Rad Beograd Neovdašnje veče pripovetke i sećanja Marina Cvetajeva Мари́на Ива́новна Цвета́ева prevod Vujicic

REC I MI S AO XIII kolo 308

Urednik BOSKO BOGETIĆ

MARINA CVETAJEVA

NEOVDASNJE VEČE PRIPOVETKE I SEĆANJA

I Z D A V A Č K O

P R E D U Z E Ć E

BEOGRAD,

1 9 7 7.

»RAD«

Izbor i prevod PETAR VUJICIC

ĐAVO Spleo se đavo s detetom.

Đavo je živeo u sobi sestre Valerije — na spratu, pravo sa stepenica — crvenoj, atlasno-damastno-svilenoj, s večitim i jakim sunčanim stubom, u ko­ me se neprestano i gotovo nepomično kovitlala pra­ šina. Počinjalo je od povika: „Idi, Musja, tamo te neko čeka” ili: „Brže, brže, Musenjka! Tamo te če­ ka (otegnuto) iznena-đenje!” Tajanstvenost čisto uslovna, jer sam ja odlično znala kakav je taj neko i kakvo je iznenađenje, a i oni što su mi vikali da pođem, znali su da ja znam. Bili su to ili Avgusta Ivanovna, ili Asjina dadilja Aleksandra Muhina, po­ nekad i neka gošća, ali uvek — žena, i nikad — mama, i nikad — sama Valeri ja. I tako polu-gurkana, polu-od-same-sebe-uvlačena, malo se nećkajući pred vratima, poput seljanki pred čašćenjem, malo postrance, i malo vrteći se — ulazila sam. Đavo je sedeo na Valerijinom krevetu — gor sive kože kao doga, očiju beloplavih kao doga ili baltički baron, ispruživši ruke duž kolena, kao rjazanska seljanka na fotografiji ili faraon u Luvru, u istoj onoj pozi beskrajnog strpljenja i ravnoduš­ nosti. Sedeo je mirno kao da ga fotografisu. Dlakâ nije imao, već čistu suprotnost dlakama: bio je pot­ puno gladak i čak kao izbrijan, kao izliven od čeli­ ka. Sad vidim da je telo moga đavola bilo idealno sportsko: kao u lavice, a po boji — kao u doge. Kad su mi dvadeset godina kasnije, u vreme revolucije, 5

dali da pridržim dogu, odmah sam prepoznala svoga Mišatog. Rogova se ne sećam, možda su i bili — mali, no pre su to bile samo uši. No zato je imao rep, kao lavica, go, jak i živ, nalik na zmiju, graciozno i mnogo puta omotan oko ukipijeno-nepokretnih nogu — tako da je iz poslednjeg prstena ostajala napred kićanka. Nogu (stopalâ) nije imao, ali ni kopitâ: ljud­ ske i, čak, atletske noge završavale su se šapama, opet kao u lavice ili doge, s velikim sivim, rožastim pandžama. Pri hodu bi lupkao nogama. Ali preda mnom nikad nije hodao. A glavne odlike nisu mu bile ni šape, ni rep — ne atributi, glavno su mu bile oči — bezbojne, ravnodušne i nemilosrdne. Uvek sam ga prepoznavala po očima, i te bih oči prepoznanla čak i bez svega ostalog. Ništa se nije dešavalo. On bi sedeo — ja sta­ jala. I ja sam ga — volela. U letnjim mesecima, kad bismo prešli da živimo u letnjikovcu, đavo bi prelazio s nama, tačnije, po­ kazalo bi se da je on već tamo — nedirnut kao drvo presađeno s korenj em i plodovima — i sedeo bi na Valerijinom krevetu u njenoj uskoj sobi u Tarusi, sobi sa nišom, obloženoj tapetama jasminove boje, i sa stubom ogromne, u julu neobične gvozdene pe­ ći. Kad bi na Valerij inom krevetu sedeo đavo, či­ nilo se da u sobi stoji još jedna gvozdena peć, a kad ne bi sedeo, gvozdena peć u uglu izgledala bi kao on. Zajedničko im je bilo: boja — sa modro-sivim odbleskom leta na železu, potpuna ledenost peći u leto, visina do tavanice i potpuna nepomičnost. Peć je stajala isto tako mirno kao da će je fotografisati. Ona je njega svim svojim hladnim telom zamenjivala, i ja sam se, s naročitom nasladom tajnog pre­ poznavanja, pribijala uz nju svojim ošišanim i od letnje žege vrelim potiljkom, čitajući Valeriji naglas „Mrtve duše”, koje mi je majka bila zabranila, a koje mi je Valerija baš zato dala u ruke, do ko6

jih — mrtvih i duša — nikad nisam ni uspela da stignem. Jer u poslednjem trenutku, kad bi već tre­ balo samo, samo da se pojave — i mrtvaci i duše — kao za inat bi se začuli majčini koraci (uzgred rečeno, ona nikad u takvim prilikama ne bi ula­ zila, nego bi uvek, u potrebnom trenutku — kao po navici — prolazila dalje) — i ja bih, umirući od već sasvim drugoga — živog straha, gurnula ogromnu knjižurinu pod krevet (onaj!). A sledeći put, pronašavši pogledom mesto od koga su me maj­ čini koraci oterali, uviđala bih kako n j i h već vi­ še nema, kako su o n e opet otišle dalje — na neko mesto, upravo na takvo mesto sa koga ću opet biti oterana. I tako do m r t v i h d u š a nikad u čita­ nju nisam stigla, ni tada ni kasnije, jer se moralna priroda (fizička lagodnost) Gogoljevih junaka nikad u meni nije podudarila sa surovom strahotom na­ slova: nije u meni zadovoljavala strast za strahom, kakvu je budio strašni naslov. . . . Otrgnuta od knjige, ja bih se pribijala uz peć, pribijala bih se crvenim obrazom uz sivo železo, vrelim obrazom — uz ledeni metal. Uz n j eg a, ali samo u liku peći, a uz njega, pak — o n o g a — nikad. Uostalom, ipak — jesam, ali samo zato što sam to činila rukama i preko reke. Kupam se noću u Oki. Ne kupam se, nego se nađem — sama, na sredini Oke, ne crne nego sive. I čak se i ne nađem, nego naprosto, odmah, tonem. Već sam utonula. Počnimo od početka: tonem na sredini Oke. I kad već sasvim potonem i kad mi se čini da sam umrla — uzlet (koji p r e d o s e ć a m od prvog trenutka!) — nalazim se na nečijim ru­ kama, visoko iznad Oke, sa glavom pod nebom, i nose me „utopljenici”, a u stvari — nosi me jedan i, naravno, uopšte ne utopljenik (jer utopljenik sam ja!), jer ga ja ludo volim i uopšte se ne bojim, i on nije modar nego siv, i ja se pribijam uz njega 7

celiim svojim mokrim licem i haljinom, obuhvativši ga oko vrata — kao što čine svi koji se dave. Koračamo tako kroz vodu, to znači on korača i nosi mene. A ostali („utopljenici** — ili ko? Nje­ govi podređeni) glasno i radosno, negde dole, za­ bijaju! I izišavši na drugu obalu, onu gde se nalazi dom Polenova i selo Bjohovo — on me u razmahu spušta na zemlju i počne gromoglasno — ni grom tako ne grmi — da se smeje: „А nas dvoje ćemo se jednom i uzeti, da ga đavo nosi!** Oh, kako mi se tada — u ranom detinjstvu — sviđalo to njegovo „da ga đavo nosi’* — iz njegovih usta! Kako me je do dna trbuha palila ta njegova drskost! Preneo me preko vode, i sad, kao najobič­ niji seljak ili student: „Da ga đavo nosi!” Kao da se on može toga bojati — ili želeti — kao da njega ili mene na njegovim rukama — uopšte može đavo odneti! I nikad me nije rastužila misao da je to — za mene, iz snishodljivôsti prema mome detinjstvu, tačka nad i sopstvenog identité, da ne bih ja po­ grešno pomislila kako je on — odista on. Ne, on se prosto igrao običnog smrtnika, kao — „ја nisam ja — i raga nije moja”. Treba reći da je zbog ošamućujućih — iz nje­ govih usta — reči „da ga đavo nosi” — obećanje „а nas dvoje ćemo se jednom i uzeti” — donekle odlazilo u dalji plan, no kad bih ja, nauživavši se njegovog usklika i svega što je u meni budio, do­ nekle d o l a z i l a k s e b i — oh, nepodnošljivog li trijumfa! On bez ikakve molbe, svojevoljno. .. hoće da se oženi mnome! Sasvim mokrom, malom. .. I tako jednom, ne mogući duže podneti trijumf u samoći, već grizući se za jezik, ali bespomoćna da zaustavim bujicu: „Mama! Noćas sam sanjala... utopljenike. . . Kao, digli su me na ruke i nosili preko reke, a onaj glavni utopljenik mi reče: ,Nas dvoje ćemo se jednom i uzeti, da ga đavo nosi!” — čestitam! — reče mi majka. — Uvek sam ti govorila! Dobru decu prenose iznad provalije an­ đeli, a takvu kao t i . .. 8

U strahu da je ona shvatila i da sad ne izrekne ime, a samim tim i sve zanavek preseče, ja, žurno: — To su zaista bili utopljenici, pravi pravcati, mo­ dr i ... I u telo mu naduveno Crni se rakovi upili!

— I ti smatraš da je to b o l j e ? — ironično reče majka. — Kakva gadost! Ali osim susretâ o kojima sam ispričala i koji su se ponavljali, imala sam s njim i jedan jedini susret neponovljiv. Kao obično, bila sam namamijena da odem u Valerijinu sobu, u kući u Trehprudnoj uličici, ali toga puta nije me tamo poslala jedna osoba, nego mnogo njih — cela šapćuća grupa koja je u mene upirala prst: i dadilja, i Avgusta Ivanov­ na, i Marija Vasiljevna koja se svakog proleća po­ javljivala s novom travom i koferima za šivenje, i druga Marija Vasiljevna koja je imala riblje lice i zvala se Sumbul, i čak ona krojačica što je uvek tako mirisala na ricinus (crveno platno) — sve su vikale uglas: — Brže, Musenjka, brže, neko te tamo čeka... Kao obično, malo se odupirem i malo smešim — oklevam. Najzad ulazim. I — o užasa! Prazno. Na krevetu — nikog. Na postelji ga nema. Samo crvena soba, puna sunca i prašine. Soba je sama kao što sam i ja sama. Bez njega. Zapanjivši se, prenosim pogled s praznog kre­ veta na paravan (iza koga on sigurno nije, jer on se ipak neće igrati žmurke!), od paravana na ormar s knjigama — tako neobičan: umesta knjigâ vidim u njemu samu sebe, a zatim dižem pogled na or­ marić s „tričarijama”, kako dadilja govori. Sa „tri­ čarija” premeštam pogled na praznu crvenu sofu sa dugmetima, utisnutim u malinovo-slezovo meso at­ lasa, sa atlasa na peć prošaranu plavim kvadratnim 9

šarama, ovenčanu kristalnom vazom u kojoj stoji kovilj. . . Još uvek zapanjena prilazim prozoru sa koga se vidi o n o drveće: sive vrbe oko zelene crk­ ve, sive vrbe moje čežnje, čije mesto u Moskvi i na zemlji nikad nisam upoznala niti sam pokušala da upoznam. Sa osećanjem grize: Preva-rio! — stojim pritis­ nuvši čelo uz najniži kvadrat prozora, dok me oči pe­ ku od uzdržavanih suzâ. . . Najzad spuštam oči da bi suze mogle da poteku i . . . na vatom pokrivenom dnu prozora, između dva okvira zelenkastih okana, kao u spiritusu! — nebrojeno mnoštvo: sićušni, sivi, skakutavi, jezivo veseli, vrbičasti, s rožićima i no­ žicama, kao da pred sobom imam flašicu punu vrbičastih đavolčića. Učtivo nasmešena, kao da sam ugledala previše detinju igračku, stojim koliko je red da ih ne bih uvredila — ne ove što besmisleno skaču i neće za mene ni da znaju — n'ego da ne bih uvredila onoga. Posle čega, malo utešena, malo uvređena, poslednji put proverivši da li je krevet prazan — izlazim. — No, šta je, šta je? — praveći zainteresovane grimase, motaju se i gestikuliraju dadilja, Avgusta Ivanovna, dve Marije Vasiljevne, krojačica Marija Ignatjevna i još tri naftalinske monahinje, i zbog neobičnih okolnosti mesta i vremena, valjajući se od smeha, pokušavaju da me gurnu u Valerijinu crnu škrinju iza pregrade. „Ništa. Hvala. Vrlo dobro” — namerno polako i sa brižljivo glumljenom slobodom prolazim između njihovih ispruženih i obeshrabrenih ruku. (Prolazim i ne gledam, ali vidim da Avgusta Ivanovna izgleda nekako drugačije, a dadilji zbog nečeg iz ugla usta visi jezik...) Đavolčići u prozoru i stravičnost pred vratima nisu se ponovili. Šta je to bilo? Prosta zamena, zato što sâm nije mogao da dođe — ili kušan je, isproba­ van je moje zrelosti i vemosti: da li ću izdati njega, pravoga i jedinoga, ja, petogodišnja, opredeljujući se za ovo mnoštvo, nalik na vrbove rese? To jest, neću 10

Ii, okrenuvši leđa praznom — bez njega — krevetu, početi naprosto da se igram? Ne, sa igrom je bilo svršeno! Đavo mog ranog detinjstva pored mnogih drugih stvari ostavio mi je u nasleđe uzvik otegnut kao pseći zev: do-saad-no! — čim bih pogled zaustavila na bilo čemu što liči na igru. Zašto je đavo stanovao u Valerijinoj sobi? U ono vreme nisam o tom razmišljala (a Valerija za njega nikad nije ni saznala). To je bilo sasvim razumljivo, kao što ja boravim u dečjoj sobi, tata u kabinetu, baka na portretu, mama na klavirskoj stolici, Vale­ rija u Jekaterinskom institutu, a đavo — u Valerijinoj sobi. Tada je to bila činjenica. A sada — znam: đavo je živeo u Valerijinoj sobi zato što je, u Valerijinoj sobi, pretvorivši se u ormar s knjigama, stajalo drvo poznavanja dobra i zla, čije sam plodove — „Devojčice” Luhmanove, „Oko sveta na jastrebu” Stanjukoviča, „Katakombe” Evgenije Tur, „Porodicu Bor-Ramenskih” i čitave naslage li­ sta „Izvor” — ja tako požudno i žurno proždirala, osvrćući se na vrata kao one na Boga, ali nikad ne izdavši svoga zmaja. (— To ti je Ljora dala? — Ne, sama sam uzela.) U Valerijinu sobu đavo je do­ šao na gotovo mesto: moga zločina, majčinih za­ brana. Ali bilo je i nečeg drugog. U Valerijinoj sobi, još рге no što sam napunila sedam godina, ja sam kradom, u prekidima, osvrćući se i osluškujući da me ne zatekne mama, pročitala „Evgenija Onjegina”, „Mazepu”, „Rusalku”, „Gospođicu-seljanku”, „Ciga­ ne” i prvi roman u svom životu: „Anais”. U Valeri­ jinoj sobi bila je ljubav, živela je ljubav, i ne samo njena i prema njoj, sedamnaestogodišnjoj: svi ti spo­ menari, zapisi, parfemi, spiritističke seanse, tajna mastila, korepetitori, probe, prerušavanja u markize, trljanje obrva vazelinom — ali tu stop: iz dubokog bunara komode, ispod naslaganih kadifenih traka, đerdana, iščešljane kose, papirnog cveća u mene bu­ lje — otvorenim očima! — srebrne pilule. 11

Bombone, ali strašne, pilule, ali srebrne, srebrne i jestive brojanice koje je Valerija zbog nečeg takođe tajno — zaklanjajući komodu leđima i naginjući se nad njom — gutala, kao što sam ja, žarivši glavu u ormar, gutala „Bisere ruske poezije”. Jednog dana mi sinu pred očima — da su pilule otrovne, i da Valerija želi da umre. Zbog ljubavi, razume se. Zato što joj ne dozvoljavaju da se uda za Borisa Ivanoviča ili Aleksandra Pavloviča? Ili za Ajnalova? Zato što hoće da je udaju za Mihaila Ivanoviča Pokrovskog! — Ljora, a mogu li ja da pojedem takvu pilulu? — Ne možeš. — Zašto? — Zato što tebi nije potreb­ na. — A ako pojedem, hoću li umreti? — U svakom slučaju ćeš se razboleti. — Posle toga (da umirim čitaoca) pokazalo se da su pilule bile sasvim nevine, „contre les troubles”1 i tako dalje — najobičnije de­ vojačke pilule. Ali nikakva sadašnja svest o njihovoj normalnoj nameni nije iz moga sećanja izbrisala ne­ običnu sliku crnomanjaste mlade devojke koja kra­ dom guta kraj komode slatko otrovno srebro. Ali nije samo Valerijina sedamnaestogodišnja ženkost carovala u toj sobi, nego i cela strastvenost njenog roda, roda njene matere, lepotice, one koja se nije zasitila ljubavlju, nego ju je na samrti zako­ pala pod svim tim atlasom i moareom, zanavek na­ mirisanim, i ne bez razloga tako plameno-malinaste boje. A nije li đavo dolazio i Valeriji? Jer ona nije znala da on k meni dolazi, pa tako ni ja nisam mogla znati dolazi li k njoj. (Beskrvno, zagasito lice, ogrom­ ne zmijaste oči koje su sijale kao drago kamenje, okružene vencem veoma crnih trepavica, mala, tam­ na, stisnuta usta, oštar nos koji je bio isturen prema bradi — ni nacionalnost ni godine nisu se ocrtavali na tom licu. Ni lepo ni ružno. Lice — veštice.) A ipak — đavo nije dolazio k njoj. Nije, jer se posle završetka Jekaterinskog instituta upisala na Viši ženski tečaj u Merzljakovskoj uličici, a potom u so­ 1 Za umirenje (franc.). 12

cijaldemokratsku partiju, zatim je kratko vreme bila nastavnica gimnazije, i kasnije se upisala u baletsku školu — uopšte se celog života negde u nešto upisi­ vala. A prva oznaka n j e g o v i h ljubimaca je izopštenost, od samog rođenja otuđivanje odsvuda i od svega. Ne, nikakvu Valeriju đavo nije poznavao. Ali nije poznavao ni moju mamu, uvek tako usamljenu. On, čak, nije znao ni da ja imam mamu. Kad sam bila s njim, ja sam bila — n j e g o v a devojčica, đavolova sirotica. Đavo je u mene, kao u onu sobu, došao na spremno. Jednostavno mu se dopala soba, tajanstvena crvena soba — i na njenom pragu, ta­ janstvena devojčica zapanjena od ljubavi. Ali — koliko god to čudno izgledalo — jedan moj susret s njim dogodio se ipak posredstvom m ajke... — Crveni karbunkul — rekla je majka. — Sta je „crveni karbunkul”? Reci ti, Andrjuša. — Ne znam — tvrdo odvrati Andrjuša. — A kako ti se čini? — Ništa mi se ne čini! — isto tako tvrdo ponovi on. — Ali kako je moguće da ti se ništa ne čini? Uvek mora nešto da se čini! Tebi se takođe nešto čini! Karbun-kul. De? — Karbol? — ravnodušno predloži Andrjuša. Mama samo odmahnu rukom. — No, a ti, Asenjka? Samo slušaj pažljivo: kar-bun-kul. Zar ništa ne vidiš u tome? — Vi-dim! — malo zamucavši, ali s velikim samopouzdanjem odgovori njena ljubimica. — Ali šta je? — uhvati se mama za njene reči. — Samo ne znam šta je! — sa istom brzinom i samopouzdanjem izvali Asja. — Ah, ne, Asenjka, mora da si ti zaista previše mala za takvo čitanje. Meni je dedica to čitao kad sam već bila napunila sedam godina, a tebi je tek pet. — Mama, meni je takođe već sedam! — najzad ne izdržah ja. — Pa dobro, šta je? — Ali ne ispade ništa, zato što se opet uplaših. — De, po tebi, šta je kar­ bunkul, crveni karbunkul? — Neka crvena butelja, karafa? — upitah klonulim glasom, obamirući od 13

nade (Karajje, junkeln234). — Ne, ali to je ipak malo bliže, karbunkul je crveni dragi kamen, sa brušenim površinama (karbun-kul). Shvatate? Sve je išlo dobro dok nije došao red na Zelenog. Neko dolazi da li u podrum ili u pećinu — „а Zeleni tamo već sedi i meša karte”. — Ko je Zeleni? — pita majka. — No, ko uvek ide obučen u zeleno, u lovačko? — Lovac — ravnodušno reče Andrjuša. — K a k a v lovac? Fuchs, du hast die Gans gestohlen, Gieh sie wieder her! Gieb sie wieder her! Sonst w ird dich der Jdger holen Mit dem Schiessgewehr, Sonst w ird dich der Jdger holen Mit dem Schiess-ge-we-ehrP

— s najvećom spremnošću otpeva Andrjuša. — H m . . . — i namerno zaobilazeći mene koja se v e ć i o n a k o otimam da odgovorim, kao reč iz usta. — Dobro, a ti, Asja? — Lovac koji krade guske, lisice i zečeve — brzo sve sroči ujedno njena ljubimica, koja se tokom celoga ranog detinjstva hranila pla­ gijatima. — Znači — ne znate? Pa zašto vam ja onda čitam? — Mama — promuklo viknuh u očajanju, videći da ona već zatvara knjigu s najneumoljivijim od svojih lica. — Ja znam! — No? — već bez ikakvog interesovanja upita majka, ne sklopivši ipak knjigu. — Zeleni je der TeujeV — Ha-ha-ha — grohotom se poče smejati Andr­ juša, uspravivši se naglo i ispunivši sobom ceo pro2 3

4

Bokal, blistati (nem.). Lisico, ti si ukrala gusku, Vrati je natrag! Vrati je natrag! Inače će te lovac stići Sa svojom puškom, Sa svojom puškom! (nem.). Đavo (nem.).

14

stor. — Hi-hi-hi — ulizički se nasrneja za njim Asja. — Nemate zbog čega da se smejete, u pravu je — suho ih zaustavi majka. — Ali zašto der Teujel, a n e . . . I zašto uvek t i sve znaš, kad ja s v i m a čitam?! Od Zelenog i „meša”, a delimično i od mamine sobarice Maše Krasnove koja sve ispušta iz ruku: poslužavnike, servise, brušene flaše — pa čak i ćele smuđeve u sosu! — koja ništa nije umela da drži u rukama osim karata, a ja sam već u svojoj sedmoj godini strasno zavolela karte. Ne igru karata, nego same karte: sva ta beznoga i dvoglava, beznoga i jednoruka, ali obratnôglava i obratnoruka, sama se­ bi izokrenuta, sama sebi posuvraćena, sama sebi iznožna i sama sebi nepoznata lica na visokim položa­ jima, bez određenog mesta u kome žive, ali sa celim narodom podanikâ, svih tih trojki i četvorki iste bo­ je. Što bi mi trebalo da igram tih karata ili da se, kao Asja, njima igram, kada su one same igrale, sa­ me bile igra: same sa sobom i samih sebe. To je bilo čitavo živo, neljudsko pleme, koje je raslo samo do pojasa, strašno vladalačko i ne sasvim dobro, bez dece i predaka, koje nije živelo nigde drugde osim na stolu ili na dlanu, ali tada i zato — koliko inten­ zivno! Godinama su me učili kako u tucetu ima dva­ naest jaja, ali da u svakoj boji ima trinaest karata i da je trinaest — đavolsko tuce — to sam upamtila odmah, i ne bih se zbunila čak i kad bi me trgli iz najdubljeg sna. Oh, kako sam odmah ja, koja sam tako sporo naučila četiri računske radnje — brzo shvatila četiri boje! Ja, koja do danas nisam ubeđena šta su glagolski prilozi i uopšte kakve su namene gramatike, od prve sam shvatila značenje svake kar­ te: sve te puteve, novac, spletke, vesti, brige, ženidbene poslove i državne urede — značenje karte i namenu karata. Ali više od svega, čak više i od neoženjenog kralja karo, mog verenika posle devet go­ dina, čak više i od pikovog kralja — groznog, tajnog Šumskoga Cara, kako sam ga ja nazivala, čak više i od crvenog puba herc i karo valeta putovanja i 15

novosti (dame uopšte nisam trpela, sve su imale zlob­ ne, hladne oči kojima su me, kao dame iz društva moju mamu — osuđivale), više od svih kraljeva i puhova volela sam — pikovog asa! Pikov as je u Maše značio udar, i to je bio udar, zadat crnim, uvis okrenutim srcem vrška halebarde — u srce. Pikov as je bio — đavo! I kad bi ta ista Maša, uzimajući karte koje bi meni — dami karo, jer sam neudata — stavila na srce, i kad bi digla poslednju, od srca, i sama bi se uplašila: „Ој-ој-ој, Musenjka, zlo ti se piše: na samom dnu — udar! Ali ništa, možda još niko neće umreti — jer ko bi imao da umre? Dedica je umro, staroga u nas nikog više nema — znači, mamaša će se na tebe izvikati ili ćeš se opet potući sa Avgustom Ivanovnom” — — a ja, sa celokupnim prevashodstvom znanja, sa svom nepokolebljivošću tajne: — Nije to udar nego tajna! — Udar je značio — pozdrav. Udar pozdrava — u mene. Udar radosti i straha: ljubavi. Tako sam se nekoliko godina kasnije, u Nerviju kraj Đenove, iznenada ugledavši s prozora hotela „Beau-Rivage”5 revolucionara „Tigra”, koji je išao prema našem ho­ telu, k nama — Asji i meni, tamo zatočenima — odjednom uplašila od radosti, tako da se švajcarska baka takođe uplašila: „Mais qu’as-tu donc? Tu es toute blanche! Mais qu’as-tu donc vu?”6 Ja, ne otva­ rajući usta: „Lui!”7 Da, as je bio — Lui. On, zgusnut do crnila i smanjen do klina. On, spreman za udar, kao tigar — za skok. Kasnije je i toga bilo previše, kasnije je udar iz srca na kome je ležao, prešao — u srce. Dolazio je iznutra, iz mene, podstičući me na sve. Ali sem pikovog asa imala sam još jednoga kar­ taškog „Njega”, i toga puta upoznala sam ga ne pre5 Lepa obala (franc.). • Sta je s tobom? Kako si bleda! Ta Sta si videla? (franc.). 7 Njega (franc.).

16

ko Ruskinje Maše, nego preko Estonke Avguste Ivanovne, koja ga je dovezla neposredno iz njegove baronske postojbine, i to već nije bilo vraćanje, nego igra, opštepoznata dečja igra, s pomalo familijarnim nazivom „Der schwarze Peter”. Igra se sastojala u tome da se jednome od part­ nera poturi u ruke pikov pub: švarce Peter, onako kao što se u staro vreme susedu poturala groznica, ili još i danas — kijavica: d a v a n j e , poklanjanje — bilo je oslobađanje. U početku, dok bi karata i igrača bilo mogo, nije to, u stvari, bivala još nikakva igra, sve se svodilo na kružnu manipulaciju lepe­ zom karata i Crnim Peterom. Ali kad bi se poste­ peno, voljom sudbine i slučaja sto oslobađao od igra­ ča i igrači — od Crnog Petera, i kad bi u igri ostalo samo dvoje — oh, igra bi tek tada zapravo počinjala, jer bi tada sve zavisilo od lica, od stepena njegove nepokolebljive skamenjenosti. Pre svega valjalo je ovladati disanjem: mirno, ne trepnuvši, podnositi svaku odluku i prometnu odluke partnerove ruke ko­ ja već-već-evo hvata za kartu i naglo se povlači, dolazi k sebi. Sve se sastojalo u tome da onaj što uzima — n e uzme, a onaj što daje — da ga se oslo­ bodi. Prvi je morao da oseti, a drugi — da obmane, da partnera skrene s pravilnog osećanja, da mu svim svojim lažljivim bićem nametne sugestiju da je crno crveno, a crveno crno: da Crnog Petera nevino po­ tura kao šestorku karo. O, kakva je to čudesna, magična, bestelesna ig­ ra! Igra duše sa dušom, ruke s rukom, lica s licem, svega — samo ne karte s kartom. I razume se, maj­ stor u toj igri bila sam ja, od najranijeg detinjstva navikuta da gutam užareno ugljevlje tajne. Neću da govorim ono čega nije bilo, jer celokupan cilj i vrednost ovih zapisa sastoje se u auten­ tičnosti onoga što je bilo, u vernosti onoga, priznajem, čudnoga ali istinitog deteta — sa samim sobom. Jed­ nostavno bi bilo kazati i prirodno bi bilo poverovati mi da ja svoga Crnog Petera uopšte nisam susedu poturala, nego da sam ga, naprotiv, branila za sebe. 2 Neovdašnje veče

17

Ne! Ja sam se u toj igri pokazala kao prava njegova kći, to znači da se strast igre, to jest — tajne, poka­ zivala u meni kao jača od ljubavi. To je bila još jedna naša zajednička tajna, i on možda nikad nije tako snažno osećao da sam njegova, kao tada kada sam lukavo i blistavo njega poturala i kada sam, kao već toliko puta pre toga, krila našu tajnu vezu. Možda je igra Crni Peter bila isto što i susret sa tajno i vatreno voljenim muškarcem kada su pri­ sutni drugi: što hladnije — to vatreni je, što dalje — to bliže, što više tuđe — to više moje, što netrpelji­ vije — to blaženije. Jer kad bi Asja, Andrjuša, Masa i Avgusta Iva­ novna — za koje je to ulazilo u igru — sa cikom i vikom, kljucajući me prstom u trbuh, kreveljeći se kao đavoli i skačući oko mene, drečali: „Schwarze Peter! Schwarze Peter!” — nisam mogla čak ni da im vratim, jednim jedinim smeškom nisam mogla da odam tajnu koja me Je ispunjavala radošću. Uzdr­ žavana radost bacala bi mi se u ruke. Skakala bih na njih da se bijem. No zato — s kakvim sam istin­ skim ubeđemjem, s kakvom sam opojnošću vikala po­ sle tučnjave pravo u njihova nasmejana lica: — Ja jesam Schwarze Peter, ali zato ste vi — glupači! Čitava veština bila je u tome da ne počnem odjednom sva da zračim u licu kao ugledam Crnog Petera, ali i još veća možda — da se ne smračim kad bih umesto njega, pouzdanog — odjednom — izvukla šestorku karo uz par sa kartom koju sam već imala u rukama, i kad bih morala da iziđem iz igre, a Crni Peter bi postajao neko drugi. I igra oko crnopeterovske Avguste Ivanovne sa zločinačkim, podsmevačkim, izdajničkim povicima „Schwarze Peter! Schwarze Peter!” bila je možda još veće herojstvo (ili naslada) nego stajanje — naj pre kao kameni stub, a potom kao stub koji se bije — okružen pomahnitalim „pobednicima”. Možda sam tu igru ispričala previše maglovito? Ali šta je tu imalo da se priča? Jer ništa se, u stva­ ri, nije ni dešavalo, cela igra se vodila unutra, u 18

nama. Bili su samo pokreti ruku, bacanje karte, važ­ ne samo kao parne uz neku drugu kartu: važne sa­ mo zato što ju je bilo moguće odbaciti. Bez adutâ, bez ulogâ, bez mitâ, bez (samovrednosti) kralj evâ, damâ, pubovâ, sa špilom koji se sastojao samo iz jedne karte — koja je bio on! — i koga je trebalo da se lišim. Igra je bila u tome da ga ja, koja sam to želela, ne uzmem — nego da ga dam. U toj igri, s njenom apstraktnošću i strahotom, zaista je bilo nečeg paklenog. Bežanje ruku od n e p r i j a t e l j a . Tako u paklu, srnejući se i tresući se, jedni drugima poturaju užarene komade uglja, žeravice. Smisao te igre je dubok. Sve su karte parne, samo je on jedan — neparan, pošto je njegov par iz igre — izbačen. Svaka karta mora da nađe svoju parnu kartu i da s njom ode, jednostavno da siđe sa scene, kao lepotica ili avanturistkinja koja se uda­ je, da nestane sa stola punog još svih mogućnosti, svemogućnosti, individualnih a možda i istorijskih sudbinâ — da ode u tihu, ni za kog više zanimljivu, nikome više potrebnu ni strašnu gomilu parnih ka­ rata izbačenih iz igre. Ostavljajući ceo sto — njemu* a njega — sopstvenoj jedinstvenosti. Još jedna varijanta moga intimnog opštenja s Peterom bila je igra „Đavole, đavole, poigraj se pa vrati!” igra koja se sastoji samo od reči „poigraj se”, igra samo za njega, jer se igra on, ali ne onaj koji ga moli, kome je on uzeo nešto važno: tati — naočari, mami — prsten, meni — nožić. „Nema druge, nego je sâm đavo odneo! Musenjka, veži maramicu za nogu od stolice i kaži tri puta, ali bez zlobe, od srca: »Đavole, đavole, poigraj se pa vrati, đavole, đavole, poigraj se pa vrati’ . . . ” Krajevi vezane maramice štrcali su kao dva ro­ ga, a mala moliteljka kružila je kao mesečarka po ogromnom, praznom salonu, ništa ne tražeći i prepu­ štajući se samo njemu, i samo ponavljajući: „Đavole, đavole, poigraj se pa v rati.. . Đa-vo-le. . . ” I — vra­ 2*

19

ćao bi, kao da rukom daje: stvar bi se našla na stočiću pod ogledalom, gde maločas još ničeg nije bilo i uzalud se zaglédalo, ili u džepu: slučajno uvučeš ruku — i evo je! A i da ne govorimo o tome kako je tati izgubljenu stvar vraćao pravo na nos, mami — na prst, i uvek na onaj na koji treba. Ali zašto đavo nije vraćao ono što bi se izgubilo na ulici? Zato što nije bilo noge od stolice za koju bi se vezala maramica! Ne može se tek vezivati ma­ ramica za stub ulične sijalice! Neki su, doduše, ve­ zivali gde se dâ (i, o užasa! Asja je u brzini jednom vezala čak za kozju nožicu bidea!) A ja sam imala svoje omiljeno mesto, svoju omiljenu fotelju... ali ne treba nastavljati priču o fotelji, jer svi predmeti iz naše kuće u Trehprudnoj uličici mogu daleko da me odvedu! Kad se u našu kuću uselila Parižanka Alfonsina Dižon, naša formula „Đavole, đavole, poigraj se” iz učtivosti je produžena za ceo katolički dodatak: „Saint-Antoine de Padoue, trouvez-moi ce que j'ai perdu”6, što je kontekstu davalo nešto zloslutno, jer se Saint-Antoine de Padoue pojavljivao posle trećeg đavola, bez zapete, i čak bez pauze, pozivan zajedno s njim u jednom dahu. I m o j e stvari je, naravno, nalazio đavo, a ne Antoni je. (Dadilja, podozrivo: ,,Anto-on? Sve-ti-i? Treba biti samo Francuzica pa da u takvu stvar meša sveca!”) I ja sve do dana da­ našnjeg ne mogu da izgovorim tvoje sveto ime, An­ toni je Padovanski, a da mi se odmah pred očima ne pojave štrčeći krajevi đavolske maramice, a u ušima da mi ne odjekne sopstvemo grgutanje, tako umirujuće, tako smireno, kao da sam našla već sve što sam bilo kad izgubila: ,,Đa-vo-le, poigraj se pa vrati, đa-vo-le. . . ” Jedno mi samo đavo nije vratio nikada — mene samu!* * Sveti Antonije Padovanski, nađite mi ono što sam izgubila (franc.).

20

Ali nisu važne Valerij ine smicalice. Ni mamin „karbunkul”. Ni Mašine karte. Ni livlandska igra. Sve je to bilo samo — služba veze. Sa đavolom sam ja imala svoju neposrednu vezu od samog rođenja, neposredni spoj. Jedan od prvih tajnih užasa i užas­ nih tajni moga (čak nevinog) detinjstva bilo je: „Bog — Đavo!” Bog sa neizgovorenim, munjevitim, oba­ veznim dodatkom — Đavo. I tu već nije bilo Vale­ rij inog udela — a i ko bi ga imao? I u kakvim knji­ gama, i s kakvim kartama? To sam bila ja, to je bilo u meni, nečiji dar za mene, još dok sam bila u kolevci: „Bog-Đavo, Bog-Đavo, Bog-Đavo”, i tako bez­ broj puta, ledila sam se zbog huljenja, ali nisam mogla da se zaustavim, sve dok se misli ne prekinu. — „Daj, Bože, da se više ne molim recima: Bog-Đa­ vo !” I kao oteto s lanca, opet bi pokuljalo: „Bog-Đa­ vo! Bog-Đavo! Bog-Đavo!” — i obrnuto, kao u še­ stoj Hanonovoj vežbi iz muzike: „Đavo-Bog! Đavo-Bog! Đavo-Bog!” — po leđnoj klavijaturi sopstvene kičme i straha. Između Boga i Đavola nije bilo ni najmanje pukotine da bih mogla ubaciti volju, ni najmanjeg rastojanja da bih uspela da utisnem — kao prst — svest i da bih na taj način sprečila to stravično sje­ dinjenje. Bog iz koga je izletao Đavo, Đavo koji se usekao u Boga. (Oh, da sam se tada dosetila, i da sam umesto huliteljskog „Bog-Đavo” — govorila: „Dog-Đavo”, kolikih bi se nepotrebnih muka oslo­ bodila!) Prava kazna božja, mrak egipatski! A možda je sve to mnogo prostije, možda je to samo pesnicima urođena strast za upoređivanjem i suprotstavljanjem, samo njihov način, neka vrsta ig­ re koju sam ja u detinjstvu toliko zavolela i negovala je: crno i belo ne kupujte, da i ne ne govorite, nego obrnuto: samo da — ne, samo crno — belo, ja — sve, Bog — Đavo. Kad sam kao jedanaestogodišja devojčiča, na svojoj prvoj i poslednjoj pravoj ispovesti, u Lozani, o tome ispričala katoličkom svešteniku — koji je bio nevidljiv i koga nikad kasnije nisam ni videla — 21

on, odnosno onaj iza crne rešetke, one crne oči iza crne rešetke rekoše mi: „Mais, petite Slave, c’est une de plus banale tentations du Demon!”9 — zabo­ ravljajući da je to za njega, prevejanog i matorog, bilo „banale”, a kako li je meni bilo? Ali pre te prve ispovesti — u tuđoj crkvi, u tu­ đoj zemlji, na tuđem jeziku — bila je prva pravo­ slavna ispovest, čestita, u moskovskoj univerzitet­ skoj crkvi; meni je bilo sedam godina, a sveštenik je bio očev poznanik, i profesor duhovne akademije. — A tu rublju ćeš, posle ispovesti, dati ispovedniku. . . — U životu nisam u ruci imala rublju, ni svoju ni tuđu, a ako su za jednu bednu bakarnu kopejku kod Buhtejeva prodavali dve perunike, ko­ liko li ih se moglo kupiti za srebrnu rublju? I ne samo perunikâ nego i knjigâ, kao što su „Dadilja Aksjutka” ili „Mali dčbošar” (2 kopejke). I sve to, i perunike i Aksjutke, treba sada da dam zbog svoje neprijatnosti sa gresima i prikrivanjem grehâ? A ne mogu, valjda, ispričati tatinom pristojnom poznani­ ku i meni unapred naklonjenom pro-fe-so-ru — ka­ ko kad sam sama govorim: „Bog-Đavo”? I kako od­ lazim u Valerijinu sobu na sastanak sa golim psom? I kako ću se jednom za toga golog psa — toga glav­ nog utopljenika — udati? Znači zato što se izlažem smrtnoj opasnosti i što ću, možda, čak i umreti („jed­ na devojčiča je na ispovesti prikrila greh, i sutra­ dan, kada je prilazila da se pričesti, pala je mrtva!”) — ja treba da dam odmah sve, i da to sama stavim u ruku ,,pro-fe-so-ra”?! Hladna, nova, okrugla rublja, okrugla kao nula, svojim nazubljenim rubom, kao zubima, urezala se u moju šaku, radi sigurnosti stisnutu u pesnicu, i tokom ćele ispovesti ja sam kao nogama čvrsto osta­ jala pri jednom: „Ne dam!” I dala sam mu rublju 9 Ali, mala Slovenko, to je jedno od najobičnijih đavo­ lovih kušan ja (franc.).

22

tek u poslednjem trenutku, već odlazeći, s najvećim trudom i nasiljem, i uopšte ne zato što bi, inače, bilo zlo, nego iz straha: šta ako pop pojuri za mnom kroz ćelu crkvu? Ne treba ni dodavati da, sva zao­ kupljena rubijom, nisam ni pomišljala da popa obavestim o svojim crnim, sivim problemima. Pop je pitao, ja odgovarala. A otkuda bi on znao da treba da upita: — Ne govoriš li, na primer, „Bog-Đavo”? Nije upitao to, upitao je nešto drugo. Prvo nje­ govo pitanje, prvo pitanje moje ispovesti bilo je: — Da li psuješ spominjući đavolje ime? — Nisam ga shvatila, i do živog ranjena u svojoj ambiciji po opštem mišljenju pametne devojčice, odgovorih ne bez izvesne oholosti: — Da, uvek. — Aj-aj-aj, kakva sramota! — reče pop, saosećajno klimajući glavom. — A ovamo — kći tako čestitih, bogobojažljivih ro­ ditelj â. Pa to samo raspušteni dečaci. .. na ulici... Malo uznemirena preuzetim grehom za koji ni­ sam znala šta znači, a malo i iz radoznalosti: no šta drugo u v e k i činim? — posle nekoliko dana, majci: — Mama, šta znači psovati spominjući đavolje ime? — Šta? — zamisli se majka — ne razumeš? I otkuda ti to pada na pamet? Tako raspušteni de­ čaci psuju na ulici. Ali anđele sam volela: jednog, plavog, na žarko-zlatnom papiru, koji je prosto pucao od uzdržava­ ne vatre. Anđele vrele još i zbog mojih suza koje su mi stalno navirale u oči i koje su tako retko prekipele van očiju, nego koje bi kipele u mene, iskipele kroz peščano rumenilo obrazâ. I još jednog, rumenog kao šumska jagoda, takođe nemačkog, sa kolorne ilu­ stracije uz nemačku pesmicu „Der Engel und der Grobian”10. (Pamtim reči: „Im rothen Erdbeerguss” — u crvenom pljusku šumskih jagoda...) Jedan dečak je na proplanku brao jagode. Od­ jednom vidi — pred njim stoji drugi dečak, samo visok, sav u belom i sa uvojcima dugim kao u de10

Anđeo i grubijan