Pucisti na tudjoj teritoriji Nikola N Tomic

December 15, 2016 | Author: vuk300 | Category: N/A
Share Embed Donate


Short Description

Download Pucisti na tudjoj teritoriji Nikola N Tomic...

Description

СРПСКА МИСАО ГОДИНА XVI

ВАНРЕДНО ИЗДАЊЕ

КЊИГА 39

НИКОЛА Н. ТОМИЋ

ПУЧИСТИ НА Т У Ђ О Ј Т ЕР ИТОР ИЈ И

М ел б у р н 1971

Уредник Д-р Урош Станковић

THE PUTSCHISTS ON FOREIGN TERRITORY

Књиге, које “ Српска Мисао” објави као ванредна издања, сопственост су писца. Те књиге чланови не примају бесплатно.

Штампа: “ Полипринт” , Ричмонд (Мелбурн) Wholly set up and printed by Polyprint Pty. Ltd., 7a Railway Place, Richmond, Vic., 3121, Australia

САДРЖАЈ Страна Ко су пучисти? ..........................................................

7

Кратак осврт на догађаје у Југославији у времену од извршења пуча до бекства пучиста из зем љ е..................................................................

7

Пучисти у Грчкој

8

Бежање пучиста од Атине до Јерусалима

11

Пучисти у Палестини и Аману

12

Изгон југословенског посланика из Москве

16

Разилазак пучиста из Палестине ..........................

17

Пучисти у Јужној Африци и прво време њиховог боравка у Лондону

20

Пучисти и покољ Срба

23

Сарадња пучиста са Совјетима у другој половини 1941 г ........................................................................

25

Пад владе Душана Симовића и образовање владе Слободана Јовановића

28

Комбинације о југословенско-грчкој конфедерацији и југословенско-совјетском војном савезу

32

Каирска афера

35

Лисабонска афера

67

Цариградска афера

68

Пучисти у Америци ..................................................

71

Крај владе Слободана Јовановића

73

Страна Влада Мише Трифуновића

77

Комбинације Енглеза и Американаца о решењу југословенског проблема без учешћа пучиста и њихов став према Дражи Михаиловићу

83

Коначно опредељење Запада на страну Тита

100

Влада Божидара Пурића и рад пучиста на комунизирању Југославије

108

Влада Ивана Шубашића и рад пучиста на комунизирању Југославије

126

Литература и извори

147

КО СУ ПУЧИСТИ? ПУЧИСТИМА називамо: извршиоце официрског пуча у Београду од 27 марта 1941 г., остале заверенике који су заједно с њима припремали пуч, министре пучистичке владе Душана Симовића, која је проистекла из пуча, и све оне који су заједно с пучистичким министрима и извршиоцима пуча побегли с никшићског аеродрома у Грчку или им се доцније у иностранству прикључили и с њима сарађивали.

КРАТАК ОСВРТ НА ДОГАЂАЈЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ У ВРЕМЕНУ ОД ИЗВРШЕЊА ПУЧА ДО БЕКСТВА ПУЧИСТА ИЗ ЗЕМЉЕ ИЗВРШЕЊЕМ пуча пучисти су 27 марта 1941 г. оборили дотадашњу владу Драгише Цветковића и краљевско намесништво, а малолетног краља Петра формално прогласили вршиоцем краљевске власти, па су образовали евоју владу са генералом Душаном Симовићем на челу. Овај пуч извршен је у циљу отмице власти а под видом одбацивања пакта који је влада Драгише Цветковића била закључила с Немачком, Италијом и Јапаном у Бечу 25 марта исте године и који је Југославији гарантовао суверенитет, територијални интегритет и војну неутралност. Тај поступак пучиста изазвао је немачког диктатора Хитлера (Hitler), који је истог дана кад је пуч извршен донео одлуку да 6 априла нападне Југославију, не водећи рачуна о изјавама лојалности од стране Симовићеве владе. Иако је са више страна била о томе обавештена, влада није веровала да ће Немачка напасти Југославију, рачунајући да ће мерама које је предузимала успети да задовољи Хитлера и увери га у своју лојалност. У том циљу она је истог дана кад је пуч извршен донела од7

луку да призна пакт који је био закључен у Бечу, о чему је министар спољних послова Момчило Нинчић одмах обавестио Немачко и Италијанско посланство у Београду а нешто доцније и сва југословенска дипломатска представништва на страни. Истовремено је влада донела одлуку да не објављује општу мобилизацију и није предузела никакве сзбиљне ратне припреме, већ је одлучила да пошаље своје делегате у Рим и Берлин, те да понуди тамошњим владама да изврши све њихове захтеве којима би било условљено одржање мира између осовинских сила и Југославије. Немачка и И талија нису хтеле примити југоеловенске делегате, већ су 5 априла прекинуле с Југославијом дипломатске односе и напале је ноћу између 5 и 6 априла. Југословенска војска није дала скоро никакав отпор, већ је беж ала и предавала се, тако да су Немци и И талијани за десет дана прегазили скоро целу Југославију, чија је влада 14 априла наредила тадашњем начелнику штаба Врховне команде генералу Д анилу Калафатовићу да од непријатеља затражи примирје, a 15 априла је пренела на њега функције врховног команданта са задатком да приведе крају капитулацију југословенске војске. Уговор о капитулацији потписали су опуномоћеници Југословенске врховне команде 17 априла у Београду.

ПУЧИСТИ У ГРЧКОЈ КРАЈБ П ЕТАР је 14 априла 1941 г., у пратњи министра двора Радоја Кнежевића, свог ађутанта пуковника Миодрага Ракића, капетана Ристића, личног лекара дра Моачанина и три члана посаде, полетео државним авионом са никшићског аеродрома и одлетео у Грчку, где су се истог дана спустили у Парамитију a одатле једним енглеским авионом одлетели у Атину.1 15 априла министри и остали пучисти који су се ту нашли, сем једне мале групе, сели су на никшићском аеродрому, са својим породицама и ближом родбином, у државне авионе, у које су ставили поред себе 8

17 сандука од no 60 килограма државног злага, и истог дана долетели у Грчку, где су се председник владе Душ ан Симовић, потпредседник Слободан Јовановић, министар спољних послова Момчило Нинчић и министар војске Богољуб И лић спустили у Атину а остали у Агрињон.2 Сутрадан, 16 апр., полетела је са никшићског аеродрома и последња група пучиста, у којој су били: министар без портфеља Марко Даковић, браћа потпуковник Миодраг и мајор Крста Лозићи, генерал Бора Мирковић и још шест официра.3 У труп овог авиона ставили су један сандук злата, а у његов pen браћа Лозићи су кришом убацили још два сандука злата, које су бесправно присвојили за свој рачун, па како пилот није знао да је pen авиона оптерећен, није о томе водио рачуна приликом спуштања у Грчкој, те је авион изгубио равнотежу и преврнуо се. Том приликом изгубио је живот Марко Даковић,4 а од осталих који су се налазили у авиону већина су повређени. Међу повређенима је био и Бора Мирковић.2 0 сахрани Марка Даковића није се нико од пучиста бринуо, него су га оставили мртвог на земљи, те су га сахрањивали Грци.4 Пучисти који су се 15 априла спустили у Агрињон сутрадан су однели на железничку станицу у истом месту злато које су са собом носили и натоварили га у воз, у који су и сами уш ли и одвезли се у Атину.5 Бежећи стрмоглаво, влада је уопште заборавила на своју ратну флоту, која се налазила делом у Которском Заливу а делом код Ш ибеника, и све до доласка у Атину није се сетила да јој изда наредбу да исплови, а и тада је ту наредбу само написала, а није имала могућности да је достави коме треба, те је преостала ратна флота -— која се састојала од 1 крстарице, 3 разарача, 10 торпиљерки, 3 подморнице, 2 матична брода, 2 борбена торпедна чамца, 10 минополагача, 7 миноловца, 2 школска једрењака, 2 стражарска чамца, 1 јахте и око 50 хидроавиона — неоштећена пала у руке непријатељу, чиме су пучисти не само оштетили интересе демократских сила са 43 пловне јединице ратне флоте и са око 50 хидроавиона, него су и непријатељску морнарицу са толико повећали, а и да не говоримо о улози коју је та флота могла одиграти да јој је благовремено наређено да исплови.6 0

17 априла избегла југословенска влада је одржала у Атини своју прву седницу на туђој територији. Тој седници су, поред министара, присуствовали и Хрвати бан Шубашић и Јурај Крњевић. Овај последњи је том приликом наименован за првог потпредседника владе, наместо дра Мачека, који је остао у Хрватској. На седници је одмах дошло до жустре препирке и свађе због питања ко је крив за пропаст Југославије. У тој свађи протекла је цела седница, на којој није било никаквог реда. Нико није тражио реч, него је сваки сам узимао, прекидајући у говору један другога, подвикивали су и подврискивали једни другима, скакали из фотеља, тако да је цела седница личила на кафанску свађу пијаница и пропалица. За пропаст Југославије министри Срби су бацали кривицу на Хрвате а Хрвати на Србе, политичари на генерале а генерали на политичаре, представници разних политичких партија једни на друге — сваки је министар окривљавао свакога другога, а само не себе. Но ни у таквој атмосфери они нису заборавили да воде бригу о спасавању својих русих глава, те су и на тој бучној седници донели одлуку да из угрожене Атине што пре беже авионима у Каиро.2 Кад су пучисти стигли у Атину, затекли су тамо 1718 официра, подофицира и војника и 615 других избеглица, који су били избегли из Југославије. Било је могућности да се евакуишу, пошто су многи енглески бродови пловили празни из Пиреја за Александрију, али пучисти не само што нису ништа предузели за њину евакуацију, него су то још и ометали.7 Миша Трифуновић, министар просвете, уочи свог бекства из Атине одржао је тим избеглицама говор, у коме је рекао отприлике ово: “ Где ћете да бежите? Останите овде и предајте се Немцима. . . . Немци су добри људи, . . . неће вам они ништа. Њима ће требати радна снага. . . ,” 7 Пучисти који су били повређени у авиону у коме је погинуо Марко Даковић пренесени су у једну болницу у Атини. Иако повређени, они су се побринули да са собом понесу она три сандука злата који су се у авиону налазили и сместили су их под болничке кревете. Ту, у болници, Бора Мирковић је наредио Крсти Лозићу те је расковао један од та три сандука злата.2 У њему је било 15 кеса од по 4 килограма златника. 10

Њих је Бора поделио на 15 пучиста који су се ту задесили, у к љ у ч у ју ћ и и себе, капетана Жику Крстића, браћу Лозиће, Живана Кнежевића и друге, тако да је сваки добио по једну кесу златника.8 Ово није био једини начин на који су пучисти пљачкали државни новац. Они су га пљачкали на разним местима и на разне начине. Тако су за време свог боравка у Атини неки од пучиста с револверима у рукама изнуђавали државни новац од тамошњег Југословенског посланства.9

БЕЖАЊЕ ПУЧИСТА ОД АТИНЕ ДО ЈЕРУСАЛИМА 18 АПРИЛА 1941 г. краљ Петар, председник владе Душан Симовић са женом Добрилом и братом дром Милошем, потпредседник владе Слободан Јовановић, министар спољних послова Момчило Нинчић са женом Споменом и сином Ђуром, министар војске генерал Богољуб Илић са женом, министар просвете Миша Трифуновић, Симовићев шеф кабинета Радоје Николић са женом, капетан Ристић, лични краљев лекар др Моачанин, министар двора Радоје Кнежевић и краљеви ађутанти пуковник Миодраг Ракић, мајор Властимир Рожђаловски и мајор Светислав Вохоска сели су у Пиреју у један енглески ратни авион, који их је однео у Александрију.1 Пошто су се промували по Александрији, где им је краљ био тумач, пошто је он једини од њих знао енглески, одлетели су авионом у Јерусалим,10 пошто је египатска влада одбила да им укаже гостопримство, да не би повредила неутралност своје земље и да се не би замерила Немцима, поред свега тога што је Египат био под енглеским протекторатом.2 Остали министри са својим супругама и децом, политичар Божидар Влајић са супругом Зором и још неки пучисти истог дана су побегли за Александрију на три југословенска путничка авиона, који су долетели из Турске, где су се били задесили пре немачког напада на Југославију. На том путу су се ови пучисти спустили на Крит, где су провели три сата у склоништима од ваздушног напада, па су наставили пут и спустили се истог дана у Алекеандрију, одакле су се, сазнавши да им египатска влада неће указати гостопримство, одвезли 11

камионима у Каиро а одатле железницом у Порт Саид, где су стигли истог дана (18 апр.) увече. Ту их је на железничкој станици дочекао тамошњи југословенски почасни конзул Војводић, који их је поздравио једним дугим и тако заморним говором, да је Олга супруга министра Богољуба Јевтића упитала свога мужа: “ Ко је овај што нас толико гњави? . . . Уморна сам.” Јевтић је слегао раменима и одговорио: “ Појма немам.” Ho по завршетку свог говора, домаћин конзул Војводић одвео је своје госте, са нарочитом помпом, на фијакерима, у удобни хотел Ексченџ (Exchange), где су остали до 26 априла, када су морали да се пакују за Јерусалим.2 Она група пучиста који су у болници учествовали у деоби златника и остали пучисти који нису одлетели с владом у Александрију евакуисали су се у Мегалополис, на Пелопонезу, а одатле у Каламату, где су се, са нешто авијатичара који су пешке били пребегли у Грчку, укрцали у енглеске бродове, који су их однели на Блиски Исток, где су се авијатичари настанили у Аману а остали у Јерусалиму. Са собом су браћа Лозићи вукли она два “ своја” сандука злата, други пучисти остале сандуке, а Живан Кнежевић, поред на деоби добијене кесе златника, и једну огромну ташну са акцијама иностраних банака и другим вредносним папирима, чија је укупна вредност била већа од два сандука од по 60 килограма злата. Од те се ташне Живан није одвајао, а кад би легао да спава, привезао би ту ташну за руку, па би је тако привезану ставио под главу.*

ПУЧИСТИ У ПАЛЕСТИНИ И АМАНУ КАД СУ стигли у Јерусалим, пучисти су од Јевреја избеглих из Чешке и Југославије образовали војну музику, мада војске нису имали.11 Ту је у Југословенском конзулату дошло до туче између министра војске генерала Богољуба Илића и сенатора проте Серафима Крстића из Охрида, који је ударио мастионицом у главу генералног конзула Ива де Ђуји кад је овај покушао да заштити Илића од разјареног проте.12 Одмах иза тога министри су се, са својим супругама и децом, одвезли у манастир Тантуру, недалеко од 12

Ввтлејема, а у Јерусалиму је остао крал> Петар с мини-

стром двора Радојем Кнежевићем и ађутантима Ракићем и Вохоском.2

Добрили супрузи председника владе Душана Симовића и Спомени супрузи министра спољних послова Момчила Нинчића није се допала резиденција у манастиру, па су послале своје мужеве код Енглеза, те су код њих издејствовали дозволу да за себе изаберу удобне резиденције у самом Јерусалиму, због чега су остале госпође министарке видно испољавале своју завист.2 У манаетиру Тантури влада је 28 априла одржала седницу, на којој је председник владе генерал Душан Симовић сву кривицу за катастрофу Југославије оборио на генерале, наводећи да су се слабо држали и пред рат и у рату. Оптужио је све генерале, сем самога себе. На крају седнице сви су се министри заједно фотографисали.2 После овога владике седнице су се настављале и на њима су одобравани високи кредити који су се трошили на плате и остала лична примања и друге трошкове минисгара и осталих пучиста. За те сврхе влада је имала на расположењу огромну југословенску државну имовину у иностранству, која се, поред осталог, састојала и у овом: 78.113 килограма злата, у вредности од 78.113.000 долара, које је било депоновано у банкама у САД, Енглеској и Бразилији; око 1.000 килограма златника, у вредности од око 1.000.000 долара, преоеталих, после дељења и присвајања, од оних које су пучисти са собом пренели на авионима са никшићског аеродрома; 21.267.000 долара у девизама депонованих у САД и 3.000.000 долара у Турској; 300.000 француских франака депонованих у Швајцарској; огромне суме у авансима које је претходна влада била уплатила за разне државне набавке у иностранству, па је сад пучистичка влада одустала од тих набавки и авансе повукла натраг.2 Министри су одредили сами себи основне плате од 600 долара месечно. На те основне плате надодати су високи додаци, тако да су плате југословенских министара биле далеко веће од ондашњих плата америчких и енглеских министара, а већ да их и не упоређујемо са платама министара мањих држава, нарочито оних које су биле окупиране, као што је била окупирана и Југоп

елавија. Ни о чему томе југословенски министри нису водили рачуна, него су ишли још даље, па су се поделили у разне тзв. радне одборе, у којима су за тобожњи рад примали високе хонораре, а у ствари нису ништа радили, нити су ти одбори имали друге сврхе, сем да огромне суме новца које су министри примали из државне касе обавију велом легалности и да их представе као тобожњу њину зараду. Поједини министри били су чланови у два или три таква одбора и у свакоме су примали хонорар. У некима од тих одбора били су чланови и неки пучистички политичари који нису били министри, као Већеслав Вилдер, Божидар Влајић, др Алојз Кухар и др Рудолф Бићанић, те су и они, ништа не радећи, дизали високе хонораре.2 Плате помоћника министара нису биле много мање од плата министара, а онда су исто тако баснословно високе плате добили сви владини чиновници и официри, од амбасадора до архивара и од генерала до потпоручника. Тако су плате југословенских официра биле три пута веће него што су биле док су се налазили на својим дужностима у Југославији, а биле су за 50% веће него што су биле плате енглеских официра,2 иако ти југословенски официри на туђој територији нису радили под милим Богом ништа друго, сем што су се коцкали, пијанчили, свађали, интригирали, блудничили и стварали скандалозне афере. 4 маја влада је донела и истог дана у службеним новинама објавила декларацију, којом је констатовано да је пучистичка влада усвојила споразум ЦветковићМачек од 26 авг. 1939 г. О томе се у декларацији вели: “ У споразуму од 26 авг. 1939 године није мењано ништа, већ су за његово извршење донесене и потребне нове уредбе. Улазак г. д-ра Мачека и његових сарадника у владу значио је најбољу гарандију да је споразум један од темеља државне политике.” 13 Предеедник владе Душан Симовић је истог дана дао и посебну изјаву да је “ споразум од 26 августа . . . један од темеља државне политике” .13 15 маја краљ Петар, председник владе генерал Симовић, министар војске генерал Илић, министри Сава Косановић и Јово Бањанин и хрватски бан Шубашић посетили су логор југословенских авијатичара у Аману, којих је било на броју око 200. Симовић им је одржао 14

говор, који Неђељко Плећаш, један од присутних авијатичара, овако репродукује: ‘Тлавна брига владе у изгнанству, каже Симовић, биће да створи велику војску за ослобођење отаџбине. Образоваће се канали за довођење војника и официра из земље и заробљеништва и послаће се миеије министара и официра у обе Америке и Канаду, где живи ‘милион нашег народа’, одакле ће се прикупити добровољци међу тамошњим Србима, Хрватима и Словенцима. Он верује да ће на тај начин створити војску од 100.000 војника, наоружаних оклопним оружјем и авијацијом од ‘2.000 авиона’, која ће преко Грчке и Турске кренути да ослободи отаџбину.” 14 После Симовића говорио је Сава Косановић, који је изазвао смех својом изјавом да ће он бити први падобранац који ће скочити у Југославију.14 На седници од 17 маја, која је одржана у Јерусалиму и којој је краљ председавао, влада је, на предлог Симовића, донела одлуку да се кнез Павле искључи из дома Карађорђевића.5 29 маја одржан је састанак владе и пучистичких политичара који нису били министри, а заједно су с министрима и осталим пучистима побегли из земље. Ти политичари, међу којима су били и истицали се: Божидар Божа Максимовић Кундак, Петар Пера Живковић, Божидар Бока Влајић, Грга Анђелиновић, Већеслав Вилдер, Крста Милетић, Милош Бобић, Добра Лазаревић, Илија Јукић, Алојз Кухар и други, свакако ради својих удобности и већих плата, тражили су да се, поред владе, оснује и тзв. Народни савет, чији би чланови, разуме се, били они, а председник би био Петар Живковић. Тај Народни савет сарађивао би с владом у доношењу свих важнијих одлука,2 другим речима узимао би удела у одлучивању о платама и другим издацима из државне касе. Министри, а нарочито Милан Грол и Миша Трифуновић, успротивили су се том предлогу политичара,2 јер нису желели ни с ким да деле власт, односно да им се још ко меша у располагање државним новцем, а друге власти стварно нису ни имали. Политича^и су морали да попусте пред овим чврстим ставом владе и оставили СУ ј° ј Да по том питању доцније донесе одлуку,5 те, наравно, до формирања тзв. Народног савета није никад дошло.2 15

Неки од авијатичара у Аману имали су са собом кесе злата које су добили на деоби у Атини. Једног дана те им је кесе покупио потпуковник Миодраг Лозић и однео их у манастир Тантуру, где их је 7 јула предао Милану Мартиновићу, помоћнику министра финансија.2 Генерал Бора Мирковић и капетан Жика Крстић нису никада узете кесе златника вратили у државну касу. Крстић је доцније изјавио да је своју кесу предао генералу Мирковићу. Тек након годину дана, када је дошла у сукоб са генералом Мирковићем, југословенска влада се због тога обраћала енглеској влади за интервенцију, али енглеска влада није ништа предузела,8 свакако стога што је сматрала да је тиме исплатила генералу Мирковићу један део обећане награде за извршење пуча. Заиста, ту су Енглези одржали реч.

ИЗГОН ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ПОСЛАНИКА ИЗ МОСКВЕ ЗА ВРЕМЕ немачко-италијанског напада на Југославију, као и пре, Совјетски Савез је био у пријатељским односима са силама Осовине и вршио је снабдевање Немачке, сходно пакту о ненападању и деоби Пољске закљученом с Немачком 23 авг. 1939 г. To није сметало пучистима да са Совјетским Савезом закључе пакт о пријатељству,10 док ни с једном од демократских сила нису никада закл>учили никакав уговор о савезу, већ су испред немачког напада на Југославију категорички одбили понуду Енглеске у том смислу, са мотивацијом да неће ни на који начин да се замере Хитлеру. Поред тога што је помогао Немачку, сходно закљученом пакту, Совјетски Савез је имао и нарочити циљ да уништи Југославију као националну државу, сматрајући је као бедем противу комунизма на Балкану. Стога је Совјетима био добродошао пуч и напад Немачке и Италије на Југославију и њена капитулација. Да би коначну пропаст националне Југославије потврдили и загарантовали, а уз то изразили верност своме тадашњем ортаку Немачкој, Совјети су ускоро по капитулацији Југославије прекинули с њом дипломатске односе (8 маја 1941) и прогнали југослоЕенеког 16

посланика Милана Гавриловића из Москве, чиме су признали фактичко стање које су Немци и Италијани створили у Југославији.5

РАЗИЛАЗАК ПУЧИСТА ИЗ ПАЛЕСТИНЕ ПУЧИСТЕ није напуштао страх. И од сенке су се бојали. Пошто су Немци освојили Крит и предузели успешну офанзиву у Африци, пучистима се учинило да су им се примакли сувише близу и да ће угрозити Блиски и Средњи Исток. Једно то, а друго жудња њихових жена за већим удобностима, подстакли су их да напусте Палестину и да иду тамо где сматрају да ће им бити сигурније и удобније.15 Стога је влада на седници коју је одржала у Тантури 4 јуна донела одлуку да се министри и још неки пучисти који су се с њима налазили поделе у две групе, па да једна група отпутује у Лондон (London) а друга у Јужну Африку, одакле ће једни, који су већ раније били за то одређени и пасоше прибавили, отпутовати једним делом у САД а другим у Канаду (Canada), а други ће остати у Јужној Африци.5 Потом су краљ, Симовић, министар спољних послова Нинчић, министар двора Радоје Кнежевић и краљеви ађутанти Ракић и Вохоска 6 јуна отпутовали за Лондон, задржавши се на том путу једно време у Африци, где су се проводили обилазећи интересантна места и пределе,10 тако да су у Лондон стигли 21 јуна.2 Остали су 13 јуна отпутовали из Тантуре у Јерусалим,5 а одатле 14 јуна у Каиро, где су стигли сутрадан, 15 јуна. Јован Ђоновић у “ Гласнику” (св. 10, стр. 34) овако описује њихов полазак из јерусалима: “ Сви које сам видео у току дана врло су весели. Одлучено је да сутра иду за Египат и даље. Даље од наше земље и Средоземља. . . Иначе, многи су се прилично поткожили, накупили ствари, уштедели коју фунту и задаје им само прилично бриге како ће их пренети! Да ли их неће претресати на граници и одузети? . . . Извесни имају још и злата. Многима је озбкљка брига како ће решити ова питања. . . . “ Четрнаести јуни. Министарски и чиновнички збег, најзад, кренуо је из Јерусалима за Египат. Изашао 17

сам на станицу. Лица су сијала од радости. Било је само мало бриге како ће се наместити. Скоро што нису један другоме седали у крило. . . . Композиција воза Јерусалим-Лидо, раскрсница где се узима воз који саобраћа између Хаифе и Египта, мала је, збег испао доста велики. Па у тескобним вагонима сви су били изненађујуће весели и расположени. Политички људи су, већином, натакарили униформе. Ваљда у уверењу да ће лакше и сигурније путовати. Многи су ми тражили да замолим Енглезе да их на граници Египта не претресају. Слика у возу и око њега била је врло интересантна. Сви су појурили да што пре уђу. Ускакали су час л.уди, час жене да зграбе место. Живот и вика потсећали су на добро посећене вашаре. . . . “ Тек, југословенски збег је окренуо леђа колевци хришћанства, пошто су сви од реда, за паре или џабе, узели хаџијска писма. Сасвим природно, основну догму религије у име које су добили сведочанство да су посетили Оснивачев гроб и ваљда разумели значај мученог човека, нису схватили. Миша Трифуновић, министар просвете, и Божа Марковић, министар правде, нису се сетили да обиђу шефове цркве, еда би подигли глас противу зверства и сече оних који су у том моменту етрадали за Српство и Христа! Љубав, милосрђе, правда и истина нису имали места у уплашеним срцима и мозговима ове ките југословенског цвећа. Са Христова гроба и са Зида плача, пошли су исто онако саможиви, плашљиви и неразборити какви су дошли из земље. Уверен сам да ће се, ако доживе, такви исти вратити кући, па ма обишли цео свет!” У Каиру су сачекали авион и њиме одлетели у Лондон: први потпредседник владе Јурај Крњевић, други потпредседник владе Слободан Јовановић, министар социјалне политике и народног здравља Милан Грол, министар финансија Јурај Шутеј и министар грађевина Миха Крек. Другу групу су, поред осталих, сачињавали: министар пољопривреде Бранко Чубриловић са женом и сином, хрватски бан Иван Шубашић са женом, министар просвете Милош Трифуновић, министар унутрашњих послова Срђан Будисављевић, министар војске генерал Богољуб Илић са женом, министар саобраћаја Богољуб Бошко Јевтић са женом, министар правде Божидар Божа Марковић Коњ, мини1S

стар снабдевања и исхране Сава Косановић, министри без портфеља Франц Сној и Већеслав Вилдер, Божидар Бока Влајић са женом, Алојз Кухар, Михаило Константиновић, Крста Милетић, генерал Петар Живковић, Милан Мартиновић, пучистички вицегувернер Народне банке Рудолф Бићанић и бивши министар Божидар Божа Максимовић Кундак. Они су 16 јуна отпутовали возом у Суец, а одатле лађом у Јужну Африку. Њихов полазак из Каира Јован Ђоновић у “ Гласнику” (св. 10, стр. 38— 39) овако описује: “ Кад сам стигао у Каиро, рекли су ми, да је неко веселим путницима казао да треба да буду на станици у 7 часова, где ће их чекати специјална композиција воза који треба да их одвезе у Суец. Упитао сам портира хотела ‘Континентал’, једног симпатичног нашег земљака, када полази министарски воз. Одговорио ми је да иде око 8 часова. “ Изјутра, 16 јуна, устао сам раније. Још око седам застао сам последње ласте које журе на станицу. Опоменуо сам их да не хитају, јер воз полази у осам и да ће дуго имати да чекају на станици. Чули су, али нису поверовали. Журили су како могу само усплахирани људи. После пола сата стигао сам и ја на станицу. Слика је била ванредна. “ Цео збег се поређао на једном крају перона, метнуо своје ствари преда се и — чека. Воза ниоткуда. Нико ни да се макне с места. Бојећи се, ваљда, да им когод не заузме место, јер не бих рекао да су се бојали један од другога да не дигну пртљаг. Здравио сам се скоро са свима. Сви одреда били су добро расположени, али говорећи са мном стално су бацали поглед на страну с које треба да наиђе воз. Очигледно сенка бриге да ли ће воз доћи и да ли ће бити места за њих све. Са некима сам се нашалио и упитао зашто нису дошли синоћ на станицу. Тада би били сигурни да неће остати. Смејали су се доста кисело и упорно остајали иза пртљага. . . . “ Кад је композиција воза најзад стигла, око осам и четврт, могле су се видети сцене које се свега једаред у животу могу угледати. “ У два вагона, која су стала испред ових људи, ускакало се кроз прозор, на врата, грабила места, седали један на другог. Један неред који је немогуће 19

разумети код нормалних људи. Министар Јово Бањанин, да би што пре ушао у вагон, како је ненормално био дебео. заглавио се на врата. У једном моменту није могао ни напред ни натраг. Два вагона испунили су избеглице и стварк да се у њима није могло маћи. Међутим, поред оса диа с ггона, било их је још пет-шест. Узалуд сам им скротао пажњу да се могу раскомотити само ако прођу вагон даље. Нико није смео да се макне. Гушили су се.” ПУЧИСТИ у ЈУЖНОЈ АФРИЦИ И ПРВО ВРЕМЕ ЊИХОВОГ БОРАВКА У ЛОНДОНУ

ОД КАИРА до Јужне Африке пучисти су путовали морем 16 дана. 2 јула су се искрсцали у Дербан (Durban). Пошто су се мало промували по граду, продужили су у Кептаун (Capetown), где су се искрцали 6 јула. Ту су 12 јула одржали седницу, на којој су одлучили да чланове пропагандног одбора Вилдера, Влајића и Кухара пошаљу у Лондон, те су ови отпутовали тамо 16 јула, a остали су 26 јула одржали другу седницу, на којој су, по предлогу Бранка Чубриловића, донели одлуку да својој влади у Лондону предложе да пошаље једну своју политичку мисију у Москву.5 Министри Миша Трифуновић, Јово Бањанин, Срђан Будисављевић и Бранко Чубриловић отпутовали су 4 авг., у пратњи југословенског генералног конзула Стојана Гавриловића, у јужноафричку престоницу Преторију (Pretoria), где су 6 августа посетили председника Јужноафричке Уније фелдмаршала Јана Кристијана Сматса (Jan Christiaan Smuts), који их је примио сувише хладно и, без имало околишења, озбиљно их прекорео за њихово кукавичко држање у рату. 13 авг. министри су се вратили у Кептаун. 5 Министри Бошко Јевтић, Божа Марковић Коњ, Франц Сној и Сава Косановић и хрватски бан Шубашић отпутовали су у августу из Кептауна у Америку. Пучисти у Лондону искористили су њино отсуство, те су 12 августа извршили реконструкцију владе, задржавши све ресоре за себе и за оне министре који су остали у Јужној Африци, а оне који су отпутовали у Америку задржали су у влади као министре без портфеља.5 20

После ове реконструкције влада је имала овај састав: председник министарског савета, министар унутрашњих послова и министар ваздухопловства генерал Душан Симовић, дотадашњи председник министарског савета; први потпредседник министарског савета Јурај Крњевић и други потпредседник Слободан Јовановић, који су и дотада заузимали исте положаје; министар спољних послова Момчило Нинчић, министар финансија Јурај Шутеј, министар грађевина Миха Крек, министар војске и морнарице генерал Богољуб Илић и министар просвете Миша Трифуновић, дотадашњи министри истих ресора; министар саобраћаја Милан Грол, дотадашњи министар социјалне политике и народног здравља; министар шума и рудника Јово Бањанин, дотадашњи министар без портфеља; министар социјалне политике и народног здравља Срђан Будисављевић, дотадашњи министар унутрашњих послова; министар пољопривреде, исхране и снабдевања Бранко Чубриловић, дотадашњи министар пољопривреде; министар правде Милан Гавриловић, дотадашњи министар без портфеља; министри без портфеља: Бошко Јевтић, дотадашљи министар саобраћаја; Божа Марковић Коњ, дотадашњи министар правде; Сава Косановић, дотадашњи министар исхране и снабдевања; Франц Сној, дотадашњи министар без портфеља.2 Ова реконструкција владе створила је тежак раздор међу пучистима, јер не само да су њом били незадовољни министри који су остали без портфел>а, него су се љутили и они који су сматрали да су са важнијег ресора пребачени на спореднији и протестовали су против Симовића, који је тај распоред ресора извршио без да их је за то питао. Срђан Будисављевић му је, по доласку у Лондон, у љутњи рекао да он није “ врећа која се може бацати из једног ресора у други” .2 Чим су чули за реконструкцију владе, Срђан Будисављевић, Бранко Чубриловић и Јово Бањанин, бојећи се да и њих не постигне иста судбина која и њихове другове који су отишли у Америку, отпутовали су у Лондон да чувају своје портфеље. Ради безбеднијег путовања, искористили су конвој којим је путовао грчки краљ, праћен са четири енглеска разарача, па су тако ишли заобилазним и дугим путем преко Америке. Путовање је трајало четири недеље и прешли су 7.250 21

морских миља.5 Тако је од пучистичких министара у Јужној Африци остао једино Миша Трифуновић, коме се није журило у Лондон, пошто је његове интересе тамо заступао његов партијски друг Момчило Нинчић;5 а у Каиру је остао генерал Богољуб Илић, који је сматрао да је незаменљив као министар војске, те се није плашио за свој портфељ. Дошазши у Лондон, пучисти су се, благодарећи огромним новчаним средствима, која су примали или дизали из југословенске државне благајне, одали беспримерном луксузу и расипништву. Као пример тога могу се узети њихови издаци на одела. У оно време, када је текстил у Енглеској био рациониран, пучисти су, од штофова купл>ених на црној берзи по високој цени, правили толико разних одела, да би то и у нормалним приликама био смешан луксуз. Тако је један министар одједанпут направио код једног кројача десет пари одела за себе. Слично су чинили и остали. Снабдевали су се многобројним и разноврсним комадима луксузне одеће. Ту су, поред осталог, спадали и смокинзи, жакети, фракови, огртачи, капути и чега све и у коликом броју није било. Одевање и други луксузи њихових жена, то је посебна дуга и интересантна прича, која се може погодити из изнетог одевања људи. Само се, пак, по себи разуме да су министри закупили за себе најлуксузније резиденције у Лондону и околини, а да и не говоримо о ноћном гостовању пучиста по најлуксузнијим лондонским хотелима и другим локалима. У томе су се нарочито истицали краљеви ађутанти: Данило Зобеница, Светислав Вохоска, Властимир Рожђаловски и Живан Кнежевић. Они су дању спавали, а ноћи су проводили по најраскалашнијим ноћним локалима, у друштву лепих, разголићених кафанских жена, где су се разметали трошећи новац, који нити су зарадили, нити су га у боју добили, нити им је од баба остао, нити су им га донеле љубе од мираза — а откуда им је био, то се већ зна. У пијанчењу и лумповању претеривали су сваку меру: ломили су чаше и флаше, псовали и претили, подврискивали, клатили се и правили разне скандале, због чега је лондонска полиција морала да интервенише.2

ПУЧИСТИ И ПОКОЉ СРБА СВЕ ДО октобра 1941 г. пучистичка влада није знала ништа о покољу Срба. Крајем септембра те године дошао је у Цариград др Милош Секулић, лекар из Београда, и донео је са собом меморандум Српске цркве о покољу Срба у Усташкој Држави Хрватској, где је до конца августа већ било побијено преко 300.000 Срба.16 Тај меморандум је, шифрован и оверен у Југословенском генералном конзулату у Цариграду од стране Милоша Тупањина, послан пучистичкој влади у Лондон, која га је примила 21 октобра. Сви су га министри добили у руке и о њему су тајно разговарали, па га је након два дана по приспећу министар спољних послова Нинчић изнео пред комплетну седницу владе. To је између Срба и Хрвата у влади довело до затегнутих односа, који ни иначе нису били најбољи. Тих дана Јурај Крњевић је у лондонском “ Тајмсу” (Times) дао изјаву да је “ будући заједнички живот Срба и Хрвата скоро немогућ ако је убијено само десет хиљада Срба” .5 Влада је тада позвала дра Секулића да дође у Лондон и он је тамо стигао 1 новембра, доневши са еобом поменути меморандум Српске цркве о покољу Срба16 и 24 фотографије, на којима су се виделе гомиле унакажених лешева, жене са распореним трбусима, ниске извађених очију и друга зверства која су Хрвати вршили над Србима.2 2 новембра др Секулић је посетио председника владе Душана Симовића у његовом стану, обавестио га о покољу Срба и предао му меморандум Српске цркве, а сутрадан, 3 новембра, разговарао је о томе и са краљем Петром, Слободаном Јовановићем и Миланом Гролом. Симовић му је рекао да никоме ништа о томе не говори пре него он обавести владу, а доцније му је забранио да ма шта о покољу Срба износи на јавност, бојећи се да би министри Хрвати могли због тога поднети оставке и изазвати кризу владе, што би могло њега скинути с власти.16 4 новембра др Секулић је посетио у његовом кабинету свог партијског друга Бранка Чубриловића, министра пољопривреде, исхране и снабдевања, детаљно га обавестио о приликама у Југославији и посведочио да је меморандум Српске цркве о покољу Срба потпуно 23

истинит. Чубриловиђ му је препоручио да о тим стварима не прича и да их не публикује пре него влада о томе донесе одлуку. До Секулићевог доласка влада је била врло мало обавештена о ономе што се одигравало у Југославији.5 Влада није давала у јавност меморандум о покољу Срба, али је он у међувремену био послан из Цариграда југословенском посланику у Вашингтону (Washington) Константину Фотићу, који га је у октобру објавио у “ Американском србобрану” , због чега је одмах протестовао министар Шутеј, назвавши то фантастичним вестима,16 а у Америци је то изазвало жучну распру између Срба и Хрвата, о чему је југословенску владу у Лондону обавестио министар без портфеља Франц Сној, који је 10 новембра дошао из Америке у Лондон. Он је на седници владе, која је одржана истог дана, као лек томе предложио да се влада определи за будућу федеративну Југославију и са том паролом ради на смирењу духова. Његовом предлогу успротивио се Јово Бањанин и још неки министри, а нарочито Милан Грол.5 Пучисти су повели са собом у Лондон и Хрвата Рудолфа Бићанића, кога су поставили за вицегувернера Народне банке. Кад је објављен меморандум Српске цркве о покољу Срба и међу Србима у емиграцији настала велика повика противу Хрвата, овај Бићанић је, у сарадњи с Крњевићем и Шутејем, у новембру 1941 г. објавио свој меморандум,5 у коме је изнео да српски четници Драже Михаиловића врше покољ Хрвата у Босни и Херцеговини и да је Српска црква написала неки лажни меморандум, којим ствар представља обратно, тј. да Хрвати врше покољ над Србима,16 па је предложио стварање велике хрватске државе, у којој ће Хрвати бити господари. Овај меморандум су Хрвати превели на енглески и ставили га у руке Енглезима, који су тек из њега сазнали да постоји меморандум Српске цркве о покољу Срба, па су се заинтересовали за њега и обратили се дру Милошу Секулићу, који им је дао енглески превод тог меморандума, а потом им га је дао и министар спољних послова Нинчић, те су неки енглески листови објавили одломке из њега.16 Бићанићев меморандум изазвао је велику реакцију међу исељеним и избеглим Србима, те је и онако оштра 24

борба између њих и Хрвата још више заоштрена.5 20 новембра др Секулић је, у присуству Слободана Ј о в а н о в и ћ а , Илије Јукића и Рудолфа Бићанића, дао с т р а н и м новинарима обавештења о покољу Срба, окрививши за то Анта Павелића с усташама, који су покољ и з в р ш и л и тобоже “ по Хитлеровом плану” , а бранећи х р в а т с к и народ као целину.5 Када су Срби у Америци једном приликом у присуству пучистичког министра Вожидара Марковића Коња говорили о великом броју Срба који су погинули од Хрвата, Марковић Коњ је рекао: “ Нека погине још толико да би се сачувала Југославија.” Другом приликом је Марковић Коњ пребацио епископу Дионисију ште је предложио бану Шубашићу да осуди покољ који су Хрвати извршили над Србима, који предлог не само да Шубашић није прихватио, него је за њега оптужио пучистичкој влади епископа Дионисија.11

САРАДЊА ПУЧИСТА СА СОВЈЕТИМА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 1941 ГОДИНЕ 11 ЈУЛА 1941 г. председник југословенске владе Душан Симовић посетио је совјетског амбасадора у Лондону Мајског.2 Ускоро потом обновљени су дипломатски односи између Југославије и Совјетског Савеза, те је положај југословенског посланика у Москви поново заузео Милан Гавриловић, који је од 12 августа био и министар правде. Бранко Чубриловић, пучистички министар пољопривреде, исхране и снабдевања, по доласку у Лондон, 23 септ. 1941 г., често је на седницама владе инсистирао на томе да југословенска влада сарађује са совјетском владом. Он је, пак, лично сарађивао са совјетским дипломатима у Лондону. 24 окт. посетио је совјетског посланика код југословенске владе Александра Богомолова и задржао се с њим подуже у разговору, па је по његовом савету сутрадан, 25 окт., посетио совјетског амбасадора у Лондону Мајског, који је препоручивао оружану борбу противу окупатора у окупираним земљама.5 28 окт. Чубриловић је заједно с генералом Мило25

радом Радовићем, југословенским војним аташеом у Лондону, поново посетио Мајског, коме су том приликом предложили да се нађе начина да се дотури помоћ у оружју, одећи и санитетском материјалу “устаницима” у Југославију, под којима је Чубриловић, свакако, разумео комунисте, који су тада држали простране територије у Србији, Црној Гори и Босни. Мајски је одговорио да би се та помоћ могла дотурити ваздушним путем и обећао је да ће њихов предлог саопштити совјетској и енглеској влади.5 4 новембра М ајскога су посетили заједно генерал Симовић, Бранко Чубриловић и Милош Секулић и поново су поставили предлог о помоћи “устаницима” у Југославији. Симовић је чак за то предложио и свој план, који је објаснио на зидној карти Европе, што се све Мајском допало.5 7 новембра је дан совјетске револуције, совјетски државни празник. Тог дана 1941 г. Бранко Чубриловић је, у име председника владе Д уш ана Симовића и по његовој жељи, понова посетио Богомолова и честитао му празник, а истог дана је, заједно с Милошем Секулићем, понова посетио Мајског, који се том приликом распитивао за прилике у Југославији и за имена партизана. Секулић му је дао потребна обавештења и рекао му да су партизани у Југославији “веома динамични, борбени и отпорни” и да су “оријентисани улево”, што по његовим речима “није од велике важности” , већ је главно “да се води борба противу непријатеља”. За имена партизана је рекао да се они воде под псеудонимима.5 Односи између југословенске пучистичке владе и совјетских дипломата у Лондону постајали су све приснији. 11 новембра пучистичка влада де у Југословенском посланству приредила ручак у почаст совјетског амбасадора Мајског, посланика Богомолова и саветника Новикова. Н а том ручку падале су обостране здравице и развиле се врло присне везе између југословенских министара и совјетских дипломата.5 Од избегличких влада у Лондону југословенека је била једина која је гајила овакве односе према Совјетима, док су све остале биле на одстојању. Енглези су били о свему обавештени, интересовали се о ручку који је југословенска влада приредила у част совјетеких ди26

пломата и све више губили поверење у Југословенску владу, па тиме и у Југославију, и постајали хладни према њима. Према Грчкој су имали еасвим други став, те су јој бродом Шведског црвеног крста искрцали у луку Пиреј 2.000 тона хране.5 Позивајући се на ово, Бранко Чубриловић, југословенски министар пољопривреде, исхране и снабдевања, тражио је од надлежних енглеских фактора да на исти начин дотуре нешто хране и у Југославију, али је био одбијен без јасног образложења.5 Симовићева влада је имала жељу да успостави сарадњу с Титом и његовим комунистима, што су ови игнорисали, како би остали потпуно независни од те владе и како не би признали њену легитимност. Стога је влада рачунала да своју жељу може остварити посредством Драже Михаиловића, па је инсистирала на његовој сарадњи с Титом, која је била прекинута почетком новембра. У том циљу Симовић се, у сагласности са својом владом, обратио совјетском амбасадору у Лондону Мајском и енглеском министру спољних послова Антонију Идну (Anthony Eden), молећи их да њихове владе утичу на Тита да сарађује с Дражом Михаиловићем и југословенском владом,18 а у депеши коју је послао југословенском посланику у Совјетском Савезу каже: Молим обратите се руској влади и питајте да пошаљу хитна упутства комунистима да сарађују с пуковником Михаиловићем.” 2 На ову Симовићеву молбу совјетски дипломати у Лондону лукаво су одговорили да Совјети не желе да се мешају у унутрашње ствари Југославије, а у ствари радили су на томе да Тита одрже независним од југословенске владе.18 Они тада нису били противу међусобне сарадње Драже и Тита, али су хтели да из те сарадње искључе тадашњу југословенску владу. Енглески је, пак, радио у емисији од 13 нов. рекао: “ Британија позива све југословенске патриоте да се уједине У борби за ослобођење Југославије.” 2 Бранко Чубриловић је, договорно са Симовићем, 14 нов. понова посетио Мајског, изложио му да би било корисно по совјетске интересе да се четници и комунисти заједно боре противу окупатора и замолио га да преко совјетске владе поради да се та заједничка борба оствари, рекавши да ће и југословенска влада у 21

том правцу предузети кораке, па је ускоро иза тога преко радија позвао народ у Југославији да поведе заједничку борбу противу окупатора. Разуме се да је тај Чубриловићев рад био усмерен да користи комунистима, којима је једино заједничка борба противу окупатора у то време била у интересу, па стога се Мајски није противио предлогу о таквој борби,5 с тим, наравно, да Тито буде потпуно независтан од пучистичке владе и да са њом не сарађује, око ког су питања, као што смо видели, совјетски дипломати вешто заобилазили. Душан Симовић, пак, није био способан да се снађе у тој дипломатској игри, него га је Бранко Чубриловић водио као слепца, те је 15 новембра у свом говору преко радија, између осталог, рекао: “ Позивамо све праве представнике народа, све оне који воле слободу, . . . да се уједине у заједничкој борби противу окупатора и насилника.” 2 Нема сумње да је Симовић овде под правим представницима народа и онима који воле слободу разумео и комунисте. 18 новембра Симовић и Чубриловић су поново заједно посетили Мајског и молили га за интервенцију да се обнови сарадња четника и партизана, на чему је он обећао да ће порадити.5 22 новембра Бранко Чубриловић и др Милош Секулић понова су посетили Мајског, коме је Секулић и том приликом дао информације о Дражином и Титовом покрету.5

ПАД ВЛАДЕ ДУШАНА СИМОВИЋА И ОБРАЗОВАЊЕ ВЛАДЕ СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА ИЗМЕЂУ председника владе Душана Симовића и министра спољних послова Момчила Нинчића нису били добри односи и оба су радили да један другога уклоне из владе, те је Симовић дошао на идеју да Нинчића замени Миланом Гавриловићем, југословенским послаником у Совјетском Савезу. Стога је, приликом посете совјетском амбасадору у Лондону Мајском с Бранком Чубриловићем, замолио Мајског да преко совјетске владе саопшти Гавриловићу да дође у Лондон

и Гавриловић је дошао 10 децембра,5 али ни он, као ни остали министри у влади, није био добро расположен према Симовићу.19 На Гавриловићево место, за посланика у Совјетском Савезу влада је наименовала комукисту Станоја Симића."

У међусобној борби око власти и Симовић и Нинчић су рачунали на потпору од стране Енглеза и гледали да придобију њину наклоност, па пошто ни један ни други нису могли у том циљу да им се представе ничим добрим и пошто су Енглези знали да ниједан од њих двојице нема позитивних особина, они су се служили негативним методом, па су подносили енглеској влади меморандуме у којима су један другог оптуживали. У једном од тих меморандума Симовић је изнео да му је познато да је Нинчић био “ у добрим односима с Мусолинијем и да је у априлу или мају 1933 године на лично инсистирање Мусолинија био позван на конгрес Пен-клуба у Рим, којом приликом га је Мусолини примио у подужу приватну аудијенцију и поверио му мисију сређивања односа Италије с Југославијом мимо нашег званичног представника министра Ракића.” “Тако исто познато ми је” , вели даље Симовић у истом меморандуму, “да је Нинчић био потпредседник Немачко-југословенског клуба у Београду и као такав одржавао везе са Немачким посланством.” 19 Ово што је Симовић изнео противу Нинчића није неистина, а ни Нинчић се није морао мучити да измишља ствари да би оцрнио Симовића. Довољно је било да изнесе истину, па да Симовић испаде црн као ђаво. Водећи ову борбу с Нинчићем, за коју није добио енглеску подршку, а видећи да га ни остали чланови владе не трпе, Симовић је, да би се одржао на власти, дошао на идеју да покуша да за то придобије потпору Совјетеког Савеза. Стога је у својим честим додирима са совјетским дипломатима навртао воду на комунистичку воденицу, а да би Совјетима и видним знаком показао да је антимонархистички расположен, он је у децембру 1941 г., кроз владин финансијски одбор, смањио цивилну листу краљевског дома од 40.000.000 предратних динара, односно 160.000 фунти стерлинга, месечно, колико је дотада износила, на 12.000 фунти стерлинга.2 Истовремено је месечну апанажу краљице Марије од 10.000 долара смањио на 2.000.19 29

Двор се успротивио овом смањењу дворске цивилне листе, али, после извесног нагађања, министар двора Радоје Кнежевић саопштио је председнику владе да је крал. прихватио смањење цивилне листе, али под условом да се то што ће одсад примати рачуна само као аконтација, a no повратку у земљу да му се исплати сав заостали новац, рачунајући по 160.000 фунти стерлинга месечно.2 Симовић није успео у свом покушају да придобије подршку Совјетског Савеза, јер је на тој страни Нинчић имао јаче позиције, пошто је у иностранству био његов син Ђура а код Тита његова кћер Олга, обоје предратни комунисти, који су и сада радили за интересе Комунистичке партије. Ђура, који је заједно с оцем побегао у Енглеску Империју у априлу 1941 г., био је, као чиновник југословенске владе, упућен у њене поверљиве ствари, а био је у совјетској обавештајној служби. He успевши да придобије подршку ни енглеске ни совјетске владе, а видећи да ће његове колеге министри подношењем оставки створити кризу владе, што су му крајем децембра наговестили и предложили му да сам поднесе оставку, Симовић се покајао што се замерио двору, јер му је сад било јасно да му двор неће поверити мандат за састав нове владе. Стога је покушао да покајничким држањем и разним обећањима поврати поверења двора. Краљици Марији је обећао нову високу апанажу, али његовим причама није више нико веровао. Уз то, двор је био под утицајем министра двора Радоја Кнежевића, који је радио на томе да обори Симовића и на његово место доведе Слободана Јовановића, који би, из захвалности за ту услугу, омогућио Радоју Кнежевићу и двојици његове браће, Живану и Николи, да ставе владу под свој утицај и да узму у руке главне њене послове.19 9 јануара 1942 г. сви министри Симовићеве владе који су се налазили у Лондону потписали су оставку, К0ЈУ су поднели краљу истог дана увече и коју су образложили тиме што, “ по мишљењу свих потписника, госп. ђенерал Душан Симовић није успео управљати пословима и коордкнирати активности група и појединаца у концентрационој влади. Проблеми, који су сами по себи озбиљни, отежани су, а рад владе потпуно је

укочен.” 20 . 10 јануара уважена је оставка владе и образована ie нова влада, која је идућег дана, 11 јануара, положила заклетву. Председник нове владе био је Слободан Јовановић. Он је заузео и ресор унутрашњих послова, који је дотада држао Душан Симовић. Дотадашњи министар војске и морнарице Богољуб Илић испао је из владе и његово је место додељено Дражи Михаиловићу, у чији је ресор ушло и ваздухопловство. Сви остали министри из Симовићевог кабинета задржали су своје ресоре. 11 јануара Симовић је написао краљу једно писмо, у коме се најгоре изразио о министрима владе чији је председник дотада он био. Рекао је да су се по доласку у Лондон међу њима осетиле две струје “ које су тешко сарађивале и врло често долазиле до судара” ; да су “ извесна господа чланови кабинета — и то баш они који су се најмање бавили државним пословима — радили на разбијању целине владе” и да су се у том циљу послужили интригама, у које су уплели и краља и краљицу Марију; да им је он у очи скресао да је оно што говоре неистина; до су све доставе које су његове колеге поднеле краљу противу њега “ тенденциозне и одвратне интриге” ; да се извесне његове колеге у влади “ налазе у душевној депресији и оболењу живаца” ; да неки од њих раде да уведу у владу неке своје пријатеље и тако погађањем са другим члановима владе хоће да задовоље своје личне амбиције “ на рачун животних интереса српског народа” ; да су то заслепљени партизани, “ који овде хоће да извуку само себичне користи уске партијске политике” ; да они “ из личних разлога и руковођени личним мотивима” потпомажу тежње наших непријатеља и раде у њихову корист.20 12 јануара Симовић је упутио краљу друго писмо, у коме је, између осталог, рекао да “ представници политичких странака који се сада налазе у влади не представљају никакав израз народног расположења нити имају ма кога за собом, те и не могу представљати никакав други уставни фактор” .20 Тако се генерал Симовић тада изражавао о својим министрима, које је приликом извршења пуча, 27 марта 1941 г., изабрао за своје сараднике и увео у своју владу; а ни они њему нису остајали дужни, него ”

011

31

су га окарактерисали на сличан начин. Слободан Јовановић је рекао да је Симовић “ био свој сопствени гробар” ; да је хтео “ да има сигурно уза се половину министара, да би се обезбедио од друге половине” , па да је то “ био постигао са Хрватима, стално им попуштајући, али је у том попуштању претерао” , а кад је то увидео, покушао је да се приближи Србима, те је тако Хрвате одетранио, “ а Србе није успео да придобије” ; да је својим држањем довео “дотле да на седницама Министарског савета, осим професора Јовановића, нико није хтео с њим да говори” ; и да је говорио да га нико, сем мртвог, не може скинути с положаја, јер да има пун револвер, па ће се бранити.20 Јурај Крњевић је рекао да “ тај војник нема ни мрвице способности да се снађе у политичком лабиринту у каквом јесмо” . Јурај Ш утеј је рекао да “ Симовић жели да води политику из касарне, као да су министри његови потчињени официри” . Миха Крек је рекао да је Симовић "преамбициозни генерал, кога треба пензионисати” ; ' да “ не уме политички да мисли” ; да је “ наивно-глупо ушао у рушење кнеза и владе, да би . . . постао вођа Југославије” ; да је “ типичан политички примитивац, амбициозни војник” . КОМБИНАЦИЈБ О ЈУГОСЛОВЕНСКО-ГРЧКОЈ КОНФЕДЕРАЦИЈИ И ЈУГОСЛОВЕНСКО-СОВЈЕТСКОМ ВОЈНОМ САВЕЗУ ПО ЖЕЉИ и савету Енглеза, дошло је крајем 1941 г. до преговора између грчке и југословенске владе о стварању југословенско-грчке конфедерације, која би се после проширила и на Бугарску, Румунију и Албанију.21 Енг-^зи су овим хтели да Југославију вежу за Грчку и сачувају је од комунизма, пошто су Грчку сматрали национално поузданијом и сигурнијом и мање изложеном утицају Совјетског Савеза, а потом да на тој основи створе једну јаку балканску конфедерацију. Ово није ишло у рачун комунистима. Они су хтели да комбинације на Балкану стварају под окриљем Совјетског Савеза и да тако балканске државе комуни-

зирају; а знали су да Грчку не могу олако увући у комунистички фронт, па је њин план био уједињење Бугарске и Југославије у једну државу под комунистичком доминацијом, коју би онда проширили и на остале балканске земље. За такву комбинацију они су имали доста основа, јер је у Југославији већ увелико буктала комунистичка револуција, а Бугарска је била у осовинском блоку, чији пораз је имао да је донесе у руке комунистичког фронта. Радећи стално за интересе комунизма a no саветима Совјетског Савеза, Бранко Чубриловић се 24 окт. 1941 г. састао с бугарским емигрантима Костом Тодоровим, Димитријем Мацанкијевим и Георгијем Димитровим Геметом и разговарао с њима о уједињењу Југославије и Бугарске. Они су се сложили с њиме да би такво уједињење било корисно по обе стране и рекли му да су о томе већ разговарали с министрима спољних послова Грчке и Југославије.5 Чубриловић је натурао и форсирао комбинацију уједињења Југославије и Бугарске, на чему се није могло још ништа званично урадити, јер је Бугарска била у осовинском блоку и са њеном владом се нису могли водити никакви преговори. Тиме је он хтео да одложи и омете комбинацију о југословенско-грчкој конфедерацији под окриљем Енглеза, знајући да грчка влада неће да чује ни за какву комбинацију под окриљем Совјета. На седници југословекске владе од 27 нов. 1941 г. Нинчић је изнео на решавање предлог о конфедерацији Грчке и Југославије. Бранко Чубриловић га је уиитао да ли је о томе консултовао совјетеког посланика Александра Богомолова, па добивши негативан одговор, оштро се успротивио прихватању тог предлога без претходног споразума са Совјетским Савезом. Нинчић је одговорио да нема ништа против да се накнадно по овој ствари посаветује са совјетским послаником и предлог о југословенско-грчкој конфедерацији је усвојен.5 Поводом овога Чубриловић је позвао на вечеру У вилу Барнет Мајског, Богомолова, Новикова, Божина Симића (југословенског опуномоћеног министра код француског генерала Де Гола) и Косту Тодорова (некадашњег бугарског посланика у Београду). Дошли су 33

сви сем Богомолов. После вечере Чубриловић је отпратио Мајског до Совјетске амбасаде и обавестио га о седници пучистичке владе од 27 нов., на којој је прихваћен предлог о конфедерацији Грчке и Југославије, и о свом говору на тој седници, што му је Мајски одобравао. Потом је 8 дец. посетио Богомолова и дао му исте информације, a 10 дец. га је поново посетио.5 15 јан. 1942 г. председници министарског савета и министри спољних послова Грчке и Југославије потписали су споразум о послератној конфедерацији ове две земље. Потпис је извршен у Енглеском министарству спољних послова, у присуству Идна. Совјетски посланик код југословенске владе Александар Богомолов није овоме потписивању присуствовао, мада га је југословенска влада после своје одлуке од 27 нов. 1941 г. стално обавештавала о својим преговорима с грчком владом по овом питању и позвала га да присуствује потписивању постигнутог споразума. Ово његово неприеуствовање југословенска влада је разумела као противљење Совјетског Савеза овом споразуму, па су председник владе Слободан Јовановић и министар спољних послова Нинчић ступили у дужи разговор с њим и тражили су да им објасни став совјетске владе по овој ствари. Он је одговорио да југословенска влада није требало да закључује тај споразум без изричног одобрења совјетске владе. Изразио се да је Балкан у совјетској интересној сфери и да Совјети не желе да се тамо стварају неки савези и да они с таквима имају посла, него воле да са сваком балканском државом посебно разговарају.21 Очигледно је да је Богомолов рачунао на могућност комунизирања Југославије и немогућност комунизирања Грчке, па је желео да Југославија буде одвојена од Грчке, како ова друга не би сметала комунизирању прве. Нинчић није никако желео да југословенска политика буде неповољна Совјетском Савезу ни противна његовим интересима. Свакако да је на такав његов став имала дејства чињеница што су се његов син Ђура и кћер Олга налазили у комунистичком фронту и активно и енергично радили за комунизам и Совјетски Савез. Стога је Нинчић радо прихватио совјетски предлог, који му је Богомолов саопштио, да се између Совјетског Савеза и Југославије закључи уговор о

савезу и војној помоћи. Овај предлог је прихватила и ^угословенска влада и нацрт уговора је био спремљен, али до његовог потписивања није дошло, зато што му се строго успротивила енглеска влада, од које је југословенска влада тада зависила, о чему је Нинчић обавестио Богомолова.21 Оваква политика југословенске владе учинила је да британска и грчка влада прекину сваку даљу мисао о југословенско-грчкој конфедерацији, а ни југословенска влада није више никад то питање покренула, не хотећи да иде Совјетима уз вољу.

КАИРСКА АФЕРА ПОСТАВЉЕЊЕ Драже Михаиловића за министра војске била је у ствари политика тројице браће Кнежевића, који су својим интригама успели да двор и владу ставе под свој утицај. Они су хтели да имају Министарство војске у својим рукама и да фактички министар војске буде један од њих тројице, мајор Живан, а како је он био сувише неугледан да заузме тај положај, он је дат одсутном Дражи Михаиловићу, који је тако постао само титуларни министар војске, јер је био далеко од кабинета за чијег је члана наименован, те није могао у њему вршити своју дужност. Стога му је постављен за заменика Слободан Јовановић, који је по правилу требало да ту дужност врши. Он је одмах Министарство војске преместио у Председништво владе и претворио га у тзв. Војни кабинет председника владе. На чело тог кабинета поставио је мајора Живана Кнежевића, што значи да је Живан фактички преузео дужност министра војске,22 коју је вршио у току целог трајања владе Слободана Јовановића, што је имало веома поразан одраз на углед и интересе Југославије, њеног народа и њене владе, која је била сувише глупа да све то види и да осујети кобни утицај и кобну политику браће Кнежевића, а рачунала је да ће јој Дража Михаиловић као министар војске подићи сувише срозани ауторитет, па га је, у том циљу, 19 јан. 1942 г. произвела за дивизијског генерала.21 Пропињање Живана Кнежевића на положај шефа Војног кабинета, што фактички значи на дужност ми35

нистра војске, изазвало је сујету осталих официра, од

којих су многи били по чину етарији од Живана, а уз то сви су га познавали као једног од најнеспособнијих и најнехрабријих официра у југословенској војсци.23 Живанов брат Радоје већ је заузимао положај министра двора, одакле је имао јак утицај на краља a затим и на председника владе Слободана Јовановића и министра спољних послова Момчила Нинчића, а нарочито на свог партијског шефа министра саобраћаја Милана Грола, преко кога је одржавао блиске везе са Бранком Чубриловићем, комунистичким експонентом у влади, који је користио подршку Милана Грола и Радоја Кнежевића за спровођење комунистичких циљева. Благодарећи том утицају, чим је формирана Јовановићева влада, Радојев брат Живан је, као што рекосмо, постао шеф Војног кабинета а трећи им брат Никола шеф шифре у Министарству спољних послова. Тако је остварена амбиција браће Кнежевића да владу ставе под своју контролу и стварно диригују њеним пословима.22 Браћа Кнежевић су познавали своје недостатке и своје претензије, у којима нису имали скрупула ни ограничења, па су очекивали реакцију и одмах су предузели кораке да уклоне и удаље из војске лица која могу бити од какве сметње њином триумвирату. Стога нова влада, да би се коначно отарасила Душана Симовића, скинула га је и са положаја помоћника врховног команданта, укинувши то звање, и наменила му “ вршење једног нарочито важног задатка” , — а пензионисала је мајора Вукашина Вукотића и потпуковника Милоја Динића, кога Живан Кнежевић, у свом реферату поднетом председнику владе Слободану Јовановићу 29. јан. 1942 г., назива војним бегунцем и иначе се рђаво изражава о његовом моралу.22 Дотадашњи министар војске генерал Богољуб Илић, који је заузимао и положај начелника штаба Врховне команде, чије је седиште било у Каиру, није се по моралним особинама много разликовао од браће Кнежевића, с којима су му се сукобљавали интереси, јер је његова амбиција била да он са својом супругом и својим пријатељима заузме оно место које су сад заузела браћа Кнежевићи, који су му чак одузели и кабинет министра војске и дали га на управу мајору Жи36

вану. Због овога је генерал Илић био огорчен на нову владу и није бирао средства да јој укочи и онако траљав рад и да у минијатурној војсци и осталој југословенској емиграцији створи анархију. Он је иекористио указ о пензионисању двојице официра, па је, представљајући се да их штити од незаконитог прогољења, послао влади протестну депешу, којом тражи да се указ стави ван снаге. Влада му је одговорила наређењем да указ одмах изврши и наставила са чишћењем непожељних елемената у војсци. To чишћење захватило је и самог генерала Илића, који је указом од 15. јан. 1942 г. смењен са положаја начелника штаба Врховне команде, за чијег је вршиоца дужности постављен потпуковник Миодраг Лозић,22 који је био под истрагом због крађе државног злата у Никшићу,24 док је генералу Илићу, према изјави владе, намењена “ једна специјална мисија у Канади” .25 Генерал Боривоје Мирковић скинут је с положаја команданта ваздухопловства и првог краљевог ађутанта, а Команда ваздухопловства је укинута и на њено место основано Ваздухопловно одељење при Врховној команди, за начелника ког одељења је постављен мајор Бошко Станојловић.22 Начелник обавештајног одељења Врховне команде24 пуковник Жарко Поповић повучен је на положај сталног делегата штаба Врховне команде при Енглеској врховној команди на Блиском Истоку, чије је седиште било у Каиру, а на његов дотадашњи положај постављен је генералштабни мајор Милован Глигоријевић,22 који је био под истрагом због клевета и интригирања. Генералштабни пуковник Станимир Живковић смењен је с положаја начелника оперативног одељења Врховне команде24 и на његово место постављен потпуковник Лука Балетић.22 Потпуковнику Лозићу и мајору Глигоријевићу требало је ускоро да суди војни суд због кривичних дела која су починили.24 Уместо тога, они су поставл>ени на високе и поверљиве положаје у војсци, а Живан Кнежевић у свом наведеном реферату назива их “ најбољим, најчеститијим и најисправнијим официрима које наша војска уопште има” , а за оне који су пензионисани или уклоњени с положаја вели да су “ криви за наш душевни и морални слом не само у отаџбини, него и ван отаџбине” . To су, вели, генерали и њине клике, “ које су нашу војску осрамотиле и нашу отаџбину упропастиле и Ha37

род завиле у црно” .26 Није чудо што Живан толико уздиже пљачкаша државног злата Лозића, јер је и сам на дан пуча у Београду вршио пљачку новца,27 а у Атини је учествовао у деоби државног злата.8 Наведеним распоредом уклоњени су са водећих положаја у војсци генерали и старији официри, а до~ ведени су на те положаје млађи официри, потпуковници и мајори, који су тиме по положају стављени испред 7 генерала, 8 пуковника и 6 потпуковника, од себе по рангу старијих официра, који су уклоњени из војне службе или стављени на споредне положаје.28 Овим се ишло на то да се симболична југословенска војска у емиграцији потпуно стави у службу браће Кнежевића, а каква је, пак, била та војска, чије је бројно стање једва износило 900 људи, види се из извештаја југословенског војног аташеа у Лондону генерала Радовића пов. бр. 207, у коме се каже:2 “ Официри Краљевине Југославије у Каиру живе раскалашним и блудним животом, подложни су не само пороцима, него су спремни да ступе у службу свакоме ко их добро плати. Вредност Гардијског батаљона је ништавна. . . . Разорена је не само војна дисциплина, већ и људски хуманизам.” Енглеска влада није била задовољна овим распоредом у југословенској војеци, поред осталих разлога, и стога што је знала да је Миодраг Лозић човек рђавих стручних и најнижих моралних квалификација и да као такав ужива врло рђав углед у југословенекој војеци, у којој ће његово наименовање изазвати реакцију и довести до анархије. Њој је било необично да се поред толико генерала и старијих официра на скоро највиши положај у војсци доводи један такав потпуковник, па није могла да се помири с чињеницом да он преузме дужност начелника штаба Југословенске врховне команде. Генерале Илића и Мирковића она је претпостављала Лозићу, зато што су, благодарећи својим високим чиновима, задовољавали бар формалне услове за положаје које су заузимали и с тог разлога имали су колико-толико ауторитета у војсци, док је потпуковник Лозић био апсолутно без њега. Енглеска влада је уз то осећала да има извесну обавезу према генералу Мирковићу, који је у време припремања и извршења пуча блиско сарађивао с енглеским војним представницима и обавештајним органима у Београду и испуњавао њине 38

жеље, жртвујући југословенске интересе за енглеске, зашто су му они обећавали велику награду. Стога се енглеска влада мирила с чињеницом да који било од ове двојице генерала остане на положају начелника штаба Врховне команде, само да тај положај не падне у руке Лозићу,22 на кога је, поред осталог, можда и подозревала да је комунист, што је он стварно и био, као што ће се доцније испоставити. Овај став енглеске владе дошао је до знања генералима Симовићу, Илићу и Мирковићу, што их је окуражило да поведу упорну и дрску борбу да се одрже на својим положајима. Они су послали председнику владе своја протестна писма, којима су тражили “ да се нанете неправде . . . поправе” , тј. да се укази о новом распореду у војсци повуку и да остане на снази онај распоред који је постојао за време Симовићеве владе,22 а кад је 19 јан. потпуковник Лозић посетио генерала Илића у циљу да од њега прими дужност, Илић је одбио да му је преда, наводећи да је од владе тражио да одложи предају дужности док не оцени официре по чину старије од Лозића.29 Депешом од 20 јан. он понова тражи од владе да се укази пониште.30 Влада му стално депешама наређује да указе изврши, а он одговара да депеше није разумео.22 Југословенски официри у Каиру су, на подстицај пуковника Жарка Поповића, смењеног начелника обавештајног одељења Врховне команде, 24 јан. 1942 г. одржали тајни састанак, на коме су одлучили да предузму све мере, чак и насиље, да врате Душана Симовића на положај председника владе. У том циљу је пуковнику Драгутину Савићу, који је, као председник Комисије за пријем и обуку добровољаца, требало крајем јануара да путује у Канаду, додељена улога да на пролазу кроз Енглеску организује пуч југословенских емиграната у Лондону, те да обори владу Слободана Јовановића и поново успостави владу Душана Симовића.19 Дошавши у Лондон, пуковник Савић се састао са Симовићем и саопштио му план о извршењу пуча. Симовић је одговорио да је пуч немогуће извршити без подршке енглеске обавештајне службе, која подршка овом приликом недостаје, па је саветовао Савићу да продужи свој пут у Канаду и да тамо шири култ пуча од 27 марта 1941 г., да би тиме подигао углед Симовића 39

као његовог главног актера.19 Пошто се влада, једно ради свог ауторитета а друго под утицајем браће Кнежевића, била каприцирала да спроведе у дело указе о распореду у војсци, а Енглези се нису мирили с чињеницом да се Југословенска врховна команда пусти у руке Миодрагу Лозићу, ови су последњи покушали неку врсту споразума, тако да се генерал Илић уклони с положаја начелника штаба Врховне команде, али да његово место не заузме Лозић, него генерал Боривоје Мирковић. Овај свој план Енглези су ставили до знања југословенском посланику у Каиру Милоју Смиљанићу, а он је о томе 6 фебруара известио своју владу у Лондону, која је одбила овај енглески предлог.25 Сазнавши за неуспех мисије пуковника Савића у Лондону, генерал Илић је 10 фебр., изговоривши се болешћу, предао дужност начелника штаба Врховне команде генералу Боривоју Мирковићу, издавши наредбу бр. 239, којом наређује да се укази о распореду у војсци изврше.25 По предлогу који је Живан Кнежевић 29 јануара поднео Слободану Јовановићу,26 генерал Илић је указом од 11 фебр. стављен у пензију.25 Примивши од генерала Илића дужност начелника штаба Врховне команде, генерал Мирковић је одмах издао наредбу бр. 241, којом обуставља извршење указа о распореду у војсци. О томе је писмено известио југословенског посланика у Каиру, а посланик је известио југословенску владу у Лондону.25 Да би одржао у рукама положај начелника штаба Врховне команде, генерал Мирковић је рачунао на подршку енглеских војних власти, па се одмах по преузимању дужности од генерала Илића обратио једним писмом врховном команданту енглеских снага на Блиском Истоку генералу Окинлеку (Auchinleck), молећи га за подршку. Генерал Окинлек му је 13 фебр. одговорио да је његово писмо послао Енглеском министарству војске у Лондон.19 Указом од 16 фебр. влада је пензионисала генерала Мирковића, који је игнорисао и овај указ и остао и даље на заузетом месту, не извршивши ниједан од поменутих указа,25 изговарајући се да не верује у њину аутентичност.22 40

У међувремену Живан Кнежевић је 12 фебр. поднео председнику владе Слободану Јовановићу један реферат, којим је оптужио генерале Симовића, Илића и Мирковића да су водили борбу противу популарисања Драже Михаиловића, а Симовића још и зато што је као начелник штаба Врховне команде 14 апр. 1941 г. издао наредбу да се потпише капитулација.31 Генерал Мирковић је у својој упорности да остане на положају начелника штаба Врховне команде имао потпору енглеске војске и владе. У том циљу енглески капетан Глен (Glane) се 16 фебр. састао са мајором Живаном Кнежевићем, шефом Војног кабинета председника југословенске владе, и рекао му да је одржао конференцију са капетаном Боксхолом (Boxhaul), Питером Бојем (Peter Boughey) и мајором Персеном (Pearson) и да њих четворица саветују да се генерал Мирковић остави на положају начелника штаба Југословенске врховне команде, рекавши да Енглеска врховна команда у Каиру није задовољна са постављењем Лозића на тај положај, на који би више волела да дође неко друго лице. Кнежевић је категорички одбио овај предлог.23 Истог дана енглески мајор Лонг (Longe) посетио је југословенског министра двора Радоја Кнежевића и тражио да се с положаја начелника штаба Врховне команде смени потпуковник Лозић и на његово место постави пуковник Жарко Поповић.19 После неколико дана енглески посланик код југословенске владе Сер Џорџ Рендел (Sir George Rendel) предао је југословенском председнику владе Слободану Јовановићу ноту у којој такође инсистира да се спречи потпуковнику Лозићу да преузме дужност начелника штаба Врховне команде.19 Пучистички официри поделили су се у две тешко завађене групе, од којих је једна била за генерала Мирковића а друга за владу и потпуковника Лозића. Генерал Мирковић је, заједно са својим братом генералом Драганом Мирковићем, слао своје агитаторе међу пучистичке официре да их врбују на његову страну. Међу тим агитаторима нарочито је активан био поручник Љубиша Стефановић. Поред тога, генерал Мирковић је издао “ оружаним снагама изван отаџбине” једну наредбу у којој о влади и политичарима каже ово:19 “ До којих граница иде нескромност тих људи, те41

шко је замислити. Једино они најбоље све знају, једино су они способни, они су Богом позвани за судије, они су оне величине које треба да спашавају наш народ. На њихову велику жалост и њихову велику несрећу, наш народ цени људе по њиховим делима, а када се тим мерилом измере те непризнате величине, они испадају веома мали људи.” Тако је генерал Мирковић говорио о људима које је 27 марта 1941 г. сам довео на власт. Другом наредбом генерал Мирковић је забранио југословенској минијатурној назовивојсци да прима какве било директиве или заповести од потпуковника Лозића.19 Да би прибавила поштовање својим одлукама, југословенска влада је рачунала да то може достићи употребом силе, па је у том смислу издала инструкције потпуковнику Лозићу, који је покушао да помоћу војске избаци генерала Мирковића из Врховне команде и ову узме у своје руке. Он је 26 фебр. издао наредбу којом је себе прогласио вршиоцем дужности начелника штаба Врховне команде и позвао војску да буде верна краљу и извршује Лозићева наређења, али је војска игнорисала ову Лозићеву наредбу.22 У међувремену Слободан Јовановић је 23 фебр. примљен код енглеског министра спољних послова Антонија Идна, преко кога је успео наговорити енглеску владу да истог дана изда наредбу свом врховном команданту на Блиском Истоку генералу Окинлеку да спроведе извршење указа југословенске владе о распореду у војсци.19 Стога је 1 марта начелник штаба исте команде генерал Сер Артур Смит (Sir Arthur Smith) позвао Мирковића и Лозића и саопштио Мирковићу да су укази и наређења по којима он има да преда дужност потпуковнику Лозићу аутентични и да потичу лично од југословенског краља и његове владе, па га је посаветовао да преда дужност Лозићу, на што је Мирковић, видевши да је изгубио даљу подршку енглеске владе, пристао, али је тражио да му се остави рок од четири дана да изврши припреме за предају дужности. Тај његов захтев је прихваћен, о чему је састављен записник, који су потписала заинтересована лица.25 Истог дана, 1 марта, генерал Мирковић је издао 42

војсци једну наредбу у којој је за догађаје који су се одиграли у току последњег месеца и по дана бацио кри-

вицу на југословенску владу, што је за и онако распојасане и авантуристички настројене пучистичке официре био подстрек на нову узбуну, те су Мирковићев брат генерал Драган, пуковник Жарко Поповић и мајор Новаковић формирали “ Комитет за стварање војске генерала Мирковића” .19 Међу пучистичким официрима било је такво врење да су се Енглези побојали да може доћи до оружаног сукоба, што је нагнало енглеску владу на интервенцију, те је 2 марта генерал Смит посетио југословенског посланика у Каиру и предложио му компромис по коме на дужности начелника штаба Југословенске врховне команде не би остао ни Мирковић ни Лозић, него неко треће лице које би југословенска влада одредила, а до њене коначне одлуке ту дужност би привремено вршио један од југословенских пуковника у Каиру, на пример пуковник Димитрије Путник, или у крајњем случају један енглески официр. Југословенски посланик је чврсто остао на становишту своје владе и као једину алтернативу истакао њен захтев да Мирковић преда дужност Лозићу, молећи генерала Смита за његову асистенцију у том погледу, што је овај обећао25 и одмах својом наредбом, коју је издао у име врховног команданта енглеске војске на Блиском Истоку, позвао југословенску војеку да одржи ред, запретивши најстрожијим мерама у противном случају.22 4 марта генерал Мирковић је предао дужност потпуковнику Лозићу, који је одмах мајора Глигоријевића увео у дужност начелника обавештајног одељења а потпуковника Балетића у дужност начелника оперативног одељења.25 Отпор у војсци био је толики да су око 420 официра, подофицира и војника одбили да признају Лозића за свог шефа и да извршују његова наређења. Одмах иза тога југословенска влада је затражила преко посланика Смиљанића да Енглези удаље из Каира генерале Илића и Мирковића и њине пријатеље, што Енглези нису хтели учинити.22 Потпуковник Лозић је одмах по пријему дужности затражио од Енглеске врховне команде на Блиском Истоку да ухапси пуковника Жарка Поповића, мајора 43

Бошка Станојловића и још једног официра и да их преда југословенеким војним властима ради извођења пред војни суд као коловође побуне у војсци у ратно време, за које је дело закон предвиђао смртну казну, чему су се Енглези успротивили, видећи у томе погоршање и онако тешке ситуације у југословенској војсци.22 Видећи да хаос у југословенској војсци узима све већи мах и да може довести до опасних сцена, а не могавши му наћи другог лека, енглеска влада се одлучила да Југословенску врховну команду узме у своје руке. Стога је енглески посланик код југословенске владе Рендел 5 марта посетио југословенског министра спољних послова Момчила Нинчића, предочио му тешку ситуацију која је настала због затегнутости која влада међУ југословенским официрима у Египту и као излаз из ње означио идеју да се за начелника штаба Југословенске врховне команде постави један енглески официр. Нинчић се строго успротивио тој идеји, означивши је неприхватљивом, али је она, упркос његовом противљењу, истог дана спроведена у дело. Тог дана у 1 час по подне потпуковник Лозић је примио наређење генерала Окинлека да преда дужност енглеском генералу Стону (Stone) и да потпуковник Балетић и мајор Глигоријевић напусте своја места у Врховној команди. Лозић је о овоме обавестио југословенску владу и док је очекивао њен одговор, истог дана увече упао је у штаб Југословенске врховне команде генерал Главз (Gloves) са пуковником Жарком Поповићем и енглеским официрима, те је од потпуковника Лозића одузео дужност начелника штаба Врховне команде и предао је генералу Стону. Истовремено је удаљио из Врховне команде потпуковника Балетића и мајора Глигоријевића, а пуковника Поповића вратио на његов пређашњи положај.25 Југословенска влада је својом нотом од 12 марта 1942 г. тражила од енглеске владе да најхитније поврати Лозића и његове помоћнике на положаје у Врховној команди,25 па кад је енглеска влада ту ноту игнорисала, југословенска влада је наставила са пензионисањем официра који нису били по вољи браћи Кнежевићима. Прво су 23 марта пензионисани пуковник Жарко Поповић и мајор Бошко Станојловић, а потом 23 априла генерал Драгомир Мирковић.22 Ова афера је тешко компромитовала југословенску 44

владу, пучисте и њину војску, који ни дотада нису уживали добар углед у очима страног света, а целу je тугослозекеку емиграцију разочарала и деморалисала и од оно мало јадо-војске створила анархистичку РУЉУ> без икакве оријентације, у магли залуталу и изгубљену. Да би прибавила себи колико-толико ауторитета, влада је крајем марта послала у Каиро краљевог ађутанта пуковника Миодрага Ракића, са задатком да покуша да дође до неког споразума са тамошњим енглеским властима и уз њихову помоћ заведе ред у тамошњој југословенској војсци. Ракића је у Каиру примио тамошњи представник енглеске владе Сер Волтер Монктон (Sir Walter Moncton), који му је предложио да поради на томе да се рехабилитује генерал Мирковић и офидири из његове групе, што је Ракић одбио, тражећи да они буду уклоњени из Каира." Пријател.и генерала Мирковића прогласили су пуковника Ракића за агекта браће Кнежевића и нису хтели с њим да разговарају, али је он с Енглезима постигао споразум да му предаду Врховну команду, пошто им се обавезао да је неће предати Лозићу, a Енглези су узели на себе да приме у своју војску све југословенске официре, подофицире и војнике који одрекну послушност југословенској влади.14 Покушавајући да уведе мало реда и смирења у југословенску војску и поправи хаотичне односе између ше и владе, Монктон је поново позвао пуковника Ракића и рекао му “ да је у интересу народа, као и реда и дисциплине у војсци, да југословенска влада што пре позове ђеверала Мирковића у Лондон и постигне споразум. Он сматра да је избегавањем контакта с ђенералом Мирковићем југословенска влада омогућила интригантима на обе стране да се обрачунавају с личним непријатељима и разбијају емиграцију.” 14 Ова Монктонова сугестија наишла je на одлучно противљење југословенске владе, која је стриктно захтевала да се генерал Мирковић с коловођама уклони из Каира, на што су Енглези најзад пристали, али под условом да југословенска влада уклони Лозића с Блиског Истока.14 Пошто је постигнут такав споразум, генерал Мирковић је отишао на железничку станицу да отпутује у Луксор (Luxor), али су га са станице вратили официри

који су пре њега били тамо дошли.14 У борби противу генерала Мирковића и његових присталица влада је искористила и Дражу Михаиловића, који их је депешом од 13 априла осудио и тражио да се најстрожије казне,2 али та његова интервенција није имала никаква дејства на ток догађаја. Генерал Стон је обавестио пуковника Ракића да ће му предати дужност 21 априла, али тог дана су побуњени официри упали у Врховну команду, где су запленили архиву и благајну, због чега је предаја дужности одложена и извршена је тек 7 маја, након нових преговора.14 Генерал Мирковић је најзад интерниран у логор Абасију, код Хелиополиса у Египту. Њему се прикључило око 420 официра, подофицира и војника и отишли су заједно с њим у исти логор, одбивши да признају новостворено стање у Врховној команди,2 те је отада од и онако минијатурне југословенске војске у емиграцији влада имала на расположењу само штаб Врховне команде и незнатну групицу заробљених италијанских војника Словенаца по народности. Да би ту смешну слику уклонила с позорнице и прибавила макар привидни ауторитет, влада се досетила да тобоже Врховну команду пренесе у Југославију, па је 10 јуна за њеног начелника штаба поставила Дражу Михаиловића, а од оно мало југословенске војске у Египту што је још имала на расположењу формирала је тзв. Команду југословенских трупа на Блиском Истоку, за чијег је команданта постављен пуковник Ракић.22 Почетком априла 1942 г. међу југословенским емигрантима у Енглеској и на Блиском Истоку растуран је један анонимни памфлет под насловом “ Зашто је смењен ђенерал Душан Симовић” , за који је доцније установљено да су га писали, умножили и растурили браћа Радоје и Живан Кнежевићи. У том памфлету се, поред осталог, каже:22 “ Ђенерал Симовић . . . прво се показао као неспособан војник и рђав човек: “ Наредио Београђанима, наредбом бр. 1, кад је првих дана априла почело исељавање породица у мања места по унутрашњости, да по сваку цену, и без икакве стварне потребе, остану у престоници, и да изгину на прагу својих кућа; али је он ипак, и поред наредбе 46

иззате другима, извео из Београда своју сестру. “ Уз Врховну команду је свуда вукао своју жену, и од ње га нису могли одвојити за време операција кад је требало хитно доносити судбоносне одлуке. “ Наредио, после неколико дана борбе, војничку капитулацију целе наше војске . . . , иако је морао бити свестан шта капитулација значи у војничком и моралном погледу . . . Тако на Симовића пада крв хиљада и хиљада наших бораца у отаџбини, који се, кад буду заробљени од непријатеља, због потписане Симовићеве капитулације не сматрају као заробљеници, већ као герилци који се стрељају на лицу места. “ Авионима извео из земље жене и родбину своју и својих пријатеља, као и неке ваздухопловне лиферанте, а оставио у Никшићу пилоте и официре . . . “ Заборавио потпуно да као начелник штаба Врховне команде изда наређење флоти да исплови, тако да су наши ратни бродови остали у луци као у мишоловци, чекајући наређење, које се сетио да пошаље предоцкан, тек из Атине. “ . . . У Атини . . . се са ђенералом Илићем, својом женом, Илићевом женом, и шефом кабинета Николићем, који је такође био са женом, убацио у Краљев авион и отишао са Балканског Полуострва, где су се још водиле операције, . . . оставивши око две хиљаде људи у Каламати да буду заробљени и делом потопљени у Солунском Заливу . . . “Из Лондона, преко радија, запретио ђенералу Недићу да ће му затрети све чланове породице, тиме изложио опасности туђе поро^ице, али је претходно пвгодним каналима предузео све да из окупиране отаџбине извуче и последње чланове евоје уже породице — ћерку и зета инжињера Милетића, за чије путовање из Југославије у Енглеску цинички тражи од владе плаћање путних трошкова. “ У војничком погледу, откако смо изишли из земље, за пуних девет месеци, ђенерал Симовић није урадио ништа: “— Дотурање помоћи Дражи и борцима у земљи, равно нули; “ — Избегло ваздухопловно особље чами у Трансјорданији без иједног авиона или школског апарата; “ — Оно мало пешадије у Египту без модерног 47

наоружања и без употребе; ( Прикупљање добровољаца ни почето; (( Непосредна веза са Дражом не постоји. Цела Симовићева војничка способност (тако фатална у вођењу операција, чији је епилог био војничка капитулација земље — прва војничка капитулација за К0ЈУ наш народ зна у својој историји) свела се у изгнанству на завођење и одржавање у војсци једног шпијунског и гестаповског режима. Није случај што МУ Је У Лондону најповерл>ивији човек био једна личност врло сумњиве прошлости, агент Никола Вилхар, кога је Симовић произвео у Лондону за начелника Пропаганде, а затим за саветника посланства . . . “У жељи да све подвргне своме надзору, ђенерал Симовић спустио се дотле, да је од ађутанта, па чак и од личног момка Њ. В. Краља тражио да за његов рачун шпијунирају Краља. О томе постоје и званични рапорти и саслушања . . . “ Крајем децембра 1941, по упутствима ђенерала Симовића, министар војни ђенерал Илић установио је у Каиру Војни суд и Велики војни суд, комбинован тако да претседник првог буде један брат Мирковић (ђенерал Драган), а претседник Великог, призивног сУДа> други брат Мирковић (ђенерал Бора, који је са знањем ђенерала Симовића бесправно присвојио четири киле државног злата). Заиста је такав састав био јемство за објективност суђења . . . Тако је дошло до спречавања публицитета о страшним зверствима усташа извршеним над Србима. Једног министра који је заплакао над огромним бројем покланих Срба Симовић, покушавајући да порекне тачност добијених цифара, пита цинички: ‘Ко је бројао побијене ?’ Меморандуму Српске православне цркве, К0ЈИ Је У Лондон донео др Секулић, Симовић пориче сваку важност, с примедбом др Секулићу да ‘није званично оверен код власти’ . .. “ Симовић одбија предлог Нинчићев да се на упражњено место посланика у Лондону постави Србин, као што је био и дотле, те положај посланика на енглеском ДБору остаје непопуњен услед спора који се без икакве потребе појавио.” Каирска афера имала је непроцењиво штетне последице по Југославију и њен народ. Она је један 48

главних разлога што је Југославија потпала под режим, а тиме је крива за многоброЈне 'вудске жртве и друга страдања народа у ЈугославиЈи. Она је била наставак и једна од кобних последица онога што се одиграло у Београду 27 марта 1941 г. За читаву годину дана сва активност југословенске владе и њене симболичне војске у емиграцији сводила се на међусобне свађе и трвења, којима није могао да се нађе крај и безуспешне су у том циљу биле интервенције и покушаји Енглеза и Американаца. To је спречило њину волГу и настојања да помогну и рестаурирају националну Југославију. Још у марту 1941 г. Амерички парламент је изгласао тзв. Закон о зајму и најму (Lend-Lease Bill), који је предвиђао и омогућивао обилату америчку помоћ у ор\’жју, ратном материјалу и другим потребама свима зекљама које су биле у рату са силама Осовине или угрожене од њих. Тај закон се односио и на Југославију, али југословенска влада није покушала да се њиме користи све до јесени 1941 г., када је послала у Вашингтон Симовићевог рођака београдског адвоката Ђорђа Радина да тамо, као члан Југословенског посланства, са свима дипломатским привилегијама, буде ]угословенски пуномоћник код америчке установе ЈТенд-лиса (Lend-Lease), која се старала о извршењу Закона о зајму и најму.22 Воља Америке да помогне Југославију огледа се у томе што јв америчка влада крллем децембра 1941 г. одобрила Југославији зајам од 100.000 долара за потребе авијације, а већ 17 јанутла 1942 г. излиферовала je Југословенској команди ваздухопловства два тромоторна авиона.22 Ова амепичка помоћ наставила би се обилато и убрзано да није искрсла каирска афера, кода је то укочила. Америка и Енглеска, које еу се обавештавале о стању у југословенској влади и војсци и које су с гађењем и жаљењем посматрале њину беду, чиниле су напоре да тим скандалима стану на крај и једини су излаз виде^е у компромису, на коме су стално инсистирале, али југословенска влада није хтела да чује за ма какав компромис, већ је стално и упорно тражила да се од ње постављена лица учврсте на додељене им положаје и да им се изруче побуњеници, што је зна-

од

ком ун и сти чки

49

чило скидање глава извесном броју официра и стављање војске под један суров режим. Енглези и Американци су у тој солуцији видели не само погоршање и онако тешке ситуације, него и један хаос недогледних сразмера и последица, па су прибегавали средствима да непријатне ствари колико-толико ограниче, те су побуњенике узимали у заштиту и фаворизирали их, стално инсистирајући на компромису. Енглески и амерички представници у Каиру одржавали су везе са тамошњим југословенским војним властима преко пуковника Жарка Поповића, начелника обавештајног одељења Врховне команде, кога је југословенска влада сменила и на његово место поставила мајора Глигоријевића. Енглезима и Американцима није било тешко сарађивати с пуковником Поповићем, пошто је он владао енглеским језиком, те нису видели потребу да се он уклања са свог положаја и замењује једним мајором с којим су морали разговарати преко тумача.24 Југословенска влада је знала да њени војни представници у Каиру не могу лако сарађивати са представницима Америке и Енглеске без пуковника Поповића, па му је дала положај сталног делегата Врховне команде при Британској врховној команди на Блиском Истоку, што значи да је његова улога спала на улогу обичног тумача и по положају је директно потчињен потпуковнику Лозићу и мајору Глигоријевићу а индиректно Живану Кнежевићу, тројици од себе по чину млађих официра. Незадовољан таквом деградацијом, он је отказао послушност новопостављеним старешинама и придружио се групи побуњених официра, што је Американцима и Енглезима отежавало сарадњу са југословенским војним представницима, а како су ту сарадњу сматрали важном са гледишта помоћи коју су желели да укажу Југославији, они су пуковника Поповића задржали на његовом ранијем положају и с њим сарађивали цело време док је Врховна команда била у рукама генерала Илића, Мирковића и Стона, од 15 јан. до 7 маја 1942 г., што значи и после доношења указа о Поповићевом смењивању и пензионисању.22 Баш испред избијања каирске афере, пуковник Жарко Поповић је 4 јан. 1942 г. имао у Каиру састанак с Франком Мораном (Frank Morand), представником америчког Офиса ов стратеђик сервисез (Office of Stra­ 50

tegic Services), на чијем челу је био тадашњи пуковник а доцнији генерал Виљем Бил Донован (William Bill Donovan). Ha том састанку био је говор о помоћи коју би Америка указала минијатурној југословенској војсци на Блиском Истоку и Дражином покрету у Југославији, па је Моран тражио да Југословенска врховна команда изради један меморандум у коме ће изложити своје потребе.22 Тај меморандум, којим су на прво место тражени авиони, био је израђен и предат Морану 15 јан., а он га је следећег дана упутио својим претпостављеним властима у Вашингтон, где је одмах узет у поступак, те се пуковник Донован тим поводом састао с југословенским послаником у Вашингтону Константином Фотићем, кога је обавестио о жељи Америке да Југославији пружи обилату помоћ, тражио од њега обавештење о југословенским потребама и предузете су мере да југословенска војска у избеглиштву, поред авиона, добије и тенкове, о чему је Фотић обавестио југословенску владу, саопштивши јој садржину меморандума.22 Како је баш у ово време избила каирска афера, која је створила анархију у југословенској егзилној војсци, америчка помоћ Југославији постала је неизводљива, али Американци нису престали с њеним припремама, рачунајући да ће се анархично стање поправити и ред завести, а нарочито на то да југословенска влада неће ометати указивање помоћи четничком покрету у Југославији. Стога је Моран 9 фебр. саопштио пуковнику Поповићу да је установа на чијем је челу пуковник Донован у начелу одобрила предлог о помоћи Југославији и да тражи да јој се пошаље један детаљан план о организацији обавештајне службе у Југославији и помоћи четницима. Генерал Мирковић, који је тада, противу воље и наређења владе, обављао дужност начелника штаба Врховне команде, поднео је тражени план Морану, о чему је депешом од 11 фебр. обавестио владу.22 Ову депешу је Живан Кнежевић 19 фебр. ставио у акта, написавши на њој: “ По заповести Председника Министарског Савета у акта.” 22 Коначну редакцију план је добио споразумом који cv 15 фебруара потписали генерал Мирковић и амерички представник Франк Моран и требало је да стутш 51

у дејство пошто га одобри југословенска влада. Он је предвиђао да Америка пошаље на Блиски Исток четири бомбардера са потребним материјалом и да их преда тамошњој југословенској војсци и да се успостави сарадља са Дражом Михаиловићем путем спуштања у Југославију југословенских официра и војника и неких америчких посматрача, који би били додељени Дражином штабу.-2 Моран се вратио у Вашингтон, где је стигао 10 марта и одмах се сутрадан поводом овог плана састао и разговарао с Константином Фотићем и Ђорђом Радином, о чему су њих обојица известили југословенску владу у Лондону.22 Фотићев извештај је послан 12 марта и у њему се вели да је Моран рекао да се још само чека на сагласност југословенске владе па да се одмах почне са извршењем плана и да би по његовом мишљењу најподесније личности с југословенске стране за извођење овог плана били генерал Мирковић и пуковник Поповић. Фотић ту јавља да је мишљење америчких војних власти да би тај план створио могућност за помагање покрета Драже Михаиловића и за одржавање једне америчке војне јединице у Југославији, па пита владу да ли је план примила и одобрила и тражи хитне инструкције за даљи рад по тој ствари.22 На тај Фотићев извештај одговорио је Војни кабинет са потписом Слободана Јовановића. Тај одговор гласи:22 “ План о коме је реч потпуно непознат. Ни Мирковић ни Поповић нису били овлашћени за тај посао. Поменути официри смењени, јер су се одупрли влади у спровођењу њених одлука, и као смењени израдили тај план, не да би помогли ђенерала Михаиловића, већ да би се лично учинили неопходним на тим положајима, да се Краљеви укази не би извршили. “ Ово за Вас лично: “ Да посланик Фотић умоли Донована да изда наређење Максвелу, шефу америчке обавештајне службе у Каиру, за сарадњу са потпуковником Лозићем, који је постављен за вршиоца дужности Начелника Врховне Команде указом Њ. В. Краља и који је једини надлежан да ради плапсез те врсте. “ План о коме је реч вероватно је добар, али влада

о њему нема појма, па молим да се достави Министарству Војске Лондон, и изда наређење Максвелу у Каиру да са потпуковником Лозићем размотри овај план.” И министар спољних послова Нинчић, по наређењу председника владе, послао је Фотићу брзојав којим му налаже да моли Донована да нареди америчким представницима у Каиру да сарађују са Лозићем и њему послушним лицима.22 На све ово Фотић је, преко министра спољних послова, одговорио 21 марта председнику владе да је разговарао с Донованом, који је рекао да су Американци “нарочито вољни и увиђају потребу да се организује тражена помоћ Д раж и М ихаиловићу”, а да му је то исто рекао и директор Ленд-лиса, тако да он сад има утисак да је та ствар на добром путу за повољно решење. На тражење да амерички представници у Каиру сарађују с Лозићем, Донован се изговорио да он сад тамо нема свог представника и да не може да директно саобраћа са Максвелом (Maxwell), а да избегава да друге упути у ову ствар, која треба да остане у тајности.22 Максвел је био енглески представник у Каиру, а не амерички, како мисли Војни кабинет у напред цитираној депеши. Сличан извеш тај поднео је влади и Ђорђе Радин 28 марта. Он је ту још навео да му је Моран рекао да су наведени план одобриле и енглеске власти у Египту и да му Енглези и Американци придају велику важност, те да је потребно да га што пре одобри југословенска влада. У том случају ће се, како су Радину рекли чиновници Ленда-лиса, одмах отпочети с његовим извођењем и послаће се четири авиона југословенској војсци на Блиском Истоку.22 Одбијање југословенске владе да одобри план о америчкој помоћи Југославији, из разлога што су га израдили официри који “нису били овлашћени за тај посао” , одложило је извршење овог плана и он није никад ни извршен. Д а би се сагласила с њиме, југословенска влада се грчевито држ ала услова да тај план изради и о његовом извршењу се стара потпуковник Лозић као начелник штаба Врховне команде, што Американци и Енглези нису могли да прихвате из више разлога, нити је Лозић фактички био на полож ају начелника штаба Врховне команде више од 24 сата, а и 53

да је остао на том положају, не би могао ништа учинити, јер му је за извршење плана недостајала радна снага, пошто су му скоро сви официри одрекли послушност. Као што се види, влади је важније било да Врховну команду да у руке Лозићу него да обезбеди и убрза америчку помоћ Југославији. У њеном натезању око Лозићевог питања пролазило је драгоцено време и приликз се мењале, док се најзад на позорници појавио Тито. који је америчку помоћ прихватио без много нагађања. Док је југословенска влада овако одуговлачила да прихвати понуђену америчку помоћ, Американци су ту ствар стално форсирали, јер су знали да је сваки изгубљени тренутак страховито штетан по југоеловенеке националне интересе. Они нису сматрали за корисно да троше време на расправљању личних сукоба у југословенској влади и војсци и наставили су сарадњу с лицима с којима су је већ били започели пре насталих промена у Врховној команди. To им је било потребно и ради уштеде времена које би потрошили на упознавање нових лица с предметом и на постизање с њима нових споразума и израду нових планова, пошто оно што је већ било урађено по тој ствари југословенска влада није признавала, с мотивацијом да је то рад неовлашћених лица. Стога се један секретар Америчке амбасаде у Каиру 22 марта састао с генералом Мирковићем и саопштио му обавештење генерала Донована да је одобрена ствар о којој је Мирковић расправљао с Мораном и да се сад о томе расправља у Вашингтону и Лондону, а Константин Фотић брзојавом од 26 априла јављ а председнику владе Слободану Јовановићу да је начелно решено питање слања америчких авиона југословенској војсци, па да југословенска влада треба да одобри план који је о томе израђен и чији јој је садржај већ достављен.22 Депешом од 1 м аја Фотић поново јављ а Слободану Јовановићу:22 “Јуче, по налогу Донована, Моран, његов бивши делегат у Каиру, а сада на раду овде, обавестио ме је да је наше заузимање за два тешка авиона примљено у заједничком генералштабу, с тим да Енглези ставе таква два тешка бомбардера, који се већ тамо налазе, нама на расположење за везу с генералом Михаилови-

ћем, а да њима Американци уступе, путем Ленд-лиса, два одговарајућа авиона на наш рачун. Моран ми каже да већ ш аљу на Блиски Исток материјал за помоћ генералу Михаиловићу и да имају на расположењу сва новчана средства потребна за ту сврху. Исто тако и ускоро почеће да ш аљу санитетски материјал и кондензовану храну.” Даљ е Фотић у овој депеши вели да се Моран “интересовао о развоју ситуације у К аиру”, па наставља: “и ја сам га обавестио на основу ваших извештаја, које сте ми упутили поштом од 10 прошлог месеца. Рекао ми је да је њима углавном та ситуација позната и да би се искрено радовали да се то што пре реши, како би акција што пре почела, и да су готови да нам искрено у томе помогну.”22 Овим питањем се интересовао и амерички државни подсекретар (помоћник министра спољних послова) Самнер Велс (Sumner Welles), те Фотић, очекујући с њим састанак, тражи од Јовановића упут шта да му одговори “односно интервенције америчке владе код Енглеза у питању К аира”.22 Наведене Фотићеве брзојаве од 21 марта, 26 априла и 1 маја шеф Војног кабинета Ж иван Кнежевић једноставно је ставио “у акта”.22 Истовремено кад и председнику владе Слободану Јовановићу, Фотић je 1 м аја послао извештај и министру спољних послова. У том извештају он вели да му је Моран рекао “да он мисли да би Американци могли интервенисати код Енглеза да ови утичу на Мирковића, и да на њега учине пресију, да он прими решење Владе, с тим да му се стави у изглед да ће Краљевска Влада ревидирати доцније ту одлуку о њему”.22 Н а овај Фотићев извештај министар спољних послова Нинчић је 4 м аја одговорио брзојавом у коме каж е:22 “Идеја о компромису с побуњеним официрима потиче из њихове средине и потпомогнута је њиховим пријатељима из Енглеске Врховне Команде у Каиру. To би се свело на то да они, иако у директном отказу послушности и побуни према наредбама Краљевим и Владе, пошто су коловође за почетак пензионисани, буду враћени у активу и на своје положаје. Компромис на који се циља био би штетан по углед Крал>ев и 55

“Питао и мене шта мислим о томе. Иако ми у почетку није било јасно ради чега он то пита, одговорио сам му да је наша војна снага у Египту тако мала, да ми изгледа, да Краљев долазак не би никако био у сразмери са значењем манифестације. Н а Черчилову примедбу да би требало да у нашем делу војске дође до смирења, ја сам објаснио да би, по нашем мишљењу, по свој прилици дошло до жељеног смирења чим би се седам пензионисаних официра удаљило из Египта. Они отказују сад у време рата послушност своме Врховном Команданту Краљу и организовали су формалну побуну. “Упропастили бисмо нашу војску и створили опасан преседан за будућност кад бисмо их рехабилитовали и понова вратили у активност као да ништа није било. Черчил одговорио да је тешко уклонити ту седморицу, јер су то шефови. Затим завршио речима: ‘Ви почињете да замарате своје пријатељ е!’ Љ уди који познају овдашње прилике не мисле, да је такав став с енглеске стране могао учинити добар утисак на председника Рузвелта.” Ово није први пут да се југословенска влада у свом каприцу позива на “опасан преседан” који би био створен активирањем официра који су отказали послушност својој влади. Међутим, она заборавља да је тај преседан створен још 27 марта 1941 г. и да је та иста влада његов продукт. Нечије немишл>ење “да је такав став с енглеске стране могао учинити добар утисак на председника Рузвелта” Нинчић опет погрешно тумачи. Он хоће тиме да представи да Рузвелт није био задовољан ставом енглеске владе, међутим, чињенице говоре да он није био задовољан оним што је проузроковало такав став, тј. стањем минијатурне југословенске војске на Блиском Истоку и односима између ње и југословенске владе, а какав су утисак “тешке речи Черчила”, како их Нинчић назива у свом брзојаву Слободану Јовановићу од 29 јуна 1942 г., учиниле на самог Нинчића и како су биле тешке по југословенску владу, види се из Нинчићевих речи које је 26 јуна упутио Сер Роналду Камбелу (Sir Ronald Campbell), министру саветнику Енглеске амбасаде у Вашингтону: “Черчил је према мени и сувише велики ауторитет да сам се могао упустити у дискусију поводом каирске ствари. 58

Али молим Вас обавестите га, да он није о томе објективно обавештен, па да смо Краљ и ја били веома потиштени његовим речима, које би наговештавале да губимо његово поверење и његове симпатије. На том поверењу и тим симпатијама базирана је наша будућност нашег народа и молите господина Черчила да остане и у будуће такав исти наш пријатељ као што је до сада био.”32 Док се Краљ Петар са својом пратњом бавио у Америци, Слободан Јовановић је у Лондону имао разговор с Ренделом, британским послаником код југословенске владе, и о томе је известио Краља. To се види из брзојава министра двора Радоја Кнежевића од 14 јул а 1942 г. Слободану Јовановићу. Тај брзојав гласи :22 “Његово Величанство Краљ је потпуно сагласан са Вама, у вези Ваш ег разговора са Ренделом односно Каира, да се, са осталим коловођама побуне, ђенерал Мирковић не може ни у ком случају да врати у редове наше војске ни привремено. Ту спадају: пуковник Станимир Живковић, резервни официри Др. Милош Симовић и Радомир Ж ивковић и официри пензионисани по тачци 8. Резервне официре Ж ивковића и Симовића треба, ако то већ није учињено, разрешити дужности резервних официра. “Ш то се тиче осталих официра, подофицира и војника, који су се дали завести интригама да одрекну послушност и придружили се генералу Мирковићу, треба код Рендела инсистирати, да се дозволи пуковнику Ракићу да оде у логор тако званих интернираних и позове их да се врате у своје јединице, с тим да ће им њихово даљње држање бити узето у обзир доцније при решавању о њиховим кривицама. Треба огласити за војне бегунце и о томе обавестити генерала Михаиловића све оне који се не буду одазвали томе позиву. “Његово Величанство Краљ је прочитао и одобрио текст овог телеграма.” Све мере које је америчка влада предузимала да помогне југословенску националну ствар остале су без успеха, благодарећи тврдоглавости југословенске владе, која је својим пркосним држањем према енглеској и америчкој влади све више губила њине симпатије и давала им подстицај да се све више удаљ ују од националне Југославије и фаворизирају комунистичку, док 59

Владе и, упропашћујући сваки рад и дисциплину у војсци, створио би опасан преседан за будућност. Официри који су погазили заклетву положену Краљу морају бити уклоњени из војске, а после ће се видети шта ће даље да се ради. “Ради Вашег обавештења, јављам Вам да Форењ офис и британска Влада стоје на гледишту да се ауторитет Краљ а и Владе морају очувати.” И з ове депеше се види да југословенска влада није попуштала у свом бескомпромисном ставу и да се енглеска влада бавила проблемом каирске афере. Њ ено гледиште “да се ауторитет Краљ а и Владе морају очувати” Нинчић тумачи као гледиште да захтеви југословенске владе у питању каирске афере морају бити потпуно испуњени. Чињенице говоре да је ово Нинчићево тумачење погрешно. Какав је био став енглеске владе по тој ствари, видеће се из доцнијег излагањ а. Н а позив председника Рузвелта, краљ Петар је, у пратњи министра спољних послова Момчила Нинчића, његовог помоћника И лије Јукића, министра двора Р адоја Кнежевића, помоћника министра унутрашњих послова Владете М илићевића и ађутаната мајора Вохоске и Рожђаловског, 24 јуна 1942 г. стигао у Вашингтон,22 где се задржао месец дана и еастао се са Рузвелтом и Черчилом и разним америчким државним функционерима. Тим састанцима био је присутан и министар спољних послова Момчило Нинчић, који није знао енглески и био је тврд на ушима, те му је краљ Петар био тумач и морао је добро да виче кад му је преводио разговоре.Са совјетеким амбасадором Литвиновим Нинчић се у то време састао без знања свога краљ а и сввје владе, о чему се сазнало тек после краљевог и Нинчићевог повратка у Енглеску.10 И америчка и југословенска влада очекивале су да ова краљева посета Америци створи услове за брзо реализовање америчке помоћи Југославији, али је свака од њих те услове схватала и постављала на свој начин. Д ок их је америчка влада видела у ликвидацији каирске афере путем слоразума и смирења, у побол>шању односа између југословенске и енглеске владе и у сарадњи ове друге као трећег партнера у овој ствари; дотле их је југословенска влада видела у тријумфу својих каприца, јачањ у своје власти, скоро потпуном 56

раскиду сарадње с Енглеском и потпуном укидању н>ене контроле над југословенским пословима, а на прво место контроле над комуникацијама између Драж е Михаиловића и Југословенске владе у Лондону и успостављању директне везе између њих.22 Ови услови југословенске владе били су неприхватљиви и неостварљиви, јер Енглеска, логично, није могла дозволити да неко без њене контроле вршља по њеној еопственој кући и ради противу њених ингереса. Поготову тако нешто није могла дозволити југословенској влади, за коју је знала да је инфилтрирана комунистичким експонентима и агентима (Бранко Чубриловић, Сава Косановић, Станоје Симић, Божин Симић, Ђура син Момчила Нинчића, Миодраг Лозић и др.) и били су јој познати многи њени поступци који су ишли на руку комунизму. Америчка, пак, влада није могла прихватити југословенске услове, поред изнесених разлога, ни из разлога куртоазије, уздржавањ а од мешања у унутрашње ствари Енглеске и одржавања с њом добрих пријатељских односа. И пак се америчка влада надала да ће југословенска влада, ради својих државних интереса, доћи памети, те да ће омогућити Америци да оствари своју помоћ Југославији, а на ггрво место њеном министру војске Д раж и Михаиловићу, Стога су председник Рузвелт и остали надлежни органи америчке владе поновили, проширили и још јаче нагласили своја обећања о давању помоћи Југославији.22 Али југословенска влада је и даље остала упорна на питању ликвидирања каирске афере, те стварање услова за остварење америчке помоћи Југославији одлагала током целе 1942 г., па и преко тог времена. 28 јуна Нинчић је из Вашингтона упутио Слободану Јовановићу у Лондон ову депешу:22 “24 о.м. у ноћи после 12 часова, док смо Краљ и ја разговарали са претседником Рузвелтом, дошао је и Черчил и са њиме остали смо готово два сата. Черчил је изгледао уморан и не велики оптимист у оцени моменталног развитка ситуације. Предвиђа могућност да се рат продужи у години 1944. "Говорећи о ситуацији у Каиру, Черчил је био мшпљења да би било добро да Краљ тамо дође лично, како би се манифестовало заједничко учествовање у ратној мисији. 57

нису коначно рашчистиле с првом а прихватиле и помогле другу. Од авиона и друге помоћи о којој Фотић говори у свом извештају од 1 маја није могло да буде ништа, јер је Југословенска врховна команда, као што смо видели, све до 7 м аја 1942 г. била у енглеским рукама и југословенска влада није признавала своје официре који су у њој радили, а тада је прешла у руке пуковника Ракића, па је ускоро пренесена у штаб Драже Михаиловића, који је 10 јуна претворен у пггаб Врховне команде, за чијег је начелника постављен Драж а Михаиловић, док је уместо дотадашње Врховне команде у Египту формирана команда југословенских трупа на Блиском Истоку, на чијем је челу био пуковник Ракић, који је био остао без официрског кадра.22 П оложај југословенске владе погоршало је и то што је преко лета 1942 г. немачка војска прешла у Египат и угрозила Александрију и Суец, због чега је пуковник Ракић с оно мало војске што је имао под својом командом побегао у Палестину, док су оних око 420 официра, подофицира и војника који су били интернирани у логору Абасији с генералом Бором Мирковићем понудили Енглезима да формирају борачку јединицу која ће се борити на енглеској страни противу Немаца. Енглези су ову понуду прихватили и 2 јула формирали батаљончић од три чете под командом генерала Мирковића, чије су људство 21 ју л а уврстили у енглеску војску са чиновима које је имало у југословенској војсци, и ставили му у задатак да брани делту Н ила и мостове на реци, које да у случају дал>ег повлачења дигне у ваздух. Али пошто Немци нису стигли до делте Нила, овај Мирковићев батаљон није уопште ступао у борбу.22 Фотић је својим брзојавом од 7 октобра обавестио Слободана Јовановића и Момчила Нинчића да је разговарао са председником Рузвелтом и још неким америчким меродавним личностима и да су сви јако незадовољни стањем код оно мало југословенске војске у Египту, па би желели да се та афера оконча и успостави ред.25 На овај брзојав Слободан Јовановић је 11 октобра одговорио:33 “Обавестите Председника Рузвелта и остале: да се решење побуњеничког питања ближи крају . . . ; да

cy ce побуњеници дигли против владе из политичких разлога с намером да је оборе и заведу неку врсту војничке диктатуре . . . Каирска побуна неколицине амбициозних југословенских шефова, то треба истаћи, била је борба преторијанства против демократије.” Увидевши најзад да не може истерати мак на конац, југословенска влада се у октобру 1942 г. одлучила на попуштање и компромис. Како је дошло до те одлуке, види се из речи Милана Грола, који је на седници Министарског савета од 14 окт. 1942 г. рекао:22 “Наивно је да овде где смо им пред очима и где нас виде као у стаклету можемо ишта учинити неком дијалектиком без садржине и истине . . . Н аш а објаш њавања око каирске афере несумњиво су тешка и за Енглезе. И да су објашњавања о војсци била од првог дана и пре каирске афере. Кад сами међу собом изручимо нашу савест, ми морамо бити евесни да та војска која је изаш ла из земље за ову годину и по дана . . . нигде и ничим није задуж ила наше енглеске савезнике . . . ; та војска мора показати крајну скромност и: стрпљење у објашњавањима са Енглезима. И ми сви у свима питањима не смемо ни у једној диекусији ни разговору поћи од сумње да Великој Британији није стало до задовољења нашег народа, у границама њене могућности и њене обавештености, њеног пуног уверења о ономе што је наш прави интерес. A то стварање њеног уверења зависи много од наше способности и, нарочито. од наше искрености и објективности.” Ускоро по томе дошло је до преговора и споразума између председника југословенске владе Слободана Јовановића и енглеског посланика код југословенске владе Ђорђа Рендела. Они су 19 октобра потписали врло опширан протокол, који садржи ове одредбе:22 1. Енглеска влада се обавезује да одмах удаљи из Египта генерале Боривоја и Драгомира Мирковића, пуковника Ж арка Поповића, потпуковника Милоја Динића и мајора Бош ка Станојловића. 2. Ти официри ће бити запослени у енглеској војсци или некој другој енглеској служби, али не на Блиском Истоку, на Балкану, нити на ком другом подруч ј у где би се налазила југословенска краљевека е о ј ска, “нити на некој дужности која има везе са вођењем 6!

рата у Југославији”. 3. Тим се официрима неће дозволити повратак у Југославију нити успостављање везе са њом без сагласности југословенске владе. 4. Осталим југословенским официрима, подофицирима и војницима који су ступили у енглеску војску или иначе отказали послушност југословенској влади, дозвољава се да се врате у југословенску војску ако у року од 6 дана пошто буду упознати са садржином овог протокола писмено изјаве своју жељу за то. Од овога се изузимају и неће бити примљени у југословенску војску: пуковник Станимир Живковић, мајор Владета Богдановић, мајор Душ ан Софиљ, капетан Хуберт Најбергер, капетан Глигорије Милетић, капетан Бранко Дејановић, капетан Милош Максимовић, капетан Јован Крстић и капетан Родољуб Миловановић. Они могу бити примљени у енглеску војску. 5. Југословенска влада се обавезује да они југословенски официри, подофицири и војници који су ступили у енглеску војску или иначе отказали послушност југословенској влади па се врате у југословенску војску и буду примљени, неће бити узимани на одговорност за дела која су починили од 12. јан. 1942 г. па до свог повратка у југословенску војску. 6. Они југословенски официри, подофицири и војници који, и поред могућности да се врате у југоеловенску војску, одбију то и остану у енглеској војсци, неће за то сносити никакве штетне законске последице, а ако се доцније врате у југословенску војску, југословенска влада ће им признати ратне заслуге стечене у енглеској војсци. По закључењу овог протокола, његова је садржина у виду једног апела на српском језику уручена свим официрима, подофицирима и војницима који су били ступили у енглеску војску.22 И згледа да Енглези нису били много задовољни југословенским официрима које су примили у своју војску и да су желели да их се отарасе. Можда је и то био разлог њиховог споразума са Слободаном Јовановићем, а апел који је као додатак тог споразума уручен на српском језику сваком официру, подофициру и војнику из Мирковићеве групе то јасније сведочи. Још више тој претпоставци иде у прилог чињеница што су 62

Енглези наговорили генерала Бору Мирковића да дотичним официрима, подофицирима и војницима одржи један говор у коме им је препоручио да се врате у југословенску војску, предочивши им тешке последице ако друкчије поступе.22 Но и без тога официри су, с малим изузетком, били готови да се врате, јер су у енглеској војсци морали да се вежбају и припремају за борбу, а да прекину са дотадашњим беспосличењем, политизирањем, интригирањем, коцкањем, пијанчењем и блудничењем, што су им били једини послови у минијатурној југословенској војсци у избеглиштву, у којој су, уз то, и плате биле веће него што су биле плате енглеских официра.2 Стога се око 400 официра, подофицира и војника изјаснило за повратак из енглеске у југословенску војску, у коју су се и вратили, док их је у енглеској војсци остало сасвим мали број, већином авијатичара,22 чиме је Мирковићев батаљон расформиран.2 Повратници су се прикључили тзв. Батаљону краљеве гарде, који се састојао од оних око 450 заробљених италијанских војника Словенаца, који се нису одвајали од југословенске владе и који су од марта до новембра 1942 г., са незнатним бројем штапског особља, еачињавали целокупну њену војну силу у иностранству, која је сада са повратком оних око 400 одметнутих официра, подофицира и војника нарасла на око 900 људи,22 чија ће већина крајем 1943 и почетком 1944 г. напустити југословенску краљевску команду и прикључити се Титовом покрету.5 Одлуком од 10 нов. 1942 г. југоеловенска влада је забранила генералу Бори Мирковићу да се икада врати у Југославију,2 а Енглези су га 12 новембра, извршујући постигнути споразум, упутили, заједно са његовим братом генералом Драганом и потпуковником Милојем Динићем, из Каира у Кампалу (Kampala), у Уганди (Uganda), а пуковника Ж арка Поповића и мајора Бошка Станојловића у Картум (Khartoum), у Судану. Након два месеца Динић, Поповић и Станојловић су позвани у Енглеску, а браћа Мирковићи су провели у Уганди десет месеци, па су премештени у Картум, одакле су након четири месеца враћени у Каиро.22 Бори Мирковићу су Енглези дали чин и плату британског генерала и као таквога га пензионисали, a Ж арку Поповићу и Бошку Станојловићу су дали чинове 63

енглеских виших официра.2 Споразум између Слободана Јовановића и посланика Рендела био је с енглеске стране само корак да се питање каирске афере скине с позорнице, те да се енглеској влади уштеди рад и време које је на њему губила. Иначе став енглеске и америчке владе према југословенској влади и војсци у емиграцији био је већ формиран и он није измењен овим споразумом. Колико је каирска афера била кобна и жалосна по југословенску националну ствар, види се и из признања њених виновника. На једној седници Министарског савета у јесен 1942 г. Момчило Нинчић је рекао да је “каирска афера једна непријатна епизода изазвана на војничком терену”, а Слободан Јовановић је рекао да је “каирска афера стајала у тесној вези с уклањањем генерала Симовића”, због чега је положај владе “првих недеља био несумњиво слаб”.22 Јасније од ове двојице о каирској афери се изјаснио један од главних њених виновника Ж иван Кнежевић, који у “Гласу Канадских Срба” од 22 дец. 1955 г. каирску аферу назива срамотном и о њој вели: “За команданта оне ш аке људства на Средњем Истоку постављен је ђенералштабни потпуковник Миодраг Лозић. С тим у вези учињено је још неколико промена у каирској команди. “Све што се потом одиграло, највећа је љ ага избегле Југославије . . . “Међутим је Каирска афера имала две крупне последице: потпуно је срозала углед наше лилипутанске али симболичне војске на Средњем Истоку; још горе, онемогућила је дотурање оружја и муниције герклским снагама у земљи. To је тешка одговорност.” Главни пучистички вођа генерал Симовић био је по овој ствари не мање ако не више изразит од Ж ивана. Он је у _м меморандуму упућеном краљ у Петру 15 маја 1943 г. рекао да “не постоји ниједна југословенска јединица способна за употребу у рату” ; да се велики број обвезника и официра “утицајем политичара и разним протекцијама извукао од својих дужности у војсци и остао неискоришћен” ; да је каирска афера негативно утицала на преговоре за добијање помоћи од Америке; да су “наши Савезници већ били спремни да нам изађу у сусрет у погледу додељивања матери64

јала", али “одједном су сви напори уништени расулом . . . људства” ; да је “грубом повредом војних закона и увођењем диктатсрског личног режима у војсци . . . унет непомирљиви раздор” ; да се присталице врбују “незаконитим унапређењима и давањем ничим незаслужених одликовања” ; да је земљи и војсци нанета “нечувена у историји света љ ага” ; и “да је Кр. Влада и клика која јој диктује заборавила и на национални и лични понос и част у јединој тежњи да се грчевито држи на власти”.22 Бора Мирковић у “Канадском србобрану” од 27 авг. 1959 г. о каирској афери каж е: “Радом ове клике око Претседника владе наш углед је стрмоглаво опадао.” Интересантно је цитирати неке ставове Неђељка Плећаш а из његовог описа и коментара каирске афере. Кад је ова афера избила, Плећаш се налазио у групи од двадесетак југословенских авијатичара у Аману, У “Слободи” од 1 дец. 1958 г. он, поред осталог, пише: “У фебруару 1942 дошао је на наш аеродром један официр из Команде ваздухопловства и помутио наш мир. Донео је унапред спремљену изјаву, коју треба да потпишемо и да се придружимо побуни против владе.. Простор нас је делио од високих штабова и високе иолитике, те нисмо имали појма о њиховим плановима и ‘акцијама’. Окупили смо се сви у соби најстаријег официра да се поеаветујемо. Решили смо да ништа не иотписујемо и да не улећемо и у овај ‘пуч’, као гуске у маглу. Моји другови официри су изабрали мене да одем у Каиро да испитам ситуацију и да их обавестим шта се тамо ради.” О стању које је затекао у Каиру Плећаш у “Слободи” од 10 дец. 1958 г. каже: ‘Међу Србима је врење — као предизборна борба — неко агитира за владу, неко за опозицију. Код кафане ‘Британије’ еастају се офидири који су за владу, а код ‘Москита’ окупљ ају се ‘побуњеници’. Разговарајући са обавештајним људима сазнајем да је међу двадесет-седмим мартовцима пукла тиква одмах после изласка из земље. Генерал Бора Мирковић, стварни вођа пуча, незадовољан је с радом владе, а нарочито Симовића, кога оптужује да је интригант, а министра војног И лића да је потпуно неспособан. Највише заме65

ра Симовићу што је око себе окупио браћу Кнежевиће, за које каже да их официри не трпе и да их у свему руководе лични мотиви.” Даље П лећаш на истом месту пише: “Група завереника за непуну годину дана починила је незапамћено зло: изазвала је у невреме сву осовинску силу у Европи на неприпремљену отаџбину; увела земљу у рат без војних савеза, уговора и гаранција; довела нас у скоро непријатељске односе са Енглезима, од којих се једино могло очекивати ослобођење државе, и укратко — порушила све мостове иза себе. Употребили су сву енергију на међусобно обрачунавање, и да није било енглеских трупа и закона, мартовска ‘револуција’, као и све друге, прогутала би у крви своје синове. лОфицири који су се затекли у Каиру, када су Енглези заузели команду, растурили су се од стида и жеље да све забораве. Сви су знали нашу бруку и срамили смо се погледати странцима у очи.” Пуковник Димитрије Путник у “Гласнику”, св. 7, стр. 40, пише: "Ја сам примио команду у Каиру 30 децембра 1942. . . . Исувише еам био заузет сређивањем тешких прилика поразне моралне пустоши, настале услед такозване Каирске афере. Нарочиту муку ми је задавала једна група ваздухопловаца. Многи од њих нису ме поздрављали при сусрету. Проводио сам читаве дане у преклапању с усијаним главама. Господа, уствари, нису хтела да врше евоју дужност и измишЈвали су хиљаду разлога што неће да лете. У томе су предњачили капетан Брадаш ка и Димитрије Кнезселац.” Енглески посланик код југословенске владе Рендел у својој књизи “Мач и маслина” (The Sword and the Olive), на стр. 215, o каирској афери каже: ' G ... -?потребна и прилично нереална каирска криза створила нам је бескрајне тешкоће. Британска влада, јако презаузета главном бригом да добије рат, с правом је мрзела да води бригу о ситним личним свађама ове врсте, које су показивале потпуно немање разумевања озбиљности и огромности стварних проблема с којима се цео свет суочавао; због чега је углед југословенске владе стално падао и што је поставило основе оног непозерења и непоштовања према егзилним југословен66

ским политичарима које је нама . . . омогућило да их после две године напустимо скоро без имало гриже савести и да прихватимо Титову антимонархистичку револуцију.”

ЛИСАБОНСКА АФЕРА УПОРЕДО са каирском афером и баш кад је она била у највећем јеку, избила је међу пучистима још једна афера, која се одиграла у Лисабону (Lisboa), где су у Југословенском посланству били: отправник послова Славко Којић, секретар Борко Трпковић, др Миленко Поповић, Стерђевић и још неколико чиновника. Њ има је често долазио из Лондона помоћник министра ун\?трашњих послова Владета Милићевић, који је, у сарадњи с Трпковићем и Стерђевићем, кријумчарио платину, коју су Трпковић и Стерђевић куповали у Лисабону по цени од 12 фунти стерлинга за унцу, a Милићевић ју је преносио у свом дипломатском пртљагу у Лондон и тамо је продавао по 35 фунти унцу, тако да су на једну унцу зарађивали по 23 фунте стерлинга, односно на један килограм платине зарађивали су 1250 фунти стерлинга. Милићевић је врло често долазио у Лисабон, одакле је сваки пут доносио у Лондон већу количину платине, те је тако посао ишао добро и зараду су три ортака делили, те су сва три живели на високој нози, а један од њих, секретар Посланства Борко Трпковић, био је и страстан коцкар, те је цело слободно време проводио за коцкарским столом, где за његове издатке није било довољно оно што је зарађивао на платини, него му је и из другог, тајног канала притицао у џеп новац, о чему југословенска влада није ништа знала, али је енглеска обавештајна служба свему уш ла у траг, те је Енглеско министарство рата обавестило југоеловенску владу да се њен секретар Посланства у Лисабону налази у немачкој обавештајној служби и захражило је од ње да га из Лисабона повуче у Лондон, где су Енглези имали намеру да га ставе под истрагу.2 Иако није веровала обавештењу добијеном од Енглеског министарства рата, југословенска влада је, 67

Пч..д п.еговим притиском, позвала свога секретара Пос-л-нсгва у Лисабону да дође у Лондон. Енглези су му ставили на расположење авион, да би његов долазак био бржи и сигурнији. Али оног јутра кад је требало да дође, он није дошао на аеродром и авион је одлетео без њега. Како он тог дана, па ни идућег, није дошао ни у Посланство, обавештена је о томе португалска полиција, која је и њега и његову жену наш ла у њиховом стану где леже у крви. Били су обадвоје убијени из револвера који је Трпковић држао у руци. Д а ли су се сами убили или их је неко трећи убио, то је до данас остала тајна.2

ЦАРИГРАДСКА АФЕРА УПОРЕДО са каирском и лисабонском афером развијала се и цариградска афера. Југословенски генерални конзул у Ц ариграду био је Љубомир Хаџи-Ђорђевић, с којим је у истом Генералном конзулату био и мајор Владимир Перић, који је имао звање конзула, а вршио је дужност обавештајног официра, који је имао задатак да одржава везу са земљом и Дражом Михаиловићем и да отуда и са других страна прибавл>а обавештења за југословенску владу у Лондону, која му је у те сврхе слала замашне суме новца. Једном му је ггослала 5.000 долара “за уепостављање радио везе са земљом” , једном 2.000 долара “у циљу набавке једног аутомобила за обавештајне сврхе” и колико све сличних пошиљки није било. Тако је пљуштао новац, који је Перић трошио без контроле, испољавајући на сваком кораку своју разметљивост и осионост и правећи скандале. Како се све то одигравало, да се видети из писма генералног конзула Хаџи-Ђорђевића упућеног почетком 1943 г. председнику владе Слободану Јовановићу, који је тада био и министар спољних послова, после реконструкције владе која је извршена 3 јануара исте године. Хаџи-Ђорђевић у том писму каж е:2 “Кад је г. Перић овде дошао, одмах нам је рекао да је он добио инструкције од министра војске да ради на вези са земљом и Дражом Михаиловићем. Примили смо то к знању, излазећи му у сусрет што год се боље 68

могло. Али што је време више одмицало, све више су се показивали знаци његовог необузданог карактера, његове жеље да наређује и ради не питајући никога. Помањкање такта и дискреције морали су га, уз необазривост, довести до обавештења којима се не би смело нити могло поклонити вере. Ш то сам преко тога временом прелазио, то је било због тога јер сам у овим тешким временима гледао да некако ствари загладим, примирим и унесем потребну мирноћу и слогу у нашем раду. Он је ипак остао на принципу: ‘Ј а сам обавештајни оф ицир: све што видим и чујем, то достављам.’ Притом, заборавио је да је он овде пријављен као конзул и да тиме много ангаж ује Конзулат у свом раду. . . . “Код Перића се ускоро испољила ароганција, грубост и дефектан карактер. Он припада оном кору официра који мисле да би амбасадори, посланици и генерални конзули требало да уступе своја места официрима, па би све ишло бол>е. . . . Сигурно да је свако од нас овде код г. Перића само зато добио своју рубрику, које нису нимало по нас ласкаве. А кад се у ходнику Конзулата потукао са Михаилом Марковићем, сарадником ‘Политике’, момци су их морали раздвајати. Ставио сам му благу примедбу, а он ми је осорно одговорио: ‘To је моја лична ствар.’ "Једном се летос г. Перић потукао у галантном друштву са неким странцима на острву Принкипу, вадио је револвер. Полиција турска га је отерала у кварт. Тамо је морао седети све до три сата ујутру, па је пуштен на интервенцију нашег чиновника Д е Кока, који је ту случајно летовао. Тиме нас је тако осрамотио, јер је сада свима на Принкипу познато да је југословенски конзул направио скандал и био због тога хапшен. Али, није то што је најгоре. . . . “У обавештајном раду г. Перић врло необазриво, скоро неозбиљно поступа са избором својих људи, то јест агената, које он шаље у земљу. По нашој колонији у Ц ариграду скоро се увек зна ко ускоро иде за г. Перића у земљу. . . . “Прво је изабрао неког Мату Брачића, гарсона из Вагон-ли. Овај га је лагао, узимао паре, одлагао пут. Н ајзад је кренуо. Јавио му се једном из Загреба, где је стигао, а после никад више. Мени је то јасно, јер је том Врачићу жена Немица. Г. Перић то није знао, иако је 69

: e ; o цео наш клуб овде, па га је после исмејавао. "Почетком године слао је неког Аликадића у зекљу. To је наш војни бегунац 15 година пре рата. Кмао је рођеног брата, нашег потпуковника, који је приступио Павелићу и као усташа погинуо у Босни. , . . Ето такве људе, за које се овде зна да су обичне турске варалице, г. Перић шаље у земљу да му изврше поверљиве задатке. Аликадић је отишао, вратио се после два месеца. Какав је био његов реферат, само знам да је г. Перићу узео велике паре, не знам. . . . “Једном је слао у Југославију неког Османа, тобожњег рођака Џ афера Куленовића, нашег ранијег a сада Павелићевог министра. Г. Перић је поверовао причи тог Османа, који је бивши турски истерани полицајац, ноторни алкохоличар и пропалица. Кад се напије, он прича којешта по овдашњим бозаџиницама и ашчиницама где наши људи свраћају. Ш та је овај лажни Куленовићев рођак донео из Босне и колико је то веродостојно, не знам. “Г. Перић је слао и неког Ибрахима Делића, који је, кад се вратио из земље, виђен прво двапут у немачкој амбасади, а после је тек стигао до нашег мајора обавештајног официра на реферисање. “Сигурно је да такви агенти г. Перића доносе из земље онакве вести какве он жели да чује и да му преко њих Немци потурају своје, лаж не извештаје, што може имати катастрофалних последица у погледу правилног информисања наше владе у Лондону. “ . . . Овде г. Перића, који се непрестано хвали и размеће, прича по кафанама и баровима, зову ‘Перић Би Би Си’. Сви га овдашњи сервиси знају као нашег агента обавештајца, јер он то не крије, него се тим хвали. . . . Енглези га користе за своје циљеве, а Немци му подмећу неке барске играчице, на које он трчи као мува на лепак. “ . . . Знам сигурно да су његови информатори потпуно непоуздани, поткупљиви и неморални људи, од којих се могло све друго пре очекивати него истина. . . . “ . . . Г. Перић је овде створио прави хаос. . . . Мислим да би било у државном интересу преместити га одавде што пре . . па бих вам предложио да се г. Перић одмах опозове.” И после овог Хаџи-Ђорђевићевог писма, мајор Пеto

70

рић је остао у истом месту, на истом положају и на истој дужности све до октобра 1943 г., до ког времена су влади стигле још многе тужбе противу њега. У једној од њих пуковник Димитрије Путник каж е:2 “Напомињем да би се савезнички обавештајни органи много Еише обраћали за обавештења нашим органима када би ми у Ц ариграду на том послу имали озбиљније људе него што је мајор Перић.” Н ајзад је мајор Перић смењен, па је у јануару 1944 г. унапређен у чин генералштабног потпуковника, а за какве заслуге, то смо видели.2

ПУЧИСТИ У АМЕРИЦИ ВЕСТИ о покољу Срба у Усташкој Држ ави Хрватској изазвале еу страховито огорчење америчких Срба, који су, нарочито преко “Американеког србобрана”, под руководством Константина Фотића, Јована Дучића и владике Дионисија, а доцније и Мише Трифуновића, развили кампању противу Хрвата и нротиву опстанка Југославије, заступајући идеју обнове Србије као независне државе.5 Упоредо са овим, амерички Хрвати су, кроз свој лист “Д аницу”, развили кампању противу Срба, залажући се за независну државу Хрватску и наглаш авајући хрватско ‘‘двадесетогодишње робовање у Југославији”.5 Југословенску владину мисију у Америци сачињавали су бан Ш убашић и министри: Сава Косановић, Миша Трифуновић, Бошко Јевтић, Бож а Марковић Коњ и Франц Сној, а у фебруару 1942 г. влада је тамо послала и свог министра пољопривреде, исхране и снабдевања Бранка Чубриловића, који је, пред полазак на пут, 17 фебруара посетио краља Петра и саветовао га да се у спољној политици ослони на Совјетски Савез, да у том смислу утиче на своју владу и да посети Москву, а да ће он за његов пут тамо заинтересовати совјетског амбасадора у Вашингтону Литвинова, за кога има препоруку од Мајског. Краљ није прихватио овај Чубриловићев савет.5 20 фебруара ЧубрилоЕић је посетио Мајског a 23 фебруара кренуо, са женом и сином, у Америку, где је 71

стигао 13 марта, па је 12 априла посетио Литвинова, коме је изложио свој план о уједињењу Југославије и Бугарске а потом стварању конфедерације балканских држава под совјетском доминадијом.5 Чланови владине мисије у Америци били су политички различно настројени, Миша Трифуновић је био у групи Фотића, Д учића и владике Дионисија, која се борила за рушење Југославије. Бож а Марковић Коњ, Бошко Јевтић и Франц Сној били су за националну Југославију, мада се Јевтић колебао и није се сукобљавао с онима који су били за рушење Југославије. Бранко Чубриловић и Сава Косановић били су за комунистичку Југославију и Титов покрет, за који ће се доцније определити и Бож а Марковић Коњ, док се бан Ш убашић такође изјаш њавао за Југославију, али његов став у почетку није био изразит у погледу националне и комунистичке Југославије5 све док се доцније определио за ову другу.34 С обзиром на оваква опредељења, међу члановима мисије владала је велика дисхармонија, па је међу њима долазило и до тешких сукоба, нарочито између Трифуновића и Косановића. Такође је била велика нетрпељивост и непријатељство између југословенски оријентисаних политичара и посланика, доцнијег амбасадора, Фотића, кога су ови политичари предлагали влади за смену.5 Они који су били за комунистичку Југославију имали су и свој орган “Слободну реч”. Поред Чубриловића и Косановића, ову су групу водили поп Воја Гаћиновић, Мирко Марковић и Стеван Дедијер.5 Сава Косановић је организовао један састанак који је одржан у Њ ујорку 29 дец. 1942 г. и на који је позвао југословенске, пољске, чехословачке и америчке представнике. На том састанку Бранко Чубриловић је прочитао свој реферат о послератној пољопривреди Југославије, у коме је препоручивао комунистички систем пољопривреде, у оквиру задруга или колхоза. Тај реферат је објављен у часопису “Сентрал Јуроп” (Central Europe).5 26 марта 1943 г. Чубриловић је упутио председнику владе Слободану Јовановићу једно писмо, у коме га саветује да влада ступи у директне преговоре са Совјетима у циљу одашиљања једне политичке мисије у 72

Москву, о чему вели да му је и раније говорио и нудио се да и он буде у тој мисији, пошто је у добрим односима са Совјетима.5 18 м аја исте године састала се у Хот Спрингу (Hot Spring), у Вирђинији (Virginia), савезничка привредна конференција, на којој је присуствовала и југословенска делегација, коју су сачињавали Бранко Чубриловић и Мирко Мрмоља. Ту се Чубриловић 22 м аја упознао с председником совјетске делегације Крутиковом, који је хвалио борбу партизана у Југославији. И за тога су њини разговори настављени, па су Чубриловић и Мрмоља приредили пријем у част совјетске делегације, на који су позвали и чехословачку делегацију и на коме су наздравили Стаљину и Црвеној армији, на што су совјетски делегати одговорили наздравивши Титовим партизанима.5

КРАЈ ВЛАДЕ СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА 2 ЈУНА 1943 г. влада Слободана Јовановића је одржала седницу, на којој је председник владе Слободан Јовановић известио присутне министре да су му се обратили амерички посланик Франсиз Дрексел Бидл (Francis Drexel Biddle) и енглески посланик Сер Ђорђ Рендел и у име својих влада траж или да југословенска влада да изјаву о послератној политици Југославије. Он је рекао да је израдио нацрт владине декларације и показао га надлежнима у Енглеском министарству спољних послова, чије је мишљење да је нацрт обухватио отприлике оно што они очекују. Рекао је да ће он тај нацрт умножити и дати га свима члановима владе да га проуче, те да га влада у току наредне недеље продискутује и усвоји, а он би онда ту владину декларацију објавио.35 У влади Слободана Јовановића била су два Хрвата: др Јурај Крњевић као потпредседник владе и др Јурај Ш утеј као министар финансија. Они су се договорили да не прихвате предложену декларацију и да изјаве неповерење председнику Јовановићу.35 На седници од 9 јуна председник владе Слободан Јовановић је отворио дискусију о предложеној владиној 73

деклс.;;ацнји, коју је умножену био послао свима миниетри :,:.1 иа проучавање. У њој се вели да се ратни циљеви Југоелавије састоје у њеном ослобођењу и поновном спајању у једну целину, тако да Југославија остане једна држава и поред свих међусобних размимоилажења између министара Срба и Хрвата у влади. Нова Југославија би имала да своје установе подвргне ревизији и да постане федеративна држава, која би била територијално увећана прикључењем нових области.38 И за тога је узео реч др Јурај Крњевић, који је у дужем говору осудио председника владе Слободана Јовановића, рекавши да сасвим ретко сазива седнице владе, а да ни тада не износи на њих важна питања, већ нека решава сам, а нека остају еасвим нерешена; да је приграбио све важније ресоре; да су Србијанци једини чланови владе са којима се бар понекад саветује; да он, Крњевић, не може примити предложену декларацију, која је “превише генерална и артифицијелна”, а још мање може пристати да се њено извршење повери председнику Јовановићу.36 После Крњевића узео је реч Миша Трифуновић, који је рекао да “влада једва корача” ; да су лични односи међу министрима “постали врло тешки” ; да су сматрали да тешке проблеме не смеју да додирују, јер чим их додирну, одмах се заваде; да Хрвати у влади раде на томе да створе велику хрватску државу у којој би било и последње хрватско село и да су зато и дошли у Лондон, а да је то немогуће, јер су Срби и Хрвати измешани; да Срби неће дозволити да им Хрвати подвале, јер су им доста подвалили када су њихови министри Смољан, Андрес и Торбар и њнхов интимни сарадкик Куленовић напустили владу и остали у земљи и “када је у Павелићев Хрватски сабор отишло 30 посланика” Хрватске сељачке странке.36 Још много је тешких речи Миша Трифуновић упутио на адресу Хрвата, па је узео реч Милан Грол, који је, поред осталог, рекао да је председник владе много грешио и да је њега, Грола, срамота што је члан једне владе о чијем раду уопште није обавештен, нити сарађује у њеним важнијим пословима.36 Н а владиној седници од следећег дана, 10 јуна. дискусија је настављена. Јово Бањанин је, поред осталог, рекао да му је

јучераш ња дискусија дала повода да сумња да је влада способна да ма шта изјављује, а још мање да ма шта спроводи у дело, и да је Крњевићева критика била тешка и “у многоме оправдана”.36 Грол је и на овој седници узео реч и, између осталог, рекао да је из рада и држања министара Хрвата у југословенској влади изгледало да се они “саглаш авају са Павелићевом државом” ; да је влада сувише пропустила на свима странама; да се у њој стално појачавало неповерење; да је председник много крив, али да су и сви министри заједно много скривили.36 Ш утеј је, између осталог, рекао:36 “Бит је у томе да смо ми Хрвати изгубили поверење у рад г. председника Јовановића и сваку наду да се може то поверење повратити, или, другим речима, изгубили сваку наду да ће г. председник поправити своје држање и променити методе рада, које су по нашем дубоком уверењу биле штетне по државну целину, онемогућавале су сваку сарадњу између нас и њега и стопу по стопу уништавале сваку могућност сношљивих одношаја. . . . “У последњим месецима г. председник је све крупне и најваж није ствари решавао сам, односно без сарадње владе и не обавештавајући Хрвате о томе. И о оним стварима за које смо сазнали индиректно на улици, путем савезника или на који начин други, па смо питали за обавештење, г. председник обавештења није дао. Носили смо, дакле, одговорност за неку политику у којој нисмо сарађивали. Били смо чланови владе у којој нисмо уживали ни толико поверења да бисмо смели знати за одлуке и решења која су била позната странцима. . . . Престиж владе наше је опадао. . . . Ако хоћемо да почнемо нову политику, бар са неком надом на успех, онда влада мора безусловно променити воћство.” Милан Гавриловић је рекао да влада није активна, да је у спол>ној политици пропустила сваку прилику да нешто учини, да југословенска дипломација ништа не ради и да нема инструкција ни правца.36 Миша Трифуновић је напао Хрвате и њихов сепаратизам.36 1942 г. Немци су заробили три Титова партизана: Мухарема Арсланагића, Новака Гајића и Драгомира Поповића, и спровели их у логор у Норвешку, одакле 75

су пребегли y Шведску, a одатле cy, на интервенцију Војног кабинета председника југословенске владе, пребачени британским авионом 3 м аја 1943 г. у Лондон. При поласку им је југословенски конзул у Ш токхолму (Stockholm) дао по пет енглеских фунти, а у Лондону их је у Војном кабинету примио неки капетан, који их је послужио кафом и ракијом. Ту се десио и шеф Војног кабинета мајор Ж иван Кнежевић, под чијом је контролом тај пријем обављен. И за тога су ови партизани смештени у удобне просторије хотела “Р о јал ” (Royal) на рачун југоеловенске владе, чији су их чиновници посећивали и водили с њима разговоре. Министар социјалне политике Срђан Будисављевић их је одвео код министра финансија Ш утеја, који им је исплатио свакоме по 25 фунти стерлинга из државне благајне.2 Комунисти којима је била инфилтрирана југословенска влада искористили су ову тројицу партизана за комунистичку пропаганду, те су се у јуну месецу 1943 г. на разним огласним местима у Лондону појавили плакати у којима стоји да ће се 16 јуна у Ливингстон-холу (Livingstone Hall) одржати збор, који организује тзв. Савез демократског управљања (The Union of Democratic Control) и на коме ће његови посетиоци имати прилику да постављају питања о борбама које се воде у Југославији, а на та питања одговараће три Титова партизана, који су пре неколико месеци били заробљени од Немаца, па су недавно побегли и стигли у Енглеску. Такође ће на постављена питања одговарати Стојан Прибићевић, Рудолф Бићанић, Славко Клеменчић и Михаило Петровић.2 Ову ствар Слободан Јовановић је саопштио својој влади на седници од 12 јуна, рекавши да се јасно види да су тај збор организовали југословенски комунисти за своју пропаганду и да је од нарочитог интереса што у том комунистичком послу узимају учеш ћа три чиновника југословенске владе: Бићанић, Петровић и Клеменчић, па би се могло схватити да они ту говоре у име владе и износе њен став.36 О гоме је настала дискусија, у којој су узели учеш ћа: Миша Трифуновић, Миха Крек, Милан Грол, Јово Бањанин, Јурај Крњевић и Слободан Јовановић. Дискусија је трајала дуго и сви су изјавили једно исто — да нису у могућности да спрече своје чиновнике да уче76

ствују и говоре на комунистичком збору,36 на коме су они стварно и учествовали и том приликом говорили и радили за Титов покрет.2 На седници владе од 15 јуна 1943 г., на којој је присуствовао и краљ, Срђан Будисављевић је, поред осталог, рекао да је влада већ две године у избеглиштву и за цело то време није ништа учинила ни казала, да није сазивала седнице нити је икада расправљ ала о спољној и војној политици и да председник владе није информисао владу о ономе што је у њено име радио. Слично Будисављевићу говорио је и Јово Бањанин,36 a на два дана по томе, 17 јуна, влада Слободана Јовановића је поднела оставку.37 И поред неслоге, разних аф ера и хаоса у коме је провела седамнаестомесечни живот, влада Слободана Јовановића није пропустила да поведе бригу о томе како ће приликом повратка у земљу, на што је озбиљно рачунала, имати у рукама сва новчана средства Југославије, па је у Лондону наштампала 10 милијарди и 350 милиона нових југословенских новчаница од 1000, 500, 100, 25, 10 и 5 динара, које је требало да приликом повратка у Југославију донесе са собом и пусти у промет као једину законску валуту. За штампање тих новчаница плаћено је из југословенске државне касе двема лондонским фирмама 255.203 фунте стерлинга. На концу те су новчанице дошле у руке Титовој влади, која их је продала будзашто као стари папир.2

ВЛАДА МИШ Е ТРИФУНОВИЋА ЗА ВРЕМ Е кризе која је настала после подношења оставке владе Слободана Јовановића, Југоеловенски информациони центар у Њ ујорку, по одобрењу Југословенске амбасаде у Вашингтону, објавио је да је декларација коју је предложио Слободан Јовановић била примљена у влади. Међутим, то није била истина, јер декларација није била примљена, него је дискусију о њој каставила нова влада,36 која је формирана 26 јуна 1943 г. и у коју су уш ли: председник Министарског савета и министар унутрашњих послова Милош Миша Трифуновић, први потпредседник Министарског савета 77

и министар пошта, телеграфа и телефона Јурај Крњевић, други потпредседник Министарског савета и министар грађевина Миха Крск, трећи потпредседник министарског савета Слободан Јовановић, министар иностраних послова Милан Грол, министар саобраћаја Милош Бобић, министар финансија и министар трговине и индустрије Јурај Ш утеј, министар пољопривреде и министар исхране и снабдевања Бранко Чубриловић, министар правде Милан Гавриловић, министар шума и рудника Јово Бањанин, министар војске и морнарице Драгољуб Д раж а Михаиловић, министар социјалне политике и народног здравља Божидар Бока Влајић, министар просвете Борис Фурлан, министар без портфеља и заступник министра војске и морнарице Петар Ж ивковић.37 Радоје Кнежевић је смењен с полож аја министра двора и постављен за посланика у Лисабону,38 а дужност министра двора преузео је Нико Мирошевић Сорго,39 ранији југословенски посланик у Ватикану, Дубровчанин католичке вере.40 Јово Бањанин није хтео да дође да с осталим министрима положи заклетву, већ је 28 јуна поднео оставку, коју је мотивисао тиме што не може да буде члан владе на чијем је челу Миша Трифуновић, који није вољан ни способан да сузбије сепаратистичке тежње у емиграцији, ни “да заведе ред и дисциплину у чиновништву и војеци”. Оставка му је уважена 1 ју л а и за заступника министра шума и рудника одређен је Петар Ж ивковић,39 а ношто је он у истој злади био и заступник министра војске, тиме је укинут злогласни Војни кабинет, на чијем је челу био Ж иван Кнежевић.22 Н а седници владе од 1 јула председник владе Миша Трифуновић прочитао је текст предлога декларације, који се углавном подударао с текстом предлога који је био поднео Слободан Јовановић.36 На овај иредлог декларације ставили су неке ситне примедбе Грол, Влајић, Гавриловић, Бобић, Јовановић и Крек, па је дискусија, по тражењу Ју р аја Крњевића, одложена за идућу седницу, која је одржана сутрадан, 2 јула, и на којој је Крњевић предложио да се у декларацију унесу неке измене и допуне, које су се састојале у томе што је имала да се нагласи равноправност и сарадња Срба, Хрвата и Словенаца, а да се изостави помен њихове етничке сродности; да се нагласи да је спора78

зум Цветковић-Мачек од 26 авг. 1939 г. “један од темеља политике Краљевине Југославије” ; да се унесе реченица: “Како ће конкретно изгледати ново уређење Југославије, о томе ће слободном вољом одлучити већина српског народа, већина хрватског народа и већина словеначког народа” ; да се дода став којим ће се осудити они “који директно или индиректно сарађују са непријатељем и његовим квислинзима” ; и да се борци у Југославији позову “да се сложе и удруженим снагама помогну велике савезнике у овој одсудној фази рата”.3'3 После овог Крњевићевог предлога дискусија о декларацији одложена је за идућу седницу, која је одрж ана 6 јула. Н а тој седници Милан Грол је, између осталог, рекао да се не слаже са изменама и допунама декларације које је Крњевић предложио, али да их ипак усваја, сем оне којом се споразум Цветковић-Мачек наглаш ава као “један од темеља политике Краљевине Југославије” и оне којом се предвиђа да о будућем уређењу Југославије одлучује “већина српеког народа, већина хрватског народа и већина словеначког народа”. Још је рекао да народ треба да се позове у борбу посебним апелом, а да то не треба да улази у декларацију.36 Петар Ж ивковић је у свом говору подупро Милана Грола, па је поново узео реч Крњевић, који је бранио своје постављене предлоге и остао при њима, сем што је пристао да се престилизује став којим се народ позива у борбу.36 Н а седници од 7 јула Милан Грол је поново напао Крњевићев предлог о наглаш авањ у у декларацији споразума Цветковић-Мачек као темеља државне политике, на што је Крњевић одговорио да остаје при свом предлогу, рекавши: “Ако се не могу ослонити на оно што ми представници Српства данас потпишу, шта имам да мислим тек о оном што ми не потпишу? На шта могу онда уопште да се ослоним?”36 Одлучено је да се истог дана у пет сати по подне састану Крњевић, Ш утеј, Грол и В лајић и да саставе нову стилизацију декларације. В лајић и Грол су, међутим, 8 јул а саставили тај нови предлог декларације без учешћа Крњевића и Ш утеја, који нису позвани на разговор.36 На седници од 9 ју л а председник владе Миша Трифуновић прочитао је тај новостилизовани предлог 79

декларације, који су Грол и Влајић били предали Крњевићу и он одбио да га прихвати, а који се битно не разликује од првобитног нацрта, док од Крњевићевих амандмана усваја само оне које је Грол већ раније усвојио.36 По прочитању предлога декларације, председник Трифуновић је изјавио: “Ову стилизацију предали су јуче по подне г. Крњевићу, који је . . . изјавио да, на жалост, овакву стилизацију не може да прими.”36 Крњевић је на то рекао: “Тачно је да ми је председник прекјуче рекао да ћемо са гг. Гролом и Влајићем разговарати још о споразуму а у циљу споразумевања. Међутим, гг. Грол и В лајић су без мене учинили нову стилизацију и донели ми je. To је било за мене изненађење, нарочито кад сам видео да и нова етилизација једноставно прелази преко многих мојих сугестија и да сам стављен без дискусије пред улогу да примим или да одбијем. Морао сам одбити, јер нису уш ле неке по мом мишљењу битне ствари.”36 Председник Трифуновић је потом рекао: “Стање у Бановини Хрватској засновано уредбом од августа 1939 г. саставни је део поретка заснованог Уставом од 1931 г., исто онако као и све остале уредбе и закони, као баш и сам тај Устав. Према томе, свака легална влада, природно, придржава се тог поретка, јер ми нисмо револуционарна влада. Нико то није доводио у сумњу, па зашто се то покреће? А дискусија о амандманима и о декларацији односи се на то што ћемо народу дати као политичке реформе за сутра, за будућност. Уосталом и г. Грол је о томе већ говорио. Али пошто је овако дошло до застоја наших дискусија, то је пала на мене као председника владе тешка одговорност. Морам вас молити да ми дате нешто времена да размислим шта сада да урадим. Можда ћемо ипак продужити наше напоре за епоразум.”36 После апела Петра Ж ивковића и Михе Крека да се дође до споразума, Крњевић је, између осталог, рекао: “Сви сте ви у мају 1941 у Јерусалиму потписали и прогласили да је Споразум један од темеља државне политике и додали да је моја присутност у влади јемство тога. Зато ја не могу пристати ни на дискусију о промени тога стања.”36 10 ју л а председник владе Миша Трифуновић no80

сетио је совјетског посланика Богомолова, a 21 ју л а је Богољуб Бошко Јевтић постављен за министра шума и рудника. 39 У времену почев са 10 па зашвучно са 27 јулом вођени су преговори између министара Срба и Хрвата у погледу владине декларације, али до споразума није дошло. Миша Трифуновић је покушао да страној штампи да једну изјаву о унутрашњој политици Југославије, али је није дао, зато што се с њом није сагласио Крњевић.39 Још од 7 авг. 1941 г. било је упражњено место југословенског посланика у Лондону и за преко две године није могло да се попуни, зато што министри у југословенској влади нису могли да се погоде ко ће да заузме то место.41 To је питање расправљано и на седници Министарског савета од 31 ју л а 1943 г. и том приликом се радило да за амбасадора у Лондону дође И лија Ш уменковић, тадашњи опуномоћени министар у Анкари. Томе су се успротивили Хрвати и Петар Живковић, те је питање остало нерешено.39 Тог дана, 31 јула, стигао је из Америке у Лондон министар пољопривреде, исхране и снабдевања Бранко Чубриловић, коме је краљ 3 августа понудио да састави владу “без шефова група”, пошто је скори пад Трифуновићеве владе био у изгледу. Чубриловић је изјавио да ће ту понуду прихватити само под условом да се Д раж а Михаиловић потпуно одстрани и да се с њим не праве никакве комбинације, а да се “у спољној политици треба . . . окренути, поред Англосаксонаца, и Совјетима”. Краљ није прихватио овај Чубриловићев предлог.5 Негде крајем јула министар спољних послова Грол посетио је Кадогана (Cadogan), првог помоћника енглеског министра спољних послова, који му је рекао да ће бити потребно да се југословенска влада пресели v Каиро. Влада је поводом тога водила дискусије, па је на седници од 28 ју л а одлучила да остане у Лондону, али 3 августа Трифуновић, Крњевић, Јовановић, Крек и Грол, на позив који им је претходног дана упутио, посетили су енглеског министра спољних послова Идна, који им је том приликом поново саопштио жељу енглеске владе да се југословенска влада пресели у Каиро, те да се тако приближи својој земљи, како не 81

би била од ње далеко у случају њеног ослобођења, које је у изгледу с обзиром на скорашње америчко-енглеско искрцавање на Сицилију и пад Мусолинијеве владе. Оставио им је за сеобу рок од месец дана. О овоме је југословенска влада расправљ ала на седници од 4 августа.39 Односи између министара Срба и Хрвата били су све гори. Срби су, у смислу енглеског предлога, хтели да се влада сели у Каиро, а Хрвати су за свој одлазак тамо постављали услове: да се одобри посебан буџет Бановине Хрватске, да се И лија Јукић постави за амбасадора у Лондону, да се смени амбасадор у Вашингтону Константин Фотић и да у владину декларацију уђе признање споразума Цветковић-Мачек. Хрвати су већ били наговестили прекид своје сарадње у влади, у којој би остали само као посматрачи. Срби нису прихватили хрватске захтеве, а сматрали су да влада не може радити без хрватске сарадње, па се Трифуновићева влада 9 августа налазила пред оставком.39 Стога је Бранко Чубриловић тог дана посетио краљ а и предложио му да образује владу у којој би министар војске, уместо Д раж е Михаиловића, био Бора Мирковић и да се измири с Титом и његовим покретом.5 Сутрадан, 10 августа, Миша Трифуновић је поднео владину оставку, која је истог дана уважена и коју је образложио тиме што влада до свог одласка у Каиро нема довољно времена да донесе решење о хрватским захтевима који су у вези с тим постављени.39 Као што видимо, влада Мише Трифуновића животарила је од 26 јуна до 10 августа 1943 г. и цело то време утрошила је у натезању да изда своју декларацију, у чему није уепела, због неслагањ а министара Срба с једне и Хрвата с друге стране о неким безначајним тачкама њене садржине. Министри Срби, којих је у влади било 12, били су у огромној већини према министрима Хрватима, којих је било свега двојица, и могли су декларацију изгласати већином гласова, али су сматрали да она нема вредности ако за њу не гласају и Хрвати, пошто су били увели чудну праксу да ниједна одлука владе нема вредности ако за њу не гласају Хрвати. Уз то су сматрали да влада не може да постоји без Хрвата, мада се Хрватска била прогласила за независну државу и објавила рат антиосовинским силама.

Стога је дошло до пада и Трифуновићеве владе, без да се иједна влада изјаснила о послератној политици Југославије, што су западни савезници тражили.35 Главни узрок томе био је што министри Срби нису прихватили Крњевићев предлог да у декларацију уђе изјава да оетаје на снази српско-хрватски споразум од 26 авг. 1939 г., а министри Хрвати нису хтели да прихвате декларацију без те изјаве. Ту се поновио каприц који је онако дуго одуговукао каирску аферу, у којој су се пучисти били каприцирали да одрже свој “ауторитет” и по цену губитка помоћи коју је Америка била готова да укаже Југославији. Код дискусије о декларацији они су се каприцирали да одрже “част” и по цену недоношења декларације, са којом је требало да изађу пред Америку и Енглеску, које, опет, без те декларације нису могле да пруже помоћ Југославији. Срби пучисти нису били противу поменутог српско-хрватског споразума; они су га раније већ били признали, али су се каприцирали да га не уносе у декларацију, зато што га је закљ учила влада Драгише Цветковића, коју су они оборили, исто као што су се у каирској афери каприцирали да не одобре уговор с Америком о пружању помоћи Југославији зато што је тај уговор био с Американцима закључио Бора Мирковић. КОМБИНАЦИЈЕ ЕН ГЛ ЕЗА И АМЕРИКАНАЦА О Р Е Ш Е Њ У ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ПРОБЛЕМ А Б Е З У ЧЕШ Ћ А ПУЧМСТА II ЊИХОВ СТАВ ПРЕМА ДРА Ж И МИХАИЛОВИЋУ РАД југословенске владе у избеглиштву био је такав да су западне демократије све више губиле поверење у Југославију и њену владу. Први знаци тог неповерења јављ ају се одмах по доласку пучиста у иноетранство и повод су му разметљив и раскалаш ан живот пучиста и њихова грамзљивост за новцем, где спада и афера са златницима. После долазе везе југословенске владе и појединих њених чланова са совјетским дипломатским представницима у Лондону, затим свађе између министара Срба и Хрвата, па свађе између Југословенског посланства и југословенске мисије у 83

Америци, па неукусни и клеветнички пучистички памфлети противу кнеза П авла и његовог режима42 а потом памфлети једних пучиста противу других, па каирска и друге афере и разни други скандали. To је све допринело да је углед Југославије и њене владе у Америци и Енглеској био никакав.5 Већ у току првих 16 месеци свога живота на туђој територији пучисти и њине владе били су својим радом и поступцима и својом поквареношћу и неспособношћу створили код Енглеза и Американаца уверење да су они неспособни за сваки позитиван и конструктиван рад, да се од њих ништа добро не може очекивати, да је сарадња с њима немогућа и да треба тражити друге излазне путеве и сарадњу на другој страни. Пошто нису озбиљно рачунали ни на могућност непосредне сарадње с Дражом Михаиловићем, кога су сматрали чланом пучистичке владе, што је он, као министар војске, стварно и био, и који је био у затегнутим односима с њиним представницима који су се код њега налазили, Енглези су покушали да нађу неког другог кога би могли третирати као представника бар једног дела Југославије и сарађивати с њим. У том циљу они су у августу 1942 г. покуш али да успоставе везу с Миланом Недићем, председником српске владе, у коме су гледали чврстог и озбиљног човека и рачунали на могућност сарадње с њиме и на помоћ коју би им пружио у борби противу Осовине у згодном моменту. О томе покуш ају Неђељко П лећаш у “Гласнику”, (св. 5, на стр. 40) пише: “Неки енглески сервис, са намером да успостави везу са ђенералом Миланом Недићем, послао је почетком августа 1942 групу коју је водио вазд. капетан Димитрије Наумовић са вазд. поручником Вемићем (сад се налази у Аустралији) и радио-телеграфистом капларом Паролом. Њ ихов је задатак био да скоче у близини Јагодине, где су требали пронаћи једног адвоката, пријатеља министра Аћимовића, а преко овога даље доћи у везу са ђенералом Недићем. П лан би успео да енглески навигатор није побркао курс, те уместо код Јагодине спустио ову екипу у Херцеговини, у срце четничке територије. Рано ујутро су их пронашли четници и одвели у команду Херцеговине. Каплар Парол је покушао да побегне, али су га близу 84

Невесиња сустигли четнички меци и убили.” Енглези и Американци су били вољни да помогну свакога онога ко би њихову помоћ искористио у борби противу Осовине, јер им је свачија, па и мала, помоћ у том погледу била од користи. Стога, кад је каирска афера омела њихов план да пруже помоћ пучистичкој влади и њеној минијатурној војсци, а преко ње Драж и Михаиловићу, и кад је пропао њихов покуш ај да успоставе везу с Миланом Недићем, они су почели да хватају везу с Титом и подржавају његов покрет, пошто су и њега претпостављали пучистима, од којих нису могли да нађу горих људи и због којих је и Д раж у Михаиловића био рђав глас као министра њине владе. Благодарећи јакој комунистичкој пропаганди, коју не само што пучисти нису како ваљ а сузбијали него је она великим делом баш од њих потицала и финансирана, Енглези и Американци су долазили до уверења да за борбу противу осовинских трупа боље могу искористити Титов него Драж ин покрет, па је то био један од разлога што су се све више приближавали Титу a удаљавали од Драже, док су најзад Тита сасвим прихватили а Д раж у одбацили. Све до друге половине ју л а 1942 г. Д раж а Михаиловић је у америчкој и осталој антиосовинској штампи и пропаганди истицан као једини вођа борбе противу окупатора у Југославији и позиван је народ да му се прикључује, док комунистичке борбе нису помињане.5 Овакав је став заузимала и совјетска и друга комунистичка штампа у свету.21 Међутим, почетком ју л а прорадила је Титова тајна радио-станица “Слободна Југоелавија”,2 која се налазила у Тифлису, на совјетској територији.21 Она је 6 ју л а објавила тзв. “Резолуцију родољуба Црне Горе, Боке и Санџака”, која је наводно донесена на Тјентишту 16 јуна и носила је 74 потписа,2 међу којима су били и потписи предратних земљорадничких вођа: Драгољуба Јовановића,21 Стојана Церовића и Марка В ујачића Кутлаче.5 У тој резолуцији вели се да партизани воде борбу против окупатора, а да су Бајо Станишић, Павле Ђуришић и Војо Ненадић, “по наређењу и упутствима Драж е Михаиловића”, ступили у савез и сарадњу с окупатором и уз његову помоћ повели борбу против партизана.2 Ову резолуцију је 19 ју л а објавила совјетска 85

агенција ТАСС, а потом неки комунистички листови на Западу, па онда и велики листови у Лондону и Њ ујорку, међу којима и “Њ ујорк тајмс” (New York Times) и “Њ ујорк пост” (New York Post), као и разни левичарски листови,2 па је сва комуниетичка штампа у свету осула паљбу на Д раж у Михаиловића и стала да слави Тита, у чему су се истицали лондонски “Д ејли воркер” (Daily Worker) и њујоршки лист нстог имена, a 3 августа је Совјетски Савез и званично иступио за Тита а противу Драж е Михаиловића, оптуживши га за сарадњу с окупатором, у ком смислу је помоћник директора Совјетског информационог бироа Соломон Лозовски, у Совјетском министарству спољних послова, предао југословенском посланику у Совјетском Савезу једну ноту, у којој се вели:21 “Народни комесаријат иностраних дела сматра за неопходно да обавести Југословенско посланство о извесним подацима којима располаже о делатности Драж е Михаиловића и четника којима он командује. “Ти подаци су следећи: “1. Другог марта, приликом пораза италијанског одреда у Вишеграду и заплењивања Недићевог штаба, партизани су заробили сто двадесет четника ђенерала Михаиловића и пронашли преписку којом се утврђују чињенице о еарадњи ђенерала М ихаиловића са немачко-италкјанским окупатором. “2. Дзадесет седмог марта ове године, приликом пораза 56 италијансксг пука код Билећа, утврђено је да су Италијане помагали четници руковођени од Перишића. “3. Петог априла ове године, народни партизански делови водили су борбу у околини Новог П азара против италијанске војске, која је дејствовала заједно са четницима. “4. Средином априла, народне партизанске трупе разбиле су И талијане у области Никшића, којом су прилкком заједно с Италијанима оперисали и четници Станишићеви. “5. У операцијама против партизана који се боре против Немаца и И талијана у области Горњег Милановца и Равне Горе четници и Недићеви одреди дејствовали су заједно. “6. Тринаестог маја ове године у Мостару, прили86

ком уништавања италијанских моторизованих колона између Мостара и Невесиња, заједно с Италијанима дејствовали су против партизана усташи и четници ђенерала Михаиловића. “7. Крајем м аја ове године, у близини албакске границе у планинским пределима југозападног дела Југославије, четници ђенерала Михаиловића, под командом Станишића, уз сарадњу с италијанским трупама, водили су активне борбе против народних партизанских делова. “8. Постоје обавештења да ђенерал Михаиловић има свога претставника код италијанских окупаторских власти у Херцеговини, неког Добросава Јевђевића, који je по наређењу ђенерала Михаиловића путовао у Далмацију у циљу мобилизације четника за борбу противу народног партизанског покрета у Босни и Херцеговини. Јевђевић је издао апел упућен Србима у Босни с позивом да ступе у четничке редове и да се боре на страни И талијана против партизана. И талијани су овај апел свуда раш ирили.” Ова совјетска нота има у себи врло мало истине а врло много неистине. Нарочито је очигледно хиперболисање партизанске снаге и тобожњих партизанских великих победа у првој половини 1942 г., a то је баш време када су партизани најгоре стајали и када су свуда претрпљавали тешке поразе. Колико је ова нота произвољна и незаснована на чињеницама, види се из навода о борбама И талијана у околини Новог П азара и у области Горњег Милановца и Равне Горе, иако на тим просторима И талијана није никада било. Слободан Јовановић је на ову ноту одговорио совјетској влади да је југословенска “влада увек радила на обједињавању снага отпора у земљи” .2 Милан Грол и Радоје Кнежевић били су у блиским односима са совјетским послаником код југословенске владе Богомоловом, пред којим се Грол рђаво изражавао о Дражином покрету. Стога је Богомолов ускоро по предаји совјетске ноте југословенском посланику у Совјетском Савезу позвао Грола и Кнежевића да 11 августа дођу у Совјетско посланетво на вечеру. Они су се радо одазвали овом позиву и, поред њих двојице и Богомолова, на тој је вечери био још само саветник Совјетског поеланства Чичајев. Разговор се водио о 87

Д раж и Михаиловићу у вези совјетске оптужбе да он сарађује с окупаторима. Грол и Кнежевић су заступали гледиште сарадње између Тита и Д раж е,43 на чему је радила југословенска влада и у ком је циљу њен министар спољних послова Нинчић разговарао са совјетским послаником код југословенске владе Богомоловом10 и са совјетским министром спољних послова Молотовом, кад је овај посетио Лондон у м ају 1942 г,2 док је југословенски посланик у Совјетском Савезу у истом смислу предузимао кораке код совјетске владе. Али Совјети су се правили да они немају никаква контакта с југословенским комунистима и изговарали се да не желе да се мешају у југословенске унутрашње ствари.10 У августу и септембру 1942 г. један део светске јавности je још славио Дражу, док га је други део нападао, а славио Тита и партизане. Неки министри пучистичке владе били су на Драж иној страни, неки су се колебали, а Бранко Чубриловић и Сава Косановић били су чврсто на страни партизана. Званична Енглеска је још тада била на Драж иној страни а Совјетски Савез на страни Тита.5 Од новембра месеца и велики амерички и енглески листови мање помињу Д раж у М ихаиловића а све више Титове ггартизане, које називају герилом, родољубима и патриотским борцима, па почињу и да нападају Дражу, наговеш тавајући његову сарадњу с окупаторима, о којој “Њ ујорк Тајмс” и лондонски “Тајмс” и отворено говоре.2 Упоредо са овим, епикери на америчком радију од новембра месеца нису помињали Драж у, већ само борбу партизана.5 У исто време и енглески радио, који је дотада уздизао Д раж у Михаиловића и његов покрет, приказујући га као једини покрет отпора у Југославији, почео је да помиње и “остале покрете отпора”, па је крајем године сасвим престао да говори о Драж и и укинуо je, по налогу енглеске владе, емисије на српском језику које је уређивао Војни кабинет председника југословенске владе. Ш еф тог војног кабинета, као што смо видели, био је мајор Ж иван Кнежевић, а његове емисије су нарочито познате по злогласном слову “З ”,22 које је значило заклати и састојало се у томе што су пучисти у Лондону, без саслушања, одбране и икаквих судских формалности, осуђивали на смрт српске нацио88

налисте истакнуте антикомунистичке борце у Југославији, па те пресуде објављивали преко Радио-Лондона, наводећи да су дотична лица стављена под слово “З ” .16 Ово објављивање пресуда под шифром стављања под словом “3 ” вршено је у времену од 2 јуна до 11 септембра 1942 г., а тада је енглеска влада сазнала шта то значи, па је забранила даље објављивање, јер су се чак и Енглези на то згрозили. Ниједан комунист нити Хрват није стављен под слово “3 ” , већ су под њ ега етављани искључиво Срби антикомунисти.21 Комунистичка радио-станица “Слободна Југославија” и лондонски лист “Д ејли воркер” све су жешће настављали своје нападе на Драж у Михаиловића и његове команданте и четнике. Крајем 1942 г. они су те нападе проширили и на југословенску владу у Лондону, која је тек тада наш ла за сходно да поводом тих напада преда своју ноту енглеској влади, тражећи да она утиче на оне који руководе станицом “Слободна Југославија” да измене свој став, а ако у томе не може успети, онда да омогући југословенској влади да преко енглеског радија одговара на комунистичке нападе. Такође је овом нотом, коју је југословенски помоћник министра спољних послова Владета Милановић 22 дец. 1942 г. предао енглеском помоћнику министра спољних послова Орму Сарџенту (Orme Sargent), тражено да енглеска влада путем цензуре спречи листу “Д ејли воркер” да напада југословенску владу и њеног министра војске Д раж у Михаиловића.21 Примивши ноту, чију му је садржину Милановић и усмено саопштио, Сарџент је одговорио “да су комунисти много активнији од ђенерала М ихаиловића” и да се сад у Југославији једино они боре противу окупатора, противу којих се Михаиловић “већ од октобра прошле године више не бори, што отежава могућности сузбијања совјетске пропаганде против ђенерала Михаиловића”. Односно писања “Д ејли воркера” рекао је да они поштују слободу штампе. Узалудни су били Милановићеви покуш аји да га увери да се Михаиловић сада бори против окупатора, а да је једно време његова активност била обустављена “по узајамном споразуму наших и енглеских надлежних кругова”.21 Енглески мајор Питер Бој један од главних функционера у сервису Тома С. Мастереона (Tom S. Masterson), који је радио на одржавању односа с Дражом Михаило89

вићем, дошао је 29 дец. 1942 г. у Председништво југословенске владе, где га је примио шеф Војног кабинета мајор Ж иван Кнежевић, који је с њим повео разговор о молби коју је краљ Петар био предао Черчилу, кога је молио да његова влада пошаље Драж и Михаиловићу храну, одело и оружје. Мајор Бој је рекао да је Черчил послао ту мс|лбу на мишљење Министарству спољних послова, а ово је упутило сервису у коме је радио Мајор Бој, који је лично у име тог сервиса дао мишљење да се Михаиловићу не може слати оружје, пошто би га употребио за борбу противу партизана, који се наводно једини у Југославији боре противу Осовине, а да му се храна не може слати ради блокаде. Рекао је да “ђенерал Михаиловић отворено сарађује с И талијанима” ; да “његови одреди, потпуно наоружани, пребацују се италијанским камионима у западну Босну за борбу против партизана, и то у заједници с италијанским трупама” ; да се баш тог дана “води битка северно од Мостара између једног Драж иног одреда од 2.400 л>уди из Црне Горе у заједници с Италијанима против партизана” ; да је Д раж а Михаиловић квислинг; да он противу окупатора не води борбу ни врши саботажу и да су “све његове депеше о саботажи на железницама и рушењу појединих објеката” неистините. Н ајзад је предложио да се Д раж а Михаиловић смени и на његово место постави Павле Ђуришић. Мајор Кнежевић се није успротивио смени Драж е Михаиловића, али се успротивио да његово место заузме П авле Ђуришић, уместо кога је предложио Драгиш у Васића, с чиме се Мајор Бој није сложио.21 О свом разговору с мајором Бојем мајор Кнежевић је 30 дец. написао реферат адресиран председнику југоеловенске владе. У том реферату он износи цео свој разговор с мајором Бојем, па, између осталог, к аж е:21 “Хтео сам до краја да еаслушам излагањ а мајора Боја, јер знам да његово мишљење деле и све енглеске званичне личности до Претседника г. Черчила, јер овај сервис даје обавештења о нашој земљи свима званичним органима. “Због неактивности одреда ђенерала Михаиловића, каже мајор Бој, штампа је потпуно ‘празна’ и говори само о борбама партизана. Због тога што постоје подељена мишљења чак и међу члановима југословенске Владе о ђенералу Михаиловићу, као и због кампање 90

која се води против ђенерала Михаиловића чак и од стране званичних органа југословенске Владе, ствара се једно мишљење код Енглеза: да ђенерал Михаиловић не постоји и да његова борба претставља само пропаганду. . . . “За сарадњу одреда ђенерала Михаиловића, који се пребацују италијанским камионима, рекао сам да смо сазнали из писама која су писана у Вашингтону, а упућена министру финансија Ш утеју. Мајор Бој одговорио ми је да они имају сигурне податке од екипа у Југославији.” У наставку овог реферата мајор Кнежевић даје свој “закљ учак”, у коме к аж е:44 “Целокупно ово излагањ е мајора Боја, коме су познате све депеше ђенерала Михаиловића, јасно показује следеће: “1. Д а југословенска влада у целини са своје стране није ништа урадила да Енглезима објасни ситуацију у нашој земљи и изложи да је до сада број мртвих у Југославији скоро милион и да се од нашег народа не могу више да траже бесциљне и несразмерне жртве; “2. Због оваквог држањ а Краљевске Владе целокупна борба нашег народа биће сведена на нулу. Отворено иступање активних министара у Влади, као и активно помагање злонамсрне пропаганде од етране Дирекције за информације у Лондону и Информативног центра у Њ ујорку противу Драж е Михаиловића, — нашкодило је у највећој мери интересима нашег народа; “3. Имам утисак да је Енглезима мало стало до тога што ће српски народ бити потпуно истребљен и то без икакве стварне користи за наше савезнике. Извесни енглески сервиси желе да наш народ голорук баце на митраљезе, што претставља најобичнију авантуру, у коју наш народ не сме да улети. Наш народ није мерио жртве за своју слободу, али ако се голорук баци поново у авантуру, Срби ће бити истребљени. . . . Ми сви овде у иностранству носимо тешке одговорности и пред нашим народом и пред историјом.” Поводом Сарџентове и Бојеве изјаве председник југословенске владе Слободан Јовановић је 31 дец. 1942 и 1 јан. 1943 г. разговарао с енглеским послаником код југословенске владе Ђорђом Ренделом, који му је дао утешно обавештење да енглеска влада није променила свој став према Д раж и Михаиловићу и да Сарџентова 91

и Боје^а изјава немају важности.21 Међутим, из развоја догађаја види се да ово Ренделово обавештење није одговарало стварности, јер је Слободан Јовановић ускоро иза тога посетио енглеског министра спољних послова Антонија Идна, који га је разочарао својим ставом према Д раж и Михаиловићу,2 а енглеска и америчка влада су се све више приближавале Титу, а удаљ авале од Драже, мада су о њему дали ласкаве изјаве почетком јануара 1943 г. помоћник америчког министра спољних послова Самнер Велс, 13 јануара исте године командант америчко-енглеске војске у северној Африци генерал Д вајт Дејвид Ајзенхауер (Dwight David Eisenhower) и 5 фебруара енглески министар блокаде гроф Селборн (Earl of Selborne), а француски генерал Ш арл де Гол (Charles de Gaulle) га је одликовао 2 фебруара.21 Од почетка 1943 г. и совјетски и енглески радио све више говоре о успешним партизанским борбама противу окупатора и славе Титов покрет45 а нападају Д раж у.46 И штампа је, уз то, све чешће писала о сарадњи четника с Италијанима. Појавили су се југословенски комунисти са својом пропагандом и у Лондону, где је 14 марта одржан један добро посећен митинг на коме се тражило отварање фронта на Западу. Н а том митингу говорио је и југословенски комунист Душ ан Поповић, који је нападао Д раж у и уздизао Тита и његов покрет, рекавши да је Д раж а Михаиловић “стварни издајник своје земље и свога народа” и да “се одавно бори раме уз раме с фашистима”, противу којих Титов покрет води борбу. Ускоро је у Лондону основано и комунистичко удружење звано “Слободна Југославија”, које је покренуло и свој билтен, који је доносио комунистичку пропаганду, а читали су га и чиновници југословенске владе, од којих су многи већ били запливали у комунистичке воде,2 у које је запливао и југословенски министар Милан Грол, који је 27 марта, баш на дан двогодишњице пуча, одржао преко радија говор у корист Тита и његових партизана, а противу Драж е Михаиловића и његовог покрета, на што је оштро реагирао Драж ин Централни национални комитет.43 Нарочито су по Д раж у и његов покрет биле од велике штете две пропагандне установе југословенске владе: Југословенска дирекција за информадије у Лондону и Југословенски информациони центар у Њ ујорку, које је југословенска влада финансирала из државне касе,

а оне cy водиле жестоку кампању противу Драж е а у корист Тита, о чему говори и Ж иван Кнежевић у напред цитираном реферату, а Константин Фотић у “Слободи” од 20 марта 1957 г. каж е: “Н ајжалосније да је у овој кампањи против Драж е учествовао активно и ‘Југоцентар’, званични пропагандни биро југословенске владе у изгнанству, плаћен и издржаван владиним новцем. У тој акцији против Драж е и против српског народа, нарочито су се истицали бан Хрватске Иван Ш убашић, . . . Савица Косановић, Л уј Адамић, Радица и други наши непријатељи зачшшвени на нашем званичном платном списку. Сви моји покуш аји да растурим ово осиње гнездо остали су без успеха све до доласка Божидара П урића за претседника владе. . . . “У Великој Британији . . . та кампања наш ла је подршку баш код званичних кругова. Тако је званични Б. Б. С. почео прво са дискретним критикама Драже, да би половином 1943 године отворено почео да узноси Тита и његове подвиге а да напада Д раж у као неактивног и који само омета ослободилачку борбу коју воде партизани.” 27 марта 1943 г. Енглези су забранили четничку радио-станицу “Карађорђе” у Јерусалиму, која је била успостављена у новембру 1942 г. и радила у корист Драже Михаиловића.47 Односе између Д раж е и Енглеза погоршао је Драж ин говор који је — поводом енглеског захтева да поведе српски народ у самоубилачку борбу противу окупатора, не водећи рачуна о српским жртвама — одржао у селу Горњем Липову, недалеко од Колашина, 28 фебр. 1943 г., у присуству ш ефа енглеске војне мисије пуковника Белија, према чијој репродукцији је у том говору, између осталог, рекао да Енглези нису Србима пријатељи; да је помоћ коју му дају сасвим незнатна; да су “спремни да се боре до последњег Србина у Југославији” ; да им је “циљ да добију рат на рачун других” ; да “покуш авају да купе српску крв за цену тричавог снабдевања оружјем” ; да он “неће никада узети учешће у тој срамној трговини, својственој традиционалном енглеском лукавству” ; да је енглеска влада “бестидно повредила југословенски суверенитет, водећи директне преговоре са совјетском владом о унутарњим југословенским проблемима” ; и да је енглески радио “са 93

изазивачким цинизмом напустио помагање свете српске ствари”.48 Пуковник Бели, који добро влада српским језиком, доставио је садржину Михаиловићевог говора својој влади у Лондон, те је Черчил тим поводом 29 марта предао југословенској влади једну оштру ноту.48 Д раж а је у свом поменутом говору рекао истину о енглеској покварености и нечовештву, што је увредило Черчила и друге Енглезе, те су замрзли Д раж у Михаиловића и заузели према њему непријатељски став, јер, ма колико да су флегматици, они мрзе онога ко говори такву истину и гледају да му се освете уколико им је могуће да то учине на јевтин начин. Рачуна се да је Д раж а погрешио што је тај говор одржао у присуству енглеског представника и у незгодно време. У ствари Енглези су њега сталним ударањем на нерве изазвали да изрекне тај говор, а и да се уздржао па да га није изрекао, нема изгледа да би код Енглеза прошао боље него што је прошао, јер су пучисти већ били проиграли и унаказили српску ствар и она је стрмоглаво иш ла низ брдо, а они су је и даље подупирали с горње стране, уместо да се иједног тренутка упрегну да је подупру одоздо. Енглезима је било стало до тога да се у Југославији, без обзира на све жртве, води борба противу окупатора, како би се на тај начин уштеделе енглеске жртве. Они су, како је Д раж а правилно рекао, хтели да се боре до последњег Србина. Д раж а није могао да им испуни тај захтев, јер је то значило скоро потпуно истребљење српског народа путем непријатељских репресалија и давањем ножа у руке свим српским непријатељима да кољу Србе. Енглези нису имали нимало сентименталности према томе. Они су сувише јевтино ценили српску а сувише скупо енглеску крв. Али како нису могли Драж у навести да непоштедно и безобзирно лије српску крв и уништава српски народ за рачун Енглеза, нашао се неко други ко им је то нудио и у већој мери него што су они захтевали. To је био комунист Хрват Јосип Броз Тито. To и други разлози навели су Еиглезе да науме да помажу Тита, не занемарујући у прво време могућност да и некомунистичке оружане снаге у Југославији ангаж ују за борбу противу окупатора, у чему су видели свој интерес на том простору, поред тога што су настојали да бар један део Југославије сачувају од комунизма. '94

Стога су они гледали да створе могућност да се и Дражин и Титов покрет истовремено боре противу окупатора, прекинувши међусобну борбу, а чинило им се да је то могуће извести једино на тај начин ако територију Југославије поделе између Д раж иног и Титовог покрета, тако да се сваки од њих бори против окупатора на својој територији и независно један од другога. У том циљу Врховна команда енглеских трупа на Блиском Истоку је 28 маја 1943 г. упутила преко свог официра за везу пуковника Белија Д раж и Михаиловићу захтев да своје трупе са запада повуче у правцу Копаоника и да територију западно од Ибра и Западне Мораве и јужно од Скопља препусти операционом подручју Титових трупа, а његово операционо подручје да буде северна, источна и јуж на Србија до Скопља. Још је Врховна команда енглеских трупа на Блиском Истоку од њега захтевала да прекине сваку даљу сарадњу с Осовином и обећала му обилату помоћ кад са својим људством пређе ка Копаонику. Д раж а је у свом одговору оспорио тврдњу да он или његове трупе сарађују с Осовином и одбио је да прихвати енглески предлог о деоби земље на операциона подручја, пошто би тиме српски народ на Титовом операционом подручју био остављен на милост и немилост комунистима.49 Од других народа који су били под окупацијом Енглези нису тражили оне жртве које су, притиском на Д раж у Михаиловића, тражили од српског народа, зато што су ти други народи имали на енглеској територији своје владе, које су чувале свој углед и нису га срозавале на нулу, као што су чиниле југословенске пучистичке владе, чији су министри и официри траћили време у међусобним свађама и аферама и вршили свакакве јавне скандале, који су изазивали гађење цивилизованог света. Министри, официри и други представници других окупираних народа то су време употребљавали за рад да за своје народе добију помоћ од Енглеза и Американаца и да их помоћу њих ослободе, у чему су успевали благодарећи свом исправном раду и сачуваном угледу, који су их стављали и у могућност да се успешно одупру претераним захтевима својих савезника, а да не изгубе њихову наклоност и помоћ. Југословенска влада је, напротив, испустила понуђену америчку помоћ, одбивши да прихвати уговор о тој помоћи зато што га је с америчким представницима био закљу95

чио генерал Бора Мирковић, а не владин љубимац комунист Миодраг Лозић. Ни после овог неуспелог покуш аја Енглези нису за извесно време напустили свој план да обуставе међусобну борбу између Д раж иног и Титовог покрета и да оба та покрета искористе за борбу противу Осовине. И даље су стајали на гледишту да је то могуће извести путем поделе територија на којима ће та два покрета оперисати. Они су покушавали да добију подршку Совјетског Савеза за спровођење овог плана, па је енглески министар спољних послова Идн на конференцији са совјетским и америчким министром спољних послова у Москви у октобру 1943 г. предложио совјетском министру спољних послова Молотову да совјетска влада уложи свој утицај да дође до неке практичне сагласности између Титовог и Д раж иног покрета. Рекао је да је енглеска влада ставила до знања краљ у Петру да ће морати да одбаци Михаиловића ако не предузме извесне одређене операције противу Немаца, и да је краљ обећао да ће му то наредити ако се постигне споразум о заједничкој политици према Југославији. Идн је изложио Молотову енглески план о деоби територије између Д раж иног и Титовог покрета,50 али Совјети се нису показалк вољни да се осврћу на ово питање51 и ствари су заузеле сасвим други ток. Уколико се ближило време искрцавања Американаца и Енглеза на западну обалу Француске, утолико су они већу важност придавали герилским борбама на Балкану, које су били готови да подстрекну и помогну. Н а конференцији у Квебеку (Quebec) 11— 24 августа 1943 г. Рузвелт и Черчил су прецизирали услове који треба да се испуне за успешну инвазију Француске. Један од тих услова је “операције герилских снага на Балкану, које ће бити потпомогнуте с мора и из ваздуха” снабдевањем путем транспората, мањим командоским снагама и бомбардовањем стратегијских објеката.52 Стога није чудо што су се Енглези толико били каприцирали да обуставе међусобну борбу Д раж иног и Титовог покрета и да нађу модус да се оба та покрета боре противу Осовине и у тој борби троше снагу коју су иначе трошили у међусобној борби. Кад у томе нису успели, Енглези су изабрали да од двојице ривала помогну Тита, за што су имали више мотива, о којима ће доцније бити речи. Још од октобра 1941 г. Енглези су имали своју

војну мисију код Д раж е Михаиловића, а код Тита је нису имали све до 21 априла 1943 г., када су се два члана те мисије, који су били Хрвати из Канаде, спустили у Лику.2 И за тога се 19 м аја канадски мајор Ђонз (Jones) спустио код партизана у Словенију, а ускоро затим, 27 маја, спустили су се у Титов главни штаб, који се тада налазио у Црној Гори, Черчилов миљеник и пријатељ капетан Бил Дикин (Bill Deakin), доцент Оксфордског (Oxford) универзитета, и капетан Стуерт (Stewart) а у септембру исте године и бригадир Фицрој Маклин (Fitzroy Maclean).53 Они су известили своју команду да четници сарађују с Осовином, а да су партизани добро организовани и да они задрж авају осовинске снаге,51 па су наставили са таквим извештајима, који су, без сумње, били пристрасни и претерани у корист комуниста. Пре него су се коначно одлучили да одбаце Драж у и помажу искључиво Тита, Енглези и Американци су гледали да искористе помоћ коју им ма ко може пружити у борби противу Осовине, па су покуш авали да у том смислу успоставе везе с Хрватима. Стога је њихова обавештајна служба у Ш вајцарској посредовањем Иванка Фаролфија, једног од припадника Хрватске сељачке странке (ХСС), успоставила везу с представником исте странке Томом Јанчиковићем и с Павелићевим министрима дром Младеном Лорковићем и Антом Вокићем, што значи посредно и са самим Павелићем, с којима је повела преговоре о пребацивању Хрватске на страну Америке и Енглеске и њеном нападу на Немце у погодном и уговореном тренутку, под условом да Америка и Енглеска на концу рата признаду Усташку Државу Хрватску у њеним границама из 1941 г. за независну државу и да подупру њено одржање.54 Овим су Енглези и Американци ишли не само на то да искористе помоћ Хрвата у борби противу Немаца, него и да бар само Хрватску, и то у проширеним границама, сачувају од комунизма, кад су се већ мирили с тим да један део Југославије препусте Титу и тиме му плате помоћ коју ће им указати у даљој борби против Немаца. Иаравно да Енглезима и Американцима није било стало за судбину малих народа и да их никаква сентименталност није подстицала да их сачувају од комунизма или ког било зла, већ их је једино руководио њихов интерес да ограниче ширење комунизма, а чим су ви97

дели или сматрали да им је то у већем интересу, они су мале народе уступали њиним непријатељима у замену за услуге или уступке које су од ових добијали на другој страни. После дужег преговарања, енглеска и америчка обавештајна служба су поручиле Лорковићу и Вокићу да су Америка и Енглеска спремне да прихвате и подупру борбу Хрвата на њиној страни, која има да отпочне у септембру 1944 г., с тим да Павелић и Мачек издаду хрватском народу заједнички проглас да Хрватска прекида своје дотадашње односе с Немачком и ставља се са свим својим оружаним снагама на страну Америке и Енглеске. Мачек има да постане председник Републике Хрватске, коју ће Америка и Енглеска признати и помоћи ваздушним путем. Хрватске трупе имале су да запоседну далматинску обалу и помогну искрцавање Енглеза и Американаца на њу. Хрватска влада имала је да буде састављена од припадника Хрватске сељачке странке и усташа. Претседник владе је требало да буде др Стијепо Перић, а Павелићу се имало ставити на бирање да слободно живи било у Хрватској било у некој енглеској колонији.54 Ради коначног постигнућа овог споразума, шеф америчког Офиса ов стратеђик сервисез генерал Виљем Донован убацио је 5 септ. 1943 г. у Југославију америчког поручника Виљемза Тарна (Williams Tarn), кога су Немци ухватили на Ријеци и осујетили његову мисију, због чега се Павелић, да би извукао себе и оправдао се пред Немцима, направио да му о томе није ништа познато, па је ухапсио Лорковића, Вокића и Ф аролфија и држао их у Лепоглави, где су доцније убијени.54 Д огађаји су крајем 1943 г. иначе кренули другим правцем и Енглези и Американци су одустали од намере искрцавања у Југославију, те је одбачена њихова наведена комбинација с Хрватима. Поред ових преговора и споразума, Енглези и Американци су и на другој страни правили комбинације с Хрватима. После искрцавања на Сицилију, 10 ју л а 1943 г., они су се носили идејом доцнијег искрцавања на Балкану, па се генерал Донован 26 авг. 1943 г. састао са хрватским баном Ш убашићем, који се тада бавио у Њ ујорку,34 пошто је био обавестио југословенску владу да прекида све везе с њом, у знак протеста што је влада 22 септ. 1942 г. унапредила дотадашњег посланика у

Вашингтону Константина Фотића у ранг амбасадора,2

али је и даље остао бан Хрватске, на основу заплетеног и смешног тумачења Устава које је дао Слободан Јовановић.37 На том састанку Донован је изјавио да ће доћи до савезничког искрцавања дуж источне обале Јадрана и повео је са Ш убашићем преговоре о сарадњи Хрвата на том подухвату. Ш убашић је понудио ту сарадњу уз услов да му амерички представници гарантују послератни полож ај Хрватске, а о тадашњој југословенској влади Божидара Пурића изразио се рђаво, рекавши да је она имитација предратне шестојануарске диктатуре. Потом је дошло до још неколико састанака између њих двојице, па је Ш убашић 16 септ. поднео Доновану свој меморандум, у коме је рекао да њему није тешко да све Хрвате обједини под Титову команду, те да се тако боре противу Осовине и помогну америчко-енглеско искрцавање на далматинску обалу.34 Примивши овај меморандум, Донован је изразио жељу да Ш убаш ић одмах крене за Бари (Bari), у Италију, и да тамо сарађује са савезничким војним властима, а потом му је саопштио да председник Рузвелт жели да лично с њим разговара, те се Ш убашић спремио да одмах крене из Њ ујорка у Вашингтон, али до тог пута није дошло, јер га је Донован одложио са изговором да се Рузвелт изненада разболео. Ш убашић је тада, по Доновановом предлогу, написао Рузвелту једно писмо и предао га Доновану 19 окт. 1943 г. У том писму се углавном велича хрватски народ и тражи се Рузвелтова помоћ за признање његовог “националног индивидуалитета”.34 Одмах сутрадан по предаји овог писма, Ш убашић је обавештен да се његов пут у Бари одлаже до завршетка састанка велике тројице у Техерану. Н а том састанку донесена је одлука да Американци и Енглези помажу Тита и његов покрет, а да одустану од намере искрцавања у Југославију, те о одласку Ш убаш ића у Бари и сарадњи с њим није више било говора све док је 1944 г. дошло до формирања његове владе, која је имала да спроведе комунизирање Југославије.34 Као што видимо, Енглези и Американци нису занемаривали ниједну могућност која би им се пружила Да друге народе искористе да се боре за њихов рачун. Они ту нису имали скрупула у давању обећања ни при59

хватању услова нити у непоштедном проливању туђе крви. Нису презали од противречности, него су истовремено водили преговоре на разним странама и под опречним условима, а свакако да нису ни много држали до својих обећања и обавеза уколико би се околности мењале и њихови интереси захтевали другу политику.

КОНАЧНО О П Р Е Д Е Љ Е Њ Е ЗАПАДА НА СТРАНУ ТИТА ПОШТО је пропао еиглески план о деоби југословенске територије између Драж е и Тита, коначно опредељење Запада на страну Тита постајало је све очигледније и рапидно се примицало. 8 септ. 1943 г. капитулирала је И талија,51 те је Енглеска врховна команда за Блиски Исток у Каиру наредила италијанској команди у Југославији да њене трупе предаду своје оружје Титовим партизанима, што је и учињено.46 У октобру 1943 г. Енглези и Американци су престали слати Драж и помоћ у оружју, новцу и другим потребама55 и ускоро су почели да ту помоћ шаљу Титу.52 16 тог месеца Константин Фотић, југословенски амбасадор у Вашингтону, разговарао је с председником Рузвелтом и покренуо питање америчке помоћи Југославији, на што је председник, како Фотић каже, “обећао да ће југословенски авијатичари на америчким авионима ‘носити храну, муницију и санитетеки материјал херојским борцима у Југославији’ Фотић је под тим “херојеких борцима” разумео војску Драж е Михаиловића, док је Рузвелт, како излази из онога што је следовало, циљао на Тита и његове комунисте.22 Амерички мајор Лин М. Фариш (Linn М. Farish) провео је време од 17 септ. до 27 окт. 1943 г. код Титових партизана. 29 октобра он је Истакнутој бази Офиса ов стратеђик сервисез у Барију поднео један извештај у коме је Титов покрет приказао веома снажним, значајним и корисним за западне савезнике. Одрекао му је комунистички карактер и циљ, наводећи да је Комунистичка партија само једна његова компонента, да покрет ужива народно поверење, да је демократски, да се 100

сав посветио борби противу окупатора, да се одликује изванредном храброшћу и да у борби постиже сјајне успехе. О осталим оружаним покретима и организацијама у Југославији изразио се веома лоше, представљајући њихове припаднике издајницима и окупаторским сарадницима и страховито потцењујући њину снагу, па је предложио да се Титовом покрету пружи свака могућа помоћ.82 Овај извештај, који је написан веома пристрасно у корист Тита и који садржи врло мало истине а много неистине, достављен је из Барија председнику Рузвелту, који је, без обзира да ли му је веровао или не, нашао за подесно да га на предстојећој конференцији у Техерану преда Стаљину, са намером да га увери да је пријатељски расположен према Титу и да ће га помагати, како би му и то био један од адута да приволи Стаљина да га помогне у борби противу Јапана.52 На првој конференцији у Каиру, 23 нов. 1943 г. вођен је разговор између совјетског помоћника министра спољних послова Андреја Вишинског и америчког амбасадора у Совјетском Савезу Аверела Харимана (Averell Harriman). Хариман се у том разговору, сходно тражењу специјалног Рузвелтовог помоћника Хариа Хопкинза (Harry Hopkins), дотакао и Драж е Михаиловића и рекао да он мисли да Драж и треба рећи или да се бори противу Осовине или да се уклони с положаја. Вишински се с тим сложио и додао да Д раж а до тада не само што није био од користи него је био и од штете у вођењу рата.52 Истог дана и на истом месту одржан је састанак шефова заједничких енглеско-америчких штабова, коме су присуствовали и Черчил и Рузвелт. Черчил је том приликом с великом претераношћу говорио о важности Титовог покрета. Рекао је да Тито има 222.000 бораца, којима до тада није морским путем дотурено скоро ништа од ратног материјала. Он је то назвао жалосном чињеницом и рекао да Титови “храбри борци” задржавају исто толико Немаца у Југославији колико их Американци и Енглези заједно задрж авају у И талији и да ове друге та тако обимна помоћ скоро ништа не кошта, па је предложио да се Тито помогне обимном пошиљком ратних потреба, ваздушном подршком и, по могућности, са нешто командоса.52 Черчил је био чврсто решен да обилато помогне 101

Тита, па да би уверио Рузвелта у важност тога и добио његову сагласност, он је хиперболично представио Титову снагу и корист коју он пруж а савезницима. Али се није морао много натезати око тога, јер је Рузвелт на сваки његов предлог углавном одговарао да треба усвојити оно гледиште које буде Стаљин заступао на предстојећој конференцији у Техерану.52 На еастанку шефова заједничких америчко-енглеских штабова који је одржан 26 новембра, без присуства Черчила и Рузвелта, опет се говорило о Југославији. Први је то питање покренуо енглески генерал Елен Брук (Alan Brooke), који је упитао америчког генерала Ајзенхауера какво је његово мишљење о акцији у Југославији.52 Ајзенхауер је рекао да би он, у случају да напредовање на италијанском фронту допре до у долину реке По, предложио акцију која би успоставила мале гарнизоне на острвима уз источну обалу Јадрана, са којих би се вршили упади у Југославију што је могуће северније, те би се “патриоти” снабдевали оружјем и опремом. Даљ е је рекао да је један официр већ одређен да се брине о снабдевању југословенских герилаца и да им се већ шаље оружје које је заплењено у Северној Африци и Сицилији и да он мисли да “све могуће снабдевање треба слати Титу, пошто су Михаиловићеве снаге од релативно мале вредности”.52 Енглески адмирал Џон Канингам (John Cunningham) је подупро ово Ајзенхауерово гледиште, рекавши да Енглези и Американци треба да учине све што је у њиховој моћи да помогну Тита, који наводно “има сто хиљада људи под својом контролом” .52 И енглески генерал Мејтланд Вилсон (Maitland Wilson) је у потпуности прихватио и подупро гледиште које је изнео Ајзенхауер, а нико од присутних није ништа томе приговорио.52 27 новембра 1943 г. америчка делегација са Рузвелтом на челу стигла је у Техеран, где је сутрадан, 28 новембра, почела злогласна Техеранска конференција између Стаљина, Рузвелта и Черчила, који су са собом имали евоје војне стручњаке и остале чланове делегације. Тог дана, пре него што ће се састати са Стаљином, Рузвелт је одржао једно саветовање са својим специјалним помоћником Хопкинзом и америчким војним стручњацима. Том приликом генерал Ђорђ М аршал (George 102

Marshall) je рекао да би било корисно да се дуж источне обале Јадрана отворе мала пристаништа у којима би могли пристајати бродови који би дотурали помоћ Титу. Рузвелт је томе додао да би било могуће помоћи Тита и малим групама командоса. С тиме се сложио и адмирал Кинг (King).52 Истог дана по подне састали су се и разговарали Рузвелт и Стаљин. Д а би га приволео за борбу против Јапана, Рузвелт је том приликом нудио Стаљину разне уступке и трудио се да што више задовољи његове жеље, а одмах по свршетку тог разговора одржан је састанак Черчила, Рузвелта и Стаљина.52 Черчил је том приликом рекао да Тито својом борбом задрж ава један број немачких дивизија у Југославији и чини много више за савезничку ствар него Д раж а Михаиловић са својим четницима, те да би било од велике користи ако би се он помогао снабдевањем51, а Рузвелт је истом приликом предложио да се изврши искрцавање на крајњ ој северној једранској обали Југославије, како би се, уз садејство трупа Титовог покрета, извршио продор у правцу североистока ка Румунији у вези са совјетским напредовањем из области Одесе.“ Черчил је подупро Рузвелтов предлог, али Стаљин му се успротивио, наводећи да би то ослабило инвазијзг Француске, која је била у плану, и предлажући да се енглеске и америчке снаге у Средоземљу које нису биле предвиђене за искрцавање на атланску обалу Француске искрцају на њену средоземну обалу.52 Стаљ ин је овим у ствари хтео да осујети америчко и енглеско искрцавање у Југославију и њино продирање на Б алкан и у Југоисточну и средњу Европу, бојећи ее да би се тиме спречило комунизирање тих крајева.56 Рузвелт је најзад усвојио Стаљиново становиште и предложио је да се сутрадан ујутру састану војни стручњаци и продискутују питање искрцавања енглеских и америчких трупа са Средоземља у јуж ну Француску.52 Предлог је усвојен и сутрадан, 29 нов., ујутру одржан је састанак војних стручњака, на коме су углавном имали реч шеф Енглеског генералш таба генерал Елен Брук, шеф Америчког генераштаба генерал Ђорђ М аршал и совјетски марш ал Климент Ворошилов. Генерал Брук је рекао да је за Немце врло тешко да одрж авају своје комуникације у Југославији и да би требало 103

потпуно искористити све прилике да се тешкоће Немаца на тој територији повећају путем помагања партизана, те би требало организовати њихово снабдевање оружјем и пружити им ваздушну помоћ. Рекао је да се У Југославији налазе 21 немачка и 8 бугарских дивизија.52 Ворошилов је то Брукове излагањ е разумео као образложење Рузвелтовог предлога о искрцавању енглеских и америчких трупа у Југославију, па, да би оспорио стратегијску важност те операције, рекао је да Немци немају у Југославији тако велики број дивизија и онда је инсистирао на искрцавању енглеских и америчких трупа само у Француску, означујући њине операције на Б алкану као неважне, које би могле да сметају операцијама у Француској.52 И он је ишао на то да америчке и енглеске трупе удаљи од Југославије и Балкана, како не би ометале њино комунизирање. Због недостатка времена састанак је прекинут, с тим да се настави 30 новембра и да се тада донесе закључак, али до тог настављања није дошло.52 Истог дана, 29 новембра, по подне Рузвелт и Стаљин су одржали свој други састанак удвоје. Рузвелт је отворио састанак изјавом да жели да позајми Стаљину “један веома интересантан извештај једног америчког официра, који је провео шест месеци у Југославији у блиском контакту с Титом” и који “има највеће поштовање према Титу и његовом раду за нашу општу ствар”, и предао му је злогласни Фаришов извештај, о коме је напред било речи.52 Стаљин је примио извештај и рекао да ће га вратити кад га прочита, али га није никад вратио.52 Доцније је истог дана, 29 нов., одржан други пленарни састанак Рузвелта, Черчила и Стаљина и њихових политичких и војних стручњака.52 Черчил је на том састанку рекао да се на Балкану налазе 21 немачка и 21 бугарска дивизија, које тамо највећим делом задржава Тито са својим партизанима, те би га требало помоћи снабдевањем, операцијама командоса и бомбардовањем непријатеља из ваздуха, што би Енглези радо учинили ако се остала два савезника томе не противе. Нагласио је да Енглези немају никаквих амбиција на Балкану и да неће искрцати никакве своје веће трупе на ту територију, већ да им је једина жеља да помогну Тита и његове партизане, како би и ;1(Н

даље задржавали поменуте непријатељске дивизије и наносили им што више штете, а тиме и смањили немачки отпор Совјетима и олакш али савезничко искрцавање у Француску и операције у њој.52 Рузвелт је подупро овај Черчилов предлог, али Стаљин се бојао да се енглеске трупе у Југославији не би ограничиле на командосе, него да би предузеле и веће операције, што, из раније наведених разлога, није волео ни да чује, па је инсистирао на томе да све напоре треба посветити искрцавању у Француску, а да операције на Балкану нису од важности. Д а би им што више потценио важност, он је рекао да нису тачни Черчилови подаци о немачким трупама на Балкану, него да Немци имају 8 дивизија у Југославији, 5 у Грчкој и 3 у Бугарској, а да у Француској имају 25 дивизија.52 Иако је изјавио да Енглези немају амбиција на Балкану и да не желе да у Југославију искрцавају друге трупе сем командоса, Черчил се на овој конференцији стално враћао на првобитни предлог о искрцавању и операцијама ширег обима у Југославији и на Балкану, али је увек наилазио на противљење Стаљина, чијим је жељама Рузвелт излазио у сусрет, рачунајући да га тако придобије да му помогне у рату против Јапана, a Черчил се у неким стварима није слагао с Рузвелтом, па се трудио да има Стаљина на својој страни, те су се тако Черчил и Рузвелт такмичили који ће боље да задовољи Стаљинове прохтеве. Н ајзад су донели одлуку да се Титови партизани у што већој мери помогну снабдевањем и опремом, а уз то и операцијама командоса, и да се расположиве енглеско-америчке трупе са Средоземља искрцају у јуж ну Француску после искрцавања њихових главних снага у северну Француску.52 Н а конференцијама енглеско-америчких шефова штабова 3 и 5 децембра дошло се до закљ учка да се одмах предузму све мере да се Тито и његов покрет што више снабдевају оружјем, опремом, одећом, санитетским материјалом, храном и другим потребама које би тражили.52 Тито је очекивао да ће у Техерану бити донесена оваква одлука, па је сазвао друго заседање Авноја (Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије), које је отворено у Јајц у 29 нов. 1943 г. и тако одржано истовремено кад се у Техерану одлучивало о предаји Југославије у Титове руке. Н а том заседању је одлу105

чено: да Авној постане врховно законодавство и извршно представништво Југославије; да се као његов извршни орган образује влада под називом Национални комитет ослобођења Југославије; да се југословенској влади у егзилу “одузму сва права законите владе, a напосе да представља народе Југославије ма гдје и ма пред ким” ; да се подвргну ревизији сви међународни уговори и обавезе које је та влада у иностранству у име Југославије закључила, те да се, према нахођењу, пониште или одобре; да се не признају никакви међународни уговори ни обавезе које би та влада убудуће закљ учила; да се Југославија организује као федеративна држ ава;57 и да се краљ у Петру забрани повратак у Југославију до “ослобођења земље”.51 Својим рђавим поступцима и сталним скандалима пучисти и њине владе изазвали су гађење јавног мњења на Западу и навукли његову мржњу, због чега су америчка, енглеска и друга западна штампа поздравиле одлуке Титовог Авноја и дале им широки публицитет, одобравајући их у потпуности. Коментари штампе били су препуни похвала Тита и његовог покрета.57 Крајем 1943 г. Енглези су поново покуш али да Д раж у Михаиловића искористе за борбу противу окупатора без вођења рачуна о српским жртвама, па му је енглески врховни командант на Блиском Истоку генерал Мејтланд Вилсон, споразумно с Черчилом и Идном, почетком децембра ставио на расположење нешто експлозива, с тим да њиме поруши два моста, један на Јуж ној Морави близу Сталаћа и други на Ибру северно од Раш ке а јужно од села Полумира, те да тако прекине жељезнички саобраћај на пругама Сталаћ — Ниш и Краљево — Косовска Митровица. За извршење овог задатка оставио му је рок до 29 децембра. Михаиловић је 23 децембра одговорио да ће мостове порушити и да је за то већ предузео мере, али да је рок који му је остављен сувише кратак, па је тражио да се он продужи до прве половине јануара 1944 г., с обзиром на обимност припрема и друге тешкоће, а нарочито оскудицу у оружју и муницији и јак непријатељски отпор на који ће се наићи. Навео је да његове “и савезничке акције треба да буду повезане и тесно координиране” и молио је да Енглези посредују да дође до обуставе међусобних борби између његових трупа и комуниста, пошто је било извесно да ће његове трупе после ру106

шења мостова доћи у тежак сукоб с Немцима и да ће их комунисти у том случају напасти с леђа. Још је навео да је обавештен да се у селу Полумиру налази хил.аду босанских избеглица, па је предложио да се уместо моста који се налази јужно од тог села поруши мост који се налази јужно од Рашке, “јер је сасвим евеједно да ли ће на тој прузи, која води од Београда за Скопље преко Косова, бити порушен један мост северно или јуж но”.58 Енглези су одбили све Дражине предлоге и прекинули сваку даљу везу с њиме.51 28 јануара 1944 г. амерички помоћник министра рата Ђан М аклој (John McCloy) саопштио је југословенском амбасадору у Вашингтону Константину Фотићу да је председник Рузвелт наредио да се сва америчка помоћ намењена Југославији даје Титу.22 У то време енглески транспортни авиони почињу да свакодневно преносе огромне количине оружја, муниције, хране, одела и осталих ратних потреба у Југославију и све то спуштају Титовим партизанима. Черчилов син Рандолф (Randolph) састаје се с Титом и води с њим преговоре. Споразумевају се да Енглези свестрано помажу Тита а одбаце Д раж у Михаиловића. Тито се са своје стране обавезује да по свршетку рата успостави у Југославији демократски режим. Америчку војну мисији код Драж е сачињавали су капетан Волтер Р. Менсфилд (Walter R. Mansfield) и пуковник Алберт Б. Сајц (Albert В. Saitz), од којих се први спустио у Југославију 18 августа а други 27 септембра 1943 г.59 Они су према Д раж и и његовом покрету били сасвим пријатељски расположени, насупрот расположењу енглеске војне мисије. Али несрећа је била у томе што је америчка војна мисија код Драже, по споразуму постигнутом на конференцији у Казабланци (Casablanca), у новембру 1942 г., била потчињена енглеској војној мисији, те је извештаје својој влади могла да шаље само преко енглеске мисије, чији су је чланови држали под контролом и онемогућавали јој самосталан рад, те њен извештај који би био повољан по Д раж у М ихаиловића није могао допрети до америчке владе. Тек кад су се у марту 1944 г. чланови америчке мисије вратили у Америку, они су својој влади поднели извештај који је био сушта супротност ранијем извештају мајора Фариша. Пуковник Сајц и капетан Менсфилд обавестили су америчку вла107

ду да је Титов покрет чисто комунистички, и као такав, штетан по интересе Америке, О Дражином покрету изразили су се сасвим похвално.46 Овај извештај подстакао је председника Рузвелта да покуша да ревидира одлуку о Југославији донесену у Техерану, па је 10 априла одржао у Вашингтону конференцију шефова америчке службе за Блиски Исток и Балкан, на којој су присуствовали и пуковник Сајц и капетан Менсфилд. На тој конференцији одлучено је да се Драж и Михаиловићу пошаље хитна помоћ у оружју и ратној опреми60, у ком смислу је РузЕелт издао своју наредбу 13 априла.61 До извршења ове одлуке није дошло, стога што се енглеска влада била каприцирала да се помоћ указује само Титу, па је Черчил тражио од Рузвелта да одустане од своје намере пружањ а помоћи Драж и.46 Ускоро иза тога, енглеска авијација је 16 априла бомбардовала Београд, па је наставила да бомбардује не само Београд него и друге српске градове, а Рузвелт је усвојио Черчилов захтев те је 17 априла опозвао своју наредбу о слању помоћи Д раж и.61

ВЛАДА БОЖИДАРА ПУРИЋА И РАД ПУЧИСТА НА КОМУНИЗИРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПО ПАДУ владе Мише Трифуновића, нову владу је истог дана, 10 авг. 1943 г., образовао Божидар Пурић. У њој је на положају министра војске и даље остао Д раж а Михаиловић,2 а на положају његовог заступника генерал Петар Живковић, који је тај положај заузимао и у Трифуновићевој влади.22 Остали министри у влади били су: министар шума и рудника Словенац Иван Керн, капетан бојног брода, који је након месец дана, 12 септембра, иступио из владе, те је влада остала без иједног Словенца;39 министар унутрашњих послова и пошта телеграфа и телефона Владета Милићевић, дотадашњи помоћник министра унутрашњих послова;2 министар финансија, трговине и индустрије Милан Мартиновић,39 дотадашњи помоћник министра финансија, припадник Хрватске сељачке странке,8 предратни државни правобранилац,39 који се у априлу 1941 г. придружио пучистима и с њима побегао из зе108

мље; министар социјалне политике и народног здравља, правде и грађевина Нико Мирошевић Сорго,2 дотадашњи министар двора;62 министар пољопривреде, просвете, снабдевања и исхране Светозар Радишић,2 који је за време владе М илана Стојадиновића био постављен за посланика у Будимпешти, а пучистичка влада га је поставила за опуномоћеног министра код грчке егзилне владе.63 П олож ај министра двора заузео је Пурићев рођак Брале Марковић.5 Пурић је, поред председништва владе, заузео и ресор спољних послова. Краљеви ађутанти Ж иван Кнежевић, Светислав Вохоска и Властимир Рожђаловски били су сваком дозлогрдили својим свакодневним испадима и скандалима, а нарочито пијанчењем по ноћним локалима. Уз то су се разметали својим “јунаштвом”, па су се у мају 1943 г. пријавили за падобрански курс, како би се тобоже успособили да се спусте у Србију и прикључе одредима Д раж е Михаиловића. Наравно да су као еигурно рачунали да на тај курс неће никад бити позвани, пошто је Ж иван Кнежевић, као шеф Војног кабинета, руководио свим војним пословима владе. Но како је Војни кабинет у међувремену био укинут, Пурићева влада је, у сагласности с енглеском владом, одлучила да ову тројицу официра уклони из Лондона, па их је скинула са ађутантских полож аја и удесила с Енглезима те су их позвали на падобрански курс, за који су се били пријавили. Кнежевић се, наравно, том позиву није одазвао, а да би за то имао оправдање и да би “опрао образ” , он је удесио са својим братом Николом те му је овај послао из Бејрута депешу, у којој вели да је нека окупаторска радиостаница у Југославији јавила да ће окупатор узети Ж иванову породицу у таоштво ако се он спусти падобраном у Србију. Ту депешу је Ж иван свакоме показивао, а наравно да јој нико није веровао, јер је било јасно да је њена садржина лажна. Д а би ипак Ж ивана уклонила из Лондона, влада га је поставила за војног аташ еа у Вашингтону.22 Мајори Вохоска и Рожђаловски откшли су у Ш котску на падобрански курс, с кога су доцније побегли,23 па је Рожђаловски поставл>ен за војног аташеа у Лисабону.5 После ове смене, од дотадашњих пет краљевих ађутаната остали су на тим положајима још само пуковник Миодраг Ракић и потпуковник Данило Зобеница. 109

Њ има су додата још два нова ађутанта: потпуковник Ж ивојин Радојичић, дотадашњи војни аташе у Вашингтону, и енглески мајор Арчибалд Данлоп Макензи (Archibald Dunlop Mackenzie).2 Пурићева влада је растерала из Лондона и остатак клике окупљене око Војног кабинета. Потпуковника Миодрага Лозића је поставила за војног аташеа у Москви, а остале је распоредила по југ. дипломатским представништвима у Анкари, Ц ариграду и Техерану.32 14 авг. 1943 г. Бранко Чубриловић је посетио Богомолова, с којим је разговарао о Пурићевој влади, представивши је као ненародну. Богомолов је одговорио да ни он није задовољан том владом, поготову стога што је и Д раж а Михаиловић њен члан.5 Уверивши се из разговора с Богомоловом да је жеља Совјета да се Пурићева влада обори, Чубриловић се одмах дао на посао стварајући комбинације да Пурићеву владу замени једном која би била састављена од комуниста и филокомуниста и којој би он био на челу. У том циљу он је 18 августа посетио краљ а Петра и саветовао му да смени Пурићеву владу и да тражи споразум с Титовим покретом уз посредовање Совјетског Савеза. Краљ је изјавио жељу да Чубриловић пође с њим у Каиро, па да тамо наставе те разговоре, а Чубриловић је одговорио да би требало да га краљ прво пошаље у Москву, па тек по повратку из Москве да дође у Каиро и настави разговоре с краљем.5 4 септембра Чубриловић је поново посетио краља и опет му саветовао смену Пурићеве владе и наслон на Совјете. Том приликом му је предао и један меморандум, у коме му је предложио: да смени Пурићеву владу и да постави другу, која би била формирана “из борбених снага” у земљи и иностранству, што је значило да влада треба да буде састављена од комуниста и њиних пријатеља; да се створе услови да се Бугари уједине са Србима, Хрватима и Словенцима у једну државу; да се спољна политика Југославије доведе у склад “са свима великим савезницима”, што значи и са Совјетеким Савезом; да на челу новоформиране владе буде он, др Бранко Чубриловић, а остали чланови владе да буду: др Михаило Константиновић (министар правде у влади Драгиш е Цветковића, противу које се побунио кад је потписала приступ Југославије тројном пакту и саботирао је владу у којој је био 110

министар и помагао пучисте да је оборе, а потом заједно с пучистима побегао у иностранство, где је радио за Титов покрет), Станоје Симић (југословенски посланик у Москви, предратни комунист, који је такође радио за Тита и његов покрет), Сава Косановић (предратни члан Самосталне демократске странке, који је за време рата, као члан пучистичке владе, приступио Титовом покрету и радио за њ ега), генерал Боривоје Мирковић (иницијатор и главни изврш илац пуча од 27 марта 1941 г.), др Ју р ај Ш утеј (члан Хрватске сељачке странке, пучистички министар финансија у владама Д уш ана Симовића, Слободана Јовановића и Мише Трифуновића и комунистички навијач), др И ли ја Јукић (члан Хрватске сељачке странке и пучистички помоћник министра спољних послова), др Јуре Коцеј (члан Словеначке људске странке) и др Владимир Чок (Словенац, који је живео у Њ ујорку и радио за Тита и његов покрет); и да краљ што пре пошал>е у Москву једног или два емисара да са Совјетским Савезом успоставе “кордијалне односе”.5 Даљ е Чубриловић у свом меморандуму наставља да је разговарао са совјетским послаником код југословенске Владе Богомоловом, који је изјавио да би Совјетски Савез радо примио југословенску мисију којој би Чубриловић био на челу, па предлаже краљ у да напише Стаљину једно писмо у коме би гарантовао утицај Совјетског Савеза на спољну политику Југославије у циљу заштите совјетских интереса на Балкану, увођење руског језика у све југословенске средње школе и “проучавање руских напредних идеја”.5 Краљ је тада дозвао министра двора Марковића и наредио му да се “побрине” за Чубриловићев пут у Каиро, где су се краљ и влада припремали да се ускоро преселе.5 Пошто се краљ у није свиђало да у нову владу уђе Станоје Симић, Чубриловић му је свој предлог образложио тиме што Симић “ужива повјерење Совјета” и “претставља напредну демократију Србије, која мора да направи компромис и контакт са народно-ослободилачком борбом у земљи”,5 што кад се преведе с комунистичког језика значи да је Симић комунист. 9 септ. 1943 г. Богољуб Јевтић је постављен за амбасадора у Лондону, које је место дотада било стално 111

упражњено, стога што се министри нису могли сложити коме да га дадну.39 14 септембра краљ и Пурићева влада отпутовали су за Каиро, где су стигли 29 истог месеца, a 25 септембра отпутовао је за њима и Бранко Чубриловић, који је стигао у Каиро 2 октобра.39 7 октобра влада је пензионисала помоћника министра спољних послова Хрвата И лију Јукића, зато што је говорио Енглезима и Американцима противу Пурићеве владе и радио на њеном обарању и образовању Чубриловићеве владе.39 Он је и раније као помоћник председника владе Слободана Јовановића предлагао да се призна Тито, а у пролеће 1944 г. је срео у Каиру Титову мисију, у којој су били Милован Ђилас и вајар Августинчић, и разговарао с њом.49 Пре поласка владе из Лондона у Каиро министар финансија, трговине и индустрије Милан Мартиновић поднео је, без знања Министарског савета, краљ у на лотпис буџет Бановине Хрватске и краљ га је потписао. Мартиновић је тај краљев указ предао Крњевићу пре него га је саопштио Министарском савету. По њеМУ ј е буџет Бановине Хрватске за три године, 1941, 1942 и 1943, износио 162.900 долара. Кад се од тога одбије сума од 36.000 долара колико је хрватски бан био примио на име плате за те три године, требало је да му се исплати још 126.900 долара.39 В лада није одобрила овај поступак министра финансија, трговине и индустрије и разреш ила га је дужности 16 октобра, а на његово место постављен је Иво Чичин Ш аин,39 четнички функционер у Сплиту, који је избегао из земље 1943 г.2 У владу је истог дана ушао и Берислав Анђелиновић, југословенски оријентисани Хрват. Влада није хтела да изврши указ о буџету Бановине Хрватске, већ је решење тог питања одложила за после рата.39 24 новембра краљ Петар и председник владе Пурић разговарали су с америчким председником Рузвелтом, који се на путу за Техеран задржао у Каиру. Он им је рекао да се нада да ће успети да измири Д раж у и Тита и да би најподеснији начин за то био да се Југославија лодели у две операционе зоне, па да источна зона буде под Дражином а западна под Титовом контролом, а Југославија као целина да буде под једним савезничким врховним командантом у Италији, гене112

ралом Харолдом Александром (Harold Alexander) или Мејтландом Вилеоном.10 Пурић се екептички изразио о овом Рузвелтовом плану, а краљ је питао Рузвелта како етоји ствар са савезничким искрцавањем у Југославију, за које је рекао да би то био добар и успешан стратегијски потез. Рузвелт је одговорио да то зависи од опште ситуације у Средоземљу и да он мисли да је боље да се савезничке снаге искрцају у Француску, која је њихов чврст савезник и којој он дугује пуну потпору.10 Када је Рузвелт по повратку из Техерана поново стигао у Каиро, краљ Петар је тражио од њега да га прими, али се он изговорио болешћу, мада је разне друге личности примио и разговарао с њима.10 У новембру 1943 г. успоставл>ено је у Каиру Совјетско посланство, преко кога је Бранко Чубриловић 3 децембра упутио Стаљину једно писмо, у коме га је молио да се заузме за борбу партизана у Југославији и за стварање нове, комунистичке Југославије.5 10 децембра уважена је оставка министру Бериславу Анђелиновићу, коју је поднео зато што је сматрао да влада треба да се споразуме с Титом и његовим покретом, с којим је, у његове име, водио преговоре његов старији брат Будислав Грга. Министар Анђелиновић је сматрао да је такав споразум могућ.39 11 децембра у владу је ушао Ненад Гризогоно,39 који је избегао из Југославије по слому И талије.5 Истог дана, 11 децембра, Чубриловић је посетио Д анила Солодева, саветника Совјетског посланства у Каиру, па је заказао састанак и са совјетским послаником Новиковом.5 Тих дана стигла је из Југославије у Египат Титова војна делегација, коју је предводио комунистички генерал Велебит и којој је био циљ да с Енглезима и Американцима уреди њихово слање помоћи Титовом покрету. У делегацији су, поред Велебита, били комунистички потпуковник Владимир Дедијер и политком Милентије Поповић. С њима су се састали Бранко Чубриловић и још неки пучисти, који су од Дедијера добили разни пропагандни материјал у корист Титовог покрета а на штету Д раж е Михаиловића, па су све то дотурили светској штампи и јавности.5 У својој књизи “Записи из туђине” Чубриловић прича: 113

“А кцију око обарања Пурића, нарочито послије Титове декларације у Јајцу, развијали смо све даље. Документе живих партизана из земље и обрт свјетске јавности у корист Титову, користили смо не би ли бар у задњи час оборили Пурића и на власт довели онај режим у емиграцији који би се с Титом мирио. У ту сврху многи од нас покуш авали су путем г. Зобенице, краљева ађутанта, да наговоре краља, да би одбацио г. П урића и власт предао нама, који би без Драж е Михаиловића образовали кабинет и повели преговоре са Народно-ослободилачким покретом. Ч ак је краљ у поново предата она листа лица из мога меморандума.” Као што смо и раније напоменули, енглески и амерички државници често су у својој политици били колебљиви, противречни и недоследни; мењали су мишљење и политику према тренутним интересима и раеположењима, под разним утицајима и из разних побуда; о интересима других народа нису водили бригу уколико њима нису били тангирани интереси њихових зем аљ а; умели су и да буду тврдоглави и да застране; понекад су изгледали наивни и правили су крупне грешке; наседали су пропаганди и интригама комуниста, чија је политика била веома препредена и математички тачно срачуната. Све ово треба имати у виду нарочито када је реч о Черчилу, да би се разумели његови контрадикторни и понекад нереални поступци, његово седење на две столице и његови понекад необични експерименти. Треба имати у виду да је он био неправедан, интригант, пакостан, безобзиран, немилосрдан, свиреп, равнодушан према туђем злу и туђим мукама, садистички настројен, циничан, окореле савести, превртљив, лажљив, л ак на брза обећања, ш арлатански расположен и да је код њега у политици етика била потпуно одсутна, а инат често изразит до апсурдности. Кад се све то узме у обзир, лакш е ће се разумети чињеница да је Черчил крајем 1943 г. био решен не само да свестрано помаже Тита него и да га призна и устоличи за јединог војног и политичког вођу и носиоца врховне власти у Југославији, а да елиминише Д раж у и његов покрет; а како то није могао лако да учини без икаквог легалитета, он је одлучио да за спровођење свога плана искористи краљ а Петра, на кога је путем притиска, подвале, разних уцена и обећања навалио 114

да као шеф и носилац врховне власти државе Југославије призна Тита и његов покрет по наведеној концепцији и да на њих легалним путем пренесе врховну власт; чиме је Черчил ишао на то да свом раду да легалну форму и да одговорност за њега, пред домаћим и међународним правним прописима и обичајима, пред јавним мњењем и пред историјом, скине са себе и пребаци на краљ а Петра, с којим се, по повратку из Техерана, састао у Каиру 10 дец. 1943 г. и рекао му да ће Енглеска да помаже Тита, а да он, краљ, треба да се врати у Југославију пошто се Тито с тим сагласи.10 Тражио је од краља да уклони Д раж у Михаиловића из своје владе и да одмах, уз посредовање енглеске владе, постигне неки привремени споразум с Титом, рекавши му да се само тако може надати повратку у своју земљу.51 Предложио му је да се састане са мајором Билом Дикином и бригадиром Фицројем Маклином, Черчиловим делегатима код Тита, који су тада стигли у Каиро, на што је краљ пристао и истог дана с обојицом разговарао. Дикин му је хвалио партизане као борбене и поштене људе, који су поставили величанствен фронт против Немаца. Био је велики противник Д раж е Михаиловића, кога је оптужио за сарадњу с окупаторима, наводећи да је он лично видео четнике како се братиме с немачким и италијанским трупама. Хвалећи високи морал партизана, рекао је да они ништа не узимају насилно од грађанства, док се о четницима изразио обратно. Саветовао је краља да одбаци Михаиловића и да нареди његовим трупама да се прикључе Титу, рекавши му да је то једини начин да поврати изгубљено поверење свога народа.10 М аклин је рекао краљ у Петру отприлике исто што и Дикин. За Тита је рекао да је добар човек и добар борац. Признао је да је комунист, али је рекао да више воли да помаже њега него Михаиловића, кога би краљ по његовом савету требало да разреши дужности.10 Истог дана увече Черчил је примио П урића и рекао му да Тито има 250.000 војника и да се бори, а да Д раж а Михаиловић ништа не ради, него да има доказа да сарађује с непријатељем, па ће стога он, Черчил, убудуће помагати само Тита, а Михаиловићу ће ускратити сваку помоћ. Пурић је покушао да га од тога разувери, али није успео.64 Тих дана чехословачки државник др Едуард Бенеш отпутовао је за Москву да са Стаљином закључи 115

пакт о узајамној помоћи између Чехословачке и Совјетског Савеза. При пролазу кроз Каиро разговарао је са југословенским председником владе Пурићем, који га је замолио да поради код Стаљина да се обнови пакт који је 5 априла 1941 г. био закључен између Совјетског Савеза и владе Д уш ана Симовића. По повратку из Москве Бенеш је обавестио П урића да Стаљин неће ни да чује за његов предлог.10 У Каиру је Пурићева влада формирала југословенску “бригаду”, која се углавном састојала од Словенаца италијанских држављана из Истре и Трста. Словенац Владимир Чок, који је био дошао из Њ ујорка у Каиро на позив П урића да уђе у његову владу, али није ушао, него је тај долазак искористио да ради у корист Титовог покрета и на обарању Пурићеве а образовању Чубриловићеве владе, упутио је тим војницима једно писмо којим их је позвао да одрекну послушност југословенској краљевој команди и да се определе за Титов покрет, што су они и учинили.5 Одлука која је донесена на другом заседању Авноја о непризнању југословенске избегличке владе забринула је Бранка Чубриловића, који се стално надао да ће он саставити владу, па се побојао да се и на њу не протегне та забрана. Стога је у јануару 1944 г. о томе питао Солодева, који му је одговорио да не би било разлога да се не призна влада коју би он саставио, пошто би та влада имала пријатељски став према Титу. О саставу те владе Чубриловић је 3 јануара разговарао и са совјетским послаником у Каиру Иваном Новиковом.5 6 фебруара Чубриловић је посетио у Каиру Богомолова, који је сад био амбасадор код де Гола. Код њега је нашао и Вишинског, совјетског представника у Медитеранској комисији. Њ их двојица су баш тога дана били допутовали у Каиро. Ту се Чубриловић упознао с Вишинским и овој двојици совјетских дипломата покудио Пурићев режим, рекавши “да је то чист чиновнички кабинет, скрпљен из самих дипломата, a у вези је са емигрантском реакцијом, као и оном у Југославији” и да је “фашистички и противнародни” . Вишински је рекао да је исто такве информације о Пурићевој влади добио и од Станоја Симића, југословенског посланика у Москви. Чубриловић је потом похвалио Тита, истакавши његову “борбеност” и “народну активП6

ност”, док је за Д раж у Михаиловића рекао обратно и навео његову сарадњу с окупаторима.5 Совјети су 31 дец. 1943 г. предложили Енглезима да заједно настану да дође до компромиса и сарадње између Краља Петра и Пурићеве владе с једне стране и Тита с друге, чиме су ишли на то да краљ и Пурићева влада признаду Тита, а одбаце Д раж у Михаиловића, како би Тито постао господар ситуације у Југославији. Черчил је покушао код Тита да га приволи на такав компромис. Он му је 8 јан. 1944 г. писао:57 “Моја је најозбиљнија жеља да Вам пружим сву помоћ која је у људској моћи путем снабдевања морем, подршком из ваздуха и командосима. . . . “Одлучио сам да британска влада не даје више војну помоћ Михаиловићу и даваће је само Вама. Радовало би ме кад би краљевска југословенска влада одбацила Михаиловића из свог састава. Краљ Петар Други је, међутим, избегао као дечак из издајничких руку кнеза намесника П авла и дошао је код нас као представник Југославије и као млади принц у невољи. He би било витешки од стране Велике Британије да га одбаци, нити можемо тражити од њега да прекине све постојеће везе са својом земљом. Стога се надам да ћете нас разумети што ћемо у сваком случају остати у службеним односима с њим, истовремено дајући Вама сваку могућу војну помоћ. . . . “Молим Вас пишите ми преко бригадира М аклина и обавестите ме о свему у чему мислите да Вас могу помоћи, а ја ћу, наравно, гледати да учиним за Вас све што могу.” Тито је на ово Черчилово писмо одговорио својим писмом од 3 фебруара, у коме је изнео да му је потребна савезничка помоћ и у току рата и после рата, а да му је на прво место одмах потребно тешко наоружање, тј. тенкови и авиони.51 Већ 5 фебруара Черчил одговара на Титово писмо и обавештава га да он саветује краљ а Петра да одстрани Михаиловића. Истовремено Черчил обећава Титу обилату помоћ, укљ учујући тенкове и антитенковске топове, па му предлаже да направи неки аранжман са краљем Петром и његовом владом, велећи да би тиме сјединио под своју команду веће снаге и да би његов покрет добио већи ауторитет.51 Тито је одбио сваки компромис и сарадњу с Пури117

ћевом владом и 9 фебруара је тражио од Черчила да се Пурићева влада укине а Титов национални комитет призна као влада Југославије; да се Д раж а Михаиловић одстрани; да Пурићева влада положи рачун комунистичкој влади о огромним сумама народног новца који је расула; да краљ Петар подржи Титову владу и да се потчини законима Авноја, под којим условима Авној неће одбити да с њим сарађује, с тим што ће се питање монархије решити по окончању рата “слободном вољом народа” ; и да краљ Петар изда један проглас којим ће подупрети Титов покрет.51 На ово је Черчил одговорио 25 фебруара да су већ издата наређења да се енглески официри за везу повуку из Дражиног штаба, што ће бити извршено у току неколико недеља, и да је саветовао крал.у Петру да се врати у Лондон, како би с њим продискутовао Титове захтеве.51 Титова помоћ савезницима у борби противу Немаца била је сасвим незнатна, уколико се уопште може о њој говорити. Њ егова борба била је углавном уперена противу Срба у циљу његовог доласка на власт, а у борбама с Немцима нити је он имао успеха, нити је Немцима наносио какве осетне штете, нити, пак, савезницима доприносио какве осетне користи, што је Черчилу, и поред јаке комунистичке пропаганде, морало бити донекле познато; али он је и малу Титову помоћ сматрао за заувар, што је био мотив, али сам недовољан, да Черчил онако богато помогне Тита оружјем и другим ратним материјалом и да се одлучи да му преда у руке судбину Југославије. Д а тако поступи Черчила су водили и други, чак јачи мотиви, а главни је од њих био тај што је хтео да се отараси пучиста и њихове владе, који су му били досадили својим скандалима, због којих је противу њих било западно јавно мњење, с којим Черчил, ради свог интереса, није хтео да долази у опреку. Он није хтео да навлачи на се његову осуду ни да залаж е свој ауторитет да би пучисте повратио на власт у Југославији, одакле је рачунао да би наставили са скандалима и поново му стварали тешкоће. Уз то је Черчил помагањем Тита гледао да задовољи Совјете како би добио од њих уступке на другој страни. Сличан Черчиловом био је и став Рузвелта, а велику је улогу код Черчила ту играо и каприц, на који су га пучисти изазвали својим јогунастим држа118

њем и незналачком, нереалном и авантуристичком политиком. Он је правилно рекао Нинчићу: “Ви почињете да замарате своје пријатеље.” Ти мотиви су претегли на вази другу алтернативу, која се састојала у интересу Енглеза да се Југославија сачува од комунизма, и учинили су Черчила равнодушним према томе какав ће облик владе Југославија имати после рата. To се види из његових речи у једном разговору са бригадиром Фицројем Маклином, шефом енглеске војне мисије код Тита. Маклин је у новембру 1943 г. у Каиру упозорио Черчила да Тихов покрет хоће да уведе у Југославију комунистички режим. Черчил га је на то упитао да ли он има намеру да се после рата настани у Југославији, па добивши негативан одговор, закључио је: “Немам ни ја. И кад је тако, уколико Ви и ја мање бринемо о облику владе коју ће они успоставити, утолико боље.”50 Кад се већ одлучио да помаже Тита а одбаци Д ражу, Черчил је, да би Енглески парламент и енглеску јавност што више уверио у оправданост те своје одлуке, намерно пред њима хиперболисао Титову снагу и Титове успехе. Тако је у фебруару 1944 г. испричао пред Парламентом ову, како је он сам доцније назвао, б ајку:51 “Вођени с великом вештином, организовани на герилском принципу, партизани су од почетка били незадржљиви и убитачни. Они су били овде, они су били онде, они су били свуда. Немци су предузимали противу њих офанзиве великих размера, али они су у сваком случају, чак и кад су били опкољени, избегли, пошто су нанели неггријатељу велике губитке и изложили га напорима. Партизански покрет је ускоро бројно претекао снаге генерала Михаиловића. He само Хрвати и Словенци него и велики број Срба се прикључио марш алу Титу и у овом моменту он има више од четврт милиона људи еа собом и велике количине оружја, узетог од непријатеља и од И талијана, и ови људи су организовани у велики број дивизија и корпуса. “Цео локрет је узео своју форму не губећи герилско својство, без кога он могуће не би успео. Око и унутра ових херојских снага развио се национални и сједињујући покрет. Комунистички елементи су имали част да буду покретачи, али кад се покрет повећао у снази и броју, десио се процес модификовања и уједи119

њења и националне идеје су придошле. У марш алу Титу Партизани су наш ли истакнутог вођу, славног у борби за слободу. Нажалост, можда неизбежно, ове су снаге дошле у сукоб с онима под генералом Михаиловићем, чије су се активности изокренуле у споразуме његових команданата с непријатељем. Он се трудио да их у томе спречи и десиле су се многе трагичне борбе и горка непријатељства су избила међу људима истог племена и земље, чије су несреће биле од користи само заједничком непријатељу. Има дуго времена откад се ја нарочито интересујем покретом марш ала Тита и покушавао сам и покушавам да га помогнем свим расположивим средствима. Један мој млади пријатељ, доцент Оксфордског универзитета, капетан, сада потпуковник, Дикин спустио се падобраном пре близу једне године у Југославију и провео је осам месеци у главном штабу марш ала Тита. Једном приликом су оба били рањени од исте бомбе. Постали су пријатељи. Наравно, то је пријатељска веза међу људима, али веза коју, уверен сам, ми нећемо морати да успоставимо у нашим сопственим личним односима. И з извештаја потпуковника Дикина добили смо живу слику целе борбе и њених личности.” Почетком марта 1944 г. југословенски војни изасланик у Москви пуковник Миодраг Лозић напао је преко московског радија Д раж у Михаиловића, а затим су 10 марта и он и југословенски посланик у Москви Станоје Симић поднели оставке са мотивацијом да неће да сарађују с Пурићевом владом због њене сарадње с Дражом Михаиловићем.39 Обојица су истог дана дали изјаве да приступају Титовом покрету, Лозићеву изјаву је објавила комунистичка радио-станица “Слободна Југославија” у Тифлису,22 а Симићева изјава састојала се из отвореног писма упућеног Титу, које је објавила московска “Правда” и у коме се каж е:2 “Обраћам се Вама као председнику Националног комитета ослобођења Југославије и као вођи народноослободилачке борбе против фаш изма у Југославији и стављам Вам се на расположење. Овим својим писмом желим да подвучем да сматрам Вас и Веће за једине представнике југословенског народа и за једино организовану и истинску народну власт како у земљи тако и у иностранству.” Станоје Симић је предратни комунист. За време 120

шпанског грађанског рата био је отправник послова Југословенског посланства у П аризу и истовремено председник илегалног комунистичког одбора за регрутовање добровољаца за шпански грађански рат, чијим је тзв. међународним бригадама слао новац.65 1946 г. био је Титов министар спољних послова.46 11 марта 1944 г. краљ Петар је, на позив енглеске владе, заједно с председником владе Пурићем, министром унутрашњих послова Милићевићем и енглеским амбасадором код југословенске владе Ралфом Стивенсоном (Ralph Stevenson), допутовао из Каира у Лондон, где је 15 марта, на његов позив, посетио енглеског министра спољних послова Антонија Идна, који је од њега тражио да промени владу и да одбаци Д раж у Михаиловића. 17 марта је у истом циљу краљ а посетио амбасадор Стивенсон, који му је рекао да му влада уопште није потребна, већ да треба да је распусти и да уместо ње именује одбор од три члана, који ће до краја исплаћивати чиновницима плате. Исти савет краљ у је сутрадан дао лично Черчил, рекавши му да би новоформирани одбор имао одмах да поведе преговоре с Титом, коме би предао управу над Југославијом, те би тако Тито постао нека врста главног државног заповедника.39 Черчил је том приликом рекао краљ у да је Драж а Михаиловић издајник, да је слаб, да има мало присталица, да су многи његови команданти отишли Титу, да није добар савезник, да је одбио да изврши неке нападе на Немце и саботерске операције које му је предлагала енглеска мисија која се код њ ега налазила и да штеди своје снаге за борбу против партизана.10 Краљ је том приликом ручао с Черчилом, који се сагласио с његово намером да се одмах ожени грчком принцезом Александром,10 с којом се упознао у Лондону у марту 1942 г. а ускоро је потом и верио, али та веридба је држ ана у тајности све до 30 јуна 1943 г., стога што су се Срби министри у југословенској влади и краљева мајка, краљица Марија, противили његовој женидби и објављивању његове веридбе пре него се рат оконча.66 Али, под утицајем своје верениде и њене мајке Аспазије, краљ Петар је стално наваљивао на министре своје владе да објаве његову веридбу и учине крај одлагању његове женидбе. Рачунајући да ће тим путем придобити краљеву наклоност и одржати се што дуже на свом положају, председник владе Миша Трифуновић 121

je 30 јуна 1943 г. еаопштио енглеској штампи веридбу краљ а Петра и принцезе Александре.62 Али ово још није значило и сагласност југословенске владе да се краљ жени за време рата, те се он обратио енглеском премијеру Черчилу да га у том помогне, па су и Черчил и енглески краљ Ђорђе енергично окуражили краљ а Петра да се што пре ожени Александром и предузели су са своје стране кораке у том правцу.66 19 марта 1944 г. краљ Петар је са својом вереницом био код енглеског краљ а Ђорђа, који га је саветовао да направи неки споразум с Титом. Сутрадан краљ Петар се венчао и краљ Ђорђе му је био венчани кум.10 Пучисти су све више окретали леђа Д раж и Михаиловићу и прилазили Титу. У марту 1944 г. Душ ан Симовић је преко Радио-Лондона позвао Србе да напусте “домаће издајнике и да ее придруже Титу и храбрим партизанима, који се боре за слободу српског народа и Југославије”,14 па је наставио: “He признати Народно-ослободилачки покрет, значи радити противу савезника, за непријатеља. Овај покрет ужива помоћ Русије, Велике Британије и Америке. У овом покрету има се ускладити активноет свих патриота, у земљи и ван ње, с једним главним циљем — пораз непријатеља.”67 23 марта исте године Бранко Чубриловић је посетио саветника Совјетске амбасаде у Каиру Солодева, и пошто је намеравао да иде у Америку, тражио је од њега препоруку за совјетског амбасадора у Вашингтону Громика. Солодев је одговорио да му никакво писмо није потребно, пошто ће га Громико и онако добро примити, а ако би му писмо ипак устребало, рекао му је да му се јави па ће му га послати.5 Пред полазак у Америку, Чубриловић је 24 марта у Каиру посетио америчког амбасадора код југословенске владе М аквеја (MacVeagh) ради добијања визе. Маквеј, који је био пријатељски расположен према Д раж и Михаиловићу, упитао је Чубриловића да ли би било могућности да се Д раж а и Тито измире, на што је Чубриловић, похваливши Титов покрет, одговорио да би до измирења можда могло доћи ако би Пурићева влада била замењена једном новом која би била састављена од људи који “искрено мисле о споразуму са Народно-ослободилачким покретом”.5 30 марта Чубриловић је, такође у Каиру, посе122

тио америчког новинара Маркама (Markham), који је био антикомунист, и утицао је на њега да пише повољно о Титовом покрету, а сутрадан, 31 марта, поново је посетио Солодева, који му је саопштио да се совјетска војна мисија налази на путу за Југославију, где ће се прикључити Титовом штабу. Упутио га је на совјетског амбасадора у Вашингтону Громика, коме ће, како вели, бити потребне његове информације о Југославији.5 Дошавши у Америку, Чубриловић је тамо наставио рад и пропаганду у корист Титовог покрета, заједно са Савом Косановићем, Стеваном Дедијером, Мирком Марковићем, попом Гаћиновићем и осталима окупљеним око комунистичке “Слободне речи”.5 У априлу је бивши министар финансија Пурићеве владе Милан Мартиновић пришао Титовом покрету.39 1 априла 1944 г. Черчил пише И дну:51 “Ја сматрам да би требало на краљ а навалити што је више могуће да се растерети од својих садашњих фаталних саветника. Као што знате, ја сам мислио да ће ово бити извршено пре краја прошле године. He знам шта се добија развлачењем које је у току. . . . Моја идеја за све време била је да би краљ требало да се одвоји од Михаиловића, да би требало да прими оставку Пурићеве владе или да је отпусти и да не би било од велике штете ако би остао без владе за неколико недеља. . . . Слажем се да би требало да краљ Петар изда одговарајућу декларацију. Ја сматрам да ствари засад треба овако поставити. “ . . . Видео сам негде да су три немачке дивизије повучене из Југославије да притегну Маџарску, и наравно да ће бити од највеће важности за Тита да дође у контакт са маџарским партизанима и да извуче највећу могућу корист из ситуације која се ствара на северу од њега. “Сва ова развијањ а помажу нама и Титу, али свакако да не помажу краљ у и његовој укаљ аној влади. Ако он не делује брзо, као што смисао Ваше белешке показује, његове шансе да поврати престо, по мом мишљењу, биће изгубљене. Пошто смо о овим стварима дискутовали у Каиру, видели смо долазак једне грандиозне руске мисије у Титов главни штаб и мало има сумње да ће Руси радити управо за комунистичку Југославију под Титовом управом и све што је супротно, огласиће за недемократско. 123

‘ Ja ce надам да ћете Ви сад, ако краљ скицира једну дс-ОјЈу прокламацију, најбрже радити да га склоните да отпусти Пурића с друштвом, да прекине сваку везу с Михаиловићем и да образује једну заневољну владу која није неповољна Титу. Тако можемо имати једну малу наду да у току следећих пет или шест недеља успоставимо мост између њих. Ми немамо право да због замршености српске политике спречавамо војне снаге које желе или могу да буду уведене у борбу на страни партизана.” Из стилизације овог Черчиловог писма и из његовог разговора с краљем Петром у Каиру дало би се извести као да је Черчил веровао да је могуће да се краљ Петар, пошто Тито фактички узме у руке сву власт у Југославији, врати на свој престо и да тамо влада заједно с Титом. У ствари Черчил није био толико непромућуран да је могао и тако нешто да верује. To је само његов метод како да наговори краљ а Петра да легализује Тита као господара Југославије и да му пружи подршку. Он овај метод преноси Идну, који већ 6 априла позива краљ а Петра и каж е му да треба да своју тадашњу владу замени новом састављеном од лица која су наклоњена Титу, a 13 априла краљ а је поново позвао Черчил и тражио од њега да Тита прогласи за јединог легалног вођу оружаних одреда у Југославији, а да Михаиловића одстрани, наводећи да Михаиловић сарађује с Немцима.39 Черчил је том приликом говорио краљ у да он верује да је Титов покрет националан, а само делимично комунистички, да краљ треба да смени Пурићеву владу, да му је председник Рузвелт, преко генерала Била Донована, препоручио хрватског бана Ивана Ш убаш ића за новог председника владе и да и он, Черчил, подупире тај Рузвелтов предлог. Рекао је да Рузвелт мисли да ће Ш убаш ић бити стопроцентно веран краљ у и истовремено прихватљив за партизане и да је он већ уредио да Ш убашић, који се тада налазио у Америци, првим расположивим авионом долети у Лондон. Ускоро потом Черчил је изјавио у Парламенту: “Краљ Петар ме уверио да ће кроз неколико дана разрешити Пурићеву владу и да ће бити формирана нова влада са хрватским баном на челу.” Та Черчилова изјава била је неистинита, пошто му краљ није био дао такво обећање.10 Поводом свега овога краљ се 16 априла обратио

једним писмом америчком председнику Рузвелту и молио га за савет. Рузвелт му је препоручио да послуша Черчила.10 У вези са предстојећом Ш убашићевом улогом Чубриловић вели: “30 априла 1944 састао сам се са баном Ш убашићем. Он је већ упутио каблограм краљу Петру у Лондон да га позове на конзултовање ради нових политичких комбинација. . . . Из разговора с њим дознао сам да у његове политичке комбинације спада и признавање Народно-ослободилачког покрета, као и мирење с њим. Који и какви ће представници политичара из емиграције да изврше ту велику задаћу — није ми тада било јасно, али смо обојица били споразумни да Д раж а Михаиловић у будућим комбинацијама не може играти никакву улогу, ни војничку ни политичку.”5 4 маја бан Ш убаш ић је отпутовао из Америке у Лондон, са циљем да састави владу која ће да направи споразум с Титом и његовим покретом. Пред полазак посаветовао се с Божом Марковићем Коњем, који се већ био определио за Тита и помагао је комбинацију Ш убашићевог доласка на власт, а био је противу Драже Михаиловића. Сагласили су се да Ш убаш ић треба да се по доласку у Лондон посаветује с политичарима и да састави владу без Драж е Михаиловића.5 Ш убаш ић је стигао у Лондон 7 м аја и истог дана је разговарао с енглеским амбасадором код југословенске владе Стивенсоном a 8 и 12 с краљем Петром.39 Састао се и са Титовим представником Влатком Велебитом, коме је изјавио да је “душом и телом” за Титов покрет.68 15 маја краљ а су, на његов позив, посетили: Пурић, Јовановић, Грол, Крњевић, Ш утеј и други југословенски политичари у Лондону, којима је краљ рекао да Енглези хоће да се смени Пурић и да се призна Тито и сва власт у Југоелавији преда њему, па их је питао за савет. Грол је одговорио да треба да се образује влада без Драж е Михаиловића и да се изађе у еусрет жељама “савезника” , па су се политичари разишли обећавши да ће свака партија израдити свој предлог и поднети га краљу.39 17 маја пре подне краљ је био код Черчила,39 a 24 истог месеца Черчил је у Енглеском парламенту одржао говор у коме је саопштио да је енглеска влада одлучила да повуче своју мисију из штаба Драж е Михаи125

ловића,46 па је рекао неистину да је Пурић поднео оставку и да је краљ његову оставку уважио. Наговестио је да ће бан Ш убашић образовати нову владу без Драж е Михаиловића, коме вели да је ускраћена даљ а савезничк а помоћ стога што се не бори противу непријатеља, с којим неки од његових потчињених још праве и споразуме. Даље је рекао да су Енглези стали на Титову страну, зато што се он бори противу Немаца, и да ће му слати што веће пошиљке оружја и одржавати с њим тесне везе.67 Истог дана, 24 маја, Черчил пише Титу да је краљ “сиктерисао Пурића с друштвом” и да се он нада “да ће хрватски бан скупити извесну снагу око себе”.51 Крајем м аја енглеска војна мисија, са бригадиром Армстронгом (Armstrong) на челу, напустила је Драж у Михаиловића и одлетела у И талију.69 Истих дана Чубриловић се састао у Америци са совјетским конзулом Кисељевом и предао му писмо за Мајског, који је тада био помоћник министра спољних послова у Москви. У писму му је дао информације о Југославији и молио га да му омогући долазак у Жоскву.5

ВЛАДА ИВАНА ШУБАШИЋА И РАД ПУЧИСТА НА КОМУНИЗИРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1 ЈУНА 1944 г. краљ Петар je, по Черчиловом савету, “уважио оставку” владе Божидара Пурића, иако она оставку није никад поднела, и наименовао је нову владу, у којој је Иван Ш убашић, дотадањи бан Хрватске, био председник Министарског савета и министар свих ресора.10 Истог дана краљ Петар је дао изјаву у којој је рекао:70 “У овом судбоносном часу историје наше отаџбине са све већим дивљењем пратим херојске подвиге оних љ уди и жена који се боре и који одбијају да сарађују са непријатељем и његовим помагачима, а да се помире са поробљавањем наше љубљене отаџбине, те који су се удружили да би се одупрли и борили против немачког завојевача, кад год и где год то буде могуће. Али ако њихов хероизам и пожртвованост имају Ј 26

да донесу пуне плодове, онда је важио да међу свима нама који смо се посветили светој дужности ослобођења буде јединства. . . . “Д а нико не би могао посумњати у искреност Мојих жеља и Мојих нада, Ј а сам одлучио да образујем нову Владу, која ће, бранећи колико је то год могуће права и интересе свих Мојих народа, без обзира на политичке погледе, посветити се узвишеном циљу сарадње са свим оним елементима у нашој земљи који се активно боре против непријатеља. “Ја сам поверио др-у Ивану Ш убашићу, Бану Хрватске, задатак да води ту Владу. Она ће, међутим, моћи да изврши свој задатак у потпуности једино у сарадњи, те уз помоћ и подршку свих елемената отпора у Југославији. Ја сам због тога упутио Бана Хрватске да успостави додир са свим тим елементима, пре него се одлучи на коначни састав Владе.” 11 јуна краљ Петар и Ш убашић су, по савету Черчила, одлетели на Малту, са намером да одатле дођу у контакт и организују састанак с Титом, који се, пошто су га Енглези и Совјети избавили из немачке клопке у Дрвару, налазио на острву Вису под заштитом Енглеза. У краљевој и Ш убашићевој пратњи били су енглески амбасадор код југословенске владе Р алф Стивенсон, пуковник Бели, ранији британски официр за везу код Драж е Михаиловића, и краљев ађутант пуковник Гавро Ш криванић са још неким помоћним особљем. На Малти су преноћили, па су сутрадан Ш убашић и Ш криванић саопштили краљ у да их је позвао генерал Вилсон, врховни савезнички командант на Средоземљу, да дођу код њега у Казерту (Caserta), код Напоља (Napoli), да организују састанак с Титом. Рекли су да ће му отуд слати извештаје.10 Сутрадан увече краљ је примио телеграм од генерала Вилсона, који га је извештавао да су Ш убашић и Стивенсон долетели у Казерту и, преко Барија, отпутовали једним разарачем за Вис ради састанка са Титом,10 који је одбио Вилсонов позив да дође у Казерту, како би избегао сусрет с краљем Петром.53 На том путу они су се зауставили у Барију, где је Ш убашић тражио од Енглеза да му омогуће разговор с Ада-мом Прибићевићем и Живком Топаловићем, који су се налазили у делегацији коју је Д раж а Михаиловић био послао у иностранство. До разговора је дошло и ТТТу127

башић је рекао Прибићевићу да путује на Вис ради споразума с Титом. Кад га је Прибићевић упитао “какву гаранцију има да ће комунисти извршити оно што се уговори, он је рекао да иза њега стоји Черчил”, који наводно “жели одржање Југославије и краљ а Петра на престолу”. Прибићевић му је рекао да Черчил није поуздана гаранција, јер он може претрпети неуспех на новим изборима и испасти из владе, па је додао: “Ако начините споразум с комунистима, Ваш а влада у Лондону биће проста експозитура комунистичке владе у земљи док то буде комунистима потребно. Кад не буде, они ће Вашу владу ликвидирати.”71 Ж ивка Топаловића је Ш убашић упитао да ли би се примио да уђе у његову владу. Топаловић је одговорио да би се примио под условом да влада призна и Титов и Михаиловићев покрет и да оба та покрета узму једнако учешће у влади. Ш убашић је дао Топаловићу 500 долара и рекао му да ће он сутрадан отпутовати на Вис, где ће се састати с Титом и изложити му Топаловићев услов, на који ће му кад се врати донети Титов одговор.68 И за тога Ш убаш ић је продужио за Вис, где се састао с Титом и 16 јуна закључио с њим споразум, у коме се к аж е:70 “1. Краљевска југословенска Влада морала би бити састављена од напредних демократских елемената који се нису компромитовали у борби против Народноослободилачког покрета. Главна дужност те Владе била би организовање помоћи Народноослободилачкој војсци, као и свима онима који ће се убудуће једнаком одлучношћу борити против заједничког непријатеља наше домовине, но с тим да се све снаге уједине у један народни фронт. Једнака дужност те Владе је старање за прехрану становништва Југославије и довођење у склад рада претставништва у иностранству и рада у међусавезничким комисијама за заштиту наших народних права с потребама народа и с народноослободилачком борбом у земљи. “2. Национални комитет ослобођења Југославије и Краљевска Влада г. др Ш убаш ића одредиће органе који ће координирати сарадњу у борби против непријатеља, у раду за обнову земље и у вођењу спољне политике, те олакшати стварање што скоријег јединетвеног претставништва државе. “3. Национални комитет ослобођења Југославије

сматра да у овом тренутку није потребно истицати и заоштравати питање Краља и монархије, јер она данас не претставља сметњу за сарадњу између Националног комитета ослобођења Југославије и Владе г. др Ш убашића, пошто је са обе стране прихваћено да ће коначно решење државног уређења донети народ после ослобођења целе земље. “4. Влада г. др Ш убашића издаће декларацију у којој ће: “ (а) Признати националне и демократске тековине извојеване од народа Југославије у току њихове трогодишње борбе, којима су постављени темељи демократском федеративном уређењу наше државне заједнице и проведена привремена управа земље средством организације Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије и Националног комитета ослобођења Југославије као њеног извршног органа. “ (б) Дати пуно признање борбеним народним снагама организованим у Народноослободилачкој војсци под командом марш ала Југославије, Јосипа Броза Тита, и осуду свих издајника народа који су јавно или прикривено сарађивали с непријатељем. “ (ц) Упутити позив целом народу да се све борбене снаге уједине с Народноослободилачком војском у један јединствени фронт.” При повратку с Виса Ш убаш ић је поново разговарао са Живком Топаловићем у Барију, па је продужио у Казерту, где је зетекао краљ а Петра, који је тамо долетео 18 јуна и 19 био на ручку код генерала Вилсона. Ш убашић је том приликом рекао краљ у да су га Тито и његови партизани лепо примили и да Тито жели да сарађује с југословенском владом у Лондону и да јој пошаље своје представнике, а да у Д раж и Михаиловићу види само сарадника с окупатором и да неће да чује ни за какав други став према њему. Показао му је споразум који је закључио с Титом.10 Крајем јуна Ш убашић се по трећи пут састао са Живком Топаловићем, овога пута у Казерти, где су заједно ручали. На том ручку били су још и енглески амбасадор код југословенске владе Стивенсон и Михаило Константиновић, професор универзитета и бивши министар у влади Драгише Цветковића, из које је иступио као противник бечког пакта и присталица пуча, па је с пучистима побегао у иностранство, где је био на че129

лу тзв. Уреда за испитивање ратних злочина, који је био организован у Каиру, на који је полож ај дао оетавку кад је формирана Пурићева влада. Разговор се водио о смени Драж е Михаиловића, на чему је нарочито инсистирао Константиновић. Ту су се десили и владини кандидати за заузимање Д раж иног полож аја генерали Милојко Б. Јанковић и Ђорђе Глишић, који су оба одбили да се тога приме.68 7 јул а Ш убашић је формирао нову владу, у којој он више није био министар свих ресора, него су у њу уш ла и друга лица. Ово је био састав владе: председник министарског савета, министар иностраних послова и министар војске, морнарице и ваздухопловства Иван Ш убаш ић; министар унутрашњих послова, министар социјалне политике и народног здравља и министар грађевина Сава Косановић; министар просвете и министар пошта, телеграфа и телефона Изидор Ц анкар; министар правде и министар саобраћаја Драго Марушић; министар пољопривреде, министар исхране и снабдевања и министар шума и рудника Сретен Вукосављевић; министар финансија и министар трговине и индустрије Јурај Ш утеј.72 Иако је Ш убаш ић у овој влади званично био министар војске, послове тог министарства, које је од 3 јуна отправљао дивизијски генерал Милорад Радовић, преузео је краљев ађутант пуковник Гавро Ш криванић,72 који се од састанка с Титом на Вису био потпуно определио за Тита и његов покрет.10 Од 1939 г. па док је постао председник владе Ш убашић је био бан Бановине Хрватске а Ш утеј министар финансија у разним владама. Обојица су Хрвати и припадници Хрватске сељачке странке. У априлу 1941 г. избегли су с пучистима у иностранство. Косановић и Вукосављевић су припадали Самосталној демократској странци и одавно су се били определили за Титов покрет, који су помагали. Обојица су Срби, Косановић из Лике а Вукосављевић из Санџака. Косановић је био министар у влади Д уш ана Симоновића од 27 марта 1941 г. и с њом је избегао у иностранство, а после је био министар у разним пучистичким владама.72 Ц анкар и Марушић су Словенци.5 Први је био југословенски посланик у Отави (Ottawa)2 а други је од почетка припадао Титовом покрету.5 130

Сви чланови владе били су људи који су уживали Титово поверење. Косановић се примио да уђе у Ш убашићеву владу под условом да буду “загарантоване тековине народноослободилачке борбе” и да у влади не буде Д раж а Михаиловић. Овај Косановићев услов је прихваћен.5 Приликом Косановићевог поласка у Лондон, 25 јула 1944 г., Бранко Чубриловић му је “нагласио да би било у интерееу земље и народа ако би још једном опоменуо гг. Грола и Гавриловића да безусловно потпомогну кабинет г. Ш убаш ића” а да ће он са своје стране “помоћи нови банов кабинет, а у случају отпора шефова српских група” да ће “иступити против њих”.5 20 до 23 ју л а Д раж ин Централни национални комитет је одржао седницу у селу Рошница, на којој је донео резолуцију којом се ограђује од владе Ивана Ш убаш ића.73 Нова влада је 27 јула, уз сагласност Титовог Надионалног комитета, повратила Станоја Симића на полож ај посланика у Моекви.2 Иако је у Техерану била донесена одлука да се енглеско-америчке групе са Средоземља искрцају у Јуж ну Француску и да се Титу укаж е помоћ путем командоса, а да се одбаци план о продирању преко Трста, Истре, ЈБубљане и Марибора у Аустрију и Маџарску, Черчил је и даље имао у глави тај план и није га напуштао. У томе су се с њиме слагали енглески војни шефови, па пошто је заузет Рим 4 јуна 1944 г., Енглези су поставили питање да ли би требало ревидирати план о искрцавању на средоземну обалу Француске и наставити са напредовањем савезничких трупа у Италији. 19 јуна генерал Мејтланд Вилсон, врховни командант савезничких трупа у Средоземљу, предложио је удруженим шефовима штабова план да савезничке трупе из Средоземља преко Трста, Истре и Љ убљане продру у Аустрију и Маџарску. С овим су се планом сложили енглески генерал Харолд Александер, врховни командант савезничких трупа у И талији, и фелдмаршал Јан Кристијан Сматс, министар председник Јуж не Африке, а већ разуме се да је Черчил био у потлуној сагласности е њима.74 Енглези су овај план правдали стратегијским разлозима, који су стварно постојали, али нема сумње да 131

cy ce руководили и жељом да Аустрију и Маџарску сачувају од комунизма. Овом енглеском плану жестоко се успротивио амерички генерал Д вајг Дејвид Ајзенхауер, врховни савезнички командант у Европи. С њиме су се сложили и амерички шефови штабова, а свестрано их је подупро председник Рузвелт. Американци су били за искрцавање савезничких трупа на средоземну обалу Француске, а никако за њихово продирање преко Трста, Истре и ЈБубљане у Ауетрију и Маџарску. И они су овај свој став правдали стратегијским разлозима.74 У ствари енглески је план са стратегијског гледишта био много бољи и ефикаснији, али Американци су га багателисали, не придајући му никакву важност. Могуће да су га амерички војни стручњаци таквим и сматрали, а можда су ишли само на то да задовоље жељу председника Рузвелта, кога су у том ставу, без сумње, руководили политички мотиви. Он је хтео да задовољи Стаљина, како би тиме купио његову помоћ у борби против Јапана. Пошто између енглеских и америчких војних стручњака није могло доћи до сагласности по овом питању, остало је да га реше Черчил и Рузвелт. Черчил је енергично и убедљиво подупро енглески план, али је Рузвелт одбацио све његове разлоге. Подсетио га је на споразум постигнут са Стаљином у Техерану и навео да се Черчилов план не може усвојити без Стаљиновог пристанка, па је предложио да ствар изнесу пред њега да је реши. Черчил је знао какво би Стал>иново решење било, па је настојао да то питање реши с Рузвелтом, без Стаљина, али је Рузвелт остао упоран и непопустљив, те је Черчил попустио и 2 ју л а наредио генералу Александру да 15 августа изврши искрцавање на средоземну обалу Француске.74 У свом говору који је 3 авг. 1944 г. одржао у Енглеском доњем дому, Черчил је рекао:72 “Прилике у Јутоелавији су се осетно побољшале од мог последњег говора у Скупштини по овој ствари. Законити југословенски краљ, који нам je, по нашем савету, у својој муци дошао, окупио је око себе, под баном Ш убашићем, једну владу која је у пријатељском односу с маршалом Титом. Представници борбене партизанске администрације заузели су своја места у новој влади и имамо генерала Велебита, изванредно способног војника и мислиоца, који је веза између краљев132

ске владе и снага које предводи маршал Тито. Ми тражимо јединство, овде и на другом месту, са једном једином намером, a то је сједињење, које се баш сад спроводи, југословенске снаге, Срба, Хрвата и Словенаца, и чишћење њине територије од одвратних немачких завојевача. Уверавам вас да су добри изгледи да се то јединство и то избацивање ускоро постигне.” 8 августа Ш убашићева влада је одржала седницу, на којој је донела декларацију у којој се каж е:70 “Своје образовање Краљевска Влада сматра као захтев народне воље изражене у борби и отпору народа Југославије против непријатеља и у исто време као претпоставку за уклањање почињених греш ака и оних сметња које су спречавале одржавање и јачањ е пријатељских односа између Великих Савезника и нас. “У свом раду она ће имати у виду те чињенице и у потпуности извршавати Споразум који је 16 јуна 1944 закључен на ослобођеној територији Југославије између Претседника Краљевске Владе, др И вана Ш убашића, и Претседника Националног комитета ослобођења Југославије, марш ала Јосипа Броза Тита. . . . “У исто време Краљевска В лада израж ава своје дубоко признање отпору целокупног народа, чији је највиши израз Народноослободилачка војска Југославије, која је у три године борбе постигла и очувала драгоцене националне и демократске тековине. “Влада признаје привремену управу коју су поставили Антифашистичко веће и Национални комитет ослобођења Југославије, као потребу одржавања унутрашњег мира и реда и народне помоћи борцима ослободилачке војске, док се не образује јединствено представништво земље. “Сва зла која су непријатељи и њихови помагачи учинили нашој земљи, сматрамо за тешки злочин који мора бити примерно кажњен. Све оне који су на било којем делу наше земље јавно или прикривено сарађивали са непријатељем, осуђујемо јер су тиме учинили најтежи злочин издајства према народу и његовим светињама. Они ће бити предани народном суду као издајице. “Крал.евска Влада, као легитимни представник Краљевине Југославије међу Уједињеним народима, има двојаке дужности: једне које се односе на заједничко вођење рата и постизавање заједничких ратних 133

циљева, а друге које се односе на извршавање оних задатака који ће оспособити нашу државну заједницу да буде достојан фактор при изградњи и осигурању будућег мира. . . . “Влада ће нарочито настојати на окупљању и уједињавању свих демократских снага у земљи у циљу њеног ослобођења од непријатеља и његових помагача. “В лада позива сав наш народ да се окупи у уједињеном борбеном фронту под воћством марш ала Тита. . . . “В лада ће уложити све напоре да што боље организује снабдевање Народноослободилачке војске Југославије.” Почетком августа Ш убашић се, с крал>евим одобрењем, поново састао с Титом на Вису, одакле су њих двојица с Титовом свитом, на позив генерала Вилсона, авионом који им је он послао отпутовали у Казерту, где су Енглези приредили Титу величанствен дочек и обећали му обилату помоћ.53 Ту је 11 августа стигао и Винстон Черчил, а сутрадан, 12 августа, ујутру генерал Гемел (Gammell), шеф штаба врховног команданта савезничких трупа у Средоземљу, предао је Титу меморандум ове садржине:74 “У случају да савезничке снаге окупирају северну Италију, Аустрију и Маџарску, намера је врховног савезничког команданта да наметне савезничку војну управу над територијом која је у време избијањ а рата била под италијанском управом, што аутоматски уклања италијанеку сувереност. Војни гувернер биће генерал који командује савезничким армијама на том простору. Намерава се да се тај простор задржи под директном савезничком управом док управљање њим не буде одређено преговорима између заинтересованих влада. “Ова директна савезничка управа је потребна ради обезбеђења база и комуникационих линија савезничких окупационих трупа у средњој Европи. “Пошто ће савезничке окупационе трупе морати да се снабдевају преко пристаништа Трста, биће им потребно да имају сигурне комуникадионе линије, штићене од стране британских трупа, на путу Љ убљ ана — Марибор — Грац (Graz). “Врховни савезнички командант очекује од југоеловенских власти да с њим сарађују у спровођењу ове политике и жели да с њима одржава најближе везе.” 134

Као што се види из овог меморандума и доцнијих покуш аја, Черчил ни после издате наредбе за искрцавање на средоземној обали Француске није напуштао свој план о продирању преко Трста, ЈБубљане и Марибора у Аустрију и Маџарску. Он је рачунао да то може извршити са оним трупама које буду остале у И талији после искрцавања предвиђеног броја трупа на средоземну обалу Француске. Предвиђајући да Титу неће бити повољан овај његов план, он је покушао да га овим меморандумом упозна с њим и да га склони да га и он прихвати, рачунајући да га увери да је план чисто стратегијски потез. Черчил је све до краја 1944 г. инсистирао да овај план оствари, али је увек наилазио на отпор председника Рузвелта и америчких војних шефова, а и Тито се том плану жестоко успротивио, не желећи да види присуство енглеских ни америчких трупа на југословенској територији.50 Истог дана, 12 августа, Черчил се састао с Титом, с којим је био и Ш убашић, упитао га је где би његове трупе могле бити послане да сарађују са енглеско-америчким трупама ако би ове са источне италијанске обале стигле у Истру и рекао је да би било корисно ако би се могло на југословенској обали отворити једно мало пристаниште преко кога би Енглези слали Тигу ратни материјал морским путем. Тито је одговорио да је он, и поред тога што је немачки отпор у последње време појачан и што су југословенски губици повећани, у могућности да скупи знатне снаге у Хрватској и Словенији и да би, наравно, подржао операције у правцу Истре, којима би се прикључиле и југословенске снаге.74 Затим је Черчил прешао на краља Петра и рекао да не би требало да Енглези допусте да он пропадне. Тито је одговорио да разуме њину обавезу према краљу Петру, али да није у могућности ништа да учини пре конца рата, када ће југословенски народ о томе одлучити. Онда је Черчил рекао да би требало да се у Југославији уведе демократски систем заснован на сељаштву и можда да се спроведе аграрна реформа тамо где су имања мала. Тито ie одговорио да он нема намеру да у Југославији уводи комунистички систем, a кад га је Черчил упитао да ли би могао да ту изјаву да написмено, изговорио се да то не може учинити из разлога што би могло изгледати да је на то присиљен.74 У смислу овог разговора Черчил је истог дана, 12 135

августа, предао Титу и једну писмену ноту, у којој је, поред онога што му је усмено рекао, још изразио наду да Тито неће од Енглеза примљену муницију употребити у већој мери “за братоубилачку борбу” и да ће дати “изјаву да неће употребити оружану снагу покрета да утиче на слободно изражавање народне воље о будућем режиму земље”. Даље је Черчил том нотом обећао Титу продужење и, по могућности, повећање помоћи у ратном материјалу.74 Очигледно је да је Черчил, који се већ био помирио са предајом Југославије Титу, знао да не може ништа бити од повратка краљ а Петра на престо ни од увођења демократског система у Југославији и да му је било јасно да ће Тито од Енглеза и Американаца примљено оружје и муницију у већој мери употребити у борби противу Срба него у борби противу Немаца, као и да народна воља неће играти никакву улогу у одлучивању о томе какав ће бити будући режим у Југославији и да није искрена Титова изјава да неће у Југославији увести комунистички систем; али Черчилу су, свакако такви разговори с Титом и нота коју му је предао били потребни колико да оправда себе пред јавним мњењем и пред историјом. 13 августа Черчил се поново састао с Титом и поново покренуо питање продирања енглеско-америчких трупа преко Трста, Истре, Љ убљане и Марибора у Аустрију и Маџарску. Тито, очигледно, није желео да види америчке ни енглеске трупе на југословенској територији, бојећи се да би тиме било осујећено њено комунизирање, нити је желео да Енглези и Американци заведу своју управу у Истри и њој суседним деловима Италије, намеравајући да те крајеве стави под своју власт и прикључи их комунистичкој Југославији, па је одговорио да његов покрет већ контролише неке од тих територија и да не би могао прихватити да тамо остане италијанска цивилна администрација, већ би требало да његов покрет у најмању руку узме учеш ћа у њој. Остало је да Тито и Ш убаш ић пошаљу Черчилу један меморандум о тој ствари.74 25 авг. 1944 г. Ш убашићева влада је укинула Дражину Врховну команду у Југославији и 29 авг. разреш ила Д раж у дужности начелника штаба те команде.70 Кад су у септембру исте године еовјетске трупе продрле у Бугарску, Бранко Чубриловић је из Њ ујорка

послао Слободану Јовановићу у Лондон депешу у којој га је молио “да позове све шефове српских група и да заједнички поздраве долазак Црвене армије на границу Србије и Југославије”. “Уједно би било потребно”, вели ту Чубриловић, “да шефови српских група позову српски народ да он, у заједници са Народно-ослободилачким покретом и Црвеном армијом, узме учеш ћа у оелобођењу Југославије и Б алкана на етрани Црвене армије, а против окупатора и њихових сателита.”5 12 септембра крал. Петар је преко Радио-Лондона одржао овај говор:75 “Д раги моји Срби, Хрвати и Словенци, “У овим еудбоносним и за Југославију великим данима, када победоносне армије Совјетског Савеза стоје на нашој граници с једне стране а америчке и британске с друге стране, када је дан наше слободе у пуном сванућу, позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народноослободилачкој војсци под Маршалом Титом. “Са мојим пуним знањем и одобрењем Краљевска влада др Ивана Ш убаш ића закљ учила је важне и корисне споразуме са том нашом народном војском, која је једнодушно призната, подржана и помагана од наших великих савезника: Велике Британије, Совјетеког Савеза и Сједињених Д рж ава Америке. “Само тако уједињени у борби моћи ћете сачувати неокаљену част и славу Југославије и завршити коначном победом најлепш у легенду храбрости и љубави за слободу, којом сте до сада задивљавали свет. Ваша братска слога и јединство разбиће све непријатељске планове, а наш а отаџбина дочекаће тешко заслужену слободу и упутиће се срећнијој будућности мира и правде у кругу Уједињених народа и целог слободољубивог човечанства. “Сви они који се ослањ ају на непријатеља, противно интересима свог властитог народа и његове будућности, и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког ж ига ни пред народом ни пред историјом. “Овом мојом поруком вама одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне, којом се покушало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим ча137

совима његове историје, користећи тим само непријатељу. . " К л а њ а ју ћ и се жртвама, поздрављајући вашу борбу и одајући захвалност нашим великим савезницима, позивам вас да свесрдно поздравите победоносне савезничке армије које би дошле да вам пруже помоћ у потпуном извојевању ослобођења наше земље. “Ж ивела наша велика слободна федеративна Југослави ја!” Истога дана кад је краљ одржао овај говор, дошао је у Лондон и сутрадан примио дужност министра војске у Ш убашићевој влади дивизијски генерал Борислав Ристић звани Ш ашко, који је у априлском рату, 1941 г., био командант Мурске дивизије, па je по капитулацији Југославије био одведен у заробљеништво у Немачку, одакле је пуштен пошто је обећао да ће сарађивати с Миланом Недићем; али кад се вратио у Србију, пришао је, заједно са своја четири сина и синовцем, Титовом покрету.72 Кад је дошао у Лондон, имао је на капи, изнад краљевског амблема, комунистичку црвену петокраку звезду.10 22 септембра Чубриловић је посетио совјетског амбасадора у Вашингтону Громика, који га је упитао колика је снага Титовог а колика Драж иног покрета у Југославији, на што му је Чубриловић одговорио да је “Тито господар ситуације и да далеко превазилази војничку снагу г. М ихаиловића”. Громико је рекао да је о томе разговарао и с Фотићем, који тврди “да је Д раж а Михаиловић с великим војним снагама у Србији, можда и вишим од Титових”. Чубриловић је рекао да је то нетачно и да је Тито “једина војничка сила на коју се Црвена армија може да ослони”. Том приликом Чубриловић је предао Громику и једно своје писмо, у коме се вели “да је маршал Тито постао симбол југословенске борбености и нових југословенских политичких тежњи”.5 2 окт. Чубриловић је стигао из Америке у Лондон, a 4 октобра састао се са Титовим генералом Велебитом, с којим су били Риста Стефановић, Воја Срзентић, Драгица Срзентић, др Никола Николић и други.5 5 октобра Чубриловић се састао с Гролом. О том састанку он прича: “Г. Грол је наглаш авао да он и његов демократски покрет желе да се мире са Народно-ослободилачккм покретом и са г. Титом. . . . Разговарао сам са г. Гролом да би требало, кад је већ начелно 138

за Народно-ослободилачки покрет, да нађе додира са маршалом Титом. . . . Ја сам нагласио г. Гролу да га сматрам подесним да новој и оваквој Југославији помогне. Из нашег разговора увидио сам, a то ми је било драго, да се г. Грол спрема за повратак кући и да чини неке припреме и код Совјета и код Енглеза.”5 6 октобра Чубриловић се састао са Савом Косановићем, за кога вели: “Он је био на Вису и видио марш ала Тита, а тамо је сусрео и земљорадничког првака и борда М арка Вујачића, Г. Косановић је сав у идејама споразума Тито-Ш убашић.”5 Поред Бранка Чубриловића, у емиграцији су од представника Земљорадничке странке били: Милош Тупањанин, Коста Крајшумовић, др Милош Секулић, Мате Русковић и председник Странке Милан Гавриловић. Чубриловић је покушао да и њих придобије за Титов покрет. Успео је да придобије само Мата Русковића, о чему је једним писмом обавестио М арка В ујачића Кутлачу, замоливши га да о томе обавести Тита, а потом су 17 октобра 1944 г. Чубриловић и Русковић, “у име земљорадника из емиграције”, издали једну декларацију, у којој ее каже “да је Савез земљорадника био од увијек за начела Народно-ослободилачког покрета” . Та декларација објављена је у званичном билтену Ш убашићеве владе и преко енглеског радија.5 Доцније је и Тупањин пришао Титовом покрету и вратио се у Југославију. 20 окт. 1944 г. совјетске трупе су заузеле Београд. Тог дана је краљ Петар преко Радио-Лондона одржао овај говор:76 “Д раги моји Срби, Хрвати и Словенци! “Београд, наш а јуначка и напаћена престоница, опет је слободна. “Четрдесет и три месеца је знојем, крвљу и сузама искупљивана слобода никада непокорене Југославије, предвођене у борби и отпору југословенском народно-ослободилачком војском под неустрашивим маршалом Југославије Титом. “Ослобођење Београда, извојевано натчовечанском борбом наших народа и неоцењивом помоћу братске и савезничке Армије црвене војске, симбол је победе над непријатељем, тријумф јунаш тва и патриотизма наших народа и највећи доказ јединства и савезничке солидарности. “Заједнички улазак југословенске народно-ослобо139

дилачке војске и славне Црвене армије и победе наших великих британских и америчких савезника на осталим фронтовима наше народне борбе најубедљивији су знакови скорога и коначнога ослобођења целе југословенске националне и државне територије. “П оздрављајући ослобођени Београд, Ј а поздрављам све вас, драги моји Срби, Хрвати и Словенци, испуњен најдубљом захвалнош ћу према јуначкој народно-ослободилачкој војсци и марш алу Титу, према братској и савезничкој Црвеној армији и њеном великом марш алу Стаљину, и одајем пошту херојима и жртвама за нашу заједничку слободу. “Дубоко сам уверен да ће војека и народ, који су по цену бескрајних жртава стварали бесмртна дела у борби за ослобођење своје отаџбине, знати и у миру очувати плодове своје победе и изградити себи бољу и сретнију Југославију. “Испуњен радошћу и срећом, Ја вас на овај велики дан позивам и молим да се сви угледате у храбре ослободиоце наше престонице и да уједињени у народно-ослободилачкој војсци придонесете жртву на олтар слободе наше отаџбине. “Ж ивела народно-ослободилачка војска и јуначка Црвена армија! “Ж ивели Срби, Хрвати и Словенци! “Ж ивела слободна и срећна Југославија!” 13 октобра Ш убашић је с Титовим генералом Велебитом отпутовао у Југославију код Тита,5 где су Тито и Ш убаш ић 1 новембра потписали споразум, којим су се еагласили да они представљају на страни, и у свим пословима који епадају у спољну политику, “будућу демократску федеративну Југославију” све до времена када ће народ слободном вољом донети коначну одлуку о облику њене владе и да се краљ Петар не може вратити у Југославију све докле народ, преко уставотворне скупштине, о томе не доносе своју одлуку, а дотада да краљевску власт врши намесништво, које ће краљ наименовати на предлог владе а у сагласности са Титом и Ш убашићем.10 И за тога је Ш убашић 20 новембра одлетео, с Едуардом Кардељом, једним од главних комунистичких вођа Титовог покрета, у Москву,72 где је разговарао са Стаљином,5 па се вратио код Тита, те су њих двојица 7 децембра у Београду свој споразум који су били закљу-

чили 1 новембра допунили овим новим одредбама: да се најдаље у року од три месеца по ослобођењу земље обаве избори за уставотворну скупштину по закону који ће бити донесен у одговарајућем року, с тим да право гласа немају они који су сарађивали с окупатором; да Авној врши законодавну власт до завршетка рада уставотворне скупштине; и да влада спроведе организацију извршне власти. И за тога се Ш убашић вратио у Лондон 11 децембра.10 Видевши да одредбе Тито-Ш убашићевих споразума дају комунистима сву власт у Југославији и да од њихове воље, без икаквих гаранција, зависи да ли ће Тито испунити тим споразумима дату обавезу о одређивању будуће форме југословенске владе путем слободно изражене народне воље, у што нико паметан није могао веровати —- краљ Петар је 29 дец. 1944 и 4 и 6 јан. 1945 г. упутио Черчилу три писма, у којима га је на ово упозорио, тражсћи његову помоћ или гаранцију да ће народна воља бити одлучујућа о будућој форми југословенске владе.10 Черчил је оклевао да одговори на ова краљева писма, па се најзад 9 јануара састао с њиме, и пошто му је краљ и усмено поновио оно што је изнео у писмима, он му је пребацио да тиме компликује ратне напоре и да он не може дати никакве гаранције за извршење Тито-Ш убашићевих споразума у погледу народне воље, пошто су то југословенске унутрашње ствари. Баш у то време енглеске трупе су водиле борбе противу комуниста у Грчкој,10 али грчка влада је имала и моралне квалификације, и сачуван ауторитет, и дипломатску умешност, и јаку вољу да Енглезе приволи на такав поступак. Следећег дана, 10 јануара, краљ је упутио Черчилу још једно писмо, па је 11 јануара Краљевска канцеларија издала једно саопштење у коме се каже да краљ прихвата споразуме Тито-Шубашић, сем одредаба о формирању краљевског намесништва и давању Авноју законодавне власти. Саопштење се заврш авало тиме да краљ Петар “прати са дубоком симпатијом и дивљењем величанствену храброст руских армија под маршалом Стаљином” и да је “братство са Русијом” “основна мисао словенских народа”, те да “краљ има највеће поштовање према марш алу Стаљину, чије име значи тако много за народ у његовом херојском отпору” .10 141

15 јануара краљ je, по савету дра Ју р аја Ш утеја, упутио, преко генерала Велебита, Титу један телеграм којим је тражио да се њих двојица састану и разговарају, а истог дана је писао и Черчилу да би желео да се састане с Титом, коју је жељу усмено изразио и Идну, Ш убаш ићу и Велебиту.10 Тих дана је Милан Грол објавио у лондонском “Тајмсу” једно своје писмо, у коме се изјаснио за споразум са Титовим “ослободилачким покретом” и сарадњу са Титом. И зјавио је да “то уверење мора да нам буде руководно начело” и да се он лично слаж е “са социјалним и економским програмом ослободилачког покрета”.43 18 јануара Черчил је у свом говору у Доњем дому, између осталог, рекао: “Ј а сам први почео да помажем Тита. Он је један од мојих најбољих пријатеља. Ја се надам да ће доказати да је спасилац и ујединитељ Југославије, као што је данас њен неоспорни господар.”72 Уз то је Черчил рекао да је само питање дана да се постигне споразум у погледу Југославије, а ако краљ Петар на тај споразум не пристане, ствари ће и даље ићи својим током и сматраће се као да је он дао свој пристанак, а да за Енглеску није од великог интереса какав ће режим бити у Југославији и да ће мало ко у Енглеској “бити усхићенији или снужденији због будућег устава Југославије” .53 20 јануара краљ је, преко Велебита и Ш убашића, примио Титов одговор на свој телеграм од 15 јануара. У том одговору Тито није ништа поменуо о краљевом предлогу да се њих двојица састану, већ је опоменуо краљ а да се не обраћа њему лично, већ преко владе, “због заштите демократских и уставних принципа” . Тражио је да краљ одмах прихвати Тито-Ш убашићеве споразуме у целини.10 22 јануара краљ је упутио још једно писмо Черчилу поводом његовог говора у Парламенту, а исгог дана је отказао поверење Ш убаш ићу и његовој влади.10 Сви енглески листови, сем “Д ејли телеграфа (Daily Telegraph), напали су краљ а због овога. Ш убашићева влада се није обазирала на краљево неповерење, него је наставила да обавља своје послове. Од 25 до 30 јануара вођени су преговори између краљ а и Ш убашића, о којима је Ш убашић извештавао Тита и управљао се према његовој жељи. Резултат тих преговора био је што 142

је краљ прихватио све споразуме Тито-Ш убашић и влада је 29 јануара поднела оставку, па је краљ поново дао мандат Ш убаш ићу да образује нову владу. Влада је образована истог дана и у њу су ушли сви дотадашњи чланови, сем генерала Ристића.72 Сад је настало погађање око наименовања намесника, које је трајало све до 3 марта.72 Краљ је покушавао да за намеснике протури своје кандидате: генерала Д уш ана Симовића, Милана Грола и дра Ју р аја Ш утеја, али није успео, јер је за то, према постигнутом споразуму, била потребна сагласност Тита и Ш убашића, a они је нису дали.70 15 фебруара влада је одлетела у Бари, где су за њом истог дана долетели Бранко Чубриловић и пуковник Божин Симић,5 који је био један од учесника у пучу и један од потписника пакта са Совјетима од 6 априла 1941 г. За време владе Слободана Јовановића био је опуномоћени министар код француске владе генерала де Гола, па је 1943 г. поднео оставку и приступио Титовом покрету.2 Из Б арија су сви заједно отпутовали у Београд, где су стигли 17 фебруара.5 20 фебруара тамо су допутовали и Грол и Будисављевић,72 а истих дана и Трифуновић, Симовић, Тупањанин, Берислав Анђелиновић, Иван Керн, Борис Фурлан, Франц Сној,39 Миодраг Лозић, Рудолф Бићанић, Крста Лозић, Радомир Николајевић, бивши видеконзул у Цариграду,2 и други пучистички министри, политичари, официри и чиновници. Наравно да је с њима отпутовао и Нинчићев син Ђ ура.47 Грол је пред одлазак посетио совјетског дипломату Чичајева.43 Доцније су се вратили у Југославију и генерал Богољуб И лић; Владета Милићевић, министар унутрашњих послова у Пурићевој влади; краљеви ађутанти потпуковник Данило Зобеница, потпуковник Гавро Ш криванић и потпуковник Ж ивојин Радојичић, од којих су два последња већ раније били приступили Титовом покрету; Слободан Петровић, чиновник Министарства унутрашњих послова и Југословенске амбасаде у Лондону; др Миленко Поповић, чиновник Посланства у Лисабону; Станоје Симић, посланик у Москви; владин саветник Мирко Мрмоља;2 опуномоћени министар у Анкари др И лија Ш уменковић, који је после извесног боравка у Београду видео да тамо нема за њега оно што је очекивао, па се вратио у емиграцију, где је и умро у 143

Америци 1963 г.; мајор Милан Вукосављевић, један од главних учесника у пучу; др Теодор Ђурђевић, секретар Дворске канцеларије; мајор Димитрије Кнезселац, краљев пилот и учитељ пилотаже, и други пучисти. У Југославији су давали комунистима информације о животу и раду пучиста у емиграцији.2 28 фебр. 1945 г. Тито је у Београду одржао један говор, у коме је јасно и отворено изнео да под “народном вољом”, на чије се поштовање обавезао својим споразумима са Шубашићем, он разуме вољу своју и Комунистичке партије, рекавши:10 “Неки људи у Лондону кажу: ‘Ми морамо имати демократију; једна партија значи диктатуру!’ “У принципу ја нисам противу партија . . . , али сад . . . ми не можемо имати агитаторе који круже по свима селима и варошима. . . . “Сами смо се уздигли и продужићемо пут.” 3 марта дошло је до коначног споразума о наименовању намесништва и краљ је за намеснике наименовао: Срђана Будисављевића, Николу Мандића и Душана Сернеца.72 7 марта образована је указом краљевског намесништва нова влада са Титом на челу, у којој је Тито, поред положаја председника Министарског савета, заузео и положај министра војске. Грол је заузео положај другог потпредседника а Шубашић положај министра спољних послова, док је Шутеј ушао у владу као министар без портфеља. Едуард Кардељ је заузео положај првог потпредседника и министра за уставотворну скупштину. У владу су ушли и Бранко Чубриловић и Драгољуб Јовановић,13 а од чланова Хрватске сељачке странке, поред Шубашића и Шутеја: Андрија Павловић, Иван Штефанец, Тома Јанчиковић и инж. Фрањо Гажи. Влада је имала укупно 30 чланова и сви су били или чланови Комунистичке партије, или припадници Титовог покрета, или његови симпатизери.10 Још многи пучисти су заузели високе положаје код Тита. Станоје Симић је заузимао положаје амбасадора у Вашингтону, министра спољних послова, члана владе и посланика Савезне комунистичке скупштине. Божин Симић је био Титов амбасадор у Анкари, Сава Косановић у Вашингтону, а Ђура Нинчић заменик сталног делегата у уједињеним народима. Бранко Чубриловић и Сава Косановић издали су књиге у којима су изне144

ли скандале владе чији су чланови и они били, и нагласили су да су као такви радили за комунизам и Титов покрет.2 Кратак резултат целокупног рада пучиста лепо је изнео др Часлав Никитовић у књижици “После петнаест година”, издатој у П аризу 1956 г. Он ту каже: “Бацањем Југославије у катастрофу без потребе, ђенерал Симовић и његова влада нанели су јој највећу несрећу. Подаци поднесени, 1945, Међусавезничкој репарационој конференцији у П аризу показују то најбоље. Према њима, Југославија је изгубила за време рата 1.706.000 становника, највећим делом Срба. М атеријална штета коју је Југославија претрпела од рата износи 9.145.000.000 америчких долара. Пучистичка влада је предала Немцима и Италијанима у ропство цео народ, а бесплатно им дала целокупно југословенско наоружање у вредности око 50 милијарди динара. Затим им је предала око 15 милиона тона житарица, уљарица и других биљних производа, неопходних за вођење рата, затим 15.000 тона вуне, милион и по тона млека и млечних производа, једну и по милијарду јаја, милионе коња, волова, крава, телади, оваца, коза, свиња и друге ситне стоке. Потом им је дала сва приватна и државна моторна возила, целокупну четворогодишњу производњу стратегијских руда (челика, гвожђа, бакра, цинка, олова, молибдена, хрома и боксита), у којима је наш а земља богата. Сем тога, пучисти су омогућили Немцима да одведу у Немачку у фабрике на присилан рад стотине хиљада нашег света да тамо ради и гине за немачку ратну машину. Најзад, они су дали Немцима све наше државне железнице са возним парком (2.400 локомотива и 70.000 вагона), а затим цео речни пловни парк (117 реморкера, 38 бродова, 42 танкера, 23 моторна шлепа, 319 дрварица и 700 шлепова са капацитетом 100 хиљада вагона), као и све бродове поморске обалске пловидбе. . . Пучисти су бацили земљу у катастрофу, срамно капитулирали, па побегли. Својим свађама, незнањем и неспособношћу, њихове владе су предале наш народ комунистичкој немани да га придави, а оставиле стотину хиљада емиграната да се потуцају по целоме свету и чезну беспомоћно за својом земљом и евојим породицама.”

145

УПОТРЕБЉЕНА ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ Скраћенице ГКС: Глас канадских Срба. AC: Американски србобран. Д Ј: Dokumenti о Jugoslaviji, 10 svezaka, uredili Dragisa Cvetkovic i Caslav Nikitovic, Paris, 1951— 1958, Гласник: Гласник Српског историско-културног друштва “Њ егош ”. Павелић: Ante Smith Pavelic, Kairska afera, Pariz, 1961.

1. Радоје Л. Кнежевић, Рат 1941 и краљев излазак из земље, ГКС, 2 јан. 1958, с. 4, 5. 2. Mihailo Marie, Kralj i vlada u emigraciji, Zagreb, 1966. 3. Светислав Чед. Вохоска, Марко Даковић, AC, 23 апр. 1957. 4. Писмо дра Мирка Косића писцу ове књиге од 10 јуна 1954 г. 5. Д р Бранко Чубриловић, Записи из туђине, Сарајево, 1946. 6. Велимир Терзић, Југоелавија у априлском рату, Титоград, 1963. 7. Искра, 1 марта 1961, с. 6. 8. Ж иван Кнежевић, Потребно објашњење, ГКС, 12 м аја 1955. 9. Д-р Мирко Косић, “Је ли 27 март 1941 плаћен?”, 1950, с. 37. 10. King Peter II of Yugoslavia, A King's Heritage, New York, 1954. 11. Др. Вучић, Ради свестранијег разумевања, AC, 21 м аја 1948, с. 1. 12. С. М. М., Одлазак Богољуба И лића Титу, Завичај, бр. 14, септ. 1953, с. 7. 13. Д Ј, св 1, с. 36, 38. 14. Неђељко Б. Плећаш, По Средњем Истоку, Слобода, 20 нов. и 10 дец. 1958. 147

15 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25.

26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 14S

Јован Ђоновић, Везе с Дражом Михаиловићем са Средњег и Блиског Истока и Северне Африке, Гласник, св. 1, с. 41—45. Станислав Краков, Генерал Милан Недић, књига друга, 1968. Епископ Дионисије, Равногорски покрет Драж е Михаиловића и Српска православна америчко-канадска епархија, Гласник, св. 17, с. 129, 131. Dr. Juraj Krnjevic, Kairska afera, Hrvatski glas, 2 apr. 1962, s. 1. Dusan Plenca, Kairska afera, Vjesnik u srijedu, 17 i 24 apr. 1963. K. Ст. Павловић, Пад Симовићеве владе, Гласник, св. 2, с. 70—80. Radoje L. Knezevic, Jugoslovenska vlada i Draza Mihailovic, Poruka, br. 13, 18, 23 i 24. Павелић. Ђенерал Бора Мирковић, Извршиоци државног удара 27 марта 1941, Канадски србобран, 18 јуна и 20 и 27 августа 1959. Писмо генерала Богољуба И лића председнику владе Слободану Јовановићу од 19 јан. 1942, Перспектива, бр. 11 и 12, 20 дец. 1955. Нота председника југословенске владе Слободана Јовановића упућена енглеском министру спољних послова Антонију Идну 12 марта 1942 г., Д Ј, св. 2, с. 5—13. Реферат Ж ивана Кнежевића председнику владе Слободану Јовановићу од 29 јан. 1942, Павелић, с. 28—36. Перспектива, бр. 6— 7 јули—август 1955. Писмо генерала Д уш ана Симовића од 2 фебр. 1942 г. председнику владе Слободану Јовановићу, Павелић, с. 23. Депеша Југословенског посланства у Каиру, пов. бр. 8 од 19 јан. 1942 г., Павелић, с. 30. Депеша генерала Богољуба И лића председнику владе Слободану Јовановићу од 20 јан. 1942, Павелић, с. 30—31. Реферат Ж ивана Кнежевића од 12 фебр. 1942, председнику владе Слободану Јовановићу, Павелић, 55—57. Депеша министра спољних послова Момчила Нинчића председнику владе Слободану Јовановићу од

29 јуна 1942, Павелић, с. 95—96. 33. Ж иван Л. Кнежевић, Казивања ђенерала Б. Мирковића, ГКС, 22 дец. 1955. 34. X. Y., Subasicevo pismo Rooseveltu, Hrvatska zora, br. 88— 89, ozujak—travanj, 1961, s. 2. 35. Dr Juraj Krnjevic, Zasto je pala ratna vlada prof. S. Jovanovica, Hrvatski glas, 6 avg. 1962, s. 1. 36 . Zapisnici sednica jugoslovenske vlade u Londonu od 9 juna do 9 jula 1943 g., Nasa stvarnost, br. 9, decembar 1955, s. 3—41. 37. K. Ст. Павловић, Пад Јовановићеве владе, Гласник, св. 4, с. 2—14. 38. Р. Л. К., “Покоп Краљевине Југославије” , ГКС, 11 марта 1965, с. 2. 39. К. Ст. Павловић, Пад Пурићеве владе, Гласник, св. 7, с. 7—62. 40. Кроз страну штампу, ГКС, 18 окт. 1962, с. 5. 41. Владимир Милановић, Поводом чланка: Пад Јовановићеве владе, Гласник, св. 6, с. 109. 42. Д Ј, св. 9, с. 15, 31. 43. Радоје Л. Кнежевић, О Милану Гролу, ГКС, 4 јан. 1956, с. 5. 44. Д раж а Михаиловић пред судом, стенографске белешке и документа са суђења Драгољубу Драж и Михаиловићу, Београд, 1946. 45. Др Радоје Вукчевић, На путу ка Техерану, Гласник, св. 9, с. 8. 46. Константин Фотић, Д раж а и савезници, Слобода, 27 марта и 3 апр. 1957. 47. Душ ан Петковић, Четничка радио-станица “Карађорђе” , Гласник, св. 3, с. 43—48. 48. Konstantin Fotitch, The War We Lost. 49. Др. Радоје Вукчевић, Ha судбоносној раскрсници, Гласник, св. 19, с. 21—28. 50. Herbert Feis, Churchill — Roosevelt — Stalin, Princeton, 1957. 51. Winston S. Churchill, Closing the Ring, Boston, 1951. 52. Foreign Relations of the United States, Diplomatic Papers, The Conferences at Cairo and Tehran, 1943, Washington, 1961. 53. Fitzroy Maclean, Tito, New York, 1957. 54. ГКС, 17 авг. 1961, c. 2. 55. Сулцбергеров интервју ca Дражом, ГКС, 14 јула 1960, с. 1. 149

56. Mark W. Clark, Calculated Risk, New York, 1950, s. 370. 57. И. Пајевић, Од Јајц а до Београда, Побједа, 26 нов. 1961, с. 1. 58. Јован Ђоновић, Везе са генералом Михаиловићем са Средњег Истока, Гласник, св. 4, 19—22. 59. Радоје Л. Кнежевић, Американци код Михаиловића, 1943, Књига о Д раж и I, 363, 364. 60. Dusan Plenca, “Corona Muralis di Zara”, Vjesnik u srijedu, 1 jan. do 27 febr. 1963. 61. Др Радоје Вукчевић, Из живота Д раж е Михаиловића, Глаеник, св. 17, с. 68. 62. К. Ст. Павловић, Пад Трифуновићеве владе, Гласник, св. 7, с. 62. 63. К. Ст. Павловић, Два губитка, AC, 28 авг. 1961, с. 1. 64. Реферат Божидара Пурића, Михаило Марић, Краљ и влада у емиграцији, Загреб, 1966, с. 25—26. 65. Искра, 1 дец. 1965, с. 2. 66. Alexandra Queen of Yugoslavia, For Love of a King, New York, 1956. 67. Др. Радоје Вукчевић, Од Техерана до Ш убашићевог устоличења, Гласник, св. 10, с. 60. 68. Др Живко Топаловић, П окуш аји смењивања Д. Михаиловића, Књига о Д раж и II, Виндзор, 1956, с. 128, 131, 132. 69. Говор бригадира Армстронга, ГКС, 3 јан. 1963, с. 16. 70. Текстови споразума Тито-Ш убашић, ГКС, 8 и 15 апр. 1965. 71. Адам Прибићевић, Д р Иван Ш убашић, ГКС, 14 апр. 1955. 72. Коста Ст. Павловић, Образовање намесништва, Гласник, св. 9, с. 29. 73. Суђење члановима политичког и војног руководства организације Драж е Михаиловића, стенографске белешке, Београд, 1945, с. 20. 74. Winston S. Churchill, Triumph and Tragedy, Boston, 1953. 75. Политика, 7 авг. 1962, c. 12. 76. Наредба бр. 21730 начелника штаба Одељења Југословенске врховне команде од 25. окт. 1944 г.

150

СРПСКА Велики

МИСАО

Добротвори

DAME LEILA PAGET — G.B.E. (Л Е Д И П ЕЏ ЕТ) МАРКО Б. СТАНКОВИЋ — рођ. 1877 у Голубинцима — умро 1944 у Земуну (Југославија). ЈЕ Л Е Н А И ЛКИ Ћ рођена ЋОРЂЕВИЋ. Умрла 1922 у 21-вој години живота. Спомен овај подиже ћерка, Ефимија И ЛБИ Ћ . Д об ро тво р и Д аница Т. Николић рођ. М ихаиловић — рођ. 10 јуна 1889, Којетин (Моравска — Чехословачка) — умрла 1942. Танасије Н. Николић “Соко” — рођен 14 фебруара 1877 у селу Буштрење-Врање — умро 1942. Српска православна црквено-школска општина “Св. Кнез Л азар” у Сиднеју Схефан (Ластавица) српски православни епископ у САД. Рођен (1908) у Дивошу (Срем) у свештеничкој кући. Умро 10 м аја 1966. Петар М артиновић-Бајица, рођен у Брезовику код Никш ића 1903. Емигрант од 1945, а у Чикагу (САД) од 1949. Душ ан Станојевић, рођен у Средској код Призрена 1886. Ж иви у Ч икагу (САД). Л ука С. Бајић, рођен у Ш иповљане код Дрвара 1912. Емигрант од 1945. Ж иви у Милвоки (САД). Д-р Крсто (Кристофер) Поповић, рођен 31/VII — 12/VIII 1892 год. у Херцег-Новом (Бока Которска), Југославија. По занимању лекар. Ж иви у Фениксу (Аризона), САД. Културно-просветни клуб “Херцег-Босна”, Милвоки (С А Д ). 151

У т е м е љ а ч и

Живорад Брадиловић Милан Брајер Жика Голубовић ЈБубица Грковић-Бољанић — рођена 1904 у Бањој Луци

— умрла 1960 у Монтереју (Кал., С А Д ). Никола Грубјешић (1899— 1966) Војислав Грујић — рођен 1907 у Крушевцу — умро 1961 у Мелбурну. Ђорђе Игњахов (Канада) Секула Јовановић Ш пиро Јокић (Француска) Миодраг-Мима Костић (1907—1963) ЈБубомир М арковић-Грљанац (САД — 1909—1966) Милица Миладиновић-Јокић (Француска) Димитрије М. Милановић — рођен 1880 у Багрдану — умро 1927 у Београду. Анка 3. Милутиновић Захарије П. Милутиновић — рођен 1878 у Брусу —- умро 1958 у Нишу. Момчило Ж . Мирковић — рођен 1910 у Београду — 1943 стрељан од Немаца. Стеван Нићифоровић (Јуж на Африка) Милан М. Петровић — умро 10 априла 1963 у Чикагу (САД) Вељко Радојевић (Сједињене Америчке Државе) Петроније В. Радосављевић (1908— 1967) Михаило А. Рајн вајн (САД) Олга Т. Ракић рођ. Стефановић — рођ. 17 м аја 1892 у Београду — умрла 20 марта 1943 у Београду. Танасије М. Ракић — умро 15 априла 1963 у Мелбурну. Миомир-Мића Ст. Стајић (1907—1964) Лепосава И. Станковић — рођ. 1900 — умрла 1945 (Југославија) Славко Тановић Иван Т. Ткалчевић — рођен 1886 у Ш амцу — умро 1964 у Мелбурну. Славица Тривунић Драгољуб Л. Филиповић — рођен 28 јуна 1882 у Баћевцу — умро 14 септембра 1956 у Београду.

ИЗДАЊА “СРПСКЕ МИСЛИ” 1956 Песме изгнаника — Милан М. Петровић (цена 1.50 д ол ара). 1957 Кћери кнеза Л азара (историска студија) — д-р Миодраг Ал. Пурковић (цена 1.50 долара). ,, Б ајке унуцима — Урош Станковић (цена 2 долара). 1958 Правни институти у Његошевим песмама — д-р Лазо М. Костић (цена 2 долара). „ Историја српског грба — д-р Александар Соловјев (цена 2.50 долара). 1959 Приповетке — Заробљеничке и друге — Драгослав Драгутиновић (цена 2 долара). „ Споменица леди Пеџет (цена 2 долара). 1960 Женидба цара Д уш ана и друге народне умотворине.—Тумачења Бранка Машића (цена 2 до л ар а). ,, Легенде о светом Сави — Урош Станковић (цена 2 долара). 1961 Далеко од Отаџбине — Песме — Вуко Р. Ђуришић (цена 1.50 долара). „ Са три континента — Путописи — д-р Анка Гођевац-Субботић (цена 2 долара). 1962 Песме — Драгослав Драгутиновић (цена 2 д о л ар а). „ Из Београда 1941—1944 (приповетке) — Урош Станковић (цена 2 долара). 1963 Запретени и друге приповетке — Тома Ристић (цена 2 долара). „ Српска историја и српско море — д-р Лазо М. Костић (цена 2 долара). 1964 Мисли — Драгомир 3. Павловић (цена 1.50 дол а р а ). ,,

Странци о српским народним песмама — д-р Лазо М. Костић (цена 2.50 долара).

1965 Приче о животињама — Урош Станковић (цена 2 д ол ара). „ Испод туђег неба — Песме — Милисав М. Рајковић (цена 2 долара). 153

1966 Српска Мисао 1956— 1966, јубиларно издање (цена 2.50 дол ар а). Кратке приче — Славко Тановић (цена 2 долара). 1967 Српски приповедачи у слободном свету, збирка приповедака (цена 3 долара). „ Пакт, пуч и рат (историска студија) — Никола Н. Томић (цена 2.50 долара). 1968 Велико поколење, приповетке — Властимир С. Петковић (цена 3.50 долара). Двоброј. „ Треперења душе, песме — Драгослав Драгутиновић (цена 2.50 долара). Ванредно издање. „ Изгубл>ена у магли, роман — Ефимија И лкић (цена 2.50 долара). Ванредно издање. 1969 Тружно/Весело, приповетке — Д. Р. Аћимовић (цена 2 долара). „ Н а стазама избегличким — Српско песништво у избеглиштву 1945— 1968 (цена 5 долара). Троброј. Ванредно издање. „ Обрачун — Н ачела и разлози — д-р К ајица Миланов (цена 2.50 долара). 1970 Са пређених путева, приповетке — Драгослав Драгутиновић (цена 2 долара). Ванредно издање. „ Посматрања и искуства, песме — Милица Миладиновић-Јокић (цена 3 долара). Ванредно издање. Двоброј. 1971 Српске народне песме (цена 3 долара). Ванредно издање. Двоброј. „ Летопис 1971 — расправе, песме, приповетке и други књижевни саетави (цена 3 долара). „ Пучисти на туђој терихорији (историска студија) — Никола Н. Томић (цена 2.50 долара). Ванредно издање. СРПСКА

МИСАО

THE SERBIAN THOUGHT 12 Shelley St., (3) ELWOOD (Melbourne), Vic. — 3184 — Australia 154

View more...

Comments

Copyright ©2017 KUPDF Inc.
SUPPORT KUPDF