QC-010

GLASNIK ISTRAŽIVAČKE RADIONICE V.N.L.S.C.G. - APRIL 6006.G.I.S. - BROJ 10.

DUŽNOSTI SLOBODNOG ZIDARA One proizlaze iz potrebe uspešnog funkcionisanja Organizacije Slobodnog Zidarstva, a zasnivaju se na trima osnovnim principima

Bratska ljubav

Pod bratskom ljubavi mi podrazumevamo onaj plemeniti princip duše koji čini ljudski rod jednom porodicom u kojoj se međusobno pomažemo. Ovaj atraktivni princip je taj koji okuplja ljude i ujedinjuje ih u porodice, politička mišljenja, društva i različite redove i religije. Većina od njih, međutim, su parcijalni, ugovorni ili ograničeni na neku državu, religiju ili način mišljenja. Naprotiv, naš red ima za cilj da ujedini sve ljude u jednu porodicu.

Oprost

Ne postoji religija ili društvo u kome nema loših profesora, ili nezaslužnih članova. Zato što nije moguće čitati ljudska srca, čak i najbolje uređena društva trpe od insinuacija i licemerstva pojedinaca. Tako, ukoliko uočimo takve slabosti među nama, to ne treba da stvara osećaj da je naša organizacija manje vredna. Saglasno tome, kadagod neko od Braće traži oprost treba njegov zahtev razmotriti krajnje pažljivo pre nego što se donese odluka o prihvatanju. Oprost će nastati tek kada se zaključi da uzrok greške nije bio porok ili preterivanje. Tome treba da sledi pomoć u savetima i pažnji.

Istina

Istina je božansko svojstvo i osnova masonskih vrlina. Biti dobar čovek je deo prve velike lekcije koju učimo. Biti vatren i revnosnan u dobroti i istinitosti jeste početak naše slobode. Dužnosti su:

Pridržavati se moralnih zakona

Ova dužnost se povezuje sa moralnim likom slobodnog zidara odnosno sa njegovim profanim ponašanjem. Očekuje se da se svaki slobodni zidar u društvu ponaša tako da bude rado prihvatan i cenjen. Da svojim stavovima pozitivno utiče na okolinu, indirektno promovišući vrednosti Slobodnog Zidarstva.

Pridržavati se zakona i poslanica Velike Lože

Sasvim je razumljivo da se od slobodnog zidara očekuje da se pridržava svih zakona Slobodnog Zidarstva na koje se zakleo. Takođe, očekuje se da se pridržava i svih poslanica Velike Lože. Time se postiže usaglašen i sinhronizovan rad Slobodnog

Zidarstva. Odstupanje od ovog pravila može da dovede do nesaglasja i divergentnih nastupa.

Ne biti ni ateist ni skeptik

Verovanje u Velikog Neimara Svih Svetova je osnovna pretpostavka pogleda na svet slobodnog zidara. Skepticizam se iskazuje sumnjama i u nekim slučajevima može da se svede na ateizam.

Biti prav i dobar čovek

Dobrota je ljudsko svojstvo koje pristaje slobodnom zidaru kao retko kome drugom. Upražnjavati dobrotu jedno je od najfinijih ljudskih ponašanja.

Živeti u miru i praktikovati milosrđe

Milosrđe je neophodno ponašanje u društvu u kome, znamo, ne mogu svi da budu jednaki. Bilo da se upražnjava pojedinačno ili kolektivno milosrđe doprinosi pojedincima i grupama koje ne mogu da reše svoje lične ili kolektivne probleme u datom trenutku. Jedan mali gest milosrđa sa strane pomagača može da iz korena, na dobro, promeni život pomognutog.

Biti član propisne Lože

Ova se dužnost vezuje za saglasnost ponašanja slobodnog zidara sa njegovim pristupom u Ložu. Promena obediencije znači nedoslednost u njegovom karakteru i ponašanju.

Dužnosti člana Lože ili njenog funkcionera izvršavati iskreno i verno

Očekuje se da poverene dužnosti član Lože izvršava iskreno, bez skrivenih misli i predrasuda. Upornost i verovanje u svrsishodnost postavljenog zadatka su neophodne za njegovo izvršenje.

Plaćati svoje obaveze redovno

Slobodno Zidarstvo je organizacija koja ima svoje troškove. Nedostatak novca usporava, koči ili čak onemogućava njegovo delovanje. Očekuje se da slobodni zidar u granicama svojih mogućnosti podržava sve akcije svoje Lože, kao i Velike lože i time što redovno izvršava svoje finansijske obaveze.

Poštovati građansko zakonodavstvo

Biti u skladu sa građanskim zakonodavstvom u svojoj zemlji je nezaobilazna obeveza svakog građanina, a time i slobodnog zidara.

Hitno obavestiti Sekretara Lože o promeni svoje adrese

Kao ozbiljna organizacija Slobodno Zidarstvo mora da ima informaciju o svojim članovima pa je svaki slobodni zidar dužan da daje informacije o svojoj adresi, telefonu, email adresi i sl.

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE

Poštovati funkcionere Velike Lože kao i funkcionere Lože saglasno njihovom rangu i položaju Poštovanje funkcionera omogućava harmoničan i uspešan rad svake lože pojedinačno kao i cele organizacije. Ignorisanje hijerarhije razara svaku organizaciju, a naročito one koje nastaju na dobrovoljnoj bazi. Nepoštovanje "starijih" može, na svoj način, da se smatra kršenjem zakletve.

Pokoravati se poslanicama svoje Lože i prisustvovati radovima

Poslanice Lože nastaje kao rezultat rada lože. Njeno ignorisanje znači omalovažavanje svih članova lože uključujući i strarešine. Neopravdani izostanci mogu da znače neodgovornost prema preuzetim obavezama i otežavanje rada Lože. U konačnom, jedna od posledica izostanaka sa radova može biti i onemogućavanje rada Lože.

Paziti na one lekcije i dužnosti koje su unešene u više predavanja i objašnjenja o tri Simbolička stepena Slobodnog Zidarstva

Saglasno rangu, svaki je slobodni zidar obavezan da se upoznaje i praktikuje znanja koja odgovaraju njegovom stepenu. Član Lože koji je bolje obrazovan može više da doprinese radu Lože i Slobodnom Zidarstvu u celini.

Preuzeti i obavljati nekoliko obaveza koje se odnose na ta tri stepena

Da bi Loža i Slobodno Zidarstvo funkcionisali, potrebno je preduzimati što više akcija. Očekuje se da član Lože preuzima odgovornosti i zadatke saglasno svom stepenu i da pri tome doprinosi celokupnoj stvari Slobodnog Zidarstva. Br. V. B. L. L.“Nemanja” Or.Niš

LEGENDA O HIRAMU ABIFU (AVIVU) Kako započeti prepričavanje legende o Hiramu Abifu, bila je moja prva dilema.Da li se zadržati na prvom pronađenom tekstu ili uložiti napor i prelistati litetaturu, u potrazi za imenom Hiram Abif. Izabrao sam drugu put i nisam zažalio. Otkrio sam jedan nov svet, gde se prepliću istorija, legenda i snažna simbolika. Legenda priča da je kralj Solomon najmudriji od svih kraljeva svoga vremena, a sin Davidov, započeo gradnju Božije kuće, odnosno hrama Večnom, na brdu Morija nadomak Jerusalima. Izdao je proglas da svako ko je čestit, ko je pun revnosti i hrabrosti i ne robuje porocima moze pomoći u gradnji Hrama. Dogovorio se sa kraljevima iz susedstva posebno sa kraljem oblasti Tir,koji se takodje zvao Hiram, o korišćenju kedrovine, kamena i druge gradje za Hram. Skupio se veliki broj radnika negde oko 183.000.Gradnja Hrama je započela kada se Solomon setio Hirama , Etiranina po nacionalnosti , čuvenog arhitekte svog vremena, mudrog i časnog čoveka. Ili, po drugoj varijanti legende,Hirama, stanovnika kraljevine Tir, sina jedne udovice, koga je Solomonu poslao sam tirski kralj, kao majstora vešta i razumna, koji ume raditi od srebra i zlata, bakra i gvoždja, kamena i drveta. Kako god, Hiram Abif je stigao u Jerusalim 15. jula, kako legenda kaže, prekrasnog letnjeg dana, i uz sve počasti bio primljen kod kralja Solomona, koji se ovim rečima obratio radnicima:- Ovo je čovek koga sam izabrao da vam bude starešina, i koji će vas predvoditi u gradnji Hrama. Slušajte njega ko što bi ste slišali mene-. Sledećeg dana Hiram je sazvao sve radnike i podelio ih prema znanju i zalaganju u tri razreda. Prvu grupu činili su učenici (šegrti), bilo ih je oko 70.000 i svoju platu dobijali su kod vrata Hrama , stuba J. Drugu grupu činili su pomoćnici (kalfe) kojih je bilo 80.000 i platu su dobijali takodje kod

vrata Hrama ali stuba B.A majstori kojih je bilo 3300 svoju zaradu su primali u svetilištu Hrama. Hiram,ne želeći da dodje ni do kakve zbrke medju radnicima uveo je za svaki rang znake, gestove i reči koji su bili stroga tajna i po kojima su se članovi mogli prepoznavati i tako dobijati platu, prema svom stepenu. Ovakvim savršenim sistemom svaki radnik je ostao u miru, i rad na Hramu je napredovao. Ali ovakav sklad nije mogao dugo trajati. Trojica pomoćnika podstaknuti zavišću, pohlepom, ohološću hteli su preko reda da doznaju od Hirama neophodne reči,znake i dodire kako bi primili platu majstora, koja im inače ne pripada. Predveče, oko pet sati, kada su radovi na Hramu prestajali, a Hram ostajao prazan,tri pomoćnika rasporedila su se, po jedan na svaki od tri ulaza u Hram. Prvi, naoružan lenjirom sa dvadesetčetri podeoka,stao je na zapadni ulaz. Drugi, naoružan ugaonikom sakrio se kod južnog ulaza a treći, naoružan drvenim maljem zaklonio se kod istočnog ulaza. Ne sluteći zaveru, majstor Hiram je došao da pregleda radove obavljene toga dana i obavi molitvu.Prema jednom od predanja Hiram se uputio ka zapadnim vratima da bi napustio Hram. Tu ga je sačekao prvi pomoćnik koji mu je tražio da oda tajnu majstorske reči. Ne dobivši odgovor bezumnik udari Hirama teškim lenjirom u vrat. Ošamućen, Hiram pokuša da izadje kroz južna vrata Hrama, ali ga tamo sačeka drugi izdajnik, naoružan ugaonikom.I on mu je tražio majstorsku reč.-Ja je nisam tako dobio, reče Hiram, i ona se ne dobija na ovaj način. Radi, budi uporan i bićeš nagradjen. Razjaren, pomoćnik udari Hirama ugaonikom u potiljak.Majstor posrnu, povuče se u unutrašnjost hrama i suguran da će ovoga puta uspeti da napusti Hram, podje prema istočnim vratima. Treći ubica dočeka Hirama istim pitanjem. -Radije ću umreti nego da izdam tajnu koja mi je poverena - reče Hiram na izmaku snage. Pomahnitali pomoćnik udara Hirama maljem u čelo, i ubija pravog čoveka odanog dužnosti do poslednjeg daha.

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE

Izdajnici iznesoše Hiramovo telo van grada, do obližnje planine, i tu ga zakopaše. Na grobu zasadiše grančicu akacije (bagrema) da bi prepoznali grob i kasnije majstorovo telo preneli i sakrili još dalje. Tri dana je ceo grad tražio velikog majstora, ali bez uspeha. Trećeg dana Solomon, kod istočnih vrata Hrama ,primeti krv i shvati da je Hiram ubijen. Radovi u Hramu su stali, a svet ostade u najgušćoj tami.Tuga je bila neizreciva. Na Solomonov predlog, a tajnim glasanjem, izabrana su devetorica majstora koja su dobila zadatak da krenu u potragu za Hiramovim telom. Po trojica će krenuti na istok, zapad i jug a srešće se na severu, devetog dana potrage. Lutajući i tažeći neki trag o Hiramu, u blizini sela Gibline, jedan od trojice majstora, koji su se uputili prema istoku, umoran sede na zemlju pridržavajući se za granu bagrema. Na njegovo iznenadjenje grančica akacije mu ostade u ruci, a on primeti sveže nabacanu zemlju na kojoj su stajali lenjir i šestar. Sada su znali da su otkrili Hiramov grob, a pronadjeni alati ukazivali su da se radi o ubicama iz redova pomoćnika. Jedan od majstora ušao je u grob i uhvatio Hirama desnim kažiprstom u nameri da ga podigne, nije uspeo. Drugi ga je uhvatio prstom do kažipsta ali ni on nije uspeo i povukao se rekavši - Jakin. Treći, najstariji medju njima uspeo je,prigrlivši, da iznese telo Hiramovo iz groba.Hiramovo lice, koje smrt nije nagrdila, izražavalo je mirnu savest i spokoj duše. Telo su preneli u Jerusalim gde su stigli u ponoć. Mesec je bio jako sjajan i obasjavao je ceo, još uvek nedovršen Hram, u koga su položili Hiramovo telo. Solomon i svi majstori u belim rukavicama i opasani keceljama odali su poslednju počast Hiramu Abifu, koga su sahranili u svetilištu Hrama, a na njeg grob postavili zlatnu ploču trougaonog oblika. Solomon je nagradio majstore zlatnim šestarima koje su oni prikačili za odeću ,a zatim odabrao dvadesetsedmoricu majstora, naoružanih batinama, da odu u potragu za Hiramovim ubicama. A trojica nesretnika videvši da je Hiramovo telo pronadjeno i da se sprema potraga napustiše Jerusalim, i sakriše se u stranim zemljama. Potera je bila dugotrajna i iscrpljujuća ali su na kraju ubice pronadjene a njihove sudbine užasne. Prvi od pomoćnika pronadjen je sakriven u pećini, podno Libanskih planina.Glava mu je na licu mesta odsečena i odnesena u Jerusalim gde je po naredjenju Solomona izložena na vratima Hrama. U blizini Tirskih kamenoloma,sakriven u pećini, nadao se izbavljenu od kazne drugi

pomoćnik. Svoju tajnu poverio je nekom radniku, koji pohlepan na nagradu koju je Solomon obećao, otkri mesto gde se ubica krije. Bilo ga je lako pronaći i uhvatiti. Odveden je pred Solomona koji je odredio kaznu. Telo mu je rasporeno, srce isčupano a odsečena glava, na očigled svim radnicima, stavljana na vrata Hrama. Poslednja devetorica majstora, u Livanskoj šumi, primetiše čoveka koji je sa sekirom u ruci ležao u podnožju neke stene. Bio je to treći izdajnik. Dugo se branio i odupirao hvatanju ali i on bi savladan i odveden u Jerusalim pred Solomona. Neslavno je završio. Stomak mu je rasporen, glava odsečena a ostatak tela spaljen. Pepeo je bio rasut na sve četiri strane sveta. Sva trojica izdajnika bila su iz plemena Jude, a svoju lažljivost, neznanje, fanatizam, ambiciju platili su glavama. Izgradnja hrama je, uz pomoć ostalih majstora nastavljena. Mir se ponovo vratio a Solomon je u slavu Graditelja, Prvog Velikog Majstora, Hirama Abifa, simbola pravde, duha ,razuma, umetnosti, naložio da mu se podigne spomenik. Ne zna se kako je i kada legenda o Hiramu prihvaćena u masoneriji.Jedna od varijanti je početak 18. veka a u Andersonovoj Konstituciji govori se o Hiramu kao Majstoru Graditelju. Dans,legenda predstavlja osnovu univerzalne masonerije.Hiram je simbol vladanja samim sobom, a to se postiže naukom,nesalomivom voljom, poštovanjem moralnih vrednostim i dužnost pa makar i po cenu života. Kako je izgledao Solomonov Hram (uglavnom prema biblijskom predanju): Hram je bio 60 lakata dugačak, 20 širok, a 30 lakata visok. Postojao je trem, prozori, Svetinja i Svetinja nad svetinjama, kružno (zavojito) stepenište i ravan krov od kedrovine. Unutrašnja oplata Hrama bila je od zlata.S obe strane vrata stajali su stubovi od bronze. Smatra se da je uticaj egipatskog graditeljstva na projekt izgradnje Hrama bio nesporan.Gradnja hrama započela je oko 1000 g.p.n.e. i trajala je oko sedam godina. Ovakav izgled hrama održao se do 586 g.p.n.e, .kada je Jerusalim pao u ruke Vavilonaca ,pod vodjstvom kralja Navuhodonosora, koji su hram opljačkali i spalili. Pedesetak godina kasnije, Persijanci zauzimaju Vavilon i za guvernera imenuju Zerubabela koji započinje gradnju nobvog Hrama,na istom mestu gde je prethodni srušen, 530 g.p.n.e. i završava ga 515 g.p.n.e. Rimski vazal kralj Herod (Irod) 20.g.p.n.e. proširuje postojeći hram i radi stabilnosti gradjevine gradi potporni zid na jugozapadnoj strani Hrama. 10.avgusta 70.g.n.e. Tit ruši Hram od koga ostaje samo Zapadni zid, poznat kao Zid plača.Danas se na mestu nekadašnjeg Hrama nalazi Omarova džamija. U.K.U. Ž.P. L.'. «Sloboda» Or.Beograd

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE

NEPISANI ZAKONI SLOBODNOG ZIDARSTVA Zar nije sve što se desilo i trebalo da se desi, zar nije tako bilo i zar neće tako biti? Zašto i sa kojim pravom pisati o nepisanim zakonima slobodnog zidarstva, kako pisati o suštini a pritom je ne skrnaviti i već davno apsolvirano profanisati? Kakav paradoks na samom početku! Uostalom, zar nije sve postojeće oblikovano u paradoksima? Rešenje je kao i uvek kada je problem ili zadatak težak u biti jednostavno, zapravo paradoksalno. Koristimo zato mudrost Kraljevske veštine i asocijacijama, alegorijom i simbolima kažimo sve a ne otkrijmo ništa, pokušavajući da takvom titracijom dobijemo bistar destilat. Želim naglasiti da je i ovaj pokušaj samo varijacija na već davno pisano ili kazano, ali zar lepota života i življenja nije i sama varijacija? Uz pomoć Večnog Graditelja pokušaću da budem individualan. Homo religiozus Krug ovaj neće se zatvoriti, Božji šestar smaknuće crtu, u centru ću se prikriti, biću sena senke u starom vrtu. Zahvalan sam što me pusti, hodočastvovaću Svete prekrste, kad poletim Ti me opomeni, nežno spusti, ne udri me munjom, ne upiri prste.

Mi, što smo rođeni u krvi, kroz beznađe provešćemo vas, obnovićemo Sveti hram prvi, Graditelj će se roditi kroz nas. Iz rasutog pepela Feniks se rađa, Davidova loza se nastavlja, ništa se slučajno ne događa, kauzalnost se kroz zasluge ponavlja! Kodeks ćutanja

Stara mesta, naše svetinje večne, govore mi duhom svetlosti, kako su religije pritoke reke tečne, koja izvire iz Tvoje savršenosti.

Bejasmo, postojimo, kao što biće, plodovi naše ćutnje eonima lebde, zasluge ubiru drugi za ovaj svet gde će, iako u trenu karmičkog redosleda svi preblede.

Na pepelu stare nova religija niče, no grešku trajno ponavlja, dogmama su osnove deja vu priče, zato sebe na pijedestal umesto religioznosti stavlja.

Smežuranog tela, duhovni starci, retorikom podupiru svoje nagone, komplekse tako prikrivaju, dok su kao mladci svoj idealizam trampili za "više" zakone.

Trošan je temelj civilizacije svake, degenerik superior je toga svestan, njegov život, dela, reči su poruke prejake, mizantropski svet mu je tesan.

Da - zakone, ali koje? One koji o njima govore, jer narcis je u mozaiku egoističnog bića, i nikad životno ne vide, dok u času smrti ne progovore da im je žao što ne dokonaše savršenstvo Bića.

Grozničava dela niču u vremenu kratkom, overena pečatom što ga stavi, da sjaje ona u vremenu svakom, vozdižući ime Tvoje, samo u religiozus glavi! Fatum Plamen je ugašen, pepeo osta, orkan ga raznese na četiri strane, ništavilo svakodnevicom posta, uvideh da se ljudi sujetom hrane. Šta ostaje posle duše obrane, ravnodušnost je predvorje pakla, ni tuga više ne otvara rane, jer srce puče u komadiće stakla. Šta će prevagnuti: Gore il' dole? niko ne može predvideti, dok ne čuje glas sa Golgote, usamljenog što će svetlost videti!

U večnosti se ista priča ponavlja, osmeh il' led na samrtnom licu, kazuje zbog šta se duh zanavlja, u trošno telo dok ne zaseje plodnu klicu. Nužnost i slučaj vladaju svetom, smeh i suze od istog izvora teku, samo odabrani imenuju se poretkom, što im nosi imena u Vaseljensku reku! Prevazići podrazumeva razumeti Kome reči dopiru od zlatoustih? Mala toplota od slamnog tela. Čemu koncentrični krugovi priča sličnih? Večni nauk ne oplodi njina dela! Konac pravedni prah prahu spaja, rosa zaborava polako natapa, semantika religija i tad nas razdvaja,

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE

zar i senama raskol struji k'o naslada? Koja jednostavnost u trajnoj zabludi! Krtičnjaci o slepilu govore. Od jednog Oca nastali, a tako zaludi, protraćeni životi razbijeni u zemne tabore. Različitost načela zemaljsko seme plodi, svi obučeni da uzročnost slede, ko da kažu: "Čak i život protraćen nečemu vodi!" Siguran sam: "Ka posledicama što opstanak vrede!" Al' duh naš vekovima struji, krizna doba pokreću nas ko zamajac

nekog točka, kruga u toj buri; mi smo nezamenljiv temelj - oslonac! Vidno polje Anđelima obitava, zvezde iskonskog duha spajam, trajna svetlost goni - ne sputava, sve što rekoh, bijaše, iako budan sanjam. L∴P∴D∴ U Slavu Velikog Neimara Svih Svetova! Br∴Z.P. U.K.U. L. «Bratstvo» Or∴ Šabac

PITAGORA I NJEGOVO BRATSTVO Poznati filosof i jedan od velikih posvećenika Slobodnog Zidarstva Pitagora, rodio se na ostrvu Samos najverovatnije 571-570.p.n.e. a umro oko 497. Samo rođenje Pitagore vezano je za čudo i proročanstvo. Delfijska proročica Pitonija rekla je Mnesarhu da je njegova žena noseća i da će roditi sina koji je predodređen da podari ljudima lepotu i mudrost i koji će svojim životom i učenjem doneti napredak čovečanstvu. Tako je Pitagora je dobio ime po sveštenici u Delfima (njegovo ime znači ''glasnogovornik Pitijinog'' proročišta u Delfima). Nakon Ferekida a pred kraj svoga života Tales iz Mileta je bio poslednji učitelj Pitagore koji je tada imao između 18-20 godina; on je najverovatnije bio onaj autoritet koji je učenika uputio u egipatske misterije. Tales je bio začetnik ideje o besmrtnosti duše koju je kasnije razradio Pitagora i postavio kao jedan od osnovnih religiozno-filosofskih stavova pitagorejaca. Nimalo nije zanemarljiv profil Pitagorinih učitelja – Ferekid je bio mantičar i astronom, koji je znao tajne feničanske spise dok je Tales, pored astrologije i geometrije koju je naučio od Egipćana, ostao poznat po svome učenju o besmrtnosti duše. Pored svega, Talesu se pripisuje sentenca ''Spoznaj samoga sebe'' koja će kasnije postati jedno od osnovnih učenja Pitagore i Sokrata , velikih posvećenika misterija, i velika maksima Slobodnog Zidarstva. Pitagorin odlazak u Egipat oko 535 g.p.n.e. desio se voljom faraona Amazisa koji Pitagoru upućuje u Tebu gde ga sveštenstvo, iz straha od kralja, prihvata uz neuobičajeno stroga pravila. Tek kada su videli da Pitagora sve spremno prihvata, dopustili su mu da prinosi žrtve i inicirali ga u Izidine misterije. Potvrdu ovih podataka nalazimo kod Laertjea koji nas izveštava da je Pitagora, boraveći u Egiptu, ''naučio jezik Egipćana... ulazio i u egipatska svetilišta i tamo su mu ispričali sve božanske tajne '' Kada je kralj Persije Kambiz II napao Egipat i kada je otpor Egipćana slomljen u zarobljeništvo je odveden i Pitagora. Dok je bio u Vavilonu, Pitagora je sarađivao sa Magima i bio

upućen u njihove svete obrede. Ovde se usavršio u aritmetici i muzici i ostalim matematičkim naukama koje je naučio od Vavilonjana. Pitagora je ostao u Vavilonu još dve godine da bi se 520. vratio na Samos koji je sada kontrolisao Darije a već 518. preselio u grad Kroton na jugu Apeninskog poluostrva, u koloniji Velika Grčka gde će stvoriti novo sedište helenske prosvete i moći. Ovde će biti osnovana jedna od prvih Zapadu poznatih masonskih radionica najpre pod vođstvom samog Pitagore a kasnije i njegovih učenika. Legenda kaže da je Pitagoru na Krotonu prvi put slušalo preko šest stotina ljudi od kojih većina nisu bili filosofi već ljudi zadivljeni njegovom pojavom i načinom života. U isto vreme Pitagora, kao predstavnik aristokratske političke misli, vrlo brzo je stekao i veliki broj političkih istomišljenika, s obzirom da je Velika Grčka bila aristokratska. Bratstvo koju je na Krotonu osnovao Pitagora i njena organizcija predstavljale su novinu u dotadašnjem podučavanju ali i u etičkofilosofskom učenju. Poznato je da su učenici škole uveli zajednicu dobara – što će se kasnije sresti kod prvih hrišćana – koja nije trebalo da bude lažna figura jednakosti već uzajamno izjednačavanje, ispomoć među posvećenima i kao takva najistinskiji izraz duboke posvećenosti. Od samog osnivanja bratstva Pitagora je ustanovio pravila za sve članove koja je sam najdoslednije poštovao. Članovi su se obavezivali zakletvom na lojalnost prema samom učitelju kao i jedni prema drugima, morali su da čuvaju tajnu pred profanima , imali su tajne znakove raspoznavanja dok su Pitagorina predavanja slušali isključivo noću. Bezuslovno su se pridržavali etičkih propisa i tek onda, ako su položili ispit, smeli su lično da dođu pred učitelja i u njegov dom što su smatrali za svoju veliku sreću. U skladu sa filosofskim učenjem, učenici nisu smeli da jedu meso, jaja i pasulj.Vino nije bilo zabranjeno ali se preporučivala voda. Najstrožije je bilo zabranjeno ubijanje životinja koje čoveku ne nanose ozledu ili uništavanje uzgojenog drveta. Od njih se očekivalo da se oblače jednostavno a ponašaju skromno, da se '' nikada ne prepuštaju smehu, a ipak ne izgledaju strogo''. Nije trebalo da se zaklinju bogovima jer ''svaki čovek treba tako da živi da bude dostojan da mu se veruje bez zakletve''. Nisu smeli da

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE

prinose krvne žrtve, već da se klanjaju pred oltarima koji nisu ukaljani krvlju. Poštovanje zakona je bilo obaveza. Pri kraju dana trebalo je da sami sebe upitaju kakva su zla počinili, koje su dužnosti zanemarili, kakvo su dobro učinili. Uvođenje u pitagorejsko društvo podrazumevalo je, dakle, pored očišćenja tela kroz apstinenciju i samokontrolu, očišćenje uma naučnim studijama. Istovremeno, pripadnici bratstva delili su se prema stepenima kojima su pripadali. Istoričari slobodnog zidrstva navode podelu na učenika na četiri stepena učenja: prvi stepen su činili akuzmatičari (nazivani i egzotericima) koji nisu bili inicirani i mogli su samo da slušaju predavanja, drugi stepen je podrazumevao izučavanje osnovnih principa filosofije, teologije i drugih nauka dok je na trećem stepenu, nazvanom stepen savršenstva, započinjalo očišćenje. Četvrti stepen nazivan je pojavljivanje i tek oni koji su inicirani na ovaj stepen mogli su da postavljaju pitanja učitelju i da saznaju sve istine.U svakom slučaju, učenici nisu mogli da vide samog Pitagoru za vreme predavanja nisu mogli da vide jer su se predavanja održavala noću a bili su obavezani na ćutanje punih pet godina. Članovi višeg stepena uzdržavali su se od jedenja mesa i boba, pridržavali se dijetetičkih i higijenskih pravila, imali su sve zajedničko, pazili na bračnu čistotu, razvijali smisao za lepote i radosti porodičnog života i negovanjem međusobne odanosti i vernosti prema članovima bratstva utvrđivali moralnu solidarnost. Da se ovde nije radilo o praznim rečima već o etičkom stavu sprovedenom u delo, govori primer Klinija iz Taranta koji je, pošto je čuo da je pitagorejac Proro u nekoj političkoj nevolji izgubi imanje, otputovao u Kirenu sa blagom da pomogne postradalog brata koga nikada pre toga nije video. Pored ovog, ostao je zabeležen kao idealan primer bratskog prijateljstva odnos dvojice pitagorejaca Damonija i Fintije, koje je kasnije nemački pesnik Šiler opevao u pesmi '' Jemstvo''. Za samog Pitagoru Laertje piše da je bio vrlo sposoban da stvara prijateljstva i kada bi saznao da ''neko zajedno s njim ima njegove simbole smesta bi sklopio sa dotičnim poznanstvo i učinio ga svojim prijateljem'' što možda i najbolje ilustruje duh poverenja koji je vladao među pitagorejcima. Pitagorejci su prvi u helenskom svetu priznali ženama ravnopravnost. Jamvlih u katalogu Pitagorejske škole nabraja niz imena članica koje su bile ili žene ili ćerke ili sestre članovima bratstva. Među njima su se najviše isticale Timiha, Filtija a naročito Pitagorina učenica i žena Teana i njene ćerke Mija i Dama koje su imale povlasticu da otvaraju religiozne litije žena. Pitagora je Dami ostavio svoje spise sa napomenom da se ne saopštavaju nikome izvan porodice zbog čega ih je ova ostavila svojoj ćerki Bitali. Filosofija Pitagore donela je u antički svet dva potpuno originalna filosofska polazišta: učenje o metempsihozi ili ponovnom rađanju duše i filosofiju broja kao osnove svega. Sve ostale ideje iz oblasti etike,

društvenog uređenja, geometrije , muzike i astronomije koje je Pitagora sa bratstvom poučavao i proučavao a naročito religijske postavke nužno su bile vezane za ova dva postulata. Sam Pitagora je pričao kako je ranije već bio na Zemlji kroz četiri ličnosti. Svega ovoga se sećao i mogao da priča o svom boravku u Hadu zahvaljujući tome što je od Hermesa izmolio sećanje na besmrtnost. Treba naglasiti da je Pitagorino učenje o ponovnom rađanju duše bilo revolucionarno i reformatorsko u sredini i vremenu u kojima je poniklo, onoliko koliko je nekoliko stoleća kasnije bilo Isusovo učenje. Sa osnovama učenja o ponovnom rađanju duše Pitagora se najverovatnije sreo za vreme svog ropstva u Vavilonu Pitagorina ideja o ponovnom rađanju duše bila je očigledna suprotnost sa dotadašnjim kultom mrtvih i s njim povezanim masovnim pojavama sujeverja- prizivanjem mrtvih i pričama o avetima. Učenje o ponovnom rođenju duše delovalo je pročistiteljski i oživelo staru ideju o moći duše i njenom postojanju i posle smrti što se oštro suprotstavilo homerskoj koncepciji o pričljivim senkama počivših. Pitagora je učio najpre da je duša besmrtna i da se preobražava u druge vrste živih bića; zatim da se sve što dolazi na svet ponovo rađa u određenom ciklusu i da ništa nije apsolutno novo; kao i da se prema svemu onom što u sebi nosi život, mora odnositi kao prema onom što nam je srodno. U ovom učenju primetan je uticaj orfizma s tim što ga Pitagorino učenje dodatno oplemenjuje: dok orfizam uči da se duša može sjediniti sa božanskim samo preko primernog života, koji je uslovljen asketizmom, poštovanjem rituala i apstinencije kao i meditacije o onostranom svetu, pitagorejska askeza, kao već naređena, nije bila askeza za već nečistu savest nego askeza za one čiste sa jedinim zadatkom- da bi ostali čisti. Cilj pitagorejske askeze bio je održavanje čoveka u raspoloženju koje ga čini dostojnim ljudskog postojanja. U direktnoj vezi sa učenjem o ponovnom rođenju duše na putu ka pročišćenju je i zabrana većine namirnica koje su se do tada koristile u svakodnevnoj upotrebi: zabranio je upotrebu mesa, nekih vrsta riba i boba i ostalih mahunarki. Zabrana korišćenja boba je onaj deo Pitagorinog učenja koji nam govori o velikoj vezi pitagorizma i pitagorejki sa poštovanjem ženskog, materinskog pricipa u misterijama. Maternitet se ogleda u svetoj prirodi jaja i mahuna tako da je jesti životinje koje rađaju iz jajeta greh usled njihove veze sa materinstvom isto koliko i jesti mahune koje su nosioci života. Usled toga Pitagora dopušta da se jedu petlovi (osim belih, koji su posvećeni Mesecu) ali zabranjuje da se jedu kokoši i tako dalje istom analogijom. Pitagorino učenje o broju je jedan od prvih pokušaja postavljanja pitanja o kvalitativnoj strani zakonitosti u prirodi. Dok je miletska filosofija prirode u osnovu svega što postoji stavljala materijalni prauzrok, nazivajući a čas ''vodom'', čas '' apejronom'', čas '' vazduhom'', dotle su pitagorejci polazili od broja kao suštine svega. Aristotel je zapisao da su se ''pitagorejci prvi posvetili matematici i unapredili je smatrajući da su matematička načela u osnovi svih bića, a kako su

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE

brojevi prvi među načelima... oni su smatrali da su brojevi elementi svih bića i da je čitavo nebo harmonija i broj. ''Sve se u prirodi meri, potčinjava broju, u broju je suština svih stvari tako da upoznati svet, njegovu zakonitost i strukturu znči upoznati brojeve koji njime upravljaju. ''Broj, to su sva nebesa '' predstavlja osnovno pitagorejsko metafizičko-matematičko načelo. Za pitagorejce sastojci broja su '' parno i neparno, a da je od njih parno neograničeno a neparno ograničeno; jedno proizilazi iz obadva (jer je ono i parno i neparno), a brojevi iz jednog; a i čitavo nebo, kao što je rečeno, jeste broj ''Na osnovu ovog Aristotelovog zapažanja očigledno je da su pitagorejci broj shvatili prostorno – jedan je tačka, dva je linija, tri je površina, četiri je čvrsto telo. U prilog ove tvrdnje je i činjenica da su pitagorejci na taj način shvatali ''tetraktis'', figuru koju su oni smatrali za svetu. Tetraktis ili sveti broj predstavljao je zbir 1+2+3+4 daje 10. Pitagorejci su prema svom ranije iznetom stavu da je neparni broj , jer je ograničen pa samim tim određen i savršen, bolji nego parni koji je neodređen i nesavršen pa su prema tome sastavili tabelu od deset suprotstavljenih pojmova iz kojih se proizvodi sve ostalo To su: 1. ograničeno- neograničeno, 2. parno- neparno, 3. jedno- mnogo, 4. desno- levo, 5. muško- žensko, 6. mirno- pokretno, 7. ravnosavijeno, 8. svetlo-tamno, 9. dobro-zlo, 10. kvadrat-pravougaonik. Iz ovakvog učenja je proistekao pojam o harmoniji do kojeg je Pitagora došao proučavanjem veza između muzike i matematike. Otkriće harmonije kao ujedinjenja raznovrsnog, pomirenja kontrasta predstavljaju deo etičkog učenja Pitagore po kome će ostati poznat. Pitagorejci su vrline svodili na brojeve smatrajući da različite vrline predstavljaju harmonije suprotnosti, dok su za vrlinu smatrali da je harmonija. Oktava je najveća harmonija u skali a kako su ljubav i prijateljstvo harmonija to je ljubav = 8. Isto tako su pitagorejci smatrali da se pavednost sastoji jednakog pomnoženog jednakim, ili iz kvadrata ili iz kubnog broja, zato što ona vraća isto za isto. Tako je 10 zbir svetih brojeva (1+2+3+4) , svešteni broj. S obzirom da su se u Pitagorinoj školi proučavale aritmetika, geometrija,astronomija i muzika, sasvim je razumljivo da su pitagorejci najviše doprineli baš u ovim granama. Pored toga što su pitagorejci prvi koji su reč mathematike koristili sa značenjem matematika ( do njih se ona koristila za učenje bilo čega), dali su veliki doprinos u razvitku astronomske nauke. Sam Pitagora je otkrio mnogo teorema iako je ona po kojoj je najpoznatiji –tzv. Pitagorina teorema- doneta iz Vavilona. Pitagora je formulisao teoriju proporcije i kroz nju i ''primenu površina'' stvorio geometrijsku algebru. Pretpostavlja se da je upravo studija proporcija navela Pitagoru da muziku svede na broj. Pitagora je prva osoba koja je Zemlju nazvala okruglom i dala svetu ime kosmos. Po

Pitagori, Zemlja je okrugla zato što je među čvrstim telima najlepša kugla (sfera) a među figurama-krug. Pošto sva tela koja se kreću po prostoru proizvode zvuk čija visina zavisi od veličine i brzine tela, znači da svaka planeta u svojoj orbiti, kako je tvrdio Pitagora, proizvodi zvuk u srazmeri sa svojom brzinom kretanja koj se sa svoje strane povećava sa njenom razdaljinom od Zemlje. Po učenju o harmoniji i ove različite note čine harmoniju ili '' muziku sfera '' koju nikada nećemo čuti upravo zato što je čujemo sve vreme. Vasionski sklad i ta harmonija sfera kao univerzalni sistem sajedinstva treba da se ostvare i u ljudskom društvu tako da Pitagora svojim učenjem vrši ''poporodičavanje i podruštvenjivanje vasione kao i povasionjivanje porodice i društva jer harmonija vasione silazi u domaćinstvo pojedine kuće i u domaćinstvo države.'' Iz pitagorejskog shvatanja vasione razvio se heliocentrični sistem u kome se ogleda i njihova socijalno-politička misao. U središtu vasione nalazi se vaseljensko ognjište (koje se još zove '' Divov dom'', ''žrtvenik'' ili '' veza i mera prirode'' ) oko koga, kao izvora stvaralaštva, vode kolo druga nebeska tela: nebo (sfera nekretnica), Saturn, Jupiter, Mars, Merkur, Afrodita, Sunce, Mesec, Zemlja i Suprotna zemlja. Postojanje Suprotne planete zamerio je pitagorejcima Aristotel pišući kako im je cela vasiona broj: devet je tela na nebu što se vide, a oni dodaju Suprotnu zemlju da ih bude deset. Međutim, početkom 21. stoleća identifikovana je upravo ova deseta planeta.U pitagorejskom heliocentrizmu vidi se mesto u kome se svi konci helenskog shvatanja sveta ovde sastaju: '' živa radost što je izaziva postojanje, ljubavlju ispunjeno poštovanje svemira kojim upravljaju božanske sile, veliki smisao za lepotu, meru i sklad i veoma prisno osećana milina zbog spokojstva u državi i porodici.'' Pitagorino učenje i organizacija bratstva karakteristična je i po tome što je u potpunosti izjednačila muškarca i ženu. Time je dokazano ne samo to da se ne radi o onome što je podrazumevala klasična filosofija već o nečem mnogo dubljem kao što je poštovanje ženskog pricipu pri čemu je učenjem o seobi duše uspostavljena i jednakost polova u najdubljem smislu. Pitagora je vezan za ženski princip – delfijska proročica Pitonija proriče njegovo rođenje, od delfijske sveštenice Temistokleje – Aristokleje prima znanja, Demetra mu preko herakla daje lek, prema Hermipu njegov boravak u Hadu beleži majka a on rukopise zaveštava svojoj supruzi Teano koja ih ostavlja svojoj ćerki Damo. Ženski princip kao noseći, životvorni princip je za pitagorejce svetinja i sa time u skladu treba razumeti savet koji Teano daje nekoj ženi da kada ide mužu zajedno sa haljinom skine i stid a kad odlazi da ga ponovo obuče zajedno s haljinom. Upitana '' koji stid?'' ona je odvratila :'' Onaj zbog koga me zovu ženom .'' Dakle, ona koja zatrudni i rađa nosi u sebi svetu prirodu materinstva i onu koja utemeljuje ženski princip; poštovanje fizičkog materinstva kao svetinje uobličava i odnos pitagorejaca prema braku. Prema shvatanju pitagorejaca, rađanje dece je dužnost a sama obljuba se posebno naglašava. Iz Teaninog odgovora povodom jedne druge prilike, jasno je da supruzi ne treba očišćenje pre nego što uđe u Demetrin

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE

hram kao što je to zahtevano u egipatskim plemenima. Za neispunjenje dužnosti ispašta se u Demetrinom podzemnom dom jer je to ogrešenje o svetinju žene. Sa druge strane, veliki značaj je imalo odbacivanje orijentalnih običaja kao što je polno opštenje sa majkom, sestrom ili ćerkom kao i svakog afroditskog heterizma koji Pitagoru suzbija ukazivanjem na njiljadugodišnji greh sramnog dela lokridskog Ajanta. Bahoven skreće pažnju da se Pitagora najodlučnije suprotstavljao posledicama kulta Afrodite i izopčenjima kulta Dionisa pri čemu se, u toj antiafroditskoj usmerenosti, pitagorejci i epikurejci skoro prepliću. Povezivanje Pitagore za demetrijski princip produžava se i u drugim pojavama. Svoju pobožnost je obavljao jedino na žrtveniku Apolona Životvornog na Delosu stavljajući samo pšenicu, ječam i žrtvene kolače dok je Demetri prineo zahvalnost za spoznaju teoreme u vidu bika načinjenog od pšeničnog brašna čime se jasno stavlja do znanja da je Demetra i izvor darova duha, kreativna snaga. U poštovanju zapovesti da se ne lomi hleb ( kao Demetrin plod) nalazi se još jednom princip poštovanja materniteta iz čega sledi da se narodi ujedinjuju oko neizlomljenog hleba. Koliko je poštovanje demetrijskog principa imalo prevagu nad ostalima, vidi se iz činjenice da je na Pitagorinom mestu podignut Demetrin hram. Pored navedenog, pitagorejski spisi nazvani Sveta reč koje je, po tradiciji, zapisala Pitagorina majka za vreme njegovog boravka u Hadu prikazani od strane pojedinih autora kao spisi o Demetrijinim misterijama dok je sam Pitagora doveden u vezu sa Eleusinskim misterijama povezanim sa kultom Demetre i gradom Flijem koji se odlikovao Demetrinim misterijama. Ženski, stvaralački princip pronalazimo i u podatku da je Pitagora predavanja držao isključivo noću koja je u orfizmu itekako poštovana kao pramajka svega jer hrani i odgaja mudrog Krona, starija je od svetlosti, pominje se pre dana kojim vlada. Otuda je kod pitagorejaca sveti karakter noćnih proročanstava ili proročanstava u snu kao i pojava da se ovakva proročanstva vezuju prvenstveno za žene. Samim tim što je neraskidivo vezana za materinski pricip, noć je pravda; zbog toga se obavljanje sudske službe članova areopaga vrši noću, dok se stanovnice Atlantide odevaju u crno kao sudije u borbi na nemesijkim pogrebnim igrama, sedaju na zemlju i presuđuju noću. Osnov idealnog društva pitagorejaca očitava se u njihovoj etici koju nisu odvajali od politike. Pitagora je odbacivao i tiranidu i demokratiju smatrajući da oba oblika, s obzirom da se protive svođenju na matematičke formule, sadrže u sebi nešto neharmonično i sklono samovolji i zato po njegovoj političkoj doktrini samo aristokratija uma i karaktera može upravljati državom. Pitagorina filosofija politike iznosi da nema većeg zla od anarhije kao i da, zbog toga, oni koji upravljaju treba da budu ne samo naučno tj. Stručno obrazovani već i da čoveku budu

prijatelji, a oni kojima se upravlja treba da budu ne samo poslušni nego i odani onima koji upravljaju. Tek ovim i ovakvim konceptom postignuta je neophodna harmonija među suprotnostima. Bratstvo je prikupljalo i vaspitavalo najbolje i najsposobnije snage iz mnogih drugih južnoitalskih gradova a kako je glas njegovih pristalica često bio presudan, to je bratstvo vremenom postajalo država u državi. Pitagorejci su uskoro bili među značajnijim, ako ne i prvim, ljudima u skoro svim gradovima Velike Grčke i Sicilije te je postepeno sva vlast u južnoitalskim gradovima prešla u njihove ruke i trajala duže od jednog stoleća. Sam Pitagora nije učestvovao u vlasti ni u jednom gradu ali je svakako njegova reč bila od presudnog značaja zbog čega ga Platon označava samo kao osnivača jednog naročitog načina privatnog života, oštro ga razdvajajući od državnika i zakonodavca. U sukobima pristalica demokratije i aristokratije pitagorejci, zagovornici aristokratske ideje vlasti, bili su poraženi. Na Krotonu je na čelo nezadovoljnih građana stao najbogatiji - Kilon koga je svojevremeno Pitagora isterao iz škole kao nedostojnog učenja a njemu je iz redova siromašnih pridružen Ninon.. Već u prvom naletu 40 pitagorejaca koji su se tajno skupili u kući krotonskog građanina Milona bilo je opkoljeno i zajedno sa kućom spaljeno. Jamvlih piše da su samo dva pitagorejca- Lizis i Arhita- uspeli da se spasu. Sam Pitagora je prema istom izvoru uspeo da pobegne na Metapont gde se četrdeset dana uzdržava od jela i gladuje do smrti u hramu Muza koji je nakon njegove smrti, a u njegovu čast, bio posvećen Demetri. Pitagorejsko bratstvo je sa daleko smanjenim uticajem nastavilo da postoji u naredna tri stoleća u različitim grupama širom grčke, dajući naučnike kao što je bio Filolaj iz Tebe i državnike poput Arhita koji je bio diktator Taras i Platonov prijatelj. U Arhitinoj ličnosti se ispoljila ona harmonija za kojom je težio svaki pitagorejac: bio je filosof, naučnik (matematičar i fizičar), muzičar i sedam puta strateg koji nikada nije izgubio bitku. Svojim državničkim radom on je od Taranta napravio središte helenske odbrambene borbe protiv varvarskih nasrtaja i u svojoj ličnosti ostvario ideal filosofa vladara. On kao da je svojom ličnošću i načinom života, uporedo sa samim Pitagorom, nadahnuo Sokrata da jedno stoleće kasnije kaže: ''Kraljevi i rukovodioci nisu oni koji žezla drže, ni oni koji su izabrani od ma kojih, ni oni koji su dobili kockom, ni oni koji su nasiljem oteli, ni oni koji su prevarili, nego oni koji umeju da vladaju''

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE

Br. N.O. L.”Nemanja” Or.Niš

NULTA GODINA ISTINSKE SVETLOSTI Prva moja ozbiljnija priča o masoneriji dogodila se kod prijatelja iz detinjstva, a kasnije i mog garanta. Sva dotadašnja saznanja o slobodnom zidarstvu bila su površna, banalna ili masonskim rečnikom krajnje profana. Razmišljanje, u tom momentu, da ću i sam postati mason bilo je izvesno koliko i moj put u kosmos. A postao sam mason.U prvom momentu bio sam preplavljen ogromnim brojem informacija, pojmova, novih likova i imena, načinom odevanja, pravilima ponašanja. I sam sam imao nebrojano mnogo pitanja kako za druge tako i za samog sebe. Ali je od samog početka mog bitisanja u masoneriji odzvanjala jedna reč, SVETLOST. Masonom se postaje onoga trenutka kada se primi svertlost, Tri Velike Svetlosti, Tri Male Svetlosti, Godina Istinske Svetlosti. Šta je u pojmu svetlost toliko vašno? Zašto u masoneriji svelost zauzima, koliko ja shvatam, jedno od centralnih mesta? Saznanja koja su meni bila potrebna, za razumevanje ove teme, svakako su kako je i kada nastala svetlost? Odgovor na pitanje kako je nastala svetlost, a to je neodvojivo od momenta nastanka sveta, našao sam u Svetom pismu, odnosno Starom zavetu: ‚‚U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božiji dizaše se nad vodom. I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost. I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame. I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.‚‚ Sledeće pitanje je kada je nastala svetlost, odnosno svet, i da li je sve to moguće staviti u neke vremenske okvire? U dostupnoj literaturi najčešće se ponavljaju dva datuma. Prvi 4004. godina pre rodjenja Hrista. O ovoj godini naviše je raspravljao irski nadbiskup Džejms Ašer daleke 1654.god. Njegovo tumačenje je generalno prihvaćeno od strane crkve a usvojio ga je i Anderson u svojim Konstitucijama iz 1723.god. Biskup Lajtful je još precizniji. Prema njegovim razmišljanjima Svet je nastao 23.oktobra 4004. god.p.n.e. u 9 sati ujutru. Drugi datum je 4000 godina p.n.e. Ova godina spominje se u Bibliji izdatoj u Oksfordu 1679.god., a spominje ga i Hence, teoretičar masonerije. Kako god, prema biblijskoj tradiciji ili legendi, Bog je stvorio svet ili 4004. ili 4000. godine pre nove ere. Ulaziti u bilo kakve detaljnije rasprave o ovim pitanjima, s obzirom na moje dosadašnje bavljenje Svetim pismom, smatram

krajnje neprimerenim. Sa dobijanjem odgovora kako i kada je nastala svetlost mogao sam da razumem priču o Nultoj Godini Istinske Svetlosti, odnosno o momentu od kada se u masoneriji računa vreme i šta je to masonska era/era masonica E:.M:./ U slobodnom zidarstvu postoje različiti rituali po kojima odredjene obedijencije rade. Samim tim je i računanje masonske ere ili masonskog datuma različit. Obedijencije koje rade po Starom i prihvaćenom škotskom obredu za početak masonske ere uzimaju momenat stvaranja sveta, pa i svetlosti, a to je 4000. god. p.n.e. Masonsko vreme se formira tako što se na postojeći kalendarski datum ili običnu eru doda 4000 god. Ovako formiran datum označava se kao godina svetlosti ili anno lucis / skraćeno A..L../ Našao sam podatak da se u francuskoj masoneriji od 1755. god. koristi fraza godina istinske svetlosti ili anno veritas lucis /skraćeno A:.V:.L:. L an de la grand lumiere/. Računanje vremena na ovaj način koristi se i u našoj obedijenciji. Znači, mi se sada nalazimo u 6005. Godini Istinske Svetlosti. Kao kuriozitet pomenuo bih članak Prinstona koji u svojoj ediciji iz 1772.god lamentira da masoni za svoja okupljanja moraju da iznajmljuju taverne ili sale za bankete. Na ulaznim vratima jedne od prostorije stajalo je obaveštenje o sledećem sastanku sa datumom 5765.A:.V:.L:./ Godina Istinske Svetlosti/. U knjizi “Hiramov ključ” nalazim interesantnu postavku: ’’Datiranje Anno mundi znači od početka sveta, što je po slobodnim zidarima, 4000. god.pre nove ere, kada se sumerska civilizacija navodno materijalizovala ni iz čega.‘‘ Postoje mnoge varijante skraćenice A:.L:./ tako da umesto anno lucis može da znači anno latomorum, anno litotomorum, anno lapidariorum. Sve nabrojane reči imaju prefiks lato, lito ili lapido što bi značilo kamen ili alatke za obradu kamena, a koristile su se ili se još uvek koriste za određivanje vremenskog perioda u masoneriji. Zanimljivo je upoznati se sa drugačijim načinima računanja vremena u zavisnosti od rituala, obedijencije ili stepena. godina Anno depositionis /A:.Dep:./ postavljanja. Ona označava trenutak završetka gradnje Solomonovog hrama a to je 1000 god. pre Hrista, tako da se na tekuću godinu doda još 1000 godina. Koristi se na stepenu Royal end Select Masters . Anno inventionis / A:.I:./ Zorovavelj je 530. godine pre Hrista započeo obnovu drugog hrama /prvi je Solomonov/ pa se tih 530 godina dodaje na postojeći kalendar. Ovaj način računanja koristi se na stepenu Royal arch Masons. Anno mundi /A:.M:./ ili Anno hebrico /A:.H:./ koristi se u škotskim obredima na višim stepenima i označava momenat stavaranja sveta

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE

prema jevrejskoj hronologiji a to je 3760 godina pre nove ere,te se toloko godina I dodaje na sadašnje vreme. Anno ordinis /A:.O:./ predstavlja datum osnivanja Templarskog reda što se desilo 1118. god. posle Hrista.

Na kraju je ostala jedna više ili manje bitna ili nebitna nedoumica. Ako postoji istinska svetlost možda postoji i neka ne istinska, lažna svetlost ili kako se poslovično kaže lažni sjaj. Možda će se odgovor dobiti u nekom od narednih radova. Br.Ž.P. U.K.U. L.'. «Sloboda» Or.Beograd

SIMBOLIKA NEOBRAĐENOG KAMENA U slobodnom zidarstvu neobrađen kamen predstavlja simbol neofita tj. upravo iniciranog masona neposredno posle obreda inicijacije, koji još uvek nema dovoljno znanja da bi prisustvovao izgradnji Univerzalnog hrama , ali žarko želi da postane kubni i uglačani kamen. U masonskom hramu nalazi se sa leve strane, pod stepenicama Orijenta. Lenhof u delu '' Slobodni zidar '' piše: ''Biblija , uglomer i šestar tri su velike svetlosti masonerije. Biblija svetlosti iznad nas, ne kao dogmatska vlast već kao izraz vere u etičko uređenje sveta; uglomer, svetlost u nama samima, simbol ideja dužnosti i obaveze, etičke aktivnosti; šestar svetlost oko nas, simbol bratstava u službi čovečanstva. Svako oruđe, svaki radni predmet u ovom hramu ima simboličko značenje, a takođe ritam udaraca malja majstora i dvojice nadzornika koji mu asistiraju u vođenju radova, govori naročitim jezikom. Neprekidno ponavljajući podseća masona da je '' neobrađeni kamen'' koji treba da postane uglačan, ako iz njega želimo da dobijemo slobodnu i etički izdvojenu ličnost koja je potrebna arhitekturi čovečanstva''. Kako se proces klesanja nebrađenog kamena simbolički vrši dletom, treba skrenuti pažnju da je u ovom slučaju dleto simbol munje, delatnik nebeske volje koja prodire materiju a najčešće je shvaćeno kao intelektualni zrak koji prodire u ličnost, što bi, opet simbolično, moglo biti predstavljanje delovanja Božanske energije na svesno potčinjenog slobodnog zidara u cilju njegovog daljeg samousavršavanja . Da bi dospeo do pomoćnika tj. onoga koji poseduje znanja potrebna da bi aktivno učestvovao u izgradnji

Univerzalnog hrama, učenik mora da radi na svom kako stručnom, tako i etičkom samousavršavanju , uvek imajući pred sobom kao zvezdu vodilju učenje sadržano u jednoj rečenici uklesanoj na stubu hrama u Delfima : '' Spoznaj samoga sebe !''. Tek nakon strpljivog rada na sebi, vremenom, postaje kubni kamen spreman da jednoga dana bude deo Univerzalnog hrama. Jedno od ranijih pogrešnih shvatanja je da slobodni zidar do određenog stepena teži ka samousavršavanju kao i da samo prva tri stepena predstavljaju neobrađen kamen. Kao što kamen, kao simbol postojanosti, prelazi najpre iz stanja neobrađenosti u kubni kamen, tako se i svaki slobodni zidar, bez obzira u kom je stepenu, neprestano podvrgava samoispitivanju i samousavršavanju pritom koristeći sva predviđena sredstva ne bi li nastavio proces učenja. Delovanjem njegove slobodne volje i htenja, uz pomoć Velikog Arhitekte, kamen će biti obrađen i vremenom će dobiti oblik Kubnog kamena ; na tom stupnju, on će, usled posedovanja određenih znanja, biti spreman za aktivno učešće u izgradnji Univerzalnog hrama. Sada je već inicirani spreman da dominira nad materijom . Neobrađeni kamen se nalazi na Orijentu, odmah uz Oltar zakletve na kome se nalaze Tri Velike Svetlosti Slobodnog Zidarstva – uglomer, šestar i Biblija. Neobrađeni kamen, simbol neofita tj. upravo iniciranog brata, nalazi se na ovom mestu simbolički govoreći kako su Znanje, Mudrost i Istina na Istoku izražavajući napred navedenu težnju učenika da strpljivim radom dodje do Svetla. Br. D.M. L.'. «Nemanja» Or.Niš

VELIKA NACIONALNA LOŽA SRBIJE I CRNE GORE