Psiho-terapija

Psihijatrija je grana medicine medicine koja se bavi bavi proučavanjem proučavanjem poremećaja poremećaja psihičkih funkcija, funkcija, kao i

dijagnostikovanjem i lečenjem psihijatrijskih poremećaja. ( Psihijatrijski poremećaji su stanja ili oboljenja koja nastaju poremećajem jedne ili više psihičkih funkcija  - a što dovodi do oštećenja psihe, odnosno psihičkog funkcionisanja pogođene osobe ). Poremećaje psihičkih funkcija proučava  deo psihijatrije, koji se naziva psihopatologijom  – dok se psihičkim poremećajima bavi  tzv. specijalna psihijatrija. psihijatrija. U okviru ovog teksta, ukratko će biti predstavljeni poremećaji psihičkih funkcija, a potom i kliničke slike najčešćih i najznačajnijih psihijatrijskih poremećaja.

OPAŽANJE ( čulno saznanje ) Opažanje je psihička funkcija koja nas obaveštava o zbivanjima oko nas i u nama samima, i pomoću koje svesno doživljavamo okolinu i sopstveno telo. Zahvaljujući opažanju, dakle, povezani smo sa svojom spoljašnjom i unutrašnjom sredinom  ( i to preko / posredstvom čula ). Zahvaljujući toj povezanosti, mi  saznajemo stanje u spol jašnjoj  jašnjoj i unutrašnjoj sredini; drugim rečima , tako saznajemo šta se dešava u nama i oko nas - te možemo

na odgovarajući način i da reagujemo na ta zbivanja.

Postoje 3 vrste poremećaja opažanja:  agnozije, iluzije i halucinacije. Agnozija j Agnozija je nemogućnost opažanja, odnosno nemogućnost prepoznavanja informacije –  uz očuvan čulni aparat ( koji čine prijemnik, sprovodnik i primarni čulni c entar ) i očuvano pamćenje . . Kod agnozije, osoba registruje predmet ili pojavu, i ispravno opisuje njene osobine - što znači da se u primarnom čulnom centru formira odgovarajući osećaj, kao “ subjektivni odraz objektivne

stvarnosti “; međutim, izostaje prepoznavanje, odnosno opažanje kao čulno saznanje. Uzrok ove pojave je oštećenje sekundarnog čulnog centra  - zbog čega u njemu ne može da dođe do povezivanja osećaja prosleđenog iz primarnog čulnog centr a, sa postojećim iskustvom. Najčešći uzroci oštećenja sekundarnog čulnog centra  su: tumori mozga, prostrelne rane i krvarenje u mozgu. Agnozije su važan dijagnostički znak, jer nam u kazuju na lokalizaciju kortikalne lezije. U osnovi, agnozije mogu da budu vidne, slušn e, mirisne, ukusne i taktilne. Pored tih osnovnih

tipova agnozija, javljaju se i specifični tipovi, kao što su: a) Anozognozija ( neuviđanje sopstvenog defekta ili bolesti ) b) Autotopagnozija ( poremećaj telesne šeme; u lakšim slučajevi slučajevima, ma, pacijenti nisu u

stanju da razlikuju levu i desnu stranu tela, a u najtežim slučajevima ni da prepoznaju pojedine delove tela kao svoje ) c) Prozopagnozij Prozopagnozija a ( oslabljeno ili onemogu ćeno prepoznavanje fizionomija ) d) Aleksija ( nemogućno nemogućnost st čitanja )  Agnozije, kao vrsta poremećaja opažanja, spadaju u tzv. kortikalne sindrome  . Kortikalni sindromi su poremećaji viših cerebralnih funkcija, koji nastaju usled oštećenja nekog dela kore velikog mozga. Pored agnozija, u kortikalne sindrome spadaju i: 1. Afazija ( motorna – nemogućnost izgovaranja reči; senzorna – nemogućnost razumevanja izgovorenog; senzomotorna  – kombinacija prethodna dva tipa; nominalna  – nemogućnost imenov anja prepoznatog predmeta ili pojave ) 1

2. Amuzija ( motorna  – nemogućnost izvođenja muzičkog dela; senzorna –  nemogućnost njegovog prepoznavanja ) 3. Agrafija ( nemogućnost pisanja ) 4. Akalkulija ( nemogućnost računanja ) 5. Apraksija ( nemogućnost izvođenja složenih naučenih motornih radnji ) ( Ukoliko je neka funkcija u manjoj ili većoj meri oštećena, ali ne i izgubljena, u njenom nazivu će umesto prefiksa “a“  stajati prefiks “dis“ ) . Iluzija je netačno, iskrivljeno, pogrešno opažanje. Kod ove vrste poremećaja opažanja , osoba registruje realno postojeću informaciju  - ali tu informaciju, usled greške u prepoznavanju, pogrešno interpretira ( tumači ) . Halucinacije su opažanja bez prisustva  informacije. Ovde nije u pitanju iskrivljeno opažanje  realno postojećih predmeta ili pojav a ( kao što je slučaj kod iluzija ) – već halucinantno ili halucinatorno opažanje , koje halucinant doživljava uprkos činjenici, da predmet opažanja realno ne postoji.

Halucinatorni doživljaj može, ali i ne mora da ima psihotični karakter. Halucinant je psihotičan, ukoliko veruje u realnost svog halucinatornog doživljaja – što se

označava kao pozitivan sud realnosti; takva osoba ima tzv. prave halucinacije. dve vrste poremećaja inteligencije:

1. Oligofrenija ( primarno slaboumlje, maloumnost, umna zaostalost, mentalna retardacija ) 2. Demencija ( sekundarno slaboumlje )

Oštećenje inteligencije do kojeg je došlo unutar perioda tokom kojeg se inteligencija razvija ( a to je prvih 16 do 25 godina života ) označava se kao oligofrenija. Demencija je oštećenje inteligencije, do kojeg je došlo po završetku perioda njenog razvoja. Najčeši tipovi demencije su demencija u Alchajmerovoj bolesti i vaskularna demencija. Karakteristične promene u mozgu dementnih osoba, dovode do brojnih oštećenja psihičkog funkcionisanja ( oštećenje intelektualnog funkcionisanja, zaboravnost, dezorijentisanost, apatija ili razdražljivost, nagle promene raspoloženja, ćudljivost, agresivnost, promene ličnosti ... )

PAŽNJA Pažnja je sposobnost usmeravanja i usredsređivanja psihičke energije na određeni izabrani sadržaj, kao i sposobnost premeštanja psihičke energije sa jednog na drugi sadržaj ( informaciju ).

Kod pažnje se opisuju njena dva svojstva ( osobine ) - vigilnost i tenacitet. Vigilnost ( usmerljivost, pokretljivost, gipkost pažnje ) je sposobnost da se psihička energija

usmeri ka određenoj informaciji, kao i sposobnost da se brzo prenosi ( premešta ) sa jedne na drugu informaciju.

Tenacitet ( usredsredljivost, postojanost, stalnost pažnje ) je sposobnost zadržavanja psihičke energije na određenom izabranom sadržaju  ( informaciji ).

2

Kod odrasle osobe sa neoštećenom pažnjom, ova dva kvaliteta su podjednako razvijena –  tako da osoba može da podjednako brzo i lako pojačava čas tenacitet, čas vigilnost ( već prema potrebi zadatka ).

Oštećenja ( poremećaji ) pažnje se nazivaju rasejanošću. Postoje dve osnovne vrste rasejanos ti, koje nastaju oštećenjem tenaciteta ili vigilnosti pažnje. 1. Rasejanost po tipu pojačanog tenaciteta ( hipertenacitetna rasejanost, rasejanost po tipu rasejanog profesora ).

U pitanju je prejaka usredsređenost psihičke energije, što za posledicu ima njenu oslabljenu usmerljivost i pokretljivost. U psihijatriji se najčešće viđa kod depresivnih i sumanutih pacijenata. 2. Rasejanost po tipu pojačane vigilnosti ( hipervi gilna rasejanost, rasejanost po tipu

rasejanog učenika ). Ovde se radi o prejakoj usmerljivosti i pokretljivosti pažnje, dok  je istovremeno prisutna slaba usredsredljivost. Ovaj tip rasejanosti se viđa kod dece ( u koje se ne smatra poremećajem, jer je karakterističan je za to životno doba ), zatim kod umornih ili zastrašenih odraslih. U psihijatriji je karakterističan za anksiozne i manične pacijente. ( Hipertenacitetna rasejanost može da se označi i kao hipovigilna, dok je hipervigilna rasejanost istovremeno i hipotenacitetna ).

SVEST

Svest je sposobnost održavanja budnog stanja ( medicinska definicija ), ili sposobnost davanja ispravnih podataka o sebi, o drugima, o vremenu i o prostoru ( psihijatrijska definicija svesti, koja podrazumeva postojanje svesnosti, odnosno orijentisanosti u sva 4 pravca: prema sebi, prema drugima, u vremenu i u prostoru - što je stanje koje postoji kod očuvane, pribrane svesti ).

Poremećaji svesti se dele u dve osnovne grupe: to su poremećaji svesti u širem, i u užem smislu.

POREMEĆAJI SVESTI U ŠIREM SMISLU nastaju oštećenjem integrativne ( povezujuće ) funkcije svesti.

Pomenutu grupu čine sledeći poremećaji: 1. Autizam – povlačenje iz realnosti, sa apsolutnom dominacijom unutrašnjeg života 2. Depersonalizacija  – otuđenje Ja od sopstvene ličnosti ( osoba samoj sebi deluje izmenjeno i strano 3. Transformacija  – uverenje osobe da se pretvorila u neku drugu ličnost, ili čak u jedinku

neke druge biološke vrste ( transformacija je poremećaj koji nastaje u nekim slučajevima ekstremno izražene depersonalizacije, na koju se nadovezuje ) 4. Derealizacija  – otuđenje Ja od realnosti ( osobi inače poznata okolina deluje izmenjeno, nekada do neprepoznatljivosti )

POREMEĆAJI SVESTI U UŽEM SMISLU nastaju oštećenjem budnosti ili oštećenjem  svesnosti.

3

Oštećenjem budnosti, nastaje neki od kvantitativnih poremećaja svesti ( kratkotrajne krize svesti, somnolencija, sopor ili koma ).

Oštećenjem svesnosti, nastaju kvalitativni poremećaji svesti: 1. Dezorijentacija  – poremećaj orijentisanosti prema sebi, drugima, u vremenu ili u prostoru 2. Delirijum ( bunilo ) - sindrom čiju osnovu čini stanje dezorije ntisanosti, a koji obavezno uključuje i perceptivne obmane, strah i agitaciju ( ekstremni psihomotorni nemir ) 3. Sumračno stanje – stanje sužene svesti, najčešće nastalo dejstvom jakog afekta 4. Somnabulizam ( mesečarstvo ) – stanje nastalo usled nepotpunog buđenja ( motorni i senzorni aparat su budni i aktivni, mada osoba i dalje spava ) 5. Fuge ( psihogena bekstva ) – nesvesna, i naizgled besmislena trčanja, putovanja, lutanja 6. Stanja transa i zaposednutosti 7. Hipnoza – veštački izazvano suženje svesti

NAGONI

Nagoni su urođeni obrasci ( oblici ) ponašanja, koji su specifični za vrstu –  to je tzv. memorija vrste. Nagon se definiše i kao urođena želja za određenim oblikom ponašanja, kojim će biti

zadovoljena neka od osnovnih bioloških ili socijalnih potreba čoveka. Nagoni se zato dele na biološke ( vitalne ) i socijalne. Biološki nagoni su:

1. Nagon za samoodržanjem ( koji uključuje nagon za življenjem i  nagon za ishranom ) 2. Nagon za održanjem vrste ( koji podrazumeva seksualni nagon, kao i roditeljski nagon )

Socijalni nagoni su sledeći: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

 Afilijativni nagon ( nagon čopora, gregarni motiv ) Motiv radoznalosti i saznanja Nagon za igrom i razonodom

Takmičarski nagon Nagon za autoafirmacijom

 Altruistički nagon

Poremećaji nagona mogu biti: po jačini ( na taj način nastaju kvantitativni poremećaji nagona ) i po pravcu usmerenja ili načinu realizacije ( kvalitativni poremećaji ) Poremećaji nagona za ishranom:

I Kvantitativni

a) pojačanje nagona ( koje dovodi do jedne od sledećih posledica:

zloupotrebe hrane, praćene gojaznošću; “bolesne proždrljivosti“ – bulimije; “vučje gladi“ ili “vučje žeđi“, stanja koja se mogu javiti kod epilepsije ) b) slabljenje i c) gubitak nagona ( što se često pogrešno naziva anoreksijom, dok je ispravan naziv za gubitak apetita –  inapeticija ! ) II Kvalitativni poremećaji nagona za ishranom su: a ) pike ( kao neodoljiva potreba za

unošenjem neke određene vrste hrane, ili potreba za unošenjem nenutritivnih materija: maltera, zemlje, hartije, pikavaca ... ) b ) koprofagija, antropofagija i nekrofagija  – patološka potreba za unošenjem fecesa, ili “mesa“ sa živog ili umrlog čoveka ( isključivo kod nekih Sch pacijena ta ) 4

Poremećaji nagona za življen jem: pojačan, oslabljen, ugašen . ( Slabljenje ili gubitak nagona za življenjem, praćeni su odgovarajućim stepenom suicidalnosti –  sklonosti ka samoubistvu ! ) Poremećaji seksualnog nagona: I Kvantitativni a) sniženje do gubitka polnog nagona ( frigidnost kod žena, insuficijencija kod

muškaraca ) b) povišenje polnog nagona ( nimfomanija kod žena, satirijaza kod muškaraca ) II Kvalitativni a) poremećaji  polnog identiteta  – transseksualizam ( osoba sebe p sihološki

doživljava kao pripadnika suprotnog pola, i želi da svoj biološki pol uskladi sa psihološkim ) b) inverzije ( koje podrazumevaju nenormalno usmerenje seksualnog nagona, što uslovljava nenormalan izbor seksualnih objekata: deca  – pedofilija, stari  – gerontofilija, životinje – sodomija. Homoseksualizam, koji podrazumeva seksualno usmerenje ka istopolnim osobama ( i koji je ranije svrstavan u poremećaje seksualnog nagona )  savremena psihijatrija smatra varijetetom normalnosti c) perverzije ( nenormalani načini zadovoljenja polnog nagona ).

EMOCIJE

Emocija ( osećanje, timija ) je specifičan doživljaj, specifična reakcija na određenu informaciju ili sadržaj svesti. Dva posebna stanja emocija su : raspoloženje – relativno ravnomerno i trajno stanje osećanja, i afekat – veoma jako osećanje ( npr. intenzivan strah ili bes ) praćeno vidljivim telesnim i izražajnim manifestacijama. Poremećaji emocija su: I KVANTITATIVNI: 1. Atimija ( apatija, emocionalna tupost )  – nemogućnost emocionalnog reagovanja, odnosno

doživljavanja osećanja 2. Hipotimija (flegmatičnost ) – oslabljeno emocionalno reagovanje 3. Hipertimija ( depresija  – bolesna tuga, i euforija  – bolesna radost ) 4. Emocionalna labilnost  – lako i brzo menjanje raspoloženja na male povode 5. Emocionalna inkontinencija  – nemogućnost zadržavanja emocionalnog reagovanja 6. Emocionalna razdražljivost  – brzo i burno emocionalno reagovanje na male i beznačajne

povode 7. Patološki afekat ( razjarenost, reakcija kratkog spoja )  – trenutna i brutalna reakcija na provokaciju 8.Produženi  afekat  – emocionalna reakcija traje nenormalno dugo 9.Afektivna krutost – nemogućnost uvremenjene promene afektivne reakcije ( ako je osoba, recimo, tužna zbog neke loše vesti, pa onda sazna da je bila pogrešno informisana  –

novo osećanje će smeniti tugu tek nakon nekog kraćeg ili dužeg vremena ) II KVALITATIVNI ( viđaju se samo kod šizofrenih osoba ) 1. Paratimija ( ideo-afektivna disocijacija )  – rascep imeđu misli i osećanja 2. Paramimija ( afektivno- mimička disocijacija ) – rascep između osećanja i mimičke ekspresije 3. Defekt afektivnog odnosa ( odsustvo emocionalne rezonance )  – nemogućnost razmene

osećanja sa okolinom VOLJA

Volja je energija koju svesno Ja ulaže u ostvarivanje ili odbacivanje određene želje. 5

Poremećaji volje su: I Hipobulija – slabost volje II Abulija - gašenje, odnosno odsustvo volje III Gubitak slobodne volje – osoba ima određene želje i namere, ali ne i sposobnost, slobodu da ih realizuje ( zavisnost od drugih osoba, toksikomanije ... ) IV Kolebljivost volje – poremećaj koji se javlja kod ambitendencije ( istovremenog postojanja dveju podjednako jakih, a međ usobno suprotstavljenih namera, koje su zasnovane na postojanju ambivalencije  – istovremenog postojanja međusobno suprotstavljenih osećanja prema istoj osobi, predmetu, pojavi ... ) V Sugestibilnost – nekritičko prihvatanje tuđih stavova VI Impulsivne radnje – ponavljani štetni postupci, uzrokovani impulsima koje pacijent nije u stanju da razume, niti da ih kontroliše ( patološko kockanje, patološka krađa – kleptomanija, patološko podmetanje požara – piromanija, patološko čupanje kose –  trihotilomanija ) VII Prisilne radnje ( opsesivne radnje, kompulzije )  – realizovani prisilni impulsi, podsticaji da

osoba obavi neku neželjenu radnju VIII Automatske radnje – postupci koje osoba ne doživljava kao svoje, odnosno od kojih je “doživljajno otuđen a “ IX Katatoni fenomeni ( koji čine katatoni sindrom, u potpunosti izražen kod katat onog tipa šizofrenije ): 1. Docilnost ( automatska poslušnost ) – ekstremno izražena sugestibilnost 2. Katatoni stupor – potpuno odsustvo voljne aktivnosti 3. Katatona pomama  – “furiozni bes”, stanje ekstremno izraženog besa i agresivnosti 4. Katalepsija – posebna vrsta ukočenosti mišića kod šizofrenih pacijenata, ko ja im omogućava da satima ili danima zadrže isti položaj tela 5. Ehopatije ( EHO-fenomeni ) su: ponavljanje tuđih  radnji – ehopraksija, tuđih reči –  eholalija i tuđe mimike – ehomimija 6. Negativizam – opiranje izvršenju naloga ( pasivni ) ili činjenje suprotnog od naloženog ( aktivni negativizam ) 7. Stereotipija – besmisleno ponavljanje jedne reči, rečen ice, radnje ili pokreta ( stereotipija govora je verbigeracija ) 8. Manirovanost – upadljivost u izvođenju radnji ili u govoru 9. Bizarno ponašanje – ponašanje koje je ne samo upadljivo, već i izopačeno i nastrano ( tako da je i laiku jasno da je u pitanju mentalno obolela osoba  – recimo, plaženje ili pružanje stopala umesto šake pri pozdravljanju  )

PSIHIJATRIJSKI POREMEĆAJI I ANKSIOZNI POREMEĆAJI ( ranije neurotski poremaćaji, neuroze ) su grupa poremećaja, čija je osnovna karakteristika prisustvo anksioznosti –  jedne vrste patološkog, nerealnog straha. Kod tzv. slobodno-lebdeće anksioznosti, prisutan je dođivljaj mučnog iščekivanja nečega

nepoznatog, a neprijatnog ili strašnog, što će se dogoditi u bližoj ili daljoj budućnosti. Pomenuti doživljaj je praćen teskobom i iznemirenošću, a u potpunosti je izražen kod generalizovanog anksioznog poremećaja – zajedno sa obiljem somatskih simptoma. Pomenuti strah ( anksioznost ) može da se veže za određene predmete, pojave, ideje ili situacije; na taj način nastaje drugi tip ove vrste mentalnih poremećaja – fobični poremećaj. Taj poremećaj se ispoljava kao patolo ški, iracionalni strah od otvorenog i zatvorenog prostora (agorafobija i klaustrofobija ), od javnog nastupa ( socijalna fobija ), od visine, letenja avionom,

injekcija i hirurških intervencija, bolesti, smrti, prljavštine, zaraze ... Ako se u kliničkoj slici  javljaju napadi panike ( periodi nekontrolisan e intenzivne anksioznosti, praćene brojnim vegetativnim simptomima i strahom od gubitka kontrole, ludila ili smrti ) u pitanju je panični 6

poremećaj. Pretvaranjem – konverzijom anksioznosti u telesne simptome ( slepilo, gluvoća, pareze i paralize, poremećaji pokreta, “epileptički napadi“ ... nastaje konverzivni poremećaj. Kod disocijativnog poremećaja dolazi do izmene mentalnog funkcionisanja - što se ispoljava u vidu promene stanja svesti ili identiteta li čnosti, a praćeno je razli čitim psihopatolo škim fenomenima ( amnezija, stupor, fuga, depersonalizacija, udvajanje li čnosti … ). Kod opsesivnokompulzivnog poremećaja prisutni su razli čiti opsesivni fenomeni: opsesivne-prisilne misli, sumnje, impulsi, radnje … Kod mešovitog anksioznog i depresivnog poremećaja istovremeno su prisutni i anksiozni i depresivni simptomi. Somatoformni poremećaji podrazumevaju prisustvo brojnih i promenljivih somatskih tegoba, a bez ikakve organske ili funkcionalne osnove ( najpoznatiji tip ove vrste poremećaja je hipohondrija ). Neurastenija (“nervni zamor” ) je stanje mentalne i fizičke iscrpljenosti, a bez ikakve realne osnove.

Uzrok svih anksioznih poremećaja, je ste nesposobnost svesnog dela ličnosti da prihvati i adekvatno obr adi različite neželjene psihičke sadržaje ( koji postoje u nesvesnom delu psihe, i traže načine da savladaju odbrambene mehanizme - kako bi se probili u svesni deo psihe). U okviru iste grupe psihijatrijskih poremećaja, opisuju se akutna , kao i produžena ili odložena

reakcija na težak psihički stres. Ova druga nosi naziv posttraumatski stresni poremećaj ( PSP ) . PSP se najčešće manifestuje košmarnim snovima, povremenim nametljivim sećanjima na doživljnu traumu ( “flashback” ) usamljivanjem, nereagovanjem na okolinu, apatijom … II POREMEĆAJI RASPOLOŽENJA ( afektivni poremećaji ) se javljaju u vidu dva klinička sindroma: to su sindrom manije, i sindrom depresije. Poremećaji raspoloženja se  dele na unipolarne i bipolarne - zavisno od toga da li se kod određenog pacijenta javljaju samo manične ili samo depresivne epizode, ili i jedne i druge naizmenično. Kod manije, raspoloženje je patološki povišeno ( bolesna radost – euforija ) a ponašanj e je

nekontrolisano: stalno su u pokretu, napadni, bučni, nasmejani, žive mimike i upadljivo odeveni, žene upadljivo našminkane i nakinđurene.Mišljenje je poremećeno i po formi i po sadržaju: ubrzani misaoni tok i govor, bujica ideja, beg ideja, ekspanzivn e sumanute ideje …Pažnja je oštećena po tipu rasejanog učenika, a svi nagoni su pojačani. Prepuni su velikih planova, koji se munjevito smenjuju  – tako da stalno nešto započinju, a ništa ne završavaju ( što znači da je i volja oštećena ). Opažanje,  inteligencija i svest su neo štećeni. Kod depresije, sve je suprotno: postoji depresivno raspoloženje ( depresija –  bolesna tuga )

pacijenti su plačljivi, zamišljeni, usporeni ( ređe agitirani ), povijeni, snuždeni, bez ikakvih interesovanja i zadovoljstava ( anhedonija  – nemogućnost doživljavanja zadovoljstva ),  izrazito sniženog samopoštovanja, opterećeni osećajem krivice. Po pravilu su bez apetita, i muči ih nesanica. Kod psihotične depresije, prisutne su depresivne sumanute ideje. Postoji oštećenje pažnje po tipu rasejanog profesora, prisutna je alomnezija, nagoni su sniženi ( često tendencija ka samoubistvu ). Ideje grešnosti nekad prerastu u slušne iluzije i halucinacije.Oštećenje volje od hipobulije do abulije, nekad je prisutan i depresivni stupor.

Poremećaji raspoloženja se mogu javiti i u vidu njihovih hroničnih , ali blagih formi  – ciklotimije i distimije. Kod ciklotimije se naizmenično javljaju epizode blage depresije ( subdepresivnost ) i blage manije ( hipomaničnost ). Zato ciklotimiju možemo shvatiti kao blažu varijantu bipolarnog

afektivnog poremećaja.

Distimija podrazumeva prisustvo hroničnog depresivnog raspoloženja, ali blago izraženog. Kada se kod distimičnog pacijenta simptomi depresije intenziviraju, na taj način  nastaje depresivna epizoda  – što je stanje poznato pod nazivom “dupla depresija” ( zbog toga što se na bazičnu , i manje-više trajno prisutnu distimiju kao vid depresije, pojačanjem njenih simptoma nadovezala depresivna epizoda ). 7

III POREMEĆAJI SA SUMANUTOŠĆU su heterogena grupa poremećaja, čija je karakteristika prisustvo jednog ili više tipova sumanutosti ( sumanutih ideja ).  Halucinacija nema ! Da bi se dijagnostikovao poremećaj sa sumanutošću ( sumanuta psihoza ) sumanute ideje moraju biti prisutne u trajanju od najmanje 3 meseca. Prema strukturi, sumanutost može da bude paranoidna ( sumanute ideje su nestrukturisane i nesistematizovane, a pacijenta je na kratko vreme moguće poljuljati u njegovim bolesnim uverenjima ) i paranoična ( sumanutost je jasno i čvrsto strukturisana i sistematizovana, a pacijent do krajnosti nepokolebljiv u svojim bolesnim uverenjima; za razliku od paranoidnih, paranoični pacijenti “identifikuju” svoje navodne progonitelje – kao u filmu “Balkanski špijun” ). Zavisno od teme ( sadržaja ) razlikuje se više tipova sumanutosti: pacijent može bolesno verovati da se svi razgovori i postupci osoba u njegovoj okolini, odnose baš na njega ( to je

sumanutost odnosa ) zatim, da je izložen proganjanju sa ciljem likvidacije ( sumanutost proganjanja  – persekucije ) ili da je u njega / nju zaljubljena neka slavna ličnost, koja joj šalje odgovarajuće tajne poruke preko medija ( eroto manija, erotomanska sumanutost ). Sumanutosti mogu biti i religiozne, mesijanske, depresivne ( sumanutost autoakuzacije  – samookrivljavanja, zatim moralne ili materijalne propasti, ili nihilističke –  ideje nepostojanja samog pacijenta, ili članova njegove porodice, ponekad i čitavog sveta ), zatim hipohondrične, ekspanzivne  ( ideje veličine - bolesno veruje u svoje nepostojeće mesto u istoriji, ili u svoje nepostojeće visoko poreklo, bogatstvo, pronalazaštvo, posebne sposobnosti …) sumanute ideje trudnoće, ili sumanute ideje trovanja … Revandikaciona sumanutost podrazumeva bolesnu borbu za svoja navodno ugrožena prava . Ovaj tip sumanutosti se javlja kod tzv. revandikacionih sumanutih psihoza ( kverulanti  – svadljivci, sumanuti megalomani, sumanuti pronalazači, fanatični idealisti) IV ŠIZOFRENIJA ( Sch – “rascep duše” )  je najteže duševno oboljenje. ( Inače, pod duševnim

oboljenjima se danas podrazumevaju isključivo psihotični poremećaji ). Hroničnog je toka, koji postepeno dovodi do dezorganizacije i propadanja čitave ličnosti. Kliničku sliku čine  brojni poremećaji različitih psihičkih funkcija. U sferi opažanja, mogu se javiti  iluzije i halucinacije ( obično slušne ) . Javljaju se i različiti formalni i sadržajni poremećaji mišljenja ( sumanute ide je šizofrenih pacijenata su običn o apsurdne i bizarne ). I nteligencija je neoštećena (  osim prividno kod nekih pacijenata, koji sa lakoćom odgovaraju na teška pitanja, i obratno – tzv. šizofrena demencija ). Pažnja je oštećena, uz prisustvo tzv. šizofrene r asejanosti ( pacijent zapaža samo nevažne detalje, dok g a bitne stvari ne zanimaju ) . Oštećeni su i nagoni, volja i emocije. Oblici ( tipovi, forme ) šizofrenog poremećaja su sledeći: Jednostavna ( simplex ) Sch: postepeno se gase nagoni, volja,emocije i ambicije, kao i veze sa svetom, sa drugim ljudima i sa samim sobom. Ovde po pravilu nema halucinacija i sumanutosti. Paranoidna Sch: ličnost je dosta dobro očuvana, ali su prisutne paranoidna i druge sumanutosti ( a često i njima odgovarajuće slušne halucinacije  ). Katatona Sch: prisutni su pretežno poremećaji motorike, a simptomi su već opisani u okviru katatonog sindroma ( kod poremećaja volje ). Hebefrena Sch: počinje u ranoj mladosti - obično samoizolacijom i padom aktivnosti, a uz buđenje interesovanja za religiozne i apstraktne teme , i uz pojavu sumanutosti i halucinacija.

Najbrže dovodi do osiromašenja i potpunog “brisanja” ličnosti, uz gubitak sposobnosti govora. Nediferencirana Sch: ova dijagnoza se postavlja kada su prisutni šizofreni simptomi, ali uz formiranje kliničke slike koja ne odg ovara ni jednom od navedenih oblika.

8

Rezidualna Sch: završna faza u razvoju šizofrenog poremećaja, uz kliničku sliku kojom dominiraju tzv. negativni simptomi ( razl ičiti deficiti: psihomotorna usporenost, neaktivnost, pasivnost, osiromašena ili odsutna ve rbalna i neverbalna komunikacija, izbegavanje pogleda,

siromaštvo ili gubitak emocija, volje i nagona, nevođenje brige o sebi i drugima … ). V BOLESTI ZAVISNOSTI su poremećaji nastali zbog upotrebe psihoaktivnih supstanci koje izazivaju zavisnost ( zloupotreba supstanci koje nisu psihoaktivne, ili ne dovode do zavisnosti: antidepresivi, analgetici, laksativi, vitamini, hormoni … šifrira se drugačije ).  Identifikacija psihoaktivne supstance se vrši na osnovu auto i heteroanamneze, analizom uzoraka urina il i

krvi, kao i na osnovu drugih dokaza: klinički simptomi, posedovanje supstance, izjave svedoka. Upotreba psihoaktivnih supstanci može da se označi kao akutna intoksikacija - prolazno stanje koje nastaje unošenjem alkohola ili droge  ( vrste droga: narkotici – opijum i njegovi derivati: morfin i heroin, psihostimulansi – kokain i amfetamin, halucinogeni - LSD, preparati kanabisa / indijske konoplje -marihuana i hašiš ) a dovodi do poremećaja psihičkih funkcija , i kao štetna upotreba - obrazac upotrebe koji izaziva oštećenje fizičkog ili psihičkog zdravlja. Kod bolesti zavisnosti opisuju se dva sindroma: sindrom zavisnosti ( obrazac ponašanja koji

upravlja životom zavisnika, a zasnovan je na žudnji za unošenjem psihoaktivne supstance – duvana, alkohola ili droge ) i apstinencijalni sindrom ( skup somatskih i psihičkih simptoma koji se javljaju po prekidu uzimanja psihoaktivne supstance u visokim dozama  – tremor, anksioznost, depresija, poremećaji spavanja …  ). U lečenju psihijatrijskih poremećaja, koriste se psihofarmakoterapija ( koja podrazumeva upotrebu psihotropnih supstanci  – psihofarmaka ), psihoterapija i radno-okupaciona terapija.

9

10