagovesti; 2. Rođenje; 3. Sretenje; 4. Preobraženje — u cenlru. Na naličju : 1. Silazak u Ad i Vaznesenjel 45
naličju, Bogorodica s Hrislom na grudima i s čeliri rozele jevanđelisla. Peli, -zasebni, krši je još jedno raspeće s Hrislosom u perizomi; i naravno, šesti drveni krstić — iver časnog krsla. Na ovom silnom zlatarskom umeću, dimenzija 4 x 3 cm, dala je celokupna hrišćanska dogmatika: Blagoveslima (Gavrilovim recima Bogorodici — da će ona roditi spasitelja sveta) suprotstavlja se, preko Preobraženja, Isusovo krštenje u Jordanu (pri kome su iznesene- stirašne lajne — da je Bog trojičan i da je Isus obećani spasitelj, mesija). Taj prizor se poprečno preseca slikom Kristovog ljudskog ovaploćenja kroz rođenje — koja se preko Preobraženja — suprolslavlja Srelenju (prikazanjem obećanog spasilelja sveta pravednom Simeonu). Naličje je znatno jednostavnije i efektnije: preko Vaznesenja, stiže se do "Hristosa u slavi" na carskom preslolu na Nebesima. Silazak u Ad — (Vaskrsenje) — znači pobedu nad smrću, kojoj se sliže uznosom (Vaznesenjem) na Nebo i sedenjem s desne strane Boga Oca. Ove dve briljantno jezgrovite kultne slike, ponovo se suprotstavljaju samo dvema kompozicijama: Raspeću (smrću ljudskog tela Kristovog, što omogućava iskupljenje grehova čovečanslva) i Bogorodici Teolokos — koja je okružena s čeliri bisle: Malejom, Markom, Lukom i Jovanom (koji drže u rukama čeliri knjige Jevanđelja). Sve je lo suprotstavljene golom (mrtvom) raspetom Hristosu i časnom drvetu kao dokazu raspeća. Navedena slavrografska građa je predslavljena da bi se shvatila ozbiljnost vizantijske misije, u slivu Bregalnice, od 843 — 856. godine.46
Na dve zasebne polovine krsta, na licu, dalo je raspeće, a na
Već u svojoj drugoj misiji, od 860 — 861. godine, Ćirilo i Melodije stižu na istočni kraj Vizantijskog carslva da, u vizan-
228
229
tijskom Hersonu, pokušaju da odbrane tri najvažnije premise hrišćanske vere i.hrišćanske dogme: trojstvo, otelovljenje i spasenje,48 pred kaganom Hazara i jevrejskim rabinima. Tu će oni otkriti mosti Klimenta Rimskog, drugog naslednika Sv. Petra, koji će im, kasnije, otvoriti vatikanska vrata i omogućiti susret s Papom. Tema Herson postoji već tridesetak godina, pokrivajući teritoriju od Klimata do Bospora. Herson je, već od VII veka, u rukama Vizantije, odakle ona nesmetano širi puteve hrišćanstva, i ta vizantijska crkvena kampanja, naročito će se osetiti u Tavriki, u VIII veku.52 Iz svoje dve stanice, Hersona i Sarkela, i uz zdušnu pomoć hazarskog kagana, Vizantija ovde prenosi novu marijansku ikonografiju, a to se vidi u velikom broju krstova s. predstavom Paganije, Bogorodice Orante, Majke Božije s Hristosom Emanuilom na grudima.53 1 upravo je otelovljenje Kristovo blisko povezana s pričešćenr' , s jedne strane, a s druge, bestelesnim začećem56 kao oprekom ljudskoj smrti, prelaskom iz božanske nevidljivosti58 u ljudsku telesnost,59 Hristos dobija ljudsku prirodu"^ i božanski stan u utrobi device.
veka, 5 krstom s Kristovim raspećem i krstom s tri Marije, iz Velike Mače, iz X veka. " Lokalitet Trnovce, nad Vahom, ima, takođe, četiri vizantijska krsta, iz X veka. Veoma je značajna kolekcija vizantijskih krstova, od XI — XII veka, sirijsko-palestinskog i kijevskog tipa iz: Praga, Višehrada, Dreviča (Louriia), Opočnice, Praškog Burga i VaclaviceBenešov.68 Metodijeva misija,--u panonsko-sremskoj dijecezi, od 870—885. godine, i njegovo, episkopovanje u stolici Sv. Andronika,^ jednog od sedamdesetorice apostolskih naslednika, činjenica je bez presedana. Umetanje ove dijeceze, kao tampon zone između Karlove Franačke i Borisove Bugarske, kao i usvajanje grčkog obreda i na slovenskom jeziku, i to pod papskim pokroviteljstvom, predstavlja retkost i istorijsku zagonetku.
Moravska misija Ćirila i Melodija, knezu Rastislavu, a pod patronatom vizantijskog dvora i Fotija, od 858 — 886. godine^2 pokazuje vitalnost Grčke crkve i na neprijateljskom terenu. Tu borbu za slovenski jezik i za slovensku grčku liturgiju, najbolje odslikavaju krstovi koji pokazuju trostruki karakter hrišćanstva u Moravskoj: L Franački stratum (krst iz Zlate Moravce), IX vek, 2 Franačko-langobardski paganski stratum (krst iz Mikulčice), IX v,64 3. Veoma jak i bogat stratum vizantijskih krstova, od X—XII veka, s krstovima iz Uherskog Hradišta-Sadija, iz IX
Ali, kada se dobro osmotre krstovi ove dijeceze, od donje Panonije do braničevske Morave (koja je, verovatno, ušla u Metodijevu dijecezu?), postaje očigledno da je karakter ovih nalaza mnogostran i višeznačan. Kasnoantička tradicija, koja se provukla u avarski kaganat, od VI — VIII veka, stopila se, krajem VIII i početkom IX veka, za franačke vladavine (800 — 829. g), s koptskim Levantom, davši vizantinizam iz druge ruke. Taj drugorazredni vizantinizam svojom jezičkom jezgrovitošću, stilskim savršenstvom i izražajnošću — nema premca u vizantijskoj umetnosti, s početka IX veka. Ovde su, naime, u pitanju dva, ranije spomenuta krsta: jedan iz Pančeva (s table;broj IV, slika 4), a drugi iz Vršca^ (s table broj IV, slika 1), koji su u najbliskijem sazvučju s izuzetnim krstom iz Prilepa'4 (koji smo već spomenuli i predstavili na tabli IV, slika broj 2), koji je, najverovatnije, Kliment upravo doneo iz moravske misije.
230
231
Ta kasnoantička baza krstova iz Beograda V—VI veka' 5 (Tabla VIII, si. 2), iz Srbije VI - VIII veka76 (Tabla VIII, si. 1), Sočanice VI - IX veka77 (Tabla VIII, si. 3) i Kladova VIII - IX veka78 (Tabla VIII, si. 4) - pretače se u, gore navedenu, fazu franačko-koptskog predloška, i čini se kao da je dašak onih predmeta koji su, svojim dogmatskim sadržajima, pokušali da se suprptstave nasilnom vizantijskom ikonoborstvu. Treću fazu produkcije krstova ove panonsko-mezijske teritorije, a vezanu za Metodijev petnaestogodišnji rad, karakterišu uvezeni komadi iz sirijsko-palestinskih radionica, kao i novi pravci u vizantijskoj stavrografiji. Tri krsta izuzetne lepote, jedan iz Zrenjanina, (Tabla IX, si. 2), drugi, zlatni iz Varne (kod Šapca)80 (Tabla IX, si. 1) i treći iz Ravne, u Đerdapu (Tabla IX, si. 3) — ta su uvezena sirijsko-palestinska ' proizvodnja s jerusalimskom primesom. Aversni raspeti Hristos sa citatom Jovana Jevanđeliste (19, 2627), koji je već postao duboko uvrežena i učvršćena pojava, suprotstavlja se reversnoj Bogorodici Oranti s četiri jevanđelista u medaljonima (što je znak da će se ona uzneti na nebo), koja je izvadak iz scene Vaznesenja Hristosa. Ovde je Bogorodičina orantnost znak daje Milost sišla na njenu utrobu, i da je već započelo otelovljenje i prvi dolazak Hrista logosa na Zemlju. Ali, ako su obe strane krsta u ulozi soteriološkog otelovljenja, rešenje je uvek u ulozi krštenja, Hristovom golgotskom krvlju, Kranijeve Adamove lobanje i Bogorodice, kao prefiguracije Crkve i zakonski uspostavljenog pričešća (liturgije). 82
Dva krsta — jedan iz Čačka (Tabla X, si. 1), a drugi iz Štrbaca (Tabla X, si. 2) — predstavljaju novi pravac u vizantijskoj stavrografiji, od IX — XI veka. Marijanska stavrografija s naprsnim Hristosom Emanuilom, a reversnim Sv.
232
Georgijem, Sv. Stefanom ili zvezdom Danicom, novi su pravac u postikonoklastičkoj vizantijskoj ikonografiji. Još uvek nerazrađeni predlošci Bogorodice Koimesis iz Nikeje, dozvoljavali su nikiforsku Kristovu prefiguraciju Sv. Stefanom prvomučenikom i Sv. Georgijem pobedonoscem; oni su, oba u ulozi dogme spasenja, preko svoga mučeništva, živi su dokaz mogućeg vaskrsenja. Ali, u svom likovnom predstavljanju, oni uvek zagovaraju dvbpolnost prikazivanja, krštenje — pričešće. Novu fazu u stavrografiji Balkana, predstavlja pobedonosni povratak Jovana I Gimiskije, 969 — 976. godine, pa sve do vremena potpune obnove crkvene organizacije Balkana, početkom XI veka, za cara Vasilija II. Taj vizantijski udar, delimično prekinut Samuilovim carstvom, temelj je raspršene stavrografije, XI — XII veka. I dok se predložak Georgije-Jovan-Stefan-Bogorodica i dalje nastavlja, i širi, na jug, Čebreri —Makedonija (Tabla XI, si. 5) i severo86 istok Ađud — Moldavija (Tabla XI, si. 2) — u Srbiji se on prostire u trouglu Poštenje — Novi Pazar (Tabla XI, si. 3), Brankovina88 (Tabla XI, si. 4) i Negotin89 (Tabla XI, si. 1), od IX — X veka. Dok se, s jedne strane, stavrografija ponižava prelazeći-u linijski mimezis i suvu stilizaciju, koja se razaznaje po urezanim krstovima nad glavama Hristosa i Bogorodice; a koja je, s druge strane, već duboko preuzeta širom balkanskih prostora od Vršca (Tabla XII, si. 4), preko 91 92 Dubravice (Tabla XII, si: 3), Gamzigrada (Tabla XII, si. 93 2) pa sve do Prilepa (Tabla XII, si. 1), u X - XI veku znak su samo učestalosti i, možda, trenutne slabosti izazvane ratovima i prekidom rada radionica. Drugi pol vizantijskog umeća i veštine, a takođe i novih prava9 ca, predstavljaju krstovi iz Svrljiga ^ (Tabla XIII, si. 2) 95 96 Gamzigrada (Tab'la XIII, si. 1) i Vince (Tabla XIII, si. 3), u X — XI veku;" oni su plod opšte vizantijske klime promenjene u stavrografiji; krst sada postaje čitava narativna podloga. Ovaj pravac je započeo s čuvenom carskom kolekcijom i dari-
233
vanjem porodice Foka, uticajem i potporom samoga Nićifora II, od 963 — 969. godine.9' Dok je krst iz Svrljiga čitava, hagiografija Sv. Georgija , krst iz Gamzigrada je u granicama floralnog i simboličkog. Krst iz Vince ima dve glave — Sv. Dimitrija i Sv. Nikolu, a s urezana četiri svetačka natpisa od Dimitrija, Georgija, Nikole i Vlasija. Tako, sada, krst postaje pozornica novih ikonografskih pravaca, pre svega, menološkog karaktera. O Klimentovoj misiji, od 893 — 916. godine, i o Dembrečko-Veličkoj episkopiji valja reći da je bila pod okriljem Bugarske države. Pri svemu tome, Kliment donosi stavrografsku građu iz Metodijeve Sirmijumske dijeceze: čini se da je on uvek podanik grčke crkve i ritusa, a privrženik slovenskom jeziku. Bugarska država i dvor samo su potpomogli vizantinizaciji mlade slovenske crkve u njenom stvaranju buketa episkopija širom Balkana. Ikonografski predložak krsta uvek je grčki, jezik pisma takođe, radionice i idejna podloga su savremene — sve to pokazuje da je vizantijska ikonografija, od IX — X veka, bila još uvek hagiografska, nikeforsko-soteriološka, bez duboke menološke, crkveno-prostorne podloge. Ona je bila u svrsi postikonoklastičkih ideoloških previranja i ponovnog uspostavljanja crkvene organizacije, a čini se da nije patila od savršenstva predložaka. Period od IX — XI veka, bio je period masovnog pokrštavanja Balkana, i sva sredstva i oruđa su bila dozvoljena: i kasnoantička justinijanovska baština, franačko-koptska podsećanja, i nova marijanska stavrografija Grčke (Tabla XIV, XV), Carigrada i Hersonesa (Tabla XIV, XV, XVI).
S U M MA R Y
The author, in his aim to evaluate the process of christianization, concentrates uppon that topic by investigation of Syrian crosses of the Palestinian type through following facts: — They are in a concurence with the five missions sent between 843 and 916. — A rather small number of missionaries were supported by the Byzantine Court and it's Patriarchy, but sometimes also by Pope. — The interest's of rulling families at Balkan's and Middle Europe: Bulgarian, Serbian and Moravian. As a conclusion, the author offers a following five stages of christianization among the natives of mentioned teritories: L Bregalnica mission — by Ćirilo and Methodic between 843 and 856 that is characterized by a military support of Tiverpolj and at the same time by the invention of Glagolic letter's. Z Hazzar mission of Ćirilo (or Photie) in 860/861 characterized by a strong dogmatic background, i.e. a religious goal to overcome the influence of Judaism as well as Islam.
3. Moravian mission of Ćirilo and Methodie between 858 and 886. This mission is characterized by unsuccesful implating of the Ortodox Christianity within the region already under the impact and jurisdiction of Roman Catholic Church, i.e. 234
235
German Archibishops. 4 Pannonian/Sirmian mission of Ćirilo and Methodic between 870 and 885. This mission sanctionized the establishment of the religious tolerance and collaboration between the Roman Catholicism and Byzantine Orthodoxy. The final goal was to cover confessionaly the teritory that was lost for Christianity. 5. Dembrica/Velička mission by Kliment from Ochrid between 893 and 916. This mission was represented with the systemtic pacification of the Slavic teritories by Bulgarian State, Byzantine Orthodox Church as well as rituals but Slavic language.
Napomene: L K. Jireček, Zbornik Konstantina Jirečeka I, Beograd 1959, str. 121. 2. M. i Đ. Janković, Sloveni u jugoslovenskom podunavlju, Beograd 1990. godine, str. 33, karta Srednjeg podunavlja, oko 800. godine, na slici 7. 3. Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, str. 300 (VIINJ). 4 Navedeno mesto. 5. M. i D. Janković, navedeno mesto. 6. VIENJ, I navedeno mesto. 7. Navedeno mesto.
236
8. B. Panov, Strumica i Strumička oblast vo sredniot vek (VI — XI vek), Acta Veljusa, Skopje 1984, str. 60. 9. Nakon usmenog razgovora s prof. W. Henzlom iz Varšave, insistiralo se na martirijumu u okviru kompleksa u Debreštu. Pretresajući građu religijskog karaktera i kasnoantičke tradicije, došlo se do zaključka da u debreštskom mauzoleju mogu biti samo mosti — Sv. Teodora, na šta upućuje tradicija o "Drakonu" iz okoline Prilepa, prema: R. Marić, Antički kultovi u našoj zemlji, Beograd 1933, str. 85 (kod nas Tabla I, si. l i Tabla II, si. 1); ovo neposredno upućuje na ikonu Sv. Teodora iz Vinice (prema: K. Balabanov, Ikone iz Makedonije, Zagreb 1987, str. 10, k. b. 3). Tu se uklapa i potonja tradicija, po kojoj je zaštitnik bugarskih careva Sv. Teodor, od IX — X veka, ali samo u duhovnom smislu. Naime, karakter Sv. Teodora je ratnički, jer je on tanatoktonos, ubica zla i smrti, i Kristova prefiguracija. Međutim, u slučaju IX veka, njega svakako treba vezati za pokrštavanje Bugara i crkveni kalendar. Sv. Teodor se slavio na čistu sedmicu Uskršnjeg velikog posta, u subotu. I tada se slavilo Tironovo, tzv. "čudo s kolji vom", tokom koga se Teodor isitiče kao zaštitnik ortodoksije — nasuprot caru Julijanu Aposteti. Ali, ta najznačajnija prva nedelja od 5 nedelja velikog Uskršnjeg posta, proslavlja se i kao uspomena na uspostavljanje poštovanja prema ikonama, 842. godine, od strane carice Irine i patrijarha Melodija (prema: L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, str. 147148). 10. 1L
T. Totev, Preslav, Sofija 1969, k. b. 105. G. R. Davidson, Korint (Minor objects), vol. XII, 1952, si. broj 1508.
237
12.
S. Radojčić, Bronzani krstovi relikvijari iz ranog Srednjeg veka u Beogradskim zbirkama, Ljubljana 1959, str. 128-129. 13. Navedeno mesto. 14. Iz postavke Narodnog muzeja u Skoplju, bez bližih podataka o okolnostima nalaza. 15. S. Radojčić, navedeno mesto. 16. M. i D. Janković, navedeno mesto. 17. S. Radojčić, navedeno mesto. 18. Š. Holčik, Pektoralne krize vLjchodneho povodu, Bratislava 1984, str. 257-270, Zbornik präc L'udmile Kraskovskej. 19. Š. Holčik, str. 263. 20. Epifanijevi stihovi govore najrečitije o tome: "O ti nepovrediva Utrobo koja sadržiš svemir u sebi, Boga koji nema kraja, Utrobo uzvišenija od sedam nebeskih sfera, ti si ta osma iznad sedam nebesa." (Prema: M. Tatić-Đukić, Bogorodica Nikopeja, Ohrid 1976, str. 50, I Kongres saveza društava povjesničara umjetnosti SFRJ). 21. 22. 23. 24. 25.
Navedeno delo, str. 46. Navedeno delo, str. 47. Navedeno delo, str. 50. Otkrivenje Sv. Jovana (Apokalipsa), 22, 16. "Kao suprotnost neposlušne Eve, stoji Nova EvaBogorodica. Eva je nazvana "mati svih živih", jer je od nje nastao sav rod ljudski. Međutim, Marija, rodivši (žiznodavca — životodavca), daje svetu život i takođe postoje mati živih. Eva, svojim grehom, donese u svet Smrt, a preko Marije, rodu čovekovom, daje se život." (Prema: J. Radovanović, Ikonografska istraživanja Minhenskog
238
Srpskog psaltira, str. 154; a ovaj rad je deo Radovanovićeve monografije: "Ikonografska istraživanja srpskog slikarstva XIII i XIV veka", Beograd 1988. 26. Š. Holčik, navedeno delo, str. 264. 27. Navedeno delo, str. 258, 260, 262, sa slikom 1. 28. O. M. Dalton, Catalogue of early Christian antiquities, London 1901, str. 113, H. 559. 29. Što, takođe, može ukazati na to da je majstor ispustio, pri izradi i livenju kalupa, "O" s umetnutim malim "a", 0AGIOS — sveti. 30. To je, takozvano, svečano krštenje, koje obavlja episkop u prisustvu velikog broja vernika (ćele pastve). Uzeto iz "Krštenje" — Kalenić, Banatski vesnik, Beograd 1982, str. 12. Zvanični priručnik za krštenje, danas u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. 31. J. B. Wars Perkins, Building methods of Early Byzantine emporors, second report, Edinburg 1958, prema ilustraciji iz teksta. 32. 33. 34. 35.
Š. Holčik, navedeno delo, str. 260. Spomenuti krst je iz postavke Narodnog muzeja u Skoplju. Apokalipsa (Otkrivenje) Jovanovo 22, 16. L. Mirković, Ikonografske studije, Novi Sad 1974, str. 48, 62-63. 36. L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, str. 148. 37. B. Panov, Strumica i strumička oblast vo sredniot vek (VI - XI), Akta Veljuse, Skopje 1984, str. 56. 38. Navedeno mesto.
239
39. G. Marjanović-Vujović, Zbornik Boška Babica, Polovina krsta enkolpiona iz okoline Strumice, Prilep 1986, str. 6769, sa slikom; i Katalog Narodnog muzeja u Beogradu, "Krstovi", Beograd 1987, str. 29, k. b. 10 i str. 41, k. b. 34. 40. Navedno mesto, Zbornik... , str. 68. 41. Domentijan, Život Svetoga Save i Život Svetog Simeona, Beograd 1988, str. 367. 42. Navedeno mesto. 43. Lj. Dončeva-Petkova, Croix d'or reliquaire de Pliska, Culture et Art en Bulgarie Medievale (VIII6 — XIVe s.) Sofija 1979, c. 74. 44. Navedeno delo, str. 75, si. 5. 45. Navedeno delo, str. 78, si. 13. 46. B. Panov, navedeno delo, str. 54-55. 47. F. Dvornik, Byzantine Missions among the Slavs, New Jersey 1971, str. 67. 48. Navedeno delo, str. 68. 49. Navedeno delo, str. 66-67. 50. G. Ostrogorski, Taktiken Uspenskog i Taktikon Beneševića, sabrana dela — iz vizantijske istorije, istoriografije i prosopografije, Beograd 1970, str. 161. 51.
A. L. Jakobson, Ranosredn?evekovn?? Hersones, MIA 1959, očerk istorii Hersona v. V-X vv, str. 37. 52. Navedeno delo, str. 46. 53. N. Kondakov, Ikonografija bogomatere, I, 1914, str. 304319. 54. A. Grabar, Les Ampoules de Terre Sainte Monza Bobio, Paris 1958, st. 58; A. Grabar, Christian Iconography, Princeton 1980, str. 76; M. Tatić-Durić, Bogorodica Nikopeja, Ohrid 1976, str. 41. "Bogorodica s detetom je ikonografski znak inkarnacije ... ona je deo inkarniranog logosa (reci). Bog u večnosti i otelotvoreni Bog, da bi se
240
što plastičnije izrazila dogma Bogorodičinog materinstva." 55.
inkarnacije,
pomoću
Navedena mesta: " ...ali ideja je ipak inkarnacija i pričešće, sakrament pričešća je u funkciji inkarnacije."
56. J. Radovanović, Ikonografska istraživanja srpskog slikarstva XIII -XIV veka, Beograd 1988, str. 155: "Slikajući Krista Emanuila, iskazano je da je Bogorodica rodila Sina, koji je obnovio Adama i Evu ...Njihovim oslobađanjem od greha i smrti, ceo ljudski rod se oslobađa srnrti i razrešava od prokletstva Evina." 57. Navedeno mesto: " ...dotle je ljudskim rodom carevala smrt (ad) i greh, a rođeni Emanuil je njihov izbavitelj ... Bogorodica je rođenjem Hrista donela Adamu i Evi i ćelom čovečanstvu radost i izbavljanje od prokletstva." 58. Navedena mesta: " ...ali prikazivanje Hrista u obliku biste je oznaka nevidljivosti." 59. "Teotokos — mati je sina Božijeg po telu." (Prema: K. Weitzmann, Late Antique and Early Christian book illumination, New York 1977, Tabla XXXVI, fol. 13, V, "Vaznesenje"). 60. Navedeno mesto: "dva anđela su aluzija na ljudsku prirodu Kristovu." 61. Navedeno mesto: " ... Ona se uvodi da bi garantovala Kristovu ljudskost, jer je On upravo uz Njenu pomoć i sišao na Zemlju." 62.
B. Ferjančić, Sirmium u
241
doba
Vizantije, Sremska
Mitrovica 1969, str. 49. 63. F. Dvornik, navedeno delo, si. br. 18. 64. J. Dekan, Vel'ka Morava, Bratislava 1976, str. 124; i J. Poulik, Mikulčice, Akademia, Praha 1975, str. 124, T. 73, str. 3. 65. V. Hruby, Stare Mesto-Velehrad, Praha 1964, obr. 23; i F. Dvornik, nav. del. si. 17; J. Poulik, nav. del. str. 124, si. 1. 66. J. Dekan, nav. del. str. 174, si. 127; B. Chropovsky, Vjvoj a sastv archeologicheno vykamy doby Vel'komoravskoj, Slovenska Archeologia XIX-22, 1971, si. 7/1; i Š. Holčik, nav. del. str. 258-261, si. 1. 67.B. Chropovsky, ? ... -dole). 68. B. Nachvatal, Frümittelateriche reliquetkreuze aus Böhman, Prag 1978, str. 220, ab. 1/2. 69. B. Ferjančić, nav. delo, str. 36; F. Dvornik, nav. delo, str. 150; i Monah Tadija, Prolog, Beograd 1984, str. 372. 70. K. Jireček, Hrišćanski elemenat u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja, str. 525, Zbornik Konstantina Jirečeka I, Beograd 1959. 71. S. Radojčić, navedeno delo, str. 129. 12. Navedeno delo, str. 128-130. 73. Bez okolnosti nalaza. 74. Bez okolnosti nalaza. 75. B. Radojković, Sitna plastika u staroj srpskoj umetnosti, Beograd 1977, str. 18, si. 4. 76. S. Radojčić, navedeno delo, str. 126. 77. E. Čerškov, Municipium D. D, Priština-Beograd 1970, str. 41, T. XIX, si. 12.
242
78. Tresors Archeologiquea dans la region de Portile de Fier, Bukurešt, Umetnički muzej SR Rumunije 1979, str. 263264, si. 253. 79. Sa lokaliteta Kloster. 80. Krst je dobijen od G. Marjanović-Vujović, a po njenim podacima otkupljen je od Dragana Miloševića. Nađen je kod njegovog dede Ljubiše, u blizini okućnice. Dimenzije krsta su 4,5 x 6 cm, načinjen je iskucavanjem od čistog zlata. Najverovatnije je da je krst bio deo stavroteke, jer ima 12 rupica za fiksiranje. 81. Krst iz uništenog groba, br. 1. 82. Krst iz Čačka je slučajan nalaz. 83. Krst iz Štrbaca, otkrio ga je profesor Đ. Bošković, a objavio ga S. Radojčić, op. cit, str. 126, si. 57-58. 84. G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1959, str. 282. 85. Nađen je u grobu br. 12. 86. K. b. 436. 87. K. b. 49. Ali, uz to treba dodati nove podatke iz članka G. Marijanović-Vujović, Relikvijari iz okoline Novog Pazara, Novopazarski Zbornik br. 10, 1986, str. 5, sa slikom 1. Krst je nađen na lokalitetu Latinska crkva, u Poštenju, u blizini crkve Sv. Petra u Novom Pazaru. 88. K. b. 51. 89. K. b. 63. 90. Sa lokaliteta "Podvršac", k. b. 73. 91. K. b. 61. 92. K. b. 23. 93. K. b. 216. 94. K. b. 155. 95. K. b. 27. 96. K. b. 64. 97. A. Bank, B. Bouvier, I. Durić, L. Bouras, Etudes sur les
243
croix Byzantines de Musee d'Art et d'Histoire de Geneve, XXVIII, 1980, str. 121.
96. K. b. 155. 99. K. b. 27. 100. K. b. 64. 101. M. Rajković, Žitije Klimenta Ohridskog, str. 302, Vizantijski izvori za Istoriju naroda Jugoslavije, Tom l, Beograd, 1955. godine.
Opis
tabli
TahlaJ
Slika 1 Sveti Teodor, Vinica, V — VI vek.
TablaJI Gradište, selo Debrešte, arheološko iskopavanje. Sveti Teodor, IX — X vek, Patleina kod Preslava.
labla m Slikah
Samuilo, Ail, X vek. Georgije Sinkel, IX vek.
Vitolište, IX vek. Slika 4 Prilep, X - XII vek.
Varbiza, Šumen, X — XII vek. Slika 7 Vežlaukis, Žemaiti, IX — XII vek, Fino-Ugri i Balti u SSSRu. Korint, X - XII vek. Slika 9 Mačvanska Mitrovica, X — XV vek. Tahla IV Slika 1 Vršac, IX - XI vek. Slika 2 Prilep, IX vek. Slika 3 Vizantija, IX — X vek. Slika 4 Pančevo, VII - VIII vek.
TahlaJ?
Slika 1 Split, IX - XI vek. Slika 2 Belgorod Dnjestarski, X — XII vek. Slika 3 Sliven, Bugarska. Slika 4 Velika Mača, ČSSR, X vek. Slika 5 Smirna, VI - VIII vek. Carigrad, IX - XI vek.
Prilep, X - XII vek.
244
245
Srbija, VI - VIII vek.
Ravna, IX — XI vek.
Tabla VI Slika 1 , 2 Strumica, IX — X vek. Slika 3 Pliska, IX - X vek.
TaMaJS
T l
Tabla XI
Čačak, IX - XI vek. Štrbac, X - XI vek.
Slika 1 Vršac, IX - X vek. Slika 7, Pančevo VII - VIII vek. Slika 3 Prilep, IX vek.
Slika 1
Nego tin, X — XI vek. Ađud, X - XII vek. Poštenje, X — XI vek. Slika 4 Brankovina, X — XII vek. Slika 5 Čebren, X - XII vek.
Tabla VTO
Slika 1 Srbija, VI - VIII vek.
Tabla xn
Beograd,V — VI vek. Slika 3 Sočanica,VI — IX vek. Slika 4 Kladovo, VIII - IX vek.
Slika 1 Prilep, XI - XII vek. SlikaJZ Gamzigrad, XI vek. Dubravica, X — XI vek. Slika 4 Vršac, XI vek.
Tabla IX Slika 1 Varna, IX vek. Slika ?. Zrenjanin, IX — X vek.
lablaJOH
Slika 1 Gamzigrad, X vek.
246
247
Svrljig, IX - X vek. Slika 3 Vinca, X - XI vek. TuMaXTV
Slika 1, 3, 4 Carigrad, IX - XI vek. Slika 2 Vizantija, IX — XI vek. TuMaXV Slika 1 , 2 Carigrad, IX - XI vek. Slika 3 Vizantija, IX — XI vek. Slika 4 Filadelfija, IX - XI vek. laHaJXYI Slika 1-5 Hersones, IX — XI vek.
Slika 1 Ermitaž, IX — XI vek. Slika 7 Sevastopol], IX — XI vek.
Slika 1-2 Ermitaž, IX - XI vek.
248
4. Prilep Kraljevića Marka, kao izvor njegovog kulta U prvoj glavi, pod naslovom "Geneza ... ", potraženi su koreni svih konjaničkih božanstava na Balkanu, a potom su dovedeni u vezu s božanstvima izlečenja i obnavljanja života. U drugoj glavi, pod naslovom "Poreklo zmije ... ", učinjen je pokušaj dubljeg sagledavanja religijskog ambijenta Balkana iz kojeg je proistekla zmija i pesme koje su vezane za Kraljevića Marka. U trećoj glavi, "Vila brodarica iz kulta Kraljevića Marka ... ", Ravijojla, je prepoznata u njenoj ikonografskoj i htonskoj ulozi ženskog demona smrti. U četvrtoj glavi, pod nazivom "Amuleti s predstavom konjanika ... " od kojih je jedan nađen i na vrhu prilepskog grada, data je duhovna klima na Balkanu, u VIII, IX i X veku, gde su uočena obličja Kraljevića Marka kao solarnog božanstva. Tom prilikom je nađeno i poreklo Markovog pegavog konja, "šarca," iz turske uranske mitologije bugarskog carstva IX — X veka. U petoj glavi, posvećenoj "Kraljeviću Marku kao novom Isusu Navinu", pokušalo se s uspostavljanjem veze arhanđela Mihajla i Kraljevića Marka, kao novog Isusa Navina. Sve što je u ovom radu rečeno o Kraljeviću Marku, jeste rečeno s ciljem što boljeg sagledavanja uloge grada Prilepa, kao junakovog prestonog grada i mesta ishođenja njegovih karakterističnih odličja: O pegavog konja iz turske mitologije;
252
O topuza koji je zamenio antičko koplje-hastu; O uzde i kamdžije u obliku dve sakralne zmije; O i vile brodarice, kao ženskog demona i otelovljenja smrti; u trajanju od vremena antike, pa do vremena balkanskih ratova, početkom XX veka.
4.1. Razvoj kulta Kraljevića Marka iz antičke baštine Podsticaj za pisanje ovog rada proistekao je iz mitskih elemenata u pesmama o Marku Kraljeviću. Za analizu je uzeta pesma o dvoboju Kraljevića Marka i "vile brodarice". U mitskim slojevima legendi o Kraljeviću Marku, junak dobija atribute odličja prešlo venskih i slovenskih božanstava. "U svojstvu i s očitim odličjima solarnog božanstva, Marko se, uz pomoć nebeske vile 'oblakinje', bori protiv, tzv. htonskih božanstava: 'vile brodarice i Muse Kesadžije. Uz navedeno, veoma je značajan davnašnji uput profesora Garašanina. "Na čitavom nizu nadgrobnih spomenika u području današnje Pelagonije, preko Srednjeg Vardara i Kosova, u Podrinju, jugozapadnoj Srbiji i istočnoj Bosni, u Sandžaku (Pljevlja), a u manjoj meri i dalje ka zapadu, konačno u zaleđu crnogorskog primorja (Riječani), susrećemo se s nizom nadgrobnih spomenika iz rimskog doba, raznih oblika i tipova, na kojima se često pojavljuje predstava konja, ali i konjanika. Značenje predstave konja, samog ili u vezi s čovekom (čovek stoji uz konja ili ga vodi za uzdu), potpuno je jasno: demonska životinja, vezana za podzemni svet i kult
253
mrtvih, konj se često pojavljuje i kao psihopomp (životinja koja odvodi u smrt)." "Predstave konjanika na nadgrobnim spomenicima, takode, valja vezati za kult herosa. Ovde nas, međutim, posebno zanima činjenica da pojave u Makedoniji i u drugim krajevima o kojima je reč nikako ne mogu da se povezu s oblastima naseljenim tračkim življem. Doduše, situacija u današnjoj jugozapadnoj Makedoniji — Pelagoniji, prilično je nejasna, iako arheološka proučavanja ukazuju na to da se, u oblikovanju stanovništva ovih krajeva tokom gvozdenog doba, bez sumnje može računati s ilirskom crtom. Značajno je, međutim, da se, po jednom Tukididovom podatku, Linkesti mogu smatrati makedonskim plemenom, koje je živelo u oblasti severno od Lerina (Florina) i u području oko Bitolja. Za susedne antičke Pelagonce, na osnovu Plinijevih (Nat. Hist. IV, 10, 3, 5) i Strabonovih (VII fr. 38) podataka, prihvata se povezanost s Peoncima, čija u osnovi ilirska pripadnost, po našem mišljenju, ne podleže sumnji. To, uostalom, važi i za Deuriope, u severnom delu današnje Pelagonije, za koje Livije (Liv. XXXIX, 53) izričito kaže da pripadaju Peoncima." Iz jednog takvog antičkog etničkog miljea, grad Prilep, antički Ceranus, biva uvučen u religijsku situaciju vezanu za tračkog konjanika, kao heroiziranog pokojnika. "N. Vulić je mislio da trački konjanik predstavlja sve heroizirane pokojnike, a V. Čajkanovič smatra da je trački konjanik, kao heros, možda, pleroma svih herosa i svih mrtvih. U tom smislu, on bi bio patros neos (Tlarprnq V£cr£), a vezuje se i za niz drugih indoevropskih božanstava, kao što su Vodan, Svantovid, Trojan i dr. Već je E. Rohde, potpuno i jasno, odredio karakter i odlike kulta herosa. Iako su ljudske duše a ne pravi bogovi, čiji je kult daleko stariji od homerskih epova, herosi se mogu vezivati za veće ili manje zajednice, npr. file i deme u Atici, ili
254
za pojedine gradove, mogu biti različitog nivoa, a u grčkom svetu čak i opštegrčki. U takvom svetlu treba, svakako, posmatrati i kult tračkog herosa. Na mnogim ikonama, on i nosi isključivo ime Heros. No, s druge strane, na nadgrobnim spomenicima, on se često poistovećuje i sa samim, tek preminulim, pokojnikom: kao npr. Artemidor, sin Numenijev, mlad heros. Ovakve razlike svakako su se sačuvale i do danas u narodnim verovanjima i običajima. Tako npr, u nekim krajevima u Bugarskoj, u vezi s Durđevskim običajima, koji se bez sumnje povezuju s kultom predaka i herosa, karakteristično je da se krvna žrtva, đurđevdansko jagnje ili ovan, kolje nekada zajednički za ćelo selo, kao zajednička žrtva; ali, isto žrtvovanje obavlja se i posebno, u svakom domu, pri čemu mesto gde se ono obavlja (npr. ognjište) i razne obredne radnje, kao i to da krv treba da teče u trap u kojem se katkad nalazi sud koji treba da je primi, jasno govori o vezi s kultom mrtvih i predaka. Ovde su, dakle, sačuvana oba vida kulta herosa: opšti-zajednički i užiporodični. Isti je slučaj s obredom posvećenom Stopanu, koji je po svim svojim odlikama predak, a kult namenjen njemu može se obavljati i kolektivno, seoskom Stopanu, kao i u svakom domu — prema određenim načelima i ritualu. U ovom smislu, smatram da treba protumačiti i brojne predstave konjanika van tračke teritorije. U slučaju Medaura i Tatona, takode konjanika, osobito ako njegovo ime ima značenje pratećeg epiteta, patrius, radi se sigurno o herosu šire zajednice." Sagledavajući antičku osnovu kulta Kraljevića Marka, dolazi se do tvrđenja da se nekadašnja država i vlast, sudeći po njegovim srebrnim monetama, koje su kovane od 1372—1394. godine (koje na naličju imaju natpis: U ime Isusa Hristosa Boga, pravoverni kralj Marko) (Tabla l, si. 1) — poklapala s teritorijem koja je, u antičko doba, bila mesto tri značajna kulta:
255
> Herakleja (današnji Bitolj) imala je jedno od najvećih poznatih svetilišta poluboga Herakla, > U okolini grada Prilepa bio je raširen kult božanstva Drakona koji je svakako bio deo Asklepijeve kultne slike. On je bio predstavljen u obliku dve zmije koje se uzdižu s obe strane jajeta, > Dok je grad Astibo (današnji Štip) imao tradiciju kulta Asklepija. Dalju fazu u religioznosti ove teritorije, u antičko doba, treba videti u sažimanju i udruživanju lokalnih kultova Dionosa, Herakla, Asklepija i tračkog konjanika. "Heraklova soteriološka uloga ogleda se u njegovoj sposobnosti da savlađuje smrt, otklanja opasnost i da kroz pobedu nad mračnim silama Ada, spašava duše i postaje čuvar i pokrovitelj." Iz ovog ugla viđeno, Herakle se približava soteriološkim osobenostima tračkog konjanika (herosa), koji takođe ima ulogu zaštitnika života i pokrovitelja 'stada'. Zajednica Herakla i tračkog konjanika potvrđena je u nekoliko slučajeva: u Bugarskoj, na sarkofagu iz Lužena, preko reljefa, iz Kobilinova, a u našoj zemlji na spomeniku iz Cepigova (koji se nalazi nedaleko od grada Prilepa). Zajednica Herakla, tračkog konjanika i Dionisa poštovana je još u VI v. p. n. ere, na ostrvu Tasosu.
osećanje straha od mračnog i konačnog uništenja u Adu, u osnovi je ove povezanosti. Ovde treba imati u vidu stariji trački temelj, koji se utkao u soteriološka obeležja ovih božanstava. Vidovi Herakla, kao pokrovitelja života, koji obuzdavši Kerbera savladava smrt, poistovećuju se s Dionisom. većinom kroz neprestano obnavljanje živog sveta iz nedara Zemlje i prirode. Kultna zajednica Herakla i Dionisa je česta i potvrđena je na većem broju spomenika. Ishodište ijatričke (izlečenju od bolesti) uloge ovih božanstava je u premisama soteriološkog (spasiteljskog) poimanja njihove suštine. Onaj koji daje život i pokrovitelj je svakog pojedinačnog života, može ga, ijatričkim svojstvima, učiniti dužim i otrgnuti ga iz tame smrti i umiranja. Ijatrički sadržaj Heraklovog kulta ispoljava se kroz njegovu ulogu zaštitnika toplih i hladnih izvora, koji predstavljaju osnovu inkubativnog (ležanjem u toploj ili hladnoj kupki) lečenja, dobro poznatog u antičkom periodu. Na reljefu iz Mađare, Herakle je prikazan s nimfama i satirima, kao zaštitnik izvora; u Pautaliji (Ćustendil), javlja se u okviru Asklepiona, podignutog u kompleksu antičkih terma, s posvetom COTHP. Na reljefima iz Filipopolisa i Martvice (Pleven), Herakle se javlja s Asklepijevom zmijom, a na reljefu iz Svištova, zabeležena je vrlo karakteristična veza Higije, Dionisa i Herakla, s mogućnošću da je, na oštećenom delu polja bila predstava Asklepija. Heraklov kult s ovakvim sadržajem, naglo se proširio u istočno-balkanskom području, u II veku naše ere, nakon osnivanja njegovog velikog kultnog središta u Ad Mediam-u (Herkulesbad), u Dakiji, gde je nesumnjivo zastupljena njegova uloga zaštitnika izvora.
Na soteriološko-ijatričkoj (spasenju i izlečenju od bolesti) povezanosti treba tražiti i pojedine vidove veze Dionisa i Herakla. Osećanje prolaznosti ljudskog pojedinačnog života i
256
257
42. Poreklo zmije u kulta Kraljevića Marita " ...Zauzdavanje konja uz pomoć zmija veoma je star motiv na području kontinentalnog zaleđa Dalmacije. Dopunjujući Fortisova zapažanja, Ivan Lovrić navodi nekoliko stihova koje Morlaci pevaju o Marku Kraljeviću, njihovom omiljenom junaku. U njima: Jaše konja Marko Kraljeviću, S jednom zmijom konja zauzdaje, A druga mu za kamdžiju služi.
U smislu navedenog, reći ćemo da zmija, u periodu od III — VI veka, "predstavlja simbol obnavljanja i isceliteljske moći, ne samo kod Asklepija, već i kod Dionisa. Epitet ACDOULAS, koji se sreće uz Dionisa, Dečev tumači kao: onaj koji budi (diže) zmije." Mi bismo tome pridodali tvrđenje, da aluzija na zmiju koja se diže sa zemlje, svakako, ima značenje ponovnog vraćanja u život, i vaskrsenje, još jednog obnavljanja života posle smrti, duhovnim isceljenjem. Za taj, veoma važan, zaključak u vezi s obnoviteljskim moćima zmije, navešćemo tri važna primera, koji će u potpunosti odslikati ulogu zmije.
Prima prvi (Tabla II, si. 1) Na lokalitetu Gorica, kraj sela Leskoec, na pet kilometara severoistično od Ohrida, nađen je grob, najverovatnije lekara, koji se datuje u kraj III i početak IV veka. U mnoštvu nalaza iz navedenog groba, najvažniji je bronzani strigilis, srpasta
258
strugaljka, koja je u antici služila sportistima u palestrama za otklanjanje znoja koji je uvek bio izmešan s maslinovim uljem. Na strigilisu iz Gorice, predstavljen je Drakon, muška bradata zmija, iz Asklepijevog kulta. Dok Higija drži žensku zmiju, Drakon je na strigilisu predstavljen uzdignut na repu, u frontonu hrama. S obe strane hrama, predstavljena je vreža vinove loze i grožđa. Ova kultna slika pokazuje vezu Dionisa i Asklepija, podsećajući na obnovu života vezom s vrežom grožđa i vinove loze.
JRrimer drogi (Tabla III, si. 1) U Konstantinopolju je iskovana, 327—328. godine, moneta cara Konstantina I, koja na naličju ima veoma zanimljivu ikonografsku sliku. Gledajući odozgo naniže, u vrhu monete se nalazi hrizma (slovna zamena imena Isusa Hristosa, njegov hristogram). Ispod nje se nalazi vojnička zastava s poprsjima cara Konstantina I, s njegova dva sina, Konstantinom II i Konstancijem II. Ispod zastave je štap-hasta, koja nosi zastavu, a na njenom dnu nalazi se zmija koja se diže s tla predstavljajući i osnovu vojničkog stega. Natpis koji prati ovo naličje glasi: spes publica — nada naroda. Ovaj pagansko-hrišćanski spoj govori da je Drakon, zmija iz Asklepijevog kulta, posredno ušao u carsku ikonografiju porodice Konstantina I, dobijajući ulogu "drakonarije," vojničkog stega koji pokazuje put pobede, aludirajući na stvarnu besmrtnost zmije.
Aimer tied (Tabla IV, si. 1) Na lokalitetu "Manastirište", kod sela Slepče, 19 kilometara severozapadno od grada Prilepa, nalazi se kasnoantička bazili-
259
ka iz V — VI veka. Na jednom kapitelu oltarne pregrade, predstavljena je scena lova, bekstvo zeca pred psom, a na ehinusu ovog jonskog impost —kapitela nalazi se zmija koja se uzdiže u smeru toka scene postavljene iznad. Lov, u vremenu kasne antike, uvek ima ulogu usta smrti ili prelaza u smrt, transitus. U tom smislu, zmija ovde podseća na činjenicu da je smrt samo ponovo rađanje, što je već hrišćanska konotacija.
43.
Vila brodarica , iz kulta Kraljevića Marka, kao htonsko božanstvo smrti
"Vila brodarica, Markov protivnik, koga on u dvoboju savladava i ubija, spada u red htonskih božanstava."^ ° Rana pojava sv. Teodora, koji jaše konja, noseći bradatu zmiju-Drakona, kao zastavu pobede, i ženskog demona, koga njegov konj gazi prednjim kopitama, na ikoni od terakote s lokaliteta Vinica kod Kočana, iz V veka — pokazala se kao najstarija dokumentovana analogija kulta Kraljevića Marka. S tim u vezi, trebalo bi spomenuti i martirijum iz Debreštskog kastruma, 10 kilometara na sever od grada Prilepa, koji kao da povezuje kult lokalnog Drakona s najstarijom ikonografskom predstavom sv. Teodora iz Vinice. U daljem tumačenju ikone iz Vinice, dovedeni su u vezu sv. Teodor, Solomon i sv. Sisinije koji svi, kao konjanici, kopljem probadaju ženskog demona, kao inkarnaciju smrti. Sledstveno tome, "vila brodarica," iz ciklusa pesama o Kraljeviću Marku, izjednačena je s ženskim demonom, inkarnacijom smrti.
260
Napomene:
L N. Ljubinković, Transpozicija istorijskih činjenica u epsko i mitsko tkivo epske legende — legenda o Kosovskom boju, legenda o Kraljeviću Marku, Liceum 1996, str. 45-46. Z M. Drndarski, Mitološki elementi u pesmama tipa Kraljevića Marka i vila brodarica, str. 707-713; D. Srejović, Les anciens elements Balkaniques dans la figure de Marko Kraljević, Živa Antika VIII-1, 1958, str. 75- 97. 3. N. Ljubinković, op. cit. 4 M. Garašanin, O problemu starobalkanskog konjanika, Godišnjak knjiga XIII, Centar za balkanološka ispitivanja knj. 11, Alojz Benac sexagenario dicatum, Sarajevo 1976, str. 275-276. 5. Isto, str. 275. 6. Isto, str. 280-281. 6.a V. Kondić, Novac u Beogradu, 1967, Beograd, str. 97-98. 7. N. Ljubinković, op. cit, str. 49. 8. D. Srejović, op. cit. 9. Z. Beldedovski, Bregalničkiot basen vo Rimskiot i kaniot srednovekoven period, Štip 1990, 84. str, zbornik 6, posebno izdanje. 10.
A. Jovanović, Problemi skupnog nalaza skulpture iz Medijane, Starinar XXIV-XXV, str. 60-61, Beograd 1973 261
- 1974. 11. M, Drndarski, op. cit. 12. A. Jovanović, op. cit. 13. V. Lahtov, Slučaen nalaz na "Gorica" kraj seloto Leskoec Ohridsko, Situla 4, Ljubljana, str. 57- 62, 1961. godina. 14.
15.
S. Dušanić, Rani vesnici hrišćanstva na rimskoj moneti carskog perioda, Glasnik, službeni list srpske pravoslavne crkve, godina LXIX, Beograd 8. avgust 1988, str. 138-142. V. Lilčić, Novi ranohristijanski narodi okolu Prilep, str. 87-109. Godišen zbornik na filo fakultet vo Skopje, 11(37), (1984).
16. M. Drndarski, op. cit. 17. D. Srejović, op. cit.
Ikona sa sv. Teodorom, iz Vinice21
(dimenzije 32,5 x 23 x 4 cm, od terakote)^
tekst + (Hecuc Xpictoc) DS (dominus) PRECIBUS O (rant) + (Hecuc Xpictoc) SAC (rificium) NT (navo) CEB (celebro)
AH (e) MM (mortem) M (mors) MISER SCS (sanctus) THEODOROS DRAČ (onoforos)
Opis scene
Tekst je postavljen u okvir kvadratne oštećene ikone i počinje iz gornjeg levog ugla: Isusu Hristu gospodara se molimo; (tekst se nastavlja na kolumnu okvira ikone s leve strane, odozgo naniže; počinje krstom koji je zamena za ime Isusa Hristosa), Isusu Hristu se prinosimo na žrtvu, revnosno služeći; (tekst se nastavlja na donji deo okvira, sleva nadesno): i gle smrt gnusne smrti, (slobodnije rečeno, ubistvo gnusne smrti); tekst sada ide oko slike konjanika sv. Teodora, odozgo naniže, sleva nadesno: (da bi bila jasnija veza okvira i centralnog panoa, trebalo bi umetnuti rečenicu: a to ubistvo je učinjeno od, onda ide natpis uz sliku): sv. Teodora drakonoforosa, U centralnom panou prikazan je sv. Teodor drakonofor, tačnije, tanatoktonos. Ovde je, naime, K. Balabanov načinio grešku misleći da Teodor ubija Drakona; u stvari, ovde je Drakon njegov signum, njegova zastava. On kopljem probada smrt, pa je stoga on ubica smrti ili tanatoktonos, pod vlašću Drakona koji ovde vijori kao njegov zaštitni znak i zastava.
262
263
Teologija ikone Postavljanje sv. Teodora drakonofora u središte panoa — onog koji probada smrt, u obliku koji nije sasvim jasan, jer je pano oštećen, ali, najverovatnije, da je to u pitanju lik žene demona — ponavlja na isti način, prizor probadanja od strane jevrejskog kralja Solomona (Tabla II, si. l, s. 85) na gnostičkim gemama, ili pagansko-hrišćanskog (Tabla III, si. l, s. 86) Sisinija,25 a i jednog sv. Teodora (Tabla IV, si. 3, s. 87) s jedne aplike iz VI — VII veka, koji probada zmiju s glavom petla. A jedan sv. Teodor2' probada, isto tako, zmaja na jednoj gemi (Tabla IV, si. 4, s. 87), iz XIII veka. Jedan sv. Teodor Tiron, sada ne na konju, kolje troglavu zmiju-kerbera levom rukom, pod znakom krsta koji drži u desnici, na prizrenskom jevandelju (Tabla V, si. 2, s. 88), iz XIII veka. Ovakva predstava pobednika nad smrću, nastala je pod uticajem rimskih carskih ikona, koje su veličale pobede rimskih imperatora. Najbolji primer za to je čuvena kameja iz Kusadka, s predstavom Konstantina I, kako jašući na konju (Tabla III, si. l, s. 86) pobeđuje Sarmate na Dunavu, " ili bi pak trebalo spomenuti zlatni medaljon s predstavom sina Konstantina I, Konstancija II, koji isto tako jašući konja, podiže desnicu kao pobednik, dok mu je pod nogama sklupčana zmija, kao pobedeni neprijatelj. Oko reljefa je i tekst koji, čini se, razrešava ovu radnju. Ovde je car Konstancije II debellator hostium^ (Tabla V, si. l, s. 88) što će reći — pobednik nad neprijateljem. To svakako pokazuje odakle su ove rimske carske pobedničke predstave ušle u ranohrišćansku umetnost i na našu viničku terakotnu ikonu. Još bi se valjalo pozabaviti i mestom i ulogom Drakona na Teodorovom koplju, koje je, ovde, njegova zastava ili signum. Po nekim autorima, zmija na motki je opsesija volatilnom
264
živom, podjarmljivane životvorne sile. Po drugima, "zmija podignuta na krst ili motku jeste prototip Hristosa podignutog na Drvo života, radi isceljenja i spasenja sveta". I tu je, čini se, ključ bradate zmije Drakona, koja je, po legendi, bila otac Aleksandra Velikog, a i bitan činilac Eskulapovog kulta u ulozi iscelitelja.
Poenta ikone Na ovom panou od terakote, namera dogmatičara je bila da, preko sv. Teodora, ukaže na samog Hristosa; znači, Teodor je Kristov preobraz. Ovde se, naime, Hristos dva puta pokazuje u obliku svetog Teodora tanatoktonosa i bradatog Drakona na vrhu koplja. Zmaj, koga Teodor probada, po starozavetnom učenju je: "zemlja zmajevska koja je bila povezana sa senkom smrti" (psalm 44) .33 I tu su pobednici nad zmajevima, pobednici nad onima koji imaju moć nad zlom i jeresi. "Jer, tom zmaju-zmiji, što živi pod zemljom u dodiru s donjim svetom, 5 dostupne su moći, sveznanje i magija koju poseduju mrtvi.""Ta htonična zmija (zmaj) ispoljava nasilne moći bogova donjeg sveta i tame. Ona je neprijatelj Suncu i svim solarnim i duhovnim moćima, predstavlja mračne sile u ljudskom rodu." "Zmaj — zmija je prepreka koju valja savladati da bi se dosegao nivo svetog; on je zver koju dobar hrišćanin mora da pokuša u sebi da ubije, po ugledu na sv. Đorđa, sv. Mihajla i sv. Teodora."37 Ali, na našem panou, tu zmajevsku zver sv. Teodor probada pod znakom bradatog Drakona-iscelitelja, koji ovde ima ulogu "dobrog bića zmije, izvršitelja božanske pravde." 265
Čini se da smo ovim pogodili metu u našem teološkom tumačenju: sv. Teodor se, ovde, podnosi na žrtvu Hristosu, jer je dobro poznato njegovo mučeništvo i značaj za rano hrišćanstvo. Ali, ovde on nije bitan, jer je on samo preobraz. Akcenat se stavlja na Hristosa žrtvu, koji je podignut na Drvo života, "krst", ovde u obliku bradatog Drakona, da bi isceJio, tj„ izlečio, grešno čovečanstvo od neumitne smrti koju Teodor probada. Kao još jača potpora našoj postavci je i jedna zlatna narukvica iz Narodnog muzeja u Kairu: tu je prikazan ceo Hristov životopis u osam slika (Tabla I, si. 1-2; s. 83-84): 1. Blagovesti; 2. Rođenje; 3. Palma-Palestina; 4. Krštenje; 5. Paun-nebo Raj; 6. Raspeće; 1. Mironosnice na Hristovom grobu; 8. Hristos — konjanik probada kopljem smrt. Ovde ću, ukratko, istaći slike Kristovog životopisa. Blagovesti, kao najava dolaska Logosa-Hristosa na Zemlju, suprotstavljene su Rođenju Bogočoveka, Isusa Hristosa. Palma, koja simbolizuje zemlju Kristovog rođenja, suprotstavljena je mestu Kristovog ponovnog rođenja, u Jordanu, prilikom Krštenja. Scena s paunom, pticom vaskrsenja, koja simbolizuje Raj, suprotstavljena je sceni Raspeća: krsna Kristova smrt omogućava ulazak u Raj. Ciklus se nastavlja vaskrsenjem iz groba posle trećeg dana, što aludira na Hristosa — tanatoktonosa, koji je za vreme trodnevnog boravka u Adu-Paklu uništio smrt, kao što to čini Hristos-konjanik. A to znači, da je Hristos, sopstvenom smrću, uništio smrt u Adu-Paklu, koju On simbolično probada kopljem, jašući konja.
266
Poreklo kulta i ambijent Kult sv. Teodora u Vinici, u Makedoniji, krajem V i početkom VI veka, nije lako ni objasniti, ni prepoznati, iz prostog razloga što on, osim imena Teodor, nema dodatak Tiron ili Stratilat. Stoga je teško odlučivati se za jednog ili drugog Teodora. Ali, u pomoć nam pristiže K. Jireček ' koji je svojim proučavanjima religijske situacije na Balkanu sve, ako ne predvideo, onda bar pokrenuo. On je shvatio činjenicu, da se poznata i, u bašćanskom svetu čuvena, kultna mesta za Justinijana, prenose, čini se, kao neke retke biljke, sasvim na drugi kraj carstva, najverovatnije, potpomognuta delovima moštiju svetaca. Zato je on, na Balkanu, iz daleke Male Azije, locirao tri značajna kultna mesta: Kolosu, Evhaitu i Tiveriopolj. * Kolosa je, na Balkanu, postala Pautalija (Ćustendil), Evhaita Ser, a Tiveriopolj — Strumica u Makedoniji. Ali, veliki austrijski naučnik, slovenske krvi, tu svoju teorijsku postavku je valjano smestio na čvrste temelje izvora, pa nju i nije potrebno proveravati. Ali, sto godina nakon ovog njegovog otkrića, uz pregršt novih arheoloških rukotvorina, natpisa sa spomenika crkvene istorije, ova njegova postavka tek dobija na snazi, i kao kičma gospodari balkanskom religijskom situacijom. Međutim, Jirečekova justinijanovska religijska situacija ne bi mogla biti shvatljiva bez rada A. Jovanovića, koji kao da je našao ključ upravo ovog postavljanja maloazijskih kultnih čuvenih mesta s martirijumima na Balkan, u Bugarsku, Makedoniju i severnu Grčku. Njegova fina stilsko-religijska analiza skulptoralnog tezaurusa iz Medijane, upravo je osnova bez koje ne može da se shvati religijska situacija V veka, a čini se ni IX — XI veka. A. Jovanović je uspeo da ijatričko-soteriološkim vrpcama poveže grčko-rimske kultove s lokalnim Iračkim kultovima, i da ih, potom, razreši u kultnoj slici i u arheološko-istorijskoj 267
situaciji na terenu. I njegovo smeštanje tih kultova uvek se kreće u regionima Makedonije i Bugarske, a situacija u Grčkoj je vezana za različite izvore i drugu problematiku. Vojne potrebe carstva su uzrokovale nove religijske potrebe, nova sažimanja i novo prožimanje postojećih kultova. Nama se čini da je, ovakvom religijskom situacijom, naročito zahvaćen putni pravac od Herakleje Linkestis (Bitolja), pa sve do Pautalije (Ćustendila). Tako ta religijska praksa započinje kultom Herakla iz Herakleje, a zatim se nastavlja singerijom kulta tračkog konjanika i Herakla, u Čepigovu, u blizini Prilepa. Na Treskavcu, planini u blizini Prilepa, nađena je singerija tračkog konjanika i Apolona. A u kraku levo od navedenog putnog pravca, prema Skoplju, kraj sela Blača, pronađena je singerija Jupitera, Junone, Drakona (Asklepija), Dracene (Higije) i Aleksandra. Ovaj region ima pojedinačne spomenike Drakonu u Trojacima, kraj Prilepa, i Asklepiju kraj Štipa. Mi smo želeli da ukažemo na teren koji nas lično zanima. Ali, vratimo se opet tumačenju A. Jovanovića, koje daje razrešenje i dalje religijske prakse na ovom terenu. Ono ukazuje na to, da je kult Herakla, u ovom vremenu od II — IV veka naše ere, značajan zbog svoje soteriološke uloge. On je taj koji, iako polučovekpolubog, pobeđuje smrt, uspevajući da nadvlada čak i mračne sile Ada i njegovog čuvara Kerbera. Još je zanimljiviji kult tračkog konjanika, koji je na svoju tračku potku nanizao nekoliko grčkih kultova, ali uvek sa ijatričko-soteriološkom i htoničnom osnovom. Taj lovac podzemlja, koji predstavlja oboženog pokojnika, neposredno se vezuje za grčko-rimske kultove Apolona, Asklepija, Higiju, Silvana, Dijanu, Plutona i Herakla. A pošto trijadom nađenom na spomeniku iz Svištova, u Bugarskoj, s posvetom48 Higiji, Dionisu i Heraklu, zatvaramo krug s bogovima koji se javljaju — dobijamo kompletnu sliku religijske situacije, shvatajući njihovu ijatričkosoteriološku ulogu, i to prevashodno u funeralnom kultu.
Tu i takvu religijsku situaciju, koju je veoma plastično opisao A. Jovanović, treba dovesti u vezu s religijskom klimom o kojoj govori K. Jireček, a koja se, na istim prostorima, zbiva 200 godina kasnije. U tom vremenu hristijanizirane antike, kada se nije smelo ići na potpuno uništavanje postojeće religijske svesti u narodu, došlo je do singerije, stapanja antičkih kultova s hrišćanskim, ali uvek s novim značenjima i u novoj nameni veličanja Kristovih muka, Njegovog žrtvovanja i vaskrsenja; dakle, svega onog što karakteriše i grčko-rimske, tračke i persijske bogove, od II — IV veka naše ere. I ta ijatričko-soteriološka situacija, u religijskoj svesti kasne antike, u potpunosti se utkala u rano hrišćanstvo, bez nekih velikih problema.
268
269
Vratimo se našem Teodoru, kojih je, kako ćemo kasnije videti, bilo dva, i koji će, zbog svoje popularnosti, postati par, čini se, pod dalekim uplivom sećanja na Kastora i Poluksa i Kabira. Dok je Stratilat, rodom iz Evhaite, imao izgleda ulogu vojnog zapovednika, i bio posečen mačem 8. II 319. godine, Tiron, rođen u Amasiji, bio je takođe u vojsci, ali kao regrut, i 17. II 306. godine je spaljen. Veoma brzo se njihov kult, preko martirijuma Stratilata u Evhaiti,5! razneo po ćelom hrišćanstvu, od kraja IV veka pa zaključno sa VI vekom. Svi veći centri — u Rimu, Carigradu, Antiohiji, Siriji, Siciliji — sazidali su i njima posvetili crkvu. Ovo je bila zamisao velikog teologa Grigorija Niskog (335 — 395. g), koji je na grobu mučenika Stratilata izgovorio pohvalu, koja je bila pravni osnov njihovog daljeg širenja.52 Krajem IVog i početkom V veka, trebalo bi spomenuti Galu Placidiju, ćerku cara Teodosija I, koja je podigla crkvu sv. Teodoru u Raveni.53 Isto tako, Pulherija, sestra cara Teodosija II, podigla je crkvu sv. Teodora ili je gradnju pokrenula u Carigradu.54 Ali njihovo ključno uvođenje u hrišćansku praksu, nastupa, po
L. Mirkoviću, tek u VI ih VII veku, kada se proširila legenda o koljivu (koje je naredio da se skuva sv. Teodor), pošto je rimski car Julijan Otpadnik (361—363. g) hteo da oskrnavi žrtvenom krvlju sve namirnice koje su bile predviđene za početak posta. I ta legenda je ušla u kalendar hrišćanske godine, kao kuvanje nesamlevene pšenice (koljiva), za prvu nedelju velikog posta, koje je naredio sv. Teodor Tiron, a što se, kao čudno podsećanje na prethodno rečeno, uvek vezuje za pokojnike kao njihov spomen, ili pre, kao skrivena nada u njihovo vaskrsenje.
Napomene: 21-23. K. Balabanov, Ikone iz Makedonije, Zagreb 1987, str. 10, k. b. 3. 24. M. Pantelić, Hrvatskoglagoljski amulet tipa Sism i Mihael, Slovo 23, Zagreb 1973, str. 173. 25. Ibid, str. 161-163. W. Reusch, Frühchristliche Zeugnisse, Trier 1965, str. 134135. aplika je verovatno iz Strasburga. 26. Ibid. 27. Byzantine and Post-Byzantine Art, Athens 1985, str. 210, k. b. 237. 28. S. Radojčić, Starosrpske minijature, Beograd 1950, Prizrensko Jevanđelje, l, 97, V, Tabla IX. 29. R. Brilliant, odrednica iz sjajnog kataloga Age of Spirituality, New York 1979, r. b, str.83. 30. Ibid, str. 63. 31. Ibid. 31.a Č. K. Kuper, Ilustrovana Enciklopedija tradicionalnih simbola, Beograd 1982, str. 195. 32. Ibid, str. 196. 33. Ibid, str. 192. 34. Ibid. 35. Ibid, 194. 36. Ibid. 37. J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola, Zagreb 1987, str. 804. 38. Ibid. 39. K. Jireček, op. cit, str. 501. 40. Ibid. 41. Ibid, str. 501, 503, 505.
270
271
42. A. Jovanović, Neki aspekti problema skupnog nalaza skulptura, s Medijane kod Niša, Starinar XXIV-XXV, Beograd 1973-1974. 43. Ibid, str. 57-65. 44. R. Marić, Antički kultovi u našoj zemlji, Beograd 1933, str. 85. 45. A. Jovanović, Ibid, str. 60. 46. Ibid, str. 62. 47. Ibid. 48. Ibid, str. 61. 49. Prota Uroš Jovankin, 21. februara, po Novom kalendaru (8-og po starom), slavi se Sveti Velikomučenik Teodor Stratilat, Svetosavsko Zvonce br. l, 1985, str. 24. D. Attwater, The Penguin Dictionary of Saints, 1974, str. 321, autor daje datum — 7. februar — za muč'eništvo; on je mučen na Pontu, u Evhaiti, mestu gde su bile smeštene njegove mosti; ubrzo posle toga, to mesto je postalo veliki kultni centar. 50. Monah Tadija, Prolog, Beograd 1984, 17. februar, str. 122: "koji je na Pontu odbio da se pridruži ostalim vojnicima, verovatno u paganskom idolopoklonstvu (pri žrtvovanju u carskom kultu), podmetnuo je požar u hramu Bogorodice; ubijen je tako što je bačen u plamenu peć." 51. H. Delehaye, op. cit, str. 169-170. 52. Ibid. 53. Ibid, str. 325. 54. Ibid, str. 239. 55. L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, str. 147-148. 55. Ibid; i S. Kulišić, P. Z. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd 1970, str. 283-284.
272
4.4.
Amuleti s predstavom konjanika kao aluzija na slovenskog Dažboga (boga Sunca) i problem pega konja Kraljevića Marka, "šarca"
U IX i X veku, na teritoriji Srbije, Bugarske i današnje Makedonije, pojavio se niz amuleta s konjanikom na kojima ljudska glava jaše konja. Po svemu sudeći, to je, između ostalog, podsećanje na slovenskog vrhovnog sunčanog boga Dažboga koji Sunce na nebu nosi ispred sebe na konju, u obliku ljudske glave što jaše konja. Ali, ovo složeno ikonografsko sećanje vezuje slovenskog boga ne samo za antičku balkansku baštinu, već i za službenu tursku, uransku religiju bugarskog carstva IX-X veka,3 gde je vrhovni bog imao pegavog konja, nalik Markovom šarcu. Ali, u ovom složenom tumačenju ima i drugih mogućnosti koje ćemo ovde izneti. Sagledan iz ugla ove problematike, kult Kraljevića Marka je bio dobro utemeljen u lokalnu tradiciju ovog kraja, koja je već u IX i X veku obrazovala jednu novu sliku vrhovnog solarnog božanstva iz turske uranske mitologije Srednje Azije.
273
Napomene: L S. Đurić, Hrist Kosmokrator Beograd 1982. godine, str. 70.
iz Lesnova, Zograf
13,
2. J. Peisker, Koje su vjere bili stari Sloveni prije krštenja, str. 82. 3. Lj. Džidrova, Tolkuvanje na eden specifičen tip na amuleti od sredniot vek na Balkanot Macedoniae Acta Archaelogica br. 10, 1985-6, Skopje 1989, str. 247-257.
45. Kraljević Marko kao novi Isus Navin Crkva Svetih arhanđela nalazi se u Prilepu, na mestu koje je usečeno u kosu bazaltne planine, na čijem se vrhu nalazi grad Kraljevića Marka. Zanimljivost vezana za izgradnju ove crkve je u tome da je ona zidana i oslikavana u dva maha: od 1270—1280. godine, od strane velikog hartularija Zapada, Jovana (vizantijskog službenika), i 1371. godine, posle bitke na Marici, od strane Kraljevića Marka. Upravo na zapadnom ulazu, sleva, sa spoljašnje strane crkve — naslikan je Marko; a desno od ulaza, naslikan je kralj Vukašin; otac i sin su predstavljeni kao dva arhanđela, Mihajlo i Gavrilo. Ovde je Marko predstavljen u žalosti, nešto posle maričke bitke, 1371. godine.
Trojica, Isus Navin pred anđelom, Čudo u Honi (Kolosi), Gedeonova žrtva i Danilo u lavljoj pećini. P. Miljković-Pepek je uočio razlog vezivanja kulta arhanđela Mihajla za starozavetnog Isusa Navina (Kristovu presliku).^ Ali, ključ povezivanja stare i nove dekoracije leži u činjenici da je kralj Marko sebe izjednačio sa starozavetnim Isusom Navinom, da bi. na taj način, potražio zaštitu arhanđela, kao što su to isto nekad učinili srpski kraljevi: Milutin, Stefan Dečanski, car Dušan i neki vizantijski carevi. U konačnom sudu, priču o arhanđelu Mihajlu doveli bismo u vezu s gradom Ćustendilom, antičkom Pautalijom, gde je, sudeći po K. Jirečeku, u V i VI veku, prenesen centar kulta arhanđela Mihajla, iz maloazijskog grada u Frigiji, KoloseHone. Antička Pautalija (kasnije, Kostanica banja, Velbužd i Beobuška banja) bila je kultno mesto Asklepija. Prenošenje kultnog mesta arhanđela Mihajla iz Kolose u Pautaliju, naročito je istaklo ijatričku ulogu arhanđela: on tada postaje izlečitelj od bolesti i spasilac od smrti. Kasnije, u Srednjem veku, arhanđel Mihajlo će biti značajniji kao sudija Strašnog suda, nakon smrti pokojnika.
U unutrašnjosti prilepskih Svetih arhanđela nalazila se freskodekoracija, iz vremena hartularija Jovana, koja je bila vezana za kult arhanđela Mihajla i slike iz njegovog žitija: Sveta
274
275
Napomene: Slika 1
L S. Kukjaris, Dve predstave čuda arhandela Mihaila u manastiru Svetih arhandela u Prilepu, Zograf 12, Beograd 1981, str. 54-58. 2. Isto. 3. Isto. 4 Isto.
Kapitel iz Manastirišta, Prilep, V — VI vek.
lablaJ?
SlikaJ. .Sv. Teodor, Vinica, Makedonija, V — VI vek.
Tabla VI-Vn Slika 1
5, Kolosa-Hona (Prema: Zbornik Konstantina Jirečeka I, Beograd 1959, str. 503-504, i str. 92-93). 6. S. Gabelić, Ciklus arhandela u vizantijskoj umetnosti, Beograd 1991, str. 1-152.
Narukvica iz Kaira, V — VI vek.
TablaJVUI
SükaJ Jevrejski kralj Solomin, II — III vek.
Tabla IX Slika 1
Opis tabli TablaJL
Sv. Sisinije, VI vek. Slika_2 Konstantin I, Kusadak, IV vek.
Moneta Kraljevića Marka, XIV vek.
lablaJC
TablaJI
Makedonski kralj Patraos, IV vek, p. n. e. Slikah Italija, IX - X vek. Slika 3 Strazbur, VI - VII vek.
Slika 1
Slika l
Slika 1
Strigil iz Gorice, Makedonija, III — IV vek. Tabla ITT Slika 1
Moneta cara Konstantina I, iz 327 — 328. g. 276
Vizantija, VIII vek. 277
XI Slikali Car Konstancije II, IV vek. Slika 2 Prizrensko jevanđelje iz XIII veka.
POGOVOR Sloven! i Srbi, nova knjiga Radmila Petrovića, povodi se za učenjem S. Rajnaha (kako već i sama veli u svojim uvodnim napomenama), prema kome su kultne radnje starije od mitova i religije. Zato se ova pozamašna polifona knjiga (što je uzrevala i kvasala u autorovoj radionici punih dvadeset godina) pozabavlja arheološkom građom vezanom za kultne i druge parareligijske obrede, koji će se, posle dugog "trošenja" u istorijskoj stvarnosti, preliti u mitske kalupe, a ovi se, na kraju, vinuti ka obroncima religijskog sistema i dosegnuti "krestu" njihovog masiva: monoteizam: verovanje samo u jednog Boga i u nauk Isusa Hristosa! "Telo" knjige Sloveni i Srbi razbijeno je u četiri poglavlja s jedinstvenom, opsesivnom, a pritajenom tematskom okosnicom: pokazati kako je Balkansko poluostrvo i njegovo šire zaleđe, tok Dunava, od Budimpešte do Crnog mora i Dobrudže, jedan samostalan i samosvojan duhovno-mitski prostor koji je očuvao svoju osobenost od Lepenskog vira (7000 godina pre nove ere), pa sve do četrnaestog veka i vremena Marka Kraljevića. Knjiga Sloveni i Srbi oslonjena je na arheološku građu preko koje se (u prvom poglavlju: Poreklo) traže koreni kultnih radnji. Srpsko podunavlje, po mišljenju koje ovde zastupa i Radmilo Petrović, živi neprekidno skoro 10000 godina sa svojom bujnom i "raznobojnom" duhovnom i materijalnom kulturom o kojoj se predano i ljubomorno brinulo, ne praveći ni etničke, ni klasne, ni rasne, ni vremenske hijerarhije i podele među življem što ga je naseljavalo... U drugom poglavlju Slovena i Srba - Nastanak kalendara - slovenske kultne radnje i mitski kalupi vezuju se za solarnu konstelaciju čovekove vizije sveta. Maleni medaljoni Petrovićevih tumačenja (preciznije: "čitanja između redova") likovnih predstava - kukastog krsta,
281
na mermernom sunčanom časovniku iz Sremske Mitrovice, šakastoj grivni iz Drmna, keltskom srebrnom žrtvenom kotlu, palčastoj fibuli iz Vrbasa, pozlaćenoj aplici od bronze iz Orašja - vrlo su ljupki rasadnik simboličkog i alegorijskog tumačenja satkanog od česte pređe legendi, mitova, tuđih (obično zastupljenih u obliku citata) i vlastitih fantazmagorija (a tu gde je sam na utrini alegorijskih rešenja, naš autor je najvredniji)... U trećem poglavlju knjige - Teriomorfiia mitologija - obrađene su životinjske predstave u arheološkoj zaostavštini kao božanske hipostaze. Ovde se nižu Petroviceve pletisanke o predstavama jelena, lava, golubice, konja... u različitom okružju (prizorima na, vremenski i oblikotvorno, udaljenim rukotvorinama), u naručju Aluzije (što upravlja skokovitom mislećom motorikom autorovom), u svezi s mnoštvom drugih motiva (na primer, lova, krsta, odsečenih ljudskih glava/kefalije i polikefalije, konjanika)... U poslednjem poglavlju knjige Vizantija i Sloveni vrve arheološki dokazi mitske grade paganskog karaktera, koji prepliću prste s Vizantijom i hrišćanstvom, stvarajući slovensko-grčki amalgam: Komansku kulturu: a ova se, potom, pretače u Belobrdsku slovensku kultrunu grupu zaselu u vremenu prvih slovenskih državica, pre svega na Balkanu. Menore iz Čelareva (kao veza Avara i slovensko-vizantijske kulture Komani-Kruje), likovni prikaz pentagrama (kao mosta slovensko-vizantijske kulture) u različitom okružju (najprivlačnije tumačenje je ono što poseže za njegovom predstavom na oltarnoj pregradi cara Samuila u prestonici, na Svetom Ailu: aludira na golgotsku krsnu žrtvu zahvaljujući kojoj je sazidano duhovno stanište za čoveka u Nebeskom Jerusalimu); pa način sahranjivanja u srednjovekovnim nekropolama Jugoslavije; krst iz Pančeva i problemi vizantijske stavrografije (ogled s čarobnom aluzivnom pređom); kult Marka Kraljevića (o njegovom razvoju iz antičke baštine, o poreklu zmije i o vili brodarici u pomenutom kultu, o problemima "pega" Markovog konja, o njemu kao Isusu Navinu...)... - svi ovi minijaturni eseji prave
su poslastice za ljubitelje ovakve, mitom napojene literature. Kao "kresta" ovog rizomskog granjanja u dubinu Počela (mita) i pentranja Jakovljevim stepenicama u vrlet Duhovnosti (uz skute Bogu), jeste pasaž Ikona sa sv. Teodorom, iz Vinice: sva zapenjena od mitsko-religijskog razmatranja, sva ogrezla u tajanstvenom fluidu koji oko sebe raspuštaju ti prelepi prizori utisnuti u ikone (prve, ikad viđene) od terakote. Istraživačke pustolovine Radmila Petrovića u Slovenima i Srbima halapljivo ispijaju drevni nektar neolitskih kultura (jer tada su, možda, u nekom trenutku, mit i jezik bili jedno: svaka leksička jedinica bese stopljena s vlastitom mitskom dubinom), očvrsnuo u nemuštim ostacima arheoloških iskopina, ne gajeći poverenje u vlastito i tuđe razumevanje korena slovenstva i srpstva, kao i smisla ljudskog postojanja. Zato ne bi ni trebalo da nas čudi Petrovićeva municiozna opčinjenost detaljima na arheološkim predmetima: u njoj se, naime, gnezdi žudnja za pronalaženjem kotvištva Smisla ljudskoga žica. Istraživačke pustolovine Radmila Petrovića pokušavaju da dokuče prag čovekovog poimanja kako bi se ono lakše suprotstavilo jednom prirodnijem načinu dosezanja obnovljene imaginacione kreativnosti (kao u vreme "bračnog sklada" jezika i mita): one što ishodi iz pojmovno oslabljene misli (armirane fantazijom), ono što čini otklon od prekomerne autoritarnosti Razuma ka izvornom povraćaju asimetričnom, disharmoničnom, disritmičnom... kao estetskim ne-konstantama Radmila Petrovića. Povraćaj imaginarne Kreativnosti u dizginama Razumskog: i eto vam žive slike duhovne (misleće) motorike u ovoj (i ne samo ovoj) knjizi našeg autora! Mitska i simboličko-alegorijska misaonost Radmila Petrovića - natopljena valencijama legendi, obreda, magije - dela, eto, samo na osnovu sticanja svesti o situacijama sasvim običnim ili onim iracionalnim, izvan norme, dalekim od svakog pojmovnog razumevanja: mitski simbolizam se tako kiti perjem kosmičkog alegorizma. Preko obnovljene, moderno shvaćene mitske svesti i oživljene vizije tajenih moći
282
283
u najpustijem staništu čovekovog intelekta - proširila se svest našeg tumača i pokupila esencije s trpeze božanskih Istina, mimo uke i buke postvavilonske istorije. Mitsko, onirično, iracionalno, fantazmagorično - s ukupnošću činjeničkog znanja puštaju svoj grdni koren u ono ponorno (ishodišno) što elegantno klizi iz ruku lucidnosti Razuma u Slovenima i Srbima Radmila Petrovića. BRANBLAVA JEVTOVIĆ
Sadržaj: Uvod str. 5 I Glava — Poreklo str. 7 L Pitanja stalnosti, u arheološkoj građi, kao ključ za razrešenje rane slovenske duhovnosti str. 7 Z Preistorijsko poreklo Slovena — istina ili fatamorgana str. 20
II Glava — Nastanak kalendara
L Crux dissimulata — Svastica Z Koej i trijada iz Sirmijuma 3. Narukvica iz Drmna ili o jednom kalendaru iz gvozdenog doba 4 Sveti Gral 5. Fibula iz Vrbasa ili o — problemu njenog kalendarskog objašnjenja 6. Aplika iz Orašja — rani slovenski kalendar
III Glava — Teriomorfoa mitologija
L Postojanost animalne teofanije u slovenskoj paganskoj mitologiji 2. Lav i agon 3. Kefalija i polikefalija 4 Amuleti s predstavom konjanika IV Glava — Vizantija i Sloveni L Komanska kultura, kao osnov materijalne i duhovne kulture Slovena od VII do XII veka Z Dračka mitropolija u svetlu arheoloških nalaza 3. Krst iz Pančeva i problemi vizantijske stavrografije 4 Prilep Kraljevića Marka, kao izvor njegovog kulta Pogovor - Branislava Jevtović
str. 29
str. 29 str. 37 str. 41 str. 48
str. 54 str. 60
str. 85
str. 85 str. 105 str. 125 str. 133 str. 156 str.156 str.213 str. 222 str. 252 str. 281
View more...
Comments