Putnik - Dajana Gabaldon

Naslov originala: Diana Gabaldon VOYAGER Copyright © 1994. by Diana Gabaldon Copyright © 2009. za srpsko izdanje, portaLibris.

Mojoj deci Lori Džulijet, Samjuelu Gordonu i Dženifer Rouz, koja su mi dala srce, krv i kosti ove knjige.

Zahvalnost Autor najdublje zahvaljuje: Džeki Kantor, kao i uvek, jer je redak i izuzetan izdavač, koji smatra da je u redu ako je knjiga dugačka sve dok je dobra; mom mužu Dagu Votkinsu za njegovo literarno oko, njegove primedbe (npr. „Opet bradavice?” ) i šale za koje uporno tvrdi da sam ukrala od njega i dala ih Džejmiju Frejzeru; mojoj starijoj ćerki Lori, koja kaže: „Ako ponovo dođeš da mom odeljenju pričaš o pisanju, pričaj samo o knjigama i ne govori im o penisima kitova, važi?”; mom sinu Samjuelu, koji ode do potpuno nepoznatih ljudi u parku i kaže: „Jeste li pročitali knjigu moje majke?”; mojoj mlađoj ćerki Dženi, koja kaže: „Mama, zašto nisi uvek našminkana kao na koricama knjiga?”; Margaret J. Kembel, naučnici; Beriju Fodgenu, engleskom pesniku, i Pindensu Činoli Oleroso Loventon Grinpis Ludoviku, psu, što su mi velikodušno dozvolili da njihove ličnosti iskoristim kao osnovu za izlete mašte (gospodin Fodgen želi da bude zabeleženo da njegov pas Ludo nikada u stvari nije pokušao da polno opšti sa nečijom nogom, drvenom ili nekom drugom, ali razume pojam umetničke slobode); Periju Noltonu, koji je osim toga što je izvanredan književni agent i fontana znanja o kuglanju, o svim mogućim jedrima i jarbolima i ostalim pomorskim stvarima, kao i o istančanosti francuske gramatike i o pravom načinu da se jelenu izvadi utroba; Robertu Rajflu, poznatom stručnjaku za to koje biljke gde rastu i kako izgledaju dok to rade; Katrini (koja se preziva ili Boji ili Fraj – sećam se samo da je imalo nekakve veze sa kuvanjem) za korisne informacije o tropskim bolestima, naročito o živopisnim navikama loa-loa crva; Majklu Li Vestu za podrobne opise Jamajke, uključujući regionalni dijalekt i narodna predanja; dr Mahlonu Vestu za savete o trbušnom tifusu; Vilijamu Krosu, Polu Bloku (i Polovom ocu) i Kristini Vu (i Kristininim roditeljima) na dragocenoj pomoći oko bogatstva kineskih reči, istorije i kulturnih odnosa; mom svekru Maksu Votkinsu, koji mi je, kao i uvek, pružao korisna objašnjenja o izgledu i navikama konja, uključujući i to na koju se stranu okreću kada vetar duva; Pegi Linč za to što je htela da zna šta bi Džejmi rekao da vidi sliku svoje ćerke u bikiniju; Lizi Bakan zato što mi je ispričala priču o pretku njenog muža koji je preživeo Kaloden; dr Gariju Hofu za medicinske detalje; Fej Zahari za ručak i kritički komentar; Sju Smajli za

kritičko čitanje i predlaganje krvnog zaveta; Dejvidu Pijavki na materijalu o Jamajki i njegovom najpoetičnijem opisu vazduha posle oluje u Karibima; Ijanu Makimonu Tejloru i njegovom bratu Hamišu Tejloru za izuzetno korisne sugestije i ispravke u pisanju i pravilnu upotrebu gelskog jezika; i, kao i uvek, raznim članovima CompuServe Literary Foruma, uključujući Dženet Makonahi, Martu Brengle, Akuu Lezli Houp, Džona L. Mejera, Džona E. Simsona Mlađeg, Šeril Smit, Alitu, Normana Šimela, Voltera Houna, Karen Peršing, Margaret Bol, Pola Solajna, Dajanu Endžel, Dejvida Čajfeca i mnoge druge, što su bili zainteresovani, pokretali korisne diskusije i smejali se na pravim mestima.

Prolog Kada sam bila mala, nikada nisam htela da gazim u barice. Ne iz nekog straha od udavljenih glista i mokrih čarapa; bila sam, uglavnom, neuredno dete, koje je blaženo ignorisalo prljavštinu bilo koje vrste. Razlog je bilo to što nisam mogla da se nateram da poverujem da to savršeno glatko prostranstvo nije ništa više od tankog filma vode preko čvrste zemlje. Verovala sam da je to otvor nekog bezdana. Ponekad sam, kada bih videla mreškanje vode koje je izazvao moj prolazak, mislila da je barica nezamislivo duboka, more bez dna u kojem leže skriveni lenji koluti pipaka i sjajne krljušti ogromnih tela sa oštrim zubima, nemih i razbacanih po velikim dubinama. A onda bih, gledajući dole u odraz, videla svoje okruglo lice i kovrdžavu kosu na netaknutom plavetnilu i umesto toga pomislila da je barica ulaz ka još jednom nebu. Ako bih zagazila, smesta bih pala i nastavila da padam sve dublje i dublje, u plavi prostor. Jedino doba kada bih se usudila da prođem kroz baricu bilo je u suton, kada se pojave zvezde. Ako bih pogledala u vodu i tamo videla osvetljenu tačkicu, mogla sam da prođem kroz nju bez straha – jer ako upadnem u baricu i dalje u svemir, mogla bih da se u prolazu uhvatim za zvezdu i da budem bezbedna. Čak i sada kada vidim baricu na putu, moj um nekako zastane – mada ne i moje noge – a zatim žurno nastavim dalje, ostavljajući za sobom samo odjek misli. Šta ako ovog puta padneš?

PRVI DEO

Bitka i muške ljubavi

1

Gozba Korbijevih Mnogo se hajlendskih starešina borilo, Mnogo je hrabrih ljudi palo. Sama smrt je drage volje primljena, Sve za škotskog kralja i zakon. - „Zar Se Nećeš Vratiti?”

16. april 1746.

M

rtav je. Nos mu je, međutim, bolno pulsirao, što je smatrao čudnim u datim okolnostima. Iako je imao mnogo poverenja u razumevanje i milost svog stvoritelja, u sebi je krio onaj ostatak elementarne krivice zbog kojeg se svi plaše mogućnosti da stignu u Pakao. Ipak, sve ono što je čuo o Paklu nateralo ga je na pomisao da je mala verovatnoća da bi muke namenjene njegovim nesrećnim stanovnicima bile svedene samo na bolni nos. S druge strane, ovo nije mogao da bude Raj, po nekoliko osnova. Pod jedan, on ga nije zaslužio. Pod dva, mesto nije tako izgledalo. I pod tri, sumnjao je da slomljen nos može biti nagrada blagoslovenima išta više nego kazna prokletima. Pošto je o Čistilištu uvek mislio kao o nekakvom sivom mestu, slabo crvenkasto svetlo koje je bojilo sve oko njega izgledalo je prikladno. Pomalo mu se razbistrilo u glavi i vraćala mu se sposobnost razmišljanja, mada polako. Neko, pomislio je prilično ljutito, treba da se pojavi i da mu pošteno kaže kakva je presuda, pre nego što propati i suviše da bi se pročistio i napokon ušao u carstvo Božje. Nije bio siguran očekuje li đavola ili anđela. Nije imao pojma o tome kakvo je osoblje Čistilišta; to nije bilo gradivo o kojem je učitelj pričao u njegovim đačkim danima. Dok je čekao, počeo je da nagađa kakva će još mučenja morati da podnese. Imao je brojne površinske i duboke posekotine, tu i tamo modrice, a i bio je prilično siguran da je ponovo slomio domali prst desne šake – teško ga je bilo zaštititi jer je štrčao onako ukočen, sa nepokretnim

zglobom. Ništa od toga, međutim, nije bilo strašno loše. Šta još? Kler. To ime ga je preseklo posred srca i izazvalo bol mučniji od bilo čega što je njegovo telo ikada moralo da podnese. Da je uopšte više i imao pravo telo, bio je siguran da bi se ono presamitilo u agoniji. Znao je da će biti ovako kada ju je poslao nazad do kamenog kruga. Duhovna patnja mogla se smatrati uobičajenim stanjem za Čistilište i on je sve vreme očekivao da će bol zbog razdvajanja biti njegova glavna kazna – dovoljna, pomislio je, da podmiri sve što je ikada učinio: uključujući ubistvo i izdaju. Nije znao da li je onima u Čistilištu dozvoljeno da se mole ili ne, ali je ipak pokušao. Gospode, molio je, samo da ona bude bezbedna. Ona i dete. Bio je siguran da bi ona mogla uspeti da stigne do kruga sama; tek dva meseca trudna, još uvek je bila laka i brzonoga – i najtvrdoglavija odlučna žena koju je ikada upoznao. Ali, da li je uspela u opasnom prelasku na mesto sa kojeg je došla – neizvesnom klizanju kroz nekakve tajanstvene slojeve koji leže između tada i sada, nemoćna u stisku kamena – on to nikada neće saznati i pomisao na to bila je dovoljna da zaboravi čak i na pulsiranje u nosu. Vratio se prekinutom inventarisanju telesnih povreda i užasno se uznemirio kada je otkrio da mu izgleda leva noga nedostaje. U kuku je osećao nekakvo bockanje i trnjenje, ali dalje ništa. Verovatno će se osećaj vratiti, ako ne kada konačno stigne u Raj, onda makar na sudnji dan. Na kraju krajeva, njegov zet Ijan sasvim se lepo snalazio s drvenom štulom, koja je zamenjivala njegovu izgubljenu nogu. I pored toga, mučila ga je sujeta. Ah, mora da je to; kazna ima za cilj da ga izleči od greha sujete. Pripremio se za najgore, odlučan da sve što ga snađe prihvati hrabro i koliko god može pokorno. Ipak, nije mogao da se suzdrži već je oklevajući pružio ruku (ili ono što je koristio kao ruku) da opipa gde se tačno završava ud. Ruka je udarila u nešto čvrsto i prsti su se upleli u mokru, zamršenu kosu. Naglo se uspravio i uz nešto muke razlomio sloj osušene krvi koja mu je ulepila kapke. Sećanje je nagrnulo i on je glasno zastenjao. Pogrešio je. Ovo jeste Pakao, a Džejms Frejzer, na nesreću, ipak nije mrtav. Telo nekog muškarca ležalo je preko njegovog. Njegova mrtva težina drobila mu je levu nogu, što je objašnjavalo nedostatak osećaja. Glava,

teška poput potrošenog đuleta, licem je pritiskala njegov stomak, a vlažna, zamršena kosa bila je tamna i rasuta po njegovoj mokroj košulji. Trgnuo se nagore od iznenadne panike; glava se zakotrljala u stranu na njegovom krilu, a napola otvoreno oko tupo je zurilo naviše iza pramenova kose koji su ga zaklanjali. To je bio Džek Rendal. Njegov fini crveni kapetanski mundir od natopljenosti je bio tako taman da je izgledao skoro crn. Džejmi je nekako pokušao da odgurne telo, ali nije imao snage; njegova ruka se slabašno raširila na Rendalovom ramenu, a lakat druge ruke iznenada je popustio kada je pokušao da se osloni na njega. Ponovo je pao na leđa, nebo je bilo bledosivo od susnežice i vrtoglavo se kovitlalo iznad njega. Glava Džeka Rendala bestidno je poskakivala na njegovom stomaku dok je dahtao. Pritisnuo je dlanovima ravno u blatnjavo tlo – hladna voda je pokuljala između njegovih prstiju i pokvasila mu košulju na leđima – i nekako se izmigoljio u stranu. Nešto toplote se zadržalo između njih; kada je mlitavi teret polako oslobođen skliznuo, ledena kiša mu je izloženo telo pogodila poput udarca i on se žustro stresao od iznenadne hladnoće. Dok je bauljao boreći se sa svojim izgužvanim, blatnjavim pledom, čuo je zvuke koji su nadjačavali zavijanje aprilskog vetra – udaljene povike i jauke i cviljenje – poput dozivanja duhova na vetru. I svuda, prodorno graktanje vrana. Desetina vrana, sudeći prema zvuku. Ovo je čudno, pomislio je kao kroz maglu. Ptice ne bi trebalo da lete po ovakvoj oluji. Poslednjim trzajem je oslobodio pled ispod sebe i nespretno ga prebacio preko svog tela. Kada je pružio ruku da pokrije noge, video je da su mu kilt i leva noga natopljeni krvlju. Prizor ga nije uznemirio – izgledao je neodređeno, samo interesantno – tamnocrvene mrlje davale su kontrast sivkastozelenoj boji močvarnih biljaka oko njega. Odjeci bitke su mu slabili u ušima i on je kalodensko bojište prepustio graktanju vrana. Mnogo kasnije, probudilo ga je dozivanje njegovog imena. „Frejzeru! Džejmi Frejzeru! Jesi l’ tu?” Ne, pomislio je ošamućeno. Nisam. Gde god da se to nalazio dok je bio u nesvesti, bilo je bolje nego ovo. Ležao je u malom useku, dopola ispunjenom vodom. Susnežica je prestala, ali ne i vetar; zavijao je preko močvare, oštar i leden. Nebo se smračilo skoro do crnog – mora da pada

veče. „Kažem ti, video sam ga kako ide ovamo dole. Odmah pored velikog bokora vresa.” Glas je stizao iz daljine i jenjavao dok se čovek s nekim ubeđivao. Nešto je zašuškalo kraj njegovog uva, pa je okrenuo glavu i video vranu. Stajala je na travi korak dalje, mrlja vetrom razbarušenog crnog perja, posmatrajući ga okom sjajnim kao perla. Nakon što je zaključila da on ne predstavlja nikakvu pretnju, okrenula je vrat sa spontanom lakoćom i svoj debeli oštri kljun zabola u oko Džeka Rendala. Džejmi se trgnuo, kriknuo od gađenja i uzvrpoljio se, što je vranu nateralo da odleprša, krešteći uspaničeno. „Hej! Tamo!” Začulo se šljaskanje po močvarnom zemljištu, neko lice se pojavilo pred njim i on je osetio ruku na ramenu. „Živ je! Makdonalde, dođi! Pomozi ovde – neće taj moći sam da hoda.” Bilo ih je četvorica, ali su ga s teškom mukom uspravili. Ruke je bespomoćno prebacio preko ramena Juana Kamerona i Ijana Makinona. Hteo je da im kaže da ga ostave; kada se probudio setio se da je nameravao da umre, ali je bilo suviše teško odupreti se milini njihovog društva. Od odmora mu se povratio osećaj u utrnuloj nozi i bio je svestan koliko je rana ozbiljna. U svakom slučaju, umreće brzo; hvala bogu što neće morati da bude sam, u mraku. „Vode?” Osetio je pehar na usnama i pridigao se tek koliko da popije vodu, pazeći da je ne prospe. Nečija ruka je nakratko pritisnula njegovo čelo i nestala. Goreo je. Osećao je plamenove iza kapaka kada bi ih zatvorio. Usne su mu bile ranjave i ispucale od temperature, ali je to bilo bolje od jeze, koja je povremeno nailazila. Kada ga uhvati groznica, mogao je bar mirno da leži; drhtanje od jeze budilo je uspavane demone u njegovoj nozi. Murtag. Imao je užasan osećaj u vezi sa svojim kumom, ali nije mogao da mu da oblik. Murtag je mrtav; znao je da je sigurno tako, ali nije znao zašto i kako to zna. Dobra polovina hajlendske vojske je izginula, poklana u baruštini – toliko je uspeo da zaključi iz priče ljudi u seoskoj kući, ali on sam se nije sećao bitke.

Borio se i ranije s vojskama i znao je da takav gubitak pamćenja nije neobičan kod vojnika; viđao je to, mada nikada lično nije doživeo. Znao je da će mu se pamćenje vratiti i nadao se da će biti mrtav pre toga. Pomerio se zbog te pomisli i od pokreta mu je kroz nogu sevnuo oštar bol, od kog je zastenjao. „Džejmi, dobro si?” Juan se podigao na lakat pored njega, a njegovo zabrinuto lice bilo je iznureno na svetlu zore. Krvavi zavoj mu je bio omotan oko glave, a na kragni su bile mrlje boje rđe od rane na glavi, koju je okrznuo metak. „Aha, poslužiću nečemu.” Podigao je ruku i dodirnuo Juanovo rame u znak zahvalnosti. Juan ju je potapšao i ponovo legao. Vrane su se vratile. Crne kao sama noć, otišle su na leglo kada se smrklo, ali su se vratile sa zorom – ptice rata su došle da se goste mesom palih. Oko koje je okrutni kljun kljucnuo isto je tako moglo biti moje, pomislio je. Osećao je svoje očne jabučice ispod kapaka, okrugle i tople, ukusne pihtijaste zalogaje koji se neumorno kotrljaju uzaludno tražeći zaborav, dok izlazeće sunce njegove kapke pretvara u tamne i krvavocrvene. Četvorica iz grupe su se okupila oko jedinog prozora seoske kuće i tiho razgovarala. „Da probamo da pobegnemo?”, rekao je jedan, pokazujući glavom napolje. „Isuse, čoveče, najbolji među nama jedva mogu da teturaju – a najmanje ih je šestorica koji uopšte ne mogu da hodaju.” „Ako možete da hodate, idite”, rekao je čovek s poda. Napravio je grimasu prema svojoj nozi, umotanoj u ostatke iscepanog kilta. „Ne razvlačite se zbog nas.” Dankan Makdonald se s mrgodnim osmehom okrenuo od prozora, odmahujući glavom. Prozorsko svetlo se odbilo od grubih crta njegovog lica, produbljujući bore od umora. „Ne, čekaćemo”, rekao je. „Pod jedan, Engleza ima ko vašaka na zemlji; s prozora možeš da ih vidiš kako se roje. Nema čoveka koji bi sada pobegao čitav sa Dramosija.” „Čak i oni koji su juče zbrisali s bojišta neće stići daleko”, upao je tiho Makinon. „Zar nisi čuo engleske trupe kako noću prolaze brzim maršem? Zar misliš da bi im teško palo da progone do smrti rulju kao što smo mi?”

Niko ništa nije rekao; svi su oni vrlo dobro znali odgovor. Mnogi Hajlenderi su jedva mogli da stoje na bojištu pre bitke, izmučeni hladnoćom, umorom i glađu. Džejmi je okrenuo lice zidu moleći se da su njegovi ljudi krenuli na vreme. Lalibroh je zabačen; ako su uspeli da se dovoljno udalje od Kalodena, mali su izgledi da će biti uhvaćeni. A ipak, Kler mu je rekla da će Kamberlendove trupe zaći duboko preko granica i opustošiti Hajlends u želji za osvetom. Pomisao na nju ovog puta je izazvala samo talas nepodnošljive žudnje. Bože, da mu je ona sada ovde, da spusti ruke na njega, da mu neguje rane i njegovu glavu stavi u svoje krilo. Ali, ona je otišla – otišla dvesta godina daleko od njega – i hvala gospodu što je to uradila! Suze su polako potekle ispod njegovih sklopljenih kapaka i on se bolno prevrnuo na stranu da ih sakrije od drugih. Gospode, samo da ona bude bezbedna, molio se. Ona i dete. Negde sredinom popodneva u vazduhu se iznenada osetio miris paljevine. Ulazio je kroz nezastakljene prozore. Bio je gušći od mirisa dima baruta, jedak i sa primesom užasnog smrada, koji je podsećao na pečeno meso. „Spaljuju mrtve”, rekao je Makdonald. On jedva da se pomerio sa stolice pored prozora za sve vreme otkad smo u kolibi. Izgledao je kao mrtvačka glava, kose crne kao ugljen i ulepljene prljavštinom, sklonjene nazad s lica, na kojem se videla svaka kost. Povremeno bi se u baruštini začuo kratki, ravan pucanj. Pucanj iz puške. Završni udarac koji su izvodili oni engleski oficiri koji su imali osećaj samilosti, pre nego što bi nesrećnik u kariranom bio bačen na lomaču zajedno sa njegovim srećnijim drugovima. Kada je Džejmi podigao pogled, Dankan Makdonald je još uvek sedeo pored prozora, ali je žmurio. Pored njega, Juan Kameron se prekrstio. „Neka i prema nama imaju toliko milosti”, prošaputao je. Imali su je već sutradan. Upravo je prošlo podne kada su noge u čizmama prišle seoskoj kući i vrata se širom otvorila na nečujnim kožnim šarkama. „Hriste.” Bio je to prigušeni uzvik zbog prizora u seoskoj kući. Vetar s vrata je uskomešao smrdljivi vazduh preko prljavih, blatnjavih, krvavih

tela koja su ležala ili sedela zgurana na zemljanom podu. Nije bilo ni reči o mogućnosti pružanja oružanog otpora – nisu imali volje i nije bilo svrhe. Jakobiti su jednostavno sedeli, iščekujući zadovoljstvo njihovog posetioca. On je bio major, sav nalickan i svež u uniformi bez nabora, sa uglancanim čizmama. Pošto je kratko zastao da osmotri one koje je tu zatekao, zakoračio je unutra s poručnikom za petama. „Ja sam lord Melton”, rekao je osvrćući se okolo kao da traži vođu ovih ljudi, nekoga kojem bi bilo najprikladnije da se obrati. Dankan Makdonald je i sam brzo pogledao okolo, pa polako ustao i pognuo glavu. „Dankan Makdonald od Glen Ričija”, rekao je. „I ostali”, mahnuo je rukom, „ranije pripadnici armije Njegovog veličanstva kralja Džejmsa.” „Tako sam i pretpostavio”, rekao je Englez uzdržano. Bio je mlad, u ranim tridesetim, ali je posedovao samopouzdanje iskusnog vojnika. Pažljivo i polako je pogledao jednog po jednog čoveka, a zatim je ruku zavukao u šinjel i izvukao presavijeni list papira. „Imam ovde naređenje Njegove visosti, vojvode od Kamberlenda”, rekao je. „Ovlašćenje da se na licu mesta pogubi svako za koga se utvrdi da je učestvovao u izdajničkoj buni koja je upravo minula.” Još jednom je preleteo pogledom po kolibi. „Ima li ovde nekoga ko tvrdi da nije izdajnik?” Škoti su se jedva čujno nasmejali. Nevinost, sa čađi od bitke još uvek na njihovim licima, ovde na ivici bojnog polja pretvorenog u klaonicu? „Ne, lorde”, rekao je Makdonald sa najdiskretnijim osmehom na usnama. „Sve sami izdajnici. Da li ćemo, onda, biti obešeni?” Meltonovo lice se zgrčilo u grimasu blage odvratnosti, a zatim je ponovo postalo ravnodušno. On je bio nežne građe, sa sitnim finim crtama lica, ali i pored toga je uspešno nametao svoj autoritet. „Bićete streljani”, rekao je. „Imate jedan sat da se pripremite.” Zastao je i brzo pogledao poručnika kao da se plaši da možda zvuči preterano velikodušno pred svojim potčinjenim, ali je nastavio. „Ako neko od vas želi pribor za pisanje – da možda napiše pismo – uslužiće vas službenik koji je sa mnom.” Kratko je klimnuo glavom Makdonaldu, naglo se okrenuo i otišao. Bio je to turoban sat. Nekolicina je iskoristila ponuđeno pero i mastilo i

žurno pisala uz kosi drveni dimnjak jer nije bilo druge čvrste površine za pisanje. Drugi su se tiho molili ili jednostavno sedeli, čekajući. Makdonald je molio milost za Džajlsa Makmartina i Frederika Mareja koji imaju jedva po sedamnaest godina i koje ne bi trebalo smatrati odgovornim koliko i njihove starije. Zahtev je odbijen i dečaci su sedeli zajedno, bledih lica naspram zida, držeći se za ruke. Džejmi je osećao veliku tugu zbog njih – kao i zbog drugih ovde, odanih prijatelja i hrabrih vojnika. Za sebe je osećao samo olakšanje. Više neće brinuti, više neće morati ništa da radi. Uradio je sve što je mogao za svoje ljude, za svoju ženu, za svoje nerođeno dete. Neka se sada ovaj telesni jad okonča i on će otići zahvalan što najzad može biti miran. Više radi reda nego što je osećao potrebu za tim, zažmurio je i počeo molitvu pokajanja, na francuskom, onako kako ju je uvek izgovarao. Mon Dieu, je regrette... a ipak to nije osećao; prekasno je za bilo kakvo kajanje. Da li će naći Kler čim umre, pitao se. Ili će možda, kao što je očekivao, do daljeg biti osuđen na razdvojenost? U svakom slučaju, videće je ponovo; držao se tog ubeđenja čvršće nego što je prigrlio crkvenu doktrinu. Bog ju je dao njemu; On će mu je i vratiti. Zaboravio je da se moli i umesto toga počeo da iza spuštenih kapaka priziva njen lik, oblinu obraza i slepoočnice, široko vedro čelo, koje ga je uvek dozivalo da ga ljubi, baš tamo, u onu malu glatku tačku između obrva, odmah iznad korena nosa, između bistrih očiju boje ćilibara. Zadržao je pažnju na obliku njenih usana, pažljivo zamišljajući njihovu punu, zanosnu krivinu i njihov ukus i osećaj i radost koje su izazivale. Molitva, škripa pera i kratki prigušeni jecaji Džajlsa Makmartina utihnuli su u njegovim ušima. Bilo je podne kada se Melton vratio, ovog puta u pratnji šestorice vojnika, kao i poručnika i službenika. Ponovo je zastao na vratima, ali je Makdonald ustao pre nego što je on uspeo da progovori. „Ja ću prvi”, rekao je i staloženo prešao preko kolibe. Međutim, kada je sagnuo glavu da prođe kroz vrata, lord Melton mu je spustio ruku na rukav. „Hoćete li mi reći vaše puno ime, gospodine? Moj će ga službenik zapisati.” Makdonald je pogledao službenika, gorak osmeh iskrivio je ugao njegovih usana. „Trofejna lista, je l’ tako? Aha, dobro.” Slegnuo je ramenima i ispravio

se. „Dankan Vilijam Makleod Makdonald od Glen Ričija.” Učtivo se poklonio lordu Meltonu. „Na usluzi – gospodine.” Izašao je na vrata i ubrzo se začuo zvuk jednog jedinog pištoljskog hica iz neposredne blizine. Dečacima su dozvolili da izađu zajedno, ruku još uvek čvrsto stegnutih dok su izlazili na vrata. Ostale su ubijali jednog po jednog i svakog su pitali za ime da bi ga službenik zapisao. Službenik je sedeo na stoličici pored vrata, glave pognute nad papire u krilu, ne podižući pogled dok su muškarci prolazili pored njega. Kada je došao red na Juana, Džejmi se s mukom izdigao na laktove i svom drugu stegnuo ruku, što je čvršće mogao. „Uskoro ću te ponovo videti”, prošaputao je. Juanova ruka je zadrhtala u njegovoj, ali se Kameron samo nasmejao. Zatim se jednostavno nagnuo preko, poljubio Džejmija u usta i pošao. Šestoricu koja nisu mogla da hodaju ostavili su za kraj. „Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer”, rekao je polako da bi službenik mogao da to tačno napiše. „Gazda Broh Tuaraha.” Strpljivo je sricao ime, a zatim pogledao u Meltona. „Moram da vas zamolim za uslugu, lorde, da mi pomognete da ustanem.” Melton mu nije odgovorio, već je zurio u njega, a njegov izraz blage odvratnosti promenio se u mešavinu zapanjenosti i nečeg sličnog probuđenom užasu. „Frejzer?” rekao je. „Od Broh Tuaraha?” „Taj sam”, strpljivo je rekao Džejmi. Zar ovaj čovek neće malo da požuri? Jedno je pomiriti se sa tim da ćeš biti streljan, ali slušati kako ubijaju tvoje drugove nešto je sasvim drugo i ne baš smirujuće. Ruke su mu se tresle od napora da se podupre, a creva, koja se jedina nisu pomirila sa onim što sledi, grčila su se i krčala od strepnje. „Da ti boga blesavog”, promrmljao je Englez. Sagnuo se i zagledao u Džejmija, koji je ležao u senci zida, zatim se okrenuo i rukom dao znak poručniku. „Pomozi mi da ga iznesem na svetlo”, naredio je. Nisu bili nežni dok su to radili i Džejmi je zastenjao kada ga je bol iz noge prostrelio pravo kroz teme. Na trenutak mu se zavrtelo u glavi i nije čuo ono što mu je Melton govorio. „Jesi li ti jakobit kojeg zovu Crveni Džejmi?”, upitao je ponovo,

nestrpljivo. Pitanje je u Džejmiju izazvalo talas straha; budu li saznali da je on čuveni Crveni Džejmi, neće ga streljati. U lancima će ga odvesti u London da mu sude – ratni trofej. A posle toga, kanap za vešanje, sečenje stomaka i vađenje utrobe dok napola zadavljen leži na platformi za vešanje. Njegova creva su još jednom dugo i bučno zakrčala; ni ona nisu imala visoko mišljenje o toj ideji. „Ne , rekao je što je odlučnije mogao. „Hajde da nastavimo s tim, a?” Ne obazirući se na njegove reči, Melton se spustio na kolena i razgrnuo okovratnik na Džejmijevoj košulji. Zgrabio je Džejmija za kosu i cimnuo mu glavu unazad. „Prokletstvo!”, rekao je Melton bodući ga prstom u grlo, odmah iznad ključne kosti. Tamo se nalazio mali trouglasti ožiljak, koji je lord izgleda i tražio. „Džejms Frejzer od Broh Tuaraha, riđa kosa i trouglasti ožiljak na vratu.” Melton je pustio kosu i čučnuo, nekako odsutno se trljajući po bradi. Zatim se pribrao i okrenuo poručniku, pokazujući na petoricu koja su ostala u kolibi. „Vodi ostale”, naredio je. Njegove svetle obrve su se spojile od snažnog mrštenja. Stajao je iznad Džejmija i mrštio se dok su ostali škotski zarobljenici odvođeni. „Moram da razmislim”, promrmljao je. „Boga mu, moram da razmislim!” „Uradite to”, rekao je Džejmi, „ako ste sposobni. Što se mene tiče, ja moram da legnem.” Naslonili su ga da ispružene noge sedi uza zid na drugoj strani, ali je to bilo previše za njega posle dva dana koja je preležao. Prostorija se pijano naginjala i svici su mu stalno sevali pred očima. Nagnuo se u stranu i spustio, zagrlio zemljani pod i žmureći čekao da mu prođe vrtoglavica. Melton je mrmljao sebi u bradu, ali Džejmi nije mogao da razazna reči; ionako mu nije bilo mnogo stalo do toga. Tada je na sunčevoj svetlosti prvi put je jasno video svoju nogu i bio je prilično siguran da neće poživeti toliko dugo da bude obešen. Duboko, ljuto crvenilo od zapaljenja širilo se od sredine butine nagore, mnogo svetlije od mrlja sasušene krvi. Sama rana je bila gnojava; kako je smrad drugih ljudi oslabio, mogao je da namiriše blagi slatkasto-odvratni miris izlučevine. Ipak, brzi metak kroz glavu izgledao je mnogo poželjnije

od bola i delirijuma smrti od infekcije. Da li si čuo pucanj, upitao se i zadremao, hladna nabijena zemlja bila je glatka i utešna poput majčinih grudi ispod vrelog obraza. U stvari, nije spavao, samo je kunjao od groznice, ali ga je Meltonov glas trgnuo. „Grej”, govorio je glas, „Džon Vilijam Grej! Znaš li to ime?” „Ne”, rekao je, ošamućen i zbunjen od sna i groznice. „Pazi, čoveče, il’ me ubij il’ idi, važi? Bolestan sam.” „U blizini Karijarika.” Meltonov glas je bio podsticajan, nestrpljiv. „Dečak, dečak svetle kose, od otprilike šesnaest godina. Sreo si ga u šumi.” Džejmi je začkiljio gore u svog mučitelja. Vid mu je bilo zamućen od groznice, ali je bilo nečeg neodređeno poznatog u licu sa finim crtama, sa onim krupnim, skoro devojačkim očima. „Oh”, rekao je, hvatajući jedno lice iz poplave likova koji su mu nasumice promicali kroz glavu. „Momčić koji je pokušao da me ubije. Da, sećam ga se.” Ponovo je zažmurio. U čudnom stanju groznice, osećaji kao da su se preplitali. On je slomio ruku Džonu Vilijamu Greju; fina dečakova kost pod njegovom rukom je u sećanju prerasla u kost Klerine podlaktice kada ju je istrgao iz stege kamenja. Hladan magličasti vazduh pomilovao mu je lice Klerinim prstima. „Probudi se, proklet bio!” Vrat mu je škljocnuo kada ga je Melton nestrpljivo pretresao. „Slušaj me!” Džejmi je umorno otvorio oči: „Da?” „Džon Vilijam Grej je moj brat”, rekao je Melton. „Ispričao mi je kako se susreo s tobom. Spasao si mu život i on ti je nešto obećao – da li je to istina?” S mnogo muke, Džejmi je misli usmerio na prošlost. Sreo je momka dva dana pre prve ustaničke bitke; škotske pobede kod Prestonpansa. Šest meseci prošlo je od tada, a izgledalo je kao da je prošla večnost; mnogo toga se dogodilo u međuvremenu. „Da, sećam se. Obećao je da će me ubiti. Ali neće mi smetati ako ti to obaviš umesto njega.” Kapci su mu ponovo padali. Da li mora da bude budan da bi ga streljali? „Rekao je da ti duguje dug časti, i to je tačno.” Melton je ustao, otresajući pantalone na kolenima, i okrenuo se svom poručniku, koji je posmatrao ispitivanje prilično zbunjen. „Ovo je đavolska situacija, Volase. Ova... ova jakobitska gnjida je slavna.

Čuo si za Crvenog Džejmija? Onog sa poternica?” Poručnik je klimnuo glavom i radoznalo pogledao kaljavu figuru u blatu kod svojih nogu. Melton se ogorčeno nasmejao. „Ne, sad ne izgleda tako opasno, zar ne? Ali on je i dalje Crveni Džejmi Frejzer, a Njegova visost bi bila prezadovoljna da čuje za tako slavnog zarobljenika. Još uvek nisu našli Čarlsa Stjuarta, ali bi nekolicina dobro poznatih jakobita skoro isto toliko zadovoljila rulju na Tauer hilu.” „Da pošaljem poruku Njegovoj visosti?” Poručnik je posegao za svojom kutijom za poruke. „Ne!” Melton se okrenuo i besno pogledao svog zatvorenika. „U tome je muka! Osim što je glavni mamac za vešala, ovaj prljavi bednik je takođe čovek koji je zarobio mog najmlađeg brata blizu Prestona i, umesto da ubije balavca kao što je zaslužio, spasao mu je život i vratio ga njegovim drugovima. Time je”, rekao je kroz stisnute zube, „navukao krvavo veliki dug časti mojoj porodici!” „Blago meni”, rekao je poručnik. „Dakle, ipak ne možete da ga predate Njegovoj visosti.” „Ne, boga mu njegovog! Ne mogu čak ni da streljam kopile, a da ne pogazim reč datu bratu!” Zatvorenik je otvorio jedno oko. „Ja neću nikome reći ako vi ne kažete”, predložio je i odmah ga ponovo zatvorio. „Umukni!” Melton je potpuno izgubio živce i šutnuo zatvorenika, koji je zastenjao od udarca, ali nije rekao ništa više. „Možda bismo mogli da ga streljamo pod nekim lažnim imenom”, korisno je predložio poručnik. Lord Melton je prezrivo pogledao svog pomoćnika, a zatim je pogledao napolje da proceni koje je doba dana. „Za tri sata biće mrak. Nadgledaću sahranjivanje ostalih pogubljenih zarobljenika. Nađi mala zaprežna kola i napuni ih senom. Nađi kočijaša – izaberi nekog diskretnog, Volase, to znači podmitljivog, Volase – i neka bude ovde čim se smrkne.” „Da, gospodine. Hmm, gospodine? Šta sa zarobljenikom?” Poručnik je stidljivo pokazao prema telu na podu. „Šta s njim?”, rekao je Melton grubo. „Suviše je slab i da puzi, a kamoli da hoda. Neće taj nikuda – bar ne dok ne stignu zaprežna kola.” „Zaprežna kola?” Zarobljenik je živnuo. U stvari, podstaknut uzbuđenjem uspeo je da se izdigne na jednu ruku. Zakrvavljene plave oči

sijale su razrogačene od panike ispod zamršene riđe kose. „Gde me šaljete?” Melton se okrenuo od vrata i uputio mu pogled žestoke netrpeljivosti. „Ti si vlasnik Broh Tuaraha, zar ne? Pa, šaljem te tamo.” „Neću da idem kući! Hoću da me streljate!” Englezi su se zgledali. „Bunca”, značajno je rekao poručnik i Melton je klimnuo glavom. „Sumnjam da će preživeti putovanje – ali njegova smrt bar neće ići meni na dušu.” Vrata su se čvrsto zatvorila iza Engleza, a Džejmi Frejzer je ostao sasvim sam – i još uvek živ.

2

Lov počinje Invernes 2. maj 1968.

N

aravno da je mrtav!” Klerin glas je bio oštar od uzbuđenja; odzvanjao je u polupraznoj radnoj sobi između ispreturanih polica za knjige. Ona je stajala naspram zida obloženog plutom poput zatvorenika koji čeka odred za streljanje, gledajući čas u svoju ćerku, čas u Rodžera Vejkfilda. „Mislim da grešite.” Rodžer se osećao užasno umorno. Protrljao je lice, a zatim uzeo fasciklu sa stola, onu u koju je zapisivao sve što je otkrio otkad su Kler i njena ćerka prvi put došle kod njega, tri nedelje ranije, i zatražile njegovu pomoć. Otvorio je fasciklu i polako prelistavao njen sadržaj. Kalodenski jakobiti. Ustanak ‘45. Hrabri Škoti koji su se ujedinili pod barjakom princa Čarlija Lepog, harajući kroz Škotsku poput plamenog mača – da bi ih na kraju uništio i porazio vojvoda od Kamberlenda na sivoj močvarnoj zemlji kod Kalodena. „Evo”, rekao je vadeći nekoliko spojenih listova papira. Stari rukopis je izgledao čudno na fotokopiji. „Ovo je spisak puka gospodara od Lovata.” Gurnuo je tanak svežanj papira prema Kler, ali je njena ćerka Brajana uzela listove od njega i počela da okreće stranice, blago mršteći svoje crvenkaste obrve. „Pročitaj ono u vrhu lista”, rekao je Rodžer. „Tamo gde piše oficiri.” „U redu. Oficiri”, pročitala je naglas. „Sajmon, gospodar od Lovata..” „Mladi Lisac”, prekinuo ju je Rodžer. „Lovatov sin. I još pet imena, je li tako?” Brajana je izvila jednu obrvu prema njemu, ali je nastavila da čita. „Vilijam Čizom Frejzer, poručnik; Džordž d’Ejmerd Frejzer Šo, kapetan; Dankan Džozef Frejzer, poručnik; Bajard Marej Frejzer, major”, zastala je, gutajući, pre nego što je pročitala poslednje ime, „... Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer, kapetan.” Spustila je papire, pomalo bleda. „Moj otac.”

Kler je brzo otišla do ćerke i stegla joj ruku. I ona je bila bleda. „Da”, rekla je Rodžeru. „Znam da je otišao u Kaloden. Kada me je ostavio... tamo kod kamenog kruga... nameravao je da se vrati na kalodensko bojište da spase svoje ljude koji su bili sa Čarlsom Stjuartom. I mi znamo da se vratio”, pokazala je glavom prema fascikli na stolu čija je smeđa površina bila prazna i bezazlena na svetlu lampe, „našao si njihova imena. Ali... ali... Džejmi...” Izgovaranje njegovog imena kao da ju je protreslo i ona je čvrsto stisla usne. Sada je bio red na Brajanu da pruži podršku svojoj majci. „Nameravao je da se vrati, rekla si.” Njene tamnoplave i ohrabrujuće oči davale su odlučnost licu njene majke. „Nameravao je da svoje ljude odvede dalje od bojišta i da se zatim vrati u bitku.” Kler je klimnula glavom, pomalo se oporavljajući. „Znao je da nema mnogo izgleda da pobegne; ako ga Englezi uhvate... rekao je da bi više voleo da umre u bici. Tako je nameravao da uradi.” Okrenula se Rodžeru, a njene oči bile su uznemireni ćilibari. Uvek su ga podsećale na oči sokola, kao da ona može da vidi mnogo dalje od većine ljudi. „Ne mogu da verujem da nije umro tamo – toliko je ljudi poginulo, a i on je to nameravao! Skoro polovina hajlendske vojske poginula je kod Kalodena, razorena topovskom vatrom i silnom paljbom mušketa. Ali ne i Džejmi Frejzer. „Ne”, rekao je Rodžer nepopustljivo. „Onaj delić koji sam vam pročitao iz Linklejterove knjige...” Pružio je ruku da uzme veliku belu knjigu pod nazivom Princ u vresu. „Posle bitke”, čitao je, „osamnaest povređenih jakobitskih oficira našlo je utočište u seoskoj kući pored močvare. Tu su ležali u bolovima, neprevijenih rana, dva dana. Posle toga, izvedeni su i streljani. Jedan čovek je, Frejzer iz puka gospodara Lovata, izbegao klaonicu. Ostali su sahranjeni u dvorištu kuće.” „Vidite?” rekao je, spuštajući knjigu i ozbiljno gledajući u dve žene preko njenih stranica. „Oficir, iz puka gospodara Lovata.” Zgrabio je spiskove. „I evo ih ovde! Samo njih šestorica. Dakle, znamo da čovek u seoskoj kući nije mogao da bude mladi Sajmon; on je dobro poznata istorijska ličnost i vrlo dobro znamo šta se desilo s njim. Povukao se s bojišta – nepovređen, pazite – sa grupom svojih ljudi i probio se na sever da bi nešto kasnije stigao u zamak Bofor, nedaleko odavde.” Mahnuo je neodređeno prema prozoru, koji se protezao celom visinom i iza koga je

slabašno svetlucala javna rasveta Invernesa. „Niti je muškarac koji je pobegao iz Lenahove seoske kuće jedan od preostala četiri oficira – Vilijam, Džordž, Dankan ili Bajard”, rekao je Rodžer. „Zašto?” Istrgnuo je još jedan papir iz fascikle i zamahao njime skoro pobedonosno. „Zato što su svi oni stradali kod Kalodena! Sva četvorica su ubijena na bojištu – našao sam njihova imena na spomen-ploči u crkvi kod Bejlija.” Kler je huknula, a zatim se spustila u staru kožnu stolicu iza stola. „Isuse Hriste”, rekla je. Zažmurila je i nagnula se napred s laktovima na stolu i glavom u rukama, a gusta kovrdžava smeđa kosa rasula se napred i sakrila njeno lice. Brajana je spustila ruku na Klerina leđa; njeno lice je bilo uznemireno kada se nagnula preko svoje majke. Bila je visoka devojka, krupnih finih kostiju, i njena duga riđa kosa sijala je na toplom svetlu stolne lampe. „Ako nije poginuo...”, počela je neodlučno. Klerina glava se naglo podigla. „Ali, on jeste mrtav!”, rekla je. Lice joj je bilo napeto i oko očiju su joj se videle sitne bore. „Pobogu, to je dvesta godina; i da nije poginuo kod Kalodena, sad je mrtav!” Brajana je ustuknula pred majčinom žestinom i oborila glavu tako da joj se riđa kosa – riđa kao kosa njenog oca – zanjihala pored obraza. „Pretpostavljam da je tako”, prošaputala je. Rodžer je video da ona obuzdava suze. Nije ni čudo, pomislio je. Prvo saznati da čovek kojeg si celog svog života volela i smatrala ocem u stvari nije tvoj otac, a odmah potom otkriti da je tvoj otac Škot iz Hajlendsa, koji je živeo dvesta godina ranije i da je verovatno nestao na nekakav užasan način, nezamislivo daleko od žene i deteta zbog čijeg spasenja se žrtvovao... Svakog bi to uzdrmalo, pomislio je Rodžer. Prešao je do Brajane i dodirnuo joj ruku. Ona ga je brzo, smeteno pogledala i pokušala da se osmehne. On ju je zagrlio, i još dok ju je sažaljevao zbog njene patnje mislio je o tome kako je čudesna, sva topla i meka i gipka u isto vreme. Kler je još uvek sedela za stolom, nepomična. Žute sokolove oči sada su poprimile nežniju boju, obnevidele od sećanja. Tupo su i nepomično zurile u istočni zid radne sobe, još uvek prekriven od poda do plafona beleškama i suvenirima koje je ostavio velečasni Vejkfild, Rodžerov pokojni poočim. I sam gledajući u zid, Rodžer je video obaveštenje za godišnji skup koje je poslalo udruženje Bela ruža – one ekscentrične duše pune entuzijazma

koje još uvek podržavaju ideal škotske nezavisnosti sastajući se nostalgično u čast Čarlsa Stjuarta i hajlendskih heroja koji su ga sledili. Rodžer je blago kašljucnuo. „Hm... ako Džejmi Frejzer nije nastradao kod Kalodena...”, rekao je. „Onda je verovatno umro ubrzo posle toga.” Kler je pogledala Rodžera pravo u oči, hladan izraz vratio se u žutosmeđe dubine. „Nemaš pojma kako je to bilo”, rekla je. „U Hajlendsu je vladala glad – nijedan muškarac nije jeo danima pre bitke. On je bio ranjen – mi to znamo. Čak i da se izvukao, ne bi bilo... nikoga da se brine o njemu.” Njen glas je malo zapeo kod ovoga; ona je sada lekar, isceliteljka je bila čak i tada, dvesta godina ranije, kada je zakoračila kroz krug uspravnog kamenja i našla sudbinu sa Džejmsom Aleksanderom Malkolmom Makenzijem Frejzerom. Rodžer je bio svestan obe žene; visoke devojke, koja je drhtala u njegovom naručju, i žene za stolom, tako mirne, tako uravnotežene. Ona je putovala kroz kamenje, kroz vreme; bila je osumnjičena da je špijun, uhapšena kao veštica, istrgnuta nezamislivim hirom sudbine iz ruku svog prvog muža Frenka Rendala. A tri godine kasnije njen drugi muž Džejms Frejzer vratio ju je nazad kroz kamenje, trudnu, u očajničkom naporu da nju i nerođeno dete spase od nadolazeće propasti. Naravno, pomislio je u sebi, pretrpela je mnogo toga. Međutim, Rodžer je istoričar. Poseduje nezasitu, amoralnu radoznalost naučnika, suviše jaku da bi je obuzdalo obično saosećanje. Štaviše, neobično je svestan treće osobe u porodičnoj tragediji, u koju se nehotice upleo – Džejmija Frejzera. „Ako nije poginuo kod Kalodena”, počeo je ponovo, odlučnije, „onda bih možda mogao da saznam šta se s njim desilo. Hoćete li da pokušam?” Čekao je bez daha, osećajući Brajanin topli dah kroz svoju košulju. Džejmi Frejzer je živeo i umro. Rodžer je nejasno osećao da je njegova dužnost da sazna celu istinu; da žene Džejmija Frejzera zaslužuju da saznaju o njemu sve što je moguće. Za Brajanu, takvo znanje bi bilo sve što će ikada imati od oca, kojeg nikada nije upoznala. A za Kler – iza pitanja koje je on postavio bila je misao koja jednostavno nije još doprla do nje, onako ošamućene od šoka: ona je prešla vremensku barijeru dva puta ranije. Mogla bi, možda bi mogla da to uradi ponovo. A ako Džejmi Frejzer nije stradao kod Kalodena... Čim joj je ta misao pala na pamet, video je kako je svest o tome zasvetlucala u zamagljenim očima boje ćilibara. Obično je bila bleda; sada je njeno lice pobelelo do nijanse slonovače na nožu za pisma, koji je ležao

na stolu. Njeni prsti su se obavili oko noža, stežući ga tako snažno da su joj zglobovi na šakama iskočili. Dugo nije progovorila. Njen pogled je odlutao do Brajane i na tren se zadržao na njoj, a zatim se ponovo vratio na Rodžera. „Da”, rekla je šapatom tako tihim da ju je jedva čuo. „Da. Saznaj mi to. Molim te. Saznaj.”

3

Frenk i potpuno otkriće Invernes 9. maj 1968.

P

ešački saobraćaj na mostu preko reke Nes bio je gust jer je narod žurio kućama na užinu i čaj. Rodžer je išao ispred mene, njegova široka ramena štitila su me od tiskanja gomile oko nas. Osećala sam snažno lupanje svog srca o tvrdu koricu knjige koju sam stezala uz grudi. Uvek je to radilo kada bih zastala da razmislim šta mi to zbilja radimo. Nisam bila sigurna koji je od dva moguća izbora gori; da saznam da je Džejmi Frejzer poginuo kod Kalodena ili da saznam da nije. Daske na mostu šuplje su odzvanjale pod nogama dok smo se vukli nazad prema sveštenikovoj kući. Ruka me bolela od knjiga koje sam nosila, pa sam ih premestila u drugu ruku. „Pazi na svoj prokleti točak, čoveče”, viknuo je Rodžer, vešto me gurajući u stranu kada se neki radnik na biciklu zaleteo oborene glave kroz gužvu na mostu i zamalo me zgnječio uz ogradu. „Izvini”, dopro je izvinjavajući povik i vozač je mahnuo rukom preko ramena, dok se bicikl provlačio između dve grupe školske dece koja su išla kućama na užinu. Osvrnula sam se nazad preko mosta da vidim mogu li Brajanu spaziti iza nas, ali od nje nije bilo ni traga. Rodžer i ja smo popodne proveli u Društvu za očuvanje antikviteta. Brajana je otišla dole do Kancelarije hajlendskih klanova da pokupi fotokopije čitavog spiska dokumenata koja je Rodžer probrao. „Rodžere, veoma je ljubazno od tebe što se ovoliko mučiš”, rekla sam podižući glas da bih se čula iznad jeke mosta i huka reke. „Nije to ništa”, rekao je on pomalo nespretno i zastao da ga sustignem. „Radoznao sam”, dodao je smeškajući se. „Znate vi istoričare – ne mogu da ostave zagonetku na miru.” Zamahnuo je glavom pokušavajući da bez ruku iz očiju skloni vetrom nanetu tamnu kosu. Znam istoričare. Živela sam s jednim dvadeset godina. Ni Frenk nije hteo da ostavi na miru ovu zagonetku, a nije bio voljan ni da je reši. Ali,

Frenk je mrtav već dve godine i sada je red na mene – mene i Brajanu. „Jesi li već čuo nešto od dr Linklejtera”, upitala sam kada smo se spustili niz luk mosta. Budući da je bilo kasno popodne, sunce je bilo još visoko, tako daleko na severu gde smo se mi nalazili. Uhvaćeno među lišće lipa na obali reke, sijalo je ružičasto po granitnom spomeniku palim borcima koji se nalazio ispod mosta. Rodžer je zavrteo glavom, žmirkajući od vetra. „Ne, ali je prošlo tek sedam dana od kada sam pisao. Ako ne budem čuo ništa do ponedeljka, pokušaću da telefoniram. Ne brinite”, nasmešio mi se šeretski, „bio sam veoma oprezan. Samo sam rekao da mi zbog studije koju radim treba spisak jakobitskih oficira koji su se našli u Lenahovoj seoskoj kući posle Kalodena ako postoji i bilo kakav podatak o onome koji je preživeo to pogubljenje, koji može da me uputi na originalne izvore.” „Poznaješ li Linklejtera”, upitala sam i rasteretila svoju levu ruku tako što sam knjige naslonila na bok. „Ne, ali sam zahtev napisao na memorandumu koledža Baliol i taktično se pozvao na gospodina Čizrajta, mog starog mentora, koji zaista poznaje Linklejtera.” Rodžer je namignuo umirujuće i ja sam se nasmejala. Njegove oči su bile blistave, čistozelene, svetle naspram maslinaste kože. Moguće je da nam iz radoznalosti pomaže da saznamo Džejmijevu istoriju, ali sam prilično svesna da njegovo interesovanje ima mnogo dublje korene nego što je rekao – da je u vezi s Brajanom. Takođe, znam da je i ona zainteresovana. Doduše, ne znam da li je to i Rodžer shvatio. Ponovo u radnoj sobi pokojnog velečasnog Vejkfilda, spustila sam knjige na sto i sa olakšanjem se sručila u fotelju pored ognjišta, a Rodžer je otišao da donese čašu limunade iz kuhinje. Disanje mi se smirilo pošto sam popila oporu tekućinu, ali su otkucaji mog srca bili i dalje nepravilni dok sam gledala preko impresivne gomile knjiga koje smo doneli. Da li je Džejmi u nekoj od njih? I ako jeste... moji dlanovi su se ovlažili na hladnom staklu, pa sam potisla tu misao. Pomislila sam kako ne smem da gledam suviše napred i kako je mnogo bolje sačekati i videti šta možemo da otkrijemo. Rodžer je pregledao police u radnoj sobi, tražeći druge mogućnosti. Velečasni Vejkfild, Rodžerov pokojni poočim, bio je i dobar istoričar amater i pravi hrčak; pisma, časopisi, brošure i leci, stare i savremene knjige – sve je bilo natrpano jedno pored drugog na policama. Rodžer je oklevao, a zatim je njegova ruka pala na kamaru knjiga na

obližnjem stolu. To su bile Frenkove knjige – zadivljujući rad, koliko sam mogla da procenim čitajući hvalospeve na prašnjavim omotima. „Jeste li ikada pročitali ovo”, upitao je podižući veliku knjigu s naslovom Jakobiti. „Ne”, rekla sam. Srknula sam osvežavajući gutljaj limunade i zakašljala se. „Ne”, ponovila sam. „Nisam mogla.” Nakon mog povratka, odlučno sam odbijala da pogledam bilo koji materijal koji se bavi škotskom prošlošću i pored toga što je osamnaesti vek bio jedna od oblasti Frenkove specijalnosti. Znajući da je Džejmi mrtav i suočena s neminovnošću da živim bez njega, izbegavala sam sve što je moglo da ga vrati u moje misli. Jalov posao – nije bilo načina da ga izbacim iz glave pošto me je Brajana svakodnevno podsećala na njega. Ipak, nisam mogla da čitam knjige o Lepom Princu – tom užasnom, beskorisnom mladom čoveku – niti o njegovim sledbenicima. „Shvatam. Samo sam pomislio da možda znate da li bi ovde moglo da bude nečeg korisnog.” Rodžer je zastao, rumenilo se pojačalo na njegovim jagodicama. „Da li je – hm, da li je vaš muž – Frenk, mislim”, dodao je brzo, „da li ste mu rekli... mmm... za...” Njegov glas je lagano utihnuo, prigušen od posramljenosti. „Pa, naravno da jesam”, rekla sam malo oštro. „Šta si mislio – da sam ušetala u njegovu kancelariju nakon što me nije bilo tri godine i rekla: Oh, zdravo, dragi, šta bi danas hteo za večeru?” „Naravno da niste”, promrmljao je Rodžer. Okrenuo se od mene i zagledao u police s knjigama. Njegov potiljak je bio tamnocrven od stida. „Izvini”, rekla sam i duboko udahnula. „To je opravdano pitanje. Samo što je – ipak, malo osetljivo.” Ne baš malo. Bila sam i iznenađena i zaprepašćena kada sam shvatila koliko je rana još duboka. Spustila sam čašu na sto. Ako budemo nastavili sa ovim, biće mi potrebno nešto mnogo jače od limunade. „Da”, kazala sam. „Rekla sam mu. Sve o kamenju – o Džejmiju. Sve.” Rodžer je na trenutak zaćutao, a zatim se napola okrenuo tako da sam mu mogla videti samo jake, oštre crte profila. Nije gledao mene, već u kamaru Frenkovih knjiga, u zadnju stranu omota s Frenkovom fotografijom, u vitkog i tamnog i lepog Frenka, koji se smeši budućim naraštajima. „Da li vam je poverovao?”, tiho je upitao Rodžer. Usne su mi bile lepljive od limunade, pa sam ih liznula pre nego što

sam odgovorila. „Ne”, rekla sam. „U početku nije. Mislio je da sam luda, čak je tražio da me psihijatar pažljivo ispita.” Nasmejala sam se, kratko, ali me je zapamćeni bes naterao da stegnem pesnice. „Kasnije, znači?” Rodžer se okrenuo prema meni. Rumenilo je nestalo s njegovog lica i u njegovim očima sam videla samo radoznalost. „Šta je mislio?” Duboko sam udahnula i zažmurila. „Ne znam.” Mala bolnica u Invernesu mirisala je nepoznato, na dezinfekciono sredstvo s fenolom i na štirak. Nisam mogla da mislim i pokušala sam da ne osećam. Povratak je bio mnogo užasniji od mog opasnog putovanja u prošlost jer sam tamo bila obavijena zaštitnim slojem sumnje i neverice o tome gde se nalazim i šta se dešava, i živela sam u stalnoj nadi da ću pobeći. Sada suviše dobro znam gde sam i znam da bega nema. Džejmi je mrtav. Lekari i sestre su pokušali da razgovaraju ljubazno sa mnom, da me hrane i da mi donose piće, ali u meni nije bilo mesta ni za šta drugo sem za tugu i užas. Rekla sam im svoje ime kada su me pitali, ali nisam htela da govorim dalje. Ležala sam u čistom belom krevetu, prstiju čvrsto stegnutih preko mog ranjivog stomaka, i žmurila. Stalno sam zamišljala poslednje što sam videla pre nego što sam prošla kroz kamenje – kišnu pustaru i Džejmijevo lice – znajući da će ti prizori, ako predugo budem gledala u svoje novo okruženje, izbledeti i da će ih zameniti lica medicinskih sestara i vaza sa cvećem pored mog kreveta. Krišom sam pritisnula palcem u koren drugog, nalazeći neshvatljivu utehu u maloj rani tamo, posekotini u obliku slova Dž. Napravio ju je Džejmi na moj zahtev – njegov poslednji dodir mog tela. Mora da sam bila takva neko vreme, ponekad sam spavala i sanjala o poslednjih nekoliko dana jakobitskog ustanka – ponovo sam videla mrtvog čoveka u šumi, usnulog ispod prekrivača od sjajnoplavih gljivica i Dugala Makenzija kako umire na podu tavana u Kaloden hausu, odrpane muškarce hajlendske vojske usnule u blatnjavim jarcima, njihov poslednji san pre klanja.

Probudila bih se vrišteći ili jaučući i od mirisa dezinfekcionog sredstva i umirujućih reči, nerazumljivih od odjeka gelskih povika u mojim snovima, ponovo zaspala, čvrsto u šaci stežući svoj bol. A onda sam otvorila oči i Frenk je bio tu. Stajao je u vratima, gladeći unazad svoju crnu kosu jednom rukom, nesiguran – a nije ni čudo, jadnik. Legla sam nazad na jastuke i samo ga posmatrala, bez reči. Ličio je na svoje pretke, Džeka i Aleksa Rendala; fine, čiste, aristokratske crte lica i lepo oblikovana glava ispod bujne ravne crne kose. Međutim, njegovo lice se nekako neodređeno razlikovalo od njihovih, iako su razlike u crtama lica bile veoma male. Na njemu nije bilo traga straha niti nemilosrdnosti – ni Aleksove duhovnosti ni Džekove ledene arogancije. Njegovo mršavo lice izgledalo je inteligentno, ljubazno i pomalo umorno, neobrijano i sa senkama ispod očiju. Iako mi nije rekao, znala sam da je cele noći vozio da bi stigao ovde. „Kler?” Prišao je krevetu i to rekao oklevajući, kao da nije siguran da sam ja stvarno Kler. Nisam bila sigurna ni ja, ali sam klimnula glavom i rekla: „Zdravo, Frenk.” Moj glas je bio promukao i grub, nenaviknut na govor. Uzeo je jednu moju ruku i ja sam mu dozvolila da je drži. „Jesi li... dobro?”, pitao je trenutak kasnije. Mrštio se blago dok me je gledao. „Trudna sam.” To je izgledalo važno u mom poremećenom umu. Nisam razmišljala šta ću reći Frenku ako ga budem ikada ponovo videla, ali u trenu kada sam ga spazila kako stoji u vratima, to kao da mi je jasno došlo u pamet. Reći ću mu da sam trudna, on će otići i ja ću biti sama s poslednjom slikom Džejmijevog lica i s njegovim dodirom, koji gori na mojoj ruci. Njegovo lice se malo zateglo, ali nije pustio moju drugu ruku. „Znam. Rekli su mi.” Duboko je udahnuo i polako ispustio dah. „Kler – možeš li da mi kažeš šta ti se desilo?” Osetila sam se prilično prazno na trenutak, ali sam potom slegnula ramenima. „Valjda mogu”, rekla sam. Umorno sam prikupila svoje misli; nisam želela da pričam o tome, ali sam imala nekakvo osećanje obaveze prema ovom čoveku. Ne krivice, ne još, ali obaveze. Bila sam udata za njega.

„Pa”, rekla sam, „zaljubila sam se u nekog drugog i udala sam se za njega. Žao mi je”, dodala sam, kao odgovor na zapanjeni izraz koji je prešao preko njegovog lica, „ja tu nisam mogla ništa.” To nije očekivao. Njegova usta su se na tren otvorila i zatvorila i on je stegnuo moju ruku tako jako da sam je istrgla iz njegovog stiska. „Kako to misliš”, pitao je oštrim glasom. „Kler, gde si bila?” Ustao je iznenada, nadnoseći se nad krevet. „Da li se sećaš da sam, poslednji put kada sam te videla, išla gore do kamenog kruga na Kregu Na Danu?” „Da?”Piljio je u mene sa izrazom pomešanog besa i sumnje. „Pa”, liznula sam usne, koje su postale prilično suve, „stvarno, prošla sam kroz raspukli kamen u tom krugu i obrela se u 1743. godini.” „Kler, ne pravi se vickasta!” „Misliš da se šalim?” Pomisao je bila tako apsurdna da sam stvarno počela da se smejem, mada mi to nije bilo nimalo zabavno. „Prekini s tim!” Prestala sam da se smejem. Dve sestre su se kao čudom pojavile na vratima, mora da su vrebale u obližnjem hodniku. Frenk se nagnuo preko i zagrabio moju ruku. „Slušaj me”, rekao je kroz zube. „Reći ćeš mi gde si bila i šta si radila!” „To ti upravo govorim! Pusti me!” Pridigla sam se i pokušavala da izvučem svoju ruku iz njegovog stiska. „Rekla sam ti, prošla sam kroz kamen i završila u doba pre dvesta godina. I tamo sam srela tvog prokletog pretka Džeka Rendala!” Frenk je zatreptao, potpuno zaprepašćen. „Koga?” „Crnog Džeka Rendala, a taj je bio prokleti, prljavi, gadni razvratnik!” Frenk je zinuo od čuda, kao i sestre. Čula sam korake i glasove i znala da se neko užurbano približava hodnikom. „Morala sam da se udam za Džejmija Frejzera da bih pobegla od Džeka Rendala, ali onda nisam mogla da odolim, Frenk, volela sam ga i ostala bih s njim da sam mogla, ali me je on poslao nazad zbog Kalodena bebe, i...” Prekinula sam kada se muškarac u lekarskom mantilu progurao pored sestara kod vrata. „Frenk”, rekla sam umorno, „žao mi je. Nisam nameravala to da uradim

i pokušala sam sve što sam mogla da se vratim – stvarno, jesam – ali, nisam mogla. A sada je prekasno.” Mimo moje volje, suze su počele da mi naviru na oči i da se kotrljaju niz obraze. Uglavnom zbog Džejmija i mene i deteta koje sam nosila, ali nekoliko njih i zbog Frenka. Snažno sam ušmrknula i progutala slinu trudeći se da prestanem, pa sam se uspravila u krevetu. „Vidi”, rekla sam. „Znam da više nećeš hteti da imaš ništa sa mnom i uopšte te ne krivim. Idi – samo idi, molim te.” Njegovo lice se promenilo. Više nije izgledao besno, već potreseno i pomalo zbunjeno. Seo je pored kreveta ne obraćajuči pažnju na lekara, koji je ušao i pipao moj puls. „Ne idem ja nikuda”, rekao je prilično nežno. Ponovo je uzeo moju ruku, mada sam pokušala da je izvučem. „Taj – Džejmi. Ko je bio on?” Dugo sam i drhtavo udahnula. Lekar je držao moju drugu ruku, i dalje pokušavajući da mi izmeri puls. Osetila sam besmislenu paniku, kao da sam zarobljena između njih. Međutim, izborila sam se sa tim osećajem i pokušala da mirno govorim. „Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer”, rekla sam, razdvajajući reči, zvanično, onako kako ih je Džejmi izgovorio meni kada mi je prvi put rekao svoje puno ime – na dan našeg venčanja. Ta misao izazvala je još jednu bujicu suza I ja sam ih otrla o svoje rame pošto mi ruke nisu bile slobodne. „On je bio Hajlender. Po-poginuo je kod Kalodena.” Nije vredelo, ponovo sam plakala, a suze nisu bile lek za tugu, koja me je kidala. Jedini odgovor koji sam imala za nepodnošljivi bol. Savila sam se malo napred pokušavajući da ga okružim sa svih strana, obmotavajući sebe oko sićušnog, neprimetnog života u svom stomaku, jedinog što mi je ostalo od Džejmija Frejzera. Frenk i lekar su se zgledali, a ja sam jedva bila svesna toga. Naravno, Kaloden je za njih bio deo daleke prošlosti. Za mene, on se dogodio samo dva dana ranije. „Možda bi trebalo da ostavimo gospođu Rendal da se malo odmori”, predložio je lekar. „Sada izgleda malo uznemireno.” Frenk je nesigurno skrenuo pogled s lekara na mene. „Pa, sigurno je da

izgleda uznemireno. Ali ja stvarno hoću da saznam... šta je ovo, Kler?” Milujući moju ruku, on je naišao na srebrni prsten na mom domalom prstu i sada se sagnuo da ga pogleda. Toje bio prsten koji mi je Džejmi dao za naše venčanje: široka srebrna burma sa isprepletenom hajlendskom šarom, dok su na spojevima bili izgravirani sitni stilizovani cvetovi čička. „Ne”, uzviknula sam uspaničeno kada je Frenk pokušao da ga skine s mog prsta. Istrgla sam ruku i zaštitila je, stegnutu u pesnicu ispod grudi, obavijenu levom rukom, na kojoj je još uvek bila Frenkova zlatna venčana burma. „Ne, nećeš ga uzeti, neću ti dozvoliti! To je moj venčani prsten!” „Kler, pazi sad...” Frenkove reči je prekinuo lekar, koji je prešao na Frenkovu stranu kreveta i sada se naginjao da mu nešto šapne na uvo. Uhvatila sam nekoliko reči... „Ne uznemiravajte svoju ženu sada. Šok...”Frenk je posle toga ustao, a lekar ga je gurao iz sobe, klimnuvši glavom jednoj od sestara u prolazu. Jedva sam osetila ubod igle, suviše obuzeta svežim talasom tuge da bih primetila bilo šta. Maglovito sam čula Frenkove reči na odlasku: „Dobro – ali Kler, ja ću saznati!” Zatim se spustila blagoslovena tama i ja sam spavala bez snova, dugo, dugo. Rodžer je nagnuo bocu i napunio čašu alkoholom skoro do polovine. Pružio ju je Kler s poluosmehom. „Fionina baka je uvek govorila da je viski dobar za ono što te boli.” „Videla sam i gore lekove.” Kler je uzela čašu i uzvratila mu poluosmehom. Rodžer je sipao piće i sebi, a zatim je seo pored nje i otpio gutljaj. „Znaš, pokušala sam da ga oteram”, rekla je iznenada tiho. „Frenka. Rekla sam mu da znam da ne može da oseća isto prema meni, bez obzira na to šta on veruje da se dogodilo. Rekla sam da ću mu da ćemo se razvesti i da on mora da ode i da me zaboravi – da nastavi život koji je počeo da gradi bez mene.” „Ali, on to nije hteo da uradi”, rekao je Rodžer. U radnoj sobi je postajalo sve hladnije kako je sunce zalazilo i on se nagnuo i uključio staru grejalicu. „Zato što ste bili trudni”, nagađao je. Prostrelila ga je iznenadnim oštrim pogledom, a zatim se nasmejala,

pomalo šeretski. „Da, tako je. Rekao je da bi samo bitanga mogla da ostavi trudnu ženu bez praktično ikakvih prihoda. Naročito onu čija veza sa stvarnošću izgleda tanušna”, dodala je ona ironično. „Nisam bila baš bez ičega – imala sam nešto novca od mog ujaka Lemba – ali, ni Frenk nije bio bitanga.” Pogledala je prema policama s knjigama. Tamo su bili istorijski radovi njenog muža, jedan pored drugog, prečke su sijale na svetlu stone lampe. „On je bio veoma pristojan čovek”, rekla je nežno. Popila je još jedan gutljaj i zatvorila oči kada se podigla alkoholna para. „Sem toga, znao je ili sumnjao da on lično ne može da ima decu. Priličan udarac za čoveka tako okupiranog istorijom i rodoslovima. Shvataš, sva ona dinastijska razmišljanja.” „Da, shvatam”, rekao je Rodžer polako. „Ali zar nije nekako osećao – mislim, da je to dete drugog čoveka?” „Možda jeste.” Oči boje ćilibara ponovo su ga gledale, njihova bistrina bila je malo pomućena viskijem i uspomenama. „Ali u onakvoj situaciji, pošto nije hteo – nije mogao – da poveruje ni u šta što sam rekla o Džejmiju, bebin otac je u suštini bio nepoznat. Ako on ne zna ko je otac – i ako ubedi sebe da ni ja zaista ne znam, već da sam te zablude izmislila usled šoka – e pa, onda, nema nikoga ko bi rekao da dete nije njegovo. Sigurno to ne bih rekla”, dodala je s blagom gorčinom. Popila je dobar gutljaj viskija, od kojeg su joj malo zasuzile oči, pa je na tren zastala da ih obriše. „Ali da bi se osigurao, spretno me je odveo u Boston”, nastavila je. „Ponuđen mu je dobar položaj na Harvardu i tamo nas niko nije znao. Brajana je rođena tamo.” Razdražljiv plač me je ponovo trgnuo iz sna. Vratila sam se u krevet u 6 i 30, pošto sam pet puta ustajala zbog bebe tokom noći. Mutan pogled na sat pokazivao je da je sada tačno sedam. Veselo pevušenje doprlo je iz kupatila, Frenkov glas se pojačao u „Vladaj, Britanijo”, nadjačavajući buku vode. Ležala sam u krevetu, iscrpljena, pitajući se imam li snage da izdržim dok Frenk ne završi tuširanje i ne donese mi Brajanu. Kao da je beba znala o čemu razmišljam, zaplakala je dva-tri tona jače, pa se plač povremeno pretvarao u kričanje isprekidano preplašenim hvatanjem daha. Zbacila sam pokrivače i ustala, gonjena istom vrstom panike kojom sam

dočekivala vazdušne napade tokom rata. Odvukla sam se niz ledeni hodnik do dečje sobe i zatekla tromesečnu Brajanu kako leži na leđima i izbezumljeno vrišti. Bila sam toliko ošamućena od nespavanja da sam se tek kasnije setila da sam je ostavila na stomaku. „Dušo! Ti si se prevrnula! Sasvim sama!” Užasnuta svojim smeonim postupkom, Brajana je zamahala malim ružičastim pesnicama i zavrištala čvrsto stisnutih kapaka. Brzo sam je podigla, mazeći joj leđa i mrmljajući temenu njene paperjaste riđe glavice. „Oh, dušo draga! Kako si ti pametna devojčica!” „Šta je? Šta se desilo?” Frenk je izašao iz kupatila brišući jednim peškirom glavu, dok mu je drugi skrivao prepone. „Nešto nije u redu s Brajanom?” Izgledao je zabrinut dok je išao prema nama. Kako se porođaj približavao, oboje smo postali nervozni – Frenk razdražljiv, a ja užasnuta jer nisam imala pojma šta bi moglo da se dogodi među nama kada se pojavi dete Džejmija Frejzera. Međutim, kada je sestra izvadila Brajanu iz kolevke i pružila je Frenku s rečima: „Evo tatine devojčice”, njegovo je lice postalo bezizražajno, a zatim je – zagledano u sićušno lice, savršeno kao ružin pupoljak – smekšalo od čuda. Za nedelju dana, on je bio njen, dušom i telom. Okrenula sam se prema njemu smešeći se. „Prevrnula se! Sasvim sama!” „Stvarno?” Njegovo izribano lice sijalo je od oduševljenja. „Zar nije malo rano za to?” „Jeste. Prema doktoru Spoku, ona bi to mogla da uradi tek za mesec dana!” „Ma, šta dr Spok zna? Dođi ovamo, lepotice, daj tati poljubac što si tako napredna.” Podigao je meko malo telo spakovano u udobne ružičaste dekice i poljubio dugme od njenog nosića. Brajana je kinula i nas dvoje smo se nasmejali. Tada sam zastala, iznenada svesna da je to prvi put da sam se nasmejala za skoro godinu dana. Štaviše, da je to prvi put da se smejem s Frenkom. I on je to shvatio. Pogledi su nam se sreli iznad Brajanine glave. Njegove

oči su bile tople boje lešnika i u tom trenutku, ispunjene nežnošću. Nasmešila sam mu se, pomalo kolebljivo, ali odjednom vrlo svesna da je on skoro go, sa kapljicama vode koje mu se slivaju niz vitka ramena i sijaju na glatkoj smeđoj koži njegovih grudi. Miris paljevine dopro je istovremeno do oboje i protresao nas iz ove scene domaćeg blaženstva. „Kafa!” Nimalo ceremonijalno mi je tutnuo Bri u ruke i pojurio u kuhinju, ostavljajući oba peškira bačena pored mojih nogu. Smešeći se prizoru njegovih golih guzova koji su neskladno belo sijali dok je jurio u kuhinju, krenula sam za njim mnogo sporije, držeći Bri naslonjenu uz rame. Stajao je kod sudopere, go, usred oblaka smrdljive pare koja se dizala iz spržene džezve. „Čaj, možda”, upitala sam i vesto držeći Brajanu na svom boku jednom rukom preturala sam po kredencu. „Plašim se da nema nimalo crnog čaja sa ukusom narandže, samo lipton filter-kesice.” Frenk je napravio grimasu; Englez do srži, pre bi laptao vodu iz veće šolje nego pio čaj iz kesice. Lipton kesice je ostavila gospođa Grosman, žena koja jednom nedeljno dolazi da čisti i koja kuvanje čaja od listića smatra neurednim i odvratnim. „Ne, popiću kafu na putu za univerzitet. Oh, kad već to pomenuh, nisi zaboravila da nam večeras dekan i njegova žena dolaze na večeru? Gospođa Hinklif donosi poklon za Brajanu.” „Oh, da”, rekla sam bez oduševljenja. Srela sam Hinklife ranije i nisam baš želela da ponovim doživljaj. Ipak, moraću da se potrudim. Uzdahnula sam u sebi, prebacila bebu na drugu stranu i počela da pipkam po fioci tražeći olovku da bih napravila spisak potrebnih namirnica. Brajana se podvukla pod prednji deo moje crvene plišane kućne haljine, praveći tihe alave zvuke. „Nije moguće da si ponovo gladna”, rekla sam njenom temenu. „Nema ni dva sata kako sam te nahranila. „Ali, moje dojke su počele da cure u odgovor na njeno kopanje, pa sam sela i odrešila prednji deo svoje haljine. „Gospođa Hinklif je rekla da bebu ne bi trebalo hraniti svaki put kada zaplače”, napomenuo je Frenk. „Razmaze se ako se ne pridržavaju

rasporeda.” To nije bio prvi put da čujem mišljenje gospođe Hinklif o gajenju dece. „Onda će biti razmažena, zar ne”, rekla sam hladno ne gledajući ga. Mala ružičasta usta su se besno stegla i Brajana je počela da sisa s bezumnim apetitom. Također sam bila upoznata s tim da gospođa Hinklif smatra da je dojenje prosto i nehigijensko. Ja, koja sam videla ni sama ne znam koliko beba iz osamnaestog veka kako se zadovoljno hrane na grudima svojih majki, nisam delila njeno mišljenje. Frenk je uzdahnuo, ali nije rekao ništa više. Trenutak kasnije, spustio je držač za čajnik i progurao se prema vratima. „Pa”, neodlučno je počeo, „videćemo se oko šest, važi? Treba li da donesem kući nešto – da te poštedim izlaska?” Kratko sam mu se osmehnula i rekla: „Ne, snaći ću se.” „Oh, dobro.” Oklevao je na trenutak kada sam Bri namestila udobnije sebi u krilu, glave oslonjene na moju savijenu ruku dok se oblina njene glave uklapala u krivinu moje dojke. Podigla sam pogled sa bebe i zatekla ga kako me posmatr zaneto, kako gleda nepomično u nabreklinu mojih polugolih grudi. Moje oči su zatreperile nadole preko njegovog tela. Videla sam početke njegove erekcije i pognula glavu preko bebe da sakrijem crvenilo na licu. „Zdravo”, promrmljala sam temenu njene glave. Stajao je mirno na trenutak, a zatim se nagnuo napred i poljubio me ovlaš u obraz, toplina njegovog golog tela bila je uznemirujuće blizu. „Zdravo, Kler”, rekao je nežno. „Vidimo se večeras.” Nije ponovo ušao u kuhinju pre odlaska, pa sam mogla da nahranim Brajanu i svoja osećanja dovedem u privid normalnosti. Nisam videla Frenka golog od mog povratka. Uvek se presvlačio u kupatilu ili garderoberu. Niti je pokušavao da me poljubi do ovog opreznog ovlašnog poljupca jutros. Trudnoća je bila, kako to akušeri kažu, „visokorizična” i nije bilo govora da Frenk spava sa mnom u istom krevetu, čak i da sam bila raspoložena za takvo nešto. Trebalo je da vidim da se ovo sprema, ali nisam. Obuzeta prvo čistim jadom, a zatim fizičkom tromošću majčinstva koje se primicalo, nisam htela da razmišljam ni o čemu drugom sem o svom nabreklom stomaku. Posle

Brajaninog rođenja, živela sam od dojenja do dojenja, tražeći male trenutke bezbrižnog mira, kada sam uz sebe mogla da držim njeno nesvesno telo i zaboravim na misli i uspomene. Osećala sam čisto zadovoljstvo što je držim i dodirujem. Frenk je, također, ljuljao bebu i igrao se s njom. Dešavalo se da utone u san u svojoj velikoj fotelji dok je ona spavala ispružena preko njegovog vitkog tela s ružičastim obrazom pritisnutim na njegove grudi i tako zajedno sanjaju u spokojnom druženju. Međutim, on i ja se nismo dodirivali, niti smo zaista pričali o nečem drugom izvan osnovnih domaćinskih planova – izuzev o Brajani. Beba je bila naša spona; tačka kroz koju smo istog trena mogli da dopremo jedno do drugog držeći se na pristojnom rastojanju. Izgleda da je pristojno rastojanje postalo preveliko za Frenka. Mogla sam to da uradim – makar fizički. Pre nedelju dana sam bila na kontroli kod lekara i on me je – očinski namignuvši i pljesnuvši me po zadnjici – uverio da mogu da obnovim „odnose” sa svojim mužem u bilo koje vreme. Znala sam da Frenk nije živeo u celibatu od mog nestanka. U kasnim četrdesetim, još je bio vitak i mišićav, taman i negovan, veoma lep muškarac. Žene su se na koktelima skupljale oko njega kao pčele oko vrča s medom, tiho zujeći od seksualnog uzbuđenja. Bila je jedna devojka smeđe kose koju sam naročito zapazila na fakultetskoj zabavi. Stajala je u uglu i netremice tužno gledala Frenka preko svoje čaše. Kasnije je postala plačljiva i nerazgovetna od pijanstva, a kući su je otpratile dve prijateljice koje su naizmenično upućivale zlobne poglede Frenku i meni dok sam stajala pored njega nabrekla u cvetnoj trudničkoj haljini. Bio je diskretan. Noću je uvek bio kod kuće i vodio je računa da na kragni nema ruž. Znači, sada namerava da se potpuno vrati kući. Pretpostavila sam da ima neka prava da to očekuje. Zar to nije ženina dužnost, a ponovo sam njegova žena? „Džejmi”, prošaputala sam. „Oh, Džejmi.” Moje suze su zaiskrile na jutarnjem svetlu kraseći Brajaninu meku riđu paperjastu kosu poput rasutih bisera i dijamanata.

To nije bio dobar dan. Brajana je imala težak ojed od pelena i zbog toga je bila ljuta i razdražljiva, tražila je da je uzmem u ruke svakih nekoliko minuta. Naizmenično je sisala i drala se, ili bljuvala hranu po meni. Do jedanaest sati promenila sam tri bluze. Težak grudnjak za dojenje koji sam nosila grebao me je ispod ruku i bradavice su mi bile hladne i ispucale. Na pola puta mog mučnog sređivanja kuće, začulo se hučanje i zveket ispod podnih dasaka i dotok toplog vazduha je zamro uz slabašni uzdah. „Ne, naredna nedelja ne odgovara”, rekla sam preko telefona servisu za kotlove. Pogledala sam kroz prozor gde je hladna februarska magla pretila da se podvuče pod dasku i proguta nas. „Ovde je šest stepeni i imam bebu od tri meseca!” Ona je ležala u ležaljci za bebe uvijena u svu ćebad i cičala kao ošurena mačka. Držala sam slušalicu nekoliko sekundi pored Brajaninih širom otvorenih usta, ne obraćajući pažnju na naklapanje osobe na drugom kraju. „Vidite”, upitala sam podižući slušalicu ponovo do mojih usta. „U redu, gospođo”, rekao je rezignirani glas s druge strane linije. „Doći ću danas posle podne, negde između podneva i šest.” „Između podne i šest? Zar ne možete da budete malo određeniji? Moram da odem do pijace”, pobunila sam se. „Vaš kotao nije jedini pokvareni kotao u gradu, gospođo”, bespogovorno je rekao i spustio slušalicu. Pogledala sam na sat – pola dvanaest. Nema šanse da obavim kupovinu i vratim se za pola sata. Kupovina s malom bebom je više ličila na devedesetominutnu ekspediciju u najmračnije predele Bornea, zahtevala je nezamislivo mnogo opreme i ogromnu energiju. Škrgućući zubima, telefonirala sam skupoj prodavnici koja isporučuje namirnice, naručila sve što mi je trebalo za večeru i uzela bebu koja je do tada već bila boje plavog patlidžana. „To izgleda strašno bolno, dušo. Osećaćeš se mnogo bolje ako to skinemo, zar ne”, rekla sam pokušavajući da pričam umirujućim glasom dok sam brisala smeđkastu kaku s Brajanine jarkocrvene guze. Izvila je leđa, pokušavajući da izbegne vlažnu maramicu za brisanje i zavrištala još jače.

Sloj vazelina i deseta čista pelena tog dana; kamion službe za dostavu pelena dolazi tek sutra ujutru, a kuća bazdi na amonijak. „Dobro, dušo, evo, evo.” Podigla sam je na rame tapkajući je, ali je nastavila da vrišti. Nisam mogla da je osuđujem, Njeno dupence bilo je skoro u ranama. Idealno bi bilo pustiti je da leži na peškiru bez ičega na sebi, ali u hladnoj kući to nije bilo izvodljivo. I ona i ja smo nosile vunene džempere i debele zimske kapute, pa je dojenje bilo neprijatnije nego obično. Trebalo mi je nekoliko minuta da izvadim dojku, a za to vreme Brajana je vrištala. Ona nije mogla da spava duže od desetak minuta bez prekida. Dakle ni ja. Kada smo najzad zajedno zakunjale u četiri sata, nije prošlo petnaest minuta kad nas je probudio majstor za peć, koji je zalupao na vrata ne potrudivši se da spusti veliki francuski ključ koji je držao. Cupkajući bebu na ramenu jednom rukom, počela sam da kuvam večeru drugom, uz muzičku pratnju vrisaka u mom uvu i zvukova razvaljivanja iz podruma. „Ništa ne obećavam, gospođo, al’ za sad radi.” Majstor za peći se iznenada pojavio brišući razmazanu mast sa svog naboranog čela. Nagnuo se napred da pogleda Brajanu, koja je manje-više mirno ležala preko mog ramena, bučno sisajući palac. „Je l’ ukusan taj palac, šećeru”, nežno joj se obratio. „Znate, kažu da im ne bi trebalo dati da sisaju palac”, obavestio me je dok se ispravljao. „Istera im zube napred, a onda će im trebati proteze.” „Stvarno”, rekla sam kroz stisnute zube. „Koliko sam dužna?” Pola sata kasnije pile je ležalo u činiji, napunjeno i marinirano, okruženo iseckanim belim lukom, izdancima ružmarina i uvojcima limunove kore. Samo da brzo iscedim limun preko puteraste kožice i mogla bih da ga gurnem u rernu, pa odem da obučem i sebe i Brajanu. Kuhinja je izgledala kao posle nevešte provale, sa otvorenim kuhinjskim elementima i priborom za kuvanje razbacanim po svakoj mogućoj vodoravnoj površini. Zalupila sam nekoliko vrata na kuhinjskim ormarićima, a zatim i vrata same kuhinje, verujući da će ona zadržati gospođu Hinklif da ne uđe čak i ako lepi maniri to ne budu mogli. Frenk je doneo novu ružičastu haljinicu za Brajanu. Bila je divna, ali

sam sumnjičavo posmatrala slojeve čipke oko vrata. Ne samo što sam se plašila da će je grebati, već su izgledali kao da neće potrajati. „Pa, probaćemo”, rekla sam joj. „Tata bi voleo da izgledaš lepo. Hajde probaj da ne pljucneš po njoj, hm?” Brajana je odgovorila tako što je zažmurila, kočeći se i stenjući dok je izbacivala još šljama. „Oh, svaka čast”, rekla sam, iskreno. To je značilo menjanje čaršava u krevecu, ali bar ojed od pelene neće biti gori. Pošto sam se pobrinula za nered i stavila joj čistu pelenu, rastresla sam ružičastu haljinu i zastala da Brajani pažljivo obrišem sline i bale sa lica pre nego što joj haljinu navučem preko glave. Zatreptala je na mene i zadovoljno zagugutala vrteći pesnicama. Predusretljivo sam spustila glavu i prislonila usne na njen pupak duvajući vazduh, zbog čega se ona izvila i zagugutala od radosti. Uradile smo to još nekoliko puta, a zatim počele pažljivo da se uvlačimo u ružičastu haljinu. Brajani se nije dopala. Počela je da se žali čim sam joj je spustila preko glave i, dok sam njene debeljuškaste ručice gurala u pufnaste rukave, zabacila je glavu i prodorno zavrištala. „Šta je”, preplašeno sam upitala. Do tada sam upoznala sve vrste njenih vrisaka i, uglavnom, šta pokušava njima da kaže, ali je ovaj bio nov, pun straha i bola. „Dušo, šta nije u redu?” Sada je besno vrištala, suze su joj se kotrljale niz lice. Izbezumljena, okrenula sam je i pomilovala po leđima, misleći da je dobila iznenadni napad grčeva, ali se ona nije previjala. Divlje se borila, i kada sam je ponovo okrenula da je uzmem, videla sam dugačku crvenu liniju, koja se protezala duž nežne unutrašnje strane njene ruke kojom je mahala. U haljini je ostala čioda, koja joj je zarezala kožu dok sam joj navlačila rukav. „Oh, bebo! Oh, izvini! Mami je mnogo žao!” Suze su mi se slivale niz lice dok sam vadila čiodu i sklanjala je. Čvrsto sam je privila na svoje rame, mazeći je i tešeći, pokušavajući da primirim svoje osećanje panične krivice. Naravno da nisam nameravala da je povredim, ali ona to nije mogla da zna. „Oh, dušo”, mrmljala sam. „Sad je sve u redu. Da, mama te voli, sve je

u redu.” Zašto mi nije palo na pamet da proverim da li ima čioda? Kad smo već kod toga, koji to manijak pakuje odeću za bebe koristeći čiode? Rastrgnuta između besa i jada, ubacila sam Brajanu u haljinu, obrisala joj bradu i odnela je u spavaću sobu, gde sam je spustila na moj krevet dok sam se brzo presvlačila u pristojnu suknju i čistu bluzu. Zvono je zazvonilo dok sam navlačila čarape. Na jednoj peti je bila rupa, ali sada nije bilo vremena da uradim nešto oko toga. Ugurala sam noge u tesne lagane cipele od krokodilske kože, zgrabila Brajanu i otišla da otvorim vrata. To je bio Frenk, toliko natovaren paketima da nije mogao da izvadi ključ. Jednom rukom sam uzela neke i spustila ih na sto u hodniku. „Draga, večera je spremna? Doneo sam nov stolnjak i salvete – mislio sam da su naše malo stare i ofucane. I vino, naravno.” Podigao je bocu, smešeći se, a zatim se nagnuo napred da pogleda u mene i prestao je da se smeje. S neodobravanjem je pogledom prešao sa moje neuredne kose na bluzu, sveže umazanu izbljuvanim mlekom. „Isuse, Kler”, rekao je. „Zar nisi mogla malo da se doteraš? Mislim, nemaš ništa drugo da radiš, ceo dan si kod kuće – zar nisi mogla da odvojiš nekoliko minuta da...” „Ne”, rekla sam, prilično glasno. U ruke sam mu tutnula Brajanu, koja je ponovo zapomagala od razdraženosti i iscrpljenosti. „Ne”, ponovila sam i uzela flašu vina iz njegove ruke, koja se nije opirala. „NE”, vrisnula sam, trupnuvši nogom o pod. Zamahnula sam široko bocom i on se sagnuo, pa sam pogodila kvaku na vratima i purpurni mlazevi vina poleteli su preko malog trema, ostavljajući krhotine stakla da svetlucaju na svetlu predsoblja. Bacila sam smrskanu bocu u azaleje i bez kaputa otrčala niz stazu u ledenu maglu. Na kraju staze prošla sam pored zapanjenih Hinklifa, koji su stigli pola sata ranije, verovatno se nadajući da će domaćicu uhvatiti u nekom propustu. Ponadala sam se da će uživati u večeri. Vozila sam besciljno kroz maglu, topli vazduh od grejanja šibao je po mojim nogama dok nisam počela da smanjujem gas. Neću kući, ne još. Neki kafić koji radi ćele noći? Tada sam shvatila da je petak veče i da se bliži

ponoć. Ipak, imam kuda da odem. Okrenula sam nazad prema delu grada u kome smo živeli i prema crkvi Sv. Finbara. U ovo doba, kapela je bila zaključana da bi se sprečili upadi vandala i provalnika. Za kasne posetioce postojala je brava na dugme postavljena odmah ispod kvake na vratima. Pet dugmadi, obeleženih brojevima od jedan do pet. Kada bi se pritisnula tri dugmeta u odgovarajućoj kombinaciji, reza bi se podigla i moglo se ući. Kretala sam se tiho duž zadnje strane kapele do knjige poseta kod nogu sv. Finbara da upišem svoj dolazak. „Sv. Finbar?” rekao je Frenk s nevericom. „Takav svetac ne postoji. Ne može da bude, sigurno.” „Postoji”, rekla sam pomalo samozadovoljno. „Irski biskup iz dvanaestog veka.” „Oh, irski”, rekao je Frenk kao da je reč o nečem potpuno nevažnom. „To sve objašnjava. Ali ono što ne mogu da shvatim”, rekao je, vodeći računa da bude taktičan, „jeste, hm, pa... zašto?” „Šta zašto?” „Zašto se posvetiti tom neprestanom bogosluženju? Nisi bila nimalo pobožna, ništa više od mene. I ne ideš na misu niti na bilo šta drugo; otac Begs me svake nedelje pita gde si.” Odmahnula sam glavom. „Stvarno ne mogu da kažem, Frenk. To je jednostavno nešto... što moram da uradim. „Pogledala sam ga, nemoćna da objasnim. „Tamo je... mirno”, napokon sam rekla. Otvorio je usta kao da hoće da kaže još nešto, a zatim se okrenuo odmahujući glavom. Jeste bilo mirno. Parking pored crkve bio je pust izuzev automobila jednog vernika na dužnosti u ovo doba, koji je anonimno crn sijao ispod lučnih svetiljki. Ušla sam, upisala se u knjigu i krenula napred, taktično se nakašljavajući da upozorim vernika na svoje prisustvo, a da ne budem nepristojna. Kleknula sam pored krupnog čoveka u žutoj vindjakni. On je trenutak kasnije ustao, nakratko se sagnuo pred oltarom, okrenuo se i otišao do vrata klimnuvši malo glavom u prolazu. Vrata su se zatvorila i ostala sam sama sa sakramentom izloženim na oltaru i velikom posudom za pričest u obliku sunca sa zracima. Na oltaru su

stajale dve velike sveće. Glatke i bele, postojano su gorele na mirnom vazduhu, ne trepereći. Zažmurila sam na trenutak i samo slušala tišinu. Sve što se desilo tokom dana vrtelo mi se kroz glavu u zbrci nepovezanih misli i osećanja. Onako bez kaputa, drhtala sam od hladnoće, koju sam nakupila dok sam prošla od parkinga do vrata, ali sam se ponovo brzo ugrejala i moje stisnute ruke su se opustile u krilu. Na kraju, kao što se ovde obično dešavalo, prestala sam da mislim. Da li je to bilo zato što se vreme zaustavlja u prisustvu večnosti ili samo zato što me je sustizao umor, nisam znala, ali se osećaj krivice zbog Frenka ublažio, kidajuća tuga zbog Džejmija je oslabila, čak se i stalno navaljivanje majčinstva na moja osećanja svelo na zvuk u pozadini, ništa glasniji od sporog udaranja mog srca, pravilnog i utešnog u tamnom miru kapele. „O, Gospode”, prošaputala sam „Poveravam Tvojoj milosti dušu tvog sluge Džejmsa. I svoju”, dodala sam tiho. I svoju. Sedela sam tamo nepokretno posmatrajući plamen sveće na zlatnoj površini posude sa naforom, sve dok sledeći vernik nije stigao tihim koracima i zaustavio se iza mene da bi se priklonio. Stizali su po jedan svakog sata, danju i noću. Blagosloveni sakrament nije nikada ostajao napušten. Ostala sam još nekoliko minuta, a zatim skliznula iz sedišta i klimnula glavom prema oltaru. Dok sam išla prema zadnjem delu kapele, videla sam figuru u zadnjem redu, ispod senke kipa sv. Antonija. Pokrenula se kada sam se približila, a zatim je muškarac ustao i krenuo niz prolaz meni u susret. „Šta ti radiš ovde”, prošaputala sam. Frenk je pokazao glavom prema novom posetiocu, koji je već klečao meditirajući i uhvatio me za lakat da me izvede. Sačekala sam da se vrata kapele zatvore za nama, a onda sam se otrgla i okrenula da se suočim s njim. „Šta je ovo?”, rekla sam besno. „Zašto si krenuo za mnom?” „Brinuo sam zbog tebe.” Pokazao je prema praznom parkingu, na kom je njegov veliki bjuik zaštitnički stajao pored mog malog forda. „Opasno je, sama žena koja šeta okolo veoma kasno u ovom delu grada. Došao sam da te odvedem kući. To je sve.”

Nije pomenuo Hinklife, niti večeru. Moja uznemirenost je malo popustila. „Oh. Šta si uradio sa Brajanom?” „Zamolio sam staru gospođu Mansing pored nas da oslušne malo, mada izgleda da je čvrsto zaspala i mislim da su mali izgledi da zaplače. Pođimo sad, napolju je hladno.” I bilo je – beli pramenovi ledenog vazduha iz zaliva obavijali su se oko stubova lučnih svetiljki i ja sam zadrhtala u tankoj bluzi. „Naći ćemo se kod kuće, onda”, rekla sam. Toplina dečje sobe posegla je da me zagrli kada sam ušla da pogledam kako je Brajana. Još je spavala, ali nemirno, vrteći riđesmeđom glavom s jedne strane na drugu, njena mala usta su slepo tražila okolo, otvarajući se i zatvarajući kao u ribe koja diše. „Ogladnela je”, šapnula sam Frenku, koji je stajao iza mene i nadnosio se preko mog ramena, s nežnošću vireći u bebu. „Bolje da je nahranim pre nego što legnem; tako će ujutru duže spavati.” „Doneću ti nešto toplo da popiješ”, rekao je i otišao u kuhinju dok sam ja uzimala usnuli, topli smotuljak. Ispraznila je samo jednu stranu, ali je bila sita. Malaksala usta su se polako odvojila od bradavice, prepuna mleka, i paperjasta glavica je teško pala nazad na moju ruku. Nikakvo drmusanje ili dozivanje ne bi je probudilo da posisa drugu dojku, tako da sam konačno odustala i ušuškala je u njen krevetac, lupkajući je nežno po leđima sve dok s jastuka nije doprlo blago zadovoljno podrigivanje, praćeno dubokim disanjem. „Zaspala je, zar ne?” Frenk je povukao bebino ćebe, ukrašeno žutim zekama, preko mene. „Da.” Sela sam nazad u svoju stolicu za ljuljanje, psihički i fizički suviše iscrpljena da bih ponovo ustala. Frenk je stao iza mene; njegova ruka blago je počivala na mom ramenu. „Znači, on je mrtav?”, upitao je nežno. To sam ti već rekla, htela sam da kažem. Zatim sam zastala, zatvorila usta i samo klimnula glavom, ljuljajući se lagano i netremice gledajući u krevetac i njegovog stanara. Moja desna dojka je još bila bolno nabrekla od mleka. Bez obzira na to

koliko sam bila umorna, nisam mogla da zaspim dok se za to ne pobrinem. Uzdahnula sam pomirena sa sudbinom i pružila ruku da uzmem pumpicu za izmuzavanje, jednu nezgrapnu i smešnu gumenu skalameriju. Njeno korišćenje je bilo nedostojanstveno i neprijatno, ali mnogo bolje nego da se za jedan sat probudim od bola kao da ću da prsnem, sva mokra od nadošlog mleka. Mahnula sam Frenku da izađe. „Ti pođi. Zadržaću se samo nekoliko minuta, ali moram da...” Umesto da ode ili odgovori, uzeo je pumpicu iz moje ruke i spustio je na sto. Kao da se pokrenula sama od sebe, bez njegovog vođenja, njegova ruka se polako podigla kroz topli, tamni vazduh dečje sobe i nežno se obavila oko nabrekle obline moje dojke. Sagnuo je glavu i njegove usne su se nežno pričvrstile na moju bradavicu. Zastenjala sam kada sam osetila polubolno peckanje mleka, koje nadolazi kroz kanaliće. Stavila sam mu ruku iza glave i pritisla ga bliže uz sebe. „Jače”, prošaputala sam. Njegova usta su bila meka, nežna dok su pritiskala, nimalo nalik nemilosrdnom stisku bebinih čvrstih, bezubih desni, koje su se pričvršćivale poput pijavice, zahtevne i isušujuće, oslobađajući smesta obilan vodoskok kao odgovor na svoju halapljivost. Frenk je kleknuo ispred mene, njegova usta bila su molitelj. Da li se ovako oseća Bog, pitala sam se, dok posmatra obožavaoce pred sobom – da li je i On ispunjen nežnošću i sažaljenjem? Zbog izmaglice od umora osećala sam se kao da je sve usporeno, kao da smo pod vodom. Frenkove ruke su se pokretale polako kao morsko lišće zanjihano strujom, pomerajući se preko mog tela nežno poput dodira morske trave, podižući me snagom talasa i spuštajući me na obalu tepiha dečje sobe. Zažmurila sam i prepustila se plimi. Ulazna vrata stare sveštenikove kuće otvorila su se uz škripu zarđalih šarki, objavljujući povratak Brajane Rendal. Rodžer je smesta skočio na noge i otišao u hodnik, privučen devojačkim glasovima. „Pola kilograma najboljeg putera – to si mi rekla da tražim i ja sam tražila, ali sam se stalno pitala da li postoji nešto kao drugi najbolji puter ili

najgori puter...” Brajana je pružala uvijene paketiće Fioni, smejući se i pričajući u isto vreme. „Pa, ako si ga nabavila od onog matorog probisveta Vikloua, najverovatnije je najgori, ma šta on govorio...”, prekinula ju je Fiona. „Oh, imaš i cimet, to je sjajno! Onda ću napraviti kolače sa cimetom. Hoćeš da gledaš kako ih pravim?” „Da, ali prvo hoću da večeram. Umirem od gladi!” Brajana se podigla na prste, njuškajući puna nade u pravcu kuhinje. „Šta to imamo – hagis, onu ovčiju drob?” „Hagis! Pobogu, ti blesava Sasenah – nema ovčije drobi u proleće! Ima je samo s jeseni kada se kolju ovce.” „Da li sam ja Sasenah?” Brajana je izgledala oduševljena tim imenom. „Naravno da jesi, ludo, ali mi se i pored toga sviđaš.” Fiona se nasmejala Brajani, koja je nisku škotsku devojku nadvisivala skoro trideset centimetara. Fiona je imala devetnaest godina i bila lepuškasta i šarmantna i malo punačka. Pored nje, Brajana je izgledala kao srednjovekovna skulptura, koščata i jaka. S njenim dugim pravim nosom i dugom kosom, koja je sijala crvenozlatno ispod staklene kugle lustera, kao da je izašla iz nekog oslikanog rukopisa, dovoljno jaka da nepromenjena izdrži hiljadu godina. Rodžer je odjednom postao svestan Kler Rendal, koja mu je stajala iza leđa. Gledala je u svoju ćerku s ljubavlju pomešanom s ponosom i još nečim – prisećanjem, možda? Shvatio je iznenada da je Džejmi Frejzer posedovao ne samo upadljivu visinu i riđu kosu Vikinga koje je zaveštao svojoj ćerki, već vrlo verovatno i isto ovako upadljivu pojavu. To je prilično neobično, pomislio je. Brajana nije ni radila ni govorila ništa posebno, ali je bez sumnje privlačila ljude. Bilo je u njoj neke privlačnosti, skoro magnetske, kojom je sve ljude dovlačila u sjaj svoje orbite. Taj sjaj je privukao i njega. Brajana se okrenula i osmehnula mu se i on se, nesvestan da se pomerio, našao toliko blizu da zapazi blede pegice visoko na njenim jagodicama i oseti miris lule koji se zadržao u njenoj kosi od traganja po radnjama. „Zdravo”, rekao je smešeći se. „Jesi li imala sreće u Kancelariji klanova ili si bila suviše zauzeta izigravajući fizikalca Fioni?” „Fizikalca?” Brajanine oči su se iskosile u raspoložene plave trouglove. „Fizikalca? Prvo sam Sasenah, a sada fizikalac. Kako vi Škoti zovete ljude

kada se trudite da budete fini?” „Drrrraga”, rekao je, prenaglašeno kotrljajući ono r i zasmejao obe devojke. „Zvučiš kao loše raspoloženi aberdinski terijer”, primetila je Kler. „Bri, da li si našla nešto u biblioteci Klanovi Hajlenda?” „Mnogo toga”, odgovorila je Brajana preturajući po gomili fotokopija koje je spustila na sto u hodniku. „Uspela sam da pročitam veći deo toga dok su ih fotokopirali – ovo je najinteresantnije.” Izvukla je jedan list iz gomile i pružila ga Rodžeru. Bio je to odlomak iz knjige Legende Hajlendsa, poglavlje pod naslovom „Skok burenceta”. „Legende”, pitala je Kler vireći preko njegovog ramena. „Da li je to ono što nam treba?” „Moglo bi da bude.” Rodžer je čitao i progovorio odsutno, s podeljenom pažnjom. „Što se škotskog Hajlendsa tiče, veći deo istorije čine usmena predanja, sve do sredine devetnaestog veka ili tako nekako. To znači da nije bilo velike razlike između priča o stvarnim ljudima, priča o istorijskim likovima i mitova kao što je mit o vodenom konju i duhovima i poduhvatima Starog naroda. Učeni ljudi koji su priče zabeležili često ni sami nisu bili sigurni s kojom od njih imaju posla – ponekad je to bila mešavina istine i mita, a ponekad je bilo jasno da je opisan stvarni istorijski događaj. „Ovaj, na primer, zvuči kao stvarni događaj. Opisuje kako je jedna kamena formacija u Hajlendsu dobila ime”, rekao je Rodžer pružajući papir prema Kler. Kler je sklonila kosu iza uha i sagnula glavu da pročita, čkiljeći na prigušenom svetlu lustera. Fiona se, suviše navikla na plesnive papire i dosadne deliće istorije da bi bila zainteresovana, vratila u kuhinju da se pobrine za večeru. „‘Skok burenceta’”, čitala je Kler. „‘Ova neobična formacija koja se nalazi na izvesnoj udaljenosti iznad potoka, ime je dobila po jakobitskom zemljoposedniku i njegovom slugi. Zemljoposednik, jedan od nekoliko srećnika koji su izbegli kalodensku propast, s mukom se vratio do svog doma, ali je bio primoran da se krije u pećini na svojoj zemlji skoro sedam godina, dok su Englezi po Hajlendsu lovili odbegle pristalice Čarlsa Stjuarta. Zemljoposednikovi napoličari su verno

čuvali tajnu i donosili su hranu i potrepštine gospodaru u njegovo skrovište. Uvek su vodili računa da čoveka koji se krio pominju samo kao Danbonet kako ga ni slučajno ne bi odali engleskim patrolama koje su često špartale po toj oblasti. „Jednog dana, dečak koji je nosio burence piva stazom do zemljoposednikove pećine sreo je grupu engleskih konjanika. Dečaka koji je hrabro odbijao i da odgovori na pitanja vojnika i da preda burence udario je jedan od konjanika, i on je ispustio burence koje se odskačući otkotrljalo niz padinu dole u potok. ‘” Podigla je pogled s papira i izvila obrve prema ćerki. „Zašto ta? Mi znamo – ili mislimo da znamo”, ispravila se šeretski trgnuvši glavom prema Rodžeru, „da je Džejmi pobegao s Kalodena, ali je to isto uradila i gomila drugih. Zašto misliš da je ovaj zemljoposednik bio Džejmi?” „Zbog one sitnice danbonet, naravno”, odgovorila je Brajana kao da je iznenađena što ona to uopšte pita. „Šta?” Rodžer ju je pogledao zbunjeno. „Šta sa danbonetom?” U odgovor, Brajana je skupila klupko svoje guste riđe kose i zamlatila mu njome ispod nosa. „Danbonet”, rekla je nestrpljivo. „To je sivi šešir, zar ne? On je sve vreme nosio šešir jer je imao prepoznatljivu kosu! Zar nisi rekla da su ga Englezi zvali Crveni Džejmi? Znali su da on ima riđu kosu – morao je da je sakrije!” Rodžer je zurio u nju, zanemeo. Kosa je zaplovila slobodna po njenim ramenima, živa od plamenih boja. „Mogla bi da budeš u pravu”, rekla je Kler. Oči su joj bile sjajne od uzbuđenja kada je pogledala svoju ćerku. „Bila je kao tvoja, Džejmijeva kosa je bila baš kao tvoja, Bri.” Podigla je ruku i nežno pomilovala Brajaninu kosu. Devojčino lice je smekšalo kada je pogledala svoju majku. „Znam”, rekla je. „Razmišljala sam o tome dok sam čitala – pokušavajući da ga zamislim, znaš?” Zastala je i pročistila grlo, kao da se u njemu nešto zaglavilo. „Mogla sam da ga vidim, napolju u vresu kako se krije i sunčeve zrake kako se odbijaju od njegove kose. Rekla si da je bežao od zakona – samo sam pomislila da je morao prilično dobro da zna... kako da se sakrije. Ako su ljudi pokušavali da ga ubiju...” „Tačno.” Rodžer je govorio oštro da bi rasterao senku u Brajaninim očima. „To je odlično nagađanje, ali uz još rada možda bismo mogli da kažemo zasigurno. Kada bismo mogli da Skok burenceta nađemo na

mapi...” „Za kakvu me budalu smatraš”, rekla je Brajana prezrivo. „Mislila sam na to.” Senku je zamenio izraz samozadovoljstva. „Zato sam toliko kasnila. Naterala sam službenika da izvadi sve moguće mape Hajlendsa koje imaju.” Izvukla je još jedan fotokopirani list papira s gomile i pobedonosno ubola prstom blizu gornje ivice. „Vidiš? Toliko je mali da ga i nema na većini mapa, ali ga na ovoj ima. Baš tamo – ovde je selo Broh Morda, za koje mama kaže da se nalazi u blizini Lalibroha, a ovde”, pomerila je prst centimetar dalje pokazujući na tanku liniju. „Vidiš”, ponovila je. „On se vratio na svoje imanje – Lalibroh – i tamo se sakrio.” „Budući da nemam lupu pri ruci, verovaću ti na reč da tu piše Skok burenceta”, rekao je Rodžer ispravljajući se. Ozareno se nasmešio Brajani. „Pa, čestitam”, rekao je. „Mislim da si ga našla – bar donekle.” Brajana se osmehnula, sumnjivo sjajnih očiju. „Aha”, rekla je tiho. Nežno je dodirnula dva lista papira. „Moj otac.” Kler je stegla ruku svoje ćerke. „Ako imaš očevu kosu, lepo je videti da imaš majčinu pamet”, rekla je smešeći se. „Hajde da proslavimo tvoje otkriće večerom koju je spremila Fiona.” „Dobro obavljeno”, rekao je Rodžer Brajani dok su išli iza Kler u trpezariju. Njegova ruka je ovlaš dodirivala njen struk. „Treba da si ponosna na sebe.” „Hvala”, rekla je uz brzi osmeh, ali se zamišljenost skoro odmah vratila na njeno lice. „Šta je”, upitao je nežno Rodžer zastajući u hodniku. „Nešto nije u redu?” „Ne, nije ništa.” Okrenula se prema njemu, mala bora se ponovo pojavila između njenih crvenih obrva. „Samo – samo sam razmišljala pokušavajući da zamislim – šta ti misliš, kako li je bilo njemu? Da živi u pećini sedam godina? I šta se zatim desilo s njim?” Rodžer se instinktivno nagnuo napred i poljubio je ovlaš između obrva. „Ne znam, draga”, rekao je. „Ali možda ćemo saznati.”

DRUGI DEO

Lalibroh

4

Danbonet Lalibroh Novembar 1752.

S

ilazio je u kuću jednom mesečno da se obrije i to kada bi jedan od dečaka došao i rekao mu da je bezbedno. Uvek noću, krećući se lakonogo poput lisice kroz mrak. To je nekako izgledalo potrebno, mali ustupak civilizaciji. Kliznuo bi poput senke kroz kuhinjska vrata gde bi ga dočekao Ijanov osmeh ili poljubac njegove sestre, i on bi osetio kako preobražaj počinje. Lavor tople vode i sveže naoštreni brijač čekali su ga na stolu, s nečim što je trebalo da posluži kao sapun za brijanje. Ponekad je to bio pravi sapun, kada bi ga rođak Džared poslao iz Francuske, mnogo češće samo polurastopljeni loj sa ceđi koja štipa za oči. Osetio bi kako promena počinje s prvim mirisom kuhinje – tako bogatim i jakim, posle vetrom razređenih mirisa jezera, močvara i šume – ali tek kada bi se obrijao ponovo se osećao kao potpuno ljudsko biće. Naučili su da ne očekuju od njega da priča dok se brije – reči su mu teško dolazile posle celog meseca samoće. Ne da nije imao šta da im kaže, pre kao da su reči pravile neprobojnu branu u njegovom grlu, boreći se jedna s drugom da izađu u kratkom vremenu koje je imao. Bilo mu je potrebno tih nekoliko minuta pažljivog sređivanja da probere i izabere šta prvo da kaže i kome. Bilo je vesti koje je morao da čuje i o kojima je morao da se raspita – o engleskim patrolama u okrugu, o politici, o hapšenjima i suđenjima u Londonu i Edinburgu. To je moglo da sačeka. Bolje da priča s Ijanom o imanju, sa Dženi o deci. Ako je izgledalo bezbedno, doveli bi decu da se pozdrave sa ujakom, da ga pospano zagrle i poljube pre nego što se teturajući vrate u krevete. „Uskoro će postati čovek” bilo je prvo što je rekao kada je došao u septembru, pokazujući glavom prema Dženinom najstarijem detetu, svom imenjaku.

Desetogodišnjak je sedeo za stolom prilično ukočeno, veoma svestan počasti zbog svog privremenog položaja glave kuće. „Da, samo mi treba još jedan stvor nad kojim ću da brinem”, odgovorila je kiselo njegova sestra, ali je u prolazu dodirnula rame svog sina, s ponosom koji je bio u suprotnosti s njenim rečima. „Imaš li vesti od Ijana?” Njegov zet je bio uhapšen – po četvrti put – pre tri nedelje – i odveden u Invernes pod sumnjom da je simpatizer jakobita. Dženi je odmahnula glavom dok je prinosila poklopljeno jelo da ga postavi pred njega. Gusti, topli miris pite od jarebica probijao se kroz izbušenu koru i voda mu je pošla na usta tako jako da je morao da proguta pre nego što progovori. „Nemaš zašto da se sekiraš”, rekla je Dženi vadeći kašikom pitu na njegov tanjir. Glas joj je bio miran, ali se mala uspravna bora između njenih obrva produbila. „Poslala sam Fergusa da im pokaže ugovor o prenosu vlasništva i Ijanovu otpusnicu iz puka. Poslaće ga ponovo kući čim shvate da on nije vlasnik Lalibroha i ništa neće dobiti time što će ga maltretirati.” Pogledala je sina i pružila ruku da uzme krčag s pivom. „Mrka kapa da će dokazati da je dete izdajnik.” Glas joj je bio neveseo, ali je u sebi imao tračka zadovoljstva zbog pomisli na zbrku u engleskom sudu. Kišom isprskani ugovor o predaji vlasništva koji je potvrđivao prenos titule Lalibroha sa starijeg Džejmsa na mlađeg i ranije se pojavljivao na sudu i svaki put je osujetio pokušaje Krune da imanje otme kao vlasništvo jakobitskog izdajnika. Počeo bi da oseća kako mu dok odlazi izmiče ona tanka glazura čovečnosti koja je sve više nestajala sa svakim korakom dok se udaljavao od seoske kuće. Ponekad bi privid topline i porodice zadržao sve do pećine u kojoj se krio, drugi put bi to nestalo skoro odmah, otrgnuto ledenim vetrom, smrdljivim i jetkim od mirisa paljevine. Englezi su spalili tri domaćinstva, tamo iza visokog polja. Izvukli su Hjua Kirbija i Džefa Mareja s njihovih ognjišta i streljali ih na njihovim pragovima, bez ikakvih pitanja ili reči zvanične optužbe. Mladi Džo Frejzer je pobegao pošto ga je upozorila njegova žena koja je videla Engleze kako dolaze i živeo je tri nedelje s Džejmijem u pećini, sve dok vojnici nisu odmakli daleko iz oblasti – i Ijan s njima.

U oktobru je govorio starijim momcima: Fergusu, francuskom dečaku kojeg je uzeo iz pariške javne kuće, i Rabiju Maknabu, sinu kuhinjske sluškinje, Fergusovom najboljem drugu. Povukao je brijač polako niz jedan obraz i oko ugla vilice, a zatim penu sa njega obrisao ivicu lavora. Krajičkom oka primetio je brzi pogled očarane zavisti na licu Rabija Maknaba. Okrenuo se malo i video da ga sva tri dečaka – Rabi, Fergus i Mladi Džejmi – posmatraju zaneto, blago otvorenih usta. „Zar niste ranije videli čoveka koji se brije”, upitao je, izvijajući jednu obrvu. Rabi i Fergus su se zgledali, ali su ostavili mladom Džejmiju da odgovori kao titularni vlasnik imanja. „Oh, pa... aha, ujače”, rekao je, crveneći. „Ali... m-mislim”, zamucao je malo i više se zacrveneo, „ali pošto je moj tata otišao, a čak i kad je kod kuće, nismo ga viđali da se često brije, i pa, ti imaš tako mnogo dlaka na licu, ujače, posle celog meseca, i samo što nam je tako drago da te ponovo vidimo, i...” Džejmiju je iznenada svanulo da on dečacima sigurno izgleda kao najromantičniji lik. Živi sam u pećini, izlazi noću da lovi, spušta se iz magle u noći prljav i zarastao u riđu podivljalu bradu – da, u njihovim godinama izgleda kao raskošna avantura biti van zakona – živeti krijući se u divljini, u tamnoj skučenoj pećini. Sa petnaest i šesnaest i deset godina, oni nisu imali pojma o krivici ili gorkoj usamljenosti, o teretu odgovornosti kojeg se ničim ne može osloboditi. Možda bi razumeli strah, na neki način. Strah od zarobljavanja, strah od smrti. Ne strah od samoće, od njegove sopstvene prirode, strah od ludila. Ne stalni, neizlečivi strah od toga šta bi njegovo prisustvo moglo da donese njima – ako su uopšte i pomislili na taj rizik, odbacivali su ga kao nešto nevažno, s nezainteresovanom drskošću besmrtnosti koja je pravo dečaka. „Aha, dobro”, rekao je on i nehajno se okrenuo prema ogledalu kada je Mladi Džejmi zastao zamuckujući. „Muškarac je rođen za čemer i bradu. Jedno od Adamovih prokletstava.” „Adamovih”, Fergus je otvoreno pokazao zbunjenost, dok su se ostala dvojica pretvarala da imaju nekakvog pojma o čemu Džejmi govori. Od Fergusa se, kao Francuza, nije očekivalo da sve zna.

„Oh, da.” Džejmi je povukao gornju usnu preko zuba i nežno zagrebao ispod nosa. „Na početku, kada je bog stvorio čoveka, Adamova brada je bila bez dlaka kao Evina, a njihova tela su bila glatka kao kod novorođenčeta”, dodao je i video kako pogled Mladog Džejmija juri prema Rabijevim preponama. Rabi još nije imao bradu, ali je blago crnilo na njegovoj gornjoj usni govorilo o svežim izdancima i na drugom mestu. „Ali kada ih je anđeo s plamenim mačem isterao iz raja, tek što su prošli kroz kapije vrta, dlake su počele da niču na Adamovoj bradi i da ga svrbe i od tada je muškarac proklet da se brije.” Pompozno je završio brijanje sopstvene brade i poklonio se publici. „Ali, šta je sa ostalim dlakama”, upitao je Rabi. „Nisi se tamo obrijao!” Mladi Džejmi se zakikotao i ponovo zacrveneo. „I prokleto je dobro što je tako”, primetio je njegov stariji imenjak. „Trebala bi ti đavolski sigurna ruka. Međutim, ne bi ti trebalo ogledalo”, dodao je dok su se dečaci u horu kikotali. „Šta je sa damama”, pitao je Fergus. Na reči „dame”, njegov glas se raspao u kreket žabe krastače i druga dvojica su se još jače zasmejala. „Sigurno je da les filles imaju dlake tamo, ali ih one ne briju – u svakom slučaju, obično ne”, dodao je, očigledno razmišljajući o prizorima iz svog ranog života u javnoj kući. Džejmi je čuo korake svoje sestre. „Oh, pa, to nije prokletstvo”, rekao je svojoj ushićenoj publici podižući lavor i uredno istresajući sadržaj kroz otvoreni prozor. „Bog je to muškarcima dao kao utehu. Ako ikada budete imali privilegiju da vidite ženu u njenoj koži, gospodo”, rekao je nakon što je preko ramena pogledao prema vratima i poverljivo utišao glas, „zapazićete da dlake tamo rastu u obliku strele – pokazuju put, znaš, da bi jadna neznalica bezbedno našla put kući.” Okrenuo se pompezno od dečaka koji su se bučno smejali, ali se odjednom postideo kada je video svoju sestru kako dolazi gegajućim hodom, sporim od uznapredovale trudnoće. Držala je poslužavnik sa njegovom večerom povrh svog nabreklog stomaka. Kako je mogao da je tako ponizi, zarad vulgarne šale i trenutnog drugarstva sa dečacima? „Mirni”, prasnuo je na dečake koji su naglo prestali da se kikoću i zbunjeno zurili u njega. Požurio je napred da uzme poslužavnik od Dženi i spusti ga na sto. To je bilo pikantno jelo od kozjeg mesa i slanine i on je video kako se od

njegovog mirisa Fergusova isturena Adamova jabučica pomera u mršavom vratu. Znao je da najbolju hranu čuvaju za njega. Nije trebalo ni gledati zategnuta lica s druge strane stola. Kada je dolazio, donosio je onoliko mesa koliko je mogao, uhvaćene zečeve ili tetrebe, ponekad jaja iz gnezda žalara – ali to nikada nije bilo dovoljno za domaćinstvo čija je gostoljubivost morala da se rastegne ne samo na porodicu i poslugu, već i na porodice ubijenih Kirbija i Mareja. Makar do proleća, udovice i deca njegovih napoličara moraće da čekaju ovde, a on mora da se potrudi najbolje što može da ih nahrani. „Sedi pored mene”, rekao je Dženi, uzeo je za ruku i nežno je poveo da sedne pored njega na klupu. Izgledala je iznenađeno – navikla je da ona njega služi kada on dođe – ali je rado sela. Bilo je kasno i ona je bila umorna. Video je njene tamne podočnjake. Odlučno je isekao veliko parče pikantnog jela i tanjir spustio pred nju. „Ah. to je sve za tebe”, pobunila se Dženi. „Ja sam jela.” „Nisi dovoljno”, rekao je on. „Potrebno ti je više – za bebu”, dodao je brižno. Mada ne bi jela zbog sebe, jela bi zbog deteta. Oklevala je još koji trenutak, a zatim mu se nasmešila, uzela kašiku i počela da jede. Novembar je i hladnoća se probijala kroz tanku košulju i pantalone koje je nosio. To je jedva primećivao dok je pratio trag. Bilo je oblačno, ali je nebo bilo prošarano tankim slojevima prozračnih oblaka kroz koje je pun mesec prosipao obilje svetla. Hvala bogu da ne pada kiša. Bilo je nemoguće išta čuti kroz dobovanje kiše, a jedak miris mokrog bilja maskirao je miris životinja. Njuh mu je postao skoro bolno oštar tokom dugih meseci života u prirodi – kućni mirisi su ga skoro obarali s nogu kada se zatekne unutra. Nije bio dovoljno blizu da oseti mošusni miris jelena, ali je čuo izdajničko šuškanje njegovog trzaja kada je jelen osetio njega. Sada će se ukopati i postati jedna od senki koje se mreškaju preko obronka oko njega, ispod oblaka koji jure. Što je sporije mogao okrenuo se prema mestu gde su mu uši rekle da jelen stoji. Luk je bio u njegovoj ruci, strela spremna na struni. Imaće priliku da jednom gađa – možda – kada jelen krene u beg.

Da, tamo! Srce mu je skočilo u grlo kada je spazio rogove, oštre i crne iznad okolnog trnja. Smirio se, duboko udahnuo, pa zakoračio napred. Lomljavina usled jelenovog bega je uvek iznenađujuće glasna, da uplaši onog koji se prikrada. Međutim, ovaj čovek koji se šunjao bio je spreman. Nije se ni uplašio ni krenuo u poteru, već je ostao na mestu nišaneći duž strele, prateći okom napredovanje jelena koji skače, procenjujući trenutak, zadržavajući hitac, a zatim ga je struna luka bolno pljesnula po ručnom zglobu. Bio je to precizan pogodak, odmah iza ramena, i bilo je dobro što je tako; sumnjao je da ima snage da juri i uhvati potpuno odraslog jelena. Jelen je pao na čistini iza žbuna, izbačenih nogu krutih poput štapova, na čudno bespomoćan način papkara koji umiru. Pun mesec mu je osvetlio zacakljene oči tako da je nežan tamni pogled bio skriven, misterija njegovog umiranja zaklonjena praznim sjajem. Izvukao je bodež iz pojasa i kleknuo pored jelena, na brzinu izgovarajući prikladnu škotsku molitvu za takav trenutak, koju ga je naučio stari Džon Marej, Ijanov otac. Usta njegovog oca su se malo iskrivila kada ga je čuo kako je izgovara, iz čega je zaključio da ta molitva možda nije upućena istom onom bogu kojem su se nedeljom obraćali u crkvi, ali njegov otac nije rekao ništa i on je nastavio da se moli, jedva znajući šta govori, nervozan od uzbuđenja što oseća sigurnu ruku starog Džona na svojoj, prvi put zabadajući oštricu noža u dlakavu kožu i meso koje se puši. Sada je, sa uvežbanom sigurnošću, jednom rukom gurnuo naviše lepljivu njušku, a drugom zaklao jelena. Topla krv je šiknula preko noža i ruke u dva-tri jaka mlaza, a zatim postojanim tokom dok se lešina nije ispraznila kroz presečene velike krvne žile na vratu. Da je zastao da razmisli, možda to ne bi uradio, ali su ga glad i vrtoglavica i opijenost svežinom noći sprečili da razmišlja. Skupio je šake ispod mlaza i prineo ih ustima dok su se pušile. Mesečina je sijala po njegovim skupljenim šakama iz kojih je curila krv i više je izgledalo kao da je upija nego da je pije. Krv je bila slana i srebrna, topla kao i njegova. Nije mu to bilo važno dok je gutao, samo je osećao ukus, bogat u ustima i topao metalni miris, kao i iznenadno grčenje i krčanje u stomaku zbog hrane. Zažmurio je i disao, a hladan vlažni vazduh se vratio između vrele pare lešine i njegovih čula. Progutao je jednom, a zatim nadlanicom obrisao lice, očistio ruke o travu i dao se na posao.

Namučio se da pomeri mlitavu, tešku lešinu, a zatim joj je rasekao utrobu – dug potez snažan i prefinjen da bi se rasekla koža između nogu a da se ne probuši maramica koja obavija creva. Gurnuo je ruke u lešinu, u toplu i mokru unutrašnjost tela i ponovo je jedan spretan trzaj bio dovoljan da izvuče utrobu omotanu maramicom, klizavu i sjajnu na mesečini. Jedan rez iznad, jedan ispod i masa je iskliznula oslobođena, crna magija koja je jelena pretvorila u meso. Bio je to mali jelen, mada je imao šiljate paroške na rogovima. Uz malo sreće mogao bi da ga nosi sam, radije nego da ga ostavi na milost i nemilost lisicama i jazavcima dok ne dovede pomoć. Poturio je rame ispod jedne noge i polako se podigao, stenjući od napora dok je teret premeštao na svoja snažna leđa. Dok je polako, nespretno silazio niz brdo mesec je bacao njegovu senku na stenu, grbavu i fantastičnu – jelenovi rogovi su se klatili iznad njegovog ramena, stvarajući od njega privid rogatog čoveka. Zadrhtao je blago od te pomisli prisećajući se priča o godišnjim ponoćnim skupovima veštica koje bi posetio Rogati da popije kozju ili petlovu krv kao podnošenje žrtve. Osećao se pomalo nelagodno, a još više ošamućeno. Sve više i više je osećao smetenost, svoju rascepkanost između dana i noći. Preko dana je bio stvorenje isključivo okrenuto razumu, pošto je od svoje bezvoljne nepokretnosti bežao tvrdoglavim, disciplinovanim povlačenjem u svet misli i meditacije, tražeći utočište u stranicama knjiga. Ali sa izlaskom meseca bi zdrav razum pobegao, odmah podležući osećajima čim bi iz svoje jazbine izašao na svež vazduh da poput zveri trči tamnim brdima ispod zvezda i lovi gonjen glađu, pijan od krvi i mesečine. Gledao je u zemlju dok je hodao, dovoljno oštrog noćnog vida da održi korak uprkos teškom teretu. Jelen je bio mlitav i hladio se, njegova ukrućena dlaka ga je grebla po vratu, a Džejmijev vlastiti znoj se hladio na povetarcu, kao da on deli sudbinu svog plena. Tek kada su se ukazala svetla Lalibroha, osetio je da na njega pada pokrivač čovečnosti, a um i telo su mu se ponovo spojili u jedno dok se spremao da pozdravi svoju familiju.

5

Dato nam je dete

T

ri nedelje kasnije još nije bilo vesti o Ijanovom povratku. U stvari, nikakvih vesti. Fergus nije došao u pećinu već nekoliko dana i Džejmi je brinuo o tome kako je kod kuće. Dovoljno je bilo što zna da su jelena kojeg je ubio do tada već sigurno pojeli i da u baštama ima veoma malo povrća u ovo doba godine. Bio je toliko zabrinut da je rizikovao i krenuo da ih poseti. Dok je silazio s brda neposredno pred zalazak sunca, proveravao je klopke. Za svaki slučaj, bio je toliko pažljiv da navuče vunenu kapu ispletenu od grubog, sivosmeđeg prediva koja je krila njegovu kosu od kasnih sunčevih zraka koji bi ga mogli izdati. Sama njegova krupna pojava mogla bi da izazove sumnju, ali ne i da ga zasigurno oda, a on je imao puno poverenje u snagu svojih nogu da će ga odneti daleko od nevolja bude li imao zlu sreću da sretne englesku patrolu. Kada bi Džejmi Frejzer osetio opasnost, ni poljski zečevi nisu mogli da se porede s njim. Kuća je bila neobično tiha kada joj se približio. Nije bilo uobičajene larme koju prave deca – petoro Dženinih i šestoro dece napoličara, a da se i ne pominju Fergus i Rabi Maknab koji još nisu bili prestari da se pojure oko štala vrišteći kao demoni. Kuća je bila čudno prazna oko njega kada je zastao odmah iza kuhinjskih vrata. Stajao je u zadnjem hodniku, ostava je bila na jednoj strani, praonica posuda na drugoj i glavna kuhinja odmah iza nje. Stajao je nepomično, naprežući sva čula, osluškujući dok je udisao neodoljive mirise kuće. Neko je tu – nekakvo tiho struganje praćeno mekim pravilnim zveckanjem dopiralo je kroz vrata ledene zadnje ostave koja su bila obložena krpama da ne bi ulazila toplota iz kuhinje. Umirio ga je taj kućni zvuk tako da je pažljivo otvorio vrata, ali bez preteranog straha. Njegova sestra Dženi, sama i na samom kraju trudnoće, stajala je pored stola i mešala nešto u žutoj činiji. „Šta ti radiš ovde? Gde je gospođa Koker?” Njegova sestra je ispustila kašiku i preneraženo kriknula. „Džejmi!” Prebledela, pritisnula je ruku na grudi i zatvorila oči. „Isuse!

Prepao si me.” Otvorila je oči, tamnoplave kao njegove i netremice ga prodorno gledala. „A šta ti, svete ti majke, radiš ovde u ovo doba? Nisam te očekivala bar još nedelju dana?” „Fergus se nije penjao na brdo u poslednje vreme, zabrinuo sam se”, jednostavno je rekao. „Stvarno si sladak, Džejmi.” Boja joj se vraćala u lice. Nasmešila se bratu i prišla da ga poljubi. Bio je to nespretan pokušaj s bebom, koja im je smetala, ali ipak prijatan. Držao je neko vreme svoj obraz na glatkoj tmini njene glave, udišući njen miris izmešanog voska sveća i cimeta, lojanog sapuna i vune. Večeras je u njenom mirisu bilo nečeg neobičnog – pomislio je da počinje da miriše na mleko. „Gde su svi?”, upitao je puštajući je nevoljno. „Pa, gospođa Koker je mrtva”, odgovorila je, mala bora između njenih obrva se produbila. „Da”, rekao je tiho i prekrstio se. „Žao mi je zbog toga.” Gospođa Koker je prvo bila sluškinja, a zatim i domaćica u porodici, od početka braka njegovih roditelja pre četrdeset i nešto godina. „Kada?” „Juče, pre podne. To nije bilo neočekivano, jadna duša, i prošlo je mirno. Umrla je u svom krevetu kao što je želela i otac Makmarti se molio nad njom.” Džejmi je refleksno pogledao prema vratima, koja su vodila u sobe za poslugu, dalje od kuhinje. „Da li je još ovde?” Njegova sestra je odmahnula glavom. „Ne. Rekla sam njenom sinu da bi bdenje trebalo da održe ovde u kući, ali su Kokerovi mislili, kad je sve ovako kako je”, blago se nadurila misleći na Ijanovo odsustvo, vrebajuće crvene mundire, prinudno prisustvo napoličara, nestašicu hrane i njegovo izgnanstvo u pećini, „mislili su da je bolje da ga održe u Broh Mordu, kod njene sestre. Dakle, tamo su svi otišli. Rekla sam im da se ne osećam dovoljno dobro da bih išla”, dodala je, pa se nasmejala vragolasto podižući obrvu. „Ali sam u stvari htela nekoliko sati mira i tišine kada svi oni odu.” „A ja sam došao i prekinuo tvoj mir”, rekao je Džejmi utučeno. „Da odem?” „Ne, tupavče”, ljubazno je rekla njegova sestra. „Ti sedi, a ja ću nastaviti s večerom.” „Šta će biti za jelo”, upitao je njuškajući pun nade. „Zavisi od toga šta si doneo”, odgovorila je njegova sestra. Teško se kretala po kuhinji i saginjala da izvadi stvari iz kredenaca i škrinja i svaki

čas je zastajala da promeša sadržaj velikog kotla obešenog iznad vatre iz kojeg se podizala tanka para. „Ako si doneo meso, ješćemo meso. Ako nisi, onda ćemo imati kačamak i kolenice.” Na to je napravio grimasu; nije mu bila privlačna pomisao na kuvani ječam i goveđe kolenice, poslednje ostatke usoljene goveđe mrcine, koju su kupili pre dva meseca. „Onda je dobro što mi se posrećilo”, rekao je. Prevrnuo je torbu za divljač i pustio da tri zeca padnu na sto u mlitavoj zakotrljanoj masi sivog krzna i zgužvanih ušiju. „I bobice trnjina”, dodao je izručujući sadržaj sivog šešira, koji je iznutra bio umazan gustim crvenim sokom. Dženine oči su zasjale. „Pita od zeca”, najavila je. „Nema ribizli, ali će bobice biti još bolje, a ima i dovoljno putera, bogu hvala.” Primetivši sićušni pokret u sivom krznu, pljesnula je dlanom o sto i glatko ubila malog uljeza. „Džejmi, iznesi ih napolje i oderi, inače će buve skakati svuda po kuhinji.” Kada se vratio sa odranim zečevima, zatekao je skoro gotovu koru za pitu i Dženi u haljini umrljanoj brašnom. „Džejmi, iseci ga na komade i izlomi kosti umesto mene, hoćeš li”, rekla je mršteći se iznad knjige Recepti za kuvanje i jela od testa gospođe Maklintok, koja je ležala otvorena na stolu pored tepsije za pitu. „Sigurno možeš da napraviš pitu od zeca bez gledanja u knjižicu”, rekao je uslužno uzimajući veliki drveni malj za lomljenje kostiju s kredenca. Kada ga je uzeo u ruku, osetio je koliko je težak i to ga je podsetilo na engleski zatvor pre nekoliko godina u kojem su mu sličnim maljem slomili desnu ruku – odjednom je živo zamislio zdrobljene kosti u piti od zeca, slomljene i iscepkane, kako slanu krv i slatkoću srži ispuštaju u meso. „Aha, mogu”, odgovorila je odsutno njegova sestra prelistavajući stranice. „Samo, ako nemaš polovinu sastojaka potrebnih za neko jelo, ovde naletiš na nešto što možeš da upotrebiš kao zamenu.” Namrštila se stranici pred sobom. „Obično u sos stavljam klare, ali ga nemamo nimalo u kući, sem jednog Džaredovog bureta koje sam sakrila, a još neću da ga otvaram – možda će nam zatrebati.” Nije ni morala da mu kaže za šta bi ga upotrebila. Bure klarea moglo bi da podmaže Ijanovo oslobađanje – ili bar da plati za vesti o njemu. Krišom

je iskosa pogledao veliku oblinu Dženinog stomaka. Nije na muškarcu da to kaže, ali je njegovom ne baš neiskusnom oku ona izgledala zrela za porođaj. Odsutno je pružio ruku preko kotla i oštricu noža provukao napred-nazad kroz vrelu tečnost, a zatim ga izvukao i obrisao. „Džejmi, zašto si uopšte to uradio?” On se okrenuo i zatekao Dženi kako pilji u njega. Crne lokne su virile ispod kape i njega je zabolelo kada je spazio sedu vlas kako sija među ebanovinom. „Oh”, očito preterano neusiljeno rekao je dok je uzimao jednog zeca, „Kler – rekla mi je da sečivo treba oprati u ključaloj vodi pre nego što njime dodirneš hranu.” Više je osetio nego što je video kako se Dženine obrve podižu. Ona ga je pitala za Kler samo jednom, onda kada je došao kući s Kalodena polusvestan i više mrtav nego živ. „Ona je otišla”, rekao je tada i okrenuo lice. „Nemoj više da mi pominješ njeno ime.” Odana kao i uvek, Dženi ga nikad nije pomenula, a nije ni on. Nije mogao da kaže šta ga je navelo da ga izgovori danas; osim ako to nisu bili snovi. Imao ih je često, u raznim oblicima, i to bi ga uvek poremetilo narednog dana, kao da se Kler na trenutak našla stvarno dovoljno blizu da je dodirne, a zatim se ponovo povukla. Ponekad je mogao da se zakune da se probudio s njenim mirisom na sebi, mošusnim i bogatim, s tragom oštrog, svežeg mirisa lišća i zelenog bilja. Prosuo je svoje seme u snu više puta dok ju je sanjao, zbog čega se osećao pomalo postiđeno i neprijatno. Da bi skrenuo misli i s jednog i s drugog, pokazao je glavom prema Dženinom stomaku. „Koliko je još ostalo”, upitao je natmureno gledajući u njen nabrekli srednji deo. „Ličiš na puharu – jedan dodir i puffff.” Raširio je naglo prste da bi to ilustrovao. „Oh, je l’ da? Pa i ja bih volela da je to tako lako kao pufff.” Izvila je leđa trljajući krsta i njen stomak je iskočio. Džejmi se pomerio uza zid da bi joj napravio mesta. „Što se tiče vremena, svakog trenutka, verujem. Ne može se zasigurno reći.” Uzela je šolju i izmerila brašno. Vrlo malo ga je ostalo u vreći, primetio je pomalo mrgodno. „Pošalji nekog do pećine kada počne”, rekao je iznenada. „Sići ću, bez obzira na crvene mundire.” Dženi je prestala da meša testo i zagledala se u njega.

„Ti? Zašto?” „Pa, Ijan nije ovde”, rekao je uzimajući jednog odranog zeca. Uvežbanim pokretom uredno je odvojio but u samom zglobu i oslobodio ga od kičme. Tri brza udarca maljem za kosti i bledo meso je ležalo spljeskano i spremno za pitu. „Velika bi pomoć bio i da je ovde”, rekla je Dženi. „On se pobrinuo za svoj deo posla pre devet meseci.” Nabrala je nos na svog brata i pružila ruku da dohvati tanjir s puterom. „Ahaa.” Seo je da nastavi svoj posao i njen stomak mu se našao u visini očiju. Njegov sadržaj se, budan i aktivan, nemirno mrdao napred-nazad, zbog čega se njena kecelja trzala i ispupčavala dok je ona mešala. Nije mogao da odoli da nežno ne spusti ruku na ogromnu oblinu, da oseti iznenadne jake udare i šutiranje bebe, nestrpljive zbog tesnog zatvorenog prostora. „Pošalji Fergusa po mene kada dođe vreme”, rekao je ponovo. Ozlojeđeno ga je pogledala i odgurnula njegovu ruku kašikom. „Zar ti upravo nisam rekla, nećeš mi biti potreban? Pobogu, čoveče, zar već nemam dovoljno briga s kućom punom ljudi i jedva nečim da ih nahranim, sa Ijanom u zatvoru u Invernesu i crvenim mundirima koje vidim kako se prikradaju prozorima svaki put kad pogledam napolje? Treba li da brinem da će i tebe pokupiti?” „Ne treba da brineš zbog mene, vodiću računa.” Nije gledao u nju već je pažnju usmerio na zglob prednje noge kroz koji je sekao. „Dobro, onda, vodi računa i ne mrdaj s brda.” Pogledala ga je s visine, preko ivice činije. „Već sam rodila šestoro, je l’ tako? Zar misliš da sada ne mogu sama da se snađem?” „S tobom nema rasprave, zar ne”, upitao je. „Ne”, rekla je istog trena. „Ostaćeš na brdu, dakle.” „Doći ću.” Dženi je skupila oči i dugo ga i mirno pogledala. „Da ti nisi slučajno najtvrdoglaviji mamlaz odavde pa sve do Aberdina?” Osmeh se raširio preko lica njenog brata kada ju je pogledao. „Možda je tako”, rekao je. Pružio je ruku i pomilovao joj stomak, koji se podizao. „A možda i nije. Ali, ja dolazim. Pošalji Fergusa kada dođe vreme.”

Već se bližila zora tri dana kasnije kada se Fergus dahćući popeo uz uspon do pećine, promašivši stazu u mraku i praveći takvu buku kroz žbunje da ga je Džejmi čuo kako dolazi mnogo pre nego što je dečak izbio na čistinu. „Milorde...”, počeo je bez daha kada se pojavio na vrhu staze, ali je Džejmi već prošao pored dečaka navlačeći ogrtač preko ramena i požurio nizbrdo prema kući. „Ali, milorde...” Fergusov glas je dopirao iza njegovih leđa, zadihan i uplašen. „Milorde, vojnici...” „Vojnici?” Stao je iznenada i okrenuo se nestrpljivo čekajući da francuski momak siđe niz padinu. „Kakvi vojnici”, upitao je, kada je Fergus skliznuo poslednjih nekoliko koraka. „Engleski konjanici, milorde. Gospa me je poslala da vam kažem – da ni po koju cenu ne napuštate pećinu. Jedan od ljudi je video vojnike juče, ulogorene blizu Danmaglasa.” „Prokletstvo.” „Da, milorde.” Fergus je seo na stenu i hladio se, uzane grudi su se nadimale dok je hvatao dah. Džejmi je oklevao, neodlučan. Osećao je da ne treba da se vrati u pećinu. Krv mu se zagrejala od uzbuđenja kada se pojavio Fergus i u njemu se sve bunilo protiv pomisli da pokorno otpuzi nazad u skrovište poput gusenice koja traži sklonište pod stenom. „Mmphm”, izustio je. Pogledao je Fergusa. Svetlo koje se menjalo počelo je da iscrtava dečakovu vitku figuru naspram tame žbunja, ali je njegovo lice i dalje bilo bleda mrlja obeležena parom tamnijih mrlja – njegovih očiju. U Džejmiju se pobudila izvesna sumnja. Zašto je njegova sestra poslala Fergusa u ovo čudno doba? Ako je bilo neophodno da se on hitno upozori na konjanike, bilo bi sigurnije poslati dečaka gore tokom noći. Ako nije bilo hitne potrebe, zašto ne sačekati do sledeće noći? Odgovor na to bio je očigledan – zato što je Dženi mislila da možda neće moći da mu pošalje vest sledeće noći. „Kako stoji stvar s mojom sestrom”, upitao je Fergusa. „Oh, dobro, milorde, sasvim dobro”, njegovo snažno uveravanje potvrdilo je sve Džejmijeve sumnje. „Ona se porađa, zar ne”, upitao je. „Ne, milorde! Sigurno ne!” Džejmi je spustio ruku i stegnuo Fergusovo rame. Kosti pod njegovim

prstima bile su male i krhke, neugodno ga podsećajući na zečeve koje je drobio za Dženi. I pored toga, naterao je sebe da pojača stisak. Fergus se izvio, pokušavajući da se oslobodi. „Reci mi istinu, čoveče”, rekao je Džejmi. „Ne, milorde! Stvarno!” Stisak je postao neumoljiv. „Da li ti je rekla da mi ne kažeš?” Dženina zabrana je sigurno glasila upravo tako jer je Fergus na ovo pitanje odgovorio sa očiglednim olakšanjem. „Da, milorde!” „Ah.” On je olabavio stisak i Fergus je skočio na noge i raspričao se dok je trljao svoje sitno rame. „Rekla je da ne smem da vam kažem ništa drugo sem za vojnike, milorde, jer će mi ako to uradim, iseći muda i skuvati ih umesto repe s kobasicom!” Džejmi je morao da se nasmeje toj pretnji. „Možda nemamo dovoljno hrane”, uverio je dečaka, „ali nismo baš toliko očajni.” Pogledao je horizont, gde se iza crnih borova pojavljivala čista i jarka tanka ružičasta linija. „Hajdemo onda; svanuće za pola sata.” Tog jutra nije bilo ni traga od mirne praznine oko kuće. Već na prvi pogled bilo je jasno da stvari u Lalibrohu nisu kao obično; kotao za pranje bio je u dvorištu stavljen na svoje postolje ispod kog je vatra bila ugašena, pun hladne vode i potopljenog veša. Jecanje iz štale – kao da nekoga dave – bilo je od jedine preostale krave koju je neko hitno morao da pomuze. Razdražljivo blejanje iz tora dalo mu je do znanja da bi i koze volele da im se ukaže slična pažnja. Kada je ušao u dvorište, tri pileta su protrčala pored njega kao masa pijukavog perja jer ih je gonio terijer Džehu. Brzo je priskočio i šutnuo psa, pogodivši ga tačno ispod rebara. Pas je poleteo u vazduh, pao i zacvileo, a zatim se podigao i otišao. Našao je decu, starije dečake, Meri Maknab i drugu sluškinju Suki, sve u gostinskoj sobi pod budnim okom gospođe Kirbi, stroge i nepopustljive udovice, koja im je čitala iz Biblije. „‘I Adam nije bio obmanut, ali pošto je žena bila obmanuta, počinila je greh’”, pročitala je gospođa Kirbi. Odozgo se začuo glasan, otegnuti vrisak, koji

kao da nikada neće prestati. Gospođa Kirbi je zastala na tren da bi svima dozvolila da shvate pre nego što nastavi čitanje. Njene oči, svetlosive i mokre poput sirovih ostriga, zasvetlucale su prema tavanici, a zatim se njihov pogled zadovoljno zaustavio na nizu napetih lica pred njom. „‘Uprkos tome, biće spašena tokom porođaja, ako trezveno nastavi s verom i dobročinstvom i svetošću’”, pročitala je. Kiti je počela histerično da jeca i zarila je glavu u rame svoje sestre. Megi Elen je postajala jarkocrvena ispod svojih pegica, dok je njen najstariji brat smrtno ubledeo kada je čuo vrisak. „Gospođo Kirbi”, rekao je Džejmi. „Ćutite, kad vas molim.” Reči su bile prilično učtive, ali je pogled njegovih očiju sigurno bio isti kao onaj koji je Džehu video neposredno pre svog čizmom izazvanog bega, jer je gospođi Kirbi zastao dah i ona je ispustila Bibliju, koja je s treskom završila na podu. Džejmi se sagnuo i podigao je, a zatim gospođi Kirbi pokazao zube. Taj izraz očigledno nije uspeo da prođe kao osmeh, ali je ipak imao nekakvog efekta jer je gospođa Kirbi prilično prebledela i spustila ruku na svoja bujna nedra. „Možda biste otišle u kuhinju i tamo našle sebi posla”, rekao je uz trzaj glave koji je sluškinju Suki žurnim korakom poslao napolje poput vetrom oduvanog lista. Sa mnogo više dostojanstva, ali bez oklevanja, gospođa Kirbi je ustala i krenula za njom. Ohrabren tom malom pobedom, Džejmi se po kratkom postupku rešio ostalih iz gostinske sobe: udovicu Marej i njene ćerke poslao je napolje da se pobrinu za kotao za pranje, manjoj deci je naložio da uhvate piliće, a Meri Maknab je trebalo da ih nadgleda. Stariji momci su sa očiglednim olakšanjem otišli da se pobrinu za stoku. Stajao je u praznoj sobi i na tren premišljao šta sledeće da uradi. Osećao je nejasno da bi trebalo da ostane u kući, na oprezu, premda silno svestan da ne može – kao što je Dženi rekla – da učini ništa da pomogne, bez obzira na to šta se desilo. U prednjem dvorištu bila je privezana nečija mazga – verovatno je babica gore sa Dženi. Nije imao mira, nervozno je šetao po gostinskoj sobi s Biblijom u ruci, dodirujući stvari, Dženinu policu s knjigama, izlupanu i izbrazdanu od poslednjeg napada crvenih mundira pre tri meseca. Veliku srebrnu činiju. Bila je malo ulubljena, ali je bila suviše teška da stane u vojnički ranac, te je tako nisu ukrali za razliku od sitnijih predmeta. Zapravo, Englezi i nisu odneli baš mnogo toga. Nekoliko zaista dragocenih stvarčica, zajedno sa

nešto zlata koje im je ostalo, bilo je bezbedno ušuškano u skrovitoj rupi sa Džaredovim vinom. Kada je odozgo čuo dugi jauk, pogledao je u Bibliju u ruci. Nesvestan svog postupka, pustio je da se knjiga otvori na prvoj strani na kojoj su bili zapisani brakovi, rođenja i smrti u familiji. Zapisi su počinjali brakom njegovih roditelja. Brajan Frejzer i Elen Makenzi. Imena i datum bili su napisani lepim okruglim rukopisom njegove majke, s kratkom beleškom ispod toga napisanom čvršćim i crnjim očevim rukopisom. Venčani iz ljubavi, pisalo je – značajna primedba, imajući u vidu sledeći upis, koji je pokazivao Vilijevo rođenje, jedva dva meseca posle datuma venčanja. Džejmi se nasmešio, kao i uvek kada bi video te reči i podigao pogled na svoju sliku kada je imao dve godine na kojoj stoji sa Vilijem i Branom i ogromnim psom za lov na jelene. To je sve što je ostalo od Vilija, koji je sa jedanaest godina umro od velikih boginja. Platno je bilo zasečeno – od bajoneta, pretpostavio je, kojim je neki vojnik istresao svoj bes. „A da nisi umro”, rekao je nežno slici, „šta onda?” Šta onda, zaista. Dok je zatvarao knjigu, primetio je poslednji zapis – Katlin Mejsri Marej, rodena 3. decembra 1749, umrla 3. decembra 1749. Da, šta bi bilo? Da crveni mundiri nisu došli 2. decembra, da li bi Dženi prerano rodila dete? Da su imali dovoljno hrane, da ona nije kao i svi ostali bila gola kost i koža sa nabreklim stomakom, da li bi to pomoglo? „Ne možeš da znaš, zar ne”, rekao je slici. Vilijeva naslikana ruka počivala je na njegovom ramenu – on se uvek osećao sigurno sa Vilijem, koji stoji iza njega. Još jedan vrisak je dopro odozgo i od straha je stegao ruke na knjizi. „Moli se za nas, brate”, prošaputao je i krsteći se spustio Bibliju i otišao do štale da pomogne oko stoke. Malo toga je ostalo da se uradi. Rabi i Fergus su zajedno bili i te kako sposobni da se pobrinu za nekoliko preostalih životinja, a Mladi Džejmi iako je imao tek deset godina, bio je velika pomoć. Gledajući šta bi mogao da radi, Džejmi je pokupio pregršt razbacanog sena i odneo ga niz padinu do mazge one babice. Kada nestane sena, kravu će morati da zakolju, jer ona ne može kao koze da nađe na zimskim brdima dovoljno hrane da prezimi, čak ni sa travom i korenjem koje su mala deca skupila. Uz malo

sreće, usoljeno meso će im potrajati do proleća. Kada se vratio u štalu, Fergus je podigao pogled sa vila, kojima je čistio balegu. „Ovo je dobra babica, na dobrom glasu”, upitao je Fergus. Ratoborno je isturio dugačku bradu. „Sigurno madam ne bi trebalo poveravati brizi neke seljanke!” „Kako ja mogu da znam”, rekao je naprasito Džejmi. „Misliš da sam imao nešto sa babicama?” Gospođa Martin, stara babica koja je donela na svet svu prethodnu decu Mareja, umrla je – kao i mnogi drugi – u godini gladi posle Kalodena. Gospođa Ines, nova babica, bila je mnogo mlađa – nadao se da ima dovoljno iskustva i da zna šta radi. Rabi se umešao u raspravu. Mrgodno je pogledao Fergusa. „Aha, a kako to misliš seljanka? I ti si seljak ili možda nisi primetio?” Fergus je zabacio glavu da bi s visine i dostojanstveno gledao Rabija, uprkos tome što je bio desetak centimetara niži od svog druga. „Da li sam ja seljak, tebe se ne tiče”, rekao je nadmeno. „Ja nisam babica, zar ne?” „Ne, ti si jebivetar!” Rabi je grubo gurnuo svog druga i Fergus je uskliknuvši iznenađeno tresnuo na pod. Ustao je u sekundi. Jurnuo je na Rabija, koji je sedeo na ivici jasli smejući se, ali ga je Džejmijeva ruka uhvatila za kragnu i povukla nazad. „Ništa od toga”, rekao je. „Neću dozvoliti da mi upropastite ono malo sena što je ostalo.” Spustio je Fergusa nazad na noge i da bi mu odvukao pažnju, upitao ga: „A šta ti, inače, znaš o babicama?” „Mnogo toga, milorde.” Fergus je elegantnim potezima otresao svoju odeću. „Mnogo je dama kod madam Elize odvedeno u postelju dok sam ja bio tamo...” „Usuđujem se da kažem da je to tačno”, ubacio je Džejmi uzdržano. „Ili si možda mislio na porođajnu postelju?” „Na porođajnu postelju, naravno. Pa, i sam sam rođen tamo!” Francuski dečak je važno isprsio svoje uzane grudi. „Zbilja.” Džejmijeva usta su se blago izvila. „Pa, verujem da si tada pažljivo posmatrao da bi nam rekao kako bi takve stvari trebalo organizovati?” Fergus nije obraćao pažnju na tu malu zajedljivu primedbu. „Pa, naravno”, rekao je, „babica bi, prirodno, stavila nož ispod kreveta

da preseče bol.” „Uopšte nisam siguran da je to uradila”, promrmljao je Rabi. „Bar ne zvuči tako.” Jauci nisu dopirali do štale, ali poneki vrisak se mogao čuti. „I jaje bi trebalo da bude blagosloveno svetom vodom i stavljeno u krevet kod nogu da bi žena lakše donela dete na svet”, nastavio je Fergus nesvestan zbivanja oko sebe. Namrštio se. „Ja sam dao ženi jaje, ali ona kao da nije znala šta da radi s njim, a čuvao sam ga naročito skoro celog meseca”, dodao je tužno, „pošto kokoške jedva da nešto snesu. Hteo sam da budem siguran da imam jedno kad bude zatrebalo.” „E sad, posle porođaja”, nepokolebljivo je nastavio svoje predavanje, „babica mora od placente da skuva čaj, koji žena mora da popije da bi imala dosta mleka.” Rabi je ispustio tihi zvuk kao da će povratiti. „Od posteljice, misliš”, rekao je s nevericom. „Bože!” Džejmiju je također bilo pomalo neprijatno zbog ove demonstracije modernog medicinskog znanja. „Aha, dobro”, rekao je Rabiju, trudeći se da zvuči nezainteresovano, „oni jedu žabe, znaš, i puževe, pa pretpostavljam da posteljica i nije tako neobična.” U sebi se pitao da li će proći još dugo pre nego što svi oni budi morali da jedu žabe i puževe, ali je smatrao da je bolje da to zadrži za sebe. Rabi je podrugljivo imitirao povraćanje. „Isuse, ko bi hteo da bude Francuz.” Fergus, koji je stajao blizu Rabija, naglo se okrenuo i munjevito ga udario pesnicom. Fergus je bio mali i mršav za svoje godine, ali i pored toga ubojito je ciljao u slabe tačke. To je naučio kao maloletni džeparoš na pariškim ulicama. Pogodio je Rabija pravo u stomak i isterao mu dah, a on se presamitio ispuštajući zvuk kao kad se nagazi svinjska mešina. „Pričaj s poštovanjem o boljima od sebe, moliću”, sujetno je rekao Fergus. Rabijevo lice je promenilo nekoliko nijansi crvene i usta su mu se otvarala i zatvarala kao u ribe dok se mučio da ponovo dođe do daha. Iskolačio je oči od ogromnog iznenađenja i izgledao je tako blesavo da je Džejmi s mukom obuzdao smeh, iako je brinuo za Dženi i bio ljut na dečake zato što se svađaju. „Zar vi klinci ne umete da držite šape...”, počeo je, ali ga je prekinuo uzvik Mladog Džejmija, koji je do tada ćutao opčinjen razgovorom. „Šta?” Džejmi se munjevito okrenuo, ruka je refleksno pošla ka pištolju,

koji je uvek nosio kada bi napuštao pećinu, ali u stajskom dvorištu nije bilo engleske patrole. „Šta je, pobogu”, upitao je. Tada je prateći ispruženi prst Mladog Džejmija spazio tri mala crna stvora kako promiču preko smeđih suvih vreža u krompirištu. „Gavrani”, rekao je prigušenim glasom i osetio kako mu se kosa diže na glavi. Poslednje što je želeo da vidi oko kuće dok se njegova sestra porađa bile su ptice rata i smrti. Jedna od prljavih ptičurina odletela je na krov. Džejmi je izvukao pištolj iz pojasa i podbočio cev na podlakticu nišaneći pažljivo. Udaljenost od vrata štale do vrha krova bila je poprilična. Ipak... Pištolj je opalio i gavran je eksplodirao u oblak crnog perja. Ostala dva su zalepršala mahnito u vazduh kao da ih je tamo oduvala eksplozija i njihovo promuklo kreštanje brzo je slabilo na zimskom vazduhu. „Mon Dieu”, uzviknuo je Fergus. „C’est bien, ça!” „Aha, lep pogodak, gospodine.” Rabi, još crven u licu i pomalo bez daha, oporavio se na vreme da vidi pogodak. Sada je trgnuo glavom pokazujući bradom prema kući. „Pogledajte, gospodine, da li je ono babica?” Bila je. Gospođa Ines je proturila glavu kroz prozor na spratu, svetla raspuštena kosa poletela je kada se nagnula da pogleda u dvorište. Čula je pucanj i sigurno se uplašila da se nešto loše dogodilo. Džejmi je zakoračio u štalsko dvorište i mahnuo prema prozoru da je razuveri. „U redu je”, viknuo je. „Samo mala nezgoda.” Nije hteo da pomene gavrane bojeći se da babica ne kaže Dženi. „Dođite gore”, viknula je ne obraćajući pažnju na njegove reči. „Dete je rođeno i vaša sestra hoće da vas vidi!” Dženi je otvorila jedno oko, plavo i malo koso kao njegovo. „Znači, došao si, hm?” „Mislio sam da bi neko trebalo da bude ovde – makar samo da se moli za tebe”, rekao je nabusito. Ona je zatvorila oko i smešak je izvio njene usne. Izgleda, pomislio je, kao žena na slici koju je video u Firenci – jednoj staroj od nekog italijanskog momka, ali ipak dobroj slici. „Ti si blesava budala – i drago mi je zbog toga”, rekla je blago. Otvorila je oči i pogled spustila na svežanj umotan u pelene koji je držala na ruci.

„Hoćeš li da ga vidiš?” „Oh, njega, je l’ tako?” Rukama iskusnim od višegodišnjeg ujkovanja, podigao je sićušni paket i privio ga uz sebe sklanjajući ćebe koje mu je zaklanjalo lice. Bebine oči su bile čvrsto zatvorene. Trepavice se nisu videle u dubokim naborima kapaka, koji su bili iskošeni iznad rumenih glatkih oblina obraza, i makar po tome je ličio na majku. Glava mu je bila čudno kvrgava i kao da je bila iskrivljena na jednu stranu, pa je Džejmi s nelagodom pomislio da liči na ulubljenu dinju, ali male pune usne su bile opuštene i mirne, vlažna ružičasta sluzokoža podrhtavala je blago u snu deteta iscrpljenog od rađanja. „Težak posao, zar ne”, rekao je detetu, ali mu je odgovorila majka. „Da, bio je”, rekla je Dženi. „U ormanu je viski – da li bi mi doneo čašu?” Glas joj je bio promukao i ona se nakašljala. „Viski? Zar nećeš da uzmeš pivo sa umućenim jajima”, upitao je on misleći o onom što je Fergus govorio. „Viski”, rekla je njegova sestra nedvosmisleno. „Kad si ti ležao dole obogaljen i kad te je noga ubijala, da li sam ja tebi dala pivo sa umućenim jajima?” „Dala si mi da jedem mnogo gore stvari od toga”, rekao je njen brat smešeći se, „ali, u pravu si, dala si mi i viski.” Pažljivo je usnulo dete spustio na prekrivač i okrenuo se da uzme viski. „Da li već ima ime”, upitao je pokazujući glavom prema bebi dok je u čašu izdašno sipao tečnost boje ćilibara. „Zvaću ga Ijan, po njegovom tati.” Dženina ruka se na trenutak nežno zadržala na zaobljenoj glavi sa zlatnosmeđom paperjastom kosom. Puls je vidno udarao na mekoj tački na temenu i beba je Džejmiju izgledala užasno krhko. Ipak, babica ga je uveravala da je to dobar, živahan momak i Džejmi je pretpostavio da joj mora verovati na reč. Osetio je potrebu da zaštiti to goluždravo nezaštićeno meko mesto, pa je uzeo bebu još jednom i navukao ćebe preko njene glave. „Meri Maknab mi je ispričala za tebe i gospođu Kirbi”, napomenula je Dženi. „Šteta što to nisam videla”, rekla je, „da je jadna stara metla skoro progutala jezik kada si joj se obratio.” Džejmi je odgovorio osmehom, nežno tapkajući leđa bebi, koja je ležala naslonjena na njegovo rame. Duboko usnulo, malo telo ležalo je nepokretno kao šunka bez kosti, meki utešni teret.

„Šteta što nije. Kako možeš da podneseš da ta žena živi u istoj kući s tobom? Ja bih je zadavio da sam ovde svakog dana.” Njegova sestra je frknula i zažmurila dok je zabacivala glavu unazad da bi joj viski skliznuo niz grlo. „Ah, narod te uznemirava onoliko koliko mu dozvoliš, a njoj nisam dozvolila mnogo”, dodala je otvarajući oči. „Ipak, ne mogu da kažem da bi mi bilo žao da je se otresem. Nameravam da je uvalim starom Ketriku, dole u Broh Mordi. Prošle godine su mu umrle i žena i ćerka i on bi hteo nekoga da mu održava kuću i vodi brigu o njemu.” „Da, ali da sam ja Samjuel Ketrik, uzeo bih udovicu Marej”, rekao je Džejmi, „a ne udovicu Kirbi.” „Pegi Marej je već obezbeđena”, uverila ga je njegova sestra. „Udaće se za Dankana Gibsona na proleće.” „Prilično brzo s Dankanove strane”, rekao je on pomalo iznenađen, a onda je shvatio i nasmejao se. „Da li ijedno od njih zna za to?” „Ne”, rekla je uzvraćajući mu osmehom. Zatim joj je osmeh izbledeo u zamišljeni pogled. „To jest, osim ako i sam nisi razmišljao o Pegi?” „Ja?” Džejmi je bio preneražen kao da mu je naredila da skoči s prozora na spratu. „Ona ima samo dvadeset i pet godina”, terala je dalje Dženi. „Dovoljno je mlada za još dece i dobra je majka.” „Koliko si popila tog viskija?” Njen brat se sagnuo pretvarajući se da proverava koliko je pića ostalo u boci, pridržavajući bebinu glavu da ne padne. Uspravio se i pogledao sestru pomalo ljutito. „Živim kao neka životinja u pećini, a ti hoćeš da uzmem ženu?” Odjednom se osetio šuplje iznutra. Da ona ne bi videla koliko ga je taj predlog uznemirio, ustao je i počeo da korača po sobi, nepotrebno pevušeći svežnju u svojim rukama. „Od kada nisi spavao sa ženom, Džejmi”, iza njega je razgovorljivo upitala njegova sestra. Zaprepašćen, okrenuo se da je pogleda. „Kakvo je to, do đavola, pitanje muškarcu?” „Nisi otišao ni s jednim nevenčanim devojčetom između Lalibroha i Broh Morde”, nastavila je ona ne obraćajući pažnju na njega. „Inače bih čula za to. A ni s nekom udovicom, čini mi se?” Taktično je zastala. „Znaš đavolski dobro da nisam”, rekao je kratko. Osećao je kako mu obrazi crvene od neprilike.

„Zašto nisi”, otvoreno je upitala njegova sestra. „‘Zašto nisam?’”, zurio je u nju blago otvorenih usta. „Jesi li poludela? Šta misliš, da sam muškarac koji se šunja od kuće do kuće odvlačeći u krevet svaku ženu koja me ne otera kaišem?” „Kao da bi one to uradile. Ne, ti si dobar čovek, Džejmi.” Dženi se nasmešila pomalo tužno. „Ti ne bi iskoristio nijednu ženu. Ti bi se prvo oženio, zar ne?” „Ne”, rekao je strasno. Beba se zgrčila i pospano se javila, a on ju je prebacio na drugo rame, mazeći je, dok je besno gledao u svoju sestru. „Dženi Marej, ne nameravam da se ponovo oženim, zato odustani od svake pomisli da provodadžišeš! Ne interesuje me to, čuješ li me?” „Oh, čujem”, rekla je nimalo uznemirena. Pridigla se na jastuk da bi ga pogledala u oči. „Misliš da živiš kao kaluđer do kraja života”, upitala je. „Da odeš u grob bez sina da te pokopa ili da blagoslovi tvoje ime?” „Gledaj svoja posla, prokleta bila!” Srce mu je divlje udaralo, pa joj je okrenuo leđa i prišao do prozora da slepo zuri preko štalskog dvorišta. „Znam da tuguješ zbog Kler.” Glas njegove sestre tiho je dopro iza njega. „Zar misliš da ja mogu da zaboravim Ijana, ako se ne vrati. Ali, vreme je da nastaviš dalje, Džejmi. Ne misliš valjda da bi Kler želela da ti živiš sam celog svog života, bez ikoga da te teši ili da ti rodi decu?” On nije dugo odgovorio, samo je stajao osećajući blagu toplotu paperjaste glavice na svom vratu. Video je svoj mutan odraz u zamagljenom staklu; visok prljav nezgrapan muškarac i okrugli beli smotuljak u neskladu s njegovim namrštenim licem. „Bila je trudna”, rekao je napokon tiho, govoreći odrazu u staklu. „Kada je – kada sam je izgubio.” Kako je to mogao drugačije da kaže? Nije bilo načina da kaže svojoj sestri gde je Kler – gde se nada da je ona. Da on ne može da misli na drugu ženi nadajući se da Kler i dalje živi, premda zna da je za njega zauvek izgubljena. Iz kreveta se dugo nije ništa čulo. Zatim je Dženi tiho rekla. „Jesi li zbog toga došao danas?” Uzdahnuo je i okrenuo se prema njoj naslanjajući glavu na hladno staklo. Njegova sestra je ležala, tamna kosa je bila rasuta na jastuku, njene oči su se raznežile kada ga je pogledala. „Aha, možda”, rekao je. „Nisam mogao da pomognem svojoj ženi; valjda sam pomislio da bih mogao da pomognem tebi. Nisam bio od neke

koristi”, dodao je sa izvesnom gorčinom. „Beskoristan sam i tebi kao što sam bio beskoristan i njoj.” Dženi je razneženo ispružila ruku prema njemu. „Džejmi, mo chridhe”, rekla je, pa zanemela i razrogačila oči od panike kada su se zvuči lomljave i iznenadni krici začuli iz donjeg dela kuće. „Sveta Marijo”, rekla je i ubledela. „To su Englezi!” „Isuse!” To je bila molitva isto koliko i uzvik iznenađenja. Brzo je pogledao od kreveta prema prozoru, procenjujući da li je bolje da se sakrije ili da pobegne. Zvuci nogu u čizmama već su se čuli na stepeništu. „Orman, Džejmi”, žurno je šapnula Dženi, pokazujući. Bez oklevanja, ušao je u orman i zatvorio vrata za sobom. Vrata sobe su se s treskom otvorila trenutak kasnije i ulaz je ispunila figura u crvenom mundiru s trouglastom kapom i isukanim mačem. Konjički kapetan je zastao, brzo pogledao svud po sobi i zaustavio pogled na maloj figuri u krevetu. „Gospođa Marej”, rekao je. Dženi se s mukom uspravila. „Ja sam. A šta vi, plamenog mu pakla, radite u mojoj kući”, upitala je. Njeno lice je bilo bledo i sjajno od znoja i ruke su joj se tresle, ali je bradu držala visoko i besno gledala u muškarca. „Gubite se!” Ne obazirući se na nju, čovek je zakoračio u sobu i stao pored prozora. Džejmi je video kako njegova nejasna figura nestaje izvan ivice garderobera, zatim se ponovo pojavljuje okrenuta leđima dok se obraća Dženi. „Jedan od mojih izviđača je prijavio da je, ne tako davno, čuo pucanj iz okoline kuće. Gde su vaši muškarci?” „Nemam nijednog.” Njene drhtave ruke nisu više mogle da je drže i Džejmi je video kako se njegova sestra sručila nazad i pala na jastuke. „Muža ste mi već odveli – moj najstariji sin nema više od deset godina.” Nije pomenula ni Rabija ni Fergusa. Dečaci njihovog uzrasta smatrani su dovoljno starim da se tretiraju – ili maltretiraju – kao odrasli muškarci ako bi se kapetanu tako ćefnulo. Kapetan je bio srednjih godina i nije izgledao kao čovek koji veruje u sve što čuje. „Držanje oružja u Hajlendsu je ozbiljan prestup”, rekao je i okrenuo se vojniku koji je ušao u sobu iza njega. „Dženkinse, pretraži kuću.” On je morao da podigne glas da bi izdao naređenje jer je na stepeništu

nastalo komešanje. Kada se Dženkins okrenuo da izađe iz sobe, gospođa Ines, babica, proletela je pored vojnika koji je pokušao da joj zabrani prolaz. „Ostavite jadnu ženu na miru”, povikala je gledajući kapetana pravo u lice i stežući pesnice uz bokove. Babičin glas je zadrhtao i kosa joj je ispadala iz kapice, ali je bila nepopustljiva. „Izlazite, bednici. Ostavite je na miru!” „Ja ne maltretiram vašu gospodaricu”, rekao je kapetan pomalo iznervirano, očigledno pogrešno shvativši da je gospođa Ines jedna od sluškinja. „Ja samo...” „A porodila se pre nepunog sata! Nije pristojno ni da je pogledate, a kamoli...” „Porodili ste se?” Kapetanov glas je postao oštar i on je s iznenadnim interesovanjem skrenuo pogled sa babice na krevet. „Rodili ste dete, gospođo Marej? Gde je beba?” Dotično dete se promeškoljilo u omotačima, uznemireno jačim stiskom njegovog užasnutog ujaka. Iz dubina ormara video je lice svoje sestre, belo do usana i kao okamenjeno. „Dete je mrtvo”, rekla je. Babica je zinula od šoka, ali je kapetanova pažnja, na sreću, bila prikovana na Dženi. „Oh”, uzviknuo je polako. „Da li je to bio...” „Mama”, uzvik agonije dopro je sa vrata kada se Mladi Džejmi oslobodio iz vojnikovog stiska i bacio se na majku. „Mama, beba je mrtva? Ne, ne!” Jecajući, bacio se na kolena i zario glavu u čaršave. Kao da želi da pobije izjavu svog brata, beba Ijan je dala dokaz o svom živom stanju šutirajući prilično snažno ujakova rebra i ispuštajući seriju njuškajućih zvukova, koji se na sreću nisu čuli zbog meteža napolju. Dženi je pokušavala da uteši Mladog Džejmija, gospođa Ines se uzaludno trudila da podigne dečaka, koji se grčevito držao za majčin rukav, kapetan je uzaludno pokušavao da nadglasa tužne jauke Mladog Džejmija, a povrh svega toga prigušeni zvuk čizama i povika vibrirao je kroz kuću. Džejmi je bio prilično ubeđen da se kapetan raspituje za mesto gde se nalazi detetovo telo. Stegao je maleno telo jače uz sebe i njihao ga pokušavajući da spreči eventualni plač. Drugom rukom je opipao bodež, ali je to bio uzaludan pokret; verovatno ne bi pomoglo ni da sebi preseče

grlo ako se vrata ormana otvore. Beba Ijan je ispustila razdražen zvuk dajući do znanja da ne voli da je njišu. Već je video kuću u plamenu i njene stanovnike zaklane, pa mu je taj zvuk delovao glasno koliko i bolni urlici njegovog starijeg sestrića. „Ti si to uradio!” Mladi Džejmi je stao na noge, lica mokrog i natečenog od suza i besa i krenuo prema kapetanu, kovrdžavu crnu glavu je pognuo kao neki mali ovan. „Ti si ubio mog malog brata, ti engleski govnaru!” Kapetan je bio pomalo zapanjen tim iznenadnim napadom, pa je zaista ustuknuo za korak, trepćući prema dečaku. „Ne, dečko, grešiš. Pa, ja sam samo...” „Govnaru! Smrade!” A mhic an diabhoih!” Potpuno van sebe, Mladi Džejmi se primicao kapetanu, uzvikujući sve moguće psovke koje je ikada čuo, i na gelskom i na engleskom. „Enh”, rekla je beba Ijan u uvo starijem Džejmiju. „Enh, enh!” To je prilično ličilo na prethodnicu vriska iz sve snage, pa je uspaničeni Džejmi pustio bodež i gurnuo palac u meki, vlažni otvor iz kojeg je dopirao zvuk. Bebine bezube desni su se stegle oko njegovog palca s takvim besom da je zamalo vrisnuo. „Napolje! Napolje! Napolje ili ću te ubiti!” Mladi Džejmi je vrištao na kapetana, lica izobličenog od besa. Crveni mundir je bespomoćno pogledao u krevet, kao da hoće da zamoli Dženi da smiri tog neumoljivog malog neprijatelja, ali je ona ležala kao mrtva, žmureći. „Sačekaću svoje ljude dole”, rekao je kapetan dostojanstveno koliko je mogao i izašao žurno zatvarajući vrata za sobom, a Mladi Džejmi se sručio na pod u bespomoćnom jecaju. Kroz pukotinu u vratima, Džejmi je video gospođu Ines kako gleda u Dženi i kako je već zinula da pita. Dženi je izletela iz posteljine kao vaskrsli Lazar, besno se mršteći, prsta pritisnutog na usne da naredi ćutanje. Beba Ijan je zločesto sisala palac, režeći zbog jalovosti napora da iz njega nešto izvuče. Dženi se zabacila na jednu stranu kreveta i tamo sedela, čekajući. Vojnički koraci su odjekivali kućom. Dženi se tresla od slabosti, ali je pružila ruku prema ormanu gde su bili sakriveni njeni muškarci. Džejmi je duboko udahnuo i stegao zube. Moraće da rizikuje; njegova šaka i ručni zglob bili su mokri od pljuvačke, a beba je sve nezadovoljnije režala.

Isteturao je iz ormana, mokar od znoja, i dete pružio Dženi. Ona je ogolela dojku jednim trzajem, pritisnula malu glavu na bradavicu i nagnula se nad mali smotuljak kao da želi da ga zaštiti. Počeci prodornog krika izgubili su se u prigušenim zvucima snažnog sisanja i Džejmi je seo na pod prilično nenadano, osećajući se kao da mu je neko mačem presekao kolena. Mladi Džejmi se uspravio kada se orman iznenada otvorio i sada je sedeo opružen na vratima, lica praznog od šoka i zbunjenosti dok je pogledom prelazio od majke na ujaka i nazad. Gospođa Ines je kleknula pored njega žurno mu šapućući u uvo, ali se nikakav znak razumevanja nije pokazao na malom licu umrljanom suzama. Do trenutka kada su povici i škripa uzdi napolju najavili odlazak vojnika, Mladi Ijan je ležao sit i presit i hrkao u majčinim rukama. Džejmi je stajao zaklonjen pored prozora i posmatrao vojnike kako odlaze. Soba je bila tiha, jedino se čulo kako gospođa Ines pije viski. Mladi Džejmi je sedeo tik uz majku, obraza pritisnutog na njeno rame. Ona nijednom nije podigla pogled otkad je uzela bebu, sedela je mirno, glave spuštene iznad deteta u njenom krilu, a njena crna kosa joj je skrivala lice. Džejmi je koraknuo napred i dodirnuo joj rame. Iznenadila ga je njena toplota, kao da je hladna strepnja njegovo prirodno stanje a dodir druge osobe nešto strano i neprirodno. „Otići ću do skrovite rupe”, rekao je nežno, „i do pećine kada padne mrak.” Dženi je klimnula glavom, ali ga nije pogledala. Video je nekoliko sedih vlasi među crnim, kako sijaju srebrno na razdeljku po sredini njene glave. „Mislim... da ne bi trebalo da silazim ponovo”, rekao je na kraju. „Neko vreme.” Dženi nije rekla ništa, ali je još jednom klimnula glavom.

6

Izmiren njegovom krvlju

K

ako je ispalo, sišao je do kuće još jednom. Dva meseca se pažljivo skrivao u pećini jedva se usuđujući da izađe noću da lovi, jer su engleski vojnici još bili u okrugu, smešteni kod Komara. Vojnici su po osmorica ili desetorica preko dana izlazili u patrole, češljajući unutrašnjost, pljačkajući ono malo što je ostalo da se ukrade, uništavajući ono što nisu mogli da iskoriste. I sve to s blagoslovom engleske krune. Staza je vodila blizu podnožja brda gde je njegova pećina bila skrivena. Nije bila ništa više od grubog puteljka, nastala je kao jelenska staza i jeleni su je i sada najviše koristili, mada bi se samo nepromišljeni jelen usudio da pećini priđe toliko da mu se oseti miris. Ipak, ponekad kada je duvao povoljan vetar, Džejmi bi video malu grupu jelena na stazi ili bi sledećeg dana otkrio sveži trag u blatu. Stazom bi ponekad prošli ljudi koji su imali posla na toj strani planine – a takvih je bilo svega nekoliko. Vetar je duvao s brda, pa nije ni očekivao da vidi jelena. Ležao je na zemlji odmah pored ulaza u pećinu, gde se dovoljno svetla probijalo kroz zastor od vresa i planinskog jasena pa je mogao da čita po lepom danu. Knjiga nije bilo mnogo, ali je Džared ipak uspeo da prokrijumčari nekoliko sa njegovim poklonima iz Francuske. Ova žestoka kiša me je naterala da učinim još nešto, to jest da izbušim rupu na svom utvrđenju kako bi voda mogla da otiče – inače bi potopila moju pećinu. Nisam odlazio kući neko vreme, ali sam znao da su se duhovi smirili posle onog nemilog događaja i postao sam staloženiji. Trebalo mi je da se malo oraspoložim, pa sam otišao do male ostave i popio gutljaj ruma. I sada sam kao i uvek bio vrlo štedljiv, znajući da neću dobiti novu bocu kada ovu potrošim. Kiša je nastavila da pada cele te noći i većim delom narednog dana, pa nisam mogao da budem napolju; ali pošto je moj um bio mnogo smireniji, počeo sam da razmišljam...

Senke preko stranice su se pomerile kada se grmlje iznad njega uskomešalo. Izoštrenih čula, odmah je primetio da je vetar promenio pravac i naneo glasove. Skočio je na noge i uhvatio bodež, koji mu je uvek bio pri ruci. Jedva zastajući da pažljivo spusti knjigu na greben, stegao je grudvu granita, koju je koristio za oslonac, i povukao se nagore u strmu uzanu pukotinu, koja je činila ulaz u pećinu. Jarki blesak crvenog i metala na stazi ispod pećine pogodio ga je kao grom i najavio neprilike. Prokletstvo! Nije se mnogo plašio da će vojnici napustiti stazu – nisu se dobro kretali ni po otvorenom, sunđerastom tresetištu, a kamoli po trnovitom žbunju padine kao što je ova. Ipak, to što su tako blizu značilo je da neće smeti da rizikuje i izađe iz pećine pre mraka, čak ni da uzme vodu ili da se olakša. Brzo je pogledao čuturu s vodom, iako je unapred znao da je skoro prazna. Nekakav uzvik mu je ponovo skrenuo pažnju na stazu, pa je brzo pogledao dole i zamalo da izgubi oslonac na steni. Vojnici su se skupili oko male figure pogrbljene pod burencetom koje je nosila na leđima. Fergus, sa buretom sveže napravljenog piva. Prokletstvo – još jednom prokletstvo. Mogao je i bez tog piva – prošli su meseci otkad je popio poslednje. Vetar je ponovo promenio pravac tako da je hvatao samo delove reči, ali je izgledalo da se mala figura prepire s vojnikom pred sobom, žestoko gestikulirajući slobodnom rukom. „Idiote!”, rekao je Džejmi sebi u bradu. „Daj im pivo i gubi se, ti mala budalo!” Jedan vojnik je pokušao obema rukama da zgrabi burence, ali je promašio jer je mali tamnokosi dečak žustro skočio unazad. Džejmi se od besa lupio po čelu. Fergus nije nikada mogao da se odupre i ne pravi ispade kada se suoči s predstavnicima vlasti – naročito sa engleskom vojskom. Dečak je sada skakutao unazad, vičući nešto svojim goničima. „Ludo!”, žustro je rekao Džejmi. „Baci to i beži!” Umesto da baci burence i pobegne, Fergus je, očigledno siguran u svoju brzinu, okrenuo leđa vojnicima i uvredljivo zavrteo zadnjicom prema njima. Dovoljno ih je razljutio da rizikuju i zgaze u blato, pa je nekoliko crvenih mundira skočilo u rastinje za njim. Džejmi je video kako njihov vođa podiže ruku i dovikuje im

upozorenje. Očigledno mu je sinulo da bi Fergus mogao da bude mamac koji pokušava da ih odvede u zasedu. Ali vikao je i Fergus, a vojnici su očito znali dovoljno prostačkog francuskog da protumače ono što im govori, jer su se četvorica vojnika bacila na dečaka, koji je poigravao, dok su ostali ipak zastali na povik svog vođe. Nastala je tuča i začulo se još više povika kada im je Fergus izmakao, izvijajući se kao jegulja između vojnika. U svem tom metežu i povrh zavijajućeg vetra, Džejmi nije mogao da čuje zvuk sablje koja se izvlači iz korica, ali se uvek posle toga osećao kao da jeste, kao da su blagi fijuk i zvuk isukanog metala prvi nagovestili nesreću. Taj zvuk kao da mu je zvonio u ušima uvek kada bi se setio te scene – a sećao je se veoma dugo. Možda je to bilo nešto u stavu vojnika, neka razdražljivost koja se prenela na njega u pećini, možda samo spoznaja strašne sudbe, osećaj koji se prilepio za njega od Kalodena, kao da je sve u njegovoj blizini zaraženo, kao da je sama njegova blizina rizik svačijoj nepokvarenosti. Bez obzira na to da li je čuo zvuk sablje ili nije, njegovo telo se napelo da skoči pre nego što je video srebrni luk oštrice kako se njiše kroz vazduh. Kretala se skoro lenjo, dovoljno sporo da njegov mozak otprati njen luk, zaključi šta je njena meta i nemo vikne ne. Sigurno se kretala dovoljno sporo da je mogao da odjuri dole među ljude, zgrabi i izvrne ruku koja drži sablju tako da se smrtonosni metal bezopasno otkotrlja na tlo. Svesni deo njegovog mozga mu je rekao da je to glupost, još dok mu je kočio ruku oko granitne grudve i ukopavao ga u mestu protiv neodoljivog nagona da skoči i potrči napred. Ne možeš, rekao mu je slabašni šapat ispod gneva i užasa koji su ga ispunili. On je ovo uradio za tebe; ne možeš to da učiniš besmislenim. Ne možeš, rekao mu je glas hladan poput smrti ispod goruće navale beskorisnosti, koja ga je davila. Ne možeš da uradiš ništa. I nije učinio ništa, ništa sem što je gledao kako sečivo završava svoje lenjo njihanje, pogađa cilj tihim, skoro nelogično tupim udarcem i burence kako se prevrće i prevrće i prevrće i pada niz strminu potoka – i konačno pljusak izgubljen u veselom žuboru smeđe vode daleko ispod. Vika je naglo prestala i zavladala je zapanjenost. Jedva je primetio kada je tišina ponovo počela – u njegovim ušima je toliko ličila na urlike. Kolena su mu popustila i on je maglovito osetio da će se onesvestiti. Vid mu se smračio u crvenkasto crnilo poprskano zvezdama i linijama svetla – ali čak

ni sveobuhvatna tama nije uspela da izbriše poslednji prizor Fergusove ruke, te male i spretne i lukave ruke džeparoša kako mirna leži u blatu staze, dlana okrenutog nagore u molbi. Čekao je četrdeset osam dugih, razvučenih sati pre nego što je Rabi Maknab došao i zazviždao na stazi ispod pećine. „Kako je on?”, rekao je bez uvoda. „Gospođa Dženi kaže da će biti dobro”, odgovorio je Rabi. Njegovo mlado lice je bilo bledo i iscrpljeno. Očigledno, on se još nije oporavio od šoka zbog nesreće svog druga. „Ona kaže da više nema groznicu i da još nema traga truljenju na...”, čujno je progutao, „na... patrljku.” „Vojnici su ga, znači, odneli dole u kuću?” Ne čekajući odgovor, pošao je niz padinu. „Aha, to ih je sve potreslo. Čini mi se”, Rabi je zastao da otkači košulju sa žbuna divlje ruže, pa je zatim morao da požuri da bi sustigao svog gospodara, „čini mi se da im je bilo mnogo žao zbog toga. Bar je kapetan tako rekao. I dao je gospođi Dženi zlatnik – za Fergusa.” „Oh, stvarno?”, rekao je Džejmi. „Vrlo velikodušno.” Posle toga nije više progovorio dok nisu stigli do kuće. Fergus je ležao u dečjoj sobi, smešten u krevet pored prozora. Žmurio je kada je Džejmi ušao u sobu, duge trepavice nežno su ležale na njegovim obrazima. Bez njegove uobičajene živahnosti, njegovog uobičajenog mnoštva grimasa i izraza, lice mu je izgledalo sasvim drugačije. Blago kukasti nos iznad dugih savitljivih usana davao mu je pomalo aristokratski izraz, a sve čvršće kosti ispod kože na neki način su govorile da bi njegovo lice moglo iz dečačkog šarma da pređe u otvorenu lepotu. Džejmi je krenuo prema krevetu i tamne trepavice su se odmah podigle. „Milorde”, rekao je Fergus i slabašan osmeh je odmah njegovom licu vratio poznat izraz. „Sigurni ste ovde?” „Boga mu, momče, žao mi je.” Džejmi se spustio na kolena pored kreveta. Jedva je mogao da podnese da pogleda u mršavu podlakticu koja je ležala preko jorgana i završavala krhkim previjenim zglobom, ali se naterao da stegne Fergusovo rame u znak pozdrava i da nežno protrlja raščupanu gustu crnu kosu.

„Da li mnogo boli?” upitao je. „Ne, milorde”, rekao je Fergus. Zatim je iznenadni izdajnički nastup bola preleteo njegovim licem i on se sramežljivo nasmejao. „Pa, ne baš mnogo. I madam je bila vrlo velikodušna s viskijem.” Na stočiću uza zid nalazila se puna čaša, ali nije bilo popijeno više od naprstka. Fergus, od malih nogu navikao na vino, zapravo nije voleo ukus viskija. „Žao mi je”, ponovio je Džejmi. Nije imao šta drugo da kaže, a i nije mogao ništa da kaže od stezanja u grlu. Brzo je spustio pogled znajući da bi Fergusa uznemirilo da ga vidi kako plače. „Ah, milorde, ne mučite sebe.” U Fergusovom glasu se osetio trag starog nestašluka. „Ja sam imao sreće.” Džejmi je progutao knedlu pre nego što je odgovorio. „Aha, živ si – i bogu hvala za to!” „Oh, i sem toga, milorde!” Podigao je pogled i video Fergusa kako se smeši, mada još prilično bled. „Zar se ne sećate našeg dogovora, milorde?” „Dogovora?” „Da, kada ste me uzeli u službu u Parizu. Tada ste mi rekli da biste ako budem uhapšen i pogubljen organizovali da se služe mise za moju dušu tokom cele godine.” Čitava ruka je mahnula prema ulubljenom zelenkastom medaljonu, koji mu je visio oko vrata – sveti Disma, svetac zaštitnik lopova. „Ali ako izgubim uvo ili ruku dok sam u vašoj službi...” „Ja ću te pomagati do kraja tvog života.” Džejmi nije znao da li da plače ili da se smeje, pa se zadovoljio time da pomiluje ruku, koja je ponovo mirno ležala na jorganu. „Aha, sećam se. Budi siguran da ću se držati pogodbe.” „Oh, uvek sam vam verovao, milorde”, uveravao ga je Fergus. Bilo je očigledno da je umoran. Bledi obrazi bili su još belji nego obično, a tršava gusta kosa pala je nazad na jastuk. „Tako, ja imam sreće”, promrmljao je, još uvek se smešeći. „Jer sam jednim udarcem postao gospodin dokoličar, non?” Dženi ga je čekala ispred Fergusove sobe. „Pođi dole do skrovite rupe sa mnom”, rekao je hvatajući je za lakat. „Moram malo da popričam s tobom, a ne treba da ostanem duže na otvorenom.”

Bez reči je pošla za njim do zadnjeg hodnika popločanog kamenom koji je razdvajao kuhinju i ostavu. U kamene ploče poda bila je postavljena velika drvena tabla sa rupama, koja je naizgled bila zacementirana u kamenje. Izgledala je kao da služi za provetravanje trapa ispod, a da je neka sumnjičava osoba odlučila da istraži trap u koji se dolazilo kroz ukopana vrata izvan kuće, zatekla bi istu takvu tablu na njegovoj tavanici. Ono što nije bilo očigledno bila je činjenica da tabla daje svetlo i vazduh maloj skrovitoj rupi sagrađenoj odmah uz trap i da se može povući zajedno sa naizgled zacementiranim okvirom da bi se ukazale kratke merdevine koje vode u malu prostoriju. Nije bila veća od metar i po sa metar i po i imala je samo grubu klupu, ćebe i noćnu posudu, veliki krčag za vodu i malu kutiju tvrdog dvopeka. Ta prostorija je kući pridodata tek pre nekoliko godina i zato nije bila prava isposnička ćelija kako su je zvali, jer u njoj nije boravio nijedan isposnik niti je bilo izgleda da će ikada boraviti. Međutim, to je nesporno bila ćelija. Dvoje je moglo da boravi u rupi samo ako sede jedno pored drugog na klupi, i Džejmi je seo pored svoje sestre čim je vratio na mesto ploču iznad glave i sišao niz merdevine. Sedeo je mirno na trenutak, a zatim udahnuo i počeo. „Ne mogu to više da podnesem”, rekao je. Pričao je tako tiho da je Dženi morala da sagne glavu uz njega da bi ga čula, kao sveštenik koji sluša ispovest nekog pokajnika. „Ne mogu. Moram da odem.” Sedeli su tako blizu jedno drugom da je on osećao podizanje i spuštanje njenih grudi dok je disala. Ona je tada pružila ruku i njeni mali čvrsti prsti stegli su se oko njegovih. „Hoćeš li, onda, ponovo probati Francusku?” On je pokušao da pobegne u Francusku dvaput ranije i nijednom nije uspeo zbog Engleza koji su strogo nadzirali sve luke. Muškarac njegove neobične visine i boje kose nikako se nije mogao prerušiti. Odmahnuo je glavom. „Ne. Dozvoliću da me zarobe.” „Džejmi!” Od uzbuđenja, Dženi je naglo podigla glas, a zatim ga je ponovo utišala kada ju je Džejmi upozorio stiskom ruke. „Džejmi, ne možeš to da uradiš!”, rekla je tiše. „Isuse, čoveče, obesiće te!” Držao je oborenu glavu kao da razmišlja, ali je odmahnuo bez oklevanja. „Mislim da neće.” Pogledao je sestru, a zatim odvratio pogled. „Kler –

ona je bila vidovita.” Objašnjenje dobro koliko i svako drugo, pomislio je, mada ne baš istinito. „Ona je videla šta će se desiti kod Kalodena – znala je. I ona mi je rekla šta će biti posle.” „Ah”, rekla je Dženi tiho. „Baš sam se pitala. Zato mi je, znači, rekla da zasadim krompir – i sazidam ovo mesto.” „Da.” Nežno je stegnuo ruku svoje sestre, a zatim ju je ispustio i polako se okrenuo na uzanom sedištu da je pogleda. „Rekla mi je da će Englezi nastaviti da love jakobitske izdajnike neko vreme – i jesu”, dodao je sarkastično. „Ali da posle prvih nekoliko godina, oni neće više ubijati uhapšene ljude – samo će ih držati zarobljene.” „Samo!”, rekla je njegova sestra. „Ako moraš da odeš, Džejmi, onda idi u divljinu, ali da se predaš Englezima, da te oni obese ili...” „Čekaj.” Zaustavio ju je rukom. „Nisam ti još sve rekao. Nisam mislio tek da odem do Engleza i da im se predam. Moja je glava ucenjena na pozamašnu svotu, zar ne? Bila bi šteta da to propadne, je l’ tako?” Pokušao je da mu glas zvuči veselije. Ona je to čula i oštro ga pogledala. „Sveta majko”, prošaputala je. „Dakle, ti nameravaš da te neko izda?” „Tobože, da.” On je skovao plan, sam u pećini, ali mu to što je zamislio nije do sada izgledalo baš izvodljivo. „Mislio sam da bi Džo Frejzer možda bio najbolji za to.” Dženi je snažno protrljala pesnicu o svoje usne. Bila je pametna, znao je da je odmah shvatila plan – i sve što iz njega sledi. „Ali, Džejmi”, prošaputala je. „Čak i da te ne obese odmah – a to je užasno veliki rizik – Džejmi, mogao bi da pogineš kada te budu hvatali!” Njegova ramena su se naglo opustila pod teretom jada i iscrpljenosti. „Bože, Dženi”, rekao je, „da li misliš da mi je stalo?” Nastupila je duga tišina pre nego što je odgovorila. „Ne, ne mislim”, rekla je. „I ne mogu da kažem da te krivim.” Zastala je na tren da umiri glas. „Ali, meni jeste.” Njeni prsti su nežno dodirnuli njegov potiljak, gladeći mu kosu. „Znači, pazićeš na sebe, ti praznoglavče?” Panel za ventilaciju iznad glave je na tren potamneo i začulo se udaranje lakih koraka. Jedna od sluškinja iz kuhinje je prošla u ostavu, verovatno. Zatim se prigušeno svetlo vratilo i on je ponovo video Dženino lice. „Aha”, prošaputao je napokon. „Paziću.”

Više od dva meseca bilo je potrebno da se završe pripreme. Kada je napokon vest stigla, proleće je bilo u punom jeku. On je sedeo na omiljenoj steni, blizu ulaza u pećinu i posmatrao izlazak zvezda. Čak i u najgorem periodu odmah posle Kalodena, uvek je mogao da nađe trenutak mira u ovo doba dana. Dok se dnevno svetlo gubi, predmeti kao da su blago osvetljeni iznutra, pa da im se samo konture ocrtavaju naspram neba ili zemlje, savršeni i oštri u svakom detalju. Video je obris moljca, nevidljivog na svetlu, sada iscrtanog u sumraku trouglom tamnije senke, koja ga je izdvajala od debla na kojem se krio. U trenu, on će poleteti. Pogledao je preko doline pokušavajući da dosegne pogledom sve do crnih borova koji su oivičavali daleke strane litica. Zatim gore, među zvezde. Orion je tamo, dostojanstveno opkoračuje horizont. Sedam Vlašića, jedva su vidljivi na sve tamnijem nebu. To bi mogao da bude njegov poslednji pogled na nebo za neko vreme, pa je želeo da uživa u njemu. Pomislio je na zatvor, na rešetke i katance i čvrste zidove, i setio se Fort Vilijama. Zatvora Ventvort. Bastilje. Kamenih zidova od metar i dvadeset kroz koje ne prolazi ni vazduh ni svetlo. Prljavštine, smrada, gladi, skučenosti... Otresao je takve misli. On je izabrao svoj put i bio je zadovoljan njime. Ponovo se zagledao u nebo tražeći sazvežđe Bika. Nije baš najlepše sazvežđe, ali je njegovo. Rođen u znaku Bika, tvrdoglav i jak. Dovoljno jak, nadao se, da uradi ono što je smislio. Među sve jačim noćnim zvucima, začuo se oštar visok zvižduk. Mogla je to da bude pesma carske šljuke na jezeru, ali je on prepoznao znak. Neko se penje stazom – prijatelj. To je bila Meri Maknab, koja je postala sluškinja u kuhinji u Lalibrohu posle smrti muža. Hranu i vesti obično su mu donosili njen sin Rabi ili Fergus, ali je i ona došla nekoliko puta ranije. Donela je korpu neobično dobro snabdevenu, sa hladnom pečenom jarebicom, svežim hlebom, mladim lukom, vezicom ranih trešanja i bocom piva. Džejmi je pregledao velikodušni poklon, a zatim pogledao Meri i ironično se nasmešio. „Moja oproštajna gozba, a?” Klimnula je glavom, bez reči. Ona je bila mala žena, tamne kose obilno prošarane sedim vlasima, lica izbrazdanog od životnih teškoća. Ipak, oči su

joj bile nežne i smeđe, a njene usne još pune i blago zakrivljene. Shvatio je da zuri u njene usne i brzo se okrenuo nazad korpi. „Gospođe, biću toliko sit da neću moći da se mrdnem. Sad još i kolač! Kako ste vi žene to uopšte uspele?” Slegnula je ramenima – nije bila velika pričalica. Meri Maknab je uzela korpu od njega i počela da postavlja jelo po drvenoj ploči nameštenoj na kamenje koja je služila kao što. Postavila je za njih oboje. To uopšte nije bilo neobično. I ranije je večeravala s njim da bi mu uz jelo ispričala novosti iz okruga. Ipak, ako je ovo njegov poslednji obrok pre odlaska iz Lalibroha, iznenadilo ga je što ni njegova sestra ni dečaci nisu došli da jedu s njim. Možda su u seoskoj kući posetioci, pa im je teško da izađu neopaženi. Ljubazno joj je pokazao da sedne prva, pa je seo na svoje mesto na zemlji i prekrstio noge. „Pričala si sa Džoom Frejzerom? Gde će biti, onda?”, upitao je i odgrizao komad hladne jarebice. Ispričala mu je detalje plana: dovešće mu konja pre zore i on će izjahati iz uzane doline preko prevoja. Zatim će se okrenuti, preći stenovita podnožja brda i sići nazad u dolinu pored Fizihantovog potoka, kao da dolazi kući. Englezi će ga presresti negde između Straja i Eskadejla, najverovatnije kod Midmeinsa. To je dobro mesto za zasedu jer se dolina tamo strmo uzdiže sa obe strane, ali sa malom šumom pored potoka gde može da se pritaji nekoliko ljudi. Posle obroka, ona je uredno spakovala korpu ostavljajući mu dovoljno hrane za mali doručak pre odlaska u svitanje. On je očekivao da ona tada ode, ali nije tako uradila. Potražila je po pećini posteljinu, uredno je prostrla po podu, zadigla kraj ćebeta i kleknula pored slamarice ruku sklopljenih u krilu. On se naslonio nazad na zid pećine, skrštenih ruku. Pogledao je ljutito u teme njene pognute glave. „Oh, tako, je l’ da?” upitao je. „I čija je to ideja? Tvoja ili moje sestre?” „Da li je to važno?” Bila je smirena, njene ruke savršeno mirne u krilu, tamna kosa glatka vezana trakom. Odmahnuo je glavom i sagnuo se da je povuče da ustane. „Ne, nije važno, jer se to neće dogoditi. Cenim tvoju nameru, ali...” Njegov govor je prekinuo njen poljubac. Njene usne su zaista bile meke kao što su izgledale. Čvrsto ju je ščepao za ruke i odgurnuo od sebe.

„Ne”, rekao je. „Nije potrebno i nisam hteo to da uradim.” Bio je nelagodno svestan da se njegovo telo nije uopšte složilo sa njegovim gestom i još nelagodnije svestan saznanja da su njegove pantalone, premale i istanjene od nošenja, veličinu nesklada učinile očiglednom svakom ko bi se postarao da pogleda. Blago izvijanje tih punih, slatkih usana nagoveštavalo je da ona to gleda. Okrenuo ju je prema izlazu i blago je gurnuo, na šta je ona odgovorila time što se sklonila u stranu i pružila ruku da otkopča svoju suknju. „Nemoj to da radiš!”, uzviknuo je. „Kako misliš da me sprečiš?”, upitala je, pa iskoračila iz odeće i uredno je savila preko jedine stolice. Svojim vitkim prstima razvezala je trake korseta. „Ako ti nećeš da odeš, onda ću morati ja”, odgovorio je odlučno. Okrenuo se u mestu i pošao prema izlazu iz pećine, a tada je čuo njen glas iza sebe. „Gospodaru”, rekla je. Stao je, ali se nije okrenuo. „Nije prikladno da me tako zoveš”, rekao je. „Lalibroh je tvoj”, rekla je ona. „I biće sve dok budeš živeo. Ako si ti njegov vlastelin, tako ću te zvati.” „On nije moj. Imanje pripada Mladom Džejmiju.” „Nije Mladi Džejmi taj koji radi ono što ti radiš”, odgovorila je rešeno. „I nije me tvoja sestra zamolila da uradim ovo što radim. Okreni se.” Okrenuo se, protiv volje. Ona je stajala bosonoga u širokoj košulji, kose raspuštene preko ramena. Bila je mršava, kao što su sve one bile u to vreme, ali su joj grudi bile veće nego što je mislio i bradavice su se isticale kroz tanki materijal. Košulja je bila pohabana kao i njena druga odeća, izlizana na porubu i ramenima, skoro providna na nekim mestima. Zažmurio je. Osetio je lagan dodir na ruci i naterao sebe da ostane miran. „Prilično dobro znam šta misliš”, rekla je. „Jer sam videla tvoju gospu i znam kako je to bilo među vama. Ja to nikad nisam imala”, dodala je tišim glasom, „ni sa jednim od dvojice muškaraca za koje sam se udala. Ali, znam kako izgleda prava ljubav i nemam na umu da te nateram da se osećaš kao da si je izdao.” Dodir, lak kao pero, preselio se na njegov obraz, a palac istrošen od rada pratio je brazdu koja je išla od nosa do usta.

„Ono što ja hoću”, rekla je tiho, „jeste da ti dam nešto drugačije. Nešto manje, možda, ali nešto što možeš da iskoristiš; nešto da te održi celim. Tvoja sestra i deca ne mogu to da ti daju – ali ja mogu.” Čuo je kako je udahnula i dodir je nestao s njegovog lica. „Ti si mi dao dom, život i mog sina. Zar nećeš da mi dozvoliš da ti dam ovo malo zauzvrat?” Osetio je kako mu suze štipaju kapke. Laki dodir prstiju je prešao preko njegovog lica, sklonio kapljice s njegovih trepavica i pomilovao mu kosu. Podigao je ruke polako i ispružio ih. Ona je zakoračila u njegov zagrljaj, uredno i jednostavno kao što mu je postavila sto i krevet. „Ja... nisam ovo radio odavno”, rekao je, odjednom stidljiv. „Nisam ni ja”, rekla je ona s jedva primetnim osmehom. „Ali, prisetićemo se kako to ide.”

TREĆI DEO

Kada sam tvoj zarobljenik

7

Vera u dokumente Invernes 25, maj 1968.

K

overat od Linklejtera stigao je s jutarnjom poštom. „Vidi kako je debeo!”, uzviknula je Brajana. „Poslao je nešto!” Vrh nosa bio joj je ružičast od uzbuđenja. „Tako izgleda”, rekao je Rodžer. On je bio spolja miran, ali sam videla kako mu puls udara u udubljenju na vratu. Uzeo je debeli smeđi koverat i držao ga na trenutak odmeravajući ga. Zatim je palcem nemarno iscepao preklop na koverti i istrgao svežanj fotokopiranih stranica. Propratno pismo, na teškom univerzitetskom papiru, odlepršalo je. Zgrabila sam ga s poda i pročitala naglas pomalo drhtavim glasom. „‘Dragi doktore Vejkfild’”, čitala sam. „‘Ovo je odgovor na vaše raspitivanje o jakobitskim oficirima koje su pogubile trupe vojvode od Kamberlenda posle Kalodenske bitke. Glavni izvor citata u mojoj knjizi koju pominjete bio je privatni dnevnik izvesnog lorda Meltona, koji je komandovao pešadijskim pukom pod Kamberlendom u vreme Kalodena. Ubacio sam fotokopije značajnih stranica iz dnevnika; kao što ćete videti, priča jedinog preživelog, nekog Džejmsa Frejzera, čudna je i dirljiva. Frejzer nije važna istorijska figura, i ne uklapa se u glavni pravac mog rada, ali sam uvek pomišljao da dalje istražujem u nadi da ću utvrditi njegovu konačnu sudbinu. Ukoliko saznate da je preživeo putovanje do svog imanja, bio bih srećan da me obavestite. Uvek sam gajio nadu da jeste, mada po Meltonovom opisu, ta mogućnost izgleda malo verovatna. Iskreno vaš, Erik Linklejter.’” Papir se zatresao u mojoj ruci i ja sam sela, vrlo pažljivo, na sto. „Malo verovatna, a?” rekla je Brajana propinjući se na prste da pogleda preko Rodžerovog ramena, „Ha! Uspeo je da se vrati, mi znamo da jeste!” „Mi mislimo da jeste”, ispravio ju je Rodžer, ali je to bila samo opreznost naučnika. Njegov osmeh bio je širok koliko i Brajanin. „Hoćete li u jedanaest čaj ili kakao?” Fionina kovrdžava crna glava

provirila je kroz ulaz u radnu sobu prekidajući uzbuđenje. „Ima svežih kolačića sa đumbirom i orasima, tek ispečenih.” Miris toplog đumbira ušao je u radnu sobu sa njom, primamljivo isparavajući sa njene kecelje. „Čaj, molim”, rekao je Rodžer, baš kada je Brajana rekla: „Oh, kakao zvuči divno!” Sa samozadovoljnim izrazom na licu, Fiona je ugurala kolica za čaj razmećući se i pokrivenim čajnikom i lončetom sa kakaom, kao i tanjirom svežih kolača sa đumbirom i orasima. Prihvatila sam i ja šolju čaja i sela u fotelju sa stranicama Meltonovog dnevnika u ruci. Tečni rukopis iz osamnaestog veka bio je iznenađujuće jasan uprkos arhaičnom pisanju reči, i svega nekoliko minuta kasnije našla sam se unutar seoske kuće Lenahovih. Zamišljala sam zujanje muva, meškoljenje zbijenih tela i oštar miris krvi koja natapa pod od nabijene zemlje. „... da bih ispunio bratovljev dug časti, nisam mogao da uradim ništa drugo sem da Frejzeru poštedim život. Stoga sam izostavio njegovo ime sa liste izdajnika pogubljenih kod seoske kuće i pripremio sve da bude prevezen na svoje imanje. Ne mogu da se osećam ni sasvim milostiv prema Frejzeru zbog takvog postupka, ni sasvim kriv prema vojvodi u čijoj sam službi, pošto su mali izgledi da će Frejzer sa velikom trulom i gnojavom ranom na nozi preživeti putovanje do svoje kuće. Ipak, pošto mi čast ne dozvoljava da postupim drugačije, priznaću da mi je bilo pomalo drago što je čovek još bio živ kada su ga povezli. Posle toga pažnju sam posvetio mučnom poslu, trebalo je da se rešimo tela njegovih drugova. Tišti me tako mnogo smrti koliko sam video ova poslednja dva dana”, jednostavno se završavao zapis. Spustila sam stranice na kolena, gutajući s mukom. „Velika rana... trula i gnojava...” Znala sam, za razliku od Rodžera i Brajane, koliko je takva rana bila ozbiljna u vreme kada nije bilo antibiotika, ničega što bi omogućilo propisan medicinski tretman, čak ni toplih obloga od bilja koje su mogle naći hajlendske vračare tog vremena. Koliko je trajalo truckanje od Kalodena do Broh Tuaraha u zaprežnim kolima? Dva dana? Tri? Kako je mogao da preživi u takvom stanju i tako dugo bez ikakve nege? „Ali jeste.” Brajanin glas je prekinuo moje misli, odgovarajući na izgleda sličnu misao koju je iskazao Rodžer. Ona je govorila jednostavno i uvereno kao da je videla sve događaje opisane u Meltonovom dnevniku i kao da je sigurna u njihov ishod. „On se vratio. On je Danbonet, ja to znam.”

„Danbonet?” Fiona, koja je prekorno zagledala moju šolju nepopijenog čaja, koji se ohladio, na to je iznenađeno pogledala preko ramena. „Čuli ste za Danboneta, je l’ da?” „I ti si?” Rodžer je začuđeno pogledao mladu domaćicu. Ona je klimnula glavom dok je prosipala moj čaj u saksiju sa aspidistrom koja se nalazila pored ognjišta. Kada se okrenula da mi ponovo napuni šolju sveže skuvanom tečnošću, rekla je: „O, da. Baka mi je pričala tu priču, više puta.” „Ispričaj nam!” Brajana se nagnula napred, sva predana, sa šoljom kakaoa u rukama. „Molim te, Fiona! Kako ide priča?” Fiona je izgledala pomalo iznenađeno što je iznenada postala centar tolike pažnje, ali je dobroćudno slegnula ramenima. „Joj, to je samo priča o jednom sledbeniku Lepog Princa. Kada se dogodio veliki poraz kod Kalodena i kada je onoliko mnogo ljudi pobijeno, nekolicina je pobegla. Pa, jedan čovek je pobegao sa bojišta i preplivao reku da pobegne, ali su crveni mundiri ipak krenuli za njim. On je na svom putu došao do crkve u kojoj je bila služba, i on je utrčao unutra preklinjući sveštenika za milost. Sveštenik i narod su se sažalili na njega, pa je obukao svešteničku odoru, a kada su crveni mundiri uleteli nekoliko trenutaka kasnije, on je bio tamo i stajao je za propovedaonicom držeći propoved, a voda sa njegove brade i odeća pravila je baricu pored njegovih nogu. Crveni mundiri su mislili da su pogrešili, pa su otišli dalje i on je tako pobegao – a svi u crkvi su rekli da je to najbolja propoved koju su ikad čuli!” Fiona se od srca nasmejala dok se Brajana mrštila, a Rodžer izgledao zbunjeno. „To je bio Danbonet?”, rekao je on. „Ali, ja sam mislio...” „Ma ne”, nastavila je ona. „To nije bio Danbonet – Danbonet je bio samo još jedan od ljudi koji su pobegli sa Kalodena. On se vratio na svoje imanje, ali pošto su Sasenasi lovili muškarce po celom Hajlendsu, krio se u pećini sedam godina.” Kada je to čula, Brajana se skljokala nazad u fotelju i odahnula. „A njegovi napoličari su ga zvali Danbonet da ne bi izgovarali njegovo ime i tako ga otkrili”, promrmljala je ona. „Ti znaš priču?”, upitala je Fiona, zapanjena. „Aha, tako je.” „A da li je tvoja baka rekla šta se kasnije desilo s njim?”, podsticao ju je Rodžer. „Oh, da!” Fionine oči su bile okrugle kao medenjaci. „To je najbolji deo

priče. Vidiš, posle Kalodena je zavladala velika glad. Narod je gladovao u dolinama, po zimi je bio isterivan iz svojih kuća, ljudi su ubijani i kolibe su im paljene. Danbonetovi napoličari su se snalazili bolje od većine, ali je i pored toga došao dan kada je hrane nestalo i stomaci su im krčali od jutra do mraka – nije bilo divljači u šumama, nit žita u poljima, a dojenčad je majkama umirala u rukama jer od gladi nisu imale mleka.” Jeza me je obuzela od njenih reči. Videla sam lica stanovnika Lalibroha – ljude koje sam znala i volela, pritisnute hladnoćom i glađu. Nije me ispunio samo užas. Bilo je tu i krivice. Ja sam bila bezbedna, bilo mi je toplo i dobro sam se hranila umesto da delim njihovu sudbinu – jer sam uradila kako je Džejmi hteo, ostavila sam ih. Pogledala sam Brajanu, glatku riđu kosu na glavi povijenoj od zadubljenosti i napetost u mojim grudima je malo popustila. I ona je bila bezbedna ovih poslednjih godina, bilo joj je toplo, dobro je jela i bila je voljena – jer sam uradila kako je Džejmi hteo. „Tako je on napravio smeon plan, taj Danbonet”, nastavljala je Fiona. Njeno okruglo lice bilo je ozareno od dramatičnosti njene priče. „Smislio je da jedan od njegovih napoličara ode do Engleza i ponudi da ga izda. Postojala je velika ucena za njegovu glavu jer je on bio istaknuti ratnik Lepog Princa. Napoličar će uzeti zlato kao nagradu – za narod na imanju, naravno – i reći Englezima gde mogu da uhvate Danboneta.” Moja ruka se na to tako grčevito stegla da je nežna drška na šoljici za kafu pukla. „Uhvate?”, zakreštala sam glasom promuklim od šoka. „Da li su ga obesili?” Fiona je iznenađeno zatreptala na mene. „Pa, ne”, rekla je. „Hteli su, rekla je moja baka, i sudili su mu za izdaju i na kraju ga umesto toga bacili u tamnicu – ali je zlato otišlo njegovim napoličarima i oni su tako preživeli glad”, dodala je veselo, očigledno smatrajući to srećnim završetkom. „Isuse Hriste”, uzdahnuo je Rodžer. Pažljivo je spustio šolju i sedeo zureći u prazno, paralisan. „Tamnica.” „Zvučiš kao da je to nešto dobro”, pobunila se Brajana. Uglovi usana bili su joj zategnuti od strepnje, a oči pomalo sjajne. „Jeste”, rekao je Rodžer ne primećujući njenu strepnju. „Nije bilo baš mnogo tamnica u kojima su Englezi držali jakobitske izdajnike, a sve su vodile zvaničnu evidenciju. Zar ne vidite?”, upitao je prelazeći pogledom od zaprepašćene Fione do namrštene Brajane, a zatim je pogled smirio na meni u nadi da će naći razumevanje.

„Ako je otišao u tamnicu, mogu da ga nađem.” Okrenuo se tada da pogleda u police s knjigama poređane duž tri zida radne sobe, sa zbirkom velikih jakobitskih misterija pokojnog velečasnog Vejkfilda. „On je negde tu”, rekao je Rodžer tiho. „Na zatvorskom spisku. U dokumentu – pravom dokazu! Zar ne shvatate?” ponovo je upitao okrećući se prema meni. „Odlazak u zatvor ga je ponovo učinio delom pisane istorije! I negde ovde ćemo ga otkriti!” „I šta se zatim desilo s njim”, jedva čujno je izustila Brajana. „Kada su ga oslobodili.” Rodžerove usne su se čvrsto stegle da bi prećutao drugu mogućnost koja se iznenada pojavila u njegovoj glavi, kao i u mojoj – ili kada je umro. „Da, tako je”, rekao je uzimajući Brajaninu ruku. Njegove oči su pogledale u mene, tamnozelene i nedokučive. „Kada su ga oslobodili.” Nedelju dana kasnije, Rodžerova vera u dokumente ostala je nepoljuljana. Isto se ne bi moglo reći za sto iz osamnaestog veka u radnoj sobi pokojnog velečasnog Vejkfilda čije su se duguljaste noge alarmantno klatile i škripale pod neuobičajenim teretom. Na tom stolu nekada je stajala samo mala lampa i zbirka sitnih artefakata velečasnog, a sada je bio zatrpan gomilom papira, časopisa, knjiga i nabreklih smeđih koverata iz antikvarnih udruženja, sa univerziteta i istraživačkih biblioteka širom Engleske, Škotske i Irske, kao i svaka druga vodoravna površina u radnoj sobi. „Ako spustiš još jedan list hartije na tu stvar, ona će se slomiti”, primetila je Kler kada je Rodžer nehajno ispružio ruku nameravajući da jednu fasciklu spusti na stočić sa intarzijom. „A? Oh, dobro.” U letu je promenio pravac, uzaludno tražeći drugo mesto na koje bi stavio fasciklu i konačno se zadovoljio time da je spusti na pod pored nogu. „Samo što nisam završila sa Ventvortom”, rekla je Kler. Nožnim prstom je pokazala je na opasno nestabilnu kamaru na podu. „Jesmo li dobili protokol za Bervik?” „Da, upravo jutros. Ali, gde sam li ga stavio?” Rodžer je neodređeno gledao po sobi, koja je mnogo podsećala na pustošenje aleksandrijske biblioteke, baš pre nego što je zapaljena prva baklja. Protrljao je čelo

pokušavajući da se usredsredi. Nakon što su nedelju dana provodili po deset sati dnevno prelistavajući rukom ispisane protokole britanskih zatvora, kao i pisma, žurnale i dnevnike njihovih upravnika tražeći bilo kakav zvanični trag o Džejmiju Frejzeru, Rodžer je imao osećaj da u očima ima pesak. „Bio je plav”, rekao je napokon. „Sećam se kao kroz maglu da je bio plav. Dobio sam ga od Makalistera, predavača istorije na Trinitiju u Kembridžu, a Triniti koledž koristi te velike svetloplave koverte sa karakterističnim grbom na prednjoj strani. Možda ga je Fiona videla. Fiona!” Izašao je na vrata radne sobe i viknuo prema kuhinji. Iako je bilo kasno, svetlo je još bilo upaljeno u kuhinji i podsticajni miris kakaoa i sveže ispečenog kolača od badema osećao se u vazduhu. Fiona ne bi nikada napustila svoje radno mesto sve dok postoji i najmanja mogućnost da će neko u njenoj blizini biti gladan. „Oh, da?” Fionina kovrdžava smeđa glava provirila je iz kuhinje. „Kakao će odmah biti gotov”, uverila ga je. „Čekam samo da izvadim kolač iz rerne.” Rodžer joj se nasmešio s dubokom naklonošću. Fiona lično nije bila ni najmanje zainteresovana za istoriju – nikada nije pročitala ništa više od ženskog nedeljnog časopisa – ali nikada nije preispitivala njegov rad, spokojno je brisala prašinu sa gomile knjiga i papira svakog dana ne gnjaveći se njihovim sadržajem. „Hvala, Fiona”, rekao je on. „Ah, samo sam se nešto pitao; da li si videla veliki plavi koverat – jedan debeli, otprilike ovoliki?” Pokazao je veličinu rukama. „Stigao je u jutarnjoj pošti, ali sam ga zaturio.” „Ostavio si ga u kupatilu na spratu”, rekla je odmah. „Tamo gore je ona velika debela knjiga sa zlatnim slovima i slikom Lepog Princa na prednjoj strani, tri pisma koja si upravo otvorio, a tamo je i račun za gas koji nisi hteo da se zaboravi, treba da se plati do četrnaestog. Sve sam to stavila na vrh bojlera da ne smeta.” Kratko, oštro zvonjenje sata na rerni nateralo ju je da naglo uvuče glavu uz prigušeni uzvik. Rodžer se okrenuo i popeo uz stepenice, preskačući po dva stepenika istovremeno, smešeći se. Da su ispunjeni drugi preduslovi, Fionino pamćenje moglo ju je učiniti naučnikom. Ovako kako je, bila je vrlo dobar pomoćnik u istraživanjima. Sve dok se određeni dokument ili knjiga mogu opisati po izgledu, a ne po naslovu ili sadržini, Fiona je osećala obavezu da

tačno zna gde je šta. „Oh, nije to ništa”, nehajno je uveravala Rodžera kada je ranije pokušao da joj se izvini zbog nereda koji pravi po kući. „Čovek bi pomislio da je velečasni još živ, sa tim papirima razbacanim svuda okolo. Isto je kao u stara vremena, zar ne?” Silazeći mnogo sporije sa plavim kovertom u rukama, pitao se šta bi njegov pokojni poočim mislio o ovom prisutnom gostu. „Uvalio bi se u posao do guše, ne bi me čudilo”, promrmljao je za sebe. Živo se sećao velečasnog, ćelave glave koja sija ispod staromodnog loptastog lustera okačenog na tavanicu hodnika, kako tumara iz svoje radne sobe u kuhinju gde bi stara gospođa Grejam, Fionina baka, ložila šporet da bi nahranila i napojila starca koji je radio u kasne sate, baš kao što Fiona sada radi za njega. Da se čovek zapita, pomislio je dok je išao u radnu sobu. U stara vremena, kada se sin obično bavio zanimanjem svog oca, da li je tu bila reč samo o pogodnostima – želji da se posao zadrži u porodici – ili je postojala nekakva porodična sklonost prema određenoj vrsti posla? Da li su neki ljudi u stvari rođeni da budu kovači ili trgovci ili kuvari – rođeni sa sklonostima i sposobnostima, a ne samo navedeni sticajem okolnosti? Jasno da se to nije odnosilo na svakoga; uvek je bilo ljudi koji su napuštali svoje domove, odlazili da skitaju, probaju stvari dotad nepoznate u njihovim porodičnim krugovima. Da nije tako, verovatno ne bi bilo pronalazača, istraživača. Ipak, izgleda da u nekim porodicama postoje izvesne sklonosti prema određenim zanimanjima čak i u ova nemirna moderna vremena raširenog obrazovanja i lakog putovanja. Ono o čemu se zapravo pitam, pomislio je u sebi, jeste Brajana. Posmatrao je Kler, njenu kovrdžavu, zlatom prošaranu glavu nagnutu preko stola i zatekao sebe kako se pita koliko Brajana liči na nju, a koliko na dalekog Škota – ratnika, zemljoradnika, dvorjanina, vlastelina – koji je bio njen otac? Još je razmišljao o tome kada je četvrt sata kasnije Kler zatvorila poslednju fasciklu na svojoj gomili i zavalila se, uzdahnuvši. „Peni za tvoje misli?”, upitala je i pružila ruku da uzme svoje piće. „Ne vrede toliko”, odgovorio je Rodžer uz osmeh, vraćajući se iz sanjarenja. „Samo sam se pitao kako ljudi postaju ono što jesu. Kako ste vi postali lekar, na primer?”

„Kako sam ja postala lekar?” Kler je udahnula paru iz svoje šolje kakaoa, zaključila da je prevruć da bi se pio pa ga vratila na sto, među nered od knjiga i časopisa i ižvrljanih listova papira. Uputila je Rodžeru smešak i protrljala ruke, raspršujući toplotu od šolje. „Kako si ti postao istoričar?” „Manje-više iskreno”, odgovorio je zavaljujući se u fotelju velečasnog i mašući prema nagomilanim papirima i beznačajnim stvarčicama svuda oko njih. Pomilovao je mali pozlaćeni putni sat koji se nalazio na stolu, elegantni primerak izrade osamnaestog veka sa minijaturnim zvonima koja su oglašavala pun sat, pola sata i četvrtinu sata. „Odrastao sam usred svega toga; čeprkao sam sa ocem po Hajlendsu u potrazi za artefaktima otkad sam naučio da čitam. Pretpostavljam da je jednostavno izgledalo prirodno da nastavim to da radim. A vi?” Ona je klimnula glavom i protegla se, opuštajući ramena posle dugih časova pogrbljenosti za stolom. Brajana se, nemoćna više da ostane budna, predala i otišla u krevet pre jednog sata, ali su Kler i Rodžer nastavili potragu kroz evidencije britanskih zatvora. „Pa, i sa mnom je bilo slično”, rekla je ona. „Nije bilo baš da sam iznenada odlučila da moram da postanem lekar – samo sam jednog dana shvatila da sam to dugo bila – a zatim nisam, i to mi je nedostajalo.” Raširila je šake na stolu i previla prste, duge i gipke, s noktima izglačanim u uredne, sjajne ovale. „Bila je jedna stara pesma iz Prvog svetskog rata”, rekla je zamišljeno. „Čula bih je ponekad kada bi nas posetio neki od Lambovih starih drugova iz vojske, pa bi oni ostali do kasno i napili se. Išla je: Kako ćeš ih zadržati na farmi, nakon što su videli Pariz. Otpevala je prvu strofu, a zatim prestala, smešeći se šeretski. „Ja sam videla Pariz”, rekla je tiho. Podigla je pogled sa ruku, potpuno svesna i prisutna, ali sa tragovima sećanja u svevidećim očima fiksiranim na Rodžera. „I mnogo šta osim toga. Kaen i Amien, Preston, i Falkirk, Hôpital des Anges i takozvanu hirurgiju u Leohu. Ja sam bila lekar na svaki mogući način – porađala sam žene, nameštala kosti, šila rane, lečila groznice...” Glas joj je utihnuo i ona je slegla ramenima. „Naravno, bilo je užasno mnogo toga što nisam znala. Znala sam koliko mnogo mogu da naučim – i zbog toga sam otišla na Medicinski fakultet. Ali to zaista nije bogzna šta promenilo, znaš.” Umočila je prst u krem koji je plivao po njenom kakaou i olizala ga. „Imam diplomu na kojoj piše doktor medicine

ali sam bila lekar mnogo pre nego što sam kročila na medicinski fakultet.” „To sigurno nije bilo tako lako kao što se trudite da zvuči.” Rodžer je dunuo u svoj kakao, posmatrajući Kler sa otvorenim interesovanjem. „Tada nije bilo mnogo žena na medicini – nema mnogo žena lekara ni sada, kad smo već kod toga – a vi ste pored toga imali i porodicu.” „Ne, ne mogu uopšte reći da je bilo lako.” Kler ga je pogledala šaljivo. „Sačekala sam da Brajana krene u školu, naravno, i da imamo dovoljno novca da platimo da nam neko kuva i čisti – ali...” Slegnula je ramenima i nasmejala se ironično. „Obustavila sam spavanje nekoliko godina, eto. To je malo pomoglo. A, prilično čudno, pomogao je i Frenk.” Rodžer je pipnuo svoju šolju i video da se napitak skoro dovoljno ohladio da bi se mogao piti. Držao je šolju među rukama uživajući u toploti debelog belog porcelana koja mu je sipila u dlanove. Jeste bio rani jun, ali su noći bile dovoljno hladne da električna grejalica još uvek bude potrebna. „Stvarno?”, rekao je znatiželjno. „Mada prema onome što ste rekli o njemu, ne bih pomislio da mu se dopalo što želite da studirate medicinu ili postanete lekar.” „I nije.” Njene usne su se čvrsto stisle. Taj gest je otkrio Rodžeru više nego što su mogle reči, dok se prisećala prepirki, započetih razgovora koji su prekidani, tvrdoglavog protivljenja i okolišnog sprečavanja više nego otvorenog neodobravanja. Kako ima neobično izražajno lice, pomislio je on posmatrajući je. Iznenada se zapitao da li je i njegovo tako lako čitljivo. Pomisao je bila tako uznemirujuća da je zagnjurio lice u šolju, gutajući kakao mada je još uvek bio malo prevruć. Izgnjurao je iz šolje i zatekao Kler kako ga posmatra, pomalo zajedljivo. „Zašto?”, upitao je brzo da bi joj odvukao pažnju. „Šta ga je nateralo da promeni mišljenje?” „Bri”, rekla je i njeno lice je smekšalo kao i uvek kada bi pomenula svoju ćerku „Bri je bila jedino što je Frenku bilo zaista važno.” Ja sam, kao što sam rekla, čekala da Brajana pođe u školu pre nego što sam i sama pošla na Medicinski fakultet. Ali je i tako postojao veliki nesklad između njenih i mojih časova koji smo bez reda popunili serijom manje-više odgovornih domaćica i žena za čuvanje dece; nekih više, većine manje.

Moje misli su se vratile na strašan dan kada sam u bolnici primila poziv da je Brajana povređena. Požurila sam odatle, ne gubeći vreme na presvlačenje zelene hirurške uniforme koja se zatekla na meni, i pojurila kući ne obraćajući pažnju na ograničenje brzine, a onda zatekla policijski auto i kola Hitne pomoći kako osvetljavaju mrak krvavocrvenim pulsirajućim svetlom i grupu zainteresovanih komšija okupljenih na ulici pred kućom. Kada samo kasnije zajedno skrpili priču, ispalo je da je najnovija žena za čuvanje dece, iznervirana mojim ponovnim kašnjenjem, jednostavno obukla kaput u vreme kada je trebalo da ode i otišla, ostavljajući sedmogodišnju Brajanu s naređenjem da čeka mamu. Ona se poslušno držala toga, oko sat i nešto. Ali kako se smrkavalo, postajala je sve uplašenija sama u kući i odlučila je da izađe i pronađe me. Kada je prelazila preko jedne od prometnijih ulica blizu kuće, udario ju je auto koji je skretao u ulicu. Ona – hvala bogu! – nije bila teško povređena; auto je išao polako i ona je bila samo potresena i modra od udarca. Ni približno potresena kao ja, što se toga tiče. Niti onoliko modra kao ja, kada sam ušla u dnevnu sobu i našla je kako leži na sofi, a ona me je pogledala sa suzama koje su se ponovo slivale niz njene umrljane obraze i rekla: „Mamice! Gde si bila? Nisam mogla da te nađem!” Bile su mi potrebne skoro sve rezerve moje profesionalne pribranosti da je utešim, da je pregledam svuda, da se ponovo pobrinem za posekotine i oderotine, da zahvalim njenim spasiocima – koji su me, kako je govorio moj grozničavi um, optužujuće gledali – i stavim je u krevet s plišanim medom kog je čvrsto stezala rukama. Zatim sam sela za kuhinjski što i zaplakala. Frenk me je mrmljajući nespretno milovao, a zatim odustao od toga i, znatno praktičnije, otišao da skuva čaj. „Odlučila sam”, rekla sam kada je ispred mene spustio šolju koja se pušila. Govorila sam obamrlo, imala sam osećaj da mi je glava zadebljala i zapušena. „Dižem ruke. Uradiću to sutra.” „Dižeš ruke?”Frenk je zvučao zapanjeno. „Od fakulteta? Zbog čega?” „Ne mogu više to da podnesem.” Nikada nisam stavljala ni šećer ni

mleko u čaj. Sada sam stavila i jedno i drugo, mešala sam i posmatrala niti mleka kako se kovitlaju kroz šolju. „Ne mogu da podnesem da ostavim Bri, a da ne znam da li se dobro brinu o njoj – i da znam da nije srećna. Znaš da joj se nije stvarno dopala nijedna žena koju smo imali.” „Znam to, da.” Seo je preko puta mene, mešajući svoj čaj. Posle dužeg ćutanja je rekao: „Ali mislim da ne treba da napuštaš fakultet.” To je bilo poslednje što sam očekivala; mislila sam da će moju odluku dočekati sa olakšanjem. Piljila sam u njega zapanjeno, a zatim ponovo izduvala nos u zgužvanu papirnu maramicu. „Stvarno?” „Ah, Kler.” Govorio je nestrpljivo, ali ipak sa prizvukom naklonosti. „Ti si oduvek znala ko si. Da li uopšte shvataš koliko retko se to sreće?” „Ne.” Obrisala sam nos dronjavom maramicom, pažljivo tapkajući da se ne bi raspala. Frenk se zavalio u fotelju, vrteći glavom dok me je gledao. „Ne, pretpostavljam da ne znaš”, rekao je. Ćutao je na trenutak, gledajući u svoje prekrštene šake. Imao je duge prste i šake su mu bile uzane; glatke i bez malja kao u devojke. Elegantne ruke, napravljene za obične pokrete i naglašavanje govora. Istegao ih je po stolu i pogledao ih kao da ih nikada ranije nije video. „Ja to nemam”, rekao je napokon tiho. „Ja sam dobar, jesam. U onome što radim – u podučavanju, pisanju. U stvari, đavolski sjajan ponekad. I to mi se prilično sviđa, uživam u onome što radim. Ali...” Oklevao je, a zatim pogledao pravo u mene, očima boje lešnika i iskrenim. „Mogao bih da radim nešto drugo i da budem isto tako dobar. Da za to marim isto toliko mnogo, ili isto toliko malo. Nisam potpuno ubeđen da u životu postoji nešto za šta sam predodređen – a ti jesi.” „Da li je to dobro?”Nozdrve su me bolele, a oči su mi bile otečene od plakanja. Kratko se nasmejao. „To je prokleto nezgodno, Kler. Za tebe, mene i Bri, za sve troje. Ali, boga mu, ponekad ti zavidim.” Pružio je ruku da uhvati moju, i posle trenutnog oklevanja dozvolila sam mu da je uzme. „Da imam tu strast prema bilo čemu”, ugao usne mu se blago trgnuo,

„ili bilo kome. To je predivno, Kler, i užasno retko.” Stegao je nežno moju ruku i pustio je, okrećući se da bi dohvatio knjigu sa police pored stola. To je bila jedna od njegovih referenci, Vudhilove Patriote, serija o američkim ustavotvorcima. Spustio je ruku na koricu knjige, nežno, kao da ne želi da uznemiri uspavane živote zarobljene u njoj. „Ovo su bili takvi ljudi. Oni kojima je bilo stalo tako užasno mnogo – dovoljno da rizikuju sve, dovoljno da menjaju i čine stvari. Većina ljudi nije takva, znaš. Nije da im nije stalo, već im nije tako užasno stalo.” Ponovo je uzeo moju ruku i okrenuo je. Jedan prst je pratio linije koje su se mrežasto širile preko mog dlana, golicajući me pri tom. „Da li je to tamo, pitam se?”, rekao je smešeći se blago. „Da li su neki ljudi predodređeni za velike sudbine ili da učine velike stvari? Ili su samo rođeni nekako sa tom ogromnom strašću – i ako se nađu u pravim okolnostima, te stvari se dese?” O nečem takvom se pitaš dok studiraš istoriju... mada je zapravo nemoguće odgovoriti. Sve što znamo jeste ono što su oni ostvarili. „Ali, Kler...” U njegovim očima bila je jasna nota upozorenja dok je lupkao po korici knjige. „Oni su platili za to”, rekao je. „Znam.” Sada sam se osećala veoma udaljeno, kao da nas posmatram iz daljine; mogla sam to jasno da vidim u svojoj glavi; Frenka, lepog, vitkog i pomalo umornog, sa slepoočnicama koje divno sede. Mene, neurednu, u kirurškoj odeći sa kosom koja ispada, prednjim delom bluze koji je izgužvan i umazan Brajaninim suzama. Sedeli smo ćuteći neko vreme, moja ruka je još uvek počivala u Frenkovoj. Videla sam tajanstvene linije i doline, jasne poput auto-karte – ali za put u kom nepoznatom pravcu? Jednom mi je, mnogo godina ranije, gledala u dlan jedna stara Škotlanđanka koja se preživala Grejam – Fionina baka, u stvari. „Linije tvoje ruke menjaju se kako se ti menjaš”, rekla mi je. „Nije toliko bitno ono sa čime si rođen, već ono što napraviš od sebe.” A šta sam ja napravila od sebe, šta pravim od sebe? Zbrku. Ni dobru majku, ni dobru suprugu, ni dobrog lekara. Jednom sam mislila da sam celina – činilo mi se da mogu da volim muškarca, da rodim dete, da lečim

bolesne – i znala da su to prirodni delovi mene, ne teški, mučni fragmenti u koje se moj život sada raspao. Ali to je bilo u prošlosti, čovek kojeg sam volela bio je Džejmi i u izvesnom periodu bila sam deo nečega većeg od sebe. „Ja ću uzeti Bri.” Bila sam udubljena u jadne misli da na trenutak nisam registrovala Frenkove reči, već sam glupo zurila u njega. „Šta si rekao?” „Rekao sam”, ponovio je strpljivo, „da ću ja uzeti Bri. Ona može da dođe iz škole do univerziteta i da se igra u mojoj kancelariji dok ne budem mogao da krenem kući.” Protrljala sam nos. „Mislila sam da smatraš neprikladnim da osoblje dovodi decu na posao. „Bio je prilično kritički raspoložen prema gospođi Klensi, jednoj od sekretarica, koja je mesec dana dovodila unuka na posao dok je njegova majka bila bolesna. Slegnuo je ramenima, izgledao je kao da mu je neprijatno. „Pa, nužda zakon menja. I mala je verovatnoća da će Brajana juriti hodnicima vrišteći i prosipajući mastilo kao Bart Klensi.” „Ne bih se opkladila u život”, rekla sam u šali. „Ali, ti bi to uradio?” Čudno osećanje je počelo da raste u šupljini mog zgrčenog želuca; oprezan, sumnjičav osećaj olakšanja. Možda nisam mogla da verujem Frenku da će mi biti veran – znala sam sasvim dobro da nije – ali sam mu potpuno verovala da će brinuti o Bri. Briga je iznenada uklonjena. Nisam morala da žurim kući iz bolnice ispunjena strepnjom što kasnim, mrzeći pomisao da ću Brajanu zateći šćućurenu u njenoj sobi kako se duri jer joj se ne dopada žena koja je čuva. Ona je volela Frenka; znala sam da će biti oduševljena što ide u njegovu kancelariju svakog dana. „Zašto?”, upitala sam otvoreno. „To nije zato jer ti je strašno stalo da postanem lekar; znam to.” „Ne”, rekao je zamišljeno. „Nije zbog toga. Ali zaista mislim da ne postoji nikakav način da te sprečim – možda najbolje što mogu da uradim jeste da ti pomognem da bi Brajana što manje patila.” Njegovo lice je tada postalo malo grublje i on se okrenuo.

„Sve dok je osećao da ima sudbinu – nešto što mu je zaista predodređeno da radi – osećao je da je to Brajana”, rekla je Kler. Zamišljeno je promešala svoj kakao. „Zašto je tebe briga, Rodžere?”, upitala ja je iznenada. „Zašto me pitaš?” Potrajalo je koji trenutak pre nego što je odgovorio, polako pijuckajući kakao. Kakao je bio gust i taman, napravljen sa novim kremom i malo žutog šećera. Fiona je, uvek realna, jednom pogledala Brajanu i odustala od svojih pokušaja da namami Rodžera na brak preko njegovog stomaka, ali bila je kuvarica kao što je Kler bila lekar; rođena za tu veštinu i nemoćna da je ne koristi. „Zato što sam istoričar, pretpostavljam”, odgovorio je konačno. Posmatrao ju je preko ivice šolje. „Moram da znam šta su ljudi stvarno uradili i zašto su to radili.” „I ti misliš da ja mogu to da ti kažem?” Oštro ga je pogledala. „Ili da znam?” Klimnuo je glavom srknuvši. „Vi znate, bolje od većine. Većina izvora istoričara nema vašu”, zastao je i nasmejao joj se, „vašu jedinstvenu perspektivu, da tako kažemo?” Napetost je odjednom malo popustila. Ona se nasmejala i uzela svoju šolju. „Tako ćemo reći”, složila se. „Druga stvar je”, nastavio je pomno je posmatrajući, „što ste vi iskreni. Ne verujem da biste mogli da slažete, čak i da hoćete.” Oštro ga je pogledala i suvo se nasmejala. „Svako može da slaže, mladi Rodžere, samo ako ima dobar razlog. Čak i ja. Samo što je to teže nama sa providnim licem; mi svoje laži moramo da smislimo unapred.” Sagnula je glavu i premeštala papire ispred sebe okrećući stranice polako, jednu po jednu. To su bili spiskovi imena, ti listovi, liste zatvorenika kopirane iz računovodstvenih knjiga britanskih zatvora. Zadatak je komplikovalo to što nisu svi zatvori dobro vođeni. Neki upravnici nisu vodili zvanične spiskove o svojim zatvorenicima ili su ih bez reda popisivali u dnevnike, među beleškama dnevnih troškova i održavanja, ne praveći veliku razliku između ubijenih zatvorenika i zaklana dva vola, usoljena za meso. Rodžer je pomislio da je Kler odustala od razgovora, ali je ona trenutak kasnije ponovo podigla pogled.

„Ti si, međutim, potpuno u pravu”, rekla je ona. „Ja sam iskrena – jer mi je to prirodno, više nego zbog bilo čega drugog. Meni nije lako da ne kažem šta mislim. Čini mi se da ti to vidiš jer si i ti takav.” „Da li sam?” Rodžer se osetio apsurdno zadovoljno, kao da mu je neko dao neočekivani poklon. Kler je klimnula glavom, blago se smešeći dok ga je posmatrala. „Oh, da. To je nesumnjivo, znaš. Nema mnogo takvih ljudi – onih koji bi ti odmah rekli istinu o sebi i bilo čemu drugom. Upoznala sam samo troje takvih ljudi, mislim – za sada”, rekla je, a njen osmeh se raširio da ga ogreje. „Tu je bio Džejmi, naravno.” Njeni dugi prsti lako su se spustili na gomilu papira, skoro mazno ih dodirujući. „Maestro Rejmon, apotekar kojeg sam poznavala u Parizu. I prijatelj kog sam upoznala na fakultetu – Džo Abernati. Sada ti. Čini mi se.” Nagnula je šolju i iskapila ostatke guste smeđe tečnosti. Spustila ju je i pogledala pravo u Rodžera. „Frenk je, međutim, na neki način bio u pravu. Nije nužno lakše ako znaš za šta si predodređen – ali bar ne gubiš vreme pitajući se i sumnjajući. Ako si iskren – pa, ni zbog toga nije nužno lakše. Mada pretpostavljam da ako si iskren prema sebi i znaš ko si, bar su manji izgledi da ćeš osećati da si protraćio svoj život, radio pogrešne stvari.” Sklonila je u stranu hrpu papira i privukla drugu – nekoliko fascikli sa karakterističnim znakom Britanskog muzeja na koricama. „Džejmi je to imao”, rekla je tiho, kao da govori sebi. „On nije bio čovek koji bi se okrenuo od bilo čega što je smatrao da treba da uradi, bilo to opasno ili ne. I mislim da on nije osećao kao da je njegov život protraćen, bez obzira na to šta se desilo s njim.” Zaćutala je tada, zaokupljena duguljastim bledim rukopisom nekog ko je davno umro, tražeći zapis koji bi mogao da joj kaže šta je Džejmi Frejzer uradio i bio, i da li je njegov život protraćen u zatvorskoj ćeliji ili se okončao u samici. Sat na stolu je označio ponoć. Njegova zvona imala su iznenađujuće dubok i melodičan zvuk za tako mali instrument. Odzvonilo je četvrt sata, a zatim pola, prekidajući monotono šuškanje listova. Rodžer je spustio svežanj tanušnih listova koje je prelistavao i duboko zevnuo ne trudeći se da stavi ruku na usta. „Tako sam umoran da vidim duplo”, rekao je. „Hoćemo li da nastavimo

s tim ujutru?” Kler na trenutak nije odgovorila; gledala je u užarene šipke električne grejalice sa izrazom neizrecive udaljenosti na licu. Rodžer je ponovio pitanje i ona se polako vratila s mesta na kojem je bila. „Ne”, rekla je. Pružila je ruku prema još jednoj fascikli i nasmešila se Rodžeru, a izraz udaljenosti se zadržao u njenim očima. „Samo ti idi, Rodžere”, rekla je. „Ja ću – samo da pogledam još malo.” Kada sam ga najzad našla, skoro sam prozujala pored njega. Nisam pažljivo čitala imena, već sam samo letimično prelazila preko stranica tražeći slovo „Dž”. „Džon, Džozef, Džejks, Džejms.” Tu su bili Džejms Edvard, Džejms Alan, Džejms Volter i tako u beskraj. A onda je tamo bio mali i uredan zapis. Pažljivo sam spustila stranicu na sto, na trenutak sklopila oči da ih razbistrim, a zatim ponovo pogledala. Još uvek je bio tamo. „Džejmi”, rekla sam naglas. Srce mi je snažno udaralo u grudima. „Džejmi”, rekla sam ponovo, malo tiše. Bilo je skoro tri ujutro. Svi su spavali, ali je kuća, onako kako to stare kuće znaju, još bila budna oko mene, pucketajući i uzdišući, praveći mi društvo. Prilično čudno, nisam poželela da skočim i probudim Brajanu ili Rodžera da bih im saopštila novost. Htela sam da je malo zadržim za sebe, kao da sam ovde u sobi osvetljenoj lampom sama sa Džejmijem. Moj prst je pratio liniju mastila. Osoba koja je napisala taj red videla je Džejmija, verovatno je to napisala dok je Džejmi stajao ispred nje. Datum na vrhu stranice bio je 16. maj 1753. To je bilo u ovo doba godine, znači. Mogu da zamislim kakav je vazduh bio tada, hladan i svež, dok je retko prolećno sunce sijalo preko njegovih ramena, iskreći se u kosi. Kakva li mu je kosa bila tada, duga ili kratka? Više je voleo dugu, upletenu ili vezanu pozadi u rep. Sećala sam se spontanog pokreta, kojim bi sklanjao njenu težinu sa vrata da se ohladi dok vežba. Sigurno nije na sebi imao kilt. Posle Kalodena je nošenje bilo čega kariranog bilo zabranjeno. Verovatno je onda imao jahaće pantalone i platnenu košulju. Ja sam mu sašila te košulje; u sećanju sam mogla da osetim mekoću materijala, ustalasanu dužinu tri puna metra potrebna za šivenje jedne sa dugačkim zadnjim delom i širokim rukavima – u kojoj su hajlendski muškarci mogli da spavaju i bore se. Mogla sam da zamislim njegova široka ramena ispod grubo tkanog materijala, toplu kožu, koja

zrači kroz nju, ruke dodirnute hladnoćom škotskog proleća. On je i ranije bivao u zatvoru. Kako li je izgledao ispred engleskog zatvorskog činovnika, znajući suviše dobro šta ga čeka? Mrgodan kao đavo, pomislila sam, dok je s visine niz dug, prav nos gledao hladnim, tamnoplavim očima – tamnim i pretećim poput vode Loh Nesa. Otvorila sam oči i tek tada shvatila da sedim na ivici stolice, s fasciklom fotokopiranih stranica čvrsto stegnutom uz grudi, tako uhvaćena svojom opčinjenošću da nisam čak ni obratila pažnju iz kog zatvora su ovi registri. Bilo je nekoliko velikih zatvora koje su Englezi koristili u osamnaestom veku i veliki broj manjih. Lagano, okrenula sam fasciklu. Da li će to biti Bervik, blizu granice? Ozloglašeni edinburški Tolbut? Ili jedan od zatvora na jugu, Lids Kasi ili čak londonski Tauer? „Ardsmuir”, pisalo je na kartončiću uredno prikačenom za fasciklu. „Ardsmuir?”, rekla sam zblanuto. „Gde li je to, do đavola?”

8

Počasni zatvorenik Ardsmuir, Škotska 15. februar 1755.

A

rdsmuir je čir na božjoj guzici”, rekao je pukovnik Hari Kveri. Podrugljivo je podigao čašu mladom čoveku pored prozora. „Ovde sam proveo dvanaest meseci, a to je jedanaest meseci i dvadeset devet dana predugo. Uživajte u svom novom postavljenju, moj gospodine.” Major Džon Vilijam Grej se okrenuo od prozora prema dvorištu, odakle je posmatrao svoje novo mesto. „Zaista izgleda malčice neugodno”, složio se uzdržano uzimajući svoju čašu. „Da li kiša ovde pada stalno?” „Naravno. Ovo je Škotska – i pri tom zaleđina proklete Škotske.” Kveri je dobro potegao svoj viski, zakašljao se i bučno huknuo kada je spustio praznu čašu. „Piće je jedina kompenzacija”, rekao je pomalo promuklo. „Svrati do lokalnih prodavača alkohola u najboljoj uniformi i oni će ti dati pristojnu cenu. Zaprepašćujuće je jeftino, bez takse. Ostavio sam ti cedulju sa najboljim destilerijama.” Pokazao je glavom prema masivnom stolu od hrastovine na jednoj strani sobe, čvrsto postavljenog na njegovom ostrvu od tepiha nalik maloj tvrđavi okrenutoj pustoj sobi. Utisak utvrđenja su pojačavale nacionalna zastava i zastava puka koje su visile sa kamenog zida iza njega. „Ovde je spisak čuvara”, rekao je Kveri ustajući i pipkajući po najvišoj fioci stola. Pljesnuo je ofucanu kožnu fasciklu na sto i dodao još jednu povrh nje. „I spisak zatvorenika. Imaš ih sto devedeset i šest trenutno; dve stotine je uobičajeni broj koji poneka smrt umanji ili uhvaćeni lovokradica uveća.” „Dve stotine”, rekao je Grej. A koliko ih je u stražarskim kasarnama?” „Osamdeset dvojica, po spisku. Na dužnosti približno pola od tog broja.” Kveri je ponovo gurnuo ruku u fioku i izvukao smeđu flašu sa pampurom.

Protresao ju je, čuo kako tečnost bućka unutra i podrugljivo se nasmejao. „Komandir nije jedini koji utehu nalazi u piću. Na prozivci je obično polovina nesposobna. Ostaviću ovo za tebe, važi? Trebaće ti.” Vratio je flašu na mesto i izvukao donju fioku. „Trebovanja i kopije su ovde; činovnički posao je najgori deo službe. Nema mnogo šta da se radi, zapravo, ako imaš pristojnog činovnika. Nemaš ga, sada; imao sam kaplara koji je umeo pristojno da piše, ali je umro pre dve nedelje. Obuči nekog drugog i nećeš imati ništa da radiš sem da loviš tetrebe i tražiš Francuzovo blago.” Nasmejao se svojoj šali; glasine o zlatu, za koje se pretpostavljalo da ga je Luj od Francuske poslao svom rođaku Čarlsu Stjuartu, bile su česte u ovom kraju Škotske. „Zatvorenici nisu problematični?”, upitao je Grej. „Razumeo sam da su to uglavnom jakobitski Hajlenderi.” „Jesu. Ali su prilično poslušni.” Kveri je zastao, zagledan kroz prozor. Kratka kolona dronjavih muškaraca izlazila je iz vrata u zastrašujućem kamenom zidu sa suprotne strane. „Nema srčanosti u njima posle Kalodena”, rekao je prozaično. „Za to se pobrinuo Kasapin Bili. I dovoljno ih izrabljujemo da nemaju viška snage za pravljenje nevolja.” Grej je klimnuo glavom. U toku je bilo renoviranje tvrđave Ardsmuir. I prilično ironično, korišćena je radna snaga Škota utamničenih u njoj. Ustao je i prišao da se Kveriju pridruži kod prozora. „Sad izlazi radna ekipa za sečenje treseta.” Kveri je pokazao glavom prema grupi ispod. Tuce bradatih muškaraca, dronjavih kao strašila, stalo je u nepravilnu vrstu ispred vojnika u crvenom mundiru koji je koračao gore-dole, ispitujući ih. Očigledno zadovoljan, uzviknuo je naređenje i trgnuo rukom prema spoljašnjoj kapiji. Četu zatvorenika pratila su šestorica naoružanih vojnika postrojenih ispred i iza, držeći muškete u položaju za marširanje. Njihova elegantna pojava bila je u upečatljivom kontrastu prema odrpanim Hajlenderima. Zatvorenici su hodali polako, nesvesni kiše koja je kvasila njihove dronjke. Iza njih su škriputala zaprežna kola koja je vukla mazga, a svežanj noževa za treset prigušeno je sjajio u njima. Kveri se namrštio brojeći ih. „Mora da su neki bolesni; radna ekipa se sastoji od osamnaest muškaraca – tri zatvorenika po čuvaru, zbog noževa. Mada iznenađujuće malo njih pokušava da pobegne”, dodao je okrećući se od prozora. „Nemaju kuda da odu, pretpostavljam.” Otišao je od stola, šutirajući u stranu veliku pletenu korpu, koja je stajala na ognjištu,

napunjena sirovim komadinama grube tamnosmeđe materije. „Ostavi otvoren prozor, čak i kada pada kiša”, savetovao je on. „Inače će te tresetni dim ugušiti.” Duboko je uvukao dah da to dočara i eksplozivno ga izbacio. „Bože, baš se radujem povratku u London!” „Nema mnogo toga u pogledu društvenog života, zaključujem?” Upitao je Grej uzdržano. Kveri se nasmejao, njegovo široko crveno lice raspoloženo se nabralo od te pomisli. „Društveni život? Dragi moj momče! Izuzev jedne do dve podnošljive birtije dole u selu, ‘društveni život’ će ti se sastojati jedino od razgovora sa tvojim oficirima – ima ih četiri, od kojih je jedan sposoban da govori bez korišćenja prostakluka – tvojim posilnim i jednim zatvorenikom.” „Zatvorenikom?” Grej je digao pogled sa računovodstvenih knjiga koje je proučavao, upitno podižući jednu svetlu obrvu. „Oh, da.” Kveri je nespokojno obigravao po kancelariji, nestrpljiv da što pre ode. Čekale su ga kočije; ostao je samo da bi svom zameniku dao kratka uputstva i zvanično predao komandu. Sada je zastao, gledajući u Greja. Jedan ugao njegovih usana se podigao, uživajući u tajnoj šali. „Čuo si za Crvenog Džejmija Frejzera, verujem?” Grej se blago ukočio, ali je, koliko je moguće, sačuvao nepromenjeni izraz lica. „Verujem da je čula većina ljudi”, rekao je hladno. „Čovek je bio slavan tokom ustanka.” Kveri je čuo priču, proklet bio! Celu ili samo prvi deo? Kverijeva usta su se malo trgla, ali je samo klimnuo glavom. „Prilično. Pa, imamo njega. On je jedini stariji jakobitski oficir ovde; hajlendski zatvorenici se prema njemu ponašaju kao prema vođi. Zato, ako iskrsne bilo šta u šta su umešani zatvorenici – a hoće, budi siguran – on govori u njihovo ime.” Kveri je bio u dokolenicama. Sada je seo i navukao duge konjaničke čizme pripremajući se za blato napolju. „Seumas, mac an fhear dhuibh, tako ga zovu ili samo Makdab. Govoriš li gelski? Ni ja – ali Grisom govori; on kaže da to znači Džejms, sin Crnog. Pola čuvara ga se plaši – oni koji su se pod Koupom borili kod Prestonpensa. Kažu da je on đavo lično. Jadan đavo, sada!” Kveri je kratko frknuo gurajući nogu u čizmu. Lupio je nogom jednom da je namesti i ustao. „Zatvorenici ga slušaju bez pogovora. Ali izdaj naređenje, a da on ne stavi svoj pečat na njega, i biće kao da govoriš kamenju u dvorištu. Da li si

ikada imao posla sa Škotima? Oh, naravno, borio si se kod Kalodena u puku svog brata, zar ne?” Kveri se lupio po čelu zbog svoje navodne zaboravnosti. Proklet da je! Čuo je celu priču. „Onda imaš predstavu kakvi su, zar ne. Reč tvrdoglav nije ni blizu tome.” Odmahnuo je rukom kao da hoće da odbaci ceo kontingent nepokornih Škota. „Što znači”, Kveri je zastao, uživajući u tome, „da će ti biti potrebna Frejzerova dobra volja – ili bar njegova saradnja. Ja sam ga jednom nedeljno pozivao da zajedno večeramo, da popričamo o stvarima, i video da to da je dobar učinak. I ti bi mogao da pokušaš istu šemu.” „Pretpostavljam da bih mogao.” Grejov glas je bio miran, ali su njegove ruke bile čvrsto stegnute u pesnice na bokovima. Večeraće sa Frejzerom kad na vrbi rodi grožđe. „On je obrazovan čovek”, Kveri je nastavio, očiju sjajnih od pakosti, pogleda fiksiranog na Grejovom licu. „Mnogo je interesantnije pričati s njim nego sa oficirima. Igra šah. Ti odigraš tu i tamo poneku partiju, zar ne?” „Tu i tamo.” Mišići stomaka bili su mu tako čvrsto stegnuti da je s mukom udahnuo. Zar ovaj šiljoglavi glupak ne pomišlja da prestane sa pričom i ode? „Ah, dobro, to prepuštam tebi.” Kao da nagađa Grejovu želju, Kveri je učvrstio periku, a zatim uzeo ogrtač sa kuke pored vrata i razuzdano ga zavitlao prebacujući ga preko ramena. Sa šeširom u ruci okrenuo se prema vratima, a zatim se ipak okrenuo nazad. „Oh, samo još nešto. Ako večeraš sam sa Frejzerom – ne okreći mu leđa.” Napadna veselost je nestala sa Kverijevog lica. Grej ga je mrko gledao, ali nije opazio dokaz da je to upozorenje rekao s namerom da ispadne duhovit. „Stvarno”, rekao je Kveri, odjednom ozbiljan. „On jeste okovan, ali je čoveka lako udaviti lancem, a on je izuzetno krupan muškarac, taj Frejzer.” „Znam.” Iako ga je to razbesnelo, Grej je osetio kako mu krv nadire u obraze. Da bi to sakrio, okrenuo se puštajući da mu hladan vazduh iz poluotvorenog prozora zaigra na licu. „Ako je on”, rekao je od kiše klizavom kamenju ispod, „inteligentan čovek kao što kažeš, sigurno ne bi bio toliko glup da me napadne u mojim prostorijama usred zatvora?

Kakva bi bila svrha?” Kveri nije odgovorio. Trenutak kasnije, Grej se okrenuo i zatekao ovog kako zamišljeno gleda u njega, bez imalo raspoloženosti na širokom, rumenom licu. „Postoji inteligencija”, polako je rekao Kveri. „A postoje i neke druge stvari. Ali ti si suviše mlad i možda nisi imao priliku da iz neposredne blizine vidiš mržnju i očajanje. Toga je bilo poprilično u Škotskoj, ovih poslednjih deset godina.” Nakrivio je glavu odmeravajući novog komandira Ardsmuira sa superiornošću nekoga ko je petnaest godina stariji. Major Grej je zaista bio mlad, nije imao više od dvadeset šest godina, a svetla koža i devojačke trepavice činile su da izgleda još mlađe. Da bi stvar bila gora, bio je nekoliko centimetara niži od proseka i sitnih kostiju. Sada se uspravio. „Svestan sam toga, pukovniče”, rekao je mirno. Kveri je bio mlađi sin iz dobre porodice, kao i on, ali ipak viši po činu; moraće da se obuzda. Pogled Kverijevih svetlih očiju boje lešnika zadržao se na njemu, a onda je rekao samo: „Valjda.” Iznenadnim pokretom navukao je šešir na glavu. Dodirnuo je svoj obraz, gde je tamnija linija od ožiljka išla preko rumenog lica; uspomena na skandalozni dvoboj koji ga je poslao u izgnanstvo u Ardsmuir. „Sam bog zna šta si uradio da te pošalju ovamo, Greje”, rekao je vrteći glavom. „Ali se zbog tebe nadam da si to zaslužio! Srećno ti bilo!” Uz zamah plavog ogrtača je otišao. „Bolji je đavo kog znaš nego đavo kog ne znaš”, rekao je Merdo Lindsi tužno vrteći glavom. „Lepi Hari uopšte nije bio tako loš.” „Ne, nije”, složio se Keni Lezli. „Al’ ti si bio ovde kad je on došo, ne? Bio je mnogo bolji od onog seronje Bogla, a?” „Aha”, rekao je Merdo, izgledajući zbunjeno. „Šta hoćeš time da kažeš, čoveče?” „Znači, ako je Lepi bio bolji od Bogla”, strpljivo je objasnio Lezli, „onda je Lepi bio đavo kog nismo znali, a Bogl onaj kog smo znali – al’ je Lepi bio bolji uprkos tome, tako da grešiš, čoveče.” „Stvarno?” Merdo je, beznadežno zbunjen takvim rasuđivanjem, besno

gledao u Lezlija. „Ne, ne grešim!” „Grešiš”, rekao je Lezli gubeći strpljenje. „Ti uvek grešiš, Merdo! Zašto se svađaš kad nikad nisi u pravu?” „Ne svađam se ja!”, pobunio se Merdo ozlojeđeno. „Ti prigovaraš meni, a ne obrnuto.” „Samo zato što grešiš, čoveče!”, rekao je Lezli. „Da si u pravu, ja ne bi reko ni reč”. „Ne grešim! Bar sam tako mislio”, promrmljao je Merdo, nemoćan da se seti šta je tačno rekao. Okrenuo se i obratio krupnoj figuri koja je sedela u uglu: „Makdabe, da li grešim?” Visoki muškarac se protegao, tiho zveckajući lancem svojih okova dok se pomerao, pa se nasmejao. „Ne, Merdo, ne grešiš. Ali još neko vreme ne možemo da kažemo da li si u pravu. Sve dok ne vidimo kakav je novi đavo, a?” Videvši kako se Lezlijeve obrve podižu dok se spremao da nastavi raspravu, povisio je glas obraćajući se celoj sobi. „Da li je neko već video novog upravnika? Džonsone? Maktaviser?” „Ja sam ga video”, rekao je Hejz zadovoljno se gurajući napred da ogreje ruke na vatri. U celoj velikoj ćeliji postojalo je samo jedno ognjište i pred njim prostor dovoljan za najviše šestoricu istovremeno. Ostala četrdesetorica su bila prepuštena ljutoj hladnoći, pa su se zbijali se u grupice da im bude toplije. Zbog toga je postojao dogovor da svako ko ima da ispriča priču ili otpeva pesmu može da zauzme mesto pored ognjišta, sve dok govori. Makdab je rekao da je to pravo bardova, da su bardovima kada bi dolazili u stare zamkove davali mesta gde je toplo i ima obilje hrane i pića. Tako je vlastelin pokazivao svoje gostoprimstvo. Ovde nikada nije bilo suvišne hrane ili pića, ali je bilo jasno gde je toplo. Hejz se opustio, zažmurivši i radosno se osmehujući kada je raširio ruke prema toploti. Opomenut nestrpljivim pokretima sa obe strane, žurno je otvorio oči i počeo da govori. „Video sam ga kad je izašao iz kočija, a onda ponovo kad sam odneo gore poslužavnik sa slatkišima iz kuhinje, dok su on i Lepi Hari naklapali jedan s drugim.” Hejz se namrštio od koncentracije. „On ima svetlu kosu, sa dugačkim žutim loknama vezanim plavom trakom. I velike oči i dugačke trepavice, ko u devojčeta.” Hejz je pohotno

pogledao svoje slušaoce, mlateći zdepastim trepavicama u podrugljivom koketiranju. Ohrabren smehom, krenuo je da opisuje odeću novog upravnika – „fina ko vlastelinska” – njegovu opremu i slugu – „jedan od onih Sasenaha što priča ko da je opeko jezik” – i ono malo što je čuo kada je novi čovek govorio. „Govori oštro i brzo, ko da zna šta je šta”, rekao je Hejz, sumnjičavo vrteći glavom, „Ali on je sem toga vrlo mlad – izgleda ko klinac, mada bi reko da je stariji no što izgleda.” „Aha, on je sitan momak, sitniji od malog Angusa”, upao je Berd uz trzaj glavom prema Angusu Makenziju, koji je preneraženo počeo da se zagleda. Angus je imao dvanaest godina kada se borio uz svog oca kod Kalodena. Skoro polovinu života proveo je u Ardsmuiru i zbog loše zatvorske hrane nije mnogo porastao. „Da”, složio se Hejz, „ali se dobro drži; zategnutih ramena i prav ko da ima šipku u guzici.” Ovo je izazvalo provalu smeha i nepristojnih komentara, a Hejz se povukao pred Ogilvijem, koji je znao dugačku i nepristojnu priču o vlastelinu Donibrisla i svinjarevoj ćerki. Hejz je bez ljutnje napustio ognjište i otišao – kao što je bio običaj – da sedne pored Makdaba. Makdab nije nikada sedeo na ognjištu, čak ni kada im je pričao dugačke priče iz knjiga koje je pročitao – Avantura Roderika Randoma, Istorije Toma Džonsa, Nahočeta ili iz svima omiljene Robinzon Kruso. Tvrdeći da mu treba mesta za njegove duge noge, Makdab je uvek sedeo na istom mestu u uglu, odakle su svi mogli da ga čuju, ali bi ljudi koji su odlazili od vatre dolazili, jedan po jedan, i sedali na klupu pored njega da mu pruže toplotu koja se zadržala u njihovoj odeći. „Makdabe, hoćeš li sutra da razgovaraš s novim upravnikom, šta misliš?”, upitao je Hejz dok je sedao. „Sreo sam Bilija Malkolma, ulazio je posle sečenja treseta i on mi doviknu da su se pacovi baš osilili u njihovoj ćeliji. Ujeli su šestoricu zatvorenika ove nedelje na spavanju, a dvojici gnoje rane.” Makdab je zavrteo glavom i počešao se po bradi. Dozvoljavali su mu da uzme britvu pre nedeljnih prijema kod Harija Kverija, ali je prošlo već pet dana od poslednjeg brijanja i već je obrastao u crvene čekinje. „Ne znam, Gavine”, rekao je on. „Kveri je kazao da će reći novom momku za naš sporazum, ali novi čovek možda ima svoje običaje, a? Ako

me pozovu da ga vidim, sigurno ću mu reći za pacove. Nego, da li je Malkolm zatražio da Morison dođe i pobrine se za gnojenje?” Zatvor nije imao lekara. Čuvari su Morisonu, koji je imao osećaj za lečenje, dozvoljavali da ide od ćelije do ćelije i neguje bolesne i povređene na Makdabov zahtev. Hejz je odmahnuo glavom. „Nije imao vremena da kaže ništa više – samo su promarširali pored nas, razumeš?” „Najbolje da pošaljem Morisona”, odlučio je Makdab. „On može da pita Bilija ima li tamo još nešto što ne valja.” Postojale su četiri glavne ćelije u kojima su zatvorenici držani u velikim grupama. Novosti je prenosio Morison ili kada bi se ljudi pomešali u radnim ekipama koje su svakodnevno odlazile da vuku kamen ili seku treset u obližnjoj močvari. Morison je došao čim je pozvan, strpavši u džep četiri izrezbarene pacovske glave koje su zatvorenicima služile kao šahovske figure. Makdab je pipkao ispod klupe na kojoj je sedeo, pa izvukao krpenu vreću koju je nosio pri odlascima u močvaru. „Joj, nemoj više proklete čičke”, pobunio se Morison kada je video Makdabov izraz lica dok je pipkao po vreći. „Ne mogu da ih nateram da jedu te stvari, svi me pitaju da l’ ih smatram kravama il’ možda svinjama?” Makdab je pažljivo spustio šaku uvelih stabljika i posisao izbodene prste. „Tvrdoglavi su kao svinje, to je sigurno”, primetio je. „To je samo gujina trava. Morisone, koliko puta moram da ti ponavljam? Skloni bodljikave glavice, fino izdrobi listove i stabljiku, a ako mnogo bodu da bi se jeli, razmaži ih po pogači i onda skuvaj čaj od njih pa im daj da popiju. Još nisam video da svinje piju čaj, reci im.” Morisonovo izbrazdano lice se razvuklo u osmeh. Stariji čovek, znao je prilično dobro kako da se nosi sa neposlušnim pacijentima; voleo je da se žali samo razonode radi. „Aha, dobro, pitaću ih da li su ikada videli bezubu kravu?”, rekao je pokorno dok je pažljivo svenuli zeleniš trpao u svoju vreću. „Ali se pobrini da pokažeš zube Džoelu Makaloku sledeći put kad ga vidiš. On je najgori od njih jer ne veruje da zeleniš stvarno pomaže kod skorbuta.” „Reci mu da ću ga ugristi za dupe”, obećao je Makdab uz blesak njegovih izvrsnih zuba, „ako čujem da nije pojeo svoj čičak.” Morison je ispustio kratki raspoloženi zvuk, koji je kod njega prolazio za grohot, i otišao da prikupi komadiće masne kreme i malobrojne biljke koje

je imao za lekove. Makdab se opustio na trenutak, gledajući po sobi da se ne sprema neka nevolja. U ovom času su vladale svađe; smirio je onu između Bobija Sinklera i Edvina Mareja pre nedelju dana i, premda nisu bili drugovi, držali su se dalje jedan od drugog. Zažmurio je. Bio je umoran, teglio je kamen celog dana. Večera će stići za nekoliko minuta – čabar kaše i nešto hleba da se podeli, a i malo kačamaka ako budu imali sreće – i vrlo verovatno će većina muškaraca zaspati ubrzo posle toga i ostaviti mu nekoliko minuta mira i delimične privatnosti kada neće morati nikoga da sluša niti imati osećaj da mora nešto da preduzme. Još nije stigao ni da se zapita kakav li će biti novi upravnik, ma koliko će to biti važno za sve njih. Mlad, rekao je Hejz. To bi moglo da bude dobro, a moglo bi da bude i loše. Stariji muškarci koji su se borili u ustanku obično su imali predrasude na štetu Hajlendera – Bogl, koji ga je stavio u okove, borio se uz Koupa. Uplašeni mladi vojnik, međutim, koji pokušava da bude na visini njemu nepoznatog posla mogao bi biti okrutniji i samovoljniji od najokorelijeg starog pukovnika. Aha, pa dobro, ne ostaje ništa sem da se sačeka i vidi. Uzdahnuo je i promenio položaj jer su ga ometali – po deset hiljaditi put – okovi koje je nosio. Razdraženo se promeškoljio i udario ručnim zglobom o ivicu klupe. Bio je dovoljno krupan da ga težina okova ne muči preterano, ali su ga oni iritirali pri radu. Još gore je bilo što nije mogao da raširi ruke više od pola metra; to mu je izazivalo grčeve i osećaj uklještenosti duboko u mišićima na grudima i leđima, koji su ga napuštali samo dok je spavao. „Makdabe”, rekao je tihi glas pored njega. „Samo da ti nešto šapnem, ako mogu?” Otvorio je oči i video Ronija Saderlenda kako mu se unosi šiljatim lice, napetim i sličnom lisičjem na slabom sjaju vatre. „Aha, Roni, naravno.” Uspravio se i odlučno iz glave izbacio i svoje okove i pomisao na novog upravnika. Najdraža majko, pisao je Džon Grej kasnije te noći. Bezbedno sam stigao na svoj novi položaj i utvrdio da je udoban. Pukovnik Kveri, moj prethodnik – sestrić vojvode od Klarensa, sećaš li se? – dočekao me je i upoznao sa mojim zaduženjima. Obezbeđen mi je izvrstan

sluga i mada su mi mnoge stvari vezane za Škotsku sigurno čudne u početku, siguran sam da će mi ovo iskustvo biti interesantno. Za večeru mi je posluženo nešto za šta mi je poslužitelj rekao da se zove „hagis”. Kada sam se raspitao, pokazalo se da je to iznutrica ovce napunjena mešavinom mlevenog ovsa i velikom količinom neprepoznatljivog kuvanog mesa. Mada su me uveravali da stanovnici Škotske to jelo cene kao izuzetnu poslasticu, vratio sam ga u kuhinju i umesto toga zatražio običan kuvani ovčiji kotlet. Pošto sam tako prvi put – skromno! – obedovao ovde, i budući da sam pomalo umoran od dugog putovanja – o čijim ću te detaljima obavestiti u potonjem pismu – verujem da ću sada otići na počinak, ostavljajući dalji opis mog okruženja – sa kojim sam trenutno nepotpuno upoznat jer je mrak – za buduća pisma. Zastao je, lupkajući guščijim perom po upijaču. Vrh je ostavio male tačke mastila, pa ih je spojio rasejano povlačeći linije, praveći konturu zupčastog predmeta. Da li sme da se usudi i pita za Džordža? Ne direktno raspitivanje, to neće valjati, već neka aluzija na porodicu, raspitivanje da li je njegova majka slučajno srela ledi Everet skoro i može li da zamoli da ga pomenu njenom sinu? Uzdahnuo je i nacrtao još jednu tačku na svom predmetu. Ne. Njegova udovica majka nije upoznata sa situacijom, ali se muž ledi Everet kreće u vojnim krugovima. Uticaj njegovog brata svešće ogovaranje na minimum, ali bi lord Everet i pored toga mogao da ga nanjuši i da brzo sabere dva i dva. Bilo bi dovoljno da izlane samo jednu nepromišljenu reč svojoj ženi o Džordžu, pa će ledi Everet glasine preneti njegovoj majci... Udovica grofica Melton nije budala. Ona sasvim dobro zna da je on u nemilosti; perspektivni mladi oficiri u milosti svojih pretpostavljenih ne šalju se u Škotsku, bogu iza nogu da nadgledaju renoviranje malog i nevažnog zatvora tvrđave. Ali joj je njegov brat Harold rekao da je nevolja jedna nesrećna ljubav, nagoveštavajući da je reč o nečem dovoljno nepristojnom da bi je sprečio da ga ispituje o tome. Verovatno je mislila da je uhvaćen sa pukovnikovom ženom ili da je držao kurvu u svojim prostorijama. Nesrećna ljubav! Nasmešio se turobno, umačući pero. Možda je Hal osetljiviji nego što je on mislio, kada je to tako opisao. S druge strane, sve

njegove ljubavne veze bile su nesrećne od Hektorove smrti na Kalodenu. Na pomisao o Kalodenu, ponovo se setio Frejzera; nešto što je izbegavao celog dana. Grizući usnu, prebacio je pogled sa upijača na fasciklu, u kojoj je spisak zatvorenika. Mamilo ga je da je otvori i pogleda ime, ali kakva bi bila svrha? U Hajlendsu bi moglo biti mnogo ljudi koji se zovu Džejms Frejzer, ali samo je jedan poznat i kao Crveni Džejmi. Osetio je kako crveni kada su ga preplavili talasi vreline, ali to nije bilo zbog blizine vatre. Uprkos tome, ustao je, otišao do prozora i udahnuo punim plućima kao da bi hladni udasi mogli da mu izbrišu sećanje. „Izvinite gospodine, da li biste hteli da vam se krevet ugreje sada?” Prenuo se od škotskog govora iza sebe, a kada se okrenuo, ugledao je raščupanu glavu zatvorenika u vratima ka njegovim ličnim prostorijama. „Oh! Mm, da. Hvala ti... Makdonel”, rekao je nesigurno. „Makej, gospodaru”, ispravio ga je muškarac, naizgled bez ljutnje, i glava je nestala. Grej je uzdahnuo. Večeras ne može da se uradi ništa. Vratio se do stola i skupio papire. Zupčasti predmet koji je nacrtao na upijaču ličio je na jedan od onih šiljatih buzdovana kojima su stari vitezovi razbijali glave svojim neprijateljima. Osećao se kao da je progutao jedan takav, mada je to možda bilo samo loše varenje izazvano polukuvanom ovčetinom. Odmahnuo je glavom, privukao pismo i na brzinu ga potpisao. Voli te tvoj pokorni sin Džon Wm. Grej. Posuo je pesak preko potpisa, zapečatio pismo prstenom i stavio ga na stranu da ga pošalje ujutru. Ustao je i oklevao, pregledajući senovite delove kancelarije. Bila je to velika, hladna, gola soba bez ičega sem ogromnog stola i dve stolice. Zadrhtao je; sumorni sjaj treseta na ognjištu slabo je grejao ogroman prostor, naročito jer je ledeni mokri vazduh ulazio kroz prozor. Još jednom je pogledao spisak zatvorenika. Zatim se sagnuo, otvorio donju fioku stola i izvukao smeđu flašu. Prstima je ugasio sveću i otišao do kreveta uz prigušeni sjaj sa ognjišta. Kombinovano dejstvo iscrpljenosti i viskija trebalo je da ga smesta uspava; ali se san držao na odstojanju, kao slepi miš je lebdeo iznad njegovog kreveta i nikako da se spusti. Svaki put kada bi osetio da tone u snove, pred očima bi mu iskrsla slika šume u Karijariku i on bi ponovo ležao potpuno budan i znojio se, dok mu je srce tutnjalo u ušima.

Tada je imao šesnaest godina i bio nepodnošljivo uzbuđen zbog svog prvog ratnog pohoda. Nije postavljen za starešinu, već ga je njegov brat Hal poveo sa svojim pukom kako bi iskusio vojevanje. Ulogoreni tokom noći blizu tamne škotske šume, na putu da se pridruže generalu Koupu kod Prestonpensa, Džon je otkrio da je suviše uzbuđen da bi zaspao. Kako će izgledati bitka? Koup je sjajan general, svi Halovi drugovi su tako rekli, ali su ljudi oko vatri pričali stravične priče o svirepim Hajlenderima i njihovim krvavim širokim mačevima. Da li će on imati hrabrosti da se suoči sa strašnim hajlenderskim jurišom? Nije mogao da pomene svoj strah čak ni Hektoru. Hektor ga je voleo, ali imao je dvadeset godina, bio visok i mišićav i neustrašiv, poručnički čin i pričao je smeone i razmetljive priče o bitkama vođenim u Francuskoj. Čak ni sada nije bio siguran da li je tada pošao iz želje da oponaša Hektora ili da ga impresionira. U svakom slučaju, kada je video Hajlendera u šumi i prepoznao ga sa poternica kao ozloglašenog Crvenog Džejmija Frejzera, odlučio je da ga ubije ili da ga zarobi. Jeste mu prošla kroz glavu pomisao da se vrati u logor po pomoć, ali je čovek bio sam – bar je Džon tako mislio – i očigledno nespreman, sedeo je mirno na panju i jeo komadić hleba. Tako je on izvukao svoj nož iz pojasa i tiho puzao kroz šumu prema blistavoj crvenoj glavi, stiskajući klizavu dršku, uma ispunjenog vizijama slave i Hektorovih pohvala. Umesto toga, usledio je munjeviti udarac kada je njegov nož sevnuo nadole dok je čvrsto stezao Škota oko vrata da bi ga zadavio, a onda... Lord Džon Grej se prevrnuo u krevetu, vreo od sećanja. Pali su unazad i kotrljali se zajedno u tami krckavog hrastovog lišća, rvući se za nož, mlateći rukama i boreći se – na život i smrt, pomislio je. Prvo je Škot bio ispod njega, a zatim se izvio i nekako se našao iznad. On je jednom dodirnuo veliku zmiju, pitona kojeg je prijatelj njegovog strica doneo iz Indije i isti takav osećaj imao je kad je dodirnuo Frejzera. Bio je gibak i gladak i užasno snažan, pomerao se poput mišićavog koluta, nikada tamo gde ga očekujete. Sramno je bio bačen pravo na lice u lišće, šake bolno izvijene iza leđa. U ludilu užasa, ubeđen da će svakog časa biti ubijen, trgnuo je svom snagom zarobljenu ruku i kost je pukla, uz crvenocrnu eksploziju bola od kog se odmah onesvestio. Došao je svesti nekoliko trenutaka kasnije, skljokan uz drvo, zagledan u

krug Hajlendera svirepog izgleda koji su sedeli svi u pledovima. Usred njih su stajali Crveni Džejmi Frejzer – i jedna žena. Grej je stegao zube. Prokleta žena! Da nije bilo nje – pa, sam bog zna šta je moglo da se desi. A desilo se da je ona progovorila. Bila je Engleskinja, dama sudeći po govoru, i on je – idiot kakav je bio! – odmah zaključio da je ona talac svirepih Hajlendera, nesumnjivo oteta radi silovanja. Svi su pričali da se Hajlenderi bace na silovanje čim im se ukaže prilika i da uživaju u obeščašćivanju Engleskinja; kako je on mogao da zna da to nije tačno! I lord Džon Vilijam Grej, šesnaestogodišnjak i pun do grla pukovskih predstava o kavaljerstvu i plemenitim namerama, izubijan, uzdrman i boreći se s bolom od slomljene ruke, pokušao je da se nagodi, da je spase njene sudbine. Frejzer ga je, visok i sklon ruganju, izigrao kao majmuna, svlačeći ženu ispred njega dok nije bila skoro polugola da bi iz njega izvukao informacije o položaju i snazi puka njegovog brata. I tada, kada je on rekao sve što je mogao, Frejzer mu je smejući se otkrio da je žena njegova supruga. Svi su se smejali. I sada je u sećanju čuo razuzdane, urnebesne škotske glasove. Grej se prevrnuo, razdražljivo se premeštajući po dušeku na koji nije navikao. I da sve to učini još gorim, Frejzer nije bio ni toliko uljudan da ga ubije, već ga je vezao za drvo, gde će ga ujutru pronaći njegovi drugovi. U međuvremenu, Frejzerovi ljudi su posetili logor i – uz pomoć informacija koje im je on dao! – onesposobili top koji su nosili za Koupa. Svi su saznali, naravno, i mada su ga neki branili zbog njegovih godina i neslužbenog statusa, bio je parija i predmet prezira. Niko nije hteo da razgovara s njim osim njegovog brata – i Hektora. Odanog Hektora. Uzdahnuo je, trljajući obraz o jastuk. Još uvek je mogao da vidi Hektora u svojim mislima. Tamnokos sa svetlim očima, nežnih usana, uvek nasmejan. Prošlo je deset godina od kada je Hektor poginuo kod Kalodena, iskasapljen na komadiće hajlendskim širokim mačem, a Džon se još ponekad budio u mraku tela izvijenog u stežućem grču, osećajući Hektorov dodir. I sad ovo. Strepeo je od ove službe, od toga da bude okružen Škotima, njihovim škripavim glasovima, savladan sećanjem na ono što su uradili Hektoru. Ali nikada, ni u najstrašnijim trenucima nije pomislio da će se ikada više sresti sa Džejmsom Frejzerom. Vatra je postepeno zamrla u žar, a zatim se ohladila i prozor je izbledeo

od tamnocrne do sumornosive boje kišovite škotske zore. Džon Grej je i dalje ležao budan, očiju koje su ga pekle od dima uprtih u potamnele krovne grede iznad njega. Grej nije ujutro ustao odmoran, ali je doneo odluku. On je ovde. Frejzer je ovde. I nijedan ne može da ode u doglednoj budućnosti. Dakle, on mora da viđa tog čovek tu i tamo – govoriće okupljenim zarobljenicima za jedan sat i moraće redovno da ih ispituje – ali ga neće viđati nasamo. Ako tog čoveka bude držao na odstojanju, možda će također moći da drži saterane u ćošak i uspomene koje je on prizvao. I osećanja. Jer iako mu u početku sećanje na njegov nekadašnji bes i poniženje nisu dali da zaspi, druga strana sadašnje situacije ga je držala budnim u zoru. Postepeno je uvideo da je Frejzer sada njegov zarobljenik; ne više njegov mučitelj već zatvorenik, kao i ostali, potpuno prepušten njemu na milost. Pozvonio je svom slugi i otišao do prozora da vidi kakvo je vreme, štrecajući se od hladnoće kamena pod bosim nogama. Nimalo iznenađujuće, padala je kiša. U dvorištu su zarobljenici već bili raspoređeni u radne ekipe, mokri do gole kože. Drhteći u košulji, Grej je uvukao glavu i pritvorio prozor; lep kompromis između smrti od gušenja i smrti od groznice. Vizije osvete bile su ono zbog čega se bacakao po krevetu dok je prozor postajao sve svetliji i kiša dobovala po simsu; zamišljao je Frejzera zatvorenog u malu ćeliju od studenog kamenja, golog u zimskoj noći, hranjenog bućkurišom, skinutog i bičevanog u zatvorskom dvorištu. Sva ta arogantna snaga ponižena, svedena na gmizavi jad, za svaki trenutni predah zavisna isključivo od njegove reči. Da, mislio je o svemu tome, zamišljao to do upečatljivih detalja, uživao u njima. Čuo je Frejzera kako preklinje za milost, zamišljao sebe nadmenog i sujetnog. Mislio je o tome, a u njegovoj utrobi se nešto preokrenulo, bodući ga gađenjem prema samom sebi. Šta god on nekada bio Greju, Frejzer je sada poraženi neprijatelj; ratni zarobljenik i štićenik krune. U stvari, on je Grejov štićenik, njegova odgovornost, a njegova dobrobit je dug časti. Sluga mu je doneo vruću vodu za brijanje. Ispljuskao je obraze i osetio kako ga toplota smiruje, obuzdava mučne noćne fantazije. One su samo to, shvatio je – fantazije – i svest o tome mu je donela izvesno olakšanje.

Mogao je da sretne Frejzera u bici i iskreno i okrutno uživa u njegovom ubijanju ili sakaćenju. Ali je neizbežna činjenica da mu, sve dok je Frejzer njegov zarobljenik, čast ne dozvoljava da povredi tog čoveka. Dok je završio sa brijanjem i oblačenjem uz pomoć sluge, već se dovoljno oporavio da u celoj situaciji uvidi crni humor. Njegovo glupavo ponašanje kod Karijarika spasio je Frejzeru život kod Kalodena. Sada, kada je taj dug podmiren i Frejzer u njegovoj moći, Frejzerova potpuna bespomoćnost kao zatvorenika činila ga je potpuno sigurnim. Jer, bili oni glupavi ili pametni, naivni ili iskusni, svi Grejovi su muškarci od časti. Osećajući se nešto bolje, sreo je svoj pogled u ogledalu, popravio periku i otišao na doručak pre nego što se prvi put obrati zatvorenicima. „Gospodine, hoćete li da vam se večera posluži u dnevnoj sobi ili ovde?” U kancelariju je provirila Makejeva glava, neočešljana kao i uvek. „Hm?”, promrmljao je Grej zadubljen u papire raširene na stolu. „Oh”, rekao je podižući pogled. Mahnuo je neodređeno prema uglu velikog stola i vratio se svom poslu, jedva podižući pogled nešto kasnije kada je stigao poslužavnik sa hranom. Kveri se nije šalio u vezi sa administracijom. Već je i tolika količina same hrane zahtevala beskonačne narudžbine i trebovanja – sve narudžbine da se podnesu u duplikatu Londonu, ako bi bio ljubazan! – da i ne govorimo o stotinama drugih potrepština za zatvorenike, čuvare, i muškarce i žene iz sela koji su preko dana dolazili da čiste kasarnu i rade u kuhinjama. Celog dana je samo pisao i potpisivao trebovanja. Uskoro mora da pronađe pisara ili će umreti od dosadnih poslova. Dvesto kilograma pšeničnog brašna, pisao je on, za zatvorenike. Šest kaca piva, za potrebe kasarne. Njegov inače elegantni rukopis brzo se iskvario u praktično škrabanje, njegov stilski potpis postao je šturo Dž. Grej. Položio je pero uzdahnuvši i zažmurio, masirajući bolno mesto između obrva. Sunce se nije potrudilo da pokaže svoje lice nijednom od njegovog dolaska, a od celodnevnog rada u zadimljenoj sobi pri svetlosti sveće oči su ga pekle kao grumenovi uglja. Njegove knjige su stigle dan ranije, ali ih nije ni raspakovao i do dolaska večeri bio je i suviše iscrpljen za bilo šta sem da hladnom vodom umije bolne oči i ode na spavanje. Čuo je kratak pritajeni zvuk i naglo se uspravio, iskolačenih očiju. Veliki

smeđi pacov sedeo je na uglu njegovog stola, držeći šapicama komadić kolača od šljiva. Nije se pomerao, već je samo sumnjičavo gledao u njega, trzajući brkovima. „Pa, nek su mi proklete oči!”, zaprepašćeno je uzviknuo Grej. „Ovamo, gade jedan! To je moja večera!” Pacov je zamišljeno grickao kolač od šljiva, a oči svetle poput perli gledale su netremice u majora. „Beži odatle!” Pobesneo, Grej je dograbio najbližu stvar i zavrljačio je na pacova. Flašica sa mastilom je tresnula o kameni pod i pretvorila se u kišicu crnila, a preneraženi pacov je skočio sa stola i vratolomno zbrisao, galopirajući između nogu još zgranutijeg Makeja, koji se pojavio na vratima da vidi kakva je to buka. „Da li zatvor ima mačku?”, upitao je Grej prosipajući svoju večeru sa tanjira u kantu za đubre pored stola. „Da, gospodine, ima mačaka u ostavama”, rekao je Makej, puzeći na rukama i kolenima natraške da bi obrisao male crne otiske koje je pacov ostavio tokom svog vratolomnog bega kroz baricu mastila. „Pa, donesi jednu ovde, moliću te, Makej”, naredio je Grej. „Smesta.” Zastenjao je kada se setio onog bestidno golog repa nonšalantno prebačenog preko njegovog tanjira. Naletao je na pacove često u poljima, naravno, ali ga je grickanje njegove večere njemu pred očima izrazito razbesnelo. Otišao je do prozora i stajao tamo pokušavajući da glavu razbistri svežim vazduhom, dok je Makej završavao brisanje. Sumrak se spuštao i ispunjavao dvorište ljubičastim senkama. Kamenje ćelijskog krila preko puta izgledalo je još hladnije i turobnije nego inače. Tamničari su kroz kišu dolazili iz kuhinjskog krila; povorka malih zaprežnih kola natovarenih hranom za zatvorenike; ogromni lonci ovsene kaše koja se pušila i hleba, prekriveni krpama protiv kiše. Jadni zlotvori bar imaju toplu hranu posle rintanja u kamenolomu po kišnom danu. Pala mu je na pamet jedna ideja dok se okretao od prozora. „Ima li mnogo pacova u ćelijama?”, upitao je Makeja. „Da, gospodine, baš mnogo”, odgovorio je zatvorenik, uz poslednji potez krpom kod praga. „Da kažem kuvaru da vam spremi drugi tanjir s večerom, gospodine?”

„Budi ljubazan”, rekao je Grej. „A zatim, ako hoćeš, gospodine Makej, pobrini se da svaka ćelija ima svoju mačku.” Makej je izgledao pomalo neodlučno zbog toga. Grej je zastao usred vraćanja svojih razbacanih papira. „Da li nešto nije u redu, Makej?” „Ne, gospodine”, odgovorio je polako Makej. „Samo što male smeđe životinjke proređuju bubašvabe. I uz dužno poštovanje, gospodine, mislim da se ljudima ne bi dopalo da im mačka pojede sve njihove miševe.” Grej je zurio u čoveka, osećajući se pomalo nelagodno. „Zatvorenici jedu pacove?”, upitao je, živo se sećajući oštrih žutih zuba kako grickaju njegov kolač sa šljivama. „Samo kad im se posreći da uhvate nekog, gospodine”, rekao je Makej. „Ko zna, možda bi mačke mogle da pomognu u tome. Da li bi to bilo sve za večeras, gospodine?”

9

Skitnica

G

rejova rešenost po pitanju Džejmsa Frejzera trajala je dve nedelje. Tada je iz sela Ardsmuir stigao glasnik sa vešću koja je sve promenila. „Da li je i dalje živ?”, oštro je upitao čoveka. Glasnik, jedan od stanovnika sela Ardsmuir koji je radio za zatvor, klimnuo je glavom. „Lično sam ga vido, gos’n, kad su ga uneli. On je sada u Lipi i tamo se trude oko njega – al’ kako je izgledo, ne bl’ reko da će to pomoći, gos’n, ako s’vatate šta ‘oću da kažem.” Značajno je podigao jednu obrvu. „Shvatam”, kratko je odgovorio Grej. „Hvala vam, gospodine...” „Alison, gos’n, Rufus Alison. Vaš sluga, gospodine.” Čovek je primio ponuđeni šiling, naklonio se držeći šešir ispod pazuha i rekao zbogom. Grej je sedeo za svojim stolom i zurio napolje u olovno nebo. Sunce jedva da je sijalo jedan dan od njegovog dolaska. Lupio je o sto krajem pera kojim je pisao, nesvestan štete koju nanosi zaoštrenom vrhu. Pominjanje zlata bilo je dovoljno da svako načulji uši, a naročito on. Tog jutra je otkriven čovek kako luta kroz maglu pustare blizu sela. Odeća mu je bila mokra ne samo od vlage već i od morske vode i bio je izbezumljen od groznice. Neprekidno je pričao od kada su ga našli, uglavnom brbljao, ali njegovi spasioci nisu mogli da uhvate smisao u njegovom trabunjanju. Izgledalo je da je čovek Škot, a ipak je pričao nepovezanom mešavinom francuskog i gelskog sa tu i tamo ponekom engleskom rečju. A jedna od tih reči bila je zlato. Pominjanje kombinacije Škota, zlata i francuskog jezika u ovom delu zemlje mogla je da izazove samo jednu misao u glavi svakoga ko je pregrmeo poslednje dane jakobitskog ustanka. Francuzovo zlato. Bogatstvo u zlatnim šipkama koje je Luj od Francuske – kako se pričalo – tajno poslao kao pomoć svom rođaku Čarlsu Stjuartu. Ali poslao prekasno. Prema nekim pričama, francusko zlato je hajlendska vojska sakrila za vreme poslednjeg žurnog povlačenja na sever, pre konačne propasti kod Kalodena. Prema drugim pričama, verovalo se da zlato nije nikada stiglo

do Čarlsa Stjuarta, već da je sakriveno u pećini blizu mesta gde je iskrcano na severozapadnoj obali. Neki su govorili da je tajna skrovitog mesta izgubljena, njen čuvar ubijen kod Kalodena. Drugi su govorili da je skrovito mesto još uvek poznata, ali dobro čuvana tajna, koja se čuva među članovima jedne jedine hajlendske porodice. Kakva god bila istina, zlatno nikada nije nađeno. Još uvek. Francuski i gelski. Grejov francuski bio je podnošljiv, posledica nekoliko godina borbi u tuđini, ali ni on ni bilo ko od njegovih oficira nije govorio varvarski gelski, izuzev nekoliko reči koje je vodnik Grisom kao dete naučio od škotske dadilje. Nije mogao da veruje nekome iz sela ako ima imalo istine u toj priči. Francuzovo zlato! Osim njegove vrednosti kao blaga – koje će pripasti kruni u svakom slučaju – zlato je za Džona Vilijama Greja imalo značajnu i ličnu vrednost. Nalaženje tog polumitskog blaga bila bi njegova propusnica za izlazak iz Ardsmuira – nazad u London i civilizaciju. Najcrnju bruku bi smesta zasenio sjaj zlata. Zagrizao je vrh istupljenog pera, osećajući kako cevčica puca između njegovih zuba. Prokletstvo. Ne, to ne može da bude neko iz sela, niti neko od njegovih oficira. Zatvorenik, onda. Da, zatvorenika bi mogao da upotrebi bez ikakvog rizika jer zatvorenik neće moći informacije da iskoristi za svoje lične ciljeve. Prokletstvo, još jednom. Svi zatvorenici govore gelski i mnogi znaju čak i nešto engleskog – ali samo jedan pored toga govori i francuski. On je obrazovan čovek, u glavi mu je odjekivao Kverijev glas. „Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo!”, mrmljao je Grej. Tu nema pomoći. Alison je rekao da je čovek teško bolestan; nema vremena da se traži drugo rešenje. Ispljunuo je komadić pera. „Brejme!”, viknuo je. Prepadnuti posilni je proturio glavu. „Da, gospodine?” „Dovedi mi zatvorenika Džejmsa Frejzera. Smesta.” Upravnik je stajao iza svog stola naslanjajući se na njega kao da je masa hrastovine zapravo zaštitni bedem, na šta je i podsećala. Dlanovi su mu

bili vlažni na glatkom drvetu, a beli okovratnik uniforme kao da ga je stezao oko vrata. Srce mu je neobuzdano poskočilo kada su se otvorila vrata. Škot je ušao blago zveckajući okovima i stao ispred stola. Sve sveće su bile upaljene i kancelarija je bila svetla gotovo kao da je dan, mada se napolju skoro sasvim smračilo. Video je Frejzera nekoliko puta, naravno, kako stoji u dvorištu sa ostalim zatvorenicima, riđa glava i ramena štrčali su iznad većine ostalih muškaraca, ali nikada toliko blizu da jasno vidi njegovo lice. Izgledao je drugačije. To je bilo i šok i olakšanje; tako dugo je u sećanju video glatko obrijano lice, mračno od pretnje ili ozareno od zadirkujućeg smeha. Ovaj čovek je imao kratku bradu, lice mu je bilo mirno i oprezno i, mada su tamnoplave oči bile iste, nisu ničim odavale da ga prepoznaje. Čovek je mirno stajao ispred stola, čekajući. Grej je pročistio grlo. Njegovo srce je još uvek prebrzo tuklo, ali je bar mogao da govori mirno. „Gospodine Frejzer”, rekao je. „Zahvaljujem vam što ste došli.” Škot je ljubazno pognuo glavu, ali nije odgovorio da nije imao izbora po tom pitanju; to su rekle njegove oči. „Nesumnjivo se pitate zašto sam tražio da vas dovedu”, rekao je Grej. Zvučao je užasno pompezno samom sebi, ali je bio nemoćan da to popravi. „Iskrsla je situacija za koju mi je potrebna vaša pomoć.” „O čemu se radi, majore?” Glas je bio isti – dubok i precizan, sa tragom hajlendskog kotrljanja slova r. Duboko je udahnuo i oslonio se na sto. Uradio bi bilo šta da ne traži pomoć baš ovog čoveka, ali nije bilo drugog izbora. Frejzer je bio jedina mogućnost. „Nađen je neki muškarac kako luta močvarom blizu obale”, rekao je obazrivo. „Izgleda da je ozbiljno bolestan i njegov govor je zbrkan. Međutim, kao da je izvesna... stvar koju on spominje... od velike važnosti za krunu. Insistiram da razgovaram s njim i otkrijem koliko mogu o njegovom identitetu, kao i o stvari o kojoj govori.” Zastao je, ali je Frejzer samo stajao tamo i čekao. „Na nesreću”, rekao je Grej udišući još jednom, „čulo se da dotični čovek govori mešavinom gelskog i francuskog, sa tek ponekom reči engleskog.” Jedna Škotova riđa obrva se pokrenula. Njegovo lice se nije promenilo

ni na koji vidan način, ali je bilo očigledno da je shvatio šta ova situacija nameće. „Shvatam, majore.” Škotov blagi glas je bio pun ironije. „A vi biste voleli moju pomoć da vam protumačim šta bi taj čovek mogao da kaže.” Grej nije imao poverenja u svoj glas, pa je samo kratko klimnuo glavom. „Plašim se da ću morati da odbijem, majore”, rekao je Frejzer s poštovanjem, ali blesak u njegovim očima uopšte nije odražavao poštovanje. Grejova ruka se čvrsto stegla oko mesinganog noža za pisma na upijaču. „Vi odbijate?”, rekao je. Stegao je jače nož za pisma da bi umirio svoj glas. „Mogu li da pitam zašto, gospodine Frejzer?” „Ja sam zatvorenik, majore”, ljubazno je rekao Škot. „Ne tumač.” „Vaša pomoć bi se – cenila”, rekao je Grej, pokušavajući da reči da značaj bez direktne ponude mita. „U suprotnom”, njegov ton je postao oštriji, „u slučaju nepružanja zakonite pomoći...” „Majore, nije zakonito ni da iznuđujete moje usluge niti da mi pretite.” Frejzerov glas bio je mnogo čvršći od Grejovog. „Nisam vam pretio!” Ivica noža za pisma mu se usecala u šaku; morao je da olabavi stisak. „Niste? Pa, drago mi je da to čujem.” Frejzer se okrenuo prema vratima. „U tom slučaju, majore, poželeo bih vam laku noć.” Grej bi dao mnogo toga samo da ga pusti da ode. Nažalost, dužnost je zvala. „Gospodine Frejzer!” Škot je zastao na nekoliko koraka od vrata, ali se nije okrenuo. Grej je duboko udahnuo, čeličeći sebe da to uradi. „Ako uradite šta tražim, daću da vam skinu okove”, rekao je. Frejzer je stajao prilično mirno. Grej je možda mlad i neiskusan, ali je pronicljiv. A ume dobro i da proceni ljude. Grej je posmatrao kako se glava njegovog zatvorenika podiže, kako napetost njegovih ramena raste i kako njemu samom slabi strepnja koja ga je čvrsto držala otkada je stigla vest o lutalici. „Gospodine Frejzer?”, rekao je on. Veoma polako, Škot se okrenuo. Njegovo lice bilo je prilično bezizražajno. „Pogodili smo se, majore”, rekao je tiho.

Ponoć je odavno prošla kada su stigli u selo Ardsmuir. Nije bilo nikakvih svetala u brvnarama pored kojih su prošli i Grej se pitao šta li stanovnici misle dok slušaju topot i zveckanje oružja pored svojih prozora kasno noću, blagi podsetnik na engleske trupe koje su deset godina ranije protutnjale kroz Hajlends. Skitnica je odvedena u Lipu, krčmu nazvanu tako jer se mnogo godina dičila ogromnom lipom u dvorištu; jedinim drvetom pristojne veličine u krugu od pedeset kilometara. Sada je tu ostao samo široki panj – drvo je, poput mnogih drugih stvari, nestalo nakon Kalodena, spaljeno za vatre Kamberlandovih trupa – ali je ime ostalo. Kod vrata, Grej je zastao i okrenuo se Frejzeru. „Nećete zaboraviti uslove naše pogodbe?” „Neću”, odgovorio je kratko Frejzer i prošao pored njega. U zamenu za skidanje okova, Grej je zahtevao tri stvari: prvo, da Frejzer ne pokuša da pobegne tokom puta u selo ili na povratku iz njega. Drugo, Frejzer će potpuno i istinito preneti ono što skitnica kaže. I treće, Frejzer će dati svoju džentlmensku reč da nikome osim Greju neće reći ono što je saznao. Unutra se čulo romorenje gelskih glasova; uzvik iznenađenja kada je krčmar video Frejzera i poštovanje kada je spazio crvenog mundira iza njega. Gazdarica je stajala na stepeništu dok je petrolejka u njenoj ruci pravila lelujave senke oko nje. Grej je spustio šaku na gostioničarevu ruku, zapanjen. „Ko je to?” Na stepeništu je stajala još jedna figura, neka utvara obučena sva u crno. „To je sveštenik”, pored njega je tiho rekao Frejzer. „Znači, čovek umire.” Grej je duboko udahnuo pokušavajući da se pripremi za ono što bi moglo da dođe. „Onda nema mnogo vremena za gubljenje”, rekao je odlučno i zakoračio na stepenik. „Idemo!” Čovek je umro baš pred zoru dok ga je Frejzer držao za jednu, a sveštenik za drugu ruku. Kada se sveštenik nagnuo preko kreveta, mrmljajući na gelskom i latinskom, praveći papske znake preko tela, Frejzer se zavalio u

stolici i zažmurio još uvek držeći malu, krhku ruku u svojoj. Veliki Škot je sedeo pored čoveka cele noći, slušajući, hrabreći, tešeći. Grej je stajao pored vrata, ne želeći da čoveka uplaši pogled na njegovu uniformu, iznenađen i čudno dirnut Frejzerovom nežnošću. Frejzer je potom nežno spustio mršavu, svenulu ruku preko mirnih grudi i napravio isti znak kao sveštenik, dodirujući čelo, srce i jedno pa drugo rame, u znaku krsta. Otvorio je oči i ustao, a njegova glava je skoro dodirivala niske krovne grede. Kratko je klimnuo glavom Greju, pa ispred njega krenuo niz uzano stepenište. „Ovde.” Grej je pokazao na vrata glavne prostorije krčme, prazne u ovo doba. Pospana konobarica im je upalila vatru i donela hleb i pivo, a zatim izašla ostavljajući ih same. Sačekao je da se Frejzer okrepi, a zatim upitao. „Pa, gospodine Frejzer?” Škot je spustio svoju kalajnu šolju i rukom obrisao usta. Bradat i inače, sa uredno upletenom dugom kosom, nije izgledao neuredan posle dugog noćnog bdenja, ali su mu podočnjaci bili tamni od umora. „Dobro”, rekao je. „Nema baš mnogo smisla, majore”, rekao je upozoravajuće, „ali je ovo sve što je rekao.” Zatim je govorio pažljivo, zastajući tu i tamo da se priseti reči, ponovo zastajući da objasni neke gelske fraze. Grej je sedeo slušajući sa sve dubljim razočaranjem – Frejzer je u pravu – to nema mnogo smisla. „Bela veštica?”, prekinuo ga je Grej. „On je pričao o beloj veštici? I fokama?” To nije izgledalo ništa neuverljivije od ostatka, ali se u njegovom govoru ipak prepoznavala neverica. „Da, jeste.” „Ponovite mi to”, naredio je Grej. „Najbolje što ste zapamtili. Moliću vas”, dodao je. Osećao se čudno prijatno sa ovim čovekom i iznenadio se kada je shvatio. To je delom bilo zbog čistog umora, naravno; sve njegove uobičajene reakcije i osećanja obamrli su od duge noći i napornog posmatranja kako čovek mic po mic umire. Cela noć je Greju izgledala nestvarno; ništa manje ni ova čudna završnica, u kojoj pri bledom svelu zore sedi u seoskoj krčmi i deli krčag piva sa Crvenim Džejmijem Frejzerom. Frejzer je poslušao, govorio je polako, zastajući povremeno da se priseti.

Uz poneku drugačiju reč tu i tamo, priča je bila istovetna – i oni delovi koje je Grej mogao da razume bili su verno prevedeni. Odmahnuo je glavom, obeshrabren. Trabunjanje. Čovekovo buncanje je bilo tačno to – buncanje. Ako je taj čovek ikada video neko zlato – a zvučalo je kao da jeste, nekada – nije moglo da se kaže ni gde ni kada iz ovog bućkuriša zabluda i buncanja. „Sasvim ste sigurni da je to sve što je rekao?” Grej se uhvatio slabe nade da je Frejzer možda propustio neku frazu, neku izjavu iz koje bi se iznedrila nit vodilja ka izgubljenom zlatu. Frejzerov rukav je pao unazad kada je podigao šolju; Grej je video široku traku ranjave kože oko zgloba na ruci, tamnu na sivom ranom svetlu krčme. Frejzer je video kako on gleda u to i spustio šolju. Krhki privid drugarstva bio je razbijen. „Ja ispunjavam svoja obećanja, majore”, rekao je Frejzer, hladno zvaničan. Ustao je. „Hoćemo li sada da krenemo nazad?” Neko vreme su jahali ćuteći. Frejzer je bio zadubljen u sopstvene misli, Grej utonuo u umor i razočaranje. Zastali su kod izvora da se osveže, baš kada se sunce pojavilo nad brdašcima prema severu. Grej je popio hladne vode, a zatim njom ispljuskao lice i osetio kako se istog trena iz šoka vratio u život. Bio je budan više od dvadeset četiri sata i osećao se usporeno i glupo. Frejzer je bio budan isto toliko, ali nije odavao znake da ga to muči. Na rukama i kolenima je počeo da puzi oko izvora, očigledno čupajući nekakav korov po vodi. „Šta to radite, gospodine Frejzer?”, upitao je Grej pomalo zbunjeno. Frejzer je podigao pogled pomalo iznenađen, ali nimalo smeten. „Berem potočarku, majore.” „To vidim”, razdraženo je rekao Grej. „Zašto?” „Da bih jeo, majore”, mirno je odgovorio Frejzer. „Stvarno? Zar te ne hranimo dovoljno?”, neuvijeno je upitao Grej. „Nikada nisam čuo da ljudi jedu potočarku.” „Ona je zelena, majore.” Onako umoran, major je posumnjao da je ovo neka sprdnja na njegov račun. „A koje bi boje inače, trebao da bude korov?”, upitao je. Frejzerova usta su se malo trgla i izgledao je kao da nešto raspravlja sa sobom. Napokon je blago slegnuo ramenima, brišući mokre ruke o

pantalone. „Samo sam mislio, majore, da zelene biljke u ishrani sprečavaju da dobijete skorbut i izgubite zube. Moji ljudi jedu takav zeleniš kada im dam, a potočarka ima bolji ukus od većine onoga što mogu da naberem u močvari.” Grej je osetio kako su mu obrve poletele naviše. „Zelene biljke sprečavaju skorbut?”, izletelo mu je. „Odakle vam ta pomisao?” „Od moje žene!”, odbrusio je Frejzer. Naglo se okrenuo i stao da veže vreću odrešitim, brzim pokretima. Grej nije mogao da ne upita. „Vaša žena, gospodine – gde je ona?” Odgovor je bio iznenadni plamen tamnoplavih očiju koji ga je svojom žestinom spržio do kičme. Možda si premlad da bi znao snagu mržnje i očaja. Grej je u sećanju čuo Kverijev glas. Nije premlad; odmah ih je prepoznao u dubinama Frejzerovih očiju. Samo na tren, međutim; potom se čovekov uobičajeni veo hladne ljubaznosti vratio na mesto. „Moje žene više nema”, rekao je Frejzer i ponovo se okrenuo, tako naglo da je pokret bio na granici nevaspitanja. Grej je bio potresen neočekivanim osećanjem. Delom je to bilo olakšanje. Žena koja je bila i uzrok i učesnik njegovog poniženja sada je mrtva. Delom je to bilo žaljenje. Nijedan od njih nije više progovorio dok su se vraćali u Ardsmuir. Tri dana kasnije Džejmi Frejzer je pobegao. Zatvoreniku nije nikada bilo teško da pobegne iz Ardsmuira; niko to nije radio, jednostavno jer čovek nije imao kuda da ode. Pet kilometara od zatvora obala Škotske spuštala se u okean niz kosine smrvljenog granita. Na ostale tri strane, kilometrima se protezala samo prazna pustara. Nekada je čovek mogao da pobegne u žbunje, uzdajući se u klan i rodbinu oko podrške i zaštite. Ali su klanovi uništeni, rodbina mrtva, škotski zarobljenici poslati daleko od zemlje svojih klanova. Umiranje od gladi u pustoj močvari jedva da je bilo malo bolje od zatvorske ćelije. Nije vredelo bežati – nikome sem Džejmiju Frejzeru, koji je očigledno imao

povod. Dragonski konji su se držali puta; iako je okolna močvara izgledala glatka kao somotni prekrivač, purpurni vres je bio tanak sloj, varljivo raširen preko trideset ili više centimetara mokre, sunđeraste tresetne mahovine. Čak ni jelen nije bilo gde zalazio u tu močvarnu masu – Grej je sada video četiri životinje, priljubljene figure udaljene kilometar i po, a linija njihove staze kroz trnje naizgled nije bila šira od konca. Frejzer, naravno, nije bio na konju. To je značilo da odbegli zatvorenik može da bude bilo gde u močvari i da slobodno prati jelenske staze. Džona Greja je dužnost terala da progoni svog zatvorenika i pokuša da ga ponovo zarobi. Nešto više od dužnosti nateralo ga je da ozbiljno oslabi svoj garnizon radi ove potere i da ljude goni dalje uz tek poneki kratak zastanak radi odmora i jela. Sem dužnosti terala ga je i nestrpljiva želja da pronađe francusko zlato i zadobije podršku svojih gospodara – i otarasi se ovog depresivnog škotskog egzila. Ali je tu bio i bes, kao i neki čudan osećaj da je Frejzer izdao njega lično. Grej nije bio siguran da li je više ljut na Frejzera zato što je prekršio datu reč ili na sebe jer je bio tolika budala da poveruje da Hajlender – bio on gospodin ili ne – ima osećaj časti ravan njegovom. Ali je bio vrlo ljut i rešen da pretraži svaku jelensku stazu u ovoj močvari ako treba da bi Džejmsa Frejzera vratio pod svoju kontrolu. Do obale su stigli sledeće noći, dosta iza mraka, posle napornog dana provedenog u prečešljavanju močvare. Po stenama se magla istanjila, rasterana vetrom s mora, i pod zaštitom stena se pred njima raširilo more posuto golim ostrvcima. Džon Grej je stajao pored svog konja na vrhu litice, zagledan dole u razuzdano crno more. Na obali je vladala vedra noć, hvala bogu, a na nebu se beleo polumesec; njegov sjaj je oslikavao stene mokre od raspršene vode, ističući ih čvrste i sjajne kao poluge čistog srebra na crnim plišanim senkama. Bilo je to najsramotnije mesto koje je ikada video, mada je imalo nekakvu užasnu lepotu od koje se ledila krv u žilama. Džejmsu Frejzeru nije bilo ni traga. Nije bilo traga ničem živom. Jedan čovek iz njegove pratnje je iznenada uzviknuo od iznenađenja i izvukao pištolj.

„Tamo!”, rekao je. „Na stenama!” „Ne pucaj, budalo”, rekao je drugi vojnik hvatajući ruku svog druga. Nije se potrudio da prikrije svoj prezir. „Zar nikada nisi vido foke?” „Ah... ne”, rekao je prvi muškarac, prilično smeteno. Spustio je pištolj zureći u male tamne oblike na stenama ispod. Grej također nikada ranije nije video foke i posmatrao ih je zadivljeno. Ličile su na crne puževe golaće sa ove daljine, njihova mokra krzna svetlucala su na mesečini dok su podizale nemirne glave, dok su se naizgled nespretno kretale kotrljajući se i ševrdajući po kamenju. Njegova majka je imala ogrtač od fokine kože kada je on bio dečak. Jednom mu je dozvolila da ga pipne i on se čudio kako je krzno tamno i toplo poput letnje noći bez meseca. Neverovatno da je ono debelo, meko krzno poticalo od ovih glatkih, mokrih stvorenja. „Škoti ih zovu svilene”, rekao je vojnik koji ih je prepoznao. Pokazao je glavom prema fokama sa izrazom lica nekog ko poseduje izuzetno znanje. „Svilene?” To je privuklo Grejovu pažnju; zainteresovano je posmatrao čoveka. „Šta još znaš o njima, Sajkse?” Vojnik je slegnuo ramenima, uživajući u svojoj trenutnoj važnosti. „Ne baš mnogo, gospodine. Ali, ovdašnji narod priča legende o njima. Kažu da bi ponekad jedna od njih izašla na obalu i skinula kožu, tako da bi se pojavila lepa žena. Ako bi muškarac pronašao kožu i sakrio je tako da ona ne može da se vrati, e pa onda – morala bi da ostane i bude njegova žena. A one su dobre supruge, bar mi je tako rečeno.” „Bar su uvek vlažne”, promrmljao je prvi vojnik i muškarci su prasnuli u urnebesni smeh, koji je odjekivao između litica, kreštav kao zov galebova. „Dosta!” Grej je morao da podigne glas da bi nadjačao navalu smeha i vulgarnih ideja. „Raširite se!”, naredio je Grej. „Hoću da se litice pretraže u oba smera – i motrite na brodiće ispod; sam bog zna da iza nekog od tih ostrvaca ima dovoljno mesta da se sakrije mali jedrenjak.” Postiđeni, muškarci su se razišli bez reči. Vratili su se sat kasnije, mokri i neuredni od pentranja, ali nije bilo ni traga Džejmiju Frejzeru – ni Francuzovom zlatu. U zoru, dok je svetlo klizave stene bojilo crvenom i zlatnom, male grupe konjanika poslate su da pretražuju litice u oba smera, pažljivo se

spuštajući niz useke u stenama i odronjene gomile kamenja. Ništa nisu našli. Grej je stajao pored vatre na vrhu litice i motrio na potragu. Bio je umotan u zimski kaput da ga zaštiti od vetra i povremeno se krepio toplom kafom, kojom ga je snabdevao sluga. Onaj čovek iz Lipe je došao s mora, u odeći mokroj od morske vode. Bez obzira na to da li je Frejzer iz čovekovih reči saznao nešto što nije rekao ili je samo odlučio da rizikuje i sam pogleda, sigurno je da bi i on otišao na more. A ipak nije bilo ni traga Džejmiju Frejzeru, nigde na ovom delu obale. Još gore, nije bilo traga ni zlatu. „Ako je zašao bilo gde u ovaj deo, majore, više ga nikada nećete videti, čini mi se.” To je bio vodnik Grisom, koji je stajao pored njega zagledan kroz šiljate stene dole u talase koji se lome. Pokazao je glavom na uskomešanu vodu. „Ovo mesto zovu Ðavolov kazan, po tome kako stalno ključa. Ribare koji se udave uz ove obale obično nikada ne nadu; za to bi mogle biti krive opake struje, naravno, ali narod kaže da ih đavo hvata i odvlači dole.” „Stvarno?”, turobno je rekao Grej. Zurio je u razbijanje talasa i penu dvanaest metara niže. „U to ne treba sumnjati, vodniče.” Okrenuo se nazad prema logorskoj vatri. „Vodniče, izdajte naređenje da traže do mraka. Ako ništa ne nađemo, ujutru krećemo nazad.” Grej je podigao pogled sa vrata svog konja i začkiljio kroz mutno rano svetlo. Oči su mu bile otečene od dima treseta i nedostatka sna, a kosti su ga bolele od nekoliko noći ležanja na vlažnoj zemlji. Za povratak u Ardsmuir neće im trebati više od jahanja. Pomisao na mek krevet i toplu večeru bila je očaravajuća, ali će zatim morati da pošalje zvaničnu depešu u London, priznajući Frejzerov beg – što i jeste razlog za tu poruku – i svoj sramni neuspeh da ga ponovo uhvati. Sumorni osećaj zbog ovakve perspektive pojačavalo je duboko stezanje u donjem delu majorovog stomaka. Podigao je ruku dajući znak da se stane i umorno skliznuo na zemlju. „Čekajte ovde”, rekao je svojim ljudima. Stotinak metara dalje nalazio se brežuljak; on će mu omogućiti da se skloni s vida i udovolji hitnoj potrebi da se olakša. Njegova creva, nenaviknuta na škotsku kašu i kolač od ovsa, veoma su se usprotivila takvoj ishrani na terenu.

Ptice su pevale u žbunju. Udaljen od buke kopita i konjske opreme, čuo je sve male glasove močvare koja se budi. Vetar je okrenuo u zoru i miris mora je sada stigao na kopno, šapućući kroz travu. Neka životinjica je šušnula na drugoj strani grma žutilovke. Sve je bilo veoma mirno. Prekasno uviđajući da je u nedostojanstvenom položaju, Grej je podigao glavu i pogledao pravo u lice Džejmsa Frejzera. On se nalazio na manje od dva metra. Stajao je mirno kao jedan od crvenih jelenova, vetar iz močvare je ćarlijao preko njega, a izlazeće sunce mu se upetljalo u kosu. Stajali su sleđeni, zureći jedan u drugog. Blagi miris mora dopro je s vetrom. Na trenutak se nije čulo ništa osim zvuka morskog vetra i pevanja poljskih ševa. Tada se Grej uspravio, gutajući da smiri lupanje srca u grlu. „Bojim se da ste me zatekli u nepovoljnoj situaciji, gospodine Frejzer”, rekao je hladno vezujući pantalone što je mogao mirnije. Škotove oči bile su jedini deo njegovog tela koji se pomerao, nadole preko Greja i polako nazad. Pogledao je preko svog ramena, prema mestu gde su uprtih mušketa stajala šestorica vojnika. Tamnoplave oči su pogledale pravo u njegove. Konačno, Frejzerova usta su se trgla i on je rekao: „Mislim da ste i vi mene zatekli u takvoj, majore.”

10

Kletva Bele veštice

D

žejmi Frejzer je drhteći sedeo na kamenom podu prazne ostave, stežući kolena i pokušavajući da se zgreje. Mislio je da mu verovatno nikada više neće biti toplo. Mora da mu se hladnoća mora uvukla u kosti i još uvek je mogao da oseti bućkanje razornih talasa u svom stomaku. Uželeo se prisustva ostalih zatvorenika – Morisona, Hejza, Sinklera, Saderlenda. Ne samo zbog društva već i zbog toplote njihovih tela. U ljuto hladnim noćima muškarci bi se zbili zbog toplote, udišući ustajali dah ostalih, podnoseći međusobno udaranje i gurkanje. Međutim, bio je sam. Verovatno ga neće vratiti u veliku ćeliju sa ostalima dok ne obave ono što su nameravali da mu urade kao kaznu za beg. Naslonio se na zid uzdahnuvši, bolno svestan kako kosti njegove kičme pritiskaju kamen i slabosti mesa koje ih pokriva. Mnogo se plašio bičevanja, a ipak se nadao da će to biti njegova kazna. Bilo bi užasno, ali bi se brzo završilo – i bilo bi beskrajno podnošljivije nego da ga vrate u okove. Osećao je u svom mesu tresak kovačevog čekića kako odjekuje kroz kosti njegove ruke dok kovač zakucava okove, držeći njegov zglob na nakovnju. Prsti su mu potražili brojanice oko vrata. Njegova sestra mu ih je dala kada je odlazio iz Lalibroha; Englezi su mu dozvolili da ih zadrži budući da niska perli od bukovine nije imala nikakvu vrednost. „Zdravo Marijo, puna milosti”, mrmljao je, „blagoslovena među ženama.” Nije se baš mnogo nadao. Onaj mali žutokosi demon od majora je video, prokleta mu duša – tačno je znao koliko su lanci bili užasni. „Blagosloven je plod tvoje utrobe, Isus. Sveta Marijo, majko Božja, moli za nas grešne...” Mali major se pogodio s njim i Džejmi se držao pogodbe. Major, međutim, neće tako misliti. On je održao datu reč, uradio je kao što je obećao. Preneo je sve što mu je rečeno, od reči do reči, baš onako kako je čuo od lutalice. Nije bio deo pogodbe da Englezu kaže da poznaje tog čoveka – niti kakve je zaključke

izveo iz promrmljanih reči. Prepoznao je Dankana Kera istog trena, mada se promenio od proteklog vremena i fatalne bolesti. Pre Kalodena on je bio kmet Kolama Makenzija, Džejmijevog ujaka. Posle toga je izbegao u Francusku da pokuša tamo nekako da skrpi kraj sa krajem. „Budi miran, a charaid; bi samhach”, rekao je nežno na gelskom, spuštajući se na kolena pored kreveta gde je ležao bolestan čovek. Dankan je bio stariji čovek, izmučenog lica istrošenog bolešću i umorom, a oči su mu sijale od groznice. U početku je mislio da je Dankan predaleko otišao da bi ga poznao, ali ga je istrošena ruka stegla iznenađujuće snažno i čovek je ponovio kroz stružući dah: „Mo charaid”. Moj saplemeniče. Krčmar je posmatrao sa svog mesta pored vrata, vireći preko ramena majora Greja. Džejmi je pognuo glavu i šapnuo u Dankanovo uvo: „Sve što kažeš biće rečeno Englezima. Govori oprezno.” Gostioničareve oči su se skupile, ali je rastojanje između njih bilo preveliko; Džejmi je bio siguran da on nije čuo. Tada se major okrenuo i naredio krčmaru da izađe i on je bio bezbedan. Nije mogao da kaže da li je to bilo zbog upozorenja ili samo zbog groznice, ali su Dankanove reči tumarale kao i njegov um. Često je govorio nerazgovetno, slike prošlosti preklapale su se sa onima iz sadašnjosti. Ponekad je Džejmija zvao Dugal, imenom Kolamovog brata, Džejmijevog drugog ujaka. Ponekad je zapadao u poeziju, ponekad je jednostavno buncao. A između buncanja i nesuvislih reči, ponekad se našlo zrnce zdravog razuma – ili više od razuma. „Prokleto je”, šaputao je Dankan. „Zlato je prokleto. Budi upozoren, momče. Dala ga je Bela veštica, dala ga je za kraljevog sina. Ali je pohod propao i kraljev sin je pobegao, a ona neće dozvoliti da zlato bude dato kukavici.” „Ko je ona?”, upitao je Džejmi. Srce mu je skočilo nagore i počelo da ga guši od Dankanovih reči, ludo udarajući dok se raspitivao. „Bela veštica – ko je ona? „Ona traži hrabrog muškarca. Makenzija, to je za njega. Makenzi. Ono je njihovo, ona tako kaže, zbog onoga koji je mrtav.” „Ko je veštica?”, upitao je Džejmi ponovo. Reč koju je Dankan upotrebio bila je ban-druidh – veštica, čarobnica, bela dama. Njegovu ženu su tako zvali, nekada. Kler – njegovu ličnu belu damu. Čvrsto je stegao Dankanovu ruku, terajući ga snagom volje da ostane razuman.

„Ko?”, ponovio je. „Ko je veštica?” „Veštica”, promrmljao je Dankan, zatvarajući oči. „Veštica. Ona jede duše. Ona je smrt. On je mrtav, Makenzi. On je mrtav.” „Ko je mrtav? Kolam Makenzi?” „Svi oni, svi oni. Svi mrtvi. Svi mrtvi!”, viknuo je bolesni čovek čvrsto stežući njegovu ruku. „Kolam, i Dugal, i Elen.” Iznenada, njegove oči su se otvorile i pogledale pravo u Džejmijeve. Zenice su mu bile raširene od groznice, pa su ličile na jezerca bezdanog crnila. „Narod kaže”, rekao je, sa iznenađujućom jasnoćom, „da je Elen Makenzi stvarno napustila svoju braću i svoj dom i otišla da se venča sa svilenim iz mora. Ona ih je čula, zar ne?” Dankan se sanjivo nasmešio, crni pogled je plivao sa dalekom vizijom. „Čula je svilene kako pevaju tamo na stenama, jednog, dvoje, troje, i videla je sa svoje kule, jednog i dvoje i troje njih, i tako je sišla i otišla do mora, i u more, da živi sa svilenima. Da? Zar nije?” „Tako kaže narod”, odgovorio je Džejmi suvih usta. Elen je bilo ime njegove majke. I tako je narod pričao kada je otišla od kuće da pobegne sa Brajanom Dab Frejzerom, muškarcem sa sjajnom crnom kosom svilenih. Sa čovekom zbog kojeg je on sebe sada zvao Makdab – Sin Crnog Brajana. Major Grej je stajao blizu, s druge strane kreveta, i nabranog čela posmatrao Dankanovo lice. Englez nije znao gelski, ali je Džejmi mogao da se kladi da zna kako se kaže zlato. Uhvatio je majorov pogled i klimnuo glavom, naginjući se ponovo da bi razgovarao s bolesnim čovekom. „Zlato, čoveče”, rekao je na francuskom, dovoljno glasno da Grej čuje. „Gde je zlato?” Stegao je Dankanovu ruku snažno koliko je mogao nadajući se da će preneti neko upozorenje. Dankan je zatvorio oči i nemirno zavrteo glavom po jastuku. Promrmljao je nešto, ali su reči bile suviše nerazgovetne da bi ih razumeo. „Šta je rekao?”, upitao je oštro major. „Šta?” „Ne znam.” Džejmi je pomilovao Dankanovu ruku da ga trgne. „Pričaj mi, čoveče, kaži mi ponovo.” Nije bilo odgovora sem još mrmljanja. Dankan je zakovrnuo očima i ispod naboranih kapaka videla samo tanka linija svetlucavog belila. Nestrpljiv, major se nagnuo napred i prodrmao ga za rame. „Probudi se!”, rekao je. „Pričaj nam!” Oči Dankana Kera smesta su se otvorile. Zurio je gore, gore, mimo dva

lica koja su se naginjala nad njim, gledajući nešto daleko iza njih. „Ona će vam reći”, kazao je na gelskom. „Ona će doći po vas.” Na delić sekunde njegova pažnja kao da se vratila u sobu gostionice gde je ležao i njegove oči su pogledale pravo u ljude pred sobom. „Po obojicu”, rekao je upadljivo. Tada je zatvorio oči i nije rekao ništa više, već je samo čvršće stegao Džejmijevu ruku. Zatim je posle nekog vremena stisak popustio, njegova ruka je iskliznula i bilo je gotovo. Čuvar zlata je umro. I tako je Džejmi Frejzer održao reč datu Englezu – i obavezu prema svom zemljaku. Rekao je majoru sve što mu je Dankan kazao i vraga će mu to nešto pomoći! A kada se ukazala prilika za beg, on ju je iskoristio – otišao je u vrzine, našao put do mora i uradio šta je mogao oko zaveštanja Dankana Kera. I sada mora da plati cenu za svoje postupke, kakva god ona bila. Napolju su se začuli koraci niz hodnik. Stegao je jače kolena pokušavajući da obuzda drhtanje. Sada će bar biti odlučeno, pa kako bude. „... moli za nas grešne sada, i u času naše smrti, amin.” Vrata su se širom otvorila, propuštajući snop svetla od kojeg je zatreptao. U hodniku je bilo mračno, ali je čuvar iznad njega držao baklju. „Diži se.” Čovek je pružio ruku i povukao ga naviše uprkos ukočenosti njegovih zglobova. Gurao ga je prema vratima dok je on posrtao. „Traže te gore.” „Gore? Gde?” Ovo ga je zapanjilo – kovačko ognjište se nalazilo ispod mesta na kome se nalazi, dalje niz dvorište. I ne bi ga bičevali tako kasno uveče. Čovekovo lice se iskrivilo, svirepo i crveno na svetlosti baklje. „U majorove odaje”, rekao je čuvar cereći se. „I nek se bog smiluje tvojoj duši, Makdabe.” „Ne, gospodine, neću reći gde sam bio.” Ponovio je to odlučno, trudeći se da mu zubi ne cvokoću. Nisu ga doveli u kancelariju, već u Grejovu privatnu dnevnu sobu. U ognjištu je gorela vatra, ali je Grej stajao ispred nje blokirajući veći deo toplote. „Ni zašto ste odlučili da pobegnete?” Grejov glas je bio hladan i zvaničan. Džejmijevo lice se steglo. Postavljen je da stoji pored police s knjigama,

gde je svetlo trokrakog svećnjaka padalo na njegovo lice; sam Grej nije bio ništa više od siluete, crne naspram plamena vatre. „To je moja privatna stvar”, rekao je. „Privatna stvar?”, ponovio je Grej s nevericom. „Da li ste rekli vaša privatna stvar?” „Tako je.” Upravnik je snažno udahnuo kroz nos. „To je verovatno najnečuvenija stvar koju sam čuo u životu!” „Vaš život je onda bio prilično kratak, majore”, rekao je Frejzer. „Da izvinete što tako kažem.” Nije bilo potrebe da odugovlači s tim niti da primiruje čoveka. Bolje da smesta isprovocira odluku i završi s tim. Sasvim sigurno je nešto isprovocirao; Grejove pesnice su se čvrsto stegle sa strana i on je zakoračio prema njemu, udaljavajući se od vatre. „Imate li ikakvu predstavu šta bih mogao da vam uradim zbog ovoga?”, zapitao je Grej veoma tihim i kontrolisanim glasom. „Da, imam, majore.” Imao je i više od predstave. Znao je iz iskustva šta mogu da mu urade i nije se tome radovao. Ali nije imao izbora. „Dođite ovamo, gospodine Frejzer”, naredio je. Džejmi je zurio u njega, zbunjen. „Ovamo!”, rekao je kategorično, pokazujući na mesto pravo ispred njega na tepihu pred ognjištem. „Stanite ovde, gospodine!” „Ja nisam pas, majore!”, odbrusio je Džejmi. „Radite sa mnom šta hoćete, ali neću da dođem kada me zovete da priđem k nozi!” Iznenađen, Grej se kratko, nevoljno nasmejao. „Izvinjavam se, gospodine Frejzer”, rekao je uzdržano. „Nisam takvim obraćanjem hteo da vas uvredim. Samo hoću da priđete bliže. Da li biste?” Sklonio se u stranu i razmetljivo naklonio, pokazujući na ognjište. Džejmi je oklevao, ali je zatim umorno zgazio na šareni tepih. Grej je stao pored njega, raširenih nozdrva. Tako blizu, njegove fine kosti i svetla koža na licu činili su da izgleda skoro kao devojka. Major je spustio ruku na njegov rukav i oči sa dugim trepavicama raširile su se od šoka. „Vi ste mokri!” „Da, mokar sam”, rekao je Džejmi sa prenaglašenim strpljenjem. „Zar niste vi naredili čuvarima da me poliju vodom pre nego što me ostave u ledenoj ćeliji?” „Ne, nisam.” Bilo je sasvim jasno da major govori istinu; njegovo lice je bilo bledo ispod crvenog odbleska vatre i izgledao je ljut. Usne su mu se

istanjile u finu liniju. „Izvinjavam se zbog toga, gospodine Frejzer.” „Prihvaćeno, majore.” Mali pramenovi pare počeli su da se podižu sa njegove odeće, ali je toplota jedva počela da prodire kroz njegovu mokru odeću. Mišići su ga boleli od drhtanja, pa je poželeo da kao pas legne na tepih pored ognjišta. „Da li je vaš beg imao bilo kakve veze sa onim što ste saznali u krčmi Lipa?” Džejmi je stajao ćuteći. Krajevi njegove kose sušili su se i mali pramenovi pare plovili su mu preko lica. „Hoćete li da mi se zakunete da vaš beg nema ničeg zajedničkog s time?” Džejmi je stajao ćuteći. Izgledalo je da nema svrhe ništa reći u ovom času. Mali major je koračao gore-dole ispred ognjišta, s rukama na leđima. S vremena na vreme, major bi pogledao gore u njega, a zatim nastavio da korača. Konačno je stao ispred Džejmija. „Gospodine Frejzer”, rekao je zvanično. „Pitaću vas još jednom – zašto ste pobegli iz zatvora?” Džejmi je uzdahnuo. Neće uspeti još dugo da ostane pored vatre. „Ne mogu da vam kažem, majore.” „Ne možete ili nećete?”, upitao je oštro Grej. „Izgleda da razlika nije bitna, majore, jer ni ovako ni onako nećete ništa da čujete.” Zažmurio je i čekao, pokušavajući da upije što više toplote pre nego što ga odvedu. Grej je ostao i bez reči i bez ideja šta da radi. Tvrdoglav, nije za opisati, rekao je Kveri. Tačno. Duboko je udahnuo, pitajući se šta da radi. Osetio je stid zbog sitne okrutnosti osvete čuvara; još više jer je razmatrao upravo takav postupak kada je čuo da je Frejzer njegov zatvorenik. Bilo bi savršeno u skladu s njegovim pravima ako bi sad naredio da se čovek bičuje ili vrati u okove. Da se osudi na samicu, da mu se smanji sledovanje – mogao je s pravom da primeni bilo koju kaznu. A ako to uradi, izgledi da ikada pronađe Francuzovo zlato postaju beznačajno mali. Zlato je postojalo. Ili bar ima izgleda da je postojalo. Samo bi vera u to zlato podstakla Frejzera da postupi onako kako je postupio. Odmerio je čoveka pogledom. Frejzerove oči bile su zatvorene, usne

odlučne. Zbog širokih, jakih vilica delovao je namrgođeno, mada su utisak ublažavale senzitivne usne, meke i izložene u kovrdžavom gnezdu riđe brade. Grej je zastao pokušavajući da smisli neki način da provali kroz čovekov zid blagog prkosa. Koristiti silu očito bi bilo beskorisno – a posle postupka stražara bilo bi ga stid da takvo nešto naredi čak i da je želeo da bude okrutan. Sat na ploči iznad ognjišta označio je deset. Kasno je; u tvrđavi se nije čuo nikakav zvuk osim povremenih koraka vojnika ili stražara u dvorištu pod prozorom. Jasno da ni sila ni pretnja ne bi izvukle istinu. Protiv volje, uvideo je da mu je otvoren samo jedan put ukoliko još uvek želi da ganja zlato. Mora da potisne svoja osećanja prema čoveku i prihvati Kverijev predlog. Mora da sklopi poznanstvo kako bi iz čoveka iščačkao nekakav trag koji ga može odvesti do skrivenog blaga. Ako ono postoji, podsetio se dok se okretao prema zatvoreniku. Duboko je udahnuo. „Gospodine Frejzer”, rekao je zvanično, „da li biste mi učinili čast da sutra večerate sa mnom u mojim odajama?” Nagrađen je bar trenutnim zadovoljstvom što je uspeo da prenerazi škotsko kopile. Plave oči su se širom otvorile, a zatim je Frejzer ponovo uspostavio vlast nad svojim licem. Zastao je na trenutak, pa se naklonio pompezno kao da na sebi ima kilt i pled, a ne mokre zatvorske rite. „Biće mi zadovoljstvo da vam se pridružim, majore”, rekao je on. 07. Mart 1755. Frejzera je čuvar sproveo i ostavio ga da čeka u dnevnoj sobi, gde je bio postavljen sto. Kada je Grej izašao iz spavaće sobe nekoliko trenutaka kasnije, zatekao je svog gosta kako stoji pored police s knjigama, očigledno zadubljen u primerak knjige La Nouvelle Héloïse. „Zanimaju vas francuski romani?”, izletelo mu je, a tek prekasno je shvatio kako je skeptično pitanje zvučalo. Frejzer je podigao pogled, prenevši se, i zatvorio knjigu. Vrlo sporo je vratio knjigu na policu. „Ja znam da čitam, majore”, rekao je. Bio je obrijan; blago crvenilo je gorelo visoko na njegovim jagodicama.

„Ja... da, naravno, nisam mislio... samo sam...” Grejovi obrazi su bili crveniji od Frejzerovih. Činjenica je da on jeste podsvesno smatrao da Frejzer ne čita uprkos očiglednom obrazovanju, samo zbog njegovog hajlendskog naglaska i bedne odeće. Njegov šinjel je možda bio bedan, ali ne i njegovi maniri. Ignorisao je Grejovo usplahireno izvinjenje i okrenuo se prema polici. „Pričao sam ljudima tu priču, ali je prošlo dosta vremena otkad sam je čitao; mislio sam da osvežim sećanje na ishod završnice.” „Shvatam.” U pravom trenutku, Grej se zaustavio da ne kaže: „Oni je razumeju?” Frejzer je očigledno pročitao neizrečeno pitanje na njegovom licu jer je rekao uzdržano: „Sva škotska deca uče da čitaju i pišu, majore. Ipak, imamo veliku tradiciju usmenog pripovedanja u Hajlendsu.” „Ah. Da. Shvatam.” Ulazak njegovog sluge s večerom spasao ga je dalje neprijatnosti. Večera je prošla bez bitnih zbivanja mada s malo razgovora, a i to malo bilo je ograničeno na zatvorska dešavanja. Sledeći put je rekao da postave šahovsku tablu ispred vatre i pozvao je Frejzera da odigraju partiju pre nego što večera bude poslužena. Kose plave oči blesnule su od iznenađenja, a zatim je usledilo klimanje glavom u prećutnoj saglasnosti. To je bio genijalan detalj, pomislio je Grej prisećajući se. Oslobođeni potrebe za razgovorom ili društvenim ljubaznostima, polako su se navikli jedan na drugog dok su sedeli za šahovskom tablom od slonovače i abonosovine, ćutke odmeravajući jedan drugog pokretima šahista. Kada su konačno seli da večeraju, nisu više bili potpuni stranci i razgovor je, mada i dalje oprezan i zvaničan, bar bio pravi razgovor, a ne mučno započinjanje i prekidanje kao ranije. Raspravljali su o zatvorskim pitanjima, popričali malo o knjigama i oprostili se formalno, ali sada u dobrim odnosima. Grej nije pominjao zlato. Tako je ustanovljen nedeljni običaj. Grej je nastojao da se njegov gost oseća lagodno, s nadom da će Frejzer možda usput dati neki nagoveštaj o sudbini Francuzovog zlata. Do toga nije došlo uprkos pažljivom

ispipavanju. Bilo šta što je imalo ličilo na raspitivanje o tome šta se dešavalo za vreme Frejzerovog trodnevnog odsustva iz Ardsmuira dočekano je ćutanjem. Dok su jeli ovčetinu i kuvani krompir, iz sve snage se potrudio da svog čudnog gosta uvuče u diskusiju o Francuskoj i njenoj politici, u cilju otkrivanja eventualne veze između Frejzera i mogućeg izvora zlata sa francuskog dvora. Na njegovo iznenađenje, saznao je da je Frejzer zapravo proveo dve godine živeći u Francuskoj i trgujući vinom, pre Stjuartove pobune. Izvestan mirni humor u Frejzerovim očima ukazivao je da je čovek sasvim svestan motiva koji leže iza ovog ispitivanja. Istovremeno, prilično graciozno je prihvatao razgovor o tome, mada bi se uvek pobrinuo da pitanja odvuče dalje od ličnog života, na mnogo opštija pitanja o umetnosti i društvu. Grej je neko vreme živeo u Parizu i, uprkos tome što je pokušavao da ispipa Frejzerove francuske veze, otkrio je da mu ovakav razgovor postaje zanimljiv sam po sebi. „Recite mi, gospodine Frejzer, tokom boravka u Parizu da li ste se slučajno susreli sa dramskim radovima msje Voltera?” Frejzer se osmehnuo. „Oh, da, majore. U stvari, bio sam počastvovan da ugostim gospodina Arueta – budući da je Volter njegov pseudonim, zar ne, za svojim stolom, u više navrata.” „Stvarno?” Grej je zainteresovano izvio obrvu. „I da li je on i u prirodi tako duhovita osoba kao na peru?” „Stvarno ne bih mogao da kažem”, odgovorio je Frejzer, uredno podižući viljuškom parče ovčetine. „Retko kada je uopšte progovarao, da i ne pominjemo vrcavu duhovitost. Samo je sedeo pogrbljen u svojoj stolici, posmatrajući svakoga očima koje su se kotrljale od jednog do drugog. Ne bi me uopšte iznenadilo kada bih čuo da su se stvari rečene za mojim stolom kasnije pojavile na pozornici, mada, na sreću, u njegovim delima nikada nisam naleteo na parodiju na moj račun.” Zažmurio je od trenutne koncentracije, žvaćući ovčetinu. „Da li je meso po vašem ukusu, gospodine Frejzer?”, ljubazno se raspitivao Grej. Imalo je dosta hrskavice u sebi i izgledalo mu je jedva jestivo. Ali je vrlo moguće da bi i sam drugačije mislio da je jeo ovsenu kašu, korov i ponekog pacova. „Da, jeste, majore, zahvaljujem.” Frejzer je nežno obrisao malo vinskog

sosa i prineo poslednji zalogaj svojim usnama, ne protiveći se kada je Grej Makeju dao znak da ponovo donese poslužavnik. „Plašim se da msje Aruet ne bi cenio ovako izvrstan obrok”, rekao je Frejzer vrteći glavom dok se služio dodatkom ovčetine. „I očekujem da čovek tako proslavljen u francuskom društvu ima malo zahtevniji ukus”, uzdržano je odgovorio Grej. Polovina njegovog obroka ostala je na tanjiru, predodređena za večeru mačka Ogastasa. Frejzer se nasmejao. „Teško da je tako, majore”, uveravao je Greja. „Nikada nisam video da msje Aruet jede nešto drugo sem suvog dvopeka i čaše vode, bez obzira na raskošnost prilike. On je smežurani komadić od čoveka, znate, i mučenik zbog lošeg varenja.” „Zaista?” Grej je bio fasciniran. „Moguće je da to objašnjava cinizam nekih njegovih stavova koji sam primetio u njegovim dramama. Ili vi možda ne mislite da se karakter pisca vidi u građi njegovog dela?” „Imajući u vidu neke od likova koji se pojavljuju u dramama i romanima, majore, mislim da bi pisac koji ih je oslikao sasvim prema sebi bio malo izopačen, zar ne?” „Pretpostavljam da je tako”, odgovorio je Grej smešeći se na pomisao o nekim ekstremnijim likovima s kojima je bio upoznat. „Premda, ako pisac te živopisne likove gradi prema životu, a ne iz dubine mašte, takav se sigurno može pohvaliti najraznovrsnijim poznanstvima!” Frejzer je klimnuo glavom, brišući platnenom salvetom mrvice s krila. „Nije msje Aruet bio taj, već njegova koleginica – žena romanopisac – koja mi je jednom napomenula da je pisanje romana ljudožderska umetnost, u kojoj neko često umeša male porcije svojih prijatelja i neprijatelja, začini ih maštom i pusti da se sve to zajedno krčka u pikantnoj mešavini.” Grej se nasmejao tom opisu i Makeju dao znak da odnese tanjire i donese boce portoa i šerija. „Prekrasan opis, zaista! Ali kad već govorimo o ljudožderima, da li se slučajno desilo da se upoznate sa gospodin Defoovim delom Robinzon Kruso? To je moja omiljena knjiga još od detinjstva.” Razgovor se zatim okrenuo na romantične priče i na uzbuđenja tropskih krajeva. Zaista je bilo vrlo kasno kada se Frejzer vratio u svoju ćeliju ostavljajući majora Greja zabavljenog, ali ništa pametnijeg ni po pitanju izvora ni po pitanju toga gde se nalazi Francuzovo zlato.

02. april 1755. Džon Grej je otvorio paket pera koja mu je njegova majka poslala iz Londona. Labudova pera, i finija i jača od običnih guščijih pera. Slabašno se osmehnuo kada ih je video; prilično nametljiv način da ga podseti da zaostaje s prepiskom. Njegova majka će, međutim, morati da sačeka do narednog jutra. Izvadio je mali džepni nož sa monogramom koji je uvek nosio i polako šiljio pero po svom ukusu, sastavljajući u glavi ono što namerava da kaže. Do trenutka kada je pero umočio u mastilo, u glavi su mu reči bile jasne pa je pisao brzo, retko zastajući. 02. april 1755. Haroldu, lordu Meltonu, erlu od Moreja Dragi moj Hale, pisao je on, pišem da bih te obavestio o nedavnom događaju koji je mnogo zaokupio moju pažnju. Od toga na kraju možda neće biti ništa, ali ako u toj stvari ima imalo istine, ona je od velike važnosti. Iza toga su sledili detalji o pojavi lutalice i izveštaj o njegovim buncanjima, ali je Grej primetio kako usporava dok priča o Frejzerovom begu i ponovnom zarobljavanju. Činjenica da je Frejzer nestao iz zatvorskog okruženja tako brzo posle ovih događaja snažno mi sugeriše da je zbilja bilo nešto istine u rečima tog lutalice. Ako je to tako, međutim, zbunjen sam kako da objasnim Frejzerove kasnije postupke. Uhvaćen je tri dana posle bekstva, na mestu ni kilometar i po od obale. Unutrašnjost zemlje izvan zatvora pusta je kilometrima na sve strane od sela Ardsmuir, i mala je verovatnoća da se sastao sa saučesnikom kojem bi mogao da prenese vest o blagu. Pretražena je svaka kuća u selu, kao i sam Frejzer, bez ikakvog traga zlatu. Ovo je zabačena oblast i prilično sam siguran da pre bega nije stupio u vezu ni sa kim izvan zatvora – i siguran sam da to nije uradio od tada jer se na njega budno motri.

Grej je zastao i još jednom video vetrom brisanu figuru Džejmsa Frejzera, divlju poput crvenih jelena i isto toliko na domaćem terenu u močvari kao i da je jedan od njih. Nije ni najmanje sumnjao da je Frejzer mogao lako da izvrda konjanicima da je tako hteo, ali nije. On je svesno dozvolio da ga ponovo zarobe. Zašto? Nastavio je s pisanjem, sporije. Moguće je, naravno, da Frejzer nije uspeo da nađe blago ili da takvo blago ne postoji. Pomalo sam sklon da poverujem u to, jer da je došao u posed velike sume, sigurno bi smesta otišao iz okruga. On je jak muškarac, naviknut na težak život i potpuno sposoban, verujem, da se kopnom nekako prebaci do neke tačke na obali odakle bi mogao da pobegne morem. Grej je nežno gricnuo pero i pri tom okusio mastilo. Napravio je grimasu zbog gorkog ukusa, ustao i pljunuo kroz prozor. Stajao je tamo koji trenutak, gledajući napolje u hladnu prolećnu noć, odsutno brišući usta. Konačno mu je palo na pamet da pita; ne pitanje koje je sve vreme postavljao, već jedno mnogo važnije. Uradio je to po završetku jedne partije šaha koju je Frejzer dobio. Čuvar je stajao pored vrata, spreman da Frejzera sprovede nazad u ćeliju; kada je zatvorenik ustao sa stolice, ustao je i Grej. „Neću vas ponovo pitati zašto ste otišli iz zatvora”, rekao je, staloženo i razgovorljivo. „Ali ću vas pitati – zašto ste se vratili?” Frejzer se sledio na tren, preneražen. Okrenuo se i pogledao Greja pravo u oči. Ćutao je na trenutak. Zatim su se njegove usne izvile u smešak. „Pretpostavljam da mora biti zato što cenim društvo, majore; mogu da vam kažem, zbog hrane nisam.” Grej je blago frknuo, prisećajući se. Nemoćan da smisli prikladan odgovor, dozvolio je Frejzeru da ode. Tek kasnije te noći mukotrpno je došao do odgovora, dosetivši se najzad da pitanja postavi sebi umesto Frejzeru. Šta bi on, Grej, uradio da se Frejzer nije vratio? Odgovor je glasio da bi njegov sledeći korak bilo raspitivanje o Frejzerovim porodičnim vezama, za slučaj da čovek potraži utočište ili

pomoć od njih. I u tome se, bio je prilično siguran, krije odgovor. Grej nije učestvovao u porobljavanju Hajlendsa – službovao je u Italiji i Francuskoj – ali je čuo više nego dovoljno baš o tom ratnom pohodu. Dok je putovao na sever u Ardsmuir, video je previše čađavog kamenja i spaljenih koliba, kako se poput kamenih humki uzdiže usred uništenih polja. Krajnja odanost škotskih Hajlendera bila je legendarna. Hajlender koji je video te kolibice u plamenu lako je mogao izabrati da podnosi zatvor, okove, čak i šibanja kako bi svoju porodicu poštedeo posete engleskih vojnika. Grej je seo i uzeo pero, ponovo ga umačući. Ti poznaješ, rekao bih, narav Škota, napisao je. Naročito ovog jednog, duhovito je pomislio. Mala je verovatnoća da bi bilo kakva primena sile ili pretnje navela Frejzera da otkrije gde se nalazi zlato – ako ono postoji, a ako ne postoji, još manje bih očekivao da bilo kakva pretnja bude delotvorna. Umesto toga sam odlučio da započnem zvanično poznanstvo sa Frejzerom kao vođom škotskih zatvorenika, u nadi da ću iznenada otkriti nekakav trag iz razgovora s njim. Za sada ovim postupkom nisam postigao ništa. Međutim, nameće se jedan drugi pristup. Iz očiglednih razloga, nastavio je pišući polako dok je uobličavao misao, ne želim da ovu stvar učinim zvaničnom. Prizvati pažnju na blago, za koje se može ispostaviti da ne postoji, opasna je stvar; izgledi za razočaranje su veliki. Ako se zlato nađe, biće dovoljno vremena da obavesti svoje pretpostavljene i dobije zasluženu nagradu – beg iz Ardsmuira; ponovo neko postavljenje u civilizaciji. Zbog toga ti se obraćam, dragi brate, i tražim tvoju pomoć u otkrivanju onih pojedinosti do kojih bi se moglo doći o porodici Džejmsa Frejzera. Preklinjem te, nemoj nikoga da uzbunjuješ svojim raspitivanjem; ako takve porodične veze postoje, ne bih hteo da za sada oni znaju za moje interesovanje. Moja najdublja zahvalnost za svaki trud koji bi mogao da uložiš meni u korist i uvek imaj poverenja u mene. Još jednom je umočio pero i potpisao kratko i pompezno:

Tvoj pokorni sluga i najprivrženiji brat, Džon Vilijam Grej

„Ljudi bolesni od la grippe”, raspitivao se Grej, „kako im ide?” Večera je bila gotova, a sa njom i njihov razgovor o knjigama. Sada je bilo vreme za posao. Frejzer se namrštio nad jedinom čašom šerija, jedinim pićem koje je prihvatao. Još uvek nije okusio šeri, mada je večera bila završena pre izvesnog vremena. „Nimalo dobro. Imam više od šezdeset bolesnih, a od njih je petnaest vrlo loše.” Oklevao je. „Mogu li da zamolim...” „Ne mogu ništa da obećam, gospodine Frejzer, ali možete da pitate”, odgovorio je Grej zvanično. Jedva da je okusio svoj šeri, večeru tek da je načeo, stomak mu je celoga dana bio vezan u čvor od iščekivanja. Džejmi je sačekao još jedan trenutak, procenjujući svoje izglede. Neće dobiti sve; mora da se potrudi za ono što je najvažnije, ali da ostavi Greju dovoljno prostora da neke zahteve odbije. „Treba nam još ćebadi, majore, više vatre i više hrane. I lekova.” Grej je zavrteo šeri u čaši, posmatrajući kako se svetlo igra u vrtlogu. Svakidašnji posao prvo, podsetio je sebe. Za drugi ima vremena, kasnije. „Nemamo više od dvadesetak ćebadi u rezervi”, odgovorio je, „ali možete da ih iskoristiti za veoma bolesne. Plašim se da ne mogu da povećam sledovanje hrane; pacovi su zagadili znatnu količinu i izgubili smo veliku količinu brašna kada se srušio magacin pre dva meseca. Imamo ograničena sredstva i...” „Ne radi se toliko o količini”, brzo je upao Frejzer. „Već više o vrsti hrane. Oni najbolesniji ne mogu tek tako da svare hleb i kašu. Možda bi mogla da se sredi nekakva zamena?” Svaki čovek je, po zakonu, dobijao četvrt kaše od ovsenog brašna i malu veknu pšeničnog hleba. Dvaput nedeljno je umesto toga bio redak ječmeni kačamak, sa dodatkom četvrt gulaša u nedelju, da koliko-toliko zadovolji potrebe ljudi koji su radili fizičke poslove od dvanaest do šesnaest sati dnevno. Grej je podigao obrvu: „Šta predlažete, gospodine Frejzer?” „Pretpostavljam da zatvor ima nekakav budžet za kupovinu usoljene govedine, repe i luka za nedeljni gulaš?”

„Da, ali taj budžet mora da pokrije nabavku za sledeći kvartal.” „Ono što predlažem, majore, jeste da taj novac iskoristite sada da biste obezbedili čorbu i gulaš za bolesne. Mi koji smo zdravi spremno ćemo se odreći našeg dela mesa za sledeći kvartal.” Grej se namrštio. „Ali, zar zatvorenici neće izgubiti na snazi, bez imalo mesa? Zar neće biti nesposobni za rad?” „Oni koji umru od gripa sasvim sigurno neće raditi”, s gorčinom je istakao Frejzer. Grej je kratko frknuo. „Tačno. Ali vi koji se niste razboleli nećete dugo ostati zdravi ako se tako dugo lišavate svojih sledovanja.” Odmahnuo je glavom. „Ne, gospodine Frejzer, mislim da ne može. Bolje da bolesne prepustimo riziku nego da rizikujemo da se još mnogi razbole.” Frejzer je bio tvrdoglav čovek. Na tren je oborio glavu, a zatim podigao pogled da pokuša ponovo. „Majore, ako kruna ne može da nam obezbedi dovoljno hrane, onda bih zamolio vašu dozvolu da lovimo za sebe.” „Da lovite?” Grejove svetle obrve su se podigle od zaprepašćenja. „Da vam dam oružje i dozvolim vam da lutate po močvarama? Božjih mu zuba, gospodine Frejzer!” „Mislim da bog ne pati mnogo od skorbuta, majore”, uzdržano je rekao Džejmi. „Njegovi zubi nisu ugroženi.” Primetio je trzaj Grejovih usana i malo se opustio. Grej se uvek trudio da potisne svoj smisao za humor, osećajući bez sumnje da ga to stavlja u nepovoljan položaj. Kada je imao posla sa Džejmijem Frejzerom i jeste. Ohrabren tim trzajem, koji je odao sagovornika, Džejmi je insistirao. „Bez oružja, majore. I bez tumaranja. Ali, da li biste nam dali dozvolu da u močvari postavimo klopke dok sečemo treset? I da zadržimo to meso koje ulovimo?” Ponekad su i do sada zatvorenici smišljali nekakve klopke, ali su im vrlo često čuvari uzimali ulov. Grej je duboko udahnuo, a zatim polako ispustio dah, razmatrajući. „Zamke? Zar vam neće trebati materijal za pravljenje tih zamki, gospodine Frejzer?” „Samo malo kanapa, majore”, uveravao ga je Džejmi. „Desetak klupčića, ne više, bilo kakvog užeta ili kanapa i ostalo možete da prepustite nama.” Grej je polako trljao obraz razmišljajući, a zatim klimnuo glavom.

„Dobro.” Major se okrenuo malom sekreteru, izvukao pero iz mastionice i napisao pribelešku. „Sutra ću izdati odgovarajuće naređenje. Sada, što se tiče ostatka vaših zahteva...” Četvrt sata kasnije, to je bilo sređeno. Džejmi je konačno seo nazad u stolicu, uzdahnuo i napokon srknuo svoj šeri. Smatrao je da ga je zaslužio. Dobio je dozvolu ne samo za zamke, već i da ljudi koji seku treset rade dnevno pola sata duže kako bi se taj višak treseta iskoristio za dodatnu malu vatru u svakoj ćeliji. Nije mogao da dobije nikakve lekove, ali je dobio dozvolu da Saderlend pošalje poruku u Ulapul rođaci čiji je muž apotekar. Ako je muž te rođake voljan da pošalje lekove, zatvorenici mogu da ih dobiju. Pristojan učinak za jedno veče, pomislio je Džejmi. Popio je još jedan gutljaj šerija i zažmurio uživajući u toploti vatre na obrazu. Grej je ispod kapaka posmatrao svog gosta, primetio je kako se široka ramena malo spuštaju, kako napetost popušta sada kada je posao završen. Ili bar Frejzer tako misli. Vrlo dobro, pomislio je Grej. Da, popij svoj šeri i opusti se. Hoću da budeš potpuno nepripremljen. Nagnuo se napred da uzme bokal i osetio šuškanje Halovog pisma u džepu na grudima. Srce je počelo da mu brže kuca. „Zar nećete koju kap više, gospodine Frejzer? I recite mi – kako vaša sestra živi ovih dana?” Video je kako su se Frejzerove oči raširile i kako mu je lice pobelelo od šoka. „Kako stoje stvari tamo u – Lalibrohu, tako ga zovu, zar ne?” Grej je gurnuo bokal u stranu, ne skidajući pogled sa svog gosta. „Ne bih znao, majore”, Frejzerov glas je bio miran, ali su mu se oči suzile u proreze. „Ne? Ali ja se usuđujem da kažem da im je odlično ovih dana, zbog onog zlata koje ste im pribavili.” Široka ramena su se iznenada zategla, skupljena ispod pohabanog kaputa. Grej je nemarno uzeo šahovsku figuru sa obližnje table i bacao je iz jedne u drugu ruku. „Pretpostavljam da će Ijan – vaš zet se zove Ijan, mislim – znati kako da ga dobro iskoristi.” Frejzer je ponovo bio pribran. Tamnoplave oči su pogledale pravo u Greja. „Pošto ste tako dobro upoznati s mojom rodbinom, majore”, rekao je

glatko, „pretpostavljam da ste takođe svesni da je moj dom preko što pedeset kilometara udaljen od Ardsmuira. Možda ćete mi objasniti kako sam mogao da pređem to rastojanje dvaput u tri dana?” Grejov pogled je ostao na šahovskoj figuri koju je dokono premetao iz ruke u ruku. Bio je to pešak, mali ratnik kupaste glave sa surovim licem, izrezbaren od kljove morža. „Možda ste u močvari sreli nekog ko bi vest o zlatu – ili samo zlato – odneo vašoj porodici.” Frejzer je kratko frknuo. „U Ardsmuiru? Koliki su izgledi, majore, da nabasam na poznatu osobu u toj pustari? A naročito da to bude osoba od poverenja koja bi prenela poruku tako kako vi sugerišete?” Odlučno je spustio svoju čašu. „Majore, nisam nikoga sreo u močvari.” „A da li bi trebalo da verujem vašoj reči po tom pitanju, gospodine Frejzer?” Grej je dozvolio da se u njegovom glasu primeti priličan skepticizam. Podigao je pogled, podignutih obrva. Frejzerove visoke jagodice su se blago zacrvenele. „Niko nikada nije imao razloga da sumnja u moju reč, majore”, rekao je kruto. „Zaista?” Grej se nije baš sasvim pretvarao da je besan. „Mislim da ste meni dali svoju reč onom prilikom kada sam naredio da vam se skinu okovi!” „I ja sam je održao!” „Zaista?” Dva muškarca su sedela uspravno, besno gledajući jedan u drugog preko stola. „Zatražili ste tri stvari od mene, majore, i ja sam ispunio tu pogodbu u svakom pogledu!” Grej je prezrivo frknuo. „Zbilja, gospodine Frejzer? I ako je tako, šta je to, moliću, izazvalo da iznenada prezrete društvo vaših drugova i potražite društvo zečeva u močvari? Pošto me uveravate da niste sreli nikog drugog – dajte mi vašu reč da je to tako.” Ovo poslednje je izgovorio s čujnim podsmehom, od čega su se Frejzerovi obrazi naglo zacrveneli. Jedna velika šaka polako se stegla u pesnicu. „Da, majore”, rekao je tiho. „Dajem vam svoju reč da je tako.” U tom trenutku je izgleda shvatio da mu je pesnica stisnuta; polako ju je otvorio i

otvoreni dlan položio na sto. „A što se tiče vašeg bega?” „A što se tiše mog bega, majore, rekao sam vam da vam ništa neću reći.” Frejzer je polako ispustio dah i seo nazad u stolicu, gledajući pravo u Greja ispod gustih riđih obrva. Grej je zastao na trenutak, a zatim se i sam zavalio u stolicu, spuštajući šahovsku figuru na sto. „Dopustite da vam kažem otvoreno, gospodine Frejzer. Činim vam čast smatrajući vas za razumnog čoveka.” „Veoma sam svestan te časti, majore, uveravam vas.” Grej je čuo ironiju, ali nije odgovorio; sada je on u nadmoćnom položaju. „Gospodine Frejzer, činjenica je da nije ni od kakvog značaja da li ste zaista stupili u vezu sa svojom porodicom u vezi sa zlatom. Moguće je da ste to uradili. Sama ta mogućnost dovoljna je da opravda moje slanje grupe konjanika da pretraže imanje Lalibroh – temeljno – i da uhapse i ispitaju članove vaše porodice.” Gurnuo je ruku u džep na grudima i izvukao parče papira. Otvorio ga je i pročitao spisak imena. „Ijan Marej – vaš zet, koliko shvatam? Njegova žena Dženet. To će biti vaša sestra, naravno. Njihova deca: Džejms – nazvan po svom ujaku, možda?”, podigao je nakratko pogled, dovoljno dugo da malo vidi Frejzerovo lice, a zatim se vratio listi, „Margaret, Ketrin, Dženet, Majki i Ijan. Prilično leglo”, rekao je nehajnim tonom kao da je šestoro mladih Mareja isto što i okot prasića. Spustio je spisak na sto pored šahovske figure. „Troje najstarije dece dovoljno je staro da se uhapse i saslušaju sa njihovim roditeljima, znate. Takva ispitivanja često nisu nežna, gospodine Frejzer.” Što se toga tiče, govorio je istinu i Frejzer je to znao. Sva boja je nestala iz zatvorenikovog lica, ostavljajući da jake kosti budu upadljive ispod kože. Zažmurio je nakratko, a zatim ponovo otvorio oči. Grej se na tren setio Kverijevog glasa kako govori: „Ako večeraš sam s tim čovekom, ne okreći mu leđa.” Kosa mu se načas digla na glavi, ali se obuzdao i Frejzeru uzvratio pogled. „Šta hoćete od mene?” Glas je bio tih i promukao od besa, ali je Škot sedeo nepomično, figura izdeljana u cinoberu, pozlaćena plamenom.

Grej je duboko udahnuo. „Hoću istinu”, tiho je rekao. U odaji se nije čuo nikakav zvuk osim pucketanja i šištanja treseta na rešetki. Frejzer je napravio jedva vidljivi pokret, ništa više od trzaja prstima oslonjenih o nogu, a zatim ništa. Škot je sedeo glave okrenute u stranu, netremice gledajući u vatru kao da tamo traži odgovor. Grej je sedeo mirno, čekajući. Mogao je da priušti sebi da čeka. Napokon, Frejzer se okrenuo da se suoči s njim. „Znači, istina.” Duboko je udahnuo; Grej je video kako se lanena košulja na grudima napinje od toga – zatvorenik nije imao prsluk. „Održao sam svoju reč, majore. Ispričao sam vam verno sve što mi je taj čovek rekao te noći. Ono što vam nisam rekao jeste da je nešto od onoga što je kazao meni nešto značilo.” „Zaista.” Grej se držao mirno, jedva se usuđujući da se pomeri. „I kakvo je značenje to bilo?” Frejzerove široke usne su se skupile u tanku liniju. „Ja – govorio sam vam o svojoj ženi”, kazao je, s mukom izgovarajući reči kao da ga bole. „Da, rekli ste da je mrtva.” „Rekao sam da je nema, majore”, nežno ga je ispravio Frejzer. Njegov pogled je bio fiksiran na figuru pešaka. „Verovatno je mrtva, ali...” Zastao je i progutao, a zatim nastavio odlučnije. „Moja žena je bila isceliteljka. Ono što u Hajlendsu zovu čarobnica, ali i više od toga. Ona je bila Bela dama – vračara.” Nakratko je podigao pogled. „Gelska reč je ban-druidh – takođe znači i veštica.” „Bela veštica.” Grej je također govorio tiho, ali mu je uzbuđenje brujalo kroz krv. „Znači, reči onog čoveka su se odnosile na vašu ženu?” „Mislio sam da bi mogle. A ako je tako...” Široka ramena su se promeškoljila u blago sleganje. „Morao sam da odem”, rekao je jednostavno. „Da vidim.” „Kako ste znali gde da odete? Da li je i to nešto što ste napabirčili iz reči one skitnice?” Grej se blago nagnuo napred, radoznao. Frejzer je klimnuo glavom, pogleda još uvek fiksiranog na šahovsku figuru boje slonovače. „Ima jedno mesto za koje sam znao, ne predaleko odavde, gde je svetilište svete Brajd. Svetu Brajd su također zvali Bela gospa”, objasnio je podižući pogled. „Mada je svetilište postojalo tamo odavno – mnogo pre

nego što je sveta Brajd došla u Škotsku.” „Shvatam. I tako ste pretpostavili da se čovekove reči odnose na to mesto, kao i na vašu ženu?” Ponovo sleganje ramenima. „Nisam znao”, ponovio je Frejzer. „Nisam mogao da kažem da li je mislio na nešto u vezi sa mojom ženom ili se Bela veštica odnosilo samo na svetu Brajd – i imalo za cilj tek da me uputi na to mesto – ili nijedno od toga. Ali sam osetio da moram da odem.” Opisao je dotično mesto i, na Grejovo podbadanje, dao uputstva kako da se stigne do njega. „Samo svetilište je mali kamen u obliku drevnog krsta, tako oštećen vremenskim prilikama da se obeležja na njemu jedva primećuju. On stoji iznad male bare, napola zakopan u vres. U bari možete da nađete bele kamenčiće, upetljane među korenje vresa, koji raste na obali. Smatra se da kamenje ima velike moći, majore”, objasnio je kada je video zblanut majorov pogled. „Ali samo ako ga koristi bela dama.” „Shvatam. A vaša žena...?” Grej je taktično zastao. Frejzer je kratko odmahnuo glavom. „Tamo nije bilo ničega što ime veze s njom”, tiho je rekao. „Ona je zaista otišla.” Njegov glas je bio tih i kontrolisan, ali je Grej osetio nijansu turobnosti u njemu. Frejzerovo lice je obično bilo mirno i nedokučivo; nije promenio izraz ni sada, ali su znaci tuge bili jasni, urezani u bore oko usta i očiju bačenih u tamu svetlucavom vatrom. Izgledalo je kao nametanje poremetiti tako duboka osećanja, ali je Grej imao svoju dužnost. „A zlato, gospodine Frejzer?”, upitao je tiho. „Šta je s tim?” Frejzer je duboko udahnuo. „Bilo je tamo”, bezizražajno je rekao. „Šta!” Grej se kao strela uspravio u stolici, zureći u Škota. „Našli ste ga?” Frejzer je brzo pogledao u njega i usta su mu se iskrivila u zadirkujući osmeh. „Našao sam ga.” „Da li je to zaista bilo francusko zlato koje je Luj poslao Čarlsu Stjuartu?” Uzbuđenje je strujalo Grejovim krvotokom, sa vizijama kako on predaje velike kovčege napoleona svojim pretpostavljenima u Londonu. „Luj nikada nije poslao zlato Stjuartovima”, rekao je Frejzer, sa sigurnošću. „Ne, majore, ono što sam našao kod svete bare bilo je zlato, ali ne francuski novac.”

Ono što je on našao bila je mala kutija sa nekoliko zlatnika i srebrnjaka i jednom kožnom vrećicom punom dragulja. „Dragulja?”, izlanuo se Grej. „Odakle sad oni, pobogu?” Frejzer mu je uputio blago razdraženi pogled. „Uopšte nemam pojma, majore”, rekao je. „Otkud bih ja mogao da znam?” „Da, naravno”, kazao je Grej, nakašljavajući se da prikrije svoju zbunjenost. „Naravno. Ali to blago – gde je ono sada?” „Bacio sam ga u more.” Grej je zblanuto zurio u njega. „Vi ste... šta?” „Bacio sam ga u more”, strpljivo je ponovio Frejzer. Kose plave oči nepokolebljivo su gledale u Grejove. „Majore, možda ste čuli za mesto koje se zove Ðavolov kazan? Ono je nekih sedamsto metara od Svete bare.” „Zašto? Zašto biste uradili nešto takvo?”, upitao je Grej. „To nema smisla, čoveče!” „Tada nisam bio mnogo zabrinut za smisao, majore”, tiho je rekao Frejzer. „Otišao sam tamo s nadom – i kada je ta nada nestala, blago je izgledalo tek kao kutijica kamenja i komadića oksidiranog metala. Nije mi bilo potrebno.” Podigao je pogled, s jednom obrvom ironično podignutom. „Ali, nisam video smisla ni u tome da ga dam kralju Džordžiju. Zato sam ga bacio u more.” Grej se zavalio u stolicu i mehanički nasuo još jednu čašicu šerija, jedva primećujući šta radi. Misli su mu bile zbrkane. Frejzer je sedeo, glave okrenute u stranu i brade oslonjene na pesnicu, netremice gledajući u vatru, njegovo lice je povratilo svoju uobičajenu ravnodušnost. Svetlo je sijalo iza njega osvetljavajući dugu, pravu liniju njegovog nosa i blagu oblinu njegove usne, senčeći bradu i čelo neumoljivošću. Grej je otpio dobar gutljaj pića i primirio se. „To je potresna priča, gospodine Frejzer”, rekao je mirno. „Vrlo dramatična. I pored toga, nema dokaza da je istinita.” Frejzer se promeškoljio, okrećući glavu da pogleda Greja. Džejmijeve kose oči su se skupile od nečega što je moglo da bude i raspoloženje. „Da, ima, majore”, rekao je on. Gurnuo je ruku pod pojas svojih

dronjavih pantalona, preturao ispod njega koji trenutak, pa ruku izvadio iznad stola, čekajući. Grej je refleksno ispružio ruku i mali predmet je pao u njegov otvoreni dlan. Bio je to safir, tamnoplav kao Frejzerove oči i prilično velik. Grej je zinuo, ali nije rekao ništa, gušeći se od zapanjenosti. „Eto vam dokaza da je blago postojalo, majore.” Frejzer je pokazao glavom prema kamenu u Grejovoj ruci. Njegove oči su preko stola pogledale pravo u Grejove. „A što se tiče ostalog – žao mi je što to moram da kažem, majore, ali moraćete da mi verujete na reč. „Ali, ali... rekli ste...” „Jesam.” Frejzer je bio miran kao da priča o kiši napolju. „Zadržao sam taj mali kamen misleći da bi mi mogao biti od neke koristi ako ikada budem oslobođen ili ako bih se našao u prilici da ga pošaljem svojoj porodici. Jer priznaćete, majore”, svetlo je zasvetlucalo podrugljivo u Džejmijevim plavim očima, „da moja porodica neće moći da iskoristi blago takve vrste, a da ne privuče neželjenu pažnju. Jedan kamen, možda, ali ne mnogo njih.” Grej je jedva mogao da misli. Ono što je Frejzer rekao bila je istina; hajlendski zemljoradnik kao što je njegov zet nije imao načina da takvo blago pretvori u novac, a da ne izazove govorkanja koja bi po kratkom postupku dovela kraljeve ljude u Lalibroh. A lako je moguće da će sam Frejzer u zatvoru ostati do kraja života. Ali i pored toga da tako olako baci bogatstvo! Pa ipak, gledajući u Škota, mogao je lako da poveruje u to. Ako uopšte postoji čovek čije rasuđivanje ne bi bilo izopačeno pohlepom, onda je to Džejms Frejzer. Ipak... „Kako si ovo sačuvao kod sebe?”, naglo je upitao Grej. „Pretresli su te do gole kože kada su te doveli nazad.” Široka usta su se blago izvila u prvi iskreni osmeh koji je Grej video. „Progutao sam ga”, rekao je Frejzer. Grejova ruka se grčevito stegla oko safira. Otvorio je šaku i prilično pažljivo spustio svetlucavi plavi predmet na sto pored šahovske figure. „Shvatam”, rekao je. „Siguran sam da shvatate, majore”, rekao je Frejzer sa ozbiljnošću koja je samo još više istakla svetlucanje u njegovim očima. „Ishrana od grube kaše ima tu i tamo svojih prednosti.” Grej je obuzdao iznenadan poriv da se nasmeje, snažno trljajući prstom preko svoje usne.

„Siguran sam da ima, gospodine Frejzer.” Sedeo je na trenutak, pažljivo posmatrajući plavi kamen. Zatim je naglo podigao pogled. „Vi ste papista, gospodine Frejzer?” Odgovor je već znao; bilo je malo sledbenika katoličkih Stjuarta koji to nisu bili. Ne čekajući odgovor, ustao je i otišao do police s knjigama u uglu. Trebao mu je koji trenutak da je nađe – poklon njegove majke, knjiga koja nije bila deo njegovog uobičajenog štiva. Spustio je Bibliju u kožnom povezu na sto, odmah pored kamena. „Ja lično sam sklon da prihvatim vašu džentlmensku reč, gospodine Frejzer”, rekao je. „Ali vi ćete razumeti da ću morati da imam na umu svoju dužnost.” Frejzer je dugo gledao u knjigu, pa pogledao u Greja, sa nedokučivim izrazom na licu. „Da, znam to dobro, majore”, rekao je tiho. Bez oklevanja, spustio je široku šaku na Bibliju. „Kunem se imenom Svemogućeg Boga i Njegovom Svetom Rečju”, rekao je odlučno. „Blago je kao što sam vam rekao.” Njegove oči su sijale na svetlu vatre, tamne i nedokučive. „I kunem se svojim izgledima za Raj”, dodao je nežno, „da ono sada počiva u moru.”

11

Toremolinski gambit

P

ošto je time pitanje francuskog zlata razjašnjeno, vratili su se onome što je postalo njihova rutina; kratkom periodu zvaničnog pregovaranja o problematici zatvorenika, praćenim nezvaničnim razgovorom i ponekad partijom šaha. Ove večeri su ustali od stola, za kojim su večeravali, još uvek diskutujući o ogromnom romanu Samjuela Ričardsona Pamela. „Da li mislite da kompleksnost priče opravdava obim knjige?”, upitao je Grej naginjući se napred da zapali cigaru o sveću na kredencu. „Ipak, knjiga te dužine sigurno je veliki trošak za izdavača, pored toga što iziskuje značajan napor od čitaoca.” Frejzer se osmehnuo. On nije pušio, ali je večeras izabrao da pije porto, tvrdeći da je to jedino piće na čiji ukus neće uticati smrad duvana. „Koliki je – hiljadu dvesta strana? Da, mislim da je tako. Ipak, teško je sumirati životne komplikacije na malom prostoru sa ikakvom nadom da će se izgraditi ispravna priča.” „Tačno. Ja sam, istina, čuo nečije mišljenje da veština romanopisca leži u umešnom biranju detalja. Zar ne mislite da bi tako dugačka knjiga mogla ukazivati na nedostatak discipline u tom odabiru i stoga na nedostatak veštine?” Frejzer je razmišljao, polako pijuckajući kao rubin crvenu tečnost. „Video sam knjige u kojima je to slučaj, nema sumnje”, rekao je on. „Pisac nastoji da čistim nagomilavanjem detalja ubedi čitaoca. U ovom slučaju, međutim, mislim da nije tako. Svaki lik je pažljivo osmišljen i svi odabrani događaji izgledaju neophodni za priču. Ne, mislim da je istina da neke priče jednostavno zahtevaju veći prostor da bi se ispričale.” Srknuo je još jedan gutalj i nasmejao se. „Naravno, priznajem izvesnu pristrasnost u tom pogledu, majore. Imajući u vidu okolnosti u kojima sam čitao Pamelu, bio bih oduševljen da je knjiga i dvaput duža.” „A kakve su to okolnosti bile?” Grej je napućio usne i pažljivo dunuo kolut dima koji je odlebdeo prema tavanici. „Nekoliko godina sam živeo u pećini u Hajlendsu, majore”, rekao je

Frejzer šeretski. „Retko kada sam imao više od tri knjige kod sebe i one su tada morale da mi traju mesecima. Da, ja mnogo volim dugačke romane, ali moram da priznam da to nije nešto što svi više vole.” „To je sigurno tačno”, složio se Grej. Začkiljio je, prateći putanju prvog koluta dima, pa dunuo drugi. Kolut je za malo promašio cilj i odstrujao u stranu. „Sećam se”, nastavio je, divlje cuclajući cigaru, podstičući je da se razgori, „jedne prijateljice moje majke – videla je tu knjigu – u majčinom salonu...” Duboko je povukao i još jednom dunuo, tiho zastenjavši od zadovoljstva kada je novi kolut udario u stari i raspršio ga u mali oblak. „Ledi Hensli, to je bila ona. Uzela je knjigu, pogledala je bespomoćno onako kako se mnoge ženske osobe prenemažu i rekla: Oh, grofice! Kako ste vi hrabri što ste napali roman ovolikog obima. Plašim se da se nikada ne bih usudila da započnem tako dugačku knjigu.” Grej je pročistio grlo i spustio glas sa falseta, kojim je imitirao ledi Hensli. „Na to je majka odgovorila”, nastavio je svojim prirodnim glasom: „Draga moja, ne brini zbog toga ni na tren; ionako je ne bi razumela.” Frejzer se nasmejao, zatim se zakašljao, rasterujući rukom ostatke još jednog koluta dima. Grej je brzo ugasio cigaru i ustao. „Pođimo, onda; imamo vremena taman za jednu brzu partiju.” Nisu bili ravnopravni; Frejzer je bio mnogo bolji igrač, ali bi se Grej povremeno snašao da spase partiju čistom odvažnošću. Večeras je probao toremolinoski gambit. Bilo je to rizično otvaranje, otvaranje kraljičinim skakačem. Ako bi se uspešno obavilo, pripremalo je put za jednu neobičnu kombinaciju topa i lovca čiji je uspeh zavisio od neusklađenosti kraljevog skakača i pešaka ispred kraljevog lovca. Grej ga je retko koristio, pošto taj trik ne pali kod prosečnog igrača, onog koji nije dovoljno pronicljiv da otkrije pretnju konjem i njene mogućnosti. To je bio gambit koji se primenjuje protiv pronicljivog i prepredenog uma, a posle skoro tri meseca svakonedeljnog igranja, Grej je prilično dobro znao sa kakvim se umom suočava preko obojenih kvadrata od slonovače. Prisilio se da ne zadrži dah kada je povukao pretposlednji potez kombinacije. Osetio je kako se Frejzerov pogled nakratko zadržava na njemu, ali ga nije pogledao iz straha da ne oda svoje uzbuđenje. Umesto toga, posegao je za bokalom na kredencu i obe čaše napunio slatkim tamnim portom,

pažljivo zadržavajući pogled na tečnosti čiji se nivo podizalo. Hoće li to biti pešak ili skakač? Frejzerova glava bila je nagnuta nad tablom dok je razmišljao, mala crvenkasta svetla su namigivala u njegovoj kosi pri najmanjem pokretu. Skakač – i sve je dobro – tako bi bilo prekasno. Pešak – i verovatno će sve biti izgubljeno. Grej je osećao kako mu srce jako lupa iza grudne kosti dok je čekao. Frejzerova ruka je lebdela iznad table, a zatim iznenada odlučila, obrušila se i dodirnula figuru. Skakač. Mora da je prebučno ispustio dah jer je Frejzer oštro pogledao u njega, ali je bilo prekasno. Pažljiv da se na njegovom licu ne pokaže nikakav otvoren izraz trijumfa, Grej je napravio rokadu. Frejzer se dugo mrštio nad tablom dok su mu se oči trzale od figure do figure, procenjujući. Potom se blago trgnuo kada je spazio, pa je podigao pogled, razrogačenih očiju. „Oh, malo lukavo kopile!”, rekao je iznenađen, tonom punim poštovanja. „Gde ste, do đavola, naučili taj trik?” „Naučio me je moj stariji brat”, odgovorio je Grej, gubeći uobičajenu opreznost u naletu oduševljenja zbog uspeha. Obično nije pobeđivao Frejzera u više od tri od deset partija, i pobeda je bila slatka. Frejzer se kratko nasmejao, ispružio kažiprst i lagano prevrnuo svog kralja. „Trebalo je da očekujem takvo nešto od čoveka kakav je moj lord Melton”, spontano je primetio. Grej se ukrutio u stolici. Frejzer je video pokret i upitno je podigao jednu obrvu. „Mislili ste na lorda Meltona, zar ne?”, rekao je. „Ili možda imate još nekog brata?” „Ne”, rekao je Grej. Osećao je kao da su mu usne utrnule, premda je to možda bilo od cigare. „Ne, imam samo jednog brata.” Srce je počelo ponovo da mu kuca, ali ovog puta teškim, potmulim udarima. Da li se škotsko kopile sve vreme sećalo ko je on? „Naš susret je bio neizbežno kratak”, rekao je Škot uzdržano. „Ali nezaboravan.” Uzeo je čašu i otpio piće, posmatrajući Greja preko kristalnog ruba. „Možda niste znali da sam lorda Meltona sreo na kalodenskom bojištu?” „Znao sam. Borio sam se na Kalodenu.” Svo Grejovo zadovoljstvo zbog pobede je iščezlo. Osećao je blagu mučninu od dima. „Ali, nisam znao da

ćete se setiti Hala – niti da ćete znati u kakvom smo odnosu.” „Budući da tom događaju imam da zahvalim za svoj život, mali su izgledi da ću ga zaboraviti”, uzdržano je rekao Frejzer. Grej je podigao pogled. „Shvatio sam da niste bili tako zahvalni kada vas je Hal sreo na Kalodenu.” Linija Frejzerove usne se zategla, pa opustila. „Ne”, rekao je nežno. Nasmešio se neveselo. „Vaš brat je vrlo tvrdoglavo odbijao da me strelja. Tada nisam bio sklon da budem zahvalan zbog te dobrote.” „Hteli ste da vas streljaju?” Grejove obrve su se podigle. Škotove oči su bile zagledane nekud daleko, uprte u šahovsku tablu, ali je bilo jasno da gledaju nešto drugo. „Mislio sam da imam razlog”, rekao je nežno. „U to vreme.” „Koji razlog?”, upitao je Grej. Uhvatio je prodoran pogled i brzo dodao: „Ne mislim da budem drzak time što pitam. Samo – u to vreme, ja – ja sam se osećao slično. Iz onoga što ste rekli o Stjuartima, ne mogu da zamislim da bi vas propast njihovog stremljenja dovela do takvog očaja.” Slabašni trzaj se pojavio u blizini Frejzerovih usta, suviše slab da bi se nazvao osmehom. Nagnuo je kratko glavu, potvrđujući. „Bilo je onih koji su se borili iz ljubavi prema Čarlsu Stjuartu – ili zbog lojalnosti prema pravu njegovog oca da bude kralj. Ali, vi ste u pravu; ja nisam bio jedan od tih.” Nije objasnio dalje. Grej je duboko udahnuo zadržavajući pogled na šahovskoj tabli. „Rekao sam da sam se osećao slično kao i vi, u to vreme. Ja – izgubio sam posebnog prijatelja na Kalodenu”, rekao je. S pola uma se pitao zašto bi o Hektoru od svih ljudi pričao baš ovom; škotskom ratniku koji je probijao sebi put preko smrtonosnog bojišta, čiji je mač lako mogao da bude onaj... U isto vreme, nije mogao da se odupre i ne ispriča; nije bilo nikoga kome je mogao da priča o Hektoru osim ovog čoveka, ovog zatvorenika koji nije mogao da priča ni sa kim drugim, čije reči nisu mogle da mu naude. „On me je naterao da odem i pogledam telo – Hal, moj brat”, izletelo je Greju. Spustio je pogled na svoju ruku, na kojoj je tamnoplavi Hektorov safir goreo naspram njegove kože, manja verzija onog koji mu je Frejzer nevoljno dao. „Rekao je da moram; jer ako ga ne budem video mrtvog, ja u to nikada

neću stvarno poverovati. Da ću ja, ako ne budem znao da je Hektor – moj prijatelj – stvarno mrtav, doveka tugovati. Ako budem video i znao, ja ću žaliti, ali ću potom preboleti – i zaboraviti.” Podigao je pogled, s bolnim pokušajem da se osmehne. „Hal je obično u pravu, ali ne uvek.” Možda i jeste preboleo, ali nikada neće zaboraviti. Sigurno neće zaboraviti poslednji pogled na Hektora, kako leži voštanog lica i miran na ranom jutarnjem svetlu, dugih tamnih trepavica koje delikatno počivaju na njegovim obrazima kao kada je spavao. I na zjapeću ranu od koje mu je glava bila napola odrubljena od tela, ostavljajući dušnik i velike krvne sudove na vratu izložene u prizoru sa klanice. Na trenutak su sedeli ćuteći. Frejzer nije rekao ništa, već je uzeo svoju čašu i iskapio je. Ne pitajući, Grej je ponovo napunio obe čaše po treći put. Nagnuo se nazad u stolicu, radoznalo posmatrajući svog gosta. „Da li nalazite da je vaš život veoma tegoban, gospodine Frejzer?” Škot je tada podigao glavu i pogledao ga u oči dugim, smirenim pogledom. Očigledno, Frejzer nije na njegovom licu našao ništa osim radoznalosti jer su se široka ramena s druge strane table malo opustila, a tanka linija njegovih usana smekšala. Škot se naslonio nazad i polako savio desnu ruku, otvarajući je i zatvarajući da protegne mišiće. Grej je primetio da je šaka nekada bila povređena; mali ožiljci su se videli na svetlu vatre i dva prsta su bila ukočena. „Možda ne tako mnogo”, polako je odgovorio Škot. Pogledao je spokojno u Grejove oči. „Mislim da najveći teret leži u brizi za one kojima ne možemo da pomognemo.” „Ne u tome što nemamo nikoga o kome bismo brinuli?” Frejzer je zastao pre nego što je odgovorio; kao da je odmeravao položaj figura na stolu. „To je praznina”, rekao je napokon, tiho. „Ali nije veliki teret.” Bilo je kasno; nije bilo ni zvuka iz tvrđave oko njih osim povremenog koraka vojnika ili stražara u dvorištu ispod. „Vaša žena – ona je bila isceliteljka, rekli ste?” „Tako je. Ona... zvala se Kler.” Frejzer je progutao, pa podigao čašu i popio, kao da pokušava da skloni nešto što mu se zaglavilo u grlu. „Mnogo vam je bilo stalo do nje, čini mi se?”, rekao je Grej nežno. Prepoznao je u Škotu isti poriv koji je on imao nekoliko trenutaka ranije – potrebu da izgovori ime koje je skrivao, da na trenutak vrati duh ljubavi.

„Nameravao sam da vam jednom zahvalim, majore”, rekao je Škot tiho. Grej je bio zaprepašćen. „Da mi zahvalite? Za šta?” Škot je podigao pogled, oči su izgledale tamno preko šahovske table. „Za onu noć u Karijariku, gde smo se prvi put sreli.” Njegov pogled je mirno počivao na Greju. „Za ono što ste uradili za moju ženu.” „Setili ste se”, rekao je Grej promuklo. „Nisam ni zaboravio”, rekao je Frejzer jednostavno. Grej je skupio hrabrosti da pogleda preko stola. Ali kada je to uradio, nije primetio ni nagoveštaj smeha u kosim plavim očima. Frejzer mu je klimnuo glavom, ozbiljno zvaničan. „Vi ste bili dostojan neprijatelj, majore; ne bih vas zaboravio.” Džon Grej se gorko nasmejao. Prilično čudno, nije se osećao tako uznemireno kao što je mislio da će biti kada sećanje na sramnu uspomenu bude ovako jasno. „Gospodine Frejzer, ako nalazite da je šesnaestogodišnjak koji se uneredio od straha dostojan neprijatelj, nije nimalo čudno što je hajlendska vojska poražena!” Frejzer se blago nasmešio. „Majore, muškarac koji se ne uneredi kada mu drže pištolj uperen u glavu ili nema creva ili nema mozga.” Protiv svoje volje, Grej se nasmejao. Ivica Frejzerove usne se podigla malo naviše. „Niste hteli da progovorite da biste spasli svoj život, ali biste to uradili da spasete čast dame. Čast moje dame”, rekao je Frejzer nežno. „Meni to ne liči na kukavičluk.” Zvuk istine u Škotovom glasu bio je suviše očigledan da bi se pobrkao sa nečim drugim ili ignorisao. „Nisam učinio ništa za vašu ženu”, rekao je Grej, prilično ogorčeno. „Ona, ipak, nije bila u opasnosti!” „Niste mogli to da znate, zar ne?”, istakao je Frejzer. „Nameravali ste da spasete njen život i njenu čast, rizikujući svoj život. Ona je bila počastvovana tom namerom – i to mi je povremeno padalo na pamet otkad – otkad sam je izgubio.” Oklevanje u Frejzerovom glasu bilo je neznatno; samo je zatezanje mišića u njegovom grlu odavalo njegova osećanja. „Shvatam.” Grej je duboko udahnuo i polako ispustio dah. „Žao mi je

zbog vašeg gubitka”, dodao je formalno. Na trenutak su obojica ćutala, sami sa svojim duhovima. Zatim je Frejzer podigao pogled i udahnuo. „Majore, vaš brat je u pravu”, rekao je. „Zahvaljujem vam i želim vam laku noć.” Ustao je, spustio čašu i napustio sobu. Na neki način to ga je podsetilo na godine provedene u pećini i njegove posete kući, one oaze života i topline u pustinji samoće. Ovde je išlo obrnuto, odlazak iz pretrpane, hladne bede ćelije gore u majorove sjajne odaje, prilika da na nekoliko sati protegne um i telo, da se opusti u toploti i razgovoru i obilju hrane. To mu je, međutim, davalo isti čudan osećaj izmeštenosti; onaj osećaj gubljenja nekog važnog dela sebe koji ne može da preživi vraćanje u svakodnevni život. Svaki put, prelaz je postajao sve teži. Stajao je u promajnom prolazu čekajući ključara da otključa vrata ćelije. Zvuci usnulih muškaraca zujali su mu u ušima i kada su se vrata otvorila, njihov miris se raširio napolju, jedak kao prdež. Napunio je pluća brzim kratkim udahom i pognuo glavu da uđe. Nastalo je komešanje među telima na podu kada je ušao u odaju i njegova crna senka pala preko opruženih i zgrčenih spodoba. Vrata su se zatvorila za njim i ostavila ćeliju u mraku, ali se nekakva svest raširila odajom dok su se ljudi meškolji probuđeni njegovim dolaskom. „Kasno si se vratio, Makdabe”, rekao je Mardo Lindsi, glasom zarđalim od spavanja. „Bićeš gadno iznuren sutra.” „Istrpeću, Mardo”, prošaputao je, preskačući preko tela. Skinuo je kaput i pažljivo ga položio preko klupe, a zatim uzeo grubo ćebe i potražio svoje mesto na podu. Njegova dugačka senka je treperila preko mesečine. Roni Sinkler se prevrnuo kada je Makdab legao pored njega. Pospano je zatreptao, trepavice boje peska bile su skoro nevidljive na mesečini. „Da li te je Zlaćani pristojno nahranio, Makdabe?” „Jeste, Roni, hvala.” Promeškoljio se na kamenju, tražeći udoban položaj. „Pričaćeš nam o tome sutra?” Zatvorenici su našli neko čudno zadovoljstvo u tome da čuju šta mu je posluženo za večeru, prihvatajući kao čast što se njihov vođa dobro hranu. „Hoću, Roni”, obećao je Makdab. „Ali sad moram da spavam, zar ne?”

„Lepo spavaj, Makdabe”, dopro je šaptaj iz ugla gde je Hejz bio sklupčan, smotan kao komplet kašičica sa Makleodom, Inesom i Kitom, koji su voleli toplo dok spavaju. „Lepo sanjaj, Gavine”, uzvratio mu je šapatom Makdab i, malo-pomalo, u ćeliji je ponovo zavladala tišina. Te noći je sanjao Kler. Ležala je u njegovim rukama, teških udova i mirišljava. Bila je trudna; njen stomak okrugao i gladak poput lubenice, grudi bujne i pune, bradavice tamne poput vina terale su ga da ih proba. Njena ruka se skupila između njegovih nogu i on je pružio ruku da uzvrati milinu, pa je njena mala, debela mekoća ispunila njegovu šaku, pritiskajući se uz njega dok se ona pomerala. Kler se nadnela nad njega, smešeći se, kosa joj je pala oko lica i prebacila je nogu preko njega. „Daj mi tvoja usta”, prošaputao je ne znajući da li je mislio da je poljubi ili da ga ona uzme među svoje usne, znajući samo da nekako mora da je ima. „Daj mi ti tvoja”, rekla je ona. Nasmejala se i nagnula dole prema njemu držeći se za njegova ramena, njena kosa sa mirisom mahovine i sunca milovala mu je lice. Osetio je bockanje suvog lišća na leđima i znao je da leže u dolini blizu Lalibroha i da ona ima boju bakarne bukovine svud oko njih; bukovo lišće i bukova šuma, zlatne oči i glatka bela koža prošarana senkama. Tada mu je njena dojka pritisnula usta i on ju je željno uzeo, privlačeći njeno telo čvrsto uz svoje dok ju je sisao. Njeno mleko je bilo toplo i slatko, sa blagim ukusom srebra, poput jelenske krvi. „Jače”, šapnula je i stavila mu ruku iza glave, stežući njegov vrat, pritiskajući ga uz sebe. „Jače.” Legla je celom dužinom preko njega, njegove ruke su se grčevito držale za drago meso njenih guzova dok je osećao malu čvrstu težinu deteta na svom stomaku kao da sada pripada oboma dok malu okruglu stvar štite svojim telima. Zabacio je ruke oko nje, snažno, i ona ga je čvrsto držala dok se trzao i drhtao, njena kosa mu je bila na licu, njene ruke u njegovoj kosi i dete između njih, nije se znalo gde ko od njih počinje ili se završava. Iznenada se probudio, dahćući i znojeći se, polusklupčan na boku ispod jedne klupe u ćeliji. Još uvek se nije sasvim razdanilo, ali je mogao da vidi

obrise ljudi koji su ležali pored njega i ponadao se da nije vikao. Smesta je zažmurio, ali je san nestao. Ležao je sasvim mirno dok mu je srce usporavalo i čekao zoru. Džon Grej se pažljivo obukao ove večeri, u čisto rublje i svilene čarape. Nosio je samo svoju kosu, jednostavno upletenu i ispranu tonikom od limuna i vrbe. Oklevao je neko vreme nad Hektorovim prstenom, ali je na kraju stavio i njega. Večera je bila dobra; fazan kog je lično ulovio i salata od zeleniša, u skladu sa Frejzerovim čudnim ukusom po tim pitanjima. Sada su sedeli za šahovskom tablom, lake teme bile su odgurnute u stranu zbog koncentracije na igru. „Hoćete li šeri?” Spustio je svog lovca i naslonio se nazad, protežući se. Frejzer je klimnuo glavom, zadubljen u novu poziciju. „Zahvaljujem.” Grej je ustao i prešao preko sobe ostavljajući Frejzera pored vatre. Posegao je u kredenac po flašu i osetio kako mu tanak mlaz znoja curi niz rebra dok to radi. Ne od vatre, koja je pucketala preko sobe; od čiste nervoze. Doneo je flašu do stola, držeći čaše u drugoj ruci; voterfordski kristal, koji je poslala njegova majka. Tečnost je zažuborila u čašama, svetlucajući roze i bojom ćilibara na svetlosti vatre. Frejzerov pogled bio je uprt u čašu, posmatrao je kako se nivo šerija podiže, ali sa odsutnošću koja je pokazivala da je duboko u svojim mislima. Kapci su pali preko tamnoplavih očiju. Grej se pitao o čemu li misli; ne o igri – njen ishod bio je izvestan. Grej je pružio ruku i pomerio daminog lovca. To je bio samo potez za odugovlačenje, znao je; ipak, time je Frejzerovu kraljicu doveo u opasnost i možda će iznuditi razmenu topova. Svetlost vatre je zatreperila kada se krupni Škot nagnuo napred da prouči tablu, ističući tamnocrvene tonove kose, odražavajući sjaj svetla u šeriju u kristalu. Frejzer je skupio nazad kosu uskom crnom trakom, vezanom u mašnu. Bio bi potreban samo mali trzaj da se ona oslobodi. Džon Grej je mogao da zamisli kako podvlači ruku pod tu gustu, sjajnu masu da bi dodirnuo glatki, topli potiljak ispod nje. Da dodirne... Njegova ruka se naglo sklopila dok je zamišljao osećaj.

„Vi ste na potezu, majore.” Tihi Škotov glas ga je prizvao sebi i on je seo na svoje mesto posmatrajući šahovsku tablu očima koje nisu ništa videle. Zapravo i ne gledajući, bio je silno svestan pokreta ovog drugog, njegovog prisustva. Vazduh oko Frejzera se uskomešao; bilo je nemoguće ne pogledati ga. Da bi prikrio svoj pogled, uzeo je čašu sa šerijem i srknuo, jedva zapažajući zlatni ukus tečnosti. Frejzer je sedeo miran poput kipa od cinobera, na njegovom licu su samo tamnoplave oči bile žive dok je proučavao tablu. Vatra se ugasila i obrisi njegovog tela bili su iscrtani senkom. Njegova ruka, sva zlatna i crna od svetlosti vatre na njoj, počivala je na stolu mirna i prefinjena kao pojedeni pešaci pored nje. Plavi kamen u prstenu Džona Greja je zasvetlucao kada je pružio ruku da uzme daminog lovca. Da li je ovo pogrešno, Hektore, pomislio je. Da ja volim čoveka koji je možda ubio tebe? Ili je to način da se stvari napokon dovedu u red; da obojici zaleče rane od Kalodena? Lovac je nežno lupio kada je precizno spustio filcanu osnovu. Ne stajući, njegova ruka se podigla, kao da se kreće sama od sebe. Kratko je putovala kroz vazduh kao da tačno zna šta želi i spustila se na Frejzerovu, sa dlanom koji je brideo, savijenih prstiju koji su nežno preklinjali. Ruka ispod njegove bila je topla – tako topla – ali čvrsta i nepomična poput mermera. Ništa se nije pomerilo na stolu osim treperenja plamena u srcu šerija. On je tada podigao oči i sreo Frejzerov pogled. „Sklonite ruku s mene”, rekao je Frejzer, vrlo, vrlo tiho. „Ili ću vas ubiti.” Ruka ispod Grejove se nije pomerila kao ni lice iznad nje, ali je on osetio drhtaj gnušanja, grč mržnje i odvratnosti koji se uzdigao iz same čovekove srži, zračeći kroz meso. Sasvim iznenada, čuo je još jednom Kverijevo upozorenje, tako jasno kao da mu čovek govori tog trenutka. Ako večeraš sam sa Frejzerom – ne okreći mu leđa. Nije bilo izgleda za to; nije mogao da se okrene. Nije mogao čak ni da odvrati pogled ni da trepne, da prekine netremični pogled tamnoplavih očiju koji ga je sledio. Pomerajući se polako kao da stoji na vrhu neeksplodirane mine, povukao je ruku. Nastao je trenutak ćutanja, narušen jedino dobovanjem kiše i šištanjem treseta u vatri, kada je izgledalo da nijedan od njih ne diše. Frejzer je tada ustao bez reči i otišao iz sobe.

12

Žrtvovanje

K

iša kasnog novembra dobovala je po kamenju dvorišta i po sumornim redovima muškaraca koji su zbijeno stajali na pljusku. Crveni mundiri koji su stražarili nad njima nisu izgledali ništa srećniji od pokislih zatvorenika. Major Grej je stajao ispod nastrešnice i čekao. Vreme nije bilo najbolje za pretraživanje i čišćenje zatvoreničkih ćelija, ali je u ovo doba godine bilo uzaludno čekati dobro vreme. A sa više od dve stotine zatvorenika u Ardsmuiru bilo je neophodno pomesti ćelije makar jednom mesečno da bi se sprečile masovne epidemije. Vrata glavnog bloka ćelija otvorila su se unazad i mala kolona zatvorenika je izašla; pouzdani zatvorenici koji su zapravo obavljali čišćenje dok su čuvari budno motrili na njih. Na kraju kolone izašao je kaplar Danstejbl, ruku punih prokrijumčarenih sitnica kakve se obično pojave pri takvom pretresu. „Uobičajeno đubre, gospodine”, raportirao je, bacajući zbirku bezvrednih ostataka i nepoznatog smeća na vrh bureta koje je stajalo pored majorovog lakta. „Možda biste pažnju mogli da obratite samo na ovo.” „Ovo” je bila mala platnena traka, nekih desetak sa petnaest centimetara, od zelenog tartana. Danstejbl je brzo pogledao u postrojene redove zatvorenika, kao da namerava da nekoga uhvati u izdajničkom gestu. Grej je uzdahnuo, a zatim ispravio svoja ramena. „Da, pretpostavljam.” Posedovanje bilo kakve škotske karirane tkanine bilo je strogo zabranjeno Zakonom o ukidanju kilta, koji je istovremeno zabranio oružje u Hajlendsu i sprečio nošenje narodne nošnje. Kaplar Danstejbl je oštro viknuo da privuče pažnju zatvorenika, pa stao ispred redova muškaraca. „Čije je ovo?” Posilni je visoko podigao krpicu, kao i svoj glas. Grej je brzo prebacio pogled sa komada jarke tkanine na red zatvorenika, štiklirajući u glavi imena, pokušavajući da nekog dovede u vezu sa svojim nesavršenim poznavanjem kariranih tkanina. Čak i u okviru istog klana su

se šare toliko razlikovale da je bilo nemoguće znati zasigurno koja je čija, mada su postojala odredena pravila oko boja i šare. Makalister, Hejz, Ines, Grejam, Makmartri, Makenzi, Makdonald... stop. Makenzi. Taj. Više ga je u to uverilo oficirsko poznavanje ljudi nego nekakva veza između tartana i pojedinog klana. Makenzi je bio mlad zatvorenik i njegovo lice bilo je malčice preterano kontrolisano, suviše bezizražajno. „Tvoj je, Makenzi. Zar ne?”, upitao je Grej. Istrgnuo je parče tkanine iz kaplarove ruke i gurnuo ga mladiću pod nos. Zatvorenik je ubledeo ispod blatnjavih fleka. Vilice su mu bile čvrsto stegnute i teško je disao na nos uz blagi zviždavi zvuk. Grej je fiksirao mladića čvrstim pogledom, koji je pokazivao likovanje. Mladi Škot je imao ono jezgro neumoljive mržnje koje su imali i svi drugi, ali nije uspeo da sagradi zid stoičke ravnodušnosti koji bi je čuvao unutra. Grej je osetio kako strah raste u momku; još jedan tren i on bi se slomio. „Moja je.” Glas je bio miran, gotovo da je odražavao dosadu, i govorio je s takvom ravnodušnošću da ga ni Makenzi ni Grej nisu odmah čuli. Stajali su tako gledajući netremice jedan u drugog, sve dok se velika šaka nije pojavila preko ramena Angusa Makenzija i nežno istrgla krpicu iz oficirove ruke. Džon Grej je zakoračio unazad, osetivši reči kao udarac usred želuca. Zaboravljajući na Makenzija, podigao je pogled nekoliko potrebnih centimetara da bi Džejmija Frejzera pogledao u lice. „To nije tartan Frejzera”, rekao je, osećajući kako se reči probijaju kroz udrvenele usne. Kao da mu je celo lice obamrlo i delimično je bio zahvalan na tome; bar izraz njegovog lica neće moći da ga oda pred postrojenim zatvorenicima koji posmatraju. Frejzerova usta su se malo raširila. Grej je držao pogled na njima, plašeći se da sretne tamnoplave oči iznad njih. „Ne, nije”, složio se Frejzer. „Već klana Makenzi. Klana moje majke.” U neki zabiti uglić svog mozga, Grej je uskladištio još jednu sitnu informaciju među čitavom gomilom sitnica u sanduku blaga pod oznakom „Džejmi” – njegova majka bila je Makenzi. Znao je da je to istina, baš kao što je znao da tkanina ne pripada Frejzeru. On je čuo svoj glas, miran i hladan, kako govori: „Posedovanje klanovskih tartana je nezakonito. Kazna vam je, naravno, poznata?” Široka usta su se izvila u iskrivljeni osmeh.

„Da.” Nastalo je komešanje i mrmljanje među zatvorenicima; iako su se zapravo jedva pomerali Grej je osetio kako se vrsta menja, kao da ljudi u stvari prilaze Frejzeru, okružuju ga, grle ga. Taj krug se raskinuo i ponovo formirao, a on je ostao jedini izvan njega. Džejmi Frejzer se vratio svojima. Snagom volje, Grej je odvratio pogled od mekih, glatkih usana, blago ispucalih od sunca i vetra. Pogled u očima iznad njih bio je onaj od kojeg je strahovao – ni strah ni bes – već ravnodušnost. Dao je znak čuvaru. „Vodite ga.” Major Džon Vilijam Grej sagnuo je glavu nad posao na svom stolu, bez čitanja potpisujući trebovanja. Retko kada je radio tako kasno noću, ali nije bilo vremena tokom dana, a nezavršeni administrativni poslovi su se nagomilavali. Zahtevi su morali da se pošalju u London te nedelje. „Sto kilograma pšeničnog brašna”, napisao je, pokušavajući da se usredsredi na urednost crnih škrabotina ispod svog pera. Problem sa tako rutinskim administrativnim poslom bio je što mu je on okupirao pažnju, ali ne i um, dozvoljavajući uspomenama od tog dana da se neočekivano ušunjaju. „Šest velikih buradi piva za potrebe kasarne.” Spustio je pero i žustro protrljao ruke. Još uvek je osećao hladnoću koja mu se uvukla u kosti jutros u dvorištu. Ovde je gorela vrela vatra, ali kao da nije pomagala. Nije prišao bliže; pokušao je to jednom i zastao kao hipnotisan, videvši u plamenovima popodnevne slike, probudivši se tek kada su njegove pantalone počele da se prije. Uzeo je pero i pokušao ponovo da prizore iz dvorišta odagna iz svoje glave. Bilo je bolje ne razvlačiti sa izvršenjem ovakvih kazni; zatvorenici su postajali nemirni i nervozni od iščekivanja i bilo je prilično teško kontrolisati ih. Sprovedeno odmah, međutim, takvo kažnjavanje je često imalo lekovito dejstvo, pokazivalo je zatvorenicima da će zaslužena kazna biti brza i strašna, povećavalo njihovo poštovanje prema onima koji vode brigu o njima. Džon Grej je nekako podozrevao da baš u ovoj prilici neće mnogo povećati poštovanje zatvorenika – bar prema njemu. Osećajući se kao da mu kroz vene kola tanak mlaz ledene vode, izdao je

naređenja, efikasno i smireno, a ona su izvršena sa podjednakom spremnošću. Zatvorenici su postrojeni u kvadrat u dvorištu, a kraći redovi čuvara stajali su licem prema njima, sa spremnim bajonetima da bi sprečili bilo kakav nedolični ispad. Ali ispada nije bilo, ni nedoličnog niti bilo kakvog drugog. Zatvorenici su u ledenoj tišini čekali na slaboj kiši koja je vlažila kamenje u dvorištu i malo šta se drugo čulo osim običnog nakašljavanja i pročišćavanja grla kao kod bilo kog masovnog skupa. Bio je početak zime i katar je bio uobičajena pošast u kasarnama skoro isto koliko i u vlažnim ćelijama. On je stajao i ravnodušno posmatrao, ruku skršenih na leđima, dok su zatvorenika dovodili na podijum. Posmatrao, osećajući kako kiša prodire kroz ramena njegovog kaputa i curi mu niz kragnu košulje kada je Džejmi Frejzer stao na podijum metar dalje i skinuo se do pojasa, krećući se bez žurbe ili oklevanja, kao da je to nešto što je radio ranije, zadatak na koji je navikao, sam po sebi potpuno nevažan. On je klimnuo glavom dvojici redova i oni su zgrabili zatvorenikove ruke koje se nisu opirale i podigli ih i vezali za krake stuba za bičevanje. Zapušili su mu usta i Frejzer je stajao uspravno dok je kiša tekla niz njegove podignute ruke, niz duboku brazdu kičme i kvasila tanku tkaninu njegovih pantalona. Još jedan znak glavom vodniku koji je držao optužnicu i blagi nalet zlovolje pošto je taj pokret izazvao kaskadu kiše koja se nakupila sa jedne strane njegovog šešira. Ispravio je šešir i natopljenu periku i ponovo zauzeo autoritativni stav, na vreme da sasluša čitanje optužbe i presude. „... u suprotnosti sa Zakonom o ukidanju kilta, koji je usvojio Parlament Njegovog veličanstva, zločin zbog kojeg će biti izvršena kazna od šezdeset udaraca bičem.” Grej je sa profesionalnom distancom pogledao u vodnika potkivača naimenovanog da izvrši kaznu; ovo nije bio prvi put ni za jednog od njih. On ovog puta nije klimnuo glavom; kiša je još uvek padala. Umesto toga je napola zatvorio oči, dok je izgovarao uobičajene reči: „Gospodine Frejzer, primićete svoju kaznu.” I tako je stajao ne skrećući pogled, posmatrajući, i čuo je udarac korbača koji se spušta i zatvorenikovo stenjanje od udarca koje se probilo kroz krpu u ustima. Čovekovi mišići su se stegli opirući se bolu. Ponovo i ponovo, sve dok

svaki pojedinačni mišić nije čvrsto iskočio pod kožom. I njega samog su mišići boleli od napinjanja, pa se neprimetno premeštao s noge na nogu, dok se okrutna gnjavaža nastavljala. Tanki potoci crvenog tekli su niz zatvorenikovu kičmu – krv pomešana s vodom – prljajući tkaninu njegovih pantalona. Grej je osećao ljude iza sebe, i vojnike i zatvorenike, a svi pogledi bili su uprti na podijum i njegovu centralnu figuru. Čak se i kašljanje utišalo. I preko svega toga, poput lepljivog sloja laka koji je izdvajao sva Grejova osećanja nalazio se tanak sloj gađenja prema sebi kada je shvatio da je njegov pogled fiksiran na prizor ne iz dužnosti, već iz čiste nemoći da pogled odvrati od sjaja pomešane kiše i krvi koje su svetlucale na mišiću, stegnutom u agoniji u oblinu izuzetne lepote. Vodnik potkivač je samo nakratko zastajao između udaraca. Pomalo je zbrzavao celu stvar; svi su hteli da što pre završe s tim i sklone se s kiše. Grisom je odbrojavao svaki udarac naglas, zapisujući ga u prijavu dok je to radio. Potkivač je proverio bič, provlačeći niti sa dobro navoštenim čvorovima kroz prste da bi sa njih sklonio krv i komadiće mesa, a zatim je još jednom podigao bič sa devet šiba, zamahnuo polako dvaput oko glave i ponovo udario. „Trideset!”, rekao je vodnik. Major Grej je sada izvukao najnižu fioku svog stola i uredno se ispovraćao, svuda po uredno naslaganim trebovanjima. Prst je čvrsto ukopao u dlanove, ali drhtanje nije htelo da prestane. Zašlo mu je duboko u kosti, poput zimske hladnoće. „Pokrijte ga ćebetom; pogledaću ga za koji trenutak.” Glas engleskog kirurga kao da je dolazio iz velike daljine; nije osećao vezu između glasa i ruku koje su ga čvrsto stezale za obe ruke. Uzviknuo je kada su ga pomerili, izvrtanje mu je pokidalo tek stvorene kraste na leđima. Topla krv koja je curela preko njegovih rebara pogoršala je drhtanje uprkos grubom ćebetu koje su mu prebacili preko leđa. Stegao je ivice klupe na kojoj je ležao, obraza pritisnutog uz drvo i zatvorenih očiju, boreći se protiv drhtanja. Negde u prostoriji je nastalo komešanje i čuli su se zvuci koraka, ali nije mogao da obraća pažnju na to, nije mogao da odvrati pažnju od stiskanja zuba i stegnutosti u zglobovima. Vrata su se zatvorila i soba je utihnula. Da li su ga ostavili samog?

Ne, blizu njegove glave su se začuli koraci i ćebe je podignuto sa njega i presavijeno do struka. „Mmm. Unakazio te je, zar ne, momče?” On nije odgovorio; nikakav odgovor se izgleda, ionako, nije ni očekivao. Hirurg se na trenutak okrenuo od njega; zatim je osetio ruku ispod svog obraza, kako mu podiže glavu. Peškir je skliznuo pod njegovo lice, štiteći ga od grubog drveta. „Sada ću očistiti rane”, rekao je glas. Bio je bezličan, ali ne i neprijateljski. Zašištao je kroz zube kada mu je ruka dodirnula leđa. Začulo se nekakvo čudno cmizdrenje. Shvatio je da potiče od njega i postideo se. „Koliko ti je godina, momak?” „Devetnaest. „Jedva je izustio reč pre nego što je snažno zagrizao da zaguši jauk. Lekar je nežno dodirivao njegova leđa tu i tamo, a zatim ustao. Čuo je zvuk spuštanja reze, a potom doktorove korake koji se vraćaju. „Sad niko neće ući”, ljubazno je rekao glas. „Slobodno viči.” „Hej!”, govorio je neki glas. „Probudi se, čoveče!” Polako je došao svesti; grubost drveta pod njegovim obrazom je na tren spojila san i buđenje i nije mogao da se seti gde se nalazi. Ruka se pojavila iz tame i neodlučno ga dodirnula po obrazu. „Plakao si u snu, čoveče”, prošaputao je taj glas. „Je l’ te mnogo boli?” „Pomalo.” Uvideo je još jednu vezu između sna i buđenja kada je pokušao da se podigne i kada je bol prasnuo preko njegovih leđa poput munje. Ispustio je dah kada je protiv volje zastenjao i sručio se nazad na klupu. Imao je sreće; izvukao je Douza, stamenog sredovečnog vojnika koji zapravo nije voleo da bičuje zatvorenike, i to je radio samo zato što je to deo njegovog posla. Ipak, šezdeset udaraca je napravilo štetu, iako su naneti bez entuzijazma. „Ne, onda, to je stvarno prevruće. Hoćeš da ga ošuriš, je l’ da?” Bio je to Morisonov glas, prekoran. Naravno da je to bio Morison. Čudno, pomislio je kao kroz maglu. Kako kad imaš grupu muškaraca, oni kao da uvek nađu svoja prava zaduženja, bez obzira na to da li je to

nešto što su ranije radili. Morison je bio napoličar, poput većine njih. Verovatno je bio vešt sa svojom marvom, ali nije mnogo razmišljao o njoj. Sada je ljudima bio prirodni iscelitelj, onaj kome su se obraćali s bolovima u stomaku i slomljenim palcem. Morison je znao malo više od ostalih, ali su se ljudi njemu obraćali kada se povrede, kao što su se okretali Seumusu Makdabu da im ulije poverenje i usmeri ih. I radi pravde. Vrela mokra krpa je stavljena preko njegovih leđa i on je zastenjao koliko ga je pekla, čvrsto stežući usne da ne vikne. Osetio je oblik male Morisonove šake, nežno spuštene na sredinu njegovih leđa. „Izdrži, čoveče, dok vrelina ne prođe.” Dok je noćna mora jenjavala, zatreptao je na trenutak i obratio pažnju na glasove u blizini da bi razaznao ko mu pravi društvo. Nalazio se u velikoj ćeliji, u senovitom kutku pored zida dimnjaka. Sa vatre se dizala para; mora da vri kazan. Video je Voltera Makleoda kako u njega spušta novu pregršt krpa dok mu je vatra šarala tamnu bradu i obrve crvenom. Potom je, kada su se vrele krpe na njegovim leđima ohladile do umirujuće toplote, zatvorio oči i utonuo u polusan, uljuljkan tihim razgovorom muškaraca u blizini. Delovalo mu je poznato, ovo stanje sanjivog isključivanja. Osećao se skoro isto još od trenutka kada je posegao preko ramena mladog Angusa i savio šaku oko komada tartana. Kao da je tim izborom nekakva zavesa pala između njega i ljudi oko njega; kao da je sam, na nekom mirnom, beskrajno dalekom mestu. Pratio je čuvara koji ga je poveo, svukao se kada mu je rečeno, ali bez osećaja da se zaista probudio. Zauzeo je mesto na podijumu i saslušao opis svog zločina i izrečenu presudu a da zapravo nije slušao. Čak ga ni stezanje grubog užeta po ručnim zglobovima ni hladna kiša po golom telu nisu trgli. Sve to je izgledalo kao nešto što se dogodilo ranije, ništa što bi rekao ili uradio nije moglo ništa da promeni; sve je bilo predodređeno. Što se tiče šibanja, on ga je podneo. Tada nije bilo mesta za misli ili žaljenje, niti za bilo šta drugo osim tvrdoglave, očajničke borbe kakvu zahteva takav atak na telo. „Miran, sad, miran.” Morisonova ruka je počivala na njegovom vratu sprečavajući ga da se pomera kada su sklonili mokre krpe i stavili sveže obloge, budeći istog trena sve uspavane nerve novim prepadom. Jedna posledica njegovog čudnog stanja uma bila je da su svi oseti delovali kao da imaju isti intenzitet. Mogao je, da je hteo da se potrudi, da

oseti svaku pojedinačnu prugu preko svojih leđa, da u svojim mislima svaku vidi kao upadljivu štraftu boje preko tame mašte. Ali bol od duboke posekotine koja se protezala od rebara do ramena nije imao ništa veću težinu niti značaj od skoro prijatnog osećanja težine u nogama, bola u rukama ili nežnog golicavog milovanja njegove kose preko obraza. Puls mu je tukao polako i ravnomerno u ušima; uzdasi koje je ispuštao bili su nešto nezavisno od podizanja njegovih grudi dok je disao. On je postojao samo kao skup delića gde je svaki komadić imao svoje zasebne osete i nijedan od njih nije bio od neke naročite važnosti za njegov centralni razum. „Evo, Makdabe”, začuo je Morisonov glas pored svog uva. „Podigni glavu i popij ovo.” Pogodio ga je oštar miris viskija i pokušao je da okrene glavu u stranu. „Ne treba mi”, rekao je. „Treba”, rekao je Morison sa onom nepokolebljivom praktičnošću koju izgleda poseduju svi iscelitelji, kao da uvek znaju bolje od tebe šta osećaš ili šta ti je potrebno. U nedostatku snage i volje da se prepire otvorio je usta i srknuo viski, osećajući kako mu mišići na vratu podrhtavaju od napora da glavu drži podignutu. Viski je dao svoj prilog horu oseta koji su ga ispunjavali. Gorenje u grlu i stomaku, oštro bridenje duž zadnje strane nosa i nekakvo kovitlanje u glavi koje mu je reklo da je popio previše, prebrzo. „Još malo, sad, aha, tako”, rekao je Morison, nagovarajući ga. „Dobar momak. Da, tako će biti bolje, je l’ da?” Morisonovo debelo telo se pomerilo i zaklonilo mu pogled na zatamnjenu sobu. Promaja je vukla s visokog prozora, ali je oko njega izgleda bilo više komešanja nego što je mogao da izazove vetar. „Pa, kako leđa? Bićeš ukočen ko motka do jutra, ali mislim da nije tako loše kao što bi moglo da bude. Evo, čoveče, popij još gutljaj.” Ivica šolje od roga je nepopustljivo pritisnuta na njegova usta. Morison je još uvek pričao, prilično glasno, ni o čemu posebno. Tu nešto ne valja. Morison nije pričljiv čovek. Nešto se dešava, ali on ne može da vidi šta. Podigao je glavu gledajući šta nije u redu, ali ju je Morison ponovo gurnuo dole. „Ne muči sebe, Makdabe”, nežno je rekao. „Ionako to ne možeš da sprečiš.” Neki tajnoviti zvuči su dopirali iz udaljenog ugla ćelije, zvuči za koje se

Morison trudio da ih on ne čuje. Zvuči vučenja, kratko mrmljanje, tresak. Zatim prigušeni zvuk udaraca, sporih i pravilnih, i silno dahtanje od straha i bola isprekidano kratkim jecavim zvukom uvučenog daha. Tukli su mladog Angusa Makenzija. Džejmi se podupro rukama ispod grudi, ali su mu leđa buknula od napora i zavrtelo mu se u glavi. Morisonova ruka se vratila i pritisnula ga nazad. „Budi miran, Makdabe”, rekao je. Njegov ton je bio mešavina autoritativnosti i skrušenosti. Preplavio ga je talas mučnine i ruke su mu skliznule s klupe. Uvideo je da je Morison, ipak, u pravu. On ne može da ih spreči. Tada se umirio ispod Morisonove ruke i žmureći čekao da zvuci prestanu. Nenadano, zapitao se ko je to, taj izvršilac slepe pravde u tami. Sinkler. Njegov um je bez oklevanja došao do odgovora. A Hejz i Lindsi, bez sumnje, pomažu. Oni nisu mogli da se obuzdaju nimalo bolje nego on ili Morison. Ljudi rade ono za šta su rođeni. Jedan čovek je iscelitelj, drugi siledžija. Zvuci su prestali, izuzev prigušenog, jecavog dahtanja. Njegova ramena su se opustila i nije se pomerio kada je Morison sklonio poslednju oblogu i nežno ga obrisao, drhteći od iznenadne hladnoće zbog vazduha koji je zastrujao od prozora. Čvrsto je stegao usne da ne ispusti glas. Tog popodneva su mu zapušili usta krpom i on je bio zahvalan zbog toga; prvi put kada su ga bičevali, pre mnogo godina, skoro je pregrizao svoju donju usnu. Usta mu je pritisnula šolja viskija, ali je okrenuo glavu u stranu, pa je ona bez pogovora nestala na neko mesto gde će naići na mnogo srdačniji prijem. Kod Miligana, Irca, verovatno. Jedan čovek je slab prema piću, drugi ga mrzi. Jedan čovek je ljubitelj žena, a drugi... Uzdahnuo je i malo se pomerio na tvrdom krevetu od daske. Morison ga je pokrio ćebetom i otišao. Osećao se iscrpljeno i prazno, još uvek rascepkano, ali sa još prilično bistrim umom, izdignutim na neko daleko mesto sklonjeno od ostatka njega. Morison je odneo i sveću. Gorela je na drugom kraju ćelije gde su zgrbljeni muškarci druželjubivo sedeli zajedno, svetlo ih je pretvaralo u međusobno nerazlučive crne senke uokvirene zlatnim svetlom poput slika svetaca bez lica u starim molitvenicima. Pitao se odakle li dolaze, te sklonosti koje oblikuju ljudsku dušu. Od

Boga? Da li je to nalik silasku Paraklita i platnenim jezicima koji su se oborili na apostole? Setio se slike u Bibliji u gostinskoj sobi njegove majke, svi apostoli krunisani vatrom, svi su izgledali potpuno blesavi od šoka dok su stajali poput gomile voštanih sveća upaljenih na zabavi. Nasmešio se na to prisećanje i zažmurio. Crvene senke od sveća njihale su se na njegovim kapcima. Kler, njegovu Kler – koja je znala šta je nju poslalo njemu, gurnulo ju je u život za koji sigurno nije bila rođena? A ipak je znala šta treba da radi, šta treba da bude, uprkos tome. Nisu svi takve sreće da znaju za šta su nadareni. Začulo se obazrivo šuškanje u tami pored njega. Otvorio je oči i video tek obris, ali je i pored toga znao ko je to. „Kako si, Anguse?”, tiho je rekao na gelskom. Mladić je nespretno kleknuo pored njega i uzeo ga za ruku. „Ja sam... dobro. Ali vi – gospodine, mislim... ja – žao mi je.” Da li ga je iskustvo ili instinkt naveo da stegne ruku u znak ohrabrenja? Obris je savio glavu u neobično zvaničan pokret i poljubio mu ruku. „Ja – mogu li ostanem uz vas, gospodine?” Njegova ruka je težila čitavu tonu, ali ju je on i pored toga podigao i spustio na glavu mladog čoveka. Ona mu je zatim iskliznula, ali je osetio kako Angusova napetost popušta kada je uteha potekla iz njegovog dodira. On je rođen za vođu, a zatim se dalje menjao i oblikovao da bi se uklopio u takvu sudbinu. Ali šta je sa čovekom koji nije rođen za onu ulogu koju treba da ispuni? Džon Grej, na primer. Ili Čarls Stjuart. Prvi put u deset godina, sa ove čudne udaljenosti, uspeo je da nađe u sebi snage da oprosti tom nejakom čoveku koji mu je nekada bio prijatelj. Pošto je tako često plaćao cenu koja se zahtevala od njegovog dara, mogao je napokon da vidi još užasniju sudbu onih koji se rode kao car, a nemaju dara da caruju. Angus Makenzi je sedeo skljokan uz zid pored njega, glave oborene na kolena, s ćebetom preko ramena. Tiho grgoljenje je dopiralo od skupljene figure. Osetio je kako san dolazi po njega i namešta njegove slomljene, rasute delove i znao je da će se probuditi u komadu – mada veoma bolan – ujutru. Odmah se osetio oslobođenim od mnogih stvari. Od tereta neposredne

odgovornosti, nužnosti da donese odluku. Iskušenje je nestalo, kao i mogućnost da dođe do njega. Još važnije, podigao se teret besa; možda je nestao zauvek. Dakle, pomislio je kroz maglu, koja se nakupljala, Džon Grej mu je vratio njegovu sudbinu. Gotovo da bi mogao da bude zahvalan.

13

Središnjica Invernes 2. Jun 1968.

R

odžer je bio taj koji ju je našao ujutro, sklupčanu na sofi u radnoj sobi i pokrivenu krparicom, koja stoji ispred kamina, sa papirima iz jedne fascikle nemarno rasutim po podu. Svetlo iz dugačkih prozora kuljalo je unutra preplavljujući radnu sobu, ali je visoki naslon sofe zaklanjao Klerino lice i nije dozvoljavao zori da je budi. Svetlo se upravo prelilo preko obline prašnjavog pliša da zatreperi među pramenovima njene kose. Na licu joj se sve vidi kako god okreneš, pomislio je Rodžer gledajući je. Koža joj je tako svetla da joj se plave vene provide na slepoočnicama i vratu, a oštre kosti su toliko vidljive da izgleda kao izrezbarena od slonovače. Krparica je malo skliznula i otkrila joj ramena. Jedna ruka je opušteno ležala na grudima, stežući jedan jedini izgužvani list papira uz njeno telo. Rodžer je pažljivo podigao njenu ruku da izvuče papir, a da je ne probudi. Bila opuštena u snu, a njena ruka iznenađujuće topla i glatka u njegovoj. Odmah je spazio ime; bio je siguran da ga je našla i ona. „Džejms Makenzi Frejzer”, promrmljao je. Podigao je pogled sa papira na usnulu ženu na sofi. Svetlo je upravo dodirnulo krivinu njenog uva; nakratko se promeškoljila i okrenula glavu, a zatim je njeno lice ponovo zapalo u pospanost. „Ne znam ko si ti bio, ortak”, šapnuo je Škotu koga nikada nije video, „ali mora da si bio nešto naročito ako si nju zaslužio.” Vrlo nežno, vratio je krparicu na mesto preko Klerinih ramena i spustio zavesu na prozoru iza nje. Zatim se sagnuo i pokupio razbacane papire iz fascikle Ardsmuira. Ardsmuir. To je sve što mu je za sada potrebno; čak i da krajnja sudbina Džejmija Frejzera nije zapisana na stranicama koje su mu u rukama, biće negde u istoriji zatvora Ardsmuir. Možda će biti potreban još jedan upad u Arhiv Hajlendsa ili čak put u London, ali je

sledeća karika lanca iskovana; pravac je jasan. Brajana je baš silazila niz stepenice dok je zatvarao vrata radne sobe hodajući na prstima. Upitno je izvila obrvu i on je podigao fasciklu, smešeći se. „Imamo ga”, prošaputao je. Ona nije rekla ništa, ali se u odgovor preko njenog lica raširio osmeh, blistav kao izlazeće sunce napolju.

ČETVRTI DEO

Lejk Distrikt

14

Dženiva Helvoter Septembar 1756.

M

islim”, oprezno je rekao Grej, „da biste mogli razmisliti o promeni imena.” Nije očekivao odgovor; tokom četiri dana putovanja Frejzer mu se nije obratio nijednom rečju, uspevajuči da čak i neugodno deljenje sobe u krčmi obavi bez direktnog komuniciranja. Grej je slegnuo ramenima i uzeo krevet, a Frejzer se, bez ijednog gesta i pogleda, umotao u svoj ofucani ogrtač i legao pred ognjište. Dok se češao zbog ujeda od buva i stenica, Grej je pomislio da je moguće da je Frejzer bolje prošao u takvom rasporedu spavanja. „Tvoj novi domaćin nije baš naklonjen Čarlsu Stjuartu i njegovim pristalicama, pošto je sina jedinca izgubio kod Prestonpansa”, nastavljao je, obraćajući se nepomičnom profilu kraj sebe. Gordon Danseni je bio svega nekoliko godina stariji od njega, mladi kapetan u boltonskom puku. Lako se moglo desiti da stradaju zajedno na tom polju – da nije bilo slučajnog susreta blizu Kerijarika. „Slabe su nade da možeš prikriti da si Škot, a pri tome i Hajlender. Ako blagoizvoliš da razmotriš jedan dobronamerni savet, razumno bi bilo da ne koristiš lako prepoznatljivo ime kakvo je tvoje.” Frejzerov skamenjeni izraz nije se ni najmanje promenio. On je petom ćušnuo konja i poveo ga ispred Grejovog riđana, tražeći ostatke staze koju je sprala nedavna bujica. Bilo je kasno popodne kada su prešli preko luka mosta Ešnes i počeli da se spuštaju prema Votendlat Tarnu. Engleski Lejk Distrikt nije nimalo nalik Škotskoj, pomislio je Grej, ali ovde bar ima nekih planina. Zaobljenih, debelih i pospanih planina, ne opasno pretećih poput hajlendskih litica, ali ipak planina. Votendlat Tarn bio je taman i uzburkan od ranojesenjeg vetra, obala gusto obraslih u rogoz i močvarne trave. Letnje kiše bile su još izdašnije

nego obično na ovom vlažnom mestu, pa su vrhovi potopljenih žbunova mlitavo virili iz vode, koja je preplavila svoje obale. Na grebenu narednog brda staza se razdvajala, račvajući se u dva pravca. Frejzer je nešto ispred zaustavio konja i čekao uputstvo, a vetar mu je mrsio kosu. Nije je tog jutra vezao u pletenicu pa je vijorila slobodno, plameni pramenovi neobuzdano su se dizali svuda oko glave. Probijajući se po kosini, Džon Vilijam Grej je pogledao u čoveka iznad sebe, nepomičnog poput statue na njegovom konju, ako se izuzme vetrom nošena griva. Dah mu se sasušio u grlu, pa je oblizao usne. „O, Lucifere, sine jutra”, promrmljao je za sebe, ali se uzdržao od ostatka citata. Za Džejmija je četvorodnevno jahanje do Helvotera bilo pravo mučenje. Iznenadna iluzija slobode, u kombinaciji sa sigurnošću da će je ubrzo izgubiti, navela ga je da sa strepnjom iščekuje svoje nepoznato odredište. Kombinacija te strepnje sa besom i tugom zbog nedavnog rastanka od njegovih ljudi – sa bolnim gubitkom zbog napuštanja Hajlendsa i svešću da bi taj rastanak lako mogao biti konačan – i sa fizičkim bolom dugo nekorišćenih mišića za jahanje, bila je dovoljna da ga kinji tokom celog putovanja. Samo ga je činjenica da je dao časnu reč sprečavala da majora Džona Vilijama Greja svuče sa konja i zadavi ga na nekom zabitom putiću. Grejove reči su mu odjekivale u ušima, napola prigušene bučnim komešanjem njegove besne krvi. „Kada obnavljanje tvrđave bude pri kraju – uz značajnu pomoć tebe i tvojih ljudi”, Grej je dopustio da mu se prizvuk ironije prepozna u glasu, „zatvorenike treba premestiti negde drugde, a tvrđavu Ardsmuir će preuzeti vojnici Dvanaeste dragonske Njegovog veličanstva.” „Škotski ratni zarobljenici treba da se deportuju u američke kolonije”, nastavio je. „Biće prodati uz pisani ugovor na period od sedam godina.” Džejmi je uspevao da ostane bezizražajan, ali je na te vesti osetio kako mu lice i ruke obamiru od šoka. „Robijanje po ugovoru? To nije bolje od ropstva”, rekao je, ali nije obraćao mnogo pažnje na sopstvene reči. Amerika! Zemlja divljine i divljaka – i to takva do koje se stiže preko pet hiljada kilometara praznog, uzburkanog mora!

Robijanje u Americi bilo je kazna iste vrednosti kao doživotno izgnanstvo iz Škotske. „Period vezanosti ugovorom nije robijanje”, uveravao ga je Grej, ali je major znao podjednako dobro da je razlika čisto formalna, i da se to razlikuje samo po tome što će kažnjenici – pod uslovom da prežive – ponovo steći slobodu po isteku unapred određenog perioda. Kažnjenik pod ugovorom jeste po mnogo čemu rob svog gospodara – koji ga može zlostavljati, bičevati ili žigosati kako mu volja – a zakon mu zabranjuje da napušta gospodarevu kuću bez dozvole. A Džejmsa Frejzera je očekivala dodatna kazna. „Ti nećeš biti poslat sa ostalima.” Grej nije gledao u njega dok je govorio. „Ti nisi samo ratni zarobljenik, ti si osuđeni izdajnik. Kao takav, bićeš u tamnici kako se prohte Njegovom veličanstvu; bez kraljevske saglasnosti tvoja se kazna ne može pretvoriti u deportovanje. A Njegovo veličanstvo nije našlo za shodno da da takvu saglasnost.” Džejmi je bio svestan izuzetnog spektra emocija; ispod njegovog trenutnog besa bili su strah i žaljenje zbog sudbine njegovih ljudi, pomešani sa tračkom sramotnog olakšanja što, kakva god sudbina da ga čeka, neće uključivati odlazak na pučinu. Posramljen što je to shvatio, hladno je pogledao Greja. „Zlato”, rekao je bez uzbuđenja. „U tome je stvar, zar ne?” Sve dok postoji i najmanja šansa da će otkriti ono što zna o upola mitskom blagu, engleska kruna ne želi da rizikuje da ga odnesu demoni mora ili divljaci u kolonijama. Major i dalje nije hteo da pogleda u njega, ali je malo slegnuo ramenima, što je bilo ravno potvrdi. „Kuda onda idem?” Sopstveni glas zvučao je zarđalo njegovim ušima, pomalo hrapav jer je Džejmi počeo da se oporavlja od šoka izazvanog novostima. Grej se zaokupio sklanjanjem svojih zapisa. Bio je rani septembar i topao vetrić je duvao kroz napola otvoren prozor, poigravajući se papirima. „Zove se Helvoter. U Lejk Distriktu, u Engleskoj je. Bićeš smešten kod lorda Dansenija, da služiš u bilo kojoj servilnoj ulozi koju bude zahtevao.” Tada je Grej digao pogled, a izraz njegovih plavih očiju nije se mogao protumačiti. „Ja ću te tamo posećivati kvartalno – da se uverim u tvoje blagostanje.”

Sada je gledao kapetanovog crvenog mundira dok su jahali jedan za drugim uskim puteljcima i pribežište od svojih jada tražio je u prijatnoj viziji tih širokih plavih očiju podlivenih krvlju i iskolačenih u čudu dok se Džejmijeve ruke stežu oko tog mršavog vrata, palčevi se ukopavaju u od sunca pocrvenelo meso sve dok majorovo malo, mišićavo telo ne omlitavi kao u mrtvog zeca. Kako se prohte Njegovom veličanstvu, je l’ tako? To ga nije zavaralo. To je smislio Grej; zlato je jedino opravdanje. Prodaće ga kao slugu i držati na mestu gde Grej može paziti na njega i uživati u tome. To je bila majorova osveta. Svake večeri bi legao pred ognjište u gostionici, bolnih udova, veoma svestan svakog pokreta i šuškanja i daha čoveka u krevetu iza svojih leđa, i vrlo srdit zbog te svesti. Do sivila svitanja opet bi se iznervirao do besa i žudeo da čovek ustane sa kreveta i napravi neki sramotan gest prema njemu da bi svoj bes mogao da iskali u žaru ubijanja. Ali je Grej samo hrkao. Prelazili su preko mosta Helvelin i pored još jednog čudnog travnatog jezerca, sa crvenim i žutim lišćem javora i ariša koje je kovitlavo padalo pored malo oznojenih sapi njegovog konja, udarajući ga po licu i promičući kraj njega u šaputavom milovanju. Grej se zaustavio pred njim i okrenuo se u sedlu, čekajući ga. Znači, stigli su. Zemljište se naglo spuštalo u dolinu, gde je gospodarska kuća stajala delimično skrivena među brojnim drvećem, blistavim od jeseni. Helvoter se ukazao pred Džejmijem, a sa njim i perspektiva života sramotnog ropstva. Ispravio je leđa i obo konja, jače nego što je nameravao. Grej je primljen u glavnom salonu, lord Danseni je bio srdačno nonšalantan u pogledu njegove neuredne odeće i prljavih čizama, a ledi Danseni, zaobljena ženica sa izbledeloplavom kosom, preterano gostoljubiva. „Piće, Džoni, moraš da popiješ piće! I, Lujza, draga moja, možda bi mogla da devojke dovedeš dole da pozdrave našeg gosta.” Kada se ledi Danseni okrenula da izda naređenja slugi, lord se nagnuo da mu šapne preko čaše. „Škotski zarobljenik – doveo si ga sa sobom?”

„Da”, rekao je Grej. Bili su mali izgledi da ledi Danseni čuje ovaj razgovor jer je sada živo razgovarala sa batlerom o promenjenoj postavci večere, ali on je ipak smatrao da je bolje da govori tiho. „Ostavio sam ga u ulaznom holu – nisam bio siguran šta nameravate da učinite sa njim.” „Rekao si da je taj tip dobar sa konjima, eh? Najbolje onda neka bude konjušar, kako si predložio.” Lord Danseni je kratko pogledao svoju suprugu, pažljivo okrenuo vitka leđa prema njoj, još više štiteći njihovu konverzaciju. „Nisam Lujzi rekao ko je on”, promrmljao je baronet. „Sve ono plašenje Hajlenderima tokom ustanka – zemlja se prosto paralizovala od straha, znaš li to? A i ona nikada nije prebolela Gordonovu smrt.” „Razumem dobro.” Grej je potapšao starca po ruci da bi bio uverljiviji. Mislio je da ni sam Danseni nije preboleo smrt njihovog sina, mada se hrabro držao zbog supruge i ćerki. „Reći ću samo da je čovek sluga kog si mi preporučio. Hm... od njega ne preti opasnost, naravno? Hoću da kažem... pa, devojke...” Lord Danseni je nelagodno pogledao prema supruzi. „Prilično je sigurno”, uveravao je Grej domaćina. „On je častan čovek i dao je svoju reč. Neće ni ući u kuću niti napuštati granice vašeg imanja, izuzev ako to izričito dozvolite.” Helvoter se pruža na više od šest stotina jutara, znao je. Daleko je sloboda, kao i Škotska, ali ovo je možda ipak bolje od kamenja Ardsmuira ili tegoba u udaljenim kolonijama. Neki zvuk na vratima naterao je Dansenija da se okrene i povrati izgled vidljive raspoloženosti kada su se pojavile njegove dve ćerke. „Sigurno pamtiš Dženivu, Džoni?”, upitao je, gurajući gosta napred. „Izobel je još bila u krevecu poslednji put kada si svratio – kako vreme leti, zar ne?” Odmahnuo je glavom nekako obeshrabreno. Izobel je imala četrnaest godina, mala i zaobljena i živahna i plava kao njena majka. Grej u stvari nije zapamtio Dženivu – ili zapravo jeste, ali je koščata učenica malo ličila na gracioznu sedamnaestogodišnjakinju koja mu je sada ponudila ruku. Ako je Izobel ličila na svoju majku, Dženiva je više nasledila od oca, bar u pogledu visine i vitkosti. Mora da je proseda kosa lorda Dansenija nekada bila ovako sjajna i kestenjasta, a devojka je imala i Dansenijeve bistre sive oči. Devojka je posetioca pozdravila učtivo, ali ju je očito više interesovalo nešto drugo. „Tata”, rekla je Izobel povlačeći oca za rukav. „U holu je neki ogroman

čovek! Posmatrao nas je sve vreme dok smo silazile niz stepenište! Izgleda zastrašujuće!” „Ko je to, tata?”, pitala je Dženiva. Bila je uzdržanija od svoje sestre, ali očigledno podjednako zainteresovana. „Hm... pa, to mora da je novi konjušar kog nam je Džoni doveo”, kazao je Danseni, vidljivo uzrujan. „Pobrinuću se da ga neki sluga odvede...” Baroneta je prekinulo iznenadno pojavljivanje sluge na vratima. „Ser”, rekao je, očigledno zaprepašćen vešću koju donosi, „u holu je neki Škot!” Za slučaj da se ne poveruje ovoj šokantnoj izjavi, okrenuo se i širokim pokretom pokazao na visoku, čutljivu figuru, koja je u ogrtaču stajala iza njega. Na taj znak, neznanac je prišao za korak i kada je spazio lorda Dansenija, učtivo nagnuo glavu. „Moje ime je Aleks Makenzi”, rekao je mekim hajlendskim naglaskom. Poklonio se prema lordu Danseniju, bez najmanjeg traga ironije. „Vaš sam sluga, gospodaru.” Za nekog naviknutog na naporan život na hajlendskoj farmi ili na prinudnom radu, posao konjušara na rasplodnoj farmi u Lejk Distriktu nije predstavljao veliki napor. Za čoveka koji je bio zatvoren u tamnicu dva meseca – od dana kada su ostali deportovani u kolonije bilo je pakleno mnogo znoja. Tokom prve nedelje, dok mu se mišići nisu navikli na iznenadne zahteve da bude stalno u pokretu, Džejmi Frejzer je svake večeri padao na svoju slamaricu i suviše umoran da bi ma šta sanjao. U Helvoter je stigao toliko iscrpljen i sa tako zbrkanim mislima da ga je u početku video samo kao još jedan zatvor – i to zatvor među strancima, daleko od Hajlendsa. Sada kada se skrasio ovde, zatvoren svojom rečju podjednako sigurno kao da postoje rešetke, uvideo je da je i njegovom telu i njegovim mislima lakše kako vreme protiče. Telo mu je očvrslo, osećanja se primirila u tihom društvu konja i postepeno je shvatio da opet može racionalno da razmišlja. Ako nema istinsku slobodu, bar ima vazduha i svetla, prostora da ispruži ruke i noge, a i pogled na planine i lepe konje koje je Danseni uzgajao. Ostali konjušari i sluge bili su shvatljivo sumnjičavi prema njemu, ali skloni tome da ga ostave na miru iz respekta prema njegovoj krupnoći i pretećem liku. Bio je to usamljenički život – ali on je već davno prihvatio

činjenicu da su slabi izgledi da će se to ikada promeniti. Meki snegovi su se spustili na Helvoter, pa je čak i zvanična poseta majora Greja za Božić – napet, neugodan događaj – prošla ne remeteći njegov osećaj zadovoljstva. U potaji je napravio izvodljivi aranžman za komuniciranje sa Dženi i Ijanom u Hajlendsu. Osim retkih pisama koja su mu stizala indirektno, koja je čitao, a zatim uništavao zbog bezbednosti, njegov jedini podsetnik na dom bile su bukove brojanice koje je nosio oko vrata, skrivene ispod košulje. Na desetine puta svakog dana dodirivao je maleni krst, koji mu je ležao preko srca, svaki put prizivajući lik nekog od najdražih, uz kratku molitvu – za njegovu sestru Dženi; za Ijana i decu – svog imenjaka Mladog Džejmija, Megi i Ketrin-Meri, za blizance Majkla i Dženet i za bebu Ijana. Za stanare Lalibroha; ljude Ardsmuira. I uvek, prva molitva izjutra i poslednja uveče – kao i mnoge između – bila je upućena Kler. Bože, ako može da bude sigurna. Ona i dete. Kako su snegovi prošli i godina se razvedrila u proleće, Džejmi Frejzer je bio svestan samo jedne stvari u svom dnevnom bitisanju – prisustva ledi Dženive Danseni. Lepa, razmažena, autokratska ledi Dženiva bila je naviknuta da dobije šta hoće i kad hoće, i do đavola sa svakim ko joj se nađe na putu. Bila je dobra jahačica – toliko je Džejmi bio spreman da joj prizna – ali tako oštrog jezika i hirovita da su konjušari morali da izvlače slamku da bi odredili ko će imati nesreću da je prati na svakodnevnom jahanju. U poslednje vreme je, međutim, ledi Dženiva sama birala društvo – Aleksa Makenzija. „Besmislica”, rekla je kada se prvo pozvao na diskreciju, a zatim i na privremenu nesposobnost da bi izbegao da je prati u osamljenu maglu brda iznad Helvotera; na mesto gde joj je zabranjeno da jaše zbog klizavog terena i opasnih magli. „Ne budi blesav. Niko nas neće videti. Hajde!” Brutalno je šutnula kobilu u rebra i pošla pre nego što je mogao da je zaustavi, smejući mu se nazad preko ramena. Njena obuzetost njim bila je dovoljno očigledna da ostali konjušari skrenu pogled i upola glasa međusobno prokomentarišu kada ona uđe u štalu. Kad god se našao u njenom društvu, imao je snažan poriv da je šutne tamo gde će to imati najjači efekat, ali se za sada pomirio da se strogo drži ćutanja kada je s njom i na njene pokušaje da zapodene konverzaciju

odgovarao je mumlavim brundanjem. Verovao je da će se od tog ćutljivog tretmana ona umoriti ranije ili kasnije i da će svoju neprijatnu pažnju preusmeriti na nekog drugog konjušara. Ili da će se – molim ti se, Bože uskoro udati i otići daleko i od Helvotera i od njega. Bio je to redak sunčan dan u Lejk Distriktu, gde je razliku između oblaka i tla često teško zapaziti, ako je suditi po njihovoj vlažnosti. Pa ipak, ovog majskog popodneva bilo je toplo, dovoljno toplo da Džejmi pomisli kako će mu biti udobnije ako skine košulju. Bilo je dovoljno sigurno ovde gore u polju pošto nije mogao očekivati da će imati drugo društvo sem Bes i Blosom, dva troma tegleća konja koji su vukli valjak. Bilo je to veliko polje, a konji stari i dobro utrenirani za taj zadatak koji su voleli; njemu je ostajalo samo da povremeno trgne uzde da bi im njuške stajale pravo. Valjak je bio načinjen od drveta, a ne kao oni stari od kamena ili metala, i konstruisan tako da postoji prorez između dasaka da bi se unutrašnjost ispunila raspadajućim stajskim đubrivom, koje je pri okretanju valjka postojanim mlazom curilo napolje i praznilo tešku napravu. Džejmi je u potpunosti odobravao tu novotariju. Moraće Ijanu da ispriča za nju; da mu napravi nacrt. Cigani će doći uskoro; sve pomoćnice u kuhinji i konjušari pričaju o tome. Možda će naći vremena da napravi još jedan prilog pismu koje je neprestano dopisivao, tako da je novu partiju listova slao svaki put kada bi lutajuće kalajdžije ili Cigani došli na farmu. Isporuka bi mogla potrajati jedan mesec ili tri, ili šest, ali bi kad-tad paket stigao u Hajlends, prenošen od ruke do ruke sve do njegove sestre u Lalibrohu koja bi velikodušno platila kada ga primi. Odgovori iz Lalibroha stizali su istom anonimnom rutom – kako je on zatvorenik Krune, sve što primi ili pošalje, mora da pregleda lord Danseni. Osetio je trenutno uzbuđenje od pomisli na pismo, ali je pokušao da ga ublaži; možda neće biti ničega. „Ði!”, uzviknuo je, više reda radi. Bes i Blosom su mogle da vide sve bližu kamenu ogradu isto tako dobro kao i on i bile su savršeno svesne da je to tačka gde počinje mukotrpni zaokret. Bes je mahnula uvetom i frknula, a on se iscerio. „Aha, znam”, rekao joj je i blago povukao uzde. „Ali me plaćaju da to

govorim.” Tada su se konji našli na novoj stazi i nije ostalo ništa da se radi dok ne stignu do kola koja su stajala u dnu polja, puna đubriva za dopunjavanje valjka. Sunce mu je sada sijalo u lice pa je zažmurio, uživajući u osećaju topline po golim grudima i ramenima. Zvuk piskavog rzanja prenuo ga je iz snenosti četvrt sata kasnije. Otvorio je oči i video jahača kako stiže puteljkom od donje konjušnice, lepo uokviren između ušiju kobile Blosom. Žurno se uspravio i preko glave navukao košulju. „Nema potrebe da budeš čedan zbog mene, Makenzi.” Glas Dženive Danseni bio je piskav i pomalo bez daha kada je kobilu usporila u hod pored valjka. „Mmfm.” Obučena je u svoju najbolju odeću, video je, sa brošem od poludragog kamena na kragni, i rumenija nego što se može objasniti toplim vremenom. „Šta radiš?”, upitala je, nakon što su se neko vreme vrteli i koračali u tišini. „Razastirem govna, gospo”, precizno je odgovorio, ne gledajući u nju. „Oh.” Nastavila je da jaše još pola dužine staze pre nego što se usudila da nastavi razgovor. „Da li znaš da treba da se udam?” Znao je; sve sluge su to znale već mesec dana pošto je batler Ričards bio u biblioteci i posluživao kada je advokat iz Derventvotera došao da skicira bračni ugovor. Ledi Dženiva je obaveštena pre dva dana. Sudeći prema njenoj sluškinji Beti, vesti nisu naišle na dobar prijem. On se zadovoljio brundanjem, koje ništa nije reklo. „Za Elzmira”, rekla je. Rumenilo se pojačalo na obrazima i stisnula je usne. „Želim vam mnogo sreće, gospo.” Džejmi je kratko povukao uzde kada su stigli do kraja polja. Našao se van sedla i pre nego što je Bes zakoračila; nije imao volje da rasteže razgovor sa ledi Dženivom, čije je raspoloženje delovalo veoma opasno. „Sreće!”, uzviknula je. Njene krupne sive oči blesnule su i ona se iz navike šljepnula po butini. „Sreće! Udatoj za čoveka koji je dovoljno star da mi bude deda?” Džejmi se uzdržao od komentara da su perspektive za sreću erla od Elzmira nešto lošije od njenih. Umesto toga je promrmljao: „Izvin’te,

gospo”, i otišao pozadi da razveže valjak. Ona je sjahala i pošla za njim. „To je prljava rabota između mog oca i Elzmira! On me prodaje, eto šta je to. Mog oca nije ni malčice briga za mene, inače mi nikada ne bi našao takvog mladoženju! Mislite li da me je gadno iskoristio?” Naprotiv, Džejmi je smatrao da je lord Danseni najodaniji otac i da je verovatno našao najboljeg mogućeg mladoženju za razmaženu stariju ćerku. Eri od Elzmira jeste starac. Sve su šanse da će za svega nekoliko godina Dženiva ostati ekstremno bogata mlada udovica i kontesa pri tom. S druge strane, takva razmišljanja verovatno ne znače mnogo jogunastoj gospođici – tvrdoglavoj, razmaženoj kučki, ispravio se, gledajući napućene usne i besne oči od sedamnaest godina. „Siguran sam da vaš otac uvek radi ono što je najbolje za vas, gospo”, odgovorio je drveno. Zar ovaj đavolak neće da ode? Nije hteo. Lice joj je poprimilo osvajački izraz, a ona je prišla i stala tik uz njega, ometajući mu otvaranje odeljka za punjenje valjka. „Ali da me spoji sa tako sasušenim starcem?”, rekla je. „Sigurno je bezdušno od oca da mi pruži takvog stvora.” Stajala je na vrhovima prstiju i piljila u Džejmija. „Koliko si ti star, Makenzi?” Njegovo srce je zastalo na tren. „Mnogo, mnogo stariji od vas, moja gospo”, rekao je odlučno. „Izvinite me, gospo.” Izvukao se pored nje pazeći da je ne dodirne ako je to moguće i skočio u kola sa đubrivom, a tu je bio prilično siguran da ga ona neće pratiti. „Ali još nisi spreman da otegneš papke, zar ne, Makenzi?” Sada je bila ispred njega i zaklanjala je oči od sunca dok je piljila naviše. Vetar se pojačao i pramenovi kestenjaste kose su joj lepršali oko lica. „Da li si se ikada ženio, Makenzi?” Zaškrgutao je zubima jer je osećao poriv da lopatu balege istrese na kestenjastu glavu, ali je uspeo da ga prevlada pa je lopatu zario u gomilu uz škrto: „Jesam”, tonom koji nije trpeo dalje raspitivanje. Ledi Dženivu nije zanimala osetljivost drugih. „Dobro”, rekla je zadovoljno. „Onda ćeš znati šta da radiš.” „Da radim?” Zastao je usred tovarenja, stojeći jednom nogom na lopati. „U krevetu”, mirno je rekla. „Hoću da odeš u krevet sa mnom.”

U trenutku zabezeknutosti mogao je da misli jedino na komični prizor elegantne ledi Dženive sa suknjama podignutim preko lica, opruženu u kolima prilično punim balegom. Ispustio je lopatu. „Ovde?” – zakrkljao je. „Ne, budalo”, nestrpljivo je rekla. „U krevetu, pravom krevetu. U mojoj spavaćoj sobi.” „Izgubila si glavu”, hladno je rekao Džejmi dok je šok polako slabio. „Ili bih rekao da jesi kada bi imala šta da izgubiš.” Njeno lice je planulo, a oči su joj se skupile. „Kako se usuđuješ da mi se tako obraćaš!” „Kako se ti usuđuješ da se tako obraćaš meni?”, uzrujano je odgovorio Džejmi. „Devojčurak od plemenita roda da pravi nepristojne ponude muškarcu dvaput starijem od sebe? I to konjušaru u domaćinstvu njenog oca?”, dodao je, prisećajući se ko je. Obuzdao je dalje komentare, prisećajući se i da ova užasna devojka jeste ledi Dženiva i da on jeste konjušar njenog oca. „Izvinite me, gospo”, rekao je, obuzdavajući gnev uz dosta napora. „Sunce je vrlo vrelo danas, mislim da vam je to malo pomrsilo razum. Verujem da treba istog časa da se vratite kući i zatražite od sluškinje da vam stavi hladne obloge na glavu.” Ledi Dženiva je trupnula nogom u cipeli od marokena. „Razum mi nije pomršen nimalo!” Besno ga je gledala isturene brade. Brada joj je bila mala i šiljata, kao i zubi, pa je on pomislio kako sa tim izrazom rešenosti na licu veoma liči na svojeglavu lisicu, što i jeste. „Slušaj me”, rekla je. „Ne mogu da sprečim ovaj gnusni brak. Ali”, oklevala je, a zatim odlučno nastavila, „prokleta da sam ako ću podneti da svoje devičanstvo dam odvratnom, izopačenom starom monstrumu kao što je Elzmir!” Džejmi je rukom protrljao bradu. I nehotice, osetio je izvesno saosećanje prema njoj. Ali, proklet da je ako dozvoli ovoj beštiji u suknji da ga uvali u svoje nevolje. „U potpunosti osećam pitanje časti, gospo”, konačno je rekao, prilično ironično, „ali zaista ne mogu...” „Da, možeš.” Njen pogled je bio direktno upućen prednjoj strani njegovih prljavih pantalona. „Beti kaže da možeš.” Mučio se da nešto kaže, ali je u početku uspeo da ispusti samo neko

nerazumljivo krkljanje. Zatim je duboko udahnuo i kazao sa onoliko čvrstine koliko je uspeo da smogne: „Beti nema nikakvog osnova da izvlači zaključke o mojim kapacitetima. Ni ruku nisam spustio na tu devojku!” Dženiva se ushićeno nasmejala. „Znači, nisi je odveo u krevet? Ona je rekla da ti ne bi, ali sam mislila da možda samo pokušava da izbegne batine. To je dobro; ne mogu ni slučajno deliti muškarca sa svojom sluškinjom.” On je teško disao. Da je tresne lopatom po glavi ili da je zadavi, to nažalost nije dolazilo u obzir. Njegov zapaljeni temperament polako se smirivao. Ona je možda uvredljiva, ali u osnovi nema nikakvu moć. Teško bi ga mogla naterati da ode u njen krevet. „Dobar vam dan, moja gospo”, rekao je, što je učtivije mogao. Okrenuo joj je leđa i počeo da tovari đubrivo u šupljinu valjka. „Ako to ne učiniš”, rekla je slatkim glasom, „reći ću ocu da si mi se nepristojno nabacivao. A on će se pobrinuti da ti oderu kožu s leđa.” Nehotice je zgrbio leđa. Nemoguće je da ona zna. Dobro je pazio da košulju ne skida ni pred kim otkad je ovamo došao. Oprezno se okrenuo i zagledao u nju. U oku joj je bio trijumfalni sjaj. „Tvoj otac možda mene ne poznaje dobro”, rekao je, „ali tebe zna otkad si se rodila. Kaži mu, prokleta da si!” Ona se ukočila kao paun, lice joj je porumenelo od uzbuđenja. „Je l’ tako?”, viknula je. „Pa, pazi sad ovo, i proklet da si ti!” Posegla je pod haljinu kod svojih dojki, izvukla debelo pismo i počela njima da mu mlati ispred nosa. Strogi rukopis njegove sestre bio je toliko poznat da je i letimičan pogled bio dovoljan. „Daj mi to!” U trenu je skočio sa kola i pojurio za njom, ali ona je bila prebrza. Već se našla u sedlu pre nego što je mogao da je zgrabi, zatezala je uzde jednom rukom i podrugljivo mahala pismom u drugoj. „Želiš ga, zar ne?” „Da, želim ga! Daj mi ga!” Bio je toliko besan da bi je lako i povredio samo da je mogao da je se dočepa. Na nesreću, njena riđa kobila je osetila situaciju i uzmakla, frkćući i mlateći kopitima od nelagode. „Ne bih rekla.” Koketno ga je odmerila, a crvenilo joj je bledelo na licu. „Na kraju krajeva, meni je zapravo dužnost da ga predam svom ocu, zar ne? On stvarno treba da zna da njegove sluge vode tajnu prepisku, zar nije tako? Da li ti je Dženi dragana?” „Pročitala si moje pismo? Ti prljava kurvice!”

„Kakvo izražavanje”, rekla je, prekorno mašući pismom. „Moja je dužnost da pomognem svojim roditeljima time što ću ih upoznati kakve su užasne stvari njihove sluge namerile da učine, zar ne? A ja sam pokorna ćerka, zar ne, koja ovakav brak prihvata bez roptanja?” Naslonila se napred u sedlu, zadirkujući ga osmehom, i u novom naletu besa on je shvatio da ona veoma uživa u ovome. „Očekujem da će tata smatrati ovo vrlo zanimljivim za čitanje”, rekla je. „Posebno onaj deo o zlatu koje treba poslati Lohijelu u Francusku. Zar se još uvek ne smatra izdajom pružanje pomoći kraljevim neprijateljima? Cc-c”, rekla je, šeretski cokćući. „Baš pokvareno.” Pomislio je da bi mu moglo pozliti istog časa, od čistog užasa. Ima li ona najblažu predstavu koliko života leži u toj manikiranoj beloj šaci? Život njegove sestre, Ijana, njihovo šestoro dece, svih napoličara Lalibroha sa porodicama – možda čak i onih koji prenose poruke i novac između Škotske i Francuske omogućavajući neizvesnu egzistenciju jakobitskih izgnanika. Progutao je, jednom, a onda još jednom pre nego što je progovorio. „U redu”, rekao je. Sada je na njenom licu izbio prirodniji osmeh i shvatio je kako je ona veoma mlada. Aha, šta ćeš, ujed zmijice je podjednako otrovan kao i ujed odrasle zmije. „Nikom neću reći”, uveravala ga je, delujući iskreno. „Vratiću ti pismo posle toga i nikada neću reći šta je pisalo u njemu. Obećavam.” „Hvala ti.” Pokušao je da se pribere dovoljno da bi smislio razuman plan. Razuman? Da ode u kuću svog gospodara i njegovoj ćerki oduzme nevinost – na njen zahtev? Nikada nije čuo za nerazumnije perspektive. „U redu”, ponovio je. „Moramo da budemo oprezni.” U nekakvom prigušenom užasu, osetio je kako biva uvučen u ulogu njenog konspiratora. „Da. Ne brini, mogu da sredim da moja sluškinja bude poslata nekuda, a sluga pijanči; uvek zaspi pre deset sati.” „Onda sredi to”, rekao je dok mu se stomak skupljao. „Samo pazi da odabereš bezbedan dan.” „Bezbedan dan?” Lice joj je odavalo potpuno neshvatanje. „Negde u nedelji nakon što ti se završi ciklus”, neuvijeno je rekao. „Tada su manji izgledi da ostaneš trudna.” „Oh.” Na to je porumenela do ružičaste, ali ga je posmatrala sa novom

zainteresovanošću. Gledali su se u trenutku koji se otegao, iznenada povezani nečim u budućnosti. „Javiću ti”, konačno je kazala i okrenula konja, pa odgalopirala preko polja tako da su kobilina kopita razbacivala grudve sveže nabacanog đubriva. Psujući tečno u sebi, zavukao se pod red ariša. Nije bilo mnogo mesečine, što mu je došlo kao blagoslov. Šest metara otvorenog travnjaka da se pređe brzim trkom i naći će se u do kolena dubokim popinim kapicama i podubicama cvetnjaka. Pogledao je bok kuće koja se mračna i preteča nadnosila nad njim. Da, sveća gori u prozoru, kao što je rekla. Pa ipak, pažljivo je izbrojao prozore da proveri. Neka su mu nebesa na pomoći ako upadne u pogrešnu sobu. Neka su mu nebesa na pomoći i ako to bude ona prava, potišteno je pomislio i čvrsto stegnuo stabljiku velike sive puzavice, koja je prekrivala bližu stranu kuće. Lišće je zašuštalo kao uragan, a inače solidne grančice zaškripale su i povile se pod njegovom težinom. Nije ostalo ništa sem da se popne što brže može ili da se baci u noć ako se neki prozor iznenada otvori. Do malog balkona je stigao dahćući, sa srcem koje lupa ludim ritmom i okupan znojem, uprkos prohladnoj noći. Zastao je na trenutak, sam pod bledim prolećnim zvezdama, da uhvati dah. Taj dah je iskoristio da još jednom opsuje Dženivu Danseni, a zatim je otvorio njena vrata. Ona ga je čekala i očito je čula njegov dolazak duž bršljana. Ustala je sa sofe na kojoj je sedela i prišla mu podignute brade, smeđe kose raspuštene preko ramena. Nosila je belu spavaćicu od nekog providnog materijala, vezanu oko vrata svilenom mašnom. Ta odeća nije izgledala kao spavaćica čedne mlade dame i on je šokirano shvatio da nosi odeću spremljenu za prvu bračnu noć. „Došao si, znači.” Čuo je primesu trijumfa u njenom glasu, ali i malo podrhtavanje. Da li to znači da se nije uzdala u njega? „Nisam imao mnogo izbora”, kratko je odgovorio i okrenuo se da zatvori francuska vrata za sobom. „Hoćeš li malo vina?” Upinjući se da bude graciozna, prišla je stolu, na

kome se nalazio bokal sa dve čaše. Kako li je to uspela, čudio se. Pa ipak, čaša nečega neće biti zgoreg u ovakvoj situaciji. Klimnuo je glavom i uzeo punu čašu iz njenih ruku. Krišom ju je gledao dok je pijuckao. Spavaćica je vrlo malo skrivala njeno telo i dok mu je srce usporavalo iz panike od uspona, utvrdio je da je njegov prvi strah – da neće biti u stanju da ispoštuje svoj deo pogodbe – uminuo bez svesnog napora. Bila je sitne grade, sa uskim kukovima i malim dojkama, ali nesporno žena. Kada je završio, odložio je čašu. Nema svrhe odlagati, pomislio je. „Pismo?”, iznenada je upitao. „Kasnije”, odgovorila je stežući usne. „Sada ili odlazim.” I okrenuo se prema prozoru, kao da će ispuniti pretnju. „Stani!” Okrenuo se nazad, ali ju je odmeravao uz slabo prikriveno nestrpljenje. „Zar mi ne veruješ?”, kazala je, trudeći se da zvuči privlačno i šarmantno. „Ne”, otvoreno je rekao. Ona je delovala ljutito zbog toga i razdraženo je isturila donju usnu, ali je on samo nepomično gledao u nju preko ramena, i dalje okrenut prozoru. „Oh, u redu onda”, konačno je izgovorila i slegnula ramenima. Potražila je ispod veza u kutiji za šivenje, izvukla pismo i bacila ga na stalak za umivanje kraj njega. On ga je zgrabio i raširio stranice da se uveri. Osetio je nalet pomešanog besa i olakšanja od pogleda na oštećeni pečat i poznati Dženin rukopis, sitan i oštar. „Pa?” Dženivin glas mu je nestrpljivo prekinuo čitanje. „Spusti to i dođi ovamo, Džejmi. Ja sam spremna.” Sela je na krevet i šakama obuhvatila kolena. On se ukočio, pa joj uputio ledeni pogled preko stranica u rukama. „Nećeš me zvati tim imenom”, rekao je. Ona je podigla šiljatu bradu malo više i izdigla očupane obrve. „Zašto da ne? Tvoje je. I tvoja sestra te tako zove.” On je oklevao na tren, a potom polako spustio pismo u stranu, pa pognuo glavu ka učkuru pantalona. „Služiću ti pošteno”, rekao je gledajući u svoje zaposlene prste, „u ime

moje časti kao muškarca i tvoje kao žene. Ali”, podigao je glavu i skupio plave oči da bi je probušio pogledom, „pošto si me dovela u svoj krevet služeći se pretnjama mojoj porodici, neću da podnosim da me zoveš imenom koje su mi oni dali.” Stajao je nepokretno, pogleda fiksiranog na njene oči. Ona je konačno sasvim malo klimnula glavom i pogled oborila na njegove pantalone. Prstom je pratila njihov rub. „Kako da te zovem, onda?”, konačno je tiho upitala. „Ne mogu da te zovem Makenzi!” Uglovi usana su mu se malo podigli dok je gledao u nju. Izgledala je sitno, kao da se skupila u sebe sa rukama oko kolena i pognutom glavom. Uzdahnuo je. „Onda me zovi Aleks. I to mi je ime.” Klimnula je bez reci. Kosa joj je sa strana padala oko lica, ali je uspeo da vidi kratak blesak njenih očiju dok je virila iza nje. „To je u redu”, grubo je rekao. „Možeš da me posmatraš.” Pustio je da mu pantalone padnu, pa čarape smotao sa njima. Stresao je odeću i uredno je presavio preko stolice pre nego što je počeo da raskopčava košulju, svestan njenog netremičnog pogleda, i dalje stidljivog, ali sada direktnog. Iz nekakve pomisli na obzir, okrenuo se licem ka njoj pre nego što je skinuo košulju da je poštedi pogleda na njegova leđa. „Oh!” Usklik je bio tih, ali dovoljan da ga zaustavi. „Nešto nije u redu?”, upitao je. „Oh, ne... Hoću da kažem, samo nisam očekivala...” Kosa se opet zanjihala napred, ali ne pre nego što ju je odalo rumenilo na obrazima. „Nisi ranije videla golog muškarca?”, nagađao je. Sjajna smeđa kosa se njihala napred i nazad. „Neee”, rekla je nesigurno, „jesam, samo... to nije bilo...” „Pa, obično i nije”, rekao je prozaično, sedajući na krevet kraj nje. „Ah ako neko hoće da vodi ljubav, mora tako biti, razumeš.” „Razumem”, rekla je, ali je i dalje zvučala nesigurno. On je pokušao da se nasmeši da bi je obodrio. „Ne brini. Neće više narastati. I neće ti ničim nauditi, ako hoćeš da ga dodirneš.” Bar se nadao da neće. To što je go tako blizu napola obučene devojke pravilo je strašne probleme njegovoj moći samokontrole. Njegova izdajnička, uskraćena anatomija nije nimalo marila što je ona sebična, ucenjivačka kurvica. Zato je možda bila sreća što je odbila ponudu i malo

ustuknula prema zidu, mada pogled nije skidala sa njega. On je sumnjičavo protrljao bradu. „Koliko ti... Hoću da kažem, imaš li ikakvu predstavu kako se to radi?” Pogled joj je bio bistar i naivan, ali su joj obrazi plamteli. „Pa, isto kao i konji, pretpostavljam?” On je klimnuo, ali je osetio oštar bol od prisećanja na svoju prvu bračnu noć, kada je i on očekivao da je to kao kod konja. „Nešto slično”, rekao je i pročistio grlo. „Istina, sporije. Nežnije”, dodao je, videvši njen prestrašen pogled. „Oh. Dobro. Dojilja i služavke su pričale priče o... muškarcima i, hm, venčavanju i svemu ostalom... to je zvučalo zastrašujuće.” S mukom je progutala. „H-hoće li mnogo boleti?” Iznenada je podigla glavu i pogledala ga u oči. „Ne smeta mi ako je tako”, odvažno je rekla, „samo bih htela da znam šta da očekujem.” On je naglo osetio izvesne simpatije prema njoj. Može ona biti razmažena, sebična i nepromišljena, ali bar ima izvesnog karaktera u njoj. U njegovim očima, hrabrost nije nevažna vrlina. „Mislim da neće”, kazao je. „Neću žuriti da bi ti bila spremna”, ako možeš da ne žuriš, dodao je njegov mozak, „mislim da neće biti gore nego kad se uštineš.” Pružio je ruku i uštinuo je po nadlaktici. Ona je odskočila i protrljala to mesto, ali se osmehnula. „To mogu da podnesem.” „A tako je samo prvi put”, uveravao ju je. „Sledeći put će biti bolje.” Ona je klimnula, na trenutak oklevala, a zatim neodlučno pošla prstom ka njemu. „Mogu li da te dodirnem?” Ovog puta se on zaista nasmejao, mada je brzo zagušio taj zvuk. „Mislim da ćete morati, gospo, ako treba da učinim ono što ste zatražili.” Ona je polako šakom prešla duž njegove ruke, tako nežno da je dodir golicao i njegova koža se u odgovor naježila. Stičući pouzdanje, dopustila je ruci da kruži oko njegove podlaktice, da oseti njen obim. „Ti si prilično... krupan.” On se nasmešio, ali se nije ni pomerio, dopuštajući joj da istražuje njegovo telo natenane ako joj je tako volja. Osetio je kako mu se mišići stomaka stežu kada je počela da mu miluje butinu, pa se neodlučno usudila po krivini guza. Njeni prsti su se približili izukrštanoj, kvrgavoj liniji ožiljka duž cele njegove leve butine, ali su tu

stali. „To je u redu”, uveravao ju je. „To me više ne boli.” Ona nije odgovorila, samo je prevukla dva prsta polako duž ožiljka ne pritiskajući nimalo. Znatiželjne šake su se osmelile i prešle zaobljene krivine njegovih ramena, kliznule niz leđa – i ukopale se u mestu. On je zažmurio i čekao, prateći njene pokrete premeštanjem na madracu. Ona se premestila iza njega i ćutala. Zatim je drhtavo uzdahnula i ruke su ga dodirnule opet, nežne na njegovim unakaženim leđima. „I nisi se plašio kada sam rekla da ću urediti da te bičuju?” Glas joj je bio neobično hrapav, ali je on ostao nepomičan, sklopljenih očiju. „Ne”, rekao je. „Više me ništa ne plaši.” Zapravo, počinjao je da se plaši da neće moći da drži ruke podalje od nje, ili da prema njoj pokaže potrebnu nežnost kada za to dođe čas. Testisi su mu brideli od žudnje i osećao je puls kako mu bije u slepoočnicama. Ona je ustala iz kreveta i stala pred njega. On je ustao naglo i prepao je tako da se odmakla za korak, ali je pružio ruke i položio ih na njena ramena. „Mogu li ja da dodirnem vas, gospo?” Reči su bile zadirkujuće, ali dodir nije. Klimnula je glavom, nesposobna da govori i on ju je obgrlio. Držao ju je uz svoje grudi, ne pomerajući se dok joj se dah nije usporio. Bio je svestan izuzetne mešavine osećanja. Nikada u životu nije držao u naručju ženu ne osećajući nikakvu ljubav, ali nikakve ljubavi nije bilo u ovom susretu, niti bi je moglo biti, za njeno dobro. Bilo je izvesne nežnosti zbog njene mladosti i sažaljenja prema njenoj situaciji. Besa, zato što ga je izmanipulisala, i straha zbog razmera zločina koji će upravo izvršiti. Ali je svime time dominirala užasna požuda, žudnja koja mu je grčila organe i postiđivala ga zbog njegove muškosti iako je priznavala njenu moć. Mrzeći sebe, spustio je glavu i šakama obuhvatio njeno lice. Poljubio ju je nežno, kratko, a zatim malo duže. Ona je drhtala uz njega kada joj je razvezao spavaćicu i svukao joj je preko ramena. Podigao ju je i položio na krevet. Legao je pored nje i zagrlio je jednom rukom dok je druga milovala njene dojke, prvo jednu pa drugu, obuhvatajući svaku tako da je osetila njihovu težinu i toplinu kao i on. „Muškarac treba da oda počast tvom telu”, tiho je rekao dok je pravio male kružne pokrete od kojih su se bradavice podigle. „Jer si divna i to

zaslužuješ.” Ona je vazduh ispustila u malom uzdahu, a onda se opustila pod njegovim dodirom. On nije žurio, krećući se onoliko sporo koliko je uspevao sebe da natera, milujući i ljubeći, dodirujući je po celom telu. Ova devojka mu se ne dopada, ne želi da bude ovde, ne želi da radi ovo, ali – prošlo je više od tri godine otkad je dodirnuo žensko telo. Pokušao je da odredi kada bi ona mogla biti najspremnija, ali kako, pobogu, to da zna? Zarumenela se i disala je isprekidano, ali je samo ležala tamo, kao izloženi komad porcelana. Prokleta da je devojka, zar ne može ničim ni da mu nagovesti? Drhtavom rukom je zagladio svoju kosu, pokušavajući da obuzda nalet konfuznih emocija koje su pulsirale kroz njega pri svakom otkucaju srca. Bio je ljut, uplašen i veoma uzbuđen, a sva ta osećanja sada mu nisu mnogo koristila. Zažmurio je i duboko disao, upinjući se da se smiri, nastojeći da bude nežan. Ne, naravno da mu ona ne može pokazati. Ona nikada ranije nije dotakla muškarca. Pošto ga je prinudila da se nađe ovde, ona mu je poverila prokleto neželjeno poverenje i celu stvar prepustila njemu! Dodirnuo je devojku, nežno, mazeći je između butina. Ona ih nije razdvojila, ali se nije ni opirala. Pomalo je bila vlažna tamo. Možda je sada pravi čas? „U redu”, promrmljao joj je. „Miruj sad, mo cridhe.” Mrmljajući nešto za šta se nadao da deluje umirujuće, popeo se na nju i kolenom joj razdvojio noge. Osetio je njen mali trzaj kada ju je toplina njegovog tela pokrila, od dodira njegovog penisa, pa je upleo ruke u njenu kosu da je primiri i dalje tiho mrmljajući na gelskom. Nejasno je pomislio da je dobro što govori na gelskom, pošto više nije obraćao pažnju na ono što govori. Njene male, čvrste dojke bockale su ga u grudi. „Mo nighean”, mrmljao je. „Sačekaj malo”, rekla je Dženiva. „Mislim da možda...” Osećao je vrtoglavicu od napora da se kontroliše, ali je to učinio polako, zalazeći svega dva-tri centimetra. „Ooh!”, rekla je Dženiva. Oči su joj se raširile. „Uh”, kazao je i gurnuo još malo. „Prekini! Preveliki je! Izvadi ga!” Uspaničena, Dženiva je mlatila pod njim. Pritisnute njegovim grudima, dojke su joj podrhtavale i trljale se o

njega, tako da su i njegove bradavice poskočile od naglog uzbuđenja. Njen napor je na silu ostvario ono što je on pokušavao da ostvari nežnošću. Napola omamljen, borio se da je zadrži pod sobom, luđački tražeći šta da kaže da bi je umirio. „Ali...”, rekao je. „Prekini!” „Ja...” „Vadi ga!”, vrisnula je. Poklopio joj je šakom usta i rekao jedinu koherentnu stvar koju je mogao da smisli. „Ne”, bespogovorno je rekao i zario dublje. Ono što bi mogao biti vrisak kroz njegove prste je izašlo kao prigušeno: „Jip!” Dženivine oči bile su ogromne i zaobljene, ali suve. Kad ide june, nek ide i uže. Ta izreka mu je apsurdno prošla kroz glavu, a iza nje nije ostajalo ništa sem neke zbrke nerazgovetnih upozorenja i izraženog osećanja užasne hitnosti. U ovom času je postojala samo jedna stvar koju je mogao da uradi i on ju je uradio, njegovo telo je nemilosrdno uzurpiralo kontrolu dok se kretalo u ritmu neumoljivog paganskog uživanja. Bilo je potrebno svega nekoliko naleta pre nego što ga je talas zahvatio, pokuljao duž njegove kičme i izbio kao talas koji bije o stene, odnoseći i poslednje krhotine svesnih misli koje su se, poput prilepaka, držale za ostatke razuma. Došao je sebi trenutak kasnije, ležeći na boku uz zvuk sopstvenih otkucaja srca, bučnim i sporim u ušima. Malo je otvorio jedno oko i video svetlucanje ružičaste kože na svetlu lampe. Moraće da pogleda da li ju je mnogo povredio, ali boga mu, ne baš ovog časa. Zatvorio je oko i samo disao. „Šta... o čemu razmišljaš?” Glas je zvučao neodlučno i pomalo uzdrmano, ali ne histerično. Suviše uzdrman da zapazi apsurdnost tog pitanja, odgovorio je iskreno. „Pitao sam se zašto, do boga miloga, muškarci žele da povale device.” Usledio je dug trenutak tišine, a zatim treperavi udah. „Izvini”, rekla je slabašnim glasom. „Nisam znala da će to i tebe povrediti.” On je iskolačio oči od zaprepašćenja, pa se izdigao na lakat i zatekao je kako ga gleda kao preplašeno lane. Lice joj je bilo bledo i oblizivala je suve

usne. „Mene da povredi?”, rekao je ne prikrivajući zapanjenost. „Nije to povredilo mene” „Ali”, namrštila se i pogledom polako prešla duž njegovog tela, „mislila sam da to boli i tebe. Lice ti je imalo neki užasan izraz, kao da te užasno boli i ti... stenjao si kao...” „Aha, tako je”, žurno ju je prekinuo pre nego što kaže još nešto ne baš pohvalno o njegovom ponašanju. „Nisam mislio... hoću da kažem... tako se prosto muškarci ponašaju kada... to rade”, neprikladno je dodao. Njen šok je bledeo u radoznalost. „Da li se svi muškarci tako ponašaju kada... rade to?” „Otkud ja...?”, iznervirano je počeo, a onda se zaustavio i stresao, shvatajući da zapravo zna odgovor na to pitanje. „Aha, tako je”, kratko je rekao. Izdigao se da sedne, pa sklonio kosu sa čela. „Muškarci su odvratne, užasne zveri, baš kao što ti je dojilja rekla. Da li sam te gadno povredio?” „Ne bih rekla”, odgovorila je sumnjičavo. Probe radi je pomerila noge. „Jeste bolelo, samo na trenutak, kao što si i rekao, ali sada nije tako loše.” Uzdahnuo je od olakšanja kada je video da krvava fleka na peškiru nije velika i da je izgleda ništa ne boli. Ona je neodlučno zavukla ruku među butine i na licu joj se pokazalo gađenje. „Ooh!”, rekla je. „Baš je gadno i lepljivo!” Krv mu je navrla u lice od mešavine besa i postiđenosti. „Evo”, promrmljao je i dohvatio krpu sa stalka. Ona je nije uzela, već je raširila noge i malo izvila leđa, očigledno očekujući od njega da sredi nered. Njega je strašno vuklo da joj krpu zabije u grlo, ali ga je kratak pogled ka stalku i pismu na njemu zaustavio. Ovo je pogodba, u krajnjoj liniji, a ona je ispunila svoj deo. Namrgođeno je navlažio krpu i počeo da je briše, ali je uvideo da je poverenje sa kojim mu se predala nekako čudno dirljivo. Obavio je zadatak prilično nežno, a na kraju je čak uhvatio sebe kako spušta lagan poljubac na njen stomak. „Eto.” „Hvala ti”, rekla je. Pomerala je usne kao da ih isprobava, pa pružila ruku da ga dodirne. On se nije pomerio, puštajući njene prste da mu klize niz grudi i igraju se sa ulegnućem pupka. Lagani dodir je neodlučno

prestao. „Rekao si... da će biti bolje sledeći put”, prošaputala je. On je zažmurio i duboko udahnuo. Još mnogo vremena je ostalo do jutra. „Očekujem da hoće”, kazao je i ponovo se ispružio kraj nje. „Ovaj – hm, Alekse?” Osećao se kao drogiran i odgovor je predstavljao napor. „Gospo?” Zagrlila ga je i on je njenu glavu smestio na krivinu svog ramena, osećajući topli dah na grudima. „Volim te, Alekse.” Uz dosta napora se razbudio dovoljno da je odmakne od sebe, držeći je za ramena i gledajući u sive oči, meke kao u srne. „Ne”, rekao je, mada nežno, odmahujući glavom. „To je treće pravilo. Ne možeš imati više od jedne noći. Ne možeš me zvati po imenu. I ne možeš da me voliš.” Sive oči su se malo ovlažile. „Ali ako ne mogu tome da se oduprem?” „To što osećaš sada nije ljubav.” Nadao se da je u pravu, zbog sebe koliko i zbog nje. „To je samo osećanje koje sam pobudio u tvom telu. Ono je snažno i lepo, ali nije isto što i ljubav.” „U čemu je razlika?” On je snažno protrljao lice. Ona mu dođe kao neki filozof, kiselo je pomislio. Duboko je udahnuo i ispustio dah pre nego što joj je odgovorio. „Pa, ljubav je samo za jednu osobu. Ono što osećaš prema meni – to možeš imati sa svakim muškarcem, to nije nešto naročito.” Samo jednu osobu. Odlučno je odgurnuo pomisao na Kler i klonulo se opet bacio na posao. Snažno se prizemljio u cvetnjak, ne brinući što je polomio nekoliko malih nežnih biljaka. Drhtao je. Ovaj sat pred svitanje ne samo da je najtamniji, već je i najhladniji i njegovo telo je oštro protestovalo što se od njega zahtevalo da ustane iz toplog, mekog gnezda i zaputi se u ledeni mrak, od studeni zaštićeno samo tankom košuljom i pantalonama. Prisetio se vrele, ružičaste krivine obraza koji se sagnuo da poljubi pred odlazak. Zapamtio je njene krivine, tople u njegovim rukama, savijajući

prste od prisećanja čak i dok je grabio po mraku tražeći tamniju crtu kamenog zida koji opasuje štale. Onako iscrpljenom, predstavljalo mu je veliki napor da se podigne i preskoči ga, ali nije smeo da rizikuje da kapija zaškripi i probudi Hjuza, glavnog konjušara. Napipavao je svoj put po dvorištu prepunom kola i denjaka spremnih za putovanje ledi Dženive u dom njenog novog gospodara, nakon venčanja sledećeg četvrtka. Konačno je otvorio vrata štale i našao put uz merdevine do svog mesta na tavanu. Legao je u ledenu slamu i jedino ćebe navukao preko sebe, osećajući se sasvim ispražnjeno.

15

Nesrećni slučaj Helvoter Januar 1758.

S

asvim prikladno, vreme je bilo mračno i olujno kada su vesti stigle u Helvoter. Popodnevno vežbanje je otkazano usled jakih padavina i konji su udobno smešteni u štale. Jednostavni, mirni zvuci žvakanja i frktanja dizali su se ka tavanu, na kome se Džejmi Frejzer opružio u udobnom, senom postavljenom gnezdu, sa otvorenom knjigom oslonjenom na grudi. To je bila jedna od nekoliko koje je pozajmio od upravnika imanja gospodina Grivsa i utvrdio je da ga zaokuplja, uprkos teškoćama čitanja pri slabom svetlu koje je dopiralo kroz male proreze ispod krovnih greda. Moje usne, koje sam isturila pred njega da ne bi mogao da izbegne da ih poljubi, zaustavile su ga, uspalile i okuražile: i sada, kada sam dobacila pogled ka njegovoj odeći gde pokriva ključni objekat užitka, jednostavno sam otkrila tamo nabreknuće i metež; a pošto sam i sama odmakla previše da bih se lako zaustavila, i više nisam bila u stanju da se obuzdam niti da čekam sporo napredovanje njegove naivne stidljivosti, spustila sam ruku na njegovu butinu, na onu na kojoj sam mogla i da vidim i da osetim čvrst objekat sputan njegovim pantalonama, a kome moji prsti nisu mogli napipati kraj. „Oh, je l’ tako?”, skeptično je promrmljao Džejmi. Podigao je obrve i premestio se na senu. Bio je svestan da postoje ovakve knjige, naravno, ali – pošto je u Lalibrohu Dženi poručivala štivo za čitanje – nije lično ranije naleteo na takvu. Tip mentalnog angažovanja koji se tražio bio je nešto drugačiji od onog kakav su zahtevale knjige gospođe Defoa i Fildinga, ali mu raznolikost nije bila odbojna.

Njegova golema veličina me je naterala da se opet štrecnem; a ipak nisam mogla da odolim užitku već sam se usudila da osetim toliku dužinu, toliku širinu uzbuđene slonovače! Savršeno dobro modelirana i obrađena, ponosna krutost koja mu je zategla kožu, čija su se glatkoća i somotska mekoća mogle porediti sa najdelikatnijima kod našeg pola i čija je izuzetna belina bila istaknuta kovrdžama crnih dlaka oko njegovog korena; zatim široka i plavičasto prošarana glava i plave serpentine njegovih vena, sveukupno su pružale sliku najlepše kombinacije oblika i boja koju priroda može da pruži. Ukratko, tamo je stajao objekat užasa i užitka! Džejmi je pogledao svoje genitalije i frknuo na ovo, ali je okrenuo stranicu, a udar groma napolju nije zaslužio više od tračka njegove pažnje. Toliko je bio unet da isprva nije čuo zvuke dole, zvuke glasova utopljene u bučnom dobovanju kiše po daskama metar iznad njegove glave. „Makenzi!” Ponovljeno dozivanje odozdo konačno mu je doprlo do svesti, pa se žurno prevrnuo da ustane i popravi odeću dok je odlazio prema merdevinama. „Da?” Provirio je preko ruba platforme i ugledao Hjuza, koji je upravo zinuo da ga još jednom pozove. „Oh, tu li si.” Hjuz je zatvorio usta i pozvao ga jednom kvrgavom rukom, štrecajući se pri tom. Hjuz je gadno patio od reume po vlažnom vremenu; oluje je pokušavao da prebrodi u sobici pored prostorije sa konjskom opremom, gde mu je bio krevet i vrč grubo destilovanog brendija. Njegova aroma mogla se osetiti i na gornjoj platformi, a postajala je znatno snažnija kako se Džejmi spuštao niz merdevine. „Pomoći ćeš kočijašu da odveze lorda Dansenija i ledi Izobel u Elzmir”, rekao mu je Hjuz istog časa kada je stao na podne daske štale. Starac se opasno njihao, štucajući tiho za sebe. „Sada? Jesi li lud, čoveče? Ili samo pijan?” Pogledao je otvorenu gornju polovinu vrata iza Hjuza, koja je izgledala kao da je sačinjava neprekidna površina vode koja teče. Taman je to video, a nebo iza se obasjalo iznenadnim bleskom munje, koja je naglo istakla reljef planine. Podjednako naglo je i nestala, ostavljajući tu sliku urezanu u njegove mrežnjače. Otresao je glavom da otrese tu sliku i spazio je Džefriza, kočijaša, kako dolazi preko dvorišta glave pognute od siline vetra i vode, sa ogrtačem čvrsto stegnutim uz telo. Znači to nije samo Hjuzova pijana

fantazija. „Džefrizu treba pomoć oko konja!” Hjuz je bio prinuđen da se unese i viče da bi se čuo preko buke oluje. Miris jakog alkohola bio je zapanjujući na malom rastojanju. „Aha, ali zašto? Zašto mora lord Danseni – ah, prokletstvo!” Oči glavnog konjušara bile su podlivene krvlju i zamućene; očito se od njega ne može očekivati zdrava logika. Zgađen, Džejmi se progurao pored čoveka i popeo uz merdevine grabeći po dve prečke odjednom. Jedan trenutak da omota svoj ogrtač, jedan trenutak da knjigu koju je čitao gurne pod seno – štalski momci nisu mnogo poštovali nečije vlasništvo – i opet je išao niz merdevine, pa napolje u urlajuću oluju. Bilo je to pakleno putovanje. Vetar je zavijao na prevoju i udarao u nezgrapnu kočiju preteći da će je prevrnuti svakog časa. Pošto je sedeo napolju kraj Džefriza, ogrtač je bio mala zaštita od snažnog vetra; još manje je pomagao kada bi bio prinuđen da siđe – a to se dešavalo svakih nekoliko minuta, izgleda – i poturi rame točku da bi jadnu skalameriju oslobodio iz snažnog stiska blata. Pa ipak, gotovo da nije primećivao fizičku neudobnost tog putovanja, onako preokupiran razmišljanjem o njegovim mogućim razlozima. Nije mnogo toga bilo tako hitno da bi starog čoveka kakav je lord Danseni nateralo da izađe iz kuće, a kamoli da krene izrovanim putem do Elzmira. Nekakva vest je stigla iz Elzmira i mogla se ticati samo ledi Dženive ili njenog deteta. Kada je iz govorkanja posluge čuo da ledi Dženiva treba da se porodi u januaru, brzo je sračunao unazad i ponovo opsovao Dženivu Danseni, a zatim brzo izgovorio molitvu za bezbedan porođaj. Od tada, trudio se iz sve snage da ne misli o tome. Sa njom je bio svega tri dana pre njenog venčanja; nije mogao da bude siguran. Nedelju dana ranije, ledi Danseni je otišla u Elzmir da bi bila sa svojom ćerkom. Od tada, svakodnevno je kući slala glasnike da bi doneli desetinu stvari koje je zaboravila i koje mora da ima istog časa, a svaki od njih je odmah po dolasku u Helvoter izveštavao: „Još nema novosti.” Sada ima novosti i očito nisu dobre. Prolazeći ponovo ka prednjem kraju kočije posle najnovije bitke sa

blatom, ugledao je lice ledi Izobel kako viri kroz providnu ploču, koja je pokrivala prozor. „Oh, Makenzi!”, rekla je, lica izobličenog od straha i uznemirenosti. „Molim te, da li je ostalo još mnogo?” On se nagnuo bliže da joj viče u uvo, preko grgoljenja i hučanja vode koja se slivala sa obe strane druma. „Džefriz kaže da je ostalo još sedam kilometara, gospo! Dva sata, možda.” Ako se prokleta kočija, koja se zaputila u pakao, ne prevrne i ne odnese zlosrećne putnike sa mosta Ešnes u Votendlat Tarn, dodao je nemo za sebe. Izobel je zahvalno klimnula i spustila prozor, ali ne pre nego što je spazio vlagu po njenim obrazima, izazvanu suzama koliko i kišom. Guja teskobe koja mu se obmotala oko srca sada je kliznula niže da mu se sklupča u stomak. Prošlo je gotovo tri sata kada se kočija konačno ukotrljala u dvorište Elzmira. Lord Danseni je bez oklevanja sišao, jedva zastajući da svojoj mlađoj ćerki ponudi ruku, pa požurio u kuću. Trebalo im je još sat vremena da ispregnu i istrljaju konje, speru zalepljeno blato sa točkova kočije i sve odlože u štalu Elzmira. Obamrli od hladnoće, umora i gladi, on i Džefriz su potražili sklonište i hranu u kuhinji Elzmira. „Jadničci, sasvim ste poplaveli od zime”, primetila je kuvarica. „Sed’te ovde i začas ću vam dati nešto toplo da prezalogajite.” Žena oštrih crta lica imala je sitnu figuru koja je skrivala njenu veštinu, jer je nekoliko minuta kasnije ogroman, ukusni omlet stavljen pred njih, garniran izdašnim količinama hleba i putera i teglicom džema. „Fino, stvarno fino”, ocenio je Džefriz, gledajući u ponuđenu hranu. Namignuo je kuvarici. „Mada bi još lakše išlo sa kapljicom nečega da utaba put, eh? Izgledaš kao da si od onih koji bi se sažalili na dvojicu smrznutih momaka, zar ne, draga moja?” Da li zbog Irčevog ubeđivanja ili zbog pogleda na njihovu odeću koja se cedila i pušila, argument je ostvario efekat i boca brendija za kuvanje stvorila se pored mlina za biber. Džefriz je nasuo dobru dozu i ispio je bez oklevanja, mljackajući usnama. „Ah, sad je već bolje! Evo, momče.” Pružio je flašu Džejmiju, a onda udobno zaseo da pojede nešto toplo i ćaska sa sluškinjama. „Pa, onda, šta se ovde zbiva? Da li se rodila ta beba?”

„Oh, jeste, sinoć!”, nestrpljivo je odgovorila kuhinjska sluškinja. „Bile smo budne cele noći pošto je doktor došao i tražio čiste čaršave i peškire i cela kuća je bila prava gungula. A beba je najmanji deo nje!” „Eh, sad”, upala je kuvarica, prekorno se mršteći. „Ima previše posla da bi stajalo i ogovaralo. Diž’ se, Meri En – idi u radnu sobu i vidi da li lord hoće da se sad nešto posluži.” Džejmi je, čisteći tanjir komadom hleba, zapazio da je sluškinja otišla žurnim korakom nimalo postiđena ovim prekorom, iz čega je zaključio da se verovatno u radnoj sobi zbiva nešto veoma značajno. Pošto je tako stekla nepodeljenu pažnju svoje publike, kuvarica je dozvolila da je ubede da razglasi govorkanja posle samo simboličnog nećkanja. „Pa, ovo je počelo pre nekoliko meseci, kada je počelo da se vidi na ledi Dženivi, jadnica mala. Lord je prema njoj bio mekši od hleba, sve od venčanja nije mogao da učini dovoljno za nju, šta god je poželela, poručivano je iz Londona, večito ju je pitao da li joj je dovoljno toplo i šta bi htela da jede – lord je baš preterivo s pažnjom. Ali onda, kad je sazno da je trudna!” Kuvarica je zastala da bi se značajno namrštila. Džejmi je očajnički želeo da sazna za dete; šta je i kako je cela stvar prošla. Istina, izgledalo je da ni na koji način ne može da požuri ženu, pa je izrazom lica pokušao da se pokaže veoma zainteresovanim, naginjući se napred da je podstakne. „Ma idi, koliko vike i kakva je dreka nastala!”, kazala je kuvarica podižući ruke da bi ilustrovala zaprepašćenje, „on se drao, a ona plakala, i oboje su besno koračali tamo i vamo, treskali vratima i on ju je častio raznim rečima koje ne pristoje ni štali – baš tako sam rekla Meri En, kada mi je ona kazala...” „Znači, lord nije bio zadovoljan detetom?”, upao je Džejmi. Omlet mu se skupio u tvrdu grudvu negde ispod grudne kosti. Popio je još jedan gutljaj brendija u nadi da će je pomeriti. Kuvarica mu je uputila bistar pogled očima nalik ptičjim, podižući obrvu da pohvali njegovu inteligenciju. „Pa, čovek bi pomislio da će biti, zar ne? Ali nije! Daleko od toga”, dodala je naglašavajući. „A što nije?”, upitao je Džefriz, samo blago zainteresovan. „On je reko”, kazala je kuvarica utišavajući glas iz strahopoštovanja zbog skandaloznosti te informacije, „da dete nije njegovo!” Džefriz, koji je već dobro poodmakao sa drugom čašom, prezrivo je

frknuo jer ga je ovo zabavljalo. „Stari jarac sa mladom devojkom? To već smatram prilično verovatnim, ali kako uopšte lord zasigurno zna čije je seme bilo? Mož’ biti njegovo kol’ko i ma čije drugo, zar ne, i mož’ se pouzdati samo u reč mlade ledi, eh?” Kuvaričina usta su se zategla u upadljiv, maliciozni osmeh. „Oh, ne kažem da bi mogo znati čije jeste, tačno – ali postoji samo jedan siguran način da zna da nije njegovo, zar ne?” Džefriz je zurio u kuvaricu klateći se na stolici. „Šta?”, rekao je. „‘Oćeš da mi kažeš da lord nije u stanju?” Široki osmeh od te sočne pomisli ozario je vetrom išibano lice. Džejmi je osetio kako se omlet diže, pa je žurno popio još brendija. „Pa, ne mogu da kažem da sam sigurna.” Kuvaričine usne su se usiljeno ispravile u crtu, a zatim se razdvojile da bi dodala: „Mada sobarica kaže da je čaršav koji je skinula sa bračne postelje bio beo kao i kad je stavljen, tek da se zna.” To je bilo previše. Prekidajući Džefrizov zadovoljni kikot, Džejmi je tresnuo čašom i direktno upitao: „Da li je dete preživelo?” Kuvarica i Džefriz su se oboje zapanjeno zagledali u njega, ali je posle trenutnog šoka kuvarica klimnula glavom. „Oh, jeste, nema sumnje. Zgodan i zdrav mali momak, takav je il’ sam bar tako čula. Mislila sam da već znate. Njegova majka je umrla.” Ta neuvijena tvrdnja donela je muk u kuhinju. Čak je i Džefriz zaćutao na trenutak, otrežnjen smrću. Zatim se brzo prekrstio i promrmljao: „Bog neka da pokoj njenoj duši”, a potom iskapio svoj brendi. Džejmi je osećao kako mu grlo gori, mada nije znao da li od brendija ili od suza. Šok i žaljenje gušili su ga kao klupko prediva zaglavljeno u ždrelu, tako da je jedva uspeo da prokrklja: „Kada?” „Jutros”, rekla je kuvarica tužno mlateći glavom. „Baš pred podne, jadnica. Neko vreme su mislili da će joj biti dobro. Nakon što se beba rodila, Meri En kaže da je sedela, držala majušnog stvora i smejala se.” Teško je uzdahnula od pomisli na to. „Ali je onda oko svitanja počela opet gadno da krvari. Pozvali su doktora da se vrati i on je stigao što je brže mogao, ali...” Treskanje vrata ju je prekinulo. Bila je to Meri En, razrogačenih očiju, zadihana od uzbuđenja i napora. „Vaš gospodar vas traži!”, istrtljala je šarajući pogledom između Džejmija i kočijaša. „Obojicu i to smesta, i oh, ser”, progutala je knedlu

klimajući glavom ka Džefrizu, „za ime boga, kaže da ponesete svoje pištolje!” Kočijaš je razmenio užasnuti pogled sa Džejmijem, a zatim skočio na noge i odjurio u pravcu štale. Kao i većina kočijaša, nosio je par napunjenih pištolja ispod sedišta zbog mogućnosti napada drumskih razbojnika. Džefrizu će trebati nekoliko minuta da nađe oružje, a još i više ako bude proveravao da li je punjenju naudilo nevreme. Džejmi je ustao i uznemirenu sluškinju uhvatio za ruku. „Odvedi me u radnu sobu”, rekao je. „Smesta!” Zvuk povišenih glasova ga je sam vodio tamo od časa kada je stigao do vrha stepeništa. Nehajno se progurao pored Meri En, pa zastao na tren pred vratima, pitajući se da li da uđe odmah ili da sačeka Džefriza. „I vi možete da budete toliko bezočni da napravite takve optužbe!”, govorio je Danseni, a starački glas se tresao od besa i patnje. „A moje jagnješce se nije ni ohladilo u svom krevetu! Nitkove jedan, kukavice! Neću podneti da dete ostane makar još jednu noć pod vašim krovom!” „Malo kopile ostaje ovde!” Elzmirov glas je hrapavo strugao. Bilo bi očigledno i mnogo neiskusnijem posmatraču da je lord dosta popio. „Čak i takvo kopile, on je moj naslednik i ostaje sa mnom! On je kupljen i plaćen, i mada mu je mati bila kurva, bar mi je podarila dečaka.” „Proklet da si!” Dansenijev glas je postao toliko piskav da je više ličio na cičanje, ali je uvređenost u njemu bila sasvim jasna. „Kupljen? Vi – vi – vi se usuđujete da sugerišete...” „Ja ne sugerišem.” Elzmirov glas je još uvek bio hrapav, ali bolje kontrolisan. „Prodao si mi svoju ćerku – mada si znao da je to prevara, mogu da dodam”, zajedljivo je rekao promukli glas. „Platio sam trideset hiljada funti za devicu iz dobre kuće. Prvi uslov nije bio ispunjen, a prilično sumnjam i za onaj drugi.” Kroz vrata je stigao zvuk sipanja tečnosti, a zatim i povlačenja stakla po drvenoj površini stola. „Hteo bih da ukažem da ste već previše popili, ser”, kazao je Danseni. Glas mu je drhtao od očitog napora da vlada svojim emocijama. „Odvratne klevete koje ste bacili na čistotu moje ćerke mogu pripisati samo vašem očiglednom pijanstvu. A pošto je tako, uzeću svog unuka i otići.” „Oh, vašeg unuka, je l’ tako?” Elzmirov glas bio je nerazgovetan i podrugljiv.

„Delujete prokleto sigurni u čistotu vaše ćerke. Nije valjda kopile vaše? Ona je rekla...” Rečenicu je prekinuo zapanjenim krikom, posle kog je usledila lomljava. Ne usuđujući se duže da čeka, Džejmi je uleteo na vrata i zatekao Elzmira i lorda Dansenija upetljane na tepihu, kako se kotrljaju tamo-amo u haosu kaputa, ruku i nogu, potpuno nesvesni vatre iza njih. Utrošio je jedan tren da proceni situaciju, a zatim ugrabio zgodan čas da se umeša u tuču, zgrabi svog poslodavca i podigne ga. „Mirujte, gospodaru”, promrmljao je Danseniju u uvo dok ga je odvlačio od zadihanog Elzmira. A zatim naredio: „Puštaj, budalo matora!”, kada je Danseni bezumno nastavio da pokušava da dohvati protivnika. Elzmir je bio star skoro koliko i Danseni, ali snažnije građen i očito u boljoj kondiciji uprkos pijanstvu. Erl se nekako digao na noge, proređena kosa bila je raščupana, a krvlju podlivene oči besno su fiksirale Dansenija. Nadlanicom je obrisao pljuvačku sa usana, a debela ramena su se nadimala. „Ðubre”, rekao je, gotovo kao da je voljan da ćaska. „Spusti ruke... na mene, hoćeš li?” I dalje se boreći da dođe do daha, zateturao se prema kanapu zvonca. Nije bilo baš sigurno da će lord Danseni ostati na nogama, ali nije bilo vremena da se brine o tome. Džejmi je pustio svog poslodavca i bacio se na Elzmirovu ispruženu ruku. „Ne, lorde”, rekao je, sa onoliko poštovanja koliko je bilo moguće. Držeći Elzmira u grubom stisku kao da vodi mečku, prinudio je krupnog erla da uzmakne. „Mislim da ne bi bilo... razborito... da uključujete svoje... sluge.” Stenjući, odgurao je Elzmira u fotelju. „Bolje ostanite tu, gospodaru.” Džefriz je, sa pištoljima u rukama, obazrivo ušao u sobu, gledajući čas u Elzmira, koji je pokušavao da se iskobelja iz duboke fotelje, čas u lorda Dansenija, koji je nesigurno stezao ivicu stola, lica belog kao kreč. Džefriz je pogledao u Dansenija da bi dobio neko uputstvo, a pošto je shvatio da ga neće biti, instinktivno je pogledao u Džejmija. Džejmi je bio svestan ogromne srditosti; zašto se od njega očekuje da se izbori sa ovim metežom? Pa ipak, bilo je važno da se ekipa iz Helvotera skloni sa imanja što hitnije. Prišao je i uhvatio Dansenija za ruku. „Hajde da krenemo, gospodaru”, rekao je. Odvajajući zanemoćalog Dansenija od stola, pokušao je da odgura visokog starog plemića prema

vratima. Baš u tom momentu bega, vrata su bila blokirana. „Vilijame?” Okruglo lice ledi Danseni, pegavo od tragova žaljenja, nakratko je pokazalo nevericu zbog scene u radnoj sobi. U rukama joj je bilo nešto što je ličilo na veliki, neuredan snop opranog veša. Ona je to podigla u gestu neodređenog raspitivanja. „Sluškinja je rekla da hoćeš da donesem bebu. Šta...” Prekinula ju je rika erla Elzmira. Zanemarujući uperene pištolje, erl je skočio iz fotelje i odgurnuo zabezeknutog Džefriza s puta. „On je moj!” Elzmir je tresnuo ledi Danseni o zid i zgrabio smotuljak iz njenog naručja. Stežući ga uz grudi, erl se povukao prema prozoru. Besno je zurio u Dansenija, dahćući poput životinje saterane u ćošak. „Moj je, čuješ li?” Smotuljak je ispustio glasan vrisak kao da protestuje zbog te izjave, a Danseni je, probuđen iz šoka pogledom na svog unuka u Elzmirovim rukama, krenuo napred, lica izobličenog od besa. „Daj mi ga!” „Marš u pakao, propalice bez muda!” Neočekivano okretan, Elzmir je pobegao Danseniju. Razmaknuo je zavese i malo otvorio prozor jednom rukom, stiskajući drugom dete, koje je vrištalo. „Napolje – iz – moje – kuće!”, dahtao je uz svaki okret kojim je sve više otvarao prozor. „Odlazi! Sada, ili ću ispustiti malo kopile, kunem ti se da hoću!” Da bi naglasio svoju pretnju, gurnuo je vrištavi smotuljak prema prozoru i praznoj tmini gde je mokro kamenje u dvorištu čekalo, deset metara niže. Mimo bilo kakve razumne misli, Džejmi Frejzer je postupio po instinktu koji ga je sačuvao u desetinama bitaka. Zgrabio je jedan pištolj od paralisanog Džefriza, okrenuo se na petama i opalio, sve u jednom pokretu. Grmljavina pucnja je sve ućutkala. Čak je i dete prestalo da vrišti. Elzmirovo lice je ubledelo, obrve se upitno podigle. Zatim je posrnuo, a Džejmi je priskočio i sa nekakvom nesvesnom jasnoćom spazio malu okruglu rupu u tkanini omotanoj oko bebe, gde je ispaljena kugla prošla. Tada se ukopao kraj ognjišta, nesvestan da mu vatra prlji noge; nesvestan još uvek pokretnog Elzmirovog tela pod svojim nogama; nesvestan neprestanog histeričnog vrištanja ledi Danseni. Stajao je, očiju čvrsto zatvorenih, tresući se kao list, nesposoban da se pokrene i razmišlja, ruku čvrsto stegnutih oko bezobličnog, nemirnog, vrištavog smotuljka u

kome se nalazi njegov sin. „Hoću da razgovaram sa Makenzijem. Nasamo.” Ledi Danseni je u štali delovala kao da tu nema šta da traži. Sitna, debeljuškasta i besprekorno obučena u crni lan, izgledala je kao porcelanski ukras sklonjen sa svog bezbednog mesta iznad kamina, kome preti neprestana i neposredna opasnost da će se slomiti ovde u svetu grubih životinja i neobrijanih muškaraca. Hjuz je vrlo zabezeknuto pogledao u gazdaricu, a zatim se naklonio i sklonio pramen kose pre nego što se povukao u svoju jazbinu iza prostorije sa konjskom opremom, ostavljajući Makenzija licem u lice sa njom. Onako izbliza, utisak lomljivosti se još više pojačavao njenim bledim licem, sa ružičastim tragovima oko nosa i očiju. Izgledala je kao vrlo mali i dostojanstveni zec, obučen u crninu. Džejmi je osećao da treba da joj ponudi da sedne, ali nije bilo mesta gde bi ona mogla da sedne, sem na balu sena ili prevrnuta kolica. „Istražni sud se jutros sastao, Makenzi”, rekla je. „Aha, gospo.” On je to znao – znali su svi, pa su se ostali konjušari držali podalje od njega celog jutra. Ne iz poštovanja, već zazirući kao da je reč o nekome zaraženom smrtonosnom bolešću. Džefriz je znao šta se desilo u gostinskoj sobi Elzmira, a to je značilo da sve sluge znaju. Ali niko nije govorio o tome. „Presuda suda glasi da je erl od Elzmira poginuo nesrećnim slučajem. Sudijina teorija je da je lord bio – rastrzan”, blago se napućila na to, „zbog smrti moje ćerke.” Glas joj je malo zadrhtao, ali se nije slomio. Krhka ledi Danseni je tragediju podnela znatno bolje od svog supruga; sluge su govorkale da lord nije ustao iz kreveta od povratka iz Elzmira. „Da, gospo?” Džefriza su zvali da svedoči. Makenzija nisu. Što se istražnog suda tiče, konjušar Makenzi nikada nije kročio u Elzmir. Ledi Danseni ga je pogledala pravo u oči. Njene su oči bile blede, plavozelene kao kod njene ćerke Izobele, ali je plava kosa koja je na ćerki sijala, kod njene majke izbledela, prošarana sedim vlasima koje su srebrnasto sjajile na sunčevom svetlu koje je dopiralo kroz otvorena vrata štale. „Mi smo ti zahvalni, Makenzi”, tiho je rekla. „Hvala vam, gospo.”

„Veoma zahvalni”, ponovila je i dalje intenzivno zagledana u njega. „Makenzi ti nije pravo ime, je l’ tako?”, iznenada je rekla. „Nije, gospo.” Komadić leda mu se spustio niz kičmu, uprkos toplini popodnevnog sunca na njegovim ramenima. Koliko li je ledi Dženiva rekla svojoj majci pre smrti? Izgleda da je osetila kako se ukočio, pošto se rub njenih usana podigao u nešto za šta je pomislio da je osmeh bodrenja. „Mislim da ne treba da te pitam kako glasi, ne još”, rekla je. „Ali imam za tebe jedno pitanje. Makenzi – želiš li da odeš kući?” „Kući?” Ponovio je u neverici. „U Škotsku.” Posmatrala ga je netremice. „Znam ko si”, kazala je. „Ne tvoje ime, ali da si ti jedan od Džonovih jakobitskih zatvorenika.” Džejmi ju je posmatrao obazrivo, ali nije delovala uznemireno; bar ništa više nego što je prirodno za ženu koja je upravo izgubila ćerku i dobila unuka. „Nadam se da ćete mi oprostiti zbog prevare, gospo”, rekao je. „Lord je...” „Hteo da me poštedi briga”, završila je ledi Danseni umesto njega. „Da, znam. Vilijam se previše brine.” Pa ipak, duboka bora između njenih obrva malo se opustila pri pomisli na brigu njenog muža. Taj prizor, sa odjekom bračne odanosti u pozadini, izazvao je u njemu slab i neočekivani bol. „Mi nismo bogati – toliko si shvatio iz Elzmirovih primedbi”, nastavila je ledi Danseni. „Helvoter je u velikim dugovima. Moj unuk je, međutim, posednik jednog od najvećih bogatstava u državi.” Izgledalo je kao da se na to ne može reći ništa sem: „Da, gospo?”, mada se osećao kao onaj papagaj koji je živeo u salonu. Video ga je kada se kroz cvetnjak prikradao u predvečerje prethodnog dana da bi prišao kući dok se porodica oblači za večeru, u nadi da će kroz prozor ugledati novog erla od Elzmira. „Mi smo ovde veoma izdvojeni”, nastavila je. „Retko posećujemo London i moj muž ima malo uticaja u visokim krugovima. Ali...” „Da, gospo?” Do tog časa je već uhvatio – neki nagoveštaj šta ledi Danseni hoće da postigne ovim zaobilaznim razgovorom i osećaj naglog uzbuđenja stvorio mu je šupljinu ispod rebara. „Džon – lord Džon Grej, hoću da kažem – potiče iz porodice sa znatnim uticajem. Njegov poočim je – pa, to nije od značaja.” Slegnula je ramenima, mala ramena u crnom lanu su odbacila detalje.

„Poenta je u tome da je možda moguće izvršiti dovoljan pritisak tebi u korist da te oslobode kazne da bi mogao da se vratiš u Škotsku. Zato sam došla da te pitam – želiš li da se vratiš kući, Makenzi?” Ostao je bez daha, kao da ga je neko žestoko zviznuo u stomak. Škotska. Da ode iz ove vlažne, sunđeraste atmosfere, zakorači na zabranjeni put i hoda njime slobodno, dugim koracima, po liticama i jelenskim stazama, da oseti kako se vazduh pročišćava i postaje oštriji od mirisa žutilovke i vresa. Da ode kući! Da više ne bude stranac! Da ode od neprijateljstva i usamljenosti, dođe u Lalibroh i vidi sestrino lice ozareno radošću od pogleda na njega, oseti njene ruke oko struka, Ijanov zagrljaj oko ramena i stisak dečjih ruku koje mu povlače odeću. Da ode i nikada više ne vidi niti čuje svoje dete. Zurio je u ledi Danseni bez ikakvog izraza na licu da ne bi mogla da pogodi kakvu je zbrku njena ponuda izazvala u njemu. Konačno je juče video bebu kako spava u korpi blizu prozora dečje sobe na drugom spratu. Opasno se naginjući sa velike smrče, napinjao se da vidi kroz zastor iglica koje su ga skrivale. Detetovo lice bilo je vidljivo samo iz profila, jedan debeli obraz koji se odmarao na naboranom ramenu. Kapica mu se iskrivila u stranu tako da je mogao da vidi glatku, zaobljenu krivinu male lobanje, pomalo prošarane bledozlatnim paperjem. „Hvala bogu da nije riđa”, bila mu je prva pomisao i prekrstio se, refleksno se zahvaljujući. „Bože, kako je mali!”, bila je druga, spojena sa neodoljivom željom da uđe kroz prozor i podigne dečaka. Glatka, divno oblikovana glava taman bi mu stala na dlan, i u sećanju je osetio malo telo koje se vrpoljilo kada ga je nakratko pritisnuo preko srca. „Snažan si ti momak”, prošaputao je. „Snažan i dobar i lep. Ali, bože, tako si mali!” Ledi Danseni je strpljivo čekala. On je s poštovanjem naklonio glavu prema njoj, ne znajući da li pravi užasnu grešku, ali svestan da ne može drugačije. „Hvala vam, gospo, ali – mislim da neću otići... za sada.” Jedna bleda obrva je malo zaigrala, ali ona je nagnula glavu ka njemu podjednako graciozno. „Kako želiš, Makenzi. Treba samo da zatražiš.”

Okrenula se kao figurica iz sata i otišla, vraćajući se u svet Helvotera, koji je za njega sada bio zatvor hiljadu puta više nego ikada ranije.

16

Vili

N

a njegovo ogromno iznenađenje, narednih nekoliko godina su po mnogo čemu bile neke od najsrećnijih godina u životu Džejmija Frejzera, ako se izuzmu godine njegovog braka. Bez odgovornosti za napoličare, sledbenike ili bilo koga sem za sebe samog i konja za koje je bio zadužen, život je bio relativno jednostavan. Iako istražni sud nije obratio pažnju na njega, Džefrizu se omaklo dovoljno o smrti u Elzmiru da bi ga druge sluge tretirale sa respektom, ali i da se ne usuđuju da budu sa njim u društvu. Imao je dovoljno da jede, dovoljno odeće da mu bude toplo i izgleda pristojno, a povremena diskretna pisma iz Hajlendsa uveravala su ga da su slični uslovi za život i tamo. Jedna neočekivana pogodnost mirnog života u Helvoteru bilo je da je nekako nastavio svoje sporno poluprijateljstvo sa lordom Džonom Grejem. Major se, kao što je i obećao, pojavljivao kvartalno i svaki put ostajao po nekoliko dana u poseti Dansenijevih. Nije pokušavao da likuje, istina, pa čak ni da priča sa Džejmijem ništa izvan formalnog raspitivanja. Veoma sporo, Džejmi je uvideo sve što je ledi Danseni implicirala u svojoj ponudi da on bude oslobođen. „Džon – lord Džon Grej, hoću da kažem – potiče iz porodice sa znatnim uticajem. Njegov poočim je – pa, to nije od značaja”, rekla je tada. Mada je bilo od značaja. Nije se Njegovom veličanstvu prohtelo da on dođe ovamo umesto da ode na opasno putovanje okeanom i nešto nalik ropstvu u Americi; bio je to uticaj Džona Greja. A on to nije uradio iz osvete niti zbog nečasnih motiva jer nikada nije zloupotrebljavao svoju prednost, nije se nametao; nikada nije rekao ništa osim uobičajenih kurtoaznih komentara. Ne, on je Džejmija poslao ovamo jer je to bilo najbolje što je mogao da učini; pošto u ono vreme nije mogao prosto da ga oslobodi, Grej se maksimalno potrudio da mu olakša uslove robijanja – dajući mu vazduh, svetlost i konje. Valjalo se potruditi, ali je uradio to. Kada se Grej sledeći put pojavio u štali tokom svoje kvartalne posete, Džejmi je sačekao da major ostane sam,

zadivljen građom velikog riđeg ždrepca. Tada je prišao i stao pored Greja naslonivši se na ogradu. U tišini su posmatrali konja nekoliko minuta. „Kraljev pion u četvrti red”, konačno je tiho izgovorio Džejmi, ne gledajući u čoveka pored sebe. Osetio je trzanje od iznenađenja i Grejov pogled na sebi, ali nije okrenuo glavu. Zatim je osetio škripu drveta pod rukom kada se Grej ponovo okrenuo i oslonio na ogradu. „Kraljičin skakač ispred kraljičinog lovca”, odgovorio je Grej, glasom malo promuklijim nego obično. Od tada, Grej je posećivao štalu tokom svake posete da bi proveo veče sedeći na grubom Džejmijevom tronošcu, u razgovoru. Nisu imali komplet za šah i retko su igrali verbalno, ali su se razgovori do kasno u noć nastavljali – to je bila jedina Džejmijeva veza sa svetom izvan Helvotera i malo zadovoljstvo kome su se obojica radovala unapred svakog tromesečja. Važnije od svega ostalog, on je imao Vilija. Helvoter je bio posvećen konjima; još pre nego što je dečak mogao sigurno da stoji na nogama, njegov deda ga je posadio na ponija da ga vodaju u krug. Kada je napunio tri godine, već je jahao samostalno – pod budnim okom Makenzija, konjušara. Vili je bio snažan, hrabar, lep mali momak. Imao je osmeh koji zasenjuje i mogao je da šarmira i ptice na grani ako bi to poželeo. Bio je i neverovatno razmažen. Kao deveti erl od Elzmira i jedini naslednik i Elzmira i Helvotera, a bez majke i oca da ga kontrolišu, večito je išao đonom na brižne baku i deku, svoju mladu tetku i svakog slugu na imanju – sem Makenzija. A i za to je malo falilo. Za sada, pretnje da dečaku neće dozvoliti da mu pomaže oko konja bile su dovoljne da spreče Vilijeve najgore ekscese u štali, ali pre ili kasnije same pretnje neće biti dovoljne, pa se konjušar Makenzi pitao šta li će se zapravo desiti kada konačno izgubi strpljenje i zvizne đavolka. Kada je on bio dečak, dobio bi žestoke batine od najbližeg muškog srodnika koji bi se zatekao u blizini da se ikada usudio da se nekoj ženi obrati onako kako je čuo da Vili govori svojoj tetki i sluškinjama, pa mu je sve češće nailazio impuls da odvuče Vilija u napušteni pregradak u štali i pokuša da mu popravi manire. Ipak, najčešće mu je Vili pružao čistu radost. Dečak je obožavao

Makenzija i kako je rastao, počeo je da provodi sate u njegovom društvu, jašući na ogromnim teglećim konjima dok su vukli teški valjak na visoka polja ili opasno se penjući navrh kola sa senom kada su leti silazili sa gornjih pašnjaka. Međutim, postojala je pretnja toj miroljubivoj egzistenciji, a ona je svakog meseca postajala sve veća. Ironija je bila u tome da je pretnja dolazila od samog Vilija, i to takva da je bila jača od njega. „Kako zgodan momčić, čudo pravo! I tako dobar mali jahač!” To je izgovorila ledi Grozijer stojeći na verandi sa ledi Danseni u znak divljenja Vilijevim prolascima na poniju po rubu travnjaka. Vilijeva baka se nasmejala, s ljubavlju odmeravajući dečaka. „Oh, da. Obožava svog ponija. Za nas je muka da ga uteramo u kuću radi obroka. A još više voli svog konjušara. Ponekad se šalimo da toliko vremena provodi sa Makenzijem da već počinje da liči na Makenzija.” Ledi Grozijer, koja naravno uopšte nije obratila pažnju na konjušara, sada je pogledala u Makenzijevom pravcu. „Pa, u pravu ste!”, uzviknula je, dobro zabavljena. „Samo pogledajte; Vili krivi glavu kao i on, i ramena drži isto! Baš zabavno!” Džejmi se učtivo naklonio damama, ali je osetio kako mu hladan znoj izbija po licu. Predosećao je ovo, ali nije hteo da poveruje da je sličnost tako izražena da bi je zapazio bilo ko sem njega samog. Kao beba Vili je bio debeo i bezobličnog lica, pa nije ličio ni na koga. Kako je rastao, međutim, ta debljina je nestala iz obraza i brade, visoke jagodice postale su izražene, a mutnjikavoplave oči bebe poprimile su tamnoplavu boju i bistrinu, sa gustim rubom kao čađ crnih trepavica i činilo se da su malo zakošene. Kada su dame otišle u kuću i kada se uverio da ga niko ne gleda, Džejmi je u potaji prešao rukom preko svog lica. Da li je sličnost zaista tako velika? Vilijeva kosa je bila prigušenosmeđa, uz samo malčice majčinog kestenjastog sjaja. A one velike, prozirne uši – nije valjda da su i njegove tako klempave? Problem je bio u tome što Džejmi Frejzer nije zapravo dobro pogledao sebe nekoliko godina. Konjušari nisu imali ogledalo, a on je uporno izbegavao društvo sluškinja koje su mu ga mogle pribaviti. Prišao je do valova, nagnuo se nad njega, nehajno; kao da zagleda insekta koji klizi po površini vode. Ispod ustalasane površine, isflekano plutajućim komadićima sena i ispresecano insektima na površini, njegovo

lice je zurilo naviše u njega. Progutao je i video kako se grlo odraza pomera. Nije to ni slučajno bila potpuna sličnost, ali je nesporno postojala. Više u stavu i obliku glave i ramena, kako je zapazila ledi Grozijer – ali nesporno i u očima. Oči Frejzera; njegov otac Brajan ih je imao, kao i njegova sestra Dženi. Neka dečakove kosti nastave da se guraju kroz kožu; neka se dečji prćasti nos izduži i ispravi, a jagodice postanu još šire – i svako će biti u stanju da to vidi. Odraz u valovu je nestao kada se uspravio i ostao da stoji slepo zureći u štalu, koja mu je bila dom poslednjih nekoliko godina. Bio je jul i sunce vrelo, ali nije uticalo na hladnoću koja mu je umrtvila prste i poslala mu drhtaj duž leđa. Vreme je da razgovara sa ledi Danseni. Do sredine septembra je sve sređeno. Pribavljeno je pomilovanje; Džon Grej ga je doneo prethodnog dana. Džejmi je imao malo ušteđenog novca, dovoljno za troškove puta, i ledi Danseni mu je dala solidnog konja. Jedino što je ostalo bilo je da se pozdravi sa svojim poznanicima iz Helvotera – i sa Vilijem. „Ja odlazim sutra.” Džejmi je to izneo kao činjenicu, ne skidajući pogled sa noge riđe kobile. Izraslina koju je strugao nestala je ostavljajući prah grube crne dlake na podu štale. „Kuda ideš? U Derventvoter? Mogu li da pođem sa tobom?” Vilijam, viskont Danseni, deveti erl od Elzmira, poskočio je sa zida pregratka i pao uz tresak, od koga se riđa kobila prepala i frknula. „Ne radi to”, automatski je rekao Džejmi. „Zar ti nisam rekao da se ne muvaš oko Mili? Ona je plahovita.” „Zašto?” „I ti bi bio plahovit da sam tebi gnječio koleno.” Krupna šaka je munjevito uštinula mišić odmah iznad dečakovog kolena. Vili je zacičao i trgao se, kikoćući se. „Mogu li da jašem Miliflauer kada završiš, Mak?” „Ne”, strpljivo je odgovorio Džejmi, po deseti put tog dana. „Rekao sam ti hiljadu puta da je za sada prevelika za tebe.” „Ali hoću da je jašem!” Džejmi je uzdahnuo, ali nije odgovorio, već je samo obišao na drugu

stranu Miliflauer i podigao levo kopito. „Rekao sam da hoću da jašem Mili!” „Čuo sam te.” „Onda mi je osedlaj! Smesta!” Deveti erl od Elzmira je isturio vilicu što je više mogao, ali je inadžijski pogled u njegovim očima ublažila izvesna sumnja kada je sreo hladan pogled plavih Džejmijevih očiju. Džejmi je polako spustio kopito, podjednako polako ustao i uspravio se do svojih punih što devedeset centimetara i kazao, vrlo polako: „Ne.” „Da!” Vili je lupio nogom po senom posutom podu. „Ti moraš da učiniš ono što ti kažem!” „Ne, ne moram.” „Da, moraš!” „Ne, ja...” Odmahujući glavom toliko da mu je riđa kosa letela oko ušiju, Džejmi je stisnuo usne, a zatim čučnuo ispred dečaka. „Vidiš”, rekao je, „ne moram da radim ono što mi kažeš jer više neću biti konjušar ovde. Već sam ti rekao, odlazim sutra.” Vilijevo lice je veoma ubledelo od šoka, a pege na nosu su se isticale na svetloj koži. „Ne možeš!”, rekao je. „Ne možeš da odeš.” „Moram.” „Ne!”, Mali erl je stegnuo vilicu, a zbog toga je zapanjujuće ličio na svog pradedu sa muške strane. Džejmi je zahvalio zvezdama što nema šanse da je iko iz Helvotera ikada video Sajmona Frejzera, lorda Lovata. „Neću te pustiti da odeš!” „Ovog puta se, gospodaru, ništa ne pitate u vezi sa tim”, odlučno je odgovorio Džejmi, a njegovu tugu zbog odlaska malo je ublažilo to što se konačno našao u prilici da dečaku kaže šta misli. „Ako ti odeš...” Vili se bespomoćno osvrtao tražeći neku pretnju, pa je lako uočio jednu pri ruci. „Ako odeš”, ponovio je samouverenije, „vrištaću i vikaću i poplašiti sve konje, eto tako!” „Samo pisni, đavolčiću, i zalepiću ti jednu dobru!” Oslobođen svoje uobičajene rezervisanosti i zabrinut pomišlju da ovaj razmaženi balavac uznemiri preosetljive i skupocene konje, Džejmi je besno pogledao dečaka. Erlove oči su se iskolačile od besa, a lice mu se zacrvenelo. Duboko je udahnuo, a onda se okrenuo u mestu i otrčao duž štale, vrišteći i mlateći rukama.

Mili se, već razdražena zbog intervencije na kopitu, propela i poskočila, glasno njišteći. Njen jad su kao jeka propratili ritanje i piskavo njištanje iz okolnih pregradaka, gde je Vili izvikivao sve ružne reči koje je znao – a takvih nije bilo malo – i mahnito šutirao po vratima pregradaka. Džejmi je stigao da uhvati Milin povodac i uz dosta napora uspeo da kobilu izvede tako da štetu nisu pretrpeli ni on ni kobila. Vezao ju je za ogradu, a onda se krupnim koracima vratio u štalu da sredi stvari sa Vilijem. „Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo!”, vrištao je erl. „Kurac! Pička! Govno! Jebanje!” Džejmi je bez reči zgrabio dečaka za kragnu, digao ga sa zemlje i uprkos njegovom šutiranju i otimanju, odneo ga do potkivačke stoličice koju je koristio. Tu je seo, položio erla preko kolena, pa ga zviznuo po zadnjici pet-šest puta, jako. Zatim je cimnuo dečaka naviše i spustio ga na noge. „Mrzim te!” Erlovo suzama umazano lice bilo je jarkocrveno, a pesnice su mu se tresle od besa. „Pa, ni ti meni nisi mnogo drag, kopile malo!”, prasnuo je Džejmi. Vili se uspravio, stegnutih pesnica i purpurnog lica. „Ja nisam kopile!”, vrištao je. „Nisam, nisam! Povuci reč! Niko to ne može da mi kaže! Povuci reč, rekao sam!” Džejmi je šokirano zurio u dečaka. Neko jeste pričao, znači, i Vili je to čuo. On je svoj odlazak predugo odlagao. Duboko je udahnuo, a potom još jednom, i ponadao se da mu glas neće zadrhtati. „Povlačim reč”, tiho je rekao. „Nije trebalo da upotrebim tu reč, gospodaru.” Hteo je da klekne i zagrli dečaka ili da ga podigne i teši na svom ramenu – ali to nije bio gest koji bi konjušar mogao da napravi erlu, makar i mladom. Levi dlan ga je boleo, pa je prste savio u verovatno jedino očinsko milovanje koje će ikada pružiti svom sinu. Vili je znao kako erl treba da se ponaša; majstorski se trudio da obuzda suze, žestoko šmrcajući i brišući lice rukavom. „Dopustite meni, gospodaru.” Džejmi je tada kleknuo i nežno obrisao dečakovo lice svojom grubom maramicom. Vili ga je gledao preko pamuka, crvenih očiju i žalostan. „Da li stvarno moraš da odeš, Mak?”, upitao je slabašnim glasom. „Aha, moram.” Gledao je u tamnoplave oči, tako srceparajuće slične

svojima i iznenada ga uopšte nije bilo briga šta je ispravno i ko će videti. Grubo je privukao dečaka, čvrsto ga stegao preko srca tako da je mu dečakovo lice bilo kod ramena da Vili ne bi video suze koje su padale u njegovu gustu, meku kosu. Vili ga je zagrlio oko vrata i čvrsto stegnuo. Mogao je da oseti kako se malo, robusno telo trese od siline obuzdavanih jecaja. Potapšao je ravna mala leđa, zagladio Vilijevu kosu i na gelskom šaputao nešto za šta se nadao da dečak neće razumeti. Mnogo kasnije, sklonio je dečakove ruke sa svog vrata i nežno ga udaljio. „Dođi sa mnom u moju sobu, Vili; ostaviću ti nešto na čuvanje.” On se odavno preselio sa platforme sa senom i preuzeo Hjuzov kutak iza prostorije sa konjskom opremom kada se stari konjušar povukao. Bila je to mala soba sa vrlo jednostavnim nameštajem, ali je vredela i zbog svoje topline i zbog privatnosti. Sem kreveta, stolice i noše, bio je tu i jedan stočić, na kome je stajalo nekoliko knjiga koje je posedovao, velika sveća u keramičkom svećnjaku i jedna manja sveća, debela i zdepasta, koja je stajala sa jedne strane malog kipa Device. Bila je to jeftina rezbarija u drvetu koju mu je Dženi poslala, ali napravljena u Francuskoj sa dosta umeća. „Čemu služi ta sveća?”, upitao je Vili. „Baka kaže da samo smrdljivi papisti pale sveće pred neznabožačkim kipovima.” „Pa, ja sam smrdljivi papista”, kazao je Džejmi uz šeretsko izvijanje usana. „Mada ovo nije paganski kip; to je statua Blažene Majke.” „Stvarno jesi?” Očito je ovo otkriće samo doprinelo dečakovoj fasciniranosti. „Pa zašto onda papisti pale sveće ispred statua?” Džejmi je prošao prstima kroz kosu. „Da, pa. To je... možda jedan vid molitve – i prisećanja. Zapališ sveću i kažeš molitvu za one do kojih ti je stalo. I dok gori, plamen ih pamti umesto tebe.” „Koga se ti prisećaš?” Vili je podigao pogled u njega. Kosa mu je stajala nahereno, raščupana ranijom patnjom, ali su plave oči bile bistre od zainteresovanosti. „Oh, popriličnog broja ljudi. Moje porodice u Hajlendsu – moje sestre i njene porodice. Prijatelja. Moje žene.” A ponekad je sveća gorela zbog uspomene na mladu i nepromišljenu devojku po imenu Dženiva, ali to nije pomenuo. Vili se namrštio. „Ti nemaš ženu.”

„Ne. Ne više. Ali je se uvek prisećam.” Vili je isturio zdepasti kažiprst i oprezno dotakao statuicu. Ženine ruke su bile raširene u znak dobrodošlice, nežno materinstvo bilo je urezano u lepo lice. „Hoću da i ja budem smrdljivi papista”, odlučno je rekao Vili. „Ne možeš to da učiniš!”, uzviknuo je Džejmi, mada ga je pomalo zabavljala i pomalo dirnula ta izjava. „Tvoja baka i tvoja tetka bi poludele.” „Da li će im izaći pena na usta kao besnoj lisici koju si ubio?” Vili se razveselio. „Ne bi me čudilo”, suvo je odgovorio Džejmi. „Hoću to da uradim!” Jasne crte malog lica ukočile su se od odlučnosti. „Neću reći baki ni tetki Izobel; neću reći nikome. Molim te, Mak! Molim te, dopusti mi to! Hoću da budem kao ti!” Džejmi je oklevao, i dirnut dečakovom iskrenošću i iznenada obuzet željom da svom sinu ostavi nešto više od izdeljanog drvenog konja kog je napravio kao poklon za rastanak. Pokušao je da se priseti onoga čemu ih je u školi otac Makmartri učio o krštenju. U redu je da ga obavi i svetovno lice, pomislio je, ako je situacija hitna, a sveštenika nema u blizini. Možda je malo preterano ovu situaciju proglasiti hitnom, ali... impulsivno je pružio ruku i dohvatio bokal s vodom koji je držao na prozoru. Oči poput njegovih su posmatrale, raširene i ozbiljne, kada je pažljivo sklonio meku smeđu kosu sa visokog čela. Zamočio je tri prsta u vodu i pažljivo napravio krst na dečakovom čelu. „Krštavam te, Vilijame Džejmse”, tiho je govorio, „u ime Oca i Sina i Svetoga duha. Amen.” Vili je trepnuo, zatvorivši oči kada mu se jedna kap skotrljala niz nos. Izbacio je jezik da je sačeka, a Džejmi se mimo volje nasmejao. „Zašto si me nazvao Vilijam Džejms?”, znatiželjno je upitao Vili. „Moje puno ime glasi Klarens Henri Džordž.” Napravio je grimasu; Klarens nije bilo ime po njegovom ukusu. Džejmi je sakrio smešak. „Kada te krste, dobijaš novo ime; Džejms je tvoje specijalno papističko ime. A i moje.” „Zaista?” Vili je bio oduševljen. „Sada sam smrdljivi papista kao ti?” „Aha, bar onoliko koliko sam ja u tome uspeo.” Nasmešio se Viliju, a zatim je, ponet još jednim impulsom, ruku zavukao u svoju kragnu.

„Evo. Zadrži ovo, takođe, da te podseća na mene.” Nežno je položio bukove brojanice na Vilijevu glavu. „I za ime boga, ne govori nikome da si papista.” „Neću”, obećao je Vili. „Nikom živom.” Zatakao je brojanice u svoju košulju i pažljivo je poravnao da ostanu skrivene. „Dobro.” Džejmi je ispružio ruku i razbašurio Vilijevu kosu za kraj. „Skoro je vreme za tvoj čaj; bolje sada pođi u kuću.” Vili je pošao ka vratima, ali se zaustavio na pola puta, ponovo zabrinut, i pritisnuo šaku na grudi. „Rekao si da zadržim ovo da bih pamtio tebe. Ali ja nemam ništa po čemu ćeš ti pamtiti mene!” Džejmi se malo nasmešio. Srce mu se toliko steglo da je pomislio da ne može ni da udahne da bi progovorio, ali je na silu iscedio reči. „Ništa ne brini”, rekao je. „Zapamtiću te.”

17

Čudovišta izranjaju Loh Nes Avgust 1968.

B

rajana je trepnula i sklonila blistavi pramen kose koji je odneo vetar. „Gotovo sam zaboravila kako sunce izgleda”, rekla je čkiljeći ka pomenutom objektu koji je neuobičajeno silovito sijao po tamnim vodama Loh Nesa. Njena majka se zadovoljno protegla, uživajući u povetarcu. „A da i ne pominjemo kako je svež vazduh. Osećam se kao pečurka koja je nedeljama rasla u mraku – skroz bleda i zgnječena.” „E, dobri biste naučnici vas dve bile”, kazao je Rodžer, ali se nasmešio. Sve troje su bili odlično raspoloženi. Posle mukotrpnog prekopavanja po zatvorskim zapisima da bi izbor suzili na Ardsmuir, posrećilo im se. Arhiva Ardsmuira bila je kompletna, na jednom mestu, i – u poređenju sa drugima – izuzetno jasna. Ardsmuir je bio zatvor svega petnaest godina; nakon što su ga jakobiti osuđeni na prinudni rad renovirali, pretvoren je u mali stalni garnizon, a zatvorenici su poslati na razne strane – većinom deportovani u američke kolonije. „I dalje ne mogu da zamislim zašto Frejzer nije poslat u Ameriku sa ostalima”, kazao je Rodžer. Na trenutak ga je obuzela panika dok je iznova i iznova prelazio spisak zatvorenika transportovanih iz Ardsmuira, pretraživao imena jedno po jedno, gotovo slovo po slovo, a ipak ne nalazeći nijednog Frejzera. Bio je siguran da je Džejmi Frejzer umro u zatvoru, pa ga je hladni znoj oblio od straha kako da to saopšti dvema ženama – dok mu još jedna prevrnuta strana nije pokazala da je Frejzer poslat na mesto po imenu Helvoter. „Ne znam”, rekla je Kler, „ali je prokleto dobro što nije poslat. On je... bio je...”, brzo se ispravila, ali nedovoljno brzo da Rodžer ne zapazi omašku, „užasno strašljiv kada je morska bolest u pitanju.” Pokazala je na površinu jezera pred njima, po kojoj su poigravali talasići. „Čak bi i od odlaska na nešto ovakvo pozeleneo za svega nekoliko minuta.”

Rodžer je Brajani uputio zainteresovani pogled. „Da li i ti patiš od morske bolesti?” Odmahnula je glavom, a blistava kosa se podigla na vetru. „Ne.” Samozadovoljno je potapšala goli stomak. „Kao od gvožđa.” Rodžer se nasmejao. „Hoćeš li onda da krenemo? Na kraju krajeva, ovo je tvoj odmor.” „Stvarno? Je l’ možemo? Može li ovde da se peca?” Brajana je rukom zaštitila oči od sunca, žudno gledajući preko tamne vode. „Svakako. Mnogo puta sam upecao losose i jegulje u Loh Nesu”, uveravao ju je Rodžer. „Pođi sa mnom; unajmićemo čamac na molu u Dramnadrohitu.” Vožnja do Dramnadrohita bila je pravi užitak. Dan je bio jedan od onih vedrih, blistavih letnjih dana koji turiste sa juga navode da se sjate u Škotsku tokom avgusta i septembra. Sa obilnim Fioninim doručkom u stomaku, njenim ručkom spakovanim u korpu u prtljažniku i Brajanom Rendal, čija je duga kosa vijorila na vetru pored sebe, Rodžer je bio sklon da pomisli kako je sve u redu sa svetom. Dopustio je sebi da sa zadovoljstvom razmatra rezultate njihovog istraživanja. Istraživanje ga je prinudilo da uzme još slobodnih dana od koledža tokom letnjeg semestra, ali je zavređivalo to. Nakon pronalaženja zapisa o uslovnom oslobađanju Džejmsa Frejzera, bilo je potrebno još dve nedelje pretraživanja i raspitivanja – čak i Rodžerovo i Brajanino blic putovanje preko vikenda do Lejk Distrikta, i još jedno kada su sve troje otišli do Londona – a zatim prizor od kog je Bri glasno uzviknula usred neprikosnovene čitaonice Britanskog muzeja, što je dovelo do njihovog žurnog odlaska i ledenog ispraćaja. Prizor Kraljevske povelje o pomilovanju, overene pečatom Džordža III, Rex Angleterre, sa datumom iz 1764, na kome je stajalo ime Džejms Aleksander Makenzi Frejzer. „Sad smo blizu”, kazao je Rodžer likujući nad fotokopijom povelje o pomilovanju. „Prokleto blizu.” „Blizu?”, rekla je Brajana, ali joj je tada pažnju skrenuo njihov autobus koji se bližio cilju, pa nije nastavila razgovor o tome. Rodžer je, međutim, uhvatio Kler kako ga gleda; njoj je bilo sasvim jasno šta je hteo da kaže. Ona je, naravno, mislila na to; pitao se da li je i Brajana. Kler je u

prošlost nestala 1945, nestajući kroz krug uspravnog kamenja na Kregu Na Danu, i pojavila se u 1743. Zivela je sa Džejmijem Frejzerom skoro tri godine, a potom se vratila kroz kamenje. I vratila se nepune tri godine iza vremena njenog prvog nestanka, u april 1948. A sve to znači – makar samo teoretski – da će, ako je voljna da pokuša ponovno putovanje unazad kroz kamenje, verovatno stići dvadeset godina iza vremena kada je otišla – u 1766. A 1766. je samo dve godine kasnije od poslednjeg datuma kada je utvrđeno da Džejmi Frejzer postoji, živ i zdrav. Ako je preživeo još dve godine i ako Rodžer može da ga nađe... „Eto ih!”, iznenada je rekla Brajana. „Čamci na izdavanje.” Pokazivala je znak u izlogu paba na doku i Rodžer se uparkirao pred njim ne pomišljajući više na Džejmija Frejzera. „Pitam se zašto su niski muškarci tako često očarani vrlo visokim ženama.” Klerin glas iza njegovih leđa je na misteriozan način tačno odražavao Rodžerove misli – i to ne prvi put. „Možda sindrom moljca i sveće?”, sugerisao je Rodžer, mršteći se na očiglednu fasciniranost sićušnog barmena Brajanom. On i Kler su stajali pred tezgom za izdavanje i čekali da službenik napiše priznanicu dok je Brajana kupovala koka-kole i crno pivo da upotpuni njihov ručak. Mladi barmen, koji je Brajani bio otprilike do pazuha, skakutao je na sve strane i nudio jaja iz turšije i komade dimljenog jezika, a pogled pun obožavanja bio je podignut ka boginji u žutoj haljini bez leđa pred njim. Po njenom smehu, izgleda da je Brajana čoveka smatrala „slatkim”. „Večito sam govorila Bri da se ne petlja sa niskim muškarcima”, napomenula je Kler posmatrajući scenu. „Jeste li?”, suvo je kazao Rodžer. „Nekako vas ne mogu sasvim zamisliti u ulozi majke koja deli savete.” Ona se nasmejala, ne obraćajući pažnju na njegovu trenutnu kiselost. „Pa, i nisam baš od tih. Ali kad primetiš neki važan princip kao što je taj, izgleda da je majčinska dužnost da ga preneseš.” „Da li to nešto fali niskim muškarcima?”, raspitivao se Rodžer. „Imaju običaj da postanu zločesti ako nije po njihovom”, odgovorila je Kler. „Kao mali lajavi psi. Slatki i pufnasti, ali ako ih naljutiš, dobri su izgledi da će te gadno ujesti za nogu.” Rodžer se nasmejao. „Ta opservacija je posledica dugogodišnjeg

iskustva, pretpostavljam?” „O, da.” Klimnula je glavom i podigla pogled ka njemu. „Nikada nisam srela dirigenta orkestra višeg od metar i po. Jogunasti primerci, gotovo svaki od njih. Ali visoki muškarci”, usne su joj se malo zakrivile dok je odmeravala njegovih sto devedeset, „visoki muškarci su gotovo uvek slatki i nežni.” „Slatki, eh?”, rekao je Rodžer cinično odmeravajući barmena koji je Brajani seckao pihtije od jegulja. Njeno lice je odražavalo obazrivo gađenje, ali se nagnula napred, naborala nos i probala komadić ponuđen na viljušci. „Prema ženama”, precizirala je Kler. „Oduvek sam mislila da je to zato što su svesni da nema potrebe da išta dokazuju; kada je savršeno jasno da mogu da učine šta im je volja želela ih ti ili ne, nema potrebe da to dokazuju.” „Dok niski muškarci...”, podsticao ju je Rodžer. „Dok onaj niski zna da ne može da učini ništa sem ako mu dopustiš, i to saznanje ga izluđuje, zato večito nešto pokušava, tek da dokaže da može.” „Mmm.” Rodžer je ispustio škotsku buku pozadi u grlu, koja je imala za cilj da iskaže da ceni Klerinu pronicljivost i uopštenu sumnju oko toga šta barmen pokušava da dokaže Brajani. „Hvala”, rekao je službeniku koji mu je preko tezge gurnuo priznanicu. „Spremna, Bri?”, upitao je. Jezero je bilo mirno i pecanje ne baš uspešno, ali je bilo prijatno na vodi, sa avgustovskim suncem, koje im je grejalo leđa, i mirisom malina i suncem zgrejanih borova koji je dopirao sa bliske obale. Siti od ručka svi su bili pospani i Brajana se ubrzo sklupčala na pramcu i zaspala sa glavom na Rodžerovoj jakni. Kler je sedela na krmi, trepćući, ali još uvek budna. „A šta je sa niskim i visokim ženama?”, upitao je Rodžer, vraćajući se na njihov raniji razgovor dok je polako veslao po jezeru. Kratko je preko ramena pogledao u neverovatno duge Brajanine noge, nezgrapno sklupčane ispod tela. „Ista stvar? One male su zločeste?” Kler je zamišljeno odmahnula glavom, a neki pramenovi su uspeli da se izvuku iz šnale. „Ne, ne mislim tako. To izgleda nema veze sa veličinom. Mislim da je više pitanje u tome da li muškarce vide kao neprijatelje ili prosto kao ljude koji im se, kao takvi, prilično dopadaju.”

„Oh, to ima veze sa borbom za ženska prava, zar ne?” „Ne, nimalo”, kazala je Kler. „Tamo 1743. viđala sam isto ovakvo ponašanje između muškaraca i žena kakvo viđaš sada. Ima izvesnih razlika u njihovom ponašanju, naravno, ali ne toliko u međusobnom odnosu.” Zagledala se preko tamne vode jezera, šakom štiteći oči od sunca. Možda je pokušavala da spazi neku vidru ili pazila na plutajuće drveće, ali je Rodžer pomislio da je taj pogled usmeren negde dalje od stena na naspramnoj obali jezera. „Volite muškarce, zar ne?”, tiho je rekao. „Visoke muškarce.” Ona se kratko nasmešila, ne gledajući u njega. „Jednog”, kratko je odgovorila. „Hoćete li onda otići – ako mogu da ga pronađem?” Za trenutak je primirio vesla i posmatrao je. Ona je duboko udahnula pre nego što je odgovorila. Vetar joj je zacrveneo obraze i tkaninu bele bluze pripio uz telo, ističući jedre grudi i vitak struk. Premlada da bi bila udovica, pomislio je, suviše lepa da se to protraći. „Ne znam”, rekla je pomalo kolebljivo. „Pomisao o tome – ili tačnije, pomisli o tome! S jedne strane, da nađem Džejmija – a opet, s druge, da... opet prođem kroz to.” Stresla se i zažmurila. „To se ne da opisati, razumeš”, kazala je, još uvek držeći oči sklopljene kao da u njima vidi krug kamenja na Kregu Na Dan. „To je užasno, ali ne užasno onako kakve su druge užasne stvari, pa je nemoguće to opisati.” Otvorila je oči i šeretski mu se osmehnula. „To je pomalo kao kad muškarcu pokušavaš da opišeš kakav je porođaj; on manje ili više može da shvati da je to bolno, ali zapravo nema ono što bi mu trebalo da shvati taj osećaj.” Rodžer je zabavljeno zabrundao. „Oh, je l’ tako? Pa, ima izvesne razlike, znate. Ja sam zapravo čuo ono prokleto kamenje.” Nehotice se stresao. Prisećanje na tu noć pre tri meseca, kada je Džilijan Edgars prošla kroz kamenje, nije bila nešto što je želeo da prizove; mada mu se već nekoliko puta vraćala u noćnim morama. Jako je zapeo veslima, pokušavajući da izbriše tu uspomenu. „Kao da te čereče, zar ne?”, rekao je ne skidajući pogled sa nje. „Nešto te vuče, čupa, rasteže, i to ne samo spolja – već i unutar tebe, pa se osećaš kao da će ti se lobanja razleteti svakog časa. I odvratna buka.” Opet se stresao. Klerino lice je malo ubledelo.

„Nisam znala da možeš da ga čuješ”, rekla je. „Nisi mi rekao.” „Nije delovalo da je to važno.” Proučavao ju je na tren veslajući, a zatim tiho dodao. „Bri ga je također čula.” „Razumem.” Okrenula se da gleda nazad preko jezera, gde su se iza čamca širili talasići. Mnogo dalje, talasi od prolaza brodića reflektovali su se od stena i ponovo sastajali u središtu jezera, praveći dugu, pogrbljenu formu blistave vode – stojeći talas, fenomen tog jezera koji je često pogrešno tumačen kao pojava čudovišta. „To je tamo, znaš”, rekla je iznenada, klimajući glavom ka crnoj vodi prepunoj treseta. On je zinuo kao da će pitati na šta je mislila, ali je onda shvatio da već zna. Živeo je pored Loh Nesa celog života, pecao je jegulje i losose u njegovim vodama, i čuo – i ismejao svaku priču o „zastrašujućoj nemani” koja je ikada ispričana u pabovima Dramnadrohita i Fort Augustusa. Možda je to bilo zbog odsustva sličnosti između ove situacije i toga – sedeli su ovde i mirno raspravljali o tome da li žena koja je kraj njega treba ili ne treba da preuzme nezamislivi rizik da se katapultira u nepoznatu prošlost. Šta god bio uzrok njegove nesigurnosti, iznenada je izgledalo kao da tamne vode jezera ne samo možda, već sigurno sadrže nepoznatu novu misteriju. „Šta mislite da je to?”, upitao je, delom iz radoznalosti, a delom da svojim uzburkanim osećanjima da vremena da se smire. Kler se nagnula preko boka, napeto gledajući stablo koje je doplutalo u vidno polje. „Onaj koga sam videla verovatno je bio pleziosaurus”, konačno je rekla. Nije gledala u Rodžera, već je uporno gledala prema krmi. „Mada nisam beležila u to vreme.” Usta su joj se iskrivila u nešto što nije bio baš osmeh. „Koliko kamenih krugova postoji?”, iznenada je upitala. „U Britaniji, u Evropi. Znaš li?” „Ne baš tačno. Sigurno nekoliko stotina”, oprezno je odgovorio. „Mislite li da svi oni...” „Kako mogu da znam?”, nestrpljivo ga je prekinula. „Poenta je u tome da bi mogli biti. Postavljeni su da obeleže nešto, što znači da može postojati vraški mnogo mesta gde se nešto zbiva.” Nagnula je glavu u stranu, sklonila kosu sa lica i uputila mu iskrivljeni osmeh. „To bi moglo biti objašnjenje, razumeš.” „Objašnjenje za šta?” Rodžera je zbunjivalo njeno često menjanje teme.

„Čudovište.” Pokazala je prema vodi. „Šta ako postoji neko drugo – mesto – ispod jezera?” „Vremenski koridor – prolaz – bilo šta?” Rodžer je gledao preko uzburkane površine, zapanjen tom idejom. „To bi objasnilo mnogo toga.” Smešak se skrivao u uglu njenih usana, iza vela kose. Nije mu bilo jasno da li govori ozbiljno ili ne. „Najbolji kandidati za čudovište su sve one stvari koje su iščezle pre nekoliko stotina hiljada godina. Ako ispod jezera postoji vremenski prolaz, to bi rešilo taj mali problem.” „A i objasnilo zašto su izveštaji ponekad različiti”, kazao je Rodžer, zaintrigiran tom idejom. „Ako prolaze različita stvorenja.” „A objasnilo bi i zašto to stvorenje – ili stvorenja – nisu nikada uhvaćeni i zašto se ne viđaju baš često. Možda se vrate u suprotnom smeru, pa i nisu u jezeru sve vreme.” „Kakva čudesna ideja!”, kazao je Rodžer. On i Kler su se nasmešili jedno drugom. „Znaš šta?”, rekla je. „Sigurna sam da neće dobro proći na rang-listi popularnih teorija.” Rodžer se nasmejao i uhvatio krabu tako da su kapljice poprskale Brajanu. Ona je frknula, naglo ustala, zatreptala, a potom se spustila nazad, lica rumenog od sna, i duboko disala još nekoliko sekundi. „Dugo je ostala budna sinoć, pomagala mi je da spakujem poslednji komplet zapisa za slanje na univerzitet u Lidsu”, kazao je Rodžer braneći je. Kler je rasejano klimnula posmatrajući svoju ćerku. „Džejmi je bio u stanju da uradi nešto takvo”, tiho je rekla. „Da legne i zaspi bilo gde.” Zaćutala je. Rodžer je postojano veslao dalje, prema onoj tački na jezeru gde sumorne ruševine zamka Urkuhart stoje okružene borovima. „Stvar je u tome”, konačno je progovorila Kler, „što je sve teže. Prvi prolazak je bio nešto najužasnije što mi se ikada desilo. Vraćanje je bilo hiljadu puta gore.” Pogled joj je bio fiksiran na nadneti zamak. „Ne znam da li je to zato što se nisam vratila na pravi dan – bio je Beltejn kada sam otišla, a dve nedelje ranije kada sam se vratila.” „Džili – Džilijan, hoću da kažem – ona je takođe otišla na Beltejn.” Uprkos vrelini dana, Rodžeru je bilo malo zima, pošto je opet video figuru žene koja mu je bila i predak i savremenik, kako stoji u svetlu plamteće

lomače, nepomična na tren u svetlosti pre nego što je zauvek nestala u procepu uspravnog kamenja. „Tako je stajalo u njenoj svesci – da su vrata otvorena za Praznik sunca i Praznik vatre. Možda su samo delimično otvorena kada su ti dani blizu. Ili je možda ona sasvim pogrešila; na kraju krajeva, mislila je da je potrebno žrtvovati ljudsko biće da bi to uspelo.” Kler je s mukom progutala. Policija je našla benzinom natopljene ostatke Džilijaninog muža Grega Edgarsa kod kamenog kruga za Prvi maj. Zapisnik je za njegovu ženu konstatovao samo: „Pobegla, prebivalište nepoznato.” Kler se nagnula preko boka čamca da bi vukla ruku po vodi. Jedan oblačić je prekrio sunce, pretvarajući jezero iznenada u sivo, sa desecima talasića koji su se podigli na površini kada se vetrić pojačao. Direktno ispod, odmah iza čamca, voda je bila neprobojno mračna. Dvesta metara je dubok Loh Nes, i baš leden. Šta može da živi na takvom mestu? „Hoćeš li da odeš tamo dole, Rodžere?”, tiho je upitala. „Da skočiš sa čamca, zaroniš i nastaviš naniže kroz tu tamu dok ti pluća pucaju, ne znajući ima li zubatih stvorova sa ogromnim telima koji te čekaju?” Rodžer je osetio kako mu se koža ježi, ne samo zbog hladnog naleta vetra. „Ali nije to celo pitanje”, nastavila je i dalje zureći u neprozirnu, misterioznu vodu. „Da li bi otišao da je Brajana tamo dole?” Ispravila se i okrenula licem ka njemu. „Da li bi otišao?” Oči boje ćilibara su ga intenzivno posmatrale, netrepćuće kao u jastreba. On je oblizao usne, ispucale i suve od vetra, i preko ramena pogledao uspavanu Brajanu. Okrenuo se licem ka Kler. „Da. Mislim da bih.” Gledala ga je na trenutak koji se beskrajno otegao, a zatim klimnula bez osmeha. „I ja bih.”

PETI DEO

Ne možeš se opet vratiti kući

18

Koreni Septembar 1968.

Ž

ena pored mene je verovatno imala sto dvadeset kila. Teško je disala u snu, pluća su se mučila da podignu teret njenih ogromnih grudi po dvesta hiljaditi put. Njen kuk i butina i debela ruka su me pritiskali, neprijatno topli i vlažni. Nije bilo kuda da se pobegne; sa druge strane me je pritiskala čelična krivina avionskog trupa. Oslobodila sam jednu ruku i uključila svetlo iznad glave da bih pogledala na sat. Pola jedanaest po londonskom vremenu; bar još šest sati do sletanja u Njujork koje obećava beg. Avion je bio ispunjen kolektivnim uzdisanjem i hrkanjem putnika koji su dremali najbolje što su mogli. Za mene spavanje nije dolazilo u obzir. Rezignirano sam uzdahnula, pa u džepu ispred sebe potražila dopola pročitani ljubavni roman koji sam tamo sakrila. Priču je napisao jedan od mojih omiljenih autora, ali sam ustanovila da mi pažnja beži od knjige – ili nazad ka Rodžeru i Brajani koje sam ostavila u Edinburgu da nastave lov, ili napred ka onome što me čeka u Bostonu. Nisam bila sigurna šta me zapravo čeka, i u tome je delimično bio problem. Bila sam u obavezi da se vratim, makar na neko vreme; odavno sam istrošila svoj odmor i još nekoliko puta ga produžavala. Postojale su stvari koje je trebalo srediti u bolnici, računi koje treba skupiti i platiti kod kuće, održavanje kuće i vrta za koje se trebalo pobrinuti – stresla sam se od pomisli dokle li je trava porasla u zadnjem dvorištu do sada – prijatelji koje treba posetiti... A jedan prijatelj naročito. Džozef Abernati mi je bio najbliži prijatelj sve od studija. Pre nego što donesem bilo kakvu konačnu – verovatno neopozivu – odluku, htela sam da razgovaram sa njim. Sklopila sam knjigu u krilu i sedela prateći ekstravagantne krivine naslova prstom, smešeći se. Između ostalog, sklonost ka ljubavnim romanima dugujem Džou.

Džoa poznajem od početka lekarskog pripravničkog staža. Isticao se među ostalim pripravnicima u Opštoj bostonskoj bolnici, baš kao i ja. Ja sam bila jedina žena među doktorima početnicima; Džo je bio jedini crni pripravnik. Ta naša jedinstvenost činila nas je naročito svesnim onog drugog; oboje smo je jasno osećali, mada je nijedno nije pominjalo. Vrlo dobro smo radili zajedno, ali smo oboje bili oprezni – s razlogom – da se eksponiramo, pa je slabašna veza među nama, suviše neodređena da bi se zvala prijateljstvo, ostala nepriznata sve do pred kraj pripravničkog staža. Ja sam tog dana obavila svoju prvu samostalnu operaciju – jednostavno uklanjanje slepog creva, izvedeno na jednom zdravom tinejdžeru. Prošlo je dobro i nije bilo razloga da se očekuju postoperativne komplikacije. Pa ipak, osećala sam nekakvu čudnu posesivnost prema dečaku i nisam htela da idem kući dok se ne probudi i ne izađe iz šok- sobe, mada je moja smena bila završena. Presvukla sam se i otišla do lekarske sobe za odmor na trećem spratu da sačekam. Soba za odmor nije bila prazna. Džozef Abernati je sedeo na jednoj stolici, naoko zanet čitanjem časopisa. Podigao je pogled kada sam ušla i kratko mi klimnuo pre nego što se vratio čitanju. U sobi za odmor bile su čitave kamare časopisa – spasenih iz čekaonica – i nekoliko raskupusanih knjiga koje su ostavili otpušteni pacijenti. Tražeći nešto da mi skrene pažnju, prelistala sam šest meseci star broj Gastroenteroloških proučavanja, iscepani magazin Tajm i uredan štos religioznih traktata. Na kraju sam podigla jednu knjigu i sela sa njom. Nije imala korice, ali je na prvoj stranici pisalo Plahoviti gusar. „Senzualna, zaokupljujuća ljubavna priča, bezgranična kao Karibi!” pisalo je ispod naslova. Karibi, eh? Ako mi je bilo potrebno bekstvo, nisam mogla bolje da nađem, pomislila sam i nasumice otvorila knjigu. Automatski se otvorila na 42. Stranici. Prezrivo podigavši nos, Tesa je zabacila uvojke svoje raskošne plave kose, ne obraćajući pažnju na činjenicu da se od toga njene izdašne grudi još više ističu u haljini sa dubokim izrezom. Valdezove oči su se raširile od tog prizora, ali nije ničim pokazao kakav uticaj je takva raskalašna lepota ostavila na njega. „Mislio sam da bismo mogli da se bolje upoznamo, Senorita”, predložio

je dubokim, osećajnim glasom od koga su trnci iščekivanja projurili Tesinim leđima. „Nisam zainteresovana da se upoznajem sa... sa... prljavim, gnusnim, pokvarenim gusarom!”, rekla je. Valdezovi zubi su blesnuli kada joj se nasmešio, a ruka mu je gladila ručku noža za pojasom. Bio je impresioniran njenom neustrašivošću; tako smela, tako plahovita... i tako divna. Podigla sam jednu obrvu, ali sam nastavila sa čitanjem, fascinirana. Sa izrazom zapovedničkog posedovanja, Valdez je iznenada obuhvatio Tesu oko struka. „Zaboravljate, Senorita”, promrmljao je, a reči su golicale njenu osetljivu ušnu resu, „vi ste ratni plen; a kapetan gusarskog broda ima pravo da prvi izabere šta želi!” Tesa se borila u njegovom snažnom stisku dok ju je nosio ka ležaju i lako je bacio na draguljima ukrašeni pokrivač. Mučila se da dođe do daha, užasnuto posmatrajući njega kako se svlači, odlaže u stranu svoj azurnoplavi sako, a zatim i finu čipkanu belu košulju. Grudi su mu bile predivne, glatko prostranstvo svetlucave bronze. Njeni prsti su žudeli da ih dodirnu, mada ju je srce zaglušivalo lupajući joj u ušima kada je krenuo da dohvati pojas pantalona. „Ali ne”, rekao je, zastajući. „Nije fer što sam zapostavio vas, Senorita. Dopustite mi.” Uz neodoljivi osmeh se sagnuo i obuhvatio Tesine dojke toplim dlanovima svojih žuljevitih ruku, uživajući u njihovoj izdašnoj težini kroz tanku svilenu tkaninu. Uz mali krik, Tesa je odskočila od njegovog ispitivačkog dodira, pribijajući se leđima na čipkom prošarani pernati jastuk. „Opirete se? Kakva šteta da se upropasti tako fina odeća, Senorita...” Čvrsto je zgrabio njen svileni korset sa žadom i trgnuo, terajući Tesine fine bele dojke da iskoče iz svog skrovišta kao par debeljuškastih jarebica koje poleću. Ispustila sam nekakav zvuk, navodeći dr. Abernatija da oštro pogleda

preko ruba svog magazina. Žurno sam lice uobličila u nešto nalik dostojanstvenoj zaokupljenosti i okrenula stranicu. Valdezove guste crne kovrdže prekrile su njene grudi kada je vrele usne priljubio na Tesine ružičaste bradavice stvarajući talase bolne žudnje koji su je oblili. Oslabljena neuobičajenim osećanjima koje je njegova žestina probudila u njoj, nije bila u stanju da se pomeri dok je njegova ruka kradom tražila rub njene haljine i njegov plameni dodir izazivao trag uzbuđenja duž njene vitke butine. „Ah, mi amor” – zastenjao je. „Tako lepa, tako čista. Izluđuješ me žudnjom, mi amor. Želim te od trena kada sam te prvi put spazio, tako ponosnu i hladnu na palubi broda tvog oca. Ali nisi tako hladna sada, zar ne, draga moja?” Zapravo, Valdezovi poljupci su izazivali buru u Tesinim osećanjima. Kako, kako je moguće da oseća nešto takvo prema ovom čoveku koji je bezosećajno potopio brod njenog oca i stotinu ljudi ubio sopstvenim rukama? Trebalo bi da ustukne od straha, a umesto toga hvata sebe kako se bori za dah, otvara usta da primi žareće poljupce, izvija telo nehotice se bacajući u zaborav pod zahtevnim pritiskom njegove narastajuće muškosti. „Ah, mi amor”, dahtao je. „Ne mogu da čekam. Ali... ne želim da te povredim. Nežno, mi amor, nežno.” Tesa je dahtala dok je osećala kako sve veći pritisak njegove žudnje postaje osetan između njenih nogu. „Oh!” rekla je. „Oh, molim te! Ne možeš! Ne želim to!” [Zgodno vreme da započneš proteste, pomislila sam.] „Ne brini, mi amor. Veruj mi.” Postupno, malo-pomalo, ona se opustila pod dodirom njegovog hipnotičkog milovanja osećajući kako toplina u njenom stomaku narasta i širi se. Njegove usne su očešale njene grudi, a vreli dah koji je mrmljao nešto ohrabrujuće oduzeo joj je svu volju za opiranjem. Kako se opustila, butine su joj se i bez njene volje raširile. Krećući se beskrajno polako, njegov prepuni šiljak je postrance zadirkivao membranu njenog devičanstva…

Izleteo mi je usklik i ispustila sam knjigu, koja mi je kliznula iz krila i bučno pala na pod blizu nogu dr. Abernatija. „Izvinite”, promrmljala sam i sagnula se da je dohvatim, užarena u licu. Kada mi se Plahoviti gusar našao u znojavoj ruci, međutim, videla sam da umesto uobičajenog strogog izraza na licu dr Abernatija stoji širok osmeh. „Dajte da pogodim”, rekao je. „Valdez je upravo zadirkivao membranu njenog devičanstva?” „Da”, rekla sam, bespomoćno počinjući da se kikoćem. „Otkud ste znali?” „Pa, niste odmakli daleko”, rekao je uzimajući knjigu iz mojih ruku. Njegovi kratki, zatupasti prsti znalački su prelistali stranice. „Morala je da bude ta scena, ili možda ona na stranici 73, kada joj kvasi ružičaste brežuljke svojim gladnim jezikom.” „Šta joj radi?” „Pogledajte sami.” Tutnuo mi je knjigu u ruke i pokazao mesto na polovini stranice. I zaista, „... podižući prekrivao, nagnuo je svoju kao ugarak crnu glavu i lizao njene ružičaste brežuljke svojim gladnim jezikom. Tesa je zaječala i...” Ispustila sam otkačeni krik. „Vi ste zapravo pročitali ovo?”, insistirala sam, otkinuvši pogled sa Tese i Valdeza. „O, da”, rekao je, a osmeh mu je postao još širi. Imao je zlatan zub, pozadi sa desne strane. „Dva ili tri puta. Ta nije baš najbolja, ali nije loša.” „Najbolja? Ima još ovakvih?” „Naravno. Stanite da vidimo...” Ustao je i počeo da prekopava po gomili dronjavih knjiga na stolu. „Treba da tražite one bez korica”, objasnio je. „Te su najbolje.” „A ja mislila da nikada niste pročitali ništa izuzev medicinskih časopisa”, rekla sam. „Šta, da provodim trideset šest sati do lakata u ljudskim iznutricama i poželim da dođem ovamo da bih čitao Napredak u resekciji žučne kesice? Do đavola, ne – radije bih jedrio po Karibima sa Valdezom.” Odmerio me je sa izvesnim interesovanjem, osmeh nije sasvim nestao. „Nisam mislio ni da vi čitate išta sem medicinskih časopisa, ledi Džejn”, rekao je. „Izgled vara, ha?” „Mora da je tako”, suvo sam odgovorila. „Šta predstavlja ovo ledi

Džejn?” „Oh, Hehštajn je počeo sa tim”, rekao je naslanjajući se nazad sa prstima spojenim oko kolena. „To je zbog glasa, tog akcenta koji zvuči kao da ste upravo popili čaj sa kraljicom. To je ono što vi imate, ono što momke sprečava da budu gori nego što jesu. Vidite, zvučite kao Vinston Čerčil – da je Vinston Čerčil bio dama, zapravo – a to ih malo plaši. Mada imate još nešto”, zamišljeno me je odmerio ljuljajući se na stolici. „Imate nekakav način da govorite kao da očekujete da bude po vašem, a ako tako ne bude, znaćete zašto nije bilo. Gde ste to naučili?” „U ratu”, rekla sam, smeškajući se njegovom opisu. Obrve su mu se podigle. „Koreja?” „Ne, bila sam ratna medicinska sestra tokom Drugog svetskog rata u Francuskoj. Videla sam mnogo glavnih medicinskih sestara koje su pogledom mogle da stažiste i bolničare rastope u žele.” A kasnije, imala sam puno prakse gde je taj stav nepovredivog autoriteta – ako je reč o tome – dobro služio protiv ljudi sa mnogo većom moći od bolničkog osoblja i stažista u Opštoj bostonskoj bolnici. Klimnuo je, unet u moje objašnjenje. „Da, to ima smisla. Ja lično koristim Voltera Kronkajta.” „Voltera Kronkajta?”, izbečila sam se na njega. Opet se osmehnuo pokazujući zlatan zub. „Možete li da smislite nekog boljeg? Sem toga, mogu džabe da ga slušam na radiju ili televiziji svake večeri. Nekada sam zabavljao svoju mamu – htela je da budem propovednik.” Nasmešio se, pomalo snuždeno. „Da sam govorio kao Volter Kronkajt tamo gde smo živeli u to vreme, ne bih doživeo da studiram medicinu.” Džo Abernati mi se sve više dopadao iz sekunde u sekundu. „Nadam se da vam majka nije bila razočarana time što ste postali doktor, a ne propovednik.” „Da vam kažem pravo, nisam siguran”, rekao je i dalje se smešeći. „Kada sam joj kazao, zurila je jedan minut u mene, a onda ispustila veliki uzdah i rekla: Pa, bar ćeš mi jeftinije nabavljati moj lek za reumu.” Veselo sam se nasmejala. „Ja nisam naišla ni na toliko entuzijazma kada sam svom mužu rekla da ću postati doktor. On je zurio u mene i konačno mi rekao da, ako mi je već dosadno, treba da odem u dobrovoljce za pisanje pisama stanarima staračkog doma.” Džoove oči su bile meke zlatnosmeđe, kao karamele. U njima je

svetlucao humor dok me je fiksirao pogledom. „Da, narod još uvek misli da je lepo reći nekome u lice da ne može da radi ono što radi. Zašto ste ovde, mala damo, a ne kod kuće da vodite računa o svom mužu i deci?” – oponašao je. Simpatično se osmehnuo i potapšao me po ruci. „Ne brini, odustaće pre ili kasnije. Mene uglavnom više ne pitaju u lice zašto ne čistim toalete, za šta me je bog napravio.” Tada je došla medicinska sestra sa vešću da se moj pacijent probudio, pa sam otišla, ali je prijateljstvo započeto na strani 42 bujalo i Džo Abernati je postao jedan od mojih najboljih prijatelja; verovatno jedina meni bliska osoba koja je zaista razumela šta radim, i zašto. Osmehnula sam se napipavajući glatku izbočinu na omotu. Zatim sam se nagnula napred i knjigu vratila u džep na sedištu. Možda bekstvo ne želim baš sada. Napolju, mesečinom obasjani oblak nas je razdvojio od tla pod nama. Ovde gore je sve bilo tiho, divno i spokojno, pravi kontrast u odnosu na zbrku života dole. Imala sam čudan osećaj kao da visim, nepokretna, začaurena u samoću, čak i teško disanje žene do mene bilo je samo deo belog šuma, koji je činio tišinu, zajedno sa mlakim zujanjem klima-uređaja i struganjem cipela stjuardesa po tepihu. Istovremeno, bila sam svesna da neumoljivo hitamo kroz vazduh, terani gotovo hiljadu kilometara na sat ka nekom cilju – a da li će on biti siguran, ostalo je samo da se nadamo. Zažmurila sam u zaustavljenoj animaciji. Tamo nazad u Škotskoj, Rodžer i Bri love Džejmija. Ispred, u Bostonu, moj posao – i Džo – čekaju. A sam Džejmi? Pokušala sam da oteram tu misao, rešena da ne mislim na njega dok ne odlučim. Osetila sam dodir na kosi i jedna lokna mi se očešala o obraz, lako kao dodir ljubavnika. Ali to sigurno mora da su bili samo strujanje vazduha iz otvora nad glavom i moja mašta koji su ustajali miris parfema i cigareta iznenada dopunili mirisima vune i vreska.

19

Pokopavanje duha

K

onačno u domu, kući u ulici Fari gde sam živela sa Frenkom i Brajanom gotovo dvadeset godina. Azaleje kraj vrata nisu bile sasvim mrtve, ali im je lišće visilo u mlitavim, zapuštenim skupinama, a debeli sloj opalog lišća uvijao se na sasušenoj zemlji ispod. Bilo je to vrelo leto – drugačijih i nema u Bostonu – a avgustovske kiše nisu stigle mada je sada već bila sredina septembra. Spustila sam putne torbe kod ulaznih vrata i uključila crevo. Ležalo je na suncu, zelena gumena zmija bila je dovoljno vrela da mi oprlji ruku, pa sam ga neprijatno premeštala iz ruke u ruku dok ga tutnjava vode nije konačno oživela i ohladila sa naletom mlaza. Azaleje ni inače ne volim baš mnogo. Odavno bih ih iščupala, ali sam oklevala da promenim ma koji detalj u kući posle Frenkove smrti, zbog Brajane. I bez dodatnih promena je dovoljan šok, mislila sam, da počneš studije i za samo godinu dana ti umre otac. Kuću sam zanemarivala već dugo; mogu i dalje. „U redu!”, besno sam rekla azalejama isključujući crevo. „Nadam se da ste zadovoljne, jer je to sve što ćete dobiti. I sama hoću nešto da popijem. I da se okupam”, dodala sam, gledajući u njihovo blatom umazano lišće. Sedela sam na rubu velike uzidane kade u kućnoj haljini i posmatrala vodu kako bučno utiče komešajući penu za kupanje i pretvarajući je u naparfimisanu morsku penu. Para se dizala sa uzavrele površine; voda bi mogla biti i pretopla. Isključila sam je – jedan brz, spretan okret slavine – i sedela na trenutak, a kuća oko mene bila je tiha izuzev puckanja mehurića u kadi, prigušenog kao zvuci udaljene bitke. Savršeno sam razumela šta radim. Radila sam to neprestano od vremena kada sam se u Invernesu ukrcala u Letećeg Škotlandanina i osetila ritmičnu lupu šina koje su oživele pod mojim nogama. Testiram sebe. Dobro sam obraćala pažnju na mašine – sve naprave modernog

svakodnevnog života – i, što je još važnije, sopstvene reakcije na njih. Voz do Edinburga, avion do Bostona, taksi od aerodroma i na desetine mehaničkih uređaja na sve strane – prodajni automati, ulično osvetljenje, neverovatni toalet u avionu sa kovitlacem opasnog plavozelenog dezinfekcionog sredstva koji otpad i mikrobe odnosi na pritisak dugmeta. Restorani, sa svojim urednim potvrdama od Ministarstva zdravlja koje garantuju makar bolje šanse od prosečnih da izbegnete trovanje hranom kada u njima jedete. U svojoj kući, svuda prisutni prekidači koji daju svetlost i toplotu i vodu i kuvanu hranu. Pravo pitanje glasi – da li me je briga? Umočila sam ruku u vruću vodu za kupanje i mešala po njoj, posmatrajući kako senke vrtloga igraju u mramornim dubinama. Mogu li da živim bez „pogodnosti”, velikih i malih, na koje sam se navikla? To sam se pitala pri svakom dodirivanju nekog dugmeta, svakom kloparanju motora, i bila prilično sigurna da odgovor glasi „da” . Vreme ne menja ništa, na kraju krajeva; mogu da prošetam gradom i nađem ljude koji žive bez mnogih tih pogodnosti – negde dalje postoje i čitave države gde ljudi žive relativno zadovoljno, potpuno ignorišući električnu energiju. Za sebe nikada nisam mnogo ni brinula. Živela sam nekada sa stricem Lambom, eminentnim arheologom, od svoje pete godine kada su mi poginuli roditelji. Samim tim, rasla sam u uslovima koji bi se umereno mogli nazvati „primitivnim”, pošto sam ga pratila na njegovim odlascima na teren. Da, kupanje toplom vodom i sijalice su lepa stvar, ali sam živela bez njih u nekoliko perioda svog života – za vreme rata, na primer – i nikada nisam njihovo odsustvo smatrala mnogo važnim. Voda se ohladila dovoljno da se može istrpeti. Pustila sam kućnu haljinu da padne na pod i ušla u kadu, osećajući prijatan drhtaj kada su mi se od vreline vode kod nogu ramena naježila zbog tolikog kontrasta. Spustila sam se u kadu i opustila, istežući noge. Ono što se u osamnaestom veku koristilo kao kada jedva da je bilo nešto više od velikog bureta; čovek se obično kupao deo po deo, umačući prvo trup dok su mu noge visile sa strane, a onda bi ustao i isprao gornji deo tela kvaseći noge. Mnogo češće se obavljalo kupanje iz bokala i lavora, uz pomoć krpe. Ne, pogodnosti i udobnosti su upravo samo to. Ništa suštinsko, ništa bez čega ne mogu. Mada pogodnosti nisu jedini problem, ni slučajno. Prošlost je opasna

zemlja. Ali čak ni napredak takozvane civilizacije ne predstavlja garanciju ni bezbednost. Proživela sam dva velika „moderna” rata – zapravo i služila na bojnom polju u jednom od njih – i na televiziji svako veče mogu da gledam kako se sprema još jedan. „Civilizovano” ratovanje je, ako išta drugačije, još strašnije od starijih verzija istog. Svakodnevni život možda jeste sigurniji, ali samo ako se neko odluči za sigurne staze. Delovi Roksberija sada su podjednako opasni kao bilo koja pariška uličica kojom sam hodala pre dvesta godina. Uzdahnula sam i nožnim prstima povukla zatvarač da voda otiče. Nema svrhe spekulisati o bezličnim stvarima kao što su kade, bombe i silovatelji. Voda u kući nije ništa više od manjeg skretanja pažnje. Najvažnije pitanje jeste koji su ljudi u igri i oduvek je bilo tako. Ja, i Brajana, i Džejmi. Poslednji ostaci vode su odgrgotali. Ustala sam, osećajući se malo lakomisleno, i obrisala zaostale mehuriće. Veliko ogledalo bilo je zamagljeno od pare, ali dovoljno čisto da mi pokaže moje telo od kolena naviše, ružičasto kao skuvani škampi. Ispustila sam peškir i zagledala se u sebe. Savila sam ruke i podigla ih iznad glave, proveravajući da li negde visi. Nigde; bicepsi i tricepsi lepo izraženi, deltoidni mišići uredno zaobljeni i postupno prelaze u krivinu grudnog mišića. Malo sam se okrenula sa strane, zatežući i opuštajući trbušne mišiće – tonus im je dobar i trbuh ravan, gotovo konkavan. „Dobro da porodično nismo skloni gojenju”, promrmljala sam. Stric Lamb je ostao vitak i zategnut sve do smrti, do svoje sedamdeset pete. Pretpostavljala sam da je moj otac – brat strica Lamba – bio slične grade i iznenada se zapitala kakva li je bila zadnjica moje majke. Na kraju krajeva, žene imaju izvesnu količinu suvišnog masnog tkiva sa kojom se treba boriti. Okrenula sam se skroz i preko ramena virila u ogledalo. Dugi stubičasti mišići mojih leđa su mokro svetlucali kako sam se izvila; i dalje se vidi struk i to dosta uzak. A što se tiče zadnjice... „Pa, nije usahla”, rekla sam naglas. Okrenula sam se licem i pogledala u svoj odraz. „Moglo bi da bude znatno gore”, rekla sam mu. Malo oraspoložena, obukla sam kućnu haljinu i dala se na posao da kuću

spremim za spavanje. Nema mačaka koje treba srediti ni pasa koje treba nahraniti – Bozo, naš poslednji pas, umro je od starosti prošle godine, a nisam želela da nabavljam drugog pošto je Brajana otišla na školovanje, a moji boravci u bolnici bili su dugi i neredovni. Podesi termostat, proveri brave na prozorima i vratima, vidi da li su ringle isključene. To je bilo sve. Osamnaest godina je večernja rutina uključivala i obilazak Brajanine sobe, ali ne otkada je otišla na studije. Dirnuta mešavinom navika i poriva, otvorila sam vrata njene sobe i upalila svetlo. Neki ljudi imaju smisao za predmete, drugi nemaju. Bri ga je imala; jedva da je neki delić zida provirivao između postera, fotografija, osušenog cveća, komada tkanine, uramljenih diploma i ostalih drangulija po zidovima. Neki imaju sistem za aranžiranje svega oko sebe tako da predmeti imaju ne samo sopstveno značenje i odnos prema ostalim izloženim stvarima, već i još nešto – nekakvu neopisivu auru koja pripada i vlasniku podjednako kao i predmetima. Ja sam ovde jer me je Brajana ovde postavila, kao da su govorile stvari u sobi. Ja sam ovde jer je ona ta koja je. Čudno je što ona to poseduje, pomislila sam. Frenk je to imao; kada sam otišla u njegov ispražnjen kabinet na fakultetu posle njegove smrti, ličio mi je na fosilni otisak neke istrebljene životinje; knjige i papiri i poneki otpadak koji su tačno zadržali oblik i teksturu i iščezlu težinu uma koji je nastanjivao taj prostor. Za pojedine predmete je njihova povezanost sa Brajanom bila očigledna – fotografije mene, Frenka ili Bozoa, prijatelja. Komadi tkanine bili su oni koje je sama napravila, sa šarama koje je sama izabrala, sa njenim omiljenim bojama – briljantnom tirkiznom, teget, magentom i jasnožutom. Ali ostale stvari – zašto li razbacane sasušene školjke rečnih puževa na komodi meni govore Brajana? Zašto ta zaobljena grudva plavučca uzeta sa plaže u Trurou, ni po čemu drugačija od stotine hiljada drugih – osim po činjenici da ju je ona uzela? Ja ne umem sa stvarima. Nemam impuls ni da ih kupujem ni da uređujem – Frenk je često prigovarao zbog spartanski nameštenog doma, dok Brajana nije porasla dovoljno da preuzme stvar u svoje ruke. Da li je to greška mog nomadskog odrastanja ili sam prosto takva, živim uglavnom u svojoj koži, bez impulsa da menjam okruženje da bi odražavalo mene. Džejmi je bio isti takav. Imao je nekoliko malih predmeta koje je večito nosio u torbici bilo zato što nečemu koriste ili kao amajlije. Izvan toga, niti

je posedovao stvari niti brinuo zbog toga. Čak i tokom kratkog perioda kada smo luksuzno živeli u Parizu i tokom dužeg mirnog perioda u Lalibrohu, nikada nije pokazao nimalo sklonosti ka posedovanju predmeta. I u njegovom slučaju to je možda bila posledica mladih dana, kada je živeo kao progonjena zver i nikada nije posedovao ništa sem oružja, od kog mu je zavisio opstanak. A možda je i kod njega to bilo urođeno, ta izolovanost od zemaljskih stvari, taj osećaj samodovoljnosti – jedna od onih stvari koje su nas zbližile. Ipak je čudno da Brajana ima toliko toga što podseća na oba njena oca, svakog na svoj način. Nemo sam poželela laku noć duhu moje odsutne ćerke i ugasila svetlo. Pomisao na Frenka otišla je sa mnom u spavaću sobu. Pogled na veliki bračni krevet, gladak i netaknut ispod tamnoplavog satenskog prekrivača, naglo i živo mi ga je dovela u misli, onako kako na njega nisam pomislila mesecima. Pretpostavljam da me je mogućnost predstojećeg odlaska navela da sada mislim na njega. Ova soba – zapravo ovaj krevet – mesto je gde sam se poslednji put oprostila od njega. „Zašto ne dođeš u krevet, Kler? Prošla je ponoć.” Frenk me je pogledao preko ruba svoje knjige. Već je bio u krevetu i čitao knjigu oslonjenu na kolena. Od nežnog svetla lampe izgledao je kao da lebdi u toplom mehuru, spokojno izolovan od tamne studeni ostatka sobe. Bio je početak januara i uprkos radu peći, jedino zaista toplo mesto preko noći bio je krevet, sa mnoštvom debele ćebadi. Nasmešila sam mu se i ustala sa stolice puštajući kućnu haljinu od teške vune da mi spadne sa ramena. „Ja te zadržavam? Izvini. Upravo sam iznova proživljavala jutrošnju operaciju.” „Da, znam”, suvo je rekao. „To vidim čim te pogledam. Oči ti se zacakle i usta stoje otvorena.” „Izvini”, ponovila sam istim takvim tonom. „Nisam odgovorna za ono što mi lice radi dok razmišljam.” „Ali kakva je vajda od razmišljanja?”, upitao je umećući obeleživač u

knjigu. „Učinila si sve što si mogla – to što sada brineš neće promeniti... ah, bezveze.” Razdražljivo je slegnuo ramenima i zatvorio knjigu. „Sve to sam rekao i ranije.” „Jesi”, kratko sam odgovorila. Otišla sam u krevet, malo drhteći, i kućnu haljinu zgurala dole oko nogu. Frenk je automatski požurio ka meni i ja sam se zavukla pored njega, zbili smo se da se zajedničkom toplotom suprotstavimo hladnoći. „Oh, sačekaj; moram da premestim telefon.” Odbacila sam pokrivač i izvukla se iz kreveta da bih telefon premestila sa Frenkove strane kreveta na svoju. Voleo je da sedi u krevetu rano uveče i ćaska sa studentima i kolegama dok sam ja čitala ili pravila hirurške beleške kraj njega, ali je mrzeo da ga bude kasni pozivi iz bolnice za mene. Mrzeo je to dovoljno da sredim sa bolnicom da zovu samo u apsolutno hitnim slučajevima ili kada ostavim instrukcije da me obaveštavaju o stanju određenog pacijenta. Večeras sam ostavila takve instrukcije; bila je to nezgodna resekcija debelog creva. Ako nešto krene naopako, možda ću morati da se hitno vratim. Frenk je zastenjao kada sam ugasila svetlo i ponovo se zavukla u krevet, ali se trenutak kasnije prevrnuo ka meni i prebacio ruku preko mog stomaka. Okrenula sam se na bok i skupila uz njega, lagano se opuštajući kada su mi se ledeni prsti na nogama malo otopili. U mislima sam vraćala detalje operacije, ponovo na nogama osećajući hladnoću rashladnog uređaja u operacionoj sali i početni, uznemirujući osećaj toplote u pacijentovom stomaku kada su se moji prsti zavukli tamo. Sećala sam se samog obolelog creva, sklupčanog poput zmije, prošaranog ljubičastim mrljama ekhimoze i sporim curenjem blistave krvi iz sićušnih otvora. „Nešto sam razmišljao.” Frenkov glas je stigao iz tame iza mene, preterano nehajan. „Mmm?”Još uvek sam bila zaokupljena vizijom operacije, ali sam se pomučila da se vratim u stvarnost. „O čemu?” „O studijskom odsustvu.” Njegovo odsustvo sa fakulteta trebalo je da počne za mesec dana. Isplanirao je da ode na nekoliko kratkih putovanja po severoistočnim Sjedinjenim Državama radi sakupljanja materijala, a zatim da ode u Englesku na šest meseci i posle se vrati u Boston da napiše rad.

„Mislio sam da odem pravo u Englesku”, oprezno je rekao. „Pa, što da ne? Vreme će biti užasno, ali ako ćeš većinu vremena provoditi u bibliotekama...” „Hoću sa sobom da povedem Brajanu.” Ukočila sam se, hladnoća sobe iznenada se skupila u grudvu sumnje u mom stomaku. „Ona ne može da ide sada; ostalo joj je samo jedno polugodište do mature. Valjda možeš da sačekaš do leta da bismo ti se pridružile? Prijavila sam se za duži odmor tada i možda...” „Idem sada. Zauvek. Bez tebe.” Odmakla sam se i uspravila u sedeći stav, paleći svetlo. Frenk je ležao i treptao ka meni, tamna kosa bila mu je raščupana. Posedela je na slepoočnicama i učinila ga markantnim, a to je izgleda opasno delovalo na podložnije studentkinje. Zaprepastilo me je što sam pribrana. „Zašto sada, tako iznenada? Poslednja te je pritisla, zar ne?” Panika koja mu je blesnula u očima bila je tako jasna da je to bilo komično. Nasmejala sam se, mada uočljivo bez humora. „Stvarno si mislio da ne znam? Pobogu, Frenk! Ti si najzaboravniji čovek.” I on je seo, stegnute vilice. „Mislio sam da sam bio veoma diskretan.” „Možda i jesi”, zajedljivo sam rekla. „Izbrojala sam ih šest tokom poslednjih deset godina – ako ih je zapravo bilo dvanaest ili više, onda si pravi uzor diskrecije.” Njegovo lice je retko pokazivalo snažne emocije, ali je pobeleo oko usta, što mi je govorilo da je veoma besan. „Ova mora da je stvarno izuzetna”, rekla sam prekrstivši ruke i oslonivši se pozadi na uzglavlje da bih izgledala nehajno. „Ali ipak – čemu tolika žurba da u Englesku odeš sada, i zašto da vodiš Bri?” „Ona to poslednje polugodište može da završi u internatskoj školi”, kratko je uzvratio. „To bi za nju bilo novo iskustvo.” „Mada ne ono za koje očekujem da bi ga želela”, rekla sam. „Neće hteti da ostavlja svoje prijatelje, naročito ne pre mature. I sigurno neće hteti da ide u neki engleski internat!” Zadrhtala sam od te pomisli. Samo malčice je falilo da me zatvore u takvu školu kada sam bila mala; miris bolničke kafeterije povremeno mi je budio sećanja na to, upotpunjeno talasima straha

i bespomoćnosti koje sam osećala kada me je stric Lamb odveo da vidim mesto. „Malo discipline nikome nije naškodilo”, rekao je Frenk. Uspeo je da se pribere, ali su mu crte lica i dalje bile zategnute. „Moglo je i tebi doneti neke vajde.” Odmahnuo je, odbacujući tu temu. „To ćemo videti. Ipak, odlučio sam da se vratim u Englesku za stalno. Ponudili su mi dobro mesto u Kembridžu i nameravam da ga prihvatim. Ti naravno nećeš da napustiš bolnicu. Ali ne nameravam da ostavim moju ćerku.” „Tvoju ćerku?” U tom trenutku sam osećala da sam nesposobna da govorim. Znači, on je sredio novi posao i novu ljubavnicu uz to. Iz čega sledi da je to planirao već neko vreme. Potpuno nov život – ali ne sa Brajanom. „Moju ćerku”, mirno je rekao. „Možeš doći da je obiđeš kad god hoćeš, naravno...” „Ti... prokleto... kopile!”, izgovorila sam. „Budi razumna, Kler.” Pogledao je niz nos, upućujući mi tretman A, dugo i strpljivo trpljenje, rezervisan za studente koji se žale jer su pali na ispitu. „Jedva da si ikad kod kuće. Ako ja odem, neće biti nikoga da pazi na Brajanu kako treba.” „Pričaš kao da joj je osam godina, a ne skoro osamnaest! Za ime boga, ona je skoro odrasla osoba.” „A to je još jači razlog da neko treba da brine o njoj i nadzire je”, prasnuo je. „Da si ti videla ono što ja viđam na fakultetu – opijanje, drogiranje...” „Sve to viđam”, procedila sam kroz zube. „Iz prilične blizine na urgentnom. Mali su izgledi da Bri...” „Izgledi prokleto postoje! Devojke nemaju razuma u tim godinama – otići će sa prvim tipom koji...” „Ne budi idiot! Bri je vrlo razumna. Sem toga, svi mladi eksperimentišu, tako uče. Ne možeš je držati umotanu u vatu celog života.” „Bolje umotanu nego da se jebe sa crncem!”, uzvratio je vičući. Crvene pege su mu izbile na jagodicama. „Kakva majka, takva ćerka, eh? Ali neće biti tako, boga mu božijeg, neće vala ako se ja išta pitam!” Izvukla sam se iz kreveta i ustala, besno gledajući u njega.

„Ti”, rekla sam, „se ne pitaš i nećeš da kažeš nikakav prljavi, odvratni, smrdljivi komentar ni za Bri, ni za bilo šta drugo!” Tresla sam se od besa i morala sam pesnicama da stiskam svoje butine da ga ne bih udarila. „Imaš petlju da mi neuvijeno kažeš da odlaziš sa najnovijom u seriji ljubavnica, a zatim impliciraš da ja imam aferu sa Džoem Abernatijem? To si hteo da kažeš, zar ne?” Imao je dovoljno milosti da malo obori pogled. „Svi misle da imaš”, promrmljao je. „Sve vreme provodiš sa tim čovekom. To mu dođe isto, što se tiče Bri. Odvlačenje nje u... situacije gde je izložena opasnosti i... i toj sorti ljudi.” „Crnim ljudima, jesi to hteo da kažeš?” „Prokleto jesam”, rekao je gledajući me očima koje su sevale. „Dovoljno je loše što nam Abernatijevi dolaze na sve zabave, mada je on bar obrazovan. Ali ona debela osoba koju srećem u njihovoj kući sa plemenskom tetovažom i blatom u kosi? I onaj odvratni salonski gušter sa ljigavim glasom? I mladi Abernati, koji visi oko Bri dan i noć, odvodi je na marševe i demonstracije i orgije u najgore rupe...” „Ne bih rekla da su išli u najgore rupe”, rekla sam trudeći se da obuzdam smeh zbog Frenkovog uvredljivog ali tačnog opisa dvojice šokantnih prijatelja Leonarda Abernatija. „Da li znaš da je sada Leni počeo sebe da zove Muhamed Ismael Sabaz?” „Da, rekao mi je”, odsečno je odgovorio, „i neću nimalo da rizikujem da moja ćerka postane gđa Sabaz.” „Ne mislim da Bri gaji takva osećanja prema Leniju”, uveravala sam ga mučeći se da obuzdam svoju iznerviranost. „A i neće. Ona ide u Englesku sa mnom.” „Neće ako ne želi”, rekla sam odlučno. Nesumnjivo osećajući da ga ostajanje u krevetu stavlja u nepovoljan položaj, Frenk je ustao i potražio papuče. „Ne treba mi tvoja dozvola da moju ćerku odvedem u Englesku”, rekao je. „A Bri je još maloletna; ići će tamo gde joj kažem. Ceniću ako pronađeš njen medicinski karton; biće joj potreban za novu školu.” „Tvoju ćerku?”, opet sam rekla. Nejasno sam zapažala studen u sobi, ali sam bila toliko besna da sam se kuvala. „Bri je moja ćerka, i ni u ludilu je

nećeš odvesti nikuda!” „Ne možeš da me sprečiš”, naglasio je zabrinjavajuće hladno, dižući svoj bademantil sa poda. „Ðavola ne mogu”, rekla sam. „Hoćeš da se razvedeš? Fino. Navedi bilo koji razlog koji ti se dopada – izuzev preljuba, koju ne možeš da dokažeš jer ne postoji. Ali ako pokušaš da Bri povedeš sa sobom, imaću ja ponešto da kažem o preljubu. Znaš li koliko je tvojih odbačenih ljubavnica došlo da me poseti, da me pita da odustanem od tebe?” Od šoka je stao otvorenih usta. „Svima sam im rekla da bih od tebe odustala istog minuta”, kazala sam, „da si zatražio.” Prekrstila sam ruke i šake zavukla pod pazuh. Opet sam počinjala da osećam hladnoću. „Čudila sam se zašto nikada nisi zatražio – ali pretpostavljam da je to zbog Brajane.” Lice mu je ostalo bez kapi krvi, izgledalo je belo kao lobanja u mraku sa druge strane kreveta. „Pa”, rekao je, neuspelo pokušavajući da povrati uobičajenu samokontrolu, „nije ni trebalo da mislim da bi ti smetalo. Izgleda da nikad nisi ni pokušala da me sprečiš.” Zurila sam u njega, potpuno zatečena. „Da te sprečim?”, rekla sam. „Šta je trebalo da uradim? Da ti otvaram poštu i mašem ti pismima ispred nosa? Da napravim scenu na božičnoj zabavi na fakultetu? Da se potužim dekanu?” Na trenutak je stegao usne, a potom ih opustio. „Mogla si da se ponašaš kao da ti je stalo”, tiho je rekao. „Stalo mi je.” Glas mi je zvučao kao da me dave. Odmahnuo je glavom i dalje piljeći u mene očima tamnim pri svetlosti lampe. „Ne dovoljno.” Zastao je, bledo lice lebdelo je po vazduhu iznad tamnog bademantila, a onda je obišao krevet da bi stao kraj mene. „Ponekad sam se pitao imam li pravo da te krivim”, rekao je gotovo zamišljeno. „On je izgledao kao Bri, zar ne? Bio joj je nalik?” „Da.” Disao je teško, gotovo dahtao.

„Vidim ti na licu – kada pogledaš u nju, vidim da misliš na njega. Prokleta da si, Kler Bošam”, rekao je veoma tiho. „Prokleta da si ti i tvoje lice koje ne može da sakrije baš ništa od onog što misliš i osećaš.” Posle toga je usledila tišina, onakva kakva vas tera da čujete sve nečujne zvuke krckanja drveta i disanja kuće – tek u naporu da se pretvarate da niste čuli ono što je upravo izgovoreno. „Volela sam te”, tiho sam rekla, konačno. „Nekada.” „Nekada”, ponovio je kao jeka. „Da li treba da budem zahvalan zbog toga?” Osećaj je počeo da se vraća u moje obamrle usne. „Jesam ti rekla”, kazala sam. „I tada, kada nisi hteo to da ostaviš na miru... Frenk, stvarno sam se trudila.” Šta god da je čuo u mom glasu, to ga je zaustavilo na tren. „Jesam”, rekla sam, veoma tiho. On se okrenuo i pošao ka mom toaletnom stočiću, gde je dodirivao stvari nesposoban da se skrasi, podižući ih i spuštajući bez ikakvog reda. „Nisam mogao da te ostavim u početku – trudnu, samu. To bi samo prostak uradio. A zatim... Bri.” Slepo je zurio u karmin koji je držao u ruci, a zatim ga nežno spustio na staklenu površinu stočića. „Nisam mogao da odustanem od nje”, tiho je rekao. Okrenuo se da gleda prema meni, oči na licu u senci izgledale su kao rupe. „Da li si znala da ne mogu da začnem dete? Ja... testirao sam se pre nekoliko godina. Sterilan sam. Da li si znala?” Odmahnula sam glavom, ne uzdajući se u svoj glas. „Bri je moja, moja ćerka”, rekao je kao za sebe. „Jedino dete koje ću ikada imati. Nisam mogao da je ostavim.” Kratko se nasmejao. „Nisam mogao da je ostavim, a ti nisi mogla da je pogledaš, a da ne pomisliš na njega, zar ne? Bez stalnog podsećanja, pitam se – da li bi ga vremenom zaboravila?” „Ne.” Prošaptana reč ga je izgleda pogodila kao struja. Stajao je skamenjen na tren, a zatim se okrenuo ka ormanu i počeo da navlači odeću preko pidžame. Ja sam stajala, ruku obmotanih oko tela, gledajući ga kako oblači kaput i besno izlazi iz sobe ne gledajući u mene. Kragna njegove plave svilene pidžame virila je preko astraganskog umetka na kaputu. Trenutak kasnije čula sam zatvaranje ulaznih vrata – bio je dovoljno

pribran da ih ne tresne – a zatim zvuk hladnog motora, koji se nevoljno okreće. Farovi su prebrisali tavanicu spavaće sobe kada je auto unazad prešao prilazni put, a zatim otišao ostavljajući me da drhtim pored zgužvane postelje. Frenk se nije vratio. Pokušala sam da zaspim, ali sam uhvatila sebe kako ukočeno ležim u hladnom krevetu, u mislima ponovo prolazeći kroz svađu, slušajući krckanje njegovih guma po prilaznom putu. Konačno sam ustala i obukla se, ostavila poruku za Bri i izašla i sama. Iz bolnice nisu zvali, ali sam mogla da odem i obiđem svog pacijenta; to je bilo bolje od vrtenja i prevrtanja cele noći. I, da budemo iskreni, ne bi mi smetalo da se Frenk vrati kući i ne zatekne me tamo. Ulice su bile klizave, crni led je svetlucao na uličnom osvetljenju. Žuta fosforna svetlost osvetljavala je kovitlace snega koji je padao; za jedan sat će led po rubovima ulica biti skriven ispod snega i prolazak će postati dvaput opasniji. Jedina uteha je bila što nema nikoga na ulicama u četiri ujutru da bi mu pretila opasnost. Tačnije, nikoga sem mene. U bolnici me je zaogrnuo uobičajeni topli, zagušljivi miris institucije kao ćebe nečeg poznatog, isključujući snežnu crnu noć napolju. „On je u redu”, tiho mi je rekla medicinska sestra kao da bi dizanje glasa moglo uznemiriti usnulog čoveka. „Svi vitalni znaci su stabilni, a i krvna slika je u redu. Nema krvarenja.” Videla sam da je to tačno; lice pacijenta bilo je bledo, ali sa blagom primesom ružičaste, kao vene na latici bele ruže, a puls na vratu mu je bio snažan i regularan. Duboko sam ispustila dah za koji nisam ni bila svesna da zadržavam. „To je dobro”, rekla sam. „Vrlo dobro.” Sestra mi se toplo osmehnula i morala sam da se oduprem porivu da se naslonim i rastopim. Bolničko okruženje mi je iznenada delovalo kao jedino utočište. Nije bilo svrhe da se ide kući. Na brzinu sam proverila svoje ostale pacijente i sišla do kafeterije. I dalje je mirisala kao internat, ali sam sela sa šoljom kafe i pijuckala je polako pitajući se šta da kažem Bri. Možda pola sata kasnije jedna sestra sa urgentnog projurila je kroz obrtna vrata i ukopala se u mestu kada me je ugledala. Zatim je prišla, prilično polako.

Odmah sam znala; i suviše često sam viđala doktore i sestre kako saopštavaju vest o smrti da bih pogrešno protumačila znake. Vrlo smireno, ne osećajući gotovo ništa, spustila sam skoro punu šoljicu, pri tome uviđajući da ću do kraja života pamtiti oštećenje na rubu i gotovo sasvim izlizano zlatno slovo B. „... rekao je da ste ovde. Dokumenta u njegovom novčaniku... policija je rekla... sneg preko ledene kore, klizanje... mrtav pri prijemu...” Medicinska sestra je govorila, brbljala, dok sam krupnim koracima išla kroz blistavo bele hodnike ne gledajući u nju, videći kako se lica dežurnih sestara okreću prema meni kao na usporenom filmu, ne znajući šta je, ali znajući već po njihovim pogledima da se desilo nešto što se ne da promeniti. On je bio na kolicima u jednom pregratku na urgentnom; skučen, anonimni prostor. Jedna kola hitne pomoći bila su parkirana napolju – možda baš ona koja su njega dovezla. Dvokrilna vrata na kraju hodnika bila su otvorena ledenoj zori. Crveno svetlo vozila pulsiralo je kao arterija, kupajući krvlju ceo hodnik. Kratko sam ga dotakla. Koža mu je bila inertna, davala plastični osećaj nedavno preminulog nasuprot izgledu živog stvora. Nije bilo vidljivih rana; sva oštećenja bila su skrivena ćebetom, kojim je bio pokriven. Vrat mu je bio gladak i smeđ; tu nije tukao nikakav puls. Stajala sam tamo sa rukom položenom na nepomičnu krivinu njegovih grudi, gledajući ga onako kako to nisam učinila već izvesno vreme. Snažan i prefinjen profil, čulne usne i kao izvajani nos i brada. Zgodan muškarac, uprkos crtama urezanim oko usta, crtama razočaranja i neizrečene ljutine, crta koje čak ni posmrtno opuštanje nije moglo da izbriše. Stajala sam prilično mirna i osluškivala. Čula sam zavijanje nove hitne pomoći kad se približavala, glasove u hodniku, škripu točkova kolica, krčanje policijskog radija i tihi šum fluorescentnog svetla negde. Zaprepašćeno sam shvatila da osluškujem da čujem Frenka, očekujući... šta? Da njegov duh lebdi tu negde, nestrpljiv da završi nezavršeni posao? Zažmurila sam da bih isključila uznemirujući pogled na taj nepokretni profil koji je naizmenično bio crven i beo kako je rotaciono svetlo bleskalo kroz otvorena vrata. „Frenk”, tiho sam rekla uzburkanom, ledenom vazduhu, „ako si i dalje

dovoljno blizu da me čuješ – jesam te volela. Nekada. Jesam.” Zatim se tu našao Džo, koji me je gurao kroz prepuni hodnik, zabrinutog lica iznad zelene hirurške odeće. Došao je pravo iz sale, na staklima njegovih naočara bilo je malo prsnute krvi, fleka od nje na grudima. „Kler”, rekao je, „pobogu, Kler!”, i zatim sam počela da se tresem. Za deset godina nikada me nije oslovio drugačije nego „Džejn” ili „El-Džej.” Ako on koristi moje ime, mora da je ovo stvarno. Šaka mi je izgledala zapanjujuće belo u stisku tamne Džoove, zatim crveno od rotacionog svetla, a tada sam se okrenula ka njemu čvrstom kao deblo, položila glavu na njegovo rame i – prvi put – zaplakala za Frenkom. Oslonila sam lice na prozor spavaće sobe u kući u ulici Fari. Bilo je vruće vlažno ove plave septembarske večeri ispunjene zvukom zrikavaca i prskalica za travnjak. Ja sam, međutim, videla beskompromisne crnu i belu te zimske noći dve godine ranije – crni led i belu bolničku posteljinu, a zatim zamagljivanje sveg rasuđivanja u bledosivoj zori. Oči su mi se zamaglile od prisećanja na anonimnu gužvu u hodniku i rotaciono crveno svetlo hitne pomoći koje je oblivalo tihi pregradak bojom krvi dok sam plakala za Frenkom. Sada sam za njim plakala poslednji put, znajući još dok su mi se suze slivale da smo se razišli, jednom zauvek, dvadeset i nešto godina ranije, na grebenu zelenog škotskog brda. Kada sam završila sa plakanjem, ustala sam i ruku položila na glatki plavi prekrivač, blago zaobljen preko jastuka s leve strane – Frenkove strane. „Do viđenja, dragi moj”, prošaputala sam i otišla da prespavam dole, dalje od duhova. Zvono na vratima me je probudilo ujutru, iz sna na sofi. „Telegram, gospođo”, rekao je poštar pokušavajući da ne zuri u moju kućnu haljinu. Ti mali žuti koverti verovatno su odgovorni za više srčanih udara od bilo čega sem masne slanine za doručak. Moje srce se skupilo kao pesnica, a zatim je produžilo da teško i neprijatno kuca. Dala sam bakšiš glasniku i telegram odnela niz hodnik. Izgledalo je

važno da ga ne otvaram dok ne stignem do relativne sigurnosti kupatila, kao da je to neka eksplozivna naprava koju treba deaktivirati pod vodom. Prsti su mi se tresli i šeprtljali dok sam ga otvarala sedeći na ivici kade, leđa naslonjenih na pločice zida radi potpore. Bila je to kratka poruka – naravno, Škoti su škrti na recima, apsurdno sam pomislila. NAŠAO SAM GA STOP, glasio je. HOĆETE LI DA SE VRATITE? RODŽER. Uredno sam savila telegram i vratila ga u koverat. Sedela sam tamo i zurila u njega prilično dugo. Zatim sam ustala i otišla da se obučem.

20

Dijagnoza

D

žo Abernati je sedeo za svojim stolom, mršteći se malom pravougaoniku svetlog kartona koji je držao sa obe ruke. „Šta je to?”, rekla sam sedeći na ivici njegovog stola nimalo ceremonijalno. „Vizitkarta.” Pružio mi ju je, izgledajući kao da ga to i zabavlja i nervira. Bila je to svetlosiva karta fine teksture; skupa roba, precizno štampana elegantnim serifnim slovima. Muhamed Išmael Šabaz III, glasio je srednji red, sa adresom i brojem telefona ispod. „Leni?, upitala sam smejući se. „Muhamed Išmael Šabaz Treći?” „Aha.” Kao da je zabavljenost tim preovladala. Zlatni zub je nakratko sinuo kada je uzeo nazad kartu. „Kaže da neće da uzme ime belog čoveka, neće robovsko ime. Hoće da povrati svoje afričko nasleđe”, podrugljivo je rekao. „U redu, kazao sam; pitam ga, da li je sledeće na redu da ideš naokolo sa koskom proturenom kroz nos? Nije dosta što mu je kosa dovde”, pokazao je tresući rukama sa obe strane svoje kratke frizure, „i što ide u nečemu što je do kolena i izgleda kao da mu ga je sestra napravila na časovima domaćinstva. Ne, Leni – izvini, Muhamed – on mora da bude Afrikanac skroz-naskroz.” Džo je odmahnuo rukom prema prozoru, ka svom privilegovanom pogledu na park. „Kažem mu, pogledaj oko sebe, čoveče, vidiš li nekog lava? Ovo tebi izgleda kao Afrika?” Zavalio se u fotelju i ispružio noge. Rezignirano je odmahnuo glavom. „Ne može se razgovarati sa momcima u tim godinama.” „Istina”, rekla sam. „Ali na šta se odnosi ovo Treći?” Odgovorio mi je neodlučni blesak zlata. „Pa, govorio je svašta o izgubljenoj tradiciji i svojoj nedostajućoj istoriji i tako to. Kaže, kako da držim glavu uspravno, gledam licem u lice sve one tipove koje srećem na Jejlu, a zovu se Kodvalader IV i Sjuel Lodž Mlađi, a ja ne znam ime ni svom dedi, ne znam odakle potičem.” Džo je frknuo. „Rekao sam mu, ako želiš da znaš svoje poreklo, momak, pogledaj u ogledalo. Nije bio baš Mejflauer, ah?”

Ponovo je podigao posetnicu, sa neodlučnim smeškom na licu. „Tako on kaže, ako hoće da povrati svoje nasleđe, zašto da ga ne vrati do kraja? Ako deda nije njemu nadenuo ime, on će ga dati svom dedi. A jedini problem sa tim”, rekao je gledajući me ispod iskrivljene obrve, „jeste što to nekako ostavlja mene negde u sredini. Sada ja treba da budem Muhamed Išmael Šabaz Mlađi da bi Leni mogao da bude ponosni afrički Amerikanac.” Odgurnuo se od stola, sa bradom na grudima, mračno zagledajući svetlosivu kartu. „Ti imaš sreće, El-Džej”, rekao je. „Tebi bar Bri ne pišti oko toga ko joj je bio deda. Jedino o čemu treba da brineš jeste da li će se drogirati ili zatrudneti sa nekim mamlazom koji će izbeći regrutaciju time što će klisnuti u Kanadu.” Nasmejala sam se uz podosta ironije. „To ti misliš”, rekla sam mu. „Je li?” Zainteresovano je iskrivio obrvu prema meni, a zatim skinuo naočare sa zlatnim okvirom i obrisao ih krajem kravate. „Pa, kako je bilo u Škotskoj?”, upitao je, odmeravajući me pogledom. „Dopala se Bri?” „Ona je još tamo”, rekla sam. „Traži svoju prošlost.” Džo je zinuo da kaže nešto kada ga je neodlučno kucanje na vrata prekinulo. „Dr. Abernati?” Debeljuškast mladić u polo majici sumnjičavo je virnuo u kancelariju, naginjući se preko velike kartonske kutije koju je privio uz pozamašne grudi. „Zovi me Išmael”, srdačno je rekao Džo. „Šta?” Mladićeva usta su ostala malo otvorena i pogledao me je sa zaprepašćenjem pomešanim sa nadom. „Da li ste vi dr. Abernati?” „Nisam”, rekla sam, „on je, kada o tome malo razmisli.” Ustala sam sa stola i poravnala suknju. „Ostaviću te zakazanim obavezama, Džo, ali ako budeš imao vremena kasnije...” „Ne, ostani minut, El-Džej”, prekinuo me je ustajući. Uzeo je kutiju od mlađeg čoveka, a potom se formalno rukovao sa njim. „Biće da ste vi g. Tompson? Džon Uiklou je zvao da mi kaže da ćete doći. Drago mi je što sam vas upoznao.” „Horas Tompson, tako je”, odgovorio je mladić, pomalo trepćući. „Doneo sam, hm, uzorak...” Nejasno je mahnuo prema kutiji. „Da, to je u redu. Rado ću vam to pogledati, ali smatram da bi prisutna dr. Rendal također mogla da pomogne.” Dobacio mi je pogled, u kome je bio tračak nestašluka.

„Samo hoću da vidim možeš li to da učiniš mrtvacu, El-Džej.” „Šta da učinim mrtvacu...”, počela sam kada je otvorio kutiju i oprezno izvukao lobanju. „Oh, divno”, oduševljeno je rekao, nežno okrećući predmet na sve strane. „Divno” nije bio prvi pojam koji mi je pao na pamet; lobanja je bila flekava i uveliko je izgubila boju, kost je postala tamnosmeđa sa žilicama. Džo ju je odneo do prozora i držao je prema svetlu, palčevima nežno gladeći male koštane svodove iznad očnih duplji. „Lepa dama”, tiho je rekao, govoreći lobanji koliko i meni i Horasu Tompsonu. „Sasvim odrasla, zrela. Možda u kasnim četrdesetim, srednjim pedesetim. Imate li noge?”, upitao je iznenada se okrećući ka debeljuškastom mladiću. „Da, evo ih”, uveravao ga je Horas Tompson krećući da ih dohvati iz kutije. „Zapravo, imamo celo telo.” Horas Tompson je verovatno neko iz istražnog suda, pomislila sam. Ponekad su Džou donosili leševe nađene negde u prirodi, u vrlo lošem stanju, za stručno mišljenje o uzroku smrti. Ovaj je izgledao kao da je u dosta lošem stanju. „Evo, dr Rendal.” Džo se nagnuo i pažljivo lobanju spustio meni u ruke. „Kažite mi da li je ova dama bila dobrog zdravlja, dok joj ja proveravam noge.” „Ja? Ja nisam forenzičar.” Ipak, automatski sam pogledala dole. Ovo je bio ili neki stari uzorak ili je dugo odležao; kost je bila glatka, sa sjajem kakvog nema kod svežih uzoraka, isflekana i promenjene boje od upijanja pigmenata iz tla. „Oh, u redu.” Polako sam vrtela lobanju u rukama posmatrajući kosti, imenujući ih u mislima kada ih ugledam. Glatki luk parietalnih kostiju, stopljen sa strminom temporalne, sa malim grebenom odakle je polazio vilični mišić, isturena izbočina koja zajedno sa maksilom formira elegantnu krivinu drugog luka. Imala je divne jagodice, visoke i široke. Gornja vilica je zadržala većinu zuba – ravne i bele. Duboke oči. Zaobljena kost na kraju očnih duplji bila je tamna od senke; čak i kad nagnem lobanju u stranu, nisam uspevala da osvetlim ceo kavitet. Lobanja je delovala lako u rukama, kosti lomljivo. Pomilovala sam

joj čelo i ruka mi je pošla naviše, pa dole iza potiljačne kosti, moji prsti su tražili tamnu rupu pri dnu, foramen magnum, gde prolaze sve poruke nervnog sistema ka zaposlenom mozgu i od njega. Zatim sam je držala uz svoj stomak, sklopljenih očiju i osećala pomeranje tuge koja ispunjava šupljinu lobanje poput tekuće vode. I neki slabašan čudan osećaj – iznenađenje? „Neko ju je ubio”, rekla sam. „Ona nije htela da umre.” Otvorila sam oči i zatekla Horasa Tompsona kako zuri u mene, očiju raširenih na okruglom, bledom licu. Pružila sam mu lobanju, vrlo snebivljivo. „Gde ste je našli?”, upitala sam. G. Tompson se zgledao sa Džoom, a zatim pogledao nazad u mene, i dalje podignutih obrva. „Ona je iz pećine u Karibima”, rekao je. „Sa njom je bilo mnogo artefakata. Mislimo da je stara negde između što pedeset i dvesta godina.” „Ona je šta?” Džo se široko smešio, uživajući u svojoj šali. „Naš prijatelj g. Tompson ovde je sa antropološke katedre na Harvardu”, rekao je. „Njegov prijatelj Uiklou me poznaje; pitao me je da li bih hteo da pogledam ovaj skelet, da im kažem šta mogu o njemu.” „Stvarno si bezobrazan!”, ozlojeđeno sam rekla. „Mislila sam da je ovo neko neidentifikovano telo koje je dovukao istražni sud.” „Pa, jeste neidentifikovana”, naglasio je Džo. „I za očekivati je da će takva i ostati.” Preturao je po kutiji kao terijer. Na bočnom kartonu je pisalo KUKURUZ ŠEĆERAC. „Sada, šta ovo imamo ovde?”, rekao je i veoma pažljivo izvukao plastičnu kesu sa pomešanim delovima kičme. „Bila je u delićima kada smo je dobili”, objasnio je Horas. „Oh, kosti glave spojene za... vrat”, pevušio je Džo, slažući kičmu duž ruba svog stola. Njegovi zdepasti prsti vešto su šarali između kostiju, poravnavajući ih. „a vrat povezan sa... kičmom.” „Ne obraćaj pažnju na njega”, rekla sam Horasu. „Samo ćeš ga još više podstaći.” „A sad čuj... reč... Gospoda!”, trijumfalno je završio. „Isuse Hriste, ElDžej, ti si nešto izuzetno! Pogledaj ovamo.” Horas Tompson i ja smo se poslušno nagnuli nad red šiljatih kostiju kičme. Široko telo aksisa imalo je dubok urez; zadnja zigapofiza bila je skroz otkinuta, a ravan preloma prolazila je skroz kroz središte kosti.

„Slomljen vrat?”, upitao je Tompson, zainteresovano zagledan. „Da, ali i više od toga, rekao bih.” Džoov prst je prelazio liniju ravni preloma. „Vidiš li ovde? Kost ne samo da je pukla, ovde je uopšte nema. Neko je pokušao ovoj dami načisto da otkine glavu. Tupim sečivom”, zadovoljno je zaključio. Horas Tompson je podozrivo gledao u mene. „Dr Rendal, kako ste znali da je bila ubijena?”, upitao je. Osećala sam kako mi krv dolazi u lice. „Ne znam”, rekla sam. „Ja... ona... osećaj je bio takav, to je sve.” „Zaista?” Trepnuo je nekoliko puta, ali nije dalje navaljivao. „Baš čudno.” „Ona to uvek radi”, obavestio ga je Džo, čkiljeći u bedrenu kost kojom je merio dimenzije. „Mada, uglavnom na živim ljudima. Najbolji dijagnostičar koga sam ikad video.” Spustio je merni instrument i podigao mali plastični lenjir. „Pećina, rekao si?” „Mi mislimo da je to bilo mesto za... hm, tajno sahranjivanje robova”, objasnio je g. Tompson crveneći, i iznenada sam shvatila zašto je izgledao onako posramljeno kada je shvatio ko je od nas dr. Abernati kod koga je poslat. Džo ga je prostrelio naglim pogledom, ali se nagnuo nazad svom poslu. Nastavio je da pevuši „Suve kosti” za sebe dok je merio otvor karlice, a potom se vratio na noge, ovog puta se koncentrišući na golenjaču. Konačno se uspravio i odmahnuo glavom. „Nije rob”, rekao je. Horas je trepnuo. „Ali, morala je biti”, rekao je. „Stvari koje smo našli kraj nje... čist afrički uticaj...” „Ne”, glatko je odbacio Džo. Dobovao je po dugačkoj butnoj kosti, koja je ležala na stolu. Nokat je zvecnuo po suvoj kosti. „Ona nije bila crna.” „Možete to da saznate? Po kostima?” Horas Tompson je bio vidljivo uzrujan. „Ali ja sam mislio – onaj Džensenov rad, hoću da kažem – teorije o fizičkim razlikama među rasama – uglavnom je odbačen...” Poprimio je purpurnu boju, nesposoban da završi započeto. „Oh, postoje one”, kazao je Džo, zaista veoma suvo. „Ako hoćete da mislite o crnima i belima kao jednakim ispod kože, samo napred, ali naučno posmatrano nije tako.” Okrenuo se i izvukao knjigu sa police iza svojih leđa. Tabele skeletne varijante, glasio je naslov.

„Pogledajte ovo”, prozvao ga je Džo. „Možete da vidite razlike u mnogim kostima, ali naročito u kostima noge. Crnci imaju skroz drugačiji odnos između butne kosti i golenjače nego belci. A ova dama”, pokazao je na skelet na svom stolu, „bila je bela. Belkinja. Tu nema spora.” „Oh”, promrmljao je Horas Tompson. „Dobro. Moraću da razmislim – hoću da kažem – vrlo ljubazno od vas što ste je pogledali. Hm, hvala vam”, dodao je uz nespretan mali naklon. Ćutke smo ga posmatrali kako pakuje kosti nazad u kutiju KUKURUZ ŠEĆERAC i zatim je otišao, zastajući na vratima da još jednom klimne glavom ka oboma. Džo se kratko nasmejao kada su se vrata zatvorila za njim. „Hoćeš li da se kladiš da će je odneti Rutgersu po drugo mišljenje?” „Akademici ne odustaju lako od teorija”, rekla sam sležući ramenima. „Živela sam sa jednim dovoljno dugo da bih to znala.” Džo je ponovo frknuo. „I jesi. Pa, sada kada smo g. Tompsona i njegovu mrtvu belu damu sredili, šta mogu da učinim za tebe, El-Džej?” Duboko sam udahnula i okrenula se licem ka njemu. „Treba mi iskreno mišljenje od nekoga u koga se mogu pouzdati da će biti objektivan. Ne”, dodala sam, „to povlačim. Treba mi mišljenje i zatim – zavisno od tog mišljenja – možda i usluga.” „Nema problema”, uveravao me je Džo. „Naročito za mišljenje. To mi je specijalnost, mišljenje.” Zaljuljao se u fotelji, raširio naočare sa zlatnim okvirom i čvrsto ih postavio na široki nos. Zatim je ruke prekrstio preko grudi, spojio prste i klimnuo mi. „Navali.” „Da li sam seksualno privlačna?”, insistirala sam. Njegove oči su uvek podsećale na karamele, sa onom njihovom zlatnosmeđom bojom. Sada su postale skroz okrugle, pojačavajući tu sličnost. Zatim su se suzile, ali nije odgovorio istog časa. Pregledao me je pažljivo, od glave do pete. „To je trik pitanje, zar ne?”, rekao je. „Ja ti odgovorim i neka od onih feministkinja iskoči iza vrata i počne da se dere: Seksistička svinjo!, i tresne me po glavi znakom na kome piše Kastrirajte muške šoviniste. Je li?” „Ne”, uveravala sam ga. „Odgovor seksističkog muškog šoviniste je u osnovi ono što mi treba.” „Oh, u redu. Samo da računi budu čisti, onda.” Nastavio je svoje proučavanje, čkiljeći izbliza dok sam ja stajala pravo. „Mršava bela ženska sa suviše kose, ali super dupetom”, konačno je odgovorio.

„I lepim sisama”, dodao je uz srdačno klimanje glavom. „Jesi li to htela da znaš?” „Da”, rekla sam opuštajući ukočeni stav. „To je baš ono što sam htela da znam. To nije od onih stvari koje možeš da pitaš bilo koga.” Napućio je usne u nečujni zvižduk, a zatim zabacio glavu i zadovoljno zaurlao od smeha. „Ledi Džejn! Našla si muškarca!” Osećala sam kako mi se krv penje u obraze, ali sam pokušala da sačuvam dostojanstvo. „Ne znam. Možda. Samo možda.” „Možda, do đavola! Isuse Hriste na parčetu tosta, El-Džej, krajnje je vreme!” „Budi ljubazan i prestani da kvocaš”, rekla sam spuštajući se u stolicu za posetioce. „Ne pristoji čoveku tvojih godina i ugleda.” „Mojih godina? Oho” – rekao je lukavo me posmatrajući kroz naočare. „On je mlađi od tebe? Zbog toga si zabrinuta?” „Ne mnogo”, kazala sam, a crvenilo je počelo da popušta. „Ah nisam ga videla dvadeset godina. Ti si jedina osoba koju poznajem, a zna me dugo; da li sam se užasno promenila otkako smo se upoznali?” Gledala sam ga pravo u oči zahtevajući iskrenost. Pogledao me je, skinuo naočare i začkiljio, a zatim ih vratio. „Ne”, rekao je. „A i nećeš, sem ako se ugojiš.” „Neću?” „Ne. Da li si se nekada našla sa ljudima sa kojima si išla u srednju školu?” „Nisam ni išla u srednju školu.” Njegove lake obrve poletele su naviše. „Nisi? Pa, ja jesam. I reći ću ti nešto, El-Džej; vidiš sve one ljude koje nisi video dvadeset godina, i postoji onaj delić sekunde kada sretneš nekoga kog si nekada poznavao kad pomisliš: O, bože, on se promenio!, a onda, iznenada, i nije – to mu dođe kao da tih dvadeset godina ne postoje. Hoću da kažem”, energično je protrljao glavu, mučeći se da nade prave reči, „vidiš da imaju sede i poneku boru i možda nisu sasvim isti kao nekada, ali dva minuta posle tog šoka ti to više ne vidiš. Oni su prosto isti ljudi koji su oduvek i bili, i moraš da se nateraš da se dobro odmakneš da bi video da više nemaju osamnaest godina. „E sad, ako se ljudi nagoje”, zamišljeno je rekao, „ti se promene u nekoj meri. Teže je videti ko su bili jer se lica promene. Ali ti”, ponovo se začkiljio u mene, „ti se nikada nećeš nagojiti; nemaš gene za to.”

„Valjda nemam”, rekla sam. Pogledala sam dole u svoje šake, skupljene u krilu. Tanki zglobovi; bar za sada nisam debela. Moji prstenovi su svetlucali na jesenjem suncu koje je dopiralo kroz prozor. „Da li je to Brajanin otac?”, tiho je upitao. Trgla sam glavu i zurila u njega. „Ðavola mu blesavog, otkud to znaš?”, upitala sam. Osmehnuo se. „Koliko dugo znam Bri? Bar deset godina.” Odmahnuo je glavom. „Ima dosta tvog u sebi, El-Džej, ali nikada nisam video ništa od Frenka. Tata je bio riđ, eh?”, upitao je. „I bio je krupan klipan ili je sve što sam učio na genetici bila prokleta laž.” „Da”, rekla sam i osetila nekakvo delirično uzbuđenje od tog jednostavnog priznanja. Do vremena kada sam samoj Bri i Rodžeru ispričala za Džejmija, nisam ga nijednom pominjala dvadeset godina. Opila me je radost što sam iznenada u prilici da slobodno govorim o njemu. „Da, on je krupan i riđ i Škot je”, kazala sam, a Džoove oči su se opet zaokruglile. „A Bri je sada u Škotskoj?” Klimnula sam glavom. „Zbog Bri i tražim uslugu.” Dva sata kasnije poslednji put sam napustila bolnicu, ostavljajući za sobom ostavku upućenu bolničkoj upravi, sva potrebna dokumenta za upravljanje mojim vlasništvom dok Brajana ne postane punoletna i još jedno punomoć je koje će biti izvršeno kada mu dođe vreme, kojim sve prenosim na nju. Dok sam izlazila sa parkinga, osećala sam mešavinu panike, kajanja i ushićenosti. Krenula sam.

21

Q. E. D. Invernes 5. Oktobar 1968.

N

ašao sam dokument o prenosu vlasništva.” Rodžerovo lice bilo je rumeno od uzbuđenja. Jedva je uspevao da se obuzda, očito nestrpljiv na železničkoj stanici u Invernesu dok me je Brajana grlila i dok smo čekali moje torbe. Nekako nas je potrpao u svoj minijaturni moriš i pokrenuo motor pre nego što je istrtljao novosti. „Šta, za Lalibroh?” Nagnula sam se preko sedišta između Brajane i njega da bih ga čula od buke motora. „Da, onaj koji je Džejmi – vaš Džejmi – prepisao, zaveštavajući vlasništvo svom sestriću, mlađem Džejmiju.” „Nalazi se u sveštenikovoj kući”, umetnula je Brajana, okrećući se da me pogleda. „Plašili smo se da ga ponesemo sa sobom; Rodžer je morao krvlju da se potpiše da bi ga izvukao iz zbirke SPA.” Njena bleda koža dobila je ružičastu nijansu od uzbuđenosti i prohladnog dana, kapi kiše bile su joj u riđoj kosi. Meni je bio šok uvek kada je ugledam posle neke pauze – majke uvek misle da su im ćerke predivne, ali Bri je zaista takva. Nasmešila sam joj se, žareći se od ljubavi pomešane sa panikom. Da li je moguće da zaista razmišljam o tome da je ostavim? Pogrešno shvativši da se smešim novostima, ona je nastavila stežući od uzbuđenja naslon sedišta. „Nikada nećeš pogoditi šta smo još našli!” „Šta si ti našla”, ispravio ju je Rodžer stiskajući joj koleno jednom rukom dok je drugom maleni narandžasti auto provlačio kroz kružni tok. Ona ga je kratko pogledala i uzvratila dodir i ta nekako intimna atmosfera istog časa je aktivirala moj materinski alarm. Već je dotle došlo, zar ne? Kao da sam osetila Frenkovu senku kako optužujuće gleda preko mog ramena. Pa, Rodžer bar nije crnac. Nakašljala sam se i rekla: „Stvarno? Šta to?” Oni su se zgledali i široko nasmešili jedno drugom.

„Sačekaj da vidiš, mama”, kazala je Bri sa samozadovoljstvom koje je iritiralo. „Vidiš li?”, rekla je dvadeset minuta kasnije, kada sam se nagnula nad sto u radnoj sobi sveštenikove kuće. Na izubijanoj površini stola pokojnog velečasnog Vejkfilda ležao je svežanj požutelih papira, prošaranih flekama i potamnelih po rubovima. Sada su bili pažljivo stavljeni u zaštitne plastične omote, ali je očito neko sa njima nekada nemarno postupao; ivice su bile iskrzane, jedan list je bio pocepan na pola i po svim papirima bile su beleške nažvrljane na marginama i u samom tekstu. Očito je to bila nečija gruba skica – nečega. „To je tekst jednog članka”, kazao mi je Rodžer prelistavajući gomilu ogromnih tomova koji su ležali na sofi. „Objavljen je u nekakvom časopisu koji se zove Forester, a objavio ga je štampar Aleksandar Malkolm u Edinburgu 1765.” Progutala sam knedlu i iznenada sam imala utisak da mi je haljina tesna oko ruku; 1765. je bila gotovo dvadeset godina posle vremena kada sam ostavila Džejmija. Zurila sam u naškrabana slova, potamnela od vremena. Napisao ih je neko nevičan peru, ovde su bila zgurana, a tamo raširena, sa prenaglašenim lukovima na slovima „g” i „j” . Možda je to rukopis nekog levorukog, ko se mučio da piše desnom rukom. „Vidite, ovde je objavljena verzija.” Rodžer je doneo otvoren tom za što i položio ga pred mene, pokazujući. „Vidite li datum? To je 1765. i poklapa se gotovo u potpunosti sa pisanim rukopisom; svega nekoliko napomena na marginama nije uključeno.” „Da”, rekla sam. „A dokument o prenosu vlasništva...” „Evo ga.” Brajana je žurno preturala po gornjoj fioci i izvukla mnogo izgužvaniji papir, na sličan način zaštićen plastičnim omotom. Zaštita je ovde bila više forme radi nego zbog samog rukopisa; papir je kisnuo, bio je prljav i pocepan, mnoge reči bile su zamrljane toliko da su bile nečitke. Ali su se tri potpisa u dnu i dalje jasno videla. Svojom rukom, glasile su s naporom ispisane reči, ovde ispisane tako pažljivo da je samo preterani luk na slovu „j” pokazivao srodnost sa nehajnim rukopisom: Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer. A ispod toga, dva reda gde su se potpisali svedoci. Tankim, finim rukopisom:

Murtag Ficgibons Frejzer, i ispod toga, mojim krupnim, okruglim slovima: Kler Bošam Frejzer. Sela sam prilično naglo, instinktivno spuštajući ruku preko dokumenta kao da hoću da poreknem njegovo postojanje. „To je to, zar ne?”, tiho je rekao Rodžer. Iako je prividno bio staložen, otkrivale su ga ruke koje su malo drhtale kada je podigao nekoliko papira da ih položi pored dokumenta. „Vi ste ga potpisali. Što je neoboriv dokaz – ako nam je uopšte bio potreban”, dodao je kratko pogledavši Bri. Ona je odmahnula glavom puštajući kosu da joj padne tako da joj sakrije lice. Nije im bio potreban, nijednom od njih. Nestanak Gejlis Dankan kroz kamenje pet meseci ranije bio je svakome savršeno dovoljan dokaz istinitosti moje priče. Pa ipak, imati sve to crno na belom pred sobom bilo je zapanjujuće. Sklonila sam ruku i ponovo pogledala dokument, a zatim u rukopis. „Da li je isti, mama?” Bri se uznemireno naginjala nad stranice, a njena kosa me je golicala po ruci. „Članak nije potpisan – zapravo jeste, ali pseudonimom.” Kratko se osmehnula. „Autor se potpisao sa Q.E.D. Nama je izgledalo da je isti, ali nijedno od nas nije stručnjak za grafologiju, a nismo hteli da ih dajemo stručnjaku dok ih ti ne vidiš.” „Mislim da jeste.” Osećala sam se kao bez daha, ali istovremeno i prilično sigurna pred navalom neverovatne radosti. „Da, gotovo sam sigurna. Ovo je napisao Džejmi.” Q. E. D, zaista! Quad erat demonstrandum. Ono što je trebalo dokazati je dokazano. Uhvatio me je apsurdni poriv da stranice rukopisa iščupam iz zaštitnih omota i stegnem ih rukama, da osetim mastilo i papir koje je on dodirivao; siguran dokaz da je preživeo. „Ima još. Interna evidencija.” Rodžerov glas je nehotice odražavao ponos. „Vidite ovde? To je članak protiv Zakona o prometu robe iz 1764, koji zagovara opoziv ograničenja izvoza alkoholnih pića iz škotskog Hajlendsa u Englesku. Evo ovde”, njegov užurbani prst iznenada se zaustavio na jednoj rečenici, „jer kao što je već vekovima poznato, ‘Sloboda i viski idu zajedno’. Vidite li kako je frazu na škotskom dijalektu stavio pod navodnike? Čuo ju je negde.” „Čuo ju je od mene”, tiho sam rekla. „To sam mu ja rekla – kada se smišljao da ukrade porto princa Čarlsa.” „Setio sam se”, klimnuo je Rodžer, kome su oči sijale od uzbuđenja. „Ali to je citat iz Barnsa”, rekla sam, naglo se mršteći. „Možda ju je pisac uzeo

odatle – zar Barns nije živeo u to vreme?” „Jeste”, zadovoljno je rekla Bri preduhitrivši Rodžera. „Ali je Robert Barns imao šest godina 1765.” „A Džejmi bi imao četrdeset četiri.” Iznenada je sve delovalo stvarno. On je živ – bio je živ, ispravila sam se, pokušavajući da kontrolišem svoja osećanja. Položila sam šaku na rukopis, drhteći. „I ako...”, rekla sam, a zatim morala da zastanem da bih progutala. „I ako vreme teče paralelno, kako mi mislimo...”, zastao je i Rodžer gledajući u mene. Zatim je pogled skrenuo na Brajanu. Ona je prilično ubledela, ali su joj i usne i oči bile nepomične, a prsti topli kada mi je dotakla ruku. „Onda možeš da se vratiš, mama”, tiho je rekla. „Možeš da ga pronađeš.” Plastične vešalice zveketale su po čeličnoj cevi prodajne gondole dok sam polako probirala ponuđenu odeću. „Mogu li nekako da vam pomognem, gospođice?” Prodavačica je zurila u mene kao pekinezer željan da udovolji, a oči sa podočnjacima jedva su se videle od izloženih haljina. „Imate li još ovih staromodnih haljina?” Pokazala sam ka gondoli preda mnom, punoj najnovijeg hita – dugačkih haljina sa čipkanim korsetom od kariranog pamuka i pliša. Prodavačicine usne bile su premazane tako debelim slojem da sam očekivala da će karmin popucati kada se osmehne, ali nije. „Oh, da”, rekla je. „Dobili smo novu isporuku od Džesike Gatenburg baš danas. Zar nisu fantastične, te starinske haljine?” Zadivljeno je prstom prešla preko rukava od smeđeg pliša, a zatim se okrenula na svojim baletankama i pokazala ka sredini prodavnice. „Baš tamo, je l’ vidite? Tamo gde upućuje znak.” Na znaku postavljenom nad kružnom gondolom pri vrhu je pisalo krupnim belim slovima PRIHVATITE ŠARM OSAMNAESTOG VEKA. Ispod toga je kitnjastim slovima stajao potpis: Džesika Gatenburg. Razmišljajući o tome kako je zanemarljiva verovatnoća da se neko zaista zove Džesika Gatenburg, preturala sam među ponuđenim haljinama, zastajući kod jedne stvarno izuzetne od krem pliša, sa umecima od satena i puno čipke.

„Lepo će izgledati kada se obuče, hoće sigurno.” Pekinezer se vratio, tupi nos je njuškao u nadi da će ostvariti prodaju. „Možda je tako”, kazala sam, „ali nije baš praktična. Isprljali biste se već pri izlasku iz radnje.” Odgurnula sam belu haljinu uz malo kajanja, prelazeći na sledeću u veličini deset. „Oh, stvarno me oduševljavaju crvene!” Devojka je u ekstazi pljesnula rukama na briljantni granat. „I mene”, promrmljala sam, „ali ne treba biti mnogo napadan. Ne bi bilo lepo da neko pomisli da sam prostitutka, zar ne?” Pekinezerka me je zaprepašćeno pogledala kroz gustiš, a onda zaključila da se šalim i zahvalno se zakikotala. „E, ali ova”, odlučno je rekla pružajući se mimo mene, „ova je savršena, nema spora. To je vaša boja, ova ovde.” Zapravo, bila je gotovo savršena. Duga do poda, sa tri-četvrt rukavima obrubljenim čipkom. Tamna, gotovo smeđezlatna, sa prelivima teške svile u braon boji i boji ćilibara i višnje. Pažljivo sam je skinula i podigla da je ispitam. Pomalo preterano ukrašena, ali mogla bi da posluži. Izrada je delovala donekle pristojno; bez končića koji vise i rasparanih šavova. Mašinski izrađena čipka na korsetu bila je samo nakačena, ali to bi se lako moglo ojačati. „Želite li da je probate? Kabina je tamo.” Pekinezerka mi je prišla do lakta, ohrabrena mojom zainteresovanošću. Kada sam bacila pogled na oznaku sa cenom, postalo mi je jasno i zašto; mora da radi na procenat. Duboko sam uzdahnula zbog brojke koja bi mogla pokriti mesečnu stanarinu stana u Londonu, a zatim sam slegnula ramenima. Na kraju krajeva, šta će mi novac? Ipak, oklevala sam. „Ne znam...”, rekla sam nesigurno, „lepa je. Ali...” „Oh, ne brinite uopšte oko toga da je suviše mladalačka za vas”, iskreno me je uveravala pekinezerka. „Ne izgledate ni dan starije od dvadeset pet! Pa... možda trideset”, slabašno je zaključila posle brzog pogleda na moje lice. „Hvala”, suvo sam odgovorila. „Mada me nije to brinulo. Pretpostavljam da nemate nijednu bez rajsferšlusa?” „Rajsferšlusa?” Njeno malo okruglo lice prilično je ubledelo ispod šminke. „Ovaj... ne. Mislim da nemamo.” „Ma ne brinite”, rekla sam i prebacila haljinu preko ruke, pa se

okrenula ka kabini. „Ako mi ovo prođe, rajsferšlusi će biti najmanji problem.”

22

Noć veštica

D

ve zlatne gvineje, šest soverina, dvadeset tri šilinga, osamnaest florina i devet penija, deset novčića od pola penija i... dvanaest fartinga.” Rodžer je spustio i poslednji novčić na zveckavu hrpu, a potom ruku zavukao u džep košulje, usko lice bilo je zaneto dok je tražio. „Oh, evo.” Izvukao je plastičnu kesicu i pažljivo sasuo malo bakarnih novčića među ostali novac. „Sitnina”, objasnio je. „Najmanji škotski novčići tog vremena. Pribavio sam koliko god sam mogao pošto ćete verovatno te najčešće koristiti. Krupniji novac neće koristiti sem ako treba da kupite konja ili nešto slično.” „Znam.” Podigla sam dva soverina i mrdala ih u ruci, puštajući ih da zveckaju jedan o drugi. Bili su teški – zlatnici prečnika dva i po centimetra. Rodžeru i Bri je u Londonu trebalo četiri dana šetanja od jednog do drugog prodavca retkog novca da bi sakupili malo bogatstvo koje je svetlucalo na svetlu lampe. „Znate, to je smešno; ove kovanice vrede mnogo više sada u odnosu na ono što piše na njima”, rekla sam podižući zlatnu gvineju, „ali posmatrano prema onome šta se za njih može kupiti, sada vrede približno isto kao i tada. Ovo je šestomesečni prihod sitnog farmera.” „Zaboravljam”, kazao je Rodžer, „da vi to već znate; koliko šta vredi i kako se prodaje.” „To se lako zaboravi”, rekla sam ne skidajući pogled s novca. Krajičkom oka sam videla kako se Bri iznenada primakla Rodžeru i kako ju je on automatski zagrlio. Duboko sam udahnula i skinula pogled sa gomilice zlata i srebra. „Dobro, to je to. Hoćemo li sada nešto da večeramo?” Večera – u jednom pabu u ulici River – bila je pretežno ćutljiv događaj. Kler i Brajana su sedele jedna pored druge na klupi, a Rodžer naspram njih. Jedva da su se međusobno pogledali dok su jeli, ali je Rodžer uspeo

da vidi brojne male dodire, jedva osetno ćuškanje ramenom i butinom, doticanje prstima koje se ponavljalo. Kako li će se snaći, pitao se. Šta bi bilo da je reč o njegovom izboru ili njegovom roditelju? Razdvajanje usledi u svim porodicama, ali najčešće zato što smrt interveniše i raskine vezu između roditelja i deteta. Onaj element svesnog izbora je ovo činio izuzetno teškim – mada to i ne može biti lako, pomislio je prinoseći ustima viljušku sa pastirskom pitom. Kada su se digli da pođu posle večere, spustio je ruku na Klerino rame. „Tek onako da pitam”, rekao je, „hoćete li da pokušate nešto za mene?” „Verovatno”, rekla je osmehujući se. „Šta to?” On je klimnuo prema vratima. „Zažmurite i prođite kroz vrata. Kada se nađete napolju, otvorite ih. A zatim uđite i recite mi šta je prvo što ste ugledali.” Usna joj je zaigrala jer ju je ovo zabavljalo. „U redu. Nadajmo se da prvo što ugledam neće biti policajac ili ćeš morati da platiš kauciju da bi me izvukao iz zatvora zbog pijanstva i pravljenja nereda.” „Samo da ne bude patka.” Kler ga je čudno odmerila, ali se poslušno okrenula ka vratima paba i zažmurila. Brajana je posmatrala kako njena majka nestaje kroz vrata, ruke ispružene do zida da bi zadržala orijentaciju. Okrenula se Rodžeru podigavši bakarne obrve. „Šta si to namerio, Rodžere? Kakve patke?” „Ništa”, rekao je pogleda i dalje fiksiranog na prazan ulaz. „To je samo jedan stari običaj. Samhejn – keltski ekvivalent za Noć veštica, znaš? To je praznik kada su redovno pokušavali da predvide budućnost. A jedan od načina za to je da se ode do kraja kuće, a zatim uđe zatvorenih očiju. Prvo što ugledaš kada ih otvoriš je predskazanje bliske budućnosti.” „A patke su loš znak?” „Zavisi šta rade”, odsutno je rekao i dalje posmatrajući ulaz. „Ako su im glave zavučene ispod krila, to je smrt. Zašto li se zadržala?” „Možda je bolje da odemo i proverimo”, nervozno je kazala Brajana. „Ne očekujem da mnogo pataka spava u centru Invernesa, ali pošto je reka tako blizu...” Baš kada su stigli do vrata, međutim, zastakljena vrata su se zatamnila i otvorila otkrivajući Kler, koja je delovala malo uzrujano. „Nikada nećete poverovati šta je prvo šta sam ugledala”, rekla je smejući se kada ih je spazila.

„Nisi valjda videla patku sa glavom ispod krila?”, zabrinuto je upitala Brajana. „Ne”, rekla je njena majka zbunjeno je gledajući. „Policajca. Skrenula sam udesno i zakucala se u njega.” „On je, znači, išao prema vama?” Rodžer je neobjašnjivo delovao kao da mu je laknulo. „Pa, jeste dok nisam utrčala u njega”, rekla je. „Zatim smo malo igrali valcer po pločniku, držeći se.” Nasmejala se, a izgledala je rumeno i lepo, sa onim očima boje šerija koje su svetlucale na svetlima paba. „Zašto?” „To je dobar znak”, rekao je Rodžer, osmehujući se. „Da vidite čoveka koji ide prema vama na Samhejn znači da ćete naći onog koga tražite.” „Stvarno?” Pogled je zadržala na njegovim očima, upitan, a zatim joj je lice ozario iznenadni osmeh. „Divno! Hajdemo kući da to proslavimo, može li?” Teskoba i uzdržanost koji su vladali za večerom kao da su naglo nestali, a smenilo ih je neobuzdano uzbuđenje, pa su se smejali i šalili na povratku do kuće, gde su ispijali zdravice za prošlost i budućnost – Loh Mineag za Kler i Rodžera, koka-kola za Brajanu – i uzbuđeno pričali o planovima za sutra. Brajana je insistirala da izdubi bundevu, napravi joj oči i usta i stavi sveću u nju, pa ju je stavila na komodu da se dobronamerno smeška događanjima. „Sada imate novca”, kazao je Rodžer po deseti put. „I tvoj ogrtač”, nadovezala se Brajana. „Da, da, da”, nestrpljivo je rekla Kler. „Imam sve što mi treba – ili bar sve što se moglo nabaviti”, dodala je. Zastala je, a zatim impulsivno ispružila ruku i uhvatila za ruke i Bri i Rodžera. „Hvala vam oboma”, rekla je stežući im ruke. Oči su joj se ovlažile, a glas joj je iznenada postao hrapav. „Hvala vam. Ne mogu da vam kažem šta osećam. Ne mogu. Ali – oh, dragi moji, mnogo ćete mi nedostajati!” Zatim su se ona i Bri zagrlile, Kler je glavu naslonila na vrat svoje ćerke i obe su stezale jako, kao da sama silina zagrljaja može nekako da izrazi dubinu osećanja između njih. Zatim su se razdvojile, sa suzama u očima, i Kler je položila ruku na ćerkin obraz. „Bolje da sada pođem gore”, prošaputala je. „Ima još toga što treba obaviti. Videćemo se ujutru, bebo.” Popela se na prste da bi spustila poljubac na ćerkin nos, a zatim se okrenula i požurila iz sobe.

Nakon izlaska njene majke, Brajana je ponovo sela sa čašom kole i duboko odahnula. Nije govorila ništa, samo je sedela zagledana u vatru, polako okrećući čašu u ruci. Rodžer se zaposlio pripremanjem sobe za noć, zatvaranjem prozora i raščišćavanjem stola, sklanjanjem knjiga koje je koristio da pomogne Kler da se pripremi za putovanje. Zastao je kraj lampe od bundeve, ali je ona izgledala tako veselo sa svetlošću sveće koje je nadiralo iz kosih očiju i cikcak usta da se nije mogao naterati da je ugasi. „Ne deluje mi verovatno da će se od nje nešto zapaliti”, napomenuo je. „Da je ostavimo?” Nije bilo odgovora. Kada je pogledao u Brajanu, zatekao ju je kako sedi nepomična kao kamen, pogleda fiksiranog na ognjište. Nije ga ni čula. Seo je kraj nje i uzeo je za ruku. „Ona će možda moći da se vrati”, nežno je rekao. „Mi to ne znamo.” Brajana je polako odmahnula glavom, ne skidajući pogled sa poskakujućih plamenova. „Ne bih rekla”, tiho je kazala. „Ona ti je rekla kako to ide. Možda neće uspeti ni da prođe.” Dugi prsti su neprestano dobovali po butini. Rodžer je pogledao u vrata da bi se uverio da je Kler zaista otišla, a potom seo na sofu pored Brajane. „Ona pripada njemu, Bri”, rekao je. „Zar ne vidiš? Kada govori o njemu?” „Vidim. Znam da joj je potreban.” Puna donja usna malo je podrhtavala. „Ali... meni treba ona!” Brajanine ruke su iznenada snažno stegle kolena i ona se nagnula napred kao da pokušava da izdrži nekakav iznenadni bol. Rodžer ju je pomilovao po kosi, diveći se mekoći svetlucavih pramenova koji su mu klizili kroz prste. Hteo je da je uzme u naručje, koliko zbog prijatnog osećaja toliko i da bi joj ponudio utehu, ali se ona ukočila i nije reagovala. „Odrasla si, Bri”, tiho je rekao. „Sada živiš samostalno, zar ne? Iako je voliš, ona ti više nije potrebna – ne onako kao kada si bila mala. Zar ona nema prava za sopstvenu radost?” „Da, ali... Rodžere, ti ne razumeš!”, izletelo joj je. Stegla je usne i s mukom progutala, a onda se okrenula ka njemu, očiju potamnelih od patnje. „Ona je jedino što je ostalo, Rodžere! Jedina koja me zaista poznaje. Ona i tata – Frenk”, ispravila se, „oni su bili ti koji su me gledali kako učim da

hodam i bili ponosni na mene kada nešto uradim dobro u školi, i koji...” Glas joj se slomio i suze su potekle ostavljajući svetlucave tragove. „Ovo zvuči zaista blesavo”, rekla je sa iznenadnom žestinom. „Zaista, zaista blesavo. Ali je to...”, uzaludno je tražila neki oslonac oko sebe, a onda skočila na noge jer nije mogla više da miruje. „To je kao – ima toliko toga što i ne znam!”, kazala je koračajući brzim, besnim koracima. „Da li misliš da pamtim kako sam izgledala kada sam učila da hodam ili koje su prve reči koje sam izgovorila? Ne, ali mama zna! I to je tako glupo, jer kakva je razlika, razlike uopšte nema, ali je to važno, važno je jer ga je ona takvim smatrala i... oh, Rodžere, ako ona ode, neće biti nikog živog na svetu kome je stalo kakva sam ili ko smatra da sam izuzetna bez ikakvog razloga, već samim tim što sam to ja! Ona je jedina osoba na svetu kojoj je zaista, zaista stalo do toga što sam rođena i ako ona ode...” Stajala je mirno na ćilimu ispred kamina, pesnica stegnutih na bokovima i usta izvijenih od napora da se kontroliše, sa suzama na obrazima. Zatim je obesila ramena i napetost je iščilela iz njene visoke figure. „I to je stvarno glupo i sebično”, rekla je, relativno razumnim tonom. „A ti to ne razumeš i misliš da sam ja užasna.” Brajana je već odavno otišla na spavanje, ali je Rodžer i dalje sedeo u radnoj sobi i posmatrao plamenove kako zamiru u ognjištu. Noć veštica mu je uvek delovala kao nespokojna noć, oživljena probuđenim duhovima. Noćas mu je to izgledalo još više tako zbog svesti o tome šta će se desiti ujutru. Lampa od bundeve na stolu cerila se u iščekivanju, ispunjavajući sobu prijatnim mirisom pečene pite. Zvuk koraka na stepeništu trgao ga je iz misli. Pomislio je da bi to mogla biti Brajana, koja ne može da zaspi, ali je posetilac bila Kler. „Pomislila sam da je moguće da si još budan”, rekla je. Bila je u spavaćici, bledo svetlucanje belog satena naspram mračnog hodnika. On se nasmešio i ispružio ruku pozivajući je da uđe. „Jesam. Nikada ne mogu da spavam u Noći veštica. Ne mogu od svih onih priča koje mi je otac ispričao; uvek mi se činilo da čujem duhove kako pričaju pred mojim prozorom.” Ona se osmehnula prilazeći svetlosti vatre. „I šta kažu?” „‘Viđaše li ti onu veliku sivu glavu, sa ustima u kojima nema mesa?’”, citirao

je Rodžer. „Znate li tu priču? Mali krojač koji je noć proveo u crkvi koju opsedaju duhovi, pa sreo gladnog duha?” „Znam. Da sam ja čula to ispod mog prozora, čini mi se da bih ostatak noći provela sakrivena pod jorganom.” „Oh, ja sam obično tako i radio”, uveravao ju je Rodžer. „Mada sam jednom, kada mi je bilo nekih sedam godina, skupio hrabrost, stao na krevet i piškio kroz prozor – velečasni mi je malo pre toga rekao da piškenje na prag navodno sprečava duhove da uđu u kuću.” Kler se oduševljeno nasmejala, plamenovi su poskakivali u njenim očima. „Da li je upalilo?” „Pa, bolje bi upalilo da je prozor bio otvoren”, kazao je Rodžer, „ali duhovi ipak nisu ušli.” Smejali su se zajedno, a zatim je naišla jedna mala neugodna tišina, koja je naglašavala da je veče palo između njih i ukazivala na ogroman ponor koji zjapi ispod tanke niti njihovog razgovora. Kler je sela pored njega i posmatrala vatru, nespokojno prebirajući rukama po spavaćici. Svetlo je namigivalo iz njenih burmi, zlatne i srebrne, od vatrenih iskri. „Ja ću se brinuti za nju, znate”, tiho je rekao Rodžer, posle duge pauze. „Vi to već znate, zar ne?” Kler je klimnula glavom, ne gledajući u njega. „Znam”, tiho je rekla. On je spazio suze kako podrhtavaju uhvaćene njenim trepavicama, svetlucave od plamena. Zavukla je ruku u džep i izvukla dugačak beli koverat. „Pomislićeš da sam užasna kukavica”, kazala je, „i jesam. Ali ja... iskreno sumnjam da mogu to da uradim – da se oprostim od Bri, hoću da kažem.” Zastala je da povrati kontrolu nad svojim glasom, a zatim mu pružila koverat. „Sve sam joj tu napisala – sve što sam mogla. Hoćeš li...” Rodžer je uzeo koverat. Bio je topao od njenog tela. Spopao ga je nekakav neshvatljiv osećaj da se ne sme ohladiti pre nego što stigne do njene ćerke, pa ga je stavio u svoj džep na grudima, osećajući šuškanje papira kada se koverat savio. „Da”, rekao je i čuo da se i njemu glas stegao. „Vi ćete znači otići...” „Rano”, rekla je uz dubok uzdah. „Pre zore. Sredila sam da auto dođe po mene.” Skupila je šake u krilu. „Ako ja...” Ugrizla se za usnu, a zatim molećivo pogledala u Rodžera. „Ja ne znam, razumeš”, kazala je. „Ne znam mogu li to da izvedem. Veoma sam uplašena. Plašim se da odem.

Plašim se da ne odem. Prosto – plašim se.” „I ja bih.” Pružio je ruku i ona ju je prihvatila. On ju je držao dugo, osećajući puls u njenom zglobu, lak i brz. Mnogo kasnije, ona je nežno stegla njegovu ruku i pustila je. „Hvala ti, Rodžere”, rekla je. „Na svemu.” Nagnula se i lako ga poljubila u usne. Zatim je ustala i izašla, beli duh u tami hodnika, rođen iz vetra Noći veštica. Rodžer je još neko vreme sedeo sam i dalje osećajući topli dodir na koži. Lampa od bundeve skoro se ugasila. Voštanica je jako zamirisala i paganski bogovi su poslednji put pogledali kroz oči nemirnog plamena.

23

Kreg Na dan

R

anojutarnji vazduh je bio prohladan i maglovit i bilo mi je drago zbog ogrtača. Prošlo je dvadeset godina od kada sam ga poslednji put obukla, ali sa svim onim što ljudi nose u današnje vreme, krojač iz Invernesa koji mi ga je napravio nije smatrao čudnim što sam ga poručila. Nisam skidala pogled sa staze. Greben brda bio je nevidljiv, ovenčan maglom, kada me je auto ostavio dole na putu. „Ovde?”, pitao je vozač sumnjičavo piljeći kroz prozor u pust kraj. „Sigurni, gospo?” „Da”, rekla sam, gotovo zagušena strahom. „To je to mesto.” „Aha?” Delovao je sumnjičavo uprkos krupnoj novčanici koju sam mu stavila u šaku. „Želite li da sačekam, gospo? Ili da dođem kasnije da bih vas vratio?” Veoma me je mamilo da potvrdim. Na kraju krajeva, šta ako izgubim petlju? U tom času jedva sam uspevala da zadržim kontrolu. „Ne”, rekla sam, progutavši. „Ne, nema potrebe.” Ako ne mogu to da izvedem, prosto ću morati da odem peške do Invernesa, ništa drugo. Ili će možda Rodžer i Brajana doći; pomislila sam kako bi to bilo gore – biti sramno vraćen. Ili bi mi od toga laknulo? Kamenčići od granita kotrljali su mi se pod nogama i grudva zemlje se obrušila kao vodopad, izmeštena mojim prolaskom. Nije moguće da radim ovo, pomislila sam. Težina novca u ojačanom džepu lupala me je po butini, težina zlata i srebra podsećala me je da je to stvarnost. Radim to. Ne mogu. Spopala me je pomisao na Bri kakvu sam je videla kasno prethodne noći, u mirnom snu u njenom krevetu. Pipci upamćenog užasa virili su sa brda iznad mene kada sam osetila blizinu kamenja. Vrisci, haos, osećaj da te nešto kida na komadiće. Ne mogu. Ne mogu, ali se penjem i dalje, oznojenih dlanova, noge mi se kreću kao da više njima ne upravljam ja. Već je potpuno svanulo do vremena kada sam stigla na vrh brda. Magla je ležala ispod, a kamenje je stajalo jasno i tamno prema kristalnom nebu. Pogled na njega zebnjom mi je ovlažio dlanove, ali sam produžila dalje i

ušla u krug. Oni su stajali na travi ispred procepa u kamenu, okrenuti jedno drugom. Brajana je čula moje korake i okrenula se prema meni. Zurila sam u nju, zanemela od zapanjenosti. Nosila je haljinu Džesika Gatenberg, vrlo nalik onoj na meni, sem što je njena bila drečava svetlozelena sa bižuterijom zašivenom preko grudi. „To je savršeno odvratna boja za tebe”, kazala sam. „To je jedina koju su imali u mom broju”, mirno je odgovorila. „Šta, za ime boga, radite ovde?”, insistirala sam kada sam uspela da se bar malo priberem. „Došli smo da te ispratimo”, rekla je, a tračak osmeha joj je preleteo preko usana. Pogledala sam u Rodžera, koji je malo slegnuo ramenima, pa se i sam raspoloženo nasmešio. „Oh. Da. Dobro”, rekla sam. Kamen je stajao iza Brajane, dvaput viši od čoveka. Mogla sam da gledam kroz tridesetak centimetara široku pukotinu i videla sam ne jako jutarnje sunce kako osvetljava travu izvan kruga. „Ti ideš”, odlučno je rekla, „ili idem ja.” „Ti! Zar si poludela?” „Nisam.” Pogledala je u raspuknuti kamen i progutala. Možda je od one drečave haljine njeno lice izgledalo tako bledo. „Ja to mogu – da prođem, hoću da kažem. Znam kako. Kada je Gejlis Dankan prošla kroz kamenje, čula sam ga. A i Rodžer.” Pogledala je u njega kao da traži podršku, a zatim pogled čvrsto fiksirala na meni. „Ne znam da li mogu da nađem Džejmija Frejzera ili ne; možda samo ti možeš. Ali ako ti nećeš da pokušaš, onda ću ja.” Zinula sam, ali nisam mogla da nađem ništa što bih rekla. „Zar ne shvataš, mama? On mora da sazna – mora da zna da je uspeo, da je ostvario ono što je smislio za nas.” Usne su joj zadrhtale, pa ih je skupila na minut. „Dugujemo mu to, mama”, tiho je rekla. „Neko mora da ga nađe i da mu kaže.” Dotakla je moje lice, nakratko. „Kaži mu da sam rođena.” „Oh, Bri”, rekla sam, glasom toliko zagušenim da sam jedva govorila. „Oh, Bri!” Ona je moju šaku stezala između svojih i čvrsto je stezala. „On mi te je dao”, rekla je tako tiho da sam jedva čula. „Sada ja treba da mu te vratim, mama.” Oči toliko nalik Džejmijevim gledale su u mene, zamagljene suzama.

„Ako ga pronađeš”, šaputala je, „kada nađeš mog oca – daj mu ovo.” Nagnula se i poljubila me, žestoko, nežno, a zatim se ispravila i okrenula me prema kamenu. „Idi, mama”, rekla je bez daha. „Volim te. Idi!” Krajičkom oka videla sam Rodžera kako joj prilazi. Napravila sam jedan korak, a zatim još jedan. Čula sam zvuk, tihi urlik. Napravila sam poslednji korak i svet je nestao.

ŠESTI DEO

Edinburg

24

A. Malkolm, štampar

M

oja prva koherentna misao bila je: „Pada kiša. Ovo mora da je Škotska.” Druga misao mi je bila da to zapažanje nije veliki napredak u odnosu na razbacane slike koje su mi promicale kroz glavu, sudarajući se i izazivajući male sinaptičke eksplozije irelevantnosti. Otvorila sam jedno oko, uz izvestan napor. Kapak se zalepio i po celom licu sam osećala hladnoću i naduvenost, kao kod leša potopljenog u vodu. Malo sam zadrhtala od te pomisli, a već i taj mali pokret me je učinio svesnom natopljene tkanine svuda oko mene. Nesumnjivo je padala kiša – tiho, postojano dobovanje kiše koje je dizalo izmaglicu kapljica preko zelene baruštine. Sela sam osećajući se kao nilski konj koji izranja iz blata i istog časa pala na leđa. Trepnula sam i zatvorila oči zbog kiše. Pomalo osećaja o tome ko sam – i gde sam – počelo je da mi se vraća. Bri. Njeno lice mi se iznenada pojavilo u pamćenju, izazivajući potres tako da sam se borila za dah kao da sam udarena u stomak. Iskrzane slike gubitka i teškog rastanka su me pritiskale, blagi odjek haosa u kamenom prolazu. Džejmi. On je tu; sidro za koje se držim, jedino što me čuva od ludila. Disala sam sporo i duboko, ruku položenih na srce koje je tuklo, prizivajući Džejmijev lik. Na trenutak sam pomislila da sam ga izgubila, a onda se pojavio, jasan i oštar u mojim mislima. Ponovo sam se potrudila da se uspravim i ovog puta ostala tako, oslonjena na ispružene ruke. Da, ovo je sigurno Škotska. Teško bi moglo biti bilo šta drugo, naravno, ali to je bila Škotska iz prošlosti. Ako ništa drugo, nadala sam se da je to prošlost. U svakom slučaju, nije bila Škotska koju sam napustila. Drveće i žbunje raslo je u drugačijem rasporedu; baš ispod mene bio je šumarak javorovih mladica koji nije bio tu kada sam se popela na brdo – kada? Jutros? Pre dva dana? Nisam imala predstavu koliko je prošlo otkako sam ušla među uspravno kamenje, niti koliko sam dugo nesvesna ležala na brdu ispod kruga. Poprilično, sudeći po natopljenosti moje odeće; bila sam mokra do gole

kože, a mali hladni potoci slivali su mi se niz bokove pod haljinu. Jedan obamrli obraz počeo je da bridi; spustila sam ruku na njega i osetila čitav niz izbočina. Pogledala sam dole i videla sloj opalih oskoruša, blistavocrvenih i crnih u travi. Vrlo prikladno, pomislila sam nekako čudno raspoložena. Pala sam pod oskorušu – hajlendsku zaštitu od veštičarenja i začaravanja. Zgrabila sam glatko deblo oskoruše i s mukom se podigla na noge. I dalje se držeći za drvo radi oslonca, pogledala sam ka severozapadu. Kiša je horizont izbledela u neprozirno sivilo, ali sam znala da Invernes leži u tom pravcu. Ne više od sat vožnje autom, po modernim putevima. Put je postojao; videla sam obris grube putanje koja je vodila duž podnožja brda, tamnu, srebrnastu liniju u svetlucavom mokrom zelenilu močvarnih biljaka. Ipak, sedamdesetak kilometara peške sasvim je druga priča u odnosu na putovanje automobilom kakvo me je dovelo ovamo. Počela sam da se osećam nešto bolje, stojeći uspravno. Slabost u mojim udovima je jenjavala, zajedno sa osećajem haosa i razdora u mojim mislima. Bio je onoliko loš koliko sam i strahovala, ovaj prolaz; možda čak i gori. Osećala sam užasno prisustvo kamenja iznad sebe i zadrhtala sam, a koža mi se naježila od hladnoće. Ali sam živa, istina. Živa i sa malim osećajem sigurnosti, poput sjajnog sunca ispod rebara. On je ovde. Sada sam to znala, mada nisam bila sigurna kada sam se bacila među kamenje; bio je to sudbinski skok. Ali sam svoje misli o Džejmiju bacila onako kako se uže baca davljeniku u podivljalu bujicu – i uže se zateglo u mojim rukama i oslobodilo me. Mokra sam, hladno mi je i osećam se izubijano kao da su o mene tukli talasi koji biju o kamenitu obalu. Ali sam tu. I negde u ovoj čudnoj zemlji prošlosti nalazi se čovek koga sam došla da nađem. Sećanje na bol i strah je slabilo, sada kada sam shvatila da je kocka bačena. Ne mogu da se vratim; povratno putovanje će gotovo sasvim sigurno biti fatalno. Kada sam shvatila da ću ovde verovatno ostati, oklevanje i strahove je smenila neka čudna mirnoća, bezmalo veselje. Ne mogu da se vratim. Ne ostaje ništa sem da krenem napred – da ga nađem. Psujući sopstveni nemar što se nisam setila da krojaču kažem da stavi vodonepropusni sloj između tkanine i postave mog ogrtača, privukla sam uz sebe mokru odeću. Čak i mokra, vuna je zadržala nešto toplote. Ako počnem da se krećem, zgrejaću se. Opipala sam da se uverim da su moji sendviči uspeli da stignu sa mnom. To je dobro, pomisao o pešačenju

sedamdeset kilometara s praznim stomakom bila je obeshrabrujuća. Uz nešto sreće, neću ni morati. Možda ću naći selo ili kuću koja ima konja koga bih mogla da kupim. Ali i ako ne nađem, spremna sam. Planirala sam da odem do Invernesa – koristeći sve mogućnosti koje se ukažu – i odande javnom kočijom odem za Edinburg. Ni po čemu se nije moglo znati gde je Džejmi u ovom času. Mogao bi biti u Edinburgu, gde je objavljen njegov članak, ali bi lako mogao da bude i negde drugde. Ako ne budem mogla da ga nađem tamo, mogu da odem do Lalibroha, do njegovog doma. Njegova porodica će sigurno znati gde je – ako je iko od njih ostao. Zatim sam se smrzla od iznenadne pomisli i zadrhtala. Pomislila sam na malu knjižaru pored koje sam prolazila svakog jutra na putu od parkinga do bolnice. Tamo su imali rasprodaju postera; videla sam izložene psihodelične postere kada sam poslednji put napuštala Džoovu kancelariju. „Danas je prvi dan ostatka tvog života”, poručivao je jedan poster iznad ilustracije nekakvog blesavog pileta, koje je apsurdno virilo nakon što je proključalo ljusku jajeta. U drugom izlogu je drugi poster prikazivao gusenicu kako puzi uz stabljiku cveta. Iznad stabljike je leteo leptir briljantnih boja, a ispod je stajao moto: „Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom.” Ono što najviše nervira kod klišea, zaključila sam, jeste što su tako često istiniti. Pustila sam stablo oskoruše i pošla nizbrdo ka svojoj budućnosti. Bilo je to dugo i drmusavo putovanje od Invernesa do Edinburga, u dupke punoj velikoj kočiji sa još dve dame i malim cmizdravim sinom jedne od njih, i četiri gospodina različite veličine i raspoloženja. G. Graham, mali i živahan gospodin u poodmaklim godinama koji je sedeo do mene, nosio je vrećicu kamfora i peršunovog soka oko vrata, od čega su svima u kočiji suzile oči. „Ovo je pravi kapital za rasterivanje zla prehlade”, objasnio mi je, nežno mašući vrećicom ispod mog nosa kao kadionicom. „Ovo sam nosio svakodnevno tokom jesenjih i zimskih meseci i nisam bio bolestan ni jedan jedini dan gotovo trideset godina!” „Neverovatno!”, učtivo sam rekla, pokušavajući da zadržim dah. Nisam ni sumnjala; isparenja su verovatno sve držala na tolikom rastojanju da

mikrobi nisu mogli da dopru do njega. Efekti na malog dečaka nisu izgledali ni približno tako povoljno. Posle nekoliko naglas izrečenih nepromišljenih opaski o smradu u kočiji, mladi gospodin Džordži je ušuškan na grudi svoje majke, odakle je sada virio, izgledajući prilično zeleno. Dobro sam pazila na njega, kao i na nošu ispod naspramnog sedišta, za slučaj da zatreba hitna akcija kojom bi se to dvoje spojilo. Procenila sam da noša služi za užasne vremenske uslove i u sličnim hitnim situacijama, pošto je obično skromnost dama zahtevala da se staje otprilike svakog sata, a tada bi se putnici rasuli po vegetaciji kraj puta kao jato prepelica, jer su čak i oni koji nisu imali potrebe da olakšaju bešiku tražili malo spasa od smrada vrećice g. Grahama. Posle jedne ili dve izmene, g. Graham je utvrdio da je mesto pored mene već zauzeo g. Volas, debeljuškasti mladi advokat koji se vraćao u Edinburg nakon raspodele ostavštine jednog starijeg rođaka u Invernesu, kako mi je objasnio. Detalje pravničke prakse nisam smatrala ni približno onoliko zanimljivim kao on, ali pod ovakvim okolnostima njegova očigledna zainteresovanost za mene pomalo me je umirila, pa sam provela nekoliko sati igrajući šah sa njim na maloj tabli koju je izvadio iz džepa i položio na koleno. Pažnju su mi sa zamršenosti šaha skretale i neudobnosti putovanja i iščekivanja onoga što bih mogla zateći u Edinburgu. A. Malkolm. To ime mi je uporno prolazilo kroz glavu kao himna nade. A. Malkolm. To je morao biti Džejmi, prosto je morao biti! Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer. „Imajući u vidu kako su hajlendski pobunjenici tretirani posle Kalodena, bilo bi vrlo razumno sa njegove strane da se u mestu kao što je Edinburg ne služi svojim imenom”, objasnio mi je Rodžer Vejkfild. „Naročito njemu – on je bio osuđeni izdajnik, na kraju krajeva. A to mu je izgleda i prešlo u naviku”, dodao je kritički, gledajući preko nažvrljanog rukopisa kritike oporezivanja. „Za ona vremena, ovo je prokleto blizu podbunjivanju.” „Da, to zvuči kao Džejmi”, suvo sam rekla, ali mi je srce poskočilo od pogleda na karakterističan neuredan rukopis, sa odvažno iskazanim osećanjima. Moj Džejmi. Dotakla sam mali tvrdi pravougaonik u džepu, pitajući se koliko će nam vremena biti potrebno da stignemo u Edinburg.

Vreme je bilo neuobičajeno lepo, tek poneka kišna kap da nam oteža putovanje, i ceo put smo prevalili za manje od dva dana, zaustavljajući se četiri puta da zamenimo konje i osvežimo se u poštanskim krčmama. Kočija je ušla u dvorište iza Bojdove krčme Beli konj, blizu početka Kraljevske milje u Edinburgu. Putnici su izašli u vodnjikavo sunce kao da se pomaljaju iz lutke, zgužvanih krila i neusklađenih pokreta, odviknuti od kretanja. Posle polutame kočije, čak je i oblačno sivo svetlo Edinburga delovalo zaslepljujuće. Mene je probadalo u nogama od tako dugog sedenja, ali sam i pored toga požurila, nadajući se da ću se izvući iz dvorišta dok moji dotadašnji kompanjoni budu zauzeti prikupljanjem svojih stvari. Nije mi se posrećilo; g. Volas me je stigao blizu ulice. „Gđo Frejzer!”, rekao je. „Mogu li da vas zamolim za zadovoljstvo da vas otpratim do vašeg odredišta? Sigurno će vam zatrebati pomoć da prenesete svoj prtljag.” Pogledao je preko ramena u kočiju, gde su konjušari vreće i kofere naizgled nasumice bacali na gomilu, propraćajući to jecanjem i povicima. „Hm...”, rekla sam. „Hvala vam, ali ja... hm, svoj prtljag ostavljam da gazda pazi na njega. Moj... moj...”, očajnički sam tražila pravu reč. „Sluga mog muža će doći kasnije da ga uzme.” Njegovo punačko lice malo se izdužilo na reč „muža”, ali se galantno snašao uhvativši me za ruku i duboko se naklanjajući nad njom. „Razumem. Mogu li da iskažem svoje iskreno zadovoljstvo što sam bio u vašem društvu tokom putovanja, onda, gđo Frejzer? A možda ćemo se sresti ponovo.” Ispravio se, zagledajući gužvu koja je promicala pored nas. „Da li vas vaš muž čeka? Bilo bi mi veoma drago da ga upoznam.” Iako je zainteresovanost g. Volasa za mene bila prilično laskava, veoma brzo je prerastala u napast. „Ne, pridružiću mu se kasnije”, kazala sam. „Baš lepo što sam vas upoznala, g. Volas; nadam se da ćemo se opet nekada sresti.” Razdragano sam protresla ruku g. Volasa, što ga je omelo dovoljno da kliznem kroz red putnika, konjušara i prodavača hrane. Nisam se usudila da zastanem blizu u strahu da će poći za mnom. Okrenula sam se i žurno pošla uzbrdo Kraljevskom miljom, krećući se onoliko brzo koliko su mi moje velike suknje dozvoljavale, gurajući se i probijajući se kroz gužvu. Imala sam sreće da za dolazak izaberem pijačni dan, pa se uskoro iz dvorišta nisam videla od tezgi i prodavača ostriga

kojih je bilo duž cele ulice. Dahćući kao džeparoš u bekstvu, zastala sam da uhvatim dah na pola puta uz brdo. Tamo je bila javna fontana, pa sam sela na njen rub da povratim dah. Ovde sam. Zaista ovde. Edinburg se izdizao iza mene do zastrašujuće visokog Edinburškog dvorca i pružao nadole ispred mene do graciozne veličanstvenosti palate Holirud u podnožju grada. Poslednji put kada sam stajala pored ove fontane princ Čarli Lepi obraćao se okupljenom stanovništvu Edinburga, inspirišući ih prizorom svog kraljevskog prisustva. Stajao je raspoloženo između ruba i isklesanog središnjeg stuba fontane, sa jednom nogom u fontani, držeći se za jednu glavu iz koje je šikljala voda i uzvikivao: „Napred na Englesku!” Masa je urlala, zadovoljna tim prikazivanjem mladalačkog oduševljenja i atletskih sposobnosti. Ja lično bila bih više impresionirana da nisam zapazila da je voda u fontani bila isključena u pripremama za taj gest. Pitala sam se gde li je Čarli sada. Vratio se u Italiju posle Kalodena, pretpostavljam, da bi tamo živeo onakvim životom kakav preostaje suverenima u doživotnom izgnanstvu. Šta li radi nisam ni znala, niti me je bilo briga. Nestao je sa stranica istorije i iz mog života, ostavljajući krš i lom iza sebe. Ostalo je da se vidi šta još može da se spase. Bila sam veoma gladna. Ništa nisam pojela od na brzinu pojedenog doručka od grube kaše i kuvane ovčetine, spremljenog ubrzo posle svanuća na stanici u Dandafu. U džepu mi je preostao još samo jedan sendvič, ali se nisam odlučila da ga pojedem u kočiji pod znatiželjnim pogledima svojih saputnika. Izvukla sam ga i pažljivo odmotala. Sa puterom od kikirikija i džemom na belom hlebu, sendvič nije izgledao sveže: džem je procurio kroz bajati hleb i sve se pretvorilo u jednu grudvu. Bio je divan. Jela sam ga pažljivo, uživajući u bogatom, masnom ukusu putera od kikirikija. Koliko li sam puta izjutra mazala puter od kikirikija na hleb praveći Brajani sendviče za užinu u školi? Odlučno sam oterala tu pomisao i zagledala prolaznike da bih sebi skrenula pažnju. Izgledali su nešto drugačije od svojih modernih ekvivalenata; i muškarci i žene su uglavnom bili niži, a znaci loše ishrane bili su vidljivi. Ipak, nekako neodoljivo su mi bili poznati – to su ljudi koje poznajem, Škoti i Englezi uglavnom, i kada sam čula bogati zvuk ćeretanja glasova u ulici, posle toliko godina ravnih nazalnih tonova u Bostonu, imala sam neobičan osećaj da sam se vratila

kući. Pojela sam i poslednji bogati, slatki zalogaj svog starog života, pa omotač zgužvala u šaci. Zagledala sam okolo, ali niko nije gledao u mom pravcu. Otvorila sam šaku i pustila da komad plastične folije krišom padne na zemlju. Onako zgužvan, otkotrljao se nekoliko centimetara po kaldrmi, šuškajući i razmotavajući se kao da je živ. Vetrić ga je zahvatio, i mali providni list je iznenada poleteo, nošen preko sivog kamena kao list. Točkovi u prolazu su ga usisali pod teretna kola; jednom je namignuo odbijenom svetlošću pa nestao, a prolaznici nisu zapazili njegov nestanak. Pitala sam se da li će moje sopstveno anahrono prisustvo izazvati podjednako malo štete. „Neodlučna si, Bošamova”, rekla sam sebi. „Vreme je da se produži.” Duboko sam uzdahnula i ustala. „Izvinite”, rekla sam hvatajući za rukav pekarskog šegrta u prolazu. „Tražim štampara g. Malkolma. Aleksandera Malkolma.” U stomaku su mi se pomešali zebnja i uzbuđenje. Šta ako u Edinburgu ne postoji štamparija koju vodi Aleksander Malkolm? Ipak, postojala je; dečakovo lice se zgužvalo od razmišljanja, a zatim razvedrilo. „Oh, da, gospo – samo nizbrdo i sa leve strane. Uličica Karfaks.” Zatim je klimnuo glavom, podigao svoje vekne i opet zaronio u uličnu gužvu. Uličica Karfaks. Vratila sam se u gužvu, pribijajući se uz zgrade da bih izbegla povremeno prskanje bućkuriša koji su na ulicu prosipani sa visokih prozora. U Edinburgu je živelo nekoliko hiljada ljudi i otpadne vode svih njih tekle su u jarcima pored kaldrmisane ulice, uzdajući se u gravitaciju i česte kiše da grad učine podnošljivim za život. Nizak, taman otvor uličice Karfaks zjapio je ispred mene, iz široke Kraljevske milje. Ukopala sam se u mestu gledajući u njega, srce mi je toliko tuklo da se moglo čuti sa jednog metra da je iko slušao. Nije padala kiša, ali se upravo spremala i od vlage u vazduhu kosa mi se ukovrdžala. Sklonila sam je sa čela, sređujući je najbolje što sam mogla bez ogledala. Zatim sam spazila veliki zastakljeni izlog dalje napred i pohitala ka njemu. Staklo je bilo zamagljeno od kondenzacije, ali je nudilo slabašan odraz u kom je moje lice izgledalo rumeno i razrogačeno, ali ipak prihvatljivo. Kosa je, međutim, iskoristila priliku da se ukovrdža u svim pravcima i izmigoljila se iz šnala odlično oponašajući izgled Meduze. Nestrpljivo sam

poskidala šnale i počela da se borim sa kovrdžama. U radnji je bila neka žena koja se naslanjala na tezgu. S njom je bilo troje male dece i usput sam gledala kako se okreće od svog posla da bi im se nestrpljivo obratila, mlateći pletenom torbom prema onom srednjem, dečaku koji se igrao sa nekoliko strukova svežeg anisa ostavljenih u kofu vode na podu. Bila je to apoteka; podigla sam pogled i nad vratima videla ime „Ho”, pa osetila uzbuđenje što sam ga prepoznala. Ovde sam kupovala bilje tokom svog kratkog stanovanja u Edinburgu. Ukrašavanje izloga je u međuvremenu pojačano dodavanjem velikog krčaga obojene vode u kojoj plivalo nešto približno ljudskog obličja. Fetus svinje ili možda mali pavijan; to je imalo zlobno, pljosnato lice koje se uznemiravajuće pribilo uz zaobljenu stranicu krčaga. „Pa, izgledam bar bolje od tebe!”, promrmljala sam, gurajući neposlušnu šnalu. Izgledam bolje i od žene unutra, pomislila sam. Pošto je završila posao, gurala je novčanik u svoju torbu mršteći se pri tome. Imala je bled ten stanovnika grada i duboke bore usečene od nosa do usta i izbrazdano čelo. „Ðavo da te nosi, pacove mali”, ljutito je govorila malom dečaku dok su zajedno bučno izlazili iz radnje. „Zar ti nisam stoput rekla da šape držiš u džepovima?” „Izvinite.” Prišla sam im prekidajući ih, gonjena naglom i neodoljivom znatiželjom. „Da?” Prekinuta u majčinskom protestu, ona me je bledo pogledala. Izbliza je izgledala još zapuštenije. Uglovi usta bili su joj uvučeni, usne povijene unutra – nema sumnje usled nedostatka zuba. „Nisam mogla da odolim da se divim vašoj deci”, rekla sam pretvarajući se da se divim koliko mi je to uspelo ovako iznenada. Ljubazno sam im se osmehnula. „Tako lepi klinci! Kažite mi, koliko imaju godina?” Njoj je pala vilica, potvrđujući odsustvo nekoliko zuba. Trepnula je ka meni, a zatim rekla: „Oh! To j’ vrlo ljubazno od vas, gospo. Ah... Majsri je ova i ima deset godina”, rekla je klimajući glavom ka najstarijoj devojčici koja je bila usred brisanja nosa rukavom, „Džoi ima osam – vadi prst iz nosa, đavole nestašni!”, prekorila ga je, a onda se okrenula i ponosno potapšala po glavi najmlađe dete. „A malena Poli je u maju napunila šest.” „Stvarno!” Zurila sam u ženu, pretvarajući se da sam zapanjena. „Uopšte ne delujete dovoljno staro da biste imali ovoliku decu. Mora da

ste se bili vrlo mladi kad ste se udali.” Ona se malo isprsila, usiljeno se smešeći. „Oh, ne! Nisam uopšte bila tako mlada; imala sam punih devetnaest kada se Majsri rodila.” „Zapanjujuće”, rekla sam, a tako sam i mislila. Zavukla sam ruku u džep i svakom detetu ponudila po peni, koji su uzeli uz stidljivo klimanje glavom. „Dobar vam dan i čestitam za lepu porodicu”, rekla sam ženi i otišla uz smešak i mahanje. Devetnaest kada je najstarije dete rođeno, a Majsri sada ima deset. Ona ima dvadeset devet godina. A ja sam, uz blagoslovenu pomoć pravilne ishrane, higijene i stomatologije, neistrošena brojnim trudnoćama i teškim fizičkim radom, izgledala mnogo mlađe od nje. Duboko sam udahnula, zabacila unazad kosu i krupnim koracima ušla u senke uličice Karfaks. Bila je to podugačka, krivudava uličica i štamparija se nalazila na početku. Uspešne radnje i stanovi bili su sa obe strane, ali ja nisam mogla pažnju da rasipam ni na šta osim na uredan beli znak koji je visio pored vrata. Pisalo je: A. MALKOLM ŠTAMPAR I KNJIŽAR

A ispod toga: Knjige, posetnice, pamfleti, leci itd. Ispružila sam ruku i dodirnula crna slova imena. A. Malkolm. Aleksander Malkolm. Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer. Možda. Još jedan minut i izgubiću petlju. Gurnula sam vrata i ušla. Široka tezga pružala se preko prednje sobe, sa podignutim vratancima i policom sa jedne strane na kojoj je bilo nekoliko kutija slova. Posteri i objave svih vrsta bili su prikucani na naspramni zid; uzorci, nema sumnje. Vrata prema zadnjoj prostoriji bila su otvorena tako da se video masivan ćoškasti ram štamparske prese. Nagnut nad njom, leđima okrenut ka meni, stajao je Džejmi. „Da li si to ti, Džordi?”, upitao je ne okrenuvši se. Na sebi je imao košulju i jahaće pantalone, a u ruci je imao nekakvu alatku kojom je nešto prčkao po presi. „Nisi se baš kratko zadržao. Da li si doneo...”

„Nije Džordi”, kazala sam. Glas mi je bio viši nego obično. „To sam ja”, rekla sam, „Kler”. On se uspravio veoma polako. Kosa mu je bila dugačka; debeo rep tamne, bogate crvenkastosmeđe iz koje je iskrio bakar. Imala sam taman dovoljno vremena da vidim da je traka koja ga vezuje zelena, a onda se on okrenuo. Zurio je u mene bez reči. Drhtaj je proleteo niz mišićavi vrat kada je progutao, ali nije rekao ništa. Bilo je to isto široko, dobroćudno lice, zakošene tamnoplave oči i visoke, ravne jagodice Vikinga, dugačka usta povijenih krajeva kao da su uvek spremna na osmeh. Bore oko očiju i usta bile su dublje, naravno. Nos se promenio samo malčice. Kao nož oštar greben bio je malo udebljan pri korenu, po rubu jednog starog, zaraslog preloma. Od toga deluje okrutnije, pomislila sam, ali to smanjuje utisak distancirane uzdržanosti i njegovom izgledu dodaje novi grubi šarm. Prošla sam kroz prolaz u tezgi ne videći ništa sem njegovog pogleda, koji nije prekinuo nijedan treptaj. Pročistila sam grlo. „Kada si slomio nos?” Uglovi širokih usta malo su se podigli. „Približno tri minuta nakon što sam te poslednji put video – Sasenah.” Bilo je nekog oklevanja, gotovo pitanja u tom imenu. Između nas je bilo svega tridesetak centimetara. Neodlučno sam pružila ruke i dotakla malu crtu preloma, gde je kost pritiskala praveći belinu na bronzanoj koži. Trgao se kao da je između nas skočila varnica, a miran izraz se raspao. „Ti si stvarna”, prošaputao je. I pre toga sam mislila da je bled. Sada su mu svi tragovi boje nestali sa lica. Zakolutao je očima i sručio se na pod, rušeći papire i sitnice koje su stajale na presi – pao je prilično graciozno za krupnog čoveka, rasejano sam pomislila. Samo se onesvestio; kapci su mu već mrdali kada sam kleknula pored njega i olabavila mu okovratnik. Tu već nisam nimalo sumnjala, ali sam automatski ipak pogledala kada sam sklonila debeli lan. Bio je tu, naravno, mali trouglasti ožiljak odmah iznad ključne kosti, napravljen nožem kapetana Džonatana Rendala, poštovanog, iz Osme dragonske Njegovog veličanstva. Njegova normalna zdrava boja se vraćala. Prekrštenih nogu sam sedela na podu i njegovu glavu položila sebi na butinu. Kosa mu je bila gusta i meka pod mojim prstima. Otvorio je oči.

„Toliko je gadno, znači?”, rekla sam smešeći mu se i koristeći iste reči koje je on uputio meni na dan našeg venčanja, držeći moju glavu u krilu, dvadeset i neku godinu ranije. „Toliko i još više, Sasenah”, odgovorio je, usne su poigravale u nečemu što je gotovo bio osmeh. Iznenada je seo i zagledao se u mene. „Bože na nebu, ti jesi stvarna!” „Da i ti”, podigla sam bradu da pogledam u njega. „M-mislila sam da si mrtav.” Nameravala sam da govorim mirno, ali me je glas izdao. Suze su mi potekle niz obraze i počele da kvase grubu tkaninu njegove košulje kada me je žestoko privukao. Tresla sam se, tako da je trebalo nešto vremena pre nego što sam shvatila da se i on trese, iz istog razloga. Ne znam koliko dugo smo sedeli tamo na prašnjavom podu, plačući jedno drugom u naručju, a dvadesetogodišnja čežnja nam je tekla niz lica. Njegovi prsti su se čvrsto upleli u moju kosu, oslobodivši je tako da mi je padala niz vrat. Izmeštene šnale odskakale su mi od ramena i padale po podu kao zrna grada. Moji prsti su mu stezali podlakticu, ukopavajući se u lan kao da strahujem da će nestati ako ga fizički ne sprečim. Kao da je obuzet istim strahom, on me je naglo zgrabio za ramena i udaljio od sebe, očajnički zureći u moje lice. Spustio je ruku na moj obraz i pratio crte lica iznova i iznova, nesvestan mojih suza i nosa, koji je obilno curio. Glasno sam šmrknula i izgleda da ga je to prizvalo svesti jer me je pustio i žurno u rukavu potražio maramicu, pa njom nespretno obrisao prvo moje lice, a zatim i svoje. „Daj mi to.” Dograbila sam komad tkanine kojim je mlatio bez ikakvog reda i oštro izduvala nos. „A sad ti.” Pružila sam mu tkaninu i posmatrala dok je izduvavao nos uz buku kao kada se guski zavrne šija. Zakikotala sam se, prevladana emocijama. I on se nasmešio, prstima sklanjajući suze iz očiju, nesposoban da prestane da zuri u mene. Iznenada nisam mogla da podnesem da ga ne dodirujem. Bacila sam se na njega i on je u poslednji čas podigao ruke da me uhvati. Stezala sam dok rebra nisu počela da mu krčkaju i osetila njegove šake kako grubo miluju moja leđa dok je neprestano ponavljao moje ime. Konačno sam ga pustila i sela. On je pogledao u pod između svojih nogu, mršteći se.

„Jesi li izgubio nešto?”, upitala sam iznenađena. Podigao je pogled i nasmešio se, pomalo stidljivo. „Uplašio sam se da sam se potpuno izgubio i upiškio se, ali nije to. Samo sam seo na lonac s pivom.” I zaista, barica aromatične smeđe tečnosti širila se ispod njega. Panično sam vrisnula i digla se na noge, pomogla i njemu da ustane. Pošto je uzalud pokušao da proceni štetu pozadi, slegnuo je ramenima i raskopčao pantalone. Gurnuo je zategnutu tkaninu preko kukova, a potom zastao i pogledao me, malo crveneći. „U redu je”, rekla sam, osećajući kako rumenilo i meni obliva obraze. „Mi smo venčani.” Ipak sam oborila pogled, osećajući se pomalo bez daha. „Bar pretpostavljam da jesmo.” Zurio je u mene dugo, a zatim je osmeh zakrivio njegova široka, meka usta. „Aha, jesmo”, kazao je. Ritnuo se da otrese pantalone, pa zakoračio ka meni. Pružila sam ruku ka njemu, podjednako da ga zaustavim i prizovem. Više od svega sam želela da ga opet dodirujem, ali sam se bezrazložno stidela. Posle toliko vremena, kako da počnemo iznova? I njega je sputavala mešavine stida i intimnosti. Zastao je na nekoliko centimetara od mene i uhvatio me za ruku. Oklevao je na tren, a zatim spustio glavu preko nje, usnama jedva dodirujući moje prste. Prsti su mu dotakli srebrni prsten i zaustavili se tamo, metal je lagano držao između palca i kažiprsta. „Nikada ga nisam skinula”, izlanula sam se. Izgledalo mi je važno da on to zna. On mi je blago stisnuo ruku, ali je nije pustio. „Želim...” Zastao je i progutao, i dalje držeći moju ruku. Njegovi prsti su našli i ponovo dotakli srebrni prsten. „Veoma želim da te poljubim”, tiho je rekao. „Mogu li?” Jedva sam obuzdavala suze. Još dve su potekle; osećala sam ih, pune i okrugle, kako mi se kotrljaju niz lice. „Da”, prošaputala sam. On me je polako privukao sebi i naše spojene ruke stavio pod svoje grudi. „Nisam ovo vrlo dugo radio”, rekao je. Videla sam kako mu nada i strah zatamnjuju plavetnilo očiju. Uzela sam poklon i pružila mu ga nazad. „Nisam ni ja”, tiho sam rekla.

Njegove ruke su obuhvatile moje lice neverovatno nežno, a usne je spustio na moje. Ne znam tačno šta sam očekivala. Reprizu snažne strasti koja je propratila naš poslednji rastanak? Toga sam se prisećala toliko često, proživljavala to u pamćenju, bespomoćna da izmenim ishod. Delimično grube, bezbrojne sate obostranog posedovanja u tami naše bračne postelje. Žudela sam za tim, budila se u znoju drhteći od uspomene na to. Ali sada smo bili neznanci, jedva se dodirivali dok je svako od nas tražio put da se spojimo, polako, oprezno, tražeći i dobijajući nemuštu dozvolu ćutljivim usnama. Ja sam žmurila, i bez gledanja sam znala da žmuri i Džejmi. Prosto rečeno, plašili smo se da gledamo ono drugo. Ne podižući glavu, počeo je polako da me miluje osećajući moje telo kroz odeću, ponovo se upoznajući sa njim. Konačno je njegova šaka prešla niz ruku i uhvatila moju desnicu. Prstima je pratio moju šaku dok nije ponovo pronašao prsten, pa ga obilazio, osećajući isprepletano srebro hajlendske šare, uglačano od dugog nošenja, ali još uvek prepoznatljivo. Usne su mu se sklonile sa mojih, prešle na moje obraze i oči. Nežno sam mu milovala leđa, osećajući kroz njegovu košulju tragove koje nisam mogla da vidim, ostatke starih ožiljaka koji su bili, kao i moj prsten, izbledeli, ali ipak primetni. „Video sam te toliko puta”, rekao je glasom koji je toplo šaputao u moje uvo. „Dolazila si mi tako često. Ponekad kada sam sanjao. Kada sam ležao u groznici. Kada sam bio toliko uplašen i usamljen da sam znao da moram umreti. Kada si mi trebala uvek sam te video, nasmešenu, sa kosom koja ti se kovrdža oko lica. Ali nikada nisi govorila. I nikada me nisi doticala.” „Mogu da te dodirujem sada.” Pružila sam ruku i nežno mu prešla po slepoočnici, uvu, obrazu i bradi koje sam mogla da vidim. Moja ruka je otišla do njegovog vrata, ispod bronzane kose, pa je on konačno podigao glavu i obuhvatio moje lice šakama, a ljubav je snažno sijala u tamnoplavim očima. „Ne plaši se”, tiho je rekao. „Sada nas je dvoje.” Mogli smo tako da stojimo i zurimo jedno u drugo u beskraj da nije zazvonilo zvono nad vratima. Pustila sam Džejmija i naglo se okrenula, a tada sam spazila žilavog čovečuljka grube tamne kose kako stoji na

vratima, otvorenih usta i sa paketićem u ruci. „Oh, stigao si, Džordi! Šta te je toliko zadržalo?”, kazao je Džejmi. Džordi nije odgovorio ništa, ali mu je sumnjičavi pogled prešao preko poslodavca koji je golih nogu stajao u košulji nasred radnje, a pantalone, cipele i čarape stajale su odbačene na podu, sa mnom u naručju pri čemu mi je haljina bila skroz izgužvana i kosa puštena. Džordijevo usko lice se prekorno namrštilo. „Odlazim”, rekao je bogatim tonovima zapadnog Hajlendsa. „Štampanje je jedno – tu te podržavam i tu nema greške – ali pripadam Slobodnoj crkvi kao i moj otac pre mene i moj deda pre njega. Raditi za papistu je jedno – papin novac vredi ko i svaki drugi, zar ne – ali raditi za nemoralnog papistu je nešto drugo. Radi šta god ‘oćeš sa svojom dušom, čoveče, ali kada stigne do orgija u radnji, to je previše, tako ja kažem. Odlazim!” Stavio je paket tačno nasred tezge, okrenuo se na petama i pošao ka vratima. Napolju je gradski sat na Tolbutu počeo da otkucava. Džordi se okrenuo na vratima i optužujuće nas pogledao. „A nije još ni podne!”, rekao je. Vrata radnje su tresnula za njim. Džejmi je zurio za njim na tren, a onda se polako spustio nazad na pod, smejući se tako žestoko da su mu suze navrle u oči. „A nije još ni podne!”, ponovio je brišući rukavom suze. „Oh, bože, Džordi!” Ljuljao se napred-nazad, držeći se rukama za kolena. Nisam mogla da se uzdržim da se ne smejem i ja, mada sam bila prilično zabrinuta. „Nisam htela da te dovodim u neprilike”, kazala sam. „Hoće li se vratiti, šta misliš?” On je šmrknuo i lice nemarno obrisao krajem košulje. „Oh, hoće. Živi odmah preko puta, u Vikam vajndu. Otići ću i obići ga uskoro i... objasniti mu”, rekao je. Pogledao je u mene i, počinjući da shvata, dodao: „Bog te pita kako!” Izgledalo je na minut kao da će opet prasnuti u smeh, ali se obuzdao i ustao. „Imaš li druge pantalone?”, upitala sam podižući prethodne i šireći ih preko tezge da se suše. „Aha, imam – na spratu. Sačekaj malo.” Zavukao je dugu ruku ispod tezge i izvukao je sa uredno napisanom napomenom, koja je glasila: IZAŠAO SAM. Prikačio ju je na vrata, dobro ih zabravio i okrenuo se ka meni.

„Hoćeš li da pođeš gore sa mnom?”, rekao je. Savio je ruku u znak poziva, a oči su mu svetlucale. „Ako ne misliš da je to nemoralno?” „Zašto da ne?”, rekla sam. Impuls da prasnem u smeh bio je odmah ispod površine, penušao mi je u krvi kao šampanjac. „Mi smo venčani, zar ne?” Sprat je bio podeljen u dve sobe, po jedna sa svake strane odmorišta, i malu skrivenu ostavu odmah uz odmorište. Zadnja soba je očito bila posvećena skladištenju za štampariju; vrata su bila otvorena i videla sam drvene sanduke ispunjene knjigama, snopove pamfleta uredno uvezane kanapom, burad sa alkoholom i mastilom, kao i hrpu čudne gvožđurije za koju sam pretpostavila da to moraju biti rezervni delovi za štamparsku presu. Prednja soba je bila oskudna kao monaška ćelija. Tu je bila komoda sa keramičkim svećnjakom, stalak za umivanje, stolica i uzak krevet, jedva nešto više od poljskog kreveta. Ispustila sam dah kada sam ga ugledala i tek tad sam shvatila da sam ga zadržavala. Spavao je sam. Brz pogled naokolo potvrdio je da nema znakova ženskog prisustva u sobi i srce je opet počelo da mi kuca normalnim ritmom. Očigledno ovde niko ne živi sem Džejmija; odgurnuo je u stranu zavesu, koja je zaklanjala ugao sobe, a na redu eksera tamo nije bilo ničega sem par košulja, kaputa i prsluka ozbiljne sive boje, sivog vunenog ogrtača i rezervnih pantalona, po koje je došao. Okrenuo mi je leđa dok je zavlačio košulju i prikopčavao pantalone, ali sam videla samosvest u napetosti njegovih ramena. I ja sam osećala sličnu napetost u vratu. Pošto nam je dat trenutak da se oporavimo od šoka što smo videli jedno drugo, oboje smo bili obuzeti stidom. Videla sam kako ispravlja ramena i zatim se okreće prema meni. Histerični smeh nas je napustio, kao i suze, mada je njegovo lice i dalje pokazivalo znake toliko iznenadnih osećanja, a znala sam da to čini i moje. „Vrlo je lepo videti te, Kler”, tiho je rekao. „Mislio sam da nikada... ma dobro.” Malo je slegnuo ramenima kao da hoće da olabavi stezanje lanene košulje preko ramena. Progutao je, a zatim me pogledao u oči. „Dete?”, rekao je. Sve što je osećao bilo je vidljivo na njegovom licu; hitna nada, očajnički strah i borba da obuzda i jedno i drugo. Nasmešila sam mu se i isturila ruku. „Dođi ovamo.” Razmišljala sam dugo i teško o tome šta bih mogla poneti sa sobom za slučaj da moje putovanje kroz kamenje uspe. Imajući u vidu moj bliski

susret sa optužbama za veštičarenje, bila sam vrlo oprezna. Ali je postojala jedna stvar koju sam morala da donesem, bez obzira na posledice za slučaj da je neko vidi. Povukla sam ga da sedne pored mene na krevet i iz džepa izvukla mali pravougaoni paket, koji sam sa toliko pažnje spremila u Bostonu. Skinula sam omot koji štiti od vode, pa mu sadržinu gurnula u ruke. „Evo”, rekla sam. Uzeo je to od mene, oprezno kao neko ko rukuje nepoznatom materijom koja bi mogla biti opasna. Njegove krupne šake načas su uokvirile fotografije. Brajanino okruglo lice novorođenčeta nije bilo svesno njegovih prstiju, male pesnice su ležale na ćebetu, iskošene oči bile su sklopljene od napora novog postojanja, a mala usta pomalo otvorena u snu. Podigla sam pogled na njegovo lice; bilo je potpuno bezizražajno od šoka. Držao je sliku uz grudi, nepokretan, razrogačen i zapiljen kao da ga je upravo u srce probola strela – a pretpostavljam da je tako i bilo. „Tvoja ćerka ti je poslala ovo”, rekla sam. Okrenula sam njegovo bezizražajno lice prema sebi i nežno ga poljubila u usne. To je razbilo trans; trepnuo je i lice mu je opet oživelo. „Moja... ona...” Glas mu je bio hrapav od šoka. „Ćerka. Moja ćerka. Da li ona... zna?” „Zna. Pogledaj ostale.” Izvukla sam prvu sliku iz njegovog stiska i pokazala mu fotografiju Brajane komično umazane šlagom s njene prve rođendanske torte, sa četvorozubim trijumfalnim osmehom đavolka na licu dok je iznad glave mahala novim plišanim zekom. Džejmi je ispustio mali neartikulisani zvuk i prsti su mu se olabavili. Uzela sam fotografije od njega i pružala mu ih nazad jednu po jednu. Brajana sa dve godine, zdepasta u odeći za sneg, sa okruglim obrazima rumenim kao jabuke i kosom koja beži ispod kapuljače. Brajana sa četiri godine, sa frizurom u obliku zvona kako sedi jednom nogom oslonjenom na drugu i smeši se fotografu, uredna i elegantna u beloj kecelji. Sa pet godina, ponosna vlasnica prve kutije za užinu koja čeka da se ukrca na autobus do dečjeg vrtića. „Nije me puštala da idem s njom; htela je da ide sama. Ona je vrlo hhrabra, ne plaši se ničega...” Malo sam se gušila dok sam objašnjavala, dodavala slike, pokazivala na fotografijama koje su mu ispadale iz ruku i

padale na pod kako je uzimao narednu. „Oh, bože!”, rekao je ugledavši Brajanu sa deset godina kako sedi na kuhinjskom podu obgrlivši Smokija, krupnog njufaundlendera. Ta je bila u boji; njena kosa je briljantno blistala naspram crne dlake psa. Ruke su mu se tako užasno tresle da više nije mogao da drži slike; morala sam ja da mu pokažem poslednjih nekoliko – Bri sasvim odrasla, kako se smeje niski riba koje je upecala; kako stoji kraj prozora tajnovito zamišljena; crvena u licu i raščupana, naslonjena na dršku sekire kojom je nacepala drva za potpalu. Slike su pokazivale njeno lice u svim raspoloženjima koja sam uspela da uhvatim, uvek to lice, sa dugim nosem i širokim ustima, i visokim, širokim vikinškim jagodicama i zakošenim očima – finijih crta i delikatnija verzija njenog oca, čoveka koji je sedeo na krevetu pored mene i usnama oblikovao neizgovorene reči dok su mu suze tekle niz obraze. Raširio je ruku preko fotografija, ne dotičući drhtavim prstima sjajne površine, a zatim se okrenuo i nagnuo prema meni, polako, uz neočekivanu gracioznost nalik padu visokog drveta. Zaronio je lice u moje rame i vrlo tiho i potpuno se raspao na deliće. Držala sam ga uz grudi, privlačeći rukama široka, drhtava ramena, a moje suze su padale na njegovu kosu, stvarajući tamne pegice u riđim uvojcima. Pritisnula sam obraz njemu na teme i mrmljala mu nešto nekoherentno kao da je on Brajana. U sebi sam pomislila da je to možda nešto nalik operaciji – čak i kada se operacija vrši da bi se popravila postojeća šteta, izlečenje je i dalje bolno. „Njeno ime?” Konačno je podigao lice, brišući nadlanicom nos. Ponovo je uzeo fotografije, nežno kao da bi se mogle raspasti od dodira. „Koje ime si joj dala?” „Brajana”, ponosno sam odgovorila. „Brajana?”, rekao je, mršteći se na slike. „Kakvo užasno ime za devojčurka!” Zurila sam u njega kao da me udario. „Nije užasno!”, prasnula sam. „To je divno ime, a sem toga, ti si mi rekao da je tako nazovem! Kako to misliš da je to užasno ime?” „Ja sam ti rekao da je tako nazoveš?” Trepnuo je. „Nesumnjivo jesi! Kada smo... kada smo... poslednji put kada sam te videla.” Stisnula sam usne da ne zaplačem opet. Trenutak kasnije uspela sam da ukrotim svoja osećanja dovoljno da dodam: „Ti si mi rekao da bebi

dam ime po tvom ocu. On je bio Brajan, zar ne?” „Aha, jeste.” Kao da se osmeh sa ostalim osećanjima borio za dominaciju na njegovom licu. „Aha”, rekao je. „Aha, u pravu si, jesam. Samo... pa, mislio sam da će biti dečak, ništa drugo.” „I žao ti je što nije?”, besno sam ga pogledala, pa krenula da skupljam razbacane fotografije. Spustio je ruku na moju da me zaustavi. „Ne”, rekao je. „Ne, nije mi žao. Naravno da nije!” Usta su mu se malo zgrčila. „Ali neću poreći da je ona ogroman šok, Sasenah. Kao i ti.” Sedela sam nepokretno na tren i gledala ga. Ja sam imala mesece da se pripremim na ovo, a ipak su mi kolena bila slaba i stomak vezan u čvor. Moje pojavljivanje je njega uhvatilo na prepad; nije ni čudo što posrće pod udarom toga. „Valjda jesam. Da li ti je žao što sam došla?”, upitala sam. Progutala sam. „Da li... da li želiš da odem?” Stegao mi je ruku tako jako da sam ispustila mali krik. Shvatajući da me to boli, oslabio je stisak, ali me je i dalje držao čvrsto. Malo je ubledeo u licu od tog predloga. Duboko je udahnuo, pa ispustio dah. „Ne”, rekao je uz nešto nalik mirnoći. „Ne želim. Ja...” Naglo je prekinuo i stegnuo zube. „Ne”, ponovio je, vrlo odlučno. Ruka mu je kliznula da uhvati moju, a drugu je pružio dole da pokupi fotografije. Položio ih je na koleno i gledao ih pognute glave, tako da nisam mogla da mu vidim lice. „Brajana”, nežno je izgovorio. „Ti to pogrešno izgovaraš, Sasenah. Njeno ime je Brajana.” On je to rekao uz čudno hajlendsko zanošenje, tako da je naglasak bio na prvom slogu, a ostatak jedva čujan. Braa-jana. „Brajana?”, raspoloženo sam ponovila. On je klimnuo, pogleda i dalje zakovanog na slike. „Brajana”, rekao je. „To je divno ime.” „Drago mi je što ti se dopada”, kazala sam. Tada je pogledao i sreo moj pogled, sa skrivenim osmehom u uglu usana. „Pričaj mi o njoj.” Kažiprstom je pratio bucmaste crte bebe u odelu za sneg. „Kakva je bila kao mala devojčica? Šta je prvo rekla kada je naučila da govori?” Njegova ruka me je privukla, pa sam se ugnezdila uz njega. Bio je krupan, stamen i mirisao je na čist lan i štamparsku boju, sa toplim,

muškim mirisom koji me je podjednako uzbuđivao i bio mi poznat. „Pas”, kazala sam. „To je prvo što je rekla. Druga reč je bila ne.” Osmeh se raširio njegovim licem. „Aha, to svi brzo nauče. Ona voli pse, znači?” Raširio je slike kao karte, tražeći onu sa Smokijem. „Lep je taj pas sa njom. Koja je to rasa?” „Njufaundlend.” Nagnula sam se napred da pokazujem na slikama. „Ima još jedna ovde sa štenetom koje joj je dao moj prijatelj...” Prigušeno sivo svetlo dana počelo je da bledi i kiša je dobovala po krovu već neko vreme pre nego što je naš razgovor prekinulo oštro podzemno režanje koje je stizalo ispod čipkanog korseta moje Džesike Gatenberg. Mnogo je vremena prošlo od sendviča sa puterom od kikirikija. „Gladna, Sasenah?”, upitao je Džejmi, prilično nepotrebno, pomislila sam. „Pa, jesam, kad si već to pomenuo. Da li i dalje hranu držiš u gornjoj fioci?” Kada smo se venčali, meni je prešlo u naviku da malo hrane držim pri ruci da bih utolila njegov neprestani apetit, i gornja fioka bilo kakve komode gde smo živeli obično je nudila izbor kajzerica, kolačića ili komade sira. Nasmešio se i protegao. „Aha, držim. Nema mnogo u ovom času, istina, samo par bajatih pogača. Bolje da te odvedem dole do kafane, i...” Ona ushićenost pri pregledanju Brajaninih fotografija je izbledela, smenio ju je zabrinut izraz. Kratko je pogledao u prozor, gde je crvenilo polako smenjivala bledosiva, a ta zabrinutost se pojačala. „Kafana! Hriste! Zaboravio sam na g. Viloubaja!” Već je bio na nogama i po komodi tražio čiste čarape pre nego što sam stigla išta da kažem. Vraćajući se sa čarapama u jednoj i pogačama u drugoj ruci, pogače mi je bacio u krilo i brzo seo na stolicu da navuče čarape. „Ko je g. Viloubaj?” Zagrizla sam pogaču, rasipajući mrve. „Prokletstvo”, rekao je više za sebe nego meni. „Rekao sam da ću doći po njega u podne, ali mi je to sasvim isparilo iz glave! Mora da je sada već četiri!” „I jeste; nedavno sam čula sat kako otkucava.” „Prokletstvo!”, ponovio je. Na brzinu je obuo cipele sa kalajnim šnalama, ustao, dograbio kaput sa eksera i zastao na vratima. „Hoćeš li da pođeš sa mnom?”, uznemireno je upitao. Olizala sam prste i ustala, privlačeći svoj ogrtač. „Ni divlji konji me ne mogu sprečiti”, uverila sam ga.

25

Kuća radosti

K

o je g. Viloubaj?”, raspitivala sam se kada smo na ulazu u uličicu Karfaks zastali da bismo provirili na kaldrmisanu ulicu. „Hm... on mi je saradnik”, odgovorio je Džejmi obazrivo me pogledavši. „Bolje navuci kapuljaču, kiša lije.” Zaista je prilično jako padalo; vodene zavese su se slivale sa luka nad nama i žuborile u jarke čisteći ulice od otpadnih voda i đubreta. Duboko sam udahnula vlažan, čist vazduh, osećajući se opijeno od neobuzdane večeri i od blizine Džejmija, visokog i snažnog kraj mene. Našla sam ga. Našla sam ga i kakve god nepoznanice sada život sadrži, one izgledaju nevažno. Osećala sam se nepromišljeno i neranjivo. Uhvatila sam njegovu ruku i stegla je; on je pogledao i nasmešio mi se uzvraćajući stisak. „Kuda idemo?” „Do Kraja sveta.” Rika vode otežavala je razgovor. Bez daljih objašnjenja, Džejmi me je uhvatio za lakat da mi pomogne po kaldrmi, a zatim smo pošli nizbrdo Kraljevskom miljom. Na sreću, kafana po imenu Kraj sveta bila je udaljena svega sto metara; koliko god da je jako padalo, jedva da sam navlažila ramena svog ogrtača do časa kada smo se kroz niski dovratak provukli u usko predvorje. Glavna prostorija bila je prepuna, topla i zadimljena, udobno utočište od oluje napolju. Nekoliko žena je sedelo na klupama uz zidove, ali većina posetilaca bili su muškarci. Tu i tamo stajao je pokoji muškarac u urednom odelu trgovca, ali je većina muškaraca koji imaju dom u koji mogu otići tamo i bila u ovo doba; u kafani se nalazila mešavina vojnika, lučkih pacova, fizikalaca i šegrta, sa ponekim pijancem za promenu. Glave su se podigle kada smo se pojavili, bilo je i pozdravnih povika i opšteg muvanja i guranja da bi nam napravili mesta za jednim dugim stolom. Očigledno je Džejmi dobro poznat u Kraju sveta. Meni je upućeno nekoliko znatiželjnih pogleda, ali niko nije ništa rekao. Držala sam ogrtač čvrsto pribijen uz sebe i pratila sam Džejmija kroz gužvu u kafani.

„Ne, gospođice, nećemo se zadržavati”, rekao je mladoj konobarici, koja se progurala sa ornim osmehom. „Došao sam samo po njega.” Devojka je zakolutala očima. „Oh, da, i to u poslednji čas! Napast je otišla u podrum.” „Ah, kasnim”, izvinio se Džejmi. „Imao sam... neka posla koja su me zadržala.” Devojka je radoznalo pogledala u mene, ali je zatim slegnula ramenima i osmehnula se Džejmiju. „Oh, nema problema, gospodine. Hari mu je odneo dole bokal brendija i od tada ga nismo čuli.” „Brendi, eh?” Džejmi je zvučao rezignirano. „Još je budan, je l’ da?” Iz džepa je izvukao malu kožnu vreću i iz nje izvadio nekoliko novčića koje je pružio devojci u ispruženu šaku. „Valjda jeste”, veselo je rekla stavljajući novac u džep. „Čula sam ga nekoliko puta od tada kako peva. Fala vam, gospodine!” Klimnuvši glavom, Džejmi se savio ispod dovratka na zadnjoj strani prostorije, pokazujući mi da pođem za njim. Mala kuhinja sa buradi umesto tavanice nalazila se iza glavne prostorije, a u njoj je na ognjištu krčkao veliki kazan nečega što je izgledalo kao gulaš od ostriga. Mirisalo je divno i osetila sam kako mi voda kreće na usta od bogate arome. Nadala sam se da ćemo svoj posao sa g. Viloubajem obaviti uz večeru. Debela žena u prljavom korsetu i suknji klečala je pored ognjišta i gurala drva u vatru. Pogledala je u Džejmija i klimnula glavom, ali nije ni pokušala da ustane. On je podigao ruku u odgovor, pa se zaputio prema malim drvenim vratima u ćošku. Podigao je rezu i otvorio vrata, pa se ukazalo mračno stepenište koje je vodilo nadole, naizgled u središte zemlje. Svetlo je treperilo negde daleko dole, kao da patuljci kopaju dijamante ispod kafane. Džejmijeva ramena zakrčila su usko stepenište, smetajući mi da vidim ono šta se nalazi ispod nas. Kada je dole izašao u otvoreni prostor, ugledala sam teške hrastove grede i red ogromnih kaca na dugačkim daskama oslonjenim na izbočine u zidu. Samo jedna baklja je gorela u podnožju stepenica. Podrum je bio senovit, a dubine nalik pećini izgledale su napušteno. Oslušnula sam, ali nisam čula ništa sem prigušene vreve odozgo iz kafane. Zasigurno ne pevanje.

„Jesi li siguran da je ovde dole?” Nagnula sam se da bih se zagledala ispod reda buradi, pitajući se da nije možda pijanog g. Viloubaja prevladao višak brendija, pa je potražio neko skrovito mesto da odspava. „Oh, jeste.” Džejmi je zvučao mrgodno, ali strpljivo. „Mala propalica se sakrila, pretpostavljam. Zna da ne volim kada pije na javnom mestu.” Na to sam podigla obrvu, ali je on samo zašao u senke, mrmljajući sebi u bradu. Podrum je bio dosta dugačak, a čula sam ga kako oprezno ide po mraku i dosta nakon što sam ga izgubila iz vida. Ostavljena u krugu svetlosti blizu stepeništa, zainteresovano sam zagledala oko sebe. Osim niza kaca, bilo je tu i dosta drvenih sanduka naslaganih blizu središta prostorije, uz neki čudan zid koji je stajao sam za sebe, dižući se otprilike metar i po iznad poda podruma i pružajući se nazad u tamu. Za ovu karakteristiku ove kafane čula sam kada smo boravili u Edinburgu dvadeset godina ranije sa Njegovom visošću princom Čarlsom, ali zauzeta drugim stvarima nikada je zapravo nisam videla. Bio je to ostatak zida koji su gradski oci Edinburga sazidali posle katastrofalne bitke kod Floden Filda 1513. Pošto su zaključili – s razlogom – da verovatno nikakvo dobro neće proisteći od druženja sa Englezima na jugu, sagradili su zid koji je određivao i granice grada i granice civilizovanog sveta Škotske. Otuda naziv Kraj sveta, koji se zadržao i kroz nekoliko verzija kafane koja je kasnije sazidana iznad ostataka pustih snova starih Škota. „Prokleta propalica.” Džejmi se pojavio iz senki sa paučinom uhvaćenom u kosu i namrštenim izrazom lica. „Mora da je iza zida.” Okrenuo se, stavio ruke na usta i viknuo nešto. To je zvučalo nerazgovetno – čak ni nalik gelskom. Sumnjičavo sam zavukla prst u uvo pitajući se da li mi se sluh poremetio pri prolasku kroz kamenje. Krajičkom oka spazila sam iznenadni pokret što me je navelo da podignem pogled, baš na vreme da vidim loptu briljantne plave kako poleće sa vrha drevnog zida i treska Džejmija pravo između lopatica. On je zastrašujuće tresnuo, pa sam požurila prema telu na podu. „Džejmi! Jesi li dobro?” Ispružena prilika je napravila nekoliko grubih opaski na gelskom i polako sela, trljajući čelo koje je žestoko udarilo o pod. Plava kugla se u međuvremenu raspala u figuru veoma sitnog Kineza koja se cerila u neobuzdanom veselju, žućkasto okruglo lice sijalo je od radosti i brendija. „G. Viloubaj, pretpostavljam?”, rekla sam toj spodobi, držeći je na oku zbog eventualnih novih trikova.

Izgleda da je prepoznao svoje ime pošto se nacerio i luđački mi klimnuo, a oči su mu se skupile u blistave proreze. Pokazao je na sebe, rekao nešto na kineskom, a zatim đipio uvis i brzo izveo nekoliko premeta, dočekujući se na noge i trijumfalno se smešeći na kraju. „Prokleta buva.” Džejmi je ustao i izgrebane prste oprezno obrisao o kaput. Brzo se pružio, dohvatio Kineza za kragnu i digao ga sa poda. „Hajde”, rekao je smeštajući čovečuljka na stepenište i čvrsto ga gurajući u leđa. „Treba da krenemo i to brzo.” U odgovor na to mala figura u plavom otromboljila se u nešto nalik vreći rublja spuštenoj na stepenik. „On je u redu kada je trezan”, pravdao mi se Džejmi dok je Kineza bacao sebi preko ramena. „Ali zaista ne bi smeo da pije brendi. Užasan je kad se napije.” „Toliko vidim. Gde si ga, pobogu, našao?” Fascinirana, pratila sam Džejmija uz stepenice, gledajući kako se konjski rep g. Viloubaja klati kao metronom preko sive vune Džejmijevog ogrtača. „Na doku.” Ali pre nego što je stigao detaljnije da objasni, vrata su se otvorila i opet smo se našli u kafanskoj kuhinji. Debela gazdarica je videla kako se pojavljujemo, pa nam je prišla prekorno nadimajući obraze. „E sad, g. Malkolme”, počela je mršteći se, „znate vi vrlo dobro da ste ovde dobrodošli i znate da ne dižem frku oko svake sitnice jer to nije dobro za poslovanje lokala. Ali sam vam rekla i ranije, vaš mali žutać nije...” „Aha, pominjali ste to, gđo Paterson”, prekinuo ju je Džejmi. Zavukao je ruku u džep i izvukao kovanicu, koju je uz naklon predao gazdarici. „I veoma cenim vašu strpljivost. Ovo se neće ponoviti. Nadam se”, dodao je sebi u bradu. Stavio je šešir na glavu, ponovo se naklonio gđi Paterson i sagnuo se ispod dovratka ka glavnoj sali. Naše ponovno pojavljivanje izazvalo je metež, ali ovog puta negativan. Ljudi su zaćutali ili su u pola glasa psovali. Shvatila sam da g. Viloubaj verovatno nije baš najpopularniji posetilac kafane. Džejmi se probijao kroz masu koja mu je neodlučno napravila mesta. Ja sam pratila najbolje što sam mogla, pokušavajući da nikoga ne gledam u oči i da ne dišem. Onako nenaviknutu na neugodna isparenja osamnaestog veka, gotovo da me je prevladao smrad mnoštva neopranih tela. Blizu vrata smo, međutim, naišli na nevolju u vidu prsate žene čija je haljina bila za nijansu drugačija od umerene sivosmeđe gazdarice i njene

ćerke. Za nijansu joj je bio dublji i dekolte pa nisam imala problema da pogodim čime se bavi. Zaokupljena flertovanjem sa dva šegrta kada smo ušli iz kuhinje, podigla je pogled dok smo prolazili i skočila na noge uz prodoran krik, obarajući šolju piva pri tom. „To je on!”, vrisnula je, mlateći prstom prema Džejmiju. „Smrdljivi đavo!” Izgleda da je imala problema sa fokusiranjem pogleda; procenila sam da joj prosuto pivo nije prvo te večeri, ma koliko rano bilo. Njeni druškani su zainteresovano piljili u Džejmija, a naročito kada je mlada dama prišla mlateći prstom po vazduhu kao horovođa. „On! To je dripac o kom sam vam pričala, onaj koji mi je radio ogavne stvari!” Pridružila sam se gomili u zainteresovanom posmatranju Džejmija, ali sam kao i ostali brzo shvatila da mlada žena ne govori njemu, već njegovom teretu. „Izopačeni manijače!”, vikala je, obraćajući se plavoj svili zadnjice g. Viloubajevih pantalona. „Odvratni stvore! Pacove!” Ovaj spektakl devojačkog jada uzbudio je njene kompanjone; jedan visok, plećat momak ustao je stegnutih pesnica i oslonio se na sto, očiju blistavih od piva i agresivnosti. „To j’ taj? Da ga umesim za tebe, Megi?” „Ne pokušavaj, momče”, škrto ga je posavetovao Džejmi, premeštajući teret radi bolje ravnoteže. „Popij svoje piće, a mi ćemo otići.” „Oh, je l’ tako? A ti si podvodač tog metilja, zar ne?” Momak se nepristojno rugao okrećući crveno lice u mom pravcu. „Bar tvoja druga kurva nije žuta... hajde da je pogledamo.” Zamahnuo je i zgrabio rub mog ogrtača, otkrivajući nisko krojeni korset Džesike Gatenberg. „Što se mene tiče, dovoljno je ružičasta”, kazao je njegov prijatelj, očito odobravajući. „Je l’ takva svuda?” Pre nego što sam stigla da se pomerim, cimnuo je korset hvatajući ivicu čipke. Pošto nije bila krojena za surove uslove osamnaestog veka, tanka tkanina se pocepala dopola na boku i otkrila poprilično ružičaste. „Puštaj je, kurvin sine!” Usplamtelog pogleda, Džejmi je zamahnuo, preteći stegnutom slobodnom šakom. „Kome pretiš, ti mamlaze?” Prvi mladić je, u nemogućnosti da izađe iza stola, skočio na njega i bacio se na Džejmija, koji se uredno sklonio momku i pustio ga da licem tresne u zid. Džejmi je napravio jedan ogroman korak prema stolu, žestoko spustio pesnicu na teme drugog šegrta, od čega se mladićeva vilica obesila, a

potom me zgrabio za ruku i odvukao kroz vrata. „Hajde!”, rekao je stenjući dok je klizavog Kineza premeštao da ga bolje uhvati. „Poći će za nama svakog časa!” I jesu; čula sam povike kada su neobuzdaniji gosti iz kafane nagrnuli u ulicu iza nas. Džejmi je iskoristio prvo skretanje iz Kraljevske milje i zašao u usku, mračnu uličicu, pa smo gacali po blatu i ko zna kakvim bućkurišima, sagnuli se ispod jednog luka i spustili se još jednom uličicom, koja je izgleda vodila u utrobu Edinburga. Tamni zidovi i raspuknuta drvena vrata su promicali, a zatim smo skrenuli iza ugla u neko malo dvorište gde smo zastali da povratimo dah. „Šta je... pobogu... učinio?”, dahtala sam. Nisam mogla ni da zamislim šta je mali Kinez mogao da učini kršnoj curi kao što je Megi. Na prvi pogled, mogla je da ga spljeska kao muvu. „Pa, reč je o stopalima, znaš”, objašnjavao je Džejmi uz rezignirani pogled u g. Viloubaja. „Stopalima?” Nehotice sam pogledala u mala Kinezova stopala, uredne minijature u cipelama od crnog satena i đonovima od filca. „Ne njegovim”, kazao je Džejmi kada je spazio moj pogled. „Ženskim.” „Koje žene?”, upitala sam. „Pa, do sada su to bile samo kurve”, rekao je gledajući kroz luk da li nas stiže potera, „al’ ne možeš biti siguran šta bi mogo da pokuša. Ne ume da rasuđuje”, kratko je objasnio. „On je neznabožac.” „Razumem”, rekla sam, mada zapravo nisam razumela. „Šta...” „Eno ih!” Povik na udaljenom kraju uličice prekinuo je moje pitanje. „Do đavola, mislio sam da će odustati. Dođi, ovuda!” Krenuli smo još jednom niz uličicu, nazad na Kraljevsku milju, nekoliko koraka nizbrdo, pa opet u neki ćorsokak. Čula sam povike i krike iza nas u glavnoj ulici, ali me je Džejmi zgrabio za ruku i povukao me za sobom kroz otvorenu kapiju u dvorište puno bačvi, svežanja i sanduka. Pomamno se osvrtao na sve strane, a zatim otromboljeno telo g. Viloubaja bacio u veliko bure puno đubreta. Zastajući samo toliko da prebaci komad platna preko Kinezove glave, odvukao me je iza kola natovarenih sanducima i povukao dole uz sebe. Borila sam se za dah od napora na kakav nisam navikla i srce mi je ubrzano tuklo od adrenalina izazvanog strahom. Džejmijevo lice bilo je crveno od hladnoće i napora, a kosa mu je štrcala na sve strane, ali se jedva primećivalo otežano disanje.

„Da li uvek radiš ovakve stvari?”, upitala sam pritiskajući rukom grudi u uzaludnom pokušaju da usporim svoje srce. „Ne baš”, rekao je oprezno virkajući preko kola da bi video poteru. Jeka topota nogu čula se iz daljine, a zatim nestala i sve se utišalo, sem dobovanja kiše po kutijama iznad nas. „Prošli su mimo nas. Mada je bolje da ostanemo ovde neko vreme da bismo se osigurali.” Podigao je jedan sanduk da sednem na njega, dohvatio još jedan za sebe i seo uz uzdah, sklanjajući kosu sa lica. Uputio mi je šeretski osmeh. „Izvini, Sasenah. Nisam mislio da će biti ovako...” „Interesantno?”, dovršila sam umesto njega. Uzvratila sam osmehom i izvukla maramicu da obrišem kap kiše sa svog nosa. „U redu je.” Kratko sam pogledala ka bačvi gde je nekakvo muvanje i šuškanje ukazivalo da se g. Viloubaj vratio u manje-više svesno stanje. „Hm... otkud znaš ono za stopala?” „On mi je ispričao; voli da popije, znaš”, objasnio je i pogledao ka bačvi gde je bio skriven njegov kolega. „A kad popije neku previše, počinje da priča o ženskim stopalima i svim užasnim stvarima koje bi želeo da uradi sa njima...” „Kakve to užasne stvari možeš da uradiš sa stopalima?” Bila sam fascinirana. „Mora da su mogućnosti ograničene.” „Ne, nisu”, sumorno je odgovorio Džejmi. „Ali to nije nešto o čemu bih voleo da pričam na ulici.” Neki slab, monoton zvuk dopirao je iz dubine bačve iza nas. Bilo je teško raspoznati šta pokušava zbog prirodnog povišavanja glasa u tom jeziku, ali mi se učinilo da g. Viloubaj nešto pita. „Zaveži, ti crve”, grubo je rekao Džejmi. „Još jedna reč i ja ću ti zgaziti na lice; videćemo kako će ti se to dopasti.” Usledio je piskavi kikot, a zatim se bure ućutalo. „Želi da mu neko gazi po licu?”, upitala sam. „Aha. Ti”, kratko je odgovorio Džejmi. Slegnuo je ramenima kao da se izvinjava, a obrazi su mu se malo više zacrveneli. „Nisam imao vremena da mu kažem ko si ti.” „Govori li engleski?” „Oh, da, na neki način, ali ga retko ko razume kada to čini. Većinom sa njim pričam kineski.” Zapiljila sam se u njega. „Ti govoriš kineski?”

Slegnuo je ramenima, naginjući glavu uz smešak. „Pa, ja govorim kineski otprilike onoliko dobro koliko g. Viloubaj govori engleski, ali on baš i nema mnogo izbora sa kim će da priča, pa trpi to.” Moje srce je počelo da daje znake povratka u normalu, pa sam se naslonila na kola i kapuljaču povukla još napred da se zaštitim od kiše. „Gde li je, pobogu, dobio ime Viloubaj?”, upitala sam. Iako sam bila radoznala oko Kineza, bila sam još radoznalija oko toga šta ugledni edinburški štampar radi sa nekim takvim, ali sam pomalo oklevala da prčkam po Džejmijevom životu. Nedavno sam stigla iz mrtvih – ili nečeg takvog – pa teško mogu da zahtevam da istog časa saznam sve detalje njegovog života. Džejmi je protrljao nos. „Ah, tako. Ime mu je zapravo Ji Tjen Čo. On kaže da to znači Oslonjen Na Nebo” „A to je lokalnim Škotima preteško za izgovor?” Znajući uskogrudost većine Škota, nije me čudilo što nisu skloni da prave avanture po stranim lingvističkim vodama. Džejmi je sa svojim darom za jezike predstavljao genetsku anomaliju. Nasmešio se, a zubi su bili blesak beline u sve gušćem mraku. „Pa, nije reč baš o tome. Više je zbog toga što, ako se malo zavrne pri izgovoru tog imena, ono zvuči kao bezobrazna reč na gelskom. Pomislio sam da će bolje poslužiti Viloubaj.” „Razumem.” Pod ovakvim okolnostima, pomislila sam da je bolje da ne pitam koja je to bezobrazna reč u gelskom. Pogledala sam preko ramena, ali je sve bilo čisto. Džejmi je to spazio, pa je ustao klimajući glavom. „Aha, sad možemo da pođemo; momci su se do sada sigurno vratili u kafanu.” „Zar nećemo morati da prođemo pored Kraja sveta na putu ka štampariji?”, sumnjičavo sam upitala. „Ili postoji prilaz sa zadnje strane?” Do tada se već sasvim smračilo i pomisao o spoticanju kroz đubrišta i blatnjave zadnje prolaze Edinburga nije me privlačila. „Ah... ne. Nećemo se vraćati u štampariju.” Nisam mogla da mu vidim lice, ali sam imala utisak da postoji nekakva rezervisanost u njegovom ponašanju. Možda on ima stan negde drugde u gradu? Osetila sam nekakvu prazninu zbog takve perspektive; soba iznad štamparije bila je očigledno monaška ćelija; ali možda ima celu kuću negde drugde – sa porodicom u njoj? U štampariji nije bilo vremena za bilo šta sem za razmenu osnovnih informacija. Ni po čemu nisam mogla da znam šta je

radio u proteklih dvadeset godina ili šta radi sada. Ipak, očito mu je bilo drago – u najmanju ruku – da me vidi i namrštena zamišljenost koja ga je sada obuzela mogla je biti zbog pijanog saradnika, a ne zbog mene. On se nagnuo nad bačvu, rekao nešto na kineskom sa škotskim akcentom. To je bio jedan od najčudnijih zvukova koje sam ikada čula; ponajviše nalik skičanju gajdi pri štimovanju, pomislila sam, zabavljena tom predstavom. Šta god da je on rekao, g. Viloubaj je na to rečito odgovorio, prekidajući sam sebe kikotanjem i frktanjem. Konačno, mali Kinez se popeo iz bureta i njegova sićušna figura se kao silueta ocrtavala na svetlu udaljenog fenjera. Dočekao se na noge sa takvom agilnošću i istog časa pao ničice na tlo preda mnom. Ne gubeći iz vida šta mi je Džejmi ispričao o stopalima, brzo sam uzmakla za korak, ali me je Džejmi primirio polažući ruku na moje rame. „Ne, to je u redu, Sasenah”, rekao je. „Samo se iskupljuje za nedostatak poštovanja koji je ranije pokazao prema tebi.” „Oh. Dobro.” Sumnjičavo sam pogledala g. Viloubaja, koji je brbljao nešto u zemlju ispod svog lica. Ne znajući šta etikecija nalaže u takvoj situaciji, sagnula sam se i potapšala ga po glavi. Očigledno je to bila prava stvar, jer je skočio na noge i poklonio mi se nekoliko puta dok mu Džejmi nije nestrpljivo rekao da prestane, a zatim smo se vratili na Kraljevsku milju. Zgrada do koje nas je Džejmi odveo bila je diskretno zavučena u uličicu odmah iznad kenongejtske crkve, možda četristo metara od palate Holirud. Videla sam fenjere postavljene na kapije palate i malo uzdrhtala od tog prizora. Živeli smo u palati sa Čarlsom Stjuartom gotovo pet nedelja tokom rane, pobedničke faze njegove kratke karijere. Džejmijev ujak Kolam Makenzi umro je tamo. Vrata su se otvorila na Džejmijevo kucanje i sve misli o prošlosti su nestale. Žena koja je stajala piljeći u nas sa svećom u ruci bila je sitna, tamnokosa i elegantna. Kada je ugledala Džejmija, privukla ga je uz zadovoljan povik i pozdravila ga poljupcem u obraz. Meni se stomak stegao u pesnicu, ali se opet opustio kada sam ga čula kako je pozdravlja kao „madam Džin” . To nije način kako bi neko pozdravio suprugu – a ni, ponadala sam se, ljubavnicu.

Ipak, bilo je nešto u vezi sa tom ženom od čega mi je bilo nelagodno. Ona je očito bila Francuskinja, mada je dobro govorila engleski – što i nije naročito čudno; Edinburg je morska luka i prilično kosmopolitski grad. Ona je bila obučena odmereno, ali bogato, u elegantno krojenu tešku svilu, ali je imala znatno više ruža i pudera od prosečne Škotkinje. Ono što me je uznemirilo bio je način na koji me je gledala – namršteno, sa opipljivom averzijom. „Msje Frejzer”, rekla je, dodirujući Džejmija po ramenu tako posesivno da mi se to uopšte nije dopalo, „ako bih mogla da s vama porazgovaram nasamo.” Džejmi je pružio ogrtač sluškinji koja se pojavila, nakratko me pogledao i istog časa shvatio novonastalu situaciju. „Naravno, madam Džin”, učtivo je rekao pružajući ruku da istupim. „Ali pre toga – dopustite mi da prestavim svoju suprugu – madam Frejzer.” Srce je na trenutak prestalo da mi kuca, a zatim nastavilo takvom silinom da sam bila sigurna da ga mogu čuti svi u malom predvorju. Džejmijev pogled je sreo moj i posle toga on se nasmešio i pojačao stisak na moje rame. „Vaša... supruga?” Nisam mogla da odredim da li na licu madam Džejn bilo izraženije zaprepašćenje ili užas. „Ali msje Frejzer... vi ste je doveli ovde? Mislila sam... žena... u redu, ali uvrediti naše jeunes filles nije dobro... a opet... supruga..” Neumesno je zinula, pokazujući nekoliko trulih kutnjaka. Zatim se naglo trgla i povratila uzrujanu pozu, pa nagnula glavu prema meni u pokušaju da bude graciozna. „Bonsoir... Madame.” „I ja želim vama”, učtivo sam rekla. „Da li je moja soba spremna, madam?”, kazao je Džejmi. Ne čekajući odgovor, krenuo je prema stepeništu vodeći me sa sobom. „Provešćemo noć.” Pogledao je nazad u g. Viloubaja, koji je došao sa nama. On je istog časa seo na pod i sedeo tamo dok se kiša cedila sa njega sa sanjalačkim izrazom na malom, ravnom licu. „Hm...?” Džejmi je napravio mali pokret prema g. Viloubaju, podižući obrve ka madam Džin. Ona je na tren zurila u malog Kineza kao da se pita otkud se tu stvorio, a zatim se povratila i žustrim tapšanjem prizvala sluškinju. „Vidi da li je mademoiselle Žozi slobodna, budi ljubazna, Polin”, rekla je.

„A zatim donesi tople vode i nove peškire za msje Frejzera i njegovu... suprugu.” Poslednju reč je izgovorila zaprepašćeno i zabavljeno, kao da još uvek ne može da poveruje u to. „Oh, i još nešto, ako biste bili tako ljubazni, madam?” Džejmi se nagnuo preko gelendera smešeći se prema njoj. „Mojoj supruzi će trebati čista haljina; imala je nezgodu sa odećom. Ako biste mogli da nabavite nešto prikladno do jutra? Hvala vam, madam Džin. Bonsoir!” Nisam govorila dok sam ga pratila četiri sprata uz zavojito stepenište do vrha kuće. Bila sam previše zauzeta razmišljanjem, misli su mi bile u kovitlacu. „Podvodač”, nazvao ga je onaj momak u kafani. Mada ga je to sigurno samo častio izrazom – takva stvar je apsolutno nemoguća. Za Džejmija Frejzera kog sam poznavala to je bilo nemoguće, ispravila sam se gledajući u široka leđa ispod sivog kaputa od serža. Ali za ovog čoveka? Nisam znala šta sam tačno očekivala, ali je soba bila prilično obična, mala i čista – mada je to bilo neobično, da sam razmislila o tome – opremljena stolicom, jednostavnim krevetom i jednom komodom, na kojoj su stajali lavor, bokal i glineni svećnjak sa voštanicom, koju je Džejmi upalio tankom svećom koju je doneo gore. Sljuštio je svoj mokri kaput i nemarno ga prebacio preko stolice, a onda seo na krevet da skine mokre cipele. „Bože”, rekao je, „crkavam od gladi. Nadam se da kuvar još nije otišao na spavanje.” „Džejmi...”, rekla sam. „Skini ogrtač, Sasenah”, rekao je kada je spazio da i dalje stojim oslonjena na vrata. „Mokra si do gole kože.” „Da. Pa... da.” Progutala sam, a zatim nastavila. „Ima samo... hm... Džejmi, zašto imaš stalnu sobu u bordelu?”, izletelo je iz mene. On je protrljao bradu, delujući umereno postiđeno. „Izvini, Sasenah”, rekao je. „Znam da nije u redu što sam te doveo ovamo, ali to je bilo jedino mesto kog sam se mogao setiti gde je moguće da se tvoja haljina popravi na brzinu, a i da nađemo toplu večeru. A morao sam i g. Viloubaja da smestim negde gde neće napraviti nove neprilike, a pošto smo morali ovamo da dođemo i inače... pa”, bacio je pogled na krevet, „mnogo je udobniji od uskog kreveta u štampariji. Ali je to možda bila loša ideja. Možemo da odemo ako osećaš da to nije...” „Nije me briga za to”, prekinula sam ga. „Pitanje glasi – zašto ti imaš

sobu u bordelu? Da li si tako dobra mušterija da...” „Mušterija?” Zurio je u mene podignutih obrva. „Ovde? Pobogu, Sasenah, šta misliš da sam ja?” „Prokleta da sam ako znam”, rekla sam. „Zato i pitam. Hoćeš li da odgovoriš na moje pitanje?” Zagledao se sebi u noge na momenat, mrdajući prstima po podu. Konačno je pogledao u mene i mirno odgovorio, „Valjda. Nisam Džinina mušterija, ali je ona moja – i to dobra. Drži sobu za mene jer zbog posla često ostajem kasno napolju, a odgovara mi da imam mesto gde me čekaju hrana i krevet u svako doba, i privatnost. Soba je deo mog dogovora s njom.” Zadržavala sam dah. Sada sam ispustila otprilike pola. „U redu”, rekla sam. „Onda pretpostavljam da je sledeće pitanje, kakva to posla vlasnica bordela ima sa štamparom?” Apsurdna pomisao da on možda štampa oglasne letke za madam Džin mi je proletela kroz glavu, ali sam je istog časa odbacila. „Pa”, polako je rekao. „Ne. Ne mislim da je to pitanje.” „Nije?” „Nije.” U jednom fluidnom pokretu je sišao sa kreveta i stao pred mene, dovoljno blizu da bih morala da gledam u njegovo lice. Uhvatio me je iznenadni poriv da ustuknem za korak, ali nisam, uglavnom zato što nije bilo mesta. „Pitanje je, Sasenah, zašto si se ti vratila?”, tiho je rekao. „E pa, strašnu stvar si odabrao da me pitaš!” Pritisla sam dlanove na grubo drvo poda. „Zašto misliš da sam se vratila, proklet da si?” „Ne znam.” Mek škotski glas je bio miran, ali čak i po slabom svetlu videla sam kako mu pulsira u vratu. „Da li si došla da mi opet budeš žena? Ili samo da mi doneseš vest o mojoj ćerki?” Kao da je osetio da me njegova blizina nervira, on se naglo okrenuo i otišao prema prozoru gde su kapci škripali od vetra. „Ti si majka mog deteta – i samo zato ti dugujem svoju dušu – zbog saznanja da moj život nije protraćen uludo – da je moje dete bezbedno.” Okrenuo se licem ka meni i odlučno me pogledao. „Mada je prošlo dosta vremena, Sasenah, otkada smo ti i ja bili jedno. Ti si živela svojim životom – tada – a ja svojim ovde. Ti ne znaš ništa o tome šta sam radio i kako mi je bilo. Da li si sada došla jer si to želela – ili si

osećala da to moraš da učiniš?” Grlo mi se steglo, ali sam ga pogledala u oči. „Došla sam sada jer sam pre... mislila da si mrtav. Mislila sam da si poginuo na Kalodenu.” Oborio je pogled na prozorsku dasku i zagledao se u odlomljeni iver. „Svojski sam se trudio.” Ponovo je pogledao u mene. „Kako si saznala da nisam mrtav? Ili gde sam, kad smo već kod toga.” „Neko mi je pomogao. Mladi istoričar po imenu Rodžer Vejkfild je pronašao zapise i sledio te sve do Edinburga. I kada sam ugledala A. Malkolm, znala sam... pomislila sam... da bi to mogao da budeš ti”, slabašno sam dovršila. Biće dovoljno vremena za detalje kasnije. „Aha, razumem. I tada si došla. Ali ipak... zašto?” Gledala sam ga na trenutak bez reči. Kao da je osetio da mi treba vazduha ili samo iz potrebe da nešto uradi, on je povukao rezu kapaka i otvorio ih do pola, pa je sobu preplavio zvuk zahuktale vode i hladan, svež miris kiše. „Da li to pokušavaš da mi kažeš da ne želiš da ostanem?”, rekla sam, najzad. „Jer ako je tako... hoću da kažem, znam da si organizovao svoj život sada... možda imaš... druge veze...” Neprirodno izoštrenim čulima čula sam male aktivnosti svuda po kući ispod nas, čak i pored hujanja oluje i lupanja mog srca. Dlanovi su mi bili vlažni, pa sam ih obrisala o suknju. On se okrenuo od prozora da se zagleda u mene. „Hriste!”, rekao je. „Da te ne želim?” Lice mu je sada bilo bledo i oči neprirodno blistave. „Izgarao sam za tobom dvadeset godina, Sasenah”, tiho je rekao. „Zar ne znaš to? Isuse!” Vetar mu je oslobođene pramenove pomerao po licu i on ih je nestrpljivo sklonio. „Ali nisam čovek kog si znala, dvadeset godina kasnije, zar ne?” Okrenuo se i napravio jedan frustrirani gest. „Sada jedno drugo poznajemo manje nego kada smo se venčali.” „Želiš li da odem?” Krv mi je tukla u ušima. „Ne!” Brzo se okrenuo ka meni i čvrsto me zgrabio za rame, tako da sam se nehotično odmakla. „Ne”, rekao je, tiše. „Ne želim da odeš. To sam ti rekao i tako mislim. Ali... moram da znam.” Nagnuo je glavu ka meni, lica izmučenog pitanjem. „Da li me želiš?”, prošaputao je. „Sasenah, hoćeš li da me uzmeš – i rizikuješ u pogledu toga kakav sam čovek sada, zarad onog čoveka kog si

znala?” Osetila sam veliki nalet olakšanja, pomešanog sa strahom. Proleteo je iz njegove ruke na mom ramenu sve do prstiju na nogama, slabeći moje zglobove. „Prekasno je da to pitaš”, rekla sam i pružila ruku da mu dotaknem obraz, na kome je počela da se vidi gruba brada. Bio je mek pod mojim prstima, kao pliš. „Jer sam već rizikovala sve što sam imala. Ali, ko god da si sada, Džejmi Frejzeru – da. Da, želim te.” Plamen sveće je svetlucao plavo u njegovim očima kada je pružio ruke prema meni i ja sam bez reči stupila u njegov zagrljaj. Položila sam lice na njegove grudi, diveći se osećaju što je u mom naručju; tako krupan, tako stamen i topao. Stvaran, posle godina žudnje za duhom kog nisam mogla da dotaknem. Ispetljao se trenutak kasnije, pogledao me i dodirnuo mi obraz, veoma nežno. Nasmešio se. „Imaš hrabrosti koliko i đavo, zar ne? A opet, oduvek si i imala.” Pokušala sam da mu se nasmešim, ali su mi usne drhtale. „A šta je sa tobom? Otkud ti znaš kakva sam ‘ja’. Ni ti ne znaš šta sam ja radila poslednjih dvadeset godina. Možda sam ja užasna osoba, po svemu što ti znaš!” Smešak mu se sa usana preselio i u oči, ozarivši ih radošću. „Možda i jesi, pretpostavljam. Ali, znaš li, Sasenah – mislim da me nije briga.” Stajala sam minut i gledala u njega, a onda napravila duboki uzdah, od koga je popucalo još nekoliko šavova moje haljine. „A nije ni mene.” Izgledalo je apsurdno da budem stidljiva prema njemu, ali bila sam. Avanture te večeri i reči koje mi je uputio otvorile su ponor stvarnosti – tih dvadeset godina koje nismo delili zjapile su među nama, kao i nepoznata budućnost iza svega. Sada smo došli do mesta gde ćemo početi ponovo da se upoznajemo i otkriti da li smo zaista ono dvoje koje je nekad postojalo kao jedno telo – i možemo li ponovo biti jedno. Kucanje na vrata razbilo je tenziju. Bila je to mala sluškinja sa večerom na poslužavniku. Stidljivo je klimnula glavom meni, nasmešila se Džejmiju, spustila večeru – hladno meso, toplu čorbu i ovseni hleb sa puterom – i naložila vatru spretnim i umešnim pokretima, a zatim nas ostavila uz promrmljano: „Dobro vam veče.” Jeli smo polako, pažljivo razgovarajući samo o neutralnim stvarima; ja

sam mu ispričala kako sam stigla od Krega Na Dan do Invernesa i zasmejala ga pričama o g. Grahamu i mladom gospodinu Džordžiju. On je meni zauzvrat pričao o g. Viloubaju; kako je našao malog Kineza, izgladnelog i mrtvog pijanog, kako leži iza reda sanduka na dokovima u Barntislendu, jednoj od luka blizu Edinburga. Nismo mnogo rekli o sebi, ali dok smo jeli, sve više sam postajala svesna njegovog tela, posmatrala sam njegove fine, duge šake dok je sipao vino i sekao meso, zapažala uvijanje njegovog snažnog torza ispod košulje i elegantnu liniju vrata i ramena kada se sagnuo da dohvati ispuštenu salvetu. Jednom ili dvaput mi se učinilo da zapažam kako se i njegov pogled zadržava na meni na sličan način – nekakva neodlučna požuda – ali bi svaki put brzo skrenuo pogled, zaklanjajući oči tako da nisam znala šta je video ili osetio. Kada smo završili večeru, oboma nam je ista misao bila prva na umu. Teško da je i moglo biti drugačije s obzirom na mesto na kome smo se zatekli. Pogodila me je drhtavica od mešavine straha i iščekivanja. On je konačno ispraznio svoju čašu vina, spustio je i pogledao me pravo u oči. „Da li bi ti...” Zastao je crveneći, ali je sreo moj pogled, progutao jednom i nastavio. „Da li bi htela da pođeš u krevet sa mnom, onda? Mislim”, žurno je produžio, „hladno je i oboje smo mokri i...” „I nema nijedne stolice”, završila sam umesto njega. „U redu.” Oslobodila sam ruku i okrenula se prema krevetu, osećajući neobičan spoj uzbuđenja i oklevanja od kog mi je dah postao kratak. On je brzo svukao pantalone i čarape, a zatim me pogledao. „Izvini, Sasenah; trebao sam da se setim da ti treba pomoć sa tvojim učkurima.” Znači, nije svlačio žene često, pomislila sam pre nego što sam stigla da ga sprečim, i usne su mi se iskrivile u osmeh od te pomisli. „Pa, nije reč o učkurima”, promrmljala sam, „ali ako bi mi pomogao tamo pozadi...” Odložila sam ogrtač i okrenula mu leđa, podigla kosu da vidi haljinu kod vrata. Usledilo je zbunjeno ćutanje. Zatim sam osetila prst kako mi polako klizi niz kičmu. „Šta je to?”, pitao je, a zvučao je zapanjeno. „Zove se rajsferšlus”, rekla sam smešeći se, mada nije mogao da mi vidi lice.

„Vidiš li taj jezičak na vrhu? Samo ga uhvati i povuci pravo nadole.” Zupci rajsferšlusa prigušeno su se razdvojili i ostaci Džesike Gatenburg su se oslobodili. Izvukla sam ruke iz rukava i pustila da haljina teško padne oko mojih nogu, okrećući se licem ka Džejmiju pre nego što izgubim petlju. On se trgnuo unazad, zapanjen ovim iznenadnim odbacivanjem čaure. Zatim je trepnuo i zapiljio se u mene. Stajala sam pred njim samo u cipelama i čarapama na podvezicu od ružičaste svile. Osećala sam snažan poriv da se vratim u haljinu, ali sam mu se oprla. Ispravila sam leđa, podigla bradu i čekala. On nije rekao ni reč. Oči su mu svetlucale na svetlu sveće dok je lagano mrdao glavom, ali je i dalje znao onaj trik da sve svoje misli sakrije iza nedokučive maske. „Hoćeš li, do đavola, da kažeš nešto?”, najzad sam morala da insistiram, glasom koji je samo malo podrhtavao. Usta su mu se otvorila, ali reči nisu izašle. Odmahivao je glavom polako sa jedne strane na drugu. „Isuse”, konačno je prošaptao. „Kler... ti si najlepša žena koju sam ikada video.” „Tebi”, uvereno sam rekla, „slabi vid. Verovatno je reč o glaukomu; premlad si za kataraktu.” Na to se nasmejao, pomalo nesigurno, a zatim sam videla da je on zaista zaslepljen – oči su mu sijale od suza iako se smejao. Žestoko je trepnuo i ispružio ruku. „Ja”, rekao je podjednako uvereno, „imam oko sokolovo i oduvek sam i imao. Dođi.” Pomalo neodlučno, uzela sam njegovu ruku i stupila iz neodgovarajuće zaštite ostataka moje haljine. On me je nežno privukao da stanem između njegovih kolena dok je sedeo na krevetu. Zatim me je nežno poljubio, po jednom u svaku dojku, pa glavu položio između njih tako da sam po koži osećala njegov topao dah. „Dojke su ti kao slonovača”, tiho je rekao, a reči su mu bile malo izobličene kao i uvek kada je stvarno dirnut. Njegova ruka se podigla da obuhvati jednu dojku, a prsti su mu delovali tamno prema mom svetlucanju. „Samo da ih vidim, tako pune i okrugle – Hriste, mogao bih glavu da držim tu zauvek. Ali da te dodirnem, moja Sasenah... tebe sa kožom poput

somota i slatke duge crte tvog tela...” Zastao je i osetila sam kako mu rade mišići grla dok je gutao, a ruka mu se polako kretala nadole krivinom struka i kuka, izbočinom zadnjice i butine. „Bože dragi”, rekao je, i dalje tiho. „Ne mogu da te gledam, Sasenah, i da držim ruke podalje od tebe, niti da te imam u blizini, a ne poželim te.” Tada je podigao glavu i spustio poljubac preko mog srca, a zatim pustio ruku da klizne blagom oblinom mog stomaka, lagano prateći znake koje je tamo ostavio porođaj sa Brajanom. „Ti... stvarno ti ne smeta?”, rekla sam oklevajući, prelazeći prstima preko svog stomaka. On mi se nasmešio, pomalo snuždeno. Oklevao je na tren, a zatim povukao rub svoje košulje. „A tebi?”, upitao je. Ožiljak se pružao od sredine butine gotovo do prepona, dvadesetak centimetara izuvijanog, beličastog tkiva. Nisam mogla da sprečim uzdah kada sam ga ugledala, a zatim sam pala na kolena pred njim. Položila sam obraz na njegovu butinu, čvrsto stežući nogu kao da ću ga zadržati sada – kad već nisam mogla tada. Pod prstima sam osećala spor, duboki puls kroz butnu arteriju jedva dva centimetra od ružnog useka krivudavog ožiljka. „Ne plaši te i nije ti muka od toga, Sasenah?”, upitao je položivši ruku na moju kosu. Podigla sam glavu i zagledala se u njega. „Naravno da mi ne smeta!” „Aha, dobro.” Pružio je ruku da dotakne moj stomak, ne skidajući pogled sa mojih očiju. „I ako ti nosiš ožiljke svojih bitaka, Sasenah”, nežno je rekao, „ni oni ne brinu mene.” Tada me je podigao na krevet kraj sebe i nagnuo se da me poljubi. Ja sam otresla cipele i privila noge, osećajući toplotu kroz njegovu košulju. Moje ruke su pronašle dugme kod grla i trapavo pokušale da ga otkopčaju. „Hoću da te vidim.” „Pa, nema bogzna šta da se vidi, Sasenah”, rekao je uz nesiguran smeh. „Ali šta god da ima, tvoje je – ako ga želiš.” Svukao je košulju preko glave i bacio je na pod, a potom se oslonio pozadi na šake pokazujući telo. Ne znam šta sam tačno očekivala. Zapravo, pogled na njegovo golo telo me je ostavio bez daha. I dalje je bio visok, naravno, i divno građen, telo glatko od mišića, elegantno od snage. Svetlucao je pri svetlosti sveće, kao

da svetlo dolazi iz njega. Promenio se, naravno, ali je promena bila suptilna; kao da je stavljen u pećnicu i reš ispečen. Izgledao je kao da su se i mišići i koža malo uvukli, postali bliži kostima, pa je izgledao žilavije; nikada nije delovao nespretno, ali je i poslednji nagoveštaj dečačke nezategnutosti nestao. Koža mu je malo potamnela u bledozlatnu, prešla u bronzu na licu i vratu, a odatle je bledela duž tela do čiste bele prošarane plavim venama u udubinama butina. Njegove stidne dlačice uspravile su se u preteći kestenjasti žbun i bilo je prilično očito da nije lagao; želeo me je, i to očajnički. Pogledi su nam se sreli i usta su mu se iznenada trgla. „Rekao sam ti jednom da ću biti iskren prema tebi, Sasenah.” Nasmejala sam se, osećajući istovremeno suze kako mi peckaju oči, nalet konfuznih osećanja je narastao u meni. „I ja sam tebi.” Pružila sam ruku prema njemu, neodlučno, i on ju je prihvatio. Snaga i toplina njegove ruke bile su zapanjujuće i malo sam se trgla. Zatim sam pojačala stisak i on je ustao, okrenut prema meni. Stajali smo tako, mučno oklevajući. Intenzivno smo bili svesni onog drugog – kako da ne budemo? Bila je to prilično mala soba, a ono vazduha koliko je bilo u njoj bilo je ispunjeno nabojem nalik statičkom elektricitetu, gotovo toliko jakom da postane vidljiv. Imala sam utisak praznine u stomaku, onakav kakav stičete u ludoj vožnji u zabavnom parku. „Da li si zastrašen koliko i ja?”, konačno sam upitala, glasom koji je zvučao hrapavo i mojim ušima. Pogledao me je pažljivo i podigao jednu obrvu. „Mislim da ne mogu biti”, rekao je. „Sva si se naježila. Da li se plašiš, Sasenah, ili ti je samo hladno?” „I jedno i drugo”, rekla sam i on se nasmejao. „Upadaj, onda”, rekao je. Pustio je moju ruku i nagnuo se da navuče jorgan. Nisam prestala da drhtim kada se zavukao pod jorgan pored mene, mada je toplota njegovog tela predstavljala fizički šok. „Pobogu, nije ti hladno!”, izletelo mi je. Okrenula sam se ka njemu i toplota njegovog tela je treperila po meni od glave do pete, osetila sam kako su mi se bradavice ukrutile uz njegove grudi i iznenada me je šokirala njegova gola koža uz moju. On se pomalo nesigurno nasmejao. „Ne, nije. Pretpostavljam da bi

trebalo da budem uplašen, je l’ tako?” Ruke su obavile moje telo, nežno, i ja sam dodirnula njegove grudi osećajući kako na stotine malih izbočina iskače pod mojim prstima, među riđim kovrdžavim dlakama. „Kada smo ranije bili uplašeni jedno od drugog”, prošaputala sam, „u našoj prvoj bračnoj noći – držao si me za ruke. Rekao si da bi bilo lakše ako se dodirujemo.” Ispustio je slabašan zvuk kada je vrh mog prsta našao njegovu bradavicu. „Aha, jesam”, rekao je kao bez daha. „Bože, dodirni me opet tako.” Njegove ruke su naglo stegle jače, držeći me uz njega. „Dodirni me”, ponovo je tiho rekao, „i pusti me da te dodirujem, moja Sasenah.” Obuhvatio me je rukom, milovao, dodirivao, i moja dojka je ležala zategnuta i teška na njegovom dlanu. Nastavila sam da se tresem, ali se tresao i on. „Kada smo se venčavali”, šaputao je grejući mi obraz toplim dahom, „i kada sam te video tamo, onako lepu u beloj haljini – nisam mogao da mislim ni na šta sem na to kada ćemo ostati sami, da mogu da razvežem tu haljinu i imam te golu pored sebe u krevetu.” „Želiš li me sada?”, prošaputala sam i poljubila pocrnelu kožu iznad njegove ključnjače. Koža mu je bila malo slana, a kosa je mirisala na dim drveta i jetku muškost. Nije odgovorio, ali se naglo pomerio da osetim njegovu tvrdoću na svom stomaku. Strah i želja su me podjednako povukli da se pripijem uz njega. Želela sam ga, nema sumnje; moje dojke su čeznule i stomak mi se zategao od čežnje, a uzbuđenost od kakve sam se odvikla ovlažila me je između nogu i otvorila za njega. Ali podjednako snažna kao i požuda bila je želja da prosto budem uzeta, da on zagospodari nada mnom, grubim činom rasprši sve moje nedoumice, uzme me dovoljno jako i brzo da zaboravim na sebe. Osećala sam da takav poriv podrhtava u šakama koje su mi obuhvatale guzove, videla ga u nehotičnom trzanju njegovih kukova, ali su prestali kada se naterao da stane. Učini to, pomislila sam u agoniji iščekivanja. Za ime boga, učini to sada i ne budi nežan! Nisam mogla to da kažem. Videla sam takvu potrebu na njegovom licu, ali to nije mogao da kaže ni on; bilo je istovremeno i prerano i prekasno za

takve reči između nas. Ali smo mi imali još jedan jezik, a moje telo ga je još uvek pamtilo. Oštro sam ga pritisnula bedrima i zgrabila njegova i krivina njegove zadnjice žestoko se stegla pod mojim rukama. Okrenula sam lice naviše u hitnoj želji da budem ljubljena, istog časa kada se on sagnuo da me poljubi. „Ooo!” „Hriste, da li sam te povredio, Kler?” Treptanjem sam rasterala suze i videla njegovo zabrinuto lice odmah iznad mog. „Ne”, glupo sam odgovorila. „Mada mislim da mi je nos polomljen.” „Ne, nije”, rekao je nežno opipavajući greben mog nosa. „Kada polomiš nos, čuje se užasan zvuk mrvljenja i krvariš kao svinja. U redu je.” Oprezno sam opipala nozdrve, ali je on bio u pravu; nisam krvarila. A i bol je uskoro uminuo. Kada sam shvatila to, shvatila sam i da on leži na meni, da su moje noge široko raširene, da me njegov ud upravo dodiruje, za dlaku od trenutka odluke. U njegovim očima sam videla da je to shvatio i on. Nijedno od nas nije se ni pomerilo, jedva smo disali. Zatim su njegove grudi narasle dok je duboko udisao, a potom je obe moje šake uhvatio jednom rukom. Podigao ih je iznad moje glave i držao tamo, tako da mi je telo bilo izvijeno i bespomoćno pod njim. „Daj mi usta, Sasenah”, tiho je rekao i sagnuo se do mene. Njegova glava je zaklonila sveću i nisam videla ništa sem svetlucanja i tame njegove kože dok su njegova usta doticala moja. Nežno, prvo dotičući, a zatim toplo pritiskajući, i ja sam se otvorila njemu uz mali uzdah dok je njegov jezik tražio moj. Ugrizla sam ga za usnu i on je malo uzmakao, zaprepašćen. „Džejmi”, rekla sam u njegove usne, tako da je moj dah bio topao između nas. „Džejmi!” To je bilo jedino što sam mogla da kažem, ali su se moji kukovi trgli uz njega, i ponovo, tražeći naglost. Okrenula sam glavu i zarila zube u meso njegovog ramena. On je ispustio mali zvuk u dubini grla i žestoko ušao u mene. Bila sam tesna kao devica i vrisnula sam, izvijajući se pod njim. „Ne staj!”, rekla sam. „Za ime boga, nemoj da staneš!” Njegovo telo me je čulo i odgovorilo na istom jeziku, stisak na mojim šakama se pojačao kada se žestoko zario u mene, a silina toga mi je stizala do materice pri svakom zamahu.

Zatim mi je pustio ruke i maltene pao na mene, tako da me je njegova težina prikucala za krevet kada je rukama pošao nadole, čvrsto držeći moje kukove da ne mogu ni da se maknem. Cvilela sam i previjala se pod njim, a on me je ugrizao za vrat. „Miruj”, rekao mi je u uvo. Mirovala sam, samo zato što i nisam mogla da se pomerim. Ležali smo čvrsto stisnuti, tresući se. Osećala sam lupanje o moja rebra, ali nisam znala da li je to od mog srca ili od njegovog. Zatim se on pomerio u meni, veoma malo, samo na tren. Bilo je dovoljno; zgrčila sam se od toga, bespomoćno stegnuta pod njim, i osetila kako ga spazmovi mog vrhunca pogađaju, pogađaju, obuzimaju ga i puštaju, terajući ga da mi se pridruži. Izdigao se oslonjen na obe ruke, izvijenih leđa i glave zabačene unazad, sklopljenih očiju i teško dišući. Zatim je veoma polako savio glavu napred i otvorio oči. Pogledao je u mene sa neizrecivom nežnošću i sveća je nakratko zasvetlucala na njegovom mokrom obrazu, možda od znoja a možda od suza. „Oh, Kler”, prošaptao je. „Oh, pobogu, Kler.” I njegovo olakšanje je počelo, duboko u meni, bez ijednog pokreta, a drhtaj u njegovom telu bio je tako snažan da su mu ruke drhtale, riđe dlake su treperile na slabom svetlu i glava mu je pala uz zvuk nalik jecaju, a kosa mu je skrivala lice dok se praznio i svaki trzaj i puls njegovog tela među mojim nogama izazivao je jeku u mom. Kada se to završilo, držao se nada mnom, nepomičan kao stena u jednom dugom trenutku. Zatim se veoma nežno spustio, pritisnuo glavu uz moju i ležao kao mrtav. Konačno sam se promeškoljila iz duboke, zadovoljne omame i podigla glavu da je spustim na mesto gde je njegov puls tukao polako i snažno, baš kod korena njegove grudne kosti. „To je kao vožnja bicikla, valjda”, rekla sam. Moja glava je mirno počivala u udubljenju njegovog ramena, a ruka se dokono igrala zlatnoriđim dlakama koje su se kao žbunići pružale po njegovim grudima. „Da li si znao da na grudima imaš više dlaka nego nekada?” „Ne”, pospano je odgovorio, „obično ih ne brojim. Da li to znači da ti bicikli imaju mnogo dlaka?” Uhvatio me je nespremnu, pa sam se nasmejala.

„Ne”, rekla sam. „Samo sam mislila da izgleda pamtimo kako to treba uraditi.” Džejmi je otvorio jedno oko i pogledao me. „Treba stvarno biti budala da se zaboravi to, Sasenah”, kazao je. „Možda mi fali praksa, ali još nisam sasvim nesposoban.” Mirovali smo dugo, svesni disanja onog drugog, osetljivi na svaki mali pokret i premeštanje. Dobro smo se uklapali, glava mi je bila savijena u ulegnuće njegovog ramena i teritorija njegovog tela mi je bila topla pod rukama, nepoznata i poznata, čekajući da ponovo bude otkrivena. Kuća je bila solidno građena i zvuci oluje su prigušili većinu zvukova iz kuće, ali su se tu i tamo koraci i glasovi jedva čuli ispod nas; dubok, muški smeh, ili viši glas žene podignut u profesionalnom zavođenju. Kada ga je čuo, Džejmi se malo neudobno promeškoljio. „Možda je trebalo da te odvedem u kafanu”, rekao je. „Samo...” „U redu je”, uveravala sam ga. „Mada, moram da kažem, od svih mesta na kojima sam zamišljala da ću se opet naći s tobom, nekako nikad nisam pomislila na bordel.” Oklevala sam ne želeći da zabadam nos, ali me je znatiželja prevladala. „Ti... hm... nisi vlasnik ovog mesta, zar ne, Džejmi?” On se malo odmakao, zureći u mene. „Ja? Pobogu, Sasenah, šta to misliš da sam?” „Pa, ne znam, zar nije tako?”, ukazala sam, pomalo se mučeći. „Prvo što si uradio kada sam te našla bilo je da se onesvestiš, a čim sam te vratila na noge, ti me odvodiš da me napadnu u pabu i jure po Edinburgu u društvu sa nastranim Kinezom i završavamo u bordelu – čija je madam izgleda užasno prisna sa tobom, mogla bih da dodam.” Vrhovi njegovih ušiju postali su ružičasti, a on je izgledao kao da se bori između smeha i ozlojeđenosti. „Zatim skineš odeću, izjaviš da si užasna osoba uskraćena u prošlosti i odvedeš me u krevet. Šta li si očekivao da pomislim?” Smeh je pobedio. „Pa, nisam svetac, Sasenah”, rekao je. „Ali nisam ni podvodač.” „Drago mi je da čujem”, rekla sam. Usledila je trenutna pauza, a zatim sam rekla: „Da li nameravaš da mi kažeš šta jesi ili treba da nastavim sa nabrajanjem ozloglašenih mogućnosti dok ne stignem blizu?” „Oh, je l’ tako?”, kazao je, zabavljen tim predlogom. „Šta najpre misliš da je?”

Pažljivo sam ga zagledala. Opušteno je ležao među istumbanim čaršavima, jedne ruke podvijene ispod glave i cerio mi se. „Pa, kladim se u svoj kombinezon da nisi štampar”, rekla sam. Osmeh je postao još širi. „A zašto ne?” Grubo sam ga bocnula u rebra. „Suviše si zategnut. Većina muškaraca u četrdesetim godinama omekša po sredini, a ti nemaš ni kilogram viška.” „To je uglavnom zato što nemam nikoga da mi kuva”, snuždeno je rekao. „Da ti stalno jedeš po kafanama, ni ti se ne bi ugojila. Na sreću, izgleda da se ti hraniš redovno.” Prisno me je pljesnuo po zadnjici, a zatim se, smejući se, izmakao kada sam ga šljepnula po ruci. „Ne pokušavaj da mi skreneš pažnju”, rekla sam vraćajući svoje dostojanstvo. „U svakom slučaju, nisi takve mišiće stekao kulučeći na štamparskoj presi.” „Da l’ si nekad probala da radiš na nekoj, Sasenah?” Podrugljivo je podigao obrvu. „Ne.” Zamišljeno sam nabrala čelo. „Pretpostavljam da se nisi bacio na pljačkanje po drumovima?” „Nisam”, rekao je, sve više se cereći. „Pogađaj opet.” „Pronevere?” „Ne.” „Pa, verovatno nisu ni kidnapovanja radi otkupnine”, rekla sam i počela da prstima brojim odbačene mogućnosti. „Sitne krađe? Ne. Gusarenje? Ne, ne dolazi u obzir sem ako si uspeo da prevladaš morsku bolest. Zelenaštvo? Teško.” Spustila sam ruku i zapiljila se u njega. „Bio si izdajnik pre kad sam te znala, ali to ne deluje kao nešto od čega se može lepo živeti.” „Oh, još uvek sam izdajnik”, uveravao me je. „Samo nisam ponovo osuđivan u poslednje vreme.” „U poslednje vreme? „Odležao sam nekoliko godina zbog izdaje, Sasenah”, rekao je prilično utučeno. „Zbog ustanka. Ali je prošlo dosta od tada.” „Da, to sam znala.” Razrogačio se. „Znala si to?” „To i još ponešto”, kazala sam. „Ispričaću ti kasnije. Ali da to za sada ostavimo po strani i vratimo se glavnoj temi – od čega stvarno živiš ovih dana?”

„Ja sam štampar”, rekao je cereći se. „I izdajnik?” „I izdajnik”, potvrdio je klimanjem glave. „Hapšen sam zbog propagande šest puta u poslednje dve godine i dvaput su mi zaplenili prostorije, ali sud nije mogao ništa da dokaže.” „A šta bi se desilo s tobom ako uspeju da to dokažu, u nekoj od tih prilika?” „Oh”, nonšalantno je rekao uz odmahivanje rukom, „stub srama. Zakucavanje uveta. Bičevanje. Tamnica. Progon. Takve stvari. Verovatno ne vešanje.” „Kakvo olakšanje”, suvo sam rekla. Osećala sam se nekako isprazno. Nisam ni pokušavala da zamislim kakav mu je život, za slučaj da ga nađem. A sad kad jesam, bila sam malo zatečena. „Upozorio sam te”, rekao je. Sada je zadirkivanje nestalo i tamnoplave oči bile su ozbiljne i oprezne. „Jesi”, kazala sam i duboko udahnula. „Želiš li sad da odeš?” Govorio je dovoljno nemarno, ali sam videla kako mu se prsti grče na pregibu kilta, kako su pobeleli naspram pocrnele kože. „Ne”, rekla sam. Nasmešila sam mu se, najbolje što sam mogla. „Nisam se vratila samo da bih s tobom jednom vodila ljubav. Došla sam da živim s tobom – ako me hoćeš”, dodala sam pomalo neodlučno. „Ako te hoću!” Ispustio je dah koji je zadržavao i seo licem prema meni, nogu skrštenih na krevetu. Pružio je ruke i uzeo moje šake koje su nestale među njegovim. „Ja – ne mogu ni da kažem šta sam osećao kada sam te dodirivao danas, Sasenah, i znao da si stvarna”, rekao je. Njegov pogled je lutao po meni i osećala sam njegovu vrelinu, žudnju, i svoju vrelinu od koje sam se topila. „Da te opet nađem – a onda te opet izgubim...” Zastao je, grlo mu je poigravalo dok je gutao. Dotakla sam mu lice, pratila finu, čistu liniju jagodice i brade. „Nećeš me izgubiti”, rekla sam, „nikada više.” Nasmešila sam se, vraćajući gusti pramen riđe kose iza uveta. „Ni ako utvrdim da si počinio bigamiju i javno pijanstvo.” On se na to oštro trgnuo i moja ruka je pala od zaprepašćenja. „Šta je?” „Pa...”, rekao je i zastao. Napućio je usne i brzo me pogledao. „Samo...”

„Samo šta? Ima li još nešto što mi nisi rekao?” „Pa, štampanje propagandnih letaka nije baš tako unosno”, rekao je kao objašnjenje. „Pretpostavljam da nije”, kazala sam, a srce mi je opet ubrzalo od najave novih otkrića. „Čime si se još bavio?” „Pa, samo sam pomalo krijumčario”, pravdao se. „Onako, usput.” „Krijumčar?”, zurila sam. „Šta si krijumčario?” „Pa, uglavnom viski, malo ruma tu i tamo, i dosta francuskog vina i batista.” „Znači, to je to!”, rekla sam. Komadi slagalice došli su na svoje mesto – g. Viloubaj, edinburški dokovi i zagonetka našeg trenutnog boravišta. „To je tvoja veza sa ovim mestom – na to si mislio kada si rekao da je madam Džin mušterija?” „Tako je.” Klimnuo je. „To lepo pali; piće skladištimo dole u jedan podrum kad dođe iz Francuske. Nešto prodamo direktno Džin; ostatak ona čuva za nas dok ne budemo u mogućnosti da ga isporučimo.” „Hm. I kao deo aranžmana...”, taktično sam rekla, „... ti, ovaj...” Plave oči su se skupile prema meni. „Odgovor na ono šta misliš, Sasenah, glasi ne”, vrlo odlučno je odgovorio. „Oh, je l’ tako?”, kazala sam, osećajući se veoma zadovoljno. „Čitaš mi misli, zar ne? A šta to mislim?” „Pitala si se da li ponekad naplatim u naturi, je li?” Podigao je obrvu prema meni. „Pa, jesam”, priznala sam. „Mada to nisu moja posla.” „Nisu, znači?” Podigao je obe obrve i dohvatio me za ramena, naginjući se prema meni. „Je l’ tako?”, rekao je trenutak kasnije. Zvučao je kao bez daha. „Da”, kazala sam, podjednako bez daha. „I ti ne...” „Ja ne. Dođi ovamo.” Obgrlio me je i privukao. Telo pamti drugačije nego mozak. Kada sam mislila i pitala se i brinula, bila sam nespretna i trapava, lutala da nađem put. Bez uplitanja svesti, moje telo ga je poznavalo i odgovaralo mu odmah skladno, kao da me je njegov dodir napustio trenutak ranije, ne nekoliko godina ranije. „Ovog puta sam se plašila više nego u našoj prvoj bračnoj noći”,

mrmljala sam, pogleda prikovanog na spor, snažan puls u njegovom vratu. „Jesi li?” Pomerio je ruku i čvršće me stegao. „Da li te ja plašim, Sasenah?” „Ne.” Stavila sam prst na mali puls, udišući duboki mošus njegovog napora. „Samo... prvi put... nisam mislila da će biti zauvek. Mislila sam da odem, tada.” On je malo frknuo, a znoj mu se presijavao u rupici nasred grudi. „I jesi otišla, pa se vratila”, rekao je. „Sad si ovde; ništa nije važnije od toga.” Izdigla sam se da ga pogledam. Oči su mu bile sklopljene, zakošene i slične mačjim, trepavice one upadljive boje koju sam dobro upamtila jer sam je često viđala; tamnosmeđe na vrhovima, bledeći prema korenu u crvenu, toliko bledu da je prelazila u plavu. „Šta si ti mislio, prvi put kada smo legli zajedno?”, upitala sam. Tamnoplave oči polako su se otvorile i pogled se zaustavio na meni. „Za mene je to uvek bilo zauvek, Sasenah”, jednostavno je rekao. Nešto kasnije smo zaspali zagrljeni, uz tiho dobovanje kiše po kapcima koje se mešalo sa prigušenim zvucima poslovanja ispod nas. Bila je to nemirna noć. Previše umorna da bih ostala budna trenutak duže, bila sam suviše srećna da bih zaspala. Možda sam strahovala da će on nestati ako zaspim. Možda je on osećao isto. Ležali smo zbliženi, ne budni, ali i suviše svesni onog drugog da bismo zaspali dubokim snom. Osećala sam svaki mali trzaj njegovih mišića, svaki pokret njegovog disanja, a znala sam da je on isto tako svestan mene. Dremajući, okretali smo se i premeštali zajedno, stalno se dodirujući u pospanom, usporenom baletu, učeći u tišini ponovo jezik naših tela. Negde u dubokim, tihim satima noći, on se bez reči okrenuo ka meni i ja ka njemu, pa smo vodili ljubav sa sporom, ćutljivom nežnošću koja nas je konačno ostavila u nepomičnom ležanju, upoznate sa tajnama onog drugog. Meka kao moljac koji leti po mraku, moja ruka je očešala njegovu nogu i pronašla uski, duboki urez ožiljka. Prsti su pratili nevidljivu liniju i zastali, uz najslabiji mogući dodir na njenom kraju, bez reči pitajući: „Kako?” Njegovo disanje se promenilo od uzdaha, a ruka se spustila na moju.

„Kaloden”, rekao je i prošaputana reč je podsetila na tragediju. Smrt. Uzaludnost. I strašni rastanak, koji me je odvojio od njega. „Nikada te neću ostaviti”, šaputala sam. „Neću ponovo.” Njegova glava se okrenula na jastuku, crte se nisu videle u mraku, a usne su očešale moje, lagano kao dodir krila nekog insekta. Okrenuo se na leđa, premestio me uz sebe i ruku položio visoko na krivinu moje butine, privlačeći me. Nešto kasnije opet sam osetila kako se premešta i malo odmiče pokrivač. Hladan vazduh mi je poigravao po podlaktici; dlačice su se uspravile, a onda polegle pod toplinom njegovog dodira. Otvorila sam oči i zatekla ga na boku, unetog u prizor moje šake. Ona je mirno ležala na jorganu, nešto malo i izvajano, sve kosti i ligamenti poprimili su sivu boju kako je u sobi počeo neprimetan prelazak noći u dan. „Nacrtaj mi je”, šaputao je, nagnute glave dok je nežno sledio oblik mojih prstiju, dugačkih i sablasnih pod mrakom njegovog dodira. „U čemu je na tebe, na mene? Možeš li da mi ispričaš? Da li su joj šake nalik tvojima, Kler, ili mojima? Nacrtaj mi je, omogući mi da je vidim.” Položio je svoju šaku pored moje. Bila je to njegova zdrava šaka, sa pravim prstima i isečenim noktima koji su bili kratki, četvrtasti i čisti. „Nalik mojoj”, kazala sam. Glas mi je bio dubok i promukao od buđenja, jedva dovoljno jak da se čuje preko dobovanja kiše. Kuća pod nama bila je tiha. Prste nepomične šake podigla sam dva-tri centimetra da mu pokažem. „Ima dugačke, uske šake poput mojih – samo veće, šire na nadlanici i vrlo zakrivljene sa spoljne strane, kod zgloba – takve. Nalik tvojima; puls joj je baš tu, gde i tebi.” Dotakla sam tačku gde vena preseca krivinu njegove žbice, odmah tamo gde se zglob spaja sa šakom. On je bio tako miran da sam pod prstima osećala otkucaje njegovog srca. „Nokti su joj kao tvoji; četvrtasti, ne ovalni kao moji. Ali ima kriv mali prst na desnoj šaci kao ja”, rekla sam podižući ga. „I moja majka ga je imala, kazao mi je stric Lambert.” Moja majka je poginula kada sam imala pet godina. Nisam je jasno pamtila, ali bih neočekivano pomislila na nju svaki put kada pogledam svoju šaku, uhvaćena trenutkom zahvalnosti poput ovog. Položila sam šaku sa krivim prstom preko njegove, a onda je podigla do njegovog lica. „Ima ovu crtu”, tiho sam rekla prateći oštar zaokret od slepoočnice ka obrazu.

„Tvoje oči, pljunute, i te trepavice i obrve. Frejzerski nos. Usta su joj sličnija mojim, sa punom donjom usnom, ali široka kao tvoja. Šiljata brada kao moja, ali snažnija. Ona je krupna devojka – visoka sto osamdeset.” Osetila sam kako se zapanjeno trgao, pa sam ga ćušnula kolenom u koleno. „Ima dugačke noge kao i ti, samo vrlo ženstvene.” „A ima li onu malu plavu venu baš ovde?” Njegova ruka je dotakla moje lice, palac je nežno dodirnuo moju slepoočnicu. „I uši kao krilca, Sasenah?” „Večito se žalila na svoje uši – kaže da su klempave”, rekla sam i osetila kako mi suze peku oči kada je Brajana naglo oživela između nas. „Probušene su. Nadam se da ti to ne smeta”, kazala sam, govoreći brzo da bih obuzdala suze. „Frenku je smetalo; rekao je da to izgleda jeftino i da ne treba to da radi, ali je ona htela i ja sam joj dopustila kada je imala šesnaest godina. Moje su probušene; nije delovalo fer da joj zabranim ono što sam ja učinila, a i sve njene prijateljice jesu, pa nisam... nisam htela...” „Bila si u pravu”, kazao je, prekidajući poluhisterični izliv reči. „Dobro si uradila”, ponovio je tiho, ali odlučno, držeći me uz sebe. „Bila si divna majka, znam.” Ponovo sam plakala, gotovo nečujno, tresući se uz njega. On me je nežno držao, milovao mi leđa i mrmljao. „Dobro si postupila”, uporno je ponavljao. „Učinila si pravu stvar.” I nakon nekog vremena prestala sam da plačem. „Podarila si mi dete, mo nighean donn” , nežno je rekao oblaku moje kose. „Zajedno ćemo biti zauvek. Ona je bezbedna, a mi ćemo sada živeti večno, ti i ja.” Poljubio me je, vrlo lagano, pa glavu spustio na jastuk pored mene. „Brajana”, šaputao je na onaj čudan hajlendski način koji je njeno ime činio isključivo njegovim. Duboko je uzdahnuo i u trenu zaspao. U narednom sam zaspala i ja, a poslednji prizor koji sam videla bila su široka, slatka usta u snu opuštena u smešak.

26

Užina za kurve

U

godinama odgovaranja na dvojni poziv majčinstva i medicine, razvila sam sposobnost da se i iz najdubljeg sna probudim istog časa i potpuno. Tako sam se probudila sada, istog časna svesna zgužvane posteljine oko sebe, kapanja sa okolnih krovova i toplog mirisa Džejmijevog tela pomešanog sa hladnim, slatkim vazduhom koji je ulazio kroz proreze kapaka iznad mene. Džejmi nije bio u krevetu; nisam morala da pružim ruku ni da otvorim oči da bih znala da je prostor kraj mene prazan. Mada je on u blizini. Čuo se zvuk pritajenih pokreta i slabašno grebanje u blizini. Okrenula sam glavu na jastuku i otvorila oči. Soba je bila ispunjena sivim svetlom koje je ispralo boju sa svega, ali je svetle crte njegovog tela ostavilo jasnim u polumraku. Isticao se prema tami sobe, postojan kao slonovača, upečatljiv kao da je bio urezan u vazduh. Bio je go, leđima okrenut prema meni dok je stajao ispred noše koju je upravo izvukao ispod stalka za umivanje. Divila sam se četvrtastoj zaobljenosti njegovih guzova, malom mišićavom udubljenju u svakom i njihovoj bledoj ranjivosti. Žleb njegove kičme pružao se u dubokoj, glatkoj krivini od kukova do ramena. Kada se malo pomerio, svetlo je uhvatilo bledi srebrni odsjaj ožiljaka na leđima i dah mi je zastao u grlu. Tada se on okrenuo, lica mirnog i malo preokupiranog. Video me je kako ga posmatram i pomalo zapanjeno me pogledao. Nasmešila sam se, ali sam nastavila da ćutim, nesposobna da smislim bilo šta što bih rekla. Nastavila sam da gledam u njega i on u mene, sa istim osmehom na njegovim usnama. Bez reči mi je prišao i seo na krevet tako da se madrac ugnuo pod njegovom težinom. Položio je otvorenu šaku na jorgan i ja sam bez oklevanja svoju spustila preko nje. „Jesi li dobro spavao?”, idiotski sam upitala. Osmeh se raširio njegovim licem. „Nisam”, rekao je. „A ti?” „Ni ja.” Osećala sam njegovu toplinu čak i sa tolikog rastojanja, uprkos hladnoći sobe. „Zar ti nije hladno?”

„Nije.” Opet smo se ućutali, ali nismo mogli pogled da skinemo jedno sa drugog. Pažljivo sam ga pregledala po sve jačem svetlu, poredeći pamćenje sa stvarnošću. Uzan zrak ranog sunca se probijao kroz prorez kapaka osvetljavajući loknu kao ispoliranu bronzu, pozlaćujući krivinu njegovog ramena, glatku zaravan njegovog stomaka. Izgledao je malo krupnije nego što sam zapamtila i prokleto mnogo neposrednije. „Krupniji si nego što sam upamtila”, pokušala sam. On je nagnuo glavu, zabavljeno gledajući u mene. „Ti si malčice manja, čini mi se.” Njegova ruka je obuhvatila moju, prsti su prefinjeno kružili po kostima mog zgloba. Usta su mi bila suva; progutala sam i olizala usne. „Nekad davno si me pitao da li znam šta je to između nas”, kazala sam. Njegove oči su gledale u moje, tako tamnoplave da su na ovakvom svetlu bile gotovo crne. „Sećam se”, tiho je rekao. Njegovi prsti nakratko su stegli moje. „Šta je to – kada te dodirnem; kada legneš sa mnom.” „Kazala sam da ne znam.” „Nisam znao ni ja.” Osmeh je malo izbledeo, ali je još bio prisutan, vrebao je iz uglova njegovih usana. „Ja ne znam i dalje”, rekla sam. „Ali...”, i tu sam zastala da pročistim grlo. „Ali je to i dalje tu”, završio je umesto mene i osmeh se premestio sa njegovih usana ozarivši mu oči. „Je l’ tako?” Bilo je. I dalje sam bila svesna njega onako kako bih mogla biti svesna zapaljenog štapina dinamita u svojoj neposrednoj blizini, ali se osećaj između nas promenio. Zaspali smo kao jedno telo, povezani ljubavlju prema detetu koje smo stvorili, a probudili se kao dvoje ljudi – povezanih nečim drugim. „Da. Jeste – hoću da kažem, nije to samo zbog Brajane, šta misliš?” Pritisak na moje prste se pojačao. „Da li te želim zato što si majka mog deteta?” Podigao je jednu riđu obrvu u neverici. „Pa, nije. Mada nije da nisam zahvalan”, žurno je dodao. „Ali – nije.” Pognuo je glavu da bi intenzivno gledao u mene, a sunce je obasjalo uski greben njegovog nosa i iskrilo u trepavicama.

„Nije”, rekao je. „Mislim da bih mogao da te gledam satima, Sasenah, da bih video kako si se promenila, ili kako si ostala ista. Samo da bih video neke sitnice, kao što je krivina tvoje brade”, nežno mi je dotakao vilicu i pustio ruku da klizne i obuhvati mi glavu, palcem golicajući resicu uva, „ili tvoje uši sa prorezima za minđuše. One su sasvim iste, baš onakve kakve su bile. Tvoja kosa – nazvao sam te Mo Nighean Donn, sećaš li se? Moja Smeđa.” Glas mu je bio jedva jači od šapata, a prstima je uplitao moje kovrdže. „Očekujem da se ta malo promenila”, kazala sam. Nisam osedela, ali je bilo svetlijih pramenova tamo gde je moja uobičajena svetlosmeđa ubledela u zlatnu, a tu i tamo je svetlucala poneka srebrna vlas. „Kao bukova šuma na kiši”, rekao je smešeći se i kažiprstom poravnavajući loknu, „kad se kapi sa lišća slivaju po kori.” Ispružila sam ruku i pomilovala mu butinu, dodirujući dugački ožiljak koji se pružao niz nju. „Volela bih da sam bila tamo da brinem o tebi”, tiho sam rekla. „To je bilo nešto najužasnije što sam ikad učinila – da te ostavim znajući... da se očekuje da pogineš.” Jedva sam uspela nekako da izgovorim tu reč. „Pa, svojski sam se potrudio”, kazao je uz vragolastu grimasu koja me je zasmejala, uprkos mojim osećanjima. „Nisam ja kriv što nisam uspeo.” Nepristrasno je pogledao dugačak, debeo ožiljak na svojoj butini. „A nije kriv ni Sasenah sa bajonetom.” Podigla sam se na lakat, čkiljeći u ožiljak. „To je napravio bajonet?” „Aha. Gnojilo se, razumeš”, objasnio je. „Znam, našli smo dnevnik lorda Meltona, koji te je sa bojnog polja poslao kući. Mislio je da nećeš uspeti.” Ruka mi se stegla na njegovom kolenu, kao da želim sebe da uverim da je on zaista preda mnom, živ. Frknuo je. „Pa, prokleto malo je falilo. Bio sam bezmalo mrtav kada su me svukli sa kola u Lalibrohu.” Lice mu se smrklo od prisećanja. „Bože, ponekad se probudim noću jer sanjam ta kola. Putovanje je trajalo dva dana i bio sam u groznici ili se smrzavao, ili obe te stvari istovremeno. Bio sam pokriven slamom i njeni krajevi su me bockali u oči i uši i kroz košulju, buve su skakale svuda po njoj i živog me izjele, a noga me je ubijala pri svakom poskakivanju po drumu. A put je bio vrlo neravan”, zamišljeno je dodao. „Zvuči užasno”, kazala sam, osećajući da su te reči neprikladne. On je kratko frknuo.

„Aha. To sam podneo samo zato što sam zamišljao šta ću uraditi Meltonu ako ga ikad opet sretnem, da mu vratim za ono što nije pucao u mene.” Ponovo sam se nasmejala i on me je pogledao uz vragolasti osmeh na usnama. „Ne smejem se jer je smešno”, kazala sam gutajući. „Smejem se jer bih inače plakala, a to ne želim – ne sada, kada je sve to gotovo.” „Aha, znam.” Stegnuo mi je ruku. Duboko sam udahnula. „Ja... nisam se osvrtala. Nisam razmišljala. Nisam mogla da podnesem da saznam... šta se desilo.” Ugrizla sam se za usnu; to priznanje je zvučalo kao izdaja. „Nije da nisam pokušavala – da sam htela – da zaboravim”, kazala sam, trapavo tražeći prave reči. „Nisam mogla da te zaboravim; nemoj misliti da je to u pitanju. Nikada. Ali ja...” „Ne brigaj, Sasenah”, prekinuo me je. Nežno me je potapšao po ruci. „Znam šta misliš. I ja pokušavam da se ne prisećam, ako ćemo pravo.” „Ali da jesam”, kazala sam zureći u glatki lan posteljine, „da jesam – možda bih te našla ranije.” Reči su visile između nas kao optužba, podsetnik na gorke godine gubitka i razdvojenosti. Konačno je on uzdahnuo, duboko, i stavio prst meni pod bradu, dižući moje lice prema svom. „A da jesi?”, kazao je. „Da li bi devojčicu ostavila tamo bez majke? Ili došla meni u vreme posle Kalodena, kada nisam mogao da brinem o tebi, već samo da posmatram kako patiš sa ostalima i osećam se krivim što sam ti doneo takvu sudbinu? Možda da te gledam kako umireš od gladi i boleštine znajući da sam te ja ubio?” Upitno je podigao obrvu, pa odmahnuo glavom. „Ne. Ja sam ti rekao da odeš, i rekao ti da zaboraviš. Da li treba da te krivim što si postupila kako sam ti rekao, Sasenah? Ne.” „Ali, mogli smo imati više vremena!”, rekla sam. „Mogli smo...” Zaustavio me je prikladno tako što se sagnuo i usne spustio na moje. Bile su tople i vrlo meke, a tek izrasla brada grebuckala me je po licu. Trenutak kasnije me je pustio. Svetlo je postajalo sve jače, dajući boju njegovom licu. Koža mu je svetlucala bronzano, prošarana bakrom njegove brade. Duboko je udahnuo. „Aha, možda bismo. Ali kad dobro razmisliš – nismo mogli.” Uputio mi je postojani pogled, zagledajući me. „Ne mogu da gledam unazad, Sasenah, i da živim”, jednostavno je rekao, „ako ne budemo imali ništa

sem poslednje noći, i ovog trenutka, to je dovoljno.” „Ne, za mene nije!”, kazala sam, i on se nasmejao. „Ti si pohlepan mali stvor, zar ne?” „Jesam”, kazala sam. Napetost je bila razbijena i pažnju sam vratila na ožiljak na njegovoj nozi da bih se nakratko udaljila od bolnih razmišljanja o propuštenom vremenu i prilikama. „Pričao si mi kako si to zaradio.” „I jesam.” Malo se zaljuljao, žmirkajući u tanku belu liniju duž gornjeg dela butine. „Pa, bila je to Dženi – moja sestra, znaš?” Zaista sam pamtila Dženi; upola manja od brata i tamna onoliko koliko je on svetao, ali ravnopravna ili još jača kada je u pitanju tvrdoglavost. „Ona je rekla da mi neće dopustiti da umrem”, kazao je uz snuždeni osmeh. „I nije. Izgledalo je da moje mišljenje tu nije ni od kakvog značaja, pa se nije potrudila ni da me pita.” „To zvuči kao Dženi.” Osetila sam tračak utehe od pomisli na moju zaovu. Džejmi nije bio sam kao što sam strahovala, znači; Dženi Marej bi se borila i sa samim đavolom da spase svog brata – i očigledno jeste. „Dala mi je nešto protiv temperature i stavljala mi obloge na nogu da izvuče otrov, ali ništa nije palilo, bivalo je sve gore. Nadulo se i smrdelo, a onda počelo da crni i truli, pa su mislili da moraju da mi odseku nogu da bih preživeo.” Prisećao se toga prilično nepristrasno, ali sam ja malo malaksala od te pomisli. „Očigledno nisu”, kazala sam. „Zašto?” Džejmi se počešao po nosu i prošao prstima kroz kosu, sklanjajući šiške koje su mu pale na oči. „Pa, to je bio Ijan”, rekao je. „On nije hteo da je pusti da to učini. Rekao je da suviše dobro zna kako izgleda živeti sa jednom nogom, i mada mu to nije toliko smetalo za njega samog, mislio je da se meni neće dopasti – kada se sve ima u vidu”, dodao je, a odmahivanjem ruke i kratkim pogledom u mene je obuhvatio sve – poraz u bici, rat, mene, kuću i izdržavanje – sve ono što čini normalan život. Pomislila sam kako je vrlo verovatno da je Ijan bio u pravu. „Tako je umesto toga Dženi skupila tri napoličara da dođu i drže me tako da ne mogu da mrdnem, a zatim mi je kuhinjskim nožem rasekla nogu do kosti i isprala ranu kipućom vodom”, nehajno je rekao. „Isuse Hriste!”, izletelo mi je onako u šoku.

On se osmehnuo. „Aha, tako je, upalilo je.” Progutala sam i osetila ukus žuči. „Isuse. Ja bih mislila da ćeš morati da ostaneš doživotni bogalj!” „Pa, ona ju je očistila najbolje što je mogla i zašila je. Rekla je da mi neće dopustiti da umrem, i da mi neće dopustiti da budem bogalj, i da mi neće dopustiti da se izležavam po ceo dan žaleći samog sebe, i...” Rezignirano je slegao ramenima. „Kad je nabrojala sve što mi neće dopustiti, izgledalo je da mi je jedino preostalo da ozdravim.” Pridružila sam se njegovom smehu, a njegov osmeh se raširio od prisećanja. „Kada sam bio u stanju da ustanem, naterala je Ijana da me izvede napolje po mraku i tera me da šetam. Gospode, mora da je to bio lud prizor, Ijan sa njegovom drvenom nogom i ja sa štapom ćopamo uz put i niz put kao par hromih ždralova!” Ponovo sam se nasmejala, ali sam morala da treptanjem rasteram suze; suviše dobro sam mogla da zamislim dve visoke, ćopave figure kako se tvrdoglavo bore protiv mraka i bola, oslanjajući se međusobno radi podrške. „Živeo si u pećini neko vreme, zar ne? Našli smo priču o tome.” Obrve su mu poletele od iznenađenja. „Priču o tome? O meni, hoćeš da kažeš?” „Ti si čuvena hajlendska legenda”, suvo sam mu odgovorila, „ili ćeš bar postati.” „Zbog toga što sam živeo u pećini?” Delovao je kao da je malo zadovoljan, a malo postiđen. „Pa, to je prilično glupo da bi se o tome pravila priča, zar ne? „To što si sredio da budeš izdat Englezima zbog raspisane nagrade možda je bilo malo dramatičnije”, i dalje sam govorila suvo. „Poprilično si time rizikovao, šta misliš?” Vrh nosa mu je bio ružičast i izgledao je kao da se malo stidi. „Pa”, nespretno je rekao, „nisam mislio da će zatvor biti mnogo užasan, kada se sve ima u vidu...” Govorila sam što sam mirnije mogla, ali sam htela da ga protresem, iznenada i besmisleno besna na njega zbog onoga što je prošlo. „Zatvor, dupe moje! Znao si savršeno dobro da mogu da te obese, zar ne? I prokleto si to uradio uprkos tome!”

„Morao sam nešto da preduzmem”, kazao je slegnuvši ramenima. „A ako su već Englezi bili dovoljno ludi da plate dobre pare za moj šugavi kostur – pa, ne postoji zakon koji zabranjuje da se iskoriste budale, je l’ tačno?” Uglić usana se malo podigao i kidala sam se između poriva da ga poljubim i poriva da ga ošamarim. Nisam učinila nijedno, već sam sela u krevetu i počela da prstima raščešljavam svoju zapetljanu kosu. „Ja bih rekla da je otvoreno pitanje ko je tu bio budala”, kazala sam ne gledajući u njega, „ali čak i tako, treba da znaš da je tvoja ćerka veoma ponosna na tebe.” „Jeste?” Zvučao je kao gromom ošinut, pa sam podigla pogled u njega uprkos svojoj iritiranosti. „Pa, naravno da jeste. Ti si prokleti heroj, zar nije tako?” Na to se dobro zacrveneo u licu i ustao, izgledajući skroz zbunjeno. „Ja? Nisam!” Provukao je prste kroz kosu, kao što je uvek radio kada razmišlja ili su mu misli zbrkane. „Ne. Hoću da kažem”, polako je rekao, „nije u tome bilo ničeg herojskog. Samo što... nisam mogao više to da podnesem. Da ih gledam kako crkavaju od gladi, hoću da kažem, i ne budem u poziciji da brinem o njima – Dženi, Ijanu i deci; svim napoličarama i njihovim porodicama.” Bespomoćno je pogledao u mene. „Stvarno me nije bilo briga da li će me Englezi obesiti ili neće”, kazao je. „Nisam mislio da hoće po onom što su mi rekli, ali čak i da sam sigurno znao da to znači to – učinio bih isto, Sasenah, i ne bih mario. Ali to nije bila hrabrost – nimalo.” Frustrirano je mahnuo rukama, okrećući se u stranu. „Ništa drugo nisam mogao da preduzmem!” „Razumem”, tiho sam rekla trenutak kasnije. „Shvatam.” Stajao je pored šifonjera, i dalje go, i na te reči se okrenuo licem ka meni. „Da li shvataš?” Lice mu je bilo ozbiljno. „Poznajem te, Džejmi Frejzeru.” Govorila sam sa više sigurnosti nego što sam osećala u bilo kom trenutku otkada sam prošla kroz stene. „Da li shvataš?”, ponovo je upitao, ali mu je smešak osenčio usne. „Mislim da shvatam.” Smešak mu se proširio i zinuo je da odgovori. Pre nego što je stigao da odgovori, međutim, čulo se kucanje na vratima. Odskočila sam kao da sam dotakla vrelu rernu. Džejmi se nasmejao i sagnuo se da me potapše po kuku dok je polazio da otvori.

„Pretpostavljam da je to sobarica sa našim doručkom, Sasenah, a ne policajac. A mi jesmo venčani, zar ne?” Jedna obrva se upitno podigla. „Čak i tako, zar ne treba nešto da obučeš?”, upitala sam kada je dohvatio kvaku. Pogledao je dole u sebe. „Mislim da to neće baš šokirati bilo koga u ovoj kući, Sasenah. Ali iz poštovanja prema tvojoj osetljivosti...” Iscerio mi se, uzeo laneni peškir sa stalka i nehajno ga omotao oko struka pre nego što je otvorio. Ugledala sam malu mušku figuru kako stoji u hodniku i istog časa navukla pokrivač preko glave. To je bila reakcija čiste panike, jer da je to bio šef edinburške policije ili neki od njegovih ljudi, teško da bi me par jorgana zaštitio. Ali kada je posetilac progovorio, bilo mi je drago što sam na tren sigurno zaklonjena od pogleda. „Džejmi?” Glas je zvučao prilično zaprepašćeno. Uprkos činjenici da ga nisam čula dvadeset godina, prepoznala sam ga istog časa. Prevrnula sam se i krišom podigla ćošak prekrivača da bih virila. „Pa, naravno da sam ja”, govorio je Džejmi, prilično razdraženo. „Zar nemaš oči, čoveče?” Uvukao je svog zeta Ijana u sobu i zatvorio vrata. „Sasvim dobro vidim da si ti”, kazao je Ijan sa izvesnom notom oštrine. „Samo nisam znao da li da verujem svojim očima!” Kroz njegovu ravnu smeđu kosu provlačile su se sede vlasi, a na licu su mu bile bore od dosta godina napornog rada. Ali je Džo Abernati bio u pravu; već na prve reči nova vizija se stopila sa starom i ovo je bio Ijan Marej, kog sam poznavala ranije. „Došao sam ovamo pošto je momak u štampariji rekao da nisi bio tamo sinoć, a ovo je adresa na koju Dženi šalje tvoja pisma”, govorio je. Sumnjičavim pogledom je prešao po sobi kao da očekuje da nešto iskoči iza ormana. Zatim je kratko pogledao svog šuraka koji se površno trudio da učvrsti svoju improvizovanu odeću. „Nisam mislio da ću te ikada naći u javnoj kući, Džejmi!”, rekao je. „Nisam bio siguran kada je... dama otvorila vrata na ulazu, ali onda...” „Nije ovo ono što ti misliš, Ijane”, kratko je rekao Džejmi. „Oh, nije, je l’ tako? A Dženi se brine da ćeš se razboleti jer tako dugo živiš bez žene!”, frknuo je Ijan. „Reći ću joj da ne mora da se ždere zbog tvoje dobrobiti. A gde je moj sin, onda, negde niz hodnik sa nekom drugom kurvom?” „Tvoj sin?” Džejmijevo iznenađenje je bilo očito. „Koji?”

Ijan je zurio u Džejmija, a bes je na njegovom dugačkom, priprostom licu bledeo u paniku. „Nije sa tobom? Mali Ijan nije ovde?” „Mladi Ijan? Hriste, čoveče, zar misliš da bih četrnaestogodišnjeg dečaka doveo u bordel?” Ijan je otvorio usta, a zatim ih zatvorio, pa seo na stolicu. „Da ti kažem istinu, Džejmi, više ne znam šta ti možeš da učiniš”, rekao je ravnim glasom. Podigao je pogled u svog šuraka, stegnute vilice. „Nekad sam mogao. Ali više ne.” „A šta, do đavola, hoćeš time da kažeš?” Videla sam kako se Džejmijevo lice od besa zacrvenelo. Ijan je pogledao u krevet, a zatim skrenuo pogled. Crvenilo se nije povuklo s Džejmijevog lica, ali sam videla malo grčenje u uglu usana. Elegantno se poklonio svom zetu. „Izvinjavam se, Ijane, zaboravio sam na lepo ponašanje. Dozvoli da ti predstavim svoje društvo.” Stao je pored kreveta i povukao pokrivač. „Ne!”, vrisnuo je Ijan, skočio na noge i panično skrenuo pogled na pod, plakar, bilo kuda samo da ne gleda u krevet. „Šta, nećeš da pozdraviš moju suprugu, Ijane?”, kazao je Džejmi. „Suprugu?” Zaboravivši da gleda u stranu, Ijan se užasnuto iskolačio prema Džejmiju. „Oženio si se kurvom?”, krkljao je. „Ja to ne bih nazvala baš tako”, kazala sam. Kada je čuo moj glas, Ijanova glava se trgla u mom pravcu. „Zdravo”, rekla sam, veselo mu mašući iz svog gnezda od pokrivača. „Mnogo je vremena prošlo, zar ne?” Oduvek sam smatrala da su opisi onoga šta ljudi rade kada ugledaju duha prilično preterivanje, ali bila sam prinuđena da promenim mišljenje u svetlu reakcija kakve su me dočekale od povratka u prošlost. Džejmi se smesta onesvestio, a ako se Ijanova kosa nije bukvalno podigla s glave, onda je sigurno izgledao kao da je mu je mozak stao od straha. Iskolačenih očiju je otvarao i zatvarao usta, ispuštajući neko tiho krkljanje koje je izgleda prilično zabavljalo Džejmija. „To će te naučiti da ne ideš okolo sa najgorim mišljenjem o mom karakteru”, kazao je očito zadovoljan. Zatim se sažalio na svog uzdrhtalog zeta, nasuo čašu brendija i pružio mu je. „Ne sudi o drugima, pa neće suditi ni o tebi, eh?” Mislila sam da će Ijan prosuti piće na pantalone, ali je on uspeo da čašu

prinese ustima i otpije. „Šta...?”, šištao je i oči su mu suzile dok je zurio u mene. „Kako...?” „Duga je to priča”, rekla sam i kratko pogledala Džejmija. On je malo klimnuo. Imali smo druge stvari o kojima je trebalo razmišljati u poslednjih dvadeset četiri sata, a ne da ljudima objašnjavamo moje pojavljivanje, naročito pod ovakvim okolnostima. Nekako mi se činilo da objašnjenja mogu da sačekaju. „Ne verujem da poznajem Mladog Ijana. On je nestao?”, učtivo sam upitala. Ijan je mehanički klimnuo, ne skidajući pogled sa mene. „Iskrao se iz kuće prošlog petka”, kazao je, zvučeći dosta ošamućeno. „Ostavio je poruku da je otišao do svog ujaka.” Popio je još gutljaj brendija, nakašljao se i trepnuo nekoliko puta, a zatim obrisao oči i seo uspravnije gledajući u mene. „To baš i nije prvi put, razumeš”, rekao je meni. Izgleda da mu se vraćalo samopouzdanje pošto je izgledalo da sam od krvi i mesa i da ne pokazujem ničim da ću ustati iz kreveta ni da ću staviti glavu pod mišku i šetati bez nje, onako kako je to uobičajeno kod hajlendskih duhova. Džejmi je seo na krevet pored mene i uzeo me za ruke. „Nisam Mladog Ijana video otkad sam ga poslao kući sa Fergusom pre šest meseci”, rekao je. Sada je i on delovao zabrinuto kao i Ijan. „Jesi li siguran da je rekao da će doći kod mene?” „Pa, on nema nijednog drugog ujaka da ja znam”, prilično gorko je kazao Ijan. Sručio je ostatak brendija i spustio čašu. „Fergus?”, upala sam. „Da li to znači da je Fergus dobro?” Osetila sam nalet radosti na pomen francuskog sirotana kog je nekada Džejmi unajmio u Parizu kao džeparoša, a zatim ga doveo u Škotsku kao slugu. Kako mu je skrenut tok misli, Džejmi je pogledao u mene. „Oh, jeste, Fergus je sada zgodan muškarac. Pomalo se promenio, naravno.” Kao da je neka senka preletela njegovim licem, ali se ono razvedrilo kada se nasmešio i stisnuo moju ruku. „Načisto će otkačiti kada te opet vidi, Sasenah.” Nezainteresovan za Fergusa, Ijan je ustao i koračao napred-nazad po uglačanom podu od dasaka. „Nije uzeo konja”, mrmljao je. „Znači da nije imao ništa zbog čega bi ga neko opljačkao.” Okrenuo se ka Džejmiju. „Kako si došao, poslednji put kada si ovamo doveo momka? Kopnom oko Firta ili si prešao brodićem?” Džejmi se počešao po bradi, mršteći se dok je razmišljao. „Nisam došao

u Lalibroh po njega. On i Fergus su prošli preko prevoja Karijarik i sreli se sa mnom odmah iznad Loh Lagana. Zatim smo sišli kroz Struan i Vim i... aha, sad sam se setio. Nismo hteli da idemo preko zemlje Kembela, pa smo otišli na istok i Fort prešli kod Donibrisla.” „Misliš li da će opet postupiti tako?”, upitao je Ijan. „Ako je to jedini put koji zna?” Džejmi je sumnjičavo odmahnuo glavom. „Moguće je. Ali zna on dobro da je obala opasna.” Ijan je nastavio da besciljno korača, ruku skupljenih na leđima. „Tukao sam ga toliko da je jedva mogao da stoji, sedenje i da ne pominjem, poslednji put kada je pobegao”, kazao je Ijan odmahujući glavom. Usne su mu bile stegnute, pa sam procenila da Mladi Ijan predstavlja pravo iskušenje za svog oca. „Dođe ti da pomisliš da maloj budali takvi trikovi više neće pasti na pamet, eh?” Džejmi je frknuo, ali sa izvesnim sažaljenjem. „Da li su tebe batine ikada sprečile da uradiš nešto što si namerio?” Ijan je prestao da korača i ponovo seo, uzdišući. „Nije”, iskreno je odgovorio, „ali pretpostavljam da je to predstavljalo nekakvo olakšanje mom ocu.” Lice mu se iskrivilo u neodlučan osmeh kada se Džejmi zasmejao. „Biće sve u redu sa njim”, uvereno je izjavio Džejmi. Zatim je ustao i pustio da mu padne peškir dok je dohvatao pantalone. „Otići ću i raširiti glas da ga tražim. Ako je u Edinburgu, čućemo nešto do mraka.” Ijan je pogledao mene u krevetu, pa žurnu ustao. „Idem s tobom.” Učinilo mi se da sam videla kako je sumnja preletela Džejmijevim licem, ali je zatim klimnuo glavom i preko glave navukao košulju. „U redu”, kazao je kada mu je glava provirila kroz otvor. Namrštio se meni. „Plašim se da ćeš morati da ostaneš ovde, Sasenah”, rekao je. „Valjda hoću”, suvo sam rekla. „Pošto nemam nikakvu odeću.” Sluškinja koja nam je donela večeru odnela je moju haljinu, a nikakva zamena za nju još se nije pojavila. Ijanove čupave obrve su poletele navrh čela, ali je Džejmi samo klimnuo. „Reći ću Džin u prolazu”, kazao je. Malo se namrštio dok je smišljao. „Možda ću biti duže odsutan, Sasenah. Ima nešto – pa, treba da obavim

neka posla.” Stegnuo mi je ruku, a lice mu je smekšalo dok me je gledao. „Ne želim da te ostavljam”, tiho je rekao. „Ali moram. Hoćeš li ostati ovde dok se ne vratim?” „Ne brini”, uveravala sam ga, odmahujući prema lanenom peškiru koji je upravo bacio. „Nije baš verovatno da ću nekuda otići u tome.” Trupkanje njihovih koraka niz hodnik je slabilo i stopilo se sa zvucima uskomešane kuće. Bordel se budio, kasno i tromo za stroge škotske standarde Edinburga. Negde ispod povremeno sam mogla da čujem spor prigušen tresak, lupu kapaka koji se otvaraju negde blizu, povik „Paz’ dole!” i, trenutak kasnije, pljuskanje tečnosti znatno niže na ulici. Čula sam glasove negde daleko u hodniku, kratku nerazgovetnu raspravu, a zatim zatvaranje vrata. Kao da se sama zgrada protezala i zevala, kroz krckanje dasaka i škripu stepenika, a nagli oblačić toplog vazduha koji je mirisao na ugalj stigao je iz zadnjeg dela hladnog ognjišta, izdah vatre upaljene na nekom nižem spratu a vezane za isti dimnjak. Opustila sam se na jastucima, osećajući se pospano i zadovoljno. Osećala sam pomalo prijatan bol na nekoliko neobičnih mesta i, mada mi se nije dopalo da Džejmi ode, nisam mogla da poreknem da je lepo neko vreme biti sam da se promisli o svemu. Osećala sam se gotovo kao neko kome je predat zapečaćeni kovčeg sa davno izgubljenim blagom. Mogla sam da mu osetim prijatnu težinu i oblik, da upoznam veliku radost posedovanja toga, ali da i dalje ne znam tačno šta se nalazi unutra. Umirala sam od želje da saznam sve što je uradio i rekao i mislio i bio, u svim onim danima između nas. Naravno da sam i tada znala da će, ako preživi Kaloden, imati život – a znajući šta sam uradila Džejmiju Frejzeru, nije bilo baš verovatno da će on biti jednostavan. Ali je znati to i biti suočen sa njegovom stvarnošću nešto sasvim drugo. Toliko dugo je bio fiksiran u mom pamćenju, svetao, ali statičan, kao neki insekt zamrznut u ćilibaru. A tada su došla Rodžerova kratka istorijska zapažanja, nalik virenju kroz ključaonicu; zasebne slike poput znakova interpunkcije, izmena; ispravke pamćenja, a svaka je pokazivala krila vilinog konjica podignuta ili spuštena iz drugačijeg ugla, kao pojedinačni kadar nekog filma. Sada je vreme za nas opet počelo da teče i vilin konjic je leteo preda mnom, odletao s mesta na mesto tako da nisam

videla mnogo sem svetlucanja njegovih krila. Bilo je toliko pitanja koje nijedno od nas još nije imalo priliku da postavi – šta je bilo sa njegovom porodicom u Lalibrohu, sestrom Dženi i njenom decom? Ijan je očigledno živ i zdrav i pored drvene noge – ali da li su ostatak familije i napoličari na imanju preživeli uništenje Hajlendsa? Ako jesu, zašto je Džejmi ovde u Edinburgu? A ako su živi – šta ćemo im reći o mom iznenadnom ponovnom pojavljivanju? Ugrizla sam se za usnu pitajući se da li postoji ijedno objašnjenje – sem istine – koje ima imalo smisla. To bi moglo zavisiti od toga šta im je Džejmi rekao kada sam nestala posle Kalodena; tada je izgledalo da nema potrebe da se smišlja nekakav razlog za moj nestanak; prosto će svi smatrati da sam stradala u krahu ustanka, još jedan bezimeni leš umro od gladi na stenju ili iskasapljen u pustoj dolini. Pa, s time ćemo se izboriti kada do toga dodemo, pretpostavljam. Sada me je više zanimalo koliki je obim i kolika opasnost preti zbog Džejmijevih ne baš legalnih aktivnosti. Krijumčarenje i podbunjivanje, da li je to? Bila sam svesna da je krijumčarenje časno zanimanje u škotskom Hajlendsu kao što je to bila krađa stoke dvadeset godina ranije, i da se može izvoditi uz relativno mali rizik. Podbunjivanje je već nešto drugo i pitanje je koliko je bezbedno za osuđivanog bivšeg jakobita, izdajnika. To je, pretpostavljala sam, bio razlog što se služi drugim imenom – ili bar jedan od razloga. Čak i onako uznemirena i uzbuđena kakva sam bila kada sam prethodne večeri stigla u bordel, primetila sam da mu se madam Džin obraća njegovim imenom. Tako da je verovatno da krijumčari pod svojim imenom, a izdavačke aktivnosti – legalne i ilegalne – obavlja kao Aleks Malkolm. Videla sam, čula i osetila dovoljno tokom prekratkih sati noći da bih bila prilično sigurna da onaj Džejmi Frejzer koga sam znala još uvek postoji. Koliko drugih osoba bi još mogao sada biti ostalo je da se vidi. Začulo se neodlučno kucanje na vratima koje mi je prekinulo tok misli. Doručak, pomislila sam, u poslednji čas. Bila sam gladna kao vuk. „Uđite”, pozvala sam i sela u krevet, privlačeći jastuke da se oslonim. Vrata su se otvorila veoma sporo i posle duže pauze neka glava je provirila kroz otvor, prilično nalik pužu koji se pomalja iz kućice posle oluje. Na njenom vrhu je bila loše ošišana ćuba tamnosmede kose tako guste da su podšišani rubovi virili kao polica iznad para krupnih ušiju. Lice

ispod bilo je dugačko i ispijeno; prijatno priprosto, ako se izuzmu dva divna smeđa oka, meka i ogromna kao u srne, čiji je pogled bio usmeren na mene u mešavini zainteresovanosti i oklevanja. Glava i ja smo posmatrali jedno drugo na tren. „Da li ste vi... žena g. Malkolma?”, upitala je. „Valjda bi se moglo tako reći”, oprezno sam odgovorila. Ovo očigledno nije bila sobarica sa mojim doručkom. Niti je bilo verovatno da je to neko od zaposlenih u ovoj kući, pošto je očito bio muškarac, mada vrlo mlad. Delovao je nekako neodređeno poznat, mada sam bila sigurna da ga nisam videla ranije. Povukla sam čaršav malo više preko grudi. „A ko ste vi?”, raspitivala sam se. Glava je neko vreme razmišljala o tome i konačno je odgovorila, podjednako oprezno: „Ijan Marej.” „Ijan Marej?” Naglo sam se uspravila, povlačeći pokrivač u poslednji čas. „Uđi”, kategorično sam rekla. „Ako si ti taj koji mislim da jesi, zašto nisi tamo gde bi trebalo da si i šta radiš ovde?” Lice je delovalo prilično uzrujano i izgledalo je kao da će posetilac otići. „Stani!”, viknula sam i izbacila nogu iz kreveta da pojurim za njim. Krupne smeđe oči su se razrogačile od pogleda na golu nogu i on se sledio. „Uđi”, rekla sam. Polako sam uvukla nogu pod pokrivač i on je jednako sporo ušao u sobu. Bio je visok i štrkljast kao ptić rode, sa šezdesetak kilograma koji su jedva pokrivali njegovih sto osamdeset centimetara. Sada kada sam znala ko je, sličnost sa njegovim ocem bila je jasna. Ali imao je bledu kožu svoje majke koja je neobuzdano pocrvenela kada je iznenada uvideo da stoji pred krevetom u kome je gola žena. „Ja sam... ovaj... tražio mog... g. Malkolma, hoću da kažem”, mrmljao je ne skidajući pogled sa poda pred svojim nogama. „Ako si mislio na svog ujaka Džemija, on nije ovde”, rekla sam. „Ne. Ne, pretpostavljam da nije.” Izgledalo je da ne može da smisli bilo šta što bi tome dodao, već je ostao zapiljen u pod, jedne noge čudno iskrivljene u stranu kao da se sprema da je podvije kao barska ptica na koju toliko podseća. „Znate li gde...”, počeo je podižući pogled, a zatim me je ugledao i opet ga oborio, ponovo pocrveneo i zaćutao. „Traži tebe”, rekla sam. „Sa tvojim ocem”, dodala sam. „Otišli su nema

ni pola sata.” Glava je poletela na mršavom vratu i oči su se izbečile. „Mojim ocem?”, borio se za dah. „Moj otac je ovde? Vi ga poznajete?” „Oh, da”, rekla sam bez razmišljanja. „Poznajem Ijana prilično dugo.” Dečko je bio Džejmijev sestrić, ali nije posedovao njegov trik da ostane nedokučiv. Sve o čemu je razmišljao bilo je vidljivo i lako sam mogla to da pratim na njegovom licu. Grubi šok od saznanja da mu je otac u Edinburgu, zatim čisto užasavanje od otkrića da njegov otac dugo poznaje ženu izvesnog zanimanja, i konačno početke besnog shvatanja situacije, kada je mladić istog časa počeo reviziju mišljenja o karakteru svog oca. „Hm...”, kazala sam, uznemirena. „Nije to ono što si pomislio. Hoću da kažem, tvoj otac i ja... zapravo tvoj ujak i ja, hoću da kažem...” Pokušavala sam da smislim kako da mu objasnim situaciju, a da se ne zaglibim još više kada se on okrenuo na petama i pošao ka vratima. „Stani malo”, rekla sam. On je stao, ali se nije okrenuo. Njegove dobro izribane uši virile su kao krilca, jutarnje svetlo je obasjavalo ružičastu kožu. „Koliko ti je godina?”, upitala sam. Okrenuo se licem prema meni uz dozu nekakvog bolnog dostojanstva. „Napuniću petnaest za tri nedelje”, rekao je. Crvenilo se opet prikradalo uz obraze. „Ne brinite. Dovoljno sam star da bih znao – šta predstavlja ovo mesto, hoću da kažem.” Trgnuo je glavom prema meni u pokušaju kurtoaznog naklona. „Nisam hteo da vas uvredim, gospođice. Ako ujak Džejmi... mislim, ja...” Trudio se da nađe prave reči, nije uspevao da ih nađe, pa mu je konačno izletelo: „Zadovoljstvo mi je što sam vas upoznao, gospo!”, okrenuo se i zaždio kroz vrata koja su tresnula toliko da se dovratak zatresao. Sručila sam se nazad na jastuke, lomeći se između komike situacije i zabrinutosti. Stvarno sam se pitala šta će stariji Ijan reći sinu kada se sretnu – i obratno. Ali još i dok me je to kopkalo pitala sam se i šta li je mlađeg Ijana dovelo ovamo da potraži Džejmija. Očigledno je bio upućen gde se njegov ujak može naći; a opet, na osnovu njegovog ponašanja bilo je jasno da se nikada ranije nije usudio da uđe u bordel. Da li je informaciju uspeo da iscedi od Džordija u štampariji? To nije delovalo verovatno. A opet, ako nije – to znači da je vezu svog ujaka sa ovim mestom saznao iz nekog drugog izvora. A najverovatniji izvor bio je

sam Džejmi. U tom slučaju, rezonovala sam, Džejmi verovatno već zna da mu je sestrić u Edinburgu, pa zašto se onda pretvara da nije video dečaka? Ijan je Džejmijev najstariji prijatelj; zajedno su odrasli. Ako je Džejmi iz nekog razloga spreman da prevari svog zeta, onda je to nešto ozbiljno. Nisam dalje odmakla u svojim premišljanjima kada je usledilo još jedno kucanje. „Uđite”, rekla sam poravnavajući jorgan u očekivanju poslužavnika sa doručkom koji će tu biti spušten. Kada su se vrata otvorila, pažnju sam usmerila na tačku metar i po iznad poda gde sam očekivala da se pojavi glava sobarice. Pri poslednjem otvaranju vrata pogled sam morala da pomerim tridesetak centimetara naviše da bih odmerila mladog Ijana. Ovog puta sam bila prinuđena da ga spustim. „Pakla mu krvavog, šta ti radiš ovde?”, navalila sam kada je malena figura g. Viloubaja ušla na rukama i kolenima. Uspravila sam se u sedeći položaj i žurno podvila noge, navlačeći ne samo čaršav već i jorgan do ramena. U odgovor na to, Kinez je prišao na pola metra od kreveta, a zatim pustio da mu glava bučno padne na pod. Podigao ju je i vrlo pažljivo ponovio celu proceduru, praveći odvratan zvuk kao da je dinja rascopana sekirom. „Prekini s tim!”, uzviknula sam kada se spremao da to izvede i treći put. „Hiljadu puta se izvinjavam”, objasnio je sedeći u čučnju i trepćući ka meni. Nije izgledao bajno nakon prethodne noći, a tamnocrvena fleka gde je glavom tresnuo o pod nije nimalo popravljala utisak. Verovala sam da nije nameravao da glavom treska o pod hiljadu puta, ali nisam bila sigurna. Očigledno ga je mučio strašan mamurluk; bilo je impresivno čak i da pokuša nešto takvo. „To je u redu”, rekla sam, oprezno se oslanjajući na zid. „Nema razloga za izvinjenje.” „Da, izvinjenje”, insistirao je. „Tsei-mi kaže supruga. Dama biti najčasnija Prva Supruga, ne smrdljiva kurva.” „Baš ti hvala”, kazala sam. „Tsei-mi? Misliš Džejmi? Džejmi Frejzer?” Čovečuljak je klimnuo, na šta mu je glava bolno reagovala. On ju je stegao rukama i zatvorio oči, koje su istog časa nestale u pregibima obraza. „Tsei-mi”, potvrdio je, i dalje žmureći. „Tsei-mi govoriti izvinjenje

najčasnijoj Prvoj Supruzi. Ji Tjen Čo najponizniji sluga.” Duboko se naklonio i dalje se držeći za glavu. „Ji Tjen Čo”, dodao je otvarajući oči i lupajući se po grudima da pokaže da mu je to ime, za slučaj da sam ga pobrkala sa nekim drugim poniznim slugom u blizini. „To je u redu”, kazala sam. „Hm, drago mi je što sam te upoznala.” Očito oraspoložen time, kliznuo je kao ispumpan na lice i pružio se ispred mene. „Ji Tjen Čo damin sluga”, rekao je. „Prva Supruga molim hoda po poniznom sluga, ako ‘oće.” „Ha”, hladno sam kazala. „Čula sam za tebe. Da hodam po tebi, eh? Ni u ludilu!” Blistavo crno oko se pojavilo kao uzak prorez i on se zasmejao tako zarazno da nisam mogla da odolim da i ja ne prasnem. Opet je seo, poravnao šiljke svoje od prljavštine ukrućene kose koja je kao u ježa odskočila od glave. „Ja prati noge Prve Supruge?”, ponudio je, široko se cereći. „Ni slučajno”, kazala sam. „Ako stvarno hoćeš da budeš koristan, idi i reci nekome da mi donese doručak. Ne, stani malo”, rekla sam, predomislivši se. „Prvo mi reci gde si upoznao Džejmija. Ako ti ne smeta”, dodala sam u želji da budem učtiva. On je opet seo na pete i malo klatio glavom. „Dokovi”, rekao je. „Pre dve godine. Ja doći iz Kina, daleko, nema hrane. Sakrivati bure”, objasnio je šireći ruke u krug da objasni vid transporta. „Slepi putnik?” „Trgovački brod”, klimnuo je. „Na dokovi ovde, krasti hrana. Ukrasti brendi jedne noći, napiti se kao zver. Vrlo ‘ladno za spavanje; umreti uskoro, ali Tsei-mi naći.” Ponovo je zabo palac u grudi. „Tsei-mi ponizni sluga. Ponizni sluga Prve Supruge.” Poklonio mi se, opasno se klateći pri tom, ali je uspeo da se uspravi posle toga. „Izgleda da je brendi tvoja propast”, prokomentarisala sam. „Izvini što nemam ništa da ti dam za glavu; nemam kod sebe nikakve lekove u ovom času.” „Oh, ne brinuti”, uveravao me je. „Imam zdrava jaja.” „Baš dobro po tebe”, kazala sam pokušavajući da utvrdim da li se to priprema za još jedan napad na moje noge, ili je prosto previše pijan da bi pravio osnovne razlike u anatomiji. Ili možda postoji neka povezanost u kineskoj filozofiji između stanja glave i testisa? Za svaki slučaj, osvrnula

sam se u potrazi za nečim što bi se moglo upotrebiti kao oružje ako pokaže nameru da se zavuče pod pokrivač. Umesto toga je zaronio u dubinu jednog vrećastog rukava od plave svile i poput mađioničara izvukao belu svilenu vrećicu. Prevrnuo ju je i dva jajeta su mu ispala na dlan. Bila su veća od klikera, a manja od teniske lopte; zapravo veličine prosečnog testisa. Mada znatno tvrđa, pošto su očito bila napravljena od nekakvog ispoliranog, zelenkastog kamena. „Zdrava jaja”, objasnio je g. Viloubaj prevrćući ih po dlanu. Prijatno su zveckala. „Prugasti žad iz Kantona”, rekao je. „Najbolja moguća zdrava jaja.” „Stvarno?”, rekla sam, fascinirana. „I ona leče – dobra su za tebe, to kažeš?” Žustro je klimao glavom, a onda naglo prestao i zaječao. Posle izvesne pauze je raširio ruku i kotrljao jaja tamo-amo, spretno im prstima pomažući da se ne zaustave. „Celo telo jedan deo; ruka svi delovi”, rekao je. Upro je prst ka otvorenom dlanu, delikatno dodirujući tu i tamo između glatkih zelenih kuglica. „Glava ovde, stomak ovde, jetra ovde”, kazao je. „Jaja sve popraviti.” „Pa, pretpostavljam da su zgodna za nošenje kao soda bikarbona”, kazala sam. Možda je baš pominjanje stomaka nateralo moj da se bučno oglasi. „Prva Supruga želeti hranu”, mudro je zaključio g. Viloubaj. „Vrlo pronicljivo s tvoje strane”, rekla sam. „Da, hoću hranu. Možeš li da odeš i kažeš to nekom?” Istog časa je jaja koja donose zdravlje sručio nazad u vrećicu, skočio na noge i duboko se naklonio. „Ponizni sluga ići sada”, rekao je i otišao, prilično jako se zviznuvši u dovratak pri izlasku. Ovo postaje besmisleno, pomislila sam. Prilično sam sumnjala da će poseta g. Viloubaja rezultirati dolaskom hrane; taj će imati sreće ako siđe stepeništem, a ne padne na glavu, ako sam dobro procenila njegovo stanje. Umesto da gola sedim tu i primam nasumične deputacije iz spoljnog sveta, pomislila sam da je vreme da preduzmem neke korake. Ustala sam i pažljivo obavila jorgan oko sebe i izašla u hodnik.

Gornji sprat je delovao pusto. Sem sobe iz koje sam izašla, ovde gore je bilo još samo dvoje vrata. Bacila sam pogled nagore i videla samo gole grede. Mi smo u potkrovlju, znači; veliki su izgledi da ostale sobe ovde zauzima posluga koja je verovatno sada uposlena dole. Čula sam tih zvuk koji se penjao uz stepenište. Pelo se još nešto – miris prženih kobasica. Bučno krčanje creva obavestilo me je da to nije propustio ni moj stomak, a sem toga i da moj probavni trakt jedan sendvič sa puterom od kikirikija i činiju supe u periodu od dvadeset četiri sata smatra nezadovoljavajućim nivoom ishrane. Zavukla sam krajeve pokrivača kao da je reč o sarongu, odmah iznad grudi, i dohvativši krajeve koji su visili pošla dole za mirisom. Miris – i zveckanje, čangrljanje, pljuskanje nekoliko ljudi koji jedu – dolazio je iza zatvorenih vrata na prvom spratu. Otvorila sam ih i našla se na kraju duge trpezarije. Za stolom je bilo dvadesetak žena, nekoliko obučenih za dnevne aktivnosti, ali većinom toliko neodevenih da je moj pokrivač delovao čedno u poređenju sa tim. Neka žena pri kraju stola me je spazila kada sam zastala na vratima, pa me je pozvala druželjubivo se pomerajući da mi napravi mesta na kraju dugačke klupe. „Ti mora da si nova ženska, a?”, rekla je zainteresovano me odmeravajući. „Malo si starija nego što madam obično uzima – voli da nemaju više od dvadeset pet. Mada uopšte nisi loša”, žurno me je uverila. „Sigurna sam da će ti dobro ići.” „Fina koža i lepo lice”, komentarisala je tamnokosa dama naspram nas, procenjujući me neutralno kao da bira konja kog će kupiti. „I dobri sifoni, koliko mogu da vidim.” Malo je podigla bradu vireći preko stola da ih bolje odmeri. „Madam ne voli kada donosimo krevetske pokrivače”, prekorno je rekla moja prva poznanica. „Treba da nosiš nešto svoje ako još nemaš nešto lepo da se pokažeš.” „Aha, pazi na pokrivač”, savetovala je tamnokosa i dalje me procenjujući. „Madam će ti zakinuti na plati, a i pokrivač ćeš isflekati.” „Kako se zoveš, draga moja?” Niska, debeljuškasta devojka sa okruglim, prijateljskim licem nagnula se pored lakta tamnokose da mi se nasmeši. „Evo sve toročemo o tebi, a nismo ti ljudski poželele ni dobrodošlicu. Ja

sam Dorkas, ovo je Pegi”, trgla je palcem na tamnokosu, a zatim pokazala na drugu stranu stola u plavokosu ženu pored mene, „a to je Moli.” „Ja se zovem Kler”, kazala sam smešeći se i nervozno podižući pokrivač malo više. Nisam znala kako da ispravim njihov utisak da sam najnovija štićenica madam Džin; u tom času je to delovalo manje važno od doručka. Kao da mi čita misli, prijateljska Dorkas je sa kredenca pored sebe dohvatila drveni tanjir i dodala mi ga, pa veliku posudu sa kobasicama gurnula prema meni. Hrana je bila lepo spremljena i bila bi dobra i inače; onako izgladneloj, meni je bila božanska. Neuporedivo bolja od doručka u kafeteriji bolnice, prokomentarisala sam za sebe uzimajući još jednu kutlaču prženih krompirića. „Neki grubijan ti je bio prvi, je li?” Mili pored mene je klimnula prema mojim grudima. Bacila sam pogled i obamrla kada sam videla veliku crvenu fleku kako viri iznad ruba pokrivača. Nisam mogla da vidim svoj vrat, ali mi je pravac Milinog zainteresovanog pogleda jasno govorio da trnci koje tamo osećam dokazuju da se još negde vide tragovi ujeda. „A i nos ti je malo naduven”, kazala je Pegi, kritički se mršteći prema meni. Pošla je rukom preko stola da ga dodirne, zapostavljajući činjenicu da joj se od tog pokreta tanušna bluza raširila do pojasa. „Samarao te je, zar ne? Ako preteraju s grubostima treba da pozoveš, znaš; madam ne dozvoljava mušterijama da nas maltretiraju – vrisni pošteno i Bruno će se začas stvoriti tamo.” „Bruno?”, upitala sam slabašno. „Portir”, objasnila je Dorkas trpajući jaja u usta. „Golem je kao medved – zato ga i zovu Bruno. Kako li se ono stvarno zove?”, upitala je sve za stolom. „Horas?” „Teobald”, ispravila ju je Mili. Okrenula se da pozove služavku na drugom kraju prostorije. „Džejni, možeš li da doneseš još piva? Nova ženska nije uopšte dobila!” „Aha, Pegi je u pravu”, rekla je okrenuvši se opet ka meni. Uopšte nije bila lepa, ali je imala fino oblikovana usta i prijatan izraz lica. „Ako ti zapadne muškarac koji voli da se poigra grubo, to je jedno – ne pujdaj Bruna na dobru mušteriju ili će morati dobro da se plati, a platićeš ti. Ali ako misliš da možeš ozbiljno da stradaš, onda se žestoko razderi. Bruno nikada nije daleko preko noći. Oh, evo piva”, dodala je, uzimajući veliki kalajni pehar od servirke i treskajući ga pred mene.

„Ona nije nastradala”, kazala je Dorkas pošto je pregledala sve što se na meni moglo videti. „Mada malo boli između nogu, zar ne?”, pronicljivo je rekla i nacerila mi se. „Ooh, vidi, ona crveni”, kazala je Moli radosno se kikoćući. „Ooh, ti si zaista nova, zar ne?” Otpila sam poveliki gutljaj piva. Bilo je tamno, bogato i baš dobrodošlo, koliko zbog širokog oboda pehara koji mi je sakrio lice toliko i zbog ukusa. „Nema veze.” Moli me je ljubazno potapšala po ruci. „Posle doručka ću ti pokazati gde možeš da se okupaš. Možeš da kiseliš bolna mesta u toploj vodi, pa ćeš biti kao nova do večeras.” „Ne zaboravi da joj pokažeš i gde su krčazi”, umetnula je Dorkas. „Sa slatkim biljem”, objasnila mi je. „Stavi ih u vodu pre nego što u nju sedneš. Madam voli kada imamo sladak miris.” „Ako muškarci oćeju da spavaju sa vibama, oni bi ideli na dokove; to j’ mu je jeftinije”, izgovorila je Pegi očigledno imitirajući govor madam Džin. Sto se zaorio od kikota koji je ubrzo prekinulo naglo pojavljivanje madam lično na vratima na daljem kraju prostorije. Madam Džin se zabrinuto mrštila i izgleda da je bila suviše okupirana nečim da bi primetila ugušeni urnebes. „Pst!, promrmljala je Moli kada je spazila vlasnicu. „Neka rana mušterija. Mrzim kada neko dođe usred doručka”, gunđala je. „Prekine ti pravilno varenje, eto šta to uradi.” „Nema potrebe da brineš, Moli; Kler će morati da ga primi”, kazala je Pegi sklanjajući svoju tamnu kiku. „Najnovija ženska prima one koje niko ne želi”, obavestila me je. „Zabij mu prst u dupe”, savetovala me je Dorkas. „Od toga svrše brže nego od bilo čega. Sačuvaću ti pogaču za kasnije, ako ‘oćeš.” „Hm... hvala”, kazala sam. Upravo tada su sinule oči madam Džin kada me je spazila, a usta su joj se obesila u užasnuto slovo O. „Šta vi radite ovde?”, upitala je žureći da me dograbi za ruku. „Jedem”, rekla sam, nimalo raspoložena da budem oterana. Oslobodila sam ruku iz njenog stiska i podigla pehar sa pivom. „Merde!” kazala je. „Zar vam niko jutros nije doneo hranu?” „Nije”, rekla sam. „A ni odeću.” Pokazala sam na pokrivač, kome je pretila opasnost da odmah padne. „Nez de Cléopatre”, besno je rekla. Uspravila se i pogledala po prostoriji,

sekući pogledom. „Zbog ovog ću se pobrinuti da beskorisni ološ od sobarice dobije šibom! Hiljadu puta se izvinjavam, madam!” „Nije to ništa”, graciozno sam rekla, svesna zapanjenih pogleda na licima devojaka i žena sa kojima sam doručkovala. „Dobila sam izvrstan obrok. Drago mi je što sam vas sve upoznala, dame”, rekla sam ustajući i svojski se trudeći da se elegantno poklonim, a da mi ne padne pokrivač. „A sad, madam... šta je sa mojom haljinom?” Dok se madam Džin žučno izvinjavala i uporno ponavljala kako se nada da neću smatrati nužnim da msje Frejzeru kažem da sam bila izložena nepoželjnoj intimnosti sa radnim kolektivom institucije, trapavo sam se popela uz dva stepeništa u malu sobu, po kojoj su visili odevni predmeti u raznim stepenima dovršenosti, sa trubama tkanine naslaganim po svim uglovima. „Trenutak, molim”, kazala je madam Džin i uz dubok naklon me ostavila u društvu krojačke lutke, kojoj je mnoštvo čioda virilo iz punjenih grudi. Očigledno je ovo mesto gde se spremaju kostimi za ukućane. Šetala sam po sobi sa pokrivačem koji se vukao za mnom i zagledala nekoliko negližea u izradi, kao i nekoliko komplikovanih haljina sa vrlo dubokim dekolteom i još nekoliko prilično maštovitih varijacija na temu kombinezona i grudnjaka. Skinula sam jedan kombinezon sa kuke i probala ga. Bio je načinjen od finog pamuka, sa dubokim, nabranim dekolteom i vezom u vidu nekoliko ruku koje su se izazovno uvijale ispod grudi i na bokovima kod pojasa, šireći se u razvratno milovanje po kukovima. Nisu bili napravljeni porubi, ali je inače bio završen i pružao mi je znatno veću slobodu kretanja nego pokrivač. Čula sam glasove u susednoj sobi gde se madam očito drala na Bruna – ili sam bar tako procenila po muškom brundanju. „Uopšte me nije briga šta je sestra te jadnice učinila”, govorila je, „zar ne shvataš da je supruga msje Džejmija ostavljena gola da crkava od gladi...” „Jeste li sigurni da mu je to supruga?”, upitao je dubok muški glas. „Čuo sam...” „Čula sam i ja. Ali ako on kaže da mu je ta žena supruga, nisam

raspoložena da se o tome raspravljam, n’est-ce pas?” Madam je zvučala nestrpljivo. „A sad, što se tiče jadne Madlen...” „Nije ona kriva, madam”, upao je Bruno. „Zar niste čuli vesti ovog jutra – o Zloduhu?” Madam je uzdahnula. „Ne! Nije valjda opet?” „Jeste, madam.” Brunov glas je bio sumoran. „Svega nekoliko ulaza dalje – iznad kafane Zelena sova. Devojka je bila Madlenina sestra; sveštenik je doneo novost baš pre doručka. Zato imajte razumevanja...” „Da, razumem.” Madam je zvučala kao bez daha. „Da, naravno. Naravno. Da li je bilo – isto?” Glas joj je zadrhtao od gnušanja. „Da, madam. Sekirica ili nekakav veliki nož.” Utišao je glas, onako kako ljudi rade kada prepričavaju nešto užasno. „Sveštenik mi je rekao da joj je glava bila sasvim odsečena. Telo je bilo blizu vrata njene sobe, a glava”, glas mu se utišao još više, gotovo do šapata, „glava joj je stajala nad kaminom, gledala u sobu. Gazda se onesvestio kada ju je našao.” Snažan tresak iz susedne sobe ukazao je da je madam Džin učinila isto. Koža mi se naježila na rukama, a i kolena su mi bila malo nesigurna. Počinjala sam da se slažem sa Džejmijevih strahovanjem da je bilo nepromišljeno što me je smestio u kuću u kojoj se žene bave prostitucijom. U svakom slučaju, sada sam bila obučena, pa sam otišla u susednu sobu i zatekla madam Džin kako leži na sofi u malom salonu, sa mišićavim muškarcem koji je izgledao nesrećno na jastučetu kod njenih nogu. Madam je počela da ustaje kada me je ugledala. „Madam Frejzer! Oh, tako mi je žao! Nisam mislila da vas ostavim da čekate, ali sam dobila...”, oklevala je tražeći neki delikatan izraz, „... neke uznemirujuće vesti.” „Rekla bih da je tako”, kazala sam. „Šta je to o Zloduhu?” „Čuli ste?” Već je bila bleda; sada joj je boja ubledela još nekoliko nijansi i počela je da krši ruke. „Šta li će on reći? On će načisto pobesneti!”, ječala je. „Ko?”, pitala sam. „Džejmi ili Zloduh?” „Vaš suprug”, kazala je. Zagledala je po salonu, isterana iz takta. „Kada čuje da mu je žena bila tako sramno zapostavljena, pobrkana sa fille dejoie i izložena još... još...” „Stvarno mislim da mu neće smetati”, rekla sam. „Ali bih htela da čujem o Zloduhu.” „Hteli biste?” Teške Brunove obrve su se podigle. Bio je krupan, sa oborenim ramenima i dugim rukama zbog čega je prilično ličio na gorilu;

sličnost su pojačavali nisko čelo i uvučena vilica. Izgledao je izuzetno prikladno za ulogu izbacivača u bordelu. „Dobro.” Oklevao je gledajući u madam Džin da bi znao kako da postupi, ali je vlasnica spazila mali emajlirani sat nad kaminom i uz povik skočila na noge. „Crottin!”, uskliknula je. „Moram da idem!” Samo je na brzinu mahnula u mom pravcu i stuštila se iz sobe, ostavljajući Bruna i mene da iznenađeno gledamo za njom. „Oh”, kazao je pribravši se. „Tako je, to je trebalo da dođe u deset.” Bilo je deset i četvrt, po emajliranom satu. Šta god da je „to” , nadala sam se da može da sačeka. „Zloduh”, podstakla sam ga. Kao i većina ljudi, Bruno je jedva čekao da otkrije sve užasne detalje, nakon što se reda radi malo nećkao kao da mu je neprijatno. Edinburški Zloduh je bio – kao što sam zaključila iz dosadašnje konverzacije – ubica. Kao neki preteča Džeka Trboseka, specijalizovao se za žene lakog morala koje je ubijao udarcem teškog predmeta sa oštricom. U nekim slučajevima tela su bila isečena na komade ili drugačije „skrnavljena”, kako je to Bruno rekao tišim glasom. Ubistva su se – svih osam – odigrala sa razmacima tokom poslednje dve godine. Sa jednim izuzetkom, žene su ubijane u sopstvenim sobama; većina je živela sama – dve su bile ubijene u bordelima. To je razlog pometnje madam, pomislila sam. „Koji je bio izuzetak?”, upitala sam. Bruno se prekrstio. „Opatica”, šaputao je jer su ga te reči očigledno i dalje šokirale. „Francuska časna sestra.” Sestra, koja se u Edinburgu iskrcala sa grupom opatica na putu za London, oteta je na dokovima tako da nijedna od njenih drugarica u pometnji nije primetila njen nestanak. U vreme kada je otkrivena u jednoj edinburškoj uličici nakon što je pao mrak, bilo je prekasno. „Silovana?”, upitala sam sa kliničkom zainteresovanošću. Bruno me je sumnjičavo odmerio. „Ne znam”, formalno je odgovorio. Teško se digao na noge, njegova majmunska ramena su se obesila od umora. Pretpostavljala sam da je na dužnosti bio cele noći; mora da mu je sada vreme za spavanje. „Ako biste me izvinili, madam”, rekao je odsutno formalan i izašao. Sela sam nazad na malu somotsku sofu, osećajući se malo ošamućeno.

Nekako nisam shvatala da se toliko toga zbiva u bordelima preko dana. Iznenada se čulo snažno lupanje na vrata. Nije zvučalo kao kucanje, već kao da neko zapravo tuče metalnim čekićem da bi bio pozvan unutra. Ustala sam da odgovorim na tu prozivku, ali su se bez naknadnog upozorenja vrata naglo otvorila i mršava zapovednička figura je krupnim koracima ušla u sobu, govoreći francuski sa tako izraženim akcentom i tako besno da uopšte nisam mogla da ga pratim. „Tražite li madam Džin?”, uspela sam da ubacim, grabeći malu pauzu kada je zastao da udahne kako bi se pripremio za još uvreda. Posetilac je bio mlad čovek od tridesetak godina, nežne građe i upadljivo zgodan, sa gustom crnom kosom i obrvama. Besno me je gledao ispod njih, a kada me je dobro pogledao, njegovim licem je preletela neverovatna promena. Obrve su se podigle, crne oči su postale ogromne i lice mu je pobledelo. „Gospo!”, uzviknuo je i bacio se na kolena, grleći me oko butina kada je lice pritisnuo u pamučni kombinezon u visini prepona. „Puštaj me!”, viknula sam grabeći ga za ramena da ga odlepim. „Ja ne radim ovde. Puštaj me, rekla sam!” „Gospo!”, ponavljao je ushićenim glasom. „Gospo! Vratili ste se! Čudo! Bog vas je vratio!” Podigao je pogled u mene, smešeći se dok su mu se suze kotrljale niz lice. Imao je krupne, bele savršene zube. Iznenada mi se sećanje uzvrtelo i pomerilo, pokazujući mi obrise deranovog lica ispod upadljivih crta muškarca. „Ferguse!”, rekla sam. „Ferguse, da li si to stvarno ti? Ustaj, za ime boga – daj da te pogledam!” On je ustao, ali nije zastao da ga proučim. Pokupio me je u zagrljaj, od koga pucaju rebra, a stegnula sam i ja njega, lupajući ga po leđima od uzbuđenja što ga opet vidim. Imao je desetak godina kada sam ga poslednji put videla, baš pred Kaloden. Sada je odrastao čovek i počeci njegove brade su me grebali po obrazu. „Mislio sam da vidim duha!”, uzviknuo je. „To ste stvarno vi, znači?” „Da, to sam ja”, uveravala sam ga. „Jeste li videli milorda?”, uzbuđeno je pitao. „On zna da ste ovde?” „Da.” „Oh!” Trepnuo je i odmakao se pola koraka, kao da se nečeg setio. „Ali – šta je sa...” Zastao je, očito zbunjen. „Šta sa čim?”

„Tu si ti! Šta, za ime boga, radiš ovde, Ferguse?” Džejmijeva visoka figura iznenada se pojavila u vratima. Oči su mu se raširile kada me je spazio u vezenom kombinezonu. „Gde ti je odeća?”, upitao je. „Nema veze”, rekao je tada, nestrpljivo odmahujući kada sam zinula da odgovorim. „Sad nemam vremena. Dođi, Ferguse, osamnaest burića brendija je u uličici, a poreznici su mi za vratom!” I uz grmljavinu čizama niz drveno stepenište oni su otišli, ostavljajući me još jednom samu. Nisam bila sigurna da li treba da se pridružim masovnom odlasku nadole ili ne, ali je znatiželja nadvladala diskreciju. Posle kratke posete prostoriji za šivenje u potrazi za još odeće, sišla sam sa velikim šalom, čiji su izvezeni cvetovi sleza bili razbacani oko mojih ramena. Prethodne noći stekla sam površni utisak o rasporedu kuće, ali je ulična buka koja se probijala kroz prozore nepobitno pokazivala kojom stranom je zgrada okrenuta Visokoj ulici. Pretpostavila sam da se uličica o kojoj je Džejmi govorio mora nalaziti sa druge strane, ali nisam bila sigurna. Zgrade u Edinburgu su često projektovane sa čudnim krilima i krivudavim zidovima da bi se iskoristio svaki centimetar prostora. Zastala sam na velikom odmorištu u podnožju stepeništa, osluškujući da li se čuje kotrljanje burića da mi posluži kao vodič. Dok sam stajala tu, iznenada sam osetila promaju po golim nogama, okrenula se i spazila nekog čoveka kako stoji na otvorenim vratima kuhinje. Izgledao je podjednako iznenađeno kao i ja pa je trepnuo, a zatim se nasmešio i prišao da me uhvati za lakat. „Dobro jutro vam želim, draga moja. Nisam očekivao da zateknem neku od vas dama na nogama ovako rano ujutro.” „Pa, znate kako se ono kaže za rani odlazak u krevet i rano ustajanje”, rekla sam pokušavajući da izvučem lakat. On se zasmejao, pokazujući prilično gadno isflekane zube u uskoj vilici. „Ne, šta to kažu?” „Pa, to je nešto što se obično govori u Americi, kad bolje razmislim”, odgovorila sam iznenada uviđajući da čak i ako se sada bavi izdavaštvom, Bendžamin Frenklin verovatno nema široku čitalačku publiku u Edinburgu. „Imaš ti klikere, mačkice”, rekao je uz smešak. „Poslala te je dole kao

mamac, zar ne?” „Ne. Ko?”, rekla sam. „Madam”, rekao je osvrćući se. „Gde je ona?” „Nemam predstavu”, kazala sam. „Pustite me!” Umesto toga je pojačao stisak, tako da su mu se prsti ukopali u mišiće moje nadlanice. Nagnuo se bliže i šaputao mi u uvo uz oblak ustajalih duvanskih isparenja. „Postoji i nagrada, znaš”, mrmljao mi je u poverenju. „Procenat vrednosti zaplenjene robe. Nema potrebe da iko sazna sem tebe i mene.” Prošao je nežno jednim prstom ispod moje dojke, od čega se bradavica podigla pod tankim pamukom. „Šta kažeš, mače?” Zurila sam u njega. „Poreznici su mi za vratom”, kazao je Džejmi. Ovo mora da je jedan od njih, znači; službeno lice Krune, zaduženo za sprečavanje krijumčarenja i hapšenje krijumčara. Šta li je ono Džejmi rekao? „Stub srama, progon, bičevanje, tamnica, zakucavanje uveta”, odmahujući rukom kao da su te kazne u rangu kazne za pogrešno parkiranje. „O čemu vi to pričate?”, rekla sam, pokušavajući da delujem zbunjeno. „I po poslednji put, pustite me!” On ne može biti sam, pomislila sam. Koliko drugih je negde u zgradi? „Da, molim vas, pustite je”, rekao je neki glas iza mojih leđa. Videla sam kako se poreznik razrogačio kada je pogledao preko mog ramena. G. Viloubaj je stajao na drugom stepeniku u izgužvanoj plavoj svili, držeći veliki pištolj sa obe ruke. Učtivo je klimao glavom poreskom službeniku. „Ne smrdljiva kurva”, objašnjavao je trepćući kao sova. „Čestita supruga.” Poreznik, očito zapanjen neočekivanim pojavljivanjem Kineza, zurio je čas u mene, čas u g. Viloubaja. „Supruga”, rekao je u neverici. „Vi kažete da je ona vaša supruga?” G. Viloubaj, koji je očito razumeo samo najupadljiviju reč, sada je prijatno klimnuo. „Supruga”, ponovio je. „Molim vas da je pustite.” Oči su mu bile samo krvlju podliveni prorezi i meni je bilo očigledno ako već nije porezniku, da mu je krv i dalje puna alkohola. Poreznik me je privukao i namrgodio se prema g. Viloubaju. „Sad, slušaj ‘vamo...”, počeo je. Nije stigao dalje pošto je g. Viloubaj, ubeđen da ga je

pošteno upozorio, podigao pištolj i povukao obarač. Usledio je bučan pucanj, još bučniji krik koji mora da je bio moj, a odmorište se ispunilo oblakom sivog barutnog dima. Poreznik je posrnuo prema zidu sa izrazom neverice na licu i sa flekom krvi na grudima koja se širila. Reagujući refleksno, skočila sam napred, uhvatila čoveka ispod pazuha i polako ga spustila na pod. Gore se čula velika buka kada su se stanari zgrade privučeni pucnjem okupili u gomilu, ćaskajući i uzvikujući na gornjem odmorištu. Nečiji koraci su se žurno približavali preskačući stepenike. Fergus je izleteo kroz nešto što mora da su bila vrata podruma, sa pištoljem u rukama. „Gospo”, dahtao je, kada me je spazio kako sedim u ćošku sa poreznikovim telom u krilu. „Šta ste učinili?” „Ja?”, ozlojeđeno sam rekla. „Ja nisam učinila ništa; već Džejmijev ljubimac Kinez.” Kratko sam klimnula prema stepeništu gde je g. Viloubaj, sa pištoljem koji je pao i ostao mu kraj nogu sada posmatrao scenu ispod sebe dobroćudnim i krvlju podlivenim očima. Fergus je rekao nešto na francuskom što je bilo suviše bezobrazno da bi se prevodilo, ali nije bilo baš pohvalno za g. Viloubaja. Prešao je preko odmorišta i pružio ruku da uhvati malog Kineza za rame – ili sam tako pretpostavljala dok nisam videla da se ispružena ruka ne završava šakom, već kukom od blistavog tamnog metala. „Ferguse!” Bila sam tako šokirana tim prizorom da sam prekinula sa svojim pokušajima da stegnem poreznikovu ranu svojim šalom. „Šta... šta...”, nerazgovetno sam govorila. „Šta?”, rekao je pogledavši me. Zatim je, prateći pravac mog pogleda, kazao: „Oh, to”, i slegnuo ramenima. „Englezi. Ne brinite zbog toga, gospo, nemamo vremena. Ti, canaille, beži dole!” Cimnuo je g. Viloubaja sa stepenica, odvukao ga do vrata podruma i gurnuo kroz njih nimalo ne brinući za njegovu bezbednost. Čula sam niz udaraca koji su ukazivali da se Kinez skotrljao do dole jer su ga njegove akrobatske sposobnosti privremeno izdale, ali nisam imala vremena da brinem o tome. Fergus je čučnuo pored mene i za kosu podigao poreznikovu glavu. „Koliko kolega imaš sa sobom?”, insistirao je. „Kaži mi brzo, cochon, ili ću ti prerezati vrat!”

Po očitim znacima, ta pretnja je bila suvišna. Čoveku su se oči već zacaklile. Uz dosta napora je krajeve usana zategao u osmeh. „Gledaću... te... kako... goriš... u paklu”, prošaputao je uz poslednje grčenje koje je osmeh zaledilo na licu u gnusnom posmrtnom kočenju, zakašljao se od zapanjujuće količine svetlocrvene zapenušane krvi i umro mi u krilu. Čulo se još koraka kako ubrzano stižu uz stepenište. Džejmi je uleteo kroz podrumska vrata i jedva se zaustavio da ne zagazi na ispružene poreznikove noge. Pogledao je duž tela i užasnuto zaustavio pogled na mom licu. „Šta si to uradila, Sasenah?”, hteo je da zna. „Nije ona – već žuta kuga”, dometnuo je Fergus, spašavajući me od nevolje. Zatakao je pištolj za pojas i ponudio mi ruku. „Dođite, gospo, morate da odete dole!” Džejmi ga je preduhitrio, naginjući se nada mnom dok je glavom trzao prema predsoblju. „Ja ću srediti stvari ovde”, kazao je. „Ferguse, stražari ispred. Uobičajeni signal i neka ti pištolj bude skriven ako se ne ukaže potreba.” Fergus je klimnuo glavom i istog časa nestao kroz vrata predsoblja. Džejmi je uspeo da leš nekako nagura u šal; skinuo ga je s mene i ja sam ustala oduševljena što sam ga se rešila, uprkos krvi i drugim neprijatnim materijama koje su mi natapale prednju stranu kombinezona. „Ooh! Mislim da je mrtav” Neki prestrašeni glas je dojezdio negde sa sprata, pa sam pogledala i spazila desetak prostitutki kako poput anđelaka vire odozgo. „Vraćajte se u svoje sobe!”, dreknuo je Džejmi. Usledio je pravi hor uplašene cike, pa su se razbežale kao vrapci. Džejmi je pogledao da li okolo ima tragova incidenta, ali ih na sreću nije bilo – šal i ja smo pokupili sve. „Dođi”, rekao je. Na stepeništu je bilo prilično mračno, a dole u podrumu mračno kao u rogu. Zastala sam u dnu stepeništa čekajući Džejmija. Poreznik nije bio sitan i Džejmi je teško disao kada je stigao do mene. „Preko na daljoj strani”, rekao je dahćući. „Lažni zid. Drži me za ruku.” Pošto su vrata iznad bila zatvorena, nisam mogla ništa da vidim; na sreću izgledalo je kao da se Džejmi upravlja radarom. Nepogrešivo me je proveo pored krupnih predmeta o koje sam lupala u prolazu i konačno se

zaustavio. Namirisala sam vlažan kamen i kada sam pružila ruku ispred sebe, napipala sam zid. Džejmi je nešto glasno rekao na gelskom. Izgleda da je to bio neki keltski ekvivalent za ono „Sezame, otvori se”, pošto je posle kratke tišine došlo do nekakvog grebanja i slabašna svetla crta se pojavila u tami preda mnom. Crta se proširila u pukotinu i deo zida se zakrenuo napolje, otkrivajući mala vrata od drveta oko kojih je kamen bio obrađen tako da izgleda kao deo zida. Skriveni podrum bio je velika prostorija, duga bar deset metara. Nekoliko figura se kretalo po njoj i vazduh je bio prilično zagušljiv od mirisa brendija. Džejmi je neceremonijalno bacio leš u ćošak, a zatim se okrenuo meni. „Bože, Sasenah, da li si dobro?” Izgleda da je podrum bio osvetljen svećama, razbacanim tu i tamo u polutami. Videla sam mu samo lice, kožu čvrsto zategnutu preko jagodica. „Malo mi je hladno”, rekla sam pokušavajući da mi ne cvokoću zubi. „Kombinezon mi je natopljen krvlju. Inače sam dobro. Čini mi se.” „Džin!” Okrenuo se i viknuo prema drugom kraju vinskog podruma i jedna figura je došla do nas, pretvarajući se u vrlo zabrinutu madam. On joj je objasnio situaciju u svega nekoliko reči, izazivajući da se onaj zabrinuti izraz pretvori u znatno gori. „Horreur!”, rekla je. „Ubijen? Na mom posedu? Pred svedocima?” „Aha, plašim se da je tako.” Džejmi je zvučao smireno. „Srediću to nekako. Ali u međuvremenu, vi morate da odete gore. Možda nije bio sam. Znaćete već šta treba da uradite.” Svojim tonom ju je smirivao i uveravao, a stegao joj je i ruku. Kao da ju je taj dodir primirio – nadala sam se da je zato to i učinio – i ona se okrenula da pođe. „Oh, i Džin”, doviknuo je za njom Džejmi. „Kada sa vratite, možete li da ponesete dole neku odeću za moju suprugu? Ako njena haljina nije spremna, mislim da je Dafne možda iste građe.” „Odeću?” Madam Džin je zurila u senke gde sam stajala. Istupila sam na svetlo da bi joj pomogla, pokazujući rezultate mog susreta sa poreznikom. Madam Džin je trepnula jednom ili dvaput, prekrstila se i zatim okrenula bez reči da bi nestala kroz skrivena vrata, koja su se za njom zatvorila uz prigušeni zvuk.

Počela sam da se tresem, koliko od reakcije toliko i od hladnoće. Koliko god da sam naviknuta na hitne situacije, krv, pa čak i naglu smrt, događaji tog jutra bili su vrlo stresni. Ličilo je na gadno subotnje veče na urgentnom. „Pođi sa mnom, Sasenah”, kazao je Džejmi nežno položivši ruku na moja leđa. „Sada ćemo da te operemo.” Njegov dodir je delovao na mene kao i na madam Džin; istog časa sam se osetila bolje, mada sam i dalje bila prestrašena. „Operemo? Čime? Brendijem?” On se malo nasmejao na to. „Ne, vodom. Mogu da ti ponudim kadu, ali se plašim da će voda biti hladna.” Bilo je izuzetno hladno. „O-o-odakle voda stiže?”, upitala sam tresući se. „Iz glečera?” Voda je tekla iz cevi u zidu koja je obično bila zapušena nekakvim krpama koje nisu izgledale baš čisto, smotane tako da formiraju grubu brtvu oko komada drveta koji je predstavljao zapušač. Izvukla sam ruku iz ledenog mlaza i obrisala je o kombinezon, koji je bio suviše upropašćen da bi to predstavljalo neku razliku. Džejmi je odmahnuo glavom dok je primicao veliko drveno korito bliže ispusnom otvoru. „Sa krova”, odgovorio je. „Gore postoji cisterna za kišnicu. Oluk vodi duž strane zgrade, a cev cisterne je skrivena u njemu.” Izgledao je apsurdno ponosan na sebe i ja sam se nasmejala. „Strašna kombinacija”, rekla sam. „A za šta vam služi ta voda?” „Da razredimo piće”, objasnio je. Pokazao je prema daljoj strani prostorije gde su senovite figure marljivo radile između mnogih burića i kofa. „Stiže što osamdeset gradi iznad mere. Ovde ga mešamo sa čistom vodom i punimo nazad u burad radi prodaje kafanama.” Ugurao je grubi zapušač nazad u cev, pa se sagnuo da teško korito prevuče preko kamenog poda. „Evo, sklonićemo ga u stranu; njima će trebati voda.” Jedan od ljudi je zapravo već stajao pored sa burencetom u rukama; samo me je radoznalo pogledao, klimnuo Džejmiju i bure postavio pod mlaz vode. Iza na brzinu napravljenog paravana od prazne buradi, sumnjičavo sam virnula u dubinu improvizovane kade. U blizini je gorela jedna sveća u barici voska i njeno svetlo se prelivalo po površini vode, čineći da izgleda

crno i bezdano. Skinula sam se neobuzdano se tresući, pomišljajući kako je prokleto lakše odreći se komfora tople vode i vodovoda kada su ti pri ruci. Džejmi je posegnuo u rukav i izvukao veliku maramicu u koju se sumnjičavo začkiljio. „Aha, dobro, možda je malo čistija od tvog kombinezona”, rekao je sležući ramenima. Pružio mi ju je, a onda uz izvinjenje otišao da nadgleda operacije na drugom kraju prostorije. Voda je bila užasno hladna kao i podrum i dok sam se snebivljivo prala sunđerom, ledeni mlazovi koji su mi prelazili preko stomaka i butina izazivali su nalete drhtanja. Pomisao na to šta bi se moglo dešavati iznad nije baš pomogla da ublaži moje zebnje. Verovatno smo prilično sigurni u ovom času, pod uslovom da lažni zid podruma prevari onog poreznika koji krene u ispitivanje. Ali ako zid ne uspe da nas sakrije, naš položaj je praktično beznadežan. Izgledalo je da iz ove prostorije nema drugog izlaza sem vrata u lažnom zidu – a ako taj zid bude provaljen, uhvatiće nas na delu u posedu prilične količine krijumčarenog brendija, ali i sa telom ubijenog kraljevskog službenika. A nestanak tog službenika sigurno će dovesti do intenzivne istrage? Javljale su mi se vizije poreznika kako prečešljavaju bordel, ispitujući žene i preteći im, dolazeći do potpunih opisa mene, Džejmija i g. Viloubaja, kao i do nekoliko svedočenja o samom ubistvu. Nehotično sam pogledala ka daljem uglu, gde je mrtvac ležao pod okrvavljenim mrtvačkim pokrovom, pokriven ružičastim i žutim slezom. Kinez nije bio nigde na vidiku, pošto se izgleda onesvestio iza buradi s brendijem. „Evo, Sasenah. Popij ovo; zubi ti toliko cvokoću da ćeš verovatno pregristi jezik.” Džejmi se ponovo pojavio kao neki bernardinac, noseći burence brendija. „H-hvala.” Morala sam da spustim krpu i upotrebim obe ruke da bih stabilizovala drvenu šolju da mi ne lupa o zube, ali je brendi pomogao; poput užarenog uglja mi je pao u stomak i pramičke toplote mi poslao u sledene ekstremitete dok sam pijuckala. „Oh, bože, ovako je bolje”, rekla sam, zastajući tek da ugrabim vazduh. „Da li je ovo nerazblažena verzija?” „Ne, ta bi te verovatno ubila. Ovo je možda malo jače od onog što prodajemo, istina. Dovrši i navuci nešto; zatim ćeš dobiti još malo.” Džejmi je uzeo šolju iz moje ruke i vratio mi maramicu. Dok sam žurno dovršavala

kupanje, posmatrala sam ga krajičkom oka. Mrštio se dok je gledao u mene, očigledno duboko zamišljen. Stekla sam predstavu da je njegov život komplikovan; nije mi promaklo ni da ga je moje prisustvo nesumnjivo učinilo još komplikovanijim. Sve bih skoro dala da saznam o čemu razmišlja. „O čemu razmišljaš, Džejmi?”, kazala sam, postrance ga posmatrajući dok sam brisala poslednje fleke sa butina. Voda se uskovitlala oko listova od mojih pokreta i sveća je talasiće obasjala iskrama, kao da tamna krv koju sam sprala sa tela sada sija, ponovo živa i crvena u vodi. Mrštenje je prestalo istog časa kada su mu se oči izbistrile i pogled fiksirao na mom licu. „Mislim da si veoma lepa, Sasenah”, tiho je rekao. „Možda ako je nekom po ukusu mnogo naježene kože”, sarkastično sam odgovorila izlazeći iz korita i pružajući ruku za šolju. On mi se iznenada nasmešio, zubi su se zabeleli u polutami podruma. „Oh, da”, rekao je. „Pa, razgovaraš sa jedinim muškarcem u celoj Škotskoj kome se užasno digne pevac od pogleda na očerupanu kokošku.” Zagrcnula sam se brendijem i zagušila, histerična od tenzije i straha. Džejmi se brzo izvukao iz svog kaputa i obavio ga oko mene, stežući me uz sebe dok sam se tresla, kašljala i borila se za dah. „A to čini teškim da čovek prođe pored prodavca živine i ostane pristojan”, promrmljao mi je u uvo, žustro mi trljajući leđa kroz tkaninu. „Pst, Sasenah, ćuti sada. Biće dobro.” Stegla sam se uz njega, uzdrhtala. „Izvini”, rekla sam. „U redu sam. Mada sam ja kriva. G. Viloubaj je ubio poreznika jer je mislio da mi se nepristojno nabacuje.” Džejmi je frknuo. „To ne znači da si ti kriva, Sasenah”, suvo je rekao. „A ako to išta znači, nije ovo prvi put da je Kinez napravio neku glupost. Kada ga piće prevlada, učiniće taj svašta, koliko god da je ludo.” Iznenada se Džejmijev izraz lica promenio kada je shvatio šta sam rekla. Zurio je u mene, razrogačenih očiju. „Da li si rekla poreznik, Sasenah?” „Da, zašto?” Nije odgovorio, već je pustio moja ramena i okrenuo se u mestu, grabeći u prolazu sveću sa bureta. Umesto da ostanem u mraku, otpratila sam ga do ćoška gde je leš ležao ispod šala. „Drži ovo.” Džejmi mi je bez ikakve ceremonije tutnuo sveću u ruke i kleknuo pored obavijene figure, povlačeći flekavu tkaninu koja je

pokrivala lice. Videla sam podosta leševa; prizor nije predstavljao šok za mene, ali i pored toga nije bio prijatan. Oči su se prevrnule nagore ispod napola spuštenih kapaka, a to nimalo nije pomoglo groznom prizoru. Džejmi se mrštio prema mrtvom licu kome je vilica pala i sada je delovalo kao voštano na svetlosti sveće, pa zatim promrmljao nešto sebi u bradu. „Šta ne valja?”, upitala sam. Mislila sam da se nikada više neću zgrejati, ali je Džejmijev kaput bio ne samo debeo i dobro skrojen, već je zadržao i ponešto od znatne toplote svog vlasnika. I dalje mi je bilo hladno, ali je drhtanje oslabilo. „Ovo nije poreznik”, kazao je Džejmi i dalje se mršteći. „Znam sve operativne službenike u oblasti, a i njihove nadzornike. A ovog tipa nisam video ranije.” Uz gađenje je prevrnuo natopljeni rever sakoa i zavukao ruku. Oprezno, ali detaljno je ispipao unutrašnju stranu čovekove odeće i konačno se pojavio sa perorezom i nekakvom knjižicom uvezanom u crveni papir. „Novi zavet”, pročitala sam, prilično zapanjena. Džejmi je klimnuo, gledajući me podignute obrve. „Bio poreznik ili ne, prilično je čudno doneti ovakvu stvar u javnu kuću.” Obrisao je šalom knjižicu, a potom prilično nežno navukao tkaninu preko lica, pa ustao odmahujući glavom. „To je jedino što je imao u džepovima. Svaki carinski inspektor ili poreznik mora da nosi svoju punomoć sve vreme, jer inače nema ovlašćenja da pretraži prostorije ili zapleni robu.” Podigao je pogled, podignutih obrva. „Zašto si mislila da je poreznik?” Čvršće sam stegla Džejmijev kaput uz sebe, pokušavajući da se setim šta mi je čovek rekao na odmorištu. „Pitao me je da li sam ja mamac i gde je madam. Zatim je rekao da postoji nagrada – procenat zaplenjene krijumčarene robe, tako je rekao – i da to neće znati niko sem njega i mene. A ti si rekao da su ti poreznici za petama”, dodala sam. „Pa sam prirodno pomislila da je jedan od njih. Zatim se pojavio g. Viloubaj i sve je otišlo u propast.” Džejmi je klimnuo i dalje delujući zbunjeno. „Aha, dobro. Nemam pojma ko je on, ali je dobro što nije poreznik. Prvo sam pomislio da se nešto gadno poremetilo, ali izgleda da je u redu.” „Poremetilo?”

Kratko se nasmejao. „Imam aranžman sa načelnikom carinske službe celog okruga, Sasenah.” Zurila sam u njega. .Aranžman?” Slegnuo je ramenima. „Pa, podmićujem ga, ako hoćeš da sve bude načisto.” Zvučao je malo iznervirano. „Nema sumnje da je to standardna poslovna politika?”, kazala sam, pokušavajući da zvučim taktično. Jedan ugao usana mu se malo podigao. „Aha, tako je. Pa, u svakom slučaju, postoji izvesno razumevanje između ser Persivala Tarnera i mene i vrlo bi me zabrinulo da vidim kako šalje nekakvog carinika ovamo.” „U redu”, polako sam rekla, mentalno žonglirajući svim napola shvaćenim događajima tog jutra i pokušavajući da ih nekako složim. „Ali u tom slučaju, šta si mislio kada si Fergusu rekao da su ti carinici za petama? I zašto su se svi rastrčali kao muve bez glave?” „Oh, to.” Kratko se nasmešio i uzeo me za ruku, okrećući me od leša pred našim nogama. „Pa, to je aranžman, kao što sam rekao. A njegov deo je i da ser Persival mora da zadovolji svoje gazde u Londonu plenidbom dovoljne količine krijumčarene robe povremeno. Zato se brinemo da mu se pruži prilika. Voli i momci su doneli dva cela tovara sa obale; jedan najboljeg brendija, drugi ispunjen onim što se prosulo iz buradi i neodležanim vinom, na šta se dolije nekoliko burića jeftine brije tek da bi se dao neki ukus.” „Jutros sam se našao sa njima baš ispred grada, kako smo planirali, a onda smo kola doterali trudeći se da privučemo pažnju carinika koji je upravo prolazio sa nekoliko dragona. Oni su pošli za nama i mi smo ih odveli u ludu trku po uličicama, dok nije došlo vreme da se ja i dobro piće rastanemo od Volija i tovara brije. Voli je tada skočio sa kola i zbrisao, a ja sam dojurio ovamo kao da me đavo goni, iako su me pratila dva-tri dragona tek predstave radi. To dobro izgleda u izveštaju, znaš.” Iscerio mi se i citirao: „Krijumčari su pobegli uprkos marljivom gonjenju, ali su junački vojnici Njegovog veličanstva uspeli da zaplene ceo tovar žestokog pića u vrednosti od šezdeset funti i deset šilinga. Znaš kako to ide?” „Valjda”, rekla sam. „To znači da ste ti i dobro piće stigli u deset? Madam Džin je rekla...” „Aha”, rekao je mršteći se. „Ona je trebalo da otvori vrata podruma i rampu postavi na mesto tačno u deset – ne treba nam mnogo da obavimo istovar. Prokleto je kasnila jutros; morao sam da obrnem dva kruga da ne

bih dragone doveo pravo na vrata.” „Bila je zauzeta nečim drugim”, rekla sam, iznenada se prisetivši Zloduha. Ispričala sam Džejmiju za ubistvo u Zelenoj sovi, a on je napravio grimasu i prekrstio se. „Jadnica”, rekao je. Kratko sam se stresla od prisećanja na Brunov opis i primakla se bliže Džejmiju, koji me je obgrlio preko ramena. Odsutno me je poljubio u čelo, ponovo bacivši pogled na šalom pokrivenu figuru na zemlji. „Pa, ko god da je bio ako nije bio carinik, mali su izgledi da ih ima još gore. Valjda ćemo uskoro moći da izađemo.” „To je dobro.” Džejmijev kaput me je pokrivao do kolena, ali sam osećala krišom upućene poglede i bila isuviše neprijatno svesna da sam ispod njega gola. „Hoćemo li se vraćati u štampariju?” Malo zbog jednog, malo zbog drugog, nisam želela da koristim gostoljubivost madam Džin ništa duže nego što je neophodno. „Možda nakratko. Moraću da razmislim.” Džejmijev ton je bio odsutan i videla sam kako mu se čelo naboralo od razmišljanja. Kratko me je zagrlio i pustio, pa počeo polako da korača po podrumu, zamišljeno zagledan u kamenje ispod svojih nogu. „Hm... šta si učinio sa Ijanom?” Podigao je pogled ali je gledao u prazno; zatim mu se lice razvedrilo. „Oh, Ijan. Ostavio sam ga da se raspituje po kafanama iznad Market krosa. Treba da se setim da se nađem sa njim, kasnije”, promrmljao je, kao da pravi za sebe belešku. „Usput da pomenem, srela sam Mladog Ijana”, razgovorljivo sam rekla. Džejmi je delovao zaprepašćeno. „Došao je ovde?” „Jeste. Tražio je tebe – otprilike četvrt sata nakon što si otišao.” „Hvala bogu za sitne usluge!” Prošao je rukom kroz kosu, izgledajući istovremeno zabrinuto i kao da ga ovo zabavlja. „Gadno bih se proveo da sam morao Ijanu da objašnjavam šta njegov sin radi ovde.” „Ti znaš šta je radio ovde?”, znatiželjno sam upitala. „Ne, ne znam! On je trebalo da bude... ah, dobro, pusti to. Ne mogu o tome da brinem u ovom času.” Zaronio je u zamišljenost, pa se na trenutak pojavio da upita: „Da li je Mladi Ijan rekao kuda ide kada je odlazio odavde?” Odmahnula sam glavom skupljajući kaput uz telo, a on je klimnuo, uzdahnuo i ponovo počeo polako da korača.

Sela sam na prevrnuto korito i posmatrala ga. Uprkos opštoj atmosferi neprijatnosti i opasnosti, osećala sam se apsurdno srećnom što sam u njegovoj blizini. Osećajući da ima malo toga čime bih mogla da pomognem u tom času, smestila sam se omotana kaputom i prepustila se trenutnom zadovoljstvu da ga gledam – nešto što nisam imala prilike da radim u haosu zbivanja. Uprkos svojoj preokupiranosti, kretao se graciozno, sigurnim korakom mačevaoca, čoveka suviše svesnog svog tela da bi sasvim zaboravio na njega. Ljudi pored buradi su se kretali pri svetlosti baklji; ona je svetlucala po njegovoj kosi kada se okrenuo, osvetljavajući je kao tigrovo krzno prugama zlata i tame. Uhvatila sam mali grč kada su mu dva prsta desne šake zaigrala zajedno po tekstilu pantalona, i malo me je uzdrmalo prepoznavanje tog gesta. Viđala sam kako to radi hiljadu puta dok razmišlja, a kada sam to videla sada opet, osećala sam se kao da vreme koje smo proveli rastavljeni nije bilo duže nego od izlaska do zalaska sunca. Kao da je osetio moju misao, zastao je u koračanju i nasmešio mi se. „Hoće li ti biti dovoljno toplo, Sasenah?”, upitao je. „Neće, ali nema veze.” Sišla sam sa korita i otišla da mu se pridružim na putešestviju, podvlačeći ruku pod njegovu. „Napreduješ li sa razmišljanjem?” Skrušeno se nasmejao. „Ne. Mislim o pet-šest stvari istovremeno, a oko pola njih ne mogu da preduzmem ništa. Kao što je ona da Mladi Ijan bude tamo gde bi trebalo da je.” Zurila sam u njega. „Gde bi trebalo da bude? Gde misliš da bi trebalo da bude?” „Treba da je u štampariji”, rekao je Džejmi naglašavajući prvu reč. Ali je trebalo da bude sa Volijem jutros, a nije bio.” „Sa Volijem? Hoćeš da kažeš da si znao da nije kod kuće kada je njegov otac došao jutros da ga traži?” Protrljao je nos, istovremeno i iznerviran i raspoložen. „Oh, tako je. Obećao sam Mladom Ijanu da neću ništa reći njegovom tati dok ne bude u prilici da mu to sam objasni. Mada ne verujem da će mu objašnjavanje spasti guzicu”, dodao je. Mladi Ijan je, kao što je njegov otac rekao, došao da se pridruži svom ujaku u Edinburgu, a da se pre toga nije potrudio da zatraži saglasnost roditelja. Džejmi je ovaj propust otkrio prilično brzo, ali nije svog sestrića hteo da šalje samog za Lalibroh, a do sada nije našao vremena da ga tamo

lično otprati. „Nije to da on ne može da vodi računa o sebi”, objasnio je Džejmi, kod koga je dobro raspoloženje pobedilo u bici izraza na licu. „Sposoban je to momak. Već samo... pa, znaš kako se nekima dešavaju razne stvari i kad izgleda da to nije do njih?” „Kad već to pominješ, znam”, veselo sam odgovorila. „Ja sam jedna od tih.” Na to se glasno nasmejao. „Bože, u pravu si, Sasenah! Možda mi se zato Mladi Ijan toliko dopada; podseća me na tebe.” „Mene je malo podsetio na tebe”, rekla sam. Džejmi je kratko frknuo. „Bože, Dženi će me osakatiti ako čuje da se njen sin mezimac muva po kući na lošem glasu. Nadam se da će mali deran imati toliko razuma da drži jezik za zubima kada se vrati kući.” „Ja se nadam da će se vratiti kući”, kazala sam pomišljajući na smetenog petnaestogodišnjaka kog sam videla tog jutra, prepuštenog samom sebi u Edinburgu punom prostitutki, carinika, krijumčara i Zloduha, koji mlati sekirom. „Bar nije devojčica”, dodala sam, misleći na to poslednje. „Izgleda da Zloduhu dečaci nisu po ukusu.” „Aha, tako je, ali ima mnogo drugih kojima jesu”, kiselo je rekao Džejmi. „Ovako između Mladog Ijana i tebe, Sasenah, trebaće mi mnogo sreće ako ne osedim dok se izvučemo iz ovog smrdljivog podruma.” „Mene?”, iznenađeno sam kazala. „Nema potrebe da brineš za mene.” „Nema?” Pustio mi je ruku i okrenuo se ka meni, besno gledajući. „Nema potrebe da brinem za tebe? Jesi li to rekla? Hriste! Bezbedno te ostavim u krevetu da sačekaš doručak, a ni sat kasnije zatičem te dole u kombinezonu kako stežeš leš na grudi! I sada stojiš preda mnom gola kao jaje sa petnaest ljudi koji se čudom čude ko si do đavola ti – i kako misliš da ću im objasniti, Sasenah? Kaži mi to, hoćeš li?” U očajanju je prošao rukom kroz kosu. „Hrista mu krvavog! A ja treba da idem na obalu za dva dana i ne smem da omanem, ali ne mogu da te ostavim u Edinburgu, ne kada se Zloduh šunja sa sekirom i pola onih koji su te videli misli da si prostitutka i... i...” Traka koja je držala konjski rep iznenada je popustila pod pritiskom i kosa mu se rasula oko glave kao lavlja griva. Nasmejala sam se. On me je besno gledao još trenutak duže, ali se zatim neodlučni osmeh polako probio kroz mrštenje. „Aha, dobro”, rezignirano je rekao. „Valjda ću se ispetljati nekako.”

„Valjda hoćeš”, rekla sam i digla se na prste da mu kosu oteram iza ušiju. Po istom onom principu po kome se magneti suprotnih polova zalepe kada se nađu u blizini, on je sagnuo glavu i poljubio me. „Zaboravio sam”, rekao je trenutak kasnije. „Šta si zaboravio?” Leđa su mu bila topla kroz košulju. „Sve.” Veoma tiho je govorio pravo u moju kosu. „Radost. Strah. Strah, više od svega.” Ruka mu se podigla i sklonila moje kovrdže sa njegovog nosa. „Nisam se plašio veoma dugo, Sasenah”, šaputao je. „Ali sad mislim da sam uplašen. Jer sada postoji nešto što se može izgubiti.” Odmakla sam se malo da bih pogledala u njega. Ruke su mu bile čvrsto stegnute oko mog struka, a oči tamne kao bezdana voda pri slabom svetlu. Zatim mu se lice promenilo i brzo me je poljubio u čelo. „Dođi sa mnom, Sasenah”, rekao je uzimajući me za ruku. „Reći ću ljudima da si moja žena. Ostalo će prosto morati da sačeka priliku.”

27

U plamenu

H

aljina je bila malčice niže ukrojena nego što je bilo nužno i malo tesna preko grudi, ali sve u svemu nije mi stajala loše. „A kako si ti znao da će Dafne biti baš prave veličine?”, upitala sam dok sam jela supu. „Rekao sam da nisam devojke vodio u krevet”, izokola je odgovorio Džejmi. „Ali nikada nisam rekao da ih nisam ni pogledao.” Treptao je prema meni kao ogromna riđa sova – neki urođeni tik ga je sprečavao da sasvim zatvori jedno oko pri treptanju – pa sam se nasmejala. „Haljina ti pristaje znatno bolje nego Dafni, istina.” Sa odobravanjem je pogledao moje grudi i mahnuo služavki, koja je nosila veliki tanjir sa svežim pogačama. Mubrejeva kafana je odlično poslovala za večeru. Dosta bolja od prisne, zadimljene atmosfere kakva se može naći u Kraju sveta i sličnim mestima za ozbiljno napijanje, Mubrejeva taverna je bila veliki i elegantan objekat sa spoljnim stepeništem koje je vodilo na drugi sprat, gde je prostrana trpezarija udovoljavala apetitima prosperitetnih trgovaca i zvaničnih lica Edinburga. „Ko si ti u ovom času?”, upitala sam. „Čula sam da te madam Džin zove msje Frejzer, da li si u javnom životu Frejzer?” Odmahnuo je glavom i pogaču udrobio u činiju sa supom. „Ne, u ovom času sam Soni Malkolm, štampar i izdavač.” „Soni? To je nadimak za Aleksander, zar ne? Rekla bih da bolje pristaje Sendi, naročito ako se ima u vidu tvoja kosa.” Mada njegova kosa uopšte nije boje peska kako bi taj nadimak sugerisao, pomislila sam gledajući ga. Bila je kao Brajanina kosa – vrlo gusta, malčice zatalasana, sa pomešanom crvenom i zlatnom; bakar i cimet, kestenjasta i ćilibarska, crvena i riđa i crvenkastosmeđa, sve to pomešano u jedno. Naglo me je uhvatio nalet žudnje za Bri; istovremeno sam žudela i da razvežem Džejmijevu kosu iz formalne pletenice i prođem prstima kroz nju, da osetim solidnu krivinu njegove lobanje i meke vlasi kako mi se upliću pod prstima. Još uvek sam mogla da se prisetim kako me je golicala

kada se rasula preko mojih dojki na jutarnjem svetlu. Pošto mi je dah postao kratak, zabila sam glavu u svoj gulaš od ostriga. Izgleda da Džejmi nije primetio; dodao je dobar komad putera u svoju činiju, odmahujući glavom pri tome. „Soni bi se reklo u Hajlendsu”, obavestio me je. „A i na ostrvima. Sendi ćeš pre sresti u nizini – ili od neupućene Sasenah.” Smešeći se, podigao je jednu obrvu prema meni, pa kašiku bogatog, mirišljavog gulaša podigao do usta. „U redu”, rekla sam. „Verovatno je preciznije pitanje – ko sam ja?” Primetio je, na kraju krajeva. Osetila sam ogromno stopalo kako ćuška moje i nasmešio mi se preko ruba svoje činije. „Ti si moja žena, Sasenah”, grubo je odgovorio. „Doveka. Bez obzira na to ko sam ja – ti si moja žena.” Osetila sam kako mi se crvenilo od zadovoljstva penje po licu i videla da se uspomene na prethodnu noć ogledaju u njegovom licu. Vrhovi ušiju bili su mu malo ružičasti. „Ne čini li ti se da ima previše bibera u ovom gulašu?”, upitala sam prinoseći još jednu kašiku. „Jesi li siguran, Džejmi?” „Aha”, rekao je. „Aha, siguran sam”, dodao je, „i ne, ništa ne fali biberu. Volim malo više bibera.” Stopalo je malo gurnulo moje, vrh cipele je jedva očešao moj skočni zglob. „Tako sam ja gđa Malkolm”, rekla sam, iskušavajući to ime na jeziku. Već sam činjenica da izgovaram „gospođa” apsurdno me je uzbudila, kao da sam nevesta. Nehotice sam skrenula pogled na srebrni prsten na domalom prstu desne šake. Džejmi je uhvatio taj pogled i digao pehar prema meni. „Za gđu Malkolm”, tiho je rekao i onaj osećaj da sam bez daha se vratio. Spustio je pehar i uhvatio me za ruku; njegova je bila velika i tako topla da se neka silna toplota brzo raširila kroz moje prste. Osećala sam srebrni prsten, odvojeno od svog tela, čiji se metal ugrejao od njegovog dodira. „Da se vole i da se paze”, rekao je smešeći se. „Od danas doveka”, kazala sam, ne mareći nimalo što privlačimo zainteresovane pogleda ostalih gostiju. Džejmi je pognuo glavu i usne pritisnuo na moju nadlanicu, potez koji je radoznale poglede pretvorio u neuvijeno zurenje. Neki sveštenik je sedeo na drugoj strani prostorije; besno nas je pogledao i nešto rekao svom društvu koje se okrenulo da zuri. Jedan od njih je bio omanji, stariji čovek;

drugi, iznenađeno sam ugledala, bio je g. Volas, moj kompanjon u kočiji iz Invernesa. „Imaju sobe na spratu”, promrmljao je Džejmi dok su plave oči poigravale po mojim prstima, pa sam izgubila interesovanje za g. Volasa. „Baš interesantno”, rekla sam. „Nisi završio gulaš.” „Do đavola sa gulašom.” „Evo servirke sa pivom.” „Neka je đavo nosi.” Oštri beli zubi su se nežno spojili na mom prstu, od čega sam se malo trgla. „Ljudi te posmatraju.” „Neka im, siguran sam da će biti pravi dan za to.” Nežno je jezikom zapalacao između mojih prstiju. „Neki čovek u zelenom sakou ide ovamo.” „Dođi...”, počeo je Džejmi, a tada je senka posetioca pala na sto.”Dobar vam dan, g. Malkolme”, kazao je posetilac učtivo se klanjajući. „Verujem da vas ne prekidam?” „Prekidate”, rekao je Džejmi ispravljajući se, ali ne ispuštajući moju ruku. Hladno je pogledao pridošlicu. „Mislim da vas ne poznajem, gospodine?” Džentlmen, Englez od nekih trideset pet godina, pristojno obučen, ponovo se naklonio, neometen izraženim nedostatkom gostoprimstva. „Ja do sada nisam imao zadovoljstvo da se upoznam sa vama, ser”, rekao je s puno poštovanja. „Moj gospodar, međutim, me je nagovorio da vas pozdravim i da se raspitam da li biste vi – i vaša pratilja – bili tako ljubazni da popijete malo vina sa njim.” Malecka pauza pre reči „pratilja” bila je jedva uočljiva, ali ju je Džejmi zapazio. Oči su mu se skupile. „Moja supruga i ja”, rekao je sa precizno isto onakvom pauzom pre reči „supruga”, „zauzeti smo nečim drugim u ovom času. Za slučaj da vaš gospodar želi da razgovara sa mnom...” „Ser Persival Tarner je taj koji me je poslao da pitam”, brzo je umetnuo sekretar – jer sam zaključila da bi to morao biti. Čak i onako fino vaspitan nije mogao da izbegne mali potez jedne obrve, kao da upotrebljava ime od izuzetnog značaja. „Baš tako”, suvo je rekao Džejmi. „Pa, uz dužno poštovanje prema ser Persivalu, u ovom času sam prezauzet. Da li biste mu preneli moje izvinjenje?” Naklonio se sa toliko naglašenom učtivošću da se samo za

dlaku razlikovala od nepristojnosti, pa okrenuo leđa sekretaru. Taj džentlmen je na trenutak stajao malo otvorenih usta, a zatim se spretno okrenuo na petama i probio se kroz razbacane stolove do vrata na daljem kraju trpezarije. „Gde sam ono stao?”, insistirao je Džejmi. „Oh, da... do đavola sa ovom gospodom u zelenim kaputima. A sad, oko onih soba...” „Kako ćeš mene da objasniš ljudima?”, upitala sam. Podigao je obrvu. „Šta da objasnim?” Odmerio me je od glave do pete. „Zašto moram da se izvinjavam zbog tebe? Ne fali ti nijedan ud; nemaš boginje, nisi grbava ni ćopava...” „Znaš ti na šta mislim”, rekla sam, lako ga šutirajući ispod stola. Dama koja je sedela pored zida na to je ćušnula svog kompanjona i prekorno se razrogačila. Ja sam im se nonšalantno nasmešila. „Aha, znam”, rekao je cereći se. „Ipak, što zbog jutrošnjih aktivnosti g. Viloubaja, što zbog nekih drugih stvari, nisam baš imao prilike da to razmotrim. Možda ću prosto reći...” „Dragi moj, znači vi ste oženjeni! Važna novost! Prosto važna! Moje iskrene čestitke i mogu li biti – nadam se da ću biti – prvi da uputi čestitke i najbolje želje i vašoj dami?” Sitan stariji gospodin sa urednom perikom teško se oslonio na štap sa zlatnom kuglom, ozareno se smešeći nama oboma. Bio je to onaj sitan džentlmen koji je sedeo sa g. Volasom i sveštenikom. „Izvinićete me za malu neučtivost što sam poslao Džonsona da vas pozove, siguran sam”, rekao je sa omalovažavanjem. „Razlog je samo to što me moja prokleta nemoć sprečava da se brzo krećem, kao što vidite.” Džejmi je već bio na nogama kada se pojavio posetilac i uz učtivi gest sada je izvukao stolicu. „Hoćete li da nam se pridružite, ser Persivale?”, rekao je. „Oh, ne, zaista! Ni sanjao nisam da vas prekidam u vašoj novoj sreći, dragi gospodine. Stvarno, nisam imao predstavu...” I dalje graciozno protestujući, spustio se u ponuđenu stolicu, štrecajući se dok je pružao noge ispod stola. „Ja vam patim od kostobolje, draga moja”, poverio mi se naginjući se dovoljno blizu da bih osetila neprijatan starčev zadah ispod mirisa zimzeleni kojim mu je bio namirisan veš. Ne deluje pokvareno, pomislila sam – bez obzira na dah – ali izgled može da prevari; pre samo četiri sata mene su pogrešno procenili kao

prostitutku. Trudeći se da izvuče maksimum iz ovakve situacije, Džejmi je naručio vino i prilično otmeno prihvatio nastavljene pohvale ser Persivala. „Prilična je sreća da sam vas sreo ovde, dragi moj”, kazao je stariji gospodin, konačno prekidajući sa kitnjastim komplimentima. Položio je malu manikiranu šaku na Džejmijev rukav. „Imam nešto naročito da vam kažem. Zapravo, poslao sam poruku u štampariju, ali vas moj glasnik nije tamo našao.” „Ah?” Džejmi je upitno podigao obrvu. „Da”, nastavio je ser Persival. „Verujem da ste mi govorili – pre nekoliko nedelja, jedva da se sećam te prilike – o svojoj nameri da poslom otputujete na sever. Zbog nove prese ili nečeg takvog?” Ser Persival ima prilično zgodno lice, pomislila sam, patricijski lepo uprkos njegovim godinama, sa krupnim, naivnim očima. „Aha, tako je”, učtivo se složio Džejmi. „Pozvao me je g. Makleod od Perta da pogledam novi model štamparske prese koju je nedavno stavio u pogon.” „Tako je.” Ser Persival je zastao da izvuče burmuticu iz džepa, lepu stvar emajliranu zelenom i zlatnom, sa heruvimima na poklopcu. „Zaista vam ne bih savetovao da putujete na sever u ovom času”, rekao je otvarajući kutiju i usredsredujući se na njenu sadržinu. „Zaista ne bih. Dosta je izgleda da vremenske prilike budu surove u ovo doba godine; siguran sam da neće odgovarati gospođi Malkolm.” Smešeći mi se kao ostareli anđelak, udahnuo je dosta burmuta i zastao držeći lanenu maramicu u pripravnosti. Džejmi je pijuckao svoje vino, bezizražajnog i pribranog lica. „Hvala vam za savet, ser Persivale”, rekao je. „Možda ste skorije od svojih agenata dobili vesti o olujama na severu?” Ser Persival je kinuo, izazvavši mali, uredan zvuk, poput prehlađenog miša. I inače dosta liči na belog miša, pomislila sam dok sam ga gledala kako otmeno briska svoj ružičasti nos. „Tako je”, opet je rekao, odlažući maramicu i dobroćudno trepćući prema Džejmiju. „Ne, ja bih – kao blizak prijatelj kome je vaša dobrobit na srcu – veoma odlučno savetovao da ostanete u Edinburgu. Na kraju krajeva”, dodao je sada zračeći dobrodušnošću prema meni, „sada sigurno imate dobar povod da udobno ostanete kod kuće, zar ne? A sada, dragi moji mladi ljudi, plašim se da moram da pođem; ne smem vas dugo

ometati u onome što je sigurno vaš svadbeni doručak.” Uz malo pomoći Džonsona, koji je čekao u blizini, ser Persival je ustao i odgegao se lupajući pozlaćenim štapom po podu. „Izgleda kao simpatičan stari gospodin”, napomenula sam kada sam videla da se udaljio dovoljno da me ne čuje. Džejmi je frknuo. „Pokvaren kao crvotočna daska”, rekao je. Podigao je čašu i ispraznio je. „Dođe ti da pomisliš suprotno”, zamišljeno je rekao spuštajući čašu i gledajući u smežuranu figuru koja se sada oprezno borila sa početkom stepeništa. „Kada je čovek tako blizu sudnjem danu kao ser Persival, mislim. Pomislila bi da će ga strah od đavola sprečiti, ali nimalo.” „Pretpostavljam da je isti kao i svi drugi”, cinično sam kazala. „Većina ljudi misli da će živeti večno.” Džejmi se nasmejao, dobro raspoloženje mu se vratilo u trenu. „Aha, tako je”, rekao je. Gurnuo je moju čašu vina prema meni. „A sad kad si ti ovde, Sasenah, ubeđen sam u to. Popij to, mo rtighean donn, pa ćemo otići na sprat.” „Post coitum omne animalium triste est”, prokomentarisala sam sklopljenih očiju. Nije bilo odgovora od tople, velike težine na mojim grudima, izuzev tihih zvukova disanja. Trenutak kasnije, međutim, osetila sam nešto nalik podzemnim vibracijama, što sam protumačila kao znak da mu se to dopalo. „To je veoma naročit osećaj, Sasenah”, kazao je Džejmi, glasa zamagljenog dremljivošću. „Mada se to ne odnosi na tebe, nadam se?” „Nije.” Sklonila sam mu vlažan pramen kose sa čela, a on je lice okrenuo u pregib mog ramena, zadovoljno naprćivši nos. Sobe za izdavanje Mubrejeve kafane imale su suviše propusta da bi bile savršeni smeštaj za zaljubljene. Pa ipak, sofa je bar nudila tapeciranu horizontalnu površinu koja, ako ćemo pravo, i nije bila toliko neophodna. Iako sam rešila da ipak nisam prestara da bih želela strasne činove, bila sam prestara da ih izvodim na golom podu. „Ne znam ko je to rekao – jedan drevni filozof ili neki drugi. To je bilo citirano u jednom od mojih medicinskih udžbenika; u poglavlju o ljudskom reproduktivnom aparatu.” Vibracija je prerasla u čujno kikotanje.

„Izgleda da si se sa razlogom posvetila predavanjima, Sasenah”, rekao je. Ruka mu je kliznula niz moj bok i promigoljila se da mi obuhvati zadnjicu. Zadovoljno je uzdahnuo, malo je stežući. „Ne mogu da zamislim kada sam se manje osećao triste”, kazao je. „Ni ja”, rekla sam prateći krug male ćube koja se podigla nasred njegove glave. „Zato sam i pomislila na to – prilično me zbunjuje šta je drevnog filozofa dovelo do tog zaključka.” „Mislim da zavisi od toga sa kojom vrstom animaliae je imao odnos”, napomenuo je Džejmi. „Možda je reč samo o tome da mu se nijedna nije dopala, ali mora da je isprobao popriličan broj da bi dao tako zanosnu izjavu.” Držao se čvršće za svoje sidro kada je nalet mog smeha počeo da ga ljulja gore-dole. „Nego znaš, psi ponekad deluju malo kao ovce kada završe sa parenjem”, rekao je. „Mm. A kako onda izgledaju ovce?” „Aha, pa, ovce prosto nastave da izgledaju kao ovce – pošto se baš i ne pitaju mnogo oko toga, znaš.” „Oh? A kako izgledaju ovnovi?” „Oh, oni izgledaju prilično pokvareno. Puste da im se obesi jezik, bale i kolutaju očima dok puštaju odvratne zvuke. Kao i većina muških životinja, zar ne?” Osetila sam kako mu se usta krive u osmeh uz moje rame. Opet me je uštinuo i ja sam povukla bliže uvo. „Nisam primetila da ti jezik visi.” „Nisi ni mogla, žmurila si.” „A nisam čula ni nekakve odvratne zvuke.” „Pa, nisam mogao da smislim nijedan u tom trenutku”, priznao je. „Možda će mi bolje uspeti naredni put.” Zajedno smo se tiho smejali, a zatim zaćutali, slušajući disanje onog drugog. „Džejmi”, konačno sam tiho progovorila milujući ga po nadlanici. „Mislim da nikada nisam bila ovako srećna.” On se prevrnuo na bok, pažljivo premeštajući svoju težinu da me ne spljeska, pa se izdigao da bi ležao licem u lice sa mnom. „Ni ja, moja Sasenah”, rekao je i poljubio me, vrlo lagano, ali dugo, tako da sam jedva ugrabila vremena da usne spojim oko njegove pune donje usne.

„Nije reč samo o ovom u krevetu, znaš”, rekao je kada se konačno malo odmakao. Njegove oči su gledale u mene, meke tamnoplave kao toplo tropsko more. „Ne”, rekla sam dodirujući mu obraz. „Nije.” „Da te opet imam kraj sebe – da razgovaram s tobom – da znam da mogu reći bilo šta, da ne pazim na svoje reči i ne skrivam misli – bože, Sasenah”, rekao je, „samo Bog zna da se gubim od požude kao klinac i da ne mogu ruke da držim podalje od tebe – ili bilo čega drugog”, šeretski je dodao, „ali ni to ne bih smatrao strašnim gubitkom samo da te imam kraj sebe i da ti ispovedim svoju dušu.” „Bilo je samotno bez tebe”, šaputala sam. „Tako samotno.” „I meni bez tebe”, rekao je. Pogledao me je tako da su duge trepavice skrivale oči i oklevao na tren. „Neću da kažem da sam živeo kao kaluđer”, tiho je rekao. „Kada sam morao – kada sam osećao da moram da ne bih poludeo...” Spustila sam prste na njegove usne da ga zaustavim. „Nisam ni ja”, rekla sam. „Frenk...” Njegova ruka mi je nežno poklopila usta. Oboje nemi, gledali smo se i osećala sam kako osmeh narasta pod mojom šakom, a i moj pod njegovom, isti takav. Sklonila sam ruku. „To nije važno”, rekao je. Sklonio je ruku sa mojih usta. „Ne”, rekla sam. „Nije važno.” Prstom sam pratila crtu njegovih usana. „Zato mi istresi svoju dušu”, rekla sam. „Ako ima vremena.” Bacio je pogled prema prozoru da odmeri svetlo – treba u pet da se nađemo sa Ijanom u štampariji da bismo proverili kako napreduje potraga za Mladim Ijanom – a zatim se oprezno otkotrljao sa mene. „Ima najmanje još dva sata pre nego što moramo da pođemo. Sedi i obuci se, a ja ću da organizujem da nam donesu vina i kolača.” To je zvučalo divno. Izgledalo mi je kao da umirem od gladi otkad sam našla njega. Sela sam i počela da preturam po gomili odbačene odeće na podu, tražeći komplet steznika koju je zahtevala nisko dekoltirana haljina. „Ni slučajno nisam tužan, ali se možda osećam postiđeno”, napomenuo je Džejmi gurajući dugačke, tanke prste u svilene čarape. „Ili bih bar trebalo da budem.” zašto?” „Pa, evo mene ovde u raju, takoreći, sa tobom i vinom i kolačima, dok Ijan naokolo tabana ulicama i brine se zbog svog sina.” „Da li si zabrinut zbog Mladog Ijana?”, upitala sam koncentrišući se na

svoje učkure. Malo se namrštio, navlačeći i drugu čarapu. „Nisam toliko zabrinut za njega koliko se plašim da se neće pojaviti do sutra.” „Šta se dešava sutra?”, upitala sam, a onda se sa zakašnjenjem prisetila susreta sa ser Persivalom Tarnerom. „Oh, tvoje putovanje na sever – ono treba da bude sutra?” Klimnuo je glavom. „Aha, za sutra je zakazan susret u Malenz Kouvu pošto će noć biti bez meseca. Brodić iz Francuske sa tovarom vina i batista.” „A ser Persival te upozoravao da ne odeš na zakazani susret?” „Tako izgleda. Nemam pojma šta se desilo, mada očekujem da ću saznati. Moguće je da je neki carinski službenik u poseti okrugu, ili su mu javili za neke aktivnosti na obali koje nemaju veze sa nama, ali bi mogle da nas ometaju.” Slegnuo je ramenima i završio sa poslednjom podvezicom. Tada je raširio ruke na kolenima, dlanova okrenutih nagore, i polako skupljao prste. Leva ruka se skupila u pesnicu, kompaktnu i finu, tupo oružje spremno za bitku. Prsti desnice su se skupljali sporije; srednji prst mu je bio izobličen i nije hteo da se poravna sa kažiprstom. Domali prst se nije savijao uopšte, već je virio ispravljen, držeći mali prst do sebe pod neobičnim uglom. Podigao je pogled sa ruku na mene i nasmešio se. „Sećaš li se noći kada si mi nameštala ruku?” „Ponekad, u trenucima užasa.” To je bila noć koja se pamti – samo zato što se ne može zaboraviti. Uprkos svim očekivanjima, spasla sam ga od zatvora Ventvort i smrtne kazne – ali ne na vreme da bih sprečila da ga okrutno muči i zlostavlja Crni Džek Rendal. Dohvatila sam njegovu desnu šaku i prenela je na svoje koleno. On ju je ostavio tamo, toplu, tešku i inertnu, i nije prigovarao dok sam ispipavala svaki prst, nežno povlačeći da bih istegla tetive i zakretala da vidim koliko je pokretan koji zglob. „To je bila moja prva ortopedska operacija”, đavolasto sam rekla. „Da li si mnogo takvih stvari napravila od tada?” znatiželjno je upitao gledajući u mene. „Jesam, poneku. Ja sam hirurg – ali to ne znači isto što znači sada”, žurno sam dodala. „Hirurzi u moje vreme ne vade zube i ne puštaju krv. Oni su više ono što sada podrazumeva reč lekar – doktori uvežbani za celokupnu medicinu, ali specijalizovani.”

„Ti si nešto specijalno, zar ne? Pa, to si oduvek i bila”, rekao je smešeći se. Ubogaljeni prsti su kliznuli u moj dlan i palac mi je milovao prste. „Šta to onda hirurg radi što je tako specijalno?” Namrštila sam se, pokušavajući da nađem pravu formulaciju. „Pa, najbolje što umem to da iskažem – hirurg pokušava da ostvari izlečenje... pomoću noža.” Na tu izjavu su mu se dugačka usta iskrivila naviše. „To je lepa kontradikcija; ali ti pristaje, Sasenah.” „Pristaje?”, rekla sam, zapanjena. Klimnuo je glavom, ni na trenutak ne skidajući pogled sa mog lica. Videla sam kako me pažljivo proučava, i delimično svesno se zapitala na šta li ličim, rumena od vođenja ljubavi sa kosom raščupanom na sve strane. „Nikad nisi bila lepša, Sasenah”, rekao je dok se osmeh širio kada sam krenula rukom da zagladim kosu. Uhvatio me je za ruku i nežno je poljubio. „Pusti kovrdže na miru.” „Ne”, rekao je, držeći mi ruke zarobljene dok me je zagledao, „ne, nož je baš ono što si ti, kada pomislim na taj način. Lepo urađene korice i divne za gledanje, Sasenah”, prstom je ispratio crtu mojih usana, provocirajući osmeh, „ali kaljeni čelik za jezgro... i opako oštro sečivo. Ja mislim...” „Opako?”, rekla sam, iznenađena. „Ne bezdušno. Nisam to mislio”, uveravao me. Pogled mu je ostao na mom licu, intenzivan i radoznao. Osmeh mu je zaigrao na usnama. „Ne, to nikada. Ali umeš da budeš okrutno snažna, Sasenah, kada se to traži od tebe.” Nasmešila sam se, pomalo raspoloženo. „Mogu”, rekla sam. „Video sam to i ranije u tebi, zar ne?” Glas mu je postajao sve tiši i stisak na mojoj ruci se pojačao. „Ali sada mislim da toga imaš mnogo više nego kad si bila mlađa. To ti je često trebalo u međuvremenu, da li je tako?” Iznenada sam uvidela zašto je on video tako jasno ono što Frenk nikada nije uočio. „Imaš to i ti”, kazala sam. „I trebalo ti je. Često.” Nesvesno su moji prsti dotakli ožiljak na srednjem prstu, savijajući njegov prst. Klimnuo je. „Pitao sam se”, rekao je toliko tiho da sam ga jedva čula. „Često sam se pitao da li to sečivo mogu prizvati da mi posluži, a zatim ga bezbedno vratiti u korice. Jer sam video mnoge ljude kako postanu surovi u tom

prizivanju, i čelik im se pretvori u obično gvožde. I često sam se pitao da li sam ja gospodar svoje duše ili sam postao rob sopstvenog sečiva. „Mislio sam o tome iznova i iznova”, nastavio je gledajući naše spojene ruke, „da sam svoje sečivo izvlačio prečesto i da sam toliko vremena proveo u sukobima da više nisam pogodan za međuljudske odnose.” Usne su mi se zgrčile od poriva da prokomentarišem, ali sam ih zagrizla. On je to video i nasmešio se. „Nisam mislio da ću se ikada više smejati sa ženom u krevetu, Sasenah”, rekao je. „Ili uopšte prići ženi, sem kao grubijan, slep od požude.” Nota gorčine mu se prikrala u glas. Podigla sam njegovu ruku i poljubila mali ožiljak na nadlanici. „Ne mogu da te zamislim kao grubijana”, rekla sam. Nisam tim rečima pridavala značaj, ali je njegovo lice smekšalo dok je gledao u mene i odgovorio mi je ozbiljno. „Znam to, Sasenah. I to što me ti ne možeš zamisliti takvim daje mi nade. Jer jesam – i znam to – a opet, možda...” Ostavio je nedovršeno, intenzivno me posmatrajući. „Ti imaš onu – snagu. Imaš je, a imaš i dušu. Tako da će možda i moja biti spašena.” Nisam imala predstavu šta da odgovorim na to, pa nisam rekla ništa neko vreme, samo sam ga držala za ruku, milujući iskrivljene prste i čvrste zglobove na njima. Jeste to ratnička šaka – ali on sada nije ratnik. Prevrnula sam šaku i poravnala je na svom kolenu, dlanom nagore. Polako sam sledila duboke linije i izdignuta brdašca, i malo slovo K u korenu njegovog palca; žig kojim je označeno da je moj. „Znala sam nekada jednu staricu u Hajlendsu koja je govorila da crte na ruci ne predskazuju tvoj život, one ga odražavaju.” „Tako je, znači?” Prsti su mu se malo zgrčili, ali je dlan mirovao otvoren. „Ne znam. Ona je rekla da se rađaš sa crtama na ruci – sa životom – ali se zatim crte menjaju od stvari koje činiš, i od toga kakva si osoba.” Nisam znala ništa o gledanju u dlan, ali sam videla jednu duboku crtu koja je išla od zgloba do sredine dlana, račvajući se nekoliko puta. „Mislim da bi ova mogla biti ona koju zovu linija života”, rekla sam. „Vidiš li sva ta račvanja? Pretpostavljam da to znači da si mnogo puta menjao život, napravio mnogo izbora.” On je kratko frknuo, ali pre raspoloženo nego podrugljivo.

„Oh, je l’ tako? Pa, to je lako reći.” Piljio je u svoj dlan, naginjući se preko mog kolena. „Pretpostavljam da je prva račva ono kada sam sreo Džeka Rendala, a druga kada sam se venčao sa tobom – vidiš, one su blizu jedna drugoj, evo.” „I jesu.” Polako sam prstom prešla preko linije, od čega su mu se prsti zgrčili kao da ga golicam. „A Kaloden bi mogao biti još jedna?” „Možda.” Ali nije želeo da razgovara o Kalodenu. Njegov prst je pošao dalje. „I kada sam otišao u zatvor, i vratio se opet, i došao u Edinburg.” „I postao štampar.” Zastala sam i podigla pogled u njega, podignutih obrva. „Kako si pobogu došao do toga da postaneš štampar? To je nešto poslednje na šta bih ja pomislila.” „Oh, to.” Usta su mu se raširila u osmeh. „Pa – to se desilo slučajno, znaš? Prvo je samo tražio neki posao koji će pomoći da se prikrije i olakšati mu krijumčarenje. Pošto je posedovao poveću sumu od nedavne uspešne avanture, rešio je da otkupi firmu čije normalne aktivnosti uključuju velika tovarna kola i zapregu, kao i diskretne prostorije koje se mogu koristiti za privremeno skladištenje robe u tranzitu. Prevoženje zapregom se nametalo samo, ali je odbačeno upravo zato što su oni koji se time bave podložni manje-više neprestanoj prismotri carinika. Slično je bilo i sa posedovanjem kafane ili gostionice, iako naoko pogodnim zbog dovoženja velikih nabavki, jer je bilo suviše riskantno da se legalnim poslovanjem prikrije ono ilegalno; poreznici i carinici se skupljaju po kafanama kao buve na debelom psu. „Pomislio sam na štampanje i otišao na jedno takvo mesto da napravim neke zabeleške”, objasnio je. „Dok sam čekao da naručim, video sam kako stižu kola skroz natovarena kutijama hartije i burićima alkohola za štamparsku boju pa sam pomislio, boga mu, to je ono pravo! Jer carinici nikada neće da gnjave takvu radnju.” Tek kada je kupio lokal u uličici Karfaks i unajmio Džordija da radi sa presom, pa počeo da štampa postere, pamflete, letke i knjige, na pamet su mu pale i druge mogućnosti koje nudi njegov novi biznis. „Bio je to čovek po imenu Tom Gejdž”, objašnjavao je. Oslobodio je ruku iz mog stiska sve zanetiji pričom, gestikulisao i prolazio rukom kroz kosu dok je pričao, raščupavajući se od entuzijazma.

„On je pravio male porudžbine za ovo i ono – nevine stvarčice od prve do poslednje – ali često, i ostajao je da o njima porazgovaramo, trudeći se da razgovara i sa mnom kao i sa Džordijem, mada je sigurno video da o tom poslu znam manje od njega.” Nasmešio mi se kao đavolak. „Nisam se razumeo mnogo u štampanje, Sasenah, ali se razumem u ljude.” Bilo je očigledno da je Gejdž istraživao kakve su simpatije Aleksandera Malkolma; pošto je čuo Džejmijev šištav hajlendski govor, on je ispitivao oprezno, pominjući pojedine poznanike koje su jakobitske simpatije odvele u nevolje posle ustanka, pronalazeći veze među zajedničkim poznanicima, vešto usmeravajući razgovor, prikradajući se svojoj žrtvi. Dok mu konačno žrtva nije sama otvoreno rekla da donese šta hoće da se napravi; nijedan kraljev čovek neće čuti za to. „On ti je verovao.” To nije bilo pitanje; jedini čovek koji je ikada pogrešno verovao u Džejmija Frejzera bio je Čarls Stjuart – a u tom slučaju greška je bila do Džejmija. „Jeste.” I tako su se oni udružili, čisto poslovno u početku, ali se to vremenom produbilo u prijateljstvo. Džejmi je štampao sve materijale koje je pravila Gejdžova mala grupa radikalnih političkih pisaca – od javno obznanjenih članaka do anonimnih letaka i pamfleta prepunih materijala koji je autore inkriminisao dovoljno da budu bačeni u tamnicu ili obešeni. „Otišli bismo u kafanicu u istoj ulici i razgovarali, kada se štampanje završi. Sreo sam nekoliko Tomovih prijatelja i konačno je Tom rekao da bi trebalo i sam da napišem manji članak. Nasmejao sam se i rekao mu da ćemo zbog moje ruke, do časa kada ispišem nešto što bi se moglo čitati, svi biti mrtvi – od starosti, ne od vešanja. „Stajao sam pored prese dok smo razgovarali, slažući slova levom rukom, ni ne razmišljajući. On je samo zurio u mene, a onda se zasmejao. Pokazao je na tablu sa slovima i na moju ruku, pa nastavio da se smeje toliko da je morao da sedne na pod da bi prestao.” Ispružio je ruke pred sebe, razgibavajući šake i nepristrasno ih proučavajući. Skupio je jednu šaku u pesnicu i polako je privukao prema licu, od čega su mu mišići ruke nabrekli i iskočili ispod lana. „Dovoljno sam snažan”, rekao je. „I sa malo sreće mogao bih takav da ostanem još dosta godina – ali ne zauvek, Sasenah. Borio sam se mačem i nožem mnogo puta, ali svakom ratniku dođe dan kada će ga snaga izdati.”

Odmahnuo je glavom i ruku pružio prema kaputu koji je ležao na podu. „Nabavio sam ove, tog dana sa Tomom Gejdžom, da me podsećaju na to”, rekao je. Uzeo je moju ruku i u nju stavio predmete koje je izvukao iz džepa. Bile su hladne i tvrde na dodir, nešto malo i teško i duguljasto od olova. Nisam morala da napipavam krajeve štamparskih slova da bih znala šta na njima piše. „Q. E. D.”, rekla sam. „Englezi su mi uzeli mač i bodež”, tiho je rekao. Njegov prst je dotakao slova na mom dlanu. „Ali mi je Tom Gejdž opet stavio u ruke oružje i mislim da ovo neću položiti.” Išli smo ruku pod ruku niz kaldrmisanu Kraljevsku milju u četvrt do pet, siti od nekoliko činija zabiberenog gulaša od ostriga i boce vina koju smo povremeno delili tokom našeg „privatnog komuniciranja”. Grad je blistao svuda oko nas, kao da je i on srećan. Nad Edinburgom je bila izmaglica koja se spremala da se uskoro opet zgusne u kišu, ali je u međuvremenu svetlost zalazećeg sunca visila zlatna i ružičasta i crvena na oblacima, i mokrom patinom zasipala kaldrmu tako da je sivilo kamenih kuća smekšalo i odisalo reflektovanim svetlom, kao odjek sjaja koji mi je užario obraze i blistao u Džejmijevim očima kada bi pogledao u mene. Lebdela sam niz ulicu u tom stanju lakomislenosti i preokupirana zadovoljstvom, tako da je prošlo nekoliko minuta dok nisam primetila da nešto nije u redu. Neki čovek nas je, nestrpljiv zbog našeg krivudanja kroz gužvu, žustro obišao, a zatim se ukopao u mestu baš ispred mene, zbog čega sam se okliznula po mokrom kamenu tako da mi je odletela cipela. Podigao je glavu i na tren se zagledao u nebo, a zatim je požurio niz ulicu, ne trčeći već hodajući što je mogao brže. „Koji mu je đavo?”, rekla sam, zastajući da pokupim svoju cipelu. Iznenada sam primetila da ljudi svuda oko nas zastaju, gledaju nagore i zatim žure niz ulicu. „Šta ti misliš...?”, počela sam, ali kada sam se okrenula ka Džejmiju, i on je bio zagledan gore. Pogledala sam nagore i ja, i za časak sam shvatila da je crvena svetlost u oblacima nad nama znatno tamnija od dominantne boje neba pri zalasku sunca i kao da nekako treperi u neskladu sa tim zalaskom.

„Požar”, rekao je. „Bože, mislim da je u uličici Lejt.” U istom trenutku je neko dalje u ulici povikao: „Požar!”, i kao da im je zvanična dijagnoza konačno dopustila da potrče, užurbane figure ispod nas su se prekinule da se obuzdavaju i skakutale su niz ulicu kao čopor leminga, jedva čekajući da se bace u pir. Nekoliko razboritih je potrčalo naviše, mimo nas, takođe vičući: „Požar!”, ali izgleda sa namerom da dozovu one koji su imali funkciju vatrogasaca. Džejmi je već bio u pokretu, vukući me dalje dok sam nespretno skakutala na jednoj nozi. Da ne bih morala da zastajem, odbacila sam i drugu cipelu i išla za njim, klizajući se i zabijajući prste u hladnu, mokru kaldrmu dok sam trčala. Požar nije izbio u uličici Lejt, već u susedstvu, u ulici Karfaks. Ulaz u slepu uličicu bio je zagušen uzbuđenim posmatračima koji su se gurali i istezali vratove trudeći se da vide i dovikivali nepovezana pitanja jedan drugom. Miris dima je navalio vreo i jedak kroz vlažni vazduh večeri, a talasi krckave vreline su mi udarali o lice kada sam se zavukla u uličicu. Džejmi nije oklevao već je uleteo u masu, na silu praveći prolaz. Pribila sam se bliže uz njega pre nego što se ljudska masa može opet spojiti i laktovima sam sebi krčila put u nemogućnosti da vidim išta sem širokih Džejmijevih leđa pred sobom. Zatim smo izleteli pred masu i mogla sam da vidim isuviše dobro. Gusti oblaci sivog dima su se valjali iz oba donja prozora štamparije i čula sam nešto poput šaputanja, pucketave zvuke koji su nadjačavali buku posmatrača kao da vatra govori nešto za sebe. „Moja presa!” Uz bolni povik Džejmi je jurnuo na stepenište i šutnuo ulazna vrata. Oblak dima je izbio kroz ulaz i obuhvatio ga kao gladna zver. Nakratko sam ga videla kako se bori sa udarom dima; zatim je pao na kolena i otpuzao u zgradu. Inspirisano ovim primerom, nekoliko ljudi iz mase je potrčalo uz stepenice štamparije pa su na sličan način nestali u dimom ispunjenoj unutrašnjosti. Vrelina je bila tolika da sam osećala kako mi lepi suknje za noge svojim vetrom, tako da sam se pitala kako ljudi mogu da je izdrže, tamo unutra. Novi nalet povika u masi iza mene označio je dolazak gradske garde, naoružane kofama. Očigledno naviknuti na taj zadatak, ljudi su poskidali sakoe svojih crvenih uniformi i istog časa napali vatru, razbijajući prozore i

prazneći vedra kroz njih ne obazirući se ni na šta. U međuvremenu je svetina narasla, a njenu buku je dopunjavalo trupkanje niz brojna stepeništa uličice, kada su porodice sa gornjih spratova okolnih zgrada na brzinu oterale horde uzbuđene dece nazad na bezbedno. Nisam mogla da zamislim da će napori brigade sa kofama, koliko god neustrašive, mnogo uticati na vatru koja je dobro poodmakla. Gurala sam se napred i nazad na pločniku, uzalud pokušavajući da vidim neki pokret unutra, kada je predvodnik stroja sa kofama zapanjeno kriknuo i odskočio unazad, baš na vreme da ne dobije po glavi tablu olovnih slova koja je prozujala kroz razbijeni prozor i tresnula na kaldrmu tako da su se slova razletela na sve strane. Dva ili tri derana su se promigoljila kroz gužvu i zgrabila slova, ali su dobili po rukama i razdražena masa ih je oterala. Jedna debela dama u kecelji jurnula je napred, rizikujući da pogine ili bude ubogaljena, i ugrabila tešku tablu za slaganje slova pa je dovukla nazad do ivičnjaka, gde se sklupčala zaštitnički preko nje kao kokoška na gnezdo. Pre nego što je njeno društvo moglo da pokupi popadala slova, međutim, oterala ih je kiša predmeta koji su padali kroz oba prozora: još tabli, valjaka, jastučića za boju i boca boje koje su se razbijale po pločniku ostavljajući velike duguljaste fleke koje su se slivale u barice ostale iza vatrogasaca. Podstaknut promajom nastalom od otvorenih vrata i prozora, glas vatre je iz šapata prerastao u samozadovoljni, kikotavi urlik. Pošto je sprečen da prosipa vodu kroz prozor kišom predmeta koji su bacani kroz njega, vođa gradske garde je nešto doviknuo svojim ljudima, a zatim sa mokrom maramicom preko nosa pojurio u zgradu, praćen šestoricom svojih drugova. Lanac je brzo obnovljen, pune kofe su od ruke do ruke stizale oko ćoška od najbliže pumpe i odlazile naviše, dok su uzbuđeni dečaci grabili ispražnjene kofe koje su padale i trkom ih odnosili do pumpe na ponovno punjenje. Edinburg je grad od kamena, ali sa toliko zgrada zguranih jedna uz drugu sa mnoštvom ognjišta i dimnjaka, požari se sigurno često dešavaju. Očito je bilo tako, jer je nova vreva iza mene najavila zakasneli dolazak vatrogasnih kola. Ljudski talasi su se razmakli kao Crveno more da bi omogućili prolazak kola koja su vukli ljudi, a ne konji, da bi mogli da se izbore sa oštrim zaokretima u uličicama.

Naprava je bila čudo od mesinga koje je sijalo poput uglja od odraza plamenova. Vrelina se pojačala; osećala sam kako su mi pluća suva i muče se sa svakim udahom vrelog vazduha, i strahovala sam zbog Džejmija. Koliko li dugo može da diše u onoj paklenoj magli dima i vreline, da i ne pominjem opasnost od same vatre? „Isuse, Marijo i Josipe!” Ijan se, probijajući se kroz masu uprkos drvenoj nozi, pojavio iznenada kod mog lakta. Zgrabio je moju ruku radi ravnoteže kada se još jednom sručila kiša objekata i ponovo naterala ljude oko nas da uzmaknu. „Gde je Džejmi?” Urlao mi je u uvo. „Unutra!” Viknula sam i pokazala. Usledilo je iznenadno muvanje i žurba na vratima štamparije, uz konfuznu viku koja se čula i preko zvuka požara. Nekoliko pari nogu se pojavilo, mlateći napred i nazad ispod naglog pramena dima koji je kuljao iz vrata. Pojavilo se šest ljudi, Džejmi među njima, koji su posrtali pod težinom ogromnog komada mašinerije – Džejmijevom dragocenom štamparskom presom. Spustili su je niz stepenik i gurnuli daleko u masu, a zatim se okrenuli nazad ka štampariji. Prekasno za još neki spasilački manevar; iznutra se začuo tresak i novi nalet vreline je masu poslao u beg nazad, i iznenada su se prozori gornjeg sprata osvetlili od razigranih plamenova. Nekoliko ljudi je izletelo iz zgrade kašljući i boreći se za dah, neki puzeći, garavi od čadi i mokri od znoja. Posada vatrogasnih kola je pumpala kao pomahnitala, ali debeli mlaz vode iz njihovog creva nije ostavljao nikakav utisak na vatru. Ijanova šaka me je zgrabila za ruku kao stega. „Ijan!”, dreknuo je dovoljno glasno da bi se čuo i pored zvukova mase i požara. Otpratila sam njegov pogled i videla obris nečega sličnog aveti na prozoru sprata. Kao da se načas mučio sa prozorskim okvirom, a zatim je pao unazad i obavio ga je dim. Srce mi je skočilo u grlo. Ni po čemu se nije moglo znati da li je taj obris zaista bio Mladi Ijan, ali je nesumnjivo bilo ljudsko biće. Ijan nije gubio vreme na zevanje, već je počeo da trupka prema vratima štamparije onolikom brzinom koliku mu je dozvoljavala njegova noga. „Sačekaj!”, povikala sam trčeći za njim. Džejmi je bio naslonjen na štamparsku presu i grudi su mu se nadimale dok je istovremeno pokušavao da dođe do daha i zahvali svojim

pomoćnicima. „Džejmi!” Zgrabila sam ga za rukav, nemilosrdno ga otimajući od brice crvenog u licu, koji je uzbuđeno brisao garave ruke o kecelju, ostavljajući dugačke crne mrlje između fleka sasušenog sapuna i kapljica krvi. „Tamo gore!”, vikala sam, pokazujući. „Mladi Ijan je gore!” Džejmi je zakoračio unazad rukavom brišući garavo lice i mahnito zagledao gornje prozore. Nije se moglo videti ništa sem vatre kako se valja iza stakala. Ijan se borio u naručju nekoliko suseda koji su pokušavali da ga spreče da ne uđe u radnju. „Ne, čoveče, ne moš’ unutra!”, vikao je kapetan garde pokušavajući da uhvati Ijanove ruke koje su mlatile. „Stepenište se srušilo, a krov će sledeći!” Uprkos svojoj tanušnoj gradi i hendikepu, Ijan je bio visok i snažan i nejaki stisak dobronamernih pripadnika gradske garde – pretežno penzionera iz hajlendskih pukova – nije se mogao meriti sa snagom gorštaka, u ovom slučaju pojačanom roditeljskim očajem. Polako ali sigurno, cela haotična masa se malo-pomalo kretala uz stepenice prema štampariji kako je Ijan svoje nesuđene spasioce vukao prema plamenu. Osetila sam kako je Džejmi udahnuo, uvlačeći vazduh što je dublje mogao u ispečena pluća, a zatim je i on pošao uz stepenice, pa uhvatio Ijana oko pasa da ga odvuče nazad. „Siđi, čoveče!”, promuklo je vikao. „Nećeš uspeti – stepenište se srušilo!” Zagledao se okolo, spazio mene i svojski gurnuo Ijana unazad meni u naručje. „Drži ga”, povikao je iznad urlika vatre. „Ja ću pokupiti momka!” Na to se okrenuo i pojurio uz stepenište susedne zgrade, probijajući se kroz vlasnike prodavnice čokolada u prizemlju koji su izašli na pločnik da zure u zbivanja, sa kalajnim šoljama još uvek u rukama. Oponašajući Džejmija, čvrsto sam stegla ruke oko Ijanovog pasa i nisam ga puštala. On je neuspelo pokušao da krene za Džejmijem, ali je prestao i ostao ukočen u mojim rukama dok mu je srce kao ludo tuklo pod mojim obrazom. „Ne brini”, neumesno sam rekla. „On će to izvesti; izneće ga. Hoće. Znam da hoće.” Ijan nije odgovorio – možda nije ni čuo – već je stajao miran i ukočen kao kip u mom naručju, grubo dahćući tako da je to zvučalo nalik jecanju.

Kada sam popustila stisak oko pasa nije se ni pomerio ni okrenuo, a kada sam stala pored njega, zgrabio je moju ruku i čvrsto je držao. Samleo bi mi kosti da nisam uzvratila podjednako snažnim stiskom. Ni minut nije prošao kada se prozor nad prodavnicom čokolade otvorio i kada su se pojavili Džejmijeva glava i ramena, riđa kosa je sijala kao zalutali plameni jezičak odbegao od glavnine vatre. Popeo se na sims, oprezno čučnuo i okretao se dok se nije našao licem ka zgradi. Onako u čarapama ustao je i dograbio oluk nad sobom i povukao, polako se dižući rukama i nogama tražeći oslonac u pukotinama između kamenja fasade. Uz stenjanje koje se čulo preko zvukova požara i mase, izmigoljio se preko ruba krova i nestao iza zabata. Niži čovek ne bi to uspeo. Niti bi mogao Ijan sa drvenom nogom. Čula sam Ijana kako govori nešto sebi u bradu; molitvu, pomislila sam kada sam ga pogledala, stegnute vilice i lica izboranog strahom. „Šta će, do đavola, da učini tamo gore?”, pomislila sam i nisam ni bila svesna da sam to rekla naglas dok mi nije odgovorio berberin koji je pored mene zaklanjao sunce da bi nešto video. „Napravljen je kapak na krovu štamparije, gospo. Nema sumnje da g. Malkolm misli da tuda stigne do sprata. Je l’ to njegov šegrt tamo gore, znate li?” „Nije!”, prasnuo je Ijan kada je to čuo. „To je moj sin!” Brica se sklonio pred besnim Ijanovim pogledom, mrmljajući: „Oh, da, baš tako, gospodine, baš tako!”, i krsteći se. Povici iz mase prerasli su u urlike kada su se dve figure pojavile na krovu prodavnice čokolade, a Ijan je ispustio moju ruku i poleteo napred. Džejmi je ruku obavio oko Mladog Ijana, koji se pogurio i ševrdao od dima kog se nagutao. Bilo je prilično jasno da nijedan od njih ne može da se vrati preko susedne zgrade u takvom stanju. Upravo tada, Džejmi je dole spazio Ijana. Skupio je ruke oko usta i dreknuo: „Konopac!” Konopac je nađen; gradska garda je došla sa opremom. Ijan je dograbio namotani konopac od gardiste koji je prilazio, ostavljajući ga da ozlojeđeno trepće, pa se okrenuo ka kući. Spazila sam blesak Džejmijevih zuba kada se nasmešio svom zetu, i šeretski izraz na Ijanovom licu kao odgovor. Koliko li su puta bacali konopac jedan drugom da bi podigli seno na tavan štale ili uvezali tovar

koji treba prevesti? Rulja se razmakla da napravi Ijanu mesta za zamah i teški konopac je poleteo naviše u finoj paraboli odmotavajući se tokom leta i pao pravo na Džejmijevu ispruženu ruku sa preciznošću bubamare koja sleće na cvet. Džejmi je podigao obešeni kraj i nestao na trenutak da bi konopac pričvrstio za dimnjak. Taj posao je potrajao nekoliko neizvesnih trenutaka, a zatim su se dve čađave figure sigurno spustile na pločnik. Mladi Ijan je, sa konopcem umotanim ispod pazuha i oko grudi, stajao uspravno jedan tren, a kada se konopac opustio kolena su mu popustila i sručio se na kaldrmu. „Jesi l’ dobro? Bhalaich, odgovori mi!” Ijan je pao na kolena pored svog sina, zabrinuto pokušavajući da razveže konopac oko grudi Mladog Ijana, dok je istovremeno pokušavao da mu podigne klonulu glavu. Džejmi se oslonio na gelender prodavnice čokolade, crn po licu i iskašljavajući pluća, ali naizgled bez drugih povreda. Sela sam sa druge strane dečaka i uzela njegovu glavu u krilo. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem od pogleda na njega. Kada sam ga videla tog jutra, bio je to zgodan momak, makar i ne lepotan, sa ponečim od jednostavnog, dobroćudnog izgleda njegovog oca. Sada, uveče, gusta kosa sa jedne strane čela bila mu je oprljena u izbledele riđe dlake, a obrve i trepavice bile su sasvim spržene. Koža ispod bila je zagaravljena jarkoružičašta, kao kod praseta upravo skinutog s ražnja. Potražila sam puls u duguljastom vratu i našla ga, ohrabrujuće snažan. Disanje mu je bilo iseckano i nepravilno, a nije ni čudo; nadala sam se da opekotina nema na sluzokoži pluća. On je kašljao dugo i iscrpljujuće, mršavo telo se grčilo u mom krilu. „Da li je dobro?” Ijan je instinktivno dograbio sina ispod pazuha i uspravio ga. Dečaku se glava klatila i sručio se u moje naručje. „Mislim da jeste; nisam sigurna.” Dečak je i dalje kašljao, ali ne sasvim svestan; držala sam ga uz svoje rame kao ogromnu bebu, tapkajući ga uzaludno po leđima dok je povraćao i gušio se. „Da li je dobro?” Ovog puta je to bio Džejmi, bez daha sklupčan kraj mene. Glas mu je od dima bio toliko promukao da ga ne bih ni prepoznala. „Mislim da jeste. Šta je sa tobom? Izgledaš kao Malkolm Eks”, kazala sam gledajući ga preko ramena Mladog Ijana. „Stvarno?” Zapanjeno je prineo ruku licu, a onda se samouvereno nasmešio. „Ne, ne znam baš kako izgledam, ali još uvek nisam Eks

Malkolm; samo sam malčice oprljen.” „Nazad, nazad!” Kapetan garde je bio kraj mene, sede brade nakostrešene od uznemirenosti, i vukao me za rukav. „Pomerite se, gospo, krov pada!” I naravno, čim smo se odvukli na sigurno, krov štamparije se urušio i začuo se prestrašeni huk posmatrača kada se ogromna fontana varnica zakovitlala prema nebu, briljantna na tamnom nebu. Kao da se nebo uvredilo zbog toga, na taj mlaz usijanog pepela odgovorilo je prvim kapima kiše, koje su bučno zadobovale po kaldrmi svud oko nas. Stanovnici Edinburga su, iako sigurno naviknuti na kišu, zaprepašćeno zabrujali i žurno se zavukli u okolne zgrade kao bubašvabe, ostavljajući prirodi da završi posao vatrogasaca. Trenutak kasnije smo se Ijan i ja našli sami sa Mladim Ijanom. Džejmi se, nakon što je bogato nagradio gardiste i ostale pomoćnike i organizovao da se presa i njeni dodaci smeste kod brice u skladište, umorno dovukao do nas. „Kako je momak?”, upitao je, brišući rukom lice. Kiša se pojačala i efekat na garavom licu bio je ekstremno živopisan. Ijan ga je pogledao i prvi put su njegovi bes, briga i strah popustili pred tim prizorom. Iskrivio je usta u osmeh. „Ne izgleda mnogo bolje od tebe, čoveče – ali mislim da će se izvući. Hoćeš li da nam pomogneš?” Mrmljajući nežne gelske reči kakve se obično upućuju bebama, Ijan se nagnuo nad svog sina, koji je do tada sav grogi sedeo na ivičnjaku i klatio se kao čaplja na vetru. Kada smo stigli do kuće madam Džin, Mladi Ijan je mogao da hoda, mada su ga sa strana pridržavali otac i ujak. Bruno je otvorio i u neverici treptao u nas, a zatim širom otvorio vrata smejući se toliko da je jedva uspeo da ih zatvori za nama. Moram priznati da nismo bili impresivan prizor, onako mokri do gole kože tako da se sve slivalo s nas. I Džejmi i ja smo bili bosi i Džejmijeva odeća bila je u dronjcima, spržena i iscepana i čađava. Ijanu je tamna kosa padala u oči pa je izgledao kao pacov davljenik sa drvenom nogom. Ipak, Mladi Ijan je bio u centru pažnje kada je mnoštvo glava provirilo iz trpezarije zbog buke koju je napravio Bruno. Sa oprljenom kosom, otečenim crvenim licem, kukastim nosom i ustreptalim očima bez

trepavica, vrlo je podsećao na goluždravog ptića neke egzotične vrste – možda na upravo izleglog flaminga. Teško da mu je lice moglo biti crvenije, ali mu je vrat postao purpuran dok nas je zvuk ženskog kikotanja pratio uz stepenište. Kada smo se bezbedno ušuškali u maloj dnevnoj sobi na spratu, sa vratima zatvorenim iza nas, Ijan se okrenuo ka svom zlosrećnom sinu. „Preživećeš, je l’ da, derane mali?”, upitao je. „Da, gospodine”, odgovorio je Mladi Ijan, užasno krešteći i izgledajući kao da želi da odgovor glasi: „Ne”. „Dobro”, namrgođeno je rekao njegov otac. „Želiš li da nešto objasniš, ili da odmah batinama isteram đavola iz tebe i obojici uštedim vreme?” „Ne možeš da istreskaš nekoga kome su upravo spaljene obrve, Ijane”, promuklo je protestovao Džejmi sipajući čašu tamnog piva iz bokala. „To ne bi bilo humano.” Nasmešio se svom sestriću i pružio mu čašu, koju je dečak žustro zgrabio. „Aha, dobro. Možda se ne može”, složio se Ijan zagledajući sina. Jedan ugao usana mu se iskrivio. Mladi Ijan je izgledao otužno, a istovremeno i smešno. „Što ne znači da ti dupe neće biti uvošteno kasnije”, upozorio je dečaka, „a tu se ne računa ono šta će ti smisliti majka kada te opet vidi. Ali za sada, momče, uživaj.” Ne vidno ohrabren velikodušnim tonom poslednje izjave, Mladi Ijan nije odgovorio, već je utehu potražio u čaši piva. I ja sam sa zadovoljstvom prihvatila čašu. Sa zakašnjenjem sam shvatila zašto stanovnici Edinburga na kišu reaguju sa takvim gađenjem; kada jednom pokisneš do gole kože đavolski je teško osušiti se u vlažnom prostoru kamene kuće, bez druge odeće koju bi obukao i samo sa malim ognjištem da te zgreje. Odlepila sam mokri korset od dojki, uhvatila zainteresovani pogled Mladog Ijana, i sa žaljenjem zaključila da ga stvarno ne mogu skinuti dok je dečak u istoj sobi. Izgleda da je Džejmi momka već iskvario u popriličnoj meri. Umesto toga sam otpila tamno pivo, osećajući kako mi se bogata aroma širi po telu. „Da li si se dovoljno oporavio da malo popričamo, momče?” Džejmi je seo naspram svog sestrića, na jastuče pored Ijana. „Aha... valjda”, oprezno je zakreštao Mladi Ijan. Pročistio je grlo kao kreketuša i malo uverljivije ponovio: „Aha, jesam.” „Dobro. Pa, prvo, kako se desilo da si se zatekao u štampariji, a drugo,

kako se desilo da je izbio požar?” Mladi Ijan je na trenutak razmišljao o tome, a zatim otpio još gutljaj piva da se ohrabri i rekao: „Ja sam ga izazvao.” Džejmi i Ijan su na to seli uspravnije. Videla sam da Džejmi razmatra svoj stav o tome da li se mogu tući ljudi bez obrva, ali se obuzdao uz vidljivi napor i samo rekao: „Zašto?” Dečak je otpio još gutljaj piva, nakašljao se i opet otpio, očigledno smišljajući šta da kaže. „Pa”, nesigurno je počeo, „bio je tamo neki čovek”, i tu zastao. „Neki čovek”, strpljivo ga je podsticao Džejmi kada se njegov sestrić poneo kao da je iznenada i gluv i nem. „Koji čovek?” Mladi Ijan je stegao čašu obema rukama, delujući veoma nesrećno. „Odgovori svom ujaku istog časa, bitango”, oštro je rekao Ijan. „Ili ću te prebaciti preko kolena i odmah te prebiti.” Mešavinom sličnih pretnji i podsticanja, dva muškarca su uspela da iz dečaka izvuku manje-više koherentnu priču. Mladi Ijan je bio u kafani u Kerseu tog jutra, gde mu je rečeno da se nađe sa Volijem, koji je trebalo da dođe posle sačekivanja kola sa brendijem da bi utovario falš buriće sa bezveznim vinom radi šarade. „Rečeno ti je?”, oštro je upitao Ijan. „Ko ti je rekao?” „Ja sam”, kazao je Džejmi pre nego što je Mladi Ijan stigao da progovori. Odmahnuo je ka svom šuraku, ubeđujući ga da prećuti to. „Aha, znao sam da je on ovde. O tome ćemo razgovarati kasnije, Ijane, ako nemaš ništa protiv. Važno je da saznamo šta se desilo danas.” Ijan je besno gledao Džejmija i otvorio usta da mu protivureči, a onda ih naglo zatvorio. Klimnuo je sinu da nastavi. „Bio sam gladan, razumeš”, kazao je Mladi Ijan. „A kad nisi?”, rekli su istovremeno njegov otac i ujak, savršeno usklađeno. Zagledali su se i frknuli od iznenadnog smeha, tako da je napeta atmosfera u prostoriji malo oslabila. „Pa si otišao u kafanu da nešto pregrizeš”, kazao je Džejmi. „To je u redu, momče, nikakva šteta. I šta se desilo dok si bio tamo?” Tada je, pokazalo se, video tog čoveka. Malog, sličnog pacovu, sa mornarskim repićem i bez jednog oka, kako razgovara sa gazdom. „Raspitivao se za tebe, ujka Džejmi”, kazao je Mladi Ijan, koji je pričao sve tečnije sa sve većom količinom popijenog piva. „I to po tvom pravom imenu.” Džejmi se trgnuo i izgledao je iznenađeno. „Džejmi Frejzer, misliš?”

Mladi Ijan je klimnuo, pijuckajući. „Aha. Ali je znao i tvoje drugo ime – Džejmi Roj, hoću da kažem.” „Džejmi Roj?” Ijan je zbunjeno pogledao svog šuraka, koji je nestrpljivo slegnuo ramenima. „Tako me znaju na dokovima. Hriste, Ijane, znaš dobro čime se bavim!” „Aha, to znam, ali nisam znao da ti momčić pomaže u tome.” Ijanove tanke usne su se spojile, a zatim je pažnju usmerio opet na svog sina. „Nastavi, momče. Neću te više prekidati.” Mornar se raspitivao kod gazde kafane kako najbolje provereni moreplovac, koga je izdala sreća pa traži posao, može da nađe izvesnog Džejmija Frejzera, za koga se zna da uvek nađe nešto za dobre mornare. Kako se krčmar pravio da nikad nije čuo to ime, pomorac se nagnuo bliže, gurnuo kovanicu preko stola i tiho upitao da li mu je ime Džejmi Roj poznatije. Pošto je gazda ostao gluv kao top, mornar je ubrzo otišao iz kafane, a Mladi Ijan odmah za njim. „Pomislio sam da bi možda bilo dobro znati ko je on i šta hoće”, objasnio je momak, trepćući. „Mogao si da se setiš da kod krčmara ostaviš poruku za Volija”, rekao je Džejmi. „Ipak, to je beznačajno. Kuda je otišao?” Otišao je niz ulicu žustrim hodom, ali ne baš toliko žustrim da ga zdrav dečak nije mogao pratiti na opreznoj udaljenosti. Kao dobar hodač, mornar je stigao do Edinburga, nekih sedam kilometara dalje, za manje od časa i stigao u kafanu Zelena sova, a za njim i Mladi Ijan strašno žedan od tolikog hodanja. Zinula sam kada sam čula to ime, ali nisam rekla ništa da ne bih prekidala priču. „Bila je strašna gužva”, izveštavao je momak. „Nešto se tu desilo jutros i svi su pričali o tome – ali svi bi umukli čim spaze mene. U svakom slučaju, i tu je bilo isto.” Zastao je da se nakašlje i pročisti grlo. „Mornar je poručio piće – brendi – a zatim gazdu pitao da li mu je poznat snabdevač brendijem po imenu Džejmi Roj ili Džejmi Frejzer.” „Je l’ tako?”, promrmljao je Džejmi. Netremice je gledao u svog sestrića, ali sam videla kako misli proleću iza širokog čela praveći malu boru između debelih obrva. Čovek je metodično išao od kafane do kafane, sa svojom vernom

senkom koja ga je uporno pratila i u svakoj krčmi je poručivao brendi i postavljao isto pitanje. „Taj mora da je redak slučaj kad je mogao da popije toliko brendija”, napomenuo je Ijan. Mladi Ijan je odmahnuo glavom. „Nije ga pio. Samo ga je mirisao.” Njegov otac je pucnuo jezikom zbog tako skandaloznog traćenja dobrog pića, ali su se Džejmiju riđe obrve podigle još više. „Zar ga nije nigde ni probao?”, oštro je upitao. „Aha. U Psu i topu, pa opet u Plavom medvedu. Ali je oba puta samo malčice gucnuo, a zatim ostavljao čašu. Na drugim mestima nije pio uopšte, a otišli smo u pet kafana pre...” Nije dovršio rečenicu i popio je još jednom. Džejmijevo lice je pretrpelo neverovatnu transformaciju. Posle izraza namrštene zabrinutosti, njegovo lice nije govorilo ništa, a zatim je pokazalo da je najzad otkrio o čemu je reč. „Tako, znači”, tiho je rekao za sebe. „Naravno.” Pažnju je vratio na sestrića. „A šta se tada desilo, momče?” Mladi Ijan je opet delovao nesrećno. Progutao je gutljaj, a to podrhtavanje je bilo vidljivo duž celog mršavog vrata. „Pa, bilo je prokleto daleko od Kersea do Edinburga”, počeo je, „i prokleto suvo pešačenje...” Njegov otac i ujak su razmenili zavidljive poglede. „Popio si previše”, rezignirano je rekao Džejmi. „Pa, nisam znao da će otići u toliko kafana, kako sam mogao da znam?”, povikao je Mladi Ijan braneći se, a uši su mu pocrvenele. „Ne, naravno da nisi, momče”, ljubazno je rekao Džejmi, prigušujući time grublji Ijanov komentar. „Koliko dugo si izdržao?” Do sredine Kraljevske milje, ispostavilo se, gde je Mladog Ijana prevladala kombinacija ranog ustajanja, pešačenja od sedam kilometara i efekata otprilike dva litra piva, pa je zadremao u ćošku, a kada se probudio sat kasnije, video je da je njegov plen davno nestao. „I tako sam došao ovamo”, objasnio je. „Mislio sam da bi ujka Džejmi trebalo da sazna za to. Ali nije bio ovde.” Dečak je pogledao u mene, a uši su mu se zacrvenele još više. „A zašto li si mislio da treba da je ovde?”, Ijan je sina prostrelio pogledom koji je zatim skrenuo na njegovog šuraka. Bes koji je u Ijanu tinjao još od jutra sada je eksplodirao. „Prokleto lepo s tvoje strane, Džejmi

Frejzeru, da vodiš mog sina u javnu kuću!” „Baš si mi ti fini sagovornik, tata!” Mladi Ijan je skočio na noge, malo se zaklatio i podbočio se krupnim koščatim šakama. „Ja? A šta si time hteo da kažeš, klipane mali?”, dreknuo je Ijan, izbečivši se zbog uvrede. „Hteo sam da kažem da si prokleti licemer!”, promuklo je vikao njegov sin. „Meni i Majklu propovedaš o čistoti i tome da se držimo jedne žene, a sve vreme se šunjaš po gradu i njuškaš kurve!” „Šta?” Ijanovo lice je postalo sasvim ljubičasto. Zabrinuto sam pogledala u Džejmija, ali je izgledalo da on u ovoj situaciji nalazi nešto smešno. „Ti si... si... prokleti beli mauzolej!” Mladi Ijan je trijumfalno izrekao ovu metaforu, a onda zastao kao da pokušava da nađe još neku podjednako efektnu. Otvorio je usta, ali iz njih nije izašlo ništa sem blagog podrigivanja. „Ovaj dečak je prilično pijan”, kazala sam Džejmiju. On je podigao bokal sa pivom, odmerio nivo tečnosti, pa ga spustio. „U pravu si”, rekao je. „Trebalo je da primetim ranije, ali teško je prepoznati kada je ovako oprljen, zar ne?” Stariji Ijan nije bio pijan, ali je vrlo ličio na svog sina, crven u licu, izbečenih očiju i nabreklih vratnih žila. „Smrdljivog mu pakla, šta si time mislio, štene jedno?”, drao se. Preteći je krenuo ka Mladom Ijanu, koji je nehotice uzmakao i prilično naglo seo kada je listovima udario o sofu. „Ona”, rekao je, od iznenađenja uspevajući da izgovori samo jednosložnu reč. „Ona! Varaš moju mamu sa ovom prljavom kurvom, eto šta sam hteo da kažem!” Ijan je uspeo da stigne svog sina jednom zauškom, od koje se pružio po sofi. „Klipane neviđeni!”, rekao je šokirano. „Lepo govoriš o svojoj ujni Kler, da ne pominjem mene i tvoju mamu!” „Ujni?” Mladi Ijan je piljio u mene iz jastuka, toliko ličeći na ptića koji preklinje za hranu da sam mimo volje prasnula u smeh. „Otišao si jutros pre nego što sam stigla da se predstavim”, rekla sam. „Ali ti si mrtva”, glupo je rekao. „Nisam još”, uveravala sam ga. „Sem ako ne pokupim upalu pluća od sedenja ovde u mokroj haljini.” Oči su mu postale savršeno okrugle dok je zurio u mene. Sada mu se u

očima pojavio mali sjaj od uzbuđenja. „Neke stare žene u Lalibrohu kažu da si ti bila čarobnica – bela dama ili možda čak i vila. Kada se ujka Džejmi vratio kući iz Kalodena bez tebe, kazale su da si se možda vratila vilama, odakle si možda i došla. Da li je to istina? Da l’ živiš u tvrđavi?” Razmenila sam poglede sa Džejmijem, koji je zakolutao očima prema plafonu. „Ne”, rekla sam. „Ja... ovaj, ja...” „Ona je pobegla u Francusku posle Kalodena”, iznenada je veoma odlučno upao Ijan. „Mislila je da je tvoj ujak Džejmi poginuo u bici, pa je otišla kod rodbine u Francusku. Ona je bila među najbližim prijateljima princa Čarlsa – nije smela da se vrati u Škotsku posle rata jer bi se izložila velikoj opasnosti. Ali je zatim čula za tvog ujaka i čim je saznala da njen muž ipak nije nastradao, odmah je sela na brod i došla da ga nađe.” Usta Mladog Ijana ostala su malo otvorena. A i moja. „Hm, da”, rekla sam, nakon što sam ih zatvorila. „Tako je bilo.” Dečak je pogled krupnih, blistavih očiju skrenuo sa mene na ujaka. „Znači, ti si mu se vratila”, radosno je rekao. „Bože, što je to romantično!” Napetost je na trenutak razbijena. Ijan je oklevao, ali je i njegov pogled smekšao kada je pogledao u Džejmija i mene. „Aha”, rekao je i neodlučno se nasmešio. „Aha, valjda je tako.” „Nisam očekivao da mu ovo uradim još dobre dve ili tri godine”, komentarisao je Džejmi stručno držeći glavu svog sestrića dok je bolno povraćao u lavor koji sam držala. „Aha, tako je, oduvek je bio napredan”, rezignirano je odgovorio Ijan. „Prohodao je pre nego što je mogao da stoji i večito je srljao u vatru ili kazan za pranje ili u staju.” Potapšao je mršava leđa koja su se izdizala. „Hajde, momče, potrudi se da to izađe.” Malo kasnije se dečak složio na sofu da bi se oporavio od posledica dima, emocija i suviše piva, pod kritičkim pogledima ujaka i oca. „Gde li je taj prokleti čaj koji sam poručio?” Džejmi je nestrpljivo krenuo ka zvonu, ali sam ga zaustavila. Unutrašnja organizacija bordela još uvek je bila u haosu od uzbuđenja tog jutra. „Nemoj da se trudiš”, kazala sam. „Sići ću i doneti ga.” Pokupila sam

lavor i odnela ga držeći ga daleko od sebe, a iza leđa sam čula kako Ijan razložnim glasom govori: „Vidi, budalo...” Bez problema sam pronašla put do kuhinje i dobavila ono što je potrebno. Nadala sam se da će Džejmi i Ijan dati dečaku nekoliko minuta predaha; ne samo zbog njega, već i da ja ne bih propustila priču. Očito sam propustila nešto, kada sam se vratila u malu dnevnu sobu, nad njom se kao oblak nadvila napeta atmosfera, a Mladi Ijan me je pogledao, pa naglo skrenuo pogled. Džejmi je bio standardno hladnokrvan, ali je stariji Ijan bio crven i bilo mu je neprijatno skoro isto koliko i njegovom sinu. Požurio mi je u susret da uzme poslužavnik i promrmljao da mi zahvaljuje, ali me nije pogledao u oči. Podigla sam obrvu prema Džejmiju, koji mi se nasmešio i slegnuo ramenima. Uzvratila sam sleganjem i uzela jednu činiju sa poslužavnika. „Hleb i mleko”, rekla sam pružajući je Mladom Ijanu, koji je odmah delovao veselije. „Vruć čaj”, rekla sam pružajući šolju njegovom ocu. „Viski”, kazala sam pružajući flašu Džejmiju, „i hladan čaj za opekotine.” Sklonila sam poklopac sa poslednje činije u kojoj se nekoliko maramica natapalo u hladnom čaju. „Hladan čaj?”, riđa Džejmijeva obrva se podigla. „Zar kuvar nije imao putera?” „Na opekotine se ne stavlja puter”, rekla sam mu. „Sok aloje ili sok bokvice, ali kuvar nije imao nijedan od njih. Hladan čaj je najbolje što smo našli.” Previla sam šake i podlaktice Mladog Ijana koje su bile u plikovima, pa mu skerletno lice nežno tapkala maramicama umočenim u hladan čaj dok su Džejmi i Ijan obavljali ritual sa čajem i viskijem, a posle smo svi seli, malo oporavljeni, da saslušamo ostatak Ijanove priče. „Pa”, počeo je, „neko vreme sam hodao gradom pokušavajući da smislim šta je najbolje da uradim. Konačno mi se malo razbistrilo u glavi i povezao sam da čovek koga pratim ide od kafane do kafane niz Visoku ulicu, pa treba da odem na drugi kraj i krenem uz ulicu i možda ću ga naći.” „To je bila dobra zamisao”, kazao je Džejmi, a Ijan se složio tako da se namršteni izraz nakratko sklonio sa lica. „Jesi li ga našao?” Mladi Ijan je klimnuo, srčući. „Tada jesam.” Sjurio se niz Kraljevsku milju skoro do palate Holirud, pa mukotrpno

krenuo uz ulicu zastajući u svakoj taverni da se raspita za čoveka sa repićem i jednim okom. Nije bilo ni pomena njegovom plenu nigde ispod Kenongejta pa je počeo da očajava, a tada je iznenada sam ugledao čoveka kako sedi za šankom u pivnici Holirud. Možda je to zaustavljanje bilo predah, a ne raspitivanje, pošto je mornar lagodno sedeo i pio pivo. Mladi Ijan je jurnuo iza ogromnog bureta u dvorištu i ostao tamo da posmatra dok se čovek konačno nije digao, platio ceh i ležerno krenuo napolje. „Nije više odlazio u kafane”, izvestio je dečak brišući sa brade zalutalu kapljicu mleka. „Otišao je pravo u uličicu Karfaks, do štamparije.” Džejmi je na gelskom rekao nešto sebi u bradu. „Stvarno? I šta je bilo onda?” „Pa, radnju je zatekao zatvorenu, naravno. Kada je video da su vrata zaključana, pogledao je pažljivije gore u prozore, kao da možda razmišlja da je obije. A zatim sam ga video kako gleda okolo, u sav onaj svet koji dolazi i odlazi – bilo je to prometno doba dana, sa svim onim svetom koji je posećivao prodavnicu čokolade. Tako je on načas stajao na pragu, razmišljajući, a zatim krenuo nazad uličicom – morao sam da se zavučem u krojačku radnju na ćošku da me ne bi video.” Čovek je zastao na ulasku u slepu ulicu, a zatim se konačno rešio i skrenuo udesno, otišao nekoliko koraka i nestao u drugoj uličici. „Znam da ta uličica vodi do dvorišta iza slepe ulice”, objasnio je Mladi Ijan. „Tako da sam istog časa znao šta je namerio.” „Iza slepe uličice je jedno malo dvorište”, objasnio je Džejmi kada je spazio moj zbunjeni pogled. „Služi za smeće, isporuke i slično – ali postoje zadnja vrata štamparije koja se otvaraju prema njemu.” Mladi Ijan je klimnuo spuštajući praznu činiju. „Aha. Mislio sam da to radi zato što misli da tuda uđe. I pomislio sam na nove pamflete.” „Isuse”, kazao je Džejmi. Malo je pobledeo. „Pamflete?” Ijan je podigao obrve prema Džejmiju. „Kakve pamflete?” „Nova štampa za g. Gejdža”, objasnio je Mladi Ijan. Izgleda da Ijanu i dalje nije bilo ništa jasno kao ni meni. „Politika”, otvoreno je rekao Džejmi. „Zahtev da se opozove novi zakon o akcizama – uz podsticanje na građansko suprotstavljanje – i nasilno, ako zatreba. Pet hiljada takvih, sveže odštampanih, naređanih u zadnjoj sobi. Gejdž je trebalo da dođe i uzme ih sutra ujutru.” „Isuse”, rekao je Ijan. On je pobledeo još više od Džejmija, u koga je

zurio sa mešavinom straha i divljenja. „Jesi l’ načisto poludeo?”, raspitivao se. „Ti, koji nemaš ni komadić leđa bez ožiljaka? Sa mastilom koje jedva da se osušilo na tvom pomilovanju zbog izdaje? Petljaš se sa Tomom Gejdžom i njegovom buntovnom bratijom, a i mog sina uvaljuješ u to?” Govorio je sve glasnije i sada je skočio na noge, stisnutih pesnica. „Kako si mogao takvo nešto da učiniš, Džejmi – kako? Zar nismo dovoljno istrpeli zbog tvojih postupaka, Dženi i ja? Tokom celog rata i posle – Hriste, mislio sam da ti je dosta zatvora i krvi i nasilja!” „Jeste”, kratko je rekao Džejmi. „Ne pripadam Gejdžovoj grupi. Ali mi je posao štampanje, zar ne? Platio je za te pamflete.” Ijan je iznervirano podigao ruke. „Oh, je l’ tako? I to će biti vrlo važno kada te kraljevski agenti uhapse i odvedu u London na vešanje! Da su to našli u tvojim prostorijama...” Iznenada mu je nešto palo na pamet pa je prekinuo i okrenuo se svom sinu. „Oh, to li je to?”, upitao je. „Znao si šta predstavljaju ti pamfleti – zato si ih zapalio?” Mladi Ijan je klimnuo glavom, ozbiljan kao mlada sova. „Nisam mogao da ih premestim na vreme”, rekao je. „Nikako svih pet hiljada. Onaj čovek – mornar – je razbio zadnji prozor i hteo je da otvori rezu. Ijan se okrenuo licem ka Džejmiju. „Proklet da si!”, besno je rekao. „Proklet da si nepažljiva, praznoglava budalo, Džejmi Frejzeru! Prvo jakobiti, a sada i ovo!” Džejmi se odjednom zacrveneo na Ijanove reči, od toga mu se lice smračilo. „Zar sam ja kriv zbog Čarlsa Stjuarta?”, rekao je. Oči su mu ljutito sevale i tresnuo je svojom šoljom tako da su se čaj i viski prosuli po stolu. „Zar nisam pokušao sve što sam mogao da zaustavim budalu? Zar nisam dao sve u toj borbi – sve, Ijane! Moju zemlju, moju slobodu, moju ženu – da bih pokušao sve nas da spasem?” Dobacio mi je pogled dok je govorio i na tren sam spazila koliko ga je koštalo poslednjih dvadeset godina. Okrenuo je leđa Ijanu, spustio obrve i nastavio odlučnijim glasom. „A što se tiče onoga koliko sam koštao tvoju porodicu – kako si ti profitirao, Ijane? Lalibroh sada pripada malom Džejmsu, zar ne? Tvom sinu, ne i mom!” Na to se Ijan štrecnuo. „Nikada nisam tražio...”, počeo je. „Ne, nisi. Ne optužujem te, za ime boga! Ali činjenica stoji – Lalibroh više nije moj, zar ne? Moj otac mi ga je ostavio i brinuo sam o njemu

najbolje što sam mogao brinuo za zemlju i napoličare – a ti si mi pomagao, Ijane.” Glas mu je malo smekšao. „Ne bih uspeo bez tebe i Dženi. Nisam kukao što ga prenosim na Mladog Džejmija – to se moralo uraditi. Ali ipak...” Okrenuo se u stranu na tren, pognute glave i zgrčenih širokih ramena. Plašila sam se da se pomerim ili progovorim, ali sam uhvatila pogled Mladog Ijana u kome se odražavao beskrajan jad. Položila sam ruku na mršavo rame radi podrške i njemu i sebi, i osetila puls iznad njegove ključnjače. On je svoju veliku, koščatu šaku položio na moju ruku i jako je stegao. Džejmi se opet okrenuo svom zetu, mučeći se da zadrži kontrolu nad svojim glasom i temperamentom. „Kunem ti se, Ijane, nisam dopustio da momak dospe u opasnost. Sklanjao sam ga u stranu koliko god sam mogao nisam puštao da ga vide lučki radnici, niti ga puštao da plovi sa Fergusom, koliko god da me je molio.” Pogledao je Mladog Ijana i izraz lica mu se promenio u čudnu mešavinu privrženosti i iznerviranosti. „Nisam ja od njega tražio da dođe meni, Ijane, i rekao sam mu da mora da se vrati kući.” „Ali ga nisi naterao da se vrati, zar ne?” Besna boja je slabila na Ijanovom licu, ali su mu smeđe oči i dalje bile skupljene i blistave od besa. „A nisi nam ni javio. Pobogu, Džejmi, Dženi nije oka sklopila celog meseca!” Džejmi je stisnuo usne. „Nije”, rekao je, puštajući da reči izlaze jedna po jedna. „Nije. Nisam. Ja...” Opet je pogledao u dečaka i nelagodno slegnuo ramenima, kao da mu je odjednom košulja tesna. „Nisam”, ponovio je. „Nameravao sam da ga kući ja odvedem.” „Dovoljno je odrastao da putuje sam”, kratko je rekao Ijan. „I ovde je stigao sam, zar ne?” „Aha. Nije o tome reč.” Džejmi se nespokojno okrenuo u stranu, podigao šolju i vrteo je između dlanova. „Ne, mislio sam da ga dovedem da bih mogao da zatražim vašu dozvolu – tvoju i Dženinu – da momak dođe i živi sa mnom neko vreme.” Ijanu je izleteo kratak, zajedljiv smeh. „Oh, je l’ tako? Da damo dozvolu da bude obešen ili prognan zajedno sa tobom, je li?” Opet je bes preleteo Džejmijevim licem kada je podigao pogled sa šolje u rukama.

„Znaš ti da ne bih dopustio da mu se nešto desi”, rekao je. „Pobogu, Ijane, stalo mi je do tog momka kao da je moj sin i ti to dobro znaš!” Ijanov dah se ubrzao; čula sam ga sa svog mesta iza sofe. „Oh, znam to dovoljno dobro”, rekao je odlučno zagledan u Džejmijevo lice. „Ali on nije tvoj sin, je l’ tako? Već moj.” Džejmi je u jednom dugom trenutku uzvratio pogled, a zatim se pružio i nežno spustio šolju na sto. „Aha”, tiho je rekao. „Jeste.” Ijan je stajao na tren teško dišući, a onda je nemarno obrisao čelo sklanjajući tamnu kosu. „Pa, dobro”, rekao je. Udahnuo je duboko jednom ili dvaput, pa se okrenuo sinu. „Hajde sa mnom, onda”, rekao je. „Imam sobu kod Halideja.” Koščati prsti Mladog Ijana stegli su moje. Adamova jabučica mu se pomerala, ali nije krenuo da ustane. „Ne, tata”, rekao je. Glas mu je podrhtavao i žestoko je treptao da ne zaplače. „Ne idem sa tobom.” Ijan je prilično ubledeo, ali mu je tamnocrvena fleka stajala preko isturenih jagodica kao da ga je neko žestoko ošamario po oba obraza. „Je l’ tako?”, rekao je. Mladi Ijan je klimnuo i progutao. „Ja... otići ću sa tobom ujutru, tata; vratiću se kući sa tobom. Ali ne sada.” Ijan je bez reči dugo gledao svog sina. Zatim su mu se ramena ugnula i sva tenzija mu je napustila telo. „Razumem”, tiho je rekao. „Pa, dobro. Dobro.” Bez ijedne druge reči okrenuo se i otišao, vrlo pažljivo zatvarajući vrata za sobom. Čula sam nezgodno trupkanje njegove drvene noge na svakom stepeniku dok se spuštao niz stepenište. Zatim neko struganje kada je stigao u prizemlje, Brunov glas koji ga pozdravlja i lupu ulaznih vrata. A posle toga u sobi nije bilo nikakvog zvuka sem šištanja vatre iza mene. Dečakovo rame je podrhtavalo pod mojom rukom i stezao mi je prste jače nego ikad, plačući bez ijednog zvuka. Džejmi je polako prišao i seo kraj njega, lica ispunjenog zabrinutom srećom. „Ijane, oh, Mali Ijane”, rekao je. „Hriste, momče, nije trebalo to da uradiš.” „Morao sam.” Ijan je udahnuo i ja sam shvatila da je do tada zadržavao

dah. Okrenuo je svom ujaku oprljeno lice izobličeno od muke. „Nisam hteo da povredim tatu”, rekao je. „Nisam!” Džejmi ga je odsutno potapšao po kolenu. „Znam, momče”, rekao je, „ali da mu kažeš nešto takvo...” „Međutim, nisam mogao da kažem njemu i morao sam da kažem tebi, ujka Džejmi!” Džejmi je podigao pogled, odjednom zabrinut sestrićevim tonom. „Da mi kažeš? Šta?” „Onaj čovek. Čovek sa repićem.” „Šta sa njim?” Mladi Ijan je oblizao usne, čeličeći se. „Mislim da sam ga ubio”, prošaputao je. Zapanjen, Džejmi je pogledao u mene, a zatim opet u Mladog Ijana. „Kako?”, upitao je. „Pa... malo sam slagao”, počeo je Ijan glasom koji je podrhtavao. Suze su mu se i dalje skupljale u očima, ali ih je obrisao. „Kada sam otišao u štampariju – imao sam ključ koji si mi dao – čovek je već bio unutra.” Mornar je bio u najzavučenijoj prostoriji radnje, tamo gde su čuvani štosovi odštampanih porudžbina pored zaliha štamparske boje, upijača za čišćenje prese i malog kovačkog ognjišta gde su izlizana slova topljena i iznova livena. „Uzimao je pamflete sa naređane gomile i stavljao ih u jaknu”, kazao je Ijan, gutajući. „Kada sam ga video, vrisnuo sam na njega da ih vrati, a on se okrenuo ka meni sa pištoljem u ruci.” Pištolj je opalio i gadno uplašio Ijana, ali ga je tane promašilo. Malo obeshrabren, mornar je jurnuo na dečaka i podigao pištolj da ga njime udari. „Nije bilo vremena ni za bežanje ni za razmišljanje”, rekao je. Do tada je već pustio moju ruku i sada je prepleo prste preko kolena. „Dohvatio sam prvo što mi je bilo pri ruci i bacio na njega.” Prvo što se zateklo pri ruci bila je kutlača za nalivanje rastopljenog olova u kalupe. Vatra je još uvek gorela, mada zagrađena, i uprkos tome što je ostalo samo malo rastopljenog metala, vrele kapi olova su sa kutlače odletele na mornarovo lice. „Bože, kako se drao!” Snažan drhtaj je proleteo kroz Ijanovo nejako telo, pa sam obišla sofu da bih sela kraj njega i držala mu obe ruke. Mornar je ustuknuo držeći se za lice, pa prevrnuo malu topionicu

razbacujući užareni ugalj na sve strane. „To je izazvalo požar”, kazao je dečak. „Pokušao sam da ugasim vatru, ali je stigla do nove hartije i iznenada mi je nešto planulo u lice i kao da se zapalila cela prostorija.” „Burad sa bojom, pretpostavljam”, rekao je Džejmi kao za sebe. „Barut rastvoren u alkoholu.” Naredani zapaljeni papir se sručio između Mladog Ijana i zadnjih vrata, plameni zid koji je nadimao crnim dimom i pretio da se sruči na njega. Mornar je, oslepljen i vrišteći kao pomahnitao, klečao između dečaka i vrata ka prednjem delu štamparije i bezbednosti. „Ja... nisam mogao da podnesem da ga dotaknem, da ga izguram sebi sa puta”, rekao je ponovo drhteći. Potpuno izgubivši glavu, umesto toga je otrčao uz stepenice i tamo se opet našao u klopci kada su plamenovi, hitajući kroz zadnju prostoriju i dobijajući vazduh preko stepeništa kao kroz dimnjak, brzo ispunili gornju prostoriju zaslepljujućim dimom. „Zar nisi pomislio da se kroz kapak provučeš na krov?”, upitao je Džejmi. Mladi Ijan je sa očajanjem odmahnuo glavom. „Nisam znao da postoji.” „A zašto postoji kapak?”, znatiželjno sam pitala. Na Džejmijevom licu je blesnuo osmeh. „Za slučaj nužde. Glupa je lisica koja ima samo jedan izlaz iz jazbine. Mada moram da kažem da nisam mislio na vatru kada sam dao da mi ga naprave.” Odmahnuo je glavom, kao da otresa ovo ometanje. „Ah misliš da taj čovek nije pobegao iz požara?”, upitao je. „Ne znam kako je mogao”, odgovorio je Mladi Ijan, opet počinjući da šmrca. „A ako je mrtav, onda sam ga ja ubio. Nisam mogao tati da kažem da sam u... ubi... ubi...” Opet je plakao, suviše jako da bi izgovorio tu reč. „Nisi ti ubica, Ijane”, odlučno je rekao Džejmi. Potapšao je sestrića po ramenu koje se treslo. „Prekini sada, to je u redu – nisi ništa učinio naopako, momče. Nisi, čuješ li me?” Dečak je progutao i klimnuo glavom, ali nije mogao da prestane da plače i trese se. Konačno sam ga zagrlila, tapšući ga po leđima i povlačeći njegovu glavu sebi na rame; tapšući ga po leđima i praveći one utešne zvuke kakvi se ispuštaju deci. Bio je vrlo čudan u mom naručju, onako krupan kao odrastao muškarac, ali sa finim, lakim kostima i tako malo mesa na njima da je to ličilo na

držanje skeleta. Pričao je u moje grudi, a glas mu je bio tako rastrzan od emocija i prigušen tkaninom da je bilo teško razabrati reči. „Smrtni greh...”, izgleda je rekao, „proklet... osuđen na pakao... nisam mogao da kažem tati... plašim se... ne mogu nikada da se vratim kući...” Džejmi je podigao obrve prema meni, ali sam samo bespomoćno slegnula ramenima, gladeći gustu, neposlušnu kosu na dečakovom potiljku. Konačno se Džejmi nagnuo napred, čvrsto ga uhvatio za ramena i naterao ga da sedne. „Pogledaj se, Ijane”, rekao je. „Ne, gledaj – gledaj u mene!” Tek krajnjim naporom dečak je ispravio obešeni vrat i pogled crvenih očiju punih suza usmerio ka licu svog ujaka. „Hajde, sad”, Džejmi je uzeo sestrića za ruke i malo ih stegao. „Prvo – nije greh ubiti čoveka kada braniš sebe, svoju porodicu ili svoju zemlju. Prema tome, nisi napravio smrtni greh i nisi proklet.” „Nisam?” Mladi Ijan je bučno šmrknuo i rukavom obrisao lice. „Ne, nisi.” Džejmi je pustio da mu se u očima vidi tračak osmeha. „Otići ćemo zajedno ujutru i posetiti oca Hejesa i on će te ispovediti i dati ti oprost, ali će ti reći isto što i ja sada.” „Oh.” Taj slog je odražavao bitno olakšanje, i mršava ramena Mladog Ijana vidljivo su se podigla kao da je sa njih skinuto veliko breme. Džejmi je ponovo sestrića potapšao po kolenu. „A kao drugo, ne treba da se plašiš da kažeš svom ocu.” „Ne?” Mladi Ijan je bez oklevanja prihvatio Džejmijevu reč o stanju svoje duše, ali je zvučao veoma sumnjičavo oko svetovnog stava. „Pa, ne kažem da se neće uznemiriti”, pošteno je dodao Džejmi. „Zapravo, mislim da će mu ostatak kose na glavi smesta osedeti. Ali će razumeti. Neće te isterati iz kuće niti te se odreći, ako je to ono čega si se plašio.” „Misliš da će razumeti?” Mladi Ijan je gledao u Džejmija očima u kojima se nada borila sa sumnjom. „Ja... nisam mislio da... da li je moj otac ikad ubio čoveka?”, iznenada je upitao. Džejmi je trepnuo, zatečen tim pitanjem. „Pa”, polako je rekao, „valjda – hoću da kažem borio se u bitkama, ali ja – da ti iskreno kažem, Ijane, ne znam.” Pomalo bespomoćno je gledao u svog sestrića. „To baš i nije od onih stvari o kojima muškarci mnogo razgovaraju, je l’ tako? Sem ponekad vojnici, kada se žestoko napiju.” Mladi Ijan je klimnuo upijajući to, pa opet šmrknuo, užasno zakrkljao.

Džejmi je iz rukava žurno izvukao maramicu, a onda naglo podigao pogled zbog iznenadne pomisli. „Zato si rekao da moraš da kažeš meni, a ne svom tati? Jer si znao da sam ja ubijao ranije?” Njegov sestrić je klimnuo, tragajući po Džejmijevom licu uznemirenim pogledom punim poverenja. „Aha. Pomislio sam... da znaš šta treba uraditi.” „Ah.” Džejmi je duboko udahnuo i razmenio pogled sa mnom. „Pa...” Raširio je ramena i videla sam da preuzima breme koje je skinuo Mladi Ijan. Uzdahnuo je. „Ono što ti treba uradiš”, kazao je, „jeste prvo da upitaš sebe da li si imao izbora. Nisi, prema tome ne beri brigu. Zatim odeš da se ispovediš, ako možeš; ako ne, pošteno obaviš čin pokajanja – i to je dovoljno ako nije reč o smrtnom grehu. Ne gajiš zle namere”, iskreno je rekao, „ali pokajanje postoji jer mnogo žališ što je takva neminovnost zadesila tebe. To se ponekad dešava i nema načina da se izbegne.” „A zatim izgovoriš molitvu za dušu onoga kog si ubio”, nastavio je, „da može da nađe mir, a ne da te proganja. Znaš li onu molitvu koja se zove Mir duši? Upotrebi tu, ako imaš vremena da razmisliš o njoj. ‘U borbi, kada vremena nema, upotrebi – Vođenje duše – Neka ova duša počiva na ruci Tvojoj, o Hriste, ti kralju grada nebeskog, amen.” „Neka ova duša počiva na ruci Tvojoj, o Hriste, ti kralju grada nebeskog, amen”, sebi u bradu je ponavljao Mladi Ijan. Polako je klimnuo glavom. „Aha, u redu. A zatim?” Džejmi je pružio ruku i veoma nežno dotakao sestrića po obrazu. „Zatim živiš sa tim, momče”, tiho je rekao. „To je sve.”

28

Čuvar vrlina

D

a li misliš da je čovek koga je Mladi Ijan pratio nekako povezan sa ser Persivalovim upozorenjem?” Podigla sam poklopac sa večere koja nam je upravo doneta i zadovoljno je onjušila; imala sam utisak da je izuzetno mnogo vremena prošlo od Mubrejevog gulaša. Džejmi je klimnuo glavom, uzimajući nekakvu vruću punjenu rolnicu. „Iznenadilo bi me da nije”, suvo je rekao. „Iako verovatno nije jedini koji bi da mi naudi, teško mi je da zamislim da bande takvih vrve po Edinburgu.” Odgrizao je i preduzimljivo žvakao, odmahujući glavom. „Ne, to je dovoljno jasno i nije nešto o čemu treba naročito brinuti.” „Nije?” I ja sam odgrizla mali komad rolnice, a zatim jedan veći. „Ovo je izvrsno. Šta je ovo?” Džejmi je spustio rolnicu koju je nameravao da zagrize i začkiljio se u nju. „Golubije meso pomešano sa tartufima”, rekao je i celu spakovao u usta. „Ne”, rekao je i zastao da proguta. „Ne”, ponovio je, ovog puta jasnije. „Ovo je verovatno stvar rivaliteta među krijumčarima. Postoje dve bande sa kojima sam imao problemčiće, tu i tamo.” Odmahnuo je rukom, rasipajući mrve i krenuo po još jednu rolnicu. „Ono kako se čovek ponašao – mirisao je brendi, ali ga retko probao – mogao bi da bude dégustateur de vin; neko ko po mirisu može da kaže gde je vino pravljeno, a po ukusu koje godine je flaširano. Vrlo vredna osoba”, zamišljeno je dodao, „i pravi izbor lovca koji će mi ući u trag.” Vino je stiglo sa večerom. Nasula sam čašu i prošla njom ispod nosa. „Može da ti uđe u trag – tebi lično – preko brendija?”, radoznalo sam upitala. „Manje-više može. Sigurno pamtiš mog rođaka Džareda?” „Naravno. Hoćeš da kažeš da je još živ?” Posle pokolja kod Kalodena i razaranja koje je usledilo, bilo je veoma ohrabrujuće čuti da je Džared, bogati škotski emigrant i uspešni trgovac vinom u Parizu, i dalje među živima. „Valjda će morati da ga naglavce ubace u bačvu i bace u Senu da bi ga

se otarasili”, kazao je Džejmi, a zubi su mu blistali na garavom licu. „Aha, ne samo da je živ, već i uživa u tome. Gde misliš da nabavljam francuski brendi koji doterujem u Škotsku?” Očigledan odgovor je glasio: „U Francuskoj”, ali sam se uzdržala od njega. „Od Džareda, pretpostavljam?”, rekla sam. Džejmi je klimnuo jer su mu usta bila puna od sledeće rolnice. „Hej!” Nagnuo se napred i izmakao tanjir pred neodlučnim pokušajem mršavih prstiju Mladog Ijana. „Ne treba da jedeš ovako jaku hranu kada ti je stomak vezan u čvor”, rekao je, mršteći se i žvaćući. Progutao je i olizao usne. „Potražiću još hleba i mleka za tebe.” „Ali, ujače”, rekao je Mladi Ijan, žudno gledajući ukusne rolnice. „Užasno sam gladan.” Pročišćen ispovešću, dečak je prilično povratio dobro raspoloženje, a i apetit. Džejmi je pogledao u sestrića i uzdahnuo. „Aha, dobro. Obećavaš li da nećeš povraćati po meni?” „Neću, ujače”, popustljivo je rekao Mladi Ijan. „U redu, onda.” Džejmi je gurnuo tanjir prema dečaku, pa se vratio objašnjavanju. „Džared mi uglavnom šalje drugorazrednu robu iz sopstvene vinarije u Mozelu, zadržavajući najkvalitetnije za prodaju u Francuskoj, gde umeju da poznaju razliku.” „Znači da se roba koju doteruješ u Škotsku može prepoznati?” Slegnuo je ramenima i pružio ruku ka vinu. „Samo onome ko je nez, odnosno dégustateur. Mada stoji činjenica da je prisutni mali Ijan video čoveka kako proba vino u Psu i topu i kod Plavog medveda, a to su jedine dve kafane u Visokoj ulici koje brendi kupuju isključivo od mene. Još nekoliko kupuje od mene, ali i od drugih. „U svakom slučaju, kao što rekoh, ne brine me toliko što po kafanama neko traži Džejmija Roja.” Podigao je čašu sa vinom i refleksno njom prošao ispod nosa, nesvesno se malo namrštio, pa otpio. „Ne”, rekao je spuštajući čašu, „ono što me brine jeste da je taj čovek našao put do štamparije. Jer sam se svojski pomučio da bih bio siguran da oni koji viđaju Džejmija Roja na dokovima Barntislenda nisu oni isti koji danju vreme provode sa g. Alekom Malkolmom, štamparom.” Skupila sam obrve, pokušavajući da to razrešim. „Ali te je ser Persival oslovljavao sa Malkolm, a zna da si krijumčar”,

usprotivila sam se. Džejmi je strpljivo klimnuo. „Polovina ljudi po lukama oko Edinburga su krijumčari, Sasenah”, rekao je. „Aha, ser Persival dobro zna da sam krijumčar, ali on ne zna da sam ja Džejmi Roj – a kamoli Džejmi Frejzer. Misli da unosim trube neprijavljene svile i somota iz Holandije – jer ga u tome plaćam.” Šeretski se nasmešio. „Za njih trampim brendi sa krojačem na ćošku. Ser Persival zna šta su fine tkanine i voli fine tkanine, a njegova dama još više. Ali on ne zna da poslujem sa pićima – a kamoli u kojoj meri – inače bi hteo znatno više od ponekog komada čipke i nekog restla, to mogu da ti kažem.” „Da li je moguće da je neki kafedžija rekao mornaru za tebe? Oni su te sigurno viđali.” Prošao je rukom kroz kosu kao i uvek kada razmišlja, i neke dlake na temenu ostale su da stoje kao šiljci. „Aha, viđali su me”, polako je izgovorio, „ali samo kao mušteriju. Fergus obavlja poslovanje sa kafanama – a Fergus dobro pazi da nikada ne priđe štampariji. Sa mnom se uvek nalazi ovde, nasamo.” Vragolasto mi se nasmešio. „Niko se ne raspituje zašto neki muškarac posećuje bordel, zar ne?” „Da li bi moglo biti to?”, upitala sam zbog iznenadne pomisli. „Bilo ko može ovde da dođe bez pitanja. Da li je moguće da te je mornar koga je Mladi Ijan pratio video ovde – tebe i Fergusa? Ili je čuo tvoj opis od neke od devojaka? Na kraju krajeva, nisi najneupadljiviji muškarac koga sam ikada videla.” I nije bio. Iako je moguće da ima mnogo riđokosih muškaraca u Edinburgu, malo je njih nadvisivalo Džejmija, a još manje je ulicama koračalo sa nesvesnom arogancijom razoružanog ratnika. „To je korisna pomisao, Sasenah”, rekao je i klimnuo. „Vrlo će se lako utvrditi da li je mornar sa repićem i jednim okom skorije bio ovde; reći ću Dženi da se raspita među devojkama.” Ustao je i svojski se istegao, rukama gotovo dotičući krovne grede. „A potom, Sasenah, možda bismo mogli u krevet?” Spustio je ruke i trepnuo prema meni uz osmeh. „Malo od ovog, malo od onog, bio je ovo pravi pakao od dana, zar ne?” „Veoma”, rekla sam uzvraćajući osmeh. Džin je pozvana da primi instrukcije i stigla je zajedno sa Fergusom, koji je za madam otvorio vrata sa lagodnom familijarnošću brata ili rođaka. Nije ni čudo što se oseća kao kod kuće, pomislila sam; rođen je u pariškom

bordelu i tamo proveo prvih deset godina života, spavajući u plakaru ispod stepeništa kada nije privređivao džepareći po ulicama. „Brendi je otišao”, izvestio je Džejmija. „Prodao sam ga Makalpajnu – uz malo žrtvovanje cene, plašim se, milorde. Mislio sam da je najbolje brzo ga prodati.” „Bolje je da se skloni odavde”, rekao je Džejmi i klimnuo. „Šta si učinio sa lešom?” Fergus se kratko nasmešio, a duguljasto lice i pramen tamne kose davali su pomalo gusarski utisak. „Naš uljez je također otišao u Makalpajnovu tavernu, milorde – prikladno prerušen.” „U šta?”, htela sam da znam. Gusarski osmeh se okrenuo meni; Fergus je izrastao u veoma zgodnog muškarca. „U bure crème du menthe, gospo”, rekao je. „Pretpostavljam da niko nije pio creme du menthe u Edinburgu poslednjih sto godina”, prokomentarisala je madam Džin. „Škoti su divljaci nenaviknuti na upotrebu civilizovanih likera; nikada nisam videla mušteriju da poručuje bilo šta sem viskija, piva ili brendija.” „Upravo tako, madam”, rekao je Fergus, klimajući glavom. „Ne želimo da neko od zaposlenih g. Makalpajna načne bure, zar ne?” „Sigurno će neko pogledati u to bure pre ili kasnije”, kazala sam. „Ne želim da budem netaktična, ali...” „Tačno tako, gospo”, kazao je Fergus uz naklon meni u znak poštovanja. „Mada crème du menthe ima vrlo visok procenat alkohola. Podrum kafane je samo usputna stanica na putovanju našeg nepoznatog prijatelja ka večnom odmorištu. Sutra ide na dokove, a potom nekuda prilično daleko. Samo nisam hteo da pravi nered u poslovnom prostoru madam Džin u međuvremenu.” Džin je uputila sv. Agnes neki komentar na francuskom koji nisam baš razumela, ali je zatim slegnula ramenima i okrenula se da ode. „Raspitaću se kod les filles u vezi sa mornarom sutra, msje, kada budu slobodne. U međuvremenu...” „U međuvremenu, kad već pričamo o opuštanju”, upao je Fergus, „da li bi moglo da se desi da je madmoazel Sofi večeras besposlena?” Madam mu je raspoloženo uputila ironični pogled. „Pošto te je videla kako ulaziš, mon petit saucisson, očekujem da se potrudila da bude slobodna.” Pogledala je u Mladog Ijana skljokanog na jastuke kao neko

strašilo iz kojeg je sva slama povadena. „I da li treba da nađem mesto za mladog džentlmena da prespava?” „Oh, da”, Džejmi je zabrinuto pogledao u svog sestrića. „Možda možete da položite slamaricu u moju sobu.” „Oh, ne!”, izletelo je Mladom Ijanu. „Vi ćete hteti da budete nasamo sa svojom suprugom, zar ne, ujače?” „Šta?” Džejmi je zurio u njega, ne shvatajući. „Pa, hoću da kažem...” Mladi Ijan je oklevao gledajući u mene, a zatim je žurno skrenuo pogled. „Mislim, nema sumnje da ćete hteti da... ovaj... mmphm?” Rođeni Hajlender, uspeo je da u ovaj poslednji zvuk unese neverovatnu dozu nepristojnih implikacija. Džejmi je žustro protrljao gornju usnu. „Pa, vrlo uviđavno s tvoje strane, Ijane”, rekao je. Glas mu je malo zadrhtao od napora da ne prasne u smeh. „I vrlo sam polaskan što imaš tako visoko mišljenje o mojoj muževnosti kad misliš da u krevetu mogu da radim bilo šta drugo sem da spavam posle ovakvog dana. Ali mislim da mogu da propustim svoje čulne želje jedne noći – koliko god da mi je draga tvoja ujna”, dodao je šaljući mi osmeh. „Ali, Bruno kaže da večeras neće biti mnogo posla”, ubacio je Fergus zaprepašćeno zagledajući okolo. „Zašto dečak ne...” „Zato što mu je tek četrnaest godina, pobogu”, rekao je Džejmi, šokiran. „Skoro petnaest!”, ispravio je Mladi Ijan, uspravljajući se u sedeći položaj i delujući zainteresovano. „Pa, to je sigurno dovoljno”, kazao je Fergus i pogledao u madam Džin radi potvrde. „Ni tvoja braća nisu bila starija kada sam ih prvi put doveo ovamo, a časno su se poneli.” „Ti si šta!”, izbečio se Džejmi u svog štićenika. „Pa, neko je morao”, kazao je Fergus, pomalo nestrpljivo. „Obično je to dečakov otac – ali naravno, msje nije – bez ikakve uvrede tvom cenjenom ocu, naravno”, dodao je klimajući Mladom Ijanu, koji je uzvratio klimanjem kao mehanička igračka, „ali je to stvar koja zahteva iskustvo u proceni, razumete? „A sad”, okrenuo se ka madam Džin stvarajući utisak kao da je gurman koji se kod konobara raspituje za vina, „Dorkas, šta mislite, ili Penelopa?” „Ne, ne”, rekla je, odlučno odmahujući glavom, „to treba da bude druga Meri, apsolutno. Ona mala.” „Oh, ona sa žutom kosom? Da, mislim da ste u pravu”, podržao ju je

Fergus. „Pošaljite onda nju.” Džin je otišla pre nego što je Džejmi uspeo da bekne u znak protesta. „Ah... ali... momak ne može...”, počeo je. „Da, mogu”, kazao je Mladi Ijan. „Bar mislim da mogu.” Lice mu nije moglo postati crvenije, ali su mu uši bile grimizne od uzbuđenja, a trauma usled zbivanja tokom dana bila je potpuno zaboravljena. „Ali to je... hoću da kažem... ne mogu da te pustim...” Džejmi je zaćutao i stao na trenutak besno gledajući svog sestrića. Konačno je podigao ruke ozlojeđeno se predajući. „I šta treba da kažem tvojoj majci?”, raspitivao se, a upravo tada su se vrata otvorila iza njegovih leđa. U dovratku je stajala vrlo niska mlada devojka, debeljuškasta i meka kao jarebica u plavoj svilenoj haljini, a slatko okruglo lice sijalo je ispod raspuštene žute kose. Kada ju je ugledao, Mladi Ijan se smrzao, jedva da je disao. Kada je konačno morao da udahne ili da umre, on je uvukao dah i okrenuo se ka Džejmiju. Uz nenadmašno prijatan osmeh je rekao: „Pa, ujka Džejmi, da sam ja na tvom mestu”, glas mu se iznenada povisio u zabrinjavajući sopran, pa je zastao i pročistio grlo pre nego što je nastavio uverljivim baritonom, „ja joj ne bih rekao. Laku noć, ujna”, kazao je i odlučno prišao. „Ne mogu da zaključim da li treba da ubijem Fergusa ili da mu zahvalim.” Džejmi je sedeo na krevetu naše sobe na tavanu i polako raskopčavao košulju. Prebacila sam mokru haljinu preko stolice i kleknula ispred njega da mu razvežem nogavice. „Pretpostavljam da je hteo da učini najbolje za Mladog Ijana.” „Aha – na svoj nemoralni francuski način.” Džejmi je krenuo da razveže čipku kojom mu je bila vezana kosa. Nije iznova pravio pletenicu kada smo otišli iz Mubrejeve kafane, pa mu je kosa pala meka i raspuštena na ramena, uokvirujući široke jagodice i dugačak prav nos, tako da je izgledao kao jedan od surovijih anđela iz italijanske renesanse. „Da li je ono arhangel Mihajlo Adama i Evu oterao iz rajskog vrta?”, upitala sam svlačeći mu čarape.

On se zakikotao. „Da li ti tako delujem – kao čuvar vrlina? A pri tom je Fergus zla zmija?” Uhvatio me je ispod pazuha da me podigne. „Ustani, Sasenah; ne treba da budeš na kolenima, da me služiš.” „Imao si popriličnu zabavu danas”, odgovorila sam, terajući ga da ustane sa mnom. „Čak i ako nisi morao nikoga da ubiješ.” Na rukama su mu bili veliki plikovi i, mada je obrisao većinu čađi, i dalje je imao štraftu po vilici. „Mm.” Uhvatila sam ga oko struka da bih pomogla u raskopčavanju kaiša, ali me je uhvatio za ruke i prislonio obraz meni na teme. „Nisam bio baš iskren prema dečaku, znaš”, rekao je. „Nisi? Učinilo mi se da si napravio sjajan posao sa njim. Osećao se bolje nakon razgovora sa tobom, ako ništa drugo.” „Aha, nadam se da je tako. I možda će molitve i ostalo pomoći – neće mu naškoditi, ako ništa drugo. Ali mu nisam rekao sve.” „Šta još tu ima?” Podigla sam lice do njegovog i nežno usnama dotakla njegove. Mirisao je na dim i znoj. „Ono što muškarac često učini kada mu je muka od ubijanja, jeste da nađe žensko, Sasenah”, tiho je odgovorio. „Sopstvenu ženu, ako je moguće; neku drugu ako mora. Jer ona može da učini ono što on ne može – i da ga izleči.” Moji prsti su pronašli njegov učkur; razlabavio se kada sam povukla. „Zato si ga pustio da ode sa drugom Meri?” Slegnuo je ramenima, uzmakao za korak i svukao pantalone. „Nisam mogao da ga zaustavim. I mislim da sam možda bio u pravu da ga pustim, čak i ovako mladog.” Vragolasto mi se nasmešio. „Bar neće noćas da brine i sekira se oko mornara.” „Mislim da neće. A šta je sa tobom?” Povukla sam kombinezon preko glave. „Sa mnom?” Zurio je u mene podignutih obrva, a prljava lanena košulja mu je visila sa ramena. Pogledala sam u krevet iza njega. „Da. Nisi ubio nikoga, ali da li želiš da... mmphm?” Srela sam njegov pogled podižući upitno obrve. Osmeh mu se raširio, i svaka sličnost sa Mihajlom, strogim čuvarom vrlina, je nestala. Podigao je jedno rame, a zatim drugo, pa ih pustio da padnu, a košulja je skliznula na pod. „Valjda želim”, rekao je. „Ali, hoćeš li da budeš nežna prema meni?”

29

Poslednja žrtva Kalodena

U

jutru sam otpratila Džejmija na pobožne dužnosti, a zatim pošla i sama, zastajući da od uličnog prodavca kupim veliku pletenu korpu. Došlo je vreme da medicinske zalihe napravim od svega što mogu da nađem. Posle događaja od prethodnog dana počela sam da strahujem da će mi ubrzo zatrebati. Hogova apoteka nije se uopšte promenila tokom engleske okupacije, škotskog ustanka i pada Stjuarta, i srce mi je radosno zaigralo kada sam ušla među bogate, poznate mirise amonijačnog rastvora, metvice, bademovog ulja i anisa. Čovek iza tezge bio je Hog, ali mnogo mlađi Hog od sredovečnog muškarca sa kojim sam poslovala dvadeset godina ranije, kada sam ovu apoteku posećivala da bih pabirčila vojne obaveštajne podatke, kao i zbog lekova i bilja. Mlađi Hog me nije poznao, naravno, ali je učtivo završavao posao nalaženja bilja koje sam htela među teglama uredno razvrstanim po policama. Većinom su to bile uobičajene – ružmarin, buhač, neven – ali su neke sa mog spiska naterale mladog Hoga da zamišljeno podigne riđe obrve i napući usne dok je zagledao po teglama. U radnji je bila još jedna mušterija koja se muvala oko tezge gde su izdavani tonici i mleli se praškovi po narudžbi. Koračao je napred-nazad sa rukama na leđima, očito nestrpljiv. Trenutak kasnije je prišao tezgi. „Koliko vremena?”, prasnuo je prema leđima g. Hoga. „Ne mogu tačno da kažem, velečasni.” Apotekarov glas je zvučao kao da se izvinjava. „Lujza je rekla da ovo treba da proključa.” Jedini odgovor na te reči bilo je frktanje, a zatim je čovek, visok i uskih ramena, obučen u crno, nastavio da besciljno korača, povremeno dobacujući pogled ka vratima zadnje prostorije, gde je verovatno nevidljiva Lujza bila u poslu. Čovek mi je delovao pomalo poznato, ali nisam imala vremena da razmislim gde sam ga ranije videla. G. Hog je sumnjičavo žmirkao u spisak koji sam mu dala. „Jedić, uf’, mrmljao je.

„Jedić. A šta bi to moglo biti, pitam se?” „Pa, to je otrov, kao jedno”, rekla sam. G. Hogu je istog časa pala vilica. „Ali i lek”, uveravala sam ga. „Samo morate da budete pažljivi kada ga primenjujete. Spolja je dobar za reumu, ali će i vrlo mala količina u ustima usporiti puls. To je dobro za pojedine srčane probleme.” „Zaista”, rekao je g. Hog, trepćući. Okrenuo se svojim policama izgledajući prilično bespomoćno. „Hmm, znate li kako miriše, možda?” Prihvatajući ovo kao poziv, obišla sam tezgu i počela da prebiram po teglama. Sve su bile pažljivo označene, ali su neke oznake očito bile stare, sa izbledelim mastilom i papirom koji se razlepljivao po obodu. „Plašim se da još nisam toliko vičan lekovima kao moj tata”, govorio je g. Hog meni u lakat. „Naučio me je podosta, ali je onda umro pre godinu dana, pa ima stvari za koje ne znam čemu služe, plašim se.” „Pa, ova je dobra za kašalj”, rekla sam spuštajući teglu belog omana i nakratko pogledala nestrpljivog velečasnog, koji je izvadio maramicu i kao astmatičar teško disao u nju. „Naročito kada zvuči lepljivo.” Namrštila sam se prema prepunim policama. Sve je bilo bez prašine i besprekorno, ali očigledno ne poređano po abecednom ili botaničkom redosledu. Da li je stari g. Hog prosto pamtio gde je šta, ili je imao nekakav sistem? Zažmurila sam i pokušala da se setim poslednje prilike kada sam bila u ovoj apoteci. Na moje iznenađenje, slika se lako vratila. Tada sam došla po digitalis da bih pripremila infuzije za Aleksa Rendala, mlađeg brata Crnog Džeka Rendala – i Frenkovog dalekog pretka. Jadni mladić, mrtav je već dvadeset godina, mada je poživeo dovoljno da začne sina. Uhvatile me znatiželja pri pomisli na tog sina i njegovu majku, koja mi je bila prijateljica, ali sam misli oterala od toga nazad na sliku g. Hoga kako se propinje na prste da bi dohvatio svoje police tamo sa desne strane. „Tamo.” I naravno, moja ruka se skrasila blizu tegle označene DIGITALIS. S jedne njene strane stajala tegla je sa oznakom RASTAVIĆ, sa druge KOREN ÐURÐEVKA. Oklevala sam gledajući u njih, prelazeći u mislima moguće primene tih biljaka. Bilje vezano za rad srca, od prve do poslednje. Ako uopšte ima jedića, sigurno je negde blizu njih. I bio je. Našla sam ga ubrzo, pod oznakom BAPSKI LEK. „Oprezno s tim.” Vrlo pažljivo sam teglu predala g. Hogu. „Čak i od sasvim malo toga koža će vam obamreti. Možda je bolje da uzmem staklenu flašu za to.” Većina bilja koje sam kupila bila je uvezana u gazu ili

u papirne fišeke, ali je mladi g. Hog klimnuo glavom i teglu sa jedićem odneo u zadnju sobu držeći je što dalje od sebe, kao da očekuje da će mu eksplodirati u lice. „Izgleda da o lekovima znate mnogo više od momka”, rekao je dubok, promukli glas iza mojih leđa. „Pa, imam nešto više iskustva od njega, verovatno.” Okrenula sam se i zatekla sveštenika oslonjenog o tezgu kako me svetloplavim očima posmatra ispod gustih obrva. Prepala sam se kada sam shvatila gde sam ga videla; u Mubrejevoj kafani, dan ranije. On ničim nije pokazivao da me prepoznaje; možda zato što je ogrtač prekrivao Dafninu haljinu. Zapazila sam da mnogi muškarci obraćaju malo pažnje na lice žene en décolletage, mada to nije bila baš pohvalna osobina za jednog sveštenika. Pročistio je grlo. „Mmfm. I vi znate šta da učinite sa živčanim pritužbama?” „Kakvim živčanim pritužbama?” Napućio je usne i namrštio se, kao da nije siguran može li da mi veruje. Gornja usna se zašiljila kao sovin kljun, ah je donja bila debela i obešena. „Pa... ovo je komplikovan slučaj. Ali da pričamo uopšteno”, oprezno me je odmerio, „šta biste dali za nekakav... napad?” „Epileptični napad? Kada osoba padne i trza se?” Odmahivao je glavom tako da mu se oko vrata video crveni pojas gde ga je grebao visoki beli okovratnik. „Ne, drugačiji napad. Vrištanje i zurenje.” „Vrištanje i zurenje?” „Ne istovremeno, razumete”, žurno je dodao. „Prvo jedno, pa drugo – ili tačnije, obrnutim redom. Prvo bi danima samo zurila, bez ijedne reči, a onda bi iznenada vrištala toliko da mrtve probudi.” „To zvuči kao težak slučaj.” I bio je; ako je imao tako obolelu suprugu, to je moglo da objasni duboke bore od napora svuda oko usta i očiju, kao i plave podočnjake. Dobovala sam prstom po tezgi, razmišljajući. „Ne znam; morala bih da vidim pacijenta.” Sveštenikov jezik je dotakao donju usnu. „Možda... biste bili voljni da dođete i vidite je? To nije daleko”, dodao je prilično ukočeno. Nije mu bilo u prirodi da nekoga moli, ali je hitnost ovog zahteva govorila za sebe uprkos njegovoj ukočenosti. „Ne mogu ovog časa”, rekla sam mu. „Moram da se nađem sa svojim

mužem. Ali možda danas popodne...” „U dva sata”, rekao je bez odlaganja. „Hendersonova zgrada, u uličici Karaber. Prezime je Kembel, velečasni Arčibald Kembel.” Pre nego što sam mogla da prihvatim ili odbijem, zavesa između prednje i zadnje sobe se razmakla i g. Hog se pojavio sa dve boce, po jednom za njega i mene. Velečasni je sumnjičavo odmeravao svoju dok je u džepu tražio novčić. „Dobro, a evo i para”, neljubazno je rekao lupajući novčićem o tezgu. „I nadajmo se da ste mi dali onu pravu, a ne damin otrov.” Zavesa je opet zašuškala i neka žena je pogledala za sveštenikovom figurom, koja se udaljavala. „Otišo je, bogu fala”, rekla je. „Pola penija za sat posla i povrh svega te vređa! Mogo je bog da izabere i boljeg, samo to ću reći!” „Poznajete li ga?”, upitala sam, znatiželjna da li Lujza zna nešto što bi mi moglo pomoći u vezi sa obolelom suprugom. „Ne mogu reći da ga dobro poznajem”, kazala je Lujza, zagledajući me sa neuvijenom radoznalošću. „On je sveštenik one slobodne crkve, večito galami na ćošku kod Market krosa, priča svetu da njihovo ponašanje nema nikakve posledice i da je za spas bitno samo da se pograbe sa Isusom – kao da je naš Gospod nekakav vašarski rvač!” Prezirno je frknula na to jeretičko gledanje i prekrstila se da je ono ne zarazi. „Čudim se da takvi kao što je velečasni Kembel dolaze u našu radnju jer sam čula šta misli o papistima uopšte.” Pogledala je oštro u mene. „Mada je moguće da i vi, gospo, pripadate slobodnoj crkvi; nisam ‘tela da vas uvredim, ako je tako.” „Ne, ja sam katolkinja – hm, papista, takođe”, uverila sam je. „Samo sam se pitala da li znate nešto o supruzi velečasnog i njenom stanju.” Lujza je odmahnula glavom, okrećući se ka novoj mušteriji. „Ne, nikada nisam videla tu damu. Ali šta god da joj fali”, dodala je mršteći se u pravcu kuda je otišao velečasni, „sigurna sam da to što živi sa njim nimalo ne pomaže!” Vreme je bilo prohladno, ali vedro i samo se tračak dima zadržao u dvorištu parohijskog doma kao podsetnik na požar. Džejmi i ja smo sedeli na klupi uza zid, upijajući blage zrake zimskog sunca dok smo čekali Mladog Ijana da završi ispovest.

„Da li si ti rekao Ijanu sve one gluposti koje je juče ispričao Mladom Ijanu? O tome gde sam bila sve ovo vreme?” „Oh, da”, rekao je. „Ijan je suviše pronicljiv da bi poverovao, ali priča zvuči verovatno, a on je suviše dobar prijatelj da bi insistirao da sazna istinu.” „Verujem da će poslužiti, za opštu upotrebu”, složila sam se. „Ali zar nije trebalo da je ispričaš i ser Persivalu, umesto da ga pustiš da misli da smo mladenci?” Odlučno je odmahnuo glavom. „Oh, ne. Kao prvo, ser Persival nema predstavu koje je moje pravo ime, mada bih se u godišnji prihod kladio da zna da nije Malkolm. Nisam hteo da poveže mene i Kaloden, to nikako. Kao drugo, priča kakvu sam ispričao Ijanu izazvala bi đavolski mnogo više govorkanja nego vest da se štampar oženio.” „Oh, kako je zapletena mreža koju pletemo”, odrecitovala sam, „kada prvi put krenemo da obmanjujemo.” On me je kratko pogledao ne shvatajući, a ugao usana mu se malo podigao. „Biva sve lakše što to više praktikuješ, Sasenah”, kazao je. „Probaj da živiš sa mnom neko vreme i uhvatićeš sebe kako pređeš svilu iz svog dupeta lako kao da prd... hm, lako kao da kuvaš pasulj.” Prasnula sam u smeh. „E, volela bih tebe da vidim kako to radiš”, rekla sam. „Već jesi.” Ustao je i izvio vrat, pokušavajući da preko zida vidi vrt parohijskog doma. „Mladi Ijan se đavolski dugo zadržao”, prokomentarisao je sedajući nazad. „Kako momak koji još nema ni petnaest godina može imati toliko toga da ispovedi?” „Posle onakvog dana i noći juče? Pretpostavljam da to zavisi od toga koliko detalja otac Hejes želi da čuje”, kazala sam, živo se prisećajući svog doručka sa prostitutkama. „On je unutra sve ovo vreme?” „Hm, nije.” Krajevi Džejmijevih ušiju su se malo zacrveneli na jutarnjem svetlu. „Ja sam, hm, morao da odem prvi. Kao uzor, razumeš.” „Nije ni čudo što je ovoliko potrajalo”, rekla sam zadirkujući ga. „Koliko je vremena prošlo od tvoje poslednje ispovesti?” „Ocu Hejesu sam rekao šest meseci.” „A da li je to tačno?” „Nije, ali sam pretpostavio da bi, ako me već ispoveda za krađe,

napadanje i grešan govor, mogao da me ispovedi i za laganje.” „Šta, nema preljube i nečistih misli?” „Sigurno ne”, skromno je rekao. „Možeš da razmišljaš o svim načinima da izvedeš užasne stvari bez greha, i to tako što to radiš sa svojom ženom. Samo ako to zamišljaš sa drugim damama, tada je to nečisto.” „Nisam imala predstavu da se vraćam da bih spasla tvoju dušu”, izveštačeno sam rekla, „ali je lepo biti od koristi.” Nasmejao se, sagnuo i svojski me poljubio. „Pitam se da li se i to računa kao nekakav oprost”, rekao je, zastajući da dođe do daha. „Moralo bi, zar ne? To znatno više čuva čoveka od vatri pakla nego ponavljanje zdravoMarija. A kad je već o tome reč”, dodao je tražeći po džepu i vadeći drvene brojanice koje su izgledale prilično izgriženo, „podseti me da obavim svoju pokoru u neko doba danas. Spremao sam se da počnem s tim kada si naišla.” „Koliko zdravoMarija treba da izgovoriš?”, upitala sam pipkajući brojanice. To što su izgledale izgriženo nije bila iluzija; definitivno su postojali tragovi zuba na većini njih. „Prošle godine sam sreo jednog Jevrejina”, rekao je, ignorišući pitanje. „Rođeni filozof koji je šest puta oplovio svet. Rekao mi je da se i u muslimanskoj veri i u jevrejskim učenjima smatra činom predanosti kada muškarac i njegova žena legnu zajedno.” „Pitam se da li je to nekako vezano sa tim da se i u jevrejskoj i u islamskoj tradiciji?”, zamišljeno je dodao. „Nikada se nisam setio da ga to pitam – mada bi možda on to smatrao netaktičnim pitanjem.” „Ne bih rekla da postojanje ili nepostojanje udne navlake utiče na predanost”, uveravala sam ga. „Oh, dobro”, rekao je i još jednom me poljubio. „Šta se desilo tvojim brojanicama?”, upitala sam, podižući nisku koja je pala na travu. „Izgleda kao da su je pacovi glodali.” „Nisu pacovi”, rekao je. „Klinci.” „Koji klinci?” „Oh, bilo koji koji su se zatekli.” Slegnuo je ramenima, zavlačeći brojanice u džep. „Mladi Džejmi sada ima troje, a Megi i Kiti po dvoje. Mali Majki se upravo oženio, ali mu je žena trudna.” Sunce mu je bilo iza leđa i potamnjivalo mu je lice, pa su mu se zubi naglo zabeleli kada se nasmešio. „Nisi znala da si sedmostruka baba-ujna, je l’ tako?” „Baba-ujna?”, rekla sam, zapanjena.

„Pa, ja sam deda-ujak”, veselo je rekao, „i nisam shvatio da je to tako strašno, osim što mi grizu brojanice dok im rastu zubi – to i da se često odazivam na dedujko.” Ponekad je dvadeset godina izgledalo kao tren, a ponekad kao stvarno veoma dug period. „Hm... ne postoji valjda neki ženski ekvivalent za to dedujko?” „Oh, ne”, uveravao me je. „Oni će te svi zvati baba-ujna Kler i prema tebi se ponašati sa puno respekta.” „Baš ti hvala”, promrmljala sam, a vizija gerijatrijskog krila u bolnici mi je došla u misli. Džejmi se nasmejao i nekako lakog srca, nesumnjivo pod uticajem nedavnog oslobađanja od grehova, uhvatio me je oko struka i podigao sebi u krilo. „Nikada ranije nisam video baba-ujnu sa tako lepim debelim dupetom”, pohvalio je, cupkajući me na kolenima. Njegov dah mi je golicao vrat kada se nagnuo napred. Ispustila sam mali vrisak kada mi je zubima lagano pritisnuo uvo. „Jesi li dobro, ujna?”, kazao je glas Mladog Ijana odmah iza nas, pun brige. Džejmi se grčevito trgao i zamalo me zbacio iz krila, a zatim jače stegao moj struk. „Oh, jeste”, rekao je. „Nije ništa, samo je tvoja ujna videla pauka.” „Gde?”, kazao je Mladi Ijan, zainteresovano zagledajući iza klupe. „Tamo gore”, Džejmi je ustao dižući i mene na noge, pa pokazao na lipu gde se – naravno – paukova mreža pružala preko račve između dve grane, svetlucajući od vlage. Sam pauk je sedeo u središtu, okrugao kao trešnja, sa drečavom zelenožutom šarom preko leđa. „Pričao sam tvojoj ujni”, kazao je Džejmi kada je Mladi Ijan uzbuđeno ispitao paučinu, „o Jevrejinu kog sam sreo, rođenom filozofu. On je napisao studiju o paucima, izgleda; zapravo, u Edinburg je došao da naučni rad isporuči Kraljevskom društvu, uprkos tome što je Jevrejin.” „Stvarno? Da li ti je mnogo pričao o paucima?”, nestrpljivo je upitao Mladi Ijan. „Mnogo više nego što mi je prijalo”, obavestio je Džejmi sestrića. „Postoje prilike i mesta da se priča o paucima koji jaja polažu u gusenice tako da se njihov podmladak izlegne i proždere jadnog stvora dok je još živ, ali se to ne radi tokom večere. Mada je rekao nešto vrlo interesantno”,

dodao je čkiljeći u mrežu. Malo je dunuo u nju, i pauk se brzo sklonio da se sakrije. „Rekao je da pauci predu dve vrste svile, pa ako imaš uveličavajuće staklo – i možeš da nateraš pauka da miruje za to vreme, valjda – možeš da vidiš dva mesta odakle svila izlazi; predilice, tako ih on zove. U svakom slučaju, jedna vrsta svile je lepljiva i ako je bubica dotakne, gotova je. Ali je druga vrsta suva svila, kao ona kojom se veze, samo finija.” Pauk je opet oprezno prilazio središtu mreže. „Vidiš li kuda ide?” Džejmi je pokazao na mrežu koju je učvršćivalo nekoliko žbica, dajući čvrstinu komplikovanom krugu mreže. „Ove žbice su istkane od suve svile, pa pauk po njima hoda bez problema. Ali je ostatak mreže lepljiva svila – ili bar većinom – pa ako pažljivo posmatraš pauka prilično dugo, videćeš da ide samo onim suvim nitima, jer ako bi išao lepljivim zalepio bi se i sam.” „Stvarno?” Ijan je smerno duvao u mrežu, napeto posmatrajući kako se pauk sklanja na bezbedno duž niti koje nisu klizave. „Valjda u tome postoji pouka za one koji pletu paučinu”, napomenuo je Džejmi meni upola glasa. „Treba nepogrešivo da znaš koje su od tvojih niti lepljive.” „Mislim da je još korisnije ako te sreća posluži da zgodno prizoveš pauka kada ti zatreba”, suvo sam odgovorila. Nasmejao se i uzeo me za ruku. „Nije to sreća, Sasenah”, kazao mi je. „Već oprez. Ijane, ideš li?” „Oh, da.” Mladi Ijan je ostavio mrežu uz očigledno oklevanje i otpratio nas do kapije crkvenog dvorišta. „Oh, ujka Džejmi, hteo sam da pitam mogu li da pozajmim tvoje brojanice?”, rekao je kada smo izašli na kaldrmu Kraljevske milje. „Sveštenik mi je rekao da moram da izgovorim pet desetina za pokoru, a to je previše da bih ih brojao na prste.” „Svakako.” Džejmi je zastao i u džepu potražio brojanice. „Samo nemoj da zaboraviš da mi ih vratiš.” Mladi Ijan se nasmešio. „Aha, valjda će trebati i tebi, ujka Džejmi. Sveštenik mi je rekao da je bio vrlo zločest”, poverio mi je Mladi Džejmi uz namigivanje kapcima bez trepavica, „i rekao mi je da ne budem nalik njemu.” „Mmfm.” Džejmi je pogledao uz i niz ulicu, procenjujući brzinu kola koja su se približavala krećući se velikom nizbrdicom. Sveže obrijani tog

jutra, obrazi su mu imali nekakav ružičasti sjaj. „Koliko desetina molitvi se očekuje da ti kažeš za pokoru?”, radoznalo sam pitala. „Osamdeset pet”, promrmljao je. Ona ružičasta boja na obrazima se pojačala. Mladom Ijanu je uplašeno pala vilica. „Koliko dugo nisi išao na ispovest, ujače?”, upitao je. „Veoma dugo”, odsečno je odgovorio Džejmi. „Hajdemo!” Džejmi je imao zakazano da se posle ručka nađe sa g. Hardingom, predstavnikom osiguravajućeg društva Ruka u ruci, kod kog je bio osiguran poslovni prostor, da sa njim ispita zgarište i utvrdi štetu. „Nećeš mi trebati, momak”, uveravao je Mladog Ijana, koji nije delovao baš oduševljen perspektivom da ponovo poseti mesto svoje avanture. „Idi ti sa svojom ujnom da vidiš tu luđakinju.” „Nije mi jasno kako ti to uspeva”, dodao je meni podižući jednu obrvu. „U gradu si manje od dva dana, a svi bolesni miljama u krug već ti se drže za skute.” „Teško da su svi”, suvo sam odgovorila. „To je samo jedna žena, na kraju krajeva, a još je nisam ni videla.” „Aha, dobro. Ludilo bar nije zarazno – nadam se.” Kratko me je poljubio, a zatim se okrenuo da pođe i prijateljski šljepio Mladog Ijana po ramenu. „Pazi na svoju ujnu, Ijane.” Mladi Ijan je zastao na trenutak, zagledan u visoku figuru ujaka koji je odlazio. „Ijane, želiš li da ideš sa njim?”, upitala sam. „Mogu ja i sama, ako ti...” „Oh, ne, ujna!” Okrenuo se ka meni, prilično postiđen. „Uopšte nisam hteo da idem. Već samo – pitao sam se – pa, šta ako oni... nađu nešto? U pepelu?” „Leš, misliš”, direktno sam rekla. Shvatila sam, naravno, da je slabašna verovatnoća da Džejmi i g. Harding nađu leš jednookog pomorca pravi razlog zašto je Džejmi Ijanu rekao da pođe sa mnom. Dečak je klimnuo, nelagodno. Koža mu je ubledela do ružičaste, ali je bila suviše tamna da se na njoj pokaže bledilo izazvano emocijama. „Ne znam”, rekla sam. „Ako je vatra bila veoma vrela, možda tamo nije ostalo ništa da se nađe. Ali ne brini zbog toga.” Dotakla sam ga po ruci da ga obodrim.

„Tvoj ujak će znati šta treba preduzeti.” „Aha, tako je.” Lice mu se razvedrilo, puno vere u sposobnost njegovog ujaka da se izbori sa svakom situacijom. Nasmešila sam se kada sam videla izraz njegovog lica, a potom se iznenadila kada sam shvatila da i ja gajim takvu veru. Bilo da je reč o pijanom Kinezu, korumpiranom cariniku ili g. Hardingu iz osiguravajućeg društva Ruka u ruci, nimalo nisam sumnjala da će se Džejmi snaći. „Hajdemo, onda”, rekla sam kada je zvono na crkvi Kenongejt zazvonilo. „Sada je tačno dva.” Uprkos svojoj poseti ocu Hejesu, Ijan je odavao utisak nekakvog sanjarskog ushićenja koji mu se sada vratio, i malo smo razgovarali dok smo se Kraljevskom miljom peli ka Hendersonovoj zgradi za smeštaj u uličici Karaber. Bio je to tih hotel, ali luksuzan za edinburške standarde, sa šarenim tepihom na stepeništu i bojenim staklom na uličnom prozoru. Delovao je kao prilično bogato okruženje za sveštenika slobodne crkve; možda se oni ne zaklinju na siromaštvo kao katoličko sveštenstvo. Nakon što nas je jedan dečak odveo, vrata nam je istog časa otvorila jedna krupna žena sa keceljom i zabrinutim izrazom. Pomislila sam da ima dvadeset i nešto godina mada je već pogubila nekoliko prednjih zuba. „Sigurno ste vi ta dama za koju je velečasni rekao da će doći?”, upitala je. Izraz lica se malo razvedrio kada sam klimnula, pa je vrata otvorila širom. „G. Kembel je morao da izađe u podne”, rekla je sa lolendskim akcentom, „ali je rekao da bi bio vrlo zahvalan da ga posavetujete u vezi sa njegovom sestrom, gospo.” Sestrom, ne suprugom. „Pa, potrudiću se najbolje što umem”, rekla sam. „Mogu li da vidim gdicu Kembel?” Ostavljajući Ijana sa njegovim uspomenama u dnevnoj sobi, pošla sam za ženom koja se predstavila kao Neli Kauden u zadnju spavaću sobu. Gđica Kembel je, kao što mi je bilo najavljeno, zurila. Njene bledoplave oči bile su širom otvorene, ali kao da nisu gledale ni u šta – sigurno ne u mene. Sedela je u nekakvoj širokoj, niskoj fotelji kakvu zovu fotelja za negovanje, leđima okrenuta vatri. Soba je bila slabo osvetljena i svetlost iza nje činila je njen izgled neupadljivim; imala je meko, okruglo lice, u kome se nisu isticale nikakve kosti i finu smeđu kosu, uredno očešljanu. Nos joj

je bio mali i zatupast, pod bradom je imala podvaljak i usta su joj bila otvorena, toliko obešena da su prikrivala prirodne crte. „Gđice Kembel?”, oprezno sam se obratila. Nije bilo odgovora od punačke figure u fotelji. Ona jeste treptala, videla sam, ali znatno ređe nego što je normalno. „Neće vam ona odgovoriti dok je u tom stanju”, rekla je Neli Kauden iza mojih leđa. Odmahnula je glavom brišući ruke o kecelju. „Ne, ni reči.” „Koliko dugo je ovakva?”, podigla sam punačku ruku i opipala puls. Bio je tu, spor i prilično snažan. „Oh, dva dana za sada, ovog puta.” Sada zainteresovana, gđica Kauden se nadnela i zapiljila u lice svoje štićenice. „Obično ostaje takva nedelju dana ili duže – trinaest dana joj je najduže trajalo.” Krećući se polako – mada nije delovalo da će se gđica Kembel uzbuditi – počela sam da ispitujem figuru koja se nije opirala, u međuvremenu postavljajući pitanja njenoj starateljici. Gđica Margaret Kembel ima trideset sedam godina, kazala mi je gđica Kauden, i jedini je srodnik velečasnog Arčibalda Kembela, sa kojim živi već dvadeset godina, od smrti svojih roditelja. „Šta dovodi do ovakvog ponašanja? Znate li to?” Gđica Kauden je odmahnula glavom. „Nemoguće je reći, gospo. Izgleda da ga ništa ne izaziva. Jednog minuta ona gleda okolo, priča i smeje se, jede večeru kao slatko dete, što i jeste, a narednog – fijuuu!” Pucnula je prstima da mi pokaže, a zatim se nagnula napred i ponovo pucnula, namerno baš pred nosom gđice Kembel. „Vidite?”, rekla je. „Mogu da dovedem šestoricu s trubama da idu po sobi, a ona ni na to ne bi obratila pažnju.” Bila sam prilično sigurna da je problem gđice Kembel mentalne prirode, a ne fizičke, ali sam je kompletno ispitala za svaki slučaj – odnosno onoliko kompletno koliko sam mogla bez svlačenja te nezgrapne, inertne figure. „Zapravo je najgore kada izlazi iz toga”, uveravala me je gđica Kauden čučeći kraj mene kada sam kleknula da joj proverim reflekse tabana. Njena stopala, onako bez cipela i čarapa, bila su mokra i zaudarala su na buđ. Oštro sam prešla noktom preko svakog tabana, proveravajući refleks Babinski, koji bi mogao da ukaže na prisustvo moždanog oštećenja. Ipak, ništa; prsti su se savili nadole, normalno reagujući. „Šta se tad dešava? Da li ono vrištanje koje je velečasni pominjao?” Ustala sam. „Da li biste mi doneli upaljenu sveću, molim vas?”

„Oh, da, vrištanje.” Gđica Kauden je požurila da udovolji mojoj želji, paleći voštanicu na vatru. „Tada ponekad užasno vrišti, bez prestanka dok se skroz ne istroši. Zatim zaspi – i spava noć i dan, tako radi – pa se probudi kao da ništa nije ni bilo.” „I dobro je kada se probudi?”, upitala sam. Polako sam pomerala sveću napred-nazad, dvadesetak centimetara ispred pacijentkinjinih očiju. Zenice su se skupljale automatski reagujući na svetlo, ali su dužice bile fiksirane, nisu pratile plamen. Ruka me je svrbela za ručicom solidnog oftalmoskopa da bih ispitala mrežnjače, ali nisam bila te sreće. „Pa, ne mogu da kažem da je u redu”, polako je rekla gđica Kauden. Okrenula sam se od pacijenta da pogledam u nju, a ona je slegnula, ogromna ramena su se snažno pomerila ispod lanene bluze. „Ona je slaba u glavu, jadnica”, kazala je neuvijeno. „I to skoro dvadeset godina.” „Niste valjda o njoj vodili računa sve to vreme?” „Oh, ne! Gđica Kembel je imala ženu koja je o njoj brinula tamo gde su živeli, u Barntislendu, ali ta žena nije bila tako mlada i nije htela da napusti svoj dom. I tako, kada je velečasni rešio da prihvati ponudu svog misionarskog društva i da sestru povede sa sobom u Karibe – dao je oglas da se traži snažna žena dobrog karaktera kojoj ne smeta da putuje i dami bude pratilja... i eto mene.” Gđica Kauden mi je uputila krezavi osmeh kao svedočanstvo svojih vrlina. „Karibe? Planira da povede gđicu Kembel brodom do Kariba?” Zapanjila sam se; znala sam dovoljno o plovidbi da bih takvo putovanje smatrala ozbiljnim iskušenjem i za zdravu ženu. Ova žena – ali sam tada ponovo razmislila. Kada se sve uzme u obzir, Margaret Kembel bi takvo putovanje mogla podneti bolje od normalne žene – naročito ako ostane u transu. „Smatra da bi promena klime mogla da joj pomogne”, objašnjavala je gđica Kauden. „Da je odvede daleko od Škotske i svih užasnih uspomena. Trebalo je da učini to odavno, tako on kaže.” „Kakvih užasnih uspomena?”, upitala sam. Videla sam po sjaju u očima gđice Kauden da jedva čeka da mi to ispriča. Dotle sam već završila pregled i zaključila sam da malo toga fizički fali gđici Kembel, izuzev neaktivnosti i loše ishrane, ali je postojala šansa da bi nešto iz njene prošlosti moglo sugerisati mogući tretman. „Pa”, počela je prilazeći stolu na kome je nekoliko čaša stajalo na

poslužavniku, „ovo je samo ono što mi je ispričala Tili Loson, ona koja je tako dugo pazila na gđicu Kembel, ali se kune da je to istina, a to vam je pobožna žena. Da li biste hteli kapljicu likera, gospo, zarad gostoprimstva velečasnog?” Fotelja na kojoj je gđica Kembel sedela bila je jedina u sobi, pa smo gđica Kauden i ja neelegantno sele na krevet, jedna pored druge, i posmatrale ćutljivu figuru pred sobom dok smo pijuckale liker od kupina i ona mi pričala priču o Margaret Kembel. Margaret Kembel je rođena u Barntislendu, svega osam kilometara od Edinburga, selo Fert of Forta. Tamo oko četrdeset pete, kada je Čarls Stjuart umarširao u Edinburg da bi povratio tron svog oca, njoj je bilo sedamnaest godina. „Otac joj je bio rojalista, naravno, a njen brat je sa vladinim pukom marširao na sever da uguši pokvarenjačku bunu”, kazala je gđica Kauden, otpijajući sasvim mali gutljaj likera da bi joj potrajao. „Ali ne gđica Margaret. Ne, ona je bila za Lepog princa i Hajlendere koji su ga pratili.” Za jednog naročito, mada mu gđica Kauden nije znala ime. Ali mora da je bio fin muškarac, pošto se gđica Margaret iskrala iz kuće da bi se našla s njim, i ispričala mu je sve male informacije koje je napabirčila slušajući svog oca i njegove prijatelje, kao i iz pisama koja je brat slao kući. Ali je tada došao Falkirk; pobeda koja je mnogo koštala, a za njom i povlačenje. Javila su se govorkanja u vezi sa bežanjem prinčeve armije na sever i niko živ nije sumnjao da je to bežanje uvod u uništenje. Gđica Margaret je, očajna zbog tih glasina, napustila svoj dom usred hladne martovske noći i otišla da nađe čoveka koga voli. Tu već svedočenja postaju nesigurna – da li je pronašla svog čoveka, a on je oterao, ili ga nije našla na vreme tako da su je naterali da se vrati od kalodenske močvare – u svakom slučaju, ona jeste pošla nazad i dan posle bitke je pala u ruke bandi engleskih vojnika. „Užasno je ono što su joj uradili”, kazala je gđica Kauden utišavajući glas kao da bi figura u fotelji mogla da je čuje. „Užasno!” Engleski vojnici, zaslepljeni pohlepom potere i ubijanja od gonjenja begunaca sa Kalodena, nisu zastali da je pitaju za ime ili koga simpatiše njena porodica. Po govoru su znali da je Škotkinja i to im je bilo sasvim dovoljno. Ostavili su je da umre u jarku sa ledenom vodom i spasio ju je samo slučajno prisustvo porodice kalajdžija, skrivene u obližnjem gustišu u

strahu od vojnika. „Ne mogu da ne pomislim da je šteta što su je spasli, ma koliko da je nehrišćanski reći nešto takvo”, šaputala je gđica Kauden. „Da nisu, jadno jagnje bi se izvuklo iz zemaljskih okova i srećno otišlo Bogu. Ali ovako...” Nespretno je pokazala na ćutljivu figuru i ispila poslednje kapi svog likera. Margaret je preživela, ali nije progovarala. Donekle oporavljena, ali ćutljiva, putovala je sa kalajdžijama, otišla sa njima na jug da bi izbegli pljačkanje Hajlendsa koje je usledilo posle Kalodena. A onda ju je jednog dana, dok je sedela u dvorištu male krčme i držala limenku da prikuplja sitninu dok su kalajdžije svirale i pevale, našao njen brat, koji je sa pukom Kembel zastao da se osveži tokom povratka u Edinburg. „Prepoznala ga je, a i on nju, i šok njihovog susreta joj je povratio glas, ali ne i razum, jadnica. On ju je poveo kući, naravno, ali ona kao da je zauvek ostala u prošlosti – negde pre nego što je upoznala onog Hajlendera. Otac joj je umro u međuvremenu od gripa i Tili Loson je rekla da je šok, kada ju je ugledala takvu, ubio i njenu majku, mada je moguće da je i tu posredi grip jer ga je te godine bilo baš puno.” Cela afera je Arčibalda Kembela ostavila duboko ogorčenog i na hajlendske Škote i na englesku armiju, pa je napustio vojsku. Pošto su mu roditelji umrli, on je bio prilično dobrostojeći, ali je ostao jedini da izdržava svoju oštećenu sestru. „Nije mogao da se ženi”, objasnila je gđica Kauden, „jer koja bi žena htela da ima njega ako je i ona”, klimnula je glavom prema vatri, „deo te pogodbe?” U teškoj situaciji okrenuo se Bogu i postao sveštenik. U nemogućnosti da ostavi svoju sestru i da podnosi zatvorenost u porodičnu kuću u Barntislendu sa njom, kupio je kočiju, angažovao ženu da pazi na Margaret i počeo kratka putovanja u okolinu da bi propovedao, često vodeći nju sa sobom. Naišao je na uspeh sa svojim propovedima i ove godine ga je Društvo prezbiterijanskih sveštenika pitalo da li bi preduzeo najduže putovanje do sada, na Karibe, da tamo organizuje crkve i postavi starešine u kolonijama Barbados i Jamajka. Molitva mu je pružila odgovor i on je prodao porodično imanje u Barntislendu i sestru preselio u Edinburg dok se pripremao za putovanje. Još jednom sam pogledala figuru kraj vatre. Topao vazduh iz ognjišta igrao se njenim suknjama, ali sem tog malog pokreta, mogla je lako biti i

kip. „Pa”, rekla sam uz uzdah, „nema mnogo toga što mogu da učinim za nju, plašim se. Ali nešto ću joj prepisati – daću recepte, hoću da kažem – da se napravi u apoteci pre nego što odete.” Ako ne pomognu, neće ni odmoći, pomislila sam dok sam prepisivala spisak sastojaka. Kamilica, hmelj, rutvica, buhač i vrbena, sa podosta metvice za tonik za smirenje. Čaj od šipka da popravi manjkavosti u ishrani koje sam zapazila – porozne desni koje krvare i bledo, podnadulo lice. „Kada stignete do Kariba”, rekla sam pružajući papir gđici Kauden, „morate se pobrinuti da jede dosta voća – naročito narandže, grejpfrut i limun. A treba i vi isto da radite”, dodala sam i time izazvala duboku sumnjičavost koja je preletela širokim licem. Sumnjala sam da ikada pojede neko povrće sem povremeno crni luk ili krompir, izuzev u njenoj svakodnevnoj kaši. Velečasni Kembel se još nije vratio i nisam videla ozbiljan razlog da ga čekam. Oprostila sam se od gđice Kembel i otvorila vrata spavaće sobe, a Mladog Ijana sam zatekla kako stoji sa njihove druge strane. „Oh!”, rekao je, zatečen. „Upravo sam pošao da vas nađem, ujna. Skoro će pola četiri, a ujka Džejmi je rekao...” „Džejmi.” Glas je stigao iza mojih leđa, iz fotelje kraj vatre. Gđica Kauden i ja smo se brzo okrenule i videle gđicu Kembel kako sedi sasvim uspravno, očiju i dalje raširenih, ali sada fokusiranih. Bile su fokusirane na vrata, a kada je Mladi Ijan zakoračio unutra, gđica Kembel je počela da vrišti. Prilično uznemireni susretom sa gđicom Kembel, Mladi Ijan i ja smo zahvalno pošli nazad u utočište bordela, gde nas je srdačno pozdravio Bruno i odveo nas u zadnju gostinsku sobu. Tamo smo zatekli Džejmija i Fergusa zanete razgovorom. „Istina, ne verujemo ser Persivalu”, govorio je Fergus, „ali u ovom slučaju kakva je svrha da vam govori o zasedi, sem ako će ta zaseda biti postavljena?” „Proklet da sam ako znam”, iskreno je odgovorio Džejmi, zavaljujući se i protežući se u fotelji. „I pošto je to tako, mi smo, kao što kažeš, zaključili da carinici nameravaju da pripreme zamku. Za dva dana, rekao je. To će

biti u uvali Malen.” Zatim se, spazivši mene i Ijana, malo podigao i pokazao nam da sednemo. „Da li će to onda biti stenje ispod Balkera?”, upitao je Fergus. Džejmi se zamišljeno namrštio, dva ukočena prsta njegove desne šake polako su dobovala po stolu. „Ne”, konačno je odgovorio. „Neka bude Arbrout; mala uvala ispod opatije. Tek da budemo sigurni, važi?” „U redu.” Fergus je odgurnuo poluprazan tanjir zobenih kolačića odakle se služio, pa ustao. „Raširiću vest, milorde. Arbrout, za četiri dana.” Klimnuo je ka meni, navukao ogrtač na ramena i izašao. „Da li je to reč o krijumčarenju, ujače?”, nestrpljivo je upitao Mladi Ijan. „Da li to dolazi francuski brodić?” Uzeo je kolačić i zagrizao ga, rasipajući mrve po stolu. Džejmijev pogled je još bio zamagljen od razmišljanja, ali ga je usredsredio da bi oštro pogledao sestrića. „Aha, jeste. A ti, Mladi Ijane, nemaš ništa zajedničkog sa tim.” „Ali mogu da pomažem!”, protestovao je dečak. „Trebaće ti neko da drži mule, ako ništa drugo!” „Posle svega što je tvoj tata juče rekao tebi i meni, mali Ijane?” Džejmi je podigao obrve. „Hriste, kako tebe pamćenje loše služi, momče!” Ijan je delovao malo postiđen ovim, pa je uzeo još jedan kolačić da bi prikrio svoju konfuziju. Videći da je na trenutak zaćutao, iskoristila sam priliku da postavim svoja pitanja. „Ideš u Arbrout da sačekaš francuski brod koji donosi krijumčareno piće?”, upitala sam. „Ne smatraš da je to opasno posle ser Persivalovog upozorenja? Džejmi me je pogledao i dalje sa jednom obrvom podignutom, ali je dovoljno strpljivo odgovorio. „Ne, ser Persival me je upozorio da je poznato vreme susreta za dva dana. Onog koji je trebalo da se odigra u uvali Malen. Ali imam dogovor sa Džaredom i njegovim kapetanima. Ako iz nekog razloga ne dođe do susreta, brod će ostati uz obalu i ponovo prići naredne noći – ali na drugo mesto. A postoji još jedna rezerva, ako se ne ostvari ni drugi susret.” „Ah ako ser Persival zna za prvi susret, zar ne zna i za ostale?”, ostala sam uporna. Džejmi je odmahnuo glavom i nasuo čašu vina. Podigao je obrvu prema meni da me pita hoću li i ja, a kada sam odmahnula glavom, počeo je da

pije. „Ne”, rekao je. „Tačke susreta su utvrđene po tri, između mene i Džareda, i šalju se u zapečaćenom pismu adresiranom na Džini. Uvek kada pročitam pismo ja ga spalim. Svi oni ljudi koji mi pomažu u sačekivanju broda znaju prvu tačku, naravno – pretpostavljam da je nekom od njih nešto izletelo”, dodao je mršteći se u čašu. „Ali niko – čak ni Fergus – ne zna preostale dve tačke sem ako zatreba da neku od njih iskoristimo. A kada do toga dođe, svi ljudi dobro znaju da moraju da pripaze na svoj jezik.” „Ali onda to mora da je sigurno, ujače”, izletelo je Mladom Ijanu. „Pusti me da pođem! Paziću da ne smetam”, obećao je. Džejmi je pomalo zavidno pogledao svog sestrića. „Aha, hoćeš”, rekao je. „Poći ćeš sa mnom u Arbrout, ali ćete ti i tvoja ujna ostati u gostionici na putu iznad opatije dok mi ne završimo. Treba momka da odvedem kući u Lalibroh, Kler”, objasnio je okrećući se meni. „I da pokrpim odnose sa njegovim roditeljima najbolje što mogu.” Stariji Ijan je otišao od Halideja tog jutra pre nego što su Džejmi i Mladi Ijan stigli, ne ostavljajući nikakvu poruku, ali je verovatno krenuo kući. „Neće ti smetati ovo putovanje? Ne bih to ni tražio pošto si tek stigla iz Invernesa”, pogledi su nam se sreli uz zaverenički smešak, „ali moram da ga vratim što pre.” „Ne smeta mi nimalo”, uveravala sam ga. „Biće lepo da ponovo vidim Dženi i ostatak tvoje familije.” „Ali ujače...”, istrtljao se Mladi Ijan. „Šta sa...” „Tišina!”, prasnuo je Džejmi. „To će biti sve što se tebe tiče, momče. Ni reči više, je l’ jasno?” Mladi Ijan je delovao povređeno, ali je uzeo još jedan kolačić i naglašeno ga strpao u usta, pokazujući nameru da ne progovori ni reč. Džejmi se tada opustio i nasmešio mi se. „Pa, kako je prošla tvoja poseta luđakinji?” „Vrlo zanimljivo”, kazala sam. „Džejmi, poznaješ li nekoga ko se preziva Kembel?” „Ne više od trista ili četrsto takvih”, rekao je smešeći se. „Imaš li na umu nekog određenog Kembela?” „Dvoje takvih.” Ispričala sam mu priču o Arčibaldu Kembelu i njegovoj sestri Margaret, kako sam je čula od Neli Kauden. On je na tu priču odmahnuo glavom i uzdahnuo. Prvi put je zaista

izgledao starije, lica zategnutog i izboranog od sećanja. „To nije najgora priča koju sam čuo o onome šta se dešavalo posle Kalodena”, rekao je. „Ali ne mislim... stani.” Zastao je i pogledao me, zamišljeno skupljajući oči. „Margaret Kembel. Margaret. Da li je to lep devojčurak – velika možda koliko i druga Meri? I sa mekom smeđom kosom poput carićevog perja i vrlo slatkim licem?” „Verovatno je i bila pre dvadeset godina”, rekla sam misleći na onu mirnu, debeljuškastu figuru kako sedi kraj vatre. „Što, da li to znači da je ipak poznaješ?” „Aha, mislim da je znam.” Čelo mu se zboralo od razmišljanja i oborio je pogled u sto, bez veze crtkajući prstom između rasutih mrva. „Aha, ako sam u pravu, ona je bila dragana Juana Kamerona. Sećaš li se Juana?” „Naravno.” Juan je bio visok, zgodan šaljivdžija koji je radio sa Džejmijem u Holirodu, skupljajući obaveštajne podatke koji su se filtrirali iz Engleske. „Šta se desilo sa Juanom? Ili ne treba da pitam?”, kazala sam kada sam spazila senku koja je prešla Džejmijevim licem. „Englezi su ga streljali”, tiho je rekao. „Dva dana posle Kalodena.” Zažmurio je na trenutak, a onda otvorio oči i umorno mi se nasmešio. „Pa, onda, neka bog blagoslovi velečasnog Arčija Kembela. Čuo sam za njega, jednom ili dvaput, tokom ustanka. Bio je dobar vojnik, pričao je narod, i hrabar – a pretpostavljam da će mu to sad trebati, jadan čovek.” Sedeo je još malo, a zatim rešeno ustao. „Aha, treba mnogo toga obaviti pre nego što pođemo iz Edinburga. Ijane, naći ćeš spisak mušterija štamparije gore na stolu; donesi mi ga i ja ću ti obeležiti one koji čekaju isporuku. Moraš sve njih da obiđeš i ponudiš im vraćanje novca. Sem ako ne odaberu da čekaju dok ne nađem novi poslovni prostor i nabavim sve što mi treba – a to može potrajati i dva meseca, kaži im.” Potapšao je svoj sako, u kome je nešto zazveckalo. „Na sreću, novac od osiguranja će biti dovoljan da se vrati novac mušterijama, a malo će i ostati. A kad smo već kod toga”, okrenuo se i nasmešio mi se, „tvoj zadatak, Sasenah, je da nađeš krojača koji će uspeti da ti napravi pristojnu haljinu za dva dana. Jer očekujem da bi Dafne volela da joj se vrati njena haljina, a ne mogu da te golu vodim u Lalibroh.”

30

Randevu

G

lavna zabava prilikom jahanja na sever do Arbrouta bilo je posmatranje nadmetanja u istrajnosti između Džejmija i Mladog Ijana. Iz dugog iskustva sam znala da je tvrdoglavost jedan od glavnih sastojaka karaktera Frejzerovih. Izgledalo je da Ijan nije neopravdano hendikepiran po tom pitanju, mada samo polovično Frejzer; ili ni Mareji ne stoje loše sa tvrdoglavošću, ili su geni Frejzera bili jači. Pošto sam bila u prilici da izbliza posmatram Brajanu čitav niz godina, imala sam svoje mišljenje o tome, ali sam ćutala i samo uživala u spektaklu što je Džejmi za promenu naišao na sebi ravnog. U vreme dok smo prolazili pored Balfura, Džejmi je delovao zabrinuto. Ovo nadmetanje između predmeta koji se ne da pomeriti i neodoljive sile nastavilo se do predveče četvrtog dana, kada smo stigli u Arbrout i uvideli da gostionica u kojoj je Džejmi nameravao da ostavi Ijana i mene više ne postoji. Ostali su samo jedan prevrnuti kameni zid i dve ugljenisane krovne grede da označe mesto; izuzev toga, put je bio pust miljama u oba smera. Džejmi je ćutke neko vreme gledao gomilu kamenja. Bilo je prilično jasno da nas ne može tek tako ostaviti nasred pustog, blatnjavog druma. Ijan je, dovoljno pametan da ne navaljuje u tom trenutku, takođe ćutao, mada je mršavo telo treperilo od uzbuđenja. „U redu onda”, konačno je rezignirano rekao Džejmi. „Poći ćeš. Ali samo do ruba litice, Ijane – čuješ li? Ti ćeš paziti na svoju ujnu.” „Čujem, ujka Džejmi”, odgovorio je Mladi Ijan, varljivo popustljiv. Ipak, uhvatila sam Džejmijev pogled iskosa i shvatila da ako Ijan treba da pazi na ujnu, treba i ujna da pazi na Ijana. Prikrila sam osmeh i poslušno klimnula. Ostali su stigli na vreme, na tačku randevua na liticama došli su čim se smrklo. Jedan ili dvojica su delovali nekako poznato, ali su većinom to bile prigušene siluete; mladi mesec je bio tek dva dana star i ono malo srebra koje se dizalo iznad horizonta davalo je tek malo više svetla nego što ga je bilo u vinskom podrumu bordela. Niko nije nikoga predstavljao, ljudi su

Džejmija pozdravljali nejasnim mrmljanjem i brundanjem. Mada je tu bila jedna figura kod koje nije bilo greške. Pojavila su se velika kola koja su vukle mule, tandrčući niz put, terao ih je Fergus, a mali objekat na njima morao je biti g. Viloubaj, kog nisam videla otkad je upucao misterioznog čoveka na stepeništu bordela. „Nadam se da večeras nema pištolj kod sebe”, promrmljala sam Džejmiju. „Ko?”, rekao je čkiljeći u sve gušću tamu. „Oh, Kinez? Ne, nema niko od njih.” Pre nego što sam stigla da pitam zašto je tako, on je prišao da pomogne u okretanju kola da bi bila spremna za beg prema Edinburgu čim se krijumčarena roba utovari. Mladi Ijan se progurao napred i ja sam, svesna svog zadatka da pazim na njega, pošla za njim. G. Viloubaj se propeo na prste da bi dohvatio nešto iz zadnjeg dela kola, pa se pojavio sa nekakvim čudnim fenjerom, koji je imao izbušeni metalni poklopac i pomične metalne stranice. „Da li je to zatamnjena lampa?”, fascinirano sam upitala. „Aha, jeste”, važno je odgovorio Mladi Ijan. „Stranice držiš zatvorene dok ne vidimo signal sa mora.” Pružio je ruku za fenjer. „Hajde, daj mi je; ja ću je držati – znam signal.” G. Viloubaj je prosto odmahnuo glavom, sklanjajući fenjer iz domašaja Mladog Ijana. „Previsok, premlad”, rekao je. „Tsei-mi tako reći”, dodao je, kao da se time ta tema rešava za večita vremena. „Šta?” Mladi Ijan je bio ozlojeđen. „Šta hoćeš da kažeš tim previsok i premlad, ti mali...” „Hoće da kaže”, rekao je staložen glas iza nas, „da je onaj ko drži fenjer zgodna meta za slučaj da imamo posetioce. G. Viloubaj je ljubazan da preuzme taj rizik jer je najmanji muškarac među nama. Ti si dovoljno visok da bi se video prema nebu, mali Ijane, i dovoljno mlad da to ne shvataš. Nemoj da smetaš, je l’ važi?” Džejmi je sestriću lupio laganu zaušku i prošao da klekne na stene pored g. Viloubaja. Nešto je tiho rekao na kineskom i Kinez je uzvratio jedva čujnim smehom. G. Viloubaj je otvorio stranicu fenjera i zgodno ga postavio među Džejmijeve šake. Oštro kliktanje, u dva navrata, i primetila sam podrhtavanje iskri koje su poletele sa kremena. Bio je to divlji deo obale – što i nije iznenađenje jer je veći deo škotske

obale divalj i stenovit – pa sam se pitala gde će se i kako francuski brod usidriti. Nije bilo prirodnog zaliva, samo krivina obale iza isturene litice koje je ovo mesto zaklanjala da se ne vidi sa puta. Čak i po onakvoj tami mogla sam da vidim bele linije talasa kako naviru ka maloj plaži savijenoj u luk. Nije to bila glatka turistička plaža – džepovi peska ležali su neravni i zapenjeni između gomila morske trave, šljunka i izbočina stenja. Ne baš zgodan teren za čoveka koji nosi bure, mada je bilo pogodno što postoje mnogi procepi u okolnom stenju gde se burad može sakriti. Iznenada se još jedna crna figura pojavila pored mene. „Svi su na mestima, gospodine”, tiho je rekla. „Gore na stenju.” „Dobro, Džoi.” Iznenadni plamen je osvetlio profil Džejmiju, koji se zaneo oko fitilja. Zadržao je dah dok se plamen nije stabilizovao i narastao povlačeći petrolej iz rezervoara lampe, a zatim ga ispustio dok je nežno zatvarao metalnu stranicu. „Dobro, onda”, rekao je ustajući. Pogledao je u liticu prema jugu, odmerio zvezde nad njom i rekao: „Skoro je devet. Oni će doći uskoro. Samo, Džoi – niko da ne mrda dok ne pozovem, jasno?” „Da, gospodine.” Nehajni ton odgovora je nedvosmisleno pokazivao da je to uobičajeni razgovor i Džoi se očito iznenadio kada ga je Džejmi uhvatio za ruku. „Uveri se da bude tako”, kazao je Džejmi. „Ponovi im – niko da ne mrda dok ne dam znak.” „Da, gospodine”, ponovo je rekao Džoi, ali ovog puta sa više respekta. Stopio se u noć, ne praveći nikakav zvuk po kamenju. „Nešto nije u redu?”, upitala sam, puštajući glas taman toliko da se čuje preko talasa. Mada je bilo očito da su plaža i stene pusti, padanje mraka i tajnovito ponašanje mojih kompanjona prizivali su na oprez. Džejmi je kratko odmahnuo glavom; bio je u pravu oko Mladog Ijana, pomislila sam – i Džejmijeva silueta se jasno ocrtavala na bleđem crnilu neba iza njega. „Ne znam.” Oklevao je na trenutak, a zatim rekao: „Kaži mi, Sasenah – da li osećaš neki miris?” Iznenađena, poslušno sam dobro uvukla dah kroz nos, zadržala ga na tren pa ga ispustila. Namirisala sam mnogo toga, uključujući morsku travu, koja truli, jak miris petroleja, koji je goreo u zatamnjenoj lampi, i jedak miris tela Mladog Ijana, koji je stajao pored mene znojeći se od

uzbuđenja i straha. „Ništa neobično, rekla bih”, kazala sam. „A ti?” Ramena siluete su se podigla i zatim slegnula. „Ne sada. Trenutak ranije bio sam spreman da se zakunem da sam namirisao barut.” „Ja nisam namirisao ništa”, rekao je Mladi Ijan. Glas ga je izdao od uzbuđenja, pa je požurio da pročisti grlo, posramljen. „Vili Makleod i Alek Hejs su pretražili stenje. Nisu našli ni traga poreznicima.” „Aha, dobro.” Džejmijev glas je odisao nelagodom. Okrenuo se Mladom Ijanu i uhvatio ga za rame. „Ijane, ti ćeš sada da preuzmeš brigu o svojoj ujni. Vas dvoje ćete se vratiti gore iza onih žbunova žutilovke. Držite se podalje od kola. Ako se nešto desi...” Protest Mladog Ijana presečen je u začetku, očito pojačavanjem Džejmijevog stiska, jer se mladić trgao nazad i zastenjao, trljajući rame. „Ako se nešto desi”, nastavio je Džejmi, naglašavajući prvu reč, „treba da uzmeš svoju ujnu i odeš pravo kući u Lalibroh. Bez zadržavanja.” „Ali...”, kazala sam. „Ujače!”, rekao je Mladi Ijan. „Uradi tako”, kazao je Džejmi čeličnim tonom i okrenuo se, razgovor je bio završen. Mladi Ijan je bio natmuren tokom penjanja stazom po litici, ali je uradio kako mu je rečeno i otpratio me podalje iza žbunja žutilovke, pa našao malu uzvišicu odakle smo mogli da vidimo dobar deo vodene površine. „Odavde možemo da vidimo”, nepotrebno je šapnuo. I zaista smo mogli. Stene su se rušile u plitku zdelu pod nama, polomljenu šolju ispunjenu tamom, tako da se voda prelivala preko zalomljene ivice i šišteći ulazila. Jednom sam zapazila malecki pokret kao da je metalna kopča uhvatila odsjaj, ali su inače desetorica ispod bila potpuno nevidljiva. Čkiljila sam pokušavajući da utvrdim gde je g. Viloubaj sa svojom lampom, ali nisam videla ni trag svetla, pa sam zaključila da on sigurno stoji iza lampe i zaklanja je od pogleda sa stena. Mladi Ijan kraj mene se iznenada ukočio. „Neko dolazi!”, prošaputao je. „Brzo, iza mene!” Hrabro stupajući ispred mene, ispod košulje je ruku zavukao do pojasa i izvukao pištolj; čak i po onolikom mraku videla sam svetlucanje zvezda po cevi. Čeličio je sebe zureći u mrak, malo poguren iznad pištolja koji je stezao

sa obe ruke. „Ne pucaj, pobogu!”, šištala sam mu u uvo. Nisam se usuđivala da ga zgrabim za rame da pištolj ne bi opalio, ali sam se užasavala od pomisli da će napraviti neku buku koja bi privukla pažnju ljudi dole. „Bilo bi mi drago ako bi poslušao svoju ujnu, Ijane”, doprli su tihi, ironični Džejmijevi tonovi iz mraka pod rubom litice. „A voleo bih i da mi ne razneseš glavu, važi?” Ijan je spustio pištolj i ramena su se pognula od nečega što je moglo biti ili olakšanje ili razočaranje. Zbunje je zatreperilo, a zatim se Džejmi stvorio pred nama, otresajući trnje sa rukava. „Zar ti niko nije rekao da dođeš nenaoružan?” Džejmijev glas je bio blag, sa notom blage zainteresovanosti. „Kada neko potegne oružje na službenika Kraljevske carine, to zaslužuje vešanje”, objasnio je okrećući se meni. „Niko od ljudi nije naoružan čak ni ribarskim nožem, za slučaj da bude uhvaćen.” „Ah, Fergus je rekao da mene neće obesiti jer mi ni brada nije porasla”, nespretno je odgovorio Ijan. „Mene će samo prognati, rekao je.” Usledilo je tiho šištanje dok je Džejmi ljutito usisavao vazduh kroz zube. „Oh, da, i siguran sam da bi ti majka bila vrlo zadovoljna da čuje da si deportovan u Kolonije, čak i ako je Fergus bio u pravu!” Pružio je ruku. „Daj mi to, budalo.” „Odakle ti, inače?”, upitao je, prevrćući pištolj u ruci. „I već je otkočen. Znam da sam namirisao barut. Imao si sreće što ti nije razneo pevca dok si ga nosio tako u pantalonama.” Pre nego što je Ijan mogao da odgovori, ja sam upala, pokazujući prema pučini. „Vidi!” Francuski brod je bio jedva nešto više od tačkice na površini mora, ali su jedra bila nešto svetlija na slabom svetlu zvezda. Sa svoja dva jarbola polako je kliznuo pored stena i zaustavio se, nečujan kao rasuti oblaci iza njega. Džejmi nije posmatrao brod već je gledao nadole, prema tački gde se ravan litice razbijala u razbacano stenje, odmah iznad peska. Gledajući u istom pravcu, jedva sam razaznala malo svetlosti. G. Viloubaj sa lampom. Svetlo je nakratko blesnulo preko mokrih stena i zatim nestalo. Ruka Mladog Ijana bila je napeta na mojoj nadlaktici. Čekali smo, zadržavali dah, brojali do trideset. Ijan mi je stegao ruku kada je još jedan blesak

obasjao penu na pesku. „Šta je to bilo?”, rekla sam. „Koje?” Džejmi nije gledao u mene, već prema brodu. „Na obali; kada je svetlo blesnulo učinilo mi se da sam videla nešto dopola zakopano u pesak. Izgledalo je kao...” Stigao je treći blesak, a trenutak kasnije i odgovor svetlom sa broda – plava svetiljka, jeziva tačka koja je visila sa jarbola, udvojena odrazom u tamnoj vodi. Od uzbuđenja pogleda na brod zaboravila sam na ono što sam nakratko videla i što je izgledalo kao zgužvana gomila odeće, nemarno razbacana u pesku. Sada su bili vidljivi neki pokreti, i pljuskanje nam je stiglo do ušiju kada je nešto bačeno preko boka. „Plima nadolazi”, mrmljao mi je Džejmi u uvo. „Cisterne plutaju; struja će ih doneti na obalu za nekoliko minuta.” To je rešavalo problem sidrenja broda – nije ni bilo potrebno. Ali kako se onda obavlja plaćanje? Upravo sam se spremala to da pitam, kada se začuo iznenadni povik i pakao se otvorio ispod nas. Džejmi je istog časa krenuo da se probija kroz žbunje, a ja i Mladi Ijan smo ga pratili u stopu. Malo toga se moglo videti sa ovog rastojanja, ali je došlo do znatnog meteža na peščanoj plaži. Tamne figure su se spoticale i kotrljale po pesku, a to je bilo praćeno povicima. Uhvatila sam reči: „Stoj, u ime kralja!”, i krv mi se sledila. „Carinici!” Isto je čuo i Mladi Ijan. Džejmi je promrsio neki prostakluk na gelskom, a zatim zabacio glavu pa i sam povikao, a glas mu se lako razlegao po plaži ispod. „Eirich ‘illean!”, zagrmeo je. „Suas am barrach is teich!” Zatim se okrenuo Mladom Ijanu i meni. „Idite!”, rekao je. Buka se naglo pojačala kada se klopotanje kamenja koje je padalo stopilo sa povicima. Iznenada je neka tamna figura izletela iz žbunja pored mojih nogu i veoma brzo pojurila kroz mrak. Još jedna ju je pratila, metar dalje. Piskavi vrisak je dopro iz mraka ispod, dovoljno snažan da se čuje preko ostale buke. „To je Viloubaj!”, viknuo je Mladi Ijan. „Uhvatili su ga!” Ignorišući Džejmijevo naređenje da odemo, oboje smo jurnuli napred da virimo kroz zastor žutilovke. Zatamnjena svetiljka je pala nakrivo i stranica se otvorila, šaljući snop svetla poput scenskog reflektora preko

plaže, gde su plitki grobovi u koje su se zakopali carinici sada zjapili u pesku. Crne figure su se njihale i borile i vikale kroz mokre gomile morske trave. Slabo svetlo oko petrolejke bilo je dovoljno da prikaže dve figure uhvaćene u koštac, a manja se izbezumljeno ritala dok je podizana sa tla. „Ja ću po njega!” Mladi Ijan je skočio napred, ali je istog časa trgnut unazad kada ga je Džejmi dograbio za kragnu. „Uradi kako ti je rečeno i pobrini se da moja žena bude sigurna!” Boreći se za dah, Mladi Ijan se okrenuo ka meni, ali nisam nameravala da odem bilo kuda, već sam čvrsto stajala u prašini i opirala se njegovim pokušajima da me odvuče. Ne obraćajući pažnju na nas dvoje, Džejmi se okrenuo i odjurio preko stene, pa zastao nekoliko metara dalje. Jasno sam videla njegovu siluetu prema nebu kada se spustio na koleno, spremio pištolj i naslonio ga na podlakticu da nanišani naniže. Sam pucanj nije bio ništa sem malog praska koji se izgubio u opštem metežu. Njegov rezultat je, međutim, bio spektakularan. Lampa je eksplodirala u vatromet zapaljenog ulja, naglo bacajući plažu u tamu i ućutkujući svu viku. Tu tišinu je svega nekoliko sekundi kasnije razbio krik pomešanog bola i ozlojeđenosti. Iako privremeno zaslepljene bleskom lampe, moje oči su se brzo privikle i videla sam još jedan blesak – svetlost nekoliko malih vatri koje su se naizgled haotično kretale gore-dole. Kada mi se pogled razbistrio, videla sam da se plamenovi dižu sa rukava nekog čoveka koji je skakutao vrišteći i bezuspešno tukući po vatri koja je nastala kada je zapaljeno ulje prsnulo na njega. Zbunje žutilovke se žestoko zadrmalo kada se Džejmi bacio preko ivice stene i nestao sa vidika. „Džejmi!” Razbuđen mojim povikom, Mladi Ijan me je cimnuo jače, gotovo me dižući sa tla, i na silu me odvukao od stene. „Pođi, ujna! Oni će začas doći gore!” To je bilo apsolutno tačno; čula sam povike na plaži kako se približavaju kada su ljudi nagrnuli na stene. Pokupila sam suknje i krenula, prateći dečaka onoliko brzo koliko smo mogli da idemo po gruboj travi na vrhu stene. Nisam znala kuda idemo, ali je izgledalo da Mladi Ijan zna. Skinuo je sako i lako sam videla belinu njegove košulje pred sobom kako poput

utvare plovi kroz gustiš jova i breza koje su rasle sa kopnene strane. „Gde smo?”, dahtala sam, poravnavajući se sa njim kada je usporio na obali potočića. „Put ka Arbroutu je odmah napred”, rekao je. Teško je disao, a velika blatnjava fleka mu se pružala na košulji. „Još jedan tren i moći će lakše da se ide. Jesi li dobro, ujna? Da li treba da te prenesem?” Učtivo sam odbila ovu galantnu ponudu, a u sebi sam pomislila da sam teška bar koliko i on. Skinula sam cipele i čarape, pa do kolena zagazila u potok, osećajući kako mi se ledeno blato gura između prstiju. Gadno sam drhtala kada sam izbila na drugu stranu i jesam prihvatila ponuđeni Ijanov sako – onako uzbuđenom i zagrejanom od napora, njemu očito nije bio potreban. Ja sam se smrzla ne samo od vode i hladnog novembarskog vetra, već i od straha zbog onog što bi se moglo desiti iza nas. Zadihani smo izbili na drum, a hladni vetar nam je duvao u lice. Nos i usne su mi se sledili za tren, a kosa mi je lepršala iza udarajući me po vratu. Bio je to opak vetar koji nikome ne donosi ništa dobro; ipak, nama je doneo glasove nekoliko trenutaka pre nego što bismo naleteli na ljude. „Da li su dali signal sa stenja?”, upitao je dubok muški glas. Ijan se ukopao tako naglo da sam lupnula u njega. „Još nisu”, stigao je odgovor. „Čini mi se da sam čuo nekakvu viku iz tog pravca, ali je onda vetar okrenuo.” „Pa, penji se onda opet na to drvo, guzice jedna”, nestrpljivo je rekao prvi glas. „Ako ijedan kučkin sin uspe da zbriše sa plaže, pokupićemo ga ovde. Bolje da nagrade pokupimo mi nego one hulje na plaži.” „Hladno je”, gunđao je drugi glas. „Na otvorenom vetar nagriza kosti. Voleo bih da smo izvukli stražarenje u opatiji – tamo bi bar bilo toplo.” Mladi Ijan mi je stezao mišicu dovoljno snažno da mi napravi modrice. Povukla sam ruku da oslabim stisak, ali on nije obraćao pažnju. „Aha, samo bi bile manje šanse da se uhvati velika riba”, kazao je prvi glas. „Ah, šta bih sve mogao da učinim sa pedeset funti!” „U redu”, rezignirano je rekao drugi glas. „Samo nemam pojma kako se očekuje da u mraku prepoznamo riđu kosu.” „Samo im poravnaj noge, Ouki; glave ćemo im gledati kasnije.” Svojim cimanjem sam konačno Mladog Ijana dozvala iz transa, pa se za mnom sklonio s puta i zavukao u žbunje. „Šta su hteli da kažu onim za stražarenje u opatiji?”, htela sam da znam

čim smo se udaljili dovoljno da nas ne čuju stražari na putu. „Znaš li?” Tamna kosa Mladog Ijana je skakutala gore-dole. „Mislim da znam, ujna. Mora da misle na opatiju Arbrout. To je tačka za okupljanje, zar ne?” „Tačka za okupljanje?” „Za slučaj da nešto krene naopako”, objasnio je. „Tada svako mora da brine za sebe, i svi da se nađu u opatiji što pre mogu.” „Pa, teško da je moglo krenuti gore od ovoga”, primetila sam. „Šta li je vikao tvoj ujak kada su carinici iskočili?” Mladi Ijan se bio iskrenuo da bi čuo ako nas pojure sa puta, ali se sada bledi krug njegovog lica okrenuo opet ka meni. „Oh – rekao je: Gore, momci! Preko stene i bež’te!” „Dobar savet”, suvo sam rekla. „Ako su ga poslušali, većina ljudi je utekla.” „Sem ujka Džejmija i g. Viloubaja.” Mladi Ijan je nervozno prolazio rukom kroz kosu; to me je podsetilo na Džejmija, pa sam poželela da prestane sa tim. „Da.” Duboko sam udahnula. „Pa, oko njih sada ništa ne možemo da preduzmemo. Ali ostali – ako su pošli ka opatiji...” „Aha”, prekinuo me je, „to sam i pokušavao da smislim; da li da uradim kako je ujka Džejmi rekao i odvedem te u Lalibroh, ili bi bolje bilo da pokušam da brzo stignem do opatije i upozorim ostale kada stignu?” „Idi do opatije”, rekla sam, „najbrže što možeš.” „Da, ali – ne bl’ trebo da te ostavljam ovde samu, ujna, i ujka Džejmi je rekao...” „Postoje situacije kad treba slušati naređenja, Mladi Ijane, i one kada treba da razmisliš svojom glavom”, odlučno sam rekla, taktično ignorišući činjenicu da sam ovog puta ja zamenila njegovu glavu. „Da li ovaj put vodi ka opatiji?” „Aha, vodi. Nema više od dva kilometra.” Već je cupkao, jedva čekajući da krene. „Dobro. Drži se van puta i idi ka opatiji. Oh, stani – bolje da uzmeš svoj sako.” Nerado sam mu predala sako; sem što mi je bilo mrsko da se lišim njegove toplote, osećala sam se kao da time raskidam i poslednju vezu sa prijateljskim ljudskim prisustvom. Kada Mladi Ijan ode, ostaću sasvim sama u mračnoj hladnoći škotske noći. „Ijane?”, uhvatila sam ga za ruku da ga zadržim trenutak duže. „Da?”

„Pazi se, hoćeš li?” Sledeći iznenadni impuls, podigla sam se na prste i poljubila hladan obraz. Bila sam mu dovoljno blizu da vidim kako mu se obrve iznenađeno podižu. Nasmešio se, a zatim je nestao, grana jove vratila se na mesto tamo gde je otišao. Bilo je vrlo hladno. Jedini zvuci bili su šištanje vetra kroz žbunje i udaljeno mrmoljenje talasa. Vuneni šal sam stegla jače oko sebe, drhteći, i krenula nazad ka putu. Da li bi trebalo da pravim buku, pitala sam se. Ako je ne pravim, mogla bih da budem napadnuta bez upozorenja, pošto bi ljudi koji su čekali mogli da čuju moje korake i ne vide da nisam krijumčar u begu. S druge strane, ako bih prošla pevušeći veselu melodiju da pokažem da sam bezazlena žena, možda će samo ostati da leže u zasedi da ne bi otkrili svoje prisustvo – a meni je na umu bilo upravo da otkriju svoje prisustvo. Sagnula sam se i kraj puta podigla jedan kamen. Zatim sam, osećajući još veću hladnoću nego ranije, izašla na put i krenula pravo napred, bez reči.

31

Krijumčarska mesečina Vetar je bio dovoljno jak da bi drveće i žbunje stalno šuškali i prikrivali moje korake po drumu – kao i korake onih koji bi mogli da mi se prišunjaju. Ni dve nedelje posle praznika Samhejn, bila je to nekakva neobuzdana noć u kakvoj je lako poverovati u prisustvo duhova i zla. Mada nije bio duh ono što me je iznenada ščepalo s leđa, čvrsto mi rukom pokrivajući usta. Da nisam očekivala baš nešto takvo, na smrt bih se prepala. Ovako, srce mi je jako poskočilo i grčevito sam se trgla u stisku onoga ko me je zarobio. Zgrabio me je sleva, stiskajući mi levu ruku visoko uz telo, sa desnom preko mojih usta. Mada je moja desnica bila slobodna. Zarila sam potpeticu njemu u koleno, a zatim sam iskoristila što mu je noga popustila i što je zateturao na tren, pa sam se nagnula napred i tresnula ga u glavu kamenom koji sam držala u ruci. Cela situacija je uslovila da ga više kresnem nego udarim, ali je udarac bio dovoljno snažan da iznenađeno zastenje i da njegov stisak popusti. Ritala sam se i migoljila, a kada mu je šaka preko mojih usta kliznula stigla sam zubima do prsta i ugrizla što sam jače mogla. „Maksilarni mišići idu duž sagitalnog grebena povrh lobanje do proreza u mandibuli”, pomislila sam, nejasno se prisećajući opisa iz Grejove anatomije. „To vilici i zubima daje znatnu silinu zagrižaja; zapravo, prosečna ljudska vilica može napraviti silu veću od sto dvadeset kiloponda.” Nisam znala da li sam premašila prosek, ali sam nesumnjivo postigla izvestan rezultat. Napadač je frenetično mlatio napred-nazad u uzaludnom pokušaju da se izvuče iz smrtonosnog stiska u kom sam mu držala prst. Njegov pritisak na moju ruku je oslabio tokom te borbe i bio je prinuđen da me spusti. Čim su moje noge dotakle zemlju, pustila sam mu šaku, obrnula sam se i svojski ga šutnula u mošnje kolenom, najbolje što sam mogla s obzirom na suknje. Šutiranje muškarca u testise znatno je precenjeno kao način odbrane.

Tačnije rečeno, to pali – i to spektakularno – ali je teži manevar za izvođenje nego što se misli, naročito kada neko na sebi ima teške suknje. Muškarci izuzetno paze na te organe i vrlo brinu da ih neko ne napadne. U ovom slučaju, međutim, moj napadač nije bio pripravan i noge su mu bile široko raširene da bi zadržao ravnotežu, pa sam ga solidno zahvatila. Ispustio je odvratno šištanje kao zadavljeni zec i presamitio se na drum. „Jesi li to ti, Sasenah?” Reči su bile prošištane sa moje leve strane, pa sam skočila kao uplašena gazela i nehotice kriknula. Po drugi put u isto toliko minuta neka ruka je poklopila moja usta. „Pobogu, Sasenah!”, mrmljao je Džejmi meni u uvo. „To sam ja.” Nisam ga ugrizla, mada sam bila na ozbiljnom iskušenju. „Znam”, rekla sam kroz zube kada me je pustio. „Mada ne znam ko je onaj drugi koji me je ščepao.” „Fergus, verovatno.” Amorfni tamni oblik se odmakao koji metar i izgleda da je gurao drugi oblik koji je ležao na drumu slabašno ječeći. „Jesi li to ti, Ferguse?”, prošaputao je. Nakon što je primio neku zagušenu buku kao odgovor, sagnuo se i podigao drugi oblik na noge. „Ne pričajte!”, šapatom sam navaljivala. „Poreznici su malo dalje na putu!” „Je l’ tako?”, normalnim glasom je rekao Džejmi. „Nisu baš radoznali oko buke koju stvaramo, zar ne?” Zastao je kao da čeka odgovor, ali nikakav zvuk nije stigao sem tihog zapevanja vetra kroz jove. Položio je ruku meni na rame, pa viknuo u noć. „Makleode! Reburne!” „Aha, Roj”, kazao je malo razdražen glas iz žbunja. „Ovde smo. Ines takođe, i Meldram, je l’ tako?” „Aha, to sam ja.” Šuškajući i tiho razgovarajući, još oblika je izronilo iz žbunja i drveća. „Četiri, pet, šest”, brojao je Džejmi. „Gde su Hejs i Gordoni?” „Video sam Hejsa kako ide u vodu”, ponudio je odgovor jedan od oblika. „Mora da je otišao izokola oko rta. Verovatno su i Gordoni i Kenedi uradili isto. Nisam čuo ništa što bi ličilo na to da su uhvaćeni.” „Dosta dobro”, kazao je Džejmi. „A sad, Sasenah, šta si ono ispričala o carinicima?” Pošto se Ouki i njegov kompanjon nisu pojavili, počela sam da se osećam blesavo, ali sam ispričala šta smo Ijan i ja čuli. „Je l’ tako?” Džejmi je zvučao zainteresovano. „Možeš li sada da

ustaneš, Ferguse? Možeš? Dobar momak. Pa, možda bi trebalo da potražimo. Meldrame, imaš li kremen kod sebe?” Nekoliko trenutaka kasnije, sa malom bakljom, za koju se trudio da mu se ne ugasi u ruci, otišao je niz drum i oko krivine. Krijumčari i ja smo čekali u napetoj tišini, spremni i da pobegnemo i da mu potrčimo u pomoć, ali nije se čula nikakva zaseda. Posle nekog vremena koje se oteglo unedogled, Džejmijev glas je stigao nazad putem. „Dođite ovamo”, rekao je, zvučeći smireno i pribrano. Stajao je nasred puta, blizu velike jove. Svetlost lampe je treperavo padala u krug oko njega, pa u početku nisam videla ništa sem Džejmija. Zatim je počeo da dahće čovek pored mene, a čuo se i prigušeni zvuk užasavanja drugog. Pojavilo se još jedno lice, slabo osvetljeno, koje je visilo u vazduhu odmah pored Džejmijevog ramena. Užasno, zagušeno lice, crno na svetlu koje je svemu ukralo boju, sa izbečenim očima i isplaženim jezikom. Kosa, svetla kao suva slama, počela je da leprša na vetru. Osetila sam kako mi se krik penje u grlu, pa sam ga zagušila. „Bila si u pravu, Sasenah”, kazao je Džejmi. „Postojali su carinici.” Bacio je nešto na zemlju, gde je palo uz prigušeni tresak. „Ovlašćenje”, rekao je, klimajući glavom prema predmetu. „Ime mu je Tomas Ouki. Da li ga neko od vas poznaje?” „Ne ovakvog kakav je sad”, promrmljao je neki glas iza mene. „Hriste, ovakvog ga ni majka ne bi poznala!” Opšte mrmljanje je poricalo, uz nervozno struganje nogama. Očigledno, svi su jedva čekali da odu sa ovog mesta, kao i ja. „U redu onda.” Džejmi je trzajem glave zaustavio povlačenje. „Tovar je izgubljen, prema tome neće biti nikakve deobe, je l’ jasno? Da li nekome treba novac u ovom času?” Krenuo je rukom u džep. „Mogu da nađem dovoljno da preživimo neko vreme – pošto strahujem da neko vreme nećemo raditi na obali.” Jedan ili dvojica su neodlučno prišli na mesto odakle se jasno videla stvar koja je visila sa drveta da bi uzeli novac, ali se ostatak krijumčara tiho utopio u noć. Za nekoliko minuta je samo Fergus – još uvek bled, ali na nogama bez ičije pomoći – ostao sa Džejmijem i sa mnom. „Isuse!”, prošaptao je Fergus dižući pogled ka obešenom čoveku. „Ko je mogao da uradi nešto ovakvo?” „Ja sam – ili očekujem da će se tako pričati, u redu?” Džejmi je pogledao

naviše, lica surovog na treperavom svetlu baklje. „Nećemo više da rastežemo, je l’ tako?” „A šta sa Ijanom?”, rekla sam, iznenada se setivši dečaka. „On je otišao do opatije da vas upozori!” „Je l’ jeste?” Džejmijev glas je postao oštriji. „Došao sam iz tog smera i nisam ga sreo. Na koju stranu je otišao, Sasenah?” „Na onu”, rekla sam i pokazala. Fergus je ispustio neki tihi zvuk koji je mogao biti smeh. „Opatija je na drugu stranu”, kazao je Džejmi, koga je to izgleda zabavljalo. „Pođi onda; naći ćemo se sa njim kada uvidi grešku i vrati se.” „Sačekaj”, rekao je Fergus dižući ruku. U žbunju je došlo do opreznog šuškanja, a glas Mladog Ijana je rekao: „Ujka Džejmi?” „Da, Ijane”, suvo je odgovorio njegov ujak. „Ja sam.” Dečak se pojavio iz žbunja sa lišćem zakačenim u kosu i očiju raširenih od uzbuđenja. „Video sam svetlo, pa sam pomislio da moram da se vratim i uverim da je ujna Kler u redu”, objasnio je. „Ujka Džejmi, ne smeš da rastežeš sa svetiljkom – u blizini ima carinika!” Džejmi je prebacio ruku sestriću preko ramena i okrenuo ga, pre nego što vidi šta visi sa jove. „Ne brini, Ijane”, rekao je ravnim glasom. „Otišli su.” Bacio je baklju u mokro žbunje, gde se šišteći ugasila. „Hajdemo”, rekao je, a u mraku je njegov glas zvučao smireno. „G. Viloubaj je niz drum sa konjima; stići ćemo u Hajlends do zore.”

SEDMI DEO

Ponovo kod kuće

32

Povratak grešnika

D

o Lalibroha smo jahali četiri dana iz Arbrouta i malo smo razgovarali za to vreme. I Mladi Ijan i Džejmi su bili preokupirani, verovatno različitim stvarima. Što se mene tiče, ja sam se stalno pitala ne samo o onome što se upravo zbilo, već i o onom što će se uskoro desiti. Ijan je sigurno rekao Džejmijevoj sestri Dženi za mene. Kako li će ona prihvatiti moje ponovno pojavljivanje? Dženi Marej je bila nešto najbliže sestri što sam ikada imala, daleko najbliža prijateljica u mom životu. Sticajem okolnosti, većina mojih bliskih prijatelja u poslednjih petnaest godina bili su muškarci; nije bilo drugih žena doktora, a prirodni jaz između bolničkog i lekarskog osoblja sprečavao je bilo šta sem površnog poznanstva sa drugim ženama koje su radile u bolnici. A što se tiče žena iz krugova u kojima se kretao Frenk, sekretarica i supruga univerzitetskih profesora... Mada je još više od toga predstavljala svest da je na celom svetu Dženi jedina koja voli Džejmija Frejzera isto koliko i ja – ako ne i više. Jedva sam čekala da ponovo vidim Dženi, ali sam morala da se pitam kako će ona primiti priču o mom navodnom begu u Francusku i prividno napuštanje njenog brata. Konji su morali da idu u koloni po jedan niz usku stazu. Moj riđan je poslušno usporio kada je zastao Džejmijev smeđan, a zatim na njegovo insistiranje skrenuo na čistinu prilično zaklonjenu nadnetim jovama. Siva stena se uzdizala na rubu čistine, sa pukotinama, kvrgama i ivicama tako obraslim mahovinom i lišajevima da je ličila na lice nekog prastarog čoveka, uokvireno zulufima i ispegano bradavicama. Mladi Ijan je skliznuo sa ponija i udahnuo s olakšanjem; u sedlu je bio od zore. „Uuf!”, rekao je, neprikriveno trljajući tur. „Sav sam se ukočio.” „I ja sam”, rekla sam, radeći isto to. „Mada pretpostavljam da je to bolje nego da nam je sedlo napravilo rane.” Nenaviknuti na dugo jahanje, i Mladi Ijan i ja smo prilično propatili prva dva dana puta; tačnije, bila sam suviše ukočena da bih sama sjahala prve večeri, pa sam doživela bruku da me Džejmi skida sa konja i nosi u krčmu, a njega je to zabavljalo.

„Kako li to uspeva ujka Džejmiju?”, upitao me je Ijan. „Mora da mu je dupe od kože.” „Ma pusti njega”, odsutno sam odgovorila. „A gde li je otišao?” Smeđan je već bio sputan i pasao je ispod hrasta na rubu čistine, ali od Džejmija nije bilo ni traga. Mladi Ijan i ja smo se zgledali; slegnula sam ramenima i otišla do kamenog lica gde je voda kapala niz stenu. Poturila sam ruke i pila, zahvalna što mi hladna tečnost klizi niz suvo grlo, uprkos jesenjoj temperaturi od koje su mi se obrazi zacrveneli i nos smrzao. Ova mala čistina, nevidljiva sa puta, predstavlja karakterističan hajlendski pejzaž, pomislila sam. Naizgled goli i pusti, litice i baruštine kriju mnoštvo tajni. Ako ne znaš kuda treba da ideš, možeš proći na pola metra od jelena, jarebice ili skrivenog čoveka, i da to nikad ne saznaš. Nije ni čudo što su mnogi od onih koji su zbrisali u žbunje posle Kalodena uspeli da pobegnu, jer ih je njihovo poznavanje skrivenih mesta učinilo nevidljivim za slepe oči i trapave noge Engleza koji su ih gonili. Pošto sam ugasila žed, okrenula sam se od kamenog lica i gotovo tresnula u Džejmija, koji se stvorio kao da je čarolijom iskočio iz zemlje. Kutiju sa priborom za vatru je vraćao u džep, a slabašni miris dima mu se lepio za kaput. Ispustio je nagoreli štapić u travu i smrvio ga nogom. „Otkud si se stvorio?”, rekla sam, trepćući na tu sablast. „I gde si bio?” „Tamo ima jedna pećinica”, objasnio je pokazujući palcem iza sebe. „Samo sam hteo da vidim da li je neko bio u njoj.” „Da li je?” Kada sam se bolje zagledala videla sam rub stenja koje je skrivalo ulaz u pećinu. Stapalo se sa ostalim dubokim pukotinama na površini stena i ne biste ga videli sem ako znate da treba da ga potražite. „Aha, jeste”, rekao je. Čelo mu je bilo malo zborano, ne od brige već kao da nešto smišlja. „Ima ćumura izmešanog sa zemljom, neko je palio vatru.” „Ko misliš da je to bio?”, upitala sam. Proturila sam glavu oko stenja, ali nisam videla ništa sem tanke trake mraka, mali otvor na licu planine. Nije delovao nimalo privlačno. Pitala sam se da li ga je neki od njegovih krijumčarskih pajtaša mogao pratiti od obale sve do Lalibroha. Da li je Džejmi zabrinut zbog potere ili zbog moguće zasede? Nehotice sam pogledala iza sebe, ali nisam videla ništa sem jova; suvo lišće kako šuška na jesenjem vetru. „Ne znam”, odsutno je rekao. „Neki lovac, pretpostavljam; okolo ima i

razbacanih kostiju jarebica.” Nije delovalo da je Džejmi zabrinut oko identiteta nepoznatog, pa sam se opustila osećajući iznova sigurnost koju je stvarao Hajlends kada se nađem u njemu. I Edinburg i krijumčarski zaliv delovali su veoma daleko. Mladi Ijan je, fasciniran otkrićem nevidljive pećine, nestao kroz otvor. Sada se pojavio i čistio paučinu iz kose. „Da li je ona nalik Klunijevom Kavezu, ujače?”, upitao je dok su mu oči sijale. „Nije tako velika, Ijane”, uz osmeh je odgovorio Džejmi. „Jadni Kluni teško da bi prošao kroz ulaz ove; on je bio krupan čova, gotovo duplo širi od mene.” Snuždeno je dotakao svoje grudi, tamo gde mu je visilo dugme otkinuto provlačenjem kroz uski ulaz. „Šta je to Klunijev Kavez?”, upitala sam, otresajući poslednje kapi ledene vode sa šaka i zavlačeći ih pod pazuh da se odlede. „Oh – to je Kluni Makferson”, odgovorio je Džejmi. Nagnuo je glavu i ledenu vodu pljusnuo sebi na lice. Kada je podigao glavu, zatreptao je da skloni kapi sa trepavica i nasmešio mi se. „Vrlo dosetljiv čovek, taj Kluni. Englezi su mu spalili kuću i rasturili temelje, ali je sam Kluni zbrisao. Sazidao je sebi malo boravište u obližnjoj pećini, pa ulaz zatvorio vrbovim granama koje je isprepletao i ulepio blatom. Narod kaže da si mogao stajati metar dalje, a da nemaš predstavu da je pećina tu, ako se izuzme dim iz Klunijeve lule.” „I princ Čarls je tamo boravio neko vreme, kada su ga progonili Englezi”, obavestio me je Mladi Ijan. „Kluni ga je skrivao danima. Engleska kopilad su ganjala na sve strane, ali nikada nisu našli Njegovu visost – niti Klunija!”, zaključio je veoma zadovoljno. „Dođi i umij se, Ijane”, rekao je Džejmi sa malo oštrine, od koje je Mladi Ijan zatreptao. „Ne možeš prljav na oči roditeljima.” Ijan je uzdahnuo, ali je poslušno sagnuo glavu do mlaza, krkljao je i dahtao dok se prskao vodom po licu koje je, mada ne baš zaista prljavo, nesporno imalo poneku fleku od puta. Okrenula sam se Džejmiju, koji je stajao i sestrićevo umivanje posmatrao nekako odsutno. Da li gleda napred, zapitala sam se, u ono što će verovatno biti neugodan susret u Lalibrohu, ili nazad ka Edinburgu, gde se puše ostaci njegove štamparije i mrtvac leži u podrumu bordela? Ili još dalje unazad, do Čarlsa Edvarda Stjuarta i dana ustanka? „Šta si svojim sestrićima i sestričinama ispričao o njemu?”, tiho sam

pitala, nadglasana bukom Ijanovog frktanja. „O Čarlsu?” Džejmijev pogled je postao oštar i usredsredio se na mene; bila sam u pravu, znači. Oči su mu poprimile topliju nijansu, a nagoveštaj osmeha je priznao moj uspeh u čitanju misli, ali su onda i ta toplina i osmeh nestali. „Nikada na pričam o njemu”, rekao je podjednako tiho i okrenuo se da ode po konje. Tri sata kasnije smo prošli kroz poslednji prolaz na vetrometini i niz završnu kosinu koja vodi u Lalibroh. Džejmi na čelu je zauzdao konja i čekao da se ja i Mladi Ijan poravnamo sa njim. „Eno ga”, rekao je. Pogledao me je i nasmešio se, podigavši jednu obrvu. „Mnogo se promenio, zar ne?” Zaneseno sam odmahnula glavom. Sa ove udaljenosti kuća je izgledala potpuno nepromenjena. Zidana od belog tesanog kamena, njena tri nivoa besprekorno su sijala među bednim pomoćnim zgradama i kamenom prošaranim smeđim poljima. Na maloj uzvišici iza kuće stajali su ostaci prastare kule, okruglog kamenog tornja koji je mestu dao ime. Kada sam bolje zagledala, videla sam da su se pomoćne zgrade malo promenile; Džejmi mi je ispričao da je engleska vojska spalila golubarnik i kapelicu godinu dana posle Kalodena, i videla sam praznine tamo gde su stajali. Onaj deo zida bašte koji je bio provaljen popravljen je kamenom drugačije boje, a nova šupa sagrađena od kamena i razne drvene građe očigledno je služila kao golubarnik, sudeći po redu debeljuškastih pernatih tela naređanih na krovu da bi uživala u suncu kasne jeseni. Ružičnjak, koji je zasadila Džejmijeva majka Elen, porastao je i raširio se do zida kuće i tek sada je gubio poslednje lišće. Pramen dima se dizao iz zapadnog dimnjaka, nošen prema jugu vetrom sa mora. Iznenada mi se stvorila vizija vatre u ognjištu dnevne sobe, njenog ružičastog svetla na jasnom Dženinom licu uveče dok sedi u fotelji i naglas čita neki roman ili knjigu poezije, a Džejmi i Ijan sede zaneti partijom šaha, slušajući na pola uva. Koliko li smo večeri proveli tako, deca gore u krevetima, a ja za sekreterom ispisujem recepte ili se bavim beskrajnim kućnim krpljenjem? „Hoćemo li opet živeti ovde, šta misliš?”, upitala sam Džejmija, pazeći da mi se u glasu ne oseti čežnja. Kuća u Lalibrohu bila mi je dom više od bilo kog drugog mesta, ali to je bilo davno – i mnogo toga se od tada

promenilo. Zastao je na trenutak, razmišljajući. Konačno je odmahnuo glavom skupljajući uzde. „Ne mogu da kažem, Sasenah”, rekao je. „Bilo bi prijatno, ali – ne znam kako stvari stoje, zar nije tako?” Malo se namrštio kada je pogledao dole na kuću. „To je u redu. Ako budemo živeli u Edinburgu – ili čak u Francuskoj – to je u redu, Džejmi.” Podigla sam pogled na njegovo lice i dotakla mu ruku da ga uverim. „Samo da smo zajedno.” Ona mala zabrinutost je na trenutak nestala, lice mu se ozarilo. Uzeo je moju ruku, prineo je usnama i nežno poljubio. „Ni meni ništa drugo nije bitno, Sasenah, dok god si kraj mene.” Sedeli smo zagledani jedno drugom u oči dok nas bučan, postiđen kašalj iza leđa nije upozorio na prisustvo Mladog Ijana. Savesno pazeći na našu privatnost, postiđeno se ponašao tokom putovanja iz Edinburga, zavlačeći se daleko u gustiš pri logorovanju i svojski se trudeći da nas ne iznenadi u indiskretnom zagrljaju. Džejmi se nasmešio i stegao mi ruku pre nego što ju je pustio i okrenuo se sestriću. „Skoro smo stigli, Ijane”, rekao je dok je dečak prilazio na poniju. „Stići ćemo pre večere ako ne bude padala kiša”, dodao je, čkiljeći ispod ruke da bi procenio oblake koji su polako lebdeli preko planine Monadlijat. „Mmfm.” Mladi Ijan nije zvučao oduševljen time, pa sam ga saosećajno pogledala. „Dom je mesto gde, kada treba tamo da odeš, moraju da te prime”, citirala sam. Mladi Ijan me je šeretski pogledao. „Aha, to je ono što me plaši, ujna.” Kada je Džejmi čuo taj dijalog, pogledao je nazad u Ijana i ozbiljno trepnuo – njegova verzija namigivanja u znak podstreka. „Ne budi malodušan, Ijane. Sećaš se priče o grešnom sinu, je l’ da? Tvojoj mami će biti drago što si se bezbedno vratio.” Pogled Mladog Ijana pokazao je da mladić ne gaji iluzije. „Ako očekuješ da će zaklati tovljeno tele, ujka Džejmi, onda ne poznaješ moju majku onako dobro kao što misliš.” Momak je sedeo grickajući donju usnu na tren, a zatim se uspravio u sedlu uz dubok uzdah. „Najbolje da to pregrmim, zar ne?”, rekao je. „Da li će roditelji biti stvarno oštri prema njemu?”, upitala sam

posmatrajući Mladog Ijana kako oprezno bira put po kamenitoj strmini. Džejmi je slegnuo ramenima. „Pa, oprostiće mu, naravno, ali će verovatno da mu kvocaju satima, a pre toga će mu uvoštiti zadnjicu. A ja ću biti srećan ako se provedem isto”, šaljivo je dodao. „Dženi i Ijan neće biti mnogo zadovoljni ni sa mnom, plašim se.” Podbo je svog konja i pošao nizbrdo. „Hajde, Sasenah, najbolje da to pregrmimo, zar ne?” Nisam znala kakav doček da očekujem u Lalibrohu, ali ispalo je ohrabrujuće. Kao i kod svih ranijih dolazaka, naše prisustvo je najavio lavež raznoraznih pasa koji su izjurili iz ograde, polja i bašte, lajući prvo zabrinuto, a zatim radosno. Mladi Ijan je pustio uzde i kliznuo u krzneno more dobrodošlice, čučnuo da pozdravi pse koji su skakali na njega i lizali ga po licu. Ustao je smešeći se sa poodraslim štenetom u naručju, pa ga doneo da mi ga pokaže. „Ovo je Džoki”, rekao je držeći smeđe-belo telo koje se koprcalo. „On je moj; tata mi ga je dao.” „Fina kuca”, rekla sam Džokiju i počešala mu klempave uši. Pas je zalajao i oduševljeno se vrpoljio, pokušavajući da istovremeno liže i mene i Ijana. „Sav si u psećoj dlaci, Ijane”, rekao je čist, piskav glas tonom koji je očito bio prekoran. Podigla sam pogled i videla visoku, vitku devojku od nekih sedamnaest godina kako ustaje sa mesta gde je sedela ukraj puta. „Pa, ti si sva u lepiguzima, ako baš hoćeš!”, uzvratio je Mladi Ijan okrećući se ka njoj. Devojka je zabacila tamnosmeđu kovrdžavu kosu i sagnula se da otrese suknju, na kojoj je doista bilo nekoliko travki koje su se zakačile za sukno. „Tata kaže da ne zaslužuješ da imaš psa”, napomenula je. „Kada si zbrisao i tako ga ostavio.” Lice Mladog Ijana se steglo kada je počeo da se brani. „Mislio sam da ga povedem”, rekao je, a glas ga je malčice izdao. .Ali sam mislio da neće biti bezbedan u gradu.” Čvršće je zagrlio psa i položio bradu među čupave uši. „Malo je porastao; pretpostavljam da je dobro jeo?” „Došla si da nas pozdraviš, je l’ tako mala Dženet? Baš lepo.” Džejmi je

iza mojih leđa govorio prijatnim glasom, ali sa ciničnim prizvukom, od koga je devojka naglo podigla pogled i zacrvenela se kad ga je ugledala. „Ujka Džejmi! Oh, i...” Pogledom je prešla na mene, pa pognula glavu još više crveneći. „Aha, ovo je tvoja ujna Kler.” Džejmi mi je čvrsto stezao lakat dok je klimao ka devojci. „Mala Dženet se još nije rodila u vreme kada smo poslednji put bili ovde, Sasenah. Tvoja majka je kod kuće, pretpostavljam?”, rekao je obraćajući se Dženet. Devojka je klimnula, razrogačena, ne skidajući fascinirani pogled s mog lica. Sagnula sam se sa konja i uz osmeh pružila ruku. „Drago mi je što smo se upoznale”, rekla sam. Zurila je dugo, a zatim se iznenada prisetila finih manira i napravila kniks. Uspravila se i neodlučno prihvatila moju ruku, kao da se plaši da bi mogla otpasti od njenog stiska. Ja sam stegla njenu i pomalo ju je obodrilo što je uvidela da sam od krvi i mesa. „Zado... zadovoljstvo mi je, gospo”, promrmljala je. „Da li su mama i tata mnogo besni, Džen?” Mladi Ijan je nežno spustio štene na zemlju kraj njenih nogu, razbijajući njen trans. Ona je pogledala u mlađeg brata, a u nestrpljivom izrazu lica bilo je malo sažaljenja. „Pa, zašto pa ne bi bili, praznoglavče?”, rekla je. „Mama je mislila da si možda naleteo na vepra u šumi, ili da su te oteli Cigani. Jedva da je i spavala dok nisu otkrili kuda si otišao”, dodala je mršteći se na brata. Ijan je stisnuo usne i gledao u zemlju, ali nije odgovorio. Ona je prišla i prekorno pokupila mokro žuto lišće sa rukava njegovog kaputa. Iako je bila visoka, on ju je nadvišavao petnaest centimetara, krakat i koščat prema njoj vitkoj, a sličnost među njima svodila se na gustu tamnu kosu i sličnosti u izrazu lica. „A ti si baš lep prizor, Ijane. Da li si to spavao u odeći?” „Pa, naravno da jesam”, nestrpljivo je rekao. „Šta misliš, da sam pobegao sa noćnom košuljom i navlačio je svako veče u divljini?” Ona je zafrktala od nekakvog smeha zamišljajući tu sliku, a njegova nelagoda je malo popustila. „Oh, hajde onda, blesavko”, rekla je sažalivši se. „Dođi sa mnom u praonicu posuđa pa ćemo te iščetkati i očešljati pre nego što te mama i tata vide.” Besno je pogledao u nju, a zatim pogled skrenuo na mene sa licem na kome su se mešali zaprepašćenost i iznerviranost. „Zašto, pobogu”,

insistirao je iako mu se glas lomio od napora, „svi misle da će pomoći ako si čist.” Džejmi mu se iscerio i dok je sjahivao, potapšao ga je po ramenu, od čega je poletela prašina. „To ničemu neće nauditi, Ijane. Pođi sa njom; mislim da je dobro ako tvoji roditelji ne moraju da rešavaju mnogo toga odjednom – a prvo bi hteli da vide tvoju ujnu.” „Mmfm.” Uz mrzovoljno klimanje glavom, Mladi Ijan je neodlučno pošao ka zadnjem delu kuće, kuda ga je odlučno vodila sestra. „Šta li si jeo?”, čula sam je kako govori, čkiljeći u hodu u njega. „Prljavština ti pravi fleku svuda oko usta.” „Nije to prljavština, to su brkovi!”, besno je šištao upola glasa, nakratko se okrećući da vidi da li smo Džejmi i ja čuli taj razgovor. Njegova sestra se ukopala u mestu, piljeći u njega. „Brkovi?”, rekla je glasno u neverici. „Ti?” „Polazi!” Zgrabio ju je za lakat i žurno je izgurao kroz baštensku kapiju, ramena samosvesno pognutih. Džejmi je oborio glavu na moju butinu, zabijajući lice meni u suknju. Onome ko ne bi obratio pažnju izgledalo bi kao da razvezuje samare, ali taj ko ne obraća pažnju ne bi video da mu se ramena tresu niti osetio vibracije njegovog nečujnog smeha. „U redu je, otišli su”, rekla sam trenutak kasnije i sama se boreći za dah nakon što sam uspela da na prasnem u smeh. Džejmi je podigao lice sa suknje, crveno i zagušeno, pa upotrebio tkaninu da obriše oči. „Brkovi? Ti?”, kreštao je imitirajući svoju sestričinu, od čega smo oboje prasnuli. Odmahnuo je glavom, teško udišući. „Hriste, ista je kao njena majka! To je tačno ono što je meni Dženi rekla, istim takvim glasom, kada me je prvi put uhvatila da se brijem. Zamalo vrat da presečem.” Ponovo je obrisao oči nadlanicom, pa oprezno prešao dlanom preko gustih, mekih čekinja koje su mu vilice i grlo prekrivale crvenkastosmeđom. „Hoćeš li da odeš i obriješ se pre nego što vidimo Dženi i Ijana?”, upitala sam, a on je odmahnuo glavom. „Neću”, rekao je zagladujući kosu, koja je pobegla traci. „Mladi Ijan je u pravu; to što si čist uopšte ne pomaže.”

Oni mora da su čuli pse napolju; i Ijan i Dženi su sedeli u dnevnoj sobi kada smo ušli, ona je na sofi štrikala vunene čarape, a on je stajao pred vatrom u jednostavnom smeđem kaputiću i jahaćim pantalonama i grejao zadnju stranu nogu. Poslužavnik sa kolačićima i domaćim pivom bio je postavljen, očigledno spremljen zbog našeg dolaska. Bila je to ugodna scena dobrodošlice i osetila sam kako umor od putovanja nestaje kada smo ušli u sobu. Ijan se okrenuo čim smo ušli, postiđen mada nasmešen, ali je Dženi bila ta koju sam potražila pogledom. I ona je tražila mene. Sedela je nepomično na kauču, raširenih očiju okrenutih ka vratima. Prvi utisak mi je bio da se mnogo promenila, drugi da se nije promenila uopšte. Crne kovrdže su i dalje bile tu, guste i nemirne, ali svetlije i prošarane bogatom srebrnom bojom. I kosti su bile iste – široke visoke jagodice, snažna vilica i dugi nos kao kod Džejmija. Treperavo svetlo vatre i senke kasnog popodneva davali su taj čudan utisak promene, u jednom trenutku produbljujući bore oko njenih očiju i usta sve dok ne bi počela da liči na staricu; u sledećem bi ih ih izbrisalo rumenim sjajem devojaštva, kao na trodimenzionalnoj sličici u kutiji krekera. Pri našem prvom susretu u bordelu, Ijan se ponašao kao da sam utvara. Dženi je slično postupila sada, pomalo trepćući i malo otvorenih usta, ali inače nije promenila izraz lica kada sam pošla prema njoj. Džejmi je bio odmah iza mene, držao me je za lakat. Malo ga je stegao kada smo stigli do sofe, a zatim pustio. Osećala sam se kao da me predstavljaju na dvoru i oprla sam se porivu da napravim kniks. „Stigli smo kući, Dženi”, rekao je. Ruka mu je bila na mojim leđima da mi pruži podršku. Ona je kratko pogledala u brata, a zatim se opet zapiljila u mene. „To si, znači, ti, Kler?” Glas joj je bio tih i neodlučan, poznat, ali ne onaj snažni glas žene koju sam pamtila. „Da, ja sam”, kazala sam. Nasmešila sam se i pružila ruke prema njoj. „Lepo je videti te, Dženi.” Prihvatila je moje ruke, lagano. Zatim se stisak pojačao i ona je ustala. „Hriste, to jesi ti!”, rekla je, pomalo bez daha, i iznenada se žena koju znam vratila, tamnoplave oči su živnule i zaigrale, znatiželjno zagledajući moje lice. „Pa, naravno da jeste”, gunđavo je rekao Džejmi. „Sigurno ti je Ijan rekao; zar si mislila da te slagao?”

„Jedva da si se promenila”, rekla je ignorišući svog brata dok je začuđeno dodirivala moje lice. „Kosa ti je malo svetlija, ali boga mu, izgledaš isto!” Prsti su joj bili hladni; ruke su joj mirisale na biljke i džem od crvenih ribizli, uz slabu primesu amonijaka i lanolina od farbanja vune koju je štrikala. Davno zaboravljeni miris vune vratio je sve odjednom – toliko uspomena na ovo mesto i na sreću u vreme kada sam živela ovde – pa su mi se oči zamaglile od suza. Ona je to primetila i zagrlila me jako, njena meka i glatka kosa mi je dodirivala lice. Bila je znatno niža od mene, sa finim kostima i naoko krhka, ali sam ipak imala utisak da se gubim u tom zagrljaju, snažnom stisku tople podrške kao da me drži neko krupniji od mene. Pustila me je trenutak kasnije i odmakla se, smejuljeći se. „Bože, čak i mirišeš isto!”, uzviknula je, pa sam i ja prasnula u smeh. Ijan je prišao; nagnuo se i nežno me zagrlio, jedva dotičući usnama moj obraz. Blago je mirisao na suvo seno i lišće kupusa, sa tračkom tresetnog dima preko njegovog muškog mirisa. „Lepo je opet te videti ovde, Kler”, rekao je. Njegove blage smeđe oči su mi se smešile, i osećaj povratka domu se pojačao. Odstupio je malo nespretno, smešeći se. „Da li bi možda nešto da pojedeš?” Pokazao je na poslužavnik na stolu. Oklevala sam na trenutak, ali je Džejmi hitro krenuo ka njemu. „Ni kapljica neće loše doći, Ijane, ljubazno zahvaljujem”, rekao je. „Hoćeš li i ti, Kler?” Čaše su napunjene i kolačići dodati, pa smo punih usta govorili o nevažnim prijatnim stvarima kada smo seli oko vatre. Uprkos spoljnoj srdačnosti, vrlo sam bila svesna prikrivene tenzije koja nije bila posledica samo mog iznenadnog pojavljivanja. Džejmi, koji je sedeo pored mene na hrastovoj klupi, popio je svega gutljaj svog piva, a zobeni kolač stajao mu je netaknut na kolenu. Znala sam da osveženje nije prihvatio zbog gladi, već da bi prikrio činjenicu da mu ni sestra ni zet nisu ponudili zagrljaj dobrodošlice. Uhvatila sam kratki pogled koji su razmenili Ijan i Dženi; kao i dugo zgledanje koje se nije dalo protumačiti, a koje su razmenili Dženi i Džejmi. Stranac ovde ne samo u jednom smislu, držala sam pogled oboren i posmatrala kroz zastor trepavica. Džejmi je seo s moje leve strane; osećala sam maleni pokret između nas dok su dva ukočena prsta desne šake

dobovala po butini. Razgovor, koliko ga je bilo, je zamro i prostorijom je zavladala neprijatna tišina. Kroz tiho šištanje vatre od treseta čula sam nekoliko udaljenih udaraca iz pravca kuhinje, ali ni nalik onim zvucima koje sam pamtila iz ove kuće, neprestanih aktivnosti i užurbanog kretanja, sa nogama koje su večito trupkale po stepeništu, vikom dece i cikom beba koji su parali vazduh u dečijoj sobi na spratu. „Kako su ti sva deca?”, upitala sam Dženi da bih razbila ćutanje. Ona je počela, a ja sam shvatila da sam nenamerno postavila pogrešno pitanje. „Oh, ona su dobro”, neodlučno je odgovorila. „Svi su vrlo lepi. A i unuci”, dodala je, a osmeh ju je naglo obuzeo od pomisli na njih. „Većinom su prešli u kuću Mladog Džejmija”, ubacio je Ijan, dajući mi odgovor koji sam tražila. „Njegova žena se porodila baš prošle nedelje, pa su tri devojčice otišle da malo pomognu. A Majki je otišao u Invernes da donese neke stvari koje su stigle iz Francuske.” Još jedan pogled je sevnuo prostorijom i to između Ijana i Džejmija. Osetila sam malo naginjanje Džejmijeve glave i nešto nalik klimanju glavom, čime je Ijan odgovorio. Šta li to predstavlja, do đavola, zapitala sam se. Bilo je toliko nevidljivih tokova emocija u sobi da sam iznenada poželela da ustanem i skup prizovem redu, tek da bih razbila napetost. Džejmi se očito osećao isto tako. Pročistio je grlo gledajući pravo u Ijana, pa načeo glavnu temu dnevnog reda, rečima: „Doveli smo momka kući.” Ijan je duboko udahnuo, a dugačko, jednostavno lice se malo smrklo. „Je l’ tako?” Tanak sloj prijatnosti navučen za ovu priliku iznenada je nestao poput jutarnje rose. Osetila sam kako se Džejmi pored mene malo napinje kao da se sprema da sestrića brani najbolje što može. „Dobar je to momak, Ijane”, rekao je. „Je l’ tako?” Ovog puta je odgovorila Dženi, a fine crne obrve su se natuštile od mrštenja. „Ne bi se reklo, sudeći po onome kako se ponaša kod kuće. Ali je možda drugačiji s tobom, Džejmi.” U njenim recima bila je snažna nota optuživanja i osetila sam kako se Džejmi stegnuo. „Ljubazno s tvoje strane da digneš glas za momka, Džejmi”, dodao je Ijan, hladno klimajući u pravcu svog šuraka. „Mada mislim da je najbolje da čujemo samog Mladog Ijana, ako nemaš ništa protiv. Da li je on na spratu?” Mišić blizu Džejmijevih usta se trgnuo, ali je on uzdržano odgovorio:

„Rekao bih da je u praonici posuđa; hteo je da se malo sredi pre nego što se vidi sa vama.” Njegova desnica je kliznula nadole i stegla me za nogu u znak upozorenja. Nije pomenuo susret sa Dženet, i ja sam to razumela; ona je bila poslata sa sestrama i braćom da bi Dženi i Ijan mogli da srede moje pojavljivanje i situaciju sa grešnim sinom bez opšte gužve, ali se krišom vratila bez znanja roditelja, ili u želji da vidi svoju notornu ujnu Kler ili da pomogne svom bratu. Spustila sam kapke, pokazujući da sam razumela. Nema svrhe da se pominje devojčino prisustvo u situaciji koja je i inače vrlo napeta. Topot i regularno tupkanje Ijanove drvene noge su se začuli iz nezastrtog hodnika. Ijan je napustio sobu u pravcu praonice posuđa; sada se vratio, namrgođeno uvodeći Mladog Ijana ispred sebe. Grešni sin je izgledao pristojno, onoliko koliko su to mogli da postignu sapun, voda i brijač. Njegove koščate vilice bile su crvene od struganja, a kosa na vratu skupljena u mokre špiceve, većina prašine istresena iz kaputa, a ovalna kragna košulje uredno zakopčana do grkljana. Malo se toga moglo učiniti sa oprljenom polovinom glave, ali je ona druga bila uredno očešljana. Nije imao čarape i velika poderotina mu je krasila pantalone, ali je sve u svemu izgledao onoliko dobro koliko može neko ko očekuje da tog časa bude streljan. „Mama”, rekao je, nespretno savijajući glavu u majčinom pravcu. „Ijane”, tiho je rekla i on je podigao pogled ka njoj, očito zapanjen nežnošću njenog tona. Smešak joj je zakrivio usne kada je videla njegovo lice. „Drago mi je da si se bezbedno vratio, mo chridhe”, rekla je. Dečakovo lice se nenadano razvedrilo, kao da je upravo čuo ukidanje kazne pročitano odredu za streljanje. Zatim je spazio lice svog oca i ukočio se. S mukom je progutao i opet pognuo glavu, odlučno zureći u patos. „Mmfm”, rekao je Ijan. Zvučao je kao nepopustljivi Škot; znatno sličnije velečasnom Kembelu nego tolerantnom čoveku kog sam poznavala. „E sad, hoću da čujem šta imaš da kažeš u svoje ime, momče.” „Oh. Pa... ja...” Mladi Ijan je bedno zamukao, pa pročistio grlo i pokušao ponovo. „Pa... zapravo ništa, oče”, promrmljao je. „Gledaj u mene!”, oštro je rekao Ijan. Njegov sin je neodlučno podigao glavu i pogledao u oca, ali mu je pogled stalno bežao, kao da se plaši da dugo ostane na strogom liku.

„Znaš li šta si uradio svojoj majci?”, insistirao je Ijan. „Nestao si i ostavio je da misli da si mrtav ili povređen? Otišao bez reči i ni traga od tebe tri dana, dok Džo Frejzer nije doneo pismo koje si ostavio? Možeš li bar da zamisliš kakva su ta tri dana bila za nju?” Ili izraz Ijanovog lica ili njegove reči izgleda da su imali snažan efekat na grešnog sina; Mladi Ijan je opet pognuo glavu, pogleda fiksiranog u pod. „Ah, pa mislio sam da će Džo pismo doneti ranije”, promrmljao je. „Ah, to pismo!” Ijanovo lice je postajalo sve crvenije dok je govorio. „Otišao u Edinburg, glasilo je, tek tako.” Pljesnuo je rukom po stolu, a taj zvuk je sve naterao da poskoče. „Otišao u Edinburg! Ne sa tvojom dozvolom, niti javiću se, ništa pod milim bogom sem: „Draga majko, otišao sam u Edinburg. Ijan” Glava Mladog Ijana je poletela naviše, a oči su mu sijale od besa. „Nije tačno! Napisao sam: „Ne brinite za mene, i rekao sam: Voli vas, Ijan! Jesam! Zar nisam, majko?” Sada je prvi put molećivo pogledao u Dženi. Ona je bila nepomična kao stena otkad je njen muž počeo da govori, a lice nije pokazivalo ništa. Sada su joj oči smekšale i nagoveštaj krivljenja je opet dotakao njene široke, pune usne. „Jesi, Ijane”, tiho je rekla. „Prijatno je što si to rekao – ali jesam brinula, zar ne? Oborio je pogled i videla sam uvećanu Adamovu jabučicu kako skakuće u mršavom vratu dok je gutao. „Izvini, mama”, rekao je tako tiho da sam ga jedva čula. „Nisam – nisam mislio...” Rečenica je ostala nedovršena, završilo ju je sleganje ramenima. Dženi je napravila impulsivni pokret kao da se sprema da mu pruži ruku, ali je uhvatila Ijanov pogled i pustila ruku da padne u krilo. „Stvar je u tome”, rekao je Ijan, govoreći polako i precizno, „što to nije prvi put, je l’ tako, Ijane?” Dečak nije odgovorio već je napravio neki mali grčeviti pokret koji je mogao značiti potvrdu. Ijan je prišao za korak svom sinu. Iako su bili slične visine, razlika među njima bila je očigledna. Ijan je bio visok i dugonog, ali i pored toga sa čvrstim mišićima i snažan muškarac, bez obzira na drvenu nogu. U poredenju sa njim, njegov sin je delovao gotovo krhko, ne još sasvim formiran i nespretan. „Ne, nije reč o tome da nisi imao predstavu šta činiš; nije da ti nikad nismo pominjali opasnosti ili nismo rekli da ne ideš dalje od Broh Morde –

a nije da nisi znao da ćemo brinuti, je l’ tako? Znao si sve to – a i pored toga si to učinio.” Ova nemilosrdna analiza njegovog ponašanja izazvala je nekakvo drhtanje, kao da se nešto izvija u Mladom Ijanu, ali je tvrdoglavo ćutao i dalje. „Gledaj u mene, momče, kada ti govorim!” Dečakova glava se polako digla. Sada je izgledao potišteno, ali pokorno; očito je kroz ovakve scene prolazio i ranije i znao je kuda vode. „Neću čak ni da pitam tvog ujaka šta ste radili”, kazao je Ijan. „Mogu samo da se nadam da u Edinburgu nisi bio onakva budala kakva si ovde. Ali si se potpuno oglušio o moje reči i slomio srce svojoj majci, šta god drugo da si uradio.” Dženi se opet pomerila kao da će progovoriti, ali ju je žustar pokret Ijanove ruke zaustavio. „I šta sam ti rekao poslednji put, mali Ijane? Šta sam ti rekao kada sam te izlupetao? To mi kaži, Ijane!” Kosti na licu Mladog Ijana su iskočile, ali je držao jezik za zubima, usne tvrdoglavo skupljene. „Kaži mi!”, zagrmeo je Ijan, ponovo treskajući rukom o sto. Mladi Ijan je refleksno trepnuo i lopatice su mu se skupile, a zatim razmakle, kao da je pokušavao da menja veličinu, nesiguran da li treba da bude veći ili manji. Teško je progutao i ponovo trepnuo. „Rekao si – rekao si da ćeš mi kožu oguliti. Sledećom prilikom.” Glas mu se slomio u besmisleno cičanje kod poslednje reči i na to je čvrsto zatvorio usta. Ijan je odmahnuo glavom od velikog razočaranja. „Aha. I mislio sam da imaš dovoljno razuma da se potrudiš da ne bude sledeće prilike, ali sam tu pogrešio, hm?” S mukom je uvukao dah i ispustio ga nalik frktanju. „Prilično si mi se zgadio, Ijane, i to je istina.” Trgnuo je glavom prema ulaznim vratima. „Idi napolje. Doći ću na kapiju, odmah.” U dnevnoj sobi je vladala napeta tišina dok se nevaljalko polako vukao niz hodnik. Pažljivo sam pogled držala na svojim šakama, skupljenim u krilu. Pored mene je Džejmi polako, duboko udahnuo pa seo uspravnije, pripremajući se.

„Ijane.” Džejmi se blago obratio svom zetu. „Voleo bih da ne uradiš to.” „Šta?” Ijanovo čelo je još uvek bilo namršteno kada se okrenuo Džejmiju. „Da ne izlupam momka? A šta to imaš ti da kažeš oko toga, je li?” Džejmi je stegnuo vilicu, ali mu je glas ostao miran. „Nemam ništa da kažem o tome, Ijane – on je tvoj sin; učinićeš kako ti je volja. Ali ćeš me možda pustiti da nešto kažem o tome kako se poneo?” „Kako se poneo?”, vrisnula je Dženi, naglo se prenuvši. Jeste ona prepustila Ijanu da izađe na kraj sa njihovim sinom, ali kada je reč o njenom bratu, to nije prepuštala drugima. „Iskrao se po noći kao lopov, hoćeš da kažeš? Ili si možda mislio na to što se udružio sa kriminalcima i rizikovao vrat zbog bureta brendija!” Ijan ju je ućutkao brzim gestom. Oklevao je, i dalje se mršteći, ali je onda naglo klimnuo Džejmiju, dajući mu dozvolu. „Udružio se sa kriminalcima poput mene?”, upitao je Džejmi svoju sestru, oštrim glasom. Pogledao ju je pravo u oči i oboma su se oči skupile u plave proreze. „Znaš li odakle dolazi novac, Dženi, koji održava tebe i tvoje klince i sve ovde sitim i koji sprečava da vam se krov sruši na glavu? Ne od štampanja pobožnih pesama u Edinburgu!” „I ti misliš da ja to ne znam?”, planula je na njega. „Jesam li te pitala čime se baviš?” „Ne, nisi”, planuo je i on. „Mislio sam da bi više volela da ne znaš – ali ti znaš, zar ne?” „A hoćeš li mene da kriviš za ono što radiš? Moja je krivica što imam decu i što ona moraju da jedu?” Ona se nije zacrvenela kao Džejmi; kada bi Dženi pogubila živce, ona bi postala samrtnički bleda od besa. Videla sam kako se on muči da se obuzda. „Krivim te? Ne, naravno da te ne krivim – ali da li je u redu da ti kriviš mene što Ijan i ja ne možemo da ti zadržimo svu obradivu zemlju?” Dženi se takođe mučila da se obuzda. „Ne”, rekla je. „Ti radiš ono što moraš, Džejmi. Znaš vrlo dobro da nisam mislila na tebe kada sam rekla kriminalci, ali...” „Znači mislila si na ljude koji rade za mene? I ja radim iste stvari, Dženi. Ako su oni kriminalci, šta sam onda ja?” Besno ju je pogledao, očiju usijanih od srdžbe. „Ti si moj brat”, kratko je odgovorila, „ma koliko da mi ponekad nije

drago da to kažem. Oči da su ti proklete, Džejmi Frejzeru! Znaš vrlo dobro da nisam htela da se raspravljam oko toga šta ti smatraš da treba da radiš! Ako pljačkaš ljude po drumu ili držiš javnu kuću u Edinburgu, to je zato što se to nije moglo izbeći. Ali to ne znači da hoću da mog sina uključuješ u to!” Džejmijeve oči su se malo skupile u uglovima na pominjanje javnih kuća u Edinburgu, pa su optužujućim pogledom prostrelile Ijana, koji je odmahnuo glavom. Izgledao je kao da je zapanjen žestinom svoje žene. „Ni reč nisam rekao”, kratko je kazao. „Znaš ti kakva je ona.” Džejmi je duboko udahnuo i opet se okrenuo ka Dženi, očito rešen da bude razuman. „Aha, vidim to. Ali nemoj ni pomisliti da bih Mladog Ijana odveo u opasnost – pobogu, Dženi, brinem za njega kao da je moj sin!” „Je li?” Skepsa u njenom glasu je bila izražena. „I zato si ga podstakao da pobegne od kuće i zadržao ga kod sebe, ne šaljući nijednu reč da nam olakšaš, da bar kažeš gde je?” Džejmi je imao dovoljno milosti da posle ovoga izgleda postiđeno. „Ah, pa, žao mi je zbog toga”, promrmljao je. „Nameravao sam da...” Prekinuo je uz nestrpljivi pokret. „Pa, nije važno šta sam nameravao; trebalo je da se javim, a nisam. Ali što se tiče onoga da sam ga podstakao da pobegne od...” „Ne, pretpostavljam da nisi”, upao je Ijan. „Ne direktno, u svakom slučaju.” Bes je iščileo sa njegovog duguljastog lica. Sada je izgledao umorno i pomalo tužno. Kosti lica sada su više dolazile do izražaja, pa je pri sve slabijem popodnevnom svetlu izgledao kao da su mu obrazi upali. Džejmi je uzvratio zetu kratkim osmehom, pa podigao rame. „Pa, zar nije uobičajeno za momka tih godina da se uželi avantura? Ti i ja smo bili isti.” „Želeo ih ili ne, ne treba mu ta vrsta avantura kakve bi imao sa tobom”, oštro je upala Dženi. Odmahnula je glavom, a bora između obrva se produbila dok je prekorno gledala svog brata. „Dobri bog zna da tvoj život štite čini, Džejmi, inače bi već deset puta bio mrtav.” „Pa, dobro. Valjda mi je On nešto smislio pa me čuva za to.” Džejmi me je pogledao uz kratak osmeh, a njegova ruka je potražila moju. Pogledala me je i Dženi, ali njeno lice nije govorilo ništa, a zatim se vratila započetoj temi. „Pa, možda je tako”, rekla je. „Ali ne mogu reći da isto važi i za Mladog Ijana.” Lice joj je postalo blaže dok je gledala u Džejmija.

„Ne znam sve o tome kako živiš, Džejmi – ali dovoljno dobro znam tebe da bih mogla da kažem da to nije način kako bi dečak trebalo da živi.” „Mmfm.” Džejmi je protrljao čekinjavu bradu i pokušao ponovo. „Aha, pa to sam i mislio u vezi sa Mladim Ijanom. Poneo se kao muškarac tokom poslednje nedelje. Mislio sam da nije u redu da ga istreskaš kao dečačića, Ijane.” Dženine obrve su se podigle, graciozna krila podsmeha. „Muškarac, to li je sada? Ali, on je bezmalo beba, Džejmi – ima samo četrnaest godina!” Uprkos iznerviranosti, jedan ugao Džejmijevih usana se zakrivio. „Ja sam bio muškarac sa četrnaest, Dženi”, tiho je rekao. Frknula je, ali joj je vlažna prevlaka iznenada zasijala na očima. „Ti misliš da si bio.” Ustala je i naglo se okrenula, trepćući. „Aha, sećam se kakav si bio tada”, rekla je, lica okrenutog polici za knjige. Pružila je ruku kao da joj treba oslonac i uhvatila se za rub. „Bio si lep momak, Džejmi, kada si sa Dugalom odjahao u svoju prvu pljačku, a nož ti je sijao na butini. Ja sam imala šesnaest i mislila sam da nikada nisam videla tako lep prizor kao što si ti na svom poniju, tako prav i visok. A pamtim i kako si se vratio, sav blatnjav i sa ogrebotinom duž lica od pada u kupine, dok se Dugal hvalio tati kako si se hrabro poneo – da si sam oterao šest grla i dobio udarac sabljom pljoštimice po glavi, a da nisi ni pisnuo.” Povrativši kontrolu nad svojim licem, vratila se iz meditacije kod knjiga da bi se suočila sa bratom. „To je muškarac, je l’ tako?” Tračak humora se prikrao nazad na Džejmijevo lice kada je sreo njen pogled. „Aha, pa, možda ima tu još nešto”, rekao je. „Ima li?”, rekla je, veoma suvo. „A šta bi to bilo? Biti u stanju da odvedeš devojku u krevet? Ili da ubiješ čoveka?” Oduvek sam mislila da Dženet Frejzer poseduje nekakvu vidovitost, posebno kada je u pitanju njen brat. Očito se njen talenat proteže i na njenog sina. Crvenilo na Džejmijevim obrazima se pojačalo, ali mu se izraz lica nije promenio. Ona je polako odmahnula glavom, postojano gledajući svog brata. „Ne, Mladi Ijan još nije muškarac – ali ti jesi, Džejmi; i ti vrlo dobro znaš u čemu je razlika.” Ijan, koji je posmatrao vatromet između dvoje Frejzera podjednako fascinirano kao i ja, sada se malo nakašljao. „Bilo kako bilo”, suvo je rekao. „Mladi Ijan čeka batine već četvrt sata.

Bilo da ovo zaslužuje batine ili ne, terati ga da još čeka na to pomalo je okrutno, zar ne?” „Da li to stvarno moraš da uradiš, Ijane?”, poslednji put je pokušao Džejmi, trudeći se da utiče na svog zeta. „Pa”, polako je rekao Ijan, „rekao sam momku da će biti izdevetan i on vrlo dobro zna da je to zaslužio; ne mogu tek tako da poreknem svoju reč. Ali što se tiče onog da ja to obavim – ne, mislim da neću.” Tračak veselosti se pojavio u njegovim blagim smeđim očima. Otvorio je fioku komode i izvukao široki kožni kaiš, pa ga pružio Džejmiju. „Obavi ti.” „Ja?” Džejmi je bio zaprepašćen. Uzalud je pokušao da ugura kaiš nazad Ijanu u ruke, ali je njegov zet to ignorisao. „Ne mogu da izlupam momka!” „Oh, mislim da možeš”, mirno je rekao Ijan, prekrstivši ruke. „Dovoljno puta si rekao da brineš za njega kao da je tvoj sin.” Nagnuo je glavu u stranu i, mada mu je na licu ostao blag izraz, smeđe oči su bile neumoljive. „Pa, reći ću ti nešto, Džejmi – nije baš lako biti njegov tata; najbolje izađi i utvrdi to sam, važi?” Džejmi je dugo zurio u Ijana, a zatim pogledao u svoju sestru. Ona je podigla jednu obrvu i nadjačala ga pogledom. „Ti to zaslužuješ isto koliko i on, Džejmi. Pođi sad.” Džejmijeve usne su se stegle i nozdrve su mu se belasale. Zatim se naglo okrenuo na petama i otišao bez reči. Brzi koraci su se čuli po patosu, a zatim prigušeno treskanje vratima na drugom kraju hodnika. Dženi je brzo pogledala Ijana, pa mene još brže, a zatim se okrenula ka prozoru. Ijan i ja smo, oboje dosta viši, stali iza nje. Napolju se brzo smrkavalo, ali je svetla bilo dovoljno da se vidi zanemoćali Mladi Ijan, potišteno oslonjen o drvenu kapiju dvadesetak metara od kuće. Nespokojno se osvrnuo na zvuk koraka, ugledao ujaka i iznenađeno se uspravio. „Ujka Džejmi!” Tada je spazio kaiš, pa se uspravio još više. „Da li... da li ćeš ti da me biješ?” Veče je bilo tiho, pa sam čula oštro šištanje kroz Džejmijeve zube. „Valjda ću morati”, iskreno je odgovorio. „Ali prvo moram da ti se izvinim, Ijane.” „Meni?” Mladi Ijan je zvučao sluđeno. Očito nije bio naviknut da odrasli smatraju svojom dužnošću da mu se izvinjavaju, naročito pre batina. „Nema potrebe, ujka Džejmi.” Visoka figura se oslonila na kapiju, licem prema manjoj, čija je glava bila pognuta.

„Aha, ima. Pogrešio sam, Ijane, što sam ti dopustio da ostaneš u Edinburgu, a možda je bilo pogrešno i da ti pričam priče i navedem te na pomisao da pobegneš od kuće pre toga. Vodio sam te na mesta na koja nije trebalo i mogao sam te dovesti u opasnost, a sa tvojim roditeljima sam napravio veću gužvu nego što bi je ti sam napravio. Izvini zbog toga, Ijane, i tražim od tebe da mi oprostiš.” „Oh.” Manja figura je mahala rukama u nedostatku reči. „Pa... da. Naravno da ti opraštam, ujko.” „Hvala ti, Ijane.” Stajali su ćutke na tren, a onda je Mladi Ijan bučno izdahnuo i ispravio pognuta ramena. „Valjda je najbolje da to sad obavimo?” „Valjda.” Džejmi je zvučao neodlučno bar koliko i njegov sestrić i čula sam Ijana pored sebe kada je malo frknuo, ne znam da li od jeda ili zato što ga je to zabavljalo. Pomiren sa sudbinom, Mladi Ijan se bez oklevanja okrenuo licem ka kapiji. Džejmi je to učinio sporije. Mrak je pao gotovo sasvim pa smo sa ove udaljenosti videli samo obrise, ali smo kraj prozora sve jasno čuli. Džejmi je stajao iza svog sestrića i premeštao se sa noge na nogu, kao da nije siguran šta dalje da uradi. „Mmfm. Ah, koliko obično tvoj otac...” „Obično je deset, ujače.” Mladi Ijan je skinuo kaputić i sada je povlačio pojas naniže, govoreći preko ramena. „Dvanaest ako je prilično loše, a petnaest ako je užasno.” „Da li je ovo bilo samo loše, šta kažeš, ili prilično loše?” Dečak se nakratko nevoljno nasmejao. „Ako je otac naterao tebe da ovo uradiš, ujka Džejmi, onda je stvarno užasno, ali pristaću na prilično loše. Bolje mi udari dvanaest.” Usledilo je još jedno Ijanovo frktanje kraj mog lakta. Ovog puta sam bila sigurna da ga situacija zabavlja. „Iskren momak”, promrmljao je. „U redu, onda”, Džejmi je udahnuo i zamahnuo rukom, ali ga je Mladi Ijan prekinuo. „Sačekaj, ujače, nisam sasvim spreman.” „Oh, moraš li to?” Džejmiju je glas zvučao kao da se guši. „Aha. Otac kaže da samo devojčice dobijaju batine spuštenih sukanja”, objasnio je Mladi Ijan. „Muškarci moraju da ih dobiju po goloj guzici.” „Prokleto je u pravu oko toga”, mrmljao je Džejmi, koga je očito i dalje mučila svađa sa Dženi. „Spreman?”

Pošto je sve pripremljeno, krupnija figura je zakoračila nazad i zamahnula. Čuo se jak prasak i Dženi se lecnula saosećajući sa svojim sinom. Osim bučnog udaha, međutim, momak se nije čuo, i tako je ostalo do kraja iskušenja mada sam ja malo pobledela. Konačno je Džejmi spustio ruku i obrisao čelo. Pružio je ruku Ijanu, presamićenom preko ograde. „U redu, momče?” Mladi Ijan se uspravio, ovog puta uz male probleme, i navukao pantalone. „Aha, ujače. Hvala ti.” Dečakov glas je bio malo hrapav, ali miran i postojan. Prihvatio je Džejmijevu pruženu ruku. Na moje iznenađenje, međutim, umesto da dečaka uvede u kuću, Džejmi je kaiš gurnuo u drugu Ijanovu ruku. „Ti si na redu”, objavio je prilazeći kapiji i savijajući se. Mladi Ijan je bio šokiran kao i posmatrači u kući. „Šta!”, rekao je, zapanjen. „Rekao sam da si ti na redu”, odlučnim glasom je kazao njegov ujak. „Ja sam kaznio tebe, sada ti moraš da kazniš mene.” „Ne mogu to da uradim, ujače!” Mladi Ijan je bio šokiran kao da je njegov ujak predložio da izvrši nešto nemoralno na javnom mestu. „Aha, možeš”, rekao je Džejmi i uspravio se da gleda sestrića u oči. „Čuo si šta sam rekao kada sam se izvinjavao tebi, zar nisi?” Ijan je ošamućeno klimnuo glavom. „Pa, dobro. Ja sam skrivio isto koliko i ti, pa i ja treba da platim za to. Nije mi se dopalo da te bijem, a neće ni tebi da biješ mene, ali ćemo to da pregrmimo. Jasno?” „Aha, ujače”, mucao je dečak. „Dobro, onda.” Džejmi je trgnuo svoje pantalone, zatakao košulju i ponovo se presavio, držeći se za gornju prečku. Sačekao je sekund, a onda opet progovorio jer je Ijan stajao kao paralisan, sa kaišem koji je visio iz njegove obamrle ruke. „Hajde.” Ton mu je bio čeličan; onaj koji je koristio sa krijumčarima viskija; bilo je nezamislivo ne poslušati ga. Ijan je bojažljivo krenuo da učini kako mu je naređeno. Odmakao se i bez žara zamahnuo. Začuo se tup udarac. „Taj se ne računa”, odlučno je rekao Džejmi. „Pazi, čoveče, i meni je bilo podjednako teško da to uradim tebi. A sad to obavi kako valja.” Mršava prilika je ispravila ramena od iznenadne rešenosti i koža je fijuknula kroz vazduh. Spustila se uz pucanj nalik gromu. Začuo se iznenađeni krik figure na ogradi i prigušeni Dženin kikot izazvan šokom. Džejmi je pročistio grlo. „Aha, to valja. Završi s tim, onda.”

Čuli smo Mladog Ijana kako pažljivo broji za sebe upola glasa između udaraca kože, ali sem prigušenog: Hriste, kod devetke, nije se više čuo ni zvuk od njegovog ujaka. Uz opšte uzdahe u kući, Džejmi se podigao sa ograde posle poslednjeg udarca i zatakao košulju u pantalone. Formalno je naklonio glavu sestriću. „Hvala ti, Ijane.” Napuštajući formalnost, tada je protrljao zadnjicu, a tonom snuždenog divljenja je rekao: „Pobogu, čoveče, kakvu ti ruku imaš!” „A i ti ujače”, rekao je Ijan, takođe sa primesom humora u glasu. Dve figure, sada jedva vidljive, stajale su smejući se i trljajući se na trenutak. Zatim je Džejmi obgrlio sestrića i okrenuo ga prema kući. „Ako tebi ništa ne menja, Ijane, ne bih hteo da to ponovimo, važi?”, rekao je u poverenju. „Dogovoreno, ujka Džejmi.” Trenutak kasnije vrata su se otvorila na kraju hodnika i, zagledavši se, Dženi i Ijan su se kao jedno okrenuli da pozdrave povratak grešnika.

33

Zakopano blago

P

rilično ličiš na pavijana”, prokomentarisala sam. „Oh, je l’ tako? A šta jedan od tih?” Uprkos ledenom novembarskom vazduhu koji je stizao kroz poluotvoren prozor, Džejmi nije ničim pokazivao da mu je neprijatno kada je košulju spustio na gomilicu odeće. Raskošno se istegao, potpuno go. Pršljenovi su mu puckali kada je savio kičmu, a zatim je ispravio i sa lakoćom pesnicama dohvatio nadimljene krovne grede. „Oh, bože, kako je lep osećaj ne biti na konju!” „Mm. A da i ne pominjemo kada spavaš u pravom krevetu, a ne u mokrom žbunju.” Prevrnula sam se, uživajući u toplini teškog jorgana i tome što se bolni mišići opuštaju u neizrecivo mekim dušecima od guščijeg perja. „Nameravaš li onda da mi kažeš šta je to pavijan?”, raspitivao se Džejmi, „Ili si to zapažanje rekla tek zato što ti predstavlja zadovoljstvo?” Okrenuo se da sa stalka za umivanje dohvati iskrzani vrbov štapić, pa počeo da pere zube. Nasmešila sam se tom prizoru; ako ništa drugo nisam ostvarila za vreme svog ranijeg boravka u prošlosti, bar sam uspela da se pobrinem da praktično svi Frejzeri i Mareji iz Lalibroha sačuvaju zube za razliku od većine Hajlendera – ili većine Engleza, ako ćemo pravo. „Pavijan”, rekla sam uživajući u pokretima mišićavih leđa dok je trljao, „je vrsta veoma velikog majmuna sa crvenom zadnjicom.” Prasnuo je u smeh i krenuo da se guši. „Pa”, rekao je vadeći štapić iz usta, „ne mogu da osporim taj komentar, Sasenah.” Nasmešio mi se pokazujući blistavobele zube, pa bacio štapić. „Prošlo je trideset godina otkad sam poslednji put dobio po turu”, dodao je, pipavo prstima prelazeći preko još užarene površine zadnjice. „Zaboravio sam koliko to peče.” „A Mladi Ijan je nešto komentarisao kako ti je zadnjica žilava kao koža sedla”, raspoloženo sam rekla. „Da li je vredelo, šta misliš?” „Oh, jeste”, bez okolišanja je odgovorio zavlačeći se u krevet pored

mene. Telo mu je bilo čvrsto i hladno kao mermer, pa sam ciknula, ali nisam protestovala kada me je čvrsto privio sebi na grudi. „Hriste, kako si topla”, mrmljao je. „Priđi bliže, hm?” Njegove noge su kliznule među moje i obuhvatio mi je zadnjicu da me privuče. Uzdahnuo je od čistog zadovoljstva i ja sam se opustila uz njega, osećajući da nam se telesna temperatura ujednačava kroz tanki pamuk spavaćice koju mi je Dženi pozajmila. U ognjištu je vatra upaljena, ali nije još uspela mnogo da zgreje. Toplota tela je bila znatno efikasnija. „Oh, da, vredelo je”, rekao je. „Mogao sam Mladog Ijana da bijem skoro do nesvesti – njegov otac jeste, jednom ili dvaput – a to ne bi postiglo ništa sem da ga učvrsti u odluci da pobegne čim mu se ukaže prilika. A ovako će pre hodati po vrelom ugljevlju nego rizikovati da opet uradi nešto takvo.” To je izrekao sasvim sigurno, pa sam pomislila kako je nesumnjivo u pravu. Mladi Ijan, koji je izgledao zbunjeno, primio je oproštaj od svojih roditelja u vidu poljupca od majke i žurnog zagrljaja od oca, a zatim je otišao u krevet sa nekoliko kolača, nesumnjivo da bi tamo natenane razmislio o čudnim posledicama svoje neposlušnosti. I Džejmiju je oprošteno uz poljupce, a ja sam sumnjala da je njemu to bilo važnije od toga kakve je posledice njegov postupak ostavio na Mladog Ijana. „Ako ništa drugo, bar Dženi i Ijan nisu više ljuti na tebe”, kazala sam. „Nisu. Nije ni reč o tome da su se strašno ljutili, rekao bih; više o onome da nisu znali šta da rade sa momkom”, objasnio je. „Već su odgajili dva sina, i Mladi Džejmi i Majki su fini momci; ali su obojica sličniji Ijanu – odmereni i prijatnog ponašanja. Mladi Ijan ne priča mnogo, ali je znatno sličniji svojoj majci – i meni.” „Frejzeri su tvrdoglavi, eh?”, rekla sam uz osmeh. Ovaj deo klanske doktrine bio je među prvim stvarima koje sam naučila kada sam upoznala Džejmija, i ništa od kasnije doživljenog nije ukazivalo na suprotno. Zakikotao se, tiho i duboko u grudima. „Aha, tako je. Mladi Ijan možda izgleda kao Marej, ali je rođeni Frejzer, nema sumnje. A na tvrdoglavog ne vredi vikati, niti ga tući; od toga postaje samo odlučniji da radi po svome.” „Imaću to u vidu”, suvo sam rekla. Jedna ruka mi je milovala butinu, polako pomerajući spavaćicu naviše. Peć u Džejmiju je proradila, pa su mu gole noge bile tople i čvrste na mojima. Jedno koleno me je blago ćuškalo, tražeći ulaz među moje butine. Uhvatila sam ga za zadnjicu i nežno stegla.

„Dorkas mi je rekla da podosta muških dobro plaća za privilegiju da ih izlupaju u bordelu. Kaže da to smatraju... uspaljujućim.” Džejmi je frknuo, zadnjica mu se zategla, a zatim opustila pod mojim nežnim milovanjem. „Zaista? Valjda je to tačno, ako tako kaže Dorkas, ali ja to ne mogu ni da zamislim. Postoje mnogo prijatniji načini da ti se digne, ako mene pitaš. A opet”, pošteno je dodao, „možda menja stvar ako kaiš drži lep devojčurak u vešu, a ne tvoj otac – ili sestrić, kad smo već kod toga.” „Možda je tako. Da pokušam nekom prilikom?” Ulegnuće pored njegovog vrata mi je bilo odmah pored lica, pocrnelo i osetljivo, pokazujući beli trougao ožiljka odmah iznad širokog luka ključnjače. Položila sam usne na puls, koji je tamo tukao, i on je uzdrhtao, mada nijednom od nas više nije bilo hladno. „Ne”, rekao je pomalo bez daha. Prste je zaposlio okovratnikom moje spavaćice, razvezujući trake. Tada se prevrnuo na leđa i iznenada me podigao iznad sebe kao da sam perce. Trzajem prsta mi je spavaćicu spustio preko ramena pa su mi se bradavice podigle istog časa kada su se našle u dodiru sa hladnim vazduhom. Oči su mu bile zakošenije nego obično kada mi se nasmešio, kapaka napola spuštenih kao kod dremljive mačke, i toplina njegovih dlanova je obuhvatila obe dojke. „Rekao sam da postoje mnogo prijatniji načini, zar ne?” Sveća se istopila i ugasila, vatra u ognjištu je jedva gorela i slabašna svetlost novembarskih zvezda dopirala je kroz zamagljeni prozor. Čak i pri tako slabom svetlu oči su mi se toliko adaptirale da sam razaznavala svaki detalj u sobi; beli bokal od debelog porcelana i lavabo, čija je plava traka izgledala crno na mesečini, komad veza na zidu i Džejmijevu odeću nabacanu u gomilu na podu. Dobro se video i sam Džejmi; sa pokrivačima odgurnutim u stranu grudi su mu svetlucale od napora. Divila sam se dugoj krivini njegovog stomaka, po kome su se male, ukovrdžane riđe malje dizale sa svetle kože. Nisam mogla da zadržim prste da ga ne dodiruju i prate liniju snažnih rebara koja je davala oblik njegovom torzu. „Tako je dobro”, pospano sam rekla. „Tako je dobro kada možeš da dodiruješ muško telo.”

„Još uvek ti se dopada, znači?” Zvučao je malo postiđeno, a malo zadovoljno dok sam ga milovala. Njegova ruka je obišla moje rame da mi pomiluje kosu. „Mm-hm.” Nije to bilo nešto čega sam bila svesna da mi nedostaje, ali sada kada sam to opet imala, podsetilo me je na tu radost; tu sanjivu intimnost u kojoj ti je muško telo dostupno koliko i sopstveno, kada su njegovi čudni oblici i teksture iznenada kao nekakav produžetak tvojih udova. Prešla sam šakom preko ravnine njegovog stomaka, preko glatke krivine bedra i mišićave butine. Poslednji zraci svetla od vatre obasjali su crvenozlatne malje po njegovim rukama i nogama i zasjali u kestenjastom gustišu između njegovih butina. „Bože, ti si neverovatno dlakav stvor”, rekla sam. „Čak i tu.” Kliznula sam rukom preko glatkog prevoja butine i on je poslušno raširio noge, puštajući me da dodirujem guste, gipke dlačice u pregibu između guzova. „Ah, pa niko me još nije lovio zbog mog krzna”, lagodno je odgovorio. Čvrsto je obuhvatio moju zadnjicu i krupni palac je nežno prešao preko oble površine. Podbočio se na lakat i lenjo gledao duž mog tela. „Tebi bi još manje vredelo guliti kožu nego meni, Sasenah.” „Nadam se da je tako.” Malo sam se pomerila da mu se bolje namestim kada je nastavio sa svojim istraživanjima i uživala u toplini njegove ruke na mojim leđima. „Da li si ikada videla glatku granu koje je dugo boravila u vodi?”, upitao je. Prstom je lagano prešao duž moje kičme od čega mi se koža naježila. „Na njoj su sasvim mali mehuri, stotine i hiljade i milioni njih, pa izgleda kao da je optočena srebrnim mrazom.” Dotakao mi je rebra, pa ruke, pa leđa i gde god me je dotakao, zagolicao me i svaka dlačica mi se podigla. „Eto tako ti izgledaš, moja Sasenah”, rekao je, gotovo šapatom. „Sva glatka i gola, optočena srebrom.” Zatim smo neko vreme ležali ćuteći, slušajući kapanje vode napolju. Hladni jesenji vazduh je ulazio u sobu i mešao se sa toplinom zadimljene vatre. On se prevrnuo na bok okrenuvši mi leđa i navukao pokrivač preko nas. Sklupčala sam se uz njega, a kolena su mi se lepo uklopila iza njegovih. Vatra iza mene je sada bacala slabašnu svetlost i jedva je osvetljavala njegova leđa. Videla sam blede linije ožiljaka koji su se poput mreže pružali po njegovim ramenima, tanušne srebrne pruge na koži. Nekada

sam te ožiljke znala tako dobro da sam ih prstima mogla pratiti i vezanih očiju. Sada je tu bila crta u obliku polumeseca koju nisam znala; dijagonalni usek koji tamo nije bio ranije, ostatak burne prošlosti u kojoj nisam učestvovala. Dotakla sam polumesec i prešla prstom preko njega. „Niko te ne lovi zbog krzna”, tiho sam rekla, „ali su te ipak lovili, zar ne?” Rame mu se malčice pomerilo, nije to bilo baš sleganje. „Tu i tamo”, rekao je. „A sada?” Polako je disao trenutak ili dva pre nego što je odgovorio. „Aha”, rekao je. „Mislim da je tako.” Prsti su mi se kretali duž dijagonalnog useka. Bio je dubok; koliko god da je rana bila stara i dobro zarasla, linija je bila oštra i jasna pod mojim prstima. „Znaš li ko?” „Ne.” Šutio je na tren; zatim je rukom poklopio moju koja mu je ležala na stomaku. „Ali možda znam zašto.” Kuća je bila veoma tiha. Pošto je većina dece i unučadi otišla, ostala je samo posluga u svojim udaljenim odajama iza kuhinje, Ijan i Dženi u svojoj sobi na kraju hodnika, i Mladi Ijan negde na spratu – svi pospali. Mogli smo biti i sami na kraju sveta; i Edinburg i krijumčarska pećina delovali su veoma daleko. „Sećaš li se posle pada Sterlinga, ne mnogo pre Kalodena, kada se iznenada sa svih strana raširilo govorkanje o zlatu koje je poslato iz Francuske?” „Od Luja? Da – ali ga on nikada nije poslao.” Džejmijeve reči su prizvale one kratke frenetične dane nepromišljenog ustanka Čarlsa Stjuarta i naglog pada, kada su glasine bile sastavni deo svih razgovora. „Uvek se nešto govorkalo – o zlatu iz Francuske, brodovima iz Španije, oružju iz Holandije – ali većinom od toga nije bilo ništa.” „Oh, nešto jeste – možda ga nije poslao Luj – ali to niko nije znao, tada.” Ispričao mi je o svom susretu sa Dankanom Kerom, i prošaputanim rečima skitnice koje je čuo u potkrovlju krčme pod budnim okom engleskog oficira. „On je bio u groznici, Dankan, ali ga to nije sludelo. Znao je da umire, a poznavao je mene. To mu je bila jedina šansa da kaže nekome za koga je mislio da može da mu veruje – pa je rekao meni.”

„Bele veštice i foke?”, ponovila sam. „Moram da kažem da mi to zvuči kao prazno naklapanje. Ali ti si razumeo?” „Pa, nisam sve”, priznao je Džejmi. Prevrnuo se da bi licem bio okrenut prema meni, malo se mršteći. „Nemam pojma ko bi mogao da bude bela veštica. Prvo sam pomislio da se to odnosi na tebe, Sasenah, i srce mi je zamalo stalo kada je to rekao.” Potišteno se nasmešio i jače stegao moju ruku, koja se nalazila između naših tela. „U trenutku sam pomislio da je možda nešto krenulo naopako – možda nisi mogla da se vratiš Frenku i na mesto odakle si došla – možda si nekako završila u Francuskoj, možda da si tamo u tom času – svakakve su mi misli prošle kroz glavu.” „Volela bih da je to bila istina”, prošaputala sam. On mi se nasmešio, ali je odmahnuo glavom. „A da sam ja u zatvoru? I sa Brajanom kojoj bi bilo – tek deset godina ili tako nekako? Ne, ne trači vreme na žaljenje, Sasenah. Sada si ovde i nikada me više nećeš ostaviti.” Nežno me je poljubio u čelo, a zatim produžio sa pričom. „Nisam imao nikakvu predstavu otkuda je zlato došlo, ali sam znao da mi je čovek ispričao gde se nalazi i zašto je tamo. Princ Čarli je bio taj koji ga je zatražio. A onaj deo o fokama...” Malo je podigao glavu i klimnuo prema prozoru, gde je ružičnjak bacao senku na staklo. „Kada je moja majka pobegla iz Leoha, narod je pričao da je otišla da živi sa fokama; samo zato što je ona služavka koja je videla mog oca kada ju je odveo rekla da je izgledao kao velika foka koja je skinula kožu i počela da hoda zemljom kao ljudi. A i jeste.” Džejmi se nasmešio i prošao prstima kroz svoju gustu kosu, prisećajući se. „Imao je kosu gustu kao i ja, samo crnu poput uglja. Pri određenom svetlu se presijavala kao da je mokra, a kretao se brzo i lako, kao foka kroz vodu.” Iznenada je slegnuo ramenima, otresajući to prisećanje na oca. „Pa, dobro. Kada je Dankan Ker rekao ime Elen, znao sam da misli na moju majku – kao pokazatelj da zna kako se zovem i poznaje moju porodicu, zna ko sam; da ne bunca, ma kako to zvučalo. A kada sam znao to...” Ponovo je slegnuo. „Englezi su mi rekli gde su našli Dankana, blizu obale. Postoji na stotine ostrvaca i školja duž obale, ali samo jedno mesto gde žive foke, na kraju zemlje Makenzijevih, kod Kojgaha.” „Pa si otišao tamo?”

„Aha, jesam.” Duboko je udahnuo, a njegova slobodna ruka odlutala je ka mom struku. „Ne bih to uradio – napustio zatvor, hoću da kažem – da nisam još uvek mislio da je to možda nekako povezano s tobom, Sasenah.” Beg je bio poduhvat koji nije bilo teško izvesti; zatvorenici su često izvođeni napolje u grupicama da seku treset kojim su ložili zatvorska ognjišta, ili da lome i vuku kamen za popravku zidova koja je bila u toku. Za nekoga kome je divljina dom, nestanak je bio lak. Digao se sa posla i okrenuo u stranu blizu travnatog brežuljka, otkopčao pantalone kao da hoće da se olakša. Čuvar je učtivo skrenuo pogled, a kada ga je vratio trenutak kasnije, video je samo pustaru, bez najmanjeg traga od Džejmija Frejzera. „Vidiš, nije bio veliki problem da se klisne, ali su ljudi to retko radili”, objasnio je. „Niko od nas nije bio iz okoline Ardsmuira – a i da jeste, većina nas nije imala kome da se obrati.” Ljudi vojvode od Kamberlenda dobro su obavili svoj posao. Kako je rekao jedan savremenik kada je naknadno ocenjivao vojvodina dostignuća: „Napravio je pustinju i to nazvao mirom.” Taj moderni pristup diplomatiji gotovo je sasvim opusteo neke delove Hajlendsa; ljudi su ubijani, bacani u tamnice ili deportovani, usevi i kuće paljeni, žene i deca bivali prinuđeni da umiru od gladi ili potraže utočište negde drugde kako znaju i umeju. Ne, zatvorenik koji bi pobegao iz Ardsmuira bio bi zaista sam, bez rođaka ili klana od kojih bi mogao da zatraži podršku. Džejmi je znao da će proći malo vremena pre nego što engleski komandant shvati kuda se zaputio i organizuje poteru. S druge strane, nije bilo pravih puteva u tom udaljenom delu kraljevstva i čovek koji zna teren bio je u prednosti kao pešak nad strancima koji ga gone na konjima. Beg je izveo sredinom popodneva. Orijentišući se po zvezdama, hodao je cele noći i na obalu stigao u svitanje narednog dana. „Vidiš, ja sam znao mesto gde su foke; dobro je poznato među Makenzijima i bio sam tamo jednom ranije, sa Dugalom.” Bila je plima i foke su većinom bile van vode, lovile su krabe i ribu među plutajućim lišćem ogromne morske trave, ali su tamne fleke od njihovog izmeta i lenje figure nekoliko dokonih foka označavale njihova tri ostrva, raspoređena u liniju odmah kod ulaza u mali zaliv zaštićen liticom rta. Po Džejmijevom tumačenju Dankanovih instrukcija, blago se nalazilo

na trećem ostrvu, onom najdaljem od obale. Ono je bilo udaljeno više od kilometar i po, duga relacija za plivanje čak i za snažnog muškarca, a njegovu snagu je istrošilo rintanje u zatvoru i dugo pešačenje bez hrane. Stajao je na vrhu litice pitajući se da li je to borba sa vetrenjačama i da li je blago – ako uopšte postoji – vredno rizikovanja života. „Stena je tamo bila sva izlomljena i razvaljena; kada sam prišao do ivice, pod nogama su mi se krunili komadi i padali u ambis. Nije mi bilo jasno kako ću uopšte stići do vode, a kamoli do ostrva s fokama. Ali tada sam se setio šta je Dankan rekao o Eleninom tornju”, kazao je Džejmi. Oči su mu bile otvorene, fiksirane ne na mene nego na tu daleku obalu gde se pljuskanje palog kamenja gubilo u razbijanju talasa o stenje. Toranj je bio tamo, mali granitni špic koji je virio jedva metar i po sa vrha rta. Ali je ispod tog špica, skrivena stenjem, bila mala pukotina, mali dimnjak koji se pružao od vrha do dna trideset metara visoke stene nudeći mogući prolaz, mada ne baš lak, nekome ko je rešen da tamo ode. Od dna Eleninog tornja do trećeg ostrva je i dalje ostajalo četiristo metara ljuljuškave zelene vode. Skinuo se i prekrstio, preporučio svoju dušu na čuvanje majci i go skočio u talase. Polako je napredovao od stenja, batrgajući se i gušeći kada su se talasi razbijali njemu preko glave. Nijedan deo Škotske nije baš daleko od mora, ali je Džejmi rastao na kopnu i plivačko iskustvo mu je bilo ograničeno na mirne dubine jezera i virove u potocima. Onako zaslepljenom šolju i zaglušenom urlikom talasa, izgledalo mu je da se satima bori sa morem, a tada je promolio glavu i ramena da ugrabi dah i ugledao rt – ne iza sebe, kako je mislio, već sa desne strane. „Plima se povlačila, i ja sam išao s njom”, šeretski je rekao. „Pomislio sam, dobro, to je to, znači, gotov sam, pošto sam znao da nikako ne mogu da se vratim. Ništa nisam jeo dva dana i nije mi mnogo snage ostalo.” Tada je prestao da pliva i prosto se pružio na leđa, predajući se zagrljaju mora. Izgubljen od gladi i napora, zažmurio je zbog svetla i prebirao po mislima tražeći reči stare keltske molitve protiv davljenja. U tom času je Džejmi zastao i ćutao tako dugo da sam pomislila da je nešto krenulo naopako. Ali on je konačno udahnuo i stidljivo rekao: „Verujem da ćeš pomisliti da sam otkačio, Sasenah. Nikome nisam ispričao ovo – čak ni Dženi. Ali – čuo sam moju majku kako me doziva, tada, usred te molitve.” Nelagodno je slegnuo ramenima. „Možda je reč samo o tome da sam mislio na nju kada sam se otisnuo sa

obale”, rekao je. „Pa ipak...” Zaćutao je, i ja sam mu dotakla lice. „Šta ti je rekla?”, tiho sam upitala. „Rekla je: Dođi kod mene, Džejmi – dođi meni, momče?” Duboko je udahnuo, pa polako ispuštao dah. „Čuo sam je jasno kao dan, ali nisam video ništa, nikoga nije bilo tamo, čak ni foka. Pomislio sam da me možda doziva sa nebesa – bio sam toliko umoran da mi u tom trenu nije smetalo da umrem, ali sam se prevrnuo i zaplivao u pravcu odakle sam je čuo. Mislio sam da ću otplivati deset zamaha i onda stati da se ponovo odmorim – ili da se udavim.” Ali ga je kod osmog zamaha ponela struja. „To je bilo kao da me je neko dohvatio”, rekao je, zvučeći iznenađeno od podsećanja na to. „Osećao sam to ispod sebe i svuda oko sebe; voda je bila malo toplija nego do tada i nosila me je sa sobom. Nisam morao da radim ništa sem da malo veslam i održavam glavu iznad površine.” Snažna, krivudava struja koja se kovitlala između rta i ostrva odnela ga je do ruba trećeg ostrvca, gde mu je svega nekoliko zamaha bilo dovoljno da ga dovede nadomak stenja. To je bila hrpa granita, ispresecana i usečena kao sve prastare škotske stene, pa još klizava od morske trave i izmeta foka, ali je on ispuzao na obalu zahvalan koliko i brodolomnik koji je našao kopno sa palmama i peščanim plažama. Pao je na lice na izbočinu stene i ležao tamo, zahvalan što može da diše, gotovo u nesvestici od iscrpljenosti. „Zatim sam osetio kako se nešto nadnosi nad mene i namirisao užasan smrad mrtve ribe”, rekao je. „Opet sam se podigao na kolena i tu je bio on – veliki morski lav, sav klizav i mokar, a njegove crne oči su zurile u mene, ni metar udaljene.” Iako Džejmi nije bio ni ribar ni pomorac, čuo je dovoljno priča da bi znao da su morski lavovi opasni, naročito kada im zapreti upad na njihovu teritoriju. Gledajući u otvorena usta lepo je video oštre zube nalik na kočiće i pozamašne prevoje čvrste masti koja je opasivala ogromno telo, i nije bio voljan da tome protivureči. „Imao je više od sto trideset kila, Sasenah”, rekao je. „Ako i nije imao nameru da mi otkine meso sa kostiju i dalje je mogao da me tresne u more jednim zamahom, ili me odvuče dole da se udavim.” „Mada očigledno nije”, suvo sam rekla. „Šta se desilo?” Nasmejao se. „Mislim da sam bio suviše sluđen od umora da bih uradio nešto razumno”, kazao je. „Samo sam ga gledao na trenutak, a zatim sam

rekao: Sve je u redu, to sam samo ja!” „I šta je učinio morski lav?” Džejmi je malo slegnuo ramenima. „Gledao me je još malo – foke ne trepću mnogo, da li si to znala? Iznervira te kada neko tako dugo gleda u tebe – zatim je nekako zabrundao i sa stene kliznuo u vodu.” Ostavljen sam na ostrvcetu, Džejmi je sedeo ne shvatajući neko vreme, vraćajući snagu, a zatim je konačno počeo sistematski da pretražuje pukotine. Ma kako mala da je to površina, potrajalo je dok nije našao duboki urez u steni koji je vodio do tridesetak centimetara široke šupljine ispod kamene površine. Po dnu je imala suv pesak i bila smeštena nasred ostrva, pa je delovala kao da je mogu poplaviti samo najgore oluje. „Hajde, nemoj me držati u neizvesnosti”, rekla sam, bockajući ga u stomak. „Da li je francusko zlato bilo tamo?” „Pa, bilo je i nije, Sasenah”, odgovorio je, uredno uvlačeći stomak. „Očekivao sam zlatne poluge; glasine su govorile da će to Luj poslati. A zlatne poluge u vrednosti od trideset hiljada funti činile bi ozbiljnu hrpu. Ali jedino što se nalazilo u šupljini bila je kutija, dugačka ni celih trideset centimetara, i mala kožna kesa. Mada je u kutiji bilo zlata i srebra. Zaista, zlato i srebro. U drvenoj kutiji je bilo dvesta pet kovanica, zlatnih i srebrnih, od kojih su neke bile toliko nove kao da su tek iskovane, a neke toliko izlizane da se skoro ništa nije moglo razaznati.” „Stari novac, Sasenah.” „Stari? Da li time hoćeš da kažeš veoma star...” „Grčki, Sasenah, i rimski. Zaista veoma star.” Na trenutak smo ležali zagledani jedno u drugo pri slaboj svetlosti, ne progovarajući. „To je neverovatno”, konačno sam rekla. „To jeste blago, nema sumnje, ali nije...” „Nije ono što bi Luj poslao da bi pomogao u prehranjivanju čitave armije, nije”, završio je umesto mene. „Ne, ko god da je blago ostavio tamo, nije to bio ni Luj ni njegovi ministri.” „A šta je bilo sa torbicom?”, kazala sam, iznenada se setivši nje. „Šta je bilo u kožnoj kesi koju si našao?” „Kamenje, Sasenah. Drago kamenje. Dijamanti i biseri, smaragdi i safiri. Ne mnogo njih, ali lepo izbrušeni i prilično veliki.” Nasmešio se, pomalo mrgodno. „Aha, dosta veliki.” On je sedeo na steni pod mutnim sivim nebom, premećući bez

prestanka novčiće i dragulje po prstima, zapanjen do neverice. Konačno ga je razbudio osećaj da ga neko posmatra, pa je podigao pogled i našao se okružen znatiželjnim fokama. Nastupila je oseka i ženke su se vratile iz ribolova, pa ga je dvadeset pari okruglih crnih očiju oprezno odmeravalo. Ogroman crni mužjak, obodren prisustvom svog harema, takođe se vratio. Glasno je zalajao, preteći zamlatio glavom sa jedne na drugu stranu i pošao ka Džejmiju, primičući svoju masu od što trideset kila sve bliže uz svako bučno oglašavanje, gurajući se perajima po klizavoj steni. „Tada sam pomislio da je najbolje da odem”, rekao je. „Našao sam ono zbog čega sam došao, na kraju krajeva. Tako sam kutiju i vrećicu stavio tamo gde sam ih i našao – ako ništa drugo nisam ni mogao da ih odnesem na obalu, a i da jesam – šta onda? Tako sam ih vratio i uvukao se u vodu, napola smrznut.” Nekoliko zamaha od ostrvca i našao se u struji koja vuče ka obali; bila je to kružna struja. Kao i većina vrtloga, i ona ga je odnela u podnožje rta za pola sata, a tamo je ispuzao na obalu, obukao se i zaspao na gruboj travi. Džejmi je sada zastao i shvatila sam da, iako je budan i oči su mu fiksirane na mene, ono što vidi nisam ja. „Probudio sam se u zoru”, tiho je rekao. „Video sam mnoga svitanja, Sasenah, ali nijedno poput tog. Mogao sam da osetim kako se zemlja okreće ispod mog tela, i kako se moj dah stapa sa dahom vetra. To je bilo kao da nemam ni kožu ni kosti, već samo svetlost izlazećeg sunca u sebi.” Oči su mu smekšale kada je napustio tu pustaru i vratio se meni. „I tada se sunce podiglo”, rekao je prozaično. „A kada sam se zgrejao dovoljno da stojim, ustao sam i otišao u kopno prema putu da sretnem Engleze.” „Ali, zašto si se vratio?”, insistirala sam. „Bio si slobodan! Imao si novca! I...” „I gde bih potrošio onakav novac, Sasenah?”, upitao je. „Da odem kod nekog napoličara i ponudim mu rimski zlatnik ili mali smaragd?” Nasmešio se mojoj ozlojeđenosti i odmahnuo glavom. „Ne”, rekao je nežno, „morao sam da se vratim. Aha, mogao sam da živim u močvarama neko vreme – izgladneo i go, ali snašao bih se nekako. Ali su me gonili, Sasenah, i gonili su me žestoko jer su mislili da bih mogao da znam gde je blago sakriveno. Nijedna koliba blizu Ardsmuira ne bi bila sigurna od Engleza, sve dok sam na slobodi i dok bi mi moglo pasti na pamet da tamo potražim

utočište.” „Video sam Engleze kad nekog gone, znaš”, dodao je, a jedna tvrda nota mu se potkrala u glas. „Videla si ploču u predsoblju?” Jesam; ploča od blistave hrastovine koja je oivičavala predsoblje u prizemlju bila je smrskana, možda teškom čizmom, i cikcak ožiljci od sablje su unakazili oplatu od vrata do stepeništa. „Čuvamo je tako kao podsetnik”, rekao je. „Da pokažemo dečici i kažemo im kada pitaju – eto kakvi su Englezi.” Obuzdavana mržnja u njegovom glasu me je pogodila u stomak. Znajući ono što sam znala o tome šta je engleska vojska učinila u Hajlendsu, bilo je prokleto malo toga šta sam mogla da kažem na to. Nisam rekla ništa, a on je trenutak kasnije nastavio. „Ne bih voleo da narod oko Ardsmuira izložim takvoj pažnji, Sasenah.” Na reč „Sasenah” njegova ruka je stegla moju i smešak mu je zakrivio ugao usana. Za njega sam možda Sasenah, ali ne Engleskinja. „Kad smo već kod toga”, nastavio je, „da nisam uhvaćen, hajka bi verovatno opet došla ovde – u Lalibroh. Čak i da sam bio spreman da rizikujem narod oko Ardsmuira, nisam bio voljan da rizikujem svoje rođene. Mada i bez toga...” Zastao je, naizgled se mučeći da pronađe reči. „Morao sam da se vratim”, polako je rekao. „Zbog ljudi tamo, ako ni zbog čega drugog.” „Ljudi u zatvoru?”, rekla sam, iznenađena. „Da li je neko od ljudi iz Lalibroha robijao sa tobom?” Odmahnuo je glavom. Mala vertikalna bora koja mu se pojavila između obrva kada se zamisli bila je vidljiva, čak i po svetlosti zvezda. „Ne. Tamo je bilo ljudi iz celog Hajlendsa – gotovo iz svih klanova. Svega po nekoliko ljudi iz svakog klana – ostaci i ološ. Ali su zbog toga još više imali potrebu za vođom.” „A to si im bio ti?”, govorila sam tiho, opirući se porivu da mu boru poravnam prstima. „U nedostatku nekog boljeg”, rekao je uz tračak osmeha. On je stigao iz okrilja porodice i napoličara, iz one snage koja ga je izdržavala sedam godina, a zatekao je odsustvo nade i usamljenost koja čoveka ubija brže nego vlaga i prljavština i drhtavica tamnice. I tako je, prilično jednostavno, pokupio ološ i ostatke, odbačene brodolomnike kalodenskog polja i učinio ih svojim da bi i oni i on mogli preživeti i kamen Ardsmuira. Ubeđivanjem, šarmiranjem i ulagivanjem

gde je mogao, tučom gde je morao, prisilio ih je da se udruže, da se prema tamničarima postave kao jedan, da ostave po strani rivalitet klanova i odanost svom klanu, i da ga prihvate kao svog klanskog vođu. „Oni su bili moji”, tiho je rekao. „A to što sam ih imao održalo me je u životu.” Ali tada su oni uzeti od njega i jedan od drugog – istrgnuti su i deportovani u stranu zemlju. A on nije bio u stanju da ih spase. „Učinio si najbolje što si mogao za njih. Ali je to sada gotovo”, tiho sam rekla. Ležali smo jedno drugom u naručju ćuteći dugo, puštajući da se sitni zvuči kuće prelivaju preko nas. Različiti od prijatne poslovne gužve u bordelu, pucketanje i uzdasi tišine, dom i sigurnost. Prvi put smo bili zaista sami zajedno, daleko od opasnosti i ometanja. Sada je bilo vremena. Vremena da se čuje ostatak priče o zlatu, da se čuje šta je uradio sa njim, da se sazna šta se desilo ljudima iz Ardsmuira, za špekulacije o požaru u štampariji, o jednookom mornaru Mladog Ijana, o susretu sa carinicima Njegovog veličanstva na obali kod Arbrota, da se odluči šta dalje. A pošto je vremena bilo, nije bilo nužno da se govori o ma čemu od toga, za sada. Poslednji komad treseta se razlomio i raspao u ognjištu, njegova usijana unutrašnjost je crveno zašištala na hladnoći. Ušuškala sam se bliže uz Džejmija, uranjajući lice u njegov vrat. Blago je mirisao na travu i znoj, sa tračkom brendija. Pomerio je telo u odgovor na to, tako da su se naša gola tela opet pripila. „Šta, opet?”, raspoloženo sam promrmljala. „Muškarci u tvojim godinama ne treba to da ponavljaju tako brzo.” Nežno me je ugrizao za resicu uva. „Pa, i ti to radiš, Sasenah”, ukazao je. „A starija si od mene.” „To je drugačije”, rekla sam dahćući malo kada se naglo premestio na mene, ramenima zaklanjajući prozor obasjan zvezdama. „Ja sam žena.” „A da nisi žena, Sasenah”, uveravao me je bacajući se na posao, „ni ja to ne bih radio. Pst, sada.” Probudila sam se odmah posle zore od trljanja ruža po prozoru i prigušene lupe i zveckanja pripreme doručka u kuhinji ispod. Virkajući preko usnulog Džejmija, videla sam da se vatra sasvim ugasila. Izvukla sam se iz

kreveta, tiho da ga ne bih probudila. Pod je bio leden pod mojim nogama pa sam, drhteći, dohvatila prvo što sam našla za oblačenje. Uvijena u Džejmijevu košulju, kleknula sam kraj ognjišta i pozabavila se napornim poslom loženja vatre, razmišljajući sa žaljenjem da sam mogla i kutiju šibica da dodam kratkom spisku stvari za koje sam smatrala da ih vredi poneti. Bacanje varnica sa kremena da bi uhvatila potpala obično uspe, ali po pravilu ne pri prvom pokušaju. Niti pri drugom. Niti... Negde oko dvanaestog pokušaja bila sam nagrađena crnom tačkicom na pređi koju sam koristila za potpalu. Istog časa je narasla i raširila se u plamičak. Gurnula sam je žurno, ali pažljivo pod šator od grančica koji sam pripremila da bih narastajući plamen zaštitila od hladnog vetra. Ostavila sam prozor odškrinut prethodne večeri da se osiguram da se nećemo ugušiti od dima – vatra od treseta daje toplotu, ali i dosta dima, što su dokazivale i pocrnele tavanske grede. U ovom času, međutim, pomislila sam da bismo mogli da preskočimo svež vazduh – bar dok se vatra dobro ne razgori. Prozorsko okno je pri dnu bilo oivičeno ledom; zima nije daleko. Vazduh je bio tako svež i oštar da sam zastala pre nego što sam zatvorila prozor, svojski udišući opalo lišće, suve jabuke, hladnu zemlju i vlažnu, slatku travu. Scena napolju bila je savršena u nepomičnoj jasnoći, kameni zidovi i tamni borovi oštro su se ocrtavali kao crni potezi perom prema sivim oblacima jutra. Nekakav pokret mi je privukao pogled na vrh brda, tamo gde je gruba staza vodila ka selu Broh Morda udaljenom šesnaest kilometara. Jedan po jedan, tri mala hajlendska ponija došla su preko prevoja i pošla nizbrdo ka farmi. Bili su predaleko da bih razabrala lica, ali sam po zatalasanim suknjama videla da su sva tri jahača žene. Možda su to devojčice – Megi, Kiti i Dženet – koje se vraćaju iz kuće Mladog Džejmija. Mom Džejmiju će biti drago da ih vidi. Košulju koja je mirisala na Džejmija navukla sam bolje da bih se zaštitila od hladnoće, rešavajući da iskoristim onoliko privatnosti koliko nam može preostati ovog jutra tako što ću se raskraviti u krevetu. Zatvorila sam prozor, a zatim zastala da podignem nekoliko lakih komada treseta iz korpe kraj ognjišta i polako ih dodam još nejakoj vatri pre nego što sam skinula košulju i zavukla se pod jorgan, gde su mi kroz obamrle prste prošli žmarci od ugodne toplote.

Džejmi je osetio hladnoću od mog povratka, pa se instinktivno prevrnuo ka meni i uredno se obavio oko mene. Sanjivo je protrljao lice o moje rame. „Lepo si spavala, Sasenah?”, promrmljao je. „Nikad bolje”, uveravala sam ga priljubljujući svoju hladnu zadnjicu u udubljenje njegovih butina. ti?” „Mmmmm.” Odgovorio je blaženim stenjanjem obavijajući ruke oko mene. „Sanjao sam kao đavo.” „Šta si sanjao?” „Gole žene, pretežno”, rekao je i nežno zabio zube u meso mog ramena. „To i hranu.” Stomak mu je tiho zakrčao. Miris dvopeka i pečene slanine u vazduhu bio je slab, ali se ipak osećao. „Samo da ne pobrkaš to dvoje”, rekla sam izvijajući rame izvan njegovog domašaja. „Ja mogu da razlikujem sokola od testere kada vetar duva sa severoistoka”, uveravao me je, „a i slatko, punačko devojče od usoljene šunke, takođe, bez obzira na šta liče.” Zgrabio me je za zadnjicu i stegao, terajući me da cičim i šutiram ga u cevanice. „Životinjo!” „Oh, životinja, je l’ tako?”, rekao je smejući se. „Pa, onda...” Zarežao je duboko iz grla, zaronio pod jorgan i nastavio da me štipa i gricka sve više po butinama, bezbrižno ignorišući moje skičanje i mlataranje nogama po njegovim leđima i ramenima. Izmešten tim aktivnostima, jorgan je skliznuo na pod otkrivajući njegovu raščupanu kosu koja je besomučno vijorila preko mojih butina. „Razlika je možda i manja nego što sam mislio”, rekao je i glava mu je izronila između mojih nogu kada je zastao da dođe do daha. Čvrsto mi je pritegao butine o madrac i cerio mi se, a šiljci riđe kose su štrcali kao u ježa. „Imaš slankast ukus, kad sam već do toga došao. Šta to ti...” Prekinuo ga je iznenadni tresak kada su se vrata širom otvorila i tresnula o zid. Zaprepašćeni, okrenuli smo se da pogledamo. Na vratima je stajala devojčica koju nikada ranije nisam videla. Bilo joj je petnaest ili šesnaest godina, imala je kosu poput lana i krupne plave oči. Oči su bile još krupnije nego obično i ispunjene šokom i strahom dok je zurila u mene. Pogled je polako prešao sa moje raščupane kose na obnažene dojke, pa dalje niz moje telo dok nije naišao na Džejmija opruženog između mojih

butina, bledog u licu od šoka koji je bio jednak njenom. „Tata!”, rekla je glasom koji je kipeo od uvređenosti. „Ko je ta žena?”

34

Tata

T

ata?”, rekla sam ne shvatajući. „Tata?” Džejmi se skamenio kada su se vrata otvorila. Sada je uspravio i dograbio oboreni jorgan. Sklonio je raščupanu kosu sa lica i besno pogledao devojčicu. „Pakla mu krvavog, šta ti radiš ovde?”, upitao je. Riđobrad, go i promukao od srdžbe predstavljao je strašan prizor, pa je devojka uzmakla za korak, delujući nesigurno. Zatim je isturila vilicu i uzvratila besnim pogledom. „Došla sam sa majkom!” Efekat na Džejmija ne bi bio veći ni da ga je prostrelila kroz srce. Besno se trgnuo i sva boja mu je nestala iz lica. Vratila se naglo kada se začuo zvuk užurbanih koraka uz stepenište. Skočio je iz kreveta žurno bacajući jorgan u mom pravcu i zgrabio svoje pantalone. Jedva da ih je navukao kada je još jedna ženska figura banula u sobu, jedva se zaustavila i ostala da izbečeno zuri u krevet. „Istina je!” Okrenula se prema Džejmiju šaka stegnutih u pesnice na ogrtaču koji je još bio na njoj. „Istina je! To je Sasenah veštica! Kako si mogao da mi napraviš nešto takvo, Džejmi Frejzeru?” „Smiri se, Laoher!”, prasnuo je. „Ništa tebi nisam uradio!” Sela sam oslonjena na zid, držeći jorgan uz grudi i zureći. Prepoznala sam je tek kada je rekao njeno ime. Dvadesetak godina ranije Laoher Makenzi je bila vitka šesnaestogodišnjakinja sa tenom kao latica ruže, kosom kao mesečina i strasno je – mada neuzvraćeno – volela Džejmija Frejzera. Očigledno, ponešto se promenilo. Približavala se četrdesetoj i više nije bila vitka, pošto se dosta nagojila. Koža joj je još bila svetla, ali propala i zategnuta preko punih obraza rumenih od besa. Pramenovi pepeljaste kose su pobegli ispod bele marame. Ali su bledoplave oči ostale iste – opet su se okrenule ka meni sa istom onakvom mržnjom kakvu sam davno videla.

„On je moj!”, šištala je. Besno je lupila nogom. „Vraćaj se u pakao odakle si i došla, a njega ostavi meni! Odlazi, rekla sam!” Pošto se nisam pomerila da je poslušam, ona je izbezumljeno pogledom potražila neko oružje u blizini. Kada je spazila bokal sa plavom štraftom, zgrabila ga je i zamahnula rukom unazad da bi ga bacila na mene. Džejmi ga je uredno oteo iz njene ruke i vratio ga na komodu, pa je uhvatio za mišicu, dovoljno snažno da ona cikne. Okrenuo ju je i grubo je odgurao do vrata. „Odlazi dole”, naredio je. „S tobom ću da porazgovaram ovog časa, Laoher.” „Porazgovaraćeš sa mnom? Razgovaraćeš sa mnom, je li?”, vrištala je. Izobličenog lica, zamahnula je slobodnom rukom ka njemu i noktima mu izgrebla lice od oka do brade. On je zabrundao, zgrabio je za drugu ruku i odvukao je do vrata, izgurao je u hodnik, tresnuo vrata i zaključao ih. Kada se ponovo okrenuo, ja sam sedela na ivici kreveta i drhtavim rukama pokušavala da navučem čarape. „Mogu da ti objasnim, Kler”, rekao je. „N-ne verujem”, rekla sam. Usne su mi obamrle kao i ostatak tela, pa je bilo teško oblikovati reči. Držala sam pogled fiksiran na svoje noge dok sam pokušavala – bez uspeha da vežem učkure. „Slušaj me!”, naprasito je rekao i tresnuo šakom o sto tako silovito da sam poskočila. Trgnula sam glavom i na tren ga videla kako se nadnosi nada mnom. Sa riđom kosom koja je puštena padala oko ramena, neobrijanim licem i golim grudima, i sa svežim tragovima Laoherinih noktiju po obrazu, izgledao je kao vikinški osvajač, spreman da kolje. Okrenula sam se da potražim svoj veš. Bio je izgubljen među posteljinom; grebala sam po čaršavima. Ozbiljno lupanje je počelo sa druge strane vrata, praćeno povicima i vrištanjem, kada je ovaj metež privukao pažnju ostalih ukućana. „Najbolje idi i stvari objasni svojoj ćerki”, kazala sam navlačeći zgužvani pamuk preko glave. „Ona nije moja ćerka!” „Nije?” Glava mi je provirila kroz otvor kombinezona, pa sam podigla bradu i zagledala se u njega. „A pretpostavljam i da nisi ni oženjen Laoher?” „Oženjen sam tobom, do đavola!”, zagrmeo je, ponovo treskajući pesnicom o sto.

„Ne bih rekla.” Bilo mi je vrlo hladno. Moji ukočeni prsti nisu mogli da razvežu kanape; odgurnula sam ih u stranu i ustala da potražim svoju haljinu, koja je bila negde na drugoj strani sobe – iza Džejmija. „Treba mi moja haljina.” „Ne ideš ti nikuda, Sasenah. Ne dok...” „Ne zovi me tako!”, vrisnula sam i tim vriskom iznenadila oboje. On je na trenutak zurio u mene, a zatim klimnuo glavom. „U redu”, tiho je rekao. Kratko je pogledao u vrata, koja su sada podrhtavala od snažne lupe. Duboko je udahnuo i uspravio se, zategnuvši ramena. „Otići ću i srediti stvari. Tada ćemo da razgovaramo, nas dvoje. Ostani ovde, Sas... Kler.” Dohvatio je košulju i cimnuo je preko glave. Otključao je vrata i izašao u naglo utihnuli hodnik, pa zatvorio vrata za sobom. Uspela sam da podignem haljinu, a zatim sam se sručila na krevet i sedela tresući se, sa zelenom vunom zgužvanom preko kolena. Nisam mogla da razmišljam u jednom pravcu. Mozak mi se vrteo u malim krugovima oko središnje činjenice; on je oženjen. U braku sa Laoher! I ima porodicu. A ipak je plakao za Brajanom. „Oh, Bri!”, rekla sam naglas. „Oh, bože, Bri!”, i počela sam da plačem – delom od šoka, delom od pomisli na Brajanu. To nije bilo logično, ali je ovo otkriće delovalo kao da ju je izdao, isto toliko i mene – ili da je izdao Laoher. Pomisao na Laoher je šok i tugu pretvorila u trenutni bes. Ljutito sam zelenom vunom protrljala lice, tako da je koža ostala crvena i peckava. Proklet da je! Kako se usuđuje? Ako se ponovo oženio misleći da sam ja mrtva, to je jedno. To sam donekle i očekivala, delimično sam strahovala od toga. Ali da se oženi tom ženom – onom zluradom kurvicom sklonom spletkama koja je pokušala da me ubije u zamku Leoh... ali to on verovatno nije znao, govorio je slabašni glas razuma u mojoj glavi. „Pa, trebalo je da zna!”, rekla sam. „Proklet da je i neka gori u paklu, kako je mogao da uzme nju, i inače?” Nisam ni obraćala pažnju na suze koje su mi tekle niz lice, vreli mlazovi izazvani osećajem gubitka i besom, i nos mi je curio. Potražila sam maramicu, nisam je našla, pa sam u očajanju nos izduvala u ćošak čaršava. Mirisao je na Džejmija. Još gore, mirisao je na nas dvoje i na slabašne

zaostatke našeg zadovoljstva. Bridela mi je jedna tačka sa unutrašnje strane butine, tamo gde me je Džejmi uštinuo koji minut ranije. Žestoko sam pljusnula rukom to mesto da bih ubila taj osećaj. „Lažov!”, vrisnula sam. Zgrabila sam bokal koji je Laoher pokušala da baci na mene i zavrljačila ga. Tresnuo je o vrata i komadići su eksplodirali. Stajala sam nasred sobe, slušajući. Bilo je tiho. Nikakav zvuk nije dopirao iz prizemlja; niko ne dolazi da vidi šta je to puklo. Pretpostavila sam da su svi suviše zauzeti tešenjem Laoher da bi brinuli o meni. Da li oni žive ovde, u Lalibrohu? Prisetila sam se da je Džejmi odveo Fergusa u stranu i poslao ga napred, navodno da Ijanu i Dženi najavi da dolazimo. I možda da ih upozori na mene i da sklone Laoher pre mog dolaska. Šta li, pobogu, Dženi i Ijan misle o ovom? Očito je da moraju znati za Laoher – pa ipak su me primili sinoć, bez ikakvog znaka na licima. Ali ako je Laoher poslata nekuda – zašto se vratila? Čak i od samog razmišljanja o tome tuklo mi je u slepoočnicama. Onaj besni postupak je iz mene iscedio dovoljno ljutine da ponovo zagospodarim drhtavim prstima. Šutnula sam mider u ćošak i navukla zelenu haljinu preko glave. Moram da izađem odavde. To je bila jedina iole suvisla misao u mojoj glavi, pa sam se držala nje. Moram da odem. Ne mogu da ostanem, ne sa Laoher i njenom ćerkom u kući. One pripadaju ovde – ja ne. Ovog puta sam uspela da vežem podvezice, zavežem učkure na haljini, zakačim brojne kukice na suknji i pronađem svoje cipele. Jedna je bila ispod stalka za umivanje, druga pored masivnog hrastovog ormana gde sam je šutnula prethodne večeri kada sam nemarno pobacala odeću jedva čekajući da se zavučem u krevet i skrasim u Džejmijevom naručju. Zadrhtala sam. Vatra se ponovo ugasila i od prozora je dopirala hladnoća. Smrzla sam se do kostiju uprkos odeći. Potrošila sam nešto vremena tražeći ogrtač dok nisam shvatila da je u prizemlju; ostavila sam ga u salonu prethodnog dana. Prošla sam prstima kroz kosu, ali sam bila suviše uznemirena da bih potražila četku. Pramenovi su zapucketali od elektriciteta jer sam prethodno vunenu haljinu navukla preko glave, pa sam iznervirano odgurala dlake koje su mi se zalepile za lice. Spremna. Onoliko spremna koliko ću uopšte biti, ako ništa drugo. Još jednom sam se osvrnula oko sebe i tada začula korake uz stepenište.

Ne brze i lake kao poslednji put. Ovi su bili teži, sporiji, odmereni. Nisam morala da vidim da bi mi bilo jasno da dolazi Džejmi – i da mu nije baš drago da me vidi. Fino. Ne želim ni ja da vidim njega. Najbolje je otići smesta, bez priče. Šta tu ima da se kaže? Odmakla sam se kada su se vrata otvorila, nesvesna da se krećem dok nisam nogama udarila o krevet. Izgubila sam ravnotežu i sela. Džejmi je zastao na vratima, gledajući me. Obrijao se. To je bilo prvo što sam zapazila. Poput Mladog Ijana prethodnog dana, na brzinu se obrijao, očešljao kosu i doterao se pre nego što se suoči sa nevoljama. Izgleda da je znao šta mislim; tračak osmeha mu je preleteo licem kada je protrljao sveže izbrijanu bradu. „Misliš li da će to pomoći?”, upitao je. Progutala sam i ovlažila suve usne, ali nisam odgovorila. On je uzdahnuo i odgovorio sam. „Ne, pretpostavljam da neće.” Zakoračio je u sobu i zatvorio vrata. Stajao je nespretno na tren, a zatim ispružene ruke pošao ka krevetu. „Ne dodiruj me!” Skočila sam na noge i uzmakla, pokušavajući da ga obiđem i krenem prema vratima. Njemu je ruka pala uz telo, ali je stao pred mene, blokirajući mi put. „Zar mi nećeš dopustiti da objasnim, Kler?” „Izgleda da je malo prekasno za to”, kazala sam, nečim što sam nameravala da bude hladan, prezriv ton. Na nesreću, glas mi je zadrhtao. Gurnuo je vrata da se zatvore iza njega. „Pre nikada nisi bila nerazumna”, tiho je rekao. „I ne govori mi kakva sam ranije bila!” Suze su bile preblizu površini, pa sam se ugrizla za usnu da ih sprečim. „U redu.” Lice mu je bilo vrlo bledo; ogrebotine koje je Laoher napravila pokazivale su se kao tri crvene crte, tamne prema boji kože. „Ja ne živim sa njom”, rekao je. „Ona i devojčice žive u Balriganu, tamo kod Broh Morde.” Pomno me je posmatrao, ali nisam rekla ništa. On je malo slegnuo ramenima da razmesti košulju, pa nastavio. „To je bila velika greška – brak među nama.” „Sa dvoje dece? Trebalo ti je malo vremena da to shvatiš, zar ne?”, izlanula sam se. Stegao je usne. „Devojke nisu moje; Laoher je bila udovica sa dvoje dečice kada sam se

oženio njome.” „Oh.” To nije predstavljalo bitnu razliku, ali sam ipak osetila nešto nalik na olakšanje, zbog Brajane. Ona je bila jedino dete Džejmijevog srca, bar, čak i ako ja... „Ne živim sa njima već neko vreme; ja živim u Edinburgu i šaljem im novac, ali...” „Nema potrebe da mi to govoriš”, prekinula sam ga. „To ne predstavlja nikakvu razliku. Pusti me da prođem, molim te – ja odlazim.” Guste riđe obrve su se naglo spojile. „Kuda odlaziš?” „Nazad. Nekuda. Ne znam – pusti me da prođem!” „Ne ideš ti nikuda”, bespogovorno je rekao. „Ne možeš da me zaustaviš!” Prišao je i dograbio me za obe ruke. „Aha, mogu”, rekao je. Mogao je; ja sam se besno trzala, ali nisam mogla ni da pomerim čelični stisak na moje mišice. „Puštaj me ovog časa!” „Ne, neću!” Besno me je gledao skupljenih očiju i iznenada sam shvatila da je, ma koliko naizgled bio miran, i on uznemiren gotovo koliko i ja. Videla sam kako se mišići njegovog vrata pomeraju dok guta, uspostavljajući dovoljno kontrole da opet progovori. „Neću te pustiti dok ti ne objasnim zašto...” „Šta tu ima da se objašnjava?”, besno sam upitala. „Ponovo si se oženio! Šta još tu ima?” Boja mu se penjala u lice; vrhovi ušiju su već bili crveni, siguran znak nadolazećeg besa. „A, jesi li ti živela kao kaluđerica dvadeset godina?”, insistirao je, blago me tresući. „Jesi li?” „Ne!” Bacila sam mu tu reč u lice i on se malo štrecnuo. „Ne, do đavola, nisam! A ne mislim ni da si ti bio kaluđer – nikad i nisam!” „Onda...”, počeo je, ali sam bila previše besna da bih ga dalje slušala. „Slagao si me, proklet da si!” „Nisam nikada!” Koža mu se zategla preko jagodica, kao i uvek kada je zaista vrlo besan. „Jesi, kopile jedno! Znaš da jesi! Pusti me!” Oštro sam ga šutnula u cevanicu, dovoljno snažno da mi utrnu prsti. On je vrisnuo od bola, ali me nije pustio. Umesto toga me je stegnuo jače, toliko da sam ciknula.

„Nikada ti nisam rekao ništa...” „Ne, nisi! Ali si ipak slagao! Pustio si me da mislim da nisi oženjen, da nema nikoga, da ti... da ti...” Gotovo sam jecala od besa, hvatajući dah između reči. „Trebalo je da mi kažeš onog časa kada sam došla! Zašto mi, do đavola, nisi rekao?” Stisak na mojim ramenima je popustio i uspela sam da se iskobeljam. On je zakoračio ka meni sa očima koje su svetlucale od gneva. Nisam ga se plašila; stegnula sam pesnicu i udarila ga u grudi. „Zašto?”, vrištala sam, udarajući ga još i još i još, a zvuk udaraca u grudi je odzvanjao. „Zašto, zašto, zašto?.” „Jer sam se plašio!” Uhvatio mi je za ruke i gurnuo tako da sam pala na krevet. Nadneo se nad mene, ruku stegnutih u pesnice, teško dišući. „Ja sam kukavica, prokleta da si! Nisam mogao da ti kažem iz straha da ćeš me ostaviti, a ovako nemuževan kakav sam, mislio sam da ne mogu to da podnesem!” „Nemuževan? Sa dve žene? Ha!” Zaista sam mislila da će me ošamariti; podigao je ruku, ali je potom opet šaku stegao u pesnicu. „Da li sam muškarac? Da te želim tako očajnički da ništa drugo nije važno? Da te ugledam i znam da bih žrtvovao porodični ponos i sam život da legnem sa tobom iako si me napustila?” „Nemaš ti trunku mozga kada imaš petlju da meni kažeš nešto takvo?” Glas mi je bio toliko piskav da je izašao kao slabašan, zlokoban šapat. „Ti ćeš da okriviš mene?” Tada je zastao, grudi su se nadimale dok je hvatao dah. „Ne. Ne, ne mogu tebe da krivim.” Okrenuo se u stranu, slep za sve oko sebe. „Kako je to mogla biti tvoja krivica? Htela si da ostaneš sa mnom, da umreš sa mnom.” „I jesam, baš sam ludača”, rekla sam. „Ti si me poslao nazad, naterao me da odem! A sada hoćeš da me kriviš što sam otišla?” Okrenuo se opet ka meni, očiju potamnelih od očaja. „Morao sam da te pošaljem! Morao sam, zbog deteta!” Pogled mu je nehotice otišao na kuku sa koje je visio njegov kaput u čijem su džepu bile Brajanine fotografije. Drhtavo je udahnuo i uz mnogo napora se primirio. „Ne”, rekao je znatno tiše. „Ne mogu da se kajem zbog toga, koliko god da je koštalo. Dao bih svoj život za nju i tebe. Ako bi me to koštalo i srca i

duše...” Ponovo je napravio dug udah da prevlada emocije koje su ga uzdrmale. „Ne mogu da te krivim zbog odlaska.” „Mada me kriviš zbog povratka.” Odmahnuo je glavom kao da hoće da je razbistri. „Ne, pobogu ne!” Čvrsto mi je stegnuo ruke između svojih tolikom silinom da su kosti pucale. „Znaš li kako je to da živiš dvadeset godina bez srca? Da živiš kao pola čoveka i navikneš se da živiš u onome što je ostalo, praznine popunjavaš čime stigneš?” „Znam li?”, ponovila sam kao jeka. Borila sam se da se oslobodim, bez rezultata. „Da, prokletniče jedan, znam to! Šta li ti zamišljaš, da sam se vratila pravo Frenku i srećno živela od tada?” Šutnula sam ga što sam jače mogla. Lecnuo se, ali me nije pustio. „Povremeno bih voleo da jesi”, rekao je kroz zube. „A ponekad mogu to da vidim – njega sa tobom, danju i noću, kako leži s tobom, uzima tvoje telo, drži moje dete! I boga mi, mogao bih da te ubijem zbog toga!” Iznenada je pustio moje ruke, okrenuo se i tresnuo pesnicom u bok hrastovog ormana. Bio je to impresivan udarac; orman je bio robustan. Mora da je povredio prste pri udarcu, ali je bez oklevanja zario i drugu pesnicu u hrastovu dasku, kao da je blistavo drvo Frenkovo lice – ili moje. „To je ono što osećaš prema tome?”, hladno sam rekla kada se odmakao, dahćući. „Ja ne moram ni da zamišljam tebe sa Laoher – do đavola, ja sam je videla” „Nimalo mi nije stalo do Laoher, ni sad ni pre!” „Kopile!”, dreknula sam. „Možeš da se oženiš ženom koju ne želiš i da je gurneš u stranu onog časa kad...” „Umukni!”, zagrmeo je. „Jezik za zube, ti zločesta ženo!” Tresnuo je pesnicom o stalak za umivanje, besno me gledajući. „Proklet sam i ovako i onako, zar ne? Da sam osećao nešto prema njoj bio bih izdajnički ženskaroš, a ako ne, onda sam bezdušna zver.” „Trebalo je da mi kažeš!” „A da jesam?” Zgrabio me je za ruku i digao na noge, pa me gledao pravo u oči. „Okrenula bi se smesta i otišla bez reči. A kad sam te opet ugledao – kažem ti, uradio bih i mnogo gore stvari nego da slažem samo da te zadržim!”

Privukao me je čvrsto i poljubio, dugo i snažno. Kolena su mi se rastopila i mučila sam se da ostanem na nogama, pridržavajući se za sliku Laoherinog besnog pogleda i njenog glasa koji mi je još odjekivao u ušima. On je moj! „Ovo je besmisleno”, rekla sam odmičući se. Bes je trovao na svoj način, ali je mamurluk nadirao brzo, crni suludi vrtlog. U glavi mi se toliko vrtelo da sam jedva mogla da stojim. „Ne mogu da razmišljam kako valja. Idem.” Zateturala sam prema vratima, ali me je uhvatio za struk i cimnuo nazad. Okrenuo me je ka sebi i ponovo poljubio, dovoljno jako da u ustima osetim ukus krvi. Nije to bila ni ljubav ni požuda, već slepa strast, rešenost da me poseduje. Završio je s pričom. A i ja sam. Odvukla sam usne od njegovih i žestoko ga ošamarila, uspevajući da ga pri tome i izgrebem. Trgnuo se unazad, izgrebanog obraza, a zatim čvrsto umotao prste u moju kosu, sagnuo se i opet navalio na moja usta, odlučno i divljački, ignorišući šuteve i udarce kojima sam ga zasipala. Ugrizao me je za donju usnu, jako, a kada sam otvorila usta boreći se za dah gurnuo mi je jezik u usta, oduzimajući mi i dah i reči. Zdušno me je bacio na krevet, na kome smo ležali i smejali se pre jednog sata, pa me prikucao svojom težinom. Bio je fenomenalno uspaljen. A i ja. Moja, rekao je ne ispustivši ni reč. Moja! Borila sam se bezgraničnim besom i ne malom veštinom, a tvoja, kao jeka je uzvraćalo moje telo. Tvoja, i proklet da si zbog toga! Nisam osetila kada mi je pocepao haljinu, ali sam osetila vrelinu njegovog tela po svojih golim dojkama kroz tanki lan njegove košulje, dok su dugi, čvrsti mišići njegovih butina upirali u moje. Sklonio je ruku sa moje da bi skinuo pantalone, a ja sam ga zagrebala od uva do grudi, praveći svetlocrvenu štraftu. Trudili smo se ravnopravno da ubijemo ono drugo, podsticani besom od godina razdvojenosti – mojim zbog toga što me je poslao da odem, njegovim što sam otišla, mojim zbog Laoher, njegovim zbog Frenka. „Kučko!”, dahtao je. „Kurvo!” „Crkni!” Uspela sam da dohvatim njegovu dugu kosu i cimnula sam, privlačeći mu lice do mog. Skotrljali smo se sa kreveta i pali na pod

isprepletani, kotrljali se tamo-amo uz zbrku dopola izgovorenih psovki i nedovršenih reči. Nisam čula kada su se vrata otvorila. Nisam čula ništa, mada mora da je zvala nekoliko puta. Slepa i gluva, nisam znala ni za šta dok se na nas nije sručila hladna voda, iznenada kao udar struje. Džejmi se sledio. Sva boja mu je nestala iz lica, ostavljajući kosti istaknute ispod kože. Ležala sam kontuzovana, a kapi vode su sa krajeva njegove kose padale na moje grudi. Odmah iza njega sam videla Dženi, lica bledog kao njegovo, kako drži praznu šerpu u rukama. „Prekidaj!”, rekla je. Oči su joj se zakosile od užasnutog besa. „Kako si mogao, Džejmi? Parite se kao zveri i nije vas briga ako vas cela kuća čuje!” On se sklonio sa mene, polako, trapavo kao medved. Dženi je dohvatila jorgan sa kreveta i prebacila ga preko mene. Onako na sve četiri, stresao je glavom kao pas, otresajući kapljice. Zatim je, vrlo polako, ustao i navukao iscepane pantalone. „Zar te nije sramota?”, viknula je zaprepašćeno. Džejmi je stajao i gledao dole u nju kao da nikada nije video nekog stvora nalik njoj, pa se premišlja šta bi to moglo biti. Mokri krajevi kose su mu se cedili po golim grudima. „Da”, konačno je rekao, prilično smireno. „Jeste.” Izgledao je kontuzovano. Zažmurio je i nakratko ga je zahvatio duboki drhtaj. Bez reči se okrenuo i izašao.

35

Beg iz raja

D

ženi mi je pomogla da odem u krevet, kvocajući nešto pri tom; da li od šoka ili od zabrinutosti, nisam znala. Bila sam nejasno svesna figura koje su stajale na vratima – sluškinja, pretpostavljam – ali nisam bila raspoložena da na to obraćam pažnju. „Naći ću ti nešto da obučeš”, mrmljala je rastresajući jastuk i gurajući me na njega. „I možda nešto da popiješ. Jesi li dobro?” „Gde je Džejmi?” Kratko me je pogledala, sa saosećanjem se pomešao tračak znatiželje. „Ne plaši se; neću ga pustiti kod tebe.” Govorila je odlučno, a zatim stisla usne i namrštila se dok je ušuškavala jorgan oko mene. „Kako je mogao da uradi nešto takvo?!” „Nije on kriv – ne za ovo.” Prošla sam rukom kroz upetljanu kosu, pokazujući u kakvom sam stanju. „Hoću da kažem – to sam napravila i ja isto koliko i on. Oboje smo. On... ja...” Pustila sam ruku da padne, nesposobna da to objasnim. Bila sam u modricama i uzdrmana, sa otečenim usnama. „Vidim”, bilo je jedino što je rekla Dženi, ali me je odmerila dugim pogledom i pomislila sam da je sasvim moguće da zaista i vidi. Nisam htela da razgovaram o nedavnim zbivanjima, a ona kao da je to osetila jer je neko vreme ćutala, nešto je tiho naredila nekome u hodniku, zatim se muvala po sobi ispravljajući nameštaj i dovodeći stvari u red. Videla sam kako zastaje na tren kada je ugledala rupe u ormanu, a zatim se sagnula da pokupi veće komade smrskanog bokala. Dok ih je bacala u lavor, začula se prigušena buka iz prizemlja; treskanje velikih ulaznih vrata. Ona je prišla prozoru i razmakla zavesu. „To je Džejmi”, rekla je. Kratko je pogledala u mene i pustila zavesu da padne. „Sigurno će otići na brdo; tamo odlazi kad ga nešto muči. Ili to, ili se napije sa Ijanom. Brdo je bolje.” Malo sam frknula. „Da, očekujem da ga nešto muči, tako je.”

Hodnikom su odjekivali lakši koraci i pojavila se mlada Dženet, pažljivo balansirajući poslužavnikom sa dvopekom, viskijem i vodom. Izgledala je bledo i uplašeno. „Da li si... dobro, ujna?”, oprezno je upitala spuštajući poslužavnik. „Dobro sam”, uverila sam je uspravljajući se i pružajući ruku ka bokalu s viskijem. Pošto je kratak pogled uverio i Dženi u isto, potapšala je ćerku po ruci i okrenula se ka vratima. „Ostani sa ujnom”, naredila je. „Ja idem da nađem neku haljinu.” Dženet je poslušno klimnula i sela na stoličicu pored kreveta, posmatrajući me dok sam jela i pila. Počinjala sam da se osećam fizički mnogo snažnije sa nešto hrane u sebi. U sebi sam bila prilično obamrla; nedavni događaji su odjednom ličili na san, a ipak su bili sasvim jasni u mojim mislima. Mogla sam da se prisetim i najsitnijeg detalja; plavih lukova na haljini Laoherine ćerke, ispucalih vena na Laoherinim obrazima, polomljenog nokta na Džejmijevom domalom prstu. „Znaš li gde je Laoher?”, upitala sam Dženet. Devojka je sedela oborene glave, naoko zagledajući svoje šake. Na moje pitanje se trgla i zatreptala. „Oh!”, rekla je. „Oh. Da, ona i Marsali i Džoan su se vratile u Balrigan, tamo gde žive. Ujka Džejmi ih je naterao da odu.” „Tako, znači”, rekla sam ravnodušno. Dženet se ugrizla za usnu, uvijajući kecelju. Iznenada je podigla pogled ka meni. „Ujna... užasno mi je žao!” Oči su joj bile toplosmeđe, kao i očeve, ali su sada bile pune suza. „To je u redu”, rekla sam nemajući predstavu na šta je mislila, ali pokušavajući da je utešim. „Ali to je zbog mene!”, izlanula se. U tom času je očito bila jadna, ali odlučna da prizna. „Ja... ja sam Laoher rekla da si ti ovde. Zato je došla.” „Oh.” Pa, to je objašnjavalo to, valjda. Dovršila sam viski i čašu pažljivo vratila na poslužavnik. „Nisam mislila – hoću da kažem, nije mi bilo na umu da izazovem gužvu, stvarno nije. Nisam znala da vi... da ona...” „To je u redu”, rekla sam ponovo. „Jedna od nas bi saznala ranije ili kasnije.” Nije bilo važno, ali sam je radoznalo pogledala. „A zašto si joj rekla?”

Devojka je obazrivo pogledala sebi preko ramena jer se čulo da neki koraci kreću od prizemlja. Nagnula se bliže meni. „Majka mi je tako rekla”, prošaputala je. Na to je ustala i žurno otišla iz sobe, promakavši pored svoje majke. Nisam pitala. Dženi mi je našla haljinu – od neke starije ćerke – i nije bilo razgovora sem onog nužnog dok mi je pomagala da je obučem. Kada sam se obukla, obula i sredila kosu, okrenula sam se ka njoj. „Hoću da odem”, rekla sam. „Odmah.” Nije se raspravljala, samo me je odmerila pogledom da vidi imam li dovoljno snage. Tada je klimnula, tamne trepavice su pokrile kose plave oči tako slične očima njenog brata. „Mislim da je tako najbolje”, tiho je rekla. Bilo je kasno jutro kada sam napuštala Lalibroh znajući da to činim poslednji put. Imala sam nož za pojasom radi zaštite, mada nije bilo baš verovatno da će mi zatrebati. U bisagama sam imala hrane i nekoliko flaša piva; dovoljno da mi posluži na povratku do kamenog kruga. Pomislila sam da uzmem Brajanine slike iz Džejmijevog kaputa, ali sam nakon kratkog oklevanja odustala od toga. Ona mu pripada zauvek, makar ja ne. Bio je to hladan jesenji dan, siva obećanja jutra ispunila je kišica. Nikoga nije bilo na vidiku oko kuće kada je Dženi izvela konja iz štale i pridržala mi uzde da uzjašem. Još više sam isturila kapuljaču ogrtača i klimnula joj. U poslednjoj prilici smo se rastale uz suze i zagrljaje, kao sestre. Ona je pustila uzde i odmakla se dok sam okretala konja prema drumu. „Bog nek te prati!”, čula sam kako dovikuje za mnom. Nisam odgovorila niti se osvrnula. Jahala sam veći deo dana, zapravo ne zapažajući kuda idem; vodeći računa samo ugrubo o pravcu i puštajući ždrepca da sam nalazi put kroz planinske prevoje. Stala sam kada je svetlo počelo da se gubi; sputala sam konja da pase, legla umotana u ogrtač i odmah zaspala, nevoljna da ostanem budna u strahu da ću možda razmišljati i prisećati se. Obamrlost mi je jedino utočište. Znala sam da će otići, ali sam se držala njene sive utehe što duže

mogu. Glad je bila ono što me mimo moje volje vratilo u život sutradan. Nisam stajala radi jela celog prethodnog dana niti sam jela ujutru kada sam se probudila, ali je do podneva moj stomak počeo glasno da protestuje, pa sam stala u zelenoj dolini ukraj blistavog potočića i razmotala hranu koju mi je Dženi gurnula u bisage. Bilo je tu kolača od zobi i piva, kao i nekoliko veknica sveže ispečenog hleba presečenog na sredini i napunjenog ovčijim sirom i turšijom. Hajlendski sendviči, obilan obrok za pastire i ratnike, karakteristični za Lalibroh koliko i puter od kikirikija za Boston. Vrlo prikladno da se moj pohod završi sa njima. Pojela sam sendvič, ispraznila jednu kamenu bocu piva i popela se u sedlo, okrećući konju glavu opet ka severoistoku. Na nesreću, iako je hrana povratila snagu mom telu, povratila je život i mojim osećanjima. Kako smo se peli sve više i više u oblake, moje raspoloženje je padalo sve niže – a nije bilo sjajno ni pre toga. Konj je bio rad da ide, ali ja nisam. Sredinom popodneva osetila sam da prosto ne mogu dalje. Odvela sam konja dovoljno daleko u stranu do gustiša da se ne bi video s puta, sputala ga i samo otišla još dalje među drveće, dok nisam stigla do debla oborene jasike, glatke kore i zeleno isflekane od mahovine. Sedela sam pognuta sa laktovima na kolenima i glavom u rukama. Boleo me je svaki zglob. Zapravo ne od jučerašnjeg okršaja niti od napornog jahanja; od tuge. Obuzdavanje i rasuđivanje su bitne stavke mog života. Uz dosta muke sam ovladala veštinom lečenja; da dajem i brinem, ali da se uvek zaustavim pre opasne tačke gde se daje previše da bi se zadržala efikasnost. Naučila sam šta su izdvajanje i distanca, plativši cenu za to. Sa Frenkom sam takođe naučila šta je balansiranje uljudnošću; ljubaznost i poštovanje koji ne prelaze nevidljive granice ljubavi. A sa Brajanom? Ljubav prema detetu ne može biti slobodna; od prvih znakova pokreta u materici predanost postaje snažna koliko i nesvesna, neumitna koliko i sam porođaj. Ali čak i tako snažna, ta je ljubav uvek kontrolisana; jedna je osoba odgovorna, zaštitnik, posmatrač, čuvar – ima tu dosta ljubavi bez sumnje, ali nema nesputanosti. Večito, večito sam morala da pravim ravnotežu između samilosti i mudrosti, ljubavi i procene, čovečnosti i nemilosrdnosti.

Samo sam sa Džejmijem davala sve što imam, rizikovala sve. Odbacila sam oprez, rasuđivanje i mudrost, zajedno sa ugodnostima i ograničenjima teško stečene karijere. Nisam mu donela ništa sem sebe same, sa njim nisam bila ništa drugo do ja sama, dala sam mu dušu kao i telo, pustila ga da me vidi golu, verovala mu da me sagleda celu i divi se mojim slabostima – pošto je to nekada činio. Strahovala sam da neće moći to ponovo. Ili da neće hteti. A onda sam doživela tih nekoliko dana savršene sreće, mislila da je ponovo istina ono što je nekada bilo; imala sam slobodu da ga volim, svime što imam i što jesam, i da budem voljena isto tako pošteno. Vrele suze su mi ovlažile prste. Tugovala sam za Džejmijem i onim što sam bila, sa njim. Znaš li, rekao je njegov glas šapatom, šta znači reći ponovo: „Volim te”, i iskreno to misliti? Znala sam. I dok mi je glava bila u rukama ispod borova, znala sam da nikada to neću ponovo pomisliti. Onako utonula u razmišljanje i žaljenje, nisam ni čula korake dok nije stigao gotovo do mene. Prepala sam se od puckanja grančice u blizini i munjevito sam krenula sa debla kao fazan kad poleće i okrenula se ka napadaču, sa srcem u grlu i nožem u ruci. „Hriste!” Čovek koji mi se prikrao ustuknuo je od gole oštrice, očito prepadnut koliko i ja. „Do đavola, šta ti radiš ovde?”, insistirala sam. Stavila sam ruku na grudi. Srce mi je tuklo kao talambas i bila sam sigurna da sam bleda koliko i on. „Isuse, ujna Kler! Gde si naučila tako da potežeš nož? Na smrt sam se prepao.” Mladi Ijan je obrisao čelo, Adamova jabučica mu je poskakivala od gutanja. „To osećanje je obostrano”, uveravala sam ga. Pokušala sam da nož vratim u korice, ali mi je ruka previše drhtala da bih uspela. Kolena su me izdala, pa sam se sručila nazad na jasikino deblo i nož položila na butinu. „Pitam ponovo”, rekla sam pokušavajući da se priberem, „šta ti radiš ovde?” Imala sam prokleto dobru ideju šta radi ovde, i uopšte mi se nije

dopadala. S druge strane, trebalo mi je malo da se oporavim od straha da bih bila sigurna da mogu da ustanem. Mladi Ijan se ujeo za usnu, osvrnuo se i, kada sam mu klimnula radi potvrde, stidljivo seo na trupac pored mene. „Ujka Džejmi me je poslao...”, počeo je. Nisam sačekala ostatak već sam odmah ustala, sa kolenima ili bez njih, i nož zatakla za pojas dok sam se okretala. „Stani, ujna! Molim te!” Uhvatio me je za ruku, ali sam se otrgla i počela da se udaljavam. „Ne interesuje me”, rekla sam šutirajući lišće paprati u stranu. „Idi kući, mali Ijane. Mene čeka drugo mesto.” Bar sam se nadala da je tako. „Ah, nije ono što ti misliš!” Nemoćan da me spreči da odem sa čistine, on me je pratio, ubeđujući me dok se saginjao ispod grana. „Potrebna si mu, ujna, zaista! Moraš da se vratiš sa mnom!” Nisam mu odgovorila; stigla sam do konja i sagnula se da mu oslobodim noge. „Ujna Kler! Zar nećeš da me saslušaš?” Nadvisio je konja sa druge strane, krakati momak je zurio u mene preko sedla. Mnogo je ličio na svog oca, a dobroćudno prosto lice bilo je izborano od teskobe. „Ne”, koncizno sam odgovorila. Spakovala sam konopac u bisage i stala na uzengiju, pa se prebacila uz veličanstveno šuškanje suknji i podsuknji. Moj dostojanstveni odlazak je u tom času omela činjenica da je Mladi Ijan nepopustljivo držao uzde mog konja. „Pusti me”, kategorično sam rekla. „Neću dok me ne saslušaš”, kazao je. Besno je gledao gore u mene, sa vilicom stisnutom od tvrdoglavosti i blagim smeđim očima koje su plamtele. Uzvratila sam besnim pogledom. Čak i onako krakat, imao je Ijanovu mišićavost mršavka; ako nisam htela da ga pregazim, izgleda da je jedini izbor bio da čujem šta ima da kaže. U redu, rešila sam. Silna vajda od toga, i za njega i za njegovog prevrtljivog ujaka, ali ću saslušati. „Pričaj”, rekla sam prikupivši onoliko strpljenja koliko sam uspela. On je duboko uzdahnuo i oprezno me odmerio da vidi da li stvarno tako mislim. Kada je zaključio da je tako, ispustio je dah tako da mu je kosa zaigrala navrh čela i ponovo ispravio ramena da bi počeo. „Pa”, počeo je, iznenada delujući nesigurno. „To... ja... on...” Ljutito sam ispustila grleni zvuk. „Kreni od početka”, rekla sam. „Ali

nemoj da mi pričaš bajke, hm?” Klimnuo je glavom i zubima stegao gornju usnu da se koncentriše. „Pa, strašna je strka nastala kod kuće kada si otišla i kada se ujka Džejmi vratio”, počeo je. „Mogla sam da se kladim da će tako biti”, kazala sam. Osetila sam kako mi se nehotice budi znatiželja, ali sam je zagušila i lice pretvorila u masku totalne nezainteresovanosti. „Nikad nisam vido ujka Džejmija tako besnog”, rekao je pažljivo zagledajući moje lice. „A ni majku. Žestoko su se dokačili, njih dvoje. Otac je pokušao da ih smiri, ali je izgledalo kao da ga uopšte ne čuju. Ujka Džejmi je majci rekao da je ženturača koja se upliće gde joj nije mesto i u sve zabada nos... i... i još mnogo gore stvari”, dodao je pocrvenevši. „Nije trebao da se ljuti na Dženi”, kazala sam. „Ona je samo pokušavala da pomogne – valjda.” Bilo mi je muka od svesti da sam ja uzrok tog razdora. Dženi je bila Džejmijev oslonac od smrti njihove majke, još u njihovom detinjstvu. Zar nema kraja šteti koju sam izazvala svojim povratkom? Na moje iznenađenje, Dženin sin se nakratko osmehnuo. „Pa, to nije išlo jednostrano”, suvo je rekao. „Moja majka nije osoba koja miruje dok je neko vređa, znaš. Na ujka Džejmiju je bilo nekoliko tragova ugriza pre nego što se sve završilo.” Progutao je, prisećajući se. „Zapravo, mislio sam da će sigurno povrediti jedno drugo; majka je na ujka Džejmija pošla čeličnim pojasom, a on ga joj je preoteo i zviznuo ga kroz kuhinjski prozor. Svi pilići su pobegli iz dvorišta”, dodao je uz osmeh. „Skrati to o pilićima, Mladi Ijane”, rekla sam gledajući ga hladno. „Nastavi; hoću da pođem.” „Pa, tada je ujka Džejmi prevrnuo orman sa knjigama u gostinskoj sobi – mislim da to nije uradio namerno”, žurno je dodao dečak, „samo je bio toliko uznemiren da je obnevideo – i zatim je izašao iz sobe. Otac je promolio glavu kroz prozor i vikao pitajući ga kuda ide i on je odgovorio da ide da nađe tebe.” „Pa zašto si onda ovde ti, a ne on?” Malo sam se nagnula napred i posmatrala njegove ruke na uzdama; po prstima se videlo da se opustio, možda bih mogla da mu uzde istrgnem. Mladi Ijan je uzdahnuo. „Pa, baš kada je ujka Džejmi uzjahivao, ujna... ovaj... ‘oću da kažem njegova že...” Pocrveneo je od nemoći. „Laoher. Ona... ona je došla niz brdo u dvorište.”

U tom času sam digla ruke od pretvaranja da sam nezainteresovana. „I šta se tad desilo?” Namrštio se. „Tada je nastala užasna gungula, ali nisam mogao mnogo toga da čujem. Ujna... mislim Laoher – ona ne zna da se bije kako treba, kao moja mama i ujka Džejmi. Ona samo plače i zapomaže. Mama kaže da ona cmizdri”, dodao je. „Mmfm”, rekla sam. „I?” Laoher je sjahala, zgrabila Džejmija za nogu i manje-više skinula i njega sa konja, prema priči Mladog Ijana. Tada je pala na zemlju držeći Džejmija za kolena, plačući i zapomažući kao i obično. Pošto nije mogao da se izbavi, Džejmi je konačno digao Laoher na noge, žustro je prebacio preko ramena i odneo je na sprat kuće, ignorišući fascinirane poglede porodice i posluge. „Dobro”, rekla sam. Shvatila sam da stiskam zube, pa sam olabavila vilice. „Pa te je poslao za mnom pošto je bio suviše zauzet svojom ženom. Kopile! Taj ima petlju! Misli da može da pošalje bilo koga da me dovede nazad, kao da sam došla po porudžbini, jer njemu nije zgodno da dođe lično? Misli da može da ima i jare i pare, je l’ tako? Odvratni, arogantni, samoživi, tiranski... Škot!” Onako omamljenoj zamišljanjem scene kako Džejmi nosi Laoher na sprat, Škot je bila najgora reč koju sam uspela da smislim. Prsti su mi pobeleli tamo gde sam stezala sedlo. Ne brinući više o suptilnosti, sagnula sam se i dohvatila uzde. „Puštaj me!” „Ali ujna Kler, to nije to!” „Šta nije to?” Zatečena njegovim očajničkim tonom, podigla sam pogled. Njegovo dugo, usko lice bilo je stegnuto od muke, od potrebe da me natera da shvatim. „Ujka Džejmi nije ostao da pazi na Laoher!” „Pa zašto je onda poslao tebe?” On je duboko udahnuo, ponovo pojačavajući stisak na uzde. „Ona je pucala u njega. Poslao me je da te nađem jer umire.” „Ako me lažeš, Ijane Mareju”, rekla sam deseti put, „žalićeš dok si živ – a to neće potrajati!” Morala sam da govorim glasnije da bih se čula. Pojačani vetar je huktao

pored mene, dižući mi kosu sa ramena, mlateći suknjama oko nogu. Vreme je bilo prigodno dramatično; ogromni crni oblaci su zagušili planinske prevoje, ključali preko litica kao morska pena, a iz daljine su tutnjali gromovi, nalik udaljenom naletanju talasa na pesak. U odsustvu daha, Mladi Ijan je samo odmahnuo glavom, pognut u smeru vetra. Išao je peške i vodio oba ponija preko podmuklo močvarnog dela puta uz obalu jezerca. Instinktivno sam pogledala ručni zglob gde nije bilo mog roleksa. Bilo je teško reći gde se nalazi sunce, pošto je nadolazeća oluja prekrila pola zapadnog neba, ali je gornji rub crnkastih oblaka sijao od briljantne bele koja se prelivala gotovo u zlatnu. Izgubila sam osećaj da vreme odredim prema suncu i nebu, ali sam pomislila da je tek sredina popodneva. Lalibroh je ležao nekoliko sati pred nama. Sumnjala sam da ćemo stići do mraka. Dok sam se neodlučno vukla prema Kregu Na Danu, trebalo mi je gotovo dva dana da stignem do šumice gde me je Mladi Ijan stigao. On je, kako je rekao, u poteri potrošio samo dan; ugrubo je znao kuda sam krenula, a lično je potkovao ponija kog sam ja jahala; moji tragovi su mu bili prepoznatljivi tamo gde su se videli na blatnjavim delovima puta kroz pustaru. Dva dana otkad sam pošla i jedan – ili više – za povratak. Tri dana, znači, otkad je Džejmi upucan. Malo sam korisnih detalja uspela da izvučem iz Mladog Ijana; nakon što je uspešno obavio svoju misiju, hteo je samo da se u Lalibroh vrati što je brže moguće i nije video nikakvu svrhu dalje konverzacije. Džejmi je iz pištolja ranjen u levu ruku, rekao je. Dobro, bar za sada. Kuglica je probila i Džejmijev bok. To nije dobro. Džejmi je bio pri svesti kada ga je poslednji put video – to je dobro – ali ga je hvatala temperatura. Nimalo dobro. Na sva pitanja o mogućim efektima šoka, tipu i razmerama te temperature, dotadašnjem tretmanu, Mladi Ijan je samo slegao ramenima. Tako da Džejmi možda umire; a možda i ne. To nije nešto oko čega bih se kockala i to je Džejmi savršeno dobro znao. Pitala sam se na trenutak da li je moguće prihvatiti pomisao da je pucao u sebe u nameri da me prinudi na povratak. Naš poslednji razgovor nije ostavio nikakvu sumnju u pogledu toga kakav bi bio moj odgovor da je sam pošao za mnom, ili da me je na silu vratio. Počinjala je kiša, blage kapljice koje su mi se hvatale u kosu i trepavice,

zamagljujući mi vid poput suza. Kada smo prošli močvarni deo, Mladi Ijan je opet uzjahao i poveo nas naviše ka poslednjem prevoju na putu ka Lalibrohu. Džejmi jeste dovoljno pokvaren da smisli takav plan, nema sumnje, i sigurno je dovoljno hrabar da ga izvede. S druge strane, ne pamtim da je ikada bio nepromišljen. Mnogo puta je odvažno rizikovao – venčanje sa mnom bio je jedan takav potez, snuždeno sam pomislila – ali nikada nesvestan kolika je cena ili nespreman da je podnese. Da li bi mogućnost da me privuče nazad u Lalibroh smatrao vrednim umiranja? To teško da je bilo logično, a Džejmi Frejzer je čovek koji se dosledno drži logike. Jače sam natukla kapuljaču da zaštitim lice od sve jače kiše. Ramena i butine Mladog Ijana bili su tamni od vlage i kiša mu je kapala sa oboda otromboljenog šešira, ali je uspravno sedeo u sedlu, ignorišući vreme sa stoičkim nemarom pravog Škota. Vrlo dobro. Ako se uzme da nije baš verovatno da je Džejmi pucao sam u sebe, da li je uopšte upucan? Mogao je da izmisli priču i pošalje sestrića da je ispriča. Razmislila sam o tome i zaključila da ne deluje verovatno da bi Mladi Ijan vesti preneo tako uverljivo da su laž. Slegnula sam ramenima i taj pokret je napravio hladan potočić sa unutrašnje strane mog ogrtača, pa me naterao da se strpim koliko mogu i dočekam kraj ovom putovanju. Godine bavljenja medicinom su me naučile da ništa ne predviđam; stvarnost svakog slučaja je nužno jedinstvena, pa takva mora biti i moja reakcija na nju. Emocije mi je, međutim, bilo znatno teže da kontrolišem nego profesionalne reakcije. Svaki put kada sam napuštala Lalibroh mislila sam da se nikada neću vratiti. A evo me, vraćam se još jednom. I ovo je već drugi put da sam napustila Džejmija sigurna da ga nikada više neću videti. A ipak evo me kako mu se vraćam kao neki smrdljivi golub pismonoša svom golubarniku. „Jedno moram da ti kažem, Džejmi Frejzeru”, mrmljala sam sebi u bradu. „Ako ne budeš bio na samrtnom odru kada stignem, žalićeš zbog toga dok si živ!”

36

Praktično i primenjeno veštičarenje

P

rošlo je već nekoliko sati od sumraka kada smo konačno stigli, mokri do gole kože. Kuća je bila tiha i mračna, ako se izuzmu dva osvetljena prozora gostinske sobe u prizemlju. Samo je jednom pas zalajao, ali je Mladi Ijan ućutkao životinju i, posle kratkog znatiželjnog njuškanja mojih stremena, crno-belo kuče se stopilo sa tamom dvorišta. To upozorenje je bilo dovoljno nekome; kada me je Mladi Ijan uveo u hodnik otvorila su se vrata gostinske sobe. Dženi je provirila napolje, a na licu joj se ocrtavala briga. Kada je spazila Mladog Ijana, izletela je u hodnik pošto je tog časa nadjačao pravedni gnev majke pred kojom se našlo grešno dete. „Ijane, nesrećo jedna!”, rekla je. „Gde si bio sve ovo vreme? Tvoj tata i ja se razbolesmo brinući za tebe!” Zastala je dovoljno dugo da ga zabrinuto zagleda. „Jesi li dobro?” Kada je klimnuo glavom, njene usne su se opet stisle. „Aha, dobro. Sada si gotov, momče, to moram da ti kažem! I gde si, do đavola, uopšte bio?” Onako krakat i mršav dok se cedio od kiše, Mladi Ijan je izuzetno ličio na strašilo koje je poplava izbacila, ali je ipak bio dovoljno krupan da me zakloni od njegove majke. Nije odgovorio na Dženine prekore, već je nespretno slegnuo ramenima i stao u stranu, izlažući me njenom zapanjenom pogledu. Ako ju je moj povratak iz mrtvih izbacio iz takta, od ovog drugog pojavljivanja je ostala zapanjena. Njene tamnoplave oči, obično skupljene kao i kod njenog brata, sada su se raširile i izgledale okruglo. Dugo je zurila u mene bez reči, a zatim je pogled ponovo skrenula na svog sina. „Kukavica”, rekla je, skoro razgovorljivo. „Eto šta si ti, momče – velika kukavica u gnezdu. Sam bog zna čiji sin si trebalo da budeš; moj ne.” Mladi Ijan se jako zacrveneo, obarajući pogled dok su mu se obrazi žarili. Nadlanicom je sklonio mokru kosu sa očiju, „Ja... pa, samo sam...”, počeo je, gledajući sebi u cipele, „nisam mogao tek...” „Oh, nije ni važno sada!”, prasnula je njegova majka. „Vuci se gore u krevet; tvoj tata će to srediti sa tobom ujutru.”

Ijan je bespomoćno pogledao u vrata gostinske sobe, a zatim u mene. Ponovo je slegnuo ramenima, pogledao natopljeni šešir u svojim rukama kao da se čudi otkud li je tu dospeo, pa se polako odvukao niz hodnik. Dženi je stajala prilično mirna, pogleda prikovanog za mene, dok se vrata na kraju hodnika nisu tiho zalupila za Mladim Ijanom. Na licu su joj se videle bore od zabrinutosti, a senke neispavanosti su joj mutile oči. Iako fino građena i pravog držanja, za promenu je izgledala onoliko stara koliko jeste, ako ne i starija. „Znači, vratila si se”, bezizražajno je rekla. Ne videći nikakvu svrhu da odgovorim ono što je očigledno, kratko sam klimnula. Kuća je bila tiha oko nas i puna senki, prostoriju je osvetljavao samo trokraki svećnjak na stolu. „Ne brini sada o tome”, rekla sam tiho, kao da ne želim da poremetim dremež kuće. U ovom času, na kraju krajeva, postoji samo jedna važna stvar. „Gde je Džejmi?” Nakon malog oklevanja klimnula je i ona, privremeno prihvatajući moje prisustvo. „Tamo”, kazala je, mašući prema vratima gostinske sobe. Pošla sam ka vratima, pa zastala. Postoji još jedno. „Gde je Laoher?”, upitala sam. „Otišla”, rekla je. Oči su joj izgledale ravno i tamno pri svetlosti sveća, nedokučivo. Klimnula sam u odgovor i prošla kroz vrata, tiho ih zatvarajući za sobom. Suviše dugačak da bi ležao na sofi, Džejmi je ležao na poljskom krevetu postavljenom ispred vatre. Ležao je u snu ili nesvesti, sa profilom koji se oštro ocrtavao obasjan užarenim ugljem, nepokretan. Kakav god da je bio, nije bio mrtav – bar za sada. Oči su mi se privikle na slabo svetlo od vatre, pa sam mogla da vidim sporo podizanje i spuštanje njegovih grudi ispod noćne košulje i jorgana. Po flaša vode i brendija stajale su na stočiću pored kreveta. Na mekoj stolici kraj vatre stajao je prebačeni šal; Dženi je sedela tamo pazeći na brata. Izgledalo je da sada nema svrhe da se žuri. Razvezala sam trake svog ogrtača i onako natopljenog ga raširila preko naslona stolice, a u zamenu uzela šal. Ruke su mi bile hladne; stavila sam ih pod pazuh, grleći sebe, da ih dovedem na nešto nalik normalnoj temperaturi pre nego što ga dotaknem.

Kada sam se usudila da mu raskravljenu ruku spustim na čelo, zamalo da je trgnem. Bio je vreo kao pištolj iz koga je upravo pucano i trgao se i zaječao od mog dodira. Groznica, zaista. Stajala sam gledajući dole u njega na tren, a onda sam oprezno obišla krevet i sela na Dženinu stolicu. Mislila sam da neće dugo spavati sa tolikom temperaturom i da je sramota nepotrebno ga probuditi ranije tek da bih ga ispitala. Sa ogrtača iza mojih leđa voda je kapala na pod, sporo, ritmično dobovanje. To me je neprijatno podsetilo na jedno staro hajlendsko praznoverje – „kapljice smrti”. Baš pre nego što naiđe smrt, kaže priča, u kući se čuje zvuk kapanja vode, čuju ga oni osetljivi na takve stvari. Ja nisam, hvala nebesima, podložna zapažanju natprirodnih pojava te vrste. Ne, raspoloženo sam pomislila, potrebno je nešto poput pukotine u vremenu da bi tebi privuklo pažnju. Ta misao mi je izazvala osmeh, makar nakratko, i raspršila uzbuđenje koje sam osetila od pomisli na kapljice smrti. Kada je prozeblost od kiše prošla, međutim, i dalje sam se osećala neprijatno, i to iz jasnih razloga. Ne tako davno stajala sam pored jednog drugog improvizovanog kreveta, duboko usred noćne smene, i razmišljala o smrti i protraćenom braku. Misli koje su me obuzele u šumi nisu prestale tokom užurbanog povratka u Lalibroh i sada su se nastavile i mimo moje volje. Čast je Frenka odvela do njegove odluke – da me zadrži kao suprugu i Brajanu odgoji kao sopstveno dete. Čast, i opiranje bežanju od odgovornosti koju je smatrao svojom. Pa, ovde preda mnom leži još jedan častan muškarac. Laoher i njene ćerke, Dženi i njena porodica, škotski zatvorenici, krijumčari, g. Viloubaj i Džordi, Fergus i napoličari – koliko li je drugih Džejmi natovario sebi na leđa tokom godina koje smo proveli odvojeno? Frenkova smrt me je oslobodila jedne od mojih obaveza; sama Brajana od još jedne. Upravni odbor bolnice je, u svojoj bezgraničnoj mudrosti, prekinuo jedinu veliku vezu koja mi je ostala sa tim svetom. Našla sam vremena, uz pomoć Džoa Abernatija, da raskrstim sa manjim odgovornostima i nađem nekoga da ih preuzme umesto mene. Džejmija ništa nije upozorilo niti se išta pitao oko mog ponovnog pojavljivanja u njegovom životu; nije imao vremena da razreši konflikte. A on nije od onih koji zapostavljaju svoje dužnosti, pa bilo to i zbog ljubavi. Da, slagao me je. Nije se pouzdao u mene da ću prepoznati njegove

odgovornosti i ostati uz njega – ili ga napustiti – već prema okolnostima. Plašio se. Plašila sam se i ja; da me neće izabrati kada se suoči sa izborom između dvadeset godina stare ljubavi i današnje porodice. Pa sam pobegla. Koga mažeš, El-Džej, čula sam kako kaže glas Džoa Abernatija, podrugljiv i privržen. Ka Kreg Na Danu sam pobegla sa onoliko brzine i rešenosti koliko ih ima i robijaš koji se primiče vešalima. Ništa nije usporavalo moje putovanje sem nade da će Džejmi doći za mnom. Istina, griža savesti i povređeni ponos su me podbadali da idem brže, ali je onaj trenutak kada je Mladi Ijan rekao: On umire, pokazao koliko su oni providni. Moje venčanje sa Džejmijem za mene je bilo kao okretanje ogromnog ključa, čiji je svaki mali zaokret pokretao zamršeno pomeranje brave u meni. Bri je također bila u stanju da okrene taj ključ i stigla je bliže otključavanju vrata od mene. Ali je poslednji okret brave bio zamrznut – dok nisam ušla u štampariju u Edinburgu i mehanizam se otvorio uz poslednji, odlučujući škljocaj. Vrata su sada stajala odškrinuta, svetlost nepoznate budućnosti sijala je kroz prorez. Ali će trebati više snage nego što imam da se sasvim otvore. Gledala sam podizanje i spuštanje njegovih grudi od disanja i igru svetla i senke na snažnim, čistim crtama njegovog lica, i znala sam da ništa među nama zapravo nije važno sem činjenice da smo oboje još živi. I da sam ovde. Opet. I ma koliko to koštalo njega i mene, ovde ću ostati. Nisam opazila da otvorio oči dok nije progovorio. „Vratila si se, znači”, tiho je rekao. „Znao sam da hoćeš.” Zinula sam da odgovorim, ali je on pričao i dalje, pogleda fiksiranog na moje lice, zenica raširenih u barice tame. „Ljubavi moja”, rekao je gotovo šapatom. „Bože, zaista izgledaš divno sa krupnim zlatnim očima i tako mekom kosom oko lica.” Prešao je jezikom preko suvih usana. „Znao sam da moraš da mi oprostiš, Sasenah, onda kada saznaš.” Onda kada saznam? Obrve su mi poletele naviše, ali nisam progovorila; on ima još nešto da kaže. „Plašio sam se da te opet izgubim, mo chridhe”, mrmljao je. „Toliko sam se plašio. Nisam voleo nikoga sem tebe, Sasenah, nikad od dana kada sam te ugledao – ali nisam mogao... da podnesem...” Glas mu se izgubio u nerazgovetno mumlanje i oči su mu se ponovo sklopile, trepavice su delovale tamno prema visokim jagodicama.

Sedela sam nepomično, pitajući se šta da radim. Dok sam ga posmatrala, oči su mu se iznenada još jednom otvorile. Teške i sanjive od temperature, potražile su moje lice. „Neće potrajati, Sasenah”, rekao je kao da me ubeđuje. „Neće dugo. Zatim ću te dotaći još jednom. Žudim da te dodirnem.” „Oh, Džejmi”, rekla sam. Ganuta nežnošću, pružila sam ruku na njegov užareni obraz. Oči su mu se od šoka širom otvorile i munjevito se uspravio u krevetu ispustivši krik od koga se ledi krv, u agoniji izazvanoj pomeranjem ranjene ruke. „Oh, bože, oh, Hriste, oh, Isuse, Gospode Svevišnji!”, rekao je, pognut bez daha i držeći levu ruku. „Ti si stvarna! Izem ti sunce žarko i smrdljivi pakao! Oh, Hriste!” „Jesi li dobro?”, prilično glupo sam upitala. Čula sam zaprepašćene povike sa sprata, prigušene debelim daskama i trupkanje nogu kada je još neko od stanara Lalibroha skočio iz kreveta da ispita kakva je to graja. Dženina glava je, sa još razrogačenijim očima, provirila na vrata. Džejmi ju je video i nekako našao dovoljno daha da drekne: „Napolje!”, pre nego što se presamitio uz bolno stenjanje. „I-su-se”, rekao je kroz stegnute zube. „Boga mu na nebesima, šta ti radiš ovde, Sasenah?” „Kako to misliš, šta radim ovde?” kazala sam. „Poslao si da me dovedu. I kako to misliš da sam stvarna?” Olabavio je vilicu i pipavo popustio stisak na levu ruku. Pošto osećaj nije bio zadovoljavajući, istog časa ju je opet stegao i rekao nekoliko stvari na francuskom koje su uključivale reproduktivne organe raznih svetaca i životinja. „Za ime boga, lezi!”, rekla sam. Uhvatila sam ga za ramena i položila nazad na jastuke, prilično zabrinuta što sam zapazila koliko su kosti blizu njegove vrele kože. „Mislio sam da si san izazvan groznicom sve dok me nisi dodirnula”, rekao je dahćući. „Šta si, kog đavola, mislila da tako izroniš kraj mog kreveta i na smrt me prepadneš?” Zbog bola je napravio grimasu. „Hriste, imam osećaj da mi je prokleta ruka istrgnuta iz ramena. Oh, boga mu!”, uzviknuo je kada sam prste njegove desne šake odlučno sklonila sa leve ruke. „Zar nisi ti poslao Mladog Ijana da mi kaže da umireš?”, kazala sam

umešno zavrćući rukav njegove noćne košulje. Ruka je bila umotana ogromnim zavojem iznad lakta i krenula sam da dohvatim kraj lanene trake. „Ja? Ne! Jao, to boli!” „Boleće i više pre nego što s tim završim”, rekla sam oprezno je razmotavajući. „Hoćeš da kažeš da je malo kopile za mnom pošlo na svoju ruku? Nisi želeo da se vratim?” „Želeo da se vratiš? Ne! Da želim da mi se vratiš isključivo iz sažaljenja, isto kao da je u pitanju pseto u jarku? Sunce mu žarko! Nisam! Zabranio sam maloj propalici da krene za tobom!” Besno mi se namrštio, riđe obrve su se spojile. „Ja sam doktor”, hladno sam rekla, „a ne veterinar. I ako nisi hteo da se vratim, šta si to pričao pre nego što si shvatio da sam stvarna, hm? Grizi ćebe ili nešto drugo; kraj se slepio i moram da ga cimnem.” Umesto toga je grizao usnu i nije pustio ni glasa, već je samo bučno udahnuo kroz nos. Bilo je nemoguće proceniti njegovu boju pri svetlosti sveća, ali je na tren zažmurio i male graške znoja su mu izbile po čelu. Nakratko sam se okrenula u stranu, tražeći fioku Dženinog stola gde su stajale rezervne sveće. Trebalo mi je više svetla pre nego što išta uradim. „Pretpostavljam da mi je Mladi Ijan rekao da umireš tek da bih se vratila ovamo. Mora da je mislio da se inače ne bih vratila.” Sveće su bile na mestu; fini vosak iz košnica Lalibroha. „Što se toga tiče, ja umirem.” Njegov glas je dolazio meni iza leđa, suv i iskren, uprkos tome što je bio bez daha. Pomalo iznenađena, okrenula sam se ka njemu. Pogled mu je počivao na mom licu prilično miran, sada kada mu je bol u ruci malo oslabila, ali mu je dah još uvek bio neravnomeran i oči su mu bile zacakljene od temperature. Nisam odmah odgovorila, već sam upalila sveće koje sam našla i smestila ih u veliki svećnjak koji je obično stajao na komodi kao ukras i koristio se samo za svečane prilike. Plamen još pet sveća obasjao je sobu kao da se priprema svetkovina. Nagnula sam se nad krevet, ne deklarišući se. „Hajde da to pogledamo.” Sama rana je bila iskrzana tamna rupa, po krajevima sa krastama i primesom plave. Pritisnula sam oba kraja rane; bili su crveni i izgledali opasno, a puno je curio i gnoj. Džejmi se neprijatno promeškoljio kada sam

nežno, ali odlučno povukla prstom duž mišića. „Stvara ti se vrlo fina mala infekcija ovde, moj mladiću”, rekla sam. „Mladi Ijan je kazao da si pogođen u bok; drugim pucnjem, ili ti je prošao kroz ruku?” „Prošao je. Dženi mi je iskopala kuglicu iz boka. Ta, međutim, nije bila tako gadna. Svega dva-tri centimetra.” Govorio je u kratkim naletima, a između su mu se nehotice usne stezale. „Daj da vidim gde je prošao.” Veoma sporo se pomerajući, okrenuo je ruku od sebe, puštajući je da padne dalje od boka. Videla sam da su čak i ti mali pokreti veoma bolni. Izlazna rana je bila odmah iznad zgloba lakta, sa unutrašnje strane nadlaktice. Mada ne baš naspram ulazne rane; nešto je skrenulo kuglicu u prolazu. „Pogodila je kost”, rekla sam, trudeći se da ne zamišljam kakav je to osećaj. „Znaš li da li je kost polomljena? Ne želim da te bockam više nego što je nužno.” „Hvala za sitne milosti”, rekao je i pokušao da se nasmeši. Ipak, mišići lica su mu samo zadrhtali i otromboljili se od iscrpljenosti. „Ne, mislim da nije slomljena”, rekao je. „Lomio sam ključnjaču i kost ruke ranije, i nije ličilo na to mada pomalo boli.” „Očekujem da je tako.” Pažljivo sam opipavala uz njegov ispupčeni biceps, tražeći osetljivo mesto. „Koliko je snažan taj bol?” Pogledao je svoju ranjenu ruku, gotovo nehajno. „Osećaj je kao da mi je u ruci vreli žarač umesto kosti. Ali sada me ne boli samo ruka; ceo bok mi se ukočio i boli.” Progutao je i ponovo oblizao usne. „Hoćeš li da mi daš malčice brendija?”, upitao je. „Boli me i kada mi srce kuca”, dodao je kao da se izvinjava. Bez komentara sam napunila čašu vodom iz flaše na stolu i prinela je njegovim usnama. Podigao je jednu obrvu, ali ju je žedno ispio, a zatim pustio da mu glava padne na jastuke. Na tren je duboko disao žmureći, a zatim je otvorio oči i pogledao direktno u mene. „Imao sam dve groznice u životu koje su me bezmalo ubile”, rekao je. „Mislim da je verovatno da će ova to obaviti. Ne bih slao po tebe, ali... drago mi je što si ovde.” Progutao je jednom, a zatim nastavio. „Ja... hteo sam da ti kažem da mi je žao. I da se propisno oprostim od tebe. Ne bih

tražio od tebe da ostaneš do kraja, ali... ako bi htela... da ostaneš sa mnom – bar malo?” Desnu šaku je ispružio na madrac radi ravnoteže. Videla sam da se žestoko bori da ne bude nikakve note preklinjanja u njegovom glasu i očima, da to učini jednostavnim zahtevom, onakvim kakav se ne može odbiti. Sela sam na krevet pored njega, pazeći da ga ne drmam. Vatra mu je obasjavala jednu stranu lica, svetlucajući u crvenozlatnoj bradi, hvatajući male srebrne odsjaje tu i tamo, ostavljajući ostatak maskiran senkom. Dočekao je moj pogled bez treptanja. Nadala sam se da čežnja koja se videla na njegovom licu nije tako očigledna na mom. Pružila sam ruku i nežno prešla preko njegovog obraza, osećajući grebuckanje brade od nekoliko dana. „Ostaću malo”, rekla sam. „Ali ti nećeš umreti.” Podigao je obrvu. „Izvukla si me iz jedne gadne groznice koristeći nešto za šta i dalje mislim da je veštičarenje. A Dženi me je izvukla iz druge, ne koristeći ništa sem proste tvrdoglavosti. Pretpostavljam da sa vas dve ovde to može nekako i da uspe, ali nisam sasvim siguran hoću li da kroz takvo mučenje prođem ponovo. Mislim da ću radije umreti i završiti s tim, ako je tebi svejedno.” „Nezahvalniče”, rekla sam. „Kukavice.” Lomeći se između očajanja i nežnosti, potapšala sam ga po obrazu i ustala, zavlačeći ruku u duboki džep suknje. Postojalo je nešto što sam uvek nosila sa sobom, ne uzdajući se u hirovita putovanja. Položila sam malu, ravnu kutiju na sto i otvorila je. „Neću te pustiti da umreš ni ovog puta”, obavestila sam ga, „iako sam u velikom iskušenju da to učinim.” Polako sam izvukla rolnu sivog flanela i položila je na sto. Razmotala sam je i ukazao se blistav red špriceva, a zatim sam u kutiji potražila bočicu penicilinskih tableta. „Šta je to, za ime boga?”, pitao je Džejmi zainteresovano odmeravajući špriceve. „Izgledaju opako oštri.” Nisam odgovorila, zaokupirana rastvaranjem penicilinskih tableta u epruveti sterilne vode. Odabrala sam špric, pričvrstila iglu i vrh gurnula kroz gumeni poklopac bočice. Držeći ga prema svetlu, polako sam vukla klip i gledala kako gusta bela tečnost ispunjava špric, proveravajući ima li mehurića. Zatim sam oslobodila iglu i malo potisnula klip tako da se na vrhu pojavila kap i skotrljala se niz iglu.

„Prevrni se na zdravu stranu”, rekla sam okrećući se Džejmiju, „i podigni košulju.” Zagledao je iglu u mojoj ruci veoma sumnjičavo, ali je uz malo oklevanja poslušao. Sa zadovoljstvom sam pregledala teren. „Zadnjica ti se nimalo nije promenila za dvadeset godina”, napomenula sam diveći se mišićavim oblinama. „Nije ni tvoja”, kurtoazno je odgovorio, „ali ja ne insistiram da je pokažeš. Da te nije uhvatio napad pohote?” „Ne baš u ovom času”, rekla sam ravnim glasom, trljajući delić kože tkaninom namočenom u brendi. „To je vrlo fina marka brendija”, rekao je vireći preko svog ramena, „ali sam više navikao da ga primenjujem sa druge strane.” „A to je takođe i ponajbolji alkohol pri ruci. Sada miruj i opusti se.” Spretno sam zabola iglu i polako potiskala klip. „Jao!” Džejmi je ogorčeno trljao zadnjicu. „Prestaće da peče za minut.” Nasula sam malo brendija u pehar. „Sada možeš malo da popiješ – sasvim malo.” Ispraznio je pehar bez komentara i posmatrao me kako smotavam kolekciju špriceva. Konačno je rekao: „Mislio sam da čiode zabadaš u lutkice kada hoćeš nekog da urekneš; ne direktno u njega.” „Ovo nije čioda, to je hipodermička igla.” „Nije me briga kako to zoveš; osećaj je kao da je to prokleti ekser za potkovicu. Da li bi ti bilo teško da mi objasniš kako će zabadanje čioda u moju zadnjicu pomoći mojoj ruci?” Duboko sam udahnula. „Pa, sećaš li se da sam ti jednom pričala o klicama?” Gledao me je prilično zblanuto. „Životinjice suviše male da bi se videle”, podrobnije sam objasnila. „One mogu da ti dospu u telo preko loše hrane ili vode, ili kroz otvorene rane, a kad se to desi, možeš da se razboliš od toga.” Zainteresovano je zurio u svoju ruku. „Imam klice u ruci, je l’ tako?” „Sasvim sigurno imaš.” Lupnula sam prstom po ravnoj kutijici. „Ali lek koji sam ti upravo ubrizgala u zadnjicu ubija klice. Bošću te na svaka četiri sata do sutra u ovo vreme, a tada ćemo videti kako ti ide.” Zastala sam. Džejmi je piljio u mene odmahujući glavom. „Razumeš li?”, upitala sam. Polako je klimnuo. „Aha, razumem. Trebalo je da ih pustim da te spale, pre dvadeset godina.”

37

Važnost imena

N

akon što sam mu dala injekciju i udobno ga ušuškala, sela sam da ga pazim dok nije opet zaspao, puštajući ga da me drži za ruku dok njegov stisak nije popustio od sna i krupna šaka nije pala pored tela. Presedela sam kraj njegovog kreveta ostatak noći povremeno dremajući i budila se pomoću onog internog sata koji svi doktori imaju, a usklađen je sa ritmom bolničkih smena. Još dve injekcije, poslednja u zoru, i do tada groznica je već znatno popustila. I dalje je bio vrlo topao na dodir, ali mu telo više nije gorelo i odmarao se lakše, zaspao je posle poslednje injekcije jedva stigavši da nešto progunđa i slabašno zaječi od bola u ruci. „Proklete klice osamnaestog veka ne mogu da se nose sa penicilinom”, rekla sam njegovom usnulom telu. „Nema otpora. Čak i da si imao sifilis, sredio bi ga začas.” I šta onda, pitala sam se dok sam se teturala ka kuhinji u potrazi za toplim čajem i hranom. Neka čudna žena, verovatno kuvarica ili sobarica, palila je pećnicu od cigala, spremnu da primi dnevnu dozu vekni koje su stajale na stolu dižući se u plehovima. Izgleda da se nije iznenadila što me vidi, već mi je oslobodila malo mesta da sednem i donela mi čaj i sveže kolače, jedva prozborivši: „Dobro vam jutro, gospo”, pre nego što se vratila svom poslu. Očigledno je Dženi obavestila domaćinstvo o mom prisustvu. Da li to znači da ga je i sama prihvatila? Sumnjala sam u to. Očigledno je htela da odem i nije bila oduševljena što sam se vratila. Ako nameravam da ostanem, očito će biti potrebna izvesna objašnjenja oko Laoher i od Dženi i od Džejmija. A ja ću ostati. „Hvala vam”, uljudno sam rekla kuvarici i drugu šolju čaja odnela sa sobom u gostinsku sobu da čekam kada će Džejmi smisliti da se probudi. Ljudi su prolazili pored vrata tokom jutra, zastajući ponekad da virnu, ali su žurno polazili dalje kada podignem pogled. Konačno je i Džejmi pokazao znake da se budi, baš pred podne; promeškoljio se, uzdahnuo, zaječao kada je time pomerio ruku i ponovo se smirio. Dala sam mu nekoliko trenutaka da shvati da sam tu, ali su mu oči

ostale sklopljene. Mada nije spavao; telo mu je bilo malo napeto, ne opušteno kao kad spava kao klada. Posmatrala sam ga kako spava cele noći; znala sam razliku. „U redu”, rekla sam. Zavalila sam se u stolicu i namestila udobno, daleko od njegovog domašaja. „Da čujemo to, onda.” Prorez plave se pojavio ispod dugih smeđih trepavica pa opet nestao. „Mmmm?”, rekao je, pretvarajući se da se polako budi. Trepavice su zadrhtale. „Ne oteži”, oštro sam rekla. „Savršeno dobro znam da si budan. Otvori oči i pričaj mi o Laoher.” Plave oči su se otvorile i pogledale me neodobravajući. „Ne plašiš se da će mi se ovo vratiti?”, raspitivao se. „Večito slušam da bolesne ne treba mnogo maltretirati. Od toga im se opet pogorša.” „Imaš doktora baš ovde”, uveravala sam ga. „Ako se onesvestiš od napora, znaću kako da se nosim s tim.” „Toga se i plašim.” Pogled skupljenih očiju je ošinuo kutijicu sa lekovima i iglama na stolu, pa se vratio na mene. „Osećam se kao da sam sedeo gologuz u trnju.” „Dobro”, prijatno sam rekla. „Dobićeš još jednu za sat. A upravo sada, ti ćeš da pričaš.” Stegao je usne, a zatim ih opustio uz uzdah. Sa dosta napora se uspravio na jastuke, jednom rukom. Nisam mu pomogla. „U redu”, konačno je rekao. Nije gledao u mene, već dole u jorgan gde je prstom pratio šaru. „Pa, to se desilo kada sam se vratio iz Engleske.” Došao je iz Lejk Distrikta i preko Karterove prečage, visokog prevoja koji deli Englesku i Škotsku i na čijem širokom grebenu su bili drevni dvorovi i pijace čuvene granice. „Ima tamo kamen koji označava granicu, možda to znaš; izgleda kao da je od onog kamenja koje će potrajati.” Upitno je pogledao u mene, pa sam klimnula. Zaista sam znala za njega; veliki menhir, visok otprilike tri metra. U moje vreme, neko je u njemu urezao s jedne strane ENGLESKA, a sa druge ŠKOTSKA. Tu je zastao da se odmori, kao što su hiljade putnika činile tokom godina. Njegova izgnanička prošlost bila je iza njega, a budućnost – i dom – ispred dole, iza zelene izmaglice Lolendsa, naviše u sivom stenju Hajlendsa, skrivenog maglom. Zdrava ruka mu je prelazila po kosi, kao i uvek kada razmišlja, tako da

su pojedini pramenovi ostajali uspravni i uvijeni. „Ti ne znaš kako je živeti među neznancima tako dugo.” „Ne znam?”, rekla sam sa nešto oštrine. On je zapanjeno podigao pogled u mene, a zatim se osmehnuo i nastavio da gleda u pokrivač. „Aha, možda i znaš”, rekao je. „Promeniš se, zar ne? Koliko god hteo da sačuvaš uspomene na dom i to ko si – promeniš se. Nisi jedan od tih stranaca – to nikada ne možeš biti, čak i da hoćeš. Ali si i drugačiji nego što si bio.” Pomislila sam na sebe, kako stojim ćutljiva kraj Frenka, nekako izbačena iz vrtloga univerzitetskih svečanosti, kako guram kolica kroz prohladne bostonske parkove, igram bridž i razgovaram sa drugim suprugama i majkama, govoreći strani jezik kućnog života srednje klase. Zaista stranac. „Da”, rekla sam. „Znam. Nastavi.” On je uzdahnuo, kažiprstom protrljao nos. „I tako sam se vratio”, rekao je. Podigao je pogled, a osmeh se skrivao u ćošku njegovih usana. „Šta si ono rekla malom Ijanu? Dom je mesto gde, kada treba tamo da odeš, moraju da te primiti.” „Tako je”, kazala sam. „Citirala sam pesnika po imenu Frost. Ali šta hoćeš da kažeš? Sigurno je tvojoj familiji bilo drago da te vidi!” Namrštio se, pipkajući pokrivač. „Aha, jeste”, polako je rekao. „Nije to – nisam mislio da se zbog njih osećam kao uljez, nipošto. Ali sam bio odsutan tako dugo – Majki i mala Dženet nisu me ni pamtili.” Utučeno se nasmešio. „Mada su čuli za mene. Kada sam ušao u kuhinju, oni su se leđima zalepili za zid i zurili u mene, iskolačenih očiju.” Nagnuo se malo napred, fokusiran na to da me natera da razumem. „Vidiš, bilo je drugačije ono kada sam se skrivao u pećini. Tada nisam bio u kući i retko su me viđali, ali sam uvek bio ovde. Uvek sam bio deo njih. Lovio sam za njih, znao sam kada su gladni ili im je zima, kada se koze razbole ili kelj podbaci, ili kada duva ispod kuhinjskih vrata. „A onda sam otišao u zatvor”, iznebuha je rekao. „I u Englesku. Pisao sam im – i oni meni – ali to nije moglo biti isto, videti nekoliko crnih reči na papiru koje opisuju ono što se desilo mesecima ranije. „I kad sam se vratio...” Slegnuo je ramenima i štrecnuo se kada mu se od toga pomerila ruka. „Bilo je drugačije. Ijan bi me pitao šta mislim o tome da se ogradi pašnjak starog Kirbija, ali sam znao da je već poslao Mladog Džejmija da to uradi. Išao bih kroz polja i ljudi bi čkiljili u mene, sumnjičavi, misleći da sam stranac. A onda bi se razrogačili kao da su

ugledali duha, ako su me poznavali.” Zastao je i zagledao se kroz prozor, tamo gde su ruže njegove majke udarale o staklo otkad je vetar okrenuo. „Bio sam duh, rekao bih.” Stidljivo me je pogledao. „Ako razumeš šta hoću da kažem.” „Možda”, kazala sam. Kiša je udarala o staklo, a kapi su bile iste sive boje kao i nebo. „Osećaš se kao da su ti veze sa zemljom pokidane”, tiho sam rekla. „Lebdiš kroz sobe i ne osećaš korake. Čuješ ljude kako ti govore i ništa od toga ne razumeš. Sećam se toga – pre nego što se Bri rodila.” Ali sam ja tada imala jednu vezu; imala sam nju da me veže sa životom. Klimnuo je ne gledajući u mene, a zatim zaćutao na minut. Tresetna vatra je šištala u ognjištu iza mene, mirišući na Hajlends, bogati miris čorbe od praziluka i sveže pečenog hleba širio se kućom, topao i utešan kao ćebe. „Bio sam ovde”, tiho je rekao, „ali ne kod kuće.” Oko sebe sam osetila koliko me to vuče – ova kuća, familija, samo mesto. Ja, koja nisam mogla da se setim doma iz detinjstva, osećala sam da me nešto tera da se skrasim ovde i ostanem zauvek, upletena u hiljade niti svakodnevnog života, bezbedno vezana za ovaj komadić zemlje. Šta li je tek to značilo njemu, koji je celog života živeo sa snagom te povezanosti, izdržao svoje izgnanstvo u nadi da će mu se vratiti, a potom stigao i uvideo da i dalje ostaje bez korena? „A valjda sam bio i usamljen”, tiho je rekao. Ležao je mirno na jastuku, žmureći. „Valjda jesi”, rekla sam pazeći da to ne zvuči ni saosećajno ni prekorno. I ja znam ponešto o usamljenosti. Tada je otvorio oči i moj pogled sreo sa razgolićenom iskrenošću. „Aha, bilo je i toga”, rekao je. „Nije to bilo ono glavno, ne – ali da, bilo je i toga.” Dženi je pokušala, uz različite doze nežnosti i upornosti, da ga ubedi da se ponovo oženi. Pokušavala je to na mahove od dana posle Kalodena, predstavljajući jednu pa drugu naočitu mladu udovicu, ovu i onu umilnu devicu, sve to uzalud. Sada, lišen onih osećanja koja su ga do tada držala, u očajničkoj potrazi za nekakvim osećajem povezanosti – on ju je saslušao. „Laoher je bila udata za Hjua Makenzija, jednog od Kolamovih kmetova”, rekao je, ponovo sklopivši oči. „Hju je poginuo u Kalodenu,

međutim, dve godine kasnije Laoher se udala za Sajmona Makimija iz klana Frejzera. Dve devojčice – Marsali i Džoan – one su njegove. Englezi su ga uhapsili nekoliko godina kasnije i odveli ga u tamnicu u Edinburg.” Otvorio je oči i zagledao se u tamne krovne grede. „Imao je dobru kuću i imanje koje je vredelo oteti. To je bilo dovoljno da bilo kog čoveka u Hajlendsu učini izdajnikom, tada, bilo da se otvoreno borio za Stjuarte ili ne.” Glas je počinjao da mu biva promukao, pa je zastao da pročisti grlo. „Sajmon nije imao sreće koliko ja. Umro je u zatvoru, pre nego što su ga izveli na suđenje. Kruna je neko vreme pokušavala da uzme imanje, ali je Ned Gauan otišao u Edinburg, govorio u ime Laoher i uspeo da spase i glavnu kuću i malo novca, tvrdeći da na to ima pravo kao udovica.” „Ned Gauan?” Rekla sam sa pomešanim iznenađenjem i zadovoljstvom. „Nije valjda da je još živ?” Ned Gauan, postariji mali advokat i savetnik klana Makenzija za pravna pitanja, bio je taj koji me je spasao da ne budem spaljena kao veštica, dvadeset godina ranije. Još tada sam ga smatrala prilično starim. Džejmi se nasmešio videvši moje zadovoljstvo. „Oh, da. Pretpostavljam da će morati da ga sekirom zveknu po glavi da bi umro. Izgleda sasvim isto kao i uvek, mada sada mora da mu je više od sedamdeset.” „Da li još uvek živi u zamku Leoh?” Klimnuo je glavom i krenuo da dohvati pehar sa vodom. Pio je nespretno, držeći ga desnom rukom, pa ga vratio. „U onome što je od njega ostalo. Aha, mada je dosta putovao poslednjih godina, ulažući žalbe na predmete izdaje i podnoseći tužbe za povraćaj imovine.” U Džejmijevom osmehu bilo je gorčine. „Postoji jedna izreka, znaš? Posle rata prvo dođu lešinari da pojedu meso; a zatim advokati da pokupe kosti.” Desna šaka mu je uhvatila levo rame i nesvesno ga masirala. „Ne, on je dobar čovek, naš Ned, uprkos njegovoj profesiji. Stalno ide tamo-amo do Invernesa, Edinburga – ponekad čak i do Londona i Pariza. I zastane ponekad ovde da se odmori od putovanja.” Ned Gauan je bio taj koji je Laoher pomenuo Dženi, na povratku iz Balrigana u Edinburg. Načuljivši uši, Dženi se raspitala za još detalja, a kada je bila zadovoljna njima, istog časa je poslala poziv u Balrigan da Laoher i njene dve ćerke dođu u Lalibroh za Hogmanaj, koji se bližio. Kuća je bila blistava te noći od sveća upaljenih u prozorima, a grane

božikovine i bršljana bile su stavljene na stepenište i ulazna vrata. U Hajlendsu više nije bilo toliko gajdaša kao pre Kalodena, ali je jedan nađen, kao i violinista, i muzika je nadirala uz stepenište, pomešana sa zanosnim mirisom punča, torte od šljiva, prelivenih badema i savojskih kolača. Džejmi je sišao kasno i neodlučno. Mnoge ljude tu nije video bezmalo deset godina i nije se radovao da ih vidi ni sada, osećajući se onako promenjenim i dalekim. Ali mu je Dženi sašila novu košulju, iščetkala i zakrpila njegov sako i lepo mu očešljala i uplela kosu pre nego što je sišla da proveri kako ide kuvanje. Nije imao izgovor da više oteže i konačno je sišao u bučni i uskovitlani skup. „Mister Frejzer!” Pegi Gibons ga je prva videla; požurila je preko prostorije sijajući i zagrlila ga, nimalo zbunjena. Uhvaćen na prepad, on je uzvratio zagrljaj i u trenu se našao okružen grupom žena koje su vikale i držale sitnu decu rođenu nakon njegovog odlaska, ljubeći ga u obraze i tapšući ga po rukama. Muški su bili stidljiviji, pozdravljali su ga grubim rečima dobrodošlice ili bi ga potapšali po leđima dok se polako probijao po sobama pre nego što je onako zapanjen otišao u radnu sobu da im nakratko pobegne. Nekada soba njegovog oca, a zatim njegova, sada je pripadala njegovom zetu koji je vodio Lalibroh u godinama njegovog odsustva. Knjige salda, zaliha i računa bile su sve uredno poređane na rubu ofucanog stola; prešao je prstom preko kožnih rikni, osećajući nekakvu utehu u tome. Sve je tu; sadenja i žetve, oprezne nabavke i kupovine, sporo sticanje i trošenje koje predstavlja ritam života onih koji žive na Lalibrohu. Na maloj polici za knjige pronašao je svoju drvenu zmiju. Kao i sve drugo od vrednosti, ostavio ju je kada je otišao u zatvor. Mali predmet izrezbaren u trešnjevom drvetu, bila je poklon od njegovog starijeg brata koji je umro u detinjstvu. Sedeo je u stolici za stolom, milujući izlizane krivine zmije, kada su se vrata iznenada otvorila. „Džejmi?”, rekla je, stidljivo zastajući na vratima. Nije se potrudio ni svetlo da upali u radnoj sobi; ona je bila samo silueta prema svetlosti sveća u hodniku. Njena svetloplava kosa bila je puštena, kao u služavke, pa se svetlo probijalo kroz nju praveći oreol oko nevidljivog lica. „Sećaš me se, možda?”, rekla je ispipavajući, neodlučna da uđe u sobu

bez poziva. „Aha”, rekao je posle pauze. „Aha, naravno da se sećam.” „Muzika počinje”, rekla je. To je bilo tačno; čuo je zavijanje violine i trupkanje nogu iz gostinske sobe, kao i povremeni radosni povik. Znaci su ukazivali da se ova prilika već pretvorila u dobru zabavu; većina gostiju će jutro dočekati usnula na podu. „Tvoja sestra kaže da odlično plešeš”, rekla je i dalje stidljiva, ali odlučna. „Prošlo je podosta vremena od mog poslednjeg pokušaja”, rekao je, osećajući da je i sam stidljiv i nekako bolno trapav, mada su mu kosti čeznule za muzikom violine i noge su mu se trzale od njenog zvuka. „Ovo je Tha mo Leabaidh san Fhraoch – Moj krevet je u vrzinama – tu sigurno znaš. Hoćeš li da dođeš i probaš sa mnom?” Pružila mu je ruku, malu i gracioznu u polumraku. I on je ustao, uhvatio njenu ruku i napravio prve korake u potrazi za sobom samim. „To je bilo ovde”, rekao je, mahnuvši zdravom rukom po sobi u kojoj smo sedeli. „Dženi je organizovala da se nameštaj skloni, sav sem jednog stola sa hranom i viskijem, a violinista je stajao tamo pored prozora, sa mladim mesecom iznad njegovog ramena.” Klimnuo je glavom ka prozoru, tamo gde je podrhtavala ruža puzavica. Nešto od svetla te proslave Hogmaneja mu se zadržalo na licu i osetila sam grižu savesti kada sam to zapazila. „Igrali smo cele noći, ponekad i sa drugima, ali pretežno nas dvoje. I u svitanje, kada su oni koji su ostali budni otišli do kraja kuće da vide kakva predskazanja bi nova godina mogla doneti, otišli smo i nas dvoje. Neudate žene su se na smenu vrtele i izlazile žmureći kroz vrata, pa se opet vrtele i otvarale oči da vide šta će prvo ugledati – jer im to govori o muškarcu za koga će se udati, znaš.” Bilo je puno smeha kada su se gosti, ugrejani od viskija i plesa, gurali kod vrata. Laoher se držala pozadi, rumena i nasmejana, govoreći da je to igra za mlade devojke, ne za gospođu od trideset četiri godine, ali su ostali insistirali pa je morala da pokuša. Obrnula se triput u smeru kazaljke na satu i otvorila vrata, zakoračila napolje u hladnu zoru i opet se zavrtela. A kada je otvorila oči, gledale su u Džejmijevo lice, raširene od iščekivanja. „Tako... tu je bila ona, udovica sa dvoje dečice. Bio joj je potreban

muškarac, to je bilo očito. Meni je trebalo... nešto.” Zurio je u vatru, gde je slab plamen svetlucao po crvenoj masi treseta; toplota bez mnogo svetla. „Pretpostavio sam da bismo mogli pomoći jedno drugom.” Venčali su se tiho u Balriganu i on je onih nekoliko stvari koje je posedovao premestio tamo. Ni godinu dana kasnije, ponovo se preselio i otišao u Edinburg. „Šta se pobogu desilo?”, upitala sam, više nego radoznala. Podigao je bespomoćni pogled u mene. „Ne mogu da kažem. Nije da je nešto bilo naopako, ako ćemo baš pravo – samo ništa nije bilo kako valja.” Umorno je protrljao čelo između obrva. „Bilo je do mene, rekao bih; moja krivica. Uvek bih je nekako razočarao. Seli bismo da večeramo i iznenada bi se suze pojavile u njenim očima, pa bi otišla jecajući, a ja bih ostao tamo bez ikakve predstave šta sam pogrešno uradio ili rekao.” Pesnica mu se stegla na pokrivaču, a zatim opustila. „Bože, nikada nisam znao šta da učinim za nju ili da kažem! Šta god rekao, napravio bih samo još gore, a bilo bi dana – ne, nedelja! – kada nije htela da razgovara sa mnom, već bi se samo okrenula kada joj priđem i stajala bi zureći kroz prozor dok ne odem.” Prsti su mu otišli do paralelnih ogrebotina na vratu. Do sada su već zarasle, ali su se znaci mojih noktiju još poznavali na bledoj koži. Šeretski me je pogledao. „Ti mi to nikada nisi uradila, Sasenah.” „Nije moj stil”, složila sam se uz smešak. „Kada sam besna na tebe, prokleto dobro znaš zašto, ako ništa drugo.” Kratko je frknuo i legao nazad. Nijedno od nas nije progovaralo neko vreme. Zatim je on rekao, zagledan u plafon: „Mislio sam da ne želim da čujem bilo šta o tome kako je bilo sa Frenkom, hoću da kažem. Možda sam tu pogrešio.” „Reći ću ti sve što hoćeš da znaš”, rekla sam. „Ali ne još. Još uvek si ti na redu.” Uzdahnuo je i zažmurio. „Plašila me se”, tiho je rekao, minut kasnije. „Pokušao sam da budem nežan prema njoj, bože, pokušavao sam iznova i iznova, sve što sam znao da zadovoljim ženu. Ali nije vredelo.” Nespokojno je okrenuo glavu, praveći udubljenje u perjanom jastuku. „Možda zbog Hjua, ili možda zbog Sajmona. Znao sam obojicu i bili su dobri ljudi, ali niko ne zna šta se zbiva u bračnoj postelji. Možda i zbog

rađanja; ne mogu sve žene to da podnesu. Ali ju je nešto bolelo, ponekad, i to nisam mogao da izlečim koliko god se trudio. Odmicala se od mene kada je dodirnem i u očima sam mogao da joj vidim bolest i strah.” Bore od tuge su stajale oko njegovih očiju i impulsivno sam krenula da dohvatim njegovu ruku. On ju je nežno stegao i otvorio oči. „Zato sam otišao, konačno”, tiho je rekao. „Nisam više mogao to da podnesem.” Nisam rekla ništa već sam nastavila da mu držim ruku, premeštajući palac da mu proverim puls. Otkucaji srca bili su ohrabrujuće spori i ravnomerni. Malo se pomerio u krevetu, mrdajući ramenima i praveći bolnu grimasu pri tome. „Ruka boli mnogo?”, upitala sam. „Pomalo.” Nagnula sam se nad njega i pipnula mu čelo. Bio je vrlo topao, ali ne u groznici. Jedna bora je stajala između gustih riđih obrva i ja sam je prstom izgladila. „Glava boli?” „Da.” „Otići ću i napraviti ti čaj od vrbove kore.” Pošla sam da ustanem, ali me je njegova ruka zadržala. „Ne treba mi čaj”, rekao je. „Mada bi mi bilo lakše ako bih možda mogao da položim glavu tebi u krilo da mi malo protrljaš slepoočnice?” Plave oči su gledale u mene, prozračne kao prolećno nebo. „Nećeš me sludeti nimalo, Džejmi Frejzeru”, kazala sam. „Neću zaboraviti na tvoju narednu injekciju.” Ipak, već sam sklanjala stolicu i sedala kraj njega na krevet. Zadovoljno je zabrundao kada sam njegovu glavu smestila sebi u krilo i počela da je milujem, trljajući mu slepoočnice, zagladujući gustu talasastu masu njegove kose. Zadnja strana vrata bila mu je vlažna; podigla sam kosu i blago duvala na nju, videći kako se svetla glatka koža ježi na potiljku. „Oh, to prija”, mrmljao je. Uprkos mojoj rešenosti da ga ne dodirujem više od onoga što zahteva medicinska briga dok se sve među nama ne razreši, uhvatila sam sebe kako mi se šake usklađuju sa čistim, jasnim linijama njegovog vrata i ramena, traže čvrste pršljenove njegove kičme i široke zaravni njegovih ramena i lopatica.

Bio je čvrst i stabilan pod mojim rukama, a njegov topao dah me je milovao po butini, pa sam prilično neodlučno konačno spustila njegovu glavu na jastuk i krenula po ampulu penicilina. „U redu”, kazala sam podižući čaršav i hvatajući rub njegove košulje. „Kratak ubod i ti ćeš...” Ruka mi se očešala o prednju stranu njegove noćne košulje i zamukla sam, zaprepašćena. „Džejmi!”, raspoloženo sam rekla. „Nije valjda da možeš!” „Valjda ne mogu”, zadovoljno se složio. Sklupčao se na bok kao račić, trepavice su mu bile tamne prema obrazu. „Ali čovek može da mašta, zar ne?” Ni te noći nisam otišla na sprat, u svoj krevet. Nismo razgovarali mnogo, samo smo ležali jedno uz drugo na uskom krevetu, jedva se pomerajući da ne bismo mrdali njegovu povređenu ruku. Ostatak kuće je bio tih, svi su bili u krevetima i nije se čulo ništa sem šištanja vatre, uzdaha vetra i grebanja Eleninih ruža po prozoru, upornih koliko i zahtevi ljubavi. „Znaš li?”, rekao je tiho, negde u crne, sitne sate noći. „Znaš li kako je to biti tako sa nekim? Da probaš sve što možeš, a da ipak nikako ne prodreš u njegove tajne?” „Da”, rekla sam misleći na Frenka. „Da, znam.” „Mislio sam da možda znaš.” Ćutao je na tren, a zatim je njegova ruka lako dodirnula moju kosu, senoviti obris pri svetlu vatre. „A zatim...”, šaputao je, „zatim da ti se sve to vrati, kada to znaš. Da budeš slobodan u svemu što kažeš i radiš, i znaš da je to ispravno.” „Da kažeš volim te i misliš tako celim srcem”, tiho sam rekla u mrak. „Aha”, odgovorio je, jedva čujno. „Da to kažeš.” Ruka mu je počivala na mojoj kosi i, ne znajući zapravo kako se to desilo, našla sam se sklupčana uz njega, sa glavom koja se izvrsno uklapala u udubljenje njegovog ramena. „Toliko godina”, rekao je, „tako dugo sam bio toliko toga, toliko različitih ljudi.” Osetila sam kako guta i malo se pomerio, lan njegove noćne košulje šuškao je od štirka. „Bio sam ujka Dženinoj deci, i brat njoj i Ijanu, milord Fergusu i ser mojim napoličarima. Makdab ljudima iz Ardsmuira i Makenzi ostaloj posluzi u Helvoteru. Štampar Malkolm zatim, i Džejmi Roj na dokovima.” Ruka mi je pomazila kosu, polako, uz zvuk koji je šaputao poput vetra

napolju. „Ali ovde”, rekao je tako tiho da sam ga jedva čula, „ovde u mraku sa tobom... Nemam ime.” Podigla sam lice prema njegovom i njegov topli dah uhvatila između usana. „Volim te”, rekla sam i nije bilo potrebe da mu kažem da to i mislim.

38

Srećem advokata

K

ao što sam i predvidela, klice osamnaestog veka nisu mogle da se nose sa modernim antibiotikom. Džejmijeva groznica je praktično nestala za dvadeset četiri sata, a u naredna dva dana počela je da se povlači i upaljenost njegove ruke, ostavljajući samo crvenilo oko same rane i vrlo slabo gnojenje na pritisak. Četvrtog dana, nakon što sam se uverila da se fino oporavlja, lako sam premazala ranu melemom od suncokreta, ponovo je zavila i otišla da se obučem i završim svoju toaletu na spratu. Ijan, Dženet, Mladi Ijan i sluge povremeno su provirivali proteklih nekoliko dana da vide kako Džejmi napreduje. Bilo je sumnjivo što se Dženi ne raspituje, ali sam znala da je savršeno upoznata sa svime što se zbiva u njenoj kući. Nisam najavila svoju nameru da dođem na sprat, a ipak kada sam otvorila svoju sobu, sačekali su me veliki krčag vruće vode pored bokala i svež komad sapuna uz to. Uzela sam ga i pomirisala. Fino mleveni francuski sapun parfimisan jorgovanom, bio je delikatan komentar mog statusa u domaćinstvu – cenjeni gost, nema sumnje; ali ne član porodice koji bi se naravno pomirio sa uobičajenim grubim sapunom načinjenim od loja i ceđi. „Dobro”, promrmljala sam. „Pa, videćemo, zar ne?”, i nasapunjala sam krpu za pranje. Dok sam nameštala frizuru pred staklom pola sata kasnije, čula sam dole zvuke nečijeg dolaska. I to nekoliko ljudi, zapravo, sudeći prema zvucima. Sišla sam niz stepenište i zatekla gomilu dece koja jurcaju po kuhinji i gostinskoj sobi, a tu i tamo je među njima bio prisutan i poneki zalutali odrasli koji je znatiželjno zurio u mene dok sam silazila. Kada sam ušla u dnevnu sobu, zatekla sam poljski krevet rasklonjen i Džejmija, obrijanog i u čistoj noćnoj košulji, uredno oslonjenog o sofu ispod ćebeta sa levom rukom u povesci, okruženog sa četvoro-petoro dece. O njima su brigu vodili Dženet, Mladi Ijan i nasmejani mladić koji je bio nekakav Frejzer sudeći po obliku nosa, ali je po ostalom jedva podsećao na dečačića koga sam poslednji put videla u Lalibrohu dvadeset godina

ranije. „Evo je!”, zadovoljno je uzviknuo Džejmi kada sam se pojavila i puna soba ljudi se okrenula da me pogleda, a izrazi su im bili u rasponu od prijatnog pozdrava do zadivljenosti od koje su zinuli. „Sigurno se sećaš Mladog Džejmija?”, rekao je stariji Džejmi klimajući ka visokom mladiću širokih ramena sa kovrdžavom crnom kosom i tovarom koji mu se gicao u rukama. „Sećam se kovrdža”, rekla sam smešeći se. „Ostatak se malo promenio.” Mladi Džejmi mi se nasmešio. „Ja vas dobro pamtim, ujna”, rekao je baršunastim glasom. „Držali ste me na kolenu i igrali se deset prasića sa mojim nožnim prstima.” „Nisam valjda”, rekla sam gledajući naviše u njega prilično zbunjena. Iako je izgleda istina da se ljudi ne menjaju mnogo između dvadesetih i četrdesetih godina, nesumnjivo se menjaju između četvrte i dvadeset četvrte. „Možda biste sada to mogli sa malim Bendžaminom”, uz osmeh je predložio Mladi Džejmi. „Možda ćete se prisetiti kako se to radi.” Sagnuo se i pažljivo mi teret spustio u ruke. Vrlo okruglo lice me je gledalo preneraženo kako to obično rade bebe. Izgleda da se mali Bendžamin malo zbunio što sam ga preuzela od oca, ali nije se bunio. Umesto toga je ružičasta ustašca razjapio, gurnuo palac i počeo da ga zamišljeno sisa. Mali plavokosi dečak u pantalonama od sukna naslonio se na Džejmijevo koleno, začuđeno zureći u mene. „Ko je to, ujo?”, pitao je glasnim šapatom. „To je tvoja baba-ujna Kler”, ozbiljno je rekao Džejmi. „Čuo si za nju, pretpostavljam?” „Oh, da”, kazao je dečačić, pomamno klimajući glavom. „Da li je ona stara kao baka?” „Još starija”, rekao je Džejmi, dostojanstveno uzvraćajući klimanjem. Dečko je na tren piljio u mene, a zatim se prekorno namrštenog lica okrenuo ka Džejmiju. „Nemoj da me zavitlavaš, ujo! Ona nije ni približno stara kao baka! Vidi, jedva da ima malčice srebra u njenoj kosi!” „Hvala ti, dete”, rekla sam blistajući. „Jesi li siguran da je to naša baba-ujna Kler?”, nastavio je dečak sumnjičavo me gledajući. „Mama kaže da je baba-ujna Kler možda veštica,

a ova dama ne liči mnogo na to. Ne vidim joj na nosu nijednu bradavicu!” „Hvala”, ponovila sam, malo kiselije. „A kako se ti zoveš?” Iznenada se postideo od ovog direktnog obraćanja, pa je zabio glavu u Džejmijev rukav i odbijao da govori. „To je Angus Valter Edvin Marej Karmajkl”, odgovorio je Džejmi umesto njega, razbarušujući svilenkastu plavu kosu. „Megin najstariji sin, obično poznat kao Voli.” „Mi ga zovemo Slinavko”, obavestila me je mala riđokosa devojčica koja mi je stajala kod kolena. „Jer mu je njonja večito puna.” „Nije!”, viknuo je. „Povuci reč!” Ne čekajući njenu reakciju, bacio se na nju šaka stegnutih u pesnice, ali ga je deda-ujak zgrabio za kragnu i odigao od zemlje. „Devojčice se ne udaraju”, oštro ga je obavestio Džejmi. „To nije muški.” „Ali ona kaže da sam slinavko!”, kukao je Angus Valter. „Moram da je zviznem!” „A nije baš kulturno da se komentariše kakav je neko, gospođice Abigejl”, ozbiljno je rekao Džejmi devojčici. „Treba da se izviniš svom rođaku.” „Da, ali on jeste...”, bila je uporna Abigejl, ali je tada spazila Džejmijev strog pogled pa oborila svoj i tada ju je oblilo rumenilo. „Izvini, Voli”, promrmljala je. Prvo je izgledalo da Voli to smatra neodgovarajućom naknadom za uvredu koja mu je naneta, ali je konačno odustao od pokušaja da ugrabi priliku i tresne rođaku kada mu je ujak obećao priču. „Ispričaj onu o kelpiju i jahaču!”, uzviknula je moja riđokosa poznanica, gurajući se napred. „Ne, onu kada je đavo igrao šah!”, upalo je neko drugo dete. Džejmi kao da je bio magnet za njih; dva dečaka su mu vukla pokrivač, a mala smeđokosa devojčica se popela na naslon sofe pored njegove glave i počela zaneto da mu plete kosu. „Lep si, ujo”, mrmljala je, ne učestvujući u bombardovanju predlozima. „Ovo je Volijeva priča”, odlučno je rekao Džejmi, pokretom prekidajući ovu navalu. „On može da izabere koja mu se sviđa.” Izvukao je čistu maramicu ispod jastuka i prineo je Volijevom nosu, koji zaista nije predstavljao lep prizor.

„Duni”, rekao je upola glasa, a zatim glasnije, „a posle toga mi reci koju hoćeš, Voli.” Voli je poslušno izduvao nos, a zatim rekao: „Svetog Brajda i guske, molim te, ujo.” Džejmijev pogled je potražio mene, a potom se zamišljeno zaustavio na mom licu. „U redu”, rekao je posle kraće pauze. „Pa, dobro. Znate da divlje guske ostaju verne jedna drugoj do kraja života? Ako ubijete odraslu gusku u lovu, uvek morate da sačekate da ona druga dođe da žali za njom. Zatim morate da pokušate da ubijete i tu drugu, jer će inače patiti dok ne crkne, neprestano dozivajući onu nestalu.” Mali Bendžamin se pomerio, uzvrpoljio se u mom naručju. Džejmi se nasmešio i pažnju vratio na Volija, koji je otvorenih usta visio sa kolena deda-ujaka. „I tako”, rekao je, „to je bilo u neko vreme, više od sto godina pre onoga što možete i da sanjate, kada je Brajd prvi put kročio na kamen Hajlendsa, zajedno sa Mihajlom Blaženim...” Bendžamin je u tom času ispustio mali krik i počeo da rovari po prednjoj strani moje haljine. Izgleda da su Mladi Džejmi i njegovi blizanci nestali, pa sam malo pokušala da ga tapšem i klatim. Kada se to pokazalo uzaludnim, izašla sam iz sobe nasred priče da potražim Bendžaminovu majku. Pomenutu damu sam našla u kuhinji, usred većeg društva devojaka i žena, pa sam joj prvo predala Bendžamina, a zatim provela neko vreme u predstavljanju, pozdravljanju i sličnim ritualima pri kojima žene procenjuju ostale, otvoreno ili na druge načine. Sve žene su bile vrlo prijateljski nastrojene; očigledno je svima rečeno ko sam ja, jer dok sam im predstavljana, nisu pokazivale iznenađenost povratkom Džejmijeve prve žene ili iz mrtvih ili iz Francuske, već prema tome šta im je rečeno. Pa ipak, nešto čudno se zbivalo ispod površine tog skupa. Skrupulozno su izbegavale da mi postavljaju pitanja; na nekom drugom mestu to bi predstavljalo učtivost, ali ne i u Hajlendsu, gde se istorijat neznanca obično iscedi već pri površnom susretu. I mada su me tretirale sa mnogo kurtoazije i ljubaznosti, dobacivale su kratke poglede krajičkom oka, razmenjivale poglede iza mojih leđa, a spontane napomene su izgovarane na gelskom.

A najčudnije u svemu bilo je Dženino odsustvo. Ona je bila okosnica Lalibroha; nikada nisam bila u kući, a da se njeno prisustvo nije osećalo na svakom koraku, da svi stanari nisu obletali oko nje kao planete oko Sunca. Nimalo nije ličilo na nju da napusti svoju kuhinju kada se toliko ljudi skupi u njenoj kući. Njeno prisustvo je i sada bilo snažno kao i miris svežih borovih grana nabacanih na gomilu u zadnjoj ostavi da bi namirisale kuću; ali se od same Dženi ni dlaka nije videla. Izbegavala me je od noći kada sam se vratila sa Mladim Ijanom – prilično očekivano, rekla bih, pod ovakvim okolnostima. Niti sam ja tražila da se vidim sa njom. Obe smo znale da nas čeka razračunavanje, ali nijedna nije insistirala da do njega dođe u tom času. U kuhinji je bilo toplo i prijatno – pretoplo. Pomešani mirisi rublja koje se suši, toplog štirka, mokrih pelena, oznojenih tela, zobenih kolačića koji se prže na masti i hleba koji se peče pomalo su udarali u glavu, i kada je Katerina pomenula da joj treba bokal kajmaka za pogačice, ugrabila sam priliku da pobegnem, nudeći se da ga donesem iz mlekare. Posle zguranih, zagrejanih tela u kuhinji, hladan vlažan vazduh napolju mi je predstavljao toliko osveženje da sam stala na minut otresajući kuhinjske mirise iz sukanja i kose pre nego što sam otišla do mlekare. Ta zgradica je bila malo udaljena od glavne kuće, odmah pored zgrade za mužu, koja se dalje oslanjala na dve staje u kojima su čuvane ovce i koze. Krave su držane u Hajlendsu, ali obično više zbog mesa nego zbog mleka, pošto se smatralo da je kravlje mleko pogodno samo za nemoćne. Na moje iznenađenje, kada sam izašla iz mlekare, videla sam Fergusa oslonjenog o ogradu staje, neveselo zagledanog u masu uzmuvanih vunenih leđa ispod. Nisam očekivala da ga nađem ovde, pa sam se zapitala zna li Džejmi da se on vratio. Dženine cenjene merino ovce – uvezene, rukom hranjene i znatno razmaženije nego bilo koje unuče – su me spazile dok sam prolazila i masovno su pojurile u taj deo tora, mahnito blejući u nadi da će im pasti neki otpadak. Fergus je podigao pogled, zapanjen tom gužvom, a zatim nemarno odmahnuo. Doviknuo je nešto, ali ga nisam mogla čuti od onolike larme. Pored tora je stajala velika kanta sa promrzlim glavicama kupusa;

izvukla sam veliku mlitavu zelenu glavicu i podelila lišće desetini usta koja su to jedva dočekala, nadajući se da će ih to ućutkati. Jedan ovan, ogroman dlakavi stvor po imenu Hjui, sa testisima koji su visili gotovo do zemlje kao fudbalske lopte pokrivene vunom, progurao se u prednji red uz bučno i despotsko: Bahh! Fergus, koji mi je do tada već prišao, dohvatio je ceo kupus i bacio ga na Hjuia prilično snažno i precizno. „Tais-toi!”, iznervirano je rekao. Hjui se prepao i ispustio zapanjeno, piskavo: Bee, kada je kupus odskočio od njegovih obloženih leđa. Zatim se trgao povrativši nešto dostojanstva i polako otišao sa testisima, koji su se klatili, i povređenim veličanstvom. Njegovo stado se, kao ovce, zaputilo za njim ispuštajući u horu nezadovoljno: Bah. Fergus je zlurado i mrko gledao za njima. „Beskorisni, bučni, smrdljivi stvorovi”, kazao je. Prilično nezahvalno, pomislila sam, ako se uzme da su šal i čarape na njemu gotovo sigurno ištrikani od njihove vune. „Lepo je videti te opet, Ferguse”, rekla sam, ignorišući njegovo raspoloženje. „Da li Džejmi zna da si se već vratio?” Pitala sam se koliko Fergus zna o nedavnim zbivanjima ako je tek stigao u Lalibroh. „Ne”, rekao je ravnodušno. „Valjda treba da mu javim da sam ovde.” Uprkos tome, nije krenuo ka kući već je nastavio da zuri u ispretumbano blato tora. Nešto ga je očito izjedalo; nadala sam se da njegov poslić nije prošao naopako. „Da li si našao g. Gejdža?”, upitala sam. Gledao je zblanut na trenutak, a potom se varnica živahnosti javila na uskom licu. „Oh, da. Milord je bio u pravu; otišao sam sa Gejdžom da upozorim druge članove Društva, a zatim smo zajedno otišli u kafanu gde je trebalo da se sretnu. Naravno, tamo je gomila carinika čekala, prerušena. I mogu da čekaju kol’ko hoće dok je njihov ortak u bačvi, ha, ha!” Tada je u njegovim očima zamrla ta iskra divljaštva i on je uzdahnuo. „Ne možemo očekivati da nam bude plaćeno za pamflete, naravno. I mada je presa spasena, bog sveti zna koliko će vremena proći dok milord ne počne ponovo da posluje.” Govorio je sa tolikim žaljenjem da sam se iznenadila. „Ti ne pomažeš oko štampanja, je l’ tako?”, upitala sam.

Podigao je jedno rame i pustio ga da padne. „Ne mogu reći da pomažem, gospo. Ali je milord dovoljno ljubazan da mi omogućava da deo prihoda od brendija ulažem u štamparski posao. Vremenom bih postao partner u poslu.” „Razumem”, saosećajno sam rekla. „Treba li ti novac? Možda ja mogu...” Prostrelio me je iznenađenim pogledom i nagradio osmehom koji je pokazao savršeno pravilne bele zube. „Hvala, gospo, ali ne. Meni samom treba vrlo malo i imam dovoljno.” Potapšao je džep svog kaputa koji je uverljivo zazveckao. Zastao je mršteći se, pa obe ruke zabio duboko u džepove. „Neee...”, polako je rekao. „Samo što... pa, štamparski posao je veoma cenjen, gospo.” „Valjda je tako”, rekla sam pomalo zbunjena. Prepoznao je moj ton i nasmešio se, prilično utučeno. „Problem je, gospo, u tome što se krijumčarenje kao jedina profesija, iako može da pruži dovoljno za izdržavanje supruge, verovatno neće dopasti roditeljima ugledne mlade dame.” „Oho”, rekla sam pošto je sve postalo jasno. „Hoćeš da se oženiš? Uglednom mladom damom?” Klimnuo je, pomalo stidljivo. „Da, madam. Ali me njena majka ne simpatiše.” Nisam mogla da kažem da krivim majku mlade dame, kada se sve uzme u obzir. Iako je Fergus dobro izgledao i imao blistave manire koji lako mogu da osvoje srce neke devojke, nedostajalo mu je ponešto što bi se dopalo nešto konzervativnijim škotskim roditeljima, kao što su posed, prihodi, leva šaka i prezime. Slično tome, iako su krijumčarenje, krađa stoke i slične forme praktičnog komunizma imali dugu i burnu istoriju u Hajlendsu, Francuzi nisu. I bez obzira na to koliko dugo je sam Fergus živeo u Lalibrohu, ostao je podjednako francuski koliko i Notr Dam. On će, poput mene, zauvek ostati tuđin. „Kada bih bio partner u profitabilnoj štamparskoj firmi, razumete, možda bi se dobra dama dala navesti da razmotri moju prosidbu”, objasnio je. „Ali ovako kako je...” Neutešno je odmahnuo glavom. Saosećajno sam ga potapšala po ruci. „Ne brini zbog toga”, kazala sam. „Smislićemo nešto. Da li Džejmi zna za tu devojku? Sigurna sam da bi bio

voljan da sa njenom majkom popriča o tebi.” Na moje iznenađenje, to ga je prilično zabrinulo. „Oh, ne, gospo! Molim vas, ne govorite mu ništa – ima on mnogo važnijih stvari o kojima treba da razmišlja u ovom času.” Sve u svemu, pomislila sam da je verovatno tako, ali me je iznenadila žustrina njegove reakcije. Ipak, pristala sam da ništa ne kažem Džejmiju. Noge su mi se smrzavale od stajanja na zaleđenom blatu, pa sam predložila da uđemo. „Možda malo kasnije, gospo”, rekao je. „U ovom času ne verujem da sam dobro društvo ni ovcama.” Teško je uzdahnuo, okrenuo se i pognutih ramena se odvukao prema golubarniku. Iznenadilo me je što je Dženi bila u gostinskoj sobi sa Džejmijem. Pre toga je bila napolju; obrazi i vrh dugog, pravog nosa bili su crveni od hladnoće i miris zimske magle joj se zadržao u odeći. „Poslala sam Mladog Ijana da osedla Donasa”, rekla je. Namrštila se na svog brata. „Džejmi, možeš li da odeš do štale ili je najbolje da ti konja dovedemo?” Džejmi je zurio u nju podignute obrve. „Mogu da odem gde god se mora, ali ne idem nikuda u ovom času.” „Zar ti nisam rekla da će on doći?”, nestrpljivo je rekla Dženi. „Amijas Ketrik je svratio sinoć i rekao da upravo stiže iz Kinvolisa. Hobart namerava da dođe danas, kazao je.” Pogledala je lepi emajlirani sat iznad kamina. „Ako je krenuo posle doručka, doći će za manje od sata.” Džejmi se namrštio sestri i ponovo glavu oslonio na sofu. „Rekao sam ti, Dženi, ne plašim se Hobarta Makenzija”, odsečno je rekao. „Proklet bio ako ću bežati od njega!” Dženine obrve su se podigle dok je hladno gledala brata. „Oh, je l’ tako?”, kazala je. „Nisi se plašio ni Laoher i vidi u šta te je uvalila!” Cimnula je glavom prema ruci u povesci. Mimo volje, Džejmijeve usne su se zakrivile naviše. „Aha, dobro, u tome je poenta”, rekao je. „S druge strane, Dženi, znaš dobro da u Hajlendsu ima manje pištolja nego u kokoške zuba. Ne mislim da će Hobart doći i pitati da pozajmi moj pištolj da bi pucao u mene.” „Mislim da se neće ni potruditi; samo će ušetati i prosvirati ti stomak kao gusanu kad si tako glup!”, prasnula je.

Džejmi se nasmejao, a ona ga je besno gledala. Iskoristila sam taj trenutak da se umešam. „Ko je”, raspitivala sam se, „Hobart Makenzi i zašto bi hteo da te prosvira kao gusana?” Džejmi je okrenuo glavu ka meni, a oči su mu još uvek odavale dobro raspoloženje. „Hobart je Laoherin brat, Sasenah”, objasnio je. „A što se tiče toga da li će me prosvirati ili neće...” „Laoher ga je pozvala iz Kinvolisa, gde živi”, upala je Dženi, „i ispričala mu o... svemu ovome.” Mali nestrpljivi pokret je obuhvatio mene, Džejmija i neprijatnu situaciju uopšte. „Pri čemu vlada mišljenje da Hobart namerava da zbriše uvredu nanetu njegovoj sestri time što će zbrisati mene”, objasnio je Džejmi. Izgledalo je da njega cela pomisao zabavlja. Ja nisam bila toliko sigurna u tom pogledu, a nije ni Dženi. „Tebe ne brine taj Hobart?”, pitala sam. „Ni slučajno”, rekao je, malo iznerviran. Okrenuo se svojoj sestri. „Dženi, pobogu, bar ti znaš Hobarta Makenzija! Kad bi taj hteo da zakolje svinju, odsekao bi svoju nogu!” Ona ga je odmerila pogledom, očito procenjujući njegovu moć da se odbrani od nesposobnog svinjara, pa je nevoljko priznala da bi mu to uspelo makar i jednom rukom. „Mmfm”, rekla je. „A šta ako dođe po tebe i ti ga ubiješ, a? Šta onda?” „Onda će on biti mrtav, pretpostavljam”, kiselo je rekao Džejmi. „A tebe će obesiti zbog ubistva”, uzvratila je ona, „ili ćeš morati da bežiš, a svi preostali Laoherini rođaci će te ganjati. Hoćeš da započneš krvnu osvetu, je l’ tako?” Džejmijeve oči su se skupile dok je gledao sestru, pojačavajući već izraženu sličnost među njima. „Ono što hoću”, rekao je prisiljavajući se da bude strpljiv, „jeste moj doručak. Da li ćeš da me nahraniš ili misliš da čekaš da se onesvestim od gladi, pa da me zatim sakriješ u neku rupu dok Hobart ne ode?” Uznemirenost se borila sa smehom na Dženinom lepom licu dok je besno gledala svog brata. Kao i obično kod oboje Frejzera, smeh je pobedio. „Nije to loša ideja”, rekla je dok su joj zubi blesnuli od kratkog, neodlučnog osmeha. „Kada bih tvoje tvrdoglavo truplo mogla da odvučem tako daleko, zatukla bih te sama.” Odmahnula je glavom i uzdahnula.

„U redu, Džejmi, biće po tvom. Ali ćeš se truditi da ne svinjiš po mom lepom turskom ćilimu, važi?” Podigao je pogled ka njoj, a krajičak dugih usta se iskrivio. „Obećavam, Dženi”, rekao je. „Bez prolivanja krvi u gostinskoj sobi.” Ona je frknula. „Napasti”, rekla je bez mržnje. „Poslaću Dženet sa kašom za tebe.” Tada je otišla uz silno šuškanje suknji i podsuknji. „Da li je ona to rekla Donas?”, upitala sam, gledajući zaprepašćeno za njom. „Nije to valjda isti konj kog si uzeo iz Leoha?!” „Oh, ne.” Džejmi je zabacio glavu i nasmešio mi se. „Ovo je Donasov unuk – ili bar jedan od njih. Crvenkastosmeđe ždrepče krstimo tako njemu u čast.” Savila sam se preko naslona sofe i od ramena nežno opipavala duž povređene ruke. „Boli?”, upitala sam kada sam videla kako se štreca kada sam pritisnula desetak centimetara iznad rane. Dobro ide; prethodnog dana je zona bola počinjala više. „Nije loše”, rekao je. Sklonio je povesku i pipavo pokušao da ispruži ruku, praveći grimasu. „Mislim da još neko vreme neću moći da pravim premete.” Nasmejala sam se. „Ne, verovatno nećeš.” Oklevala sam. „Džejmi – taj Hobart. Zar stvarno ne misliš...” „Ne mislim”, odlučno je rekao. „Čak i da mislim, i dalje prvo hoću svoj doručak. Ne nameravam da budem ubijen praznog stomaka.” Ponovo sam se nasmejala, malo uverenija. „Idem da ti ga donesem”, obećala sam. Kada sam izašla u hodnik, međutim, spazila sam neko lepršanje kroz jedan od prozora, pa sam zastala da bolje pogledam. Bila je to Dženi, u ogrtaču s kapuljačom, koja se zaputila uzbrdo ka štali. Prevladana iznenadnim impulsom, zgrabila sam neki ogrtač sa čiviluka u hodniku i pojurila za njom. Ponešto treba da kažem Dženi Marej, a ovo je možda najbolja prilika da je uhvatim nasamo. Stigla sam je baš pred štalom; čula je moje korake iza leđa i okrenula se, prepadnuta. Osvrnula se brzo, ali je videla da smo same. Kada je uvidela da nema načina da se odloži konfrontacija, ispravila je ramena vunenog ogrtača i podigla glavu, pa me pogledala pravo u oči.

„Mislila sam da je bolje da Mladom Ijanu kažem da rasedla konja”, rekla je. „Zatim idem do trapa da donesem luka za pitu. Hoćeš li sa mnom?” „Hoću.” Skupila sam ogrtač da se odbranim od vetra, pa pošla za njom u štalu. Unutra je bilo toplo, bar u poredenju sa hladnoćom napolju, mračno i puno prijatnih mirisa konja, sena i stajskog đubriva. Zastala sam na trenutak da mi se oči priviknu na mrak, ali je Dženi otišla pravo srednjim prolazom, koraci su lako odjekivali po kamenom podu. Mladi Ijan je bio opružen na gomili sveže slame; uspravio se i zatreptao na te zvuke. Dženi je skrenula pogled sa svog sina na pregradak gde je dorat blagog pogleda mirno mljackao seno iz jasala, bez sedla i kajasa. „Zar ti nisam rekla da osedlaš Donasa?”, oštrim glasom je upitala dečaka. Mladi Ijan se počešao po glavi, pomalo smeteno, a zatim ustao. „Aha, mama, jesi”, rekao je. „Ali sam mislio da ne vredi da ga osedlavam tek da bih ga posle rasedlao.” Dženi je zurila naviše u njega. „Oh, je l’ tako?”, rekla je. „A po čemu si bio tako siguran da neće trebati?” Mladi Ijan je slegnuo ramenima i nasmešio joj se. „Mama, znaš dobro kao i ja da ujka Džejmi neće bežati ni od čega, a kamoli od ujka Hobarta. Zar nije tako?”, nežno je dodao. Dženi je pogledala u svog sina i uzdahnula. Zatim joj je neodlučni osmeh ozario lice i podigla je ruku, sklanjajući mu gustu, neurednu kosu sa lica. „Da, mali Ijane. Znam.” Prst joj se zadržao trenutak duže na rumenom obrazu, a zatim se sklonio. „Idi onda u kuću i opet doručkuj sa svojim ujakom”, kazala je. „Tvoja ujna i ja idemo do trapa. Ali dođi i brzo me pozovi ako se pojavi Hobart Makenzi, važi?” „Istog časa, mama”, obećao je i otrčao prema kući gonjen pomišlju na hranu. Dženi ga je posmatrala kako odlazi, kako se kreće trapavom gracioznošću narasle mlade čaplje, pa odmahnula glavom dok joj se osmeh zadržavao na usnama. „Sladak momčić”, promrmljala je. Zatim se prisetila trenutnih okolnosti i rešeno se okrenula prema meni.

„Hajdemo onda”, rekla je. „Pretpostavljam da hoćeš da razgovaraš sa mnom, zar ne?” Nijedna od nas nije rekla ništa dok nismo stigle do tihog utočišta trapa. To je bila mala prostorija ukopana ispod kuće, sa jetkim mirisom davno uvezanih pletenica crnog i belog luka koje su visile sa greda, slatkom mirisnom aromom sušenih jabuka i vlažnim, zemljanim mirisom krompira raširenog u neravnim smeđim slojevima po policama koje su opasivale trap. „Da li se sećaš kada si mi rekla da posadim krompir?”, upitala je Dženi prelazeći rukom po gomilicama krtola. „Prava sreća; prinosi krompira su nas održali u životu tokom nekoliko zima posle Kalodena.” Sećala sam se, nema sumnje. To sam joj rekla kada smo stajale zajedno u hladnoj jesenjoj noći pripremajući se da se raziđemo – ona da se vrati tek rođenoj bebi, a ja u potragu za Džejmijem, odmetnikom u Hajlendsu koga čeka smrtna kazna. Našla sam ga i spasla – a očigledno i Lalibroh. A ona je pokušala da ih oboje preda Laoher. „Zašto?”, tiho sam rekla, konačno. Govorila sam joj u potiljak kako je bila sagnuta za svojim poslom. Ruka joj se kretala ravnomerno kao sat, izvlačeći crni luk iz dugih obešenih pletenica, otkidajući čvrste, sparušene stabljike i bacajući ih u korpu koju je nosila. „Zašto si to učinila?”, rekla sam. Otkinula sam jedan crni luk iz druge niske, ali ga nisam spustila u korpu već sam ga držala u rukama, kotrljajući ga kao tenisku lopticu, slušajući kako ljuska šuška između mojih dlanova. „Zašto sam učinila šta?” Glas joj je opet bio savršeno pod kontrolom; samo onaj ko je dobro poznaje mogao je da čuje malo naprezanje u njemu. Ja je znam dobro – ili sam je bar nekada znala. „Zašto sam spojila mog brata i Laoher, hoćeš da kažeš?” Nakratko je podigla pogled, upitno podižući glatke crne obrve, a zatim se vratila niskama luka. „U pravu si; on to ne bi uradio da ga ja nisam naterala.” „Znači, ti si ga naterala da to učini”, rekla sam. Vetar je klaparao vratima trapa, šaljući sitnu zemljanu prašinu niz kamene stepenice. „Bio je usamljen”, tiho je rekla. „Toliko usamljen da nisam mogla da ga gledam takvog. Tako dugo je tugovao, razumeš, žaleći za tobom.” „Mislila sam da je mrtav”, tiho sam kazala, odgovarajući na neizgovoreno pitanje.

„Bilo mu je isto kao da jeste”, rekla je oštro, a zatim podigla glavu i uzdahnula, sklanjajući pramen kose. „Aha, možda zapravo i nije znao da je preživeo; mnogo je bilo takvih posle Kalodena – a sigurno je u to vreme mislio da si ti mrtva i da te nema. A on je bio ozbiljno ranjen i to ne samo u nogu. I kada se vratio iz Engleske...” Odmahnula je glavom i krenula po sledeći luk. „Bio je naizgled čitav, ali ne...” Pogledala me je pravo u oči onim skupljenim plavim očima, tako uznemiravajuće sličnim očima njenog brata. „On nije od onih muškaraca koji bi trebalo da spavaju sami, zar ne?” „Priznajem”, kratko sam odgovorila. „Ali smo preživeli, oboje. Zašto si pozvala Laoher kada smo se vratili sa Mladim Ijanom?” Dženi isprva nije odgovorila, već je samo nastavila da skuplja luk, kidajući, dohvatajući, kidajući, dohvatajući. „Dopala si mi se”, konačno je rekla tako tiho da sam je jedva čula. „Možda si mi bila i draga kada si živela ovde sa Džejmijem, ranije.” „I ti si se meni dopala”, rekla sam podjednako tiho. „Pa zašto onda?” Ruke su joj se konačno smirile i ona je pogledala naviše u mene, pesnica stegnutih uz bokove. „Kada mi je Ijan rekao da si se vratila”, polako je kazala, pogleda fiksiranog na luk, „mogla si me oboriti percetom. Prvo sam bila uzbuđena, želela sam da te vidim – htela da znam gde si bila...”, dodala je upitno izvijajući obrve. Nisam odgovorila i ona je nastavila. „A zatim sam se uplašila”, tiho je rekla. Njene oči su gledale u stranu, zasenčene gustim crnim trepavicama. „Videla sam te, znaš”, kazala je i dalje zagledana u neku nevidljivu daljinu. „Kada se ženio sa Laoher i kada su stajali pred oltarom – bila si tamo sa njima, stajala si mu uz levu ruku, između njega i Laoher. I znala sam da to znači da ćeš ga uzeti nazad.” Dlačice na vratu su mi se podigle. Ona je polako odmahnula glavom i videla sam da je ubledela od tog prisećanja. Sela je na bure, a njen ogrtač se raširio kao cvet. „Ja nisam od onih koji su se rodili vidoviti, niti mi se to javlja stalno. Nikada se mi se nije javilo ranije i nadam se da mi neće nikada više doći. Ali sam te videla tamo, jasno kao što te vidim sada, i to me je toliko prestrašilo da sam morala da izađem, baš usred zavetovanja.” Progutala je, gledajući direktno u mene. „Ne znam ko si ti”, tiho je rekla. „Ili... ili... šta. Mi ne znamo tvoj narod,

tvoje mesto. Nikada te nisam ni pitala, je l’ tako? Džejmi te je izabrao, to je bilo dovoljno. Ali si onda nestala i posle toliko vremena – mislila sam da te je možda zaboravio dovoljno da se opet oženi i bude srećan.” „Mada nije bio”, rekla sam, nadajući se da će Dženi to potvrditi. Učinila je to odmahujući glavom. „Ne”, tiho je rekla. „Ali je Džejmi veran muškarac, zar ne? Bez obzira na to kako je bilo među njima, između njega i Laoher. Ako se zakleo da će biti njen čovek, ne bi je sasvim napustio. Nije bilo važno što je većinu vremena provodio u Edinburgu; znala sam da će se uvek vraćati ovamo – vezan je ovde, za Hajlends. Ali si se onda ti vratila.” Šake su joj mirovale u krilu, redak prizor. I dalje su bile fino oblikovane, sa dugim prstima i spretne, ali su prsti bili crveni i ogrubeli od mnogih godina rada i vene su se isticale plavom bojom ispod bele kože. „Znaš li”, rekla je gledajući u svoje krilo, „da nikada nisam bila više od petnaest kilometara od Lalibroha, u celom svom životu?” „Ne”, rekla sam, pomalo prepadnuta. Ona je polako odmahnula glavom, a zatim podigla pogled ka meni. „Mada ti jesi”, kazala je. „Ti si se naputovala, pretpostavljam.” Njen pogled je tražio po mom licu, pokušavajući da nađe neki nagoveštaj. „Jesam.” Klimnula je glavom, kao da razmišlja za sebe. „Otići ćeš opet”, rekla je bezmalo šapatom. „Znam da ćeš otići opet. Ti nisi vezana za ovo mesto, ne kao Laoher – ne kao ja. I on će otići s tobom. I ja ga nikada više neću videti.” Nakratko je zatvorila oči, a zatim ih otvorila i pogledala me ispod finih tamnih obrva. „Eto zašto”, rekla je. „Mislila sam da ćeš, ako saznaš za Laoher, smesta otići – što i jesi...”, dodala je malu grimasu, „i da će Džejmi ostati. Ali si se ti vratila.” Ramena su joj se podigla pre nego što je bespomoćno slegnula njima. „I vidim da to ne vodi dobrom; on je vezan za tebe, u dobru i u zlu. Ti si ta koja je njegova supruga. I ako odeš opet, on će otići s tobom.” Bespomoćno sam tražila reči kojima bih je uverila. „Ali neću. Neću ponovo otići. Želim samo da ostanem ovde sa njim – zauvek.” Položila sam ruku na njenu i ona se malo ukočila. Trenutak kasnije je položila i ona ruku na moju. Bilo je vrlo hladno i vrh njenog dugog, pravog nosa se crveneo od hladnoće. „Narod priča razne stvari o vidovitosti, zar ne?”, rekla je malo kasnije. „Neki kažu da je tako suđeno; šta god da vidiš tako se mora desiti. A drugi

kažu ne, to je samo upozorenje; obrati pažnju i stvari možeš da promeniš. Šta ti misliš o tome?” Radoznalo me je pogledala iskosa. Duboko sam udahnula i miris luka me je štipao u nosu. Ovo je bio pogodak posred mete, nema sumnje. „Ne znam”, rekla sam, a glas mi je malo zadrhtao. „Oduvek sam mislila da možeš da promeniš stvari ako znaš za njih. Ali sada... Ne znam”, tiho sam završila, razmišljajući o Kalodenu. Dženi me je posmatrala, očiju tako tamnoplavih da su izgledale gotovo crne po slabom svetlu. Ponovo sam se zapitala koliko joj je Džejmi ispričao – i koliko ona zna i bez vidovitosti. „Ali moraš da pokušaš i pored toga”, rekla je, sigurna u to. „Ne možeš stvar da pustiš tek tako, zar ne?” Nisam znala da li je to mislila lično, ali sam odmahnula glavom. „Ne”, rekla sam. „Ne možeš. U pravu si; mora se pokušati.” Nasmešile smo se jedna drugoj, pomalo stidljivo. „Dobro ćeš ga paziti?”, iznenada je rekla Dženi. „Čak i ako odete? Hoćeš li?” Stegla sam njene hladne prste, osećajući kako su joj lake i krhke kosti u mojoj šaci. „Hoću”, rekla sam. „Onda je to u redu”, tiho je rekla i uzvratila stiskom. Sedele smo na trenutak držeći se za ruke, dok se vrata trapa nisu otvorila puštajući unutra nalet kiše i vetra niz stepenice. „Mama?” Provirila je glava Mladog Ijana, očiju užarenih od uzbuđenja. „Hobart Makenzi je došao! Tata kaže da brzo dođeš!” Dženi je skočila na noge, jedva se setivši da dograbi korpu sa lukom. „Da li to znači da je došao naoružan?”, upitala je, uznemirena. „Da li je poneo pištolj ili mač?” Ijan je odmahnuo glavom, a njegovu tamnu kosa vetar je pomahnitalo mrsio. „Oh, ne, mama!”, rekao je. „Još gore. Doveo je advokata!” Teško je bilo i zamisliti nekoga ko manje predstavlja otelotvorenje osvete od Hobarta Makenzija. Nizak čovek sitnih kostiju od tridesetak godina, imao je bledoplave oči sklone suzenju i neodređene crte lica, koje je počinjalo od visokih zalisaka i nestajalo dole u bradu, koja se gubila kao da

pokušava da nestane u podvaljku. Zaglađivao je kosu pred ogledalom u hodniku kada smo ušle na glavni ulaz, uredna kovrdžava perika stajala je na stočiču pored njega. Zabrinuto je počeo da trepće na nas, a zatim zgrabio periku i natukao je na glavu, klanjajući se u istom pokretu. „Gđo Dženi”, rekao je. Njegove kao u zeca male oči blesnule su u mom pravcu, zatim u stranu pa opet ka meni, kao da se nada da zapravo nisam tu, ali strahuje da ipak jesam. Dženi je prešla pogledom između njega i mene, duboko uzdahnula i dohvatila bika za rogove. „Gospodine Makenzi”, rekla je i napravila formalni kniks. „Mogu li da vam predstavim svoju snaju Kler? Kler, ovo je g. Hobart Makenzi iz Kinvolisa.” Njemu je vilica pala i samo je buljio u mene. Krenula sam da mu pružim ruku, pa se predomislila. Bilo mi je žao što ne znam šta bi ona gospođa što deli savete o lepom ponašanju preporučila u ovakvoj situaciji, ali pošto pomenuta gospođa nije bila prisutna, morala sam da improvizujem. „Baš lepo što sam vas upoznala”, rekla sam, smešeći se što sam srdačnije mogla. „Ah...”, rekao je. Oprezno je nagnuo glavu ka meni. „Hm... vaš... sluga, gospo.” U tom trenutku su se na sreću vrata gostinske sobe otvorila. Pogledala sam sitnu, urednu figuru u vratima, pa ispustila oduševljeni povik. „Ned! Ned Gauan!” Bio je to doista Ned Gauan, postariji edinburški advokat koji me je jednom spasao da me ne spale kao vešticu. Sada je bio uočljivo stariji, skupio se od godina i toliko izborao da je ličio na one sušene jabuke koje sam upravo videla u trapu. Bistre crne oči su, međutim, ostale iste i u trenutku su me radosno pogledale. „Draga moja!”, uzviknuo je i hramljući pohitao ka meni. Uhvatio je moju ruku i, blistajući, prineo je ostarelim usnama, vatreno galantan. „Čuo sam da ste vi...” „Kako to da ste...” „... tako mi je drago da vas vidim!” „... tako mi je drago što vas opet vidim, ali...”

Kašljanje Hobarta Makenzija prekinulo je oduševljeno pozdravljanje i g. Gauan je podigao pogled, zapanjen, pa klimnuo. „Oh, da, naravno. Prvo posao, draga moja”, rekao je galantno mi se klanjajući, „a zatim, ako nemate ništa protiv, bio bih oduševljen da čujem priču o vašim avanturama.” „Ah... potrudiću se svojski”, rekla sam, pitajući se koliko li će on insistirati da čuje. „Divno, divno.” Kratko je pogledao po hodniku, svetle male oči su spazile Hobarta i Dženi, koja je okačila svoj ogrtač i zaglađivala kosu. „G. Frejzer i g. Marej su već u gostinskoj sobi. G. Makenzi, ako biste vi i dame hteli da nam se pridružite, možda možemo efikasno da rešimo ovaj poslić i pređemo na nešto prijatnije. Ako mi dopuštate, draga moja?” Ponudio mi je svoju koščatu ruku. Džejmi je i dalje bio na sofi gde sam ga i ostavila, i u približno istom stanju – što će reći živ. Deca su otišla izuzev jednog bucmastog detenceta sklupčanog u njegovom krilu, čvrsto usnulog. Džejmijeva kosa je sada imala nekoliko malih pletenica sa obe strane, sa svilenim trakama veselo upletenim u njih, od čega je izgledao neprikladno svečano. „Izgledaš kao ona kukavica od lava iz Oza”, rekla sam mu upola glasa, sedajući na jastuče iza sofe. Nisam smatrala verovatnim da će Hobart Makenzi direktno napraviti nešto pokvareno, ali za slučaj nečega htela sam da budem blizu Džejmija. On je delovao zaprepašćeno i opipao je svoju glavu. „Stvarno?” „Ššš”, rekla sam. „Ispričaću ti kasnije.” Ostali učesnici su se sada raspoređivali po gostinskoj sobi. Dženi je sela do Ijana na dvosed, a Hobart i g. Gauan su zauzeli dve plišane fotelje. „Skupili smo se?”, raspitivao se g. Gauan gledajući po sobi. „Sve zainteresovane strane su tu? Odlično. Pa, da počnemo, ja moram da iskažem svoju poziciju. Ovde sam u svojstvu pravnog savetnika g. Hobarta Makenzija, zastupajući interese gđe Džejmsa Frejzera”, video je da se spremam da nešto kažem, pa je dodao radi preciznosti, „zapravo druge gospođe Džejmsa Frejzera, rođene Laoher Makenzi. Da li je to jasno?” Upitno je pogledao u Džejmija, koji je klimnuo. „Jeste.”

„Dobro.” G. Gauan je podigao čašu sa stočića i malčice otpio. „Moji klijenti Makenziji su prihvatili moj predlog da potražim pravno rešenje ovog zamešateljstva, za koje sam razumeo da je nastalo usled iznenadnog i neočekivanog – mada naravno srećnog i neplaniranog...”, dodao je uz naklon meni, „povratka prve gđe Frejzer.” Prekorno je odmahnuo glavom prema Džejmiju. „Vi ste, moj dragi mladiću, uspeli da se zapetljate u pravne nevolje, žao mi je što moram da kažem.” Džejmi je podigao obrvu i pogledao svoju sestru. „Aha, dobro, neko mi je i pomogao u tome”, kiselo je rekao. „A o kakvim to nevoljama pričate?” „Pa, za početak”, veselo je rekao Ned Gauan, a iskričave oči su utonule u mrežu nabora dok mi se smeškao, „prva gđa Frejzer bi sasvim imala prava da pokrene protiv vas parnicu zbog preljube, pa čak i krivični postupak zbog istog. A za to su predviđene kazne...” Džejmi je pogledao nazad u mene, plave oči su blesnule. „Mislim da me ta mogućnost ne brine toliko”, rekao je advokatu. „Šta još? Ned Gauan je predusretljivo klimnuo i podigao jednu sparušenu šaku, savijajući prste dok je odbrojavao važne aspekte. „Što se tiče druge gđe Frejzer – rođene Laoher Makenzi – može vas, naravno, tužiti zbog bigamije, namere da se izvrši prevara, same prevare – da li s predumišljajem ili ne, to je zasebno pitanje – pogrešno predstavljanje činjenica kao krivično delo”, srećno je sklopio i domali prst, pa udahnuo za nastavak, „i...” Džejmi je strpljivo slušao ovo nabrajanje. Sada ga je prekinuo, naginjući se napred. „Nede”, tiho je rekao, „šta, pobogu, ta ženetina hoće?” Sitni advokat je trepnuo iza naočara, spustio šaku i pogledao gore u grede. „Paaa, osnovna želja onako kako ju je dama iznela”, rekao je okolišajući, „jeste da vas kastriraju i izvade vam utrobu na pijačnom trgu u Broh Mordi, a da vam glavu pobiju na kolac iznad njene kapije.” Džejmijeva ramena su nakratko vibrirala, a zatim se štrecnuo pošto ga je od tog pokreta zabolela ruka. „Razumem”, rekao je, a usne su mu zaigrale. Osmeh se javio i u borama oko prastarih usta Neda Gauana. „Bio sam u obavezi da obavestim gđu – zapravo, tu damu...”, dodao je

uz brz pogled ka meni i nakašljavanje, „da su pravni lekovi koji su joj na raspolaganju nešto ograničeniji nego što bi mogle biti njene želje.” „Tačno”, suvo je rekao Džejmi. „Ali sam shvatio da je opšti utisak da njoj nije naročito stalo da joj se vratim kao muž?” „Ne”, neočekivano je ubacio Hobart. „Možda da budeš hrana vranama, ali ne muž.” Ned je hladno pogledao svog klijenta. „Ne treba da kompromitujete svoju poziciju priznajući nešto pre nego što se postigne dogovor, je l’ tako?”, prekorno je rekao. „Ili za šta onda mene plaćate?” Ponovo se okrenuo Džejmiju, netaknutog profesionalnog dostojanstva. „Iako gđica Makenzi ne želi da zadrži bračnu poziciju u odnosu na vas – nešto što bi i inače bilo nemoguće”, pošteno je dodao, „osim u slučaju da želite da se razvedete od prisutne gđe Frejzer i ponovo oženite...” „Ne, to ne želim”, žurno ga je uverio Džejmi uz još jedan pogled upućen meni. „Pa, u tom slučaju”, nastavio je Ned, koga prekid nije nimalo poremetio, „predložio bih svojim klijentima da je poželjno kada je moguće izbeći troškove – i publicitet...”, dodao je, uz gotovo nevidljivo podizanje obrve prema Hobartu, koji je žurno uzvratio klimanjem glave, „pravnog postupka, sa javnim suđenjem i shodno tome iznošenjem činjenica. Pošto je to tako...” „Koliko?”, prekinuo ga je Džejmi. „G. Frejzer!” Ned Gauan je izgledao šokirano. „Nisam još ni pomenuo ništa što po prirodi predstavlja novčanu nagodbu...” „Samo zato što si suviše zauzet uživajući u ovome, pokvareni matori lupežu”, kazao je Džejmi. Bio je iznerviran – crvene fleke su mu plamtele iznad jagodica – ali je i njega ovo zabavljalo. „Pređi na to, važi?” Ned Gauan je ceremonijalno nagnuo glavu. „Paa, morate da razumete”, počeo je, „da bi uspešna tužba po opisanim stavkama mogla rezultovati time da vam gđica Makenzi i njen brat iznude značajnu sumu – zaista vrlo značajnu”, dodao je uz malo advokatskog likovanja zbog takve perspektive. „Na kraju krajeva, gđica Makenzi ne samo da je bila izložena javnom poniženju i podsmehu što može izazvati akutno stanje tugovanja, već joj preti i gubitak osnovnog izvora izdržavanja...” „Ne preti joj ništa takvo”, vatreno je upao Džejmi. „Rekao sam joj da ću

nastaviti da izdržavam nju i dve devojčice! Šta ona misli da sam?” Ned se zgledao sa Hobartom, koji je odmahnuo glavom. „Rekao bih da ne želiš da znaš šta ona misli o tebi”, uveravao je Hobart Džejmija. „Nisam ni znao da zna takve reči. Nego misliš li ti da platiš?” Džejmi je nestrpljivo klimnuo, prolazeći čitavom rukom kroz kosu. „Aha, hoću.” „Ali samo dok se ona opet ne uda.” Sve glave su se iznenađeno okrenule prema Dženi, koja je odlučno klimnula prema Nedu Gauanu. „Ako je Džejmi oženjen sa Kler, brak između njega i Laoher nije bio valjan, je l’ tako?” Advokat se naklonio. „To je tačno, gđo Marej.” „Pa, onda”, odlučno je kazala Dženi. „Ona je slobodna da se odmah ponovo uda, zar ne? A kada to učini, moj brat ne bi trebalo da izdržava njeno domaćinstvo.” „Izvrsna poenta, gđo Marej.” Ned Gauan je dohvatio pero i marljivo škrabao. „Pa, ostvarili smo napredak”, objavio je kada ga je položio i ozareno pogledao prisutne. „A sad, sledeće što treba razmotriti...” Sat kasnije je bokal viskija bio prazan, listovi hartije na stolu ispisani škrabotinama Neda Gauana i svi su bili malaksali i iznureni – izuzev samog Neda, žustrog i bistrog pogleda kao i uvek. „Izvrsno, izvrsno”, ponovo je objavio skupljajući listove i dovodeći ih u red. „Dakle – glavne odredbe nagodbe glase ovako: G. Frejzer prihvata da plati gđici Makenzi iznos od pet stotina funti kao kompenzaciju za jad, neugodnost i gubitak njegovih supružničkih usluga”, Džejmi je frknuo na to, ali se Ned pretvarao da to ne čuje, već je nastavljao sa rezimeom, „i pored toga se saglašava da izdržava njeno domaćinstvo po tarifi od stotinu funti per annum, do vremena ponovne udaje gorepomenute gđice Makenzi, kada će takva plaćanja prestati. G. Frejzer se takođe saglašava da obezbedi deo miraza svakoj od ćerki gđice Makenzi, u dodatnom iznosu od tri stotine funti i, kao zaključna odredba, prihvata da ne pokreće tužbu za napad sa namerom da se počini ubistvo protiv gđice Makenzi. Zauzvrat, gđica Makenzi oslobađa g. Frejzera od bilo kakvih daljih zahteva. Da li ste ovo razumeli i da li ste saglasni, gospodine Frejzer?” Podigao je obrvu prema Džejmiju. „Aha, jesam”, rekao je Džejmi. Ubledeo je od tako dugog sedenja i

graške znoja su mu izbile na rubu kose, ali je sedeo uspravno, sa detetom u krilu koje je spavalo čvrsto držeći palac u ustima. „Izvrsno”, ponovo je rekao Ned. Ustao je, zračeći, i poklonio se skupu. „Kao što naš prijatelj dr Džon Arbutnot kaže: Pravo je jama bez dna. Ali u ovom času ne više od mog stomaka. Da li je ova prijatna aroma dokaz da je ovčiji but negde u našoj blizini, gđo Dženi?” Sela sam za sto sa jedne Džejmijeve strane, Hobart Makenzi sa druge, sada rumen i opušten. Mari Maknab je donela but i, po drevnom običaju, spustila ga ispred Džejmija. Njen pogled se koji sekund predugo zadržao na njemu. On je čitavom rukom podigao dugački nož za sečenje mesa i učtivo ga ponudio Hobartu. „Hoćeš li ti da preuzmeš, Hobarte?”, rekao je. „Oh, ne”, kazao je Hobart odmahujući. „Bolje da ga iseče tvoja žena. Nisam spretan sa noževima – verovatno bih prst odsekao. Znaš ti mene, Džejmi”, lagodno je rekao. Džejmi je dugo preko slanika zagledao svog nekadašnjeg šuraka. „Nekada bih rekao da je tako, Hobarte”, rekao je. „Dodaj mi viski, hoćeš li?” „Ono bitno je da se ona uda odmah”, proglasila je Dženi. Pošto su sva deca i unuci otišli na spavanje, a Ned i Hobart za Kinvolis, ostalo je nas četvoro da se pozabavimo brendijem i kolačima u radnoj sobi. Džejmi se okrenuo svojoj sestri. „Provodadžisanje mu pre dođe kao tvoj zadatak, zar ne?”, rekao je sa izvesnom oštrinom u glasu. „Očekujem da možeš da smisliš jednog ili dvojicu za to, ako se time pozabaviš?” „Valjda mogu”, rekla je sličnim tonom. Ona je vezla; igla je bušila lan svetlucajući na svetlosti lampe. Napolju je ozbiljno padala susnežica, ali je u radnoj sobi bilo prijatno, sa vatricom u ognjištu i lampom, koja je osvetljavala pohabani sto i knjige na njemu. „Ima jedna stvar u vezi sa tim”, rekla je, ne skidajući pogled sa svog posla. „Gde misliš da nabaviš hiljadu dvesta funti, Džejmi?” To sam se i ja pitala. Nagodba sa osiguranjem štamparije nije iznosila ni izbliza toliko, a sumnjala sam da je i Džejmijev udeo u krijumčarenju blizu tome. Sigurno sam Lalibroh ne može dati taj novac; opstanak u Hajlendsu je rizična stvar, pa je čak i nekoliko dobrih godina zaredom stvaralo minimalan višak.

„Pa, postoji samo jedno mesto, zar ne?” Ijan je skrenuo pogled sa sestre na zeta, pa nazad. Posle kratkog ćutanja, Džejmi je klimnuo. „Valjda je tako”, neodlučno je rekao. Bacio je pogled kroz prozor, gde je kiša udarala po staklu praveći potočiće. „Mada je ovo gadno doba godine.” Ijan je slegnuo ramenima i malo se nagnuo napred. „Prolećna plima će naići za nedelju dana.” Džejmi se namrštio, delujući zabrinuto. „Aha, tako je, ali...” „Niko nema više prava na to, Džejmi”, kazao je Ijan. Pružio je ruku i stegao zdravu ruku svog prijatelja, smešeći se. „Bilo je namenjeno sledbenicima princa Čarlsa, zar ne? A mi smo bili od tih, hteli mi to ili ne.” Džejmi mu je uzvratio snuždenim smeškom. „Aha, valjda je to istina.” Uzdahnuo je. „U svakom slučaju, to je jedino što vidim da mogu da preduzmem.” Šarao je pogledom između Ijana i Dženi, očito premišljajući da li da doda još nešto. Njegova sestra ga zna i bolje od mene. Podigla je glavu od posla i oštro ga pogledala. „Šta je, Džejmi?”, upitala je. Duboko je udahnuo. „Hoću da povedem Mladog Ijana”, rekao je. „Ne”, odgovorila je istog časa. Igla se zaustavila, napola prodevena kroz briljantnocrveni pupoljak boje krvi prema belom platnu. „On je dovoljno star, Dženi”, tiho je rekao. „Nije!”, prigovorila je. „Jedva da mu je petnaest godina; Majki i Džejmi su imali bar šesnaest i bili su razvijeniji.” „Aha, ali je mali Ijan bolji plivač od svoje braće”, razložno je rekao Ijan. Čelo mu se naboralo od razmišljanja. „To bi morao da bude neki od momaka, na kraju krajeva”, objasnio je svojoj supruzi. Trgnuo je glavom prema Džejmiju, čija je ruka stajala u povesci. „Džejmi ne može baš dobro da pliva u ovakvom stanju. A ni Kler, kad smo kod toga”, dodao je nasmešivši mi se. „Pliva?”, rekla sam, potpuno zaprepašćena. „Gde treba da se pliva?” Ijan je na tren delovao zatečeno, a zatim je podignutih obrva pogledao u Džejmija. „Oh. Nisi joj rekao?” Džejmi je odmahnuo glavom. „Jesam, ali ne sve.” Okrenuo se meni. „To je blago, Sasenah – fokino zlato.” Pošto nije mogao blago da ponese sa sobom, on ga je sakrio gde je i bilo i vratio se u Ardsmuir.

„Nisam baš znao šta je najbolje da uradim sa njim”, objasnio je. „Dankar Ker je meni prepustio brigu o njemu, ali nisam imao predstavu kome pripada ni ko ga je tamo stavio, ni šta ja da radim sa njim. Bela veštica je jedino što je Dankan rekao, a to je za mene značilo ti, Sasenah.” Neodlučan da blago iskoristi za sebe, a ipak osećajući da bi neko trebao da zna za njegovo postojanje u slučaju da sam ne preživi zatvor, on je pažljivo šifrovano pismo poslao Dženi i Ijanu u Lalibroh, odajući lokaciju kovčega i namenu za koju je – verovatno – bilo predveđeno. Vremena su tada bila teška za jakobite, ponekad i gora za one koji su pobegli u Francusku – ostavljajući zemlju i bogatstvo za sobom – nego onima koji su ostali da se suoče sa engleskim progonom u Hajlendsu. Otprilike u isto vreme, Lalibroh su zadesile dve loše žetve za redom, a stizala su im i pisma iz Francuske u kojima se molilo za bilo kakvu pomoć nekadašnjim kompanjonima tamo, kojima je pretila smrt od gladi. „Nismo imali ništa da pošaljemo, a i sami smo bili prokleto blizu umiranju od gladi”, objasnio je Ijan. „Poslao sam vest Džejmiju, i on je rekao da smatra da možda ne bi bilo pogrešno iskoristiti mali deo blaga da se pomogne sledbenicima princa Čarlaha” „Izgledalo je verovatno da ga je tamo stavio neki od simpatizera Stjuarta”, ubacio je Džejmi. Podigao je obrvu ka meni, a jedan ćošak usta mu se iskrivio. „Mada nisam mislio da treba da ga pošaljem princu Čarlsu.” „Dobro si razmišljao”, kiselo sam rekla. Svaki novac dat Čarlsu Stjuartu bio bi bačen novac, spiskan za nekoliko nedelja, i svako ko je dobro poznavao Čarlsa kao Džejmi, znao je to veoma dobro. Ijan je poveo najstarijeg sina Džejmija i otišao preko Škotske do ostrva foka blizu Kojgaha. Plašeći se da ne procuri neka reč o blagu, nisu ni tražili ribarski čamac, već je Mladi Džejmi otplivao do ostrva foka kao i njegov ujak nekoliko godina ranije. Našao je blago na mestu, odvojio dva zlatnika i tri manja draga kamena i sakrio ih u vrećicu oko vrata, pa ostatak spakovao nazad i vratio se kroz talase, iscrpljen. Tada su otputovali u Invernes i otišli brodom u Francusku, gde im je njihov rođak, uspešni trgovac vinom Džared Frejzer pomogao da kovanice i dragulje diskretno pretvore u gotovinu, pa preuzeo odgovornost da to podeli najugroženijim jakobitima. Od tada je Ijan triput mukotrpno putovao sa jednim od sinova do obale, svaki put uzimao mali deo skrivenog blaga da reši neki problem. Dvaput je

novac otišao ugroženim prijateljima u Francusku; jednom je bio potreban za kupovinu novog semena za Lalibroh i obezbeđivanje hrane za napoličare tokom duge zime kada je prinos krompira omanuo. Samo su Dženi, Ijan i dvojica starijih sinova, Džejmi i Majki, znali za blago. Ijana je drvena noga sprečavala da stigne do ostrva foka, tako da je jedan od sinova uvek morao da putuje sa njim. Shvatila sam da je to bila neka vrsta prekretnice u životu i za Mladog Džejmija i za Majkla, kada im je poverena tako velika tajna. Sada bi mogao biti red na Mladog Ijana. „Ne”, ponovila je Dženi, ali mi se učinilo da nije to rekla od srca. Ijan je već zamišljeno klimao glavom. „Hoćeš li ga povesti sa sobom i u Francusku, Džejmi?” Džejmi je klimnuo. „Aha, u tome je stvar. Moraću da odem iz Lalibroha i poduže ostanem, zbog Laoher – ne mogu da živim ovde sa vama, njoj pod nosom”, rekao je meni kao da se izvinjava, „bar dok se prikladno ne uda za nekog drugog.” Ponovo se usredsredio na Ijana. „Nisam ti rekao sve što se desilo u Edinburgu, Ijane, ali ako se sve uzme u obzir, mislim da bi bilo najbolje da se držim podalje i od tog grada neko vreme.” Sedela sam ćutke, pokušavajući da svarim te novosti. Nisam ni shvatala da Džejmi namerava da ode iz Lalibroha – sasvim napusti Škotsku, kako je zvučalo. „Pa šta nameravaš da uradiš, Džejmi?” Dženi je digla ruke od pretvaranja da se bavi vezom i sedela je sa rukama u krilu. On je protrljao nos, izgledajući umorno. Ovo je bio prvi dan kako se digao; za sebe sam mislila da je trebalo da se vrati u krevet pre nekoliko sati, ali je insistirao da ostane i predsedava tokom večere i posete. „Pa”, polako je rekao, „Džared je više puta nudio da me primi u svoju firmu. Možda ću ostati u Francuskoj, bar jednu godinu. Mislio sam da bi Mladi Ijan mogao poći sa nama da se školuje u Parizu.” Dženi i Ijan su se dugo zgledali, jednim od onih pogleda kojim dugo venčani parovi mogu da obave ceo razgovor u roku od nekoliko otkucaja srca. Konačno je Dženi nagnula glavu malo u stranu. Ijan se nasmešio i uzeo je za ruku. „Biće to u redu, mo nighean dubh”, rekao joj je dubokim, nežnim glasom. Zatim se okrenuo Džejmiju. „Aha, povedi ga. Biće to velika prilika za momka.”

„Jeste li sigurni?” Džejmi je oklevao, govoreći više svojoj sestri nego Ijanu. Dženi je klimnula. Njene plave oči su blistale od lampe, a vrh nosa bio joj je malo crven. „Valjda je najbolje da mu damo slobodu dok još misli da je naše da mu je dajemo”, kazala je. Pogledala je u Džejmija, zatim u mene, ravno i postojano. „Ali ćeš ga dobro paziti, važi?”

39

Za izgubljenima samo vetar tuguje

O

vaj deo Škotske nije bio ni nalik zelenim dolinama i jezerima oko Lalibroha. Ovde praktično nije bilo ni drvceta; samo duge deonice stenama posutog trnja koje su se dizale u grebene pružene prema nebu i naglo nestajale iza zavese magle. Kako smo se približavali obali, magla je postajala sve gušća, padala je ranije tokom popodneva, zadržavala se duže izjutra, tako da smo svega nekoliko časova sredinom dana imali nešto što bi se moglo nazvati dobrom vidljivošću za jahanje. U skladu sa tim, napredovali smo sporo mada nikoga to nije mnogo brinulo sem Mladog Ijana, koji je bio izvan sebe od uzbuđenja, nestrpljiv da stigne. „Koliko je daleko od obale, do ostrva foka?”, pitao je Džejmija po deseti put. „Četristo metara, rekao bih”, odgovorio je njegov ujak. „Toliko daleko mogu da otplivam”, ponovio je Mladi Ijan po deseti put. Ruke su mu čvrsto stezale uzde, a mršava vilica bila je isturena od rešenosti. „Aha, znam da možeš”, strpljivo ga je uveravao Džejmi. Pogledao je u mene, a nagoveštaj osmeha mu se skrivao u ćošku usana. „Mada neće biti potrebe, samo plivaj pravo prema ostrvu i struja će te odneti.” Dečak je klimnuo i zaćutao, ali su mu oči blistale od iščekivanja. Rt iznad zaliva bio je opasan maglom i pust. Naši glasovi su čudno odjekivali u magli pa smo uskoro prestali da razgovaramo zbog neprestanog osećaja jeze. Čula sam foke kako laju daleko dole, i taj zvuk je treperio i mešao se sa udaranjem talasa, tako da je povremeno zvučao kao dovikivanje mornara preko zvukova mora. Džejmi je Mladom Ijanu pokazao na kameni odžak Eleninog tornja, uzeo smotani konopac sa svog sedla i po izlomljenom stenju rta potražio put prema ulazu. „Ne skidaj košulju dok ne stigneš dole”, rekao je momku, vičući da bi se čuo od talasa. „Inače će ti stenje iscepati leđa na froncle.” Ijan je klimnuo da je razumeo, sa konopcem bezbedno vezanim oko

struka, nervozno mi se osmehnuo, napravio dva grčevita koraka i nestao u zemlji. Džejmiju je oko struka bio vezan drugi kraj konopca, pa je pažljivo zdravom rukom otpuštao konopac dok se dečak spuštao. Puzeći sam prešla malo trave i šljunka do trošne ivice stene, odakle sam mogla da vidim lučnu plažu ispod. Izgledalo je kao da je prošlo mnogo vremena, ali sam konačno ugledala Ijana kako se pojavljuje u dnu dimnjaka, mali poput mrava. Odvezao je svoj konopac, osvrnuo se, spazio nas na vrhu stene i oduševljeno nam mahnuo. Uzvratila sam mahanjem, ali je Džejmi samo promrmljao upola glasa: „U redu, hajde dalje onda”. Osećala sam kako postaje napet pored mene dok je dečak svlačio odeću i spuštao se po stenju do vode, i osetila sam kako se štrecnuo kada se mala figura bacila pravo u sivoplave talase. „Brrr!”, rekla sam posmatrajući to. „Voda mora da je ledena!” „Jeste”, saosećajno je rekao Džejmi. „Ijan je u pravu; ovo je gadno doba godine za plivanje.” Lice mu je bilo bledo i nepomično. Činilo mi se da to nije posledica neugodnosti zbog ranjene ruke, mada joj dugo jahanje i ono rukovanje konopcem nisu baš prijali. Iako nije pokazivao ništa sem ohrabrujućeg poverenja dok se Ijan spuštao, sada se nimalo nije trudio da prikrije svoju zabrinutost. Ostala je činjenica da ne bismo mogli da stignemo do Ijana u slučaju da nešto krene naopako. „Možda je trebalo da sačekamo da se magla podigne”, rekla sam, više da bih mu skrenula misli nego što sam tako mislila. „Da možemo da čekamo do sledećeg Uskrsa, moglo je tako”, ironično se saglasio. „Mada ti moram priznati da sam ovaj predeo video i sa manje magle”, dodao je čkiljeći u uskovitlani mrak pod nama. Tri ostrvca su se samo povremeno videla sa stene pošto su uglavnom bila pokrivena maglom. Videla sam Ijanovu glavu kako poskakuje prvih dvadeset metara kada se otisnuo od obale, ali je sada nestala u magli. „Misliš li da je on dobro?” Džejmi se sagnuo da mi pomogne da ustanem. Tkanina njegovog kaputa bila je vlažna i gruba pod mojim prstima, natopljena maglom i finim kapljicama kojima je prskao okean. „Aha, uspeće on. Dobar je to plivač; a nije ni tako teško za plivanje onda

kada te zahvati struja.” Ipak, zurio je u maglu kao da će intenzitet pogleda probušiti njen veo. Na Džejmijev savet, Mladi Ijan je odabrao da spuštanje započne kada plima počne da nosi od obale, da bi mu ona što više pomogla. Gledajući preko ivice videla sam smeđu morsku travu, napola nasukanu na prošireni deo plaže. „Možda dva sata do njegovog povratka.” Džejmi je odgovorio na moje neizgovoreno pitanje. Neodlučno je digao ruke od svog uzaludnog proučavanja maglom skrivene uvale. „Do đavola, voleo bih da sam otišao ja, bez obzira na to u kakvom mi je stanju ruka.” „I Mladi Džejmi i Majki su to izveli”, podsetila sam ga. On mi se snuždeno nasmešio. „Oh, jesu. I Ijan će to dobro obaviti. Samo je reč o tome da je znatno lakše raditi nešto pomalo opasno nego čekati i brinuti dok to obavlja neko drugi.” „Ha”, kazala sam. „Znači sada znaš kako izgleda biti udat za tebe” Nasmejao se. „Oh, da, valjda je tako. Sem toga, bila bi bruka uskratiti Mladom Ijanu njegovu avanturu. Hajde, onda, da se sklonimo sa vetra.” Pomerili smo se malo u kopno, dalje od trošne ivice stene, i seli da sačekamo služeći se konjima kao zaštitom od vetra. Grubi dlakavi hajlendski poniji se nisu uzbuđivali zbog neprijatnog vremena, samo su stajali zbijeni i oborenih glava, sa repovima okrenutim u vetar. Vetar je bio prejak da bi se lako razgovaralo. Sedeli smo ćutke, oslonjeni jedno o drugo kao konji, leđima okrenuti vetrovitoj obali. „Šta je to?” Džejmi je podigao glavu, osluškujući. „Koje?” „Čini mi se da sam čuo nečije povike.” „Verovatno su to foke”, kazala sam, ali pre nego što sam stigla to da izgovorim on je već ustao i ustremio se kao rubu stene. Uvala je i dalje bila puna uskovitlane magle, ali je vetar otkrio ostrvo foka koje se sada dobro videlo, makar na tren. Mada na njemu u ovom času nije bilo foka. Jedan čamac je stajao na nagnutoj zaravni stene sa jedne strane ostrva. Nije to bio ribarski čamac; ovaj je bio duži i špicastiji na pramcu, sa jednim kompletom vesala. Dok sam zurila, dole neki čovek se pojavio iz središta ostrva. Nosio je

ispod miške nešto veličine i oblika kovčega koji je Džejmi opisao. Nisam imala mnogo vremena za špekulacije o prirodi tog predmeta, jer se upravo tada drugi čovek pojavio sa naspramne kosine ostrva. Ovaj je nosio Mladog Ijana. Dečakovo polugolo telo mu je nemarno visilo sa jednog ramena. Bilo je obešeno glavom nadole sa rukama koje su visile tako mlitavo da je bilo jasno da je dečak onesvešćen ili mrtav. „Ijane!” Džejmi mi je rukom poklopio usta pre nego što stignem opet da viknem. „Pst!” Povukao me je na kolena da me skloni iz vidokruga. On je posmatrao, bespomoćan, dok je drugi čovek nemarno ubacivao Ijana u čamac, a zatim uhvatio bok čamca da se otisne od stenja. Nije bilo nikakve šanse da se spustimo niz dimnjak i preplivamo do ostrva pre nego što oni pobegnu. Ali kuda da pobegnu? „Odakle li su došli?”, dahtala sam. Ništa se više nije mrdalo u uvali ispod nas, sem magle i premeštanja vodenih biljaka koje su se mrdale od plime. „Sa broda. Ovo je brodski čamac.” Džejmi je dodao nešto tiho i iskreno na gelskom, a zatim nestao. Okrenula sam se i videla ga kako se baca na konja i okreće ga. Zatim je krenuo, jašući punim gasom preko rta, dalje od uvale. Čak i sa onako nesigurnim tlom na rtu, konji su bili pripremljeniji za gaženje od mene. Na brzinu sam uzjahala i pošla za Džejmijem, a piskavo njištanje Ijanovog sputanog konja mi je zvečalo u ušima. Bilo je manje od četrsto metara do okeanske strane rta, ali je izgledalo kao da nikada neću stići. Videla sam Džejmija pred sobom i kosu kako mu leprša na vetru, a iza njega brod udaljen od obale. Zemljište se rušilo prema okeanu preko isprevrtanog stenja, ne onako strmo kao grebeni uvale, ali isuviše neravno da bi se sišlo na konju. Kada sam zauzdala konja, Džejmi je već sjahao i probijao se naniže prema vodi. Sa leve strane sam videla dugački čamac sa ostrva kako odmiče oko krivine rta. Mora da je neko sa broda iščekivao da ih ugleda, pošto sam čula prigušeni pozdrav iz pravca broda i videla kako male figure naglo nestaju u konopcima jedara. Mora da je neko od njih video i nas, pošto je na palubi nastala nagla strka, promaljanje glava iznad boka i još vike. Brod je bio plav, sa širokom crnom štraftom po celoj dužini. U toj štrafti je bio čitav red vratanaca za topove, i dok sam posmatrala, ona prednja su se otvorila i okruglo crno

oko topa je provirilo. „Džejmi!”, kriknula sam što sam jače mogla. On je podigao pogled sa stenja pred nogama, video kuda pokazujem i prostro se po šljunku kada je top opalio. Pucanj nije bio strahovito glasan, ali je pored moje glave naišlo nekakvo šištanje od koga sam instinktivno uvukla glavu u ramena. Nekoliko stena oko mene je eksplodiralo uz razletanje otkinutih kamenih komada, pa sam prilično kasno shvatila da smo konji i ja mnogo vidljiviji na vrhu rta nego Džejmi na steni ispod. Shvativši te suštinske činjenice znatno pre mene, konji su se zaputili ka mestu gde smo ostavili njihovog sputanog druga i mnogo pre nego što se prašina slegla. Ja sam se žustro bacila preko ruba rta, skliznula metar-dva u kiši šljunka, pa se ugurala u duboku pukotinu stene. Usledila je još jedna eksplozija negde iznad moje glave, pa sam se još više pribila uz stenu. Očigledno su ljudi na brodu bili zadovoljni efektima svog poslednjeg hica, pošto je zavladala relativna tišina. Srce mi je tuklo o rebra, a vazduh oko mog lica je još bio pun fine sive prašine koja me je nepodnošljivo terala na kašalj. Rizikovala sam da pogledam preko ramena, taman na vreme da vidim kako čamac podižu na brod. Od Ijana i one dvojice koja su ga zarobila nije bilo ni traga. Vratanca za top su se tiho zatvorila dok sam posmatrala i konopac sidra se podigao uz puno slivanja vode. Brod se polako okrenuo u potrazi za vetrom. Vetra nije bilo i jedra su se jedva naduvala, ali je čak i to bilo dovoljno. Prvo polako a zatim brže, brod je pošao ka pučini. Dok je Džejmi stigao do mog položaja brod je gotovo nestao u gust pojas oblaka koji je zaklanjao horizont. „Isuse”, bilo je jedino što je rekao kada je stigao do mene, ali me je čvrsto stegao na tren. „Isuse.” Tada me je pustio i okrenuo se da pogleda prema pučini. Ništa se nije micalo sem nekoliko pramenova magle koji su polako lebdeli. Kao da je celim svetom zavladala tišina; čak i povremeni krici žalara i ostrigara bili su presečeni topovskim pucnjem. Siva stena blizu mojih nogu je pokazivala svežu fleku svetlije sive, tamo gde je đule otkinulo široku ljuspu kamena. To se nalazilo svega metar iznad mesta gde sam potražila utočište. „Šta ćemo da radimo?” Osećala sam se obamrlo, i od popodnevnog šoka i od ogromnog značaja ovog što se desilo. Bilo je nemoguće i zamisliti da je

za manje od sata Ijan nestao od nas isto tako definitivno kao da je zbrisan sa lica zemlje. Sloj magle se nadnosio gust i neprobojan, malo od obale pred nama, barijera nepremostiva poput zavese između zemlje i podzemnog sveta. Moj mozak je uporno ponavljao prizore: magla koja promiče preko obrisa ostrva foka, iznenadno pojavljivanje čamca, dolazak ljudi preko stenja, Ijanovo dugonogo telo tinejdžera, koža bela poput magle, mršavi udovi koji se klate kao u rasturene lutke. Sve sam videla sa jasnoćom koja prati tragedije; svaki detalj mi je bio fiksiran u svesti da bi se vraćao iznova i iznova, uvek uz ono polusvesno osećanje da ću, ovog puta, biti u stanju da nešto promenim. Džejmijevo lice je bilo ukočeno, bore su se urezale duboko od nosa do usta. „Ne znam”, rekao je. „Dabogda me oterali u pakao, ne znam šta da radim!” Šake su mu se iznenada stegle u pesnice. Sklopio je oči, teško dišući. Osećala sam se još uplašenije od ovog priznanja. Za kratko vreme koje sam sa njim provela nakon povratka, ponovo sam se navikla na to da imam Džejmija, koji uvek zna šta treba preduzeti, čak i pod najtežim okolnostima. Ovo priznanje me je uznemirilo više od bilo čega što se dogodilo. Osećaj bespomoćnosti svio se oko mene poput magle. Svaki živac je vrištao da se preduzme nešto. Ali šta? Tada sam na njegovoj manžetni spazila crtu krvi; rasekao je ruku dok se spuštao niz stenje. Oko toga sam mogla da pomognem i osetila sam nekakvu zahvalnost što postoji ta posekotina, jer je to, na kraju krajeva, nešto što mogu da učinim, bez obzira koliko malo. „Posekao si se”, rekla sam. Dotakla sam njegovu povređenu ruku. „Daj mi da pogledam; zaviću ti to.” „Ne”, rekao je. Okrenuo se u stranu, napetog lica, i dalje očajnički zagledan u maglu. Kada sam opet pružila ruke ka njemu, on se otrgao. „Ne, rekao sam! Ostavi to!” S mukom sam progutala i omotala ruke oko sebe ispod ogrtača. Vetra je bilo malo čak i na rtu, ali je bilo hladno i lepljivo i pored toga. Nemarno je obrisao ruku o prednjicu svog kaputa, ostavljajući fleku boje rđe. I dalje je zurio ka moru, prema tački gde je brod nestao. Zažmurio je i stegao usne. Zatim je oči otvorio, napravio mali gest

izvinjenja prema meni, pa se okrenuo ka rtu. „Valjda moramo da pohvatamo konje”, tiho je rekao. „Hajdemo.” Bez reči smo otpešačili nazad po gustoj, niskoj travi i razbacanom kamenju, ućutkani šokom i tugom. U daljini sam videla konje, male figure koje kao da su stajale na štapićima, okupljene oko sputanog druga. Izgledalo je da smo satima jurili od rta do spoljne obale; povratak je delovao znatno duže. „Ne mislim da je mrtav”, rekla sam, nakon nečega što je delovalo kao cela godina. Pokušala sam da spustim ruku Džejmiju na mišicu u nameri da ga utešim, ali on ne bi primetio ni da sam ga tresnula pendrekom. Hodao je polako, oborene glave. „Ne”, rekao je i videla sam kako je teško progutao. „Ne, nije bio mrtav inače ga ne bi odneli.” „Jesu li ga ukrcali na brod?”, insistirala sam. „Da li si ih video?” Mislila sam da će mu biti bolje da govori. Klimnuo je. „Aha, prebacili su ga na brod. Video sam to jasno. Valjda to znači da ima neke nade”, promrmljao je kao za sebe. „Ako ga nisu smesta zviznuli u glavu, možda i neće.” Iznenada se setio da sam prisutna pa se okrenuo i pogledao me, zagledajući mi lice. „Ti si dobro, Sasenah?” Bila sam malo izgrebana na nekoliko mesta, prekrivena prljavštinom i kolena su mi klecala od prepadnutosti, ali u osnovi dobro. „Dobro sam.” Ponovo sam ruku položila na njegovu mišicu. Ovog puta je nije sklonio. „To je dobro”, tiho je rekao trenutak kasnije. Uzeo me je pod ruku pa smo produžili. „Imaš li ikakvu predstavu ko su oni?” Morala sam malo da pojačam glas da bi se čuo od talasa iza nas, ali sam htela da ga nateram da govori ako mogu. Odmahnuo je glavom, namršten. Kao da ga je napor da govori polako počeo da ga izvlači iz šoka. „Čuo sam jednog mornara kako viče ljudima u čamcu, i govorio je francuski. Ali to ne dokazuje ništa – mornari dolaze sa svih strana. Ipak, na dokovima sam video dovoljno brodova da bih mislio da ovaj nije izgledao baš kao trgovački – a uopšte nije izgledao kao engleski brod”, dodao je, „mada ne mogu tačno da kažem po čemu znam. Valjda po tome kako su postavljena jedra.”

„Bio je plav, sa crnom štraftom po celoj dužini”, kazala sam. „Samo sam toliko uspela da vidim pre nego što su topovi zapucali.” Da li je moguće slediti neki brod? Začetak te ideje dao mi je nade; možda situacija i nije tako beznadežna kao što sam prvo mislila. Ako Ijan nije mrtav i uspemo da saznamo kuda brod plovi... „Da li si video ime na brodu?”, upitala sam. „Ime?” Delovao je pomalo iznenađeno time. „Šta, na brodu?” „Zar brodovi nemaju obično ime ispisano na bokovima?”, pitala sam. „Ne, zašto bi?” Izgleda da ga je to iskreno prenerazilo. „Da bi, do đavola, mogao da znaš koje je koji!”, rekla sam razljućeno. Iznenađen mojim tonom, on se zapravo nasmešio. „Aha, dobro, mada ne očekujem da naročito žele da se zna ko su, imajući u vidu njihovu rabotu”, kiselo je rekao. Koračali smo zajedno nekoliko trenutaka, razmišljajući. Zatim sam radoznalo rekla: „Dobro, ali po čemu se onda razlikuju legitimni brodovi, ako nemaju ispisana imena?” Pogledao me je podignute obrve. „Tebe razlikujem od druge žene”, naglasio je „a nije ti ime ušiveno na grudi.” „Nemam ispisano nijedno slovo”, neozbiljno sam odgovorila, a kada sam videla njegov zblanuti izraz, dodala sam: „Hoćeš da kažeš da se brodovi razlikuju dovoljno – i da ih nema tako mnogo – da ih možeš razlikovati već na osnovu izgleda?” „Ne ja”, iskreno je rekao. „Ja znam svega nekoliko; brodove kojima poznajem kapetana i na koje sam se peo radi posla, i poneki poštanski brod koji dolazi i odlazi toliko često da sam ga video desetine puta. Ali bi pomorac mogao da kaže mnogo više.” „Onda je možda moguće da se sazna kako se zove brod koji je odveo Ijana?” Klimnuo je glavom, radoznalo me posmatrajući. „Aha, rekao bih da je tako. Pokušavao sam da prizovem u sećanje sve o njemu dok smo išli, da bih to ispričao Džaredu. On zna mnogo brodova i još mnogo kapetana – možda će neki od njih znati za plavi brod sa širokom palubom, tri jarbola, dvanaest topova i namrštenim kipom na pramcu. Srce mi je poskočilo. „Imaš plan, znači!” „Ne bih to nazvao planom”, rekao je. „Pre bih rekao da ne znam šta drugo da učinim.” Slegnuo je ramenima i obrisao lice. Kapljice vlage su se kondenzovale na nama dok smo hodali i blistale su na riđim dlakama

njegovih obrva i neobrijanoj bradi, nalik suzama. Uzdahnuo je. „Prelazak je organizovan iz Invernesa. Koliko vidim, najbolje je otići; Džared će nas čekati u Avru. Kada se vidimo sa njim, možda nam on može pomoći da saznamo kako se zove plavi brod, a možda i kuda je otišao. Aha”, suvo je rekao predviđajući moje sledeće pitanje, „brodovi imaju matične luke i, ako ne pripadaju ratnoj mornarici imaju rute koje redovno ponavljaju, kao i dokumente za lučku kapetaniju iz kojih se vidi kuda su otplovili.” Počela sam da se osećam bolje nego u ma kom trenutku otkad sam sišla sa Eleninog tornja. „Ako nisu gusari ni nekakvi odmetnici”, dodao je uz upozoravajući pogled, koji mi je obuzdao bolje raspoloženje. „A ako jesu?” „Onda bog zna, ali ja ne”, kratko je odgovorio i više nije progovarao dok nismo stigli do konja. Pasli su na rtu blizu tornja, tamo gde smo ostavili Ijanovog konja, i ponašali se kao da se ništa nije desilo, pretvarajući se da je gruba trava izvrsna. „Pih!” Džejmi ih je prekorno pogledao. „Glupe životinje.” Zgrabio je konopac i dvaput ga omotao oko isturenog kamena. Pružio mi je kraj i lakonski dao uputstvo da ga držim, a zatim slobodan kraj bacio niz dimnjak, skinuo kaput i cipele, pa nestao niz konopac bez daljih objašnjenja. Nešto kasnije se vratio, veoma znojav, sa malim svežnjem pod miškom. Košulja, kaput, cipele i čarape Mladog Ijana, zajedno sa nožem i kožnom vrećicom u kojoj je čuvao one dragocenosti koje je posedovao. „Misliš li da ih odneseš kući do Dženi?”, upitala sam. Pokušala sam da zamislim šta li će Dženi misliti, reći ili učiniti kada čuje vesti i predobro u tome uspela. Uhvatila me je muka, znajući da taj šuplji bolni osećaj gubitka kakav sam ja osećala nije ništa u poređenju sa onim kakav će biti njen. Džejmijevo lice se crvenelo od penjanja, ali mu je na moje reči sva krv nestala iz lica. Čvrsto je stegao svežanj. „Oh, da”, rekao je veoma tiho, sa mnogo gorčine. „Aha, otići ću kući i reći mojoj sestri da sam izgubio njenog najmlađeg sina? Ona nije želela da on pođe sa mnom, ali sam ja insistirao. Brinuću se o njemu, rekao sam. A sada je on povređen i možda mrtav – ali evo njegove odeće da imaš po

čemu da ga pamtiš?” Stegao je vilicu i mučno progutao. „Više bih voleo da sam ja mrtav”, kazao je. Tada je kleknuo na zemlju i istresao komade odeće, pažljivo ih presavio i poređao. Kaput je pažljivo obmotao oko ostalih stvari, ustao i svežanj nagurao u bisage. „Ijanu će trebati, očekujem, kada ga nađemo”, kazala sam, trudeći se da zvučim uverljivo. Džejmi je pogledao u mene, ali je trenutak kasnije klimnuo. „Aha”, tiho je rekao. „Valjda hoće.” Dan je previše odmakao da bismo počeli jahanje ka Invernesu. Sunce je zalazilo i tu činjenicu objavljivalo prigušenim crvenkastim sjajem koji se jedva probijao kroz gustu maglu. Bez reči smo počeli da pripremamo logor. Bilo je hladne hrane u bisagama, ali nijednom od nas nije bilo do jela. Umesto toga smo se umotali u ogrtače i ćebad i legli da spavamo, zavučeni u mala udubljenja koja je Džejmi iskopao u zemlji. Nisam mogla da zaspim. Zemlja je bila tvrda i kamenita pod mojim butinama i ramenima, a grmljavina talasa ispod bila bi dovoljna da me održi budnom čak i da mi glava nije bila puna misli o Ijanu. Da li je ozbiljno povređen? Mlitavost njegovog tela je govorila o izvesnoj šteti, ali nisam videla krv. Verovatno je samo tresnut po glavi. Ako je tako, kako li će se osećati kada se probudi, utvrdi da je otet i shvati da ga svaki minut odvodi sve dalje i dalje od kuće i porodice? A kako ćemo ga ikada pronaći? Kada je Džejmi prvi put pomenuo Džareda, osetila sam nadu, ali što sam više o tome mislila, sve su mi mršavije delovali izgledi da se zaista pronađe jedan brod, koji bi sada mogao da plovi u bilo kom pravcu, ka bilo kom mestu na zemlji. I da li će se otmičari pobrinuti da zadrže Ijana ili će se predomisliti i zaključiti da je to opasna smetnja, pa ga baciti u more? Mislila sam da ne spavam, ali mora da sam zadremala, snovima prepunim strepnje. Probudila sam se drhteći od hladnoće i pružila sam ruku da dohvatim Džejmija. Nije bio tu. Kada sam se pridigla, shvatila sam da je raširio svoje ćebe preko mene dok sam dremala, ali to je bila slaba zamena za toplotu njegovog tela. Sedeo je malo dalje, leđima okrenut meni. Vetar sa pučine se u suton pojačao i oduvao nešto magle; mladi mesec je sijao kroz oblake i jasno mi pokazivao njegovu pognutu figuru. Ustala sam i prišla mu, čvrsto stiskajući ogrtač da me štiti od mraza.

Moji koraci su izazivali krckanje lomljenog granita, ali se taj zvuk gubio u tutnjavi mora. Ipak, mora da me je čuo; nije se okrenuo, ali ničim nije pokazao iznenađenje kada sam se spustila kraj njega. Sedeo je brade položene na šake, sa laktovima na kolenima i raširenim očima koje nisu videle ništa dok je zurio u tamnu vodu uvale. Ako su foke bile budne, noćas su i one bile tihe. „Jesi li dobro?”, tiho sam upitala. „Užasno je hladno.” Nije na sebi imao ništa sem kaputa, i u sitne ledene sate noći, po mokrom hladnom vazduhu iznad mora, to nije bilo ni približno dovoljno. Osećala sam malo, neprestano drhtanje koje ga je zahvatilo kada sam spustila ruku na njegovu mišicu. „Aha, dobro sam”, rekao je, nimalo ubedljivo. Samo sam frknula na to izbegavanje istine i sela do njega na komad granita. „Nisi ti kriv”, kazala sam nakon što smo neko vreme sedeli ćuteći, slušajući more. „Treba da odeš i spavaš, Sasenah.” Glas mu je bio ravan, ali se u pozadini čuo ton beznađa koji me je naveo da mu se primaknem, pokušam da ga zagrlim. On je očito bio neodlučan da me dodirne, ali sam ja do tada već vrlo očigledno drhtala. „Ne idem nikuda.” Duboko je uzdahnuo i privukao me, stavljajući me sebi na koleno tako da je ruke zavukao u moj ogrtač i čvrsto me stegao. Malo-pomalo, drhtanje je prestalo. „Šta ti radiš ovde?”, konačno sam upitala. „Molim se”, tiho je rekao. „Ili bar pokušavam.” „Nije trebalo da te prekidam.” Napravila sam pokret kao da ću otići, ali me je on stegao jače. „Ne, ostani”, rekao je. Ostali smo tako spojeni; u uvu sam osećala toplotu njegovog daha. Uvukao je dah kao da će nešto reći, ali ga je zatim bez reči ispustio. Okrenula sam se i dodirnula mu lice. „Šta je, Džejmi?” „Da li je pogrešno što te imam?”, prošaputao je. Lice mu je bilo belo kao kreč, a oči samo tamne jamice po slabom svetlu. „Uporno mislim – da li sam ja kriv? Jesam li grešio tako strašno, želeći te toliko, želeći tebe više nego sam život?”

„Jesi li?” Uzela sam njegovo lice među šake, osećajući kako su široke kosti hladne pod mojim dlanovima. „A i ako jesi – kako bi to moglo da bude pogrešno? Ja sam ti supruga.” Uprkos svemu, od jednostavne reči „supruga” bilo mi je lakše oko srca. On je malo okrenuo lice, tako da su mu usne ležale na mom dlanu, a zatim je podigao ruku da uhvati moju. I prsti su mu bili hladni i tvrdi kao drvo natopljeno morskom vodom. „To govorim sebi. Bog mi te je dao; kako mogu da te ne volim? Pa ipak – uporno razmišljam i ne mogu da prestanem.” Tada je pogledao u mene, čela nabranog od briga. „Blago – bilo je u redu koristiti ga kada dođe do nužde, da se nahrane gladni ili da se ljudi spasu od zatvora. Ali da pokušam da iskupim svoju krivicu – da ga upotrebim samo da bih mogao slobodno da živim sa tobom u Lalibrohu i ne brinem o Laoher – mislim da je to mogla biti greška.” Privila sam njegovu ruku sebi oko struka i privukla ga bliže. Prišao je, željan utehe, i glavu položio meni na rame. „Pst”, rekla sam mu mada nije ponovo progovorio. „Miruj. Džejmi, da li si ikada učinio nešto samo za sebe – bez ikakve pomisli na nekog drugog?” Njegova ruka je nežno počivala na mojim leđima, pratila šav mojeg kombinezona, a u dahu mu se osetio tračak osmeha. „Oh, mnogo puta”, prošaputao je. „Kada sam video tebe. Kada sam te uzeo, ne brinući želiš li me ili ne, imaš li neko drugo mesto gde bi trebalo da budeš, nekog drugog da voliš.” „Užasan si”, prošaputala sam mu u uvo, ljuljajući ga najjače što sam mogla. „Ti si prava budala, Džejmi Frejzeru. A šta je sa Brajanom? Da li je i to bila greška?” „Ne.” Progutao je; jasno sam čula taj zvuk i osetila kako mu puls bije u vratu gde sam ga držala. „Ali sam te sada uzeo nazad od nje. Volim te – i volim Ijana, kao da je moj rođeni. I razmišljam da vas možda ne mogu imati oboje.” „Džejmi Frejzeru”, ponovila sam što sam mogla uverljivije, „ti si prava budala.” Sklonila sam mu kosu sa čela i uvila šaku u njegov konjski rep, povlačeći mu glavu unazad da bi morao da gleda u mene. Pomislila sam da moje lice njemu sigurno izgleda kao njegovo meni; lice belo kao lobanja, a usne i oči tamni kao krv. „Nisi me prisilio da ti dođem, niti si me oteo od Brajane. Došla sam jer sam to želela – jer sam želela tebe, isto koliko i ti mene – i moje prisustvo

ovde nema nikakve veze sa onim što se desilo. Mi smo venčani, bokca ti tvog, po svim merilima koja ti padnu na pamet – pred Bogom, ljudima, Neptunom i bog te pita čime još.” „Neptunom?”, rekao je pomalo zaprepašćen. „Ćuti”, rekla sam. „Venčani smo, kažem, i nije pokvareno to što me želiš, ili što me imaš, i nijedan bog koji išta vredi ne bi ti uzeo tvog sestrića zato što hoćeš da budeš srećan. Eto!” „Sem toga”, dodala sam odmičući se i gledajući ga trenutak kasnije, „prokleto sam sigurna da se ne vraćam, pa šta ti tu možeš da preduzmeš?” Malo podrhtavanje njegovih grudi ovog puta je izazvao smeh, a ne hladnoća. „Da te uzmem i budem proklet zbog toga, valjda”, rekao je. Poljubio me je nežno u čelo. „To što sam te voleo više puta me je proteralo kroz pakao, Sasenah; rizikovaću to opet ako bude nužno.” „Pih”, rekla sam. „A misliš da je voleti tebe bilo med i mleko, je li?” Ovog puta se nasmejao naglas. „Ne”, rekao je, „ali ćeš možda ipak nastaviti to da radiš?” „Možda i hoću, kad smo već kod toga.” „Ti si vrlo tvrdoglava žena”, rekao je, a osmeh se jasno razaznavao u njegovom glasu. „E, baš ima ko da mi to kaže”, rekla sam, a onda smo oboje neko vreme ćutali. Bilo je veoma kasno – možda četiri ujutru. Mlad mesec je sada bio nisko na nebu, viđao se samo povremeno kroz oblake u pokretu. Sami oblaci su se kretali brže; vetar se pojačavao i magla se razbila u onom satu između mraka i svitanja. Negde ispod je neka foka jednom glasno zalajala. „Misliš li da možda možeš sada da ustaneš da bismo pošli?”, iznenada je rekao Džejmi. „Ne čekajući dan? Kada završimo sa rtom, biće znatno lakše, pa konji mogu i po mraku.” Celo telo me je bolelo od umora i crkavala sam od gladi, ali sam ustala istog časa i sklonila kosu sa lica. „Hajdemo”, rekla sam.

OSMI DEO

Na vodi

40

Sići ću do mora

T

o će morati da bude Artemis.” Džared je preklopio poklopac svog prenosnog pisaćeg stola i protrljao čelo, mršteći se. Džejmijev rođak je bio i pedesetim godinama kada sam ga ranije poznavala, a sada je imao dosta više od sedamdeset, ali su lice sa zatupastim nosom, mršavo usko telo i neumorna sposobnost za rad ostali sasvim isti. Samo je njegova kosa odavala godine, pošto je od tanke crne prešla u proređenu blistavobelu, veselo uvezanu crvenom svilenom trakom. „To je samo osrednji brod sa tri jedra i posadom od četrdesetak ljudi”, napomenuo je. „Ali je sezona poodmakla i nije verovatno da ćemo naći nešto bolje – svi brodovi koji plove duge ture otišli su pre mesec dana. Otišao bi i Artemis sa konvojem za Jamajku da nije bio usidren zbog popravke.” „Radije bih imao neki od tvojih brodova – i tvojih kapetana”, uveravao ga je Džejmi. „Veličina nije važna.” Džared je skeptično podigao obrvu prema rođaku. „Oh? Pa možda bi utvrdio da je to važnije nego što misliš, tamo na pučini. Verovatno će biti dosta oluja ovako kasno u sezoni i jedrenjak će poskakivati kao pampur. Mogu li da pitam kako si pregrmeo prelazak Lamanša na poštanskom brodu, rođače?” Džejmijevo lice, već natušteno i neveselo, postalo je još neveselije zbog ovog pitanja. Kao izraziti kontinentalac, ne samo da je bio podložan morskoj bolesti, već ga je ona bacala u postelju. Strahovita muka ga je držala od Invernesa do Avra, mada su more i vreme bili prilično mirni. Sada, nekih šest sati kasnije, bezbedno na kopnu u Džaredovom magacinu kod keja, i dalje se videla svetla nijansa na njegovim usnama i tamni podočnjaci. „Izdržaću”, kratko je rekao. Džared ga je sumnjičavo odmerio, sasvim svestan njegovih reakcija na bilo šta što plovi. Džejmi jedva da je mogao da se popne na usidreni brod, a da ne pozeleni; perspektiva da preplovi Atlantik, zatvoren neprestano u mali brod koji stalno poskakuje dva ili tri meseca, bila je dovoljna da uznemiri i najhrabriji um. A to je mučilo i moj već neko vreme.

„Pa, valjda tu nema pomoći”, uz uzdah je Džared izrekao reči koje su bile jeka mojih misli. „Bar ćeš imati lekara pri ruci”, dodao je osmehnuvši mi se. „Hoću da kažem, pretpostavljam da nameravate da ga pratite, draga moja?” „Sasvim sigurno”, uverila sam ga. „Koliko vremena treba da se brod pripremi? Volela bih da nađem dobru apoteku da obnovim svoju zalihu lekova pre puta.” Džared je od koncentracije napućio usne. „Nedelju dana, ako je tako volja božja”, rekao je. Artemis je ovog časa u Bilbaou; treba da preveze tovar štavljenih španskih koža, pored tovara bakra iz Italije – to će dovesti ovamo kada stigne, a to bi trebalo da bude prekosutra uz povoljan vetar. Još nisam odredio kapetana za to putovanje, ali imam jednog dobrog u vidu; morao bih da odem do Pariza da ga dovedem, a to znači dva dana u odlasku i dva u povratku. Dodajte još jedan dan za popunu zaliha, punjenje vode u burad, dodavanje svakakvih sitnica i trebalo bi da bude spreman za isplovljavanje u zoru tačno za nedelju dana.” „Koliko vremena treba do Kariba?”, pitao je Džejmi. Napetost se pokazivala na njegovom telu i na to su malo uticali naše putovanje i kratki odmor. Bio je napet kao struna i verovatno će takav ostati sve dok ne nađemo Mladog Ijana. „Dva meseca u sezoni”, odgovorio je Džared i dalje pomalo namršten. „Ali je sada prošlo već mesec dana od sezone; ako navale zimske oluje, to bi moglo biti tri. Ili više.” Ili se neće stići nikada, ali je Džared, kao bivši pomorac bio suviše sujeveran – ili suviše taktičan – da bi izrekao i tu mogućnost. Ipak, videla sam kako u potaji kuca u drvo za sreću. A nije izrekao ni drugo što mi je bilo na umu; nemamo nikakav jasan dokaz da je plavi brod otplovio ka Karibima. Imali smo samo dokumente koje je Džared pribavio od lučke kapetanije Avra iz kojih su se videle dve posete broda prikladno nazvanog Bruja – tokom poslednjih pet godina, i oba puta je kao matična luka naveden Bridžtaun na ostrvu Barbados. „Pričaj mi opet o njemu – onom brodu koji je odveo Mladog Ijana”, kazao je Džared. „Kako je plovio? Visoko na vodi, ili duboko utonuo kao da je opterećen za putovanje?” Džejmi je sklopio oči na tren, koncentrišući se, a zatim ih otvorio i klimnuo. „Skroz natovaren, mogu da se zakunem. Topovi su bili jedva dva metra

iznad vode.” Džared je klimnuo, zadovoljan. „Znači da je polazio na put, nije se vraćao. Poslao sam glasnike u sve glavne luke Francuske, Portugala i Španije. Uz malo sreće, naći će luku iz koje je isplovio, a onda ćemo iz dokumenata zasigurno saznati njegovo odredište.” Njegove tanke usne su se iznenada obesile. „Sem ako je prešao u gusare, pa plovi sa lažnim dokumentima, tačnije.” Stari vinarski trgovac pažljivo je odložio svoj pisaći što čiji je izrezbareni mahagonij potamneo od godina upotrebe, pa ustao, ukočeno se krećući. „Dakle, to je najviše što se može u ovom trenutku. Hajdemo sada u kuću; Matilda nas čeka sa večerom. Sutra ću preći sa tobom manifeste i naredbe, a tvoja žena može da nađe svoje bilje.” Bilo je skoro pet sati i potpuno mračno u to doba godine, ali se Džared pobrinuo da nas na kratkom putu do kuće otprate dvojica opremljena bakljama za osvetljavanje puta i naoružana dobrim toljagama. Avr je bio prosperitetan lučki grad, a njegov deo oko same luke nije bio mesto po kome neko treba da pešači sam posle mraka, posebno ako je poznat kao uspešan vinski trgovac. Uprkos iscrpljenosti od prelaska Lamanša, neugodne lepljivosti i sveprisutnog smrada ribe u Avru, kao i gladi koja me je mučila, osećala sam kako mi se raspoloženje popravlja dok smo sledili baklje po uskim, mračnim ulicama. Zahvaljujući Džaredu, konačno postoji šansa da nađemo Mladog Ijana. Džared se složio sa Džejmijevim mišljenjem da gusari sa Bruje – jer tako sam o njima mislila – kad već nisu na licu mesta ubili Mladog Ijana – verovatno mu sada neće nauditi. Zdrav mladić bilo koje rase može se na Karibima prodati kao rob ili ugovorni sluga za više od dvesta funti; pristojna suma po tekućim merilima. Ako su nameravali da se tako uz zaradu reše Mladog Ijana, i ako bismo znali luku ka kojoj plove, postalo bi relativno lako da se dečak nađe i vrati. Nalet vetra i nekoliko ledenih kapljica iz nadnetih oblaka malo su mi ublažili optimizam, podsećajući me da, mada je možda lako naći Ijana kada se stigne u Karibe, i Bruja i Artemis tek treba da stignu tamo. A zimske oluje počinju. Kiša se pojačala tokom noći, uporno je dobovala po krovu od škriljca nad

našim glavama. Obično bih taj zvuk smatrala utešnim i uspavljujućim; pod ovakvim okolnostima to zveckanje je delovalo preteče, ne umirujuće. Uprkos Džaredovoj obilnoj večeri i izvrsnim vinima koja su je pratila, utvrdila sam da ne mogu da zaspim, pošto mi je mozak prizivao slike natopljenog šatorskog platna i talasanja uzburkanog mora. Ako ništa drugo, ta morbidna zamišljanja su držala samo mene budnom; Džejmi nije došao gore sa mnom već je ostao da se sa Džaredom dogovori oko detalja predstojećeg putovanja. Džared je bio voljan da rizikuje brod i kapetana da bi pomogao u potrazi. Zauzvrat, Džejmi će ploviti kao superkargo. „Kao šta?”, rekla sam kada sam čula taj predlog. „Superkargo”, strpljivo je objašnjavao Džared. „To je čovek čija je dužnost da nadgleda utovar, istovar, prodaju i raspodelu tovara. Kapetan i posada samo upravljaju brodom; neko mora da pazi na njegovu sadržinu. U slučajevima kada nešto može da utiče na vredni tovar, naređenja superkarga mogu nadjačati i autoritet kapetana.” I tako je to dogovoreno. Iako je Džared bio više nego voljan da rizikuje da bi pomogao rođaku, nije video nikakav razlog da ne profitira iz takvog aranžmana. Zato je na brzinu sredio da se razna roba utovari u Bilbaou i Avru; mi ćemo otploviti na Jamajku da istovarimo većinu toga i organizovati da se Artemis za povratak natovari rumom proizvedenim na plantaži šećera Frejzer na Jamajci. Povratno putovanje, međutim, neće početi dok se ne vrate dobri uslovi za jedrenje, krajem aprila ili početkom maja. U međuvremenu između dolaska na Jamajku u februaru i povratka za Škotsku u maju, Džejmi će imati na raspolaganju Artemis i njegovu posadu, da otputuje do Barbadosa – ili nekog drugog mesta – u potrazi za Mladim Ijanom. Tri meseca. Nadala sam se da će to biti dovoljno. Bio je to velikodušan aranžman. Pa ipak, Džared, koji se godinama kao stranac bavio prodajom vina u Francuskoj, bio je dovoljno bogat da ga gubitak broda, iako bolan, ne bi upropastio. Nije mi izmakao detalj da Džared rizikuje mali deo svog bogatstva, a mi rizikujemo svoje živote. Izgleda da je vetar zamirao; više nije onako snažno urlao niz odžak. Pošto se pokazalo da mi san i dalje ne dolazi, ustala sam, umotala se u jorgan i otišla do prozora. Nebo je bilo tamno, pegavosivo, a vetrom nošeni kišni oblaci obrubljeni briljantnom svetlošću meseca skrivenog iza njih i staklo isprskano kišom.

Ipak, dovoljno je svetla prodiralo kroz oblake da bih mogla da razaberem jarbole brodova usidrenih uz kej, svega četiri stotine metara dalje. Oni su se njihali, a jedra su bila zategnuta od oluje, koja se pojačavala i slabila uznemirujućim ritmom, dok su talasi ljuljali usidrene brodove. Za nedelju dana ću biti na jednom od njih. Nisam se usuđivala da zamišljam na šta li će život ličiti kada pronađem Džejmija, za slučaj da ga uopšte ne nađem. Zatim sam ga našla i u brzom nizu sam zamišljala život supruge štampara u političkom i literarnom svetu Edinburga, opasan život u bežanju kao dama krijumčara i, konačno, zaokupljeni, smireni život na hajlendskoj farmi kakav sam ranije upoznala i zavolela. Sada su, podjednako brzo, sve te mogućnosti otrgnute od mene i ponovo gledam u nepoznatu budućnost. Što je najčudnije, to me nije toliko uznemiravalo koliko me je uzbuđivalo. Bila sam se skrasila na dvadeset godina, pričvršćena kao prilepak svojom vezanošću za Brajanu, Frenka, moje pacijente. Sada su me sudbina – i sopstveni postupci – otrgli od svega toga, i osećala sam se kao da se slobodno kotrljam u talasima, prepuštena na milost silama znatno jačim od mene. Moj dah je zamaglio prozor. Nacrtala sam malo srce prema oblacima, onako kako sam to radila za Brajanu u hladnim jutrima. Zatim sam nameravala da u srce smestim njene inicijale – B. E. R. – Brajana Elen Rendal. Da li će se ona i dalje preživati Rendal, pitala sam se, ili će sada uzeti ono Frejzer? Oklevala sam, a zatim upisala dva slova u obris srca – Dž i K. Još sam stajala ispred prozora kada su se vrata otvorila i Džejmi ušao. „Još si budna?”, upitao je, prilično nepotrebno. „Kiša mi nije dala da zaspim.” Prišla sam i zagrlila ga, bilo mi je drago da ta njegova toplina rasprši hladnu sumornost noći. On me je privio i spustio obraz na moju kosu. Blago se osećao na morsku bolest, a znatno jače na vosak sveće i mastilo. „Jesi li pisao?”, upitala sam. Zapanjeno je pogledao u mene. „Jesam, ali otkud znaš?” „Mirišeš na mastilo.” Osmehnuo se, odmakao i zagladio kosu. „Imaš njuh kao u svinje za traženje tartufa, Sasenah.” „Šta, hvala ti, kako divan kompliment”, rekla sam. „Šta si to pisao?”

Osmeh mu je nestao sa lica, koje je sada izgledalo napeto i umorno. „Pismo za Dženi”, kazao je. Otišao je do stola, gde je skinuo kaput i počeo da raskopčava okovratnik i žabo. „Nisam hteo da joj pišem dok ne vidimo Džareda i ne mogu da joj kažem šta smo isplanirali i kakvi su izgledi da Ijana bezbedno dovedemo kući.” Napravio je grimasu i skinuo košulju preko glave. „Sam bog zna šta će učiniti kada ga dobije – i hvala bogu, ja ću biti na pučini kada se to desi”, šaljivo je dodao pojavljujući se ispod lana. Nije to bilo nešto što se može lako napisati, ali sam pomislila da mu je laknulo što ga je napisao. Seo je da skine cipele i čarape, a ja sam mu prišla s leđa da mu razvežem kosu. „Drago mi je što je pisanje gotovo, ako ništa drugo”, izrekao je odraz mojih misli. „Strepeo sam da joj to saopštim, više nego od ma čega drugog.” „Rekao si joj istinu?” Slegnuo je ramenima. „Uvek to radim.” Sem o meni. Istina, nisam to rekla naglas već sam počela da mu trljam ramena, mesim stegnute mišiće. „Šta je Džared učinio sa g. Viloubajem?”, upitala sam pošto me je masiranje podsetilo na Kineza. On nas je pratio tokom prelaska Lamanša, držeći se Džejmija kao mala senka od plave svile. Džared, naviknut da opaža sve na dokovima, mirno je to primio, ozbiljno mu se poklonivši i obrativši mu se sa nekoliko reči mandarinskog, ali je njegova domaćica ovog neuobičajenog gosta posmatrala znatno sumnjičavije. „Verujem da je otišao da spava u štali”, Džejmi je zevnuo i svojski se protegao. „Matilda je rekla da nije baš naviknuta da ima divljake u kući i da ne misli da sa tim počinje sada. Škropila je kuhinju svetom vodicom nakon što je on tamo večerao.” Podigao je pogled i spazio srce koje sam iscrtala na oknu, crno prema zamagljenom staklu, i nasmešio se. „Šta je to?” „Samo glupost”, rekla sam. Uhvatio me je za desnu ruku i palcem pomilovao mali ožiljak u korenu mog palca, slovo Dž, koje je urezao vrhom noža baš pre nego što sam ga ostavila, pre Kalodena. „Nisam te pitao”, rekao je, „želiš li da pođeš sa mnom. Mogu da te ostavim ovde; Džared će te sa zadovoljstvom primiti da ostaneš s njim u

Parizu. Ili možeš da se vratiš u Lalibroh, ako tako hoćeš.” „Ne, nisi pitao”, rekla sam. „Pošto si prokleto dobro znao kako će glasiti odgovor.” Zgledali smo se i nasmešili. Tragovi morske bolesti i umora nestali su mu sa lica. Sveće su meko obasjavale njegovo teme kada se sagnuo i nežno poljubio moj palac. Vetar je i dalje zavijao u dimnjaku, a kiša je poput suza padala po staklu, ali to više nije bilo važno. Sada sam mogla da spavam. Nebo se do jutra razvedrilo. Oštar, hladan vetar klatio je stakla Džaredove radne sobe, ali nije mogao da prodre u udobnu unutrašnjost sobe. Kuća u Avru bila je znatno manja od njegove raskošne pariške rezidencije, ali je ipak mogla da se pohvali sa dva sprata i prijatnim komforom. Gurnula sam noge bliže vatri i pero zamočila u mastionicu. Pravila sam spisak svega medicinskog za šta sam mislila da bi nam moglo zatrebati na dvomesečnom putovanju. Destilovani alkohol bio je najvažniji i najlakši za nabavku; Džared je obećao da će mi u Parizu nabaviti jedno bure. „Mada je bolje da ga označimo kao nešto drugo”, rekao mi je. „Ili će ga mornari popiti pre nego što isplovite iz luke!” Prečišćena mast, polako sam pisala, kantarion; beli luk – četiri kilograma; hajdučka trava. Napisala sam boreč, a onda odmahnula glavom i precrtala ga, zamenjujući ga starijim nazivom pod kojim ga verovatnije sada znaju – oštrolistac. Bio je to spor posao. U neko vreme sam znala medicinsku upotrebu sveg uobičajenog bilja, i ponešto od neuobičajenog. I morala sam; samo je to bilo dostupno. Pri tome, mnoge biljke bile su iznenađujuće efikasne. Uprkos skepsi – i iskazanom užasavanju – mojih nadzornika i kolega u bostonskoj bolnici, povremeno sam ih uspešno koristila na pacijentima. („Da li si video šta je uradila dr Rendal?”, u pamćenju mi je odjekivao povik jednog stažiste zbog čega sam se nasmešila usred pisanja. „Napunila je želudac onom u 134 B kuvanim cvećem!”) Ostaje činjenica da nema smisla koristiti hajdučku travu i gavez na rani ako je na raspolaganju jod, niti tretirati sistemsku infekciju utrikularijom umesto penicilinom. Zaboravila sam mnogo, ali dok sam ispisivala imena biljaka, izgled i

miris svake od njih počeo je da mi se vraća – tamni bitumenski izgled i prijatan lagani miris brezovog ulja, oštar ukus familije nana, prašnjavo slatki miris kamilice i oporost srčenjaka. Preko puta za stolom, Džejmi se borio sa sopstvenim spiskovima. Loš sa perom, mukotrpno je pisao svojom obogaljenom desnom rukom, zastajući tu i tamo da protrlja ranu u zaceljenju iznad levog lakta i upola glasa opsuje. „Imaš li sok od limete na spisku, Sasenah?”, raspitivao se, podižući pogled. „Ne. Da li treba?” Sklonio je jedan pramen sa lica i namrštio se papiru pred sobom. „Zavisi. Obično je brodski lekar taj koji obezbeduje sok od limete, ali na brodu veličine Artemisa po pravilu nema lekara i pribavljanje namirnica pada na oficira zaduženog za obračun. Ali nema ni takvog; nema vremena da se nađe pouzdan čovek, pa ću ja obavljati i tu dužnost.” „Pa, ako ćeš biti oficir za obračun i superkargo, valjda ću ja biti nešto najbliže brodskom lekaru”, rekla sam uz smešak. „Nabaviću sok od limete.” „U redu.” Vratili smo se druželjubivom piskaranju, koje je ostalo neprekinuto do ulaska Džozefine, sluškinje, koja je najavila nečiji dolazak. Njen dug nos se zborao od nesvesnog neodobravanja te informacije. „On čeka na stepeništu. Batler je pokušao da ga otera, ali on insistira da ima zakazano sa vama, msje Džejms?” Upitni ton poslednje rečenice ukazivao je da to deluje krajnje neverovatno, ali da joj dužnost nalaže da prenese čak i takvu vest. Džejmijeve obrve su se podigle. „Neko? Kakav?” Džozefinine usne su se spojeno ukočile, kao da ne može sebe da natera da to izgovori. Uhvatila me je radoznalost da vidim tu osobu, pa sam otišla do prozora. Daleko sam isturila glavu i videla odozgo vrlo prašnjav crni šešir na stepeništu, ne mnogo više. „Izgleda kao torbar; ima nekakav smotuljak na leđima”, odgovorila sam istežući vrat još više, držeći se za sims. Džejmi me je uhvatio za struk i uvukao, sam proturajući glavu. „Oh, to je trgovac novčićima koga je Džared pominjao!”, uskliknuo je. „Uvedite ga onda.” Sa pametnim izrazom na njenom uskom licu, Džozefin je otišla i ubrzo se i vratila sa visokim, krakatim mladićem od dvadesetak godina,

obučenim u strahovito demodiran kaput i široke labave pantalone, koje su mu landarale oko mršavih krakova, sa spuštenim čarapama i najjeftinijim klompama. Prljavi crni šešir, učtivo skinut na vratima, otkrio je mršavo lice sa inteligentnim izrazom ukrašeno jakom, mada retkom, smeđom bradom. Pošto u Avru praktično niko sem malobrojnih mornara nije nosio bradu, nije ni bila potrebna crna kapica na glavi pridošlice da mi ukaže na to da je Jevrejin. Mladić mi se trapavo naklonio, a od saginjanja glave kovrdže su mu poskočile: „Msje. Veoma ljubazno što ste me primili.” Francuski je govorio čudno, sa intonacijom punom zapevanja zbog čega ga je bilo teško pratiti. Iako sam potpuno razumela Džozefininu rezervisanost oko ove... osobe, on je ipak imao široke, naivne plave oči koje su me navele da se nasmešim uprkos njegovoj uopšteno neprivlačnoj pojavi. „Mi smo ti koji treba da su zahvalni”, govorio je Džejmi. „Nisam očekivao da ćete doći tako brzo. Moj rođak mi je rekao da vam je ime Majer?” Trgovac je klimnuo, a stidljivi osmeh se probio usred izdanaka njegove mladalačke brade. „Da, Majer. Nema problema. Već sam bio u gradu.” „A inače ste iz Frankfurta, je l’ tako? Dug je to put”, učtivo je rekao Džejmi. Nasmešio se dok je zagledao Majerov kostim, koji je izgledao kao pokupljen na smetlištu. „A i prašnjav, rekao bih”, dodao je. „Hoćete li vina?” Kao da se Majer usplahirio zbog ove ponude, otvorio je i zatvorio usta nekoliko puta, ali je konačno nemim klimanjem prihvatio ponudu. Njegova stidljivost je, međutim, nestala onog časa kada je otvorio svoj paket. Mada je spolja bezoblični svežanj delovao kao da, u najboljem slučaju, sadrži rezervni veš i Majerovu užinu, kada ga je otvorio, ukazale su se male drvene fioke vešto ukomponovane u unutrašnjost i pažljivo napunjene kožnim vrećicama, zguranim kao jaja u gnezdu. Majer je iz paketa izvukao četvrtasti komad tkanine i uz nekakvo likovanje raširio ga na Džejmijev što. Zatim je jednu po jednu otvarao vrećice i istresao njihovu sadržinu, smerno smeštajući blistave kovanice na tamnoplavi pliš. „Ovo je akvilija severa aureus”, rekao je dotičući jedan novčić koji je sijao

zrelom bojom starog zlata na plišu. „A ovo, sestercijus porodice Kalpurnija.” Glas mu je bio blag, a ruke sigurne dok su milovale rub jedva malo izlizanog srebrnjaka ili ga držale na dlanu da pokažu njegovu težinu. Podigao je pogled sa novčića, a oči su mu blistale od odraza plemenitih metala. „Msje Frejzer mi kaže da želite da pregledate što više grčkih i rimskih rariteta. Nemam sve to ovde, naravno, mada ih je podosta – a mogu da javim da mi iz Frankfurta pošalju ostale ako hoćete.” Džejmi se nasmešio, odmahujući glavom. „Plašim se da nemamo vremena, g. Majer. Mi...” „Samo Majer, msje Frejzer”, prekinuo ga je mladić, savršeno učtivo, ali sa malo oštrine u glasu. „Doista”, Džejmi se malo naklonio. „Nadam se da vas moj rođak nije doveo u zabludu. Rado ću platiti troškove vašeg putovanja i nešto za vaše vreme, ali nemam želju da kupim nešto od vaše robe... Majeru.” Mladićeve obrve su se upitno podigle, kao i jedno rame. „Ono što hoću”, polako je rekao Džejmi naginjući se napred da pomno razgleda izložene novčiće, „jeste da uporedim vašu zbirku sa prisećanjem na nekoliko prastarih novčića koje sam video i zatim – ako vidim neke koji su slični – da se raspitam kod vas ili vaše familije, mogao bih da kažem pošto mislim da ste vi sami premladi – da li znate za nekoga ko je mogao takve novčiće kupiti pre dvadeset godina.” Podigao je pogled u mladog Jevrejina, koji je izgledao prikladno zapanjen, i nasmešio se. „Možda tražim previše od vas, znam to. Ali je moj rođak rekao da je vaša porodica jedna od malobrojnih koje trguju takvim stvarima i da joj niko nije ravan po upućenosti. Ako me pri tome uputite na nekoga u Karibima ko ima slična interesovanja za tu oblast, bio bih vam veoma zahvalan.” Majer je na tren sedeo gledajući u njega, a zatim je nagnuo glavu tako da je sunce zasjalo na rubu gagatnih zrna kojima je bila ukrašena njegova kapica. Bilo je očito da je veoma radoznao, ali je samo dotakao svoj paket i rekao: „Takve novčiće su mogli prodati moj otac ili moj stric, a ne ja; ali imam ovde katalog i zapis o svakom novčiću koji nam je prošao kroz ruke u trideset godina. Reći ću vam sve što mogu.” Povukao je plišanu prostirku prema Džejmiju i odmakao se. „Vidite li ovde išta nalik novčićima koje pamtite?”

Džejmi je vrlo pažljivo proučavao redove novčića, a zatim je nežno ćušnuo jedan srebrnjak veličine kovanice od četvrt dolara. Po rubu su bila tri kita u skoku, a u središtu vozač dvokolica. „Ovaj”, rekao je. „Bilo je nekoliko takvih – malo drugačijih, ali nekoliko je imalo ovakve kitove.” Pogledao je opet, probrao izlizani zlatni disk sa neprepoznatljivim profilom, zatim jedan srebrni, nešto veći i u boljem stanju, koji je pokazivao lice nekog muškarca i iz amfasa i iz profila. „Ovi”, kazao je. „Četrnaest ovih zlatnika, i deset ovih sa dve glave.” „Deset!” Blistave Majerove oči su se iskolačile od zaprepašćenosti. „Nisam mislio da ih toliko ima u Evropi.” Džejmi je klimnuo glavom. „Prilično sam siguran – video sam ih izbliza; čak ih i držao u rukama.” „To su dva Aleksandrova lika”, kazao je Mejer s divljenjem dodirujući novčić. „Zaista veoma redak. To je tetradrahma, napravljena u čast bitke kod Amfipolosa i osnivanja grada na mestu bitke.” Džejmi je slušao pažljivo, sa smeškom na usnama. Iako ga sam stari novac nije mnogo interesovao, veoma je cenio čoveka koji je pasioniran u nečemu. Četvrt sata kasnije, još jedno zagledanje u katalog, i posao je obavljen. Zbirci su dodate četiri grčke drahme kakve je Džejmi prepoznao, neki zlatni i srebrni novčići i nešto što se zove kvintinarijus, rimska kovanica od teškog zlata. Majer se sagnuo i ponovo posegnuo u svoj paket, ovog puta izvlačeći umotani snop listova hartije vezan trakom. Kada ju je razvezao, ukazali su se mnogi redovi nečega što je na rastojanju izgledalo kao ptičji tragovi; pogledano izbliza ispostavilo se da je to nešto pisano na hebrejskom malim i preciznim slovima. Polako je prelistavao stranice, povremeno zastajući uz promrmljano: „Hm”, a zatim nastavljao dalje. Konačno je stranice spustio na svoje odrpano koleno i pogledao u Džejmija, glave nagnute u stranu. „Naše transakcije se prirodno izvode u poverenju, msje”, rekao je, „pa stoga mogu da vam kažem, na primer, da smo sigurno prodali takav i takav novčić neke godine, neću moći da vam kažem ime kupca.” Zastao je, očigledno da razmisli, a zatim nastavio. „Zapravo jesmo prodali novčiće kakve ste opisali – tri drahme, po dva sa Egalabalusovim likom i dvoglava Aleksandra, i ništa manje od šest

zlatnika kalpurnijan aurei godine 1745.” Oklevao je. „Normalno, to bi bilo sve što mogu da vam kažem. Pa ipak... u ovom slučaju, msje, znam da je originalni kupac tih novčića mrtav – zapravo je mrtav već niz godina. Stvarno, pod ovakvim okolnostima ne vidim...” Slegnuo je ramenima pošto je doneo odluku. „Kupac je bio Englez, msje. Ime mu je bilo Klarens Marilebon, vojvoda od Sandringama.” „Sandringam!”, uzviknula sam od zaprepašćenja. Majer je radoznalo pogledao mene, a zatim Džejmija, čije lice nije odavalo ništa sem učtive zainteresovanosti. „Da, madam”, rekao je. „Znam da je vojvoda mrtav, jer je posedovao obimnu zbirku starog novca, koju je moj stric kupio od njegovih naslednika 1746. – transakcija je navedena ovde.” Malo je podigao katalog, pa ga pustio da padne. Znala sam i ja da je vojvoda od Sandringama mrtav i to znatno neposrednije. Džejmijev kum Murtag ubio ga je jedne mračne noći 1746, baš pre nego što je kalodenska bitka okončala jakobitski ustanak. Kratko sam progutala prisećajući se poslednjeg prizora vojvodinog lica, sa očima nalik na borovnice fiksiranim u izraz strahovite iznenađenosti. Majer je pogledom prelazio između nas dvoje, zatim je neodlučno dodao: „Mogu vam reći i ovo; kada je moj stric kupio vojvodinu kolekciju posle njegove smrti, u njoj nije bilo tetradrahmi.” „Ne”, promrmljao je Džejmi za sebe. „Nije moglo biti.” Zatim se pribrao, ustao i krenuo po bokal koji je stajao na komodi. „Zahvaljujem vam, Majeru”, formalno je rekao. „A sad, da popijemo za vas i tu vašu knjižicu.” Nekoliko minuta kasnije Majer je klečao i vezivao svoj otrcani zavežljaj. Vrećica sa srebrnim librama kojima mu je Džejmi platio bila mu je u džepu. Ustao je i naklonio se Džejmiju i meni pre nego što se uspravio i natakao svoj neugledni šešir. „Želim vam do viđenja, madam”, rekao je. „Do viđenja i vama, Majeru”, odgovorila sam. Zatim sam pomalo neodlučno upitala: „Da li je Majer vaše jedino ime?” Nešto je zatreperilo u širokim plavim očima, ali je odgovorio učtivo dok je težak zavežljaj zabacivao na leđa: „Da, madam. Frankfurtskim Jevrejima nije dozvoljeno da koriste prezime.” Podigao je pogled i veselo se nasmešio. „Da bi bilo zgodnije, susedi nas zovu prema jednom starom

crvenom štitu koji je naslikan na pročelju naše kuće pre mnogo godina. Inače... ne, madam. Mi nemamo ime.” Džozefina je došla da odvede našeg posetioca u kuhinju, pazeći da hoda nekoliko koraka ispred njega, stežući nozdrve kao da je namirisala nešto neprijatno. Majer je pošao za njom, njegove trapave klompe kloparale su po uglačanom podu. Džejmi se opustio u svojoj stolici, pogled mu je odlutao u dubokoj zamišljenosti. Čula sam kako se vrata dole zatvaraju nekoliko minuta kasnije gotovo treskajući, a zatim lupkanje klompi po kamenim stepenicima. Čuo je to i Džejmi i okrenuo se ka prozoru. „Pa, bog nek te prati, Majeru Crveni Štitu”, rekao je uz osmeh. „Džejmi”, rekla sam iznenada pomislivši na nešto, „znaš li nemački?” „Eh? Oh, da”, neodređeno je odgovorio jer mu je pažnja i dalje bila usmerena na prozor i buku napolju. „Kako se crveni štit kaže na nemačkom?”, upitala sam. Gledao me je zblanuto na tren, a zatim mu se pogled izbistrio kada je uključio mozak. „Rotšild, Sasenah”, rekao je. „Zašto?” „Tek onako”, rekla sam. Pogledala sam prema prozoru gde se kloparanje klompi davno izgubilo u buci ulice. „Valjda svako mora negde da počne.” „Njih petnaest na kovčegu mrtvaca”, napomenula sam. „Ju-hu-hu, i još boca ruma.” Džejmi me je bledo pogledao. „Oh, o čemu pričaš?”, rekao je. „Pošto je vojvoda taj mrtvac”, objasnila sam. „Misliš li da je blago foka zaista njegovo?” „Ne mogu reći zasigurno, ali deluje bar verovatno.” Džejmijeva dva ukočena prsta lupkala su po stolu u ritmu zamišljenosti. „Kada mi je Džared pomenuo Majera, koji trguje kovanim novcem, pomislio sam da se vredi raspitati – jer je Bruju po blago najverovatnije poslala ista osoba koja ga je tamo i stavila.” „Dobro rezonovanje”, kazala sam, „ali to očito nije bila ista osoba, ako je novac tamo stavio vojvoda. Misliš li da ukupna vrednost dostiže pedeset hiljada funti?”

Džejmi je začkiljio prema odrazu u zaobljenoj stranici bokala, razmišljajući. Zatim ga je dohvatio i dopunio svoju čašu da potpomogne misaoni proces. „Ne kao metal, to ne. Ali, da li si primetila cene u katalogu po kojima se prodaju neki Majerovi komadi?” „Jesam.” „Čak i po hiljadu funti – sterlinga – za plesnivi komad metala!”, rekao je, čudeći se. „Ne bih rekla da se na metal hvata plesan”, kazala sam, „ali shvatam šta hoćeš da kažeš. U svakom slučaju”, rekla sam odbacujući pitanje odmahivanjem ruke, „ovde je poenta u sledećem: da li pretpostavljaš da je blago foka moglo biti onih pedeset hiljada funti koje je vojvoda obećao Stjuartima?” Početkom 1744, kada je Čarls Stjuart bio u Francuskoj i pokušavao da ubedi svog kraljevskog rođaka Luja da mu pruži nekakvu podršku, primio je šifrovanu ponudu od vojvode od Sandringama o pedeset hiljada funti – dovoljno da se unajmi mala vojska – pod uslovom da uđe u Englesku da bi preuzeo tron svojih predaka. Da li je upravo ta ponuda ubedila kolebljivog princa Čarlsa da preduzme svoj poduhvat osuđen na propast, nikada nećemo saznati. To je lako mogao biti izazov od nekoga sa kim je pio, ili uvreda – stvarna ili izmišljena – njegove ljubavnice koja ga je poslala u Škotsku sa svega šest kompanjona, dve hiljade holandskih sablji i nekoliko buradi brendija kojim je trebalo da šarmira hajlendske poglavice. U svakom slučaju, pedeset hiljada funti nikada nije stiglo jer je vojvoda umro pre nego što je Čarls stigao u Englesku. Još jedna špekulacija koja me je mučila u besanim noćima bila je da li bi taj novac nešto promenio. Da ga je Čarls Stjuart dobio, da li bi svoju odrpanu hajlendsku vojsku odveo sve do Londona, povratio tron i krunu svog oca? Da jeste – pa, da jeste, jakobitski ustanak bi mogao uspeti, možda nikada ne bi došlo do Kalodena, ja se nikada ne bih vratila kroz kameni krug... i ja i Brajana verovatno ne bismo preživele moj porođaj i bile bismo prah već mnogo godina. Sigurno je tih dvadeset godina bilo dovoljno da me nauči koliko je beskorisno pitati se „šta bi bilo da je bilo”. Džejmi je razmišljao o tome, zamišljeno trljajući nos. „Moglo je biti”, konačno je rekao. „Ako bi se uzelo u obzir odgovarajuće tržište za kovanice i dragulje – znaš, takvim stvarima treba vremena da se

prodaju; ako moraš da ih se rešiš brzo, dobićeš samo delić njihove cene. Ali ako imaš vremena da potražiš prave kupce – aha, moglo bi dostići pedeset hiljada funti.” „Dankan Ker je bio jakobit, zar ne?” Džejmi se namrštio i klimnuo. „Bio je. Aha, to bi moglo biti – mada sam bog zna da je to blesava forma bogatstva da bi se predala zapovedniku neke armije da plati svoje vojnike!” „Jeste, ali je i mala, prenosiva i laka za skrivanje”, ukazala sam. „I da si bio na vojvodinom mestu, zauzet izdajom time što posluješ sa Stjuartima, to bi ti moglo biti važno. Slanje pedeset hiljada funti sterlinga, sa sefovima i kočijama i čuvarima privuklo bi đavolski mnogo više pažnje nego tajno slanje jednog čoveka preko Lamanša sa malom drvenom kutijom.” Džejmi je ponovo klimnuo. „Sem toga, ako već imaš zbirku takvih rariteta, neće privući pažnju ako kupuješ još, i verovatno niko ne bi primetio koje novčiće imaš. Bilo bi jednostavno izvući one najvrednije i zameniti ih nekim jeftinijim, a da niko nema pojma. Nema bankara koji bi mogli da te odaju, kao u slučaju da prenosiš novac ili zemljište.” Zadivljeno je odmahnuo glavom. „To je lukava šema, da, ko god da ju je smislio.” Upitno je pogledao u mene. „Ali onda, zašto je Dankan Ker došao, gotovo deset godina posle Kalodena? I šta je bilo sa njim? Da li je tada došao da ostavi blago na ostrvu foka ili da ga odnese?” „I ko je poslao Bruju sada?”, završila sam umesto njega. I ja sam odmahnula glavom. „Proklet bio ako znam. Možda je vojvoda imao nekakvog saveznika? Ali i ako jeste, mi ne znamo ko je to.” Džejmi je uzdahnuo, nestrpljiv od tolikog sedenja, pa je ustao i protegao se. Pogledao je kroz prozor, odmeravajući na kojoj je visini sunce, onako kako je uvek procenjivao vreme bez obzira da li ima sat pri ruci. „Aha, dobro, imaćemo vremena za nagađanja kada budemo na pučini. Sada je blizu podneva, a pariška kočija polazi u tri sata.” Apoteka u Rue de Varrenes je nestala. Na njenom mestu bile su uspešna kafana, zalagaonica i mala zlatarska radnja, druželjubivo zgurane jedna do

druge. „Maestro Rajmon?” Vlasnik zalagaonice je skupio sede obrve. „Čuo sam za njega, madam”, oprezno me je odmerio pogledom kao da ono što je čuo baš i nije pohvalno, „ali je otišao pre nekoliko godina. Ako vam treba dobra apoteka, tu je Krasner na Place d’Aloes ili možda madam Veri kod Tuileries...” Zainteresovano je zurio u g. Viloubaja, koji me je pratio, a zatim se nagnuo preko tezge da mi se obrati u poverenju. „Da li ste možda zainteresovani da prodate svog Kineza, madam? Imam jednog klijenta koji je izrazito sklon Orijentu. Mogu vam isterati vrlo dobru cenu – a naplatio bih samo uobičajeni procenat, uveravam vas.” G. Viloubaj, koji nije razumeo francuski, bio je prezirno zagledan u porcelansku teglu oslikanu fazanima, napravljenu u orijentalnom stilu. „Hvala vam”, rekla sam, „ali mislim da nisam. Pokušaću kod Krasnera.” G. Viloubaj je privlačio relativno malo pažnje u Avru, lučkom gradu prepunom stranaca svih vrsta. Na ulicama Pariza, sa postavljenom jaknom preko pidžame od plave svile, i pletenicom obmotanom nekoliko puta oko glave da mu ne smeta, izazivao je dosta komentara. Ali se ispostavilo da zna dosta o bilju i lekovitim supstancama. „Bai jei ai”, rekao mi je uzimajući malo semena slačice iz jedne kutije u Krasnerovoj tržnici. „Dobro za šen-jen – bubrege.” „Da, tako je”, iznenađeno sam rekla. „Otkud znaš?” Pustio je da mu se glava vrti sa jedne strane na drugu, a naučila sam da mu je to navika kada je zadovoljan što je uspeo nekoga da zapanji. „Nekada sam poznavao iscelitelje”, bilo je jedino što je rekao, a zatim se okrenuo da pokaže na korpu u kojoj su bile neke kugle koje su ličile na sasušeno blato. „Šan-ju”, autoritativno je rekao. „Dobro – vrlo dobro – čisti krv, za jetra biti dobro, nema suva koža, videti pomaže. Vi kupiš.” Prišla sam bliže da ispitam pomenute objekte i utvrdila da je to vrlo prosta vrsta sušenih jegulja, smotanih u loptice i izdašno prekrivenih blatom. Cena je bila prilično razumna, pa sam da bih mu udovoljila dodala dve te opake stvarčice u svoju korpu. Vreme je bilo blago za rani decembar, pa smo se vratili peške do Džaredove kuće u Rue Tremoulins. Ulice su bile blistave od zimskog sunca i pune živosti od uličnih prodavača, prosjaka, prostitutki, prodavačica i ostalih stanovnika siromašnijih kvartova Pariza koji su požurili da iskoriste

privremeno otopljenje. Na uglu Rue du Nord i Allée des Canards, međutim, videla sam nešto prilično neobično; visoku figuru pognutih ramena u crnom kaputu i sa okruglim crnim šeširom. „Velečasni Kembel!”, uzviknula sam. Na takvo obraćanje on se hitro okrenuo; zatim se, kada me je prepoznao, poklonio i skinuo šešir. „Gospođo Malkolm!”, rekao je. „Pravo je zadovoljstvo videti vas opet.” Pogled mu je pao na g. Viloubaja pa je trepnuo, lice se ukočilo u prekorno zagledanje. „Hm... ovo je g. Viloubaj”, predstavila sam ga. „On je... saradnik mog muža. Gospodine Viloubaj, velečasni Arčibald Kembel.” „Doista.” Velečasni Kembel je obično izgledao ozbiljno, ali je sada uspeo da izgleda kao da je za doručak pojeo bodljikavu žicu i da mu se nije dopala. „Mislila sam da putujete iz Edinburga za Karibe”, rekla sam u nadi da njegov sleđeni pogled odlepim sa Kineza. Upalilo je; pogled je prešao na mene i malo se razledio. „Zahvaljujem za vaše ljubazno raspitivanje, madam”, rekao je. „I dalje gajim takve namere. Ipak, imao sam hitna posla da završim u Francuskoj. Treba da krenem iz Edinburga idućeg četvrtka.” „A kako vam je sestra?”, upitala sam. Kratko je sa antipatijom pogledao u g. Viloubaja, a zatim zakoračio u stranu da ne bude direktno pred pogledom Kineza i utišao glas. „Nešto je bolje, hvala vam. Preparati koje ste prepisali bili su veoma korisni. Sada je mnogo mirnija i prilično redovno spava. Moram ponovo da vam zahvalim što ste bili tako ljubazni.” „Nije to ništa”, rekla sam. „Nadam se da će joj putovanje prijati.” Razišli smo se uz uobičajene lepe želje, pa smo g. Viloubaj i ja produžili niz Rue du Nord prema Džaredovoj kući. „Velečasni značiti vrrrlo sveti čova, je to tačno?”, rekao je g. Viloubaj posle kratkog ćutanja. Kao i većina Orijentalaca, imao je problema sa izgovorom glasa „r”, što je učinilo živopisnijim ono „vrlo”, ali sam ga sasvim dobro razumela. „Tačno”, rekla sam znatiželjno ga zagledajući. On je napućio usne, uvlačio ih i izvlačio, a zatim zabrundao kao da ga to pomalo zabavlja. „Ne tako sveti, ovaj velečasni čova”, kazao je.

„Zašto to kažeš?” Pogledao me je blistavim očima u kojima se krilo puno lukavstva. „Ja ga videti jednom, kod madam Džin. Ne govoriti glasno tada. Vrlo tih tada, velečasni čova.” „Oh, stvarno?”, okrenula sam se da pogledam nazad, ali je visoka figura velečasnog nestala u gužvi. „Smrdljive kurve”, naglasio je g. Viloubaj, praveći vrlo nepristojan pokret blizu testisa. „Da, shvatila sam”, rekla sam. „Pa, pretpostavljam da telo popusti tu i tamo, čak i kod sveštenika Škotske slobodne crkve.” Za večerom sam pomenula da sam videla velečasnog, mada nisam dodala primedbe g. Viloubaja o vanrednim aktivnostima velečasnog. „Trebalo je da ga pitam gde to ide u Karibe”, kazala sam. „Mada on nije baš briljantno društvo, ali bi moglo biti od koristi da se upozna neko tamo.” Džared, koji je jeo junetinu kao da obavlja neki posao, na to je zastao da proguta, pa rekao: „Ne uzbuđujte se oko toga, draga moja. Napravio sam za vas spisak korisnih poznanika. Napisao sam i pisma da ponesete nekolicini prijatelja tamo, a oni će vam sigurno pomoći.” Odsekao je poveliki komad junetine, provukao ga kroz sos od vina i počeo da ga žvaće, zamišljeno gledajući u Džejmija. Pošto je očito doneo nekakav zaključak, progutao je, otpio gutljaj vina i razgovorljivim tonom rekao: „Sreli smo se na istom nivou, rođače.” Zabezeknuto sam zurila u njega, ali je Džejmi nakon kratke pauze odgovorio: „A razišli smo se na raskrsnici.” Džaredovo usko lice se raširilo u široki osmeh. „Ah, to je od pomoći!”, rekao je. „Prosto nisam bio siguran, razumeš? Ali sam pomislio da bi vredelo probati. Gde su tebe primili?” „U zatvoru”, kratko je odgovorio Džejmi. „Mada je to bila inverneska loža.” Džared je zadovoljno klimnuo. „Aha, dovoljno dobro. Postoje lože na Jamajci i Barbadosu – spremiću ti pisma za njihove majstore. Ali je najveća loža na Trinidadu – tamo ima više od dve hiljade članova. Ako vam zatreba velika pomoć da nađete momka, tu morate da se obratite. Glasine o svemu što se dešava na ostrvima stižu do te lože, pre ili kasnije.” „Da li biste bili ljubazni da mi kažete o čemu to pričate”, prekinula sam ga. Džejmi me je pogledao i nasmešio se.

„O masonima, Sasenah.” „Ti si mason?”, izlanula sam se. „Nisi mi to rekao!” „To se ne govori”, pomalo oštro je rekao Džared. „Obredi masona su tajni, njih znaju samo članovi. Ne bih smeo Džejmija da preporučim trinidadskoj loži da već nije jedan od nas.” Razgovor se vratio na opštije teme kako su se Džejmi i Džared okrenuli snabdevanju Artemisa, ali ja sam ćutala, koncentrišući se na svoju junetinu. Ovaj incident, ma kako mali, podsetio me je na sve ono što ne znam o Džejmiju. Nekada sam mogla da kažem da ga poznajem onoliko dobro koliko jedna osoba može znati drugu. I sada ima trenutaka kada intimno razgovaramo, kada zaspim u udubljenju njegovog ramena, kada ga držim u ljubavnom činu i osećam da ga i dalje poznajem, kada su mi njegove misli i srce providni kao kristal vinskih čaša na Džaredovom stolu. A ima i onih drugih, poput ovog, kada bih se iznenada saplela na neki neočekivani detalj njegove prošlosti ili kada bih ga videla kako stoji nepomičan, očiju zanetih prisećanjem koje ne delim sa njim. Iznenada sam se osetila nesigurno i usamljeno, oklevala na rubu jaza između nas. Džejmi me je gurnuo nogom ispod stola, a iznad me pogledao sa osmehom skrivenim u pogledu. Malo je podigao svoju čašu u nemom nazdravljanju i ja sam uzvratila osmehom, osećajući se nerazumljivo utešenom. Taj gest je prizvao sećanje na prvu bračnu noć kada smo sedeli jedno do drugog pijuckajući vino, neznanci zastrašeni onim drugim, kada između nas nije bilo ničega sem venčanog lista – i obećane iskrenosti. Ima stvari koje možda ne možeš da mi kažeš, rekao je tada. Ja te neću pitati, niti te terati. Ali kada mi kažeš nešto, neka to bude istina. Sada među nama nema ničega sem poštovanja, a u poštovanju ima mesta za tajne, mislim – ali ne za laži. Dobro sam otpila iz čaše, osećajući kako mi se od snažnog bukea vina uzburkava u glavi i kako mi obraze obliva crvenilo od topline. Džejmijev pogled je i dalje bio fiksiran na mene, ignorišući Džaredov monolog o dvopeku i svećama za brod. Nogom me je gurkao u nemom raspitivanju i ja sam uzvratila gurkanjem. „Aha, pobrinuću se za to ujutru”, odgovorio je na Džaredovo pitanje. „Ali sada, rođače, mislim da ću na počinak. Ovo je bio dug dan.” Odgurnuo je svoju stolicu, ustao i ponudio mi ruku. „Hoćeš li da mi se pridružiš, Kler?” Ustala sam dok mi je vino kolalo kroz udove tako da sam se osećala

zgrejano i malo opijeno. Pogledi su nam se sreli savršeno se razumejući. Sada je među nama bilo više od poštovanja i mesta da se saznaju sve naše tajne, u pravi čas. Ujutru su Džejmi i g. Viloubaj otišli sa Džaredom da završe svoja posla. Imala sam i ja sopstveni zadatak – i to takav da bih ga radije obavila sama. Pre dvadeset godina bilo je dvoje ljudi u Parizu do kojih mi je bilo zaista stalo. Majstor Rajmon je nestao; mrtav ili nestao. Šanse da je druga osoba živa bile su male, ali to sam morala da proverim pre nego što napustim Evropu, možda poslednji put. Dok mi je srce haotično kucalo, ušla sam u Džaredovu kočiju i kočijašu rekla da vozi u Hôpital des Anges. Grob su smestili na malo groblje rezervisano za ženski manastir, ispod potpornih stubova obližnje katedrale. Iako je vazduh sa Sene bio vlažan i hladan i dan oblačan, ograđeno groblje je imalo nekakvu meku svetlost koja se odbijala od blokova svetlog krečnjaka koji su mali plac štitili od vetra. Preko zime nije bilo žbunja ni cveća, ali su jasike i ariši bez lišća pravili fini ornament prema nebu, a tamnozelena mahovina je obavijala kamenje, razmahivala se uprkos hladnoći. Bio je to mali kamen, od mekog belog mermera. Par heruvimskih krila širio se na vrhu, zaklanjajući reč koja je bila jedini ukras na kamenu: „Faith”. Stajala sam i gledala dole u nju dok mi se vid nije zamaglio. Donela sam cvet; ružičastu lalu – ne baš najlakšu stvar za nalaženje u Parizu u decembru, ali je Džared imao staklenu baštu. Kleknula sam i položila je na kamen, milujući meku krivinu latice kao da je obraz bebe. „Mislila sam da neću plakati”, rekla sam nešto kasnije. Na glavi sam osetila težinu šake majke Hildegard. „Le Bon Dieu uređuje stvari onako kako misli da je najbolje”, tiho je rekla. „Ali nam retko govori razloge.” Duboko sam udahnula i krajem ogrtača obrisala obraze. „Mada je to bilo davno.” Polako sam se digla i okrenula i zatekla sam majku Hildegard kako me posmatra sa izrazom duboke simpatije i interesovanja. „Primetila sam”, polako je rekla, „da vreme zapravo ne postoji za majke kada je reč o njihovoj deci. Nije mnogo važno koliko je dete staro – u

treptaju oka majka opet može da vidi dete onakvo kakvo je bilo kada je rođeno, kada je učilo da hoda, kakvo je bilo u ma kom uzrastu – u bilo koje vreme, čak i kada dete potpuno odraste i samo postane roditelj.” „Naročito dok spavaju”, kazala sam, ponovo zagledana dole u mali beli kamen. „Tada uvek možeš da vidiš bebu.” „Ah.” Klimnula je majka, zadovoljna. „Mislila sam da ste kasnije imali dece; to se vidi, nekako.” „Još jedno.” Kratko sam je pogledala. „Kako to da vi toliko znate o majkama i deci?” Male crne oči lukavo su sijale ispod snažnih arkada na kojima su retke dlake obrva bile prilično bele. „Starima je potrebno veoma malo sna”, kazala je uz nehajno sleganje ramenima. „Ponekad noću šetam po odeljenjima. Pacijenti mi pričaju.” Malo se skvrčila od poodmakle starosti i široka ramena su bila malo pogrbljena, mršava kao vešalica za odelo pod crnim seržom monaške odeće. Čak i tako, i dalje je bila viša od mene, premašivala je visinom većinu časnih sestara i još više ličila na strašilo, ali impozantna kao i uvek. Nosila je štap za hodanje, ali je hodala uspravna i čvrsta, i imala je i dalje isti prodoran pogled, a štap je više koristila za podbadanje zaludnih pod njenom komandom nego za oslanjanje. Izduvala sam nos i krenule smo nazad stazom ka manastiru. Dok smo polako hodale, primetila sam drugo malo kamenje mestimično postavljeno između velikih kamenova. „Da li su to deca?”, upitala sam, malo iznenađena. „Deca časnih sestara”, kazala je neuvijeno. Zinula sam zapanjeno, a ona je slegnula ramenima, elegantna i duhovita kao i uvek. „Dešava se”, rekla je. Prešla je još nekoliko koraka, a zatim dodala: „Ne često, naravno.” Štapom je pokazala iza zida groblja. „Ovo mesto je rezervisano za te sestre, ponekog dobročinitelja bolnice – i one koje vole.” „Sestre ili dobročinitelji?” „Sestre. Tu li si, budalo!” Majka Hildegard se zadržala kada je spazila jednog bolničara kako lenjo oslonjen o zid crkve puši lulu. Dok ga je korila elegantno zlim dvorskim francuskim njene mladosti, ja sam ostala pozadi i zagledala po groblju.

Uz dalji zid, ali ipak na osvećenom zemljištu bio je red malih kamenih tabli, uvek sa istim imenom „Buton”. Ispod svakog imena stajao je rimski broj, od I do XV. Obožavani psi majke Hildegard. Pogledala sam njenog sadašnjeg kompanjona, šesnaestog nosioca tog imena. Ovaj je bio crn kao ugalj i čupav kao persijsko jagnje. Sedeo je na zadnjim nogama pogleda uprtog u nesavesnog bolničara, nema jeka izrečenog nezadovoljstva majke Hildegard. Sestre i oni koje vole. Majka Hildegard se vratila, a njen besni izraz je istog časa smenio smešak koji je njene groteskne crte pretvarao u lepotu. „Tako mi je drago što ste opet došli, ma chére”, kazala je. „Dođite unutra; naći ću stvari koje vam mogu koristiti na putovanju.” Zavukla je štap pod mišku i uzela moju ruku za oslonac, grabeći je toplom mršavom šakom čija je koža sada bila tanka kao hartija. Imala sam čudan osećaj da ne pružam oslonac ja njoj, već obrnuto. Kada smo skrenule u malu aleju tisa koja vodi ka ulazu bolnice, podigla sam pogled u nju. „Nadam se da me nećete smatrati nepristojnom, majko”, neodlučno sam rekla, „ali ima nešto što želim da vas pitam...” „Osamdeset tri”, odgovorila je istog časa. Široko se osmehnula pokazujući požutele konjske zube. „Svi hoće da znaju”, samozadovoljno je rekla. Preko ramena je pogledala nazad ka malom groblju i jednim ramenom galski nehajno slegnula. „Ne još”, rekla je u poverenju. „Le Bon Dieu zna koliko još posla treba obaviti.”

41

Zaplovljavamo

B

io je to hladan, siv dan – drugačijih i nema u Škotskoj u decembru – kada je Artemis stigao do Kejp Rota na severoistočnoj obali. Virnula sam kroz prozor krčme u gust sivi mrak koji je skrivao litice duž obale. Mesto je depresivno podsećalo na pejzaž blizu ostrva foka, sa snažnim mirisom mrtve morske trave u vazduhu i lomljenjem talasa tako bučnim da je remetilo razgovor, čak i u kafanici u pristaništu. Mladi Ijan je otet gotovo čitav mesec ranije. Sada je prošao Božić, a evo nas, još u Škotskoj, svega nekoliko milja od ostrva foka. Džejmi je koračao napred-nazad napolju po doku, uprkos hladnoj kiši, suviše nespokojan da bi ostao unutra kraj vatre. Pomorsko putovanje iz Francuske nazad do Škotske nije mu prijalo ništa više od prvog prelaska La Manša i znala sam da je od perspektive dva ili tri meseca plovidbe na brodu Artemisu ispunjen zebnjom. Istovremeno, njegovo nestrpljenje da krene u poteru za kidnaperima bilo je tako akutno da ga je svako odlaganje frustriralo. Više puta sam se probudila usred noći i shvatila da njega nema, da sam šeta ulicama Avra. Ironično je što je ovo poslednje odlaganje bilo njegovo maslo. Zastali smo kod Kejp Rota da pokupimo Fergusa i malu grupu krijumčara koju je sakupio po Džejmijevom nalogu, otišavši iz Avra pre nas. „Ne može se znati šta ćemo zateći u Karibima, Sasenah”, objasnio mi je Džejmi. „Ne nameravam da sam navalim na brod pun gusara, niti da se borim kada su kraj mene ljudi koje ne poznajem.” Krijumčari su svi bili primorci, naviknuti na čamce i okean, ako već ne na brodove; oni će biti zaposleni kao deo posade Artemisa, koji nije imao dovoljno ljudi zbog tako kasnog isplovljavanja. Kejp Rot je mala luka, sa malo saobraćaja u ovo doba godine. Sem Artemisa, za drveni kej je bilo vezano svega nekoliko ribarskih brodića i jedan dvojarbolni jedrenjak. Mada je imao kafanicu u kojoj je posada Artemisa veselo provodila vreme u čekanju, a oni koji nisu stali unutra čučali su ispod nadstrešnice zalivajući se krčazima piva koje su im drugovi

dodavali iznutra. Džejmi je šetao po obali ulazeći samo radi obroka kada bismo seli pred vatru, a pramenovi pare koji su se dizali iz njegove natopljene odeće bili su pokazatelj njegovog sve goreg raspoloženja. Fergus je kasnio. Čekanje izgleda nije smetalo nikome sem Džejmiju i Džaredovom kapetanu. Kapetan Rejns, sitan, debeljuškast postariji čovek, većinu vremena je provodio na palubi svog broda, jednim okom zagledan u oblačno nebo, a drugim u barometar. „Ovo je nešto sa vrlo jakim mirisom, Sasenah”, primetio je Džejmi prilikom jedne kratke posete kafani. „Šta je to?” „Svež đumbir”, odgovorila sam pokazujući ostatak korena koji sam rendala. „To je nešto za šta većina mojih priručnika o bilju kaže da je najbolje protiv mučnine.” „Oh, je l’ tako?” Uzeo je činiju, omirisao sadržinu i burno kinuo uveliko zabavaljajući posmatrače. Otela sam mu činiju pre nego što je prospe. „To se ne koristi za šmrkanje”, rekla sam. „Već se pije u čaju. I do neba se nadam da će delovati, jer ćemo u suprotnom morati da te skupljamo po koritu broda, ako se tako zove ono na šta mislim.” „Oh, ništa ne brinite, gospo”, uveravao me je jedan od iskusnijih mornara koji je čuo naš razgovor. „Puno žutokljunaca se oseća slabo prvih dan ili dva. Ali obično se ubrzo oporave; do trećeg dana se naviknu na propinjanje i ljuljanje i penju se po konopcima, veseli kao ptičice.” Dobacila sam pogled Džejmiju, koji me u tom času ni najmanje nije podsećao na ptičicu. Ipak, kao da mu je ovaj komentar dao nekakvu nadu, jer se malo razvedrio i maltretiranoj konobarici mahnuo da mu donese čašu piva. „Možda je tako”, rekao je. „Džared je rekao isto; da morska bolest po pravilu ne traje više od nekoliko dana, pod uslovom da more nije strašno nemirno.” Otpio je malo piva, a zatim, ohrabren, jedan veći gutljaj. „Valjda mogu da podnesem tri dana.” Kasno popodne drugog dana pojavila su se šestorica, probijajući se duž kamenite obale na čupavim hajlendskim ponijima. „Eno Reburna na čelu”, kazao je Džejmi zaklanjajući oči i zureći da bi prepoznao šest tačkica. „Kenedi je iza njega, zatim Ines – on nema levu ruku, vidiš – i Meldram, a ono će biti Makleod sa njim, oni uvek jašu tako zajedno. Da li je poslednji čovek Gordon, onda, ili Fergus?”

„Mora da je Gordon”, kazala sam vireći preko njegovog ramena u ljude koji su stizali, „jer je predebeo da bi bio Fergus.” „Gde li je onda đavolak Fergus?”, pitao je Džejmi Reburna kada je pozdravio krijumčare i upoznao ih sa ostalim mornarima, pa su seli za toplu večeru i veselu čašicu. Reburnova glava je poskočila u odgovor i on je žurno progutao ostatak svog peciva. „Paa, reko mi je da mora da se pobrine oko nekog posla, a da se ja pobrinem za unajmljivanje konja i popričam sa Meldramom i Makleodom oko dolaska, jer su u to vreme bili na svom brodiću i nisu se očekivali još dan ili dva i...” „Kakvog posla?”, oštro je rekao Džejmi, ali je u odgovor dobio samo sleganje ramenima. Džejmi je nešto progunđao sebi u bradu na gelskom, ali se bez daljih komentara vratio svojoj večeri. Pošto je posada sada bila kompletna – izuzev Fergusa – ujutru su počele pripreme za polazak. Paluba je bila pozornica organizovane konfuzije gde su ljudi išli tamo-amo, provirivali iz otvora i naglo padali sa konopaca kao mrtve muve. Džejmi je stajao blizu kormila sklanjajući se da ne smeta, ali pomažući kadgod je nešto zahtevalo više snage nego veštine. Veći deo vremena je ipak samo stajao, pogleda uprtog na put duž obale. „Moraćemo da isplovimo do podne, inače će proći plima.” Kapetan Rejns je govorio ljubazno, ali odlučno. „Imaćemo gadno vreme za dvadeset četiri časa; pritisak pada, a osećam to i u vratu.” Kapetan je nežno izmasirao pomenuti deo tela, pa klimnuo prema nebu koje je od ranog jutra iz boje kalaja prešlo u olovnosivu. „Neću da plovim po oluji ako to mogu da izbegnem, i ako nameravamo da do Kariba stignemo što je pre moguće...” „Aha, razumem, kapetane”, prekinuo ga je Džejmi. „Naravno, morate da uradite onako kako izgleda najbolje.” Sklonio se da propusti jednog užurbanog mornara, a kapetan je nestao usput izdajući naređenja. Kako je dan odmicao, Džejmi je delovao pribrano kao i obično, ali sam zapazila da ukočeni prsti lupkaju po butini sve češće, jedini spoljni znak zabrinutosti. A bio je zabrinut. Fergus je bio sa njim već dvadeset godina, od onog dana kada ga je Džejmi našao u nekom pariškom bordelu i zaposlio ga da krade pisma Čarlsa Stjuarta. I više od toga; Fergus je živeo u Lalibrohu još od vremena pre nego što se Mladi Ijan rodio. Taj dečak je Fergusu bio mlađi brat, a Džejmi mu je bio

nešto najbliže ocu što je Fergus ikada upoznao. Nisam mogla da zamislim nijedan posao tako hitan da ga zadrži podalje od Džejmija. Nije mogao ni Džejmi, pa su njegovi prsti tiho dobovali po drvetu ograde. A zatim je došlo vreme i Džejmi se nevoljko okrenuo, otkidajući pogled od prazne obale. Sva vrata su pozatvarana, konopci namotani i nekoliko mornara je iskočilo na obalu da odveže palamare kojima je brod bio vezan; bilo je šest takvih konopaca debelih kao moj struk. Spustila sam ruku na Džejmijevu mišicu u nemom saosećanju. „Bolje da siđeš”, rekla sam. „Imam špiritusnu lampu. Skuvaću ti čaj od đumbira, a zatim ćeš...” Zvuk konja u galopu odjeknuo je obalom, krckanje šljunka pod kopitima čulo se znatno pre nego što se nešto moglo videti. „Evo ga, budala mala”, kazao je Džejmi, a olakšanje mu je ispunilo i glas i stav. Okrenuo se kapetanu Rejnsu i upitno podigao obrvu. „Da li je plima još uvek dovoljna? Aha, hajdemo onda.” „Odvezuj!”, razdrao se kapetan i ruke koje su čekale sada su se bacile na posao. Poslednji konopci koju su nas držali za bitvu odvezani su i uredno smotani, a svuda oko nas su se konopci zategli i nad nama su se raširila jedra dok je zapovednik palube trčao svuda po njoj, izvikujući naređenja zarđalim glasom. „On kreće! On se kreće! Kao da je uzbuđen / javljanjem života pod krmom?”, recitovala sam, oduševljena što osećam kako paluba podrhtava pod mojim nogama kada je brod oživeo, energija cele posade slila se u beživotnu grdosiju, preobražena snagom jedara koja su krotila vetar. „Oh, bože”, rekao je Džejmi poput jeke, osećajući to isto. Ščepao je ogradu, zažmurio i progutao. „G. Viloubaj kaže da ima lek za morsku bolest”, kazala sam saosećajno ga posmatrajući. „Ha”, rekao je otvarajući oči. „Znam na šta misli, i ako misli da ću mu dopustiti – sunce ti blesavo!” Okrenula sam se da pogledam i spazila sam zašto je pukao. Fergus je bio na palubi i pružao je ruku naviše da pomogne devojci koja je nespretno stajala na ogradi sa dugom plavom kosom koja je vijorila na vetru. Laoherina ćerka – Marsali Makimi. Pre nego što sam stigla da progovorim, Džejmi je prošao mimo mene i krupnim koracima se približavao paru.

„Boga mu svetog, šta li misliš ovime, derane mali?”, već ga je propitivao u vreme kada sam dovoljno prišla boreći se sa preprekama od konopaca i mornara. Preteći se nadnosio nad par, trideset centimetara viši od oboje. „Mi smo se venčali”, kazao je Fergus, hrabro stajući ispred Marsali. Izgledao je i uplašeno i uzbuđeno, lice mu je bilo bledo pod busenom crne kose. „Venčali!” Džejmijeve ruke su se stegle u pesnice, pa je Fergus nehotice ustuknuo za korak i zamalo zgazio na prste Marsali. „Kako to misliš – venčali?” Pretpostavila sam da je to retoričko pitanje, ali nije bilo; Džejmijevo shvatanje situacije je, kao i obično, mnogo nadmašilo moje i odmah je prešao na najvažnije pitanje. „Da li si je povalio?”, neuvijeno je upitao. Pošto sam stajala iza njega, nisam mu videla lice, ali sam znala kako mora da izgleda, makar i samo na osnovu efekata na Fergusu. Francuz je promenio nekoliko nijansi i oblizao usne. „Hm... ne, milorde”, rekao je, baš kada je Marsali, užagrenih očiju isturila bradu i prkosno rekla: „Da, jeste!” Džejmi je prešao pogledom i jedno i drugo, glasno frknuo i okrenuo se. „G. Voren!”, doviknuo je preko palube zapovedniku broda. „Vratite do obale, molim vas!” G. Voren je stao, otvorenih usta, nasred nekog naređenja u vezi sa jedrima i zurio, prvo u Džejmija, a zatim – prilično detaljno – u liniju obale koja je postajala sve manja. U nekoliko trenutaka od pojavljivanja navodnih mladenaca, Artemis se udaljio više od hiljadu metara od obale i stene litica su promicale sve brže. „Ne verujem da mogu”, rekao je. „Mislim da je plima završena.” Iako nije bio mornar, Džejmi je dovoljno vremena proveo u društvu pomoraca da bi razumeo makar da vreme i plima nikoga ne čekaju. Sištao je kroz zube na trenutak, a onda trgnuo glavom prema merdevinama koje vode u potpalublje. „Dođite dole, onda, oboje.” Fergus i Marsali su seli zajedno u tesnu kabinu, skupili se na ležaju i čvrsto stezali jedno drugom ruke. Džejmi mi je mahnuo da sednem na drugi ležaj, a zatim se podbočen okrenuo paru. „E sad”, rekao je. „Kakva je to besmislica o venčanju?” „To je istina, milorde”, rekao je Fergus. Bio je prilično bled, ali njegove

tamne oči su sijale od uzbuđenja. Jednom rukom je jače stegao Marsali, lakta oslonjenog na butinu. „Da?”, rekao je Džejmi maksimalno skeptično. „A ko vas je venčao?” Njih dvoje su se zgledali, pa je Fergus kratko oblizao usne pre odgovora. „Mi – spojili smo ruke.” „Pred svedocima”, umetnula je Marsali. Nasuprot Fergusovom bledilu, njeni obrazi bili su vrlo rumeni. Imala je nežnu kožu na majku, ali joj je tvrdoglavo isturena brada verovatno došla sa neke druge strane. Stavila je ruku na grudi, gde je nešto zapucketalo ispod tkanine. „Imam venčani list sa potpisima, ovde.” Džejmi je iz grla ispustio nešto nalik na režanje. Po zakonima Škotske, dvoje se zaista moglo legalno venčati spajanjem ruku pred svedocima i proglašavajući da su muž i žena. „Aha, dobro”, rekao je. „Ali niste bili u ložnici, još, a ugovor nije dovoljan sa gledišta crkve.” Pogledao je kroz prozorčić kabine u stene koje su se jedva videle kroz iscepkanu maglu, a potom rešeno klimnuo. „Staćemo u Lusu za poslednje snabdevanje. Marsali će se iskrcati tamo; poslaću dvojicu mornara da je otprate kući do njene majke.” „Nećete uraditi ništa takvo!”, vrisnula je Marsali. Sela je uspravno besno gledajući svog očuha. „Ja idem sa Fergusom!” „Oh, ne, ne ideš, devojko moja!”, prasnuo je Džejmi. „Zar nemaš nikakvih osećanja prema svojoj majci? Da pobegneš bez reči i ostaviš je da brine...” „Javila sam joj”, četvrtasta Marsalina brada bila je podignuta. „Poslala sam joj pismo iz Invernesa u kome sam joj javila da se udajem za Fergusa i da ću otploviti sa vama.” „Boga mu poljubim! Ona će misliti da sam znao za ovo!” Džejmi je delovao prestrašeno. „Mi... ja... pitao sam ledi Laoher da mi ukaže čast, da mi da ruku svoje kćeri, milorde”, umetnuo je Fergus. „Prošlog meseca kada sam došao u Lalibroh.” „Aha. Dobro, nema potrebe da mi kažeš šta ti je rekla”, kiselo je rekao Džejmi opazivši iznenadno rumenilo na Fergusovim obrazima. „Pošto zaključujem da je u celini odgovor bio ne.” „Ona je rekla da je on kopile!”, prezirno se izlanula Marsali. „I kriminalac i... i...” „On jeste kopile i kriminalac”, naglasio je Džejmi. „I bogalj bez ikakvog

imetka pri tom, kao što sam siguran da je uvidela tvoja majka.” „Baš me briga!” Marsali je zgrabila Fergusovu ruku i pogledala ga veoma strasno. „Želim ga.” Zatečen, Džejmi je protrljao usne. Zatim je duboko udahnuo i opet prešao u napad. „Bilo kako bilo”, rekao je, „ti si premlada da bi se udavala.” „Imam petnaest godina; stara sam više nego dovoljno!” „Aha, a njemu je trideset!”, prasnuo je Džejmi. Odmahnuo je glavom. „Ne, devojko, žao mi je zbog toga, ali ne mogu da te pustim da to uradiš. Čak i da nema ničeg drugog, ovo putovanje je suviše opasno...” „Ti vodiš nju!” Marsalina brada se prezrivo trgla prema meni. „Kler ćeš da ostaviš izvan ovoga”, ravnim glasom je rekao Džejmi. „Ona nije tvoja briga, i...” „Oh, nije? Ostavljaš moju majku zbog ove engleske kurve da joj se smeje ceo kraj i to nije moja briga, je l’ tako?” Marsali je poskočila i trupnula nogom o palubu. „I imaš prokletu petlju da meni govoriš šta ja da radim?” „Imam”, kazao je Džejmi, uz dosta problema obuzdavajući temperament. „Moje lične afere nisu tvoja briga...” „A moje nisu tvoja!” Fergus je delovao uplašeno i ustao je u pokušaju da umiri devojku. „Marsali, ma chére, ne smeš tako da se obraćaš milordu. On je samo...” „Obraćaću mu se kako god hoću!” „Ne, nećeš!” Iznenađena naglom oštrinom u Fergusovom tonu, Marsali je trepnula. Svega koji centimetar viši od svoje neveste, Francuz je imao neki čudan autoritet od koga je izgledao znatno veći nego što jeste. „Ne”, rekao je blaže. „Sedi, ma p’tite.” Potisnuo ju je dole na ležaj i stao ispred nje. „Milord je meni bio više od oca”, nežno je rekao devojci. „Dugujem mu svoj život hiljadu puta. A on je i tebi očuh. Ma kakvim ga tvoja majka smatrala, on je bez sumnje izdržavao i dao utočište njoj i tebi i tvojoj sestri. Ti mu duguješ makar poštovanje.” Marsali se ugrizla za usnu, blistavih očiju. Konačno je trapavo pognula glavu prema Džejmiju. „Izvinjavam se”, promrmljala je i napetost u kabini malo je popustila. „To je u redu, devojko”, osorno je rekao Džejmi. Pogledao je u nju i uzdahnuo. „Ali ipak, Marsali, moramo da te pošaljemo nazad tvojoj majci.”

„Neću da idem.” Devojka je sada bila smirenija, ali joj je brada ostala isturena. Pogledala je u Fergusa, a zatim u Džejmija. „On kaže da nismo spavali, ali jesmo. Ili ću bar ja reći da jesmo. Ako me pošalješ kući, svima ću reći da me je on imao; prema tome vidiš – ili ću se udati ili biti upropašćena.” Ton joj je bio razložan i odlučan. Džejmi je zažmurio. „Neka me bog kloni od žena”, procedio je kroz zube. Otvorio je oči i besno je pogledao. „U redu!”, rekao je. „Vi ste venčani. Ali ćete to obaviti kako valja, pred sveštenikom. Naći ćemo jednog u Karibima, kada stignemo. I dok ne budete blagosloveni, Fergus te neće dotaći. Važi?” Besno ih je pogledao oboje. „Da, milorde”, kazao je Fergus, a lice mu je bilo okupano radošću. „Merci beaucoup!” Marsali je začkiljila u Džejmija, a kada je videla da ga neće ganuti, uzdržano se naklonila i iz prikrajka pogledala u mene. „Da, tata”, rekla je. Pitanje Fergusove otmice neveste bar je privremeno Džejmiju skrenulo misli sa kretanja broda, ali to privremeno rešenje nije potrajalo. I pored toga je bio namrgođen, postajući sve zeleniji svakog časa, ali je odbijao da se skloni sa palube i siđe sve dok je škotska obala bila vidljiva. „Možda je nikada više neću videti”, sumorno je rekao kada sam pokušala da ga ubedim da siđe i legne. Oslanjao se o ogradu preko koje je upravo povratio, žudno gledajući neprivlačno turobnu obalu za nama. „Ne, videćeš je”, kazala sam uverljivo, ne razmišljajući o tome. „Vratićeš se. Ne znam kada, ali znam da ćeš se vratiti.” Okrenuo je glavu da me pogleda, zbunjen. Zatim je jedva vidljivi smešak preleteo njegovim licem. „Videla si moj grob”, tiho je rekao. „Zar ne?” Oklevala sam, ali je izgledalo da ga to ne uznemirava, pa sam klimnula. „To je u redu”, rekao je. Zažmurio je, teško dišući. „Nemoj... nemoj mi reći kada, ipak, ako nemaš ništa protiv.” „I ne mogu”, kazala sam. „Na njemu nije bilo nikakvih godina. Samo tvoje ime – i moje.” „Tvoje?” Iskolačio je oči. Opet sam klimnula, osećajući kako mi se grlo steže pri sećanju na taj komad granita. Bio je to ono što zovu „bračni kamen”, četvrtina kruga

isečena tako da stane u drugi potpuni luk. Ja sam, naravno, videla samo jednu polovinu. „Imao je sva naša imena na sebi. Tako sam znala da je reč o tebi. A ispod je pisalo Klerin obožavani muž. U to vreme mi nije bilo jasno kako – ali sada, naravno, razumem.” On je polako klimnuo, upijajući to. „Aha, razumem. Aha, dobro, ako pretpostavimo da ću biti u Škotskoj i još uvek venčan sa tobom – onda možda ono kada i nije baš važno.” Uputio mi je tračak svog uobičajenog smeška i duhovito dodao: „To takođe znači da ćemo naći Mladog Ijana živog i zdravog, jer kažem ti, Sasenah, neću kročiti ponovo u Škotsku bez njega.” „Naći ćemo ga”, rekla sam s pouzdanjem koje uopšte nisam osećala. Spustila sam ruku na njegovo rame i stala kraj njega, posmatrajući Škotsku kako se polako smanjuje u daljini. Do vremena kada je palo veče, stene Škotske su nestale u morskoj magli i Džejmi se, smrznut do kosti i bled kao krpa, predao da bude odveden dole i smešten u krevet. U tom času su nepredviđene posledice njegovog ultimatuma Fergusu postale očigledne. Postojale su samo dve male privatne kabine, osim kapetanove; ako je Fergusu i Marsali bilo zabranjeno da dele jednu dok njihova zajednica ne bude formalno blagoslovena, onda su očito Džejmi i Fergus morali da uzmu jednu, a Marsali i ja drugu. Izgleda je bilo suđeno da to bude surovo putovanje, ne samo u jednom smislu. Nadala sam se da bi mučnina mogla da popusti ako Džejmi ne vidi sporo dizanje i spuštanje horizonta, ali nisam bila te sreće. „Ponovo?”, kazao je Fergus pospano se podižući na lakat u svom ležaju usred noći. „Kako može? Ništa nije jeo celog dana!” „To kaži njemu”, rekla sam pokušavajući da dišem na usta dok sam se izvlačila prema vratima sa lavorom u rukama, što je otežavalo kretanje u malom, skučenom prostoru. Paluba se dizala i spuštala pod mojim nenaviknutim nogama pa mi je bilo teško da održavam ravnotežu. „Evo, gospo, dopustite meni.” Fergusova bosa stopala su izvirila iz kreveta kada je stao pored mene, posrćući i zamalo udarivši u mene dok je hteo da uzme lavor. „Treba sada da odete i odspavate, gospo”, rekao je uzimajući ga od

mene. „Ja ću ga paziti, ne brinite.” „Pa...” Pomisao na moj ležaj bila je nesporno izazovna. Bio je to dug dan. „Idi, Sasenah”, kazao je Džejmi. Lice mu je bilo sablasno belo, svetlucavo od znoja na slabom svetlu male petrolejke koja je gorela na zidu. „Biću u redu.” To je bilo potpuna neistina; istovremeno, nije bilo verovatno ni da će moje prisustvo znatno pomoći. Fergus može da obavi ono malo što se da učiniti; ne postoji poznati lek za morsku bolest, na kraju krajeva. Ostaje samo nada da je Džared bio u pravu i da će postati lakše kada Artemis stigne do dužih talasa Atlantika. „U redu”, rekla sam, odustajući. „Možda ćeš se osećati bolje ujutru.” Džejmi je otvorio jedno oko na tren, a zatim zaječao i zadrhtao, pa ga opet zatvorio. „Ili ću možda biti mrtav”, sugerisao je. Posle te vesele scene otišla sam u mračni hodnik i odmah nabasala na ležeću priliku g. Viloubaja, sklupčanu pred vratima kabine. On je iznenađeno zastenjao, a zatim, kada je video da sam to samo ja, polako se prevrnuo na sve četiri i otpuzao u kabinu, njišući se sa ljuljanjem broda. Ignorišući Fergusov povik gnušanja, sklupčao se uz nogu stola i istog časa ponovo zaspao sa izrazom nepomućenog zadovoljstva na licu. Moja kabina je bila odmah naspram prolaza, ali sam zastala na trenutak da udahnem svež vazduh koji je dolazio odozgo od palube. Bila je tu neverovatna zbrka zvukova, od krckanja i škripe drveta svuda okolo, do pucanja jedara i zavijanja konopaca iznad i tihe jeke nečijih povika na palubi. Uprkos larmi i hladnom vazduhu koji se slivao niz prolaz, Marsali je čvrsto spavala, pogureni crni obris u jednom ležaju. Svejedno; bar ne moram da se mučim nekakvim kilavim razgovorom sa njom. Mimo svoje volje, saosećala sam sa njom; ovo verovatno nije bilo ono što je očekivala u prvoj bračnoj noći. Bilo je previše hladno za skidanje; potpuno obučena sam se uvukla u svoj mali ležaj i ležala slušajući zvuke broda oko sebe. Čula sam šištanje vode koja prolazi pored trupa, svega pola metra ispod moje glave. Bio je to čudno utešan zvuk. Uz pratnju pesme vetra i tihih zvukova povraćanja sa druge strane hodnika, mirno sam zaspala.

Artemis je bio fini brod u poređenju sa mnogim drugima, ali kada nagurate trideset dva muškarca – i dve žene – na prostor dug dvadeset pet metara i širok sedam i po, zajedno sa šest tona grubo štavljenih koža, četrdeset dva bureta sumpora i dovoljno bakarnih i kalajnih limova za oplatu Kvin Meri, bilo je suđeno da i osnovna higijena trpi. Već drugog dana sam isterala pacova – malog pacova, kao što je Fergus naglasio, ali ipak pacova – iz spremišta gde sam otišla da uzmem svoj veliki medicinski kovčeg, greškom tamo spakovan tokom utovara. Noću se u mojoj kabini tiho čulo nekakvo muvanje, a kada sam upalila lampu, ispostavilo se da su to koraci nekoliko desetina bubašvaba osrednje veličine, koje su sve frenetično pobegle u skrovište senki. Klozeti, dve male galerije na oba boka broda prema pramcu, nisu bile ništa više od para dasaka – sa strateškim razmakom između njih – nadnetih nad talase dva i po metra niže, tako da se moglo očekivati da će njihov korisnik biti zapljusnut hladnom morskom vodom u nekom krajnje nezgodnom trenutku. Pretpostavljala sam da je to, pored ishrane slanom svinjetinom i dvopekom, verovatni izvor zatvora koji je predstavljao pravu epidemiju među pomorcima. Zapovednik palube g. Voren me je ponosno obavestio da se palube redovno ribaju svakog jutra, mesing se polira i sve dovodi u savršen red, što je delovalo kao poželjno stanje ako se ima u vidu da smo na brodu. Ipak, sva moguća ribanja ovog sveta nisu mogla prikriti činjenicu da je trideset četvoro ljudi na ograničenom prostoru, a samo jedno od nas se kupa. Pod takvim okolnostima, bila sam više nego zapanjena kada sam drugog jutra u potrazi za vrelom vodom otvorila vrata kuhinje. Očekivala sam podjednako mrljave i neuredne uslove kakvi su vladali u kabinama i spremištima, a bila zaslepljena bleskom sunca na nizu šerpi, tako izribanih da je metal na dnu sijao ružičasto. Treptala sam od tolikog bleska dok mi se oči nisu prilagodile, i videla da su zidovi kuhinje prekriveni plakarima i kredencima, tako konstruisanim da im ništa nije moglo ni najuzburkanije more. Plave i zelene boce začina, svaka nežno ušuškana filcem da se ne ošteti, blago su vibrirale na polici iznad šerpi. Noževi, satare i ražnjići su svetlucali u smrtonosnom mnoštvu, a bilo ih je dovoljno da se sredi čitav kit ako se takav pojavi. Uokvirena dvojna polica je visila sa pregrade sa

gusto poređanim čašama i tacnama na koje je stavljeno mnogo novih izdanaka rotkvica da bi nikao zeleniš. Jedan ogroman lonac se krčkao na šporetu, ispuštajući mirišljavu paru. A usred tog besprekornog sjaja stajao je kuvar, nadgledajući sve opasnim pogledom. „Napolje”, rekao je. „Dobro jutro”, rekla sam što sam srdačnije mogla. „Ja se zovem Kler Frejzer.” „Napolje”, ponovio je istim besnim glasom. „Ja sam gđa Frejzer, supruga superkarga i brodski lekar na ovom putovanju”, kazala sam mu, uzvraćajući ravnom merom na njegov pogled. „Treba mi dvadeset pet litara vrele vode, kada bude zgodno, za čišćenje klozeta.” Njegove sitne, blistavoplave oči su se raširile i zablistale, a njihove zenice su bile uperene na mene kao topovske cevi. „Ja sam Alojzijus O’Šonesi Marfi”, rekao je. „Brodski kuvar. I zahtevam da odstupite sa mog upravo opranog poda. Ne dopuštam ženama ulazak u moju kuhinju.” Besno me je gledao ispod ruba crne pamučne marame. Bio je desetak centimetara niži od mene, ali je to nadoknađivao time što mu je obim bio metar veći, rvačkim ramenima i glavom nalik đuletu koja je na njih bila posađena tako da se vrat nije video. Drvena noga je dopunjavala komplet. Napravila sam korak unazad, ponosno, i obratila mu se iz relativne sigurnosti prolaza. „U tom slučaju”, rekla sam, „možete vrelu vodu poslati po dečaku.” „Možda hoću”, složio se, „a opet, možda i neću.” Okrenuo mi je svoja široka leđa da me otera, zaposlivši se satarom, panjem za kasapljenje i ovčijim butom. Stajala sam u prolazu na trenutak, razmišljajući. Treskanje satare o drvo čulo se u ujednačenom ritmu. G. Marfi je pružio ruku ka polici sa začinima, bez gledanja dohvatio jednu bočicu i posuo dosta njenog sadržaja po nasečenom mesu. Prašnjavi miris žalfije ispunio je vazduh, a istog časa ga je smenila jetkost crnog luka, raspolućenog nonšalantnim zamahom satare i bačenog u smesu. Očigledno se posada Artemisa ne hrani isključivo usoljenom svinjetinom i dvopekom, znači. Počela sam da shvatam zašto telo kapetana Rejnsa ima oblik kruške. Proturila sam glavu kroz vrata, pazeći da stojim napolju.

„Kardam”, odlučno sam rekla. „Oraščić, ceo. Sušen ove godine. Svež ekstrakt anisa. Koren đumbira, dva velika bez fleka.” Zastala sam. G. Marfi je prekinuo kasapljenje, satara je nepomično stajala iznad panja. „I”, dodala sam, „šest celih mahuna vanile. Sa Cejlona.” On se okrenuo polako, brišući ruke o kožnu kecelju. Za razliku od okruženja, ni kecelja ni ostatak njegove odeće nisu bili besprekorno čisti. Imao je široko, rumeno lice sa grubim žućkastim brkovima nalik četki za ribanje, koji su malo podrhtavali dok je gledao u mene, slični antenama nekog velikog insekta. Jezik mu je provirio da lizne napućene usne. „Šafran?”, promuklo je upitao. „Petnaest grama”, odgovorila sam istog časa, pazeći da mi se na licu ne pozna trijumfalni izraz. On je duboko udahnuo, a male plave oči su zasjale. „Naći ćete otirač odmah tu napolju, gospo, ako hoćete da obrišete cipele i uđete.” Pošto je jedan klozet sterilisan onoliko koliko se to moglo kipućom vodom i kako je nalagala Fergusova trpeljivost, vratila sam se u svoju kabinu da se operem za ručak. Marsali nije bila tu; ona je nesumnjivo pažnju posvećivala Fergusu, koji je na moje insistiranje odgovorio gotovo herojskim naporima. Isprala sam šake alkoholom, očešljala kosu i zatim prešla preko da vidim da li – prilično neverovatno – Džejmi hoće nešto da pojede ili popije. Kratak pogled na njega lišio me je iluzija. Marsali i ja smo dobile veću kabinu, što znači da je svaka od nas imala otprilike po pola kvadratnog metra, ne računajući krevete. To su bili ležajevi ugrađeni u zid kabine, dugi oko što sedamdeset centimetara. Marsali se lepo uklapala u svoj, ali sam ja bila prinuđena da se malo iskrivim, nalik krastavcu na tostu, što je za posledicu imalo da sam se budila sa probadanjem u stopalima. Džejmi i Fergus su imali slične ležajeve. Džejmi je ležao na boku, zguran u ležaj kao puž u kućicu; a na tu životinju je u tom času veoma podsećao, pošto je bio bled i sluzav, sa zelenim i žutim crtama koje su predstavljale neugodan kontrast riđoj kosi. Otvorio je jedno oko kada je čuo da ulazim, mutno me osmotrio na tren, pa ga opet zatvorio. „Nije baš dobro, hm?”, saosećajno sam rekla.

Oko se opet otvorilo i izgledalo je da se Džejmi sprema da nešto kaže. Otvorio je usta, zatim se predomislio i zatvorio ih. „Ne”, rekao je i ponovo zažmurio. Pažljivo sam mu zagladila kosu, ali je izgleda suviše utonuo u muke da bi to primetio. „Kapetan Rejns kaže da će sutra verovatno biti mirnije”, pokušala sam. More nije bilo užasno uzburkano, ali je podizanje i spuštanje bilo izraženo. „Nije važno”, rekao je ne otvarajući oči. „Biću mrtav do tada – ili se bar tome nadam.” „Plašim se da nećeš”, rekla sam odmahujući glavom. „Niko ne umire od morske bolesti, mada moram da kažem da je čudo što je tako, gledajući tebe.” „Ma ne to.” Otvorio je oko i s mukom se izdigao na lakat, a to je bio napor od koga je ostao ulepljen znojem i beo sve do usana. „Kler. Pazi se. Trebalo je da ti kažem ranije – ali nisam hteo da te zabrinem i mislio sam...” Lice mu se promenilo. Onako naviknuta na pokazatelje slabosti, prinela sam lavor u poslednji čas. „Oh, bože.” Ležao je onemoćao, bled kao krpa. „Šta je trebalo da mi kažeš?”, upitala sam, naprćivši nos dok sam lavor spuštala na pod blizu vrata. „Šta god da je, trebalo je da mi kažeš pre isplovljavanja, ali je sada prekasno da se misli na to.” „Nisam mislio da će biti ovako gadno”, promrmljao je. „Nikada i ne misliš”, rekla sam prilično nadrndano. „Šta si to hteo da mi kažeš?” „Pitaj Fergusa”, rekao je. „Kaži mu da sam rekao da mora da ti kaže. I kaži mu da je Ines u redu.” „O čemu to pričaš?”, bila sam pomalo zabrinuta; delirijum ne spada u uobičajene posledice morske bolesti. Otvorio je oči i uz dosta muke pogled fiksirao na moje oči. Graške znoja su mu stajale na čelu i gornjoj usni. „Ines”, rekao je. „On ne može biti taj. On nije nameravao da me ubije.” Mali drhtaj mi je prostrujao duž kičme. „Da li si dobro, Džejmi?”, upitala sam. Sagnula sam se i obrisala mu lice, a on mi je uputio slabašan umorni osmeh. Nije imao temperaturu i oči su mu bile bistre. „Ko?”, pažljivo sam rekla, uz iznenadni osećaj da mi neko pilji u leđa. „Ko jeste mislio da te ubije?”

„Ne znam.” Prolazni spazam mu je izobličio lice, ali je stegao usne i uspeo da ga prevlada. „Pitaj Fergusa”, prošaputao je kada je opet bio u stanju da nešto kaže. „Nasamo. On će ti reći.” Osećala sam se veoma bespomoćno i nisam imala predstavu o čemu to govori, ali ako preti ikakva opasnost, nisam nameravala da ga ostavljam samog. „Sačekaću ga da siđe”, rekla sam. Jedna šaka je bila skupljena blizu nosa. Polako se ispravila i kliznula ispod jastuka, odakle se pojavila sa bodežom koji je stegao na grudima. „Biću u redu”, rekao je. „Pođi onda, Sasenah. Ne mislim da će išta pokušati po danu. Ako uopšte pokušaju.” To me ni najmanje nije ohrabrilo, ali izgledalo je da ne ostaje ništa drugo. On je ležao nepomično, sa bodežom na grudima poput nekakvog nadgrobnog kipa. „Idi”, ponovo je promrmljao jedva mičući usne. Baš pred vratima kabine nešto se premestilo u senke na kraju hodnika. Oštro sam se zagledala i razaznala skupljenu figuru g. Viloubaja sa bradom oslonjenom na kolena. Raširio je kolena i učtivo naklonio glavu između njih. „Ne brinuti, časna Prva suprugo”, uveravao me je piskavim šapatom. „Ja pazim.” „Dobro”, rekla sam. „Nastavi sa tim.” I otišla sam, sa priličnom zbrkom u glavi, da nađem Fergusa. Fergusa sam našla sa Marsali na zadnjoj palubi, kako pilji u nekoliko velikih belih ptica iza broda, a on je uspeo malo da me primiri. „Nismo sigurni da iko zaista namerava da ubije milorda”, objasnio je. „Ona burad u skladištu su mogla biti nesrećan slučaj – viđao sam više puta da se takve stvari dešavaju – a slično važi i za požar u šupi, ali...” „Stani malo, mladi Ferguse”, rekla sam grabeći ga za rukav. „Koja burad i koji požar?” „Oh”, rekao je delujući iznenađeno. „Milord vam nije rekao?” „Milord je bolestan kao pas i ne može da mi kaže ništa više sem da treba da pitam tebe.” Fergus je odmahnuo glavom, prekorno pucnuvši jezikom na tipičan

francuski način. „Nikada ne misli da će mu toliko biti muka”, rekao je. „A uvek jeste, i opet svaki put kada kroči na brod on insistira da je to samo pitanje volje; njegov mozak će biti gospodar i neće dozvoliti stomaku da upravlja njegovim akcijama. A onda na tri metra od doka pozeleni.” „Nikada mi to nije rekao”, kazala sam, zabavljena tim opisom. „Tvrdoglava budalica.” Marsali se držala iza Fergusa arogantno rezervisana, pretvarajući se da ja nisam tu. Na ovaj neočekivani opis Džejmija, međutim, iznenađenje ju je nagnalo na kratak smeh. Uhvatila je moj pogled i žurno skrenula svoj, crvenih obraza, da bi zurila u more. Fergus se nasmešio i slegnuo ramenima. „Znate vi kakav je on, gospo”, rekao je sa tolerancijom prema dragoj osobi. „Mogao bi i da umire, a da niko ne zna.” „Znao bi da sideš i pogledaš ga sada”, oštro sam rekla. Istovremeno sam bila svesna iznenađenja koje je propratio topao osećaj u mom stomaku. Fergus je bio sa Džejmijem gotovo svakodnevno dvadeset godina, a ipak Džejmi nije hteo da mu prizna za slabost koju je meni spremno dopuštao da vidim. Da umire, ja bih znala za to, nema sumnje. „Muškarci”, rekla sam odmahujući glavom. „Gospo?” „Nema veze”, rekla sam. „Pričao si mi o buradi i požarima.” „Oh, da, zaista.” Fergus je laktom sklonio svoju gustu crnu kosu. „To je bilo dan pre nego što sam vas opet sreo, gospo, kod madam Džin.” Onog dana kada sam se vratila u Edinburg, jedva nekoliko sati pre nego što sam našla Džejmija u štampariji. Bio je na dokovima Barntislenda sa Fergusom i skupinom od šest ljudi tokom noći, koristeći pogodnost kasnog svanjivanja u zimu da bi uzeo nekoliko buradi neocarinjene madere, prokrijumčarene u nevinoj pošiljci brašna. „Madera ne natapa drvo onako brzo kao neka druga vina”, objasnio je Fergus. „Ne možeš brendi da tako uneseš ispred nosa carinicima, jer će ga psi odmah nanjušiti, čak i ako njihovi gospodari ne mogu. Ali maderu ne, pod uslovom da je nedavno sipana u burad.” „Psi?” „Neki od carinika imaju pse, gospo, uvežbane da namirišu

krijumčarenu robu kao što su duvan i brendi.” Odmahnuo je rukom na to ometanje, čkiljeći prema jakom morskom vetru. „Bezbedno smo sklonili maderu i doneli je u skladište – jedno od njih navodno je vlasništvo lorda Dandasa, a u stvari je zajedničko vlasništvo milorda i madam Džin.” „Zaista”, rekla sam, opet sa onakvim propadanjem stomaka kakvo sam osetila kada je Džejmi otvorio vrata bordela u ulici Kvin. „Oni su partneri, je l’ tako?” „Pa, na neki način.” Fergus je zvučao kao da žali zbog toga. „Milord ima udeo svega pet procenata zato što je on pronašao mesto i napravio aranžman. Štampanje je kao zanimanje znatno manje unosno nego držanje a hotel de joie. Marsali se nije osvrnula, ali mi se učinilo da su joj se ramena malo stegla. „Rekla bih da je tako”, kazala sam. Edinburg i madam Džin su daleko za nama, na kraju krajeva. „Nastavi sa pričom. Neko bi mogao Džejmiju da prereže grkljan pre nego što saznam zašto.” „Naravno, gospo.” Fergus je klimao glavom u znak izvinjenja. Krijumčarena roba je bezbedno sakrivena da sačeka prodaju i krijumčari su zastali da se osveže pićem umesto doručka, pre nego što pođu kućama u svitanje. Dvojica ljudi su zatražila svoj udeo odmah, pošto im je trebao novac da plate kockarske dugove i kupe hranu svojim porodicama. Džejmi se složio sa tim i otišao preko do kancelarije skladišta, gde je čuvao nešto zlata. Kada su se ljudi opustili nad viskijem u uglu skladišta, njihove šale i smeh su prekinuti iznenadnim baritonom, od koga se zatresao patos pod njima. „Obrušava se!”, povikao je Makleod, iskusni magacioner, i ljudi su se zavukli u zaklon čak i pre nego što su mogli da vide da se platforma sa kacama pored kancelarije zadrmala i zakloparala, a jedno bure od dve tone se polako skotrljalo i smrskalo u aromatično jezero piva, u narednih nekoliko sekundi praćeno kaskadom ostale buradi. „Milord je prolazio ispred platforme”, kazao je Fergus odmahujući glavom. „Samo ga je milost Blažene device spasla da ne bude zdrobljen.” Zapravo ga je skotrljano bure promašilo za svega nekoliko centimetara i spasao se samo zato što mu se bacio sa puta pod jednu platformu za vino koja je buretu promenila pravac.” „Kao što kažem, takve se stvari često događaju”, kazao je Fergus sležući

ramenima. „Desetine ljudi strada svake godine u takvim nesrećama, samo u skladištima oko Edinburga. Ali druge stvari...” Nedelju dana pre incidenta sa buradi jedna šupa puna složene slame je planula dok je Džejmi radio u njoj. Lampa postavljena između njega i vrata navodno se prevrnula zapalivši slamu i zarobivši Džejmija u šupi bez prozora, iza iznenadnog plamenog zida. „Šupa je na sreću bila slabe konstrukcije, a daske natrule. Planula je kao šibica, ali je milord bio u stanju da šutiranjem napravi rupu u zadnjem zidu i otpuzi napolje bez povreda. Prvo smo mislili da je lampa pala sama od sebe i bili smo vrlo zahvalni što se izvukao. Tek kasnije mi je milord rekao da mu se čini da je čuo nekakvu buku – možda hitac, možda samo krckanje kakvo pravi stara zgrada dok joj se daske sležu – a kada se okrenuo da pogleda, zatekao je plamenove kako se dižu pred njim.” Fergus je uzdahnuo. Izgledao je prilično umorno i pitala sam se da li je možda ostao budan cele noći da bi pazio na Džejmija. „Tako”, rekao je još jednom sležući ramenima. „Ne znamo. Takvi incidenti su možda bili samo nesrećni slučajevi – a možda i nisu. Ali ako se takva zbivanja povežu sa onim što se desilo u Arbroutu...” „Možda imate izdajnika među krijumčarima”, rekla sam. „Baš tako, gospo.” Fergus se počešao po glavi. „Ali milorda još više uznemirava onaj čovek koga je Kinez upucao kod madam Džin.” „Je l’ ti misliš da je to bio carinik koji je Džejmija pratio od dokova do bordela? Džejmi je rekao da ne može biti, pošto nije imao punomoćje.” „Nije to dokaz”, napomenuo je Fergus. „Ali je još gora knjižica koju je imao u džepu.” „Novi testament?” Nisam videla da je to baš relevantno, i to sam kazala. „Oh, ali jeste, gospo – ili bi moglo biti, hoću da kažem”, ispravio se Fergus. „Vidite, ta knjižica je od onih koje je milord sam štampao.” „Shvatam”, polako sam rekla. „Ili bar počinjem.” Fergus je ozbiljno klimnuo. „Da carinici otprate brendi od tačke isporuke do bordela bilo bi loše, naravno, ali ne fatalno – našlo bi se drugo mesto za skrivanje; zapravo, milord već ima aranžmane sa dvojicom kafedžija da... ali to nije važno.” Odmahnuo je na to. „Ali da agenti Krune povežu zloglasnog krijumčara Džejmija Roja sa uglednim g. Malkolmom iz uličice Karfaks...” Raširio je ruke. „Razumete?” Razumela sam. Da je carina prišla preblizu njegovim krijumčarskim operacijama, Džejmi je mogao jednostavno da raspusti

svoje pomoćnike, obustavi krijumčarenje i nestane na neko vreme, povlačeći se u svoju ulogu štampara dok ne stekne utisak da je bezbedno nastaviti sa ilegalnim aktivnostima. Ali da oba njegova identiteta budu otkrivena i povezana značilo je ne samo uskraćivanje oba njegova izvora prihoda, već i dizanje sumnje koja bi mogla dovesti do otkrivanja njegovog pravog imena, njegovih revolucionarnih aktivnosti, a time i do Lalibroha i njegovog istorijata pobunjenika i osuđenog izdajnika. Imali bi dovoljno dokaza da ga obese deset puta – a i jednom je previše. „Nesumnjivo razumem. Znači da Džejmi nije bio samo zabrinut za Laoher i Hobarta Makenzija kada je Ijanu rekao da misli da bi bilo bolje da na neko vreme skoči u Francusku.” Paradoksalno, malo mi je laknulo od Fergusove ispovesti. Makar nisam samo ja odgovorna za Džejmijevo izgnanstvo. Moje pojavljivanje je možda izazvalo krizu sa Laoher, ali nisam bila povezana ni sa čim od ovoga. „Baš tako, gospo, Pa ipak, ne znamo zasigurno da li nas je neko od ljudi izdao – ili, čak i ako postoji izdajnik među njima, da li hoće da ubije milorda.” „U tome je poenta.” Bila je, mada ne baš značajna. Ako je neko od krijumčara izdao Džejmija za novac, to je jedno. Ako je to bilo iz nekakvog ličnog motiva, međutim, taj čovek bi se lako mogao osećati pozvanim da stvari preuzme u svoje ruke sada kada smo – bar privremeno – izvan domašaja Kraljevske carine. „Ako je tako”, nastavljao je Fergus, „to bi bio neko od šestorice – one šestorice koju me je milord poslao da dovedem da bi plovili sa nama. Ta šestorica su bila prisutna i kada je kaca pala i kada se šupa zapalila; svi su bili u bordelu.” Zastao je. „I svi su bili prisutni na putu kod Arbrouta kada smo naleteli na zasedu i našli obešenog carinika.” „Da li svi oni znaju za štampariju?” „Oh, ne, gospo! Milord je uvek veoma pazio da niko od krijumčara ne sazna za to ali je moguće da ga je neko od njih video na ulicama Edinburga, pratio ga do uličice Karfaks i tako saznao za A. Malkolma.” Šeretski se nasmešio. „Milord nije baš najneupadljiviji čovek, gospo.” „Sasvim tačno”, rekla sam istim takvim tonom. „Ali sada svi oni znaju Džejmijevo pravo ime – kapetan Rejns ga zove Frejzer.” „Da”, rekao je uz kiseli smešak. „I zato sada moramo da otkrijemo da li zaista plovimo sa izdajnikom – i ko je to.”

Pogledala sam ga i prvi put mi je svanulo da je Fergus sada zaista odrastao čovek – i to opasan. Znala sam ga kao revnosnog desetogodišnjeg dečaka sa zečjim zubima i za mene će nešto od tog dečaka zauvek ostati na njegovom licu. Ali je dosta vremena prošlo otkad je bio pariški ulični mangup. Marsali je nastavila da zuri u more tokom većeg dela ovog razgovora, pošto joj je bilo draže da ne rizikuje razgovarajući sa mnom. Mada je nesumnjivo sve slušala i sada sam opazila kako drhtaj proleće kroz njena mršava ramena – da li od hladnoće ili od strepnje, ne znam. Verovatno nije planirala da plovi sa potencijalnim ubicom kada se složila da pobegne sa Fergusom. „Bolje odvedi Marsali dole”, kazala sam Fergusu. „Skroz je poplavela. Ne brini”, rekla sam Marsali hladnim tonom, „ja neću biti u kabini neko vreme.” „Kuda idete, gospo?” Fergus je čkiljio u mene, pomalo sumnjičav. „Milord ne bi voleo da budete...” „I ne nameravam”, uverila sam ga. „Idem do kuhinje.” „Kuhinje?” Njegove fine crne obrve su poletele naviše. „Da vidim da li Alojzijus O’Šonesi Marfi ima da predloži nešto protiv morske bolesti”, rekla sam. „Ako uskoro Džejmija ne dignemo na noge, neće mariti da li će mu neko preseći grkljan ili neće.” Marfi je, podstaknut sa sto pedeset grama sušenih kora od pomorandže i bocom najboljeg Džaredovog bordoa, bio voljan da pomogne. Tačnije, on je smatrao nekakvim profesionalnim izazovom problem da se neka hrana zadrži u Džejmijevom stomaku i proveo je sate u mističnoj meditaciji o svojoj polici sa začinima i ostavi – a sve to uzalud. Nismo naleteli na oluju, ali su zimski vetrovi valjali ogromne talase pred sobom, pa se Artemis izdizao i propadao i po tri metra, mučeći se uz staklaste vrhove talasa i niz njih. Bilo je prilika kada sam, gledajući hipnotičko dizanje i spuštanje krmene ograde prema horizontu, i sama osećala malo mučnine u stomaku, pa bih žurno skrenula pogled. Džejmi nije ničim pokazivao da će ispuniti Džaredovu optimističku prognozu i skočiti na noge, iznenada naviknut na te pokrete. Ostao je u svom ležaj u, sa bojom užeglog krema od vanile, završavajući svaki pokušaj pokreta padanjem na glavu, a danju i noću su ga na smenu čuvali

g. Viloubaj i Fergus. Kao pozitivno treba ubrojati da nijedan od šest krijumčara nije napravio nikakav potez koji bi se mogao smatrati pretećim. Svi su izražavali saosećajnu zabrinutost za Džejmija i – pažljivo motreni – svi su ga nakratko posetili u njegovoj kabini, ali se ništa sumnjivo nije desilo. Što se tiče mene, dane sam provodila u istraživanju broda, sređujući one male medicinske probleme kakvi se dešavaju na plovidbi – smrskan prst, napuklo rebro, desni koje krvare i jedan zub sa apscesom – i tucajući bilje i praveći lekove u ćošku kuhinje, pošto mi je Marfi ljubazno dozvolio da radim tamo. Marsali nije bilo u našoj zajedničkoj kabini kada bih ustala, a već je spavala kada bih se vratila, i pokazivala je nemu odbojnost kada bi nas prenaseljenost broda prinudila da se sretnemo na palubi ili tokom obroka. Smatrala sam da je ta odbojnost delimično rezultat prirodnih osećanja prema njenoj majci, a delimično frustracije što noćne sate provodi u mom društvu, a ne Fergusovom. Što se toga tiče, ako ona ostane netaknuta – a po njenom potištenom ponašanju bila sam prilično sigurna da je za sada tako – to je u celini bilo zbog Fergusovog poštovanja Džejmijevih naredbi. Sa aspekta njegove uloge čuvara čednosti svoje poćerke, sam Džejmi je bio zanemarljiv faktor u ovom času. „Šta, ni čorbu?”, kazao je Marfi. Kuvarevo široko crveno lice se preteći natuštilo. „Šta, meni su ljudi ustajali sa posmrtne postelje posle ove čorbe!” Uzeo je činiju sa čorbom od Fergusa, kritički je omirisao, pa je tutnuo meni pod nos. „Evo, pomirišite to, gospodo. Kosti, beli luk, kim i kašika svinjske masti radi ukusa, sve pažljivo procedeno kroz muslin, znam da neki koji imaju slab stomak ne mogu da podnesu gromuljice, ali gromuljice ovde nećete naći, nijednu!” Čorba je zapravo bila bistra, zlatnosmeda, sa privlačnim mirisom od kojeg mi je pošla voda na usta, uprkos odličnom doručku koji sam pojela manje sata ranije. Kapetan Rejns je imao osetljiv stomak pa se u skladu sa tim svojski potrudio i u izboru kuvara i u snabdevanju kuhinje, što je svima za oficirskim stolom išlo u prilog. Marfi je, sa drvenom nogom i dimenzijama koje odgovaraju buretu ruma, izgledao kao slika i prilika gusara, ali je zapravo imao reputaciju

najboljeg pomorskog kuvara u Avru – kao što mi je sam rekao, bez ikakvog hvalisanja. Slučajeve morske bolesti je smatrao izazovom svojoj veštini, a Džejmi je, i dalje patosiran posle četiri dana, za njega predstavljao uvredu. „Sigurna sam da je to izvrsna čorba”, uveravala sam ga. „Reč je samo o tome da on ništa ne može da zadrži u sebi.” Marfi je sumnjičavo zabrundao, ali se okrenuo i pažljivo sipao ostatak čorbe u jedan od brojnih kotlića koji su danju i noću krčkali na kuhinjskoj vatri. Užasno se namrštio i jednom rukom prošao kroz retku plavu kosu, a zatim otvorio kredenac i zatvorio ga, pa se sagnuo da pretura po škrinji sa namirnicama, mrmljajući sebi u bradu. „Malo dvopeka, možda?”, mrmljao je. „Suvog, takav će hteti. Možda dašak sirćeta, ipak; kisela turšija, recimo...” Fascinirano sam posmatrala dok su kuvarove krupne šake sa prstima poput kobasica spretno prebirale po namirnicama, otkidajući ukusne komade i okretno ih ređajući na poslužavnik. „Evo, da probamo onda s ovim”, rekao je pružajući mi spremljen obrok. „Neka sisa krastavce iz turšije, al’ mu još ne dajte da ih grize. Zatim pređite na zalogaj čistog dvopeka – još nema žiška u njemu, rekao bih – ali pripazite da ne pije vodu uz to. Zatim zalogaj krastavca, dobro sažvakan da dobro pođe pljuvačka, gric dvopeka i opet sve isto. Kada bar to uspe da ostane na mestu, možemo da pređemo na krem koji je sveže napravljen sinoć kapetanu za večeru. A ako se i to zadrži...” Njegov glas me je pratio i van kuhinje dok je nastavljao da nabraja raspoloživu hranu. „... tost u mleku, kozijem i to sveže pomuzenom... „... šlag dobro umućen sa viskijem i lepim jajetom...”, bubnjalo je niz hodnik dok sam izvodila oštar zaokret sa natovarenim poslužavnikom, pažljivo preskačući g. Viloubaja, koji je kao i obično bio sklupčan u ćošku hodnika pred Džejmijevim vratima kao nekakav plavi psić. Čim sam zakoračila u kabinu, uvidela sam da će ova demonstracija Marfijeve kulinarske veštine opet biti uzaludna. Onako kako to obično rade oni kojima nije dobro, Džejmi je uspeo da organizuje svoje okruženje da bude što je moguće depresivnije i neudobnije. Mala kabina je bila memljiva i zapuštena, skučeni ležaj prekriven komadom tkanine da se spreči ulazak i svetlu i vazduhu, a na njemu je stajala gomila lepljive ćebadi i neoprane odeće.

„Diž’ se, lep je dan”, veselo sam rekla. Spustila sam poslužavnik i skinula improvizovanu zavesu, za koju se ispostavilo da je jedna Fergusova košulja. Onoliko svetla koliko ga je bilo probilo se kroz veliku prizmu ugrađenu u palubu. Palo je na ležaj, osvetljavajući sablasno bledo lice sa pogubnim izrazom. On je otvorio jedno oko dva milimetra. „Odlazi”, rekao je i opet ga zatvorio. „Donela sam ti doručak”, odsečno sam rekla. Oko se otvorilo opet, hladnoplavo i ledeno. „Da mi nisi pomenula reč doručak”, rekao je. „Onda to nazovi ručkom”, kazala sam. „Dovoljno je kasno.” Primakla sam stočić bliže, uzela krastavac sa poslužavnika i izazovno mu ga stavila pod nos. „Od tebe se očekuje da ga sisaš”, rekla sam mu. Polako, i drugo oko se otvorilo. Nije rekao ništa, ali su se plave oči okrenule i usmerile ka meni sa takvom svirepom rečitošću da sam žurno sklonila krastavac. Kapci su se polako opet spustili. Odmerila sam štetu, mršteći se. On je ležao na leđima, podignutih kolena. Iako je ugrađeni ležaj nudio veću stabilnost spavaču nego mreže za ljuljanje u kojima je spavala posada, bio je pravljen da se u njega smeste uobičajeni putnici koji – sudeći po veličini ležaja – nije trebalo da budu veći od skromnih što šezdeset centimetara ili tu negde. „Tu ti uopšte ne može biti udobno”, rekla sam. „I... nije”. „Da li bi umesto toga hteo da probaš sa mrežom? Bar bi mogao da se ispruziš...” „Ne bih.” „Kapetan kaže da mu je potrebna lista tovara od tebe – kada ti bude zgodno.” Izrekao je kratak komentar koji se ne može ponoviti o tome šta kapetan Rejns može da uradi sa svojom listom, ne mareći ni da otvori oči. Uzdahnula sam i dohvatila njegovu ruku koja se nije opirala. Bila je hladna i vlažna, a puls mu je bio brz. „Pa”, rekla sam posle pauze. „Možda bismo mogli da pokušamo nešto što sam nekada radila sa hirurškim pacijentima. Izgleda da je ponekad pomagalo.” On je tiho zaječao, ali nije protestovao. Izvukla sam stoličicu i sela, i

dalje držeći njegovu ruku. Stvorila sam naviku da nekoliko minuta razgovaram sa pacijentima pre nego što ih odvedu na operaciju. Izgleda da im je moje prisustvo ulivalo poverenje i utvrdila sam da, ako uspem da im pažnju skrenem sa predstojećeg iskušenja, prolaze bolje – bilo je manje krvarenja, manje mučnine posle anestezije i izgledalo je da se brže leče. Videla sam to dovoljno puta da bih poverovala da ne umišljam; Džejmi nije sasvim promašio kada je ubeđivao Fergusa da razum može da upravlja telom. „Hajde da mislimo o nečem prijatnom”, rekla sam, utišavajući glas da bi zvučao umirujuće. „Misli na Lalibroh, na brdo iznad kuće. Misli na one borove tamo – možeš li da im namirišeš iglice? Misli na dim koji se diže iz kuhinjskog dimnjaka u vedrom danu i na jabuku u tvojoj ruci. Misli na to kako je osećaš u ruci, onako čvrstu i glatku i zatim...” „Sasenah?” Oba Džejmijeva oka su bila otvorena i okrenuta meni u intenzivnoj koncentraciji. Znoj mu je izbijao po slepoočnicama. „Da?” „Odlazi.” „Šta?” „Odlazi”, ponovio je, veoma tiho, „ili ću ti vrat polomiti. Odlazi odmah!” Dostojanstveno sam ustala i izašla. G. Viloubaj je bio oslonjen na stub u hodniku i zamišljeno je virio u kabinu. „Da nemaš one svoje kamene kuglice sa sobom?”, upitala sam. „Imam”, iznenađeno je odgovorio. „Želeti zdrave kuglice za tsei-mi?” Počeo je da kopa po rukavu, ali sam ga zaustavila. „Ono što želim jeste da ga tresnem jednom od tih u glavu, ali pretpostavljam da bi se Hipokrat mrštio na to.” G. Viloubaj se nesigurno nasmešio i nekoliko puta klimnuo glavom pokušavajući da izrazi slaganje, ma šta ja mislila ili nameravala. „Nema veze”, rekla sam. Besno sam pogledala preko ramena u gomilu smrdljive odeće. Ona se malo mrdnula i pojavila se jedna šaka koja je pipkala po podu dok nije našla lavor koji je tamo stajao. Ruka ga je uhvatila i nestala u mračne dubine ležaja iz koga se istog časa javio zvuk suvog povraćanja. „Prokletniče!”, rekla sam, a očajanje se mešalo sa sažaljenjem – i pomalo panike. Deset sati prelaska preko Lamanša su jedna stvar; u kakvom li će stanju on biti posle dva meseca ovoga?

„Glava od svinje”, složio se g. Viloubaj uz tužni osmeh. „On je Pacov, šta mislite, ili možda Zmaj?” „Smrdi kao ceo zoološki vrt”, rekla sam. „A zašto Zmaj?” „Čovek rodi u godini Zmaja, godini Pacova, godini Ovce, godini Konja”, objasnio je g. Viloubaj. „Pošto različita godina, različiti ljudi. Vi znati tsei-mi Pacov ili Zmaj?” „Misliš koje je godine rođen?” Nejasno sam se prisećala jelovnika u kineskim restoranima, ukrašenim životinjama kineskog zodijaka, sa objašnjenjem navodnih karakternih crta onih rođenih u nekoj godini. „Bilo je to 1721, ali ne znam napamet kojoj životinji ta godina pripada.” „Mislim Pacov”, rekao je g. Viloubaj, zamišljeno zagledan u umršene čaršave koji su se pomalo uzrujano dizali i spuštali. „Pacov vrlo pametan, vrlo srećan. Ali Zmaj, takođe, može bude. On je vrlo požudan u krevetu, tsei-mi? Zmajevi vrlo strastveni ljudi.” „Ne toliko da bi se primetilo u poslednje vreme”, rekla sam posmatrajući gomilu posteljine krajičkom oka. Izdigla se pa opet pala, kao da se njena sadržina naglo prevrnula. „Imam kineski lek”, rekao je g. Viloubaj zamišljeno posmatrajući ovaj fenomen. „Dobar za povraćanje, želudac, glavu, sve pravi veoma mirno i čisto.” Zainteresovano sam ga pogledala. „Stvarno? Volela bih to da vidim. Jesi li ga do sada isprobao na Džejmiju?” Mali Kinez je žalosno odmahnuo glavom. „Ne želeti”, odgovorio je. „Kaže prokleti svi, baciće me s broda ako mu priđem.” G. Viloubaj i ja smo se zgledali savršeno se razumejući. „Znaš”, rekla sam pojačavajući glas decibel ili dva, „kada potraje suvo povraćanje, to je vrlo loše za osobu.” „Oh, vrlo veoma loše, tačno.” G. Viloubaj je obrijao prednji deo glave tog jutra; ćelava oblina je sijala dok je žustro klimao. „To razjeda stomačna tkiva i iritira jednjak.” „Je l’ tako?” „Baš tako. Podiže krvni pritisak i napinje stomačne mišiće pri tom. Može ih čak i iskidati, izazvati kilu.” „Ah.” „I”, nastavila sam, još malčice pojačavajući glas, „može dovesti do toga da se testisi uvežu u skrotumu i da se tamo prekine cirkulacija.” „Uuh!” G. Viloubaj je zakolutao očima.

„Ako se to desi”, zloslutno sam rekla, „obično ostaje jedino da se amputiraju pre nego što nastupi gangrena.” G. Viloubaj je šištanjem pokazao da je razumeo i da je duboko šokiran. Gomila posteljine, koja se nemirno bacala tamo-amo tokom ovog razgovora bila je prilično mirna. Pogledala sam u g. Viloubaja. On je slegnuo ramenima. Ja sam prekrstila ruke i čekala. Minut kasnije je dugačko stopalo, elegantno boso, provirilo iz posteljine. Trenutak kasnije se pridružilo i drugo, stajući na pod. „Prokleti da ste oboje”, rekao je dubok škotski glas, vrlo zluradim tonom. „Uđite onda.” Fergus i Marsali su bili oslonjeni na ogradu zadnje palube, ugodno ramenom do ramena, i Fergusova ruka je bila oko struka devojke čija je duga plava kosa vijorila na vetru. Kada je čuo korake koji se približavaju, Fergus je pogledao preko ramena. Zatim je zinuo, naglo se okrenuo i prekrstio iskolačenih očiju. „Ni... jednu... jedinu reč, molim”, kazao je Džejmi kroz stisnute zube. Fergus je otvorio usta, ali ništa nije izašlo. Marsali, koja se također okrenula da pogleda, prodorno je kriknula. „Tata! Šta ti se desilo?” Očiti strah i briga na njenom licu zaustavili su grubu primedbu koju se Džejmi spremao da izgovori. Lice mu se malo opustilo, od čega su tanke zlatne igle koje su mu virile iza ušiju izgledale kao antene mrava. „U redu je”, osorno je rekao. „To je samo neko kinesko đubre za lečenje povraćanja.” Razrogačena Marsali mu je prišla i obazrivo pružila prst da dotakne igle zabodene u njegove zglobove ispod dlanova. Još tri su svetlucale sa unutrašnje strane njegove noge, nekoliko centimetara iznad skočnog zgloba. „Da li – da li to deluje?”, upitala je. „Kakav je osećaj?” Džejmijeva usta su se iskrivila, a njegov uobičajeni osećaj za šalu je počeo da se vraća. „Osećam se kao šugava lutka protiv uroka koju je neko svuda izubadao čiodama”, rekao je. „Ali je tačno da nisam povraćao poslednjih četvrt sata, pa valjda deluje.” Nakratko je uputio besan pogled meni i g. Viloubaju

tamo gde smo zajedno stajali pored ograde. „Mada”, rekao je, „nisam raspoložen da sisam krastavce bar za sada, ali bih možda smeo da se osmelim za uživanje u čaši piva, ako znaš gde bi se moglo naći, Ferguse.” „Oh. Oh, da, milorde. Ako biste pošli sa mnom?” Nesposoban da obuzda zijanje, Fergus je obazrivo krenuo da uhvati Džejmija za mišicu, a potom se predomislio i okrenuo ka prolazu. „Da li da kažem Marfiju da počne da ti sprema ručak?”, doviknula sam za Džejmijem kada je pošao za Fergusom. Uputio mi je dug, oštar pogled preko ramena. Zlatne igle su u dve grupe virile iz njegove kose, svetlucajući na jutarnjem svetlu kao đavolji rogovi. „Ne iskušavaj me toliko, Sasenah”, rekao je. „Znaš, neću ti ovo zaboraviti. Uvezani testisi – pah!” G. Viloubaj je ignorisao ovu razmenu, čučeći u senci kace na zadnjoj palubi, velikog bureta ispunjenog vodom za osvežavanje osmatrača. Brojao je na prste, očito zanet nekakvom računicom. Kada je Džejmi otišao, on je podigao pogled. „Nije Pacov”, rekao je odmahujući glavom. „A nije ni Zmaj. Tsei-mi rođen u godini Bika.” „Stvarno?”, rekla sam gledajući u široka ramena i riđu kosu, tvrdoglavo pognute zbog vetra. „Baš prikladno.”

42

Čovek na Mesecu

K

ao što je i sama titula sugerisala, Džejmijev posao superkarga nije bio naporan. Osim upoređivanja sadržine skladišta sa tovarnim listama da bi se uverio da Artemis zaista nosi potrebnu količinu koža, kalaja i sumpora, ništa drugo nije trebao da radi dok smo na pučini. Njegova zaduženja će početi kada stignemo do Jamajke, kada tovar bude morao da se istovari, ponovo proveri i proda, kada treba platiti odgovarajuće poreze, odbiti provizije i popuniti dokumente. U međuvremenu nije mnogo toga trebalo da uradi, a ni ja. Iako je g. Pikar, vođa palube, zavidno odmeravao Džejmijevu građu i snagu, bilo je očigledno da od njega nikada neće postati pomorac. Iako brz i agilan koliko i svaki član posade, njegovo nepoznavanje konopaca i jedara činilo ga je neupotrebljivim za bilo šta sem pojedinih situacija kada se tražila sirova snaga. Bilo je jasno da je on pešadinac, a ne mornar. On je sa puno entuzijazma pomagao u tobdžijskim vežbama koje su obavljane svakog dana, učestvujući u izvlačenju i vraćanju četiri ogromna topa na kolicima uz dosta buke, i sate je provodio zanet u diskusijama o ezoteričnim artiljerijskim pravilima sa Tomom Stardžisom, tobdžijom. Tokom tih gromoglasnih vežbi Marsali, g. Viloubaj i ja smo sedeli podalje, a na nas je pazio Fergus, koji je bio isključen iz vatrometa zbog odsustva jedne šake. Pomalo me je iznenadilo što me je posada prihvatila kao brodskog lekara bez mnogo pitanja. Fergus mi je objasnio da su na malim trgovačkim brodovima čak i brice-hirurzi neuobičajena pojava. Obično bi se tobdžijina žena – ako je on oženjen bavila manjim povredama i bolestima među posadom. Viđala sam uobičajenu navalu smrskanih prstiju, opečenih ruku, kožnih infekcija, zuba sa apscesom i probavnih smetnji, ali je među posadom od trideset dva čoveka retko bilo dovoljno posla da me zaokupi više od jednog sata predviđenog za javljanje na lekarski. Posledica toga bila je da smo i Džejmi i ja imali mnogo slobodnog vremena. I, dok je Artemis polako zalazio na jug u veliki vrtlog Atlantika,

počeli smo da većinu tog vremena provodimo zajedno. Prvi put od mog povratka u Edinburg bilo je vremena za razgovor; da se iznova nauče gotovo zaboravljene stvari o onom drugom, da se saznaju nove fasete koje je iskustvo izbrusilo i jednostavno da se uživa u prisustvu onog drugog bez opasnosti i svakodnevnih obaveza da nas ometaju. Stalno smo šetali palubom, napred i nazad, prelazeći kilometre dok smo pričali o svačemu i ničemu, pokazujući jedno drugom fenomene putovanja morem; spektakularne izlaske i zalaske sunca, jata čudnih zelenih i srebrnih riba, ogromna ostrva plutajućih morskih biljaka sa hiljadama malih kraba i meduza, elegantne delfine koji bi se pojavljivali po nekoliko dana uzastopce i plivali paralelno sa brodom, povremeno iskačući iz vode kao da hoće da zagledaju znatiželjne stvorove nad vodom. Mesec je izašao ogroman i postojan i zlatan, veliki sjajni disk koji je klizio nagore, iz vode i na nebo, poput dizanja feniksa. Voda je sada bila tamna i delfini se nisu videli, ali sam nekako mislila da su još uvek tu, kreću se ukorak sa brodom koji jedri kroz mrak. Bila je to scena koja oduzima dah čak i mornarima koji su je videli hiljadu puta, tera svakoga da zastane i sa zadovoljstvom uzdahne zbog tog prizora kada se ogromna kugla podigne da bi visila baš nad rubom sveta, izgledajući toliko blizu kao da se može dotaći. Džejmi i ja smo stajali jedno uz drugo pored ograde, diveći mu se. Izgledalo je da je toliko blizu da sa lakoćom možemo razaznati tamne mrlje i senke na njegovoj površini. „Kao da je toliko blizu da možeš da razgovaraš sa čovekom na Mesecu”, rekao je uz osmeh, i mahanjem pozdravio usnulo zlatno lice nad nama. „Uplakane plejade idu na zapad, a mesec je ispod pučine”, citirala sam. „I vidi, stvarno jeste, tamo dole.” Pokazala sam preko ograde, tamo gde je trag mesečine tonuo, sijajući u vodi kao da je tamo potonuo mesečev dvojnik. „Kada sam otišla”, rekla sam, „ljudi su se spremali da odlete na Mesec. Pitam se da li će uspeti.” „Leteće mašine lete tako visoko, znači?”, upitao je Džejmi. Začkiljio je prema mesecu. „Rekao bih da je to dalek put, iako u ovom času deluje tako blizu. Čitao sam knjigu nekog astronoma – rekao je da ima možda hiljadu petsto kilometara od Zemlje do Meseca. Da li to znači da on greši, ili samo

– avioni, tako beše – mogu da lete tako daleko?” „Za ovo je potrebna naročita vrsta koja se zove raketa”, kazala sam. „Zapravo do Meseca ima mnogo više, a kada stigneš daleko od Zemlje u svemiru nema vazduha za disanje. Moraće vazduh da nose sa sobom na putovanje, kao i hranu i vodu. Stavljaju ga u neku vrstu kante.” „Stvarno?” Pogledao je nagore, lica punog svetlosti i čuđenja. „Kako li će tamo izgledati, pitam se.” „Ja to znam”, rekla sam. „Videla sam slike. Stenovito je i pusto, bez ikakvog života – ali veoma lepo, sa stenama i planinama i kraterima – kratere možeš da vidiš i odavde; tamne tačke.” Klimnula sam prema nasmejanom mesecu, a onda se osmehnula Džejmiju. „Ima izvesnih sličnosti sa Škotskom – sem što nije zeleno.” On se nasmejao a zatim, očito podstaknut onom rečju „slike”, posegnuo je u džep i izvadio paketić fotografija. Dobro je pazio na njih, nikada ih nije vadio tamo gde bi mogao bilo ko da ih vidi, čak ni Fergus, ali smo ovde pozadi bili sami i male su bile šanse da će nas neko omesti. Mesec je bacao dovoljno svetla da se vidi Brajanino lice, ozareno i nepostojano, dok je polako prebirao po slikama. Ivice su se već iskrzale, videla sam. „Da li će ona hodati po Mesecu, šta misliš?”, tiho je pitao, zastajući kod snimka na kome Bri gleda kroz prozor, sanjareći u potaji, nesvesna da je neko slika. On je ponovo podigao pogled ka kugli nad nama i shvatila sam da za njega putovanje do Meseca deluje sasvim malo teže ili nedostižnije od onoga na kome smo. Mesec je, na kraju krajeva, samo još jedno daleko, nepoznato mesto. „Ne znam”, rekla sam smešeći se. On je polako prebirao po slikama, kao i uvek zanet prizorom lica njegove ćerke, tako sličnog njegovom. Posmatrala sam ga ćutke, deleći neizrečenu radost zbog ovog obećanja besmrtnosti. Nakratko sam pomislila na onaj kamen u Škotskoj na kome je urezano njegovo ime i laknulo mi je što se nalazi daleko. Kad god da dođe do našeg rastanka, svi su izgledi bili da se to neće desiti uskoro. A čak i kada se to ma gde desi – od nas će ipak ostati Brajana. Još Hausmanovih stihova mi je proletelo kroz glavu: – Zaustavljeno imenom na humci / srce više nije kucalo, / i kaži da je onaj koji te voleo / bio taj koji je održao reč. Pribila sam se uz njega, osećajući toplotu njegovog tela kroz kaput i

košulju, pa sam glavu naslonila na njegovu mišicu dok je polako prelistavao fotografije. „Divna je”, mrmljao je kao i svaki put kada bi gledao slike. „I pametna, jesi li tako rekla?” „Pljunuti otac”, rekla sam i osetila kako se on tiho kikoće. Osetila sam kako se malo ukočio kada je prevrnuo jednu sliku, pa sam podigla glavu da vidim u koju gleda. Bila je to ona snimljena na plaži, kada je Brajana imala šesnaest godina. Videla se do butina u moru, sa kosom upetljanom i punom peska kako nogama prska svog druga, dečaka po imenu Rodni, koji joj je uzvraćao također se smejući, rukama se braneći od prskanja. Džejmi se malo namrštio i napućio usne. „To...”, počeo je. „Da li oni...” Zastao je i pročistio grlo. „Ne bih se usudio da kritikujem, Kler”, rekao je veoma oprezno, „ali zar ne misliš da je ovo malčice... nepristojno?” Obuzdala sam želju da prasnem u smeh. „Ne”, sabrano sam rekla. „Ovo je zapravo prilično čedan kupaći kostim – za ono vreme.” Iako je pomenuti kostim bio bikini, ni slučajno nije bio od najmanjih, dizao se do na dva centimetra ispod Brajaninog pupka. „Ovu sliku sam izabrala jer sam mislila da bi želeo da je vidiš hmm... što je moguće više”. Delovao je pomalo šokirano zbog takve pomisli, ali je pogled vratio na sliku koja ga je neodoljivo privlačila. Lice mu je smekšalo dok je gledao u nju. „Aha, dobro”, rekao je. „Aha, ona je veoma lepa, i drago mi je što to znam.” Podigao je sliku, pažljivo je proučavajući. „Ne, nisam mislio na ono što ima na sebi; većina žena koje se kupaju na otvorenom to rade gole i ne stide se svoje kože. Već samo – ovaj momak. Nije valjda da stoji bezmalo gola pred muškarcem?” Namrštio se zlosrećnom Rodniju, a ja sam se ugrizla za usnu kada sam pomislila na kržljavog dečaka koga sam veoma dobro znala kao na pretnju devojačkoj čednosti. „Pa”, rekla sam uz dubok udah. Upravo smo se našli na prilično nezgodnom terenu. „Ne. Hoću da kažem, momci i devojke se igraju zajedno – tako. Znaš da se u to vreme ljudi oblače drugačije; to sam ti rekla. Svi se prilično razgolite osim kada je hladno.” „Mmfm”, rekao je. „Aha, rekla si mi.” Uspeo je da mi prenese pritajeni utisak da, na osnovu onog što sam mu ispričala, nije baš oduševljen

moralnim uslovima u kojima živi njegova ćerka. Ponovo se namrštio slici, i pomislila sam da je sreća što ni Bri ni Rodni nisu prisutni. Imala sam prilike da vidim Džejmija kao ljubavnika, muža, brata, ujaka, zemljoposednika i ratnika, ali nikada u ulozi besnog škotskog oca. Bio je veoma impresivan. Prvi put sam pomislila da možda i nije loše što nije u stanju da nadgleda Brajanin lični život; na smrt bi prepao svakog dovoljno odvažnog da joj se udvara. Džejmi je jednom ili dvaput trepnuo na sliku, a zatim duboko udahnuo i videla sam da skuplja hrabrosti da nešto pita. „Da li misliš da je ona... devica?” Zastajanje u govoru je bilo jedva primetno, ali sam ga zapazila. „Naravno da jeste”, odlučno sam rekla. Mislila sam da je to vrlo verovatno, zapravo, ali ovo nije bila situacija u kojoj se sme priznati postojanje ikakve sumnje. Ima stvari o mom vremenu koje sam u stanju da objasnim Džejmiju, ali ideja seksualne slobode nije jedna od njih. „Oh.” Olakšanje u njegovom glasu nije se moglo opisati, pa sam se ugrizla za usnu da se ne nasmejem. „Aha, dobro, bio sam siguran u to, samo ja... tačnije...” Zastao je i progutao. „Bri je veoma dobra devojka”, rekla sam. Malo sam mu stegnula ruku. „Frenk i ja se baš i nismo najbolje slagali, ali smo oboje bili dobri roditelji, to smem da kažem.” „Aha, znam da jeste. Nisam ni hteo da kažem suprotno.” Bio je dovoljno milostiv da deluje postiđeno, pa je sliku sa plaže oprezno vratio među ostale. Ceo paketić je stavio nazad u džep i potapšao ih da se uveri da su na sigurnom. Stajao je zagledan u mesec, a onda su mu se obrve skupile od mrštenja. Morski vetar mu je podigao pramenove izvlačeći ih iz trake kojom su bili vezani, a on ih je rasejano sklonio. Očito mu je još nešto na umu. „Misliš li”, počeo je sporo, ne gledajući u mene. „Misliš li da je bilo pametno da mi se vratiš sada, Kler? Ne zato što te ne želim”, žurno je dodao kada je osetio kako se kočim pored njega. Uhvatio me je za ruku da se ne bih okrenula. „Ne, uopšte nisam to mislio! Hriste, želim te!” Privukao me je sebi, prinoseći moju ruku svom srcu. „Želim te toliko da ponekad mislim da će mi srce pući od radosti što te imam”, dodao je tiše. „Samo – Brajana je

sama sada. Frenk je otišao, a i ti. Nema muža da je štiti, nijednog muškarca u familiji da se pobrine da se bezbedno uda. Zar joj nećeš biti potrebna još neko vreme? Zar nije trebalo malo da sačekaš, hoću da kažem?” Zastala sam pre nego što odgovorim, pokušavajući da povratim kontrolu nad svojim osećanjima. „Ne znam”, konačno sam rekla; glas mi je treperio uprkos naporu da ga kontrolišem. „Pazi – stvari nisu iste u to vreme.” „To znam!” „Ne znaš!” Otrgla sam ruku i besno ga gledala. „Ne znaš, Džejmi, a nema načina da ti to kažem jer mi nećeš verovati. Ali Bri je odrasla žena; udaće se kada i kako hoće, ne kada joj to neko organizuje. Ona nema potrebu da se uda, kad smo već kod toga. Stekla je dobro obrazovanje; može da zaradi sebi za život – žene to rade. Neće morati da ima muškarca da je štiti...” „A ako nema potrebe da muškarac štiti ženu i brine o njoj, onda mislim da će to biti vrlo jadno vreme!” Uzvratio je besnim pogledom. Duboko sam udahnula, pokušavajući da budem mirna. „Nisam rekla da nema potrebe za tim”, spustila sam ruku na njegovo rame i govorila tiše. „Rekla sam da ona može da bira. Ne mora da uzme muškarca iz nužde; može uzeti onog koga voli.” Lice je počelo da mu se opušta, sasvim malo. „Ti si mene uzela iz nužde”, rekao je. „Kada smo se venčali.” „A vratila sam se iz ljubavi”, kazala sam. „Misliš li da si mi potreban išta manje samo zato što mogu sama da se prehranim?” Lice mu je smekšalo i rame pod mojom rukom se opustilo malo dok je zagledao po mom licu. „Ne”, tiho je rekao. „Nisam to mislio.” Obgrlio me je i privukao. Ja sam savila ruke oko njegovog struka i držala ga, osećajući mali ravni štos Brajaninih slika u njegovom džepu ispod mog obraza. „Jesam brinula zbog toga što je ostavljam”, šaputala sam, malo kasnije. „Ona me je naterala da pođem; plašile smo se da, ako budem još čekala, možda neću moći da te nađem. Ali jesam brinula.” „Znam. Nije trebalo ništa da kažem.” Sklonio mi je uvojke sa brade i zagladio ih. „Ostavila sam joj pismo”, rekla sam. „To je bilo najviše što sam mogla da učinim – znajući da je moguće... moguće da je više neću videti.”

Stegnula sam usne i teško progutala. Njegovi prsti su mi milovali leđa, veoma nežno. „Je li? To je bilo dobro, Sasenah. Šta si joj rekla?” Nasmejala sam se, pomalo kolebljivo. „Sve čega sam mogla da se setim. Majčinske savete i mudrosti – koliko toga imam. Sve praktične stvari – gde je posedovni list na kuću i porodični dokumenti. I sve što sam znala ili čega sam se mogla setiti o tome kako treba živeti. Pretpostavljam da će sve to prenebregnuti i proživeti divan život – ali će bar znati šta mislim o njoj.” Trebalo mi je skoro nedelju dana da preturim sve fioke i ormane po kući u Bostonu, da nađem sve poslovne papire, izveštaje iz banke i dokumente hipoteke, porodične stvari. Bilo je mnogo toga u vezi sa Frenkovom porodicom svuda okolo; ogromni albumi i desetine porodičnih stabala, foto-albumi, kutije sačuvanih pisama. Moja strana porodice bila je znatno jednostavnija za sumiranje. Podigla sam kutiju koju sam čuvala na polici u svojoj garderobi. Bila je to mala kutija. Stric Lambert je bio od onih koji dobro čuvaju stvari, kao i svi naučnici, ali malo toga je bilo za čuvanje. Najvažniji dokumenti male porodice – krštenice, moja i mojih roditelja, njihova porodična stabla, saobraćajna dozvola automobila koji ih je ubio – kakav ironični kapric je strica Lemba naveo da sačuva to? Mnogo je verovatnije da nikada nije ni otvorio kutiju već ju je samo čuvao, u slepoj naučničkoj veri da se informacije nikada ne smeju uništiti, jer ko zna za šta bi mogle da posluže i kome? Videla sam njenu sadržinu ranije, naravno. Postojao je jedan period u mojim tinejdžerskim danima kada sam je otvarala svake noći da bih gledala malobrojne fotografije u njoj. Pamtim strahovito jaku čežnju za majkom koju nisam zapamtila i uzaludni napor da je zamislim, vratim je u život sa mutnih sličica u kutiji. Najbolja među njima bila je njena fotografija snimljena izbliza, sa licem okrenutim aparatu, toplim očima i finim ustima, koja se smeše ispod oboda zvonastog filcanog šešira. Fotografija je bila retuširana; obrazi i usne imali su neprirodnu ružičastu boju, oči svetlosmeđu. Stric Lemb je rekao da je to pogrešno; njene oči su bile zlatne, rekao je, nalik mojima. Pomislila sam da je možda Brajani prošlo to vreme izražene potrebe, ali nisam bila sigurna. Ja sam otišla da mi urade portret u fotografskom ateljeu prethodne nedelje; pažljivo sam ga spustila u kutiju i zatvorila je, pa kutiju stavila nasred mog stola, tamo gde će je naći. Zatim sam sela da

pišem. Moja draga Bri – napisala sam i stala. Nisam mogla. Nisam mogla ni da zamislim da ostavim svoje dete. To što sam videla te tri crne reči ogoljene na stranici vratilo je celu sumanutu ideju u hladnu jasnoću koja me je pogodila do kosti. Ruka mi se tresla i vrh nalivpera je pravio male drhtave krugove u vazduhu iznad papira. Spustila sam je i sklopila šake između butina, sklopljenih očiju. „Saberi se, Bošamova”, promrmljala sam. „Napiši tu prokletu stvar i završi sa tim. Ako joj to ne treba, neće nauditi ničemu, a ako treba, biće tu.” Podigla sam pero i počela ponovo. Ne znam da li ćeš ikada ovo pročitati, ali je možda dobra zamisao da se to napiše. Evo šta ja znam o tvojoj babi i tvom dedi (onim pravim), prababama i pradedama i istorijatu tvojih bolesti... Pisala sam neko vreme, ispisujući stranicu za stranicom. Um mi se smirio od napora se prisetim i nužnosti da se informacije iznesu jasno, a zatim sam zastala da razmislim. Šta mogu da joj kažem, sem tih malobrojnih golih, beživotnih podataka? Kako da saopštim one oskudne mudrosti koje sam stekla za četrdeset osam godina prilično sadržajnog življenja? Usta su mi se iskrivila dok sam to razmatrala. Da li bilo koja ćerka sluša? Da li bih i ja da je moja majka bila tu da mi kaže? Nije bilo važno, zapravo; ja ću to samo ispisati, da pomogne ako uzmogne. Ali šta je istina koja će trajati zauvek, uprkos menjanju vremena i navika, šta će joj stvarno koristiti? I što je najvažnije, kako mogu da joj kažem koliko je volim? Ogroman značaj onoga što me čeka da uradim zjapio je preda mnom i prsti su mi se zgrčili oko nalivpera. Nisam mogla da mislim – ne da mislim i ovo radim. Mogu samo da spustim pero na hartiju i nadam se. Bebo – napisala sam i stala. Zatim sam teško progutala i počela ponovo. Ti si moja beba i uvek ćeš ostati. Nećeš znati šta to znači dok ne budeš i

sama imala dete, ali ću ti ipak reći sada – uvek ćeš biti deo mene kao i kada smo delile moje telo i kada sam te osećala kako se mrdaš u njemu. Uvek. Mogu da te gledam usnulu i razmišljam o svim onim noćima kada sam te pokrivala, dolazila u mrak da slušam tvoje disanje, spuštala ruku na tebe i osećala kako ti se grudi dižu i spuštaju, znajući da je, ma šta se desilo, sve na svetu u redu jer si ti živa. Sva ona imena kojima sam te zvala tokom godina – pilence moje, bundevice moja, golubice, draga, dušo, mrvice, flekice... znam zašto Jevreji i muslimani imaju devet stotina imena za Boga; jedna mala reč nije dovoljna za ljubav. Trepnula sam žestoko da razbistrim vid, pa nastavila sa pisanjem, brzo; nisam se usuđivala da zastanem da bih birala reči, jer ih inače nikada ne bih to napisala. Pamtim sve u vezi sa tobom, od crtice zlatne boje koja ti je u cikcak išla preko čela kada si imala tek nekoliko sati, do neravnog nokta na nožnom palcu koji si polomila prošle godine, kada si se posvađala sa Džeremijem i šutnula vrata njegovog pikapa. Bože, srce mi se kida kada pomislim da će to sada prestati – to da te posmatram, gledam sve male promene – neću znati kada budeš prestala da grizeš nokte, ako se to ikada desi – neću moći da gledam kako naglo izrastaš i postaješ viša od mene i kako tvoje lice poprima sadašnje crte. Uvek ću to pamtiti, Bri, hoću doveka. Verovatno na celom svetu ne postoji niko, Bri, ko zna kako ti je izgledala zadnja strana ušiju kada si imala tri godine. Imala sam običaj da sedim iza tebe čitajući: „Jedna riba, dve ribe, crvena riba, plava riba” ili „Tri jareta” i gledam kako se te uši zacrvene od radosti. Koža ti je bila tako čista i tanka da sam mislila da bi ti od dodira ostali otisci prstiju. Ličiš na Džejmija, rekla sam ti. Imaš nešto i od mene, istina – pogledaj sliku moje majke, u kutiji, i malu crno-belu fotografiju njene majke i bake. Imaš to široko čisto čelo kakvo su one imale; imam ga i ja. Videla sam podosta i Frejzera – mislim da ćeš lepo izgledati i kad ostariš, ako budeš

pazila na kožu. Brini o svemu, Bri – oh, htela bih – pa, htela bih da mogu ja da brinem o tebi i čuvam te od svega u životu, ali ne mogu, ni ako ostanem ni ako odem. Brini o sebi – zbog mene. Hartija se gužvala od suza; morala sam da stanem da ih upijem, da ne razmažu slova i učine ih nečitkim. Obrisala sam lice i nastavila, sada sporije. Treba da znaš, Bri – ne kajem se. Uprkos svemu, ne kajem se. Sada znaš nešto o tome kako sam dugo bila usamljena, bez Džejmija. Nije važno. Ako je cena tog razdvajanja bio tvoj život, ni Džejmi ni ja ne možemo da se pokajemo – znam da ne bi zamerio što govorim u njegovo ime. Bri... ti si moja radost. Ti si savršena i predivna – i čujem te sada kako ljutitim tonom govoriš: „Ali naravno da tako misliš – ti si mi majka!” Da, zato to i znam. Bri, ti si vredna svega – i više od toga. Učinila sam mnogo toga do sada u svom životu, ali najvažnije od toga bilo je da volim tvog oca i tebe. Izduvala sam nos i dohvatila još jedan list hartije. To je bilo ono najvažnije; nikada ne bih mogla da kažem sve što osećam, ali je ovo bilo najbolje što mogu da učinim. Šta bih još mogla dodati što će pomoći tome da lepo poživi, odraste i ostari? Šta sam to naučila što bih mogla preneti njoj? Izaberi muškarca nalik svom ocu, napisala sam. Bilo jednom bilo drugom. Odmahnula sam glavom nad tim – da li bi dva čoveka mogla biti različitija – ali sam to ostavila, misleći na Rodžera Vejkfilda. Kada jednom odabereš muškarca, ne pokušavaj da ga menjaš, napisala sam sa više pouzdanja. To je neizvodljivo. Što je još važnije – ne dopusti njemu da menja tebe. I to je nemoguće, ali muškarci uvek pokušavaju. Ugrizla sam kraj nalivpera, osećajući gorki ukus mastila. I konačno sam zapisala poslednji i najbolji savet koji sam znala, o starenju. Drži se uspravno i pokušaj da se ne ugojiš. Voli te zauvek tvoja Mama

Džejmijeva ramena su se tresla kada se naslonio na ogradu, bilo od smeha ili neke druge emocije, nisam znala. Njegova košulja se belela na mesečini, a glava mu je bila tamna prema mesecu. Konačno se okrenuo i privukao me. „Mislim da će joj ići veoma dobro”, prošaputao je. „Jer bez obzira na to kakva joj je budala otac, nijedna devojka nikada nije imala bolju majku. Poljubi me, Sasenah, jer veruj mi – ne bih te menjao ni za šta na svetu.”

43

Fantomski udovi

F

ergus, g. Viloubaj, Džejmi i ja smo pomno pazili na šest škotskih krijumčara od odlaska iz Škotske, ali nije bilo ni najmanje najave sumnjivog ponašanja nekog od njih, i posle nekog vremena uhvatila sam sebe kako mi oprez prema njima popušta. Ipak, osećala sam izvesnu uzdržanost prema većini njih, izuzev Inesa. Konačno sam shvatila zašto ga ni Fergus ni Džejmi nisu smatrali mogućim izdajnikom; sa samo jednom rukom Ines je bio jedini krijumčar koji nije mogao da obesi carinika na putu ka Arbroutu. Ines je bio tih tip. Nijedan od Škota nije bio baš brbljiv, ali čak i po njihovim visokim merilima ćutljivosti, ovaj je bio uzdržan. Zato i nisam bila iznenađena kada sam ga jednog jutra zatekla kako pravi grimase nagnut nad jedna vratanca, očito obuzet nekakvom nemom unutrašnjom bitkom. „Da li te nešto boli, Inese”, upitala sam zastajući. „Oh!” Ispravio se, zapanjen, ali se zatim vratio u polupognut položaj, sa jedinom rukom preko stomaka. „Mmfm”, promrmljao je, a tanko lice se zacrvenelo što je tako uhvaćen. „Pođi sa mnom”, rekla sam hvatajući ga za lakat. On se frenetično osvrtao da nađe spas, ali sam ga odvukla dok se opirao mada ne i glasno protestovao sve do svoje kabine gde sam ga naterala da sedne na sto i skine košulju da bih mogla da ga pregledam. Ispipala sam njegov mršavi i dlakavi trbuh, osećajući čvrstu, glatku masu jetre s jedne strane, i pomalo nabreklu krivinu želuca sa druge. Bol koji se javljao na mahove terao ga je da se previja kao glista na udici, a zatim popuštao, i to mi je prilično jasno govorilo da ga muči obična nadutost trbuha, ali je bolje bilo temeljno proveriti. Ispipavala sam žuč, za svaki slučaj, pitajući se šta bih mogla da učinim ako se ispostavi da je reč o akutnom napadu žuči ili zapaljenju slepog creva. U mislima sam mogla da dočaram trbušnu šupljinu kao da stoji otvorena ispred mene, a prsti su mi meke, grudvaste oblike pod kožom prevodili u sliku – komplikovani prevoji creva, pomalo zaštićeni žutim

pokrivačem mastima postavljene membrane, glatki režnjevi jetre, purpurnocrveni, znatno tamniji od grimiznocrvene srčane maramice iznad nje. Otvaranje te šupljine je rizičan poduhvat čak i kada ste opremljeni savremenim anesteticima i antibioticima. Pre ili kasnije, znala sam, neminovno ću se suočiti sa tim, ali sam se iskreno nadala da će to biti kasnije. „Udahni”, rekla sam držeći ruke na njegovim grudima i u mislima sam videla ružičastu zrnastu površinu zdravih pluća. „Sada izdahni”, i osetila sam kako boja bledi u svetloplavu. Bez škripavih zvukova, bez zastanka, lep čist protok. Krenula sam da dohvatim debeli komad pergamenta kakve sam koristila umesto stetoskopa. „Kada su ti poslednji put radila creva?”, raspitivala sam se dok sam hartiju savijala u cev. Škotovo usko lice je poprimilo boju sveže jetre. Pred mojim nepokolebljivim pogledom, promumlao je nešto nerazgovetno u čemu sam jedva prepoznala reč „četiri” . „Četiri dana?”, rekla sam i sprečila njegov pokušaj da pobegne tako što sam ruku položila na njegove grudi i prikucala ga za sto. „Miruj tu, moram samo da poslušam ovde da bih bila sigurna.” Zvuci srca bili su ohrabrujuće normalni; čula sam kako se zalisci otvaraju i zatvaraju uz tiho, mesnato puckanje, sve kako treba. Bila sam prilično sigurna u dijagnozu – praktično sam bila od onog časa kada sam ga ugledala – ali se sada već stvorila tu i publika koja je radoznalo virila od vrata; Inesovi ljudi su gledali. Da bih ostavila utisak, premestila sam kraj svog cevastog stetoskopa još dalje da poslušam stomačne zvuke. Baš kao što sam i mislila, krkljanje zarobljenog gasa jasno se čulo u gornjoj krivini debelog creva. Donja krivina je, međutim, bila zapušena; dole nije bilo nikakvog zvuka. „Imaš gasove u stomaku”, rekla sam, „i zatvor.” „Aha, znam to veoma dobro”, promrmljao je Ines, frenetično tražeći svoju košulju. Spustila sam ruku na pomenuti deo odeće, sprečavajući njegov odlazak dok sam ga propitivala o tome kako se hranio u poslednje vreme. Nije bilo začuđujuće što mu se ishrana sastojala gotovo isključivo od usoljene svinjetine i dvopeka. „Šta je bilo sa sušenim graškom i ovsenom kašom?”, iznenađeno sam upitala. Nakon što sam se raspitala čime se obično ljudi hrane na brodu, pobrinula sam da se utovari – zajedno sa mojim lekarskim burencetom

soka od limete i zbirkom lekovitog bilja – što pedeset kilograma sušenog graška i slična količina ovsa, sa namerom da se time upotpuni uobičajena ishrana pomoraca. Inesu se jezik zavezao, ali je ovo raspitivanje pokrenulo lavinu otkrića i negodovanja posmatrača na vratima. Džejmi, Fergus, Marsali i ja smo svakodnevno jeli sa kapetanom Rejnsom, časteći se Marfijevim đakonijama, tako da nisam bila svesna šta sve nedostaje u trpezariji posade. Očigledno je problem predstavljao sam Marfi, jer iako se držao najviših kulinarskih standarda za kapetanov što, obroke posade je smatrao više kulukom nego izazovom. Postala mu je rutina da obroke za posadu pravi brzo i spretno, i veoma se opirao ma kakvom predlogu poboljšanja jelovnika koji bi tražio više vremena ili truda. Apsolutno je odbijao da traći vreme na takve dosadne stvari kao što su potapanje graška ili kuvanje kaše. Situaciju su otežavale Marfijeve ukorenjene predrasude protiv ovsene kaše, grube škotske mase koja je vređala njegov osećaj za estetiku. Znala sam šta misli o njoj, pošto sam ga čula kako mrmlja: „Kao da se pas ispovraćao”, kada bi spazio činije kaše na koju su Džejmi, Marsali i Fergus bili naviknuti. „G. Marfi kaže da su usoljena svinjetina i dvopek bili dovoljno dobri svim posadama koje je hranio trideset godina – uz poneki puding i junetinu nedeljom – mada ako je ono junetina, onda sam ja Kinez – i nama je to dovoljno dobro”, umešao se Gordon. Naviknut na poliglotske posade sačinjene od francuskih, italijanskih, španskih i norveških mornara, Marfi je bio naviknut i na to da se njegovi obroci prihvataju i jedu sa ravnodušnom proždrljivošću koja ne zna za nacionalnost. Škotsko tvrdoglavo insistiranje na ovsenoj kaši pokrenulo je njegovu irsku nepokolebljivost, i stvari su od malog neslaganja koje je u početku tinjalo, sada počele ozbiljno da se zakuvavaju. „Znali smo da treba da bude kaše”, objasnio je Makleod, „pošto je Fergus to rekao kada nas je pozvao da dođemo. Ali nije bilo ničega sem mesa i dvopeka otkad smo pošli iz Škotske, a to malo stiska stomak ako nisi naviknut.” „Nismo hteli da gnjavimo Džejmija Roja oko nečeg takvog”, ubacio se Reburn. „Džordi ima jedan metalni tanjir, pa na lampama sami pravimo kašu u prostoru za posadu. Ali smo potrošili ono kukuruza što smo poneli u

vrećama, a g. Marfi drži ključeve od ostave.” Stidljivo me je pogledao ispod plavih trepavica. „Nije nam bilo drago da mu ga tražimo, pošto znamo šta misli o nama.” „Verovatno ne znate šta označava reč jebivetri, je li tako gđo Frejzer?”, upitao je Makre podižući čupavu obrvu. Dok sam slušala ovo jadanje, probirala sam bilje iz svog kovčega – anis i angeliku, dvostruku dozu nane i malo paprene metvice. Sve to sam uvezala u gazu, zatvorila kovčeg i pružila Inesu njegovu košulju, u koju se odmah zavukao kao da se krije. „Razgovaraću sa g. Marfijem”, obećala sam Škotima. „U međuvremenu”, kazala sam Inesu pružajući mu uvezanu gazu, „skuvaj sebi dobar čaj od toga i popij po šolju pri svakoj smeni straže. Ako ne budemo imali rezultata do sutra, probaćemo jače mere.” Kao odgovor na to, piskavi prdež se začuo ispod Inesa, uz ironično klicanje njegovih kolega. „Aha, tako je, gđo Frejzer; možda ste u stanju da ga uplašite toliko da napuni gaće”, kazao je Makleod sa širokim osmehom na licu. Ines je, grimizan kao probušena arterija, uzeo smotuljak, klimnuo glavom u nemom zahvaljivanju i pobegao glavom bezobzirce, dok su ga ostali krijumčari pratili znatno ležernije. Znatno napetija rasprava usledila je sa Marfijem i završila se bez prolivanja krvi, ali sa kompromisom da ću ja biti zadužena za pripremanje jutarnje kaše Škotima i da će mi to biti dozvoljeno pod uslovom da ne koristim više od jednog lonca i kašike, ne pevam dok kuvam i dobro pazim da ne uprljam svetu kuhinju. Tek u toku noći dok sam se nemirno prevrtala po skučenom i ledenom ležaju, palo mi je na pamet koliko je čudan bio jutrošnji incident. Da je ovo Lalibroh i Škoti Džejmijevi napoličari, ne samo da nimalo ne bi oklevali da mu se obrate, već za to ne bi bilo ni potrebe. On bi već znao šta nije u redu i preduzeo bi korake da reši situaciju. Onako uvek naviknuta na intimnost i bespogovornu lojalnost Džejmijevih ljudi, zaključila sam da je ova distanca uznemiravajuća. Džejmija nije bilo za kapetanskim stolom narednog jutra pošto je čamcem otišao sa dva mornara da pecaju haringe, ali sam ga srela kada se vratio u podne opaljen suncem, veseo i pokriven krljuštima i ribljom krvlju. „Šta si uradila Inesu, Sasenah?”, rekao je cereći se. „Krije se u desnom

klozetu i govori da si mu rekla da ne sme da izađe dok se ne iskenja.” „Nisam mu rekla baš tako”, objasnila sam. „Rekla sam samo da ću mu, ako mu danas ne prorade creva, dati klistir od ljigave jegulje.” Džejmi je virnuo preko ramena u pravcu klozeta. „Pa, nadajmo se da će Inesova creva sarađivati, jer inače strahujem da će Ines ostatak putovanja provesti u klozetu kada mu takva pretnja visi nad glavom.” „Pa, ja ne bih brinula; sada kada on i ostali ponovo imaju kašu, njihova creva će se pobrinuti i bez mog neprikladnog uplitanja.” Džejmi me je iznenađeno pogledao. „Ponovo imaju kašu? Šta hoćeš time da kažeš, Sasenah?” Objasnila sam mu genezu rata oko kaše i njegov ishod, dok je donosio lavor vode da se umije. Mrštenje mu je spojilo obrve dok je zavrtao rukave. „Trebalo je meni da se obrate oko toga”, rekao je. „Verovatno i bi, ranije ili kasnije”, kazala sam. „Ja sam to otkrila sasvim slučajno, kada sam Inesa zatekla kako stenje iza jednih vratanaca.” „Mmfm.” Bacio se na ribanje krvi sa prstiju, trljajući lepljivu krljušt kamenom plavučcem. „Ovi ljudi nisu nalik napoličarima iz Lalibroha, zar ne?”, rekla sam, iskazujući misao koja me nije napuštala. „Nisu”, tiho je rekao. Umočio je prste u lavor, ostavljajući svetlucave kružiće tamo gde je krljušt plutala. „Njima ja nisam gospodar, već samo onaj koji ih plaća.” „Mada si im drag”, usprotivila sam se, a zatim se setila Fergusove priče i prilično tiho dodala, „ili bar petorici od njih.” Pružila sam mu peškir. Uzeo ga je uz kratko klimanje i obrisao ruke. Zagledan dole u komad tkanine, odmahnuo je glavom. „Aha, Makleodu i ostalima sam dosta drag – ili bar petorici njih”, ironično je ponovio. „I oni bi stali uz mene ako se ukaže potreba – njih petorica. Ali me ne poznaju mnogo, niti ja njih, izuzev Inesa.” Prosuo je prljavu vodu preko ograde, prazan lavor stavio pod mišku i okrenuo se da ode dole, nudeći mi ruku. „U Kalodenu nije umro samo pokušaj Stjuarta, Sasenah”, rekao je. „Hoćeš li sada na večeru?” Nisam otkrila po čemu je Ines drugačiji sve do iduće nedelje. Možda

osokoljen uspehom purgativa koji sam mu dala, Ines je sedam dana kasnije dobrovoljno došao da me potraži u kabini. „Pitam se, gospo”, učtivo je rekao, „da li možda postoji lek za nešto čega tu nema?” „Šta?” Mora da sam izgledala zbunjena takvim objašnjenjem, pošto je podigao prazan rukav svoje košulje da mi pokaže. „Moja ruka”, objasnio je. „Nema je tu, što jasno možete da vidite. A ipak me ponekad užasno boli.” Malo je pocrveneo. „Nekoliko godina sam se pitao da li sam samo luckast”, poverio se tiše. „Ali sam malo razgovarao sa g. Marfijem i on mi kaže da je isto sa nogom koju je on izgubio. A šta se oko toga može učiniti...” Namrštila sam se, pokušavajući da se setim da li sam ikada čula za nekakvu terapiju takvih slučajeva. Da bih dobila na vremenu, upitala sam: „Kako se desilo da izgubiš ruku?” „Oh, to je bilo trovanje krvi”, nehajno je rekao. „Jednog dana sam napravio rupu na šaci ekserom i ona je zagnojila.” Zurila sam u rukav, prazan od ramena. „Valjda jeste”, jedva sam izgovorila. „Oh, jeste. Mada je to bila srećna okolnost; zbog toga nisam oteran sa ostalima.” „Kojim ostalima?” Iznenađeno me je pogledao. „Kako, pa sa ostalim zatvorenicima iz Ardsmuira. Zar ti Makdab nije pričao o tome? Kada je tvrđava prestala da bude zatvor, sve škotske zatvorenike su poslali da pod ugovorom robijaju u kolonijama – sve sem Makdaba, koji je važan čovek pa su hteli da im bude pred očima, i mene, koji sam izgubio ruku pa nisam valjao za teške poslove. Zato je Makdab odveden negde drugde, a mene su pustili – pomilovali i oslobodili. Kao što vidite, bila je to najsrećnija slučajnost, ako se izuzme bol koji se ponekad javlja noću.” Napravio je grimasu i krenuo kao da će protrljati nepostojeću ruku, zastao i slegnuo ramenima kao da mi je upravo pokazao u čemu je problem. „Razumem. Znači, ti si bio sa Džejmijem u zatvoru. Nisam to znala.” Preturala sam po sadržini svog medicinskog kovčega pitajući se da li bi neki opšti lek za smanjenje bola kao što su čaj od vrbove kore ili nana sa moračem delovao na fantomski bol. „Oh, da.” Inesova stidljivost se gubila i počeo je da govori slobodnije. „Do sada bih crkao od gladi da Makdab nije došao da me nađe kada su i

njega pustili.” „Došao je da te potraži?” Krajičkom oka spazila sam blesak plavetnila i dala znak g. Viloubaju, koji je prošao. „Aha. Kada su njega pustili sa odsluženja kazne, došao je da se raspita, da vidi može li ući u trag nekome od onih koji su prognani u Ameriku – da vidi nije li se neki od njih vratio.” Slegnuo je ramenima, a nedostatak ruke samo je pojačao taj gest. „Ali u Škotskoj nije bilo nijednog sem mene.” „Shvatam. G. Viloubaj, imate li ideju šta bi se moglo učiniti sa ovim?” Pokazala sam Kinezu da uđe i pogleda, objasnila mu u čemu je problem i bilo mi je drago kada sam čula da zaista ima ideju. On je istog časa skinuo košulju sa Inesa i ja sam posmatrala i pažljivo zapisivala dok je g. Viloubaj prstima čvrsto pritiskao izvesne tačke na vratu i trupu, objašnjavajući najbolje što je umeo ono šta radi. „Ruka je u svetu duhova”, objasnio je. „Telo ne; ovde u gornjem svetu. Ruka pokušava da dođe nazad, jer ne voli da je daleko od tela. Ovaj – Anmo – pritisni – pritisni – zaustaviti bol. Ali također kažemo ruci nemoj se vratiš.” „A kako se to radi?” Ines se zainteresovao za proceduru. Većina posade ne bi g. Viloubaju dopustila da ih dodirne jer su ga smatrali divljakom, nečistim i pri tom i perverznim, ali je Ines znao Kineza i radio je sa njim poslednje dve godine. G. Viloubaj je odmahnuo glavom pošto su mu manjkale reči, pa se zagnjurio u moj medicinski kovčeg. Pojavio se sa bocom sušenih ljutih papričica i pažljivo istresao malu količinu u manju posudu. „Imaš vatre?”, raspitivao se. Imala sam kremen i čakmak, pa je pomoću njih uspeo da napravi varnicu da bi zapalio sasušenu biljku. Jedak miris je ispunio kabinu i svi smo posmatrali kada se mali beli pramen podigao iz posude i načinio nepomični oblačić iznad nje. „Pošalji dim fan jiao glasnika u svet duhova, govori ruci”, objasnio je g. Viloubaj. Napunio je pluća i naduvao obraze kao bucov, a zatim energično dunuo na oblačić i raspršio ga. Zatim se bez zastanka okrenuo i izdašno pljunuo na Inesov patrljak. „Šta, pacove mali!”, dreknuo je Ines i izbečio se od besa. „Usuđuješ se da pljuneš na mene?” „Pljujem na duha”, objasnio je g. Viloubaj i napravio tri brza koraka unazad ka vratima. „Duh plaši pljuvanja. Neće se vrati odmah nazad.”

Spustila sam ruku na Inesovu zdravu ruku da ga obuzdam. „Da li te sada boli ruka koje nema?”, upitala sam. „Pa... ne”, priznao je. Zatim se namrštio na g. Viloubaja. „Ali to ne znači da ću te pustiti da pljuješ na mene kad god ti se ćefne, ti bedni crve!” „Oh, ne”, prilično staloženo je odgovorio g. Viloubaj. „Ja ne pljuvati. Ti pljuvati sada. Da uplašiš svog duha.” Ines se počešao po glavi, ne znajući da li ga je ovo razbesnelo ili oraspoložilo. „Pa, proklet da sam”, konačno je rekao. Odmahnuo je glavom, dohvatio košulju i navukao je. „Ipak”, rekao je, „mislim da ću sledeći put probati vaš čaj, gđo Frejzer.”

44

Sile prirode

J

a sam”, rekao je Džejmi, „budala.” Govorio je zamišljeno, posmatrajući Fergusa i Marsali koji su bili zaneti razgovorom pored ograde na drugom boku broda. „Zašto tako misliš?”, pitala sam, mada sam imala dosta jasnu predstavu. Činjenica da sve četiri venčane osobe na brodu žive u prinudnom celibatu izazvala je nekakvo dobro raspoloženje među članovima posade čiji je celibat bio nužnost. „Dvadeset godina proveo sam žudeći da te imam u krevetu”, rekao je potvrđujući moju pretpostavku”, a ni mesec dana nakon tvog povratka stvari sam organizovao tako da ne mogu ni da te poljubim bez skrivanja, a čak i tada u pola prilika zateknem Fergusa kako me popreko gleda, kopile malo! I za to nemam nikoga da krivim do svoju glupost. Šta li sam samo mislio time da postignem?”, retorički se zapitao besno gledajući u par preko puta, koji se njuškao ne skrivajući zaljubljenost. „Pa, Marsali ima samo petnaest godina”, blago sam rekla. „Pretpostavljam da si hteo da se ponašaš kao otac – ili očuh.” „Aha, jesam.” Pogledao me je uz gunđavi osmeh. „A nagrada za moju pažnju i brigu je da ne mogu ni da taknem svoju ženu!” „Oh, možeš da me takneš”, rekla sam. Uzela sam njegovu šaku i dlan nežno milovala palcem. „Samo ne možeš da se upustiš u razuzdane bahanalije.” U nekoliko navrata smo bili prekinuti u takvim pokušajima, ili usled nesrećnog nailaska nekog člana posade ili zato što nijedno mesto na Artemisu zapravo nije bilo dovoljno zaklonjeno da pruži malo privatnosti. Jedan kasni noćni izlet na zadnje skladište bio je grubo prekinut kada je krupan pacov skočio sa gomile koža Džejmiju na golo rame, šaljući mene u histerični napad i naglo lišavajući Džejmija bilo kakve želje da nastavi s onim što je započeo. Pogledao je u naše spojene ruke gde je moj palac nastavio krišom da vodi ljubav sa njegovim dlanom, skupio oči ka meni, ali me je pustio da nastavim. Nežno je sklopio prste oko moje šake tako da je palcem jedva

dodirivao moj puls. Bila je činjenica da ne možemo da ruke držimo podalje od onog drugog – ništa više nego Fergus i Marsali – uprkos tome što smo znali da takvo ponašanje vodi samo u još veće razočaranje. „Aha, sebi u odbranu mogu da kažem samo da sam imao dobre namere.” „Pa, znaš ti dobro šta kažu za dobre namere.” „Šta kažu?” Njegov palac je nežno milovao moj zglob, a to je slalo treperav osećaj u dno mog stomaka. Pomislila sam da mora biti tačno ono što je rekao g. Viloubaj, da osećaji u jednom delu tela utiču na drugi. „Da je njima popločan put do Pakla.” Stegnula sam njegovu šaku i pokušala da izvučem svoju, ali je nije puštao. „Mmfm.” Pogled mu je počivao na Fergusu, koji je zadirkivao Marsali perom albatrosa, držeći je jednom rukom i golicajući je ispod brade dok je neuspešno pokušavala da se izmakne. „Vrlo tačno”, rekao je. „Nameravao sam da se uverim da devojka ima šansu da razmisli šta hoće pre nego što bude prekasno da se nešto popravi. Krajnji rezultat mog mešanja jeste da pola noći ležim budan pokušavajući da ne mislim na tebe i slušajući Fergusovu požudu u drugom delu kabine, a ujutru posadu zateknem kako se ceri sebi u bradu uvek kada me ugleda.” Besno je pogledao Mejtlanda koji je prolazio. Golobradi kabinski dečko se zapanjio pa se oprezno udaljio, dobacujući nervozne poglede preko ramena. „Kako čuješ nečiju požudu?”, fascinirano sam upitala. Pogledao je u mene, pomalo smeten. „Oh! Pa... samo...” Zastao je na trenutak, a zatim protrljao nos koji je počeo da crveni od oštrog vetra. „Imaš li predstavu šta muškarci rade u zatvoru, Sasenah, kada su dugo bez žene?” „Nagađam”, rekla sam kada mi je prošlo kroz glavu da možda i ne želim to da čujem iz prve ruke. Ranije nije sa mnom razgovarao o vremenu provedenom u Ardsmuiru. „Verovatno pogađaš”, suvo je rekao. „Postoje tri izbora; da to rešava sa nekim, malo poludi ili da stvari rešava samostalno, razumeš?” Okrenuo se ka pučini, pa malo pognuo glavu da me pogleda, a smešak mu se video na usnama. „Smatraš li da sam lud, Sasenah?” „U većini situacija ne”, iskreno sam odgovorila i pribila se uz njega. On

se nasmejao i snuždeno odmahnuo glavom. „Ne, izgleda da nisam bio u stanju da se sa tim izborim. Tu i tamo sam želeo da poludim”, zamišljeno je rekao, „to je delovalo znatno lakše nego večito misliti šta sledeće da preduzmem – ali mi izgleda nije išlo. Kao ni pederastija”, dodao je, a usne su mu se iskrivile. „Ne, ne bih rekla.” Muškarci koji bi se obično užasavali od pomisli da iskoriste drugog muškarca i dalje bi u očajničkoj potrebi naterali sebe na to. Ne Džejmi. Znajući za njegova iskustva koja mu je priredio Džek Rendal, pretpostavljala sam da bi vrlo verovatno poludeo pre nego što bi pribegao tome. On je malo slegnuo ramenima i stajao ćuteći, zagledan u more. Zatim je pogledao svoje šake koje su držale ogradu. „Borio sam se sa njima – vojnicima koji su me odveli. Obećao sam Dženi da to neću raditi – mislila je da će me povrediti – ali kada je kucnuo čas, nisam mogao da se obuzdam.” Ponovo je slegnuo, pa polako raširio i sklopio desnu šaku. Bila je to obogaljena ruka, srednji prst je imao debeli ožiljak duž prva dva zgloba, a drugi zglob domalog prsta bio je ukočen, tako da je prst čudno virio čak i kada bi stegao pesnicu. „Tada sam ovo opet polomio o vilicu dragona”, skrušeno je rekao, malo pomerajući prst. „To je bio treći put; drugi je bio u Kalodenu. Nisam mnogo mario. Ali su me okovali lancima i tada sam puno mario.” „Nije ni čudo.” Bilo je neugodno – ne teško, ali iznenađujuće bolno – zamisliti to gipko, snažno telo sputano metalom, vezano i poniženo. „U zatvoru nema privatnosti”, rekao je. „To mi je smetalo više od okova, rekao bih. Danju i noću večito nekom na vidiku, bez ikakve zaštite sopstvenih misli sem da se pretvaraš da spavaš. A što se ostalog tiče...” Kratko je frknuo, pa nestašnu kosu zavukao iza uva. „Pa, čekaš da nestane svetla, jer jedina čednost koja postoji jeste tama.” Ćelije nisu bile velike, pa su ljudi noću ležali zbijeni da se zgreju. Bez ikakve čednosti sem tame i ikakve privatnosti sem tišine, bilo je nemoguće ne biti svestan kako koji čovek zadovoljava svoje potrebe. „Bio sam u lancima duže od godine, Sasenah”, kazao je. Podigao je ruke, raširio ih pola metra i naglo ih zaustavio, kao da je dostigao neku nevidljivu granicu. „Toliko sam mogao da se pomeram – ni pedalj dalje”, rekao je zagledan u nepomične ruke. „Ruke uopšte nisam mogao da pomerim, a da lanci ne zazveče.” Kidajući se između sramote i potrebe, čekao bi u mraku, udišući ustajao

i okrutan zadah ljudi oko sebe, slušajući mrmljavo dahtanje svojih kompanjona dok mu potajni zvuci okolo ne bi rekli da će izdajničko zveckanje njegovih lanaca biti ignorisano. „Ako ima nešto što veoma dobro znam, Sasenah”, tiho je rekao uz kratak pogled ka Fergusu, „to je zvuk muškarca koji vodi ljubav sa ženom koja nije prisutna.” Slegnuo je i naglo trgnuo ruke, šireći ih više na ogradi, kidajući svoje nevidljive lance. Pogledao me je uz smešak i videla sam mračne uspomene u dnu njegovih očiju, ispod podrugljivog humora. A videla sam tamo i užasnu potrebu, želju dovoljno snažnu da pregrmi samoću i poniženje, bedu i razdvojenost. Stajali smo prilično mirni, gledajući jedno drugo, nesvesni promicanja po palubi. On je bolje od bilo koga znao da sakrije svoje misli, ali ih nije krio od mene. Glad u njemu sezala je do kosti, a moje kosti kao da su se rastopile prepoznajući to. Njegova ruka je bila tri centimetra od moje, oslonjena na drvenu ogradu, dugih prstiju i snažna... Ako ga dotaknem, iznenada sam pomislila, on će se okrenuti i uzeti me tu, na drvenoj palubi. Kao da je čuo šta mislim, iznenada je uzeo moju ruku i pritisnuo je na čvrsti mišić svoje butine. „Koliko puta smo legli zajedno otkad si mi se vratila?”, prošaputao je. „Jednom, dvaput u bordelu. Tri puta u žbunju. I zatim u Lalibrohu, pa opet u Parizu.” Njegovi prsti su dobovali po mom zglobu, jedan za drugim, u ritmu mog pulsa. „Svaki put sam tvoju postelju napustio gladan koliko i kada sam dolazio u nju. Postajem spreman već i kada osetim miris tvoje kose kada mi dotakne lice, ili dodir naših butina kada sednemo da jedemo. A da te vidim kako stojiš na palubi, sa vetrom koji ti haljinu pripija uz telo...” Uglić usana mu se malo trgao dok je gledao u mene. Videla sam kako mu puls snažno bije u vratu, a koža crveni od vetra i želje. „Ima trenutaka, Sasenah, kada bih te za jedan bakarni peni imao na licu mesta, pribio bih te uz jarbol i suknje zadigao oko struka, a đavo neka nosi prokletu posadu!” Moji prsti su se zgrčili uz njegov dlan i on je pojačao pritisak, prijatno klimajući u odgovor na pozdrav tobdžije koji je prošao pored nas. Zvono za kapetanovu večeru se začulo ispod mojih nogu, prijatna metalna vibracija koja je prošla kroz moje đonove i rastopila mi koštanu

srž. Fergus i Marsali su prekinuli svoju igru i pošli dole, a posada je počela pripreme za smenu straže, ali smo mi ostali pored ograde, fiksirajući se pogledima i goreći. „Kapetan vas pozdravlja, g. Frejzer, i pita da li ćete mu se pridružiti za večeru?” Bio je to Mejtland, kabinski dečko, koji je sa pristojne udaljenosti preneo poruku. Džejmi je duboko udahnuo i odvukao pogled sa mene. „Aha, g. Mejtland, dolazimo odmah.” Još jednom je udahnuo, popravio svoj kaput i ponudio mi ruku. „Hoćemo li dole, Sasenah?” „Samo minut.” Izvukla sam ruku iz džepa pošto sam našla šta sam tražila. Uzela sam njegovu ruku i predmet utisnula na njegov dlan. On je pogledao dole u lik kralja Džordža III u svojoj ruci, pa opet u mene. „Tim povodom”, rekla sam. „Hajde da jedemo.” Sledećeg dana smo se opet zatekli na palubi; iako je vazduh i dalje bio leden, hladnoća je bila bolja od ustajalosti u kabinama. Krenuli smo uobičajenim putem, niz jedan bok broda pa uz drugi, ali je tada Džejmi zastao i oslonio se na jarbol da mi ispriča jednu anegdotu iz štamparskog života. Koji metar dalje je g. Viloubaj sedeo prekrštenih nogu zaštićen glavnim jarbolom, sa mastionicom kraj papuče i velikim listom bele hartije na palubi. Vrh četkice je hartiju dodirivao lako poput leptira, ostavljajući iznenađujuće oštre oblike za sobom. Dok sam fascinirano posmatrala, počeo je ponovo od vrha stranice. Radio je brzo, tako sigurnim potezima da je izgledalo kao kada posmatrate plesača ili mačevaoca, sigurnog na svom terenu. Jedan od mornara je prošao opasno blizu ivice papira, bezmalo spuštajući veliko prljavo stopalo na snežnu belinu. Nekoliko trenutaka kasnije, još jedan čovek je učinio isto, mada je bilo obilje mesta da se prođe. Zatim se onaj prvi vratio, ovog puta dovoljno nemarno da u prolazu prevrne mastionicu. „Uf!”, iznervirano je uzviknuo mornar. Povukao je nogom po crnoj fleci na inače besprekornoj palubi. „Prljavi divljak! Pogledaj samo šta je

uradio!” Drugi čovek se vratio i zainteresovano zastao: „Po čistoj palubi? Kapetanu Rejnsu se to neće dopasti, zar ne?” Klimnuo je prema g. Viloubaju, zadirkujući ga. „Najbolje požuri i oliži to, mali, pre nego što kapetan dođe.” „Aha, to će biti dovoljno; poliži to. Brzo, odmah!” Prvi čovek je prišao za korak sedećoj figuri tako da je njegova senka poput fleke pala na papir. Usne g. Viloubaja su se malčice stegle, ali nije podigao pogled. Dovršio je drugu kolonu, ispravio mastionicu i umočio četkicu ne skidajući pogled sa stranice, pa odmerenim pokretima počeo treću kolonu. „Rekao sam”, počeo je glasno prvi mornar, ali je iznenađeno zastao kada se bela maramica spustila na palubu pred njim, pokrivajući fleku od mastila. „Izvinite, gospodo”, kazao je Džejmi. „Izgleda da mi je nešto ispalo.” Uz srdačno klimanje pomorcima, sagnuo se i skupio maramicu ostavljajući samo jedva vidljivu fleku na palubi. Mornari su se nesigurno zgledali, a zatim pogledali u Džejmija. Jedan je spazio plave oči iznad nasmešenih usta i vidljivo ubledeo. Žurno se okrenuo vukući druga za ruku. „Ništa važno, ser”, promumlao je. „Hajde, Džo, traže nas na krmi.” Džejmi nije gledao ni u mornare koji su se udaljavali ni u g. Viloubaja, već je došao do mene zavlačeći usput maramicu u rukav. „Vrlo prijatan dan, zar ne, Sasenah?”, rekao je. Zabacio je glavu i duboko udahnuo. „Ovaj vazduh osvežava, je l’ da?” „Neke manje, neke više”, raspoloženo sam rekla. Vazduh je na ovom mestu na palubi prilično smrdeo na štavljene kože dole u tovarnom prostoru. „To je bilo ljubazno od tebe”, rekla sam kada se naslonio na ogradu pored mene. „Da li misliš da bih g. Viloubaju trebalo da ponudim da za pisanje koristi moju kabinu?” Džejmi je frknuo. „Ne. Rekao sam mu da može da koristi moju kabinu ili trpezarijski sto između obroka, ali kaže da bi radije boravio ovde – tvrdoglava je ta budalica.” „Pa, pretpostavljam da je svetlo bolje”, sumnjičavo sam rekla, odmeravajući malu pognutu figuru, nepopustljivo sklupčanu uz jarbol. Dok sam posmatrala, nalet vetra je podigao ivicu hartije; g. Viloubaj ju je istog časa prikucao jednom rukom dok je drugom nastavljao svoje kratke i

sigurne poteze četkicom. „Mada ne deluje udobno.” „I nije.” Džejmi je ozlojeđeno prošao prstima kroz kosu. „On to radi namerno, da provocira posadu.” „Pa, ako mu je to cilj, onda dobro uspeva”, napomenula sam. „A zašto, pobogu?” Džejmi se opet oslonio na ogradu i ponovo frknuo. „Ah, to ti je zamršena stvar. Da li si nekada ranije srela nekog Kineza?” „Ponekog, mada mislim da su malo drugačiji u moje vreme”, suvo sam odgovorila. „Nemaju običaj da nose repiće i svilene pidžame, kao prvo, i nemaju opsesiju u vezi sa ženskim stopalima – ili ako je imaju nisu meni pričali o tome”, dodala sam da bih bila fer. Džejmi se nasmejao i prišao bliže, tako da je rukom na ogradi očešao moju. „Pa, to je vezano za stopala”, rekao je. „Ili je to bar početak svega. Vidiš, Žozi, jedna od kurvi kod madam Džin, ispričala je Gordonu o tome, a on je to naravno rekao svima.” „Šta je, do đavola, to o stopalima?”, insistirala sam, pošto je znatiželja prevladala. „Šta im on to radi?” Džejmi se nakašljao i malo pocrveneo. „Pa, to je pomalo...” „Nemoguće je da kažeš nešto što bi me šokiralo”, uveravala sam ga. „Videla sam dosta toga u životu, znaš – a i mnogo toga sa tobom, ako ćemo pravo.” „Verujem da jesi, tako je”, rekao je cereći se. „Aha, pa, nije toliko reč o tome šta im radi, već – pa, u Kini otmenim damama vezuju stopala.” „Čula sam za to”, rekla sam, pitajući se čemu tolika gužva. „To se navodno radi da bi im stopala bila mala i elegantna.” Džejmi je opet frknuo. „Elegantna, eh? Znaš li kako se to radi?” Zatim je produžio da mi priča o tome. „Uzmu devojčicu – koja nema ni godinu dana, shvataš – i iskreću joj nožne prste dok ne dotaknu petu, a zatim zavojima uvežu stopalo da ga tako drži.” „Uuh!”, izletelo mi je. „Da, stvarno”, suvo je rekao. „Njena dadilja povremeno skine zavoje da opere stopala, ali ih odmah vraća. Posle nekog vremena prstići istrule i otpadnu. I do vremena kada poraste, jadna devojčica na krajevima nogu ima samo zgužvane kosti i kožu, manje od moje pesnice.” Njegova pesnica je blago udarila drvo ograde radi ilustracije. „Ali je tada smatraju veoma lepom”, dovršio je. „Elegantnom, kako ti kažeš.” „To je apsolutno odvratno!”, rekla sam. „Ali kakve to veze ima sa...”,

pogledala sam u g. Viloubaja, ali on ničim nije pokazivao da nas čuje; vetar je duvao od njega ka nama, noseći reči ka moru. „Recimo da je ovo stopalo devojčice, Sasenah”, rekao je šireći desnu šaku. „Podvij prste kao kad nožne savijaš ka peti i šta ti ostaje u sredini?” Savio je prste da mi pokaže. „Šta?”, rekla sam, zapanjena. Džejmi je ispružio srednji prst leve ruke i naglo ga gurnuo posred labave pesnice gestom koji je to nedvosmisleno pokazao. „Rupa”, koncizno je odgovorio. „Mora da se šališ! Zato to rade?” Lice mu se malo zboralo, a zatim opustilo. „Oh, misliš da se šalim? Ni slučajno, Sasenah. On kaže”, taktično je klimnuo ka g. Viloubaju, „da je to neverovatan osećaj. Za muškarca.” „Šta? Perverzno malo đubre!” Džejmi se nasmejao mojoj ozlojedenosti. „Aha, dobro, to misli i posada. Naravno, ne može postići baš iste efekte sa Evropljankama, ali mislim da on... pokušava tu i tamo.” Počinjala sam da razumem opšte neprijateljstvo koje je vladalo prema malom Kinezu. Čak i kratko poznanstvo sa posadom Artemisa naučilo me je da pomorci uopšteno teže da budu galantni, sa snažnom crtom romantike kada su žene u pitanju – nesumnjivo zato što veći deo godine provode bez ženskog društva. „Hm”, rekla sam i sumnjičavo pogledala g. Viloubaja. „Pa, to je objašnjenje za njih, u redu, ali šta je sa njim?” „To ti je malčice komplikovano.” Džejmijeva usta su se zakrivila naviše od osmeha. „Vidiš, za g. Ji Tjen Čoa, nedavno pristiglog iz kineskog nebeskog carstva, mi smo varvari.” „Je l’ tako?” Pogledala sam naviše u Brodija Kupera, koji se spuštao sa konopaca tako da su prljavi, žuljeviti tabani bili jedino što se videlo odozdo. Učinilo mi se da su obe strane u pravu. „Čak i ti?” „Oh, da. Ja sam prljavi, smrdljivi gvao-fe – to znači strani đavo, znaš – koji zaudara na lasicu – mislim da to znači huang-šu-lang – i sa licem đavolka”, veselo je dovršio. „On ti je sve to rekao?” To je delovalo kao čudno uzvraćanje od nekoga kome si spasao život. Džejmi me je pogledao i podigao obrvu.

„Da li si zapazila da će ti vrlo sitni muškarci reći svašta kada ih uhvati piće?”, upitao je. „Mislim da od brendija zaborave na to koliki su; misle da su veliki čupavi grubijani i šepure se nečim svirepim.” Klimnuo je prema g. Viloubaju, koji je marljivo crtao. „Malo više okoliša kada je trezan, ali to ne menja ono što misli. Prilično je srčan, zar ne? Naročito jer zna da bi ga bez mene verovatno već neko tresnuo po glavi ili ga bacio kroz prozor u more neke tihe noći.” On je to iznosio kao činjenicu, ali mi nisu promakli preki pogledi koje su nam upućivali mornari u prolazu, i uvidela sam zašto Džejmi vreme provodi u dokonom razgovoru sa mnom kod ograde. Ako ma ko sumnja u to da je g. Viloubaj pod Džejmijevom zaštitom, ovo će ih brzo razuveriti. „I tako si mu ti spasao život, dao mu posao i čuvao ga od nevolja, a on te vređa i misli da si neupućeni divljak”, suvo sam rekla. „Sladak čova.” „Ma dobro.” Vetar je malo pojačao i bacio je Džejmiju jedan pramen na lice. On ga je gurnuo iza uva i nagnuo se bliže meni tako da su nam se ramena gotovo dodirivala. „Neka priča šta hoće; ja sam jedini koji ga razume.” „Stvarno?” Položila sam ruku na Džejmijevu. „Pa, možda ga baš i ne razumem”, priznao je. Pogledao je u palubu između svojih nogu. „Ali pamtim”, tiho je rekao, „kako izgleda kada nemaš ništa sem ponosa – i prijatelja.” Prisetila sam se šta je Ines rekao i zapitala se da li mu je čovek sa jednom rukom bio prijatelj kada mu je to bilo najpotrebnije; ja sam imala Džoa Abernatija i znala sam kakvu razliku to predstavlja. „Da, ja sam imala prijatelja u bolnici...”, počela sam, ali su me prekinuli glasni povici gađenja koji su dopirali ispod nas. „Užas! Sunce mu kalajisano! Bokca mu, ovo smrdi ko kuga!” Zapanjeno sam pogledala dole, a tada po prigušenim irskim psovkama koje su se nastavljale ispod nas shvatila da stojimo direktno nad kuhinjom. Dreka je bila dovoljno glasna da privuče pažnju mornara ispred, pa se mala skupina pomoraca obrela kraj nas, fascinirano posmatrajući kada se kuvareva glava sa crnom maramom pojavila iz prolaza, streljajući masu pogledom. „Ništarije prljavih dupeta!”, urlao je. „Šta zijate? Neka dvojica zaludnih mamlaza istog časa skotrljaju svoja dupeta ovamo i ovu gadost bace preko ograde! Mislite li da se verem po merdevinama celog dana, ja sa pola

noge?” Glava je naglo nestala i uz dobroćudno sleganje ramenima, Pikar je pokazao jednom od mlađih mornara da siđe. Ubrzo je usledila konfuzija glasova i treskanje nekog krupnog predmeta dole, a užasan smrad mi je napao nozdrve. „Isuse Hriste na komadu tosta!”, zgrabila sam maramicu iz džepa i nabila je preko nosa; ovo nije bio prvi smrad koji sam osetila otkad smo isplovili, pa sam obično u džepu držala lanenu krpicu namočenu u nešto mirišljavo, iz predostrožnosti. „Šta je to?” „Sudeći po smradu, mrtav konj. I to vrlo mator konj i odavno crknut.” Džejmijev dugi, uski nos delovao je malo nabrano oko nozdrva, a svuda okolo mornari su stavljali krpe ili zapušavali noseve uz opšte negodovanje zbog smrada. Mejtland i Grosman su, sa licima okrenutim od tereta, ali pomalo zeleni i pored toga, nosili ogromno bure kroz prolaz na palubu. Poklopac nije bio sasvim zatvoren i nakratko sam kroz otvor videla žućkastobelu masu kako svetluca na suncu. Kao da se pomerala. Crvi, obilje crva. „Fuj!” Taj povik mi je nehotice izleteo. Dva mornara nisu rekla ništa jer su obojica stezala usne, ali su oba pogledala kao da se slažu sa mnom. Zajedničkim snagama su podigli bure na ogradu i hitnuli ga preko. Oni članovi posade koji nisu bili na nekom zadatku skupili su se da gledaju kako bure skakuće na talasima, a zabavljalo ih je rečito bogohulno Marfijevo mišljenje o trgovcu koji mu je to prodao. Manceti, mali italijanski mornar sa debelim riđim konjskim repom, stajao je kraj ograde, puneći mušketu. „Ajkula”, objasnio je uz blesak zuba ispod brkova, kada je video da ga posmatram. „Vrlo dobro za jelo.” „Aha”, složio se i Stardžis. I oni pomorci koji se nisu zatekli tu okupili su se na krmi da posmatraju. Bilo je tu ajkula, to sam već znala; Mejtland mi je prethodne večeri pokazao dva tamna, vitka oblika koja su se držala u senci trupa, prateći brod bez vidljivog napora, samo malim ujednačenim njihanjem srpastih repova. „Eno!” Povik se začuo iz nekoliko grla kada je bure naglo poskočilo u vodi. Pauza, a zatim je Manceti pažljivo nanišanio blizu bureta. Još jedan trzaj, kao da je nešto žestoko lupilo u njega, pa još jedan. Voda je bila mutnosiva, ali dovoljno prozirna da na tren opazim nešto kako se brzo kreće ispod površine. Još jedan trzaj, bure nagnuto u stranu, i

iznenada je oštar rub peraja zasekao površinu vode, a siva leđa su se nakratko pojavila iz ustalasane vode. Musketa je opalila pored mene poput male grmljavine i od oblaka barutnog dima oči su mi zasuzile. Svi posmatrači su povikali i, kada su mi suze oslabile, videla sam malu braonkastu mrlju kako se širi oko bureta. „Da li je pogodio ajkulu ili ostatke konja?”, pitala sam Džejmija tihim glasom. „Bure”, rekao je uz osmeh. „Ipak, dobro je gađao.” Još nekoliko hitaca je otišlo u prazno kada je bure počelo da poskakuje kao da igra, a pomamne ajkule su ga iznova napadale. Beli i smeđi komadi su odletali sa oštećenog bureta, a veliki krug masti, ukvarene krvi i otpadaka širio se oko gozbe ajkula. Kao nekom magijom počele su da se pojavljuju morske ptice, po jedna i dve, i zaranjale za komadićima. „Nije dobro”, konačno je rekao Manceti spuštajući musketu i brišući rukavom lice. „Predaleko je.” Bio je oznojen i flekav od baruta po celom licu; ovo brisanje je ostavilo belu štraftu preko očiju, nalik rakunovoj masci. „Uživao bih u komadu ajkule”, rekao je kapetanov glas blizu mog uva. Okrenula sam se i zatekla ga kako zamišljeno zuri preko ograde u scenu pokolja. „Možda bismo mogli da spustimo čamac, g. Pikar.” Vođa palube se okrenuo i predusretljivo dreknuo, pa je Artemis zaokrenuo i prišao ostacima plutajućeg bureta. Spušten je jedan čamac i u njemu Manceti sa mušketom i još tri mornara sa kukama i konopcem. Kada su stigli na mesto, od bureta nije ostalo ništa sem nekoliko polomljenih komada drveta. Mada je aktivnosti i dalje bilo puno; voda se komešala od udaraca ajkula ispod površine, a scena je bila gotovo sasvim zaklonjena bučnim oblakom ptica. Iznenada sam videla kako se šiljata njuška pojavljuje iz vode, otvorenih usta, grabi jednu pticu i nestaje pod talasima, sve u treptaju oka. „Da li si video ovo?”, rekla sam, zadivljena. Znala sam onako uopšteno da ajkule imaju opasne zube, ali ova praktična demonstracija bila je upečatljivija od ma koje fotografije u Nacionalnoj geografiji. „Oh, bako, kako su ti veliki zubi!”, rekao je Džejmi, koji je zvučao podjednako impresionirano. „Oh, zaista jesu”, rekao je ljubazan glas u blizini. Okrenula sam se i zatekla Marfija kako se ceri pored mog lakta, široko lice je blistalo od divljačke radosti. „Ali će malo pomoći čudovištima kada im se kuglom

prosvira smrdljivi mozak!” Treskao je mesnatom šakom o ogradu i vikao: „Daj mi jedno zubato čudovište, Manceti! Čeka te boca brendija za kuvanje ako to uradiš!” „Da li je to za vas lična stvar, g. Marfi?”, učtivo je upitao Džejmi. „Ili profesionalna zabrinutost?” „I jedno i drugo, g. Frejzer”, odgovorio je kuvar uneto prateći lov. Šutnuo je drvenom nogom bok broda, uz šuplji zveket. „One su mene isprobale”, rekao je uz mrgodnu nasladu, „ali sam ja više probao njih!” Čamac se jedva video kroz lepršavi zastor ptica, a njihovi krici su otežavali da se čuje bilo šta sem Marfijevih ratnih pokliča. „Šnicla od ajkule sa senfom!”, urlao je Marfi, kome su se oči skupile u proreze u ekstazi osvete. „Pirjana džigerica sa pikalilijem! Napraviću supu od tvojih peraja i krčkaću ti oči u šeriju, mrcino pokvarena!” Videla sam Mancetija kako kleči na pramcu, nišani mušketom i oblačić dima kada je opalio. A zatim sam spazila g. Viloubaja. Nisam videla kada je skočio sa ograde; nije niko, pošto su svi pogledi bili prikovani na lov. Ali je bio tamo, malo udaljen od meteža oko čamca, a njegova obrijana glava je svetlucala kao plovak dok se rvao u vodi sa jednom ogromnom pticom čija su krila motala vodu kao mikser. Upozoren mojim krikom, Džejmi je odvojio pogled sa lova, na tren se izbečio i onda, pre nego što sam mogla da se pomerim ili nešto kažem, već stao na ogradu. Moj užasnuti povik je usledio istovremeno kad i Marfijeva rika, ali je Džejmi takođe otišao, probijajući površinu vode pored Kineza jedva pljusnuvši. Bilo je tu povika i krikova posade – i piskavo Marsalino kreštanje – kada su svi shvatili šta se desilo. Džejmijeva riđa glava se pojavila pored g. Viloubaja i u nekoliko sekundi je Kineza zgrabio za vrat. G. Viloubaj nije puštao pticu i nisam bila sigurna, makar na tren, da li Džejmi pokušava da ga spase ili zadavi, ali je onda snažno zamahnuo nogama i počeo zaraćene pticu i čoveka da vuče nazad ka brodu. Trijumfalni pokliči sa čamca i tamnocrveni krug koji se širi po vodi. Došlo je do velikog treskanja kada je jedna ajkula zakačena kukom i konopcem omotanim oko repa odvučena iza čamca. Zatim je sve bilo zbrkano, kada su ljudi u čamcu primetili šta se još dogada u vodi blizu njih. Konopci su bačeni preko jednog boka, a zatim i drugog, a mornari su

veoma uzbuđeno jurcali napred i nazad, neodlučni da li da pomognu u spašavanju ili oko ajkule, ali su konačno Džejmi i njegova dva tovara izvučeni na desnu stranu i bačeni na palubu da se cede, dok je uhvaćena ajkula – sa koje su njeni gladni kompanjoni već otkinuli nekoliko komadina – dovučena na levu. „I... su... se... Hriste”, rekao je Džejmi dok su mu se grudi nadimale. Opružio se po palubi, boreći se za dah kao riba na suvom. „Jesi li dobro?” Kleknula sam kraj njega i krajem suknje mu obrisala vodu sa lica. On mi se nasmešio i klimnuo, još uvek dahćući. „Isuse”, konačno je rekao i seo. Odmahnuo je glavom i kinuo. „Mislio sam da će me sigurno pojesti. One budale u čamcu su pošle ka nama, a svuda oko njih su bile ajkule koje su grizle onu zakačenu.” Promasirao je listove. „Nema sumnje da sam preosetljiv, Sasenah, ali sam uvek zazirao od toga da izgubim nogu. To nekako deluje gore nego biti ubijen na licu mesta.” „Meni je draže da ti se ne desi ni jedno ni drugo”, suvo sam rekla. Počeo je da se trese; skinula sam svoj šal i omotala mu ga oko ramena, a zatim potražila g. Viloubaja. Mali Kinez, koji i dalje tvrdoglavo nije puštao svoj plen, mladog pelikana velikog otprilike koliko i on sam, ignorisao je i Džejmija i brojne uvrede koje su mu upućivane. Onako mokar se skupio, zaštićen od fizičkih nasrtaja razmahanim kljunom svog zarobljenika koji je obeshrabrivao svakoga da mu priđe blizu. Gadan tresak i pobednički poklič sa druge strane palube označili su da je Marfi sekirom dokusurio svog večitog neprijatelja. Mornari su se isukanih noževa okupili oko trupine da dođu do komada kože. Još malo zanetog seckanja i Marfi je prošao likujući, sa najboljim komadom repa pod miškom, a ogromna žuta džigerica mu je visila iz jedne ruke u maramici, dok je krvava sekira bila prebačena preko ramena. „Nisi se udavio, je li?”, rekao je mrseći Džejmijevu mokru kosu slobodnom rukom. „Ne razumem zašto se brineš za malog dripca, ali moram reći da je to bilo hrabro. Skuvaću ti finu supu od repa, da sprečim prehladu”, obećao je, a zatim otrupkao, naglas planirajući jelovnik. „Zašto je to učinio?”, pitala sam. „G. Viloubaj, hoću da kažem.” Džejmi je odmahnuo glavom i izduvao nos košuljom. „Proklet da sam ako znam. Hteo je pticu, pretpostavljam, ali ne znam

zašto. Da je pojede, možda?” Marfi nas je prečuo pa se okrenuo na vrhu merdevina, namršten. „Pelikani se ne jedu”, rekao je prekorno odmahujući glavom. „Imaju ukus na ribu, kako god da ih spremiš. I sam bog zna šta je ovaj uopšte tražio ovde; oni su priobalne ptice. Valjda ga je oluja donela. Šašavi stvorovi.” Njegova ćelava glava je nestala u njegovom kraljevstvu, srećno mrmljajući o sušenom peršunu i ljutoj alevoj paprici. Džejmi se nasmejao i ustao. „Aha, dobro, možda je samo hteo pera za pisanje. Pođi sa mnom, Sasenah. Možeš da mi pomogneš da obrišem leđa.” Govorio je to šale radi, ali čim su mu reči izletele, lice mu je pobledelo. Bacio je pogled nalevo gde se posada prepirala i gurala se oko ostataka ajkule, dok su Fergus i Marsali oprezno ispitivali odsečenu glavu koja je razjapljenih čeljusti ležala na palubi. Zatim je njegov pogled sreo moj i savršeno smo se razumeli. Trideset sekundi kasnije bili smo dole u njegovoj kabini. Hladne kapi sa njegove mokre kose su kao kiša padale po mojim ramenima i klizile mi na grudi, ali su mu usta bila vrela i uspaljena. Čvrste krivine njegovih leđa su se žarile pod natopljenom tkaninom košulje koja se lepila za njih. „Hju!”, rekao je bez daha, odmičući se tek toliko da cimne svoje pantalone. „Hriste, zalepile su se za mene! Ne mogu da ih skinem!” Frkćući od smeha on je trgao učkure, ali ih je voda natopila u beznadežni čvor. „Nož!”, rekla sam. „Gde je nož?” Smejući se i sama od pogleda na njega kako panično pokušava da izvuče natopljenu košulju iz pantalona, počela sam da preturam po fiokama stola, razbacujući papiriće, bočice mastila, burmuticu – sve sem noža. Najsličnija stvar je bio nož za otvaranje pisama od slonovače, napravljen u obliku šake sa ispruženim prstom. Zgrabila sam ga i uhvatila Džejmija za pojas, sa namerom da prerežem učvorane učkure. On je zabrinuto ciknuo i uzmakao. „Hriste, oprezno s tim, Sasenah! Neće ti vredeti ništa ako mi smakneš pantalone i kastriraš me pri tom!” Onako sluđene požudom, to nas je dovoljno zasmejalo da se presamitimo od smeha. „Evo!” Kopajući po haosu svog ležaja, dograbio je svoj nož i

pobedonosno mahnuo njim. Trenutak kasnije su učkuri presečeni i skroz mokre pantalone su ležale u barici na podu. Dograbio je mene, podigao me i položio na sto, ne brinući o zgužvanim papirima i razbacanim perima. Suknju mi je zabacio iznad pojasa, zgrabio me za butine i polegao preko mene, njegove čvrste butine su mi razmakle noge. To je bilo kao da sam ledenim kleštima dohvatila usijano gvožđe; vrelo jezgro sa nečim ledenim okolo. Usisala sam vazduh kada me je njegova natopljena košulja dodirnula po golom stomaku, a zatim još jednom kada sam čula nečije korake u prolazu. „Stani!”, prošištala sam mu u uvo. „Neko dolazi!” „Prekasno”, rekao je, bez daha, ali nepokolebljiv. „Moram da te imam inače ću crći.” Uzeo me je oštrim, bezobzirnim zamahom i ja sam ga jako ugrizla za rame, osećajući so i mokro platno, ali nije ispustio nikakav zvuk. Dva zamaha, tri i čvrsto sam stegla noge oko njegovih guzova, moj krik je prigušila njegova košulja, ali ni mene nije bilo briga ko to dolazi. Bila sam njegova začas i potpuno, a on je svršavao i svršavao ponovo, uz dubok trijumfalni zvuk u grlu, podrhtavajući i tresući se u mom naručju. Dva minuta kasnije vrata kabine su se otvorila. Ines je polako pogledao okolo po rasturenoj sobi. Pogled njegovih smeđih očiju je prešao sa opustošenog stola na mene, kako sedim mokra i raščupana, ali pristojno obučena na ležaju, i konačno na Džejmija, koji se skljokao na stoličicu i dalje u mokroj košulji, dok su mu se grudi nadimale, a žestoko crvenilo na licu slabilo. Ines je fino onjušio vazduh, ali nije rekao ništa. Ušao je u kabinu, naklonio mi se i sagnuo pod Fergusov ležaj odakle je izvukao flašu brendija. „Za Kineza”, rekao mi je. „Da se ne prehladi.” Okrenuo se ka vratima pa zastao, zamišljeno čkiljeći u Džejmija. „A ti bi mogao da se pobrineš da ti g. Marfi napravi malo kaše zbog iste stvari, Makdab. Kaže se da je opasno smrznuti se posle napornog posla, zar ne? Sigurno ne želiš da pokupiš groznicu.” U tužnim smeđim dubinama bilo je nekakvog sjaja. Džejmi je sklonio slanu upetljanu kosu, a spori osmeh mu se raširio licem. „Aha, dobro, ali ako već dođe do toga, Inese, umreću srećan.”

Narednog dana smo saznali zašto je g. Viloubaju trebao pelikan. Našla sam ga na zadnjoj palubi, a ptici pored njega krila su trakama tkanine bila vezana za njega. Ona me je besno pogledala okruglim žutim očima i škljocnula kljunom u znak upozorenja. G. Viloubaj je namotavao struk na čijem se kraju vrpoljila mala purpurna lignja. On ju je skinuo, stavio pred pelikana i rekao nešto na kineskom. Ptica ga je veoma sumnjičavo pogledala, ali se nije ni pomerila. On je brzo dohvatio gornji deo kljuna, podigao ga i lignju ubacio u kesicu. Pelikan je izgledao iznenađeno, ali je ipak progutao plen. „Hao-liao”, odobravao je g. Viloubaj, milujući pticu po glavi. Video je da ga posmatram, pa mi je pokazao da priđem. Pomno pazeći na opaki kljun, to sam i učinila. „Ping An”, rekao je pokazujući na pelikana. „Miroljubivi.” Pelikan je nabrao ćubu belog perja i to je izgledalo kao da je naćulio uši na pomen svog imena pa sam se nasmejala. „Stvarno? Šta ćeš da radiš sa njim?” „Učiti ga da lovi za mene”, jednostavno je odgovorio mali Kinez. „Ti posmatraš.” Jesam. Nakon što je uhvatio još nekoliko lignji i par ribica i njima nahranio pelikana, g. Viloubaj je sklonio još jednu traku meke tkanine iz svoje odeće i dobro je omotao oko ptičjeg vrata. „Ne želeti uguši se”, objasnio je. „Ne proguta ribu.” Zatim je tanki struk čvrsto vezao sebi za kragnu, pokazujući mi da stanem pozadi, a onda je oštrim trzajem oslobodio veze koje su ptici sputavale krila. Iznenađen iznenadnom slobodom, pelikan se gegao napred-nazad po ormariću, zamahnuo jednom ili dvaput velikim koščatim krilima i prhnuo u nebo uz eksploziju perja. Pelikan na zemlji je komičan prizor, sav ćoškast i trapav, raširenih nogu i nespretnog kljuna. Pelikan u letu nad vodom je nešto čemu se divite, graciozan i iskonski, zapanjujući poput pterodaktila među mršavijim galebovima i burnicama. Ping An, Miroljubivi, poleteo je do granica struka, mučio se da ode i više, a zatim, kao da se pomirio sa sudbinom, počeo da kruži. G. Viloubaj, koji je oči skoro sasvim zatvorio zbog sunca, pravio je polako krugove dole po palubi, kao da je pelikan njegov zmaj. Svi mornari i na konopcima i na

palubi prekinuli su poslove i fascinirano posmatrali. Iznenadno, poput munje, pelikan je sklopio krila i zaronio, probijajući površinu vode gotovo bez ikakvog pljuskanja. Kada je provirio iz nje, delujući pomalo iznenađeno, g. Viloubaj je počeo da ga vuče. Kada se opet našao na palubi, pravio je male probleme da preda svoju lovinu, ali je konačno svom tamničaru dopustio da oprezno zavuče ruku u kožnatu kesu ispod kljuna i izvuče lepog, debelog grba. G. Viloubaj se prijatno nasmešio zablenutom Pikaru, izvadio nožić i još živu ribu zasekao duž leđa. Obrćući ribu u jednoj žilavoj ruci, drugom je prepolovio ribu i ponudio polutku, a Ping An ju je spremno zgrabio iz njegovih prstiju i progutao. „Njegovo”, objasnio je g. Viloubaj, nemarno brišući krv i krljušt o pantalone. „Moje”, klimnuo je prema polovini ribe, koja je još ležala na ormariću, sada nepomična. Za nedelju dana je pelikan bio sasvim ukroćen, mogao je da leti slobodno sa prstenom oko vrata, ali bez povoca i vraćao se da svom gospodaru pred noge istrese iz vrećice svetlucave ribe. Kada se nije bavio ribolovom, Ping An je ili zauzimao poziciju na prečki jarbola na nezadovoljstvo mornara zaduženih za ribanje palube ispod, ili je pratio g. Viloubaja po palubi, blesavo se gegajući sa dvometarskim krilima napola raširenim radi ravnoteže. Posada se, podjednako impresionirana takvim ribolovom i obazriva zbog Ping Anovog velikog oštrog kljuna, klonila g. Viloubaja, koji je svakog dana kada bi vreme dozvolilo ispisivao svoje reči pored jarbola, siguran pod dobroćudnim žutim pogledom svog novog prijatelja. Jednog dana sam zastala da posmatram g. Viloubaja u akciji, ostajući izvan vidokruga, zaklonjena katarkom. On je sedeo na trenutak sa izrazom tihog zadovoljstva na licu, razmišljajući o tek dovršenoj stranici. Nisam mogla da čitam te znake, naravno, ali je oblik svega toga nekako davao prijatan prizor. Zatim se on brzo osvrnuo, kao da proverava da niko ne dolazi, dohvatio četkicu i veoma pažljivo dodao poslednji znak u levi gornji ugao. I bez pitanja sam znala da je to njegov potpis. Tada je uzdahnuo i podigao lice da pogleda preko ograde. Nimalo nedokučivo, lice mu je bilo ispunjeno sanjarskim zadovoljstvom i bilo mi je jasno da ono što on vidi nisu ni brod ni uzburkani okean.

Konačno je opet uzdahnuo i odmahnuo glavom, kao za sebe. Spustio je ruke na papir i brzo, nežno ga presavio, jednom, dvaput, ponovo. Zatim je ustao, otišao do ograde, pružio ruke nad vodu i pustio presavijenu hartiju da padne. Padala je prevrćući se prema vodi. Zatim ju je vetar zahvatio i podigao, komadić belog se gubio u daljini ličeći na galebove i čigre koje su kreštale iza broda u potrazi za otpacima. G. Viloubaj nije ostao da ga posmatra, već se okrenuo od ograde i sišao u potpalublje, a san se još uvek očitavao na malom okruglom licu.

45

Priča g. Viloubaja

K

ada smo prošli središte atlantskog vrtloga i zaputili se na jug, dani i večeri su postali topliji i članovi posade koji nisu na dužnosti počeli su da se posle večere okupljaju na prednjem delu broda na neko vreme da bi pevali, igrali uz violinu Brodija Kupera ili slušali priče. Zbog istog onog instinkta koji decu na kampovanju u šumi tera da pričaju jezive priče, izgleda da su ljudi naročito voleli strašne priče o brodolomima i opasnostima mora. Kako smo odmicali dalje na jug, van kraljevstva mitske norveške morske nemani i morske zmije, raspoloženje za čudovišta je splasnulo i umesto toga ljudi su počeli da pričaju o svojim domovima. Većina njih je već bila potrošena kada se Mejtland, kabinski dečko, okrenuo g. Viloubaju, koji je kao i obično bio oslonjen o jarbol, držeći šolju pred grudima. „Kako to da si ti došao iz Kine, Viloubaj?”, radoznalo je upitao Mejtland. „Video sam svega nekoliko kineskih mornara, mada se priča da u Kini živi baš mnogo ljudi. Da li je to tako fino mesto da njegovi stanovnici ne pomišljaju da ga napuste, možda?” Isprva se nećkajući, mali Kinez je izgledao polaskan interesovanjem koje je dovelo do ovog pitanja. Uz još malo navaljivanja, pristao je da ispriča o svom odlasku iz domovine – zahtevajući samo da Džejmi prevodi za njega, pošto njegov engleski nije dorastao tom zadatku. Džejmi je spremno pristao i seo pored g. Viloubaja, pa nagnuo glavu da sluša. „Ja sam bio mandarin”, počeo je g. Viloubaj, Džejmijevih glasom, „mandarin za pisma, nadaren za kompoziciju. Nosio sam svileni ogrtač, izvezen mnoštvom boja, a preko toga plavi svileni ogrtač učenih, sa znakom svoje službe izvezenim na grudima i leđima – figurom feng-huanga – plamene ptice.” „Čini mi se da misli na feniksa”, dodao je Džejmi, okrećući se ka meni na tren pre nego što je ponovo pažnju skrenuo na Viloubaja, koji je strpljivo sačekao, a zatim odmah nastavio. „Rođen sam u Pekingu, carskom gradu Sina nebesa...”

„Tako oni zovu cara”, šapnuo mi je Fergus. „Kakva drskost, da svog kralja izjednačavaju sa gospodom Isusom!” „Ššš”, zašištalo je nekoliko ljudi besno se okrećući ka Fergusu. On je pokazao prost gest Maksvelu Gordonu, ali je ućutao i opet se okrenuo maloj figuri šćućurenoj uz jarbol. „Rano je utvrđeno da sam vešt u sastavljanju, i mada u početku nisam bio naviknut na upotrebu četkice i mastila, uz mnogo napora uspeo sam da postignem da znaci koje crtam podsećaju na ideje koje su poput ždralova igrale u mojim mislima. I tako me je zapazio Vu-Ksien, mandarin iz carskog domaćinstva, koji me je primio da živim kod njega i koji je nadgledao moju obuku.” „Brzo sam sticao priznanja i više položaje, tako da sam pre dvadeset šestog rođendana stekao kuglicu od crvenog korala na šeširu. Ali je tada naišao zli vetar i seme nesreće doneo u moj vrt. Možda me je prokleo neki neprijatelj, ili sam možda zbog svoje arogancije propustio da napravim pravilnu žrtvu – jer mi sigurno nije nedostajalo poštovanje prema našim precima, uvek sam pazio da posetim porodičnu grobnicu svake godine i da sveti štapići večito gore u holu predaka...” „Ako su njegovi sastavi uvek bili ovako dugi, nije ni čudo što je Nebeski sin izgubio strpljenje i bacio ga u reku”, cinično je promrmljao Fergus. „... ali šta god da je bilo razlog”, nastavljao je Džejmijev glas, „moja se poezija našla pred očima Van-Mei, druge careve supruge. Druga supruga je bila žena velike moći, pošto je rodila čak četiri sina, i kada je upitala mogu li da postanem deo njenog domaćinstva, ta želja je odmah uslišena.” „A šta je tome falilo?”, insistirao je Gordon, zainteresovano se naginjući napred. „Prilika da se upozna svet, zar ne?” G. Viloubaj je očigledno razumeo pitanje, jer je klimnuo u Gordonovom pravcu dok je nastavljao, a Džejmijev glas je prenosio priču. „Oh, to je bila neprocenjiva počast; trebalo je da dobijem veliku sopstvenu kuću unutar zidina palate, gardu vojnika da prati moju nosiljku i trostruki suncobran da se nosi ispred mene kao simbol moje službe, a možda čak i paunovo pero za moj šešir. Moje ime bi bilo zlatnim slovima ispisano u Knjizi počasti.” Mali Kinez je zastao, češkajući se po glavi. Kosa je počela da izbija na obrijanim delovima, od čega je prilično ličio na tenisku lopticu. „Međutim, postoji jedan uslov za službu u carskom domaćinstvu; sve

sluge kraljevskih žena moraju biti evnusi.” Užasnuti uzdah je propratio ovo, a sledilo ga je brbljanje uzbuđenih komentara među kojima su dominirali: „Prokleti divljaci!”, i: „Kopilad žuta!” „Šta je to evnuh?”, upitala je Marsali, delujući izbezumljeno. „Nešto oko čega nikad nećeš morati da brineš, chérie”, uverio ju je Fergus i prebacio ruku preko njenog ramena. „I tako si zbrisao, mon ami”, veoma saosećajno se obratio g. Viloubaju. „I ja bih učinio isto, nema sumnje!” Bučno mrmljanje iskrene podrške pojačalo je ovakvo mišljenje. Kao da je g. Viloubaja oraspoložila tako očita podrška; klimnuo je glavom jednom ili dvaput svojim slušaocima pre nego što je nastavio priču. „Bilo je veoma nečasno od mene da odbijem carev poklon. A ipak – neugodna je to slabost – zaljubio sam se u jednu ženu.” Na to su se začuli saosećajni uzdasi pošto su mornari većinom romantične duše, ali je g. Viloubaj zastao, cimnuo Džejmija za rukav i nešto mu rekao. „Oh, pogrešio sam”, ispravio se Džejmi. „On kaže da to nije bila jedna žena već samo žena – sve žene, uopšteni pojam žene, hoće da kaže. Je l’ tako?”, upitao je gledajući g. Viloubaja. Kinez je klimnuo, zadovoljan, i zavalio se. Mesec se do tada već digao, tri četvrti pun i dovoljno svetao da pokaže lice malog mandarina dok govori. „Da”, potvrdio je preko Džejmija, „mislio sam na mnoge žene; njihovu gracioznost i lepotu, kada cvetaju poput cvetova lotosa, kao perca maslačka lebde na vetru. I bezbroj njihovih zvukova, ponekad nalik cvrkutu ptica ili pesmi slavuja; ponekad nalik graktanju vrana”, dodao je uz osmeh od koga su mu se oči skupile u proreze i slušaoce navele na smeh, „ali sam ih voleo čak i tada. Sve svoje poeme sam napisao Ženi – ponekad su bile upućene ovoj ili onoj dami, ali najčešće samo Ženi. Ukusu dojke nalik kajsiji, toplom mirisu ženskog pupka kada se probudi zimi, toplini brežuljka kada ti ispuni šaku poput breskve koja puca od zrelosti.” Fergus se skandalizovao i stavio je ruku preko Marsalinih ušiju, ali su ostali slušaoci to bolje primili. „Nije ni čudo da je malecki bio cenjeni pesnik”, odobravao je Reburn. „Vrlo bezbožnički, ali mi se dopada!” „Zavređuje crveno dugme na tvom šeširu u svako doba”, složio se

Mejtland. „Gotovo da bi zbog toga vredelo naučiti malo kineskog”, uskočio je kapetanov zamenik, odmeravajuči g. Viloubaja sa novostečenim interesovanjem. „Ima li on mnogo tih poema?” Džejmi je mahnuo publici – koju su do sada uvećali gotovo svi koji nisu bili na dužnosti – da se utiša, pa rekao g. Viloubaju: „Nastavi, onda.” „Pobegao sam u Noći fenjera”, kazao je Kinez. „To je veliki festival kada su svi na ulicama; nije pretila opasnost da me stražari primete. Čim je pao mrak i procesije se skupljale svuda po gradu, obukao sam odeću putnika...” „To je kao hodočasnik”, upao je Džejmi, „oni odlaze da posete grobove svojih predaka daleko i nose belu odeću – to je zbog žaljenja, razumete?” „... i napustio sam svoju kuću. Bez problema sam se probio kroz gužvu, noseći mali neupadljiv fenjer koji sam kupio – tako da na njemu nije bilo mog imena i adrese. Stražari su lupali u svoje bubnjeve od bambusa, sluge velikih domaćinstava su udarale u gongove, a sa krova palate puštano je mnogo vatrometa.” Malo okruglo lice je uhvatila nostalgija dok se toga prisećao. „To je nekako bio najprikladniji rastanak od pesnika”, rekao je. „Da pobegne bezimen uz zvuke velikog aplauza. Dok sam prolazio pored kasarne kod gradske kapije, osvrnuo sam se da vidim brojne krovove palate kako se ocrtavaju prema rasprskavajućim cvetovima crvene i zlatne. To je izgledalo kao čarobni vrt – zabranjen pri tom, za mene.” Ji Tjen Čo se probijao bez incidenata preko noći, ali je zamalo uhvaćen narednog dana. „Zaboravio sam na svoje nokte”, rekao je. Raširio je šaku, malu sa kratkim, skroz izgrizenim noktima. „Jer mandarin ima duge nokte kao simbol da nije u obavezi da radi manuelno, a moji su bili dugački koliko prst između dva zglavka.” Sluga u kući gde je zastao narednog dana da se osveži ih je primetio i otrčao da to kaže stražaru. Otrčao je i Ji Tjen Čo, i konačno je uspeo da pobegne goniocima tako što se zavukao u mokar jarak i skriven ležao u grmlju. „Dok sam ležao tamo, uništio sam svoje nokte, naravno”, rekao je. Mrdao je malim prstom desne ruke. „Ovaj nokat sam morao da otkinem pošto je u njega bio postavljen zlatni da zi, koji nisam mogao da izvučem.” Ukrao je seljačko odelo sa žbuna na koji je ostavljeno da se suši, ostavljajući otkinuti nokat sa zlatnim simbolom u razmenu, pa je polako

napredovao kopnom ka obali. U početku je hranu plaćao sa ono malo novca što je poneo, ali je kod Lalonga naleteo na bandu razbojnika koji su mu uzeli novac, a poštedeli život. „I posle toga sam”, jednostavno je rekao, „krao hranu kad sam mogao, a gladovao kad nisam. A onda se konačno vetar sreće malo promenio i sreo sam grupu putujućih apotekara koji su išli na lekarski sajam blizu obale. U razmenu za moju veštinu u crtanju transparenata za njihove tezge i sastavljanje oznaka koje veličaju moći njihovih lekova, oni su me poveli sa sobom.” Kada je stigao do obale, probio se do pristaništa i pokušao da se provuče kao mornar, ali je sasvim omanuo jer su mu prsti, mada veoma vešti sa četkicom i mastilom, bili nikakvi za čvorove i konopce. U luci je bilo nekoliko stranih brodova; odabrao je onaj čiji su mornari izgledali kao najveći varvari jer je verovao da će ga odvesti najdalje. Ugrabio je priliku i pored čuvara palube klisnuo u spremište Serafine, koja je plovila za Edinburg. „Sve vreme si mislio da potpuno odeš iz zemlje?”, upitao je zainteresovani Fergus. „To zvuči kao izbor iz očaja.” „Car seže vrlo daleko.” Tiho je rekao g. Viloubaj na engleskom, ne čekajući na prevod. „Ja sam izbeglica, ili sam mrtav.” Slušaoci su grupno uzdahnuli i usledio je trenutak strašnog razmišljanja o tako krvožednoj moći i opšte ćutanje, tako da se čulo samo zavijanje jedara nad njima dok je g. Viloubaj dohvatao zapostavljenu šolju i praznio poslednje kapi svog groga. Spustio ju je, olizao usne i ponovo položio ruku Džejmiju na rame. „Čudno je to”, rekao je g. Viloubaj, a zamišljenu notu u njegovom glasu je kao jeka ponovio Džejmi, „ali je moja radost prema ženama bilo ono što je Druga supruga uočila u mojim rečima i što joj se dopalo. A ipak bi u želji da poseduje mene – i moje poeme – zauvek uništila ono čemu se divila.” G. Viloubaj se malo zakikotao, ali je i u tome nota ironije bila prepoznatljiva. „A tu nije kraj kontradikcije onoga u šta se moj život pretvorio. Pošto nisam mogao naterati sebe da predam svoju muškost, izgubio sam sve drugo – čast, sredstva za život, državu. Pri tome ne mislim samo na zemlju sa kosinama otmenih jela, gde sam provodio leta u Tartariji, i ogromne ravnice na jugu, rečne tokove pune riba, već i gubitak samog sebe. Moji roditelji su osramoćeni, grobovi mojih predaka su se pretvorili u ruine i

sveti štapići ne gore pred njihovim slikama. „Sav poredak, sva lepota je izgubljena. Došao sam na mesto gde se zlatne reči mojih poema smatraju kokodakanjem, a poteze moje četkice škrabotinama. Tretiraju me gore nego najgoreg prosjaka koji guta zmije da bi zabavio rulju, dozvoljavajući prolazniku da mu za rep izvuče zmiju iz usta za sitninu koja će mu omogućiti da poživi još jedan dan.” G. Viloubaj je besno pogledao slušaoce, praveći tu paralelu očitom. „Došao sam u zemlju čije su žene grube i smrdljive kao medvedi.” Kinezov glas se strasno pojačao, ali je Džejmi nastavio istim tonom, recitujući reči, ali ne unoseći emocije. „One su stvorovi bez gracioznosti, bez znanja, neuke, sa neprijatnim mirisom, njihova tela su prekrivena dlakom poput psećih! A čak i one mene preziru kao žutog crva, tako da ni najgore kurve neće da legnu sa mnom.” „Zbog ljubavi prema Ženi došao sam na mesto gde nijedna žena ne zavređuje ljubav!” Videći mrgodne poglede mornara, Džejmi je u tom času prestao da prevodi i pokušao je da smiri Kineza polaganjem krupne šake na rame u plavoj svili. „Aha, čoveče, sasvim mi je jasno. I siguran sam da nijedan prisutni muškarac ne bi uradio drugačije da je morao da napravi takav izbor. Je l’ tako momci?”, upitao je preko ramena, značajno podižući obrve. Snaga njegove volje bila je dovoljna da izmami gunđavo slaganje, ali je saosećanje mase sa pričom o mukama g. Viloubaja dosta oslabilo ovim uvredljivim zaključkom. Čule su se zajedljive primedbe o razuzdanom, nezahvalnom neznabošcu, a mnogo ekstravagantnih komplimenata je upućeno Marsali i meni dok su se ljudi razilazili. I Fergus i Marsali su tada otišli. Fergus je usput zastao i obavestio g. Viloubaja da bi eventualni budući komentari o evropskim ženama prinudili njega, Fergusa, da Kinezu obmota njegovu pletenicu oko vrata i udavi ga. G. Viloubaj je ignorisao i komentare i pretnje, samo je zurio pred sebe, a crne oči su mu blistale od uspomena i groga. Konačno je ustao i Džejmi i pružio mi ruku da siđem sa bureta. Baš kada smo se spremali da pođemo, Kinez je zavukao ruku među noge. Bez ikakve nepristojnosti je izvadio testise tako da su stajali na svili. Polako ih je kotrljao dlanom, zureći veoma zamišljeno u njih. „Ponekad”, rekao je kao za sebe, „mislim da nisu vredni toga.”

46

Srećemo Narvala

N

eko vreme sam bila svesna da Marsali pokušava da skupi hrabrosti da razgovara sa mnom. Mislila sam da će to učiniti pre ili kasnije; kakva god bila njena osećanja prema meni, sem nje bila sam jedina žena na brodu. Učinila sam sve da joj pomognem, ljubazno se smešeći i govoreći: „Dobro jutro”, ali je prvi korak morala ona da napravi. Napravila ga je, konačno, nasred Atlantskog okeana, ceo mesec nakon što smo napustili Škotsku. Pisala sam u našoj zajedničkoj kabini, praveći hirurške zabeleške o maloj amputaciji – dva smrskana nožna prsta kod jednog mornara. Upravo sam završila skicu mesta zahvata kada je neka senka zamračila vrata kabine, pa sam podigla pogled i zatekla Marsali kako stoji ratoborno isturene brade. „Moram nešto da znam”, odlučno je rekla. „Ne dopadaš mi se i računam da to znaš, ali tata kaže da si vična vradžbinama, a ja mislim da si možda iskrena, makar bila kurva, pa ćeš mi možda reći.” Bilo je mnogo mogućih odgovora na te izuzetne tvrdnje, ali sam se uzdržala. „Možda i hoću”, rekla sam spuštajući pero. „Šta hoćeš da znaš?” Videvši da nisam besna, kliznula je u kabinu i sela na stoličicu, jedino raspoloživo mesto. „Paa, to je vezano za decu”, objasnila je. „I to kako ih dobijaš.” Podigla sam obrvu. „Tvoja majka ti nije rekla odakle dolaze bebe?” Nestrpljivo je frknula, a plave obrve su se prezrivo skupile. „Naravno da znam odakle dolaze! Toliko zna svaka budala. Pustiš muškarca da ti stavi onu stvar među noge i đavolski ćeš platiti devet meseci kasnije. Ono što hoću da znam jeste kako da ih ne dobiješ.” „Razumem.” Zainteresovano sam je posmatrala. „Ne želiš dete? Hm... kada budeš propisno venčana, misliš? Većina mladih žena ih želi.” „Pa”, polako je rekla, premećući deo haljine po ruci. „Mislim da ću možda hteti bebu nekada. Zbog nje same, hoću da kažem. Još ako bi imala tamnu kosu kao Fergus.” Tračak sanjarenja joj je preleteo licem, ali su se

crte lica ponovo stegle. „Ali ne mogu”, rekla je. „Zašto?” Isturila je usne, razmišljajući, a zatim ih uvukla. „Pa, zbog Fergusa. Mi još nismo legli zajedno. Nismo mogli ništa sem da se povremeno poljubimo skriveni iza vratanaca – zahvaljujući tati i njegovim svojeglavim pravilima”, dodala je s gorčinom. „Amin”, rekla sam, pomalo je zadirkujući. „Eh?” „Nije važno.” Odmahnula sam rukom, odbacujući to. „Kakve to veze ima sa tim što ne želiš bebe?” „Hoću da mi se to dopadne”, direktno je odgovorila. „Kada dođemo do onoga.” Ugrizla sam se za usnu. „Ja... hm... mislim da je to nekako vezano za Fergusa, ali se plašim da ne vidim kakve to veze ima sa bebama.” Marsali me je oprezno odmerila. Ovog puta bez neprijateljstva, više kao da me procenjuje na neki način. „Fergusu se dopadaš”, rekla je. „I on je meni drag”, obazrivo sam odgovorila, nesigurna kuda vodi ovaj razgovor. „Znam ga veoma dugo, još od vremena kada je bio dečak.” Ona se iznenada opustila, deo tenzije je nestao iz mršavih ramena. „Oh. Onda ćeš to znati – gde je rođen?” Naglo sam shvatila njenu zabrinutost. „U pariškom bordelu? Da, znam to. Rekao ti je to, znači?” Klimnula je glavom. „Aha, jeste. Još davno, u vreme poslednjeg Hogmanaja.” Pa, valjda je godinu dana dug period za nekog ko ima petnaest godina. „To je bilo kada sam mu rekla da ga volim”, nastavila je. Pogled joj je bio fiksiran na suknju, a malo crvenila joj se javilo na obrazima. „I on je rekao da i on voli mene, ali da se moja majka nikada neće saglasiti sa vezom među nama. A kada sam pitala zašto neće, nije baš strašno biti Francuz, ne može svako da bude Škot, a nisam smatrala ni da je ona njegova šaka važna – na kraju krajeva g. Marej ima drvenu nogu, a mami se vrlo dopada – ali je on rekao ne, nije ništa od toga i zatim mi je ispričao – za Pariz, hoću da kažem, o tome da je rođen u bordelu i da je bio džeparoš dok nije upoznao tatu.”

Podigla je pogled, a u svetloplavim dubinama videla se neverica. „Rekla bih da je mislio da će to meni smetati”, rekla je čudeći se. „Pokušao je da ode i rekao je da ne želi da se više viđamo. Pa...”, slegnula je ramenima i odmahnula da skloni kosu, „radije bih se pobrinula oko toga.” Tada me je pogledala pravo u oči, ruku skupljenih u krilu. „Reč je samo o tome da nisam htela to da pominjem, za slučaj da to ne znaš. Ali pošto već znaš... dobro, nisam ja zabrinuta za Fergusa. On kaže da zna šta treba da radi i da će mi se to dopasti, kada pregrmimo prvi, drugi put. Ali to nije ono što mi je rekla mama.” „A šta ti je ona rekla?”, fascinirano sam upitala. Mala bora se ukazala između devojčinih obrva. „Pa...”, polako je rekla Marsali, „nije toliko šta mi je rekla – mada jeste rekla kada sam joj ispričala za Fergusa i mene, da će mi učiniti užasne stvari jer je živeo među kurvama, a jedna od njih mu je bila i majka – više je reč o tome kako je... kako se ponašala.” Lice joj je sada već bilo ružičasto i pogled joj je počivao na rukama koje su motale pregibe suknje. Kao da se vetar pojačao; mali pramenovi plave kose su joj lelujali, podignuti vetrom od prozora. „Kada sam prvi put počela da krvarim, rekla mi je šta da radim i kako je to deo Evinog prokletstva i da jednostavno to moram da trpim. A ja sam je pitala kakvo je to Evino prokletstvo. Ona mi je čitala iz Biblije sve o tome kako je sv. Pavle rekao da su žene užasne prljave grešnice zbog onoga što je Eva uradila, ali se ipak mogu spasti tako što će patiti i rađati decu.” „Nikad nisam imala dobro mišljenje o sv. Pavlu”, rekla sam i ona me je zapanjeno pogledala. „Ali on je u Bibliji!”, rekla je, šokirana. „Kao i mnogo toga drugog”, suvo sam kazala. „Čula si onu priču o Gideonu i njegovoj ćerki, zar ne? Ili o onome što je poslao svoju damu da je gomila grubijana siluje do smrti da ne bi došli po njega? Taj je bio jedan od onih izabranih od Boga, baš kao i Pavle. Ali nastavi.” Ona je piljila jedan minut u mene, ali je onda zatvorila usta i klimnula, pomalo sluđena. „Aha, dobro. Majka je rekla kako to znači da sam gotovo dovoljno stara da se udam, a kada se udam, moram da zapamtim da je ženina dužnost da radi ono što muž hoće, dopadalo joj se to ili ne. I izgledala je tako žalosno kada mi je to rekla... Pomislila sam, kakve god da su to ženine dužnosti, mora da su užasne, a na osnovu onoga što je sv. Pavle rekao o mučenju i

rađanju dece...” Zastala je i uzdahnula. Sedela sam ćutke, čekajući. Kada je nastavila, to je bilo na mahove, kao da joj je problem da probere reči. „Ne mogu da se setim svog oca. Imala sam samo tri godine kada su ga Englezi odveli. Ali sam bila dovoljno odrasla kada se moja majka udala – udala za Džejmija – da bih videla kako je bilo među njima.” Ugrizla se za usnu; nije bila naviknuta da Džejmija zove po imenu. „Tata – Džejmi, hoću da kažem – on je ljubazan, rekla bih; uvek je bio takav prema Džoan i meni. Ali sam videla, kada bi položio ruku majci na struk i pokušao da je privuče – ona bi ga izbegavala.” Još malo je grickala usnu, a zatim nastavila. „Videla sam da ga se plaši; nije volela kada je dodiruje. Ali nikada nisam videla ništa od čega bi se trebalo plašiti, bar ne u onome što sam mogla da vidim – pa sam mislila da to mora biti nešto što on radi kada su u krevetu, sami. Džoan i ja smo se pitale šta bi to moglo biti; mami se nikada nije ništa poznavalo na licu ili rukama, i nije ćopala u hodu – ne kao Magdalena Volas, koju muž uvek bije kada se napije pijačnim danom – pa smo mislile da je tata ne tuče.” Marsali je olizala usne suve od toplog slanog vazduha, a ja sam gurnula bokal s vodom prema njoj. Ona je klimnula u znak zahvalnosti i nasula jednu šolju. „Tako sam mislila”, rekla je pogleda prikovanog za mlaz vode, „da to mora biti zato što je mama rađala decu – nas dve – i zna da će ponovo biti užasno pa nije htela da ide u krevet sa... sa Džejmijem jer se toga plašila.” Popila je vode, a zatim spustila šolju i pogledala pravo u mene, izazovno stežući bradu. „Videla sam te sa mojim tatom”, rekla je. „Baš u onom minutu pre nego što je on video mene. Ja – ja mislim da ti se dopalo ono što ti je radio u krevetu.” Otvorila sam usta, a zatim ih opet zatvorila. „Pa... da”, rekla sam, nekako slabašno. „Jeste.” Ona je zadovoljno zabrundala. „Mmfm. I ti voliš kada te dodiruje; videla sam. Pa, onda. Ti nemaš dece. I čula sam da ima načina da ih nemaš, samo izgleda da niko ne zna kako to, ali ti mora da znaš, pošto si vračara i sve ostalo.” Nagnula je glavu u stranu, proučavajući me. „Volela bih bebu”, priznala je, „ali ako je izbor između bebe i toga da

volim Fergusa, onda sam za Fergusa. Tako da neće biti bebe – ako mi kažeš kako.” Sklonila sam kovrdže iza uva, pitajući se kako uopšte da počnem. „Pa”, rekla sam posle dubokog udaha, „za početak, ja sam imala dece.” Oči su joj se na to razrogačile. „Jesi? Da li tata – da li Džejmi zna?” „Pa, naravno da zna”, razdražljivo sam odgovorila. „Jer su bila njegova.” „Nikada nisam čula da je tata imao dece.” Svetle oči su se sumnjičavo skupile. „Pretpostavljam da je mislio da te se to ne tiče”, rekla sam, možda malo oštrije nego što je bilo nužno. „A i ne tiče te se”, dodala sam, ali je ona samo podigla obrve i nastavila sumnjičavo da gleda. „Prva beba je umrla”, rekla sam, predajući se. „U Francuskoj. Tamo je sahranjena. Moja... naša druga ćerka je sada odrasla; ona je rođena posle Kalodena.” „Znači da je nikada nije video? Tu odraslu?” Marsali je govorila polako, mršteći se. Odmahnula sam glavom, u tom trenutku nesposobna da govorim. Kao da mi se nešto zaglavilo u grlu, pa sam krenula da dohvatim vodu. Marsali je odsutno gurnula bokal u mom pravcu, naginjući se zbog ljuljanja broda. „To je vrlo tužno”, tiho je rekla, za sebe. Zatim je pogledala u mene, ponovo se mršteći u koncentraciji dok je pokušavala sve to da poveže. „Znači, imala si dece, i to tebi nije predstavljalo nikakvu razliku? Mmfm. Ali to je bilo davno, znači – jesi li imala druge muškarce dok su bila u Francuskoj?” Donja usna joj je prešla preko gornje, od čega je vrlo ličila na malog i tvrdoglavog buldoga. „To”, rekla sam odlučno, spuštajući šolju, „te se definitivno ne tiče. A što se tiče onoga da li porođaj nešto menja, moguće je da to čini nekim ženama, ali ne svim. Ali bilo to tako ili ne, postoje dobri razlozi zašto treba da ne poželiš dete odmah.” Ona je prestala da se pući i sela je uspravno, zainteresovana. „Dakle, ima načina?” „Ima mnogo načina, ali ne nesreću većina od njih ne deluje”, rekla sam joj, uz ubod žaljenja zbog mog bloka recepata i pouzdanosti kontraceptivnih pilula. Ipak, dovoljno dobro sam pamtila savet koji su mi dale maitresses sagesfemmes, iskusne babice iz Hôpital des Anges, gde sam

radila u Parizu dvadeset godina ranije. „Dodaj mi kutijicu iz onog ormana”, rekla sam, pokazujući na vratanca iznad njene glave. „Da, tog.” „Neke francuske babice prave čaj od lovora i valerijane”, rekla sam prekopavajući po medicinskom kovčežiću. „Ali to je prilično opasno, i rekla bih da se u to ne može baš pouzdati.” „Da li ti ona nedostaje?”, iznenada je upitala Marsali. Podigla sam pogled, zapanjena. „Tvoja ćerka?” Krajnje neobično, njeno lice nije pokazivalo ništa i pretpostavila sam da je to pitanje više povezano sa Laoher nego sa mnom. „Da”, prosto sam odgovorila. „Ali ona je odrasla; ima sopstveni život.” Onaj grumen u grlu ponovo je bio tu, pa sam savila glavu preko kutije s lekovima, skrivajući lice. Izgledi da će Laoher ikada opet videti Marsali bili su otprilike isti kao i izgledi da ja vidim Brajanu; to nije bilo nešto o čemu sam htela dugo da razmišljam. „Evo”, rekla sam vadeći veliki komad čistog sunđera. Uzela sam jedan hirurški nož iz proreza u poklopcu kutije i pažljivo odsekla nekoliko tankih parčića, kvadratiće stranice oko sedam centimetara. Ponovo sam pretražila kutiju i našla bočicu ulja od povratića, pa njime dobro natopila jedan kvadratić dok je Marsali fascinirano gledala. „U redu”, rekla sam. „Toliko ulja se otprilike koristi. Ako nemaš nimalo ulja, možeš sunđer da umočiš u sirće – delovaće čak i vino, malčice. Deo sunđera staviš dobro u sebe pre nego što odeš u krevet sa muškarcem – uradi to čak i prvi put; dete možeš dobiti čak i iz jedne prilike.” Marsali je klimnula, raširenih očiju, i sunđer nežno dotakla kažiprstom. „Aha? A – posle? Da li ga izvadiš ili...” Hitni povik gore, u kombinaciji sa naglim propinjanjem Artemisa kada mu je sklonjeno glavno jedro, naglo je prekinuo taj razgovor. Nešto se gore dešavalo. „Ispričaću ti kasnije”, rekla sam gurajući sunđer i bočicu ka njoj, pa sam krenula u hodnik. Džejmi je stajao sa kapetanom na zadnjoj palubi, posmatrajući približavanje velikog broda iza nas. Taj brod je bio otprilike triput veći od Artemisa, sa tri katarke i savršenom šumom konopaca i jedara po kojima su male crne figure skakutale kao buve po čaršavu. Pramen belog dima se dizao za njim, pokazatelj nedavnog pucnja iz topa. „Da li to puca na nas?”, zapanjeno sam pitala.

„Ne”, sumorno je odgovorio Džejmi. „To je samo pucanj upozorenja. Hoće da nas zaustave.” „Mogu li?” Pitanje sam uputila kapetanu Rejnsu, koji je izgledao još natmurenije nego obično, oboreni uglovi usana gubili su mu se u bradi. „Mogu”, rekao je. „Nećemo im pobeći po ovako jakom vetru na otvorenom moru.” „Kakav je to brod?” Njegova zastava je lepršala na jarbolu, ali posmatrana prema suncu sa velike udaljenosti izgledala je potpuno crno. Džejmi me je bezizražajno pogledao. „Britanski ratni brod, Sasenah. Sedamdeset četiri topa. Možda bi najbolje bilo da odeš dole.” To su bile loše vesti. Iako Britanija više nije bila u ratu sa Francuskom, odnosi između dve zemlje nisu bili nimalo srdačni. I mada je Artemis bio naoružan, imao je samo četiri topa od po pet kilograma; dovoljno da otera male gusarske brodove, ali nedovoljno da bi se nosio sa ratnim brodom. „Šta li oni hoće od nas?”, pitao je Džejmi kapetana. Rejns je odmahnuo glavom, a njegovo mekano, debeljuškasto lice bilo je sumorno. „Verovatno iznudu”, odgovorio je. „Nemaju dovoljno ljudi; to se može videti po konopcima – i na prednjoj palubi nema nikoga”, primetio je prekorno, pogleda fiksiranog na ratni brod koji se sad nadnosio dok nam je prilazio. Pogledao je u Džejmija. „Mogu da nateraju sve naše mornare koji izgledaju kao Britanci – a to je otprilike pola posade. I vas, g. Frejzer – sem ako hoćete da se provučete kao Francuz?” „Užas”, tiho je rekao Džejmi. Pogledao me je i namrštio se. „Zar ti nisam rekao da odeš dole?” „Jesi”, rekla sam ne odlazeći. Prišla sam mu bliže ne skidajući pogled sa ratnog broda gde su sada spuštali čamac. Jedan oficir, u pozlaćenom kaputu i sa privezanim šeširom spuštao se sa boka. „Ako nateraju britanske mornare”, upitala sam kapetana Rejnsa, „šta će se sa njima desiti?” „Služiće na Narvalu – to je taj”, klimnuo je ka ratnom brodu koji je na pramcu imao figuru ribe sa debelim usnama, „kao pripadnici Kraljevske mornarice. Brod može da raspusti prinudnu posadu kada dođe u luku – ali ne mora.” „Šta? Mislite mogu prosto da kidnapuju ljude i nateraju ih da služe kao mornari koliko im se prohte?” Strah je prostrujao kroz mene na pomisao da Džejmija iznebuha odvedu. „Mogu”, kratko je rekao kapetan. „I ako to učine, nas čeka težak posao

da stignemo nekako do Jamajke sa pola posade.” Naglo se okrenuo i otišao napred da pozdravi drugi brod. Džejmi me je uhvatio za lakat i stegao. „Neće odvesti Inesa ni Fergusa”, kazao je. „Oni će ti pomoći da pronađeš Mladog Ijana. Ako odvedu nas”, zapazila sam to nas i osetila probod bola, „ti ćeš otići na Džaredovo mesto u Šugar Beju i tražiti odatle.” Pogledao je dole u mene i kratko mi se nasmešio. „Naći ću te tamo”, rekao je i ohrabrio me stezanjem lakta. „Ne mogu ti reći koliko će vremena trebati, ali ću doći tamo do tebe.” „Ali ti možeš da prodeš kao Francuz!”, protestovala sam. „Znaš da možeš!” Pogledao me je na trenutak i odmahnuo glavom, smeškajući se. „Ne”, tiho je rekao. „Ne mogu ih pustiti da odvedu moje ljude, a ja da ostanem, skrivajući se iza francuskog imena.” „Ali...”, krenula sam da protestujem da škotski krijumčari nisu njegovi ljudi i ne mogu od njega tražiti lojalnost, ali sam stala uviđajući da je to beskorisno. Ovi Škoti možda nisu njegovi napoličari niti rođaci, a jedan od njih bi lako mogao biti i izdajnik. Ali on ih je doveo ovamo, i ako odu oni, poći će sa njima. „Ne brini, Sasenah”, tiho je rekao. „Biću u redu, ovako ili onako. Ali mislim da je najbolje da nam prezime bude Malkolm, za sada.” Potapšao me je po ruci, a zatim me pustio i otišao napred, stežući ramena da sretne šta god da ga čeka. Pratila sam ga, nešto sporije. Kada se čamac zaustavio pored boka broda, videla sam da se obrve kapetana Rejnsa zaprepašćeno podižu. „Bog neka nas čuva, šta je ovo?”, promrmljao je u bradu, kada se glava pojavila iznad ograde Artemisa. Bio je to mlad čovek, očito u kasnim dvadesetim, ah mu je lice bilo iscrpljeno i ramena su mu bila obešena od umora. Kaputić uniforme bio mu je prevelik i navučen preko prljave košulje, a malo je i posrtao kako se paluba Artemisa izdizala pod njim. „Vi ste kapetan ovog broda?” Oko Englezovih očiju bilu su crveni kolutovi od umora, ali je među smrknutim mornarima odmah uočio Rejnsa. „Ja sam vršilac dužnosti kapetana Tomas Leonard, na brodu Njegovog veličanstva Narval. U ime boga”, rekao je govoreći promuklo, „imate li lekara na brodu?”

Uz oprezno ponuđenu čašu porta u potpalublju, kapetan Leonard je objasnio da je na Narvalu izbila nekakva zarazna boleština pre otprilike četiri nedelje. „Oborila je pola posade”, rekao je brišući grimiznu kap sa iznikle brade. „Do sada smo izgubili trideset ljudi, a kako stoji, izgubićemo još mnogo.” „Izgubili ste kapetana?”, upitao je Rejns. Leonardovo mršavo lice malo se zarumenelo. „Ka... kapetan i dva starija poručnika su umrli prošle nedelje, kao i lekar i njegov pomoćnik. Ja sam bio treći poručnik.” To je objašnjavalo i iznenađujuću mladost i njegovu nervozu; iznenada se naći u poziciji zapovednika velikog broda sa posadom od šest stotina ljudi i infekcijom koja hara brodom bilo je dovoljno da uzdrma bilo koga. „Ako na brodu imate ikoga sa nekakvim medicinskim iskustvom...” Sa nadom je pogledao u kapetana Rejnsa i Džejmija, koji je stajao pored stola, malo se mršteći. „Ja sam lekar Artemisa, kapetane Leonard”, rekla sam stojeći na vratima. „Kakve simptome imaju vaši ljudi?” „Vi?” Mladi kapetan je brzo okrenuo glavu i zurio u mene. Vilica mu se obesila i u ustima su se videli obloženi jezik i flekavi zubi osobe koja žvaće duvan. „Moja supruga je izuzetan vidar, kapetane”, blago je rekao Džejmi. „Ako hoćete da dođe i pomogne vam, savetujem vam da odgovarate na njena pitanja i postupate kako vam naloži.” Leonard je jednom trepnuo, a zatim duboko udahnuo i klimnuo. „Da. Pa, izgleda da počinje jakim bolovima u stomaku, užasnim prolivom i povraćanjem. Oboleli se žale na glavobolju i imaju visoku temperaturu. Oni...” „Da li neki od njih imaju osip po trbuhu?”, prekinula sam ga. On je žustro klimnuo. „Imaju. A neki krvare i iz zadnjice. Oh, izvinite, gospo”, rekao je i iznenada pocrveneo. „Nisam hteo da vas uvredim, samo...” „Mislim da znam šta bi moglo biti”, prekinula sam njegovo izvinjavanje. Osećaj uzbuđenja je narastao u meni; osećaj da mi je dijagnoza nadomak ruke, i uverenost da znam kako treba da postupim. Kao kad ratnički konj začuje trube, pomislila sam nekako čudno raspoložena. „Moraću da ih pogledam da bih se uverila, ali...”

„Mojoj supruzi će biti zadovoljstvo da vas posavetuje, kapetane”, odlučno je rekao Džejmi. „Ali se plašim da ne može da se ukrca na vaš brod.” „Jeste li sigurni?” Kapetan Leonard je gledao čas jedno čas drugo, pogleda očajnog od razočaranja. „Kad bi samo mogla da pogleda moju posadu...” „Ne”, rekao je Džejmi istog trenutka kada sam odgovorila: „Da, naravno!” Na tren je usledila neugodna tišina. Zatim je Džejmi ustao i učtivo rekao: „Hoćete li da nas izvinite na momenat, kapetane Leonard?”, i na silu me odvukao iz kabine, niz hodnik ka zadnjem spremištu. „Jesi li luda?”, mrko me je gledao, i dalje mi stežući ruku. „Nije valjda da pomišljaš da kročiš na brod sa kugom? Da rizikuješ svoj život i posadu i Mladog Ijana, sve to zarad čopora Engleza?” „Nije to kuga”, rekla sam, pokušavajući da se otrgnem. „I neću rizikovati život. Puštaj mi ruku, odvratni Škote!” Pustio ju je, ali je stajao blokirajući mi merdevine i besno me gledajući. „Slušaj”, rekla sam pokušavajući da nađem malo strpljenja. „To nije kuga; gotovo sam sigurna da je to trbušni tifus – onaj osip zvuči kao da je to. To ne mogu da pokupim, vakcinisana sam protiv toga.” Trenutna sumnja je preletela njegovim licem. Uprkos mojim objašnjenjima, i dalje je pokazivao sklonost da klice i vakcine strpa u isti koš sa crnom magijom. „Je li?”, skeptično je rekao. „Pa, možda i jeste tako, ali ipak...” „Pazi”, rekla sam boreći se da nađem reči. „Ja sam doktor. Oni su bolesni i ja mogu tu nešto da preduzmem. Ja... to je... pa, ja to moram, to je sve!” Sudeći po rezultatu, ova izjava izgleda nije bila baš rečita. Džejmi je podigao obrvu, prozivajući me da nastavim. Duboko sam udahnula. Kako treba to da objasnim – potrebu da dodirujem, nekakvo moranje da lečim? Na neki svoj način, Frenk je to razumeo. Sigurno ima načina da to razjasnim i Džejmiju. „Ja sam se zaklela”, rekla sam. „Kada sam postala lekar.” Sada su obe obrve poletele uvis. „Zaklela?” ponovio je. „Kakva je to zakletva?” Izgovorila sam je naglas samo tada jednom. Ipak, imala sam uramljenu kopiju u svojoj ordinaciji; Frenk mi ju je dao kao poklon kada sam

diplomirala. Progutala sam knedlu u grlu, zažmurila i čitala tekst sa svitka koji mi je u mislima bio pred očima. „Zaklinjem se Apolonom lekarom, Eskulapom, Higijom i Panaceom, i za svedoke uzimam sve bogove, sve boginje, da ću prema sposobnostima i proceni slediti sledeću zakletvu. Prepisivaću postupak lečenja za dobro mojih pacijenata prema mojim sposobnostima i mojoj proceni i nikada neću naškoditi nikome. Nikada neću prepisati smrtonosan lek da bih ugodila nekome, niti dati savet koji može dovesti do smrti. Već ću čuvati čistotu svog života i svoje profesije. U svaku kuću do koje dođem ući ću samo za dobro svojih pacijenata, držaču se podalje od ma kakve namerne zloupotrebe i zavođenja, a naročito od ljubavnih užitaka sa ženama ili muškarcima, bilo da su slobodni ili robovi. Sve što budem saznala obavljajući svoju profesiju ili van toga u opštenju sa drugima, a što ne treba razglašavati, čuvaću kao tajnu i nikada neću otkriti. Ako se budem verno držala ove zakletve da mogu da uživam u svom životu i primenjujem svoju veštinu, poštovana od svih u svakoj prilici, ali ako skrenem sa pravog puta ili je prekršim, neka suprotno bude moja sudbina.” Otvorila sam oči i zatekla ga kako me zamišljeno gleda. „Hm... pojedini delovi su tu samo zbog tradicije”, objasnila sam. Uglić njegovih usana se malo trgao. „Razumem”, rekao je. „Pa, prvi deo zvuči malo paganski, ali mi se dopada onaj deo kako nećeš zavoditi nikoga.” „Pomislila sam da će ti se to dopasti”, suvo sam rekla. „Čednost kapetana Leonarda je bezbedna sa mnom.” Malo je frknuo i naslonio se na merdevine, polako prolazeći rukom kroz kosu. „To se, znači, tako radi među lekarima?”, upitao je. „Vezana si da pomogneš svakome ko to zatraži, čak i neprijatelju?” „To ne predstavlja bitnu razliku, razumeš, kada su bolesni ili ranjeni.” Podigla sam pogled, tražeći razumevanje na njegovom licu. „Aha, dobro”, polako je rekao. „I ja sam se tu i tamo zakleo – i nijednu zakletvu nisam olako shvatio.” Pružio je ruku i dohvatio moju desnicu, prsti su se zadržali na mom srebrnom prstenu. „Neke imaju veću težinu od drugih, istina”, rekao je posmatrajući moje lice. Bio mi je veoma blizu, a sunce je kroz otvor iznad pravilo pruge po njegovoj košulji, koža šake mu je bila tamnocrvena bronza tamo gde je

držao moje bele prste i svetlucavo srebro moje burme. „Tačno”, tiho sam rekla, odgovarajući na njegovu misao. „Znaš ti da je tako.” Položila sam drugu šaku na njegove grudi i zlatni prsten je svetleo na štrafti svetlosti. „Ali kada se jedna zakletva može poštovati bez štete po drugu...?” Uzdahnuo je, dovoljno duboko da se pomeri ruka na njegovim grudima, a zatim se sagnuo i poljubio me, veoma nežno. „Aha, dobro, ne želim da prekršiš zakletvu”, rekao je ispravljajući se, sa šeretskim osmehom na usnama. „Jesi li sigurna u tu tvoju vakcinu? Ona deluje?” „Deluje”, uverila sam ga. „Možda treba da pođem sa tobom”, rekao je malo se mršteći. „Ne možeš – ti nisi vakcinisan, a trbušni tifus je užasno zarazan.” „Ti samo misliš da je to trbušni tifus, na osnovu onoga što Leonard kaže”, naglasio je. „Ne možeš sa sigurnošću da znaš da je to u pitanju.” „Ne”, priznala sam. „Ah postoji samo jedan način da se to sazna.”@ Pomogli su mi da se popnem na palubu Narvala stolicom zapovednika palube, uz užasavajuće ljuljanje nad prazninom i zapenjenim morem. Sramno sam se prosula po palubi pri spuštanju. Kada sam se opet našla na nogama, bila sam zapanjena kako solidno deluje paluba ratnog broda u poređenju sa malom palubom Artemisa koja se stalno naginje. Osećaj je bio kao da stojim na Gibraltarskoj steni. Pošto mi se kosa oslobodila tokom prelaska s broda na brod, pričvrstila sam je najbolje što sam umela, a zatim krenula da dohvatim medicinski kovčežić od jednog podoficira koji ga je držao. „Najbolje mi pokažite gde su”, rekla sam. Vetar je bio snažan i bila sam svesna da zadaje dosta posla posadama da brodove drže jedan do drugog, iako su bili okrenuti od vetra. Bilo je mračno ispod palube, u skučenom prostoru koji su osvetljavale male petrolejke koje su visile sa tavanice i blago se ljuljale pri naginjanju broda, tako da su ljudi u ležaljkama bili u dubokoj senci, sa mrljama svetla koje je dopiralo odozgo. Izgledali su kao malo jato kitova ili uspavana morska neman, onako grbavi i crni jedan pored drugog dok su se ljuljali od podizanja mora.

Smrad je bio neizdrživ. Ono malo vazduha koliko ga je bilo stizalo je kroz otvore za ventilaciju sa palube, ali toga nije bilo puno. Još gori od neopranih mornara bio je smrad povraćanja i zreli, daveći zadah krvave dijareje koja je obilno pokrivala pod ispod ležaljki. Paćenici su bili suviše bolesni da bi stigli do nekoliko raspoloživih noša. Cipele su mi se zalepile za pod, a zatim se odvojile uz odvratan zvuk usisavanja kada sam oprezno počela da prilazim. „Dajte mi bolje svetlo”, zapovednički sam rekla prestrašenom podoficiru kome je rečeno da me prati. On je držao maramicu preko lica i izgledao i uplašeno i jadno, ali je poslušao i podigao fenjer koji je nosio da bih mogla da pogledam u najbližu mrežu. Čovek u njoj je zaječao i okrenuo lice kada je do njega stiglo svetlo. Bio je zajapuren od visoke temperature, a koža mu je bila vrela na dodir. Podigla sam mu košulju i opipala stomak; bio je vreo, a koža nabrekla i tvrda. Dok sam nežno bockala prstom tu i tamo, on se izvijao kao glista na udici, prateći to jadnim jecanjem. „To je u redu”, tešila sam ga i terala da se opet opruži. „Da, ja ću ti pomoći; uskoro će ti biti bolje. Daj sada da ti pogledam u oči. Da, tako je.” Povukla sam kapak nazad; zenica smeđeg, izmučenog oka raširila se na svetlosti. „Hriste, sklanjaj to svetlo!”, dahtao je trzajući glavom. „Glava mi puca od njega!” Groznica, povraćanje, grčevi u abdomenu, glavobolja. „Da li ti je zima?”, upitala sam sklanjajući podoficirov fenjer. Odgovor je bio više jecaj nego reč, ali potvrdan. Čak i u senci videla sam da su mnogi ljudi u ležaljkama umotani u ćebad, mada je ovde dole bilo zagušljivo i vrelo. Da nije bilo glavobolje, to bi mogao da bude običan gastroenteritis – ali ne sa ovoliko obolelih. Nešto zaista veoma zarazno, i bila sam prilično sigurna šta. Ne malarija, na putu iz Evrope ka Karibima. Tifus je bio jedna mogućnost; pošto ga prenosi obična vaška, sklon je brzom širenju kada su ljudi zgurani kao ovde, a i simptomi su slični onome što sam videla oko sebe – uz jednu važnu razliku. Taj mornar nije imao karakterističan osip po trbuhu, nije ni naredni, ali treći jeste. Svetlocrvene rozete jasno su se videle na lepljivoj beloj koži. Čvrsto sam pritisla jednu i ona je nestala, ali se uz treptanje vratila narednog trenutka, kada se krv vratila u kožu. Provlačila sam se između ležaljki, a teška, oznojena tela su me pritiskala sa obe strane, a zatim sam

se vratila ka prolazu, gde su me čekali kapetan Leonard i njegova dva podoficira. „To je trbušni tifus”, rekla sam kapetanu. Bila sam onoliko sigurna koliko je to moguće u odsustvu mikroskopa i kulture krvi. „Oh?” Njegovo umorno lice ostalo je uplašeno. „Znate li šta treba da se radi u takvoj situaciji, gđo Malkolm?” „Da, ali to neće biti lako. Bolesnike treba odneti gore, detaljno oprati i položiti negde gde imaju svežeg vazduha da dišu. Osim toga, sve je stvar nege; trebaće im tečna ishrana – i mnogo vode – prokuvane vode, to je veoma važno – i brisanje sunđerom da im se obori temperatura. Najvažnije je, ipak, da se izbegne zaražavanje vaše posade. Ima nekoliko stvari koje treba obaviti...” „Uradite ih”, prekinuo me je. „Narediću da imate na raspolaganju onoliko zdravih ljudi koliko se može odvojiti da vam pomaže; naređujte im prema nahođenju.” „Pa”, rekla sam sumnjičavo zagledajući okolinu. „Ja mogu da počnem i da vam kažem kako dalje, ali biće to veliki posao. Kapetan Rejns i moj muž jedva će čekati da nastavimo putovanje.” „Gđo Malkolm”, iskreno je rekao kapetan, „biću vam doveka zahvalan za svaku pomoć koju možete da nam pružite. Mi smo veoma hitno poslati na Jamajku i ako se ostatak moje posade ne može spasti od ove opake bolesti, nikada nećemo stići do tog ostrva.” Govorio je potpuno iskreno i malo mi ga je bilo žao. „U redu”, rekla sam uz uzdah. „Pošaljite mi dvanaestoricu zdravih mornara, za početak.” Popela sam se na kapetanski most, prišla ogradi i mahnula Džejmiju, koji je stajao pored Artemisovog kormila i gledao naviše. Jasno sam mu videla lice uprkos udaljenosti; bilo je zabrinuto, ali se opustilo u široki osmeh kada me je video. „Silaziš li sada?”, rekao je skupljajući ruke da bi se bolje čuo. „Ne još!”, doviknula sam. „Treba mi dva sata!” Podigla sam dva prsta da bi smisao bio jasan za slučaj da nije čuo, pa sam se odmakla od ograde, ali ne pre nego što sam videla kako mu osmeh bledi. Čuo me je. Nadgledala sam premeštanje bolesnika na zadnju palubu, i tim mornara je počeo da im skida prljavu odeću, da ih pere i trlja morskom vodom iz pumpi. Ja sam bila u kuhinji gde sam davala instrukcije kuvaru i kuhinjskom osoblju o merama opreza u radu sa hranom kada sam pod

nogama osetila pokret celog broda. Kuvar kome sam govorila iskrao je ruku i navukao rezu na orman iza sebe. U velikoj žurbi je dograbio lonac koji je skočio sa police, gurnuo veliku šunku na ražnju u donju policu, pa se brzo okrenuo da poklopi lonac sa kipućom vodom na kuhinjskom šporetu. Zapanjeno sam zurila u njega. Videla sam Marfija kako izvodi isti čudni balet svaki put Artemis isplovljava ili naglo menja kurs. „Šta...”, rekla sam, ali sam tada odustala od pitanja i što sam brže mogla otišla do kapetanskog mosta. Krenuli smo; čak i na onako velikom i solidnom Narvalu mogla sam da osetim vibracije kobilice kada nas je vetar poterao. Izletela sam na palubu i zatekla oblak jedara nad nama, podignutih i zategnutih, i Artemisa, koji je brzo ostajao za nama. Kapetan Leonard je stajao pored kormirala, koji je gledao nazad u Artemisa, dok je zapovednik izdavao naređenja ljudima na jarbolima. „Šta to radite?”, povikala sam. „Smrdljivo malo kopile, šta se ovde zbiva?” Kapetan me je kratko pogledao, očigledno postiđen, ali mu je brada bila tvrdoglavo isturena. „Moramo hitno da stignemo na Jamajku”, rekao je. Obrazi su mu se crveneli od jakog morskog vetra, a možda i od stida. „Izvinite, gđo Malkolm – zaista mi je žao zbog neophodnosti ovoga, ali...” „Ah ništa!”, rekla sam, besna. „Zaustavite! Okrenite brod! Bacite prokleto sidro! Ne možete ovako da me otmete!” „Žao mi je zbog ove nužnosti”, rekao je opet, uporan. „Ah verujem da nam je hitno potreban nastavak vaših usluga, gđo Malkolm. Ne brinite”, rekao je, bezuspešno pokušavajući da mi ulije poverenje. Pružio je ruku kao da će me potapšati po ramenu, ali se predomislio. Ruka mu je pala kraj boka. „Obećao sam vašem suprugu da će vam mornarica obezbediti smeštaj na Jamajci do dolaska Artemisa.” Uzmakao je kada je video izraz mog lica, očito uplašen da bih ga mogla napasti – i to ne bez razloga. „Kako to mislite, obećali ste mom mužu?”, rekla sam kroz stisnute zube. „Da li time hoćete da kažete da je Dž... da vam je g. Malkolm dopustio da me otmete?” „Hm... ne. Ne, nije.” Izgleda da je kapetan ovaj razgovor smatrao

velikim naporom. Izvukao je prljavu maramicu iz rukava i obrisao čelo i vrat. „Plašim se da je bio veoma nepokolebljiv.” „Nepokolebljiv, eh? Pa, i ja sam!” Trupnula sam nogom o palubu, ciljajući njegove prste i mašeći samo zato što je on žustro odskočio unazad. „Ako očekuješ da ću ti pomoći, odvratni kidnaperu, bolje razmisli ponovo!” Kapetan je vratio maramicu i isturio bradu. „Gđo Malkolm. Terate me da vam kažem ono što sam rekao vašem suprugu. Artemis plovi pod francuskom zastavom i sa francuskim dokumentima, ali više od pola posade čine Englezi i Škoti. Mogao sam da prinudim te ljude da služe ovde – a očajnički su mi potrebni. Umesto toga, složio sam se da njih ostavim na miru u razmenu za dar vašeg medicinskog znanja.” „Pa si rešio da mene prinudiš umesto njih. I moj muž se složio sa... tom nagodbom?” „Ne, nije”, rekao je mladi čovek, prilično suvo. „Kapetan Artemisa je, međutim, uvideo snagu mog argumenta.” Trepnuo je ka meni očima otečenim od nekoliko dana nespavanja, a preveliki sako je lepršao oko njegovog mršavog tela. Uprkos svojoj mladosti i zapuštenom izgledu, imao je podosta dostojanstva. „Moram da vas zamolim za izvinjenje zbog nečega što deluje kao nimalo džentlmensko ponašanje, gđo Malkolm – ali istina glasi da sam ja očajan”, jednostavno je rekao. „Vi ste možda naša jedina šansa. Moram da je iskoristim.” Otvorila sam usta da odgovorim, ali sam ih zatim zatvorila. Uprkos mom besu – i potpunoj nelagodi oko toga šta će Džejmi reći kada ga opet vidim – u izvesnoj meri sam shvatala i njegov položaj. Sasvim je tačno da je usred opasnosti da izgubi većinu posade, bespomoćan. Čak i uz moju pomoć, neke mornare će izgubiti – ali to nije bilo nešto o čemu sam htela da mozgam. „U redu”, procedila sam kroz zube. „U... redu.” Pogledala sam preko ograde u sve manja jedra Artemisa. Nikad me nije hvatala morska bolest, ali sam osetila prazninu duboko u stomaku kada su brod – i Džejmi – ostali daleko za nama. „Izgleda da nemam mnogo izbora oko ovoga. Ako biste mogli da odvojite što više ljudi da izribaju potpalublje – oh, i imate li nekog alkohola na brodu?” Izgleda da ga je to malo iznenadilo.”Alkohola? Pa, ima ruma za

mornarski grog, a možda i nešto vina zaključanog kod topova. Da li će to poslužiti?” „Ako je to ono što imate, moraće da posluži.” Pokušala sam da potisnem svoje emocije, dovoljno dugo da se izborim sa situacijom. „Valjda ću morati da porazgovaram sa oficirom zaduženim za snabdevanje.” „Da, naravno. Pođite sa mnom.” Leonard je pošao ka prolazu prema potpalublju, a zatim je, crveneći, zastao i pokazao mi da prođem ispred – valjda da mi se ne bi nepristojno videle noge. Ugrizla sam usnu od mešavine ljutnje i zabavljenosti ovom situacijom, pa pošla. Upravo sam se spustila niz merdevine kada sam gore čula povišene glasove. „Ne, kažem ti, kapetan se ne sme prekidati! Šta god imaš da kažeš biće...” „Puštaj me! Kažem ja tebi, ako me ne pustiš da s njim razgovaram sada, biće prekasno!” A zatim Leonardov glas, iznenada oštar kada se okrenuo ka nametljivcima. „Stivense? Šta je to? U čemu je problem?” „Nema problema, ser”, rekao je prvi glas, odjednom ponizan. „Samo što je prisutni Tompkins siguran da zna onog dasu koji je bio na onom brodu – onog krupnog, sa riđom kosom. On kaže...” „Nemam vremena”, kratko je rekao kapetan. „Kaži to zameniku, Tompkinse, a ja ću se time pozabaviti kasnije.” Dok te reči nisu izgovorene, ja sam se, naravno, vratila do pola merdevina i pomno slušala. Otvor se zamračio kada je Leonard počeo da se unazad spušta niz merdevine. Mladić me je oštro pogledao, ali sam pazila da mi lice ne oda ništa i rekla samo: „Koliko zaliha hrane je ostalo, kapetane? Bolesnike treba veoma pažljivo hraniti. Pretpostavljam da mleka nema na brodu, ali...” „Oh, ima mleka”, rekao je, odjednom raspoloženiji. „Zapravo, imamo šest koza za mužu. Tobdžijina žena gđa Johansen fantastično se snalazi sa njima. Poslaću je da porazgovara sa vama, nakon što vidite intendanta.” Kapetan Leonard me je kratko upoznao sa g. Overholtom, intendantom, a zatim otišao uz naredbu da mi se pruže sve moguće usluge. G. Overholt, dežmekasti čovečuljak sa ćelavom sjajnom glavom, piljio je u mene iz dubokog okovratnika svog sakoa kao nekakav patuljak,

mrmljao je neutešno o tome kako svega ponestaje pred kraj putovanja, i kako je sve nesrećno, ali sam ga jedva slušala. Suviše sam bila potresena razmišljajući o onome što sam čula. Ko li je taj Tompkins? Glas mi je bio sasvim nepoznat i bila sam sigurna da nikada nisam čula to ime. I što je važnije, šta je to što zna o Džejmiju? I šta je najverovatnije da će kapetan Leonard preduzeti sa tom informacijom? U ovom času oko toga ne mogu da uradim ništa sem da obuzdam nestrpljenje i da polovinom mozga, koja nije bila zauzeta beskorisnim špekulacijama, utvrdim sa g. Overholtom koje su zalihe na raspolaganju za ishranu obolelih. Ne baš mnogo toga, ispostavilo se. „Ne, sigurno ne mogu da jedu usoljenu junetinu”, odlučno sam rekla. „A za sada ni dvopek, mada ćemo možda moći da ga uključimo, natopljenog u vrelo mleko, kada počnu da se oporavljaju. Ako istresete žižak iz njega pre toga”, dodala sam kada mi je to palo na pamet. „Riba”, predložio je g. Overholt, nekako beznadežno. „Često nailazimo na velika jata skuša ili čak i bonita kada se približimo Karibima. Ponekad posada ima sreće u pecanju na mamac.” „Možda će to pomoći”, odsutno sam rekla. „Prokuvano mleko i voda će biti dovoljni u ranoj fazi, ali kada ljudi počnu da se oporavljaju, trebaće im nešto lako i hranljivo – na primer čorba. Valjda možemo da napravimo riblju čorbu? Sem ako imate nešto drugo što bi bilo prikladno?” „Pa...” G. Overholtu je bilo veoma neugodno. „Postoji mala količina sušenih smokava, pet kilograma šećera, nešto kafe, nešto napolitanki i veliko bure madere, ali to naravno ne možemo da upotrebimo.” „Zašto ne?”, zurila sam u njega, a on je nervozno premeštao noge. „Zašto? Zato što su to zalihe namenjene za našeg putnika”, rekao je. „Kakvog putnika?”, upitala sam ne shvatajući. G. Overholt je delovao iznenađeno. „Kapetan vam nije rekao? Prevozimo novog guvernera na ostrvo Jamajka. To je razlog – pa, jedan od razloga”, ispravio se nervozno tapkajući maramicom po ćeli, „naše žurbe.” „Ako nije bolestan, guverner može da jede usoljenu junetinu”, oštro sam rekla. „Dobro će mu doći, nema sumnje. A sada, ako biste hteli da organizujete da se vino odnese u kuhinju, mene čeka posao.”

Uz pomoć jednog od preostalih podoficira, niskog stamenog mladića po imenu Paund, napravila sam brzu turu po brodu, nemilosrdno isterujući zalihe i ljudstvo. Paund je trupkao pored mene kao mali zli buldog, odlučno je obaveštavao iznenađene i ogorčene kuvare, tesare, čistače, ribače, majstore za jedra i magacionere da sve moje želje – ma koliko nerazumne bile – moraju da se ispune istog časa, po kapetanovom naređenju. Najvažnija stvar bio je karantin. Čim potpalublje bude izribano i provetreno, pacijente treba ponovo odneti dole, ali mreže treba obesiti sa puno prostora između mornari koji nisu oboleli moraće da spavaju na palubi – i da im se obezbede odgovarajući toaleti. U kuhinji sam videla par velikih kotlova za koje mi se učinilo da bi mogli da posluže. Dodala sam ih brzo spisku koji sam držala u glavi, u nadi da glavni kuvar nije onoliko posesivan kao Marfi. Pratila sam Paundovu okruglu glavu pokrivenu kratko podšišanim smeđim loknama, dole prema skladištu u potrazi za istrošenim jedrima koja bi se mogla upotrebiti za krpe. Samo pola mog mozga bilo je okrenuto onom spisku; drugom polovinom sam razmišljala o mogućem uzroku epidemije trbušnog tifusa. Izaziva ga jedan bacil iz roda Salmonella i obično se širi gutanjem bacila koji se prenosi rukama zaraženim urinom ili fekalijama. Imajući u vidu sanitarne navike pomoraca, svaki član posade mogao bi biti nosilac zaraze. Ipak, najverovatnije je da je krivac neko od onih koji rukuju hranom, s obzirom na raširenost i naglost zaraze – kuvar ili neki od njegova dva pomoćnika, ili možda neko ko poslužuje hranu. Moraću da utvrdim koliko je takvih, u kojoj trpezariji koji poslužuje, i da li je neki promenio zaduženja pre četiri nedelje, ali pri tome treba voditi računa i o periodu inkubacije. „Gospodine Paund”, pozvala sam i okruglo lice je iz podnožja merdevina pogledalo gore u mene. „Da, gospo?” „G. Paund – kako vam je ime, onako usput?”, upitala sam. „Elijas, gospo”, rekao je pomalo unezvereno. „Da li vam smeta ako vas tako zovem?”, sišla sam sa merdevina i nasmešila mu se. On je neodlučno uzvratio osmeh. „Hm... ne, gospo. Mada će možda smetati kapetanu”, oprezno je dodao. „To baš i nije mornarički, razumete?”

Elijas Paund nije mogao imati više od sedamnaest ili osamnaest godina; sumnjala sam da je i kapetan Leonard stariji više od pet ili šest godina. Ipak, protokol je protokol. „Veoma mornarički ću se ponašati javno”, uveravala sam ga, obuzdavajući osmeh. „Ali ako ćete raditi sa mnom, biće lakše da vas zovem po imenu.” Znala sam, mada on nije, šta nas čeka – sati i dani, a možda i nedelje napornog rada i premora, kada čula otupe i kada samo žustrina i slepi instinkt – kao i predvodništvo neumornog zapovednika – mogu one koji brinu o bolesnicima i dalje držati na nogama. Daleko od toga da sam bila neumorna, ali će takva iluzija morati da se održava. To se može postići uz pomoć još dvoje ili troje koje mogu da uvežbam; zamene za moje ruke i oči koje bi mogle nastaviti kada moram da se odmaram. Sudbina – i kapetan Leonard – su Elijasa Paunda odredili za moju novu desnu ruku; najbolje je sa njim odmah napraviti prijatnu atmosferu. „Koliko dugo si na moru, Elijase?”, upitala sam zastajući da ga pogledam dok se saginjao ispod niske platforme na kojoj su stajali namotaji ogromnog, đavolski smrdljivog lanca čija je svaka karika bila veličine moje dve pesnice. „Lanac sidra?” pitala sam se, znatiželjno ga dodirujući. Izgledao je dovoljno snažno da usidri Kvin Elizabet i ta pomisao delovala je utešno. „Od svoje sedme godine, gospo”, rekao je krećući se unazad i vukući veliki kovčeg. Stao je malo zadihan od tog napora i obrisao okruglo, pronicljivo lice. „Moj stric je bio zapovednik Tritona, pa je mogao da mi nađe mesto na njemu. Došao sam na Narvala samo za ovo putovanje, iz Edinburga.” Otvorio je kovčeg i ukazali su se rđom pokriveni hirurški instrumenti – bar sam se nadala da je reč o rđi – i raznolike zapušene boce i tegle. Jedna tegla je bila polomljena i fina bela prašina nalik gipsu prekrila je sve drugo u kovčegu. „Ovo je ono što je g. Hanter, hirurg, imao sa sobom, madam”, rekao je. „Hoće li vam koristiti za nešto?” „Bog sveti zna”, rekla sam zagledana u kovčeg. „Ali ću pogledati. Nađi nekog drugog da to odnese u odeljak za bolesnike, Elijase. Ti si mi potreban da pođeš i oštro porazgovaraš sa kuvarom.” Dok sam nadgledala ribanje potpalublja prokuvanom morskom vodom, po

glavi mi se vrzmalo nekoliko zasebnih nizova misli. Kao prvo, u mislima sam zacrtavala korake nužne da bi se uhvatilo u koštac sa bolešću. Dvojica koja su od oboljenja daleko odmakla u dehidraciji umrla su tokom premeštanja iz potpalublja i sada su ležala na daljem kraju zadnje palube, gde su ih majstori za jedra marljivo zašivali u njihove mreže sa ležanje da bi bili sahranjeni. Još četvorica neće prebroditi noć. Preostalih četrdeset pet imaju šanse u rasponu od odličnih do mršavih; uz sreću i veštinu mogla bih da spasem većinu. Ali koliko novih slučajeva tinja, neotkriveno, među ostalim mornarima? Ogromne količine vode su prokuvavane u kuhinji po mom naređenju; topla morska voda za čišćenje, prokuvana slatka voda za piće. Štiklirala sam još jednu stvar na spisku u svojoj glavi; moram da vidim gđu Johansen, onu što gaji koze, i sredim da se i mleko sterilizuje. Moram da ispitam zaposlene u kuhinji o njihovim zaduženjima; ako se samo jedan izvor infekcije može naći i izolovati, to bi mnogo doprinelo da se bolest zaustavi. Štiklirano. Sav raspoloživi alkohol na brodu sakupljen je u odeljku za bolesne, na potpuno užasavanje g. Overholta. Mogao se koristiti i takav kakav je, ali bi bio bolji prečišćen. Može li se naći neki način za njegovo destilovanje? Proveriti sa intendantom. Štiklirano. Sve mreže za spavanje moraju se prokuvati i osušiti pre nego što zdravi mornari spavaju u njima. To se mora obaviti brzo, pre nego što naredna smena ode na odmor. Poslati Elijasa da dovede čistače i ribače; pranje rublja je nekako najbliže njima. Štiklirano. Ispod sve dužeg spiska u mojim mislima nalazile su se nejasne, ali neprestane misli o misterioznom Tompkinsu i njegovoj nepoznatoj informaciji. Kakva god da je, nije dovela do našeg zaokreta da bismo se vratili do Artemisa. Ili je kapetan Leonard nije primio ozbiljno, ili mu je prosto bilo suviše stalo da stigne na Jamajku da bi dopustio ma čemu da mu spreči napredovanje. Zastala sam na trenutak pored ograde da bih sredila misli. Sklonila sam kosu sa čela i podigla lice ka pročišćavajućem vetru, puštajući mu da oduva smrad i bolest. Pramenovi pare neprijatnog mirisa dizali su se iz obližnjeg otvora, od pranja toplom vodom koje se dole odvijalo. Kada završe dole, biće bolje, iako ni blizu baš svežem vazduhu.

Pogledala sam preko ograde uzalud se nadajući da ću spaziti neko jedro, ali je Narval bio sam, Artemis – i Džejmi – ostali su daleko za nama. Oterala sam nagli nalet usamljenosti i panike. Moram uskoro da porazgovaram sa kapetanom Leonardom. Odgovori na makar dva problema koja me muče vezani su za njega; mogući uzrok zaraze – i uloga nepoznatog g. Tompkinsa i njegova povezanost sa Džejmijem. Ali su u ovom času postojale hitnije stvari. „Elijase!”, pozvala sam znajući da je negde dokle će stići moj glas. „Odvedi me do gđe Johansen i koza, molim te.”

47

Epidemija na brodu

D

va dana kasnije i dalje nisam našla vremena da razgovaram sa kapetanom Leonardom. Dvaput sam otišla do njegove kabine, ali sam utvrdila da je mladi kapetan odsutan ili nedostupan – utvrđuje položaj, rečeno mi je, ili gleda mape ili je na neki drugi način obuzet tajnama jedrenja. G. Overholt je počeo da izbegava mene i moje nepresušne zahteve, zaključavajući se u svoju kabinu sa mirišljavom vrećicom sušene žalfije i miloduha vezanom oko vrata da bi sprečio zarazu. Zdravi mornari dodeljeni za čišćenje i premeštanje bili su letargični i sumnjičavi u početku, ali sam zvocala i grdila, besno gledala i vikala, trupkala nogom i vrištala, i postupno uspela da ih pokrenem. Osećala sam se više kao pas ovčar nego kao doktor – koji zvecka zubima i reži kraj njihovih nogu, a već sam i promukla od napora. Ipak, to je dalo efekta; pojavio se novi osećaj nade i jasnog cilja među posadom mogla sam da ga osetim. Četiri nove smrti danas i deset novoprijavljenih slučajeva, ali je mučnih jecaja iz potpalublja bilo znatno manje, a lica i dalje zdravih pokazivala su olakšanje koje se javlja kada se preduzima – bilo šta. Do sada nisam uspela da nađem izvor zaraze. Ako bih uspela u tome i sprečavanju novih slučajeva, mogla bih – eventualno – da u nedelju dana zaustavim pustošenje, dok Narval još ima dovoljno mornara za plovidbu. Brza provera preživele posade otkrila je dvojicu koja su poslata iz okružnog zatvora gde su robijali zbog ilegalnog pečenja alkoholnih pića. Zahvalno sam dograbila tu dvojicu i dala im u zadatak da naprave pecaru u kojoj je – na užasavanje posade – pola brodskih zaliha ruma bilo destilovano u čist alkohol za dezinfekciju. Postavila sam jednog od preostalih podoficira kod ulaza u odeljak za bolesnike i drugog pred kuhinju, obojicu naoružanu lavorom čistog alkohola i instrukcijama da se pobrinu da niko ne uđe i ne izađe bez močenja ruku. Pored svakog podoficira stajao je mornar sa puškom i zaduženjem da ne

dozvoli da neko pije prljavu sadržinu iz bureta u koje je pražnjen korišćeni alkohol kada se previše uprlja. U gđi Johansen, tobdžijinoj ženi, našla sam neočekivanog saveznika. Inteligentna žena u tridesetim godinama, razumela je – mada je mogla da kaže samo nekoliko rastrzanih reči na engleskom, a ja nijednu na švedskom – šta hoću da se uradi i to je i uradila. Ako je Elijas bio moja desna ruka, Anekje Johansen je bila leva. Sama je preuzela odgovornost za kuvanje kozjeg mleka, strpljivo mešanje tvrdog dvopeka – sa usputnim uklanjanjem žiška – koji će se mešati sa njim, i hranjenje dobijenom mešavinom onih mornara koji su bili dovoljno snažni da to svare. Njen muž, glavni tobdžija, bio je jedna od žrtava tifusa, ali je na sreću izgledalo da spada u lakše slučajeve, i bila sam puna nade da bi se mogao oporaviti – koliko zbog nege njegove posvećene supruge, toliko i zbog snažne konstitucije. „Gospo, Rutven kaže da je neko opet pio čist alkohol.” Elijas Paund mi se stvorio pored lakta, a njegovo okruglo ružičasto lice usukalo se i ubledelo, pošto je značajno smršao od pritiska poslednjih dana. Rekla sam nešto veoma ružno i njegove smeđe oči su se raširile. „Izvini”, rekla sam. Obrisala sam nadlanicom čelo pokušavajući da sklonim kosu iz očiju. „Nisam htela da uvredim tvoje nežne uši, Elijase.” „Oh, čuo sam to i ranije, gospo”, uveravao me je Elijas. „Samo ne baš od dame.” „Ja nisam dama, Elijase”, umorno sam rekla. „Ja sam doktor. Nađi nekoga da ode i pretraži brod da ga nađe; ko god da je to bio, do sada je verovatno u nesvesti.” On je klimnuo i okrenuo se u mestu. „Potražiću iza štitnika sajle”, rekao je. „Tamo se obično kriju kada su pijani.” Ovo je bio četvrti slučaj u poslednja tri dana. Uprkos svim stražarima postavljenim kod pecare i prečišćenog alkohola, mornari koji su se držali na pola uobičajene dnevne doze groga toliko su očajavali za pićem da su smislili kako da dođu do čistog alkohola namenjenog za sterilizaciju. „Pobogu, gđo Malkolm”, rekao je intendant odmahujući glavom kad sam mu se požalila zbog tog problema. „Mornari bi popili bilo šta, gospo! Šljivovicu od ukvarenih šljiva, breskve ulupane u gumenoj čizmi i ostavljene da fermentiraju – šta, znam čak i za mornara koga su uhvatili kako krade stare zavoje iz doktorove kabine i potapa ih u nadi da će dobiti

kapljicu alkohola. Ne, gospo, ako im se kaže da će ih to ubiti ako ga popiju, to ih sigurno neće sprečiti.” A ubijalo ih je. Jedan od četvorice koji su to pili je umro; još dvojica su bila u zasebno pregrađenom delu odeljka za bolesnike, u dubokoj komi. Ako prežive, svi su izgledi da će imati trajno oštećenje mozga. „Mada će boravak u ovakvom prokletom paklu verovatno svima oštetiti mozak”, gorko sam rekla čigri koja je sletela na ogradu blizu mene. „Kao da nije dovoljno što pokušavam da spasem pola ove bedne družine od tifusa, sada druga polovina pokušava da se ubije mojim alkoholom! Prokleti da su svi od reda!” Čigra je nakrivila glavu, zaključila da nisam za jelo i odletela. Okean se pružao prazan na sve strane – pred nama, gde su nepoznati Karibi skrivali sudbinu Mladog Ijana, i iza, gde su Džejmi i Artemis odavno nestali. I sa mnom u sredini, sa šest stotina od pića ludih engleskih mornara i spremištem punim zapaljenih utroba. Stajala sam pušeći se na trenutak, a zatim se odlučno okrenula ka prednjem prolazu. Briga me i ako kapetan Leonard lično ispumpava vodu iz broda, ima da razgovara sa mnom. Stala sam odmah iza vrata u kabini. Nije još bilo podne, ali je kapetan spavao koristeći ruke prekrštene nad knjigom umesto jastuka. Pero mu je ispalo iz prstiju i staklena mastionica, koja je pametno bila pričvršćena u držaču, nežno se ljuljala od kretanja broda. Lice mu je bilo okrenuto na stranu, obraz je čvrsto pritiskao ruku. Uprkos tome što mu je dosta izrasla brada, izgledao je apsurdno mlad. Okrenula sam se sa namerom da dođem kasnije, ali sam tim pokretom zakačila njegov ormarić gde je štos knjiga nesigurno stajao među razbacanim papirima, navigacionim instrumentima i smotanim mapama. Gornja knjiga je pljesnula na pod. Taj zvuk se jedva mogao čuti među svim onim škripanjem, klepetanjem i cviljenjem konopaca i jedara i povicima koji su činili pozadinu života na brodu, ali ga je probudio, pa je počeo da trepće delujući zapanjeno. „Gđo Fre... Gđo Malkolm”, rekao je. Protrljao je lice i brzo odmahnuo glavom pokušavajući da se razbudi. „Šta... zapravo... da li vam treba nešto?” „Nisam htela da vas budim”, rekla sam. „Ali mi treba još alkohola – ako

je nužno mogu da upotrebim i čist rum – a vi stvarno morate da se obratite svojim mornarima da biste videli ima li načina da prestanu da pokušavaju da piju destilovani alkohol. Danas imamo još jednog koji se otrovao. I da vidimo ima li načina da se dotera još svežeg vazduha do odeljka za obolele...” Prekinula sam kada sam videla da je to suviše za njega. On je trepnuo i počešao se, polako dovodeći misli u red. Dugmad njegove košulje ostavila su dva okrugla crvena otiska na obrazu, a kosa mu je bila slepljena sa jedne strane. „Razumem”, rekao je prilično sluđeno. Zatim mu je, kako je počeo da se budi, izraz lica postao jasniji. „Da. Naravno. Narediću da se namesti cev koja će dovesti više vazduha dole. A što se tiče alkohola – molim vas da se oko toga konsultujete sa intendantom, pošto ja ne znam šta nam je tu na raspolaganju.” Okrenuo se i udahnuo kao da će da vikne, ali se tada setio da njegov poslužitelj nije u blizini, pošto se sada nalazio u odeljku za obolele. Upravo tada se iznad nas brodsko zvono oglasilo tihim cing. „Izvinite me, gđo Malkolm”, rekao je vraćajući svoje manire. „Sad će podne; moram da odem i utvrdim naš položaj. Poslaću vam intendanta ako biste hteli da ovde ostanete na trenutak.” „Hvala vam.” Sela sam u stolicu koju je upravo oslobodio. On se okrenuo da pođe, pokušavajući da preveliki sako ispravi preko ramena. „Kapetane Leonard?”, rekla sam, uzdrmana iznenadnim impulsom. On se upitno okrenuo. „Ako ne zamerate što pitam – koliko vam je godina?” On je trepnuo i lice mu se zateglo, ali mi je odgovorio. „Devetnaest mi je godina, gospo. Vama na usluzi, gospo.” Na te reči je nestao kroz vrata. Čula sam ga u hodniku kako doziva glasom gotovo puklim od premora. Devetnaest! Sedela sam gotovo nepomično, paralizovana šokom. Mislila sam da je veoma mlad, ali ni približno toliko. Lice mu je ostarilo od izloženosti vremenskim prilikama i izboralo se od napora i nespavanja, pa je izgledao kao da je u srednjim dvadesetim. O, bože, pomislila sam, zgrožena. On je samo klinac! Devetnaest. Isto kao Brajana. I biti iznenada gurnut da zapovedaš ne samo brodom – i to ne bilo kakvim brodom, već engleskim ratnim brodom – i to ne samo ratnim brodom već takvim kome je epidemija uskratila četvrtinu posade i praktično sve zapovednike – osetila sam kako strah i bes

koji su ključali u meni poslednjih nekoliko dana počinju da slabe, kada sam shvatila da bezobzirnost koja ga je navela da me kidnapuje zapravo nije bila arogancija ni loša procena, već posledica čistog očaja. Mora da nađe pomoć, rekao je. Pa, on je bio u pravu, a ja nisam. Duboko sam udahnula zamišljajući haos koji sam ostavila za sobom u odeljku za bolesne. Moje je, i samo moje, da učinim najbolje što mogu. Kapetan Leonard je ostavio brodski dnevnik otvoren na stolu, poslednji unos bio je prekinut na pola. Na stranici je bila mokra tačka; malo je balavio u snu. Povodeći se iznerviranošću i sažaljenjem, okrenula sam list u želji da sakrijem taj dokaz njegove ranjivosti. Za oko mi je zapala jedna reč na novoj stranici pa sam zastala, jeza mi je migoljila niz vrat kada sam se nečega setila. Kada sam ga neočekivano probudila, kapetan se trgao, spazio me i rekao: „Gđo Fre...”, pre nego što se pribrao. A ime na stranici ispred mene, reč koja mi je zapala za oko, bilo je „Frejzer”. On zna ko sam i ko je Džejmi. Brzo sam ustala i zatvorila vrata, spuštajući rezu. Bar ću imati upozorenje ako neko naiđe. Zatim sam sela za kapetanov što, ispravila listove i počela da čitam. Prelistala sam unazad da nađem zapis o susretu sa Artemisom, pre tri dana. Zapisi kapetana Leonarda bili su različiti od unosa njegovog prethodnika i uglavnom koncizni – što i nije bilo iznenađujuće s obzirom na to koliko je posla imao u poslednje vreme. Većina zapisa je sadržavala samo uobičajene navigacione informacije, uz kratko pominjanje imena onih ljudi koji su umrli prethodnog dana. Susret sa Artemisom bio je zabeležen, međutim, kao i moje prisustvo. 3.februar 1767. Blizu osam zvona naišli na Artemis, mali brig sa dva jarbola pod francuskom zastavom. Zaustavili ga i zahtevali pomoć njegovog lekara K. Malkolm, dovedenog na brod i zadržanog da pomogne oko bolesnika. K. Malkolm, eh? Ni pomena o tome da sam žena; možda je to smatrao nevažnim, ili je hteo da izbegne eventualno raspitivanje o prikladnosti svojih postupaka. Prešla sam na sledeći zapis. 4. Februar 1767. Primio danas informaciju od Harija Tompkinsa, mornara prve klase, da je superkargo broda Artemis njemu poznat

kao kriminalac po imenu Džejms Frejzer, takođe poznat pod imenima Džejmi Roj i Aleksander Malkolm. Taj Frejzer je pobunjenik i ozloglašeni krijumčar, za čije hvatanje je Kraljevska carina ponudila znatnu nagradu. Informacija je dobijena od Tompkinsa nakon što smo se rastali sa Artemisom; nisam smatrao umesnim da jurim Artemis, pošto nam je naređeno da punim jedrima stignemo do Jamajke zbog našeg putnika. Ipak, pošto sam obećao da Artemisovog lekara vratim tamo, Frejzer može biti uhapšen tada. Dvojica mrtvih od zaraze – za koju me Artemisov lekar obaveštava da je tifus. Dž. Džaspers, mornar prve klase, OM. Harti Kepl, kuvarski pomoćnik, OM. To je bilo sve; zapis za naredni dan se sveo samo na navigaciju i belešku o smrti šest ljudi, a pored svakog imena je stajalo „OM”. Pitala sam se šta to znači, ali sam bila suviše rastresena da bih brinula zbog toga. Čula sam korake kako se približavaju hodnikom i jedva sam stigla da sklonim rezu pre nego što se čulo intendantovo kucanje; jedva sam čula izvinjenje g. Overholta pošto je moj mozak pokušavao da odredi smisao ovom otkriću. Sto mu gromova, ko je taj Tompkins? Niko za koga sam čula ili ga videla, bila sam sigurna, pa ipak je očigledno znao opasno mnogo o Džejmijevim aktivnostima. A to je navodilo na dva pitanja: Kako to da neki engleski mornar zna takve informacije – i ko još zna za to? „... još sam smanjio sledovanje groga da bih vam dao još jedno bure ruma”, sumnjičavo je govorio g. Overholt. „Mornarima se to neće dopasti, ali možda ćemo uspeti; sada nam je do Jamajke ostalo samo još dve nedelje.” „Dopadalo im se to ili ne, meni je alkohol potrebniji nego njima grog”, odsečno sam odgovorila. „Ako budu suviše prigovarali, recite im – ako ne dobijem rum, moguće je da niko od njih ne stigne do Jamajke.” G. Overholt je uzdahnuo i obrisao male graške znoja sa blistavog čela. „Reći ću im, gospo”, rekao je, suviše utučen da bi protestovao. „Fino. Oh, g. Overholt?” Okrenuo se sa upitnim izrazom. „Šta znači skraćenica ‘OM’? Videla sam da to kapetan zapisuje u dnevnik.” Tračak humora je ozario duboko utonule intendantove oči. „To znači ‘Otpušten, mrtav’, gospo”, odgovorio je. „Jedini siguran način za većinu nas da napustimo Mornaricu Njegovog veličanstva.”

Dok sam nadgledala pranje tela i neprestane infuzije zašećerene vode i prokuvanog mleka, mozak je nastavio da se bavi problemom neznanog Tompkinsa. O tom čoveku nisam znala ništa sem što sam mu čula glas. Mogao bi biti jedan od bezlične horde gore, od silueta koje sam viđala u konopcima kada bih izašla na palubu zbog vazduha, ili jedno od užurbanih anonimnih tela koja su jurcala uz i niz palubu u uzaludnim pokušajima da završe posao za trojicu. Upoznaću ga, naravno, ako bude inficiran; znam imena svih pacijenata u odeljku. Ali sam teško mogla dopustiti da to sačeka, u morbidnoj nadi da će Tompkins pokupiti tifus. Konačno sam se rešila da pitam; taj čovek ionako verovatno zna ko sam ja. Čak i ako sazna da sam se raspitivala za njega, nije bilo za očekivati da će mi nauditi. Logičan izbor je bio da počnem od Elijasa. Sačekala sam kraj jednog dana da pitam, uzdajući se u to da će umor otupeti njegovu znatiželju. „Tompkins?” Dečakovo okruglo lice nakratko se skupilo u namršten izraz, a potom se razvedrilo. „Oh, da, gospo. Jedan iz prednjeg potpalublja.” „Gde se ukrcao, da li znaš?” Nije postojalo valjano objašnjenje zašto me iznenada interesuje čovek koga nisam upoznala, ali je na sreću Elijas bio suviše umoran da bi se čudio tome. „Oh”, rekao je neodređeno, „u Slithedu, mislim. Ili – ne! Sad sam se setio, to je bilo u Edinburgu.” Prošao je prstima ispod nosa da obuzda zevanje. „Tako je, Edinburg. Ne bih ni zapamtio da nije bio od prisilno mobilisanih, i pravio je užasnu gužvu oko toga tvrdeći da ne može biti prisiljen, da je zaštićen od toga jer radi za ser Persivala Tarnera u carinskoj službi.” Zevanje je prevladalo i on je svojski zinuo dok nije prošlo. „Ali nije imao ništa napismeno od ser Persivala”, završio je, trepćući, „pa se ništa nije moglo učiniti.” „Agent carine, to li je?” To je već u dobroj meri objašnjavalo stvari, nema sumnje. „Mm-hm. Da, hoću da kažem.” Elijas se muški borio da ostane budan, ali su njegove zacakljene oči bile fiksirane na fenjere koji su se njihali na kraju odeljka za bolesne i on se ljuljao sa njima. „Pravac u krevet, Elijase”, rekla sam sažalivši se. „Ja ću da dovršim ovde.” On je brzo odmahnuo glavom, pokušavajući da otera san.

„Oh, ne, gospo! Ne spava mi se, nimalo!” Trapavo je krenuo da dohvati šolju i flašu koje sam držala. „Dajte mi to, gospo, a vi pođite da se odmorite.” Nije dopuštao da ga oteram, već je tvrdoglavo insistirao da pomogne u deljenju poslednje runde vode pre nego što se odvuče u krevet. Bila sam umorna skoro koliko i Elijas kada smo završili, ali san nije dolazio na oči. Ležala sam u kabini mrtvog hirurga, zureći u senovitu gredu nad glavom, slušajući krckanje i kloparanje broda oko sebe, pitajući se. Tompkins je znači radio za ser Persivala. A ser Persival je sigurno znao da je Džejmi krijumčar. Ali ima li tu još nešto? Tompkins je Džejmija znao iz viđenja. Kako? I ako je ser Persival bio voljan da toleriše Džejmijeve tajne aktivnosti u razmenu za mito, onda – pa, možda ništa od tog mita nije stiglo do Tompkinsovih džepova. Ali u tom slučaju... i šta je sa onom zasedom u zalivu Arbrout? Da li postoji izdajnik među krijumčarima? A ako je tako... Misli su mi postajale nekoherentne, vrtele su se u krug kao čigra pred zaustavljanje. Napuderisano belo lice ser Persivala je izbledelo u purpurnu masku obešenog carinskog agenta na putu za Arbrout, a zlatni i crveni plamenovi lampe koja eksplodira obasjali su svaki kutak mog mozga. Prevrnula sam se na stomak stežući jastuk uz grudi, a poslednja misao bila je da moram da nađem Tompkinsa. Ispalo je da je Tompkins našao mene. Više od dva dana situacija u odeljku za bolesne suviše me je pritiskala da bih ikuda otišla sem na trenutak. Trećeg dana, međutim, stvari su izgledale lakše pa sam se povukla u lekarsku kabinu sa namerom da se operem i malo odmorim pre nego što podnevni bubanj označi ručak. Ležala sam na uskom ležaju sa hladnom krpom preko umornih očiju kada sam čula neku lupu i glasove u hodniku pred mojim vratima. Začulo se oprezno kucanje na moja vrata i neki nepoznati glas je rekao: „Gđo Malkolm? Desio se nesrećan slučaj, ako biste bili ljubazni, gospo?” Otvorila sam vrata i zatekla dva mornara kako pridržavaju trećeg koji je poput rode stajao na jednoj nozi, a lice mu je bilo bledo od šoka i bola. Bio mi je dovoljan jedan pogled da bih znala u koga gledam. Čovekovo lice je sa jedne strane bilo izbrazdano modrim ožiljcima gadne opekotine,

a izobličeni očni kapak sa te strane otkrivao je mlečna sočiva slepog oka. I da mi je bila potrebna još neka potvrda da tu stoji jednooki mornar za koga je Mladi Ijan mislio da ga je ubio, retka smeđa kosa je rasla iza oćelavelog dela glave u mršavi konjski rep koji je padao preko jednog ramena otkrivajući par krupnih, providnih ušiju. „G. Tompkins”, rekla sam sa sigurnošću, a njegovo čitavo oko se raširilo od iznenađenja. „Spustite ga ovde, molim vas.” Ona dvojica su spustila Tompkinsa na stoličicu pored zida i vratila se svom poslu; na brodu je bilo premalo mornara da bi se moglo rastezati. Dok mi je srce jako tuklo, kleknula sam da ispitam povređenu nogu. On je znao ko sam, to je bilo jasno; videla sam to na njegovom licu čim sam otvorila vrata. Noga pod mojim rukama bila je vrlo napeta. Bilo je krvi, ali rana nije bila ozbiljna, uz odgovarajuću negu; duboka posekotina pružala se niz list jedne noge. Obilno je krvarila, ali duboke arterije nisu bile presečene; bila je dobro uvezana komadom nečije košulje i krvarenje je gotovo prestalo kada sam razmotala improvizovani zavoj. „Kako ste to uradili, g. Tompkins?”, upitala sam, ustajući i dohvatajući bocu alkohola. On je podigao pogled, jedino oko bilo je živahno i oprezno. „Rana od krhotine, gospo”, odgovorio je nazalnim tonovima koje sam čula jednom ranije. „Traverza je pukla dok sam stajao na njoj.” Vrh jezika mu se iskrao i krišom ovlažio donju usnu. „Tako znači.” Okrenula sam se i otvorila svoj prazni medicinski kovčeg, praveći se da pregledam raspoložive lekove. Proučavala sam njega krajičkom oka dok sam pokušavala da smislim kako najbolje da mu pristupim. Bio je na oprezu; na prevaru ga navesti da obelodani stvari ili steći njegovo poverenje očigledno nije dolazilo u obzir. Pogledom sam prešla preko stola u potrazi za inspiracijom. I našla je. U mislima sam se izvinila senima lekara Eskulapa, pa dohvatila testeru za kosti pokojnog hirurga, zločestu napravu dugu pola metra, od rđom načetog čelika. Pogledala sam zamišljeno u nju, okrenula je i nazubljenu ivicu instrumenta nežno položila na povređenu nogu, baš iznad kolena. Šarmantno sam se osmehnula u užasnuto jedino oko mornara. „G. Tompkins”, rekla sam, „hajde da otvoreno porazgovaramo.” Sat kasnije mornar Tompkins je vraćen u svoju mrežu za ležanje, zašiven i previjen, sa udovima koji su se tresli, ali ipak sposoban za aktivnosti. Što se

tiče mene, i ja sam se malo tresla. Tompkins je bio, kao što je insistirao pri prisilnom regrutovanju za posadu u Edinburgu, agent ser Persivala Tarnera. U tom svojstvu je obilazio dokove i skladišta svih luka u Fortovom fjordu, od Kalrosa i Donibrisla do Restalriga i Maselburga, prikupljajući govorkanja i držeći svoje blistavo oko otvoreno da bi spazio neki dokaz protivzakonite aktivnosti. Pošto je stav Škota prema engleskim poreskim zakonima onakav kakav je, nisu falile aktivnosti o kojima bi izveštavao. Šta se radilo sa takvim izveštajima, međutim, variralo je. Sitni krijumčari uhvaćeni na delu sa bocom ili dve neocarinjenog ruma ili viskija obično su po kratkom postupku hapšeni i osuđivani na bilo kakvu kaznu, od zatvora do progonstva, uz zaplenu cele imovine u korist Krune. Krupnije ribe su, međutim, bile rezervisane za ličnu procenu ser Persivala. Drugim rečima, dozvoljavano im je da plaćaju pozamašan mito za privilegiju da nastave sa svojim operacijama pod nevidećim okom (tu se Tompkins zajedljivo nasmejao, dotičući uništenu stranu svog lica) kraljevskih agenata. „Ser Persival ima ambicije, razumete?” Iako još ne vidljivo opušten, Tompkins se raskravio dovoljno da bi se nagnuo napred, oka skupljenog dok je gestikulirao objašnjavajući. „On je sa Dandasom i ostalima. Ako sve ide kako valja, mogao bi da postane plemić, ne samo vitez, eh? Ali je za to potrebno više od novca.” Jedna stvar koja bi mogla pomoći bila bi neka spektakularna demonstracija kompetencije i zasluga za Krunu. „Kao što je hapšenje zbog koga bi se svi digli i to zapazili, eh? Ooh! To boli, gospo. Jeste li sigurni u to što tu radite?” Tompkins je sumnjičavo začkiljio nadole, ka mestu gde sam razblaženim alkoholom čistila ranu. „Sigurna sam”, rekla sam. „Nastavite, onda. Pretpostavljam da običan krijumčar ne bi bio dovoljno dobar za to, makar se time bavio na veliko?” Očigledno ne bi. Kada je, međutim, do ser Persivala stigla glasina da možda nadomak ruke ima važnog političkog kriminalca, stari džentlmen samo što nije pukao od uzbuđenja. „Ali je podbunjivanje nešto što je teže dokazati nego krijumčarenje, eh? Uhvatiš jednu sitnu ribu sa robom i ona ti neće reći ništa što bi te odvelo dalje. Idealisti su te bundžije”, rekao je Tompkins, prezrivo odmahujući glavom. „Nikada ne otkucavaju jedan drugoga, ni slučajno.”

„Tako da niste znali koga zapravo tražite?” Ustala sam i uzela konac za zašivanje iz tegle, pa počela da ga provlačim kroz iglu. Uhvatila sam uplašeni Tompkinsov pogled, ali nisam ničim razbila njegovu teskobu. Htela sam da mu bude nelagodno – i da ne prestaje sa pričom. „Ne, nismo znali ko je velika riba – nismo dok ser Persivalovi agenti nisu imali sreće da nalete na jednog Frejzerovog pajtaša koji im je došapnuo da je on štampar Malkolm i rekao im njegovo pravo ime. Tada je sve postalo jasno, naravno.” Srce mi je preskočilo jedan takt. „Ko je bio taj pajtaš?”, upitala sam. Imena i likovi šestorice krijumčara su mi proletali kroz glavu – sitna riba. Nisu idealisti, nijedan od njih. Ali kojem od njih ni lojalnost nije bila prepreka? „Ne znam. Ne, to je istina, gospo, kunem vam se! Jao!”, frenetično je kriknuo kada sam ubola iglom u kožu. „Ne pokušavam da vas povredim”, uveravala sam ga, što neiskrenijim glasom. „Već moram da zašijem ranu.” „Oh! Jao! Ne znam to, budite sigurni da ne znam! Rekao bih vam da znam, neka mi je bog svedok!” „Sigurna sam da biste”, rekla sam koncentrišući se na šavove. „Oh! Molim vas, gospo! Prekinite! Samo na trenutak! Jedino što znam jeste da je bio Englez! To je sve!” Zastala sam i zurila u njega. „Englez?”, rekla sam zblanuto. „Da, gospo. Tako je rekao ser Persival.” Pogledao je dole u mene, a suze su poigravale na trepavicama oba oka. Napravila sam poslednji šav, što sam nežnije mogla, i završila čvorom. Bez reči sam ustala, nasula malo brendija iz moje lične flaše i pružila mu. On je to ispio zahvalno i kao da se znatno povratio od toga. Da li iz zahvalnosti ili od prostog olakšanja što je mukama kraj, ispričao mi je ostatak priče. U potrazi za dokazima koji bi podržali optužbu za podbunjivanje, on je otišao u štampariju u uličici Karfaks. „Znam šta se desilo tamo”, uveravala sam ga. Okrenula sam njegovo lice prema svetlu da ispitam ožiljke opekotine. „Da li još uvek boli?” „Ne, gospo, ali je đavolski bolelo neko vreme”, rekao je. Onako onesposobljen povredama, Tompkins nije učestvovao u zasedi u zalivu Arbrout, ali je čuo – „ne iz prve ruke, ali sam čuo, razumete” – rekao je, uz pronicljivo klimanje glavom – šta se dogodilo.

Ser Persival je Džejmija upozorio na zasedu da bi učinio neverovatnijim da Džejmi pomisli kako je on umešan u tu aferu, i da spreči Džejmija da detalje njihovog finansijskog aranžmana otkrije na onim mestima gde bi to bilo pogubno po ser Persivalove interese. Istovremeno, ser Persival je saznao – od svog saveznika, misterioznog Engleza – za rezervni dogovor sa francuskim brodom, pa je organizovao smrtonosnu klopku na plaži u Arbroutu. „Ali šta je bilo sa carinikom koji je ubijen na drumu?”, oštro sam upitala. Nisam mogla da sprečim drhtaj koji me je obuzeo pri sećanju na ono užasno lice. „Ko je to učinio? Bila su samo petorica među krijumčarima koja su mogla to da izvedu, a nijedan od njih nije Englez!” Tompkins je protrljao usta; izgleda da se premišljao da li je pametno da mi kaže ili ne. Dohvatila sam flašu brendija i spustila mu je pored lakta. „Ja sam vaš dužnik, gđo Frejzer! Vi ste istinski hrišćanin, gospo, i to ću reći svakome ko pita!” „Preskočite pohvale”, suvo sam rekla. „Samo mi recite šta znate o onom cariniku.” On je napunio čašu i ispraznio je, pijuckajući. Zatim je zadovoljno uzdahnuo, spustio je i oblizao usne. „Nije ga sredio nijedan od krijumčara, gospo. Već njegov kolega.” „Šta!”, odskočila sam, zapanjena, ali je on klimnuo glavom, trepćući da bi dokazao da je iskren. „Tako je, gospo. Bila su dvojica, zar ne? Pa, jedan od njih je imao instrukcije, je l’ da?” Instrukcije su glasile da se sačekaju oni krijumčari koji uspeju da pobegnu iz zasede na plaži i stignu do druma, a tada je carinik trebalo da u mraku nabaci omču svom partneru i brzo ga zadavi, a zatim da ga obesi i ostavi kao dokaz ubilačkog gneva krijumčara. „Ali zašto?”, rekla sam, zapanjena i prestrašena. „U čemu je bila poenta toga? „Zar ne vidite?”, izgleda da je Tompkins bio iznenađen, kao da je logika te situacije sasvim jasna. „Omanuli smo u pribavljanju dokaza iz štamparije koji bi potkrepili da Frejzer podbunjuje narod, a pošto je štamparija izgorela do temelja, ostali smo bez šanse da ponovo pokušamo. Niti smo ikada samog Frejzera uhvatili na delu sa krijumčarenom robom, već samo neke sitne ribe koje rade za njega. Jedan drugi agent je mislio da ima ideju gde se roba čuva, ali mu se nešto desilo – možda ga je Frejzer

uhvatio ili ga potkupio, jer je nestao jednog novembarskog dana i za njega se nikad više nije čulo kao ni za skrovište krijumčarene robe.” „Razumem.” Progutala sam knedlu misleći na čoveka koji mi se obratio na stepeništu bordela. Šta li se desilo sa onim buretom creme de menthe? „Ali...” „Pa, kažem vam, gospo, samo sačekajte.” Tompkins je podigao ruku u znak upozorenja. „Dakle... tu je ser Persival, koji zna da ima izuzetan slučaj, gde je čovek ne samo jedan od najvećih krijumčara u kraju, i autor nekih prvoklasnih pobunjeničkih materijala koja sam imao prilike da vidim – već je takođe i pomilovani jakobitski izdajnik, zbog čijeg će imena suđenje biti senzacija po celom kraljevstvu. Jedini problem je bio”, slegnuo je ramenima, „što ne postoji dokazni materijal.” To je na neki gnusan način počelo da poprima smisao dok je Tompkins objašnjavao plan. Ubistvo carinskog službenika u vreme kada je jurio krijumčarenu robu ne samo da bi postiglo da se bilo koji krijumčar uhapsi zbog nečega što zaslužuje smrtnu kaznu, već spada u one odvratne zločine koji bi podigli dosta buke u javnosti. Ono prihvatanje na koje krijumčari nailaze kod stanovništva ne bi ih zaštitilo kada je reč o tako bezosećajnoj podlosti. „Vaš ser Persival ima baš sve što je potrebno prvoklasnom kučkinom sinu”, primetila sam. Tompkins je zamišljeno klimnuo, trepćući prema čaši. „Pa, tu ste u pravu, gospo, ne mogu da kažem da grešite.” „A carinik koji je ubijen – pretpostavljam da je on samo bio pogodna žrtva?” Tompkins se zakikotao, raspršujući brendi. Njegovo jedino oko kao da se teško fokusiralo. „Oh, veoma pogodna, gospo, ne samo u jednom pogledu. Ne žalite nimalo za njim. Ima podosta sveta kome je bilo drago da Toma Oukija vidi obešenog – a među njih sigurno spada i ser Persival.” „Razumem.” Završila sam pričvršćivanje zavoja oko njegovog lista. Bilo je već kasno; moraću uskoro nazad u odeljak za bolesne. „Bolje da pozovem nekoga da vas odvede do mreže za spavanje”, rekla sam bez otpora uzimajući gotovo praznu bocu iz njegove ruke. „Treba da odmarate nogu bar tri dana; recite svom oficiru da sam rekla da ne možete da se pentrate dok ne skinem šavove.” „Učiniću tako, gospo, i zahvaljujem vam na ljubaznosti prema jadnom

nesrećnom mornaru.” Tompkins je trapavo pokušao da ustane i izgledao je iznenađeno kada mu nije uspelo. Stavila sam mu ruku pod mišku i povukla da ga dignem na noge i – pošto je odbio moju ponudu da mu dozovem pomoć – pomogla mu do vrata. „Nema potrebe da brinete zbog Harija Tompkinsa, gospo”, rekao je nesigurno se klateći prema hodniku. Okrenuo se i napadno mi namignuo. „Stari Hari uvek dobro prođe na kraju, bez obzira na sve.” Pogledala sam ga onakvog sa dugačkim nosom crvenim na vrhu od pića, krupnim, providnim ušima i jednim lukavim smeđim okom. Iznenada mi je palo na pamet na šta me podseća. „Kada ste rođeni, Tompkinse?”, upitala sam. On je treptao na tren, ne shvatajući, ali je zatim rekao:„Godine Gospodnje 1713, gospo. Zašto?” „Bezveze”, rekla sam i mahnula mu da pođe, posmatrajući ga dok je lupao u zidove hodnika i nestajao sa vidika uz merdevine poput vreće ovsa. Moraću da proverim sa g. Viloubajem da bih bila sigurna, ali u tom času bih se u svoju haljinu kladila da je 1713. bila godina Pacova.

48

Trenutak milosti

Z

a nekoliko narednih dana stvari su prešle u rutinu, kao što se dešava čak i u najočajnijim okolnostima, pod uslovom da se to ne otegne. Sati posle bitke su žurni i haotični, sa ljudskim životima koji zavise od reakcije u sekundi. Tu doktor može da bude heroj jer zna da je zaustavljanjem krvarenja spasao život, da će brza intervencija spasti ud. Ali kod epidemija nema ničeg od toga. Zatim dolaze dugi dani neprestanog posmatranja i bitke se vode sa klicama – a bez prikladnog oružja za to bojno polje to može biti samo bitka odlaganja, obavljanje sitnica koje možda neće pomoći ali se moraju obaviti, iznova i iznova i iznova u borbi sa nevidljivim neprijateljem bolesti, u slabašnoj nadi da se telo podrži dovoljno dugo da nadživi napadača. Borba s bolešću bez lekova je gušanje sa senkama; sa tamom koja stiže neumoljivo poput noći. Ja sam se borila devet dana i još četrdeset šest ljudi je umrlo. Pa ipak, svakog jutra sam ustajala u svitanje, prskala vodom oči koje me grebu i ponovo odlazila na bojno polje, bez ikakvog oružja sem upornosti – i bureta alkohola. Bilo je nekih pobeda, ali čak su i one ostavljale gorak ukus u mojim ustima. Našla sam najverovatnijeg uzročnika infekcije – jednog od trpezarijskih momaka po imenu Hauard. Prvo je služio na brodu kao član jednog artiljerijskog tima, a zatim je premešten na kuhinjske zadatke šest nedelja ranije zbog jednog nesrećnog slučaja kada je top odskočio i smrskao mu nekoliko prstiju. Hauard je služio u tobdžijskoj menzi, a prvi poznati slučaj bolesti – na osnovu nekompletnih zapisa mrtvog lekara g. Hantera – bio je jedan od vojnika koji se hranio tamo. Još četiri slučaja, svi iz tobdžijske menze, a zatim se to raširilo kako su inficirani, ali još pokretni ljudi ostavljali smrtonosnu kontaminaciju razmazanu po brodu da bude pokupljena i preneta celoj posadi. Hauardovo priznanje da je ovakvu bolest viđao i ranije na drugim brodovima gde je služio bila je dovoljna da se to pitanje definitivno reši.

Ipak je kuvar, koji je imao nedovoljno ljudi kao i svi drugi na brodu, apsolutno odbio da se reši vrednog mornara samo zbog „blesave ideje one proklete ženetine”. Elijas nije mogao da ga ubedi, pa sam morala da pozovem lično kapetana, koji je – pogrešno shvatajući prirodu ovog ometanja – stigao sa nekoliko naoružanih vojnika. Došlo je do veoma neprijatne scene u kuhinji i Hauard je sklonjen u brodski zatvor jedino mesto slično karantinu – uprkos tome što je zaprepašćeno protestovao i hteo da zna kakav je to zločin počinio. Kada sam se popela iz kuhinje, sunce je zalazilo u okean u plamenu koji je vodu prema zapadu prekrio zlatom poput ulica raja. Zastala sam na trenutak, samo na trenutak, očarana tim prizorom. Dešavalo se to mnogo puta i ranije, ali bi me uvek iznenadilo. Usred velikog stresa, gacajući do pojasa po mukama i tuzi, kako to doktori rade, uvek bih bacila pogled kroz prozor, otvorila vrata, pogledala u lice i to bi me čekalo, neočekivano i nedvosmisleno. Trenutak mira. Svetlo se širilo od neba ka brodu, a veliki horizont više nije bio neiskazana pretnja praznine, već mesto gde živi radost. Na trenutak sam živela u središtu sunca, zgrejana i pročišćena, a smrad i prizor bolesti su nestali; gorčina mi se digla sa srca. Nikada nisam to tražila, davala mu ime; a ipak sam oduvek znala kada dar mira dođe. Stajala sam mirno u trenutku dok je to trajalo, misleći kako je čudno i nije čudno što me je milost našla i ovde. Zatim se svetlost malo pomerila i trenutak je prošao, ostavljajući me kao i uvek sa trajnom jekom svog prisustva. Refleksno priznajući to, prekrstila sam se i otišla dole, a moj bezbojni oklop je slabašno svetlucao. Elijas Paund je umro od tifusa četiri dana kasnije. Bila je to agresivna infekcija; došao je u odeljak za bolesne umornih očiju sa groznicom i štrecao se od svetla; šest sati kasnije bio je u delirijumu i nije mogao da ustane. Sledećeg jutra pritisnuo je ošišanu okruglu glavu meni na grudi, dozvao me: „Majko”, i umro na mojim rukama. Radila sam šta je trebalo obaviti preko celog dana, i stajala pored kapetana Leonarda pri zalasku sunca, kada je pročitao posmrtno slovo. Telo podoficira Paunda bačeno je u more, umotano u njegovu mrežu za spavanje.

Odbila sam kapetanov poziv na večeru, pa umesto toga otišla da sedim u zabačenom ćošku zadnje palube, pored jednog ogromnog topa gde sam mogla da gledam preko vode, nikome ne pokazujući svoje lice. Sunce je zašlo u zlatu i slavi, a nasledila ga je noć somota posutog zvezdama, ali nije bilo trenutka milosti ni mira za mene u bilo kom od tih prizora. Kako se tama spustila na brod, svi njegovi pokreti su se usporili. Oslonila sam glavu na top, uglačani metal bio je hladan pod mojim obrazom. Neki mornar je brzim koracima prošao pored mene, zanet svojim dužnostima, a zatim sam bila sama. Sve me je bolelo; u glavi mi je pulsiralo, leđa su mi bila ukočena, a stopala otečena, ali ništa od toga nije bilo od značaja u poređenju sa dubokim bolom koji mi je srce vezao u čvor. Svaki doktor mrzi da izgubi pacijenta. Smrt je neprijatelj i izgubiti nekoga o kome brinete u zagrljaju mračnog anđela znači biti pobeđen i sam, znači osetiti bes neverstva i bespomoćnosti jači od običnog ljudskog žaljenja zbog gubitka i užasa konačnosti smrti. Izgubila sam dvadeset trojicu između svanuća i zalaska sunca ovog dana. Elijas je bio samo prvi. Nekoliko ih je umrlo dok sam prala njihova tela ili ih držala za ruku, a ostali, sami u svojim mrežama, umirali su bez utehe ili makar dodira, jer do njih nisam mogla da stignem na vreme. Mislila sam da sam se pomirila sa realnošću ovog puta, ali sam znala – čak i kada sam držala grčevima obuzeto telo osamnaestogodišnjeg mornara dok mu se utroba rastvarala u krv i vodu – da bi penicilin spasao većinu, a ja ga nisam imala i to mi je poput čira izjedalo dušu. Kutija sa špricevima i ampulama ostala mi je na Artemisu, u džepu moje rezervne suknje. Da sam to imala, ne bih mogla da ih upotrebim. Da sam upotrebila, ne bih mogla da sačuvam više od jednog ili dvojice. Ali i znajući to, besnela sam zbog uzaludnosti svega toga, stiskala zube dok me vilice ne zabole idući od čoveka do čoveka naoružana samo prokuvanim mlekom i dvopekom, i sa dve gole ruke. Misli su mi sledile iste omamljujuće linije kojima su noge putovale ranije, viđajući lica i lica izobličena u agoniji ili kako se polako opuštaju u malaksalost smrti, ali sva su gledala u mene. U mene. Podigla sam beskorisnu ruku i njom snažno tresnula u ogradu. Uradila sam to opet i opet, jedva osećajući bol od udaraca, u mahnitosti od raspomamljenog besa i tuge. „Prekini s tim!,” rekao je neki glas iza mene, i neka ruke me je zgrabila

za zglob i sprečila da ponovo udarim ogradu. „Pusti me!” Borila sam se, ali je stisak bio prejak. „Prekini”, ponovio je, odlučno. Njegova druga ruka me je uhvatila oko struka i odvukla od ograde. „Ne smeš to da radiš”, rekao je. „Povredićeš se.” „Fućka mi se i za to!” Trzala sam da se oslobodim stiska, a zatim klonula, poražena. Šta me briga? Tada me je pustio pa sam se okrenula i našla licem u lice sa čovekom kog nikada ranije nisam videla. Nije bio mornar; iako mu je odelo bilo izgužvano i ustajalo od dugog nošenja, nekada je bilo veoma fino; golubijesivi sako i prsluk bili su ukrojeni da istaknu njegovo vitko telo, a sparušena čipka oko vrata poticala je iz Brisela. „Ko si, do đavola, ti?”, zapanjeno sam rekla. Obrisala sam vlažne obraze, šmrknula i instinktivno se potrudila da zagladim kosu. Nadala sam se da mi senke skrivaju lice. On se malo nasmešio i pružio mi maramicu, zgužvanu ali čistu. „Zovem se Grej”, rekao je uz mali, učtivi naklon. „Pretpostavljam da vi morate biti čuvena gđa Malkolm, čijem se heroizmu kapetan Leonard toliko divi.” Na to sam napravila grimasu i on je zastao. „Izvinite”, rekao je. „Da li sam rekao nešto pogrešno? Izvinite, madam, nisam imao nameru da vas uvredim.” Izgledao je zabrinuto zbog toga i ja sam odmahnula glavom. „Nije heroizam posmatrati ljude kako umiru”, rekla sam. Reči su mi jedva izlazile, pa sam zastala da izduvam nos. „Samo sam ovde, to je sve. Hvala vam za maramicu.” Oklevala sam, ne želeći da mu vratim upotrebljenu maramicu, ali ni da je prosto strpam u džep. On je dilemu rešio nehajnim pokretom ruke. „Mogu li da učinim još nešto za vas?” Oklevao je, neodlučan. „Čašu vode? Malo brendija, možda?” Pretražio je džepove sakoa i izvukao srebrnu flašicu sa ugraviranim grbom, koju mi je ponudio. Uzela sam je i zahvalila klimanjem, pa otpila dovoljno veliki gutljaj da se zakašljem. Piće mi je gorelo niz grlo, ali sam otpila ponovo, ovog puta opreznije i osetila kako me greje, olakšava mi i vraća snagu. Duboko sam udahnula i opet popila. Pomoglo je. „Hvala vam”, rekla sam, pomalo promuklo, vraćajući flašu. To je delovalo pomalo odsečno, pa sam dodala: „Zaboravila sam da je brendi dobar za piće; koristila sam ga da perem ljude u odeljku za bolesne.” Ta

izjava je vratila događaje tog dana sa razornom upečatljivošću, pa sam se skljokala nazad na kutiju za barut na kojoj sam ranije sedela. „Koliko sam shvatio, zaraza se nastavlja nesmanjenim tempom?”, tiho je upitao. Stajao je preda mnom, a svetlo obližnjeg fenjera mu je sijalo u plavoj kosi. „Ne nesmanjenim, ne.” Zažmurila sam, osećajući se neopisivo turobno. „Danas je bio samo jedan novi slučaj. Juče je bilo četiri, a šest dan pre toga.” „To uliva nadu”, primetio je. „Kao da pobeđujete bolest.” Polako sam odmahnula glavom. Osećala sam da je gusta i teška kao neko od đuladi naređane u gomile pored topova. „Ne. Jedino što uspevamo jeste da se manje ljudi zarazi. Ne postoji nijedna prokleta stvar koju mogu da učinim za one koji su već oboleli.” „Doista.” Zastao je i podigao jednu moju ruku. Iznenađena, pustila sam ga da je drži. On je palcem lako prešao preko plika gde sam se opekla dok sam kuvala mleko, pa je dotakao moje prste, crvene i ispucale od stalnog potapanja u alkohol. „Izgleda da ste bili veoma aktivni, madam, za nekoga ko ne radi ništa”, suvo je rekao. „Naravno da radim nešto!”, prasnula sam, trzajući ruku. „Samo ništa ne pomaže!” „Siguran sam da...”, počeo je. „Ne pomaže!” Tresnula sam šakom o top, a nečujni udarac kao da je bio simboličan za bolom ispunjenu beskorisnost tog dana. „Znate li koliko sam ljudi izgubila danas? Dvadeset trojicu! Na nogama sam od svitanja, do lakata u štroki i povraćki i odeća mi se lepi za telo, a nikakve vajde od toga! Nisam mogla da pomognem! Čujete li me? Nisam mogla da pomognem!” Lice je okrenuo u stranu, u senku, ali su mu ramena bila ukočena. „Čujem vas”, tiho je rekao. „Postideli ste me, madam. Ja sam se držao svoje kabine po kapetanovom naređenju, ali nisam imao predstavu da su okolnosti onakve kakve ste mi opisali, jer vas uveravam da bih inače došao da pomognem, uprkos tome.” „Zašto?”, rekla sam zblanuto. „To nije vaš posao.” „A je li vaš?” Okrenuo se licem prema meni i videla sam da je zgodan, u kasnim tridesetim možda, sa senzitivnim, finim crtama lica i krupnim plavim očima koje su se raširile od čuđenja.

„Da”, rekla sam. Na trenutak je proučavao moje lice, a zatim se njegov izraz iz iznenađenog promenio u zamišljen. „Razumem.” „Ne, ne razumete, ali nije važno.” Čvrsto sam pritisla svoje čelo na mestu koje mi je pokazao g. Viloubaj da bih prekinula glavobolju. „Ako je kapetan hteo da ostanete u svojoj kabini, onda verovatno to tako treba. Ima dovoljno ljudi da pomognu u odeljku za bolesne; stvar je samo u tome... ništa ne pomaže”, završila sam puštajući ruke da mi padnu. On je otišao do ograde, metar ili dva od mene, i stajao zagledan u prostranstvo tamne vode, koja je nasumično iskrila tu i tamo kada bi talas osvetlile zvezde. „Ja sam bio vojnik, oficir”, rekao je. „Znam kako je to, držati ljudima živote u šaci – i gubiti ih.” Ćutala sam, a i on. Uobičajeni zvuci broda su se nastavljali u daljini, prigušeni zbog noći i manjka ljudi koji bi ih pravili. Konačno je on uzdahnuo i ponovo se okrenuo ka meni. „Ono na šta se svodi, mislim, jeste saznanje da niste bog.” Zastao je, a zatim tiho dodao: „I na vrlo realno kajanje što ne možete da budete.” Uzdahnula sam, osećajući kako je deo tenzije iščileo iz mene. Hladan vetar mi je dizao kosu sa vrata, a zakovrdžani deo mi je padao po licu, nežan kao dodir. „Da”, rekla sam. On je oklevao na tren, kao da ne zna šta sledeće da kaže, a zatim se sagnuo, podigao moju ruku i poljubio je, vrlo jednostavno, bez afektiranja. „Laku noć, gđo Malkolm”, rekao je i okrenuo se, a zvuk njegovih koraka glasno je odjekivao palubom. Nije prešao ni nekoliko metara od mene kada ga je spazio neki mornar koji je žurno prolazio i zastao uz povik. Bio je to Džouns, jedan od poslužitelja. „Gospodaru! Ne biste smeli da izlazite iz kabine, ser! Noćni vazduh je smrtonosan i zaraza se širi brodom – a i kapetan je naredio – šta li je mislio vaš sluga, ser, da vas pusti da ovako šetate?” Moj poznanik je klimnuo u znak izvinjenja. „Da, da, znam. Nije trebalo da izlazim, ali sam pomislio da ću se načisto ugušiti ako ostanem tren duže u kabini.” „Bolje je ugušiti se nego umreti od prokletog proliva, ser, ako primate

izvinjenje što to tako kažem”, strogo je odgovorio Džouns. Moj poznanik nije na to ništa odgovorio, samo je promrmljao nešto i nestao u senkama zadnje palube. Pružila sam ruku i za rukav uhvatila Džounsa u prolazu, na šta se prepao i nemo kriknuo. „Oh! Gđo Malkolm”, rekao je povrativši se, sa koščatom rukom preko grudi. „Hriste, stvarno sam pomislio da je duh, gospo, izvinite, molim vas.” „Izvinite vi”, učtivo sam rekla. „Samo sam htela da pitam – ko je čovek sa kojim ste upravo razgovarali?” „Oh, on?” Džouns se okrenuo da pogleda preko ramena, ali je g. Grej davno nestao. „Kako, pa to je lord Džon Grej, gospo, novi guverner Jamajke.” Prekorno se namrštio u pravcu u kom je otišao moj poznanik. „Ne bi smeo da bude ovde gore; kapetan je striktno naredio da mora da ostane dole, na sigurnom, gde mu se neće ništa desiti. Samo nam još fali da u luku stignemo sa mrtvim političarom na brodu, a onda ćemo da nagrabusimo, gospo, i pored vašeg prisustva.” Odmahnuo je glavom ne odobravajući to, a zatim se okrenuo meni i klimnuo glavom. „Na počinak, gospo? Da li da vam donesem lepu šolju čaja i možda neki keks?” „Ne, hvala vam, Džouns”, rekla sam. „Otići ću da još jednom proverim bolesnike pre nego što legnem. Ne treba mi ništa.” „Pa, ako treba, samo kažite. U bilo koje doba. Laku noć, gospo.” Nakratko je dotakao pramen kose i odjurio. Ostala sam kraj ograde nakratko sama pre nego što sam otišla dole, uvlačeći duboke udahe čistog, svežeg vazduha. Ostalo je još dosta sati do zore; zvezde su jarko sijale nad mojom glavom i shvatila sam, prilično iznenada, da je trenutak milosti za koji sam se bez reči molila ipak došao. „U pravu si”, rekla sam konačno, naglas, moru i nebu. „Zalazak sunca ne bi bio dovoljan. Hvala ti”, dodala sam i otišla dole.

49

Kopno

I

stina je ono što mornari kažu. Kopno možeš da namirišeš mnogo pre nego što ga ugledaš. Uprkos dugom putovanju, tor za koze u skladištu bio je iznenađujuće prijatno mesto. Do tog vremena je sveža slama potrošena i koze su nemirno trupkale po golim daskama. I pored toga je svakodnevno trebalo čistiti gomile đubriva i uredno utovariti u korpe da se baci u more, a Anekje Johansen je u jasle donosila naramke sena svakog jutra. Osećao se jak miris koza, ali bio je to čist, životinjski miris i prijatan kontrast smradu neopranih mornara. „Komma, komma, komma, dyr get”, pevušila je, mameći jare svežnjem sena. Ono je oprezno pružilo usne, a istog časa je uhvaćeno za vrat i povučeno, glava mu se sigurno našla ispod mišićave Anekjine ruke. „Krpelji, je l’ tako?”, upitala sam prilazeći da pomognem. Anekje je podigla pogled i uputila mi svoj široki, krezubi osmeh. „Guten Morgen, gđo Kler”, rekla je. „Ja, krpelj. Ovde.” Jednom rukom je uhvatila klempavo uvo jareta i prevrnula srebrnasti rub da bi mi pokazala plavičastu izbočinu halapljivog krpelja, duboko ukopanog u nežnu kožu. Stegnula je kozu da miruje, pa uzela da kopa po uvu i dobro zgrabila krpelja između nokata. Povukla je i iščupala ga, a koza je blejala i ritala se iako je samo tačkica odakle je tekla krv pokazivala gde je bio pričvršćen. „Sačekajte”, rekla sam jer je mislila da pusti životinju. Pogledala me je radoznalo, ali ju je zadržala i klimnula. Uzela sam bocu alkohola koja mi je visila sa pojasa kao lično naoružanje i sipala nekoliko kapi na uvo. Bilo je meko i nežno, sitne vene bile su vidljive ispod satenske kože. Jare se još više izbečilo i isplazilo se blejući. „Uvo neće boleti”, rekla sam kao objašnjenje i Anekje je potvrdno klimnula. Zatim je jare oslobođeno i vratilo se u stado, gurajući glavom majku u bok u paničnoj potrazi za utešnim mlekom. Anekje je okolo potražila bačenog krpelja i našla ga kako leži na stolu sa sićušnim nogama koje su bile nemoćne da pokrenu naduveno telo. Nehajno gaje smrskala petom

cipele, ostavljajući malenu tamnu fleku na dasci. „Stižemo na kopno?”, upitala sam i ona je klimnula uz širok, srećan osmeh. Široko je zamahnula nagore, prema suncu, koje je dopiralo kroz rešetku. ,Ja. Miriše?”, rekla je, žustro njuškajući da mi pokaže. Sijala je od sreće. „Kopno, ja! Voda, trava. To goot, goot.” „Treba da odem na kopno”, rekla sam, pažljivo je posmatrajući. „Odem tiho. Tajno. Ne govoriti.” „Ah?” Anekjine oči su se razrogačile i špekulativno me je pogledala. „Ne reći kapetan, ja?” „Ne reći nikome”, kazala sam žustro klimajući. „Možeš da pomogneš?” Ćutala je na trenutak, razmišljajući. Onako krupna i spokojna podsećala me je na njene koze jer se veselo adaptirala na čudni svet broda, uživajući u radostima sena i toplog društva, blistajući uprkos zanošenju palube i zagušljivim senkama potpalublja. Adaptirajući se i ovome podjednako umešno, pogledala je u mene i mirno klimnula. ,Ja, ja pomognem.” Prošlo je podne kada smo se usidrili ispred jednog ostrva za koje mi je neki podoficir rekao da pripada ostrvima Vatlings. Vrlo radoznalo sam pogledala preko ograde. To ravno ostrvo, sa širokim belim plažama i redovima niskih palmi, nekada se zvalo San Salvador. Sada preimenovana u čast čuvenog pirata iz poslednjeg veka, ta tačka kopna navodno je bila prvi prizor Novog sveta koji je ugledao Kristifor Kolumbo. Imala sam značajnu prednost u odnosu na Kolumba jer sam zasigurno znala da je kopno tu, ali sam ipak osetila slabašni odjek radosti i olakšanja kakve su mornari tih sićušnih drvenih karavela morali osetiti pri prvom dolasku na čvrsto tlo. Budite dovoljno dugo na brodu koji se njiše i zaboravićete kako izgleda hodati po kopnu. Dobijete morske noge, tako to zovu. To je metamorfoza, dobijanje tih nogu, nalik prelasku punoglavca u žabu, bezbolni prelaz iz jednog elementa u drugi. Ali vas miris i prizor kopna teraju da se setite da ste rođeni na zemlji i vaši tabani jedva čekaju da dodirnu čvrsto tlo. Problem u tom času zapravo je bio da moji tabani stignu do čvrstog tla. Ostrva Vatlings samo su predah da se dopune naše dobro istrošene zalihe vode pre prolaska kroz tesnac Vindvord prema Jamajci. To je značilo još

najmanje nedelju dana plovidbe, a prisustvo tolikih invalida na brodu koji su zahtevali velike količine tečnosti gotovo sasvim je ispraznilo kace sa vodom u potpalublju. San Salvador je malo ostrvo, ali sam iz pažljivog raspitivanja među pacijentima saznala da brodovi često svraćaju u njegovu glavnu luku Kokburn Taun. Možda i nije idealno mesto za beg, ali je izgledalo da mi je malo izbora ostalo; nisam imala nameru da uživam u „gostoprimstvu” mornarice na Jamajci, da poslužim kao mamac koji će navući Džejmija da bude uhapšen. Pošto je posada onoliko žudela za vidikom i osećajem kopna, nikome nije dozvoljeno da se iskrca sem ekipi za vodu, koja je sada sa kacama i saonicama napredovala uz Golubov potok, u čijem podnožju smo se usidrili. Jedan pomorac je stajao na početku rampe, blokirajući svaki pokušaj odlaska. Oni članovi posade koji nisu bili zauzeti nabavkom vode ili stražarenjem stajali su pored ograde, razgovarajući i šaleći se ili prosto zureći u ostrvo, pošto su se nade pretvorile u stvarnost. Dalje na palubi spazila sam dugačak, plavi konjski rep kako leprša na vetru. I guverner se pojavio iz izolacije, bledo lice bilo je okrenuto ka tropskom suncu. Otišla bih da razgovaram sa njim, ali nije bilo vremena. Anekje je već sišla po koze. Obrisala sam ruke o suknju i napravila završnu procenu. Nema više od dvesta metara do gustiša palmi i žbunja. Ako bih uspela da odem niz rampu i do džungle, smatrala sam da imam dobre izglede da pobegnem. Pošto je bio nestrpljiv da produži za Jamajku, nije bilo za očekivati da kapetan Leonard utroši mnogo vremena na pokušaj da me uhvati. A i ako me uhvate – pa, teško da me je kapetan mogao kazniti zbog pokušaja da odem sa broda; ako ništa drugo, nisam ni mornar ni formalni zatvorenik. Sunce je obasjavalo plavu Anekjinu kosu dok se pažljivo spuštala niz merdevine, sa mladim jaretom udobno smeštenim na njene široke grudi. Brz pogled da se uveri da sam ja na mestu, i pošla je prema istovarnoj rampi. Anekje se obratila stražaru svojom čudnom mešavinom engleskog i švedskog, pokazujući na jare, a zatim na kopno, insistirajući da ono mora da dobije svežu travu. Izgleda da ju je čovek razumeo, ali je ostao nepokolebljiv. „Ne, gospo”, rekao je sa dosta uvažavanja, „niko ne ide na kopno sem

tima za snabdevanje vodom, tako je kapetan naredio.” Stojeći odmah izvan vidokruga, posmatrala sam dok je ona nastavljala da ga ubeđuje, gurajući jare njemu u lice, terajući ga da napravi korak unazad, korak u stranu, spretno manevrišući njime taman dovoljno da bih mogla da klisnem pored njega. Sada je ostao još samo trenutak; bio je skoro na pravom mestu. Kada ga bude oterala dovoljno od ulaska na rampu, ona će spustiti jare i izazvati dovoljan metež dok ga bude hvatala da bih imala minut ili dva za beg. Nervozno sam se premeštala sa noge na nogu. Bila sam bosa; tako ću lakše trčati po peščanoj plaži. Stražar se pomerio, leđa njegovog crvenog mundira bila su potpuno okrenuta ka meni. Još pola metra, pomislila sam, još samo pola metra. „Tako lep dan, zar ne, gđo Malkolm?” Ugrizla sam se za jezik. „Veoma lep, kapetane Leonard”, rekla sam uz male teškoće. Srce kao da mi je zastalo kada mi se obratio. Sada je nastavilo da kuca znatno brže nego obično, kao da hoće da to nadoknadi. Zatim je kapetan stao pored mene i zagledao se preko ograde, njegovo mlado lice sijalo je kolumbovskom radošću. Uprkos snažnoj želji da ga gurnem u more, osetila sam kako se gunđavo smešim tom prizoru. „Ovo stizanje do kopna je vaša pobeda koliko i moja, gđo Malkolm”, rekao je. „Bez vas, sumnjam da bismo Narvala ikada doveli do kopna.” Vrlo stidljivo mi je dotakao ruku i ja sam se opet nasmešila, više ne onako gunđavo. „Sigurna sam da biste uspeli, kapetane”, kazala sam. „Izgleda da ste veoma sposoban pomorac.” Nasmejao se i zacrveneo. Obrijao se kopnu u čast i glatki obrazi su mu sijali, crveni i osetljivi. „Pa, to je uglavnom stvar posade, gospo; mogu reći da su se sjajno poneli. A njihov trud, naravno, opet je posledica vaše sposobnosti kao lekara.” Pogledao me je, a smeđe oči su iskreno sijale. „Zaista, gđo Malkolm – ne mogu da iskažem šta su nam vaša sposobnost i ljubaznost značili. Ja – nameravam to da kažem i guverneru i ser Grevilu – znate, kraljevskom predstavniku na Antigvi. Napisaću pismo, najiskrenije svedočenje o vama i vašim naporima za nas. Možda – možda će to pomoći.” Oborio je pogled. „Pomoći oko čega, kapetane?” Srce mi je i dalje tuklo ubrzano. Kapetan Leonard se ugrizao za usnu, a zatim podigao pogled.

„Mislio sam da vam ništa ne kažem, gospo. Ali ja – zaista nije časno da nastavim da ćutim. Gđo Frejzer, znam vam ime i znam šta je vaš muž.” „Stvarno?”, rekla sam pokušavajući da kontrolišem svoje emocije. „Šta je on? Izgleda da je dečaka to iznenadilo. „Kako, gospo, on je kriminalac.” Malo je pobledeo. „Hoćete da kažete – vi to niste znali?” „Da, znala sam to”, suvo sam rekla. „A zašto mi vi to govorite?” Ovlažio je usne, ali je hrabro sačekao moj pogled. „Kada sam otkrio identitet vašeg muža, zapisao sam to u dnevnik ovog broda. Sada žalim zbog tog postupka, ali je prekasno; ta informacija je zvanična. Kada stignem do Jamajke, moram da prijavim njegovo ime i odredište tamošnjim vlastima, kao i komandantu mornaričke kasarne u Antigvi. Njega će odvesti kada Artemis pristane.” Progutao je. „A kada ga odvedu...” „Biće obešen”, rekla sam, dovršavajući ono što on nije mogao. Dečak je klimnuo, bez reči. Usta su mu se otvarala i zatvarala u potrazi za rečima. „Viđao sam ljude koje su obesili”, konačno je rekao. „Gđo Frejzer, ja prosto... ja...” Tada je zastao boreći se da ovlada sobom i uspeo u tome. Uspravio se i pogledao me pravo u oči, a radost zbog kopna utopila se u iznenadnom jadu. „Izvinite”, tiho je rekao. „Ne mogu od vas tražiti da mi oprostite. Mogu samo da kažem da mi je veoma žao.” Okrenuo se na petama i otišao. Direktno pred njim su stajali Anekje Johansen i njeno jare, i dalje u žustroj raspravi sa stažarem. „Šta je to?”, ljutito je upitao kapetan Leonard. „Sklanjajte ovu životinju sa palube ovog časa! G. Holforde, na šta ste to mislili?” Anekjin pogled je sa kapetana preleteo na moje lice, istog časa uviđajući šta je krenulo naopako. Stajala je mirno, glave pognute zbog kapetanove grdnje, a zatim je krupnim koracima otišla ka toru, noseći jare. U prolazu je jedno krupno plavo oko značajno namignulo. Pokušaćemo opet. Ali kako? Mučen osećajem krivice i uznemiravan nepovoljnim vetrovima, kapetan Leonard me je izbegavao, tražeći pribežište na svom kapetanskom mostu dok smo oprezno prolazili pored ostrva Aklin i Samana Kej. Vreme mu je išlo na ruku dok ih je izbegavao; ostalo je vedro, ali sa čudnim povetarcem,

koji se smenjivao sa naglim naletima, tako da je bilo nužno neprestano korigovati jedra – što i nije lak zadatak na brodu sa onakvim manjkom posade. Neka četiri dana kasnije, kada smo menjali pravac da bismo ušli u tesnac Kaikos, iznenadni nalet snažnog vetra je pogodio brod niotkuda, uhvativši ga sa pogrešnim jedrima i nespremnog. Bila sam na palubi prilikom tog naleta. Začuo se nagli fijuk koji mi je ustalasao suknje i bacio me duž palube, a zatim je usledio oštar, bučan pucanj negde iznad nas. Glavom sam naletela na Ramsdela Hodžisa, jednog trpezarijskog momka, pa smo se zavrteli u ludu piruetu pre nego što smo isprepleteni pali na palubu. Metež je zavladao svud naokolo, mornari su trčali i neko je izvikivao naređenja. Sela sam pokušavajući da se malo priberem. „Šta je to?”, pitala sam Hodžisa, koji se s mukom digao na noge i pružio ruku da me podigne. „Šta se desilo?” „Prokleti jarbol je pukao”, koncizno je odgovorio. „Izvinite što pred vama tako kažem, gospo, ali jeste. I sad smo nagrabusili.” Narval se polako vukao ka jugu, ne usuđujući se da rizikuje obale i plićake tesnaca bez glavnog jarbola. Umesto toga, kapetan Leonard ga je odveo na popravku u najbližu pogodnu luku, Botl Krik na obali ostrva Severni Kaikos. Ovog puta nam je dozvoljeno da se iskrcamo, ali to mi nije baš pomoglo. Mala i suva, sa svega nekoliko izvora slatke vode, ostrva Turks i Kaikos nudila su samo nekoliko maleckih zaliva koji bi mogli da pruže zaštitu brodovima koje je uhvatila oluja. A nije mi se svidela ideja da se skrivam na ostrvu bez hrane i vode i čekam da pogodni uragan natera neki brod do mene. Anekje je, međutim, naša promena pravca podstakla na novi plan. „Poznajem ova ostrva”, rekla je, mudro klimajući. „Sada ići okolo, Grand Turk, Mušoar. Ne Kaikos.” Pogledala sam podozrivo, a ona je čučnula i počela prstom da crta po žutom pesku plaže. „Vidi – tesnac Kaikos”, rekla je skicirajući dve crte. Na vrhu, između tih crta, nacrtala je mali trougao umesto jedra. „Proći”, rekla je pokazujući na tesnac Kaikos, „ali jarbol nema. Sada...” Brzo je nacrtala nekoliko

nepravilnih krugova desno od tesnaca. „Severni Kaikos, Južni Kaikos, Kaikos, Grand Turk”, rekla je, ubadajući naizmenično krugove. „Sada ići okolo – podvodni greben. Mušoar.” I nacrtala je još dve linije, pokazujući prolaz jugoistočno od ostrva Grand Turk. „Tesnac Mušoar?” Čula sam da ga mornari pominju, ali nisam imala nikakvu predstavu kako da to primenim za potencijalni beg sa Narvala. Anekje je klimnula, ozarena, a zatim povukla dugu krivudavu liniju nešto ispod dotadašnjeg crteža. Ponosno je pokazala na nju. „Hispaniola. Santo Domingo. Veliko ostrvo, tamo ima gradovi, mnogi brodovi.” Podigla sam obrve, i dalje zbunjena. Ona je uzdahnula kada je videla da ne razumem. Razmišljala je na tren, a zatim ustala i otresla svoje snažne butine. Do tada smo sa stena skupljale morske puževe u tepsiju. Ona ju je uzela, istresla puževe i napunila je morskom vodom. Zatim ju je položila na pesak i pokazala mi da gledam. Pažljivo je promešala vodu da se kreće u krug, a zatim izvukla prst zamazan purpurnom krvlju puževa. Voda je nastavila da se kreće, vrtložeći se pored kalajnih rubova. Anekje je izvukla končić iz postave svoje suknje, otkinula mali komad i ispljunula ga u vodu. Plivao je prateći kovitlac vode, praveći lenje krugove po tepsiji. „Ti”, rekla je pokazujući na to. „Voda pomeri tebe.” Pokazala je nazad na svoj crtež u pesku. Novi trougao, u tesnacu Mošuar. Linija koja krivuda od malog jedra dole ulevo, pokazujući kurs broda. I sada, plavi končić koji predstavlja mene i koji ne tone. Stavila ga je pored malog jedra koje predstavlja Narvala, a zatim ga otrgla, pa niz tesnac odvukla do obale Hispaniole. „Skoči”, jednostavno je rekla. „Ti si luda!”, rekla sam užasnuta. Ona se zadovoljno zakikotala što sam shvatila. „Ja”, rekla je. „Ali to pali. Voda pomera tebe.” Pokazala je na završetak tesnaca Mušoar, na obalu Hispaniole, i ponovo uskovitlala vodu u tepsiji. Stajale smo jedna uz drugu, posmatrajući kako mreškanje od struja nestaje. Anek je me je zamišljeno pogledala krajičkom oka. „Ti pokušaš ne udaviš, ja? Duboko sam udahnula i sklonila kosu iz očiju. „Ja”, rekla sam. „Pokušaću.”

50

Srećem sveštenika

M

ore je bilo neobično toplo, kakvih sve ima, i poput tople banje u odnosu na ono uz obale Škotske. S druge strane, bilo je veoma mokro. Posle dva ili tri sata u vodi, stopala su mi obamrla i prsti su se smrzli tamo gde sam se držala za improvizovani pojas za spasavanje načinjen od dva bureta. Tobdžijina žena me, međutim, nije izneverila. Dug, nejasan obris koji sam spazila sa Narvala postupno je bio sve bliži, a niska brda tamna kao crni somot prema srebrnastom nebu. Hispaniola – Haiti. Ni po čemu nisam znala koliko je sati, a ipak mi je dva meseca na brodu sa stalnom zvonjavom i smenama straže davalo približnu predstavu o prolasku noćnih sati. Pomislila sam da mora biti blizu ponoći kada sam napustila Narvala, sada je verovatno bilo oko četiri ujutru, a još uvek imam oko dva kilometra do obale. Okeanske struje su jake, ali im treba vremena. Izmorena od napora i brige, trapavo sam umotala konopac oko jedne ruke da se bolje osiguram, položila glavu na jedno bure i utonula u san dok mi je u nozdrvama bio jak miris ruma. Trljanje nogu o nešto čvrsto probudilo me je u opalnoj zori, u kojoj su i more i nebo sijali bojama kakve se mogu naći u školjci. Kada sam čvrsto stala na hladan pesak, mogla sam da osetim snagu struje koja je proticala oko mene, vukući burad. Ispetljala sam se iz konopaca kojima sam se uvezala i sa olakšanjem pustila nezgrapnu konstrukciju da polako ode do obale. Na ramenima su mi bili duboki crveni useci. Na onom zglobu oko koga sam umotala mokri konopac koža mi je bila odrana; bilo mi je hladno, bila sam iscrpljena i veoma žedna, a noge su mi se pretvorile u pihtije. Sa druge strane, more iza mene je bilo pusto, Narvala nigde na vidiku. Pobegla sam. Sada jedino što treba uraditi jeste da stignem na obalu, nađem vodu, nađem neki brzi prevoz za Jamajku, pronađem Džejmija i Artemisa, najbolje pre nego što to učini Kraljevska mornarica. Pomislila sam kako

jedva mogu da se izborim sa prvom stavkom ovog spiska. Ono malo što sam o Karibima znala na osnovu razglednica i turističkih brošura navelo me je da ih zamišljam kao bele peščane plaže i kristalne lagune. Zapravo, dominirala je znatno gušća i ružnija vegetacija, okružena neverovatno lepljivim tamnosmeđim blatom. One guste biljke nalik žbunju mora da su mangrovi. Pružali su se dokle sam mogla da vidim na obe strane; nije bilo alternative sem da se provlačim kroz njih. Njihovo korenje dizalo se iz blata u luku nalik na kapije za kroket i o njega sam se redovno saplitala, a blede glatke grančice rasle su u strukovima kao kosti prstiju i kačile mi se za kosu u prolazu. Brigade sićušnih purpurnih kraba uzbuđeno su bežale kada im priđem. Noge su mi tonule u blato do članaka, pa sam odustala od obuvanja cipela, onako mokrih. Zamotala sam ih u mokru suknju koju sam digla iznad kolena, pa izvadila ribarski nož koji mi je Anekje dala za svaki slučaj. Nisam videla ništa preteče, ali sam se bolje osećala sa oružjem u ruci. Tek izašlo sunce na mojim ramenima je u početku prijalo, pošto mi je otopilo sleđeno telo i sušilo odeću. Posle jednog sata, međutim, poželela sam da zađe za oblake. Obilno sam se znojila kada se sunce diglo više, ulepljena do kolena u blato, koje se sušilo, i sve žednija svakog časa. Pokušala sam da vidim dokle se mangrovi pružaju, ali su rasli iznad moje glave, pa su ustalasani uski, sivozeleni listovi bili jedino što sam videla. „Ne može celo prokleto ostrvo biti u mangrovima”, promrmljala sam produžujući dalje. „Mora da negde ima čvrstog tla.” I vode, nadala sam se. Buka nalik pucnju malog topa začula se u blizini i toliko me je prepala da sam ispustila nož. Panično sam ga tražila po blatu, a zatim se licem bacila u blato kada mi je nešto krupno prozujalo pored glave, mašeći me za nekoliko centimetara. Začulo se bučno šuštanje lišća, a zatim nekakvo: „Kvark? koje je zvučalo kao da neko hoće da razgovara. „Šta?”, zakreštala sam. Sela sam oprezno sa nožem u jednoj ruci i sklonila mokre, blatnjave kovrdže sa lica drugom. Dva metra dalje velika crna ptica sedela je na mangrovu, posmatrajući me kritički. Nagnula je glavu, pažljivo čisteći svoje sjajno crno perje kao da hoće da podvuče razliku između svoje besprekorne doteranosti i moje neurednosti. „Pa, la-di-da”, sarkastično sam rekla. „Ti imaš krila, ortak.”

Ptica je prestala da čisti perje i kritički me odmerila. Zatim je podigla kljun, naduvala grudi kao da hoće još više da naglasi svoju stilsku superiornost, iznenada napumpala veliku kesu briljantno crvene kože koja išla od osnove njenog vrata do pola tela. „Buum!”, rekla je, ponavljajući buku nalik na top koja me je ranije prepala. Opet me je prenerazila, ali ne onoliko. „Ne radi to”, iznervirano sam rekla. Ne obraćajući pažnju, ptica je polako mahnula krilima, skrasila se na grani i opet grunula. Zatim je naišao iznenadan oštar krik odozgo, i uz bučan lepet krila još dve krupne crne ptice su bućnule dole, slećući u mangrov metar-dva dalje. Obodrena publikom, prva ptica je nastavila da gruva u pravilnim razmacima, a koža njene vrećice plamtela je od uzbuđenja. U nekoliko sekundi su se još tri crne prilike pojavile nad nama. Bila sam prilično uverena da nisu lešinari, ali mi se i pored toga nije ostajalo. Trebalo je mnogo milja da pređem do spavanja – ili nalaženja Džejmija. Šanse da ga nađem na vreme bile su nešto o čemu radije ne bih mozgala. Pola sata kasnije, uznapredovala sam tako malo da sam i dalje mogla da čujem povremeno gruvanje svog preosetljivog poznanika, kome se sada pridružilo još nekoliko podjednako zvučnih prijatelja. Dahćući od naprezanja, odabrala sam podeblji koren i sela da se odmorim. Usne su mi bile ispucale i suve, a pomisao na vodu toliko mi je okupirala misli da praktično nisam mogla da mislim ni na šta drugo, uključujući Džejmija. Mučila sam se kroz mangrove naizgled beskrajno dugo, a ipak sam i dalje mogla da čujem zvuk okeana. Zapravo, mora da me je plima sledila jer dok sam sedela, tanak sloj zapenušane, prljave morske vode došao je žuboreći kroz korenje mangrova i dotakao mi nožne prste nakratko pre nego što se povukao. „Voda, voda svuda”, utučeno sam rekla posmatrajući je, „a ni kapi za piće.” Spazila sam mali pokret na mokrom blatu. Sagnula sam se i videla nekoliko ribica kakve nikada ranije nisam videla. Umesto da se prevrću i bore za dah, ove ribe su uspravno sedele oslonjene na grudna peraja i izgledale kao da ih uopšte ne brine što su van vode. Fascinirana, prišla sam bliže da ih zagledam. Jedna ili dve su se premestile na repove, ali kao da im nije smetalo što ih neko posmatra. Ozbiljno su se bečile u mene, iskolačenih očiju. Tek kada sam bolje

zagledala, shvatila sam da taj utisak izbečenosti potiče od činjenice da izgleda nemaju dva oka, već četiri. Zurila sam u jednu prilično dugo, osećajući kako mi znoj curi između dojki. „Ili haluciniram”, razgovorno sam rekla, „ili vi halucinirate.” Riba nije odgovorila, već je iznenada skočila i zaustavila se na grani nekoliko centimetara iznad zemlje. Možda je nešto osetila, jer nas je trenutak kasnije zapljusnuo još jedan talas, a taj me je pokvasio do skočnih zglobova. Uhvatila me je iznenadna, dobrodošla hladnoća. Sunce se poslušno sakrilo iza oblaka, a njegovim nestankom promenio se celokupan utisak šume mangrova. Sivo lišće je zašuštalo kada se naglo pojačao vetar, i sve sićušne krabe i peščane ribe su kao čarolijom nestale. One su očito znale nešto što ja nisam, pa mi je njihov odlazak delovao zloslutno. Podigla sam pogled ka oblaku gde je sunce nestalo i dah mi je zastao. Ogromna purpurna masa kjučalog oblaka je odlazila iza brda, tako brzo da sam zapravo videla prednju ivicu te mase kako sjaji belo od zaklonjenog sunca dok se kreće prema meni. Naišao je sledeći talas, pet centimetara više od prethodnog, i zadržao se nešto duže. Nisam ni riba ni kraba, ali sam do tada uvidela da stiže oluja, i to neverovatno brzo. Osvrnula sam se oko sebe, ali nisam videla ništa sem naoko beskrajnih mangrova. Ništa što bi se moglo upotrebiti kao sklonište. Ipak, naći se na udaru oluje verovatno nije bilo najgore što mi se pod ovakvim okolnostima može desiti. Osećala sam da mi je jezik suv i lepljiv, pa sam ovlažila usne pri pomisli na hladnu, slatku kišu na mom licu. Šljiskanje još jednog talasa do pola mojih cevanica naglo me je osvestilo da preti veća opasnost nego da se skvasim. Kratak pogled ka gornjim granama mangrova pokazao mi je sasušene čuperke morske trave zapetljane u grančice i rašlje – nivo plime – a to je bilo znatno iznad moje glave. Na tren sam osetila paniku pa sam pokušala da se smirim. Ako izgubim orijentaciju na ovom mestu, gotova sam. „Drži se, Bošamova”, progunđala sam sebi. Zapamtila sam jedan savet koji sam dobila kao stažista: „Prva stvar koju treba uraditi kod zastoja srca jeste da izmerite svoj puls.” Nasmešila sam se

tom prisećanju, osećajući odmah kako se panika povlači. Da bih ispoštovala taj savet, izmerila sam svoj puls; malo brži, ali snažan i postojan. U redu, onda, na koju stranu? Prema planini; to je jedino što mogu da vidim nad morem mangrova. Gurala sam se kroz granje što sam brže mogla, ignorišući cepanje suknje i sve jače povlačenje sa svakim talasom. Vetar je dolazio sa mora iza mene, gurajući sve više talase. Uporno mi je nosio kosu u oči i usta, pa sam je sklanjala iznova i iznova, naglas psujući tek da bih čula glas, ali mi je grlo ubrzo bilo toliko suvo da je bolelo od govora. Vukla sam se dalje po blatu. Suknja mi se uporno izvlačila iz pojasa, a negde usput su mi cipele ispale i istog časa nestale u ključaloj peni koja me je sada zapljuskivala dobro iznad kolena. Izgledalo je kao da je to nevažno. Plima mi je stigla do pola butina kada je udarila kiša. Uz riku koja je zagušila pucketanje lišća sručila se kao iz kofe i u trenu me skvasila do gole kože. U početku sam traćila vreme uzaludno pokušavajući da zabacujem glavu i potočiće niz lice usmerim u otvorena usta. Zatim mi se povratio razum; skinula sam maramu sa ramena, pustila da je kiša natopi i nekoliko puta je iscedila da uklonim ostatke soli. Zatim sam je opet natopila i sisala vodu iz nje. Imala je ukus znoja, morske trave i grubog pamuka. Bila je divna. Išla sam dalje, ali sam još bila u zagrljaju mangrova. Nadolazeća plima bila mi je skoro do struka pa je hodanje postalo znatno teže. Pošto sam privremeno utolila žed, oborila sam glavu i probijala se što sam brže mogla. Munja je sevnula preko planine, a trenutak kasnije stiglo je i rezanje groma. Zapljuskivanje plime bilo je sada tako jako da sam napred mogla samo kada bi naišao talas, potrčala bih nekoliko koraka dok me voda gura, a zatim bih se okačila na najbliži mangrov dok voda vuče nazad moje obešene noge. Počela sam da mislim da sam prenaglila sa napuštanjem kapetana Leonarda i Narvala. Vetar se još pojačavao, bacajući mi kišu u oči tako da sam jedva nešto videla. Mornari kažu da je svaki sedmi talas viši. Uhvatila sam sebe kako brojim dok sam se vukla napred. Zapravo je deveti talas bio onaj koji me je tresnuo među lopatice i srušio me pre nego što sam ščepala granu. Batrgala sam se, bespomoćno se daveći u košmaru peska i vode, a zatim

sam se našla na nogama i opet se uspravila. Talas me je bezmalo udavio, ali mi je i promenio pravac. Više nisam bila okrenuta ka planini, ali sam gledala u veliko drvo, udaljeno svega pet-šest metara. Još četiri talasa, još četiri srljanja napred, još četiri grozna grabljenja dok plima pokušava da me odvuče, i našla sam se na blatnjavoj obali zatona gde je potočić kroz mangrove tekao prema moru. Uspuzala sam na njega, klizajući se i posrćući dok sam se pentrala u zagrljaj drveta. Kada sam se popela tri i po metra iznad zemlje, mogla sam da vidim močvaru mangrova iza sebe, a iza toga otvoreno more. Istog časa sam se opet predomislila u pogledu napuštanja Narvala, koliko god da su stvari užasne na kopnu, tamo su bile znatno gore. Munja se rasula po površini ključale vode dok su se vetar i plima borili za kontrolu nad talasima. Još dalje, u tesnacu Mušoar talasi su bili toliki da su izgledali kao zatalasana brda. Vetar je sada bio dovoljno jak da u prolazu napravi slabašan, zviždukavi krik, smrzavajući me do kosti u mokroj odeći. Grom je pukao zajedno sa sevanjem sada, kada se oluja premeštala nada mnom. Artemis je sporiji od ratnog broda; dovoljno spor, ponadala sam se, da bi bio još uvek na sigurnom, daleko na Atlantiku. Videla sam kada je pogođena jedna skupina mangrova, trideset metara dalje; voda je zašištala i povukla se, a suvo tlo se ukazalo na trenutak pre nego što su se opet dokotrljali talasi, potapajući crne stabljike nalik žici. Obmotala sam ruke oko stabla, pritisnula lice o koru i molila se. Za Džejmija, za Artemisa. Za Narvala, Anekje Johansen i Toma Leonarda i guvernera. I za sebe. Sasvim je svanulo kada sam se probudila sa nogom uglavljenom između dve grane i obamrla od kolena naniže. Malo sam se spuštala, a malo padala sa svojeg visokog položaja i stigla u plitku vodu zatona. Zahvatila sam šaku vode, probala je i ispljunula. Ne slana, ali suviše bočatna da bi se pila. Odeća mi je bila mokra, ali sam ja bila suva. Oluja je odavno prošla; sve oko mene bilo je mirno i normalno, izuzev onih pocrnelih mangrova. U daljini sam čula kreštanje krupne crne ptice. Slankasta voda ovde je obećavala slatku vodu uz zaton. Protrljala sam nogu pokušavajući da uklonim trnce, a zatim odšepala uz obalu.

Vegetacija je počela da se menja iz sivozelenih mangrova u bujniju zelenu, sa gustim tepihom trave i mahovinastih biljaka koje su me terale da hodam po vodi. Onako umorna i žedna, mogla sam da pređem samo kratko rastojanje pre nego što sednem da se odmorim. Kada sam to učinila, nekoliko čudnih ribica iskočilo je na obalu pored mene, znatiželjno se bečeći. „Pa, mislim da i ti izgledaš prilično neobično”, rekla sam jednoj. „Jesi li ti Engleskinja?”, u neverici je rekla riba. Utisak da sam Alisa u Zemlji čuda bio je toliko izražen da sam samo glupo zurila na tren. Zatim sam trgnula glavu naviše i zagledala se u lice čoveka koji je to rekao. Lice mu je bilo išibano vetrovima i opaljeno suncem do boje mahagonija, ali je crna kosa koja mu se kovrdžala bila gusta i bez sedih. Iskoračio je iza mangrova, oprezno se krećući, kao da se plaši da me ne prepadne. Bio je malo viši od prosečne visine i korpulentan, razvijen u ramenima, sa širokim licem oštrih crta, a dobroćudan izraz bio je prošaran zabrinutošću. Odeća mu je bila odrpana, a teška vreća od šatorskog platna mu je visila sa ramena – kao i mešina sa pojasa. „Vous etes anglaise?”, upitao je, ponavljajući prvobitno pitanje na francuskom. „Comment ça va?” „Da, Engleskinja sam”, rekla sam, krešteći. „Mogu li da dobijem malo vode, molim vas?” Razrogačio je oči – imale su svetlu boju lešnika – ali nije rekao ni reč, samo je skinuo mešinu sa pojasa i pružio mi je. Položila sam ribarski nož na koleno da ga mogu lako dohvatiti, i dobro otpila, jedva stižući dovoljno brzo da gutam. „Pažljivo”, rekao je. „Opasno je piti prebrzo.” „Znam”, rekla sam, pomalo bez daha spuštajući mešinu. „Ja sam doktor.” Podigla sam mešinu i opet otpila, ali sam se naterala da ovog puta gutam sporije. Moj spasilac me je podrugljivo posmatrao – nije ni čudo, pomislila sam. Mokra do gole kože, osušena na suncu, ulepljena blatom i u flekama od znoja, sa kosom koja mi je padala preko lica, izgledala sam kao prosjak, i to verovatno kao udaren. „Doktor?”, rekao je na engleskom, pokazujući da su mu misli odlutale u pravcu koji sam predvidela. Pomno me je odmerio, na način koji je veoma

podsećao na veliku crnu pticu koju sam ranije srela. „Doktor čega, ako smem da pitam?” „Medicine”, rekla sam zastajući malo između gutljaja. Njegove obrve su se natuštile. Stigle su skoro do kose. „Zaista”, rekao je posle primetne pauze. „Zaista”, rekla sam istim tonom, i on se nasmejao. Nagnuo je glavu prema meni u formalni naklon. „U tom slučaju, madam Lekar, dopustite da vam se predstavim. Lorens Štern, doktor prirodne filozofije, iz Gesellschaft von Naturwissenschaft Philosophieren, Minhen.” Trepnula sam ka njemu. „Prirodnjak”, objasnio je, pokazujući na vreću od šatorskog platna na svom ramenu. „Probijao sam se prema onim fregatnim pticama u nadi da ću posmatrati njihovo gajenje mladih, kada sam vas slučajno čuo, hm...” „Kako razgovaram sa ribom”, dovršila sam. „Da, pa... da li one stvarno imaju četiri oka?”, upitala sam u nadi da ćemo promeniti temu. „Da – ili bar tako izgleda.” Pogledao je nadole u ribu koja je izgledala kao da pomno prati razgovor. „Po svemu sudeći, svoju čudno oblikovanu optiku koriste na površini vode, tako da gornji par očiju posmatra zbivanja nad površinom, a donji na sličan način prati šta se dešava ispod nje.” Tada me je pogledao sa tračkom osmeha. „Mogu li da imam tu čast da saznam vaše ime, madam Lekar?” Oklevala sam, nesigurna šta da mu kažem. Odmerila sam opcije koje su mi na raspolaganju i odlučila se za istinu. „Frejzer”, rekla sam. „Kler Frejzer. Gđa Džejms Frejzer”, dodala sam neodređeno osećajući da bi bračni status mogao da mi popravi ugled, bez obzira na moj izgled. Prstom sam iz levog oka sklonila jednu kovrdžu. „Vama na usluzi, madam”, rekao je uz graciozan naklon. Zamišljeno je protrljao nos gledajući u mene. „Možda ste doživeli brodolom?”, pokušao je. To je zvučalo kao najlogičnije – ako ne i jedino – objašnjenje mog prisustva i ja sam klimnula. „Treba da nađem načina da stignem na Jamajku”, rekla sam. „Mislite li da možete da mi pomognete?” Zurio je u mene pomalo se mršteći, kao da sam ja primerak koji ne zna tačno da klasifikuje, ali je zatim klimnuo. Imao je široka usta kao napravljena za osmehivanje; jedan uglić se podigao i on je pružio ruku da

mi pomogne da ustanem. „Da”, rekao je. „Mogu da pomognem. Ali mislim da je najbolje da prvo nađemo neku hranu i možda neku odeću, eh? Imam prijatelja koji živi u blizini. Odvešću vas tamo, mogu li?” Od one silne žeđi i događaja koji su me pritiskali gotovo da nisam obraćala pažnju na zahteve mog stomaka. Kada je pomenuta hrana, on se istog trenutka bučno javio. „To bi”, rekla sam glasno u nadi da ću prekriti taj zvuk, „bilo doista veoma lepo.” Zagladila sam kosu koliko sam mogla, sagnula se ispod grane i za svojim spasiocem pošla među drveće. Kada smo izbili iz palmi, zemljište se otvorilo u prostor nalik livadi, a zatim se dizalo u široko brdo. Na vrhu brda sam videla kuću – ili bar ruinu. Njeni žuto obojeni zidovi bili su ispucali i prekriveni ružičastom bugenvilijom i ponekom zalutalom guavom, a na limenom krovu se videlo nekoliko rupa i celo mesto je odavalo utisak žalosne zapuštenosti. „Hacijenda de la Fuente”, rekao je moj novi poznanik klimajući glavom prema njoj. „Možete li da izdržite do gore, ili...” Oklevao je i odmeravao kao da procenjuje koliko sam teška. „Valjda bih mogao da vas nosim”, rekao je sumnjičavim tonom koji nije bio baš laskav. „Izdržaću”, uverila sam ga. Noge su mi bile bolne i izgrebane, izubadane popadalim lišćem palmi, ali je staza pred nama izgledala prilično ugaženo. Kosina koja je vodila ka kući bila je ispresecana slabašnim linijama ovčijih staza. Neke od tih životinja bile su tu, mirno su pasle pod vrelim suncem Hispaniole. Kada smo izašli iz drveća, jedna ovca nas je spazila i iznenađeno zablejala. Kao po komandi, sve ovce na brdu su istovremeno podigle glave i zurile u nas. Osećajući se prilično samosvesno pod netremičnim pogledom falange sumnjičavih očiju, podigla sam blatnjave suknje i sledila dr. Sterna ka glavnoj stazi – koju nisu ugazile samo ovce, sudeći po njenoj širini – koja je vodila naviše preko brda. Bio je lep, vedar dan i jata narandžastih i belih leptira treperila su po travi. Sletali su na razbacano cveće, a tu i tamo bi briljantnožuti leptir sijao kao sunašce.

Duboko sam udahnula prijatan miris trave i cveća, sa malim primesama mirisa ovaca i suncem zgrejane zemlje. Jedna smeđa tačkica mi je na trenutak sletela na rukav i tu se zadržala dovoljno dugo da vidim somotske tačkice na njenim krilima i smotanu cevčicu njegovog krila. Sićušne grudi su pulsirale dišući u skladu sa zamasima krila, a zatim je tačkica otišla. Da li od obećanja pomoći, od vode ili leptira, tek breme straha i umora pod kojim sam se toliko mučila se diglo. Istina, i dalje me je čekao problem nalaženja prevoza do Jamajke, ali sa utoljenom žeđi, prijateljem pri ruci i mogućnošću skorog ručka, to više nije delovalo kao nemoguć zadatak kako je izgledalo u mangrovima. „Evo ga!” Lorens je zastao, čekajući da ga stignem na stazi. Pokazao je naviše prema sitnoj, žilavoj figuri koja se pažljivo spuštala prema nama. Začkiljila sam prema osobi koja je tumarala kroz ovce koje nisu ni primećivale njen prolazak. „Isuse!”, rekla sam. „To je sveti Franja Asiški!” Lorens me je iznenađeno pogledao. „Ni slučajno. Rekao sam vam da je Englez.” Podigao je ruku i povikao, „Hola! Sénor Fogden?” U sivo obučena figura sumnjičavo je zastala sa jednom rukom zaštitnički položenom na runo obližnje ovce. „Quien es?” „Štern!”, doviknuo je Lorens. „Lorens Štern! Dođite ovamo”, rekao je i pružio ruku da me izvuče uz strmo brdo gore na ovčiju stazu. Ovca je odlučno pokušavala da pobegne svom zaštitniku, a to mu je skretalo pažnju sa našeg prilaženja. Vitak muškarac malo viši od mene, imao je usko lice, koje bi moglo biti privlačno da nije bilo izobličeno riđom bradom, koja se poput četke širila po njegovoj vilici. Duga i zapuštena kosa pružala se u fronclama i pramenovima, prilično često padajući u oči. Jedan narandžasti leptir mu je poleteo sa glave dok smo prilazili. „Štern?”, rekao je, terajući kosu slobodnom rukom i trepćući kao sojka na sunčevo svetlo. „Ne znam nijed... oh, ti!” Njegovo mršavo lice se razvedrilo. „Zašto nisi rekao da si onaj što skuplja govnjive gliste; znao bih istog časa!” Štern je izgledao pomalo postiđen ovim, pa me je skrušeno pogledao. „Ja... ah... skupio sam nekoliko interesantnih asita iz izmeta ovaca g. Fogdena pri poslednjoj poseti”, objasnio je.

„Užasno velike gliste!”, rekao je otac Fogden, žestoko se tresući od prisećanja. „Trideset centimetara duge, neke od njih, najmanje!” „Nijedna duža od dvadeset pet”, ispravio ga je Štern smešeći se. Pogledao je najbližu ovcu, ruke položene na svoju vrećicu za sakupljanje kao da istog časa očekuje dalji doprinos nauci. „Da li je lek koji sam preporučio imao efekta?” Otac Fogden je izgledao pomalo nesigurno, kao da pokušava da se seti koji je tačno to lek bio. „Terpentin”, podsticao ga je prirodnjak. „Oh, da!” Sveštenikovo lice se ozarilo i on je nežno zasijao na nas. „Naravno, naravno! Da, izvrsno je poslužilo. Njih nekoliko je crklo, ali su ostale prilično izlečene. Fantastično, apsolutno fantastično!” Kao da je ocu Fogdenu iznenada svanulo da se nije baš pokazao kao domaćin. „Ali, morate da uđete!”, rekao je. „Upravo sam se spremao za podnevni obrok, insistiram da mi se pridružite.” Sveštenik se okrenuo ka meni. „A ovo će biti gđa Štern, zar ne?” Pominjanje pantljičara od dvadeset centimetara privremeno je prekinulo moju akutnu glad, ali je pominjanje hrane dovelo do toga da se vrati punom silinom. „Nije, ali ćemo veoma rado prihvatiti vaše gostoprimstvo”, učtivo je odgovorio Štern. „Dopustite mi da vam predstavim ovu damu – gđa Frejzer, vaša zemljakinja.” Fogdenu su na to oči poletele iz duplji. Svetloplave, sa sklonošću da suze na jarkom suncu, začuđeno su se fiksirale na meni. „Engleskinja?”, rekao je u neverici. „Ovde?” Okrugle oči su registrovale blato i fleke od soli na mojoj zgužvanoj haljini i opšti utisak aljkavosti. Nakratko je treptao, a zatim iskoračio i krajnje učtivo se naklonio nad mojom rukom. „Vaš najpokorniji sluga, madam”, rekao je. Uspravio se i pompezno pokazao na ruševinu na brdu. „Mi casa es su casa”. Oštro je zviznuo i mali crno-beli španijel je upitno promolio njušku iz korova. „Imamo gošću, Ludo”, ozareno je kazao sveštenik. „Zar to nije lepo?” Čvrsto je zavukao moju ruku pod svoj lakat, dohvatio ovcu za runo i oboje nas odvukao prema Hacijendi de la Fuente, ostavljajući Šterna da nas prati.

Razlog za takvo ime postao je jasan kada smo ušli u oronulo dvorište; oblačić vilinih konjica lebdeo je kao treperava svetlost iznad algama ispunjenog bazenčića u jednom ćošku; izgledalo je kao prirodni izvor koji je neko ogradio kada je zidana kuća. Bar desetak divljih koka diglo se i luđački mlatilo krilima oko naših nogu, ostavljajući oblačić prašine i perja za sobom. Po onom drugom što je ostalo za njima zaključila sam da se redovno gnezde na drveću koje se nadnosi na popločani deo dvorišta, i to odavno. „I tako sam imao sreće da jutros naletim na gđu Frejzer među mangrovima”, zaključio je Štern. „Pomislio sam da biste možda vi mogli... oh, pogledajte ovu lepotu! Predivna odonata!” Ovu izjavu je propratila tona oduševljenja i on se neceremonijalno progurao pored nas da bi piljio u senke nadstrešnice od palmovog lišća gde je jedan ogroman vilin konjic, sa rasponom krila od bar deset centimetara, leteo tamo-amo dok je plavo telo plamtelo kada bi presekao neki od zalutalih sunčevih zraka koji su se probijali kroz oštećeni krov. „Oh, hoćete ga? Samo izvolite.” Naš domaćin je graciozno mahnuo prema vilinom konjicu. „Evo, Beki, priđi ovamo pa ću ti začas pogledati papak.” Oterao je ovcu na popločani deo dvorišta pljesnuvši je po zadnjici. Ona je frknula i pojurila metar-dva, a zatim krenula da pretura po razbacanim plodovima ogromne guave, koja je nadvisivala prastari zid. Zapravo, drveće oko dvorišta je toliko poraslo da su mu se na mnogim mestima grane isprepletale. Izgledalo je kao da stvara krov iznad celog dvorišta, nekakav lisnati tunel koji je duž staze vodio do pećine ulaza u kuću. Nanosi prašine i papirnatog ružičastog lišća bugenvilije su u gomilama ležali pored praga, ali odmah iza toga je pod od tamnog drveta blistao od glačanja, go i besprekoran. Unutra je bilo mračno posle blistavog sunca, ali su mi se oči brzo adaptirale, pa sam znatiželjno zagledala okolo. Bila je to veoma jednostavna soba, tamna i hladna, a od nameštaja je imala samo dugački što, nekoliko stolica i stoličica i malu komodu, iznad koje je visila odvratna slika u španskom stilu – ispijeni Hrist sa kozjom bradicom i samrtnički bled u polumraku, kako jednom skeletskom rukom pokazuje na srce koje mu bije u grudima. Taj grozni objekat mi je toliko zapao za oko da je prošao trenutak pre nego što sam shvatila da je još neko u sobi. Senke u jednom ćošku sobe spojile su se i pojavilo se malo okruglo lice, sa izuzetno zloćudnim

izrazom. Trepnula sam i ustuknula. Žena – jer je to bila – također je uzmakla za korak, a crne oči su me fiksirale, ne trepćući kao i ovce. Nije imala više od metar i dvadeset i bila je tako široka da je izgledala kao solidan blok, bez zglobova i ureza. Glava joj je bila malo okruglo dugme na telu, sa dugmencetom retke prosede kose začešljane pozadi u čvrstu pundu. Imala je boju svetlog mahagonija – da li od sunca ili prirodno, nisam znala – i najviše je ličila na lutku izdeljanu od drveta. Lutku za urok. „Mamacita”, rekao je sveštenik, obraćajući se na španskom toj neobičnoj spodobi, „kakva sreća! Imamo goste koji će jesti sa nama. Sećaš se senjora Šterna?”, dodao je, pokazujući na Lorensa. „Si, claro”, rekla je spodoba kroz nevidljive drvene usne. „Hristoubica. A ko je ova puta alba?” „A ovo je senjora Frejzer”, nastavio je otac Fogden, ozaren kao da ona nije ništa rekla. „Jadna dama je imala nesreću da doživi brodolom; moramo joj pomoći koliko možemo.” Mamacita me je polako odmerila od glave do pete. Nije rekla ništa, ali su široke nozdrve buktale od beskrajnog prezira. „Hrana vam je spremna”, rekla je i okrenula se. „Sjajno!”, srećno je rekao sveštenik. „Mamacita vam želi dobrodošlicu; doneće nam nešto da pojedemo. Što ne sednete?” Na što su već bili postavljeni veliki napukli tanjir i drvena kašika. Sveštenik je uzeo još dva tanjira i kašike iz komode, pa ih nasumično postavio na sto, domaćinski nam pokazujući da sednemo. Veliki smeđi kokosov orah stajao je u čelu stola. Fogden ga je nežno uzeo i stavio pored svog tanjira. Vlaknasta ljuska je potamnela od starosti, a dlačice su mestimično pootpadale tako da je izgledala kao ispolirana; pomislila sam kako ga sigurno ima već neko vreme. „Zdravo tamo”, rekao je, privrženo ga tapšući. „Kako mi se držiš u ovom lepom danu, Koko?” Pogledala sam u Šterna, ali je on proučavao Hristov portret, od mrštenja su mu se pojavile bore između gustih crnih obrva. Pretpostavila sam da je na meni da započnem razgovor. „Živite ovde sami, go... ah, oče Fogden?”, raspitivala sam se kod domaćina. „Vi i... hm, Mamacita?” „Da, plašim se da je tako. Zato mi je tako drago da vas vidim. Nisam imao pravo društvo sem Ludoa i Kokoa, znate”, objasnio je, ponovo

tapšući dlakavi orah. „Kokoa?”, učtivo sam rekla misleći da, prema onome što sam do tada videla, Koko nije jedini orah među prisutnima. Ponovo sam kratko pogledala Šterna, koga je to pomalo zabavljalo, ali ga nije zabrinjavalo. „Tako se na španskom kaže bauk – coco”, objasnio je sveštenik. „Ðavolčić. Vidite ovde, dugmence od nosa i male tamne oči?” Fogden je iznenada dugim, tankim prstima ubo ulegnuća na kraju kokosovog oraha, pa ih trgnuo kikoćući se. „Ah-ah!”, viknuo je. „Ne smeš da zuriš, Koko, to je nepristojno, znaš!” Svetloplave oči su me probušile pogledom i, uz malo muke, sklonila sam zube od donje usne. „Tako lepa dama”, rekao je kao za sebe. „Ne kao moja Ermenegilda, ali veoma lepa i pored toga – zar ne, Ludo?” Čak i tako prozvan, pas me je ignorisao i veselo se uputio ka svom gospodaru, zavukao glavu pod njegovu ruku i zalajao. Gazda ga je privrženo počeškao po ušima, a zatim pažnju opet usmerio na mene. „Da li bi vam odgovarala neka od Ermenegildinih haljina, pitam se?” Nisam znala da li na to treba da odgovorim. Umesto odgovora, samo sam se učtivo osmehnula i ponadala se da mi se na licu ne vidi šta mislim. Na sreću, u tom času se vratila Mamacita noseći umotanu u peškire keramičku posudu koja se pušila. Pljusnula je po kutlaču toga u svaki tanjir, a zatim izašla tako da su se njene noge – ako ih je uopšte imala nevidljivo pomerale ispod bezoblične suknje. Promešala sam masu u svom tanjiru, i izgledalo je da je po prirodi vegetarijanska. Oprezno sam zagrizla i utvrdila da je iznenađujuće ukusna. „Pržena bokvica, pomešana sa maniokom i crvenim pasuljem”, objasnio je Lorens kada je video moje oklevanje. Uzeo je punu kašiku vrele mase i pojeo je ne čekajući da se ohladi. Očekivala sam nekakvu inkviziciju o mom pojavljivanju, identitetu i perspektivama. Umesto toga, otac Fogden je tiho pevušio, dajući između zalogaja ritam lupkanjem kašike po stolu. Uputila sam pogled Lorensu, podignutih obrva. On se samo nasmešio, podigao malo jedno rame i pognuo se nad svoju hranu. Nikakvog razgovora nije bilo do kraja obroka kada je Mamacita – „bez imalo osmeha” bio bi nežan opis njenog izraza – sklonila tanjire, na njihovo mesto stavila veliki tanjir s voćem, tri šolje i džinovski bokal od

keramike. „Da li ste ikada pili sangriju, gđo Frejzer?” Zinula sam da kažem da jesam, predomislila se i rekla: „Ne, šta je to?” Sangrija je bila popularno piće šezdesetih i često sam je pila na fakultetskim proslavama i društvenim zbivanjima u bolnici. Ali za sada, bila sam sigurna da je nepoznata u Engleskoj i Škotskoj. Gospođa Frejzer iz Edinburga nikada ne bi čula za sangriju. „Mešavina crvenog vina i soka od pomorandže i limuna”, objasnio je Lorens Štern. „Skuva se sa začinima i služi topla ili hladna, zavisno od vremena. Veoma prijatan i zdrav napitak, zar ne, Fogdene?” „Oh, da. Oh, da. Veoma prijatno.” Ne čekajući da to sama utvrdim, sveštenik je ispraznio svoju šolju i krenuo da dohvati bokal i pre nego što sam prvi put srknula. Bila je ista; isti sladak ukus koji grebe grlo, i na trenutak me je uhvatila iluzija da sam opet na zabavi gde sam je prvi put probala, zajedno sa diplomcem koji je pušio marihuanu i profesorom botanike. Tu iluziju su podsticali Šternovo ćaskanje, koje se odnosilo na njegove zbirke, i ponašanje oca Fogdena. Posle nekoliko šolja sangrije, on je ustao, preturao po komodi i vratio se sa velikom glinenom lulom. Nju je napunio biljkom jakog mirisa koju je istresao iz smotuljka hartije, pa počeo da puši. „Konoplja?”, upitao je Štern kada je to video. „Kažite mi, da li smatrate da podstiče digestivni proces? Čuo sam da je tako, ali se biljka ne može nabaviti u većini evropskih gradova, pa nisam iz prve ruke posmatrao efekte.” „Oh, veoma je fina i prijatna za stomak”, uveravao ga je otac Fogden. Povukao je dubok udah, zadržao ga, a zatim ispuštao dugo i sanjivo, duvajući mlaz mekog belog dima koji je u tračicama izmaglice lebdeo uz niski plafon prostorije. „Poslaću paket po vama kad budete išli kući, dragi moj. A recite mi sada, šta ste nameravali da uradite, vi i ova dama brodolomnica koju ste spasli?” Štern je objasnio svoj plan; nakon što prenoćimo, peške ćemo otići sve do sela Sen Luj di Nor i tamo videti može li neki ribarski brodić da nas prebaci do Kap Haitijena, udaljenog pedeset kilometara. Ako ne, moraćemo kopnom do L’Kapa, najbliže luke sa bilo kakvim prometom. Lake sveštenikove obrve su se spojile, mršteći se zbog dima. „Mm? Pa, pretpostavljam da i nema mnogo izbora, zar ne? Ipak, morate da idete pažljivo, naročito ako preko kopna idete do L’Kapa. Maruni,

znate.” „Maruni?” Upitno sam pogledala u Šterna, koji je klimnuo, mršteći se. „To je tačno. Sreo sam dve ili tri manje bande kada sam prolazio severno kroz dolinu Artibonit. Mada me nisu uznemiravali – usuđujem se da kažem da sam izgledao malo bolje od njih, nesrećnici jedni. Maruni su odbegli robovi”, objasnio mi je. „Pošto su pobegli od okrutnosti svojih gospodara, utočište su našli u zabačenim brdima gde ih skriva džungla.” „Možda vas neće dirati”, kazao je otac Fogden. Duboko je povukao iz lule uz tihi zvuk nalik srkanju, dugo zadržao dah, a zatim ga neodlučno ispustio. Oči su mu upadljivo postajale krvave. Zatvorio je jedno oko i prilično mutno me ispitivao drugim. „Ona ne deluje kao neko vredan pljačkanja, zapravo.” Štern se široko osmehnuo gledajući u mene, a zatim se brzo uozbiljio kao da oseća da se nije baš taktično poneo. Nakašljao se i uzeo još jednu šolju sangrije. Sveštenikove oči su blistale iznad lule, crvene kao u tvora. „Čini mi se da mi treba malo svežeg vazduha”, rekla sam odgurujući stolicu. „I možda malo vode, da se operem?” „Oh, naravno, naravno!”, povikao je otac Fogden. Ustao je pomalo se zanoseći, pa žar iz lule nemarno istresao na komodu. „Pođite sa mnom.” Vazduh u dvorištu delovao je sveže i okrepljujuće posle trpezarije, uprkos svojoj zagušljivosti. Duboko sam udahnula, zainteresovano posmatrajući dok je otac Fogden petljario sa kofom kod izvora u uglu. „Odakle dolazi voda?”, upitala sam. „Da li je to izvor?” Kameno korito bilo je oivičeno mekim viticama zelenih algi i videla sam kako se lenjo kreću; očito postoji nekakva struja. Odgovorio mi je Štern. „Da, postoji na stotine takvih izvora. Za neke pričaju da u njima žive duhovi – ali ne očekujem da ste podložni takvom praznoverju, gospodine?” Izgledalo je kao da otac Fogden razmišlja o tome. Do pola punu kofu je spustio na zidić i čkiljio u vodu, pokušavajući da pogled fiksira ne jednu srebrnastu ribicu koja je tamo plivala. „Ah?”, rekao je neodređeno. „Pa, ne. U duhove, ne. A ipak – oh da, zaboravio sam, hoću nešto da vam pokažem.” Otišao je do jednog plakara, otvorio napukla drvena vrata i uzeo smotuljak grubog neizbeljenog muslina, pa ga snebivljivo stavio Šternu u ruke. „Pojavila se u izvoru jednog dana prošlog meseca”, rekao je. „Umrla je

kada ju je pogodilo podnevno sunce i ja sam je izvadio. Plašim se da su je malo izgrickale druge ribe”, izvinjavao se, „ali i dalje može da se vidi.” Nasred tkanine je stajala osušena ribica, vrlo slična onima koje su jurcale po izvoru, sem što je ova bila čisto bela. Bila je i slepa. Sa obe strane zatupaste glave bio je mali nabor tamo gde bi trebalo da stoji oko, ali to je bilo sve. „Mislite li da je to sablasna riba?”, raspitivao se sveštenik. „Na nju sam pomislio kada ste pomenuli duhove. Ipak, nije mi jasno kakav bi to greh mogla riba da počini, pa da je zadesi ovako strašna sudbina, da tumara ovako – bez očiju, hoću da kažem. Mislim”, ponovo je zažmurio na jedno oko u svoju omiljenu pozu, „čovek ne misli da ribe imaju dušu, a opet, ako nemaju, kako mogu da postanu duhovi?” „Ja ne bih rekla da imaju, što se mene tiče”, uveravala sam ga. Zagledala sam se bolje u ribu, koju je Štern proučavao sa ushićenjem rođenog prirodnjaka. Koža joj je bila vrlo tanka i toliko providna da su se jasno videle senke unutrašnjih organa i čvornovata linija kičme, a ipak je imala krljušt, malu i prozračnu, mada potamnelu usled sušenja. „To je slepa pećinska riba”, rekao je Štern, smerno milujući malu zatupastu glavu. „Samo jednom ranije sam video jednu, u jezercu duboko u pećini na mestu koje se zove Abendou. A i ta je pobegla pre nego što sam mogao podrobnije da je ispitam. Dragi moj...” Okrenuo se ka svešteniku, a oči su mu caklile od uzbuđenja. „Mogu li da je dobijem?” „Naravno, naravno.” Sveštenik je mlatio prstima u neusiljenoj velikodušnosti. „Meni ne treba. Premala je za jelo, razumete, mada je Mamacita pomišljala da je spremi, ali nije.” Osvrnuo se po dvorištu, odsutno šutirajući kokošku u prolazu. „Gde li je Mamacita?” „Ovde, cabrón, gde inače?” Nisam videla da je izašla iz kuće, ali bila je tu, prašnjava, pocrnela mala figura pognuta nad izvorom da bi napunila još jednu kofu. Pomalo buđav, neprijatan miris mi je došao do nozdrva i one su se zgrčile od neugodnosti. Mora da je sveštenik primetio, jer je rekao: „Oh, nemojte zameriti, to je samo jadna Arabela.” „Arabela?” „Da, ovde.” Sveštenik je razmakao zavesu od sargije koja je zaklanjala ćošak dvorišta, pa sam virnula iza nje. Nekakva izbočina je virila iz kamenog zida u visini struka. Na nju je bio

poređan dug red ovčijih lobanja, sasvim belih i uglačanih. „Ne mogu da podnesem da se rastanem od njih, razumete.” Otac Fogden je nežno pomilovao oblinu lobanje. „Ovo je bila Beatriz – tako slatka i nežna. Umrla je kada se jagnjila, jadnica.” Pokazao je dve manje lobanje pored, postavljene i uglačane kao i ostale. „Arabela jeee – ovca, također?”, upitala sam. Smrad je ovde bio znatno jači, pa sam pomislila kako zapravo uopšte ne želim da znam od čega je. „Pripadnik mog stada, da, svakako.” Sveštenik je svoje čudno plave oči okrenuo ka meni, prilično oštro gledajući. „Ona je bila ubijena! Jadna Arabela, tako nežna, lakoverna duša. Kako je moguće da neko izda takvu nevinost zarad požude za mesom!” „Oh, pobogu”, rekla sam, prilično neprikladno. „Veoma mi je žao što to čujem. Ah – ko ju je ubio?” „Mornari, divljaci prokleti! Ubili su je na plaži i isekli njeno jadno telo i ispekli ga na roštilju, baš kao i svetog Lavrentija Mučenika.” „Oh, nebesa”, rekla sam. Sveštenik je uzdahnuo, a duguljasta vilica kao da se obesila od tugovanja. „Da, ne smem da zaboravim nadu u nebesa. Jer ako naš Gospod posmatra smrt svakog vrapca, teško bi mogao da ne primeti Arabelu. Težila je blizu četrdeset kilograma, najmanje, tako je dobro pasla, jadno dete.” „Ah”, rekla sam, pokušavajući da u tu opasku ulijem prikladno saosećanje i užasavanje. Tek tada sam primetila šta je sveštenik rekao. „Mornari?”, upitala sam. „Kada kažete da se taj – taj tužni događaj odigrao?” To ne može biti Narval, pomislila sam. Sigurno me kapetan Leonard ne smatra tako važnom da bi rizikovao da brod toliko približi ostrvu samo da bi mene gonio? Ali su mi se ruke ovlažile od te pomisli, pa sam ih neupadljivo obrisala o haljinu. „Jutros”, odgovorio je otac Fogden, vraćajući ovčiju lobanju koju je uzeo da bi je pomilovao. „Ali”, dodao je, a stav mu je postao malo bezbrižniji, „moram reći da sa njom izvrsno napreduju. Obično to traje duže od jedne sedmice, ali vidite već kako...” Opet je otvorio plakar i ukazala se poveća hrpa pokrivena sa nekoliko slojeva vlažne sargije. Smrad je sada bio znatno izraženiji, a nekoliko malih smeđih buba se razbežalo od svetla. „Da li vi to imate neke dermestide tu, Fogdene?” Lorens Štern je, pošto je

nežno odložio leš pećinske ribe u teglu sa alkoholom, došao da nam se pridruži. Virnuo je preko mog ramena, suncem opaljeno lice zainteresovano se naboralo. U plakaru, bele larve buba dermestida radile su punom parom, polirajući lobanju ovce Arabele. Već su dosta posla obavile na očima. Manioka mi se premestila u stomaku. „Jesu li to one? Valjda jesu; dragi proždrljivi stvorovi.” Sveštenik se zabrinjavajuće zaklatio, a zatim se uhvatio za rub plakara. Dok je to radio, konačno je primetio staricu koja ga je besno gledala držeći po kofu u svakoj ruci. „Oh, potpuno sam zaboravio! Trebaće vam i nešto da se presvučete, zar ne, gđo Frejzer?” Pogledala sam dole u sebe. Haljina i kombinezon koje sam nosila bili su pocepani na tako mnogo mesta da su jedva bili pristojni, i tako natopljeni vodom i blatom močvare da se to jedva moglo tolerisati, čak i u nezahtevnom društvu kao što su otac Fogden i Lorens Štern. Otac Fogden se okrenuo onoj spodobi. „Zar nemamo nešto što bi ova nesrećna dama mogla da obuče, Mamacita?”, upitao je na španskom. Izgledalo je da okleva, njišući se blago. „Možda jednu od onih haljina u...” Žena mi se iskezila. „Premale su za ovakvu kravu”, rekla je, takođe na španskom. „Daj joj svoju staru kućnu haljinu ako moraš.” Prezirno je pogledala moju umršenu kosu i blatnjavo lice. „Dođi”, rekla je na engleskom, okrećući mi leđa. „Ti opereš.” Odvela me je u manje dvorište iza kuće, gde mi je dala dve kofe hladne, sveže vode, pohabani laneni peškir i lonče mekog sapuna koji je izrazito mirisao na ceđ. Dodala je i iskrzanu sivu kućnu haljinu sa kanapom umesto kaiša, ponovo mi se iskezila i otišla, srdačno komentarišući na španskom: „Operi krv sa svojih ruku, kurvo ubico Hrista.” Zatvorila sam kapiju dvorišta za njom uz osećaj znatnog olakšanja, skinula svoju lepljivu, prljavu odeću sa još većim olakšanjem, i obavila toaletu onoliko dobro koliko se to moglo hladnom vodom i bez četke. Obučena pristojno, mada čudno, u rezervnu odeću oca Fogdena, očešljala sam mokru kosu prstima, razmišljajući o svom neobičnom domaćinu. Nisam bila sigurna da li su sveštenikove ekskurzije u ekscentričnost neka vrsta ludila ili samo nuspojave dugogodišnjeg alkoholizma i upotrebe kanabisa, ali je izgledao kao nežna, ljubazna duša

uprkos tome. Njegova sluškinja – ako je to bila – bila je sasvim druga priča. Mamacita me činila veoma nervoznom. G. Štern je najavio svoju nameru da ode do mora da se okupa, a meni se nije išlo nazad u kuću do njegovog povratka. Tamo je ostalo podosta sangrije, pa sam strahovala da otac Fogden – za slučaj da je još uvek pri svesti – neće sada biti ozbiljna zaštita od ubistvenog Mamacitinog pogleda. Ipak, nisam mogla da ostanem napolju celo popodne; bila sam veoma umorna i htela sam bar da sednem, mada bi mi bilo draže da nađem krevet i spavam nedelju dana. Jedna vrata su vodila u kuću iz mog malog dvorišta; otvorila sam ih i zakoračila u mračnu unutrašnjost. Bila je to mala spavaća soba. Osvrtala sam se, zaprepašćena; nije izgledala kao deo iste kuće sa spartanskom glavnom sobom i zapuštenim dvorištima. Krevet je imao perjane jastuke i pokrivač od meke crvene vune. Četiri ogromna kraka ventilatora su se kao drečava krila širili po okrečenim zidovima, a voštanice u višekrakom mesinganom svećnjaku stajale su na stolu. Nameštaj je bio jednostavno, ali pažljivo izrađen, pa uljem ispoliran do mekog, tamnog sjaja. Pamučna zavesa na pruge visila je na kraju prostorije. Delimično je bila zagrnuta, pa sam videla red haljina koje su visile iza nje kao duga svilenih boja. To mora da su bile Ermenegildine haljine, one koje je otac Fogden pominjao. Prišla sam da ih pogledam, bose noge bile su nečujne po podu. Soba je bila čista i bez prašine, ali veoma tiha, bez mirisa i vibracija ljudskog boravka. U ovoj sobi više niko ne živi. Haljine su bile predivne; sve od svile i pliša, valovite svile, satena i muslina. Čak i beživotno obešene na vešalicama, imale su sjaj i lepotu životinjskog krzna, gde se neka esencija života zadrži u krznu. Dotakla sam jedan korset, purpurni pliš, težak od izvezenih srebrnih cvetova dana i noći, sa biserima u sredini. Ona je bila sitna, ta Ermenegilda i dosta tanka – nekoliko haljina imalo je nabore i umetke pametno ušivene u korset da bi se stvorila iluzija prsa. Soba je bila udobna, mada ne luksuzna; haljine su bile predivne – nešto što bi se moglo nositi na dvoru u Madridu. Ermenegilda je otišla, ali je soba i dalje delovala kao da u njoj niko ne živi. Dotakla sam rukav paunskiplave za oproštaj i na prstima otišla, ostavljajući haljine njihovim snovima. Lorensa Šterna sam našla na verandi iza kuće kako nadzire strminu sa

alojama i guavama. U daljini, neko pogrbljeno ostrvce ležalo je ušuškano u more svetlucave tirkizne. On je učtivo ustao, naklonio mi se i iznenađeno pogledao. „Gospođo Frejzer! Izgledate znatno bolje, moram da kažem. Sveštenikov kućni mantil vam pristaje nešto bolje nego njemu.” Nasmešio mi se, oči boje lešnika skupile su se u laskavom izrazu divljenja. „Rekla bih da je to više zbog odsustva prljavštine”, rekla sam, sedajući u stolicu koju mi je ponudio. „Da li je to nešto za piće?” Na klimavom drvenom stolu između stolica stajao je bokal; vlaga se kondenzovala u rosu na bokovima i kapljice su primamljivo klizile sa strana. Bila sam žedna tako dugo da su mi se od pogleda na nešto tečno obrazi automatski čežnjivo uvlačili. „Još sangrije”, rekao je Štern. Nasuo je po malu šolju svakom od nas, pa pijuckao iz svoje, uzdišući od užitka. „Nadam se da me neće smatrati neumerenim, gospođo Frejzer, ali posle nekoliko meseci bazanja po kopnu, samo sa vodom i robovskim grubim rumom za piće...” Blaženo je zažmurio. „Ambrozija.” Bila sam sklona da se saglasim. „Hm... da li je otac Fogden...?”, oklevala sam, tražeći neki taktičan način da se raspitam o stanju našeg domaćina. Nisam morala da se trudim. „Pijan”, neuvijeno je rekao Štern. „Skljokao se kao glista, položen na sto u sobi. Gotovo uvek je takav do zalaska sunca”, dodao je. „Razumem.” Zavalila sam se u stolicu i pijuckala svoju sangriju. „Da li oca Fogdena dugo poznajete?” Štern je prešao rukom preko čela, razmišljajući. „Oh, nekoliko godina.” Pogledao je u mene. „Pitam se – da li slučajno poznajete Džejmsa Frejzera iz Edinburga? Uviđam da je to često prezime, ali – oh, znate ga?” Nisam ništa rekla, ali me je lice odalo, kao i uvek sem kada se pažljivo pripremim za laganje. „Ime mog muža je Džejms Frejzer”, rekla sam. Šternovo lice je sinulo od zainteresovanosti. „Doista!”, uskliknuo je. „A da li je on vrlo krupan tip, sa...” „Riđom kosom”, saglasila sam se. „Da, to je Džejmi.” Nešto mi je palo na pamet. „Rekao mi je da u Edinburgu sreo filozofa prirode i da je sa njim imao veoma interesantan razgovor o... raznim stvarima.” Ono što sam se pitala bilo je gde li je Štern saznao Džejmijevo pravo ime. Većina ljudi u

Edinburgu znala ga je samo kao krijumčara Džejmija Roja, ili kao Aleksandera Malkolma, cenjenog štampara iz uličice Karfaks. Nije valjda da je dr. Štern, sa svojim upadljivim nemačkim naglaskom, onaj Englez o kome je Tompkins govorio? „Pauci”, istog časa je rekao Štern. „Da, savršeno se sećam. Pauci i pećine. Sreli smo se u... u...” Lice mu je na tren postalo bezizražajno. Zatim se nakašljao, majstorski prikrivajući kiks. „U, hm, nekom objektu gde se pilo. Jedna od... ah... tamo zaposlenih je slučajno naletela na krupan primerak arahmide koja je visila sa plafona u njenoj – zapravo, sa plafona kada je bila okupirana... ah, konverzacijom sa mnom. Pošto se od toga malo uplašila, izletela je u hodnik, nerazgovetno vrišteći.” Štern je otpio poveći gutljaj sangrije da bi povratio snagu, pošto je to prisećanje očito izazvalo stres. „Upravo sam uspeo da uhvatim životinju i bezbedno je smestim u teglu kada je g. Frejzer uleteo u sobu, uperio nekakvo vatreno oružje u mene i rekao...” Tu je Šterna uhvatio dug napad kašlja, pa se energično lupao po grudima. „Apćiha! Da li se i vama čini da je ovaj bokal malčice prejak, gospođo Frejzer? Pretpostavljam da je starica dodala suviše sečenog limuna.” Verovala sam da bi Mamacita rado dodala cijanid, samo da ga je imala pri ruci, ali je zapravo sangrija bila izvrsna. „Nisam primetila”, rekla sam, pijuckajući. „Ali nastavite. Džejmi je došao sa pištoljem i rekao...?” „Oh. Pa, zapravo, ne mogu da se setim šta je tačno rekao. Izgleda da je došlo do malog nesporazuma zbog toga što je stekao utisak da je daminu vrisku izazvao neki moj nespretan pokret ili izjava, a ne arahmida. Na sreću, mogao sam da mu pokažem zver, pri čemu smo damu uspeli da navedemo da dođe do vrata – nismo mogli da je ubedimo da opet uđe u sobu – i da je identifikuje kao uzrok svojih jada.” „Razumem”, rekla sam. Mogla sam sasvim dobro da zamislim tu scenu, izuzev jedne stavke od najvećeg značaja. „Da li se slučajno sećate šta je imao na sebi? Džejmi?” Lorens Štern je gledao zblanuto. „Na sebi? Zašto... ne. Imam utisak da je bio obučen za ulicu, pre nego da je bio razgaćen, ali...” „To je sasvim u redu”, uveravala sam ga. „Samo sam se pitala.” Na kraju krajeva, ono „obučen” bila je ključna reč. „I tako vam se on predstavio?”

Štern se namrštio, prolazeći rukom kroz crne kovrdže. „Ne bih rekao da jeste. Koliko pamtim, dama je o njemu govorila kao o g. Frejzeru; negde kasnije u razgovoru – pobrinuli smo se za prikladno osveženje i ostali u razgovoru skoro do zore, pošto smo utvrdili da postoji obostrano interesovanje za ovakvo druženje, razumete. U nekom času mi je ponudio da mu se obraćam po imenu.” Sarkastično je podigao obrvu. „Verujem da ne smatrate neprikladnim što sam tako postupio, nakon tako kratkog poznanstva?” „Ne, ne. Nimalo.” U želji da promenim temu, nastavila sam: „Kažete da ste razgovarali o paucima i pećinama? Zašto pećinama?” „Do njih smo stigli preko Roberta Brusa i one priče – za koju vaš muž misli da je neistinita – što se tiče njegovog nadahnuća da ustraje u pokušajima da dođe do trona Škotske. Navodno, Brus se skrivao u pećini dok su ga progonili neprijatelji, i...” „Da, znam tu priču”, prekinula sam ga. „Džejmsovo mišljenje je bilo da pauci ne dolaze često u pećine u kojima ljudi žive; to je mišljenje sa kojim se u osnovi slažem, mada sam naglasio da u većim pećinama, kakvih ima na ovom ostrvu...” „Ovde ima pećina?”, iznenadila sam se, a zatim sam se osetila blesavo. „Ali naravno, mora ih biti da bi postojale pećinske ribe poput one u izvoru. Mada sam ja oduvek mislila da su karipska ostrva sačinjena od korala. Ne bih rekla da se pećine mogu naći u koralu.” „Pa, moguće je, mada ne mnogo verovatno”, razložno je rekao Štern. „U svakom slučaju, ostrvo Hispaniola nije koralni atol već je u osnovi vulkanskog porekla – uz dodatak kristalnih šistova, fosilonosnih sedimentarnih naslaga poprilične starosti, i široko rasprostranjenih naslaga krečnjaka. Taj krečnjak je izuzetno kraški na pojedinim mestima.” „Nemojte mi reći.” Nasula sam još jednu šolju začinjenog vina. „Oh, jeste.” Lorens se nagnuo da sa poda verande dohvati jednu svoju torbu. Izvukao je jednu svesku, iscepio list hartije i zgužvao ga u šaci. „Evo”, rekao je ispruživši ruku. Papir se polako ispravio tako da je ostala izukrštana topografija useka i zgužvanih vrhova. „Ovako izgleda ovo ostrvo – sećate li se šta je otac Fogden rekao o Marunima? Odbegli robovi koji su utočište našli u ovim brdima? Njihovi begovi i nestanci nisu bili uspešni zato što ih vlasnici nisu gonili. Postoje mnogi delovi ostrva gde nijedan čovek – beli ili crni – usuđujem se da kažem, još nije kročio. A u izgubljenim brdima postoje pećine još

izgubljenije, za čije postojanje ne zna niko sem možda urođenika koji su naseljavali ovo mesto – a njih odavno nema, gospođo Frejzer.” „Video sam jednu takvu pećinu”, zamišljeno je dodao. „Abendou, tako je zovu Maruni. Smatraju je najzlokobnijim i najsvetijim mestom, mada ne znam zašto.” Podstaknut mojom jasnom zainteresovanošću, otpio je još gutljaj sangrije i nastavio svoje predavanje o istoriji prirode. „A ono ostrvce”, klimnuo je prema malom ostrvu koje se videlo na moru, „to je Ile de la Tortue – Tortuga. Ono je zapravo koralni atol, mada mu je lagunu odavno ispunilo delovanje sićušnih organizama. Da li ste znali da su tu nekada često svraćali gusari?”, upitao je, očito osećajući da bi morao da u svoje predavanju umetne nešto što privlači šire interesovanje od kraških formacija i kristalnih šistova. „Pravi gusari? Pirati, mislite?” Zainteresovanije sam pogledala malo ostrvo. „To je prilično romantično.” Štern se nasmejao i ja sam ga iznenađeno pogledala. „Ne smejem se vama, gospođo Frejzer”, uveravao me je. Osmeh mu se zadržao na usnama dok je pokazivao prema Ile de la Tortue. „Reč je samo o tome da sam jednom imao prilike da razgovaram sa jednim starijim stanovnikom Kingstona o navikama pirata koji su u neko vreme štab imali u obližnjem selu Port Rojal.” Napućio je usne, odlučio da govori, rešio suprotno, a zatim, pogledavši me iskosa, rešio da rizikuje. „Izvinićete me zbog netaktičnosti, gospođo Frejzer, ali vi ste udata žena i, koliko razumem, donekle vam je bliska medicinska praksa...” Zastao je i možda bi tu završio, ali je ispraznio skoro dve trećine bokala; široko, prijatno lice veoma se zacrvenelo. „Možda ste čuli za gnusno praktikovanje sodomije?”, upitao je, gledajući me iskosa. „Jesam”, rekla sam. „Hoćete li da kažete...” „Uveravam vas”, rekao je uz autoritativno klimanje glavom. „Osoba koja mi je dala te informacije nije napamet pričala o navikama pirata. Nad muškarcima su vršili sodomiju”, rekao je odmahujući glavom. „Šta?” „To su svi znali”, rekao je. „Ta osoba mi je rekla da su, kada se Port Rojal obrušio u more pre nekih šezdeset godina, skoro svi smatrali da je to čin božanske osvete nad tim grešnicima zbog njihovih zlih i neprirodnih običaja.”

„Pobogu”, rekla sam. Pitala sam se šta bi čulna Tesa iz Plahovitog gusara mislila o tome. On je klimnuo, smrtno ozbiljan. „Kažu da se mogu čuti zvona potonulih crkava Port Rojala kada nailazi oluja kako zvone za duše prokletih pirata.” Pomislila sam da se raspitam o tačnoj prirodi zlih i neprirodnih običaja, ali se u tom času Mamacita dogegala na verandu i odsečno rekla: „Hrana”, pa opet nestala. „Pitam se u kojoj li je pećini otac Fogden našao nju”, rekla sam odmičući svoju stolicu. Štern me je iznenađeno pogledao. „Našao je? Ah, zaboravio sam”, rekao je, a lice mu se razvedrilo, „vi ne znate.” Virnuo je ka otvorenim vratima kroz koja je starica nestala, ali je unutrašnjost kuće bila tiha kao pećina. „Našao ju je u Havani”, rekao je, a zatim mi ispričao ostatak priče. Otac Fogden je deset godina bio sveštenik, misionar u redu Sv. Anselma, kada je došao na Kubu petnaest godina ranije. Posvećen potrebama siromašnih, radio je po slamovima i bordelima Havane nekoliko godina, ne misleći ni na šta sem na olakšavanje muka i na ljubav prema Bogu do dana kada je na pijaci sreo Ermenegildu Ruiz Alkantara Meroz. „Pretpostavljam da on ni dan-danas ne zna kako se to desilo”, rekao je Štern. Obrisao je kap vina koja je tekla duž njegove šolje, pa ponovo otpio. „Možda ni ona nije to znala, a možda je to planirala od momenta kada ga je ugledala.” U svakom slučaju, šest meseci kasnije, Havanu su uzbudile vesti da je mlada supruga don Armanda Alkantare pobegla – sa sveštenikom.” „A i njena majka”, rekla sam sebi u bradu, ali je on čuo i osmehnuo se. „Ermenegilda nikada ne bi ostavila Mamacitu”, kazao je. „Niti svog psa Luda.” Nikada im ne bi uspelo da pobegnu – jer je uticaj don Armanda bio snažan i sezao je daleko – izuzev činjenice da su Englezi zgodno odabrali dan njihovog bega da napadnu ostrvo Kuba, pa je don Armando imao mnogo važnijih briga od toga gde se nalazi njegova odbegla supruga. Begunci su odjahali do Bajama – prilično ometeni Ermenegildinim haljinama, od kojih nije htela da se rastavi – pa tu unajmili ribarski brodić koji ih je odveo u sigurnost Hispaniole.

„Ona je umrla dve godine kasnije”, naglo je rekao Štern. „On ju je lično pokopao ispod bugenvilije.” „I ovde su ostali sve od tada”, rekla sam. „Sveštenik, Ludo i Mamacita.” „Oh, da.” Štern je zažmurio, profil mu je bio taman prema zalazećem suncu. „Ermenegilda nije htela da ostavi Mamacitu, a Mamacita nikada neće napustiti Ermenegildu.” Sručio je ostatak sangrije. „Niko ne dolazi ovamo”, rekao je. „Seljaci na ovo brdo neće ni da zgaze. Plaše se Ermenegildinog duha. Grešnica koju su prokleli i koju je sahranio pokvareni sveštenik na neposvećenom zemljištu – pa naravno da neće počivati u miru.” Morski vetrić bio je hladan na mom vratu. Iza nas, čak su i kokoške u dvorištu zaćutale od sumraka. Hacijenda de la Fuente bila je nepomična. „Vi dolazite”, rekla sam i on se nasmešio. Miris narandži se dizao iz prazne šolje u mojim rukama, sladak kao mladenačko cveće. „Ah, dobro”, rekao je. „Ja sam naučnik. Ja ne verujem u duhove.” Pružio mi je ruku, pomalo nesigurno. „Hoćemo li na večeru, gospodo Frejzer?” Posle doručka narednog jutra Štern je bio spreman za polazak prema Sen Luju. Pre polaska, međutim, htela sam da pitam jednu ili dve stvari u vezi sa brodom koji je sveštenik pomenuo; ako je to bio Narval, htela sam da se držim podalje od njega. „Kakav je bio taj brod?”, upitala sam, sipajući šolju kozjeg mleka uz doručak od pržene bokvice. Otac Fogden je, očito u malo lošijem stanju zbog preterivanja prethodnog dana, milovao svoj kokosov orah, sanjivo pevušeći za sebe. „Ah?”, rekao je, prenut iz sanjarenja time što ga je Štern bocnuo u rebra. Ja sam strpljivo ponovila pitanje. „Oh.” Čkiljio je duboko zamišljen, a zatim mu se lice opustilo. „Drven.” Lorens je lice pognuo nad tanjir da sakrije osmeh. Ja sam udahnula i počela iznova. „Mornari koji su ubili Arabelu – da li ste ih videli?” Njegove tanke obrve su se podigle. „Pa, naravno da sam ih video. Kako bih inače znao da su oni to učinili?”

Ščepala sam taj dokaz logične istine. „Naravno. A da li ste videli šta su nosili? Hoću da kažem”, videla sam da je zinuo da kaže „odeću”, pa sam ga žurno preduhitrila, „da li su izgledali kao da imaju nekakve uniforme?” Posada Narvala obično je nosila radnu odeću sem pri ceremonijama, ali je čak i ta gruba odeća podsećala na uniformu, pošto je pretežno bila prljavobela i sličnog kroja. Otac Fogden je spustio šolju, a na gornjoj usni su mu ostali brkovi od mleka. Njih je sklonio nadlanicom, mršteći se i vrteći glavom. „Ne, ne bih rekao. Jedino što sam zapamtio kod njih bilo je da je vođa imao kuku – nije imao šaku, hoću da kažem.” Migoljio je svojim dugim prstima prema meni radi ilustracije. Ispustila sam šolju koja se rasprsla kada je pala na sto. Štern je uz povik skočio na noge, ali je sveštenik mirno sedeo, iznenađeno posmatrajući dok se tanak beli mlaz slivao duž stola i njemu u krilo. „Zašto ste to učinili?”, prekorno je rekao. „Izvinite”, rekla sam. Ruke su mi se tresle toliko da nisam mogla ni da pokupim komadiće razbijene šolje. Uspaničeno sam postavila sledeće pitanje. „Oče – da li je brod otplovio?” „Šta, ma nije”, rekao je, iznenađeno dižući pogled sa mokrog kućnog mantila. „Kako je mogao? Na plaži je.” Otac Fogden nas je predvodio, njegove mršave noge su blistale od beline kada je mantiju smotao oko butina. Morala sam da učinim isto, jer je kosina iznad kuće bila gusto obrasla travom i trnovitim žbunjem koje se kačilo za grubu vunu moje pozajmljene odeće. Brdo su presecale ovčije staze, ali su one bile uske i slabo vidljive, gubile su se pod drvećem i naglo nestajale u gustoj travi. Sveštenik je izgledao uvereno kada je u pitanju pravac i žustro je hitao kroz vegetaciju, bez osvrtanja. Teško sam disala do vremena kada smo izbili na greben brda, mada mi je Lorens Štern galantno pomagao, sklanjajući mi granje sa puta i uzimajući moju ruku da me povuče na najstrmijim mestima. „Mislite li da je tamo stvarno brod?”, tiho sam mu rekla kada smo se približili vrhu brda. Ako se uzme u obzir dotadašnje ponašanje našeg domaćina, nisam bila baš sigurna da to nije izmislio tek da bi bio druželjubiv.

Štern je slegnuo ramenima, brišući potočić znoja koji mu se slivao niz bronzani obraz. „Valjda će tamo biti nečega”, odgovorio je. „Na kraju krajeva, mrtva ovca postoji.” Uhvatila me je mučnina kada sam se prisetila odnedavno pokojne Arabele. Neko jeste ubio ovcu, pa sam hodala što sam tiše mogla dok smo se približavali vrhu brda. To nije mogao biti Narval, niko od njegovih oficira nije imao kuku. Pokušavala sam sebi da objasnim da to verovatno nije ni Artemis, ali mi je srce ipak tuklo brže kada smo zastali pod džinovskom agavom na grebenu brda. Videla sam Karipsko more kako plavo svetluca kroz granje sa sočnim lišćem i uzak pojas bele plaže. Otac Fogden je stao, pokazujući nam da mu priđemo. „Eno ih, pokvarena bratija”, mrmljao je. Njegove plave oči blistale su od besa, a oskudna kosa se nakostrešila nalik ježu koga su izjeli moljci. „Koljači!”, rekao je tiho, ali plahovito, kao da govori za sebe. „Ljudožderi!” Zapanjeno sam ga pogledala, ali me je tada Lorens Štern uhvatio za ruku, vodeći me ka široj čistini između drveća. „Oho! Brod je tu”, rekao je. Bio je. Ležao je nagnut na bok i izvučen na plažu, sa skinutim jarbolima i neurednim gomilama tovara, konopaca i buradi za vodu razbacanim na sve strane. Ljudi su mileli oko nasukanog kostura poput mrava. Povici i udarci čekića zvečali su kao pucnji, a miris vrele smole se jako osećao u vazduhu. Izbačeni tovar je prigušeno svetleo na suncu; bakar i kalaj, malo potamneli od morskog vazduha. Štavljene kože su ravno položene na pesak, krute smeđe fleke koje su se sušile na suncu. „To jesu oni! Ovo je Artemis? Stvar je rešena kada se u blizini trupa pojavila dežmekasta figura sa jednom nogom čiju je glavu od sunca štitila drečava marama od žute svile. „Marfi!”, povikala sam. „Ferguse! Džejmi!” Otrgla sam se iz Šternovog stiska i strčala niz brdo u uzbuđenju što vidim Artemis, ne obraćajući pažnju na njegov povik upozorenja. Marfi se okrenuo na moj povik, ali nije uspeo da mi se skloni s puta. Nošena inercijom kretala sam se kao odvezani tovar i tresnula sam pravo u njega, obarajući ga na zemlju.

„Marfi!”, rekla sam i poljubila ga, poneta radošću tog trenutka. „Oho!”, rekao je, šokiran. Migoljio se kao lud pokušavajući da se izvuče ispod mene. „Gospo!” Fergus se stvorio kraj mene, izgužvan i živopisan, a njegov divni osmeh je blistao na preplanulom licu. „Gospo!” Pomogao mi je da se dignem sa Marfija, koji je stenjao, a zatim me privukao u zagrljaj od koga pucaju rebra. Marsali se pojavila pored njega sa širokim osmehom na licu. „Merci aux les saints”, rekao mi je on u uvo. „Plašio sam se da vas više nikada nećemo videti!” Zdušno me je poljubio, u oba obraza i usta, a onda me konačno pustio. Bacila sam pogled na Artemis, koji je na boku ležao na plaži kao nasukani kit. „Šta se, pobogu, desilo?” Fergus i Marsali su se zgledali. To je bio od onih pogleda u kojima se postavljaju pitanja i daju odgovori, pa sam se prilično zapanjila dubinom intimnosti među njima. Fergus je duboko udahnuo i okrenuo se ka meni. „Kapetan Rejns je mrtav”, rekao je. Oluja koja se sručila na mene tokom noći provedene u močvari mangrova zahvatila je i Artemis. Odnet daleko sa putanje urlajućim vetrovima, brod je bio nateran na podvodni greben koji mu je napravio poveliku rupu na dnu trupa. Ipak, uspeo je da ne potone. Pošto se zadnje skladište brzo punilo, odvukao se do ostrvca koje se ukazalo u blizini, nudeći utočište. „Nismo bili ni trista metara od obale kada se nesreća desila”, kazao je Fergus, snužden od prisećanja. Brod se iznenada propeo, kada se tovar iz zadnjeg skladišta pomerio, počeo da pluta. I baš tada je jedan ogromni talas naišao sa pučine i udario nagnuti brod preko kapetanskog mosta, odnoseći kapetana Rejnsa i četiri mornara s njim. „Obala je bila tako blizu!”, rekla je Marsali, lica izobličenog od bola. „Na kopno smo stigli deset minuta kasnije! Da je samo...” Fergus ju je zaustavio spustivši ruku na njenu mišicu. „Ne možemo da nagađamo puteve Svevišnjeg”, rekao je. „Bilo bi isto i da se desilo hiljadu kilometara na pučini, osim što ne bismo bili u stanju da ih pristojno sahranimo.” Klimnuo je glavom ka daljem kraju plaže, blizu džungle, gde je pet malih humki sa grubim drvenim krstom na vrhu označavalo večito boravište davljenika. „Imala sam malo svete vodice koju mi je tata doneo iz Notr Dama u

Parizu”, kazala je Marsali. Usne su joj bile ispucale i prešla je jezikom preko njih. „U jednoj bočici. Izgovorila sam molitvu i poškropila njom grobove. Da li – da li mislite da bi im se to d-dopalo?” Opazila sam podrhtavanje njenog glasa i shvatila da su uprkos njenoj staloženosti poslednja dva dana bila užasavajuće mučenje za devojku. Lice joj je bilo musavo, kosa raspuštena i iz njenih očiju je nestala oštrina, smekšana suzama. „Sigurna sam da bi”, nežno sam rekla tapšući je po ruci. Pogledala sam lica koja su se okupljala, tražeći Džejmijevu izrazitu visinu i riđu glavu, iako sam zapravo shvatila da on nije ovde. „Gde je Džejmi?”, rekla sam. Lice mi je bilo zajapureno od trčanja nizbrdo. Osećala sam kako mi krv nestaje iz obraza, kada mi se u vene nastanio strah. Fergus je zurio u mene, mršavo lice bilo je kao odraz mog. „On nije sa tobom?”, rekao je. „Nije. Kako bi mogao biti?” Sunce je bilo zaslepljujuće, ali sam na koži osetila hladnoću. Osećala sam kako vrelina treperi iznad mene, ali bez efekta. Usne su mi se tako smrzle da sam jedva uspela da oblikujem pitanje. „Gde je on?” Fergus je polako vrteo glavom, kao vo omamljen kasapinovim udarcem. „Ne znam.”

51

Džejmi otkriva prevaru

D

žejmi Frejzer je ležao u senci ispod Narvalovog čamca za spasavanje, a grudi su mu se nadimale od napora. Stići na ratni brod, a ne biti viđen nije bio lak zadatak; desna strana tela mu je bila izubijana od treskanja o bok broda dok je visio sa mreža za utovar pokušavajući da se izvuče do ograde palube. Ruke su ga bolele kao da su iščupane iz ramena i u jednoj šaci je imao veliki iver. Ali je ovde, i do sada nije primećen. Grickao je pipavo svoj dlan, pokušavajući da zubima ščepa kraj ivera dok je nastojao da se orijentiše. Ruso i Stoun, Artemisovi mornari koji su služili na ratnom brodu, proveli su sate opisujući mu strukturu velikog broda, odeljke i palube, kao i verovatan položaj lekarove kabine. Čuti opis nečega i biti u stanju da se negde snađeš su, međutim, dve različite stvari. Ako ništa drugo, ovo jadno plovilo se ljuljalo manje od Artemisa, mada je i dalje pomalo osećao dizanje palube pod njim koje je stvaralo mučninu. Kraj ivera se oslobodio; stežući ga zubima, on ga je polako izvukao i ispljunuo na palubu. Isisao je ranicu osetivši krv, pa oprezno kliznuo sa svog mesta ispod čamca, ušiju načuljenih da bi uhvatio i najtiši zvuk približavanja koraka. Paluba ispod ove, dole do prednjeg prolaza. Oficirske prostorije će biti tamo, a, uz malo sreće, i lekarska kabina. Mada nije bilo baš verovatno da će ona biti u kabini; ona ne. Dovoljno joj je stalo te je došla da neguje bolesne – ona će sigurno biti sa njima. Čekao je do mraka, a tada ga je Robi Makre odvezao čamcem. Rejns mu je rekao da će Narval verovatno baciti sidro u vreme večernje plime, dva sata kasnije. Ako bi mogao da nađe Kler i zbriše sa palube do tada – mogao bi lako sa njom da otpliva do obale – Artemis bi čekao na njih, skriven u maloj uvali sa druge strane ostrva Kaikos. Ako ne bude mogao – pa, o tome će brinuti kad do toga dođe. Kako je tek nedavno stigao iz skučenog sveta Artemisa, potpalublje Narvala je delovalo ogromno i prostrano; lavirint senki. Stajao je mirno, nozdrve su mu plamtele jer je namerno udahnuo smrdljivi vazduh u pluća. Svi mogući smradovi bili su pomešani sa brodom koji je dugo na

pučini, a preko svih su zaudarali izmet i povraćanje. Skrenuo je ulevo i počeo polako da hoda, dugi nos se trzao. Tamo gde je miris bolesti najjači, tamo će naći nju. Četiri sata kasnije, u očajanju koje je sve više narastalo, treći put je krenuo ka krmi. Prešao je ceo brod – sa dosta muke uspevajući da ne bude viđen – a Kler nije bilo nigde. „Prokletnice!”, rekao je sebi u bradu. „Kuda li si otišla, pobeguljo jedna?” Maleni crv sumnje počeo je da mu izjeda srce. Ona je rekla da će je vakcina zaštititi od bolesti, ali šta ako nije bila u pravu? Video je sopstvenim očima da je posada ratnog broda bila gadno proređena smrtonosnom bolešću – brod je bio do kolena u tome, pa su klice mogle napasti i nju bez obzira na vakcinu. Klice je zamišljao kao slepe stvarčice, približno veličine crva, ali sa opakim zubima oštrim kao brijač, nalik malim ajkulama. S lakoćom je mogao da zamisli roj njih kako se okomljava na nju, ubija je, odnosi život iz njenog tela. Baš takva vizija ga i jeste naterala da sledi Narval, to i ubilačka mržnja prema engleskom dripcu koji je pokazao toliku drskost da mu otme suprugu pred nosom, uz neodređeno obećanje da će je vratiti, nakon što je iskoriste. Da nju prepusti Sasenasima, nezaštićenu? „Neće moći, sunce mu krvavo”, mrmljao je gotovo nečujno, uskačući u mračni prostor za teret. Ona neće biti na takvom mestu, naravno, ali on mora na trenutak da smisli šta da radi. Da li je ovo prostor za sajle, zadnje spremište za tovar ili prednji smrdljivi bog-te-pita šta? Hriste, kako mrzi brodove! Duboko je udahnuo i zastao, iznenađen. Ovde su bile nekakve životinje; koze. Jasno je mogao da ih namiriše. A bilo je i svetla, prigušeno vidljivog oko ruba pregrade i žagor glasova. Da li je jedan od njih ženski? Primakao se malo, osluškujući. Na palubi iznad čuli su se neki koraci, trupkanje i tresak koji je prepoznao; tela koja se prizemljuju sa jarbola. Da li ga je neko odozgo opazio? Pa šta i da jeste? Nije zločin, koliko se on u to razume, da muškarac dođe da potraži svoju ženu. Narval je plovio; on je osećao podrhtavanje jedara, koje se kroz drvo prenosilo sve do kobilice kada bi brod uhvatio vetar. Njih dvoje su odavno

propustili susret sa Artemisom. Kad je već tako, verovatno nema šta da izgubi ako se smelo pojavi pred kapetanom i zatraži da vidi Kler. Ali je ona možda ovde – ono jeste bio ženski glas. A bila je tu i ženska figura, takođe, kao silueta ocrtana prema svetlu fenjera, ali ta žena nije bila Kler. Srce mu je grčevito poskočilo od prigušenog sjaja njene kose, ali je odmah splasnulo kada je ugledao debele, četvrtaste obrise žene pored tora za koze. Sa njom je bio neki muškarac; dok je Džejmi posmatrao, čovek se sagnuo i podigao korpu. Okrenuo se i pošao prema Džejmiju. Džejmi je iskoračio u uski prolaz između pregrada, blokirajući prolaz pomorcu. „Šta, kako to misliš...”, počeo je muškarac, a zatim je, kada je digao pogled do Džejmijevog lica, stao i uzdahnuo. Jedno oko bilo je fiksirano na njega u užasnutom prepoznavanju; drugo je pokazivalo samo plavičastobeli luk ispod sparušenog kapka. „Bog da nas sačuva!”, rekao je pomorac. „Šta ti radiš ovde?” Lice pomorca je izgledalo bledo kao u čoveka bolesnog od žutice na slabom svetlu. „Poznaješ me, zar ne?” Džejmiju je srce tuklo o rebra, ali mu je glas bio smiren i tih. „Nisam imao čast da saznam tvoje ime, rekao bih?” „Radije bih da tu činjenicu ostavim onakvom kakva je, vaša visosti, ako nemate ništa protiv.” Jednooki pomorac je počeo da uzmiče, ali ga je Džejmi sprečio i zgrabio za ruku, dovoljno snažno da mornar cikne. „Ne baš tako brzo, ako biste bili ljubazni. Gde je gospođa Malkolm, lekar?” Zapravo je bilo teško da pomorac izgleda još uplašenije, ali na ovo pitanje mu je to pošlo za rukom. „Ne znam!”, rekao je. „Znaš ti dobro”, oštro je rekao Džejmi. „I to ćeš mi reći ovog časa, ili ću ti vrat polomiti.” „Pa, sad, neću moći ništa da vam kažem ako mi polomite vrat, zar ne?”, ukazao je pomorac koji je uspeo malo da se pribere. Ratoborno je isturio bradu nad svojom korpom đubriva. „A sada. Hoćete li da me pustite ili ću pozvati...” Ostatak se izgubio u kreštanju kada ga je krupna šaka stegla za grlo i počela neumoljivo da ga steže. Korpa je pala na pod i kuglice kozjeg izmeta su se razletele kao šrapneli.

„Ak!” Noge HarijaTompkinsa su se luđački tresle, rasejavajući kozji izmet na sve strane. Lice mu je poprimilo boju rotkvice dok je bezuspešno grebao po Džejmijevoj ruci. Klinički procenjujući rezultate, Džejmi je popustio kada su čoveku oči počele da se beče. Obrisao je ruku o pantalone pošto mu se uopšte nije dopala masnoća znoja tog čoveka na dlanu. Tompkins je ležao na podu raširenih udova, slabašno šišteći. „Sasvim si u pravu”, rekao je Džejmi. „S druge strane, ako ti polomim ruku, očekujem da ćeš i dalje biti u stanju da mi odgovoriš, je l’ tako?” Sagnuo se, dohvatio čoveka za jednu mršavu ruku i trgnuo je, grubo mu zavrćući ruku iza leđa. „Reći ću ti, reći ću ti!” Pomorac se luđački gicao, uspaničen. „Proklet da si, i ti si pokvareno okrutan kao što je i ona bila!” „Bila? Kako to misliš bila!” Džejmiju se srce skupilo u grudima, pa je pomorčevu ruku cimnuo grublje nego što je nameravao. Tompkins je kriknuo od bola, a Džejmi je malo oslabio pritisak. „Pusti me! Reći ću ti, ali ako imaš milosti, pusti me!” Džejmi je oslabio stisak, ali ga nije pustio. „Govori gde mi je žena!”, rekao je tonom od koga bi se i snažniji od Harija Tompkinsa polomili da poslušaju. „Nestala je!”, istrtljao je čovek. „Pala sa broda!” „Šta!” Bio je toliko zapanjen da je popustio stisak. Pala. Pala sa broda. Nestala. „Kada?”, insistirao je. „Kako? Proklet da si, reci mi šta se desilo!” Krenuo je na pomorca stegnutih pesnica. Pomorac je uzmicao, trljajući ruku i dahćući, sa pogledom potajnog zadovoljstva u jedinom oku. „Ne brinite, vaša visosti”, rekao je podozrivim, rugajućim tonom. „Nećete dugo biti usamljeni. Pridružićete joj se u paklu za neki dan – igraćete obešeni o gredu u luci Kingston!” Prekasno, Džejmi je čuo korake po daskama iza svojih leđa. Nije imao vremena ni glavu da okrene pre nego što se udarac spustio. Bio je tresnut u glavu dovoljno često da bi znao da je najrazumnija stvar mirno ležati dok ne popuste vrtoglavica i svetlo koje pulsira iza kapaka pri svakom otkucaju srca. Sedi prerano i bol će te naterati da povratiš. Paluba se dizala i spuštala, dizala i spuštala pod njim, onako užasno

kako se to dešava na brodovima. Držao je oči čvrsto sklopljene, koncentrišući se na čvor bola u bazi lobanje da ne bi mislio na stomak. Brod. Trebalo bi da se nalazi na brodu. Da, ali je površina pod njegovim obrazom bila pogrešna – tvrdo drvo, a ne lan njegovog kreveta u kabini. I miris, miris je bio pogrešan, to je bio... Munjevito se uspravio, sećanje ga je pogodilo tako upečatljivo da je bol u glavi bio bled u poređenju s tim. Tama se neprijatno kretala oko njega, trepćući obojenim svetlima i stomak mu se digao. Zažmurio je i s mukom progutao pokušavajući da skupi raštrkane misli na jedinu strašnu pomisao koja mu je poput koplja probadala mozak. Kler. Izgubljena. Utopljena. Mrtva. Nagnuo se na bok i povratio. Rigao je i kašljao kao da njegovo telo pokušava na silu da istera tu misao. Nije upalilo; kada je konačno prestao i od iscrpljenosti se oslonio na pregradu, i dalje je bila sa njim. I disanje je bolelo, pa je stegnuo pesnice na butinama, tresući se. Začulo se otvaranje vrata i jarko svetlo mu je pogodilo oči kao udarac. Štrecnuo se i sklopio oči da se zaštiti od bleska lampe. „Gospodine Frejzer”, rekao je blag, učtiv glas. „Ja... veoma mi je žao. Hteo bih da to znate, makar toliko.” Kroz jedva razdvojene kapke ugledao je umorno, izmučeno lice mladog Leonarda – čoveka koji je odveo Kler. Na licu mu je bio pokajnički izraz. Pokajnički! Kaje se zato što ju je ubio. Bes ga je podigao uprkos slabosti koju je osećao, i u trenu ga poslao da se baci preko nagnute palube. Usledio je krik kada je pogodio Leonarda i bacio ga natraške u prolaz, i dobar, sočan tresak kada je glava dripca lupila o daske. Ljudi su vikali i senke su luđački đipale svuda oko njega dok su se fenjeri njihali, ali on nije obraćao pažnju. Tresnuo je Leonarda u bradu žestokim udarcem, a po nosu sledećim. Slabost nije bila važna. Potrošio bi svu svoju snagu i ovde rado umro, samo pod uslovom da izudara i nagrdi sada, da oseti kako kosti pucaju i vrelu, klizavu krv na pesnicama. Blaženi Mihailo, dopusti mu prvo da je osveti! Neke ruke su se našle na njemu, vukle ga i trzale, ali nisu bile važne. Oni će me sada ubiti, mutno je pomislio, ali ni to nije bilo važno. Telo pod njim se trzalo i grčilo među njegovim nogama, pa se smirilo. Kada je stigao sledeći udarac, on je dragovoljno otišao u mrak.

Lagani dodir prstiju po njegovom licu ga je probudio. Pospano je krenuo da uhvati njenu ruku, a njegov dlan je dotakao... „Aaaah!” Od instinktivnog gnušanja se našao na nogama, grebući po svom licu. Krupan pauk, prepadnut gotovo koliko i on sam, velikom brzinom je otišao u šibljak, dugačke dlakave noge postale su maglovita mrlja. Kikot se začuo iza njegovih leđa. Okrenuo se dok mu je srce tuklo kao bubanj i zatekao šestoro dece okačene u granju velikog zelenog drveta kako mu se ceri pokazujući duvanom isflekane zube. On im se naklonio, osećajući vrtoglavicu i nemoć u nogama, a strah koji ga je obuzeo sada je slabio u njegovom krvotoku. „Mesdemoielles, messieurs”, rekao je kreštavo, i u polurazbuđenim delićima mozga se zapitao šta li ga je navelo da im se obrati na francuskom? Da li je načuo njihov razgovor dok je spavao? Zaista su bili Francuzi, pošto su mu odgovorili na tom jeziku uz znatnu primesu grlenog kreolskog naglaska kakav nikada ranije nije čuo. „Vous etes matelot?”, upitao je najkrupniji dečak, zainteresovano ga odmeravajući. Kolena su ga opet izdala i on je seo na zemlju, dovoljno naglo da se deca opet zasmeju. „Non”, odgovorio je, mučeći se da natera jezik da funkcioniše. „Je suis guerrier” Usta su mu bila suva i glava ga je vraški bolela. Slabašna prisećanja su plutala po kaši koja mu je ispunjavala glavu, suviše nejasna da bi ih shvatio. „Vojnik!”, uzviknulo je jedno manje dete. Oči su mu bile okrugle i tamne kao gloginje. „Gde ti je mač i pistola, eh?” „Ne budi blesav”, nadmeno mu je rekla jedna starija devojčica. „Kako da pliva sa pištoljem? Upropastio bi ga. Zar ni toliko ne znaš, šupljoglavče?” „Ne zovi me tako!”, povikao je mali dečak, lica izobličenog od besa. „Govnolika!” „Žabomudi!” „A ti imaš kaku umesto mozga!” Deca su tumarala kroz granje kao majmuni, vrišteći i jureći se. Džejmi je protrljao lice pokušavajući da misli. „Madmoazel!” Uhvatio je pogled starije devojčice i dao joj znak da priđe.

Ona je na tren oklevala, a zatim pala sa grane kao zrela voćka, slećući na zemlju ispred njega u oblačiću žute prašine. Bila je bosa i nije na sebi imala ništa sem muslinskog kombinezona i obojene marame oko tamne, kovrdžave kose. „Msje?” „Delujete kao žena od znanja, madmoazel”, rekao je. „Kažite mi, molim vas, kako se zove ovo mesto?” „Kap Haitjen”, odgovorila je istog časa. Zagledala ga vrlo znatiželjno. „Ti smešno pričaš”, rekla je. „Žedan sam. Ima li u blizini vode?” Kap Haitjen. Znači da se nalazi na ostrvu Hispaniola. Mozak je polako počinjao da mu radi; pomalo se prisećao strahovitog napora, plivanja da bi spasao živu glavu u uzavrelom kazanu talasa, i kiše koja mu je tako tukla po licu tako da je bilo malo razlike kada mu je glava bila ispod ili iznad površine. I čega još? „Ovamo, ovamo!” Ostala deca su popadala sa drveta, a devojčica ga je vukla za ruku, terajući ga da je prati. On je kleknuo pored potočića, pljuskajući vodu po glavi, gutajući ukusne hladne gutljaje dok su deca jurcala po stenju, gađajući se blatom. Sada se sećao – pomorca sa pacovskim licem i iznenađenog mladog Leonardovog lica, usijanog besa i osećaja zadovoljštine kada su kosti prskale pod njegovim pesnicama. Kler. Prisećanje se vratilo iznenada, uz osećaj konfuznih emocija – gubitak i užas, koje je smenilo olakšanje. Šta se desilo? Prekinuo je sa umivanjem i nije čuo pitanja kojima su ga deca zasipala. „Jesi ti dezerter?”, ponovo je pitao jedan dečak. „Jesi li se to tukao?” Dečakov pogled je radoznalo počivao na Džejmijevim šakama. Prsti su imali posekotine i bili otečeni, šake su ga gadno bolele; osećao je kao da je domali prst ponovo slomljen. „Da”, rasejano je odgovorio, misli su mu bile zauzete nečim drugim. Sve se vraćalo; tamni, zagušljivi prostor brodskog zatvora u koji su ga stavili da se probudi, i užasno buđenje uz misao da je Kler mrtva. Skupio se tamo na golim daskama, suviše potresen da bi primetio prvo sve veće propinjanje i ljuljanje broda, ili piskavo zavijanje među jarbolima, dovoljno bučno da dopre čak do te tamnice. Ali su nešto kasnije kretanje i zvuči bili toliko izraženi da su se probili čak i kroz oblak žaljenja. Čuo je zvuke sve jače oluje, povike i trčanje gore na palubi, a zatim je bio suviše zauzet da bi mislio na bilo šta.

U maloj prostoriji nije bilo ničega osim njega, ničega za šta bi se uhvatio. Bacan je od zida do zida kao kuglica u kutiji, nesposoban da razazna šta je gore, a šta dole, šta desno, a šta levo u kovitlacu mraka, a nije ga mnogo ni bilo briga dok su naleti morske bolesti potresali njegovo telo. Tada nije mislio ni o čemu sem o smrti i žudeo je da ona dođe. Bio je gotovo u nesvesti, zapravo, kada su se vrata njegovog zatvora otvorila i nozdrve mu napao jak miris koza. Nije imao predstavu kako ga je ona žena izvukla uz merdevine na zadnju palubu, niti zašto. Samo se konfuzno prisećao njenog paničnog brbljanja na nepovezanom engleskom dok ga je vukla, bezmalo noseći njegovu težinu dok je posrtao i klizao se po palubi mokroj od kiše. Mada je pamtio poslednje što je ona rekla, dok ga je gurala prema ogradi krme, koja se naginjala. „Ona nije mrtva”, kazala je ta žena. „Ona otići tamo”, pokazujući ka moru koje se valjalo, „ići i ti. Nađi je!”, i tada se sagnula, uhvatila ga kod prepona, snažno rame poturila pod njegovu zadnjicu i uredno ga bacila preko ograde u proključalo more. „Ti nisi Englez”, govorio je dečak. „Mada to jeste engleski brod, zar ne?” On se automatski okrenuo da pogleda gde dečak pokazuje i ugledao Narval kako stoji usidren daleko u plitkom zalivu. I drugi brodovi su bili raštrkani po luci, svi vidljivi sa ove zgodne uzvišice odmah pored gradića. „Da”, rekao je dečaku. „Engleski brod.” „Još jedan za mene!”, srećno je uskliknuo dečak. Okrenuo se da dovikne drugom dečaku. „Žak! Bio sam u pravu! Engleski je! To je četiri za mene, a samo dva za tebe ovog meseca!” „Tri!”, uvređeno ga je ispravio Zak. „Meni idu španski i portugalski.” Bruja je portugalski, pa mogu i njega da uračunam!” Džejmi je uhvatio starijeg dečaka za ruku. „Pardon, msje”, kazao je. „Da li je tvoj prijatelj rekao Bruja?” „Da, taj je bio ovde prošle nedelje”, odgovorio je dečak. „Ali, da li je Bruja portugalsko ime? Nismo bili sigurni da li da ga računamo kao španski ili kao portugalski.” „Neki od mornara su bili u maminoj krčmi”, upala je jedna devojčica. „Zvučalo je kao da pričaju španski, ali to nije bilo onako kako govori ujka Heraldo.”

„Mislim da bih voleo da porazgovaram s tvojom mamom, chèrie”, rekao je maloj devojčici. „Da li neko od vas zna, možda, kuda je otišao taj Bruja?” „Bridžtaun”, istog časa je odgovorila najstarija devojčica, pokušavajući da ponovo pridobije njegovu pažnju. „Čula sam garnizonskog službenika kada je to rekao.” „ Garnizonskog?” „Postoji kasarna odmah do krčme moje mame”, upala je manja devojčica, povlačeći mu rukav. „Svi kapetani brodova odlaze tamo sa svojim papirima dok se mornari napijaju. Dođi, dođi! Mama će te nahraniti ako joj ja to kažem.” „Mislim da će me tvoja mama izbaciti na vrata”, rekao joj je, trljajući izraslu bradu. „Izgledam kao probisvet.” I jeste izgledao tako. Uprkos plivanju, na njegovoj odeći su bile fleke od krvi i povraćanja, a osećao je po licu da je ono izgrebano i podliveno krvlju. „Mama je videla mnoge u gorem stanju”, uveravala ga je mala devojčica. „Hajde!” On joj se nasmešio i zahvalio joj, pa im dozvolio da ga odvedu niz brdo, malo posrćući pošto se još nije navikao na hodanje po kopnu. Bilo mu je čudno i nekako utešno što ga se ova deca ne plaše, iako bez sumnje izgleda užasno. Da li je to mislila ona žena s kozama? Da je Kler otplivala na ovo ostrvo? Osećao je naviranje nade koje mu je osvežilo srce kao ona voda sasušeno grlo. Kler je tvrdoglava, nerazborita i ima mnogo više hrabrosti nego što je bezbedno za jednu ženu, ali ni slučajno nije toliko glupa da sa ratnog broda padne nesrećnim slučajem. A i Bruja – i Ijan – su u blizini! Naći će ih oboje, znači. Činjenice da je bos, bez prebijene pare i begunac od Kraljevske mornarice izgledale su nevažno. Tu mu je domišljatost, a sa kopnom opet pod nogama sve je izgledalo moguće.

52

Dešava se venčanje

N

ije ostalo ništa drugo već da se Artemis popravi što pre i da se otplovi za Jamajku. Maksimalno sam se trudila da potisnem svoj strah za Džejmija, ali jedva da sam nešto jela naredna dva dana pošto mi je apetit uništavala ogromna ledena lopta koja mi se nastanila u stomaku. Da bih skrenula misli, odvela sam Marsali u kuću na brdu, gde je uspela da šarmira oca Fogdena prisećajući se škotskog recepta – i praveći mu mešavinu u koju treba potopiti ovce da bi se rešile krpelja. Štern je pomogao tako što je navalio na poslove oko popravke broda, prebacujući meni da pazim na njegovu torbu s primercima i dajući mi u zadatak da u obližnjoj džungli potražim neki interesantan primerak arahnida koji bi se mogao tamo zateći dok tražim lekovito bilje. Iako sam u sebi mislila da bih poveće pauke radije dočekala čizmom nego golim rukama, prihvatila sam zadatak i virkala u vodom ispunjene čašice bromelijada u potrazi za žabicama jarkih boja i paucima koji naseljavaju te sićušne svetove. Vratila sam se jedne takve ekspedicije popodne trećeg dana sa nekoliko velikih korenova ljiljana, nekim pljosnatim gljivama jarkonarandžaste boje i nekom neobičnom mahovinom, zajedno sa živom tarantulom – pažljivo umotanom u mornarsku kapu, koju sam držala podalje od sebe – dovoljno velikom da Lorensa baci u napad oduševljenja. Kada sam izbila na rub džungle, videla sam da smo dostigli sledeći stepen napretka; Artemis više nije nagnut na bok, već je polako poprimao uspravan položaj na pesku, uz pomoć konopaca, klinova i mnogo vike. „Znači li to da je skoro gotov?”, pitala sam Fergusa, koji je stajao blizu krme i poprilično se drao dajući svojoj ekipi instrukcije gde da postavi klinove. On mi se okrenuo, nasmejan, i obrisao znoj sa čela. „Da, gospo! Katranisanje je završeno. G. Voren kaže da, po njegovom mišljenju, možemo brod da porinemo večeras, kada malo zahladni pa se katran stegne.” „To je fantastično!” Istezala sam vrat unazad, zagledajući ogoljeni jarbol, koji se izdizao visoko iznad. „Imamo li jedra?”

„Oh, da”, uveravao me je. „Zapravo, imamo sve osim...” Makleodov povik na uzbunu prekinuo je ono što je nameravao da kaže. Brzo sam se okrenula prema udaljenom putu kroz palme, gde je sunce namigivalo metalnim odsjajem. „Vojnici!” Fergus je reagovao brže od svih, skočio sa skele i uz tresak i posipanje peska se prizemljio pored mene. „Brzo, gospo! U šumu! Marsali!”, vikao je, mahnito pogledom tražeći devojku. Olizao je znoj sa gornje usne, šarajući pogledom između džungle i vojnika koji su se približavali. „Marsali!”, viknuo je još jednom. Marsali je došla oko trupa, bleda i zapanjena. Fergus ju je zgrabio za ruku i gurnuo je ka meni. „Idi sa gospom! Beži!” Zgrabila sam Marsali za ruku i potrčala prema šumi, pesak je šikljao ispod naših nogu. Čuli su se povici sa puta iza nas i jedan pucanj preko glava, praćen još jednim. Deset koraka, pet, i tada smo se našle u senci drveća. Sručila sam se u zaklon trnovitog žbuna, boreći se za dah i protiv bola koji me je probadao sa strane. Marsali je kleknula pored mene, a suze su joj šarale obraze. „Šta?”, izustila je, još uvek bez daha. „Ko su oni? Šta – šta će – učiniti? Fergusu. Šta?” „Ne znam.” I dalje teško dišući, dohvatila sam izdanak kedra i podigla se na kolena. Vireći kroz gustiš na sve četiri, videla sam da su vojnici stigli do broda. Pod drvećem je bilo hladno i vlažno, ali su mi usta bila suva kao pamuk. Ugrizla sam se iznutra za obraz da bih podstakla pljuvačku da poteče. „Mislim da će biti u redu.” Potapšala sam Marsali po ramenu, pokušavajući da budem uverljiva. „Pazi, samo ih je deset”, prošaputala sam kada sam izbrojala i poslednjeg vojnika koji je kasom stigao iz palmi. „Francuzi su; Artemis ima francuske dokumente. Moglo bi biti u redu.” A opet, i ne bi moralo. Bila sam sasvim svesna da brod na suvom i napušten predstavlja lak plen za bilo koga. Ovo je zabačena plaža. I jedino što stoji između tih vojnika i bogatog plena jesu životi posade Artemisa. Nekoliko mornara imalo je pištolje pri ruci; većina je imala noževe. Ali su vojnici bili naoružani do zuba, svaki je imao musketu, mač i pištolje. Ako bi došlo do bitke, bila bi krvava, ali bi vojnici na konjima imali znatno bolje izglede. Ljudi pored broda su zaćutali, grupisali su se iza Fergusa, koji je istupio, ispravljenih leđa i mrgodan, kao njihov govornik. Videla sam kako kukom

sklanja žbun svoje kose i stopala ukopava u pesak, spreman za sve što bi moglo da naiđe. Škripa i zveckanje konjske opreme zvučali su prigušeno po vlažnom, vrelom vazduhu, a konji su se kretali polako po pesku koji je gušio zvuk kopita. Vojnici su se zaustavili tri metra ispred grupice mornara. Krupan čovek koji je izgledao kao komandant podigao je jednu ruku dajući im znak da stanu, a zatim je skliznuo sa svog konja. Posmatrala sam Fergusa radije nego vojnike. Videla sam da mu se lice menja, a zatim se sledilo, bledo ispod boje od sunca. Brzo sam pogledala vojnika koji mu je prilazio po pesku, pa se i meni krv sledila. „Silence, mes amis” kazao je krupni čovek, glasom prijatnog naređenja. „Silence, et restez, s’il vous plait.” Tišina, prijatelji moji, i budite ljubazni da ne mrdate. Pala bih da već nisam bila na kolenima. Sklopila sam oči u nemu molitvu zahvalnosti. Pored mene, Marsali je bučno udahnula. Otvorila sam oči i rukom joj poklopila otvorena usta. Komandir je skinuo šešir i rastresao gustu masu znojave kestenjaste kose. Iscerio se Fergusu, zubi nalik vučjim zabeleli su se u kratkoj, kovrdžavoj riđoj bradi. „Vi ste ovde zapovednik?”, kazao je Džejmi na francuskom. „Vi pođite sa mnom. Ostali”, klimnuo je prema mornarima od kojih su se neki zapanjeno izbečili – ostanite gde ste. Bez priče”, nonšalantno je dodao. Marsali mi je cimnula ruku i shvatila sam koliko je stežem. „Izvini”, prošaputala sam i pustila je ne skidajući pogled sa plaže. „Šta li to radi?”, šištala mi je Marsali u uvo. Lice joj je bilo bledo od uzbuđenja, a pegice koje je ostavilo sunce isticale su joj se na nosu. „Kako li je stigao ovamo?” „Ne znam! Budi tiha, za ime boga!” Mornari Artemisa su razmenjivali poglede, mlatili obrvama i muvali jedan drugog u rebra, ali su na sreću i ispunjavali naredbe i to bez reči. Do neba sam se nadala da će njihovo očito uzbuđenje biti protumačeno prosto kao zaprepašćenost sudbinom koja ih čeka. Džejmi i Fergus su otišli do obale, većajući utišanim glasovima. Sada su se razdvojili i Fergus se vraćao prema trupu sa izrazom namrgođene odlučnosti, a Džejmi je vojnike pozvao da sjašu i skupe se oko njega. Nisam znala šta Džejmi govori vojnicima, ali nam je Fergus bio

dovoljno blizu da bih ga čula. „To su vojnici iz garnizona u Kap Haitjenu”, objavio je članovima posade. „Njihov komandant – kapetan Alesandro”, rekao je podižući obrve i potajno praveći grimasu da bi naglasio njegovo ime, „kaže da će nam oni pomoći u porinuću Artemisa” Ta objava je pozdravljena slabašnim odobravanjem pojedinih ljudi i zapanjenošću drugih. „Ah kako je gospodin Frejzer...”, počeo je Rojs, mornar koji je prilično sporo shvatao stvari, a guste obrve su mu se skupile od mrštenja. Fergus nije dao vremena ni za kakva pitanja, već se bacio među pomorce, prebacio jednu ruku preko Rojsovog ramena i odvukao ga prema skelama, pričajući glasno da bi poklopio eventualne neprikladne primedbe. „Da, zar to nije izuzetno srećna slučajnost?”, glasno je govorio. Videla sam kako zdravom šakom zavrće Rojsu uvo. „Stvarno velika sreća! Kapetan Alesandro kaže da je jedan habitant na putu sa svoje farme video nasukani brod, pa je to prijavio garnizonu. Sa tolikom pomoći, Artemisa ćemo začas porinuti u more.” Pustio je Rojsa i žustro se šljepnuo po butini. „Hajde, hajde da se smesta bacimo na posao! Manceti – ideš gore! Makleod, Makgregor, donesite čekiće! Mejtlande...” Spazio je Mejtlanda kako stoji na pesku i zuri u Džejmija. Fergus se okrenuo i kabinskog momka pljesnuo po leđima dovoljno snažno da se zatetura. „Mejtlande, mon enfant! Počni pesmu da ubrzaš naš trud!” Iako je izgledao prilično ošamućeno, Mejtland je neodlučno započeo pesmu The Nut-Broivn Maid. Nekoliko mornara je počelo opet da se penje na skele, sumnjičavo zagledajući preko ramena. „Pesma!”, razdrao se Fergus i besno ih pogledao. Marfiju je izgleda nešto bilo veoma smešno u ovoj situaciji, ali je obrisao znojavo crveno lice i poslušno se pridružio svojim šištavim basom, dajući podršku Mejtlandovom čistom tenoru. Fergus se šunjao oko trupa, podstičući, usmeravajući, terajući – i praveći od sebe toliki spektakl da je malo pogleda koji bi mogli nešto odati bilo upućeno u Džejmijevom pravcu. Nesigurna lupa čekića opet je počela. U međuvremenu, Džejmi je pažljivo davao instrukcije svojim vojnicima. Videla sam da poneki Francuz gleda u Artemis dok je on govorio, pogledom jedva prikrivene pohlepe koji je ukazivao da nesebična želja da se pomogne sunarodnicima možda i nije bila prvi motiv koji je vojnicima pao na pamet, bez obzira na ono što je Fergus izjavio.

Ipak, vojnici su relativno rado pristupili poslu, poskidali su svoje kožne prsluke i odložili veći deo oružja. Tri vojnika, zapazila sam, nisu se pridružila radnoj brigadi već su ostala da stražare, potpuno naoružani, oštro gledajući svaki pokret mornara. Sam Džejmi je ostao po strani i sve posmatrao. „Da li da izađemo?”, promrmljala mi je Marsali u uvo. „Izgleda da je sad sigurno.” „Ne”, rekla sam. Pogled mi je bio fiksiran na Džejmija. On je stajao u senci visoke palme, opušten, ali uspravnog stava. Iza neobične brade izraz lica nije se mogao odgonetnuti, ali sam opazila mali pokret sa strane, kada su dva ukočena prsta šljepnula po butini. „Ne”, ponovila sam. „Još nije gotovo.” Rad se nastavio tokom popodneva. Niz drvenih valjaka je postavljen, odsečeni krajevi su vazduh ispunili aromom sveže smole. Fergus je promukao, a mokra košulja mu se lepila za vitko telo. Sputani konji polako su tumarali po rubu šume i pasli. Mornari su do sada digli ruke od pesme, pa su se okrenuli poslu, tek ponekad bacajući pogled prema palmi, gde je kapetan Alesandro stajao u senci, prekrštenih ruku. Stražar blizu drveća polako je koračao napred-nazad držeći mušketu na gotovs, zavidno gledajući hladne zelene senke. U jednom prolasku bio mi je dovoljno blizu da vidim tamne, masne uvojke kako mu vise niz vrat i ožiljke od boginja na punačkim obrazima. Škripao je i zveckao dok je hodao. Jedan zupčasti točkić mu je nedostajao na mamuzama. Izgledalo je kao da mu je vruće i da je veoma ljut. Bilo je to dugo čekanje, a radoznalost šumskih mušica ga je činila još dužim. Posle vremena koje se oteglo u beskraj, videla sam kako Džejmi klima glavom jednom od stražara, i od plaže prilazi šumi. Dala sam znak Marsali da čeka, pa sam se sagnula ispod grana, ne obraćajući pažnju na gusto žbunje, i stuštila se prema mestu gde je on nestao. Bez daha sam izletela iz žbunja baš kada je razvezivao učkur svog šlica. Glava mu je poletela naviše na taj zvuk, oči su mu se raširile i ispustio je vrisak koji bi ovcu Arabelu dozvao nazad iz mrtvih, a da ne pominjemo stražara koji čeka. Zavukla sam se nazad da se sakrijem, kada su se začule čizme i upitni povici u našem pravcu.

„C’est bien!”, vikao je Džejmi. Zvučao je malo potreseno. „Ce n’est qu’un serpent!” Stražar je govorio čudnim dijalektom francuskog, ali izgleda da je prilično nervozno upitao da li je zmija opasna. „Non, c’est innocent”, odgovorio je Džejmi. Mahnuo je stražaru čiju sam glavu jedva mogla da vidim kako neodlučno viri po žbunju. Stražar, koji izgleda nije imao mnogo entuzijazma kada su zmije u pitanju, ma koliko bezopasne, istog časa je nestao i vratio se svojoj dužnosti. Bez oklevanja, Džejmi se bacio u žbunje. „Kler!” Zdrobio me je sebi uz grudi. Zatim me je dograbio za ramena i žestoko protresao. „Prokleta da si!”, rekao je prodornim šapatom. „Mislio sam da si sigurno mrtva! Kako se usuđuješ da učiniš nešto tako bezumno kao što je skakanje sa broda usred noći! Zar nemaš nimalo razuma?” „Puštaj me!”, zahtevala sam. Dok me je tresao, ugrizla sam se za usnu. „Puštaj me kad ti kažem! Kako to misliš, kako se ja usuđujem da učinim nešto bezumno? Idiote, šta te spopalo da kreneš za mnom?” Lice mu je bilo preplanulo; sada ga je tamnocrvena zatamnela još više, preplavljujući naviše od rubova nove brade. „Šta me je spopalo?”, ponovio je. „Ti si mi žena, pobogu! Naravno da ću te slediti; zašto me nisi čekala? Hriste, da sam imao vremena, ja bih...” Pominjanje vremena ga je očito podsetilo da ga nemamo mnogo, pa je uz vidljivi napor progutao preostale primedbe, a to i nije ispalo loše jer sam i ja imala njemu da kažem dosta toga na isti kalup. Progutala sam to, uz dosta truda. „Sunce li ti tvoje, šta ti radiš ovde?”, upitala sam umesto toga. Jarko crvenilo je malo oslabilo, a smenio ga je nagoveštaj osmeha usred gustiša na njegovom licu. „Ja sam kapetan”, rekao je. „Zar nisi primetila?” „Da, primetila sam! Kapetan Alesandro, malo sutra! Šta si to smislio?” Umesto da mi odgovori, on me je poslednji put nežno prodrmao i besno pogledao i mene i Marsali, čija je glava znatiželjno provirila. „Ostanite ovde, obe, i da niste nogu pomerile inače vam se zaklinjem da ću vas tući dok se ne onesvestite.” Ne čekajući odgovor, obrnuo se i kroz drveće otišao prema plaži. Marsali i ja smo se zgledale, ali to je prekinuto sekundu kasnije kada je Džejmi, zadihan, uleteo nazad na malu čistinu. Zgrabio me je za obe ruke i

poljubio me kratko, ali temeljno. „Zaboravio sam. Volim te”, rekao je i ponovo me protresao da naglasi reči. „I drago mi je što nisi mrtva. Nemoj to da mi ponoviš!” Pustio me je, opet uleteo u žbunje i nestao. I ja sam ostala bez daha i bila prilično uzdrmana, ali nepobitno srećna. Marsaline oči su bile okrugle kao tacne. „Šta ćemo da radimo?”, upitala je. „Šta će tata da uradi?” „Ne znam”, rekla sam. Obrazi su mi bili rumeni i još uvek sam osećala dodir njegovih usana na mojima, kao i golicanje na koje nisam navikla, izazvano njegovom bradom i brkovima. Jezikom sam dodirnula ranicu na usni, gde sam se ujela. „Ne znam šta će on da uradi”, ponovila sam. „Pretpostavljam da ćemo morati da sačekamo i vidimo.” To je bilo dugo čekanje. Kunjala sam uz stablo velikog drveta, pred sumrak, kada me je probudila Marsalina ruka položena na moje rame. „Porinjavaju brod!”, rekla je uzbuđenim šapatom. To su i radili; pod budnim okom stražara, ostali vojnici i posada Artemisa radili su oko konopaca i trupaca koji će brod niz plažu odvesti u vodu uvale. Čak i Fergus, Ines i Marfi su se se pridružili tom naporu, bez obzira na nedostajuće udove. Sunce je zalazilo; njegov disk je sijao ogroman i narandžastozlatan, zaslepljujuć nad morem, koje je poprimilo purpurnu boju. Ljudi su bili samo crne siluete prema svetlosti, anonimni koliko i robovi na nekom egipatskom crtežu na zidu, konopcima privezani za svoj masivni teret. Monotone povike vođe palube: „Vuci!”, smenilo je slabo klicanje kada je trup kliznuo poslednjih nekoliko metara, odvučen od obale konopcima kojima su ga vukla dva Artemisova čamca. Videla sam blesak riđe kose kada je Džejmi prišao ogradi i skočio na palubu, a zatim svetlucanje metala kada je jedan vojnik pošao za njim. Stajali su na straži zajedno, riđa i crna kosa bile su samo tačkice na vrhu merdevina od konopaca dok je posada Artemisa ulazila u čamac za spasavanje, veslala i pela se uz te merdevine, pomešana sa ostalim francuskim vojnicima. I poslednji čovek se popeo uz merdevine. Ljudi u čamcima su mirovali na veslima, gledajući naviše, napeti i pripravni. Ništa se nije desilo. Pored sebe sam čula kako Marsali bučno izdiše, pa sam shvatila da sam i sama predugo zadržavala dah. „Šta li to rade?”, rekla je u očajanju.

Kao u odgovor na to, začuo se glasan, besan povik sa Artemisa. Ljudi u čamcima su se trgli, spremni da se bace na palubu. Ali drugog signala nije bilo. Artemis je spokojno plutao na vodi uvale, savršen za ulje na platnu. „Meni je dosta”, iznenada sam rekla Marsali. „Šta god da ovi prokleti muškarci rade, gotovo je s tim. Hajdemo.” Ugrabila sam još jedan udah prohladnog večernjeg vazduha i izašla iz drveća, a Marsali je išla za mnom. Kako smo pristizale duž plaže, vitka crna figura se spustila niz bok broda i potrčala po plićaku, svetlucave kapljice zelene i purpurne vode prskale su posle svakog koraka. „Mo chridhe chérie!” Sa Fergusa je kapalo dok je ozarenog lica trčao ka nama, a zatim je zgrabio Marsali, podigao je i vitlao njom okolo. „Obavljeno!”, likovao je. „Obavljeno bez ijednog opaljenog metka! Uvezani su ko guske i spakovani kao usoljene haringe u tovarni prostor!” Zdušno je poljubio Marsali, a zatim je spustio na pesak, okrenuo se ka meni i ceremonijalno se naklonio, uz dosta razmetanja zamišljenim šeširom. „Gospo, kapetan Artemisa bi voleo da mu ukažete čast i pridružite mu se na večeri.” Novi kapetan Artemisa stajao je nasred svoje kabine, sklopljenih očiju i potpuno go, blaženo se češkajući po testisima. „Hm”, rekla sam kada sam se suočila sa tim prizorom. Oči su mu se otvorile, a lice se ozarilo od radosti. Sledećeg trena našla sam se u njegovom zagrljaju, lica pritisnutog na riđezlatne dlačice njegovih grudi. Neko vreme ništa nismo govorili. Čula sam bat koraka na palubi iznad naših glava, povike posade koji su odavali radost zbog uspešnog bega i škripu i klepet razapinjanja jedara. Artemis se vraćao u život svuda oko nas. Lice mi je bilo toplo, bridelo je od grebanja njegove brade. Iznenada sam se osetila čudno i postiđeno što ga držim, golog kao pištolj, a i ja nisam bila bolja pod ostacima iscepanog kućnog mantila oca Fogdena. Telo koje se pribijalo uz moje sa sve većom hitnošću bilo je isto od vrata nadole, ali je lice bilo lice neznanca, nekog vikinškog pljačkaša. Sem brade, koja mu je transformisala lice, ono je i mirisalo nepoznato, njegov znoj su prekrivali užegli zejtin, prosuto pivo i smrad grubog parfema i nepoznatih začina.

Pustila sam ga i uzmakla za korak. „Zar ne bi trebao da se obučeš?”, pitala sam. „Nije da mi ne prija ovaj prizor”, dodala sam nehotice crveneći. „Ja – hm... mislim da mi se dopada brada. Možda”, sumnjičavo sam dodala premeravajući ga pogledom. „Meni ne”, iskreno je rekao češkajući se po vilici. „Vaške su me preplavile, a vraški i svrbi.” „Ju!” Iako sam odlično poznavala Pediculus humanus, običnu vašku, to poznanstvo mi nije baš priraslo za srce. Nervozno sam prošla rukom kroz kosu, već zamišljajući peckanje nogica po mom skalpu, dok gamad gmiže po mojim gustim kovrdžama. On mi se iscerio, zubi su se zapanjujuće zabeleli u crvenkastoj bradi. „Nemaš brige, Sasenah”, uveravao me je. „Već sam poslao po brijač i toplu vodu.” „Stvarno? Deluje kao traćenje da je obriješ odmah.” Uprkos vaškama, nagnula sam se napred da zagledam njegov kosmati ukras. „Slična je tvojoj kosi, sve različite boje. Prilično lepa, zapravo.” Dotakla sam je, oprezno. Dlačice su bile čudne; debele i žilave, vrlo kovrdžave za razliku od meke i guste kose. Živahno su mu izbijale iz kože u obilju boja; bakarna, zlatna, ćilibarska, cimetna, riđa toliko tamna da je prelazila u crnu. Najimpresivnija je bila crta srebrne koja mu se pružala od donje usne sve do vilice. „Ovo je zabavno”, rekla sam prateći je prstom. „Nemaš nijednu sedu na glavi, ali imaš ovde.” „Imam?” Stavio je ruku na vilicu i delovao zapanjeno, pa sam iznenada shvatila da on verovatno pojma nema na šta liči. Zatim se on šeretski nasmešio i sagnuo se da pokupi odeću pobacanu po podu. „Aha, pa dobro, nije ni čudo ako ih imam; baš sam se čudio što nisam sasvim sed posle onoga što sam ovog meseca preturio preko glave.” Zastao je, odmeravajući me preko zgužvanih belih pantalona. „A kad smo već kod toga, Sasenah, kao što sam ti rekao tamo među drvećem...” „Da, kad smo već kod toga”, prekinula sam ga. „Šta si to, pobogu, uradio?” „Oh, ono sa vojnicima, hoćeš da kažeš?” Zamišljeno se počešao po bradi. „Pa, to je bilo vrlo jednostavno. Rekao sam vojnicima da ćemo se, čim brod bude porinut, svi okupiti na palubi i da na moj znak oni treba da se bace na posadu i odguraju je u tovarni prostor.” Širok osmeh se raširio

iz onog gustiša. „Samo je Fergus to već pomenuo posadi, razumeš; pa kako je koji vojnik stizao na palubu, po dva mornara bi ga zgrabila za ruke dok bi mu treći zapušio usta, vezao mu ruke i oduzeo mu oružje. Zatim smo sve njih nagurali u tovarni prostor. To je sve.” Slegnuo je ramenima, prilično nonšalantno. „Dobro”, rekla sam ispuštajući dah. „A što se tiče toga kako to da si se uopšte zatekao ovde...” U tom prelomnom času prekinulo nas je diskretno kucanje na vrata kabine. „Gospodine Frejzer? Hm... Kapetane, hoću da kažem?” Mejtlandovo ćoškasto mlado lice virnulo je kroz dovratak, oprezno iznad činije koja se pušila. „G. Marfi je zapalio vatru u kuhinji i ovde je vaša topla voda uz njegove čestitke.” „Valjaće i g. Frejzer”, uveravao ga je Džejmi, uzimajući poslužavnik sa činijom i brijačem. „Ne vredi ni zamišljati kapetana koji gore podnosi more.” Zastao je, slušajući trupkanje nogu nad našim glavama. „Ali pošto jesam kapetan”, polako je rekao, „pretpostavljam da to znači da ću ja govoriti kada da isplovimo i kada da stanemo?” „Da, gospodine, to je jedna od stvari koje radi kapetan”, kazao je Mejtland. Korisno je dodao: „Kapetan takođe govori kada mornari treba da dobiju dodatne porcije hrane i groga.” „Razumem.” Videlo se da se Džejmijeva usta krive naviše, uprkos bradi. „Kaži mi, Mejtlande – koliko misliš da mornari mogu da popiju, a da i dalje upravljaju brodom?” „Oh, poprilično, ser”, iskreno je odgovorio Mejtland. Obrve su mu se iskrivile od zamišljenosti. „Možda – da se doda dupla doza za sve?” Džejmi je podigao obrvu. „Brendija?” „Oh, ne, ser!” Mejtland je izgledao šokirano. „Groga. Ako bi to bio brendi, samo pola doze više i oni bi se valjali po koritu broda.” „Dupli grog, onda.” Džejmi se ceremonijalno naklonio Mejtlandu i nimalo mu nije smetalo što je potpuno go. „Napravite tako, g. Mejtland. I brod neće podizati sidro dok ne završim sa večerom.” „Da, ser!” Mejtland je uzvratio naklonom; Džejmijevi maniri su bili zarazni. „I treba li da vam pošaljem Kineza odmah nakon dizanja sidra?” „Malo pre toga, g. Mejtland, hvala vam lepo.” Mejtland se okretao da pođe uz poslednji zadivljeni pogled na Džejmijeve ožiljke kada sam ga zaustavila.

„Još samo jedno, Mejtlande”, kazala sam. „Oh, da, gospo?” „Da li bi hteo da sideš do kuhinje i zamoliš g. Marfija da pošalje flašu svog najjačeg sirćeta? A zatim saznaj gde su ljudi stavili moje razne lekove, pa donesi i njih.” Usko čelo se zboralo od zbunjenosti, ali je poslušno klimnuo. „Oh, da, gospo. Ovog časa.” „A šta li si to zamislila sa tim sirćetom, Sasenah?” Džejmi me je pomno zagledao kada je Mejtland nestao u hodniku. „Da te potopim u njega da pobijem vaške”, rekla sam. „Ne nameravam da spavam sa nekim ko je prepun tih napasti.” „Oh”, rekao je. Zamišljeno se počešao po vratu. „Ti misliš da spavaš sa mnom, je l’ tako?” Pogledao je u ležaj, neprivlačnu rupu u zidu. „Ne znam tačno gde, ali da, mislim”, odlučno sam rekla. „I nadam se da nećeš bradu da obriješ baš ovog časa”, dodala sam kada se sagnuo da spusti poslužavnik iz ruku. „Zašto ne?” Znatiželjno me je pogledao preko ramena i osetila sam kako mi se obrazi usijavaju. „Hm... pa... To je nekako... drugačije.” „Oh, je l’ tako?” Ustao je i prišao mi za korak. U skučenoj kabini je delovao još krupnije – i mnogo obnaženije – nego ikada na palubi. Tamnoplave oči su se zakosile koliko ga je ovo zabavljalo. „Kako to, drugačije?”, upitao je. „Pa, to... hm...” Prešla sam prstima preko obraza koji su goreli. „Drugačiji je osećaj. Kada me poljubiš. Na mojoj... koži.” Sreo je moj pogled. Nije se pomerio, ali je delovalo kao da je znatno bliže. „Ti imaš vrlo finu kožu, Sasenah”, tiho je rekao. „Kao biseri i opali.” Ispružio je prst i vrlo nežno pratio liniju moje brade. A zatim moj vrat, proširenje ključnih kostiju i leđa, i dole, kao neka beskrajno spora zmija koja mi se očešala o vrhove dojki, skrivene u dubinama sveštenikove odeće. „Imaš baš veoma finu kožu, Sasenah”, dodao je. Jedna obrva se podigla. „Ako je to ono na šta si mislila?” Progutala sam i olizala usne, ali nisam skrenula pogled. „To je manje-više baš ono na šta sam mislila, da.” Sklonio je prst i pogledao činiju sa vrelom vodom. „Aha, dobro. Deluje da je šteta protraćiti ovu vodu. Da li da je pošaljem

Marfiju da od nje napravi supu ili da je popijem?” Nasmejala sam se, i tenzija i neobičnost situacije su se rastopili. „Ti ćeš da sedneš”, rekla sam, „i da se njom opereš. Smrdiš kao bordel.” „Verovatno je tako”, rekao je, češkajući se. „Ima jedan na spratu u gostionici gde vojnici odlaze da piju i kockaju se.” Uzeo je sapun i ispustio ga u vrelu vodu. „Na spratu, eh?”, rekla sam. „Pa, devojke su silazile u međuvremenu”, objasnio je. „Ne bi mu došlo kao lep manir ne dopustiti im da ti sede u krilu, na kraju krajeva.” „A tebe je majka vaspitala tako da imaš lepe manire, pretpostavljam”, rekla sam, vrlo kiselo. „Kad bolje razmislim, mislim da bi možda trebalo da ostanemo ovde usidreni preko noći”, zamišljeno je rekao, gledajući u mene. „Hoćemo li?” „I da prespavamo na kopnu, tamo gde postoji soba.” „Soba za šta”, upitala sam, sumnjičavo ga zagledajući. „Pa, ja sam to planirao, je l’ tako?”, rekao je pljuskajući sa obe ruke vodu po licu. „Ti si planirao šta?”, pitala sam. On je frknuo i stresao višak vode sa brade pre nego što je odgovorio. „O ovome sam razmišljao već mesecima”, rekao je, nimalo ravnodušan. „Svake noći, presavijen u onoj ljusci od ležaja koju je i bog zaboravio, slušajući Fergusa kako stenje i prdi po kabini. Sve sam smislio, šta bih ti tačno radio da te imam golu i voljnu, da niko ne čuje i sa dovoljno prostora da ti dobro poslužim.” Žustro je sapunao dlanove, pa sapunicu naneo na lice. „Pa, dovoljno sam voljna”, rekla sam, zaintrigirana. „I postoji soba, nema sumnje. A što ste tiče onog gola...” „Za to ću se pobrinuti”, uverio me je. „To je deo plana, shvataš? Odvešću te negde nasamo, raširiti kilt da se na njega legne i početi tako što ću sesti pored tebe.” „Pa, to je početak, u redu”, kazala sam. „Šta onda?” Sela sam na ležaj pored njega. On se nagnuo bliže i ugrizao mi nežno resicu uva. „Što se tiče toga šta dalje, zatim ću te uzeti na koleno i ljubiti te.” Zastao je da mi to ilustruje, držeći mi ruke tako da nisam mogla da mrdnem. Pustio me je minut kasnije, ostavljajući moje usne malo natečene i sa ukusom piva, sapuna i Džejmija.

„Toliko što se tiče prvog koraka”, rekla sam, brišući sapunicu sa usta. „Šta sledi?” „Tada ću te položiti na kilt, smotati tvoju kosu u ruci i isprobati ukus tvog lica i vrata i ušiju i grudi svojim usnama”, rekao je. „Mislio sam da ću to raditi dok ne počneš da skičiš.” „Ja ne skičim!” „Aha, skičiš”, rekao je. „Hajde, dodaj mi peškir, može?” „Zatim”, veselo je nastavljao, „sam mislio da počnem sa drugog kraja. Podići ću ti suknju i...” Lice mu je nestalo iza lanenog peškira. „I šta”, upitala sam, veoma zaintrigirana. „I ljubiti unutrašnju stranu tvojih butina, gde je koža onako meka. Brada bi mogla da pomogne u tome, a?” Pogladio je bradu, razmatrajući. „Mogla bi”, rekla sam, nekako slabašno. „A šta se očekuje da ja radim dok ti budeš radio to?” „Pa, možeš malo da stenješ, ako hoćeš, da bi me podstakla, a inače samo lezi mirno.” Uopšte nije zvučao kao da mu je potreban moj podsticaj. Jedna ruka mu je ležala na mojoj butini dok je drugu koristio da briše grudi vlažnim peškirom. Kada je završio, ta ruka je kliznula iza mene i stegnula. „Moja voljena ruka je poda mnom”, citirala sam. „A njegova šaka iza moje glave. Uteši me jabukama, i zadrži me bokalima. Jer sam ja bolesna od ljubavi.” Usledio je blesak beline u njegovoj bradi. „Sličnije su grejpfrutima”, rekao je, jednom rukom obuhvatajući moju zadnjicu. „Ili možda tikvama. Grejpfruti su premali.” „Tikvama?”, srdito sam rekla. „Pa, divlje tikve nekad budu ovolike”, kazao je. „Ali dobro, to je sledeće.” Stisnuo je još jednom, a zatim sklonio ruku da bi se oprao ispod pazuha. „Ja ležim na leđima i ti si opružena preko mene, tako da mogu da te uhvatim za guzove i pošteno ih milujem.” Prekinuo je pranje da bi mi na brzinu objasnio šta smatra poštenim i ja sam nehotice uzdahnula. „E sad”, rekao je nastavljajući sa pranjem, „ako bi poželela da malo mlatiš nogama ili da praviš bludne pokrete kukovima ili mi dahćeš u uvo u toj fazi postupka, ne bih imao bitne primedbe.” „Ja ne dahćem!” „Aha, dahćeš. A sad, oko tvojih dojki...” „Oh, pomislila sam da si zaboravio na njih.” „Nikad u životu”, uveravao me je. „Ne”, bezbrižno je produžio, „to je

kada ti skinem haljinu, ostavljajući te samo u kombinezonu.” „Ja ne nosim kombinezon.” „Oh? Pa, nema veze”, rekao je, odbacujući to. „Nameravao sam da te usisavam kroz tanki pamuk, dok ti bradavice ne budu stajale tvrde u mojim ustima, a zatim da ga skinem, ali to nije velika stvar; srediću to nekako i bez njega. Dakle, imajući u vidu odsustvo kombinezona, posvetiću se tvojim dojkama dok ne počneš malčice da kukaš...” „Ja ne...” „A zatim”, rekao je, neometen, „pošto ćeš, prema planu, biti gola i – pod uslovom da sam to dotle obavio kako treba – verovatno i voljna...” „Oh, postoji i ta mogućnost”, rekla sam. Usne su mi bridele od prvog koraka. „... zatim ću ti raširiti butine, skinuti svoje pantalone i...” Zastao je, čekajući. „I?”, predusretljivo sam rekla. Kez je postao znatno širi. „I onda ćemo videti kakvi su to zvuci koje ti ne ispuštaš, Sasenah.” Neko se malo nakašljao na vratima iza mojih leđa. „Oh, izvinite, gospodine Viloubaj”, izvinjavao se Džejmi. „Nisam vas očekivao tako brzo. Možda biste hteli da odete i malo večerate? I, ako biste hteli, ponesite usput ovo i zamolite g. Marfija da to spali u kuhinjskoj vatri.” Bacio je ostatke svoje uniforme g. Viloubaju, pa se sagnuo da u kaseti potraži čistu odeću. „Nikada nisam mislio da ću opet sresti Lorensa Šterna”, rekao je kopajući po zapetljanom vešu. „Kako to da se zatekao ovde?” „Oh, to je onaj jevrejski filozof prirode o kome si mi pričao.” „Jeste. Mada ne bih rekao da postoji mnogo jevrejskih filozofa naokolo da bi izazvali zbrku.” Objasnila sam kako se desilo da sam Šterna srela u mangrovima. „... i onda me je on odveo do sveštenikove kuće”, rekla sam i zastala, naglo se setivši. „Oh, zamalo da zaboravim! Duguješ svešteniku dve funte za Arabelu.” „Dugujem?” Džejmi me je zapanjeno pogledao, sa košuljom u ruci. „Duguješ. Možda bi bilo najbolje da pitaš Lorensa da li bi hteo da odigra ulogu ambasadora; izgleda da se sveštenik slaže sa njim.” „U redu. Ali, šta se to desilo toj Arabeli? Da li ju je neko od posade upropastio?” „Valjda se može i tako reći.” Udahnula sam da to razjasnim, ali pre

nego što sam krenula, neko je opet pokucao na vrata. „Zar ne može čovek da se obuče u miru?”, iznervirano je upitao Džejmi. „Hajde, onda!” Vrata su se otvorila i ukazala se Marsali, koja je počela da trepće na prizor svog golog očuha. Džejmi se žurno opasao košuljom, koju je držao, pa joj klimnuo samo malo uznemiren. „Marsali, devojko. Drago mi je što vidim da si nepovređena. Treba li ti nešto?” Devojka se postrance uvukla u sobu, nameštajući se između stola i kovčega. „Aha, treba mi”, rekla je. Bila je preplanula i nos joj se ljuštio, ali sam pomislila kako i pored toga deluje bledo. Pesnice su joj bile stegnute na bokovima, a brada ratoborno podignuta. „Zahtevam da održiš svoje obećanje”, kazala je. „Je li?” Džejmi je delovao obazrivo. „Obećao si da ćeš dopustiti meni i Fergusu da se venčamo čim stignemo na Karibe.” Male bore su se pojavile između njenih plavih obrva. „Hispaniola jeste deo Kariba, zar ne? Jevrejin je tako rekao.” Džejmi se počešao po bradi, delujući neodlučno. „Jeste”, rekao je. „I da, pretpostavljam da ako bih... pa, dobro. Obećao sam. Ali – jeste li i dalje sigurni, vas dvoje?” Podigla je bradu još više, čvrsto isturajući vilicu. „Jesmo.” Džejmi je podigao jednu obrvu. „Gde je Fergus?” „Pomaže u pakovanju tovara. Znam da ćemo uskoro krenuti, pa sam pomislila da je najbolje da sada dođem i pitam.” „Aha. Dobro.” Džejmi se namrštio, a zatim rezignirano uzdahnuo. „Aha, rekao sam. Ali sam rekao da mora da vas blagoslovi sveštenik, zar ne? Nema sveštenika nigde bliže od Bajama, a do tamo je tri dana jahanja. Ali možda na Jamajci...” „Ne, zaboravio si!”, trijumfalno je rekla Marsali. „Imamo sveštenika odmah ovde. Otac Fogden može da nas venča.” Osetila sam da mi je pala vilica, pa sam brzo zatvorila usta. Džejmi ju je mrko gledao. „Krećemo rano ujutru!” „To neće potrajati”, rekla je ona. „To je svega nekoliko reči, na kraju krajeva. Mi smo već venčani po zakonu; ostalo je samo da to blagoslovi crkva, je l’ tako?” Raširila je šaku preko grudi, gde joj je ispod midera verovatno bio venčani list.

„Ali tvoja majka...” Džejmi me je bespomoćno pogledao da ga podržim. Slegnula sam ramenima, podjednako bespomoćna. I zadatak da Džejmiju objasnim za oca Fogdena i da odgovorim Marsali bili su izvan moje moći. „Mada on verovatno neće hteti to da uradi.” Džejmi je uspeo da pronađe razlog i vidno mu je laknulo. „Posada se petljala sa jednom njegovom parohijankom po imenu Arabela. Neće hteti da ima nikakva posla sa nama, plašim se.” „Da, hoće! Učiniće to za mene – dopadam mu se!” Marsali samo što nije cupkala na prstima od prevelike želje. Džejmi ju je dugo posmatrao, zagledan u njene oči u želji da pročita njeno lice. Vrlo je mlada. „Ti si sigurna, znači, devojko?”, konačno je rekao, veoma tiho. „Želiš to?” Ona je duboko udahnula, a lice joj je zasjalo. „Jesam, tata. Zaista. Hoću Fergusa! Volim ga!” Džejmi je oklevao na tren, a zatim je rukom prošao kroz kosu i klimnuo. „Dobro, onda. Idi i pošalji mi gospodina Šterna, a zatim dovedi Fergusa i kaži mu da se spremi.” „Oh, tata! Hvala ti, hvala ti!” Marsali se bacila na njega i poljubila ga. On ju je držao jednom rukom, drugom držeći košulju oko pasa. Zatim ju je poljubio u čelo i nežno je odgurao. „Pazi se”, rekao je smešeći se. „Sigurno ne želiš da mladoženji odeš pokrivena vaškama.” „Oh!” To kao da ju je podsetilo na nešto. Pogledala me je i zacrvenela se, podigla ruku do svetlih uvojaka koji su bili ulepljeni od znoja i padali joj niz vrat iz nemarnog čvora. „Mama Kler”, stidljivo je rekla, „pitala sam se – da li biste – možete li da mi pozajmite onaj naročiti sapun koji pravite sa kamilicom? Ja... ako bude vremena...”, dodala je uz žurni pogled u Džejmija, „volela bih da operem kosu.” „Naravno”, rekla sam i nasmešila joj se. „Dođi i napravićemo da budeš lepa za venčanje.” Odmerila sam je pogledom, od blistavog okruglog lica do prljavih bosih nogu. Zgužvani muslin njene haljine koja se od mora skupila bio joj je zategnut preko grudi, čak i onako maleckih, a prljavi rub visio je desetak centimetara iznad peskovitih gležnjeva. Nešto mi je palo na pamet, pa sam se okrenula Džejmiju. „Trebalo bi da ima lepu haljinu za venčanje”, kazala sam.

„Sasenah”, rekao je, očito na izmaku strpljenja, „nemamo...” „Ne, ali sveštenik ima”, prekinula sam ga. „Kaži Lorensu da pita oca Fogdena da li bismo mogli da pozajmimo jednu od njegovih haljina; Ermenegildinih, hoću da kažem. Mislim da su skoro prave veličine.” Džejmi je zblanuto gledao, sasvim iznenađen. „Ermenegildinih?”, rekao je. „Arabela? Haljine?” Pogledao me je skupljenim očima. „Kakav je sveštenik taj čovek, Sasenah?” Zastala sam na vratima, a Marsali je nestrpljivo cupkala malo dalje u hodniku. „Pa”, rekla sam, „pije pomalo. I prilično su mu drage ovce. Ali je možda zapamtio reči svadbene ceremonije.” Bilo je to jedno od neobičnijih venčanja kojima sam prisustvovala. Sunce je odavno utonulo u more do vremena kada je sve spremljeno. Na nezadovoljstvo gospodina Vorena, zapovednika broda, Džejmi je izjavio da neće poći do narednog dana, da bi mladencima omogućio jednu noć privatnosti na suvom. „Proklet da sam ako bi mi odgovaralo da bračne obaveze ispunjavam u jednoj od onih užasnih buvara koje zovu ležajevima”, rekao mi je nasamo. „Ako bi se sparili u tome, nikada ih ne bismo izvukli napolje. A pomisao da se devičanstvo izgubi u mreži za spavanje...” „Baš tako”, kazala sam. Nasula sam još sirćeta na njegovu glavu, smeškajući se za sebe. „Vrlo uviđavno s tvoje strane.” Sada je Džejmi stajao pored mene na plaži, prilično jako mirišući na sirće, ali lep i dostojanstven u plavom sakou, sa čistim čarapama i vešom i pantalonama od sivog serža, kose začešljane nazad i uvezane trakom. Razuzdana riđa brada bila je pomalo u neskladu sa inače strogom odećom, ali je bila uredno potkresana i dobro iščešljana uz pomoć sirćeta, pa je bez obzira na to što je na nogama imao samo čarape bio lepa slika kao mladin otac. Marfi, kao jedan od glavnih svedoka, i Mejtland kao drugi bili su malo manje očaravajući, mada je Marfi oprao ruke a Mejtland se umio. Fergus bi više voleo Lorensa Šterna za svedoka, a Marsali je tražila da to budem ja, ali smo oboje odbačeni; prvo po osnovu toga što Štern nije hrišćanin, a kamoli katolik, a drugo – zbog toga što je, mada sam po religiji dolazila u obzir, ostajala činjenica da to ne bi imalo težinu kod Laoher kada bi

jednom saznala za to. „Rekao sam Marsali da mora da piše svojoj majci i kaže joj da se venčala”, mrmljao mi je Džejmi dok je gledao kako se na plaži odvijaju pripreme. „Ali ću joj možda sugerisati da joj ne govori mnogo više od toga.” Shvatala sam u čemu je njegova poenta; Laoher se neće dopasti kada čuje da je njena najstarija ćerka pobegla sa jednorukim bivšim džeparošem dvostruko starijim od nje. Njena majčinska osećanja verovatno ne bi bila primirena kada bi čula da je brak sklopljen usred noći na karipskoj plaži i još ga je sklopio osramoćeni sveštenik – mada ne baš raspop – a da su svedoci bili mornari, njih dvadeset pet, deset francuskih konja, malo stado ovaca i sve veselo uvezane trakama za tu priliku – i crno-beli španijel, koji je pojačavao i inače svečanu atmosferu pokušavajući da kopulira sa Marfijevom drvenom nogom u svakoj prilici. Jedino što je stvari moglo učiniti još gorim, sa Laoherine tačke gledišta, bilo bi da čuje da sam i ja učestvovala u ceremoniji. Upaljeno je nekoliko baklji, postavljeno na stubove ukopane u pesak, pa su se plamenovi naginjali ka moru u crvenim i narandžastim jezičcima, jarki naspram kao somot crne noći. Briljantne karipske zvezde nad nama su sijale kao nebesko svetlo. Iako to nije bila crkva, malo je nevesti imalo lepše okruženje za svadbu. Nisam znala čime se sve poslužio Lorens pri ubeđivanju, ali otac Fogden je bio tu, slabašan i nerealan kao duh, plave iskre njegovih očiju bile su jedini stvarni znak života. Koža mu je bila siva kao i plašt, a ruke su mu se tresle na pohabanoj koži molitvenika. Džejmi ga je oštro pogledao i kao da se spremao da nešto kaže, ali je onda samo nešto promumlao na gelskom sebi u bradu i čvrsto stisnuo usne. Začinjeni miris sangrije osećao se u blizini oca Fogdena, ali je sveštenik bar bio u stanju da samostalno stigne do plaže. Stajao je klateći se između dve baklje, uz mnogo muke pokušavajući da okreće stranice molitvenika dok mu ih je morski povetarac izmicao pod prstima. Konačno je odustao i molitvenik bučno spustio na pesak. „Hm”, rekao je i podrignuo. Pogledao je okolo i uputio nam svetački osmeh. „Dragi od Boga voljeni.” Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je rulja posmatrača koji su mrmljali i muvali se shvatila da je ceremonija počela, pa su počeli da

ćuškaju jedan drugog da se smire. „Da li hoćeš da uzmeš ovu ženu?”, insistirao je otac Fogden, iznenada se okomivši na Marfija. „Ne!”, kazao je zaprepašćeni kuvar. „Ne odobravam žene. Mnogo su neuredne.” „Nećeš?” Otac Fogden je zatvorio jedno oko, a ono drugo je blistalo i optuživalo. Pogledao je Mejtlanda. „Da li ti uzimaš ovu ženu?” „Ne ja, gospodine, ne. Mada bi svakom bilo drago”, žurno je dodao. „On, molim vas.” Mejtland je pokazao na Fergusa, koji je stajao pored kabinskog momka i pogledom streljao sveštenika. „On? Jesi li siguran? On nema šaku”, sumnjičavo je rekao otac Fogden. „Zar joj neće smetati?” „Neće”, Marsali je stajala kraj Fergusa dominantna u jednoj od Ermenegildinih haljina, plavoj svili obrubljenoj zlatnim vezom duž niskog, četvrtastog izreza i sa pufrukavima. Izgledala je ljupko, sa kosom čistom i svetlom kao sveža slama, iščešljanom do sjaja i popadalom po ramenima, kako pristoji devici. A izgledala je i besno. „Nastavi!” Trupnula je nogom, što nije napravilo nikakav zvuk na pesku, ali kao da je prepalo sveštenika. „Oh, da”, nervozno je rekao, uzmičući za korak. „Pa, pretpostavljam da to nije pr-prep-prepreka, na kraju krajeva. Nije to isto kao da je izgubio onu stvar, hoću da kažem. Nije, je l’ tako?”, uzrujano se raspitivao sveštenik, kada mu je ta mogućnost pala na pamet. „Ne mogu da vas venčam ako jeste. To nije dozvoljeno.” Marsalino lice već je bilo crveno pod svetlom baklji. Njen izraz me je izrazito podsećao na ono kako je izgledala njena majka kada me je zatekla u Lalibrohu. Fergusova ramena su vidljivo podrhtavala, da li od besa ili od smeha, nisam znala. Džejmi je sprečio haos u najavi time što je čvrstim korakom izašao usred venčanja i spustio ruke na ramena Fergusa i Marsali. „Venčajte ih, oče. Smesta. Molim vas”, dodao je naknadno se setivši, pa se odmakao za korak uspostavljajući red u publici mrko gledajući na sve strane. „Oh, dakako. Dakako”, ponovio je otac Fogden, malo se klateći. „Dakako, dakako.” Usledila je duga pauza tokom koje je sveštenik čkiljio u Marsali. „Ime”, odsečno je rekao. „Moram da znam ime. Ne možete se venčati

bez imena. Baš kao i bez one stvari. Ne možete se venčati bez imena; ne možete se venčati bez p...” „Marsali Džejn Makimi Džojs!”, Marsali je govorila glasno da bi ga nadjačala. „Da, da”, žurno je rekao. „Naravno da je tako. Marsali. Mar-sa-lii. Baš tako. Dobro, onda, da li ti, Mar-sa-lii, uzimaš ovog čoveka – iako mu nedostaje šaka, a možda i još neki deo tela od onih koji nisu vidljivi – da ti bude zakoniti muž? Da ga voliš i paziš, od dana današnjeg, ne ostaviš...” U tom času je zamukao, pošto mu je pažnja bila prikovana na jednu ovcu koja je odlutala na svetlo i počela marljivo da žvaće odbačenu prugastu vunenu čarapu. „Uzimam!” Otac Fogden je trepnuo, pošto mu se pažnja vratila na venčanje. Neuspešno je pokušao da priguši još jedno podrigivanje, pa pogled blistavih plavih očiju preselio na Fergusa. „I ti imaš ime? I onu stvar?” „Da”, rekao je Fergus, mudro izbegavajući da odgovori podrobnije. „Fergus.” Sveštenik se malo namrštio na to. „Fergus?”, rekao je. „Fergus. Fergus. Da, Fergus, to sam razumeo. To je sve? Nemaš još imena? Sigurno treba da imaš još imena.” „Fergus”, ponovio je Fergus sa notom naprezanja u glasu. Fergus je bio jedino ime koje je ikada imao – ako se izuzme njegovo originalno francusko ime Klodel. Džejmi mu je dao ime Fergus u Parizu kada su se sreli, dvadeset godina ranije. A prirodno da u bordelu rođeno kopile nije imalo prezime da ga da ženi. „Frejzer”, rekao je dubok, siguran glas pored mene. Fergus i Marsali su iznenađeno pogledali, a Džejmi je klimnuo glavom. Pogled mu se sreo sa Fergusovim i on se osmehnuo. „Fergus Klodel Frejzer”, rekao je, polako i razgovetno. Jedna obrva se podigla kada je pogledao Fergusa. Fergus je izgledao kao da je u transu. Usta su mu bila razjapljena, oči su bile crna jezera prigušenog svetla. Zatim je polako klimnuo i lice mu se ozarilo kao da je u njemu upravo upaljena sveća. „Frejzer”, rekao je svešteniku. Glas mu je bio hrapav, pa je pročistio grlo. „Fergus Klodel Frejzer.” Glava oca Fogdena bila je zabačena, posmatrao je nebo gde je svetli luk

plovio preko drveća, držeći mesečevu kuglu u sebi. Sada je spustio glavu da pogleda Fergusa, izgledajući sanjivo. „Pa, to je dobro”, rekao je. „Zar ne?” Mejtlandovo bockanje u rebra prizvalo ga je njegovoj dužnosti. „Oh! Hm. Dobro. Muž i žena. Da, proglašavam vas mužem – ne, to ne valja, pošto nisi rekao da li hoćeš da je uzmeš. Ona ima obe ruke”, korisno je dodao. „Hoću”, kazao je Fergus. Držao je Marsalinu ruku; sada ju je pustio i žurno pošao u džep, odakle je izvukao mali zlatni prsten. Mora da ga je kupio u Škotskoj, shvatila sam, i čuvao sve od tada, ne želeći da ozvaniči brak dok ne bude blagosloven. Ne da ga blagoslovi sveštenik – već Džejmi. Plaža je utihnula dok je stavljao burmu na njen prst, svi pogledi bili su fiksirani na mali zlatni krug i dve glave pognute nad njim, jednu svetlu i jednu tamnu. Znači, uspelo joj je. Jedna petnaestogodišnja devojka, sa tvrdoglavošću kao jedinim oružjem. „Želim ga”, rekla je ranije. I to uporno ponavljala, uprkos primedbama njene majke i Džejmijevim argumentima, kroz Fergusove skrupule i sopstvene strahove, kroz pet hiljada kilometara čežnje za domom, teškoća, okeanskih oluja i brodolom. Podigla je lice, blistajući, i za ogledalo našla Fergusove oči. Videla sam ih kako se međusobno gledaju i osetila kako mi suze naviru iza kapaka. „Želim ga.” Nisam to rekla Džejmiju na našem venčanju; nisam ga ni želela, tada. Ali sam to rekla kasnije, tri puta; u dva prelomna trenutka na Kregu Na Danu i još jednom u Lalibrohu. „Želim ga.” I dalje ga želim i baš ništa ne može stati između nas. On je gledao dole u mene; osećala sam težinu njegovog pogleda, tamnoplavog i nežnog kao more u svitanje. „O čemu misliš, mo cridhe”, tiho je upitao. Trepavicama sam otresla suze i nasmešila mu se. Šake su mu bile krupne i tople na mojima. „O tome da je ono što sam ti triput rekla istina”, kazala sam. Podigla sam se na prste i poljubila ga kada su mornari počeli da kliču.

DEVETI DEO

Nepoznati svetovi

53

Guano slepih miševa

G

uano slepih miševa je slinav zelenkasto-crn kada je svež, a praškast svetlosmeđ kada se osuši. U oba stanja širi takav smrad na mošus, amonijak i raspadanje da vam oči zasuze. „Koliko ovoga si rekao da uzimamo?”, upitala sam kroz krpu kojom sam pokrila donju polovinu lica. „Deset tona”, odgovorio je Džejmi, čije su reči bile slično prigušene. Stajali smo na gornjoj palubi i posmatrali robove kako kotrljaju kolica za kolicima smrdljive materije preko utovarnog mostića i kroz otvoreni poklopac zadnjeg tovarnog prostora. Sićušne čestice suvog guana letele su sa kolica i vazduh oko nas ispunjavale varljivo divnim oblakom zlata koji je svetlucao i iskrio na kasnopopodnevnom suncu. I tela ljudi bila su pokrivena time; potočići znoja kopali su duboke useke u prašini na njihovim nagim trupovima, a i suze su im se neprestano slivale niz lica i grudi, tako da su imali crne i zlatne pruge nalik egzotičnim zebrama. Džejmi je obrisao svoje suzne oči kada je vetar malo skrenuo prema nama. „Znaš li kako izgleda da nekoga kazniš provlačenjem kroz vodu ispod broda, Sasenah?” „Ne, ali ako Fergusa imaš na umu za kandidata, podržavam te. Koliko imamo do Jamajke?” Fergus se raspitivao po pijaci u Kings stritu u Bridžtaunu kada je Artemisu našao prvi posao trgovačkog broda; prevoz deset tona guana slepih miševa sa Barbadosa na Jamajku da bi se koristio kao đubrivo na plantažama šećerne trske izvesnog g. Greja, plantažera. Sam Fergus je prilično revnosno nadgledao utovar velikih sečenih blokova suvog guana koji su istresani iz kolica i jedan po jedan dodavani do tovarnog prostora. Marsali, koja se nikada nije mnogo udaljavala od njega, u ovom slučaju se premestila do prostora za posadu i tamo sedela na buretu punom narandži, a divan novi šal koji joj je Fergus kupio na pijaci bio joj je uvezan preko lica. „Od nas se očekuje da budemo trgovci, zar ne?”, branio se Fergus. „Imamo jedan tovarni prostor prazan i treba ga popuniti. Sem toga”,

logično je dodao držeći se svog stava, „msje Grej će nam platiti više nego adekvatno.” „Koliko nam je ostalo, Sasenah?” Džejmi je čkiljio prema horizontu, kao da se nada da će ugledati kopno kako se diže iz iskričavih talasa. Magične igle g. Viloubaja učinile su ga sposobnim za plovidbu, ali se tom procesu predao bez pravog entuzijazma. „Tri ili četiri dana jedrenja, kaže Voren”, priznao je uz uzdah, „a vreme je i dalje lepo.” „A možda će i miris biti bolji na pučini”, rekla sam. „Oh, da, gospo”, uveravao me je Fergus, pošto je u prolazu čuo šta govorim. „Vlasnik me uverava da smrad znatno opadne kada se sušeni materijal ukloni iz pećina gde se nakuplja.” Skočio je na konopce i popeo se, verući se kao majmun uprkos kuki. Kada je stigao do vrha jarbola, Fergus je vezao crvenu maramu, što je bio signal mornarima na obali da dođu na brod, pa kliznuo dole i zastao da kaže neki prostakluk Ping Anu, koji se namestio na jednu od najnižih prečki i bistrim žutim okom nadgledao zbivanja ispod sebe. „Fergus se prema ovom tovaru odnosi kao da mu je vlasnik”, primetila sam. „Aha, pa on je partner”, kazao je Džejmi. „Rekao sam mu – ako ima ženu koju treba izdržavati, bolje bi bilo da smisli kako će to činiti. A kako može proći dosta vremena pre nego što se vratimo štampanju, mora da se okrene onome što se nudi. On i Marsali imaju pola zarade od ovog tereta – na ime miraza koji sam joj obećao”, kiselo je dodao, pa sam se nasmejala. „Znaš šta”, rekla sam, „stvarno bih volela da pročitam pismo koje Marsali šalje svojoj majci. Prvo Fergus, hoću da kažem, zatim otac Fogden i Mamacita, a sada i miraz od deset tona govana slepih miševa.” „Više nikada ne bih smeo da kročim u Škotsku kada bi Laoher to pročitala”, kazao je Džejmi, ali se uprkos tome nasmešio. „Jesi li smislila šta da radiš sa svojom novom nabavkom?” „Ne podsećaj me”, namrgođeno sam rekla. „Gde je?” „Negde dole”, kazao je Džejmi, a pažnju mu je skrenuo neki čovek koji je molom dolazio ka nama. „Marfi ga je nahranio, a Ines će mu naći mesto. Izvini, Sasenah; mislim da je ovo neko ko traži mene.” Uhvatio se za ogradu i preskočio na utovarni mostić, spretno izbegavajući jednog roba koji se penjao sa kolicima punim guana.

Zainteresovano sam posmatrala dok se pozdravljao sa tim čovekom, visokim kolonijalcem u odeći uspešnog plantažera, sa vetrom išibanim crvenim licem, koje je govorilo o mnogim godinama provedenim na ostrvima. On je pružio ruku Džejmiju, koji ju je stegao. Džejmi je nešto rekao i čovek je odgovorio, a izraz opreza odmah je smenila srdačnost. To mora da je bila posledica Džejmijeve posete masonskoj loži u Bridžtaunu, kuda je on otišao odmah po iskrcavanju prethodnog dana, svestan Džaredove sugestije. Predstavio se kao član bratstva i razgovarao je sa velikim majstorom, opisao mu Ijana i pitao ima li kakvih vesti o dečaku ili o brodu Bruja. Majstor je obećao da će raširiti glas među onim masonima koji često posećuju trg gde se trguje robljem i dokove. Uz malo sreće, ovo je plod tog obećanja. Nestrpljivo sam posmatrala kada je plantažer iz svog sakoa izvadio neki papir, ispravio ga i pokazao Džejmiju, kome je očito nešto objašnjavao. Džejmi je napeto slušao, riđe obrve su se skupile u koncentraciji, ali nije pokazivao ni oduševljenje ni razočaranje. Možda to i nisu vesti o Ijanu. Nakon što smo prethodnog dana posetili trg sa robljem, nekako sam se nadala da nisu. Lorens, Fergus, Marsali i ja otišli smo do trga sa robljem uz pratnju natmurenog Marfija, dok je Džejmi bio u poseti masonskoj loži. Trgovina robljem odvijala se blizu dokova, niz prašnjavu ulicu, sa čije su obe strane bili prodavci voća i kafe, sušene ribe i kokosovih oraha, jama i crvenih košenil buba, koje su prodavane za farbu u zapečaćenim staklenim bočicama. Marfi, sa njegovom pasijom za red i pristojnost, insistirao je da i Marsali i ja moramo imati suncobrane, pa je naterao Fergusa da kupi dva od uličnog prodavca. „Sve belkinje u Bridžtaunu nose suncobrane”, nepokolebljivo je rekao, pokušavajući da mi pruži jedan. „Ne treba mi suncobran”, kazala sam, nestrpljiva što vreme gubimo na razgovor o nečem tako nevažnom kao što je moj ten, kada je moguće da smo blizu da konačno nađemo Ijana. „Sunce nije tako jako. Hajdemo!” Marfi me je besno pogledao, zaprepašćen. „Ne želite da ljudi pomisle da niste dostojanstveni, da se ne trudite da vam koža ostane fina!”

„Nisam nameravala da se naselim ovde”, oštro sam odgovorila. „Baš me briga šta misle.” Ne zastajući da nastavim svađu, pošla sam niz ulicu ka udaljenom žamoru, za koji sam pretpostavila da je trg za roblje. „Vaše lice će... postati... crveno!”, kazao je Marfi, srdito hukćući pored mene, pokušavajući da otvori suncobran dok je trupkao za mnom. „Oh, to je sudbina gora od smrti, sigurna sam!”, prasnula sam. Živci su mi bili napeti od iščekivanja šta li bismo mogli zateći. „U redu, onda, daj mi tu prokletu stvar!” Otela sam mu ga, raširila i prinela do ramena, besno ga zavrtevši. Kako je ispalo, samo nekoliko minuta kasnije bila sam zahvalna Marfijevoj nepokolebljivosti. Iako je ulica bila zasenčena visokim palmama i cekropijama, sama prodaja robija održavala se na širokom, kaldrmisanom prostoru bez imalo hlada, osim onog koji su nudile trošne kućice sa nadstrešnicama od lima ili palminog lišća, u kojima su trgovci robljem i aukcionari povremeno tražili utočište od sunca. Sami robovi su većinom držani u velikim oborima sa strane trga, izloženi vremenskim prilikama. Sunce jeste bilo okrutno na otvorenom, i svetlo koje se odbijalo od svetlog kamena zaslepljivalo je posle zelenog hlada ulice. Treptala sam, oči su mi suzile i brzo sam bolje namestila suncobran iznad glave. Tako zaklonjena, videla sam zbunjujuću zbrku tela, golih ili bezmalo golih, kako blistaju u svim nijansama od boje bele kafe do tamne plavocrne. Buketi boja su se širili ispred tezgi za licitaciju gde su se vlasnici plantaža i njihova posluga skupljali da ispitaju robu, upadljivi između jasne crne i bele. Smrad tog mesta bio je užasan, čak i za nekoga naviknutog na smradove Edinburga i zaudarajuće palube Narvala. Gomile ljudskog izmeta ležale su u ćoškovima obora za robove, sa muvama koje su zujale, i gust uljasti smrad je lebdeo u vazduhu, ali je glavni sastojak smrada bio telesni miris ogromne površine gole kože koja se pržila na suncu. „Jesus”, promrmljao je Fergus pored mene. Njegove tamne oči su osuđujuće šarale levo-desno. „Ovo je gore od slamova na Monmartru.” Marsali nije rekla ni reč, već se pribila uz njega stisnuvši nos. Lorens je bio konkretniji; valjda je trgovanje robljem viđao tokom istraživanja ostrva. „Belci su na onom kraju”, rekao je pokazujući ka daljem kraju trga. „Dođite; raspitaćemo se za svakog skorije prodatog mladića.” Krupnu šaku je položio posred mojih leđa i nežno me gurao kroz gužvu.

Blizu ruba trga, jedna stara crnkinja sedela je na zemlji i ćumurom ložila mali gorionik. Kada smo prišli, jedna grupica ljudi joj je prišla; plantažer u pratnji dva crnca obučena u košulje i pantalone od grubog pamuka, očigledno njegovih slugu. Jedan od njih je za ruku vodio novokupljenu robinju; druge dve devojčice, gole sem malih traka krpe vezanih oko pojasa, vodili su na konopcima vezane oko vrata. Plantažer se sagnuo i starici pružio novčić. Ona se okrenula i izvukla nekoliko kratkih mesinganih štapića iz zemlje iza svojih leđa, držeći ih tako da on može da ih ispita. On ih je na tren zagledao, a zatim se ispravio. Gvožda za žigosanje je pružio jednom slugi, koji je krajeve zavukao u staričin gorionik. Drugi sluga je stao iza devojke i stegao joj ruke. Prvi čovek je zatim izvukao gvožda iz vatre i oba zajedno spustio na krivinu njene desne dojke. Ona je vrisnula, piskavi zvuk nalik lokomotivi bio je dovoljno glasan da se nekoliko glava u blizini okrene. Gvožda su sklonjena, ostavljajući slova na sprženom ružičastom mesu. Ukopala sam se u mestu od tog prizora. Ne shvatajući da više nisam sa njima, ostali su otišli. Okretala sam se na sve strane uzalud tražeći Lorensa ili Fergusa. Nikada nisam imala problema da Džejmija nađem u gužvi; njegova glava jarkih boja uvek je bila vidljiva iznad svih ostalih. Ali Fergus je bio sitan, Marfi ništa viši od njega, a Lorens ne viši od proseka; čak se i Marsalin žuti suncobran izgubio među mnogim drugim na trgu. Okrenula sam se od gorionika sa drhtavicom, iza sebe sam čula krike i cmizdrenje, ali nisam želela da pogledam nazad. Požurila sam pored nekoliko tezgi za licitiranje skrećući pogled, ali sam tada morala da usporim i konačno se zaustavim zbog sve gušće gužve oko sebe. Muškarci i žene koji su mi blokirali put slušali su jednog aukcionara koji je raspredao o vrlinama jednorukog roba koji je go stajao na bloku radi ispitivanja. Bio je nizak, ali snažno građen, sa krupnim butinama i snažnim grudima. Ruka koje je nedostajala bila je grubo amputirana iznad lakta; znoj je kapao sa kraja patrljka. „Nije dobar za poljske poslove, to je tačno”, priznao je aukcionar. „Ali je dobra investicija za rasplod. Pogledajte te noge!” Nosio je dugačku šibu od ratana kojom je zamahnuo ka listovima roba, a zatim se ljigavo osmehnuo masi. „Da li garantujete njegovu muževnost?”, rekao je čovek koji je stajao iza mene, sa uočljivom dozom skepse. „Pre tri godine imao sam pastuva

krupnog kao mula, i nijedno ždrebljenje od njega; nije mogao ništa, rekle su džuba devojke.” Masa se na to zakikotala, a aukcionar se pretvarao da je uvređen. „Da garantujem?”, rekao je. Teatralno je prešao rukom preko brade, skupljajući masni znoj na dlan. „Pogledajte sami, o vi koji vere nemate!” Malo se sagnuo, dohvatio penis roba i počeo žustro da ga trlja. Čovek je iznenađeno zastenjao i pokušao da se odmakne, ali ga je sprečio pomoćnik aukcionara, koji mu je čvrsto držao jedinu ruku. Iz mase se začula salva smeha i poneko klicanje kada se meko crno meso ukrutilo i počelo da se nadima. Nešto malo u meni je iznenada puklo; čula sam to, nepogrešivo. Uvređena ovom pijacom, žigosanjem, golotinjom, prostačkim govorom i nemarnim poniženjima, uvređena ponajviše svojim prisustvom tu, nisam mogla ni da razmišljam šta radim, ali sam krenula u akciju i pored toga. Osećala sam se čudno izdvojena, kao da napolju stojim sama i posmatram. „Prekini!”, rekla sam, veoma glasno, jedva prepoznajući sopstveni glas. Aukcionar je podigao pogled, zapanjen, i ulagivački mi se osmehnuo. Pogledao je pravo u moje oči, svesno pohotnim pogledom. „Odličan za rasplod, gospo”, rekao je. „Garantovano, kao što vidite.” Skupila sam svoj suncobran, spustila ga i što sam jače mogla zabila šiljati kraj u njegove debeli stomak. On se trgao unazad, iskolačivši oči od iznenađenja. Trgla sam suncobran nazad i tresnula njime po njegovoj glavi, a zatim ga ispustila i šutnula ga, žestoko. Negde duboko u sebi znala sam da to neće ništa promeniti, neće nimalo pomoći, da neće doneti ništa dobro. A ipak nisam mogla da stojim tamo i ćutanjem pružim svoju podršku. Nisam to uradila zbog žigosanih devojčica, čoveka na bloku, niti bilo koga drugog; to je bilo zbog mene. Oko mene je bilo bučno i neke ruke su me dograbile i odvukle od aukcionara. A ova junačina se, pošto se dovoljno oporavila od početnog šoka, zlobno osmehnula meni, naciljala i opalila dobar šamar robu. Potražila sam pojačanje oko sebe i na tren spazila Fergusa, lica izobličenog od besa, kako se kroz masu baca prema aukcionaru. Usledio je povik i nekoliko ljudi se okrenulo na tu stranu. Počelo je guranje i muvanje. Neko me je sapleo, pa sam tresnula na kaldrmu. Kroz izmaglicu prašine ugledala sam Marfija, dva metra dalje. S rezigniranim izrazom na širokom licu, on se sagnuo, odvojio svoju drvenu nogu, uspravio se i dostojanstveno doskakutao, pa svojski njome opalio po

aukcionarovoj glavi. Čovek se zateturao i pao dok se gomila razmicala, pokušavajući da se skloni sa puta. Fergus, koji je ostao bez plena, naglo se zaustavio pred oborenim čovekom i ratoborno gledao oko sebe. Lorens je, taman, namrgođen i krupan, krupnim koracima stigao kroz rulju iz drugog smera, sa rukom na mačeti za pojasom. Sedela sam na zemlji, uzdrmana. Više se nisam osećala izdvojeno. Bilo mi je muka i plašila sam se, shvatajući da sam upravo napravila glupost zbog koje će verovatno Fergus, Lorens i Marfi biti gadno pretučeni, ako ne ispadne još gore. A tada se tu stvorio Džejmi. „Ustani, Sasenah”, tiho je rekao, naginjući se i pružajući mi ruku. Uspela sam u tome, mada su mi kolena klecala. Videla sam Reburnove duge brkove kako vire sa jedne strane, Makleoda iza njega, pa sam shvatila da su njegovi Škoti ovde sa njim. Tada su mi kolena popustila, ali me je Džejmi držao. „Učini nešto”, rekla sam gušeći se uz njegove grudi. „Molim te. Učini nešto.” I jeste. Priseban kao i obično, učinio je jedino čime se mogao zaustaviti nered i sprečiti veća šteta. Kupio je jednorukog čoveka. I kao ironični rezultat mog senzibilnog ispada, sada sam bila užasnuti vlasnik pravog gvinejskog roba, sa jednom rukom, ali odličnog zdravlja i garantovane muškosti. Uzdahnula sam, pokušavajući da ne mislim na tog čoveka, verovatno sada negde ispod mojih nogu, nahranjenog i – nadala sam se – obučenog. Dokumenti o vlasništvu, koje sam odbijala i da dotaknem, govorili su da je to punokrvni crnac sa Zlatne obale Joruba, koga je prodao francuski plantažer sa Barbude, jednoruk, sa žigom na levom ramenu od simbola ljiljana i slova A, i poznat pod imenom Temerer. Odvažni. Papiri nisu sugerisali šta kog vraga treba da radim sa njim. Džejmi je pregledao papire koje je doneo njegov masonski poznanik – bili su kao oni koje sam dobila za Temerera, bar koliko sam videla od ograde broda. On ih je pružio nazad uz zahvalni naklon, pomalo se mršteći. Muškarci su razmenili još nekoliko reči, pa se razišli uz još jedno rukovanje.

„Da li su svi na brodu?”, upitao je Džejmi silazeći sa mostića. Bilo je malo vetra; od njega je poigravala tamnoplava traka, kojom mu je bio vezan konjski rep. „Da, gospodine”, rekao je g. Voren uz nehajno trzanje glavom koje je prolazilo kao salutiranje na trgovačkom brodu. „Hoćete li da zaplovimo?” „Da zaplovimo, budite ljubazni. Hvala vam, gospodine Voren.” Uz mali naklon Džejmi je prošao pored njega i stao pored mene. „Ne”, tiho je rekao. Lice mu je bilo mirno, ali sam osećala dubinu njegovog razočaranja. Jučerašnje raspitivanje kod dvojice koji se bave belim robovima na pijaci robija nije dalo nikakvu korisnu informaciju – plantažer mason bio je svetionik poslednje nade. Ništa korisno nije se moglo reći. Spustila sam ruku preko njegove položene na ogradu i malo je stegnula. Džejmi je spustio pogled i slabašno mi se osmehnuo. Duboko je udahnuo i ispravio ramena, sležući njima da bi se sako ispravio. „Aha, dobro. Konačno sam nešto saznao. Ovo je bio g. Vilijers, koji ovde poseduje veliku plantažu šećerne trske. On je kupio šest robova od kapetana broda Bruja, pre tri dana – ali nijedan od njih nije Ijan.” „Tri dana”, zapanjeno sam rekla. „Ali – Bruja je sa Hispaniole otišao pre dve nedelje!” On je klimnuo glavom, češući se po obrazu. Obrijao se, što je bilo nužno pre raspitivanja u javnosti, i crvena koža mu je sveže sijala iznad snežnobelog lana okovratnika. „Jeste. I stigao je ovde u sredu – pre pet dana.” „Znači da je bio još negde pre dolaska na Barbados! Znamo li gde?” Odmahnuo je glavom. „Vilijers ne zna. Kaže da je neko vreme razgovarao sa kapetanom Bruje i da je čovek delovao vrlo tajnovito oko toga gde je bio i šta je radio. Vilijersu to nije mnogo značilo pošto zna da Bruja ima reputaciju prevarantskog broda – i pošto je video da je kapetan voljan da robove proda po dobroj ceni.” „Pa ipak”, malo se razvedrio, „Vilijers mi je pokazao dokumente za robove koje je kupio. Videla si papire svog roba?” „Volela bih da ga ne zoveš tako”, kazala sam. „Ali da. Da li su ovi koje si video isti takvi?” „Ne sasvim. Na tri dokumenta nije bilo imena prethodnog vlasnika – mada Vilijers kaže da nijedan od njih nije skoro došao iz Afrike; svi znaju

bar poneku reč engleskog. Na jednom je bilo navedeno ime prethodnog vlasnika, ali je izbrisano; nisam mogao da ga pročitam. Na preostalima je stajalo ime gđe Abernati iz Rouz Hila na Jamajci.” „Jamajka? Koliko nam treba...” „Ne znam”, upao je. „Ali će g. Voren znati. Možda je to ono pravo. U svakom slučaju, mislim da sada moramo na Jamajku – ako ništa drugo da se rešimo našeg tovara pre nego što svi pocrkamo od smrada.” Gadljivo je nabrao nos i ja sam se zasmejala. „Izgledaš kao mravojed kad to uradiš”, rekla sam mu. Pokušaj da mu skrenem pažnju je uspeo; široka usta su se malo zakrivila nagore. „Oh, je l’ tako? To je ona živuljka što jede mrave, zar ne?” Svojski se potrudio da odgovori na zadirkivanje, okrećući leđa dokovima Barbadosa. Naslonio se na ogradu i nasmešio mi se. „Ne bih rekao da se od toga naročito zasitiš.” „Valjda moraš da ih pojedeš mnogo. Ne mogu biti mnogo gori od onih ovčijih iznutrica kada ih Škoti spreme.” Uvukla sam dah da nastavim, a onda ga brzo ispustila, kašljući. „Bože, šta je ono?” Artemis se do tog časa oslobodio utovarnog mola i zaplovio u luku. Kada smo izašli na vetar, neki izražen, jedak miris sručio se na brod, a čulo je napala i lučka simfonija mrtvih prilepaka, mokrog drveta, ribe, trule morske trave i neprestani topli dah disanja tropske vegetacije na obali. Čvrsto sam pritisnula maramicu preko nosa i usta. „Šta je to?” „Prolazimo teren za spaljivanje u podnožju pijace robova”, objasnio je Mejtland, koji je čuo moje pitanje. Pokazao je prema obali, gde se pramen belog dima dizao iza zastora zelenog žbunja. „Spaljuju leševe onih robova koji nisu preživeli putovanje iz Afrike”, objasnio je. „Prvo istovare živi tovar, a zatim, dok se brod riba, uklanjaju se leševi i bacaju ovde na lomaču da bi se sprečilo širenje bolesti gradom.” Pogledala sam u Džejmija i na njegovom licu zatekla isti strah kakav sam osetila. „Koliko često pale leševe?”, pitala sam. „Svakog dana?” „Ne znam, gospo, ali ne bih rekao. Možda jednom nedeljno?” Mejtland je slegnuo ramenima i vratio se svojim dužnostima. „Moramo da pogledamo”, rekla sam. Moj glas je zvučao čudno čak i mojim ušima, miran i jasan. Nisam se tako osećala. Džejmi je veoma ubledeo. Ponovo se okrenuo tamo i pogled mu je bio

prikovan na pramen dima, koji se debeo i beo dizao iza palmi. Tada je stisnuo usne i isturio bradu. „Aha”, bilo je jedino što je rekao pre nego što se okrenuo da g. Vorenu kaže da okrene brod. Čuvar plamena, smežurani mali stvor nejasne boje kože i izgovora, bučno je protestovao kada je shvatio da jedna dama hoće da uđe na teren za spaljivanje, ali ga je Džejmi laktovima brzo izgurao u stranu. Nije pokušavao da me spreči da pođem za njim, niti se osvrnuo da vidi šta ja radim; znao je da ga ovde ne bih ostavila samog. Bila je to mala rupa, smeštena iza zastora drveća i postavljena zgodno u blizini malog keja koji se pružao u reku. Crnom umazana burad katrana i gomile suvog drveta stajali su u sumornim skupinama usred briljantne zelene papratnih palmi i sićušnih poincijana. Sa desne strane je napravljena ogromna lomača sa drvenom platformom na koju su bacana tela, posuta katranom. Bila su zapaljena samo malo ranije; dobar plamen se razgoreo sa jedne strane gomile, ali su samo mali plamenovi lizali po ostatku. Dim je zaklanjao leševe, kotrljajući se preko gomile kao lelujavi debeli veo i stvarao užasnu iluziju da se razbacani udovi pomeraju. Džejmi je stao, zureći u gomilu. Zatim je đipio na platformu, ne mareći za dim i prljenje, pa počeo da čupa tela, mrgodno prekopavajući po strašnim ostacima. Manja gomila sivog pepela i komadića čisto belih kostiju ležala je u blizini. Oblina jedne lobanje ležala je na vrhu gomile, lomljiva i savršena kao ljuska jajeta. „Pomaže dobar usevi.” Čađavi mali stvor koji se brinuo o vatri našao mi se kraj lakta i nudio informaciju, očito se nadajući da će biti nagrađen. On – ili ona – je pokazivao ka pepelu. „Stavi na usevi; onda rasti-rasti.” „Ne, hvala”, slabašno sam rekla. Dim je na trenutak zaklonio Džejmijevu figuru i imala sam užasan osećaj da je pao, da gori na lomači. Odvratan smrad mesa koje se peče dizao se u vazduh i pomislila sam da će mi biti muka. „Džejmi!” pozvala sam. „Džejmi!” Nije odgovorio, ali sam čula dubok, žestok kašalj iz srca vatre. Nekoliko dugih minuta kasnije, dimni veo se rastvorio i on je isteturao, gušeći se.

Sišao je sa platforme i stajao presamićen, iskašljavajući pluća. Bio je pokriven masnom čađi, ruke i odeća su mu bili umazani katranom. Oslepeo je od dima; suze su mu lile niz obraze, praveći brazde u čađi. Bacila sam nekoliko novčića čuvaru lomače, uzela Džejmija za ruku i povela ga, slepog i zagušenog, izvan doline smrti. Ispod palmi se spustio na kolena i povratio. „Ne dodiruj me”, procedio je kada sam pokušala da mu pomognem. Povraćao je bez prestanka, ali je na kraju prestao, ljuljajući se na kolenima. Zatim se polako digao na noge. „Ne dodiruj me”, ponovio je. Njegov glas, hrapav od dima i mučnine, bio je glas neznanca. Otišao je do ivice doka, skinuo sako i cipele, pa skočio u vodu, potpuno obučen. Sačekala sam trenutak, a zatim se sagnula i pokupila sako i cipele, držeći ih što sam dalje mogla. Videla sam u unutrašnjem džepu izbočinu od Brajaninih slika. Sačekala sam ga da se vrati i izvuče se iz vode, cedeći se. Garave fleke su i dalje bile tu, ali je većina čađi i smrada vatre nestala. Seo je na kej, sa glavom na kolenima, teško dišući. Red znatiželjnih lica video se iznad ograde Artemisa. Ne znajući šta drugo da učinim, sagnula sam se i položila ruku na njegovo rame. Ne podižući glavu, pružio je ruku naviše i uhvatio moju. „Nije bio tamo”, rekao je prigušenim, hrapavim glasom neznanca. Vetrić je bio osvežavajući; mrdao je mokru kosu koja mu je padala na ramena. Pogledala sam nazad i videla da se dim koji se dizao iz male doline promenio u crni. Skrenuo je naniže i počeo da plovi preko mora, pepeo mrtvih robova je nošen vetrom krenuo nazad, prema Africi.

54

„Plahoviti gusar”

N

e mogu nikoga da posedujem, Džejmi”, rekla sam, obeshrabreno posmatrajući papire raširene ispred mene, obasjane lampom. „Prosto ne mogu. To je nepravedno.” „Pa, sklon sam tome da se složim sa tobom, Sasenah. Ali šta da uradimo sa ovim tipom?” Džejmi je sedeo na ležaju pored mene, dovoljno blizu da preko mog ramena vidi vlasničke dokumente. Prošao je rukom kroz kosu, mršteći se. „Mogli bismo da ga oslobodimo – to izgleda kao prava stvar – a ipak, ako to uradimo – šta će se desiti sa njim?” Sagnuo se i čkiljio niz nos da pročita papire. „Tek pomalo zna francuskog i engleskog; nema neku veštinu vrednu pomena. Ako bismo ga oslobodili – pa čak i da mu damo nešto novca – može li da živi samostalno?” Zamišljeno sam grickala jednu Marfijevu rolnicu sa sirom. Bila je dobra, ali se miris petroleja koji je goreo u lampi čudno mešao sa aromatičnim sirom, a u pozadini – kao i svemu ostalom – osećao se potuljeni zadah guana od slepih miševa koji je prodirao u sve na brodu. „Ne znam”, rekla sam. „Lorens mi je rekao da na Hispanioli ima mnogo slobodnih crnaca. Mnogo kreola i mešanaca, sa podosta onih koji imaju svoj biznis. Da li je tako i na Jamajci?” On je odmahnuo glavom i krenuo da sa poslužavnika dohvati rolnicu. „Ne bih rekao. To je istina, ima nekih slobodnih crnaca koji mogu da zarade za sebe, ali su to oni koji znaju neki zanat – krojačice, ribari i slično. Razgovarao sam malo sa ovim Temererom. On je sekao trsku dok nije izgubio ruku i ne zna mnogo ni o čemu drugom.” Spustila sam rolnicu koju sam jedva okusila i nesrećno se namrštila dokumentima. Plašila me je već sama pomisao da imam roba i gadila mi se, ali sada sam počela da uviđam da možda neće ići lako ni da se otarasim te odgovornosti. Čovek je pet godina ranije doveden iz privremenog kampa na obali Gvineje. Moj prvi impuls, da ga vratim kući, očigledno je bio neizvodljiv;

čak i kada bi se mogao naći brod koji ide za Afriku i koji bi pristao da ga primi kao putnika, po svemu sudeći bi opet završio kao rob, ili broda koji ga prevozi ili nekog drugog broda u zapadnoafričkim lukama. Kada bi putovao sam, sa jednom rukom i neuk, bio bi bez ikakve zaštite. I čak i da nekim čudom bezbedno stigne do Afrike i uspe da izbegne evropske i afričke brodove za roblje, praktično nema šanse da ikada stigne nazad u svoje selo. A i da to uspe, ljubazno je objasnio Lorens, verovatno bi bio ubijen ili oteran pošto bi ga sada njegov narod smatrao duhom koji predstavlja opasnost po njih. „Pretpostavljam da ne razmatraš mogućnost da ga prodaš?”, oprezno je upitao Džejmi, podižući obrvu. „Nekome za koga smo sigurni da će se lepo ophoditi prema njemu?” Protrljala sam čelo sa dva prsta, pokušavajući da primirim sve jaču glavobolju. „Ne vidim da je to po ma čemu bolje nego da ostane naš”, protestovala sam.”A verovatno je i gore, pošto ne možemo biti sigurni kako će ga tretirati novi vlasnici.” Džejmi je uzdahnuo. Veći deo dana proveo je pentrajući se sa Fergusom po mračnim, smrdljivim skladištima, inventarišući robu pre dolaska na Jamajku, i bio je umoran. „Aha, razumem”, rekao je. „Ali nije ljubazno osloboditi ga da bi crkao od gladi, toliko vidim.” „Nije.” Poželela sam da nikad nisam ni ugledala jednorukog roba, ali sam potisnula tu bezobzirnu pomisao. Za mene bi bilo znatno lakše da je bilo tako – ali možda ne i za njega. Džejmi je ustao sa ležaja i protegao se, oslanjajući se na sto i razgibavajući ramena. Sagnuo se i poljubio me u čelo, između obrva. „Ne brini, Sasenah. Razgovaraću sa upravnikom na Džaredovoj plantaži. Možda on može čoveku da nađe neki posao, ili...” Uzvik upozorenja iznad nas ga je prekinuo. „Brod, hej! Mičite se, dole! Levo od pramca, hej!” Stražarev povik je zvučao hitno i usledilo je mnogo jurnjave i muvanja kada su mornari počeli da se pojavljuju. A zatim je bilo još više vike, trzaj i podrhtavanje kada je Artemis spustio jedra. „Šta za ime boga...”, počeo je Džejmi. Njegove reči su se izgubile u strahovitom tresku i on se nagnuo u stranu, razrogačen od panike kada se kabina nagnula.

Stoličica na kojoj sam sedela se prevrnula i bacila me na pod. Petrolejka je poletela sa držača, ali se na sreću ugasila pre nego što je pala na pod, pa je mesto obavila tama. „Sasenah! Jesi li dobro?” Džejmijev glas je dopirao iz tmine, vrlo blizu i oštar od zebnje. „Da”, rekla sam, ispetlj avaj ući se ispod stola. „A ti? Šta se desilo? Da li nas je neko pogodio?” Ne zastajući da odgovori na moja pitanja, Džejmi je stigao do vrata i otvorio ih. Vreva glasova i trupkanja dopirala je gore sa palube, povremeno prekidana pucnjima pištolja. „Gusari”, kratko je rekao. „Upali su nam na brod.” Oči su mi se privikavale na slabo svetlo; videla sam njegovu senku kako juri prema stolu, vadi pištolj iz fioke. Zastao je da uzme nož ispod svog jastuka, pa pošao ka vratima deleći usput naređenja. „Uzmi Marsali, Sasenah, i idi dole. Idite pozadi što dalje možete – u veliki tovarni prostor gde su blokovi guana. Sakrijte se iza njih i ne mrdajte.” Zatim je otišao. Provela sam još jedan trenutak da u plakaru iznad mog ležaja nađem kutiju od marokena koju mi je dala majka Hildegard kada sam je posetila u Parizu. Skalpel neće mnogo pomoći protiv gusara, ali ću se bolje osećati sa nekakvim oružjem u rukama, ma kako malim. „Mama Kler?” Kroz vrata se čuo Marsalin glas, piskav i uplašen. „Ovde sam”, rekla sam. Spazila sam prigušeni sjaj svetlog pamuka kada se pomerila, pa sam joj nož za otvaranje pisama od slonovače tutnula u ruke. „Evo, uzmi ovo za svaki slučaj. Hajde; treba da odemo dole.” Sa dugačkom drškom sečiva za amputacije u jednoj ruci i nekoliko skalpela u drugoj povela sam je kroz brod ka zadnjem spremištu. Iznad nas su noge grmele po palubi, a psovke i uzvici odjekivali u noći nadjačani užasnim jecanjem za koje sam pomislila da sigurno potiče od trljanja Artemisovog drveta o drvo nepoznatog broda koji je tresnuo u nas. U spremištu je bilo mračno kao u rogu i zagušljivo od prašnjavih isparenja. Napredovale smo polako, kašljući, prema zadnjem delu. „Ko su oni?”, upitala je Marsali. Glas joj je bio čudno prigušen, jeka skladišta bila je utišana blokovima guana svuda oko nas. „Da li misliš da su gusari?” „Morali bi biti.” Lorens nam je rekao da su Karibi bogato lovište za gusarske brodiće i sve moguće beskrupulozne radnje, ali nismo očekivali

nevolje pošto naš tovar nije bio naročito vredan. „Pretpostavljam da baš nemaju čulo mirisa.” „Eh?” „Nije važno”, rekla sam. „Dođi i sedi; ne možemo ništa da uradimo sem da čekamo.” Iz iskustva sam znala da je čekanje dok se muškarci bore jedna od najtežih stvari u životu, ali u ovom slučaju nije postojala razumna alternativa. Ovde dole su zvuci bitke bili prigušeni u udaljeno trupkanje, mada je neprestano struganje odjekivalo celim brodom. „Oh, bože, Fergus”, prošaputala je Marsali slušajući, a glas joj je bio ispunjen agonijom. „Blažena Marijo, spasi ga!” I ja sam ćutke ponovila molitvu, misleći na Džejmija negde u haosu iznad nas. Prekrstila sam se u mraku, dotičući tačkicu između obrva gde me je poljubio nekoliko minuta ranije, ne želeći da mislim da bi to lako mogao biti poslednji njegov dodir. Iznenada se iznad nas začula eksplozija, tresak koji je poslao vibracije kroz isturene grede na kojima smo sedele. „Razneće brod!” Marsali je u panici skočila na noge. „Potopiće nas! Moramo da izađemo! Udavićemo se ovde dole!” „Stani!”, viknula sam. „To su samo topovi!”, ali ona nije sačekala da to čuje. Čula sam je kako tumara u slepoj panici i cmizdri među blokovima guana. „Marsali! Vrati se!” U tovarnom delu uopšte nije bilo svetla; napravila sam nekoliko koraka po zagušljivom prostoru pokušavajući da je pronađem po zvucima, ali su blokovi prigušivali svaki zvuk i krili je od mene. Gore je došlo do još jedne bučne eksplozije, a ubrzo potom i do treće. Vazduh je bio pun prašine oslobođene vibracijama, pa sam se gušila i oči su mi suzile. Rukavom sam obrisala oči i trepnula. Nisam umišljala; u skladištu je bilo svetla, slabašnog sjaja koji je obasjao rub najbližeg bloka. „Marsali?”, pozvala sam. „Gde si?” Odgovor je bio užasnuti vrisak iz smera svetlosti. Požurila sam oko bloka, provukla se između dva naredna i stigla do prostora kod merdevina, gde sam Marsali zatekla u stisku krupnog, polugolog muškarca. On je bio baš debeo, nabrani slojevi masnoće bili su ukrašeni

tetoviranim crtežima, a zveckava ogrlica od novčića i dugmića visila mu je sa vrata. Marsali ga je ošamarila, vrišteći, i on je nestrpljivo zabacio glavu. Zatim je spazio mene i oči su mu se raširile. Imao je široko, ravno lice i katranisani perčin crne kose. Zlobno mi se nacerio, pokazujući izraziti manjak zuba, i rekao nešto što je zvučalo kao nerazgovetan španski. „Puštaj je!”, glasno sam rekla. „Basta, cabron!” To je bio sav španski kog sam uspela da se prisetim; izgleda da mu je to bilo smešno, pošto se nacerio još više, pustio Marsali i okrenuo se meni. Bacila sam jedan skalpel na njega. Odskočio mu je od glave, prenuvši ga, pa se mahnito izmicao. Marsali se provukla pored njega i potrčala ka merdevinama. Gusar se lomio između nas dve na tren, ali se onda okrenuo ka merdevinama i skočio nekoliko stepenica sa agilnošću koja se kosila sa njegovom težinom. Uhvatio je Marsali za stopalo kada se bacila kroz otvor i ona je kriknula. Nerazgovetno psujući sebi u bradu otrčala sam do početka merdevina, ispružila ruku i dugi nož za amputaciju zabila u njegovo stopalo najjače što sam mogla. Pirat je ispustio piskavi vrisak. Nešto mi je proletelo pored glave i mlaz krvi mi je poprskao obraz, vreo na mojoj koži. Preneraženo sam ustuknula, refleksno gledajući šta je to palo. Bio je to mali smeđi nožni prst, žuljevit i sa crnim noktom, prljav. Gusar je pao na pod u blizini uz tresak, od koga su zadrhtale podne daske i bacio se na mene. Izmakla sam se, ali je dohvatio moj rukav. Otrgla sam se, cepajući tkaninu, i zamahnula mu u lice oštricom u ruci. Iznenađeno se trgao, okliznuo na sopstvenu krv i pao. Skočila sam prema merdevinama i pela se da spasem živu glavu, ispuštajući sečivo. Bio mi je tako blizu da je uspeo da uhvati rub moje suknje, ali sam mu ga otrgla i bacila se naviše dok su mi pluća pucala od zagušljivog skladišta. Čovek je nešto vikao na jeziku koji nisam mogla da prepoznam. Neki zabačeni deo mog mozga koji se nije bavio trenutnim preživljavanjem pomislio je da je to možda portugalski. Izletela sam iz skladišta na palubu, usred haosa. Vazduh je bio ispunjen barutnim dimom i grupice ljudi su se gurale i vukle, psujući i saplićući se svuda po palubi. Nisam gubila vreme na osvrtanje; čuo se promukli povik iz otvora kabine iza mojih leđa, pa sam se bacila prema ogradi. Oklevala sam na trenutak, balansirajući na uskoj traci drveta. More je promicalo u

vrtoglavom kiptanju crnila ispod. Zgrabila sam konopce i počela da se penjem. To je bila greška; uvidela sam to gotovo istog časa. On je mornar, a ja nisam. A i ne ometa ga haljina. Konopci su poigravali i trzali se pod mojim rukama, vibrirajući od njegove težine kada je dograbio konopce ispod mene. Savladao je donje slojeve konopaca penjući se kao gibon dok sam se ja sporije pela po gornjim redovima. Poravnao se sa mnom i pljunuo mi u lice. Nastavila sam da se penjem, gonjena očajem; ništa drugo nisam mogla da uradim. On je držao ritam sa mnom vrlo lako, šišteći reči kroz đavolski osmeh krezubih usta. Nije bilo važno na kom jeziku govori; značenje je bilo savršeno jasno. Držeći se jednom rukom, izvukao je sablju iz korica i njom besno zamahnuo, promašivši me za malo. Bila sam suviše uplašena i da bih vrisnula. Nije se imalo kuda otići, ništa se nije moglo preduzeti. Čvrsto sam zažmurila i ponadala se da će se brzo završiti. I jeste. Usledio je nekakav tupi udarac, oštro stenjanje i snažan miris ribe. Otvorila sam oči. Gusara nije bilo. Ping An je sedeo na prečki metar dalje, iznervirano podignute kreste i krila poluraširenih zbog održavanja ravnoteže. „Gva!”, besno je rekao. Okrenuo je malo žuto oko ka meni i u znak upozorenja škljocnuo kljunom. Ping An je mrzeo buku i gužvu. Očigledno mu se ne dopadaju ni portugalski gusari. Pred očima sam videla tačkice i osećala sam se izgubljeno. Čvrsto sam se držala za konopce, tresući se, dok nisam pomislila da bih se opet mogla pokrenuti. Buka ispod malo je oslabila, a i ton vike se promenio. Nešto se dešavalo; pomislila sam da je gotovo. Čula se nova buka, iznenadni lepet jedara i duga škripa, sa vibracijama od kojih je zasvirao konopac pod mojom rukom. Bilo je gotovo; gusarski brod se udaljavao. Na daljem kraju Artemisa videla sam kako se piratski jarbol i jedra pomeraju, crni naspram srebra karipskog neba. Vrlo, vrlo sporo, počela sam dugi put nadole. Dole su svetiljke i dalje bile upaljene. Izmaglica barutnog dima je prekrila sve, a tela su bila razbacana tu i tamo po palubi. Pogledom sam preletela preko njih dok sam se spuštala, tražeći riđu kosu. Spazila sam je i srce mi je poskočilo. Džejmi je sedeo na buretu blizu kormila, zabačene glave i zatvorenih

očiju, sa krpom pritisnutom na čelo i čašom viskija u drugoj ruci. G. Viloubaj je bio na kolenima pored njega, pružajući prvu pomoć – u vidu još viskija – Viliju Makleodu, koji je sedeo uz jarbol i izgledao kao da mu je muka. Cela sam se tresla od naprezanja i reakcije. Osećala sam vrtoglavicu i pomalo hladnoću. Šok, pretpostavila sam, a nije ni čudo. I meni bi dobro došlo malo viskija. Dohvatila sam tanje konopce iznad ograde i kliznula ostatak puta do palube, ne mareći što ću odrati dlanove. Znojila sam se i bilo mi je hladno u isto vreme i dlačice na licu su me neugodno peckale. Trapavo sam sletela, uz tresak koji je Džejmija naterao da se uspravi i otvori oči. Pogled olakšanja u njima me je povukao poslednjih metar-dva do njega. Osetila sam se bolje, sa njegovim toplim ramenima pod rukom. „Jesi li dobro?”, upitala sam, naginjući se da ga pogledam. „Aha, to je samo malecki udarac”, rekao je smeškajući mi se. Imao je malu posekotinu na rubu kose, gde ga je nešto poput drške pištolja zakačilo, ali se krv već zgrušala. Imao je fleke tamne, osušene krvi na prednjoj strani košulje, ali mu je i rukav bio krvav. Zapravo, bio je gotovo natopljen svežom, jarkom crvenom. „Džejmi!”, zgrabila sam ga za rame, a rubovi vidnog polja su mi se zabeleli. „Nisi dobro – pogledaj, krvariš!” Ruke i noge su mi se oduzele i jedva sam pomalo osetila njegove ruke kada su me uhvatile za mišice kada se zabrinuto podigao sa bureta. Poslednje što sam videla između svetlaca bilo je njegovo lice, bledo uprkos preplanulosti. „O, bože!”, uplašeno je rekao njegov glas iz uskovitlane tmine. „To nije moja krv, Sasenah, već tvoja!” „Neću da umrem”, ljutito sam rekla, „ako to ne bude od čiste iscrpljenosti. Skini nešto od ovih svinjarija sa mene!” Izgleda da je Marsali, koja me je plačno preklinjala da ne izdahnem, prilično laknulo zbog ovog izliva. Prestala je da plače i puna nade šmrcnula, ali nije se pokrenula da ukloni bilo šta od ogrtača, kaputa, ćebadi i ostalih stvari kojima sam bila pokrivena. „Oh, ne mogu to da uradim, majko Kler!”, rekla je. „Tata kaže da treba

da si utopljena!” „Utopljena? Živa sam se skuvala!” Bila sam u kapetanskoj kabini i čak i uz širom otvorene krmene prozore atmosfera u potpalublju bila je zagušljiva, vrela od sunca i jetka od isparenja tovara. Pokušala sam da se iskobeljam ispod pokrivača, ali nisam stigla ni tridesetak centimetara kada me je grom pogodio u desnu ruku. Svet je obavila tama, a mali blicevi su cik-cak sevali u mojim očima. „Lezi mirno”, govorio je strog škotski glas kroz talase vrtoglavice. Neka ruka mi je bila ispod pazuha, a krupna šaka mi je pridržavala glavu. „Aha, tako je, osloni se na moju ruku. U redu si sada, Sasenah?” „Nisam”, rekla sam gledajući šarene čigre pred kapcima. „Biće mi muka.” I bila je, vrlo neprijatno zbivanje sa užarenim noževima koji su mi se zabijali u desnu ruku pri svakom spazmu. „Isuse Ruzvelte Hriste”, rekla sam kada sam konačno došla do daha. „Jesi li završila?” Džejmi me je pažljivo spustio i položio moju glavu na jastuk. „Ako misliš da li sam mrtva, na nesreću odgovor glasi nisam.” Malčice sam otvorila jedno oko. On je klečao kraj mog ležaja, izgledajući beskrajno gusarski i sam, sa krvavom trakom tkanine vezanom oko glave i još uvek u krvavoj košulji. On je stajao, a i kabina, pa sam oprezno otvorila drugo oko. On mi se osmehnuo. „Ne, nisi mrtva; Fergusu će biti drago da to čuje.” Kao da je to bio znak, u kabinu je zabrinuto provirila Francuzova glava. Kada je video da sam budna, lice mu se raširilo u zaslepljujući osmeh i nestalo. Čula sam njegov glas gore, gde je bučno obaveštavao posadu o mom preživljavanju. Veoma sam se postidela što je ta vest pozdravljena klicanjem na palubi. „Šta se desilo?”, pitala sam. „Šta se desilo?” Džejmi, koji je sipao vodu u čašu, sada je zastao i zapiljio se u mene. Ponovo je kleknuo kraj mene i, frkćući, podigao moju glavu da pijem vode. „Šta se desilo, kaže ona! Aha, stvarno šta? Kažem ti da ostaneš dole ušuškana sa Marsali i sledeće čega sam svestan padaš sa neba meni pred noge, natopljena krvlju!” Zavukao je lice u ležaj i besno me pogledao. Dovoljno impresivan i

sveže obrijan i nepovređen, delovao je znatno okrutnije kada ga posmatraš zaraslog krvavog i besnog, sa rastojanja od petnaest centimetara. Istog časa sam opet zažmurila. „Gledaj me!”, zapovedio je i ja sam tako uradila, uprkos proceni situacije. Plave oči su me bušile pogledom, skupljene od besa. „Znaš li da si bila prokleto blizu toga da umreš?”, insistirao je. „Imaš do koske duboku ranu na ruci od pazuha do lakta, i da je nisam na vreme stegao krpom, ovog časa bi služila kao hrana ajkulama!” Jedna ogromna pesnica se sručila na stranicu ležaja pored mene, pa sam se štrecnula. Od tog pokreta me je zabolela ruka, ali nisam ni pisnula. „Prokleta da si, ženo! Zar nikada nećeš uraditi kako ti je rečeno?” „Verovatno neću”, slabašno sam rekla. Mrko me je pogledao, ali sam videla da mu se uglić usana trza ispod bakarnih čekinja. „Bože”, čežnjivo je rekao. „Šta bih dao da te imam vezanu licem preko topa, a ja da držim bič u ruci.” Opet je frknuo i sklonio lice od mene. „Viloubaj”, razdrao se. Vrlo brzo je g. Viloubaj dotrupkao, blistajući, sa čajnikom koji se pušio i bocom brendija na poslužavniku. „Čaj!”, izustila sam, mučeći se da sednem. „Ambrozija.” Uprkos zagušljivoj atmosferi u kabini, vruć čaj je bio upravo ono što mi je trebalo. Predivan, brendijem pojačan napitak kliznuo mi je niz grlo i mirno zgrejao dubinu mog ustreptalog stomaka. „Niko ne pravi čaj bolje od Engleza”, rekla sam udišući aromu, „izuzev Kineza.” G. Viloubaj je zasjao od zahvalnosti i ceremonijalno se poklonio. Džejmi je opet frknuo, dovodeći svoj zbir na tri za to popodne. „Aha? Pa dobro, uživaj dok možeš.” To je zvučalo manje-više zloslutno, pa sam ga pogledala preko ruba šolje. „A šta li si zapravo time hteo da kažeš?”, insistirala sam. „Ja ću da ti sredim ruku kada završiš”, obavestio me je. Podigao je čajnik i zagledao se u njega. „Koliko krvi si mi rekla da čovek ima u svom telu?”, upitao je. „Oko osam litara”, zapanjeno sam rekla. „Zašto?” Spustio je čajnik i besno me gledao. „Jer”, precizno je rekao, „sudeći po količini koju si ostavila na palubi, tebi je ostalo možda još četiri. Evo, uzmi još.” Ponovo mi je napunio šolju,

spustio čajnik i odšunjao se napolje. „Plašim se da je Džejmi prilično ljut na mene”, snuždeno sam objasnila g. Viloubaju. „Nije ljut”, utešno je rekao. „Tsei-mi uplašen vrlo gadno.” Mali Kinez je položio ruku na moje desno rame, nežno kao da je leptir sleteo. „Ovo boli?” Uzdahnula sam. „Ako ćemo potpuno iskreno”, kazala sam, „da, boli.” G. Viloubaj se nasmešio i blago me potapšao. „Ja pomoći”, tešio me. „Kasnije.” Uprkos pulsiranju u ruci, osećala sam se dovoljno oporavljeno da bih se raspitala o ostatku posade, ali su po izveštaju g. Viloubaja njihove povrede bile ograničene na posekotine i modrice, plus jedan potres mozga i manji prelom ruke. Kloparanje u hodniku bilo je najava Džejmijevog povratka, u društvu Fergusa, koji je pod miškom nosio medicinski kovčeg i još jednu flašu brendija. „U redu”, rezignirano sam rekla. „Hajde da to pogledamo.” Nisu mi bile strane užasne rane, a ova – tehnički govoreći – uopšte nije bila loša. S druge strane, ovde je moje lično meso bilo u pitanju, pa nisam bila sklona da to posmatram tehnički. „Ooh”, slabašno sam rekla. Iako je prilično živopisno opisao ranu, Džejmi je bio i prilično precizan. Bio je to dug rez čistih ivica koji se pružao pod malim uglom po prednjoj strani mog bicepsa, od ramena do na tri centimetra od lakta. I mada nisam stvarno mogla da vidim ramenjaču, bez sumnje je to bilo vrlo duboka rana koja je zevala na krajevima. Još uvek je krvarila, uprkos krpi kojom je bila stegnuta, ali je curkanje bilo sporo; izgleda da glavni krvni sudovi nisu presečeni. Džejmi je otvorio moj medicinski kovčeg i zamišljeno je po njemu kopao dugačkim kažiprstom. „Trebaće ti konci i igla”, rekla sam, naglo uplašena kada mi je došlo do svesti da upravo treba da dobijem trideset do četrdeset šavova na ruci, bez anestezije ako se izuzme brendi. „Nema laudanuma?”, upitao je Džejmi mršteći se u kovčeg. Očigledno je i on razmišljao na isti način. „Ne. Sve sam potrošila na Narvalu.” Kontrolišući tresenje moje leve ruke, nasula sam popriličnu dozu čistog brendija u praznu šolju od čaja, pa otpila dobar gutljaj.

„Vrlo uviđavno od tebe, Ferguse”, kazala sam klimajući prema novoj flaši brendija dok sam pijuckala, „ali ne mislim da će biti potrebne dve flaše.” Imajući u vidu jačinu Džaredovog brendija, nije bilo verovatno da ću popiti više od jedne šolje. Pitala sam se da li je bolje da se napijem namrtvo odjednom, ili da ostanem bar delimično trezna da bih nadgledala operaciju; nije postojala ama baš nikakva šansa da šivenje obavim sama, levom rukom dok se tresem kao prut. Niti je to mogao da učini Fergus jednom rukom. Istina, Džejmijeve krupne šake bile su izuzetno nežne za pojedine zadatke, ali... Džejmi je prekinuo moje sumnje, odmahujući glavom i dohvatajući drugu flašu. „Ova nije za piće, Sasenah, ona je za pranje rane.” „Šta!” U svom stanju šoka zaboravila sam na nužnost dezinfekcije. U odsustvu nečeg boljeg, obično sam rane prala destilovanim pšeničnim alkoholom, razblaženim u razmeri pola-pola sa vodom, ali sam i te svoje zalihe istrošila tokom susreta sa ratnim brodom. Osetila sam kako su mi usne malo obamrle i to ne samo zato što je brendi počinjao da deluje iznutra. Hajlenderi spadaju u stoičke i veoma hrabre ratnike, a ni mornari kao klasa ne zaostaju mnogo. Viđala sam takve ljude kako bez prigovora leže dok nameštam polomljene kosti, obavljam manju operaciju, šijem užasne rane i uopšte im pravim paklenu zabavu, ali kada je reč o dezinfekciji alkoholom, bila je to druga priča – krici su se čuli kilometrima. „Hm... sačekaj trenutak”, rekla sam. „Možda samo malo prokuvane vode...” Džejmi me je posmatrao, ne bez saosećanja. „Neće biti lakše od čekanja, Sasenah”, rekao je. „Ferguse, uzmi bocu.” I pre nego što sam stigla da protestujem, on me je podigao sa ležaja i položio sebi u krilo, držao me čvrsto uz sebe i prikucao mi levu ruku da se ne bih opirala, a desni zglob mi čvrsto stegao držeći ranjenu ruku sa strane. Mislim da je prokleti matori Ernest Hemingvej rekao da se očekuje da se onesvestiš od bola, ali na nesreću to ti se nikada ne desi. Jedino što mogu da kažem na to jeste ili da je Ernest vrlo fino razlikovao stanja svesti ili da niko nikada nije posuo brendi po nekoliko kvadratnih centimetara njegove zguljene kože. Ako ćemo pravo, mora da nisam sasvim izgubila svest, jer kada sam

opet počela da zapažam stvari, Fergus je govorio: „Molim vas, gospo! Ne smete tako da vrištite; to uznemirava muškarce.” Očigledno je uznemiravalo Fergusa; njegovo usko lice je bilo bledo, a kapljice znoja su mu se slivale niz vilicu. A bio je u pravu i oko muških – nekoliko lica je virilo u kabinu kroz vrata i prozor, sa izrazom užasa i zabrinutosti. Dovoljno sam se prizvala svesti da bih im malo klimnula glavom. Džejmijeva ruka me je još stezala oko pasa; nisam znala ko od nas se trese; oboje, pomislila sam. Uspela sam da stignem do široke kapetanove fotelje, uz znatnu pomoć, i zavalila se drhteći dok me je u ruci još žarilo. Džejmi je držao jednu od mojih krivih igala i komad sterilizovanog ketguta i u pogledu ishoda delovao sumnjičavo koliko i ja. Intervenisao je g. Viloubaj, mirno uzimajući iglu iz Džejmijevih ruku. „Ja mogu to uradim”, autoritativno je rekao. „Trenutak.” Pa je nestao pozadi, verovatno da uzme nešto. Džejmi nije protestovao, a nisam ni ja. Zajednički smo odahnuli od olakšanja, zapravo, i to me je zasmejalo. „I samo kad pomislim”, rekla sam, „da sam jednom rekla Bri da su krupni muškarci nežni i ljubazni, a sitni imaju tendenciju da budu gadni.” „Pa, pretpostavljam da uvek postoji izuzetak koji potvrđuje pravilo, zar ne?” Obrisao mi je znojavo lice mokrom krpom, prilično nežno. „Ne želim da znam kako si ovo izvela”, rekao je uz uzdah, „ali, za ime boga, Sasenah, nemoj to da uradiš ponovo!” „Pa, nisam nameravala da učinim bilo šta...”, ljutito sam počela, kada me je prekinuo povratak g. Viloubaja. Nosio je malo klupko zelene svile koje sam videla kada je lečio Džejmijevu morsku bolest. „Oh, doneo si svoja bockala?” Džejmi je zainteresovano piljio u zlatne iglice, a zatim mi se nasmešio. „Ne brini, Sasenah, ne bole... ili bar ne mnogo”, dodao je. Prsti g. Viloubaja su ispipavali moj desni dlan, bockajući tu i tamo. Zatim je uzimao prst po prst, zaklatio ga i nežno povukao, tako da sam osetila kako puckaju zglobovi. Potom je dva prsta položio na koren šake, pritiskajući u prostor između žbice i lakatne kosti. „To je unutrašnja kapija”, tiho je rekao. „Ovde je tiho. Ovde je mir.” Iskreno sam se nadala da je u pravu. Dohvatio je jednu zlatnu iglicu, vrh postavio iznad tačke koju je označio, pa spretnim trzajem palca i kažiprsta

probušio kožu. Od uboda sam poskočila, ali je on čvrsto i toplo držao moju ruku, pa sam se opet opustila. Smestio je tri igle u svaki zglob, a na greben desnog ramena čitav venac nalik grabuljama ili ježu. To me je zainteresovalo, uprkos mom statusu zamorca. Osim početnog uboda pri stavljanju, igle nisu bile neprijatne. G. Viloubaj je pevušio tiho i nekako utešno dok je pljeskao i pritiskao tačke na mom vratu i ramenu. Nisam iskreno mogla da kažem da li mi je desna ruka obamrla ili sam prosto bila zaneta zbivanjima, ali kao da je agonija oslabila – bar dok nije dohvatio iglu za zašivanje i počeo. Džejmi je sedeo na stoličici levo od mene i držao mi levu ruku dok mi je gledao lice. Trenutak kasnije je prilično gunđavo rekao: „Ispusti dah, Sasenah, neće biti gore od ovoga.” Ispustila sam dah za koji nisam ni bila svesna da zadržavam, a istovremeno sam shvatila šta mi govori. Sedela sam ukočena od strepnje da ću biti povređena. Stvarni bol od šavova bio je neprijatan, istina, ali ništa što ne bih mogla podneti. Oprezno sam ispustila dah i uputila mu nešto što je ugrubo ličilo na osmeh. G. Viloubaj je za sebe pevušio nešto na kineskom. Džejmi mi je to preveo nedelju dana ranije; bila je to uspavanka u kojoj mladić nabraja fizičke vrline svoje partnerke, jednu po jednu. Nadala sam da će završiti sa šavovima pre nego što stigne do njenih stopala. „To je vrlo gadna posekotina”, kazao je Džejmi ne skidajući pogled sa g. Viloubajevog rada. Meni je bilo draže da ne gledam. „Pitam se da li je bila mačeta ili gusarska sablja.” „Mislim da je bila sablja”, rekla sam. „Zapravo, znam da jeste. Išao je nakon...” „Pitam se šta li ih je navelo da nas napadnu”, kazao je Džejmi, ne obraćajući pažnju na mene. Obrve su mu se skupile dok je špekulisao. „Ako ništa drugo, sigurno nisu zbog tovara.” „Ne bih rekla”, kazala sam. „Ali možda nisu znali šta vozimo?” To je delovalo neverovatno; svaki brod koji nam priđe na sto metara bi znao – amonijačni smrad guana slepih miševa lebdeo je oko nas kao oblak. „Možda su samo mislili da je brod dovoljno mali da se otme. Sam Artemis bi doneo dosta novca, sa tovarom ili bez njega.” Trepnula sam kada je g. Viloubaj zastao sa pesmom da bi vezao čvor.

Učinilo mi se da je do sada stigao do pupka, ali nisam obraćala pažnju. „Znamo li ime tog gusarskog broda?”, upitala sam. „Istina, znamo da je mnogo pirata u ovim vodama, ali znamo i da je Bruja bio u ovom području pre tri dana i...” „To je ono što se pitam”, rekao je. „Nisam mnogo video po onom mraku, ali bio je prave veličine, sa onom širokom ramenjačom.” „Pa, gusar koji je mene ganjao govorio je...”, počela sam, ali me je zvuk glasova u hodniku prekinuo. Fergus se uvukao, stidljiv zbog ometanja, ali očigledno kipteći od uzbuđenja. Imao je nešto sjajno i zveckavo u ruci. „Milorde”, rekao je. „Mejtland je našao mrtvog gusara na prednjoj palubi.” Džejmijeve riđe obrve su se podigle i sa Fergusa je pogled skrenuo na mene. „Mrtvog?” „Vrlo mrtvog, milorde”, kazao je Fergus malo zadrhtavši. Mejtland je virio preko njegovog ramena, jedva čekajući da prisvoji svoj udeo u slavi. „Oh, da, gospodine”, iskreno je uveravao Džejmija. „Mrtav načisto; njegova jadna glava je tresnula u nešto užasno!” Sva trojica su se okrenula i zurila u mene. Udelila sam im skrušeni smešak. Džejmi je protrljao lice. Oči su mu bile podlivene krvlju, a kapljice krvi su mu se osušile na prednjoj strani uva. „Sasenah”, počeo je odmerenim tonom. „Pokušavala sam da ti kažem”, skrušeno sam kazala. Od šoka, brendija, akupunkture i javljanja svesti da sam preživela, počinjala sam da se osećam ugodno lakomisleno. Jedva da sam primetila poslednje poteze g. Viloubaja. „Nosio je ovo, milorde.” Fergus je prišao i piratovu ogrlicu položio na sto pred nama. Imala je srebrnu dugmad vojne uniforme, uglancana zrna havajske kafe, nekoliko velikih zuba ajkule, komadiće školjke morsko uvo i bisera, kao i mnoštvo zveckavih novčića, sve to probušeno i nanizano na kožnu uzicu. „Mislio sam da ovo treba odmah da vidite, milorde”, nastavio je Fergus. Prišao je rukom i podigao jedan svetlucavi novčić. Bio je srebrn, neoksidiran i kroz sve gušću izmaglicu od brendija na njemu sam videla dvojnu glavu Aleksandra. Tetradrahma iz četvrtog veka pre naše ere. U savršenom stanju.

Sasvim iscrpljena događanjima tog popodneva zaspala sam istog časa, a bol u ruci otupeo je brendi. Sada se sasvim smračilo, a i dejstvo brendija je nestalo. Izgledalo je kao da mi ruka pulsira i naduvava se sa svakim otkucajem srca i svaki malecki pokret je kroz ruku slao ubode oštrijeg bola, nalik upozoravajućem mrdanju škorpijinog repa. Mesec je bio tri četvrt, veliki zaobljeni obris nalik zlatnoj suzi, i visio je odmah iznad horizonta. Brod se malo propeo i mesec je polako kliznuo sa vidika, ljudski lik meseca je prilično zlobno pogledao pri odlasku. Bilo mi je vruće, a možda me je malo tresla i temperatura. U plakaru na daljoj strani kabine bio je bokal vode. Osećala sam se slabo i bunovno dok sam noge prebacivala preko ivice kreveta, a moja ruka je snažno protestovala što je uznemiravam. Mora da sam ispustila neki zvuk, pošto se mrak na podu kabine naglo uskomešao i sanjivi Džejmijev glas se čuo iz pravca mojih stopala. „Da li te boli, Sasenah?” „Pomalo”, rekla sam ne želeći da od toga pravim dramu. Stisla sam usne i nesigurno ustala, držeći desni lakat levom rukom. „To je dobro”, rekao je. „To je dobro?”, kazala sam, srdito podižući glas. Tihi kikot je stigao iz mraka i on je seo, njegova glava se iznenada pojavila u vidnom polju kada se izdigao iznad senki na mesečinu. „Aha, jeste”, rekao je. „Kada rana počne da te boli, to znači da zaceljuje. Nisi to ni osetila kada se desilo, je l’ tako?” „Nisam”, priznala sam. Sada sam je sigurno osećala. Vazduh je bio znatno hladniji na pučini i slani vetar koji je dopirao kroz prozor mi je prijao na licu. Bila sam mokra i ulepljena od znoja, a tanki kombinezon mi se lepio za dojke. „Video sam da nisi. To me je prestrašilo. Nikada ne osetiš smrtonosnu ranu, Sasenah”, tiho je rekao. Kratko sam se nasmejala, ali sam prekinula kada mi je to zatreslo ruku. „A kako ti to znaš?”, upitala sam, petljajući levom rukom da bih nasula vodu u šolju. „To nije nešto što se nauči iz prve ruke, hoću da kažem.” „Murtag mi je rekao.” Voda kao da je nečujno žuborila u šolju, jer se žubor gubio u šuštanju pramčanih talasa. Spustila sam bokal i podigla šolju, površina vode bila je crna na mesečini.

Džejmi mi nijednom nije pomenuo Murtaga u mesecima nakon što smo se opet našli. Pitala sam Fergusa, koji mi je rekao da je žilavi mali Škot poginuo na Kalodenu, ali ni on nije znao više od toga. „Na Kalodenu”, Džejmijev glas se jedva čuo od škripe drveta i šuma vetra koji nas je terao. „Da li si znala da su tamo spalili leševe? Dok sam ih slušao kako to rade, pitao sam se kako li će izgledati u vatri kada na mene dođe red.” Čula sam ga kako guta i pored škripe broda. „To sam saznao, ovog jutra.” Mesečina je njegovom licu oduzela dubinu i boju; izgledalo je kao lobanja, sa širokim, čistim zaravnima obraza i belom vilicom, dok su mu oči bile crne prazne jame. „Otišao sam na Kaloden nameravajući da umrem”, rekao je glasom jedva jačim od šapata. „Ali ne i ostali. Tada bih bio srećan da me je kuglica muskete zaustavila odjednom, a ipak sam prešao preko polja i pola puta nazad, dok su sa obe moje strane ljudi bili raznošeni u krvave komadiće.” Tada je ustao gledajući u mene. „Zašto?”, rekao je. „Zašto, Kler? Zašto sam ja živ, a oni nisu?” „Ne znam”, tiho sam kazala. „Zbog tvoje sestre i tvoje porodice, možda? Zbog mene?” „Oni su imali porodice”, rekao je. „Žene, dragane; decu da tuguju za njima. A ipak su stradali. A ja sam još ovde.” „Ne znam, Džejmi”, konačno sam odgovorila. Dotakla sam mu obraz, već ogrubeo od iznikle brade, neukrotivi dokaz života. „Nikada nećeš saznati.” Uzdahnuo je, jagodicu je nakratko pritisnuo na moj dlan. „Aha, znam to dobro. Ali ne mogu da se ne pitam kada pomislim na njih – naročito na Murtaga.” Nespokojno se okrenuo, oči su mu bile prazne senke i znala sam da opet hoda pustarom Dramosi, sa duhovima. „Trebalo je da krenemo ranije; ljudi su stajali satima, gladni i polusmrznuti. Ali su čekali da Njegova visost naredi juriš.” Čarls Stjuart, bezbedno isturen na steni daleko iza borbene linije, pošto je oteo komandu nad svojim trupama po prvi put, lomio se i otezao. A engleski topovi su imali vremena da direktno naciljaju redove odrpanih Hajlendera i otvore vatru. „To je bilo olakšanje, rekao bih”, tiho je kazao Džejmi. „Svaki čovek na polju je znao da je stvar izgubljena i da smo mrtvi. A ipak smo stajali tamo, gledajući engleske topove kako se podižu i otvore cevi kako se crne pred

nama. Niko nije govorio. Nisam čuo ništa sem vetra i povika engleskih vojnika sa druge strane polja.” Tada su topovi grmnuli i ljudi su popadali, a oni koji su ostali na nogama okupljeni su zakasnelim i raštrkanim naređenjima, povadili su mačeve i napali neprijatelja, njihovi gelski krici bili su gušeni topovima i izgubljeni u vetru. „Dim je bio tako gust da nisam video više od metar-dva ispred sebe. Odbacio sam cipele i utrčao u to, vičući.” Linija beskrvnih usana malo se zakrivila naviše. „Bio sam srećan”, rekao je zvučeći malo iznenađeno. „Uopšte se nisam plašio. Nameravao sam da umrem, na kraju krajeva; nije bilo ništa od čega se treba plašiti sem da budem ranjen i ne poginem na licu mesta. Ali ću umreti i onda će sve biti gotovo, i naći ću te ponovo, i to će biti u redu.” Prišla sam mu bliže i njegova ruka se digla iz senki da prihvati moju. „Ljudi su padali sa obe moje strane i čuo sam karteč i kuglice mušketa kako zvižde oko moje glave kao bumbari. Ali nisam ni okrznut.” Stigao je netaknut do britanskih linija, jedan od malobrojnih Hajlendera koji su dovršili juriš preko kalodenske pustare. Jedna posada engleskog topa je podigla poglede, zapanjena, u visokog Hajlendera koji je izleteo iz dima kao demon, oštrica njegovog mača je blistala od kiše i bila zatamnjena krvlju. „Mali deo mog mozga se pitao zašto da ih ubijam”, zamišljeno je rekao. „Jer sam zasigurno znao da smo izgubljeni; nikakva vajda od toga. Ali postoji pohota za ubijanjem – ti to znaš?” Njegovi prsti su dotakli moje, upitno, i ja sam uzvratila stisak da bih potvrdila. „Nisam mogao da se zaustavim – ili nisam hteo.” Glas mu je bio tih, bez gorčine i optuživanja. „To je vrlo čudan osećaj, mislim; želja da neprijatelja povedeš sa sobom u grob. To sam mogao da osetim tamo, nešto vrelo crveno u mojim grudima i stomaku i... predao sam se tome”, jednostavno je završio. Četvorica su opsluživala top, a nijedan nije imao ništa sem pištolja i noža, nijedan nije očekivao napad iz tolike blizine. Stajali su bespomoćni pred pomahnitalom snagom njegovog očaja i pobio ih je sve. „Zemlja mi se tresla pod nogama”, rekao je, „i bio sam skoro gluv od buke. Nisam mogao da razmišljam. A onda mi je svanulo da sam iza engleskih topova.” Tihi kikot je dolazio odozdo. „Vrlo glupo mesto da pokušaš da budeš ubijen, zar ne?”

I tako je krenuo nazad preko pustare da bi se pridružio hajlendskim poginulima. „Sedeo je uz busen blizu sredine polja – Murtag. Bio je uboden bar deset puta, i na glavi mu je bila užasna rana – znao sam da je mrtav.” Mada nije bio; kada je Džejmi pao na kolena pored svog kuma i uzeo malo telo u naručje, Murtagove oči su se otvorile. „Video me je. I nasmešio se.” A zatim je ruka starijeg čoveka dotakla njegov obraz. „Ne plaši se, a bhalaich”, kazao je Murtag koristeći izraz od milja za malog, voljenog dečaka. „Nimalo ne boli da se umre.” Stajala sam ćutke dugo, držeći Džejmijevu ruku. Zatim je on uzdahnuo i drugom rukom vrlo, vrlo nežno uhvatio moju ranjenu ruku. „Previše ljudi je stradalo, Sasenah, jer su poznavali mene – ili su patili zbog toga. Dao bih svoje telo da te poštedim jednog trenutka bola – a ipak mogu da poželim da stegnem ruku ovog časa da bih te čuo kako vrištiš i bio siguran da nisam ubio i tebe.” Nagnula sam se napred, spuštajući poljubac na kožu njegovih grudi. On je po vrućini spavao go. „Nisi me ubio. Nisi ti ubio ni Murtaga. I naći ćemo Ijana. Odvedi me nazad u krevet, Džejmi.” Nešto kasnije, dok sam kunjala na ivici sna, on je progovorio sa poda pored mog kreveta. „Znaš, retko sam želeo da odem kući kod Laoher”, zamišljeno je rekao. „A ipak, kad god bih to uradio, našao bih je tamo gde sam je ostavio.” Okrenula sam glavu na stranu, tamo gde je njegovo meko disanje stizalo od poda. „Oh? I to je tip žene kakvu hoćeš? One koje ostaju na mestu?” Ispustio je tih zvuk između smeha i kašljanja, ali nije odgovorio i nekoliko trenutaka kasnije zvuk njegovog disanja se promenio u tiho, ritmično hrkanje.

55

Išmael

S

pavala sam nemirno i probudila se kasno i sa temperaturom, sa glavoboljom koja mi je pulsirala baš iza očiju. Osećala sam se dovoljno bolesno da ne protestujem kada je Marsali insistirala da mi opere čelo, već sam se zahvalno opustila, žmureći, uživajući u hladnom dodiru sirćetom natopljene tkanine na slepoočnicama. Zapravo, to je bilo tako smirujuće da sam zaspala čim je otišla. Neprijatno sam sanjala mračna rudarska okna i kredu ugljenisanih kostiju, kada me je iznenada probudio tresak, od kog sam se odmah uspravila i time izazvala oštar bol koji mi je kidao ruku. „Šta?”, uzviknula sam držeći glavu sa obe ruke, kao da bih je time mogla sprečiti da ne otpadne. „Šta je to?” Prozor je bio prekriven da me svetlost ne bi budila, i trebalo mi je malo vremena da svoj zapanjeni vid prilagodim polutami. Na naspramnoj strani kabine jedna krupna figura me je oponašala, držeći se za glavu u navodnoj agoniji. Zatim je progovorila, ispuštajući salvu vrlo prostačkih reči na mešavini kineskog, francuskog i gelskog. „Do đavola!”, rekao je kada su se reči smirile u umereni engleski. „Da mu sve po spisku!” Džejmi je oteturao do prozora i dalje trljajući glavu, koju je tresnuo o ivicu mog plakara. Sklonio je zavesu u stranu i otvorio prozor, čime je stigao dobrodošli dašak svežeg vazduha zajedno sa zaslepljujućom svetlošću. „Boga mu poljubim, šta li si to namerio?”, insistirala sam poprilično prgavo. Svetlost mi je bola osetljive oči kao igle, a pokret kojim sam obuhvatila glavu nije učinio ništa dobro mojim šavovima na ruci. „Tražio sam tvoj kovčeg sa lekovima”, odgovorio je štrecajući se kada je dodirnuo glavu. „Užas, ulubio sam lobanju. Pogledaj ovo!” Gurnuo mi je pod nos dva prsta delimično zamazana krvlju. Ispustila sam krpu sa sirćetom preko prstiju i sručila se nazad na jastuk. „Šta će ti kovčeg sa lekovima i zašto ih nisi odmah tražio od mene, umesto da lupaš okolo kao bumbar u flaši?”, iznervirano sam rekla. „Nisam hteo da te budim”, rekao je dovoljno pokunjeno da se

zasmejem, uprkos tome što mi je pulsiralo u raznim delovima tela. „To je u redu; nisam se sladila time”, uveravala sam ga. „Zašto ti je bila potrebna kutija sa lekovima? Da li je neko povređen?” „Aha. Ja sam”, rekao je pipavo tapkajući krpom po svojoj glavi i mršteći se rezultatu. „Ne želiš da pogledaš moju glavu?” Odgovor na to je bio: „Ne naročito”, ali sam mu poslušno pokazala da se nagne tako da mogu da pregledam njegov skalp. Ispod guste kose nalazila se prilično impresivna čvoruga sa malom posekotinom od ivice police, ali šteta nije sezala do potresa mozga. „Nije polomljena”, uveravala sam ga. „Imaš najdeblju lobanju koju sam ikada videla.” Potaknuta instinktom starim koliko i majčinstvo, nagnula sam se napred i nežno poljubila čvorugu. On je podigao glavu, razrogačen od iznenađenja. „Od toga bi trebao da se osećaš bolje”, objasnila sam. Osmeh mu je zakrivio ćoškove usana. „Oh. Dobro onda.” Sagnuo se i nežno poljubio zavoj na mojoj ruci. „Bolje?”, raspitivao se dok se ispravljao. „Znatno.” Nasmejao se i dohvatio bokal, nasuo malo viskija i pružio mi. „Trebalo mi je ono što koristiš za ispiranje ogrebotina i sličnog”, objasnio je dok je sipao malo i sebi. „Losion od drenjine. Nemam ga spremnog jer ne može da stoji”, rekla sam uspravljajući se. „Ako je hitno, mogu da ga skuvam; ne traži mnogo vremena.” Pomisao da ustanem i odem do kuhinje bila je obeshrabrujuća, ali ću se možda bolje osećati kada počnem da se krećem. „Nije hitno”, uveravao me je. „Reč je samo o tome da je u skladištu jedan zatvorenik koji je malo tresnut.” Spustila sam čašu, trepćući ka njemu. „Zatvorenik? Gde smo zaradili zatvorenika?” „Sa gusarskog broda.” Namrštio se svom viskiju. „Mada ne mislim da je gusar.” „A šta je?” Uredno je sručio viski, u jednom gutljaju, pa odmahnuo glavom. „Proklet bio ako znam. Po ožiljcima na leđima verovatno je odbegli rob, ali u tom slučaju ne mogu da smislim zašto je učinio ono što jeste.” „Šta je to učinio?”

„Skočio je sa Bruje u more. Makgregor ga je video kada je to uradio i posle, kada je Bruja otišao, video je čoveka kako pluta po talasima i bacio mu konopac.” „Pa, to je smešno, zašto bi to učinio?”, upitala sam. To je počinjalo da me zanima, a pulsiranje u mojoj glavi kao da je oslabilo dok sam pijuckala viski. Džejmi je pošao rukom kroz kosu, pa zastao štrecajući se. „Ne znam to, Sasenah”, rekao je oprezno zaglađujući kosu. „Ne bi ličilo na posadu kao što je naša da pokuša da se ukrca na gusarski brod – svaki trgovački brod bi ih oterao; ne bi bilo razloga da pokuša da ih zarobi. Ali ako nije nameravao da pobegne od nas – možda je mislio da pobegne od njih, je l’ tako?” Poslednje zlatne kapi viskija su mi klizile niz grlo. Bila je to posebna Džaredova mešavina, pretposlednja boca, i potpuno je opravdavala ime koje joj je dao – Ceò Gheasacach. „Magična izmaglica”. Osećajući se malo oporavljeno, uspravila sam se. „Ako je povreden, možda bih trebalo da ga pogledam”, predložila sam ustajući. Imajući u vidu Džejmijevo ponašanje prethodnog dana, očekivala sam da će me vratiti u krevet i pozvati Marsali da dođe i sedne mi na grudi. Umesto toga, pogledao me je zamišljeno i klimnuo glavom. „Aha, dobro. Ako si sigurna da možeš da stojiš, Sasenah?” Nisam bila baš sigurna, ali sam pokušala. Soba se nakrivila kada sam ustala i crne i žute mrlje su mi zaigrale pred očima, ali sam ostala uspravna držeći se za Džejmijevu ruku. Trenutak kasnije mala količina krvi mi je neodlučno ušla u glavu i mrlje su otišle, prikazujući Džejmijevo lice kako me zabrinuto gleda. „U redu”, rekla sam i duboko udahnula. „Produži.” Zatvorenik je bio dole, u onome što je posada zvala budžak, prostoru na najnižem nivou broda ispunjenom raznolikim teretom. Tamo je postojao mali daskama ograđeni deo prema pramcu u koji su ponekad smeštani pijani ili jogunasti mornari i čoveka su tu zatvorili. Bilo je mračno i zagušljivo u utrobi broda, pa sam osetila kako me opet hvata vrtoglavica dok sam se polako spuštala niz merdevine za Džejmijem i sjajem njegove lampe. Kada je otključao, isprva nisam videla baš ništa u improvizovanom zatvoru. Zatim je, kada se Džejmi sagnuo da bi ušao sa lampom, blesak

očiju odao prisustvo čoveka. Crn kao ugarak bilo je prvo što mi je palo na malo sluđenu pamet, kada su obrisi lica postali razaznatljivi prema tami dasaka. Nije ni čudo da je Džejmi pomislio da je reč o odbeglom robu. Čovek je izgledao kao Afrikanac, ne kao ostrvljanin. Osim tamne crvenocrne boje kože, njegovo držanje nije bilo ponašanje nekoga ko je odgojen kao rob. Sedeo je na buretu sa rukama vezanim na leđima i uvezanih nogu, ali sam videla da podiže glavu i ispravlja ramena kada se Džejmi pognuo kroz dovratak u maleni prostor. Bio je vrlo mršav, ali veoma mišićav, obučen samo u pocepane pantalone. Crte njegovog tela bile su jasne; napet za napad ili odbranu, ali ne za potčinjenost. I Džejmi je to zapazio i pokazao mi da ostanem pozadi, uza zid. Spustio je lampu na bure i čučnuo pred zatvorenika tako da su im se oči našle na istoj visini. „Amiki”, rekao je šireći prazne šake, dlanova okrenutih nagore. „Amiki. Bene-bene.” Prijatelj. Dobar je. Bio je to taki-taki, svenamenski pojednostavljeni jezik kojim su govorili trgovci u svim lukama od Barbadosa do Trinidada. Čovek je na tren ravnodušno zurio u Džejmija, očima koje su i dalje ličile na jezera. Zatim se jedna obrva podigla i pružio je vezanu nogu ispred sebe. „Bene-bene, amiki?”, rekao je sa ironičnim tonom koji se nije mogao prevideti, koji god jezik da je bio u pitanju. Dobro je, prijatelj? Džejmi je kratko frknuo, raspoložen, i počešao se ispod nosa. „U tome je stvar”, rekao je na engleskom. „Govori li on engleski ili francuski?”, malo sam prišla. Pogled zatvorenika malo se zadržao na meni, pa se sklonio, nezainteresovan. „Ako i govori, neće to da prizna. Pikar i Fergus su pokušali sinoć da razgovaraju s njim. Nije hteo da kaže ni reč, samo je zurio u njih. Ono što je sada rekao je prvo što je progovorio otkad je na brodu. „Habla Espanol?”, iznenada je rekao zatvoreniku. Nije bilo odgovora. Čovek nije ni pogledao u Džejmija; samo je nastavio da ravnodušno zuri u pravougaonik otvorenih vrata iza mene. „Hm, sprechen Sie Deutsch?”, oprezno sam pokušala. Nije ni odgovorio, što i nije bilo loše pošto je to pitanje bilo sve što znam od nemačkog. „Nicht holandski, takođe, pretpostavljam.” Džejmi me je prostrelio podrugljivim pogledom. „Ne mogu mnogo da

kažem o njemu, Sasenah, ali sam prilično siguran da nije Holanđanin.” „Imaju robove na Eleuteri, zar ne? To je holandsko ostrvo”, iznervirano sam rekla. „Ili Sen Krua – ono je dansko, zar ne?” Iako mi je tog jutra mozak sporo radio, nije mi promaklo da je ovaj zarobljenik jedini trag ka tome gde su gusari – i jedina slabašna veza sa Ijanom. „Znaš li taki-taki dovoljno da bi ga pitao za Ijana?” Džejmi je odmahnuo glavom ne skidajući pogled sa zatvorenika. „Ne. Sem onoga što sam mu do sada rekao znam kako da kažem ne dobro, koliko, daj mi to i puštaj to, kopile, ali izgleda da ništa od toga ne bi baš pomoglo u ovom času.” Obeshrabreni na tren zurili smo u zatvorenika, koji je mirno uzvraćao zurenjem. „Do đavola s tim”, iznenada je rekao Džejmi. Izvukao je nož iz pojasa, sagnuo se iza bureta i presekao uzice oko zatvorenikovih ručnih zglobova. Presekao je i one oko nogu, a zatim seo na pete sa nožem položenim na butinu. „Prijatelj”, odlučno je rekao na taki-takiju. „Dobro je?” Zatvorenik nije rekao ništa, ali je trenutak kasnije malo klimnuo sa upitno opreznim izrazom lica. „Postoji noša u ćošku”, rekao je Džejmi na engleskom, dižući se i vraćajući nož u kaniju. „Upotrebi je, a zatim će moja žena da ti vida rane.” Kratkotrajni blesak dobrog raspoloženja preleteo je zatvorenikovim licem. Ponovo je klimnuo, ovog puta prihvatajući poraz. Polako se digao sa bureta i okrenuo, ukočene ruke su petljarile oko pantalona. Iskosa sam pogledala Džejmija. „To je među najgorim stvarima kada si tako vezan”, neuvijeno mi je objasnio. „Ne možeš sam da pišaš.” „Razumem”, rekla sam ne želeći da znam odakle on to zna. „To i bol u ramenima”, kazao je. „Budi pažljiva kada ga dodiruješ, Sasenah.” Nota upozorenja u njegovom glasu bila je jasna, pa sam klimnula. Nije on brinuo za ramena tog čoveka. I dalje sam se osećala izgubljeno, a zagušljivost okruženja ponovo je dovela do pulsiranja u glavi, ali sam bila manje izubijana od zatvorenika, koji je zaista bio „malo tresnut” negde tokom zbivanja. Iako je bio tresnut, povrede su uglavnom bile bezazlene. Čvoruga mu je iskočila na čelu i duboka ogrebotina je ostavila skorenu crvenu ranu na

jednom ramenu. Nesporno je bio izgreban na više mesta, ali zbog vrlo tamne boje njegove kože i tmine oko nas nisam videla gde. Koža je bila zguljena u trakama oko ručnih i nožnih zglobova od cimanja uzica. Nisam napravila losion od drenjine, ali sam ponela melem od gorčike. Spustila sam se na pod pored njega, ali na mene nije obraćao ništa više pažnje nego na patos pod nogama, čak i kada sam počela da nanosim hladan plavi krem na njegove rane. Ono što je bilo interesantnije od svežih povreda, međutim, bile su one zarasle. Izbliza sam videla blede bele crte tri paralelna ureza koji su se pružali na obe jagodice, i niz od tri kratke uspravne linije na visokom, uskom čelu odmah iznad obrva. Plemenski ožiljci. Nesumnjivo rođen u Africi, znači; takvi ožiljci nastaju tokom rituala muževnosti, ili mi je bar tako Marfi rekao. Koža mu je bila topla i glatka pod mojim prstima, klizava od znoja. I meni je bilo toplo; bila sam znojava i nije mi bilo dobro. Paluba se nežno dizala ispod mene, pa sam položila šaku na njegova leđa radi ravnoteže. Tanke, grube crte zalečenih rana od biča pravile su mrežu po njegovim ramenima, kao brazde sićušnih potkožnih crva. Osetiti ih pod prstima bilo je neočekivano; toliko je ličilo na osećaj kada dodirujem ožiljke na Džejmijevim leđima. Progutala sam osećajući se nelagodno, ali sam nastavila sa ukazivanjem pomoći. Čovek me je potpuno ignorisao, čak i kada sam doticala mesta za koja sam znala da sigurno bole. Pogled mu je bio fiksiran na Džejmija, koji je sa istim takvim intenzitetom posmatrao zatvorenika. Problem je bio jasan. Čovek je gotovo sigurno odbegli rob. Nije hteo da govori sa nama iz straha da bi govor odao ostrvo njegovog vlasnika, očekujući da ćemo onda naći vlasnika i vratiti ga u ropstvo. Sada kada smo znali da govori – ili bar razume – engleski, to je značilo da će biti još oprezniji. Čak i da ga uverimo da nam nije namera niti da ga vratimo vlasniku niti da ga sami držimo kao roba, nije bilo verovatno da će nam verovati. Nisam mogla da ga krivim pod ovakvim okolnostima. S druge strane, taj čovek nam je bio najbolja – a verovatno i jedina – šansa da saznamo šta se sa Ijanom Marejem desilo na Bruji. Kada sam natenane uvila čovekove povređene zglobove, Džejmi mi je pružio ruku da ustanem, a potom se obratio zatvoreniku. „Pretpostavljam da si gladan”, rekao je. „Dođi s nama u kabinu pa ćemo

jesti.” Ne čekajući na odgovor, uhvatio me je za zdravu ruku i okrenuo se ka vratima. Iza nas je bila tišina dok smo izlazili u hodnik, ali kada sam se okrenula, rob nas je pratio na rastojanju od jednog metra. Džejmi nas je odveo do moje kabine ne obraćajući pažnju na znatiželjne poglede mornara u prolazu, zastajući samo kod Fergusa tek da izda naređenje da nam se iz kuhinje donese hrana. „Ti, Sasenah, nazad u krevet”, odlučno je rekao kada smo stigli do kabine. Nisam se raspravljala. Ruka me je bolela, glava me je bolela i osećala sam talasiće vreline kako mi sevaju iza očiju. Izgledalo je kao da ću morati da popustim i malo dragocenog penicilina upotrebim na sebe, uprkos svemu. I dalje je postojala šansa da će se moje telo izboriti sa infekcijom, ali nisam smela dugo da čekam. Džejmi je nasuo čašu viskija za mene, a drugu za našeg gosta. I dalje na oprezu čovek je prihvatio i malo otpio, a oči su mu se iznenađeno raširile. Pretpostavila sam da je škotski viski nešto novo za njega. Džejmi je uzeo čašu i sebi i seo, pokazujući robu na drugo sedište, sa druge strane stočića. „Ja se zovem Frejzer”, rekao je. „Ovde sam kapetan. Moja supruga”, dodao je i klimnuo prema ležaju. Zatvorenik je oklevao, ali je tada spustio čašu delujući odlučno. „Mene zvati Išmael”, rekao je glasom koji je delovao kao med posut preko uglja. „Nisam gusar. Ja biti kuvar.” „Marfiju će se to dopasti”, napomenula sam, ali Džejmi nije obraćao pažnju na mene. Pojavila se tanušna bora između riđih obrva dok je ispipavao svoj pristup razgovoru. „Brodski kuvar?”, upitao je trudeći se da mu glas zvuči nehajno. Samo ga je tapkanje dva ukočena prsta po butini izdavalo – zapravo, samo meni. „Ne, čovek, nemam niš’ sa taj brod!”, plahovito je rekao Išmael. „Oni uzeli mene sa obale, kažu će me ubiju, ne idem dugo sa njih, ne brini. Nisam ja gusar!”, ponovio je i sa zakašnjenjem sam shvatila da je logično što ne želi da ga smatramo piratom – bio on to ili ne. Gusarenje se kažnjava vešanjem, a on ni po čemu nije mogao da zna da je nama stalo koliko i njemu da se klonimo Kraljevske mornarice. „Aha, razumem.” Džejmi je pogodio pravu meru da ne bude ni utešan ni skeptičan.

Malo se zavalio u velikoj fotelji. „A kako se onda desilo da te Bruja zarobi? Ne gde”, brzo je dodao kada je izraz panike preleteo zatvorenikovim licem. „Nema potrebe da mi govoriš odakle si; to me ne zanima. Jedino me zanima kako se desilo da im padneš šaka i koliko dugo si bio sa njima. Pošto, kao što si rekao, nisi jedan od njih.” Nagovestio je ono važno dovoljno jasno da i slepac vidi. Ne nameravamo da ga vratimo vlasniku; ipak, ako nam ne pruži tu informaciju, možemo ga predati Kruni kao gusara. Zatvorenikove oči su se smrkle; nimalo glup, shvatio je poentu istog časa. Malo se trgao u stranu i oči su mu se skupile. „Pecao sam pored reke”, rekao je. „Veliki brod, ona dođe ploveći uz reku polako, čamci ga vukli. Ljudi u čamac me vide, viknu mi. Ispustim ribu i trk, ali oni bili blizu. Ljudi skočiti, uvate me kod polja šećerne trske, zaključe da me uzmu radi prodaje. To je sve, čovek.” Slegnuo je ramenima, označavajući kraj svoje priče. „Aha, razumem.” Džejmi je intenzivno gledao zatvorenika. Oklevao je želeći da pita gde je ta reka, ali se nije usudio iz straha da bi čovek mogao opet da zaćuti. „Dok si bio na brodu – jesi li video neke dečake među posadom ili zatvorenicima? Dečake, mladiće?” Čovekove oči su se malo raširile; nije ovo očekivao. Oprezno je zastao, ali je tada klimnuo sa pomalo podrugljivim sjajem u očima. „Da, čovek, oni imati dečake. Zašto? ‘Oćeš jednog?” Pogledao je mene, a zatim opet Džejmija, podignute obrve. Džejmijeva glava se trgla i malo se zacrveneo zbog implikacija. „Hoću”, ravnodušno je rekao. „Tražim mladog rođaka koga su oteli pirati. Bio bih dužnik svakom onom ko mi pomogne da ga pronađem.” Značajno je podigao obrvu. Zatvorenik je malo zabrundao, a nozdrve su mu se proširile. „Tako? Šta biti uraditi sa mnom, ako pomognem da nadeš tog dečaka?” „Iskrcaću te na obalu u luci po tvom izboru, sa priličnom sumom zlata”, odgovorio je Džejmi. „Ali ću naravno zahtevati dokaz da znaš gde se moj rođak nalazi, važi?” „Uh.” Zatvorenik je i dalje bio oprezan, ali je počeo da se opušta. „Ti mi rečeš, čovek – kako izgledati taj dečak?” Džejmi je oklevao na tren proučavajući zatvorenika, ali je tada

odmahnuo glavom. „Ne”, zamišljeno je rekao. „Mislim da ovako neće valjati. Ti meni opiši momke koje si video na gusarskom brodu.” Zatvorenik je merkao Džejmija na trenutak, a zatim počeo da se duboko, grleno smeje. „Nisi izrazito glup, čovek”, rekao je. „Znaš to?” „To znam”, suvo je odgovorio Džejmi. „A dobro je da znaš i ti. Pričaj mi, onda.” Išmael je kratko frknuo, ali je poslušao zastajući samo da se posluži hranom koju je Fergus doneo. Fergus je stajao oslonjen na vrata i zatvorenika posmatrao kroz poluspuštene kapke. „Bilo je dvanaest dečaka koji pričati čudno, ko ti.” Džejmijeve obrve su poletele naviše i zapanjeno je razmenio poglede sa mnom. Dvanaest? „Kao ja?”, rekao je. „Belih dečaka Engleza? Ili Škota, šta si mislio?” Išmael je odmahnuo glavom da ne razume; reč „Škot” nije postojala u njegovom rečniku. „Pričaju ko da se psi tuku”, objasnio je. „Grrrr! Av!” Zarežao je, odmahujući glavom da bi pokazao kako pas kida pacova i ja sam primetila da se Fergusu tresu ramena dok pokušava da ne prasne u smeh. „Škoti zasigurno”, rekla sam, pokušavajući da se ne smejem. Džejmi me je nakratko prostrelio pogledom, a potom se opet okrenuo Išmaelu. „Vrlo dobro, onda”, rekao je prenaglašavajući škotsko kotrljanje glasova. „Dvanaest škotskih momaka. Kako su izgledali?” Išmael je sumnjičavo žmirkao, grickajući komad manga sa poslužavnika. Obrisao je sok iz ugla usana i odmahnuo glavom. „Video sam ih samo jednom, čovek. Mada ću ti reći sve što video.” Zažmurio je i namrštio se, vertikalne bore na licu su se međusobno skupile. „Četiri dečaci će biti žutokosi, šest braon, dva sa crnom kosom. Dva niža od mene, jedan možda veličine taj terijer tu”, glavom je pokazao na Fergusa, koji se stegao besan zbog uvrede, „jedan krupan, ne toliko koliko ti...” „Aha, a kako su bili obučeni?” Polako, oprezno, Džejmi nam ih je približio kroz opisivanje, zapitkujući o detaljima, zahtevajući poređenja – koliko visok, koliko debeo, koje boje očiju, – pažljiv da ne oda smer svog

interesovanja dok je čoveka zavlačio dublje u razgovor. U glavi je prestalo da mi se vrti, ali je umor bio i dalje prisutan i čula mi nisu najbolje reagovala. Pustila sam oči da mi se sklope uljuljkana dubokim glasovima koji su mrmljali. Džejmi zvuči kao prilično krupan i ljut pas, pomislila sam, sa kotrljanjem glasova koje liči na režanje i oštrim zvucima nalik lavežu. „Av”, promumlala sam za sebe i stomačni mišići su mi zaigrali pod skrštenim rukama. Išmaelov glas bio je isto tako dubok, ali gladak i tih, bogat kao bela kafa sa šlagom. Počela sam da odlazim, uspavana njegovim zvukom. Zvuči kao Džo Abernati, pospano sam pomislila, kada diktira izveštaj o obdukciji neulepšane i neprijatne fizičke detalje izrečene glasom nalik zlatnoj uspavanci. U pamćenju sam videla Džoove ruke, tamne na svetloj koži žrtve nesreće, kako se spretno pomeraju dok verbalno iznosi beleške magnetofonu. „Preminuli je visok čovek, približno 183 cm i vitke građe...” Visok čovek, vitak. „... a taj, biti visok, biti mršav...” Iznenada sam se probudila dok mi je srce lupalo, čujući kako jeka Džoovog glasa dopire od stola metar od mene. „Ne”, rekla sam prilično iznenada i tri muškarca su zastala i iznenađeno me pogledala. Sklonila sam kosu sa lica i slabašno im mahnula. „Ne obraćajte pažnju na mene; sanjala sam, mislim.” Oni su nastavili da razgovaraju, a ja sam mirno ležala, polusklopljenih očiju ali više nisam bila pospana. Nije bilo fizičke sličnosti. Džo je bio stamen i sličan medvedu; ovaj Išmael vitak i mršav, mada je nabreklina preko obline njegovog ramena ukazivala da je vrlo snažan. Džoovo lice bilo je široko i prijateljsko; ovog čoveka usko i sa opreznim očima, sa visokim čelom koje je još više isticalo njegove plemenske ožiljke. Džoova koža imala je boju sveže kafe, Išmaelova tamnu crvenocrnu boju žara, za koju mi je Štern rekao da je karakteristična za robove sa gvinejske obale – ne toliko cenjeni kao plavocrni Senegalci, ali vredniji od žutosmedih Jaga i Kongoanaca. Ali ako bih sasvim zažmurila, mogla sam da čujem Džoov glas kako govori, čak i pored slabog karipskog zapevanja u robovskom engleskom.

Malo sam razmakla kapke i oprezno pogledala, tražeći bilo kakav znak sličnosti. Nije ga bilo, ali sam videla ono što sam videla i ranije samo nisam zapazila među ostalim ožiljcima i ozledama na izubijanom trupu muškarca. Ono za šta sam mislila da je samo ogrebotina zapravo je bila duboka abrazija preko širokog, ravnog ožiljka, u obliku grubog kvadrata odmah ispod ramena. Ozleda je bila sveža i ružičasta, tek zarasla. Trebalo je da je spazim odmah, ali nisam zbog mraka u budžaku i ogrebotina koje su je maskirale. Ležala sam mirno, pokušavajući da se setim. „Ime koje nije robovsko”, posprdno je rekao Džo govoreći o samokrštenju svog sina. Očigledno, Išmael je isekao žig svog gazde da bi sprečio identifikaciju, za slučaj da bude uhvaćen. Ali čiji? I ime Išmael sigurno mora biti više od slučajnosti. Možda čak i ne tako neverovatno, pomislila sam; „Išmael” gotovo sigurno nije bilo njegovo pravo ime. „Mene zvati Išmael”, rekao je. A to je bilo robovsko ime, koje mu je dao ovaj ili onaj vlasnik. I ako je mladi Leni pratio rodoslov svoje familije, šta bi bilo logičnije nego da odabere ime dato nekom od njegovih predaka kao simbol? Ako. Ali ako je... Ležala sam i gledala u klaustrofobičnu tavanicu kabine, dok su mi pretpostavke promicale kroz glavu. Bilo da je ovaj čovek nekako povezan sa Džoom ili ne, ta mogućnost me je podsetila na nešto. Džejmi je propitivao čoveka o osoblju i strukturi Bruje – jer to je bio onaj brod koji nas je napao – ali ja nisam obraćala pažnju. Sela sam, oprezno da ne bih pojačala vrtoglavicu, i dala Fergusu znak. „Treba mi vazduha”, rekla sam. „Pomozi mi da izađem na palubu, hoćeš li?” Džejmi me je malo zabrinuto pogledao, ali sam ga razuverila osmehom i prihvatila Fergusovu ruku. „Gde su dokumenti onog roba kojeg smo ga kupili na Barbadosu?”, insistirala sam, čim smo se udaljili dovoljno da nas ne čuju u kabini. „I gde je rob, kad smo već kod toga?” Fergus me je radoznalo pogledao, ali je poslušno potražio u svojim džepovima. „Papiri su ovde, gospo”, rekao je pružajući mi ih. „A što se tiče roba, verujem da je u prostoru za posadu. Zašto?”, dodao je, ne mogavši da obuzda znatiželju. Ignorisala sam pitanje petljajući sa prljavim, odvratnim komadima hartije. „Evo ga”, rekla sam, nalazeći ono što sam zapamtila da mi je Džejmi

pročitao. „Abernati! Jeste Abernati! Žigosan na levom ramenu cvetom ljiljana. Da li si zapazio taj znak, Ferguse?” „Ne, gospo.” „Onda pođi sa mnom”, rekla sam okrećući prema odeljku za posadu. „Hoću da vidim koliki je.” Znak je bio otprilike sedam centimetara dug i sedam širok; cvet koji je natkrivao inicijal A utisnut u kožu nekoliko centimetara ispod ramena. Bio je prave veličine i na pravom mestu, podudarao se sa ožiljkom na onom Išmaelu. Mada zapravo nije bio cvet ljiljana; to je bila greška nemarnog zapisničara. Ovo je bila ruža sa šesnaest latica – jakobitski amblem Čarlsa Stjuarta. Zaprepašćeno sam trepnula; koji patriotski izbeglica je izabrao ovaj bizarni metod da iskaže odanost poraženim Stjuartima? „Gospo, mislim da treba da se vratite u krevet”, kazao je Fergus. Mrštio mi se dok sam se nadnosila nad Temererom, koji je to zagledanje podnosio ravnodušno kao i sve ostalo. „Imate boju guščijeg govanceta, a milordu se uopšte neće dopasti ako vam dopustim da se skljokate na palubi.” „Neću pasti”, uverila sam ga. „I baš me briga kakva mi je boja. Mislim da mi se upravo posrećilo. Slušaj, Ferguse, hoću da učiniš nešto za mene.” „Bilo šta, gospo”, rekao je hvatajući me za lakat kada sam od naleta vetra zateturala po palubi koja se naglo nagnula. „Ali ne”, odlučno je dodao, „dok ne budete bezbedno ponovo u krevetu.” Pustila sam ga da me odvede do kabine jer se zaista nisam osećala baš najbolje, ali ne pre nego što sam mu dala instrukcije. Kada smo ušli u kabinu, Džejmi je ustao od stola da nas pozdravi. „Tu si, Sasenah! Jesi li dobro?”, upitao je mršteći se ka meni. „Imaš gadnu boju, kao pokvareni krem.” „Savršeno mi je dobro”, procedila sam kroz zube spuštajući se na ležaj da ne bih drmala ruku. „Da li ste ti i g. Išmael završili razgovor?” Džejmi je pogledao u zatvorenika i videla sam ono ravno crno piljenje kojim je njegov pogled dočekan. Atmosfera među njima nije bila neprijateljska, ali je bilo nekog naboja. Džejmi je klimnuo, završavajući. „Završili smo – za sada”, rekao je. Okrenuo se Fergusu. „Isprati našeg gosta dole, hoćeš li, Ferguse, i pobrini se da bude nahranjen i obučen.” Ostao je na nogama dok Išmael nije otišao u pratnji Fergusa. Zatim je seo pored mog ležaja i u tami se začkiljio u mene. „Izgledaš užasno”, kazao je. „Da li bi najbolje bilo da donesem tvoj

pribor i dam ti nekakav tonik ili nešto slično?” „Ne”, rekla sam. „Džejmi, slušaj – mislim da znam odakle dolazi naš prijatelj Išmael.” On je podigao obrvu. „Znaš?” Objasnila sam za ožiljak na Išmaelu i za gotovo isti žig na robu Temereru, ne spominjući šta me je prvo potaklo na tu ideju. „Uloži pet i dobićeš deset da dolaze sa istog mesta – od te gospođe Abernati na Jamajci”, rekla sam. „Pet će...? Oh”, rekao je, odmahujući na moj zbunjujući uvod kojim sam ga zainteresovala. „Pa, možda si u pravu, Sasenah, i nadam se da je tako. Prepredeno crno kopile neće da kaže odakle je. Mada ga ne krivim”, pošteno je dodao. „Bože, da sam ja pobegao od takvog života, nema te sile koja bi me odvukla nazad!” Govorio je sa iznenađujućom žestinom. „Ne, ni ja ga ne bih krivila”, kazala sam. „Ali šta ti je rekao o dečacima? Da li je video Mladog Ijana?” Namrštene crte lica su se opustile. „Aha, gotovo sam siguran da jeste.” Jedna šaka se stegla u pesnicu u iščekivanju. „Dvojica momaka koje je opisao mogli bi biti Ijan. A znajući da je to bio Bruja, ne mogu da mislim drugačije. I ako si ti u pravu oko toga odakle dolazi, Sasenah, možda ga imamo – konačno bismo mogli da ga nađemo!” Iako je Išmael odbio da pruži bilo kakav nagoveštaj gde ga je Bruja pokupio, upustio se toliko da kaže da su dvanaestorica dečaka – svi zatvorenici – istovareni sa broda zajedno, ubrzo nakon njegovog hvatanja. „Dvanaest momaka”, ponovio je Džejmi, a privremeno uzbuđenje polako se pretvaralo u mrštenje. „Šta li je, pobogu, neko smislio da bi kidnapovao dvanaest momaka iz Škotske?” „Možda je kolekcionar”, rekla sam, osećajući se sve razuzdanije. „Novčići, drago kamenje i škotski dečaci.” „Ti misliš da onaj ko ima Ijana ima i blago?” Radoznalo me je pogledao. „Ne znam”, rekla sam, iznenada se osetivši umorno. Zevnula sam kao da ću razglaviti vilice. „Mada bismo mogli biti sigurni u pogledu Išmaela. Rekla sam Fergusu da se pobrine da ga Temerer dobro pogleda. Ako su sa istog mesta...” Opet sam zevnula, telo mi je tražilo kiseonik koga je imalo nedovoljno zbog gubitka krvi. „To je vrlo razumno od tebe, Sasenah”, kazao je Džejmi, zvučeći kao da

je malo iznenađen što imam razuma. Ako ćemo pravo, pomalo sam bila iznenađena i sama; misli su mi bile sve iscepkanije i predstavljalo mi je napor da govorim logično. Džejmi je to primetio; potapšao me je po ruci i ustao. „Ne brini sada oko toga, Sasenah. Odmori se, a ja ću poslati Marsali dole sa čajem.” „Viskijem”, rekla sam i nasmejala se. „U redu, onda, viski”, složio se. Zagladio mi je kosu, nagnuo se nad ležaj i poljubio me u čelo. „Bolje?”, upitao je s osmehom. „Mnogo.” Uzvratila sam osmeh i zažmurila.

56

Supa od kornjače

K

ada sam se opet probudila, kasno popodne, sve me je bolelo. U snu sam odgurnula pokrivače i ležala sam opružena u kombinezonu, koža mi je bila vrela i suva. Ruka me je odvratno bolela i svaki od četrdeset tri elegantna šava g. Viloubaja osećala sam kao užarenu zihernadlu zataknutu za kožu. Tome nema pomoći; moraću da upotrebim penicilin. Možda sam bezbedna od velikih boginja, tifusa i obične prehlade u njenoj inkarnaciji osamnaestog veka, ali nisam besmrtna i samo bog zna na koliko nezdravih materija je Portugalac upotrebio svoju sablju pre nego što ju je primenio na meni. Kratak put preko sobe do plakara sa odećom ostavio me je oznojenu i uzdrhtalu, pa sam sa svom suknjom u rukama prilično naglo morala da sednem da ne bih pala. „Sasenah! Da li si dobro?” Džejmi je promolio glavu kroz dovratak, izgledajući zabrinuto. „Nisam”, rekla sam. „Dođi, molim te, na minut. Treba nešto da uradiš.” „Vino? Kolač? Marfi je napravio kašu specijalno za tebe.” U trenu se našao kraj mene, a nadlanica mu je bila hladna prema mom obrazu. „Bože, ti goriš!” „Da, znam”, rekla sam. „Ali ne brini; imam lek za to.” Zavukla sam ruku u džep i izvukla kutiju sa špricevima i ampulama. Desna ruka me je bolela toliko da sam na svaki pokret morala da stisnem zube. „Ti si na redu”, kiselo sam rekla gurajući kutiju prema Džejmiju. „Evo ti šanse za revanš, ako to želiš.” Zblanuto je pogledao u kutiju, pa u mene. „Šta?”, rekao je. „Hoćeš da te ubodem nekim od ovih šiljaka?” „Bilo bi mi draže da to ne iskazuješ baš tim rečima, ali da”, kazala sam. „U zadnjicu?” Usne su mu zaigrale. „Da, proklet bio!” Gledao me je na tren sa malo podignutim krajem usana. Zatim je

pognuo glavu nad kutiju, riđa kosa je sijala na zraku sunca koji je dopirao kroz prozor. „Onda mi kaži šta da radim”, rekao je. Oprezno sam mu objasnila, navodeći ga kroz pripremu i punjenje šprica, a zatim ga sama uzela da proverim ima li vazdušnih mehurića, trapavo levom rukom. Do vremena kada sam mu ga vratila i postavila se na ležaj, njemu u toj situaciji više ništa nije bilo smešno. „Jesi li sigurna da hoćeš to da uradim?”, sumnjičavo je rekao. „Nisam baš najbolji sa rukama.” To me je zasmejalo, uprkos pulsiranju u ruci. Videla sam ga da svašta radi rukama, od pomaganja u ždrebljenju i zidanja zidova do guljenja jelena i slaganja slova, sve sa istim lakim i spretnim dodirom. „Pa, dobro”, rekao je kada sam mu to saopštila. „Ah to baš i nije isto, zar ne? Nešto najbliže što sam radio bilo je da čoveku rasparam trbuh, a prilično je čudan osećaj da nešto takvo uradim tebi, Sasenah.” Bacila sam pogled preko ramena i uhvatila ga kako sumnjičavo gricka donju usnu, sa jastučetom natopljenim brendijem u jednoj i špricom u drugoj. „Pazi”, rekla sam. „Ja sam to uradila tebi; ti znaš kakav je osećaj. Nije bilo baš strašno, je l’ tako?” Unervozio me svojim ponašanjem. „Mmfm.” Stisnuo je usne, kleknuo pored kreveta i nežno prebrisao jedno mesto na mojoj zadnjici hladnim, mokrim jastučetom. „Da li je ovako u redu?” „To je u redu. Špic pritisni pod malim uglom, ne pravo – vidiš kako je završetak igle sečen? Uguraj ga pola centimetra – ne ustručavaj se da pritisneš, koža se ne da probosti tako lako kako se misli – i zatim polako potiskuj klip, to se ne radi prebrzo.” Zažmurila sam i čekala. Trenutak kasnije sam otvorila oči i pogledala nazad. On je bio bled, a slabašan sjaj od znoja mu se pojavio iznad jagodica. „Nema veze”, uspravila sam se i pridržala se zbog naleta vrtoglavice. „Hajde, daj mi to.” Zgrabila sam jastuče iz njegove ruke i obrisala jedno mesto na gornjoj strani butine. Ruka mi se malo tresla od groznice. „Ali...” „Zaveži!” Uzela sam špric i naciljala najbolje što sam mogla levom rukom, a zatim ga zarila u mišić. Bolelo je. Bolelo je još više kada sam potisnula klip i prst mi je skliznuo.

Zatim su se tu našle Džejmijeve ruke, jedna mi je pridržavala nogu, a druga iglu, polako su pritiskale dok poslednji ostaci bele tečnosti nisu nestali iz cilindra. Uvukla sam jedan brz, dubok udah kada je izvukao iglu. „Hvala”, rekla sam trenutak kasnije. „Izvini”, tiho je kazao minut kasnije. Poturio je ruku pod moja leđa i nežno me položio. „U redu je.” Oči su mi bile zatvorene i male obojene šare su mi bile unutar kapaka. Podsetile su me na postavu kutije za lutke koju sam imala kao mala; sićušne ružičaste i srebrne zvezde na tamnoj pozadini. „Zaboravila sam; teško je to učiniti prvih nekoliko puta. Pretpostavljam da je lakše zabiti nož u nekoga”, dodala sam. „Ako ništa drugo, ne brineš da li će ga boleti.” Nije rekao ništa, samo je bučno izdahnuo kroz nos. Čula sam ga kako se muva po sobi, rasklanja kutiju sa špricevima i veša moju suknju. Mesto injekcije sam osećala kao čvor ispod kože. „Izvini”, rekla sam. „Nisam to tako mislila.” „Pa, što da ne”, rekao je ravnim glasom. „Jeste lakše nekoga ubiti da bi spasao sopstveni život nego povrediti nekoga da bi spasao njegov. Ti si mnogo hrabrija od mene i ne smeta mi da to priznam.” Otvorila sam oči i pogledala ga. „Ðavola ti ne smeta.” Zurio je u mene skupljenih očiju. Uglić usana se podigao. „Ðavola mi ne smeta”, složio se. Zasmejala sam se, ali me je od toga zabolela ruka. „Ja nisam, a nisi ni ti, i nisam to tako mislila i inače”, rekla sam i opet zažmurila. „Mmfm.” Čula sam trupkanje nogu gore na palubi i glas g. Vorena, povišen u organizovanom nestrpljenju. Prošli smo pored Velikog Abaka i Eleutere po noći i sada smo išli južno prema Jamajci sa vetrom u leđa. „Ne bih rizikovala da na mene pucaju i pokušavaju da me iskasape i bacaju me u tamnicu i vešaju, ako se išta pitam oko toga”, kazala sam. „Ne bih ni ja”, suvo je rekao. „Ali ti...”, počela sam, a onda zastala. Radoznalo sam ga pogledala. „Ti stvarno misliš tako”, polako sam rekla. „Da tu nemaš nikakvog izbora. Zar ne?” Bio je okrenut malo od mene, očiju okrenutih nalevo. Sunce je sijalo na

njegov dug, prav nos, koji je polako trljao. Široka ramena su se malo izdigla, pa se spustila. „Ja sam muškarac, Sasenah”, vrlo tiho je rekao. „Ako bih mislio da postoji izbor... onda možda to ne bih mogao. Ne treba da budeš hrabar zbog nečega za šta znaš da nema pomoći, je l’ tako?” Tada me je pogledao uz mali smešak. „Kao i žena na porođaju, zar ne? To moraš da obaviš i ništa ne menja to da li se plašiš – uradićeš to. Odvažnost ti treba samo onda kada možeš da kažeš – ne.” Mirno sam ležala neko vreme, posmatrajući ga. On je zažmurio i oslonio se nazad na stolicu, riđe trepavice bile su duge i apsurdno dečje prema obrazima. Davale su čudan kontrast sa mrljama ispod očiju i dubljim borama u uglovima. Umoran je; jedva da je spavao od susreta sa gusarskim brodom. „Nisam ti ispričala za Grejama Menzijesa, je l’ tako?”, konačno sam rekla. Plave oči su se istog časa otvorile. „Ne. Ko je bio taj?” „Jedan pacijent. U bostonskoj bolnici.” Grejam je bio u kasnim šezdesetim kada sam ga upoznala; škotski doseljenik koji nije prestao da kotrlja glasove, uprkos gotovo četrdeset godina života u Bostonu. Bio je ribar, ili je bar to nekada bio; kada sam ga upoznala, posedovao je nekoliko brodića za lovljenje jastoga i prepustio je drugima da love za njega. Bio je vrlo sličan škotskim vojnicima koje sam upoznala na Prestonpansu i Falkirku; stoik i šaljivdžija u isto vreme, spreman da se našali sa ma čim što je bilo suviše bolno da bi se trpelo ćutke. „A ti sad pazi, devojče”, bilo je poslednje što mi je rekao dok sam posmatrala anesteziologa kako mu postavlja infuziju koja će ga držati dok mu budem operisala kancerom napadnutu levu nogu. „Proveri dobro da sečeš onu pravu.” „Ne brinite”, uveravala sam ga, tapšući ostarelu šaku koja je ležala na čaršavu. „Pogodiću pravu.” „Hoćeš?” Razrogačio je oči glumeći užasavanje. „A ja sam mislio da mi leva ne valja!” Još uvek se astmatično smejuljio kada mu je maska stavljena na lice. Amputacija je prošla dobro i Grejam se oporavio i otišao kući, ali se nisam baš iznenadila kada sam ga opet ugledala šest meseci kasnije.

Laboratorijski izveštaj o prvobitnom tumoru sadržavao je sumnju, a ona se sada potvrdila; metastaze limfnih čvorova u preponama. Uklonila sam rakom zahvaćene čvorove. Primenjeno je zračenje. Kobalt. Uklonila sam slezinu, na koju se bolest proširila, znajući da je operacija potpuno uzaludna, ali ne želeći da odustanem. „Mnogo je lakše ne odustati kada ti nisi onaj ko je bolestan”, rekla sam zureći u grede iznad glave. „Da li to znači da je on odustao?”, upitao je Džejmi. „Ne bih to baš tako iskazala.” „Nešto sam razmišljao”, objavio je Grejam. Zvuk njegovog glasa zvečao je u slušalicama mog stetoskopa. „Jeste li?”, kazala sam. „Pa, nemojte to da radite naglas dok ne završim ovde, tako radi dobar momak.” On je malo frknuo od smeha, ali je čutke ležao dok sam mu slušala pluća, spretno premeštajući disk stetoskopa sa rebara na grudnu kost. „U redu”, konačno sam rekla vadeći nastavke stetoskopa iz ušiju i puštajući ih da mi padnu na ramena. „O čemu ste to razmišljali?” „O tome da se ubijem.” Dočekao je moj pogled bez skretanja, sa malčice izazova. Pogledala sam iza sebe da bih proverila da li je sestra otišla, a zatim primakla plavu plastičnu stolicu za posetioce i sela do njega. „Bol postaje užasan?”, upitala sam. „Ima nešto što možemo da učinimo, znate. Treba samo da zatražite.” Oklevala sam pre nego što sam dodala ovo poslednje; on nikada nije tražio. Čak i kada je bilo očito da mu treba lek, nikada nije pominjao koliko mu je neugodno. Da mu ja to pominjem, izgledalo je kao nasrtaj na njegovu privatnost; videla sam kako mu se malo zatežu krajevi usana. „Imam ćerku”, rekao je. „I dva unuka; zgodni klinci. Ali, zaboravljam; vi ste ih videli prošle nedelje, zar ne?” Jesam. Dolazili su bar dvaput nedeljno da ga obiđu, donoseći naškrabane pismene zadatke i potpisane bejzbol loptice da ih pokažu dedi. „A tu je i moja majka, koja živi u staračkom domu na Kanterberiju”, zamišljeno je rekao. „To košta papreno, to mesto, ali je čisto i hrana je dosta dobra, tako da ona uživa da prigovara zbog toga dok je jede.”

Nepristrano je pogledao ravan čaršav i podigao svoj patrljak. „Mesec, ha mislite? Četiri? Tri?” „Možda tri”, kazala sam. „Uz nešto sreće”, idiotski sam dodala. Frknuo je na mene i trgnuo glavom prema intravenskoj nad svojom glavom. „Pih! A goru sreću ne bih poželeo ni prosjaku.” Zagledao je okolo sav pribor; automatski respirator, treptavi monitor rada srca, opšti nered medicinske tehnologije. „Gotovo što dolara dnevno košta da me držite ovde”, rekao je. „Tri meseca, to bi bilo – o, nebesa, deset hiljada dolara!” Odmahnuo je glavom, mršteći se. „Loša pogodba, tako ja to zovem. Ne vredi te pare.” Njegove svetlosive oči su iznenada pogledale u mene. „Ja sam Škot, znate. Rođen kao škrtica i sa malim izgledima da to promenim sada.” „I tako sam mu to učinila”, rekla sam i dalje sedeći. „Ili tačnije, obavili smo to zajedno. Njemu je bio prepisan morfijum protiv bolova – to je kao laudanum, samo mnogo jače. Ja sam istresla po pola iz svake ampule i dopunila ih vodom. To je značilo da neće imati celu dozu na raspolaganju skoro dvadeset četiri sata, ali to je bio najsigurniji način da se dođe do velike doze bez rizika da bude otkriveno. „Razgovarali smo o upotrebi nekog botaničkog leka koji sam proučila; znala sam dovoljno da napravim nešto smrtonosno, ali nisam bila sigurna da li će to biti bezbolno, a on nije želeo da rizikuje da mene optuže u slučaju da neko postane sumnjičav tokom forenzičkog ispitivanja.” Videla sam kako se Džejmijeva obrva podiže, pa sam odmahnula rukom. „To nije važno; to je način da se sazna kako je neko umro.” „Ah. Nešto kao mrtvozornikov sud?” „Pomalo. U svakom slučaju, bilo je za očekivati da ima morfijuma u krvi; to nije dokazivalo ništa. I tako smo to uradili.” Duboko sam udahnula. „Ne bi bilo nikakvih problema da sam mu dala injekciju i otišla. To je i tražio od mene.” Džejmi je ćutao i intenzivno me posmatrao. „Međutim, nisam mogla to da učinim.” Pogledala sam svoju levu ruku, ali nisam videla svoju glatku kožu već krupne, otečene prste ribara, i debele zelene vene koje su mu presecale zglob.

„Uterala sam iglu”, kazala sam. Protrljala sam mesto na zglobu gde velika vena preseca žbicu. „Ali nisam mogla da pritisnem klip.” U pamćenju sam videla kako se druga ruka Grejama Menzijesa diže sa prikačenim crevima i sklapa oko moje. Tada nije imao mnogo snage, ali je imao dovoljno. „Sedela sam dok nije otišao, držeći njegovu ruku.” Još uvek sam je osećala, postojani puls pod mojim palcem kako usporava, pa još više dok sam mu držala ruku, a zatim čekanje na otkucaj koji nije došao. Podigla sam pogled ka Džejmiju, otresajući sećanje. „A tada je ušla sestra.” Bila je to jedna od mladih sestara – devojka koja se lako uzbuđuje, bez diskrecije. Nije bila mnogo iskusna, ali je znala dovoljno da prepozna mrtvaca kada ga je videla. I mene kako samo sedim tamo – ne čineći ništa – nimalo doktorsko ponašanje. I prazan špric od morfijuma kako leži na stolu pored mene. „Ona je to ispričala, naravno”, rekla sam. „To sam i očekivao.” „Bila sam dovoljno prisebna da špric ubacim da ode u peć za spaljivanje nakon što je ona otišla, bar toliko. Bila je to njena reč protiv moje i cela stvar je prosto odbačena.” Usta su mi se šeretski iskrivila. „Sem što su mi sledeće nedelje ponudili posao šefa celog odseka. Vrlo značajno. Divna kancelarija na šestom spratu bolnice – bezbedno daleko od pacijenata da ne bih mogla da ubijem još nekog.” Prstom sam i dalje nesvesno trljala zglob. Džejmi je pružio ruku i to zaustavio položivši šaku preko moje. „Kada je to bilo, Sasenah?”, upitao je veoma nežnim glasom. „Baš pre nego što smo Bri i ja otišle u Škotsku. Zato sam, zapravo, i otišla; dali su mi produženo odsustvo – rekli su da sam prenaporno radila i da zaslužujem lep odmor.” Nisam pokušavala da oteram ironiju iz glasa. „Razumem.” Ruka mu je bila topla na mojoj, uprkos mojoj groznici. „Da nije bilo toga, tog da izgubiš posao – da li bi došla, Sasenah? Ne samo u Škotsku. Meni?” Podigla sam pogled i stegla mu ruku, duboko udišući. „Ne znam”, rekla sam. „Zaista ne znam. Da nisam došla u Škotsku, upoznala Rodžera Vejkfilda i saznala za tebe...” Zastala sam i progutala, prevladana osećanjima. „Grejam je bio taj koji me je poslao u Škotsku”, konačno sam rekla, osećajući da se pomalo gušim. „Od mene je tražio da

odem jednog dana – i pozdravim Aberdin u njegovo ime.” Iznenada sam pogledala u Džejmija. „A nisam! Nikada nisam otišla u Aberdin.” „Nemoj da brineš, Sasenah.” Džejmi mi je stegao ruku. „Ja ću te odvesti tamo – kada se vratimo. Mada”, praktično je dodao, „tamo i nema šta da se vidi.” U kabini je postajalo zagušljivo. On je ustao i otišao da otvori jedan od krmenih prozora. „Džejmi”, rekla sam gledajući njegova leđa, „šta hoćeš?” On se okrenuo i malo namrštio od razmišljanja. „Oh – jedna pomorandža bi dobro došla”, rekao je. „Ima ih u stolu, važi?” Ne čekajući odgovor, povukao je poklopac stola, otkrivajući činiju sa narandžama, drečavim među raznim perima i hartijama. „Hoćeš li i ti jednu?” „U redu”, rekla sam smešeći se. „Mada to nije baš ono na šta sam mislila. Htela sam da kažem – šta hoćeš da učiniš kada jednom nađeš Ijana?” „Oh.” Seo je pored ležaja sa pomorandžom u rukama i na tren zurio u nju. „Da li znaš”, konačno je rekao, „da mislim da me to nikada niko nije pitao – šta je ono što hoću da radim.” Zvučao je pomalo iznenađeno. „Mada zapravo često i nisi imao mnogo da biraš, zar ne?”, suvo sam rekla. „A sada, ipak, imaš.” „Aha, to je tačno.” Okretao je pomorandžu u rukama, glave pognute nad neravnom kuglom. „Pretpostavljam da si pomislila da ćemo verovatno otići nazad u Škotsku – makar na neko vreme?”, kazao je. Već sam mu ispričala za Tompkinsova otkrića o ser Persivalu i njegovim mahinacijama, naravno, ali nismo baš imali vremena da pričamo o tome – ili onome što iz toga sledi. „Jesam”, rekla sam. „Zato te i pitam.” Tada sam zaćutala, dajući mu vremena da se pomiri s tim. Živeo je kao odmetnik popriličan broj godina, krijući se prvo fizički, a kasnije pomoću tajnovitosti i lažnih imena, izbegavajući zakonu time što je prelazio s jednog imena na drugo. Ali sada su sva ona poznata; nije bilo šanse da nastavi neku od svojih ranijih aktivnosti – čak ni da se javno pojavi u

Škotskoj. Njegovo krajnje utočište oduvek je bio Lalibroh. Ali je čak i taj pravac bega sada za njega izgubljen. Lalibroh će zauvek ostati njegov dom, ali više nije njegov; tamo je sada novi gazda. Znala sam da se neće žaliti što je Dženina porodica vlasnik imanja – ali morao bi, ako je ljudski stvor, žaliti za gubitkom nasleđa. Čula sam njegovo tiho frktanje, kao da je i on u razmišljanju stigao negde gde i ja. „A ni Jamajka ni ostrva u engleskom posedu”, snuždeno je prokomentarisao. „Tom Leonard i Kraljevska mornarica možda u ovom času za oboje misle da smo mrtvi, ali će brzo shvatiti da nije tako ako se iole duže zadržimo.” „Da li si pomislio na Ameriku?”, taktično sam upitala. „Kolonije, hoću da kažem.” Sumnjičavo je počešao nos. „Pa, nisam. Nisam zapravo pomislio na to. Tačno je da bismo tamo verovatno bili bezbedni od Krune, ali... ” Nije dovršio, namršten. Podigao je svoj nož i zasekao pomorandžu, brzo i precizno, a zatim počeo da je ljušti. „Niko te ne bi proganjao tamo”, naglasila sam. „Ser Persival uopšte nije zainteresovan za tebe sem ako si u Škotskoj, gde bi mu tvoje hapšenje nečemu poslužilo. Britanska mornarica te ne može baš pratiti po kopnu, a ni karipski guverneri se ne pitaju za ono što se zbiva u Kolonijama.” „To je istina”, polako je rekao. „Ali Kolonije...” Jednom rukom je uzeo oljuštenu pomorandžu i počeo da je bacaka nekoliko centimetara uvis. „To je vrlo primitivno, Sasenah”, kazao je. „Divljina, znaš? Ne bih voleo da te odvedem u opasnost.” To me je zasmejalo i on me je oštro pogledao, a zatim je uhvatio moju misao i opustio se u snuždeni smešak. „Aha, dobro, valjda je povlačiti te po moru i puštati te da budeš kidnapovana i zaključana na brod sa epidemijom već dovoljno opasno. Ali bar te nisu pojeli ljudožderi, do sada.” Htela sam da se opet nasmejem, ali je u njegovom glasu postojala nota gorčine koja me je navela da se umesto toga ugrizem za usnu. „U Americi nema ljudoždera”, kazala sam. „Ima!”, uzrujano je rekao. „Štampao sam knjigu za društvo katoličkih misionara koja priča sve o onim divljacima Irokezima na severu. Oni

zarobljenike vežu i seckaju komade sa njih, a zatim im iščupaju srce i pojedu ga njima pred očima!” „Pojedu prvo srce, a zatim i oči, zar ne?”, kazala sam smejući se iako to nisam htela. „U redu”, rekla sam videći njegov mrk pogled, „izvini. Ali kao prvo, ne možeš da veruješ svemu što pročitaš, a kao drugo...” Nisam uspela da završim. On se nagnuo napred i uhvatio moju ruku dovoljno snažno da ciknem od iznenađenja. „Prokleta da si, slušaj me!”, rekao je. „To nije nešto nevažno!” „Pa... ne, valjda nije”, oprezno sam rekla. „Nisam mislila da te ismevam – ali Džejmi, ja sam živela u Bostonu bezmalo dvadeset godina. Ti nikada nisi kročio u Ameriku!” „To je tačno”, rekao je ravnim glasom. „A da li misliš da je mesto u kom si živela imalo slično tome sada, Sasenah?” „Pa...”, počela sam, a onda zastala. Iako sam kod parka Boston komon videla mnogo istorijskih zgrada sa malim mesinganim pločama koje su potvrđivale njihovu autentičnost, većinom su bile napravljene posle 1770; mnoge i znatno kasnije. A sem poneke zgrade... „Pa, ne”, priznala sam. „Nije; znam da nije. Ali ne mislim da je potpuna divljina. Postoje gradovi i sada; toliko znam.” Pustio je moju ruku i ponovo seo. I dalje je u drugoj ruci držao narandžu. „Valjda je tako”, polako je rekao. „O gradovima ne čuješ mnogo – već samo da je to divlje mesto, mada veoma lepo. Ali ja nisam budala, Sasenah.” Glas mu je postao malo oštriji i divljački je zario prst u pomorandžu, razdvojivši je na pola. „Ne verujem u nešto samo zato što je neko napisao reči u knjizi – pobogu, ja štampam te proklete stvari! Znam vrlo dobro kakve budale i šarlatani su pojedini pisci – viđam ih! I sigurno znam razliku između sentimentalnih izmišljotina i hladnokrvno iznetih činjenica!” „U redu”, kazala sam. „Mada nisam sigurna da je tako lako prepoznati razliku između odštampanih izmišljotina i činjenica. Ali čak i da je sasvim tačno ono za Irokeze, ne vrvi celi kontinent od krvožednih divljaka. Toliko znam. To je veoma veliki prostor, znaš”, nežno sam dodala. „Mmfm”, rekao je, očito neuveren. Ipak, pažnju je posvetio pomorandži i počeo da je deli na kriške. „To je vrlo smešno”, snuždeno sam rekla. „Kada sam rešila da se vratim, pročitala sam sve što sam mogla da nađem o Engleskoj, Škotskoj i

Francuskoj negde u ovo vreme da bih znala što više o tome šta da očekujem. A evo nas na mestu o kome ne znam ništa, jer mi nikada nije palo na pamet da ćemo prelaziti okean sa tvojom morskom bolešću.” Na to se nasmejao, pomalo zajedljivo. „Aha, pa, nikad ne znaš šta možeš da učiniš dok te nešto ne natera. Veruj mi, Sasenah, kada jednom bezbedno vratim Ijana, nikad više u životu neću kročiti na prljave, odvratne daske broda – osim da se vratim u Škotsku, kada bude sigurno”, dodao je naknadno. Pružio mi je krišku pomorandže i ja sam je uzela kao simbol pomirenja. „Kada je već reč o Škotskoj, još uvek imaš svoju štamparsku presu, na sigurnom u Edinburgu”, rekla sam. „Mogli bismo da organizujemo da nam je pošalju, možda – ako bismo se skrasili u nekom većem američkom gradu.” Zapanjeno me je pogledao. „Misliš li da bi bilo moguće zaraditi za život štampanjem? Ima toliko ljudi? Potreban je poveći grad, znaš, da bi mu trebao štampar ili knjižar.” „Sigurna sam da bi mogao. Boston, Filadelfija... ne Njujork, još, rekla bih. Vilijamsburg, možda? Ne znam tačno koji, ali ima nekoliko mesta dovoljno velikih da bi im trebalo štampanje – lučki gradovi, sigurno.” Zapamtila sam postere i objave koji reklamiraju datume ukrcavanja i stizanja, prodaju robe i regrutovanje mornara, kakvi su krasili zidove svake lučke krčme u Avru. „Mmfm.” Ovo je bila zamišljena buka. „Aha, dobro, ako bismo mogli to da uradimo...” Gurnuo je komadić voćke u usta i polako žvakao. „Šta je sa tobom?”, iznenada je upitao. Zapanjeno sam ga pogledala. „Šta sa mnom?” Intenzivno je fiksirao pogled na mene, čitajući mi lice. „Da li bi ti odgovaralo da odeš na takvo mesto?” Tada je oborio pogled i pažljivo razdvojio ostatak pomorandže. „Hoću da kažem – imaš i ti svoj posao koji treba da radiš, je l’ tako” Podigao je pogled i nasmešio se, raspoložen za šalu. „U Parizu sam shvatio da ne možeš da prestaneš sa tim. A i sama si rekla da možda ne bi došla da te Menzijesova smrt nije zaustavila tamo gde si bila. Možeš li da budeš lekar u Kolonijama, šta misliš?” „Valjda mogu”, polako sam rekla. „Ima bolesnih i povređenih kud god da kreneš, na kraju krajeva.” Radoznalo sam ga pogledala. „Ti si veoma čudan čovek, Džejmi Frejzeru.”

Na to se nasmejao i pojeo ostatak pomorandže. „Oh, jesam, je l’ tako? A šta si time htela da kažeš?” „Frenk me je voleo”, polako sam kazala. „Ali su postojali... delići mene sa kojima nije znao šta da radi. Neke stvari u vezi sa mnom koje nije razumeo, ili su ga možda plašili.” Pogledala sam Džejmija. „Ti ne.” Glava mu je bila pognuta nad drugom pomorandžom, ruke su se kretale spretno dok ju je zarezivao nožem, ali sam videla smešak u uglu njegovih usana. „Ne, Sasenah, ne plašiš me. Ili tačnije plašiš me, ali samo kada mislim da bi mogla da se ubiješ svojim nemarom.” Kratko sam frknula. „Ti plašiš mene iz istog razloga, ali pretpostavljam da nema ništa što mogu da učinim oko toga.” Njegov smeh je bio dubok i lagodan. „I misliš da ni ja ne mogu da preduzmem ništa u vezi sa tim, pa ni ja ne treba da brinem?” „Nisam rekla da ne treba da brineš – misliš li da ja ne brinem? Ali ne, verovatno ne možeš ništa da učiniš u vezi sa mnom.” Videla sam da je zinuo da mi protivureči. Zatim se predomislio i opet nasmejao. Pružio je ruku i ubacio mi krišku pomorandže u usta. „Pa, možda ne mogu, Sasenah, možda je tako. Ali sam do sada poživeo dovoljno da bih znao da to možda i nije tako važno – sve dok mogu da te volim.” Nisam mogla da govorim od soka pomorandže, pa sam iznenađeno zurila u njega. „Aha, volim te”, tiho je rekao. Nagnuo se nad ležaj i poljubio me, usta su mu bila topla i slatka. Zatim se odmakao i nežno mi dodirnuo obraz. „Odmaraj se sada”, odlučno je rekao. „Doneću ti kašu, uskoro.” Odspavala sam nekoliko sati i probudila se još uvek sa temperaturom, ali gladna. Džejmi mi je doneo Marfijevu kašu – bogatozeleni bućkuriš koji je plivao u puteru i davio se u šeriju – i insistirao, uprkos mojim protestima da me hrani na kašiku. „Imam savršeno dobru ruku”, ljutito sam rekla. „Aha, a video sam te i kako se njome služiš”, odgovorio je, umešno mi zapušivši usta kašikom. „Ako si sa kašikom trapava kao sa tom iglom, sve

ćeš ovo da prospeš na grudi i protraćiš, a Marfi će mene da nahrani kutlačom. Hajde, zini.” I jesam, a moja srdžba se polako istopila u nekakvu toplu i užarenu omamu dok sam jela. Nisam uzela ništa protiv bola u ruci, ali dok se moj prazni stomak širio u zahvalnom olakšanju, to gotovo da nisam ni primetila. „Hoćeš li još jednu činiju?”, pitao je Džejmi kada sam pojela i poslednju kašiku. „Treba ti snage da se održiš.” Ne čekajući odgovor, otkrio je veliku činiju koju je Marfi poslao i još jednom mi napunio činiju. „Gde je Išmael?”, upitala sam tokom kratkog predaha. „Na zadnjoj palubi. Izgleda da mu nije bilo prijatno u potpalublju – i ne mogu da ga krivim, pošto sam video brodove za roblje u Bridžtaunu. Rekao sam Mejtlandu da mu okači mrežu za ljuljanje.” „Misliš li da je bezbedno ostaviti ga da radi šta hoće? Kakva je ovo supa?” Od poslednje kašike mi se zadržao divan ukus na jeziku; naredna je vratila ukus u punom sjaju. „Od kornjače; Štern je sinoć uhvatio veliku karetu. Poručio ti je da ti čuva oklop da ti od njega naprave češljeve za kosu.” Džejmi se malo namrštio, da li od pomisli na galantnost Lorensa Šterna ili na Išmaelovo prisustvo, nisam znala. „A što se crnca tiče – ne radi šta hoće – Fergus pazi na njega.” „Fergus je na medenom mesecu”, protestovala sam. „Nisi smeo da ga teraš to da radi. Da li je ovo stvarno supa od kornjače? Nikada ranije je nisam jela. Izvanredna je.” Džejmija nije dirnula meditacija o Fergusovom osetljivom stanju. „Aha, dobro, biće on oženjen dugo”, bezosećajno je rekao. „Neće mu smetati da zadrži pantalone na sebi jednu noć. A i kaže se da apstinencija čini srce čvršćim, zar ne?” „Odsustvo”, kazala sam, na tren izbegavajući kašiku. „A i zaljubljenijim. Ako išta postaje čvršće od apstinencije, to nije srce.” „To su vrlo golicave reči za jednu uvaženu udatu ženu”, prekorno je rekao Džejmi gurajući mi kašiku u usta. „A i neuviđavne pritom.” Progutala sam. „Neuviđavne?” „Ja sam malčice čvrst u ovom času”, odgovorio je ravnim glasom, zahvatajući supu i hraneći me. „A ti sediš ovde sa raspuštenom kosom i bradavicama koje me gledaju u oči, velike kao trešnje.”

Nehotice sam pogledala dole i sledeća kašika me je pogodila u nos. Džejmi je coknuo, dohvatio krpu i žustro mi obrisao grudi. Istina je da mi je kombinezon bio od tankog pamuka pa je čak i suv bio prilično providan. „Nije baš kao da ih nikada ranije nisi video”, raspoloženo sam rekla. Spustio je krpu i podigao obrve. „Pio sam vodu svakog dana otkad sam rođen”, naglasio je. „Ali to ne znači da ne mogu i dalje da budem žedan.” Podigao je kašiku. „Hoćeš li još malčice?” „Ne, hvala”, rekla sam izbegavši kašiku koja se primicala. „Hoću da čujem više o tvojoj čvrstini.” „Ne, nećeš; ti si bolesna.” „Osećam se znatno bolje”, uveravala sam ga. „Mogu li da bacim pogled?” On je nosio široke pantalone kakve nose mornari i u kakve možete sakriti tri-četiri mrtva cipla, a da ne pominjemo slučajno ukrućenje. „Nećeš”, rekao je pomalo šokiran. „Mogao bi neko da uđe. A i ne mogu da zamislim da će ti pogled išta pomoći.” „Pa, ne možeš to da znaš dok ga ne pogledam, zar ne?”, kazala sam. „Sem toga, možeš da staviš rezu na vrata.” „Da zamandalim vrata? Šta to zamišljaš da ću uraditi? Da li ti ličim na čoveka koji bi iskoristio ženu koja je ne samo ranjena i gori od temperature, već i pijana?”, insistirao je. I pored toga je ustao. „Nisam pijana”, srdito sam rekla. „Ne možeš se napiti od supe od kornjače!” Ipak sam bila svesna da se toplota koja mi se širila po stomaku spustila malo niže, nastanjujući mi se između butina i da u glavi osećam razuzdanost koja se ne može u potpunosti pripisati groznici. „Možeš ako jedeš supu od kornjače kakvu pravi Alojzijus O’Šonesi Marfi”, rekao je. „Sudeći po mirisu, u nju je stavio bar jednu celu flašu šerija. Vrlo neumerena sorta, ti Irci.” „Pa, još nisam pijana.” Ispravila sam se na jastucima što sam bolje umela. „Jednom si mi rekao da, ako još možeš da stojiš, nisi pijan.” „Ti ne stojiš”, naglasio je. „Ali ti stojiš. A mogla bih i ja da hoću. Prekini sa pokušajima da promeniš temu. Pričali smo o tvojoj čvrstoći.” „Pa, možeš jednostavno da prestaneš da pričaš o tome, jer...” Prekinuo je i ciknuo, kada sam srećno zahvatila levom rukom.

„Trapava sam, je l’ tako?”, rekla sam veoma zadovoljno. „Oh, pobogu. Ti stvarno imaš problem, zar ne?” „Hoćeš li da me pustiš?”, upitao je, panično gledajući preko ramena u vrata. „Neko bi mogao da uđe svakog časa!” „Rekla sam ti da treba da zamandališ vrata”, rekla sam, ne puštajući. Daleko od mrtvog cipla, objekat u mojoj ruci je pokazivao iznenađujući živost. Pogledao me je skupljenih očiju, dišući na nos. „Ne bih da primenim silu na bolesnoj ženi”, rekao je kroz zube, „ali ti je stisak prokleto zdrav za nekoga u groznici, Sasenah. Ako ti...” „Rekla sam ti da se osećam bolje”, prekinula sam ga, „ali ću se nagoditi s tobom; ti zamandali vrata, a ja ću ti dokazati da nisam pijana.” Sa priličnim žaljenjem pustila sam ga da bih pokazala dobre namere. On je stajao zureći u mene na tren, odsutno trljajući mesto mog nedavnog napada na njegovu čednost. Zatim je podigao riđu obrvu, okrenuo se i otišao da zabravi vrata. Kada se vratio, ja sam se izvukla sa ležaja i stajala – pomalo nesigurno, ali ipak uspravno. On me je kritički odmerio. „To neće valjati, Sasenah”, rekao je odmahujući glavom. Izgledalo je kao da i sam žali zbog toga. „Nikada nećemo uspeti da stojimo uspravno sa ovolikim talasima pod nogama noćas i znaš da u taj ležaj ne mogu da stanem ni sam, a kamoli sa tobom.” Talasi su bili poveliki; petrolejka na obrtnom nosaču je stajala ravno, ali se polica iza nje vidljivo njihala napred-nazad dok je Artemis jahao na talasima. Osećala sam slabašno podrhtavanje dasaka pod bosim nogama i znala sam da je Džejmi u pravu. Ako ništa drugo, bar se suviše zaneo u razgovor da bi ga mučila morska bolest. „Uvek ostaje pod”, ponadala sam se. On je pogledao ograničeni prostor poda i namrštio se. „Aha, tako je. Postoji, ali bismo to morali da obavimo kao zmije, Sasenah, da se izuvijamo jedno oko drugog između nogu stola.” „Meni ne smeta.” „Ne”, rekao je vrteći glavom, „od toga ćeš ozlediti ruku.” Protrljao je gornju usnu, razmišljajući. Odsutno je pogledom prešao preko mog tela u nivou kukova, vratio pogled, fiksirao ga, a zatim izgubio fokus. Pomislila sam kako je kombinezon sigurno providniji nego što sam mislila. Rešivši da stvari uzmem u svoje ruke, pustila sam okvir ležaja i oteturala dva koraka koliko mi je trebalo da stignem do njega. Njihanje

broda me je bacilo njemu u naručje tako da je i on jedva održao ravnotežu, čvrsto me zgrabivši oko pasa. „Isuse”, rekao je posrćući, a zatim je malo refleksno, a malo iz želje pognuo glavu i poljubio me. Bila sam zapanjena. Navikla sam da me okružuje toplina njegovog zagrljaja; sada sam ja bila vrela, a on hladan. Po njegovoj reakciji, uživao je u tom novitetu koliko i ja. Sa vrtoglavicom i lakomislena od toga, gricnula sam sa strane njegov vrat i osetila talase vreline sa mog lica kako pulsiraju u njegovom grlu. Osetio je i on. „Pobogu, kao da držim žeravicu!” Spustio je ruke niže i čvrsto me stegao uz sebe. „Čvrst je? Ha”, rekla sam oslobađajući usta na tren. „Skidaj taj džak sa sebe.” Skliznula sam nadole pred njim, petljareći sa njegovim šlicem. On je oštrim trzajem oslobodio učkure i široke pantalone su se srozale na pod. Nisam čekala da skine košulju; samo sam je podigla i uzela ga. Ispustio je zvuk kao da se davi i njegove ruke su se spustile na moju glavu kao da hoće da me spreči a nema snage za to. „Oh, bože!”, rekao je. Jače mi je stegao kosu, ali nije pokušavao da me odgurne. „Mora da ovako izgleda vođenje ljubavi u paklu”, prošaputao je. „Sa užarenom đavolicom.” Nasmejala sam se, a to je bilo izuzetno teško pod takvim okolnostima. Zagušila sam se i odmakla na tren, bez daha. „Da li je to ono što sukube rade, šta misliš?” „Ne bih posumnjao ni na tren”, uveravao me je. Ruke su mu i dalje bile u mojoj kosi, terajući me da nastavim. Kucanje se začulo na vratima i on se sledio. Sigurna da su vrata zabravljena, ja nisam. „Aha? Šta je?”, rekao je sa impresivnom mirnoćom za čoveka u njegovom položaju. „Frejzere?” Glas Lorensa Šterna je dopirao kroz vrata. „Francuz kaže da je crni zaspao i pita može li on sada na spavanje?” „Ne”, kratko je odgovorio Džejmi. „Kaži mu da ostane gde je; doći ću i odmeniti ga uskoro.” „Oh.” Sternov glas je zvučao neodlučno. „Svakako. Njegova... hm, njegova supruga izgleda... jedva čeka da on dođe sada.” Džejmi je oštro

udahnuo. „Kaži joj”, rekao je, a mala doza napetosti je postala primetna u njegovom glasu, „da će doći... odmah.” „Tako ću joj reći.” Štern je zvučao kao da se koleba kako će Marsali primiti vest, ali mu se onda glas razvedrio. „Ah... da li se gđa Frejzer oseća nešto bolje?” „Mnogo bolje”, uživljeno je rekao Džejmi. „Uživala je u supi od kornjače?” „Veoma. Hvala ti.” Njegove ruke na mojoj glavi su se tresle. „Da li si joj rekao da sam joj sačuvao oklop? Bila je to fina kareta; vrlo elegantan stvor.” „Aha. Aha, jesam.” Uz čujni uzdah, Džejmi se odmakao i pružio ruke da me podigne. „Laku noć, gospodine Štern!”, doviknuo je. Povukao me je prema ležaju; na četiri noge smo pokušavali da ne tresnemo u to i stolice na podu koji se dizao i spuštao pod nama. „Oh.” Lorens je zvučao malo razočarano. „Pretpostavljam da to znači da gđa Frejzer spava?” „Nasmej se i udaviću te”, besno mi je prošaputao Džejmi u uvo. „Tako je, gospodine Štern”, dovikivao je kroz vrata. „Preneću joj vaše pozdrave ujutru, važi?” „Verujem da će se dobro odmoriti. Izgleda da je more večeras dosta uzburkano.” „Da... primetio sam, gospodine Štern.” Gurajući me na kolena ispred ležaja kleknuo je iza mene, grabeći rub mog kombinezona. Hladan vetar kroz otvoreni krmeni prozor duvao je po mojim golim guzovima, pa mi je drhtaj prostrujao kroz butine. „Za slučaj da vi i gđa Frejzer utvrdite da vam smeta ljuljanje, imam pri ruci revolucionarni lek – smesu crnog pelena, izmeta slepih miševa i ploda mangrova. Treba samo da kažete, znate.” Džejmi na tren nije odgovorio. „Oh, Hriste!”, prošaputao je. Ja sam zagrizla pošten komad posteljine. „Gospodine Frejzer?” „Rekao sam, hvala vam!”, odgovorio je Džejmi, podižući glas. „Pa, onda ću vam poželeti laku noć.” Džejmi je ispustio dah u dugom drhtanju koje nije bilo baš jecaj. „Gospodine Frejzer?”

„Laku noć, gospodine Štern!”, urlao je Džejmi. „Oh! Hm... laku noć.” Šternovi koraci su se udaljavali hodnikom, gubeći se u zvuku talasa koji su sada bučno udarali o trup. Ispljunula sam puna usta jorgana. „O... moj... bože!” Njegove šake su bile krupne i čvrste i hladne na mom vrelom telu. „Ti imaš najokruglije dupe koje sam ikada video!” Tada je trzaj Artemisa pomogao njegovim naporima u neželjenoj meri pa sam ispustila glasan krik. „Sšš!” Rukom mi je poklopio usta i nagnuo se tako da mi je ležao na leđima, zatalasani lan njegove košulje padao je svuda oko mene i njegova težina me pritiskala na krevet. Moja koža, pomahnitala od temperature, bila je osetljiva i na najmanji dodir, pa sam se tresla u njegovom naručju, vrelina u meni pokuljala je napolje kada se pokrenuo u meni. Njegove ruke su se tada našle ispod mene stiskajući mi dojke, poslednje uporište do momenta kada sam izgubila granice i raspala se, svesna misao postala je izgubljeni element u haosu osećanja – vrele vlažnosti zgužvanih čaršava ispod mene, hladnog vetra i raspršenih kapljica koje su strujale po nama od uzburkanog mora napolju, Džejmijevog nemirnog daha koji mi je grejao vrat, i iznenadnog ježenja i naleta hladnoće i vreline, kada se moja groznica razbila u rosu zadovoljene požude. Džejmijeva težina je počivala na mojim leđima, njegove butine iza mojih. To je bilo toplo i prijatno. Posle dugog perioda dah mu se smirio i on se digao sa mene. Tanki pamuk mog kombinezona bio je mokar, a vetar mi ga je odlepio sa kože terajući me da zadrhtim. Džejmi je cimnuo prozor da se zatvori, a zatim se sagnuo i podigao me kao krpenu lutku. Spustio me je na ležaj i navukao jorgan preko mene. „Kako ti je ruka?”, rekao je. „Koja ruka?”, sanjivo sam promrmljala. Osećala sam se kao rastopljena i nasuta u kalup da očvrsnem. „Dobro”, rekao je sa osmehom u glasu. „Možeš li da ustaneš?” „Ni za sav čaj u Kini.” „Reći ću Marfiju da ti se dopala supa.” Ruka mu se na tren zadržala na mom hladnom čelu, prešla preko obraza u laganom milovanju i zatim je nije bilo. Nisam čula kada je otišao.

57

Obećana zemlja

O

vo je kinjenje”, srdito je rekao Džejmi. Stajao je iza mene, zagledan preko ograde Artemisa. Luka Kingston nam se pružala sa leve strane, sijajući kao tečni safiri na jutarnjem svetlu, a grad iznad je bio napola utopljen u zelenilo džungle, kocke požutele slonovače i ružičastog kvarca u bujnom okruženju smaragda i malahita. A na tamnoplavim nedrima vode ispod plutao je veličanstveni prizor broda sa tri jarbola, smotano platno belo kao krila galeba, ponosne topovske palube i mesing koji blista na suncu. Ratni brod Njegovog veličanstva Narval. „Taj usrani brod me proganja”, rekao je, besno gledajući dok smo promicali na diskretnoj udaljenosti, podalje od ulaza u luku. „Gde god ja odem, eto opet njega!” Nasmejala sam se, mada sam se zapravo i sama malo unervozila od pogleda na Narval. „Ne smatram da je to nešto lično”, kazala sam mu. „Kapetan Leonard je rekao da idu za Jamajku.” „Aha, ali zašto nisu otišli pravo za Antigvu, tamo gde su mornarička kasarna i brodogradilište, a bili su u takvoj gužvi kada si ih napustila?” Zaklonio je oči od sunca, zureći u Narval. Čak i sa ovolike udaljenosti male figure su se videle na jarbolima kako nešto popravljaju. „Morali su da dođu prvo ovde”, objasnila sam. „Prevozili su novog guvernera kolonije.” Osećala sam apsurdni nagon da se sklonim iza ograde, mada sam znala da se čak ni Džejmijeva riđa kosa ne može prepoznati sa tolike daljine. „Je l’ tako? Pitam se ko je taj?” Džejmi je govorio odsutno; nije nam ostalo više od sata da stignemo na Džaredovu plantažu u Šugar Beju i znala sam da su mu misli zaokupljene planovima za nalaženje Mladog Ijana. „Tip po imenu Grej”, rekla sam okrećući se od ograde. „Fini čovek; srela sam ga brodu, nakratko.” „Grej?” Zapanjen, Džejmi je pogledao u mene. „Da nije kojim slučajem lord Džon Grej?”

„Da, tako mu je ime. Zašto?” Radoznalo sam ga pogledala. Zurio je u Narval sa obnovljenim interesovanjem. „Zašto?” Čuo me je kada sam ponovila pitanje, pa me pogledao smešeći se. „Oh. Reč je samo o tome da poznajem lorda Džona; on mi je prijatelj.” „Stvarno?” Bila sam poprilično iznenađena. U Džejmijeve prijatelje su nekada spadali francuski ministar finansija i Čarls Stjuart, kao i škotski prosjaci i francuski džeparoši. Valjda nije nešto naročito što sada može engleske aristokrate da ubroji među poznanike, pored hajlendskih krijumčara i irskih brodskih kuvara. „Pa, to je srećna okolnost”, rekla sam. „Ili bar pretpostavljam da jeste. Odakle znaš lorda Džona?” „On je bio upravnik zatvora Ardsmuir”, odgovorio je, ipak me iznenadivši. Pogled mu je i dalje bio prikovan na Narval, oči su se skupile od špekulacija. „I on ti je prijatelj?”, odmahnula sam glavom. „Nikada neću shvatiti muškarce.” On se okrenuo i nasmešio mi se, konačno skrećući pažnju sa engleskog broda. „Pa, prijatelji su tamo gde ih nadeš, Sasenah”, kazao je. Začkiljio je prema obali, zaklanjajući rukom oči. „Samo se nadajmo da će se pokazati da je gđa Abernati jedan od njih.” Kada smo obišli završetak rta, mala crna figura se stvorila pored ograde. Sada obučen u rezervnu mornarsku odeću tako da su mu ožiljci skriveni, Išmael je manje izgledao kao rob, a znatno više kao gusar. Ne prvi put, zapitala sam se koliko li je od onoga što nam je rekao istina. „Ja ću sada otići”, naglo je objavio. Džejmi je podigao obrvu i pogledao preko ograde, u meke plave dubine. „Nemoj dopustiti da te sprečavam”, učtivo je rekao. „Ah zar ne bi radije išao čamcem?” Nešto što je moglo biti humor je sevnulo u očima crnog čoveka, ali nije narušilo ozbiljne crte njegovog lica. „Rekao si da ćeš me ostaviti na obali gde hoću, ja tebi reći za one dečake”, kazao je. Klimnuo je prema ostrvu, gde se prašumsko rastinje rasulo niz kosinu brda da bi se srelo sa sopstvenom zelenom senkom u

plićaku. „Ovo je gde hoću.” „Narediću da spuste čamac.” Okrenuo se da pođe u kabinu. „Obećao sam ti i zlato, zar ne?” „Neću zlato, čovek.” Išmaelov ton, kao i reči, naveli su Džejmija da se ukopa u mestu. Pogledao je u crnog čoveka sa interesovanjem pomešanim sa izvesnom uzdržanošću. „Nešto drugo imaš na umu?” Išmael je trgnuo glavom, kratko potvrđujući. Nije se videlo da je nervozan, ali sam zapazila slabašan sjaj znoja na slepoočnicama, uprkos prijatnom podnevnom vetriću. „Ja hteti jednorukog crnju.” Odvažno je gledao u Džejmija dok je govorio, ali se poznavala sramežljivost ispod samouverene fasade. „Temerera?” Zapanjeno sam se izlanula. „Zašto?” Išmael me je ošinuo pogledom, ali je svoje reči uputio Džejmiju, delom odvažne, a delom ulagivačke. „On ne valja tebi, čovek; ne može da radi ni u polju ni na brodu, ima samo jednu ruku.” Džejmi nije direktno odgovorio, već je nakratko zurio u Išmaela. Zatim se okrenuo i pozvao Fergusa da dovede jednorukog roba. Kada je doveden na palubu, Temerer je stajao bezizražajno kao panj, jedva trepćući na suncu. I njemu je nabavljena mornarska odeća, ali mu je nedostajala Išmaelova odrpana elegancija u njoj. Izgledao je kao klada na koju je neko raširio veš da se suši. „Ovaj čovek želi da ideš sa njim, tamo na ostrvo”, rekao je Džejmi Temereru, sporim francuskim. „Hoćeš li to da uradiš?” Temerer je na to trepnuo, i kratka zapanjenost mu je raširila oči. Pretpostavljam da ga niko nije pitao šta hoće godinama – ako i jeste ikad. Oprezno je zagledao od Džejmija u Išmaela, pa opet nazad, ali nije rekao ništa. Džejmi je pokušao ponovo. „Ti ne moraš da ideš sa ovim čovekom”, uveravao je roba. „Možeš da pođeš sa nama i mi ćemo te paziti. Niko te neće povrediti. Ali možeš da ideš sa njim ako želiš.” Rob je i dalje oklevao, šarajući pogledom levo i desno, očito zapanjen i uznemiren neočekivanim izborom. Išmael je tu presudio. Rekao je nešto na čudnom jeziku punom tečnih samoglasnika i suglasnika koji su se ponavljali kao bubnjanje.

Temerer je ispustio dah, pao na kolena i pritisnuo čelo na palubu pred Išmaelovim nogama. Svi na palubi su zurili u njega, a zatim pogledali u Išmaela, koji je prekrštenih ruku stajao u nekakvom opreznom prkosu. „On ići sa mnom”, rekao je. I tako je bilo. Pikar je odvezao dva crnca na obalu u malom čamcu i ostavio ih na stenju na rubu džungle, snabdevene vrećicom namirnica i sa dva noža. „Zašto tamo?”, pitala sam se naglas dok sam posmatrala dve male figure kako polako napreduju uz kosinu. „Tu nema gradova u blizini, zar nije tako? Ni plantaža.” Naizgled, obala je predstavljala nenarušeno prostranstvo džungle. „Oh, ima plantaža”, uveravao me je Lorens. „Daleko gore u brdima; tamo se gaje kafa i indigo – šećerna trska bolje raste uz obalu.” Zmirnuo je prema obali gde su dve tamne prilike nestale. „Mada je znatno verovatnije da su otišli da se pridruže bandi Maruna”, rekao je. „Maruna ima i na Jamajci, kao i na Hispanioli?”, upitao je Fergus, zainteresovan. Lorens se nasmešio, pomalo sumorno. „Maruna ima svuda gde su robovi, prijatelju moj”, rekao je. „Uvek ima ljudi koji bi rizikovali da umru kao životinje radije nego kao zarobljenici.” Džejmi je oštro okrenuo glavu da pogleda Lorensa, ali nije rekao ništa. Džaredova plantaža u Šugar Beju zvala se Kuća u Plavoj planini, verovatno zbog niskog, magličastog vrha, koji se dizao kilometar i po u kopno iza nje, plav od borova u daljini. Sama kuća bila je smeštena blizu obale, u blagoj krivini zaliva. Zapravo, veranda koja se pružala jednom stranom kuće nadnosila se nad malu lagunu, a sama zgrada je bila postavljena na robusnim srebrnastim drvenim nosačima koji su se dizali iz vode, prekriveni sunđerastim izraslinama morskih biljaka i dagnji i finom zelenom morskom travom, koja se zove sirenina kosa. Očekivali su nas; Džared je poslao pismo po brodu koji je iz Avra otišao nedelju dana pre Artemisa. Usled našeg zadržavanja na Hispanioli, pismo je stiglo gotovo ceo mesec pre nas, pa je nadzorniku i njegovoj ženi – krupnom, prijatnom škotskom paru Makajver – laknulo što nas vide. „Bio sam ubeđen da su vas uhvatile zimske oluje”, po četvrti put je rekao Kenet Makajver, odmahujući glavom. Bio je ćelav, gornji deo glave mu se ljuštio i bio flekav od mnogih godina izloženosti tropskom suncu.

Žena mu je bila bucmasta, srdačna, stvorena za baku – a bila je, šokirala sam se kada sam to shvatila, nekih pet godina mlađa od mene. Odvukla je mene i Marsali na kratko kupanje, češljanje i dremku pre večere, dok su Fergus i Džejmi otišli sa g. Makajverom da upravljaju delimičnim istovarom Artemisovog tereta i raspoređivanjem posade. Jedva sam čekala da odem; iako mi je ruka zacelila dovoljno da mi nije trebalo ništa sem lakog zavoja, sprečavala me je da se okupam u moru, kako sam obično radila. Posle jedne nedelje na Artemisu bez kupanja, čežnjivo sam se radovala slatkoj vodi i čistoj posteljini. Još se nisam navikla na hodanje po čvrstom tlu; izlizani drveni podovi kuće na plantaži stvarali su mi uznemirujuću iluziju kao da se podižu i spuštaju pod nogama, pa sam teturala niz hodnik za gospođom Makajver lupajući u zidove. Kuća je imala pravu kadu na malom tremu; drvenu, ali ispunjenu – mirabile dictu! – toplom vodom, zahvaljujući uslužnosti dve crne robinje koje su kotlove grejale na vatri u dvorištu i unosile ih. Trebalo je da se osećam krivom zbog te eksploatacije da bih uživala u kupanju, ali nisam. Raskošno sam se brčkala u vodi, ribajući so i štroku sa kože sunđerom od neke tropske biljke i sapunjajući kosu šamponom načinjenim od kamilice, ulja ždralinjaka, sapuna od masnoća i žumanceta, koji je ljubazno dala gđa Makajver. Prijatno mirišući, sa blistavom kosom i otromboljena od topline, zahvalno sam se sručila na krevet koji mi je dodeljen. Pre nego što sam zaspala, imala sam vremena samo da pomislim kako je divno pružiti se koliko si dug. Kada sam se probudila, senke sumraka su se skupljale na verandi ispred otvorenih francuskih vrata moje sobe, a Džejmi je go ležao pored mene sa rukama skrštenim na stomaku, dišući duboko i sporo. Osetio je da se meškoljim i otvorio je oči. Pospano se nasmešio, pružio ruku i privukao me do svojih usta. I on se okupao; mirisao je na sapun i kedrove iglice. Ljubila sam ga podrobno, sporo i detaljno, prelazeći jezikom preko široke krivine njegove usne, nalazeći njegov jezik svojim u mekom, tamnom izazivanju pozdrava i poziva. Prekinula sam, konačno, i izronila po vazduh. Soba je bila ispunjena ustreptalim zelenim svetlom, odrazom lagune, kao da je sama soba ispod vode. Vazduh je bio istovremeno i topao i svež, mirisao na more i kišu, sa malenim strujanjima vetra koji su milovali kožu.

„Slatko mirišeš, Sasenah”, promrmljao je glasom hrapavim od sna. Nasmešio se uvijajući prste u moju kosu. „Dođi meni, kovrdžava.” Oslobođena šnala i sveže oprana, moja kosa je pravila oblak iznad ramena, kao savršena eksplozija kovrdža Meduzinog tipa. Pružila sam ruku da je oteram nazad, ali me je on nežno cimnuo i povukao napred tako da je veo od smeđe, zlatne i srebrne pao preko njegovog lica. Poljubila sam ga, zagušenog oblacima kose, i spustila se da legnem preko njega, puštajući da se moje pune dojke nežno spljeskaju uz njegove grudi. On se malo mrdnuo, trljajući se, i uzdahnuo od užitka. Rukama je obuhvatio moje guzove, pokušavajući da me izdigne da bi ušao u mene. „Do đavola, ne još”, prošaputala sam. Pritisnula sam kukovima nadole, mešajući, uživajući u osećaju svilene krutosti zarobljene ispod mog stomaka. On je ispustio tih zvuk, bez daha. „Nismo imali prostora ni vremena da propisno vodimo ljubav mesecima”, rekla sam mu. „Pa ćemo ovog puta to učiniti natenane, zar ne?” „Tu si me malo saterala u škripac, Sasenah”, mrmljao mi je u kosu. Promeškoljio se poda mnom, žurno gurajući naviše. „Nisi pomislila da bismo natenane mogli naredni put?” „Ne, ne bismo”, odlučno sam rekla. „Sada. Polako. Ne mrdaj.” On je ispustio nekakvo krkljanje iz grla, ali je uzdahnuo i opustio se, puštajući da mu ruke padnu sa strana. Ja sam se skupila niže na njegovom telu od čega je oštro udahnuo, pa sam usta spustila na njegovu bradavicu. Istančano sam jezikom prelazila preko sićušnog zadebljanja, terajući ga da se uspravi, uživajući u grubom osećaju kovrdžavih riđih dlaka koje su ga okruživale. Osetila sam kako Džejmi postaje napet ispod mene, pa sam ga uhvatila za mišice da bi mirovao dok sam nastavljala s tim, nežno grickajući, usisavajući i palacajući jezikom. Nekoliko minuta kasnije podigla sam glavu, sklonila kosu jednom rukom i upitala: „Šta si ono počeo da pričaš?” On je otvorio jedno oko. „Ponavljao sam molitvu”, obavestio me je. „To je jedini način da ovo izdržim.” Zatvorio je oči i nastavio da mrmlja na latinskom. „Ave Maria, gratia plena...” Frknula sam i bacila se na posao na drugoj. „Gubiš mesto dokle si stigao”, rekla sam kada sam idući put hvatala

dah. „Gospodovu molitvu si rekao već triput zaredom.” „Iznenađuje me što ovo moje i dalje ima ikakvog smisla.” Oči su mu bile sklopljene, a jagodice su mu se orosile. Mrdao je kukovima sve nestrpljivije. „Sada?” „Ne još.” Pognula sam glavu niže i, impulsivno, zašla u njegov pupak i dunula tako da se začulo nešto nalik: Pjfft! On se prvo zgrčio, a zatim, uhvaćen na iznenađenje, ispustio neki zvuk koji je najviše ličio na kikot. „Ne radi to!”, rekao je. „Hoću ako mi se radi”, kazala sam i učinila to opet. „Zvučiš baš kao Bri”, rekla sam mu. „Radila sam joj to kada je bila beba; obožavala je to.” „Pa, ja nisam detence, ako nisi zapazila razliku”, rekao je pomalo razdraženo. „Ako već moraš to da radiš, bar pokušaj malo niže, važi?” I jesam. „Uopšte nemaš dlake na gornjoj strani butina”, rekla sam diveći se glatkoj beloj koži tamo. „Od čega je to, šta misliš?” „Krava me liznula poslednji put kada me muzla”, procedio je kroz zube. „Zaboga, Sasenah!” Nasmejala sam se i vratila se svom poslu. Najzad sam u jednom trenutku prestala i podigla se na laktove. „Mislim da ti nije bilo dosta”, rekla sam sklanjajući kosu iz očiju. „Nisi rekao ništa sem što si neprestano ponavljao: Isuse Hriste, poslednjih nekoliko minuta.” Prihvatajući signal, on se izdigao i prevrnuo me na leđa, prikucavši me solidnom težinom svog tela. „Poživećeš da ovo zažališ, Sasenah”, rekao je mrgodno zadovoljan. Cerila sam mu se, ne kajući se. „Hoću li?” Pogledao je dole u mene, skupljenih očiju. „Hoću da iskoristim vreme, je l’ tako bilo? Kukaćeš za tim pre nego što završim s tobom.” Probala sam da istrgnem ručne zglobove koje je čvrsto stezao, pa se izvila pod njim u iščekivanju. „Ooh, milost”, rekla sam. „Zveri jedna.” On je kratko frknuo, pa sagnuo glavu na oblinu moje dojke, bele kao biser u prigušenom zelenilu vodenastog svetla.

Ja sam zažmurila i oslonila se na jastuke. „Pater noster, qui es in coelis...”, šaputala sam. Mnogo smo zakasnili na večeru. Džejmi uz večeru nije gubio vreme da se raspita za gospođu Abernati iz Rouz hola. „Abernati?”, namrštio se Makajver, lupkajući nožem po stolu ne bi li mu to pomoglo u razmišljanju. „Aha, čini mi se da sam čuo to ime, mada ne mogu da je prizovem u pamćenje.” „Oh, znaš ti Abernatijeve dobro”, upala je njegova žena, prekidajući instrukcije sluškinji kako da pripremi vruć puding. „To je mesto uz reku Jalahs, u planini. Trska, pretežno, ali i malo kafe.” „Oh, da, tako je!”, uzviknuo je njen muž. „Kakvo pamćenje imaš, Rozi!” Privrženo je sinuo prema svojoj supruzi. „Pa, možda ga se i ne bih setila”, skromno je rekla, „da se nije i onaj sveštenik u crkvi Nove milosti prošle nedelje raspitivao za gđu Abernati.” „Koji sveštenik je to bio, gospo”, pitao je Džejmi, uzimajući komad pečene piletine sa ogromnog tanjira koji mu je ponudio crni sluga. „Baš divan apetit imate, gospodine Frejzer!”, zadivljeno je uzviknula gđa Makajver kada je videla šta je sve sipao u tanjir. „Verovatno je to od ostrvskog vazduha, rekla bih.” Vrhovi Džejmijevih ušiju su postali ružičasti. „Valjda jeste”, rekao je pazeći da ne gleda u mene. „Taj sveštenik...” „Oh, da. Kembel, tako mu je ime. Arči Kembel.” Zapanjila sam se, a ona je upitno pogledala u mene. „Vi ga poznajete?” Odmahnula sam glavom, gutajući pečurku iz turšije. „Srela sam ga jednom u Edinburgu.” „Oh. Pa, on je došao da bude misionar i da divlje crnce dovede ka spasenju našeg Gospoda Isusa Hrista.” Govorila je sa divljenjem i besno je pogledala svog muža kada je frknuo. „E sad, nećeš praviti tvoje papističke primedbe, Keni! Velečasni Kembel je fini sveti čovek, a i veliki naučnik pri tom. Ja pripadam Slobodnoj crkvi”, rekla je, naginjući se u poverenju ka meni. „Moji roditelji su me lišili nasledstva kada sam se udala za Kenija, ali sam im rekla da sam sigurna da će on ugledati svetlo, ranije ili kasnije.” „Mnogo kasnije”, napomenuo je njen muž, tovareći džem sebi u tanjir. Nasmešio se svojoj ženi, koja je šmrcnula i vratila se svojoj priči.

„Dakle, baš na osnovu toga što je velečasni veliki naučnik, gđa Abernati mu je pisala, još u vreme kada je bio u Edinburgu, da mu postavi pitanja. A sada kada je došao ovamo, on je imao na umu da ode i poseti je. Mada nakon svega što su mu Mira Dalrimpl i velečasni Dejvis rekli, iznenadilo bi me ako ikada kroči na njeno imanje”, dodala je s neodobravanjem. Keni Makajver je zabrundao, pozivajući slugu na vratima sa još jednim ogromnim tanjirom. „Ja ne bih pridavao veliki značaj ma čemu što kaže velečasni Dejvis, što se mene tiče”, rekao je. „Čovek je toliko religiozan da je to čudo. Ali Mira Dalrimpl je razumna žena. Jao!” Trgao je prste koje je njegova žena upravo opalila kašikom, pa ih nagurao u usta. „Šta je gđica Dalrimpl imala da kaže o gđi Abernati?”, raspitivao se Džejmi, žurno intervenišući pre nego što se rasplamsa bračni rat. Gospođa Makajver je bila zajapurena, ali je mrštenje nestalo kada se okrenula da mu odgovori. „Pa, veliki deo toga je samo zlonamerno tračarenje”, priznala je. „Onakve stvari kakve narod uvek priča o ženi koja živi sama. Da joj je suviše drago društvo njenih robova, razumete?” „Ali je bilo govorkanja kada joj je muž umro”, upao je Keni. Istovario je nekoliko ribica sa prugama u duginim bojama sa velikog tanjira, koji mu je držao pognuti sluga. „Pamtim to dobro, sada kada ste me podsetili na to ime.” Barnabas Abernati je došao iz Škotske i kupio Rouz hil pet godina ranije. Pristojno je upravljao mestom, praveći mali profit na šećeru i kafi, ne izazivajući nikakve komentare među susedima. Zatim se, pre dve godine, oženio ženom koju niko nije poznavao i koju je kući doveo sa putovanja na Gvadelup. „I šest meseci kasnije, on je bio mrtav”, zaključila je gospođa Makajver sa mračnom nasladom. „A priča se i da gospođa Abernati ima nekakve veze sa tim?” Imajući izvesnu ideju o brojnosti tropskih parazita koji napadaju Evropljane u Karibima, bila sam sklona da posumnjam u to, što se mene tiče Barnabas Abernati je mogao umreti od bilo čega, od malarije do elefantijaze, ali Rozi Makajver je bila u pravu – narod je sklon zlonamernom ogovaranju. „Otrov!” – rekla je Rozi spuštenim glasom, uz kratak pogled prema vratima kuhinje. „Lečnik koji ga je vidio rekao je tako. Razmišljam, to je mogao biti i rob žene. Govorilo se o Barnabasu i njegovim ženskim

robovima i u narodu se često pričalo da je kuharica s plantaže često sipala nešto u njegov gulaš u činiji, ali ... ” Prekinula je kada je druga sluškinja ušla noseći posudu od brušenog stakla. Svi su ćutali kada ga je žena stavila na sto i izlazila, napravivši kniks prema gazdarici. „Ne morate brinuti” rekla je gospođa Makajver uvjerljivo, vidjevši me da gledam za ženom. „Sve je prilično sigurno. Imamo dečaka koji sve proba prije nego što se posluži.” Progutala sam zalogaj ribe koji sam uzela s dosta poteškoća. „Da li je velečasni Kembel otišao videti gđu Abernati, onda?” Rozi je zahvalno prihvatila Džejmijevo odvlačenje od teme. Odmahnula je glavom, protresajući čipkaste nabore na svojoj kapi. „Ne, sigurna sam da ne, idućeg dana bilo je strke oko njegove sestre.” Osim uzbuđenja za praćenje Ijana i Bruja, sam gotovo zaboravila na Margaret Оejn Kembel. „Što se dogodilo s njegovom sestrom?” Pitala sam, znatiželjna. „Kako, pa nestala je!” Plave oči gđe Makajver su se razrogačile od važnosti. Kuća u Plavoj planini bila je desetak milja od Kingstona, a naše prisustvo je dobilo fantastičnu priliku za tračarenje. „Šta?”, reče Fergus dižući pogled s svog tanjura prema gore, treperavo. „Nestala? Gde?” „Celo ostrvo priča o tome!” reče Keni preuzimajući inicijativu u razgovoru svoje supruge. „Čini se da je velečasni angažovao ženu kao pomoć njegovoj sestri, ali žena je umrla od groznice na putovanju.” „Oh, to je stvarno gadno!” Osjećala sam pravi bol zbog Neli Kauden, sa njenim širokim i prijatnim licem. „Aha”, nonšalantno je klimnuo Keni. „Pa, tako je velečasni našao smeštaj za svoju sestru. Priglupa je, koliko sam razumeo!” Podigao je obrvu prema meni. „Tako nekako.” „Djevojka se činila mirna i poslušna, a gospođa Forest, koja joj je dala smeštaj, odvodila ju je da sedi na verandi u hladnijem delu dana. I prošlog utorka, neki dečko dolazi da kaže kako gospođa Forest treba brzo da dođe do njegove sestre koja se porađa. I gospođa Forest se usplahiri i ode pravo tamo, zaboravljajući na gospođicu Kembel na verandi. A kada se toga setila i poslala nekog nazad da pogleda – gospođice Kembel nije bilo. I od tada ni traga od nje, uprkos tome što je velečasni prevrnuo i nebo i zemlju, moglo bi se reći.” Makajver se zaklatio u stolici, ispumpavajući suncem

ispeglane obraze. Gospođa Makajver je mlatila glavom, žalosno cokćući. „Mira Dalrimpl je rekla velečasnom da bi mogla da ode do guvernera po pomoć oko pronalaženja”, kazala je. „Ali je guverner tek stigao i još nije spreman da nekoga primi. On pravi veliki prijem sad u četvrtak da bi upoznao sve važne ljude na ostrvu. Mira kaže da velečasni mora da ode i sa guvernerom razgovara tamo, ali on nije voljan to da uradi jer je to tako svetovno zbivanje, razumete?” „Prijem?” Džejmi je spustio kašiku, zainteresovano gledajući gospođu Makajver. „Da li se dolazi po pozivu, znate li?” „Oh, ne”, rekla je, odmahujući glavom. „Svako može da dođe ako hoće, ili sam bar tako čula.” „Je l’ tako?” Džejmi me je pogledao, smeškajući se. „Šta misliš, Sasenah – da li bi htela da odeš sa mnom u guvernerovu rezidenciju?” Zapanjeno sam piljila u njega. Bila sam sklona da pomislim da je javno pojavljivanje poslednje što želi da učini. A iznenadilo me je i što dopušta da ga ma šta spreči da prvom prilikom poseti Rouz hil. „To je zgodna prilika da se raspitamo za Ijana, zar ne?”, objasnio je. „Na kraju krajeva, on možda i nije na Rouz hilu već negde drugde na ostrvu.” „Pa, ako se izuzme činjenica što nemam šta da obučem...” Otezala sam, pokušavajući da prokljuvim šta je zapravo smislio. „Oh, to nije nikakav problem”, uveravala me je Rozi Makajver. „Imam jednu od najboljih krojačica na ostrvu; ta će vas začas doterati.” Džejmi je zamišljeno klimao glavom. Osmehnuo se, oči su mu se iskosile dok me je gledao preko svetlosti sveće. „Ljubičasta svila, mislim”, rekao je. Spretno je izvukao kosti iz ribe i odložio ih u stranu. „A što se ostalog tiče – ne beri brigu, Sasenah. Nešto sam smislio. Videćeš.”

58

Maska crvene smrti

O

h, ko je taj mladi grešnik sa lisicama na rukama? I šta li je naumio da oni ječe i tresu pesnicama? I zašto odaje utisak da mu je savest pogođena? Oh, vode ga u zatvor zbog boje njegove kose.” Džejmi je skinuo periku i podigao obrvu mom odrazu u ogledalu. Ja sam mu se nacerila i nastavila da deklamujem uz dosta gestikuliranja: „To je sramota za ljudsku prirodu, takva kosa na glavi kao njegova; U stara dobra vremena za takvu boju kose se vešalo; Mada vešanje nije dovoljno loše i bičevanje bi bilo fer Za bezimenu i gnusnu boju kose njegove!” „Zar mi nisi rekla da si studirala za doktora, Sasenah?”, raspitivao se. „Ili je to ipak bio neki pesnik?” „Nisam ja”, uveravala sam ga, prilazeći da mu ispravim okovratnik. „Te sentimentalnosti je napisao izvesni A. E. Hausman.” „Da mi je dopao šaka, ništa ne bi bilo izvesno”, kiselo je rekao Džejmi. „Ako se ima u vidu kvalitet njegovih stavova.” Uzeo je periku i pažljivo je namestio na glavu, dižući oblačiće pudera dok ju je gurkao tu i tamo. „Da li je taj gospodin Hausman neki tvoj poznanik?” „Moglo bi se reći.” Sela sam na krevet da posmatram. „Reč je samo o tome da je doktorska soba u bolnici gde sam radila imala sabrana Hausmanova dela koja je neko tamo ostavio. Između poziva nema baš vremena za čitanje romana, ali su pesme idealne. Pretpostavljam da sada većinu Hausmanovih znam napamet.” Pogledao me je obazrivo kao da očekuje još jednu provalu poezije, ali sam mu se samo nasmešila i on se vratio svom zadatku. Fascinirano sam posmatrala transformaciju. Crvene cipele sa potpeticom i svilene čarape sa crnom šarom. Sive satenske jahaće pantalone sa srebrnim kopčama na kolenima. Snežnobeli

lan, sa po petnaest centimetara briselske čipke na manžetnama i žabou. Sako, remekdelo u tamnosivoj sa plavim satenskim manžetnama i ukrašeno srebrnom dugmadi, visio je iza vrata, čekajući na red. Pažljivo je završio puderisanje lica, liznuo jedan prst, pokupio lažni mladež, natopio ga u gumarabiku i uredno ga stavio blizu ugla usta. „Eto”, rekao je, okrećući se na stolici za oblačenje da gleda u mene. „Da li izgledam kao riđokosi škotski krijumčar?” Zagledala sam ga pažljivo, od perike do cipela od marokena. „Izgledaš kao groteskni kip”, rekla sam. Lice mu se raširilo u osmeh. Oivičene puderom, usne su mu izgledale nenormalno crveno, usta još šira i ekspresivnija nego inače. „Non”, ozlojeđeno je rekao Fergus, koji je stigao na vreme da to čuje. „Izgleda kao Francuz.” „Što mu dođe isto”, kazao je Džejmi i kinuo. Maramicom je obrisao nos pa rekao mladiću: „Molim te za izvinjenje, Ferguse.” Ustao je i dohvatio sako, navukao ga na ramena i poravnao ivice. Sa potpeticama od osam centimetara, dostizao je visinu od dva metra; glava mu je skoro dodirivala plafon. „Ne znam”, sumnjičavo sam rekla. „Nikada nisam videla tolikog Francuza.” Džejmi je slegnuo ramenima, a sako mu je zašuštao kao jesenje lišće. „Aha, dobro, visinu ne mogu da sakrijem. Ali sve dok mi je kosa skrivena, nema problema. Sem toga”, dodao je pohvalno me pogledavši, „narod neće gledati u mene. Ustani da te vidim, može li?” Poslušala sam i polako se okretala da pokažem tamni blesak ljubičaste svilene haljine. Napred sečena nisko, imala je dekolte popunjen čipkom, koja se mreškala niz prednju stranu korseta u obliku niza slova V. Ista takva čipka se sa do lakata dugih rukava spuštala u gracioznim kaskadama do golih ručnih zglobova. „Prilična šteta što nemam bisere tvoje majke”, napomenula sam. Nije mi bilo žao što ih nemam; ostavila sam ih Brajani, u kutiji sa fotografijama i porodičnim dokumentima. Pa ipak, sa dubokim dekolteom i kosom vezanom u čvor, ogledalo je pokazivalo prostranstvo golog vrata i grudi, uzdižući se belilom iz ljubičaste svile. „Pomislio sam na to.” Nalik nekakvom mađioničaru, Džejmi je iz unutrašnjeg džepa izvadio jednu kutijicu i predao mi je, uz naklon u najboljem versajskom maniru.

Unutra je bila mala, blistava riba izdeljana u gustom crnom materijalu, a rakovi krljušti bili su prevučeni zlatom. „To je ukrasna igla”, objasnio je. „Možda bi mogla da je nosiš pričvršćenu za belu traku oko vrata?” „Predivna je”, oduševljeno sam rekla. „Od čega je napravljena? Od abonosa? „Crni koral”, kazao je. „Nabavio sam je juče kada smo Fergus i ja bili u Montego beju”! On i Fergus su odveli Artemis oko otoka zbog poslednjeg tovara guana od slepih miševa, isporučivši ga kupcu. Našla sam komad bele satenske trake, a Džejmi mi ga je predusretljivo vezaoko vrata, savijajući se da preko mog ramena virne u odraz u ogledalu. „Ne, neće oni gledati u mene”, rekao je. „Pola njih će gledati u tebe, Sasenah, a druga polovina u g. Viloubaja.” „G. Viloubaja? Da li je to bezbedno? Hoću da kažem...” Krišom sam pogledala malog Kineza, koji je prekrštenih nogu strpljivo sedeo na stoličici, svetlucav u čistoj plavoj svili, pa sam utišala glas. „Hoću da kažem, tamo će biti i vina, zar ne?” Džejmi je klimnuo. „I viskija i kambrea i kupa sa klareom i portoa i punča od šampanjca – kao i burence najboljeg francuskog brendija – koje je ljubazno priložio msje Etjen Marsel de Provak Aleksandr.” Položio je ruku na grudi i ponovo se naklonio, preterujući sa pantomimom toliko da me je nasmejao. „Ne brini”, rekao je ispravljajući se. „Ponašaće se lepo, ili ću mu oduzeti koralnu kuglu – zar nije tako, neznabošče mali?”, dodao je uz kez ka Viloubaju. Kineski učeni čovek je dostojanstveno klimnuo. Vezena crna svila njegove okrugle kape bila je ukrašena izrezbarenom kuglicom od crvenog korala – simbolom njegovog zvanja, koji mu je vraćen pri slučajnom susretu sa trgovcima korala na dokovima Montiga i zahvaljujući Džejmijevoj dobroj volji. „Prilično si siguran da treba da idemo?” Snažni otkucaji srca koje sam osjećala delom su bili posledica stegnutosti midera na meni, ali više od ponovljenog zamišljanja kako Džejmiju spada perika i sve zvanice staju da bi se zagledale u njegovu kosu pre nego što svi zajedno pozivaju Kraljevsku mornaricu. „Aha, treba.” Nasmešio mi se da me obodri. „Ne brini, Sasenah; ako tamo bude bilo ko sa Narvala, nije verovatno da će me prepoznati – ne

ovakvog.” „Nadam se da neće. Da li misliš da će neko sa tog broda biti tamo večeras?” „Sumnjam.” Zdušno je počešao periku iznad levog uva. „Gde si ovo našao, Ferguse? Verujem da ima vaške.” „Oh, ne, milorde”, uveravao ga je Fergus. „Vlasuljar od koga sam je unajmio uverio mi je da je dobro isprašena miloduhom i konjskom koprivom da bi se sprečile takve infekcije.” Fergus je nosio sopstvenu kosu, dobro napuderisanu, i izgledao je ljupko – mada manje zapanjujuće od Džejmija – u novom odelu od tamnoplavog pliša. Začulo se neodlučno kucanje na vrata i ušla je Marsali. I ona je obnovila garderobu, pa je sijala u nežnoružičastoj haljini sa nešto tamnijom ešarpom. Sijala je malo više nego što bi se dalo objasniti tom haljinom, zapravo, i dok smo uskim hodnikom odlazile do kočije, podižući suknje da ne bismo kačile zidove, uspela sam da se nagnem napred i šapnem joj u uvo. „Koristiš li ulje od buhača?” „Mm?”, odsutno je rekla, pogleda prikovanog na Fergusa dok joj se poklanjao i pridržavao joj vrata kočije. „Šta ste rekli?” „Nije važno”, rezignirano sam kazala. To nam je bila poslednja briga u tom času. Guvernerova palata je blistala od svetla. Lampe su bile naređane po niskom zidu verande i visile su sa drveća duž staza po ukrasnom vrtu. Svečano obučeni ljudi su izlazili iz svojih kočija, išli stazom od lomljenih školjki i ulazili u kuću kroz ogromna dvokrilna vrata. Mi smo raspustili svoju – tačnije Džaredovu – kočiju, ali smo na tren stajali na prilaznom putu, čekajući malo zatišje u dolascima. Džejmi je delovao pomalo nervozno – za njega; prsti su mu se povremeno grčili uz sivi saten, ali je naizgled bio miran kao i uvek. U predvorju je bio mali prijemni špalir; nekoliko manjih zvaničnika ostrva pozvano je da pomaže novom guverneru u iskazivanju dobrodošlice gostima. Progurala sam se ispred Džejmija duž tog reda, smeškajući se i klimajući gradonačelniku Kingstona i njegovoj supruzi. Malo sam se prepala kada sam ugledala admirala sa svim znamenjima sledećeg u redu, blistavog u pozlaćenom sakou sa epoletama, ali ništa sem

blagog čuđenja nije mu prešlo preko lica dok se rukovao sa gigantskim Francuzom i malenim Kinezom koji su me pratili. Tu je bio moj poznanik sa Narvala, plava kosa lorda Džona bila je večeras skrivena iza formalne perike, ali sam odmah prepoznala fine, čiste crte lica i vitko, mišićavo telo. Stajao je malo udaljen od ostalih zvaničnika, sam. Glasine su govorile da je njegova žena odbila da ode iz Engleske i sa njim dođe na ovo postavljenje. On se okrenuo da me pozdravi, lica fiksiranog u izraz formalne učtivosti. Pogledao je, trepnuo, a zatim prelomio u osmeh izuzetne topline i zadovoljstva. „Gospođo Malkolm!”, uzviknuo je, prihvatajući moju ruku. „Veliko mi je zadovoljstvo da vas vidim!” „Osećanja su potpuno obostrana”, rekla sam uzvraćajući osmeh. „Nisam znala da ste guverner, poslednji put kada smo se sreli. Plašim se da sam bila pomalo neformalna.” Nasmejao se, lice mu je sijalo od svetla svećnjaka po zidovima. Pošto sam ga prvi put videla po dobrom svetlu, shvatila sam da je izuzetno zgodan. „Moglo bi se smatrati da ste imali izvrstan izgovor”, rekao je. Pažljivo me je pogledao. „Mogu li reći da neverovatno lepo izgledate večeras? Očigledno je da vam ostrvski vazduh prija znatno više od brodskih isparenja. Nadao sam se da ću vas sresti ponovo pre nego što sam napustio Narval, ali kada sam se raspitao za vas, gospodin Leonard mi je rekao da vam nije dobro. Verujem da ste se potpuno oporavili?” „Oh, potpuno”, rekla sam mu, zabavljena time. Nije mi dobro, eh? Očigledno Tom Leonard nije bio voljan da prizna da sam pala preko ograde. Pitala sam se da li je moj nestanak zabeležio u brodski dnevnik. „Mogu li da vam predstavim svog supruga?” Okrenula sam se i mahnula Džejmiju, koji se zadržao u razgovoru sa admiralom, ali nam se sada približavao u pratnji g. Viloubaja. Okrenula sam se i videla da je guverner pozeleneo kao lubenica. Zurio je u Džejmija pa u mene, pa opet, bled kao da se suočio sa dve aveti. Džejmi se zaustavio pored mene i graciozno naklonio glavu prema guverneru. „Džone”, tiho je rekao. „Lepo je videti te, čoveče.” Guverner je otvorio i zatvorio usta ne ispuštajući nikakav zvuk.

„Hajde da nađemo priliku da popričamo kasnije”, promrmljao je Džejmi. „Ali za sada – moje ime je Etjen Aleksandr.” Uzeo me je za ruku i formalno se poklonio. „I dopustite mi zadovoljstvo da vam predstavim svoju suprugu Kler?”, rekao je naglas, bez po muke prelazeći na francuski. „Kler?” Guverner je mahnito gledao u mene. „Kler? „Hm, da”, rekla sam nadajući se da neće pasti u nesvest. Izgledao je kao da se to lako može desiti, mada nisam imala predstavu zašto bi otkrivanje mog imena trebalo toliko da utiče na njega. Sledeće pridošlice su nestrpljivo čekale da im se maknemo s puta. Naklonila sam se mlateći lepezom, pa smo otišli u glavni salon rezidencije. Bacila sam pogled preko ramena i videla guvernera kako se mehanički rukuje sa novopridošlim gostom, zureći za nama lica belog kao kreč. Salon je bio ogromna prostorija, sa niskom tavanicom i ispunjena ljudima, bučna i drečava kao kavez pun papagaja. U takvoj gužvi Džejmi neće biti užasno upadljiv, uprkos svojoj korpulentnosti. Mali orkestar je svirao na jednom kraju prostorije, blizu dvokrilnih vrata otvorenih prema terasi. Videla sam da dosta ljudi šeta tamo, očito u potrazi za svežim vazduhom ili dovoljno tihim mestom za privatni razgovor. Sa druge strane prostorije su se još jedna vrata otvarala ka kratkom hodniku gde su bile sobe za odmor. Nismo znali nikoga i niko nam nije bio pokrovitelj da bi nas upoznavao sa ljudima. Ipak, kao što je Džejmi dobro smislio, niko nam nije ni bio potreban. Samo nekoliko trenutaka po našem dolasku, neka žena je počela da se muva oko nas, fascinirana g. Viloubajem. „Moj poznanik – gospodin Ji Tjen Čo”, Džejmi ga je predstavio pozamašnoj mladoj ženi u tesnom žutom satenu. „Koji potiče iz nebeskog kraljevstva Kine, madam.” „Ooh!” Mlada dama je mahala lepezom ispred lica, impresionirana. „Stvarno iz Kine? Ali, prosto je nemoguće koliko rastojanje ste prevalili! Dopustite da vam poželim dobrodošlicu na naše malo ostrvo, gos... gospodine Čo?” Pružila mu je ruku, očito očekujući poljubac. G. Viloubaj se duboko naklonio sa rukama zavučenim u rukave i predusretljivo rekao nešto na kineskom. Mlada žena je delovala dirnuto. Džejmi je na tren bio zapanjen, a zatim se maska otmenosti vratila na njegovo lice. Videla sam kako se pogled sjajnih crnih očiju g. Viloubaja fiksira na vrhove daminih cipela, koji su virili ispod ruba njene haljine, i zapitala se šta li joj je to rekao.

Džejmi je ugrabio priliku – i daminu ruku – klanjajući se nad njom krajnje učtivo. „Vaš sluga, madam”, rekao je na engleskom sa izraženim naglaskom. „Etjen Aleksandr. I mogu li da vam predstavim svoju suprugu Kler?” „Oh, da, baš mi je drago što sam vas upoznala!” Mlada žena je, rumena od uzbuđenja, uzela moju ruku i stegla je. „Ja sam Marselin Vilijams; možda vam je poznat moj brat, Džuda? On je vlasnik Dvanaest stabala – znate onu veliku plantažu kafe? Došla sam da provedem neko vreme sa njim i tako se divno provodim!” „Ne, plašim se da ne znamo nikoga ovde”, izvinila sam se. „I mi smo tek stigli – sa Martinika, gde moj muž posluje sa šećerom.” „Oh”, uzviknula je gđica Vilijams, razrogačivši oči. „Ali, morate mi dozvoliti da vas upoznam sa mojim naročitim prijateljima Stivensima! Verujem da su oni jednom posetili Martinik, a Džordžina Stivens je tako šarmantna osoba – svideće vam se odmah, obećavam vam!” I samo je toliko bilo potrebno. U roku od jednog sata upoznala sam se sa desetinama ljudi i bila sam polako nošena u krug po prostoriji, kovitlajući od jedne grupe do druge, predavana iz ruke u ruku maticom upoznavanja koju je započela gospođica Vilijams. Preko prostorije sam videla Džejmija kako stoji za glavu i ramena iznad svojih sagovornika, oličenje aristokratskog dostojanstva. Srdačno je ćaskao sa grupom muškaraca koji su svi jedva čekali da se upoznaju sa uspešnim poslovnim čovekom koji bi mogao ponuditi korisne kontakte sa francuskim trgovcima šećera. Jednom sam mu ulovila pogled, u prolazu, i on mi je uputio briljantni osmeh i galantan francuski naklon. I dalje sam se pitala kog li je đavola namerio, ali sam prešla preko toga. On će mi reći kada bude spreman. Fergusu i Marsali kao i obično nije trebalo nikakvo društvo sa strane, pa su plesali na jednom kraju podijuma, njeno blistavo ružičasto lice se smešilo njemu. Za ovu priliku Fergus se lišio korisne kuke i zamenio ju je crnom kožnom rukavicom ispunjenom mekinjama, prikačenom za rukav njegovog sakoa. Ona je ležala na leđima Marsaline haljine, delujući pomalo ukočeno, ali ne tako neprirodno da bi provocirala komentare. U plesu sam prošla pored njih, staloženo se okrećući u zahvatu niskog, zdepastog engleskog plantažera po imenu Karsters, koji je mrmljao prijatne komentare u moje grudi, crvenog lica niz koje se slivao znoj. A što se tiče g. Viloubaja, on je uživao u neverovatnom društvenom

trijumfu kao centar pažnje grupe dama koje su se utrkivale u tome koja će mu dati neku poslasticu ili napitak. Oči su mu sijale i malo rumenila mu se javilo na žućkastim obrazima. Gospodin Karsters me je ostavio u grupi dama na kraju dela za ples i galantno otišao da donese kup od klarea. Ja sam se istog časa vratila zadatku za to veče, raspitujući se među damama da li su im poznati ljudi za koje imam preporuku, po imenu Abernati. „Abernati?” Gđa Hol, jedna mlada gazdarica, mahala je lepezom i izgledala zblanuto. „Ne, ne bih mogla reći da sam čula za njih. Da li oni igraju važnu ulogu u društvu, znate li?” „Oh, ne, Džoan!” Njena prijateljica gospođa Joakum je izgledala šokirano, onom vrstom naročito ugodnog šoka koji prethodi nekom sočnom otkriću. „Čula si za Abernatije! Sećaš se, onaj čovek koji je kupio Rouz hol, gore na reci Jalahs?” „Oh, da!” Plave oči gospođe Hol su se raširile. „Onaj koji je umro ubrzo nakon što ga je kupio?” „Da, taj”, upala je još jedna dama koja je to čula. „Malarija, kažu da je to bilo, ali sam ja pričala sa doktorom koji ga je obišao – on je došao da mami previje bolesnu nogu, znaš koliko mučenica pati od vodene bolesti – i on mi je ispričao – u najstrožem poverenju, naravno...” Jezici su veselo mlatili. Rozi Makajver je verno opisala stvari; sve priče koje je prenela bile su ovde, pa i još više. Uhvatila sam nit razgovora i trgla je u željenom pravcu. „Da li gospođa Abernati ima radnike pod ugovorom, pored robova?” Tu su stavovi bili zbrkaniji. Neki su mislili da ima nekoliko sluga pod ugovorom, neki da ima jednog ili dvojicu – niko od prisutnih zapravo nije kročio u Rouz hol, ali naravno ljudi kažu... Nekoliko minuta kasnije se tračarenje vratilo svežem mesu, i neverovatnom ponašanju novog paroha gospodina Džounsa sa udovicom Minom Alkot, ali opet, šta se pa moglo očekivati od žene sa takvom reputacijom, i to sigurno ne može biti u potpunosti krivica mladog čoveka, a ona je toliko starija, naravno, od nekoga ko je crkveno lice mogli bi se očekivati viši standardi... Izvinila sam se i povukla u damsku sobu za odmor jer mi je zvonilo u ušima. U prolazu sam videla Džejmija kako stoji blizu stola sa osveženjem. Pričao je sa visokom, riđokosom devojkom u vezenom pamuku, a tračak loše prikrivene čežnje joj se zadržavao u pogledu dok je gledao u nju. Ona

mu se orno smešila, polaskana njegovom pažnjom. Nasmešila sam se tom prizoru, pitajući se šta li će mlada dama pomisliti u slučaju da shvati da on zapravo uopšte ne gleda u nju, već je zamišlja kao ćerku koju nikada nije video. Stajala sam pred ogledalom u spoljnoj sobi za odmor, zavlačeći nestašne kovrdže koje su se izvukle tokom plesanja, i uživala u privremenoj tišini. Soba za odmor bila je luksuzno opremljena i zapravo se sastojala iz tri zasebne prostorije, sa toaletom i ostavom za šešire, šalove i odlaganje ostalih odevnih predmeta koji su se otvarali ka glavnoj sobi gde sam stajala. Ona je imala ne samo dugačko ogledalo i potpuno opremljen sto za doterivanje, već i šezlong tapeciran crvenim plišom. Čežnjivo sam ga osmotrila – papuče koje sam nosila gadno su mi stezale stopala – ali je dužnost zvala. Do sada nisam saznala ništa sem onoga što sam već znala o plantaži Abernatijevih, mada sam sastavila koristan spisak nekoliko drugih plantaža blizu Kingstona koje su zapošljavale radnike pod ugovorom. Pitala sam se da li Džejmi namerava da poseti svog prijatelja guvernera da mu pomogne u potrazi za Ijanom – to bi moglo biti objašnjenje zašto smo rizikovali da se večeras pojavimo. Ali je reakcija lorda Džona na otkrivanje mog identiteta bila i zbunjujuća i uznemirujuća; rekli biste da je čovek ugledao duha. Čkiljila sam u svoj ljubičasti odraz diveći se svetlucanju crno-zlatne ribice na mom vratu, ali nisam videla ništa uznemiravajuće u svom izgledu. Kosa mi je bila zataknuta šnalama ukrašenim biserima i brilijantima, a diskretna upotreba kozmetike gospođe Makajver mi je potamnela kapke i prilično ljupko zacrvenela obraze, ako to smem sama da kažem. Slegnula sam ramenima, zavodljivo zalepršala trepavicama svom odrazu, a zatim potapšala kosu i vratila se u salon. Otišla sam do dugog stola sa posluženjem, gde je stajao veliki izbor torti, peciva, pikantnih grickalica, voća, slatkiša, punjenih rolnica, kao i mnogo toga za šta nisam znala ni kako se zove, ali je verovatno bilo za jelo. Dok sam se odsutno okretala od stola sa posluženjem sa tanjirom voća, udarila sam pravo u neki prsluk tamne nijanse. Zbunjeno sam se izvinila njegovom vlasniku, i zatekla se kako gledam u namrgođeno lice velečasnog Arčibalda Kembela. „Gospođo Malkolm!”, zapanjeno je uzviknuo. „Hm... velečasni Kembel”, uzvratila sam nekako slabašno. „Kakvo

iznenađenje.” Pipavo sam pokušala da očistim fleku od manga na njegovom abdomenu, ali je on uzmakao za korak pa sam odustala. Prilično hladno je gledao u moj dekolte. „Verujem da sam vas zatekao u dobrom raspoloženju, gospodo Malkolm?”, rekao je. „Da, hvala vam”, kazala sam. Poželela sam da prestane da me zove gospođa Malkolm pre nego što to čuje neko kome sam predstavljena kao gospođa Aleksandr. „Žao mi je za ono što sam čula o vašoj sestri”, rekla sam u nadi da ću mu skrenuti pažnju. „Ima li nekakvih vesti o njoj?” On je ukočeno pognuo glavu, primajući moje sažaljenje. „Ne, moji sopstveni napori da pokrenem istragu su naravno bili ograničeni”, rekao je. „Na predlog jednog parohijana pridružio sam se njemu i njegovoj ženi večeras ovde, sa namerom da svoj slučaj iznesem pred guvernera i zamolim pomoć u nalaženju moje sestre. Uveravam vas, gospodo Malkolm, samo tako jak razlog me je primorao da prisustvujem ovakvom događanju.” Sa potpunom averzijom je pogledao zasmejanu grupu u blizini, gde su se tri mladića nadmetala u sklapanju duhovitih zdravica grupi mladih dama, koje su tu pažnju primale sa puno kikota i energičnog mlaćenja lepezama. „Iskreno mi je žao zbog vaše nesreće, velečasni”, kazala sam, izmičući se u stranu. „Gđica Kauden mi je rekla ponešto o tragediji vaše sestre. Ako bih mogla nekako da pomognem...” „Niko ne može da pomogne”, prekinuo me je. Oči su mu bile turobne. „Krivi su oni papisti Stjuarti i njihov pokvareni pokušaj da se domognu trona, kao i razuzdani Hajlenderi koji su ih pratili. Ne, niko ne može da pomogne sem boga. On je uništio kuću Stjuarta; uništiće i onog čoveka Frejzera takođe, a na taj dan će i moja sestra biti izlečena.” „Frejzera?” Pravac ovog razgovora bio mi je pomalo neprijatan. Brzo sam pogledala preko sobe, ali na sreću Džejmija nije bilo na vidiku. „To je ime čoveka koji je zaveo Margaret i odvojio je od njene porodice i njene ispravne odanosti. Možda i nije njegova ruka ono što ju je sunovratilo, ali on je bio povod što je napustila dom i sigurnost i sebe dovela u opasnost. Da, bog će se pravedno odužiti Džejmsu Frejzeru”, rekao je sa nekakvim sumornim zadovoljstvom od te pomisli. „Da, sigurna sam da hoće”, mrmljala sam. „Ako biste me izvinili, čini

mi se da sam videla prijatelja...” Pokušala sam da pobegnem, ali je povorka slugu koja nose posude sa jelima od mesa prolazila i preprečila mi put. „Bog neće trpeti da blud opstane zauvek”, nastavljao je velečasni, očigledno osećajući da se stavovi Svevišnjeg uveliko poklapaju sa njegovim. Njegove sitne sive oči su sa ledenim prezirom posmatrale obližnju grupu gde je nekoliko dama lepršalo oko g. Viloubaja poput drečavih moljaca oko lampiona. Upadljiv je bio i g. Viloubaj, koji je takođe bio u punom sjaju. Njegov piskavi smeh nadjačavao je smeh dama i videla sam kada je teško posrnuo prema sluzi u prolazu, zamalo srušivši poslužavnik sa šoljama šerbeta. „Neka se žene nauče punoj trezvenosti”, recitovao je velečasni, „izbegavajući gizdavost odeće i ukrase u kosi.” Izgleda da se zahuktavao; nema sumnje da će Sodoma i Gomora biti sledeće na redu. „Žena koja nema muža treba da se posveti služenju Gospodu, a ne da se prepusti zabavi na javnim mestima. Vidite li gđu Alkot? A ona je udovica koja bi trebalo da se angažuje u pobožnim aktivnostima!” Sledila sam pravac njegovog mrštenja i videla da gleda u buckastu, veselu ženu u tridesetim godinama, sa svetlosmedom kosom isfriziranom u skupljene vitice, koja se cerekala g. Viloubaju. Zainteresovano sam je pogledala. Znači to je besramna vesela udovica kingstonska! Mali Kinez se sada spustio na sve četiri i puzao okolo po podu, pretvarajući se da traži izgubljenu mindušu, dok je gđa Alkot vrištala pretvarajući se da je uplašena njegovim prepadima na njene noge. Pomislila sam da je bolje da bez odlaganja nađem Fergusa i navedem ga da g. Viloubaja skloni od nove poznanice pre nego što stvari odu predaleko. Očigledno preko svake mere uvređen onim što vidi, velečasni je naglo spustio šolju limunade koju je držao, okrenuo se i kroz gužvu se probio prema terasi, žustro laktovima rasterujući ljude sa puta. Ispustila sam uzdah olakšanja; razgovor sa velečasnim Kembelom bio je u mnogo čemu nalik ćaskanju sa dželatom – mada je, zapravo, jedini dželat kog sam lično poznavala bio znatno bolje društvo od velečasnog. Iznenada sam ugledala visoku Džejmijevu figuru kako ide prema vratima na daljem kraju prostorije, gde sam pretpostavila da se nalaze guvernerove lične prostorije. Mora da je sada pošao da razgovara sa lordom Džonom. Pokrenuta radoznalošću, rešila sam da mu se pridružim. Na podu je već bila tolika gužva da je bilo teško preći sobu. Dok sam stigla do vrata kroz koja je Džejmi otišao, on je već davno nestao, ali sam se

progurala. Bio je tu jedan dugačak hodnik, slabo osvetljen svećama u svećnjacima koji su na razmacima bili postavljeni u francuske prozore kroz koje je treperilo crveno svetlo od upaljenih baklji i od kog su svetlucali metalni ukrasi po zidovima. To su uglavnom bili vojnički predmeti, kao ukras okačeni pištolji, noževi, štitovi i mačevi. Lični suveniri lorda Džona, pitala sam se, ili pripadaju kući? Dalje od vreve salona, bilo je neverovatno tiho. Hodala sam duž hodnika, a korake su mi prigušivali dugi turski ćilimi na parketu. Ispred se čulo nerazgovetno mrmljanje muških glasova. Skrenula sam u jedan kraći hodnik i ispred sebe ugledala vrata kroz koja se rasipala svetlost – to mora da je guvernerova lična kancelarija. Iz nje sam čula Džejmijev glas. „Oh, pobogu, Džone”, rekao je. Ukopala sam se u mestu, znatno više zbog tona nego zbog samih reči – bio je isprekidan od emocija kakve sam retko čula od njega. Hodajući veoma tiho, primakla sam se. Uokviren poluotvorenim vratima stajao je Džejmi, glave pognute dok je lorda Džona Greja stezao u vatreni zagrljaj. Stajala sam mirno, nesposobna da se pokrenem ili nešto kažem. Dok sam posmatrala, oni su se razdvojili. Džejmi mi je bio okrenut leđima, ali je lord Džon gledao prema hodniku; lako me je mogao videti, samo da je pogledao. Međutim, nije gledao prema hodniku. Zurio je u Džejmija, a na licu mu je bio izraz tako ogoljene žudnje da mi je krv pojurila u obraze kada sam to videla. Ispustila sam lepezu. Videla sam kako se guvernerova glava okreće kada se prepao od tog zvuka. Zatim sam trčala hodnikom, nazad ka salonu, a u ušima mi je bubnjalo. Proletela sam kroz vrata salona i naglo se zaustavila iza palme u saksiji, sa srcem koje je tuklo. Svećnjaci od kovanog gvožđa imali su mnoštvo voštanica, a borove baklje su blistavo svetlele na zidovima, ali su čak i pored toga ćoškovi sobe bili mračni. Stajala sam u senci, tresući se. Ruke su mi bile hladne i osetila sam malo mučnine. Šta se pobogu dešava? Guvernerov šok kada je saznao da sam Džejmijeva supruga bio je sada bar delimično razjašnjen; taj jedan kratak pogled na neprikrivenu, bolnu čežnju tačno mi je rekao kako stoje stvari sa njegove strane. Džejmi je bio

sasvim drugo pitanje. On je bio upravnik zatvora Ardsmuir, rekao je ranije, nehajno. A manje nehajno u drugoj prilici: Znaš li šta rade muškarci u zatvoru? Znala sam, ali bih se u Brajaninu glavu zaklela da Džejmi nije; nije, nije mogao ni pod kakvim okolnostima. Bar bih se u to zaklela do ove noći. Zažmurila sam dok su mi se grudi nadimale i pokušala da ne mislim na ono što sam videla. Nisam mogla, naravno. Pa ipak, što sam više mislila o tome, toliko je neverovatnije to delovalo. Sećanja na Džeka Rendala su možda izbledela sa fizičkim ožiljcima koje je ostavio, ali nisam mogla da poverujem da ikada mogu da izblede toliko da bi Džejmi tolerisao fizičku pažnju drugog muškarca, a kamoli je rado prihvatio. Ali ako je Greja znao tako intimno da bi ono čemu sam bila svedok učinio mogućim samo po osnovu prijateljstva, zašto mi nije o njemu ispričao ranije? Zašto toliko okolišati otkad je čuo da je Grej na Jamajci? Stomak mi se opet stegao i osećaj mučnine se vratio. Očajnički sam poželela da sednem. Kada sam se oslonila na zid drhteći u senci, vrata guvernerovih odaja su se otvorila i guverner je izašao da se vrati na zabavu. Lice mu je bilo rumeno i oči su mu sijale. U tom času sam lako mogla da ga ubijem da sam pri ruci imala bilo šta smrtonosnije od ukosnice. Vrata su se ponovo otvorila nekoliko minuta kasnije i pojavio se Džejmi, jedva dva metra od mene. Njegova maska hladnokrvne uzdržanosti bila je na mestu, ali poznajem ga dovoljno dobro da bih prepoznala snažne emocije pod njom. Ali iako sam mogla da ih vidim, nisam mogla da ih protumačim. Uzbuđenje? Zebnja? Mešavina straha i radosti? Nešto drugo? Jednostavno, nikada ga ranije nisam videla takvog. Nije tražio ni ćaskanje ni posluženje, već je počeo da šeta sobom, očito tražeći nekoga. Mene. S mukom sam progutala. Nisam mogla da se nađem licem u lice sa njim – ne pred masom. Ostala sam na mestu, posmatrajući ga, dok konačno nije izašao na terasu. Zatim sam izašla iz svog skrovišta, prešla sobu što sam brže mogla i pošla da potražim utočište u sobi za odmor. Tamo ću bar biti u prilici da nakratko sednem. Otvorila sam teška vrata i ušla, odmah se opuštajući u toplim, utešnim mirisima ženskih parfema i pudera oko sebe. Zatim me je pogodio drugi miris. Bio mi je suviše poznat – jedan od mirisa moje profesije. Ali

neočekivan ovde. U sobi za odmor je i dalje bilo mirno; bučni žamor salona je naglo opao u mrmljanje, nalik udaljenoj grmljavini. Ali to više nije bilo utočište. Mina Alkot je ležala na šezlongu od crvenog pliša, a glava joj je visila preko ruba, suknje su joj bile razbacane oko vrata. Oči su joj bile otvorene, nepomične u zbrkanoj iznenađenosti. Krv iz presečenog vrata je zacrnela pliš ispod nje i kapala u veliku baru pod njenom glavom. Svetlosmeda kosa joj se oslobodila stega i umršeni krajevi uvojaka su padali u baru. Stajala sam skamenjena, suviše paralizovana da bih pozvala pomoć. Zatim sam čula zvuk veselih glasova napolju u hodniku i vrata su se otvorila. Nastala je trenutna tišina kada su to videle i žene iza mene. Svetlo iz hodnika je dopiralo kroz vrata i preko poda, i u trenu pre nego što je nastala vriska videla sam otiske nogu koji vode prema prozoru – uredni mali otisci filcanih đonova oivičeni krvlju.

59

Mnoga otkrića

D

žejmija su nekuda odveli. Ja sam, potresena i nekoherentna – uz izvesnu dozu ironije – smeštena u guvernerovu ličnu kancelariju zajedno sa Marsali, koja je uporno pokušavala da mi briše lice mokrim peškirom, uprkos mom opiranju. „Nemoguće je da misle da tata ima veze sa tim!”, rekla je po peti put. „Ne misle.” Konačno sam se dovoljno pribrala da bih razgovarala s njom. „Ali misle da je to uradio g. Viloubaj – a Džejmi ga je doveo ovamo.” Zurila je u mene, razrogačena od straha. „G. Viloubaj? Ali, nije mogao!” „Ne bih rekla.” Osećala sam se kao da me je neko tukao batinom; sve me je bolelo. Sedela sam skljokana na malom plišanom dvosedu, besciljno vrteći čašu brendija u rukama, nesposobna da ga pijem. Nisam mogla da smislim ni šta treba da osećam, a kamoli da raspetljam zbrkana događanja te večeri. Misli su mi neprestano skakale između užasne scene u sobi za odmor i prizora koji sam videla pola sata ranije baš u ovoj sobi. Sedela sam zagledana u veliki guvernerov što. Odjednom sam mogla da vidim njih dvojicu, Džejmija i lorda Džona, kao da su naslikani na zidu ispred mene. „Ja prosto ne verujem u to”, rekla sam naglas i osetila se malo bolje jer sam to izgovorila. „Ni ja”, kazala je Marsali. Koračala je po podu, a zvuk koraka se menjao od kuckanja potpetica po parketu do prigušenog bata po cvetnom tepihu. „Nije mogao! Znam da je on bezbožnik, ali živeli smo s tim čovekom! Znamo ga!” Da li? Znam li ja Džejmija? Bila sam spremna da se zakunem da ga znam, a ipak... uporno sam se prisećala šta mi je rekao u bordelu, tokom naše prve zajedničke noći. Hoćeš li da me uzmeš i rizikuješ sa čovekom koji sam, zarad onog čoveka kog si znala?Tada sam mislila – a i do sada – da među njima nema velike razlike. Da li sam grešila? „Ne grešim!”, promrmljala sam, čvrsto stežući čašu. „Ne!” Ako je Džejmi mogao da uzme lorda Džona Greja za ljubavnika i to krije od

mene, nije ni izbliza onaj čovek koji sam mislila da jeste. Mora da postoji neko drugo objašnjenje. On ti nije rekao za Laoher, kazao je neki potmuli glasić u mojoj glavi. „To je drugačije”, odlučno sam mu rekla. „Šta je drugačije?” Marsali me je iznenađeno gledala. „Ne znam; ne obraćaj pažnju na mene.” Prešla sam rukom preko lica, pokušavajući da prikrijem zbunjenost i umor. „Mnogo vremena im treba.” Zidni sat od orahovine otkucao je dva sata ujutru pre nego što su se vrata kancelarije otvorila i Fergus ušao, u pratnji natmurenog policajca. Fergus je bio prilično iznuren; veći deo pudera mu je pao s kose. Sada je počivao na ramenima teget sakoa poput peruti. Ostatak je njegovoj kosi davao sivkasti preliv, kao da je u jednoj noći ostario dvadeset godina. Nije ni čudo; ja sam se osećala baš tako. „Sada možemo da idemo, chèrie”, tiho je rekao Marsali. Okrenuo se meni. „Hoćete li da pođete sa nama, gospo, ili da čekate milorda?” „Sačekaću”, rekla sam. Nisam nameravala da legnem dok ne vidim Džejmija, koliko god da to potraje. „Poslaću kočiju nazad po vas, onda”, rekao je i položio ruku na Marsalina leđa da je odvede. Policajac je upola glasa rekao nešto dok su prolazili pored njega. Ja ga nisam čula, ali Fergus očigledno jeste. Ukočio se, oči su mu se skupile i okrenuo se nazad prema čoveku. Policajac se ljuljao na nogama, zločesto se smeškao i iščekivao. Očito mu ništa ne bi bilo draže nego povod da zvizne Fergusa. Na njegovo iznenađenje, Fergus mu se šarmantno nasmešio, četvrtasti beli zubi su blesnuli. „Zahvaljujem, mon ami’ rekao je, „za vašu pomoć u ovoj izuzetno neprijatnoj situaciji.” Pružio je ruku u crnoj rukavici, koju je policajac iznenađeno prihvatio. Zatim je Fergus naglo trgnuo ruku unazad. Čulo se kratko cepanje i zvuk dobovanja, a mlaz mekinja pao je na pod. „Zadržite je”, graciozno je rekao policajcu. „Mali poklon u znak moje pažnje.” A zatim je nestao ostavljajući čoveka da užasnuto blene u šaku koju je naizgled otkinuo.

Prošao je još jedan sat kada su se vrata ponovo otvorila, ovoga puta da bi ušao guverner. I dalje je bio zgodan i uredan kao bela kamelija, ali je nesporno počeo malo da vene. Spustila sam netaknutu čašu brendija i ustala da ga dočekam. „Gde je Džejmi?” „Njega još ispituje kapetan Džejkobs, komandir policije.” Sručio se u stolicu, delujući zamišljeno. „Nisam imao predstavu da tako dobro govori francuski.” „Pretpostavljam da ga baš i ne znate tako dobro”, rekla sam, namerno izazivajući. Ono što sam očajnički želela da znam bilo je koliko dobro on zaista poznaje Džejmija. Ali nije naseo; samo je skinuo formalnu periku i spustio je u stranu i prošao rukom kroz vlažnu plavu kosu sa olakšanjem. „Može li da izdrži sa takvim pretvaranjem, šta mislite?”, upitao je mršteći se, i shvatila sam da je toliko okupiran mislima o ubistvu i o Džejmiju da jedva obraća pažnju na mene. „Da”, kratko sam rekla. „Gde ga drže?” Ustala sam i uputila se prema vratima. „U gostinskoj sobi”, rekao je. „Ah mislim da ne bi trebalo...” Ne zastajući da to čujem, cimnula sam vrata i provirila u hodnik, a zatim se žurno vratila i tresnula vratima. Niz hodnik je dolazio admiral koga sam upoznala u prijemnom špaliru, a lice mu je bilo ozbiljno u skladu sa ovom situacijom. Sa admiralima mogu da izađem na kraj. Ipak, pratila ga je flotila mladih oficira, a u toj pratnji sam spazila poznati lik, mada je sada bio u uniformi starijeg poručnika, a ne u prevelikom kapetanskom sakou. Bio je obrijan i odmoran, ali mu je lice bilo naduto i šareno, neko ga je pretukao ne tako davno. Uprkos razlikama u izgledu, nisam imala nimalo problema da prepoznam Tomasa Leonarda. Imala sam nejasan osećaj da ni on neće imati nikakvih problema da prepozna mene, bez obzira na ljubičastu svilu. Panično sam po kancelariji tražila neko mesto da se sakrijem, ali ako se izuzme zavlačenje pod sto, takvog mesta nije bilo. Guverner me je posmatrao, svetle obrve su se zapanjeno podigle. „Šta...”, zaustio je, ali sam se okrenula ka njemu sa prstom na usnama. „Nemojte me odati, ako vam je stalo do Džejmijevog života!”, melodramatično sam prošaputala i odmah se bacila na plišani dvosed,

zgrabila vlažni peškir, prebacila ga preko lica i – uz natčovečanski napor – naterala sve udove da omlitave. Čula sam kako se vrata otvaraju i admiralov visoki, mrzovoljni glas. „Lorde Džone...”, počeo je, a onda je očito video mene kako ležim, jer je nastavio nešto tiše. „Oh! Koliko shvatam, zauzeti ste?” „Ne baš zauzet, admirale, nisam.” Grej ima brze reflekse, to moram da mu priznam; zvučao je vrlo pribrano, kao da je naviknut da ga nalaze sa onesvešćenim ženama. „Damu je prenerazilo pronalaženje leša.” „Oh!”, ponovio je admiral, ovog puta sa puno saosećanja. „Vidim to. Gadan šok za damu, nema sumnje.” Oklevao je, a zatim glas utišao do promuklog šapata i rekao: „Mislite li da spava?” „Rekao bih da je tako”, uveravao ga je guverner. „Popila je toliko brendija da bi to i konja oborilo.” Prsti su mi se zgrčili, ali sam ostala mirna. „Oh, doista. Najbolji je za šok, brendi.” Admiral je nastavio da šapuće, zvučeći kao zarđala šarka. „Mislio sam da vam kažem da sam naredio da sa Antigve pošalju još vojske – vama na raspolaganju – straža da pretraži grad – ako policija ne nađe prva tog tipa”, dodao je. „Nadam se da neće”, rekao je neki zlobno odlučni glas među oficirima. „Voleo bih da žutog nitkova uhvatim lično. Od njega neće ostati dovoljno za vešanje, verujte mi!” Među ljudima se začulo mrmljanje podrške ovakvim osećanjima, ali ga je admiral strogo ućutkao. „Vaša osećanja vam služe na čast, gospodo”, rekao je, „ali će zakon biti poštovan u svakom pogledu. To ćete potpuno razjasniti trupama pod vašom komandom; kada se zločinac uhvati, treba ga dovesti guverneru i pravda će biti dosledno izvršena, u to vas uveravam.” Nije mi se dopalo kako je naglasio reč „izvršena”, ali je zaradio gunđavi hor odobravanja od svojih oficira. Nakon što je to naređenje izgovorio običnim glasom, admiral je odlazeći opet prešao na šapat. „Ja ću ostati u gradu, u hotelu Makadams”, krkljao je. „Bez oklevanja me pozovite za bilo kakvu pomoć, vaša ekselencijo.” Nastalo je opšte šuškanje i mrmljanje dok su mornarički oficiri odlazili, pokazujući diskreciju prema mom spavanju. Zatim su se čuli koraci samo jedne osobe, huk i krckanje kada se neko teško svalio u fotelju. Na trenutak je vladala tišina.

Zatim je lord Džon rekao: „Sada možete da ustanete ako hoćete. Pretpostavljam da se zapravo niste pružili zbog šoka”, ironično je dodao. „Nekako mi se čini da samo ubistvo ne bi bilo dovoljno da izbaci iz takta ženu koja se sama borila sa epidemijom tifusa.” Sklonila sam peškir sa lica i spustila noge, sela okrenuta njemu. Oslanjao se na svoj sto podbočene brade, zureći u mene. „Ima šokova”, precizno sam rekla sklanjajući vlažne kovrdže da bih ga gledala u oči, „ovakvih i onakvih. Ako razumete šta hoću da kažem.” Izgledao je iznenađeno; zatim se na njegovom licu pojavio blesak razumevanja. Zavukao je ruku u što i izvukao moju lepezu, belu svilu sa izvezenim ljubičicama. „Ovo je vaše, pretpostavljam? Našao sam je u hodniku.” Usta su mu se šaljivo iskrivila dok me je posmatrao. „Razumem. Razumem. I pretpostavljam da onda imate predstavu kako je vaše pojavljivanje iznenadilo mene ranije ove večeri.” „Sumnjam da je tako”, kazala sam. Prsti su mi i dalje bili ledeni, a osećala sam se kao da sam progutala neki ogroman, hladan predmet koji me je neugodno pritiskao ispod grudne kosti. Udahnula sam duboko da bih ga oterala, uzalud. „Niste znali da je Džejmi oženjen?” Trepnuo je, ali ne dovoljno brzo da ne bih stigla da vidim malu bolnu grimasu, kao da ga je neko iznenada tresnuo u lice. „Znao sam da je bio oženjen”, ispravio me je. Pustio je ruke da padnu, besciljno se poigravao sitnim predmetima kojih je bilo mnogo na njegovom stolu. „Rekao mi je – ili bar dao da naslutim – da ste mrtvi.” Grej je podigao mali srebrni teg za hartiju, pa ga u nedogled premetao po rukama, pogleda fiksiranog na svetlucavu površinu. U nju je bio utisnut veliki safir koji je plavo treperio na svetlu sveća. „Zar me nikada nije pomenuo?”, tiho je upitao. Nisam bila sigurna da li je primesa u njegovom glasu bol ili bes. Mimo svoje volje osetila sam da ga malo sažaljevam. „Jeste, pominjao je”, rekla sam. „Rekao je da ste mu prijatelj.” On je podigao pogled, pravilno lice se malo razvedrilo. „Zaista?” „Morate da razumete”, kazala sam. „On... ja... bili smo razdvojeni usled rata, ustanka. Oboje smo mislili da je ono drugo mrtvo. Ponovo sam ga našla – oh, bože, zar je to bilo pre svega četiri meseca?” Bila sam šokirana, i to ne samo večerašnjim zbivanjima. Osećala sam se kao da sam preživela

nekoliko života od dana kada sam otvorila vrata štamparije u Edinburgu i zatekla A. Malkolma pognutog nad presom. Linije stresa na Grejovom licu malo su se ublažile. „Razumem”, polako je rekao. „Znači – vi ga niste videli posle – o, bože, pa to je dvadeset godina!” Zurio je u mene, zabezeknut. „I četiri meseca? Zašto... kako...” Odmahnuo je glavom, rasterujući pitanja. „Pa, to nije od značaja u ovom času. Ali vam nije rekao – tačnije – zar vam nije ispričao za Vilija?” Zblanuto sam zurila u njega. „Ko je Vili?” Umesto da odgovori, on se nagnuo i otvorio fioku svog stola. Izvukao je neki mali predmet i položio ga na sto pokazujući mi da priđem. Bio je to portret, jedna ovalna minijatura, postavljena u rezbareni ram od nekog finog zrnastog tamnog drveta. Pogledala sam u lik i naglo sela, pošto su me kolena izdala. Bila sam samo nejasno svesna Grejovog lica kako lebdi nad stolom kao oblak nad horizontom, kada sam podigla minijaturu da je bolje pogledam. Mogao bi biti Brajanin brat, bila mi je prva pomisao. Druga, koja je naišla sa silinom udarca u solarni pleksus, bila je: „Oh, bože na nebesima, on jeste Brajanin brat!” Tu nije moglo biti mnogo sumnje. Dečak na portretu imao je devet ili deset godina, sa dečijom nežnošću koja mu se još zadržavala na licu, i kosa mu je bila kestenjasta, ne riđa. Ali su iskošene plave oči blago gledale preko pravog nosa za milimetar predugog, a visoke vikinške jagodice su zatezale glatku kožu. Nagnutost njegove glave odražavala je isto samouvereno držanje kao i u čoveka koji mu je podario takvo lice. Ruke su mi se tako neobuzdano tresle pa zamalo da je ispustim. Spustila sam je nazad na sto, ali sam ostavila ruku preko nje, kao da bi mogla da skoči i ujede me. Grej me je posmatrao, ne bez izvesnog saosećanja. „Niste znali”, rekao je. „Ko...” Glas mi je bio promukao od šoka, pa sam morala da zastanem i pročistim grlo. „Ko mu je majka?” Grej je oklevao, pomno me posmatrajući, a zatim je malo slegnuo ramenima. „Ko je bila. Ona je mrtva.” „Ko je bila ona?” Talasi šoka su se još uvek širili iz epicentra u mom stomaku, tako da mi je koža na temenu bridela i nožni prsti su mi obamrli,

ali sam bar uspela da povratim kontrolu nad glasnim žicama. Čula sam Dženi kako govori: On nije tip muškarca koji bi trebalo da spava sam, zar ne? Očigledno nije. „Ime joj je bilo Dženiva Danseni”, kazao je Grej. „Sestra moje žene.” Mozak mi je premotavao kao lud u pokušaju da uhvati nekakvog smisla u svemu ovom, pa pretpostavljam da nisam ispala baš taktična. „Vaše žene”, rekla sam bečeći se prema njemu. On se jako zacrveneo i skrenuo pogled. Ako sam se uopšte i pitala o prirodi pogleda koji je uputio Džejmiju, više nije bilo razloga. „Mislim da bi bilo bolje da mi prokleto objasnite kakve ste veze zapravo imali sa Džejmijem, i tom Dženivom i tim dečakom”, rekla sam ponovo podižući portret. Podigao je obrvu, hladan i uzdržan; bio je šokiran i on, ali je taj šok sada slabio. „Ne vidim po čemu sam konkretno obavezan da to učinim”, rekao je. Suzbila sam poriv da mu noktima rasparam lice, ali mora da mi se taj impuls video na licu, jer je odmakao stolicu i privukao noge pod nju, spreman za brzu reakciju. Obazrivo me je odmerio preko prostranstva tamnog drveta. Nekoliko puta sam duboko udahnula, raširila šake stisnute u pesnice i progovorila što sam mirnije mogla. „Tačno. Niste. Ali bih izuzetno cenila ako to učinite. A i zašto ste mi pokazali sliku ako niste hteli da znam?”, dodala sam. „Pošto znam toliko, sigurno ću ostatak saznati od Džejmija. Slobodno mi možete sada to reći iz svog ugla.” Bacila sam pogled ka prozoru; komad neba koji se video između poluzatvorenih šalona i dalje je bio baršunasto crn, bez znakova zore. „Vremena ima.” Udahnuo je duboko i spustio teg za hartiju. „Valjda ima.” Naglo je trgnuo glavom ka bokalu. „Hoćete li brendi?” „Hoću”, odmah sam odgovorila, „i izrazito vam sugerišem da ga i vi popijete. Očekujem da će vama biti potreban koliko i meni.” Smešak se nakratko ukazao u uglu njegovih usana. „Da li je to medicinsko mišljenje, gđo Malkolm?”, suvo je upitao. „Apsolutno”, odgovorila sam. Pošto je nekakvo primirje uspostavljeno, on se zavalio u stolicu i čašu sa brendijem polako vrteo između šaka. „Rekli ste da me je Džejmi pominjao”, rekao je. Mora da sam se malo

štrecnula na njegovo pominjanje Džejmijevog imena, jer mi se namrštio. „Da li bi vam bilo draže da ga oslovljavam prezimenom?”, hladno je rekao. „Teško da bih znao koje da koristim, pod ovakvim okolnostima.” „Ne.” Odmahnula sam na to i otpila gutljaj brendija. „Da, pomenuo vas je. Rekao je da ste bili upravnik zatvora Ardsmuir i da ste bili prijatelj – i da je u vas imao poverenja”, neodlučno sam dodala. Možda je Džejmi osećao da može da veruje lordu Džonu Greju, ali ja nisam bila toliki optimista. Osmeh ovog puta nije bio tako kratak. „Drago mi je što to čujem”, tiho je kazao Grej. Oborio je pogled u ćilibarsku tečnost u svojoj čaši, vrteći je polako da bi ispustila opojni buke. Otpio je malo, a zatim spustio čašu donevši odluku. „Upoznao sam ga u Ardsmuiru, kao što je rekao”, počeo je. „I kada je zatvor zatvoren i ostali zatvorenici prodati za ugovornu radnu snagu u Americi, sredio sam da Džejmi umesto toga bude uslovno pušten na jedno mesto u Engleskoj, po imenu Helvoter, koje je u vlasništvu prijatelja moje porodice.” Pogledao je u mene, neodlučno, a onda prosto dodao: „Nisam mogao da podnesem pomisao da ga više nikada neću videti, razumete.” U nekoliko kratkih crta me je upoznao sa osnovnim činjenicama Dženivine smrti i Vilijevog rođenja. „Da li je bio zaljubljen u nju?”, upitala sam. Brendi je obavljao svoj zadatak da mi zgreje ruke i noge, ali nije ni dotakao veliki hladni predmet u mom stomaku. „On mi nikada nije pričao o Dženivi”, kazao je Grej. Iskapio je ostatak brendija, nakašljao se i krenuo da sipa još jednu čašu. Tek kada je obavio tu radnju, pogledao je opet u mene i dodao: „Ali sumnjam u to, znajući nju.” Usta su mu se šeretski iskrivila. „Nije mi nikada ispričao ni za Vilija, ali je bilo govorkanja o Dženivi i starom lordu Elzmiru, a do vremena kada je dečaku bilo četiri ili pet godina, sličnost je učinila prilično jasnim ko je otac – svakome ko se potrudio da pogleda.” Otpio je još jedan veliki gutljaj brendija. „Pretpostavljam da moja ujna zna, ali ona naravno nikada neće zucnuti o tome.” „Neće?” Zurio je u mene preko ruba svoje čaše. „Ne, zar biste vi? Ako biste imali izbor da vaše jedino unuče bude deveti lord od Elzmira i naslednik jednog od najbogatijih imanja u

Engleskoj, ili kopile škotskog kriminalca bez prebijene pare?” „Shvatam.” Otpila sam još svog brendija, pokušavajući da zamislim Džejmija sa mladom engleskom devojkom po imenu Dženiva – i predobro mi je uspelo. „Baš tako”, suvo je kazao Grej. „Shvatio je i Džejmi. I vrlo mudro je organizovao da ode iz Helvotera pre nego što je to postalo očigledno svima.” „I tu se vi vraćate u priču, je l’ tako?”, pitala sam. Klimnuo je glavom, sklopljenih očiju. Rezidencija je bila tiha, mada se u daljini čulo nekakvo muvanje koje me je podsećalo da su drugi još uvek u blizini. „Tako je”, rekao je. „Džejmi je dečaka dao meni.” Štala Elzmira bila je dobro sagrađena; ugodna po zimi, preko leta je predstavljala hladno utočište. Krupni riđan je lenjo mahnuo ušima prema muvi u prolazu, ali je stajao tromo zadovoljan, uživajući u pažnji svog konjušara. „Izobel je veoma nezadovoljna tobom”, kazao je Grej. „Jel jeste?”, Džejmijev glas je bio ravnodušan. Više nema razloga da se brine o nezadovoljstvu Dansenijevih. „Kaže da si rekao Viliju da odlaziš, a to ga je gadno uznemirilo. Celog dana je kukao.” Džejmijevo lice je bilo okrenuto u stranu, ali je Grej spazio malo zatezanje u njegovom vratu. Zaljuljao se unazad, oslanjajući se o zid štale dok je posmatrao četku za timarenje kako se kreće gore i dole u snažnim, ujednačim zamasima koji su ostavljali tamne tragove po svetlucavoj dlaci. „Sigurno je bilo jednostavnije ne reći dečaku ništa?”, tiho je rekao Grej. „Valjda jeste – za ledi Izobel.” Frejzer se okrenuo da spusti četku za timarenje, a zatim je pastuva potapšao po sapima da ga otpusti. Grej je pomislio kako u tom gestu ima neke atmosfere konačnosti; sutra će Džejmi otići. Osetio je malu knedlu u grlu, ali ju je progutao. Ustao je i otpratio Frejzera ka vratima štale. „Džejmi...”, rekao je položivši ruku Frejzeru na rame. Škot se okrenuo i crte lica su mu se žurno vratile u normalu, ali ne dovoljno brzo da sakriju jad u njegovim očima. Stajao je nepomično, gledajući dole u Engleza.

„U pravu si što odlaziš”, kazao je Grej. Panika je planula u Frejzerovim očima, ali ju je brzo smenila obazrivost. „Jesam li?”, rekao je. „Svako ko ima pola oka može to da vidi”, suvo je rekao Grej. „Ako iko ikada stvarno pogleda konjušara, neko će ubrzo uočiti.” Pogledao je nazad u riđana i iskrivio obrve. „Neki pri začeću ostavljaju nepogrešivi žig. Imam neodređeni utisak da ni kod jednog tvog potomka neće biti sumnje.” Džejmi nije rekao ništa, ali se Greju učinilo da je postao za nijansu bleđi nego obično. „Sigurno to možes da vidis – pa, ne, možda ne možes”, ispravio se. „Pretpostavljam da nemaš ogledalo, je l’ tako?” Džejmi je mehanički odmahnuo glavom. „Ne”, odsutno je rekao. „Brijem se po odrazu iz valova. „Duboko je uvukao dah i polako ga ispuštao. „Aha, dobro”, rekao je. Bacio je pogled na kuću gde su dvokrilna vrata bila otvorena prema travnjaku. Vili je imao naviku da se tu igra posle ručka po lepim danima. Frejzer mu se okrenuo, iznenada rešen. „Hoćete li da prošetate sa mnom?”, upitao je. Ne čekajući odgovor, zaputio se pored štale i skrenuo na stazu koja je od konjušnice vodila ka donjim pašnjacima. Prešao je gotovo četiri stotine metara pre nego što je stao na osunčanoj čistini pored vrbaka uz rub jezera. Grej je uvideo da se malo zadihao od oštrog tempa – suviše lagodnog života u Londonu, prekorevao je sebe. Frejzer se, naravno, nije ni oznojio uprkos toplom danu. Bez uvoda, okrenuvši se prema Greju, rekao je: „Hteo bih da te zamolim za uslugu.” Zakošene plave oči bile su direktne koliko i sam čovek. „Ako misliš da ću reći nekome...” počeo je Grej, a zatim odmahnuo glavom. „Siguran sam da ne misliš da bih uradio nešto takvo. Na kraju krajeva, ja sam to znao – ili bar sumnjao – već neko vreme.” „Ne.” Smešak je podigao Džejmijeve usne. „Ne, mislim da ne bi. Ali bih te zamolio...” „Da”, smesta je odgovorio Grej. Ćošak Džejmijevih usana se trgao. „Ne želiš prvo da saznaš šta?” „Čini mi se da znam; hoćeš da pripazim na Vilija; možda da ti javim

kako mu je.” Džejmi je klimnuo. „Aha, to je to.” Pogledao je uzbrdo, ka mestu gde je kuća stajala delimično skrivena skupinom plamenih javora. „Možda je to nametanje obaveze da te zamolim da povremeno dodeš čak iz Londona da bi video kako je on.” „Nimalo”, upao je Grej. „Ja sam došao ovog popodneva da ti saopštim neke svoje vesti; ženim se.” „Ženiš se?” Šok je bio jasan na Frejzerovom licu. „Ženom?” „Mislim da tu nema mnogo alternativa”, suvo je odgovorio Grej. „Ali da, kad već pitaš, ženom – ledi Izobel.” „Pobogu, čoveče! Ne možeš to da uradiš!” „Mogu”, uverio ga je Grej. Napravio je grimasu. „Isprobao sam svoje mogućnosti u Londonu; budi uveren da ću joj biti prikladan muž. Nije nužno da uživaš u činu da bi ga obavio – ili si možda to znao i ranije?” Javilo se malo refleksno grčenje u ćošku Džejmijevog oka; ne baš štrecanje, ali dovoljno da Grej to zapazi. Džejmi je otvorio usta, a zatim ih zatvorio i odmahnuo glavom, očito se predomislivši oko onoga što je zaustio. „Danseni postaje suviše mator da bi upravljao gazdinstvom”, naglasio je Grej. „Gordon je mrtav, a i Izobela i njena majka ne mogu da same vode sve. Naše porodice se znaju decenijama. To je potpuno prikladan spoj.” „Da li je?” Ironična skepsa u Džejmijevom glasu bila je jasna. Grej mu se okrenuo, svetla koža se zacrvenela dok je oštro odgovarao. „Jeste. Brak predstavlja nešto više od telesne ljubavi. Znatno više.” Frejzer se naglo okrenuo od njega. Krupnim koracima je otišao do ruba jezera i stao, sa čizmama koje su utonule u trsku i blato, zagledan preko zapenjenih talasa neko vreme. Grej je strpljivo čekao, koristeći vreme da razveže kosu i svetlu masu dovede u red. Konačno, Frejzer se vratio sporim koracima, glave pognute kao da još razmišlja. Okrenut Greju, ponovo je podigao pogled. „U pravu si”, tiho je rekao. „Nemam razloga da mislim nešto loše o tebi, ako ne misliš da osramotiš damu.” „To ni slučajno”, kazao je Grej. „Sem toga”, dodao je veselije, „to znači da ću ovde biti stalno da se brinem o Viliju.” „Nameravaš da daš otkaz na svoj položaj, znači?” Jedna bakarna obrva je

poletela naviše. „Da”, kazao je Grej. Nasmešio se, pomalo snuždeno. „Laknuće mi, na neki način. Nisam ja rođen za vojnički život, čini mi se.” Izgledalo je da Frejzer razmišlja. „Ja bi trebalo da budem... zahvalan, onda”, rekao je, „ako bi ti ostao kao poočim – mom sinu.” Verovatno nikada ranije to nije izgovorio naglas, i kao da ga je zvuk tih reči šokirao. „Ja... bio bih ti veliki dužnik.”Džejmi je zvučao kao da ga kragna steže, mada mu je zapravo košulja bila raskopčana kod grla. Grej ga je radoznalo pogledao i video da mu lice polako tamni i postaje bolno crveno. „Zauzvrat... Ako želiš... Hoću da kažem, bio bih voljan da... zapravo...” Grej je obuzdao iznenadnu želju da se nasmeje. Lagano je spustio ruku na mišicu krupnog Škota i video kako se Džejmi trudi da se ne štrecne od dodira. „Dragi moj Džejmi”, kazao je, lomeći se između smeha i očajanja. „Da li mi zapravo nudiš svoje telo da bi platio moje obećanje da ću paziti na Vilija?” Frejzerovo lice je bilo crveno sve do korena kose. „Aha, to radim”, prasnuo je stisnutih usana. „Želiš li ga ili ne?” Na to se Grej zaista zasmejao, u dugim naletima koji su ga ostavili bez daha, tako da je na kraju morao da sedne na travnatu obalu da bi se povratio. „Oh, bože dragi”, konačno je rekao brišući oči. „Da doživim da čujem takvu ponudu!” Frejzer se nadnosio nad njim i gledao ga nadole, samo silueta prema jutarnjem suncu koje mu je kosu pretvaralo u plamenove prema svetloplavom nebu. Greju se učinilo da se široka usta malo grče na potamnelom licu – veliko olakšanje je popravilo Džejmijevo raspoloženje. „Znači, ne želiš me? Grej se digao na noge, tresući tur na pantalonama. „Verovatno ću te želeti do svog poslednjeg dana”, neuvijeno je rekao. „Ali čak i pored tolikog iskušenja...” Odmahnuo je glavom, otresajući mokru travu sa šaka. „Da li stvarno misliš da bih tražio – ili prihvatio – bilo kakvo plaćanje za takvu uslugu?”, upitao je. „Stvarno. Trebalo bi to da smatram velikom uvredom za svoju čast, samo da nisam upućen u dubinu osećanja koja su to

prouzrokovala.” „Aha, dobro”, promrmljao je Džejmi. „Nisam hteo da te uvredim.” Grej u tom času nije bilo siguran da li da se smeje ili da plače. Umesto toga je podigao ruku i nežno dotakao Džejmijev obraz, koji je sada izbledeo u uobičajenu svetlobronzanu boju. Još tiše je rekao: „Sem toga, ne možeš mi dati ono što ti nemaš.” Grej je više osetio nego što je video malo opuštanje napetosti u visokom telu pred sobom. „Imaćeš moje prijateljstvo”, tiho je kazao Džejmi, „ako ti to išta vredi.” „To mi je zaista vrlo vredno.” Dva muškarca su ćutke stajala još trenutak, a zatim je Grej uzdahnuo i okrenuo se da pogleda u sunce. „Već je kasno. Pretpostavljam da mnogo toga treba danas da obaviš?” Džejmi je pročistio grlo. „Aha, treba. Valjda bi trebalo da se bavim svojim poslom.” „Da, valjda je tako.” Grej je zategao svoj prsluk, spreman da pođe. Ali se Džejmi stidljivo zadržao još malo, a zatim, kao da je konačno prelomio, zakoračio je napred, sagnuo se i obuhvatio Grejovo lice rukama. Grej je osećao krupne šake, tople na koži lica, lake i snažne kao dodir orlovog pera, a zatim su široka usta Džejmija Frejzera dotakla njegova. Postojao je trenutni utisak nežnosti i obuzdavane snage, blagi ukus piva i sveže pečenog hleba. Zatim su nestali, i Džon Grej je stajao trepćući na blistavom suncu. „Oh”, rekao je. Džejmi mu je uputio stidljiv, iskrivljeni osmeh. „Aha, dobro”, rekao je. „Pretpostavljam da možda i nisam otrovan.” Tada se okrenuo i nestao u zastoru vrba, ostavljajući lorda Džona Greja samog pored jezera. Guverner je zaćutao na trenutak. Zatim je podigao pogled uz turoban osmeh. „To je bio prvi put da me je svojevoljno dotakao”, tiho je rekao. „I poslednji – sve do ove večeri, kada sam mu dao kopiju ove minijature.” Sedela sam sasvim nepomično, čaša brendija je zaboravljena stajala u mojoj ruci. Nisam bila sigurna šta osećam; šok, bes, užas, ljubomora i

sažaljenje su me zapljuskivali naizmenično, mešajući se u vrtlozima zbrkanih osećanja. Jedna žena je u blizini nasilno oterana u smrt, pre samo nekoliko sati. A ipak je scena u sobi za odmor delovala nestvarno u poređenju sa tom minijaturom; malom i nevažnom slikom, obojenom nijansama crvene. Na trenutak ni lord Džon ni ja nismo bili zabrinuti zločinom ni pravdom – niti ma čim izvan onoga što je ležalo među nama. Guverner je zagledao moje lice, prilično zanet. „Pretpostavljam da je trebalo da vas prepoznam na brodu”, rekao je. „Ali sam, naravno, u to vreme mislio da ste odavno mrtvi.” „Pa, bilo je mračno”, kazala sam, prilično glupo. Prošla sam rukom kroz kosu, osećajući vrtoglavicu od brendija i neispavanosti. Zatim sam shvatila šta je rekao. „Da me prepoznate? Ali vi me nikada niste sreli?” Oklevao je, a zatim klimnuo. „Sećate li se mračne šume blizu Karijarika u škotskom Hajlendsu, pre dvadeset godina? I mladog dečaka sa slomljenom rukom? Vi ste mi je namestili.” Podigao je ruku da mi pokaže. „Isuse Ruzvelte Hriste.” Podigla sam brendi i otpila gutljaj, od koga sam se zakašljala i izgubila dah. Treptala sam ka njemu, a oči su mi suzile. Znajući ko je, mogla sam da prepoznam fine, lake kosti i da vidim mršavije, mekše obrise dečaka kakav je tada bio. „Vaše dojke su bile prve koje sam video”, kiselo je rekao. „Bio je to popriličan šok.” „Od koga ste se izgleda oporavili”, kazala sam prilično hladno. „Izgleda da ste Džejmiju oprostili što vam je slomio ruku i pretio da će vas streljati, ako ništa drugo.” On se malo zacrveneo, pa spustio čašu. „Ja... pa... jesam”, iznenada je rekao. Sedeli smo tako neko vreme jer nijedno od nas nije imalo ideju šta da kaže. On je udahnuo jednom ili dvaput kao da će nešto reći, ali je odustao. Konačno je sklopio oči kao da svoju dušu preporučuje bogu, otvorio ih i pogledao me. „Znate li...”, počeo je pa stao. Tada je pogledao u svoje skupljene šake, ne u mene. Plavi kamen je treptao na jednom prstu, blistav kao suza. „Znate li”, tiho je ponovio, obraćajući se svojim rukama, „kako je to voleti nekoga, a nikada – nikada – ne biti u stanju da mu date mir, radost ili sreću?”

Tada je podigao pogled, a oči su mu bile ispunjene bolom. „Da znate da ne možete da mu pružite sreću, ne zbog neke svoje ili njegove greške, već samo zato što niste rođeni kao prava osoba za njih?” Sedela sam ćutke i videći ne njegovo, već jedno drugo lepo lice; tamno, ne svetlo. Ne osećajući topli dah tropske noći, već ledenu ruku bostonske zime. Videći pulsiranje svetla nalik krvi srca kako se prosipa po hladnom snegu bolničke posteljine. ... samo zato što niste rođeni kao prava osoba za njih. „Znam”, prošaputala sam, ruku stegnutih u krilu. Rekla sam Frenku – Ostavi me. Ali on nije mogao, ništa više nego što sam ja mogla da ga volim kako treba, nakon što sam odgovarajuću vezu našla na drugoj strani. Oh, Frenk, nemo sam rekla. Oprosti mi. „Valjda vas pitam da li verujete u sudbinu”, nastavio je lord Džon. Tračak osmeha mu je zaigrao na licu. „Od svih ljudi vi nekako delujete najprikladnije da to kažete.” „Tako biste rekli, zar ne?”, turobno sam rekla. „Ali ne znam ništa više od vas.” On je odmahnuo glavom, a zatim pružio ruku i dohvatio minijaturu. „Ja sam imao više sreće od većine, pretpostavljam”, tiho je rekao. „Postojala je jedna stvar koju je hteo da uzme od mene.” Lice mu se raznežilo dok je gledao dole u lice dečaka na svom dlanu. „A on mi je zauzvrat dao nešto najvrednije.” Bez razmišljanja, pustila sam šaku da se raširi preko trbuha. Džejmi mi je dao isti taj dragoceni dar – i opet ga je to skupo koštalo. Zvuči koraka su dopirali iz hodnika, prigušeni tepihom. Usledilo je oštro kucanje na vrata, a zatim je policajac provirio u kancelariju. „Da li se dama oporavila?”, upitao je. „Kapetan Džejkobs je završio sa ispitivanjem i kočije msje Aleksandera su se vratile.” Žurno sam ustala. „Da, dobro sam.” Okrenula sam se guverneru, ne znajući šta da mu kažem. „Ja... zahvaljujem vam za... zapravo...” On mi se formalno poklonio i obišao oko stola da me isprati. „Veoma mi je žao što ste bili izloženi tako šokantnom iskustvu, madam”, rekao je glasom u kome se prepoznavalo čisto diplomatsko žaljenje. Povratio je svoj zvanični stav, gladak i ispoliran kao njegov parket. Pošla sam za policajcem, ali sam se na vratima impulsivno okrenula.

„Kada smo se sreli, one noći na Narvalu... drago mi je što niste znali ko sam. Ja... dopali ste mi se. Tada.” Stajao je na sekund, učtiv, dalek. Zatim je maska pala. „I vi ste se dopali meni”, tiho je rekao. „Tada.” Osećala sam se kao da se vozim sa neznancem. Svetlo je počelo da sivi prema zori, ali sam čak i u tami kočije videla Džejmija kako sedi preko puta mene, lica umornog od briga. Skinuo je blesavu periku čim smo se odvezli iz guvernerove rezidencije, odbacujući fasadu uglađenog Francuza da bi raščupanom Škotu dopustio da se pokaže. Neuvezana kosa mu je u talasima padala po ramenima, tamna na onom svetlu pred svitanje koje svemu krade boju. „Misliš li da je on to uradio?”, konačno sam upitala, tek da bih nešto rekla. Oči su mu bile sklopljene. Na ovo su se otvorile i on je malo slegnuo ramenima. „Ne znam”, kazao je. Zvučao je iscrpljeno. „Pitao sam se to hiljadu puta noćas – i pitali su me još više puta.” Žustro je protrljao čelo. „Ne mogu da zamislim da čovek koga znam učini nešto takvo. A ipak... pa, znaš da bi taj učinio svašta kada ga piće uhvati. A ubio je i ranije, pijan – sećaš li se carinika u bordelu?” Klimnula sam i on se nagnuo napred, laktove oslonio na kolena i glavu zavukao u ruke. „Mada je ovo drugačije”, rekao je. „Ne mogu da zamislim – ali možda je tako. Znaš šta je o ženama rekao na brodu. I ako je ta gđa Alkot htela da se poigra sa njim...” „Jeste”, rekla sam. „Videla sam je.” Klimnuo je ne podižući pogled. „Kao i mnogi drugi. Ali ako ga je navela da pomisli da namerava više od onoga što zapravo jeste, a onda ga na primer odbila ili ga ismejala... a on onako trešten pijan, sa noževima pri ruci na sve strane...” Uzdahnuo je i seo uspravno. „Bog zna”, turobno je rekao. „Ja ne.” Prošao je rukom kroz kosu da je zagladi. „Ima tu još nešto. Morao sam da im kažem da jedva poznajem Viloubaja – da smo ga sreli na linijskom brodu sa Martinika i da smo smatrali ljubaznim gestom da ga upoznamo naokolo, ali ne znam ništa o tome odakle dolazi ili kakva je u stvari osoba.”

„Da li su ti poverovali?” Šaljivo me je pogledao. „Za sada. Ali linijski brod dolazi opet za šest dana – a tada će ispitati kapetana i otkriti da nikada nije video msje Etjena Aleksandera i njegovu suprugu, a kamoli malog žutog ubilačkog đavola.” „To bi moglo biti malo čudno”, zapazila sam, misleći na Fergusa i policajca. „Već smo nepopularni zbog g. Viloubaja.” „Nije to ništa u poređenju sa tim kako ćemo stajati za šest dana ako ga ne nađu”, uveravao me je. „A šest dana je možda dovoljno dugo da iz Kuće u plavoj planini do Kingstona stignu glasine o posetiocima Makajverovih – jer znaš da sva posluga tamo zna ko smo.” „Prokletstvo.” On se na to malo nasmešio, a meni se srce prevrnulo kada sam to videla. „Lepo umeš da govoriš, Sasenah. Aha, pa to sve znači da moramo Ijana da nađemo u roku od šest dana. Ja ću odmah otići u Rouz hol, ali mislim da moram malo da se odmorim pre toga.” Pošteno je zevnuo zaklonivši usta rukom i odmahnuo glavom, trepćući. Nismo više progovarali do dolaska u Kuću u plavoj planini i prolaska na vrhovima prstiju kroz uspavanu kuću do naše sobe. Presvukla sam se u sobi za presvlačenje, sa olakšanjem bacajući teške steznike na pod i vadeći šnale iz kose i puštajući je da slobodno padne. Samo u svilenom kombinezonu došla sam u spavaću sobu i zatekla Džejmija kako u košulji stoji pored francuskih vrata, zagledan napolje preko lagune. Okrenuo se kada me je čuo, stavljajući prst preko usana. „Dođi da vidiš”, prošaputao je. U laguni je bila mala grupa morskih krava, krupna siva tela su klizila ispod tamne kristalne vode i podizala se blistajući kao glatke, mokre stene. Ptice su počinjale da se oglašavaju po drveću oko kuće; izuzev toga, jedini zvuk bio je huk izdisaja morskih krava kada bi izronile da udahnu, a povremeno i jezivi zvuk nalik šupljem, dalekom zapomaganju kada su se dozivale. Posmatrali smo ih ćutke, jedno pored drugog. Laguna je počela da poprima zelenu boju kada su prvi zraci sunca pali na njenu površinu. U tom stanju krajnjeg premora kada je svako čulo natprirodno osetljivo, bila sam svesna Džejmija kao da ga dodirujem. Otkrića Džona Greja oslobodila su me većine mojih strahova i sumnji – a ipak je ostala činjenica da mi Džejmi nije rekao za svog sina. Naravno da

je imao razloge – i to dobre – za tajnovitost, ali zar nije smatrao da mi može verovati da ću čuvati njegovu tajnu? Iznenada mi je palo na pamet da je možda ćutao zbog dečakove majke. Možda ju je voleo uprkos Grejovim utiscima. Ona je mrtva; da li bi bilo važno da je rekao? Odgovor je glasio – jeste. Ja sam za Džejmija dvadeset godina mislila da je mrtav, i uopšte nije pravilo razliku šta sam osećala prema njemu. Šta ako je on tu mladu englesku devojku voleo tako? Progutala sam malu knedlu u grlu, pokušavajući da skupim hrabrosti da ga pitam. Lice mu je bilo zamišljeno, čelo pomalo naborano uprkos jutarnjoj lepoti lagune. „O čemu razmišljaš?”, konačno sam upitala, nesposobna da zatražim podršku, strahujući da pitam za istinu. „Prosto sam razmišljao”, odgovorio je i dalje zagledan u morske krave. „O Viloubaju, znaš?” Događaji od prethodne večeri su izgledali daleki i nevažni. A ipak se desilo ubistvo. „A šta to?” „Pa, prvo nisam mislio da bi Viloubaj mogao da učini nešto takvo – kako bi mogao bilo koji čovek?” Zastao je, povlačeći prst po magli koju je kondenzacija napravila na prozorima kada je sunce izašlo. „A opet...” Okrenuo se prema meni. „Možda mogu da shvatim.” Lice mu je bilo zabrinuto. „Bio je usamljen... veoma usamljen.” „Stranac, u stranoj zemlji”, tiho sam rekla, prisećajući se poema oslikanih u otvorenoj tajnovitosti oštrih poteza crnim mastilom, poslatih da lete prema davno izgubljenom domu, predatih moru na krilima bele hartije. „Aha, tako je.” Stao je da razmisli, polako prolazeći rukom kroz kosu, blistavim bakrom na svetlosti novog dana. „A kada je muškarac tako usamljen – pa, možda nije pristojno to reći, ali vođenje ljubavi sa ženom je možda jedino što mu može pomoći da na to zaboravi neko vreme.” Oborio je pogled, prevrnuo šaku i prstom leve ruke prelazio duž ožiljka na srednjem prstu desne. „To je ono što me je navelo da se oženim sa Laoher”, tiho je rekao. „Ne Dženino navaljivanje. Ne sažaljenje prema njoj ili njenim devojčicama. Čak ni par bolnih jaja.”

Usne su mu se nakratko zakrivile u jednom ćošku, a zatim opustile. „Samo želja da zaboravim da sam sam”, nežno je završio. Nespokojno se okrenuo, opet ka prozoru. „Tako da mislim da je Kinez došao do nje želeći to – to mu je bilo potrebno – a ona nije htela da ga primi...” Slegnuo je ramenima zagledan preko hladne zelene lagune. „Aha, možda je mogao to da učini”, rekao je. Stajala sam pored njega. Tamo posred lagune jedna morska krava je lenjo stigla do površine i okrenula se na leđa da bi mladunče držala na grudima prema suncu. On je ćutao nekoliko minuta, kao i ja. Nisam znala kako da razgovor vratim na ono što sam videla i čula u guvernerovoj rezidenciji. Više sam osetila nego videla kada je progutao, pa se od prozora okrenuo prema meni. Na licu mu se ocrtavao umor, ali je ono bilo ispunjeno nekakvom odlučnošću – onakvom kakva mu se videla pred bitku. „Kler”, rekao je i ja sam se odmah ukočila. Po imenu me je zvao samo kada je krajnje ozbiljan. „Kler, moram nešto da ti kažem.” „Šta?” Pokušavala sam da smislim kako da pitam, ali iznenada nisam želela da čujem. Odmakla sam se za pola koraka, ali me je uhvatio za ruku. Nešto mu je bilo skriveno u pesnici. Uzeo je moju ruku koja se nije opirala i predmet stavio u nju. I bez gledanja sam znala šta je to; osetila sam reljef finog ovalnog rama i malu gruboću oslikane površine. „Kler”, videla sam podrhtavanje u njegovom vratu kada je progutao. „Kler – moram da ti kažem. Ja imam sina.” Nisam rekla ništa, samo sam otvorila šaku. Tamo je bio isti lik koji sam videla u Grejovoj kancelariji, dečja, kočoperna verzija muškarca ispred mene. „Trebalo je da ti kažem ranije.” Zagledao mi je lice tražeći neki nagoveštaj mojih osećanja, ali ovog puta moje crte nisu otkrivale baš ništa. „Trebalo je... samo...” Duboko je udahnuo da skupi hrabrosti da nastavi. „Nikome nisam ispričao za njega”, rekao je. „Čak ni Dženi.” To me je zapanjilo dovoljno da progovorim. „Dženi ne zna?” Odmahnuo je glavom i skrenuo pogled da bi posmatrao morske krave. Uplašene našim glasovima one su se malo odmakle, ali su se zatim primirile, hraneći se trskom na obali lagune.

„To je bilo u Engleskoj. To je... on je... nisam bio siguran da je moj. On je kopile, shvataš?” Obrazi su mu se zarumeneli, možda od izlazećeg sunca. Ugrizao se za usnu i produžio. „Nisam ga video od perioda kada je bio klinac. Nikada ga više neću videti – osim možda na slici poput ove.” Uzeo je sličicu od mene i položio je na dlan kao da je bebina glava. Trepnuo je, glave pognute nad njom. „Plašio sam se da ti kažem”, rekao je tihim glasom. „U strahu da ćeš možda pomisliti da sam začeo desetoro dece... u strahu da ćeš misliti da mi nije dovoljno stalo do Brajane, kada budeš znala da imam još dece. Ali mi je stalo, Kler – mnogo više nego što umem da ti kažem.” Podigao je glavu i pogledao me pravo u oči. „Hoćeš li mi oprostiti?” „Da li si...” Reči su me skoro gušile, ali sam morala da ih izgovorim. „Da li si je voleo?” Neka neobična tuga je preletela njegovim licem, ali nije skrenuo pogled. „Ne”, tiho je kazao. „Ona... me je želela. Trebalo je da nađem način – trebalo je da je sprečim, ali nisam mogao. Ona je želela da spavam s njom. I jesam, a... ona je umrla od toga.” Tada je oborio pogled, duge trepavice su mu skrile oči. „Ja sam kriv zbog njene smrti, pred Bogom; možda i krivlji – jer je nisam voleo.” Nisam rekla ništa, ali sam podigla ruku da mu dotaknem obraz. On je naslonio svoju ruku preko nje, snažno, i zažmurio. Jedan gekon je bio na zidu pored nas, gotovo istovetne boje kao i žuti malter iza njega, i počeo je da blista na jačoj dnevnoj svetlosti. „Kakav je?”, tiho sam upitala. „Tvoj sin?” On se osmehnuo ne otvarajući oči. „Razmažen je i tvrdoglav”, tiho je kazao. „Nevaspitan. Bučan. Ima gadnu narav.” Progutao je. „I odličan je i lep i živahan i snažan”, rekao je tako tiho da sam ga jedva čula. „I tvoj je”, rekla sam. Njegova ruka me je čvršće stegla, pritiskajući je na mekim novoizraslim dlakama brade. „I moj je”, kazao je. Duboko je udahnuo i videla sam svetlucanje suza ispod spuštenih očnih kapaka. „Trebalo je da mi veruješ”, konačno sam kazala. On je klimnuo, polako, a zatim otvorio oči i dalje držeći moju ruku. „Možda je trebalo”, tiho je rekao. „A ipak sam uporno mislio – kako treba da ti kažem sve, o Dženivi i Viliju i Džonu – da li znaš za Džona?”

Malo se namrštio, pa opustio kada sam klimnula. „Ispričao mi je. Sve.” Njegove obrve su se podigle, ali je nastavio. „Naročito otkad si otkrila za Laoher. Kako sam mogao da ti kažem i očekujem da uvidiš razliku?” „Kakvu razliku?” „Dženiva – Vilijeva majka – ona je htela moje telo”, tiho je rekao gledajući pulsirajuće bokove gekona. „Laoher je htela moje ime i rad mojih ruku da izdržava nju i njenu decu.” Tada je okrenuo glavu i tamnoplave oči su se fiksirale na mene. „Džon... pa...” Podigao je ramena i pustio ih da padnu. „Nisam mogao da mu pružim ono što je hteo – a on je dovoljno veliki prijatelj da to ne zatraži.” „Ali kako da ti ispričam sve to”, rekao je, a linija njegovih usta se iskrivila. „A da ti potom kažem – da si jedina koju sam ikada voleo? Kako da mi poveruješ?” Pitanje je ostalo da visi u vazduhu između nas, svetlucajući kao odraz vode ispod nas. „Ako to kažeš”, rekla sam, „ja ću ti poverovati.” „Hoćeš li?” Zvučao je pomalo zapanjeno. „Zašto?” „Zato što si ti iskren čovek, Džejmi Frejzeru”, kazala sam, smešeći se da ne bih zaplakala. „I neka ti se bog smiluje zbog toga.” „Samo ti”, rekao je tako tiho da sam ga jedva čula. „Da te obožavam svojim telom, pružim ti sve usluge mojih ruku. Da ti dam svoje ime i celo srce i dušu sa njim. Samo ti. Jer mi ne daš da te lažem – a ipak me voliš.” Tada sam ga dodirnula. „Džejmi”, tiho sam izustila i spustila ruku na njegovu mišicu. „Više nisi sam.” Tada se okrenuo i uzeo me u naručje, zagledajući mi lice. „Zaklela sam ti se”, rekla sam. „Kada smo se venčali. Nisam to mislila tada, ali sam se zaklela – a sada mislim tako.” Okrenula sam njegovu ruku u svojima, osećajući tanku, glatku kožu kod korena šake gde je puls tukao pod mojim prstima, gde mu je oštrica njegovog noža nekada zasekla meso i prosula krv da se zauvek pomeša sa mojom. Pritisnula sam svoj zglob šake uz njegov, puls na puls, otkucaj srca na otkucaj srca. „Krv moje krvi...”, prošaputala sam. „Kost moje kosti.” Šapat mu je bio dubok i promukao. Iznenada je kleknuo pred mene i svoje skupljene ruke stavio u moje; gest koji

Hajlender pravi kada se poglavici klana zaklinje na vernost. „Dajem ti svoj duh”, rekao je, glave pognute nad našim rukama. „Do kraja naših života”, tiho sam kazala. „Ali oni još nisu gotovi, zar ne Džejmi?” Tada se podigao i skinuo kombinezon sa mene, pa sam ležala na uskom krevetu gola i povukla sam ga dole na sebe u mekom žutom svetlu i odvela ga na pravo mesto, pa opet i opet, i nijedno od nas više nije bilo samo.

60

Miris dragog kamenja

R

ouz hol se nalazio petnaestak kilometara od Kingstona, strmim vijugavim putem od crvenkaste prašine koji vodi u plave planine. Put je bio zarastao, toliko uzak da smo najvećim delom morali da jašemo u koloni. Pratila sam Džejmija kroz tamno, mirišljavo granje kedrova, ispod drveća visokog skoro trideset metara. Ogromna paprat je rasla ispod u senci, a zakrivljeni izdanci su ličili na završetak vrata violine i bili skoro isto toliko veliki. Sve je bilo tiho sem ptica u žbunju – a čak bi i one utihnule dok smo prolazili. Džejmijev konj se ukopao u mestu, jednom, i frkćući uzmakao; sačekao je da mala zelena zmija otpuzi preko staze u rastinje. Gledala sam za njom, ali nisam mogla da vidim dalje od tri metra od ivice puta; sve iza toga bile su hladne zelene senke. Delimično sam se ponadala da je g. Viloubaj pošao na ovu stranu – na ovakvom mestu niko ga nikada ne bi našao. Kineza nisu pronašli uprkos tome što su ostrvske policijske snage intenzivno pretražile grad. Poseban odred marinaca iz kasarne na Antigvi se očekivao sutra. U međuvremenu, svaka kuća u Kingstonu bila je zatvorena kao bankarski sef, a vlasnici su se naoružali do zuba. Raspoloženje u gradu bilo je veoma opasno. Kao i mornarički oficiri, i zapovednik policije je smatrao da će Kinezu, ako bude pronađen, samo sreća pomoći da poživi dovoljno dugo da bude obešen. „Biće rastrgnut na komade, očekujem”, kazao je pukovnik Džejkobs dok nas je u noći ubistva pratio iz rezidencije. „Jaja će mu otkinuti i zabiti u smrdljivo grlo, usuđujem se da kažem”, dodao je uz sumorno zadovoljstvo od te pomisli. „Usuđujem se da kažem”, mrmljao je Džejmi na francuskom dok mi je pomagao da se popnem u kočiju. Znala sam da ga pitanje g. Viloubaja još uvek muči; bio je ćutljiv i zamišljen tokom putovanja kroz planinu. A ipak nije postojalo ništa što možemo da učinimo. Ako je mali Kinez nevin, nismo mogli da ga spasemo; ako je kriv, nismo mogli da dignemo ruke od njega. Najbolje čemu smo mogli da se nadamo bilo je da neće biti

pronađen. A u međuvremenu, ostaje nam pet dana da nađemo Mladog Ijana. Ako je on zaista u Rouz holu, sve bi moglo biti dobro. A ako nije... Ograda i mala kapija označavale su granicu plantaže u odnosu na okolnu šumu. Unutra je zemljište bilo raščišćeno i na njemu su bile zasađene šećerna trska i kafa. Na izvesnoj udaljenosti od kuće, na zasebnoj kosini, stajala je velika, jednostavna, blatom umazana zgrada, pokrivena trskom. Tamnoputi ljudi su ulazili i izlazili i nad tim mestom se nadnosio slabašan, otužan miris sagorelog šećera. Ispred šećerane – ili sam bar pretpostavljala da je ta zgrada baš to – nalazila se ogromna presa za šećer. Naizgled primitivna naprava sastojala se od velikih ukrštenih balvana postavljenih na ogromnu osovinu iznad četvrtaste osnove prese. Dvojica ili trojica su se verali po presi, ali ona nije radila u tom času; volovi koji su je vukli stajali su sputani malo dalje i pasli. „Kako li uopšte otpremaju šećer odavde?”, znatiželjno sam upitala, razmišljajući o uskoj stazi kojom smo došli. „Na mulama?” Otresla sam kedrove iglice sa ramena kaputa da bih izgledala pristojno. „Ne”, odsutno je odgovorio Džejmi. „Šalju ga niz reku na baržama. Reka je odmah tamo, niz mali prevoj koji se vidi iza kuće.” Pokazao je bradom držeći uzde jednom rukom, a drugom otresajući prašinu od puta sa svog sakoa. „Spremna, Sasenah?” „Neću biti spremnija.” Rouz hol je bila kuća na sprat; elegantna, duga i proporcionalna, sa krovom od skupog škriljca, ne od lima, kojim je bila pokrivena većina kuća plantažera. Dugačka veranda pružala se duž jedne strane kuće, a dugi prozori i francuska vrata su se otvarali ka njoj. Veliki žbun žutih ruža rastao je pored ulaznih vrata, penjući se uz rešetku i rasipajući se po ivici krova. Miris cvetova je bio toliko zanosan da se teško moglo disati; ili mi je možda iznenađenje učinilo dah kratkim i lepilo ga u grlu. Osvrnula sam se dok sam čekala da nam otvore, pokušavajući da razaznam neku figuru bele kože blizu šećerane. „Da, gospon?” Sredovečna robinja je otvorila vrata i radoznalo nas zagledala. Imala je širok trup i bila obučena u radno odelo od belog pamuka, sa crvenim turbanom smotanim oko glave, a koža joj je bila

bogatozlatna među žutim ružama žbuna. „Gospodin i gospođa Malkolm, žele da posete gđu Abernati, budite ljubazni”, učtivo je rekao Džejmi. Žena je delovala zatečeno, kao da posetioci nisu česta pojava, ali je nakon trenutne neodlučnosti klimnula i ustuknula za korak, širom otvarajući vrata. „Sačekaćete u salonu, molim, gospon”, rekla je uz blago izobličavanje reči. „Pitaću gazdaricu hoće li da se vidi sa vama.” Bila je to velika prostorija, duguljasta, osvetljena velikim erkerima duž jedne strane. Na daljem kraju sobe je bio kamin, ogromna struktura sa kamenom policom i ognjištem od poliranog škriljca koja je zauzimala gotovo ceo zid. Na njemu biste mogli vola da ispečete bez po muke, a prisustvo velikog ražnja je ukazivalo da vlasnik kuće to povremeno i čini. Robinja nam je pokazala na pletenu sofu i pozvala nas da sednemo. Sela sam gledajući okolo, ali je Džejmi nespokojno koračao po sobi, virkajući kroz prozore sa pogledom na polja šećerne trske ispod kuće. Bila je to čudna soba; udobno nameštena pletenim i ratanskim nameštajem, dobro opremljena debelim, mekim jastucima, ali ukrašena malim, neobičnim suvenirima. Na polici ispod jednog prozora stajao je red srebrnih zvončića, naređanih od najmanjeg ka najvećem. Nekoliko zdepastih kamenih figura i terakota bile su smeštene zajedno na stolu pored mog lakta; nekakvi primitivni fetiši ili idoli. Svi su imali obličje žene u poodmakloj trudnoći ili sa ogromnim zaobljenim dojkama i prenaglašenim bedrima, i sve sa živopisnim i pomalo uznemirujućim utiskom seksualnosti. Ovo nije bio puritanski period ni po kojim merilima, ali nisam očekivala da takve predmete nađem u gostinskoj sobi bez obzira na epohu. Nešto pravovernije bile su jakobitske relikvije. Srebrna burmutica, stakleni bokal, veliki tanjir za posluživanje – čak i veliki tkani ćilim na podu, svi su bili ukrašeni pravilnom belom ružom Stjuarta. To i nije bilo tako neobično – mnogi jakobiti koji su pobegli iz Škotske posle Kalodena došli su na Karibe da potraže bolju sreću. Taj prizor me je ohrabrio. Kućevlasnik sa jakobitskim simpatijama mogao bi rado da dočeka sunarodnika Škota i da bude voljan da mu pomogne oko Ijana. Ako je on ovde, upozoravao me je neki glasić u mojoj glavi. Začuli su se koraci u unutrašnjem delu kuće i nekakva uzrujanost kod vrata blizu kamina. Džejmi je nešto zabrundao kao da ga je neko udario,

pa sam podigla pogled i videla da je gazdarica ušla u sobu. Podigla sam se na noge, a srebrna šoljica koju sam držala mi je ispala iz ruku i zazvečala po podu. „Zadržala si svoju devojačku figuru, Kler, vidim ja.” Glava joj je bila nagnuta u stranu, zelene oči su blistale od raspoloženja. Bila sam suviše paralizovana da bih odgovorila naglas, ali mi je kroz glavu lebdela misao da se za nju ne može reći isto. Gejlis Dankan je oduvek imala sladostrasno obilje kremastih grudi i izdašno nabrekla zaobljena bedra. Iako joj je koža i dalje bila kremasta, bila je znatno obilnija i izdašnija u svim vidljivim dimenzijama. Nosila je komotnu muslinsku kućnu haljinu ispod koje se meko, debelo meso njihalo i klatilo dok se kretala. Fine kosti njenog lica odavno su utonule u punačkom licu, ali su briljantne zelene oči bile iste, ispunjene zlobom i ironijom. Duboko sam udahnula i povratila glas. „Nadam se da me nećeš pogrešno shvatiti”, rekla sam polako utonuvši nazad na pletenu sofu, „ali zašto nisi mrtva?” Nasmejala se, srebro njenog glasa bilo je zvonko kao u devojke. „Mislila si da sam mrtva, je l’ tako? Pa, nisi prva – a rekla bih da nećeš biti ni poslednja koja je tako pomislila.” Ovo ju je oraspoložilo tako da su se oči nabrale u zelene trouglove, pa je sela u stolicu i nehajno klimnula Džejmiju, a zatim oštro pljesnula rukama da pozove slugu. „Da li biste hteli da nam posluže čaj?”, upitala je mene. „Hajde, pa ću posle da ti gledam u lišće u šolji. Stekla sam reputaciju za gledanje u šolju, na kraju krajeva; dobar sam prognozer budućnosti – a što da ne?” Ponovo se nasmejala, bucmasti obrazi su se zacrveneli od veselja. Ako je ona bila šokirana mojim pojavljivanjem koliko ja njenim, majstorski je to prikrivala. „Čaj”, rekla je crnom slugi koji se pojavio u odgovor na njen poziv. „Onaj specijalni iz plave kutije, može? I malo kolača sa orasima, takođe.” „Hoćeš li da prezalogajiš?”, pitala je okrećući se meni. „Ovo mi dođe ko važna prilika, na kraju krajeva. Baš sam se pitala”, rekla je naginjući glavu u stranu kao galeb koji procenjuje šanse da zgrabi ribu, „da li nam bi se putevi mogli opet ukrstiti, posle onog dana u Krejnsmuiru.” Odmahnula je glavom, pramenovi prosede kose su se oslobodili šnala i kliznuli joj niz vrat. Nasumično je opipala čvor, i dalje me zainteresovano zagledajući.

„Ne, isprva nisam. Mada je sigurno da sam smatrala da ima nešto veoma čudno u vezi sa tobom – a nisam bila jedina koja je tako mislila. Kroz kamenje si došla nepripremljena – je l’ tako? Nije bilo namerno, hoću da kažem?” Progutala sam reči „Ne, tog puta”, pa sam umesto toga rekla: „Ne, to je bila slučajnost. Mada si ti došla sa namerom – iz 1967. godine?” Klimnula je glavom intenzivno me promatrajući. Zadebljana koža između obrva bila je zborana i ta bora se produbila dok je gledala u mene. „Aha – da pomognem princu Čarlahu.” Usta su joj se iskrivila u stranu kao da je pojela nešto pokvareno, pa je prilično iznenada okrenula glavu i pljunula. Loptica pljuvačke pala je na uglancani drveni pod i bučno plopnula. „An gealtaire salach Atailteach!”, rekla je. „Smrdljivo talijansko kopile!” Oči su joj se smrkle i sijale su ne baš prijatnim svetlom. „Da sam znala, otišla bih do Rima i ubila ga na vreme. Njegov brat Henri možda ne bi bio bolji, istina – nije imao muda taj cmizdravi sveštenik. Mada to ne bi promenilo ništa. Posle Kalodena svaki Stjuart bio bi podjednako beskoristan.” Uzdahnula je i pomerila svoju masu, stolica od ratana je zaškripala pod njom. Nestrpljivo je odmahnula rukom, odbacujući Stjuarte. „Pa ipak, s tim je sad gotovo. Ti si došla slučajno – kroz kamenje si prošla blizu datuma Svetkovine vatre, zar ne? Tako se to obično dešava.” „Da”, zapanjeno sam rekla. „Prošla sam na Beltejn. Ali kako to misliš, obično dešava? Da li si srela mnoge druge – nalik... nama?”, neodlučno sam završila. Odmahnula je glavom prilično odsutno. „Ne mnoge.” Izgleda da je bila zamišljena oko nečega, mada je to možda bilo samo zbog nestanka osveženja; podigla je srebrno zvono i žustro zazvonila. „Prokleta da je ta Klotilda! Nalik nama?”, kazala je, vraćajući se na aktuelno pitanje. „Ne, nisam. Samo jednu osobu pored tebe, toliko znam. Mogla si percetom da me prevrneš kada sam videla mali ožiljak na tvojoj ruci i shvatila da si ti poput mene.” Dotakla je svoju nabreklu mišicu tamo gde je mali ožiljak od vakcine ležao skriven ispod slojeva belog muslina. Ponovo je nagnula glavu nalik ptici, odmeravajući me jednim bistrim zelenim okom. „Ne, kada kažem da se tako obično dešava mislila sam na osnovu priča. O narodu koji nestaje u vilinskim kolima i kamenim krugovima, hoću da

kažem. Oni obično prođu blizu Beltejna ili Samhejna; poneko blizu Svetkovine sunca – dugodnevice ili kratkodnevice.” „To je bio onaj spisak!”, iznenada sam rekla, pošto me je to podsetilo na sivu svesku koju sam ostavila kod Rodžera Vejkfilda. „Imala si spisak datuma i inicijala – gotovo dvesta njih. Nisam znala šta predstavljaju, ali sam videla da su datumi pretežno od kraja aprila i početka maja, ili pred kraj oktobra.” „Aha, tako je.” Klimnula je, pogleda i dalje špekulativno fiksiranog u mene. „Znači, našla si moju sveščiću? Jesi li po njoj znala da dođeš i potražiš me na Kregu Na Danu? To si bila ti, zar ne? Ona što je vikala moje ime baš pre nego što sam zakoračila kroz kamenje?” „Džilijan”, rekla sam i videla kako joj se zenice šire zbog imena koje je nekada bilo njeno, mada joj je lice ostalo mirno. „Džilijan Edgars. Da, to sam bila ja. Nisam znala da li si me videla po mraku.” U pamćenju sam tačno videla kao noć crn krug kamenja – i u središtu rasplamsanu lomaču i figuru vitke devojke koja stoji kraj nje, svetla kosa letela je na vrelini vatre. „Nisam te videla”, rekla je. „To je bilo tek kasnije, kada sam te čula kako vičeš na suđenju vešticama pa sam pomislila da sam taj glas čula ranije. I tada, kada sam spazila znak na tvojoj ruci...” Slegnula je celom svojom masom, muslin joj se zategao preko ramena dok se smeštala nazad. „Ko je bio sa tobom te noći?”, znatiželjno je upitala. „Ja sam videla dvoje – lep tamni momak i neka devojka.” Zažmurila je da se koncentriše, a zatim opet pogledala u mene. „Kasnije sam mislila da je poznajem – ali nisam mogla da je povezem ni sa jednim imenom mada sam mogla da se kladim da sam lice videla. Ko je ona?” „Gospođo Dankan? Ili je to sada gđo Abernati?”, upao je Džejmi, istupajući i formalno se poklanjajući. Prvi šok od njene pojave je bledeo, ali on je i dalje bio bled, jagodice su mu se isticale pod zategnutom kožom njegovog lica. Pogledala je u njega, a zatim pogledala ponovo kao da ga prvi put vidi. „Oho, zar to nije onaj lisičić!”, rekla je izgledajući kao da je ovo zabavlja. Odmerila ga je dobro od glave do pete, zapažajući zainteresovano svaki detalj. „Izrastao si u lepog muškarca, zar ne?”, kazala je. Zavalila se u stolicu, koja je bučno zaškripala pod njenom težinom, pa odmeravajući začkiljila u njega. „Imaš izgled Makenzija, momak. Oduvek si i imao, ali sad kad si

stariji, oba tvoja ujaka ti se poznaju na licu.” „Siguran sam da bi i Dugalu i Kolamu bilo drago što ih tako dobro pamtite.” Džejmi je u nju gledao intenzivno kao i ona u njega. Nikada mu se nije dopadala – a slabe su šanse bile da će sada promeniti mišljenje – ali nije smeo sebi da dopusti sukob sa njom, ne ako ona ima Ijana negde ovde. Dolazak čaja je poremetio njen eventualni odgovor. Džejmi je prišao do mene i seo na sofu dok je Gejlis pažljivo sipala čaj i pružila svakom po šolju, ponašajući se tačno kao konvencionalna domaćica čajanke. Kao da želi da sačuva tu iluziju, ponudila je činiju sa šećerom i bokalčić mleka, pa opet zasela radi ćaskanja. „Ako ne zamerate što pitam, gđo Abernati”, kazao je Džejmi, „kako se desilo da stignete ovamo?” Učtivo je izbegnuto važnije pitanje – Kako ste izbegli da vas spale kao vešticu? Nasmejala se, koketno spuštajući trepavice preko očiju. „Pa, možda pamtite da sam bila trudna, tamo u Krejnsmuiru?” „Čini mi se da pamtim nešto takvo.” Džejmi je otpio malo čaja, a vrhovi ušiju su mu se veoma zacrveneli. On je imao razloga da to zapamti, nema sumnje; ona je iscepala svoju odeću nasred suđenja za veštičarenje, otkrivajući tajnu nabreklinu koja će joj spasti život – makar privremeno. Mali ružičasti jezik je prefinjeno provirio i pokupio kapljice čaja sa njene gornje usne. „Imaš li ti dece?”, upitala je podižući obrvu ka meni. „Imam.” „Užasna gnjavaža, zar ne? Vucaraš se ko blatom ulepljena krmača, a zatim se cela pocepaš zarad nečega što izgleda ko utopljeni pacov.” Odmahnula je glavom, ispuštajući duboki zvuk gađenja. „Lepote majčinstva, je l’ tako beše? Pa ipak, ne treba da se žalim, valjda – to pacovče je meni spasio život. A koliko god da je bedan porođaj, i dalje je bolji od gorenja na lomači.” „Rekla bih da je tako”, odgovorila sam, „ali pošto ono drugo nisam probala, ne mogu da kažem zasigurno.” Gejlis se zagušila čajem, šaljući smeđe kapljice po prednjoj strani svoje haljine. Nehajno ih je obrisala, zabavljeno me odmeravajući. „Pa, nisam ni ja to obavila, ali sam ih videla kako gore kao lutke. I mislim da je čak i ležati u blatnjavoj rupi i gledati kako ti stomak raste bolje od toga.”

„Držali su te u lopovskoj rupi sve vreme?” Srebrna kašičica mi je bila hladna u ruci, ali mi se dlan znojio od prisećanja na lopovsku rupu u Krejnsmuiru. Provela sam tri dana tamo sa Gejlis Dankan, optužena da sam veštica. Koliko dugo li je ona ostala tamo? „Tri meseca”, kazala je zamišljeno zagledana u svoj čaj. „Tri ubistvena meseca smrznutih nogu i crva koji mile po tebi, smrdljivih otpadaka hrane i mirisa groba koji ti se lepi za kožu danju i noću.” Tada je podigla pogled, usta su joj se iskrivila od kiselog zadovoljstva. „Ali sam dete rodila u stilu, na kraju. Kada su mi počeli trudovi, odneli su me iz rupe – slabe su bile šanse da ću pobeći, eh – i beba je rođena u mojoj spavaćoj sobi; u poreznikovoj kući.” Oči su joj bile malo zamagljene i pitala sam se da li je tečnost u šolji čist čaj. „Imala sam šarena okna na prozorima, sećate li se? Sve u nijansama ljubičaste, zelene i bele – najlepša kuća u selu.” Nasmešila se od prisećanja. „Dali su mi bebu da je držim i zeleno svetlo joj je palo na lice. Izgledala je kao da se stvarno udavila. Mislila sam da će biti hladna na dodir, kao leš, ali nije; bila je topla. Topla kao jaja njegovog oca.” Iznenada se nasmejala, ispustivši ružan zvuk. „Zašto su muškarci tolike budale? Možeš ih voditi bilo kuda držeći ih za kitu – neko vreme. A onda im podari sina i opet ih držiš za jaja. Ali to je sve što si za njih, bilo da ulaze ili izlaze – pička.” Bila je zavaljena u stolicu. Na ovo je široko raširila butine i podigla čašu u ironičnu zdravicu iznad pubične kosti, čkiljeći preko svog pozamašnog stomaka. „Pa, da nazdravimo tome, predlažem! Najmoćnija stvar na svetu. Crnje to znaju, bar toliko.” Nemarno je otpila poveći gutljaj svog pića. „Oni rezbare male idole, sve u stomaku i pički i sisama. Isto kao što rade muškarci tamo odakle dolazimo – ti i ja.” Začkiljila je prema meni, raspoloženo se iskezivši. „Videla si pokvarene časopise koje muškarci kupuju ispod tezge, znači?” Krvlju podlivene zelene oči su se okrenule ka Džejmiju. „A sigurno znaš i slike i knjige koje muškarci razmenjuju sada u Parizu, zar ne, lijo jedna? Sve je to isto.” Odmahnula je rukom i ponovo dobro otpila. „Jedina je razlika što crnčuge imaju toliko pristojnosti da to obožavaju.” „Vrlo uviđavno s njihove strane”, mirno je rekao Džejmi. I on je bio

zavaljen u stolicu, duge noge je opružio naizgled opušteno, ali sam videla napetost po prstima koji su stezah njegovu šolju. „A kako to znate kakve slike muškarci gledaju u Parizu, gospođo Abernati, tako beše?” Možda je bila pripita, ali nije bila treštena. Oštro je pogledala na takav njegov ton i kiselo mu se nasmešila. „Oh, poslužiće i to gospođa Abernati. Kada sam živela u Parizu, imala sam drugo ime – madam Melisand Robišo. Dopada vam se? Ja sam mislila da je malo grandiozno, ali mi ga je dao tvoj ujak Dugal, pa sam ga zadržala – iz sentimentalnih razloga.” Moja slobodna ruka se zgrčila u pesnicu, skrivena od pogleda naborima moje suknje. Čula sam za madam Melisand u vreme kada smo živeli u Parizu. Iako ne deo visokog društva, stekla je izvesnu slavu predskazivanjem budućnosti; dvorske dame su se konsultovale s njom u najvećoj tajnosti i od nje tražile savete o svom životu, svojim investicijama i trudnoćama. „Mogu zamisliti da ste damama mogli reći poneku interesantnu stvar”, suvo sam kazala. Ovog puta se nasmejala od srca. „Oh, mogla sam, zaista! Mada sam to retko radila. Narod obično ne plaća za istinu, znaš. Ipak ponekad – da li si znala da je majka Žan-Pola Marea nameravala da dete nazove Rudolf? Ja sam joj rekla da mislim da Rudolf sluti na zlo. Pitala sam se ponekad o tome – da li bi postao revolucionar sa imenom kao što je Rudolf, ili bi se mesto toga bacio na pisanje pesama? Da li si ikada mislila, lijo – da ime može da predstavlja bitnu razliku?” Pogled je fiksirala na Džejmija, oči su joj bile zeleno staklo. „Često”, rekao je i spustio svoju šolju. „Znači, Dugal je bio taj koji te je izvukao iz Krejnsmuira?” Klimnula je, prigušujući tiho podrigivanje. „Aha. Došao je da uzme bebu – sam, u strahu da bi neko mogao da sazna da je on otac, razumeš? Ali ja nisam htela da je dam. A kada je bio blizu toga da mi je istrgne – zgrabila sam nož iz njegovog pojasa i pritisnula ga detetu na grlo.” Mali zadovoljni osmeh od prisećanja na to zakrivio joj je lepe usne. „Rekla sam mu da ću ga ubiti, sigurno, sem ako se ne zakune u život svog brata i svoju dušu da će me bezbedno izvući.” „I poverovao ti je?” Malo mi je bilo muka od pomisli na to da bilo koja majka drži nož na grlu svom novorođenom detetu, makar se samo pretvarala.

Pogled je ponovo skrenula na mene. „Oh, da”, tiho je rekla i osmeh joj je postao širi. „On me je znao, Dugal.” Znojeći se čak i po decembarskom mrazu i nesposoban da pogled skine sa malenog lica njegovog usnulog sina, Dugal je pristao. „Kada se nagnuo preko mene da uzme dete, pomislila sam da umesto toga nož zarijem njemu u vrat”, rekla je prisećajući se. „Ali bilo bi znatno teže da se izvučem sama, pa nisam.” Džejmijev izraz lica se nije promenio, ali je podigao svoj čaj i otpio dobar gutljaj. Dugal je pozvao ključara i domara crkve Džona Makrea i diskretnim mitom se pobrinuo da figura ispod kapuljače koja će biti postavljena na nosač pored bureta katrana narednog jutra ne bude figura Gejlis Dankan. „Ja sam mislila da će možda staviti slamu”, rekla je, „ali je on bio pametniji. Stara baka Džoan Makenzi je umrla tri dana pre toga i trebalo je da bude sahranjena tog popodneva. Nešto kamenja u kovčegu i dobro zakucan poklopac i bog te video, eh? Pravo telo, fino za gorenje.” Nasmejala se i ispila ostatak svog pića. „Ne može svako da vidi svoju sahranu; još manje ih je videlo svoje smaknuće, zar ne?” To je bilo usred zime i mala skupina oskoruša je stajala gola, zatrpana sopstvenim suvim lišćem i ponekom crvenom bobicom, koja je na zemlji izgledala kao kapljica krvi. Bio je to oblačan dan koji je obećavao susnežicu ili sneg, ali se i pored toga pojavilo celo selo; spaljivanje veštice nije nešto što se sme propustiti. Seoski sveštenik otac Bejn umro je tri meseca pre toga od groznice koju je izazvala zagnojena rana, ali je novi sveštenik doveden za tu priliku iz susednog sela. Kadeći usput kadionicom koju je držao ispred sebe, sveštenik je stazom došao do šumarka, zapevajući službu za mrtve. Iza njega su išli ključar i dva pomoćnika koji su vukli postolje i teret obučen u crno. „Očekujem da bi baki Džoan bilo drago”, kazala je Gejlis, zubi su joj se zabeleli od te vizije. „Ona nije mogla očekivati da joj se više od četvoropetoro pojavi na sahrani – a ovako je imala celo selo, tamjan i posebne molitve pride!” Makre je odvezao telo i ono se ljuljalo dok ga je nosio do bureta katrana koje je spremno čekalo. „Sud mi se smilovao da završim trudnoću pre spaljivanja”, ironično je

objašnjavala Gejlis. „Tako da su očekivali da telo bude mrtvo – to nije predstavljalo problem, ako sam već udavljena. Jedino što je neko mogao da zapazi bilo je da je baka Džoan težila upola koliko ja onako posle porođaja, ali kao da niko nije primetio da je laka u Makreovim rukama.” „Ti si bila tamo?”, rekla sam. Ona je samozadovoljno klimnula. „Oh, da. Dobro ušuškana u ogrtač – svi su bili, s obzirom na vreme – ali nisam htela to da propustim.” Kada je sveštenik završio poslednju molitvu protiv zla očaranosti, Makre je uzeo borovu baklju od svog pomoćnika i prišao. „Bože, izuzmi ovu ženu iz svog zaveta, kao i mnoga zla koja je lično izvršila”, rekao je i baklju bacio na katran. „Išlo je brže nego što sam mislila”, kazala je Gejlis, zvučeći pomalo iznenađeno. „Vatra je naglo huknula – došlo je do naleta vrelog vazduha i klicanja rulje i ništa se nije moglo videti sem plamenova koji su sukljali uvis dovoljno da oprlje grane oskoruša.” Ipak, vatra je za minut oslabila i tamna figura u njoj videla se dovoljno jasno kroz svetle plamenove na dnevnom svetlu. Kapuljača i kosa su izgorele u prvom naletu vatre, a lice je izgorelo toliko da se nije moglo prepoznati. Još nekoliko trenutaka i jasni tamni obrisi kostiju su se pojavili iz mesa koje se topilo, vazdušasti produžeci iznad ugljenisanog bureta. „Samo su velike rupe ostale tamo gde su bile oči”, kazala je. Mahovinastozelene oči su se okrenule ka meni, zamagljene od prisećanja. „Mislila sam da možda gleda u mene. Ali je tada lobanja eksplodirala i sve je bilo gotovo i narod je počeo da se razilazi – svi sem malobrojnih koji su ostali u nadi da će pokupiti komadić kosti za suvenir.” Ona je ustala i nesigurno otišla do stočića pored prozora. Dohvatila je srebrno zvonce i pozvonila, žestoko. „Aha”, rekla je, leđima okrenuta prema nama. „Porođaj je možda lakši.” „I tako te je Dugal odveo u Francusku”, rekao je Džejmi. Prsti desne šake su mu se malo grčili. „Kako si došla ovamo na Karibe?” „Oh, to je bilo kasnije”, nehajno je rekla. „Posle Kalodena.” Tada se okrenula i nasmešila Džejmiju pa meni. „A šta je moglo vas dvoje dovesti do ovog mesta? Sigurno ne uživanje u mom društvu?” Bacila sam pogled ka Džejmiju i videla zatezanje leđa kada se malo uspravio. Lice mu je, međutim, ostalo mirno, samo su mu oči sijale od obazrivosti.

„Došli smo da tražimo mog mladog rođaka”, rekao je. „Mog sestrića – Ijana Mareja. Imamo izvesne razloge da verujemo da je prinudno ovde.” Gejlisine svetle obrve su se podigle visoko, praveći meke grebene na čelu. „Ijan Marej?”, rekla je i zbunjeno odmahnula glavom. „Ja ovde uopšte nemam belaca koji su tu prinudno. Tačnije, uopšte nemam belce. Jedini koji nije rob na imanju je nadzornik, a on je ono što zovu grifon, četvrtcrnac.” Za razliku od mene, Gejlis Dankan je vrlo dobar lažov. Bilo je nemoguće zaključiti iz blage zainteresovanosti da li je ikada čula ime Ijan Marej. Ali jeste lagala, i ja sam to znala. Znao je to i Džejmi; ono što mu je blesnulo u očima nije bilo razočaranje već bes, brzo prigušen. „Zaista?”, učtivo je rekao. „I ti se ne plašiš sama sa svojim robovima, tako daleko od grada?” „Oh, ne. Uopšte.” Ona mu se široko osmehnula, a zatim podigla podvaljak i njime nežno mrdala u pravcu terase iza njega. Okrenula sam glavu i videla da dvokrilna vrata ispunjava jedan ogromni crnac, desetak centimetara viši od Džejmija, iz čijih zavrnutih rukava su izvirivale ruke nalik deblima, čvornovate od mišića. „Upoznaj Herkulesa”, kazala je Gejlis kikoćući se. „A on ima i brata blizanca.” „Da se ne zove Atlas, slučajno?”, upitala sam uz malo oštrine u glasu. „Pogodila si! Zar nije ona mudrica, je li, lišče?” Zaverenički je namignula Džejmiju, a zaobljeno meso na njenom obrazu je podrhtavalo od pokreta. Svetlo ju je uhvatilo sa strane kada je okrenula glavu i spazila sam crvenu paukovu mrežu ispucalih kapilara koja se pružala po podvaljku. Herkul nije na to obratio pažnju, kao i ni na šta drugo. Njegovo široko lice bilo je mlitavo i bezizražajno, i nije bilo života u duboko usađenim očima ispod koščatih arkada. To je doprinelo da se osećam neprijatno dok ga gledam, ne samo zbog njegove preteće veličine; gledanje u njega bilo je nalik prolasku pored uklete kuće u kojoj nešto vreba iza slepih prozora. „To je dovoljno, Herkule; možeš nazad na posao.” Gejlis je podigla srebrno zvonce i zazvonila nežno, jedanput. Džin se bez reči okrenuo i odvukao na verandu.

„Ne plašim se ja robova”, objasnila je. „Oni se plaše mene, jer misle da sam veštica. Vrlo zabavno, ako se sve ima u vidu, zar ne?” Oči su joj svetlucale iza vrećica masti. „Gejlis – onaj čovek.” Oklevala sam, osećajući se glupo što postavljam takvo pitanje. „Da on nije – zombi?” Ona se ushićeno nasmejala na to, plješćući. „Hriste, zombi? Isuse, Kler!” Veselo se zakikotala, a ružičasta boja joj se popela od vrata do vrha čela. „Pa, reći ću ti, nije on mnogo bistar”, konačno je rekla i dalje se boreći da povrati dah. „Ali nije ni mrtav!”, i nastavila je da se guši od smeha. Džejmi je zurio u mene, zbunjen. „Zombi?” „Nije važno”, rekla sam, a lice mi je bilo ružičasto skoro koliko i Gejlisino. „Koliko robova imaš ovde?”, upitala sam u želji da promenim temu. „Hii-hii”, rekla je, usporavajući smeh. „Oh, sto ili tu negde. Nije ovo tako veliko mesto. Svega trista jutara pod trskom i malčice kafe na višem terenu.” Iz džepa je izvukla čipkom obrubljenu maramicu i obrisala vlažno lice, šmrcajući pomalo dok je vraćala prisebnost. Više sam osetila nego videla Džejmijevu napetost. Bila sam sigurna da je ubeđen kao i ja da Gejlis zna nešto o Ijanu Mareju – ako ništa drugo, nije pokazala da je imalo iznenađena našim pojavljivanjem. Neko joj je rekao za nas, a taj neko mogao je biti samo Ijan. Pomisao da se pripreti ženi da bi se iznudile informacije nije nešto što je prirodno padalo na pamet Džejmiju, ali meni jeste. Na nesreću, prisustvo ona dva džina zaustavilo je razmišljanja u tom pravcu. Izgleda da je sledeća najbolja ideja bila da se pretraže kuća i imanje u potrazi za nekim dečakovim tragom. Tri stotine jutara je popriličan komad zemlje, ali ako je na imanju, verovatno je u nekoj od zgrada ili blizu njih – u kući, šećerani ili baraci za robove. Izronila sam iz svojih misli i shvatila da me je Gejlis nešto pitala. „Šta to?” „Rekla sam”, strpljivo je kazala, „da si imala puno talenta za lečenje kada sam te poznavala u Škotskoj; možda sada znaš više?” „Verujem da je tako.” Pažljivo sam je zagledala. Da li moju veštinu hoće za sebe? Ona nije zdrava; jedan pogled na njen pegavi ten i tamni

podočnjaci bili su dovoljni da to pokažu. Ali, da li je ozbiljno bolesna? „Ne za mene”, rekla je videvši moj pogled. „Ne odmah sad, i inače. Dva roba su mi se razbolela. Možda bi bila tako ljubazna da ih pogledaš?” Pogledala sam u Džejmija, koji mi je jedva primetno klimnuo. To je šansa da se dođe u prostorije za robove i potraži Ijan. „Kada smo ulazili, video sam da imate malih problema sa vašom presom za šećer”, rekao je naglo ustajući. Hladno je klimnuo glavom ka Gejlis. „Možda bih mogao da je pogledam dok ti i moja supruga ukazujete pomoć bolesnima.” Ne čekajući na odgovor, skinuo je sako i obesio ga na čiviluk pored vrata. Izašao je preko verande zavrćući rukave košulje, a kosa mu je blistala na suncu. „Spretnih ruku, od takvih je?” Gejlis je raspoloženo gledala za njim. „Moj muž Barnabas je bio od te sorte – nije mogao ruke da drži podalje od bilo koje mašine. A ni od robinja”, dodala je. „Dođi ovamo, bolesnici su iza kuhinje.” Kuhinja je bila u zasebnoj zgradici koja je sa glavnom kućom bila povezana pasarelom natkrivenom rascvetanim jasminom. Prolazak kroz nju bio je nalik lebdenju kroz oblak parfema, a okolo je zujanje pčela bilo toliko bučno da se osećalo na koži, nalik dubokom zavijanju gajdi. „Da li te je nekada pčela ubola?” Gejlis je nehajno oterala čupavo telašce pčele koja je proletela nisko. „Tu i tamo.” „I mene”, kazala je. „Koliko hoćeš puta i nije se desilo ništa strašnije od crvenog traga na koži. Ali je jedna od tih malih dosada jednu robinju koja radi u kuhinji ubola prošlog proleća i devojka je otekla kao žaba i umrla, meni pred očima!” Pogledala me je, očiju raširenih i zadirkujućih. „To je čudesno uticalo na moju reputaciju, to ti mogu reći. Ostali robovi su raširili naokolo da sam uklela devojku; da sam na nju bacila vradžbine što joj je zagoreo kolač. Od tada nisam imala nijednu zagorelu šerpu.” Odmahnula je glavom, pa oterala još jednu pčelu. Iako sam se zgrozila nad njenom neosetljivošću, zbog te priče mi je malo laknulo. Možda je i ostatak glasina koje sam čula u guvernerovoj rezidenciji podjednako slabo zasnovan na činjenicama. Zastala sam, gledajući napolje kroz čipkasto jasminovo lišće u polja šećerne trske. Džejmi je bio na čistini pored prese za šećer, zagledan naviše u džinovska vratila mašine dok je neki čovek, nadzornik pretpostavila

sam, pokazivao i objašnjavao. Dok sam posmatrala, on je nešto rekao, gestikulirajući, i nadzornik je energično klimao glavom u rečitom odgovoru. Ako ja ne nađem nikakav Ijanov trag u kuhinjskom delu, možda će Džejmi saznati nešto od nadzornika. Uprkos Gejlisinom poricanju, svi moji instinkti su govorili da je dečak ovde – negde. Nije mu bilo traga u samoj kuhinji; svega tri ili četiri žene koje su mesile hleb i čistile grašak radoznalo su podigle pogled dok smo prolazile. Uhvatila sam pogled jedne mlade žene pa sam joj klimnula i nasmešila se; možda će mi se kasnije ukazati prilika da se vratim i popričam s njom. Njene oči su se iznenađeno raširile i istog časa je pognula glavu i pogled oborila na mahune graška u svom krilu. Videla sam kako mi krišom dobacuje pogled dok smo prolazile dugačkom prostorijom i zapazila sam da činijom balansira ispred malog nabreknuća rane trudnoće. Prvi bolesni rob bio je u maloj ostavi pored same kuhinje, ležao je na slamarici postavljenoj ispod polica na kojima su do velike visine bili poređani u gazu umotani sirevi. Pacijent, mlad čovek u dvadesetim godinama, trepćući je seo od iznenadnog zraka svetla kada sam otvorila vrata. „Šta je problem kod njega?” Kleknula sam pored čoveka i dotakla mu kožu. Topla, vlažna, bez uočljive temperature. Nije delovao da ga nešto naročito boli, samo je pospano treptao dok sam ga pregledala. „Ima crva.” Iznenađeno sam pogledala u Gejlis. Prema onome što sam do tada videla i čula na ostrvima, mislila sam da verovatno tri četvrtine crnog stanovništva – i podosta belog – pati od unutrašnjih parazita. Ma koliko gadni i iznurujući oni bili, međutim, većina je aktivno pretila samo vrlo mladima i vrlo starima. „Verovatno mnogo više od jednog”, rekla sam. Nežno sam gurnula roba na leđa i počela da mu ispipavam stomak. Slezina je bila osetljiva i malo uvećana – takođe česta pojava ovde – ali nisam osetila sumnjive mase u trupu koje bi mogle ukazivati na crevnu infekciju. „Deluje relativno zdravo; zašto ga držite ovde u mraku?” Kao u odgovor na to pitanje, rob se naglo otrgao od moje ruke, ispustio prodoran vrisak i sklupčao se. Smotavajući se i razmotavajući se kao jo-jo, stigao je do zida i počeo glavom da tuče o njega, i dalje vrišteći. Isto onako naglo kao što je napad došao, nakon toga je i prošao i mladić se spustio

nazad na slamaricu, teško dišući i mokar od znoja. „Isuse Ruzvelte Hriste”, kazala sam. „Šta li je ovo bilo?” „Loa-loa crv”, rekla je Gejlis, koju je zabavljala moja reakcija. „Oni žive u očnim jabučicama, odmah ispod površnog sloja. Šetaju se tamo-amo, iz jednog oka u drugo, i kada prelaze preko nosa, rekli su mi da je to dosta bolno.” Klimnula je prema robu, koji je još uvek malo drhtao na slamarici. „Mrak ih čuva da se ne pomeraju toliko”, objasnila je. „Neki tip iz Androsa koji mi je pričao o njima kaže da ih moraš uhvatiti čim stignu u jedno oko jer su tada blizu površine i mogu se iščupati velikom iglom za šivenje. Ako čekaš, odu dublje, pa ih ne možeš dohvatiti.” Okrenula se prema kuhinji i viknula da nam donesu svetlo. „Jesi li poludela?”, zurila sam u nju, gnušajući se. „Ne. Zar nisi rekla da si dobar iscelitelj?”, razumno je upitala. „Jesam, ali...” Pogledala sam u roba, malo oklevala, a zatim uzela sveću koju mi je držala jedna sluškinja iz kuhinje. „Donesi mi brendija i mali oštar nož”, rekla sam. „Umoči nož – i iglu – u brendi, a zatim ga drži neko vreme u plamenu. Pusti da se ohladi, ali ga ne dodiruj.” Dok sam govorila, nežno sam podizala jedan očni kapak. Čovekovo oko je pogledalo u mene, čudno nepravilna mrlja smeđe dužice u krvlju podlivenoj beonjači bledožute boje. Pažljivo sam zagledala prinoseći plamen sveće dovoljno blizu da se zenica skupi i zatim ga udaljavajući, ali ništa tu nisam videla. Pokušala sam sa drugim okom i zamalo da ispustim sveću. Nema sumnje, tamo je bila mala, providna nit koja se pomerala ispod vežnjače. Taj prizor me je gonio na povraćanje, ali sam se obuzdala i pružila ruku po sveže sterilizovani nož, i dalje držeći kapak podignut. „Drži ga za ramena”, rekla sam Gejlis. „Ne puštaj ga da mrdne inače ću ga možda oslepeti.” Samu operaciju je bilo užasno zamisliti, ali je bilo izuzetno jednostavno izvesti je. Napravila sam jedan brzi, mali rez duž unutrašnjeg ugla vežnjače, podigla je vrhom igle i, dok se crv lenjo uvijao po otvorenoj površini, zavukla ga ispod tela i izvukla ga, uredno kao da je namotaj konca. Obuzdavajući drhtanje usled averzije, otresla sam crva. Lupio je u zid pljusnuvši i nestao u senkama ispod sira. Nije bilo krvi; nakon kraće rasprave sa samom sobom, odlučila sam da čovekovim suznim žlezdama prepustim vlaženje reza. Ono će morati da se

zaleči samo; nisam imala pribor za fine šavove, a i rana je i inače bila dovoljno mala tako da bi joj trebalo samo jedan ili dva šava. Vezala sam komad čiste tkanine preko zatvorenog oka i stavila zavoj oko glave, pa se zavalila prilično zadovoljna svojim prvim izletom u tropsku medicinu. „Dobro”, rekla sam sklanjajući kosu. „Gde je taj drugi?” Sledeći pacijent bio je u šupi pored kuhinje, mrtav. Čučnula sam pored mrtvaca, sredovečnog muškarca prosede kose, osećajući i sažaljenje i bes. Uzrok smrti je bio više nego očigledan: ukleštena hernija. Jedan namotaj uvijenog, gangrenoznog debelog creva virio je sa jedne strane stomaka, raširena koža preko njega već je bila prošarana zelenom bojom, kao da je samo telo i dalje toplo kao živo. Izraz agonije ostao je zaustavljen na širokom licu i udovi su još uvek bili zgrčeni, dajući neprijatno precizno svedočenje o tome kakva je ta smrt morala biti. „Zašto si čekala?”, ustala sam i besno pogledala Gejlis. „Za ime boga, zadržavala si me da pijem čaj i ćaskam dok se ovo odvijalo? On je mrtav manje od sata, ali mora da je bio u mukama znatno duže – danima! Zašto me nisi dovela pravo ovamo?” „Izgledalo je da je prilično odmakao jutros”, rekla je nimalo uzbuđena mojom usplahirenošću. Slegnula je ramenima. „Viđala sam ih takve i ranije; nisam mislila da mogu nešto bitno da uradim. Nije izgledalo da zbog toga treba žuriti.” Zagušila sam dalje optužbe. Bila je u pravu; da sam ranije došla, mogla sam ga operisati, ali izgledi da bi mu to pomoglo bili su vrlo slabi, gotovo nikakvi. Popravka hernije je nešto što bih možda i uspela čak i pod ovako teškim okolnostima; na kraju krajeva, to nije ništa više sem guranja nazad izbačenih creva i povlačenja raskinutih slojeva abdominalnog mišića nazad pomoću šavova; infekcija je jedina prava opasnost. Ali kada se namotaj pobeglog creva uvije tako da se prekine snabdevanje krvlju i njegova sadržina počne da truli, pacijentu se crno piše. Ali dopustiti čoveku da umre ovde u ovoj zagušljivoj šupi, sam... pa, možda prisustvo još jedne bele žene ne bi ni inače smatrao utešnim. Ipak, imala sam nejasni osećaj da sam omanula; isti onaj koji me je uvek hvatao u prisustvu smrti. Polako sam obrisala ruke o brendijem natopljenu tkaninu, ovladavajući svojim osećanjima. Jedan uspeh i jedan neuspeh – a Ijana tek treba pronaći. „Pošto sam sad ovde, možda bi bilo najbolje da ti pregledam ostale

robove”, predložila sam. „Malčice prevencije, znaš.” „Oh, oni su dosta dobro.” Gejlis je nemarno odmahnula rukom. „Pa ipak, ako si voljna da odvojiš vreme, samo izvoli. Mada kasnije; ovog popodneva mi dolazi jedan posetilac i htela bih prvo da još popričam s tobom. Dođi sada nazad u kuću – neko će se pobrinuti za ovo.” Kratak trzaj glavom se pobrinuo za „ovo”, zgrčeni leš roba. Uzela me je pod ruku i lagano me gurajući svojom težinom prinudila me da pođem iz šupe nazad prema kuhinji. U kuhinji sam se izdvojila pokazujući prema trudnoj robinji, koja je sada bila na sve četiri i ribala kamen ispred ognjišta. „Ti produži; hoću da na brzinu pogledam ovu devojku. Meni izgleda pomalo toksično – nećeš valjda da pobaci.” Gejlis me je znatiželjno pogledala, ali je potom slegnula ramenima. „Dvaput se oždrebila bez problema, ali ti si doktor. Aha, ako je to za tebe pojam zabave, samo napred. Ali nemoj dugo da se zadržiš; taj sveštenik je rekao da će doći u četiri sata.” Malo sam se pretvarala da pregledam izbezumljenu ženu, dok Gejlisine draperije nisu nestale u pasareli. „Pazi”, rekla sam. „Tražim mladog belog momka po imenu Ijan; ja sam mu ujna. Da li znaš gde bi mogao da bude?” Devojka – nije joj moglo biti više od sedamnaest ili osamnaest godina – je izgledala zapanjeno. Trepnula je i prostrelila pogledom jednu stariju ženu koja je ostavila svoj posao i prišla da vidi o čemu se radi. „Ne, gospo”, rekla je starija žena odmahujući glavom. „Nema belih dečaka ovde. Uopšte.” „Ne, gospo”, poslušno je ponovila devojka. „Ne znamo ništa o vašem dečaku.” Ali to nije kazala odmah, a izbegavala je da me pogleda u oči. Starijoj ženi su se sada pridružile još dve kuhinjske služavke, da joj pruže podršku. Bila sam okružena neprobojnim zidom neosetljive neupućenosti i nisam imala načina da ga probijem. Istovremeno sam bila svesna nečega što se odvijalo među ženama – osećaja zajedničkog upozorenja; obazrivosti i tajnovitosti. Možda je to bila samo prirodna reakcija na naglu pojavu bele neznanke na njihovom bunjištu – ili je moglo biti nešto više. Nisam mogla duže da se zadržavam; Gejlis bi se vratila da me potraži. Brzo sam preturila džepove i izvukla srebrni florin koji sam tutnula devojci u ruku.

„Ako budeš videla Ijana, reci mu da je njegov ujak došao ovde da ga nađe.” Ne čekajući odgovor, okrenula sam se i požurila iz kuhinje. Bacila sam pogled dole prema mlinu za šećer dok sam prolazila pasarelom. Presa za šećer je stajala napuštena, bikovi su mirno pasli visoku travu na rubu čistine. Nije bilo ni znaka od Džejmija ili nadzornika; da li se on vratio u kuću? Prošla sam kroz francuska vrata u salon i ukopala se u mestu. Gejlis je sedela u pletenoj stolici sa Džejmijevim sakoom preko ruke i Brajaninim fotografijama raširenim po krilu. Čula je moje korake i podigla pogled, jedna svetla obrva se izdigla nad otrovnim osmehom. „Baš lep devojčurak, nema sumnje. Kako se zove?” „Brajana.” Usne su mi se ukočile. Prišla sam joj polako, boreći se sa željom da joj slike otmem iz ruku i pobegnem. „Prilično liči na svog oca, zar ne? Pomislila sam da mi deluje poznato, ona visoka riđokosa devojka koju sam videla one noći na Kregu Na Danu. On jeste njen otac, zar ne?” Nagnula je glavu prema vratima kroz koja je Džejmi nestao. „Da. Daj mi ih.” Nije bila bitna razlika, ona je već viđala fotografije. Ipak, nisam mogla da podnesem da vidim njene debele bele prste kako obujmljuju Brajanino lice. Usta su joj se iskrivila kao da namerava da odbije, ali ih je uredno složila i pružila mi ih bez nećkanja. Držala sam ih uz grudi na tren, ne znajući šta da radim sa njima, a zatim sam ih ugurala u džep moje suknje. „Samo ti sedi, Kler. Kafa je stigla.” Klimnula je glavom prema stočiću i privukla stolicu. Njen pogled me je pratio dok sam mu prilazila, oči su joj bile žive od kalkulisanja. Pokazala mi je da sipam kafu za obe, pa bez reči uzela svoju šolju. Pile smo kafu ćutke nekoliko trenutaka. Šoljica mi se tresla u rukama i prosipala sam vruću tečnost na ručni zglob. Spustila sam je, obrisala ruku o suknju, pitajući se u nekom mutnom kutku svog mozga zašto bih se plašila. „Dvaput”, iznenada je rekla. Pogledala me je s nečim sličnim divljenju. „Slatki Isuse Hriste, ti si prošla dvaput. Ili ne – tri puta, moralo bi biti jer si sada opet ovde.” Odmahnula je glavom čudeći se, ni na tren ne skidajući pogled zelenih očiju sa mog lica. „Kako?”, upitala je. „Kako si mogla to da uradiš toliko puta i preživiš?” „Ne znam.” Videla sam kako izraz jakog skepticizma preleće njenim

licem, pa sam odgovorila kao da se branim. „Ne znam! Samo sam – prošla.” „Zar i tebi nije bilo isto?” Zelene oči su se u koncentraciji skupile u proreze. „Kako je bilo, tamo između? Zar ti nisi osećala užas? I buku, dovoljno jaku da ti rasturi lobanju i prospe mozak?” „Da, tako je bilo.” Nisam htela da razgovaram o tome; nisam htela čak ni da pomislim na prolazak kroz vreme. To sam namerno isključila iz svojih misli, urlik smrti i rasula i glasove haosa koji su me terali da im se pridružim. „Da li si imala krv da te štiti ili kamenje? Ne bih rekla da imaš petlju za krv – ali možda grešim. Jer je sigurno da si jača nego što sam mislila, da to učiniš tri puta i preživiš.” „Krv?” Odmahnula sam glavom, zbunjena. „Ne. Ništa. Rekla sam ti – ja... sam otišla. To je sve.” Zatim sam se setila noći kada je ona prošla kroz kamenje 1968; rasplamsane vatre na Kregu Na Danu i skupljene, pocrnele figure u središtu te vatre. „Greg Edgars”, rekla sam. Ime njenog prvog muža. „Nisi ga ubila samo zato što te je našao i pokušao da te zaustavi, je l’ tako? On je bio...” „Krv, tako je.” Intenzivno me je posmatrala. „Nisam mislila da se to uopšte može učiniti, prolazak – ne bez krvi.” Zvučala je pomalo zapanjeno. „Naši stari – oni su uvek koristili krv. To i vatru. Napravili bi velike kaveze od pruća, napunili ih zarobljenicima i upalili ih u krugovima. Mislila sam da tako otvaraju prolaz.” Na rukama i usnama bilo mi je hladno, pa sam podigla šolju da ih ugrejem. Za ime boga, gde li je Džejmi? „A nisi koristila ni kamenje?” Odmahnula sam glavom. „Kakvo kamenje?” Na trenutak me je zagledala, lomeći se da li da mi kaže. Njen mali ružičasti jezik je zapalacao preko usne, a zatim je klimnula kad je odlučila. Uz malo stenjanja se podigla iz stolice i otišla do velikog ognjišta na daljem kraju prostorije, dajući mi znak da je pratim. Kleknula je sa zapanjujućom gracioznošću za toliku figuru i pritisnula zelenkasti kamen ugrađen u policu nad kaminom, tridesetak centimetara iznad ognjišta. On se malo pomerio i čulo se tiho kliktanje kada se jedna tabla ognjišta glatko pomerila sa svog mesta u malteru. „Mehanizam opruge”, objasnila je Gejlis pažljivo podižući tablu i spuštajući je u stranu. „Jedan Danac po imenu Leiven iz Sen Kroa ga je

napravio za mene.” Pružila je ruku u šupljinu iza i izvukla drvenu kutiju dugu tridesetak centimetara. Na glatkom drvetu je bilo svetlosmeđih fleka i izgledala je izvitopereno i ispucalo, kao da je nekada bila u morskoj vodi. Kada sam je ugledala, jako sam se ugrizla za usnu i ponadala se da moje lice nije ništa odalo. Ako sam uopšte sumnjala da je Ijan ovde, te sumnje su nestale – jer ako nisam gadno grešila, pred nama se nalazilo fokino blago. Na sreću, Gejlis nije gledala u mene već u kutiju. „To o kamenju sam naučila od nekog Indijca – ne Indijanca, već Indusa iz Kalkute”, objasnila je. „Došao je kod mene u potrazi za bockavim jabukama i ispričao mi kako se prave lekovi od dragog kamenja.” Pogledala sam preko ramena da vidim gde je Džejmi, ali nije bilo ni znaka od njega. Gde li je on, do đavola? Da li je našao Ijana negde na plantaži? „Možeš da nabaviš mrvljeno kamenje u jednoj londonskoj apoteci”, govorila je ona malo se mršteći dok je povlačila klizni poklopac. „Ali je ono vrlo lošeg kvaliteta, a bhasmas ne rade tako dobro. Najbolje je naći kamen bar druge klase – ono što zovu nagina kamen. To je kamen pristojne veličine koji je ispoliran. Kamen prve klase je fasetiran i nema primesa što je dobro, ali većina naroda ne može da priušti da spaljuje takvo kamenje. Pepeo tog kamenja su bhasmas objašnjavala je okrećući se da pogleda u mene. „Zato ih koristimo u lekovima. Evo, možeš li ti da otvoriš ovu prokletu stvar? Pokvarila se u morskoj vodi i deo sa bravicom se naduje kad god je vreme vlažno – što je ovde neprestano u ovo doba godine”, dodala je, preko ramena praveći grimasu ka oblacima koji su se valjali preko zaliva, daleko dole. Gurnula mi je kutiju u ruke i teško se podigla na noge, stenjući od napora. Bila je to kineska zagonetna kutija, videla sam; prilično jednostavna, sa malim kliznim panelom koji je oslobađao glavni poklopac. Problem je bio što se manji panel izvitoperio i zaglavljivao u svom žlebu. „Maler je da se kutija polomi”, napomenula je Gejlis posmatrajući moje pokušaje. „Inače bih to prosto razbila i rešila problem. Evo, možda će ovo pomoći.” Izvukla je mali perorez sa sedefnom drškom iz haljine i pružila mi ga, a zatim prišla prozoru i pozvonila jednim drugim srebrnim zvoncem.

Nežno sam uprla naviše oštricom noža. Osetila sam kako je zakačila drvo i pažljivo sam ga mrdala. Malo-pomalo, mali pravougaonik drveta je mileo sa svog mesta dok nisam mogla da ga uhvatim između palca i kažiprsta i potpuno ga oslobodim. „Izvoli”, rekla sam i pomalo neodlučno joj pružila kutiju. Bila je teška i kada sam je nagnula, začulo se nepogrešivo zveckanje metala. „Hvala.” Kada ju je uzela, na dalja vrata je ušla jedna crna služavka. Gejlis se okrenula da devojci naredi da donese poslužavnik svežih kolača i videla sam da je kutiju prekrila suknjom, krijući je. „Ove ti svuda zabadaju nos”, rekla je mršteći se prema leđima služavke koja je zamicala iza vrata. „To je jedna od teškoća sa robovima; teško je imati tajne.” Spustila je kutiju na sto i pritisnula gornju stranu; uz malo oštre škripe poklopac je kliznuo nazad. Zavukla je ruku u kutiju i izvukla je stežući šaku. Vragolasto mi se nasmešila, govoreći: „Mala Džeki Horner je sedela u ćošku i jela božičnu pitu. Unutra je gurnula palac, a izvukla šljivu”, likujući je raširila šaku, „i rekla: Kako sam ja dobra devojčica.” Ja sam ih očekivala, naravno, ali mi nije bilo teško da izgledam impresionirano i pored toga. U stvarnosti je drago kamenje neposrednije i impresivnije nego njegov opis. Šest ili sedam komada je sijalo i blistalo na njenom dlanu, rasplamsana vatra i čvrsti led, svetlucanje plave vode na suncu i veliki zlatni kamen nalik oku vrebajućeg tigra. Nehotice sam se primakla dovoljno da pogledam dole u njenu ruku, fascinirano zureći. „Dovoljno veliki”, opisao ih je Džejmi, sa tipičnim škotskim potcenjivanjem. Pa, manji od kutije za hleb, valjda. „Prvobitno sam novac razmenila u kamenje”, govorila je Gejlis, zadovoljno ga gurkajući. „Jer je bilo lakše za prenos od teškog zlata ili srebra, hoću da kažem; tada nisam mislila da bi moglo imati i drugu primenu.” „Šta, kao bhasmas!” Pomisao da se spali neki od ovih dragulja i pretvori u pepeo delovala je kao svetogrđe. „Oh, ne, ne ovi.” Šaka joj se skupila oko kamenja, zavukla se u džep, pa opet u kutiju po još. Mali mlaz tečne vatre joj je pao u džep i ona ga je privrženo potapšala. „Ne, imam mnogo sitnije kamenje za to. Ovi su za nešto drugo.” Špekulativno me je odmerila pogledom, a zatim trgla glavom prema

vratima na daljem kraju sobe. „Dođi u moju radnu sobu”, kazala je. „Imam tamo nekoliko stvari koje će te možda zanimati da vidiš.” Zanimati je blag izraz, pomislila sam. Bila je to duga, svetlom ispunjena soba, sa tezgom duž jedne strane. Svežnjevi biljaka koje se suše visili su sa kuka iznad i ležali na gazom pokrivenom ramu duž unutrašnjeg zida. Plakari i ormani sa fiokama pokrivali su slobodni ostatak zidova, a bila je tu i vitrina sa knjigama na kraju sobe. Ta soba mi je malo stvorila utisak deja-vu, i trenutak kasnije sam shvatila da je razlog to što veoma podseća na Gejlisinu radnu sobu u selu Krejnsmuir, u kući njenog prvog muža – ne, drugog, ispravila sam se, setivši se usplamtelog tela Grega Edgarsa. „Koliko puta si se udavala?”, radoznalo sam pitala. Ona je počela svoje bogatstvo da gradi sa drugim mužem, poreskim upravnikom oblasti u kojoj su živeli, falsifikujući njegov potpis da bi novac preusmerila za sopstvene potrebe, a potom ga je ubila. Pošto joj je taj način delovanja doneo uspeh, pretpostavila sam da je pokušala ponovo; ona je rob navika, Gejlis Dankan. Zastala je načas da izbroji. „Oh, pet, čini mi se. Otkad sam došla ovde”, nehajno je dodala. „Pet?”, rekla sam, nekako slabašno. To nije navika, izgleda; definitivna zavisnost. „Atmosfera je vrlo nezdrava za Engleze ovde u tropima”, rekla je i prepredeno mi se nasmešila. „Groznice, čirevi, zagnojeni želuci; svaka sitnica može da ih odnese.” Ona je očito pazila na svoju oralnu higijenu; zubi su joj još uvek bili vrlo dobri. Pružila je ruku i pomilovala bočicu koja je stajala na donjoj polici. Nije bila označena, ali sam grubi beli arsenik videla i ranije. Sve u svemu, bilo mi je drago što ništa nisam jela. „Oh, ovo će te zanimati”, kazala je zapazivši neku teglu na gornjoj polici. Malo je zastenjala kada se propela na prste, skinula je i pružila mi. U njoj je bio vrlo grub prah, očito mešavina nekoliko supstanci, smeđih, žutih i crnih, prošarana komadićima poluprovidne materije. „Šta je to?” „Zombi otrov”, rekla je i nasmejala se. „Mislila sam da bi volela to da

vidiš.” „Oh?”, hladno sam rekla. „Učinilo mi se da si rekla da takvo nešto ne postoji.” „Ne”, ispravila me je, i dalje se smešeći. „Ja sam ti rekla da Herkul nije mrtav i to je tačno.” Uzela je teglu od mene i vratila je na policu. „Ali se ne može poreći da je njime znatno lakše upravljati ako dobije dozu ovoga jednom nedeljno, umešanu u njegovo žito.” „Šta je to, do đavola?” Nonšalantno je slegnula ramenima. „Malčice ovog i malčice onog. Izgleda da je glavni sastojak nekakva riba – neka mala četvrtasta sa pegicama; izgleda vrlo smešno. Uzmeš kožu i osušiš je, kao i jetru. Ali ima još nekoliko stvari koje staviš sa tim – volela bih da znam koje”, dodala je. „Ti ne znaš šta je unutra?”, zurila sam u nju. „Zar nisi ti to spremila?” „Ne. Imala sam jednog kuvara”, kazala je Gejlis, „ili su mi ga bar prodali kao kuvara, ali da sam prokleta ako bih se osećala sigurnom da pojedem išta što bi on izneo iz kuhinje, prepredeni crni đavo. Mada je on bio houngan.” „Šta?” „Houngan je crnački naziv za sveštenika izlečitelja; mada ako ćemo iskreno, verujem da je Išmael rekao da njegovu sortu crni zovu oniseegun ili tako nekako.” „Išmael, hm”, olizala sam suve usne. „Da li je došao sa tim imenom?” „Oh, ne. Imao je neko divljačko ime od šest slogova, a čovek koji ga je prodao zvao ga je Džimi – aukcionari sve mužjake zovu Džimi. Ja sam ga prozvala Išmael zbog priče koju mi je prodavač ispričao o njemu.” Išmael je uzet iz privremenog kampa na Zlatnoj obali Afrike, jedna isporuka od šest stotina robova iz sela Nigerije i Gane, naguranih pod palubu robovskog broda Persefona, koji se zaputio na Antigvu. Pri prolasku kroz tesnac Kaikos, Persefona je naletela na iznenadno jak vetar, pa se nasukala na greben Hogstaj, pored ostrva Velika Antigva. Brod se prelomio i potonuo, tako da je jedva bilo vremena da se posada spase čamcima. Robovi su se, lancima vezani i bespomoćni ispod palube, svi podavili. Svi sem jednog koji je prethodno izvučen da pomogne u kuhinji, pošto su oba kuhinjska momka umrla od boginja na putu od Afrike. Taj čovek koga je posada ostavila za sobom ipak je uspeo da preživi brodolom držeći se za bure alkoholnog pića koje je dva dana kasnije doplovilo do obale Velike

Antigve. Ribari koji su našli brodolomnika bili su više zainteresovani za sredstvo kojim se spasao nego za samog roba. Kada su razbili bure, međutim, bili su šokirani i užasnuti jer su unutra našli leš čoveka, ne baš savršeno očuvan alkoholnim pićem u koje je bio potopljen. „Pitam se da li su taj mentol liker popili i pored toga”, promrmljala sam, jer sam i sama primetila da su g. Overholtove procene o mornarskim afinitetima u pogledu alkohola uveliko ispravne. „Verovatno jesu”, rekla je Gejlis, pomalo iznervirana što joj prekidam priču. „Bilo kako bilo, kada sam čula za to smesta sam ga nazvala Išmael. Zbog kovčega koji pliva, razumeš?” „Vrlo pametno”, čestitala sam joj. „Hm... da li su otkrili ko je mrtvac iz bureta?” „Ne bih rekla.” Nemarno je slegla ramenima. „Predali su ga guverneru Jamajke koji je naredio da ga stave u staklenu posudu u neki drugi alkohol, kao kuriozitet.” „Šta?”, rekla sam u neverici. „Pa, ne toliko zbog samog čoveka, već zbog nekih čudnih gljiva koje su rasle na njemu”, objasnila je Gejlis. „Guverner ima pasiju prema takvim stvarima. Stari guverner, hoću da kažem; čujem da je sada neki novi.” „Tačno”, rekla sam osećajući se malo nelagodno. Pomislila sam da bi pre trebalo prethodnog guvernera okvalifikovati kao kuriozitet nego mrtvaca, sve u svemu. Bila je okrenuta leđima kada je otvarala fioke i preturala po njima. Ja sam duboko udahnula u nadi da će mi glas zvučati nemarno. „Taj Išmael deluje kao da je interesantna sorta; imaš li ga i dalje?” „Ne”, ravnodušno je rekla. „Crno kopile je zbrisalo. A on je taj koji mi je pravio zombi otrov. Nije hteo da mi kaže kako, šta god da sam mu radila”, dodala je uz kratak smeh, u kome nije bilo humora, i meni se odmah javila vizija ureza po Išmaelovim leđima. „On je rekao da nije pravilno da žene prave lekove, samo muškarci to mogu. Ili vrlo stare žene kada prestanu da krvare. Hm!” Frknula je i iz džepa izvukla pregršt kamenčića. „U svakom slučaju, nisam te dovela da ti to pokažem.” Pažljivo je položila pet kamenčića u grubi krug na površini tezge. Zatim je sa police uzela debelu knjigu uvezanu u izlizanu kožu. „Znaš li da čitaš nemački?”, upitala je, oprezno je otvarajući.

„Ne mnogo, ne znam”, rekla sam. Primakla sam se da bih pogledala preko njenog ramena. Hexenhammer, pisalo je finim, rukom pisanim slovima. „Čekić veštica?”, upitala sam. Podigla sam obrvu. „Vradžbine? Čarolije?” Mora da je skepticizam u mom glasu bio uočljiv, pošto me je besno pogledala preko ramena. „Pa, budalo”, rekla je. „Ko si ti? Ili tačnije, šta si?” „Šta sam ja?”, zapanjeno sam rekla. „Tako je.” Okrenula se i nagnula nad tezgu, proučavajući me skupljenim očima. „Šta si ti? Ili ja, ako ćemo pravo. Šta smo mi?” Otvorila sam usta da odgovorim, a zatim ih zatvorila. „Tako je”, tiho je rekla, posmatrajući. „Ne može svako da prođe kroz kamenje, zar ne? Zašto mi?” „Ne znam”, rekla sam. „A ne znaš ni ti, sigurna sam. Što sigurno ne znači da smo veštice!” „Da li?” Podigla je obrvu i okrenula nekoliko stranica one knjige. „Neki ljudi mogu da napuste telo i otputuju miljama daleko”, rekla je, zamišljeno zureći u stranicu. „Drugi ljudi ih vide kako lutaju i prepoznaju ih, a đavolski je lako dokazati da su stvarno bili ušuškani u krevetu u to vreme. Viđala sam zapise, iskaze svedoka. Neki ljudi imaju znamenja srama koja možeš da vidiš i opipaš – ja sam videla jednom. Ali ne svako. Samo određeni ljudi.” Okrenula je još jednu stranicu. „Ako to može svako, to je nauka. Ako samo malobrojni mogu, onda je to veštičarenje ili sujeverje ili kako god ti se dopada da ga nazoveš”, kazala je. „Ali je stvarno.” Podigla je pogled ka meni, zelene oči su poput zmijskih blistale nad raspadnutom knjigom. „Mi smo stvarne, Kler – ti i ja. I izuzetne. Zar se nikada nisi zapitala zašto?” Jesam. Mnogo puta. Mada nikada nisam našla razuman odgovor. Očigledno Gejlis misli da ga ima. Okrenula se nazad ka kamenju položenom na tezgu i pojedinačno ga pokazivala. „Kamenje zaštite; ametist, smaragd, tirkiz, lapis lazuli i muški rubin.” „Muški rubin?” „Plinije kaže da se rubini razlikuju po polu; ko sam ja da mu protivrečim?”, nestrpljivo je rekla. „Ali mi koristimo muško kamenje;

žensko ne deluje.” Obuzdala sam poriv da pitam kako se precizno odreduje pol rubina da bih upitala nešto drugo: „Ne deluje za šta?” „Za putovanje”, kazala je i radoznalo me pogledala. „Kroz kamenje. Oni te štite od... šta god da je ono tamo.” Oči su joj se zasenčile od pomisli na prolazak kroz vreme i shvatila sam da ga se smrtno plaši. Nije ni čudo, isto je bilo i sa mnom. „Kada si ti došla? Prvi put?” Nije skidala pogled sa mene. „Iz 1945”, polako sam kazala. „Stigla sam u 1743, ako si na to mislila.” Oklevala sam da joj ne ispričam previše; pa ipak, moja radoznalost je bila jača. Ona je bila u pravu oko jednog; ona i ja smo drugačije od drugih. Možda nikada više neću imati priliku da razgovaram sa drugom osobom koja zna koliko ona. A uzgred, što je duže zadržim u razgovoru, Džejmi će imati više vremena da traži Ijana. „Hm.” Zadovoljno je zabrundala. „Prilično tačno. To iznosi dve stotine godina u hajlendskim pričama – kada ljudi zaspe na vilinskom brdu i završe igrajući celu noć sa Starima; obično je dvesta godina kasnije kada se vrate na svoje mesto.” „Mada ti nisi. Ti si došla iz 1968, ali si bila u Krejnsmuiru već nekoliko godina kada sam ja stigla.” „Pet godina, da.” Klimnula je, zaneta. „Aha, pa, to je zbog krvi.” „Krvi?” „Zbog žrtvovanja”, rekla je, iznenada nestrpljiva. „To ti daje veći opseg. I bar malčice kontrole, tako da imaš izvesnu predstavu kuda ideš. Kako li si ti prošla triput tamo i amo bez krvi?”, htela je da zna. „Ja... prosto sam došla.” Potreba da saznam koliko se može navela me je da dodam i ono malo što znam. „Mislim – mislim da je to nekako povezano sa sposobnošću da misli fiksiraš na određenu osobu koja je u vremenu ka kome ideš.” Oči su joj se skoro zaokružile od zainteresovanosti. „Stvarno”, tiho je rekla. „Kad pomislim na to, sada.” Polako je odmahivala glavom, razmišljajući. „Hm. Moglo bi biti tako. A ipak, kamenje bi također trebalo da deluje; postoje šare koje praviš različitim dragim kamenjem, znaš.” Iz džepa je izvukla je još jednu šaku blistavog kamenja i raširila ga po drvenoj površini, preturajući po njemu. „Zaštitničko kamenje čini tačke petougla”, objasnila je zaneta svojim

premeštanjem, „ali unutar toga praviš šaru od različitog kamenja, zavisno od smera u kojem hoćeš da ideš i od toga koliko daleko. I položiš liniju žive između njega i zapališ to dok izgovaraš čini. I naravno dijamantskom prašinom nacrtaš petougaonik.” „Naravno”, promrmljala sam, fascinirana. „Osećaš li miris?”, upitala je podižući nakratko pogled i mirišući. „Rekla bi da kamenje nema miris, je l’ tako? Ali ima, kada ga samelješ u prah.” Duboko sam udahnula i zaista sam osetila slab, nepoznat miris među mirisima sušenog bilja. Miris je bio suv, prijatan, ali neopisiv – miris dragog kamenja. Podigla je jedan kamen uz mali trijumfalni poklič. „Ovaj! To je onaj koji mi treba; nisam ga mogla naći nigde na ostrvima, pa sam konačno pomislila na kutiju koju sam ostavila u Škotskoj.” Kamen koji je držala bio je nekakav crni kristal; svetlo od prozora je prolazilo kroz njega, a ipak je blistao kao komad gagata među njenim belim prstima. „Šta je to?” „To je adamant; crni dijamant. Stari alhemičari su ga koristili. Knjige kažu da ti nošenje adamanta donosi poznavanje radosti u svemu.” Nasmejala se, i taj kratki oštri zvuk bio je lišen njenog uobičajenog devojačkog šarma. „Ako išta može doneti znanje o radosti u tom prolazu kroz kamenje, hoću to!” Nešto sam počinjala da uviđam, prilično kasno. U odbranu svojoj sporosti mogu da kažem jedino da sam istovremeno slušala Gejlis i pazila na bilo kakav znak da se Džejmi vratio dole. „Nameravaš da se vratiš, znači?”, upitala sam, što sam nemarnije mogla. „Možda.” Smešak je zaigrao u uglovima njenih usana. „Sada kada imam stvari koje su mi potrebne. Reći ću ti, Kler, bez njih ne bih rizikovala.” Zurila je u mene, odmahujući glavom. „Triput bez krvi”, mrmljala je. „Znači da se to može.” „Pa, najbolje da sada siđemo”, rekla je, iznenada odsečna, kupeći kamenje i gurajući ga nazad u džep. „Lisac će se vratiti – Frejzer mu je ime, zar ne? Učinilo mi se da je Klotilda rekla nešto drugo, ali je glupa kučka verovatno loše upamtila.” Dok smo išle niz dugačku radnu sobu, nešto malo i smeđe je jurnulo preko poda ispred mene. Gejlis je bila brza, uprkos debljini; njeno malo stopalo je zgazilo stonogu pre nego što sam mogla da reagujem.

Na tren je posmatrala napola zgnječenu životinju kako se migolji na podu, a zatim je zastala i podvukla list hartije pod nju. Podigla ju je i spretno sručila u staklenu flašu. „Ti ne želiš da veruješ u veštice i zombije i štošta što iskače noću?”, rekla je uz mali, lukavi osmeh. Klimnula je ka stonogi koja se vrtela mučeći se i praveći nepravilne krugove. „Pa, legende su životinje sa mnogo nogu, zar ne? Ali po pravilu imaju bar jednu nogu istine.” Dohvatila je teglu od smeđeg stakla i tečnost nasula u flašu sa stonogom. Jedak miris alkohola se osetio u vazduhu. Stonoga se, sprana talasom, frenetično ritala jedan čas, a zatim potonula na dno tegle, noge su joj se grčevito trzale. Gejlis je uredno pampurom zatvorila flašu i okrenula se da pođe. „Pitala si me zašto mislim da mi možemo da prođemo kroz kamenje”, kazala sam prema njenim leđima. „Znaš li zašto, Gejlis?” Ona me je pogledala preko ramena. „Zašto, pa da bismo promenile stvari”, rekla je, zvučeći iznenađeno. „Zašto bi inače? Dođi; čujem tvog čoveka dole.” Šta god da je Džejmi radio, bio je to težak posao; košulja mu je bila natopljena znojem i lepila mu se za ramena. Okrenuo se kada smo ušle u sobu i videla sam da je pre toga gledao drvenu zagonetnu kutiju koju je Gejlis ostavila na stolu. Na licu mu se videlo da je moja pretpostavka bila tačna – to je bila kutija koju je našao na ostrvu foka. „Verujem da sam uspeo da vam popravim presu za šećer, gospođo”, rekao je uz učtivi naklon ka Gejlis. „Problem napuklog cilindra koji smo vaš nadzornik i ja uspeli da popunimo klinovima. Ipak, plašim se da će vam uskoro zatrebati novi.” Gejlis je raspoloženo podigla obrve. „Pa, vaš sam dužnik, gospodine Frejzer. Mogu li da vam ponudim neko osveženje posle teškog rada?” Njena ruka je lebdela iznad reda zvona, ali je Džejmi odmahnuo glavom podižući sako sa sofe. „Zahvaljujem, gospođo, ali se plašim da moramo da pođemo. Podalek je put do Kingstona, pa moramo da krenemo ako mislimo da stignemo pre mraka.” Lice mu je iznenada izgledalo zblanuto, pa sam znala da je opipao džep sakoa i shvatio da nema fotografija. Kratko me je pogledao i ja sam malo klimnula, dotičući bok moje suknje

gde su se nalazile. „Hvala ti za tvoje gostoprimstvo”, rekla sam uzimajući svoj šešir i hitro polazeći ka vratima. Sada kada se Džejmi vratio, ništa nisam htela više nego da brzo odemo iz Rouz hola i od njegove vlasnice. Džejmi se, međutim, zadržao na čas. „Pitao sam se, gospođo Abernati – pošto ste pomenuli da ste neko vreme živeli u Parizu – da li možda poznajete jednog džentlmena koji je moj poznanik. Znate li slučajno vojvodu od Sandringama?” Ljubopitljivo je nagnula svoju krem-plavu glavu, ali pošto on nije nastavio, ona je klimnula. „Aha, znam ga. Zašto?” Džejmi joj je uputio svoj najšarmantniji osmeh. „Nema nikakvog posebnog razloga, gospođo; samo radoznalost, moglo bi se reći.” Napolju se potpuno naoblačilo do vremena kada smo prošli kroz kapiju i bilo je jasno da nećemo uspeti da stignemo do Kingstona, a da ne budemo mokri do gole kože. Pod ovakvim okolnostima, nije mi bilo važno. „Brajanine slike su kod tebe?”, bilo je prvo što je Džejmi pitao, za trenutak povlačeći uzde. „Ovde su.” Potapšala sam džep. „Jesi li našao neki trag od Ijana?” Bacio je pogled preko ramena kao da strahuje da nas neko prati. „Nisam mogao da izvučem ništa od nadzornika niti od bilo kog roba – do kosti su uplašeni od te žene i ne mogu da kažem da ih krivim zbog toga. Ali znam gde je on.” Zvučao je prilično zadovoljno. „Gde? Možemo li da se prikrademo nazad i ugrabimo ga?” Malo sam se podigla u sedlu da pogledam nazad; krovne ploče Rouz hola bile su jedino što se videlo kroz krošnje. Vrlo bih nerado opet kročila na ovo mesto zbog bilo čega – sem zbog Ijana. „Ne sada.” Džejmi je uhvatio moje kajase i konju okrenuo glavu nazad ka stazi. „Trebaće mi pomoć.” Pod izgovorom da traži materijal za popravku oštećene prese za šećer, Džejmi je uspeo da pregleda veći deo plantaže u krugu od pola kilometra oko kuće, uključujući i grupu robovskih koliba, štale, nekorišćenu zgradu za sušenje duvana i šećeranu. Gde god da je išao, ništa ga nije ometalo sem radoznalih ili neprijateljskih pogleda – osim blizu šećerane.

„Onaj krupni crni dripac koji je došao na verandu sedeo je na zemlji ispred”, rekao je. „Kada sam mu prišao preblizu, nadzornik se veoma unervozio; uporno me je dozivao da se sklonim i tipu ne prilazim preblizu.” „To zvuči kao zaista izvrsna ideja”, rekla sam, malo drhteći. „Da mu ne prilaziš previše, hoću da kažem. Ali ti misliš da on ima nekakve veze sa Ijanom?” „Sedeo je pred vratancima pričvršćenim u zemlju, Sasenah.” Džejmi je spretno proveo svog konja oko debla oborenog preko staze. „Ona mora da vode ka podrumu ispod šećerane.” Čovek se nije ni mrdnuo odatle za sve vreme koje je Džejmi uspeo da provede blizu šećerane. „Ako je Ijan tamo, onda je baš na tom mestu.” „Ja sam prilično sigurna da je tamo, tako je.” Ukratko sam mu ispričala o svojoj poseti, uključujući kratak razgovor sa sluškinjama u kuhinji. „Ali šta ćemo da radimo?”, rekla sam na kraju. „Ne možemo samo da ga ostavimo tamo! Na kraju krajeva, ne znamo šta Gejlis namerava s njim, ali to ne može biti nešto nevino kada neće da prizna njegovo prisustvo, zar ne?” „Nimalo nevino”, složio se, natmuren. „Nadzornik nije hteo sa mnom da priča o Ijanu, ali mi je ispričao druge stvari od kojih bi ti se kosa ukovrdžala da nisi već kovrdžava ko vuna na ovci.” Pogledao me je i tračak osmeha mu je ozario lice, uprkos njegovom očitom nemiru. „Sudeći po stanju tvoje kose, Sasenah, rekao bih da će kiša vrlo brzo.” „Baš si pronicljiv”, ironično sam rekla, uzalud pokušavajući da zavučem kovrdže i pramenove koji su mi bežali iz šešira. „Činjenica da je nebo crno kao noć i da miriše na grmljavinu nema nikakve veze sa tvojim zaključkom, naravno.” Lišće na drveću oko nas je treperilo kao okačeni leptiri kako se rub oluje primicao uz kosinu planine. Sa male uzvišice na kojoj smo stajali videla sam olujne oblake kako jure preko zaliva, a tamna zavesa kiše visila je ispod njih kao veo. Džejmi se podigao u sedlu i zagledao teren. Za moje neuvežbano oko okolina je izgledala kao beskrajna neprohodna džungla, ali su druge mogućnosti bile vidljive čoveku koji je sedam godina živeo na otvorenom. „Najbolje da nađemo kakav zaklon dok možemo, Sasenah”, rekao je. „Prati me.” Idući peške i vodeći konje, skrenuli smo sa uske staze i zašli u šumu,

prateći nešto što je Džejmi nazvao stazom divljih svinja. Nekoliko trenutaka kasnije on je našao ono što je tražio; potočić koji se duboko usecao u tlo šume, sa strmim obalama zaraslim u paprat i tamno, sjajno žbunje ispresecano grupama mladica. Poslao me je da skupljam paprat koja je sva bila duža od moje ruke, a kada sam se vratila noseći najviše što mogu, on je završio ram sređenog skrovišta, načinjenog od u luku savijenih mladica vezanih za panj i prekrivenog granama nasečenim sa obližnjeg žbunja. Na brzinu pokriveno raširenom paprati, nije baš najbolje štitilo od kiše, ali ipak je bilo znatno bolje nego da nas je nevreme uhvatilo na otvorenom. Deset minuta kasnije bili smo bezbedni u njemu. Usledio je trenutak apsolutne tišine kada je vetar na rubu oluje prošao pored nas. Nijedna ptica nije kreštala, nijedan insekt zujao; i oni su kao i mi bili dobro opremljeni da predvide kišu. Nekoliko krupnih kapi je palo, rasprskavajući se po lišću uz zvuk kao da se grančice lome. Zatim je nevreme udarilo. Karipske oluje su nagle i žestoke. Ni nalik maglovitom mrljavljenu edinburške kišice. Nebo se zacrnelo i raspuklo, prosipajući litre vode u minutu. Sve dok je kiša padala bilo je nemoguće razgovarati, a izmaglica se dizala od tla kao para podignuta silinom kišnih kapi koje pogađaju zemlju. Kiša je pljuštala po paprati nad nama, a izmaglica je ispunila zelene senke našeg skrovišta. Između dobovanja kiše i neprestanih gromova koji su pucali među brdima bilo je nemoguće govoriti. Nije bilo hladno, ali je gore na jednom mestu prokišnjavalo i stalno mi kapalo na vrat. Nije bilo mesta za pomeranje; Džejmi je skinuo sako i umotao ga oko mene, a zatim me obgrlio da sačekamo prolazak oluje. Uprkos strašnoj larmi napolju, iznenada sam se osećala sigurno i mirno, bez napetosti od nekoliko proteklih sati i poslednjih nekoliko dana. Ijana samo što nismo našli i ništa nam ne može nauditi, ovde. Stegla sam Džejmijevu slobodnu ruku; on mi se nasmešio, a zatim se sagnuo i nežno me poljubio. Mirisao je na svežinu i zemlju, uz primesu smole sa grana koje je posekao i miris njegovog zdravog znoja. Skoro je prošlo, pomislila sam. Našli smo Ijana i, ako je takva božja volja, biće sa nama siguran vrlo brzo. I šta onda? Moraćemo da napustimo Jamajku, ali postoje druga mesta i svet je veliki. Postoje francuske kolonije Martinik i Grenada, ostrvo Eleutera, koje drže Holanđani; možda ćemo se

zaputiti čak na kontinent – bez obzira na ljudoždere. Sve dok imam Džejmija, ne plašim se ničega. Kiša je prestala naglo kao što je i počela. Kapi su padale pojedinačno sa žbunja i drveća, uz ritmično kapanje koje se kao jeka složilo sa zvonjavom u ušima koja mi je zaostala posle urlika oluje. Svež vetrić je dopirao od potoka, donoseći vlažnost, podižući mokre kovrdže sa mog vrata predivnom svežinom. Ptice i insekti su opet počeli, prvo tiho, a zatim punim glasom, pa je izgledalo kao da vazduh igra od zelenila života. Promrdala sam se i uzdahnula, terajući sebe da ustanem i skinem Džejmijev sako. „Znaš, Gejlis mi je pokazala naročiti kamen, crni dijamant koji se zove adamant”, kazala sam. „Kaže da je to kamen koji su koristili alhemičari; on daje znanje o radosti u svemu. Mislim da je možda jedan takav bio ispod ovog mesta.” Džejmi mi se nasmešio. „Uopšte me ne bi čudilo, Sasenah”, rekao je. „Stani, voda ti je svuda po licu.” Krenuo je da iz džepa izvuče maramicu, pa zastao. „Brajanine slike”, iznenada je rekao. „Oh, zaboravila sam.” Zavukla sam ruku u džep i pružila mu slike. On ih je uzeo i brzo prelistao, zastao, pa opet prošao sve, ovog puta sporije. „Šta nije u redu?”, zabrinuto sam upitala. „Jedne nema”, tiho je rekao. Osetila sam kako mi neizreciva strepnja narasta u stomaku, radost prethodnog trenutka je počela da čili. „Jesi li siguran?” „Znam ih onoliko dobro koliko i tvoje lice, Sasenah”, rekao je. „Aha, siguran sam. To je ona sa njom pored vatre.” Pomenutu sliku sam dobro upamtila; prikazivala je odraslu Brajanu kako sedi na steni, nedaleko od logorske vatre. Kolena su joj bila podignuta i laktovi oslonjeni o njih, gledala je pravo u aparat, ali nesvesna njegovog postojanja, lice joj je bilo ispunjeno vatrom podstaknutih snova, a kosa oduvana sa lica. „Mora da ju je Gejlis uzela. Našla je slike u tvom sakou dok sam ja bila u kuhinji pa sam joj ih uzela. Mora da ju je tada ukrala.” „Prokleta da je ta žena!” Džejmi se naglo okrenuo prema putu, očiju potamnelih od besa. Čvrsto je stezao preostale fotografije. „Šta li hoće sa njom?” „Možda je u pitanju samo radoznalost”, rekla sam, ali sam osećala da

zebnja neće da ode. „Šta bi mogla sa njom, inače? Slabi su izgledi da će je pokazati nekome – ko će da dođe ovamo?” Kao da odgovara na moje pitanje, Džejmi je naglo podigao glavu i zgrabio me za ruku preklinjući me da mirujem. Nešto dalje je kroz rastinje bila vidljiva krivina na putu, tanka traka žućkastog blata. Tom trakom se vukla jedna figura na konju, čovek obučen u crno, sitan i taman kao mrav sa ovolike udaljenosti. Zatim sam se setila šta je Gejlis rekla. Očekujem posetioca. I kasnije: Taj sveštenik je rekao da će doći u četiri sata. „To je pastor, nekakav sveštenik”, rekla sam. „Kazala je da ga očekuje.” „To je Arči Kembel, eto ko je to”, kazao je Džejmi prilično sumorno. „Kog đavola – ili možda ne bi trebalo da upotrebljavam taj izraz iz poštovanja prema gospođi Dankan.” „Možda dolazi da istera duhove iz nje”, predložila sam, nervozno se smejući. „Onda ga čeka posao taman po meri.” Čoškasta figura je nestala među drvećem, ali je prošlo još nekoliko minuta pre nego što je Džejmi smatrao da je on na bezbednoj udaljenosti. „Šta planiraš da uradiš sa Ijanom”, upitala sam kada smo se vratili na stazu. „Trebaće mi pomoć”, žustro je odgovorio. „Nameravam da dođem uz reku sa Inesom, Makleodom i ostalima. Tamo postoji pristan, nedaleko od šećerane. Tamo ćemo ostaviti čamac, izaći na suvo i srediti Herkulesa – a i Atlasa, ako misli da pravi probleme – razvaliti ulaz u podrum, zgrabiti Ijana i otići. Mesec će najslabije sijati za dva dana – voleo bih da je to ranije, ali će verovatno toliko vremena biti potrebno da se nađe prikladan čamac i potrebno oružje.” „A čime ćeš plaćati?”, neuvijeno sam upitala. Novac potrošen na novu odeću i obuću odneo je znatan deo Džejmijevog udela u zaradi od guana slepih miševa. Preostalo će nas hraniti nekoliko nedelja i verovatno je dovoljno da se unajmi čamac na dan ili dva, ali ga nema dovoljno za kupovinu veće količine oružja. Ni pištolji ni mačevi nisu se pravili na ostrvu; sve oružje se uvozilo iz Evrope, pa je shodno tome bilo skupo. Sam Džejmi je imao dva pištolja kapetana Rejnsa; Škoti nisu imali ništa sem ribarskih noževa i poneke sablje – nedovoljno za oružani prepad. On je napravio malu grimasu, a zatim me iskosa pogledao.

„Moram Džona da zamolim za pomoć”, jednostavno je rekao. „Zar ne?” „Valjda ćeš morati.” To mi se nije dopalo, ali nije bilo važno šta mi se dopada; u pitanju je Ijanov život. „Mada, ima jedna stvar, Džejmi...” „Aha, znam”, rezignirano je rekao. „Mislila si da pođeš sa mnom, je l’ tako?” „Da”, rekla sam sa osmehom. „Na kraju krajeva, šta ako je Ijan povređen ili bolestan ili...” „Aha, možeš da pođeš!”, rekao je prilično razdražljivo. „Ali mi samo učini jednu uslugu, Sasenah. Potrudi se iz sve snage da ne budeš ubijena ili isečena na komade, važi? To veoma utiče na osetljivost muškarca.” „Pokušaću”, rekla sam, okolišajući. Zatim sam naterala konja bliže njegovom pa smo jahali jedno pored drugog prema Kingstonu, ispod drveća koje se cedilo.

61

Krokodilova vatra

N

a reci je bilo iznenađujuće mnogo saobraćaja po noći. Lorens Štern, koji je insistirao da se pridruži ekspediciji, rekao mi je da većina plantaža gore u brdima reku koristi kao glavnu vezu sa Kingstonom i lukom; putevi su užasni ili nepostojeći, guta ih bujno zelenilo sa svakom novom kišnom sezonom. Očekivala sam da će reka biti pusta, ali smo se mimoišli sa dva mala čamca i jednom baržom koji su se kretali nizvodno dok smo mi mučno napredovali uz široki vodeni put, pod jedrom. Barža, ogroman tamni obris sa visoko naslaganim burićima i balama, prošla je pored nas kao crna santa, ogromna, pogrbljena i preteča. Tihi glasovi robova koji su je gurali motkama dopirali su preko vode, prigušen razgovor na nekom stranom jeziku. „Ljubazno od tebe što si pošao, Lorense”, kazao je Džejmi. Imali smo mali čamac sa jednim jarbolom i u njega smo jedva stali Džejmi, ja, šest škotskih krijumčara i Štern. Uprkos manjku prostora, i ja sam bila zahvalna što je Štern sa nama; on je uvek zračio ravnodušnošću i flegmatičnošću koje su bile vrlo utešne u ovakvim okolnostima. „Pa, priznaću da sam malo radoznao”, kazao je Štern mašući svojom košuljom da bi ohladio oznojeno telo. Po mraku, jedino što sam od njega videla bila je pomična bela mrlja. „Tu damu sam sreo ranije, razumete.” „Gđu Abernati?” Zastala sam, a zatim taktično upitala: „Hm... šta mislite o njoj?” Po onakvom mraku nisam mu mogla videti lice, ali mu je u glasu bila neka čudna nota, donekle zadovoljna i donekle postiđena, koja mi je govorila da udovicu Abernati smatra stvarno atraktivnom. A iz toga sam zaključila da Gejlis hoće nešto od prirodnjaka; nikada nisam videla da je nekom muškarcu pokazala ikakav stav sem sopstvenog interesa. „Gde ste je sreli? U njenoj kući?” Sudeći po posetiocima guvernerovog bala, gospođa Abernati retko napušta kuću ili to ne čini nikada. „Da, u Rouz holu. Svratio sam da zatražim dozvolu da skupim retku vrstu bube – jednu kukurlionidu – koju sam našao blizu izvora na plantaži.

Ona me je pozvala unutra i... učinila da se osećam dobrodošlim.” Ovog puta je definitivno postojala nota samozadovoljstva u njegovom glasu. Džejmi, koji je krmario pored mene, prepoznao ju je i kratko je frknuo. „Šta je htela od tebe?”, upitao je, pošto je nesumnjivo formirao slično mišljenje o Gejlisinim motivima i ponašanju. „Oh, ona je bila vrlo ugodno zainteresovana za primerke flore i faune koje sam sakupio na ostrvu; pitala me je za lokaciju i odlike nekoliko različitih biljaka. Ah, i o drugim mestima na kojima sam bio. Naročito je bila zainteresovana za moje priče o Hispanioli.” Uzdahnuo je, nakratko se kajući. „Teško je poverovati da tako ljupka žena može biti uključena u tako nedolične aktivnosti kako si ti opisao, Džejmse.” „Ljupka, eh?” Po Džejmijevom glasu moglo se zaključiti da ga ovo zabavlja. „Bio si malo prevladan, zar ne Lorense?” Lorens je uzvratio sličnim smehom. „Ima jedna vrsta mesožderske muve koju sam posmatrao, prijatelju moj. Kada mužjak odabere ženku kojoj će se udvarati, potrudi se da joj donese malo mesa ili drugu lovinu, uredno umotanu u svileni paketić. Dok se ženka zanima razmotavanjem te mrvice, on skoči na nju, obavi snošaj i odjuri. Jer ako bi ona završila obrok pre nego što on završi svoju aktivnost, ili ako bi bio tako nepažljiv da joj ne donese ukusan dar – ona bi pojela njega.” U tami se začuo tihi smeh. „Ne, to je bilo interesantno iskustvo, ali mislim da neću ponovo u posetu gospođi Abernati.” „Ne, ako nas sreća posluži, nećemo”, složio se Džejmi. Muškarci su me ostavili na obali reke da pazim na čamac, pa se stopili sa mrakom. Džejmi mi je dao instrukciju da ostanem tu gde sam. Imala sam napunjen pištolj koji mi je dat uz strogu zabranu da pucam sebi u nogu. Njegova težina je bila utešna, ali kako su se minuti otezali u crnoj tišini, tmina i usamljenost su mi sve teže padali. Sa mesta na kome sam stajala videla se kuća, tamna i duguljasta sa samo tri donja prozora osvetljena; to će biti salon, pomislila sam i zapitala se zašto nema nikakvog znaka aktivnosti robova. Dok sam posmatrala, međutim, videla sam jednu senku kako prelazi preko osvetljenog prozora i srce mi je skočilo u grlo. Nije to bila Gejlisina senka, koliko god da napregnem maštu. Bila je visoka, mršava i nespretno ćoškasta.

Izbezumljeno sam se osvrnula želeći da nekog dozovem, ali bilo je prekasno. Svi muškarci su bili predaleko da bi me čuli, otišli su ka šećerani. Oklevala sam na trenutak, ali zapravo nisam imala izbora. Skupila sam suknje i zakoračila u mrak. Dok sam stigla do verande, bila sam mokra od znoja, a srce mi je tuklo dovoljno bučno da nadglasa sve ostale zvuke. Nečujno sam se primakla najbližem prozoru, pokušavajući da virnem, a da me niko iznutra ne opazi. Unutra je vladao red i mir. Mala vatra je gorela u ognjištu, svetlost plamenova je blistala na uglancanom podu. Gejlisin sekreter od ružinog drveta bio je otvoren, polica je bila prekrivena gomilama ispisanih hartija i nečim što je izgledalo kao veoma stare knjige. Nisam videla nikog unutra, ali nisam ni mogla da vidim celu sobu. Koža mi se naježila od mašte, razmišljanja o Herkulesu mrtvih očiju kako mi se nečujno prikrada po mraku. Odmakla sam se dalje niz verandu, gledajući preko ramena posle svaka dva koraka. Nekakav čudan osećaj napuštenosti je vladao mestom večeras. Nije bilo prigušenih glasova robova koji me pratio pri prethodnoj poseti, njihovog međusobnog mrmljanja dok obavljaju svoje poslove. Ali to ne mora ništa da znači, rekla sam sebi. Većina robova je verovatno završila posao i otišla u svoje sobe u vreme zalaska sunca. Ipak, zar ne treba da bude kućne posluge da pazi na vatru i donosi hranu iz kuhinje? Ulazna vrata su bila otvorena. Prosute latice žute ruže ležale su na pragu, sijajući kao prastari zlatnici na slabom svetlu ulaza. Zastala sam i slušala. Učinilo mi se da čujem slabo šuškanje u salonu, kao da neko prelistava knjigu, ali nisam bila sigurna. Skupila sam svu svoju hrabrost i zakoračila preko praga. Osećaj napuštenosti ovde je bio još izraženiji. Videli su se nepogrešivi znaci zapuštenosti; vaza uvelog cveća na uglancanoj površini komode, šolja za čaj sa tacnom ostavljena na nekom stočiću, soc koji se sasušio u smeđu fleku na dnu šolje. Gde su svi, do đavola?! Zastala sam na vratima salona i opet oslušnula. Čula sam pucketanje vatre i ponovo tiho šuštanje, nalik prevrtanju stranica. Izvirila sam oko dovratka i videla samo da neko sada sedi ispred sekretera. A to je bio neki muškarac, visok i uskih ramena, tamnokos i pognut nad nečim ispred sebe. „Ijane!”, povikala sam što sam glasnije smela. „Ijane!” Figura se trgla, odgurnula stolicu i brzo ustala, trepćući prema senkama.

„Isuse!”, rekla sam. „Gospođo Malkolm?”, rekao je velečasni Arčibald Kembel, zapanjen. Progutala sam, pokušavajući da srce oteram iz grla. Velečasni je izgledao zapanjen gotovo koliko i ja, ali je to trajalo samo trenutak. Zatim mu se lice uozbiljilo i zakoračio je prema vratima. „Šta vi tražite ovde?”, odlučno je upitao. „Tražim sestrića svog supruga”, kazala sam; nije imalo svrhe da lažem, a možda i on zna gde je Ijan. Brzo sam se osvrnula po sobi, ali nije bilo nikoga sem velečasnog i jedne male lampe koju je koristio. „Gde je gospođa Abernati?” „Nemam predstavu”, rekao je mršteći se. „Izgleda da je otišla. Kako to mislite, sestrića svog supruga?” „Otišla?” Treptala sam ka njemu. „Kuda li je otišla?” „Ne znam.” Namrštio se, njegova šiljata gornja usna je stajala kao kljun preko donje. „Nije je bilo kada sam jutros ustao – a ni njenih slugu, očigledno. Baš lepo ophođenje prema pozvanom gostu!” Malo sam se opustila, uprkos uzbuđenosti. Bar mi ne preti opasnost da natrčim na Gejlis. Pomislila sam da sa velečasnim Kembelom mogu da izađem na kraj. „Oh”, rekla sam. „Pa, to zaista zvuči malo nedomaćinski, moram da priznam. Pretpostavljam da niste videli momka od oko petnaest godina, vrlo visokog i mršavog sa gustom tamnosmeđom kosom? Ne, nisam ni mislila. U tom slučaju, pretpostavljam da bi trebalo da pođem...” „Stanite!” Zgrabio me je za mišicu i ja sam stala, iznenađena i uznemirena snagom njegovog stiska. „Kako je pravo ime vašeg supruga?”, insistirao je. „Kako – Aleksander Malkolm”, rekla sam povlačeći zarobljenu ruku. „Vi to znate.” „Zaista. A kako to, onda, kada sam opisao vas i vašeg supruga gospođi Abernati da je ona rekla da se vaša porodica preziva Frejzer – da je vaš suprug zapravo Džejms Frejzer?” „Oh.” Duboko sam udahnula, pokušavajući da smislim nešto prihvatljivo, ali nisam uspela. Nikada mi nije išlo da slažem u trenu. „Gde je tvoj muž, ženo?”, insistirao je. „Pazite”, rekla sam pokušavajući da se otmem iz njegovog stiska, „mnogo grešite oko Džejmija. On nije imao nikakve veze sa vašom sestrom, rekao mi je. On...”

„Razgovarala si sa njim o Margaret?” Stisak se pojačao. Malo sam zastenjala i cimnula jače. „Da. On kaže da to nije bio on – on nije taj koga je išla da vidi u Kalodenu. To je bio njegov prijatelj Juan Kameron.” „Lažeš”, neuvijeno je rekao. „Ili ti ili on. Što ništa ne menja. Gde je on?” Malo me je prodrmao, a ja sam se žestoko cimnula i uspela da otrgnem ruku iz njegovog stiska. „Kažem vam, on nije imao nikakve veze sa onim što se desilo vašoj sestri!” Uzmicala sam pitajući se kako da pobegnem od njega, a da ne pobesni i preturi celu kuću tražeći Džejmija, praveći buku i privlačeći na pokušaj spasavanja neželjenu pažnju. Osmoro ljudi je dovoljno da savlada ogromnog Herkulesa, ali nedovoljno da odoli stotini ustreptalih robova. „Gde je?” Velečasni mi se primicao, sekući me pogledom. „On je u Kingstonu!”, rekla sam. Kratko sam pogledala u jednu stranu; bila sam blizu francuskim vratima koja vode ka verandi. Pomislila sam da bih mogla da pobegnem da me ne uhvati, ali šta onda? Da me on juri po imanju, bilo bi znatno gore nego zadržati ga ovde u razgovoru. Pogledala sam nazad u velečasnog, koji mi se mrštio u neverici, a tek kada mi je svanulo šta sam videla na terasi, okrenula sam glavu i zapiljila se. Tačno je da sam videla. Tamo je bio veliki beli pelikan isturen na ogradi verande, glave okrenute nazad, kljuna lagodno zavučenog u perje. Srebrnasto perje Ping Ana svetlucalo je prema noći i slabašnom svetlu od vrata. „Šta je to?”, insistirao je velečasni Kembel. „Ko je to? Ko je to napolju?” „Samo ptica”, rekla sam okrećući se opet ka njemu. Srce mi je haotično tuklo. Mora da je g. Viloubaj u blizini. Pelikani su uobičajeni blizu ušća reka, uz obalu, ali nikada nisam nekog videla ovako duboko u kopnu. Ali ako g. Viloubaj zaista vreba u blizini, šta ja treba da preduzmem u vezi s tim? „Veoma sumnjam da je tvoj muž u Kingstonu”, govorio je velečasni i sumnjičavo me posmatrao skupljenih očiju. „Ipak, čak i da jeste, verovatno će doći ovamo po tebe.” „Oh, ne!”, rekla sam. „Ne”, ponovila sam, ne baš uverljivo. „Džejmi ne dolazi ovamo, došla sam sama u posetu Gejlis – gospođi Abernati. Moj muž me ne očekuje do idućeg meseca.”

Nije mi poverovao, ali ni on ništa tu nije mogao da preduzme. Usne su mu se skupile u kružić, a zatim se raširile da bi upitao: „Znači, ostaješ ovde?” „Da”, rekla sam, zadovoljna što dovoljno poznajem raspored na imanju da bih mogla da se pretvaram da sam gost. Ako je posluga otišla, to znači da nema nikoga da tvrdi suprotno. Stajao je mirno, zagledajući me na trenutak. Zatim mu se vilica stegnula i gunđavo je klimnuo. „Doista. A u tom slučaju pretpostavljam da imate pojma o tome kuda je otišla naša domaćica i kada namerava da se vrati?” Počela je da me muči slutnja o tome kuda je – mada ne tačno kada – mogla da ode Gejlis Abernati, ali velečasni Kembel nije delovao kao prava osoba sa kojom bih to podelila. „Ne, plašim se da ne znam”, kazala sam. „Ja... ah, u poseti sam od juče, bila sam na susednoj plantaži. Upravo sam se vratila, ovog časa.” Velečasni me je pomno odmerio, ali sam zapravo nosila odeću za jahanje – jer je to bila jedina pristojna odeća koju sam imala sem ljubičaste balske haljine i dve haljine od ispranog muslina – pa je moja priča prošla bez daljih pitanja. „Razumem”, rekao je. „Mmfm. Pa, dobro onda.” Nervozno se vrpoljio, njegove krupne koščate šake su se spajale i razdvajale, kao da ne zna šta će sa njima. „Ne dopustite da vas remetim”, kazala sam uz šarmantan osmeh i klimanje glavom u pravcu stola. „Sigurna sam da vas čeka važan posao.” Ponovo je napućio usne u onom neprijatnom maniru od koga je izgledao kao sova koja posmatra sočnog miša. „Posao je završen. Samo sam pripremao kopije nekih dokumenata koje je zahtevala gospođa Abernati.” „Baš interesantno”, automatski sam rekla pomišljajući da bih nakon kratkog ćaskanja mogla da pobegnem pod izgovorom da se povlačim u svoju navodnu sobu – sve sobe u prizemlju izlaze na verandu i bilo bi jednostavno klisnuti u mrak da se nađem sa Džejmijem. „Možda i vi delite interesovanje naše domaćice – i moje – o škotskoj istoriji i učenosti?” Pogled mu je postao oštriji i lađe su mi potonule kada sam u njegovim očima prepoznala fanatični sjaj pasioniranog istraživača. Takav mi je vrlo poznat. „Pa to je veoma interesantno, sigurna sam”, rekla sam polako se

odmičući ka vratima, „ali moram da priznam da ne znam baš mnogo o...” Spazila sam dokument na vrhu njegove gomile i ukopala se u mestu. Bilo je to rodoslovno stablo. Viđala sam mnogo takvih dok sam živela sa Frenkom, ali sam prepoznala baš ovo. To je bilo stablo familije Frejzer – prokleta stvar je čak i nosila naslov „Frejzer od Lovata” – koje je počinjalo negde oko 1400. godine, koliko sam mogla da vidim, i nastavljalo se do sadašnjice. Videla sam Sajmona, pokojnog – i ne baš oplakivanog u izvesnim krugovima – jakobitskog lorda pogubljenog zbog njegove uloge u ustanku Čarlsa Stjuarta, i njegove potomke čija sam imena prepoznavala. A dole u jednom ćošku, sa nekakvom oznakom koja je ukazivala na to da je nezakonit, bio je Brajan Frejzer – Džejmijev otac. I ispod njega je bio, upisan preciznim crnim slovima – Džejms A. Frejzer. Osetila sam jezu na leđima. Velečasni je zapazio moju reakciju i posmatrao ju je sa nekakvim kiselim zadovoljstvom. „Da, interesantno je da su to baš Frejzeri, zar ne?” „Da... šta baš Frejzeri?”, kazala sam. Mimo svoje volje polako sam se primakla stolu. „Da se baš na njih odnosi predskazanje, naravno”, rekao je, pomalo iznenađen. „Znate li za njega? Ali možda, pošto je vaš suprug nezakoniti potomak...” „Ne znam za to, zaista.” „Ah.” Velečasni je počinjao da uživa u ovome, koristeći priliku da me iscrpno uputi. „Pomislio sam da vam je možda gospođa Abernati govorila o tome, pošto je zainteresovana toliko da mi je u Edinburg pisala o tome.” Tražio je po gomili i izvukao papir koji je izgleda bio napisan na gelskom. „Ovo je originalni jezik predskazanja”, rekao je poturajući mi dokaz A pod nos. „Od Brajana Sira; sigurno ste čuli za Brajana Sira?” U glasu mu nije bilo mnogo nade, ali sam zapravo čula za Brajana Sira, proroka iz šesnaestog veka, nekakvog škotskog Nostradamusa. „Jesam. I to predskazanje se odnosi na Frejzerove?” „Frejzerove od Lovata, da. Jezik je poetičan, kao što sam naglasio gđi Abernati, ali je značenje prilično jasno.” Njegov entuzijazam je narastao kako je odmicao, bez obzira na to što me je sumnjičio. „Predskazanje tvrdi da će se novi vladar Škotske pojaviti iz porodične loze Lovata. Do toga će doći nakon pomračenja ‘kraljeva bele ruže’ – jasna aluzija na papističke

Stjuarte, naravno.” Glavom je pokazao na bele ruže utkane u tepih. „U proročanstvu ima i nešto zagonetnih iluzija, naravno; u pogledu vremena kada će se vladar pojaviti i da li će to biti kralj ili kraljica – postoje izvesni problemi u tumačenju usled nedoslednog poštovanja originala...” On je pričao dalje, ali ga nisam slušala. Ako sam uopšte sumnjala kuda je Gejlis otišla, sada više nisam. Opsednuta vladarima Škotske, ona je bezmalo deset godina provela radeći na povratku Stjuarta na tron. Taj pokušaj je definitivno propao u Kalodenu i ona je prema preostalim Stjuartima pokazivala isključivo krajnji prezir. A nije ni čudo ako se ima u vidu da je znala šta sledeće dolazi. Ali kuda bi otišla? Nazad u Škotsku, možda, da se nekako poveže sa naslednikom Lovata? Ne, ona je razmišljala o ponovnom skoku kroz vreme; toliko je bilo jasno iz razgovora koji je vodila sa mnom. Ona se pripremala, skupljajući resurse – uzimajući bogatstvo sa ostrva foka – i kompletirajući svoja istraživanja. Zurila sam u taj list sa nekakvim fasciniranim užasom. Porodično stablo je, naravno, bilo zabeleženo samo do sadašnjice. Da li je Gejlis znala ko će biti Lovatovi potomci u budućnosti? Podigla sam pogled da nešto pitam velečasnog Kembela, ali su mi se reči sledile na usnama. Na vratima prema verandi stajao je g. Viloubaj. Mali Kinez je očito prošao kroz gadan period; svilena pidžama mu je bila iscepana i flekava, a na okruglom licu mu se videla ispijenost od gladi i umora. Njegov pogled je preleteo preko mene pokazujući nekakvo slabašno prepoznavanje; sva njegova pažnja bila je usredsređena na velečasnog Kembela. „Vrlo sveti tipe”, rekao je, a u glasu sam poznala ton koji nikada ranije nisam čula; nekakvo ružno zadirkivanje. Velečasni se okrenuo tako brzo da je laktom zakačio vazu; voda i žute ruže su se rasuli po stolu od ružinog drveta, natapajući papire. Velečasni je ispustio besni krik i zgrabio hartije pred poplavom, frenetično ih otresajući da bi sklonio vodu pre nego što se mastilo razlije. „Vidi šta si uradio, ti pokvareni, ubilački bezbožniče!” G. Viloubaj se nasmejao. Ne svojim uobičajenim kikotom, već duboko se cerekajući. Nije delovao kao da mu je nešto zabavno. „Ja ubilački?” Polako je odmahivao glavom, pogleda fiksiranog na velečasnog. „Ne ja, sveti tipe. Ti si taj, ubica.”

„Gubi se, nesrećo”, hladno je rekao Kembel. „Trebalo bi da znaš da se dami ne ulazi u kuću.” „Znam tebe.” Kinezov glas je bio tih i ujednačen, pogled nepokolebljiv. „Vidim tebe. Vidim te u crvenoj sobi sa ženom koja se smeje. Vidim tebe i sa smrdljivim kurvama, u Škotskoj.” Vrlo polako, podigao je ruku do grla i povukao je popreko, precizno kao sečivom. „Ubijaš prilično često, sveti tipe, rekao bih.” Velečasni Kembel je ubledeo, dali od šoka ili od besa, nisam znala. I ja sam bila bleda – od straha. Ovlažila sam svoje suve usne i naterala se da progovorim. „Gospodine Viloubaj...” „Ne Viloubaj.” Nije gledao u mene; ispravka je bila skoro ravnodušna. „Ja sam Ji Tjen Čo.” Tražeći kuda da pobegnu iz ove situacije, moje misli su apsurdno odlutale na dilemu dali bi ispravno obraćanje bilo gospodine Ji ili gospodine Čo? „Smesta izlazi!” Bledilo velečasnog je poticalo od besa. Krenuo je ka malom Kinezu, stežući šake u pesnice. G. Viloubaj se nije ni pomerio, naoko ne obraćajući pažnju na znatno višeg sveštenika. „Bolje vi odeš, Prva Supruga”, tiho je rekao. „Sveti tip voleti žene – ne đokom. Nožem.” Nisam nosila steznik, ali sam se osetila kao da ga imam. Nisam mogla da dođem do daha da nešto izgovorim. „Besmislica!”, oštro je rekao velečasni. „Kažem ti opet – izlazi! Ili ću...” „Samo ostanite mirni, molim vas, velečasni Kembel”, rekla sam. Drhtavim rukama sam iz džepa izvukla pištolj koji mi je Džejmi dao i uperila ga u njega. Bila sam prilično iznenađena što je stajao mirno, zureći u mene kao da mi je upravo porasla druga glava. Nisam nikada ranije držala pištolj uperen u nekog; osećaj je bio čudno zanosan uprkos tome što se cev pištolja klatila. Istovremeno, nisam imala predstavu šta da radim. „Gos...” Odustala sam i upotrebila sva njegova imena. „Ji Tjen Čo. Da li si video velečasnog na guvernerovom balu sa gospođom Alkot?” „Ja vidim on je ubije”, neuvijeno je rekao Ji Tjen Čo. „Bolje pucaj, Prva Suprugo.” „Ne pričaj besmislice! Draga moja gospođo Frejzer, sigurno nećete poverovati ni reč od onoga što kaže taj divljak koji je sam...” Velečasni se

okrenuo prema meni pokušavajući da izgleda superiorno, ali su to prilično pokvarile graške znoja koje su mu se pojavile na čelu. „Ah mislim da hoću”, rekla sam. „Bili ste tamo. Ja sam vas videla. I bili ste u Edinburgu kada je tamo ubijena poslednja prostitutka. Neli Kauden je rekla da ste u Edinburgu živeli dve godine; a upravo toliko je Zloduh tamo ubijao devojke.” Okidač mi se klizao pod prstom. „A toliko dugo je i on živeo tamo!” Lice velečasnog je gubilo ono bledilo i sada je bilo sve rumenije. Trgnuo je glavom prema Kinezu. „Da li ćete poverovati u reč čoveka koji je izdao vašeg muža?” „Koga?” „Njega!” Glas velečasnog bio je grub od očajanja. „Upravo je taj grešni stvor Frejzera izdao ser Persivalu Tarneru. To mi je rekao ser Persival!” Zamalo da mi ispadne pištolj. Stvari su se dešavale prebrzo za mene. Očajnički sam se nadala da su Džejmi i njegovi ljudi našli Ijana i vratili se do reke – sigurno će doći do kuće ako mene nema na dogovorenom mestu. Malo sam podigla pištolj u nameri da velečasnom poručim da krene niz pasarelu prema kuhinji; najbolje što sam mogla da smislim bilo je da ga zaključam u neku ostavu. „Mislim da bi bilo bolje...”, počela sam, a onda se on bacio na mene. Prst je refleksno povukao okidač. Istovremeno je došlo do bučnog praska, oružje je poskočilo u mojoj ruci i oblačić barutnog dima mi je proleteo ispred lica tako da su mi oči zasuzile. Nisam ga pogodila. Eksplozija ga je prepala, ali je njegovo lice poprimilo novi izraz zadovoljstva. Bez reči je posegao u svoj kaput i izvadio graviranu metalnu kutiju dugu petnaest centimetara. Iz jednog kraja virila je ručka od jelenskog roga. Uz užasnu jasnoću koja prati krizu svake vrste zapažala sam sve, od oštećenja na rubu oštrice kada je nož izvadio iz kutije, do mirisa ruže koju je zgazio dok mi je prilazio. Nije imalo kuda da se pobegne. Bodrila sam se za borbu, znajući da je to uzaludna bitka. Svež ožiljak od sablje mi se žario na ruci, a od slutnje onoga što dolazi sva sam se skupila. U uglu mog vidnog polja je nastao plavi blesak i nekakav tup udar, kao da je neko sa visine ispustio dinju. Velečasni se veoma sporo okrenuo na jednoj nozi, očiju razrogačenih i veoma, veoma praznih. U tom trenutku je izgledao kao Margaret. Zatim je pao. Pao je kao klada, ne pružajući ruku da se dočeka. Jedan stočić od

atlasnog drveta je odleteo i mnogo sitnica i ispoliranih kamenčića se razletelo. Glava velečasnog je lupila o pod kraj mojih nogu, malo odskočila i smirila se. Grčevito sam se izmakla za korak i stala zarobljena uza zid. U njegovoj slepoočnici je bilo užasno ulegnuće. Dok sam ga posmatrala, lice mu je promenilo boju, bledeći pred mojim očima iz crvene od gneva u beličastu. Grudi su mu se podigle, spustile, zastale, ponovo se podigle. Oči su mu bile otvorene; isto tako i usta. „Tsei-mi je ovde, Prva Suprugo?” Kinez je vrećicu sa kamenim kuglicama vraćao u svoj rukav. „Da, ovde je – tamo napolju.” Nejasno sam mahnula prema verandi. „Šta – on – da li si stvarno...?” Osećala sam kako me zapljuskuju talasi šoka i borila sam se protiv njih, zatvarajući oči i udišući što sam dublje mogla. „Da li si to bio ti?”, rekla sam i dalje žmureći. Ako će da ulubi i moju glavu nisam htela to da gledam. „Da li je on rekao istinu? Da li si to ti ser Persivalu odao mesto sastanka kod Arbrouta? Ti si mu rekao za Malkolma i štampariju?” Nije bilo ni odgovora ni pokreta, pa sam trenutak kasnije otvorila oči. On je stajao tamo i posmatrao velečasnog Kembela. Arčibald Kembel je ležao nepomičan kao smrt, ali još nije bio mrtav. Mada je anđeo tame stizao; koža mu je poprimila zelenkastu nijansu koju sam ranije viđala kod ljudi na samrti. Ipak, pluća su mu radila, šištavo primala vazduh. „Znači da to nije bio neki Englez”, rekla sam. Šake su mi bile vlažne pa sam ih obrisala o suknju. „Već englesko ime. Viloubaj.” „Ne Viloubaj”, oštro je rekao. „Ja sam Ji Tjen Čo!” „Zašto?”, rekla sam, bezmalo vičući. „Pogledaj me, proklet da si! Zašto?” Tada me je pogledao. Oči su mu bile crne i okrugle kao klikeri, ali su izgubile onaj sjaj. „U Kini”, rekao je, „postoje... priče. Proročanstvo. Da će jednog dana duhovi doći. Svako se plaši duhova.” Klimnuo je jednom, dvaput, a onda opet pogledao figuru na podu. „Otišao sam iz Kine da spasem život. Budeći se dugo – vidim duhove. Svuda oko mene su duhovi”, tiho je rekao. „Veliki duh dolazi – užasno belo lice, vrlo užasno, kosa u plamenu. Mislim da će mi on pojesti dušu.” Pogled mu je bio fiksiran na velečasnog; sada ga je okrenuo na mene, udaljen i miran kao stajaća voda.

„Ja sam u pravu”, jednostavno je rekao i ponovo klimnuo. Nije skorije obrijao glavu, ali je skalp pod izniklom crnom kosom sijao na svetlu koje je dopiralo kroz prozor. „On mi jede dušu, Tsei-mi. Više nisam Ji Tjen Čo.” „On ti je spasao život”, rekla sam. Ponovo je klimnuo. „Znam. Ja bolje umrem. Bolje umrem nego budem Viloubaj. Viloubaj! Pih!” Okrenuo je glavu i pljunuo. Lice mu se izobličilo od iznenadnog gneva. „On govori moje reči, Tsei-mi! On jede moju dušu!” Izliv gneva kao da je otišao onako brzo kako je i naišao. On se znojio, mada u sobi nije bilo užasno toplo. Drhtavom rukom je prešao preko lica, brišući vlagu. „Ima jedan čovek vidim u krčmi. Pita za Mak-Du. Ja sam pijan”, nepristrasno je rekao. „Želeti ženu, nijedna žena ne dođe sa mnom – smeju se, kažu žuti crv, pokazuju...” Neodređeno je mahnuo prema prednjoj strani svojih pantalona. Odmahnuo je glavom, pletenica mu je šušnula po svili. „Nije važno šta gwao-fei rade; meni je svejedno. Ja sam pijan”, ponovio je. „Čovek-duh hoće Mak-Du, pita ja znam. Kažem da, znam Mak-Du.” Slegnuo je ramenima. „Nije važno šta ja kažem.” Ponovo se zapiljio u sveštenika. Videla sam kako se uske crne grudi polako dižu, spuštaju... ponovo dižu, spuštaju se... i ostaju mirne. U sobi nije bilo nikakvog zvuka; šištanje je prestalo. „To je dug”, rekao je Ji Tjen Čo. Klimnuo je prema nepomičnom telu. „Meni je oduzet čast. Ja sam stranac. Ali ja platim. Tvoj život za moj, Prva Suprugo. Ti kažeš Tsei-mi.” Klimnuo je još jednom i okrenuo se prema vratima. Na tamnoj verandi se čulo šuškanje perja. On se na pragu okrenuo nazad. „Kada sam se probudio na doku, ja mislio da su duhovi došli i da su svuda oko mene”, tiho je rekao Ji Tjen Čo. Oči su mu bile tamne i ravne, bez ikakve dubine. „Ali ja pogrešim. To sam ja; ja sam duh.” Jedva se osetio dašak vetra na vratima i on je nestao. Gotovo nečujni koraci su odmakli duž verande praćeni šuškanjem raširenih krila i tihim žalosnim gvaaa, koje se utopilo u noćne zvuke plantaže. Stigla sam do sofe pre nego što su me kolena izdala. Savila sam se i položila glavu na kolena, moleći se da se ne onesvestim. Krv mi je tukla u ušima. Učinilo mi se da čujem šištav dah pa sam panično trgla glavu, ali je

velečasni Kembel ležao nepomično. Nisam mogla da ostanem u istoj sobi sa njim. Ustala sam i obišla telo u što širem luku, ali pre nego što sam stigla do vrata verande, predomislila sam se. Svi događaji te večeri sudarali su mi se u glavi kao komadići stakla u kaleidoskopu. Sada nisam mogla da stanem da bih razmišljala, da u tome nađem nekog smisla. Ali sam zapamtila poslednje reči velečasnog, pre nego što je došao Ji Tjen Čo. Ako ovde postoji ma šta što bi ukazalo kuda je Gejlis Abernati otišla, to će biti na spratu. Uzela sam sveću sa stola, upalila je i kroz mrak kuće otišla do stepeništa, opirući se porivu da se osvrnem. Bilo mi je vrlo hladno. Radna soba je bila mračna, ali se nekakvo jezivo svetlucanje zadržavalo nad daljim krajem tezge. U sobi se osećao nekakav čudan miris paljevine koji me je žario po nosu i naterao da kinem. Metalni ukus koji je ostao iza toga podsetio me je na davnašnje časove hernije. Živa. Sagorela živa. Isparenja koja daje nisu samo jezivo divna, već i veoma otrovna. Zgrabila sam maramicu i prekrila nos i usta dok sam prilazila ljubičastom svetlucanju. Stranice petougaonika bile su ugljenisane u drvetu tezge. Kamenje koje je koristila da formira crtež je ponela sa sobom, ali je nešto drugo ostalo. Fotografija je bila dosta oprljena po rubovima, ali je sredina ostala netaknuta. Srce mi je poskočilo od šoka. Zgrabila sam sliku i pritiskala Brajanin lik uz svoje grudi u mešavini besa i panike. Šta li je mislila ovim – ovim skrnavljenjem? To nije mogao biti nekakav gest prema meni ili Džejmiju jer nije mogla očekivati da će ijedno od nas dvoje to videti. Mora da je to bila magija – ili bar Gejlisina verzija magije. Frenetično sam pokušavala da se prisetim razgovora u ovoj sobi; šta li je ona rekla? Bila je znatiželjna oko toga kako sam ja mogla da putujem kroz kamenje – to je bilo glavno. I šta sam ja rekla? Samo nešto neodređeno, o tome da sam pažnju fokusirala na osobu – da, to je bilo to – rekla sam da sam pažnju fiksirala na određenu osobu koja nastanjuje vreme u koje sam odvlačena. Duboko sam udahnula i uvidela da drhtim, i od zaostale reakcije na scenu u salonu i od užasnog, sve većeg straha. Moguće je da je Gejlis samo

rešila da isproba moju tehniku – ako to zaslužuje tako uzvišenu reč – zajedno sa svojom, i da Brajaninu sliku upotrebi kao tačku na koju će fiksirati svoje putovanje. Ili – pomislila sam na štosove urednih ispisanih papira velečasnog, pažljivo iscrtana rodoslovna stabla, i pomislila sam da ću se možda onesvestiti. „Jedno od proročanstava Brajana Sira”, rekao je tada, „tiče se Frejzera od Lovata. Vladar Škotske će doći iz te loze.” Ali, zahvaljujući istraživanjima Rodžera Vejkfilda sam znala – a to je gotovo sigurno znala i Gejlis, onako opsednuta škotskom istorijom – da je direktna linija Lovata zamrla u devetnaestom veku. Bar prema onom što je bilo poznato. Zapravo je jedan član loze preostao do 1968. – Brajana. Prošao je jedan trenutak pre nego što sam shvatila da ono režanje koje sam čula dopire iz mog grla, i još jedan trenutak svesnog napora da razdvojim vilice. Nagurala sam oštećenu fotografiju u džep suknje i okrenula se, jureći ka vratima kao da su u radnoj sobi demoni. Moram da nađem Džejmija – smesta. Oni nisu bili tamo. Čamac je plutao nečujan, prazan u senci velike cekropije gde ga je ostavio, ali od Džejmija i ostalih nije bilo ni traga. Jedno polje šećerne trske prostiralo se blizu sa moje desne strane, između mene i pravougaonika šećerane pozadi. Slabašni karamel miris sagorelog šećera zadržao se iznad polja. Zatim je vetar promenio smer i osetila sam čist, vlažan miris mahovine i mokrih stena potoka, sa kojima je bila pomešana jetkost mirisa vodenih biljaka. Rečna obala se ovde strmo uzdizala, penjući se u zaobljeni greben, koji se završavao na ivici polja trske. Popela sam se uz kosinu, dlanovi su mi propadali u meko, lepljivo blato. Otresla sam ga uz prigušeni uzvik gađenja i ruke obrisala o suknju. Preplavio me je nalet teskobe. Sto mu gromova, gde je Džejmi? Trebalo je odavno da se vrati. Dve baklje su gorele pred kapijom Rouz hola, tačkice treperavog svetla sa ovog rastojanja. A postojalo je i jedno bliže svetlo; svetlucanje levo od šećerane. Da li su Džejmi i njegovi ljudi tamo naleteli na nevolje? Čula sam tiho pevanje iz tog pravca i videla još jedno svetlo koje je ukazivalo na veliku otvorenu vatru. Delovalo je miroljubivo, ali me je nešto u vezi sa tom noći – ili tim mestom – činilo vrlo nervoznom.

Iznenada sam postala svesna još jednog mirisa, koji je nadjačavao mirise potočarke i zagorelog šećera – trulo-slatkastog mirisa koji sam istog časa prepoznala kao miris mesa koje truli. Oprezno sam zakoračila i pakao mi se istog časa otvorio pod nogama. Kao da se delić noći odlomio od celine i bacio se u akciju u nivou mojih kolena. Vrlo krupan predmet je eksplozivno živnuo blizu mene i strahovit udarac u donji deo nogu me je srušio. Moj nehotični krik se poklopio sa zaista odvratnim zvukom – nekakvim bučnim šištanjem – to je potvrdilo moj utisak da sam sasvim blizu nečeg velikog, živog što zaudara na crkotine. Nisam znala šta je to, ali nisam htela da imam veze s tim. Vrlo tvrdo sam se prizemljila na zadnjicu. Nisam zastala da vidim šta se desilo već sam se prevrnula i kroz blato i lišće zaždila na sve četiri, praćena ponovljenim šištanjem, ovog puta jačim, i nekakvim šuškanjem kao da nešto grebe. Nešto me je malo zakačilo po stopalu, pa sam se digla na noge i potrčala. Toliko sam se uspaničila da nisam ni shvatila da iznenada mogu da vidim, sve dok se neki čovek nije nadneo nad mene. Tresnula sam u njega i baklja koju je nosio je pala na zemlju, šišteći kada je pogodila mokro lišće. Nečije ruke su me zgrabile za ramena i iza leđa sam začula povike. Lice mi je bilo pritisnuto na glatke grudi, koje su imale snažan muški miris. Povratila sam ravnotežu boreći se za dah i zabacila glavu da pogledam lice visokog crnog roba koji je zbunjeno zijao u mene. „Gospo, šta radite ovde?”, rekao je. Pre nego što sam stigla da odgovorim, međutim, pažnju mu je skrenulo ono što se zbivalo iza mene. Stisak na mojim ramenima je popustio pa sam se okrenula da pogledam. Šestorica muškaraca su opkolila zver. Dvojica su nosila baklje koje su podigli da bi osvetljavali ostalima, a imali su samo poveze oko bedara. Pažljivo su kružili držeći naoštrene drvene motke u pripravnosti. Kroz noge su mi još prolazili trnci i bile su nesigurne od udarca koji su primile; zatim sam videla šta me je udarilo i zamalo opet da klonem. To je bilo dugo skoro tri i po metra, sa oklopljenim telom veličine bureta za rum. Ogromni rep je iznenada ošinuo postrance; najbliži čovek je dipio u stranu uzbuđeno vičući i reptil je okrenuo glavu i zinuo da ponovo zašišti. Vilice su čujno škljocnule i videla sam nedvosmisleni opaki zub kako viri iz donje vilice u nekakvom izrazu prividne šale. „Nikad se ne smeškaj krokodilu”, glupavo sam rekla.

„Ne, gospo, sigurno neću”, kazao je rob puštajući me i oprezno se približavajući mestu zbivanja. Ljudi sa motkama su bockali zver, očito pokušavajući da je iritiraju. Izgleda da im je to polazilo za rukom. Debeli rašireni udovi su se žestoko ukopali u zemlju i krokodil je napao, ispuštajući krik. Bacio se zapanjujućom brzinom; čovek pred njim je zacvileo i odskočio unazad, okliznuo se na klizavom blatu i pao. Čovek sa kojim sam se sudarila bacio se kroz vazduh i sleteo na krokodilova leđa. Ljudi sa bakljama su poigravali napred i nazad, dajući podstrek povicima, a jedan od onih sa motkama, hrabriji od ostalih, jurnuo je napred i zviznuo motkom po širokoj, oklopljenoj glavi da bi krokodilu skrenuo pažnju, dok je pali rob puzio unazad dubeći golim stopalima jarke u crnom blatu. Čovek na krokodilovim leđima je opipavao – u nečemu što je izgledalo kao samoubilačka manija – tražeći usta zveri. Kada je jednom rukom obuhvatio debeli vrat, uspeo je da drugu vilicu uhvati jednom rukom i zatvori usta, vičući nešto svojim kompanjonima. Iznenada je figura koju nisam ranije primetila izašla iz senke trske. Spustila se na koleno ispred para u borbi i bez oklevanja navukla omču konopca oko krokodilovih vilica. Vika se pretvorila u trijumfalne pokliče koje je klečeća figura presekla jednom oštrom rečju. Ustao je i mahnito pokazivao, izvikujući naređenja. Nije govorio engleski, ali je njegova zabrinutost bila očigledna; ogromni rep je i dalje bio slobodan, mlatio je sa strane na stranu takvom silinom da bi oborio svakog čoveka kog bi dohvatio. Videći silinu tih zamaha, mogla sam samo da se čudim što su mi noge samo u masnicama, a ne polomljene. Ljudi sa motkama su požurili bliže u odgovor na komande svog vođe. Osećala sam kako me prevladava pomalo prijatna obamrlost od šoka, i u tom nestvarnom stanju nekako me nije iznenadilo što je vođa čovek po imenu Išmael. „Huver” rekao je žestoko mlateći dlanovima naviše, što je potpuno objašnjavalo značenje tog gesta. Dvojica su uspela da motke podvuku pod stomak; treći je srećno prošao pored glave koja se bacala i motku zavukao ispod grudi. „Huver, ponovo je rekao Išmael i sva trojica su zapela svojim motkama. Čuo se pljuskav zvuk i gmizavac se odlepio iz blata, prevrnuo i tresnuo na leđa, a donja strana njegovog trupa se zabelela na svetlu baklji.

Oni sa bakljama su opet vikali; od te buke mi je zvonilo u ušima. Tada ih je Išmael zaustavio jednom rečju, zahtevno pružajući jednu ruku dlana okrenutog naviše. Nisam znala tu reč, ali je to lako moglo biti: „Skalpel!” Intonacija – i rezultat – bili su isti. Jedan od ljudi sa bakljama je žurno iz svog poveza izvukao nož za sečenje trske i položio ga u ruku svog vođe. Išmael se okrenuo i u istom pokretu zario vrh noža duboko u krokodilov vrat, baš tamo gde su se pločice vilice spajale sa vratom. Pokuljala je krv, crna na svetlosti baklje. Svi su se tada odmakli i stajali na bezbednom odstojanju, posmatrajući samrtnu agoniju gmizavca sa poštovanjem pomešanim sa velikim zadovoljstvom. Išmael se uspravio, njegova košulja bila je svetla fleka prema tamnoj trsci; za razliku od ostalih, on je bio potpuno obučen, izuzev golih stopala, i nekoliko kožnih vrećica mu je visilo za pojasom. Usled nekakvog hira mog nervnog sistema, stajala sam sve to vreme. Sve hitnije poruke iz mojih nogu su u ovom času uspele da se probiju do mozga, pa sam prilično naglo sela, suknje su mi se nabrale po blatnjavom tlu. Taj pokret nije promakao Išmaelu; uska glava se okrenula ka meni i oči su mu se razrogačile. Ostali su pratili njegov primer i pogledali ka meni, pa je usledila bujica komentara na raznim jezicima koji su odisali nevericom. Nisam baš obraćala pažnju. Krokodil je još disao škripavim, zapenjenim dahom. A i ja. Pogled mi je bio fiksiran na duguljastu glavu, čije je oko sa uzanom zenicom blistalo zelenkastim zlatom turmalina, a njegov neobično indiferentni pogled bio je fiksiran na mene. Krokodilov kez je stajao naopako, ali bio je tu. Blato mi je bilo hladno i glatko pod obrazom, crno kao crna bujica koja je tekla između zaštitnih pločica gmizavca. Ton pitanja i komentara je prerastao u zabrinutost, ali više nisam slušala. Nisam zapravo izgubila svest; imala sam nejasan utisak o nekim telima koja su se muvala i treperavoj svetlosti, a zatim me je neko podigao u naručje. Razgovarali su uzbuđeno, ali sam tek tu i tamo uhvatila poneku reč. Slabašno sam pomislila da treba da im kažem da me spuste i pokriju nečim, ali jezik mi nije radio.

Lišće mi je doticalo lice dok se moj pratilac bezobzirno gurao kroz trsku; to je bilo kao razmicanje kukuruza koji nema klasove, već je sav u stabljikama i šuškavom lišću. Među ljudima sada nije bilo razgovora; šuštanje usled našeg prolaska je prigušivalo čak i korake. Kada smo izašli na čistinu kod robovskih koliba, i vid i prisebnost su mi se vratili. Izuzev ogrebotina i masnica nisam bila povređena, ali nisam videla svrhu da to obznanim. Nastavila sam da žmurim i udove držim mlitavo dok su me unosili u jednu kolibu, obuzdavajući paniku i nadajući se da ću smisliti neki razuman plan pre nego što budem prinuđena da se zvanično probudim. Sto mu gromova, gde li su Džejmi i ostali? Ako je sve išlo dobro – ili u goroj verziji, ako nije – šta će uraditi kada stignu do pristana i uvide da me nema, sa tragovima tamo gde sam se trebala nalaziti – to se mesto valjalo u krvi , u borbi. I šta sa našim prijateljem Išmaelom? Boga mu milostivog, šta li on traži ovde? Bilo mi je jasno samo jedno – prokleto je sigurno da ne kuva. Bilo je mnogo slavljeničke buke pred otvorenim vratima kolibe i miris nečeg alkoholnog – ne ruma, nečeg sirovog i jetkog – je ulazio, dosta se osećajući u zagušljivom vazduhu kolibe, zasićenom znojem i kuvanim jamom. Malčice sam otvorila jedno oko i videla refleksiju vatre na utabanoj zemlji. Senke su se kretale tamo-amo pred otvorenim vratima; nisam mogla da odem, a ne budem viđena. Zavladala je trijumfalna dreka i sve figure su naglo nestale, kako sam pretpostavila u smeru vatre. Valjda su nešto radili krokodilu koji je stigao kad i ja, viseći sa lovačkih motki. Oprezno sam se prevrnula na kolena. Mogu li da se iskradem dok su zauzeti ovim, šta god da je? Ako bih uspela da odem do najbližeg polja šećerne trske, bila sam prilično sigurna da ne bi mogli da me nađu, ali ni slučajno nisam bila sigurna da bih našla reku, sama po mraku kao u rogu. Da li bi umesto toga trebalo da odem u glavnu kuću, u nadi da ću naleteti na Džejmija i spasilačku ekipu? Malo sam se stresla pri pomisli na kuću i dugu, ćutljivu crnu priliku na podu salona. Ali ako ne odem ili do kuće ili do čamca, kako da ih nađem u noći koja je bez mesečine bila mračna kao đavolov pazuh? Moje planiranje je prekinula senka na vratima koja je na tren zaklonila svetlo. Rizikovala sam da virnem, a zatim sam se uspravila u sedeći položaj i kriknula.

Figura je spretno prišla i kleknula kraj moje slamarice. „Ne pravi toliku buku, ženo”, kazao je Išmael. „To sam samo ja.” „Tako je”, rekla sam. Hladan znoj mi je izbio po vilicama i osećala sam srce kako mi tuče kao parni čekić. „Znala sam to sve vreme.” Oni su odsekli krokodilovu glavu i isekli jezik i donje nepce. Sada je on nosio ogromnu stvar hladnih očiju kao šešir, a oči su mu bile samo prigušeni sjaj ispod snažnih zuba. Prazna donja vilica je bila obešena, sa podvaljkom i sumorno zabavna, skrivajući donju polovinu njegovog lica. „Egungun, nije te ništa povredio?”, upitao je. „Ne”, rekla sam. „Zahvaljujući ljudima. Hm... ne biste li slučajno to skinuli, molim vas?” Ignorisao je moju molbu i čučnuo, očito zagledajući mene. Nisam mogla da mu vidim lice, ali je govor njegovog tela iskazivao potpunu neodlučnost. „Zašto si bila ovde?”, konačno je upitao. U nedostatku bolje ideje, ja sam mu rekla. Nije nameravao da me tresne po glavi jer bi to već učinio kada sam se onesvestila ispod polja šećerne trske. „Ah”, rekao je kada sam završila. Gubica gmizavca se malo pognula ka meni dok je razmišljao. Kap vlage mi je sa vrha njuške pala na golu ruku, pa sam je brzo obrisala o suknju, drhteći. „Gospoja ne ovde noćas”, konačno je rekao, kao da se pita da li je sigurno da mi otkrije tu informaciju. „Da, znam”, rekla sam. Podvila sam noge pod telo, spremajući se da ustanem. „Možete li vi – ili neko od vaših ljudi – da me odvedete do velikog drveta pored reke? Moj muž će me tražiti”, zajedljivo sam dodala. „Verovatno ona odvela dečaka sa njom”, nastavljao je Išmael, ignorišući me. Srce mi se podiglo kada je potvrdio da je Gejlis otišla; sada je palo uz prepoznatljiv tresak u mojim grudima. „Odvela je Ijana? Zašto?” Nisam mogla da mu vidim lice, ali su oči u masci krokodila zasjale delimično jer ga je ovo zabavljalo – ali samo delimično. „Gospoja voli dečake”, rekao je, a zlobni ton je značenje učinio još jasnijim. „A tako”, odgovorila sam ravnim glasom. „Znaš li kada će se vratiti?”

Duga, zubata gubica se iznenada okrenula nagore i, pre nego što je stigao da odgovori, osetila sam da neko stoji iza mene pa sam se okrenula na slamarici. „Ja te znam”, rekla je, a široko glatko čelo se malo zboralo dok je gledala dole u mene. „Zar ne?” „Srele smo se”, kazala sam pokušavajući da progutam srce koje mi je od iznenađenja skočilo u grlo. „Kako – kako ste, gospođice Kembel?” Bolje nego kada je poslednji put viđena, očito, uprkos činjenici da je njenu lepu haljinu od vune i svile zamenila vrećasta tvorevina od grubog belog pamuka koju je presecala samo traka od istog materijala indigom obojena u tamnoplavu. I lice i figura su joj bili vitkiji, i izgubila je onaj podnaduo, obešeni izraz ljudi koji su previše meseci proveli u zatvorenom. „Dobro sam, hvala, gospođo”, učtivo je rekla. Svetloplave oči su i dalje bile rezervisane, kao nefokusirane, i uprkos novoj preplanulosti njene kože, bilo je jasno da gospođica Margaret Kembel još nije potpuno na ovom mestu i u sadašnjem trenutku. Takav utisak je podsticala činjenica da ona izgleda nije primećivala Išmaelovu neobičnu odeću. Pa ni samog Išmaela, ako ćemo pravo. Nastavila je da gleda u mene, neodređeno interesovanje je preletelo preko prćastog lica. „Veoma ljubazno s vaše strane što ste svratili da me posetite, gospođo”, kazala je. „Mogu li da vam ponudim nešto za osveženje? Čaj, na primer? Mi ne držimo klaret, pošto moj brat smatra da su snažna pića iskušenje za telesnu pohotu.” „Složila bih se da je tako”, rekla sam, osećajući da bi mi u ovom času dobro došlo malo iskušenja. Išmael je ustao i sada se duboko naklonio gdici Kembel, velika glava je opasno kliznula. „Spremna si, bebe.”, tiho je upitao. „Vatra čeka.” „Vatra”, rekla je. „Da, naravno”, i okrenula se meni. „Zar nećete da mi se pridružite gospođo Malkolm?”, graciozno je upitala. „Čaj će ubrzo biti poslužen. Toliko uživam u gledanju lepe vatre”, poverila mi se i prihvatila moju ruku kada sam ustala. „Zar ne uhvatite nekad sebe kako zamišljate da prepoznajete razne stvari u plamenovima?” „Ponekad”, rekla sam. Pogledala sam u Išmaela, koji je stajao pored vrata. U stavu mu se poznavala neodlučnost, ali pošto mu se gospođica Kembel neumoljivo približavala vukući me za sobom, on je malčice

slegnuo ramenima i pomerio se u stranu. Napolju je mala logorska vatra blistavo gorela nasred čistine ispred reda koliba. Krokodil je već bio odran; sirova koža je bila raširena na ram blizu jedne kolibe i bacala je senku na drveni zid. Nekoliko naoštrenih štapova bilo je pobodeno u zemlju oko vatre i na svaki su bili nabodeni komadi mesa koji su cvrčali i širili primamljiv miris, ali mi se stomak ipak stegnuo. Četrdesetak muškaraca, žena i dece se okupilo oko vatre, smejući se i razgovarajući. Jedan čovek je tiho pevao, pognut nad olupanom gitarom. Kada smo se pojavili, jedan čovek nas je spazio i oštro se okrenuo i izgovorio nešto nalik: „Hau!” Istog časa su razgovor i smeh zamrli i tišina puna poštovanja je zavladala masom. Išmael je polako otišao prema njima, krokodilska glava se kezila kao da se raduje. Vatra je osvetljavala lica i tela nalik ispoliranom gagatu i karamelu, sva sa dubokim crnim očima koje su nas posmatrale kako prilazimo. Kraj vatre je stajala mala klupa na nekakvom postolju koje su sačinjavale naređane daske. To je očigledno bilo počasno mesto, jer je gđica Kembel krenula pravo ka njemu i učtivo mi pokazala da sednem do nje. Osetila sam težinu pogleda na sebi, a izrazi su bili u rasponu od neprijateljstva do oprezne znatiželje, ali je većina pažnje bila usmerena na gospođicu Kembel. Krišom gledajući krug lica, pogodilo me je koliko su nepoznata. To su bila lica Afrike, meni strana; ne lica nalik Džoovom koje je imalo samo mali odraz njegovih predaka, razređen stolećima evropske krvi. Crn ili ne, Džo Abernati mi je bio znatno sličniji od ovih ljudi – koji su se razlikovali do same srži. Čovek sa gitarom ju je odložio i izvukao mali bubanj, koji je stavio između nogu. Stranice su mu bile prekrivene kožom neke pegave životinje; možda koze. Dlanovima je počeo tiho da lupa po njemu, nekakvim ritmom koji je stalno zastajao kao otkucaji srca. Dobacila sam pogled gđici Kembel, koja je mirno sedela kraje mene, ruku pažljivo skupljenih u krilu. Gledala je pravo pred sebe u poskakujuće plamenove sa malim, sanjarskim osmehom na usnama. Ustalasana masa robova se razdvojila i izašle su dve devojčice noseći korpu. Oko drške korpe bile su upletene bele ruže, a poklopac je poskakivao od mrdanja nečeg u korpi. Devojčice su korpu položile Išmaelu pred noge, zadivljeno zagledajući

groteskni ukras na njegovoj glavi. On je položio ruke na njihove glave, promrmljao nekoliko reči, a onda ih otpustio, nagore okrenuti dlanovi bili su zapanjujuće žuto-ružičasti, nalik leptirima koji poleću iz kose devojčica. Raspoloženje publike je do tada bilo mirno i dostojanstveno. Tako je i ostalo, ali su se sada primakli bliže istežući vratove da bi videli šta će se sledeće desiti, a bubanj je počeo da tuče brže, mada i dalje tiho. Jedna žena, koja je držala kamenu bocu, zakoračila je napred, pružila bocu Išmaelu i utopila se nazad u masu. Išmael je uzeo bocu i malo pića prosuo na zemlju, pažljivo se krećući oko korpe. Do tada mirna korpa malo se njihala napred-nazad, očigledno poremećena jetkim mirisom alkohola. Neki čovek sa štapom i umotan u dronjke je istupio pa kraj štapa držao u vatri dok se nije užario, postao jarkocrven. Na Išmaelov znak, svoju baklju je zabio u zemlju tamo gde je prosut alkohol. Začulo se kolektivno: „Ah!”, kada se plameni prsten podigao, poprimio plavu boju i odmah zamro, onako brzo kako se i pojavio. Iz korpe se čulo bučno: „Kukuriku!” Gospođica Kembel pored mene se promeškoljila, sumnjičavo zagledajući korpu. Kao da je to kukurikanje bilo znak – možda i jeste – zasvirala je frula i žamor mase se pojačao. Išmael je prišao improvizovanom podijumu gde smo sedele noseći u rukama crveni povez. Njime joj je uvezao ruke, pa ih nežno vratio u njeno krilo. „Oh, evo moje maramice!”, uzviknula je i bez stida podigla ruke i obrisala nos. Izgleda da to niko sem mene nije primetio. Pažnja je bila usmerena na Išmaela, koji je stajao pred masom i govorio meni nepoznatim jezikom. Petao u njegovoj korpi je opet zakukurikao i bele ruže na dršci su se žestoko zatresle od njegovog truda. „Zaista bih volela da ne radi to”, kazala je Margaret Kembel, prilično razdraženo. „Ako to ponovi, biće to već treći put, a to znači lošu sreću, zar ne?” „Je l’ tako?” Išmael je sada ostatak tečnosti sipao u krug oko podijuma. Nadala sam se da je plamen neće prepasti. „Oh, da, Arči tako kaže. Pre nego što petao triput zakukuriče, ti ćeš me izdati. Arči kaže da su žene uvek izdajice. Da li je tako, šta mislite?”

„Zavisi od tačke gledišta, pretpostavljam”, promrmljala sam, posmatrajući zbivanja. Gospođica Kembel naoko nije bila svesna njihanja, pevušenja robova, muzike, cimanja u korpi i Išmaela, koji je skupljao sitne predmete koje mu je pružala masa. „Gladna sam”, rekla je. „Nadam se da će čaj ubrzo biti spreman.” Išmael je to čuo. Na moje iznenađenje, on je iz vrećice za svojim pojasom izvukao mali svežanj i razmotao ga, a pokazalo se da sadrži okrnjeni i olupani porcelan na kome su još bili vidljivi ostaci zlatnog lista. To joj je ceremonijalno spustio u krilo. „Oh, pobogu”, srećno je kazala Margaret, plješćući. „Možda će biti i kolačića.” Meni se činilo da neće. Išmael je predmete sakupljene od gomile poređao po rubu podijuma. Nekoliko koščica sa urezanim linijama, venac od jasmina i dve-tri grube drvene figurice umotane u krpe sa pramenom kose glinom zalepljenim za glavu. Išmael je opet nešto rekao i spustio baklju, a plavi plamen se naglo podigao oko podijuma. Kada je zamro, ostavljajući miris spržene zemlje i sagorelog brendija, vrlo izražen u hladnom noćnom vazduhu, otvorio je korpu i izvadio petla. Bila je to krupna zdrava ptica, crno perje je svetlucalo na svetlosti baklji. Luđački se borila prodorno krešteći, ali je bila čvrsto vezana oko nogu tkaninom da ne bi grebala. Išmael se duboko poklonio i rekao nešto pružajući pticu Margaret. „Oh, hvala vam”, graciozno je rekla. Petao je istegao vrat, kreste drečavocrvene od uzbuđenosti, pa prodorno kukuriknuo. Margaret ga je protresla. „Nevaljala ptico!”, ljutito je rekla, podigla ga do usta i ugrizla odmah iza glave. Čula sam krckanje vratnih pršljenova i malo stenjanje od napora kada je podigla glavu istrgavši glavu nesrećnom petlu. Grgoljavi trup koji se otimao je čvrsto stegla sebi na grudi, pevušeći: „Hajde, hajde, smiri se, to je u redu, dušo”, dok je krv liptala i prskala po šolji i njenoj haljini. Masa je u prvom trenutku vrisnula, ali se sada umirila i posmatrala. I frula je zamukla, ali je bubanj nastavljao, oglašavajući se znatno jače nego ranije. Margaret je telo iz koga se krv ocedila nehajno spustila u stranu, a neki

dečak iz publike je dotrčao da ga uzme. Odsutno je tresla po krvi na suknji pa krvavom rukom dohvatila šolju. „Prvo gosti”, učtivo je rekla. „Jednu kocku šećera ili dve, gđo Malkolm?” Na sreću, Išmael me je spasao od potrebe da nešto odgovorim tako što mi je grubu šolju od roga gurnuo u ruke, pokazujući da treba da pijem iz nje. Imajući alternativu u vidu, podigla sam je do usana bez oklevanja. Bio je to sveže destilovani rum, dovoljno oštar i grub da mi zapara grlo, pa sam se zagrcnula. Ukus nekakve biljke mi se javio pozadi u grlu i u nosu; nešto je pomešano sa pićem ili je bilo natopljeno njime. Pomalo oporo, ali ne neprijatno. Druge šolje nalik mojoj išle su od ruke do ruke kroz masu. Išmael je napravio oštar pokret, pokazujući mi da popijem još. Poslušno sam podigla šolju do usana, ali sam pustila da mi vatrena tečnost promiče ispred usta. Šta god da se ovde dešava, trebaće mi ono malo svesti koliko imam. Pored mene je gospođica Kembel otmeno pila iz svoje trezvenjačke šolje. Osećaj iščekivanja u masi je narastao; sada su se njihali i neka žena je zapevala, tiho i promuklo, glas joj je bio u kontrapunktu sa udarcima bubnja. Senka Išmaelove maske mi je pala preko lica pa sam podigla pogled. I on se malo njihao, napred-nazad. Bela košulja bez kragne koju je nosio preko ramena bila je isflekana tačkicama krvi i lepila mu se za grudi od znoja. Iznenada sam pomislila kako sirova krokodilska glava mora biti teška bar petnaest kilograma, užasan teret kom treba dati oslonac; mišići vrata i ramena bili su mu zategnuti od napora. On je podigao ruke i počeo da peva. Osetila sam kako mi trnci prolaze niz leđa i skupljaju se u korenu kičme, tamo gde bi mi bio rep. Pošto je lice bilo maskirano, glas je mogao biti Džoov; dubok i medan, sa silinom koja zaokuplja pažnju. Da sam zažmurila, to bi bio Džo, sa svetlom koje mu se presijava na naočarima i svetluca na zlatnom zubu kada se nasmeši. Tada sam opet otvorila oči i delom se šokirala što umesto toga vidim zlokobni zev krokodila i zlatnozelenu vatru u hladnim, okrutnim očima. Usta su mi bila suva i u ušima sam osećala slabašno zujanje koje se uplitalo oko snažnih, slatkih reči. Uspeo je da privuče pažnju, nema sumnje; noć kraj vatre je bila puna očiju, crnih i blistavih i malih uzdaha i povika koji su pratili pauze u pesmi.

Zažmurila sam i žestoko odmahnula glavom. Zgrabila sam ivicu drvene klupe, držeći se za njenu grubu realnost. Nisam pijana, znala sam; koja god da je biljka bila pomešana u rum, bila je snažna. Osećala sam je kako mi se poput zmije prikrada kroz krv i držala sam oči zatvorene, boreći se protiv njenog napredovanja. Ali uši nisam mogla da blokiram, ni zvuk tog glasa koji se podizao i spuštao. Nisam znala koliko je vremena prošlo. Zapanjeno sam se povratila, iznenada svesna da su bubnjanje i pevanje prestali. Oko vatre je vladala apsolutna tišina. Čula sam slabi huk vatre i šuštanje lišća trske na noćnom vetru; brzo bežanje pacova po krovu od palminog lišća kolibe iza mene. Droga mi je još bila u krvotoku, ali su efekti zamirali; osećala sam kako mi se um razbistrio. Nije tako bilo sa masom; oči su bile fiksirane u zurenje bez treptaja nalik zidu sa ogledalima i iznenada sam pomislila na vudu legende iz mog vremena – o zombijima i vračevima koji su ih stvorili. Šta li je ono Gejlis rekla? Svaka legenda je jednom nogom oslonjena na istinu. Išmael je govorio. Skinuo je krokodilsku glavu, ona je sada ležala kraj naših nogu, oči su potamnele u senci. „Ils sont arrivees”, tiho je rekao Išmael. Oni su došli. Podigao je svoje mokro lice izborano od umora i okrenuo se ka masi. „Ko je došao?” Kao u odgovor, jedna mlada žena sa turbanom je izašla iz mase, još uvek se njišući delimično omamljena, i sručila se na zemlju ispred podijuma. Položila je ruku na jednu rezbarenu figuru, grub drveni portret u obliku trudne žene. Podigla je pogled pun nade i mada nisam prepoznavala reči dok je govorila, smisao njenog pitanja bio je jasan. „Aya, gado.” Progovorio je glas iza mene, ali to nije bio glas Margaret Kembel. Bio je to glas starice, ispucao i piskav, ali samouveren dok je potvrdno odgovarao. Mlada žena je zinula od radosti i pružila se na zemlju. Išmael ju je nežno ćuškao nogom; ona je brzo ustala i povukla se u masu, ne puštajući figuricu i klateći glavom, mrmljajući: „Mana, mana” , bez prestanka. Sledeći je bio jedan mladić, po licu reklo bi se brat one mlade žene, koji je s poštovanjem seo prekrštenih nogu i dodirnuo glavu pre nego što je progovorio.

„Grandmére”, počeo je piskavim, nazalnim francuskim. Bako, pomislila sam. Pitanje je postavio stidljivo gledajući u zemlju. „Da li žena koju volim uzvraća moju ljubav?” Njegov je bio venčić jasmina; držao ga je tako da je dodirivao gornji deo bosog, prašnjavog stopala. Žena pored mene se nasmejala, njen prastari glas bio je ironičan, ali ne neprijatan. „Certainement”, odgovorila je. „Ona je uzvraća; kao i još trojici muškaraca. Nađi drugu; manje izdašnu, ali vredniju.” Mladić se povukao, utučen, a smenio ga je jedan stariji čovek. Ovaj je govorio na afričkom jeziku koji mi je bio nepoznat, a u glasu mu se poznavala gorčina kada je dotakao jednu keramičku figuru. „Setato hoye”, rekao je – ko? Glas se promenio. Glas muškarca ovog puta, odraslog, ali ne starog, koji je odgovarao na istom jeziku sa tonom gorčine. Pogledala sam u stranu i uprkos vrelini vatre, osetila kako mi se ježe podlaktice. To više nije bilo Margaretino lice. Obrisi su bili isti, ali su oči bile bistre, na oprezu i fokusirane na molitelja, usta zapovednički stegnuta i bledo grlo naduto kao u žabe od napora onoga ko se raspravljao sa čovekom ispred. „Oni su stigli”, ranije je rekao Išmael. „Oni”, zaista. On je stajao sa strane, ćutljiv ali oprezan, i videla sam da se njegov pogled na sekund zadržao na meni pre nego što se vratio na Margaret. Ili ono što je sada Margaret. „Oni.” Jedan po jedan ljudi su prilazili, da kleknu i zamole. Neki su govorili engleski, neki francuski ili robovskim govorom, neki afričkim jezicima njihovih nestalih domova. Nisam mogla da razumem sve što je rečeno, ali kada su pitanja bila na francuskom ili engleskom, često je pre njih dolazilo sa uvažavanjem izrečeno: „Deda”, ili: „Bako”, a jednom i: „Tetka”. I lice i glas proroka pored mene menjali su se kada bi „oni” odgovarali na poziv; muško i žensko, uglavnom sredovečno ili staro, a njihove senke su plesale po njenom licu uz treperenje vatre. Zar ne uhvatite nekad sebe kako zamišljate da prepoznajete razne stvari u plamenovima? Jeka njenog glasa mi se vratila, slabašna i detinja. Slušajući, osećala sam kako mi se kosa diže na glavi i prvi put sam razumela šta je Išmaela dovelo nazad na ovo mesto, da rizikuje ponovno hvatanje i obnovljeno ropstvo. Ne prijateljstvo, ne ljubav, niti lojalnost

prema ostalim robovima, već moć. Kolika je cena moći da se prorekne budućnost? Bilo koja cena, glasio je odgovor koji sam videla zagledajući zaneta lica skupa. On se vratio po Margaret. Tako je išlo neko vreme. Nisam znala koliko dugo će droga trajati, ali sam mestimično videla ljude kako se spuste na zemlju i zadremaju; drugi su se bez reči utapali u tamu koliba tako da smo posle nekog vremena ostali gotovo sami. Samo njih nekoliko je ostalo oko vatre, sve muškarci. Svi su bili promukli i samouvereni, a po stavu se poznavalo da su navikli na uvažavanje, bar među robovima. Držali su se pozadi, u grupi, i posmatrali dešavanja dok jedan konačno nije istupio, očito njihov vođa. „Oni su završili, čovek”, rekao je Išmaelu cimajući glavom prema usnulim figurama oko vatre. „Sada ti pitaj.” Na Išmaelovom licu se video samo smešak, a ipak je izgledao odjednom nekako nervozno. Možda zbog približavanja ostalih ljudi. U njima nije bilo ničeg očito pretećeg, ali su delovali i ozbiljno i fokusirano – za promenu ne na Margaret, već na Išmaela. On je konačno klimnuo i okrenuo se licem prema Margaret. Tokom predaha lice mu je postalo prazno; nema nikoga kod kuće. „Buasa”, rekao joj je. „Ajde dođi, Buasa.” Ja sam se nehotice odmakla, koliko god sam mogla na klupi, a da ne padnem u vatru. Ko god da je Buasa, došao je smesta. „Ja slušati.” Bio je to glas dubok koliko i Išmaelov i mogao bi biti prijatan. Ali nije. Jedan od ljudi je nesvesno ustuknuo za korak. Išmael je stajao sam; ostali kao da su uzmakli od njega, kao da je zaražen. „Kaži mi ono što hoću da znam, Buasa”, rekao je. Margaretina glava se malo pognula, a bledoplave oči su delovale kao da ih ovo zabavlja. „Šta hoćeš da znaš?”, kazao je duboki glas sa pomalo prekora. „Šta je sad, čovek? Ti ćeš ići, rekao ti ja nešto ili ne.” Kopija onog Išmaelovog smeška sada se pojavila na Buasinom licu. „Ti kaži istinu”, tiho je rekao. „Ah ovi...” Trgnuo je glavom prema svojim kompanjonima, ne skidajući pogled sa lica. „Oni će ići sa mnom?” „Može lako da se desi”, kazao je duboki glas. Zakikotao se, prilično neprijatno. „Larva umire za tri dana. Za njih tamo neće biti ničega. Je l’ to sve što

‘oćeš od mene?” Ne čekajući odgovor, Buasa je pošteno zevnuo i bučno podrigivanje se začulo iz otmenih Margaretinih usta. Usta su joj se zatvorila, a oči su zadržale odsutni pogled, ali muškarci to nisu zapažali. Među njima je došlo do provale uzbuđenog čavrljanja, a ućutkao ga je Išmael i važno pogledao u mene. Naglo tihi, oni su se odmakli i dalje mrmljajući, dobacujući mi poglede dok su odlazili. Išmael je zažmurio kada je i poslednji čovek napustio čistinu, a ramena su mu se obesila. I sama sam se osećala pomalo ispražnjeno. „Šta...”, počela sam, a onda stala. S druge strane vatre neki čovek je izašao iz zaštite šećerne trske. Džejmi, visok kao i sama trska, a zamiruća vatra mu je košulju i lice činila crvenim kao njegova kosa. Podigao je prst na usne i ja sam klimnula. Skupila sam noge pod sebe, podižući isflekanu suknju u jednu ruku. Mogla bih da ustanem, prođem pored vatre i stignem do trske pre nego što me Išmael uhvati. Ali Margaret? Oklevala sam, okrenula se ka njoj i videla da joj je lice opet živnulo. Bilo je podignuto, orno, usne razdvojene i blistave oči skupljene tako da su izgledale malo iskošeno dok je zurila preko vatre. „Tata?”, rekao je Brajanin glas pored mene. Dlačice su mi se podigle na podlakticama. Bio je to Brajanin glas, Brajanin lik, plave oči su potamnele i zakosile se od nestrpljenja. „Bri?”, prošaputala sam i lice se okrenulo ka meni. „Mama”, kazao je glas moje čerke iz grla proročice. „Brajana”, rekao je Džejmi i ona je oštro glavu okrenula da pogleda u njega. „Tata”, rekla je, veoma sigurno. „Znala sam da si ti. Sanjala sam te.” Džejmijevo lice je ubledelo od šoka. Videla sam kako mu usne formiraju reč „Isuse” ne ispuštajući zvuk, a ruka mu je mahinalno pošla da se prekrsti. „Ne puštaj mamu da ide sama”, kazao je glas sa puno sigurnosti. „Idi ti sa njom. Ja ću vas paziti.” Nije bilo nikakvog zvuka sem pucketanja vatre. Išmael je stajao kao u transu, zureći u ženu pored mene. Zatim je ona ponovo progovorila, Brajaninim mekim, grlenim tonovima. „Volim te, tata. I tebe, mama.” Nagnula se ka meni i ja sam omirisala

svežu krv. Zatim su njene usne dotakle moje i ja sam vrisnula. Nisam bila svesna da sam skočila na noge, prešla preko čistine. Jedino što sam znala bilo je da sam zgrabila Džejmija, zabila lice u tkaninu njegovog sakoa, tresla se. Njegovo srce je tuklo pod mojim obrazom i učinilo mi se da se i on trese. Osetila sam kako njegova ruka iscrtava krst po mojim leđima i da čvrsto steže moja ramena. „U redu je”, rekao je i osećala sam kako mu se rebra nadimaju i muče da bi mu glas ostao miran. „Otišla je.” Nisam htela da gledam, već sam naterala sebe da glavu okrenem prema vatri. Bila je to mirna scena. Margaret Kembel je sedela na svojoj klupi, pevušeći za sebe, mrseći dugačko crno repno pero na svom kolenu. Išmael je stajao iza nje, jednom rukom joj gladio kosu, što je izgledalo kao ispoljavanje nežnosti. Promrmljao joj je nešto tihim, tečnim jezikom – neko pitanje – i ona se smireno osmehnula. „Oh, ni trunčicu nisam umorna!”, uveravala ga je, okrećući se da sa mnogo simpatija pogleda lice sa ožiljcima koje je lebdelo u tami iznad nje. „Tako lepa zabava, zar ne?” „Da, bebe”, nežno je rekao. „Ali se sada odmori, eh?” On se okrenuo i glasno pucnuo jezikom. Iznenada su se dve žene sa turbanima stvorile iz noći; mora da su negde čekale na poziv. Išmael im je nešto rekao i one su istog časa došle da se pobrinu za Margaret, dignu je na noge i odvedu između sebe, tiho mrmljajući nešto prijatno na nekom afričkom i francuskom jeziku. Išmael je ostao, gledajući nas preko vatre. I dalje je izgledao kao jedan od Gejlisinih idola, izrezbaren od noći. „Nisam došao sam”, rekao je Džejmi. Nehajno je pokazao preko ramena prema polju šećerne trske iza sebe, implicirajući da je tu naoružani puk. „Oh, sam si, čovek”, kazao je Išmael sa osmehom. „Nema veze. Loa govori tebi; siguran si što se mene tiče.” Gledao nas je jedno po jedno, odmeravajući. „Hu”, rekao je zainteresovanim tonom. „Nikad nisam čuo loa da priča jednom buckra” Tada je odmahnuo glavom, odbacujući tu temu. „Vi ići sada”, rekao je, tiho, ali prilično autoritativno. „Ne još.” Džejmijeva ruka je spala sa mog ramena i on se uspravio pored mene.

„Došao sam po dečaka Ijana; neću otići bez njega.” Išmaelove obrve su se podigle, sabijajući tri vertikalna ožiljka između njih. „Hu”, ponovo je rekao. „Zaboravi tog dečaka; on otići.” „Otišao kuda?”, oštro je upitao Džejmi. Uska glava se nagnula u stranu dok ga je Išmael pažljivo odmeravao. „Otišao sa Larvom, čovek”, rekao je. „A kuda ona ide, ti ne ići. Taj dečak otišao, čovek”, ponovio je odlučno. „Ti otići takođe, ti mudri čovek.” Zastao je, slušajući. Bubanj se čuo negde u daljini, njegov puls jedva da je narušavao noćnu atmosferu. „Ostali doći uskoro”, napomenuo je. „Ti siguran od mene, čovek, ne od njih.” „Ko su ostali?”, upitala sam. Užas od susreta sa loa čilio je i ponovo sam bila u stanju da govorim, mada mi se kičma još grčila u strahu od polja šećerne trske iza mene. „Maruni, pretpostavljam”, kazao je Džejmi. „Ideš li ti?” Sveštenik je klimnuo, formalni potez glavom. „To biti tačno”, rekao je. „Čuo si Buasa govori? Njegov loa nas blagosilja, mi idemo.” Pokazao je prema kolibama i tamnim brdima iza njih. „Bubanj ih poziva da siđu sa brda, one koji su dovoljno snažni da idu.” Okrenuo se, razgovor se očito završio. „Stani!”, rekao je Džejmi. „Kaži nam kuda su otišli – gospođa Abernati i dečak!” Išmael se okrenuo nazad, ramena prekrivenih krokodilskom krvlju. „U Abendou”, kazao je. „A gde je to?”, nestrpljivo je insistirao Džejmi. Položila sam ruku na njegovo rame. „Ja znam gde je”, rekla sam, a Išmael se zapanjeno razrogačio. „Bar znam da je to na Hispanioli. Lorens mi je rekao. To je bilo ono što je Gejlis htela od njega – da sazna gde je to. „Šta je to? Grad, selo? Gde?” Osećala sam kako se Džejmijeva mišica steže pod mojom rukom, vibrirajući od želje da hitno ode. „To je pećina”, rekla sam, osećajući hladnoću uprkos toplom vazduhu i blizini vatre. „Jedna stara pećina.” „Abendou je magično mesto”, umetnuo je Išmael dubokim glasom, tiho kao da se plaši da to kaže naglas. Pogledao me je oštro, ponovo me procenjujući. „Klotilda kaže Larva te voditi gore u sobu. Možda ti znaš šta

ona raditi tamo?” „Pomalo.” Usta su mi bila suva. Sećala sam se Gejlisinih šaka, mekih debeljuškastih i belih, kako drago kamenje slažu u šaru dok ona olako priča o krvi. Kao da je uhvatio odjek tih reči, Išmael je naglo zakoračio prema meni. „Pitam te, ženo – krvariš još?” Pod rukom sam osetila kako se Džejmi trza, ali sam mu stiskom dala znak da miruje. „Da”, rekla sam. „Zašto? Kakve to veze ima sa ovim?” Oniseegun se očito našao u nebranom grožđu; od mene je pogled skrenuo nazad na kolibe. Nekakvo muvanje se videlo u tami iza njega; mnoga tela su se kretala tamo-amo, uz prigušeni govor nalik onom u poljima šećerne trske. Pripremali su se za polazak. „Žena krvari, ona ubije magiju. Ti krvariš, imaš žensku moć, magija neće delovati na tebe. Starice stvaraju magiju koje nekoga, one koji se zovu loa, čine bolesnim, čine zdravim.” Odmerio me je dugim pogledom i odmahnuo glavom. „Ti nećeš napraviš magiju, ono što radi Larva. Ta magija ubije nju, sigurno, ali ubije i tebe.” Pokazao je iza sebe, prema praznoj klupi. „Ti čula Buasa govori? On kaže Larva umre, tri dana. Ona uzela dečak, on umre. Ti odeš pratiš ih, čovek, ti umreš takođe.” Zurio je u Džejmija i podigao ruke ispred sebe, spojene kao da su vezane. „Ja ti kažem, amiki”, rekao je. Pustio je da mu ruke padnu pa ih razdvojio trzajem, kidajući nevidljive veze. Naglo se okrenuo i nestao u mraku, gde je zvuk nogu postajao jači, naglašen lupom od premeštanja teških predmeta. „Sveti Mihajlo nek nas čuva”, promrmljao je Džejmi. Žestoko je prošao rukom kroz kosu tako da su plameni krajevi ostali da vire na treperavom svetlu. Vatra se brzo gasila jer niko nije ostao da pazi na nju. „Znaš li to mesto, Sasenah? Na koje je Gejlis otišla sa Ijanom?” „Ne, jedino što znam jeste da je to negde daleko u brdima Hispaniole i da kroz njega protiče potok.” „Onda moramo da povedemo Šterna”, odlučno je kazao. „Hajdemo; momci su pored reke sa čamcem.” Okrenula sam se za njim, ali sam zastala na rubu polja šećerne trske da pogledam nazad. „Džejmi! Pogledaj!” Iza nas je ležao žar egungunove vatre i senovit krug

robovskih koliba. Još dalje, masa Rouz hola je predstavljala svetlu fleku prema brdu. Ali još dalje, iza prevoja brda, nebo je svetlucalo slabašnom crvenom. „To mora da gori Hauovo imanje”, rekao je. Zvučao je neobično smireno, bez emocija. Pokazao je levo, prema obronku planine gde je sijala mala narandžasta tačka, sa ove udaljenosti samo tačkica svetlosti. „A ono će biti Dvanaest stabala, pretpostavljam.” Glas bubnja je šaputao u noći, uz reku i niz nju. Šta li je ono rekao Išmael? Bubanj ih poziva sa brda – one dovoljno snažne da pođu. Mala povorka robova silazila je od koliba, žene sa belim turbanima nosile su bebe i zavežljaje, lonce obešene preko ramena. Pored jedne mlade žene koja ju je sa poštovanjem držala za ruku, hodala je Margaret Kembel, takođe sa turbanom na glavi. Džejmi ju je video i prišao. „Gospođice Kembel!”, oštro je rekao. „Margaret!” Margaret i njena pratilja su zastale; mlada žena se pomerila kao da hoće da stane između svoje štićenice i Džejmija, ali je on podigao obe ruke kao da hoće da pokaže da ne namerava da im učini ništa nažao, pa se mlada žena nevoljno sklonila. „Margaret”, rekao je. „Margaret, poznaješ li me?” Ona je odsutno zurila u njega. On ju je vrlo sporo dotakao, uzeo njeno lice među ruke. „Margaret”, rekao joj je tiho ali uporno. „Margaret, saslušaj me! Poznaješ li me, Margaret?” Ona je trepnula jednom, zatim dvaput i glatko okruglo lice se rastopilo i živnulo. Nije to ličilo na iznenadnu opsednutost loa ovo je bio spor, oprezan dolazak nečeg stidljivog i strašljivog. „Aha, znam te, Džejmi”, konačno je rekla. Glas joj je bio bogat i čist, devojački glas. Usne su joj se iskrivile naviše i oči su joj ponovo živnule dok joj je lice i dalje držao među svojim šakama. „Davno je bilo kada sam te poslednji put videla, Džejmi”, rekla je gledajući ga u oči. „Imaš li kakvih vesti od Juana, onda? Da li je dobro?” On je stajao vrlo mirno jedan minut, lice mu se pretvorilo u onu opreznu masku koja skriva osećanja. „Dobro je”, konačno je prošaputao. „Vrlo dobro, Margaret. Dao mi je ovo da čuvam dok te ne sretnem.” Pognuo je glavu i nežno je poljubio.

Nekoliko žena je zastalo, stajale su u tišini i posmatrale. Na ovo su počele da mrmljaju, nelagodno se zgledajući. Kada je on pustio Margaret Kembel i odstupio, one su se okupile oko nje da je zaštite i oprezno mu klimale glavama da se skloni. Izgledalo je da kao da Margaret ne vidi ništa od toga; pogled joj je i dalje bio na Džejmijevom licu, a osmeh na usnama. „Hvala ti, Džejmi!”, doviknula je kada ju je pratilja uzela za ruku i naterala da pođe dalje. „Kaži Juanu da ću uskoro biti sa njim!” Grupica žena obučenih u belo se sklonila, nestajući poput duhova u tami pored polja trske. Džejmi je impulsivno napravio pokret ka njima, ali sam ga zaustavila spustivši ruku na njegovo rame. „Pusti je da ide”, prošaputala sam, svesna toga šta je ostalo na podu salona kuće. „Džejmi, pusti je da ide. Ne možeš da je zaustaviš; bolje joj je sa njima.” On je nakratko zažmurio, pa klimnuo. „Aha, u pravu si.” Okrenuo se, a zatim naglo zastao, pa sam se okrenula da vidim šta je to on video. Sada je bilo svetla u Rouz holu. Svetla baklji koje su treperile iza prozora, i na spratu i u prizemlju. Dok smo posmatrali, svetlost je počela da se pojačava na prozorima tajne radne sobe na spratu. „Već je trebalo da odemo”, kazao je Džejmi. Uzeo me je za ruku i pošli smo brzo, bacajući se u tamno šuštanje trske, bežeći kroz vazduh koji je odjednom postao zagušljiv od mirisa zapaljenog šećera.

62

Abendou

M

ožete da uzmete guvernerov brodić; mali je, ali dobar za plovidbu.” Grej je preturao po fioci svog stola. „Napisaću naređenje dokerima da vam ga predaju.” „Aha, trebaće nam brod – a ne smem da rizikujem sa Artemisom pošto je to Džaredov brod – mada mislim da je bolje da ga ukrademo, Džone.” Džejmijeve obrve su bile natuštene. „Ne želim da ti budeš upetljan sa mnom na ma koji vidljivi način, razumeš? Imaćeš dovoljno nevolja i bez toga.” Grej se neveselo nasmešio. „Nevolja? Da, moglo bi se nazvati nevoljom to što su četiri plantažerske kuće spaljene i što je preko dvesta robova pobeglo – bog sveti zna kuda! Ali prilično sumnjam da će iko obraćati pažnju na moje društvene veze pod takvim okolnostima. Što u strahu od Maruna, što od Kineza, celo ostrvo je u takvoj panici da je jedan krijumčar nešto potpuno nevažno.” „Veliko je olakšanje što me smatraš nevažnim”, suvo je kazao Džejmi. „Pa ipak, ukrašćemo brodić. I ako nas uhvate, nikada nisi čuo za moje ime niti mi video lice, jasno?” Grej je zurio u njega, čitav spektar osećanja se borio za prevlast. Zabavljenost ovim, strah i bes bila su neka od njih. „Je li tako?”, konačno je rekao. „Da pustim da te odvedu, gledam kako te vešaju i prećutim to – iz straha da ću ukaljati svoju reputaciju? Za ime boga, Džejmi, za kakvog me čoveka to smatraš?” Džejmijeve usne su se malo iskrivile. „Iskren si prijatelj”, rekao je. „I ako ću ja da prihvatim tvoje prijateljstvo – i tvoj prokleti brod – onda ćeš ti da prihvatiš moje i ćutiš. Važi?” Guverner ga je stisnutih usana na trenutak posmatrao, a onda su mu se ramena obesila u porazu. „Važi”, kratko je rekao. „Ali ću smatrati velikom ličnom uslugom ako se potrudiš da te ne uhvate.” Džejmi je protrljao usnu, krijući smešak. „Svojski ću se potruditi, Džone.” Guverner je umorno seo. Ispod njegovih očiju bili su upadljivi

podočnjaci, a besprekorna odeća bila mu je izgužvana; očito nije stigao da se presvuče od prethodnog dana. „U redu. Ne znam kuda idete i verovatno je bolje što je tako. Ali ako možeš, drži se podalje od morskih puteva severno od Antigve. Jutros sam poslao brod da zatraži koliko god ljudi može kasarna da pošalje, i marinaca i mornara. Oni će ploviti na ovu stranu najdalje preksutra da grad i luku štite od izbeglih Maruna za slučaj otvorene pobune.” Uhvatila sam Džejmijev pogled i upitno podigla obrvu, ali je on odmahnuo glavom, gotovo neprimetno. Ispričali smo guverneru o ustanku na reci Jalahs i bekstvu robova – nešto što je i inače čuo iz drugih izvora. Nismo mu ispričali šta smo videli kasnije te noći, dok smo ležali u zaklonu male uvale sa jedrima spuštenim da nas ne oda njihova belina. Reka je bila crna kao noć, ali sa izvesnim odbleskom sa velike površine vode. Čuli smo ih kako dolaze i imali smo vremena da se sakrijemo pre nego što je brod naišao na nas; udaranje bubnjeva i divlje radovanje brojnih glasova odjekivalo je rečnom dolinom kada je Bruja projedrio pored nas nošen strujom. Leševi pirata su nesumnjivo ležali negde uzvodno, ostavljeni da u miru istrule među frangipanijima i kedrovima. Robovi pobegli oko reke Jalahs nisu otišli u planine Jamajke, već na more, verovatno da se pridruže Buasinim pristalicama na Hispanioli. Građani Kingstona nemaju razloga da strahuju od pobeglih robova – ali je bilo znatno bolje da Kraljevska mornarica pažnju koncentriše ovde nego na Hispanioli, tamo kuda mi idemo. Džejmi je ustao da pođe, ali ga je Grej zaustavio. „Sačekaj. Zar ti neće biti potrebno bezbedno mesto za tvoju – za gospođu Frejzer?” Nije gledao u mene već u Džejmija, ne skidajući pogled. „Bila bi mi čast ako bi je poverio meni u zaštitu. Mogla bi da ostane ovde, u rezidenciji, do tvog povratka. Niko joj neće praviti probleme – čak nema potrebe ni da se zna da je ona ovde.” Džejmi je oklevao, ali se to nije moglo nežno izreći. „Ona mora da ide sa mnom, Džone”, rekao je. „Tu nema nikakvog izbora; ona mora.” Grej je sevnuo pogledom prema meni, pa ga skrenuo, ali ne pre nego što sam videla izraz ljubomore u njegovim očima. Bilo mi ga je žao, ali nije bilo ničega što bih mogla da kažem; nijedan način da mu kažem istinu. „Da”, rekao je i vidljivo progutao. „Razumem. Sasvim.” Džejmi mu je pružio ruku. On je na tren oklevao, a zatim je prihvatio.

„Sa srećom, Džejmi”, rekao je pomalo promuklim glasom. „Neka je bog s tobom.” Sa Fergusom je išlo nešto teže. On je apsolutno insistirao da nam se pridruži, nudeći argument za argumentom, i još žučnije nas ubeđujući kada je shvatio da će škotski krijumčari ploviti sa nama. „Njih vodiš, ali ćeš otići bez mene?” Fergusovo lice se izobličilo od srdžbe. „Hoću”, odlučno je rekao Džejmi. „Krijumčari su udovci ili neženje, svi, a ti si oženjen čovek.” Naglašeno je pogledao u Marsali, koja je stajala i posmatrala raspravu, lica usahlog od zebnje. „Mislio sam da je ona premlada za udaju i tu sam pogrešio; ali znam da je premlada da postane udovica. Ti ostaješ.” I okrenuo se u stranu, stvar je bila rešena. Sasvim se smračilo kada smo zaplovili u Grejevom brodiću, šalupi od devet metara sa jednom palubom, ostavljajući dvojicu mornara vezane i zapušenih usta u zimovniku. Bio je to mali brod sa jednim jarbolom, veći od ribarskog brodića kojim smo plovili uz reku Jalahs, ali jedva dovoljno veliki da se nazove „brod” . I pored toga, izgledao je dovoljno dobro za plovidbu i uskoro smo izašli iz kingstonske luke, naginjući se od oštrog večernjeg vetra na putu ka Hispanioli. Krijumčari su podelili zaduženja oko jedara, ostavljajući Džejmiju, Lorensu i meni da sedimo na jednoj dugoj klupi uz ogradu. Rastrzano smo pričali o ovom i onom, ali smo posle nekog vremena zaćutali obuzeti sopstvenim mislima. Džejmi je nekoliko puta zevnuo i konačno se, na moje insistiranje, složio da legne na klupu i glavu smesti meni u krilo. Ja sam bila previše napeta da bih zaspala. I Lorens je bio budan, zurio je naviše u nebo sa rukama spojenim iza glave. „Noćas u vazduhu ima vlage”, rekao je klimajući prema srebrnoj traci mladog meseca. „Vidiš li izmaglicu oko meseca? Mogla bi da padne kiša pre zore; vrlo neuobičajeno za ovo doba godine.” Razgovor o vremenu je izgledao dovoljno dosadan da primiri moje

napete živce. Pomilovala sam Džejmija po kosi, gustoj i mekoj pod mojim prstima. „Je li tako?”, rekla sam. „Izgleda da i vi i Džejmi možete da predvidite vreme po nebu. Ja znam samo ono: Crveno nebo uveče za mornara radost; crveno nebo ujutru mornaru upozorenje. Nisam zapazila koje je boje nebo bilo večeras, a vi?” Lorens se raspoloženo nasmejao. „Nekako svetloljubičasto”, rekao je. „Ne mogu da kažem da li će biti crveno ujutru, ali je iznenađujuće koliko često su takvi znaci pouzdani. Mada je naravno tu uključen naučni princip – prelamanje svetlosti od vlage u vazduhu, baš kao što sam upravo posmatrao oko meseca.” Podigla sam bradu, uživajući u vetru koji mi je dizao kosu palu po vratu. „Ali šta ćemo sa čudnim fenomenima? Natprirodnim stvarima?”, upitala sam ga. „Šta sa onim stvarima na koje se izgleda naučni zakoni ne mogu primeniti?” Ja sam naučnik, u sećanju sam čula njegove reči, a čudan akcenat kao da je pojačavao njihovu suvoparnost. Ja ne verujem u duhove. „Kojim fenomenima, na primer?” „Pa...” Na trenutak sam pokušavala da se setim, a zatim sam se poslužila Gejlisinim primerima. „Sa ljudima kojima krvari znamenje srama, na primer? Sa putovanjem do zvezda? Vizijama, natprirodnim pojavama... čudnim stvarima koje se ne mogu racionalno objasniti.” Lorens je zabrundao, pa se udobnije namestio na klupi pored mene. „Pa, ja kažem da je nauci mesto samo da posmatra”, rekao je. „Da traži uzrok tamo gde se da naći, ali da bude svesna da postoje mnoge stvari na svetu kojima uzrok neće biti nađen; ne zato što ne postoji, već zato što znamo premalo da bismo ga našli. Nauci nije svrha da insistira na objašnjenju – već samo da posmatra u nadi da će se objašnjenje samo javiti.” „Takva je možda nauka, ali nije ljudska priroda”, prigovorila sam. „Ljudi stalno traže objašnjenja.” „Tačno.” Počeo je da se zagreva za ovu raspravu; zavalio se i ruke prekrstio na stomačiću, u stavu predavača. „Upravo to je razlog što naučnici konstruišu hipoteze – sugestije za razloge neke pojave. Ali hipotezu ne treba nikada pobrkati sa objašnjenjem – sa dokazom.” „Video sam zaista mnogo stvari koje bi se mogle opisati kao čudne.

Padanje riba, na primer, kada mnoštvo riba – sve iste vrste i veličine – iznenada padnu iz vedrog neba na suvo. Izgleda kao da za to nema razumnog objašnjenja – pa ipak, da li to znači da taj fenomen treba proglasiti činom natprirodnih sila? Na prvi pogled, zar nije verovatnije da se neka nebeska inteligencija zabavlja bacanjem jata riba na nas sa neba, ili da postoji neki meteorološki fenomen – uskovitlani vodeni stub, tornado ili nešto slično – i da, iako ga mi ne vidimo, ipak deluje? A ipak”, glas mu je postao zamišljeniji, „zašto – i kako – bi prirodni fenomen kao što je vodeni stub mogao da otkine glave – i to samo glave – svim ribama?” „Da li ste nešto takvo sami videli?”, zainteresovano sam rekla i on se nasmejao. „To govori naučnički mozak!”, rekao je kikoćući se. „Prva stvar koju naučnik pita jeste – otkud znaš? Ko je to video? Mogu li to da vidim i sam? Da, video sam nešto takvo – tri puta, zapravo, mada su u jednom slučaju padale žabe, a ne ribe.” „Da li ste bili blizu mora ili jezera?” „Jednom blizu mora, jednom blizu jezera – tada su bile žabe – ali treći put se to desilo duboko u kopnu; nekih trideset pet kilometara od najbliže veće vode. A ipak su ribe bile od vrste koju sam viđao samo u dubokom okeanu. Ni u jednom slučaju nisam video neki poremećaj gornjih slojeva vazduha – ni oblake, ni jači vetar, ništa od čuvenih vodenih stubova koji se iz mora dižu u nebo, sasvim sigurno. A ipak su ribe padale; sve to je činjenica jer sam video svojim očima.” „A nije činjenica ako niste videli?”, suvo sam pitala. On se veselo nasmejao i Džejmi se promeškoljio, mrmljajući nešto kod moje butine. Zagladila sam mu kosu i on se u snu opet opustio. „Možda je tako; možda nije. Ali naučnik ne može da kaže, zar nije tako? Kako ono Biblija kaže: Blagosloveni su oni koji nisu videli, već verovali” „Tako kaže, tačno.” „Neke stvari se moraju prihvatiti kao činjenice bez dokazivanja.” On se opet nasmejao, ovog puta ne toliko veselo. „Kao naučnik koji je takođe i Jevrejin, možda imam drugačiju perspektivu na fenomene kao što je znamenje srama – i na ideju vaskrsnuća mrtvih, koja se u velikom delu čovečanstva prihvata kao činjenica koja ne dolazi u pitanje. A opet, taj skeptični pogled ne mogu udahnuti nikome, sem sebi samom, bez ozbiljne opasnosti da mi neko naudi.” „Neverni Toma je bio Jevrejin, na kraju krajeva”, rekla sam smešeći se.

„Za početak.” „Da, i tek kada je prestao da sumnja, postao je hrišćanin – i mučenik. Moglo bi se reći da ga je sigurnost ubila, zar ne?” U glasu mu se osećala ironija. „Postoji velika razlika između fenomena koji se prihvataju na veru i onih koji su dokazani objektivnim odlukama, mada uzrok oba može biti jednako racionalan kada se sazna. A glavna razlika je u sledećem: da će ljudi omalovažavati one fenomene koji su dokazani pomoću čula i koji se često doživljavaju – dok će do smrti braniti stvarnost fenomena koje nisu ni videli ni iskusili. „Vera je sila moćna koliko i nauka”, zaključio je tihim glasom u tmini, „ali daleko opasnija.” Sedeli smo ćutke neko vreme, gledajući preko pramca brodića prema traci tame, koja je delila noć, tamnija od ljubičastog svetla neba i od srebrnosivog mora. Bili smo sve bliži crnom ostrvu Hispaniola. „Gde ste videli te bezglave ribe?”, iznenada sam upitala i nije me iznenadilo što sam videla da glavu naginje prema pramcu. „Tamo”, rekao je. „video sam poprilično čudnih stvari na ovim ostrvima – a možda i više nego bilo gde drugde. Neka mesta su takva.” Nisam govorila nekoliko minuta, mozgajući o tome šta bi nas tamo moglo čekati – i nadajući se da je Išmael bio u pravu kada je rekao da je Ijan taj koga je Gejlis povela sa sobom do Abendoua. Nešto mi je palo na pamet – jedna misao koja se zagubila ili bila gurana u stranu tokom događaja u poslednja dvadeset četiri sata. „Lorense – ostali škotski dečaci. Išmael nam je rekao da je video njih dvanaest, uključujući Ijana. Kada si pretraživao plantažu... da li si našao ikakvog traga ostalima?” On je oštro udahnuo, ali nije odmah odgovorio. Mogla sam da osetim kako premeće reči u glavi u pokušaju da reši kako da kaže ono što mi je jeza u kostima već rekla. Odgovor, kada je stigao, nije došao od Lorensa već od Džejmija. „Našli smo ih”, tiho je rekao iz tame. Spustio je ruku na moje koleno i blago stegnuo. „Ne pitaj više, Sasenah – jer ti neću reći.” Razumela sam. Mora da je Išmael bio u pravu; mora da je Ijan onaj sa Gejlis, jer Džejmi ne bi mogao da podnese nijednu drugu mogućnost. Položila sam ruku na njegovu glavu i on se malo promeškoljio, okrećući se tako da je njegov dah dodirivao moju ruku. „Blagosloveni su oni koji nisu videli”, šaputala sam gotovo nečujno, „a

poverovali su.” Sidro smo bacili pred zoru, u malom bezimenom zalivu na severnoj obali Hispaniole. Tu je bila uska plaža i stenje iza nje, a kroz procep u stenama videla se uska peščana staza koja vodi u unutrašnjost ostrva. Džejmi me je preneo nekoliko koraka do obale, spustio me i zatim se okrenuo ka Inesu, koji je pljuskao ka obali sa jednim paketom hrane. „Zahvaljujem ti, charaid’, formalno je rekao. „Ovde ćemo se razdvojiti; uz blagoslov Device, srešćemo se opet ovde za četiri dana.” Inesovo usko lice se izobličilo od iznenađenja i razočaranja; zatim je njime zavlada rezignacija. „Aha”, rekao je. „Ja ću paziti na brodić, onda, dok se ne vratiš.” Džejmi je zapazio izraz njegovog lica i smešeći se odmahnuo glavom. „Ne samo ti, čoveče; da mi trebaju snažne ruke, prvo bih zatražio tvoju pomoć. Ne, svi vi ostajete, izuzev moje žene i Jevrejina.” Rezignaciju je smenilo čisto iznenađenje. „Ostajemo ovde? Svi mi? Ali zar vam nećemo zatrebati, Makdabe?” Uznemireno je pogledao u stenje obraslo rascvetanim puzavicama. „Deluje kao zastrašujuće mesto da se čovek uputi bez prijatelja.” „Smatraću činom najvećeg prijateljstva od vas da sačekate ovde kao što sam rekao, Dankane”, kazao je Džejmi i malo sam se šokirala što do sada nisam znala kako je Inesu ime. Ines je opet zabrinuto pogledao u stene, a potom pognuo glavu prećutno se saglasivši. „Pa, tvoje je da kažeš, Makdabe. Ali znaš da smo mi voljni – do poslednjeg.” Džejmi je klimnuo, lica okrenutog u stranu. „Aha, znam to dobro, Dankane”, tiho je rekao. Zatim se opet okrenuo, pružio ruku i Ines ga je zagrlio, nespretno ga tapšući jedinom rukom po leđima. „Ako neki brod naiđe”, rekao je Džejmi puštajući ga, „onda želim da pazite na sebe. Kraljevska mornarica će tražiti ovaj brodić, zar ne? Sumnjam da će doći ovamo da pogledaju, ali za slučaj da to urade – ili ako vam zapreti ma šta drugo – odlazite. Isplovite istog časa.” ,Da vas da ostavimo ovde? Ne, ti možeš da mi narediš mnogo toga, Makdabe, i ja ću to izvršiti – ali ne i to.”

Džejmi se namrštio i odmahnuo glavom; izlazeće sunce ga je osvetlilo i stvorilo iskre u njegovoj kosi i bradi, plamenom mu ovenčavajući glavu. „Meni i mojoj ženi neće koristiti da budeš ubijen, Dankane. Zapamti šta ti kažem. Ako brod naiđe – odlazi.” Tada se okrenuo u stranu i otišao da se rastane od ostalih Škota. Ines je duboko uzdahnuo dok mu se na licu ocrtavalo neslaganje, ali nije nastavio sa protestima. U džungli je bilo vrelo i vlažno pa smo nas troje malo razgovarali dok smo se probijali u unutrašnjost ostrva. Nije ni imalo šta da se kaže, na kraju krajeva; Džejmi i ja nismo mogli da pričamo o Brajani pred Lorensom, a nikakve planove nije trebalo praviti dok ne stignemo do Abendoua i vidimo šta nas tamo čeka. Nespokojno sam dremala preko noći, budila se nekoliko puta i zaticala Džejmija, sa leđima oslonjenim o drvo pored mene, kako slepo zuri u vatru. U podne drugog dana stigli smo do tog mesta. Strma i stenovita kosina od sivog krečnjaka dizala se pred nama, ispresecana bodljikavim alojama i bokorima grube trave. A na grebenu brda sam ga videla. Visoko uspravno kamenje, megaliti u grubom krugu po vrhu brda. „Niste rekli da ovde postoji kameni krug”, kazala sam. Osetila sam malaksalost, ne samo od vreline i vlage. „Jeste li dobro, gospođo Frejzer?” Lorens me je zabrinuto zagledao, njegovo srdačno lice se zacrvenelo uprkos preplanulosti. „Da”, rekla sam, ali mora da me je moje lice odalo kao i obično, pošto se Džejmi tu stvorio u trenu, uhvatio me za ruku i oko pojasa da me pridrži. „Za ime boga, Sasenah, pazi se!”, mrmljao je. „Ne prilazi tim stvarima!” „Moramo da saznamo da li je Gejlis tamo, sa Ijanom”, rekla sam. „Hajdemo.” Naterala sam svoje neodlučne noge da se pomere i on je pošao sa mnom, i dalje mrmljajući sebi u bradu nešto na gelskom – učinilo mi se da je to molitva. „Podignuti su veoma davno”, kazao je Lorens kada smo izbili na vrh brda, na nekoliko metara od kamenja. „Nisu ga podigli robovi – već ostrvski urođenici.” Krug je bio prazan, izgledao je nevino. Ništa više od krupnog kamenja raspoređenog u krug, oslonjenog manjom stranicom, nepokretnog pod suncem.

Džejmi je zabrinuto posmatrao moje lice. „Možeš li da ga čuješ, Kler?”, rekao je. Lorens je izgledao zapanjeno, ali nije ništa rekao dok sam prilazila najbližem kamenu. „Ne znam”, kazala sam. „Ovo nije jedan od onih pravih dana – ni Svetkovina sunca, ni Svetkovina vatre, hoću da kažem. Možda sada nisu otvoreni; ne znam.” Čvrsto držeći Džejmijevu ruku, polako sam prilazila i osluškivala. Izgleda da je postojalo tiho brujanje u vazduhu, ali to nije moralo biti ništa više od uobičajenih zvukova prašumskih insekata. Vrlo nežno sam položila dlan na najbliži kamen. Nejasno sam bila svesna da Džejmi doziva moje ime. Negde se moj razum mučio na fizičkom nivou da zgrči i opusti komore mog srca. Uši mi je ispunilo pulsirajuće brujanje, vibracija suviše duboka za zvuk koja je tukla u srži mojih kostiju. I na jednom malom, mirnom mestu usred haosa stajala je Gejlis Dankan, zelene oči su mi se smešile. „Kler!” Ležala sam na zemlji, Džejmi i Lorens su se naginjali nada mnom, lica smrknutih i zabrinutih naspram neba. Na obrazima mi je bila vlaga i potočić znoja mi je curio niz vrat. Trepnula sam, oprezno pomerajući udove da bih se uverila da ih imam. Džejmi je spustio maramicu kojom me je umivao i podigao me da sedim. „Jesi li dobro, Sasenah?” „Da”, rekla sam i dalje malo zbunjena. „Džejmi – ona je ovde!” „Ko? Gospođa Abernati?” Guste Lorensove obrve su poletele naviše i žurno je pogledao iza sebe kao da očekuje da će se ona stvoriti na tom mestu. „Čula sam je – videla je – šta god.” Polako mi se vraćao razum. „Ona je ovde. Ne u krugu, već u blizini.” „Možeš li da kažeš gde?” Džejmijeva ruka je počivala na nožu dok je pogledom šarao oko nas. Odmahnula sam glavom i zažmurila pokušavajući – nerado – da vratim onaj trenutak priviđenja. Vladao je nekakav utisak tame, vlažne hladnoće i treperenja crvene baklje. „Mislim da je u pećini”, rekla sam, zapanjena. „To je blizu, Lorense?” „Jeste”, rekao je posmatrajući moje lice sa izrazitom znatiželjom. „Ulaz nije daleko odavde.”

„Odvedi nas tamo.” Džejmi je bio na nogama i dizao je i mene. „Džejmi.” Zaustavila sam hvatajući ga za ruku. „Da?” „Džejmi – i ona zna da sam ja ovde.” To ga je zaustavilo, nema sumnje. Zastao je i videla sam kada je progutao. Zatim je stegnuo vilice i klimnuo. „A Mhichael bheannaichte, dion sinn bho dheamhainnean”, tiho je rekao i krenuo prema rubu brda. Blaženi Mihailo, čuvaj nas od demona. Crnilo je bilo potpuno. Prinela sam ruku licu; osećala sam kako dlanom dotičem nos, ali ništa nisam videla. Mada to nije bilo prazno crnilo. Pod prolaza bio je neravan, sa oštrim komadićima koji su krčkali pod nogama, a zidovi su se mestimično toliko međusobno približavali da sam se pitala kako je Gejlis uopšte uspela da se provuče. Čak i na mestima gde se prolaz širio i gde su kameni zidovi bili razmaknutiji od raspona mojih ruku, mogla sam da ih osetim. To je bilo kao da se nalazim u mračnoj sobi sa drugom osobom – nekim ko stalno ćuti, ali čije prisustvo mogu da osetim, večito nadomak ruke. Džejmi me je čvrsto držao za rame i osećala sam njegovo prisustvo iza sebe, topli poremećaj u hladnoj praznini pećine. „Idemo li pravo?”, upitao je kada sam na tren zastala da dođem do daha. „Postoje putevi sa strana; osećam ih u prolazu. Kako možeš da znaš kuda da idemo?” „Mogu da čujem. Čujem ih. Zar ti ne čuješ?” Bio je pravi napor govoriti, formirati koherentne misli. Ovde je zov bio drugačiji; ne zvuk košnice kao na Kregu Na Danu, već brujanje nalik vibracijama vazduha nakon udarca u veliko zvono. Osećala sam ga kako zvoni u dugim kostima mojih ruku, odjekuje kroz grudni koš i kičmu. Džejmi me je snažno stegao. „Ostani sa mnom!”, rekao je. „Sasenah – ne dopusti da te to obuzme; ostani!” Slepo sam posegnula i on me je čvrsto privio na grudi. Udari njegovog srca o moju slepoočnicu bili su bučniji od brujanja. „Džejmi, Džejmi, drži me.” Nikada nisam bila uplašenija. „Ne puštaj me. Ako me to obuzme – Džejmi, ne mogu ponovo da se vratim. Svaki put

je sve gore. To će me ubiti, Džejmi!” Njegove ruke su se stegle oko mene tako da mi se činilo da će mi rebra popucati, pa sam se borila da udahnem. Trenutak kasnije me je pustio i nežno me sklonio u stranu, pa prošao mimo mene u prolaz pazeći da me ne pušta ni na tren. „Ja ću prvi”, rekao je. „Uhvati se za moj pojas i ne puštaj ga nipošto.” Tako spojeni polako smo krenuli naniže, dalje u mrak. Lorens je hteo da pođe, ali Džejmi nije pomišljao da mu to dopusti. Ostavili smo ga kod ulaza u pećinu da čeka. Za slučaj da se ne vratimo, on je trebalo da se vrati do plaže kako bi ispunio dogovor sa Inesom i ostalim Škotima. Za slučaj da se ne vratimo... Mora da je osetio kako se moj stisak pojačao, jer je zastao i privukao me pored sebe. „Kler”, tiho je rekao. „Moram nešto da kažem.” Znala sam već i potražila sam njegova usta da ga zaustavim, ali sam samo očešala njegovo lice u mraku. Uhvatio mi je ruku i čvrsto je držao. „Ako dođe do izbora između nje i jednog od nas – onda to moram biti ja. Ti to znaš, je l’ tako?” Znala sam to. Ako Gejlis još bude tamo i može da se desi da jedno od nas pogine da bismo je zaustavili, Džejmi je morao biti taj koji će preuzeti rizik. Jer ako Džejmi umre, ostala bih ja – a ja bih je mogla otpratiti kroz kamen, nešto što on ne može. „Znam”, konačno sam prošaptala. Znala sam i ono što nije rekao, a što je znao i on; ako je Gejlis već prošla, onda moram da prođem i ja. „Poljubi me onda, Kler”, prošaputao je. „I znaj da si ti meni više od života, da se ne kajem.” Nisam mogla da odgovorim, već sam ga poljubila, prvo njegovu ruku, tople i čvrste izobličene prste i snažan zglob mačevaoca, a zatim usta, nebesa i obećanje i agonija su se pomešali u jedno, i sa slanoćom suza u njegovom ukusu. Zatim sam ga pustila i okrenula se ka levom tunelu. „Ovuda”, rekla sam. Deset koraka kasnije ugledala sam svetlo. Bio je to samo slabašni sjaj na stenama prolaza, ali bio je dovoljan da povrati dar vida. Iznenada sam mogla da vidim svoje ruke i noge, mada jedva. Osećala sam se kao duh koji poprima obličje dok sam hodala prema svetlu i tihom brujanju zvona ispred mene.

Svetlost je sada bila jača, a zatim je opet oslabila kada je Džejmi kliznuo ispred mene pa su mi njegova leđa zaklonila vidik. Potom se on sagnuo i prošao ispod niskog luka. Pratila sam ga i uspravila se na svetlu. Bila je to prilično velika odaja, zidovi najudaljeniji od baklje još su bili hladni i crni od uspavanosti pećine. Ali se zid pred nama razbudio. Treperio je i sijao, komadići minerala u kamenu su reflektovali plamenove borove baklje uglavljene u procep. „Znači, došla si, je l’ tako?” Gejlis je bila na kolenima, pogleda prikovanog za svetlucavu traku belog praha koji je padao iz njene stisnute pesnice iscrtavajući crtu na tamnom podu. Čula sam nekakav slabašan zvuk od Džejmija, delom olakšanje, a delom užasavanje, kada je ugledao Ijana. Dečak je ležao usred petougaonika na boku, sa rukama vezanim na leđima i usta zapušenih belom platnenom trakom. Pored njega je ležala jedna sekira. Bila je načinjena od sjajnog tamnog kamena, možda obsidijana, sa oštrom reckavom ivicom. Ručka je bila ukrašena perlicama u afričkoj cik-cak šari sa linijama. „Ne prilazi više, lišče.” Gejlis je sela na svoje pete, pokazujući zube Džejmiju u izrazu koji nije bio osmeh. U jednoj ruci je držala pištolj; njegov parnjak, napunjen i nategnut, stajao je uguran pod kožni kaiš, koji je nosila oko pojasa. Pogleda prikovanog za Džejmija posegnula je u vrećicu koja joj je visila sa kaiša i izvukla još jednu šaku dijamantske prašine. Videla sam graške znoja kako joj klize niz široko belo čelo; mora da je brujanje zvona iz prolaza kroz vreme dopiralo do nje kao i do mene. Osetila sam mučninu, znoj mi se po telu slivao u potočićima ispod odeće. Šara je bila skoro gotova. Uz precizno uperen pištolj, ona je krivudala tankom svetlucavom linijom dok nije završila petougaonik. Kamenje je već bilo poređano unutra – svetlucalo je sa poda šarenim iskrama, povezano blistavom linijom natočene žive. „Eto tako.” Sela je na pete i uzdahnula od olakšanja, pa gustu lepljivu kosu sklonila jednom rukom. „Bezbedno. Dijamantska prašina odbija buku”, objasnila mi je. „Gadna stvar, zar ne?” Potapšala je Ijana, koji je vezan i zapušenih usta ležao pred njom, očiju razrogačenih od straha. „Hajde, hajde, mo cridhe. Ne plaši se, uskoro će biti gotovo.” „Sklanjaj ruku s njega, kučko pokvarena!” Džejmi je impulsivno zakoračio napred sa rukom na nožu, a potom stao kada se cev pištolja

podigla za tri centimetra. „Podsećaš me na tvog ujaka Dugala, a sionnach”, rekla je koketno naginjući glavu u stranu. „Bio je stariji kada sam ga upoznala nego što si ti sada, ali dosta ličiš na njega, zar ne? Kao da ćeš uzeti sve što ti se prohte i proklet da je svako ko ti se nađe na putu.” Džejmi je pogledao u Ijana sklupčanog na podu, a zatim u Gejlis. „Uzeću ono što je moje”, tiho je rekao. „Ah ne možeš, zar ne?”, rekla je prijatnim glasom. „Još jedan korak i ubiću te. Za sada sam te poštedela pošto izgleda da si drag Kler.” Njen pogled je prešao na mene, koja sam stajala u senci iza Džejmija. Klimnula mi je glavom. „Život za život, slatka Kler. Pokušala si da me spaseš jednom, na Kregu Na Danu; ja sam te spasla kad su ti sudili kao veštici u Krejnsmuiru. Sada smo kvit, zar ne?” Gejlis je podigla jednu bočicu, izvadila zapušač i njenu sadržinu pažljivo posula po Ijanovoj odeći. U vazduhu se osetio miris brendija, jak i opojan, a baklja je zasvetlela jače kada su alkoholna isparenja stigla do nje. Ijan se trzao i ritao, ispuštajući prigušene zvuke protesta, a ona ga je oštro šutnula u rebra. „Budi miran!”, rekla je. „Ne radi to, Gejlis”, kazala sam, znajući da reči neće ništa popraviti. „Moram”, mirno je rekla. „Tako mi je suđeno. Izvini što ću morati da ti uzmem devojku, ali ti ostavljam muškarca.” „Koju devojku?” Džejmijeve šake su bile stegnute u pesnice kraj tela, prsti su mu pobeleli čak i po svetlosti slabe baklje. „Brajanu? Tako joj beše ime, zar ne?” Zabacila je svoju tešku kosu, sklanjajući je sa lica. „Poslednja u Lovatovoj krvnoj liniji.” Nasmešila mi se. „Kakva sreća što si došla da me posetiš, znaš? Nikada to ne bih saznala, inače. Mislila sam da ste svi poumirali pre 1900.” Jeza od straha je proletela kroz mene. Osetila sam kako ista ta drhtavica hvata Džejmija kada su mu se mišići napeli. Mora da mu se to videlo i na licu. Gejlis je oštro kriknula i odskočila unazad. Opalila je kada se bacio na nju. Glava mu se cimnula unazad i telo uvilo, a ruke su i dalje bile pružene prema njenom vratu. Zatim je pao, telo mu je omlitavelo preko ivice blistavog petougaonika. Od Ijana se čuo prigušeni krik. Više sam osetila nego čula zvuk koji mi je nastao u grlu. Ne znam šta

sam rekla, ali je Gejlis okrenula lice u mom pravcu, zapanjena. Kada je Brajana imala dve godine, neki auto je usled nepažnje udario moj auto u bok, pogodivši zadnja vrata sa strane na kojoj je ona sedela. Polako sam se zaustavila, na brzinu proverila dali je ona nepovređena, a zatim izletela iz kola i uputila se ka drugom automobilu, koji se zaustavio malo ispred. Drugi vozač je bio muškarac u tridesetim godinama, prilično krupan i verovatno vrlo siguran u sebe u odnosu prema ostatku sveta. Pogledao je preko ramena, video me kako dolazim i žurno spustio svoj prozor povlačeći se u svom sedištu. Nisam bila svesna besa niti ijednog drugog osećaja; jednostavno sam znala, bez trunke sumnje da mogu – i hoću – da prozor smrskam svojom rukom i čoveka izvučem kroz njega. A znao je i on. Nisam mislila ni na šta dalje, a nisam ni morala; dolazak policijskog automobila me je prizvao normalnom stanju svesti i tada sam počela da se tresem. Ali mi je uspomena na izraz lica onog čoveka ostala. Vatra slabo osvetljava, ali je bila potrebna potpuna tama da prikrije onaj izraz Gejlisinog lica; iznenadno uviđanje šta joj se sprema. Trgnula je drugi pištolj iz pojasa i okrenula ga da nanišani prema meni. Videla sam okrugli otvor cevi jasno – i nije me bilo briga. Urlik pucnja je zagrmeo po pećini, jeka je izazvala pravu kišu kamenja i prašine, ali sam do tada zgrabila sekiru sa poda. Prilično jasno sam zapazila kožni uvez, ukrašen šarom od perlica. Bio je crven sa žutim cik-cak linijama i crnim tačkama. Tačke su podsećale na blistavi obsidijan oštrice, a crvena i žuta su se uklapale sa nijansama usplamtele baklje iza njih. Čula sam neku buku iza sebe, ali se nisam osvrnula. Refleksije vatre su plamtele crveno u njenim zenicama. Crvena stvar, tako je to nazvao Džejmi. Predao sam joj se, rekao je. Ja nisam morala da joj se predajem; ona me je uzela. Nije bilo straha, besa, sumnje. Samo udarac zamahnutom sekirom. Šok toga mi je odjekivao u ruci i ja sam ispustila sekiru, prsti su mi obamrli. Stajala sam prilično mirno, nisam se pomerila ni kada je zateturala prema meni. Na svetlu vatre krv je crna, ne crvena. Ona je napravila jedan slepi korak i pala, svi mišići su joj se opustili, nije pokušavala da se spase. Poslednje što sam videla od njenog lica bile su oči;

raširene, divne kao drago kamenje, zelene bistre kao voda i fasetirane saznanjem o smrti. Neko je govorio, ali reči nisu imale nikakvog smisla. Pukotina u steni glasno je zujala ispunjavajući mi uši. Baklja je zatreperila, iznenada poprimajući žutu boju od promaje; lepet krila mračnog anđela, pomislila sam. Zvuk se ponovio, iza mene. Okrenula sam se i ugledala Džejmija. Podigao se na kolena, zanoseći se. Krv mu je liptala iz skalpa, bojeći mu jednu stranu lica u crvenocrnu. Druga polovina je bila bela kao harlekinova maska. Zaustavi krvarenje, govorio je neki ostatak instinkta u mom mozgu i potražila sam maramicu. Ali je do tada on već dopuzio do mesta gde je Ijan ležao i cimao je dečakove poveze, oslobađao kožne kaišiće dok su kapljice krvi dobovale po dečakovoj košulji. Ijan se nekako digao na noge, sablasno bled u licu i isturio ruke da pomogne ujaku. Zatim se Džejmijeva ruka našla na mojoj mišici. Podigla sam pogled, obamrlo nudeći krpu. On ju je uzeo i grubo obrisao lice, a zatim me trgao za ruku, povlačeći me prema ulazu u tunel. Spotakla sam se i gotovo pala, pribrala se i vratila u sadašnjost. „Dođi”, govorio je. „Zar ne čuješ vetar? Oluja stiže, gore.” Vetar, pomislila sam. U pećini? Ali on je bio u pravu; promaju nisam izmislila; lagano izdisanje iz pukotine blizu ulaza pretvorilo se u postojani, zavijajući vetar, bezmalo naricanje koje je odjekivalo uskim prolazom. Okrenula sam se da pogledam preko ramena, ali me je Džejmi čvrsto uhvatio za ruku i gurao me napred. Moj poslednji pogled na pećinu bila je zamagljena vizija gagata i rubina, sa i dalje belim obrisom nasred poda. Zatim je promaja naletela uz zavijanje i baklja se ugasila. „Isuse!” Bio je to glas Mladog Ijana, ispunjen užasom, negde u blizini. „Ujka Džejmi!” „Ovde.” Džejmijev glas je stigao iz tame baš ispred mene, iznenađujuće miran, pojačan da bi se mogao čuti i pored tolike buke. „Ovde, momče. Dođi meni, Ijane. Ne plaši se; to samo pećina diše.” Reći to bila je greška. Čim je on to rekao, mogla sam da osetim kako mi hladan dah stena dodiruje vrat, pa sam se naježila. Zamišljanje da je pećina živi stvor koji diše svuda oko nas, slep i zlurad, pogodilo me je hladnoćom i užasom. Izgleda da je ta pomisao bila užasavajuća i za Ijana jer sam čula slabašni

uzdah, a zatim me je njegova ruka uhvatila i stegla kao da mu od toga život zavisi. Stegla sam njegovu ruku jednom, a drugom rukom sam pipala po mraku pred sobom i gotovo odmah našla krupnu Džejmijevu priliku koja uliva pouzdanje. „Imam Ijana”, rekla sam. „Za ime boga, hajdemo odavde!” U odgovor je stegao moju ruku i tako povezani počeli smo da odmičemo nazad duž krivudavog tunela, posrćući u potpunom mraku i gazeći se međusobno po nogama. A sve to vreme onaj jezivi vetar nam je zavijao za leđima. Nisam videla ama baš ništa; ni nagoveštaj Džejmijeve košulje pred svojim nosom, iako sam znala da je snežnobela, čak ni treptaj pokreta moje svetle suknje, mada sam je čula kako mi šuška oko nogu dok hodam, a taj zvuk se stapao sa zvukom vetra. Vetar se pojačavao i slabio u naletima, šapućući i zavijajući. Pokušala sam da misli oteram od uspomene na ono što je ostalo za nama, dalje od morbidnog umišljanja da vetar krije glasove koji uzdišu, šapuću tajne tiho da se ne mogu čuti. „Čujem je”, iznenada je rekao Ijan iza mene. Glas mu se pojačao, lomeći se od panike. „Čujem je! Bože, o bože, ona dolazi!” Ukopala sam se u mestu, krik mi se zaglavio u grlu. Hladni posmatrač u mojoj glavi znao je sasvim dobro da nije tako – samo vetar i Ijanov strah – ali to nije predstavljalo nikakvu razliku za provalu čistog užasa koja se digla iz mog stomaka i iznutricu mi pretvorila u vodu. I ja sam znala da ona dolazi i naglas sam kriknula. Zatim me je dohvatio Džejmi, kao i Ijana, čvrsto nas stegao uz sebe po jednom rukom tako da su nam uši pokrile njegove grudi. On je mirisao na dim borovine i znoj i brendi, a ja samo što nisam zajecala od olakšanja zbog njegove blizine. „Pst!”, oštro je rekao. „Pst, oboje! Neću joj dopustiti da vas dotakne. Nikada!” Žestoko nas je stegao uz sebe; osećala sam kako njegovo srce brzo udara pod mojim obrazom i koščatim Ijanovim ramenom zbijenim do mene, a zatim je pritisak popustio. „Pođite sada”, tiše je rekao Džejmi. „To je samo vetar. Pećine dišu kroz pukotine kada se gore menja vreme. Čuo sam to i ranije. Oluja stiže, napolju. Pođite sada.”

Nevreme je bilo kratko. Kada smo se iskobeljali na površinu trepćući od šoka zbog sunčeve svetlosti, kiša je prošla ostavljajući svet kao da je ponovo rođen. Lorens je zaklon našao blizu ulaza u pećinu pod palmom, sa koje je kapalo. Kada nas je ugledao, digao se na noge, olakšanje je bilo vidljivo na njegovom licu. „Da li je sve u redu?”, rekao je gledajući čas u mene čas u okrvavljenog Džejmija. Džejmi mu se osmehnuo, klimajući. „U redu je”, kazao je. Okrenuo se i pokazao na Ijana. „Mogu li da vam predstavim mog sestrića Ijana Mareja? Ijane, ovo je dr. Štern, koji nam je mnogo pomogao da te nađemo.” „Veliki sam vam dužnik, doktore”, rekao je Ijan klimajući glavom. Rukavom je prešao preko umazanog lica i pogledao u Džejmija. „Znao sam da ćeš doći, ujka Džejmi”, rekao je uz kolebljiv osmeh, „ali si to malo otegao, zar nisi?” Osmeh se raširio, a zatim raspao, i Ijan je počeo da drhti. Žestoko je treptao da bi zadržao suze. „Znači kasnim, izvini, Ijane. Dodi ovamo, a bhalaich.” Džejmi je ispružio ruke i prihvatio ga u čvrst zagrljaj, tapšući ga po leđima i mrmljajući mu na gelskom. Na trenutak sam to posmatrala i tek tada shvatila da se Lorens obraća meni. „Jeste li sasvim dobro, gospođo Frejzer?”, pitao je. Ne čekajući na odgovor, uhvatio me je za ruku. „Ne znam baš.” Osećala sam se potpuno ispražnjeno. Iscrpljena kao na porođaju, ali bez radosti u duši. Ništa nije izgledalo sasvim stvarno; Džejmi, Ijan, Lorens, svi su izgledali kao neke igračke koje se pomeraju i govore u daljini, praveći buku koju sam se napinjala da razumem. „Mislim da bismo možda mogli da odemo odavde”, kazao je Lorens bacivši pogled prema ulazu u pećinu odakle smo se upravo pojavili. Izgledao je kao da mu je neugodno. Nije ništa pitao u vezi sa gospođom Abernati. „Mislim da ste u pravu.” Slika pećine koju smo upravo napustili bila mi je upečatljiva u mislima – ali podjednako nestvarna kao i zelena džungla i sivo kamenje oko nas. Ne čekajući muškarce, okrenula sam se i otišla. Osećaj izdvojenosti se pojačao dok smo hodali. Osećala sam se kao neki

robot napravljen oko čeličnog jezgra, koga pokreće mehanizam. Pratila sam Džejmijeva široka leđa kroz granje i čistine, senke i osunčana mesta, ne zapažajući kuda idemo. Znoj mi se slivao u oči, ali jedva da sam napravila neki pokret da ga obrišem. Dosta kasnije, pred zalazak sunca, zastali smo na maloj čistini pored potoka i napravili primitivni logor. Već sam ranije otkrila da je veoma korisno imati Lorensa na putovanju kada se noći na otvorenom. Ne samo da je bio dobar u nalaženju i pravljenju zaklona kao Džejmi, već i dovoljno poznaje floru i faunu područja da bi mogao da zaroni u džunglu i vrati se pola sata kasnije noseći pregršt jestivog korenja, pečurki i voća da uveća spartanske porcije iz naših ranaca. Ijan se bacio na loženje vatre dok je Lorens tražio hranu, a ja sam sa tepsijom vode sela kod Džejmija da mu viđam ranjenu glavu. Oprala sam mu krv sa lica i kose i iznenađeno konstatovala da kuglica nije uzorala brazdu kroz njegov skalp kako sam mislila. Umesto toga, probila je kožu odmah iznad linije kose i – očigledno – nestala u njegovoj glavi. Nije bilo znaka izlazne rane. Obeshrabrena time, bockala sam po njegovom skalpu sve zabrinutije dok iznenadni krik pacijenta nije objavio da sam našla tane. Postojao je krupan, osetljiv grumen na njegovom potiljku. Zrno iz pištolja je putovalo ispod kože prateći krivinu lobanje i zaustavilo se baš nad potiljkom. „Isuse Hriste!”, uzviknula sam. Ponovo sam ga opipala u neverici, ali bilo je tamo. „Uvek si govorio da ti je glava tvrda kao kost, i prokleta da sam ako nisi bio u pravu. Pogodila te je iz neposredne blizine, a opasna kuglica ti se odbila od lobanje!” Džejmi, koji je tokom mog ispitivanja držao glavu u rukama, sada je ispustio nekakav zvuk između frktanja i stenjanja. „Aha, dobro”, rekao je glasom pomalo prigušenim od ruku. „Neću da kažem da mi glava nije tvrda, ali da je gospoja Abernati upotrebila celu dozu baruta, ni slučajno ne bi bilo dovoljno.” „Da li mnogo boli?” „Ne, rana ne boli, mada je osetljiva. Problem je u užasnoj glavobolji.” „Nije ni čudo. Sačekaj malo; izvadiću kuglicu.” Ne znajući u kakvom stanju ćemo zateći Ijana, ja sam ponela svoju najmanju medicinsku kutiju, u kojoj su se na sreću nalazili i mala boca alkohola i mali skalpel.

Obrijala sam malo Džejmijevog izdašnog runa odmah ispod otekline, pa celu okolinu natopila alkoholom radi dezinfekcije. Prsti su mi se smrzli od alkohola, ali je njegova glava bila topla i utešno živa na dodir. „Tri duboka udisaja i drži se dobro”, promrmljala sam. „Moram da te zasečem, ali će ići brzo.” „U redu.” Zadnja strana vrata mu je izgledala malo bledo, ali je puls bio postojan. Poslušno je duboko udahnuo, a izdisaj je zvučao kao uzdah. Ja sam deo kože zategla između kažiprsta i srednjeg prsta leve ruke. Na treći udah sam rekla: „Baš sada”, i čvrsto utisnula oštricu u skalp. On je malo zastenjao, ali nije vrisnuo. Nežno sam desnim palcem pritisnula oteklinu, pa malo jače – i kuglica je ispala kroz prorez koji sam načinila, padajući mi u levu ruku kao zrno grožđa. „Evo je”, rekla sam i tek tada shvatila da sam zadržavala dah. Spustila sam kuglicu – pomalo spljeskanu od kontakta sa njegovom lobanjom – u njegovu šaku i nasmešila se, pomalo nesigurno. „Suvenir”, rekla sam. Prislonila sam jastučić na malu ranu, omotala traku tkanine oko njegove glave da ga drži na mestu i zatim skroz iznenada, bez ikakvog upozorenja, počela da plačem. Osećala sam suze kako mi se kotrljaju niz lice, a ramena mi se tresu, ali sam i dalje bila izdvojena; nekako izvan svog tela. Najsvesnija sam bila blage zapanjenosti. „Sasenah? Jesi li dobro?” Džejmi je piljio u mene, oči su bile zabrinute ispod neuglednog zavoja. „Da”, rekla sam, mucajući od siline plakanja. „N-ne znam z-zašto pplačem. N-ne znam!” „Dođi ovamo.” Uzeo me je za ruku i privukao na svoje koleno. Obavio je ruke oko mene i čvrsto me držao, položivši obraz na moju glavu. „Sve će biti u redu”, šaputao je. „Sada je fino, mo chridhe, fino je.” Nežno me je cupkao, milujući jednom rukom moju kosu i vrat, i mrmljao razne nevažne stvari meni u uvo. Baš kao što sam se naglo udaljila, tako naglo sam se i vratila u svoje telo, topla i uzdrhtala, osećajući kako se čelično jezgro razlaže od mojih suza. Postepeno sam prestala da plačem i mirno ležala uz njegove grudi, štucajući tu i tamo, ne osećajući ništa sem mira i prijatnosti zbog njegovog prisustva.

Nejasno sam bila svesna da su se Lorens i Ijan vratili, ali nisam obraćala pažnju na njih. U nekom trenutku sam čula Ijana kako više znatiželjno nego zabrinuto kaže: „Krvav si duž celih leđa, od vrata nadole, ujka Džejmi.” „Možda ćeš mi onda ti namestiti novi zavoj, Ijane”, rekao je Džejmi. Glas mu je bio tih i nezabrinut. „Sada moram da držim tvoju ujnu.” A nešto kasnije sam zaspala i dalje ušuškana u njegovom naručju. Probudila sam se kasnije, sklupčana na ćebetu pored Džejmija. On je bio oslonjen na drvo, jedna ruka mu je bila na mom ramenu. Osetio je da sam se probudila i nežno me stegao. Bilo je mračno i čula sam ritmično hrkanje negde u blizini. Mora da je to Lorens, sanjivo sam pomislila, jer sam mogla da čujem glas Mladog Ijana sa druge Džejmijeve strane. „Ne”, govorio je polako, „nije bilo baš užasno, na brodu. Sve su nas držali zajedno, ostali momci su mi pravili društvo i hranili su nas pristojno, a po dvojicu su nas puštali da prošetamo po palubi. Naravno, svi smo bili uplašeni jer pojma nismo imali zašto nas vode – nijedan od mornara nije hteo ništa da nam kaže – ali nas nisu zlostavljali.” Bruja je otplovio uz reku Jalahs i ljudski tovar isporučio direktno u Rouz hol. Tu je zbunjene dečake srdačno dočekala gospođa Abernati i istog časa su strpani u novi zatvor. Podrum ispod šećerane bio je dovoljno udobno opremljen krevetima i nošama, i sem buke prerade šećera nad glavama preko dana, bio je dosta prijatan. I dalje nijedan od dečaka nije mogao da smisli zašto su tu, mada je izneto mnoštvo pretpostavki, svaka neverovatnija od prethodne. „A povremeno je krupni crnac dolazio dole sa gospođom Abernati. Uvek smo je molili da nam kaže zašto smo tu i da se smilostivi i pusti nas. A ona se samo smeškala i tapšala nas i rekla je da ćemo videti kada dođe pravo vreme. Tada bi odabrala momka, a onaj crni bi momka ščepao za ruku i odveo ga sa njima.” Ijanov glas je zvučao ucveljeno, što i nije bilo čudo. „Da li su se momci vraćali?”, pitao je Džejmi. Nežno me je tapšao rukom, pa sam je dohvatila i stegla. „Ne – ili obično ne. A od toga smo se užasno uplašili.” Ijanov red je došao osam nedelja nakon njegovog dolaska. Tri momka su otišla bez povratka do tada, i kada su se bistre zelene oči gospođe Abernati

zaustavile na njemu, nije bio raspoložen za saradnju. „Šutnuo sam onog crnog i udario ga – čak sam ga i ujeo za ruku”, utučeno je rekao Ijan, „i imao je vrlo gadan ukus – bio je sav prekriven nekakvom mašću. Ali to ništa nije promenilo; samo me je zviznuo po glavi, dovoljno jako da mi zazvoni u ušima, a zatim me podigao i odneo u naručju kao da sam neki klinac.” Ijana su odveli u kuhinju, gde su ga skinuli, oprali, obukli u čistu košulju – ali ništa više i odveli u glavnu kuću. „To je bilo po noći”, tužno je kazao, „i svi prozori su bili osvetljeni. Mnogo je ličilo na Lalibroh kada siđeš sa brda čim se smrači i mama upali lampe – gotovo mi se srce pocepalo da vidim to i mislim na dom.” Mada je imao malo prilike da čezne za domom. Herkules – ili Atlas – ga je oterao uz stepenice u nešto što je očito bila spavaća soba gospođe Abernati. Ona ga je čekala obučena u meku, komotnu haljinu sa nekim čudnim figurama izvezenim uz rub crvenim i srebrnim koncem. Bila je srdačna i prijatna i ponudila mu je piće. Mirisalo je čudno, ali ne opako, i pošto se tu slabo šta pitao, on ga je popio. U sobi su bile dve udobne fotelje sa strana dugog niskog stočića i veliki krevet sa jedne strane, kitnjast i sa baldahinom kao da je kraljevski. On je seo u jednu fotelju, a gospođa Abernati u drugu, i tada je počela da ga propituje. „Kakva su bila pitanja?”, upitao je Džejmi podstičući Ijana, koji je izgleda počeo da okleva. „Pa, sve u vezi sa mojim domom i porodicom – pitala je za imena svih mojih sestara i braće, mojih tetaka i ujaka.” Ovde sam se malo trgla. Znači, to je bio razlog što Gejlis nije nimalo iznenadilo naše pojavljivanje! „I sve i svašta, ujače. Zatim je – pitala me je da li sam ikada – legao sa devojkom. Baš kao da me pita da li sam za doručak jeo kašu!” Ijan je zvučao šokirano od tog prisećanja. „Nisam hteo da joj odgovorim, ali izgleda da nisam mogao da se uzdržim. Bilo mi je veoma vruće, kao da sam u groznici i izgleda da nisam mogao lako da se krećem. Ali sam joj odgovorio na sva pitanja i ona je samo sedela tamo, prijatna kako to ume, i izbliza me posmatrala onim krupnim zelenim očima.” „Tako da si joj ispričao istinu.” „Aha. Da, jesam.” Ijan je govorio polako, ponovo proživljavajući tu scenu. „Rekao sam joj da jesam, i ispričao joj o – o Edinburgu i štampariji, i

o mornaru i bordelu i Meri i ... sve.” Izgledalo je da je Gejlis tu prvi put bila razočarana nekim njegovim odgovorom. Lice joj se zateglo i oči skupile, a Ijan je na trenutak bio ozbiljno uplašen. Pobegao bi on, tada, da nije bilo one mlitavosti u rukama i nogama i prisustva džina koji je nepomično stajao na vratima. „Ona je ustala i malo trupkala okolo i rekla da sam upropašćen jer nisam nevin, i šta je imao tako fin mlad dečko da traži sa devojkama kvareći se.” Zatim je prekinula tiradu, nasula čašu vina i popila je, i kao da je njen bes iščezao. „Tada se nasmejala, pažljivo me zagledala i rekla da ja možda i ne moram da budem čist promašaj. Ako ne valjam za ono što je imala na umu, možda bih mogao da poslužim za nešto drugo.” Ijanov glas je bio nekako zagušen, kao da ga kragna steže. Džejmi je ispustio nekakav utešan zvuk i mladić je duboko udahnuo, rešen da nastavi. „Pa, ona – uzela me je za ruku i naterala da ustanem. Zatim je skinula košulju koju sam nosio i ona – kunem se da je to istina, ujače – kleknula je na pod pred mene i uzela moju stvar u usta!” Džejmijeva šaka se stegla na mom ramenu, ali je glas odavao samo umerenu zainteresovanost. „Da, verujem ti, Ijane. Tada je vodila ljubav sa tobom?” „Ljubav?” Ijan je zvučao zapanjeno. „Ne – hoću da kažem, ja nisam mogao. To – ona – pa, napravila je da mi se digne i onda me je naterala da dođem u krevet i legnem i ona je tu nešto radila. Ali nije bilo nimalo nalik onome sa Meri!” „Hm, verujem da nije”, suvo je rekao njegov ujak. „Bože, stvarno sam se blesavo osećao!” Po zvuku glasa sam osetila da Ijan drhti. „Otvorio sam oči na sredini i tu je crnac stajao odmah do kreveta i držao svećnjak. Ona mu je rekla da ga podigne više da bi mogla bolje da vidi.” Zastao je i čula sam grgoljenje dok je pio iz jedne od boca. Ispustio je dug, drhtav uzdah. „Ujače, da li si ikada – legao sa ženom onda kada to nisi želeo?” Džejmi je oklevao na tren, ruke stegnute na mom ramenu, a zatim je tiho progovorio: „Da, Ijane. Jesam.” „Oh.” Dečak je zaćutao i čula sam kako se češe po glavi. „Znaš li kako to

može da bude, ujače? Kako to možeš da uradiš iako ne želiš nimalo i mrziš to što radiš i – a to ti ipak – ipak prija?” Džejmi se kratko, suvo nasmejao. „Pa, to ti se Ijane svodi na jedno: tvoj vršnjak nema savest, a ti je imaš.” Pustio je moje rame kada se okrenuo prema sestriću. „Ne razbijaj glavu, Ijane”, kazao je. „Nisi mogao ništa da promeniš, a to ti je verovatno i spasio život. Drugi momci – oni koji se nisu vratili u podrum – znaš li da li su oni bili nevini?” „Pa – oni koje sam znao bili su sigurno – jer smo imali mnogo vremena za priču, razumeš? I tako smo posle nekog vremena znali dosta jedan o drugom. Neki momci su se hvalili da su bili sa devojkom, ali sam mislio – na osnovu onoga što su o tome rekli – da to zapravo nisu uradili.” Zastao je na trenutak, kao da okleva da pita ono što zna da mora. „Ujače – znaš li šta se njima desilo? Ostalim momcima koji su bili sa mnom?” „Ne, Ijane”, kazao je Džejmi ravnim glasom. „Pojma nemam.” Oslonio se o drvo i duboko uzdahnuo. „Misliš li da možeš da zaspiš, mali Ijane? Ako možeš, treba to da uradiš, jer nas sutra čeka naporan hod do obale.” „Oh, mogu ja da spavam, ujače”, uveravao ga je Ijan. „Ali zar ne bi trebalo da čuvam stražu? Ti si taj koji treba da se odmori, nakon što si pogođen i sve ostalo.” Zastao je, a zatim prilično stidljivo dodao: „Nisam ti zahvalio, ujka Džejmi.” Džejmi se nasmejao, ovog puta od srca. „Nema na čemu, Ijane”, rekao je sa osmehom u glasu. „Spusti glavu i spavaj, momče. Probudiću te ako zatreba.” Ijan se poslušno sklupčao i nekoliko trenutaka kasnije je teško disao. Džejmi je uzdahnuo i zavalio se na drvo. „Da li bi i ti hteo da spavaš, Džejmi?” Pridigla sam se u sedeći položaj pored njega. „Ja sam budna; mogu da pripazim.” Oči su mu bile zatvorene, zamiruća vatra mu je poigravala na kapcima. Onako žmureći se nasmešio i potražio moju ruku. „Ne. Ali ako ti ne smeta da odsediš neko vreme sa mnom, možeš da gledaš. Bolje podnosim glavobolju kad žmurim.” Sedeli smo u zadovoljnoj tišini neko vreme, s rukom u ruci. Povremena čudna buka ili udaljeni krik neke prašumske životinje doprli bi iz mraka, ali nište nije delovalo preteće. „Hoćemo li nazad na Jamajku?”, konačno sam upitala. „Po Fergusa i Marsali?” Džejmi je krenuo da odmahne glavom, a onda zastao uz

prigušeno stenjanje. „Ne”, rekao je. „Mislim da treba da otplovimo na Eleuteru. Ona je holandsko vlasništvo i neutralna je. Možemo Inesa da pošaljemo nazad sa Džonovim brodićem i on može Fergusu da poruči da dođe i pridruži nam se. Radije ne bih opet da kročim na Jamajku, kada se sve ima u vidu.” „Pretpostavljam da je tako.” Ćutala sam načas, a zatim rekla, „Pitam se kako će g. Viloubaj – Ji Tjen Čo, hoću da kažem – da se snađe. Pretpostavljam da ga niko neće naći ako ostane u planinama, ali...” „Oh, može on sjajno da se snalazi”, prekinuo je Džejmi. „Ima pelikana da mu lovi ribu, na kraju krajeva.” Jedna strana usana se iskrivila u osmeh. „Kad smo već kod toga, ako je pametan, krenuće put juga i otići do Martinika. Tamo postoji mala kolonija kineskih trgovaca. Pominjao sam mu je; rekao sam da ću ga odvesti tamo kada završimo poslove na Jamajci.” „Nisi sada besan na njega?” Radoznalo sam ga pogledala, ali mu je lice bilo glatko i smireno, gotovo bez bora na svetlosti vatre. Ovog puta je pazio da ne mrda glavu, već je podigao jedno rame i napravio grimasu. „Oh, ne.” Uzdahnuo je i namestio se udobnije. „Mislim da nije mnogo mislio o onome što je uradio, niti je do kraja shvatao posledice. A bilo bi glupo mrzeti čoveka što ti nije pružio nešto što uopšte i nema.” Tada je uz smešak otvorio oči i znala sam da misli na Džona Greja. Ijan se trgao u snu, glasno zahrkao i prevrnuo se na leđa, raširivši ruke. Džejmi je pogledao svog sestrića i osmeh je postao širi. „Hvala bogu”, rekao je. „On ide svojoj majci prvim brodom koji ide za Škotsku.” „Ne znam”, rekla sam smešeći se. „Možda on ne želi da se vrati u Lalibroh, posle svih ovih avantura.” „Baš me briga šta želi, a šta ne želi”, odlučno je rekao Džejmi. „Ima da ide, makar morao da ga spakujem u sanduk. Nešto tražiš, Sasenah?”, dodao je kada je video da napipavam po mraku. „Našla sam”, rekla sam izvlačeći iz džepa pljosnatu kutiju sa špricevima. Otvorila sam da vidim šta ima u njoj, čkiljeći po sve slabijem svetlu. „Oh, dobro; ima dovoljno za jednu udarnu dozu.” Džejmi se malo uspravio. „Uopšte nemam temperaturu”, rekao je, oprezno me odmeravajući. „I ako imaš nameru da mi taj prljavi šiljak zabiješ u glavu, onda bolje razmisli

ponovo, Sasenah!” „Ne tebi”, rekla sam. „Ijanu. Sem ako misliš da ga pošalješ Dženi kući izrešetanog sifilisom i raznim interesantnim oblicima tripera.” Džejmijeve obrve su se podigle, pa se štrecnuo od posledica tog pokreta. „Opa. Sifilis? Tako misliš?” „Ne bi me nimalo iznenadilo. Izraženo ludilo je jedan od simptoma poodmakle bolesti mada moram priznati da je teško to razlikovati u njenom slučaju. Ipak, od opreza glava ne boli, zar ne?” Džejmi je raspoloženo frknuo. „Pa, to bi Mladog Ijana moglo naučiti nešto o ceni afera. Mada bi bilo najbolje da Šternu odvlačim pažnju kada momka odvedeš u grmlje po kaznu; Lorens je fin čovek za Jevrejina, ali je znatiželjan. Ne bih voleo da goriš na lomači u Kingstonu posle svega.” „Očekujem da bi to predstavljalo neprijatnost guverneru”, suvo sam rekla. „Mada bi možda lično uživao u tome.” „Ne bih rekao da je tako, Sasenah.” I on je govorio suvo kao i ja. „Da li ti je moj sako pri ruci?” „Da.” Našla sam ga savijenog na zemlji pored mene i pružila mu ga. „Je li ti hladno?” „Ne.” Naslonio se i sako položio na kolena. „Samo sam hteo da osećam da su mi sva dečica u blizini dok spavam.” Nasmešio mi se, nežno skrstio ruke preko sakoa i slika u njemu, pa opet zažmurio. „Laku noć, Sasenah.”

63

Iz dubina

U

jutru smo, okuraženi odmorom i doručkom od dvopeka i bokvice, produžili ka obali u dobrom raspoloženju – čak i Ijan, koji je prestao nametljivo da hramlje posle prvih pola kilometra. Kada smo sišli niz klisuru koja vodi ka plaži, zatekao nas je neobičan prizor. „Isuse Hriste, to su oni!”, izlanuo se Ijan. „Gusari!” Okrenuo se spreman da zbriše u brda, ali ga je Džejmi zgrabio za ruku. „Nisu gusari”, rekao je. „To su robovi. Pogledaj!” Nevešti u upravljanju velikim brodom, pobegli robovi sa plantaža uz reku Jalahs su očito sporo i sa mnogo grešaka uspeli da stignu na Hispaniolu, a kada su nekako stigli, odmah su brod nasukali. Bruja je ležao nagnut na bok u plićaku, kobilice duboko utonule u blato. Okruživala ga je grupa vrlo uzbuđenih robova, neki su trčali duž plaže vičući, drugi su hitali da potraže utočište u džungli, nekolicina je ostala da poslednjima pomogne da se iskrcaju. Brz pogled na pučinu pokazivao je uzrok njihove uzrujanosti. Na horizontu se videla krpica belog koja je narastala dok smo gledali. „Brod Ratne mornarice”, kazao je Lorens, zvučeći zainteresovano. Džejmi je rekao nešto sebi u bradu na gelskom, a Ijan ga je šokirano pogledao. „Dalje odavde”, sažeto je rekao Džejmi. Okrenuo je Ijana i gurnuo ga uz klisuru, a zatim zgrabio moju ruku. „Sačekaj!”, kazao je Lorens, štiteći oči od sunca. „Dolazi još jedan brod. Mali.” Privatni brodić guvernera Jamajke, tačnije, pod opasnim se uglom naginjao kada se pojavio iza krivine zaliva, sa jedrima napumpanim od vetra. Džejmi je stao na sekund da odmeri mogućnosti, a zatim me opet zgrabio za ruku. „Hajdemo!”, rekao je. U vreme kada smo stigli do ruba plaže, čamac spušten sa brodića je napredovao po plićaku, Reburn i Makleod su svojski zapinjali veslima.

Sištala sam i grabila vazduh, kolena me nisu držala od trčanja. Džejmi me je zgrabio u naručje i potrčao u talase, a Lorens i Ijan su ga pratili dišući kao kitovi. Videla sam kako Gordon, što metara dalje na pramcu broda, nišani puškom ka obali i znala sam da nas neko prati. Musketa je opalila uz pramen dima i Meldram je, iza njega, istog časa podigao svoje oružje i opalio. Smenjujući se tako, njih dvojica su pokrivali naše napredovanje uz puno pljuskanja sve dok nas prijateljske ruke nisu povukle i podigle čamac. „Okreći!”, dreknuo je Ines, koji je rukovao kormilom, jedra su odmah okrenuta i vetar ih je istog časa ispunio. Džejmi me je digao na noge i spustio na klupu, a zatim se bacio pored mene, zadihan. „Bože sveti”, šištao je. „Zar ti nisam... rekao... da se držiš po strani... Dankane?” „Prištedi dah, Makdabe”, kazao je Ines dok mu se osmeh širio ispod brkova. „Nemaš ga toliko da bi mogao da ga traćiš.” Doviknuo je nešto Makleodu, koji je klimnuo glavom i nešto uradio sa konopcima. Brodić se propeo, promenio kurs i okrenuo se, uputio se pravo prema maloj uvali – i pravo prema ratnom brodu koji je sada bio dovoljno blizu da vidim iskeženog narvala iscrtanog na pramcu. Makleod je dreknuo nešto na gelskom i to propratio gestom koji je njegovu naredbu učinio nedvosmislenom. Uz trijumfalno Inesovo jodlovanje, proleteli smo pored Narvala, direktno ispod njegovog pramca i dovoljno blizu da vidimo iznenađene glave kako vire preko ograde. Pogledala sam nazad kada smo izašli iz uvale i videla da Narval još uvek prilazi, ogroman ispod svoja tri velika jarbola. Brodić nikada ne bi mogao da ga nadmaši u brzini na otvorenom moru, ali u skučenom prostoru je brodić bio lak i zgodan za manevrisanje kao pero u poredenju sa ogromnim ratnim brodom. „Oni su se namerili na robovski brod”, kazao je Meldram okrećući se pored mene da i on gleda. „Videli smo kada ga je ratni brod našao, pet kilometara od ostrva. Pomislili smo da bismo mogli, dok su oni zauzeti nečim drugim, da šturnemo do plaže i pokupimo vas.” „Dosta dobro”, uz osmeh je rekao Džejmi. Grudi su mu se i dalje nadimale, ali je povratio dah. „Nadam se da će Narval biti dovoljno zauzet neko vreme.” Reburnov upozoravajući povik ukazao je da se to ipak neće desiti.

Pogledala sam nazad i videla blesak mesinga na Narvalovoj palubi kada su dva duga topa poznata pod nazivom krmeni lovci otkrivena i počela da nišane. Sada smo mu bili u dometu i taj osećaj mi se ni najmanje nije dopadao. Ipak, kretali smo se i to brzo. Ines je oštro zakrenuo kormilo, pa još jednom, praveći cikcak putanju pored rta. Krmeni lovci su opalili istovremeno. Voda je pljusnula pored levog boka, dvadeset metara daleko, ali preblizu za našu samouverenost ako se ima u vidu da bismo pogođeni đuletom od deset kila potonuli kao kamen. Ines je opsovao i pogurio se nad kormilom, a onako bez ruke izgledao je čudno, nekako nahereno. Naš kurs je postao još haotičniji i naredna đulad nisu prišla ni blizu. Zatim je usledio jači pucanj pa sam se okrenula i videla kako se nagnuti Bruja raspada u iverje kada je Narval došao u domet i prednje topove okrenuo na nasukani brod. Kiša karteča je zasula plažu, smrtonosno pogađajući posred grupe odbeglih robova. Tela – i delovi tela – poleteli su u vazduh kao crne igračke i pali na pesak, flekajući ga crvenom bojom. Nekoliko udova bilo je razbacano po plaži kao naplavljena drva. „Sveta Marijo, majko Božija.” Ijan se prekrstio, beo kao kreč, užasnuto zureći u plažu dok se gađanje topova nastavljalo. Još dva hica su pogodila Bruju i napravila veliku rupu u boku. Nekoliko ih je bezopasno palo na pesak, a još dva su našla cilj među ljudima u begu. Tada smo obišli oko rta i zaputili se ka pučini, pa su nam plaža i pokolj na njoj nestali s vidika. „Moli se za nas grešnike, sada i u času naše smrti.” Ijan je svoju molitvu dovršio šapatom, pa se opet prekrstio. Na brodu je bilo malo razgovora izuzev Džejmijevih instrukcija Inesu za Eleuteru i rasprave između Inesa i Makleoda o pravilnom kursu. Mi ostali smo bili suviše zgroženi onim što smo upravo videli – i suviše nam je laknulo što smo uspeli da umaknemo – da bismo bili željni razgovora. Vreme je bilo prijatno sa dosta oštrim vetrom i brzo smo odmicali. Do zalaska sunca ostrvo Hispaniola zašlo je iza horizonta i ostrvo Grand Turk se izdizalo sa leve strane. Pojela sam mali deo raspoloživog dvopeka, popila šolju vode i sklupčala se u dnu broda, ležući između Ijana i Džejmija da spavam. Ines je zevnuo i sam pošao da odmori na pramcu dok su se Makleod i Meldram tokom noći smenjivali na kormilu. Ujutru me je probudio povik. Izdigla sam se na jedan lakat, trepćući od

sna i ukočena od noći provedene na golim, vlažnim daskama. Džejmi je stajao pored mene, jutarnji vetar mu je nosio kosu. „Šta?”, upitala sam Džejmija. „Šta je?” „Ne mogu da verujem”, rekao je gledajući preko krme. „To je opet onaj prokleti brod!” Digla sam se nekako na noge i utvrdila da je to istina; daleko iza naše krme videla su se malecka bela jedra. „Jesi li siguran?”, rekla sam, čkiljeći. „Možeš li to da razaznaš sa ove udaljenosti?” „Ja ne mogu”, iskreno je odgovorio Džejmi, „ali Ines i Makleod mogu, a oni kažu da su to krvopije Englezi, sasvim sigurno. Možda su pogodili naš kurs i pošli za nama, čim su sredili one crne jadničke na Hispanioli.” Okrenuo se od ograde i slegnuo ramenima. „Prokleto malo možemo da učinimo oko toga, sem da se nadamo da ćemo ostati ispred njih. Ines kaže da postoji nada da im zbrišemo kod ostrva Ket ako tamo stignemo po mraku.” Kako je dan odmicao, nastavljali smo malo izvan dometa topova, ali je izgledalo da je Ines sve zabrinutiji. More između ostrva Ket i Eleutera je plitko i ispunjeno koralnim sprudovima. Ratni brod nas nikada ne bi mogao otpratiti u tom lavirintu – ali ne bismo ni mi mogli da se krećemo dovoljno lako da bismo izbegli da nas ne potope dugi topovi Narvala. Ako se nađemo u tim podmuklim sprudovima i kanalima, bićemo laka meta. Konačno, neodlučno, doneta je odluka da se zaputimo na istok, prema pučini; nismo smeli da rizikujemo i usporimo, a postojala je mala šansa da ratnom brodu pobegnemo po mraku. Kada je svanulo, kopno je sasvim nestalo sa vidika. Narval, na nesreću, nije. Nije bio bliže, ali kada se vetar digao zajedno sa suncem, on je podigao još jedara i počeo da nam se primiče. Pošto je svaki komadić jedra već bio podignut i nije bilo mesta za skrivanje, nije nam preostalo ništa sem da bežimo – i čekamo. Za sve vreme dugih jutarnjih sati, Narval je iza naše krme postojano postajao sve veći. Na nebu su počeli da se navlače oblaci i vetar se znatno pojačao, ali to je pomagalo Narvalu sa njegovom ogromnom površinom jedara, znatno većom od naše.

Do deset sati nam je prišao dovoljno da rizikuje s gađanjem. Hitac je pao daleko iza krme, ali je i pored toga bio zastrašujući. Ines je virnuo preko ramena da proceni udaljenost, a zatim odmahnuo glavom i smrknuto popravio naš kurs. Sada se ništa nije moglo dobiti skretanjem; moramo da produžimo pravo napred što duže možemo, praveći manevre izbegavanja samo kada je prekasno za ma šta drugo. Do jedanaest je Narval prišao na četiri stotine metara i monotoni pucnji njegovih prednjih topova počeli su da odjekuju svakih deset minuta, dok je njegov tobdžija isprobavao domet. Da sam, zažmurila mogla bih da zamislim Erika Johansena, znojavog i prljavog od baruta kako se naginje nad svojim topom sa upaljenim fitiljem u ruci. Nadala sam se da su Anekje sa njenim ovcama ostavili na Antigvi. U pola dvanaest je počela kiša i talasi su narasli. Iznenadni nalet vetra bacio nas je u stranu i brod se nagnuo toliko da se ograda levog boka našla na manje od pola metra od vode. Izbačeni na palubu tim pokretom, mi smo se raspetljavali dok su Ines i Makleod spretno ispravljali brodić. Bacila sam pogled nazad kao što sam radila svakih nekoliko minuta iako to nisam želela, i videla sam kako mornari žure gore među Narvalovim konopcima, skidajući gornja jedra. „To je sreća!”, vikao mi je Makgregor u uvo, klimajući u pravcu u kom sam gledala. „To će ih usporiti.” Do pola jedan nebo je poprimilo neobičnu purpurno-zelenu boju i vetar se pojačao u jezivo zavijanje. Narval je poskidao još jedara, ali mu je uprkos tome pomoćno jedro otrgnuto, parče platna se otrglo sa jarbola i bilo odneto, lepršajući poput albatrosa. Brod je već davno prestao da puca na nas jer nije bio u stanju da pogodi tako mali cilj po nemirnom moru. Pošto je sunce nestalo, više nisam mogla da procenim vreme. Nevreme nas je direktno pogodilo možda sat kasnije. Nije se moglo čuti ništa; znakovima i grimasama Ines je objasnio ljudima da skinu jedra; ostaviti ih razapeta ili čak i smotana predstavljalo je rizik da jarbol bude iščupan iz palube. Čvrsto sam se jednom rukom držala za ogradu, a drugom za Ijanovu ruku. Džejmi je čučao iza nas, ruku raširenih da bi nas štitio svojim leđima. Kiša je šibala, dovoljno jaka da svaka kap pecne, nošena skoro vodoravno jakim vetrom i tako gusta da sam jedva na horizontu videla nejasni obris za koji sam mislila da je Eleutera. More se zastrašujuće podizalo, talasi su dostizali visinu od dvanaest

metara. Brodić se lako propinjao na njima, nošen naviše i još više u vrtoglave visine, a onda bi naglo pao u jaz između dva talasa. Džejmijevo lice bilo je samrtno bledo na svetlosti oluje, mokra kosa sasvim ulepljena za skalp. Mrak se približavao kada se to desilo. Nebo je bilo skoro crno, ali je postojao nekakav jezivi zeleni sjaj svuda po horizontu koji je ocrtavao skeletni obris Narvala iza nas. Još jedan nalet kiše tresnuo nas je u stranu, bacajući nas da se zanesemo na vrhu ogromnog talasa. Dok smo se oporavljali od još jednog mahnitog naleta, Džejmi me je dograbio za ruku i pokazao iza nas. Narvalov jarbol je bio čudno nagnut, njegov vrh povijen daleko u jednu stranu. Pre nego što sam stigla da shvatim šta se dešava, gornjih pet metara jarbola se otkinulo i zabilo u more, noseći sa sobom konopce i potporne grede. Ratni brod se naglo zaljuljao oko tog neplaniranog sidra i bokom kliznuo duž lice talasa. Zid vode se nadneo nad brodom i tresnuo naniže, hvatajući brod pljoštimice. Narval se propeo i jednom okrenuo. Digao se sledeći talas i uhvatio ga prvo po krmi povlačeći visoku zadnju palubu pod vodu, razbacujući jarbole na sve strane kao da lomi štapiće. Trebalo je još talasa da se tolika lađa potopi; nije bilo vremena za beg nesrećnoj posadi, ali je potrajalo nama koji smo gledali i delili njihov užas. U jazu između talasa nastali su komešanje i mehurići, i ratni brod je nestao. Džejmijeva ruka je bila tvrda kao čelik pod mojim prstima. Svi ljudi su zurili nazad, lica praznih od užasa. Svi sem Inesa, koji je tvrdoglavo čučao iza kormila, dočekujući nailazak svakog talasa. Novi talas se podigao iza ograde i kao da je ostao da tu lebdi, nadnet iznad mene. Ogromni vodeni zid bio je proziran kao staklo; mogla sam da vidim kako u njemu vise otpaci i ljudi potopljenog Narvala, udova razbacanih u grotesknom baletu. Telo Tomasa Leonarda visilo je ni tri metra od mene, davljenička usta otvorena od iznenađenja, njegova duga meka kosa smotana iznad pozlaćene kragne sakoa. Zatim je talas udario. Otrgao me je sa palube i istog časa me bacio u haos. Slepa i gluva, bez mogućnosti da dišem, bacana sam kroz prostor, ruke i noge su mi se krivile od siline vode. Sve je bilo mračno; nije bilo ničega sem utisaka, a oni su svi bili intenzivni, ali neraspoznatljivi. Pritisak i buka i strahovita hladnoća.

Nisam osećala vučenje odeće ili povlačenje konopca oko pojasa – ako je još bio tamo. Nagla toplina mi je obuzela noge, prepoznatljiva u okolnoj hladnoći kao oblak na vedrom nebu. Mokraća, pomislila sam, ali nisam znala da li moja, ili poslednji dodir drugog ljudskog tela koje je poput mene progutano i dospelo u utrobu talasa. Glava mi je tresnula u nešto. Osećajući bol iznenada sam iskašljavala pluća na palubi brodića koji je i dalje čudesno plovio. Polako sam sela, gušeći se i šišteći. Moj konopac je još uvek bio na svom mestu, toliko zategnut oko pojasa da sam bila sigurna da su mi donja rebra polomljena. Slabašno sam ga povukla pokušavajući da dišem, a zatim je tu bio Džejmi, jedna njegova ruka je bila na meni, a drugom je iz pojasa vadio nož. „Jesi li dobro?”, razdrao se, ali mu je glas bio jedva čujan od urlanja vetra. „Ne!”, pokušavala sam povikom da odgovorim, ali se i to jedva čulo. Odmahnula sam glavom, šeprtljajući oko svog pojasa. Nebo je bilo purpurno-zeleno boje, koju nikada ranije nisam videla. Džejmi je strugao po konopcu, pognuta glava mu je bila natopljena i boje mahagonija, kosa mu je šibala po licu od besnog vetra. Konopac je popustio i ja sam žudno udahnula, ignorišući ubode bola u boku i pečenje oguljene kože oko pojasa. Brod se mahnito izdizao, paluba se njihala gore i dole kao ljuljačka. Džejmi je pao na palubu povlačeći me sa sobom, i počeo na sve četiri da se primiče dva metra udaljenom jarbolu, vukući i mene. Odeća mi je bila skroz mokra, zalepljena za telo od natapanja talasom. Sada je nalet vetra bio tako jak da mi je odlepio suknje od nogu i podigao ih, poluosušene, da mi tuku oko lica kao guščija krila. Džejmijeva ruka preko mojih grudi bila je čvrsta kao čelična šipka. Držala sam se za njega, pokušavajući da doprinesem našem napretku upirući se nogama o klizavu palubu. Manji talasi su zapljuskivali preko ograde, neprestano nas natapajući, ali nije usledio novi ogromni monstrum. Ispružene ruke su nas uhvatile i povukle poslednjih pola metra, u neuverljivu zaštitu jarbola. Ines je kormilo odavno privezao; dok sam gledala napred, videla sam kako munja pogađa more ispred nas tako da su se paoci kormila zacrneli urezujući u moju mrežnjaču sliku nalik paukovoj mreži. Govor je bio nemoguć – i nepotreban. Reburn, Ijan, Meldram i Lorens

su se šćućurili uz jarbol, svi vezani; koliko god da je bilo zastrašujuće na palubi, niko nije želeo da ode dole, da bude bacan na sve strane u tami, bez predstave šta se dešava gore. Sedela sam na palubi raširenih nogu, sa jarbolom za leđima i konopcem koji mi je išao preko grudi. Nebo je postalo olovnosivo na jednoj strani i tamno, ali blistavozeleno na drugoj, a munje su nasumično sevale po površini mora, briljantne testeraste linije u tami. Vetar je bio toliko bučan da je čak i grom dopirao do nas tek povremeno kao prigušeni tresak, kao da brodski topovi pucaju u daljini. Zatim je sevnulo niz bok broda, munja i grom zajedno, dovoljno blizu da se čuje šištanje proključale vode u zvonjavi posle treska. Oštri miris ozona ispunio je vazduh. Ines se okrenuo od svetla, a njegova visoka mršava figura bila je toliko urezana prema blesku da je na tren izgledao kao skelet, crne kosti prema nebu. Trenutna zaslepljenost i njegov pokret učinili su da u času izgleda kao čitav, dve ruke su se zaljuljale kao da se njegov nedostajući ud pojavio iz sveta duhova da mu se priključi, ovde na rubu večnosti. Oh, lobanja povezana sa... vratom. Glas Džoa Abernatija nežno je pevušio u mom pamćenju. A vrat je povezan sa... kičmom. Iznenada mi se javila odvratna vizija razbacanih udova koju sam videla na plaži pored olupine Bruje, kako ih oživljava munja, muče se i vrdaju u pokušaju da se opet ujedine. Te kosti, te kosti, šetaće okolo. Sada, čuj reč Gospoda! Još jedan tresak groma i vrisnula sam, ne zbog zvuka već zbog munje u mom sećanju. Lobanja u mojim rukama sa šupljim očima koje su nekada bile zelene od uraganskog neba. Džejmi mi je nešto viknuo u uvo, ali nisam mogla da ga čujem. Mogla sam samo da tresem glavom u nemom šoku dok mi se koža ježila od užasa. Kosa mi se, kao i suknje, sušila na vetru; pramenovi su mi igrali na glavi, potežući koren. Kako se sušila, osetila sam pucketanje statičkog elektriciteta tamo gde bi mi kosa dotakla obraz. Došlo je do naglog kretanja mornara oko mene i ja sam podigla pogled i videla poprečne pritke i konopce obavijene plavom fosforescencijom električnog

pražnjenja. Plamena kugla je pala na palubu i zakotrljala se prema nama, fosforescencija koja kulja. Džejmi ju je udario i ona je fino odskočila u vazduh i otkotrljala se duž ograde ostavljajući za sobom miris paljevine. Pogledala sam Džejmija da vidim da li je dobro i videla kako mu šiljci kose štrče sa glave, prevučeni vatrom i okrenuti unazad kao u demona. Crte drečavoplave ocrtale su siluete njegovih prstiju kada je kosu sklonio sa lica. Zatim je oborio pogled, spazio mene i uhvatio me za ruku. Električni udar nas je oboje potresao pri dodiru, ali me on nije pustio. Nisam bila u stanju da procenim koliko dugo to traje; satima ili danima. Usta su nam se osušila od vetra i postala lepljiva od žedi. Nebo je od sivog postalo crno, ali se nije moglo razaznati da li od noći ili od nadolazeće kiše. Kada je kiša počela da pada, bila je dobrodošla. Stigla je sa silinom tropskog pljuska i njeno dobovanje bilo je čujno i pored huka vetra. Još bolje, to nije bila kiša već grad; ledene loptice su mi pogađale glavu kao kamenčići, ali nisam marila. Skupila sam ledene loptice u šaku i poluotopljene ih progutala, hladni melem za moje izmučeno grlo. Meldram i Makleod su puzali po palubi na rukama i kolenima skupljajući grad u kofe i lonce, bilo šta što može da drži vodu. Spavala sam na preskok sa glavom na Džejmijevom ramenu i kada sam se probudila, vetar je i dalje urlao. Sada već obamrla od straha, samo sam čekala. Da li ćemo preživeti ili umreti izgledalo je prilično nevažno, samo da užasna buka prestane. Nije se mogao razlikovati dan od noći, nije se znalo koliko je sati dok sunce krije lice. Povremeno je tmina delovala malo svetlije, ali da li od dnevnog svetla ili od mesečine, nisam znala. Spavala sam i budila se, opet spavala. Zatim sam se probudila i zatekla nešto slabiji vetar. More je i dalje bilo uzburkano i maleni brod se ljuljao kao ljuska bacajući nas uvis i sunovraćajući nas sa regularnošću od koje nam se dizao stomak. Ali je buka oslabila; mogla sam da čujem kada je Makgregor viknuo Ijanu da doda šolju vode. Lica ljudi bila su ispucala i osetljiva, usne popucale do krvi od zavijajućeg vetra, ali su se ljudi smešili. „Otišla je.” Džejmijev glas je bio dubok i promukao u mom uvu, oslabljen vetrom. „Oluja je prošla.” I jeste; pojavili su se prekidi u olovnosivom nebu i mali bleskovi svetle,

sveže plave. Pomislila sam da je rano jutro, negde posle svitanja, ali nisam bila sigurna. Iako je uragan prestao da duva, i dalje je vetar bio jak i nalet oluje nas je nosio zapanjujućom brzinom. Meldram je preuzeo kormilo od Inesa i kada se sagnuo da proveri stanje na kompasu, iznenađeno je kriknuo. Kuglasta munja koja pogodila palubu tokom nevremena nije nikoga povredila, ali je kompas sad bio stopljena masa srebrnastog metala iako je drveno kućište oko njega ostalo netaknuto. „Neverovatno!”, rekao je Lorens smerno ga dotičući jednim prstom. „Aha, a možda i nezgodno”, suvo je rekao Ines. Pogledao je naviše prema rascepkanim ostacima brzih oblaka. „Vi ste dobra pomoć u navigaciji prema nebu, zar ne, gospodine Štern?” Posle dugog čkiljenja u izlazeće sunce i ostatke jutarnjih zvezda, Džejmi, Ines i Štern su ugrubo procenili da nam je kurs severoistočni. „Moramo da okrenemo na zapad”, kazao je Štern nagnut nad grubu mapu sa Džejmijem i Inesom. „Ne znamo gde smo, ali svako kopno mora biti na zapadu.” Ines je klimnuo, trezveno zagledan u mapu koja je pokazivala grupicu ostrva rasutih kao krupno mleveni biber, koji pliva po karipskim vodama. „Aha, tako je”, rekao je. „Plovili smo prema pučini samo bog zna koliko dugo. Trup je ostao u komadu, ali to je sve što mogu da kažem za njega. A što ste tiče jarbola i jedara – pa, možda će izdržati neko vreme.” Zvučao je krajnje sumnjičavo. „I samo bog zna gde bismo mogli da završimo.” Džejmi mu se nacerio brišući potočić krvi iz raspukle usne. „Sve dok je to kopno, Dankane, nisam mnogo izbirljiv gde je to.” Ines je iskrivio obrvu prema njemu, sa smeškom na usnama. „Je li? A ja mislio da si se ti zasigurno navikao na mornarski život, Makdabe; mnogo si mi živahan na palubi. Šta, nijednom nisi povraćao u poslednja dva dana?!” „To je zato što ništa nisam jeo poslednja dva dana”, kiselo je rekao Džejmi. „Nije me mnogo briga da li je ostrvo koje prvo nađemo englesko, francusko, špansko ili holandsko, ali bih sigurno bio zahvalan ako mi nađeš neko sa hranom, Dankane.” Ines je rukom obrisao usta i bolno progutao; od pominjanja hrane svima je potekla pljuvačka, uprkos suvim ustima. „Potrudiću se iz sve snage, Makdabe”, obećao je.

„Kopno! To je kopno!” Povik je konačno stigao pet dana kasnije, glasom toliko ogrubelim od vetra i žeđi da je zapravo bio samo slabašno kreštanje, ali prepun radosti i pored toga. Požurila sam na palubu da vidim, a noge su mi se klizale na prečkama merdevina. Svi su visili na ogradi, gledajući pogrbljeni crni obris na horizontu. Bio je u daljini, ali nesporno kopno, solidno i nesumnjivo. „Gde mislite da smo?”, pokušala sam da kažem, ali mi je glas bio toliko promukao da su reči izašle slabašnim šapatom i niko ih nije čuo. Nije ni bilo važno; čak i da smo išli pravo ka mornaričkoj bazi u Antigvi, nije me bilo briga. Talasi su nadolazili ogromni i glatki, nalik leđima kita. Vetar je sada duvao na mahove i Ines je kormilaru doviknuo da pramac pomeri još malo bliže vetru. Videla sam niz krupnih ptica u letu, dostojanstvenu povorku koja je doticala udaljenu liniju obale. Pelikani koji traže plićake zbog ribe i sunce koje blista na njihovim krilima. Cimnula sam Džejmija za rukav i pokazala mu. „Vidi...”, počela sam, ali nisam stigla dalje. Usledila je oštra lomljava i svet je eksplodirao u crnilo i vatru. Osvestila sam se u vodi. Dezorijentisana i gotovo udavljena, batrgala sam se i borila u svetu tamnozelene. Nešto mi se omotalo oko nogu i vuklo me nadole. Mahnito sam mlatila i šutirala pokušavajući da nogu oslobodim smrtonosnog stiska. Nešto je plutalo blizu moje glave i ja sam ga dograbila. Drvo, blagosloveno drvo, nešto za šta se mogu držati na talasima koji navaljuju. Taman obris je poput foke glatko kliznuo pod vodom i riđa glava je izronila dva metra dalje, boreći se za dah. „Drž’ se!”, kazao je Džejmi. Stigao je do mene u dva zamaha, sagnuo se ispod komada drveta za koji sam se držala i zaronio dole. Osetila sam povlačenje za nogu, oštar bol, a zatim je to vučenje prestalo. Džejmijeva glava je opet provirila, sa druge strane grede. Dohvatio je moje ruke i držao se tamo gutajući vazduh dok su nas talasi bacali gore i dole. Nigde nisam mogla da vidim brod; da li je potonuo? Talas mi se prelomio iznad glave i Džejmi je privremeno nestao. Otresla sam glavom, trepćući, i on se opet stvorio. Nasmešio mi se, osmehnuo mi se divlje od napora i čvršće stegao moje ruke.

„Drž’ se!”, opet je prokrkljao i ja sam ga poslušala. Drvo je bilo grubo i puno iverja pod mojim rukama, ali sam ga stezala iz sve snage. Plutali smo napola zaslepljeni prskanjem vode, okrećući se kao olupina tako da sam ponekad videla udaljenu obalu, a nekada ništa sem pučine sa koje smo došli. A kada bi nas talas zapljusnuo, nisam videla ništa sem vode. Nešto nije bilo u redu sa mojom nogom; čudna obamrlost naglašena oštrim prohodima bola. Vizije Marfijeve drvene noge i kao britva oštrih ajkulinih zuba su mi proletele kroz glavu; da li mi je nogu odnela neka zubata neman? Pomislila sam kako moja nevelika zaliha krvi curi iz patrljka odgrizenog uda otičući u hladno prostranstvo mora i uspaničila sam se, pokušavajući da ruku oslobodim iz Džejmijevog stiska da bih opipala i sama se uverila. On je zarežao na mene nešto nerazgovetno i stezao mi ruke kao svirepa smrt. Posle jednog trenutka mahnitog mlaćenja, povratio mi se razum i smirila sam se, pomišljajući da bih, u slučaju da sam stvarno ostala bez noge, do sada već izgubila svest. Na to sam počela zaista da gubim svest. Vidno polje mi je postalo sivo po rubovima i lelujave blistave fleke su prekrile Džejmijevo lice. Da li zaista smrtno krvarim ili su to samo hladnoća i šok? Izgleda da je nevažno, zbrkano sam pomislila; ishod je isti. Osećaj klonulosti i potpunog mira postepeno me je prevladao. Nisam osećala stopala i noge i samo me je Džejmijev čelični stisak podsećao da postoje. Glava mi je potonula i morala sam sebe da podsećam da zadržim dah. Talas je oslabio i drvo se malo izdiglo, dovodeći mi nos iznad površine. Prodisala sam i vid mi se malo izbistrio. Trideset centimetara dalje bilo je lice Džejmija Frejzera, kose slepljene uz glavu i izobličeno zbog prskanja vode. „Drži se!”, urlao je. „Drži se, prokleta da si!” Neuverljivo sam se osmehnula, jedva da sam ga čula. Osećaj velike smirenosti me je podizao i nosio izvan buke i haosa. Više nije bilo bola. Ništa nije bilo važno. Još jedan talas me je prekrio i ovog puta sam zaboravila da zadržim dah. Osećaj davljenja me je nakratko trgao, dovoljno dugo da vidim blesak užasa u Džejmijevim očima. Zatim mi se vid ponovo zamračio. „Prokleta da si, Sasenah!”, kazao je njegov glas sa veoma velike udaljenosti. U glasu mu se poznavalo da ga emocije guše. „Prokleta da si!

Obećavam ti, ako mi umreš, ja ću te ubiti!” Bila sam mrtva. Sve oko mene bilo je zaslepljujuće belo i čulo se šuštanje nalik krilima anđela. Osećala sam se smireno i bestelesno, nije bilo užasa, besa, bila sam ispunjena tihom srećom. Zatim sam se zakašljala. Nisam bestelesna, i pored svega. Noga me boli. Boli gadno. Postupno sam postala svesna da me boli i dosta toga drugog, ali je leva potkolenica nesumnjivo držala prioritet. Imala sam blagi utisak da je kost uklonjena i zamenjena usijanim žaračem. Makar je noga bila vidljivo prisutna. Kada sam otvorila kapke da pogledam, izmaglica bola koja mi je lebdela nad nogom delovala je gotovo vidljivo, mada je to možda bila jedina posledica zamagljenosti u mojoj glavi. Nevažno da li mentalne ili fizičke po poreklu, opšti efekat bio je nekakva uskovitlana belina koju su probijali bleskovi jarkog svetla. Oči su me bolele od gledanja u to, pa sam opet zažmurila. „Hvala bogu, budna si!”, blizu mog uva je rekao škotski glas nekoga kome je očito laknulo. „Ne, nisam”, rekla sam. Mog glas je izašao kao usoljeno kreštanje, zarđao od progutane morske vode. Osećala sam morsku vodu i u sinusima, od čega sam imala neprijatan osećaj grgoljenja u glavi. Ponovo sam se nakašljala i nos je počeo obilno da mi slini. Zatim sam kinula. „Apćiha!”, rekla sam gnušajući se zbog vodopada šlajma na gornjoj usni. Ruke kao da su mi bile daleke i beskorisne, ali sam se pomučila da ih podignem i trapavo obrišem lice. „Miruj, Sasenah; ja ću se pobrinuti za tebe.” U njegovom glasu se nepogrešivo prepoznavala nota zabavljenosti koja me je iritirala dovoljno da opet otvorim oči. Nakratko sam videla Džejmijevo lice. Intenzivno me je posmatrao, a zatim je vizija ponovo nestala u ogromnoj beloj maramici. Detaljno mi je obrisao lice ignorišući moje zagušene zvuke protesta i predstojeće gušenje, a zatim maramicu prineo mom nosu. „Duvaj”, rekao je. Uradila sam kako mi je rekao. Prilično me je iznenadilo što je to poprilično pomoglo. Mogla sam da mislim manje-više koherentno sada kada mi se glava otpušila. Džejmi mi se nasmešio. Kosa mu je bila raščupana i ukrućena od sasušene soli i na slepoočnici je imao široku tamnocrvenu ogrebotinu na

bronzanoj koži. Izgleda da nije na sebi imao košulju, ali je imao nekakvo ćebe omotano oko ramena. „Osećaš li se veoma loše?”, upitao je. „Užasno”, zakrkljala sam u odgovor. Počinjalo je da me nervira i to što sam živa, na kraju krajeva, i što se od mene zahteva da opet zapažam stvari. Čuvši grebanje u mom glasu, Džejmi je dohvatio bokal vode sa stočića pored mog kreveta. Zbunjeno sam trepnula, ali je to stvarno bio krevet, ne brodski ležaj ili mreža za ljuljanje. Lanena posteljina je doprinosila dominantnom utisku beline koja me okružuje. Njega su pojačavali okrečeni zidovi i tavanica, i duge bele muslinske zavese obešene poput jedara i šuškave od vetra, koji je dopirao kroz otvorene prozore. Treperavo svetlo je dopiralo od refleksija koje su svetlucale po plafonu; očigledno su napolju negde u blizini voda i sunce koje sija na nju. Sve u svemu, izgledalo je znatno prijatnije od plave grobnice. Ipak, na tren sam jako zažalila za osećajem beskrajnog mira koji sam osetila okružena talasima – to žaljenje se pojačalo zbog malog pokreta koji je ubod bele agonije poslao uz moju nogu. „Mislim da ti je noga verovatno polomljena, Sasenah”, nepotrebno je rekao Džejmi. „Izgleda da ne bi trebalo mnogo da je pomeraš.” „Hvala na savetu”, rekla sam kroz stisnute zube. „Gde smo to, sto mu gromova?” Kratko je slegnuo ramenima. „Ne znam. Kuća je prilično velika, to je jedino što mogu da kažem. Nisam mnogo obraćao pažnju kada su nas unosili. Jedan muškarac je rekao da se mesto zove Les Perles.” Prineo mi je šolju do usana i ja sam zahvalno otpila. „Šta se desilo?” Sve dok sam pazila da ne mrdam, bol u nozi bio je podnošljiv. Automatski sam prinela prste ispod vilice da proverim puls; ohrabrujuće snažan. Nisam u šoku; nemoguće je da mi je noga gadno polomljena iako gadno boli. Džejmi je protrljao lice. Izgledao je veoma umorno i zapazila sam da mu se ruke tresu od premora. Imao je veliku masnicu na obrazu i crtu sasušene krvi tamo gde ga je nešto izgrebalo po vratu. „Jarbol se polomio, čini mi se. Jedna prečka je pala i srušila te s broda. Kada si pala u vodu, potonula si kao kamen, pa sam skočio za tobom. Uhvatio sam te – i prečku takođe, hvala bogu. Konopci su ti se umotali oko noge i vukli te dole, ali sam uspeo da je izvučem.” Duboko je uzdahnuo i

protrljao glavu. „Samo sam te držao, i posle nekog vremena sam osetio pesak pod nogama. Izneo sam te na obalu i malo kasnije neki ljudi su nas našli i doneli ovamo. To je sve.” Slegnuo je. Osećala sam da mi je hladno, uprkos toplom vetru koji je stizao kroz prozore. „Šta se desilo sa brodom? I sa ljudima? Ijanom? Lorensom?” „Bezbedni su, mislim. Nisu mogli da dođu do nas sa polomljenim jarbolom – dok su stigli da sklepaju nekakav splav, mi smo odavno nestali.” Grubo se nakašljao i nadlanicom prešao preko usta. „Ali su sigurni; oni ljudi što su nas našli rekli su da su videli brodić koji se nasukao na blatnu zaravan pola kilometra južnije; otišli su tamo da spasu ljude i dovedu ih.” Uzeo je gutljaj vode, mućkao ga po ustima, otišao do prozora i ispljunuo ga. „Imam pesak po zubima”, rekao je uz grimasu, pa se vratio. „I u ušima. I u nosu, a ne bi me čudilo da ga imam i u dupetu.” Pružila sam ruku i uhvatila njegovu. Dlan mu je bio vrlo žuljevit, ali je i dalje pokazivao nežne otekline plikova koji su narastali sa iskrzanim dronjcima i osetljivom kožom tamo gde su raniji plikovi pukli i krvarili. „Koliko dugo smo bili u vodi?”, upitala sam, nežno prateći linije njegovog oteklog dlana. Malo početno slovo mog imena kod korena njegovog palca toliko je izbledelo da je bilo gotovo nevidljivo, ali sam ga osećala pod prstom. „Koliko dugo si se to držao?” „Dovoljno dugo”, jednostavno je odgovorio. Nasmešio se i jače stegao moju ruku, uprkos tome što ga je šaka bolela. Naglo sam uvidela da na sebi nemam ništa; lanena posteljina je bila glatka i hladna na mojoj goloj koži i videla sam izbočine svojih bradavica ispod tanke tkanine. „Šta se desilo sa mojom odećom?” „Nisam mogao da se suprotstavljam vučenju tvojih suknji, pa sam ih iskidao”, objasnio je. „Ono što je ostalo od njih nije delovalo vredno spašavanja.” „Valjda nije”, polako sam rekla, „ali, Džejmi – šta je sa tobom? Gde ti je sako?” Slegnuo je ramenima, a zatim mu se rame spustilo i snuždeno se osmehnuo. „Na dnu mora sa cipelama, pretpostavljam”, rekao je. „A tamo su i slike

Vilija i Brajane.” „Oh, Džejmi. Mnogo mi je žao.” Uhvatila sam njegovu ruku i čvrsto je stegla. On je skrenuo pogled i jednom-dvaput trepnuo. „Aha, dobro”, tiho je rekao. „Očekujem da ću ih zapamtiti.” Ponovo je slegnuo ramenima uz iskrivljen osmeh. „A ako ne, mogu da pogledam u staklo, zar ne?” Nasmejala sam se, mada je to delimično ličilo na jecaj; on je bolno progutao, ali je nastavio da se smeši. Tada je pogledao svoje iscepane pantalone, izgleda se setio nečega i nagnuo se nazad zavlačeći ruku u džep. „Nisam se izvukao baš praznih šaka”, rekao je dok mu je lice poprimalo šeretski izraz. „Mada bi mi bilo draže da sam sačuvao slike, a izgubio ovo.” Otvorio je šaku i ugledala sam blesak i svetlucanje na njegovom uništenom dlanu. Kamenje prve klase, sečeno i fasetirano, prikladno za magiju. Smaragd, rubin – muški, pretpostavila sam – veliki vatreni opal, tirkiz plav kao nebo koje sam videla kroz prozor, zlatan kamen nalik suncu zarobljenom u među i čudna kristalna čistoća Gejlisinog crnog dijamanta. „Imaš adamant”, rekla sam nežno ga dodirujući. Još je bio hladan na dodir, uprkos tome što ga je nosio uz samo telo. „Imam”, rekao je, ali je gledao u mene, a ne u kamen, sa smeškom na licu. „Šta ti ono da je adamant? Znanje o radosti u svim stvarima?” „Tako mi je rečeno.” Podigla sam ruku do njegovog lica i malo ga pomilovala, osećajući čvrste kosti i živa tkiva topla na dodir, kao i radost jaču od svega. „Imamo Ijana”, tiho je rekao. „I jedno drugo.” „Aha, to je tačno.” Tada su mu se nasmešile i oči. Spustio je kamenje u blistavu gomilu na sto i zavalio se u stolici držeći moju ruku u svojima. Opustila sam se, osećajući kako me krišom obuzima topli mir uprkos malim bolovima i ogrebotinama i bolu u nozi. Živi smo, na sigurnom i zajedno, i vrlo malo toga je važno; sigurno ne odeća, ne polomljena golenjača. Sve će se srediti vremenom – ali ne sada. Za sada je bilo dovoljno disati i gledati u Džejmija. Sedeli smo u mirnoj tišini neko vreme, posmatrajući suncem obasjane zavese i otvoreno nebo. Možda deset minuta, a možda čak i ceo sat kasnije, čula sam lake korake napolju i uzdržano kucanje na vrata. „Uđite”, rekao je Džejmi. Malo se uspravio u stolici, ali nije puštao moju ruku.

Vrata su se otvorila i ušla je neka žena, njeno prijatno lice bilo je ozareno dobrodošlicom sa primesom znatiželje. „Dobro jutro”, rekla je, pomalo stidljivo. „Molim vas za izvinjenje što vas nisam uslužila ranije; bila sam u gradu i za vaš... dolazak”, nasmešila se na tu reč, „sam saznala tek sada kada sam se vratila.” „Moramo da vam zahvalimo, madam, najiskrenije za ljubazno ophođenje prema nama”, kazao je Džejmi. Ustao je i formalno joj se poklonio, ali je nastavio da drži moju ruku. „Vaš sluga, gospo. Imate li kakvih vesti o našim kompanjonima?” Ona je malo pocrvenela i napravila kniks u odgovor na njegovo klanjanje. Bila je mlada, tek u dvadesetim godinama, i izgleda da je bila nesigurna kako da se ponaša pod ovakvim okolnostima. Imala je svetlosmeđu kosu povučenu nazad u punđu, svetlu ružičastu kožu i nešto za šta sam pomislila da je zapadnjački akcenat. „Oh, da”, rekla je. „Moje sluge su ih dovele sa broda; sada su u kuhinji – da nešto pojedu.” „Hvala vam”, rekla sam iskreno to misleći. „Veoma ljubazno od vas.” Ona se malo zacrvenela od postiđenosti. „Nema na čemu”, promrmljala je, a onda stidljivo pogledala u mene. „Moram da vas zamolim da mi oprostite zbog mojih manira, gospo”, rekla je. „Napravila sam propust što se nisam predstavila. Ja sam Patsi Olivije – gospođa Džozef Olivije, zapravo.” Sa očekivanjem je sa mene pogled skrenula na Džejmija, očito očekujući da uzvratimo istom merom. Džejmi i ja smo se zgledali. Gde se, tačno, nalazimo? Gospođa Olivije je Engleskinja, to je bilo sasvim jasno. Prezime njenog supruga je francusko. Zaliv napolju nije objašnjavao ništa; ovo je moglo biti bilo koje od ostrva Vindvord – Barbados, Bahami, Eksumi, Andros – čak i Devičanska ostrva. Ili – palo mi je odjednom na pamet – nas je uragan mogao oduvati na jug, ne na sever; u tom slučaju bi mogla biti čak i Antigva – pravo u krilo Britanskoj mornarici – ili Martinik, ili Grenadini... Pogledala sam u Džejmija i slegnula ramenima. Naša domaćica je i dalje čekala i u iščekivanju prelazila pogledom s jednog na drugo. Džejmi mi je jače stegao ruku i duboko udahnuo. „Verujem da ovo nećete smatrati blesavim pitanjem, gospođo Olivije – ali možete li mi reći gde smo?” Obrve gde Olivije podigle su se gotovo do kose i ona je zapanjeno trepnula.

„Pa... da”, rekla je. „Mi ovo mesto zovemo Les Perles.” „Hvala vam”, upala sam videvši kako Džejmi uzima dah za novi pokušaj, „ali smo zapravo mislili – na kom smo ostrvu?” Široki osmeh uviđanja situacije raširio se na njenom ružičastom licu. „Oh, razumem!”, kazala je. „Naravno, vas je odnela oluja. Moj suprug je sinoć rekao kako nikada nije video tako užasan vetar u ovo doba godine. Prava božja milost da ste spašeni! Ali, vi ste znači došli sa ostrva na jugu?” Jugu. Ovo ne može biti Kuba. Da li je moguće da smo stigli do Sent Tomasa ili čak do Floride? Razmenili smo kratke poglede i ja sam stegnula Džejmijevu ruku. Osećala sam puls koji mu bije u zglobu. Gđa Olivije se pomirljivo osmehnula. „Uopšte niste na ostrvu. Nalazite se na kopnu, u koloniji Džordžija.” „Džordžija”, rekao je Džejmi. „Amerika?” Zvučao je prilično zapanjeno, nije ni čudo. Oluja nas je oduvala najmanje hiljadu kilometara. „Amerika”, tiho sam rekla. „Novi svet.” Puls pod mojim prstima se ubrzao kao i moj. Novi svet. Utočište. Sloboda. „Da”, rekla je gđa Olivije, očito nemajući predstavu šta te vesti znače nama, i dalje nam se ljubazno smešeći. „Ovo je Amerika.” Džejmi je ispravio ramena i uzvratio joj osmehom. Čist svež vazduh mu je zatalasao kosu poput plamenova. „U tom slučaju, gospo”, rekao je, „moje ime je Džejmi Frejzer.” Tada je pogledao u mene, očiju plavih i briljantnih kao nebo iza njega, a otkucaji srca bili su snažni pod mojim dlanom. „A ovo je Kler”, kazao je. „Moja supruga.”