Puls Asfalta

Album "Price sa Asfalta" obuhvata delove zivota, ili istrage i delove rekonstrukcije likvidacije istih, kao i delovanja, politicke veze, teritorije i slicno. Izvori informacija i tekstova su internet izdanja novinskih clanaka, svi tekstovi su kopirani bez menjanja sadrzine. kako dolazimo do novih informacija ili zanimljivih dogadjaja album ce se siriti. kompletne biografije pojedniih licnosti mozete naci u njihovim albumima na ovoj stranici. OVO NIJE PROMOCIJA KRIMINALA !!! OVO NISU BAJKE NITI MITOVI !!! OVO JE SUROVA REALNOST VREMENA KOJE SMO PROZIVELI !!! JUNACI OVIH PRICA NISU POBEDNICI !!! OVDE NI JEDNA PRICA NEMA SRECAN KRAJ !!!

Stariji sugrađani sa setom se sećaju septembra 1979. godine. Tih dana, glavni grad socijalističke Jugoslavije dobio je svoj prvi kafić! Beogradsku ulicu Vuka Karadžića i ceo grad ukrasio je - "Zlatni papagaj". I staro i mlado pohrlilo je u nešto što su viđali svuda, samo ne u glavnom gradu SFRJ. Odmah ih je atmosfera podsetila na doživljeno u, za ono vreme, modernim odlascima u šoping - u Trst, Udine, Veneciju i druga turistička odredišta širom Italije, pa i Evrope. Bili smo tada svetski putnici, sa najispečatiranijim bezviznim pasošima na planeti... Pomenute 1979. godine Beograđanima ništa nije falilo što se tiskaju u 30 m2 površine "Zlatnog papagaja". Sa oduševljenjem su pocupkivali uz zvuke tadašnjih muzičkih hitova, slušali šum kafeaparata, navikavali se na kapučino, frape i tople sendviče, pokušavali da se otrgnu od kariranih stolnjaka obližnjih kafana "Proleće" i "Pevac". - Ulica bi bila puna nasmejanih ljudi. Tada je bilo dosta novca i svako je sebi mogao da priušti izlazak. Tu su mogle da se vide lepe devojke, sportisti, glumci, srednjoškolci, diplomate, studenti, a tokom celog dana novinari Tanjuga, ali i drugih medija... Prvi vlasnik "Zlatnog papagaja" bio je Nebojiša Spasić Biba. Svi su mu tada zavideli i jadali se: "Lako je njemu, kada mu je poočim Špira Sinovčić" (dugogodišnji visoki službenik MUP i prvi operativac FK Partizana). Posle dve uspešne godine napustio je zemlju i otišao u Beč, gde je i danas uspešan građevinski preduzimač. Lokal, 1981. godine, kupuje profesor Đura Kojić, koji ga drži otvorenog do 2004. godine. Danas na mestu "Papagaja" nalazi se radnja za prodaju luksuznih cigareta, pića... Ubrzo, već naredne, 1980. godine, otvoren je i drugi beogradski kafić - "Arkade" u Jovanovoj ulici, na Dorćolu. Kao na traci zatim su nicali "Crni petao", "Galerija", "Freska", "Trozubac", KP, "Košava", "Cvetić", "Klub 54", "Nana"... Beograd se i u ovome svrstao rame uz rame sa svetom. Ali, i pored tog modernizovanja, danas, mnogi među tadašnjim "mladim lavovima", poželi su i ono

staro: olajisani pod "Lipe", stari "Šumatovac", prebranac i papke kod "Zore"... O pljeskavici "cvrčak" (služi se u staklenoj "jeni"), specijalitetu "Doboja", da ne govorimo. Ili, suvom paprikašu kod stare "Madere", mućkalici u "Suvoboru", crevcima u "Papuku". Nažalost, ništa od toga više nema. Čak ni "Zlatnog papagaja". Beogradskim ulicama raspoznavali smo tri osnovne subkulturne grupacije: hipike, pankere i šminkere. I dok su hipike najviše interesovali Indija ili Nepal, pankeri su hrlili u London, a šminkeri vreme su posvecivali sebi u pastelnim LaCosta majicama, platnenim kaišićima i pantalonama s faltama, brodaricama i „koledžicama”, frizurama italijankama, sa svojim vespama i novim kolima. Početkom osamdesetih nije bilo upečatljive socijalne razlike, Beograd je pripadao Beograđanima, a ljudi iz unutrašnjosti su tek kasnije krenuli u bolji život koji su očekivali u prestonici. Sredinom te decenije stvorili su se inicijalni usluvi za masovnije bavljenje privatnim biznisom i odatle su proistekle osetnije socijalne razlike među sugrađanima. Većina se odevala u domaćim prodavnicama: Kluz, Beko i Prvi Maj Pirot, dok su novostvoreni bogataši vikendom odlazili po garderobu u inostranstvo. Pojavili su se „šaneri“, koji su donosili firmiranu italijansku garderobu sumnjivog porekla. Estrada je počela da zarađuje do tada neslućen novac kojim su sebi omogućavali da se uveliko razlikuju od običnog sveta. Po garderobi, automobilima, ali i po mestima na koja su izlazili. Najpoznatiji klub toga doba Dugu, projektovao je čuveni beogradski arhitekta Ilija Gligorijević. Klub je bio smešten u podrumu kuće u Sredačkoj ulici, a vlasnik je u njega uložio 200 000 maraka. Taj novac bio je dovoljan da se kupi cela kuća u kojoj je diskoteka nastala, ali ideja je bila jasna-okupiti celokupnu estradu, zvezde šou biznisa, čuvene i bogate osobe koji će ovde za veče ostavljati toliko novca koliko prosečan radnik u fabrici zaradi za godinu dana. Svako ko nije bio deo ove grupacije osećao se počastvovanim ako mu se omogući da provede veče sa elitom. Međutim, postoji anegdota, po kojoj se jedan čovek nije povinovao svim normama oblačenja i ponašanja koji su vladali ovde. Naime, priča se da je Zoran Radmilović u Dugu svraćao u kućnim papučama da u svom komšiluku popije kafu.

Takmičenje ko će više da potroši za veče održavalo se i na drugom poligonu- u diskoteci Nana na Senjaku. Vlasnik je 1987 godine, da bi privukao elitne posetioce uveo „dress code“- obavezno odelo, a u Nani se za razliku od Duge nisu mogli čuti „zvuci rodnog kraja“. Najčešći posetioci su bili mladići koji su učili školu na beogradskoj kaldrmi i njihova uparađena ženska pratnja. Kasnije su počele da dolaze komšije- diplomate čije su rezidencije bile u kraju, pa je mesto dodatno dobilo na značaju. Propusnice su bile obavezne, a ekipa iz JAT-a obzirom da se znalo da imaju plate po nekoliko hiljada maraka ulazili su sa ID karticama JAT-a. Diskoteka je zatvorena početkom devedesetih, kada je Veselin Vukotić (Vesko) ispred nje ubio Andriju Lakonića. Treću tačku elitnog trougla osamdesetih činila je diskoteka Taš, napravljena na ruševinama mnogo slavnijeg Cepelina. Sve što važi za Nanu i Dugu važi i za Taš koji je prvi uveo „Čivas separe“ i tako na mala vrata uveo viski psihologiju u Beograd i viski kao simbol noćnog života i atribut socijalnog

prestiža. Za razliku od diskoteka koje su primale samo dobro platežnu klijentelu, klub Akademija bio je etapa u sazrevanju mnogih generacija i u njega su išli uglavnom avangardni buntovnici. Ekipa iz elitnih diskoteka najčešće nije htela ni da priviri u ovu rupu jer ih je šokirala i provocirala. Na improvizovanoj bini ovde su svirali Ekaterina Velika, Električni orgazam, Partibrejkersi, Psihomodopop, Toni Montano i mnogi, mnogi drugi. Ovo je muzika uz koju se nije poštovao princip “držim ruke u dzepu i samo te gledam“, već se potpuno otvoreno prilazilo nepoznatim osobama. Novac je počeo da određuje sve, pa i izbor noćnog života . Tako je 1983 godine kultno mesto beogradskih šminkera Zvezda počela da bije bitku sa ostalim diskotekama. Sa Akademijom koja se nalazila prekoputa nije imala skoro nikakvih dodirnih tačaka i na početku Rajićeve, gde su se nalazile obe diskoteke, mogao si po garderobi da prepoznaš u koji klub dotični ide. Ako je obukao elegantni sako, znači staće u levi red za Zvezdu, a sako mu je najbolja propusnica za ulazak. Članske karte dobijali su samo srećnici i za nju se mesecima trazila veza. Za razliku od ovih diskoteka, 1980. godine je otvorena diskoteka koja potpuno odudara od navedenih. Bezistan, u podrumu današnjeg MC Donaldsa u Bezistanu je bio jedini „dancing club“ koji je radio do 1989. godine. Pojavom Italo disko hitova, Bezistan organizuje takmičenje u plesu na kome učestvuju takmičari iz cele Jugoslavije. Ovde je grupa Zana imala svoju prvu promociju, a Aske i Viktorija uvezbavali koreografiju za Evroviziju. Najpoznatiji gost Bezistana bio je Travolta iz Borče, koji je svoju afirmaciju stekao 1979. kroz „performans“ na Tašu na koncertu koji je Bora Čorba održao povodom odlaska u vojsku.

Tih godina, studenti su uglavnom odlazili u Bona fides na Pravnom i KST na Elektrotehničkom fakultetu. Ovde je retko bilo incidenata, atmosfera je bila akademska a većina posetioca studenti koji su u Beograd došli po akademsko znanje. Osamdesetih je malo mladih ljudi imalo svoj auto pa su patike (najčešće All star), osim što su bile moderne, najudobnije za pešačenje, bile i obavezni deo stajlinga. Iz godine u godinu smenjivala su se mesta za masovna, letnja okupljanja počev od Šanse, preko SKCa, Sunca, Šumatovca pa do restorana Pod Lipom. Tu nisi morao ništa da piješ, dođeš i stojiš ispred na trotoaru ili se muvaš kroz masu. Oko 21 h, odlazilo se u nekoliko otvorenih diskoteka. Crveni podijum na Kalemegdanu je sredinom 80-ih bilo mesto koje se na radiju reklamiralo kao najveća diskoteka na otvorenom na Balkanu. Kažu da je u nekim večerima bilo i po 10 000 ljudi, a ulaz se plaćao 15 dinara, bez potrebe da poseduješ člansku kartu. Bez članske karte ulazilo se i u Bezistan, diskoteku London i diskoteku na 6. spratu BeograđankeŠestica. Ovde se dolazilo oko 20 h i ostajalo do ponoći, pa onda noćnim busem- „vampircem“ kući.

Šestica je radila 2-3 godine, ali je jedna od retkih koja nije bila u nus prostorijama već je imala prelep pogled na Beograd. Ulazilo se iz Masarikove pa liftom do 6 sprata. Prostor je bio kružno orjentisan, pa se često šetalo u krug i tako proveravalo da li je u međuvremenu stigao neko novi koga znaš. Ljudi koji su poznavali “pola grada“, postali su lideri u večernjim izlascima i diktirali su način i mesta zabave, na koja se dolazilo masovno. Večernji izlazak se nije dogovarao, ekipa je znala gde se ide svako veče i mogao si samo minus da dobiješ ako ne dođeš. Jedan od vodećih kreatora noćnog života bio je izvesni Đura koji je svoje školovanje u medicinskoj školi na Zvezdari gde je 95% devojaka, materijalizovao najvećim brojem fanova u večernjim izlascima. Njegov veliki prijatelj Pinokio radio je kao “lift boy“ u Beograđanci na putu ka diskoteci na 6. spratu. Zbog ograničenog kapaciteta lifta u donjem holu se skupljalo po par stotina ljudi koji su čekali da udju. Pinokio je u masi odabirao lepe devojke i njima davao prioritet na ulasku u lift te ih tako spašavao dugog čekanja. Tako je sticao ženska prijateljstva koja su nadmašivala Đurina i sebe pozicionirao u muškom društvu veoma visoko. Gira, stjuart Jata, koji je uvek išao sa gomilom stjuardesa, imao je socijalnu dominaciju nad svim akterima noćnog života. Sa svojom ID karticom JAT-a mogao je da uvede svakoga u bilo koji noćni klub u kome je trebala članska karta. Osim toga on je devojkama bio prozor u svet i način kako da dodju do sitnica iz Njujorka. Bilo je dovoljno da jedan od ove trojice kaže da je na Petlovom Brdu otvoren dobar kafić „Bacardi“ i da stotine ljudi iz centra grada krene za njima u hodočašće na periferiju. Osamdesetih nisu toliko bile upečatljive socijalne razlike, iako se ne može reći da su baš svi živeli sjajno. Srednja klasa je, ipak, tada sebi mogla da priušti mnogo toga što joj je samo deceniju kasnije postalo nedostupno. To je bilo i vreme kada je Beograd prestao da pripada rođenim Beograđanima i kada su ljudi iz unutrašnjosti masovno krenuli u prestonicu, u potrazi za boljim životom. Takmičenje u tome ko će više da potroši nije bilo karakteristično samo za Dugu mada je ovaj klub po mnogo čemu predstavljao svet za sebe. Nana na Senjaku je uspešno parirala mestu nadomak Bulevara revolucije. Ovo takođe nije bila ogromna (igračka) diskoteka i kao Duga odisala je elegancijom malog noćnog kluba. Za nešto manje od deceniju, koliko je radila, Nana je šest puta renovirana. Sličan tip konzumenata noćne zabave koji je preferirao Dugu voleo je i Nanu Ova druga je, ipak, za nijansu bila prefinjenija i urbanija i zato dopadljiva širem krugu džet set društva. Bez teškog novčanika ovde nije bilo poželjno doći. Za razliku od Duge elitizma i namere da se u mraku diskoteke provode isključivo poznati - nije bilo. Kao po nekom pravilu u jatarnje sate, noćni provod po beogradskim klubovima uglavnom se, posebno leti, kada je već sunce debelo izgrejalo iznad prizemnih krovova kuća i zgrada, završavao na jedan vrlo neobičan način. Možda je to čak i neki izum beogradskih noćobdija. Išlo se na sladoled, ne prvu jutarnju kafu, i to na jedno specifično mesto, koje je i tada držao poznati beogradski momak, od koga su mnogi zazirali. To je bila poslastičarnica "Ari" Zeljka Ražnatovića Arkana! On sam, vrlo retko se kretao po gradu i uglavnom su to bili odlasci po tek otvorenim kazinima, dok ga u diskoteci gotovo

niko nije vidjao ili su to bile izuzetno retke prilike. U "Nani" je uvek bila najbolja zabava, a tamo su, kao po nekom nepisanom pravilu, gotovo svako veče, glavni bili Darko i njegovi drugovi sve do jedne noći, kada su se, iz samo njima znanih razloga, sukobili... Sevnuli su pištolji, zapraštalo je i na mestu je ostao mrtav Andrija Lakonić. Zalazak Nane i njeno nestajanje sa noćne pozornice obeležio je jedan događaj sa tragičnim ishodom. To je prva beogradska diskoteka u kojoj se desilo ubistvo. Vasko Vukotić je početkom devedesetih pucao i usmrtio Andriju Lakonića, posle čega je Nana zatvorena. Dugo nakon ovog obračuna o diskoteci za uspešne i imućne se govorilo isključivo u kontekstu mesta koje treba obilaziti. Par godina kasnije i pojedini splavovi i klubovi su dobili ovaj epitet.

Kako je trend osamdesetih da diskoteke lagano preuzimaju zestoki momci sa beogradskog asfalta krenuo moglo se naslutiti da ce se to preneti i u devedesete godine koje su sa sobom donele neke nove muzicke pravce, modu i vrednosti. Zestoki momci koji su pekli zanat po inostranstvu radeci za sebe ili za drzavu, devedesetih godina su se vratili u zemlju i pod izgovorom patriotizma uvideli svoju sansu da stvore svoje imperije. Kako se vec jako dobro znalo ko je ko u beogradskom krimi miljeu tako tako su neki klubovi postajali popularni ili ozloglaseni zbog momaka koji tamo izlaze. "Za ne tako velikim šankom, naslonjen jedva stoji Darko. Alkohol i od takve snažne ljudine ipak čini čuda! Konobar! Prodrao se Darko i rukom pokaza omalenom konobaru, koji na njegov mig prosto dotrča. Pitaj goste hoće li piće, i ako hoće da piju, onda im svima daj "Dom Perinjon", svima na sto stavi! Zavuče ruku u džep i izvadi but novčanica i baci na šank: A, sad idi i zaključaj ulazna vrata i donesi mi ovde na šank ključ! Takav je bio Darko Ašanin. Otkačen i nepredvidiv. " U diskoteku "Taš" jedne večeri banuo je Rade Ćaldović Ćenta, jedan od najžešćih momaka sa beogradske kaldrme. Disk džokej u diskoteci bio je Nenad Knežević sa nadimkom Knez, poreklom iz Podgorice, iz Crne Gore. Ćenta je prišao Knezu, stavio novčanicu od 200 DM na miks pult i rekao: "Hoću da mi dvadeset puta zaredom pustiš pesmu 'wicked games' koju peva Kris Ajzak!" Knez je samo klimnuo glavom. Dvadeset puta su se zvuci ove balade razlegali diskotekom dok je Ćenta igrao sa devojkom koja je tada važila za jednu od najlepših u gradu. Nenad Knežević, poznati pevač i kantautor, seća se Radeta Ćaldovića Ćente, Ljubomira Magaša - Ljube Zemunca, Zorana Milosavljevića Robije i ostalih crnih bisera beogradskog podzemlja koji su bili sastavni deo miljea svih gradskih diskoteka. "Dok sam puštao pesmu, mnogi su gledali u mene kao da sam sišao s uma, ali niko nije smeo ništa da kaže. Bio sam na početku muzičke karijere, tih osamdesetih godina radio sam kao disk džokej i pevao u tada najelitnijim beogradskim klubovima, upoznao sam ljude koji su bili i talog i vrh prestonice. Interesantno je da je i moj nadimak Knez zvuči nekako mafijaški, kao Kum, žestoki momci su me stvarno gotivili, nikada nisam imao problema s njima. To što sam upoznao različite fele ljudi imalo je

zaista presudan uticaj na moj muzički stil." Sminkere i pankere zamenili su Dizelasi, turbo folk Vrhunac popularnosti dostigao je 1990ih u Srbiji. Imao je jak uticaj na pop-folk i tehno-folk muziku koja će nastati deceniju kasnije u bivšim jugoslovenskim republikama, ali i na muzičke pravce drugih zemalja. Zestoki momci uveliko su zauzimali pojedine klubove kao svoje baze a ne retko je na tim mestima dolazilo i do zestokih obracuna pa i ubistava. Kristijan Golubovic je u maju 1989 pucao na dvojicu suparnika ispred voždovačke diskoteke “Luv”, a u oktobru je u Klubu “Branko Krsmanović” izazvao je tuču u kojoj je korisceno i vatreno oruzje. Najviše pažnje izazvao je 25. februara 1990. godine kada je sa kratežom upao u “Mažestik”, naterao goste da legnu na pod, ispalio nekoliko metaka u plafon i pobegao. Sa njim je bio i njegov tadasnji prijatelj Dragan Nikolic Gagi. Gagi je aprila 1991. bio prisutan tokom prvog većeg obračuna kriminalaca na splavu “Triton”. Sledećeg meseca učestvovao je i u pucnjavi u “Delfinu”, gde je bilo ubijenih i ranjenih. Maja meseca 1992. godine ispred kafića "Freska" u ulici Vuka Karadžića broj 12. posle žestoke svađe i vređanja na nacionalnoj osnovi Milan Janković, momak iz Bijelog Polja, ranio je Aleksandra Knezevica Kneleta u predelu prepona koji je ubrzo prevezen u Klinički centar. Nakon ovog ranjavanja Knele je napadnut i u jednoj automehaničarskoj radnji i samo je pukom srećom izbegao smrt. Knele je ubijen u apartmanu 331 hotela "Hajat" u novom beogradu, 28. oktobra 1992. Luka Bojovic je devedesetih godina teško ranio u stomak Mihajla Divca, koji je tada vazio za poznatog beogradskog kriminalca. Obračun se dogodio u bašti kafića „Trozubac“ u Nušićevoj ulici. Do sukoba je došlo zbog toga što su se mrko pogledali. Divac je ustao i krenuo ka Bojovicu da vidi sta nije uredu. Bojović je tada iz pištolja „CZ“ kalibra 10 milimetara iz straha pucao u Divca. prvi metak je ispalio sa 5 metara i pogodio ga u stomak a kada je video da Divac i dalje ide ka njemu pucao je jos jednom, i pogodio ga jos jednom u stomak ali posto se divac okrenuo na stranu metak je prosao i kroz levu ruku Divac iako ranjen nastavio je da se krece ka njemu i tada izgovorio cuvenu recenicu "Nabicu ti tu utoku u dupe" nakon cega je bojovic pripretio da ce opet pucati, a zatim pobegao iz lokala. Divca su odmah nakon toga prijatelji odvezli u urgentni centar. Rade Caldovic u drustvu Maje Pavic bio je 14. 2. 1997. na veceri u Klubu knjizevnika, zatim su obisli obliznji nocni klub F6, i potom seli u "reno espejs". Tada se pojavio ubica koga, uzgred, u to gluvo doba noci niko nije video, i iz automatskog oruzja izresetao Caldovica kroz bocno staklo, a onda hladnokrvno pucao na Pavicevu koja je ocajnicki pokusavala da se iskobelja iz automobila. Nedugo zatim, jedan taksista je slucajno primetio izresetan automobil i stravican prizor na prednjem sedistu. Jusuf Jusa Bulić, vlasnik FK „Železnik“:

Ubijen 4.marta 1998. godine oko 18.50 sati na Novom Beogradu, ispred kafića „22“ u Ulici Omladinskih brigada. Pored njega ubijeni su njegov telohranitelj Nenad Raščanin, i prijatelj Petar Vujačić, takođe sportski funkcioner „Železnika“, a ranjeni su njegov brat Muka Bulić i slučajno zatečeni gost kafića Dragoslav Perić Jovan Simendić Simenda, još jedan iz plejade koja se naziva stara garda, blizak prijatelj Gorana Vukovića, Željka Ražnatovića i Đorđa Božovića Giške, ubijen je u svom restoranu "DŽuboks" u Ulici Vuka Karadžića 30. septembar 2000. Doci u "Taš" i sresti poznate sportiste , momke iz kraja (junake novinskih crnih hronika), poneku estradnu zvezdu, i za višecasovno osmatranje okoline utegnuti se u firmiranu garderobu - to je bila želja i motiv onih koji su tu nameravali da "ubiju" slobodno vreme. Pre toga valjalo je skociti do restorana "Knez", posle toga u "Nanu" ili "Dugu". I to je sve. Izrazito atraktivne i doterane devojke kojima slaba tacka nisu bili fudbaleri vec takode "devizni" mladici, ali "malo" problematicnog ponašanja, imale su obicaj da krenu put naselja Braca Jerkovic, u pohode diskoteci "Luv". "Luv" je imao oreol šminkerskog mesta pre nego što je postao simpatican "braci po oružju" bio je dovoljno primamljiv za džet set mladariju i zagovornike "novog talasa". Kasnije LUV je devedesetih bio mesto u koje nije mogao svako da udje, a ipak ako udje bilo je jasno da svojom pojavom izaziva zestoke momke koji su drzali taj deo grada, izmedju ostalog jedan deo filma "Vidimo se u citulji" je sniman upravo tamo. Novica zdravkovic opisuje svoje iskustvo i pocetak svoje karijere od sredine 70 godina na ovamo. - Često me pitaju koliko je bilo opasno pevati po splavovima u to vreme. Za mene nije. Prošao sam kroz skoro sve beogradske restorane i kafane, od poslednjih birtija do "Metropola" i "Mažestika." Bilo je tabanja, ali tadašnji takozvani žestoki momci nisu tako zli, tukli su se tek da vide ko je jači. Izađu, potuku se, pa se vrate u kafanu zagrljeni i nastave da piju. Nije bilo težih povreda, vađenja noževa i utoka, ranjavanja, ubistava... Tada je po dobru i zlu bila poznata kafana "Gradski podrum". Sećam se da je Ljubomir Magaš, poznatiji kao Ljuba Zemunac, tada stigao u Beograd iz popravnog doma u Valjevu. Gotivio me je. Tada je Novica pevao u "Podrumu", ali i u restoranu na stadionu "Čukarički" koji je držao Aca Džavo i koja je radila non-stop: - Tu je Ljuba izazvao Acu, da se zna ko je jači, tuča je trajala pola sata. Posle su bančili do zore. U "Čukarički" i "Gradski podrum" zalazili su Ćenta, braća Tadić, Niški, Zoran Trifunović, Čita... Nikada sa njima nisam imao problema, više su oni imali sa mnom. Kada bih se napio, pravio bih gluposti, vređao ih, a oni su se smejali. Niko od gostiju nije smeo da ni da me popreko pogleda, a kamoli takne, bio sam zaštićen kao beli medved. Gotivili su me i policajci, trudili se da bude što manje racija po restoranima gde pevam, da mi ne teraju goste. Uvek sam znao unapred kada će da banu. U jednu kafanu, a neću da joj pominjem ime, jer i sada radi, počeli su da dolaze i novi mafijaši koji su preuzeli beogradsko podzemlje od stare garde. Oni su već nosili pištolje. Kada bi mi policajci dojavili da će biti racija, pokupio bih im oružje i sakrio ga u bas bubanj. Mom kolegi bubnjaru se dizala kosa na glavi kada bi se pojavila murija. Skidao je kravatu i vezivao desnu nogu za stolicu da mu se ne omakne da ne nagazi na pedalu bubnja. Jer, da nas je policija provalila, bilo bi čuda. Dobro su tu priču znali i žestoki momci koji su dolazili na splavove i zato mi se nikad ništa ružno nije dogodilo.

Za svoje mesto u gradu devedesetih godina borila se i neka druga ekipa, to je bio pocetak takozvane elektronske muzike u vreme najgorih sankcija i najviše inflacije umeli su "super" da se provedu za male pare. Neki new wave se kao bunt širio zarazno, a pečat klubskom životu definitivno je dao jedan i jedini Soul Food club. Na mestu gde je kasnije osvanula diskoteka F6, u Francuskoj ulici, nalazilo se mesto kojeg se današnji klinci naravno ni ne sećaju, ali svi oni koji su držali do klubskog rejtinga, a tada su imali između 20 i 30 godina, znaju o čemu je reč. Hrana za dušu, dakle – Soul Food. Nametnuo se kao središte određenog kulturnog kruga, i za minimalno vreme postao kultni punkt beogradske klupske scene 90-ih. Uporedo sa pojavom trance talasa koji na mala vrata ulazi na scenu u klubu Akademija, 1993. otvara se Soul Food, koji je bio prvi klub s definisanom koncepcijom baziranoj isključivo oko plesne muzike. Funk, acid jazz, hip hop, rani house i garage. Konceptualno zamišljen kao mesto koje okuplja mali broj ljudi, prijatelja koji imaju gde da popiju pivo i slušaju ploče, nametnuo se kao prvi žanrovski i profilisan underground klub u gradu. Nažalost, postojao je samo četiri sezone. Klupska scena se pokunjeno preselila mahom u Industriju, na mestu koje je defininisalo pojam ultimativne žurke u Beogradu i početak tehna, hausa i transa u Srbiji. Međutim priča o Soul Foodu nikada nije prestala da bude popularna, pa je on postao nešto kao urbana legenda. Devedesete godine, mix svega sto je moglo da se stvori u to vreme, pored turbo folka koji je svoju popularnost podigao do epskih razmera, preko densa koji je u kombinaciji sa turbo folkom preplavio sve diskoteke, preko neke nove acid generacije omadjijane rejv kulturmom i tehnom do rep scene koja se sve vise sirila.. do rok i pank generacija koje su cini se same sebe istrebljivale porocima i odlaskom najvecih legendi.. Svaki muzicki pravac imao je svoja mesta i znalo se gde ko izlazi, a nije bilo retkost da popularni klubovi svakog dana u nedelji pustaju drugu vrstu muzike.

Kekina ekipa Za Kekin klan su potrebne specijalne pozivnice i prijemni ispit. Ko nije nikog ubio ili bar pokušao, nije

mogao da im se pridruži. Barem se tako priča da je to bio preduslov da se razmotri nečiji ulazak u novobeogradski klan. Dejan Stojanović Keka je odavno bio "obeležen" u Beloj knjizi MUP-a, ali klan nije stradao u "Sablji". Bave se prodajom droge, a pare peru kroz poslove u građevinarstvu, kroz kladionice, finansiranje fudbalera. Nezvanično, pretnje koje je dobijao golman Partizana Vladimir Stojković vezuju su za Keku i to što je bez njegovog odobrenja potpisao ugovor. Rakovčani Vođu Rakovačkog klana Nebojšu Stojkovića Stojketa sud je nedavno oslobodio optužbi za dva ubistva. Njegov klan važi za najbrojniji u Beogradu. Ali su i najbrutalniji. Dovode se u vezu sa iznudama, otmicama. Bave se i prodajom droge. Navodno su dobro povezani i sa crnogorskom mafijom. Šarić Šarić je prvo bilo samo prezime, a onda je postalo sinonim za narkobosa. Pljevljanin koji je novcem od prodaje droge pokupovao zemlju, firme i nekretnine po Srbiji. I naravno, napravio je čuvenu vilu u Novom Sadu na Tatarskom brdu. Posle zaplene velike količine kokaina u Južnoj Americi, Darko Šarić nestaje. Sumnjalo se da je deo klana i njegov brat Duško zbog čega je neko vreme proveo u crnogorskom pritvoru. Šarić se nedavno pismom obratio javnosti u kojem je tvrdio da nema nikakve veza sa švercom kokaina. auto mafija Žarkovački i miljakovački klanovi rade preprodaju i otkup luksuznih automobila. Ne ratuju međusobno, naprotiv u policiji veruju da sarađuju na ovim poslovima. - Grupe sa Miljakovca i iz Žarkova, bave se isključivo krađom skupocenih automobila, sa najsavremenijom zaštitom. Na meti su im uglavnom džipovi: "porše kajen", "audi Q7", "folksvagen tuareg", BMW X5 - rekao je svojevermeno za "Blic" izvor iz policije. Ukradene automobilečiji vlasnici ne pristanu na otkup, krijumčare na crno tržište Kosova, Crne Gore, Bugarske, Hrvatske, bivših zemalja SSSR, Turske i Rumunije. Zvezdarci Posle ubistava Sredoja Šljukića Šljuke 2002. zvezdarski klan je znatno oslabio, ali se priča da su njegovi članovi i dalje aktivni u poslovima sa drogom, a pare ulažu u kupovinu propalih preduzeća, benzinskih pumpi, nekretnina. Stariji članovi su se posle likvidacije vođe sklonili u inostranstvo. Voždovčani I dalje se smatraju jednim od najopasnijih grupa podzemlja. Osim droge bave se reketiranjem vlasnika lokala i građevinskih preduzimača. Osim kroz gradnju stanova, pare peru i kroz otvaranje ćevabdžinica po Beogradu. "Osnivač" klana je Goran Vuković Majmun. Posle njegovog ubistva preuzeli su ga Srđan Kačavenda i Vladan Kontić Konta koji je i danas na njegovom čelu. Neki novi zemunci Veruje se da su poslove nekadašnjeg zemunskog klana preuzeli, mlađi Zemunci, sinovi nekadašnjih kriminalaca. Vođa podmlađenog klana, veruje se da je, Nemanja Bojović, uhapšen zbog posedovanja dva kilograma droge spid. Njegov otaca je Goran, zvani Amonijak ubijen 1992. godine. Svojevremeno je bio sa Ašaninom, Giškom, i Šijanom jedan od glavnih mafijaša srpskog podzemlja. Drugi bitan lik novog zemunskog klana je Petar Guzijan, uhapšen u istoj akciji. Petar je sin Jovana

Guzijana zvanog Cuner, koga su nekadašnji pripadnici zemunskog klana Sretko Kalinić i Mile Luković ubili 2002. Surčinci Stvorio je svoj surčinski klan, a iz njega se stvorio još gori zemunski. Ipak, Ljubiša Buha, svedok saradnik na suđenju za ubistovo premijera Zorana Đinđića, danas je slobodni čovek. Povremeno na sebe skrene pažnju sam, tako što se njegovo obezbeđenje malo ispuškara sa obezbeđenjem Peconija, a povremeno to za njega učini njegova supruga i verovatno omiljena pevačica Ivana.

POLICAJCI PRIVATNICI Devedesete godina dvadesetog veka u Srbiji nisu bile dobre ni za profesionalne ubice: pojavili mnogi poluprofesionalci i amateri. Ipak, kada pitate iskusne i dokazane policajce, kakvi su Bora Banjac, Mile Novaković i Gvozden Gagić, ko se izdvaja, odgovoriće vam – Voja Amerikanac. Vojislav Raičević, nazvan Voja Amerikanac, pojavio se iznenada, kao što je i nestao. Prema nekim informacijama on je završio neke vojne obuke u SAD-u, odakle je došao u Srbiju. ‘Osnovano se sumnja’, ali nikad nije dokazano da je tokom burnih devedesetih lično počinio oko 20 ubistva na ‘vrelom beogradskom asfaltu’. Zbog ovih nedokazanih sumnji nije u redu spominjati žrtve, a neki naručioci su sigurno bili u državnim službama. ‘Voja Amerikanac nije mogao da počini tolika i takva ubistva bez žmurenja i podrške pojedinih ljudi iz policije i DB-a’, kaže Mile Novaković. Bora Banjac napominje da Raičević nije ubijao samo po zadatku, već je ‘mogao da ubije čoveka, zato što ga je popreko pogledao’. Raičević je 1997. nestao, a sumnja se da su ga neki od naručioca zauvek sklonili, kada mu je istekao rok upotrebe. Njegovo telo do danas nije pronađeno. Spisak profesionalnih ubistava iz devedesetih, koji je do danas ostao nerazjašnjen, veoma je

dug. Osim vodećih pripadnika podzemlja ubijani su ljudi iz vlasti, kao, na primer, tadašnji prvi policajac Srbije, Radovan Stojičić Badža, i savezni ministar vojske Predrag Bulatović. Koliko su devedesete bile neobične i za profesionalne ubice svedoči i ubistvo Gorana Marjanovića – Goksija Bombaša 1995. u restoranu ‘Olimp’ na Zvezdari, kada je ubijena i njegova devojka Jelena Đorđević. Kao naručilac ubistva osumnjičen je Sreten Jocić – Joca Amsterdam, koji se sumnjiči i kao neposredni počinilac mnogih ubistava, ne samo u Srbiji, već širom Evrope. Ipak, prema navodima tužilaštva i policije Jocić je za ubistvo Marjanovića angažovao dva policajca Bojana Milosavljevića i Miodraga Prodanovića, koji su još tokom devedestih bili pravosnažno osuđeni. Protiv Jocića se i dalje vodi postupak, a on se nalazi na slobodi posle davanja jemstva od 300.000 evra. Kao neposredni ubica Željka Ražnatovića Arkana 15 januara 2000. godine, kako je sud utvrdio, bio je angažovan policajac Dobroslav Gavrić, a jedan od saučesnika je bio takođe policjac Dejan Pitulić. Prema nedokazanoj tvrdnji ubistvo Ražnatovića plaćeno je četiri miliona nemačkih maraka, ali suma verovatnije znatno manja – nekoliko stotina hiljada maraka. Gavrić, koga su pojedinci zvali i ‘Talični Tom’ jer je jednim pištoljem osim Ražnatovića ubio i dvojcu njegovih prijatelja koji su bili sa njim – Milorada Mandića i Dragana Garića, sada je u bekstvu. — са Radovan Renovica.

Od 19 aktera dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“, koji su u periodu od 1993-1995. godine, kada je film sniman, pristali da govore o svojim kriminalnim poslovima, do danas je preživelo njih devet. Najuspešnijim se može smatrati Zvezdarac Željko Rutović, koji je, kao i u filmu, i danas neosuđivan i bavi se biznisom. Rutović,kojije i u filmu govorio o svojim vezama sa ukrajinskom mafijom i „pametnom načinu poslovanja“. Međutim, Rutoviću u dosadašnjoj biografiji nikada nije dokazano nijedno krivično delo. Miodrag - Mija Baškalović, Vladan Kontić Konta i Srđan Kačavenda u vreme snimanja filma „Klinci“ danas su na čelu voždovačkog klana. Ovaj, kao i zvezdarski klan, prema izjavama policijskih zvaničnika, i danas važi za jedan od najjačih. Sudbina ostalih aktera,kojisu preživeli kišu metaka ludih devedesetih, različita je - neki robijaju, neki i dan-danas rade, a neki su se i

povukli. Aleksandar Kristijan Golubović (39) Već kao maloletnik odležao 3,5 godine u Dizeldorfu zbog oružane pljačke. Proveo je više od decenije u zatvorima u rodnoj Nemačkoj, Italiji, Grčkoj i drugim zemljama širom Evrope. Srbiji je po međunarodnim poternicama izručivan: 1993. iz zatvora u Dizeldorfu i 2003. iz grčkog kazamata gde je robijao kao šef jugoslovenske mafije u Atini. Na slobodu je izašao 9. januara prošle godine iz „Zabele“, gde je odslužio četiri i po godine za iznude. Iako je govorio o preobražaju, ponovo je uhapšen u januaru ove godine zbog preprodaje heroina. Željko Rutović (45) Član zvezdarskog klana koji je u filmu priznao svoje poslove sa ukrajinskom mafijom, ali i govorio o pametnom načinu „poslovanja“, preživeo je i kao i u filmu i do danas ostao neosuđivan. Iako je i u „beloj knjizi“ MUP-a iz 2003. označen kao pripadnik zvezdarskog klana Sredoja Šljukića Šljuke, ni danas nema nijednu jedinu mrlju u karijeri. Vlasnik je beogradskog hotela „Pošta“, lanca brze hrane „Gril Uno“ i kockarnice u elitnom ruskom turističkom gradu Sočiju. Vladan Kontić Konta (34) Pripadnik voždovačkog klana. U filmu se ne navode imena Mije, Srđana i Vladana koji se, isprovocirani izjavama da ne vladaju ni u svojoj ulici, a kamoli u pola grada, slikaju ispred „poršea“ zvezdarskog vođe, sada pokojnog Sredoja Šljukića, uz rečenicu „Pazi da p.... ne pripuca“. Iako su se Voždovčani nakon devedesetih povukli iz javnosti i sklonili sa ulica, Kontić je u žižu ponovo došao 2006, kada je u obračunu sa Lukom Bojovićem u vili „Jelena“ porodice Karić ranjen u nogu. Sredinom januara prošle godine završio je u Urgentnom centru nakon tuče na splavu „Hua-Hua“. Dragan Nikolić Gagi (43) Sa 18 godina otišao sa drugom Pirketom (Slaviša Pavić) u inostranstvo i „pekao zanat“ u Austriji, Italiji i Nemačkoj. Bio je blizak sa novobeogradskim gangom (kasnije nazivani „bežanijci“), a nije krio ni da se družio i sa Kristijanom Golubovićem, što, međutim, nije potrajalo. Trenutno se nalazi u Centralnom zatvoru u Beogradu, gde izdržava kaznu za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Nenad Branković Ćoravi Nena Takozvani povratnik sa ratišta u filmu i pripadnik zvezdarskog klana na vreme se povukao se iz sveta kriminala i posvetio legalnim poslovima. Ljubomir Manojlović Buca Član klana sa Zvezdare koji je i u vreme filma bio uključen samo u sitnije poslove, ali je bio prijatelj iz detinjstva žestokih momaka iz ovog beogradskog naselja. Ubrzo posle filma raskrstio je sa „mutnim vodama“.

Treca Jugoslavija raspisala je po svetu sto pedeset poternica za gradjanima i trdesetak zahteva za izrucivanje odbeglih delinkvenata. Najveci broj Jugoslovena koji se traze zbog pocinjenih krivicnih dela ili sudjenja skriva se u Nemackoj i Francuskoj. Ko su ljudi koje trazi treca Jugoslavija? Hapsenjem, prvo Darka Asanina, a potom Kristijana Golubovica u Grckoj, po proceni mnogih izvestaca, u Evropi je otvoren i policijski lov na Jugoslovene. Pored okrivljenih za ratne zlocine, na tapetu Interpola i evropskih policajaca nasli su se i mnogi Beogradjani sumnjive proslosti. Asanina je trazio belgijski sud zbog navodnog ucesca u likvidaciji Envera Hadrija, dok je Kristijan Golubovic pritvoren pod sumnjom da se bavio ilegalnom trgovinom. Obojica su, medjutim, pusteni iz grckih zatvora. Prema nezvanicnim podacima u svojim apsanama Grci danas drze jos tridesetak Jugoslovena, okrivljenim za razlicita krivicna dela. U Beogradu niko nema tacne podatake koliko se jos Jugoslovena nalazi pod katancem ne samo u Grckoj vec i u mnogim evropskim, pa i americkim zatvorima. Marinko Magda, suboticki legionar i ubica je u madjarskom zatvoru, sudjenje za zlocine i razbojnistva pocinjena u Madjarskoj. Dr Rajko Medenica se nalazi u Svajcarskoj zatvorskoj bolnici, jer je uhvacen u Nemackoj i izrucen svajcarskoj da mu sudi zbog naduvanja bolnickih racuna. Sasa Skerlic i Mustafa Dalipagic leze trogodicnju robiju u Becu

zbog organizovane kradje austrijskih automobila, dok je Mihajlo Jovanetic pusten iz beckog zatvora, zbog nedostatka dokaza da je prokrijumcario iz Turske u Francusku 120 kila heroina. U ceskom istraznom zatvoru sede cetvorica Jugoslovena, optuzena za pljacku kockarnice hotela " Kontinental" u Plzenju. Tada je odneto 77.000 dolara, za koje se sumnja da su zavrsili u dzepovima ove cetvorice Beogradjana. Miroljub Gajic, bugarski Jezda, nalazi se u Sofiji, u kucnom pritvoru, jer je kao vlasnik banke " Jugoagent", obmanuo 80.000 stedisa i prisvojio oko 60 miliona dolara. U Padovi zatvorena je Ljiljana Koska iz Kotora zbog ilegalne trgovine oruzjem i municijom. Siptarski lobi Ako je suditi po policijskim izvestajima najvise problema sa jugoslovenskim delinkventima danas imaju Nemci. Ministar nemacke policije Manfred Kanter je, naime, nedavno izjavio da u Nemackoj danas 59 odsto uhvacenih delinkvenata predstavljaju stranci. Pre svega Turci - 14,2 odsto, a potom gradjani bivse SFRJ. Tacnije, kaze ministar Manfred Janter, svaki deseti uhvaceni kriminalac u Nemackoj je poreklom sa prostora prethodne Jugoslavije. A medju njima dosta je i gradjana SRJ. U Vestfaliji i Donjoj Saksoniji je uhvaceno cetrdesetak kriminalaca, medju kojima je najvise bilo " lupeza iz Jugoslavije ". Zatvor Bukbah, koji se nalazi u okolini Frankfurta, pored 530 osudjenika ima i dvadeset i sedam Jugovica. U skorasnjoj raciji po vecim gradovima Nemacke, naime, uhvaceno je jos pet stotina dzeparosa, kradljivaca, pljackasa i razbojnika, a jos tri stotine je izmaklo poteri nemacke policije. Kada je za njima raspisana poternica pokazalo se da je rec o Siptarima sa Kosmeta, tacnije o letecim provalnickim grupama iz Mitrovice, Pristine i Peci. Siptari, koji su u zapadne zemlje usli, uglavnom, kao lazni azilanti i politicki emigranti, vrlo brzo su se ukljucili u rad evropskog, pa i americkog podzemlja. Kako tvrdi kosmetski nedeljnik " Zeri" samo u Nemackoj na listi opasnih kriminalaca nalazi se cak 1.200 Siptara. Oni su, po proceni Gerharda Bodena, sefa Sluzbe za zastitu ustavnog poretka u Nemackoj, posle desetogodisnje pauze zamenili beogradski klan, koji su

predvodili Ljubomir Magas, zvani Ljuba Zemunac, Rade Caldovic-CHenta, Goran Vukovic, -ordje Bozovic-Giska, Branislav Matic-Beli, Kristijan Golubovic, Darko Asanin, Vasa Sangajac, pa i Zeljko Raznatovic-Arkan. Svi su oni sedamdesetih godina prosli kroz nemacke, ali i francuske, italijanske, belgijske i svedske apsane. I u Svajcarskoj siptarski lobi, danas drzi primat, pre svega na narko-trzistu. I pored toga sto je 1991. godine Interpol u akciji "Benjamin" uhvatio oko tri stotine siptarskih dilera, i njihovog vodju Bahri Veselija iz Podujeva, albanska mafija i dalje radi punom parom. Novu generaciju siptarske narko-mafije u svajcarsku predvodi Sami Sabedini, poznatiji po nadimku Baron, koji je letos bio na kratko u ciriskom zatvoru. Policija je godinu dana pratila Sabedinija. Snimila je tajno oko 6.000 njegovih "poslovnih" razgovora i obezbedila tridesetak svedoka. Prilikom hapsenja kod Barona je nadjena veca kolicina droge. Na prvostepenom sudjenju Sami Sabedini je dobio 17 godina robije. Ovaj cetrdesetogodisnji, zvanicni vlasnik kafiterije " Plaus" u Cirihu, a nezvanicno glavni snabdevac svajcarske drogom uhvacen je u prolece 1995. godine i smesten u zatvor Regensdorf. Prilikom prebacivanja na drugostepeno sudjenje u Bern, krajem januara 1996. spretni Baron je pobegao iz voza. Svajcarci sumnjaju da Sami Sabadini danas zivi u Slovackoj i da odatle distribuira drogu za cirisko trziste. Siptarske emigrante i delinkvente nijedna zemlja vise ne trpi. Pored Nemacke, i Danska, Svedska, Svajcarska, pa i Italija su najavile njihovo proterivanje. Karabinjeri su jesenas pritvorili kotorske mornare Nebojsu Milica, Bozidara Mitrovica, Zefa Marstjepovica i Nenada -uranovica pod optuzbom da su feribotom "Sveti Stefan" prosvercovali trojicu kosmetskih Siptara u Italiju. U Oslu je letos policija stavila lisice na ruke Jafaru Jafariju, bivsem Jugoslovenu, jer se bavio masovnim krijumcarenjem Siptara i Arapa u Norvesku. Zapadno skroviste Za mnoge jugoslovenske i balkanske delinkvente, medjutim, zapadne zemlje su ne samo radno mesto vec su postale i svojevrsno skroviste u kome se skrivaju od srpskih i crnogorskih sudova i policije. U Becu se, na primer, krije Petar Ivanovic, vlasnik kompanije " Oveko petrol", koji je zajedno sa direktorima Radmilom Kalezic i Darkom Radulovicem ostetio podgoricku " Jugobanku" za 2,6 miliona dolara. Beogradska policija traga po zemlji i svetu i za Ljubomirom Filipovicem, zvanim Fantom, jerje osumnjicen za falsifikovanje dokumenata

za kradene automobile. Negde u inostranstvu se skriva i Miodrag Babic iz Beograda. On je kao direktor girme " Intergold kompani" izdavao Jugoslovenima lazne nemacke vize, koje je naplacivao po 4.000 maraka. Tada se predstavljao kao nenad Lojpur. Kada je otkriven prosle godine Miodrag Babic je pobegao u inostranstvo, pa je GSUP Beograda raspisao za njim poternicu zbog krvicnog dela prevare i falsifikata. Kako smo saznali u jugoslovenskom Biru Interpola, poslednjih godina SRJ je raspisala 150 medjunarodnih poternica i podnela tridesetak zahteva stranim drzavama za isrucenje, uglavnom, jugoslovenskih delinkvenata i optuzenih lica. Poternica za odbeglim delinkventima u Jugoslaviji imaju pravo da raspisuju sudovi, zatvori i policija. A zahteve za izrucenje (ekstradiciju) iz stranih zemalja podnos, kako je predvidjeno zakonima, samo savezni organi, tacnije Ministarstvo pravde i Ministarstvo unutrasnjih poslova SR Jugoslavije. Praksa je, medjutim, pokazala da su i republike Srbija i Crna Gora " uzele" sebi za pravo da sami traze i realizuju izrucenja nasih gradjana iz stranih zemalja. Tako je, na primer, MUP Srbije radio na ekstradiciji Marinka Magde susedima u Madjarskoj, i njegovom eventualnom izrucenju Jugoslaviji, posle odlezane kazne. A od Madjara policija Srbije, na primer, dobila je Josipa Vujica, masovnog ubicu iz Bajmoka. Potraga za Jevremom Brkovicem Dok je Crna Gora raspisala poternicu i od Hrvatske trazi izrucenje knjizevnika Jevrema Brkovica : - Za Brkovicem je izdata poternica 23. oktobra 1991. godine od Viseg suda u Podgorici zbog osnovne sumnje da je pocinio sledeca krivicna dela - povreda ugleda SRJ, izazivanje, nacionalne, rasne i verske mrznje, razdora i netrpeljivosti. Zvanicno, Jevremu Brkovicu nije zabranjeno da dodje u crnu Goru, naprotiv, cak je pozeljno da se vrati kuci - izjavio je lane Sreten Radonjic, tadasnji pomocnik ministra crnogorske policije. Najveci broj tih jugoslovenskih, odnosno srpskih i crnogorskih poternica i zahteva za izrucenje iz inostranstva upuceno je Grckoj, Kipru, Nemackoj, Italiji, Sjedinjenim Americkim Drzavama, pa cak i Australiji. Za Vucetu Drmacanina, koji je iz " Inos banke" odneo desetak miliona maraka, se sumnja da se skriva na Kipru, a za Angela Angelova, Beogradjanina, koji je odstetio " Slavija banku" i " Dunav", pretpostavlja se da je negde u Nemackoj. Ljudi koje traze jugoslovenski sudovi, zatvori i policija su, u proseku, muskarci, do pedeset godina

starosti, koji su okrivljni ili osudjeni zbog krivicnih dela protiv imovine, a zatim protiv zivota i tela. Prema podacima Ministarstva pravde SRJ, najagilniji u raspisivanju poternica za odbeglim sumnjivim licima, poslednjih godina, bili su sudovi iz Novog Pazara, a potom sudovi i zatvori iz Beograda. Ova dva grada su i ranijih godina bili "crna tacka" jugoslovenskog kriminaliteta. Ima medjutim, opstinskih sudova, zatvora i policijskih stanica koje uopste ne tragaju za svojim beguncima, tako da se ovaj broj od 150 poternica iz Srbije i Crne Gore ne moze smatrati konacnim, pa zato Novi Pazar i Beograd strce. Medju Pazarcima bila je praksa da jureci za brzim poslovima i mutnom zaradom, odlaze poslednjih godina najcesce u Milano i -enovu. Na poternicama i jugoslovenske i italijanske policije dosta dugo su se nalazili Sejo i Mejo Selmanovic, Smail Fakovic, zvani Zuti, Mustafa Kucevic i Amir Redzepovic, poznatiji kao Apir. Njih su u potom zamenili Nihad -ukic i Sead Kucevic. U dosijeu jugoslovenskog Interpola o ovoj dvojici Pazaraca pise : - -ukic je rodjen 1962. godine u Novom Pazaru. Medjunarodnu poternicu za njim je poslao Okruzni sud iz Novog Pazara zbog osnovane sumnje da je -ukic pocinio ubistvo. Zlocin se dogodio krajem jula 1991. godine u Novom Pazaru, kada je Nihad -ukic posle prepirke i svadje pucao i usmrtio Samira Halilovica. Okrivljeni se skrivao u Austriji, kod rodjaka, ali kako je i u inostranstvu cinio krivicna dela, uhapsen je posle jednog razbojnistva. Nalazi se u Regionalnom zatvoru Grac. Trazeno je izrucenje Nihada -ukica. Austrija je odobrila ekstradiciju. - Sead Kucevic je rodjen 1970. godine u Novom Pazaru. Osudjivan je zbog silovanja na tri godine i sest meseci zatvora, iz kog je pobegao u Nemacku. Opstinski sud Novi Pazar ga trazi zbog izdrzavanja kazne zatvora od dve godine. Za njim je raspisana medjunarodna poternica Interpola i podnesen je zahtev za ekstradiciju. Nemacka je odobrila i izvrsila izrucenje Seada Kucevica. Slucaj Kristijan Najvise paznje jugoslovenske javnosti 1993. godine izazvalo je izrucenje Kristijana Golubovica iz Nemacke, jer je ta ekstradicija izvrsena u vreme sankcija protiv SRJ. Posle tri godine provedene u nemackom zatvoru za maloletnike Kristijan Golubovic je preko Austrije i Madjarske predat Jugoslaviji na granicnom prelazu Kelebija. To znacilo tada da su i ove dve zemlje dale svoju saglasnost za ispunjenje zahteva jugoslovenskog Ministarstva unutrasnjih poslova, odnosno

naseg biroa Interpola i naseg Ministarstva pravde za ekstradiciju ovog dvadesetcetvorogodisnjeg delinkventa. Zahtev za ekstradiciju Kristijana Golubovica potpisao je bivsi ministar pravde Vlado Kambovski jos sredinom februara 1992. godine i uputio ga vladi Nemacke. Kada je u leto 1992. godine iz Bona stigao odgovor da ce Nemacka udovoljiti ovom zahtevu i izruciti Golubovica, novi ministar pravde dr Tibor Varadi je poslao zahteve za tzv. tranzitnu ekstradiciju Kristijana Golubovica preko teritorije Austrije i Madjarske. Uz taj zahtev Nemackoj, Austriji i Madjarskoj bilo je prilozeno dvanaest dokumenata iz beogradskih sudova o istrazi i odredjivanju pritvora za Kristijana Golubovica zbog nedela pocinjenih od 1988. do 1990. godine u nasoj zemlji. Medju dokumentima je bila i naredba Okruznog suda kojom se za Golubovicem raspisuje i centralna (tj. jugoslovensaka) poternica. Kako je i iz Beca, odnosno Budimpeste stigao pozitivan odgovor cekalo se samo kada ce Kristijan Golubovic izaci iz nemackog zatvora. S obzirom da je zbog vise razbojnistva, iznudjivanja i teskih telesnih povreda ovaj momak bio osudjen na cetiri godine robije, ocekivalo se da ce nam biti izrucen tek tridesetog maja 1994. godine. Ocigledno je da su Nemci, iz samo sebi poznatih razloga, pomilovali po njihovim zakonima maloletnog (do 21 godine starosti) Kristijana Golubovica i pustili ga godinu dana ranije iz zatvora u Diseldorfu. - To, medjutim, nije znacilo da je Golubovic tada u Nemackoj bio pusten na slobodu. On je nama izrucen uz pomoc Interpola i on je trebalo da i kod nas bude u zatvoru sve do okoncanja krivicnog postupka i presude. Naime, prema nasim saznanjima Golubovica zbog vise nasilnickih krivicnih dela potrazuju Prvi opstinski sud, Peti opstinski sud i Okruzni sud u Beogradu rekao nam je tada Dragce Dimitrijevic, nacelnik Interpola u SMUP-u. Beg u Grcku Kristijan Golubovic je dete gastarbajtera. Rodjen je u Minhenu 30. novembra 1969. godine u porodice Milanke i Srboljuba Golubovica. Krajem osamdesetih pojavio se u Beogradu. Tacnije na Vozdovcu, jer je ziveo u ulici Brace Jerkovic broj 50. Negde u decembru 1987. godine pocinio je prvo krivicno delo zbog kog je registrovan u sudu i gradskoj policiji. U Bolecu je, naime, pepeljarom u kafani pretukao jednog gosta. Dve godine kasnije, u oktobru mesecu u klubu "Branko Krsmanovic" je izazvao povecu tucu sa pucnjavom. Pre toga je u maju pucnjavu iz kolta, navodno na Ljubana Mijovica i Zorana djukica, pred diskotekom "Luv" u naselju Brace

Jerkovic. Beogradjane je pojava Kristijana Golubovica najvise uznemirila 25. februara 1990. godine, kada je sa kratezom u ruci upao u restoran hotela "Mazestik" i naterao goste da legnu na pod. Ispucao je nekoliko metaka u plafon, a potom napolju i po parkiranim automobilima i pobegao. Posto je doveden iz Nemacke Kristijan Golubovic je u Beogradu malo primirio, ozenio i dobio sina. Kako nije trpeo zatvore, pobegao je iz beogradske apsane i prebegao u Grcku, gde se po iskazu njegove supruge, bavi poslovima obezbedjenja u nekim atinskim firmama. SRJ, medjutim, i dalje zvanicno traga za Kristijanom Golubovicem i njegovim kompanjonima. Beogradski istrazni organi tvrde da je sva nasilnicka dela u zemlji Golubovic pocinio u grupi, iz koje se najcesce pominju imena Safeta Bujakia i Milorada Hauka. Zato se i njihova imena nalaze na poternicama i u dosijeima jugoslovenske policije. Safet Bujaki je rodjen januara 1968. godine u Despotovcu. Po zanimanju je bravar i takodje je bio pod istragom, ali je zajedno sa Gobulovicem pobegao u Nemacku. Ne znamo sta se tamo sa njim dogodilo, ali smo mi i za njega poslali zahtev za ekstradiciju, saznali smo u saveznom Ministarstvu pravde. Dok je Milorad Hauk rodjen decembra 1964. godine u Beogradu. Njega Jugoslavija trazi zbog vise pocinjenih krivicnih dela, zato je za njim raspisana i jugoslovenska, a i medjunarodna poternica koji je u SSUP-u jos osamdesetih godina potpisao nacelnik Ivan Trutin. I pored sankcija Nemacka je pocetkom 1995. godine Jugoslaviji ispoprucila Miodraga Misu Cvjetinovica, koji je u Okruznom javnom tuiilastvu Beograd bio okrivljen sa ubistvo Aleksadra Knezevica Kneleta, najpopularnijeg delinkventa mladje generacije u jugoslovenskoj prestonici. Cvijanovic je uhvacen u Dizeldorfu u zimu 1994. godine pod sumnjom da je ubio Danka Stanojevica. Kako Nemci za to nisu imali dokaza, da bi se oslobodili neugodnog gosta iz Jugoslavije, Cvijetinovica su predali jugoslovenskim policajcima koji su ga dovezli autobusom. Na sudjenju u Beogradu Miodrag Cvjetinovic je oslobodjen optuzbe da je ubio Kneleta. Lista trazenih SR Jugoslavija za izrucenje poslednjih godina trazi Nasera Satrija iz Istoka i Milana Djordjevica iz Beograda od Svedske. Od Italiji potrazujemo Boru Kuveljica iz Cacka i Milana Sogorovica iz Nove Pazove. Od Francuske trazimo ekstradiciju

Aleksandra Tasica iz Vranja, a od Madjarske trazimo Antona -urasevica. U Nemackoj se skrivaju Miodrag Simic iz Krusevca i Enver Gasi iz Pristine. Ocekivalo se da nam SAD isporuce dr Rajka Medenicu, a Kanada politickog emigranta i ratnog zlocinca Radana Grujicica. Najtrazeniji Jugosloven medju licima za ekstradiciju je sigurno Haki Ceku iz Peci. Njega traze Belgija, Francuska, Nemacka i Jugoslavija zbog pljacki i ubistva. Trenutno se nalazi u spanskom zatvoru zbog razbojnistva. Kada iz njega izadje, ici ce ovim redom u sve zemlje da odlezi robiju i potom biti izrucen Jugoslaviji. Na listi onih koje SR Jugoslavija, kao pravni naslednik SFRJ, formalno-pravno potrazuje i na spisku za ekstradiciju su i Mile Bonic iz Tuzle, Sakib Mulalic iz Cazina i Vlado Kun iz Sloven Gradeca. Njih treba da nam ih izruce Nemacka, Austrija i Italija. Ekstradicija, odnosno izrucenje trazenih lica je oblik pravne pomoci i saradnje, koji Srbija tj. Jugoslavija primenjuje, citav vek. Ugovor sa Svajcarskom je, na primer, sklopljen jos 1886. godine, a sa Velikom Britanijom 1900. i SAD 1901. godine. Doduse, te ugovore je pomalo vreme i pregazilo, jer u njima nisu upisana neka krivicna dela, koja je svet otkrio tek kasnije. To je, na primer, slucaj sa nedozvoljenom trgovinom narkoticima. Glavni problem, medjutim, u saradnji Ministarstva pravde kod ekstradicije nije u ugovorima vec u ponasanjima pojedinih drzava. Grcka je, na primer, oklevala da nam "vrati" Darka Asanina, iako su Belgijanci svoju optuznicu za ubistvo Envera Hadrija preinacili us " visok stepen saucesca" u likvidaciji ovog Siptara. Beogradski list " Vreme" pise da je Grcka izrucila Darka Asanina Jugoslaviji tek kada je iz Beograda dosao zahtev za njegovu ekstradijiju, u kome se navodno Asanin trazi zbog " ubistva jednog Muslimana iz Novog Pazara u Beogradu". Po toj logici Asaninu bi u Beogradu trebalo da bude sudjeno za delo koje je navedeno u zahtveu za isrucenje, a ne za ucesce u ubistvu Envera Hadrija. Izrucenjem pojedinih okrivljenih lica iz inostranstva strane zemlje na izvestan nacin priznaju pravni kontinuitet koji je SRJ nasledila od SFRJ. Ima, medjutim, drzava, koje pocinju sve cesce da odbijaju nase zahteve za izrucenje okrivljenih i osudjenih lica koja su lisena slobode u inostranstvu. Kao razlog za to se navode prilike u nasoj zemlji. Zatim se tvrdi da je rec o politickim krivicnim delima, iako se radi o klasicnom kriminalu. A u pojedinim slucajevima nam je ukazivano da bi izruceno lice moglo kod nas biti maltretirano zbog politickih opredeljenja. A bilo je i dosta slucajeva da su nadlezni organi pojedinih drzava doneli odluke o ekstradiciji Jugoslovena, ali

neprestano odlazu njihova izrucenja iz nama nepoznatih razloga . Italijansko oklevanje Praksa je, medjutim, pokazala da to neke zemlje, koje ne priznaju SRJ zele da izbegnu direktne kontakte sa saveznom administracijom, pa poslove oko ekstradicije i poternica pokusavaju da rese saradnjom sa republickim ministarstvom pravde i policije Srbije i Crne Gore. A i kada se dogodi da, na primer, nemacki sluzbenici posalju odgovor jugoslovenskim kolegama, onda to cine samo telefonom da ne bi ostavili pisani trag o saradnji sa drzavom Jugoslavijom pod sankcijama i blokadom. Postoji nekoliko pravila po kojima se vrsi izrucivanje odbeglih i pohvatanih delinkvenata iz Jugoslavije, a i svih ostalih zemalja sveta. Prvo pravilo glasi da nijedna zemlja ne izrucuje svoje gradjane drugoj zemlji. Tako se ne moze dogoditi da nam SAD predaju dr Rajka Medenicu, jer je on u medjuvremenu postao Amerikanac, kog su Nemci uhvatili i predali svajcarcima. Drugo pravilo glasi da se izrucuju samo lica koja su pocinila dela klasicnog kriminala, a ne politickog. Zbog toga nam se ne izrucuju bivsi politicki emigranti i odbegli disidenti.Trece pravilo glasi da se izrucenima moze suditi u zemlji samo za ona dela koja su navedena u zahtevima za ekstradicijom. Ako se Naser Satri trazi zbog pokusaja ubistva inspektora Tomislava Babovica, ne moze mu se sudi zbog siptarskog secesionizma. Svedska je odbila bas iz politickig razloga da nam izruci Nasera Satrija. - Nasi delinkventi jako dobro znaju ova pravila i umeju dobro, ponekad, da ih koriste, najcesce tako sto pokusavaju da svoja razbojnistva da pretvore u politicki kriminal. Takav je slucaj sa Milanom Sogorovicem iz Nove Pazove, koji je uhapsen u Italiji. Nije nam izrucen, jer je Sogorovic uspeo da uveri Italijane da su Cigani progonjeni narod u Srbiji i da su njemu strazari, dok je bio u mitrovackom zatvoru cupali nokte na nogama - rekao nam je svojevremeno Goran Tokic savetnik iz Ministarstva pravde SRJ. Jugoslavija je trazila izrucenje Milana Sogorovica jos sredinom novembra 1991. godine. Ovaj spretni lopov uspeo je u leto 1989. godine da pobegne iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, dok je bio na robijaskom vikendu. Sogorovic je bio osudjen na 6 i po godina zatvora ukupno za vise krivicnih dela. Prvi put je hapsen i osudjivan jos 1985. godine u Indjiji zbog teske kradje.

Zatim je hapsen u Mitrovici i Novoj Pazovi. - Milan Sogorovic je rodjen 15. juna 1944. godine u Doboju, ali je poslednjih godina ziveo u Novoj Pazovi. Kada je pobegao iz zatvora otisao je u Milano. I tamo je krao, pa ga je policija uhapsila i strpala u pritvor - procitao nam je iz njegovog dosijea Goran Tokic. Po svetu spretnih advokata Milan Sogorovic je u Italiju prvo zatrazio politicki azil. Istraznim organima je ispricao kako ga je rodjeni brat Dragan Sogorovic, koji navodno radi u SUP-u Beograd, nagovario da krade i da plen dele. Potom je ispricao pricu da ga je policija progonila, jer je Ciganin koji se u Jugoslaviji borio za prava "ovog ugnjetanog naroda". Iz zatvora je poslao pismo humanitarnoj organizaciji "Amnesty International" u kome trazi njenu pomoc. Istovremeno je otpoceo strajk gladju pod parolom: "Bolje glad, nego natrag u Jugoslaviju!" Da bi umirila medjunarodno javno mnjenje Italija je odbila da nam izruci ovog kriminalca, obrazlazuci to cinjenicom da je oboleo i da se kod njih "uspesno rehabilitovao". - Svaka zemlja ima pravo da donese odluku o ekstradiciji i to bez detaljnijeg obrazlozenja. Najcesce se desava da se strane zemlje tj. njeni nadlezni organi samo pozovu na neku tacku svog ustava ili nekih zakona. Tako da mi nikada ne znamo prave razloge njih ovog odbijanja izrucenja trazenih lica naglasava Goran Tokic, koji iz iskustva, doduse, ponekad i pogodi sta se krije iza zakona i kratkih obrazlozenja stranih zemalja. U slucaju Saliha Konjica, medjutim, obrazlozenje uopste nije postojalo. Zastita Muslimana Salih Konjic je rodjen 1. januara 1964. godine u Bosanskom Novom. Dvadesetak godina kasnije u rodnom gradu je opljackao preduzece "Sloboda" i posle toga pobegao u Italiju. Tri godine kasnije uhvacen je i zbog kradje i osudjen na tri godine zatvora. Taj zatvor je u Italiji napustio aprila 1991. godine, ali nam ga Italija nije dala. Pretpostavlja se zato sto je Musliman. Ali nam je zato Italija ekspresno isporucila Boru Kuveljica iz cacka, kog smo trazili zbog pocinjenog ubistva. On je doveden sredinom januara 1992. godine, u vreme najvece blokade SRJ, feribotom na liniji Bari - Bar. Slican zastitnicki odnos prema Muslimanima pokazalo je i nemacko ministarstvo pravosudja, jer nam nije isporucilo Mila Bonica, mada je i on klasican kriminalac. Bonic je kuvar iz Doboja. Jos davne 1972. godine, u pijanom stanju, zajedno sa Fanikom Divkovic, ubio je toljagom Stjepana Divkovica u

Borkovcima kod Zavidovica. Cim je pusten iz pritvora, posle tri meseca, Mile Bonic je pobegao u Malme. Nije dolazio cak ni 1979. da sluzi vojsku. Prva poternica i zahtev za ekstradiciju Mila Bonica napisani su te godine, kad je ovaj ubica uspeo u svedskoj da dobije drzavljanstvo. cetiri godine kasnije 1983. Jugoslavija je ove zahteve ponovila, jer je Bonic uhapsen u Nemackoj, zbog novih krivicnih dela. Vrhovni sud pokrajine Slezving-Holstajn, medjutim, odbio nam je njegovo izrucenje, jer je Mile Bonic bio svedski drzavljanin, a ne jugoslovenski. Tako je ubica Stjepana Divkovica ostao nekaznjen. To, medjutim, nekim zemljama nije bilo dovoljno, pa su sve vece prisustvo kriminalaca iz bivse Jugoslavije, tacnije iz Bosne i Hrvatske pocele da pripisiju sadasnjoj Jugoslaviji i Srbima. Jesenas je, naime americki Federalni istrazni biro, uz pomoc svoje specijalne jedinicie JAHS, pohapsio stotinak clanova velike bande Muslimana. Ova bosanska " trijada" je od 1991. godine do 1995. izvrsila pet stotina provala u dvadeset i dve drzave SAD i ukrala robu vrednu najmanje sto miliona dolara. Taj novac su Muslimani potom koristili za kupovinu oruzja vojsci Alije Izetbegovica. U zvanicnim saopstenjima FBI, naime, ne govori se o Muslimanima vec o " Jugoslovenima, Albancima, Hrvatima i Srbima". Od pocetnih imena nastao je i naziv specijalne jedinice JAHS za njihovo otkrivanje, pracenje i hapsenje. JUGOSLOVENSKA OSTAVSTINA Praksa je, medjutim, pokazala da treca Jugoslavija 1992. nije bila raskinula sve pravne veze sa SFRJ, jer se u nasim ministarstvima pravde i policije tada jos nalazili neki predmeti iz te bivse Jugoslavije. - U 1992. godini na snazi je oko 280 raspisanih medjunarodnih poternica za licima i iz bivsih jugoslovenskih republika. Cak 122 poternice su raspisane u Srbiji, a 68 u Hrvatskoj, 37 u BiH, a 28 u Makedoniji i po deset u Sloveniji i Crnoj Gori. Na osnovu tih poternica u inostranstvu je 1992. uhapseno pedesetak lica. I to najvise u Nemackoj i Austriji. Za ovim licima su jos ranije bile podnete i molbe za izdavanje. Dakle, po ugovorima za ekstradiciju, koje je SFRJ potpisala sa dvadeset i tri zemlje sveta, formalno-pravno trazimo izrucenje pedeset osoba iz bivse Jugoslavije - rekao nam je tada savezni ministar pravde dr Zoran Stojanovic. Odbacivanjem poternica iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Bosne, sa liste trazenih iz SRJ izbrisan je i cetnicki vojvoda Momcilo -ujic, ciju je ekstradiciju trazio Opstinski sud iz Sibenika.

ZELENA KNJIGA Jugoslovenska policija ima poseban Registar poternica i objava. To je jedna malena zelena knjiga, koju imaju svi policajci na granicnim prelazima, sa oko hiljadu i po imena trazenih Jugoslovena i stranaca koji su pod policijskim nadzorom. Naime, Obaveznom instrukcijom SSUP-a jos od 08. januara 1968. godine predvidjeno je u Jugoslaviji pojacano nadziranje odredjenih ucinilaca krivicnih dela. Imena ucinilaca krivicnih dela koja su stavljena pod pojacan nadzor, objavljuju se svake godine u tom Registru poternica i objava. Primetno je da na toj listi nadziranih osoba ima najvise Siptara. Uz svako porodicno ime, ime oca i godinu rodjenja takvog lica stavljena je i odredjena oznaka : P - predati organu starateljstva, - H hapsiti (lisidi slobode), HO - hapsiti posebno oprezno, s obzirom na verovatnocu pruzanja otpora, SA - saopstiti adresu ili mesto momentalnog zadrzavanja organu koji je raspisao potragu za lice koje se trazi, i K - kontrolisati kretanje, ne preduzimajuci prema licu nikakve druge mere, postupati po obaveznoj instrukciji o pojacanom nadziranju odredjenih ucnilaca krivicnih dela. Objavljujemo jedan isntrgnuti deo te liste nadziranih i trazenih Jugoslovena.

Šta je zajedničko u likvidacijama Branislava Trojanovića-Trojketa, Željka RažnatovićaArkana, Harisa Brkić, Jusufa Juse Bulića, Miodraga Nikšića i Radislava Bate Trlaje... Slučajnost ili ne, na ovom sumornom prostoru žrtve atentata bili su i brojni vlasnici fudbalskih klubova, nekadašnji sportisti, pa i državni reprezentativci, košarkaši, bokseri ... Oko „najvažnije sporedne stvari na svetu“ - fudbala, monstruozno su likvidirani oni koji su bili u fudbalu „do guše“ i kojima je fudbal bio u srcima: Gazda „Zvezdare“ Branislav Trojanović Trojke likvidiran je u praskozorje 21. jula 2001. godine ispred svoje kuće u momentu dok je pokušavao da uđe u automobil. Pojedini mediji su odmah objavili da postoji video zapis ubistva! Željko Ražnatović Arkan, vlasnik Fudbalskog kluba „Obilić“: (Ubijen 15.januara 2000. godine u beogradskom hotelu „Interkontinental“, a pored njega ubijeni su Milenko Mandić-Manda i pukovnik Saveznog MUP Dragan Garić). Za trostruko ubistvo osuđen je policajac MUP na dugom bolovanju, Dobrosav Gavrić, kao i brojni pomagači.)

Veliki šok u javnosti, zapravo, zaprepašćenje bilo je do danas, zvanično nerazjašnjeno ubistvo košarkaškog asa i državnog reprezentativca Harisa Brkića, 12. decembra 2000, kada se vraćao sa treninga u hali „Pionir“. Jusuf Jusa Bulić, vlasnik FK „Železnik“: (Ubijen 4.marta 1998. godine oko 18.50 sati na Novom Beogradu, ispred kafića „22“ u Ulici Omladinskih brigada. Pored njega ubijeni su njegov telohranitelj Nenad Raščanin, i prijatelj Petar Vujačić, takođe sportski funkcioner „Železnika“, a ranjeni su njegov brat Muka Bulić i slučajno zatečeni gost kafića Dragoslav Perić.) Miodrag Nikšić-Nikša, vlasnik FK „Zvezdara“: (Ubijen 11.jula 1995. godine ispred kafića „MIG“ u Hadži Milentijevoj ulici. Pored njega je izrešetan i njegov prijatelj Petar Kotoranin.) Radoslav Trlajić Bata Trlaja, FK „Bežanija“: (Ubijen 25.februara 2000. godine iz kalašnjikova oko 23 sata u novobegradskoj Ulici dr Ivana Ribara. Na njega su ubice pucale iz vozila u pokretu. Ispaljeno je više rafala... Trjala je pokušao begom iz automobila da se spase, ali su ga ubice sustigle i likvidirale. Bilo je puno onih koji su videli događaj, ali iz daljine, tako da nije dat precizan opis likvidatora Bate Trlaje.) - Ne znam da li ubistva ovih ljudi koje pominjete, Arkana, Juse, Nikše i Bate imaju direktne veze s fudbalom, ali mogu da vam kažem da je fudbal mnogo šta drugo osim sporta. Tu se, bez obzira kako čudno za naše prilike izgleda, i danas valjaju velike pare. Fudbaleri se prodaju kao belo roblje. Skoro svaki talentovani klinac ima svog „menadžera“ koji praktično odlučuje o svemu: i gde će igrati i kad neće igrati i u koji klub može da pređe. Istovremeno i prilike u našoj zemlji su takve kakve jesu, poslednih desetak godina „prodato“ je preko 5.000 fudbalera, mnogi mimo bilo kakve kontrole, i tu se radi o milionima, da ne kažem milijardama evra, kaže za „Svedok“ čovek iz fudbala, koji iz mnogo razloga želi da ostane anoniman. Veliki as Velibor Vasović, legenda jugoslovenskog fudbala je, svojevremno pod imenom i prezimenom bio mnogo oštriji, bez dlaka na jeziku: - Pored kukuruza, pšenice, malina, retko šta možemo dobro da unovčimo kao što možemo fudbalere. Za 4.800 igrača, koje je FSJ prodao za osam godina, mogli smo da dobijemo osam milijardi dolara, a uzeli smo manje od milijarde. Fudbalska vrednost se, istina, spušta i diže preko takmičenja. Savićević, Mihajlović, Jugović, Pančev su nakon trijumfa Zvezde u Kupu šampiona vredeli između 10 i 15 miliona dolara. Da je sada, kojim slučajem, Zvezda prvak Evrope, neki novi Savićević ili Mihajlović bi vredeo od 50 do 80 miliona dolara. Dakle, tako je govorio Vasović, a naš sagovornik dodaje: - Šta mislite koliko zarađuju „menadžeri“. Recimo, da pomenem Lazetića, kome je vrednost strahovito skakala. Njega je, svojevremeno, Arkan kupio, ili je bio kidnapovan, tome je „Insajder“ posvetio dosta prostora, za naše prilike fantastičnih četiri miliona DEM. Dakle, ne mogu da tvrdim da je neko od vlasnika fudbalskih klubova ubijen direktno zbog fudbala, ni taj ugao gledanja ne bi trebalo potpuno odbaciti, ali zbog novca verovatno. Nije, međutim, ni samo fudbal rizičan po vlasnike klubova, ili po same aktere. U neslavnoj YU krvavoj seriji bez kraja mnogo je značajnih sportskih imena koja su završila u lokvi krvi na asfaltu, među njima je najviše boksera, ali i drugih... Trebalo bi potsetiti, mada i to ne mora da ima veze, da su od ljudi koji su bili bokseri, ili koji su upražnjavali plemenitu veštinu, u oružanim obračunima likvidirani: Ljubomir Magaš-Ljuba Zemunac:

(Ubijen u Frankfurtu, 10.novembra 1986. godine. Legendu YU podzemlja ubio je tada mlađani Goran Vuković, koji je kasnije postao nekrunisani šef voždovačkog ganga, koji je takođe likvidiran u sačekuši ispred teatra „Bojan Stupica“, 12. decembra 1994. godine.) Mihajlo Divac, bokser: (Ubijen u velikoj pucnjavi 12. februara 1995. godine u novobeogradskom hotelu „Putnik“. Za ubistvo se sudilo bokseru Radovanu Radusinoviću.) Žorž Stanković, legendarni bokser: (Ubijen 1.oktobra 1993. godine iz „heklera“ na stepeništu tadašnje robne kuće „Merkator“. Ono što nisu mogli da mu urade u ringu, ili u uličnim tučama, mladoliki ubica sa farmerkama, jaknom i „heklerom“ u torbici uradio je jednim rafalom u leđa. Ispalio je u već vremešnog Žorža Stankovića dug rafal, a 20 metaka je ostalo u telu nekrunisanog kralja beogradskog pločnika, iz doba kada je na asfaltu vladao kakav-takav fer plej i kada se s pesnicama, a ne s nožem, pištoljem, automatom ili bombom odlučivalo ko je najjači momak u kraju. I ko je gazda.) Rade Ćaldović-Ćenta: (Ubijen 15. februara 1997. pred Klubom književnika u Francuskoj 7. S njim je ubijena i novinar Maja Pavić koja je svoje novinarske snove počela da ostvaruje 1991. godine u NTV Studio B, gde je svake nedelje vodila uživo emisiju „Beogradski bulevari“ i „Domaćin i komšiluk“. Darko Ašanin: (Ubijen 1.jula oko 23 sata u svom klubu „Koloseum“, poznatijem kao „Legat“ na Dedinju, u Drajzerovom prolazu dok je posmatrao TV prenos fudbalske utakmice Holandija - Argentina. Iz snajpera. Zoran Šijan, eks šampion Evrope u kik-boksu: (Ubijen 27. novembra 1999. ispred teatra „Bojan Stupica“, rafalom iz „škorpiona“. Šijan, jak i snažan, iako već pogođen, shvatajući da je meta atentata, pokreće svoj automobil, pokušavajući da pobegne, ali ga je ubica sustigao i sa dva hica iz revolvera završio krvavi pir.)

Vanja Bulić u istoriju srpskog novinarstva ući kao ekskluzivac, zahvaljujući sreći što je rođen na Novom, mangupskom, Beogradu. Šta to znači? - Ima tu delića istine. Ja sam rođen i odrastao na Novom Beogradu u vreme kada on jeste važio za mangupski kraj iz kojeg su potekli mnogi momci sumnjivih životnih priča. Mi klinci, posmatrali smo ih dok su odrastali, čak smo se i družili sa njima. Danas neki pomalo sarkastično kažu da je jedan od tih mangupa, bokser Žorž Stanković, samozvani “predsenik opštine Novi Beograd”, ili njegov Kralj, u stvari “iznedrio” oštra pera srpskog novinarstva, Aleksandra Tijanića, Dragana Jovanovića i Vanju Bulića. - Interesantnija činjenica vezana za to okruženje, ipak je to, što su Novi Beograd, u vreme moje mladosti, naseljavale jedino porodice policajaca i vojnika. A mnoga njihova deca vrbovana su kasnije za UDBU a onda i za Državnu bezbednost. Tamo su stvorenio mangupi poput Pere Kantara, Žorža Stankovića, Ljube Zemunca, Ćente, Juse… Na Novom Beogradu su se međutim kalili i “junaci” iz drugih krajeva grada, jer su tamo, na igralištima i igrankama, bile zakazivane tuče. Žorž je na njima voleo da viče: Ja sam kralj Novog Beograda, uzimao je mikrofon od pevača i zabranjivao pušenje u sali. Neko ga ne bi poslušao i on bi, u tim strašnim gužvama, započinjao opštu tuču. Ali već sutradan, svi koji su se potukli, zajedno su išli na zezanje i pili sok kod Fontane. U to vreme su zajedno već organizovali i džeparenje i sitni kriminal. Ali nikada nisu prisiljavali i nas klince da radimo za njih. Sem ukoliko neko nije bio baš talentovan. * Ko je tada otkriven kao mafijaški talenat? - Bio je jedan Šica, nedavno je umro kao narkoman. Za njega se 60-ih tvrdilo da ima najlakšu ruku za džeparenje. Žorž ga je želeo u svom “Preduzeću”, ovaj je odbio, ali se predomislio kad je dobio batine. * Žorž je bio junak mnogih vaših tekstova i TV emisija. Šta vam je ostalo kao lepa uspomena na njega? - Postoji anegdotica kako se razočaravao u ljubav. Pao je dok je bio ozbiljno zaljubljen u neku Ljubicu. Kad je zatvoru čuo da je ona našla novog frajera, tražio je slobodan vikend, došao kod Ljubice, i, kad su svi očekivali da smrvi i nju i njenog novog frajera, on joj je prišao i rekao: “Sećaš se Skarlet O’Hare i Reta Batlera? E, to smo bili ti i ja a sad je kraj filma”. Onda je naravno otišao da isproverava kako mu posluje “firma” i da nekog odžepari. * Ti prvi kriminalci Titove Jugoslavije tek su kasnije zaokupile pažnju medija? -Tokom tih šezdesetih i sedamdesetih godina, u novinama ih je bilo samo na crnim hronikama, kad bi ih uhvatili u nekoj sitnoj pljački. Oni su nam kasnije pričali kako ih je hapsio neki policajac koji im nije bio ni do struka. Kad ih odvede u stanicu policije, pita ih kojim pendrecima žele da dobiju batine. Oni izaberu najkraći, al’ se ispostavi da je baš u njemu metalna šipka. Mi klinci, često smo se kačili na prozore te stanice, ali su policajci spuštali roletne pre nego što počnu da ih tuku. Tek kasnije, od početka devedesetih, o njima se govorilo kao o žestokim momcima. Mi smo se čudilo kad su o Ljubi Zemuncu, koji je otišao u inostranstvo, govorili kao o caru podzemlja. * Prvi intervjui s tim žestokim momcima pojavljivali su se u “Dugi” dok ste vi u njoj pisali?

- Nešto ranije slične tekstove imao je i “Zum”. Ali ti prvi intervjui uglavnom su bili kopanje po površini. Ozbiljnije bavljenje ličnostima i delima kriminalaca krenulo je od intervjua s Arkanom, koji sam napisao 1991. godine. Posle toga objavljivao sam tekstove o ubistvu beogradskog SUP-ovca, Miroslava Bižića, kod kojeg su našli falsifikovane pasoše i mnogo para. Sa njim sam radio i intervju. Tada mi je rekao da je više od 90 odsto poznatih srpskih kriminalaca radilo za policiju, da su ih vrbovali smanjenjem zatvorske kazne, povlasticama i parama. Država ih je pripremala da idu u inostranstvo i izazivaju nerede. - Neki su to radili čak i besplatno. Samo im iz DB kažu, primera radi: “Treba razbiti demonstracije Šiptara u Minhenu”. Daju im dve gasne bombe koji oni vežu za butine ispod farmerki da bi ih uneli u Nemačku i oni razbiju proteste, ne hajući da li će pobiti ženu, decu… - Pisali smo u “Dugi” o svemu tome i otkrili jedan potpuno novi, javnosti nepoznat svet, spregu policije i tadašnjih kriminalaca, još iz vremena Tita. O tome u štampi pedesetih godina, nikada ništa nije bilo pisano i mi smo kroz tekstove osvetlili mnoga ubistva emigranata po nalogu UDBE. Obelodanili smo da je postojala knjiga Petra Ulmana kojeg su komunisti proterali iz SFR Jugoslavije kao špijuna, a on je kasnije u Hamburgu izdavao časopis “Ist-Vest” (Istok – Zapad) gde je pisao o strahotama nad političkim emigrantima koje su naši zvali četnicima. * Ubrzo pošto je “Duga” počela sa serijalom intervjua s kriminalcima, počele su pretnje i vama novinarima? - Pritisci su dolazili pre svega od radnika DB-a i korumpiranih policajaca, pa tek onda od kriminalaca koji su sarađivali sa vlastima. Bilo je čak i pretnji da će nam baciti bombu u redakciju Duge, kad je Goran Vuković, koji je u Frankfurtu ubio Ljubu Zemunca, pušten posle sedam godina iz zatvora. Dao nam je intervju “Zašto sam ubio Ljubu Zemunca”, i odmah po izlasku lista, došli su nam “u goste” braća Šoškić i drugi koji su želeli da osvete Ljubu Zemunca, da nam dižu zgradu u vazduh. - Poseban pritisak je bio u proleće 1993. godine. Tadašnjeg urednika Duge Milomira Marića su udarili, Dada Vujasinović je stradala, a mene su jurili kolima. Sve u roku od mesec dana. * I pored toga vi ste skupili hrabrost da iste ljude i slične teme “promovišete” putem još masovnijeg medija, kroz serijal “Biseri” - Moja ideja je bila da napravim serijal u kome ću, poput istoimenog filma Jula Grizelja, pokazati da nijedna pojava nije baš onakva kako izgleda. Prve emisije su emitovane na Trećem kanalu RTS, i gosti su bili poznati a neshvaćeni. Prelević, Tapi, Džej, Nele Karajlić… Pričali su o stranama svog života koju javnost ne poznaje. Prvi gost iz reda kriminalaca bio je Žorž a od anonimnih, Dejan Jeftić legionar sa Zlatibora, borac na ratištima. Dobio sam šut kartu sa RTS-a 1992. posle intervjua sa Mićkom Ljubičićem. Urednici su me upozorili da on ne sme da imitira Slobodana Miloševića jer emisija ide uživo. Ja sam ga pitao da li je imitirao Tita i on je odmah počeo da ga skida, a na moje pitanje o Slobi, počeo je i njega da imitira. Pitao sam ga ko je “teži” od njih dvojica, a Mićko je odgovorio: “Sloba. On priča tako teško da me posle sat vremena zaboli grlo”. Ja nisam odoleo. U živoj emisiji sam zaključio da se Sloba verovatno zato tako retko obraća narodu. Tako je završen prvi ciklus “Bisera” * Pored otkaza, dobili ste i razne repove u javnosti?

- Najviše problema predstavile su mi glasine i laži po štampi koje je inicirala “kolegnica” Mila Štula. Govorili su da sam Hrvat i Musliman. U novosadskom “Dnevniku” je posle 5. oktobra 2000. pisalo da sam ja u stvari Vahidin Bulić, zvani Vanja, i da sam pobio više srpske dece nego Artuković u Jasenovcu. Tužio sam zbog te klevete a taj novinar se vadio kako je navodno mislio na moje emisije. Proces do danas nije okončan… * I pored kleveta “Bisere” su htele mnoge TV stanice? - Zahvaljujući tome dobio sam priliku da nastavim priču o posleratnoj istoriji Srbije. Najilustrativnija bila je ona o trinaestogodišnjem klincu koji je posle akcije “oluja” prevezao svoju porodicu u Srbiju. Pričao je kako je bio uplašen jer je Tuđman izjavljivao da će za Novu, 1996. godinu popiti kafu u Zemunu, a onda je dodao: “Sada se više ne plašim jer svi mi Srbi sada napokon živimo u istoj državi”. Strašna ironija. Posle te emisije pitali su me ljudi da li sam ga nagovorio. Nisam naravno. Profesor Dragoljub Mićunović kojeg sam sutradan sreo u redakciji Duge, rekao mi je: “Sinoć sam u tvojoj emisiji slušao najpametnijeg Srbina. On je objasnio sva ova suluda događanja i izvukao pravi zaključak” * Kasnije ste menjali klijentelu serijala? - Pozivao sam uglavnom ljude koji su do tada bili kriminalci a onda su, posle početka rata u Bosni, promovisani u narodne heroje. Ispostavilo se da su svi kriminalci koji su radili za službe državne bezbednosti po bivšim republikama SFRJ, postajali legende rata. Tada se činilo da se bore jedni protiv drugih. Ali mi danas shvatamo da su sve vreme, uz to navodno ratovanje, međusobno trgovali i stvarali jednu mafiju “Bratstvo i jedinstvo”. U Srbiji Arkan i bratija, u Hrvatskoj Zlatko Bagarić, u Bosni Ramiz Delalić Ćelo, koji je ubio srpskog svata na Baš Čaršiji, posle čega je počeo građanski rat u BiH… Svi dakle koji su radili za UDBU i policiju u zajedničkoj Titovoj državi, tokom rata su stvarali klanove, krali, pljačkali, švercovali. * Mnogi kažu da su vaše emisije bile hronologija svih društvenih pošasti koje su harale Srbijom? - Uvek sam se trudio da pratim te drastične pojave. Tako sam, ubrzo pošto su se kriminalci infiltrirali u biznismene i pokušali da spuste medijsku prašinu, u emisije pozivao narkomane, pa potom vrbovane u sektama, i na kraju izbeglice, nesrećnike proterane iz bivših republika. * Kroz “Bisere” se dakle jasno videlo moralno posrnuće Srbije, pa ste bili prinuđeni da opet menjate televiziju? - Pa, da. Mnogim urednicima smetali su moji gosti. Sećam se jedne dame, prostitutke koja je došla s nekim šeširićem gledala u vrh svoje cigarete i govorila o svojoj klijenteli, potom, dama koje su radile u poslovnoj pratnji neke nove klase, pa onda svingerskog para iz Pazove zbog kojih su me napali mnogi. - Novinari su često u svojim listovima prepričavali “Bisere” pa me onda kritikovali, navodno, ja koristim tuđe nesreće, iživljavam se nad paćenicima, ili popularišem te strašne pojave koje kao kvare omladinu… Onda su ti isti novinari, posle nekoliko nedelja, jurili moje goste i pravili intervjue sa njima.

* Kad se danas osvrnete, mislite li da ste i negativno uticali na široke mase popularišući ljude s granice morala? - Naprotiv, mislim da sam uvek pomagao da se sve obelodani, da ljudi, gledajući te ispovesti, shvate drugu stranu medalje. U mojoj emisiji primera radi bili su sledbenici Hare Krišne, Transcedentalne meditacije, … U “Biserima” smo, posle nekoliko epizoda zaključili da nijedan od tih pokreta u Srbiji nije autentičan. Ti navodni gurui nisu dolazili iz Indije, s Tibeta, iz Kine, već iz Mađarske, Holandije, Poljske… * Da li su neki od tih verskih pokreta bili preteča pojedinih nevladinih organizacija? - Moj je utisak bio da se radilo o jednom specijalnom ratu, ubacivanju sekti u Srbiju. Imali smo priliku da kao misionara Mormonske crkve vidimo Džejmsa Lajona, iako je navodno u Srbiju došao da bi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti pisao doktorat u korist Srba. Družio se sa našim akademicima i sa Dobricom Ćosićem a kasnije postaje poznat kao šef Međunarodne krizne grupe za Srbiju. Džon Nejbok, agent CIA koji je u špijunskoj aferi uhapšen sa generalom Perišićem, osnivao je tokom svojih prvih poseta Srbiji, sredinom devedesetih, Pentakostalnu crkvu. Uoči građanskog rata jednu je otvorio u Osijeku a drugu u Novom Sadu. Pri medicinskom fakultetu bila je osnovana neka Asocijacija a njen sekretar je bio glavni čovek Munove sekte na Balkanu. Unifikaciona crkva je inače vezana za farmaciju i njeno tržište u svetu. * Imali ste neprijatnosti zbog tih otkrića? - Zbog sekti sam imao daleko više problema nego zbog kriminalaca. Prve jake reakcije bile su posle intervju sa Slavenkom Andrejević čije je dete zavrbovala sekta, pa sam za sagovornika pozvao ljude iz ministarstva vera. Oni su između ostalog pomenuli stvaranje grupe koja u Srbiji promoviše transceditalnu meditaciju, TM. Već sutradan urednike BK televizije i mene, zvala je Mira Marković, i tražila da se to više ne radi. Pokrovitelj pokreta TM bila je Jara Ribnikar. Mnogi poznati ljudi bili su opčinjeni tim metodom, i na tim osnovama nastala je i Stranka prirodnog prava, kao njihov politički izraz. Ti nazovi gurui, su kasnije u Crnoj Gori, imali više glasača nego JUL. - Jara Ribnikar me je jednom prilikom pitala, zašto uopšte pravim te emisije, i rekla: “ Pošaljite tu zavrbovanu decu kod nas da ih mi izlečimo”. * Gurui srpskih sekti su imali jak uticaj u vrh režima Slobodana Miloševića? - Poznato je da je Mira Marković bila njihov verni podržavalac. Zna se i da je prilikom posete Indiji, četiri dana bila nestala. * “Biseri” su uvek bili vrlo originalni. Kako ste nalazili sagovornike? - Ideje sam uglavnom sakupljao iz malih dnevnih vesti. Tražio sam te anonimne junake i izvlačio iz njih drugu, paralelnu priču, pored one koja izbija iz kratke informacije. Imao sam sreću jer je televizija takav medij da je od sto postavljenih pitanja važniji izraz lica, podignuta obrva, smešak… * Mnogi vas ipak pamte i po vašem angažovanju u estradi?

- Na estradu sam, kao na izlet, otišao 1991. godine, dok je Raka Đokić pravio “Zam”. Kad sam u “Dugi” počeo da se osvrćem na estradu fenomenološki, i kroz intervjue, ponudili su mi da budem voditelj emisije. Čak sam i putovao po inastronstvu s njima. * Proslo je vec dosta godina od smrti vaše kolegnice Dade Vujasinović. Iz tužilaštva napokon stiže vest da postoje indicije da je ona ubijena. Šta mislite o toj tragediji? - Dan posle te tragedije otišli smo kod nje kući. Njeni roditelji su još tada tvrdili da nedostaju četiri trake koje je ona donela iz Novog Pazara. Pre toga i sama nam je Dada pričala kako je snimila izjave nekih srpskih policajaca koji su joj ispričali da srpski generali prodaju oružje muslimanskim paravojnim formacijama. Jedan je tekst izašao o tome, a ona je imala materjale za nastavke. - Ali mi u “Dugi” smo znali i da je ona svojim pisanjem presudno uticala na načelnika Generalštaba tadašnje krnje Jugoslovenske Narodne Armije. U roku od deset dana objavila je dva intervjua. Jedan sa Mikom Stavanovićem, tadašnjim “šefom” vazduhoplovstva JNA, koji je već bio viđen kao načelnik. On je malte ne, već slavio taj položaj, dok je davao izjave Dadi, popili su, pa je Stevanović u intervjuu ispričao svašta: čak i kako su bombardovali po Slavoniji, kako će da ukine “SNB” sivo-maslinastu boju, pa će sve biti plavo, “gore plavo – dole plavo, gore avijacija – dole policija”. Četnikovao je po tom intervju, a kružile su i ozbiljne glasine da je inače bio pod uticajem Vojislava Šešelja. Neko ko je ostao trezan, to je shvatio i prekinuo intervju. Dada je iz susedne kancelarije zvala Milomira Marića, našeg urednika, i rekla kako joj prete da će joj oteti trake. Bila je uplašena. Marić im se odmah priključio, obećao da će tekst dati na autorizaciju iako to nije bio običaj, i tako ih smirio. Dada je međutim svoju integralnu verziju ipak objavila u novosadskom “Svetu”. Posle tog intervjua, i njoj, i svima nama iz “Duge”, bio je zabranjen ulaz u zgradu vazduhoplovstva. - U isto to vreme čuli smo i da je drugi kandidat za načelnika generalštaba bio general Momčilo Perišić koji je tada bio komandant Druge armije u Nišu. Dada je i sa njim napravila intervju. U redakciji su nas obavestili da je ubrzo, na sastanku na kome je Slobodan Milošević trebalo da postavi Stevanovića, prekinuta rasprava. Sloba je naložio da mu se donesu dva Dadina intervju iz “Duge” i taj integralni iz “Sveta”. Odmah je pročitao oba i odlučio se da imenuje Perišića. - Dada je dakle, istraživala mnoge teme, bilo je u njenim tekstovima mnogo opasnih igrača, i ništa od toga nije bilo jednostavno. * Da li je njoj ili svima vama u “Dugi” neko otvoreno pretio? - Jednom prilikom imao sam probleme sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, posle teksta iz 1991. godine. “Duga” je stvarno pisala prilično oštro o ljudima koji su ratovali, mada smo i mi, moram priznati, prilično maliciozno komentarisali sve to. Imao sam utisak da su ih pogađale neke duhovitosti koje smo ispoljavali u naslovima i potpisima za fotografije. Namerno smo ih slikali kao Tita i, primera radi, sliku Arkana sa psom, potpisali smo sa: “Drug Arkan i njegov verni Tigar”. Ili, on okružen decom, a mi napišemo “Drug Arkan među pionirima”. – Arkana je posebno pogodilo kad je “Duga” iz nemačkog “Plejboja” prenela izmišljeni intervju s njim, a na naslovnoj smo ga najavili “Arkan go do gole kože”. Kasnije kad sam ga slučajno sreo na nekom stadionu, odbio je da se rukuje sa mnom i rekao mi: “Imaš sreću što si porodični čovek”. Kasnije sam čuo da je govorio “Marića i Dadu ćemo zveknuti jer nemaju ni kučeta ni mačeta a Vanju ćemo poštedeti jer ima tri sina, tri Srbina”.

* Koje vam je najdraže otkriće iz “Bisera” - U “Biserima” sam istraživao i špijunske afere “opera” i “labrador” u SR Jugoslaviji, iz 1992. godine. Bivši agenti i vojne kontraobavještajne službe, navodno su se infiltrirali u hrvatsku policiju, pa su provaljeni i pohapšeni. Onda se nakon razmene, u Beogradu uveliko sumnjalo za koga su oni u stvari radili. Pravio sam intervju s devojkom koja je bila zaposlena u “operi”, a pre toga je inače snimila i jedan porno film. Angažovali su je navodno kao daktilografa a onda je Vojska snimila kako šeta gola a generali je proveravaju pred zadatak. Kasnije su je pustili da zavede jednog Hrvata, navodno Franju Tuđmana, da ga odvede u neki stan a oni će kroz rupu da snimaju i izblamiraju ga. - Ta devojka dakle, bila je gost “Bisera” i ispričala mi da se sve graničilo s komedijom. Najsmešnije je bilo kad su ušli u svlačionicu, ona u kupaćem, bez gornjeg dela, a vojaci oko nje, svi u maskirnim uniformama. Tražili su da im nešto otpeva, kako bi proverili da li će uspeti da zavede Tuđmana, a ona se kaže tako prepala, i jedino se setila “Hej Sloveni”. Čim su čuli himnu svi generali stali su mirno. * Ubrzo ste zakoračili i u literaturu? - Tada je izašla moja priča po kojoj sam kasnije kao koscenarista radio film “Lepa sela lepo gore”. Ubrzo sam napisao još nekoliko romana. Ali mnogi nisu prestajali da me pljuju zbog mojih angažovanja na estradi. Iako sam ja primera radi, uvek na početku “Evropinka” koristio priliku da najavim FEST, Sajam knjiga ili sličnu kulturnu manifestaciju, znajući upravo da te zabavne emisije na Pinku imaju najveću gledanost, neviđenu za Srbiju. Svestan sam da sam, samo zbog tih emisija a ne zbog “Bisera”, proglašavan za voditelja godine. * Kakavi su ljudi sa srpske estrade? - Daleko bolji od, primera radi, političara, biznismena, intelektualaca. Posebno narodnjaci. Oni znaju da posao koji rade ne smeju da izgube jer uglavniom nisu školovani i na znaju gde bi dalje. Zato su pravi profesionalci. Između sebe ponekad mogu da varniče, ali to su nebitni detalji. * Imate neku jaku uspomenu na taj deo karijere? - Sećam se odlaska u Sarajevo, 1996. godine, sa Suzanom Mančić. Tamo smo bili vrlo popularni jer pevači Muslimani u to vreme nisu mogli da nastupe ni najednoj drugoj televiziju u Srbiji, sem u “Zamu”. Na RTS postojao je tajni spisak ko ne sme da se pojavi na malom ekranu. Dakle, u toj atmosferi, u Sarajevu mi prilazi jedan čovek i kaže: “Gospodine Buliću svaka vam čast za ono što radite iako ste iz Beograda”. * Kako ste uopšte ušli u novinarske vode? - Pisao sam za Omladinske novine dok sam bio u vojsci. Kad sam se vratio počeo sam da radim kao zavodnik pošte u Zavodu za socijalno osiguranje. Zvali su me zavodnik. Onda me je na ulici sreo Milomir Kragović, tada glavni urednik Omladinskih novina, i pozvao me da nastavim da pišem.

* Zadovoljni ste karijerom s’ obzirom da ste jedan od retkih novinara u Srbiji kome je uspevalo da razbija društvene tabue? - Danas, posle tri decenije rada, ne mislim da sam uspevao da osvestim društvo. Možda sam ljude samo terao da razmišljaju. Pre svega emisijama na televiziji gde sam kao voditelj uspevao da otvorim ljude, da gledaoci mogu da vide kako, primera radi, jedan Zoran Šijan, pušta suzu. * Kada je novinarima bilo teže, pre Petog oktobra ili danas? - Iskreno rečeno, do 2001. godine, pisali smo bolje. Ja lično, od Petog oktobra nisam napisao nijedan politički tekst. Dogodilo se nešto što je većina nas želela pa smo se, čini mi se, svi mi novinari opustili i negde se pogubili. S padom Slobinog režima, većina medija je dobila takozvane krizne štabove, i kada se pojavila potreba za kritikom, tekstovi nisu imali gde da izađu. Upravo je to doprinrelo rađanju tolikih tabloida koji objavljuju insinuacije kao činjenice, međusobno se satiru lažnim informacijama pozivajući se na navodne izvore iz DB-a, i policije. Kod njih, svaka struja iz DB može da da “gledište”, a to totalno sluđuje narod. Pa čitaoci komentarišu: “vidi ovaj mamu mu, vidi onaj..”. Ne znaju se ni vlasnici medija, pa i oni koji nisu ničiji, postaju nečiji. * Kako vi vidite srpsko novinarstvo ? - Kod nas svi misle da novinarstvo menja državu. Ne, država menja novinarstvo. Te dve sfere prate jedna drugu. Sećam se da su funkcioneri mahali našim novinama kad je “Duga” imala mali tiraž, hvalili se da i Srbija ima jednu novinu za “prst u oko”. Ali kad je inflacija zaustavljena, a “Dugi” tiraž skočio na 140.000, to nikome nije odgovaralo. Mira Marković je odmah smenila dotadašnjeg urednika Marića. - Novinari su dakle ovde uvek iskorišćeni, zato više ne pišem političke tekstove. * U novinarskom radu pretili su vam i političari? - Nedavno mi je Aleksandar Vućić, funkcioner Srpske radikalne stranke, pred svedocima rekao da meni i Mariću treba javno da se izvine zbog svega što su nam radili poslednjih sedam godina. “Sada smo videli da smo o vama dobili lažne podatke koje nam je dao Neđa Bošković, šef kontraobaveštajne službe”, dodao je. Ispostavilo se da im je on rekao kako smo mi tajni špijuni KOS-a. Šešelj je to izjavio i na konferenciji za štampu, Marić i ja smo ga tužili ali spor nikada nije pokrenut. Mi smo ipak pokazali kako smo časni novinari kada smo odbili da se pojavimo kao svedoci kad se sudilo Šešelju dok je bio u zatvoru, pre nego što ga je Sloba opet pustio da malo “vlada”. * Radikali su vam objasnili kako su vas to zlostavljali? - Da, rekli su da je tri puta bilo planirano da me polome. Prvi put im je propalo jer me sin nije napuštao, drugi jer sam bio sa blizancima, a treći put su me jurili kolima a ja sam uspeo da pobegnem u policijsku stanicu. Posle 5. oktobra izvesni Panić, koji je bio osuđen na 12 godina robije zbog trostrukog ubistva, dao je intervju “Nedeljnom telegrafu” i o tome šta je sve radio za državu. Tada je priznao i kako je njegovo dobro delo, napad na Marića u Mažestiku. Kasnije je meni lično rekao, kako sam pogrešio kad sam rekao da su me jurili u audiju. Dodao je: “Jurili smo te belim golfom. Trojica

nas je bilo. Ali samo smo trebali da te prestrašimo”. - Da li ste imali problema sa demokratama? - Ne. Ali sam imao jako neprijatno iskustvo s Otporašima koji su me opkolili pred Filosofskim fakultetom i pljuvali me da sam estradaš, pinkovac i propagator šunda. - Tako je moja žena studentima nosila kiflice, moji blizanci su lupali u šerpe, moj sin je u pola osam uveče, svirao gitaru da omete komšije koje su se trovali drugim Dnevnikom, a ja nisam smeo da izađem, da mi ne bi vikali “j… te Pink” i “Pi… crvena”. I da me ne bi obrukali pred decom. Probao sam da im objasnim, ali ja znam psihologiju mase. I danas mi se čini da postoji neki tihi otpor prema nama koji smo radili na Pinku u vreme Slobe, ili na BK…

* Spremate novu knjigu o Golom Otoku, otkuda to? - Bio sam na Golom Otoku kada sam imao devet godina. Tamo mi je bio otac kao Informbiroac a ja sam ga poseićivao, i još kao dete shvatio da se odande ne može pobeći, i da rane koje se tamo zadobiju nikad ne zarastu. - Sećam se samo kamenja, i oca koji je na svako pitanje moje majke odgovarao: “Dobro je, dobro je, dobro je”. To je osnova moje nove knjige. * Da li je vaš otac zaista podržavao Informbiro? - Mislim da do smrti nije saznao zašto je osuđen kao izdajnik. Bio je načelnik jednog odeljenja na Vojno-istorijskom institutu, kao major na potpukovničkom mestu. Celog života nije shvatio ono što sam kasnije ja uvezao zahvaljujući emisiji “Biseri”, da su tada po ključu, na bitne položaje u vojsci morali da rasporede ljude iz ostalih republika, a samo su Srbi i Crnogorci sklonjeni. Neki na Goli Otok. Dovoljno je reći da je šef personalne uprave JNA tada bio Franjo Tuđman. I mada se govorkalo da je presuda Dušanu Buliću iz 1953. bila vezana za Đilasa, ja u to ne verujem. - Sećam se kada su došli i pretresali kuću, tražili su neke dopiske sa Rusima,.. Ali, on je bio skojevac iz predratne gimnazije, komunista od 1942, student prava…. - Kada je moja majka nekako uspela da se probije do Rankovića i pita ga zašto su joj muža uhapsili, tvrdeći da on nije Informbiroac, on joj je rekao: “Mislim da ti drugovi nemaju razloga da lažu”. - Ali, već je iza toga, 1956. godine, otac bio pušten. Čim se vratio, poveo me sa sobom na Institut i gledao sam kako sve knjige na ruskom cepa i baca u peć. Ostavio je samo Titove knjige koje ja i danas čuvam. * Nosite traume iz tog perioda? - Do u detalj se prisećam putovanja sa majkom i sestrom kad smo ga posećivali. Vozova preko Sarajeva, vožnju u potpalublju brodova, oluja i ogromnih talasa koje smo posmatrali kako kidišu na nas, i, koji su u mraku izgledali kao aždaje spremne da nas progutaju. To nisam shvatao kao odlazak na more gde moj tata živi, iako nam je majka tako govorila. * Šta vas je posebno dotaklo?

- Jedna simbolika kada mi je iz ruku, dok sam stajao navaljen na ogradu barke, ispala knjiga Čarlsa Dikensa koju sam obožavao. Knjiga se zvala “Čarobna riblja kost”, i imala je nacrtan riblji skelet na korici, za koji su, nama deci, govorili da će se svakome ko je pogladi ispuniti želje. Dok je knjiga plovila od mene, užasno sam se bojao da će mi se desiti nešto loše, ali ubrzo se desilo nešto lepo. Otac se vratio “s’ mora”. * Da li ste tražili njegovu rehabilitaciju, uzeli njegov dosije da napokon ustanovite ko ga je poslao na taj “službeni put”?. - Ne, niti to planiram. Pre sedam godina dobio sam dopis da imam prava na to jer je moj otac bio “upućen na četiri i po godina društveno korisnog rada”. Ali nisu napisali gde. Isto je i sa sudskim spisima. Dovodili su mu plaćne svedoke, među kojima je jedan rekao kako je moj otac na jednoj večeri gde se jeo kačamak izgovorio da je došlo vreme “da možeš da kupiš šerpu a ne možeš da kupiš poklopac”. - Znam samo dakle da sam odrastao sam na Novom Beogradu u naselju s 12 paviljona poput pustog ostrva usred livada, i ako bi nekoga odveli na Goli Otok, to su svi znali pa se s porodicom zatvorenika niko nije družio. - Nama su dolazili samo iz dve porodice. Kasnije sam shvatio da su oni, možda, imali zadatak da se sa nama druže. Shvatio sam da je to bio sistem. - Goli Otok nikada nije izašao iz mog života. Kad sam postao javna ličnost, jedna žena mi se obratila i pitala da li je moja majka Bosiljka Bulić. Kad sam potvrdio, objasnila mi je kako je jedan ceo partijski sastanak bio posvećen njoj jer je odbila sugestije “drugova” da ostavi i odrekne se muža izdajnika. Danas verujem da je to žigosanje sredine nateralo da, pošto su mog oca uhapsili, u šestom mesecu ode na abortus, i to na divlje. Doneli su je te jeseni 1953. u jednom ćebetu, jedva je preživela.

U Beograd sam došao 1968. za mojim bratom Tomom, koji je već tada bio zvezda, ali nije voleo da pođem njegovim stopama, govorio mi je - nemoj da sanjaš da budeš pevač, nisi ti za taj život, pojeo bi te kao svinja masnu torbu Radio sam i po birtijama i po elitnim restoranima, žestoki momci su voleli da me slušaju, gotivili su me i policajci, tako da bi im uvek dojavili kada će biti racija, pa bih od gostiju pokupio i sklonio oružje. Kada se pojavila ploča "Žena druga mog", sestra je digla kredit i kupila gramofon. Koča Popović je lumpovao uz Tomine pesme Kažu za njega da je kralj beogradskih splavova. Poznat je i kao rođeni brat legende Tome Zdravkovića. Pesme "Navik'o sam ja na noćni život", "Zumbul plavi", "Ambis mog života", "Ludnica", "Ceo život majka je plakala" i mnoge druge još su hitovi, jer ima objavljenih 16 velikih albuma i ko zna koliko singlica. Novica Zdravković (61) sigurno ima čega i da se seća, jer je sam i sa pokojnim bratom Tomom prošao sito i rešeto. Zato su mu i pesme pune životnog naboja, svaka je priča za sebe. Popularni Nole rado se seća početaka svoje karijere jer je vezana za pokojnog brata Tomu koji mu je bio idol i učitelj. - Mnogo toga što se kasnije izdešavalo izranjavilo mi je srce. Ali, detinjstvo i mladost su svetle tačke u mom životu, posebno period koji sam proveo pored Tome i učio od njega kako se živi, peva, pije, kocka, ali i voli i ceni porodica - kaže setno. - Rođen sam u selu Pečenjevce kod Leskovca, u siromašnoj sedmočlanoj porodici. Otac Dušan bio je boem, ali je voleo decu, tako da je majka Kosara rodila nas petoro, Tomu, Ivana, Acu, Miru i mene. Bili smo vesela porodica, svi smo povazdan pevali, ali je Toma bio najgrlatiji. Nismo se čudili kada je jednoga dana zbrisao od kuće i počeo da peva po kafanama i restoranima. U beli svet su otišli i Aca i Ivan, a sestra Mira se udala u Leskovcu. Imao sam 11 godina kada sam se preselio kod sestre koja je odlučila da me školuje. O Tomi smo znali samo da peva negde u Bosni. Nije nam javio ni kada je snimio prvu ploču-singlicu "Žena druga mog". Sećam se da sam skitajući Leskovcem ugledao u prodavnici omot ploče i pomislio kako taj pevač liči na mog brata. Kada sam pročitao ime i prezime, noge su mi se odsekle. Kupio sam ploču, a

sestra Mira je istoga dana digla kredit i kupila gramofon. Singlicu nismo skidali sa gramofona, a ja sam nosio omot, pokazivao ga i hvalio se kako mi je brat estradna zvezda. Za Novicu je 1968. bila presudna i kaže da će je pamtiti dok je živ. U novinama je pročitao da će Toma na festivalu Beogradsko proleće da peva pesmu Nikice Kalođere, u duetu sa Anom Štefok. - Ne govoreći sestri ništa, ukrcao sam se na večernji voz i doputovao u Beograd. Znao sam da Toma peva u restoranu na Partizanovom stadionu. Iako nisam imao ni dinara u džepu, seo sam u taksi i rekao vozaču da me odveze do stadiona. Provalio me je i upitao: "Imaš li ti dečko para da platiš vožnju?" "Nemam", rekao sam. "Ali moj brat je Toma Zdravković, on peva tamo i platiće." "Mali, znam ja ko je Toma Zdravković, ako me lažeš, vozim te pravo u muriju". Brat je bio u šoku kada me je ugledao, uplašio se da se nešto nije desilo kod kuće. Nasmejao se kada sam mu rekao da sam zbrisao iz Leskovca jer sam ga se uželeo. Zoran Miladinović, poznati fudbaler koji je bio sa Tomom u društvu, naručio mi je sokić, stigla je i večera. U restoran su počeli da pristižu likovi koje sam znao samo samo sa slika iz novina, ljubili se sa Tomom. Kad me je jedan od njih pomilovao po kosi zagrcnuo sam se, ispustio viljušku i opsovao. Toma me je klepio po tintari. Bio je to narodni heroj Koča Popović, koji je te večeri lumpovao, a posle fajronta nas odvezao svojim "fijatom 1300" do Ulice braće Nedić, prekoputa hotela "Metropol", gde je Toma stanovao. Tomu su ispred hotela čekale neke ženske, pa me je odveo u stan i zaključao. Nisam spavao te noći, čekao sam brata, koji je stigao tek oko podneva. Novica kaže da nije mogao da veruje da mu je brat toliko popularan u Beogradu i da se druži sa tadašnjom gradskom elitom. Odgledao je Beogradsko proleće, ali mu na pamet nije palo da se vrati u Pečenjevce ili Leskovac. - Kada sam rekao Tomi da hoću da živim sa njim, pošizeo je. "Ti si lud, vidiš li kako ja živim, nemam vremena da se brinem o tebi, da ti brišem sline i dupe", urlao je. Nekako sam ga ubedio da ću da budem dobar i fin, da neću da mu smetam. Ostao sam u Beogradu, noću sam pratio brata po svim kafanama gde je pevao, nekako spontano sam i ja počeo da pevušim, za nepunih mesec dana znao sam napamet svaku pesmu iz Tominog repertoara. To je bio početak, otvarala su mi se neka imaginarna vrata kroz koja sam morao da prođem - priča Novica. Nisu se ta vrata otvorila baš lako, škripala su. Život sa bratom bio je i interesantan, ali je Toma imao svoje hirove, iskren je Novica dok nastavlja priču: - Seljakao sam se sa Tomom po Beogradu. Zaključavao me kad bi krenuo da luduje, da se kocka, pravi bahanalije sa devojkama. Kada bi smislio i napisao neku pesmu, tražio je da je i ja otpevam, da čuje kako zvuči. "Dobro pevaš, ali mani se ćorava posla. Nemoj ni da sanjaš da budeš pevač, nisi ti za taj život, pojeo bi te kao svinja masnu torbu", govorio mi je. Prelomilo se nešto u njemu pred turneju po Americi. Jedne večeri odveo me je u kafanu "Tržnica" na Banovom brdu i rekao gazdi: "Ovaj mali će od večeras ovde da peva." Gazda je dugovao Tomi neke pare, nije mogao da se buni i to je bio moj kafanski debi. Toma je otputovao preko okeana, a ja sam tri meseca punio "Tržnicu" gostima - priča Novica. Novica je kao i Toma po beogradskim restoranima izbrusio glas, ali je prvu singlicu snimio tek 1974. za zagrebački "Jugoton". - Bila je to pesma "Braćo moja, tamburaši." Singlica je objavljena u malom tiražu, nije se reklamirala, ali je bila hit po svim kafanama i restoranima. Začudo, ja sam bio totalno ravnodušan, valjda sam bio pregoreo. Toma je bio večito na nekoj turneji, nisam koristio njegove veze da bih snimio još neku pesmu - veli Novica. Trebalo je da prođe 13 godina da Novica Zdravković uđe ponovo u studio. Kao i Toma, pisao je i komponovao pesme, u stvari, pevušio ih, a kasnije su mu obrazovani muzičari pravili notne zapise. Tako je nastala i pesma "Navik'o sam ja na noćni život", koja je vrlo brzo

postala njegova lična karta. Među prvima počeo da peva po beogradskim restoranima na vodi. Album "Splavovi" posvetio je ljudima koji su dolazili da banče, seku vene, da piju i da se biju... - Često me pitaju koliko je bilo opasno pevati po splavovima u to vreme. Za mene nije. Prošao sam kroz skoro sve beogradske restorane i kafane, od poslednjih birtija do "Metropola" i "Mažestika." Bilo je tabanja, ali tadašnji takozvani žestoki momci nisu tako zli, tukli su se tek da vide ko je jači. Izađu, potuku se, pa se vrate u kafanu zagrljeni i nastave da piju. Nije bilo težih povreda, vađenja noževa i utoka, ranjavanja, ubistava... Tada je po dobru i zlu bila poznata kafana "Gradski podrum". Sećam se da je Ljubomir Magaš, poznatiji kao Ljuba Zemunac, tada stigao u Beograd iz popravnog doma u Valjevu. Gotivio me je. Tada je Novica pevao u "Podrumu", ali i u restoranu na stadionu "Čukarički" koji je držao Aca Džavo i koja je radila non-stop: - Tu je Ljuba izazvao Acu, da se zna ko je jači, tuča je trajala pola sata. Posle su bančili do zore. U "Čukarički" i "Gradski podrum" zalazili su Ćenta, braća Tadić, Niški, Zoran Trifunović, Čita... Nikada sa njima nisam imao problema, više su oni imali sa mnom. Kada bih se napio, pravio bih gluposti, vređao ih, a oni su se smejali. Niko od gostiju nije smeo da ni da me popreko pogleda, a kamoli takne, bio sam zaštićen kao beli medved. Gotivili su me i policajci, trudili se da bude što manje racija po restoranima gde pevam, da mi ne teraju goste. Uvek sam znao unapred kada će da banu. U jednu kafanu, a neću da joj pominjem ime, jer i sada radi, počeli su da dolaze i novi mafijaši koji su preuzeli beogradsko podzemlje od stare garde. Oni su već nosili pištolje. Kada bi mi policajci dojavili da će biti racija, pokupio bih im oružje i sakrio ga u bas bubanj. Mom kolegi bubnjaru se dizala kosa na glavi kada bi se pojavila murija. Skidao je kravatu i vezivao desnu nogu za stolicu da mu se ne omakne da ne nagazi na pedalu bubnja. Jer, da nas je policija provalila, bilo bi čuda. Dobro su tu priču znali i žestoki momci koji su dolazili na splavove i zato mi se nikad ništa ružno nije dogodilo. Ali, da ne bude zabune, kraljem splavova su me prozvali zbog mojih pesama i srećan sam što je tako. Novica Zdravković je srećno oženjen jednom Jelenom sa kojom ima sina Dušana, koji je već momak, a iz prvog braka ima i ćerku Katarinu. Omiljena pesma mu je "O gde si, Jelena", posvećena supruzi. - Mnogi misle da sam pesmu ja napisao i komponovao. Nije tako. Kada smo Jelena i ja počeli da se zabavljamo izlazili smo u poznatu beogradsku diskoteku "Duga". Jednoga dana smo se posvađali, Jelena se naljutila, dala mi šut kartu, pa sam rane lečio u toj diskoteci, nadajući se da će da mi oprosti. Bio sam mortus pijan kada je jedne noći u diskoteku banuo Toma. Čim me je pogledao znao je koliko je sati. Zagrlio me je i rekao: "Eh, te žene, šta da radimo, bato? Hajde da smislimo neku pesmu. Recimo - o gde si Jelena, može tako da počne". Toma je seo za moj sto i napisao pesmu koja se toliko dopala mojoj dragoj da smo se pomirili. Naravno, Toma je tu pesmu snimio na svom albumu, a ja sam je sada prisvojio. Priznaje da je pored Tome postao boem, naučio da se kocka, luduje, pije... Ali, dodaje da je u pitanju i genetika, jer iver ne pada daleko od klade. - To što sam u jednom trenutku svog života bio pijanac, moja je krivica. Ali, Toma me je zarazio i kockom. Od para koje sam ostavio po kockarnicama u Evropi i svetu mogao sam da sazidam tri vile u Beogradu. Nije mi žao. Sećam se da mi je Toma uvek govorio: "Novac postoji da bi se trošio. Ono što dobiješ od naroda, moraš narodu i da vratiš". Bio je osetljiv na sirotinju i delio je pare i šakom i kapom. Sećam se da se umalo nisam onesvestio kada je u toaletu jednog hotela u Sarajevu čistačicu častio 1.000 maraka! Ni meni pare ništa u životu nisu značile, da nije bilo Jelene da me stisne, ko zna šta bi bilo od mene.

Toma se nije mnog trudio da mi pomogne, govorio mi je: "Sada, kada si ugazio u govna, iskobeljaj se. Sve što uradiš moraš da uradiš sam, ne očekuj nikad pomoć ni od koga". Pokazalo se, nažalost, koliko je to tačno kad se Toma razboleo i kad je umro zaboravljen, od onih kojima je najviše pomogao i od kojih je očekivao samo lepu reč i ništa više - kaže Novica Zdravković.

Istoriju „grobara" obeležili su mnogi znani i neznani navijači, ali se u svim pričama izdvajaju tri osobe kao motorna snaga „juga" u određenim periodima - Miroslav Božović Pampi, Radoslav Trlajić Bata Trlaja i Zoran Živanović Čegi. Priča o Pampiju je dobro poznata širem navijačkom miljeu. Fizički ne baš Herkul - mršav, srednje visine - nosio je veliku dioptriju. Ali je zato bio izuzetno hrabar i prilično „lud". Postao je vođa početkom osamdesetih godina i ubrzo zaveo disciplinu na tribini. Bilo je to zlatno doba crno-belih pristalica, čuvena „Kaznena ekspedicija", koja je, uz čuvene navijače Čelsija „hedhanterse", proglašavana za najjaču na Starom kontinentu u to doba. U toj ekipi su bili ljudi koje fudbal, pa čak ni navijanje uopšte nisu zanimali, njima je samo nasilje bilo zabavno, kao u čuvenom filmu „Paklena pomorandža". Kod Pampija je svako od navijača imao svoje zaduženje, pa su tako postojali „generali", najaktivniji mlađi navijači koji su se prethodno dokazivali u navijačkom smislu u tučama, krađama...

Pampi je bio nerazdvojan sa Batom Trlajom, odnosno Radoslavom Trlajićem, koji je 2000. ubijen kao vođa novobeogradskog klana. Trlaja će svakako najviše ostati upamćen po čuvenoj izjavi da je Beograd „mala bara, puna krokodila", ali i kao navijač koji je prvi počeo da bilduje. Pampi je odrastao u Bloku 70, a Trlaja na Bežaniji, ali su bili veoma različite ličnosti. Kao jedna od najvećih navijačkih anegdota osamdesetih godina izdvaja se priča o Pampiju, legendarnom „grobaru", i njegovom ocu, koji je bio komandant policijske brigade na Banovom brdu. Ova epizoda počela je kod Terazijske česme, odakle je kolona „grobara" krenula na utakmicu. Pampi je išao na čelu, a negde kod Slavije kolonu je sačekao špalir policije pod komandom Pampijevog oca Saše. „Miroslave, sklonite se sa ulice na trotoar", naredio je komandant policije. Na šta mu je Pampi odgovorio: „Saša, sklonite se, napašćemo"... Nedugo posle odlaska Pampija sa tribine i Trlaja je „batalio" navijanje i otisnuo se u svet kriminala. Trlajić je ubijen u februaru 2000. godine na Novom Beogradu, izrešetan sa više hitaca iz „kalašnjikova", a sačekušu su mu napravila trojica ubica u „audiju". Ime Trlajića vezivalo se za FK „Bežanija", kao i za mnoge toples barove u bližoj okolini Beograda. U vreme silaska „sa vlasti" „Kaznene ekspedicije" na južnoj tribini je počela da sija zvezda Zorana Živanovića Čegija. Odrastao u Bloku 29, odmalena je odlazio na stadion u Humskoj i praktično celog života se pripremao za navijačku „šipku". Čegi je postao lider nove generacije „grobara", koja donosi i preokret u načinu navijanja. Prethodne generacije „grobara", kao i sve ostale domaće navijačke grupe, negovale su tzv. italijanski stil navijanja sa zastavama, koreografijama i bakljama. U to vreme Čegi i ekipa donose odluku i prelaze na engleski način navijanja - grlo, dlanovi i šalovi.

Iako je u jednom trenutku bio teže ranjen od strane navijača Crvene zvezde, nije prekidao staž na tribini, te je i danas veoma aktivan.

"Otiš'o si Belgija, ostala je tuga, uvek će te voleti 'Grobari' sa juga". Poznati navijački stih ispratio je tragično nastradalog Nebojšu Andrića (48), poznatijeg kao Belgija, jednog od najvećih legendi navijačkog pokreta u Srbiji i čoveka koji je, bar nakratko, ujedinio najvatrenije navijače Partizana i Crvene zvezde. Kada su navijači u pitanju, onda se detalji o privatnom životu uvek uzimaju sa rezervom, a to je slučaj i sa Nebojšom Andrićem. Pripadao je čuvenoj grobarskoj "kaznenoj ekspediciji", nastaloj početkom 80-ih, kada je na scenu stupila nova generacija navijača, koja je svaku utakmicu shvatala kao priliku za dokazivanje. Moto tadašnjih navijača bio je "uz Partizan do groba", što dovoljno govori o ljubavi i vernosti koju su pokazivali prema klubu. O Belgiji postoje razne anegdote, ali se sve svode na to da je on bio jedan od najhrabrijih navijača, spreman da uvek stane u odbranu slabijih. Belgija je bio dobar prijatelj sa nekim viđenijim navijačima Crvene zvezde u to vreme, a jedna od crtica iz njegovog života bila je i ta da je sa njima putovao na utakmicu Dinamo Drezden - Crvena zvezda, koja je odigrana 1991. godine. Ostaće zauvek zabeležena njegova misao izrečena u emisiji "Dosije navijači" - Tih godina smo sa Zapada i Engleske voleli da imitiramo navijače. Klinci su imitirali Ramba ili

Supermena. Mi smo bili realniji. Ne mogu da budem Supermen, ali mogu da bijem "cigane" (navijače Zvezde). Napraviš ekipu i to je bilo to. O njegovom "grobarstvu" postoji mnogo anegdota, a suština njegovog navijačkog života sažeta je u njegovom čuvenom citatu: - Sad ja sedim u vozu i pijem 10 piva, a vidim tamo dete gladno. Pre ću njemu da kupim sendvič, a sebi smanjim dva piva. To je bilo drugačije vreme od današnjeg, navijači su živeli za klub, navijali iz iskrene ljubavi, tuče su bile šmekerske. Generacija navijača koji su odrastali 90-ih godina i koji danas imaju više od 30 godina u njemu je tada videla idola i zaštitnika. Belgija je uvek bio pozitivna ličnost, staložen, družio se sa svima, uvek pravedan, spreman da pomogne svakome. U tučama je uvek bio prvi, ispred svih - pričaju "grobari" koji su došli na poslednji ispraćaj. Počeci organizovanog navijanja na kultnoj, severnoj tribini „Marakane" vezuju se za januar 1989. godine, kada se blizu 200 najvatrenijih navijača crveno-belih dogovorilo o ujedinjenju svih 38 grupa koje su tada egzistirale. Kao rodonačelnik modernog navijanja na severnom kopu odavno je označen Zoran Timić, poznatiji kao Tima. Njegov „trejdmark" su brojne koreografije, po kojima su ranije bili poznati samo italijanski tifozi. Zbog pomenutih koreografija, koje su i danas prisutne na severnoj tribini, za navijače Crvene zvezde se govori da su avangarda na našoj navijačkoj sceni.

Inače, Zoran Timić Tima je dugogodišnji član Skupštine FK „Crvena zvezda", a ljubav prema crvenobelim bojama demonstrirao je i kao generalni sekretar mačevalačkog kluba. Za Zorana Timića se uvek govorilo da je vrhunski organizator tribine i pravi pobornik italijanskog stila navijanja, dok su s njim rasli i sledbenici engleske škole. Tu se, pre svega, misli na Todu, navijača koji je još osamdesetih bio poštovan na severu. Pratio je crveno-bele na svim meridijanima, a i danas dolazi na mečeve voljenog kluba, ali je uglavnom smešten na mnogo mirnijoj, zapadnoj tribini. Čuveni navijač Zvezde Goran Pecić Peca Panker je bio jedan od vođa Zvezdinih navijača. Na prvu utakmicu je otišao sa 14 godina, ima dugogodišnji staž prodavca benzina na kante, sitnih propalih poslića i status dobrovoljca na ratištu. Kad pogleda unazad u crveno-belu prošlost, ne zna od čega da počne. Po bivšoj SFRJ išao je na gostovanja tamo gde niko nije išao. Šesnaestina finala Kupa u nekoj zabiti, sedne sam na voz i pravac gde treba. Prva utakmica kad je Priština ušla u Prvu ligu otišli samo on i drugar Zelja. Upalili baklje, njih dvojica. - Milicija se šlogirala. Nisu znali u to vreme šta je to baklja. Tuča na „Maksimiru” bila je samo kruna svih sranja koja su se dešavala na gostovanjima po Hrvatskoj, ali se o tome tada nije pisalo da se ne razgrađuje bratstvo i jedinstvo. Ja sam zbog Zvezde bio u zatvoru četiri puta i uvek je to bio neki nacionalizam. Posle je otišao u Arkanove „tigrove” i postao, kako kaže, najveći ratni profiter. Buduću ženu je „doneo” sa fronta. Skoro je posle duge i teške bolesti preminuo Branislav Zeljković poznatiji kao Zelja. Njemu su počast odali i dugogodišnji rivali iz grobarskog tabora, jer ga smatraju utemeljivačem modernog navijanja u Srbiji, koji je u svakom trenutku znao da poštuje fer-plej. Pored njega, iz nekadašnjih „zulu voriorsa" i

„red devilsa" proistekli su Žorž, Kalina, Crvko, momci koji su predstavljali strah i trepet za sve navijače širom Evrope. Mnogi žestoki beogradski momci, „afrimisani" tokom osamdesetih i devedesetih, pojavljivali su se na severnoj tribini. Kao veliki navijač Crvene zvezde na ratište je otišao Đorđe Božović Giška, koji je bio jedan od osnivača srpske dobrovoljačke garde. Poznatija je veza između Arkana i Zvezde, a na severu se pojavljivao i Aleksandar Knežević Knele. Inače, na severnoj tribini i danas postoji spomen-ploča kao sećanje na navijače Crvene zvezde koji su poginuli u ratovima u Bosni i Hrvatskoj početkom devedesetih. Za vreme rata na severnoj tribini isticu se mladje generacije sa nepunih 18 godina jedan od naj istaknutijih bio je Vladimir Savija koji je vec vazio za jednog od ispravnih momaka spremnih da unesu novine u nacin navijanja. "Imao sam osamnaest godina kada sam se susreo sa Arkanom, on je tada bio vrlo bitan faktor u društvu. Prema nama mlađima bio je korektan. Nekoliko puta smo, doduše, došli u konfliktnu situaciju zbog stavova koji se njemu nisu sviđali. Za neku utakmicu kojom je Zvezda slavila titulu napravili smo koreografiju sa dosta pirotehnike. Ovi iz kluba su rekli da to policija mora da pregleda. Nismo imali ništa protiv. Međutim, iako nije bilo nikakvih eksplozivnih naprava, sve nam je zaplenjeno. E, onda smo se naljutili i dogovorili kako da se revanširamo. To se, normalno, saznalo i Arkan je bio taj koji je trebalo sve to da spreči. Došao je na naš sastanak, rekao da se ne slaže, ali smo mi bili čvrsti u nameri da uradimo to što smo naumili. Mislim da je on video da mi nismo barabe. Pazi, Arkan je tada bio najopasniji čovek u zemlji. Verovao sam da je njegov osnovni motiv dolaska na tribinu bio da kanališe veoma izražen nacionalni naboj. „Delijama" su bila puna usta Srbije. Je ‘l tako?! Pokažite to tamo gde treba. Naše starije drugare odveo je na ratište da brane Srpstvo, a mi mladji smo ostali da vodimo navijački život." Upravo posle tih ratova došlo je do smene generacija među tvrdim jezgrom Zvezdinih navijaca.

Dragan Malesevic Tapi rodjen je 1949. godine u Beogradu, sezdesetih godina bio je u grupi mladica kod poznatog rvaca Citakovica koji ih je ucio borilackim vestinama. U istoriju kriminalistike usao je jer

je sedam godina protiv njega vodjena istraga. Drzava je odustala od gonjenja, zato sto, navodno, Tapi i druzina nisu ostetili nju, vec Evropu. - Bio sam izbacen iz sedam gimnazija. Bio sam nestasan, ali sam izbacivan zbog izostanaka, zbog putovanja - objasnjavao je novinarima. Po Evropi je putovao falsifikujuci vozne karte: - U Becu na zeleznickoj stanici posmatrao sam zeleznicku kartu Evrope i shvatio da je najunosnija relacija za nas posao Pariz. U Parizu smo vrlo brzo stekli svoju klijentelu. Mi zakupimo jedan mali pasaz na Gar d’ Lion, nadjemo jednog popa koji je imao boravak u Parizu, registrujemo to na njegovo ime, i istaknemo natpis: "Turisticka agencija za prodaju karata za Jugoslaviju". Nikom se nista ne dogodi. Tako smo 1969. godine, za Novu godinu, morali da radimo u tri smene. Zaposlili smo nase ljude koji zive tamo i oni su radili za nas. Sve je to islo preko mene. Posle smo razvili posao u Cirihu i u Minhenu, a ja sam ostao u Parizu. Prisecajuci se Italije, Malesevic je govorio da ta skola kriminala nije bila laka, pominjuci da su kroz nju na svom putu ka Evropi protrcali kao pocetnici u podzemlju Ljubomir Magas, Rade Caldovic, Veljko Krivokapic, Slobodan Grbovic, Milan Civija, Dule Milanovic, Mile Ojdanic, Sava Somborac, Pera Oziljak, Marinko Magda, Zeljko Raznatovic, Djordje Bozovic i on. Beogradska policija saopštila je da je tokom informativnog razgovora u prostorijama gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova preminuo slikar Dragan Malešević Tapi. - Dragan Malesevic je doveden na razgovor u stanicu milicije 29. novembar, jer smo saznali da ima znacajne informacije vezane za nasu istragu. On je imao kontakte sa Maksimovicem. Prilikom razgovora njemu je pozlilo i policajci, koji su bili tamo, pokusali su da mu pomognu, a veoma brzo je stigla i hitna pomoc. Ocekujemo obdukcijski nalaz - rekao je Milan Obradovic. Dragan Malesevic (53) je svoj veliki slikarski talenat koristio je i za poslove van zakona, Navodno je drugovao, ali ima i zajednicke poslove sa poznatim ljudima iz podzemlja. Nasi izvori navode da je bio suvlasnik kluba Amdeus zajedno sa Zeljkom Raznatovicem Arkanom. Malesevicevo ime prethodnih godina dovodjeno je neretko u vezu sa raznim sumnjivim poslovima, a cesto je i sam Malesevic svojim izjavama uspevao da zagolica paznju domace javnosti, ali i policije. Govorilo se da je bio glavni falsifikator pasosa u Beogradu, da je krivotvorio novac, umetnicke slike. Od toga, medjutim, do danas nista nije dokazano. Sumnja se da je bio sef masonske loze Veliki orijent, a kako je juce u SUP Beograd potvrdjeno, i pripadnik Reda malteskih vitezova, te da je jedan od organizatora viseclane grupe profesionalnih ubica. Najave Vladimira Božovića, generalnog inspektora MUP-a, da će pokrenuti novu istragu o misterioznoj smrti slikara Dragana Maleševića Tapija, koji je umro tokom saslušanja u policiji, izazvala je burne reakcije u javnosti. Pojavili su se i svedoci koji tvrde da su Tapija zapravo ubili policijski islednici, koji su mu tokom saslušanja nabijali najlonsku kesu na glavu! Vladimir Jakšić Karlos, jedan od optuženih za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, tvrdi da je poznati slikar Dragan Malešević Tapi ubijen u prostorijama gradskom SUP-a 29. oktobra 2002. godine uveče, dok je bio na informativnom razgovoru. Jakšić je na sudu rekao da je nakon privođenja, posle ubistva Boška Buhe, bio smešten u prostoriju gradskog SUP-a, tik pored one u kojoj je "saslušavan" Dragan Malešević Tapi. Jakšić je naglasio da je

čuo Tapijeve krike i pretnje policajaca i čak ustvrdio da je čuo jednog policajca koji je svojim kolegama, vidno uznemiren, saopštio: "Ubismo čoveka!" Skandalozno ćutanje Posle smrti poznatog slikara pojavili su se i brojni "pouzdani izvori iz policije", koji su u medijima tvrdili da je srčani udar kod Tapija izazvan pošto mu je stavljena najlonska kesa na glavu. Stevan Protić, advokat Vladimira Jakšića Karlosa, kaže za Kurir da je iznenađen činjenicom da ni posle godinu i po dana niko nije reagovao na dramatično svedočenje njegovog klijenta. - Moj klijent obavestio je i istražnog sudiju i tužioca da se, dok je bio u policiji, nešto "strašno i ružno" desilo Tapiju. On je rekao da se u trenutku Tapijevog saslušanja nalazio u prostoriji pored i da je čuo šta se dešavalo. Svedočio je da je čuo kako se Tapi žalio na probleme sa srcem, a zatim da je čuo nekakvo komešanje u prostoriji - naglašava Protić. Marko Nicović, bivši načelnik SUP-a Beograd, kaže za Kurir da je metoda "kesa na glavu" postala pravi "modni hit" i koristi se u podzemlju, obaveštajnim službama i policiji. On ističe da policija koristi ovu metodu u slučajevima kada je "tanka" sa dokazima. - Metoda "kesa na glavu" je vrlo popularna u čitavom svetu, jer je to način na koji se čovek najlakše psihički slomi. Kada se čoveku na taj način prekine dotok vazduha u pluća, od njega je moguće izvući sve što zna, čak i priznanje onoga što nije uradio. Čoveku se stavi kesa na glavu, dok su mu ruke svezane, i ostavi se jedno vreme bez vazduha. Osoba koja se "obrađuje" gubi orijentaciju u prostoru, a čula mu se potpuno parališu. Tada je potpuno slomljen - priča naš sagovornik. Obdukcija ne vidi kesu Prema rečima Nicovića, ukoliko u toku "ispitivanja" nastupi smrt, obdukcijom je moguće utvrditi da li je osoba umrla usled nedostatka kiseonika. Međutim, kako kaže, prekid dotoka vazduha može izazvati druge uzroke smrti. - Nasilni prekid disanja može dovesti do srčanog ili moždanog udara i sigurne smrti. Tada se na obdukciji ne vidi da je smrt nastupila od posledica prestanka disanja nego od srčanog ili moždanog udara - kaže Nicović, i tvrdi da za vreme njegovog šefovanja u beogradskoj policiji metod "kesa na glavu" nije korišćen. Tapija ispitivali Obradović i Lakićević Vuk Jovanović, blizak prijatelj pokojnog slikara, više **** je u javnosti izneo sumnju u zvaničnu verziju Tapijeve smrti i postavio niz pitanja na koja nikada nije odgovoreno. - Šta o Tapijevoj smrti ima da kaže načelnik odeljenja za krvne delikte Lakićević i njegov kolega Dragan Obradović, koji je "ispitivao" Tapija? Šta je tom prilikom u stanici policije radio Milorad Luković Legija? Istina se ne može zaustaviti i mnogi će početi da izlaze sa istinom tek kada se napravi pravna država - kaže Jovanović.

U jednom od svojih poslednjih intervjua, neposredno nakon sto je napustio Beograd i preselio za Svajcarsku, Dragan Malesevic Tapi govorio je o konstantnim pretnjama. “U ovom gradu svi gledaju da se dokopaju love i smatram da ce trulez jos dugo vladati. Neke, nekad opozicione politicare pomagao sam na razne nacine. Mnogi su sate provodili u mojoj kuci, ali oni su sada, kada su se docepali vlasti, umislili da su bolji od drugih. Za samo godinu dana promenili su nacin misljenja. Niko od njih nije mi dao novi broj mobilnog. Oni misle da ce tu biti zauvek. Oni koji se sepure, opet ce jednog dana biti manji od makovog zrna, a mnogi od njih ce morati u zatvor za ono sto su za kratko vreme pokrali”, govorio je Tapi, cesto prozivajuci ekstraprofitere, nazivajuci ih “seoskim jajarama”. Januara 2002. godine, u svom poslednjem intervjuu pisanim medijima, poverio se da mu preti srpska SDB, te da zna ko je ubio Arkana (inace njegovog starog druga sa kojim je drzao diskoteku “Amadeus”) i sve ostale, i da mu je jasno da su mu dani odbrojani. “Planiraju i mene da ubiju do proleca!”, govorio je. Pricao je i da je vec dugo bio predmet “obrade” ljudi s vrha tajnih sluzbi, te da je vec jednom izbegao “konacno resenje”. “Izvrsenje su licno tata (Milosevic) i mama (Markovic) poverili Vlajku Stojiljkovicu, govoreci da sam spijun. Medjutim, jedan od sefova policije me je obavestio sta mi se sprema i izneo mi detalje plana po kojem ce izvrsenje nastupiti u osam sati uvece kada budem izlazio iz restorana u kojem sam imao zakazan sastanak. Taj prijatelj mi je to dugovao, a verujem i da se plasio osvete, ukoliko prezivim. “Druga likvidacija trebalo je da nastupi”, govorio je Tapi, “neposredno nakon ubistva Slavka Curuvije”. “Znam da je trebalo da budem ubijen 6. juna 1999. godine. Jedna poznata folk pevacica koja je bila sa jednim od vodecih ljudi SDB pricala je da sam posle Curuvije ja na redu. Preziveo sam, a dvojicu mojih nesudjenih atentatora sluzba je likvidirala prilicno bucno, usred bela dana. Osoba koja je uvek bila tampon-zona izmedju sluzbe i te ekipe osudjena je kasnije na 11 godina zatvora zbog ubistva u jednom poznatom beogradskom restoranu. Otisao sam u Crnu Goru, tamo se sakrio, a tamo nisu mogli da me traze, jer su znali da kad sam dole, da sam mnogo jak, cak i opasan za njih”. Nakon tri meseca, Tapi se vratio u Beograd, jer su se, po njegovim recima, “u medjuvremenu nagomilale prece likvidacije”. Tapi je rekao novinarima: “Mnogi kriminalci koji su za tu drzavu odradili ruzne prljave poslove poceli su da se sire i da u pola glasa prete, pa je trebalo njih pobiti. Kad god je Vlajko Stojiljkovic pitao dokle su stigli s mojom likvidacijom, odgovorili bi: ‘Malo je otezano zato sto ga Milo Djukanovic stiti’, sto nije bilo tacno”, izjavio je Tapi, dodajuci da je svestan da ga povremeno i dalje prisluskuju. “Prisluskuju me ovi iz DOS-a. DB je 2001. godine za Arandjelovdan pustio u rad prislusnu stanicu koja moze da prisluskuje mobilne telefone. Tacno 6. oktobra 2000. godine ta stanica je sklonjena u jedno prigradsko naselje. Ona sada sluzi kao centar jedne stranke. U zvanicnom SDB samo nekoliko ljudi zna za njen rad. Znam i tacnu lokaciju. To sto ja znam, zna jos puno ljudi. A taj, koji vodi tu operaciju, zna da ja znam i stalno mi salje poruke da nove parlamentarne izbore necu docekati ziv”.

veze su počele da se naziru krajem osamdesetih, kada su estradni fenomen postali političari, koje su nezaustavljivo sledili kriminalci. Do tada nevidljivi i u javnosti nepoželjni likovi su preko noći promovisani u "crne bisere", medijske zvezde novog doba. Bujanje estradnog kriminala ispratila je i pojava nove estrade, čiji je zaštitni znak bio turbo folk. Mutni svet kontroverznih biznismena privukao je i po nekog rokera. Po pravilu su to bili oni kojima je stvaralačka energija odavno presušila. Svojim prijateljstvom sa Željkom Ražnatovićem Arkanom su se naročito hvalili Bora Đorđević, vođa Riblje čorbe, i Oliver Mandić, koji je zvezdane trenutke karijere doživeo još početkom osamdesetih. Oliver Mandić bio je i član Arkanove Srpske dobrovoljačke garde. U televizijskim nastupima, u maskirnoj uniformi je sa epskim nadahnućem govorio kako se oseća ratnik u boju, mada se od Mandićevih ratnih pohoda pamti jedino prepad na prodavce piratskih muzičkih kaseta ispred SKC-a u Beogradu, koji je izveo praćen nabildovanim momcima. Kada je Arkan u novembru 1993. osnovao Stranku srpskog jedinstva i krenuo u predizbornu kampanju, uz sebe je vodio brojnu grupu folkera i rokera. Najkonstantniji su bili buduća supruga Svetlana Ceca Veličković i pevač Džej Ramadanovski, za koga su glasine govorile da se karavanu priključio zbog ponude koju nije mogao da odbije. Džej je, inače, u mladosti zbog šibicarenja više puta bio u popravnom domu i zatvoru, što nikada nije krio. Njegov rođak bio je Iso Lero Džamba, poznati dorćolski "žestoki momak", koga su 23. septembra 1992. godine u kockarnici na šestom spratu Beograđanke pretukli radnici obezbeđenja, posle čega mu se gubi svaki trag. Kockarnicu je tada obezbeđivala agencija Delije, čiji je vlasnik bio Arkan. CECA I ARKAN njegov brak sa pevačicom Svetlanom Cecom Ražnatović i dalje je prva asocijacija na veze estrade i kriminalnih krugova. Sve je počelo u septembru 1993. godine. Menadžer Bane

Stojićević pozvao je Cecu da sa Džejem Ramadanovskim i Oliverom Mandićem nastupa u Erdutu: "Samo sam prokomentarisala: ‘Uh! Kakvo mače! Ko je ovaj tip? Bruka, kako izgleda!’ Željko je jedini bio u odelu, a ja sam očekivala Arkana u maskirnoj uniformi." Smrtno se zaljubila i već tada odlučila da se uda za njega. Dve godine su se viđali i pokušavali da to sakriju od javnosti. Privilegiju da obelodani njihovu vezu dobio je Milovan Ilić Minimaks, u emisiji "Minimaksovizija", kada je u prvom minutu nove 1995. godine najavio ono što će kasnije mediji nazvati "svadbom veka". Na medeni mesec nikada nisu otišli, jer je Arkan morao na ratište. Folk zvezdu nijedna priča o Arkanu nije pokolebala. Nastavila je da obožava svog supruga, koji je za nju uvek bio samo – heroj i patriota. "Taj čovek je sve smeo. Kako onda žena da ne umre za njim?", zapitala se jednom. Burna ljubavna priča završila se u istom stilu: Arkan je ubijen 15. januara 2000. godine u hotelu Interkontinental. Ceca i njena sestra ranjenog su ga odvezle u Urgentni centar, ali mu nije bilo spasa. "Kada je poginuo, godinu dana nisam izašla iz kuće. Da sam mogla, i zidove bih ofarbala u crno", ispričala je kasnije Ceca. Dok Arkana i dan-danas "kuje u nebesa", tvrdeći da joj je čast što je bila udata za takvog čoveka, Ceca nerado govori o tome kako je i pre njega imala kratke veze sa momcima. Najpoznatiji među njima su Goran Bojović Amonijak, likvidiran 1992, i Dejan Marjanović Šaban, izrešetan 1996, godinu dana posle Cecinog i Arkanovog venčanja. Ni posle Arkanovog ubistva, estradna slava Svetlane Ražnatović nije se smanjivala, sve dok 17. marta 2003. nije uhapšena u akciji "Sablja". Ironijom sudbine, akciju je vodio Dragan Karleuša, tadašnji pomoćnik načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, inače otac pevačice Jelene Karleuše. Prema tadašnjem saopštenju Vlade Srbije, u kući su pronađene velike količine oružja i vojno-policijske opreme. Ražnatovićeva je u zatvoru ostala 121 dan, ispitivana je i zbog svojih veza sa vođama zemunskog klana, ali su te optužbe kasnije povučene. Istraga protiv pevačice proširena je i na zloupotrebu službenog položaja u vezi sa prodajom fudbalera FK Obilića, na čijem čelu je Ražnatovićeva zamenila poginulog supruga. Ražnatovićeva je i u serijalu "Insajder" Televizije B92 navedena kao jedan od ključnih likova takozvane fudbalske mafije. Iako se o optužnici po tom slučaju neko vreme naveliko pričalo, te glasine su u poslednje vreme utihnule. Početkom 2007. nestala je sa programa TV Pinka, na kome je godinama bila glavna zvezda, nakon što je Dejan Milenković Bagzi prilikom svedočenja rekao da je vođa zemunskog klana Dušan Spasojević došao na ideju da otme Željka Mitrovića, vlasnika TV Pinka, pošto mu je ona rekla da Mitrović ne zna šta će s parama. Ražnatovićeva je negirala Bagzijeve optužbe, ali na programe Pinka nije vraćena. Sve što se dešavalo nije preterano naškodilo njenoj estradnoj slavi, a najbolji dokaz je koncert na Ušću 2006. godine, na kome se okupilo više od 100.000 ljudi. GOCA I SIJAN Ljubavna priča pevačice Gordane Goce Božinovske i pripadnika surčinskog klana Zorana Šijana okončana je razvodom nekoliko godina pre njegove pogibije, 27. novembra 1999. godine, kada je izrešetan mecima. Iako ju je ostavio zbog druge žene, Božinovska o Šijanu i dalje govori sa pijetetom. Upoznali su se u Herceg Novom, a venčali dva dana kasnije. "On

sportista, ja pevačica, dva različita sveta. Počeli smo od nule, zajedno se mučili, sticali. On nije voleo da ja pevam. Posle jednog nastupa u Bosni, gde me je vozio, samo je kratko rekao: ‘Od danas ti više ne pevaš.’ Otkazala sam sva već dogovorena pevanja", ispričala je za "Ilustrovanu politiku". U braku su proveli osam godina, dobili dvoje dece, a onda je Šijan shvatio da je zaljubljen u petnaest godina mlađu ženu sa kojom je tri nedelje pre ubistva dobio sina. Uprkos tome što je nakon razvoda morala ispočetka da gradi karijeru i što ju je razvod, prema sopstvenom priznanju, potpuno slomio, Božinovska nikada nije osuđivala Šijana: "Bio je divan otac. Naša veza je nasilno prekinuta kada je ubijen. Volela bih da je živ pa da ima i tri žene. Njegove slike su i dalje u našoj kući, kao i sve ono što nas svakodnevno podseća na njega." I danas poriče Šijanovu umešanost u kriminalne poslove, međutim: "Sto puta je dolazila milicija u našu kuću, ali ja sam se dobro snalazila u tim situacijama. Zorana sam toliko volela da sam bila spremna na sve. Da mi je dao pištolj i rekao: ‘Sad, kad ovi uđu, ti pucaj’ – bez razmišljanja bih to uradila. Znao je da kaže prijateljima: ‘Kad bih rešio da opljačkam banku u Švajcarskoj, nikoga od vas ne bih poveo, samo bi Goca išla sa mnom!’" KARLEUSA I CANDA Iako je karijeru praktično izgradila na skandalima, o ljubavnom životu Jelene Karleuše se gotovo ništa nije znalo dok 1999. nije otpočela vezu sa Zoranom Davidovićem Ćandom, "uspešnim biznismenom", za kog se pričalo da je umešan u trgovinu narkoticima i kradenim automobilima. Romansa je bila kratkog veka. Dva meseca nakon što je srpska folk zvezda broj jedan, Ceca, obukla crninu, slična sudbina zadesila je njenu najveću rivalku. Zoran Davidović Ćanda ubijen je 23. marta 2000. godine dok se vraćao sa sahrane Branislava Lainovića Dugog, još jednog "žestokog momka", ubijenog takođe u sačekuši. U vreme dok je bila sa Ćandom, Karleuša je, poput koleginica koje su se upuštale u veze sa momcima sličnog profila, tvrdila da je njen dečko mlad i uspešan, a da su priče o njegovim kriminalnim radnjama podmetanja zlih jezika. Poslednjih godina činilo se da je na Ćandu sasvim zaboravila, a onda je pre godinu dana optužila Cecu Ražnatović za Ćandino ubistvo. U intervjuu za tabloid "Skandal" ispričala je da je prisustvovala telefonskom razgovoru posle Arkanovog ubistva, u kome je Ceca navodno otvoreno zapretila Ćandi: "Sedela sam pored Zorana, koji je okrenuo Cecin broj da joj izjavi saučešće, a ona je vrisnula u slušalicu: ‘Vući će ti se creva po Beogradu!’ Ja sam to čula, jer sam sedela pored njega. Nepuna dva meseca posle toga prosuli su mu mozak." Ni Ceca ni bilo ko drugi nije bio voljan da komentariše i preispituje ove tvrdnje. Svega petanestak dana kasnije, Karleuša je mnogo veću pažnju privukla provokativnim spotom snimljenim u svečanoj sali Gimnazije u Sremskim Karlovcima, pa je i sama uskoro zaboravila na ovaj slučaj. Danas je udata za fudbalera Duška Tošića i ima ćerku Atinu. Pažnju privlači kupovinom cipela sa štiklama za svoju četvoromesečnu ćerku. DARA I LAKI Oni koje je to interesovalo, naslušali su se, svojevremeno, najava pevačice Radojke Adžić, poznatije kao Dara Bubamara, da uveliko planira venčanje sa Lazarom Dugalićem Lakijem, čim on izađe iz zatvora, gde se našao zbog umešanosti u poslove nemačke i austrijske automafije. U prvom trenutku, Dara je sve demantovala, tvrdeći da je njen izabranik uspešan biznismen i da je reč o izmišljotini domaćih tabloida. Međutim, kada je javni tužilac grada

Bohuma potvrdio da se Laki nalazi u istražnom zatvoru, digla je ruke. Veliko venčanje javnost nikada nije videla jer su, u vreme kada je najavljivano, Dara i Laki već bili u braku. Ta vest se pročula kada su odlučili da se razvedu. Venčali su se, navodno, zbog papira. Laki poseduje nemačko državljanstvo, a udaja je Dari znatno olakšala ugovaranje nastupa u Nemačkoj. Nakon razvoda, tabloidi su preneli da je Dara dobila svu imovinu, pre toga je optuživši za bigamiju. Nekoliko meseci nakon raskida sa Lakijem, dok razvod braka nije bio formalno završen, Dara je obavila crkveno venčanje sa izvesnim Milanom Kesićem, biznismenom iz Pariza. Sa njim je i danas, nedavno su dobili sina, a Lakija više ne pominje. LELA I ADzEM Estradnu slavu svojih koleginica folk pevačica Lela Andrić nikada nije dostigla, ali njena biografija nije ništa manje koloritna. Lelica Lela Andrić bila je udata za Srđana Adžemovića Adžema, koga je policija navodila kao pripadnika "Zvezdarske grupe", a njeni kumovi bili su i Branislav Lainović Dugi, kontroverzni biznismen ubijen 2000. godine u Beogradu, i Sredoje Šljukić Šljuka, istog zanimanja, ubijen 2002. godine. Na sudu se Lela Andrić našla zbog tužbe švajcarskog biznismena Kurta Alenspaha, koji ju je tužio zbog prevare. Okružni sud u Beogradu je 2005. godine osudio na jedanaest meseci zatvora, uslovno na tri godine, i obavezao da isplati oštećenom 140.000 franaka, ali je u junu 2006. Vrhovni sud Srbije ukinuo tu presudu i odbacio optužnicu, jer je oštećeni odustao od krivičnog gonjenja. Iste godine je Lelu Andrić stigla i mnogo ozbiljnija optužba. Pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal u Beogradu optužena je za pomaganje u odavanju službene tajne, u procesu koji se vodio protiv takozvane Jotkine grupe. Službena tajna odnosila se na informaciju da policija prisluškuje mobilne telefone kruševačkog kriminalca Zorana Jotića Jotke, koji je podmitio sudiju Vrhovnog suda Srbije Ljubomira Vučkovića kako bi ga pustio iz zatvora i oslobodio optužbi. Tu informaciju, po optužnici, Lelica Adžemović je dobila od Mire Radovanović, supruge zamenika specijalnog tužioca Milana Radovanovića, i prenela je biznismenu Ljubinku Gobeljiću, takođe optuženom u ovom slučaju. Radovanović je uhapšen zbog sumnje da je svojoj supruzi otkrio službenu tajnu i kasnije je umro u pritvoru, a Sudsko veće je odlučilo da razdvoji postupak u odnosu na Lelicu Adžemović i Miru Radovanović i predmet uputi drugom sudu. Tesna povezanost estrade i kriminala u Srbiji je pojava čije je zlatno doba, valjda, prošlo. Operacija "Sablja" izazvala je, bar nakratko, smanjenje broja raspoloživih mecena, kumova i zaštitnika, a onda su, čini se, "žestoki momci" izašli iz mode. Kontroverzni biznismeni su se uglavnom povukli u senku anonimnosti, a pevačice se danas češće udaju za sportiste ili manekene. Ipak, komentari i pažnja koju je u čitavom regionu izazvalo ranjavanje Ace Lukasa pokazuju da je sećanje na to doba još uvek vrlo živo, i da se duhovi iz boce pušteni devedesetih nikada ne mogu u potpunosti vratiti natrag.

Angažovanje kriminalaca od strane službi državne bezbednosti - ma kako se ona zvala - neslavna je srpska „tradicija" još od početka sedamdesetih godina, a većina nerešenih ubistava, među kojima je bez sumnje i ubistvo novinarke Dade Vujasinović, imala je pečat značke i potpis ljudi koji su iz senke vladali Jugoslavijom i Srbijom. Više volim da je čovek prema meni vuk nego udbaš, govorio je Dragiša Kašiković, jedan od najznačajnijih ljudi srpske emigracije u Americi posle Drugog svetskog rata. Parafrazirajući misao Tomasa Hobsa, koja je odslikala stvarnost koja pratila stvaranje civilizacije u kojoj danas živimo, Kašiković je odslikao stvarnost u kojoj se formirala jugoslovenska komunistička država i njeni recidivi koje smo (pre)živeli. Doduše, ne baš svi... Izbezumljen lik Dragana Paravinje, trenutno najpoznatijeg balkanskog silovatelja, koji zauzima centralne pozicije u medijima širom bivše Jugoslavije, i postepena otkrića o njegovoj umešanosti sa nerešenim ubistvima sa vrelog političkog asfalta devedesetih godina u Srbiji, kao što je slučaj novinarke Dade Vujasinović - za koje niko više ne sumnja da su učinjena po rukopisu tadašnjih službi bezbednosti - ponovo otvara pitanje mehanizama kojima su „mračne sile" službi, koristeći se jednako mračnim silama podzemlja, decenijama kontrolisale državu i život Srba van države. Te sile su svakodnevno zagorčavale život političkim emigrantima u vreme dok je gorelo Titovih šest buktinja, kao i svim političkim neistomišljenicima u vreme Miloševićeve dve buktinje, ali i uspostavile sistem u kom su plivali likovi kao što je Dragan Paravinja. Kada su se hrvatski mediji bavili slučajem ubistva Antonije Bilić, za šta se tereti Dragan Paravinja, u nekoliko rečenica otvorio se krug koji je Paravinju uvezao sa ličnostima „mraka i zločina" koje su obeležile period raspada bivše SFRJ. - Postoji mogućnost da je Paravinja čak i lagao kada je rekao da je ubio Antoniju samo zato da bi bio izručen Hrvatskoj a ne Srbiji, zemlji u koju se boji da se vrati. Srpski istražitelji uvereni su da bi njegova povezanost s ubistvom novinarke Dade Vujasinović mogla otvoriti rešavanje čitavog niza drugih slučajeva ubistava na području Srbije. No, slučaj „Vujasinović" otvara i mnoga druga pitanja. Nedavno uhapšeni ratni zločinac Ratko Mladić vodio je dnevnik u kojem je napisao da su Dadu Vujasinović ubili Mićo Stanišić, Dušan Malović i Goran Vuković Majmun. Majmun je do vlastite smrti bio vođa „voždovačkog klana", a Paravinja se na još jedan način veže uz srpske mafijaše. Reč je o Zemuncu Sretku Kaliniću Zveri, koji je poreklom iz Bilišana Donjih, otkuda su i Paravinje - pisale su hrvatske novine. I tako Paravinju, naizgled „običnog" poremećenog zločinca, ubacile u vrtlog zločina zapečaćen zloglasnim pečatom „DB".

Klupko se dalje razmotava: Zemunac Zver Kalinić je član klana koji je recidiv bezbednosnih službi devedesetih; Goran Vuković Majmun, koji u svojoj biografiji drži ubistvo kralja asfalta Ljubomira Magaša - Ljube Zemunca, koji je za Službu odrađivao prljave poslove u inostranstvu. Zapravo, sve aktere - osim što su se našli u istoj priči sa Paravinjom (pa imao on zaista veze sa Dadinim ubistvom ili ne) - vezuje to što su bili instrument tih bezbednosnih sila mraka. Devedesete godine, koje su od vrelog beogradskog asfalta napravile krvavi asfalt, afirmisale su urbane legende o herojima asfalta osamdesetih i proizvele nove legende o novim herojima. Vreme je pokazalo da su gotovo sve mafijaške legende bile u tom začaranom sistemu DB-a, za čiji račun su odrađivale poslove, što nije uticalo na njihovu slavu čvrstih momaka i heroja bezakonja. - Sama priča sa Paravinjom i njegovim saznanjima je kao gumena koska bačena u ralje javnosti. On meni lično deluje kao lažov. Pričao je o Ovčari, pa se ispostavilo da nije bio ni blizu. Naravno, on se vadi kako zna i ume, budući da je optužen za mnoga dela u nekoliko zemalja. Pitanje je šta će sve tu da ispliva do kraja. Ali, angažovanje kriminalaca od strane DB-a za mutne državne poslove poznato je još od početka sedamdesetih godina - kaže za Pressmagazin novinar „Vremena" Miloš Vasić. Da je sve mafijaške face Beograda osamdesetih vrbovala Udba, u ekskluzivnoj ispovesti za Pressmagazin potvrdio je i Živorad Jelesijević, višestruki jugoslovenski bokserski šampion, čovek koji je odrastao na beogradskoj kaldrmi rame uz rame sa najžešćim momcima. - Nesreća s Ljubom (Zemuncem) i čitavom ekipom bila je ta što je njih zavrbovala Udba. Državna bezbednost je birala te delinkvente, videla je da ne idu u školu, da su prestupnici, a nemaju baš para. Obećavali su im razne stvari, nudili im lokale, ali da obave neki prljav posao za njih u inostranstvu. Udba je regrutovala u svoje redove te mlade delinkvente, ali i oficirsku i policijsku decu koja su krenula stranputicom, kao što su Arkan i Goran Vuković, koji će i ubiti Ljubu Zemunca u Nemačkoj. Šta bi bio Arkan bez DB-a. Običan kriminalac. Ne bi on mogao takvu karijeru da napravi bez Udbe, pa u to vreme se za ukradeni novčanik išlo dve godine u zatvor. I Ljuba Zemunac je na kraju zbog Udbe izgubio glavu jer je puno znao, a dug život svedoka i učesnika u DB akcijama nikada nije bio poželjan pričao je Jelesijević. Pored čuvenog Ljube Zemunca, najpoznatiji među kriminalcima „sa službenom knjižicom" je Željko Arkan Ražnatović. Njegova delatnost kao radnika SDB SSUP-a nije bila mnogo poznata, ali se iz spiskova sa suđenja za njegove rane radove može videti da je još 1986. uz arsenal oružja imao i oružane listove izdate u SUP-u Cetinje, a sam je na suđenju 1986. otvoreno saopštio da je „radnik SSUP-a", a da je oružne listove SUP-a Cetinje „dobijao povodom 13. maja, Dana bezbednosti". Vremenom je etiketa saradnika Udbe prilepljena za sve glavne aktere „Vidimo se u čitulji" i one koji im prirodno pripadaju. Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, koji je osuđen na 15 godina zbog podstrekivanja na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, u svojoj odbrani je rekao da mu je neko iz vrha države pružao zaštitu do 2001. i da je zbog „patriotskih poslova" dobijao uputstva iz Vlade, DB i KOS-a tokom devedesetih. Smatra se da je tokom osamdesetih godina savezni sekretar unutrašnjih poslova Stane Dolanc na

velika vrata u službu uveo velikane podzemlja, ali je manje poznato da je Arkana, koga će kasnije vlast poslati među „Delije" da kontroliše navijače - i umesto protiv vlasti da ih usmerava na ratište - u posao službe direktno uveo jedan general JNA koji je inače svake nedelje fudbalske utakmice gledao iz lože stadiona JNA. Ulični okršaji i život Beograda iz „Vidimo se u čitulji" označili su i prestanak pravila da kriminalci za Službu rade isključivo u inostranstvu, dok su im okršaji u zemlji zabranjeni. Taj „kodeks" je prekršen početkom 1990, kad je u beogradskom klubu „Nana" Veselin Vukotić ubio Andriju Lakonića. Beogradski kriminalci redom su skidali glave jedni drugima i gotovo svako ubistvo bi ostalo nerazjašnjeno i ocenjeno kao mafijaški obračun. Ovaj obrazac se gotovo neverovatno podudara sa istom matricom koju je Služba koristila za obračun sa političkom emigracijom u Americi i zapadnoj Evropi, što negde dokazuje da je Služba uvek ista ko god da joj se nađe na meti. Pozornost Službe prema emigraciji posebno je porasla kada je Josip Broz sredinom šezdesetih godina otvorio granice ka zapadnim kapitalističkim zemljama i kada su Srbi (i ostali Jugosloveni) počeli da se transformišu u „gastarbajterski narod". U vrhu komunističkih vlasti je počelo da se vodi računa da aktivna politička emigracija, iliti četnici i ustaše, ne utiču na novopridošle radnike i zadoje ih mržnjom prema samoupravljanju i Josipu Brozu. Nekadašnji šef Centra za organizaciju jugoslovenske obaveštajne službe u svetu Anton Duhaček među prvima je otvorio dušu: - Imali smo svoje agente u svim organizacijama ekstremne emigracije, u svim zemljama Zapada i na svim kontinentima. To je svetski ološ koji je radio za sve obaveštajne službe sveta. Bili su spremni da ubiju i rođenu majku za sitne pare - navodi Anton Duhaček. Ubistvo Dragiše Kašikovića, čoveka s početka teksta, u Čikagu 1977. godine, sigurno je najupečatljivije političko ubistvo Udbe van države. Njegovo telo je bilo izbodeno 64 puta, čelo i jedan obraz bili su mu potpuno smrskani, a sa njim su ubili i njegovu devetogodišnju pastorku Ivanku Milošević, koja je zadobila 54 uboda. Čikaška policija nikada se nije suočila sa takvim zločinom, a gotovo svi američki komentatori su to oceni kao političko ubistvo u koje je upletena jugoslovenska tajna policija. Domaća štampa po šablonu je pisala „o još jednom krvavom obračunu unutar ekstremne antijugoslovenske emigracije". U Americi je 17. avgusta 1977. u Geriju (Indijana) ubijen Bogdan Mamula. Godinu dana kasnije, 27. decembra 1978, u blizini grada Bafalo Borislav Vasiljević je pronađen mrtav u svom automobilu. Ubijen je i Andra Lončarić, vođa srpske organizacije SOPO, kojoj su pripadali čuveni Nikola Kavaja i Boško Radonjić. Lončarić je ubijen sekirom, a glava mu je bila presečena na dva dela. U Minhenu je tako 1969. ubijen Ratko Obradović, koji je uređivao jedan antikomunistički list, a krajem iste godine u Švedskoj je ubijen Sava Čubrilović, koji je radio je za list „Srpska borba". Ni zapadne policije, ni ove u otadžbini nikada nisu zvanično utvrdile razloge smrti istaknutih emigranata, a redom su po istom obrascu „padali" jedan po jedan. Jedini Udbin ubica za kog se

saznalo jeste izvesni Zdravko Trbić, koji je izvršio atentat na Boru Blagojevića, predratnog kapetana i pripadnika četnika Draže Mihailovića. - Jugoslovenska tajna policija izabrala je Trbića da ubije Blagojevića - ističe Radovan Kalabić, autor knjige „Srpska emigracija". - Blagojević je preko svojih kanala u Beču doznao da je Trbić pre dolaska u Pariz odsedao po luksuznim bečkim hotelima, što se nije uklapalo u priču o siromašnom beguncu iz Brozovog „raja". Blagojević je organizovao ugledne pripadnike srpske emigracije da ispitaju Trbića. U „isledničkom" postupku Trbić je priznao da ga je Udba vrbovala i kako je trebalo da likvidira Boru Blagojevića. Pokazuje i pištolj bez oznaka s prigušivačem, koji je dobio od tajne policije. Otkrio je i veze, adrese i brojeve telefona na koje je trebalo da se javi posle obavljenog zadatka. Bora Blagojević kasnije je, ipak, likvidiran. Baš kao i svi koji su se našli na meti neke službe ili njenog ogranka, bilo da su se zvali Udba, DB ili DB-ovo nedonošče JSO. Sve je to deo najmračnije epizode srpske istorije, crni mulj u kojem zločinci plivaju i ne zna se koliko i koje sve žrtve ostavljaju za sobom. I negde iz te istorije uvek mogu da isplivaju. Svetski pelcer - Tri vrste aranžmana Božidar Spasić, bivši funkcioner Službe državne bezbednosti, kaže da službe bezbednosti u celom svetu sarađuju sa kriminalcima. - Kriminalističke službe sarađuju sa kriminalcima kada treba da budu cinkaroši i odaju im podatke, recimo, o transportu droge. Takva saradnja može biti stalna i za to dobijaju novac. Ukoliko je saradnja povremena, policija im se revanšira nekom uslugom, kao na primer opraštanjem nekog krivičnog dela ili dogovorom sa tužilaštvom da im ublaži optužnicu i stavi na tereti blaže krivično delo od onoga koje su počinili - kaže Spasić. Bivši funkcioner SDB navodi da službe državne bezbednosti koje se bave tajnim poslovima ugovaraju sa kriminalcima tri vrste aranžmana - stalnu, povremenu i ad hoc saradnju. - Stalna saradnja se praktikuje kada kriminalac treba da se ubaci u pojedine kriminalne grupe i otkrije pojedinosti njihovog rada. Tako je počinjala i naša tajna policija. Kriminalce je angažovala da bi se suprotstavila ustaškim i šiptarskim ekstremistima. Oni su imali zadatak ili da eliminišu nekog od pripadnika ekstremističkih grupa ili da unište jezgra ekstremista. Za to su dobijali određene beneficije, kao na primer omogićavanje da neko od njihove rodbine izađe iz zatvora ili da povoljno kupe plac za izgradnju kuće - kaže Spasić.

Mafijaški ratovi na Balkanu, najkrvaviji u Srbiji, Crnoj Gori i Bugarskoj, već 15 godina pune crne hronike. Počelo klasičnim sačekušama, a onda preuzet zemunski recept - rafali iz paralelne vožnje. Smrt gotovo neizbežna iz fantom limuzine - crnog ili sivog "audija". "Srpski specijalitet", metak u srce, preuzele i komšije. U svim obračunima i likvidacijama ubice čekale žrtve dobro sakrivene. Poslednja iz serije smrti, klasična sačekuša u kojoj je ubijen visoki funkcioner crnogorskog MUP Slavoljub Šćekić. Prva krvava zaseda u Budvi 1991. za Mićka Talijana. "Koza nostra je kao vampir, ona od drugih sve isisava za sebe", rekao je svojevremeno drzavni tuzilac Palerma na komemoraciji povodom trogodisnjice smrti italijanskog sudije Djovanija Falkonea koga je sicijilanska mafija likvidirala u maju 1992. upravo u trenutku kada je trebalo da stane na celo drzavne antimafijaske agencije. Smrt Falkonea, koji je zajedno sa suprugom i trojicom telohranitelja odleteo u vazduh nakon detonacije 500 kilograma eksploziva, postala je svetski simbol entuzijazma u borbi protiv kriminala. "Svi moramo postati heroji borbe protiv mafije i nikada ne smemo zaboraviti da su postojali usamljeni i izolovani heroji", govorili su italijanski zvanicnici tada, a policija i pravosudje su u ostroj kontraofanzivi lisili slobode mnoge "Koza nostrine" bosove. Od 1990 do 2005 u ratu u Beogradskom podzemlju, više od 100 ljudi ubijeno je iz automatskog oružja - "kalašnjikova" ili "heklera i koh". Zločini na srpskom asfaltu postali su prepoznatljivi i po dva stila ubijanja. Automatsko oružje najčešće je korišćeno u mnogobrojnim kriminalnim obračunima za primat na crnim tržištima. Dva prepoznatljiva stila ubijanja na daleko su čuvena - iz klasične sačekuše i iz "audija" u paralelnoj vožnji. Sačekuše su počele prvih dana devedesetih godina prošlog veka, do pojave "zemunskog klana". Ovi zločini, u policijskim dosijeima, još se vode kao nerešeni. Momci iz Šilerove ulice. početkom 2000. godine uveli su novi način smrti iz paralelne vožnje, a posla atentata na premijera Zorana Đinđića većina zlodela ja rasvetljena.

BRANISLAV Matić Beli, prva je žrtva beogradske klasične sačekuše. Taj avgust 1991. godnie uzima se za početak "vladavine" sačekuša "NN" ubica. Dvojica nepoznatih mladica izisla su iz obliznjeg kombija i u unakrsnoj vatri iz automata ispalili 27 hitaca prema Maticu. Ubili su ga na mestu, nestali i tako usli u istoriju srpskog kriminala. - Ovo je bila prva akcija izvedena po receptu koji ce kasnije postati uobicajen. Sama pozadina ubistva Belog verovatno nikada nece izici na svetlo dana. Ostace, medjutim, zabelezeno da je on u to vreme bio finansijer paravojne jedinice nazvane Srpska garda, sponzor najvece opozicione partije (SPO) i razocarani "milosevicevac" koji je svojevremeno cak stampao kalendar s likom aktuelnog srpskog predsednika. "Giska je bio jedan od onih ljudi koji je osamdesetih godina koketirao sa Drzavnom bezbednoscu, obavljajuci za tu sluzbu prljave poslove u inostranstvu. Nije, kao ni ostali, znao da ce sluziti za jednokratnu upotrebu" Goran Vuković Majmun, šef "voždovačkog klana" i ubica Ljubomira Magaša Ljube Zemunca. On i prijatelj, kada su ušli u kola, izrešetani su 12. decembra 1994. godine. Nešto posle ponoći, u napadu nemaskiranih ubica, 11. jula 1995. godine, nastradao je i Miodrag - Miša Nikšić, vlasnik FK "Zvezdara". Nedelju dana kasnije likvidiran je i Dragan Popović Dadilja. Za upravljačem "reno espejsa", u gluvo doba noći 15. februara 1997. godine, ubijen je Rade Ćaldović Ćenta. Dvojica Crnogoraca Zoran Jovanović i Igor Ćosović nisu uspeli da umaknu ubici sa "heklerom" sa prigušivačem ispred Veterinarskog fakulteta, 26. decembra 1996. godine. Na travnjaku ispred novobeogradskog kafića "22", 5. maja 1998. rafalima iz zasede pokošeni su Jusuf Jusa Bulić i dvojica njegovih prijatelja. Prvi visoki policijski funkcioner general-pukovnik Radovan Stojičić Badža, načelnik Resora javne bezbednosti, ubijen je 11. aprila 1997. godine za stolom restorana "Mama mia". Đorđe Blagojević, zvani Ludi Đole, devetnaestogodišnji "Robin Hud iz Kumodraža", ubijen je dok je 2. juna 1998. godine vozio motor Požeškom ulicom. Pukovnik Milorad Vlahović Vlaja, nekadašnji načelnik Krim uprave SUP Beograd i kum generala Stojičića, ubijen je 11. marta 1999. godine ispred Sportskog centra u Košutnjaku. U sačekuši, ispred zgrade u kojoj je živeo, 8. jula 1999. likvidiran je potpukovnik Dragan Simić Simke, u to vreme načelnik OUP Savski venac, a nekadašnji prvi čovek Uprave kriminalističke policije SUP Beograd. Preciznim rafalima iz "kalašnjikova", 7. februara 2000. godine u restoranu "Rad" na Banjici, ubijen je Pavle Bulatović, vojni ministar.

POSLE ARKANA LIKVIDACIJE iz crnog ili sivog "audija", kao novi stil ubijanja na beogradskom asfaltu, učestale su posle smrti Željka Ražnatovića Arkana, usmrćenog 15. januara 2000. godine u hotelu "Interkontinental".

Prva žrtva smrtonosnog "audija" bio je Zemunac Mirko Tomić Bosanac. Na njega je, 13. februara 2000. godine, dok se nalazio u "golfu 4" pucano kod Poslovnog centra "Ušće". Nedugo posle ubijen je Radoslav Trlajić - Bata Trlaja, lider klana sa Bežanije. Na uključenju na autoput Šid - Beograd, 23. marta iste godine, izrešetani su Zoran Davidović Ćanda i Ivan Stojanović. U žestokoj pucnjavi i jurnjavi po beogradskim ulicama, 27. aprila, ubijen je Zoran Uskoković Skole i njegov telohranitelj-policajac. Budvanina Teodora Gardaševića (44), kuma kontroverznog beogradskog biznismena Andrije Draškovića 5. jula 2000. godine oko 20.50 časova, ubio je Sretko Kalinić. Novobeograđanin Srđan Ljujić izrešetan je 20. novembra 2000. godine u automobilu, kod benzinske pumpe "Dejton". Po ustaljenom scenariju, iz "audija", 27. decembra 2000. godine, na Kanarevom brdu, ubijen je i Željko Bodiš. U sačekuši, koja ipak nije zaboravljena, u Zvečanskoj ulici 21. avgusta 2002. godine, likvidiran je Goran Trajković. Najtraženija osoba sa poternica naše zemlje - Veselin Vesko Božović iz Bijelog Polja ubijen je 5. septembra 2002. godine, u Žarkovu. Istog meseca, ubijeni su Sredoje Šljukić Šljuka, vođa "zvezdarskog klana", i njegov brat Zoran. Nekoliko dana kasnije, 4. oktobra, na identičan način ubijen je Šljukićev blizak saradnik - Jovan Guzijan Cuner. Serija je nastavljena na Voždovcu. Mojkovčanin Ivica Jovanović je uleteo u "sačekušu" koju su mu 7. novembra 2002. godine postavili "zemunci". Nedaleko od stadiona Crvene zvezde 26. novembra 2002. godine, u "pežou" su ubijeni Nenad Batočanin, zamenik načelnika Uprave za obezbeđenje Saveznog MUP, i Željko Škrba. U većini ovakvih ubistava korišćen je "kalašnjikov", a automobili su posle zločina paljeni. Danas se, kao najkrvavije ubice, pominju Sretko Kalinić i Vladimir Milisavljević Budala, "zemunci" na poternici, kao i Mile Luković Kum, šef klana iz Zemuna ubijen marta 2003. godine u policijskoj akciji u Meljaku. EKSPLOZIV - RETKO EKSPLOZIVNE naprave malo su korišćene u 15 godina dugom ratu u beogradskom podzemlju. Prva žrtva je bio Rade Međed, koga su mnogi vezivali za vlasništvo nekoliko velikih srpskih kockarnica. Kada je, u jesen 1994. godine, ušao u svoj džip i upalio motor napadač je, najverovatnije iz Pionirskog parka, daljinskim aktivirao eksploziv i usmrtio Međeda. Druga žrtva bio je Ivan Kontić. Ovaj Budvanin poginuo je 13. oktobra 2002. godine usled nestručnog rukovanja eksplozivom koji je postavljao ispod "audija A6", parkiranog u Ulici Cara Lazara. Goran Mijatović Mita (36), predsednik FK Bežanija, raznet je u eksploziji automobila bombe na parkingu u Ulici Marka Čelebanovića 47. dana 2.10.2006 godine. To je bila deveta likvidacija ove godine u prestonici i osmo ubistvo čelnika jednog fudbalskog kluba u Srbiji, a da se ubice ne znaju... SNAJPER JEDNOM SRPSKI kriminalci samo su jednom upotrebili snajper, Vukašin Gojak, major Srpske dobrovoljačke garde i telohranitelj Željka Ražnatovića Arkana, ubijen je snajperskim hicem ispred svoje diskoteke "Ric". Napadač je iza sebe ostavio snajpersku pušku "M-48" sa optičkim nišanom. I naravno kasnije u atentatu na Zorana Djindjica.

BUGARE SKIDA SNAJPER

ULICE velikih bugarskih gradova poslednje decenije poprište su pravog mafijaškog rata u kome je likvidirano više od 60 ljudi iz sveta takozvanih kontroverznih biznismena. Mnogi od ubijenih imali su ili kriminalnu prošlost ili su nekada pripadali Službi državne bezbednosti ove zemlje. Zajedničko likvidacijama političara, biznismena ili kriminalaca u ovoj zemlji je da su najznačajnije obavljene snajperskih oružjem, ali nisu izostale ni klasične sačekuše, niti podmetanja bombi. Za mnoge od njih optuživani su srpski kriminalci, ali ništa od toga nikada nije dokazano, ali ni zločini nisu rasvetljeni. Ono što je policiju i ostale zvaničnike koji su radili na otkrivanju počinilaca nateralo da poveruju kako srpski kriminalci imaju veliki udeo u likvidacijama u Bugarskoj jeste podatak da su mnoge od njih izvedene snajperima pucnjem u srce, što se smatra "srpskim specijalitetom". Takođe svima je poznato kako su blisko sarađivali srpski i bugarski mafijaši u periodu jugoembarga, kao i u ratnim godinama. Poslovi sa naftom i s oružjem nisu ni skrivani. Serija je počela 1996. likvidacijom u to vreme bivšeg premijera ove zemlje Andreja Lukanova, koja ni do današnjih dana nije do kraja razjašnjena. Tačnije, nisu poznati naručioci klasične sačekuše. Nezvanično, mnogi to ubistvo povezuju sa sukobom koji je Lukanov imao sa domaćom "Multigrupom" biznis konglomeracijom koju je formirala nekadašnja domaća služba državne bezbednosti. Na čelu Multigrupe se sve do likvidacije 2003. godine nalazio jedan od najbogatijih ljudi Evrope Ilija Pavlov. On je ubijen 7. marta 2003. u Sofiji gotovo na identičan način kao što je par dana kasnije likvidiran srpski premijer Zoran Đinđić - snajperom u srce. Bugarski zvaničnici, posebno mediji, tragali su za otkrivanjem "srpske veze" u ovoj likvidaciji. Na to ih je upućivalo i bezbroj veza koje je Pavlov imao sa srpskim biznismenima i političarima. Između ostalog, bio je i učesnik na tenderu za kupovinu beogradskog "Putnika". Veliki broj bugarskih lidera "tamnog biznisa" stradao je u borbi za prevlast na domaćem tržištu. Rat između dva kriminalno-biznis klana, "silnih grupirovki", kako ih zovu u Bugarskoj - VIS i SIK započeo je ubistvom iz zasede Vasila Ilieva, šefa VIS imperije, 25. aprila 1995. godine. Međutim, serija krupnih obračuna otvorena je tek pošto je 2002. godine u Sofiji uhapšen Sreten Jocić - Joca Amsterdam, koji je kasnije isporučen Holandiji. Posle toga u Bugarskoj je nestalo mnogo ličnosti iz domaćeg podzemlja. Sreten Jocić je, prema mišljenju bugarskih eksperata za oblast kriminala, bio čovek koji je pokušao da pomiri različite strukture bugarske i srpske mafije. Njegovim hapšenjem započela je žestoka borba za prevlast, a u njoj su životima platili mnogi od onih koji su pomislili da su stigli do samog vrha kriminalne piramide i da im je sada jedina briga kako da svoj novac operu i uvedu u regularne tokove. Filip Najdenov-Fatik, koji se smatrao liderom u trgovini sintetičkom drogom, ubijen je u sačekuši 19. avgusta 2003. godine, Evgeni Stefanov-Ženja, trgovac narkoticima, 5. novembra iste godine ispred ulaza u svoju kuću, a 6. decembra te godine u Holandiji je likvidiran, na jednom od centralnih trgova, Konstantin Dimitrov-Samokovec, čovek koji je važio za prvu figuru bugarskog podzemlja. Najkrvavija likvidacija bila je ona kada je u jednom od sofijskih restorana jula prošle godine ubijen Milčo Bonev Baj Mile, bivši policajac koji je pripadao obema kriminalnim grupama, i VIS i SIK. Pored njega, ubijeno je još petoro, a zločin je počinila grupa maskiranih u policijskim uniformama. Serija likvidacija je nastavljena, a poslednja se dogodila neposredno posle utakmice plovdivske "Lokomotive" i našeg OFK Beograda. U letovalištu Sunčev breg, u sopstvenom restoranu, dok je razgovarao mobilnim telefonom, snajperskim metkom likvidiran je Georgi Iliev, vlasnik "Lokomotive" i prvi čovek "VAI holdinga", naslednik grupe VIS. Policijski eksperti iz Bugarske tvrde da ovde nije kraj seriji ubistava - snage zakona još nisu čvrste da se valjano odupru onima koji bi da vladaju podzemljem.

Zoran ARACKI METAK OD 100.000 EVRA U BUGARSKOJ se nezvanično tvrdi da metak iz snajpera vredi 100.000 evra. Za "uspeh akcije" nije dovoljno da bude odabran samo dobar strelac, već je neophodno da on ima i saradnika u neposrednom okruženju žrtve. Od njega potiču informacije o kretanju žrtve, navikama, automobilima, obezbeđenju. Po pravilu ispaljuje se samo jedan metak i gađa se u predeo srca čiji je pokret moguće predvideti. Posle pucnja snajperist se "čisti" od oružja. Mesto sa koga je pucano obično se posipa crvenim biberom, benzinom ili motornim uljem kako bi bili uklonjeni tragovi. SMRT GLEDA IZ ZASEDE SAČEKUŠE su novi-stari način međusobnih obračuna u Crnoj Gori i već deceniju i po je potresaju. Novi je jer su i najnovije likvidacije u Podgorici izvedene tako što su ubice dobro sakrivene čekale svoje žrtve. U klasičnoj sačekuši ubijen je Slavoljub Šćekić, visoki funkcioner crnogorskog MUP, vrhunski policajac koji je izgleda bio na tragu ubicama, ali i nalogodavcima ubistva novinara Duška Jovanovića. I - još nekim. Dvadeset četiri časa pre toga ubijen je u naselju Zagorič, u Podgorici Miroje Baošić. Ubica je u mračnoj ulici čekao da mladić napusti vozilo, a potom ga izrešetao hicima iz automatske puške. U brojnim "sačekušama" gde su motivi ubica i onih koji su ih naoružali da bi ubijali, po svoj prilici različiti, jedno je zajedničko - nisu otkriveni ni oni koji su povlačili obarače, ni oni koji su im platili ili na drugi način ih privoleli (naterali) da to čine. BUDVA POČELA POČELO je s juga. U Budvi, u njenom centru, kod poslovnice JAT, u noći između 1. i 2. septembra 1991. godine ubijen je Vlastimir Zečević, zvani Mićko Talijan. Mladog Kotoranina tu su sačekali i dok je ulazio u svoj automobil ubili iz pištolja. Dugo je vođena istraga, privođeni su sumnjivi, ali i osumnjičeni, bilo je i suđenja. Ne, međutim, i dokaza, koji bi doveli do ubice. Crna budvanska serija je nastavljena u avgustu 1994. Ispred elitnog hotela "Avala", pod automobil Beranca Bora Nedovića postavljena je bomba, koja ga je zajedno s vlasnikom raznela u komade. Bio je to jeziv prizor i za meštane i za brojne turiste. Ko je, i zašto sačekao Nedovića, snažnog momka koji se bavio sportom i po svoj prilici pripadao grupi "žestokih momaka", ni do danas nije razjašnjeno. Iste godine je ubijen, samo koju desetinu metara dalje kod hotela "Mogren" Rako Stanišić zvani Rako Dilinger. Ubica s automatskom puškom sakrio se iza palmi, očigledno znajući za "putanju" Dilingera. I nije promašio. Neki mesec kasnije u "budvanskom trouglu" (Avala-Mogren-parking kod poslovnice JAT) gotovo na istom mestu gde je ubijen Mićko Talijan, smrt je našao Dilingerov prijatelj Minja Bećir. Jedan od poznatih Crnogoraca i na beogradskom i na budvanskom asfaltu. Oborio ga je snajperista sakriven iza zida koji odvaja kompleks "Avala" od parkinga. Njegovo ime nikada nije saopšteno. Krajem aprila na Paštrovskoj gori iznad Petrovca pronađeni su izrešetani u svom automobilu Baranin Vaso Pavićević i njegov sestrić Joco Vujičić. Konstatovano je da su njih dvojica očito poznavali ubicu (ili ubice) jer su im revolveri ostali za pojasom, a iz automobila u kojemu je bilo dosta zlatnog nakita i deviza, ništa nije falilo. SEZONA RAFALA

OPET leto i opet "sačekuša". Na plaži Svetog Stefana, 15. avgusta iste godine ubijen je mlađani Saša Labović, Budvanin, veoma omiljen kod svojih vršnjaka. Dok je izlazio iz vode, snajperista sakriven u šumarku iznad elitnog restorana "Pod maslinama", bio je precizan. Nikada nije obelodanjeno ko je i zašto ubio Labovića. Ni posle ovih spektakularnih likvidacija Budva nema mira. U naselju Blokarica avgusta 1999. ubijen je Mileta Gardašević. Ko i zašto i dalje - aktuelno. Maj je 2001. Turističku sezonu "najavljuju" ponovo rafali. Dok se kretao od stare autobuske stanice prema izlazu iz grada, izrešetan je automobil Blagote - Baje Sekulića iz Podgorice, vlasnika nekoliko kockarnica i lokala, momka koji je voleo brze automobile i dugonoge lepotice. Bio je mrtav od velikog broja kuršuma na licu mesta. U Baru, na terasi svoje porodične kuće u naselju Rena, 2000. godine je ubijen Nikola Krivokapić, zvani Komarac. Precizan snajperski hitac pravo u grudi, bio je koban za nesretnog mladića, kojega su i ranije pokušavali da likvidiraju. Bio je oprezan upravo zbog učestalih sačekuša, kuća mu je bila opremljena alarmima, kamerama i foto ćelijama, ali nije vredelo. I opet avgust u Budvi, leto 2004. Bila su dva sata noću, na Trgu slikara je bilo još sveta, a onda se dogodilo nešto što se samo u filmovima viđa. Za stolom u društvu svojih prijatelja u bašti restorana "Znak pitanja" koji je upravo bio zakupio, sedeo je Tomo Vujisić, Mojkovčanin koji je duže vreme živeo i radio u Holandiji. Odjednom je klonuo, krv je počela da se širi po stolu. Upucan je preciznim hicem sa zidina stare Budve, a da se prasak nije ni čuo. Podgorički asfalt je, takođe, poodavno počela da kvasi krv. Ubijen je Goran Žugić, visoki funkcioner MUP, koji je jedno vreme bio načelnik Centra bezbednosti u Herceg Novom. Na parkingu zgrade u kojoj je stanovao, samo nekoliko trenutaka nakon što je izašao iz službenog vozila. Ubica je iz blizine ispalio više hitaca u glavu Žugića, od kojih je ovaj Durmitorac koji je živeo i radio izvesno vreme u Bosni, izdahnuo. I drugi visoki funkcioner policije Darko - Beli Raspopović, stradao je na podgoričkom asfaltu. Bilo je to u predvečerje 8. januara 2002. u samom centru grada. Ubica mu je prišao pred ulazom zgrade u kojoj su živeli njegovi roditelji i ispalio više hitaca. Ubica, koji se izgleda nonšalantno kretao, a ostao "neprimećen" vratio se da ga "overi", ali mu se metak zaglavio u cevi. Kao i u slučaju Žigić, vođena je opsežna istraga, ali nikada nisu otkrivene ni ubice ni oni koji su ih uputili "na teren". Prvi put u Crnoj Gori ubijen je i novinar. U noći 27. maja 2004. u klasičnoj sačekuši ubijen je direktor i glavni i odgovorni urednik lista "Dan" Duško Jovanović - na pragu svoje redakcije tek što je iz nje izašao. Njegov automobil je izrešetan, Jovanović je podlegao teškim ranama. Ubistvo je odjeknulo daleko van granica zemlje. Ministar crnogorske policije Dragan Đurović je izjavio da će podneti ostavku ukoliko se slučaj ne reši. Za sada je jedino u zatvoru osumnjičen za saučestovanje Damir Mandić. I umesto da se reši ovaj slučaj, koji bi možda otkrio i neke druge, izrešetan je rafalima iz automatske puške čovek koji se spremao da obelodani neka imena. Slavoljub Šćekić, časni policajac velikog formata, imao je podebeli dosije za ovaj i druge slučajeve!

PUŠKE ZA DAN I NOĆ NIKOLA Krivokapić i Saša Labović ubijeni su na isti način - iz snajperske puške domaće proizvodnje M76. Ova puška duga 113 santimetara i teška 4,2 kilograma opremljena je dnevnim optičkim nišanom. Imala je i nišan za noćno gađanje. Pronađene su obe - ona iz koje je ubijen Krivokapić stotinak metara od kuće. Ubica je najverovatnije bio sakriven u krošnji trešnje odakle je imao dobar pogled na terasu i Krivokapića.

NEŠTO slično likvidaciji Bora Nedovića, dogodilo se u Podgorici. Polovinom marta 2001. u vazduh je odletelo vozilo u kojemu se nalazio ugostitelj Milan Radulović. Nešto kasnije, u martu na raskršću ulica Hercegovačke i Slobode, hicem u glavu naočigled prolaznika ubijen je Miloš Krstović, vlasnik lokala "Intersiti". Na nisanu N N ubica "Nasa stvar" je malo drugacija. Radovan Stojicic Badza, "prvi srpski policajac", sef javne bezbednosti, covek koji je decidirano tvrdio da u Srbiji nema organizovanog kriminala, pa se samim tim protiv nepostojeceg nije ni borio. Dan posto je hladnokrvno i profesionalno likvidiran u piceriji "Mama mia", na Badzinoj sahrani se okupio kompletan drzavni vrh, a celnici Ministarstva unutrasnjih poslova obecali su "jos energicniju borbu protiv kriminala" i raskrinkavanje zlocinaca. Mnogi visoki politicari pustili su suzu nad odrom - a neko je (da li) zlobno primetio - kako su pojedini plakali i zbog sebe. Ubistvo Badze je (za sada?) pod stavkom N N. "Policiji i drzavi je ovim ubistvom bacena rukavica na najgori moguci nacin" Javnost potresa likvidacija Aleksandra Knezevica Kneleta, Giskinog "klinca", jedno vreme licnog telohranitelja Vuka Draskovica, a potom "rasturaca" demonstracija kod Terazijske cesme, koje su na dvogodisnjicu devetomartovskih dogadjanja organizovali beogradski srednjoskolci i deo studenata. Apartman 331 hotela "Hajat" i danas krije misteriju Kneletove smrti - koja je mogla biti i obracun u podzemlju - mada su ostale sumnje da je tako nesto mogao izvrsiti samo dobro obuceni "specijalac" sa debelom zaledjinom. Biznismen sa jakim vezama u srpskom i crnogorskom drzavnom vrhu, Radojica Nikcevic, gine u avgustu 1993, posto mu je "radnik u kombinezonu" ispred njegove firme Stambene zadruge "Sumadija", ispalio u glavu nekoliko hitaca iz "kolta 44". - On je bio covek koji je sa automobilom stranih tablica nesmetano ulazio u dvoriste zgrade MUP, iako zvanicno nije radio za nas kaze bivsi inspektor DB Boza Spasic. Nikcevicev zivot bio je mesavina potpuno nejasnih putanja i kolotecina: u Srbiju je doveo kontroverznog Djovanija di Stefana, sa njim putovao u svetsku narko tvrdjavu Kolumbiju (ne zna se zbog cega), nosio basnoslovno vredan brilijantski prsten i "roleks" sa dijamantima i druzio se istovremeno sa na prvi pogled nespojivim krugom ljudi. Vidjan je u drustvu bezmalo svih vaznijih beogradskih "prestupnika" s jedne strane, i sa sefovima policije i politicarima, s druge strane. "Najprostije receno, bio je mocan i licio je jugo varijantu 'kuma'", seca se jedan bivsi policajac. Njegovo ubistvo je N N, isto kao i poreklo imovine koja je iza njega ostala. Vukoviceva pretnja Prvi koji je maltene direktno optuzio policiju za stvaranje nekakvih "eskadrona smrti" bio je vodeci covek vozdovackog ganga, Goran Vukovic, "proslavljen" kao ubica nekadasnjeg bosa evropskog podzemlja, Ljube Zemunca. U vise navrata preko stampe on je govorio o cudnim slucajnostima. U jednom od sest atentata koje je preziveo, kasnije se ispostavilo, ucestvovala su dva bivsa savezna policajca. Nekoliko puta je "gadjan" iz oruzja (vec pomenuti "SAR") koje je, kako je tvrdio, u to vreme mogla da ima samo neka drzavna sluzba. Pricao je da "ne zna sta je on Bogu zgresio" i, poput svih velegradskih "desperadosa", pominjao da ce "oni dobiti rat ako ga hoce".

Nije rekao na koga misli. I Vukovic je bio sponzor rata u Republici Srpskoj, simpatizer jedne opozicione stranke i, naravno, biznismen sa neidentifikovanim kapitalom. Izresetan je iz automata "hekler" u Ulici srpskih vladara. Pod nerazjasnjenim okolnostima u medjuvremenu su poginuli i Vukovicevi najblizi prijatelji i saradnici. Ubistva su se redjala sve ucestalije i sve misterioznije. Dobro poznata prica: maskirani atentator, automatsko oruzje (hekler ili skorpion, najcesce), niko nista ne zna, istraga je u toku, zrtve uvek ljudi sa "egzoticnim" biografijama. Kada se vec pomislilo da za "crnu hroniku" vise nece biti vansablonskih vesti, ubijen je jedan od najboljih inspektora Odeljenja za krvne delikte SUP Beograd Dragan Radisic. Policija je uskoro uhapsila pocinioca, ali se odmah ispostavilo da doticni odbegli robijas ima cvrst alibi. Cini se da je Radisicevom likvidacijom pocela agonija policije ciji je logican sled bila pogibija bivseg inspektora Miroslava Bizica, dva meseca kasnije usred bela dana kod "Merkatora". "Legenda" beogradske policije, Bizic, nekada glavni koordinator saradnje podzemlja i tajne policije, ubijen je pred stotinu svedoka na istom mestu gde je na isti nacin, koju godinu pre, poginuo jos jedan "crni biser", Zorz Stankovic. Definitivno zatvaranje ovog naizgled nepovezanog kruga pocinje pre sest meseci ubistvom najblizeg saradnika Zeljka Raznatovica Arkana, pukovnika Srpske dobrovoljacke garde Nebojse Djordjevica Suce. Tim ubistvom srusen je zapravo mit o "nedodirljivosti" Arkanovih ljudi. Drugi Arkanov prijatelj, Rade Caldovic Centa i vencana kuma bracnog para Raznatovic, novinarka Maja Pavic, postaju zrtve "ubice sa heklerom" u februaru ove godine. Nedelju dana kasnije, ispred "Sava centra" ubijen je Vladan Kovacevic Tref, biznismen, poslovni partner i najbolji prijatelj sina predsednika Srbije Marka Milosevica. "Crna ruka" je tada ostavila jasnu poruku - mocniji smo i od drzave, granice vise ne postoje. "Ta poruka je zavrsena ubistvom Badze - vise niko nije postedjen, pa cak ni politicki etablirani ljudi", tvrdi bivsi inspektor Lojovic. Ima li kraja ovoj prici? Za sada je sigurno da odgovor ne postoji. Drzava koja u ovom trenutku ispred svog imena nosi predznak "mafijaska", jer nema (ili ne zeli da ga ima) resenje kako stati na put organizovanom kriminalu, N N ubicama, tajnim "likvidatorskim organizacijama", lici na zlocestog "klinca" koji napravi poplavu u kuci, a onda ne zna sta dalje da radi. I dok policija, zakocena svim sto je vlast napravila poslednjih godina, mesecima bezuspesno juri jednog lokalnog dripca zvanog Ludi Djole, salje ekipu na zajecarsku Gitarijadu da hvata "naduvane" hevi-metalce, a prestonicom setaju "kokainski baroni", i dok pojedini nacelnici nezvanicno kukaju kako pojedine poslove ne mogu odraditi "jer imaju dvoje dece", Beogradom mozda kao obicni gradjani setaju Bizicev ubica, Maticev ubica, Trefov ubica, Badzin ubica... Saradnja rezimske elite sa kriminalnim snagama sve se vise ocrtava, korupcija poprima epidemijski karakter, a vlada misljenje da bi uskoro moc "autoriteta" podzemnog sveta u kreiranju pravosudnog, pa cak i politickog zivota, mogla biti prilicno rasirena... Mama mia, rekli bi pesimisti.

Uklanjanje nezgodnih svedoka - Uvek su to bili ljudi koji su na neki nacin bili vezani za policiju, a samim tim i za drzavu. Svi su po pravilu imali puno love i cinjenica je - bili su vezani za rat i desavanja na nasim prostorima poslednjih godina. Zato mi se cini da sve ove N N ubice imaju ulogu koju je posle onog rata imao Goli otok. Sustina Golog otoka bila je uklanjanje svedoka i menjanje istorije. Sada se - ako primecujete - upravo uklanjaju nezgodni svedoci mnogih stvari iz smutnih vremena devedesetih.

Danas među hrvatskim kriminalnim skupinama vlada mir. Teritorij je podijeljen, nesuglasice se više ne rješavaju rešetanjem iz automatskih pušaka, hicima iz snajpera i dizanjem automobila u zrak. Dramatični obračuni koji su, posebice na ulicama hrvatske metropole, od 1997. godine pa do kraja 2002. godine punili stranice crnih kronika, a u kojima su ginuli i nedužni civili, sveli su se na pojedinačne likvidacije koje se događaju možda jednom godišnje. Kriminalci, koji su imetak stekli švercom droge, oružja, iznudama i kamatarenjem, postali su ugledni poduzetnici. Sud je rekao kako u Hrvatskoj nema zločinačke organizacije unatoč tome što je tijekom 1990-ih bilo niz ubojstava koji su načinom počinjenja imali potpis klasičnog mafijaškog razračunavanja. Suprotstavljene strane koristile su se mahom plaćenim ubojicama koji iza sebe nisu ostavljali puno tragova.

Petnaestogodišnji rat hrvatskog podzemlja obilježilo je čak 42 atentata. Za većinu se ne zna počinitelj. Niko Mioč ubijen je u listopadu 1991. iz revolvera u noći kad je otkriven spomenik banu Jelačiću. Likvidiran je ispred kafića Casandra u Zagrebu, a za ubojstvo se sumnjičilo Zorana Petrovića zvanog Ivica, a za poticanje na ubojstvo se teretilo Miljenka Žaju Krojfa, koji je s Miočem svojevremeno držao pizzeriju Cosa Nostra u Trnovčici. Navodno su imali nesuglasica. Ni Ivici ni Krojfu nije ništa dokazano. Mato Šabić zvani Šaban ubijen je rafalom iz automatske puške u ožujku 1992. godine ispred osječkog kafića Kiwi dok je ulazio u svoj Mercedes. Bio je predratni kriminalac i ratni heroj obrane osječkog naselja Jug 2. Navodno je njegovo ubojstvo bilo i politički obojeno jer je previše znao o švercu i preprodaji oružja koje je bilo namijenjeno obrani Vukovara. Ne zna se tko ga je ubio. Damir Kovačić Šerif izrešetan je u veljači 1993. godine pred svojom kućom na zagrebačkom Rudešu. Ubojica nije nikada pronađen, a sumnjalo se da ga je ubio Mijat Vrdoljak, ali da je iza tog ubojstva stajao Vjeko Sliško. Pričalo se da je likvidiran jer je ispred disko kluba Sokol, gdje je radio kao redar, pucao u Sliška koji ga se potom 'riješio' preko Vrdoljaka. Mladen Šiškić smaknut je u rujnu 1995. godine hicem iz snajpera ispred svoje kuće u zagrebačkoj Dubravi. Šiškić je bio desna ruka i prijatelj Vjeke Sliška. U zagrebačkom podzemlju govorilo se da su ga ubili pripadnici frankfurtskog podzemlja kao upozorenje Slišku. Ubojstvo nije razriješeno. Ivana Mirka Krpelnika zvanog Krpa u veljači 1997. godine, nakon svađe oko novca od preprodaje automobila, ubio je Zdravko Šiškić, brat ubijenog Mladena. Ubojstvo se dogodilo u Dubravi, a Šiškić se sam javio policiji. Krpelnik je na putu do bolnice umro na rukama svog prijatelja Ivana Šakote, a Šiškić je osuđen na 10 godina. Krpa je svojevremeno pokušao ukrasti i Mercedes tadašnjeg ministra gospodarstva Davora Šterna. Ivan Šakota likvidiran je u lipnju 1997. godine ispred zagrebačkog kafića Kvak. Smaknut je preciznim hicem iz snajpera. Očito je da se radilo o profesionalcu koji je Šakotu uspio ubiti unatoč tome što je na sebi imao pancirku. S njim je tada u društvu bio Sphejtim Taqi. U Frankfurtu je Šakota navodno ubio jednog redara, a sudjelovao je i u pucnjavi u opatijskom kafiću Capitano, u kojoj su teško ranjeni redar i tri gosta. U toj gužvi sudjelovao je i Damir Džeba Dado koji je, navodno, i započeo kavgu u opatijskom kafiću. U procesu takozvanoj zločinačkoj organizaciji za Šakotino se ubojstvo teretilo Rajka Momčilovića, no ništa nije dokazano. Shpejtim Taqi izrešetan je u srpnju 1997. na križanju Selske i Zagorske ulice u Zagrebu. Iako je rekao da će osvetiti Šakotu netko se očito pobrinuo da to ne učini. Izrešetan je hicima iz automatske puške dok je čekao zeleno svjetlo na semaforu. Nagađalo se čak da mu je Šakota rekao ime svog ubojice prije nego je izdahnuo. Ubojica je bio na motoru koji je kasnije pronađen u garaži koju su navodno koristili pripadnici "zločinačke organizacije". Optužnica je za to ubojstvo teretila Davora Zečevića Zeca, no ništa nije dokazano. Nebojša Ćuk ubijen je samo dan nakon Taqievog ubojstva. Njega se povezivalo s automafijom, a ubijen je u svojoj kući u Svetoj Nedjelji. Ubojica nepoznat.

Mijat Vrdoljak ubijen je u kolovozu 1997. godine na ulici u Kozari boku. Izrešetan je hicima iz jurećeg automobila samo 100-tinjak metara od stana i lokala koje je ondje unajmio. Ubojica i motiv su nepoznati. Mjesec dana prije ubojstva u kanti za smeće pored njegovog automobila netko je postavio eksplozivnu napravu. Omer Zahirović likvidiran je u kolovozu 1997. u krevetu u svojoj kući u Dubravi, i to samo nekoliko dana nakon što je izašao iz zatvora. Njegova žena je tada ranjena. Nagađalo se da je motiv ubojstva taj što je Zahirović početkom 90-ih godina bacio bombu u kockarnicu Joker čiji je vlasnik bio Zlatko Bagarić. Tada je ranjen Zoran Petrović Ivica, pa se pričalo da je upravo on naručitelj, ako ne i sam egzekutor. Pravosuđe je za to ubojstvo teretilo Gordana Kolarića i Zorana Petrovića Ivicu, no nije bilo dovoljno dokaza. Alberta Burića u ožujku 1998. godine raznijela je autobomba na parkiralištu u zagrebačkom Španskom. Bio je vlasnik kafića Versus. Navodno se bavio iznudama. Burić je inače 1994. godine ranio Zdenka Mamića, a godinu dana kasnije ranjen je u pucnjavi. Navodno se radilo o osveti zbog ranjavanja Mamića. Nikome nije dokazano ni ranjavanje ni ubojstvo Burića. Ante Lozić i Slavko Papić likvidirani su hicima iz Škorpiona u travnja 1998. godine u Osječkoj ulici u Čepinu. O njima se pričalo da su nezgodni kada popiju. Nešto prije nego li su ubijeni navodno su bili u Zagrebu te pokušali utjerati dug jednom pripadniku zagrebačkog podzemlja. Bernard Hutinski ubijen je u svibnju 1998. u noćnom klubu Monte Carlo u Čakovcu. Ubijen je za šankom, a ubojica je pobjegao na stražnji izlaz i nikada nije otkriven. Da je netko čvrsto naumio riješiti se Hutinskog dokazuje i činjenica da mu je samo dva mjeseca prije ubojstva postavljena autobomba koja je eksplodirala nedaleko od zgrade varaždinske policije. Čudom je preživio. Godinu dana prije nego li je ubijen, Hutinski je u istom lokalu 14 sati držao kao taoce tri policajca. Zlatko Bagarić ubijen je u srpnju 1998. godine ispred lokala NK Dubrava. Ubio ga je Lazar Rodić pred policijom koji je zbog toga osuđen na tri i pol godine zatvora. Ubojstvu neokrunjenog kralja podzemlja i kuma srbijanskog bossa Ljube Zemunca prethodilo je vrijeđanje i zlostavljanje najstarijeg brata Lazara Rodića u čijem vlasništvu je tada klub bio. S Bagarićem su u društvu bili Nikica Jelavić i Miljenko Žaja Krojf u koje su također pucali, no bezuspješno. Sudilo se Lazaru, Zoranu i Vinku Rodiću, no osuđen je samo Lazar. Nakon što je Zlatko Bagarić, neokrunjeni kralj hrvatskog podzemlja, skončao u blatu Dubrave, Zagrebom je tekla krv Šobota, Dedića, Džebe... Miljenko Bulić likvidiran je u siječnju 1999. godine iz Škorpiona. Ubijen je u osječkom "žutom naselju" u Retfali. Kriminalistima je položaj mrtvog Bulićevog tijela govorio da je pokušao pobjeći egzekutoru, no nije uspio. Ali je zato ubojica uspio pobjeći policiji i ostati nepoznat. Navodno je praćen i namamljen u stupicu, te potom ubijen. Hici su ispucani u predjelu vitalnih organa. Pretpostavlja se da je ubijen zbog umiješanosti u šverc automobilima, a spominjala se i njegova povezanost s tajnim službama.

Željko Šobot likvidiran je u ožujku 1999. godine na križanju Selske ceste i Tratinske ulice. U njega je ispucan cijeli šaržer iz strojnice Ero. Ubijen je navodno jer se previše osamostalio u kamatarenju i poslu s drogom. Nedaleko od automobila kojim su ubojice pobjegli pronađene su i kožne rukavice na kojima je detektiran DNK Davora Zečevića Zeca. No, priča oko ključnog dokaza, odnosno rukavica, zakomplicirala se na suđenju takozvanoj zločinačkoj organizaciji. Tada je, naime, isplivalo na površinu da rukavice nisu izuzete po pravilima struke, što otvara mogućnost podmetanja dokaza. Na tom je suđenju Zeca s ubojstvom Šobota dovodio u vezu zaštićeni svjedok Zoran Miletić, međutim kasnije je promijenio iskaz. Zečević je dva puta oslobođen zbog nedostatka dokaza. Ibrahim Dedić smaknut je u srpnju 1999. Kontroverzni vlasnik Promdei banke ubijen je ispred svoje zgrade u zagrebačkim Donjim Sveticama. Poznat je po aferi s lažnim slovenskim tolarima. Medicinskim i balističkim vještačenjem na tijelu je pronađeno dvadesetak ustrijelno-prostrijelnih rana, te jedna rana glave, također nanesena hicem. Prema pričanju susjeda, Dedića su dočekala trojica muškaraca, ubila ga i pobjegla crnim BMW-om njemačkih registracija. Pokojni bankar svojedobno je pričao kako su njegovi ljudi lomili prste i davili u bačvi vode kako bi prisilili dužnike da vrate novac. Dedić je, prema pričanjima, angažirao ljude koji su likvidirali Željka Šobota jer je on tražio povrat duga. Dedića su potom navodno ubili Šobotovi ljudi radi osvete. Na bankara je pucano i u siječnju 1998. godine, kada mu je metak prostrijelio vrat i nanio mu samo lakšu tjelesnu ozljedu. Dedić se vraćao u svom Mercedesu, kojim je upravljao njegov vozač, a nepoznati je atentator na njega tada ispalio 10-ak hitaca. Niti za pokušaj niti za ubojstvo nije otkriven počinitelj. Damir Džeba Dado ubijen je u studenom 1999. godine. Pokosio ga je rafal ispred Male kavane na Prisavlju. Pričalo se da je ubijen u klasičnoj 'navlakuši' jer je na mjesto svog smaknuća došao nakon poziva koji je primio mobitelom. Za njega se pričalo da je 'druker', a sam se hvalio svojim vezama u tajnim službama. Bavio se preprodajom ukradenih automobila koje je odvozio u Hercegovinu. Ubijen je netom prije uhićenja pripadnika takozvane zločinačke organizacije, pa se sumnjalo i da je netko dobro obaviješten odlučio Džebu maknuti prije početka suđenja kako ne bi 'propjevao'. Što se Džebinog ubojstva tiče, znakovito je i da je ubijen šest mjeseci nakon što je u autu obavještajca i vojnika Mladena Naletilića Tute, Veselina Marinova pronađeno 250 grama heroina. Marinov i njegovi odvjetnici su na sudu tvrdili da je upravo Džeba u dogovoru s policijom namjestio heroin u Marinovljev auto. Tuta je istražnom sucu izjavio i da je Džeba donio drogu među njegove vojnike. Džeba je u policiji bio evidentiran zbog 27 kaznenih djela, od teških krađa i krivotvorenja, do razbojstva i otmice. Naime, Džeba i Rajko Momčilović bili su uhićeni pod sumnjom da su napali, pretukli i opljačkali policajca, odnijevši mu novac i Motorolu. U to je vrijeme već trajala dvogodišnja istraga u kojoj je tužitelj teretio Džebu zbog razbojstva i otmice iz 1995. i 1996. godine. Proslavio se kada je svojim terencem 'preorao' travnjak i pogazio maćuhice ispred zagrebačkog HNK. Ubojica nije otkriven. Mladen Muzler smaknut je u ožujku 2000. godine. Prijatelji su ga pronašli mrtvog u njegovom stanu na Peščenici u kojem je živio sam. Na njegovom su tijelu uočene višestruke ozljede nanesene vatrenim oružjem. Ubojica mu je ispalio i metak u čelo. Policija nije otkrila počinitelja.

Nikola Remenarić likvidiran je u ožujku 2001. godine. Ubijen je hicem u glavu, a tijelo je pronađeno na livadi u blizini Jarunskog jezera. Policija ga je imala evidentiranog zbog šverca Rumunja. Godine 1992. Remenarić je promijenio prezime. Do tada se prezivao Knežević. Egzekutor nije uhvaćen.

Vjeku Sliška smatralo se bossom klana suprotstavljenog ekipi koja je naslijedila Zlatka Bagarića. On i brat Marko ubijeni su u manje od dvije godine.

Vjeko Sliško ubijen je u ožujku 2001. godine na Cvjetnom trgu hicem u glavu. Ubio ga je belgijski plaćenik James Cappiau.

Cappiauu je na licu mjesta presudio Sliškov tjelohranitelj Ivica Bertić Rus, dok se još dvojicom osumnjičenih Markom Nikolićem Markonijem i Samirom Ivoševićem zvanim Lupić pozabavilo hrvatsko pravosuđe.

Marko Nikolić u odsutnosti je kao supočinitelj osuđen na 30 godina zatvora, a Ivošević na 20. Vrhovni je sud presudu ukinuo i naredio ponovno suđenje. Nikolić je u ponovljenom suđenju oslobođen optužbe da je sudjelovao, jer mu se nije uspjelo dokazati da je na bilo koji način organizirao Sliškovo ubojstvo niti da je bio na mjestu događaja. Samiru Ivoševiću je pak Vrhovni sud prvotnu presudu od 20 godina kao pomagaču u atentatu smanjio na 13 godina. Optužnica je Nikolića teretila da se 2000. godine u Nizozemskoj sastao s Jamesom Cappiauom i još jednom nepoznatom osobom kako bi se dogovorili da za 200.000 njemačkih maraka likvidiraju Sliška. Naručitelj Sliškova ubojstva nikada nije otkriven. Ivica Bertić je pak za ubojstvo Cappiaua dobio devet godina.

Iako je Sliško svojevremeno iz Sesveta preselio u centar Zagreba kako bi ubojici otežao posao, a zgrada u kojoj je stanovao bila je pod cjelodnevnom budnom paskom njegovih tjelohranitelja, sudbonosni metak naposljetku ipak nije izbjegao.

Sliško je, naime, ubijen nakon četiri neuspjela atentata. U studenom 1999. godine poginuo je Zoran Domini, slučajni prolaznik. Na Sliškov blindirani džip u Preradovićevoj ulici u

centru Zagreba tada je ispaljen projektil iz Armbrusta. I Sliško i Bertić su prošli bez ozljeda. Za ubojstvo Dominija sudilo se Nikici Jelaviću, no dva puta je oslobođen. Jelavića se sumnjičilo i da je u siječnju 1995. iz puškomitraljeza Zastava pucao na Sliška i Juraja Dodića, koji su izišli iz ureda u Maksimirskoj 109 i sjeli u Sliškov automobil. Dodić je tada uzvratio paljbu i obojica su uspjeli pobjeći natrag u zgradu, ali su pritom teško ranjeni. Xemail Bahluli ubijen je u studenom 2001. godine. Likvidiran je hicima u glavu. Povod je navodno narkoobračun albanskih klanova.

Veselin Marinov Bugarin ubijen je u svibnju 2002. godine u kafiću NBA u Chromosovu tornju. U tog bugarskog tajnog agenta, koji je bio i vojnik Mladena Naletilića Tute, pucao je Vinko Žuljević Klica koji se sam predao policiji.

Oslobođen je optužbi jer je na sudu dokazano da je nekoliko hitaca u Marinova ispalio u samoobrani. Marinova je svojevremeno tražio Središnji ured Interpola u Sofiji zbog krađe vozila i nakita, a u Hrvatskoj je protiv njega podignuta optužnica za silovanje. Marinova se teretilo da je potkraj 1998. silovao jednu djevojku prijeteći joj pištoljem koji je imao metak u cijevi. Protiv Marinova su se vodili i postupci zbog ovjeravanja neistinitog sadržaja, protupravne naplate i posredovanja u prostituciji. Oslobođen je optužbe za krijumčarenje četiri kilograma heroina koji je policija našla u automobilu pred njegovim stanom i zaplijenila. Utvrđeno je, međutim, da mu je drogu podmetnula policija. Na svjedočenju zatvorenom za javnost kao svjedoci njegove obrane govorili su čak i bivši predstojnik UNS-a Ivan Jarnjak te Josip Perković, veteran jugoslavenskih, a potom hrvatskih tajnih službi. Nagađalo se kako je možda upravo njihov iskaz bio bitan za oslobađajuću presudu jer su najvjerojatnije istaknuli zasluge Marinova za te službe.

Darko Dakić ubijen je u listopadu 2002. godine u Osijeku. Likvidiran je u klasičnoj sačekuši ispred svoje kuće. U njega je iz blizine rafalno ispaljeno pet hitaca, i to u glavu. Bio je vlasnik lanca mjenjačnica. Tog bivšeg boksača povezivalo se s krim-miljeom, a navodno se bavio kamatarenjem. Nekoliko je mjeseci odležao zbog iznude. Ubojica nije otkriven.

Marko Sliško, brat ubijenog Vjeke, likvidiran je u siječnju 2003. godine u Bunićevoj ulici u Zagrebu. Ubojica mu je ispalio nekoliko hitaca u leđa dok je iz auta išao prema svom hotelu. Ubojica, kao i motiv još su nepoznati.

Nogometni menadžer Dino Pokrovac likvidiran je u lipnju 2005. godine. Ubijen je rafalom u klasičnoj sačekuši na stubištu zgrade u kojoj je živio. Ubojica nepoznat.

Vlado Barbarić Pap hicima iz vatrenog oružja ubijen je u listopadu 2003. u blizini župne crkve Svetog Petra i Pavla u Osijeku. Izrešetan je ispred svog BMW-a u koji je namjeravao ući s dnevnim utrškom iz svog kasina u hotelu Central.

U glavu i prsa ispaljeno mu je devet hitaca iz neposredne blizine. Ubojica je pobjegao pred nosom policajcima koji su bili u ophodnji i čuli pucnjeve, ali su mislili da se radi o petardama. Vlado Barbarić Pap dotad je preživio nekoliko pokušaja ubojstva, a u veljači 1991. godine, dok je još radio kao redar, na Barbarića su ispred jednog kafića vatru otvorili maskirani 'revolveraši' i ranili ga u trbuh. Pap je ponovo ranjen u pucnjavi u kojoj je u rujnu 1992. ubijen nedužni Goran Mladina. Nakon 11 godina ubojica mu je ipak došao glave.

Željko Bilen ubijen je u studenom 2003. godine hicima iz pištolja. Bilen, koji je poznat po ulozi u dječjoj seriji Smogovci, likvidiran je na suvozačkom mjestu prijateljevog Mitshubishija Pajera jer su on i prijatelj čekali Bilenovu djevojku. Kružilo je nekoliko priča koje su pružale navodni razlog Bilenove likvidacije. Jedna je bila ta što je bilo poznato da je Bilen sitni diler, ali i druker. Druga priča ga je dovodila u vezu s većim narkodilerom Petritom Atlijom kojem je samo dan ranije pred kuću bačena bomba.

Zanimljivo je da je u trenutku ubojstva u neposrednoj blizini bio Bilenov prijatelj i vozač terenca koji je mogao vidjeti ubojicu, ali je

navodno bio u šoku pa do danas nitko za to ubojstvo nije osumnjičen.

Zlatko Prša koji se koristio i imenom Zlatko Žoher ubijen je u prosincu 2003. godine ispred zagrebačkog hotela I. Smaknut je s dva hica u potiljak. U Sloveniji je svojevremeno bio osumnjičen za šverc ukradenih automobila. Ubojica nepoznat.

Toni Kasalo ubijen je u veljači 2004. godine. Kasalovog ubojicu policija je uhitila nakon nekoliko dana. Utvrdili su da ga je ubio njegov poznanik Zoran Grbavac u konobi Gajeta u Kraljevićevoj ulici u Zagrebu.

Njih dvojica su se posvađali pa je Grbavac izvadio pištolj i ispalio hitac Kasalu u prsni koš. Teško ranjeni Kasalo izišao je iz konobe i ušao u Grbavčev auto koji je s upaljenim motorom bio ispred konobe. Vozio se 100-tinjak metara, ali je zbog ranjavanja izgubio svijest i udario u ogradu Autocentra Maksimir. Grbavac je pješke iz konobe krenuo za njim, a kada je došao do automobila ranjenog Tonija Kasala je izvukao i ostavio na cesti. Auto je odvezao i ostavio ga ispred svoje kuće, dok je on pobjegao. Uhićen je nakon nekoliko dana. Kasalo je u policijskim datotekama bio evidentiran zbog 40-ak kaznenih djela uglavnom imovinskih delikata te protupravne naplate. Grbavac je pak policiji bio poznat zbog nasilja i zlouporabe droga, a oko šest mjeseci prije Kasalove pogibije, u zrak je letio Grbavčev BMW na zagrebačkim Sveticama. Grbavac je umro u zatvoru Remetinec od prevelike doze droge. Pero Martić i njegova ljubavnica Jadranka Morić ubijeni su u u ožujku 2004. godine u jednoj od garsonijera bivšeg hotela Turist u Osijeku. Obavljenom obdukcijom utvrđeno je kako je Pero Martić zadobio pet prostrijelnih rana u predjelu prsnog koša i trbuha, dok je Jadranka Modrić usmrćena jednim hicem u prsni koš. Martić je bio suvlasnik poker-automat kluba City. Prijateljevao je s Vladom Barbarićem Papom, a iako ga se povezivalo s krim-miljeom u policiji je bio evidentiran samo za jedno kazneno djelo, i to zbog krivotvorenja isprava. Nagađalo se i kako je moguće da je ubojica netko od Martićevih dužnika jer su u njegovom automat-klubu mnogi ostavili velike količine novca pa i nekretnine. No, ubojica nije otkriven.

Ivan Budimir izrešetan je u siječnju 2005. godine u Rudešu ispred zgrade u kojoj je živio. Bio je vlasnik kafića Brodway i videoteke, a bavio se posuđivanjem novca na kamatu. Budimir je, inače, policiji bio poznat kao počinitelj više kaznenih djela s elementima nasilja. Pored tijela pronađene su čahure. Ubojica je nepoznat iako su u policiji u nekoliko navrata govorili kako stežu obruč oko počinitelja.

Dino Pokrovac, nogometni menadžer, likvidiran je u lipnju 2005. godine. Ubijen je rafalom u klasičnoj sačekuši na stubištu zgrade u kojoj je živio. Ubijen je s tri hica u glavu i gornji dio tijela. Nekoliko mjeseci prije ubojstva zapaljen mu je Mercedes, ali je on tada tvrdio da se auto sam zapalio. Imao je bogat splet financijskih aktivnosti: od menadžerskog vođenja karijera velikog broja nogometaša, preko autopraonice i ugostiteljstva. Osim toga, Pokrovcu je navodno trebao biti isplaćen i dio sredstava iz kontroverznog transfera nogometaša Ivice Olića u moskovski CSKA. Oko tog transfera bilo je bizarnih događaja, pa je čak i Olićev menadžer Dragan Marić navodno bio provozan u prtljažniku automobila. Pokrovca se dovodilo u vezu i s bivšim vlasnikom Nove TV Ivanom Ćaletom. Navodno je baš je Pokrovac posudio novac kojim je Ćaleta kupio tu televiziju.

Posuđivanje novca na crnom tržištu navodno bio jedan od glavnih izvora prihoda poznatog menadžera. U policijskim evidencijama Pokrovac je bio u prijavljen zbog krađe automobila i prometne nesreće. Kuloari su ga također povezivali s prijevarama na račun osiguravateljskih kuća, odnosno namještanjem prometnih nesreća. Pokrovac je navodno imao podužu listu dužnika. Policijska je istraga zbog svih tih Pokrovčevih veza išla u nekoliko smjerova. No, bezuspješno. Prvi novac navodno je zaradio kao dio dobro organizirane mreže preprodavača i švercera automobila još za vrijeme bivše Jugoslavije. U taj posao upao je preko ljudi koje je upoznao dok je boravio u Frankfurtu. Novac je nakon nekog vremena počeo "oplođivati" posuđujući ga na kamatu. Navodno je najviše zaradio na kockarima, koji su, da bi se "izvukli", spremni prodati i založiti sve što imaju. Ubojica nije otkriven.

Posljednja likvidacija 's potpisom profesionalca' dogodila se nedavno kada je ubijen Vinko Rodić Bingula. Njegova braća tvrde da se ne radi o osveti za Bagarića.

Lulzim Krasniqi, navodni albanski narko boss, ubijen je u ožujku 2006. godine u Travnom ispred zgrade u kojoj stanuje. Ubijen je iz strojnice Ero.

Krasniqi je 29 puta kazneno prijavljen zbog prijevara, zloporaba položaja, lihvarskih ugovora, iznuda, krivotvorenja isprava, prikrivanja, nasilništva, no sve te prijave završile su bez osuđujuće presude. Iako ga se u kuloarima dovodilo u vezu i s drogom, švercom oružja i cigaretama, policija mu to nikada nije uspjela dokazati. Samo dva tjedna prije nego li je ubijen, Krasniqi je bio uhićen i priveden istražnom sucu, ali odmah i pušten da se brani sa slobode, zbog pokušaja iznude nad Krešimirom Landekom, direktorom karlovačke Tvornice plinskih turbina i bivšim direktorom Željezare Sisak.

U kaznenoj prijavi je stajalo da je Krasniqija angažirao Landeka da mu utjera dug od poduzetnika Džemka Spahića, u čiju je tvrtku Landeka navodno investirao 500.000 eura. Kada se sam namirio, Landeka, bivši specijalac i čovjek od povjerenja ruskog kapitala, koji je svojedobno preuzeo Željezaru Sisak, navodno je zahvalio Krasniqiju na uslugama. Ovaj je, međutim, inzistirao da mu plati proviziju, te mu i prijetio. Krasniqiju se sudilo za prijevaru, ali i da je zajedno s Munibom Suljićem, optuženikom u slučaju Pakračka Poljana, koji je preminuo, sudjelovao u pokušaju iznude. Oslobođen je optužbi.

Nekoliko mjeseci prije ubojstva bio mu je zapaljen Mercedes. Ubojica nije otkriven.

Samir Nukić izrešetan je u prosincu 2006. godine u Osijeku. Upucan je s nekoliko hitaca u leđa dok je ulazio u lokal Bonus u centru Osijeka. Prijateljevao je s Vladom Barbarićem Papom. Obojica su se spominjali tijekom suđenja Goranu Čehobašiću, vlasniku nekadašnjeg ŠKZ-a Strijelac.

Čehobašić je veći dio svoje obrane temeljio na tome da su Nukić i Barbarić pritisnuli Čehobašićeva čovjeka te ga pod prijetnjama

natjerali da sve njegove pekarnice, koje su radile u okviru tvrtke Expensum, prepusti Samirovu ocu Mustafi Nukiću.

Navodno mu je glavni izvor prihoda bio vezan uz reketarenje brojnih kafića, ali i poslovnih prostora. Iste godine kada je ubijen bio je optužen za sprečavanje dokazivanja i prijevaru. Ne zna se tko ga je ubio.

Jure Bajdo ubijen u lipnju 2007. godine. Ovo ubojstvo je odjeknulo i u Sloveniji jer se radi o sinu direktora Petrola Iztoka Bajde.

Za ubojstvo i otmicu se tereti Armenda Muslia i Vittoria Vukdedovića. Musliu ima kriminalni dosje zbog iznude, a sudilo mu se i zbog prikrivanja dokazivanja. Policija je kod njega pronašla Walter 6,35 milimetara bez dozvole, za koji je rekao da ga nosi radi osobne sigurnosti jer su mu brata Arbena već bili izboli odvijačem. Kasnije je kod njega pronađena automatska puška, pancirka i pet mobitela.

Vittorio Vukdedović je policiji poznat iz narko i automafijaškog miljea. Zbog razbojstva je već odležao u riječkom i lepoglavskom zatvoru.

Ubojstvu je prethodila otmica. Dvanaest dana trajala je drama prije nego je Bajdo pronađen mrtav. Od oca otetog Slovenca traženo je 200.000 eura. Kasnije su se osumnjičeni branili kako je ideja o otmici bila žrtvina jer je navodno bio u dugovima zbog droge i razuzdanog života. Mjesto gdje je Bajdo zakopan, u vinogradu iza vikendice Musliuova poslodavca u Moslavačkoj Slatini, policajcima je navodno pokazao Vukdedović. Slučaj je još u istražnom postupku.

Davor Zečević Zec, optuženik iz takozvane zločinačke organizacije, likvidiran je u prosincu 2007. godine. Preciznim hicem pogođen je u glavu i na mjestu ostao mrtav. Izdahnuo je na rukama svoje djevojke ispred zgrade u kojoj ona stanuje. U okviru optužnice 'zločinačkoj' teretilo ga se za ubojstvo Ivana Šakote i Željka Šobota te za poticanje na ubojstvo Davora Plečka. Ništa mu nije dokazano osim zlouporabe droge, zbog čega je u Lepoglavi 'gulio' devet godina.

Ubijen je dok je bio na slobodnom vikendu, a lepoglavski zatvor trebao je uvjetno napustiti tek za koji tjedan. Unatoč brojnim spekulacijama, ubojica i motiv su policiji nepoznati.

Vinko Rodić Bingula izrešetan je u veljači 2008. godine u kafiću Bugzy u zagrebačkoj Dubravi. U trenutku pucnjave u društvu Vinka Rodića bila su braća Zoran i Roko, tri gosta i konobar. Lokal je inače u vlasništvu Sebastijana Rodića.

Vinko je pogođen u glavu, vrat i leđa, a braća Zoran i Roko su ga nakon pucnjave autom prevezli u KB Dubrava, gdje je sljedeći dan od zadobivenih ozljeda preminuo.

Braća Sebastijan, Vinko i Zoran u policijskim su evidencijama zavedeni zbog 10-ak kaznenih djela iznuda, nasilničkog ponašanja i protupravne naplate duga. Zoranu, Vinku i Lazaru Rodiću sudilo se zbog ubojstva kralja kocke Zlatka Bagarića 1998. godine u lokalu NK Dubrava. Osuđen je samo Lazar koji služi trogodišnju kaznu u Lepoglavi.

Zanimljivo je da je ubojica u Vinka pucao kroz staklena vrata, a da pri tom nitko od prisutnih u lokalu nije ozlijeđen.

Rodići odbijaju spekulacije da ubojstvo njihovog brata ima veze s ubojstvom Zlatka Bagarića. Ubojica nije uhićen.

"Sebe smo kao u ''Kumu'' zamišljali u glavnoj ulozi. Kada sam počeo doživljavati stvarnu situaciju i stvarne događaje nisam više imao želju gledati taj film. Danas sjetivši se mrtvih prijatelja i odlazaka na sprovode kada sam gledajući njihove obitelji, prijatelje koji su se gušili u suzama, postavljam si pitanje je li to ono što je svatko želio sa svoje strane ili s one za koju sam smatrao da je neprijateljska."

U Crnoj Gori je od 1991. godine, prema podacima policije, počinjeno nešto više od 400 ubistava ili, u prosjeku, preko 20 godišnje. Računajući i dva od tri ovogodišnja ubista iz Budve, još uvijek je nerasvijetljeno njih preko 30. Brojku je teško precizno odrediti jer policija tvrdi da je rasvijetlila neke zločine iako optuženi za ta ubistva nijesu osuđeni u pravosnažnom postupku. Većina nerazjašnjenih ubistava u Crnoj Gori počinjena je na teritoriji Budve. Niz zločina bez sudskog epiloga započet je u septembru 1991. kada je nedaleko od hotela Avala i Mogren, ubijen Kotoranin Vlastimir Zečević zvani Mićko Talijan. Braća Jugoslav i Petar Pajić iz Beograda oslobođeni su optužbe da su izvršili ovo ubistvo pošto su na suđenju povukli priznanje dato pred policijom. Policija je, nedugo zatim, Zečevićev pištolj pronašla u Beogradu kod Zorana Kovačevića Koče ali ni to nije doprinijelo razrješenju ubistva. U avgustu 1994. godine, u Budvi je ubijen Boro Nedović. Stradao je od bombe aktivirane ispod njegovog automobila na parkingu hotela Avala. Ubistvo je nerasvijetljeno. Nagađalo se da je Nedović ubijen iz osvete, nakon što je on u kockarnici beogradskog hotela Jugoslavija ubio Stanka Petrušića, jednog od šefova obezbjeđenja čuvene Dafiment banke. I Petrušić je bio osumnjičen za učešće u obračunu tjelohranitelja Dafine Milanović u kojem je ubijen Vladimir Ilić Bulidža... Žestoki momci iz Bara, sa vezama u beogradskom podzemlju, Vaso Pavićević i Jovo Vujičić ubijeni su u noći između 24. i 25. aprila 1996. godine na putu Podgorica - Petrovac. Pronađeni su na Petrovačkim

stranama, u parkiranom automobilu, izrešetani sa bezbroj metaka. Počinioci su, zvanično, ostali nepoznati. U Budvi je, u ljeto iste godine, počinjeno jedno od prvih profesionalnih ubistava snajperskom puškom. Do danas nepoznati ubica likvidirao je Sašu Labovića dok je izlazio iz mora na prepunoj plaži na Svetom Stefanu. U obližnjem šumarku je pronađena puška M-76 i odbačene rukavice. Labović je bio jedna od prvih žrtava crnogorske (balkanske) tranzicije koju su mediji opisivali sintagmom kontroverzni biznismen. U ranu zoru, posljednjeg dana februara 1997. godine, na stepeništu hotela Mogren ubijen je Radoslav Stanišić zvani Raka Dilinger. Stanišić je pogođen sa četiri metka iz rafala koalašnjikova. Ubistvo je dovođeno u vezu sa kazinom Randevu čije je otvaranje, u hotelu Maestral, Stanišić planirao za to ljeto. U noći između četvrtog i petog avgusta, na istom mjestu gdje je fatalne povrede zadobio Mićko Talijan, hicem iz snajpera ubijen je Stanišićev prijatelj Cetinjanin Đorđije Minja Bećir. Nepoznati snajperista i u ovom slučaju za sobom je ostavio pušku M-76. Bećir je pominjan kao mogući nasljednik Stanišićevog dijela u kazinu koji je, u međuvremenu, izgorio. Speklulisalo se – u podmetnutom požaru. Tačno na godišnjicu Bećirovog ubistva, u Miločeru je nestao Nikola Stanišić, 24-godišnji sin Rake Dilingera. Skuter kojim se povezao sa miločerske plaže pronađen je, sjutradan, kod ostrva Sveti Nikola. I to je ostao jedini trag. Slobodan Boljević, trgovac devizama na veliko, ubijen je u ljeto 1998. godine, rafalom iz neposredne blizine, iz zasjede koja mu je u gluvo doba noći postavljene pred tastovom kućom u Radanovićima. Na sličan način je, na ulazu zgrade u kojoj je imao stan, u februaru 1999. ubijen Mileta Gardašević. U jeku afere Nacional, odlazak u Budvu bio je koban za Podgoričanina Blagotu Baju Sekulića, jednog od ljudi koji su našao u žiži Nacionalove duvanske afere. Sekulić je ubijen posljednjeg dana maja 2002. godine, jedan sat iza ponoći, sa 20 metaka koje je nepoznati ubica sasuo u njega dok je u svom grand čirokiju čekao zeleno svijetlo na semaforu. Naredna, 2003. godina u Budvi će ostati upamćena po stravičnoj eksploziji u kojoj su, u porodičnoj kući, nastradali brat i sestra Darijo i Marija Šurina. Njihovi roditelji su za ovu pogibiju krivili Marijinog vjerenika Ivana Delića ali je slučaj ostao nerasvijetljen. Delić se u centru pažnje našao i u avgustu 2008., nakon što je na terasi kafe-bara Palma ubijen Nikšićanin Goran Pejović. Pretpostavljalo se da je, tada nepoznati ubica, zamijenio Pejovića sa pravom metom svog zločina – Delićem. To je, nakon hapšenja, potvrdio Sretko Kalinić, ubica zemunskog klana, priznajući ovaj zločin. Sredinom 2004. godine u Budvi je ubijen Tomo Vujisić, vlasnik kafića Znak pitanja. Na njega je, dok je sjedio sa prijateljima u bašti lokala, sa zidina Starog grada pucao nepoznati ubica. Policija traga i za plaćenicima koji su krajem januara ove godine, iz zasjede, ubili Ivana Šćepanovića (38). Prema nekim interpretacijama Šćepanovićevo ubistvo je posljedica višegodišnje netrpeljivosti između njegovog prijatelja i poslovnog partnera Ivana Delića i aktuelnog gospodara beogradskog podzemlja, odbjeglog Luke Bojovića.

LIKVIDACIJA KOMPLETNOG BARSKOG KLANA: Posle ubistva Vasa Pavićevića i Joca Vujičića, počela je serija likvidacija po Crnoj Gori. Novine su često nabrajale, "ubijen još jedan član klana Vasa Pavićevića"... Ubistva su se ređala, dok nije osvanuo i ovakav tekst "likividiran i poslednji član klana Vasa Pavićevića". Ubijeni su VLATKO KRUNIC,15 novembara 1995, Saša Labović, 15. avgusta 1996, Igor Ćosović i Zoran Jovanović, 26. decembra 1996. (u Beogradu, kod restorana "Franš"), Jugo Vučinić 12. januara 1997, Radovan Stanišić - Raka Dilinger, 17. februara 1997, Slobo Boljević, 14. jula 1997, Minja Bećir, 5. avgusta 1997, Todor Gardašević, 5. jula 2000. (u Beogradu, ispred hotela "Jugoslavija"), Milenko Vujović, 6. avgusta 2000, Nikola Krivokapić Komarac, 16. avgusta 2000, Ratko Pešutić i Radovan Kovačević, 7. oktobra 2000, Luka Pejović, 4. decembar 2000. (u Beogradu, na Dedinju), Darko Raspopović Beli, 8. januara 2001, Milan Rajković, 30. aprila 2001. (u Beogradu, na Dedinju), Samir Usenagić, 8. maja 2001, Blagota Baja Sekulić, 30. maja 2001, Veljko Cerović, 23. decembra 2001. godine. Vaso Pavićević je bio poznanik sa Labovićem, Krivokapićem, kum sa Vučinićem... ali neke sa ovog spiska likvidiranih nikad nije video. JUGOSLAV VUCINIC JUGO ubijen 20.01.1997 god. u Beogradu, on je trostruki kum Vasa Pavicevica, , i godinama bio nerazdvojni drug i prijatelj sa Pavicevicem, dotle da je i sinu dao njegovo ime. Vucinica je tog januarskog dana oko deset sati prije podne, neko sacekao u holu beogradske železnicke stanice i hladnokrvno mu ispalio metak u glavu. Bio je to, u razmaku od samo dvadeset i pet dana, drugi identican zlocin u Beogradu u kom je žrtva bio momak iz kruga crnogorskih "žestokih momaka". Gotovo sva ubistva počinjena u Budvi ostala su pod velom tajne. Krvava serija u tom gradu počela je 1. septembra 1991. kada je ubijen Kotoranin Vlastimir Zečević zvani Mićko Talijan. Zečević se često kretao u društvu političara, sportista, estradnih zvijezda. U noći ubistva bio je u društvu Podgoričana Tonija Pecovića. Njima su tada prišla dva nepoznata mladića koja su zamolila Pecovića da se udalji, a onda nasrnuli na Zečevića, udarajući ga pesnicama i šipkom. Za njega je koban bio hitac ispaljen iz pištolja. Poslije ranjavanja, on se sam odvezao do Doma zdravlja, ali je ubrzo preminuo. Braća Jugoslav i Petar Pajić iz Beograda privedeni su zbog sumnje da su počinili to ubistvo, ali su oslobođeni optužbe nakon što su na suđenju povukli priznanje dato pred policijom. Tri godine kasnije, 4. avgusta 1994. u Budvi je ubijen Boro Nedović (27), Crnogorac iz Beograda. Stradao je od bombe aktivirane ispod njegovog automobila na parkingu hotela “Avala”. Nedović je dugo živio u Beogradu,a važio je za žestokog momka, za koga su vezivana učešća u raznim obračunima u srpskoj prijestonici. Iako nikada nije otkriven njegov ubica, sumnjalo se da je riječ o osveti za smrt Stanka Petrušića, koga je Nedović godinu ranije ubio u kockarnici beogradskog hotela "Jugoslavija".

Na Paštrovačkoj gori sa više hitaca iz oružja različitog kalibra, u noći između 25. i 26. aprila 1996. godine ubijeni su Barani Vaso Pavićević i Jovan-Joco Vujičić. Nikada nije otkriven ni atentator na Sašu Labovića (29) iz Budve. Ubistvo Labovića bilo je jedno od prvih profesionalnih ubistava snajperskom puškom u Crnoj Gori. Nepoznati ubica 15. avgusta 1996. pogodio je Labovića u grudi dok je izlazio iz vode. Policija je

pronašla snajper i rukavice koje je koristio ubica, ali ne i ubicu.

Radoslav Stanišić (48), zvani Raka Dilindžer, bliski prijatelja Željka Ražnatovića Arkana, ubijen je u centru Budve 27. februara 1997. Na njega je dok je sa prijateljima izlazio iz “Mogrena” ispaljen rafal. Ranjen je sa četiri metka i preminuo je u kotorskoj bolnici. Pokušaji policije da rasvijetli ovaj slučaj ostali su bez rezultata. Te godine ubijen je i Stanišićev prijatelj, Cetinjanin Đorđije-Minja Bećir. Snajperista je u noći između 4. i 5. avgusta smrtno pogodio Bećira. I ova ubistva ostala su nerasvijetljena. Te godine ubijen je i Stanišićev prijatelj, Cetinjanin Đorđije-Minja Bećir. Snajperista je u noći između 4. i 5. avgusta smrtno pogodio Bećira. I ova ubistva ostala su nerasvijetljena. Budva je bila kobna za Miletu Gardaševića, koji je u ljeto 1999. usmrćen s više hitaca iz “škorpiona”, i za Anđu Vukčević koja je iste godine ubijena nanošenjem teških tjelesnih povreda i upotrebom fizičke sile. Dvije godine kasnije, 31. maja, Podgoričanin Blagota-Baja Sekulić (37) ubijen je u centru Budve u klasičnoj sačekuši. Sat nakon ponoći, on je izrešetan u svom “grand čirokiju”. Nepoznati ubica sačekao ga je u Mediteranskoj ulici i iz dvorišta jedne kuće, iskočio ka džipu i ispalio rafal od 20 metaka. LUKA PEJOVIC- Niksicanin likvidiran je 5. decembra 2000. godine u Durmitorskoj ulici nedaleko od kuće u kojoj je živeo. Nekadašnji načelnik Državne bezbednosti MUP Srbije Goran Petrović optužio je da je Pejović po nalogu službe, ubio Slavka Ćuruviju, vlasnika "Dnevnog telegrafa" i magazina "Evropljanin". UTVRĐENO je da je neposredno pre smaknuća Mirković stigao kući i ušao u dnevnu sobu. Bilo je 23.45 sati. Seo je na trosed i uključio televizor. Kada je, negde oko ponoći, ostao sam - zapraštalo je. Meci su ga pogađali u glavu i grudi. Zločinac je potom trčeći prošao kraj bazena i nestao u mraku. Ocu je prva pritekla u pomoć najstarija ćerka. Pozvana je policija, Hitna pomoć... Ubrzo su blokirane sve okolne ulice, ali egzekutor nije pronađen. - Ubijen je mučki - govorili su Mirkovićevi prijatelji. - Nije bio kriminalac. Nikada ni mrava nije zgazio. Svi poslovi su mu bili legalni. Držao je butik u centru i nekoliko trgovinskih radnji. Da li je Mirković poslovao legalno ili ne za širu javnost i nije toliko bitno. O tome je trebalo da vode računa nadležni organi. Ipak, iz ko zna kojih razloga on je nekoliko puta bio na meti likvidatora. Poslednji put, četiri godine pre smrti, ranjen je sa dva hica u leđa, od kojih jedan nije ni izvađen, jer se zaglavio u kičmi. Posle oporavka, otežano je hodao i to uvek uz pomoć štapa, koji je kraj njega bio i u trenutku kad je ubijen. Za Mirkovića se pričalo da je bio u veoma dobrim odnosima sa Mišom Nikšićem, koga je, takođe, nepoznati napadač ubio 11. jula 1995. godine ispred kafića "Mig" na Zvezdari (tada je poginuo i Petar Kotoranin). Navodno, posle Nikšićeve smrti, većinu poslova preuzeo je njegov prijatelj Luka. Kao veliki ljubitelj sporta, finansijski je pomagao jednom sportskom klubu. Upućeni u beogradske poslove tvrdili su i da je Mirković poslovno sarađivao sa pokojnim Željkom

Ražnatovićem Arkanom i Milenkom Mandićem Mandom, takođe, nasilno umorenim. Navodno, imao je bliske veze, ne samo lične već i poslovne, i sa Vasom Pavićevićem (likvidiran u svom automobilu u blizini Budve), koga je štampa nazivala "kraljem crnogorskog podzemlja". Sa Pavićevićem i Jugom Vučinićem (treba li reći da je i ovaj čovek likvidiran pod nerasvetljenim okolnostima)bio je u biznisu oko kazina. Mnogi sada tvrde da ga je upravo taj posao i koštao glave. Prema nezvaničnim podacima, osamdesetih godina u Crnoj Gori događalo se, u prosjeku, deset ubistava godišnje. Zvanični podaci iz Uprave policije pokazatelj su da je broj ubistva počinjenih tokom godine počeo da raste devedesetih godina. Već 1992. počinjena su 32 ubistva, a sva su rasvijetljena. Godinu kasnije od 34, dva ubistva u Podgorici nisu rasvijetljena, kao ni po jedno u Budvi i Nikšiću od 32 koja su počinjena 1994. Od 27, počinjenih 1995, jedno u Podgorici nije riješeno, a 1996. od 26 ubistava, dva u Budvi i dalje su misterija. Dva u Budvi i jedno u Kotoru od 28 koliko ih je bilo 1997. nisu riješena. Naredne godine broj ubistava je bio znatno manji, počinjeno ih je 13 i sva su rasvijetljena, a od 19 u 1999. dva u Budvi i jedno u Sutomoru nisu riješena. Jedno ubisto počinjeno 2000. u Podgorici ostalo je nerasvijetljeno, a policija je te godine riješila 20 ubistava. Godinu kasnije pet od 22 ubistva nisu rasvijetljena, od toga dva u Podgorici, i po jedno u Budvi, Baru i Plavu. Naredne godine 27 ubistava rasvijetljeno je, a od 20 počinjeinih 2003. po jedno u Nikšići i Podgorici nije riješeno, kao ni po jedno u Budvi i Podgorici 2004. od 14 počinjenih te godine. Naredne godine od 23, po jedno u Kotoru i Nikšiću nisu rasvijetljeni, kao ni dva u Podgorici iz 2006. Te godine u Crnoj Gori bilo je 25 ubistava. Deset ubistava iz 2007. rasvijetljeno je, a od 23 počinjenih 2008, jedno u Budvi nije rasvijetljeno. Sljedeće godine registrovana su 24 ubistva, od kojih po jedno u Podgorici, Kotoru, Baru, Sutomoru i Herceg Novom još nisu riješena, a od 15 koliko ih je bilo 2010. nije rasvijetljeno jedno u Beranama. Nisu riješena ni tri ubistva u Budvi 2011. a te godine počinjeno ih je ukupno 21. Do kraja maja 2012. registrovana su 4 ubistva i sva su riješena.

Zbog silnih ubistava počinjenih proteklih godina, i to baš iz „audija“, u Srbiji je ovo vozilo s pravom nazvano automobilom smrti. Pripadnici zemunskog klana skoro sve likvidacije počinili su iz „audija“ u pokretu BEOGRAD - Ubistvom Uglješe - Uga Aranitovića (42), vođe jedne od najjačih kriminalnih grupa u Šapcu i kuma Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, nastavljena je crna serija likvidacija po takozvanom beogradskom receptu. Neidentifikovani napadači žrtvu su i ovoga puta izrešetali iz automobila u pokretu. Kao i mnogi pre njega, i Aranitović je podlegao kiši projektila ispaljenih baš iz „audija“. Zbog čitave serije ubistava počinjenih iz vozila te marke, „audi“ je u Srbiji s pravom nazvan automobilom smrti. Serija smrti iz „audija“ počela je 25. februara 2000. godine oko 22.30 sati, kada je ispred ulaza u zgradu broj 142 u Ulici dr Ivana Ribara u Novom Beogradu ubijen Radislav Trlajić (1963), zvani Bata Trlaja, lider novobeogradskog klana. Trlajićeva likvidacija bila je dobro isplanirana, a u akciji su učestvovale čak četiri ekipe. Jedna je pratila Trlajićev BMV ulicom Jurija Gagarina, da bi na početku naselja Dr Ivana Ribara zapucali na njega. Trlajić je uspeo da im izmakne, ali se našao na nišanu drugog tima, koji se nalazio u automobilu na raskrsnici ulica Dr Ivana Ribara i Jurija Gagarina. Smrtno ranjen Bata Trlaja je pod rafalima skrenuo s puta i prevrnuo se u jarak. Uspeo je da se izvuče iz svog BMV i dođe do zgrade, gde ga je dokrajčila treća ekipa. Posle zločina, napadači su pobegli, a policija je iste večeri našla napušteni „audi“ i tri „kalašnjikova“ u njemu. IZREŠETAN NA SEMAFORU

Zoran Šijan, nekadašnji reprezentativac u kik-boksu i pripadnik surčinskog kriminalnog klana, ubijen je 27. novembra 1999. godine na uglu ulica Svetozara Markovića i Nemanjine u Beogradu, dok je u svom „mercedesu 600“ čekao na semaforu. Napadači su automobilom prišli sa njegove leve strane, ispalili 18 projektila iz „škorpiona“ i Šijana pogodili u glavu i grudi. Kao naručioci Šijanovog ubistva pominjani su Zoran Uskoković Skole i Makina grupa, ali nikada nije skupljeno dovoljno dokaza, niti je pokrenut krivični postupak. Za Šijana se pričalo da je vođa „surčinske grupe“, koja se bavila organizovanom krađom i preprodajom kradenih automobila, kao i trgovinom narkoticima. On je u spektakularnoj akciji policije uhapšen 12. aprila 1998. godine, a pored njega su“pali“ i njegovi tadašnji prijatelji i saradnici Dejan Milenković Bagzi, LJubiša Buha Čume, Zvonko Plećić Pleća, LJubomir Jovanović Stakleni, Perica i Slobodan Jokić i Milan Narandžić Limun. Već 27. aprila iste godine, u Ulici 17. oktobra, kod broja 4, u beogradskom naselju Labudovo brdo, oko 17 sati iz „audija 100“ u pokretu izrešetani su Zoran Uskoković Skole, vođa miljakovačkog klana, i Miloš Stevanović, policajac na bolovanju. Maskirani napadači u metalikzelenom „audiju“ prišli su crnom „audiju A4“, u kojem su se vozili Uskoković, Stevanović, i ispalili nekoliko rafala iz automatskog oružja. Kasnije je utvrđeno da su ubistvo počinili „zemunci“ Mile Luković Kum i Sretko Kalinić Beli, dok su saučesnici bili članovi ovog kriminalnog klana Milan Jurišić Jure, braća Miloš i Aleksandar Simović, Vladimir Milisavljević Budala, Dušan Krsmanović i Nikola Bajić Nikola. Srđan LJujić ubijen je 20. novembra. 2000. godine u Beogradu. Dokazano je da su podstrekači bili vođe zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, neposredni izvršioci Vladimir Milisavljević Budala i braća Simović, a saučesnici Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, Dušan Krsmanović Dušan i Saša Petrović. U sredu 27. decembra 2000. godine oko 14 sati smrtno je ranjen dvadesetrogodišnji Željko Bodiš iz beogradskog naselja Miljakovac. Dok je ispred kafića „Slon“, u Borskoj 13b na Miljakovcu sedeo za upravljačem automobila „pasat karavan“, dvojica nepoznatih napadača su iz „audija 80“ u pokretu u njega ispalili čitavu kišu projektila. Izrešetan iz dva „kalašnjikova“, Bodiš je sat vremena kasnije umro u beogradskom Urgentnom centru. Milan Đorđević, zvani Bombona (51), kum pokojnog Željka Ražnatović Arkana, i njegovi prijatelji Miloš Rokvić (52) i Dušan Milovanovića (46) iz Mirijeva ubijeni su u nedelju, 11. marta 2001. godine oko 21 sat, dok je Đorđevićev petnaestogodišnji sin Nenad zadobio više prostrelnih rana ekstremiteta. Pri povratku iz Sportskog centra „Balon“, gde su svake nedelje igrali mali fudbal, Đorđević i njegovi prijatelje upali su u zasedu u blizini Bombonine kuće, na početku ulice Nikole Sovilja. Nakon što su iz „kalašnjikova“ i pištolja „CZ-99“ u žrtve ispalili više od 30 hitaca, dvojica maskiranih napadača pobegla su crvenim „audijem“ sa četvorocifrenim brojem registarskih tablica. Nešto pre ponoći u petak, 27. septembra, na autoputu u visini Centra „Sava“, nepoznati napadači, iz automobila u pokretu, izrešetali su crni „audi A-8“ u kome su poginuli Sredoje Šljukić Šljuka, vođa zvezdarskog klana, i njegov rođak Zoran Šljukić, dok je saputnik sa zadnjeg sedišta Velibor Ćirović lakše povređen. Ubice su pobegle sivim „audijem A4“ bez registarskih tablica. Jovan Guzijan (40), zvani Cuner, iz Zemuna, ubijen je oko 22.40 sati u pucnjavi na Novom

novosadskom putu, dok su teže ranjeni Dejan Čotrić (23) i Rade Cvetić (19). Guzijan, Čotrić i Cvetić bili su u crnom „golfu 4“ i kretali su se prema Novom Sadu. Kod raskrsnice sa Solunskom ulicom u zemunskom naselju Novi grad, sa leve strane im je prišao sivi „audi A6“ sa zatamnjenim staklima iz koga su nepoznati napadači otvorili vatru, najverovatnije iz „kalašnjikova“. „Golf“ i „audi“ kretali su se paralelno nekih 50 metara, kada je smrtno ranjeni Guzijan, izgubio kontrolu nad „golfom“, skrenuo na trotoar i oborio stub javne rasvete. Da bi bili sigurni da su dobro obavili posao, napadači su se zaustavili pored „golfa“ i „overili“ Guzijana. Na kolovozu je nađeno više od 50 rasutih čaura.

Влада Васиљевић, звани Београдски фантом, био је Београђанин који је био популаран 1979. године по својим вратоломним вожњама од Славије до Калемегдана украденим Поршеом. Влада Опел, како су га такође називали, септембра 1979. године је украо Порше и са њиме сваке ноћи током више дана јурио улицама Београда — од Аутокоманде, преко Славије, до Калемегдана. Милиција је безуспешно покушавала да га заустави из ноћи у ноћ. Људи су излазили у великом броју на улице, да га подрже. После више од 10 ноћи сулудих вожњи, Влада је заустављен у свом дивљању препреченим аутобусима. Неки извори тврде да је успео те ноћи да побегне од полиције, али је ипак ухапшен неколико дана касније на основу дојаве. Fantom sa Slavije,legenda beogradskog asfalta postoji nekoliko varijanti o tome ko je bio vlasnik porsea koji je Vlada ukrao, vecina i danas navodi da

je to porse 944 targa F vlasnika Gorana Bregovica, dok drugi tvrde da je rec o porseu 911 targa S vlasnika Ivka Plecevica sto je i potvrdjeno u dokumentarnom filmu "Beogradski Fantom" Beograđani su provodili „bele noći“ posmatrajući kako trgom Slavija suvereno vlada „fantom“. Ko je bio Vlada Vasiljević koji je u ukradenom belom „poršeu“ uspešno izmicao policijskim poterama sve dok nije uleteo u klopku. Vasiljevića je stalno progonila želja da sedne u automobil i brzo vozi, baš kao što strasni pušač ne može bez cigarete. Ipak, lekari su utvrdili da pasionirano stanje ne umanjuje njegovu sposobnost da shvati značaj onoga što je uradio. Njegova uračunljivost u tim momentima bila je smanjena, ali ne i bitno. Policija je odlučila da celu zabavu jednostavno prekine tako što će postaviti zamku. Ma koliko bio vešt, fantom nije uspeo da izbegne dva Ikarbusova autobusa. To što je imao hiljade obožavalaca nije ni malo dirnulo sudiju Okružnog suda u Beogradu koji mu je, zbog „oduzimanja“ dva automobila i ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, odredio kaznu od dve godine i šest meseci zatvora. Kada je Vasiljević govorio o automobilima, o tome kako se njima vlada dok se savlađuju krivine, glas mu se menjao, a na licu mu se video zanos. Doktorima je često ponavljao: „Ne znam šta me vuče da ukradem kola. Znam da je to kažnjivo i da ću imati posledice, ali kada sam u automobilu ne izlazi mi se“. Momci sa asfalta znali su ga kao lokalnog kicosa, i kradljivca automobila, bio je poznat po kradji vozila marke "Opel" od tada mu u tim krugovima i datira nadimak Vlada Opel. Bio je srednjeg rasta i svakodnevno je radio sklekove, da bi bio u fizičkoj kondiciji. Nekada su mu na leđima sedela i četvorica robijaša. Iako divovski jak Fantom nije koristio silu. Ipak, čuvari su zazirali od njega, a kriminalci su ga poštovali iako nije bio čovek njihove sorte. Mića Dandara, Vlada Fantom, Roman Todorović i Ranko Rubežić bi, kada se skinu goli u dvorištu, izgledali kao rimski gladijatori. Jednog dana, posle posete njegove sestre, Vlada Vasiljević je kroz šuber pobegao iz CZ-a. Tri dana kasnije se sam vratio u zatvor. Rekao nam je da je morao da obavi još jednu noćnu vožnju, da policajci ne misle da su ga pobedili. Za kaznu je dobio 30 dana u samici. Posle toga Fantom je bio zatvorenik bez mane. Pušten je ranije iz zatvora - zbog primernog vladanja. Izašao je na slobodu, ali je stradao u jednoj staroj Ladi, kada je sleteo sa druma kod Požarevca. Okončao je život onako kako je i živeo - za volanom... Vlada Vasiljevic poginuo je po izlasku iz zatvora u saobracajnom udesu 1982 godine. Treći čin Nepune dve godine posle Vasiljevićeve pogibije, odigrao se treći čin urbane legende o fantomu, baš kako je to nagoveštavao naslov pronađene knjige u belom „poršeu“. Režiser Slobodan Šijan je jednu scenu svog filma „Davitelj protiv davitelja“ posvetio „fantomu sa Slavije“. Vladu Vasiljevića, u pozajmljenom „poršeu“ koji je za tu priliku iz crne boje polikolorom ofarban u belu, dublirao je Pavle Komnenović, jedna od najvećih legendi beogradskog sportskog automobilizma. Naravno, scena je snimljena noću na Slaviji, a scenario je predviđao da se beli

„porše“, baš kao i one odlučujuće i poslednje noći, neočekivano pojavi iz Bulevara JNA. Film je, ipak, samo imitacija života. I u njemu „fantom sa Slavije“ ne završava svoju vožnju tako što udara u autobus GSP već raznosi dve prepreke i pošto se provuče kraj patrolnih policijskih kola napravi okret od 360 stepeni i nestane u tami. Organizatori su za tu priliku obezbedili pedesetak statista sa zadatkom da dočaraju atmosferu koja je vladala tokom pravih vožnji „fantoma sa Slavije“. Pokazalo se da je ovakav potez bio nepotreban, jer se na Slaviji okupilo nekoliko hiljada ljudi koji su još jedanput hteli da vide fantoma u belom „poršeu“, pa makar i filmskog. Vožnja Komnenovića, i pored toga što je bila efektna, nije mogla da prođe bez komentara i upoređivanja sa „stvarnim“ fantomom. Odmah je zaključeno da je „Vasa opel“ bio brži, silovitiji i da ga zapravo niko ne može dublirati. Tako je jedna od najčudnijih beogradskih urbanih legendi dospela na film, što je i bio logičan nastavak jedne ovako uzbudljive i tajanstvene priče u kojoj nisu otkrivene sve tajne. skoro 25 godina kasnije 2006 godine pocelo je snimanje dokumentarnog filma "Beogradski Fantom" film je zavrsen 2008 a ako ga do sada niste gledali trebalo bi da to ucinite

Živorad Jelesijević, bivši jugoslovenski bokserski šampion, čija je karijera u pojedinim epizodama prevazišla i kadrove holivudskog hita „Roki", opisuje kako su žestoki momci bili regrutovani za rad u Državnoj bezbednosti i zašto su ratovi iz devedesetih uništili domaći boks. Kad gledaš Srbiju i Rusiju, jasno je da su svu veliku lovu i sav krupan biznis započeli u stvari ljudi iz KGB-a i Udbe. Imao sam burno odrastanje, ali svaka mladost je pomalo buntovna. U vreme mog detinjstva nesreću je predstavljala činjenica da dolaziš iz porodice koja je bila na drugoj strani. Moj otac je bio u Kraljevoj gardi i Drugi svetski rat je proveo u četnicima. Na početku i nisam mnogo shvatao da smo proganjana porodica, ali sam ubrzo osetio da prema meni postoji neki otpor, pa i sputavanje. Prvi moj susret s nekim novim životom, koji je trebalo da počne sa završetkom osnovne škole, doneo mi je i prvo veliko razočaranje. Konkurisao sam za vojnu gimnaziju, ali sam odbijen. Zvanični razlog je bilo moje dobro imovinsko stanje, ali sam zapravo odbijen zbog porodičnog porekla. To je bilo moje prvo veliko razočaranje u životu odraslih, u koji je tek trebalo da stupim. Kasnije ih je bilo sve više - počinje svoju životnu ispovest za Pressmagazin Živorad Jelesijević, višestruki jugoslovenski bokserski šampion, čija je karijera u pojedinim epizodama prevazilazila i kadrove holivudskog hita „Roki". A sve počinje u Beogradu 1963. godine, kada će upisati elitnu školu „Nikola Tesla" i početi da se druži s ljudima kao što su Ljuba Zemunac, Ćenta, Jusa i drugi. Ovako se Jelesijević seća svog života: Ljubu sam upoznao sasvim slučajno, pošto sam iznajmio sobu u kući njegove majke u Bračkoj ulici na Zvezdari. Odmah smo se prepoznali. Igrali smo fudbal i dizali tegove. Počeo sam da odlazim s njim na tada čuvene igranke na Zvezdinom terenu na Kalemegdanu, a ubrzo su i došle prve čarke i megdani s tada gradskim ekipama: Bulburdercima, Dorćolcima i drugim. Nijednom klanu nisam pripadao po rođenju, ali sam s Ljubinom ekipom bio po sopstvenom opredeljenju. Bio mi je dobar drugar i smatrao sam da treba da budem uvek s njim. Te tučnjave su bile romantične za ovo vreme. To je bilo viteštvo i doprinos priči, ko je iz kog kraja i koji je deo grada najjači. Tada si morao da budeš ime, a biti mangup bila je i dobra preporuka kod devojaka. Ipak, kako je vreme odmicalo, osećao sam da pomalo stagniram. Mene je zanimao sport, a Ljuba je težio nekoj drugačijoj vrsti takmičenja i želeo je da jednostavno bude najjači čovek. Nisam želeo da trošim svoju mladost na gluposti i vratio sam se u Valjevo sa željom da napravim neku ozbiljniju priču. Imao sam već 23 godine i rekao sam sebi da je vreme za promene. Došao sam u valjevski bokserski klub Metalac, gde me je dočekao trener Micoje Vasić. Bilo je sasvim jasno da sam prešao neke godine u kojima počinje da se bavi ovim sportom, ali ovaj trener nije hteo da me odmah odbije, već je rekao da kupim opremu i da dođem da treniram. Posle 10 dana, da bi me oterao iz kluba na „fin" način, trener Vasić mi zakaže sparing meč s tada jako dobrim bokserom u lokalnim okvirima, pa i šire. Mislio je da kad me ovaj dobro izudara, da ću onda sam shvatiti da nisam za boks i da ću napustiti treninge. Život je čudo, desilo se da tog tipa nokautiram i trener Vasić mi je, tek što se ovaj pridigao, rekao: „Mladiću, ti ćeš sutra da se javiš ekonomu da zadužiš opremu i da razgovaraš sa sekretarom kluba. Tako sam već od sledećeg meseca počeo da dobijam i stipendiju. To je bilo u oktobru 1971. godine, a za nekoliko meseci trebalo je da počnu takmičenje Metalca u

Drugoj ligi i borba za ulazak u viši rang takmičenja. Trenirao sam žestoko, ali tada je važilo pravilo da moraš da prođeš 10 uvodnih borbi da bi mogao da kreneš u takmičenje. Bez toga nisi mogao da boksuješ u prvenstvenim mečevima i ovi u klubu odlučiše da mi upišu tih deset mečeva. Nisam imao nijednu pripremnu borbu, samo treninge, ali sam svih sedamnaest mečeva dobio u toj Drugoj ligi i pređosmo u viši rang takmičenja. Sve je u mojoj karijeri počelo da se dešava brzinom svetlosti. Spremao sam se za prvenstvo Beograda, koje je pobedniku omogućavalo da ide na prvenstvo države. Na prvenstvu Beograda imao sam protivnike koji su bili mnogo veća imena od mene. Bili su to Maršal iz beogradskog Radničkog, koga sam nokautirao u prvoj rundi. U drugom meču moj protivnik je bio čuveni bokser Borota, koga sam nokautirao u drugoj rundi. Tako sam, na zaprepašćenje svih, osvojio prvenstvo Beograda, a da nisam ni odboksovao cele tri runde. Na ovom takmičenju se vršio odabir reprezentativaca za predstojeće Evropsko prvenstvo 1973. u Beogradu i naš čuveni trener Boro Dugec me predložio za reprezentaciju. Kada sam to čuo, samo što nisam pao u nesvest. Posle samo godinu i po dana od kada sam navukao rukavice moj život se potpuno promenio. Dođem na pripreme, a ono sve velika imena - Mate Parlov, Marjan Beneš, Svetomir Belić i ostale zvezde. Ubrzo su bili zakazani prvenstvo države i žreb. Kvalifikanti za borbe su bili iz šest regiona, dva boksera su predlagali selektori, a ta dvojica su bili Toša Veselinović i Marjan Beneš. Na ovom prvenstvu države birali su se reprezentativci Jugoslavije za predstojeće Evropsko prvenstvo. Žreb je hteo da prvi meč, četvrtfinale, boksujem protiv tada legendarnog Toše Veselinovića. Niko nije očekivao da prođem, a desilo se da Tošu nokautiram u drugoj rundi. Postao sam ljubimac publike i u polufinalu sam pobedio Bocića iz Zvezde. Posle tog meča, proglašen sam za boksera večeri. U finalu sam izgubio od Beneša s 4:1, odlukom sudija, a obojica smo se našli kao konkurenti za mesto u reprezentaciju u velter kategoriji. Selektor Bruno Hrastinski i trener Dugec odlučili su da Beneš skine kilograme i pređe u poluvelter kategoriju, a da moje mesto bude u velteru, i tako smo obojica imali rezervisano mesto i plavi dres s državnim grbom. Na tom Evropskom prvenstvu u hali „Pionir" stvari su krenule naopako za naš tim. Nanizali smo na startu nekoliko poraza, a žreb je ponovo bio surov prema meni. Za protivnika mi je određen omladinski prvak Evrope i seniorski prvak SSSR-a, čuveni Bičkov, u koga su Rusi polagali ogromne nade. Došao je u Beograd da osvoji zlato, a u mene niko nije verovao i već sam bio proglašen za autsajdera. Izgleda da sam samo ja verovao u sebe, jer su me svi već prežalili. U pogledima sam osećao sažaljenje, ali ponovo se desi čudo, na koje sam već počeo i da se navikavam tih turbulentnih godina moje eksplozivne karijere. U dvadeset i drugoj sekundi čuveni Bičkov se našao na podu. U hali su nastupili delirijum i ovacije, koje se nisu ni stišale, a već u prvoj minuti sam ga ponovo poslao na pod. Posle samo jednog i po minuta torpedovao sam Rusa i treći put na patos, i po tadašnjim pravilima meč je bio prekinut. Bila je to senzacija u koju sam samo ja verovao. Tada sam stekao najveću popularnost u zemlji. U polufinalnom meču boksovao sam protiv mađarskog boksera Ćefa i izgubio sam čudnom odlukom sudija. To je bilo prvi put u istoriji boksa da čovek koji ima više poena ipak izgubi meč. Odluka sudija razjarila je navijače u „Pioniru". Počeli su da bacaju cipele u ring, da gađaju sudije.

Tada su zbog mene i mnogi bili uhapšeni i osuđeni na petnaest dana zatvora. Ubrzo posle ovih dramatičnih dešavanja pozove me u Zvezdu njen predsednik Gile Đurić, koji je tada bio važan čovek u gradskim strukturama Beograda. Dobio sam stan, a i posao u „Parking servisu", čiji je Gile bio direktor. Tada je krenula era nezaboravnog prijateljstva i druženja sa svim sportistima Zvezde. Izlazio sam s Draganom Džajićem, Bogićevićem. Popularna mesta na koja smo odlazili bili su diskoteke „Cepelin" i „Akvarijus", kao i restorani „Šumatovac", „Lipa", „Dušanov grad". To vreme je krasila kafanska izmešanost. Nije bilo klanova, sve profesije su bile za stolovima i to bez ikakvih podela. Džaja me je upoznao s tadašnjim popularnim fudbalerom Hajduka iz Splita i jugoslovenske reprezentacije Ivanom Buljanom. On je bio izuzetno duhovit čovek i posedovao je taj neki neodoljivi dalmatinski šarm. Pamtim druženja s Matom Parlovim, najvećim bokserom s ovih prostora. Bio je sjajan čovek i veliki intelektualac. Govorio je pet jezika i bio svetski čovek, i iznad svega veliki Jugosloven. Nekoliko godina smo zajedno letovali i strašno me je pogodila njegova nedavna smrt. Bio je sjajan taktičar, koji je koncepciju borbe imao razrađenu do tančina bez ikakvog suvišnog poteza. Mate je obožavao Beograd, mnogo više nego Zagreb. On je uvek isticao da je sve najlepše u sportu doživeo u Beogradu, u kojem je locirao i svoje najznačajnije mečeve u svojoj kasnijoj profesionalnoj karijeri. U tim svojim beogradskim godinama obnovio sam i prijateljstvo s nekim ljudima iz stare ekipe i, naravno, s Ljubom Zemuncem. Ne bih mogao da kažem da je Ljuba tada bio kriminalac, nazvao bih ga pre delinkventom, jer tada nije bilo unosno biti kriminalac kao što će to biti u devedesetim godinama. Nesreća s Ljubom i čitavom tom ekipom bila je ta što je njih zavrbovala Udba. Državna bezbednost je birala te delinkvente, videla je da ne idu u školu, da su prestupnici, a nemaju baš para. Obećavali su im razne stvari, nudili im lokale, ali da obave neki prljav posao za njih u inostranstvu. Udba je regrutovala u svoje redove te mlade delinkvente, ali i oficirsku i policijsku decu koja su krenula stranputicom, kao što su Arkan i Goran Vuković, koji će i ubiti Ljubu Zemunca u Nemačkoj. Šta bi bio Arkan bez DB-a? Običan kriminalac. Ne bi on mogao takvu karijeru da napravi bez Udbe, pa u to vreme se za ukradeni novčanik išlo dve godine u zatvor. Dakle, i Ljuba Zemunac je na kraju zbog Udbe izgubio glavu, jer je puno znao, a dug život svedoka i učesnika u DB akcijama nikada nije bio poželjan. A sve te priče da su Ljuba i ekipa zaradili novac od pljački banaka bila je glupost. Nažalost, prava istina je bila da su oni reketirali naše ljude u inostranstvu. Gastarbajtere kojima je krenulo u novim domovinama, pa su već otvorili lokale ili otpočeli biznis. U međuvremenu su morali da koknu nekog četnika od osamdeset godina i to da bi neko u DB-u napredovao u karijeri. I mene su pokušali da zavrbuju za rad u Udbi. Dolazili su razni ljudi, kao pokojni inspektor Bižić, da me pridobije, pa čak i preti. Obraćali su mi se u fazonu „Ti si seljače, možemo da te proteramo kad hoćemo iz Beograda". Hteli su sigurno da i mene pošalju u neku Nemačku ili Holandiju da sredim isto tako nekog četnika s gerijatrije. Obratio predsedniku kluba Giletu Đuriću, koji mi ih je skinuo s vrata.

Kasnije su se Ljuba i ekipa vraćali u zemlju. Već su se uveliko namnožile te kriminalne ekipe, pa su i počele da se ubijaju međusobno. Voleo sam Ljubu Zemunca i ubeđen sam da je on bio pošten čovek. Pričali su da je silovao devojke, u šta sumnjam, jer je bio lep i popularan. Nije mu to bilo potrebno kad je ko od šale osvajao lepotice. Mislim da su mu ta silovanja nameštali ovi iz Udbe, pa ga onda kao izbavljaju uz obećanje da će da radi za njih. Nema izlaska iz službe, ali kad gledaš Srbiju i Rusiju, jasno je da su svu veliku lovu i sav krupan biznis započeli u stvari ljudi iz KGB-a i Udbe.

Nizao je medalje, protivnike je uglavnom slao na pod, a njega niko nikada nije uspeo da obori, sem u sceni filma "Davitelj protiv davitelja" Radnički na Crvenom krstu bio je omiljeno mesto žestokih momaka poput Ljube Zemunca i Giške, ali i glumaca Petra Kralja, Dragana Nikolića i Mikija Manojlovića. Jugoslavija je zahvaljujući košarkašima i bokserima svojevremeno bila svetska velesila. Na boks se gledalo kao na plemenitu veštinu, a na boksere kao na hrabre momke koji su se u ringu nadmetali u snazi, brzini, izdržljivosti, umeću... Jole Tamindžić prvi put je ukrstio rukavice kao član bokserskog kluba Radnički na beogradskom Crvenom krstu. Imao je tada 15 godina. Bio je omladinski i seniorski šampion države, osvajao je medalje na velikim turnirima u Jugoslaviji i Evropi. Nokautom je pobeđivao najpoznatije evropske i svetske boksere srednje kategorije. Priča o Joletu Tamindžiću je priča o zlatnim danima jugoslovenskog boksa koji se ugasio kao šibica kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji. Boks su nokautirali političari, kaže Tamindžić, žaleći što više ne postoji Prva bokserska liga u Srbiji, nema ni jakih klubova, ostale su samo škole boksa koje drže entuzijasti.

- Moja braća Perko, Mige i ja rođeni smo u selu Vranjska kod Bileće, a kao dečaci smo se s ocem Milošem i majkom Danicom doselili na Umku kod Beograda. Tamo smo počeli da se bavimo gimnastikom. U dvorištu smo napravili vratilo, nasadili metalnu šipku na dva bagrema i vrteli se na njoj po ceo bogovetni dan. Kada sam krenuo u srednju školu "Ivo Lola Ribar" u Železniku, telo mi je bilo kao sajla, šakom sam mogao da razbijem ciglu. Nastavnik fiskulture Toma Vujadinović upitao me je na jednom času: "Jole, hoćeš li da budeš bokser?". Toma me je odveo u Radnički, tada jedan od najjačih klubova u zemlji. Čim sam navukao bokserske rukavice, osećao sam se kao kralj. Kada sam se vratio kući, Perko i Mige su me gledali kao da sam Kasijus Klej. Umka je ubrzo počela da bruji da sam postao bokser, da sam sparingovao sa šampionom Svetomirom Bjelićem i isprebijao ga, da me spremaju za reprezentativca u srednjoj kategoriji i da ću ići na Olimpijadu. Mnogo toga se kasnije i obistinilo. - Trener Branko Davinić voleo nas je kao sinove. Posle godinu dana pred klubom me sačekao Perko i rekao mi: "Bato, hoću i ja da budem bokser". Odveo sam ga kod trenera, a kada ga je Davinić uveo u ring da sparinguje sa nekim dečakom, zavrteo je glavom i rekao mi: "Nije talentovan za boks kao ti". Kada sam to rekao Perku, naljutio se i obećao: "Biću 10 puta bolji od tebe, videćeš". Tako je i bilo. Perko je postao mašina, po ceo dan je udarao u boksersku vreću koju smo okačili u dvorištu na vratilo, izgarao je na treninzima i u ringu. Postigao je veće uspehe i od mene i od Migeta. Za Migeta smo znali da će postati bokser. Dok smo mi trenirali u Radničkom, on je još uvek je gulio klupu u školi na Umci, ali i šake udarajući njima gde stigne. Posebno je voleo oluke. Perko i ja smo često sparingovali kod kuće, a Mige je upijao svaki naš direkt, aperkat, kroše. Dok smo bili u Beogradu, uzimao je naše rukavice i mlatio njima dok ih ne podere, a mi se jedva uzdržavali da ga ne oderemo od batina. Kada je upisao srednju školu u Beogradu, odveli smo ga u Radnički. Trener Davinić ga je poslao da se kao teškaš kali u BK Sinđelić. Mige je osam prvih prvenstvenih mečeva dobio nokautom, pa se u Radnički vratio na velika vrata. - Vrlo brzo postali smo poznati širom Jugoslavije kao opaka braća Tamindžić. Ja sam boksovao u srednjoj, Perko u poluteškoj, a Mige u teškoj kategoriji. Bili smo parni valjak, mleli smo sve pred sobom. Ja sam više od 300 mečeva u karijeri, od toga 100 međunarodnih, ali ni Perko ni Mige nisu zaostajali. Sva trojica smo bili šampioni i vicešampioni Jugoslavije, boksovali sa prvacima Mediterana, Balkana i Evrope. Često mi se desi da pomešam svoje i uspehe svoje braće. SPARING SA ZESTOKIM MOMCIMA - Sećam se da su u Radničkom trenirali takozvani žestoki momci Ljubomir Magaš alijas Ljuba Zemunac i Đorđe Božović Giška. Treninge im je vodio Miroslav Čitaković Čita, tada šampion u rvanju. Bili su to, u stvari, kondicioni treninzi. Ljuba i Giška su trenirali uporedo rvanje, džudo i boks, nije čudo što niko u to vreme nije na ulici ili kafani smeo da im stane na crtu. Mige, Perko i ja smo sparingovali sa njima, tražili su da ih ne štedimo, bili su to žešći okršaji. Kasnije je stigao i Željko Ražnatović Arkan. Dobro smo znali ko su oni, naslućivali šta rade i čime se bave, šuškalo se već tada da rade i za državnu bezbednost, ali nismo se družili sa njima van kluba. - Početkom 80-ih u Radnički su kao rekreativci počeli da pristižu pevači, glumci i političari. Dolazili su Petar Kralj, Dragan Nikolić, Miki Manojlović. … Dolazila je čak i Vesna Zmijanac, kada je rodila ćerku Nikoliju. Vesnu je na stadion dovozio Rade Ćaldović Ćenta, jedan od najžešćih momaka beogradskog asfalta. Mige je žarko želeo da "boksuje" sa Vesnom, da bude sa njom u "klinču", ali je Ćenta nosio

utoku, pa mu je to ubijalo želju da sparinguje sa njom. Navijači su nam bili radnici, činovnici, profesori, ali i beogradska elita. Klarinetista Boki Milošević i tadašnji gradonačelnik Branko Pešić nisu propuštali nijedan meč Radničkog. Boki je dolazio u odelu, a Branko Pešić u šoferskoj jakni. Nikada ga nisam video sa kravatom, ličio mi je na vozača kamiona. Mečeve Radničkog pratio je i kraljević Tomislav Karađorđević i kneginja Jelisaveta. - Braća i ja smo bili vrhunski sportisti, ali smo i radili. Ja sam se zaposlio u preduzeću "Ivo Lola Ribar", Mige u Zelengori, a Perko u Rudniku. Živeli smo od plate, a od kluba smo dobijali sportsku opremu i bonove za topli obrok koje smo koristili u beogradskim restoranima. Dobijali smo i premije posle pobeda na međunarodnim takmičenjima. Nismo imali vremena za izlaske i provod. Jednom me je Mige pitao: "Bato, sećaš li se koliko je klinaca treniralo boks u Radničkom kada smo mi počeli?" Rekao sam mu: "Oko stotinak". Upitao me je: "I, koliko je nas ostalo?" Nasmejao sam se i rekao: "Samo nas tri zaluđenika". Bekstvo iz Ermitaža - Svi mečevi su bili teški. Slabio sam i po desetak kilograma da bih mogao da boksujem u svojoj kategoriji. Jedina sauna u gradu bila je u General Ždanovoj ulici, uoči meča nisam izlazio iz nje. To je bio pakao, dve runde sam mleo a u trećoj se branio. Postao sam zato udarač. Mečeve sam završavao nokautom, a nikada ga nisam doživeo, što je retko u boksu. Doživeo sam samo filmski nokaut. U Beogradu se snimao film "Davitelj protiv davitelja". U jednoj sceni je trebalo da odglumim da sam nokautiran. Sve je bilo u redu dok nisam morao da padnem, to nisam umeo, a valjda podsvesno nisam ni hteo. Scena je morala da se snima desetak puta dok nisam pao kako treba. Na ringu sam ratovao. Sećam se Kubanca Martineza, tada jednog od najopakijih udarača, prvaka Evrope i sveta. Mnogi su predviđali da neću dočekati kraj prve runde. Bio je to rat na ringu. Izgubio sam borbu sudijskom odlukom 3:2, a selektor reprezentacije Bruno Hrastinski me je ljubio kao da sam odrao Martineza. - Mige, Perko i ja smo zahvaljujući boksu prokrstarili Evropom, Azijom i Afrikom. Sećam se da sam pobegao iz Ermitaža u Lenjigradu kada nam je vodič rekao da nam treba 10 godina da obiđemo ceo muzej, jer je moje životno pravilo bilo - sve ili ništa. Krivi toranj u Pizi uvek me je podsećao na nekog boksera koji je grogi. U Africi su nas vodili u pustinju da jašemo kamile, u Parizu su nas obavezno terali da se pentramo na Ajfelovu kulu, a uveče nas vodili u Mulen ruž. Kosa mi se dizala na glavi kada smo posetili Aušvic. Ratoborni navijači - Navijači su često znali da naprave haos oko ringa. To se redovno događalo u Prištini, Titogradu i Banjaluci. Naročito je gusto bilo u Prištini. Ja sam drao Gašića, Perko se igrao sa Muhovićem, a Mige redovno tabao Azisa, ali mečeve smo gubili odlukom sudija. Kada su sudije morali da proglase nekog od boksera Radničkog za pobednika, na ring bi leteli novčići, upaljači, flaše, kišobrani. … Tek pred početak građanskog rata Radnički je uspeo da dobije bodove u Banjaluci i Prištini. U okolini Banjaluke se tada već uveliko pucalo, a dok smo putovali ka Prištini Albanci su autobus gađali kamenicama. - Jugoslavija se raspala, a sa njom i boks. Perko je penzioner, Mige postao ugostitelj, otvorio je kafanu na Umci. Ja sam se snalazio, pravio sam sportsku opremu za kiks boks, rukavice i dresove. Početkom 80-ih postao sam glavni trener u Radničkom. Završio sam višu trenersku školu, vodio klub osam godina i tada je Radnički osam godina uzastopno bio prvak države. Bio sam i trener državne reprezentacije. Dobijao sam ponude da budem profesionalni trener u Italiji, Mađarskoj i Nemačkoj. Nisam hteo, profesionalni boks je često nemilosrdan i prljav jer se mečevi nameštaju. Sećam se Mate

Parlova koji je pokušao da bude profesionalni bokser i kasnije nam se žalio. Hrvati su zbog toga odbili da mu daju sportsku penziju. Mate je došao u Beograd i dobio bez problema penziju od 1.200 evra. Kada se pohvalio time u Puli, odmah su mu ponudili hrvatsku penziju od 1.500 evra! Mige i ja sada čekamo da postanemo gospoda penzioneri. Imamo decu, unuke. … Svi guramo, život je borba, u ringu nema predaje.

Mirko Bešević (26), iz Beograda, ubijen je 6 Juna 2001 uveče oko 2.45 u Borskoj ulici u sukobu s policijom. Beševića, za kojim je policija tragala već duže vreme, uočila je Interventna jedinica dok je parkirao ukradeni "golf". Policajci su izašli iz svog vozila sa namerom da uhapse Beševića, ali je on krenuo autom u rikverc, udario u policijski džip, a istovremeno iz pištolja (CZ 99), za koji nije imao dozvolu, pucao na policijsko vozilo. Hitac iz Beševićevog pištolja pogodio je haubu, rikošetirao i probio šoferšajbnu na mestu suvozača. Policajci su uzvratili vatru, ali je Bešević počeo da beži Borskom ulicom. Kako im je vozilo od udarca bilo oštećeno, policajci su peške nastavili da jure Beševića i stigli ga 400 metara dalje, gde se zaustavio ukradeni "golf". Tu su zatekli ranjenog Beševića, a hitna pomoć koja je ubrzo stigla konstatovala je da je Bešević preminuo. Policajci su u pravcu Beševića ispalili više od deset metaka, od kojih je jedan pogodio Beševića sa strane u spoj pancira koji je imao ispod košulje. Kako je u četvrtak na konferenciji za novinare u GSUP -u rekao načelnik gradskog SUP -a generalmajor Boško Buha, Bešević je od ranije poznat policiji i na duši ima 97 krivičnih dela. Bešević je karijeru kriminalca počeo u ekipi pokojnog Zorana Uskokovića Skoleta, ali se brzo osamostalio. Pištolj koji je pronađen kod Beševića ima serijske brojeve, ali nije evidentiran u GSUP -u, rekao je u četvrtak poručnik Milan Popović, načelnik Odeljenja za suzbijanje imovinskih delikata.

Bešević se krio već duže vreme, ali je nejasno kako je uspeo da odloži čak osam puta izvršenje kazne na koju je bio osuđen zato što je prošao na crveno svetlo i zgazio osmogodišnjeg Dalibora Dimovskog. Za ovo delo bio je osuđen na dve godine zatvora, naglasio je Popović. Mirko Bešević je 30. maja 2000. godine u Ulici kneza Višeslava, iz automobila u pokretu pucao i ubio Dejana Plavšića (30) koji je upravljao BMW -om. Bešević je osumnjičen i da je 2. decembra prošle godine u Ulici Ivana Milutinovića pokušao da od jednog vozača otme "mercedes". Kada je vlasnik pružio otpor, Bešević je pucao i ranio ga u ruku. Ranjeni vozač je uspeo da otme Beševiću pištolj za koji je kasnije ustanovljeno da je iz njega ubijen Plavšić. Bešević je 26. novembra 1999. godine na raskrsnici Balkanske i Narodnog fronta, takođe iz kola u pokretu, pucao na Dejana Caričića koji je sedeo u parkiranom "audiju". Reagovanje na policijska saopštenja Ubijen u sačekuši Povodom učestalih policijskih saopštenja u kojima se tvrdi da je naš Mirko Bešević Beša ubijen posle razmene pucnjeva sa interventnom jedinicom SUP-a, primorani smo da se obratimo javnosti i da kažemo da Mirko prilikom tog, navodnog, hapšenja u Borskoj ulici u Beogradu nije pucao na policiju već je likvidiran u klasičnoj sačekuši. Takođe, potpuno je nelogično da neko putničkim automobilom nasrne na policijski džip težak između dve i tri tone, što se takođe podmeće u pomenutim saopštenjima. Želimo da kažemo i da postoji neposredni svedok celog događaja koji će, kada za to dođe vreme, pred sudom ispričati šta se zaista dogodilo i potvrditi da Mirko nije ispalio nijedan metak u pravcu policijaca. Taj svedok je kobnog dana sedeo sa Mirkom u automobilu i uspeo je da preživi. Takođe, postoje i očevici koji tvrde sasvim suprotno od onoga što saopštava policija. Dakle, prema priči neposrednog svedoka i očevidaca sve se odigralo za nekoliko sekundi. Policijski džip je velikom brzinom naleteo otpozadi na Mirkov automobil i okrenuo ga za 180 stepeni. Od siline udarca motor Mirkovog vozila se ugasio i dok je on pokušavao da ga ponovo pokrene policajci su iskočili iz džipa i bez upozorenja zapucali rafalnom paljbom. Mirko je startovao automobil i bežeći pokušavao da spase život. Međutim, očigledno već pogođen posle pedesetak metara je klonuo na suvozača (svedoka) koji je sa svog sedišta preuzeo volan. Nakon 150 metara automobil je udario u trotoar i zaustavio se, a suvozač se spasao bekstvom. Za Mirka više nije bilo spasa. Mirko je ranije osuđen za saobraćajnu nesreću u kojoj je stradao maloletni dečak. Uz svu bol koju je od tog dana nosio u sebi, policija je još napravila od njega okrutnog ubicu. Osuđen je i za napad na službeno lice. Tada je, pokušavajući da umakne policajcima, pogođen metkom u glavu. Projektil mu je izvađen tek posle sedam dana kada je policija obavila svoj posao. Zašto je tada oglašen krivim i osuđen nikom nije jasno.

Želimo da obavestimo javnost o još jednoj neprijatnosti koju nam je policija priredila. Vraćali smo se sa sahrane. Negde kod restorana "Košuta", ispod Topčiderskog groblja, dva džipa intervetne brigade su zaustavila kolonu vozila. Sve su poizbacivali napolje, a nekima su stavili lisice na ruke. Kada su nas videli kako izlazimo u crnini i sa Mirkovom slikom, zbunili su se i ostavili nas na miru. Verovatno su tražili incident, ali ga nisu našli. Zvaničan izveštaj sa uviđaja nakon Mirkovog ubistva, kao ni rezultate autopsije, još nismo dobili. Nadamo se, ipak, da će istina kad-tad isplivati na površinu i da ćemo saznati odgovor na pitanje: ako je Mirko za nešto bio kriv, zašto nije uhapšen i osuđen već je ubijen na ulici. Porodica Bešević Drugi izvor Prilikom pokušaja da u ukradenom 'golfu' pobegne od interventne ekipe SUP Beograd, koja je za njim tragala na osnovu policijskih i sudskih poternica, juče oko 2.45 časova u Borskoj ulici ubijen je Mirko Bešević (26) iz Beograda.

Kako je juče rekao general-major Boško Buha, načelnik SUP Beograd, interventna ekipa je u Borskoj ulici primetila 'golf' za koga je proverom ustanovljeno da je ukraden, a policajci su u njemu prepoznali Beševića za kojim se traga. - S namerom da uhapse Beševića policajci su izašli iz vozila i prišli 'golfu'. Međutim, on je naglo krenuo u rikverc i udario u službeno vozilo, a odmah zatim je ispalio jedan hitac u pravcu policajaca koji su uzvratili - izjavio je general Buha, dodajući da je Bešević potom krenuo u beg. Policajci su nakon 400 metra, pošto se 'golf' zaustavio, zatekli povređenog Beševića u njemu. Odmah su pozvali Hitnu pomoć koja je konstatovala da je mrtav. Bešević je nosio pancir, ali ga je metak pogodio s bočne strane. - Još jedno lice je bilo u kolima sa Beševićem, za koje je utvrđeno da nije pucalo. Imamo saznanja ko je to i intezivno tragamo za njim - istakao je general Buha. 'Golf' u kom je bio Bešević ukraden je 31. marta 2001. godine i ima je ukradene tablice. Mirko Bešević je odavno poznat policiji. Optužen je da je 24. oktobra 1995. godine, u Borskoj ulici, prošavši kroz crveno svetlo usmrtio Dalibora Dimovskog (8), posle čega je pobegao. Osuđen je na dve godine zatvora, ali je čak osam puta uspeo da odloži kaznu.

Bio je osumnjičen i da je 30. maja 2000. godine u Ulici kneza Višeslava ubio Dejana Plavšića, kao i da je 2. decembra u Ulici Ivana Milutnovića pokušao da otme 'mercedes' i ranio vlasnika u ruku. Vlasnik vozila je, ipak, uspeo da otme Beševiću pištolj, za koji je veštačenjem utvrđeno da je iz njega ubijen Plavšić. Bešević je osumnjičen i da je 26. novembra 1999. godine na uglu Balkanske i Narodnog fronta, pucao na Dejana Caričića, koji je uzvrtio. Poručnik Milan Popović, načelnik Odeljenja za suzbijanje imovinskih delikata SUP Beograd, rekao je

da je protiv Beševića bilo podignuto čak 97 krivičnih prijava, najčešće zbog oduzimanja vozila, falsifikovanja dokumenata, nasilničkog ponašanja...

Kad si prvi put čuo da te je neko nazvao kriminalcem? Golubović: Sve je počelo u petom-šestom razredu. Na čas matematike upada policija, hapse me, direktoru kažu: “Mi dužimo ovog momka”, a onda me vode u obližnju stanicu policije. Jedan inspektor me vezuje za klupu i pita: “Gde su zlatnici”. A ja nema pojma o čemu je reč. Gasio mi cigaru na rukama, tukao me pendrekom po nogama, leđima... I tada sam otkrio svoj najveći talenat od svih koje posedujem: talenat za bekstvo. Shvatio sam da je bolje da me ubiju nego da me muče i pobegao sam kad je inspektor izašao iz kancelarije. Tada je moja porodica živela u prizemlju zgrade i ja sam u stan ušao ne kroz vrata, već sam uleteo kroz prozor, zagrlio majku i rekao joj: “Mama, od danas niko nikada više neće da me bije”. I plakao sam. Kasnije se ispostavilo da je neki dečko iz škole, neki tatin sin, ukrao 11 zlatnika iz kuće, prodao ih i čitav dana čašćavao školu pljeskavicama. Kad ga je nastavnica pitala odakle mu novac, on joj kaže: “Imam ja druga Kristijana, lopova”. Tako se upalio prekidač moje sudbine... U školi sam se isticao: bio sam odličan, ali i učenik koji se družio sa nestašnim dečacima. I onda je krenulo: “Kristijan uradio ovo, Kristijan uradio ono...”. To je neka crna sudbina. Da li je tvoj prvi ozbiljan prekršaj zakona krađa olovnih delova iz telefonskih govornica koje si pretapao u tegove? Ne, to je velika laž. Dva moja druga su otkrila da olovo iz slušalica može da posluži za pravljenje tegova. Jednom ih je uhapsila policija, ubila od batina, a nakon toga mene privode. Dovodi me komandir u svoju kancelariju i kaže: “Slušaj, bolje ti je odmah sve da priznaš da te ne bijemo, drugovi su te odali.” Odvedu me u ćeliju, njih dvojica izobličeni od batina. Plaču. I tu me nagovore da ja preuzmem odgovornost umesto njih, jer su oni deca jedinci, boje se

zatvora, boje se popravnog doma, da ih ponovo ne tuku itd. Tada je moja slika prvi put izašla u novinama, “Večernje novosti” su objavile članak sa naslovom “Topio olovo iz slušalica da bi pravio tegove!”. Kako si odveden u popravni dom? Izbila je tuča u centru grada, ispred nebodera ”Beograđanke”, gde smo napadnuti moj drug Cema, kog vi znate kao Legiju, ja i još nekoliko starijih momaka. Tuča je trajala 20 minuta, radile su čaše, flaše, betonske žardinjere i sve to pred tridesetak ljudi usred dana. Zbog toga sam odveden u popravni dom, odakle sam pobegao i otputovao u Nemačku. Nisam mogao da izdržim. Bez obzira na to što sam bio maloletan, policija me je maltretirala. Da li si kao dete maštao o svom budućem zanimaju? Najveći san mog oca je bio da budem pilot. Ja sam maštao da budem general nekih specijalnih jedinica, neki vojskovođa. Ekspert nekih borilačkih veština. Zašto baš to? Uvek me privlačilo da ljude učim fizičkoj kondiciji i raznim sličnim sposobnostima. Od malih nogu sam se bavio sportom, uspevalo mi je da telo izložim naporima do kojih drugi nikad nisu mogli da dođu. Ali ta lepota oratorstva i taj način ophođenja sa ljudima davalo mi je strahopoštovanje kod drugih. S vremenom sam shvatio da posedujem hipertalenat za sve i svašta i onda sam čačkao: učio sam da kuvam, šijem, crtanje, pisanje... Dobio sam hipertenziju kao da ću sutra da umrem, da moram sve da uradim danas. Hvališ se? Ne, zaista imam harizmu koja pleni ljude. Nije u pitanju priča o Kristijanu kriminalcu, o čoveku koji pljačka banke, koji se tuče itd. Ta energija privlači ljude i mi razgovaramo. Bolesnici, ranjenici, jadni ljudi, srećni ljudi, uvek svakom od njih pokušavam da ulepšam dan. Nikada nisam silovao i oteo nekome nešto, a među onima na kojima sam istresao bes sigurno nije bilo poštenog naroda i cvećki, već čist ološ. To će pokazati vreme, jer od stotinak tih "zvučnih" kriminalnih imena i biznismena danas je živo svega nekoliko njih. Kad si postao svestan toga, te energije? Još u ranim danima, u osnovnoj školi sam počeo da shvatam da se izdvajam od ostale dece. Sa 12 godina sam prvi put spavao sa devojkom. Bio sam bolje vaspitan od ostalih, voleo sam bolju hranu nego ostala deca i lepše se oblačio. Meni je pravljeno po pet-šest sendviča pre polaska u školu: jedan za mene, jedan za sestru i tri za drugove. To tako druge familije nisu mogle da priušte. Neki bi rekli da sam na taj način počeo da se bavim advertajzingom i propagandom i da kupujem masu, ali ja sam zaista od srca želeo da ono što imam podelim sa drugima. Čime su se bavili tvoji roditelji? Moj otac je, vrlo rano, još dok sam bio beba, otišao u Nemačku i tamo počeo da radi, tj. da se bavi kriminalom. Kad je otišao u zatvor, počeo je da crta, pa je negde 70-ih godina pobedio sa svojim radom na UNESCO izloži, ovde u Beogradu u Sava centru. Talenat za crtanje sa njega je prešao na mene i ja jako volim da crtam i neki stručnjaci su rekli da to jako lepo izgleda i da imam talenta. Da li je istina da se tučeš samo levom rukom? Uglavnom da, dok sam se tukao. Za desnu imam lekarsko uverenje o njenoj preteranoj snazi, pa mi je zabranjeno da je koristim u borbi sa ljudima.

Kad si otišao u inostranstvo i zašto? Prvi put nakon završene osnovne škole, 1982. Imao sam ovde već nagomilane probleme i majka je mislila da treba da promenim sredinu. Otišao sam u Trst kod prijatelja naše porodice, Đovanija, koji drži istoimeni lanac robnih kuća. Malo sam pomagao u trgovini, učio jezik, ali sam se uželeo Beograda, pa se vratio. Onda sam uleteo u par tuča, u ’85. zaglavio prvi put u Centralnom zatvoru. Inače, nikad u životu nisam krao u Jugoslaviji, ovde sam se samo tukao. I uvek sam se branio. Bio sam mesec i po dana u zatvoru. Onda sam otišao napolje, pa se vraćao u Beograd, počeo da izlazim po diskotekama, slede razna negativna poznanstva. Upao sam u svet u kom sam bio najbolji, imao najveću harizmu, počeo da osvajam vlast i upao u opasnost da postanem slavni kriminalac sa rokom trajanja od dve godine. Shvatio si tada da si baš to - kriminalac? Pa, da. Onda kad sam se u inostranstvu bavio nekim ekstremnim stvarima kao što su pljačke, naročito pljačke banaka. U Nemačkoj sam ležao tri i po godine zbog kazne za organizovani kriminal i razbojništvo. I zbog tuče sa jednim Crnogorcem, upucavanja neka su bila. Trebalo je da ležim dve godine, ali sam udario komandanta zatvora, pa su mi produžili kaznu. Kako si se vratio u Srbiju? Nemačka vlasti su me ’93. isporučile našoj policiji zbog jednog incidenta u hotelu ”Mažestik”. Nakon toga dolazi bekstvo iz Centralnog zatvora, odnosno skok sa drugog sprata Petog opštinskog suda i potom sam otišao u Erdut kod Arkana. Shvatio sam da se dosta toga u međuvremenu u Beogradu promenilo, svako je mislio da može postati kriminalac, mnogo nabeđene dece je počelo da nosi pištolje, fer-plej je potpuno nestao. Kada si upoznao Milorada Lukovića? Cema je vrlo sličan meni. Naši karakteri su 90 odsto isti. Smatram da je iznad svega vukao taj patriotski blok do maksimuma. Čovek koji se bez ikakvih predrasuda svakoj novoj vlasti davao, ne u svom interesu već u interesu Srbije. Možda je tu pala neka blokada, pa je rekao sam sebi: Dokle više, daj da uzmem nešto i za sebe. Milorad Luković Legija mi je nepoznat, znam ga samo kao Milorada Ulemeka Cemu. Kako je on otišao u Legiju stranca? Oduvek je gajio želju da ode u Legiju stranaca, još od detinjstva. Ja sam mu rekao: “Hajde da pljačkamo banke negde po zapadu i da se vratimo kući sa hrpom para, pa da otvaramo lokale.” On kaže: “Nisam ti ja za to!” I čovek stvarno ode u Legiju. Zašto se predao posle četrnaest meseci? Jer hoće da se razjasne dileme u vezi sa njegovim učešćem u ubistvu premijera. Znam da je bio upleten u političke igre i da mu samo Bog može pomoći da istera pravdu. Čim budem mogao, otići ću u zatvor da ga posetim. Misliš li da je Legija ubio Zorana Đinđića? On je imao snagu i mogućnost da to uradi, ali nije. Kad se priča o atentatu na Đinđića, prvo pomislim na pravdu i nepravdu. Za mene je pravda čak i raditi nešto nepravedno ako je to u interesu naroda. Mislim da je premijer ubijen zbog nekih političkih malverzacija koje su najviše njemu bile poznate. Ali, sada ovaj zaplet oko tog ubistva – to je vrlo nejasno. Pazi, ja nisam za to da nema policije i sudova. Ali, u pravoj demokratskoj formi. Jer, ja sam doživeo veliku nepravdu u velikim demokratijama kao što su nemačka i grčka. Možete onda da zamislite srpsku nepravdu. Jer, kod nas sve može i sve ne može. Na zapadu ipak postoji

granica tolerancije, a ovde ne postoji ništa. U kom slučaju su kod tebe probijene te granice? U tome što neko može u kafani da ubije čoveka i mirno da izađe napolje. A možete biti zvučno ime kao ja, i da vas po ”sudskom ubeđenju” koje pravno ne postoji, za opaljeni šamar osude na 16 meseci, jer ste navodno nekog pokušali opljačkati. Pa, to nema nigde. To izaziva revolt, i gomilu negativne energije da se protivim. Mrzim autoritete. Ukoliko imaju pozivne poglede, onda ih poštujem. Ako ne, onda ih nema. A opet, kada pogledam svesno, znam da se ne može protiv države i vlasti. Ponovo si u Beogradu, kako ti se čini? Srbija je pre 10 godina bila jedno ludilo sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu. Ali, ni danas nije drugačije. Za 20 dana obišao sam sve beogradske diskoteke i video da je 97 odsto omladine ili pijano ili drogirano, ili i jedno i drugo. To je užasno, neverovatno! I šta tu možeš da očekuješ i da tražiš - devojku od koje ćeš dobiti samo neku zaraznu bolest i prijatelja od koga ćeš dobiti probleme? Ta omladina treba da bude vojska koja će braniti otadžbinu, a te devojke sutradan treba da postanu majke naše dece koja će graditi ovu zemlju. Kad su 17. marta izbili nemiri na Kosovu, ti si se u Beogradu našao na čelu demonstranata. Održao si i jedan govor. Kako je došlo do toga? Te večeri vraćao sam se s puta, i neko mi je rekao da je miting. Otišao sam pravo tamo, izašao iz auta i tada je narod počeo da pravi prolaz i da viče: „Kristijan, Kristijan! Kristijan za predsednika!“ Počeli su da me vuku da se popnem na kola i da se obratim narodu. Rekao sam narodu da nema više ni Arkana, ni Legije, ni Miloševića, ali da sam ja, ako treba, spreman da povedem narod. Ja se ne bojim smrti, a još manje se bojim Šiptara. Ako treba, spreman sam da sebi na leđa stavim atomsku bombu i da skočim iz aviona na Tiranu. Spreman sam i da u ovom ratu budem Obilić, a ako to nije potrebno, onda oni koji vode politiku, u trenutku kada se srpski narod kolje i pali, neka je vode kako misle, pa ćemo videti dokle. Ja u politiku ne želim da se mešam, jer ona nikome nije donela dobro. Kaješ li se zbog nečeg? Sve je sudbina i ništa nije slučajno. Vodila me je božja ruka, mada vrlo čudnim putevima. Da živim na nekom boljem mestu, verovatno bih i ja bio bolji čovek. Kontrolisao sam ja svoje postupke, i pozitivne i negativne. Ali smatram da je sve to sudbina, da je sve zacrtano. Ubije se ovaj, prebije se onaj, padne saksija čoveku na glavu i on umre. Morao sam da se borim da bih preživeo. Sva krivična dela počinio sam napolju, nikada u Jugoslaviji. Zatvor me je očvrsnuo, ali sazreo sam u svakom pogledu. Za zlo vraćam deset, a za dobro hiljadu puta. Voleo bih da nikad nisam morao da uzvraćam za zlo, ali šta ću kad mi je takav život. Takav mi je DNK. Rodio sam se da budem najveći. Mislim da u meni postoji mnogo vrsta ljudi: zanatlija, kriminalac, umetnik, zver, otac. Mislim da danas posedujem od svakog od njih ono najbolje i da sam vrlo pozitivna ličnost. Imam harizmu, ali je ne koristim. Mogu sada da okupim deset hiljada ljudi i da napravimo sranje. Ali, svestan te svoje moći, ja to usmeravam u drugi plan: da idemo na roštilj, na sport, da krstimo jedni drugima decu i da stvaramo jednu porodičnu organizaciju.

Vlada Kovačević Tref (1958-1997) Ubistvo Vlade Kovačevića je bilo prvo u seriji ubistava ljudi iz neposrednog okruženja Slobodana Miloševića. Posle toga su ubijeni Radovan Stojičić Badža, Zoran Todorović Kundak, a nedavno i ministar vojni Pavle Bulatović. Za razliku od Badže, Kundaka i Bulatovića, Tref nije nikakvom političkom aktivnošću zadužio predsednika. Veza između njih je bio predsednikov nestašni sin Marko Milošević. Nacionalna klasa Vlada Kovačević započeo je svoj "put do zvezda" 1980. godine na trkačkoj stazi Grobnik kraj Rijeke (tada Jugoslavija, danas Hrvatska). Vozio je ludo, vozio je brzo, važio je za jednog od najboljih autotrkača u zemlji. Osvaja u nizu šampionske titule na brdskim trkama, dva puta treće mesto na kružnim stazama, prvo mesto u generalnom plasmanu najjače klase. Godine 1992. osniva Auto-moto sportski klub "Tref". Za četiri godine ovaj klub je osvojio 29 zlatnih, dvadeset srebrnih i petnaest bronzanih medalja. Osvaja i najviše priznanje AMSJ - Zlatnu plaketu. Prijateljstvo s Markom Miloševićem Ovo prijateljstvo počinje kada Tref uzima Marka 1992. godine za vozača svog tima. Marko se jednom prilikom pohvalio kako je otac prestao da mu pravi probleme zbog njegove prebrze vožnje, kada je slupao osamnaesti automobil. Tref je bio vrlo sračunat prilikom angažovanja Marka u svoj tim. Prosto se ne zna da li je Marko bio brži na trkama ili sponzori, kao što je Kompanija Braća Karić, koji su jedva čekali da vide svoju reklamu na predsednikovom bolidu (bolid je Markov automobil - prim. aut.). Iako ni predsednik, ni njegov sin, ni Vlada Tref, ne ljube preterano šetače koji s vremena na vreme demonstriraju po gradovima Srbije, nije im smetao Johnny Walker kao sponzor. Među sponzorima se nalazi i Đovani Di Stefano, prijatelj Željka Ražnatovića Arkana i Radojice Nikčevića. Njegovo sponzorstvo u visini od 70 hiljada maraka nikad ne bi stiglo do javnosti, da u aprilu 1994. godine Di Stefano nije uhapšen zbog šticovanja, tj. prodaje tih deviza po višem kursu od zvaničnog. Iz tih vremena u sećanju nam je ostala fotografija iz Beranovaca (vojni poligon za obuku vozača kraj Kraljeva, koji je služio i kao trkalište), na kojoj se vide zagrljeni Marko i njegova devojka, a njemu za pojasom iza leđa je zadenut pištolj. Ova fotografija je objavljena u nedeljniku Telegraf, čiji je vlasnik bio Slavko Ćuruvija, ubijen 11. aprila 1999. godine u Beogradu tokom NATO kampanje.

Ubrzo i Vlada Tref i Marko shvataju da bi svoj "uspeh" sa sportskih terena mogli da prošire i na poslovne poduhvate. Vlada Tref osniva školu kartinga na Adi Ciganliji i trgovinsko preduzeće Tref, koje je ekskluzivni zastupnik poznatih svetskih sportskih marki kao što su Nike, Reebok, te servis Tref na Banovom Brdu. Tref se pominje i kao jedan od osnivača i deoničara grupacije Interspid, špediterske firme koja je imala 10 preduzeća-ćerki u zemlji, četiri u insotranstvu, lanac djuti fri šopova na granici, radio i TV stanicu. Spoljno trgovinsku razmenu u Jugoslaviji (bez Crne Gore i Kosova, za sada) kontroliše državni aparat, različitim dozvolama, kvotama, kontingentima i sličnom regulativom. Kako otac Marka Miloševića kontroliše državni aparat, Marko je predstavljao veoma poželjnog "saradnika" za pomenute poslovne transakcije. Sa druge strane, Marko otvara diskoteku Madona na ulazu u "srpski Kumrovec" i javno izjavljuje da mu je Tref pomogao u tome. O kakvoj vrsti "pomoći" se radi, nije precizirao. Nebo paraju hologrami sa imenom diskoteke. Svake godine diskoteka se renovira, a stara oprema se distribuira po diskotekama diljem Srbije. Tu su i lanac pekara u Požarevcu, ISP MadonaNet, zabavni park Bambilend, a priča se i o nedavno otvorenoj parfimeriji Scandal u centru Beograda na Terazijama. Sem upletenosti u jednu pucnjavu Vlada Kovačević Tref nije pominjan kada se pričalo o beogradskom podzemlju. Druženje sa mafijom nije mu ni bilo potrebno, kada je sebi uvek mogao da obezbedi ekskluzivno pravo na visoko profitabilne poslove, zahvaljujući prijateljstvu sa predsednikovim sinom. Uvoz cigareta je jedan od najprofitabilnijih poslova u Srbiji. U intervjuu Nedeljnom telegrafu od 19. februara 1997. Božidar Bob Radović, čovek koji drži šverc cigareta u Crnoj Gori, rekao je: "Svi avioni kojima se dovoze cigarete ne sleću u Beograd, nego u Niš i opslužuju celu Jugoslaviju. I ako se čudite odakle cigarete na ulici u Srbiji, bolje da pitate gospodina Marka Miloševića... Marko Milošević je trenutno najjači diler cigareta u Jugoslaviji. Pa svi znaju da je Interspid jedina firma koja može da uvozi cigarete u Jugoslaviju." Dvadesetčetiri sata po objavljivanju ovog intervjua ubijen je vlasnik Interspida Vlada Kovačević. Ubistvo Tog 20. februara 1997. Tref je uradio isto što i svakog radnog dana. Došao je do kongresnog centra Sava na Novom Beogradu, gde se nalazilo sedište njegove poslovne imperije. Bilo je oko 11 časova pre podne. Izašao je iz svog omiljenog džipa i uputio se ka tehničkom ulazu A, koji koriste radnici Centra. Tu ga je sačekao ubica, prema očevicima "mladić u crnoj jakni", i ispalio četiri metka. Dva kroz grlo žrtve, jedan kroz nausnicu (deo između nosa i usne), jedan promašaj. Ubica se potom brzim korakom uputio ka ekskluzivnom hotelu Hyatt Regency. Posle petnaest minuta na mesto zločina stigao je, skrhan bolom i uplakan, Marko Milošević. Naravno, kao ni u ostalim slučajevima ovog tipa, ubica još uvek nije otkriven. Od samog ubistva je prošlo više od tri godine, a policija se u istrazi nije makla dalje od uviđaja na mestu zločina, ili nas

barem ne obaveštava o tome. Posle ovakvih ubistava obično počinje ostavinska rasprava. Kako Tref za sobom nije ostavio nikakav testament, njegova druga žena Bojana je po pravu prvenstva nasledila celokupnu imovinu, koja broji dosta toga. Nezadovoljan podelom očevine, sedamnaestogodišnji A. K. Trefov sin iz prvog braka, rešava da pravdu uzme u svoje ruke. Sa svoja dva drugara, devetnaestogodišnjim Filipom Gavrilovićem i dvadesetogodišnjim Aleksandrom Kostadinovićem, Kovačević junior u noći između 4. i 5. decembra 1998. godine sačekuje blagajnicu Biljanu Stanojković ispred Sava Centra i prati je svojom Hondom prelud sve do Dušanovca. Tu je otimaju i odvoze do stana na Bežanijskoj kosi. Oko 23 časa ponovo odlaze do Sava Centra. A. K. ulazi u očevu (maćehinu) firmu i pozdravlja se sa noćnim čuvarem Bratislavom Dačićem. Posle razmene nekoliko rečenica Kovačević junior jednim hicem u potiljak hladnokrvno ubija Dačića, koji mu je pre toga okrenuo leđa. Mobilnim telefonom poziva svoje saučesnike, koji dovode Biljanu Stanojković. Posle pretnje oružjem, i kada je videla stravičan prizor leša na podu, Biljana bez razmišljanja magnetnom karticom otvara vrata glavne kancelarije, a zatim i sef pomoću personalne šifre. Trojka iz sefa vadi sedam miliona maraka u krupnim apoenima. Sa plenom i Biljanom Stanojković beže do sela Nemenikuće blizu Mladenovca. Tamo u garaži Tihomira Kostandinovića, Aleksandrovog strica, sakrivaju deo plena. U svoj toj gunguli Aleksandar Kostandinović uspeva sam sebe da rani. A. K. i Filip Gavrilović odvoze blagajnicu do Garaškog jezera u blizini Aranđelovca podno planine Bukulja i tamo je likvidiraju sa tri hica u potiljak. Policiji nije bilo teško da razotkrije trojku. U firmi je sve vrvelo od kamera, a na jednom spratu iznad prostorija se odvijalo veče folklora. Kostadinović i Kovačević junior su uhapšeni. Međutim, policija kod njih nije našla sav (ne zna se koliki) plen. Pretpostavlja se da je ostatak kod Filipa Gavrilovića, koji je u bekstvu. Andrej Kovačević (25), sin pokojnog Vlade Kovačevića Trefa, poginuo je u teškoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 3 septembra 2006 oko 16.30 na raskrsnici ulica Kneza Višeslava i Miloja Zakića, dok je Slobodan Stanić (50) zadobio teže povrede u predelu glave. Nesreća se dogodila kada je Kovačević, koji je upravljao motorom "jamaha" (BG 15-315), u punoj brzini naleteo na "zastavu 101" kojom je upravljao Stanić. Očevici ove stravične nesreće tvrde da je vozač "zastave" već dao žmigavac i pokušao da skrene u ulicu Miloja Zakića kada je munjevitom brzinom naišao motor i zakucao se u ''zastavu''. Automobil se od siline udara prevrnuo, a motor je odleteo uvis i kad je pao na zemlju, bukvalno se prepolovio. Prolaznici koji su odmah pritekli u pomoć videli su da je u prvim trenucima posle nesreće Kovačević bio u svesnom stanju, ali je podlegao zadobijenim povredama još pre nego što je stigla Hitna pomoć. Ekipa Hitne pomoći je Stanića odmah prevezla u Urgentni centar, gde su mu konstatovane teže

povrede u predelu glave. Prema poslednjim informacijama, Stanić se nalazi van životne opasnosti. Podsećamo da se Andrej Kovačević nalazio na izdržavanju devetogodišnje zatvorske kazne u Kazneno-popravnom domu za maloletnike u Valjevu, a juče je trebalo da se vrati u zatvor posle redovnog vikend odsustva. Kazna mu je izrečena za učešće u dvostrukom ubistvu i pljački oko sedam i po miliona nemačkih maraka firme "Tref rentakar" svog pokojnog oca. Tom prilikom, u drugoj polovini 1999. godine, smrtno su stradali su Bratislav Dačić i Biljana Gavrilović, oboje radnici te firme. Do danas nije pronađeno oko četiri miliona maraka koje je navodno odneo jedan od saučesnika u razbojništvu i ubistvima, kome se gubi svaki trag. Voleo je brzu vožnju Andrej je u petak došao u Beograd iz valjevskog zatvora, gde je dobio slobodan vikend. Nezvanično saznajemo da je u svoju poslednju vožnju krenuo iz majčine kuće na Ceraku. Sin Vlade Trefa je strast prema automobilima, motorima i brzoj vožnji nasledio od pokojnog oca, koji ga je još kao tinejdžera usmeravao da se bavi auto-trkama. Mlađi Kovačević je nekoliko puta bio šampion u kartingu. Njegovi prijatelji kažu da je uživao u brzim vožnjama, koje su, kako je govorio, na njega delovale umirujuće. Neposredno posle očeve smrti, Andrej, kome je tada bilo 16 godina, imao je skoro identičnu saobraćajnu nesreću kao juče. Vozio je motor, a ispred njega je izleteo automobil. U nesreći je zadobio povrede od kojih je ubrzo počela da mu se suši ruka. Vozač automobila koji je izazvao nesreću nije otkriven.

Radojica Nikčević (1948-1993), direktor Stambene zadruge „Šumadija“ i osnivač radija „Pingvin“, ubijen je 7. oktobra 1993. godine u 8.15 sati u Ulici Vase Pelagića u Beogradu. Od njegovog do danas nije poznato ko ga je i zbog čega ubio.

- Kobnog dana Nikčević je izašao iz službenog „mercedesa“ i krenuo ka ulazu u Prvu stambenu zgradu „Šumadija“. U susret su mu išla dva čoveka obučena u radne kombinezone. Ne sluteći da su to ubice, mimoišao se s njima, a kada im je okrenuo leđa, jedan od njih mu je u potiljak iz neposredne blizine ispalio dva metka iz pištolja. Počinioci su tada lagano odšetali do parkiranog „juga“ i odvezli se - podseća izvor iz istrage. Policija je kasnije pronašla „juga“ u jednoj slepoj ulici nedaleko od mesta zločina, a istraga je utvrdila da je automobil ukraden. - Ovo ubistvo prvo je u nizu nerasvetljenih ubistava poslovnih ljudi bliskih režimu Slobodana Miloševića. Bio je pripadnik novobogataške klase ratnih profitera, koji su uz pomoć jakih političkih veza zarađivali veliki novac. Nikčević je pre smrti tvrdio da je težak 50 miliona maraka, a svoje bogatstvo isticao je nošenjem dijamantskog prstena i „roleks“ sata - priča naš sagovornik. Priče o tome ko bi mogao da stoji iza smaknuća idu od Jezdimira Vasiljevića, vlasnika Jugoskandik banke, koji ga je navodno prevario za nekoliko miliona maraka, preko njegove umešanosti u poslove sa drogom, pa do toga da je preuzeo ljude Đorđa Boškovića Giške. Eskobar mu dao čitulju Radojica Nikčević je 1992. godine u Beograd doveo Đovanija di Stefana, „biznismena“ koji se predstavljao kao vlasnik filmske i avio-kompanije i bioskopa u Kolumbiji. Pričalo se da je Nikčević preko njega kontrolisao tržište droge, pa su januara 1993. godine išli u Bogotu da bi se povezali s Pablom Eskobarom, vođom medeljinskog kartela. Ove priče je podgrejalo objavljivanje Nikčevićeve čitulje u beogradskim novinama sa potpisom Pabla Eskobara. - Radojica je sarađivao sa kriminalcima i sa policijom, sa opozicijom i sa vlašću. Hvalio se da više ne zna za koju tajnu službu radi: saveznu, srpsku ili crnogorsku, a Milo Đukanović, Radoman Božović i Aleksandar Knežević Knele samo su neki sa spiska njegovih prijatelja - podseća naš izvor. RADOJICA NIKČEVIĆ – Biznismen, za koga se kaže da je imao bliske veze sa Službom državne bezbednosti, ali i sa Arkanom, ubijen je 7. oktobra 1993. godine ispred svoje kancelarije na Dedinju. Njegove poslove preuzima Arkanov kum Đovani di Stefano. Zaseda, dva počinioca, revolver velikog kalibra. Političke okolnosti: rat u Bosni i Hercegovini, sankcije međunarodne zajednice, hiperinflacija, vanredni parlamentarni izbori u Hrvatskoj. Ubistvo Radojice Nikčevića je prvo iz serije nerasvetljenih ubistava poslovnih ljudi bliskih režimu Slobodana Miloševića. Pre njega, na ulicama Beograda su ubijani uglavnom ljudi koji su od samog početka svoje karijere pripadali beogradskom podzemlju. Radojica je, međutim, bio pripadnik novobogataške klase ratnih profitera. Ova grupa ljudi, uz pomoć jakih političkih veza, akumulirala je bogatstva merena desetinama miliona dolara. Sam Nikčević je neposredno pre svoje smrti tvrdio da je težak 50 miliona nemačkih maraka. Svoje bogatstvo je voleo da pokazuje, a za to su mu služili

izuzetno vredan dijamantski prsten i "Rolex" sat sa dijamantima. Radojica Nikčević je rođen 1948. godine u Beogradu. Poreklom je iz Nikšića. Svoje crnogorsko poreklo je obilato koristio u karijeri, ali je umeo i da se svojim Crnogorcima pošteno oduži za učinjene usluge. O velikoj solidarnosti Crnogoraca govorio je: "To što se Crnogorci međusobno drže jeste privilegija manjine u većini. Zašto se drže Italijani u Americi? Zbog toga što su tamo u manjini, isto kao Crnogorci u Beogradu." Šumadija Posle završene Više ekonomske škole Nikčević se zapošljava u JIK Banci, gde vremenom postaje jedan od rukovodilaca. Odatle 1985. godine odlazi na mesto direktora Stambene zadruge Šumadija. Ova firma je u to vreme bila pred likvidacijom. Nikčević je postavljen za prinudnog direktora. Ne gubeći vreme, Nikčević za Šumadiju obezbeđuje nove lokacije i poslove na Senjaku i Dedinju, elitnim beogradskim naseljima. Sedište firme vrlo brzo premešta iz baraka u Svetozara Markovića u novoizgrađenu poslovnu zgradu na Topčiderskom brdu, koja je u to vreme bila verovatno najlepša u Beogradu. Šumadija obezbeđuje stanove za mnoge visoke policijske funkcionere, kao i za Milorada Vučelića, koji je devedesetih bio direktor RTS-a. Godine 1990. Nikčević osniva Radio Pingvin, prvu privatnu radio stanicu u Beogradu. Po kratkom postupku obezbeđuje prostorije i svu potrebnu opremu. Obezbeđuje i sve potrebne dozvole i frekvenciju, inače vrlo teško dobavljivu robu u Srbiji. Koliko teško, govori i činjenica da je izrazito opozicioni Radio B92, sve do preuzimanja od strane države na samom početku NATO bombardovanja, koristio iznajmljenu frekvenciju RTS-a. Nikčević okuplja vrlo talentovanu mladu ekipu koja od Radio Pingvina pravi najslušaniju stanicu u Beogradu. Sam program je izrazito apolitičan, sa puno muzike, uključenja slušalaca i nagradnih igara. Da poslovi sa stambenom zadrugom nisu bili baš čisti govori i pismo koje su zadrugari poslali beogradskom dvonedeljniku Duga, neposredno pošto je na leto 1993. izašao intervju sa Nikčevićem u ovom listu. U ovom intervjuu Nikčević je optužio izvršnu vlast za pojavu ratnog profiterstva i kriminala u Srbiji, tvrdeći da niko ne može da se bavi velikim poslom ili švercom bez znanja i odobrenja države: "Obračun sa ratnim profiterima biće za Srbiju ekonomska, ali i politička potreba. Ta gospoda koja su opljačkala Srbiju, a ja ne znam ko je pojedinačno koliko ukrao, samo znam da se radi o milijardama dolara - moraće za to da plate." Kao utuk na ovaj intervju stiže nepotpisano pismo zadrugara. U njemu oni pišu da su šokirani izjavama u tekstu da se njihov direktor bori protiv kriminala i navode kako se "protiv Radojice Nikčevića vodi krivični postupak već nekoliko godina zbog dobijanja kredita radi kupovine stana od Šumadije na nezakonit način" i da je postupak toliko efikasan da je tužilac podneo ostavku i otišao u advokate. Zadrugari ga optužuju da "kao bog i batina" potkrada, muva i petlja sa imovinom pet hiljada zadrugara. "Po našoj proceni u toku je pljačka u iznosu od pedeset do sto miliona maraka time što će zadružno vlasništvo preći u privatno." Dalje taksativno navode spisak imovine: luksuzno opremljene poslovne prostorije od 400 kvadrata na Topčideru, u mermeru, staklu, mozaicima, fontanama, umetničkim slikama, apartmani, neprodati stanovi, Radio Pingvin, zgrada u Brankovoj ulici. Na kraju spiska imovine nalazi se i sledeća linija: "radnici stambene zadruge Šumadija, jer se mi

već odavno osećamo kao robovi." U pismu dalje stoji: "Inače, o Radojici Nikčeviću bi se mogle knjige napisati. O kakvoj je osobi reč ovaj put naveli bismo samo nekoliko primera. Govori da je politički neopredeljen dok je nama po zadruzi delio pristupnice SPS-a i primoravao nas da se učlanimo u tu stranku, a istovremeno glavni izvođač radova mu bio sadašnji saveznik SPO-a (misli se na Dragoljuba Miličića, vlasnika "Invest-Importa" prim. aut.). U isto vreme nabavlja specijalnu pušku za generala Spirkovskog, da bi čovek išao u lov, iako se vode borbe oko Vukovara; prisustvuje sahrani pokojnog Giške..." Drugovanje sa Đovanijem Di Stefanom Đovani Di Stefano je prva od mnogobrojnih kasnijih belosvetskih protuva koji su osetili da je Srbija obećani raj za njihove mahinacije. Posle njega su se kroz Srbiju prošetali mnogobrojni lažni bizmismeni, filosofi, pisci-bedna piskarala. Naravno, svi su oni "neizlečivo zaljubljeni u Srbiju". U Jugoslaviji prikazan kao vlasnik MGM filmske kompanije, United Artist-a, avio kompanije u Austriji, lanca od 80 bioskopa u Kolumbiji, Di Stefano je zapravo prevarant koji je u Engleskoj ležao zbog pokušaja osnivanja banke bez početnog kapitala, a gonjen je i zbog uvoza piratskih video kaseta iz Hong Konga. Inače, zaista je imao veze sa Rihardom Flikom, Austrijancem vlasnikom male avio kompanije, ali jedina veza je ta što ga je, prema pisanju austrijske štampe, prevario za nekoliko stotina hiljada šilinga. Retku cvećku Di Stefana, Radojica Nikčević je upoznao u novembru 1992. u jednom zamku u Francuskoj. Par nedelja kasnije Di Stefano dolazi u Beograd i Jugoslaviju, prema njegovim rečima "zemlju neograničenih mogućnosti". Januara 1993. Di Stefano odlazi u Bogotu, a gost u njegovom avionu je i Radojica Nikčević. Tu posetu Kolumbiji Di Stefano je pravdao sređivanjem poslova kompanije Cine Columbia. Usput prodaje i priču o kupovini državne Banco Di Columbia. Nikčević je, međutim, kao razlog navodio kupovinu lanaca hotela u toj zemlji. Nasuprot ovim pričama stoje govorkanja po beogradskoj čaršiji da je Nikčević kontrolisao tržište droge i da je u Kolumbiju išao tim poslom, da bi se povezao sa medeljinskim kartelom, koji je u to vreme vodio Pablo Eskobar. Bivši pripadnik beogradske policije Dragan Mladenović tvrdi da je šverc droge u resoru MUP-a Srbije i da se tim poslom bavio i Radojica Nikčević, a da su ga likvidirali ljudi za tu priliku dovedeni iz inostranstva, pošto je ovaj počeo mnogo da priča. Ove priče je posebno podgrejalo objavljivanje Nikčevićeve čitulje u beogradskim novinama sa potpisom Pabla Eskobara. Kao odgovor na sve ove tvrdnje Di Stefano kaže: "Pretpostavimo i da smo se sreli (sa Eskobarom, prim. aut.). Zbog čega bismo drogu u Jugoslaviju donosili čak iz Južne Amerike, kada je Turska mnogo bliža? Šta će nam za to Eskobar?" Ubistvo Radojica Nikčević je ubijen 7. oktobra 1993. godine u 8.15h u Beogradu u ulici Vase Pelagića 54, dvadesetak metara od ulaza u Prvu beogradsku stambenu zadrugu Šumadija. Izašavši iz ogromnog službenog Mercedesa, uputio se ka ulazu firme. U susret su mu išli ubica i njegov pomagač, obučeni u radnička odela. Ubica je, pošto je mimoišao Nikčevića, ispalio iz neposredne blizine dva metka iz

revolvera kalibra .44 u potiljak žrtvi i polako, sa asistentom, odšetao do automobila marke Yugo, koji ga je čekao. Taj automobil, kasnije je pronađen u obližnjoj slepoj ulici, da bi se istragom utvrdilo da je ukraden. Ko je ubica? Postoji nekoliko priča o tome ko bi mogao ubiti Radojicu Nikčevića. Jedna od njih je da je Nikčević uložio veliki novac u Jugoskandik "banku" Jezdimira Vasiljevića. Kako je Nikčevića, zajedno sa Žoržom Stankovićem i Nebojšom Salatićem gazda Jezda skratio za po nekoliko miliona maraka, njih trojica su odlučili da Jezdu skrate za glavu, ako im ovaj ne vrati novac. Čak se i otmica Jezdine familije u Italiji povezuje sa njima. Po ovoj priči Jezda je bio brži od njih trojice i za vrlo kratko vreme ih sve smaknuo. Druga priča je da je Nikčević zabrljao u poslu sa drogom i da je zbog toga pao. Treća priča je da ga je života koštao sporni intervju koji je dao za Dugu. Njegovu smrt povezuju i sa preuzimanjem ljudi Đorđa Božovića Giške, komandanta Srpske garde, kao i sa finansiranjem SPO-a. Jedno je sigurno - Radojica Nikčević je bio povezan i sa srpskom vlašću i sa opozicijom, i sa policijom i sa ljudima s one strane zakona. Drugovao je sa Radomanom Božovićem (jedno vreme srpski premijer, posle predsednik savezne skupštine), Milom Đukanovićem (predsednik Crne Gore), nekadašnjim načelnikom generalštaba VJ Životom Panićem, pokojnim kriminalcem Aleksandrom Kneževićem Kneletom (koga je izvadio iz zatvora na proleće 1992. i poslao da razbija studentske demonstracije), pokojnim šefom voždovačkog klana Goranom Majmunom Vukovićem... U jednom trenutku se hvalio da više ne zna za koju tajnu službu radi: saveznu, srpsku ili crnogorsku. Možda ga je upravo to sedenje na više stolica i koštalo života. Svu imovinu i firme koje je Nikčević posedovao nasledio je Đovani Di Stefano, koji je objašnjavao da time samo ispunjava amanet svog pokojnog pobratima.

"AMERIKA" je strogo hijerarhijski organizovana. Reč je o međunarodnoj kriminalnoj grupi, čiji su članovi sa područja Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, kao i iz Hrvatske. U Beogradu poseduju svoje kafiće i restorane gde ne zalaze osobe iz drugih kriminalnih ekipa, niti im je pristup dozvoljen. Ovo su saznanja do kojih su došle srpska policija i bezbednosne strukture o aktivnostima ekipe, nazvane "Amerika". Ovo ime su dobili, jer je većina članova deo života provela u SAD. Za njih se vezuje distribucija droge, ali i ubistva. Veliki broj podataka naša policija je dobila i od kolega iz Evrope, koji su duže vreme pratili i operativno obrađivali pojedine pripadnike klana. Informacije su govorile da ekipa "organizovano i sistematski vrši krivična dela iz oblasti krvnih delikata i trgovine opojnih droga". PROCVAT KLANA Ovaj klan je nastao početkom devedesetih godina prošlog veka, ali je svoj "procvat" doživeo posle bekstva Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, iz Beograda 1995. godine. Tada je Jocić optužen za ubistvo Gorana Marjanovića i njegove devojke. Sve kriminalne aktivnosti, koje je do tada radio Jocić, preuzeo je Vojislav Raičević, zvani Voja Amerikanac. On je oko sebe okupio desetak kriminalaca, mahom iz Crne Gore. Policijska operativna saznanja govore da je Raičević organizator, a u nekim slučajevima i neposredni izvršilac mnogih ubistava u Beogradu.

Pored likvidacije Dragana Radišića (1. februar 1996.), na spisku žrtava “Amerike”, iza kojih stoji Voja Amerikanac, je i Zoran Stevanović, zvani Kiri (30.avgusta 1996.) On je ubijen iz “škorpiona” kalibra 7,65 milimetara ispred ulaza u hotel “Metropol”. Sledeći, Mališa Milovanović, ubijen je 13. septembra iste godine u novobeogradskom kafiću “Gaston”. U njega je pucano iz dva oružja, pištolja i revolvera “magnum”. Major Srpske dobrovoljačke garde i nekadašnji vođa navijača Crvene zvezde Nebojša Đorđević Šuca našao se, takođe, na meti "Amerike". Ubijen je 12. oktobra 1996., u Ulici despota Đurđa ispred broja 2. Posle njegove smrti suprugu mu je oženio Milorad Luković Legija. Crnogorci Igor Ćosović i Zoran Jovanović izrešetani su 26. decembra 1996. godine, ispred restorana “Franš“ u Bulevaru JNA. Sa njihovom smrću takođe se povezuje Voja Amerikanac, kao i sa likvidacijom Jugoslava Vučinića Juga 20. januara 1997. Ovaj Crnogorac ubijen je na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu. Još dve smrti vezuju se za Raičevićevo ime - Radeta Ćaldovića i Maje Pavić. Oni su likvidirani 17. februara 1997. u Francuskoj ulici, u centru Beograda. Mesec dana kasnije Gordana Raičević, međutim, prijavljuje nestanak supruga Voje Amerikanca. Poslednji put, govore operativna saznanja, viđen je u društvu Bojana Petrovića, Milana Roganovića i Zorana Vesić. Njegova sudbina je do danas nepoznata. Posle nestanka Vojislava Raičevića usledio je novi niz krvavih likvidacija na beogradskom asfaltu. Operativni podaci su ukazivali da su preostali članovi Vojine grupe počeli da ubijaju one koji su na bilo koji način dovođeni u vezu sa njegovim nestankom, odnosno likvidacijom. LIKVIDIRANI ČLANOVI ČLANOVI klana “Amerika” bili su meta, uglavnom, za policiju nepoznatih napadača. Prva žrtva iz redova klana bio je Vojislav Raičević VOJA AMERIKANAC, (Међутим, иако се верује да је мртав, његово тело никада није пронађено, већ само његов џип који је запаљен у предграђу Београда. О њему су колале гласине да је био главни ликвидатор средином деведесетих, чак се причало да је отет и да је под мукама пред камером признао убиства супарника у подземљу, после чега је убијен, искасапљен и бачен у Дунав. Никада нису објављени докази који би говорили о његовој кривици, нити је било када добијена званична потврда његове смрти) posle njega ubijen je i Milan Đorđević Bombona, kum Svetlane i Željka Ražnatovića Arkana. Profesor sa Fakulteta za fizičku kulturu Predrag Jokić ubijen je 6. oktobra 2000. godine ispred zgrade u kojoj je živeo u Balkanskoj ulici u centru Beograda. I on je bio, prema operativnim saznanjima, član grupe "Amerika". Nikšićanin Luka Pejović, likvidiran je još 5. decembra 2000. godine u Durmitorskoj ulici nedaleko od kuće u kojoj je živeo. Nekadašnji načelnik Državne bezbednosti MUP Srbije Goran Petrović optužio je da je Pejović po nalogu službe, ubio Slavka Ćuruviju, vlasnika “Dnevnog telegrafa” i magazina “Evropljanin”. U Žarkovačkom potoku, 5. juna 2001. godine, pronađeno je iskasapljeno telo Zorana Ristovića Prike, nekadašnjeg pripadnika Jedinice za specijalne operacije DB Srbije. Navodno, telo Srbina iz Krajine je bilo isečeno noževima, a glava uvijena u najlon kesu. Sumnja se da je njega ubio jedan stalni član grupe, koji je imao poternicu zbog teških krađa. Vlasnik FK Zvezdara Branislav Trojanović Trojke (48) likvidiran je 22. juna 2001. godine nedaleko od automobila, parkiranog nekoliko metara od njegove kuće. Napadač je na njega ispalio hice iz pištolja

sa prigušivačem. Sarajlija Veljko Cerović Cerka (46) i njegov kum Ranko Vasiljević Rustikal (40) ubijeni su 23. decembra 2001. godine u kafiću “Plavi jahač”. Napad preživeo šanker, a kumovi su sedeli za stolom lokala koji je godinama držao Cerović. Milorad Vujičić Vuja, ubijen je u Budimpešti. Obezglavljeno telo, delimično spaljeno pronađeno je marta 2002. godine u mađarskoj prestonici. Vujičićeva glava je pronađena 11 dana kasinije, a pretpoastavlja se da je držana u frižideru. Mojkovčanina Ivicu Jovanovića ubili su “zemunci”. Novembra 2002. godine izrešetan je rafalima na Voždovcu. POLICIJA veruje da grupa "Amerika" često za svoje poslove angažuje Novobeograđanina Zorana Nedovića Šoka, koji njihov stalni član. Prema knjizi srpskog MUP o organizovanim kriminalnim grupa u Srbiji, Nedović se navodi kao lider jednog od beogradskih gangova. U knjizi, MUP je objasnio i da je Šok bio stalno sa, sada pokojnim, Brankom Jevtovićem Jorgom. Policijski inspektor Dragan Radišić ubijen je u februaru 1996. godine jer je došao do podataka da je Vojislav Raičević, zvani Voja Amerikanac, plaćeni ubica, tvrdio je policiji još 2001. godine tajanstveni svedok iz redova mafije, koji je u zamenu za svoje svedočenje tražio novac i zaštitu. Tajanstveni svedok je kao „jezgro mafije“ naveo imena Milete Miljanića Majka, Zorana Jakšića, Željka Maksimovića, Slobe Šolaje, Milana Đorđevića Bombone, Ivana Delića, Veska Raičevića Mede, ali i dvojice policajaca, od kojih jedan i danas radi u jednoj zatvorskoj ustanovi, dok je drugi u penziji posle službovanja u DB-u Crne Gore. Ovu grupu, svedok pod pseudonimom Srećko, osim za ubistvo Radišića optužio je i za likvidacije v.d. ministra policije Radovana Stojčića Badže, policijskih pukovnika Milorada Vlahovića i Dragana Simića, Radeta Ćaldovića Ćente i novinarke Maje Pavić, kao i za ubistvo kik-boksera Zorana Šijana. Svedok je naveo da ova grupa stoji i iza likvidacija Zorana Todorovića Kundaka, direktora JUL-a, i Gorana Vukovića, nekadašnjeg vođe voždovačkog klana. Najzanimljivije podatke svedok je policiji dao o ubistvu Bojana Petrovića, za koga se pretpostavljalo da je učestvovao u likvidaciji Voje Amerikanca. Petrović je ubijen 28. februara 1998. godine, dok je u svom „jaguaru“ čekao zeleno svetlo na semaforu u Ulice carice Milice na Zelenom vencu. U njega je iz „fijata“ u pokretu ispaljeno više od dvadeset hitaca iz „kalašnjikova“. „Bojan Petrović je ubijen iz osvete jer se verovalo da su on, Milan Roganović Rogo i Miša Cvjetičanin, Ćentin zet, ubili Voju Amerikanca“, tvrdio je svedok. Voja Amerikanac je nestao krajem 1997. godine. Njegovo telo nikada nije nađeno. Samo je u Rušnju nađen njegov zapaljen džip. „Kada je Voja nestao, oni su se skupili, zapalili sveću i doneli odluku da ubice moraju da se likvidiraju. Onda su oteli Cvjetičanina, koji je u likvidaciji Voje Amerikanca učestvovao da bi osvetio Ćentino ubistvo. ‘Digli’ su ga preko nekog Crnogorca i odveli u Jezdinu kuću na Dedinju. Pod mukama, on je priznao da je Roganović ispalio četiri hica u rame Voji Amerikancu, koga je držao Bojan Petrović. Cvjetičanin je zatim pucao u glavu Voji Amerikancu i ubio ga. Cvjetičanin je Mileti i Medi ispričao i da je, navodno, sa tim ubistvom bio upoznat i izvesni inspektor policije, koji trenutno radi u jednoj

zatvorskoj ustanovi, a koji je nakon likvidacije odvezao džip Voje Amerikanca u Rušanj, dok su njegov leš bacili u reku. Posle toga, ubijen je i Cvjetičanin. Njega je ova grupa motornom testerom isekla i delove tela potom zakopala negde u Gornjem Milanovcu“, piše u policijskoj službenoj belešci iz 2001. godine. Pre Petrovića i Cvjetičanina likvidiran je i Roganović, na parkingu na Senjaku, dok je ulazio u svoj „mercedes“. Otac Bojana Petrovića, Vlasta, koji je važio za policijskog čoveka, posle ubistva sina otišao je u Nemačku, gde je ubrzo likvidiran. DRUGI DEO: PAD KLANA Kada je prošlog četvrtka u saobraćajnoj gužvi nedaleko od Beogradskog sajma u spektakularnoj akciji UBPOK iz automobila izvučen i uhapšen Krsto Stanišić (44), srpska policija je možda po šumi terala zeca, a isterala vuka. Naime, Stanišić, Crnogorac iz Nikšića sa stalnim boravištem na nekoliko mesta, od kojih se najčešće pominje Budimpešta, uhapšen je prema poternici Interpola po zahtevu nemačke policije zbog falsifikovanja novca i formiranja kriminalne grupe. Ali već po nastupu srpske policije prilikom hapšenja - spektaklu koji su za kamere priredili policajci UBPOK u urbanim maskirnim uniformama pokazao je da nije reč tek o običnoj međunarodnoj saradnji srpskog ministarstva policije. Hapšenje je pratilo dosta neobično i detaljno saopštenje MUP, u kome se rasvetljava lik i delo Krsta Stanišića koji, videće se, nije tek običan falsifikator. Prema tom saopštenju, „ime Krsta Stanišića vezivalo se za međunarodno organizovanje grupe za vršenje krivičnih dela trgovine drogom iz Turske u zemlje Zapadne Evrope. Radilo se uvek o izuzetno velikim količinama od više stotina kilograma. Stanišić se takođe vezuje za kriminalnu grupu kojoj se pripisuje preko 20 ubistava izvršenih u Nemačkoj, Švedskoj, Sloveniji, Holandiji, Italiji, Mađarskoj i zemljama bivše SFRJ”. NABADANJE Takvim nastupom unekoliko se pokazalo da je srpska policija ipak znala koga je nabola, čime je posle dve i po godine sa mrtve tačke pokrenut dosije Grupe Amerika, prema tvrdnjama brojnih policajaca najsnažnijeg srpsko-crnogorskog mafijaškog klana s jakim međunarodnim bekgraundom. Istina, Stanišić u hijerarhiji tog klana nije imao posebno visoko mesto, ali je pripadajući njegovom srednjem ešalonu, bio veoma istaknut u distribuciji droge od Bliskog istoka i Kosova do zemalja Zapadne Evrope. Govoreći o Grupi Amerika, poznavaoci tvrde da je reč o nekoj vrsti konfederacije srpskih i crnogorskih kriminalnih bandi sa, ipak, veoma preciznom hijerarhijom i ograncima koji vode prema srpskoj i crnogorskoj tajnoj policiji, čak i prema vojnim obaveštajnim strukturama, a zatim i prema političkoj sceni u dvema republikama. Govoreći o Grupi Amerika, MUP u svom saopštenju kaže: „Članovi ove grupe su braća Raičević, braća Roganović i drugi. Nekoliko pripadnika ove grupe likvidirano je u Beogradu. Većina članova grupe boravila je izvesno vreme u Americi, gde su ostvarili kontakte i pozicije u kriminalnim krugovima. Deo grupe je u evropskim zatvorima.” SREĆKO Prva prava saznanja o Grupi Amerika policija dobija 2001. godine zahvaljujući jednom tajanstvenom svedoku iz redova mafije. U dve službene beleške iz februara i septembra te godine svedok pod pseudonimom Srećko saopštio je operativcu Trećeg odeljenja Uprave kriminalističke policije SUP Beograd da u Beogradu postoji eskadron smrti od 15 ljudi, koji, zajedno sa još 30 ljudi što radi za njih, izvršavaju naručena ubistva. U toj belešci se među istaknutim pripadnicima klana navode i dvojica policajaca, od kojih je jedan bio na visokoj funkciji u tajnoj policiji Crne Gore, dok je drugi, u to vreme operativac u beogradskoj policiji, kasnije bio na visokom položaju u srpskoj javnoj policiji.

Srećko je tada pokušao da sklopi dil s policijom zahtevajući za svoje informacije novac i zaštitu. Ali još je bilo rano za zaštićene svedoke: pošto nije dobio ništa od toga, gubi mu se trag. Policija se sa Grupom Amerika ponovo susreće u junu 2002. godine, kada je ubijen tadašnji visoki funkcioner policije Boško Buha. Sumnja je tada pala na Željka Maksimovića Maku (44), koji se takođe navodi kao deo Grupe Amerika. On je tada uspeo da pobegne u Crnu Goru, ali pod veoma čudnim okolnostima bivaju uhapšeni pripadnici njegove ekipe: Nikola Maljković, Vladimir Jakšić i Dragan Ilić Limar. Posle toga policija nastavlja da radi Grupu Amerika i u Sablji hapsi trojicu njihovih članova: Veselina Raičevića Medu, Sašu Vujka i Miletu Miljanića Majka, koga je Srećko optužio kao glavnog organizatora za većinu ubistava s potpisom Grupe Amerika pripisujući mu odgovrnost za smrt pripadnika podzemlja Bojana Petrovića, Miše Cvjetičanina, Milana Roganovića Roga, Radeta Ćaldovića Ćente, Jusufa Bulića, Zorana Šijana, ali i generala policije Radovana Stojičića Badže, policijskih pukovnika Milorada Vlahovića i Dragana Simića, te političara Zorana Todorovića Kundaka. Posle toga beogradska policija nastavlja da veoma intenzivno radi Ameriku i početkom 2004. godine, prisluškujući telefone njenih članova, zaključuje da se u Crnoj Gori sprema neko ubistvo. Navodno, bili su presretnuti razgovori dvojice članova grupe koji se dogovaraju na koji način da prenesu pušku u Podgoricu. Policija je tada čak i zvanično upoznala vlasti u Podgorici da se nešto sprema. Ali došlo je do smene vlasti u Srbiji, nova garnitura u policiji ne nalazi da je Amerika posebno interesantna i praćenje se prekida. Tada je, međutim, 27. maja 2004. u Podgorici usledilo ubistvo tamošnjeg novinara Duška Jovanovića. Ubistvo crnogorskog policijskog funkcionera Slavoljuba Šćekića, koje se dogodilo 30. avgusta 2005, takođe se pripisuje Americi. DOSIJE AMERIKA Prema izvorima Standarda u srpskoj policiji, ministar Dragan Jočić je pre nekog vremena zahtevao da mu se da na uvid dosije te grupe. Moguće je da je taj trenutak značio pripremu za hapšenje Stanišića, što bi moglo da bude uvod u razbijanje grupe, ali je jednako i moguće da je Stanišić uhapšen samo da bi bio izvršen zahtev nemačke policije i da se stvar neće odmotavati dalje. U svakom slučaju, uskoro će biti jasnije da li je policija krenula u obračun s najmoćnijim gangom ili je tek reč o usluzi Nemcima. Ako, međutim, Jočićevi ljudi zagrebu u tu priču, imaće šta da nađu. Ime Grupa Amerika potiče iz policijskih izveštaja, budući da su im to ime policajci dali zato što su neki njihovi pripadnici boravili u SAD. Važni ljudi u grupi su: Mile Miljanić Majk, Zoran Jakšić, Slobodan Šolaja, Željko Maksimović, pokojni Milan Đorđević Bombona, Vesko Raičević Meda i Crnogorac Ivan Delić. Takođe se za delovanje te grupe vezuje i nekoliko imena iz javnog života Srbije i Crne Gore, poput Jovice Stanišića, koga je svojevremeno Vojislav Šešelj optužio da je organizovao eskadron smrti od grupe ljudi koji su došli iz Amerike na čelu sa Vojom Raičevićem, članom bande ubijenim 1998. Za delovanje ove grupe vezuje se i ime nekadašnjeg šefa crnogorske tajne policije Boška Bojovića, koji se krajem 90-ih doselio u Beograd. Tu je i veoma uticajna figura Boška Radonjića, čoveka koji je imao jake veze u italijanskom podzemlju u SAD. Početkom 90-ih vraća se u Srbiju (neki veruju da su ga poslale američke obaveštajne agenture), a ulazak u zemlju mu obezbeđuje niko drugi do Jovica Stanišić. Vremenom Radonjić, inače skromni i vremešni vlasnik picerije na Zlatiboru, postaje ne samo čovek čija reč ima snage u podzemlju, u politici i policiji. Deo Amerike, priče u kojoj se autentično prepliću podzemlje i domaće i strane obaveštajne službe, jeste i čuveni Sreten Jocić poznatiji kao Joca Amsterdam. RAT SA SURČINCIMA Za Jocićevo ime najviše se vezuje sukob Amerike s nekada jedinstvenim zemunsko-surčinskim klanom. Do toga dolazi kada surčinci - Ljubiša Buha, Dušan Spasojević, Mile Luković, uz pridruženog člana Milorada Ulemeka Legiju - 2001. izbacuju Amsterdama s beogradskog i novosadskog tržišta narkotika. Iako je Amerika u tom trenutku jača od surčinaca, jer ima snažnu

međunarodnu mrežu, ovima polazi za rukom da, zahvaljujući podršci nekih ljudi iz tadašnje vlasti, privremeno ovladaju narko tržištem. To je bio razlog, veruju u policiji, zašto tada pripadnici Amerike nameravaju da ubijaju ljude iz tadašnje vlasti, ali i zašto, kako se ispostavilo u njihovim presretnutim razgovorima, toliko priželjkuju izbore. Izbori su se dogodili, a na Jočiću i drugovima je ostalo da sada dokažu da nisu imali razloga da se raduju njihovim rezultatima i da hapšenje Stanišića nije slučajnost, već namera da se razbije ovdašnja najrasprostranjenija mafijaška mreža. Policajci upućeni u Ameriku tvrde da je na čelu te grupe jedan krupni crnogorski biznismen od koga, kažu, strahuje i tamošnji lider Milo Đukanović. Takođe se tvrdi da su veoma dobro organizovani, da imaju velikog uticaja i na privredne tokove, dok im je najvažniji posao transport ogromnih količina droge sa Istoka u Zapadnu Evropu. Ubistva koja su počinili najčešće su činjena iz osvete ili su nastojali da uklone one koji su im stajali na putu. Dovoljno da se poštena policija zamisli. Droga, bombe, ubistva i oružje Mileta Miljanić Majk osuđen je u Grčkoj na 40 godina robije zbog šverca 114 kilograma kokaina. Uhapšen je u Švajcarskoj pre dve godine po Interpolovoj poternici. Zoran Jakšić, rodom iz Zrenjanina, nalazi se na izdržavanju kazne u jednom od nemačkih zatvora, pošto je u njegovim kolima pronađeno devet kilograma kokaina. Slobodan Šolaja, Banjalučanin, bio je specijalista za uvoz droge na veliko, kome je pošlo za rukom da u BiH iz Paname uveze 164 kilograma čistog nesečenog kokaina. Željko Maksimović Maka, postao je poznat 1995, kada je ubio policajca Gorana Radulovića, koji je pokušao da ga legitimiše. Označen je kao organizator grupe koja je ubila generala policije Boška Buhu. Milan Đorđević Bombona, venčani kum Željka Ražnatovića, ubijen u sačekuši 2001. godine. Ivan Delić, Crnogorac, bio je imenovan kao čovek čije ime se vezivalo za ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića. Prozivali su ga za ubistvo njihove dece i Hercegnovljani Marko i Nada Šurina, roditelji Marije Šurine, Delićeve verenice koja je zajedno sa bratom Dariom nastradala u eksploziji dok je bila u poodmakloj fazi trudnoće. Razlog za 20 ubistava Veći deo ubistava Grupe Amerika vezan je za osvetu za ubistvo njihovog istaknutog pripadnika Vojislava Raičevića, poznatijeg kao Voja Amerikanac. Reč je o jednoj od najmisterioznijih i najopasnijih, ličnosti iz 90-ih, kada je iz Amerike stigao u Beograd. Iz SAD, gde se bavio drogom vratio se pošto se teško zamerio italijanskoj mafiji. U Beogradu je zajedno sa Bojanom Petrovićem najpre vodio noćni klub Stupica, koji je uglavnom bio maska za poslove s one strane zakona. Njegov džip je 1998. godine pronađen spaljen u Rušnju, a gde je završilo Vojino telo, ostalo je nepoznato. Prema jednoj od verzija, njegovo prijateljstvo s Petrovićem i Roganovićem počelo je da prerasta u netrpeljivost. Zbog toga su ga ubili, telo raskomadali i bacili u Dunav. Prema drugoj, Raičevića je ubio Jusuf Bulić Jusa iz osvete zbog toga što je on ubio Ćentu. Treća verzija kaže da se Amerikanac opasno zamerio Željku Ražnatoviću Arkanu kada je ubio njegovog najboljeg prijatelja Nebojšu Đorđevića Šucu, dugogodišnjeg vođu Zvezdinih navijača. Kako god bilo, Vojini prijatelji posle njegovog nestanka kreću u osvetu. Krvava vendeta započela je istog leta kada je ispred jednog kafića na Senjaku ubijen Milan Roganović Roga. Nedugo zatim, dok je u svom jaguaru čekao da se upali zeleno svetlo, izrešetan je i Bojan Petrović. Potom su usledile

preostale od pomenutih 20 egzekucija. Hapšenje Krsta Stanišića pokazaće da li je srpska policija samo ispunjavala zahtev nemačkih kolega ili je odlučila da se obračuna s najsnažnijom mafijaškom mrežom u Srbiji i Crnoj Gori.

Policijska akcija u selu Meljak u kojoj su 27. marta 2003 godine ubijeni Dušan Spasojević i Mile Luković, vođe zemunskog mafijaškog klana, ostaje i dalje nerazjašnjena. Sumnje su još veće posle objavljivanja izveštaja obdukcije Spasojevića i Lukovića u kojima ima dosta nelogičnosti. Na telu Spasojevića pronađene su rane od 7 metaka, od kojih tri u glavu, a na telu Lukovića bilo je pet grupisanih rana na grudima i jedna u glavi. Zanimljivo je da je Spasojević pre obdukcije skroz obrijan, tako da nije imao nijednu dlaku na telu, dok Luković nije bio obrijan. Na osnovu obdukcionog nalaza može se zaključiti da je Lukoviću hitac u glavu ispaljen iz neposredne blizine. O "slučaju Meljak" raspravlja i Odbor za bezbednost Skupštine Srbije, koji je sredinom maja naložio policiji da se rasvetle sve nejasnoće u vezi s ovom policijskom akcijom. Nadležni pododbor prikuplja dokumentaciju o svim aspektima "Sablje" i naročito "Meljaka", kao i o protivustavnim i nezakonitim akcijama tadašnje republičke vlasti. Mi smo usvojili zaključak u kome stoji da policijska akcija u Meljaku "nije u skladu sa propisima". Nijedan deo te akcije nije pokriven propisima, nedostaje čak i nalog - rekao je Mirčić. On je dodao da je nadležnost odbora samo administrativni deo akcije u Meljaku, dok je za operativni deo akcije zaduženo Ministarstvo unutrašnjih poslova, tačnije Generalni inspektorat. ministar policije Dragan Jočić istakao je ranije, kao glavnu zamerku operacije hapšenja u selu Meljak, da "nije ispoštovana procedura upotrebe vatrenog oružja". Vlasnik detektivske agencije "DIZA" Slobodan Pajić tvrdi da policija nije imala potrebe za dodatnim upozorenjima ili pokušajima pregovora kada su Spasojević i Luković pripucali na policiju.

U situacijama kada lice pruža oružani otpor hapšenju od strane vidno obeleženih policajaca, oni smeju da primene sredstva prinude, među kojima je i upotreba vatrenog oružja. Izlišno je pričati o tome da li policija treba da puca da ubije ili da onesposobi napadača koji puca po njima s namerom da ih ubije. Tek posle akcije sastavlja se izveštaj i ukoliko su korišćena neadekvatna sredstva prinude, odgovorno lice mora da odgovara - rekao je Pajić, i naveo da, zbog brojnih propusta i nedoumica, cela akcija "Sablja" mora da se preispita.

SPEKULACIJE : Prema nekim verzijama iz nezvanicnih izvora neposredno posle objave da su Dusan Spasojevic i Mile Lukovic ubijeni nakon pokusaja privodjenja i pruzanja otpora pojavile su se glasine da su oni privedeni nekoliko dana ranije, pa muceni do te mere da su podlegli povredama nakon cega je ispalanirana akcija hapsenja i likvidacije. Nakon sto je snimak akcije pusten u javnost pojavilo se jos nekoliko tvrdnji kao na primer da su na telima ubijenih bili vidni podlivi i modrice koji nisu mogli nastati u obracunu koji se dogodio 27 marta 2003 godine, kao i cinjenice da se na snimku koji je po redosledu dogadjaja nepun minut posle pucnjave vide tela ubijenih na kojima se vide tragovi osusene i zgrusane krvi kao da su i tela postavljena u veoma nelogican polozaj na osnovu ulaznih i izlaznih rana. DRUGI IZVOR : Posle objavljenog obdukcionog nalaza o ubistvu Dušana Spasojević i Mileta Lukovića čini se da je istina o pravoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića još dalje. Ključne dileme koje proizilaze iz tog izveštaja su: zašto je obdukcioni nalaz urađen tek posle četiri dana, iako je običaj da se to uradi najviše dan kasnije, zatim u kojem su, zapravo, položaju bila tela Lukovića i Spasojevića u trenutku kada su ubijeni i odakle vidljive povrede na njihovim licima koje, prema stručnim procenama, nisu mogle da nastanu od puščanih metaka. Za početak, potrebno je vratiti se u to vreme, od pre godinu i nešto više dana. "Sablja" je bila u punom jeku, ključni akteri optuženi za ubistvo bili su još u bekstvu, a onda su, iznenada, sve TV stanice 27. marta uveče prekinule program i prenele šturo policijsko saopštenje da su dvojica iz vrha "zemunskog klana" ubijeni u Barajevu. Kasnije je saopšteno i da je lokaciju kuće policiji otkrio Dejan Milenković Bagzi, ali da se on posle "izgubio"(?!). U kućI, inače, što bi bilo logično, nisu pronađene rezerve hrane, ubijeni kod sebe nisu imali novac, a na TV snimku nisu viđeni tragovi od metaka na zidovima kuće, što bi bilo logično posle velikog okršaja. Policija je tvrdila da jednostavno nije bilo drugog izlaza osim ubistva, odnosno da hapšenje nikako nije bilo moguće izvesti. Inače, pored ne baš uverljivih tvrdnji policije da nikakav drugi ishod nije bio moguć, javnost su zbunjivale slike ubijenih, a najviše ogromna modrica na Lukovićevom licu, jer je i laiku poznato da podlivi ne mogu nastati posle smrti. Tako su i krenule priče da su njih dvojica zapravo uhapšeni ranije, a da su 27. marta njihova tela samo preneta u Barajevo. Te priče sada su potkrepljene i obdukcionim nalazom iz kojeg se može lako zaključiti da je Spasojević ubijen s leđa, a da je Luković prvo pretučen,

a onda ubijen. - Moje mišljenje je da su oni streljani ranije, a prvenstveni razlog je bio da se ućutkaju i da ne svedoče o vezama vrha vlasti sa organizovanim kriminalom, smatra Ljubodrag Stojadinović, komentator. On dodaje da bi prvo trebalo ispitati ulogu onih koji su uzeli tapiju na prijateljstvo s Đinđićem i utvrditi koji je bio njihov interes, ako jeste, da Spasojević i Luković ne progovore. - Moramo biti svesni da grupa periferijskih baraba ne bi mogla sama da organizuje ubistvo premijera Srbije i da su morali da imaju podršku nekih iz vlasti, naročito zato što je poznato da su i inače obavljali prljave poslove za državu. Rezultat svega je da se "uz pomoć" nekadašnjih političkih moćnika, DB-a i istražnih organa, istraga o ubistvu Đinđića nije pomerila s mrtve tačke, zaključuje Stojadinović. On je dodao da su, i ukoliko je zvanična verzija verodostojna, Spasojević i Luković morali biti uhapšeni, čak i po cenu pogibije nekog policajca, jer su bili ključni ljudi koji bi svojim izjavama veoma doprineli rasvetljavanju svih okolnosti oko atentata. Pisanje "Glasa javnosti" Naš list objavio je 19. marta 2003, na osnovu informacije iz MUP-a, vest da je Mile Luković uhapšen i da je tom prilikom "pružao otpor", međutim, već sutradan vlada Srbije je ovo demantovala. Takođe, ostalo je nejasno i da li je Dušan Mihajlvić uopšte bio upoznat sa događajem u Barajevu, jer je nezvanično tako nešto i izjavio i dodao: "Ja sam najnesrećniji što su njih dvojica mrtvi, jer bi mogli da govore o političkoj pozadini ubistva Đinđića". Nešto kasnije, "odbranio" ga je njegov zamenik Nenad Milić tvrdnjom da "su Spasojević i Luković morali da budu ubijeni, odnosno da nije postojao način da se uhapse". MUP bez komentara Povodom nejasnoća iznetih u obdukcionom nalazu koji se tiču sumnji u zvaničnu verziju policije o smrti Lukovića i Spasojevića, zamolili smo za komentar i zvaničnike u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Odgovor je stigao vrlo brzo - "bez komentara". TRECI IZVOR "OBDUKCIJA" : Dušan Spasojević. Dobio je ukupno sedam metaka. Tri u glavu, četiri u telo. U leđa! Podvlačimo ovde policija je saopštila da je ubijen jer je pružao oružani otpor. Pružao otpor okrenut leđima? Ulazne rane u telu grupisane su u desnoj strani leđa. Pravac kanala prostrelina je unapred, ulevo i naniže. To sugeriše da je napadač stajao iznad Spasojevića. Stručnjaci koje smo konsultovali, naime, napominju: da je Spasojević bio uspravan kada je pogođen, raspored izlaznih rana bio bi drugačiji od zabeleženog. Telo bi se, jednostavno, pomerilo već nakon prvog pogotka i izlazne bi rane bile na drugim mestima, sve i ako je reč o rafalnoj paljbi iz istog oružja, kao što se i čini na osnovu pravca kretanja projektila kroz telo. Zbog ovoga, smatraju NIN-ovi konsultanti, utisak je da Dušan Spasojević i nije stajao ili se kretao kada je pogođen. Već, da je bio

nepokretan, u “nekom od prinudnih položaja”, na kolenima ili čak, da je ležao na stomaku! Šta bi ovo značilo, nema potrebe dodatno objašnjavati. Uostalo, kako inače objasniti prostrelnu ranu na potiljku, zabeleženu pod tačkama 8. i 9. Obdukcionog zapisnika? Pod 8 je ulazna rana, “u sredini potiljačnog predela, na 9,5 cm ispod svoda lobanje. (...) Rana se kanalom put ulevo i nadole nastavlja put lobanjine duplje. Sledeća tačka br. 9 opisuje izlaznu ranu, koja je “u gornjem delu levog šijinog predela, na 14 cm ispod svoda lobanje i 2,5 cm ulevo od uzdužne središnje linije šije”. S ove dve rane povezana je i treća, okrzotina na levoj strani leđa, opisana pod tačkom 12. a pod br. 21 se kaže: “Kad se sonda provuče kroz rane na zadnjoj strani glave opisane pod tačkom 8 i 9 nalaza, onda se pravac sonde nastavlja, kada je glava u uspravnom položaju - nepovijena, sa elipsastim oguljotinama u levom lopatičnom predelu opisanom pod tačkom 12 nalaza”. Ukratko, opisana je ovde putanja metka koji je Spasojević dobio u glavu s leđa; hitac je, na osnovu ovoga, ispaljen iz oružja koje je bilo skoro u pravoj liniji iznad njegove glave. Pa kako je, onda Spasojević stajao kada je pogođen, ako je uopšte stajao? Pređimo na obdukciju Mileta Lukovića. Pogođen je sa šest hitaca. U grudni koš, spreda, dobio je četiri. Svima je isti pravac kretanja: zdesna ulevo, odozgo naniže, od napred unazad. Meci su ušli spreda a izašli na leđa. Pucač se na osnovu ovoga smešta iznad Mileta Lukovića. Bio je ili na nekom uzvišenom mestu, ili je Luković, opet “bio u nekom od prinudnih položaja, na kolenima ili slično”. Jedan pogodak u vrat stigao je, takođe, sa desne strane. Ali, preostali pogodak, pogodak u glavu, došao je sa suprotne, desne strane. To bi značilo da su policajci bili okružili Mileta Kuma Lukovića. Ovaj pogodak u glavu, “u levom predušnom predelu” opisan pod tačkom 3 posebno je značajan. Najpre, za razliku od preostalih pet pogodaka, “autor” ovog bio je u istoj ravni s Lukovićem - zaključilo se to po putanji metka koji je išao blago naviše. Ali, daleko značajnije je ono što u vezi s ovim pogotkom piše pod brojem 28 Obdukcionog zapisnika Mileta Lukovića: “Izvršena je proba difenilaminom i koncentrovanom sumpornom kiselinom na nitrate, koji se nalaze sadržani u nesagorelim barutnim česticama (...) - koja je sa materijalom uzetim iz predela rane opisane pod tačkom 3 Obdukcionog nalaza, tj. one koja se nalazila u levom predušnom predelu, dala osrednje pozitivan rezultat”! Konstatovano prisustvo nitrata, naime, ukazuje na prisustvo nesagorelih barutnih čestica. To bi opet, značilo da je Miletu Lukoviću u glavu pucano iz blizine”. Da li je, dakle, Mile Luković bio pretučen pre nego što je ubijen, kao što iz ovoga proizilazi? Da li je on zaista ubijen izbliza, kao što svedoči ulazna rana kod levog uha? Da li je, zaista, Dušan Spasojević ubijen s leđa, i to dok je “bio u nekom od prinudnih položaja” na kolenima ili stomaku, pa onda “overen” pucnjima u glavu? Veštačenje u slučaju Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, kao i ubistvo Zorana Đinđića, veštačio je profesor dr Dušan Dunjić, koji je u to vreme bio i upravnik Instituta za Sudsku medicinu.

Luka Bojovic rodjen je 1973 godine u Beogradu. Prisustvo Luke Bojovića u različitim događajima opisanim na stranicama "crne hronike" i u internim istražnim dokumentima srpske policije je dugotrajno. On se pominje prvi put pre više od petnaest godina kada je, navodno, kao mlad momak, jedan iz ekipe Željka Ražnatovića Arkana, bio umešan u pucnjavu u kojoj je ustreljen Mihajlo Divac. On je u godinama rata bio pripadnik Srpske dobrovoljačke garde, a iza toga se posvetio raznim poslovima iz kriminalnog miljea. Početak i rast uz komandanta Arkana trajno će obeležiti njegovu karijeru. Posle likvidacije mentora izgleda da je Bojović snažno pokušavao da se osveti nekim ljudima koji su mogli da budu vinovnici tog ubistva, ali i da je nastavio da radi na onim poslovima koje je Arkan ustanovio. Uz njegovo ime se vezuju ubistva, otmice i poslovi sa drogom. Nekoliko je godina bio aktivan na "zapadu". Neki izveštaji pokazuju da je radio sa većim kriminalnim preduzećima u Evropi na poslovima trgovine drogom, prostitucije, otmica. Za njim je holandska policija raspisala međunarodnu poternicu zbog sumnje da je organizovao likvidaciju Srđana Miranovića u Podgorici 12. januara 2006. godine. Kao mogući naručilac pominjao se Vilijem Vim Holeder, 48, poznati holandski mafijaš svetske reputacije, koji se "proslavio" zbog otmice multimilionera Fredija Hajnekena 1983. godine. Pored ovoga, zanimljivo je da ga je "tražila" američka policija zbog ilegalne trgovine životinjama. Iako je ranije bilo rečeno da je njegova grupa trenutno jedna od najsnažnijih i najuticajnijih, nema podataka koliko ljudi radi u tom krugu. Za njegovu se ekipu tvrdi da angažuje saradnike "na ugovor", "na odrađeno" i da oko sebe ima samo mali broj privrženih saradnika. Osim što je imao pekaru u Beogradu, Bojović se nije posebno isticao u "javnom životu". Za razliku od drugih članova raznih kriminalnih preduzeća koji su voleli da se šepure po gradu, da ih viđaju i da ih znaju, Bojovića takođe svi znaju, ali ga niko nije često viđao, niti je bio prisutan u javnosti kroz izjave medijima. Njegova "diskretnost" ukazuje da je on svoj angažman shvatio ozbiljno i da je njegova procena da bi svako javno pojavljivanje bilo loše za posao. U tom kontekstu se može tumačiti i njegova čuvena anfas fotografija koja prati većinu napisa: na njoj je osoba vojnički ošišana, oštrog pogleda, brade stare nekoliko dana okružene visokom kragnom italijanske košulje.

To je fotografija iz ranijeg perioda: posle toga imamo fotografije Bojovića po izlasku iz pritvora 2008. godine. On je tu nešto deblji, ćelaviji, ali jednako elegantan. U intervjuu "Reviji 92", Milan Živanović, koji je bio uhapšen zbog upada u američku ambasadu u vreme demonstracija posle proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine, kaže o Bojoviću: "Istetoviraću ga. Ali, neću onu sliku kao što je bila u novinama. Dečko uopšte nije onakav. Plav je, lep kao lutka. Stražari ga se boje. Svi ga se plaše. On je tamo Bog. Nije u fazonu da je opasan. Normalan je, ćuti." Bojović je bio uhapšen u jesen 2007. godine zajedno sa prvim saradnikom Veljkom Banovićem, dok se treći član ekipe naknadno predao. Tadašnji ministar unutrašnjih dela Dragan Jočić je izjavljivao da je reč o ozbiljnoj grupi koja je planirala brojna ubistva u Srbiji i da pronađeni aresenal oružja to potvrđuje. Takođe, mediji su prenosili da je Bojovićeva grupa bila označena kao logistička podrška odbeglim članovima "Zemunskog klana", za koje je obezbeđivala putne aranžmane i štekove. Nepune tri godine docnije izgleda da ne da Bojovićeva grupa nije bila logistička podrška za "zemunce" nego da su pretekli članovi klana radili za Luku, što bi moglo da ukaže da je on preuzeo one poslove koje su Dušan Spasojević i Mile Luković vodili. Hapšenje u jesen 2007. bilo je označeno kao veliki udarac srpske policije mafiji i realno sprečavanje novih likvidacija. Ta priča liči na ovu u poslednjih nekoliko dana: "bezbednosne strukture su došle do saznanja", "na to upućuje", "iz toga može da se zaključi" samo su neke od uobičajnih fraza kojim se opisuje potencijalna opasnost od delovanja ove kriminalne grupe koja je toliko jaka da će istovremeno preuzeti poslove klana Šarić i za vojvodu Šešelja "odraditi" koga treba. Bojović je tako predstavljen kao kriminalac opšte prakse koji nastupa tamo gde se "dobro plaća" ili gde je potrebno vratiti uslugu. Država koja ima traumu ubistva premijera, posebno bi trebalo da bude oprezna kada su u pitanju i nagoveštaji da bi neki drugi političar mogao da bude ubijen, ali bi ovakve stvari mogle da dovedu i do rasvetljavanja uloge nekih iz političkih partija u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića, atentata na Vuka Draškovića, ubistva Slavka Ćuruvije, pokušaja ubistva Dejana Anastasijevića i njegove porodice i drugih teških likvidacija. Pored toga, saznali smo takođe da se pretpostavlja da je on uspeo da utekne i to čak u Južnu Ameriku ovoga puta kada je shvatio da bi najavljeno izručenje Sretka Kalinića, čoveka sa kojim je godinama radio, moglo da ga ugrozi i da bi novi odlazak u pritvorsku jedinicu Centralnog zatvora u Beogradu mogao da znači i dugogodišnje izbivanje sa slobode. Verovatno će se prema obrascu koji smo videli u slučaju klana Šarić sledeća priča vezati za imovinu koju na neki način poseduje Bojović i njegova bliža rodbina. Prema podacima Agencije za privredne registre on je vlasnik samo jednog preduzeća, ali bi detaljnija istraga mogla da pokaže da je njegova imovina daleko veća kada se ukrste imena njegovih prijatelja, saradnika i rodbine. Zbog poslova svog sina, otac vuk Bojović je često bio "prozivan" da se izjasni. U jednoj od poslednjih izjava on kaže, sa puno razuma, da je Luka odrastao čovek koji odgovara za svoje postupke i ako se dokaže da se bavi nekim kriminalnim radnjama, za to treba da odgovara. "Nisam zaslužio da mi se preko njega pripisuju kojekakve mutne rabote", preneo je reči dugogodišnjeg direktora Zoo vrta beogradski dnevnik "Pres" posle hapšenja 2007. godine.

Kada je jednom izašao iz pritvora, teško je verovati da će se Luka Bojović u nj vraćati tek tako. Na policiji ostaje ne samo da "prozove" nekoga i da udeli obezbeđenje ugroženima nego i da poradi na prikupljanju dokaza koji mogu da dovedu do presuda sa višegodišnjim kaznama. Dosadašnja praksa snažne medijske eksploatacije spektakularnih hapšenja šalje neku poruku da se kriminal ne isplati, ali ako to ne dovede do realnog smanjenja "stope kriminala", ne oteža mafiji trgovinu i distribuciju droge, priče o novim šefovima mafije biće više od zanimljivog medijskog štiva. Policije regiona su mnogo učinile poslednjih meseci raznim zajedničkim akcijama na suzbijanju rasta kriminalnih preduzeća, ali ostaje i dalje sumnja da veza mafije i politike nije raskinuta. Zato su i akcije ponekad više medijske nego realne. Kao što je onomad rekao bivši ministar Jočić. "Novinari koji su upoznati sa dešavanjima na srpskoj kriminalnoj sceni znaju odnose između pojedinih kriminalaca i poslovnih ljudi i mogu da pretpostave da je to oružje bilo namenjeno za likvidaciju određene ličnosti. Policija nema te podatke, ali bitno je da su uhapšene vođe jedne od opasnijih kriminalnih grupa u Srbiji", proslost: Beograđani i ostali koji su prolazili Vračarom, jednim od elitnih delova Beograda, obradovali su se početkom ove decenije kada je otvorena pekara "Bojović". Na uglu ulica Kneginje Zorke i Njegoševe nikla je moderna velika pekara prepuna raznih đakonija, koja je uvek i u svako doba imala sveže proizvode. Nemali se broj mlađarije tu okupljao noću naročito da posle izlaska pojede nešto dobro. Od trenutka kada je počela da radi oni iz kraja su znali da je to Lukina pekara, Luke sina Vuka Bojovića upravnika beogradskog Zoološkog vrta. O tome kako je on došao do tog unosnog posla i na koji način je otvorio tako skupu pekaru nije bilo previše pitanja. Ljudi su znali da se on bavi nekim drugim stvarima i da to nije moglo da se napravi od tatine plate u Zoo vrtu, ali se niko nije bavio poreklom imovine dok je uz jogurt u rane sate tamanio burek i rol-viršle. Nekoliko godina docnije, danas, pecivo nije u sferi interesovanja ni klijenata ni vlasnika. Dve su stvari u poslednje vreme mogle da uzbude Luku Bojovića: ranjeni je Sretko Kalinić u izjavi datoj hrvatskoj policiji navodno rekao da je Bojović na razne načine učestvovao u režiji i sprovođenju gomile nerazjašnjenih ubistava u regionu poslednjih godina, a potom je javnost bila preplavljena informacijama o tome da je Vojislav Šešelj iz Haga naručio ubistvo Tomislava Nikolića angažujući Bojovića. Hrvatski su mediji preneli da u iskazu koji je Kalinić dao policiji stoji da je Bojović naručio ili suizvršio 11 ubistava. Između ostalih, Kalinić ga, navodno, između ostalog, tereti za ubistvo nekih osoba koje su mogle da budu veoma važni svedoci u rasvetljavanju političkih ubistava u Srbiji u poslednjih petnaestak godina: od Ivana Delića, važnog za rasvetljavanje ubistva nekadašnjeg ministra vojske SRJ Pavla Bulatovića, preko Zorana Vukojevića Vuka do Kuje Kriještorca, koji je trebalo da bude važan svedok u postupku protiv ubica Zorana Đinđića. Drugi koji su pomenuti po pravilu predstavljaju likove iz podzemlja koji su se na neki način "zamerili" Bojoviću i to su uglavnom saradnici Andrije Draškovića i Sretena Jocića. Ove dve stvari se povezuju u jednu karakteristiku koja ide uz "lik i delo" vlasnika pekare sa Vračara u Beogradu: Bojović je trenutno najistaknutiji aktivni vođa kriminalne grupe u regionu koji posle udara na klan Darka Šarića i ranije hapšenje i suđenje Sretenu Jociću

pokušava da se instalira na mesto prvog dona podzemlja. Kako je do toga došlo i kako je moguće da tako opasan čovek nikada ne bude optužen za teže krivično delo od nelegalnog posedovanja oružja i falsifikovanja lične karte, tek treba da saznamo. Dok se sve u vezi sa pretpostavkama ne rasčivija u istragama koje se vode na raznim stranama, Bojović izgleda kao ličnost iz filmova o mafiji: lokalni zanatlija / trgovac koji se samo bavi uslužnim preduzetništvom, a iza pulta na kome se nalaze kifle, burek i rolviršle pripremaju se planovi o preuzimanju krimi scene i ubijanju nepodobnih političara. Ovi događaji su pokrenuli iznova priču o umešanosti Vojislava Šešelja u razne kontroverzne događaje u Srbiji protekle dve decenije, koji su po pravilu završavali nekim ubistvom. Pored toga, pomenute veze Bojovića sa gotovo svim većim i nerazjašnjenim ubistvima pokazuju smrtonosnu sponu između kriminala i vlasti koja je uspostavljena početkom devedesetih godina u Srbiji i do danas nije u potpunosti presečena. Svi akteri koji se pominju u vezi sa aktivnostima Luke Bojovića imaju neke veze sa političkim životom u Srbiji – bilo kroz direktne kontakte sa osobama poput Vojislava Šešelja, bilo kroz veze sa nekadašnjom državnom bezbednošću. Njegova veza sa Šešeljem navodno je iz devedesetih, kada je Šešelj bio na vlasti: on je uticao da se mladom Bojoviću izbrišu neka krivična dela. O hapsenju: U nekoliko njegovih stanova-štekova u prestonici nađena je velika količina oružja. Istovremeno, uhapšen je i Bojovićev saradnik Veljko Banović (34) zvani Votka, kod koga su nađena dva pištolja i manja količina droge. MUP Srbije saopštio je da su njih dvojica osumnjičena za krijumčarenje i prodaju narkotika, nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija, izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnih dela, kao falsifikovanje isprava. Bojović je uhapšen posle višemesečne policijske akcije. Locirano je mesto gde se skriva, pa je u subotu popodne blokirana ulica u kojoj je bio njegov štek. U Lovačku ulicu u Višnjici došlo je nekoliko džipova, u kojima su bili maskirani policajci, kao i dva BMW-a. Blokiran je svaki prilaz novoj, neuseljenoj zgradi u kojoj se u stanu u potkrovlju skrivao Bojović. - Bojović je u stanu bio sa jednom devojkom. U trenutku kada su policajci ušli u stan, na stolu je stajao pištolj. Bojović ga, međutim, nije uzeo i nije se opirao kada su mu stavljene lisice na ruke. Izveden je iz zgrade, stavljen u džip i na pitanje koliko se tu skrivao, odgovorio je: „Tri, četiri dana“ - kaže izvor „Blica“ blizak istrazi i dodaje da kod Bojovića nije nađena droga. Policajci su ga izveli iz zgrade, a stanarima ove ulice koji su se okupili kada su videli brojne policijske automobile nije bilo jasno šta se dešava. - Nismo ni slutili da se neki kriminalac tu skriva. Ta zgrada, inače, još nije useljena, ali su neki stanovi prodati. Ko ih je kupio, ne znamo. Oko zgrade su se jedino motali majstori - kažu stanari ove ulice i dodaju da je im je bilo čudno to što je u samo jednom stanu instalirana klima. I to, kako se ispostavilo, upravo u onom u kojem se skrivao Bojović, što govori da je tu neko duže boravio. Policija je ubrzo u jednom od Bojovićevih stanova uhapsila i Banovića, kod koga su nađena dva pištolja i droga. Ubrzo su pretreseni i ostali njegovi štekovi, u kojima je nađena velika količina „heklera“ i pištolja, municije, prigušivača, pancira, radio-stanica, kombinezona, falsifikovanih isprava, kao i izvesna količina heroina i marihuane. Zbog nađenog oružja, veruje se da su planirali i neku likvidaciju. Obojici je određen pritvor do 48 sati, posle čega će biti privedeni istražnom sudiji. MUP je saopštio da zbog sumnje da su aktivno učestvovali u skrivanju članova zemunskog klana, policija nastavlja istragu. Kako saznajemo, nađene stvari poslate su na veštačenje i

DNK analizu da bi se utvrdilo da li su se u tim štekovima skrivali „zemunci“. Bojovićevo ime u Srbiji dovodilo se u vezu s mnogim kriminalnim aktivnostima i vatrenim obračunima, ali nije bilo dokaza koji bi to potkrepili. Pre nekoliko dana, Bojović je bio u žiži crnogorske javnosti kada je Uprava policije Crne Gore saopštila da je sa kolegama iz Holandije raspisala poternicu za njim, zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Srđana Miranovića, 12. februara 2006. godine u Podgorici, za šta ga je, navodno, zadužila holandska mafija. Bojović je, prema policijskoj rekonstrukciji, bio jedan od ubica Miranovića, inače kuma Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam. Miranović je, navodno, propevao sve o kriminalnim aktivnostima poznatog holandskog mafijaša Vilijama Vima Holedera (48). Jedna od holandskih TV stanica objavila je da je Bojović naređenje za likvidaciju primio od Holedera, poznatog po otmici multimilionera Fredija Hajnekena 1983. godine i reketiranja biznismena Viljama Enstrana. Vim Holeder je za najbliže saradnike birao momke sa kriminalnom prošlošću koji su u Zemlju lala dolazili iz Srbije i Crne Gore. Jedan od njih bio je i Miranović, koji je tokom vremena postao veoma nezgodan svedok, objavili su holandski mediji. Pored Miranovića, još 12 članova Holederovog klana ubijeno je, navodno zbog straha da ne propevaju u policiji. Ni za jednu od tih likvidacija nije osumnjičen Holeder jer nije bilo dokaza. Pošto naš zakon ne dozvoljava da izručenje državljana Srbije drugim zemljama Bojoviću će biti suđeno u našoj zemlji. Skrivanje u Italiji i Španiji Kako se juče moglo čuti u dobro obaveštenim krugovima, Luka Bojović i Veljko Banović su, navodno, pripremali likvidaciju jednog od poznatih srpskih biznismena. Zbog toga su se vratili u Beograd, pošto su prethodno više meseci proveli skrivajući se u Italiji i Španiji. Jedan od štek stanova se nalazio na Novom Beogradu, u blizini zgrade u kojoj je uhapšen pripadnik zemunskog klana Aleksandar Simović. poslednje informacije: Najopasniji srpski mafijaš na slobodi Luka Bojović, koji se sumnjiči da je naručio likvidaciju Danila Radonjića, prema poslednjim operativnim podacima srpskih policijskih službi nalazi se u Argentini, gde se pozicionirao kao jedan od vodećih plaćenih ubica i saradnik narkokartela, Prema istim informacijama, u ovoj zemlji, zajedno sa Bojovićem, nalazi se i njegov odani saradnik Luka Đurović, koji se u Argentinu sklonio nakon što ga je italijanska policija, u akciji „Šah-mat", označila kao jednog od glavnih švercera kokaina i raspisala poternicu za njim. Prema rečima našeg sagovornika iz policije, sumnja se da je Bojović boravio u Brazilu, ali da je iz te zemlje pobegao kada su u maju uhapšeni Goran Nešić i lažni Dejan Stojanović Keka. Bojović u velikoj meri komanduje i domaćim podzemljem i ima nameru da ukloni svakoga ko mu smeta. U svojim planovima je beskompromisan i monstruozan. Uostalom, prošlonedeljno ubistvo Radonjića i Dženana Ramovića izvršeno je heklerom sa integrisanim prigušivačem, što se ne dešava često, likvidaciju je obavio profesionalac koga niko nije video, što dovoljno govori kakve ljude Bojović ima - navodi sagovornik Pressa. Policija sumnja da je Luka Bojović direktno umešan i u sve vrste zastrašivanja i pokušaje likvidacije svedoka saradnika protiv Darka Šarića, Nebojše Joksovića i Radana Adamovića.

Inače, Bojović je nakon odlaska iz Srbije, gde je odležao kaznu za nelegalno držanje oružja, tokom 2009. godine boravio u Španiji, u kojoj je odradio nekoliko profesionalnih ubistava. Nakon što je Srbija za njim raspisala Interpolovu poternicu, Bojović je likvidirao Milana Jurišića Jureta u Španiji i krenuo da „čisti" preostale „zemunce" kako bi ostao jedini koji može da izvršava prljave poslove za Darka Šarića i južnoameričke narko-bosove. Potom je pobegao u Latinsku Ameriku. Podsetimo, Bojović se sumnjiči da je naručio ubistvo Danila Radonjića, koji je zajedno sa Baraninom Dženanom Ramovićem prošle srede izrešetan u sačekuši u Zemunu. Prema policijskim saznanjima, Radonjić je likvidiran pošto je došao do dokaza da je Bojović pre dve godine ubio njegovog sina Slobodana. Pokušao je da mu se osveti, ali ga je Bojović preduhitrio. Utvrđeno je da je klan Luke Bojovića 2009. godine oteo Slobodana Radonjića zbog narkodugova i učešća u ubistvima, nakon čega je verovatno ubijen. Njegov otac je ubrzo krenuo u potragu za otmičarima i ubicama sina, povezavši se sa svim jačim kriminalnim grupama i obećavajući nagradu onome ko mu pomogne da osveti njegovog Slobodana. Iz tog razloga je u oktobru 2009. godine ubijen i njegov kum Branislav Šaranović, koji je pokušao da pomogne. Pored ovoga, prema saznanjima policije, Radonjić je i sam organizovao ozbiljnu kriminalnu grupu koja je planirala likvidacije ljudi Luke Bojovića. - U jednom stanu u Mirijevu pre godinu dana pronađeni su eksploziv, oružje, lažna dokumenta. Tada smo operativnim radom sprečili obračun klanova jer je bilo planirano dizanje u vazduh. Danilo Radonjić se nakon toga povukao u Crnu Goru, ali se početkom septembra vratio, što su ljudi Luke Bojovića iskoristili i hladnokrvno ga likvidirali.

Hrvatski “zemunac” zvao se Zlatko Bagarić. Od Magaša s kojim je bio u kumskoj vezi nasledio je udovicu (s kojom se venčao nedugo nakon smrti Ljube Zemunca), neke poslove u Frankfurtu i nadimak Boxer. Prema podacima policijske uprave u Wiesbadenu, Zlatko

Bagarić rođen je 1956. u Kesincima kod Đakova, a od 1980. boravi na području Frankfurta, Wiesbadena i Mainza,u kriminalnim krugovima poznat uglavnom zbog preprodaje droge, pljački i organizovanja prostitucije. iz hrvatskih medija: ZAGREB, 18.7.1998. Covjek u crnim hlacama i crnoj majici lezao je na asfaltu Medjugorske ulice u zagrebackoj Dubravi punih pet sati, a oko njega se prostirala lokva ljepljive krvi. Vec na prvi pogled bilo je jasno da tijelo bezivotnog muskarca ne pripada bilo kome - na ruci mu se presijavao zlatni "rolex", odjeca koju je imao na sebi bila je djelo poznatih svjetskih kreatora, iz dzepova su mu provirivali sveznjevi krupnih novcanica, a nekoliko metara dalje bio je parkiran njegov skupocjeni "mercedes coupe". Dok su policajci sacinjavali zapisnik i dok su vatrogasci smrkovima strugali krv s usijanog asfalta, zagrebackim se kaficima pronosio glas o smrti cetrdesetdvogodisnjeg Zlatka Bagarica, strastvenog kockara i "kralja hrvatskog podzemlja". Prica kaze da je u lokalu NK "Dubrava", na istoimenom nogometnom igralistu na zagrebackoj periferiji, tekao cetvrti sat srijede, 15 srpnja, te da se nije dogadjalo nista neobicno. Spremao se fajrunt, polupijani gosti ispijali su posljednje pice, muzicari su pakirali instrumente, a gazda je polako pravio obracun. Dok su iz zvucnika dopirali posljednji taktovi neke narodnjacke melodije, u birtiju su usli Zlatko Bagaric, Miljenko Dzaja Krojf, Nikica Jelavic, Zvonimir Gucic (sin janjevackog tajkuna Josipa Gucica), Smiljan Palic i dvije nepoznate djevojke. Gazda je istog trena znao da ce noc potrajati duze nego sto je ocekivao. Bagaric je poceo narucivati pjesme, razbijati casu za casom, udarati pjevaca i maltretirati pjevacicu koju je natjerao da mu desetak puta otpjeva neki narodnjak o prijateljima kojih nema "kad je najteze". Vlasnici lokala - braca Rodici (Lazar, Zoran i Vinko), inace Hrvati iz kosovskog sela Janjeva - dugo su trpjeli Bagariceve provokacije, a razlog njihovoj strpljivosti lezi u cinjenici da su vrlo dobro znali kako nije pametno previse se suprotstavljati "kralju podzemlja". Kap je prelila casu tek kad je Bagaric uperio pistolj u usta Zoranu Rodicu tjerajuci ga da uzme mikrofon i zapjeva njegovom drustvu, buduci da je pjevacica Alma pobjegla iz lokala za vrijeme Bagariceva boravka u zahodu. Lazar Rodic vise nije mogao trpjeti ponizavanje svoga brata, te je pristupio "kralju" rekavsi da Zorana "pusti na miru". Bagaric je Lazara udario pistoljem po glavi, a ovaj se onesvjestio. U medjuvremenu je u birtiju stigao i cetvrti brat Rodic, Roko, ali u pratnji policije. Kad je ugledao policajce, Bagaric je pistolj spremio za pojas i izisao iz lokala u pratnji svoje dugogodisnje "sjene" Miljenka Dzaje Krojfa. Tada se, a bilo je sedam sati ujutro, na vratima birtije pojavio Zoran Rodic drzeci u ruci jurisnu pusku "zagi" (hrvatska verzija poznatog "uzija"), te je upitao Bagarica "kako mozes tuci covjeka koji ti nista nije ucinio". Ovaj mu je odgovorio protupitanjem: "kako ti to meni mozes govoriti", potezuci pritom pistolj. Bile su to posljednje rijeci Zlatka Bagarica, jer je Zoran Rodic podigao "zagi" i potegao obarac. Bagaric je poceo bjezati prema automobilima, ali je metak bio brzi. U Bagarica je, saznat ce se u istrazi, pucao i Lazar Rodic, i to pistoljem koji je u naguravanju ispao ubijenome. Jos nije utvrdjeno koji je metak bio smrtonosan, ali su zagrebacke novine vec objavile kako je Bagaric likvidiran vlastitim oruzjem. Dok su vjerni Bagaricevi kompanjoni, Krojf i Jelavic, trazili spas u bijegu, Zoran Rodic pokusao je aktivirati "kasikaru" i tako dokusuriti tijelo mrtvaca, no u toj su ga nakani sprijecili policajci. Dobri poznavatelji prilika u zagrebackim mafijaskim krugovima predvidjali su da ce Zlatko Bagaric skoncati na asfaltu, no nitko od njih nije nogao predvidjeti da ce njegova smrt, mafijaskim zargonom receno, biti tako "banalna". Ocekivalo se da ce njegova likvidacija biti

obavljena na spektakularan nacin - u nekom luksuznom hotelu ili kockarnici - i da ce likvidaciju izvrsiti profesionalac koji nece ostaviti tragove. Ovako, smrt ga je stigla u kavanskom sukobu, od ruku janjevackih ugostitelja, koji nisu bili vidjeniji pripadnici podzemlja, a njegovo se tijelo ukocilo pred neuglednom birtijom u jos neuglednijem zagrebackom predgradju. Ako je ikad razmisljao o smrti, Zlatko Bagaric sasvim sigurno nije prizeljkivao da ga snadje na taj nacin. "Da je znao kako ce i od koga poginuti, Bagaric bi sam sebi pucao u usta", uvjeravao je ovog novinara jedan sitni zagrebacki kriminalac koji se proteklih godina naslusao prica o njemu. Jedna od tih prica kaze da je Zlatko Bagaric veliki prijatelj i kum Ljubomira Magasa, poznatijeg kao Ljuba Zemunac, a da je tome tako svjedoci i cinjenica da Bagaricev sin nosi Magasevo ime. Ljuba i Zlatko bili su ravnopravni sefovi frankfurtskog podzemlja i jugoslavenske mafije u cijeloj Njemackoj, a nakon Zemunceve pogibije Bagaric je preuzeo kontrolu naa svim kriminalnim aktivnostima. Buduci da svi balkanski kriminalci jos uvijek padaju na koljena pri spomenu Ljube Zemunca, Bagaric se nije morao odvise muciti oko stjecanja ugleda u Zagrebu. Rodjen je u jednom selu u okolici Djakova, gdje su njegovi roditelji, u poslijeratnim seobama, dosli iz bosanskohercegovackog gradica Kupresa. Upravo zbog zavicajnog porijekla, premda se Kupres geografski nikako ne moze svrstati u Hercegovinu, Bagarica su nazivali glavnim bossom hercegovacke mafije, koja uz albanski i vukovarski lobi, trenutacno predstavlja najjacu i najorganiziraniju kriminalnu organizaciju u hrvatskoj metropoli. Bagaric je zivio u Njemackoj od 1975. do 1990. godine, a njegova majka i danas ima restoran u Weisbadenu, dok mu zena i dvoje djece zive u Mainzu. U Zagreb je dosao kad je Hrvatska postala samostalna, nastanio se u hotelu "Intercontinental", a policijska evidencija novostvorene drzave prvi put ga biljezi 12. listopada 1990. kad je jedan od njegovih najboljih prijatelja Zoran Petrovic, zvani Ivica, u kaficu "Kasandra" ubio zagrebackog ugostitelja Niku Mioca. Godinu i pol kasnije Petrovic ce poginuti od bombe koju je u kockarnicu "Tiffany", inace Bagaricevo vlasnistvo, bacio Omer Zahirovic. Bagariceva osveta dugo se cekala - Zahirovic je ubijen tek krajem prosle godine. Novinske su crne kronike Bagarica zabiljezile jos dva puta kad je bio sudionik revolveraskih obracuna - u sijecnju 1995. na "Metalcevu" igralistu, te u svibnju ove godine u sobi 1225 na dvanaestom katu "Intercontinentala". U oba slucaja policija je prema njemu bila vrlo tolerantna. O Bagaricevu ugledu svjedoci i podatak da o njemu biranim rijecima ne govore samo kriminalci i oni koji bi to htjeli postati, nego i policajci, suci te odvjetnici. U svojim je poslovima bio vrlo diskretan, nije volio novinare i publicitet, uvijek je bio besprijekorno odjeven, vozio je najbolja kola, jeo u najprofinjenijim restoranima i pio iskljucivo "Dom Perignon". Kocka je bila njegova jedina zivotna strast i nije birao lokacije da tu strast zadovolji. Bio je rado vidjen gost u najelitnijim europskim kockarnicama, ali je isto tako noci mogao provoditi kartajuci u zadimljenim krcmama na rubu grada. Jedino je bilo vazno da je ulog dovoljno velik, a u hazarderskim je krugovima bio poznat kao covjek koji uredno vraca dug. "Kockarski je dug, dug casti", znao je reci. Upravo zbog diskretnosti i ogranicenog kruga ljudi s kojima se druzio tesko je dokazati njegovu umijesanost u trgovinu narkoticima, reketarenje, zelenastvo i utjerivanje dugova. Isto je tako, zasad nedokaziva njegova povezanost s ubojstvima Ivana Sakote, Shpejtima Tacija i Bernarda Hutinskog, koja su se u Zagrebu, odnosno Cakovcu, dogodila u proteklih godinu dana. Povezujuce niti tih likvidacija su iznimno profesionalna izvedba i cinjenica da je smaknuta trojka pripadala podzemlju. Ubojice ni do danasnjeg dana nisu poznate, niti o njima postoji bilo kakav trag. Smrcu Zlatka Bagarica mnogi su odahnuli i mogu prekriziti svoje kockarske dugove prema covjeku s kojim se u tom smislu "nije valjalo zajebavati". Odahnula je, vjerojatno, i

zagrebacka policija koja bi njegovim odlaskom mogla zatvoriti nekoliko nerazjasnjenih slucajeva. Sad je samo pitanje koliko ce vremena trebati Bagaricevim kompanjonima da konsolidiraju mafijaske redove, te da vrelim zagrebackim ulicama ponovno potece krv.

Gotovo da nema čovjeka u Podgorici i Crnoj Gori koji ne poznaje ili je makar čuo za Džaku Mahmutovića, bivšeg profesionalnog boksera, tabadžiju i dugogodišnjeg robijaša, živu legendu nekadašnjeg jugoslovenskog podzemlja, danas najpopularnijeg podgoričkog buregdžiju, vlasnika nadaleko čuvene "Ambasade Zabjela". Još se pamte njegovi mečevi u ringovima od Italije do dalekog Japana, a omaleni, hrabri Džaka, iako već u godinama, još uvek je spreman da se potuče sa mlađima i krupnijima od sebe, kako bi pravdu istjerao do kraja. Za njegovu uzbudljivu životnu priču premala je čitava novina, ali smo ipak odlučili da je makar dotaknemo, a Džaka, prvi ambasador Republike Zabjelo, je na startu obećao da će nam ispričati mnoge stvari koje su do danas bile tajna skrivena u njegovoj bogatoj riznici uspomena. *Sada ste se smirili, pravite bureke. To vam očigledno ide od ruke. Svi iz porodice radimo u toj buregdžijskoj radnji. Otvoreni smo i danju i noću, dobro nam ide, lijepo zarađujemo za život. To je vrijedan, isplativ zanat. Naši ljudi vole da pojedu dobar burek. U "Zabjelu" uvijek ima nekog, obično je to mlađi svijet, mada ima i starijih. *Je li istina da u "Zabjel" ponekad svrati i Milo Đukanović lično? Predsjednik nam je dolazio dosta puta, a nekad pošalje nekog da mu donese naš burek. On je fin i kulturan čovjek, ne izdvaja se od običnog svijeta.

*Dugo ste se bavili boksom? Rukavice sam prvi put navukao davne 1967. godine. Počeo sam kao amater, da bi vrlo brzo prešao u profesionalce. Dobro mi je išlo, prirodno sam talentovan za taj sport. *Sa kojim poznatim imenima ste ukrštali rukavice? Uh, ko će se sad setiti svih njih! Ima ih zaista puno. Pomenuo bih žestokog borca Mendija iz Sanigage, koji je boksovao sa fransuskom licencom, meč je bio u Parizu. Tu je zatim veliki italijanski šampion Loris Steka, nekadašnji prvak Evrope. Boksovao sam po čitavom Starom kontinentu, a stigao sam i do dalekog Japana, gde sam odmjerio snage sa njihovim prvakom kome nisu mogli naći protivnika. Ja sam bez ikakvog straha odmah pristao na borbu, onako na "neviđeno". Tada je čuveni Toma Hladni napisao: "Odvažni Mahmutović je izlazio na megdan šampionima Italije, Francuske, Tunisa, Maroka, a izašao bi i svjetskom prvaku samo da mu se ukaže prilika". *Upoznali ste puno poznatih ličnosti preko boksa. Jesam, baš puno. U Italiji sam čak sparingovao sa tada čuvenim glumcem Đulijanom Đemom, koji je glumio u tada aktuelnim kaubojskim filmovima. Pojavio se u sali za trbušnjake, učinio mi se poznat, ali sam mislio da je neki Bosanac koga sam znao iz viđenja. Kada mi se predstavio, nisam mogao da verujem. *Je li istina da ste skoro trećinu života proveli na teškoj robiji ? Sada imam 54 godine života, a od toga sam punih 15 godina i 7 dana proveo po najpozanatijim jugoslovenskim i evropskim zatvorima. *Gde ste sve tamničili? Od "Sivog doma" u Kruševcu, preko "Idrizova" u Skoplju, Zabele ,beogradskog CZ-a, našeg Spuža, pa do zatvora u Minhenu, Auzburgu i mnogim gradovima Evrope. Više ne mogu ni da setim svih tamnica. *Zbog čega ste najčešće osuđivani? Najviše zbog tuča, ali da budem iskren, bilo je tu i krađa, pljački... *Sa koliko godina ste *odležali" prvu kaznu? Imao sam svega 10 godina kada su me strpali u staru, čuvenu podgoričku Jusovaču. Bacili su me na neku ćebad u prostoriju koja je služila kao magacin. Stražari, međutim, nisu zaključali vrata, pa sam izašao i tražio od robijaša da mi daju cigaretu (propušio sam od 6 godina) ,ali me uhvatio komandir, vratio me nazad i opsovao me, govoreći: "Ulazi ovamo, daću ja tebi cigar". *Po zatvorima ste upoznali kompletno tadašnje podzemlje? Pomenuću Gišku Božovića, Ćentu sa kojim sam robijao u Kruševcu, Ljubu Zemunca koga sam upoznao 1965.godine, zatim mog velikog prijatelja Ranka Rubežića, pa kompletnu crnogorsku postavu. *Pokojni Rubežić bio vam je najbolji prijatelj? Jeste. Do prošle godine sam redovno posećivao njegov grob u Peći, ali otkako se puca, na Kosovu nisam bio. Imam puno fotografija sa njim, bio je to neviđen lik. Njegova polusestra po majci, Brankica, koja živi u Užicu i udata je za jednog policajca, uvek je govorila : "Ti si Džaka jedini od drugova koji dolazi na Rankov grob, svi ostali su ga zaboravili". *Čuli smo priču o vašoj tuči sa pokojnim Giškom Božoviće. Tukli smo se u diskoteci "Cepelin" na Tašmajdanu. On je prije toga imao svađu sa Rubežićem, koji ga je bacao na koljena i tjerao ga da radi sklekove. Ušao sam "u makaze" i počeo da podjebavam njegovu curu koja se zvala Lepa. Bila je mnogo dobra riba. Giška pošalje jednog svog momka i ja mu ga prebijem, a onda on lično krene na mene. Kada je video da sam ludak i shvatio da se nikoga ne bojim, pozvao je svoje pajtose koji su me udarili sa strane i slomili mi dva rebra. On me je udario pištoljem po glavi, razrezao mi kožu, bio sam sav krvav. Neko je tada viknuo "policija", pa su se razbježali. *Kasnije ste ipak bili dobri sa Giškom?

Pomirili smo se u Podgorici, kad sam se vratio iz Italije, sa jednog meča. Bilo je to pre tačno 18 godina. Sjedio sam sa mojom ženom, koja je tada bila trudna, u lokalu "Bumerang" u Podgorici, koji je držao moj prijatelj Cufo Vujović. Giška je bio sa pokojnim Lazom Delevićem, Ninom Abdomerović i onom starom ekipom odavde. Ustao je, prišao nam, poljubio Zorki ruku i rekao joj: "Dabogda rodila sina. Ako bude bar pola kao otac, biće najhrabriji i naponosniji Crnogorac". *Sa koliko godina ste se prvi put oženili? Bila mi je dvadeset jedna. Imao sam puno žena, ali su to sve bili "divlji" brakovi samo je taj prvi bio legalan. Sa Zorkom, sa kojom sada živim, imam dva velika sina. *Imate li još đece? Naravno. Imam đecu u Italiji, u Banjaluci, u Opuzenu u Hrvatskoj, zatim u Valjevu. Šest sinova i samo jednu ćerku, u Peći na Kosovu. Ko zna, možda ih ima još ponegde. *Da li je istina da ste u "pauzi" braka sa Zorkom, kupili sebi ženu? To je istina. Kupio sam u Peći jednu mladu Albanku za 5.000 nemačkih maraka. Sa njom imam ćerku koja se zove Medina i sada ima tri i po godine. Nismo dugo bili zajedno. Najurio je moj stariji sin. Onda mi se Zorka ponovo vratila. *Istetovirani ste po čitavom telu. Zašto? To su sve uspomene iz zatvora. Kompletno telo mi je išarano. Na vratu mi piše "ovde me secite". Ima tu i imena, raznih slika, pa grbova, crnogorskog i jugoslovenskog, koji mi je na desnom ruci. Čitav sam kao strip, kao "Politikin zabavnik" nekad. * Proučavali ste Kuran i Bibliju... Više sam proučavao Bibliju, jer mi je bila ponuđena. U Italiji sam 1982.godine upoznao Jehovine svedoke, pa sam sa njima proučavao. Veruj mi da sam počeo da je čitam od muke i od jada. Našao sam i upoznao sebe, prepoznao stvari koje su se i meni dešavale. *Šta je isto u Kuranu i Bibliji ? Sve je isto, samo su imena različita. Recimo Isus Hrist je Isaia Pengamen, Mojsija je Musa, Abraham je Ibrahim itd. Te knjige nas uče da poštujemo i volimo, jednostavno da budemo ljudi. *Kako se "pišete"? Uvek sam bio i ostao Crnogorac. A ne ono, čas si Turčin, čas Srbin, pa Hrvat. Crnogorac sam bio i ostao. Džaka je svet napustio prirodnom smrcu 6.maja 2008.

Zoran Živković ubijen je 31. januara 2001. godine u Požarevcu, a Dragan Živković 14. marta, na dan kada je bratu davan četrdesetodnevni pomen. Iako se u javnosti spekulisalo o mogućim izvršiocima, ubistva braće Fiškal nisu rasvetljena. Fiškali su ubijeni u klasičnim sačekušama. Prvo je upucan Zoran, sa 14 metaka, 31. januara oko 23 sata u centru grada. Trećeg dana u bolnici podlegao je povredama. Nakon četrdeset dana upucan jei Dragan, takođe sa 14 metaka, nedaleko od svoje kuće u Užičkoj ulici u Požarevcu. Preminuo je posle dva dana usled oštećenja bubrega, jetre i slezine. Na Gagu Fiškala, kako su ga Požarevljani zvali, pucano je tada bio po treći put za pet godina. Prvi put 1996.godine, kada je ranjen sa sedam metaka, u samom centru Požarevca. Sa 18 hitaca ranjen je 1999. godine. Treći napad nije preživeo. "Mog Gagu tada je sačuvalo nebo! A mafijaški kodeks kaže ko preživi atentat sa 18 metaka u telu, taj se više ne dira. Gaga je preživeo. Ipak, ubili su ga, i to kada je bratu dao četrdesetodnevni pomen... Takvo ubistvo nije zapamćeno još iz doba Al Kaponea"- kaže Ratomir Živković, otac ubijenih mladića, inače profesor fizičkog. Za ova ubistva čuli su svi, jer ono što je Arkan važio za Beograd, to su bili Fiškali za Požarevac. Međutim, niko ne zna ko i zašto ih je ubio. Od rešavanja ovog slučaja kao da zazire i policija. "Prekinuo sam saradnju sa požarevačkom policijom. Tamo je sada novi načelnik, i on jeste elokventan, ali ne verujem da ima sa kime da radi. Sarađujem sa nekim inspektorima iz službe sa suzbijanje kriminala. To su pravi "zmajevi", ali imam utisak da im se ne dozvoljava da dovoljno rade, jer rešavanje takvih ubistava dobijaju uglavnom ne mnogo stručni policajci" - kaže Živković i nastavlja: "Nema mafije u Srbiji! Da je ima moji sinovi ne bi bili tako ubijeni. Mafija ima svoj kodeks koji poštuje, a Srbi ne poštuju ništa! Nikome ne veruju, skloni su izdaji i veliki su narcisi. A to ne prolazi u mafiji. Srbija ima samo organizovani kriminal i to onaj hohštaplerski". Dragan Živković završio je Fakultet za bezbednost u Skoplju, i kao policijski inspektor radio je u Požarevcu. Oni koji ga poznaju iz tog doba kažu da je jedan od najboljih u svom poslu.Čak je ošamario i sedamnaestogodišnjeg Marka Miloševića, sina Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika SRJ, zato što je nosio i pretio pištoljem za

koji nije imao dozvolu. Kada je izgubio posao obrazložili su mu da je prekoračio ovlašćenja i zloupotrebio položaj. Međutim, drugi izvori kažu da je otpušten jer nije želeo da "čisti iza malog Marka". Posle policijske karijere Živković započinje privatni biznis zajedno sa svojim bratom Zoranom. Rasprodali su imanje od predaka u Bugarskoj mali u Požarevcu, i stan u centru grada, a majka Dušica dobila je peticu na lotou. Braća su tada sagradili tržni centar preko puta zelene pijace u Požarevcu. Prvi su imali poker aparate u gradu, seća se otac... "Živkovići su Požarevljani od pre šest stotina godina. Moj pradeda prvi je u ovom gradu imao diplomu Pravnog fakulteta u Beogradu. Imali smo veliko imanje. A moji sinovi jesu bili drčni, jesu bili žestoki i rigorozni... Međutim, poštovali su pravila...Nikoga nisu ubili. Imali su svoj kodeks, manire, pomagali su i poštovali druge. I Dragan i Zoran bili su đaci generacije u srednjoj školi. Zoranovi crteži još uvek stoje okačeni na zidovima Ekonomske škole u Požarevcu. Gaga je diplomirao u Skoplju kao jedan od najboljih studenata, a Zoka je počeo sa devetkama na Višoj građevinskoj školi, ali nije želeo da je završi. Potiču iz ugledne porodice, koja je uvek bila lojalna državi i društvu. Ali, Vlajko Stojiljković, bivši republički ministar unutrašnjih poslova, insistirao je bez dokaza da ih proganja policija, tako da je Zoran morao da provede skoro tri godine u Americi. Gagu je sumnjičio za stavljanje u promet opojnih sredstava, a on se tada još uvek oporavljao od drugog ranjavanja. Nije mogao da hoda, istražni sudija smestio ga je u zabelsku samicu iako postoji istražni zatvor. Kada je Gagi izrekao kaznu od četiri godine, rekao je "ipak je trebalo da te osudim na osam godina, kako je Vlajko rekao"- priča otac. - Kadgod se nešto dešavalo u Požarevcu, ili je bilo vezano za ovaj grad uvek se govorilo "vidite to sa Fiškalima".Tako su moji sinovi bili osumnjičeni i za Šempino ubistvo u Surčinu. Međutim, oni su te večeri sedeli u Požarevcu, i imali su svedoke. Uostalom Zoran nije mogao da podnosi da vidikrv.To znaju i svi njegovi školski drugari.Zašto su moji sinovi smetali Vlajku Stojiljkovću ? Da li zato što su mu ponekad pomagali i mnogo o tim poslovima znali ? Oni su imali prekršaje za učešće u tuči, zbog registracije vozila... A nije li država omogućila registraciju vozila na Beli Manastir ? Gaga i Zoka prvi su u Požarevcu vozili kola takva kola kada drugi nisu ni znali gde je Beli Manastir." - objašnjava Živković. "Ja više nemam dece. Ali imaju ih drugi. U Beogradu postoji organizacija za ubistva. To dokazuje i ubistvo Momira Gavrilovića. Mislim da su isti ljudi ubili i moje sinove. Isti je način, isto oružje, samo nisu mogli da ih "overe" zato što se sve dešavao u centru grada, a i momci iz interventne ekipe požarevačke policije odmah su stigli. Isti čovek je u vreme bombardovanja po drugi put ranio Gagu. Kriminal u Srbiji u sprezi je sa pripadnicima bivše vlasti i policijom. Danas svako može biti mrtav za "pet grama" droge ili 20 hiljada maraka. Beogradska policija zna ko je ubio Ćuruviju, Žiku Petrovića, Gavru i moje sinove..." - kaže Živković. Požarevljanin Ratomir Živković, otac ubijene braće Dragana i Zorana, poznatijih kao Fiškali, tvrdi da je likvidaciju njegovih sinova organizovao Mlađan Mićić Pacov, jedan od prvih uhapšenih članova zemunskog klana. Mićića je požarevačka policija uhapsila spektakularno, pred TV kamerama, dan posle ubistva premijera Đinđića, 13. marta 2003.

- Znam da su Mlađan Mićić Pacov i Novica Ilić Nole, koje policija drži u zatvoru, prvo pokušali da ubiju mog starijeg sina Dragana 27. maja 1999. godine, u Požarevcu, ispred kafića "Kasper". Takođe, njih dvojica su direktno učestvovali u ubistvu Zorana i Dragana, 31. januara i 14. marta 2001. godine. Ali, kontroverzni načelnik požarevačke policije Miodrag Janković Tale kao da to ne zna, pa se njih dvojica terete samo za preprodaju droge i oružje koje im je policija pronašla tokom hapšenja... - kaže za Kurir Ratomir Živanović. On navodi da su Pacov i Nole organizovali spaljivanje "audija" bordo boje iz koga su ubice pucale na Dragan Živanovića u okolini Velikog Gradišta. - Pošto policija Požarevca ne želi da radi svoj posao, preko svojih veza sam saznao da je "audi" iz koga su pucale Draganove ubice tri dana pre ubistva ukraden u Novom Sadu, a da je auto za ubice zemunskog klana "pripremio" Nenad Opačić. Da zlo bude još veće, šef kriminalističke policije Ljubiša Petrović zna i ime svedoka koji je posmatrao kako se "audi" spaljuje, ali se ništa ne preduzima navodi Živanović. Vođa Dušan Spasojević je odlučio da ubije Fiškale. Obojicu. Hitno je poslao ekipu u Požarevac. Ne znam ko je pucao, ali sutradan je u Gagija (Dragana) Fiškala, koji je sedeo u bašti jednog kafića u Požarevcu, ispaljeno šest metaka. Uprkos preciznim pogocima, Gagi je preživeo atentat. Potera za Fiškalima je, međutim, nastavljena. Ubijeni su docnije u odvojenim akcijama. Spasojević je posebno insistirao da niko ne kaže Ljubiši Buhi Čumetu da je on naredio to ubistvo, jer je Čume bio u kumovskoj vezi sa Fiškalima. Da li je Čume saznao ko mu je ubio kumove, pouzdano ne znam, ali pretpostavljam da je došao do te istine docnije - ispričao je Kuriru Laki, jedan od bliskih saradnika vođa zemunskog klana. Šempu je u Surčinu 13. marta 1998. godine, oko 16.15 časova, likvidirao Zoran Živković Fiškal, hicima iz pištolja tipa "glok". – Tačno je da je Ljubiša Buha Čume bio prisutan kada se ovo ubistvo dogodilo, odnosno nalazio se u Fiškalovom automobilu, ali nije on ubio Šempu, kako tvrdi Bagzi – rekao je naš sagovornik. Informaciju da je Zoran Živković, kao i njegov brat Dragan, zaista bio osumnjičen za ovu likvidaciju "Politika" je dobila i u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Živkovići, likvidirani početkom 2001. godine, u izvesnim krugovima bili su poznati kao braća Fiškal. Kobna poruka preko pejdžera Okružno javno tužilaštvo podnelo je, sredinom maja 1998. godine, sudu zahtev za pokretanje istrage protiv Dragana i Zorana Živkovića zbog sumnje da su 13. marta te godine u Oračkoj ulici u Surčinu ubili Petrovića. – U zahtevu se navodilo da je Petrović ubijen u trenutku dok je bio za volanom svog automobila, hicima iz pištolja kalibra devet milimetara PARA, ispaljenim iz vozila koje je stajalo tik uz njegovo. Petrovića su kuršumi pogodili u glavu i on je na mestu preminuo. U pucnjavi je teško povređen i Nedeljko Todorović koji se nalazio na mestu suvozača – navodi Saša Ivanić, prvi zamenik okružnog

javnog tužioca. Prema Ivanićevim rečima, Okružni sud u Beogradu je istragu pokrenuo 18. maja 1998. godine. Postupak je vodio sudija Miodrag Paunović. Posle sprovedene istrage, zbog nedostatka dokaza, sud je istragu obustavio 8. juna iste godine i odustao od krivičnog gonjenja braće Živković. Prema pričama koje kruže Požarevcem, na dan Petrovićevog ubistva Zoran Živković je boravio u Surčinu, kod svog kuma Čumeta, dok je stariji brat Dragan sa još nekoliko prijatelja, sa oružjem na gotovs, sedeo u jednom od požarevačkih kafića. Po ovoj verziji zločina, Šempa se toga dana upravo vraćao "mercedesom" iz Beograda, kada mu je kod požarevačke naplatne rampe na pejdžer stigla poruka da hitno dođe u centar Surčina. Tamo ga je čekao Zoran Fiškal sa Ljubišom Buhom Čumetom. Posle jurnjave automobilima surčinskim ulicama, Zoran Živković Fiškal je sa više metaka likvidirao Šempu. Prema pričama očevidaca, posle dojave o Šempinoj smrti Dragan Fiškal i njegovo društvo u kafiću u Požarevcu nisu skrivali zadovoljstvo i dugo su slavili. Umešanost Zorana Živkovića Fiškala u likvidaciju Zorana Petrovića Šempe potvrđuje i informacija da je posle ove likvidacije bio u bekstvu sve do petooktobarskih promena. Najpre se dva meseca krio u jednom stanu u beogradskom naselju Višnjica, posle čega je pobegao u Južnu Ameriku. Od kumova do neprijatelja Sredinom devedesetih godina u Požarevcu su bile aktivne dve grupe kriminalaca – jedna okupljena oko braće Fiškal i druga kojom je komandovao Zoran Petrović Šempa. U grupi braće Fiškal nalazio se i Mlađan Mićić Pacov, tada kriminalac manjeg kalibra iz sela Smoljinac nadomak Požarevca, koji danas kao saradnik "zemunskog klana" izdržava zatvorsku kaznu u KPZ "Zabela" zbog preprodaje narkotika. Požarevački kriminalci su kumovskim vezama bili dobro povezani sa beogradskim podzemljem. Ljubiša Buha Čume bio je kum braće Fiškal, braća Bambalić bili su Šempini kumovi, dok se Pacov nešto kasnije okumio sa vođom "zemunskog klana" Dušanom Spasojevićem. U to vreme pripadnici ovih grupa su dobro sarađivali. Zoran Živković Fiškal i Šempa početkom devedesetih godina bili su nerazdvojni drugovi. Pričalo se da su izvesno vreme zajedno boravili u zemljama zapadne Evrope, dok su kasnije bili neprikosnoveni gospodari ilegalnog tržišta deviza u Požarevcu. Likvidaciji Šempe, za koju je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi direktno optužio Ljubišu Buhu Čumeta, prethodio je pokušaj ubistva ispred požarevačke picerije "San Marko" kada je na njega pucao upravo Pacov. Šempa je preživo, a prema nezvaničnim informacijama, Pacov je morao, navodno, da mu plati 100.000 maraka da bi ga ovaj ostavio u životu. Zoran Petrović Šempa je u međuvremenu zbog neraščišćenih računa u preprodaji narkotika zaratio i sa svojim kumovima, braćom Bambalić. U sukobu sa njima Šempa je izvukao deblji kraj jer je posle jedne tuče izgubio oko, posle čega mu je ugrađeno stakleno. Požarevac - Na starom groblju u Požarevcu nepoznato lice, ili više njih, provalilo je u noći između 27. i 28. maja u grobnicu porodice Živković, u kojoj su, zajedno sa roditeljima, sahranjena braća „Fiškali“, Dragan (38) i Zoran (33), likvidirani 2001. godine. Nakon ovog vandalskog čina, požarevačka policija podnela je krivičnu prijavu protiv NN lica, zbog

sumnje da je počinilo krivično delo povreda groba. Uviđaj na licu mesta izvršili su istražni sudija Opštinskog suda i ekipa Policijske uprave Požarevac. Za sada nema bližih podataka o šteti koja je naneta ovim vandalskim činom, niti o njegovom motivu, jer se za počiniocem još uvek traga. Braća Dragan i Zoran Živković, koji je bio kum Ljubiši Buhi „Čumetu“, likvidirani su u klasičnim „sačekušama“ 2001. godine.

Zoran Davidović Ćanda ubijen je po povratku sa sahrane Branislava Lainovića Dugog Zoran Davidović, Momak sa Miljakovca, kao član takozvane banjičke ekipe, bio je dobro poznat u krugovima bliskim beogradskom podzemlju, mada nikada zvanično nije bio u sukobu sa zakonom. Rođen je na Miljakovcu gde je i živeo, u tom naselju je izgradio i velelepnu kuću. Komšije se sećaju njegovog sivog "poršea 911" kojim se često vozio po gradu. Automobil je nedavno prodao jednom Zemuncu. U poslednje vreme Ćanda je često viđan u društvu Zorana Uskokovića Skoleta, a jedno vreme je bio i prijatelj s pokojnim Željkom Ražnatovićem Arkanom. O Davidovićevim poslovima malo ko je znao, mada se tvrdilo da je ulagao novac samo u unosni biznis. Zli jezici su mu pripisivali trgovinu narkoticima i ukradenim automobilima, ali ga zbog tih dela policija nikada nije privodila. Planirao je da se sa Miljakovca preseli u kuću u Zemunu koju je gradio i u kojoj je trebalo da živi sa Jelenom Karleušom. ONO što je beogradsko podzemlje nedeljama unazad licitiralo, najavljivalo i slutilo - obistinilo se 23. marta 2000. godine oko 18.40 sati. Po novom, **beogradskom receptu** ubijeni su Zoran Davidović Ćanda (28) i njegov drug Ivan Stojanović (29). Ubice su na njih pucale iz kola u pokretu, iz **kalašnjikova**, kao i na - mesec dana ranije - njihovog prijatelja Mirka Tomića Bosanca. Beogradski točak smrti kretao se sve brže. Posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana gotovo

svakodnevno padale su nove glave: Mirko Tomić, Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović, Ivan Stojanović... Mnogi su tražili vezu u ovim smaknućima. Upućeni su tvrdili da je samo jedna i da se zove Zoran Uskoković Skole. Zločinci će ubrzo zakucati i na njegova vrata. Gotovo na identičan način. Te večeri kad su ubijeni, Davidović i Stojanović vraćali su se iz Novog Sada, sa sahrane prijatelja Branislava Lainovića. Krenuli su oko podneva, u blindiranom xipu. **Najviđeniji** članovi beogradskog podzemlja, tog dana bili su tamo, pa i miljakovački momci, predovođeni Uskokovićem. Posle sahrane Ćanda je ostao još malo sa pokojnikovom porodicom. U povratku kući uzeo je svoj **audi A8** beogradske registracije (vodio se na ime Mirka Tomića Bosanca), koji je bio jedno vreme u voznom parku Branislava Lainovića. Stojanović je seo za volan, a do njega Davidović. Krenuli su za Beograd. KADA su već bili nadomak kuće, na uzbrdici isključenja, na autoputu Beograd-Zagreb, kod Kvantaške pijace, iznenada ih je obišao jedan auto i usporio im kretanje. Iza njih se kretao drugi automobil, takođe **audi** u kome su, sada se zna, bile ubice. Zločinci su dali gas i krenuli u preticanje. Stojanović je usporio i tog trenutka je zapraštalo. Ispaljeno je gotovo 50 metaka iz automata. Pretpostavlja se da su pucala dvojica. Sve je trajalo nekoliko sekundi, a onda su se likvidatori dali u beg. Na lice mesta ostao je auto sa dva izrešetana tela. Hici su ih pogodili u glavu i grudi. Bili su na mestu mrtvi. Po svemu sudeći, meta je bio Davidović, dok je Stojanović stradao samo zato što je tog trenutka bio sa njim. Zločinci su samo neki kilometar dalje, u Zemunu, zapalili automobil iz kojeg su pucali. Posle zločina, ubice su pobegle ka centru Beograda da bi se sa autoputa isključili kod Bežanijske kose, a "audi" je pronađen spaljen u Hercegovačkoj ulici u Zemunu.Gotovo svi tragovi su uništeni, ali ne i **kalašnjikov** koji je nađen u olupini. To je bilo od male koristi za policijsku istragu. Jer, iz istog oružja je pucano i na Tomića, čak je i automat pronađen, ali to ništa nije vredelo. Ubice su i dalje nepoznate. Davidovića je šira javnost upoznala kao mladića popularne pevačice Jelene Karleuše. O njegovim poslovima se nije mnogo znalo, mada nije bio nepoznat u podzemlju. Tvrdilo se da mu je biznis na samoj ivici zakona, ali i da često zna da zakorači na suprotnu stranu. Navodno, imao je nekoliko radnji, registrovanu firmu, lokal... Poneki su ga **prozivali** za reket, iznude i druge **mutne** poslove, ali nikad nije bio osuđivan. Izvori iz beogradskog podzemlja tvrde i da su Ćanda i Lainovića, pored drugarstva, razvili i zajednički poslovni interes. Niko precizno ne govori o kakvom je **biznisu** reč, mada se spominju trgovina automobilima, lokalima, poslovnim prostorom... Sa druge strane, često je bio viđen i u društvu Zorana Uskokovića Skoleta, a tvrdi se da je jedno vreme bio prijatelj i pokojnog Arkana. Zli jezici su Ćandi pripisivali trgovinu narkoticima i ukradenim vozilima, ali policija ga zbog toga nikad nije privodila. Za razliku od njega, **siva** zona Beograda nikad nije čula za Ivana Stojanovića. Momak se nije bavio nikakvim sumnjivim poslovima i njegov jedini **greh** je, očigledno, bilo prijateljstvo sa Davidovićem. Zločinci ga zato i nisu ostavili u životu. Sahranjeni su jedan do drugoga, na Centralnom groblju.

Nepun čas posle pucnjave na mesto zločina su došli prijatelji Davidovića i Stojanovića. U grupi ljudi koji su posmatrali uviđaj bio je i Davidovićev drug Zoran Uskoković-Skole koga su neki mediji optužili, a kasnije i sami sve demantovali, da je bilo umešan u trostruko ubistvo u "Interkontinentalu". Tokom uviđaja policijaci sa "heklerima" prišli su grupi okupljenih mladića, legitimisali ih i naredili da se udalje sa lica mesta. Dok je sudski i policijski istražni organi obavljali uviđaj, na mesto ubistva stigla je sestra ubijenog Davidovića. Plačući, pokušala je da se provuče ispod policijske trake kojom je ograđeno mesto pucnjave, kako bi došla do automobila u kome se nalazila tela Davidovića i Stojanovića. - To mi je brat, moram da ga vidim! Pustite me da vidim Zorana - molila je kroz jecaje Ćandina sestra, ali su je policajci u tome sprečili.

DO danas je ostalo nejasno zašto se Davidović našao na nišanu profesionalnih ubica. Jedni sada tvrde da ga je života koštalo druženje sa Skoletom, čovekom koje je bio jedan od glavnih osumnjičenih da je organizovao ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Iako policija nikad Skoletovo ime u tom smislu nije spomenula, podzemlje je u njega upiralo prst kao onog ko je **skupio ekipu** da odradi prljavi posao. Gotovo svi koji se nisu **na vreme ogradili** od Uskokovića - bili su uklonjeni. Ipak, nejasno je da li je to zbog Arkana, ili nečeg drugog, pre svega, nelegalnih poslova. U tom smeru se gledalo i Davidovićevo druženje sa novosadskim biznismenom Lainovićem. Tvrdi se da je kobnog dana kada je Dugi ubijen, dobar deo dana proveo u društvu sa Ćandom, pa čak i da je do Hotela **Srbija**, gde su ga sačekale ubice, došao sa njim. Davidovićevi najbliži, rođaci i prijatelji, na njegovu i Stojanovićevu smrt, gledali su kao na politički obračun. Obojica su bili članovi Srpskog pokreta obnove i pripadnici Srpske garde. Finansijski su pomagali i podmlatku pomenute partije. Opraštajući se od njih na groblju, zajednički prijatelj je naglasio da su se njih dvojica **borila za Srbiju kojoj će mladi sahranjivati stare, a ne obrnuto**. Samo mesec dana pre nego što će Davidović surovo biti ubijen, gradom je prostrujalo da je izrešetan u revolveraškom obračunu. Na te priče prva je i munjevito reagovala njegova devojka Jelena Karleuša objavljujući da joj je dečko živ i zdrav. Kategorički je odbacila mogućnost da Ćanda ima neprijatelja: - Moj dečko se ne bavi poslom koji nosi opasnost, da on ili neko s kim ima veze, bude ubijen. Zoran je mlad i uspešan biznismen, koji ima mladu i uspešnu devojku. Tako jeste i tako će ostati. Ne živimo u strahu da bi bilo šta ružno moglo da nam se dogodi. Bog čuva dobre, poštene i pametne ljude, a kažnjava one koji nisu takvi. Ko kako živi tako i prolazi. Znajući to, Zoran i ja smo spokojni i sigurni da ćemo dočekati duboku starost. Nažalost, stvarnost je ubrzo demantovala mladu divu. Postojao je, ipak, neko ko je u Davidoviću video smetnju ostvarenja svojih interesa i okrvavio ruke. Ne treba, međutim, isključiti ni osvetu. Jer, o tome govore policijske indicije i pretpostavke.

Podgoričanin Blagota - Baja Sekulić (36), izrešetan je s dvadeset četiri hica iz "heklera" u svom džipu "grand čiroki" 30.05.2001 godine u Budvi, dva sata posle ponoći nedaleko od stare autobuske stanice. Budvanska policija u sredu nije saopštila detalje zločina, ali je očigledno da je podgoričkom biznismenu pripremljena klasična sačekuša. Ubica je čekao skriven iza ograde obližnje kuće nailazak džipa "grand čiroki" (PG 672-54), i iz neposredne blizine ispalio gotovo ceo šaržer iz automatskog oružja "hekler". Prema nezvaničnim informacijama, vozilo je posle pucnjave nastavilo da se kreće još desetak metara da bi se zaustavilo kod prodavnice "Montenegro-promet". Četiri hica su pogodila prednje staklo, a ostali su izrešetali desnu stranu Sekulićevog džipa, a tragovi od kuršuma ostali su i na točkovima. Posle policijskog uviđaja Sekulićev džip je "paukom" prevezen na parking CJB, a na njemu su bile obeležene ulazne rupe od kuršuma. U budvanskom Domu zdravlja kazu da je Sekulic preminuo na mestu. Na grudima je imao prostrelnu ranu, metak je probio srce i velike krvne sudove, a od hitaca mu je raznesena i leva podlaktica. Prema recima dezurnih u Domu zdravlja, iako su na mesto ubistva krenuli odmah po pozivu, stigli su samo do pola puta jer im je kod Gradske pošte iz „nekakvih kola“ signalizirano da krenu nazad pošto je Sekulic kod njih.

Baja Sekulić je važio za jednog od žestokih momaka, bavio se biznisom, a izgledom i skupocenim automobilima plenio je pažnju lepšeg pola. Poslednjih nekoliko godina u Budvi je tokom leta držao ekskluzivni kafić "Majami" na obali Slovenske plaže koji je bio omiljeno mesto ljudi iz džet seta. O Sekuliću se od pre desetak dana više govorilo u Crnoj Gori zahvaljujući pisanju zagrebačkog "Nacionala" a gde je između ostalog rečeno da je Baja Sekulić desna ruka Stanka Subotića Caneta glavnog duvanskog bosa na Balkanu. Par dana kasnije Sekulić je u listu "Dan" demantovao tekstove vezane za njegovo ime tvrdeći da je reč

o lažima i podmetanjima. Potvrdio je samo da je jedino sa Subotićem dobar drug, na šta je ponosan, ali da za sada nemaju nijedan zajednički biznis. Sekulić je u demantiju ustvrdio da iza tekstova u zagrebačkom "Nacionalu" stoje Ratko Knežević i Ratko Đokić poznati crnogorski biznismeni koji sada žive u inostranstvu, a koji su takve navode takođe u svojim reagovanjima u listu "Dan" kasnije demantovali. I pored svih navoda u štampi Sekulić je poslednjih dana boravio u Budvi i svako veče viđan je u pojedinim kafićima, a pažnju prolaznika skretao je vozeći se u svom skupocenom "ferariju" žute boje. Sačekuša sa dugim rafalom Ubistvo Blagote Baje Sekulića je peta karika u lancu istovetnih zločina u metropoli crnogorskog turizma. Da li i u ovom slučaju, kao u prethodna četiri, istraga neće imati ništa da ponudi osim gomile čaura nađenih na mestu zločina? deset dana pre ubistva u redakciju podgoričkog dnevnika "Monitor" banuo je Blagota Baja Sekulić, Podgoričanin, čije je ime danima pre toga bilo u žiži javnosti zbog napisa u zagrebačkom "Nacionalu" i podgoričkom "Danu" o kontroverznom srpskom biznismenu Stanku Canetu Subotiću, navodno nekrunisanom kralju u evropskom švercu cigareta, i njegovim vezama sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem i srpskim premijerom Zoranom Đinđićem. U tim napisima Sekulić je označen kao desna Subotićeva ruka i uz ostalo optužen za nedavnu likvidaciju Vladimira Vanje Bokana, doskora moćnog čoveka u švercu cigareta i nafte. U intervjuu koji je tog dana dao "Monitoru" Sekulić je sve to negirao i bez uvijanja kao autore i inspiratore tih napisa označio Ratka Kneževića, svojevremeno odanog čoveka Mila Đukanovića i šefa Crnogorske trgovinske misije u Americi, i Ratka Đokića, svog brata od tetke. Pored ostalog, ispričao je kako je Đokiću savetovao "da izađe iz svega ovoga i da se ne bavi time": - A, on mi je odgovorio da iza svega stoji jedna veoma opasna beogradska ekipa, od koje se ni ja ne mogu spasti - kazao je Sekulić. Pucnji iz mraka Nepuna dvadeset četiri sata potom iz Budve je stigla vest da je Blagota Baja Sekulić ubijen, ne dočekavši ni da vidi ove svoje reči na novinskom stupcu. Neko ga je u gluvo doba noći, u jedan sat i trideset minuta, sačekao u kratkoj ulici koja spaja šetalište pored obale i paralelni Mediteranski bulevar (doskoro Ulica maršala Tita). Ubica je uskočio u senovito dvorište stare, polunapuštene kuće, sačekao iza ograde koju od desne kolovozne trake deli ni metar široki trotoar i ciljao ravno u šoferšajbnu crnog džipa "grand čiroki" (registarske oznake PG-672-54) za čijim je volanom sedeo Sekulić. Mada, sem potvrde istražnog sudije Višeg suda u Podgorici Radomira Ivanovića da je Sekulić ubijen, do sada nije zvanično obelodanjen nijedan jedini detalj o ovom događaju, nesumnjivo je da je njegov automobil, izrešetan sa 24 zrna, prešao još oko 150 metara, skrenuo na desnu stranu u Mediteranski bulevar i zaustavio se ispred dragstora "Montenegroprometa".

Dugi rafal je gromovito odjeknuo i razbudio usnuli grad, pa se i oko izrešetanog vozila brzo okupilo više građana, ali zadugo, sve dok nisu razbili jedno staklo, nisu mogli da otvore vrata i pomognu smrtno ranjenom momku. Kad su, ipak, uspeli, njemu više nije bilo pomoći. Bio je, izgleda, pogođen samo sa dva metka - jednim u šaku i jednim, smrtonosnim, u grudi. Po našim saznanjima, policija je do sada ispitala nekoliko stotina sumnjivih, ali sem čaura na mestu zasede i oružja, bačenog nedaleko odatle, kod ulaza u obližnji dečji vrtić, još nema nikakvog sigurnog traga koji bi doveo do izvršioca ovog zločina. Nesumnjivo je da je Sekulić bio momak koji je suviše znao i mnogi su, očigledno, imali interesa i razloga da ga uklone i zauvek ućutkaju. U tom smislu indikativna je njegova tvrdnja u pomenutom predsmrtnom intervjuu da je Ratko Knežević preko njega od Subotića tražio reket od 1,6 miliona maraka, te da je Knežević i njemu lično pretio: - Knežević mi je poručio: "Tekstove u ’Nacionalu’ ne piše Ratko Đokić, već ja lično, ako nastaviš da štitiš Subotića, ti ćeš biti na sljedećoj naslovnoj strani ’Nacionala’..". Neizvesno je, ipak, da li će ove tvrdnje pokojnog Sekulića podstaći policiju da Kneževića stavi pod lupu istrage i u krugu njegovih prijatelja traži mogućeg egzekutora, baš kao što je neizvesno da li, i koliko, ima istine u nimalo naivnim spekulacijama podgoričkog dnevnika "Glas Crnogoraca". Ovaj list je, dva dana posle ubistva Blagote Sekulića, u nepotpisanom tekstu, ne otkrivajući izvore, "saznao" da se Sekulić, noć uoči pogibije, sastao u Podgorici sa Vukom Boškovićem, pomoćnikom crnogorskog ministra policije za javnu bezbednost i Stankom Subotićem Canetom. Tačnije, zajedno su večerali u Sekulićevoj kući, a atmosfera u društvu nije bila nimalo prijatna. "Glas Crnogoraca" dalje tvrdi (i sve to do sada niko nije demantovao!) da je Sekulić nekoliko sati pre pogibije imao jedan telefonski poziv posle kojeg je odmah seo u kola i pošao u Budvu. Navodno, nije imao vremena čak ni da se presvuče već je, mimo običaja, krenuo u šortsu i majici. Policiji, izgleda, nije nepoznato gde je i sa kim u društvu bio te noći i do detalja je utvrdila njegovo kretanje sve do kobnog rafala iz automatske puške. Osvetio oca? Blagota Baja Sekulić je bio mlad čovek koji je brzo i rizično živeo i nije bio baš nepoznat ni policiji. Nedavno je, recimo, u centru Podgorice iz nekih svojih ličnih razloga pretukao Rada Vojvodića, jednog od urednika Televizije Crne Gore, a direktora ove kuće Gorana Sita Rakočevića su, navodno, tom prilikom samo brze noge spasle batina. Po nekim saznanjima, Sekulić je, takođe u Budvi, i pre nekoliko godina slučajno izbegao jedan atentant. A u svakovrsnim nagađanjima oko toga čija je ruka sada povukla oroz na oružju, odnosno ko je inspirator i naručilac njegove likvidacije, ima i onih koji njegovu smrt vezuju i za smrt njegovog oca Duška Sekulića. Duško Sekulić, nekada poznati bokserski sudija, posebno se pročuo pre trideset godina u Švedskoj po neustrašivosti u obračunima sa ustašama koji su tada ubili Vladimira Rolovića, jugoslovenskog ambasadora u toj skandinavskoj zemlji. Vratio se potom u Titograd, odnosno Podgoricu, i posvetio ugostiteljstvu. Pre pet-šest godina pred njegovu kuću su banuli neki momci, namerni da sa Sekulićem poravnaju neke račune. Sevnule su ljute reči, potom i oružje. Sekulić je potegao automat, stari ruski

"dobošar", ali je jedan od momaka bio brži i usmrtio ga samo jednim metkom, ispaljenim iz pištolja sa prilične udaljenosti za tu vrstu oružja. Policija je brzo ustanovila da je Sekulića ubio Trebinjac Slobodan Kulaš, zvani Mark, koji je svojevremeno bio ađutant generala Momčila Perišića na mostarskom ratištu. Kulaš je, kako saznajemo, to sutradan u Bileći i sam potvrdio novinarima, ali je negirao da je u Podgoricu otišao s namerom da ubije. Ovaj vispreni, fakultetski obrazovani momak, koji je, kažu, govorio nekoliko jezika i do rata 1991. živeo u Dubrovniku, jedno vreme se sklonio i iz Bileće i iz Trebinja, ali se posle godinu dana ponovo pojavio i prijateljima saopštio da više nema nameru da se krije, mada pouzdano zna da mu je pripremljen "svilen gajtan". Tako je i bilo. Pred kućom u kojoj je stanovao u Bileći, u po bela dana, pred očima petoro-šestoro dece koja su se tu slučajno zatekla, dva napadača su sručila u njega rafal iz automata. Ubice Slobodana Kulaša, naravno, nisu nikada otkrivene, ali je sve protumačeno kao osveta Sekulića (što, kažu, Blagota Baja Sekulić u intimnijim društvima nije ni krio) i da u tome, tobož, bez udela nije bila čak ni crnogorska policija. Ta priča je aktuelizovana i prošle godine kada je u Podgorici ubijen Goran Žugić, savetnik predsednika Crne Gore za nacionalnu bezbednost, a pre toga načelnik podgoričkog Centra bezbednosti, inače veliki prijatelj Blagote Baje Sekulića. Sad se ide i korak dalje i sumnja podgreva činjenicom da je Sekulić ubijen na dan uoči godišnjice ubistva Gorana Žugića, da ni to, tobož, nije slučajno. Bilo kako bilo ugašen je još jedan mladi život, a u krvavom budvanskom lancu smrti i nerasvetljenih zločina u trouglu restorana "Sunce" - hotel "Mogren" - hotel "Avala", u krugu prečnika ne većeg od trista metara, "skovana" je još jedna karika, peta po redu za minulih deset godina, i za sada je malo nade da će i ona ikada biti raspučena i zločin rasvetljen. RATKO KNEŽEVIĆ Tvrdi da zna ko je naručio seriju ubistava Knežević je u izjavama medijima optužio Mila Đukanovića, Stanka Subotića Caneta, bivšeg šefa SDB-a Srbije Jovicu Stanišića da su predvodili kriminalnu organizaciju koja se bavila švercom duvana i organizovala ubistva. On je iznio konkretne optužbe za pojedina nerasvijetljena ubistva, iznoseći i imena neposrednih ubica. Knežević je saopštio ko je i zbog čega likvidirao Blagotu-Baju Sekulića, Vanju Bokana, Darka-Belog Raspopovića i Gorana Žugića, kao i Radovana Stojičića Badžu, Jusufa Bulića, Iva Pukanića i Duška Jovanovića. “U avgustu 1998. na rođendanu kćerke Canetovog \"poslušnika” Željka Mihailovića, pomalo alkoholiziran, pred više gostiju, među kojima sam bio i ja, Subotić je govorio: \"Rekao sam Arkanu da Bokana pomete njegov vjetar vrlo brzo”. Canetove planove malo su odložili događaji i smrt njegovog tadašnjeg \"supkontraktora” Željka Ražnatovića Arkana. Bokana je u Atini ubio niko drugi nego Baja Sekulić, koristeći lažni švajcarski pasoš i takozvanu \"medenu klopku”, a svu logistiku odradio je tada novi policijski pulen Goran Žugić. Kako je Beli Raspopović sa svojim “komandosima” bio sklonjen, te nije više učestvovao u dobiti i nije imao naklonost \"šefova”, odlučio je likvidirati Žugića i Sekulića. Uspjelo mu je za Žugića, ali je onda Sekulić bio brži - naveo je u isprovijesti Knežević. On tvrdi da je plaćenik iz Republike Srpske ubio Belog Raspopovića na glavnom podgoričkom trgu. “Policija Vuka Boškovića i Vukašina Maraša, dotadašnjih Raspopovićevih kolega, omogućila je “slobodan prolaz” ubici, a za ovu operaciju Subotić je nagradio Sekulića 25-metarskom jahtom

\"sunseeker”, tvrdio je Knežević, koji je ispričao da su se kasnije njegovi prijatelji osvetili i izrešetali u Budvi Baja Sekulića. “Interesantno, na sve tri sahrane - Žugića, Raspopovića, i Sekulića, Milo Đukanović je uredno plakao naveo je Knežević.

Dragan Joksović Jokso ubijen je 4. februara 1998. godine u foajeu stokholmskog hipodroma Solvala. Dvadesetogodišnji Finac Jan Raninen, unajmljeni narkoman, "overio" je Joksu s dva metka u glavu. Joksović, najveći autoritet skandinavskog podzemlja, za života je bio jedan od najboljih prijatelja Željka Ražnatovića Arkana. Smrt nerazdvojnog druga dobrano je uzdrmala inače staloženog Ražnatovića. Teško je podneo Joksovu smrt. Obojica su bili poreklom Crnogorci, obojica ljudi od akcije... Upravo Jokso je, kaže legenda, više puta tokom sedamdesetih pomogao Ražnatoviću da pobegne iz zapadnoevropskih zatvora, a važio je i za Arkanovog čoveka od poverenja. Navodno je za njegov račun vodio "profitabilne" poslove šverca cigareta i narkotika u Skandinaviji i za veoma kratko vreme se obogatio. Posle Joksovog ubistva, zapadni mediji odmah su počeli da pletu mrežu najneverovatnijih spekulacija. Pariski "Mond" pisao je 24. februara da je Arkan u Švedsku poslao četvoricu plaćenih ubica da namire račune s naručiocima ubistva. Francuski novinari tvrdili su da su švedska tajna policija SAPO i služba vojne bezbednosti MUST sasvim ozbiljno primile k znanju dobijene informacije po kojima je Arkan pripretio da će Joksa osvetiti nad švedskim vojnicima u sastavu SFOR-a u Bosni i Hercegovini. Na terenu, u Bosni, odmah su preduzete pojačane mere bezbednosti. Željko Ražnatović Arkan, međutim, sve ove trdnje energično je demantovao. U intervjuu švedskom "Ekspresenu" rekao je doslovce:

- Švedska policija priča koješta, to su najobičnije gluposti! Arkan je švedskim novinarima objašnjavao kako je Jokso bio "sjajan momak", a odbacujući sve optužbe o švercu cigareta i kriminalnom bekgraundu govorio je: - Pa, ja mrzim cigarete i alkohol! I Jokso ih nije podnosio! Njih dvojica su sedamdesetih godina "radili" zajedno širom Švedske. Nakon odlaska Arkana, Joksović je brzo postao jedan od bosova tamošnjeg podzemlja. Počeo je kao šef obezbeđenja po skupim diskotekama, a bio je i telohranitelj mnogih poznatih ličnosti. Svuda ga je pratilo čuvenje čoveka koji ne prašta i s kojim nije bilo zdravo sukobljavati se. Inspektor Interpola Kenet Viman pratio je ovog dva metra visokog Crnogorca ravno 12 godina: Bilo je gotovo nemoguće prikupiti dokaze protiv njega. Svim svedocima jezik se vezivao u čvor na sam spomen Joksovog imena. Svi su strahovali od žestokih metoda koje je primenjivao. Svi su ga se plašili kao samog đavola - pričao je Viman švedskim tabloidima. Samo jednom Joksović je uhvaćen s kokainom u džepovima zbog čega je u zatvoru proveo čitava dva meseca. Bio je to njegov jedini boravak iza rešetaka. Pošto se osamdesetih vratio u Jugoslaviju, Arkan zvanično nikada nije odlazio u Švedsku. "Mond" je, ipak, tvrdio da je Ražnatović nekoliko puta tokom devedesetih boravio u Stokholmu gde se sastajao s Joksovićem. Naravno, pod lažnim imenom i s falsifikovanim pasošem. Željko Ražnatović Arkan bio je čovek koji gotovo nikad nije plakao. Na sahrani Dragana Joksovića Joksa je zaplakao. Drugi izvor U obracunu stocholmske "mafije"na konjickom trkalistu Sulvalla u sredu uvece ubijen je Dragan Joksovic-Joksa. Dok je cekao u redu za uplatu za kladenje prisao mu je iz leda jedan 20-to godisnjak i iz neposredne blizine ispalio 5-6 hitaca iz postolja,dva u glavu a ostala u telo. Za svaki slucaj je jos nogom udario mrtvog Joksovica da bi proverio da je mrtav. Posle toga je polozio pistilj na tlo i pozvao cuvare reda da ga uhvate dizuci ruke u vis. Bolnicki personal koji je stigao za nekoliko minuta nije mogao nista da ucini posto je DJ bio vec mrtav kada su oni stigli. Za sada nije poznat identitet ubice i zasto j DJ ubijen no ima teorija koje kruze danas u svedskim medijima posto je DJ bio poznat u Stockholmu kao vodeci "mafijas" ucenjivac restorana,upravljao crnim trzistem za kladenje, prodaji krijumcarenih igara i alkohola i slicnih radnji. I pored toga DJ nije bio nikad osuden na neki od ovih prekrsaja posto su svedoci iznenada gubili

pamcenje i zaboravljali da su ga videli ikad.Nije ni cudo kada je SJ bio visi od 2m. tezak preko 120 kg i po pricanju vrlo surov.Jedna od teorija za ubistvo je da je DJ pao kao zrtva obracuna dve "jugoslovenske" bande koje su bile umesane u kriumcarenje cigareta iz Jug. za Svedsku a iza cega je stajao Arkan. Jedna posiljka,vredna oko milion maraka je negde na putu nestala i tek pot pretnjom-zna se kakvomje novac placen ili "vracen" Arkanu. Pose ovog slucaje je bilo vise pokusaja zastrasivanja i pretni ,no na kraju se sve smirili-na izgled. Govori se jos da je ovog 20-to godisnjaga najmio jedan bivsi,jako dobar drug DJ ,oni su se tesko posvadali i zamerili jedan drugom ,za sad se nezna zasto.I taj bisi prijatelj je Jugosloven.Jos jedna teorija je zastupljena a to je da ga je sredio t.z. Organizovan Kriminal "Bratstvo" koji se satoji od 30-tak najokorelijih kriminalaca svedske i koji upravljaju podzemljem.DJ im se suvise mesao u posao i pretio im zbog nekih neuspelih zajednickih poslova.DJ je zavrsio svoj zivot na hipodrumu gde je svakodnevno kontrolisao ali i sam ucestvovao u trkama jer je i sam posedovao cetiri konja.

Joksa Joksovic je brzo postao jedan od bosova tamosnjeg podzemlja. Poceo je kao sef obezbedjenja po skupim diskotekama, a bio je i telohranitelj mnogih poznatih licnosti. Inspektor Interpola Kenet Viman pratio je ovog dva metra visokog Crnogorca ravno 12 godina: - Bilo je gotovo nemoguce prikupiti dokaze protiv njega. Svim svedocima jezik se vezivao u cvor na sam spomen Joksovog imena. Svi su strahovali od zestokih metoda koje je primenjivao. Svi su ga se plasili kao samog djavola. Samo jednom Joksovic je uhvacen s kokainom u dzepovima zbog cega je u zatvoru proveo citava dva meseca. Bio je to njegov jedini boravak iza resetaka. Posle Joksovog ubistva, zapadni mediji odmah su poceli da pletu mrezu najneverovatnijih spekulacija. Pariski "Mond" pisao je 24. februara 1999. da je Arkan u Svedsku poslao cetvoricu placenih ubica da namire racune s naruciocima ubistva. Francuski novinari tvrdili su da su svedska tajna policija SAPO i sluzba vojne bezbednosti MUST sasvim ozbiljno primile k znanju dobijene informacije po kojima je Arkan pripretio da ce Joksa osvetiti nad svedskim vojnicima u sastavu SFOR-a u Bosni i Hercegovini. Na terenu, u Bosni, odmah su preduzete pojacane mere bezbednosti. Zeljko Raznatovic Arkan, medjutim, sve ove trdnje energicno je demantovao. U intervjuu svedskom "Ekspresenu" rekao je doslovce: - Svedska policija prica kojesta, to su najobicnije gluposti! Snimak nakon ubistva: http://www.youtube.com/watch?v=ej3UEqRDjec&feature=related "Podgoricke legende" :

'Postoji video snimak koji se nalazio kod Ratka Djokica (ubijen u stokholmu), tuce izmedju Giske Bozovica i Joksa, u naselju Zlatica nadomak Podgorice,tuca je trajala 60 minuta, tukli su se dok i jedan i drugi nisu pali sa noga i narvno izljubili se posle toga, jer je u pitanju bilo samo odmjeravanje snaga.' Posle neke tuce u Podgorici Jokso je morao da napusti rodjeni grad i uz pomoc veza na taj nacin izbjegne zatvorsku kaznu zbog prebijanja vojnog lica sto je u to vrijeme bio veliki prestup. Posle je zivio u Italiju jedno pola godine i otisao za Njemacku. Posle opet pola godine obreo se u Svedsku,i poceo da radi na obezbedjenju,ali ne daj vraze u to vrijeme je oteta princeza Svedske cerka kralja Gustava. On se obratio preko posrednika Joksu znajuci da je Srpska emigracija izuzetno jaka u Svedskoj. On je da ne duljim pricu doveo cerku kralja Gustava bez ijedne ogrebotine i od tada pocinje uspon Joksa u Svedskoj. Zanimljivo je da je Ustaska emigracija bila br1 do njegovog dolaska u Svedsku,ali je moc ubrzo pocela da gubi Joksovim usponom. Toliko je bio popularan u svedskoj da je bio u spotu za pjesmu koja je predstavljala svedsku na eurosong 86 godine...Na 2min i 50 sekundi pojavljuje se Jokso,jedini snimak na kojem se moze vidjeti on uzivo, sa divovskom gradjom.Takodje je objavljen svedski dokumentarac 'prica o Joksi' iz kojeg bi se dosta saznalo ali je na svedskom, takodje u njemu ima intervju sa ratkom djokicem. dokumentarna emisija: http://www.youtube.com/watch?v=PztO5zWtyVo

Рођен је 1953. у Никшићу, као момчић је тренирао бокс. У суровој конкуренцији никшићких разбијача био је шампион уличних туча. Са групом суграђана седамдесетих година се Мићуновић запутио за Нови Сад, гдје је студирао економију. У Новом Саду је био нераздвојан са Никшићанином Ратком Буторовићем, власником ФК „Војводина“.

Али, студије у Новом Саду биле су само епизода, јер се Мићуновић појављује у екипама југословенских „гастарбајтера“, накнадно опјеваним „заштитницима“ наше економске емиграције. Главни „напољу“ у то вријеме је био Цетињанин Властимир-Власто Петровић и други Црногорци: Драган-Јоксо Јоксовић, Слобо Грбовић, Дадо Церовић, Ратко Ђокић... Брано се лако уклопио. У Бечу Мићуновић и Ђорђе-Гишка Божовић нијесу само постали кумови, већ су заједно, преко фирме „Слога“, покренули експорт-импорт послове. Мићуновић је имао рођака на утицајном мјесту у црногорској тајној служби, ужа специјалност европске „турнеје“ и други вестерни. Међутим, сродничке везе су постојале и код конкурентске фирме из бранше, оне сивомаслинасте; његов рођени брат био је касније дугогодишњи шеф кабинета команданата 2. армије Војске Југославије у Подгорици. Није припадао ни једној црногорској партији, што не значи да је био политички пасиван. Напротив, у јесен 1992. није му се допала идеја да Војислав Шешељ у Никшићу одржи страначки скуп. Па га је са својом дружином чекао на прилазу граду. Митинг радикала није одржан. Kako je sam za sebe govorio u neretkim medijskim nastupima, Mićunović dolazi iz one grupe "žestokih momaka" sa asfalta koji su se početkom devedesetih vratili u otadžbinu u nameri da pomognu ostvarivanje nacionalnih interesa. Oni su "mlade godine" proveli u zapadnoj Evropi baveći se raznim poslovima koje je Mićunović na jednom mestu opisao kao "zaštitu naših ljudi od kapitalista, ustaša i albanske mafije". On je bio pripadnik elitne 63. padobranske brigade nekadašnje JNA i student ekonomije u Novom Sadu. Pre deset godina bio je optužen za dvostruko ubistvo u Podgorici, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza. Mada za sebe voli da kaže da je "Titovo dijete", ovaj Nikšićanin je bio aktivan u projektu osamostaljivanja Crne Gore. Ratovi u devedesetim i ono što ih je pratilo kod kuće obrisali su čitavu generaciju sa kojom je Mićunović drugovao: njegov prijatelj je bio Đorđe Božović Giška, koji je poginuo još 1991. godine kod Gospića, pa Željko Ražnatović Arkan, pa Ratko Đokić, pa Dugi Lainović, pa Ćenta, pa Branislav Bata Šaranović poslednji u nizu nastradalih u uličnim obračunima. U intervjuu podgoričkoj "Reviji D", majka pokojnog Giške, Milena, označila je Mićunovića kao jedinog pravog prijatelja porodice, koji joj se uvek našao pri ruci, ali je naglasila da joj je jasno zašto on ne dolazi više u Srbiju. "Ovdje bi ga odmah ubili, ne smije da dođe. Ima mnogo teških priča o njemu, ali on ljudima mnogo pomaže i mnoge želi da zaštiti", rekla je Milena. А у Црној Гори је 1994. започињао “посао стољећа”, за који, међутим, др Ђузепе Шелзи, тужилац из Барија, ево већ читаву деценију, тврди да је био првокласан мафијашки подухват који је Италију и ЕУ коштао милијарде неплаћеног пореза на цигарете. Јасно сврставање Мићуновића уз Ђукановића био је сигнал “жестоким момцима”, како у Црној Гори, тако и у Београду. Неки од најутицајнијих Црногораца официра “Црвених беретки” ставили су се Црној Гори на располагање. Навраћао је и Жељко-Мака Максимовић, по оцу

такође Црногорац; у приправности је била остала дружина из “Америке” и других полицијских досијеа. Али, не само они; од 1998. црногорске документе су добили Душан-Дућа Спасојевић, Миле Кум Луковић, Љубиша-Чуме Буха… Узнемирујућа вијест да Брано Мићуновић, за случај „да се крене на Црну Гору“, припрема казнене ескадроне и да ће се змија гађати право у главу стигла је и до Слободана Милошевића. Црногорски новинар Шеки Радончић у инсајдерској књизи “Иза маске: Тајни ратови у тајној полицији” пише: “Акције одмазде ’око за око, зуб за зуб’ извеле би се у самом Београду... планиран је ударац у врх перчина: атентат на Милошевића, уз помоћ јаког црногорског подземља у Београду”. Епилог: звецкало се оружјем, али Милошевић није издао команду за напад. Из тог периода је и Мићуновићев “хуманитарни рад”, потреба или задатак да, како каже, “збрињава политичке избјеглице”. У ратној 1999. лично је обезбјеђивао Зорана Ђинђића који се пред пријетњима у Србији склонио у Црну Гору. Потом су стизали и други, из ондашњег ДОСа; тврди се да су малобројни значајнији српски политичари или интелектуалци који не познају Мићуновића. Прије двије године је казао да су његови “најбољи београдски пријатељи, углавном мртви, у затвору или на власти”. Није тајна да Мићуновић воли фудбал; био је финансијер ФК “Сутјеске”, не одриче се пријатељства са Звезданом Терзићем, ранијим предсједником ФСС у бјексту, који (ни)је виђен у Будви. Навијач је “Црвене звезде”, са Дејаном Савићевићем, предсједником ФСЦГ и новопеченим црногорским држављанином Драганом Џајићем је пријатељ. Кад су Џају ухапсили, рекао је: “Ако власти у Београду заиста немају да ухапсе ниједног криминалца, прије Џајића, онда нека им служи на част, јер су Џаја и Тито легенде”, Da voli da pomogne Mićunović je i sam govorio u intervjuima beogradskoj štampi. Pomogao je FK "Sutjesku" da uđe u elitno takmičenje u doba SR Jugoslavije, dugo je važio za predsednika i vlasnika tog kluba, a on sam je rekao da tu ničega nije bilo nego da je samo izgubio novac. Iz tog perioda, iz perioda stolovanja na stadionu "kraj Bistrice", dolazi i priča o tome da je on "neformalni kralj srpsko-crnogorskog" fudbala, da kontroliše sve tokove novca u fudbalu bilo kroz klubove, bilo kroz Savez. Mediji su ga povezivali sa Zvezdanom Terzićem, nekadašnjim direktorom OFK "Beograda" i prvim predsednikom nezavisnog FS Srbije, što su obojica više puta potvrdili. Zbog tih odnosa se danas smatra da Mićunović i Terzića štiti i čuva u Crnoj Gori, dok u Srbiji i dalje traje istraga protiv njega. Pre nego je proglašen za gospodara fudbala u Srbiji i Crnoj Gori, Mićunović se zvanično bavio ugostiteljstvom: imao je brojne klubove i kockarnice na Crnogorskom primorju, kroz koje su prošli mnogi lokalni političari i preduzetnici. Imao je pekaru, piceriju, kazina u hotelu "Crna Gora" u Podgorici i u Maestralu u Pržnom. U Budvi je bio otvorio, kako se tad govorilo, najveću diskoteku na Balkanu – Trokadero. U intervjuu "Reviji 92" iz 2008. godine, Mićunović je za sebe rekao da ne može da veruje šta mu se sve pripisuje i da se zapravo bavi "humanitarnim radom i zbrinjavanjem političkih izbeglica". Prema

njegovom svedočenju, on se u prethodnih petnaestak godina nije susreo samo sa pokojnim Slobodanom Miloševićem, a svi drugi su bar kafu popili sa ovim Nikšićaninom. "Gadio bih se sam sebe kad bih okolo pričao šta sam za koga učinio i koga sam zaštitio. Najbolje to znaju oni koji su sa svojim problemima kod mene dolazili, iako su to odmah zaboravili čim bi se dograbili kakve bilo vlasti u Beogradu", rekao je Mićunović. Prijatelji iz Srbije, političari i intelektualci koje je Mićunović navodno štitio od Miloševićevog režima, poneli su se u najmanju ruku nekorektno, jer kada su preuzeli vlast u Srbiji nisu Crnoj Gori pružili prijateljsku ruku, nego je optužuju da je mafijaška država. O vezama onih koji su osumnjičeni da su kolovođe najvećeg narko-kartela u Evropi, koji navodno ima svoje parcele koke u Kolumbiji i trguje u više milionskim razmerama, i političarima koji vode Srbiju i Crnu Goru još niko nije otvoreno progovorio, ali je pitanje da li tu postoji nešto novo što bi moglo da se utvrdi. Ako neko tvrdi da su kod njega bili na kafi svi viđeniji ljudi iz Srbije, njihov kredibilitet bi mogao da bude ozbiljno narušen. Opet, kada se govori o švercu duvana, za šta se svako malo u javnosti pojavi nova optužba protiv Mila Đukanovića, izgleda da je ta priča deo prošlosti, ali da ono što se u tom poslu rodilo kao mehanizam, kao način rada i funkcionisanja jednog sistema, koji se prebacio sa duvana na drogu, predstavlja nešto što zanima istražne organe od Lenglija do Banjice. U tom kontekstu poslednje akcije uperene protiv klana Šarić pokazuju da iza posla "nelegalne trgovine" pošiljkom kokaina od 2,2 tone stoji moćna organizacija koja možda nije ni načeta trenutnim istragama srpske BIA i Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal. Međutim, kao i do sada, pominjanje Mićunovića kao svemoćnog bosa, nalik na one sa Sicilije o kojima smo se naslušali priča i nagledali filmova i serija, još uvek pripada sferi nagađanja i pretpostavki koje ne mogu da potvrde za sada ni oni koji su direktno uključeni u celu istragu. Mićunović je uvek bio blizu svih, njegovo prisustvo na raznim mestima, neformalna poznanstava sa velikim brojem važnih ljudi i poslovni odnos sa pojedinim delovima "elita" svrstao ga je na mesto sa koga se ne silazi bez velikog treska. Od trenutka kada su krenule priče o tome da je Crna Gora "švercerska Meka" ime ovog Nikšićanina se pojavljuje zajedno sa Milom i Acom Đukanovićem, Veselinom Barovićem, Ratkom Kneževićem, Stankom Subotićem i inima. U poslednjih nekoliko godina, u medijima, naročito onim koji nisu naklonjeni trenutnom premijeru Crne Gore Milu Đukanoviću, bilo je na desetine napisa koji su pledirali da objasne mrežu organizovanog kriminala koja drma Balkanom i šire. Gotovo svaki od tekstova ili priloga je Mićunovića stavio na mesto broj jedan u toj organizaciji predstavljajući ga kao čoveka od koga sve zavisi. U Srbiji se pričalo da se u Crnoj Gori zna da je rec o močnom čoveku, ličnom prijatelju Mila Djukanovića, ali i čoveku državne bezbednosti. Politicki nikada nije bio angažovan, mada se tvrdi da je pomogao Djukanoviću da od 1996. godine pobedjuje na izborima. U Podgorici je držao kockarnicu u hotelu "Podgorica", u kojoj su vidjane mnoge poznate ličnosti. Osim kocke, Branina strast su fudbal i konji. Svojevremeno je planirao da nadomak Nikšića otvori ergelu rasnih trkaca.

Brano Mićunović je poslednje godine 20. veka proveo u zatvoru Spuz jer je bio osumnjičen zbog ubistva, koje se dogodilo, pod sumnjivim okolnostima. Medjutim, mnogi njegovi planovi prekinuti su u noći izmedju 6. i 7. oktobra 2000. godine, kada je u kafeteriji hotela "Podgorica", a potom i ispred Urgentnog bloka KBC, došlo do krvavog obračuna u kojem su živote izgubili Petko Pesukić (31) sa Cetinja i Radovan Raco Kovačević (22), iz Nikšića. Za ova ubistva osumnjičeni su Zdravko Lopušina i upravo Branislav Brano Mićunovićkome se na teret stavljalo da je ispred KBC, na do tada nezabeležen načcin, iz pištolja ubio ranjenog Kovačevića. Uhapšen je, a posle procesa koji je trajao nekoliko meseci Viši sud u Podgorici oslobodio ga je krivice, jer zločin nije dokazan. Новинска фотографија са суђења била је једина прилика да шира јавност види како уопште Мићуновић изгледа. Није познато да је неког преварио или изиграо своју храпавим басом дату ријеч, била она обећање, праштање или - пријетња. Имао је Мићуновић уредно пријављене послове, држао је коцкарнице у Подгорици, на Светом Стефану и хотелу “Маестрал” у Пржном, дискотеку “Трокадеро” у Будви. Али, његово име више се не налази у црногорском регистру фирми. Станује годинама у будванском „Сплендиду“, хотелу са пет звездица. Са Светозаром Маровићем у „Сплендиду“ Мићуновић често попије пиће; био је летос гост на спектакуларној свадби Маровића јуниора. Кад је Брано ушао у салу, сватови су спонтано устали и аплаудирали!? Са Мићуновићем се, према истим легендама, јуна 2007. „дружио“ и генерал Сергеј Лебедев, ранији шеф руске војно-обавештајне службе СВР. Исте године и Јоца Амстердам гост је на будванској ривијери; виђен је у казину хотела „Маестрал“, где Мићуновић са старим другарима игра рулет. У „Сплендиду“ је Мићуновић окружен пробраном дружином телохранитеља. Док се хотел градио, група локалаца, алавих гангстера из Будве и Бара, покушала је да рекетира рускоцрногорске власнике „Сплендида“... Па је неко позвао коњицу, Мићуновића и његове; остало је мирна историја развоја елитног будванског туризма. Већ годинама на ранг-листи дневника „Вијести“ је Мићуновић други или трећи најмоћнији Црногорац, уз браћу Ђукановић, Мила, премијера и Аца, банкара. Јавна је тајна да је Мићуновић 2007. имао мождани удар, што је и потакло спекулације о наводном „повлачењу“. За себе је рекао: “Живео сам како сам морао.“

Boško Radonjić, Rođen je 17. maja 1943. u Užicu, veliki srpski patriota i poznati beogradski biznismen, preminuo je u četvrtak 31. marta 2011. godine u Beogradu posle kraće bolesti na Vojnomedicinskoj akademiji!Radonjić je u Beogradu bio poznat kao vlasnik "Lotos bara", ali daleko je čuveniji po svojoj prošlosti u Sjedinjenim Državama, koja podseća na scenarij špijunskog (ili mafijaškog) filma.Sedamdesetih, Radonjić je "ležao" zbog planiranja napada na jugoslovenska diplomatska predstavništva, a osamdesetih - kako je pisala štampa - postao kum irske mafije "The Westies" u Njujorku i veliki prijatelj Džona Gotija, poslednjeg dona "Koza Nostre" u SAD.Sin užičkog učitelja koji je posle rata streljan zbog toga što je bio četnik, Radonjić je krajem šezdesetih, kao 26godišnjak pobegao u Ameriku.Navodno je, pošto se družio sa jednim fudbalerom Crvene zvezde, uspeo da se u autobusu crveno-belih prošvercuje do Graca, te je ostao neko vreme u Austriji, odatle otišao u Italiju, pa u Ameriku.Radonjićev kum bio je Nikola Kavaja, s kojim je pokušao da "ulovi" Josipa Broza Tita.Radonjić je 1975. je učestvovao u bombaškom napadu na Jugoslovensku misiju pri UN, a 1978. priznao je krivicu za učešće u zaveri - postavljanje bombe u kući jugoslovenskog konzula i u jugoslovenski klub, 1975. u Čikagu.Po izlasku iz zatvora, 1982, vratio se u Njujork i, posle serije ubistava i hapšenja vođa njujorškog podzemlja, krajem osamdesetih, i sam postao "kum" - kako ga je opisivala tadašnja štampa, "prvi Srbin na čelu irske mafije".S te pozicije uspeo je da ujedini Irce i Italijane, čiju je familiju Gambino predvodio čuveni Džon Goti.Smatralo se da je odigrao ključnu ulogu u podmićivanju porote na prvom suđenju Gotiju, 1986. za reketiranje.Bio je pod istragom i zbog serije pljački.Radonjić se tada - kako kaže "legenda" iz novina - zbližio sa Radovanom Karadžićem, a ratnog lidera Srba u Bosni je u jednom intervjuu magazinu "Eskvajer" (Esquire) 1997. opisao rečima -- "moj anđeo, moj svetac".Veći deo devedesetih godina proveo je u bivšoj Jugoslaviji, a na naslovnim

stranama u Americi pojavio se januara 1999, kada je spektakularno uhapšen u Majamiju, na Floridi.Suđeno mu je po optužnici iz 1992, za namešanje porote na suđenju Gotiju šest godina ranije, ali su sve optužbe povučene pošto je ključni svedok slučaja, "insajder" iz Gotijevih redova Salvatore Gravano, zvani "Semi bik", optužen zbog droge.Radonjić je tvrdio da ga FBI zapravo progoni jer je krajem osamdesetih godina otkrio da zajedno sa Ministarstvom pravde pripremaju hapšenje i suđenje njegovom prijatelju Džonu Gotiju, šefu sicilijanske mafije u Americi."Za to su tada mogla da znaju samo trojica Amerikanaca - javni tužilac SAD, direktor FBI i ministar pravde, jer samo su oni bili nadležni za bosa svih bosova u Americi. FBI je, da bi zaštitio ovu državnu tajnu odlučio da i mene uhapsi, pa sam ja morao da napustim Ameriku i pobegnem u Jugoslaviju. Zbog toga je u SAD za mnom bila raspisana poternica, na osnovu koje je izvršeno moje kidnapovanje u Majamiju 31. decembra 1999. godine."FBI je skrenuo let aviona koji je poleteo sa Kube kako bi uhapsio Radonjića. Specijalci FBI potpuno su ispraznili aerodrom u Majamiju da bi mu stavili lisice na ruke."Krenuo sam avionom za Kubu na doček Nove godine, ali je FBI skrenuo letilicu na Floridu i uhapsio me. Inscenirali su da sam, pored zabrane ulaska u SAD, krenuo u Njujork. Marta 2001. je oslobođen.Iako je tvrdio da kao građanin može slobodno da ulazi u SAD, Radonjić juna 2002. nije otišao u Ameriku ni na sahranu svog velikog prijatelja, poslednjeg dona sicilijanske mafije Džona Gotija - koji je ranije osuđen na 100 godina robije.Goti je osuđen zahvaljujući svedočenju svog bliskog saradnika Salvatorea "Semija" Gravana, koji je teretio i Radonjića za podmićivanje porote na suđenju Gotiju - pre nego što je "pao" zbog droge.Radonjić je kasnije u jednom intervjuu pričao:"Semi je bio obična džukela, ubio je 19 ljudi svojom rukom, a da bi izdejstvovao slobodu, rekao je da je to uradio po nalogu Gotija koji je na osnovu njegovog svedočenja zaradio 100 godina robije. Taj isti Gravina je optužio i mene da sam podmitio porotnika za 60.000 maraka. Smešno, taj porotnik, trgovac Džordž Pejp je moj prijatelj, jedan od venčanih kumova. A izabran je među 12 porotnika od 560 predloženih. Zašto bih kuma potplaćivao?"Vratio se u Srbiju i živeo u stanu iznad "Lotos bara" u Zmaj Jovinoj koji je zakupio i pretvorio u ekskluzivni noćni klub.Na Zlatiboru je držao kockarnicu u hotelu "Palisad", kasnije u centru Kraljevih Voda sagradio kazino "Bos".Štampa je pisala i da Radonjić, iz dva braka, ima dva sina i unuka

Radonjić je u Beogradu bio poznat kao vlasnik “Lotos bara”, ali daleko je čuveniji po svojoj prošlosti u Sjedinjenim Državama, gde je postao kum irske mafije u Njujorku i veliki prijatelj Džona Gotija, poslednjeg dona "Koza Nostre" u Americi. Boško Radnonjić je krajem šezdesetih pobegao u Čikago. Prema pisanju američke štampe, 1975. godine je učestvovao u bombaškom napadu na Jugoslovensku misiju pri UN, a 1978. priznao je krivicu za učešće u zaveri - postavljanje bombe u kući jugoslovenskog konzula i u jugoslovenski klub, 1975. u Čikagu. Po izlasku iz zatvora, 1982, vratio se u Njujork i, posle serije ubistava i hapšenja vođa njujorškog podzemlja, krajem osamdesetih, i sam postao “kum” - kako ga je opisivala tadašnja štampa, “prvi Srbin na čelu irske mafije”. Sa te pozicije uspeo je da ujedini Irce i Italijane, čiju je familiju Gambino predvodio čuveni Džon Goti. Veći deo devedesetih godina proveo je u bivšoj Jugoslaviji, a na naslovnim stranama u Americi pojavio se januara 1999, kada je spektakularno uhapšen u Majamiju, na Floridi. Suđeno mu je po optužnici iz 1992, za namešanje porote na suđenju Gotiju šest godina ranije, ali su sve optužbe povučene pošto je ključni svedok slučaja, “insajder” iz Gotijvih redova Salvatore

Gravano, zvani “Semi bik”, optužen zbog droge dok je bio u programu za zaštitu svedoka. U kasnijim intervjuima Radonjić je tvrdio da ga FBI, zapravo, progoni jer je krajem osamdesetih godina otkrio da zajedno sa Ministarstvom pravde pripremaju hapšenje i suđenje njegovom prijatelju Džonu Gotiju, šefu sicilijanske mafije u Americi. Od 1990. godine živeo je u stanu iznad “Lotos bara” u Zmaj Jovinoj ulici, koji je zakupio i pretvorio u ekskluzivni noćni klub. Na Zlatiboru je držao kockarnicu u hotelu “Palisad”, kasnije sagradio kazino “Bos”.

Radovan Stojičić - Badža (1951 – 1997) bio je general srpske policije, načelnik Službe javne bezbednosti i zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije. Stojičić je bio i komandant Teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje, i zapadnog Srema 1991. godine, u vreme žestokih sukoba na tom području. Ubijen 11. aprila 1997. U vreme svoje smrti bio je načelnik Službe javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova i vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova. Po završetku srednje policijske škole Radovan Stojičić stupa u policiju na mestu pozornika na Tašmajdanu. Zbog svog grubog ponašanja dobija nadimak Badža, po jednom od likova iz crtanog filma Popeye. Po tvrdnji nekih policajaca u personalnom kartonu mu je stajalo da je konfliktna ličnost. Kao veliki poklonik borilačkih veština, biva prebačen na mesto referenta za fizičku kulturu GSUP Beograd, a zatim u specijalne jedinice MUP-a Srbije. Prvo veliko delo za Slobodana Miloševića čini 1989. godine. Kao komandant Jedinica posebne namene MUP-a daje plan za isterivanje rudara albanske nacionalnosti iz rudnika Stari trg i predlaže sebe lično za komandanta te akcije, koja je, rečnikom Madeleine Albright, sprovedena clean and swift (čisto i odlučno).

Početak rata na prostorima SFRJ dočekuje kao jedan od glavnih ljudi u vojnoj liniji MUP-a. Pored njega, tu su bili i Jovica Stanišić, Mihalj Kertes i Frenki Stamatović. Radovan Stojičić Badža je celu 1991. godinu proveo kao komandant Teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Ove jedinice su bile sastavljene od dobrovoljaca, rezervista i probranih delova bivše JNA. Upravo je vukovarska operacija bila trenutak kada policija i mafija stupaju u tesnu vezu, koja traje i dan danas. Za obavljanje etničkog čišćenja u hrvatskom delu Panonije Badža angažuje mnoge kriminalce sa međunarodnih poternica. Među njima je i Željko Ražnatović Arkan, koji je u međuvremenu okrivljen za ratne zločine pred Međunarodnim sudom za ratne zločine na prostorima bivše Jugoslavije u Hagu. Ovo prijateljstvo ostaće nedirnuto sve do Stojičićeve sahrane, nad čijim grobom Arkan samo što nije zaplakao. Kao sabirne službe dobrovoljaca javljaju se mnogobrojne paravojne formacije. Među komandantima posebno se ističu Vojislav Šešelj, Dragoslav Bokan i Arkan. Svima njima Stojcic je bio nadređeni. cesto u intervjuima Šešelj oznacava Badžu kao coveka koji je od njega narucivao dobrovoljce. Bokan ga spominje kao komandanta "crvenih beretki", oružane formacije koju pominju mnogi svedoci zverstava pocinjenih na prostorima bivše Jugoslavije. Londonski Guardian 3. februara 1997. objavljuje intervju sa Branislavom Vakiaem, komandantom Šešeljevih dobrovoljaca i još jednim sa haškog spiska, u kome on tvrdi da je njegove jedinice Badža opremao najsavremenijim naoružanjem. U istom broju Marko Nicović, otpušteni policajac i nekada blizak JUL-u, izjavljuje da je "bivši pljackaš banaka" Željko Ražnatovia Arkan postao nedodirljiv otkako se u Istoenoj Slavoniji sprijateljio sa Badžom. Kao nagradu za svoja dela Radovan Stojičić Badža 1992. godine postaje načelnik Službe javne bezbednosti (prvi čovek uniformisane policije) i zamenik ministra unutrašnjih poslova. Godine 1994. u beogradskom nedeljniku "Telegraf" (jedan od suvlasnika bio je i Slavko Ćuruvija, koji je tokom NATO bombardovanja ubijen) bivši inspektor Drugog odeljenja SUP Beograd Dragan Mladenović optužuje Badžu za prodaju oružja Hrvatima i Muslimanima u Bosni, za rasturanje droge po Beogradu, krađu automobila... Tokom protesta građana na zimu 1996. i 1997. hiljade policajaca pod punom ratnom opremom okupira Beograd. Upotreba sile prema demonstrantima se podrazumevala. Na stotine ih je uhapšeno i prebijeno tokom ta tri meseca. Najdrastičniji primeri su hapšenje i prebijanje Dejana Bulatovića, potom premlaćivanje građana 29.12.1996. na Terazijama od strane policajaca u civilu, pripadnika Jedinica za posebne namene MUP-a i upad policije u Filozofski fakultet iste večeri, kao i premlaćivanje demonstranata na Brankovom mostu u noći između 2. i 3. februara 1997, uz upotrebu vodenih topova na temperaturi koja je bila daleko ispod nule. Naravno, svim ovim akcijama komandovao je Radovan Stojičić. Radovan Stojičić je ubijen u svom omiljenom restoranu Mamma Mia, koji se nalazi u General Ždanovoj 70 na samo nekoliko stotina metara od zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova i u neposrednoj blizini britanske i libijske ambasade. Restoran je bio poznat kao okupljalište poznatih ličnosti sa estrade, a bio je veoma popularan i među političarima, verovatno iz razloga što svojom blizinom MUP daje sigurnost posetiocima. Ubistvo se odigralo u noći između četvrtka 10. i petka 11. aprila 1997. nekih pola sata iza

ponoći. Radovan Stojičić je sedeo u manjoj sali restorana. Za istim stolom društvo mu pravi njegov prijatelj carinski službenik Miloš Kurdulija. Za stolom do njih sedi Badžin sin Vojislav Stojičić. U jednom trenutku u skoro pun restoran ulazi muškarac visine 175 do 185 cm sa vunenom kapom preko lica. Naređuje svim gostima da legnu, penje se uz tri stepenika koji vode do manje sale. Tu staje između prazne police za sladoled i pune 25-litarske flaše italijanskog rizlinga, koji mu služe kao zaklon. Ispaljuje iz neposredne blizine sedam hitaca od kojih jedan promašuje žrtvu. Odmah zatim, ubica se povlači iz restorana pored gostiju koji su polegali na pod. Pri izlasku ispaljuje još tri hica u izlog restorana, kako bi se osigurao da ga neko ne spreči u bekstvu. Kada je ubica otišao, Vojislav Stojičić i Miloša Kurdulija odlaze u kuhinju i zovu policiju, koja se posle nekoliko minuta i pojavljuje na licu mesta. Ubrzo biva proglašena uzbuna i ceo grad je blokiran. Zaustavljaju se i legitimišu prolaznici, automobili se pretresaju. Policija uleće u vozila GSP-a, ispituje stanare okolnih zgrada. No, ništa od ovoga ne daje rezultate. Osim samog čina ubistva, sve ostalo je u domenu spekulacije. Od oružja koje je upotrebljeno do motiva za Badžino ubistvo. Kao oružje kojim je Stojičić ubijen u medijima su navođeni automatski pištolj Heckler und Koch i američki Ingram M-11. Prvi pištolj je devedesetih postao vrlo popularan među beogradskim kriminalcima, dok je drugi oružje američke obaveštajne službe CIA i nekih evropskih terorističkih organizacija. U moru poluinformacija pojavljuje se i jedna koju objavljuje beogradski dnevni list Večernje novosti. Dan po ubistvu u ovim novinama objavljeno je da je pored leša pronađena kožna tašna u kojoj se nalazilo 700,000 DEM. Ova informacija nikada nije demantovana, ali nikada više ni ponovljena. Nikola Šainović (optužen za ratne zločine na Kosovu zajedno sa Slobodanom Miloševićem, Milanom Milutinovićem i Vlajkom Stojiljkovićem), imenovan je direktno od strane Miloševića za šefa istrage. Da bi se otkrio ubica obično se polazi od njegovog motiva. Badža je svojim položajem i svojim burnim �eivotom sigurno obezbedio sebi dovoljno neprijatelja koji su imali motiva za njegovu likvidaciju. Kao prvi na listi javljaju se njegovi "poslovni partneri". Naime, policija je još sedamdesetih godina počela da angažuje ljude iz beogradskog podzemlja za obavljanje poslova za koje nije želela da budu otvoreno povezani sa njenim imenom. Međutim, do dolaska Miloševića na vlast u Srbiji i početka rata na prostorima bivše Jugoslavije, ova saradnja svodila se na atentate određenih osoba koje nisu bile po volji državne administracije. Sa ratom se javila potreba za mnogo jačim povezivanjem, jer su pripadnici podzemlja bili najpogodniji za pripremanje teritorija koje bi se našle u okvirima neke fiktivne Velike Srbije. Najslikovitiju predstavu o vezama policije i mafije daju inspektor Mladenović, koji o ovome kaže: "On (Stojičić) se, nažalost, poistovetio sa ljudima koje bi trebalo da proganja." i poznati beogradski advokat Toma Fila, koji na pitanje novinara ko je ubio Badžu odgovara: "Isti onaj ko je ubio Vladu Trefa. On je švercovao slatkiše, a Badža cigarete." Drugi na listi osumnjičenih je čovek kome Badža duguje sve što je postigao u svojoj karijeri. Kao svedok i neposredni učesnik "događanja srpskog naroda" Stojičić je sigurno mogao da posluži kao pouzdan izvor informacija o ulozi Slobodana Miloševića u planiranju, organizovanju i realizaciji odbrane "golorukog srpskog naroda" od "povampirenog ustaštva i

mudžahedina". A "odbrana" je uključivala sravnjivanje Vukovara, spaljivanje Bijeljine, hiljade ubijenih u Srebrenici, višegodišnju opsadu Sarajeva u kome su stotine hiljada ljudi živele bez vode, struje, hrane, krova nad glavom, grejanja... Da ne nabrajamo dalje. Radovan Stojičić se dr Mirjani Marković zamerio time što nije bio veliki pobornik upotrebe sile protiv učesnika demonstracija koje su se završile par meseci pre njegovog ubistva. Zna se da su upravo dr Marković i JUL bili najekstremniji zagovornici nasilnog gušenja demonstracija. Po okončanju demonstracija vođen je pravi rat oko naslednika Zorana Sokolovića, koga je Milošević povukao za sobom u Federaciju, na mestu prvog čoveka srpske policije. Badža je bio vršilac dužnosti ministra u vreme svoje smrti i kandidat SPS-a. Njegovom smrću pojavili su se povoljni uslovi da na njegovo mesto dođe sugrađanin bračnog para i favorit gospođe Marković Vlajko Stojiljković. Tako je za ministra postavljena osoba koja je svojom dotadašnjom karijerom garantovala da se neće preterano mešati u svoj posao. Sahrana je dolikovala vladinom službeniku takvog ranga. Uz prisustvo pripadnika Specijalnih antiterorističih jedinica 13. aprila 1997. godine hiljade ljudi se okupilo na Novom beogradskom groblju. Ruzveltova ulica je bila potpuno blokirana. U prvom redu je stajao gotovo uplakani Slobodan Milošević, uz podršku sina Marka i ćerke Marije. Upadljivo je bilo odsustvo Miloševićeve supruge, dr Mirjane Marković. Iza njega se moglo videti natmureno lice Jovice Stanišića, Nikole Šainovića, pomalo uplašeno Dragana Tomića. Objektiv je odmah iza Slobodana Miloševića u jednom trenutku uhvatio i Badžinog ratnog druga Željka Ražnatovića Arkana, koji će mu se pridružiti tri godine kasnije. Prisutni su bili i Mihalj Kertes, Zoran Lilić, Zoran Sokolović, Radmilo Bogdanović, Milorad Vučelić, Milomir Minić...... zanimljivo je da se ovaj spisak u velikoj meri poklapa sa spiskom lica kojima je zabranjen ulazak u zemlje EU. Gotovo u potopuno istom sastavu sprovod je u popodnevnim časovima istog dana završio u kongresnoj sali Centra "Sava" na proslavi jubileja "Jugopetrola". Najzapaženiju ulogu u zabavnom delu proslave su imali glumac Lane Gutović sa vicevima o popovima i devojkama, i "roker" Momčilo Bajagić sa svojim stihovima "Moji su drugovi žestoki momci čeličnog srca, i kad se pije, i kad se ljubi, i kada se puca." "Nemam čega da se plašim, jer sve što radim, radim pošteno" govorio je Radovan Stojičić Badža

ZORAN USKOKOVIĆ SKOLE – Beogradski biznismen, čije je ime pominjano u vezi sa ubistvom Željka Ražnatovića Arkana, ubijen je 27. aprila 2000. u vatrenom okršaju u beogradskom naselju Vidikovac. Sa njim je poginuo i njegov telohranitelj, policajac Miloš Stevanović. Jurnjava automobilima, dva počinioca, automatsko oružje. ZORAN Uskoković Skole pročuo se pod okriljem "voždovačkog klana", u vreme kad su ga predvodili Giška i Simenda. Može se slobodno reći da se rukovodio sasvim suprotnim načelima od svojih šefova. Bio je vrlo pohlepan, neumereno surov, sa povremenim sadističkim izlivima, i zlopamtilo. Osvetoljubiv, i za najmanje sitnice je isterivao svoje. Sujetan preko svake mere, ispisivao je jedinstvenu biografiju. U obračunima sa protivnicima uglavnom je isturao "svoje klince": Kizu, Pecu, Jakšu, Bucka i Ćandu. Te okršaje je uglavnom sam izazivao. Na Ćiru Poštara pucao je samo zato što ovaj nije bio dovoljno ljubazan kada je tražio da mu plati kilogram heroina, koji mu je prethodno isporučio. Acu Jovovića, koji ga je pet godina ranije upucao u nogu - zbog maltretiranja njegovog brata Vanje - odveli su, po Skoletovom naređenju, u jedan beogradski restoran, i na živo mu kleštima povadili sve zube. Doduše, zbog tih Acinih hitaca iz krateža, Skole je vidno šepao. Policija se u takvim situacijama uvek držala po strani, i ponašala se kao da nije ni obaveštena o tim drastičnim događajima. On je, kako su neki komentarisali, izgledao veoma nedoraslo i neinteligentno, a njegov mutni pogled bio je znak da upravo smišlja neku novu "akciju" ili osvetu. U zatvor je dospeo 1994. godine, zbog otimanja skupocenog automobila od vlasnika jedne kockarnice. Taj je, prema neformalnim pričama, imao bolje kontakte sa policijom, i zvanično im je prijavio Skoleta. Za takvu prijavu morala se imati dobra zaleđina, ali i hrabrost. Skoletu su, tako, stavljene lisice na ruke. PRVIH petnaestak dana u CZ Skole je proveo u strogoj izolaciji. Smešten je u samicu, a komandiri su upozoreni da je reč o "posebno opasnom licu" i da nipošto sa njim ne smeju kontaktirati van službenih ovlašćenja. Posle je prebačen na odeljenje istrage u kolektivnu sobu, gde su, zbog "ugleda" iz civilstva, svi odmah "pristali na njegov autoritet". Skole je u CZ proveo dva meseca, a u kolektivnoj sobi bukvalno je presedeo poluopružen na dugačkoj klupi, koju je prethodno primakao zidu. Sa nje je, kao sa nekakvog trona, izdavao naređenja. Najveća njegova preokupacija bila je hrana. Stalno je nešto jeo, žvakao, mljackao. Dobijao je velike pakete, i pride još ponešto dovlačio iz kantine. Bio je krupan, ali ne mišićav, već mastan. Nikakve vežbe u sobi ga nisu zanimale. Izlazio je u šetnju, ali uvek poslednji. I to mrzovoljno, kao da se ljuti što ga prekidaju u mljackanju. SRPSKI GURMAN SVOJ neobuzdani apetit pravdao je tvrdnjama da je on, zapravo, "najveći srpski gurman". Neki od zatvorskih šereta ispričali su mu da je Željko Ražnatović Arkan, tokom svog boravka u CZ, sebi i svojim pajtašima priuštio gozbu nabavljajući pečeno prase! To je Skoleta veoma zaintrigiralo, pa je danima smišljao kako da nadvisi taj "podvig", da nadmaši Arkana. Napokon, sinula mu je ideja: pečeno jagnje

je slasniji poduhvat! PREKO nekog "bliskog" komandira, Skole je odaslao zapovest svojim sledbenicima da pokrenu "operaciju vruće jagnje". Ćanda je zato požurio na Čuburu, u pečenjaru kod čuvenog Duleta Kineza, da naruči najveće i najsočnije jagnje. Jakša je dobio zadatak da ekspresno obezbedi pravo ovčje kiselo mleko sa Tare. Ceo plan je morao biti koordiniran prema unapred određenoj satnici, jer se samo tako moglo sa sigurnošću računati da će "pouzdanim zatvorskim kanalima" jagnjetina stići na svoje odredište. I to još - topla. Sve je funkcionisalo savršeno. Ćanda je vrelo jagnje, tek skinuto s ražnja, hitno prebacio sa Čubure u hotel "Srbija", koji su neki od kriminalaca iz ovog klana inače zvali svojom "rezidencijom". Već minutdva docnije, tu je, u zatvorskoj uniformi, pristigao i komandir Tajson, kome je bio poveren jedan od najosetljivijih delova ovog plana. Trebalo je da on unese jagnje u CZ. Vrelo pečenje je brzo istranžirano, povađene su sve kosti, a meso upakovano u alu-folije. Pri tome se naročito vodilo računa da "anatomija" svakog paketa odgovara anatomiji Tajsona, koji je zamotuljke uredno slagao sebi oko struka i ispod pazuha. Plećke jagnjeta fino su se uklopile sa njegovim plećkama, but je gotovo savršeno "čučnuo" ispod pazuha. Jedino nigde nije uspeo da smesti glavu, čak ni sebi između nogu, pa su je, na kraju, ostavili sa strane. Valjanost pakovanja kontrolisao je jedan drugi, mršavi zatvorski komandir. Kada je taman sve složeno, iskrsnuo je problem: kako prikriti miris jagnjetine pred stražarima na ulazu u CZ, jer oni nisu bili uključeni u dogovor. Mršavi se dosetio da odvoje jedan kilogram u posebnu kesu, koju će Tajson ležerno nositi u ruci, kao pokriće za miris ako kolege usput budu nešto pitale. REČENO - učinjeno. Sve je proteklo glatko. Mršavi komandir je preko kapije "provukao" kiselo mleko "made in Tara". Kada su ova dvojica stigla u Skoletovu sobu, on je od sreće počeo divljački da skače i da vadi pakete mesa ispod Tajsonove bluze. Gozba je bila kompletna i sasvim nesvakidašnja. Ipak, najvažnije je bilo što se sada moglo pričati po gradu da je nadmašen Arkanov poduhvat sa prasetinom. Osim ove "detinjarije", Skole je imao još neke klinačke gafove, a najupečatljivija je bila panika koju je dizao kad god bi se makar i malo prehladio. Bilo je dovoljno samo da mu se zapuši nos, ili da zakija nekoliko puta, pa da počne da stenje, da se previja, kuka i zapomaže kako je teško bolestan i da traži hitan odlazak lekaru. U takvim situacijama, bio je spreman da komandirima plati bilo koju cenu, samo da mu iz apoteke donesu kapi za nos i tablu aspirina. KIJANJE METAKA KRAJEM 2001. godine nije stradao ni od kakve kijavice, već od kiše metaka, koja ga je sustigla posle višečasovne gangsterske jurnjave automobilima po Ceraku i Vidikovcu. Bezuspešno je pokušao da umakne onima sa kojima je imao neraščišćene račune LIKVIDACIJA BEOGRAD - U Ulici Sretena Mladenovića Mike, ispred zgrade broj šest, u beogradskom naselju KijevoKneževac, u četvrtak oko 16.15 sati, u automobilu „audi A4" izrešetani su Zoran Uskoković Skole (37) i Miloš Stevanović (22) dok je Petar Jokić (34) lakše ranjen. Na njih su iz „kalašnjikova", kalibra 7,62 mm, i pištolja pucali nepoznati napadači iz automobila u pokretu"audi 100 kvatro" (BG 393-700), koji je posle zločina pronađen zapaljen zajedno sa oružjem u

novobeogradskom bloku 30. Pucnjava je započeta oko 16 sati na uglu ulica Kneza Višeslava i Pilota Mihajla Petrovića u naselju Cerak vinogradi. Na samaforu iz pravca Ulice kneza Višeslava zaustavio se automobil „audi A4" (BG 170-020) kojim je upravljao Jokić, a na suvozačevom, odnosno zadnjem sedištu su sedeli Uskoković i Stevanović. Napadači su im prišli s leđa i zapucali. Na rafale iz automobila u pokretu Uskoković i Sretenović su odgovorili hicima iz pištolja. U tom trenutku Jokić je punom brzinom preko raskrsnice krenuo Ulicom Ratka Vujovića Čoče ka naselju Vidikovac. Jedan hitac pogodio je suvozačeva vrata na crnom „BMV 324d" (BG 354-789), inače vozilo „Alfa taksija" službeni broj 404. I na metalik sivo-zelenom automobilu „opel karavan" beogradske registracije 253-416 je pogođeno zadnje staklo i šoferšajbna, dok je jedan hitac završio u obližnjoj trafici. U žestokoj jurnjavi automobilima koja je usledila, kao i međusobnoj razmeni vatre Uskoković je sa prijateljima kolima skrenuo u Ulicu 11. krajiške divizije. Kod dragstora „Orašac", na uglu 11. krajiške divizije i Sretena Mladenovića Mike, napadači su se približili i ponovo zapucali iz neposredne blizine. Pod jakim rafalima, Jokić je oštru krivinu „presekao" prelazeći preko travnjaka. Spuštajući se niz Sretena Mladenovića Mike, na raskrsnici sa Ulicom 17. oktobar udarili su u belog „fiat punta" (406-507), parkiranog ispred vulkanizerske radnje i perionice „Krki", koji se okrenuo za 90 stepeni. Na ravnom delu Ulice 17. oktobra, Uskoković i Stevanović su najverovatnije bili smrtno pogođeni u glavu i vrat,a Jokić je ispao iz „audija A4". Ranjen, ostavio je jaknu na ulici i utrčao u ulaz zgrade broj šest u Sretena Mladenovića Mike, dok je automobil sa ubijenim Uskokovićem i Stevanovićem nastavio kretanje i udario u drvo na prvoj krivini. Iz jednog od stanova višespratnice Jokić je pozvao Hitnu pomoć i policiju. Očevici tvrde da nije izlazio iz zgrade dok nije došla patrola policije kada je prevezen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, gde je zadržan na lečenju. Napadači su pobegli u pravcu Košutnjaka, pa ka Novom Beogradu gde su „audi 100" zapalili. Prilikom uviđaja, policija je u „audiju A4" pronašla dva pištolja iz kojih su žrtve pucale na ubice. izjava svedoka saradinka: Spasojević je počeo da planira novo ubistvo. Na nišanu se našao Zoran Uskoković Skole. Za Skoleta su momci pričali da je jedan od najopasnijih kriminalaca u Srbiji. Pričali su da radi drogu, kradene automobile. On se u Beogradu pojavio početkom devedesetih. Momci su pričali da je on na Banjici ubio Branislava Perovića, koji i nije sa našom ekipom imao neke veze. U vreme rata u Hrvatskoj i BiH, kažu da je radio naftu i cigarete iz Makedonije. Ono što se pouzdano zna jeste da je bio pun ko brod, jer je od para zarađenih ovde otvorio ekskluzivne restorane u Stokholmu i Atini, a tih dana, kad je Spasojević planirao njegovu likvidaciju, upravo je završavao izgradnju hotela u Barseloni. - Momci su u Zemunu pričali da Spasojević iskazuje otvoreno neprijateljstvo prema Skoletu, jer ima dokaze da je debelo umešan u ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Ja takve priče od Spasojevića nisam direktno čuo, ali danima pre Skoletovog ubistva među momcima se pričalo da se sprema njegova likvidacija - kaže Laki. Počele su i praktične pripreme. Od Spasojevića je svako ponaosob dobijao zadatke oko praćenja

Zorana Uskokovića Skoleta po celom gradu. - Ja sam dobio zaduženje da pratim Skoleta po Zemunu, i da, ako se u svom blindiranom džipu pojavi na našoj teritoriji, odmah obavestim Spasojevića. Spasojević, kod kojeg su se slivali svakodnevno podaci o Skoletovom kretanju, pažljivo je razrađivao plan. Često se tih dana izdvajao sa Kumom, verujem da su planirali Skoletovu likvidaciju precizno i pažljivo. Jer, Skole se nigde nije kretao sam. Imao je brojno i odabrano obezbeđenje. Ako bi sedeo negde u restoranu, ispred restorana je stajalo nekoliko momaka, u restoranu takođe. U široj okolini, na terenu, bili su raspoređeni telohranitelji. Neretko, Skoleta je pratilo dvadesetak opakih pucača - priča Laki. Jurnjava ulicama Pripreme za Skoletovo ubistvo privedene su kraju, a "zemnuci" su bili zapeti kao strune. Spasojević je na kraju odabrao datum i vreme kad će zaskočiti Skoleta. Odlučio je da to bude 21. aprila 2001. oko 16 sati i to na Skoletovoj teritoriji, u naselju Koljevo Kneževac. Odabrana je i ekipa koja će direktno izvesti akciju. Nikola Bajić je bio vozač. U "audiju" su sa dva "kalašnjikova" bili Sretko Kalinić i Mile Luković. Teren je bio pokriven sa više automobila zemunskog klana. Svi momci su bili u tom delu grada u tom trenutku. - Sve je bilo spremno i po planu. Naš "audi" sa Bajićem, Lukovićem i Kalinićem čekao je Skoleta u određeno vreme. Sve je išlo po planu, ali se u ključnom momentu desio maler. Kad se pojavio automobil u kojem je bio Skole, Nikola Bajić je, da li iz nervoze ili možda namerno, pre vremena ispalio hitac iz pištolja. Stvar je odjednom krenula naopako. Skole je bio upozoren i počela je jurnjava ulicama, pred očima građana. Pucnjava je počela oko 16 časova na uglu ulica Kneza Višeslava i Pilota Mihajla Petrovića. Naši momci su jurili Skoletov auto i pucali u njega. Skole i još dvojica iz progonjene ekipe uzvraćali su vatrom iz pištolja. Jurnjava automobilima i pucnjava trajale su dvadesetak minuta priča Laki. Potera se završila u ulici Sretena Mladenovića Mike, ispred zgrade broj šest. Zoran Uskoković i njegov pratilac Miloš Stevanović ostali su mrtvi u automobilu, a vozač Petar Jokić je bio lakše ranjen. - Posle obavljenog posla, sve naše ekipe su se povukle sa terena i uveče se okupile u Šilerovoj. Dušan Spasojević je bio zadovoljan obavljenim poslom. Međutim, svi smo strahovali za sudbinu Nikole Bajića, koji je mimo dogovora i ugovorenog znaka ispalio hitac iz pištolja i ugrozio akciju. Odmah po okupljanju u Šilerovoj, Spasojević je pozvao Bajića i izvesno vreme razgovarao sa njim. Ja sam lično svakog trenutka očekivao pucanj. Međutim, to se nije dogodilo. Šiptar je oprostio Bajiću. Bajić se nekako odvojio, i svi ozbiljniji razgovori su vođeni bez njega, a momci su strogo vodili računa da pred njim ne pričaju išta o poslu. Bilo je jasno da je Bajić pod posebnim nadzorom. Vođa je čekao hoće li napraviti sledeću grešku.

ZNALO se da je Miša Cvijetinović "ordinirao" uglavnom u Nemačkoj, i to u Frankfurtu. Bio je u Ćentinom klanu kriminalaca, koji se u toj zapadnoevropskoj zemlji ponajviše bavio trgovinom narkoticima. Istoj ekipi pripadao je i Uške, za kojim je bila raspisana poternica zbog ubista Žapca nekoliko godina ranije u Beogradu. Družinu su činili izvesni Toni iz Hrvatske i Milisav Kerovođa, koji je za sobom imao 12 godina robije u Zabeli, jer je u nekoj kafani kod Bariča zaklao jednog gosta, s kojim se zavadio. Miša je bio neobično zgodan i lep momak, srednjeg rasta, i atletske građe. Sa dužom kosom izgledao je kao nekakav moderni Tarzan. Svakako, zbog toga, u njega je fatalno bila zaljubljena i Ćentina ćerka. Prilikom jednog od njegovih boravaka u Beogradu 1992. godine, verovatno sasvim slučajno, zadesio se u restoranu u kojem je tada bio i Aleksandar Knežević Knele. Iako dvadesetogodišnjak, Knele je već bio na zlom glasu zbog reketiranja dobrostojećih Beograđana, kao i zbog drugih teških krivičnih dela. Ne znajući ko je Miša Cvetinović, a ugledavši očigledno dobrostojećeg gosta, izvadio je pištolj i zatražio od njega da mu preda zlatni "roleks" s ruke i džip "micubiši pajero", čije ključeve je video na stolu ispred njega. Cvijetinović se uopšte nije uzrujao, niti je pokušao da se junači ispred uperenog pištolja. Pribrano je udovoljio Kneletu, kako je on i tražio. ODMAH po Kneletovom odlasku, alarmirao je svog "bosa" i budućeg tasta Ćentu. Nastala je opšta pometnja među svim beogradskim kriminalcima. Isprepadao se i sam Knele, kada je saznao na koga je udario. Zato je odmah prihvatio posredovanje Gorana Majmuna, da se ponovo sretne sa Mišom, i vrati mu oteto. Sastali su se u hotelu "Interkontinental" Pružio mu je ključeve džipa, a za sat je rekao da će ga doneti kasnije, jer ga je, navodno, nekome već prodao. Miša je uzeo ključeve i bez komentara se okrenuo i otišao. O pomirenju nije bilo ni reči. Knele je, sasvim izvesno, nanjušio da mu predstoji velika nevolja, pa se u strahu, već istog dana, pod lažnim imenom "štekovao" u hotelu "Hajat". Nikome u Beogradu nije otkrio svoje tajno mesto boravka. Docnije se ispostavilo da je iz "Hajata" telefonom razgovarao samo sa jednim svojim prijateljem u Nemačkoj. Potraga za Kneletom u Beogradu trajala je oko mesec dana. Najednom, osvanula je vest u novinama da je 28. oktobra 1992. godine njegovo beživotno telo nađeno u sobi 331 luksuznog hotela "Hajat".

ISTRAGA je usmerena i prema Miši, jer se o onom incidentu između njega i Kneleta već danima pričalo po čaršiji. Miša je, međutim, imao valjan alibi da je u vreme Kneletovog ubistva boravio u Nemačkoj. U Frankfurtu je ubijen Kneletov prijatelj Darko Stanojević. Nemačka policija je zbog toga uhapsila Mišu, Ušketa i Milisava. Miša je izručen našim vlastima, zato što je, u međuvremenu, ovde za njim bila raspisana poternica, zbog sumnje da je ubio Kneleta. U Centralnom zatvoru Miša se ponašao vrlo pristojno. Nije izazivao nikakve incidente, ni sa kim se nije sukobljavao. Vrlo se kolegijalno odnosio prema ostalima u grupnoj sobi. Štaviše, prema njima je bio nesvakidašnji kavaljer. Gotovo redovno im je, ne tražeći nikakve protivusluge, ustupao sadržaje svojih paketa, koji su mu, zahvaljujući "naročitim vezama", stizali veoma često. Dosta novca trošio je i u zatvorskoj kantini. U te kupovine s njim išla su po trojica iz sobe, da bi mogli da donesu sve ono što on nakupuje. Imao je puno novca, ali se time nije razmetao. Nekima je bilo gotovo neverovatno da Miša ima tako dobro građeno i mišićavo telo, a vegetarijanac je. Meso uopšte nije koristio u ishrani. Mnogo puta je znao da legne na pod, uzme u ruke drvenu klupu, zamoli trojicu da sednu na nju, i onda ih sve zajedno diže uvis u serijama od po 15, 20, pa i 50 puta. GOVORILO se da mu dobre uslove u zatvoru preko svojih veza obezbeđuje Ćenta. Pominjani su, tako, i bliski odnosi između Ćente i tadašnjeg generala policije Radovana Stojičića Badže, zamenika srpskog ministra unutrašnjih poslova. Tako se jednom dogodilo da mu je u posetu došao lično Ćenta. To je bio prvi slučaj da, kako se govorilo, kriminalac dođe u zatvor u posetu drugom kriminalcu. Ta poseta je, mimo uobičajenog protokola, organizovana u popodnevnim satima u izdvojenoj prostoriji za advokate. Kada su se njih dvojica tu sreli, rukovali su se i poljubili, a onda stali jedan naspram drugog i desetak minuta se samo netremice gledali. Bez ijedne jedine izgovorene reči. Izgledalo je kao da očima razgovaraju. Napokon, Ćenta je samo kratko proslovio: "Sve je u redu!", zatim se okrenuo i otišao. Miša je, očigledno, bio dirnut tim susretom. Vratio se u svoju sobu. Kad su ostali kriminalci u CZ čuli da u jednom od blokova boravi "onaj koji je ubio Kneleta", postali su neuobičajeno radoznali. Često su zapitkivali komandire da im kažu "kako taj izgleda, "kakav je", "na koga liči", "je l` mnogo jak". Niko sa njim nije hteo da pravi kavgu, sem jednog izuzetno krupnog anonimusa, koji je od komandira tražio da "tom ubici prenese poruku da on hoće da ga razbije". Danima je to ponavljao, pa je komandiru Spiridonovu dosadilo da ga sluša. Zato je jednog poslepodneva omogućio okršaj njih dvojice, i to u kupatilu. Miša je izazivača toliko isprebijao da je ovaj danima bio u modricama, sa pokidanim arkadama, slomljenim nosem i pocepanom usnom. Iako se Cvijetinović prema stražarima ponašao sasvim pristojno, važio je za izuzetno opasnog tipa. Zato su kasnije, prilikom odvođenja na suđenje, u njegovoj pratnji uvek bila po trojica komandira, naoružana "kalašnjikovima". Strahovalo se da postoji opasnost da mu "vlastoručno" presude članovi

"voždovačkog klana", kojem je Knele pripadao. Misa je u pritvoru u CZ proveo oko tri meseca, pa je onda pušten, usled nedostatka dokaza. Odmah po izlasku iz zatvora oženio se Ćentinom ćerkom, i nastavio da živi u Beogradu. Ostao je fanatično privržen svom tastu. Ćenta je u međuvremenu počeo da strahuje da može biti likvidiran, i da to može učinti samo jedan čovek. A taj je bio u vrhu srpske policije. Bio je to Radovan Stojičić Badža. Razlog za takvu strepnju Ćenta je nalazio u "ozbiljno narušenom dojučerašnjem prijateljstvu" njih dvojice. Navodno su Stojičiću prekomerno "porasli apetiti". Govorkalo se da su oni ranije bili partneri u trgovini oružjem sa Hrvatima. Uprkos velikoj opreznosti, Ćenta je ubijen 15. februara 1997. godine, ispred "Kluba književnika" u Francuskoj ulici u Beogradu. Mesec i po kasnije, 1. aprila 1997. godine, u beogradskom restoranu "Mama mia" izvršen je atentat na Radovana Stojičića Badžu. Atentator nije pronađen. Od toga dana gubi se i svaki trag Miši Cvijetinoviću. Miša Cvijetinović, osumnjičen za ubistvo Kneleta, nestao je, policija sumnja da je ubijen u okolini Gornjeg Milanovca BEOGRAD - Nestanak Miodraga- Miše Cvijetinovića, nesuđenog zeta Radeta Ćaldovića Ćente i osumnjičenog za ubistvo Aleksandra Kneževića Kneleta, prijavljen je tek devet godina posle nestanka. Iako policija ima saznanja da je Cvijetinović ubijen u okolini Gornjeg Milanovca, njegovo telo još nije pronađeno! Knele

Enigma Cvijetinović traje već 15 godina, odnosno, od kada je sa tri rupe na glavi, u apartmanu 331 beogradskog hotela "Hajat", 28. oktobra 1992. godine, pronađen leš Aleksandra Kneževića Kneleta. Dok je za jedne Kneletova smrt do današnjih dana ostala misterija, po drugima je sve bilo jasno odmah posle njegove likvidacije... Ubicom je proglašen Cvijetinović. Nesuđeni Ćentin zet ostao je žigosan kao Kneletov ubica čak i kada ga je istražni sudija oslobodio zbog nedostatka dokaza! Međutim, ubrzo posle oslobađanja, Cvijetinović je nestao! Mišljenja o njegovom nestanku i danas su podeljena u beogradskom podzemlju... Među preživelim žestokim momcima stare garde i danas ima onih koji tvrde da je Miša živ i da se krije u strahu od osvete Kneletovih preživelih prijatelja. Oni drugi i mnogobrojniji, međutim, tvrde da su se Kneletovi prijatelji odavno osvetili. Cvijetinović je osumnjičen za Kneletovu likvidaciju kada je policija utvrdila da mu je Knežević dan pre ubistva "konfiskovao" džip, zatim ga odvezao na imanje Darka Ašanina u Krnješevce i prodao za 5.000 nemačkih maraka! Međutim, stvar se iskomplikovala kada je Ćenta otišao po džip svog zeta. Digla se

frka, a u "Hajatu" se iste večeri sa Kneletom sastao i Goran Vuković Majmun, "kum" voždovačkog ganga. U "Hajatu" je te večeri viđen i Darko Stanojević, Kneletov prijatelj, koji je kasnije likvidiran u Nemačkoj. Posle Kneletove likvidacije, Cvijetinović je pobegao iz Srbije. Viđan je po Nemačkoj, a u Beograd je, prema tvrdnjama svojih prijatelja, svraćao povremeno, u strogoj tajnosti. Po jednoj verziji, Miša je likvidiran krajem 1996. godine u Italiji, ali je ova sumnja ubrzo pala u vodu kada se posle Ćentinog ubistva, 15. februara 1997. godine, u novinama pojavila velika čitulja u kojoj se Cvijetinović oprostio od Ćaldovića! Bilo je i onih koji su se kleli da su Cvijetinovića videli na Ćentinoj sahrani, navodno, uz njegovog brata Mosketa?! Izvori iz podzemlja veruju da je Cvijetinović, ako je zaista mrtav, najverovatnije likvidiran posle Ćentine smrti, jer je njegovom likvidacijom izgubio najmoćnijeg zaštitnika.

За Маретом се не пале свеће, не помињу га у својим молитвама свештеници. "Vi koji dolazite, pazite se malog Mareta". Ovo je grafit ispisan na jednoj od fasada na Dorćolu. Mali Mare je Marko Borak, revolveraš, bombaš, pljačkaš... Kada je umro imao je osamnaest godina. Borakova smrt je bila strašna. Ubica ga je prvo mučio, a potom izrešetao po nogama, više od sedam puta. Na kraju, izbacio ga je iz kola u Ulici Svetozara Markovića da iskrvari do smrti. Najbliža zdravstvena ustanova bila je stotinak metara dalje. Kako je Borak izgradio reputaciju prekog revolveraša, "žestokog momka"? Neki kažu da je isterivao socijalnu pravdu, otimajući od bogatih. Sve što uzme davao je siromašnima, kažu njegovi prijatelji. Delio "packe" policiji Drugi, pak, objašnjavaju da je bio "lud" i da nije prezao da zapuca i na poneke lidere beogradskih klanova. Bilo kako bilo, imao je puno neprijatelja, koji su mu, najverovatnije i došli glave.

Još kao maloletnik, Borak je nekoliko puta bio privodjen u policiju. Kasnije, na sudjenjima, bio je optužen za tri pokušaja ubistva, nanošenje teških telesnih povreda, podmetanja bombi... Za tako malo vremena, kazuju njegovi bliski prijatelji, napravio je više stvari, nego malo ko od poznatih imena prestoničkog podzemlja. Pocetkom maja 1995 god,ubijen je Marko Borak,koji je polako postajao strah i trepet Dorcola,ali opasan i po kasnije revolverase Beograda,bio je izveden na sud pod optuzbob tri pokusaja ubistva,tri nanosenja teskih telesniih povreda,jedna razbojnicka kradja,razbojnistvo,tri dela izazivanje opste opasnosti,podmetanjem eksploziva. Pucao je na:Pejcica,Nikolica,Gavrilovica,Ristovica,Kojica i podigao,najmanje petnestak vozila u vazduh. Medjutim,da li iz straha,ili po nagodbi,niijedan svedok,na sudu nije teretio Boraka,i on je ubrzo pusten iz pritvora. Ispostavilo se da je taj izlazak iz zatvora za njega bio koban,presudjeno mi je bas kako je i on voleo da sudi,iskrvario je od upucavanja u ruke i noge,dakle u delove tela,sto po "medicini podzemlja" nisu vitalni. Рат Малог Марета Трагичан симбол нове генерације малолетних преступника постао је Дорћолац Марко Борак звани Мали Маре. Момак који је у мају 1995 године (тек што је напунио осамнаесту) пронађен мртав на плочнику у Улици Светозара Марковића (где је избачен из кола), замерио се скоро свим дорћолским богаташима јер, како је често говорио није желео да гледа како су се обогатили преко ноћи. До пунолетства направио је завидан број кривичних дела, бацао је бомбе на локале и кола дорћолских бизмисмена, а занимљиво је да је све то радио самоиницијативно из једног простог разлога као дечак није имао пуно новца. Колику панику је његов начин обрачуна изазивао међу старијим Дорћолцима, показује и чињеница да је најчешће ноћу, у станове његових другова упадао неки од оштећених заједно са полицијом тражећи Марета. Сутрадан, прогонитеља би чекало изненађење, јер Маре је имао обичај да их позове телефоном, и најави следећи потез. Иако се имена оних којма се замерио Борак добро знају, полиција до данашњег дана није разрешила убиство. Тврди се, наиме, да је наручилац убиства, човек са јаким везама у МУП-у Србије. Мали Маре је остао бунтовник без компромиса. Заборављен? Нема везе, Нa to је и рачунао.

Od lokalnog mangupa, ovaj devetnestogodisnjak,postao je za kratko vreme trazeni kriminalac, pa je za njim bila raspisana i poternica. Ludorije Blagojevica su pocele 25.02.1996 god, pokusavajuci da od jednog gazde mini marketa naplati reket, gazda je odbijao, jer je bio u drustvu lokalnog mangupa Srdjana Velickovica, a kad je dosao drugi put Blagojevic je ispalio ceo sarzer u Velickovica i ranio ga u noge, izlazeci iz radnje, zapretio je gazdi: "ti si sledeci" posle ovog dogadjaja policija raspisuje poternicu za njim. Nekoliko dana kasnije Djole baca bombu u dvoriste porodicne kuce Dragoslava Lukica vlasnika prodavnice. Iako je policija dobro znala ko je pocinilac nije uspela da ga lisi slobode. Blagojevic vec 11.03 ucestvuje u novoj pucnjavi,ispred kafica "Stefan", Djole tada puca na Gorana Marjanovica zvanog franja, tesko ga ranjava i uzima mu zlatni lanac i pistolj. Nedelju dana kasnije djole napada Ljubomira Zorica(19), koji je sa devojkom izasao u grad, na Zorica je iz automobila sa diplomatskiim tablicama pucao Blagojevic. Skoro svakodnevno policija dobija prijave na racun Djoleta uglavnom za otimanje i reketiranje pa izaziva sve vece interesovanje policije da mu stane na put. Dok ga je policija jurila, ludi djole upada u jedan butik u ulici Brace Jerkovic i napada prodavca. Sa kratezom u ruci od prodavca trazi pazar,a kada je video da je kasa prazna, besan prebija prodavca i sa rafa odnosi dva pejdzera i dva mobilna telefona. Nekoliko puta policija je dobijala dojave gde se krije ludi djole, ali je on uvek uspevao da pobegne. U akciji hapsenja ucestvovalo je preko 100 policajaca, ali to ludom Djoletu nije bio problem, uvek im je bezao. Poslednji pokusaj policije da uhapsi Djoleta propao je u trznom centru piramida u bloku 44, iako je ceo trzni centar bio opkoljen Djole je uspeo da dodje do automobila koji ga je cekao parkiran u trznom centru i pobegne. Jurnjava je pocela od splavova u bloku 70 gde je prijavljeno da Djole svraca po nadoknadu za zastitu ili ulicnim zargonom receno "Reket" preko savskog nasipa kroz zgrade bezeci stigao je do trznog centra Piramida. Policija je nekoliko sati pretrazivala ceo objekat a onda se povukla shvativsi da je uspeo da pobegne. U sledecih nekoliko dana u odvojenim akcijama policije

uhapseno je nekoliko pripadnika Djoletove ekipe, zanimljiv podatak je da su svi bili maloletni. Kada je shvatio da mu ovde postaje vruce,on bezi u Italiju sa svojim prijateljem Edvardom Stanimirovicem,ali i tamo poteze oruzije,i posle toga bezi u Grcku.i 1998 god,vraca se u Beograd. Kako to vec biva po ustaljenom receptu vraca se jaci nego ikad a umesto da se zbog aktuelnih poternica smiri nastavlja sa razbojnistvima i reketiranjem. Tokom utakmice AEK-PARTIZAN inspektori ga prepoznaju u publici i krece potera za njim.. Klinci koji su u Ludom DJoletu videli idola, govorili su da on nikad nece pasti u ruke "muriji" i nije pao... UBIJEN JE! Djordje Blagojevic, zvani Ludi Đole, devetnaestogodišnji "Robin Hud iz Kumodraža", ubijen je dok je 2. juna 1998. godine vozio motor Požeškom ulicom. Na njega je pucano iz kola u pokretu. Ceo uspon i pad i prica o "Ludom Djoletu" zavrsena je u nepune 3 godine.

Karanfil Manojlovic FUKA ubijen je 12. januara 1997 u svom stanu u Mokroluskoj ulici u naselju Mali Mokri Lug. Suđenje Nataliji Stefanović (32), iz Beograda, koja je optužena da je zajedno s Vladimirom Đorđevićem (31), iz Beograda, učestvovala u ubistvu narko-dilera Karanfila Manojlovića i njegove prijateljice Suzane Jovanović, odloženo je u sredu u Okružnom sudu u Beogradu, jer je advokat Dejan Lazarević otkazao punomoćje okrivljenoj. Prema optužnici, okrivljena i Đorđević su 12. januara 1997. godine došli u Manojlovićev stan, u Mokrolušku ulicu 1a, u Mali Mokri Lug, da kupe 20 grama heroina za 1.000 maraka. Natalija Stefanović je prethodno pozvala Manojlovića telefonom. U stanu je Đorđević Karanfilu pucao u glavu kod je sedeo na trosedu, a Suzanu je ubio kada je izašla iz kupatila. Posle zločina Đorđević je uzeo drogu, 200 maraka i sa žrtvi skinuo zlatan lančić. Po izlasku iz kuće zaključali su vrata, a okrivljena je bacila ključ u kontejner. Otkriveni su kada su prodali zlatan lanac i međusobno podelili novac. Đorđević je osuđen na dvadesetogodišnju robiju, a Stefanovićeva je prvobitnom presudom osuđena na četiri godine. Na tužiočevu žalbu Vrhovni sud je poništio presudu i naložio novo suđenje. Dve godine posle dvostrukog ubistva u Velikom Mokrom Lugu Vladimir Đorđević osuđen je na dvadeset godina zatvora. On i njegova saučesnica Natalija Stefanović, koja je osuđena na četiri

godine zatvora, došli su 12. januara 1997. godine u kuću Karanfila Manojlovića u nameri da od njega uzmu drogu, ali se sve završilo zločinom. Suzana Jovanović je stradala samo zato što je bila svedok.

Karanfil Manojlović Fuka je bio jedan od poslednjih kriminalaca koj je više držao do časti nego do života. Iako se bavio ne tako slavnim zanatom mnogo je više ljudi kojima je pomogao nego onih kojima je odmogao. KARANFIL Manojlović Fuka pritvaran je više puta od 1978. do 1989. godine i, ko zna šta sve nije počinio, ali ništa drastično. Te `89. godine uhvaćen je u kupovini samo jednog grama heroina. Samo on zna čime je zaslužio, pa da "zaglavi" zbog sitnice. Imao je skoro 120 kilograma. Znao je katkad da zubima uhvati kafanski sto s jednog kraja, da ga podigne i prenese u drugi deo kafane, naročito u kafani "Smederevo" na Zvezdari. Govorilo se da je bio najjači čovek u Beogradu. Mnogi od kriminalaca su priznavali da ne bi smeli sa njim da se pobiju. Od ulaska u zatvor, od prvog dana, branio se ćutanjem i neuzimanjem hrane. Odmah je smešten u samicu. Trideset dana nije pipnuo ni hranu ni vodu. Kad god je komandir ulazio u samicu, zaticao ga je kako leži na leđima, zatvorenih očiju, odbijajući da odgovori na bilo kakva pitanja. Posle desetak dana naglo je počeo da mršavi. U pritvor je došao sa 115 kilograma, a posle mesec dana smršao je na oko 90. Počeo je povremeno da gubi svest, pa je prebačen na interno odeljenje Zatvorske bolnice. Nije hteo ni da se brije. Kopnio je i zapuštao se sve više. U bolnici je nastavio sa ćutanjem, spavanjem i neuzimanjem hrane. Ni pokušaji infuzije nisu urodili plodom, jer je i to odbijao. Posle nekoliko dana provedenih u bolnici, saznalo se da u toku noći koristi urin sobnih kolega. Naime, u bolničkoj sobi, bila su na lečenju još petorica pritvorenika. Od njih je zahtevao da mu skupljaju mokraću u plastične čašice. Tako sakupljeni urin pio je noću, potajno. Time je i rešena zagonetka koja je kopkala lekare - kako je moguće da već treći mesec ostaje u životu, a da ne uzima ni vodu ni hranu. Apstinirao je i od kupanja. Nije vršio ni nuždu. Nepomično se topio i kopnio. Onda mu se, u predelu skočnog zgloba na desnoj nozi pojavio poveći otok, koji se ubrzo pretvorio u otvorenu ranu. Posle tri meseca istražnog postupka, otpočelo mu je suđenje. Stražari su ga u invalidskim kolicima odveli u Treći opštinski sud. I na suđenju je ćutao, ne odgovarajući na sudijina pitanja. Pošto nije želeo da sam angažuje advokata, dodeljen mu je po službenoj dužnosti. Ni on nije mogao da obavi svoju dužnost, jer nije uspeo da sa njim ostvari bilo kakav kontakt. Sudija je zato odlučio da ga ponovo vrati u pritvor, odnosno u zatvorsku bolnicu. Nastavio je Fuka tako i u naredna tri meseca. Posle šest meseci provedenih u zatvoru, imao je manje od 60 kilograma. Ponovo su ga odveli na suđenje, i opet isto. Glavnookrivljeni u tom procesu, onaj koji mu je zapravo prodao taj gram heroina, preuzeo je na sebe kompletnu krivicu. On mu se na

suđenju obratio rečima: "Fuka, druže, ja sam kriv, nisi ti, samo reci da si kupio od mene. Daj, čoveče, nemoj da ubijaš sebe bez razloga". Ni sudija nije bio ravnodušan: "Manojloviću, reci samo da li si zaista kupio od njega, ukinući ti pritvor". Fuka je, međutim, odbio da izusti ijednu reč. NIKAD CINKAROŠ KONAČNO, sudija mu je odredio zatvorsku kaznu od 15 meseci i pustio ga na slobodu do pravosnažnosti presude. Tog trenutka Fuka je imao jedva četrdesetak kilograma. Posle pravosnažno potvrđene presude, otišao je u Padinsku Skelu na dosluženje još preostala dva-tri meseca. Tamo se pojavio prilično oporavljen, sa osamdesetak kilograma, pričljiv i "normalan". Komandiri ga upitaše: "Dobro, Fuka, šta ono uradi čoveče?" Samo im je kratko uzvratio: "Fuka nikad nije bio pizda i cinkaroš!" ponovo u CZ-u Каранфил Манојловић, звани фука, из Београда био је неприкосновен. Он је тај чија се реч поштује и међу осуђеницима и међу стражарима. Он је стално у изолацији. али отуда контролише цео затвор. За помоћ се сви њему обраћају. Да није њега, осуђеници би се међусобну поубијали. У свим споровима он пресуђује. И стражари су љубазни према њему, срећни кад могу да му учине неку услугу. Зна се да стражар кога би Фука пљунуо или ударио - више не би могао да ради у затвору. Петар Ђорђевић је био млад када је први пут видео Фуку на делу. Једном младићу узели су на зајам две хиљаде марака. Ако не поврати дуг он је крпа коју he цео затвор шутирати. Он се обраћа на право место: "Чика Фука, имам један велики проблем. Позајмио сам две хиљаде марака и неће да ми врате. Ако ти не помогнеш, присиљен сам да убијем." Фука се није ни окренуо: "He брини, сине, чика Фука је ту." Петар прича шта је било даље: - Прво је пришао и дужницима порушио шаховске фигуре. Онда је одредио рок од пола сатa да се новац врати. Ни пола сата није прошло - паре су скупљене и предате. Каранфил Манојловић је ауторитет, ада где се налазио, био у затвору био на слободи, у Милану, Паризу, Франкфурту, Смедеревској Паланци или Лебану. Његов нераздвојни пријатељ је Љуба Земунац. Захваљујући њему затвор није био куha без домаћина, његов ауторитет је значио гаранцију, реда и мира. Без њега би неки криминалци били убијени - други би постали убице. Његов утицај је, тврди Петар Ђорђевић, био већи од управника затвора.

Žestoki Dorćolac Iso-Lero Džamba nestao je 23. septembra 1992. godine. Legendarni Džamba, vlasnik detektivske agencije "Karmen", poslednji put viđen je u cik septembarske zore ispred Palate "Beograd". Pretučenog na mrtvo ime, trojica žestokih momaka ubacili su u beli pik-ap i tu se Isi gubi svaki trag. Nikada nije pronađen. Ni živ, ni mrtav. Mnogi su Džambin nestanak pripisivali Željku Ražnatoviću Arkanu. U beogradskom podzemlju raširena varijanta kaže da je marta te godine Džamba u kafani "Zona Zamfirova" pucao u Ražnatovićevu fotografiju. Navodno mu je neposredno pre toga mlađana konobarica prišla i dobronamerno ga zamolila da odloži oružje. Inače, drčnog Lera ovo je dobrano iznerviralo, pa je besno ispalio nekoliko metaka uvis od kojih je jedan završio u ramu Arkanove slike. Gazda "Zone" Jusa Bulić (ubijen 4. maja 1998. godine ispred kafea "22" u Novom Beogradu) i još trojica gostiju jedva su obuzdali Džambu i izvukli ga napolje. Arkan je, navodno, doznao za ovaj incident i već sutradan telefonom nazvao Džambu objasnivši mu kako on nema ništa protiv njega: - Ti čuvaj svoj Dorćol, a ja ću moje Dedinje... - poručio je, kaže priča, Ražnatović Leru. Kobnog jutra 23. septembra 1992. godine Isa je, međutim, sam i pripit došao u kockarnicu na šestom spratu "Beograđanke" koju je tada obezbeđivala agencija "Delije", a čiji je vlasnik bio Arkan. Već na izlazu iz lifta Džamba se, navodno, sukobio sa žestokim vratarima. Nije hteo da plati ulaznicu, a posle kraće prepirke pljunuo je sliku komandanta Srpske dobrovoljačke garde. Kao po komandi, momci iz obezbeđenja pretukli su Isu. Snežana Lero, Isina supruga, tužila je kasnije sudu četvoricu Arkanovih detektiva koji su, tvrdi ona, pretukli i u nepoznatom pravcu odvezli njenog Džambu. U predizbornoj kampanji 1993. godine predsednik SRS Vojislav Šešelj tvrdio je da ima neoborive dokaze da je Arkan organizovao ubistvo Ise Lere. Šešelj je čak javno govorio da ima svedoka, očevica Džambinog ubistva. Posle izbora, čelnik radikala kao da je zaboravio na sve dokaze... Arkanova SSJ podigla je tužbu protiv Šešelja, ali i to je ubrzo zaboravljeno. Tadašnji šef obezbeđenja "Beograđanke" Vukašin-Vule Gojak, koji je po sopstvenom priznanju prvi

udario pripitog Lera, objašnjavao je kako arkanovci nemaju ništa s Džambinim nestankom: - Udario sam ga nekoliko puta pesnicom da bih ga onesposbio, pa on je pre toga uperio nekakav pištolj u čelo mog kolege. Pošto smo ga smirili, ubacili smo ga u lift i izbacili na ulicu - pričao je Gojak tvrdeći da ne zna šta se desilo s Džambom nakon incidenta (Vule Gojak ubijen je hicem iz snajpera sredinom septembra 1997. godine ispred diskoteke "Ric" u Košutnjaku). Džambini ljudi dugo posle njegovog nestanka tvrdili su da je Lera tuklo deset ljudi drškama pištolja i "heklera". I još, bili su ubeđeni da Džambu zatvorenog drže u štabu SDG u Erdutu. Po svemu sudeći, niko nikada neće saznati pravu istinu o nestanku "Gancija velikog srca" Biografija i zatvorski zivot Iso Lero DŽamba je zbog džeparenja i šibicarenja zatvorski život upoznao još kao maloletnik. Padao je u oči svojom sićušnom konstitucijom. Bio je izrazito žgloljav, neuhranjen, ali przničav i vrlo arogantan. Zbog toga je od stražara vrlo često dobijao užasne batine. U Centralni zatvor dospeo je 1976. godine, zbog otimanja novčanika i tuče na autobuskoj stanici u Beogradu. Zbog "zavidnog" renomea koji je već stekao, dobio je status vrlo opasnog kriminalca. To se veoma često održavalo i kroz njegovo ponašanje. Nije prezao ni od zatvorskih stražara, niti od ostalih zatvorenika. Bilo je malo onih koji su se usuđivali da ga osporavaju ili da ulaze u bilo kakve sukobe s njim. Stalno je nešto prigovarao komandirima, svađao se s njima i isterivao nekakvu svoju pravdu. Oni su mu uzvraćali bezmalo svakodnevnim batinama. Vremenom se DŽamba posvetio izučavanju krivičnog zakona. Mnogi su se nevericom slušali DŽambu kako naizust, kao pesmicu, doslovno recituje sve paragrafe KZ. Zato su ga mnogi pritvorenici, naročito oni koji nisu imali novac za skupe advokate, molili da im upravo on, sa nekoliko razreda osnovne škole, piše žalbe i druge sudske predstavke, jer je bezbroj puta dokazao da to zna da uradi bolje i smišljenije i od dobrog advokata. Mnogi su tvrdili da nijedna žalba koju je on napisao nije skroz osporena i da je makar delimično usvojena. UPOREDO sa "pravničkom" delatnošću pisao je i pesme. Svaku je, neizostavno, čitao dežurnim komandirima. Bile su to ljubavne pesme, tanane, čulne, pune emocija, pomalo melanholične, setne. Bio je to izuzetno neobičan čovek. Jedan od retkih Roma takve reputacije. Ta njegova raspolućenost između potisntue emotivnosti i surovosti uličnog života, često je izbijala na površinu pokušajima da istera pravdu. Kada bi iz svoje sobe čuo da stražari tuku nekog u susednoj sobi, počinjao je zaglušujuću lupnjavu po vratima, uz lavinu psovki i pretnji upućenih stražarima. Kada bi oni, potom, ušli u njegovu sobu, nastavljao je da se svađa, i unosi im se u lice. Iako nikada nijednog stražara nije fizički napao, opasnost od neposrednog sukoba stalno je visila u vazduhu. Ponašao se kao čovek koji se ne plaši apsolutno ničega. Koliko god batina da je dobijao, stalno je iznova nastavljao svoje buntovništvo. Stražari su ga često izvodili na hodnik da bi ga tukli. Ponekad je uspevao da im se otrgne i skoči na prozor, da bi kroz rešetke, sa unutrašnje strane, lomio staklo kojim je pretio da će poseći sebe, a i njih. Izgledao je u tim trenucima kao pobesnela zver. Nepredvidljiv,

razjaren. Sledilo mu je smeštanje u samicu, uz "dodatnu meru bezbednosti" - vezivanje za palaču i razapinjanje kao na krstu. Danima je ostajao tako vezan. Besni stražari su mu pritezali lance, koji su mu se urezivali do kostiju. To mu je smanjivalo cirkulaciju u šakama i stopalima, i stvaralo velike otoke. Nikada zbog toga nije jaukao, niti tražio milost. Govorilo se da količina batina koje je on dobio u CZ-u, ne bi mogla da stane ni u 30 vagona. S druge strane, uživao je da u sobi u kojoj je boravio, komanduje ostalim pritvorenicima, da im određuje svakojake zadatke. Ponekad i one nemoguće. Ako bi mu se neko usprotivio, odmah bi ga kažnjavao šamaranjem. Ponekad je one tvrdokornije i žestoko premlaćivao. Naročito je bio ogorčen i surov prema pritvorenicima koji su tu bili zbog silovanja žena ili seksualnog zlostaljanja dece. Prebijao je i homoseksualce, ali je gajio neskrivene simpatije prema onima koji su bili optuženi za privredni kriminal. DŽAMBA se 1981. godine ponovo obreo u CZ. Tada je, po poternici, deportovan iz Austrije i isporučen na surčinskom aerodromu. Prošlo je nekoliko godina od njegovog prethodnog boravka, i videlo se da se DŽamba za to vreme mnogo promenio. Na vratima CZ pojavio se crn kao gavran. U crnom sakou, crnim pantalonama, "zvoncarama", crnom prsluku, crnoj košulji, dugom crnom kožnom mantilu, crnim cipelama sa štiklom i sa crnom dugom kosom do polovine leđa. Izgledao je kao smrt. Usledilo je šišanje do glave i prelaženje na već poznat mu režim. To je vreme kada je u Centralnom zatvoru upravo bila u toku smena generacija među stražarima. Većina prethodnih je otišla u penziju, a došli su novi. To je značilo i dosta drugačiji tretman pritvorenika, jer novi, školovani stražari imali su drugačiji pristup od prethodnih, polupismenih ili čak nepismenih bivših partizana. DŽamba je sada čak postao miljenik većine tih novih komandira. To je uslovilo i njegovo znatno drugačije ponašanje od prethodnog. Ipak, nešto docnije, dogodio se jedan krupan incident, kada je bio odveden na lekarski pregled u ambulantu. Naime, medicinskoj sestri je u džep krišom spustio ceduljicu sa nekakvom porukom. To je primetio komandir koji ga je pratio, pa je krenuo da zavuče ruku u džep neoprezne medicinske sestre i da uzme ceduljicu. DŽamba ga je preduhitrio, ščepao ga za ruku, izvukao hitro ceduljicu iz džepa zbunjene medicinske sestre, i progutao je. Zbog toga je istog časa dobio batine, najpre od tog komandira, a potom je odveden u centralni hodnik, gde se okupilo još nekoliko njegovih kolega koji su ga palicama isprebijali do besvesti. Kada je pao na pod, jedan komandir ga je uhvatio za uši i nastavio da mu glavu mlati o beton. Krv se razlivala svuda okolo. Prestao je sa udaranjem tek kada je DŽambino telo skroz omlitavelo. Misleći da je u nesvesti, komandiri su se odmakli od njega, ali on je iznenada skočio na noge, stao mirno, i sav obliven krvlju povikao: "Komandire, kriv sam, udri još!" Svi su bili šokirani tim prizorom. Nisu ga više tukli, već su ga odveli u sobu. DOCNIJE je prebačen u Padinsku Skelu na izdržavanje kazne. Ali, ne zadugo. Eto DŽambe ponovo u CZ zbog prvog oružanog okršaja u Beogradu izemđu dve zaraćene bande. U beogradskom restoranu "Topčiderska noć" izbila je svađa između njega, kao šefa obezbeđenja restorana, i Milana Gulana i izvesnog Asima iz "voždovačkog klana". Gulan i Asim su nekoliko sati kasnije napravili sačekušu za DŽambu. Bilo je pucnjave, ali ne i žrtava. Tokom tog boravka u CZ, nije izazivao nikakve incidente.

Pucnjava kod "Topčiderske noći" ga je dodatno uvrstila među najopasnije beogradske gangstere, što ga je nekoliko godina docnije i koštalo glave. U Jusinoj kockarnici u "Beograđanki", pucao je u portret još glasovitijeg od sebe - Željka Ražnatovića Arkana, obučenog u oficirsku uniformu. Neko je o tome odmah izvestio "tamo gde treba", pa su već posle petnaestak minuta u kockarnicu upali momci iz Arkanove ekipe: Vuksan, Gojak, Šuca i još nekolicina drugih. Ščepali su DŽambu, kundacima mu smrskali glavu, i mrtvog ga odneli u nepoznatom pravcu. Kasnije se govorilo da je, zapravo, odvezen u Erdut i zabetoniran u temelje neke Pejine benzinske pumpe.

Jovan Simendić Simenda, još jedan iz plejade koja se naziva stara garda, blizak prijatelj Gorana Vukovića, Željka Ražnatovića i Đorđa Božovića Giške, ubijen je u svom restoranu "DŽuboks" u Ulici Vuka Karadžića (30. septembar 2000). Po mnogo puta viđenom scenariju u Beogradu, 2000. godine, u strogom centru grada, u svom kafiću ubijen je Jovan Simendić, poznatiji po nadimku simenda. Za anjega su mnogi tvrdili da je važio za čoveka koji mnogo zna, jer je mnoge pokojnike lično poznavao i sa mnogima se družio, ali je isto tako bio bez ikakvog zatvorskog pedigrea, toliko bitnog za respekt i poštovanje na ulici. Pa ipak, Simenda je godinama gradio imidž poznatog čoveka, koji se ponajviše u životu družio sa voždovčanima... Iako nikada niko nije njegovo ime vezivao za pređašnje krvave događaje, važio je za izuzetno opreznog čoveka. Od malena družio se sa mnogim poznatim momcima sa ulice. Nije imao nikada harizmu vođe, ali je uvek bio tu, deo pojedinih ekipa koje su u svoja vremena uživala poštovanje i respekt. Vremenom njegovi stari prijatelji su ginuli, a on je ostajao kao nemi svedok mnogih teških vremena... Samo oni stariji se prisećaju kada ga je Ranko Rubežić upucao u nogu, od čega su mu ostale trajne posledice. Bio je veliki prijatelj i sa Radojicom Nikčević. Mnogi tvrde kako je bio prvi koji je stigao na mesto ubistva svoga prijatelja... Dosta vremena je provodio u druženju sa Voždovčanima, još iz vremena Gorana Vukovića, pa su ga mnogi smatrali i delom njihove ekipe. Bez obzira što se njegovo ime nikada nije spominjalo ni u jednom krvavom obračunu na beogradskom

asfaltu, vodio je vrlo oprezan i proračunat život! I pored toga, vremenom njegovo ime je ipak u nekim krugovima dobijalo na značaju... Kretao se u samo svom društvu i po "proverenim" mestima! Pa ipak, svojevremeno je bio "na nišanu" čoveka koga je dobro poznavao. I to bez nekog posebnog razloga. Možda čak i zbog neke prepirke, verbalnog duela... Svojevremeno, Bojan Petrović je uživao da ga "pecka" govoreći sve i svašta o njegovim dojučerašnjim prijaaaateljima. Simenda bi ga samo hladno gledao i odmereno odgovarao u stilu "nije baš tako i nisi baš u pravu..." Naravno, skoro uvek je bilo reči o njihovim tobožnjim zajedničkim prijateljima, koje su, istina ne zadugo, ali ipak nadživeli! Mnogi tvrde da se simenda nikome nije zamerio da bi mu radio o glavi! Iskustvo druženja na ulici bilo je za njega presudno da ne pogreši... Pa ipak, ubijen je u isplaniranom napadu, dok je sedeo u svom tek otvorenom kafiću! Činjenica da ga je ubica oslovio pre pucnjave sa "Jovo!", samo ukazuje da je verovatno ubistvo naručeno i da ga možda ubica i nije poznavao! Koji tren pre toga usledio je telefonski poziv, ali dok je stigao do slušalice za šankom, veza je namerno prekinuta... To je bila prva provera... Druga, oslovljavanje i odmah pucanje... BEOGRAD - Nemanja Popović (37), osuđen je juče u Okružnom sudu na 13 godina zatvora zbog ubistva Jovana Simendića Simende (46), pripadnika stare garde beogradskih žestokih momaka, 29. septembra 2000. godine u kafiću „Džuboks“. Međutim, Popović će u zatvoru provesti 15 godina jer mu sud izrekao jedinstvenu kaznu od 15 godina, pošto je pre dve godine već osuđen na 13 godina robije zbog učešća u ubistvu Vladimira Vojvodića Vojvode (23) i Damira Prkića, 1. novembra 1993. u Požeškoj ulici na Banovom brdu. Naime, u vreme izvršenja krivičnog dela, maksimalna kazna bila je 15 godina. Sudija Marina Anđelković je izjavila da sud nije poverovao odbrani okrivljenog da u vreme Simendinog ubistva nije bio u Srbiji. - Sud nije poverovao da ste bili u Milanu. Poklonili smo veru izjavama svedoka koji su vas prepoznali kao izvršioca. Motiv ubistva nismo utvrđivali, ali ga vi znate-obratila se sudija optuženom. - Meni je sve jasno, ali vi ste u zabludi - uzvratio je Popović. Inače, prepoznavanju u Okružnom zatvoru, u februaru 2006. Simendićev brat i jedan od nekadašnjih radnika kafića označili su Popovića kao čoveka koji je pucao u Simendića. Pričalo se da je pucao je iz dva „tetejca“, držeći ruke ukršteno. Ubijeni Vojvodić slovio je za momka bliskog okruženju Željka Ražnatovića Arkana. Simendić se družio sa Goranom Vukovićem Majmunom, Đorđem Božovićem Giškom, ali i Ražnatovićem. Popović je tokom suđenja za ubistvo Vojvodića i Prkića, koje je trajalo skoro dve godine, dva puta pokušao da pobegne iz beogradske Palate pravde. Suđeno mu je odvojeno od saučesnika, Dejana Simića i Ivana Žunića, koji su osuđeni takođe na po 13 godina. Popović je sa Simićem i Žunićem 1. novembra 1993. u marketu „Ferum“ na Banovom brdu pucao u Vojvodića i Prkića. Od 16 ispaljenih metaka tri su završila u telu Vojvodića, a pet u Prkićevom. Utvrđeno je da je pucano iz „tetejca“ i dve „duge devetke“. Popović je uhapšen u Italiji, po poternici koju je zbog ovog ubistva raspisao beogradski Okružni sud. Ekstradicioni pritvor mu je određen 4. maja 2004, a izručen je 9. novembra 2005, pošto je u Italiji odležao kaznu zbog tamošnjih nedela. NJegov advokat Veljko Delibašić najavio je žalbu na presudu.

Prigovor Delibašić je za svog branjenika zatražio oslobađajuću presudu, navodeći zašto se ne mogu prihvatiti svedočenja Avramovića i Milovana Simendića, brata ubijenog, ali i Slobodana Pažina, nekadašnjeg inspektora beogradske policije u međuvremenu osuđenog na sedam i po godina zatvora zbog, kako je ukazao advokat, podmetanja i nameštanja dokaza drugim ljudima kako bi zataškao zločine „zemunskog klana“. Delibašić je prigovorio na način suđenja, jer sudija prethodno Simendiću nije dozvolila da advokatu odgovori na pitanje da li ima saznanja da li je pre događaja u „Džuboksu“ pokušano ubistvo njegovog brata. - On je sam pominjao Sretka Kalinića, kao i da je pet puta pokušavano ubistvo njegovog brata, a kada je odbrana htela da pita i to razjasni, vi ste to uskratili. Kalinić je nesporno član „zemunskog klana“ (u odsustvu osuđen kao njihov „pucač“, prim. nov.) koji je hteo da ubije Simendića - rekao je Delibašić, koji je istakao i da nikada nije pronađeno oružje iz kojeg je ubistvo počinjeno. Osvrćući se na svedočenje Simendića, advokat je ukazao da on nije očevidac događaja, kao i da je iskorišćen njegov bol zbog gubitka brata da mu bude „podmetnut Popović kao izvršilac“. Za Avramovića, advokat je ukazao da mu je u policiji pokazana fotografija Popovića. Podmetanje - Zašto baš njegova? Neko je policiji morao to da sugeriše: bio je idealan pošto je godinama bio u bekstvu. Tu dolazimo do Pažina koji „otkriva“ Popovića. Iako je Pažin tvrdio da je po naređenju pretpostavljenih išao u Šilerovu (sedište pokojnog vođe klana Dušana Spasojevića, op. nov.) upravo su ga oni opovrgli navodeći da je išao iz drugih razloga. Tamo je dobijao uputstva i posle podmetao dokaze - rekao je Delibašić. Avramović je, kako je dalje rekao, načinom na koji je svedočio našao način da kod svojih poslodavaca poboljša svoj položaj, a bilo mu je lako da ukaže na Popovića jer je njegova fotografija prethodno bila po novinama. Elaborirajući ovo, i advokat i okrivljeni su ukazali da je zanimljivo „da četvoro svedoka koji su sedeli sa Simendićem u društvu nisu upamtili ubicu, a jeste jedan i to krajnje sumnjiv“. Obojica su naveli i da nije bilo moguće da Popović, u to vreme tražen zbog dvostrukog ubistva, boravi u Beogradu u vreme kada je grad zbog demonstracija bio pun policije. Pokojni Simendić družio se sa Goranom Vukovićem, Đorđem Božovićem, ali i Željkom Ražnatovićem. Iz sukoba sa, takođe pokojnim, Rankom Rubežićem „izašao“ je ranjen u nogu. MOGUĆA ZABUNA ZBOG PREZIMENA Optuženi je ukazao da bi sve bilo drugačije kada bi bio u mogućnosti da pozove za svedoke Italijane s kojima je boravio u Milanu, ali da naprosto nema novca da to iz zatvora organizuje. - Simendić je bio u sukobu sa sada pokojnim Nemanjom Popadićem, čovekom strašne reputacije, koji je u Milanu čak bio oteo metro, dok je u Crnoj Gori sumnjičen za ubistvo Belog Raspopovića. Sasvim je moguće da je zbog istog imena i sličnog prezimena došlo do zabune - ponudio je Popović još jednu opciju za razmišljanje.

Milan Đorđeviđ Bombona, kum Željka Ražnatovića, ubijen nedaleko od kuće 11. marta 2001. zajedno sa prijateljima Dušanom Milovanovićem i Milošem Roknićem. Samo sreća spasla Đorđevićevog sina Nenada, koji je teže ranjen. OPASAN svedok mnogobrojnih zločina u Beogradu, čovek koji je znao potpune i prave razloge smaknuća svog kuma Željka Ražnatovića Arakana, pre smaknuća bivši, ipak nezgodan, saradnik Savezne službe državne bezbednosti... Sve su ovo čaršijska nagađanja o ubistvu Milana Đorđevića Bombone (50), od kojih je krenula i policija prilikom pronalska motiva za još jednu u nizu spektakularnih likvidacija. Da bi ubili Bombonu, zločinci su napravili pravi masakr. Sa njim su u smrt otišli i prijatelji Dušan Milovanović (46) i Miloš Roknić (49). Sreća, i telo oca, spasli su Nenada Đorđevića (15), koji je u pucnjavi teže ranjen. Toliko krvi da bi se ubio čovek koji je čitavu deceniju i po živeo mirno i povučeno, van svih dešavanja u beogradskom podzemlju! Da li je ista ruka vukla niti likvidacije Arkana i njegovog kuma? Rafali brži od **renoa** NA Bombonu, njegovog sina i prijatelje, koji su bili u **reno tvingu** ispaljeno je više od 30 metaka iz automatske puške **kalašnjikov** i pištolja **CZ 99**, kalibra devet milimetara. Policija je utvrdila da su se žrtve u trenutku zločina vraćale kući sa utakmice u malom fudbalu, nedaleko odatle. Za volanom **renoa** bio je Roknić. U momentu kad su iz Ulice gospodara Vučića skrenuli u Ulicu Nikole Sovilja, sa stepeništa obližnje kuće izletela su dva napadača. Kada je Roknić video naoružane osobe pokušao je da da gas, ali su ga u tome sprečili rafali. Na licu mesta ostao je Milovanović, koga je jedan od metaka pogodio direktno u glavu. Ranjeni Roknić, Bombona i njegov sin (koga je otac telom zaštitio od smrtonosnih kuršuma) uspeli su da izađu iz automobila. Jedan od stanara obližnje zgrade pritrčao je da pomogne. Za Roknića nije bilo spasa, dok su Đorđevići prebačeni u Urgentni centar. Bombona je ubrzo izdahnuo na Odeljenju za reanimaciju. Za to vreme ubice su sa dva **audija** pobegle u nepoznatom pravcu. O njihovoj hladnokrvnosti svedoči i podatak da je jednom od zločinaca u begu ispao automat, ali da se on vratio po njega. Pripadnici Odeljenja za suzbijanje krvnih delikata SUP Beograd u rasvetljavanju ovog slučaja krenuli su

od nekoliko pretpostavki. Jedna od njih je i da je to osveta ljudi koji su bili bliski sa pokojnim Bosancem, Ćandom, Skoletom, Batom Trlajom... Za njih se, pak, verovalo da su bili među organizatorima Ražnatovićeve likvidacije u **Interkontinentalu**. Ubistvo Bombone, koji je Arkanu krstio decu - Veljka i Anastasiju, bilo je, navodno, **prebijanje dugova**. U tom smislu govorio je i pukovnik Srpske dobrovoljačke garde Mihajlo Ulemek, koji je ocenio da je napad na Đorđevića i njegove ljude samo nastavak rata podzemlja protiv Arkanovih gardista, koji su spremni da pomognu da se dođe do istine o zločinu u **Interkontinentalu**. - Ovo ubistvo je pokazalo da su protivnici Arkana još jaki, da imaju dobre pozicije u Beogradu, čak i u samoj policiji, kao i da imaju novca da organizuju likvidaciju Arkanovog kuma - objašnjavao je Ulemek. Za Đorđevića se pričalo da je imao lanac kiosaka za prodaju skupocenih inostranih alkoholnih pića (najviše viskija). Spominjalo se da je finansijski pomagao jedan beogradski fudbalski klub. Bombona je bio jedan od retkih, ali veoma bliskih i izuzetno poverljivih ljudi Željka Ražnatovića Arkana. Znao ko su gospodari smrti IPAK, i pored velike bliskosti, Đorđević nije pripadao Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, niti je bio član Stranke srpskog jedinstva. Oni koji su ih poznavali kažu da su kumovi imali izrazito suprotne političke stavove. NJih dvojica, međutim, znali su se od detinjstva, zajedno su odrasli i stasali na beogradskom asfaltu. Nisu se odvajali ni kad su otišli u inostranstvo. Pričalo se da je jednom Bombona spasao Arkanu život u Švedskoj. Sa takvim, avanturističkim životom, Đorđević je prestao pre petnaestak godina, kada se oženio, a uskoro dobio i decu. Po povratku iz Evrope uplovio je u poslovne vode. Nema podataka da je osuđivan, iako se nagađalo da je jedno vreme proveo u Zabeli. Iako se ime Milana Đorđević, praktično od 1986. godine, nije vezivalo za neku aferu, skandal ili likvidaciju, niti je on pripadao kriminalnom miljeu, pričalo se da je upućen u mnoga dešavanja. Ta njegova saznanja, čuje se danas, mnogima su smetala. Strahovalo se da kad-tad može da progovori i ugrozi ne samo pozicije mnogih **novokomponovanih biznismena**, već da im zbog toga i živote dovede u opasnost. Govorilo se i da je prijateljima poverio da zna da mu preti opasnost, ali se zbog toga nije mnogo uzbuđivao. Znao je da kaže da od **smrti niko nije pobegao**, pa se nije, kao mnogi, ni naoružao. Verovalo se da jedino on zna pravu istinu o Arkanovoj smrti, kao i da ukaže ne samo ko su egzekutori, već i nalogodavci u mnogim beogradskim smaknućima. Pojedinci su u njegovoj smrti videli i tragove prošlosti. Navodno, njegovo ubistvo je povezano sa razobličavanjem vrha Državne bezbednosti Srbije i naporima ostatka bivše policijske vrhuške i kriminalaca da se spreči otkrivanje mnogobrojnih mutnih poslova nekadašnjeg režima. Za rasvetljavanje likvidacije Bombone, sadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije raspisao je nagradu od 300.000 maraka. Veruje se da će se rešavanjem ovog zločina, na još neka smaknuća u Beogradu baciti više svetla, koje bi dovelo do hvatanja zločinaca, ili bar njihovog identifikovanja. Policija je povodom likvidacije Milana Đorđevića Bombone Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnela krivičnu prijavu po kojoj su **N.N. počinioci, iz nepoznatog oružja ispalili veći broj projektila u pravcu kola, vlasništvo Roknića**. Istraga je tu i stala. BOMBONA je uskom krugu ljudi detaljno objašnjavao kako funkcionišu beogradski **odredi smrti**, koji su proteklih godina sejali smrt na prestoničkim ulicama. Tvrdio je da ih je oformio tajni deo policije, ali i da su oni u nekim slučajevima delovali samostalno,

čak i suprotno naređenju. Kao bivši saradnik Savezne DB mnogo toga je znao.

Prema prvim informacijama koje su saopštili svedoci, Đorđevići, Roknić i Milovanović su se nalazili u 'renou tvingo', crvene boje, inače vlasništvo Roknića. Automobil je išao iz pravca Ulice gospodara Vučića i skretao je u Ulicu Nikole Sovilje, gde su živeli Đorđevići. Na raskrsnici ulica, okrenut leđima i s 'fantomkom' na glavi, čekao ih je jedan od napadača, a kad su prišli, okrenuo se i osuo paljbu iz 'kalašnjikova'. Kako se nezvanično moglo čuti, ubici se u tom trenutku pridružio još jedan maskirani napadač, a posle ispaljenih hitaca otrčali su do crnog 'audija 80' sa, kako je rekao jedan od svedoka, četvorocifrenim registarskim tablicama i pobegli. Roknić i Milovanović su od zadobijenih rana preminuli na mestu, a hitna pomoć je ranjene Đorđeviće prevezla u Urgentni centar. Milan Đorđević je zadobio rane u glavu i obe noge i podlegao je povredama pola sata nakon prijema u Urgentni centar. Nenad je ranjen u obe natkolenice i potkolenice, tokom večeri je operisan i nalazi se van životne opasnosti. Đorđevići, Roknić i Milovanović su, kao i svake nedelje, u terminu od 19 do 20 sati igrali fudbal u 'Balonu' u Južnom bulevaru. S njima su na fudbal često dolazili i mnogi bivši, ali i aktivni fudbaleri, jer se Milan Đorđević, prema tvrdnjama upućenih, poslednjih godina intenzivno bavio ulaganjem u mlade fudbalere. Đorđević je davno i sam igrao fudbal, a njegov sin Nenad trenira u FK Crvena zvezda. Tokom prekjučerašnjeg dana Milan Đorđević Bombona viđen je s prijateljima na dve fudbalske utakmice. U gradu se uveliko priča da je baš zbog angažmana oko fudbala u Jugoslaviji stekao moćne neprijatelje. Ubijeni Bombona važio je za najboljeg prijatelja pokojnog Željka Ražnatovića Arkana, koji mu je krstio i dvoje najmlađe dece. Njih dvojica su, koliko se zna, druženje započeli još kao dečaci, a kao mlađi su dugo zajedno boravili u Skandinaviji, najviše u Švedskoj. Upravo oni su bili akteri spektakularnog bega kada je Arkan, tokom suđenja Bomboni, upao u sudnicu i 'kidnapovao' svog prijatelja. Svi skandinavski mediji su o tome izveštavali kao o nečemu što nikada nije, a verovatno više i neće biti zabeleženo. Bombona je u Švedskoj ranije osuđivan zbog oružane pljačke. Zbog toga je bio u zatvoru i u Jugoslaviji, a 'probleme' zbog istih dela imao je u Švajcarskoj, navodno i u Belgiji. Od 1986. godine, zvanično, nije imao problema sa zakonom. Bio je otac petoro dece i, kako kažu njegovi prijatelji, posvetio im je većinu svog slobodnog vremena. Kako se nezvanično čuje, u Beogradu je imao pet ili šest prodavnica. Ne zbog svog velikog prijatelja Arkana, već prvenstveno zbog ličnog 'učinka', Bombona je u Beogradu važio za podjednako opasnog i moćnog. Upućeni tvrde da je Bombona bio jedini čovek kojem je pokojni Ražnatović mogao da poveri sve svoje tajne i namere, kao i da je neposredno učestvovao u mnogo čemu što je Arkan radio. Krajem osamdesetih je imao dva oružana sukoba u kojima je u noge ranio Darka Stanojevića, kasnije ubijenog u Nemačkoj, po mnogim pričama čoveka koji je bio krunski 'svedok' u ubistvu Aleksandra Kneževića Kneleta u Hotelu 'Hajat', a potom još jedan obračun u kojem je ranio drugog 'protivnika'. Dobro se poznavao sa svim beogradskim kriminalcima iz starije

generacije. Ujedno, kažu da je bio korektan prema onima s kojima je sarađivao. Nikada se nije eksponirao u javnosti niti na mestima na koja je odlazio, a njegovi poznanici to objašnjavaju činjenicom da je već godinama bio posvećen porodici i da je izbegavao bilo kakav publicitet. S druge strane, pojedini kriminalci, ali i neki policajci, tvrde da je imao i te kako jake veze u nekadašnjoj Službi državne bezbednosti, odnosno s ljudima iz samog vrha, kao i da je bio čovek od poverenja koji je za službu uradio izvesne poslove na Zapadu. Njegovo ubistvo za sada niko ne povezuje za prisne odnose sa bivšim čelnicima u DB, kao ni za likvidaciju njegovog najboljeg prijatelja Arkana. Ovo drugo, međutim, neki ne isključuju kao motiv napada i likvidacije Bombone, što je nesumnjivo bio cilj ubica. Miloša Roknića i Dušana Milovanovića niko ne pominje kao ljude koji bi na bilo koji način mogli da budu meta ovako surovog zločina, koji je, pukom srećom, preživeo četrnaestogodišnji Nenad.

Zeljko Maksimovic Rođen je 1969. Sin nekadašnjeg istaknutog funkcionara kontraobavještajne službe. Prvi je put došao u sukob sa zakonom kao 16-godišnjak, jer je noću ulazio u mrtvačnicu Medicinskog fakulteta i iz očeva pištolja vježbao gađanje pucajući u leševe. Sa 20 godina počeo je raditi kao izbacivač u diskotklubu “Amadeus”, čiji su vlasnici bili Željko Ražnatović Arkan i Dragan Malešević Tapi. Dugo je boravio u inostranstvu. U ratovima na području bivše države bio je pripadnik nekih “dobrovoljačkih” formacija. Ime Željka Maksimovića, zvanog Maka, prvi put je bilo javno objavljeno u martu 1995. godine, kada je u ulici Svetozara Markovića u Beogradu sa četiri hica iz pištolja ubio policajca OUP Palilula Gorana Radulovića (29). Maksimović je tog dana (17. marta) na ulici pokazivao svoj pištolj nekom drugu, a

kada je Radulović, držeći u jednoj ruci pištolj a u drugoj službenu legitimaciju, pokušao da ga legitimiše, ovaj je pripucao i ubio ga. Kada je pao na pločnik, Maka mu je prišao i "overio" ga hicem u glavu. Maksimovića su potom, na jedvite jade, uhapsili pripadnici interventne brigade; u pritvoru je bio veoma kratko, braneći se u početku ćutanjem. "Mislio sam da hoće da me ubije", branio se Maksimović i posle tri dana bio je pušten na slobodu. Ubistvo policajca Radulovića bilo je okvalifikovano kao "nužna odbrana". Od tada kao da je propao u zemlju. Niko ga više nije spominjao, sem policajaca ogorčenih što je ubica bio oslobođen. U utorak 6. avgusta 2002 godine predsednik SRS-a Vojislav Šešelj saopštio je novinarima: "Željko Maksimović, zvani Maka, ubio je 10. juna 2002. godine generala policije Boška Buhu. Dokaze da je Maksimović ubio Buhu dobio sam direktno iz policijskih izvora, od časnih ljudi koji rade u policiji... Maksimović pripada gangstersko-mafijaškom klanu." Po svemu sudeći, a prema najnovijem saopštenju MUP-a, čini se da je doktor Šešelj omašio. A bio je tako blizu. Nekadašnji policajci, koji ne žele da im se ime pominje u novinama, o Željku Maksimoviću znaju mnogo više: "On je klasičan kriminalac psihopatske naravi koji je u proteklim godinama služio Miloševićevim tajnim službama i za njihov račun ubijao ljude po Srbiji, ali i van nje, da bi danas, kao i poslednjih nekoliko godina, imao zaštitu crnogorske državne bezbednosti." Policajci pominju da je Maksimović prvi put bio uhapšen kada je imao šesnaest godina. "Početkom osamdesetih radio je u obezbeđenju kluba 'Amadeus', čiji su umetnički direktori bili Arkan, opevani Žika Živac i jedan slikar. Već posle mesec dana rada u 'Amadeusu' i nekoliko tuča bio je uhapšen zbog pokušaja ubistva... U spektakularnoj akciji gradskog SUP-a, u Novom Beogradu uhapšena je velika grupa kriminalaca u kojoj je bio i Maka. Nađena je i velika količina oružja, ali zahvaljujući vezi koju su uhapšeni imali sa crnogorskim DB-om svi su bili pušteni. Maksimović je ubrzo bio angažovan kao saradnik srpskog DB-a (ovlašćeno službeno lice), regrutnog centra mnogih kriminalaca, psihopata, ubica, mafijaša... Državna bezbednost je od njih tražila samo da čuvaju režim... Za uzvrat su mogli sve, uključujući i dobijanje licence za ubijanje. Početkom devedesetih Jovica Stanišić, po nalogu Slobodana Miloševića, sprema paravojne jedinice za rat u Hrvatskoj i, po uzoru na 'Dvanaest žigosanih', okuplja na desetine ljudi sličnih Maksimoviću koji postaju gospodari života i smrti. Na vezi ih je sve držao čovek iz DB-a, po direktnom nalogu šefa tajne policije. Maksimović potom sve više obavlja poslove za račun crnogorskog DB-a, odnosno čisti protivnike, kupuje vilu na Dedinju i živi na visokoj nozi. Njegovo ime se nigde u medijima nije objavljivalo. Međutim, letos je u crnogorskoj štampi pisalo da je u Sofiji uhapšen Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, i da je u kući Jezdimira Vasiljevića na Dedinju, koju je srpski DB oduzeo za potrebe kriminalaca, pored Jocića boravio i Željko Maksimović." Inače, navodi se da su prvi put maksimalno surađivale uniformirana policija i BIA, te odgovarajuće vojne službe. Koje su inostrane službe bile uključene u ovu operaciju, niko ne navodi, ali se saznaje da je Maksimović izvjesno vrijeme boravio u Italiji i da je od tamošnjih organa bezbijednosti traženo njegovo hapšenje. Ono nije uslijedilo, prvenstveno zbog toga što je na vrijeme upozoren i što je koristio falisficirane lične dokumente tako da mu se nije moglo lako ući u trag. BK televizija objavila je vest da se u grupi uhapšenih nalazi i poznati beogradski umetnik, da bi nešto kasnije bilo saopšteno da je slikar Dragan Malešević Tapi umro od srčanog udara prilikom istrage. Neke informacije govore i o tridesetoro privedenih lica, što izvršilaca, logističara i jataka. Svi oni su osumnjičeni za pomaganje u likvidaciji generala Buhe, ali i zbog logističke pripreme i planiranja drugih

ubistava – predsjednika Vlade Srbije Zorana Đinđića, šefa poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije Čedomira Jovanovića, predsjednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, bivšeg načelnika Resora državne bezbijednosti MUP-a Srbije Jovice Stanišića... Kako se nezvanično saznaje, priveden je i jedan čovjek iz bliskog Đinđićevog okruženja; osumnjičen je da je davao obavještenja o kretanju, razgovorima, susretima i aktivnostima premijera i, kako se tvrdi u istim krugovima, kod njega je nađen deo "logističke" opreme, ali o tome kasnije. Kako stoji u informaciji Bezbijednosno-informativne agencije (BIA), po podacima prikupljenim operativnim radom, navedeno je posljedica djelatnosti "organizovane grupe koja planira i zagovara izvođenje ubistava predstavnika državnih i političkih organa i institucija, kao i istaknutih ličnosti iz javnog života. Cilj ovih namera je destabilizacija vlasti i izazivanje haosa u zemlji kako bi se stvorila atmosfera za egzistiranje organizovanog kriminala." Kao organizator ove grupe – stoji dalje u Informaciji BIA – označen je Željko Maksimović Maka "Ovlašćeni ubica". Za njim se intenzivno traga. Policija u pola glasa kaže: "Sklonio se u južne krajeve", ma šta to značilo... U toku je i istraga oko naručilaca i finansijera navedenih aktivnosti. Inače, pored Nikole Maljkovića, koji je osumnjičen da je izvršio ubistvo generala Buhe i planirao nove likvidacije, grupi oko Maksimovića Make "bliski su i neki bivši pripadnici republičkog i saveznog MUP-a, nekadašnjih paravojnih formacija, kao i pojedinci iz bivših struktura vlasti sa prostora nekadašnje SFRJ". Naime, procjena je da su ove grupe imale motiv destabilizacije političkih prilika u zemlji i otuda se aktivnost te grupe svrstava u teroristička akta. Nakon ubistva generala Buhe – navodi se u Informaciji BIA – "u operativnoj istrazi koju je započeo GSUP Beograd potvrđena su početna saznanja BIA o postojanju terorističke organizacije, koja je realizaciju svojih namera započela likvidacijom policijskog generala. Zbog izraženog stepena društvene opasnosti, dogovorena je koordinirana akcija GSUP-a, Uprave za kriminalistiku MUP-a Srbije, BIA, nadležnih službi Vojske Jugoslavije i jednog broja stranih obaveštajnih i bezbednosnih službi." Prema neformalnim saznanjima, do imena Nikole Maljkovića došlo se u ranoj fazi istrage preko doušničkih veza; on je poslije ubistva Buhe napustio Srbiju i zajedno s Maksimovićem boravio na neutvrđenom mjestu u Crnoj Gori. Vratio se u Beograd nakon pet mjeseci. Policija vjeruje – radi izvršenja novog ubistva. Maljković je kod sebe prilikom hapšenja imao bosanski pasoš i pasoš jedne ozbiljne evropske države. Po policijskim izvorima pružio je otpor prilikom hapšenja; isti ga nazivaju "tihim ubicom". Naime, Maljkovića je bilo teško pronaći i u policijskim kartotekama. Bio je osuđivan kao maloletnik zbog krađe. U stanu gdje je uhapšen pored oružja je pronađena i obimna literatura o rukovanju oružjem i priručnici o terorističkim metodama borbe, a prema nekim informacijama čak i tridesetek mobilnih telefona raznih marki. Cela Maksimovićeva grupa, inače, bila je izuzetno dobro organizovana: međusobno su komunicirali isključivo u šiframa preko javnih govornica i mobilnih telefona, koristili neregistrovane SIM kartice kupljene na ulici koje su često menjali, raspolagali raznim setovima ličnih dokumenata i, uopšte, pokazivali krajnju opreznost. Navodi se tako da Maljković, kada se ponovo pojavio u Beogradu 24.

oktobra pa do hapšenja, nikad nije spavao dvije noći u istom stanu, da se kretao u jednom automobilu koji bi se iznenada zaustavio, on sam pješice je prošao dio puta – nerijetko ulazeći u zgrade koje bi napustio kroz izlaz u drugoj ulici – gdje bi ga čekao novi automobil sa obezbjeđenjem. – navedena grupa je postepeno počela da biva prisluškivana; kako, niko ništa ne želi da kaže. Na taj način počeo je da se slaže mozaik namjera grupe – za razne političare su koristili nadimke, komentarisali političke i poslovne prilike, pokazivali su izuzetno zanimanje i upućenost u kadrovsku strukturu MUP-a i državnih organa. Isti izvori tvrde da je istim operativnim radom utvrđeno i da Maksimovićeva grupa prisluškuje državni vrh; odakle, još uvijek nije utvrđeno. U svakom slučaju, prisluškivanjem se došlo do podatka da se Maljković vraća u Beograd. No, već 25. oktobra zamrla je komunikacija između grupe. Da li su prosto prestali da razgovaraju telefonom ili su se prebacili na neke druge komunikacione sisteme, ne zna se, ali je to u svakom slučaju prevagnulo da se krene u hapšenje. Maljković je rođen u Beogradu 1973. Saznaje se, međutim, da su uhapšeni i njegovi roditelji za koje se tvrdi da su i te kako bili upoznati s njegovim aktivnostima, a zbog sumnje da su mu pružali logističku podršku. U istom kontekstu, navodi se, uhapšena je i Maksimovićeva sestra. Kod većine privedenih pronađena je velika količina oružja – od pištolja, preko "heklera", do puškomitraljeza i "zolja" – kapa "fantomki" i oko 300.000 eura. Kod čoveka, koji je očigledno bio logistička baza grupe a čiji je nadimak Limar, osim novca pronađeno je i više komada automatskog oružja, dvije "zolje" i veća količina municije, ali ga je istražni sudija nakon dvadeset četiri sata pustio iz pritvora iz neobjašnjivih razloga. Ovo poslednje praktično je dovelo do pobune u gradskom MUP-u. Vaš reporter svedoči o gnjevu policijskih starješina kada im je javljeno da je Limar pušten iz pritvora. Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije, žalio se isto veče kako je ovo jedina zemlja koja još nema zakon o borbi protiv organizovanog kriminala. "Za nas, kao policiju, važno je saznanje da vladajuće strukture DOS-a, na republičkom i saveznom nivou, podržavaju borbu protiv organizovanog kriminala i da nijedna grupa nije zaštićena", izjavio je za "Vreme" Mihajlović. Maksimović je označen kao glavni organizator grupe. Neformalni izvori navode da je svoje "potčinjene" ohrabrivao navodeći kako je zaradio milione na likvidacijama. Jasno je, međutim, da iza njega stoji "Neki" s velikim slovom N. Ko je to konkretno, niko ne saopštava. Navodi se samo da je riječ o strukturama koje su imale izuzetnu korist od bivšeg režima i koje sada ne prezaju ni od čega u namjeri da povrate izgubljene ili poljuljane nelegalne poluge moći i bogaćenja. U tom kontekstu, ubistvo generala Boška Buhe bilo je naručeno jer su isti ocijenili da je on najlakša meta kada je riječ o izazivanju destabilizacije prilika u Srbiji. O Maksimoviću, pak, govori se kao o čovjeku čija je ambicija bila da zavlada cjelokupnim beogradskim podzemljem kao "kapo tuti kapi". Kako se saznaje, namjera MUP-a i Vlade Srbije je da ovaj prvi uspjeh u borbi protiv organizovanog kriminala maksimalno istjera do kraja. Javnost će biti pravodobno informirana o svim rezultatima istrage bez obzira na to koliko će ti rezultati biti upotrebljivi pred sudovima, tvrdi se u istim

krugovima. Slučaj Makine grupe bilo je prvo suđenje u Specijalnom sudu, ali na optuženičkoj klupi nije bilo Maksimovića. Suđenje je počelo u septembru 2003, a novembra naredne godine sudsko veće im je izreklo osbođajuću presudu jer, kako je obrazloženo, “nije bilo uverljivih dokaza koji bi potvrdili da su optuženi članovi takozvane grupe Željka Maksimovića Make ubili generala policije Boška Buhu i planirali terorističke napade na predstavnike najviših državnih organa”. Maljković, Jakšić, Ilić i Alijević su se našli na slobodi, a sud je Maksimoviću ukinuo pritvor i stavio van snage poternicu. Nepunih godinu dana kasnije Vrhovni sud je ukinuo tu presudu i slučaj vratio na ponovno suđenje. Iako je od tada prošlo skoro šest godina, novo suđenje nije počelo jer su Maksimović, Maljković i Jakšić u bekstvu. Po ukidanju presude, za Maksimovićem je ponovo raspisana crvena Interpolova poternica. U Specijalnom sudu su objasnili da novo suđenje ne može da počne dok okrivljeni ne budu na optuženičkoj klupi. Naime, VSS je naložio upoređivanje glasova prisluškivanih razgovora s glasovima okrivljenih, što je nemoguće ako optuženi nisu u sudnici. Prema navodima iz Specijalnog suda, izvesno je da bi presuda doneta bez prisustva okrivljenih ponovo bila ukinuta.

20. marta 2000. godine sa dva hica iz revolvera ubijen je kontroverzni novosadski biznismen, bivši komandant Srpske garde i panonski **don** - Branislav Lainović Dugi (45). Ubica mu je iz neposredne blizine pucao u slepočnicu, a potom ga već mrtvog **overio**. U gradu naviklom na svakodnevna smaknuća, likvidacija Lainovića izazvala je dosta čuđenja. Ubijen je gotovo ispred samog Hotela **Srbija**, nedaleko od centra Beograda, pred prolaznicima, oko 16.15 sati, dok još mrak nije počeo da pada. Tolika sigurnost, drskost i bezobzirnost ubice nije iznenadila samo policiju, već i njegove bliske prijatelje, čitavo podzemlje..

Uprkos svemu tome, ni ovaj zločin nije rasvetljen. Prema onome što je do sada utvrđeno zna se da je Lainović ispred hotela nekog čekao. Neposredno pred smrt žučno je mobilnim telefonom razgovarao, često povišavajući ton. Kao da ga je sagovornik sa druge strane žice namerno nervirao ne bi li mu odvukao pažnju od okoline. Ta neopreznost će za Dugog biti kobna. I danas postoje dve verzije onoga što se dogodilo. Prema prvoj, kraj Lainovića su, dok je razgovarao, prošla dvojica mladića. Iznenada, jedan od njih se okrenuo i gotovo mu prislonio cev revolvera uz glavu. Povukao je oroz. Kad je već mrtav Dugi pao na pločnik, zločinac je ponovo zapucao. Opet u glavu. Slična je i druga verzija. Ovde se, međutim, spominje samo jedan napadač, koji mu je prišao s leđa i ubio ga. Obe varijante se, međutim, slažu u jednom - zločinac se, posle likvidacije, sagnuo i iz ruke mrtvog Lainovića uzeo mobilni telefon, kojim je neki sekund pre toga razgovarao. U njemu je verovatno bio ukucan i broj naručioca smaknuća. MOĆNI LALA TOKOM uviđaja policija je za pojasom žrtve pronašla pištolj. Lainović nije stigao ni da se maši za njega i, eventualno, pokuša da se odbrani. Utvrđeno je i da je neposredno pre smrti taksijem došao do hotela, gde je trebalo da ga sačeka prijatelj. Prethodno je nekoliko sati proveo u poznatom lokalu na Dedinju, u društvu članice jedne beogradske muzičke grupe. U Beogradu je bio samo u prolazu, jer ga je put vodio za Bugarsku. Neki tvrde da je kod **Srbije** trebao da se sastane sa Zoranom Davidovićem Ćandom, momkom sa Miljakovca, koji je tri dana kasnije i sam ubijen. Davidović je, navodno, pripadao klanu Zorana Uskokovića Skoleta, a javnosti je bio poznatiji kao tadašnji dečko poznate folk zvezde Jelene Karleuše. Drugi, međutim, kažu da je Lainović čekao **nekog ko mu duguje velike pare**, da se telefonom sa njim raspravljao i da mu je taj poslao ubice. Do danas se, međutim, ne zna zašto je Dugi morao da umre. Ipak, u podzemlju je tada važilo uverenje da su mnogi želeli da ga vide mrtvog. Nekima se zamerio zbog oštrog jezika ( zbog njega je i dobio nadimak Lajavi), drugi su u njemu videli poslovnu pretnju, mutan **biznis**, ali se spominje i osveta zbog Arkanovog ubistva. Pojedinci su tvrdili da iza svega stoje, ipak, **politički interesi**, jer je od srpskog nacionaliste i komandanta Srpske garde, pa i razlaza sa SPO, postao vatreni pristalica samostalne Vojvodine. pak, policija se najviše bavila njegovom avanturističkom prošlošću i mutnim poslovima. **Karijeru** je, kao i mnogi momci sa beogradskog asfalta, započeo u inostranstvu. Bio je nerazdvojan sa LJubom Zemuncem, Radetom Ćaldovićem Ćentom, Đorđem Božovićem Giškom... Nijedan nije umro prirodnom smrću. Po povratku u Novi Sad **zarađeni** novac uložio je u nekretnine i lokale. U njegovom vlasništvu bila je i jedna od najvećih diskoteka u Evropi - **Paradizo**, ali i mnogi drugi novosadski kafići. Kupio je nekoliko hiljada kvadrata poslovnog prostora, a spremao se da otvori i privatnu televiziju **Lala**, kao i radio stanicu i dnevni list. Ipak, tvrde upućeni, najviše para stizalo mu je od **zelenašenja**. Pozajmljivao je velike svote, uz još veću kamatu. PRIVOĐEN ZBOG ARKANA DUGI se nije mnogo eksponirao u javnosti. Neposredno pred smrt, ipak, njegovo ime je dva puta osvanulo na novinskim stupcima. Prvo je bio kum na venčanju pevačice Lele Andrić i Srđana Axemovića Axima (momka sa Zvezdare), a onda ga je policija privela zbog ubistva Željka Ražnatovića Arkana. Za ovo drugo možda se ne bi ni znalo, da on sam o tome nije progovorio. - Ispitivali su me tri sata, a ja o tome ne znam ništa i nije mi jasno otkud da za to pitaju mene - jadao

se novinarima. - Nema nijednog razloga da u razgovoru sa mnom traže odgovor na pitanje ko je ubio Arkana. Bio je ljut na novinare što toliko i na taj način pišu o Arkanu **jer je on mnoge porodice u Beogradu zavio u crno**. Govorio je i da su posle politike, najveće zlo novine. Upućeni su, međutim, govorili da su mu u pisanju o ubistvu Ražnatovića, najviše zasmetala neka imena koja su dovođena u vezu sa tom likvidacijom. Navodno, bilo je reči o njegovim bliskim prijateljima. Sa početka devedesetih godina prošlog veka, ime Branislava Lainovića često je bilo u javnosti. Tada popularni Jezdimir Vasiljević, gazda Jezda, optuživao ga je da je učestvovao u otmici njegove porodice u Italiji, posle propasti **Jugoskandika**. Dugi je sve to demantovao,a Jezdine optužbe nikad nisu ni dokazane. Kontroverzni novosadski biznismen nekoliko puta bio je na meti ubica. Ipak, svaki put bi se, za dlaku, izvukao. Sugrađani su o njemu samo imali reči hvale. Tvrdilo se da je **uveo red na novosadskim ulicama**, ali su kroz šalu znali i da kažu da se **izborio za potpunu nezavisnost Vojvodine od Arkana**. - Mene Arkanovo ubistvo nije ni iznenadilo ni pogodilo - rekao je Dugi. Zbog ovih, ali i mnogih drugih, nimalo lepih reči na račun ubijenog Željka Ražnatovića, Lainović se mnogima zamerio. Ipak, nije se plašio. Nije nosio pancir, nije se okružio telohraniteljima. Verovao je da ima instančan instinkt za opasnost: - Mene podsvest stalno tera na akciju, da se krećem, da ne bi imali šansu da me zveknu kao papka. To mu, međutim, nije pomoglo. Ubijen je po svim mafijaškim pravilima. Ubice ga nisu gledale u oči. Pucali su mu s leđa. Likvidiran je u gradu, kojeg nije voleo: - Uvek presrećan izlazim iz Beograda, jer mi je glava čitava. Nema bezbednosti u prestonici. Tog 20. marta 2000. godine zauvek je ostao u Beogradu. SRPSKA GARDA - Dugi, formiramo Srpsku gardu, ako bog da to će biti nukleus srpske vojske. Uskoro odlazimo na front. Povuci ljude iz Vojvodine, ja ću iz Srbije i raščistimo s ustašama jednom zauvek - prisećao se Lainović reči Đorđa Božovića Giške. I tako su Dugi i Giška, zajedno s Branislavom Matićem Belim, Jocom Otaševićem, Zoranom Kojićem, Milovanom Mićkovićem... krenuli da "jednom zauvek završe s neprijateljima". Bio je Dugi u prvim linijama fronta u Hrvatskoj i Bosni, prelazio dnevno i po 1.000 kilometara, prošao gospićko, slavonsko, fočansko, kupreško i čajničko ratište... Prvo odredište Garde bio je Gospić. - Dočekali su nas starci, žene, deca i samo nekoliko boraca spremnih da brane sopstvene pragove. Svi ostali razbežali su se po Srbiji... Činilo nam se da smo došli da ginemo za ljude koji ne žele da brane svoja vekovna ognjišta - pričao je Dugi nekoliko godina kasnije. Lainović je govorio da Gardu niko nije vrbovao, ali da je svima bila interesantna. - Svi su zinuli na koju ćemo stranu da pređemo da bi mogli da nas iskoriste u nekim njihovim divljim varijantama. Možda sam tu malo subjektivan, ali tvrdim da je Garda bila najelitnija jedinica u Jugoslaviji. ... Sa DB-om nisam hteo da pravim kombinaciju jer su nešto najpoganije... Tako smo rešili da se privolimo vojsci. A znaš u kom pogledu? Da dobijemo opremu, ne da idemo u borbu kao Indijanci, da ranjeni borci budu zbrinuti i da familije poginulih dobiju penzije...

S početka rata u Hrvatskoj i formiranja Srpske garde datira i prijateljstvo Dugog i Giške. - Giška, za razliku od Ljube Zemunca, nije bio impulsivan. Iako izuzetno jak i opasan, imao je gotovo svešteničko ponašanje. Međutim, samo u deliću sekunde mogao je da doživi metamorfozu od sveštenika do zveri. Rečit, naočit, školovan, car beogradskog i evropskog asfalta, imao je sreću da bira gde će poginuti. Poginuo je kao heroj od ustaške ruke - pričao je Gordani Jovanović za "Dugu". Giškina pogibija septembra 1991. predstavlja i početak sukoba Dugog s Vukom Draškovićem, ali i početak kraja Garde. Pričao je da je bračni par Drašković za Giškino ubistvo optuživao vojsku i komuniste, a sam je verovao da su ga ubile ustaše. A još u bitkama oko Gospića u Gardi su se pojavile dve struje - jedna je bila za Draškovića, druga za Gišku i Dugog. Pričao je Dugi da ga je Drašković nazvao "debejcem", ali - nije mu ostao dužan. - Ladno sam ga izbušio. Kad je poginuo Giška rekao sam mu: "Vi u Gardi nećete biti ništa. Ja sam Giškin zamenik, samo borci mogu da me smene. Radite šta hoćete, ali SPO s Gardom nema nikakve veze", poverio je Duški Jovanić pre nekoliko godina za "Dugu". Draškoviću je uputio i otvoreno pismo optužujući ga, kad je reč o Gardi, "za još jednu izdaju srpskog naroda". - Gardu je spremao za građanski rat u Srbiji, a ne za borbu protiv neprijatelja, kako smo mi osnivači želeli i kako smo na kraju uradili. Dugi je verovao je da je Garda stvorena da se bori protiv ustaša, a ne da bi se osvajala vlast u Srbiji. - Napisao sam mu otvoreno pismo da ne misli da sam Indijanac s kojim će moći da radi šta hoće. Tačno je da sam onaj famozni spisak ljudi koje treba prebiti i pajserisati, a koji je pronađen kod Belog u džepu kad je ubijen, odneo Brani Crnčeviću. Odakle mi? Maznuo sam ga od Mice, majke Belog, na prevaru. Nije to igra, ta lista je mnoge živote koštala. Jedan od retkih koji je zadužio Gardu, kako je govorio, bio je Brana Crnčević. Reči hvale imao je i za generala Vladu Vukovića, pokojnog generala Vlada Španovića i pukovnika Stojana Španovića. Nije voleo generala Simu Dubajića, ali ni načelnika KOS-a, generala Acu Vasiljevića. Ipak, kad se sudilo Vasiljeviću Lainović je tvrdio da mu se sudi ni krivom ni dužnom. Ustvrdivši da su gardisti uvek bili u prvim linijama fronta, "tamo gde drugi nisu smeli", Dugi je znao i da kaže: "Naše je bilo da jedemo govna po frontu". - Ja to Giški nisam mogao da objasnim. Giška je bio Srbin, idealista. Čudo od čoveka... Ja sam lud i hrabar, ali sam i mnogo namazan. Tvrdio je da nisu ubili nijednog nenaoružanog civila, niti zapalili ijedan civilni objekt ("pod uslovom da se iz njega na na nas nije pucalo"). Borili su se "po starom kodeksu Srpske vojske do 1918". - Mi smo se borili za slobodu, borili smo se časno. Samim tim što nas nema nigde na listama za Hag

znači da smo bili ispravni. Mada, postoje informacije da su pokušali da nas po svaku cenu ovi odavde gurnu u Hag, ali izgleda da im to nije pošlo za rukom - rekao je Lainović pre dve godine. Jedan od njegovih saboraca, Aca Veličkov, pričao je kako je Dugi pokazao ogromnu hrabrost u jednom okršaju kod Gospića, jurišajući prvi u pokušaju da spasi petoricu koji su ostali na vatrenom položaju. Gardista Rade Radosavljević rekao je jednom da je Dugi bio pomalo i sujeveran. - Nije želeo da bez njega učestvujemo u okršajima. Smatra da je rođen pod srećnom zvezdom i da njegovo prisustvo u određenoj akciji može biti samo sreća za njegove borce - tvrdio je Radosavljević. Iako je krio svoju ranu s hrvatskog ratišta, otac i majka su mu poručili: "Sine, srećna ti rana". A dok su na ratištu, kako je tvrdio, mnogi profitirali, sam je bio "olakšan" za 300.000 maraka. - Da li sam unovčio svoj patriotizam ratovanjem po šumama i gorama BiH, može se lako dokazati činjenicom da sam 1991. imao više nego danas. Prelazio sam Drinu i Dunav isključivo kao rodoljub, verujući da ću dati značajan doprinos svetskoj srpskoj revoluciji. - Dvadeset godina sam pljuvao komunističke gadove, pričao o nekom srpstvu i smatrao da, u odsudnim trenucima po biološki opstanak mog naroda, treba da dam svoj doprinos da ne dođe do genocida. Pritekao sam otvorena srca, rešen da poginem, u pomoć ugroženom srpstvu. Sam Dugi priznao je da je ušao u Gardu "iz ubeđenja", ali i zbog mlađeg brata Ranka "da bi ga 'istisnuo' i tako sačuvao za decu". Nekoliko godina po povratku s ratišta "beretu" s kojom je Giška poginuo prepoznao je u Beogradu i - kupio je.

VESTO IZBEGAVAO SMRT - Jednom mi je neki psiholog rekao da imam istančan instinkt za opasnost. Mene podsvest stalno tera na akciju, da se krećem da ne bi imali šansu da me zveknu kao papka - rekao je jednom Branislav Lainović. Dugi je preživeo tri atentata. Prvi 1979. u Novom Sadu, kad je slučajno izbegao zasedu. Slušajući intuiciju vratio se te noći kući putem kojim, inače, nikada nije išao. - Moj život od tih godina pa do ovih kasnih, tridesetih, božji je dar. Ne nosim nikad pancir, niti ću ga nositi - rekao je jednom. Drugi put pokušali su da ga ubiju novembra 1991. godine na ličkom ratištu, između Ostrvice i Teslingrada, daleko od vatrene linije. Obilazio je položaje Srpske garde, a na vozilo u kojem je bio otvorena je puščana vatra. - Automobilom sam krenuo u obilazak naše druge borbene linije. Tada je zapraštalo. Da automobil nije naleteo na izbočinu na putu, i da nisam odskočio, rafal bi me presekao po grudima. Pucao je, bez sumnje, Srbin jer su Hrvati bili potisnuti duboko u pozadinu. A samo mesec dana ranije, 8. oktobra 1991. godine, bačena je bomba na njegovu diskoteku

"Paradizo". Diskoteka, srećom, tada nije radila, a šteta je procenjena na tadašnjih 2.600.000 dinara. - Ta eksplozija pre je bila neko upozorenje da ne bih pričao suviše. Ekstremne budale su shvatile da sam preozbiljan protivnik i velika opasnost za sve bitange u Srbiji. Inače, istraga o eksploziji u mom lokalu stala je onog dana kad se i desila - izjavio je Gordani Jovanović za tadašnji "Novosadski indeks". Treći atentat na Dugog bio je 21. decembra 1992. godine, kada je na njega pucano iz automatskog oružja ispred novosadskog kafea "Cepelin". Iako je prva verzija govorila da je reč o belom "mercedesu" valjevske registracije, Lainović je izjavio da je na njega pucano iz automobila "fijatkroma" tamnoplave boje s kojeg je bila skinuta zadnja šoferšajbna. Lainović je prethodno sedeo u kafeu s prijateljima iz Novog Sada i dva trgovca iz Kragujevca. - Otvorio sam vrata daljinskim upravljačem i žurno uskočio u kola. Dok sam palio automobil jedan od saputnika otišao je do svog "golfa" po cigarete. Rafal je odjeknuo kad sam pokušavao da se uključim u saobraćaj u Bulevaru 23. oktobra. Istrčao sam iz kola i repetirao pištolj, pokušavajući da pucam za napadačima. Leva ruka mi je klonula. Jednostavno, nisam imao osećaj da postoji - pričao je Dugi. Napadači su došli iz pravca Železničke stanice i, posle pucnjave na Lainovića na parkingu ispred "Cepelina", uputili se ka Mostu slobode. S razdaljine od oko pola metra ispaljeno je šest metaka, dva su pogodila zadnji levi prozor, jedan je završio u stubu između prednjih i zadnjih levih vrata, a tri su pogodila prednji levi prozor. Lainović je pogođen dva puta u rame i jednom u grudi. - Meci su povredili kost ruke u visini ramena, meka tkiva i krvne sudove. Jedan hitac prostrelio je ramenu kost, a zatim i mišić leve strane grudi, prošavši tik uz srčanu aortu - rekao je dr Đorđe Janjić, direktor novosadskog Kliničkog centra koji je operisao Dugog. - Nisam bio u "Cepelinu" nego kod kuće. Tamo su bili Neša, Mile Bosanac Boske, Čolak, dva poslovna prijatelja iz Kragujevca... Momci su igrali remi. Dugi, koji ne pije, rekao je: "Piće će da plati onaj ko izgubi". Izgubio je Boske. Dao je Branku osam crvenih da kupi sok na drugom mestu. Dugi je izašao iz "Cepelina". Pred kafićem je bio parkiran njegov beli "mercedes", a s njim su bili trgovci iz Kragujevca. Atentatori su bili kod "Poljobanke", 100-150 metara dalje... Posle pucnjave istrčali su Boske i Čolak. Boske hvata Dugog pod ruku, a Dugi mu kaže: "Brate, ruka mi je otkinuta". U bolnicu stižu za oko dvadeset sekundi. Meni je javio Čolak. Došao sam u bolnicu za dva minuta... Izgubio je dve litre krvi. Dugi se nasmejao i rekao: "Zakačio me rafal"... - pričao je Branislavljev brat Ranko. Iako ranjen, Lainović je ostao na nogama. Izgubio je mnogo krvi, a onesvestio se tek na operacionom stolu. Ranko je tvrdio i da je Dugi bio svestan kad su mu drugovi skidali narukvice i ogrlice, oko dvesta grama zlata s brilijantima. - Igrao sam karte, čuo pet-šest pucnja, pogledao ka autu, skočio i povikao: "Pucaju na Lakija..." Dugi je izašao iz kola držeći u desnoj ruci revolver, pridržavajući mišicu leve ruke u koju je ranjen. Na sebi je imao kožnu braon jaknu, braon džemper i zelene pantalone. Rekao mi je: "Razmrskali su mi ruku" prisećao se Boske.

Prvobitno, bilo je nekoliko verzija - da je u Dugog pucano iz "heklera", "škorpiona", "magnuma"..., a Branislav Lainović izjavio je pre oko dva meseca da je istraga tako traljavo sprovedena da se ni osam godina kasnije nije utvrdilo iz kog se kalibra pucalo, iako mu je izvađen metak iz grudi. Branislava su 28 dana u bolnici čuvali radnici Gradskog SUP-a i pripadnici Srpske garde. Po izlasku iz bolnice otišao je na rehabilitaciju u Španiju. Dugi je tvrdio da je dan ranije obavešten da će najkasnije do utorka, 22. decembra, biti likvidiran. Upozorio ga je prijatelj, biznismen svetske reputacije, saradnik palestinske obaveštajne organizacije s konspirativnim imenom Adam. - Zahtevao je da napustim zemlju i nekoliko meseci budem gost njegove porodice. Odgovorio sam da nemam nameru da bežim, da se nisam ogrešio o zakon, niti o srpski narod... - Imam jedanaestoro braće, ti ćeš nam biti dvanaesti i o tebi ćemo brinuti kao da te je rodila naša majka - prepričavao je Dugi Adamove reči. - Iza pokušaja moje likvidacije kriju se isključivo politički motivi - tvrdio je Lainović januara 1993. - U mene su pucali po nalogu onih koji žele da obezglave i rasformiraju Srpsku gardu. Nažalost, pogrešno veruju da bi Garda mogla da izazove građanski rat. To je apsurdno i smešno jer nikad nismo i nećemo pucati na Srbina. Pokušaj njegovog ubistva i njegovi prijatelji i zamenik Vuksan Milović Čiča tumačili su kao napade na Gardu. I brat Ranko tvrdio je da je isključena svaka mogućnost da je reč o nekom obračunu "jer se moj brat u Novom Sadu nikome nije toliko zamerio da bi na njega pucao". - Dan posle mog ranjavanja u bolnicu je iz Šumadije i Banata došla veća grupa gardista pod punom ratnom spremom. Nešu Opačića, komandanta Garde za Novi Sad, zamolili su da me pita s kim sam u svađi i koga treba pronaći i naplatiti mu račun. Zahtevao sam, i to je ispoštovano, da se oružje odloži jer je krajnje vreme da se krvoproliće zaustavi - pričao je Dugi. - Ne interesuje me ko je hteo da me ubije, ne čačkam u to. Na ulici se nikome nisam zamerio, ne bavim se ni drogom, ni reketom, ni uterivanjem dugova, ničim prljavim - govorio je Dugi, ali i da je ubeđen da mu je KOS to namestio. - Nemam pojma zbog čega. Valjda su mislili da bog zna šta znam. Tukao se uglavnom zbog drugih Onog trenutka kad prvi put dobijem batine, svaki klošar u ovom gradu došao bi da se okuša U kraju je bio poznat kao "žestoki Crnogorac" kojeg su svi poštovali, a klinci su ga naprosto obožavali. Branislav Lainović Dugi bio je "viđeniji momak s Limana". Sukoba sa zakonom, međutim, nikad nije imao. U zemlji nije ni kažnjavan ni osuđivan mada se govorkalo da se, pre odlaska "preko", bavio sitnim švercom. Kad se posle desetak godina vratio u zemlju, počela je legenda o Lajavom čijem je početku, prisećaju se Limanci, mnogo doprineo i sjajni "BMV" doteran iz inostranstva, kakvog u gradu niko nije imao. - Onog trenutka kad prvi put dobijem batine svaki klošar u ovom gradu došao bi da se okuša. Međutim, zaboravljaju da ću uvek imati snage u kažiprstu - poverio je Gordani Jovanović za "Dugu"

1992. godine. Zbog ličnih sukoba, potukao se samo dva puta (ne računajući "prebijanja omladinskih funkcionera" iz rane mladosti). Tukao se, kako je govorio, uglavnom zbog drugih. Za fizički sukob s jednim policajcem, 1992, govorio je da je bio iznuđen. Tvrdio je da se radilo o bivšem bokseru koji je, koristeći policijsku uniformu, pokušao da reketira preprodavce Šiptare na Futoškoj pijaci i maltretirao "neke sitne gradske ribe" a, kad su mu se ovi požalili, Lainović im je rekao da mu ubuduće ne daju novac. - Recite mu da sam vam ja zabranio - govorio im je Dugi. Prilikom slučajnog susreta u gradu, ovaj policajac, iako nije bio uniformisan mašio se, tvrdili su očevici, za službeni pištolj. Svedoci su pričali i da ga je Lainović šutirao od "Zagreba" pa oko Miletićevog spomenika, i tako tri kruga. U ovoj tuči "reketaš" je izvukao deblji kraj i izgubio šaržer od pištolja koji je Dugi, sutradan, predao novosadskom SUP-u. Iako je Radoman Božović negirao, Lainović je pričao da je i tadašnjem srpskom premijeru "očitao lekciju". - Šta, Božović tvrdi da me nikad u životu nije video. Za uvo sam ga, pred svedocima, izvukao iz kineskog restorana - rekao je Lainović. U noći između 22. i 23. jula 1993. godine, ispred kafea "Cepelin", Branko Radulović iz Vrbasa pucao je na narodnog poslanika SPO-a Iva Đukanovića, tada tridesetdvogodišnjaka. Iako optužen "zbog krivičnog dela učestvovanja u tuči", zamenik okružnog tužioca Milan Vujić izmenio je kvalifikaciju krivičnog dela te je i Lainović, pored Radulovića, trebalo da odgovara za pokušaj ubistva. Za obojicom je bila raspisana poternica, a Dugi je iz inostranstva pisao predsedniku SPO-a Vuku Draškoviću da nema nikakve veze s ovim događajem. Lainović je iz inostranstva doputovao 4. septembra 1993. da bi dao izjavu povodom zahteva za istragu novosadskog Okružnog javnog tužilaštva, a njegov branilac bio je Dragan Gojković, brat sadašnjeg potpredsednika Savezne vlade, Maje Gojković. Posle dvočasovnog saslušanja Lainović je položio kauciju od 15.000 maraka, kao garant da će se ubuduće redovno odazivati na pozive sudskih organa. Dugi je pričao da se ispred "Cepelina" našao sticajem okolnosti, "tek kad je Đukanović već ležao na trotoaru". Tvrdio je da nije bio ni naoružan, da zbog mraka nije prepoznao ko je pucao na Đukanovića, niti da je znao da je ovaj ranjen. Na pitanje zašto je odmah potom napustio Novi Sad, odgovorio je da je još ranije rezervisao avionski let od Sofije do Rima za 23. juli i istražnom sudiji predao kopiju avionske karte. Pričalo se da je Dugi umešan i u ubistvo tadašnjeg direktora INE, Stjepana Đurekovića, ali je to takođe demantovao. Ipak, izjavio je da je Hrvatima neko učinio veliku uslugu "jer je ućutkan čovek koji je mnogo znao". Švajcarski list "Vohencajtung" tvrdio je svojevremeno da je Dugi umešan u prodaju oružja bosanskim Srbima u kojoj je, navodno, Radovan Karadžić zaradio 600.000 maraka. Dugi je govorio i da će podneti tužbu protiv "Vohencajtunga" "jer nijedan švajcarski list ne bi smeo nešto tako da napiše s obzirom da znaju da su odštete za takve laži astronomske".

- Tamo je, za razliku od Srbije, pravna država a ne, kao ovde, da kazne onog ko kaže istinu, kao Đinđić - izjavio je Dugi govoreći o "žitnoj aferi" i optužbi predsednika DS na račun srpskog premijera Mirka Marjanovića. Početkom februara ove godine Lainović je, zbog saobraćajne nesreće, pomenut u zvaničnom saopštenju novosadske policije. Nezgoda se desila 6. februara oko 17.30 sati u blizini mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav. Vozeći "jaguara", "zbog brzine neprilagođene uslovima puta", Dugi je izgubio kontrolu nad vozilom, prešao na levu kolovoznu traku i naleteo na putnički automobil "opel kadet". Mladić koji je vozio "opela" lakše je povređen, a šteta procenjena na oko 150.000 dinara. Dugi zvao u pomoć pre ubistva BEOGRAD - Na suđenju pripadnicima zemunskog klana svedok Marjan Suban, prijatelj pokojnog Branislava Lainovića Dugog, rekao je da se 20. marta 2000, na dan kada je Dugi ubijen, sa njim sastao u kafiću "Kafe kafe" na Senjaku, gde su se dogovarali oko nekih poslovnih detalja. Tu su bili i fudbaler "Vojvodine" Vorkapić i pevačica grupe "Flejm". - Sedeli smo i pričali, kada sam primetio da blizu nas sede dva mladića koji nas sve vreme posmatraju i smeškaju se. Rekao sam to Lainoviću, a on je odgovorio: "Mogu da mi p.. e"- ispričao je svedok. Lainović mi je tada rekao da putuje za Sofiju i da se vraća sutradan posle čega mu je poverio 7. 000 nemačkih maraka kako ih ne bi nosio u Bugarsku - rekao je Suban. Rastali su se ali ga je kasnije Lainović pozvao telefonom, rekao da nije otputovao i tražio da dođe da ga pokupi automobilom kod hotela "Srbija". - Pošto sam kasnio, on me je ponovo pozvao i rekao: " Debeli požuri, p.. ka mu materina, može do nečega da dođe". Kada sam stigao blizu hotela zvao sam ga, ali se on nije javljao. Prošao sam semafor, gde sam ugledao kola Hitne pomoći i Lainovića kako leži mrtav na zemlji, naveo je svedok. Dan pred smrt Ubiće me podmuklo, iza ćoška, veče pred smrt poverio se Branislav Lainović Dugi bratu Žarku. Žarko Lainović ispričao je i da u vreme ratnih dešavanja na prostorima bivše Jugoslavije njegov brat nije bio pripadnik Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana. SIMOVIĆ UBIO DUGOG! Ljubiša Buha Čume dovezao ubicu, dao mu revolver i odvezao ga sa mesta zločina BEOGRAD - Branislava Lainovića Dugog, prema informacijama do kojih je došao UBPOK, odnosno specijalni državni tužilac, likvidirao je Miloš Simović. Simović je član zemunskog klana i trenutno se nalazi u bekstvu. U ubistvu koje se dogodilo 20. marta 2000. godine u Beogradu Simoviću su, pored njegovog rođenog brata Aleksandra, pomogli još i Ljubiša Buha, zvani Čume, nedavno uhapšeni Nikola Bajić Baja, zatim

Milan Jurišić Jure, Miladin Suvajdžić, alijas Đura Mutavi, Sretko Kalinić i Vladimir Milosavljević, zvani Vlada Budala. Istraga je do sada utvrdila da je Suvajdžić telefonirao Lainoviću kako bi ga "locirali". Kretanje Lainovića pratili su Jura, Baja, Aleksandar Simović, Kalinić i Vlada Budala i telefonom javili Čumetu i Milošu Simoviću da se ovaj nalazi kod hotela "Srbija". Njih dvojica se do tog mesta odvoze Čumetovim blindiranim crnim "mercedesom", kojim je upravljao Ljubiša Buha. Kada su ugledali Lainovića, Čume je predao Simoviću revolver kalibra 38 specijal. Simović je izašao iz automobila i iz tog revolvera ispalio dva projektila u glavu Lainovića. Dugi je na mestu ostao mrtav a Simović se vratio u automobil i zajedno sa Ljubišom Buhom odvezao sa mesta zločina. Prema svedočenju očevidaca, Lainović je razgovarao telefonom u trenutku kad mu je ubica prišao s leđa i pucao mu u glavu. Policija, međutim, nikada nije saopštila ko je uputio poslednji poziv Branislavu Lainoviću. Da li je to bio ponovo Đura Mutavi ili neko drugi, ili je ubica možda odneo sa sobom mobilni telefon brišući tako sve tragove.

Jusuf Jusa Bulić, vlasnik FK „Železnik“: Ubijen 4.marta 1998. godine oko 18.50 sati na Novom Beogradu, ispred kafića „22“ u Ulici Omladinskih brigada. Pored njega ubijeni su njegov telohranitelj Nenad Raščanin, i prijatelj Petar Vujačić, takođe sportski funkcioner „Železnika“, a ranjeni su njegov brat Muka Bulić i slučajno zatečeni gost kafića Dragoslav Perić. Јусуф „Јуса“ Булић (1952 — 1998) је био познати српски криминалац, члан клана Љубомира Магаша, и власник фудбалског клуба Железник. Булић је криминалом почео да се бави почетком седамдесетих година када је заједно са Љубомиром Магашем и Радетом Ћалдовићем отишао у Италију. У Италији је упознао многе београдске преступнике попут Жељка Ражнатовића, Ђорђа Божовића и многе друге. У Милану, касније и у Франкфурту, био је истакнути члан клана Љубомира Магаша. Први сукоб са европском полицијом имао је почетком 1977. године када је ухапшен у

Амстердаму због фалсификовања возачке дозволе. Годину дана касније на захтев Аустрије и Југославије за њим је расписана потерница, због сумње да је учествовао у убиству Вељка Кривокапића у Бечу дана 27. октобра. 1978. у кафићу „Хаутпост“. На потерници сем Јусиног имена била су имена и његових најближих сарадника Љубомира Магаша и Радета Ћалдовића. Док се налазио у бекству, ухапшен је у пљачки катедрале у Келну али пошто је аустријско судство одустало од оптужнице за убиство Кривокапића, Булић и Ћалдовић су изашли из затвора у Бечу а Булић одлази код Магаша у Лондон. После одласка из Лондона Јуса Булић се настанио у Франкфурту, где осамдесетих година постаје саставни део клана Љубе Земунца. Када је 10. новембра 1986. године Горан Вуковић звани Мајмун убио Магаша, Булић се вратио у Југославију. По доласку у земљу Јуса откупио је најпре кафану "Зона Замфирова", затим коцкарницу "Руски цар" и још неколико казина у Београду и унутрашњости. Након извесног времена настанио се са породицом у Железнику, где такође откупљује спортску кладионицу. Поред кафића "Пирана" Јуса откупљује и кафић "22" на новом Беогаду од власника хотела "Мажестик" Миодрага Батричевића познатијег под надимком Мија Гавран. Ипак домаћој јавности постао је познатији када је откупио фудбалски клуб Железник, којег је за кратко време довео у прву савезну лигу омогућивши клубу да игра утакмице против великана као што су Црвена звезда и Партизан.

Miodrag Stojanović Gidra, sportski funkcioner, bivši bokser, Ginisov rekorder u disciplini "trbušni sklekovi" i nezvanično najjači Jugosloven, ubijen je u nedelju 18.02.2001 u 13.30 ispred Teniskog kluba "Partizan" u Humskoj ulici. Gidra je ubijen s više hitaca iz pištolja u "audiju 4" (BG 455-600) u klasičnoj "sačekuši". Za sada neindetifikovani mladić, koji je prema opisu očevidaca visok oko 175 cm, s crnim kačketom, tamnim naočarima za sunce, crnoj jakni i plavim farmerkama, izašao je iz prolaza koji vodi do restorana "Zlatiborac", prišao"audiju" u koji je tek ušao Stojanović i ispalio u njega šest hitaca iz pištolja. Jedan metak pogodio je Gidru u vrat, a ostali u grudi. Posle toga, ubica je otrčao do "micubišija" zelene boje, bez registarskih oznaka, koji ga je čekao nešto dalje od mesta zločina. Ubica i njegov

saučesnik pobegli su prema Zvezdinom stadionu. Ubrzo na mesto zločina stigli su pripadnici GSUP-a Beograd, a prilikom uviđaja kod ubijenog su pronašli pištolj koji nije stigao da upotrebi. Gidra je pre ubistva bio s prijateljima u kafiću "Dendi" na Slaviji, odakle je otišao u saunu "Slavija luks", a zatim u teniski klub u Humskoj 1. Ni tu se nije dugo zadržao, a gde je Gidra krenuo i da li je u međuvremenu bilo telefonskih poziva, pokazaće istraga. Gidra Stojanović, rodom iz Podgorice (imao prijavljeno prebivalište u naselju Bjeliši, kod Bara), iako uspešan sportista, imao je i policijski dosije. Osuđivan je zbog raznih krivičnih dela, a povezivan je i sa obračunom u novobeogradskom hotelu **Putnik** leta 1995. godine, kada je ubijen Mihajlo Divac, vođa novobeogradskog klana. Miodrag Stojanović Gidra rođen je 1950. godine u Crnoj Gori. Iako ekonomista, celog života bavio se raznim borilačkim veštinama. Karijeru najjačeg Jugoslovena, kako su govorili oni koji ga znaju, počeo je kad je došao u Beograd, na studije. Ali, vrlo brzo "okrenuo" se sportu, pre svega boksu. Trenirao je u bokserskom klubu Crvena zvezda, čiji je direktor bio početkom devedesetih godina... Osamdesetih, gotovo da nije moglo da se desi da se u Beogradu pojavi neki žestok momak a da Gidra (nadimak koji ga je pratio celog života) ne odmeri s njim snagu, u fer borbi, bez oružja. I gotovo uvek pobedi. Slovio je za fajtera koji nikada nije tukao slabijeg od sebe. Godine 1986. upisao se u Ginisovu knjigu rekorda, uradivši za 24 sata 29.449 trbušnih sklekova. U međuvremenu, 1993. godine, otputovao je u Los Anđeles gde se narednih godina bavio i "pokretnim slikama". Bio je scenarista i glumac u filmu "Rođen kao ratnik". Film je proglašen za naš prvi akcioni film. U Americi je sarađivao s Arnoldom Švarcenegerom, Medžikom Džonsonom, Ralfom Milerom, i "zaradio" nadimak "čudo iz Srbije", jer ih je u prvom susretu šokirao fizičkom snagom. Odradio je dva puna treninga u teretani, prvo s Švarcenegerovim trenerom, potom i sa samim Švarcenegerom. Istovremeno, zbog sportskog života, bez duvana i alkohola, proglašen je i za jednog od najzdravijih ljudi na planeti... Holivudski uspeh nije mu "zavrteo mozak", ostao je veran starim drugarima iz mladosti. Po povratku u Jugoslaviju, Gidra se posvetio novoj, "krvavoj" borilačkoj veštini - ultimet fajtu. Disciplini u kojoj je jedino pravilo - nema pravila. Nedavno je u Jugoslaviji osnovao i prvu federaciju ultimejt fajta (UF), a organizovao je i prvi turnir u ovoj veštini. "Svim zlobnicima i ljubomornim tipovima iz cele Jugoslavije poručujem da ću učiniti sve da ultimet fajt postane naš najpopularniji sport. Uporan sam i sve što naumim, to i ostvarim... Nema tragičnih završetaka jer se borci predaju na vreme, a reaguju sudija i treneri. Ove borbe su najprovokativnije, najneizvesnije i, bez sumnje, najsuroviji sport. Ultimet fajt je skup svih borilačkih veština... Ja poznajem boks, džudo, rvanje, džiudžicu...", govorio je povodom sve učestalijih prozivki da se bavi krajnje krvavim sportom... Svojevremeno bio je i vlasnik restorana "Simonida", u "Zvezdara teatru". Iza sebe ostavio je troje dece, dva sina i ćerku. Devojčica je znala s ocem i pre nego što je pošla u osnovnu školu da pretrči deonicu od Bara do Sutomora. Najstariji sin Miloš trenira boks i tenis. 20. Dec 2000 Iza kulisa prve revije ultimat fajta Gidrino veliko srce

Uz veliko interesovanje publike, po prvi put u Beogradu je održano veče ultimat fajta. Iako je publika više nego zadovoljna napustila halu "Pionir", malo ko od prisutih je znao šta je prethodilo glavnom meču večeri (superfajtu) između Miodraga Stojanovića Gidre i Amerikanca Džina Valdeza. - Bio sam dvostruko opterećen. Na ramenima sam nosio kompletnu organizaciju revije, a hteo sam i da se borim- kaže Gidra Stojanović. - Prema ranijem dogovoru, meni je sledio takmičar iz Brazila, koji se nije pojavio. Sa druge strane Amerikanac, profesionalni bokser, takođe nije imao protivnika. Tako je bilo sve do poslednjeg trenutka, kada mi je jedan od mlađih boraca prišao i rekao: "Gidra ti si najjači, jedino ti možeš da ga središ". Moje srce nije moglo da se odupre izazovu, sudiji sam savetovao da nikako ne sme da prekine meč. Mora je, međutim, to da učini kada se Amerikanac predao. - Valdez nije mogao da seti kako sam ga oborio. Imao sam osećaj da se borim za goli život. Bio sam kao ranjena zver i rasturio sam ga sa pet šest udraca glavom. Potom je sledio zahvat davljenja, koji protivnik nije mogao da izdrži. Presudilo je moje veliko iskustvo i "Grejsijev zahvat" iz džiudžice, posle koga je iznenađeni Amer odleteo na pod - izneo je utiske sa meča predsednik Jugoslovenske ultimat fajt federacije Gidra Stojanović.

Goran Mijatović Mita (36), predsednik FK Bežanija, raznet je u eksploziji automobila bombe na parkingu u Ulici Marka Čelebanovića 47. dana 2.10.2006 godine. To je bila deveta likvidacija ove godine u prestonici i osmo ubistvo čelnika jednog fudbalskog kluba u Srbiji, a da se ubice ne znaju... U sredu je u Beogradu na Bežanijskom groblju, samo stotinak metara od svoje kuće, sahranjen Goran Mijatović, zvani Mita, poznat u prestonici kao predsednik FK "Bežanija", ali i kao čovek sumnjive biografije i vođa tzv. Bežanijskog klana. Istog dana je sahranjen i njegov telohranitelj Zoran Novaković.

Obojica su stradali u dosad neviđenom atentatu, koji je izveden prošlog ponedeljka na Bežanijskoj kosi. Naime, u momentu kada je Novković kao vozač stavio ključ u bravu "škode" svog šefa Gorana Mijatovića, eksplodirala je bomba ispod ukradenog "audija 80" (BG 529-068) parkiranog tik pored Mijatovićevog vozila. Od siline detonacije Mijatoviću su raznete noge, dok su Novkoviću geleri izrešetali celo telo. Obojica su umrli u Urgentnom centru. Treći mladić, koji je bio iza vozila, nije povređen.

BOGAT DOSIJE Od siline detonacije "audi" je potpuno uništen. Delovi vozila odleteli su čak dvesta metara dalje, a popucala su i stakla na obližnjim zgradama. Prema prvim podacima policije, radi se o specijalnoj, takozvanoj usmerenoj bombi velike jačine, koja je aktivirana daljinskim upravljačem. - Mijatović je ubijen rasprskavajućom minom usmerenog dejstva, naoružanjem koje je sredinom osamdesetih godina razvila tadašnja JNA. U početku je ova vrsta mina rađena u fabrici Slavko Rodić u Bugojnu i punjena je plastičnim eksplozivom, nitropetitom koji se uvozio iz Švedske - tvrdi pukovnik Milovan Azdejković, stručnjak za eksplozive. Mijatović je, inače, bio dobro poznat srpskoj policiji. Nekoliko puta je hapšen. MUP Srbije je Mijatovića u "beloj knjizi" o organizovanom kriminalu imenovao kao vođu bežanijske kriminalne grupe, mesto na koje je došao posle ubistva Radoslava Trlajića Bate Trlaje 2000. godine. Sa Trlajićem, Slavenom Jelićem i Goranom Osmanijem uhapšen je 1998. u pošti dok su podizali paket sa 3,7 kilograma kokaina. Posle afere "Honduras" sa kokainom, Mijatović je ušao u fudbalske vode i postao predsednik FK Bežanija. Međutim, u leto 2000. godine ponovo je uhapšen zbog navodne umešanosti u atentat na Vuka Draškovića, predsednika SPO, u Budvi. Izručen je Podgorici, ali je, posle devetodnevnog pritvora, pušten. Na Mijatovića i njegovog prijatelja Slavena Jelića u novobeogradskom bloku 45 je pucano te 2000. Obojica su lakše ranjena, a napadači nikada nisu identifikovani. Godinu dana kasnije, Mijatović je 2001. na parkingu u Bloku 45 ubio Adilja Ramadanova dok mu je ovaj obijao automobil. Uhapšen je i pušten posle nekoliko dana. S ekipom iz bežanijskog klana bio je hapšen i u akciji "Sablja", ali protiv njega nije podneta nijedna krivična prijava. Letos je Goran Mijatović i osuđen zbog iznude 10.000 evra od advokata Branimira Gugla. Pravosnažnost presude od deset meseci zatvora čekao je na slobodi. Smatralo se da ima mnogo neprijatelja, ali je kobnog dana ušao u auto bez oružja.

BOMBAŠKI NAPADI Početak godine okarakterisalo je nekoliko vatrenih sukoba novobeogradske i dorćolske grupe, a postoje i stalne varnice između dve nove i mlade ekipe sa Vračara koje se bore za primat u centru

grada. U to se mešao i Bežanijski klan, koji se, takođe, bavi drogom. Iza svih tih sukoba stoji droga i borba za narko-tržište - rekao nam je dr Dušan Davidović, direktor Centra za prevenciju kriminaliteta iz Beograda. Po njegovim procenama i Mijatović je žrtva tog obračuna u podzemlju oko teritorije i oko poslova, koji donose ogorman novac. Jer, proment narkotika u Srbiji godišnje obrne oko milijardu evra. - Narko mafija u Srbiji je organizovana u pet regiona. To su grad Beograd, zatim Novi Sad odakle narkomafija kontroliše čitavu Vojvodinu, pa Kragujevac, koji je centar narko tržišta u Šumadiji, Niš, koji pokriva istočnu i južnu Srbiju i Novi Pazar, koji je centar narkomafije za Sandžak i Kosmet. Prema policijskim podacima grad Beograd ima oko 100.000 narkomana i 10 velikih narko-bandi. Najviše ih je na Novom Beogradu i u Zemunu, po tri, a ostale pokrivaju teritorije opština Rakovica, Stari Grad, Palilula, Savski Venac i Voždovac - kaže detektiv Žika Jovanović, koji nam otkriva da je MUP Srbije sačinio kartu srpske narkomafije po gradovima i sa svojim specijalizovanim grupama policajaca nastavio rat protiv trgiovaca narkoticima. Od početka 2006. godine u Srbiji je u krvavim obračunima ubijeno 14 ljudi. Žrtve su članovi raznih kriminalnih klanova, bivši i sadašnji policajci, jedan zaštićeni svedok, vlasnici menjačnica i kladionica. Dejan Janaćković (40) iz Jagodine, poznat policiji po krijumčarenju i prodaji droge, pronađen je mrtav 26. februara u žbunju kod stadiona IMR u Rakovici. Milutin Dragićević Tuta (32) iz Niša, pripadnik jedne od tri niške kriminalne grupe, ranije osuđivan zbog ubistva, ubijen je 2. marta iz vatrenog oružja u ulici Svetog Save 9, ispred ulaza u garažu hotela "Slavija" u Beogradu. Zoran Pović Pova (42) iz Beograda, član zemunskog klana, pronađen je mrtav 3. juna u Višegradskoj ulici u Beogradu, na 50 metara od ulaza u Urgentni centar kao i Zoran Vukojević Vuk (32) iz Beograda. Bert Jovanović (41) iz Beograda, prema navodima medija, policiji poznat kao uterivač dugova, makro i diler, ubijen je 31. jula sa sedam hitaca iz pištolja u bašti kafića "Rekvijem" u Beogradu. Milan Mitrašinović Mitar (24), bivši policajac, Dragan Drčelić Gidra (21), suspendovani policajac, i napadač Neven Poljčić iz Sarajeva poginuli su 18. septembra na Bežanijskoj kosi. Smtra se da je likvidacija Mijatovića bila odgovor na smrt ovih ljudi, ali za to nema dokaza.

FUDBALSKI KLAN I dok policija intenzivno trga za atentatorima na Mijatovića i Novakovića u Beogradu se raspravlja da je Mita bio žrtva srpske fudbalske mafije. Jer, ubistvo Gorana Mijatovića još jedno je u seriji likvidacija ljudi usko povezanih sa fudbalom. Da li su te likvidacije posledica odnosa u fudbalskom svetu ili iza njih stoje sasvim drugi motivi, za sada nije poznato. Serija ubistava ljudi iz fudbala počela je 1995. godine, kada je ispred kafića "Mig" ubijen Miša Nikšić, vlasnik FK Zvezdara. Tri godine kasnije, na Novom Beogradu život je izgubio Jusuf Bulić Jusa, vlasnik FK Železnik. Početkom 2000. u beogradskom hotelu "Interkontinental" likvidiran je Željko Ražnatović Arkan, prvi čovek nekadašnjeg državnog prvaka Obilića. Nedugo zatim, usledilo je ubistvo Radoslava Trlajića zvanog Bata Trlaja, predsednika FK Bežanija. Vlasnik Zvezdare Branislav Trojanović Trojke ubijen je u leto 2001. godine. Generalni sekretar FSJ Branko Bulatović ubijen je 2004. godine na Terazijama, pred zgradom Saveza.

Mijatović je treći lider klana sa Bežanije koji je ubijen. Prvi šef Petar Milošević, zvani Pera, organizator grupe ubijen je 1999. godine kod garaže Tržnog centra "Enjub" u Novom Beogradu. Posle njegovog ubistva, vođstvo preuzima Radoslav Tralijić, Bata Trlaja, koga u sačekuši ubijaju 2000. godine, nedaleko do stana u kome je živeo u novobeogradskom naselju "Dr Ivan Ribar". Posle njegove smrt kormilo "bežanijaca" preuzima Mita, koji zadržava dobro odnose sa gangom sa Voždovca. Poslednjih godina Mijatović je raskrstio sa članovima grupe koji su tu bili od osnivanja. Čak je i kuma izbacio iz grupe. Mijatović je živeo u vojnim zgradama na Bežanijskoj kosi. Bio je vlasnik dvadesetak kockarnica i kladionica u gradu. Bio je oženjen i otac dvoje dece. - Za vreme subotnje utakmice između Zemuna i Bežanije, u kojoj su Mijatovićevi puleni pobedili 1:0, u loži je došlo do obračuna između dva rukovodstva. Letele su i flaše, a jedna od njih je pogodila u glavu bivšeg trenera Zemuna Miodraga Martaća. Čelnici Bežanije nekoliko puta su ošamarili jednog Zemunca - svedoči jedan zemunski navijač, ali ta priča nije potvrđena od strane policije. Postoje dva osnovna načina na koje kriminalci ulaze u srpski fudbal. Prvi je kupovina kluba radi pranja novca i raspolaganja timom zbog mogućnosti dogovaranja rezultata. Drugi je kupovina igrača. U oba slučaju ljudi koji su imali prljav novac, prali su ga preko sporta, odnosno fudbala i uz to su gradili ugled sportskog radnika. Da li je Mijatović bio taj dokazaće istraga, pa se otuda o razlozima njegovog ubistva dosta nagađa. Nekolicina žestokih momaka privedena je u poslednja dva dana na informativne razgovore u istrazi o ubistvu Gorana Mijatovića Mite (36), predsednika FK Bežanija. Beogradska policija za sada nema nijedan trag koji bi ukazao na izvršioce i naručioce zločina.

Sredoje Šljukić rođen je 7. jula 1972. godine, oženjen je i otac je dečaka i devojčice. Živeo je u elitnom delu naselja na Bežanijskoj kosi. Interesantno je da je broj registraskih tablica njegovog "audija A8" datum rođenja 77- 72 . U nedavnom intervju "Novostima" rekao je da nikada nije bio hapšen i da je zatvor video samo na filmu. U žestokoj pucnjavi u Bulevaru Arsenija Čarnojevića u blizini "Sava" centra na mostu Gazela, ubijeni su Sredoje Šljukić i njegov brat Zoran. U trenutku pucnjave sa njima je u crnom automobilu "audi A8", registracije BG - 77-72 bio i Velibor Ćirović, koji je ostao nepovređen. Kako nezvanično saznajemo dok se Šljukićev "audi" kretao levom trakom mosta u pravcu grada s desne strane im se približio sivi "audi 100", a zatim još jedan automobil koji im je preprečio put. Nepoznati napadači su iz sivog "audija" ispalili na Šljukićev automobil oko tridesetak hitaca iz automatskog oružja, najverovatnije "kalašnjikova", posle koje je "audi A8", udario u "opel askonu". Šljukić, koji je upravljao vozilom je na mestu ostao mrtav, dok je njegov brat Zoran, koji je sedeo na mestu suvozača, podlegao povredama u Urgentnom centru. Velibor Ćirović, član obezbeđenja, i treća osoba u "audiju A8" koji je sedeo pozadi, bacio se pod sedište kada je krenula rafalna paljba i tako ostao nepovređen. Nepoznati napadači pobegli su u pravcu grada a Ćirović je izašao iz kola i pokušao da zaustavi neko od vozila kako bi braću Šljukić prebacio u Urgentni centar. Prema rečima očevidaca seo je u izrešetana kola i prebacio ih do bolnice. Sredoje Šljukić poznatiji kao Šljuka, bio je vođa Zvezdarskog klana. Protiv njega je bilo podneto

nekoliko krivičnih prijava ali nikada nije bio hapšen. U policijskim krugovima pričalo da stoji iza mnogih kriminalnih dela a navodno je svoje "poslove" obavljao samostalno, dok je na ulici imao oko stotinu ljudi. Nije se kretao bez obezbeđenja a jedan od njegovih telohranitelja Veljko Radovanović (21) ubijen je dok je Miloš Stanković (21) ranjen, 24. septembra 2001. godine oko 15.30 u pucnjavi kod restorana "Tabor" na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Ulice gospodara Vučića. Oni su navodno tada bili sa još petoricom prijatelja u obezbeđenju beogradskog biznismena Sredoja Šljukića, kada je Zoran Bošković (41) iz Bijelog Polja na njih ispalio šest hitaca iz automatskog oružja i pobegao niz Bulevar revolucije. Prema saopštenju policije pucnjavi je prethodila svađa i tuča između Sredoja Šljukića i Boškovića, koji nije nikada nije uhapšen i za kojim je raspisana poternica. Beogradska policija je u maju saopštila da su u redovnoj kontroli na splavu-brodu "Sava" kod Milutina Džudovića (27) iz Bijelog Polja i Velibora Ćirović (30) iz Beograda, pronašla pištolje za koje nisu imali dozvole. U policiji navode da su sa njima u društvu bili Sredoje Šljukić Šljuka, Željko Rutović i Aleksandar Mrkić, što su kasnije demantovali njegovi advokati koji su izjavili da Sredoje nije imao nikakve veze sa dvojicom privedenih mladića. Sredoje Šljukić bio je vlasnik je benzinske pumpe u Malom Mokrom Lugu i suvlasnik diskoteke "Taš". Napadi na Šljuku: Sredoje Šljukić napadnut je i pre nekoliko godina u kafiću kod sportskog centra "Olimp" na Zvezdari, kada je na njega pucao Bane Grebenarević, a tada je poginula i Tatjana Nikolić, koja se slučajno zatekla u lokalu. Nikada nije ustanovljeno od čijeg metka je ona stradala, jer su u ovom obračunu učestvovali i Šljukini drugovi. Grebenarević je ubijen 1996. godine u sačekuši na Bežanijskoj kosi.

Sredoje i Zoran Šljukić Septembra 2002. godine Sretko Kalinić i Mile Luković Kum izrešetali su automobil “audi” u kojem su se nalazili Sredoje Šljukić i njegov brat Zoran na autoputu Beograd-Šid, u blizini “Sava centra”. Kalinić i Kum ispalili su iz sivog “audija” na Šljukićev automobil oko tridesetak hitaca iz “kalašnjikova”. Šljukići su pogođeni sa više hitaca u glavu i telo i od posledica preminuli. Raniji dogadjaji: IAKO se govorilo da je Sredoje Šljukić Šljuka jedan od najvećih reketaša i otimača u Beogradu, iza zatvorskih rešetaka boravio je samo dva puta. I oba puta, vrlo kratko. Upravo zbog toga je i vladalo uverenje da je on jedan od kriminalaca bliskih saradnika DB. U čaršijskim pričama govorilo se da ga štiti jedan visoki Miloševićev funkcioner, zbog sentimentalne veze sa njegovom majkom. Prvi put je zatvoren 1988. godine zbog toga što je tadašnjeg šefa svog "zvezdarskog klana" Kačara "kratežom" upucao u noge. NJih dvojica su otišli u Bulevar kralja Aleksandra da pokupe "pazar" u radnjama koje su reketirali. Zbog neke sitne čarke, Šljuka je potegao "kratež", koji je krio ispod jakne (a nosili su ga radi "ubeđivanja" neposlušnh vlasnika radnji), i otpozadi pucao Kačaru u noge. NJemu je zbog toga amputirana jedna noga do kolena. Ostao je težak invalid, i ljuti protivnik Sredoja Šljukića.

U CZ Šljuka je, zbog ovog dela, proveo nepunih mesec dana. Većina njegovih tadašnjih sobnih kolega bila je iznenađena njegovom galantnošću u kupovanju svakojakih namirnica u zatvorskoj kantini, s obzirom na to da je u gradu važio za velikog ciciju. Ipak, većini je bilo jasno da je ovde reč samo o Šljukinom lukavstvu, i da tom galantnošću zapravo kupuje vlastitu sigurnost, a donekle i poslušnost "saplemenika" iza zatvorskh rešetaka. On je inače bio veoma plašljiv čovek, a posle pucanja u svog dojučerašnjeg šefa, bukvalno je postao paranoičan. ZA Šljukinu ozbiljnu zabrinutost stvarno su postojali razlozi. Kačar je, posle skoro dvogodišnjeg oporavka, sa štakama pod rukama i "zoljom" na ramenu, krenuo da mu se sveti. Nekoliko puta mu je pravio sačekuše. Jednom je "zoljom" pucao na diskoteku "Taš" koju je ovaj tek bio zakupio. Drugi put ga je na Zvezdari, takođe sa "zoljom" na ramenu, prsreo, dok se vozio svojim "poršeom", ali je Šljuka iskočio iz auta i pobegao kroz zvezdarsku šumu. Trebalo je da prođe nekoliko godina pa da Šljuka uspe da or ganizuje efikasnu likvidaciju svog progonitelja. Kačaru su u kuću upali "Šljukini momci", pritisli ga jastukom preko glave i ispraznili čitav šaržer iz pištolja sa prigušivačem. Nastupio je, zatim, period kratkog olakšanja za Šljuku. Ipak, ubrzo su se na njega ostrvili "neki novi klinci iz komšiluka": Mali Bane i Nemanja Ristić su u teretani kod Adžima pucali na njega iz dva pištolja. Spasio ga je dvostruki pancir. Šljuka je po drugi put priveden u CZ 1993. godine, zbog reketiranja i otimanja automobila. Ni ovog puta nije ostao u pritvoru duže od mesec dana. Nije pokazivao nimalo zabrinutosti, jer je očigledno znao da će se moćni prijatelj i "služba" potruditi da se brzo nađe na slobodi. Tako je i bilo. U pritvoru nije ni imao priliku da se nečim iskaže, došao pa otišao. ZEMUNSKI ODSTREL SVOJU kriminalnu biografiju ispisivao je raznim delima sve do 2002. godine. Presuđeno mu je na Novom Beogradu, kod Centra "Sava", kada se ispred njegovog "audija A8" isprečio sivi "audi", iz kojeg ga je zasula kiša metaka. Preminuo je na putu do bolnice.

Nikolić je rođen 16. jula 1966. godine u mestu Crnča, opština Ljubovija. Posle završene srednje škole za saobraćajnog tehničara, sa svojim od tog trenutka nerazdvojnim drugom Slavišom Pavićem Pirketom, kasnije ubijenim u jednom obračunu, otišao je u inostranstvo. Privukle su ih Nemačka, Austrija i Italija. Sudeći prema policijskim saopštenjima, sada se zna i šta su tamo radili. Za njegovo ime jugoslovenska javnost je prvi put čula 1990. godine posle pucnjave u beogradskom "Mažestiku". Tada su u hotelsku diskoteku do zuba naoružani upali Gagi i Kristijan Golubović . Tražili su momka koji im se zamerio, a pošto ga nisu našli, ispalili su uvis gomilu kuršuma uništivši dobar deo inventara i ponizili tadasnje bosove i biznismene. Nekoliko meseci kasnije usledila je razmena pucnjave iz dva automobila u pokretu. Gagi se nalazio u jednom od njih. Inače, taj obračun je povezivan sa aferom oko kafića "Feniks" u Novom Beogradu, zbog koje je Dragan Nikolić 1991. godine osuđen na dve i po godine zatvora. Avgusta 1993. odigrao se nezapamćeni revolveraški obračun u bašti restorana fudbalskog kluba "Bežanija". Gagi i Pirke su sedeli sa kafanskom pevačicom kada je počela gužva. U pucnjavi je bilo mnogo ranjenih. Slaviša Pavić Pirke je ubijen, a Nikolić ranjen. Napadači zvanično nikada nisu identifikovani. Posle ovog događaja, umoran od takvog načina života, kako je sam govorio, Gagi se ponovo okrenuo inostranstvu. Obezbedio je grčke papire i u ovoj zemlji osnovao trgovinsku firmu. Njegovo ime i sve ono što je u Beogradu radio kao da je prekrio zaborav. Sve do januara 2000. godine i ubistva Željka Ražnatovića (48), komandanta Srpske garde i dvojice njegovih prijatelja Milenka Mandića (43) i Dragana Garića (47), za čiju je likvidaciju, 15. januara 2000, u hotelu "Interkontinental" optužen bivši policajac Dobroslav Gavrić (27) iz Loznice, a za saučesništvo Milan Đuričić Miki (32), i njegov brat od tetke Dragan Nikolić Gagi (36), koji je posle trogodišnjeg bekstva uhapšen u Austriji i početkom februara izručen našoj zemlji.

Dragan Nikolić Gagi nikada nije sporio da je kriminalac. Doduše, nije upotrebljavao taj termin. Za sebe i svoje kompanjone obično je govorio "mi", "moji drugovi", "ekipa", a za podzemlje "ulica" i "ona strana zakona". "Izgleda da me prošlost proganja i da je sve ono što sam radio i doprinelo nepravednim optužbama. Ja sam na ulici od sedamnaeste godine, mogu da kažem, sa one strane zakona. Učestvovao sam u mnogim pucnjavama, hapšen sam robijao. Preživeo sam pet atentata..". Negirajući da je u vreme ubistva uopšte bio u "Interkontinentalu" (već u stanu sa suprugom Cecom), Gagi je objasnio da je odlučio da se skloni kada je čuo da su njegovi bliski prijatelji pohapšeni i okrivljeni za trostruko ubistvo. Zemlju je, kako nam je rekao, napustio po savetu i uz znanje nekih visokih funkcionera MUP-a Srbije. Kojih, tada nije želeo da kaže, ali je obećao da će i to sigurno otkriti, ako bude potrebno. Predočili smo mu svedočenje lozničkog policajca Vojislava Jekića koji je ispričao kako mu je Milan Đuričić Miki (drugooptuženi) potvrdio da je i Gagi kobnog dana bio u holu "Interkontinentala" i da je kasnije učestvovao u prikrivanju ranjenog Dobrosava Gavrića (prvooptuženi). Na to nam je Gagi odgovorio: "Ne mogu da shvatim zašto je Jekić sve to ispričao. On je moj dugogodišnji prijatelj ili je bio moj prijatelj. Sada je čovek ni na nebu ni na zemlji. Ne bi me začudilo da posle svega digne ruku na sebe. Nije mi jasno čiji je on čovek, za koga radi. Dok je sve to pričao u videokameru trebalo je da se seti svih trenutaka koje je proveo sa mnom. Zamislite koje su to besmislice. Kao, Đuričić je njemu ispričao da smo mi, odnosno da je Gavrić sve odradio. Pa zar bi Miki, čak i da je sve istina, ispričao nekome da je učestvovao u ubistvu?" "Otišao sam sa Mikijem u Loznicu. Duki (Dobrosav Gavrić) već je bio u bolnici. Pa zar je moj greh što sam otišao da vidim ranjenog prijatelja i kuma? Iz zemlje sam izašao bez ikakvih teškoća, sa Mikijem. Ušli smo u Republiku Srpsku uz lične karte, otišli u prvi motel na piće i tamo se našli sa Đorđem Grubačem, policajcem iz Loznice. Odatle sam otišao u Banjaluku da se nađem sa jednim poslovnim prijateljem..". Optuznica protiv gagija zasniva se na svedocenju Zorana Nikolića Pegle. "Pegla? To je jedan mučenik koga je policija od početka uzela pod svoje. Dok sam bio u Beogradu, radio je za mene. Čuvao mi je kola za petnaest ili dvadeset maraka za veče, išao na pijacu, vozio mi majku kada je bila bolesna. Da li neko može da pomisli da bih ja ili neko od mojih prijatelja pred Peglom pričao o tajnim planovima za likvidaciju ovog ili onog čoveka... Kažu da me Pegla tereti, a ja kažem da je i njegovo svedočenje pod sumnjom, jer da je zaista postojala neka sprega između nas i Državne bezbednosti, valjda bi i taj Pegla imao drugačiji tretman. Ne bi sedeo na optuženičkoj klupi i odgovarao za teško krivično delo..". Državna bezbednost! Da su pojedini visoki funkcioneri srpske tajne policije bili upleteni u najmračnije zločine, to se jasno vidi ovih dana. Pre dve godine o tome, međutim, nije smelo ni da se priča, a kamoli piše. Ipak, tada je Slavka Josifović-Ražnatović, majka ubijenog komandanta Srpske dobrovoljačke garde rekla: "U početku sam zaista mislila da je u sve umešana CIA, Amerika, Šiptari... Gledala sam Olbrajtovu kako preti, kao da je najavljivala i Željkovu smrt. Ali, kada je počelo ovo suđenje, shvatila sam da su to gluposti, da su ga, u stvari, ubili ljudi iz naše vlasti, sada već bivše, ljudi kojima je Željko zbog nečega smetao ili im više nije bio potreban. Kada je ubijen, najviše su

me bolele te besmislene priče da je sve namešteno, da je Željko živ i zdrav negde u svetu. A on mi je maltene na rukama izdahnuo..". Dragan Nikolić Gagi je optuživan da je sarađivao sa DB- om, da je čak po nalogu službe i učestvovao u trostrukom ubistvu u "Interkontinentalu". Na to nam je rekao: "Ne radim ni za koga, a najmanje za Državnu bezbednost. Da radim za DB, ne bih se krio po svetu. Bio bih u Beogradu pod njihovom zaštitom. To je valjda logično. Radeta Markovića sam video jedino na televiziji. Da sam njegov čovek, valjda bih imao drugačiji tretman. Svi moji drugovi, poznanici, rekao bih, svi koji su se očešali o mene, hapšeni su i maltretirani. Brat mi je hapšen i otac. Pa zar bi se tako postupalo sa čovekom koji radi za službu, za državu? To su gluposti". Nikolić se pune tri godine nalazio u bekstvu. Gde se skrivao, javnosti nije poznato. Bar ne za sada. Za vreme suđenja optuženima za Arkanovo ubistvo, proneo se glas da je Gagi uhapšen i da će uskoro biti izručen. Evo kako je on prokomentarisao tu vest u pomenutom telefonskom razgovoru: "Tačno je da sam bio priveden u Mađarskoj. Bio sam u automobilu sa prijateljem. On je napravio saobraćajni prekršaj i, pošto nije imao urednu dozvolu, obojica smo se našli u policiji. Proverili su nas, videli da nema potrebe da nas zadržavaju i pustili..". O sebi, svojim prijateljima, o Arkanu, Gagi je ovako pričao: "Nismo mi nikakav klan. To su samo priče. Mi smo jedna ekipica... Nismo ničiji, ne radimo ni za koga, mi smo svoji. Pouzdano znam da se ovih dana sa svih strana javljaju ljudi i nude pomoć. Desetine klinaca u Beogradu bi sada htelo da je sa mnom, sa nama. A zašto je to tako? Zato što se na ulici zna ko je ko. Znate, rat je rat, a ulica je ulica. Nečija iskustva iz rata za mene ništa ne znače. I još nešto. Možda ljudi hoće da budu uz mene zato što je, da kažem, druga strana mnogo njih zavila u crno. Ja poštujem sva velika imena. Pogotovu o pokojnicima ne želim ništa ružno da kažem. Naprotiv. Željko Ražnatović je bio jedini pravi kum koga je Beograd imao. Ali, nije ni on bio svetac". "Imam tri-četiri pasoša. Mogu da biram kako ću i gde da putujem. To mi je najmanji problem. Ali ja sam u stalnoj vezi sa mojim prijateljima. Znam šta se događa na ulici... Stupio sam u kontakt sa gotovo svim viđenijim ljudima sa druge strane zakona, sa svima onima koji nešto znače na ulici, sa ljudima iz Železnika, sa Voždovca, iz Zemuna, Novog Beograda. Znam da imam sve manje neprijatelja i da sve veći broj njih postaje uveren da se situacija menja u moju korist". Ipak, stekli smo utisak da Gagi tada nije mogao da oprosti nekima koji više nisu uz njega. Pomenuo je Kristijana Golubovića, koji je tada iz grčkog zatvora preko medija najavio da će se uskoro venčati: "Vidim, ženi se Arkanovom ćerkom. Ispada da se zbližio sa suprotnom stranom, a svojevremeno je zbog njih otišao iz zemlje. A devedeset treće, kada je bilo gusto, ja sam mu se prvi našao. Ja, Pirke, Bata Trlaja. Mi smo mu pomogli da pobegne iz sudnice Petog opštinskog suda. Posle smo ga sklanjali i pomogli da se oporavi od povrede. Ali, to je tako. Uglavnom, ne plašim se i mogu da kažem da nikada nisam bio jači. Nedodirljiv sam! Okružen sam prijateljima i momcima kojima je čast što su uz mene. I nije tačno da smo razbijeni i da sam još samo ja ostao".

Sa svojom porodicom Nikolić se nije viđao jer, kako je rekao, nije želeo više da ih uvlači u sve što se događalo. U trenutku dok smo razgovarali, suprugu Cecu i dve ćerke nije video više od godinu dana. Da li se uopšte sa njima sreo do nedavnog hapšenja u Beču, nije poznato. "Znam da sam im već dovoljno zla naneo. Potrebno je da prođe mnogo vremena da se oporave. A ja? Sačekaću kraj suđenja i dočekaću oslobađajuću presudu..".

Đuro Radonjić je Crnogorac sa nadimkom Grof. Nadimak su mu dali poznanici, zbog utiska koji je ostavljao na okolinu: kicoško oblačenje, skupi provodi, lepe pratilje. Sa 15 godina je sa Kosova stigao u Beograd. Počeo je da se dokazuje u okolini železničke stanice: "pobij se s jednim, s drugim, da stekneš afirmaciju". Do prvih velikih para u Beogradu, Grof je dosao zahvaljujuci prostitutkama, koje bi mu drugovi, kad bi bili uhapšeni, ostavljali "na čuvanje". U vreme kad je "brinuo" o njima, prostitucija se odvijala daleko od očiju javnosti, danas svikle na svakodnevna oglašavanja "poslovne pratnje".

Kad mu je Beograd postao tesan odlazili su u Zapadnu Evropu, gde Đura upoznaje nesreću dugogodišnjeg robijanja po zatvorima Nemačke, Italije, Austrije i Holandije. Ukupno jedanaest i po godina. Bili smo dosta jaki, sad to ne izgleda nikako. Držali smo sve u Nemačkoj, ali su to preuzeli Šiptari i Hrvati. Od kada je Ljuba poginuo, počelo je loše. To je bilo presudno. Jos tu i tamo ima nekog, recimo, jedan Crnogorac u Štutgartu... A stvarno smo bili moćni. Sad, to zavisi od čoveka do čoveka i od ekipe do ekipe. Ne možemo da poredimo Duju, Meta, Jogija... sa nekom ekipom koja je otisla da šanira, krade garderobu. Duja je bio ime u Amsterdamu, da ne pricamo sta su bili Ljuba i Ćenta za Nemacku. Giška takodje, mada je on u Nemackoj proveo malo vremena. Ipak, i u najgorim prilikama, uspevao je da poboljša uslove zatočeništva: U Austriji sam, recimo, do cigareta dolazio tako što su ih oni, pre mene u šetnji, sakrivali, pa sam ih ja kupio. Ali, u Holandiji je bilo problema. Tamo sam ležao zajedno sa Ugarom. Nisu me uopšte zarezivali, pa sam posle deset uveče udarao svom snagom u vrata. Nisam nikom dao da spava dok mi ne daju cigarete. Udarao je i Ugar, mada on nije pušio, ali se solidarisao. Medjutim, ne reaguju. Posle nekog vremena pojedini cuvari su omekšali, ali se pojavio neki dzukac... mogu da lupam, radim šta hocu, ne da cigarete. Setim se ja da Holandjani strasno mrze Nemce, da nemacki niko ne govori, iako ga svi znaju. I Ugar mu jedno vece vikne da je gori od njegovog brata Hitlera. Ovoga to nevidjeno pogodi. Ode i vrati se sa "havanom", kafom i paklicom svojih cigareta. Dao nam je to i ljutito rekao: "Nisam Hitler." Mada nije razlog zbog kog bi Djura Radonjić trebalo da bude zadovoljan, vredi istaći da je on jedini Jugosloven koji u nemačkim zatvorima nije dobio ni dan skračenja kazne:U ćeliji nas je bilo šestorica, sve Jugosloveni. "Od svih, ja osudjen na najdužu kaznu, zatim Lolo iz Podgorice, ostalima se imena ne secam." O njegovom debelom evropskom iskustvu svedoči i 11 i po godina provedenih u zatvorima Austrije, Nemačke i Holandije zbog pljački. Po povratku u zemlju, povukao se iz kriminala i otvorio restorane i butike. tokom snimanja filma VIDIMO SE U CITULJI Grof je izgovorio jednu jako pametnu recenicu koju nazalost niko nije shvatio: " Mogu svi da žive, da podele grad, da imaju dovoljno novca... Mladi su, shvatiće jednog dana ako prežive ! " GROF je poginuo u saobracajnoj nesreci na ibarskoj magistrali 1998 godine.

Vođa novobeogradske ekipe Radoslav Trlajić Bata Trlaja, ubijen 25. februara u klasičnoj "sačekuši", ostaće upamćen po izjavi da je Beograd "mala bara mnogo krokodila" opisujući likvidacije i obračune u podzemlju. I njegove ubice su poznate. JEDAN za drugim, te zime 2000. godine, "padale" su vođe beogradskih gangova. Posle zemunskog, na red je došao i novobeogradski klan. Sa više hitaca iz automatskog oružja, naravno "kalašnjikova", ubijen je Radoslav Trlajić, zvani Bata Trlaja (37). "Sačekušu" su mu pripremila čak trojica zločinaca. Trlajić je likvidiran ispred ulaza u zgradu broj 142, u Ulici dr Ivana Ribara u Novom Beogradu, na oko 500 metara od svog stana. Bilo je 22.30 sati kada su zapraštali smrtonosni hici. Pretpostavlja se da su ga ubice čekale u automobilu, na neosvetljenom parkingu. Vođa Novobeograđana i vlasnik Fudbalskog kluba **Bežanija** neposredno pred pucnjavu bio je u svom BMW i vozio se ka broju 118 u Dr Ivana Ribara, ka stanu gde živi. Dok je prilazio zgradi, verovatno je primetio napadače, koji su ga čekali. Dao je gas i automobilom pokušao da umakne smrti bežeći ka drugom kraju naselja. Ubice su, međutim, zapucale. Uspeli su da ga rane i on je u sledećem momentu, 200 metara dalje, izgubio kontrolu nad vozilom, skrenuo sa puta, sleteo u jarak i prevrnuo se. Teško ranjen Trlajić je, ipak, uspeo da se izvuče iz automobila i trčeći krene ka obližnjim zgradama da nađe spas. Pod pravom kišom metaka uspeo je da pretrči još stotinak metara, preko livade, ali su ubice bile brže. Stigli su ga i izrešetali **kalašnjikovima**. Trlajić je sav u krvi ostao da leži na pločniku, ispred broja 142. Napadači su pobegli kolima, a usput su se oslobodili i oružja. U širem krugu mesta zločina, tokom uviđaja, policija je pronašla dva **kalašnjikova**, jedan pištolj, okvir za automat i mnogo čaura različitog kalibra.

SUMNJIVI POSLOVI U PRVOM momentu se pretpostavljalo da je pištolj ispao Trlajiću, koji je po svemu sudeći, pokušao da uzvrati na napad. To se kasnije pokazalo tačnim. Još iste noći policija je pronašla i **audi** kojim su ubice pobegle sa mesta zločina. U njemu je bio ostavljen i treći **kalašnjikov**, korišćen za Trlajićevu likvidaciju. Zločinci su se, međutim, potrudili da uklone sve druge tragove i otiske, koji bi mogli da pomognu pri istrazi. U **audiju** je pronađena i stara policijska odeća. To je samo bio dokaz za istinitost priče jednog od očevidaca smaknuća, da su **pucali ljudi obučeni u uniformu**. Bez obzira na sve to, do danas nisu prikupljeni dokazi koji bi zločince smestili na optuženičku klupu. Za Trlajića se u beogradskom podzemlju odavno govorilo da je na **crnoj listi**. Bilo je pitanje trenutka kad će se njegovi i putevi ubica ukrstiti. Bio je u zavadi sa nekim beogradskim ekipama, a i javno je govorio o tamnoj strani velegrada. Imajući sve to u vidu glavni odevni predmet bio mu je pancir. Ipak, te kobne večeri kad je ubijen, greškom ga nije obukao. Pitanje je, međutim, da li bi mu i to sačuvalo glavu. O poslovima vođe novobeogradskog klana uglavnom se sve znalo. Pored fudbala policija ga je povezivala i sa trgovinom narkoticima. Pripadnici SUP Beograd uhapsili su ga marta 1998. godine sumnjičeći ga da je organizovao transport sa gotovo četiri kilograma kokaina. Uhapšen je u pošti na Bežanijskoj kosi sa još četvoricom prijatelja. Policija je tvrdila da su došli da preuzmu paket sa 3,8 kilograma **koke**, čija je ulična vrednost oko dva miliona maraka. U saopštenju SUP Beograd navedeno je bilo da je Trlajiću, preko izvesnog Karlosa iz Kolumbije, poštom iz Hondurasa stizala droga. Posle toga Trlajić je, takođe, sazvao konferenciju za novinare i demantovao celu priču. Uprkos svemu priveden je istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, koji ga je posle saslušanja pustio da se brani sa slobode. Tokom suđenja je oslobođen. PROTIVNIK OPOZICIJE TRLAJIĆ je samo jednom bio u zatvoru i to zbog oružane pljačke jedne zlatare u Bijeljini. Plen je bio težak nekoliko kilograma skupocenog nakita. Nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem. Bio je nerazdvojan prijatelj sa Mihajlom Divcem, tadašnjim vođom Novobeograđana (ubijen 1995. ) i Slavišom Pavićem Pirketom (ubijen 1993.), a bio je blizak i sa voždovačkim klanom i Goranom Vukovićem. Nekoliko meseci pred smrt, kako je zabeleženo u crnim hronikama, posvađao se sa Zoranom Uskokovićem Skoletom i razišao sa miljakovačkom ekipom. Ostalo je nejasno da li su se sukobili oko **poslova** ili je nešto drugo u pitanju. Trlajić će ostati upamćen i kao čovek koji je na leđima nosio Kristijana Golubovića, kada je ovaj pobegao iz Petog opštinskog suda u Beogradu, skačući kroz prozor sa trećeg sprata. Golubović je tada bio povredio nogu. Posle svega i njih dvojica će se posvađati. Ime Bate Trlaje vezivalo se za mnoge toples-barove po Beogradu, Batajnici, Staroj Pazovi, Inđiji i drugim mestima u Vojvodini. Navodno, mnogim noćnim klubovima pozajmljivao je igračice iz Rusije, Ukrajine, Rumunije... Tvrdilo se da je bio veliki protivnik droge i alkohola, ali da na kraju nije **odoleo** ovim porocima. Za neke je on jednostavno bio narko-diler, kome je taj **crni biznis** i uzeo život. Pričalo se i da je za vreme demonstracija Koalicije **Zajedno** (1996. i 1997.) viđen kako sa momcima **naoružanim** bejzbol palicama presreće pristalice opozicije ispred bioskopa **Jugoslavija**. Očevici tvrde i da je oktobra 1999. godine bio ispred benzinske pumpe **Dejton** u Novom Beogradu, kada je napadnuta kolona pristalica Saveza za promene. Nekoliko osoba je tada povređeno udarcima bejzbol palica. Neprijatelji su mu pripisivali da poseduje člansku kartu Jugoslovenske levice i da je uvek spreman da **bije opoziciju**. Ipak, Radoslav Trlajić će u istoriji beogradskog podzemlja ostati upamćen kao čovek koji je sa četiri reči opisao ono šta se dešavalo tih godina - **mala bara, mnogo krokodila**. Borba

za raspodelu profita i **mesto pod suncem** svakodnevno su uzimali danak. Krvavi obračuni i surove likvidacije obeležili su devedesete godine prošlog veka. Mnogo se kriminalaca iz inostranstva vratilo u zemlju, a poslova je bilo sve manje. Za mnoge kriminalce to je bilo pitanje opstanka. Nije se gledalo da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Praštalo je na sve strane. Krv se prosipala nemilice. U istom smeru se nastavilo do danas.

Dela Romea Savića (24), kojima se svrstao u red zapaženih antiheroja, uglavnom su vezana za policiju. Naime, ovaj mladić se nije ustručavao da proziva inspektore SUP Beograd kao dilere narkoticima. Posle intervjua novosadskim novinama, gde je pričao o sprezi policije i dilera, o "policijskoj drogi", mnogi su se zapitali ima li istine u rečima ovog mladića. Za sebe nikada nije govorio da je kriminalac, već "čovek koji mora da radi neke stvari". Takodje, tvrdio je da nikada nije uzimao od siromašnih. Najviše je, kako je za života objasnio, voleo da maltretira "policijske dilere", da im uzima drogu, kola, novac... Romeo Savić je bio poznat i kao najbolji drug - pobratim, Aleksandra Kneževića-Kneleta. Zajedno su pravili "akcije" i živeli u bogatstvu. Kao i Knele, Romeo Savić je oko vrata uvek nosio više zlatnih lanaca, vrednih više desetina hiljada maraka. Novinarima je govorio da zna da je zbog toga u velikoj opasnosti, ali da se ne krije i da ih čeka spreman. U svom kratkom životu imao je nekoliko pucnjava, ali se sa tim ljudima izmirio, pričao je kasnije. Pomagao je i braću s druge strane Drine, ali vrlo kratko, dok nije otkrio da su hteli da ga ubiju. Savić je nadjen mrtav, 8. novembra 1994. godine, ispred ulaza zgrade gde je živeo. Obdukcioni nalaz objasnio je da je nesrećni mladić umro od prevelike doze kokaina.

U ovo, medjutim, ni dan danas ne veruju njegovi najbliži. Goran Vuković, vodja Voždovčana, izjavio je novinarima kako u životu nije čuo da se neko "overio" od kokaina. - Romeo se kobne večeri vratio kući oko ponoći. Legao je da spava, ali ga je oko tri časa probudio pejdžer. Izašao je po dogovoru napolje i oko pet su ga našli mrtvog. cuo sam da ljudi umro od prevelike doze heroina, ali kokaina nikada - ispričao je tada Vuković. Devojka čije je ime bilo ispisano ispod poruke na pejdžeru, objasnila je Savićevoj majci, dan posle njegove smrti, da mu nije pustila nikakvu poruku i da je to uradio neko drugi.

"Klinci su dobro znali da njihovi uzori žive kratko, ali su ih bogatstvo i moć toliko privlačili da su u potpunosti zaboravili na smrt." Krajem marta tacnije 27.03.1996. godine, dok je jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala sa Rumunijom, ubice i njihovi nalogodavci odlučili su da sa "scene" uklone Baneta Grebenarevića (21) i njegovog nerazdvojnog pratioca, vršnjaka, Zorana Subaru. Ovi momci važili su za pripadnike "novog talasa kriminalaca" spremnih na sve i odmah! Grebenarević je, navodno, bio blizak sa "voždovačkim klanom", iako je odrastao na Zvezdari, dok su poneki pričali da je saradjivao i sa ekipom sa Novog Beograda. Kobne večeri, izašao je iz zgrade gde su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na Bežanijskoj kosi i zajedno sa Subarom seo u svoj crni "korado". cim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije, iz "kalašnjikova". Ispaljeno je više od 40 metaka,

tako da žrtvama nisu pomogli ni "panciri", koje su imali na sebi. Trening u streljani Grebenarević je pre smrti javno pričao da je spreman na sve, samo da bi opstao na beogradskom asfaltu. Takodje, govorio je da dok drugi treniraju u teretani, on ide u streljanu. Nikada se nije odvajao od pištolja. siroj javnosti postao je poznat posle pucnjave u teretani "Fit studio" na Voždovcu, maja meseca 1994. godine. U policijskoj prijavi stoji da je Grebenarević optužen da je tom prilikom pokušao da ubije Sredoja Sljukića Sljuku. U obračunu je ispaljeno desetak hitaca, a jedina žrtva bila je Tanja Nikolić (19), koja se tu slučajno zatekla. Posle ovog dogadjaja, Grebenarević se sakrio u Madjarskoj, gde je boravio do smrti Gorana Vukovića, vodje Voždovčana. Po povratku u prestonicu preživeo je nekoliko atentata, ali posle "sačekuše" na Bežanijskoj kosi nije mu bilo pomoći. "Sačekuša" u Cetinjskoj Bane Grebenarević pre nego što je ubijen dva puta je izbegao smrt. Prvo su mu nepoznati napadači postavili eksploziv u kući njegove babe, u kojoj je jedno vreme stanovao. Snažna detonacija odvalila je ceo zid kuće, ali je Grebenarević prošao nepovredjen. Drugi put, revolveraši sačekali su ga ispred kluba "KP" u Cetinjskoj ulici. Iako pogodjen nekoliko puta u ledja, prošao je bez posledica, jer je nosio pancir.

Radovan Lagundzin ubijen je 1.12.1990 godine, u Beogradu u Ulici Vojvode Stepe broj 89.

ubio ga je Dejan Janković i za to delo osudjen je na 3 godine zatvora. Janković je bio u društvu Milovana Šajkovića i Igora Jovanovića kada ga je Lagundžin, koji se vozio u taksiju, spazio i izašao iz kola. Došlo je do rasprave i Lagundžin je izvadio pištolj, a Janković kratež iz koga je ispalio dva hica - jedan Lagundžinu u glavu, a drugi u prepone. Zabac je sutradan preminuo u Urgentnom centru. Sud je utvrdio je da je Janković pucao prekoračujući nužnu odbranu. Jankoviću je ukinut pritvor u kojem je bio od 10. novembra 1998. godine kada je izručen iz Nemačke. Ranije je u Okružnom sudu osuđen na pet godina zatvora, ali je Vrhovni sud Srbije presudu ukinuo i predmet vratio na novo suđenje pa je nova presuda glasila 3 godine. Zabac je Ziveo sa Majkom Milenom i starijim Bratom Radetom, rastao je u Novom Naselju Brace Jerkovic Zabcev Brat Rade je bio veoma bogat i uspesan biznismen, on je bio clan Beogradskog Elitnog Dzet Set Drustva. Poznavao je i druzio se sa nasim najpoznatijim i najbogatijim gradjanima tadasnje Jugoslavije. Zabcu po imovinskom pitanju nista nije falilo.Nije bio prinudjen da krade da bi preziveo, kao mnogi koji su postali kriminalci iz ekonomskih razloga. Zabac je jos u osnovnoj skoli Zmaj Jova Jovanovic bio poznat kao incidentan tip, i tada je u tom dobu imao neke fascinantne akcije po kojima se procuo.

Zabac je ime koje se i dan danas u kraju izgovara sa velikim postovanjem. Zabac je Kneletov nerazdvojni drug i saborac na Beogradskoj Asfaltnoj Dzungli. Stariji Mangupi su ga zbog njegovog nepredvidivog i neobuzdanog duha poredili sa Rankom Rubezicem (Beogradski Dac Sulc) i govorili sa strahopostovanjem da je on (u to vreme) jedini ozbiljni Rankov naslednik. Knele i Zabac dva potpuno razlicita karaktera, al pored toliko suprotnosti i nesuglasica priroda je opet kroz njihvo druzenje dokazala svoju iskonsku teoriju da se suprotnosti "slazu!?". Spajala ih je neverovatna hrabrost koja se meri sa Ludilom! Iako razlicitih stavova tj. pogleda na svet, njih dvoje su se besprekorno slagali u mnogim opasnim situacijama.Koliko su bili vezani su pokazali time sto su velikim slovima tetovirali imena jedno drugog na ramenima. Knele je bio vatreni navijac Crvene Zvezde - Zabac Partizana. Knele je "Voleo!" fer tuce i cesto se tukao kako se tada govorilo "Na ruke!"dok je Zabac bio zakleti Protivnik istih! Knele je uzivao da ima bezbroj prijatelja, drugova, poznanika dok se Zabac ogranicio na Kneleta, jer je izuzetno tesko sticao poverenje u druge. Mnogi su taj njegov tik nazivali "Paranojom". Knele je imao Gisku kao uzor a Zabac Ranka. Samo cetri navedene bitne od Bezbroj Suprotnosti. Ipak su postali nerazdvojni Tandem koji je Mnogo Obecavao. Zabac je bio cuven po svojim akcijama u kojim je cesto koristio podjednako hladno i vatreno

oruzje. Krajem osamdesetih godina je iz sacekuse dvocevnim Kratezom tesko ranio Zorana Brankovica Lepog ispred kuce u Ul. Brace Jerkovica br. 70 zgrada pored Kneletove. Zoran je preziveo taj napad kao i mnoge druge pre i posle toga. jednom prilikom kada je u masovnoj tuci na Bazenu S.C. Banjica na Vozdovcu tukao tipove sa Avale satarom, poslednjeg je toliko lagano udario satarom da je mali bazen bio obojen u crveno od krvi. krajem osamdesetih u Kaficu "Ipon" u Domu Pionira i Omladine Vozdovac u Ustanickoj ulici na Konjarniku, Knele se zakacio sa "Belim", prilicno starijim Likom sa Konjarnika koji je bio postovan od klinaca sa Konjarnika. Kneletu je smetalo njegovo njegovo superiorno ponasanje nad dosta mladjim momcima iz kraja i udje u verbalni konflikt pa ga prozove na fer tucu ispred Doma Pionira. Sto je propratila velika Masa klinaca iz Jerkovica i Konjarnika. Posto je Knele bio super obucen u ekstra stvari, skinuo je gornji deo odece, sat i lanac i kreneuo u tucu. Samo sto su poceli da se Cepaju, niodkuda se pojavio Zabac sa Koltom udari ga po temenu da je Beli jedva na nogama ostao!. Beli se uhvatio za teme sakom i nagao se napred jer je primetio da mu lije velika kolicina krvi sa glave prema licu. Beli je shvatio Zabcevu poruku da nije raspolozen za salu i da je vreme da se povuce, jer bi u suprotnom mogao i glavu da izgubi. Knele se naravno kroz smeh nasalio sa Zabcem "kako mu se ovaj stalno mesa u posla". I tu je Zabac dokazao kao mnogo puta pre i posle da nije dozvoljavao da njih dvoje neko Podcenjuje. I po ulicnoj prici dopisuje se u Kneletov i Zabcev "Ulicni Dosije" i eksplozija bombe u kaficu "Bananas" Zabceva pogibija je bila najveca tragedija Kneletovog Zivota, to je bio dogadjaj koji mu je promenio zivot.Tek tada je Knele shvatio koliko je Zabac bio u pravu kada mu je govorio da na ulicama Grada Beograda vise nema Fer Plej-a. Knele nikada nije preboleo gubitak najboljeg druga. Vest o Zabcevom ranjavanju (Tada jos nije bilo potvrdjeno da je Zabac Poginuo) se brzo prosirila Vozdovcem i sirom grada. Knele i ceo kraj su se digli na noge. Knele je jos tokom toga dana dobio dojavu da se jedan od ubica krije u vili Poznatog Beogradskog kriminalca u jednoj od sporednih ulica duz Vojvode Stepe. Pa je organizovao 24 casovno osmatranje kuce ne bi li uhvatio jednog od njih prilikom napaustanja kuce. Pri osmatranju je koristio jednu Tojotu Korolu sive boje,i bio je sa clanovima ekipe iz starog kraja osle par dana je odustao jer je saznao da su ubice vec u Frankfurtu. Na Zabcevu sahranu na Centralnom Groblju je dosla velika masa ljudi iz kraja i sire, tu se videlo pored Majke i Brata Radeta koliko je i sam Knele tugovao za drugom. Prilikom ceremonijala Knele je odrzao jedan govor

i zakleo se na Zabcevom grobu da ce sve uciniti da njegove ubice stigne zasluzena kazna. Rade Zabcev brat je posle sahrane rekao Zabcevim ortacima i ostalima da ce da nagradi velikom sumom novca onoga koji mu javi nesto u vezi ubica ili mu ih dovede mrtve ili zive

Sreten Jocić, poznatiji u javnosti kao Joca Amsterdam (rođen 24. oktobra 1962. u Smederevskoj Palanci), devedesetih godina prošlog veka stalno nastanjen u Holandiji, a kasnije – pod lažnim identitetom – u Bugarskoj, sve do hapšenja i deportacije u Holandiju. Za Jocom Amsterdamom vuče se podugačka legenda, ali i nedovoljno dokaza za nju; inače bi istrunuo u zatvorima više evropskih država. Izgleda da je i Holanđanima dosadilo da se njime bave, mada se i tamo pričalo svašta o njemu, osim što se pričalo i u drugim državama. Kao da su Holanđani odlučili da se ratosiljaju bede i da ga izruče ovamo, gde bar postoji jasan slučaj protiv njega, pa neka ga ovde sude i zatvaraju... Ionako je čak i iz holandskog zatvora bio suviše moćan. postao je važan tek početkom devedesetih, kada je zatrebao Službi. "Joca je postao velik tek kada su veći od njega bili potrošeni", kaže jedan poznavalac tog polusveta. "Bio je sitan krimos koji je napredovao do plaćenog ubice Službe." Kažu da je tako stekao "patriotske" akreditive: ubijao je i Albance, naime; pogotovo ako je reč bila o neutralisanju konkurencije na tržištu teških droga. Joca Amsterdam važio je za veoma značajnog igrača na zapadnoevropskom tržištu heroina i – naročito – kokaina. Razgovarao je direktno sa kartelima iz Južne Amerike i ugrađivao se u svaku veću pošiljku. Tako se stiču neprijatelji, pa legenda kaže da je Joca pobio na desetine ljudi u međuvremenu, čak i nekoliko policajaca; ali, sve je to ostalo kao manje ili više osnovana sumnja, uprkos Interpolovim poternicama; inače ishod ne bi bio ovakav kakav je. U tom istom međuvremenu Joca Amsterdam pojavljivao se u Beogradu, Banjoj Luci, Budvi; uvek u skupom odelu i kao gospodin – iako je za njim bila raspisana naša poternica za podstrekavanje na ubistvo. "Za njim je svaki put ostajao bar jedan leš", kako je za "Vreme" pre nekoliko meseci izjavio jedan poznavalac. Jedan slučaj je zanimljiv, jer ukazuje na karakter i modus operandi Sretena Jocića. Naime, negde 1995. godine Joca Amsterdam obavešten je da neki elementi crnogorske mafije hoće da ga ubiju i da su angažovali poznatog tadašnjeg beogradskog gangstera Gorana

Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš. Jocić tada – po optužnici – unajmljuje dva policajca, nekog Milosavljevića i nekog Prodanovića (jedan je aktivan u GSUP-u Beograd; drugi je iz Republike Srpske) da ubiju Goksija; čisto preventivno. Daje im motorno vozilo i dva automata "heckler und koch" MP-5 policijskog porekla i obećava im honorar od 200.000 maraka. Ova dvojica prate Goksija i odlučuju se za akciju u kafiću sportskog centra "Olimp" na Zvezdari Milana Rakića. U toj akciji oni teško ranjavaju Gorana Marjanovića, ali ubijaju njegovu devojku Mariju Đorđević, a teško ranjavaju i nekoliko prisutnih gostiju, od kojih jedna mlada žena ostaje doživotni invalid u kolicima. Joca nije bio nikako zadovoljan ovako aljkavim poslom: kad su policajci došli po pare, on se na njih izvikao da je Goksi živ i da šta hoće; ponudio im je dva ručna sata i oterao ih. Goksi je kasnije umro u bolnici, ali Joca je već bio natrag u Amsterdamu... Desetak dana kasnije, ta dva magarca odlučuju se na nekakvu oružanu pljačku u Istočnoj Srbiji. Iako im je Joca lepo rekao da automate bace u Dunav posle te bruke u "Olimpu", njima je, izgleda, bilo žao, pa su ih poneli u novu akciju. Ta je pljačka loše krenula i njih dvojica dali su se u bekstvo autom, iz koga su automate bacili ka Dunavu, bez gledanja; policija ih je našla, ali i dvojicu kolega, koji su ostavili vozilo i bežali međugradskim autobusom. Balističarima u Beogradu nije mnogo trebalo da oružje iz te pljačke povežu sa "Olimpom" i ta dvojica su ispričali priču. Osim njih, bio je tu još jedan aktivni policajac koji je sve znao i pomogao u istrazi; "danas bi taj čovek bio svedok saradnik, ali tada nismo imali ove zakone", kaže predsednik veća koje je osudilo tu dvojicu na po 20 godina, a predmet Sretena Jocića izdvojilo dok Joca Amsterdam ne postane dostupan sudu. U međuvremenu je Joci prigustilo: Holanđani su ga još pre toga, 1993, bili pritvorili u jednom trenutku, ali im je pobegao i našao se u Bugarskoj, novom i perspektivnom centru trgovine drogom. Trebalo je držati posao u toku; Amsterdam i druge severne luke su zgodne zbog velike učestalosti brodskih kontejnerskih i drugih transporta iz celog sveta, pa i iz Kolumbije i drugih zemalja sa monokulturnom poljoprivredom (mak i koka); Bugarska je postala zgodna zbog položaja – na tradicionalnom putu heroina – ali i zbog rastuće korupcije u policiji; dok se i to nije promenilo. Za Jocom se već vukao niz Interpolovih poternica, izdatih na osnovu sumnji za mnoga krivična dela, uključujući i ubistva, pa je u Bugarskoj živeo i radio sa lažnim identitetom: kao Marko Milosavljević. Ni tu Joca nije sedeo dokon, jer on ne zaboravlja: iz Bugarske je bio pokrenuo preko svojih ljudi akciju da se organizuje ubistvo holandskog tužioca Kosa Ploja (Koos Plooij); taj Ploj mu je na kraju i dohakao, ali tek kad je Jocu bugarska policija uhapsila 20. juna 2002. dok je telefonirao iz javne govornice; ni u šta više čovek ne može da se pouzda, rekao bi Bagzi Milenković. U to vreme je u Beograd dolazio i jedan drugi holandski tužilac, neki Teven (Teeven), da sravni saznanja sa našim organima. Inače, Jocini saučesnici u Holandiji raspolagali su i raketnim bacačima jugoslovenske proizvodnje, koji su nađeni pošto je glavni organizator za Jocin račun bio ubijen u Španiji, po nekoj drugoj liniji posla. Kos Ploj je, inače, bio glavni tužilac za slučajeve u koje je umešana jugoslovenska mafija. U trenutku hapšenja u Sofiji, Joca je – osim lažnih dokumenata na ime Milosavljević – imao i službenu legitimaciju MUP-a Srbije na svoje pravo ime; po broju, ta legitimacija spadala je u Resor državne bezbednosti (tada su sve legitimacije bile iste, do formiranja BIA). To je bila još jedna potvrda da je Joca radio za Jovicu Stanišića: i ubistva i drogu i ostalo. Kažu da je Joca bugarske vlasti bio suočio sa ponudom koja se teško dade odbiti: da isplati deo državnog duga Bugarske. Nije pomoglo, pa je nešto kasnije iz nekog razloga izručen baš Holandiji, mada je i Beograd imao važeću poternicu na njegovo ime zbog zločina u "Olimpu". Bugarska štampa je posle, na osnovu podataka iz policijskih izvora, pisala kako je, eto baš

nekako u to vreme kada je Joca "pao", netragom nestala i pošiljka od dve tone kokaina iz južnoameričkih sunčanih zemalja... Onda se u Beogradu pojavio podatak da su Jocu Amsterdama bugarskoj policiji "namestili", tj. otkucali pokojni Dušan Duća Spasojević i Milorad Ulemek Legija, da bi preuzeli kanal ka kokainskim kartelima koji je on držao; te dve tone došle su kao, eto, dopunska dobit u procesu preuzimanja. Bila je to rana 2002. godina, kada su se i Duća i Legija osećali svemoćnima i širili poslove na sve strane. Pošto je Joca Amsterdam sklonjen u Amsterdam, tačnije strogo čuvani zatvor Fuht, bugarsku vezu preuzeo je za račun zemunaca i Legije neki Nenad Milenković, saradnik i ortak Mladena Mićića Pacova iz Požarevca. Taj Milenković je, pak, uhapšen u Bugarskoj jula 2003, a po poternici nastaloj za vreme akcije Sablja, kad je pokupljen "požarevački klan". Bugarski apelacioni sud potvrdio je odluku o izručenju Milenkovića Beogradu, ali još se ne zna šta je s tim bilo dalje. Odmah po predaji Milorada Ulemeka Legije, maja 2004, krenula je po čaršiji i po obaveštajno-bezbednosnim krugovima jedna logična i dosta dobro zasnovana priča: Legija se, po toj priči, predao zato što se Joca Amsterdam prisetio da ko bi mogao da bude taj ko ga je prodao Bugarima i još pritom klepio i njegove poslovne veze. Joca je, kažu ljudi, čak i u holandskom zatvoru bio dovoljno uticajan i bogat da raspiše ucenu na Legijinu glavu; Legija je od marta 2003. begunac koji zavisi od jataka; jataci imaju izbor: da se zamere Joci, koji je nezgodan karakter i čija je puška podugačka, ili Legiji, koji je begunac, sve siromašniji i sve usamljeniji... Nekako logično u tu priču spadaju i Legijini dugi noćni razgovori u kancelariji gen. Miroslava Miloševića sa Jočićem, Bulatovićem i Stojkovićem: reč je bila, kažu oni, o "bezbednosti" Legijinoj i njegove porodice. Po beogradskoj čaršiji tada je išla priča da je ekipa "ozbiljnih pucača" u gradu, spremna da ubije Legiju, policajce, tužioca, istražnog sudiju, zapisničarku, zatvorske čuvare, vozača "marice", ženu, decu, psa i mačku – samo ako Legija zucne nešto o poslovima Joce Amsterdama; ali, čaršija svašta priča... Sada, kad stigne iz Holandije, Sreten Joca Amsterdam Jocić, dolazi u znatno drugačiju sredinu od one iz koje se (iz zdravstvenih razloga) povukao onomad: Jovica Stanišić se o svom jadu zabavio i ne poznaje Jocu uopšte (osim ako ga neko podseti, ali nema ko – jer Haški tribunal Joca ne zanima); ostali umetnici iz Službe još manje poznaju Jocu; sve je to tužna prošlost koju je najbolje zaboraviti. Nećemo sad valjda, "dok gori Hilandar", da se bavimo time ko je onomad ubijao i radio heroin i kokain za račun Službe... Sreten Jocić biće suđen za podsticanje na ubistvo u "Olimpu" 1995; ona dva osuđena policajca već su počeli da menjaju iskaze i da izvode koješta, ali – oni su pravosnažno osuđeni i sada je kasno za vađenje. Oni će, međutim, morati da se pojave na budućem suđenju Joci Amsterdamu, u svojstvu svedoka. istina i spekulacije: Joca Amsterdam je 1999. godine izgubio 12 miliona maraka, jer mu je holandska mafija ukrala čitav tovar heroina. Krenuo je da naplati dug. Sreten Jocić je u Bugarskoj koristio čak 14 imena Za vreme rata švercovao je cigarete, benzin, kafu i čaj, jer je to onda bilo jako unosno... 0 Dvojica maskiranih policajaca izveli su Jocića, obučenog u specijalni neprobojni skafander, kao robot ili kosmonaut, s glavom prekrivenom belom vrećom. U isto vreme iz 25 policijskih automobila, dva autobusa i dva džipa štrčali su automati s bojevom municijom 0 Nisam se nikad bavio organizovanjem ubistava, niti preprodajom droge i oružja, bio je kategoričan kralj mafije 0 Dve godine posle spektakularnog izručenja holandskoj policiji iz Bugarske misterioznog Joce Amsterdama (Sreten Jocić, iz Male Krsne) - uz pratnju tenkova, aviona i helikoptera -

holandski sudovi nisu uspeli da dokažu nikakvu njegovu krivicu, pa je odlučeno da bude izručen Srbiji Nije se slučajno hapšenje Joce Amsterdama u Sofiji poklopilo s vrtoglavim uzletom bivšeg komandanta `crvenih beretki` Milorada Ulemeka Legije u vrh međunarodnog podzemlja šverca droge. I onda se smatralo da ga je Legija prodao i namestio bugarskoj policiji za koju je Joca godinama bio neuhvatljiv. Poklopila se i dobrovoljna predaja Legije, kao prvooptuženog za atentat na premijera Đinđića s prvim najavama da će uskoro, usled nedostatka dokaza, Joca Amsterdam izaći iz holandskog zatvora. Neposredno posle hapšenja u Bugarskoj Joca je našao načina da Legiji pošalje sledeću, sasvim konkretnu poruku: – Prvo ću ti ubiti decu, najbliže članove, a tebe ću ostaviti za kraj – kao poslasticu – kako bi što duže patio i gledao sopstvenu sahranu! Legija je više od godinu dana lako uspevao da se u bekstvu skriva od plašljive i neefikasne srpske policije, ali ne i od odlučnih i nemilosrdnih ljudi Joce Amsterdama koji su nekako uspeli da mu, ipak, uđu u trag. Iz paničnog straha za sopstveni život, ali možda još više za živote svojih najbližih, zato je, na kraju, iz svoje kuće sam pozvao srpsku policiju da ga uhapsi i spase mu život. Znao je savršeno dobro da će presuda Joce Amsterdama biti neuporedivo okrutnija i stroža od bilo kakve politikantske odluke beogradskog suda o njegovoj odgovornosti za ubistvo Đinđića. S druge strane, Sreten Jocić (Joca Amsterdam) je na suđenju u ćeliji dobro čuvanog zatvora `Vuht` rekao skromno da nije tako opasan kao što se pretpostavlja, ali i da nema nikakvog razloga da se on lično plaši bilo koga. Sam je pokušao da sruši legendu o sebi kao najopasnijem jugogangsteru naše epohe. Jednostavno, došao je u Amsterdam 1984. da se skloni od komunista, pošto potiče iz izrazito rojalističke porodice. Posle se u Holandiji oženio s Babet, dobio decu i izgubio veliki broj prijatelja: `Ali, mi ljudi s Balkana smo na to navikli!` Kad je 1992. izručen u Srbiju, Milošević je Arkanu dao zadatak da ga uhapsi i preda policiji. Zato je sa svojom drugom suprugom Verom bio prinuđen da 1996. pobegne u Bugarsku. Za vreme rata švercovao je cigarete, benzin, kafu i čaj, jer je to onda bilo jako unosno... - Nisam se nikad bavio organizovanjem ubistava, niti preprodajom droge i oružja! - bio je kategoričan Joca Amsterdam, a holandski sud nije uspeo da dokaže ništa suprotno od toga. Zbog sumnji da stoji iza 23 naručena ubistva, bugarske vlasti su 17. avgusta 2002. izručile Holandiji jugoslovenskog državljanina Sretena Jocića (rođenog 1962), za kojim je još pre 11 godina raspisana poternica Interpola zbog optužbi da je odgovoran za ubistva u nekoliko evropskih zemalja, saopštio je tada bugarski ministar unutrašnjih poslova Bojko Birisov. Jocić je uhapšen 20. juna u centru Sofije, u akciji koju su zajednički izveli bugarska policija i Interpol. A prebačen je u Amsterdam specijalnim avionom koji je poslala holandska vlada, uz jake mere bezbednosti. Njega je holandski sud 1993. godine osudio na tri godine zatvora, zbog pokušaja ubistva, ali je posle šest meseci uspeo da pobegne. Zbog brojnih optužbi za ubistva, falsifikate i šverc droge, Jocića su tražile još i Nemačka, Jugoslavija, Austrija, Mađarska i Švedska. Prilikom njegove ekstradicije primenjene su neviđene zaštitne mere, jer je bugarska policija očekivala da bi neko od Jocićevih ljudi mogao da pokuša otmicu, to jest njegovo oslobađanje. U 10 sati ujutro započele su masovne policijske provere u rejonu, gde se nalazila transportna policija, u čijim je prostorijama Sreten Jocić proveo veći deo vremena otkad je uhapšen. Policija je bila blokirala čitav kvart. Najpre su izmešteni parkirani automobili i zaustavljeno je kretanje autobusa. Pola sata kasnije stigla su dva minibusa puna specijalaca. Desetine snajperista se popelo na krovove okolnih zgrada, a specijalci su sa službenim psima proveravali okolinu.

U 10.55 na sofijski aerodrom su stigla dva džipa sa specijalcima, a zatim i 20 policijskih kola s uključenim sirenama. Džipovi su ušli u carinsku zonu aerodroma, a policijska kola su se uputila ka transportnoj policiji. Pola sata kasnije je napravljen kordon, a minibusi sa specijalcima približili su se ulazu u transportnu policiju. Zatim su dvojica maskiranih policajaca izveli Jocića, obučenog u specijalni neprobojni skafander, kao robot ili kosmonaut, s glavom prekrivenom belom vrećom. U isto vreme iz 25 policijskih kola, dva autobusa i dva džipa štrčali su automati s bojevom municijom. Jocić je, tako, posle mnogo peripetija uveden u specijalni holandski avion kojim je odleteo za Amsterdam. – Sofijski Apelacioni sud je na traženje holandskog pravosuđa, a postupajući u skladu s Evropskom konvencijom o ekstradiciji, odlučio da Jocića izruči Holandiji – izjavio je tada Hristo Stančev, jedan od Jocićevih advokata. – Međutim, moram reći da je u njegovom slučaju sve ostalo nejasno. Izvesno je jedino da bugarski organi nisu uspeli da prikupe adekvatne dokaze za njegovu umešanost u ubistva dvojice lokalnih mafijaša, za koje su ga od ranije sumnjičili. Da su u tome uspeli, sigurno je da Jocić ne bi ni bio isporučen, već bi mu se sudilo u Bugarskoj. Brzo se saznalo da je Sretena Jocića izdao `kolega` Bugarin, pošto nije uspeo da plati dve tone kolumbijskog kokaina, prema ugovoru u kojem je Jocić bio garant, tvrdio je najtiražniji sofijski dnevnik Trud, pozivajući se na policijske izvore. Za četiri tranše droge od po 500 kilograma bugarski narko-bos je bio u obavezi da plati 250 miliona dolara kolumbijskim `kolegama` Bugarin je, međutim, imao poteškoća, zbog čega je Joca Amsterdam bio prinuđen da sam izbroji milione i izmiri obavezu, nakon čega je on – pritisnut da vrati pare – izdao Sretena Jocića. Dve nedelje nakon hapšenja bugarski specijalci su došli do informacije da je iz Srbije u Bugarsku ušlo tridesetak njegovih kompanjona sa parama za `otkup`. Još na prvom saslušanju Jocić je bugarskim istražnim organima velikodušno predložio da lično otkupi dobar deo bugarskog duga prema inostranim bankama, u zamenu za puštanje na slobodu. A tri sata nakon Jocićeve ekstradicije Holandiji dve maskirane osobe su s motocikla pucale u Dimitra Džambazova, jednog od najvećih bosova bugarskog podzemlja, koji je pukom slučajnošću ostao živ i prebačen je na oporavak u bolnicu `Pirogovo`. List Trud je tada zaključio da je pokušaj ubistva karakterističan za italijansku i srpsku mafiju, ali ne i za bugarsku. Kako je odmah utvrđeno u Amsterdamu, hapšenje Sretena Jocića u Bugarskoj je planirano nekoliko meseci. Ministarstvo unutrašnjih poslova Holandije je godinu dana ranije podnelo zahtev bugarskoj policiji da ga uhapsi u Sofiji, jer je izvršio dve spektakularne likvidacije u Amsterdamu, u septembru 2000. godine, kad je likvidirao poznate holandske mafijaše Sama Klepera i Jana Femera. U holandskom zatvoru Joca Amsterdam je trebalo da zbog tih ubistava odleži još 1004 dana – pisao je tih dana amsterdamski list Telegraf. Prema informacijama Jana de Klerka, portparola holandske policije, Bugari su Jocu Amsterdama uhapsili dok je telefonirao iz neke ulične govornice, na osnovu boje glasa, specijalnim prisluškivanjem. Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala holandske policije smatra da je Sreten Jocić već čitavu deceniju vođa jugoslovenske mafije u Amsterdamu, zbog čega je i bio pod prismotrom tajne policije. U Austriji je tražen za naručeno ubistvo trojice policajaca. A Interpol je za Jocićem raspisao centralnu poternicu zbog 20 krivičnih dela počinjenih širom Evrope. Prema toj poternici, Joca Amsterdam je osumnjičen za tri ubistva policajaca u Evropi, krvave egzekucije u Nemačkoj, Holandiji i Srbiji i brojna razbojništva u Austriji. U Bugarskoj je uhapšen kao Marko Josić. Glavni poslovi su mu bili krijumčarenje droge i šverc falsifikovanog novca. Rumen Mladenov, načelnik bugarske Direkcije za borbu protiv organizovanog kriminala, potvrdio je da je Jocić izgradio veoma dobre veze s narko-kumovima u Avganistanu,

Pakistanu i Maleziji, ali da nije bio povezan s Al Kaidom. Jugoslovenska policija je potraživala Jocu Amsterdama zbog sumnje da je 1995. godine naručio ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, koji je s više hitaca iz `heklera` usmrćen u restoranu `Olimp` na Zvezdari. Prema pisanju holandskog listaTelegraf, Sreten Jocić, ili, kako ga zovu, Joca Amsterdam, bio je glavni vinovnik sudara holandske i jugoslovenske mafije u Amsterdamu posle davne likvidacije Duje Bećirovića i krvavog obračuna u holandskom podzemlju. Joca Amsterdam je bio glavni pajtaš Duje Bećirevića koji je na veliko trgovao narkoticima. Naime, Bećirević je drogu prodao Klasu Bransmi, kralju heroina i kumu holandske mafije, za nekoliko miliona maraka, koju ovaj nije platio. Zato je Bećirević Klasu objavio rat, u kome je i sam stradao 1990. godine. Kao njegov naslednik Sreten Jocić je imao obavezu da povrati novac i da osveti smrt svog šefa Duje Bećirevića. Bogataški sin, koji se u podzemlje odmetnuo kao predstavnik moćnog `sindikata`, čiji su članovi bili i pojedini holandski ministri, rešeni da najunosniji posao u Holandiji - s drogom - drže čvrsto u svojim rukama, Klas Bransma, ubijen je 1991. godine. Likvidirao ga je bivši tajni agent Martin Hogland, verovatno jedini Holanđanin koji je radio za jugoslovensku mafiju. Pošto je holandska policija zbog tog ubistva počela da hapsi članove jugoslovenske mafije, Sreten Jocić je bio prisiljen da se prebaci u Austriju. Pre odlaska iz Amsterdama Jocić je 1992. vratio dug Stivu Brounu, kralju marihuane, i Roniju Ondunku, knjigovođi koji je pokrao njegove pare, tako što je na sudu svedočio protiv bivšeg policijskog agenta i likvidatora Martina Hoglanda. Ali, i o likvidacijama u jugoslovenskoj mafiji. Krajem 1993. Joca Amsterdam je pobegao iz holandskog zatvora, gde je ležao zbog neke tuče, i došao u Beograd. To, međutim, nije zaustavilo epidemiju smrti u njegovom okruženju. Kad se 1998. vratio u Holandiju, ubijen je njegov prijatelj Roni Ondunk, koji je bio muž Jocine svastike. Naredne, 1999. godine, Stiv Broun je u Amsterdamu preživeo atentat, a Joca Amsterdam je izgubio 12 miliona maraka, jer mu je holandska mafija ukrala čitav tovar heroina. Iz osvete, Jocić je prvo u septembru sa svojim ljudima likvidirao Sema Klepera, a ranio Džona Mieremeta iz bande Klasa Bransme. A potom je u jesen 2000. godine ubio i Jana Femera. Holandska policija sumnjiči Jocića i za ubistvo mafijaša Vilema Holerdera, koji je takođe bio na listi smrti jugoslovenske narkomafije. A bugarski list Trud pisao je da je Joca likvidirao i dvojicu Bugara. Jednog u Holandiji, a drugog u Bugarskoj. U holandskim medijima, uključujući i centralni televizijski dnevnik, najnovije vesti o Joci Amsterdamu godinama su bile plasirane kao daleko važnije od aktivnosti holandske kraljice ili vlade. Njegova umešanost u visoku politiku, međutim, svodila se uglavnom na saznanja i sukobe s glavnim holandskim kriminalcem Klasom Bransmom, s kim je u ljubavnoj vezi svojevremeno bila misteriozna Mejbl Vase Smit pre nego što se zaljubila u bosanskog diplomatu Muhameda Šaćirbeja i mnogo pre nego što je trebalo da se uda za holandskog princa Johana Frosoa. Naravno, Sreten Jocić je mogao i da iznese neke kompromitujuće podatke o odgovornosti holandskog bataljona (u sastavu mirovnih snaga UN) za tragediju u Srebrenici, zbog čega je, uostalom, i pala jedna holandska vlada. – Srebrenica nikada nije osvojena ili predata, već je prodata, u zamenu za neki prljavi veš – govorio je Joca Amsterdam. – Srpski obaveštajci su za ogromnu sumu još ranije uspeli da kupe muslimanski okrug Srebrenicu uz pomoć `lakih dama` i umeća pranja novca ruske vojne obaveštajne službe (misterije zvane GRU). Sreten Jocić nije mogao da sedi besposlen čak ni u zatvoru. Dobrodušno je, tako, pomagao da se oslobode neki holandski taoci, koje su negde u Iraku oteli Kurdi. Nije uopšte krio da za njega ništa nije nemoguće bilo gde u svetu. Svuda ima svoje ljude ili bar poslovne partnere

koji ga poštuju. Optuživali su ga da je daljinskim upravljačem iz zatvorske ćelije presudio bugarskom narkobosu Milču Bonevu, zvanom Baj Mile (u prevodu: Mile Baksuz), koji je 30. jula ove godine ubijen u Sofiji, zajedno s petoricom telohranitelja. Jedan metak ispaljen je u njegov dijamantski zlatni sat, što je simbolično značilo ne samo da je njegovo vreme isteklo, već i da se rukom mašio i tamo gde nije njegovo. Naime, taj bivši komandos bugarske tajne policije, koji se bavio iznudama i egzekucijama po narudžbini, nije izvršio zadatak i sprečio izručenje Joce Amsterdama u Holandiju, za šta je od jednog Jocinog prijatelja naplatio tri miliona dolara. Na teret utamničenom Sretenu Jociću stavljan je i pokušaj atentata na Kosa Ploja, holandskog kraljevskog tužioca. Međutim, polako su pred holandskim sudovima padali razni monstruozni dokazi protiv njega, pa je, usled nedostatka dokaza, odlučeno da na kraju bude izručen u Srbiju, gde je 1995. optužen kao naručilac ubistva izvesnog lokalnog kriminalca, poznatog po nadimku Goksi Bombaš. Međutim, direktni izvršioci, dvojica bivših policajaca iz Krajine, posle su u žalbi najvišoj sudskoj instanci otkrili da su onda bili prinuđeni da ga lažno terete po izričitom nalogu Radovana Stojčića Badže, kome Joca Amsterdam nije hteo da plaća državni, ili lični, reket na prihode koje je na Zapadu ostvarivao od prodaje droge. A možda je to imalo neke veze i s tada jako aktuelnim rivalitetom između srpske javne i tajne policije. Uglavnom, procurilo je u javnost samo da je prilikom hapšenja Sretena Jocića u Sofiji kod njega pronađena legitimacija Državne bezbednosti Srbije - istekla dve godine ranije - 2000. Legenda kaže da je toj tajnoj organizaciji, isključivo iz patriotskih pobuda, dugo činio najrazličitije usluge. Od onih najbezazlenijih, kao što je bilo prebacivanje bundi Lidije Mrkele-Vukićević iz Holandije u Beograd, pa do rešavanja ozbiljnih državnih pitanja. Nije žudeo za slavom i isključivo radio s ekipom iz mladosti, Bombonom i Koletom, pripisujući svojim patriotskim zaslugama često i akcije nekih svojih prijatelja. Joca Amsterdam je ostao vuk samotnjak, solista, koji je uvek gledao isključivo svoja posla. A kad su neki prijatelji iz tajne policije pokušavali da mu se dodvore pohvalama da je jedan od retkih Srba, koji je zaista uspeo da se probije u najvišu svetsku elitu, makar u trgovini belim praškom, znao je i da im odbrusi: – Šta je to novo? Ja sam vam samo obećao da drogu nikad neću da prodajem u Srbiji i toga se držim. Nisam ja kao vaše jajare! Poznanici iz Amsterdama pamte njegovu neuobičajenu hladnokrvnost i neustrašivost. I kad su njegove fotografije bile na poternicama i kad su ga u stopu pratile na hiljade holandskih policajaca, pod nadzorom američke DEA, sasvim slobodno se prkosno šetao po gradu, i sa suprugom svaki dan odlazio na pijacu. Umesto `heklera` bio je naoružan kesama s povrćem, po čemu se uopšte nije razlikovao od bilo kog stanovnika Amsterdama. Nije se mnogo nadao u konspiraciju, pa je u ribarnici znao da posavetuje zemljake koji su se tu slučajno zadesili: – Uzmi obavezno garnele s Terselinga! Dobre su! I ne zaboravi sos od celera. Tako je mnogo ukusnije! Milomir Marić Tihi čovek sa 14 imena Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, u centru Sofije stanovao je sa svojom ženom Verom i tri sina. Njegove komšije iz ulice Hristo Botev tvrdile su da je reč o sasvim mirnom i tihom čoveku koji se zvao Marko i koji je na njih ostavio veoma dobar utisak. Istragom je utvrđeno da je Sreten Jocić u Bugarskoj boravio mnogo puta, koristeći pri tom čak 14 imena. U isto vreme, vlasti mnogih zemalja tražile su ga zbog šverca droge, plasiranja falsifikovanog novca i ubistava policajaca.

BUGARSKA: Potkraj 80-ih pripadao je, navodno, grupi pouzdanih operativaca SDB-a, zaduženih za uklanjanje tzv. protivnika režima. To mu nikad nije dokazano, premda je prilikom hapšenja u Bugarskoj 2002. zatečen s iskaznicom srbijanske tajne službe. Jocić je u Beogradu na suđenju za ubistvo Gorana Marjanovića i Jelene Đorđević, izjavio da je njegov glavni domaćin i zaštitnik tokom višegodišnjeg boravka u Bugarskoj bio upravo Borisov. "Tamo me je štitio njihov obaveštajni sektor, Bojko Borisov, koji je kasnije postao gradonačelnik Sofije, i Nikolaj Gigov, vlasnik fudbalskog kluba Lokomotiva, sa kojim sam bio vezan biznisom, jer je on bio legalni trgovac oružjem", rekao je Jocić. S obzirom na to da je Jocić u dvosatnom govoru pominjao i razne druge ljude i događaje, gotovo niko u Srbiji nije obratio pažnju na te reči, ali u Bugarskoj, gde je izborna kampanja upravo počinjala, one su odjeknule kao bomba. Nikolaj Gigov nije sporan: on je odmah priznao da je poznavao Jocića, ali tvrdi da nije znao njegov pravi identitet, te da je sa njim razgovarao samo o fudbalu. Borisov je ogorčeno demantovao bilo kakvu saradnju sa Jocićem ukazujući da je upravo on, kao glavni sekretar bugarske policije, organizovao Jocićevo hapšenje u avgustu 2002. u Sofiji i njegovo izručenje Holandiji (videti okvir). Protivnici Borisova, međutim, odmah su uočili šansu: već 15. aprila, u bugarskoj skupštini je na inicijativu nezavisne poslanice Marije Kapon, a uz podršku socijalista, formirana komisija sa zadatkom da istraži vezu između Jocića i Borisova. Partije desnice odbile su da uđu u njen sastav, tvrdeći da je reč o providnom političkom triku. Skandal lansiran iz beogradske sudnice bio je dobar povod za pokušaj da se razjasne nedoumice oko okolnosti pod kojima je Jocić u avgustu 2002. godine uhapšen u Bugarskoj i osvetli njegova uloga u seriji obračuna u podzemlju koja je počela nizom spektakularnih ubistava u Bugarskoj, a završila se atentatom na Ivu Pukanića i Nika Franića prošlog oktobra u Zagrebu. Jocić se u ovoj epopeji javlja kao gotovo mitska ličnost, oko koje je ispletena čitava mreža teorija zavere koja uključuje kokainske kartele, balkanske tajne službe, i desetine leševa posejanih od crnomorskih letovališta do karipskog ostrva Aruba. Priča o Jocićevom hapšenju počinje s proleća 2002, posetom dvojice predstavnika holandskih bezbednosnih službi bugarskim kolegama u Službi za suzbijanje organizovanog kriminala (NSBOP). Holanđani su sa sobom doneli jednu staru Jocinu fotografiju (iz 1986), otiske prstiju, i informaciju da imaju saznanja da se osoba koju smatraju za jednog od najopasnijih evropskih kriminalaca skriva negde u Bugarskoj. To su zaključili nakon što su, prisluškujući Jocićeve kontakte u Holandiji, zabeležili nekoliko telefonskih poziva sa različitih brojeva u Bugarskoj. Sem toga su imali dugačak spisak Jocićevih različitih lažnih imena koje je koristio u nekoliko evropskih zemalja tokom proteklih godina. "Proverili smo otiske i sva imena koja su nam Holanđani dali, i nismo našli ništa", kaže za "Vreme" Rumen Milanov, koji je u to vreme bio direktor NSBOP-a, a danas vodi privatnu konsultantsku firmu. Proverili su i telefonske brojeve sa kojih je Jocić zvao Holandiju i ustanovili da su u pitanju javne govornice, u Sofiji i na bugarskom primorju. Izgledalo je da je potraga u ćorsokaku, ali Bugarima je bilo stalo da pred Evropljanima poprave imidž zemlje u kojoj kriminal caruje, a policija je paralisana zbog nesposobnosti i korupcije. Počeli su da pažljivo motre međunarodne pozive iz telefonskih govornica, posebno prema Holandiji. "Cela operacija je najviše podsećala na ribarenje", priseća se Milanov. "Bacite mrežu i čekate." Tokom sledećih nekoliko nedelja, zabeležili su više takvih poziva iz raznih govornica, ali sve

su bile u istom kraju – u blizini Renesansnog trga u centru Sofije. Reč je o prostranom trgu sa omanjim parkom u sredini, u neposrednoj blizini sedišta gradske policije. Sledeći korak je bio da se u blizini svake od nekoliko govornica po obodu trga postave agenti, naoružani fotografijom na kojoj je Jocinom liku, uz pomoć kompjuterskog programa, dodato petnaestak godina. Agenti NSBOP-a imali su još jedan adut: izvesnu žensku osobu koja je tvrdila da je na nekoj terevenci u društvu bugarskih mafijaša upoznala Srbina koji odgovara Jocićevom opisu, mada mu nije znala ime. Jedne junske večeri, čekanje se isplatilo: govornici na rubu parkića prišao je muškarac koji je ličio na Jocića. Dok je iz centrale potvrđeno da je odatle zvana Holandija, Jocić je već završio razgovor i uputio se prema žutoj stambenoj zgradi na broju 3. "Predao se bez otpora, čim su mu naši agenti prišli", kaže Milanov, a na pitanje zašto se Jocić sledećeg dana pred sudijom pojavio sa povelikom modricom na licu (videti sliku) odgovara: "Mi ga nismo tukli, a šta je bilo posle u pritvoru – ne znam." NOĆNI POZIV: Postupak je dalje trebalo da teče rutinski: nakon što je uz pomoć otisaka utvrđeno da je zaista reč o Jociću, a ne o Marku Milosavljeviću, kako je pisalo u Jocinom pasošu, određen mu je pritvor zbog lažnih papira, a odmah zatim pokrenut i postupak za izručenje Holandiji. Jocić je preko svojih advokata uložio žalbu, pokušavajući da odloži put, dok je istovremeno tražio način da se izmigolji. Ni Bojko Borisov ni Rumen Milanov nisu hteli da potvrde ni da demantuju pisanje bugarske štampe da je Jocić nudio ogromne pare da ga puste, pa je čak predlagao da otplati bugarski spoljni dug. "Imali smo informacije da je za operaciju Jocićevog oslobađanja prikupljena oveća suma novca, kao i da je taj novac bio usmeren prema izvesnoj osobi iz tužilaštva, ali dokaza za to nema", kaže Milanov. Ono što se zna jeste da je Jocić, dok je u gradskom zatvoru čekao izručenje, jedne noći stao da se previja od bolova u stomaku. Probuđen kasnim pozivom iz zatvora, Borisov je u prvi mah odobrio da ga prebace u zatvorski stacionar, ali mu je ubrzo sinulo da to nije bez razloga. Naredio je da se straže oko zatvora pojačaju, a iste noći, čim je dežurni lekar ustanovio da Jociću ništa ne fali, organizovano je njegovo prebacivanje u pritvorsku jedinicu Tranzitne policije, najbolje čuvani zatvor u Bugarskoj. Nekoliko izvora bliskih policiji potvrđuje da je Jocić te noći trebalo da pobegne iz slabo čuvanog stacionara, a da ga je u blizini zatvora čekala ekipa koju je organizovao Milčo Bonev zvani Baj Mile, jedan od vođa kriminalnog sindikata SIK. Boneva su u bašti restorana fudbalskog kluba "Slavija" 2004. spektakularno ubili napadači obučeni u policijske uniforme, a usput je stradalo i pet njegovih telohranitelja. Suđenje nekolicini pripadnika rivalskog klana optuženih za njegovo ubistvo još je u toku. Ubistvo Baj Mileta se u bugarskoj štampi često pripisivalo Joci Amsterdamu, mada je on u to vreme bio u holandskom zatvoru; navodno ga je odatle naručio sveteći se što ga Mile nije izvukao iz zatvora, a neki tvrde da je Joca verovao da ga je Mile "namestio". Međutim, mnogobrojni policijski i policiji bliski bugarski izvori kažu da to nije tačno: Miletovo ubistvo rezultat je druge, mnogo komplikovanije priče o sukobima unutar tamošnjeg podzemlja, a njih dvojica su do kraja (Miletovog) života ostali dobri prijatelji. Jocić je u avgustu 2002, nakon što su mu sve žalbe odbijene, holandskim vojnim avionom prebačen u specijalni zatvor u Fuhtu, da odleži ostatak trogodišnje kazne. Međutim, njegove bugarske veze time nisu bile prekinute. PODZEMNI RAT: Niko ne može sa sigurnošću da kaže kad se Jocić doselio u Bugarsku. Kao Marko Milosavljević je tamo živeo manje od dve godine, ali ko zna koje je identitete koristio pre toga. Nakon što su Jocine slike objavljene u svim novinama, ljudi su počeli da se prisećaju

da su ga još polovinom devedesetih često viđali u društvu pomenutog Baj Mileta, čiji je klan kontrolisao veliki broj hotela u bugarskim letovalištima i ski-centrima. Mile je često tamo gostio svoje srpske prijatelje, sve redom opasne momke koji su se hvalili svojim učešćem u bosanskom ratu, a Joca se u to društvo lako uklapao. Izbegavao je, međutim, da se ističe i da se upušta u kriminalne poslove. "Bugarska mu je bila potrebna kao sklonište i baza odakle je mogao da vuče konce u drugim zemljama, pa se trudio da ovde ne pravi probleme", kaže Milanov. Slavi Angelov, novinar sofijskog lista "24 časa" i autor više knjiga o bugarskom podzemlju, slaže se sa ovim: "Ovde je jedno vreme bila moda da se svako nerazjašnjeno ubistvo pripisuje Joci Amsterdamu", kaže on. "Naknadno se ispostavilo da to nije tačno." Međutim, kada se Baj Miletov SIK, razgranata banda koja je bila legalno registrovana kao osiguravajuće društvo, raspala na dva suprotstavljena tabora, Joca nije mogao da ostane neutralan. Rascep je počeo 1998, ubistvom biznismena Emila Petrova, vlasnika velike građevinske firme. Baj Mile je od Petrova pokušao da iznudi neke pare (oko pola miliona dolara), ali je ovaj odbio da plati i potražio zaštitu od drugog bosa SIK, izvesnog Polija Panteva, sa kojim je bio u bliskim odnosima. Petrov je ubijen, nakon čega se ljutiti Pantev sa grupom saradnika odvojio od Baj Mileta, čime je unutar dotad jedinstvenog klana izbio rat. Do eskalacije je došlo kada je Pantev sledeće godine ukrao oko 600 kilograma kokaina iz tajnog magacina u Blagoevgradu. Za taj kokain se u bugarskoj štampi tvrdilo da je bio Jocin, ali Angelov tvrdi da ni to nije tačno: po njemu, kokain je pripadao izvesnom Kuzmanu Guslekovu (ubijen u svojoj vili u Marbelji 1999), a Baj Miletova ekipa je trebalo da obezbedi transport kroz Bugarsku. Nakon ove drske krađe, Baj Mile je odlučio da Panteva po svaku cenu likvidira. Ovo nije bilo lako izvesti, jer se Pantev vozio u blindiranom automobilu, okružen gomilom teško naoružanih telohranitelja. Prvi atentat koji je Mile organizovao nije uspeo: nesuđeni ubica, izvesni Ivan Stojanov zvani Kubeto (Zvonik), ispalio je projektil iz "zolje" na automobil u kome je bio Pantev, ali raketa nije eksplodirala jer ju je Kubeto ispalio iz prevelike blizine. Drugi pokušaj je propao kada je grupa ruskih "umetnika" koje je Baj Mile unajmio, sastavljajući bombu koju su nameravali da podmetnu, greškom digla u vazduh sebe i pola sofijskog hotela u kome su boravili. Posle toga, Pantev je pobegao u Južnu Ameriku, a Mile se obratio Joci Amsterdamu, koji je uz pomoć svojih prijatelja iz Kolumbije završio posao: Pantev je ubijen u martu 2001. u Arubi. "To je jedino ubistvo bugarskog kriminalca za koje pouzdano znamo da ga je organizovao Jocić", tvrde bugarski policijski izvori. PUCAČI IZ LAPTOPA: Kada je Jocić 2002. uhapšen i izručen Holandiji, ostavio je Baj Miletu oproštajni poklon u vidu grupe ubica, skupljenih s koca i konopca, uglavnom hrvatskih državljana sa ratnim iskustvom. Za postojanje ove grupe, kojoj se pripisuje niz ubistava i kidnapovanja (žrtve su sve odreda Baj Miletovi rivali), saznalo se tek 2004, na prilično neobičan način. Lanac događaja počeo je upadom grupe lokalnih provalnika u jedan stan u Sofiji; umesto nakita i deviza, u stanu su našli sanduk pun raznog oružja, uključujući snajpere, plastični eksploziv i raketne bacače. Lopovi su se prepali i pobegli, ponevši sa sobom samo jedan laptop kompjuter. Kada su ga uključili, na desktopu su našli gomilu fotografija raznih ljudi koji su pred kamerama pozirali sa oružjem. Na kraju je jedan od lopova, koji je ujedno bio policijski doušnik, odneo laptop u policiju i ispričao celu priču. Bugarski policajci su prvo neko vreme osmatrali stan, ali pošto je izgledao prazan, diskretno su ušli uz pomoć kalauza. Oružja više nije bilo, osim jednog noćnog nišana, a policija je nastavila da drži stan pod prismotrom. U međuvremenu su na osnovu podataka iz laptopa došli do imena članova bande, ukupno njih dvanaest: braća Robert i Luka Matanić, Amir

Mafalani, Fenko Imamović, Emil Ivezić, Goran Turković, Blaženko Jalžabetić, Vinko Kokić, Ivan Može, Danijel Milinković, Zdravko Šagolj i Branko Vujanović. Svi pomenuti bili su povezani sa Jocićem, a prva trojica sa ovog spiska pojavljuju se pet godina kasnije kao optuženi za ubistvo Ive Pukanića i Nike Franića. Robert Matanić i Branko Vujanović uhvaćeni su nekoliko dana kasnije pred vratima pomenutog stana, ali su pod čudnim okolnostima uspeli da pobegnu (Matanić je, navodno, savladao policajca koji ga je sprovodio, a Vujanović se išetao iz policijske stanice). Matanić je sa delom oružja ilegalno prešao u Srbiju, gde je uhapšen nakon što se zabarikadirao u sobi hotela Ineks Krajina u Negotinu. Osuđen je na dve godine zatvora koje je odležao u Sremskoj Mitrovici, u isto vreme dok je tamo sedeo Jocin prijatelj Andrija Drašković. Matanić je nakon toga izručen Bugarskoj, gde mu je suđeno zbog nekoliko ubistava, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza, tako da se 2006. vratio u Hrvatsku. Uhvaćen je i Ivan Može, i takođe oslobođen, ali je, za razliku od Matanića, odlučio da ostane u Bugarskoj. To se pokazalo kao greška: nestao je 2007, posle bliskog susreta sa grupom bugarskih gangstera iz rivalskog klana, a telo nikada nije nađeno. Ostali članovi grupe uspeli su da se domognu Hrvatske i tako se spasu od bugarskog pravosuđa. POVRATAK U BEOGRAD: Joca Amsterdam je u međuvremenu odležao kaznu u Holandiji i, nakon suđenja za neki heroin na kome je oslobođen zbog nedostatka dokaza, vratio se u Srbiju 2006. Ostatak priče dobro je poznat: provodi u noćnim klubovima u društvu sa Andrijom Draškovićem i Hadži Draganom Antićem, tenderi, Miloševićeva vila u Tolstojevoj i najzad, hapšenje na osnovu podataka prikupljenih od strane hrvatske policije zbog ubistva Pukanića i Franića krajem aprila ove godine. Ostalo je, međutim, dosta pitanja koja su za sada bez odgovora. Na primer, zašto je Jocić, prema podacima bugarske policije, čak dvanaest puta prelazio bugarsko-srpsku granicu pod imenom Marko Milosavljević tokom 2001. i 2002. godine, iako je osim holandske, za njim raspisana i srpska poternica? Podsetimo: to je ono vreme kada je srpskim podzemljem vladao Zemunski klan, pod zaštitom državne bezbednosti. Valjalo bi proveriti i da li se neki od tih Jocinih izleta u domovinu poklapa sa ubistvom Zorana Ristovića Prike, čije je raspadnuto telo nađeno 4. jula 2001. u Košutnjaku. Prika je bio dugogodišnji pripadnik Jedinice za specijalne operacije, označen kao jedan od atentatora na Slavka Ćuruviju. Jocićevi česti izleti u Srbiju 2001. i 2002. takođe ukazuju da je priča o nekakvom sukobu između Jocića i Milorada Ulemeka Legije, plasirana iz beogradskih policijskih krugova i više puta navođena i u ovim novinama, netačna. Jocić je po svemu sudeći bio i ostao u sjajnim odnosima sa Legijom i "zemuncima", a jedan od indikatora je i da je izvesni Nenad Milićević, član Zemunskog klana, uhapšen u Bugarskoj tokom akcije "Sablja" 2003, tamo često viđan sa Jocićevim odraslim sinom Milošem, koji je nakon očevog hapšenja ostao u Bugarskoj. I konačno, bilo bi zanimljivo ispitati prirodu Jocinog drugarstva sa bugarskim biznismenom Hristom Kovačkim, vlasnikom nekoliko tamošnjih rudnika i elektrana. Pomenuti Kovački, koji tvrdi da ga za Jocića veže isključivo lično prijateljstvo, ali ne i poslovi, poslednjih je godina kupio dvadesetak firmi u Srbiji, između ostalih "Nevenu" Leskovac, kruševački Trajal, Novu gumu iz Rume i rudnik uglja u Kovinu. Radnici u tim preduzećima još od sredine prošle godine ne dobijaju plate, a Kovački je krajem 2008. uhapšen u Bugarskoj i optužen zbog utaje poreza. Platio je kauciju od 300.000 leva (oko 150.000 evra), a čim je izašao iz zatvora osnovao je stranku Lider, koja se na bugarskim parlamentarnim izborima takmiči protiv Bojka Borisova. Tu negde moglo bi se naći objašnjenje za Jocićev motiv da iz beogradske sudnice

nabaci blato na Bojka. Kako će se suđenja Jociću za dva dvostruka ubistva završiti teško je prognozirati, s obzirom na njegovu reputaciju čoveka koji za sobom ne ostavlja žive svedoke. Ipak, izgleda da je, naručujući ubistvo u Zagrebu dok mu je tekao proces za drugo u Beogradu, malo precenio svoje mogućnosti. Kao, uostalom, i petljanjem u bugarsku politiku. drugi izvori: Novi kum srpskog podzemlja Najstrašniji košmar beogradskih mafijaških bosova iz 2004. i 2005. da će povratkom zloglasnog Joce Amsterdama u zemlju izgubiti svoje unosne poslove izgleda da se obistinio. Čovek koji na prvi pogled više liči na kakvog rudara iz treće smene zapravo je mafijaški bos, strah i trepet ne samo srpskog već i evropskog podzemlja. Sreten Jocić uspeo je da zauzme poziciju premijera srpskog podzemlja. Poslovično dobro obavešteni ljudi bliski podzemlju kažu da je zloglasni Amsterdam preuzeo glavnu reč u vođenju unosnih poslova beogradskog podzemlja koje je, pomoću svojih inostranih veza i kontakata, povezao sa vodećim igračima evropske i južnoameričke kriminalne scene. Priča se da ima malo onih koji mogu da se bave nekim nelegalnim poslom u srpskoj prestonici, a da prethodno ne dobiju saglasnost ovog čoveka koji nosi titulu kapo di tuto kapi iz Male Krsne. BIZNISMEN Dokaz za to da su priče o njegovoj moći i preuzimanju glavnih poslova tačne došao je pre nekoliko nedelja, kada se ovaj biznismen na početku suđenja za podstrekivanje na ubistvo u beogradskoj Palati pravde pojavio bez telohranitelja. Ovim na prvi pogled neupadljivim gestom pokazao je zapravo da se nikoga ne boji i da mu na beogradskoj kriminalnoj sceni trenutno nema ravnog. Bosovima iz Bugarske i Holandije, koji već odavno žele da mu se osvete, poručio je da je Beograd za njega siguran grad. Grad u kojem on, Joca Amsterdam, u lanenom odelu, preplanuo i zalizane kose slobodno šeta, ne plašeći se potencijalnih atentatora. Kada je kriminalnim oponentima slao poruku da mu niko ništa ne može, Joca verovatno nije želeo da prepusti slučaju ni najmanju sitnicu. Pozirao je fotoreporterima koji su tog dana došli ispred Palate pravde bez nade da će im iko dozvoliti da slikaju jednog od najvećih evropskih bosova, pokazao je svoje lice ne samo široj javnosti već svima koji su ga dosad prozivali da ne sme to da uradi. Poslednja njegova fotografija objavljena u medijima snimljena je još pre 20 godina. Suđenje za podstrekavanje na ubistvo trajalo je kraće nego šou pre početka zvaničnog procesa. Ispred ulaza u Palatu pravde i u sudnicu bilo je nekoliko desetina novinara, a fotoreporteri su bez prestanka škljocali. Jocić je nosio laneno bež odelo, a naočare za sunce skinuo je tek u sudnici. Preplanuli Joca imao je nauljenu i zalizanu kosu poput pravog manekena. - Ma, je l' ovo čuveni Joca Amsterdam?! Nemoguće, pa on uopšte ne liči na onog mladića sa slike koja se godinama vrti u novinama! Nikada ga ne bih prepoznao! Uopšte mi ne liči na nekog mafijaša. Pa, gde su mu silni telohranitelji koji se spominju! Andrija Drašković dolazi u Palatu pravde sa gomilom gorila, a Joca ušetao sam! - prenele su dnevne novine utiske jednog Beograđanina koji se slučajno zatekao u Palati pravde. ŠERET Jocić nije reagovao na mnogobrojna novinarska pitanja. Ušao je u zgradu suda i pozdravio se sa nekoliko advokata. Na kraju se pozdravio i sa svojim advokatom Zdenkom Tomanovićem.

S obzirom na to da je sudnica bila mala za sve zainteresovane, sudija Mirjana Popović odlučila je da pusti samo nekoliko novinara. - Bolje da uđu samo novinarke - šeretski je dobacio Joca Amsterdam. Kad je utvrđeno da porodice oštećenih nisu došle, suđenje zbog sumnje da je u julu 1995. podstrekivao Miodraga Prodanovića i Bojana Milosavljevića da ubiju Gorana Marjanovića, poznatijeg kao Goksi Bombaš, odloženo je za 2. decembar. Posle turbulentnog perioda u poslednjih godinu dana Joca Amsterdam preuzima vodeću ulogu u beogradskom podzemlju. Iako mu u prvo vreme nisu davali velike šanse, sada njegovi glavni konkurenti više nisu toliko jaki kao on. Više se, na primer, davalo šanse zloglasnom Dejanu Stojanoviću Keki, čija je grupa i dalje jedna od najjačih u gradu. Otkako je krajem prošle godine MUP Srbije počeo intezivno da se obračunava sa Kekom, hapšenjem članova njegove grupe koji su krijumčarili narkotike u zapadnu Evropu, zatim otkrivanjem ubica Gorana Mijatovića Mite, predsednika FK Bežanija, i pokretanjem istrage o takozvanoj fudbalskoj mafiji, ovaj Novobeograđanin sklonio se u Crnu Goru, gde mu zaštitu pružaju lokalni mafijaši. Posle razbijanja zemunskog klana ova mafijaška grupa preuzela je primat kriminalnih aktivnosti na teritoriji Srbije. Imaju dobro razgranatu mrežu po čitavoj Srbiji i dobre veze sa crnogorskim kriminalcima. Policija ima podatke o tome da je Keka udružio svoje poslove sa zloglasnom grupom Amerika. Policija ima saznanja da Kekina grupa pokušava ponovo da preuzme primat u podzemlju, obračunavajući se pri tom sa konkurentima, vojnicima moćnijih mafijaša. Sumnja se da stoje iza nekoliko žestokih ovogodišnjih likvidacija, među kojima je i ona od pre nekoliko meseci na splavu Blejvoč, gde je ubijen konkurent Andrija Stanić (34). Ubijen je u rano jutro 24. maja, u 4.10 časova, u sačekuši na parkiralištu ispred splava na Zemunskom keju. Napadači sakriveni u žbunju ispalili su nekoliko hitaca na Stanića, koji je ubrzo posle toga izdahnuo u Urgentnom centru. Napadači iz zasede lakše su ranili i Stanićevog prijatelja Nikolu Ćesića (35) i jednu devojku koja je slučajno prolazila parkingom u trenutku pucnjave. U SENCI Od ostalih pretendenata za šefa srpskog podzemlja tu je i Luka Bojović, koji posle nedavnog izlaska iz zatvora pokušava da povrati primat. On je posle ubistva premijera Zorana Đinđića i akcije Sablja preuzeo većinu poslova zemunskog klana - od trgovine drogom do reketiranja. Bojovićem se niko nije ozbiljno bavio do sredine prošle godine, kada je uhapšen zbog sumnje da je pomagao odbeglim zemuncima. Jednostavno, posle Sablje je uskočio u prazan prostor i zauzeo jednu od vodećih pozicija na kriminalnoj sceni Srbije. Često je putovao u Crnu Goru, Holandiju i Švedsku. Tu je i Andrija Drašković, koji izgleda još nije sredio svoje poslove od prošlogodišnjeg hapšenja u Italiji. Kriminalna karijera ovog bosa iz Male Krsne počela je 1984. godine, kada je došao u Amsterdam da se navodno skloni od komunista, pošto potiče iz izrazito rojalističke porodice. Posle se u Holandiji oženio s Babet, dobio decu i izgubio veliki broj prijatelja. Kad je 1992. izručen u Srbiju, Milošević je Arkanu dao zadatak da ga uhapsi i preda policiji. Zato je sa svojom drugom suprugom Verom bio prinuđen da 1996. pobegne u Bugarsku. Za vreme rata švercovao je cigarete, benzin, kafu i čaj. Zbog sumnje da stoji iza 23 naručena ubistva bugarske vlasti su ga 17. avgusta 2002. izručile Holandiji. Za njim je, naime, još pre 11 godina raspisana poternica Interpola zbog optužbi da je odgovoran za ubistva u nekoliko evropskih zemalja, saopštio je tada bugarski ministar unutrašnjih poslova Bojko Borisov. Jocić je uhapšen 20. juna u centru Sofije u akciji koju su zajednički izveli bugarska policija i Interpol. Uz jake mere bezbednosti prebačen je u Amsterdam specijalnim avionom koji je poslala holandska vlada. Njega je holandski sud

1993. godine osudio na tri godine zatvora zbog pokušaja ubistva, ali je posle šest meseci Joca uspeo da pobegne. Jocića su zbog brojnih optužbi za ubistva, falsifikovanje i šverc droge tražile još i Nemačka, Jugoslavija, Austrija, Mađarska i Švedska. Pošto je bugarska policija očekivala da bi neko od Jocićevih ljudi mogao da pokuša otmicu, to jest njegovo oslobađanje, prilikom njegove ekstradicije primenjene su neviđene zaštitne mere. U 10 sati ujutro započele su masovne policijske provere u rejonu gde se nalazila transportna policija, u čijim je prostorijama Sreten Jocić proveo veći deo vremena otkad je uhapšen. Brzo se saznalo da je Sretena Jocića izdao kolega Bugarin pošto nije uspeo da plati dve tone kolumbijskog kokaina prema ugovoru u kojem je Jocić bio garant, tvrdio je najtiražniji sofijski dnevnik Trud, pozivajući se na policijske izvore. Za četiri tranše droge od po 500 kilograma bugarski narkobos je bio u obavezi da plati 250 miliona dolara kolumbijskim kriminalcima. Bugarin je, međutim, imao poteškoća, zbog čega je Joca Amsterdam bio prinuđen da sam izbroji milione i izmiri obavezu, nakon čega je ovaj - pritisnut da vrati pare izdao Sretena Jocića. Tri sata nakon Jocićeve ekstradicije Holandiji dve maskirane osobe su s motocikla pucale u Dimitra Džambazova, jednog od najvećih bosova bugarskog podzemlja koji je pukim slučajem ostao živ. Prebačen je na oporavak u bolnicu Pirogovo. List Trud je tada zaključio da je pokušaj ubistva karakterističan za italijansku i srpsku mafiju, ali ne i za bugarsku. Kako je odmah utvrđeno u Amsterdamu, hapšenje Sretena Jocića u Bugarskoj je planirano nekoliko meseci. Ministarstvo unutrašnjih poslova Holandije podnelo je godinu dana ranije zahtev bugarskoj policiji da ga uhapsi u Sofiji jer je u septembru 2000. godine u Amsterdamu izvršio dve spektakularne likvidacije poznatih holandskih mafijaša Sama Klepera i Jana Femera. Trebalo je da Joca Amsterdam zbog tih ubistava odleži u holandskom zatvoru još 1.004 dana pisao je tih dana amsterdamski list Telegraf. OSVETA Prema informacijama Jana de Klerka, portparola holandske policije, Bugari su Jocu Amsterdama uhapsili dok je telefonirao iz neke ulične govornice. Prepoznali su ga na osnovu boje glasa specijalnim prisluškivanjem. Optuživali su ga da je daljinskim upravljačem iz zatvorske ćelije presudio bugarskom narkobosu Milču Bonevu, zvanom Baj Mile (u prevodu Mile Baksuz), koji je 30. jula prošle godine ubijen u Sofiji zajedno s petoricom telohranitelja. Jedan metak ispaljen je u njegov dijamantski zlatni sat, što je simbolično značilo ne samo da je njegovo vreme isteklo već i da se rukom mašio i tamo gde nije njegovo. Naime, taj bivši komandos bugarske tajne policije koji se bavio iznudama i egzekucijama po narudžbini nije izvršio zadatak i sprečio izručenje Joce Amsterdama u Holandiju, za šta je od jednog Jocinog prijatelja naplatio tri miliona dolara. Upućeni tvrde da je Joca danas, pored svoje osnovne delatnosti, počeo da pokušava da legalizuje svoj prljavo stečeni novac, posećujući Agenciju za privatizaciju. Država je u jednom slučaju osujetila njegove namere da kupi preduzeće iz Boljevca. Joca Amsterdam se, dakle, posle šest godina vratio na čelo podzemlja. To mesto je izgubio nakon hapšenja 2002. u Bugarskoj i kasnije ekstradicije u Holandiju. Dve godine posle spektakularnog izručenja Joce Amsterdama holandskoj policiji iz Bugarske - uz pratnju tenkova, aviona i helikoptera - holandski sudovi nisu uspeli da dokažu njegovu krivicu, pa je odlučeno da bude izručen Srbiji. Ubrzo je pušten na slobodu uz kauciju od 300.000 evra. Uprava holandske policije za borbu protiv organizovanog kriminala smatra da je Sreten Jocić već čitavu deceniju vođa jugoslovenske mafije u Amsterdamu, zbog čega je i bio pod prismotrom tajne policije. U Austriji je tražen za naručeno ubistvo trojice policajaca. Prema poternici Interpola, Joca Amsterdam je osumnjičen za tri ubistva policajaca u Evropi, krvave egzekucije u Nemačkoj, Holandiji i Srbiji i brojna razbojništva u Austriji. U Bugarskoj je

uhapšen kao Marko Josić. Kada je jednom bio u publici prilikom aukcije nekog preduzeća, Sreten Jocić je rekao da nije važno da pobedi. Učestvuje, kaže, da bi doprineo da cena firme poraste, a država zaradi. Uz tu brigu za srpski budžet, Jocić je novinarima ispričao da je razlog što je postao redovni posetilac aukcija najava da će to ubuduće biti zabranjeno ljudima sa krimi dosijeima, pa da ugrabi još dok može. Život Sretena Jocića je veoma buran i uključuje hapšenja u više zemalja, kao i odležanu zatvorsku kaznu u Holandiji zbog pucanja na policajca. Pored istrage da je umešan u ubistvo Ive Pukanića, protiv njega se poslednjih nekoliko godina vodi postupak pred Okružnim sudom u Beogradu zbog naručivanja ubistva 1995 godine. Takođe, pred beogradskim opštinskim sudovima se Jociću sudi zbog ometanja službenog lica i neovlašćenog posedovanja oružja. Za Jocu Amsterdama se u javnosti već godinama sumnja da je jedan od vodećih ’’narko-bosova’’ na Balkanu, ali ove sumnje nikada nisu sudskim putem potvrđene.

Željko Ražnatović Arkan ubijen je 15. januara 2000. godine u hotelu „Interkontinental“. Tom prilikom stradali su i njegovi prijatelji Milenko Mandić i Dragan Garić. Dvojica prvooptuženih, Dobrosav Gavrić i Milan Đuričić, u bekstvu su od izricanja prvostepene presude, 9. oktobra 2006. godine. Odlukom Vrhovnog suda oni su pravosnažno osuđeni na 35, odnosno 30 godina zatvora. Dragan Nikolić Gagi jedini je optuženi koji se nalazi na izdržavanju tridesetogodišnje kazne.

-Prema informacijama ljudi koji su se nalazili u Raznatovicevoj neposrednoj blizini u vreme ubistva, a hotelsko predvorje je u tom trenutku bilo puno ljudi, Arkan je sa Milenkom Mandicem Mandom i covekom iz obezbedenja koji je neprestano uz njega, bio u hotelskom restoranu na rucku. Nakon toga su skupa otisli u hol, u deo koji se nalazi blize recepciji i ulazu u „Interkontinental“. Seli su u jedan od separea, a Arkan je svog telohranitelja zamolio da ode po kolace. U vreme dok se ovaj udaljavao, a izvor „Blica“ tvrdi da nije ni dosao do pulta gde su stajali kolaci, Arkanu i Mandicu je prisao covek koga su ocigledno obojica dobro poznavali. Prema opisu dogadaja, Arkan je ustao i rukovao se s njim, zatim su se izljubili, a potom je Raznatovic seo u fotelju. Istog trenutka covek, ciji identitet u ovom trenutku niko nije voljan da saopsti mada je izvesno da su ga mnogi dobro videli, poteze pistolj i puca Arkanu u glavu. To je bio prvi hitac koji su prisutni u hotelu opisali kao prasak petarde, nakon cega je usledila rafalna paljba. Kada je video sta se dogada, Mandic skace i pokusava da zastiti Arkana, odnosno nasrce na ubicu i njegov revolver. Medutim, ubica uspeva da iz neposredne blizine ispali vise hitaca koji Mandica pogadaju u telo i zbog cega ovaj ostaje mrtav na mestu. Posle izvesnog vremena, cije trajanje u opstem metezu niko nije uspeo precizno da definise, sledi rafalna paljba iz vise oruzja. Posto je prisutnima bilo potpuno jasno da pucnjava moze da ima veze samo sa Raznatovicem, prema separeu su potrcali mladici iz njegovog obezbedenja koji su se nalazili u blizini. Jedan od najbrzijh je, navodno, bio momak koji se nalazio u Arkanovom dzipu, parkiranom tik uz hotelski ulaz. Prema prici izvora „Blica“, on je utrcao sa „heklereom“ i zapucao prema napadacima. Momenat kako i kada se na mestu ubistva pojavilo vise napadaca niko, zasad, ne moze jasno da opise, ali je izvesno da covek koji je ispalio prvi hitac nije bio sam. U razjasnjavanju okolnosti ubistva potpuno je nepoznato prisustvo i pogibija pripadnika policije, ili bivseg pripadnika, Dragana Garica. Prema jednoj varijanti, upravo je on bio covek koji je ranjen puzao prema hotelskom izlazu, pokusavajuci da se skloni sa mesta obracuna. Niko ne moze da potvrdi da li se njegovo pojavljivanje vezuje za poznanstvo sa Arkanom ili, pak, povezanoscu s nekim drugim, niti da li je poginuo od hitaca koje su ispalili napadaci ili mladici koji su pokusali da zastite Raznatovica. Uglavnom, uocljivo je da u prvim izdanjima novina nije bilo umrlica u kojima se neko oprastao od Garica. Isti izvori tvrde da mladici iz Arkanovog obezbedenja dobro znaju identitet njegovog ubice, jer se pojavio javno i bez ikakve sumnje, polako, kako je to jedino i bilo moguce, prisao Arkanu i pucao u njega. Prema nekim policijskim izvorima, policija uporno traga za jednim od momaka iz obezbedenja, za koga se pretpostavlja da bi mogao da potvrdi identitet napadaca, a koji zasad ne zeli da se pojavi i to kaze. Medutim, pretpostavka je da u ovom trenutku gotovo svi bliski prijatelji pokojnog Raznatovica znaju o kome je rec. Ujedno, neki od prisutnih u „Interkontinentalu“, koji su bili dovoljno prisebni da se osvrnu oko sebe, garantuju da je u obracunu nastradalo vise ljudi. Prema njihovoj proceni, i izvesnim saznanjima, poginuo je najmanje jos jedan covek, mozda bas jedan od napadaca, mada se govori i o jos tri zrtve, odnosno ukupno sestoro poginulih. Ti podaci, ako to jesu, u ovom momentu ostaju u domenu spekulacija, a eventualnu potvrdu ili demanti bi bilo moguce ocekivati tek po zvanicnom saopstenju policije.

nesto posle ponoci 28. februara 1998. godine braon "jaguar" zaustavio se na semaforu kod prodavnice "Gas", na uglu Ulice Carice Milice i Brankove, kasni prolaznici su radoznalo zagledali lepu limuzinu kotorske registracije. Te noci iz zadnjih redova kolone automobila koji su cekali zeleno svjetlo na semaforu izleteo je, uz skripu guma "fiat" bez registarskih oznaka i naglo se zaustavio ispred "jaguara". Dva nepoznata mladica potegla su automate i srucili rafal u vozaca i suvozaca "jaguara", dodali gas i sjurili se preko Brankovog mosta ka Novom Beogradu. Na crnom asfaltu ostale su vruce caure, a u "jaguaru" dva tela su klonula sa sedista. Tako su u centru Beograda ubijeni Bojan Petrovic, star 36 godina i njegov drug tridesetogodisnji Zoran Bogdanovic-Kepa. Petrovic je bio clan rukovodstva beogradske narko-mafije i jedan od posljednjih clanova vozdovackog klana. Smrt je za Bojana Petrovica bila, kako su novine pisale, nastavak sudbine mnogih momaka iz beogradskog podzemlja, koji su uspjeli da se izdignu iznad prosjeka i da postanu vodje u pojedinim poslovima. Da bi Bojan Petrovic to bio u narko-mafiji, bilo je nuzno da, kako su poznavaoci podzemlja pisali, ukloni Gorana Vukovica-Majmuna, Dragana Joksovica-Joksu u Svedskoj. I Zorana Dimitrova na Konjarniku, pa je ovo bio cin osvete. Stampa je kao izvrsioce tih likvidacija pominjala izvjesnog Rogu, zatim Vojislava Raicevica, poznatijeg po nadimku Voja Amerikanac i samog Bojana. Sva trojica su te 1998. vec bili ubijeni. Zbog toga se ubistvo Bojana Petrovica shvatalo kao osveta za likvidaciju Vukovica, Joksovica, pa cak i Caldovica. Bojan Petrovic je volio da se javno pokazuje. O svojim mladalackim podvizima govorio je beogradskim novinarima, koji su ga znali jos iz 1985. godine. Petrovic je, naime, tada zajedno sa Draganom Popovicem-Dadiljom, Milovanom Vujisicem-Vujom i Borisom Petkovim ucestvovao u likvidaciji Ranka Rubezica. Osudjen je na sest godina robije, ali je odlezao pet. Kada je izasao na slobodu zaputio se u Nemacku, kod svojih kumova, a potom kod oca Vlaste Petrovica u Svedsku, koji je radio u stokholmskom nocnom klubu.

Bojan je, međutim, mnoge iznenadio i svojim ponašanjem tokom suđenja. Potpuno neočekivano, na sudu je žestoko teretio svog kompanjona Borisa Petkova Bugarina, tvrdeći da se ovaj, navodno, iživljavao nad ubijenim Rubežićem i posle ubistva. Nevolja je, ipak, bila što je i sam sve više tonuo u zavisnost. Gradom su počele da se šire priče o njegovoj sve većoj paranoičnosti. Nije se odvajao od dva pištolja i Kepe, koji je čak, po Bojanovom naređenju, naoružan neprestano stražario u hodniku velike kuće u kojoj je živeo. Ubrzo je počeo da se žali prijateljima da mu Bugarin i Aca Marinčić seksualno uznemiravaju suprugu, da hoće da je odvoje od njega, te da ona jedva uspeva da se odupre. Glasine o tome sigle su i do Borisa Petkova Bugarina, koji je onda otišao kod Bojana da tu stvar rasprave, jer je sve bila izmišljotina. Ovaj ga je, međutim, dočekao na vratima kuće i bez reči pripucao. Bugarin se srušio na beton. Bojan je mislio da ga je ubio, ali ispostavilo se da ga je samo ranio u stomak sa tri metka. Bojan se ponovo vratio "poslu", sa još većom paranojom da mu je Bugarin stalno za petama. Tokom sledećih nekoliko godina, nastupilo je zatišje u njihovim "koškanjima", ali ne i zaborav. Bugarin se 1996. godine vratio u Beograd, a dve godine kasnije, 28. februara, prostrujala je vest da je u strogom centru grada, na raskrsnici ulica Carice Milice i Brankove, Bojana Petrovića i Kepu zasula smrtonosna kiša metaka, dok su u "jaguaru" čekali da im se na semaforu upali zeleno svetlo. Ubica je, zvanično, zauvek ostao nepoznat. Vlasta Petrovic, zvani Crnogorac, veliki boem, kockar tople ruke, sarmer i iskusni delinkvent je u Svedsku dosao jos 1966. godine, jedni kazu kao obavjestajac, a drugi kao gastarbajter. Kako je Bojanov otac zbog ubistva u samoodbrani morao u zatvor, sin Petrovic je preuzeo poslove i u baru i na ulici. Sa svojim nerazdvojnim prijateljima Hasom i Carlijem i ekipom od jos sest momaka, zivio je od pljacki po Malmeu, Geteborgu i Stokholmu. I od reketa. Uzimao je cetvrtinu prihoda bogatih restorana. Bilo je to vrijeme kada se znao sa Giskom, Ljubom. Medjutim, 1983. godine Bojanova trojka je pala policiji u ruke i osudjena je na po sedam godina zatvora. Bojanu Petrovicu je uspjelo da pobjegne iz svedske kaznionice za Srbiju, sto mu je vec tada u jugoslovenskom podzemlju podiglo rejting do nebesa. Mnogi poznavaoci Bojana Petrovica tvrdili su da je i on kao i njegov otac covjek policije, jer je imao dozvolu za nosenje pistolja i jer je neko vrijeme radio u obezbedjenju Zorana Lilica, na njegovom predizbornom mitingu u Cacku. Otuda, mozda i tvrdnja da je Petrovic bio organizator serije likvidacija u beogradskom podzemlju, da bi, kako su pisale novine marta 1998. godine, napokon, i sam morao da ubije najsurovijeg od placenih ubica Voju Amerikanca. A onda je racun za toliku nenajavljenu smrt isporucen i njemu Bojanu Petrovicu. Samo nekoliko mjeseci poslije Bojanove likvidacije njegov otac Vlasta, koji kao da je predosjetio da nece dugo zivjeti, priredio je u Beogradu tri oprostajne vecere. Zvanicno, oprastao se od prijatelja pred put u Svedsku. Nezvanicno, saputalo se da se Vlata Petrovic oprastao od zivota. Tako je i bilo, jer je vrlo brzo potom ubijen u Haleu.

Zoran Šijan (35), bivši reprezentativac u kik-boksu, ubijen je u subotu 27. novembra 1999 oko 1.30 sati u svom "mercedesu 600", registracije BG 600-000, na uglu ulica Nemanjine i Svetozara Markovića u centru Beograda Šijan je ubijen iz automatskog pištolja marke "škorpion"u trenutku kada je vozilo zaustavio na semaforu. U tom trenutku s njegove leve strane prišao je automobil sa napadačima koji su u njega ispalili smrtonosne rafale. "Mercedes" je krenuo niz ulicu, prešao tramvajske šine i zaustavio se udarivši u parkirano vozilo sa druge strane ulice. Beogradska policija za sada ne saopštava nikakve detalje ubistva, a u toku noći organizovano je niz kontrolnih punktova u gradu kako bi pronašli ubicu (ili ubice), ali za sada bezuspešno. Prema nezvaničnim informacijama na Šijana je ispaljeno 18 hitaca. Šijan je pogođen u glavu i grudi i preminuo je na licu mesta. Inače, njegov automobil bio je parkiran nedaleko od bioskopa "Akademija 28" jer je Šijan sa društvom sedeo u obližnjem popularnom kafiću "Stupica". Šijan do sada nikada nije bio na meti revolveraša iako je njegovo ime povezivano sa poznatom "surčinskom grupom". Čelnici beogradske policije i ljudi upućeni u nelegalne poslove tvrde da je Šijan bio prvi čovek ovog prestoničkog klana, a smatran je za jednog od najuticajnijih u jugoslovenskom podzemlju. Prema nezvaničnim informacijama Šijan je ranije bio osuđen zbog razbojništva u Okružnom sudu u Beogradu. Ovu kaznu trebalo je da za pravosnažnu proglasi Treći opštinski sud, ali on to nikada nije učinio. Posle šest godina presuda je zastarela, a zatim i ukinuta. Surčinci su, sa Šijanom na čelu, važili za jedinu preostalu organizovanu ekipu na beogradskom asfaltu, nalik nekadašnjoj voždovačkoj grupi. Za njih se vezivala prodaja narkotika i kradenih automobila u kojoj su bili bez premca u SRJ. Tvrdilo se da ceo lanac preprodaje kradenih automobila drže u svojim rukama, ali policija nije dokazala ove nelegalne radnje tako da je sve ostalo na čaršijskim pričama. Tvrdnje da su Šijanovi momci jedna od najorganizovanijih ekipa u SRJ potvrđene su 12. aprila prošle

godine posle spektakularnog upada policije u njihovo surčinsko sedište. U toj akciji pored Šijana uhapšeni su i njegovi najbliži saradnici i prijatelji Zvonko Plećić Pleća, Dejan Milenković Bagzi, LJubiša Buha zvani Čume, braća Jokić, Perica i Slobodan, LJubomir Jovanović zvani Stakleni i Milan Narandžić Limun, svi članovi takozvanog surčinskog klana. U ovoj akciji učestvovalo je oko 200 policajaca među kojima su bili i operativci MUP Srbije i pripadnici interventne i kontradiverzione jedinice beogradske policije. Policija je upala oko ponoći, a pretres kuća uhapšenih je trajao do šest sati ujutro. Inspektori su zaplenili 31 skupoceni automobil marke "mercedes", "BMV", "ferari" i druge. Takođe, nađena je i velika količina nelegalnog oružja. Cilj ove akcije, kako su na tada održanoj konferenciji za novinare saopštili čelnici SUP Beograd, bio je pokušaj da se uđe u trag mnogobrojnim kriminalcima koji su utočište našli u Surčinu a za kojima su izdate poternice zbog ubistva i razbojništva. Takođe, akcija je imala za cilj i nalaženje bilo kakvih podataka koji mogu pomoći u istrazi oko ubistva Zorana Petrović Šempe, požarevačkog narkodilera i auto-bosa i ranjavanja njegovog prijatelja Nedeljka Todorovića sa Voždovca. Ova policijska akcija, pompezno najavljena, doživela je totalni krah. Zoran Šijan, lider surčinskog ganga, proveo je u pritvoru Centralnog zatvora u Beogradu nepunih mesec dana. Zbog ilegalnog posedovanja oružja osuđen je u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na zatvorsku kaznu od godinu dana, a do pravnosnažnosti presude bio je pušten na slobodu. Policija je u njegovom stanu zaplenila revolver marke "smit i veson", automat "uzi", malokalibarsku pušku "hekler i koh" sa optičkim nišanom, karabin "Crvena zastava", 43 metka kalibra "magnum 357" i 30 malokalibarskih metaka marke "vinčester" kalibra 22 mm. Protiv Šijana je u toku proces u Drugom opštinskom sudu u Beogradu zbog krivičnog dela ugrožavanja bezbednosti javnog saobraćaja. U saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 27. aprila 1997. godine na raskrsnici ulica Trgovačke, Jablaničke i Ibarske magistrale nastradao je Aleksandar Joksimović (21). Šijan se na sudu branio da je pokojni Joksimović svojim vozilom prošao na crveno svetlo. Zorana Šijana i LJubišu Buhu tužio je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu novinar "Srpske reči" Milovan Brkić za nanošenje teških telesnih povreda. U privatnoj tužbi novinara navodi se da su Šijan i Buha 17. oktobra 1996. godine posle lažnog predstavljanja izveli Brkića sa radnog mesta, primorali ga da uđe u kola i odvezli ga u Surčin. Tamo su ga, u servisu "Kotobanja" čiji je vlasnik Buha, skinuli golog i izložili linču tukući ga crevom za vodu, bejzbol palicama, stavljali mu repetirani pištolj u usta i pretili mu da će ga ubiti. Ovaj sudski proces je u toku. Posle hapšenja u aprilu prošle godine Šijan se primirio. Otvorio je pumpu u Surčinu, a nedavno je kupio i oko 700 kvadratnih metara poslovnog prostora u Zemunu. Prijatelji su mu savetovali da, kao i svi iz surčinske grupe, iznajmi telohranitelje. Nije hteo jer se, kako je govorio, nikome nije zamerio. Važio je za čoveka koji ume da proceni situaciju. Otac troje dece Zoran Šijan bio je dugo godina u braku sa Gocom Božinovskom, pevačicom narodne muzike. Iz braka sa njom ima dvoje dece. Osmogodišnju kćerku Zoranu i godinu dana mlađeg sina Mirka. Posle razvoda sa Božinovskom deca su prešla da žive kod majke na Novom Beogradu. Šijan je bio pažljiv otac, često je obilazio decu. Posle razvoda sa Božinovskom Šijan se oženio komšinicom Goranom koja je od njega mlađa petnaestak godina. Pre tri nedelje se porodila, a Šijan je treći put postao otac. Dobio je sina i dao mu

ime Vukašin. Priča se da je sinovljevo rođenje veličanstveno proslavio u krugu bliskih prijatelja. Sahranjen u ponedeljak u Surčinu Zoran Šijan je sahranjen u ponedeljak na pravoslavnom groblju u Surčinu. Poslednjem ispraćaju kontroverznog Surčinca prisustvovalo je nekoliko hiljada prijatelja, članova porodice i meštana ovog sremskog sela. U porti crkve Svete Petke u centru Surčina još od podneva nepregledna kolona Šijanovih prijatelja prolazila je pored odra u mimohodu cela tri sata. Od mnogobrojnih luksuznih automobila centralna ulica je bila zakrčena, a saobraćaj je prekinut više od četiri časa. Uz zvuke posmrtnog marša nekoliko hiljada ljudi je krenulo ka groblju. Vojvođanskom ulicom kretala se kolona ka groblju, gde se već okupilo nekoliko stotina ljudi. Od Šijana su se govorom oprostili blizak rođak i predstavnik kik-boks kluba "Zemun". Kovčeg je spušten u raku uz pesmu "Tiho noći moje zlato spava". Sahrani su prisustvovali folk pevači Miloš Bojanić, Vanesa Šokčić, Violeta Viki Miljković, Marina Živković, Zoran Kalezić, ugledni sportski radnici, nekadašnji teniser Slobodan Boba Živojinović sa suprugom Lepom Brenom, balkanska proročica Kleopatra, Dragan Čović, član Izvršnog odbora Skupštine Beograda i mnogi prestonički momci s one strane zakona.

13 godina kasnije - Mog sina je ubio neko mnogo moćan, a verovatno je u njegovo ubistvo umešana i bivša Služba državne bezbednosti. Ne mogu da uprem prstom ni u koga, ali znam samo da se dva-tri meseca pre smrti posvađao s Markom Miloševićem i da ga je tada ošamario. Rekao mi je tada da je Marko Milošević učinio nešto loše, nehumano i da mu je on zapretio: „Napraviš li još nešto tako, zažalićeš“ - kaže za „Alo!“ Milica Šijan, majka Surčinca Zorana Šijana, koji je pre 13 godina ubijen u centru Beograda, a njegove ubice ni do danas nisu otkrivene. Majka ovog bivšeg šampiona Evrope u kik-boksu veruje da mu je od tada krenulo po zlu i kaže da je sina kritikovala zbog tog postupka. - Pitala sam ga da li zna da je udario sina tadašnjeg predsednika države, a ne nekog običnog čoveka, ali mi je on rekao da je postupio ispravno. Znam i da su ga pre ubistva pratili. Ispričao mi je da je jednom primetio automobil sa četvoricom-petoricom muškaraca i stao da ih pita šta to rade. Oni su mu rekli da to čine po službenoj dužnosti, pa zato mislim da je njegovo ubistvo organizovao neko iz Državne bezbednosti, po nalogu iz tadašnjeg vrha vlasti - priča majka ubijenog Šijana. O spekulacijama da je u ubistvo njenog sina umešan Andrija Drašković, Milica Šijan kaže da ne zna ništa. - Andriju nisam videla da se druži sa Zoranom, a čula sam da je izjavljivao da je mnogo više voleo mog sina od onih koji ga žale - kaže Šijanova majka. Sumnja, međutim, da je u ubistvo umešan ubijeni Zoran Uskoković Skole, koji je nedugo posle

Šijanove smrti ubijen u Beogradu. „Verujem da ga je Bog kaznio ako je to učinio“, dodaje ona. - Posle Zoranove smrti u policiji su nam govorili da će njegovo ubistvo vrlo brzo biti rešeno, za nekoliko dana. Govorili su i da su imali sve podatke, a kada je moj muž otišao kod inspektora koji je radio na slučaju, rekli su da je inspektor prebačen na drugo mesto. To nam je sumnjivo jer mislimo da je bio na tragu ubicama - priseća se Milica Šijan i navodi da joj je suprug Mirko umro, a da istinu o smrti sina nije saznao. Zoran Šijan je ubijen 27. novembra 1999. oko 1.30, na uglu ulica Nemanjine i Svetozara Markovića, u centru Beograda, dok je sedeo za upravljačem svog „mercedesa 600“, čekajući zeleno svetlo na semaforu. U tužilaštvu i policiji i dan-danas ne znaju ko je pre 13 godina nedaleko od kluba „Stupica“ ubio tada najpoznatijeg Surčinca. Čitulju Šijanu su dali Lepa Brena i njen muž Slobodan Živojinović, koji su bili i na sahrani. Milica Šijan kaže da je više od hiljadu ljudi došlo na sahranu njenom sinu, a među njima i pevačice Zlata Petrović i Sanja Đorđević. I ove godine su na dan njegovog ubistva izašli na njegov grob u Surčinu, na kojem su sagradili Šijanovu bistu. „Moj Zoran je bio popularan, svi su ga voleli. Uteha su mi njegova deca i ćerka Vanja. Sada smo na našu slavu Aranđelovdan sve vreme puštali pesme koje je Zoran voleo i uz njih plakali“, kaže Milica Šijan. „Znaju, ali ćute“ „Zna se ko je ubio Zorana, ali se o tome ćuti. Niko nas nikad nije obavestio o toku istrage, ali se nadam da će ova vlast sada učiniti nešto po tom pitanju. Ništa nije nagoveštavalo njegovu smrt, niti mu je bilo ko pretio“, izjavila je za naš list pevačica Goca Božinovska, koja iz braka sa Šijanom ima ćerku Zoranu i sina Zorana.

Da je u svoje vreme neko ponudio opkladu- kako će "završiti" Boris Petkov- teško da bi se našao iko ko bi stavio pare na "kraj u bolničkoj postelji". Jer, ovaj četrdesetšestogodišnji "vitez beogradskog asfalta" za jedne, a "okoreli kriminalac" za druge, imao je sve predispozicije da završi kao i ostali iz njegove generacije beogradskih prestupnika. Da li je je imao sreće, ili je presudilo njegovo lukavstvo da se na vreme povuče u pozadinu dešavanja u srpskom podzemlju, tek, Petkov je otišao na onaj svet, po svemu sudeći, zbog trovanja lekovima koje je koristio. Bugarin, kako su ga zvali i prijatelji i neprijatelji, zbog činjenice da je u Beograd došao iz Surdulice, bio je akter i svedok skoro svih važnih dešavanja u srpskoj"sivoj zoni". Od ubistva Ljubomira Magaša- Ljube Zemunca ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu, kada je viđan u društvu ubice Gorana Vukovića, preko likvidacije Ranka Rubežića zvanog "balkanski Dač Šulc", do prijateljstva sa začetnikom nove generacije srpskih kriminalaca Aleksandrom Kneževićem Kneletom, koji je uvek govorio da je "Giškin i Bugarinov pulen". Za Petkova se u široj javnosti prvi put čulo posle Rubežićevog ubistva 15. februara 1985. godine kod Kapije Beograda. Tada je sa Draganom Popovićem Dadiljom (kasnije ubijen ispred beogradskog hotela Palas) i Draganom Vujisićem Vujom pucao na "Dač Šulca". Vuja i Dadilja su uhapšeni, a Petkov je uspeo da pobegne u Čehoslovačku koja tih godina nije bila član Interpola. Ipak, kasnije je potpisan međudržavni sporazum pa je izručen Jugoslaviji, gde je prvostepeno osuđen na pet, pa na sedam godina zatvora. Iz zatvora u Zabeli pobegao je posle dve godine. U Beograd se vratio 1991. godine na sahranu svog vernog druga Đorđa Boćovića Giške, koji je poginuo na frontu kod Gospića kao komandant Srpske garde. Istog dana, 19. septembra, Petkov je ranjen u pucnjavi kod hotela "Slavija". Prebačen je iz Urgentnog centra u bolnicu Centralnog zatvora, jer je za njim postojala poternica. U zatvoru je bio do decembra 1992. Ponovo biva ranjen na Zvezdari 7. oktobra 1993, ali do danas se ne zna ko je tad pucao. Petkov je odbio da policiji opiše šta se desilo i ko su "pucači", što se tumačilo njegovom željom da se osveti. Petkov je stasao sa generacijom prestupnika koji su "zanat" pekli osamdesetih godina po zapadnoj Evropi, kada je jugo podzemlje drmalo. Giška, Jusa, Arkan, Beli, Majmun, Ašanin…- svi iz tih "zlatnih vremena kriminala" danas su po beogradskim grobljima. Uglavnom su ginuli od metka. I voždovački gang, kome je Petkov pripadao, desetkovan je ubistvima. Poslednjih deset godina živeo je u Kaluđerici u Ulici narodnog heroja Zorana Maksića, povremeno je odlazio u rodnu Surdulicu, ili Leskovac, posebno kada je osećao opasnost. Povukao se iz "krupnih stvari", a među upućenima se šuškalo da se odao raznim "porocima". Kada je 2000 godine kolima zgazio jednu devojku, opet se njegovo ime provlačilo po novinama. Petkov je voleo da popriča sa novinarima, ali nikada nije dozvolio da to pređe u estradu. Umeo je da

kaže kako klinci ništa lepo ne mogu da očekuju od kriminala. "Sve je to paćenje, foliraža"- govorio je. Čovek sa njegovim iskustvom znao je, nesumnjivo, šta je kriminal. Bio je ukupno osuđen na 18 godina zatvora, od toga je odležao manje od polovine, ranjavan tri puta, počeo je, kako se nekada počinjalo, pesnicama, pa prešao na pištolj, poznavao je "najžešće", učestvovao u dvostrukim igrama koje je osamdesetih godina sa kriminalcima organizovao SDB… U nedelju uveče, 15. decembra 2002, pozlilo mu je. Prebačen je na VMA, gde je ubrzo izdahnuo. Tako je okončana poslednja "velika priča srpskog kriminala". Ove novije "priče", završavaju mnogo brže.

Ljubina majka Rosa Curcic je poput mnogih Srba javno sumnjala da je ubistvo njenog sina organizovala nemacka drzava. Jer, Ljubomir Magas je bio vodja, kako je tvrdio Gerhard Beder, strucnjak za organizovani kriminal, cak "250 razbojnika iz Jugoslavije, koji su delovali u Frankfurtu i okolini. Njega su svi oni morali da slusaju". Nemci su mislili da ce vecnim uklanjanjem Ljube Zemunca ukloniti i jugoslovensko podzemlje iz Nemacke. Njegova majka Rosa Curcic o tom sukobu sa Vukovicem, za koji je njen sin strepeo da ce biti i koban, kaze: - Kad je zbog Gorana bio u zatvoru, to se iskomplikovalo, dosao je i onaj policajac Oto Leder. Nije on bio obican policajac, vec neki glavni za saradnju s americkom CIA. Ja sam bila na tom sudjenju. Dvaput je policiji Goran davao izjavu da ne zna ko je pucao u njega. Tek kad je Leder dosao u

Frankfurt, rekao je da je Ljuba pucao u njega. Sad, taj Ljubin drug kod kojeg sam odsedala, vidim sav usplahiren, ubledeo, kaze meni: tetka Roso, znate li vi ko je taj Leder. Sta me briga, mislim se. Sedi Ljuba pored mene i ja mu pricam sta se u Beogradu govori, da mnogi saradjuju s policijom, da je neki nemacki policajac dolazio u Beograd i saslusavao mi zeta. Pa to je ono djubre sto sedi iza tebe, kaze. I tako, pricam ja Ljubi o tim glasinama da mnogi njegovi poznanici rade za policiju, ali da za njega nista nisam cula. Za koga da radim, pita, za to djubre? Otkud znam kad ce da me proda, za bilo koga da radim? E, tad mi je rekao: majko, ako mi neko dodje glave, to ce biti ovo djubre sto sedi iza tebe. E, kad je bilo Goranu sudjenje, isla sam tamo. Nemci su s kerovima bili napolju, jedino kad su Soskici svedocili, Nemci su uveli pse i u sudnicu. Ni pre ni posle toga. Sad, svi su podvlacili da Ljuba nikad nije imao pistolj, sto je bila cinjenica. Ali javni tuzilac ustade pa rece: " Gospodinu Magasu nije ni bio potreban pistolj, jer je imao ubitacnu pesnicu." I trazi za Gorana dve godine i devet meseci. Da sam mogla da urliknem... Samo sam tad progovorila - da je psa ubio, vise bi dobio. Gledala sam pistolj iz koga je moj Ljuba ubijen, kutiju sa njegovim stvarima. Kad je bila pauza, prilazi mi prevodilac i kaze da je znao da cu ja doci, ni u snu ne bi prihvatio da prevodi. Poznavao je Ljubu i voleo ga. Ali, tu bedu da si video, kad je usao i seo za optuzenicki sto. Pored njega dva advokata. A zamisli moj osecaj... sedi tako na tri metra od mene. Kad smo izlazili, ja sam prosla pored njega, a nista ne mogu. Ne mogu ni za nos da ga povucem. Oborio je glavu na onaj sto. Vidim sto se sav trese. Njegov advokat odgovori da Goran ne moze da sedi i gleda Ljubinu majku. Stalno je ponavljao da je Ljubu ubio iz straha. Iz straha i nista drugo. A sudija, onako mladji covek, pita ga zasto nije otisao iz Frankfurta kad ga se toliko bojao? Nisam mogao, rece, da ostavim verenicu. Setila sam se tad sta mi je Ljuba rekao za onog Ledera. I zbog neke proklete puske, bar takvu sam ja verziju cula, kad je Ljuba istukao americkog vojnika iz CIA. E, tad je Leder dosao u Frankfurt i rekao da Ljuba pod hitno mora da se likvidira!

Po prici samog Gorana Vukovica, ubistvo Ljubomira Magasa je bilo posledica njegovog straha za sopstveni zivot, ali i njegove pritajene zelje za osvetom: - Niti sam ja dosao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem "krunu", niti me je to uopste interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: "Dosli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti cas!" Posto je Debeli (Djordje Bozovic Giska) izasao iz zatvora, napali su ga pokojni Ranko Rubezic i jos neki da se pobije - za vodjstvo - sa Ljubom. Ja sam mu govorio: "Zasto bi ti to radio, kad ste bili dobri u zatvoru. Nemas nikakvog razloga. Evo, on je tu u Frankfurtu, video sam se s njim." To ga je smirilo: "Dobro, brate, pozdravi ga!" Stalno su se posle pozdravljali preko mene. Znaci, nikada ranije tu nije bilo neke zle namere, da bude zavade. Medjutim, Ljuba je okupio oko sebe te - kako da ih nazovem - klosare. I to je jos kompliment za njih, posto je Ljuba naivno verovao da je sposoban da i od najsitnijeg lopova napravi najveceg. Metak za metak Posvadjali su nas ljudi sa strane. Na primer, uhvatim i prebijem nekoga, a oni graknu: "Vidi, Goran je izmasakrirao! Goran ovo, Goran ono..." Namerno su ga provocirali i izazivali. Odemo kuci, a posle pet minuta me zove Ljuba: "Sta ti to znaci, Gorane, to provociranje!" Njegov zet Sreto Raznjatovic, dok nije namestio da me upucaju Ljuba i Cane, kad god je dolazio da poseti Ljubu, dolazio je i kod mene. Znaci da ja nisam nista imao protiv tog coveka, jer Ljuba je bio i moj idol. Do dana danasnjeg nisam saznao zasto su pucali u mene i sta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju.

Kako sam jednom izasao iz kuce na ulicu, vidim Sreta ide s jedne strane, a dvojica s druge. Ja sam stvarno bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namesta da me ubiju. Okrenem se malo i kako sam se okrenuo, tako me nesto pogodi u ledja. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem i pocnem da trcim. Onda oni dum, dum, pucaju za mnom. Pita me Boris Petkov: "Sta ti je, brate?" Kazem: "Pogodjen sam." Dosla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapseni su Vlada Bacar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Na kraju su svi pusteni. Evo, Vlada Bacar je sedeo zbog mene u zatvoru, pa smo opet ostali dobri prijatelji. Jedanput sam mu rekao: "Sta ce ti, brate, da imas neprijatelje zato sto si Ljubin drug." "Boris Petkov i ja bili smo uhapšeni u jesen 1984. u Frankfurtu zbog toga što je Zoran Robija, kad smo pošli na stoni tenis, iz cista mira udario šrafcigerom u neka kola i razbio staklo. Stigla je policija i Robija pokaže prstom na nas. Uhvate mene i Borisa. Pošto mi nismo bili krivi, niti smo namestili Robiju, puste nas iz pritvora posle 14 dana. Odmah sam video da nešto nije u redu i tako odmah saznam da su ovi Ljubini zvali i pretili mojoj supruzi da ce da je izvedu na "redaljku", a da ce meni da jebu mater. Uopšte nisam znao zbog cega ni zašto. Pozovem Momu (jedan od Ljubinih ljudi - pr.a.) i kažem: - Daj mi Ljubu. Pauza, valjda ga pita hoce li da se javi. Cujem: "Nisam tu". Ovaj ponavlja - Ljuba nije tu. Kažem: Što lažeš da nije tu? On kaže: "Nije Ljuba, samo je Cane tu". Daj mi Caneta. Kažem: Picko debela, što ste mi pretili, jebacu ti majku. Sad cu da vam dodem... Oni spustiše slušalicu. Ponovo okrenem njihov broj, kao Cane izašao, hoce Sreta Ražnatovic da razgovara sa mnom: "Nemoj molim te da dolaziš, evo ja cu da dodem kod tebe". A Boris mi lepo kaže: "Brate nemoj da ih cekamo, hajde da idemo pravo dole". Kažem: Neka brate, neka oni dodu. Cekam Sretu i ne slušam Borisove savete: "To je njihov covek, ja ih malo bolje znam od tebe pošto smo ja i Giška imali više konflikata s njima. Hajde da mu gurnemo pištolj u usta da nam prizna gde su Ljuba i ostali". Ja ne pristajem: Jesi li lud pobratime, dolazi mi Covek u kucu pa da mu pištolj stavljam u usta. I stvarno, došao Sreta: "Đe si, šta radiš. Đe ti je Dobrila, voleo bih da je vidim. Hajdemo kod nje". Boris mi daje znak da ne idemo na ulicu. Kažem mu, brate ako se bojiš nemoj da ideš, iako znam da se Boris ne boji, pravim od sebe budalu i tako mu govorim. Kad sam izašao iz kuce na ulicu, Sreta ide s jedne strane, dvojica sa druge strane. Ja sam zaista bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namešta da me ubiju. Bio sam ga zagrlio. Kad cujem "stoj". Okrenem se malo, i kako sam se okrenuo tako me nešto pogodi u leda. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem u stranu i pocnem da bežim. Oni pucaju za mnom, pita me Boris: "Šta ti je brate?" Kažem: Pogoden sam. Boris se bacio na jedna kola i ubacio me unutra da se odvezemo u bolnicu. Probili su mi jetru, bubreg, debelo crevo. Do dana današnjeg nisam saznao zašto su pucali u mene i šta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju."

Napustio sam bolnicu jedanaestog dana: potpisao sam da izlazim na sopstveni rizik. Od tada se vise nismo vidjali sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Oni su tada bili sudjeni zbog nekih otimacina iz 1983. godine. Ljuba Zemunac, Pera Puseljic, Slobodan Savic Cane, Soskic, njih pet-sest. Ja sam imao zakazano sudjenje za neke kradje u pola jedanaest, a njima je bio pretres nesto ranije. Ne sluteci nista, poneo sam pistolj, prosto jer se od njega nisam nikad odvajao. Dobro sam znao da ce da mi skinu glavu ako mogu. Parkirao sam auto na cosku i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovacevicem posao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest- trinaest. Nesto su se domundjavali. Tek kad sam se priblizio stepenistu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pistolj i rekao: "Sta hoces! Sta hoces, picko?" Glupo je da krijem i da kazem da mu nisam to rekao kad jesam. Planuo je: "Sta je, pederu, hoces da se svetis!" Nisam ga se nimalo bojao: "Mislis da necu da ti se osvetim?" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao zivotinja. I drugi metak ga je pogodio. Onda su njegovi pritrcali. Mirno sam vratio pistolj u futrolu, uhvatio zenu za ruku i rekao: "Hajde da idemo." Naleteli smo na policajca, koji je drzao neka akta, izvadio je pistolj tek posto su braca Soskici povikali: "Drzite ubicu! Ubica!" Poslusao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dodje patrola. U medjuvremenu, Vlajko i ne znam ko jos udarili su dva-tri puta moju zenu. Cak su i mene, vezanog na zemlji, pokusali da udare. Onoga konja Soskica sutnuo sam nogom u grudi. Nisam uopste shvatao sta se desilo i poceo sam da se cerekam. .................................................................................... Vise o Goranu Vukovicu u njegovom albumu na stranici.

Knele se 1991. godine pridružio Srpskoj gardi i otišao na ratište u Borovo selo kraj Vukovara. Zajedno sa Giškom i Branislavom Matićem Belim bio je učesnik čuvene demonstracije koja se odigrala 9. marta. 1991. godine u Beogradu. Posle demonstracija 9. marta, postaje zvanični telohranitelj Vuka Draškovića. Iste godine pošto je Knele želeo da ima udela u poslovima oko auto-otpada dolazi u sukob sa poznatim velegradskim kockarom Zoranom Kovačevićem Kočom. Sukob ove dvojice kulminirao je kada ga je posle kraće rasprave u prepunom klubu "Tifani" mladi Knežević upucao u noge. Maja meseca 1992. godine ispred kafića "Freska" u ulici Vuka Karadžića broj 12. posle žestoke svađe i vređanja na nacionalnoj osnovi Milan Janković, momak iz Bijelog Polja, ranio je Kneleta u predelu prepona koji je ubrzo prevezen u Klinički centar. Nakon ovog ranjavanja Knele je napadnut i u jednoj automehaničarskoj radnji i samo je pukom srećom izbegao smrt. Bio je učesnik mnogih pucnjava po Beogradu, učestvovao je u obračunu ispred restorana "Poslednja šansa" i diskoteke "Luv" na Voždovcu. Nedugo zatim ispred kluba Nana na Senjaku, dve maskirane osobe, naoružane kalašnjikovima, istrčavši ispred Kneletovog poršea ispalile su više hitaca. I ovog puta Knele je imao sreću pošto se podvuko pod volan automobila, pa je prošao samo sa ogrebotinom, dok je porše bio oštećen na više mesta. Nedugo posle svih ovih događaja, Knežević je jedne noći u prepunom hotelu Jugoslavija, naočigled svih gostiju sa ruku jednog gosta uzeo skupocen sat i ključeve od automobila, "nisan patrol" podcenivši gosta, koga nije ni poznavao, Knežević je sav oduševljen napustio hotel. Čovek kome je Knele konfiskovao džip zvao se Miodrag Cvetinović inače zet Radeta Ćaldovića Ćente. U apartmanu 331 hotela "Hajat" u novom beogradu, 28. oktobra 1992. godine ubijen je Aleksandar Knezevic Knele, dvadesetjednogodisnjak iz naselja Brace Jerkovic. Kneletovo telo je pronadeno sledeceg dana u 15 casova. Nekoliko dana posle ubistva niko od Knezevicevih prijatelja nije mogao da pretpostavi ko bi mogao da bude ubica. Pojedinost koja je sve zbunjivala bio je podatak da je Knezevic, ocigledno, pustio ubice u sobu. Bilo je poznato da je inace izuzetno oprezan, da vise puta proverava koga pusta u sobu, da je pistolj drzao cak i kada bi primao bliske prijatelje. U "Freski", omiljenom Kneletovom kaficu, posto se culo za ubistvo, nije bilo muzike. Velika grupa mladica, koji su izgledom oponasali Kneleta, odbijala je svaki razgovor. Tih dana, novine su se citale od zadnjih stranica. Ako mozda i nije bio prvi u nizu, generacije samo Beogradu svojstvenih desperadosa, onih koji su hteli sve, i to odmah, Knele je ubrzo zauzeo vodece mesto. Svojim izgledom i nacinom zivota iskazao je najdublje zelje velikog dela svojih vrsnjaka. Njegov otac svedoci da ga je vise puta upozoravao na opasnosti. Knele mu je odgovarao: "Bolje da zivim jedan dan kao covek, nego ceo zivot kao bednik. Pusti me, ovo je moj zivot". Na Kneletovu sahranu doslo je nekoliko hiljada ljudi. To je svet koji ima svoju fizionomiju i psihologiju, nepisane zakone.Svi su ozbiljni, napeti, nose italijanska odela, cipele, listom kratko osisani, poput Kneleta. Puno lepih devojaka koje neprekidno placu...... vise PRICA O KNELETU Biografija, navijacki dani i delovi zivota u njegovom albumu na stranici: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.122878271098623.29961.122871667765950&type=3

14. 2. 1997. Masakr u noci Sv. Valentina Jedino sto se moglo pouzdano reci odmah po ubistvu Radeta Caldovica Cente, jednog od starijih "bosova" srpskog podzemlja, jeste da je "rukopis" ove likvidacije bio prepoznatljiv po svemu, osim po neverovatnoj surovosti ubice - pored njega, samo zato sto je bila ocevidac, ubijena je i Maja Pavic, novinarka TV Pink i vencana kuma folk zvezde Svetlane Raznatovic. Znajuci da "beogradske ubice" u principu cekaju pogodan trenutak kada je zrtva sama, pa makar, kako se moze primetiti, prateci je i nedeljama, neki su izvukli zakljucak da je Caldovic morao da umre bas te noci, tri sata nakon sto je prosao Dan Svetog Valentina. Caldovic u drustvu Paviceve bio je te noci na veceri u Klubu knjizevnika, zatim su obisli obliznji nocni klub F6, i potom seli u "reno espejs". Tada se pojavio ubica koga, uzgred, u to gluvo doba noci niko nije video, i iz automatskog oruzja izresetao Caldovica kroz bocno staklo, a onda hladnokrvno pucao na Pavicevu koja je ocajnicki pokusavala da se iskobelja iz automobila. Nedugo zatim, jedan taksista je slucajno primetio izresetan automobil i stravican prizor na prednjem sedistu. Ko je bio Centa videlo se iste noci, jer je Francuska ulica ubrzo bila blokirana limuzinama vidjenijih ljudi beogradskog podzemlja koji su tu stigli i nemo posmatrali policijski uvidjaj, i nekoliko dana kasnije kada je na Zemunskom groblju odrzana sahrana koja se mogla "meriti" jedino sa onom od pre jedanaest godina kada je na istom mestu sahranjen Caldovicev drug iz dosijea nemacke policije Ljuba Zemunac. Na sprovod je doveden i ceo trubacki orkestar, jer je to bila Centina zelja. Zasto je Centa morao da umre i dalje je, naravno, misterija. Prica se da je njegov telohranitelj, nedugo po ubistvu, vidjen u jednom drugom "taboru", da se Centa posvadjao sa dugogodisnjim prijateljem, poznatim eks-kriminalcem, da je kriv za neke prethodne likvidacije pa ga je stigla "osveta". Bice da istinu zna samo ubica i oni koji su ga poslali. Biografija: Раде Ћалдовић је рођен као друго дете у породици Милана и Божидарке Ћалдовић. Ћалдовићи су имали још два сина: старијег Момчила, званог Мошке, и најмлађег Драгана, званог Ћатана. Милан Ћалдовић је био возач при полицији, а Божидарка Ћалдовић домаћица. Средином

1960их породица се одселила у Земун, у насеље „Марија Бурсаћ“. Средином шездесетих на једној игранци у Дому омладине је упознао Љубомира Магаша, са којим је постао нераздвојан. Први пут је ухапшен 1967. године заједно са Магашем и Зораном Милосављевићем „Робијом“ због сумње да су силовали једну девојку. Због недостатка доказа, Ћалдовић и Милосављевић су пуштени на слободу, а Магаш је осуђен на две године и осам месеци затвора, које је одслужио у затвору у Сремској Митровици. Две године касније оженио се својом дугогодишњом девојком Маријом. У марту 1971. године заједно са Магашем и Дачом је отпутовао у Италију, у Милано. Раде Ћалдовић је 1972. године у Верони рањен у стомак. Убрзо после рањавања Ћента је отишао у Милано где се придружио Магашу и његовом клану који је тада бројао десетак чланова. У Италији се бавио оружаним пљачкама и нападима на италијанске и аустријске златаре због чега је у Риму доспео у затвор. Након изласка из затвора почетком 1974. године Ћалдовић је отишао у Француску а након извесног времена у Немачку у Франкфурт. У немачкој полицији је вођен и под лажним именима као Милован Булован из Зрењанина, Душан Вучетић, Живан Машињанин, Ђулијано Кастањола и Андреа Зуло. Немачка полиција га је почетком 1980их теретила за 37 кривичних дела, али због недостатка доказа је и даље остао на слободи. Због великог притиска који је долазио од стране полиције и новинара Раде Ћалдовић је после ослобађајућих пресуда најчешће одлазио у Италију и Холандију, где је време проводио најчешће у коцкарским круговима. При самом доласку у Холандију Ћалдовић је ушао у коцкарске кругове. Међутим, када је вођа црногорске групе Вељко Кривокапић на коцки изгубио од Ћалдовића двадесет хиљада немачких марака и скупоцен сат, а потом га уз претње пиштољем и људи око себе приморао да му све врати, Ћалдовић је у року од два дана извршио освету — Кривокапић је неколико дана касније убијен у једном бечком кафићу. Осумњичени за ово убиство, Раде Ћалдовић, Јусуф Булић и Љубомир Магаш, налазили су се у бекству. Међутим, на захтев Аустрије према оптужници која их је теретила за убиство из безобзирне освете и у Београду је издата потерница коју је потписао истражни судија.Након извесног времена потерница за њима тројицом је обустављена због недостатка доказа да су учествовали у убиству Вељка Кривокапића. Пошто се поново вратио у Немачку где је иначе бесправно боравио, Ћалдовић је поднео захтев за издавање политичког азила. Немачке власти су то одбиле, па је Ћалдовић одлучио да заједно са својим пријатељем Љубом Магашем приступи српском емигрантском „Равногорском покрету“ и тако себи обезбеди стално боравиште на подручју СР Немачке. Велика потера немачке полиције за Ћалдовићем почела је оног тренутка када је 1981. године купио најновији и најскупљи модел мерцедеса „Бенз 500СЛ“, тадашњег аутомобила године у Немачкој. То је побудило нове сумње јер Ћалдовић није био запослен те није имао ни основне приходе. Године 1982. немачка полиција је напокон ухапсила Радета Ћалдовића због сумње да је учествовао у изнуђивању новца од коцкарског клуба у улици Кајзештрасе у Минхену. Пошто је ухапшен на делу приликом пуцњаве немачка полиција је имала довољно доказа да Ћалдовића и његове сараднике осуди на дугогодишњи затвор. Немачки „Шпигл“ је објавио да је напокон ухапшен главни рекеташ на подручју Минхена. „Шпигл“ је такође тврдио да више готово и да нема италијанског и кинеског ресторана, пицерије и јавне куће која не плаћа рекет осумњиченом. Због ових уцена с тешким разбојништвом, године 1985. Раде Ћалдовић је осуђен на затворску казну од три године и четири месеца затвора. Затворску казну је

издржавао у затвору Ландсберг, у близини Минхена. Када је 10. новембра 1986. године испред Земаљског суда у Франкфурту убијен Љубомир Магаш, немачка полиција га је прогласила за новог „кума“ југословенског подземља. По изласку из затвора крајем 1980их, да би добио дозволу за останак у Немачкој, Ћалдовић је склопио лажни брак са својом пријатељицом Бргит. После извесног времена и даље је био на мети немачке полиције која га је сумњичила за неколико тешких крађа. Након тога се преселио у Офенбах где је живео са својом породицом све док 1992. године није протеран из Немачке. Чим је протеран из Немачке Ћалдовић се вратио у Београд, где се није много задржавао пошто је убрзо морао да оде у Јужноафричку Републику, у Јоханесбург. Када се поново вратио у Београд, започео је послове у Београду и Атини где је отворио фирму. Исте године Раде Ћалдовић довођен је у везу са убиством Александара „Кнелета“ Кнежевића, убијеног 28. октобра 1992. године у београдском хотелу „Хајат“. Кнежевић је мало пре убиства отео аутомобил "Крајслер Вранглер" од Ћалдовићевог зета Миодрага „Мише“ Цветиновића. Цветиновић је касније оптуживан за ово убиство. Средином новембра 1993. године на Ћалдовића је извршен неуспели атентат. Наиме у паркираној „Лади“ непосредно поред Ћентиног „Мерцедеса“ активирана је експлозивна направа, али је Ћалдовић овог пута прошао само са лакшим телесним повредама. Од тог тренутка је ангажовао и неколико телохранитеља. Ћента је убијен у ноћи 14. на 15. фебруар 1997. године. Непознати убица га је кроз бочно стакло изрешетао аутоматским оружјем, док је седео у свом возилу, у Француској улици у Београду. Са њим је у колима убијена и Маја Павић, новинарка ТВ Пинк и венчана кума Светлане Ражнатовић.

Mihajlo Divac Surovi Bokser sa Bežanije, vodio je novobeogradski gang i ubrzo postao i predsednik fudbalskog kluba Bežanija. ubijen je u 28 godini. Nakon kraće rasprave sa bivšim bokserom Radovanom Radusinovićem ubijen je u vatrenom obračunu 12.02.1995. ispred hotela „Putnik“. Mihajlo Divac zvani Dile je bio momak kratkog fitilja, za vreme robijanja u cz-u Voleo je da provocira i napada čuvare, zbog cega je veci deo robije proveo u samici. Mihajlo Divac je bio na ratistima od 1991 do 1993godine, Vukovar i Osmace. Bio je clan 63 padobranske brigade a kasnije i vojne policije. Po recima vojnih lica on je bio odlican i disciplinovan vojnik. po povratku sa ratista ucvrstio je veze i preuzeo kontrolu nad podzemljem Novog Beograda. Momak o kom Divac prica u filmu "vidimo se u citulji" tada klinac i kriminalac pocetnik je danas svima poznati Luka Bojović. Luka je devedesetih godina teško ranio u stomak Mihajla Divca, koji je tada vazio za poznatog beogradskog kriminalca. Obračun se dogodio u bašti kafića „Trozubac“ u Nušićevoj ulici. Do sukoba je došlo zbog toga što su se mrko pogledali.

Divac je ustao i krenuo ka Bojovicu da vidi sta nije uredu. Bojović je tada iz pištolja „CZ“ kalibra 10 milimetara iz straha pucao u Divca. prvi metak je ispalio sa 5 metara i pogodio ga u stomak a kada je video da Divac i dalje ide ka njemu pucao je jos jednom, i pogodio ga jos jednom u stomak ali posto se divac okrenuo na stranu metak je prosao i kroz levu ruku Divac iako ranjen nastavio je da se krece ka njemu i tada izgovorio cuvenu recenicu "Nabicu ti tu utoku u dupe" nakon cega je bojovic pripretio da ce opet pucati, a zatim pobegao iz lokala. Divca su odmah nakon toga prijatelji odvezli u urgentni centar. Nije tajna da je pripremana osveta, spekulise se da je Bojovic preko nekih kanala pokusao da otkupi svoj zivot i da se iskupi zbog navodnog "neznanja" o kome je rec ali je svakako nakon 1995godine i Diletove pogibije,a i zbog toga sto se Bojovic smatrao Arkanovim "klincem" taj obracun je prosao nekaznjeno. Divac ce ostati upamcen kao tvorac ideologije da povlacenje ne postoji ! "cim si jednom poceo da zivis tim zivotom, ziveces dok god postojis" http://www.youtube.com/watch?v=2Y9sE77a6qk

Darko Asanin prihvatio je da progovori o sebi. Naravno, onoliko koliko moze i hoce. Iz, kako kaze, jednog jedinog razloga - zbog toliko ogavnih neistina koje su novine objavile o njemu. Svoju, uslovno receno ispovest, rado pocinje ovako "Ja sam podstanar kod taste, a po prirodi sam penicilin za nesoj u blizem i daljem okruzenju. Rodjen sam 12. decembra, na dan kad je Luj Paster pre 115 godina pronasao vakcinu protiv besnila. I

ponasam se shodno tome". Opredeljenje Najnormalnija stvar - Jugosloven sam. To nije fanatizam kako pokusavaju da predstave, fanatici su ovi drugi. Skoro 40 godina sam Jugosloven i to za mene ne moze da propadne. I znam mnoge za koje ne moze. Daju nam pogrdne nazive, pisu da sam neizleciv Jugosloven. Sta to znaci? Da biti Jugosloven znaci biti bolestan? Da li u zdravoj glavi takva budalastina moze da nastane? Mislim da je posteno da covek bude ono sto je uvek bio, a ja sam danas isti kakav sam bio i pre desetak godina. U meni to nije presahnulo. Stric mi sa Golog otoka nije zivu glavu izvukao, otac mi je pre vremena penzionisan kao kapetan... a sebe smatram apoliticnim. Imam simpatije prema svima koji su jugoslovenski orijentisani, da ne naglasavam antipatije prema ovim drugima. A ne mogu ni zbog cega drugo da mrze ono sto su donedavno bili nego iz licnih interesa, jer je ovo prilika da se na bilo koji nacin okoriste, samim tim i ogrese o sebe od pre deset godina. Bogu hvala, vreme ce pokazati svoje. Sudbina mi se osmehnula s nekim datumima. Najstariji sin mi je rodjen 29. novembra, cerkica 25. maja. Voleo bih da vidim te koji ce na cerkin rodjendan da zvizde. Iz razgovora s mnogim prijateljima saznao sam da nemaju nista protiv Jugoslavije, onakve kakvu ja volim. Obicnim budalama mogu nazvati one koji sad pljuju po onoj zemlji. A ona nas je ucinila ovakvim kakvi jesmo. Pogotovo je to vazno za ljude slicne meni, jer smo se u njoj i upoznali i druzili. Srecan sam sto se mnogi prizivaju pametu, sto shvataju sta nam je nudila ona, a sta daje ovaj sistem. Ne nama ovde, nego svima u bivsoj Jugoslaviji. Slucaj "Nana" O tome je besmisleno vise pricati. Mozda vredi samo zbog dva detalja za koje novine nisu nasle da je umesno da objave. Prvo, samo su od pokojnog Lakonjica i mene uzeti barutni otisci, iako je u nevelikoj prostoriji bilo deset ljudi. Sudski vestaci su na sudjenju lako dokazali da bi se barutne cestice pronasle na rukama svih koji su tu boravili, ali eto, taj "slucajni" propust je mene odveo na osam meseci u istrazni zatvor. Drugo, napravljen je pompezan proces, koji je u krajnjoj liniji doveo do toga da jedan cestit profesionalac bude oblacen. Mislim na

sudiju Vladana Vukcevica koji je vodio slucaj, koji je tada napustio sudstvo iz njemu znanih razloga i otisao u advokate, a koliko ja znam zbog toga sto nije mogao da radi onako kako je ucio, kako je verovao da je ispravno. Da je imao razloga sigurno bi me osudio a ja bih morao, bez obzira da li jesam ili nisam to uradio, kao sto nisam, da odrobijam svoje. Ali onda su se sitne dousnicke duse potrudile da iskonstruisu pricu koja ne postoji. Za ciji interes, ne znam, ali svakako ne za dobro ovog naroda. Cim ga tako informisu, s takvim bestidnim lazima, jasno je i koliko mu dobro misle. Poslovi Nema tajne oko toga kako sam dosao do novca. To znaju i Nemci i pola Evrope. Zna se kakav sam kockar bio i s kakvim sam se ljudima, po pitanju kockarskog zanata, druzio. Gde god sam se pojavio zastava je za mnom ostajala na pola koplja. Svaki grad u cije sam kockarnice ulazio bio je isvorciran. Sto to zakonom nije kaznjivo toliko i na taj nacin, pa su onda pokusavali da me prikazu kao ubicu, to je nesto drugo. Mucno je citati sta sve ovde pisu o nekakvim kockarima. Ja sam se time bavio vrhunski. Kockao sam zato sto nisam tapijao ljude, sto sam naucio da je posteno tapijati kockarnicu, a ne mucenike. Mene "inzenjer" nije stvorio da nekom radniku uzimam hleb, da gulim ili farbam auto. Dao me je za nesto drugo. Sa Serdjom, Ivanom, Martinom, Tontijem... sam obisao mnoge gradove u Evropi, a to naravno nije bilo turisticki. Dok sam se bavio time, bilo je tako. Posle sam pomislio da cu biti ispravniji ako deci koju sam planirao, hvala bogu jos planiram, utrem put u neku privredu, ekonomiju. Ne uz pomoc slihtanja, beskamatnih kredita, vec onako kako sam to uradio, sa svojim i sa novcem svojih prijatelja. I kad smo zaradjivali i kad smo propadali to je bio nas novac. Stecen na svakakve nacine, ali nikad krvlju uprljan. Kad sam isao u skolu trudio sam se da budem u okviru potrebnog. Tako je bilo i u vojsci i dok sam bio aktivan sportista. Ako sam iskakao iz "okvira", pokusavao sam bar da cinim ono sto nije zabranjeno. Nekad umem da budem grub i nekulturan, ali me drugi ucine takvim. Meni najvise odgovara ovako, prirodno, opusteno i tiho. Na zalost, i moju i tudju, ponekad se mora drugacije. Valjda sam zbog upornosti uspeo da u sportu postignem puno. Tri puta sam bio prvak najvece nemacke pokrajine, Vestfalije,

u poluteskoj kategoriji. Kao stranac nisam mogao da boksujem za prvaka Nemacke, iako sam pobedjivao njihovog zvanicnog sampiona. Tamo sam '92. godine osvojio i zlatnu rukavicu. O tome postoji dokumentacija na koju sam ponosan. Da bi se zivelo kako smo mi to voleli, a kodeks smo uvek imali i postovali ga, iznalazili smo rupe u zakonu. Dana robije nisam odlezao nigde u Evropi, a bio sam tamo deset godina, toliko i radnog staza imam ako mi to icemu koristi. Jedino sto nisam zeleo jeste da svoju decu odgajam na ovim penzijama. Sad citam u novinama da neki sami sebe nazivaju promucurnim i uspesnim ljudima. Sud o sebi cu prepustiti drugima. Nije nepoznato da sam se trudio i uspeo da ostavim neke rezultate iza sebe. Ostavio sam i kucu u Medulinu, kraj Pule, i prijatelji poput Mate Parlova uspevaju i dalje da mi je cuvaju. Iako su u hrvatskoj stampi objavljeni neki budalasti tekstovi o meni kao ratniku, ubici... Moja poznanstva su bogata, ljudi mi to vracaju na najlepsi nacin. Kao Miodrag Perunovic koji kaze da sam mu bio menadzer u najtezim vremenima. Znam kakvo smo zadovoljstvo, i pored finansijskog fijaska, imali kad smo u Pristini i Herceg Novom slusali himnu "Hel Sloveni". Znam kako je bilo svim prisutnim ljudima. Moze li neko jos da razume to bogatstvo? Sve sto sam u ovoj drzavi uzeo, najnormalnijim, pravnim putem, bile su supe. Od njih sam pravio ekskluzivne lokale, ulagao ogroman novac. Sve sto sam u inostranstvu zaradio doneo sam ovde, jer je prirodno da ulazes u svoju zemlju. Jadna je ta zemlja u kojoj najveci biznismeni ovde zaradjuju, a novac iznose napolje. Znao sam od pocetka da necu imati "srece", niti simpatije od onih koji pomazu "privrednike". Investirao sam svoj novac, izdrzavao 150 radnika. Naravno da sam to prvenstveno radio zbog sebe, svoje dece, dece svojih prijatelja i kumova. Mozda su mi investicije danas na staklenim nogama, ali dok je glave na ramenima bice prilike i da se sve to sredi. Finansije mi nikad nisu bile opsesija. Kao sto sam nekad pravio novac, tako sam ga u ovih pet godina zakljucavanja i neke dobrovoljne samoizolacije trosio. Neku vrstu kucnog pritvora odredio sam sam sebi, kako ne bih gledao raspad onoga zasta mi je otac ziveo i zasta su ziveli milioni. Poznanstva, prijateljstva Sa bratom sam rastao u Zemunu, Ulica Ognjena Price 46. Polivali smo se medjusobno vodom da bismo se okupali, sve

dok otac nije dobio stan na Labudovom brdu. Sa kupatilom, koje sam imao prvi put u 18 godini. Tada sam sticao i najvernija prijateljstva, zasto izbegavati i rec drugarstva. Imao sam samo jednu neostvarenu zelju, valjda zbog svoje prirode i trojke iz vladanja - nisam mogao da budem ovo zasta me prozivaju, clan komunisticke partije. S ponosom bih rekao da jesam, ali nisam bio podoban, niti znam kome bih danas bio podoban posle bljuvotina objavljenih po novinama. Pecao sam "bambuse" na ovom danasnjem Novom Beogradu, jugoslovenskoj Sahari kako smo je zvali. Znam koliko su omalovazavani ljudi koji su ga podigli. Na nasim ledjima je izgradjen, na dobrovoljnim akcijama, entuzijazmu. Gde je sada entuzijazam? Mi smo jurisali na bare, pijavice otkidali s nogu, ali smo nesto radili i ostvarili. Da li su prijateljstva ovih danasnjih "demokrata" vrednija i iskrenija nego nasa? Naravno da nisu, jer su iz pukog interesa. Kratkorocna. Prolazna i s listopadnim funkcijama. Strasno je, medjutim, sto je postalo sramno priznati neka poznanstva, izbegavati nekadasnje drugove. Odvratno kako je vreme nastupilo, kako zbog tracerskih novina ljudi izbegavaju da kazu ko zapravo jesu, s kim su rasli i do koga im je stalo. Ima li potrebe da se ti stidis sto razgovaras sa mnom, a okrpili su me u stampi najgorim nazivima? Imas li veru u ono sto vidis ili sto su napisali kojekakvi idioti bez ikakve casti? Valjda je svuda u svetu jasno da ne mozemo bas svi biti doktori ili novinari. Ja sam se trudio da radeci i ono sto sam radio, cinim kako treba. Pravila svuda postoje. Te price da su kod mene u Krnjesevcima boravili i Karadzic i Koljevic i Plavsicka, pa u drugom talasu Lilic, Kontic i ne znam ko sve jos ne, to je tragedija. Ljude koje su pomenuli video sam jedino na televiziji. Ali se iskreno nadam da cu kadtad upoznati one koji su takve besmislice napisali. Svaki seljak iz mog komsiluka bi im rekao ko je dolazio, samo da su ih pitali. Ali nisu. Ja imam rodjaka na visokoj saveznoj funkciji. Sad, voleli bi da nam dokazu neku drugu vezu, ali im se ne da. A ja rodbinsko i krvno postujem iznad svega. I njegovo i moje kucno vaspitanje jeste takvo da nas odnos moramo odrzavati, a ne prekidati. To je starije od svakog sistema. Organizovani kriminal Nameravali su u Nemackoj i Belgiji da mi "dokazuju" ono sto im nikako ne bi poslo za rukom, ali bi me mrcvarili mesecima i

godinama. Na osnovu onoga sto su im ovdasnji "misevi" i prodavci lazi nudili za novine, sastavljali su neke svoje price o mafiji koja Evropu drzi u svojoj saci. Cak su i Bizica, zna se kakav je policajac bio, uvrstili medju evropske mafijase. Da nije tuzno bilo bi smesno. I ne dopada mi se, uostalom, ta rec mafija. Ja lepo volim da kazem porodica. U "slucajnost" da im se redovno potkrada omaska, pa da o meni pisu - Darko Asanin zvani Arkan, ne verujem. Arkan jeste moj prijatelj i ne smeta mi sto nas predstavljaju kao jednu osobu, jer ja nemam, niti mislim da drugi imaju, cega da se stide i zamere mu na delu zivota koji je posvetio nama i ulici. Ovo posle toga je njegov izbor, u tome je nasao sebe. Mada smo imali pauzu u nasem prijateljstvu, ja cu mu, kao prijatelju koji je to zasluzio, drzati palceve, a i vise od toga, da dokaze kako je neistina ovo sto mu nabacuju u vezi s ratom. Da sam ucestvovao u organizovanom kriminalu, kako tamo pise, glupo bi bilo da to negiram zbog ovih momaka koji ne znaju. Ja ne mogu i ne smem da lazem, jer ljude gledam u oci. Ne mogu da pricam svasta, a sutra curak obrnem naopako. Ali, i u kriminalu, kako kazu, postoji cast i cest, pa se zna kako se i time bavi. Sigurno u zivotu nisam isao linijama manjeg otpora, jer me je tvorac dao kakav jesam. Koristio sam prijateljstva, bilo odakle, iz Hrvatske, Kanade, iz citave Evrope, s ljudima koji i danas zive kao sposobni, talentovani kockari, pa smo na taj nacin uspeli da steknemo kapital. Kad sam se ovde vratio pokusao sam drugacije. Uvek sam imao pomoc drugova s kojima sam od detinjstva zajedno. Ljudi koji se ne stide sto me poznaju, kojima nece isprati mozak ova lupetanja po novinama. Stampa Te ljudske gadosti njihova imena i novine u kojima pisu ne mogu vise da uzmem u usta. Odgovor je u pitanju za koga pisu i ko je iza njih. Takve su lazi o meni fabrikovali, da je neumesno bilo sta demantovati. I da sam ubica, i da sam u Grcku otisao da se lecim od kokaina, i da sam Grcima platio tri miliona maraka da me oslobode... Stvarno sam razmisljao da na njima, primenim poznavanje pedagogije, jer sam pedagog po struci, a ne zelim da vredjam profesiju jer su uz moje ime nakacili sve negativnosti. Mislio sam da im zivot pretvorim u kaznu, da nauce kako je lako zlo naneti drugom. Ja sam u zatvoru lezao za nesto sto nisam uradio, ove bih odlezao na

jednoj nozi. Naravno, pitanje je da li to ima smisla, jer se radi o ljudskom sljamu, mizerijama. Nije rec o meni. Ja sam, nazalost, naucio da u zivotu nosim svasta. Tesko mi je da me blate bez razloga zbog moje dece, kumcica, dece mojih prijatelja, omladine, njihovih roditelja koji me znaju. Ja sam sam sebe kaznjavao za svaku glupost koju sam napravio, bilo da sam gasio opuske od cigareta ili smisljao nasto drugo. Treba li onda da oprostim onima bez trunke savesti? Naravno da ne treba. Vi biste sami morali da znate kakve sitne duse imaju ti nazovi novinari. Sebe su vec prodali za baksis, zasto druge ne bi pokusali da unovce? Izbegavam da ih imenujem samo zato jer mi se gade, i zato sto sam svestan da bi to vama donelo probleme. Ali ne brinem se, prepoznace se. I bolje im je da se prepoznaju dok imaju vremena. Verovatno da ce moji advokati, Nenad Petrusic, Fila i ostali podneti prijave protiv njih zbog klevete, pa ako hoce pravnu drzavu, imace je. Ja to mogu da uradim iz zabave, a ako pravo postoji, zasta se oni zdusno "zalazu", onda vec sad mogu da zakljucaju kasu. Naravno da nikad ne bih govorio za novine da me nisu iritirala takva pisanja. Opet, moram da vodim racuna i o ljudima sa ulice, mangupima, nazovi ih kako hoces, a ima ih dosta i dobro znaju kakvu tezinu ima rec kad je izgovori covek, a kakvu kad je napise gnjida. Nadam se da oni znaju da ih necu obrukati, bar do sada im to nisam uradio, pa sam se zbog toga prihvatio da nesto kazem. A to sto vi nemate ni hrabrosti ni snage da sami medjusobno uvedete red, to ce vam, boga mi, svima praviti probleme. Bar se u mom svetu uvek znalo ko i sta moze da uradi, sta je protiv pravila i kako ce proci ako ih prekrsi. Meni, a koliko znam ni mojim prijateljima, nepravda nikad nije stigla s te strane, vec iz novina. Napravite vi medju novinarima red, pa cete videti kako cemo mi napraviti medju nama. Kao sto se i pravi. Pa da svi imamo koristi. Hadrijevo ubistvo Da fanatika ima, ima ih. Da ima puno cestitih Albanaca, to znam i u to ne sumnjam. Od malena sam naucio da postujem "deobu" koju je napravio kralj Nikola - postoje samo dva plemena, soj i nesoj, ljudi i neljudi. Ja medju Albancima imam i prijatelje i kumove. Znam da i medju njima ma zaslepljenihkao sto ih ima i ovde. S jedne strane srpstvo i crnogorstvo, s druge

albanstvo i sta ti ja znam. Ali nece to ovi sto vode samo u svojoj kuci, jer bi sami placali racune, a to ne vole. Kad je gusto treba im masa, da neko drugi strada umesto njih. No, bogu hvala, shvataju to ljudi polako, nece da pokrivaju tudju alavost. Ja se s ljudima druzim i saradjujem ne iz ne znam kog razloga, vec zato sto smo zakljucili da nam je najlepse bilo kad smo ziveli zajedno. Da li je to nauka? Bar u mom okruzenju ljude time nisu uspeli da zatruju. Ako misle da je to mrtva stvar, da nas je malo i da smo nevazni, vrlo brzo cemo ih razuveriti. Mnogo je takvih i u Hrvatskoj i u Sloveniji i u Makedoniji. Saznao sam da pokojni Hadri ima veliku porodicu, da je ostavio cetvoro dece. Necu ponavljati da ga nisam ni upoznao, niti znao ko je dok nije ubijen. Kao coveku koji ima i voli porodicu, znam kako njegovima moze da izgleda ujdurma koju su meni napakovali. Ako to ikome znaci, zao mi je porodice tog coveka, kao sto bi svakom normalnom coveku trebalo da bude zao. A ako je istina da je radio ono sto kazu da jeste, jedini moj komentar sadrzan je u himni koja ce za mene to uvek biti: "... proklet bio izdajica svoje domovine...". Namestaljka u Grckoj Jos nisam potpuno siguran da mi je "boravak" u Grckoj namesten ovde, mada kruze uverljive glasine da je bas tako. U to necu preterano da ulazim. Uostalom, ima ko ovde to medjusobno da raspravi. Znam samo da sebe nisam prijavio, jer i da sam nesto uradio, gledao bih da za to ne odgovaram. Zakon mi daje pravo i da lazem. Ipak, ja to ne zloupotrebljavam. Zbog te bede koja je pocela da se desava i na nasem primorju, pa i zbog svojih licnih problema, hteo sam da se malo odvojim i odem u Grcku. Sa svima sam bio, svima poklanjao vreme i paznju, s porodicom nisam stizao da budem. Zeleo sam da u avgustu prosle godine iskoristim taj trenutak. A onda su me "slucajno" pronasli i bukvalno ostavili samog sa sobom. Na kraju, i to sam pretvorio u svoju korist. Ukratko, nije mi se, iako pisu drugacije, desavalo da me cesto hapse. Mozda je ipak bilo nesto u vazduhu, mada nisam znao sta je to. Valjda sam i zbog toga, i pored sklapanja nekog ugovora s hotelom u Crnoj Gori, a i problema koje sam tamo imao, o cemu opet ne bih, odlucio da se uputim u Grcku. Pa, nista u zivotu nije slucajno. Svako ko se dobro preslisa videce da mu se to negde

predskazalo. Ja sam zeleo svoj mir sa porodicom, ali je ispalo drugacije. Sad, dopiru do mene glasine da sam se nekima zamerio jer sam svojevremeno odbio da se druzimo. Opet kazu, a ja to ne znam, da su neki od njih sad visoki zvanicnici u policiji. Ako je to tacno, ako stvarno nisam hteo da se druzim s nekima onako kako su to oni zamisljali, vec ih postovao, ali pod uslovom da svako radi svoje i ide svojim putem, onda to nije lepo od njih. Onda nemaju kucnog vaspitanja. Jer, ja sam verovao da je moje da se, kako kazu, bavim kriminalom, a njihovo da imaju koga da hvataju. Ali je doslo drugo vreme. Prasina na mene, a konvoji prolaze. I molim te, znam da je besplatna reklama, ali mi ucini - zelim da pohvalim agenciju "Putnik", koja je jedina imala sve podatke o mom odmoru u Grckoj, i zahvaljujuci kojoj sam, izmedju ostalih, platio samo petnaest dana, a ostalih pet meseci sam boravio o tudjem trosku. Ne znam kako da im se zahvalim. Nadam se da ce biti prilike. Hapsenje Uhapsili su me kao da su se Biblijom rukovodili, treceg dana. Prvo sam doveden u zatvor na ostrvu Kos, ali to sto mi se tamo desilo nisu hteli da prijave ni policiji, kamoli javnosti. Bio sam napadnut, dobio sam udarac stanglom po glavi ali mi je "fizicka inteligencija" pomogla da to prebolim s nekoliko kopci na glavi. Nekoliko dana sam bio u bolnici, pa posto se nisam osecao bezbedno, a i Turska je na pet minuta odatle, trazio sam da na svoju odgovornost budem vracen u zatvor. Onda su se tamo odjednom pojavili neki navodno strani novinari, fotografisali me krisom. Sta su hteli ne znam. Posle Kosa pet dana sam proveo u zatvoru u Larisi. Tu su hteli da mi utrpaju drogu, kako bi opravdali svoje napise u stampi. Korina, asistentkinja predsednika Advokatske komore Grcke Papasa, dosla je u zatvor i nekim Italijanima htela da uvali drogu, da bi ovi posle okrivili mene. Video sam po njihovoj panici o cemu se radi. Uspeli su na brzinu da drogu ubace u klozet. Sve je to bila javna tajna. Uostalom, sta je ona trazila u zatvoru u jedanaest sati uvece. I otkud joj dozvola da u to vreme udje u zatvor? Naravno, moj advokat Likurezos nije zbog toga hteo da se zamera s Papasom. Ali dvadeset ljudi je tamo potpisalo da je uneta droga, da je Papasova asistentkinja dosla u jedanaest sati uvece, samo sto niko nije hteo o tome da govori.

Koridalos Citava ta pobuna u zatvoru je bila ranije organizovana. Medjutim, one price o mom sukobu s Albancima su bile napumpane. S obzirom na to s kakvom sam reputacijom tamo stigao, mogao sam i ocekivati da ce ih biti s ljutitim izrazom lica. Bilo je i onih koje sam poznavao, ali i ovih drugih koji su vise zbog glasa koji me prati, zauzeli preteci stav. Ja sam, opet, iz predostroznosti da je napad najbolja odbrana, morao da se postavim kako jesam. Oni su vise vodili racuna o tome zbog cega sam tu, a ne kakav sam prema njima. Tako da sam ostavio malo prostora onima koji su razmisljali o nekoj osveti, mada ih je bilo zaslepljenih nekakvim pricama o ubici Albanaca. Grcka - Jugoslavija Nije Grcka ucinila nista za Jugoslaviju time sto mi je omogucila da se vratim kuci, vec je uradila najvise za sebe. Jasno je to i njima samima. Bar u ovom slucaju nisu dozvolili da im drugi bude gazda u sopstvenoj kuci. Ako vec imaju sudove, neka pokazu svoju profesionalnost. Ne govorim to jer se radilo o mojoj kozi, nisam ni prvi niti cu biti jedini takav slucaj. Ne moze na osnovu pisanja stampe, jednog mog boravka u Belgiji, namestanja i pretnji da me kao kofer deportuju bilo gde. Porucio sam grckom sudu i ministru, preko Likurezosa, da ja iz Grcke idem svojoj kuci, ziv ili mrtav. Ako nameravaju da me drze i gnjave, a potom jos isporuce, onda cu sebe postedeti tih muka. Mogu samo da mislim kakav bi tretman imao u Belgiji ili Nemackoj, za koje ovde pisu da imaju zlatno pravosudje. Prvo, to povlacenje onog momka koji je navodno svedocio Nemcima protiv mene nema nikakve veze. To sto im je on rekao, to je procitao u novinama, a pred moje sudjenje je stigao da to sudu i kaze. Drugo, njihove sumnje zasnivaju se na navodnom priznanju moje bivse supruge da sam putovao u Belgiju u vreme kad tamo nisam bio. Ona mi je preko telefona rekla da nikakvo svedocenje protiv mene nije potpisala, iako su joj njeni Nemci pretili da ce joj oduzeti dete ako ne potpise. Odgovorila im je da mogu da napisu sta god hoce, ali da ona nece potpisati. Posto nista vise nisu mogli da postignu, smatrali su da je i to nepotpisano dovoljno da posalju sudu. Treci "svedok" je navodno neki recepcionar koje me je posle tri godine

prepoznao na fotografiji, a kaze da sam tu prespavao samo jednu noc. Nisam siguran gde sam tacno spavao, samo znam da to nje bilo u vreme koji oni navode, a promasili su i grad u kom sam boravio. Nikad nisam bio u Briselu, ali jesam u Antverpenu. I sve to skupa odaje sliku "pravosudja" pred koje je trebalo da stanem. Ako to imponuje nekim maloumnicima ovde, onda nek' im je na cast. Sto se mene tice, neka hvala. I na sve to neki bednici ovde se pitaju pod kojim li sam imenom putovao na lazne pasose. Bas bi, eto, voleli da znaju to. Dacu im podatak koji ce ih usreciti - za razliku od njih, koji i ime i tragove kriju, ja putujem pod svojim imenom, jer nema razloga da ga se stidim. Kako bilo, Likurezos je svom ministru doslovno preneo poruku koju sam poslao. Ne mogu da gresim dusu, nisu me grcki advokati previse kostali, ali je pet meseci trebalo svake nedelje odvajati novac za put i hotelski smestaj dece, supruge i prijatelja. Da mi se to ponovilo, odnosno da sam deportovan u Belgiju, tacno ne bih imao razloga da se vratim kuci. Sta cu svorc ovde? Zato sam Grcima poslao i drugi predlog, da ako imaju bilo sta konkretno protiv mene, dobrovoljno se prijavljujem da idem u Belgiju, a spreman sam i da potpisem sopstvenu smrtnu kaznu ako imaju osnova da me povezu sa ubistvom za koje me terete. Ne samo u Belgiju, nego bilo gde. Ali da idem na osnovu lazi i podmetanja necu. Zato su, ponavljam, doduse malo uvijeno, Grci ucinili pre svega uslugu Grckoj, pa tek onda meni i Jugoslaviji. Svesni su i oni da je red da prvo budu zemlja, drzava, pa tek onda necija clanica. To sto je Jugoslavija uspela, ma koliko meni licno bilo drago zbog toga, ipak je prst u oko svima koji su se poradovali da ta zemlja vise nicemu ne vredi i da prakticno i ne postoji. Bice je, nadam se, i bolje nego sto je sada. Tezak period u zivotu Sigurno da nije, pre bih mogao reci da mi je najdrazi. Svaku situaciju, pa i ovu, pokusavam da obrnem u svoju korist, da mi bude i lepo i korisno. Znam da nisam sam, da je oko mene puno pravih prijatelja, ali me interesuje i sira javnost, ljudi koji me ne znaju a voleo bih da dodjem i do njih. Da ne dozvole da im ovi, kako god da ih nazovem, ispiraju mozak. Da ne kupuju prazne price o cetnicima i partizanima, laznoj demokratiji, kukavicluku koje predstavljaju herojstvom i obratno. Nije lako u ovakvom polozaju razmisljati o sutrasnjici, ali obavezu imam jer nisam sam. Niko me ne pita da li hocu i mogu, nego s

razlogom ocekuju da stvaram. Zivot me je naucio da ko ne veruje u pobedu ne moze ni da pobedi. Sto bi rekao moj veliki prijatelj, kockarska legenda Uros Tesanovic - ko god mi misli zlo, sanse su mu kao da s vazdusnom puskom jurisa na mlazni avion. Ali kad vidim danas kako se ponasaju, sta izjavljuju i sta, pretpostavljam, tek misle da rade ti novooformljeni bogatasi, prosto mi se namece jedna ideja. O tome sam vec razgovarao sa svojim prijateljima i oni se slazu. Radi se o tome da bi vredelo da osnujemo jedan fond u koji bi se uplacivala novcana sredstva za adaptaciju Centralnog zatvora u Beogradu, jer, koliko mogu da procenim, dobar deo ovih koji se "sire", vec je jednom nogom u toj kuci. Svestan sam da ima i vaznijih stvari, da je potrebno pomoci deci bez roditelja, unesrecenima u ovom ratu, ali za one na koje mislim ovo bi bilo investiranje u buducnost. Kako je bilo, kako danas jeste Nisam ja taj koji bi trebalo da govori o ljudima iz mog sveta. Ali od ljudi s kojima sam se druzio, s nekima i danas jesam, svakako bih u visoke rangove stavio svoje prijatelje CHitakovica, CHentu, Branu Micunovica,Raku Dilingera, pokojne Ljubu i Gisku, jos nekolicinu s kojima sam dobar prijatelj i danas. Nazalost, i medju nama se mogu pronaci oni koji su zamerili, da kazem odbacili bez razloga neko dugo vreme provedeno na ulici u svom zivotu. Mislim da smo od pokojnog Giske mogli da se oprostimo na mnogo bolji nacin, jer sam ubedjen da su ga danas vec zaboravili oni zbog cijih je blesavih ideja poginuo. Giske se secamo mi, a ne oni koji su mi pricali sta je njima njihov deda pricao. Kao da on nije imao ni dedu ni ujaka. E, kad mi ti budes odgovorio na pitanje otkud medju tvojim kolegama toliko vucibatina, i ja cu ti podrobno objasniti zasto se na ulici pojavilo toliko psihopata. Svi mi znamo da toga ranije nije bilo, da je doslo sa ovim ludilom koje nazivaju demokratija. Za mladje je izbor bio otici na ratiste, pobeci iz zemlje ili ratovati ovuda po gradu. Da pozajme negde pistolj, zakace ga za kais, pokusavaju da budu nesto zasta sami znaju da ne mogu postati. Toga ranije nije bilo. Seti se onog slucaja od pre desetak godina, kada su onom nesrecnom Kaludjerovicu ubili sina jedinca. Uzeo je oruzje u ruke, otisao na Sveti Stefan i sam presudio ubicama. Poneo se kao pravi covek, otac, a posle su mu sudili kao da je on kriminalac. Ili slucaj Lausevica. Sta je trebalo, da pusti jos da ga siluju da bi potegao pistolj?

To, tako, ocigledno ne ide. Licno bih voleo da tome doprinesem, da u vremenu koje je preda mnom pomognem i sebi, i neduznom svetu, a i samim tim mladicima da ne ginu uludo, jer drugo ne mogu postici. Mozda se to nekima lepim recima ne moze objasniti, ali postoji nacin da shvate. Ukoliko svako od nas uvede red u svom dvoristu, bice bolje za sve. Namere Vec sam u poziciji da razmisljam o mladjima, onima koje ostavljamo za nama, uz pitanje kakve ih ostavljamo. Verujem da ima puno zdrave omladine u ovoj zemlji koja nece nasesti na price svakakvih lakrdijasa, nego ce se okrenuti pametnim stvarima i ne dozvoliti da zive na trideset kvadratnih kilometara. Da ih ne zaludjuju pricama o juznoj i severnoj pruzi, uzoj ili siroj, krnjoj ili velikoj zemlji, svojim vrlinama i tudjim manama. Sta je za one najbucnije ta njihova de mo kra ti ja? Pravo da budale i pijanci lupetaju, a muceni narod gleda i slusa? Voleo bih ja da sledeci put sa svojima docekam na pozorisnoj terasi onog Goluba. Mozda bi tog puta i poleteo s balkona. Kao sto je uvek bilo, i ovaj rat ce se zaboraviti. Zao mi je te omladine, ljudi koji su izginuli za neke lazne ili pogresne ideale, ali ... rat ne bira, pa da odnese one koji nam nisu ni trebali. Kad na najgorem mestu, u zatvoru, uspem da za sobom ostavim Balkance u sirem smislu, pa tek onda Jugoslovene i ostale, a o nacionalnostima i da ne govorim, zar je to problem ostvariti medju normalnim svetom. Nisam slep za sve teskoce s kojima se ljudi suocavaju, samo sto sam ubedjen da i to moze imati svoje dobro. Sve sto je lako, uglavnom nije ni dobro ni trajno. Ne pitaju se ovi mladji kakav bi svet hteli, ali bi bio red da im se da prilika da ucine nesto. Ja jesam za selekciju, verovatno i strozu nego sto bi trebalo, ali pod uslovom da se ona sprovede svuda. Bas svuda. Bude li tako, ovo huliganstvo na ulici ili bilo gde drugo postace jedan od najmanjih problema. Sve ce doci na svoje. Politicka sklonost Svi koji se sada stide Tita, trebalo bi da se stide sebe. Bili su

oni veci Tito od njega samog. Mislim da vecina ljudi koja ima dostojanstva, misli bar slicno kao ja - vise ga postujem sada nego onda. Eto, drugi "znaju" da pripadam partiji ciji clan nisam, iako nemam nista protiv ni da postanem. Rado bih to ucinio ali samo ako me prihvate kakav jesam, da se nijednog trenutka ne osete ugrozeni mojim imenom i licnoscu. A ja garantujem da mene niko ne moze da se postidi. intervju radio: Vojislav Tufegdzic SAZETO: Nema tajne oko toga kako sam dosao do novca. To znaju i Nemci i pola Evrope. Zna se kakav sam kockar bio i s kakvim sam se ljudima, po pitanju kockarskog zanata, druzio. Gde god sam se pojavio zastava je za mnom ostajala na pola koplja. Svaki grad u cije sam kockarnice ulazio bio je isvorciran. Sto to zakonom nije kaznjivo toliko i na taj nacin, pa su onda pokusavali da me prikazu kao ubicu, to je nesto drugo. Tri puta sam bio prvak najvece nemacke pokrajine, Vestfalije, u poluteskoj kategoriji. Kao stranac nisam mogao da boksujem za prvaka Nemacke, iako sam pobedjivao njihovog zvanicnog sampiona. Tamo sam '92. godine osvojio i zlatnu rukavicu. O tome postoji dokumentacija na koju sam ponosan. Sve sto sam u inostranstvu zaradio doneo sam ovde, jer je prirodno da ulazes u svoju zemlju. Jadna je ta zemlja u kojoj najveci biznismeni ovde zaradjuju, a novac iznose napolje. Znao sam od pocetka da necu imati "srece", niti simpatije od onih koji pomazu "privrednike". Investirao sam svoj novac, izdrzavao 150 radnika. Da sam ucestvovao u organizovanom kriminalu, kako tamo pise, glupo bi bilo da to negiram zbog ovih momaka koji ne znaju. Ja ne mogu i ne smem da lazem, jer ljude gledam u oci. Ne mogu da pricam svasta, a sutra curak obrnem naopako. Ali, i u kriminalu, kako kazu, postoji cast i cest, pa se zna kako se i time bavi. Jos nisam potpuno siguran da mi je "boravak" u Grckoj namesten ovde, mada kruze uverljive glasine da je bas

tako. U to necu preterano da ulazim. Uostalom, ima ko ovde to medjusobno da raspravi. Znam samo da sebe nisam prijavio, jer i da sam nesto uradio, gledao bih da za to ne odgovaram. Zakon mi daje pravo i da lazem. Ipak, ja to ne zloupotrebljavam. iz ociju javnosti : Darko Asanin je kao i mnogi mladici sa tvrdim pesnicama bio dete vojnog lica. Rodjen je bio u Jajcu Kao mladic bavio se boksom u beogradskom "Novom kolektivu". Bio je poznat kao veliki Jugosloven. Asanin je u Beogradu zavrsio Pedagosku akademiju, ali nikada nije radio kao nastavnik. Sedamdesetih godina se otisnuo u svet. U Nemackoj je neko vreme ziveo od boksa, jer je prvak pokrajine Vestfalija u velter kategoriji. A potom je marke zaradjivao kao izbacivac u diskotekama i klubovima, pa kao organizator ilegalnih kockarnica. Tu je i tada upoznao Arkana i sprijateljio se sa njim. U emigraciji je optuzivan da je zajedno sa Arkanom likvidirao Envera Hadrija, albanskog nacionalistu i spijuna CIA. Jugoslovenska javnost je cula za Asanina prvi put kada je okrivljen za ubistvo Andrije Lakonica, marta 1990. u cuvenoj Nani. Za ubistvo Lakonića bio je direktno optužen Darko Ašanin. Oslobođen je zbog nedostatak dokaza. Veselin Vukotić je bio osumnjičen za saučesništvo. Odbačena je prijava zbog nedostatka dokaza. Inspektora Bižića su teretili za zloupotrebu službenog položaja. I on je - oslobođen. Kao da su, zbog nekih skrivenih zasluga, bili van domašaja pravosuđa. Zbog ubistva Hadrija ocinkaren iz prestonice Darko Asanin je hapsen, ali i pusten iz grckog zatvora, jer je Belgija trazila 1996. njegovo izrucenje. Poslednjih nedelja zivota Darko Asanin je davao intervju ovom reporteru i pricao o Arkanu kao velikom srpskom borcu i gazdi u Beogradu. Postovao ga je iako se sa njim nekoliko puta sporeckao. Mnoge poslove radili su zajedno. Vec tada Asanin je glasno pricao da ceka da ga konkurenti, Arkanovi neprijatelji iz kockarskog posla likvidiraju. Ocekivao je smrt, ali se od nje nije branio. Srebrani kolt, napunjen, drzao je u radnoj sobi na spratu. U basti restorana sedeo je u majci, bez panzira i bez telohranitelja. Cekao je metak sudbine, kako sam jednom rece. I docekao ga je. Policija nikada nije otkrila njegove likvidatore.

Рођен је 16. септембра 1955. у Пећи у породици Гавра и Милене Божовић. Отац Гавро је рођен недалеко од Подгорице у кршевима Проклетија у породици Мићковића која потиче из племена Куча. Кад је у Келну његов отац усмртио једног Немца, променио је презиме у Божовић по деда Божу. До 1964. године Гишка је са мајком Миленом и млађом сестром Славицом живео у Инђији, а када је исте године убијен његов отац Гавро, породица се сели у Београд, тачније на Вождовац. Долазак на Вождовац, био је долазак у неку нову средину за осмогодишњег дечака какав је у то време био Ђорђе. Нова средина у којој је он одрастао имала је велики утицај на његово касније понашање, јер је тада морао да се докаже јачим момцима из овог краја. Убрзо по доласку на Вождовац упознаје се са Браниславом Матићем Белим са којим постаје нераздвојан пријатељ. Након тог упознавања постаје члан боксерског клуба Раднички, где је у одмеравању снаге био слабији само од Жоржа Станковића. Због своје жеље да помаже слабијима, први пут је доспео у београдски СУП још као врло млад, када је бранећи једног дечака избоден ножем петнаестак пута. Овај напад је једва преживео, па је због своје снаге и конституције добио и надимак Гишка. Са тринаест година је први пут илегално напустио Југославију, када је прешао у Италију и то само да би доказао да може да побегне када хоће и где хоће. По повратку у земљу почиње дружење са момком по имену Борис Петков, који је такође одрастао на Вождовцу заједно са Белим и Ранком Рубежићем са којим Гишка и он постају одлични пријатељи. Sa trinaest godina je ilegalno prešao u Italiju i vratio se kuci, jer je dokazao da može da pobegne kada hoće i gde hoće. Posle je sa sedamnaest opet isao u Italiju, pa Belgiju, Austriju, Nemačku. Bio je u zatvoru Pianosa na Sardiniji, odakle je pobegao. Ležao je u Trevisu. Tu se sukobio sa mafijašem

Toninom, kog su zbog njegove divovske snage zvali Nosorog. Giška ga je pretukao i pesnicama izborio status gospodara robije. Mafija mu se posle toga klanjala. Ženio se dva puta. Ostavio je potomka iza sebe, ali i legendu. O njegovom putu ka pravdi prolazio je mukotrpno kroz mnoge zamke i robije. Kada sam to jednom napisao u "ilustrovanoj Politici" zvala me telefonom majka Milena Božović i sat vremena me kritikovala što kao Crnogorac pisem tako o jednom crnogorskom heroju. Boris Petkov, školski drug i komšija Bozovićevih se toga dobro seća: - Prvi put je otišao preko granice jos kao klinac, sa dvanaest godina, u Italiju. To je bilo nešto sasvim klinački. Jos smo išli u istu osnovnu školu. Sa ozbiljnijim namerama se zaputio u Nemačku četiri godine kasnije, sa Zoranom Robijom i Asimom Cauševicem. Ostao je nekoliko meseci, nisam smeo da ga posećujem, bio sam školarac i tata mi nije dao. Giska je prvi put uhapšen u Briselu, zajedno sa Svetom Marašem, ali je ovaj poznati kockar uspeo da se izvuče. Giška je ležao šest meseci u istražnom zatvoru, pa su ga pustili jer nisu imali dokaze. U Briselu se upoznao sa Arkanom i Vlastimirom Denićem Metom, koji je kasnije umro u Nemačkoj. Ja sam mu se na višemesećnim "turnejama" po Evropi pridružuje 1977. godine. Tih godina Interpol beleži dva Giškina bekstva: iz suda u Nici i iz Zinare, sicilijanskog zatvora. U Ženevi je, sa jos nekoliko drugova, zbog pljačke uhapšen 1979. godine. Odredili su mu zloglasni Candolon, i danas jedan od najsavremenije obezbedjenih zatvora, iz koga, niko pre Giške, nije uspeo da pobegne. U Nemačkoj je bio sastavni deo klana Ljube Zemunca. Družio se sa Arkanom. Za Djordja Božovića njegov pajtaš Goran Vuković je govorio da je vitez ulice veci i od Željka Ražnatovića: Za Gišku se moglo reći da je bio nekrunisani Vitez ulice. Nikad nije maltretirao nijednu devojku. Ni sa jednom devojkom nije spavao na silu, nikome nije oteo pare. Ako je mogao nekome da da pare, on je dao, da ga ne tereti na sudu, da mu da za advokate. Giška je uradio samo ono što je samo hteo. U tome je bila ogromna razlika izmedju njega i Arkana. U Beču je sredinom sedamdesetih Giška upoznao Brana Mićunovića, kog je uzeo za kuma. Tu je i smislio da osnuje preduzece "Sloga", koje se u Evropi i u SFRJ bavilo trgovinom na veliko. Tu ga je proganjala Udba. Bilo je, medjutim, isuvise svedoka i činjenica koje su govorile da je Giškina karijera u evropskom podzemlju bila kontrolisana i usmeravana. Prica se da je Giška u Nemačkoj živeo na visokoj nozi, pošto su on i njegovi prijatelji uzimali veliki procenat od "cuheltera", makroa koji su drzali lanac sauna u kojima su radile atraktivne devojke. Medjutim, jedan od drčnijih nemačkih makroa se pobunio i izazvao Gišku na "ferku". Iako uglavnom svi ponavljaju da mu je Giška izašao na dvoboj, Bojan objašnjava da to nije tačno. Giška je, zapravo, leao sa visokom temperaturom, pa se pred Nemcem pojavio jedan njegov prijatelj, sada ugledni crnogorski političar. Kaže da je makroa "odrao" od batina, ali da je nemačka policija čekala bilo kakav povod da Gišku strpa u zatvor. 1984. došao je u sukob sa Rankom. Pravi uzrok sukoba verovatno se nikad neće razjasniti. U podzemlju su prepričavane tri verzije uzroka netrpeljivosti između Giške i Dačmena. U jednoj verziji uzrok je navodno Rankova devojka, u drugoj Giškina superiornost koju Rubežić nije mogao da podnese. I treća, po kojoj je Rubežić u Beču ubio dvojicu naših momaka, koji su bili, navodno, Giškini prijatelji.

Uglavnom, u leto 1984. Giška se sa Bojanom Petrovićem našao ispred lokala “Nana”. Po glasniku pozvao je Rubežića da izađe napolje da se objasne. Rubežić je izašao i odmah potegao pištolj “kolt 41” i rekao Giški: "Šta je debeli, hoćeš da te upucam?" Giška je oteo Rubežiću revolver, prislonio mu ga na grudi i opalio. Ostavio ga je tako ranjenog na železničkim šinama. Iste noći Giška je pobegao u Nemačku, a Ranko Rubežić je operisan, preživeo, ali bez jednog plućnog krila.

Đorđe Božović Giška poginuo je kada je ušao u dubinu hrvatske teritorije, napušten od tri tenka tadašnje JNA koji su se, umesto da mu čuvaju odstupnicu, iz do danas nejasnih razloga, jednostavno povukli. Giška je tog 15. septembra 1991. godine, dan pre 36. rođendana, više puta napuštao zaklon pozivajući pomoć. Kad se poslednji put našao na brisanom prostoru, pogodila su ga tri hica. Umro je na rukama svog sinovca, takođe borca Srpske dobrovoljačke garde, Milovana Mićkovića, jedinog svedoka njegove pogibije, koji je i sam tada bio ranjen. - Otišao je da spasava narod Like u Gospiću, a ubila ga je izdajnička ruka Mladića i Miloševića. Ubijen je s leđa. Dan pre nego što se to desilo, zvao me je sa ratišta i rekao mi: "Nemoj da plačeš ako poginem." To su bile poslednje njegove reči koje sam čula. Istog dana u moj stan u Beogradu došao je jedan čovek i rekao mi da svog sina živog više neću videti. Sledećeg dana on je bio mrtav, a 16. septembra, na njegov rođendan, doneli su mi njegovo mrtvo telo - kaže Milena Božović. Ona pominje i slučaj od 2. avgusta 1991. godine, neposredno pre Božovićevog odlaska na ratište, kada je na njenog sina pokušan atentat. - Bilo je to dva dana pre ubistva Belog. Đorđe je bio u hotelu "Slavija", policija ga je okružila. Hteli su da ga ubiju. On se zavesom spustio sa trećeg sprata do prvog, a odatle je skočio na ulicu. Sakrio se ispod jednog automobila, sve vreme slušajući razgovor policije. Čuo je kako jedan od njih kaže kako bi mu, kada bi ga sreo, dao odlikovanje, a ne da ga policija juri da ga ubije. To je preživeo, ali ratište nije - rekla je Božovićeva majka Milena.

Ljubomir Magas je rodjen 27. maja 1948. u Zemunu, u porodici Sime Magasa i Rose, rodjene Curcic. Sa sest godina je ostao bez oca, koji se rastao od njegove majke. Posle osam razreda osnovne, upisao se na auto-limarski zanat, koji nikada nije stigao da zavrsi. Kao ucenik skole u privredi radio je neko vreme u IMT-u, pogon u Dobanovcima. Vise je voleo ulicu od fabrike, pa je brzo dobio epitet besposlicara. Boksu i rvanju ga je naucio cuveni Citakovic. Ljuba je bio toliko jak da je na rukama mogao da predje Beograd. Sa sesnaest godina je pretukao Acu Djavola, najopasnijeg velegradskog mangupa, koji je drzao nekoliko kafana. U sedamnaestoj je bio strah i trepet u Nisu. Svoje snazne misice okitio je tetovazom na desnici "Toske-Zemunac-Robija 1964" i na levici "Panter, Paca, Ljuba". Te godine je i registrovan u miliciji kao napasnik. Posle napada na jednu devojcicu kaznjen je njegov otac sa 4.000 dinara. Tokom 1965. milicija ga je hvatala zbog grebanja automobila, pretnji decjim pistoljem i tuca. - A vec te njegove tuce... Jednog dana sam dosla u situaciju da mu kazem da nije normalan. Dobro, otkad je sveta i veka zna se ko je najjaci mladic u selu ili u gradu, pa i ovde u Beogradu. Jednog dana on se sprema da izadje. "Kud ces ti, Ljubomire?" "Na Karaburmu!" "Sta ces na Karaburmi?" Ide, kaze, jer je tamo ostao jos neki s kojim nije odmerio snagu, a koji je najjaci na Karaburmi, pa da se vidi ko je jaci. Pa ti nisi normalan, kazem mu. A moram, kaze, ili ce biti on najjaci u Beogradu ili ja. Tad je Ljuba imao sedamnaest ili osamnaest godina. Vec tada je, mislim, bio taj o kojem se pricalo. Jedino sam se na njega ljutila jer se nije tukao radi sebe vec zbog drugih. I bubreg je izgubio zbog druga. Zato sam se ljutila. Dobro, ono u pocetku, kad je sticao slavu, to su bile prijateljske tuce, ne iz osvete, nego da odmere snagu. Njegov pocetak je bio takav. Kasnije sam se ljutila, zbog ovog istukao onog, zbog drugog istukao onog, zbog drugog istukao opet tamo nekog... Ja sam ponekad bila u neprijatnim situacijama. Ljuba je bio normalne visine, ali je imao jak vrat i stravicno jake misice. Kud god se ja pojavim, ovako sitna, a on grdosija pored mene, ljudi ne mogu da veruju. Umeo je to da koristi i pravi viceve. Znate, drugacije se gleda kad majka dodje u posetu u zatvor, drugacije kad je otac. Bio je u Mitrovici, ja odem u posetu. Sednemo mi i razgovaramo, kad vidim ja da jedan milicioner ne skida pogled s mene. Pitam Ljubu sto me onaj tako gleda, a on kaze: "Znas, Roso, ovde se svi brane s bratom ili ocem, a

ja sam im rekao dobro, dobro, izgorite vi meni ruku, ali ce vam moja Rosa izgoreti Mitrovicu!" - pricala je novinarima majka Rosa Curcic. Juna 1965. Ljuba Magas je ukrao "ficu", a potom i "fijat 1300", pa "opel rekord". Osudjivan je zbog kradja zenskih torbi u Beogradu, Nisu i Kopru. Sve do 1967. to se smatralo sitnim bezobrazlucima, a onda je u jednoj tuci na Tehnoloskom fakultetu Ljuba Magas tesko prebio studenta Vladimira Vuckovica. U strahu od milicije tada je prvi put pobegao u inostranstvo. Nakratko se sakrio u Austriji. Kada se vratio, sluzio je vojsku u Ohridu. Vec tada je nosio nadimak Ljuba Zemunac. Bio je poznat i kao bokser u "Radnickom" iz Beograda. Poluteskas koji je mnogo obecavao. Ring mu, medjutim, nije bio dovoljan za praznjenje viska energije. Nasilje je bilo njegova svakodnevica, ali kako mu je zakon bio za petama, tih sedamdesetih pobegao je u Italiju. Milano je tada bio centar odbeglih jugo- mafijasa. Spretni Magas je vrlo brzo i tamo stvorio svoje "drustvo" sa kojim je pljackao italijanske i austrijske radnje i banke. Surovoscu svojih oruzanih prepada zapao je policiji ovih zemalja za oko, pa je po kratkom postupku proteran u SR Nemacku. Pravu nasilnicku prirodu iskazao je u jesen 1967. kada je zajedno sa Radetom Caldovicem Centom i Zoranom Milosavljevicem Robijom silovao jednu devojku. Osudjen je na dve godine i osam meseci zatvora, koje je odlezao u Sremskoj Mitrovici. - On je i u Mitrovici delio svoju pravdu. Malo, malo, kad dodjem u posetu, Ljuba u samici. Ne zali se on. Ali meni se smucilo. Odem kod upravnika da pitam o cemu je rec. A on meni: "Hocete li vi da vam sacuvam sina, da izadje ziv odavde?" Normalno da hocu. "E, onda, kaze, mora da bude u samici." Ovaj Hrkac sto je nabavio eksploziv imao neke privilegije kod nekih strazara. I Ljuba je bio strasno kivan, pre svega zbog toga sta je ovaj uradio. A onda je tu bilo i nekog cinkarenja. Na kraju, Ljuba ga propusti kroz sake. Kad je dosao kuci, posle petnaestak dana, dobije kartu od jednog zatvorenika na kojoj je pisalo: "Ljubo, pricuvaj se dobro, ovaj ovde prica da ce te srediti ustase, da ti glava ne vredi ni hiljadu maraka." "Ne sekiraj se mama", rekao mi je, "ne plasim se ja da ce me ustase srediti, ako me ne srede moji", pricala je njegova majka. Cim je Magas izasao na slobodu marta 1971, stigla ga je prva policijska poternica zbog kradje automobila. Zato je prebegao u Italiju, a potom u Nemacku. Odatle je dovodjen na razna sudjenja u Jugoslaviju. - E, kad su ga iz Frankfurta slali avionom u Jugoslaviju, ceo aerodrom je bio zatvoren. Tako su mu stegli lisice da je petnaest dana posle toga, kad su mi dopustili da ga vidim, jos imao modrice oko zglobova. U Frankfurt su otisla samo dva policajca po njega, a Nemci su ih pitali da li su normalni posto ih nema vise. Rekao mu je ovaj nas (Toma Ristic ) da vodi racuna kako se ponasa, jer zna sta ce uraditi. A on im odgovorio da se ne sekiraju, da je on takav samo da bi Nemcima uterao strah u kosti. Tad su ga vodili u Crnu Goru. Ceo aerodrom je bio ispraznjen, jer se, navodno, pronela vest da ce Ljubu da kidnapuju na aerodromu. A moj Ljuba, sinko, kad padne u zatvor, niko se nije setio ni pola dinara da donese za paket, a kamoli da ga kidnapuje. U stvari, spremali su se Crnogorci da ga likvidiraju - tvrdi Rosa Curcic. Magas se nastanio u Frankfurtu, gradu banaka i biznisa, sa mnogo Jugoslovena "na privremenom radu". Centar njihovog okupljanja je bila kafana "Dzuboks Dzambo Dzet".

Kafanu "Baj Ivo" je demolirao kada mu je gazda rekao da vise ne dolazi, jer on ne prima Srbe. U diskoteci "Kupe" Ljuba Zemunac je radio aprila 1974. godine kao izbacivac nepozeljnih stranaca. Gazdi Hokiju bili su, pored Nemaca i Jugoslovena, pozeljni samo Amerikanci. Posle toga ga je angazovala i diskoteka "Cug", jer kraj Ljubomira Magasa niko nepozeljan nije mogao da udje. Ubrzo ga je frankfurtska policija evidentirala kao izvesnog Tomislava Spadijera koji predvodi grupu lica specijalizovanih za teske kradje, ali i za druga krivicna dela. Navodni Spadijer, u stvari Magas, ni ovoga puta nije dugo bio na slobodi. Sredinom juna 1974. uhapsen je pod sumnjom da je na podrucju Frankfurta vrsio iznude, pretnje i da je u tuci ozbiljno povredio jedno lice. Savezni sekretarijat za pravosudje nase zemlje zatrazio je septembra 1974. godine od nadleznih organa SR Nemacke da odobre ekstradiciju Magasa, kako bi mu se sudilo u Beogradu zbog silovanja na Zvezdari. Pravosudni organi Nemacke dugo su razmatrali zahtev za ekstradiciju, a krajem decembra 1974. godine poslali su, za jugoslovenske sudske organe, potpuno neocekivan i neobjasnjiv odgovor. Zahtev za ekstradiciju se odbija, jer u sudskim materijalima nije precizno naveden opis krivicnog dela silovanja za koje je Magas okrivljen. Nadlezni jugoslovenski organi smatrali su da je ovaj odgovor u stvari izgovor i da nemacki organi ne zele da izruce Magasa. Razvoj dogadjaja poprimio je neocekivani tok kada je Interpol Nemacke obavestio da se Ljuba Zemunac jos nalazi u Frankfurtu i da pravosudni organi Jugoslavije mogu ponovo da podnesu zahtev za ekstradiciju. Novi zahtev je vrlo brzo podnet nemackom pravosudju. U medjuvremenu, Magas je maja 1975. godine ponovo uhapsen u Frankfurtu zbog falsifikovanja isprava, kradja i voznje bez vozacke dozvole. Ovog puta je koristio isprave na ime Dusko Hudjec. Sredinom septembra 1975. Interpol Nemacke porucio je jugoslovenskim kolegama da je ekstradicija odobrena i da Magas moze biti preuzet na aerodromu u Frankfurtu, radi sprovodjenja u Beograd. U obavestenju je posebno naglaseno da je Magas veoma "naprasit" i opasan i na to treba obratiti paznju prilikom sprovodjenja. Devetog oktobra 1975. godine, u policijskoj stanici na aerodromu u Frankfurtu gde je Magas trebalo da bude preuzet, vladala je prava uzbuna. Prilikom sprovodjenja Ljuba je demolirao jednu "maricu", a zatim i dve celije u policijskoj stanice na samom aerodromu. Od zgrade aerodroma do aviona JAT-a, vezanog Magasa, sprovelo je osam policajaca sa automobilima. Pred avionom ga je sacekao inspektor Toma Ristic, sam, i odveo ga za Beograd. Okruzni sud u Beogradu ga je osudio zbog silovanja na cetiri godine i sest meseci zatvora. Posle tri godine pusten je sa izdrzavanja kazne i vrlo brzo se vratio u Frankfurt. Na osnovu zahteva Okruznog suda iz Titograda i saglasnosti Saveznog sekretarijata za pravosudje, januara 1980. godine, preko Interpola, raspisana je nova medjunarodna poternica za Magasem. Tada je u Frankfurtu ziveo pod imenom Djovani Andjelis. Ekstradicija je ponovo izvrsena avionom, 20. februara 1981. godine i Magas je priveden u pritvor Okruznog suda u Titogradu. Prvostepenom presudom osudjen je na pet godina zatvora zbog silovanja. Na ovu presudu advokat Magasa je ulozio zalbu. Vrhovni sud je ukinuo prvostepenu presudu i nalozio Okruznom sudu da odrzi novi pretres. Posle dvadeset meseci, oktobra 1982. godine, Magas je pusten iz pritvora, dozvoljeno mu je da se brani sa slobode. U utorak, 10. novembra 1986, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu, sreli su se, dvojica okorelih neprijatelja, Ljuba Magas i Goran Vukovic. Ljuba, stariji, iskusniji, je verovao u pravilo da kriminalci ne pucaju u prisustvu policije, pa tog dana nije obukao svoju pancir-kosulju. Imao je 38 godina i obavezu da na sudu objasni

neke svoje ranije ucenjivacke poteze. Mladji, 27-godisnji “pripravnik” bio je istog jutra na sudu zbog nekih provala. Sreli su se na stepenistu. Vukovic je nehajno prosao pored Magasa, ali mu je ovaj dobacio: “Skloni se…” Munjevito je Goran Vukovic potegao iz dzepa “kolt 38 specijal” i sa dva metka tesko ranio u predelu srca svog “kolegu”. Intervencija Magasevih “gorila” je bila besmislena. Prisutni policajci su okruzili “atentatora” i sprecili osvetu Ljubinih drugova. Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magas je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vukovic je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici. Goran Vukovic : - Niti sam ja dosao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem "krunu", niti me je to uopste interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: "Dosli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Posvadjali su nas ljudi sa strane. Na primer, uhvatim i prebijem nekoga, a oni graknu: "Vidi, Goran je, Goran ovo, Goran ono..." Namerno su ga provocirali i izazivali. Odemo kuci, a posle pet minuta me zove Ljuba: "Sta ti to znaci, Gorane, to provociranje!" Njegov zet Sreto Raznjatovic, dok nije namestio da me upucaju Ljuba i Cane, kad god je dolazio da poseti Ljubu, dolazio je i kod mene. Znaci da ja nisam nista imao protiv tog coveka, jer Ljuba je bio i moj idol. Do dana danasnjeg nisam saznao zasto su pucali u mene i sta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju. Kako sam jednom izasao iz kuce na ulicu, vidim Sreta ide s jedne strane, a dvojica s druge. Ja sam stvarno bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namesta da me ubiju. Okrenem se malo i kako sam se okrenuo, tako me nesto pogodi u ledja. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem i pocnem da trcim. Onda oni dum, dum, pucaju za mnom. Pita me Boris Petkov: "Sta ti je, brate?" Kazem: "Pogodjen sam." Dosla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapseni su Vlada Bacar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Na kraju su svi pusteni. Evo, Vlada Bacar je sedeo zbog mene u zatvoru, pa smo opet ostali dobri prijatelji. Jedanput sam mu rekao: "Sta ce ti, brate, da imas neprijatelje zato sto si Ljubin drug." Napustio sam bolnicu jedanaestog dana: potpisao sam da izlazim na sopstveni rizik. Od tada se vise nismo vidjali sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Oni su tada bili sudjeni zbog nekih otimacina iz 1983. godine. Ljuba Zemunac, Pera Puseljic, Slobodan Savic Cane, Soskic, njih pet-sest. Ja sam imao zakazano sudjenje za neke kradje u pola jedanaest, a njima je bio pretres nesto ranije. Ne sluteci nista, poneo sam pistolj, prosto jer se od njega nisam nikad odvajao. Dobro sam znao da ce da mi skinu glavu ako mogu. Parkirao sam auto na cosku i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovacevicem posao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest- trinaest. Nesto su se domundjavali. Tek kad sam se priblizio stepenistu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pistolj i rekao: "Sta hoces! Sta hoces, picko?" Glupo je da krijem i da kazem da mu nisam to rekao kad jesam. Planuo je: "Sta je, pederu, hoces da se svetis!" Nisam ga se nimalo bojao: "Mislis da necu da ti se osvetim?" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao zivotinja. I drugi metak ga je pogodio. Onda su njegovi pritrcali. Mirno sam vratio pistolj u futrolu, uhvatio zenu za ruku i rekao: "Hajde da idemo." Naleteli smo na policajca, koji je drzao neka akta, izvadio je pistolj tek posto su braca Soskici povikali: "Drzite ubicu! Ubica!" Poslusao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dodje patrola. U medjuvremenu, Vlajko i ne znam ko jos udarili su dva-tri puta moju zenu. Cak su i mene, vezanog na zemlji, pokusali da udare. Onoga konja Soskica sutnuo sam nogom u grudi. Nisam uopste shvatao sta se desilo i poceo sam da se cerekam.

PRICE O LJUBI : -DEO IZ PRICA CENTRALNOG ZATVORA: Ljubomir Magaš je terorisao sve nas jer je uterivao red, strogu disciplinu i tražio gluvi mir dok on spava. Ko nije voleo gimnastiku ili boks, dobijao je batine od njega. Ljuba Zemunac je naterao 20 zatvorenika da 30 dana žvaću hleb od kog je on vajao šahovske figure. Ta šahovska garnitura je bila pravo umetničko delo, kome su se divile strane delegacije, kada su posećivale CZ. I danas se nalazi u Muzeju ovog beogradskog zatvora. Kad Ljuba pobesni, moralo je da ga tuče desetak čuvara i to samo oni koji su bili teški preko 120 kilograma i koji su nekada bili policajci. Jer, bilo je poznato da je Ljubomnir Magaš voleo da obljubljuje ćerke policajaca i direktora, pa su mu se za to Rakovićevci posebno svetili. -PRICA LJUBINOG DRUGA: Ljuba Zemunac, momak neverovatnih fizičkih predispozicija, istančanog osećaja za druženje i iskrene prijatelje. Imao je, kažu, srce lava, i za njega, za sve vreme života, nije bilo ni jedne jedine situacije u kojoj bi on uzmakao ili na bilo koji način na cedilu ostavio prijatelja. I on je bio više nego hrabar bokser, vešt, mladić koji je mogao da napravi sjajnu boksersku karijeru, ali ga je život odveo na druge koloseke sa kojih se nikako nije mogao vratiti nazad. Medju ljudima koji su se družili s njim i boksovali, važila je jedna anegdota iz boksa. Kad god se na treningu pojavi neki novajlija, onda trener, ako hoće da uvali kosku dodjošu, on ga ubaci da sparinguje sa Ljubom. ŠLjuba je udarao kao iz topa, tako da je bilo strašno s njim sparingovati i svi su ga uglavnom izbegavali i niko nije rado prihvatao da s njim trenira u ringu. I nije bilo zlonamernosti ili nekih pakosti priseća se tih vremena veliki Ljubin prijatelj koga mnogi poznaju po nadimku Lisac. Ja sam se sa Ljubom mnogo družio i bili smo na neki način kao braća i zato mi je mnogo smetalo kasnije kada se o njemu, posle njegove smrti mnogo toga ružnog pisalo, pravio se od njega neki kriminalac, a to on uopšte nije bio. Vrlo emotivan, uvek je bio spreman svakome da izadje u susret i da pomogne. Koliko se samo puta desilo da na zakazanu tuču nekog svog prijatelja izadje. Nije ni od koga prezao i, verovali ili ne, bio je toliko ludo hrabar da je smeo i desetorici da izadje na megdan. Sećam se jednom prilikom, jedan izuzetno jak momak, jedan od mnogobrojne braće Tadija hoće da se bije sa Centom. ŠLjuba njemu kaže: "Ne, sa mnom ćeš da se biješ!" I poče tuča. Ljuba jak kao zver, ali ni ovaj ništa slabiji. Naravno, Ljuba njega pobedi, i kad je momak pao na zemlju, Ljuba zastane, jer nikada nije želeo da tuče nekoga ko je bio na zemlji. Okrenuo mu je bio ledja i krenuo ka meni. Nije primetio kako se poraženi podigao sa zemlje i ni sam ne znam kako mu se stvorio nož u ruci! Hitro ga je potegao i zabio u Ljubina ledja pravo u bubreg, a zatim su se svi odjednom dali u beg. Nije bilo vremena ni mogućnosti da jurimo za njima već sam odmah ranjenom drugu priskočio u pomoć! Ljuba je bio krajnje jednostavan čovek i smetaju mi sve te priče kao o nekom kriminalcu koji je napravio mnogo para. Pa, on nikada nije imao ni prebijene pare u džepu. E, koliko smo puta gladovali, nismo u džepu imali ni za sok, a kamoli nešto drugo. Posle je otišao u Nemačku jer nije imao drugog izbora, jer su ga jurili za neko silovanje u Crnoj Gori, a ja smatram da je to sve bilo namešteno i da su mu se ribe same nabacivale. Šonda su lansirane priče kako je voleo da siluje žene? Posle toga se u Frankfurtu desilo šta se desilo, ali pouzdano znam da se i tada pisalo naširoko kako je ubijen kralj podzemlja, kako je ubijen neki evropski kriminalac, prebogat, a ja znam da je iza njega ostao

jedan polovan "mercedes 190" nekoliko kožnih jakni i samo sedam hiljada maraka u kešu! Ali, nekome je smetao, jer on je u inostranstvu izgradio oreol zaštitnika svih naših ljudi, nije voleo siptare, ni ustaše i sa njima se nemilosrdno obračunavao! Imao je neki sukob i sa Goranom Vukovićem, koga uopšte nije smatrao za nekog doraslog sebi! I toga dana, kada je izlazio sa ženom, Nemicom iz suda u Frankfurtu, primetio je preko ulice Gorana Vukovića. Samo što nisu seli u kola i krenuli. Ĺ˝eni je rekao: "Sačekaj da vidim šta oće ova pička?. Ona je u njenoj tašni držala pištolj! Okrenuo se i pošao njemu u susret govoreći "sta `oćeš pičko? Išao mu je u susret, iako je video da on u ruci ima pištolj! Takav je bio... Samo je još uspeo da progovori: "Vidi, ubi me ova pička." Pao je na ivicu trotoara. Tako je poginuo Ljuba i to su bile njegove poslednje reči pre nego što je izdahnuo. Sve ostalo su izmišljotine i proizvoljne priče.

19. februara 1985, u prvom spektakularnom mafijaškom ubistvu u sačekuši, u Beogradu, ubijen je Ranko Rubežić Zvali su ga - Dač Šulc Bilo kad, i sa bilo kojom namerom, kad se bude pisala crna i krvava hronika o beogradskom podzemlju, jedno ime, Ranko Rubežić, sigurno je, neće moći, nikako, da se zaobiđe! Ono što ga čini nezaobilaznim u bilo kojem štivu o našem podzemlju, je činjenica da Ranko Rubežić svojom pojavom i pogibijom predstavlja raskrsnicu u beogradskom podzemlju. Svojom surovošću i beskrupuloznošću Ranko Rubežić je nagovestio vreme koje, i to još onda, kad je, bar tako se priča, u beogradskom podzemlju postojao izvesni kodeks viteštva. Ubijen je na spektakularan način u maniru “ poznatog čikaškog obračuna na Dan svetog Valentina”. Bio je prvi kriminalac u beogradskom podzemlju koji je ubijen u zasedi (sačekuši), u vatrenom

obračunu, a u našoj javnosti takođe prvi put počelo je naširoko da poše o podzemlju kao činjenici koja je tu, među nama. Zvali su ga Dač Šulc. Nije imao prijatelje, svi su ga se bojali, bio je strah i trepet u podzemlju Belgije, Holandije i Austrije, a u svetu van organizovanog kriminala u Italiji izazivao je jezu. I sicilijanska mafija zazirala je od Ranka Rubežića! Sa sobom je uvek nosio odšrafljenu ručnu bombu, magnum, a vrlo često i skraćenu pušku izraelske proizvodnje za ulične borbe "uzi". Od oružja se nije razdvajao. Postoje i svedočenja da je na plaži u Budvi, usred leta, ulazio u vodu sa “magnumom” u futroli ispod miške. Ubijen je 19. februara 1985, u 33. godini života. Zasedu Ranku Rubežiću kod kapije Beograda na Konjarniku napravili su Dragan Popović Dadilja (ubijen 18.jula 1995,), Milovan Vujisić Vuja, Boris Petkov (umro prirodnom smrću) i Bojan Petrović(ubijen 1. marta 1998.) Likvidiran je, kako je saopštila istraga, sa više hitaca iz pištolja, a radila je i skraćena sačmarica, omiljeno oružje Sicilijanaca - "lupara”. U dramatičnom sudskom procesu ustanovljeno je da su Rubežića likvidirali Dragan Popović i Milovan Vujisić, koji su osuđeni na po 15 godina zatvora, dok su Petkov i Petrović za saučesništvo dobili po pet godina zatvora. U beogradskom podzemlju i danas živi mit o Ranku Rubežiću, čoveku koji se po svemu razlikovao od drugih. Taj mit pothranjen je činjenicama da je Boris Petkov, saučesnik u Rubežićevom ubistvu, preživeo atentat ispred hotela “Slavija” 19. decembra 1991. godine pošto je došao u zemlju na sahranu Đorđa Božovića Giške, a taj atentat je u podzemlju okvalifikovan kao osveta za Rubežićevo ubistvo. Pogibija drugog člana iz zasede kod kapije Beograda Dragana Popovića Dadilje 1995. zvanično nerazjašnjena, u podzemlju je tumačena kao “duga ruka osvete Ranka Rubežića”. I Petrović se nije naživeo. I on je likvidiran. Ranko Rubežić je od detinjstva krenuo stranputicom. Zbog krađa, džeparenja i provala postao je "pitomac" Kazneno-popravnog doma za maloletna lica. Posle tog "univerziteta", kao i većina kriminalaca iz Beograda, našao se u inostranstvu. Zbog ucenjivanja vlasnika restorana u Nemačkoj, odležao je pet i po godina zatvora. Pre toga predvodio je grupu opasnih momaka koji su dugo i uspešno operisali po Belgiji, Holandiji, Italiji i Austriji. U Jugoslaviju se vratio 1981. godine. Nastavio je sa reketiranjem sitnih lopova, džeparoša, pljačkaša, narko dilera i prostitutki. Bio je sklon ekscesima bez potrebe. Maltretirao je slučajne prolaznike, obične goste po restoranima. U decembru 1984. godine, ispred diskoteke “Lav” u Beogradu teško je ranio Jovana Simendića. U kafani “Čuburska lipa” na Crvenom krstu pretukao je čoveka iz čista mira, udarajući ga ručnom bombom po glavi, što je bila specijalnost Dačmena. Na Rubežića je pokušavano nekoliko atentata. Sve je preživeo, pa se u podzemlju uveliko pričalo kako ga neće metak. Međutim, 1984. došao je u sukob sa Giškom. Pravi uzrok sukoba verovatno se nikad neće razjasniti. U podzemlju su prepričavane tri verzije uzroka netrpeljivosti između Giške i Dačmena. U jednoj verziji uzrok je navodno Rankova devojka, u drugoj Giškina superiornost koju Rubežić nije mogao da podnese. I treća, po kojoj je Rubežić u Beču ubio dvojicu naših momaka, koji su bili, navodno, Giškini prijatelji. Uglavnom, u leto 1984. Giška se sa Bojanom Petrovićem našao ispred lokala “Nana”. Po glasniku

pozvao je Rubežića da izađe napolje da se objasne. Rubežić je izašao i odmah potegao pištolj “kolt 41” i rekao Giški: "Šta je debeli, hoćeš da te upucam?" Giška je oteo Rubežiću revolver, prislonio mu ga na grudi i opalio. Ostavio ga je tako ranjenog na železničkim šinama. Iste noći Giška je pobegao u Nemačku, a Ranko Rubežić je operisan, preživeo, ali bez jednog plućnog krila. Iz bolnice je izašao posle dve nedelje. Posle njegovog izlaska pola beogradskog podzemlja iz straha je zapalilo preko granice. Svi su se plašili logike Dača Šulca, koji je posle ranjavanja kod “Nane” policiji rekao da ga je upucao Ljuba Zemunac, koji je tada bio u zatvoru. Kad je ubijen 19. februara 1985. godine, beogradsko podzemlje je slavilo njegovu pogibiju. Rešili su se nepredvidivog igrača, čoveka koji je od svih mogućih osobina imao jedan kvalitet: “Bio je hrabar, imao je muda za desetoricu”, tvrde oni koji su ga dobro poznavali. Iza njega nije ostalo ništa. Rekonstrukcija-uvidjaj http://www.youtube.com/watch?v=wCC3g4Gkyv0&feature=youtu.be

Rodjen 10.05.1937 u Beogradu Ubijen 01.10.1968 u Parizu Stevan Marković, beogradski plejboj i gangster, ujedno i prvi izvozni proizvod iz srpskog kriminalnog miljea. Njegova karijera u Parizu nije bila locirana u crnim hronikama, već na stranama rezervisanim za francuski džet-set. Čuveni „Paris Match” je doneo o njemu veliku reportažu s naslovom „Stevica Marković - najlepši i najjači čovek Pariza". Bio je telohranitelj glumca Alena Delona, u čijoj su se kući organizovale orgije. Bio ljubavnik mnogih supruga poznatih Francuza. Imao je običaj da dame slika u lascivnim pozama, a zatim fotografije šalje njihovim muževima, tražeći novac u zamenu za slike. Vrhunac je došao kada je to uradio sa suprugom bivšeg premijera Žorža Pompidua. Njegovo raskomadano telo pronađeno je u kesi na jednom đubrištu nedaleko od Pariza. A sve je počelo u Beogradu kada se glumac Alen Delon, posle dolaska iz vojske iz Indokine, 1958. godine, našao sa beogradskim mladicima u Beogradu na snimanju filma "Marko Polo" i potom "Mihajlo Stogov". Delon je tada upoznao Miloša Miloševića, Stevana Markovića i Pericu Slovenskog. Oni su bili statisti, vec dokazani tvrdi momci u uličnim tučama i spektakularnim skokovima sa Savskog mosta. Milošević je bio afirmisani kaskader i glumac početnik. Pričalo se kako Miloš Milošević, Alen

Delon i Perica Slovenski imaju previše simpatija međusobno kao muškarci. Oni su za njega bili nešto sasvim drugo: mladi, lepi i marginalci. Iz Beograda glumac Alen Delon za sobom dovodi prvo svog hrabrog dublera Miloša Miloševića. Dao mu je posao telohranitelja. Ljubomoran zbog Miloševicevog uspeha, Stevan Marković, njegov prijatelj kreće 16. oktobra 1958. ilegalno za njim u Pariz kod Alena Delona. Miloš Milošević kasnije zbog sukoba sa Delonom odlazi u Ameriku gde postaje ljubavnik supruge glumca Mikija Runija. Kobna sudbina Miloša Miloševića, prvog Delonovog jugogorile, stići će u Holivudu, jer je tamo našao groznu smrt u jednom od kupatila vile Mikija Runija. Umro je zaključan u kupatilu, izbatinan, ostavljen sam i nemoćan. Bilo je to na Beverli Hilsu 1966. godine. Miloš Milošević je dovezen u Beograd američkim avionom PAN AM kao paket. Prevoz njegovih posmrtnih ostataka platio je Alen Delon. Ista "firma" je uskoro dopremila na Surčin i drugi limeni sanduk, u kome se nalazio izvesni Kirče Popčeski, Miloševićev intimus i poverenik, koji je, navodno, stradao od udara struje. Upražnjeno mesto u Delonovoj blizini zauzima tada najslavniji od svih gorila Stevan Marković, koji će, mrtav, postati okosnica "afere stoleća", koja je uzdrmala temelje Pete republike. Marković je usmrćen batinama, nađen na đubristu Elankur, spakovan u veliku najlonsku kesu. Izmrcvareno telo je 1. oktobra 1968. godine našao klošar Žan Aro. Obdukcija je pokazala da se u Markovićevoj glavi nalazio metak, malog kalibra, kakav koriste francuski policajci. Istraga o ubistvu Stevana Markovića, tada već poznatog i kao prijatelja porodice Klod i Žorža Pompidua, koji je 1968. bio prvi čovek Francuske, trajala je deset godina, kako u Parizu, tako i u Beogradu. Slučaj je zatvoren kao "nerešen". Neposredni osumnjičeni za ubistvo Stevana Markovića, stanara poznate adrese ulice Mesin broj 8, prijatelja porodica Pompidu i Delon, bio je izvesni Fransoa Markantoni, korzikanski gangster, kum Alena Delona. Godine 1968, glumac Alen Delon biva optužen za ubistvo svog telohranitelja Stevice Markovića koji je nađen na đubrištu u selu Élancourt kraj Pariza. Stevica Marković je navodno ostavio pismo svom bratu da ako bude ubijen da je za to 100% odgovoran Alen Delon i njegov kum Fransoa Markantoni, inače ganster sa Korzike. U istrazi je saslušana i Natali Delon. Navodno su postojale i bile objavljene fotografije na kojima je bio Stevica Marković sa ženom premijera Pompidua u toku grupnog seksa. Beogradski momci su skupo platili zabludu da su veći mangupi od Alena Delona. Posle serije misterioznih ubistava njegovih beogradskih prijatelja, tobožnjih telohranitelja, Alen Delon je cinično rekao: - Šta tamo, na Balkanu, rade sa psom kad ujede gospodara? Srbin koji je najdublje prodro na Zapad Jedina Titova neostvarena životna želja ostalo je to da ga francuski predsednik Šarl De Gol primi u zvaničnu posetu u Parizu. Kad se iznenada šef kabineta De Golovog miljenika Pompidua pojavio na vratima jugoslovenske ambasade, ambasador Ivo Vejvoda je pomislio da on možda nosi poziv za Tita. Međutim, gost ga je sasvim konkretno pitao: - Da li ste fotografije koje je Stevan Marković snimio na orgijama Pompiduove žene Klod već prodali Rusima!? Niko tada u Parizu nije mogao da poveruje da je Marković bio samohrani seksualni atleta, pošto je vladalo nepodeljeno mišljenje da je, kao vrhunski tajni agent, bio specijalno obučen i za ubitačna dejstva u krevetu. Ubistvo Stevana Markovića, zgodnog mladog Jugoslovena, desne ruke filmske zvezde Alena Delona,

već decenijama je nepresušni izvor šaputanja u francuskom visokom društvu. O tome se i dalje pišu knjige i snimaju filmovi. Uz to ubistvo je vezana nerazmrsiva smesa slavnih imena, seksa, droge, kompromitujućih fotografija, ucenjivanja i oživljavanja bogate francuske tradicije političkih sakndala, koja je očito bila zaspala pod degolističkom vladavinom. Svojevremeno su reporteri "Sandej Tajms", u razgovorima sa svedocima i istražnim sudijom kome je poveren ovaj slučaj, otkrili očito pomanjkanje dokaznog materijala, na temelju kojeg bi se mogle stvoriti bilo kakve ozbiljnije hipoteze. To dokazuje i činjenica da najvažniji događaj afere nije bilo spominjanje bivšeg premijera Žorža Pompidua, nego razvoj značajnog sukoba interesa između dveju osnovnih etničkih grupa francuskog podzemlja - Korzikanaca i Jugoslovena. Jednog dana - ako bude našao vremena da se oslobodi hrpe dosijea koji leže na njegovom stolu jedan prezaposleni i veoma cenjeni mladi sudija iz Versaja će iz garaže izvući svoj "pežo 404", koji inače čak i na blagdane retko kad može koristiti. On će krenuti na duže putovanje zajedno sa zabavnim, ali prilično opasnim jugoslovenskim gangsterom Emilom Rosićem, koga njegovi poznanici zovu "King-Kong". Putovanje neće biti besciljno. "King-Kong" i sudija, koji se zove Žan Patard, potražiće usamljenu vilu za koju Jugosloven tvrdi da je u njoj video svog mladog zemljaka Stevana Markovića - kako igra poker sa čovekom koji po opisu odgovara Fransoazu Markantoniju, poglavici korzikanskog kriminalnog podzemlja u Francuskoj. Marković je bio telesni čuvar, perač boca i prijatelj filmske zvezde Alena Delona, "zločestog dečaka" u mnogim francuskim gangsterskim filmovima, ali i njegove supruge Natali. On je običavao na jutarnje šetnje voditi njihovog sina Antonija, a uveče bi izlazio s njima. King-Kong na Markovićevom tragu Markovićev leš je nađen 1. oktobra 1968. u vreći na nekom zabačenom mestu pokraj glavne autostrade što iz Pariza vodi u smeru Markantonijevog seoskog letovališta. Markantoni se odmah našao u zatvoru i osumnjičen da je učestvovao u ubistvu, a Patard je bio taj koji ga je tamo strpao. Žan Patard je istražni sudija. U skladu sa francuskim kriminalističkim zakonima, on je odgovoran ne samo za to da optuženik bude izveden na suđenje tek kad o njegovoj krivici postoji dovoljan dokazni materijal, nego i za vođenje istrage. Naravno, njegov posao u Versaju bio je prilično mračan. Putovanje sa "King-Kongom" bio je samo jedan od mnogih čudnih događaja koji će se zbiti nakon što je neki sakupljač krpa, tražeći na Patardovoj teritoriji svoju robu, otvorio vreću i ugledao Markovićev iskasapljen i vezan leš. Sudija je već avionom bio poslao detektive da potraže vilu koju je spomenuo "King-Kong". On je od francuske, italijanske i jugoslovenske policije zatražio da nadopune 843 svežnja ružičasto i sivo uredno ukoričenih izveštaja, koji su već bili pretrpali njegovu premalenu kancelariju na prvom spratu Palate pravde u Versaju. Patard je radio sam uz pomoć jedne činovnice odevene u plavo radno odelo. On je i sa svedocima razgovarao sam. Kad je potajno pričao sa "King-Kongom", najbliža "ruka zakona" bila su dvojica agenata, koji su sedeli na klupi u hodniku i nisu imali ni pojma gde se nalazi njegova kancelarija. Brzo se, međutim, njegov uskomešani i sivi ured - u kojem se osim ružičaste boje na koricama dosijea ističe još samo jedna mrlja boje, ona osamljene grimizne ciklame u čaši što leži podno mape Patardova distrikta - našao u epicentru najjezivije detektivske misterije u Francuskoj za čitavu jednu generaciju. - Gore od Ružičastih baleta! - kažu neki, evocirajući uspomene na razvratničko-politički skandal iz pedesetih godina.

- Taj slučaj je pravi dinamit! - Pisao je već na samom početku veoma čitani "Frans-Soar". I dogodilo se zaista da se ova prognoza ispunjavala znatno preciznije od mnogih dosadašnjih takvih predviđanja. Gotovo punih šest meseci štampi se bila pružila prilika da uživa u letimičnim pogledima na svet u kojem se sastaje pola tuceta modernih mitova. Markovićev slučaj je otkrio što se zapravo događa u svetu u kojem filmske zvezde igraju, kako se čini, svoje prave uloge u stvarnom životu. I u kojem se korzikanski gangsteri olako pretvaraju u najbolje prijatelje degolističkih poslanika Najčudnije od svega bilo je, možda, otkriće da postoji grupa mladih jugoslovenskih emigranata, ponajčešće atletskih tela (Stevan Marković je bio rvač pre nego što je stigao na Zapad), ali i najnižeg morala. Za Markovića i niz mladića poput njega, govorilo se da su svoj hleb zarađivali kao ulični fotografi, žigoloi i ucenjivači - baveći se isključivo srodnim sumnjivim poslovima. Govorilo se i o "kol-devojkama", unajmljenim ubicama, drogama i belom roblju, orgijama i osvetama. No, glasine su nezaustavljivo išle i dalje. Neprestano se nagađalo da se tu radi o francuskoj verziji "slučaja Profjumo", i da koreni skandala oko Stevice Markovića prodiru duboko u politiku degolističke Francuske. Iznenada se onda pročulo da će te glasine dobiti i svoju potvrdu, kad se Markantonijevi advokati zatražili da Patard pozove - ni više ni manje - samog Žorža Pompidoua, bivšeg francuskog premijera. Aleksandar Marković, brat ubijenog Stevana, prvi je u priču upleo Markantonija, pokazavši nekom francuskom novinaru poslednje pismo što ga je primio od Stevana, u kojem ovaj smušeno, ali hitno upozorava svog brata da se oseća ugroženim. Stevan u tom pismu spominje Markantonija kao čoveka koga se zaista boji. Aleksandar Marković je uz to izjavio istražnom sudiji da je jednog dana obedovao sa Delonovima i da se tom prilikom upoznao sa bračnim parom Pompidu. Za Žana Patarda to je bio najdelikatniji trenutak u njegovoj karijeri. Pola svog života potrošio je na sporo spiralnom napredovanje, služeći u mnogim provincijskim mestima, od Sarske oblasti do Normandije. Sada, u Versaju, on se konačno našao na pragu Pariza i uspeha. Pompiduova kancelarija je smesta izdala kategorički demanti, a Patard je morao povesti računa o činjenici da Pompidu nije samo bivši premijer, nego i najverovatniji De Golov naslednik, i budući predsednik Francuske Republike, se tada nalazio na čelu velikog aparata koji mu određuje platu, unapređenja i penziju. Šta je petljao sa predsednikovom ženom Ne treba se zato čuditi što je mladi sudija, radeći veoma oprezno, odložio svoju odluku o tome hoće li Pompidua pozvati kao svedoka. Iako je njegova istraga bila još daleko od kraja, on je požurio da izjavi da će se zaista iznenaditi bude li čitav slučaj imao bilo kakvu političku pozadinu: "Mnogo je verovatnije da se tu radi o razbojništvima i pljačkama!" Patard je unapred predosećao da se tu radi o krupnom slučaju koji će se morati da pretvori u nevažan slučajčić. No, to je bio samo njegov predosećaj. On je morao donositi svoje zaključke ne samo na temelju činjenica u vezi sa ubistvom, nego i na temelju strpljive rekonstrukcije života ubijenog čoveka - u ovom slučaju veoma kompleksnog i misterioznog života. Sudija je odista morao doneti čitavu seriju teških odluka. Tako je, na primer, morao uhapsiti Markantonija, ne toliko zbog toga što bi njegov slučaj bio sasvim jasan, koliko iz dvaju strateških razloga. Prvo, da je bio samo svedok, Markantoni je mogao odbiti da odgovori na neka pitanja, jer nije obavezan da optužuje samog sebe. Drugo, postojali su razlozi da se veruje u njegovu spremnost da pobegne. Markantoni nije bio tako srećan kao druga dva sumnjivca, Uroš Milićević i Miša Slovenac, koji su naprosto odmah nestali sa scene. Policija, koja radi prema Patardovim naređenjima, tražila je Slovenca samo zbog krađa. No, postojali

su sigurno i razlozi za verovanje da je on mogao nešto znati i o "velikom poduhvatu", o kome je Stevan Marković govorio nekom svom prijatelju da ga priprema - sa namerom da se finansijski oslobodi Alena Delona. Taj prijatelj, što se tu spominje, bila je lepa brineta, Zorica, koja je tada lovila u mutnom po rimskoj ulici Via Veneto. Njen brat Miloš bio je Markovićev predhodnik kao Delonov telesni čuvar - i on je nasilno izgubio život (u Holivudu 1966). Podzemlje je znalo da je Marković svoj "veliki poduhvat" trebalo da izvede u zaista opasnoj igri nameravao je da "maloprodavačima", umesto heroina, prodaje obični skrobov prašak. Mnogo veću pažnju izazvao je nestanak Uroša Milićevića. Činilo se da je taj beg potpomogao velik broj ljudi koji su se pokajali što su osudili Markantonija, strašnog "bosa" podzemlja, čoveka koji ima moćne prijatelje među političarima još iz doba Pokreta otpora. U času najsenzacionalnijeg razvoja, pokušavalo se prstom ukazati na Milićevića, jer je on bio mlad, bez prijatelja, a nalazio se na sigurnom, u Beogradu, izvan Francuske. Sam Milićević - koji priznaje da je poslednji video Markovića živog - pre svog užurbanog odlaska u Beograd je izjavio i to da Markantoni nije bio - kao što je rekao Patardu - čovek koga je primetio kako s Markovićem ulazi u taksi one kobne noći kad se dogodilo ubistvo. "King-Kong", nakon što je ranije bio izradio crtež vile u kojoj je Marković igrao poker sa čovekom veoma sličnim Markantoniju, kazao je Patardu da ta sličnost nije bila baš očigledna, a njegovo pamćenje u vezi sa lokacijom vile ispalo je još mutnije. - Zanimljivo - rekao je sudija. - Nije nezanimljivo - složio se advokat Aleksandra Markovića uz, kako to kažu Francuzi, fini smešak. I Klaudia Hos, tada dvadeset četvorogodišnja model-lepotica grčko-egipatskog porekla, ljubavnica Stevana Markovića u poslednje četiri godine (upoznali su se u najmodenskijoj kafani "Senkijer" u St. Tropezu) promenila je brzo svoju priču. Rekla je da ona nikad nije francuskoj štampi dala izjavu (koja joj se pripisuje), u kojoj je grafički opisala "vruće" odnose između Markovića i Markantonija. Jedina osoba koja, osim Aleksandra Markovića, još uvek upirala prstom na Markantonija bio je neki Ismet Ismanović. On je ostao pri svojoj prvobitnoj izjavi koja se odnosi na neki dvogled, što su ga našli među Markantonijevim stvarima. Prema Ismanoviću, optuženi je taj dvogled bio poklonio Stevanu Markoviću nepunu nedelju dana pred ubistvo. Markantoni i njegovi advokati su to, međutim, odlučno pobijali. Klaudia Hos je bila veoma uznemirena i uplašena. Odbila je da novinare primi u jednom od svoja dva stana. Predložila je da se eventualno nađu u nekoj kafani u blizini jednog od ta dva stana. Oči su joj bile sve crvene. Rekla je samo da posle Markovićeve smrti gotovo uopšte ne spava: "Ležim noću budna, nastojeći da razmrsim klupko, ali nisam otkrila ništa." Prvi put je osetila da nešto nije u redu kad je 23. i 24. septembra 1968. u nekoliko navrata telefonirala Markoviću, pošto je bio sigurno ubijen već 22. septembra. Ponekad bi joj se na telefon javio Uroš Milićević, koji je s Markovićem živeo u njegovom dvosobnom stanu u Delonovoj gradskoj kući. Veoma uzrujan, on joj je kazao da Marković već dva dana ne dolazi kući. Dodao je i da je siguran da njega, Milićevića, slede, pa ju je konačno nagovorio da mu dopusti da se sakrije u jednom od njenih stanova. Kovčeg, koji je Milićević doneo sobom, pronašla je kasnije policija. Bio je pun ličnih stvari ubijenog i karata za igranje. Klaudia Hos pripovedala i jednom vrlo važnom detalju: "Stevan je uvek bio opsednut svojim vlasništvom. Uroš bi se usudio dirati njegove stvari, jedino ako bi bio siguran da se Stevan više nikad neće vratiti, ili ako bi mu Stevan to dopustio." Gde su zapravo Markovićevi papiri

Nije isključeno da su se među ličnim Markovićevim stvarima, što su te noći bile iznešene iz njegovog stana, nalazila i tri mala notesa u kojima se, možda, nalazio i ključ čitave misterije. - Stevan je bio strastven pisac - kaže Klaudia Hos. - On se time rasterećivao, i opuštao. A možda je pisanjem udovoljavao svojim aspiracijama da bude intelektualac. Marković je pripadao naprednoj, obrazovanoj beogradskoj porodici, i njega su veoma dobro vaspitali sve dok nije završio školu. Sa Klaudijom je vrlo rado razgovarao o filozofiji, citirao je francuskog filozofa Alena, svog najmilijeg pisca. Svom bratu Aleksandru Stevan je pisao opširna pisma, i pre onoga poslednjeg, kojim ga tajanstveno obaveštava da se nalazi "u ratu" sa Markantonijem i da su Alen Delon i njegova supruga "hiljadu posto krivi za sve njegove misteriozne neprilike". Neki drugi nisu Markovićevu opsesiju pisanjem objašnjavali tako naivno. Oni su smatrali da su ono što je on gotovo dnevno pisao - najpre u veliki crni notes, a kad ga je ispunio, u zelenu školsku beležnicu bile u stvari radne beleške jednog ucenjivača, kompletirane sa dovoljno imena i detalja, koji će ga snabdeti oružjem za "veliki poduhvat", o kojem je neprestano govorio. Da li je Marković nameravao da se tim notesom posluži u svrhu ucenjivanja ili nije - to je ostalo zauvek nerazjašnjeno. Jedan svedok je, međutim, bio uveren da bi to sigurno posle učinio Milićević. Žorž Bome, Delonov menadžer i intimni prijatelj, rekao je sasvim otvoreno: "Uroš je bio ucenjivač, a ne Stevica!" - Izbacio sam ga iz kuće Natali Delon - pričao je posle Bome. - Rekao mi je: "Imam dokumente". On je ucenjivač! Eto šta o njemu mislim." Bome je tome dodao da je telefonirao Markantoniju upozorivši ga da je Milićević bio u njegovoj kancelariji, i da je tom prilikom tvrdio da je Marković ubijen i da je on, Markantoni, naručio i platio to ubistvo. Još nešto tereti Milićevića, a toga je Žan Patard od početka bio potpuno svestan. I pre nego što se ustanovilo da je Marković ubijen, pre nego što se ustanovilo uzrok njegove smrti, Milićević je govorio da je ubijen metkom u glavu. Čak ni prva autopsija nije potvrdila ovu njegovu informaciju. Trebalo je izvršiti i drugu, izvaditi mozak, da bi se utvrdila ta istina. Svako je imao svoju teoriju. Međutim, sudija Patard je tvrdio, uprkos stotinama svojih dosijea, da raspolaže sa previše teorija, a sa premalo činjenica: "Nisu poznati ni počinilac, ni mesto, ni motiv zločina." Prilično tužno, paleći cigaretu u zamenu za lulu iz mirnijih dana, on je dodao: "Gotovo svi lažu, a moj je zadatak da makar otkrijem ko laže najmanje." Avantura, seks i politika su previše iskomplikovali "Aferu Delon", što je bilo drugo ime za "Aferu Marković". Šarl De Gol je lično javno tražio istinu, ali se policija namerno ustezala da je otkrije. Mnogi su poznavali vile Pariza i St. Tropeza, u kojima je jugoslovenski ološ ugovarao galantne sastanke, skrivao lukave diplomatske spletke i susrete tajnih službi. Glumac Alen Delon, zajedno sa svojim prijateljem, bio je izgleda u centru sumnjive mreže, koja po cenu bilo čije smrti nije smela da se otkrije. Četiri meseca posle otkrića ubistva Stevana Markovića, glumčeva telesnog čuvara, skandal je bio predat u javnost na osnovu izričitog naloga države. U njega su bili upleteni neki Jugosloveni koji su pripadali grupi izbeglica. Predsednik vlade iz Beograda je od francuske vlade zatražio da preduzme detaljnija istraživanja. Zato je Kuv de Mervil zatražio od policije da se "reše neke stvari". Vladi se po nekim indicijama činilo, da se tu ne radi samo o aferi Delon, nego da postoje dva ili čak tri skandala "paralelno". Sudije su učinile ono što su mogle. Podigle su silnu prašinu.

Jugoslovenska vlada i javno mnjenje su informisani da je šest glavnih inspektora u Parizu bilo zaokupljeno tim poslom. A poverljivo se znalo da je Ministarstvo unutrašnjih poslova o toku istraživanja svakodnevno obaveštavalo generalnog sekretara Jelisejske palate. Nije to bio običan obračun u mafiji Famozni gangster sa Korzike Fransoaz Markantoni bio je dugo na ispitivanju, bez obzira na to šta se unapred znalo da možda i ne bi imao ništa novo da kaže. Neprestano su se vodile istrage oko jedne vile nedaleko od Pariza - u kojoj se nešto sumnjivo verovatno događalo, a posećivali je Delon i Marković. Ta problematična zona istraživana je čak i sa helikopterima. Uostalom, svi znali sve o toj vili - gde je, kako se zove i kome pripada. Kad je izgledalo da se Delon našao u opasnosti, kao da su ga svi napustili. No, to je bilo samo za trenutak. Mada su se njegovi filmski prijatelji izgubili, a Jugosloveni koji su ga posećivali bestraga pobegli, neke žene iz visokog društva, žena jednog poznatog bankara, žena jednog bivšeg člana vlade i druge gospođe, koje su glumca i njegove prijatelje iz grupe marsejskih i jugoslovenskih razbojnika primale su svojim vilama i na jahtama, svrstavale su se otvoreno i bez straha - uz njega. A policija se zbunjeno našla se pred naročitim fenomenom, punim kontrasta i unutrašnje solidarnosti čitavog Pariza. Ljudi sa ugledom: tri političara, jedan visoki član Magistrata, četiri ili pet industrijalaca, osamnaest glumaca, nekoliko najviših funkcionera, svi su oni nastali da se zaštite od zločina. U pomoć su pozivali policiju, od nje zahtevajući diskreciju o njihovom učešću na zabavama sa devojkama i momcima u vilama van Pariza, a naročito na Azurnoj obali. Ubica Stevana Markovića mogao je da bude samo jedan, a možda su bila dvojica ili trojica. Nije moglo da bude upleteno desetak osoba. Sve ono što se moglo znati o istorijatu ubistva Stevana Markovića, to su i jugoslovenske izbeglice htele da znaju. Među njima su se nalazili razni mitomani i iznuđači, prevrtljivci i potkazivači. Njihova istina je stalno bila pod upitnikom. A možda je bila i ovakva: Stevan Marković, telesni čuvar Alena Delona za 200.000 starih franaka (a čini se da nije dobijao samo toliko, jer je Marković izjavljivao da je primao više, no nije se znalo otkuda). On je bio vrlo intiman prijatelj kako samog glumca, tako i njegove žene. Bila je to potpuna intimnost u troje. Glumac je bio zbog toga ljubomoran, a ljubomorna je bila i njegova žena Natali. Oboje su bili ljubomorni na Markovićeva prijateljstva sa brojnim muškim i ženskim osobama koje je on svuda uspostavljao - da bi zaradio novaca. Marković zaista nije imao skrupula. U Parizu je prvi uveo u modu osvajanje šezdesetogodišnjih gospođa. Očaravao ih je i po potrebi potkradao. Zbog krađe i potkazivanja bio je i u zatvoru. Ali, bio je lep, kažu žene, neodoljiv, i žarko je želeo da postane glumac. Bio je ponekad i Delonov dubler. Dana 1. oktobra 1968. nađen je Markovićev leš na đubrištu, zavezan u plastičnu vreću. Autopsija je ustanovila da je smrt nastupila slučajno, u toku jedne tučnjave. Brat Stevana Markovića je protestovao iz Jugoslavije. Javno mnjenje je prisililo Magistraturu da učini drugu autopsiju, koja je posle otkrila da je Stevan Marković ubijen hicem iz pištolja u potiljak, sasvim izbliza. Kako je uopšte moglo da dođe do toga da se počini tako krupna greška prilikom obdukcije? Važne ličnosti su se zbog toga i uplašile. Izbila je na površinu čitava istorija o jugoslovenskim izbeglicama u Parizu. Razbojništva koja su do tada ponajviše činili Marsejci i Severnoafrikanci, tek što su se stišala, a već su bila uzela maha razbojstva što su ih činile jugoslovenske izbeglice koje su se okupljale u različitim grupama. Neke su bile sastavljene od trgovačkih putnika, a druge opet od "manuelnih radnika". Neke potiču iz bogatih porodica i sastaju se u mondenim ambijentima i na pariskim zabavama. Baš o njima se proširila fama da su vrući i strastveni ljubavnici.

Za njihove sastanke služila im je vila Alena Delona u St. Tropezu, kao i ona druga, 15 kilometara udaljena od Pariza. Istoj sladostrasnoj svrsi služila je i susedna zgrada na četiri sprata, vlasništvo jednog bankara. Tamo su se skupljali i mladi Jugosloveni. Ništa od svega toga nije bilo poznato policiji, niti se znalo na koji je način ugledni svet bio povezan sa Jugoslovenima, ni kako je bio povezan sa Delonom. Niko nije mogao ni zamisliti takav jedan krug, stalno i iznad svega gotovo u potpunosti pod kontrolom Jugoslovena. O "mističnim" stvarima, o kojima je posle smrti Markovića počelo da se priča, svi su odavno znali sve. Istorijat kuće gospođe Klod divan je primer za to. Policija je tragala pojedinačno za svim onim devojkama koje su bile upletene u mrežu, a koje su stajale na usluzi velikim ličnostima, prijateljski povezanim sa Delonom i Markovićem. Kuća Madam Klod nalazila se u Ulici Valerija. Cene devojaka kretale su se od 50 do 150.000 starih franaka. Prijatelji, ili ubice Stevana Markovića, znale su takođe da je kuća gospođe Klod često služila za potrebe francuske vlade. Ne samo da je primala posete stranih ličnosti, koje su tražile zabavu, nego su u njoj bili dopušteni mnogi tajni sastanci sa afričkim političkim predstavnicima. Tu su se veoma često sklapali važni politički poslovi. Devojke gospođe Klod zato su redovno udarile namet na državnu blagajnu. Postojala je i jedna druga kuća i svi su znali da se nalazi u Ulici Marinj, puna tobože nemačkih, a najviše afričkih studentkinja. Delon i njegova žena su često posećivali njihove zabave. Teško je uvek ući u trag onome što svi znaju. Postoji privatna istorija "manuelnih radnika". To su uvek isti ljudi. Ti radnici su služili bukvalno svima, u razne svrhe: u aferi Ben Barke, lidera marokanske opozicije, koji je otet i ubijen, u otmici pukovnika Arguda u Nemačkoj, u nelegalnoj borbi protiv desničarskog OAS-a, za mobilizaciju kontrarevolucionarnih manifestavija na Jelisejskim poljima maja 1968. Policija i sudije su bili zgranuti. Pred njima su se ukazali: mitomanija, infantilizam, neodgovornost što izbija iz jedne nezrelosti nad svim tim. Kako su samo mogle te otmene žene, očarane superiornom muškošću Jugoslovena, otići baš tako daleko.