Pusta Zemlja - T.S, Eliot

Pusta Zemlja (prepev Ivana V. Lalića) „Nam Sibyllam quidem Cumis ego ipse oculis meis vidi in ampulla pendere, et cum illi pueri dicerent; Σίβνλλα τί ϑέλεις; respondebat illa άποϑανεϊν ϑέλω. Za Ezru Paunda, koji je il miglior fabbro

I SAHRANA MRTVACA April je najsvirepiji mesec, što gaji Jorgovan iz mrtvog tla, meša Uspomenu i ţudnju, podstiĉe Tromo korenje prolećnom kišom. Zima nas je grejala, pokrivajući Zemlju nehajnim snegom, hraneći To malo ţivota suvim gomoljima. Leto nas iznenadi, doleskom preko Starbergersee Uz pljusak kiše; zastasmo u kolonadi, A nastavismo put po suncu, u Hofgarten Pa smo pili kafu i razgovarali ĉitav sat. Bin gar keine Russin, stamm‟ aus Litauen, echt deutch. A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode, Moga roĊaka, poveo me je na sankanje, A ja se bojala. Marie, rekao je, Marie, drţi se ĉvrsto. I odosmo nizbrdo. Planine, u njima se ĉovek oseća salobodno. Ĉitam duboko u noć, a zimi odam na jug. Kakvo se to korenje hvata, kakvo granje raste Iz ovog kamenog darmara? Sine ĉoveĉiji, Ne moţeš reći, ni pogoditi, jer poznaješ samo Hrpu razlutanih slika, gde sunce udara, A mrtvo drvo ne pruţa zaklon, ni cvrĉak olakšanje, Ni suvi kamen vode šum. Jedino Ima senke ispod ove crvene stene, (UĊi u senku ove crvene stene), I pokazaću ti nešto razliĉito

Od tvoje jutarnje senke što za tobom se vuĉe Il tvoje veĉernje senke što ustaje ti u susret. Pokazaću ti strah u pregršti praha. Frisch weht der Wind Der Heimat zu. Mein Irisch Kind, Wo weilest du?[1] “Dao si mi zumbule prvi put pre godinu dana, Zvali su me devojka sa zumbulima.” - No kada smo se vratili, kasno, iz Vrta zumbila, Ti punih ruku i mokre kose, nisam smogao Ni reĉi, oĉi me izdale, nisam bio Ni ţiv ni mrtav, i ništa nisam znao Zagledan u srce svetlosti, tišinu. Ӧd‟ und leer Das Meer.[2] Madame Sosostris, ĉuvena clairvoyante Beše strašno nazebla; svejedno Ponata je kao najmudrija ţena u Evropi, Sa zlobnim šilom karata. Ovo je, reĉe,[3] Vaša karta, utopljeni Feniĉanski mornar, (Ti biseri mu behu oĉi. Gledajte!) Ovo je Beladona, Gospa od Litica, Gospa od Situacija. Ovo je ĉovek sa tri duţice, a ovo Toĉak, A ovo jednooki trgovac, a ova karta, Praza, nešto je što on nosi na leĊima, A ja to ne smem da vidim. Ne nalazim tu Obešenog ĉoveka. Bojite se smrti od vode. Vidim gomile ljudi, koraĉaju u krugu. Hvala. Ako vidite dragu gospoĊu Ekviton Recite joj sama budem donela horoskop. Ĉovek mora danas bitit tako oprezan. Nestvarni grade,[4] Pod mrkom maglom zimskog svitanja, Gomila struji Londonskim mostom, toliko ljudi, Ne bi pomislio da smrt je razlorila toliko ljudi.[5] Uzdasi kratki iratki ĉuli su se,[6] I savko je uporno gledao preda se. Strujali su uzbrdo, pa niz King William Street

Dom mesta gde Sveta Marija Vulnot izbija sate Sa mrtvim zvukom kada konaĉno odbije devet.[7] Tu sapzih poznanika, zaustavih ga, viknuh: “Stetsone! Ti koji beše sa mnom na brodovima kod Mile! Da li je leš što si ga lane posadio u bašti Poĉeo da klija? Hoće li cvetati ove godine? Ili mu je nagli mraz zasmetao? O ne pripuštaj bluzi Psa, prijatelj je ljudima,[8] Inaĉe će opet noktima d ga iskopa! Ti! hypocrite lecteur! – mon semblable, - mon frère!”[9]

[1] Tristan und Isolde [2] Ibid. [3] Nije mi poznat taĉan sastav špila karata za Tarok, od kojeg sam oĉigledno odstupio da bih ga prilagodio svojim namerama. Obešeni ĉovek, koji spada u tradicionalni špil, odgovara mi na dva naĉina; ja ga u duhu povezujem sa Frejuerovim Obešenim bogom, a povezujem ga i sa firgurom pod ogrtaĉem u odlomku o putovanju uĉenika u Emaus, u V delu. Feniĉanski mornar i Trgovac javljaju se kasnije; takoĊe i „gomile ljudi“, a Smrt od vode nalazi se u IV delu. Ĉoveka sa tri duţice (autentiĉnu figuru u špilu za tarok) povezujem, sasvim proizvoljno, sa samim Kraljem ribarom. [4] up. Bodler – “Fourmillante cité, cité pleine de rêves, Où le spectre en plein jour raccroche le passant.” [5] up. Pakao „... si lunga tratta di gente, ch`io non avrei mai creduto che morte tanta n`avesse disfatta.“ [6] up. Pakao „Quivi, secondo che per ascoltare, non avea pianto, ma` che di ssopiri, che l`aura eterna facevan tremare.“ [7] Pojava koju sa ĉesto primećivao. [8] up. Tuţaljku u Vebsterovom White Devil [9] v. Bodler, predgovor Cveću zla

II PARTIJA ŠAHA Stolica gde je sedela, ko poliran presto,[1] U mermeru je sjala, gde zrcalo S rezbarijom rama, ogrozdanom lozom Iz koje viri zlatan Kupidon (Iza krila mu drugi krije oĉi) Udvaja plamen svećnjaka sedmokrakih I baca odsjaj na sto, gde ga sreće Blistanje njenog nakita, iz punih Satenskih kutija raskošno rasutog; U boĉicama od slonovaĉe i obojenog stakla Bez ĉepa, vrebali su njeni ĉudni sitetski parfemi, Masti, teĉnosti, prašci – da uzbude, zbune, U miris utope svest; vazduhom pokrenuti, Sveţinom s prozora, oni su se peli, Gojili izduţen plamen sveće, Odnosili im dim u laquearia[2] Remeteći šaru kasetiranog stropa. Ogromno drvo naplavljeno, zasićeno bakrom, Plamsalo je zeleno i ţuto u ramu od šarenog kamena, A u tom tuţnom svetlu plivao isklesan delfin. Nad antiĉkim kaminom bio je prikazan – Ko da se neki prozor šumskoj otvara sceni –[3] Preobraţaj Filomele, koju varvarski kralj[4] Silova tako grubo; pa ipak tamo slavuj Ispunio je pustoš nepovredivim glasom A ona još je plakala, i dalje je sledi svet, “Dţiv, dţiv” za prljave uši. I druge usahle patrljke vremena Kazivali su zidovi; oblike što zure, Nadvijaju se, nagnuti, ućutkuju, zatvaraju sobu. Koraci su se vukli po stepeništu. U svetlu vatrem pod ĉetkom, njena kosa Rasprostirala se u varnicama, Ţarila se u reĉi, pa bi se divlje smirila. “Ţivci su mi loše veĉeras. Da, loše. Ostani tu. Priĉaj mi. Zašto uvek ćutiš. Priĉaj. O ĉemu misliš? Šta razmišljaš? Šta? Nikada ne znam šta razmišljaš. Misli.” Mislim da smo u pacovskom prolazu

Gde su mrtvaci izgubili kosti. “Kakva je to buka?” Vetar ispod vrata.[5] “Kakva je to buka sada? Šta radi vetar?” Ništa, opet ništa. “Zar Ne znaš ništa? Zar ne vidiš ništa? Zar ne pamtiš Ništa?” Pamtim Ti biseri behu mu oĉi. “Jesi li ţiv, ili nisi? Zar niĉeg nema u tvojoj glavi?” Ali O O O O taj šekspirovski šlager Tako elegantan Tako inteligentan “Šta sada da radim? Šta da raadim?” Izjuriću napolje, ovakva kakva sam, šeteti ulicama Raspuštene kose, evo ovako. Šta ćemo sutra? Šta ćemo uopšte?” Topla voda u deset. A pada li kiša, zatvorena kola u ĉetiri. I igraćemo partiju šaha,[6] Pritiskati oĉi bez kapaka i ĉekati kucanje na vratima. Kada su Livijinog muţa pustili iz vojske, rekla sam – Sasvim neuvijeno, u lice sam joj rekla, POŢURITE MOLIM VREME JE Sad kad se Albert vraća, udesi se malo. Pitaće šta si uĉinila s parama koje ti je oao Da urediš zube. Jeste, videla sam. Povadi sve Lil, i stavi fine nove, Rekao je, kunem se, ne mogu da te gledam. A ne mogu ni ja, i pomisli na jadnog Alberta, Ĉetirir godine u vojsci, pa hoće da se provede, Pa ako ga ti ne zabaviš, druge će, rekla sam. O, hoće li, rekla je. Otprilike, rekla sam. Pa znaću kome da zahvalim, rekla je i pogledala u oĉi. POŢURITE MOLIM VREME JE Ako ti se to ne sviĊa, a ti samo produţi, rekla sam. Druge će moći, kad ne moţeš ti.

Al ako se Albert izgubi, ne reci da ti nisam rekla. Treba da se stidiš, rekla sam, što izgledaš tako starinski. (A tek joj je trideset i druga) Šta mogu, rekla je snuţdena lica. To je od onih pilula, pila sam ih da pobacim, rekla je. (Već ih ima petoro, a mali Dţordţ je skoro ubio.) Apotekar reĉe biće dobro al ja više nisam što sam bila. Zbilja si budala, rekla sam. PA kad te Albert ne pušta na miru, šta ćeš, rekla sam, Zašto se udaješ ako nećeš dece? POŢURITE MOLIM VREME JE I tako, te nedelje kad se vratio Albert imali su vruću šunku, I pozvali me na veĉeru, da uţivamo dok je vruća POŢURITE MOLIM VREME JE POŢURITE MOLIM VREME JE Lkunoć Bil. „Kunoć Lu. „Kunoć Mej. Lakunoć. Ta ta. „Kunoć, lakunoć. Laku noć gospe, laku noć, ljupke gospe, laku noć, laku noć [1] up. Antonije i Kleopatra [2] Laquearia, v. Eneida dependant lychni laquearibus sureis incensi, et noctem flammis funalia vincunt. [3] Šumska scena, v. Milton, Izgubljeni raj [4] v. Ovidije, Metamorfoze, Filomela [5] up. Webster.: „Is the wind in that door still?“ [6] up. partija šaha u Middleton, Women beware Women

III PROPOVED VATRE

Razderan je šator reke: poslednji prsti lišća Hvataju se modre obale i tonu. Vetar Prelazi mrkom zemljom, neĉujan. Nimfe su otišle. Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.[1] Reka ne nosi prazne boce, hartije od sendviĉa, Svilene maramice, kartonske kutije, pikavce Ni druge dokaze o dugim letjim noćima. Nimfe su otišle. A i prijatelji im, dangubni naslednici direktora iz grada; Otišli, adrese nisu ostavili.

NA vodama Lemanskim sedeo sam i plakao… Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju. Mila Temzo, tiho teci, neću biti dug ni glasan. No za leĊima gde mi hladno piri, Zveket kostiju, kikot od uha do uha seširi. Jedan pacov je tiho puzao kroz ţbunje, Vukao obalom svoj kaljavi trbuh, Dok sam pecao u muntom kanalu Jednom u zimsko veĉe, iza plinare, Mozgajući o ropasti kralja moga brata I smtri kralja oca mog pre njega.[2] Gola bleda tela na ugnutom vlaţnom tlu I kosti baĉene u nisko suvo potkrovlje, Gde godinama samo pod šapom pacova zazveĉe. No za leĊima mi pokadkad zajeĉe[3] trube automobila, motora kojim dohodi[4] U proleće Svini,gĊr Porter pohodi. Zraci se meseĉine po gĊi Porter steru[5] Ona i njena kćer u Soda-vodi noge peru. Et O ces voix d’enfants chantant dans la coupole![6] Cvrk cvrk cvrk Dţiv dţiv dţiv dţiv dţiv dţiv Tiriri Nestvarni grade Pod mrkom maglom zimskog podneva G. Eugenides, trgovac iz Smirne, Neobrijan, a dţep mu pun suvog groţĊa[7] C. i f. London, dokumenti na uvid, Pozvao me je na vulgarnom francuskom Da ruĉam s njim U Kenon strit hotelu Pa da odemo na vikend u Metropol. U ljubiĉasti ĉas, kad oĉi se i leĊa Osovljuju nad stolom, kad ljudski motor ĉeka Kao što taksi otkucava i ĉeka, Ja, Tiresija, premda slep, dok izmeĊu dva ţivota damaram,[8] Starac zbrĉkanh ţenskih grudi, taj trenutak Vidim ljubiĉast, ĉas veĉernji što se stara O povratku domu, mornara dovodi s puta,[9] Daktilografkinju kući; rasprem akuhinju, pali Peć, i hranu u konzervama iznosi. NA prozoru se opasno razapeto suši

Njeno rublje, pod poslednjim zracima dana, Na divanu (noću što ko krevet sluţi) Ĉarape, grudnjaci, hrpa zgomilana. Ja, Tiresija, starac zbrĉkanih sisa, Video sam scenu, nastavak prorekao – I ja sam oĉekivanog gosta doĉekao. On stiţe, mladić bubuljiĉava lica, Ĉinovniĉić, prodavac nepokretnih imanja, Kome ko skupi šešir pokondirenoj tikvi Pristaje smeli pogled samopouzdanja. Da ĉas je sada pgodan, on ceni; Veĉera prošĉa, a jj kapci teško vise, Neţnostima malim on se bliţi ţeni Koja ih ne ţeli, ali i ne brani se. Odluĉan, zajapuren, on sad nasrtljiv biva, Njegove drske ruke ne sreće neposlušnost; Njegova taština ne traţi odaziva, Njoj dovoljan je njena ravnodušnost. (A ja, Tiresija, sve sam unapred prepatio, Na istom tom divanu sve provodio, Ja koji sam ispod zidova Tebe bio I meĊu najniţim od mrtvaca hodio.) Na kraju još je zaštitniĉki ljubi I pipa put, na stepeništu mrak je… Ona se okreće, u zrcalo zrui Jedva i svesna ljubavnika svojeg; Umom joj mutna misao projuri: “Baš mi je milo da prošlo i to je”. Kad lepa ţena ponizi se tako,[10] Pa sama hoda savojom sobom noću, Nesvesno kosu pogladiće lako I na gramofon namesti ploĉu. “Ta muzika me stigla na vodama”[11] I duţ Stranda, pa uz Qeen Victiroa Street, O Grade, grade, zaĉujem ponekaad Kraj neke krĉme dole pored Temze Prijatni jecaj neke mandoline, Zveckanje, ţamor što iznutra pline, gde ribari su dokoni u podne: gde na zidovima Magnusa Muĉenika od jonske beline[12] I zlata sjaja nepojamnog ima.

Reka se znoji[13] Katranom i mazutom laĊe plove Plimom okrenutom Crvena jedra Široka Vetrom na jarbolu iskošena. LaĊama s boka Brvna vrh talasa Sve do Griniĉa Kraj Ostrva pasa. Weilala leia Waiiaia leilala Elizabeta i Lester[14] Zaveslaji Krma se ko školjka Pozlaćena sjaji Zlatno i crveno Na obale stiţu Talasi sa penom Jugozapadnjakom niz vodu Zvuci zvonjave odu Zvona bele kule Weilala leia Wallala leilala “Tramvaji, drvećem prašina polegla. Hajberi me rodi. Riĉmond i Kju[15] Upropastiše me. Kraj Riĉmonda sam legla I noge digla u ĉunu na dnu.” “Kod Murgejta mi noge, a srce moje Pod nogama mi. A kad svrši se i to, Plakao je. “Nov poĉetak” obećao je. Ćutala sam. Šta da uzmem mu za zlo?” “Na Margejtskom sprudu. Mogu da spojim Ništa i ništa. Slomljeni nokti prljavih ruku. Sirotinja moja za koju ne predstoji

Ništa.” la la DoĊoh tad u Kartaginu[16] Gori gori gori gori[17] O Gospode ti me otkidaš[18] O Gospode ti me otkidaš Gori [1] v. Spenser, Prothalamion [2] up. Bura [3] up. Marvell, To His Coy Mistress [4] up. Day, Parliament of Bees: „When of the sudden, listening, zou shall jear, A nise of horns and hunting, which shall bring Actaeon to Diana in the spring, Where all shall see her naked skin...“ [5] Nije mi poznato poreklo balade iz koje su uzeti ovi stihovi. Za nju sam doznao iz Sidneja, Australija. [6] Verlen, Parsifal [7] Suvo grožĎe bilo je deklarisano po ceni po kojoj su „prevoz i osiguranje besplatni do Londona“ (carriage and insurance free to London), a tovarni list itd. predavao se kupcu po naplati garantne menice. [8] Tiresija, iako samo posmatrač i zapravo ne „lice“, ipak je njavažnija ličnost u pesmi, koja sjedinjuje sve ostale. Kao što se jednooki trgovac, prodavac suvvog grožĎa, pretapa u Feničanskog mornara, a ovaj potonji nije sasvim različit od Ferdinanda, kneza napuljskog, tako su sve žene zapravo jedna žena, a oba se pola stapaju u Tiresiji. Ono što Tiresija vidi zapravo je suština pesme. Ceo sledeći odlomak iz Ovidija od velikog je antropološkog interesa: „.... Cum Iunone iocos et maior vestra profecto est Quam, quae contignit maribus“, dixisse, „voluptas“. Illa negat; placuit quae sit sententia docti Quaerere Tiresiae: venus huic erat utraque nota. Nam duo magnorum viridi coeuntia silva Corpora seprentum baculi voilaverat ictu Deque viro factus, mirabile, femina septembar eregat autumnos; octavo rusus eosdem Vidit et „est vestrae si tanta potentia plagae“, Dixit „ut auctoris sortem in contraria mutet, Nunc quoque vos feriam!“ percussis anguibis isdem Forma prior rediit genetivaque venit imago.

Arbiter hic igitur sumptus de lite iocosa Dicta Iovis firmat; gravius Saturnia iusto Nec pro materia fertur doluisse suique Iudicis aeterna damnavit lumina nocte, At pater omnipotens (neque enim licet inrita cuiquam Facta dei fecisse deo) pro lumine adempto Scire futura dedit poenamque levavit honore. [9] Ovo možda nije tačno u smislu Sapfinih stihova, ali ja sam imao u vidu „obalskog ribara“ koji se vraća kući u sumrak. [10] v. Goldsmith, pesma u The Vicar of Wakefield. [11] Bura [12] Unutrašnjost crkve Sv. Magnusa Mučenika za mene je jedan od najlepših Vrenovih enterijera. [13] Pesma (triju) Temzinih kćeri počinje ovde. Od stiha 292. do 306. one govore jedna za drugom. Vidi Götterdämmerung, Kćeri Rajne [14] v. Froude, Elisabeth, pismo De Quadria Filipu španskom: „Popodne smo proveli u paradnom čamcu i posamtrali igre na reci. (Kraljica) beše sama sa lordom Robertom i sa mnom na krmi, kad oni počeše da govore besmislice i upustiše se tako daleko da je lord Robert najzad, u mom prisustvu, rekao da nema razliga da se oni ne venčaju, ako kraljica izvoli“. [15] up. Čistilište: “Ricorditi di me, che son la Pia; Siena mi fe`, disfecemi Maremma.” [16] v. sv. Avgustin, Ispovesti: „I doĎoh tada u Kartaginu, gde mi je čitav kazan bezbožnih ljubavi brujao oko ušiju“. [17] Potpuni tekst Budine Propovedi vatre (koja po važnosti odgovara Besedi na gori), iz koje su uzete ove reči, može se naći preveden u knjizi pokojnog Henri Clarke Warren-a Buddhism in Translatiom. G. Warren bio je jedan od velikih pionira izučavanja budiznma na zapadu. [18] Opet iz ispovesti sv. Avgustina. Naporedni smeštaj ova dva predstavnika istočnog i zapadnog asketizma, kao kulminacija ovog dela pesme, nije slučajan. IV SMRT OD VODE Fleb, Feniĉanin, dve nedelje mrtav, Zaboravio je krike galeba, more kad nabuja, Dobitak i gubitak. Podmorska jedra struja Oglodala mu kosti, šapatom. Dok dizao se, padao, Prolazio je doba zrelosti svoje i mladosti Ulazeći u vrtlog. Pagani ili Jevreju, o svi vi

Što krmenite i gledate u vetar, Setite se Fleba, nekada lepog i stasitog ko i vi. V ONO ŠTO REČE GROM[1]

Posle crvenila baklji na znojnim licima Posle ledenog muka u vrtovima Posle agonije meĊu kamenim vidicima Povici i plaĉ Tamnica i dvorac i jeka Prolećnog groma vrh dalekih brda On što beše ţiv sada je mrtav Mi što besmo ţivi umiremo sada Donekle strpljivi. Ovde nema vode nego svud je kamen Kamen a nema vode i peskovit put Put što vijuga gore meĊu brdima Što su brda kamena bez vode Da ima vode stali bi i poĉeli piti Sred kamenja ne moţe se stati i zamišljen biti Znoj je osušen a stopala su u pesku Da je samo vode meĊu tim kamenjem Mrtva usta brda kvarnih zuba ni da pljunu Ovde ni da stojiš ni leţiš ni sediš U tim brdima nema ĉak ni tišine više Nego jalova suva grmljavina bez kiše U tim brdima nema ĉak više ni samoće Nego se crvena tmurna lica cere i reţe S pragova raspucalih kuća od blata Kad bi bilo vode A ne kamenje Kad bi bilo kamenja Ali i vode I vode Izvor Lokva meĊu kamenjem Kad bi se samo ĉuo šum vode A ne cikada I suva trava zapevana Nego šum vode preko kamenja

Gde drozd-pustinjak peva u borovima[2] Kapa kap kapa kap kap kap kap No nema vode Ko je taj treći što stalno ide pored tebe? Brojim li, tu smo samo ti i ja u društvu[3] No kad pogledam napred niz beli put Uvek vidim još nekog u hodu pored tebe Šulja se zakukuljen, u mrkom ogrtaĉu Ne znam je li muškarac ili ţena - No ko je to sa tvoje druge strane? Kakav je to zvuk u visini[4] Mrmor materinske tuţaljke Kakve se to zakukuljene horde roje Po beskrajnim ravnima, posrću napuklim tlom Okruţeni samo ravnim obzorom Kakav se to grad nad brdima Drobi sastavlja opet rasprskava u ljubiĉastom vazduhu Kule što se ruše Jerusalim Atina Aleksandrija Beć London Nestvarni Jedna je ţena zategla dugu crnu kosu I na tim strunama muziku šapata izvodila I ljubiĉastom vazduhu ljiljci deĉijih lica što su Zviţdali uz lepet krila – Pa puzali glavom nadole niz pocrneli zid U vazduhu naglavce behu tornjevi, glasovi Zvona i opomena, otkucani ĉasovi I glasovi zapevali iz praznih ĉatrnja i usahlih vrela. U ovoj raspodnutoj jami meĊu brdima U bledoj meseĉini, trava peva Na obaljenim grobovima, oko kapele, Tamo je prazna kapela, jedino vetru dom. Prozora nema a vrata se njišu. Suve kosti nikome ne mogu ništa. Samo je petao stajao na krovnoj gredi Ku ku riku ku ku riku U blesku munje.A onda vlaţni udar vetra Što nosi kišu.

Gang beše opao, i ovešeno lišće Ĉekalo je kišu, dok su se crni oblaci Skupljali nad Himavantom, u daljini. Dţungla se ugnula, zgurila u tišini. Tad progovori grom DA Datta: Šta smo mi dali?[5] Prijatelju, krv mi srcem potresa Strašna odvaţnost predaje magnovenja Koju ni vek razboritosti ne moţe opozvati Time, i time samo smo postojali A to se ne nalazi u našim posmrtnicama Ni u sećanjima koja zastire pauk dobrotvor[6] Ni pod peĉatima koje mršavi pravozastupnik lomi U našim praznim sobama DA Dayadhvam: ĉuo sam kljuĉ,[7] Okrenuo se u vratima jednom, i jednom samo, Mi mislimo na kljuĉ. svako u svojoj tamnici Misleći na kljuĉ, svako potvrĊuje po tamnicu Samo u suton eterski glasovi Oţive za tren slomljenog jednog Koriolana. DA Damyata: ĉamac se povinovao Radosno, ruci viĉnoj jedrima i veslu, More beše mirno. i tvoje bi se srce povinovalo Radosno, na poziv, poslušno kucajući Vlasnim rukama Sedeo sam na obali I pecao, s neplodnom ravnicom za leĊima.[8] Hoću li barem srediti svoje zemlje? Londonski most se ruši ruši ruši Poi s’ascose nel foco che gli affina[9] Qando fiam uti chelidon – O lasto lasto[10] Le Prince d’Aquitaine ά la tour abolie[11] Tim sam odlomcima podupro svoje ruševine Pa šta, dobor će doći. Hieronimo opet mahnita.[12] Datta. Dayadhvam. Damyata. Shantih shantih shantih[13]

* * *

Ne samo na naslov, nego na osnovu i dobar deo uzgradne simbolike ove pesme navela me je knjiga gospoĊice Jessie L. Weston o legendi o Gralu: From Ritual to Romance(Kembridţ). Zaista, moj dug knjizi gospoĊice Weston toliki je, da sama knjiga razjašnjava poteškoće u pesmi mnogo bolje nego što to mogu uĉiniti moje napomene; ja je preoruĉujem (nezavisno od velike zanimljivosti same knjige) svima koji smatraju da je takvo razjašnjenje vredno truda. Dugujem , u opštijem smislu, još jednom delu iz antropologije, delu koje je duboko uticalo na našu generaciju; mislim na Zlatnu granu. Naroĉito sam se koristio poglavljima Adonis, Atis, Oziris. Svako kome su poznata ta dela odmah će u ojoj pesmi preoznati izvesne aluzije na obrede vegetacije.