Proučavanje snova - Frederik van Eeden

Proučavanje  snova   Frederik  van  Eeden     Od  1896.  proučavao  sam  vlastite  snove,  zapisujući  one  najzanimljivije  u  svoj   dnevnik.  1898.  započeo  sam  odvojeno  zapisivati  određenu  vrstu  sna  koja  mi  se   činila  najvažnijom,  i  nastavio  sam  s  tim  do  današnjeg  dana.  Sveukupno  sam   sakupio  otprilike  500  snova,  od  kojih  352  spadaju  u  tu  određenu  vrstu,  koju  sam   upravo  spomenuo.  Taj  materijal  može  činiti  temelj  onoga  za  što  se  nadam  da   može  postati  vrijednom  znanstvenom  građom,  ukoliko  mi  slobodno  vrijeme  i   snaga  dozvole  da  je  oprezno  razvijem.   U  međuvremenu,  s  oprostivom  zabrinutošću  da  ideje  neće  na  vrijeme  naći  svoj   izrijek,  sažeo  sam  ih  u  umjetničko  djelo  –  novelu  naziva  «Nevjesta  snova».   Fikcijska  forma  omogućila  mi  je  slobodu  u  suočavanju  s  delikatnim  pitanjima,  i   imala  je  prednost  u  tome  da  je  izražavala  prilično  neuobičajene  ideje  na  manje   agresivan  način  –  takoreći,  ezoterički.  Da,  želio  sam  izreći  te  ideje  i  u  obliku  koji   će  se  neposrednije  obratiti  znanstvenum  umu,  i  znam  da  za  tu  svrhu  ne  mogu   naći  bolju  publiku  od  članova  Društva  za  paranormalna  istraživanja  (Society  for   Psychical  Research,  op.prev.),  koji  su  navikli  raspravljati  o  istraživanjima  i   idejama  neuobičajene  vrste  otvorenog,  ali  kritičkog  duha.   Ovaj  članak  je  samo  uvodna  skica,  kratka  najava  većeg  djela,  za  koje  se  nadam  da   ću  ga  sljedećih  godina  moći  dovršiti.   Koliko  god  to  bilo  moguće,  izbjegavat  ću  spekulacije,  i  ograničit  ću  se  na   činjenice;  no  te  činjenice,  kako  sam  ih  opazio,  dovode  me  općenito  do  čvrstog   uvjerenja  da  teorije  o  svijetu  snova,  kako  ih  se  danas  predstavlja,  za  koje  znam,   nisu  u  stanju  objasniti  sve  pojave.   Dozvolite  mi  da  vam  sada  predstavim  jedan  pokušaj  klasifikacije  različitih  vrsta   snova,  koje  sam  sâm  doživio  i  promatrao  u  periodu  od  16  godina.  Bio  sam  u   mogućnosti  razlikovati  9  različitih  vrsti  snova,  svaka  od  kojih  predstavlja  jedan   jasno  definirani  tip.  Postoje  naravno  i  intermedijarne  forme  i  kombinacije,  ali  se   u  njima  još  uvijek  mogu  prepoznati  zasebni  tipovi.   Prvi  tip  snova  zovem  početni  ili  inicijalni  snovi.  Ova  vrsta  snova  je  vrlo  rijetka;   poznato  mi  je  samo  nekoliko  slučajeva  u  kojima  sam  ih  sâm  imao,  i  nisam  našao   jasne  naznake  za  njih  kod  drugih  autora.  No,  ona  je  vrlo  karakteristična  i  lako  je   se  razlikuje.  Pojavljuje  se  na  samom  početku  spavanja,  kada  je  tijelo  u   normalnom,  zdravom  stanju,  ali  je  jako  umorno.  Tranzicija  iz  budnosti  u   spavanje  tada  se  događa  samo  s  trenutkom  onoga  što  općenito  zovem  nesvijest,   ali  bih  to  radije  nazvao  diskontinuitet  pamćenja.  To  nije  ono  što  Maury  naziva   hipnagoška  halucinacija,  fenomen  kojeg  dobro  poznajem  iz  vlastitog  iskustva,  ali   za  kojeg  držim  da  ne  pripada  svijetu  snova.  U  hipnagoškim  halucinacijama   imamo  vizije,  ali  i  potpunu  tjelesnu  percepciju.  U  inicijalnoj  vrsti  snova  vidim  i   osjećam  kao  u  bilo  kojem  drugom  snu.  Imam  gotovo  potpuno  sjećanje  na  dnevni   život,  znam  da  spavam  i  gdje  spavam,  ali  su  sve  percepcije  fizičkog  tijela,   unutarnje  i  vanjske,  visceralne  ili  periferne,  u  potpunosti  odsutne.  Obično  imam   osjećaj  da  lebdim  ili  letim,  i  sa  savršenom  jasnoćom  opažam  da  je  osjećaj  umora,   nelagoda  tjelesne  premorenosti,  nestao.  Osjećam  se  svjež  i  snažan;  mogu  se  

pomicati  i  lebdjeti  u  svim  pravcima;  no  ipak  znam  da  mi  je  tijelo  istovremeno   mrtvo  umorno  i  da  čvrsto  spava.   Kao  rezultat  pažljivih  promatranja,  držim  se  svog  uvjerenja  da  tjelesna  stanja   spavača,  u  pravilu,  nemaju  utjecaja  na  karakter  snova,  s  iznimkom  u  nekoliko   rijetkih  i  abnormalnih  slučajeva,  blizu  trenutka  buđenja,  ili  u  snovima  druge   vrste,  koje  sam  klasificirao  kao  patološke,  u  kojima  ulogu  igraju  groznica,   probavne  smetnje,  ili  neki  otrov,  a  koji  čine  malu  manjinu.  Za  mene  kao   promatrača,  mogu  izjaviti  da  sam  bio  dobrog  zdravlja  cijelo  vrijeme  promatranja.   Nisam  imao  važnih  pritužbi  bilo  koje  nervne  ili  visceralne  vrste.  Spavanje  i   probava  su  mi  obično  dobri.  Ali  sam  ipak  imao  najstrašnije  noćne  more,  kada  mi   je  tijelo  bilo  uobičajeno  svježe  i  zdravo,  dok  sam  za  vrijeme  boravka  na  brodu  u   snažnoj  oluji,  ili  spavanja  u  spavaćim  kolima  vlaka,  imao  slatke  i  mirne  snove.   Želim,  stoga,  definirati  pravi  san  kao  stanje  u  kojem  tjelesne  senzacije,  bile  one   visceralne,  unutarnje  ili  periferne,  ne  mogu  neposredno  prodrijeti  u  um,  nego   samo  u  fizičkoj,  neprostornoj  formi  simbola  ili  slike.   Namjerno  izbjegavam  riječi  «svijest»  i  «nesvijest»,  koliko  god  to  bilo  moguće.   One  mogu  biti  pogodne  u  kolokvijalnom  jeziku,  ali  im  nisam  u  stanju  pridružiti   bilo  koje  jasno  značenje.  Nemam  pojma  što  «nesvijest»,  kao  imenica,  može   predstavljati.  I  ustanovio  sam  da  su  mi  dovoljne  riječi  pamćenje  i  sjećanje,  i  riječ   osobnost  ili  osoba,  u  prostom  smislu  persone  (maska,  znači,  maska  koju  nose   glumci  ili  igrači).  Mislim  da  nije  točno  tijelo  spavača  ili  narkotiziranog  čovjeka   zvati  nesvjesnim.  Tokom  svoje  karijere  kao  psihoterapeut,  u  kojoj  sam   sugestijom  proziveo  spavanje  kod  mnogih  ljudi,  spoznao  sam  da  se  ljudsko  tijelo   može  ponašati  kao  samosvjesna  osoba,  bez  ikakvog  učestvovanja  prisjećajućeg   uma.  Danas  znamo  da  je  moguća  podjela  ljudske  osobnosti,  ne  samo  u  dva,  nego  i   u  tri  i  više  dijelova.    Tokom  rada  s  gospođom  Thompson,  uočili  smo  da  nakon   transa,  u  kojem  je  gospođa  Thompson  govorila  kao  «Nelly»,  ili  kao  neka  druga   kontrola,  sâma  se  prisjetila  snova  koji  nisu  imali  nikakve  veze  sa  stvarima  o   kojima  nam  je  pričala.  Za  njeno  biće  moglo  bi  se  tako  reći  da  je  bilo  podijeljeno  u   tri  entiteta  –  tijelo  u  transu,  naoko  uspavano;  «kontrolu»,  koja  je  govorila  kroz   njena  usta;  i  gđu  Thompson,  koja  je  sanjala  u  podosta  drugačijim  sferama.  Sve  te   tri  osobe  ili  osobnosti  bile  su,  naravno,  «svjesne»  na  neki  način,  pošto  je  sve   vjerojatno  svjesno.  Pitanje  glasi,  gdje  prolaze  niti  sjećanja  koje  nam  omogućavaju   da  identificiramo  osobe?   Znam  da  gospodin  Havelock  Ellis  i  mnogi  drugi  autori  neće  prihvatiti  moju   definiciju,  jer  niječu  mogućnost  potpunog  prisjećanja  i    slobodne  volje  u  snu.  Oni   bi  rekli  da  to  što  nazivam  san,  nije  san,  nego  vrsta  transa,  ili  halucinacije,  ili   ekstaze.  Opažanja  Marquisa  d'Hervea,  koja  su  bila  vrlo  slična  mojima,  kao  što  su   opisana  u  njegovoj  knjizi  «Les  Reves  et  les  moyens  de  les  diriger»,  odbačena  su   na  isti  način.  Ti  snovi  ne  mogu  biti  snovi,  rekao  je  Maury.   Dakle,  to  je  naprosto  pitanje  nomenklature.  Mogu  samo  reći  da  sam  svoja   opažanja  imao    dok  sam  normalno  čvrsto  i  zdravo  spavao,  i  da  sam  u  352  slučaja   imao  potpuno  sjećanje  na  svoj  dnevni  život,  i  da  sam  mogao  raditi  što  mi  je  volja,   iako  sam  tako  čvrsto  spavao,  da  niti  jedna  tjelesna  senzacija  nije  prodrijela  u   moju  percepciju.  Ako  netko  odbija  to  stanje  uma  zvati  san,  može  predložiti  neko   drugo  ime.  Što  se  mene  tiče,  samo  je  ova  vrsta  sna,  koju  zovem  «lucidni  snovi»,   bila  ta  koja  je  pobudila  moje  gorljivo  zanimanje  i  koju  sam  pažljivo  zapisao.  

Posve  se  slažem  s  gospodinom  Havelockom  Ellisom,  da  za  vrijeme  spavanja   fizičke  funkcije  ulaze  u  stanje  disocijacije.  Moja  tvrdnja  je,  međutim,  da  nije   disocijacija,  nego  naprotiv,  reintegracija,  nakon  disocijacije  spavanja,  to  što  je   suštinska  uloga  snova.  San  je  više-­‐manje  potpuna  reintegracija  psihe,   reintegracija  u  drukčijoj  sferi,  u  psihičkom,  neprostornom  vidu  postojanja.   Učinak  te  reintegracije  u  krajnjoj  mjeri  može  biti  potpuno  sjećanje  na  dnevni   život,  refleksija,  i  voljno  djelovanje  nakon  refleksije.   Treći  tip,  obično  sanjanje,  uobičajeni  je,  dobro  poznati,  tip,  kojemu  odgovara   velika  većina  snova;  vjerojatno  je  to  jedini  tip  koji  se  pojavljuje  kod  mnogih  ljudi.   Nije  naročito  ugodan  niti  neugodan,  iako  se  to  može  mijenjati  ovisno  o  njegovom   sadržaju.  Može  doći  u  bilo  kojem  trenutku  spavanja,  tokom  dana  ili  noći,  i  nije   potrebna  nikakva  tjelesna  smetnja  koja  bi  ga  proizvela.   Ti  snovi  pokazuju  disocijaciju,  s  vrlo  nesavršenom  reintegracijom,  i,  kao  što  je   nekoliko  autora  istaknulo,  u  mnogočemu  su  vrlo  slični  ludilu.  Osoba  se  ne  sjeća   stvarnih  stanja  dnevnog  života;  lažno  sjećanje  –  paramnezija  –  u  njima  je  vrlo   učestala;  oni  su  apsurdni  i  konfuzni,  i  ostavljaju  blijede  tragove  nakon  buđenja.   Četvrti  tip,  živopisno  sanjanje,  razlikuje  se  od  običnog  sanjanja  prije  svega  po   svojoj  slikovitosti  i  snažnom  dojmu  kojeg  ostavlja,  a  koji  ponekad  ostaje  satima  i   danima  nakon  buđenja,  s  bolno  jasnim  sjećanjem  na  svaki  detalj.  Općenito  se  drži   da  su  ovi  snovi  posljedica  nekog  abnormalnog  tjelesnog  stanja.  No  ja  mislim  da  ih   se  bez  sumnje  mora  razlučiti  od  patoloških  snova.  Imao  sam  ih  za  vrijeme   savršeno  normalnih  tjelesnih  stanja.  Ne  mislim  reći,  doduše,  da  nikakva  nervna   smetnja,  fizička  uznemirenost,  ili  nikakav  utjecaj  iz  budnog  svijeta,  nisu  mogli   biti  prisutni.  Moguće  je  da  ih  je  bilo,  ali  su  u  većini  slučajeva  promakli  mom   zapažanju.  Živopisni  snovi  su  općenito  ekstremno  apsurdni,  ili  neistiniti,  iako   vrlo  izričiti  i  dobro  ih  se  pamti.  Um  je  u  potpunosti  disociran,  a  reintegracija  jako   pogrešna.   U  pravilu  nalazim  da  su  snovi  ove  vrste  neugodni  zbog  njihove  besmislenosti,   bezumne  naravi,  i  snažnog,  dugotrajnog  dojma  kojeg  ostavljaju.  Nasreću,  oni  su   rijetki,  barem  u  mom  slučaju.  Ponekad  ostavljaju  snažno  uvjerenje  da  «nešto   znače»,  da  su  premonitornog,  proročanskog  karaktera,  i  kad  čitamo  o   slučajevima  proročanskih  snova,  općenito  nalazimo  da  oni  pripadaju  ovom  tipu.   U  mom  slučaju,  često  sam  ustanovio  da  mogu  ništa  ne  «značiti»;  ponekad,   međutim,  nisam  bio  baš  siguran.  Ovisi  o  tome  u  kojem  pravcu  tražimo  uzroke.   Jedne  noći,  dok  sam  putovao  po  gradovima  i  držao  predavanja,  bio  sam  gost   jedne  obitelji  u  provincijskom  gradu,  i  spavao  u,  pretpostavio  sam,  gostinskoj   sobi.  Cijele  noći  sam  imao  najužasnije  snove,  bila  je  to  jedna  duga,  konfuzna   noćna  mora,  sa  snažnim  osjećajem  da  ona  «nešto  znači».  No  osjećao  sam  se   potpuno  zdravo,  raspoloženo  i  ugodno.  Drugo  jutro,  prilikom  doručka,  nisam  se   mogao  suzdržati  da  ne  spomenem  kakvu  sam  neugodnu  noć  proživio.  Obitelj  mi   je  tada  rekla  da  sam  spavao  u  sobi  njihove  kćeri,  koja  se  sada  nalazila  u   sanatoriju  ozbiljno  živčano  bolesna,  i  koja  je  tu  sobu  zvala  «jama  za  mučenje».   Napomenut  ću  da  su  takvi  živopisni  snovi  katkad  vrlo  ugodnog  karaktera,   ispunjavajući  dane  neopisivom  radošću.  To  je  točno,  ali,  prema  mom  iskustvu,   moji  živopisni  ugodni  snovi  sada  su  uvijek  jedne  druge  i  više  vrste.  Kao  dijete   imao  sam  te  slatke  živopisne  snove.  Sada  su  oni  u  potpunosti  promijenili  svoj   karakter  te  su  lucidnog  tipa.  

U  petom  tipu,  simboličkim  ili  imitacijskim  snovima,  karakteristični  element  je   onaj  kojeg  zovem  demonski.  Bojim  se  da  će  ova  riječ  izazvati  nešto  negodovanja,   ili  najmanje  pokoji  osmijeh  ili  podrugivanje.  No  mislim  da  mogu  uspješno  braniti   korištenje  tog  pojma.  Odmah  ću  spremno  priznati  da  je  stvarno  postojanje  bića   koja  bismo  mogli  zvati  «demoni»,  problematično,  no  ljudi  od  znanosti  drže  da  je   ta  predodžba  vrlo  korisna  i  pogodna.   Nadam  se  da  ću  zadovoljiti  čak  i  moje  najskeptičnije  slušatelje  definirajući  izraz   «demonski»  kako  slijedi:   «Demonske»  nazivam  one  pojave  koje  ostavljaju  na  nas  dojam  da  su  izmišljene  ili   upriličene  od  inteligentnih  bića  vrlo  niskog  moralnog  reda.   Čini  mi  se  da  velika  većina  snova  o  kojima  su  izvještavali  Freud  i  njegovi   sljedbenici,  i  koje  su  koristili  za  razvijanje  njegove  složene  teorije,  pripada  ovom   tipu.     Uvođenje  simbolike  snova  u  znanstveni  svijet  doista  se  može  nazvati  odvažnim   činom.  To  je  Freudovo  veliko  postignuće.   Neka  sada  razmotrimo  na  što  riječ  «simbol»  ukazuje.  Simbol  je  jedna  slika  ili   jedan  zamišljeni  događaj,  koji  predstavlja  stvarni  predmet  ili  događaj,  s  kojim   ima  neke  daleke  sličnosti.  Smišljanje  simbola  može  jedino  biti  djelo  misli  –   djelovanje  neke  inteligencije.  Simboli  ne  mogu  izmisliti  sami  sebe;  oni  moraju   biti  osmišljeni.  Pa  se  postavlja  pitanje:  tko  je  izvođač  tog  inteligentnog  čina;  tko   osmišljava  simbol?  Odgovor  Freudove  škole  je:  podsvjesno.  No  ovdje  imamo   jednu  od  onih  riječi  koja  se  pojavljuje  «wo  die  Begriffe  fehlen»  («gdje  nedostaje   pojmova»,  op.prev.).  Meni  je  riječ  «podsvjesno»,  koja  ukazuje  na  entitet  koji  misli,   jednako  misteriozna,  jednako  neznanstvena,  jednako  «okultna»  kao  i  riječ   «demon».  Po  mom  mišljenju,  jedino  je  ispravno  reći  da  u  našim  snovima  vidimo   slike  ili  doživljavamo  događaje,  za  koje  naš  vlastiti  um  –  naša  «osoba»  kako  je   pamtimo  –  ne  može  biti  odgovorna,  i  koji,  prema  tome,  moraju  doći  iz  nekog   nepoznatog  izvora.  O  općenitom  karakteru  tih  izvora,  međutim,  možemo   formirati  neko  mišljenje  i  osjećam  se  opravdanim  kada  ih  u  snovima  ove  vrste   nazivam  «demonski»  -­‐  znači  niskog  moralnog  reda.   Ovo  je  također  vrsta  u  kojoj  erotski  element,  točnije  opsceni  element,  igra  tako   važnu  ulogu.  I  ne  začuđuje  da  neki  sljedbenici  Freudove  škole,  proučavajući  samo   ovu  vrst  sna,  dolaze  do  zaključka  da  su  svi  snovi  seksualnog  porijekla.   Šesti  tip,  kojeg  zovem  generalne  senzacije  snova,  vrlo  je  osobit,  ali  ga  nije  lako   opisati.  To  nije  običan  san;  nema  vizije,  nema  slike,  nema  događaja,  nema  čak  ni   riječi  ili  imena.  Ali    za  vrijeme  dugog  čvrstog  spavanja,  um  se  neprestano  bavi   jednom  osobom,  jednim  mjestom,  jednim  značajnim  događajem,  ili  čak  jednom   apstraktnom  mišlju.  Barem  se  tako  toga  prisjeća  nakon  buđenja.  Jedne  noći  sam   neprestano  bio  okupiran  osobnošću  jednog  američkog  gospodina,  koji  me  ne   zanima  naročito.  Nisam  ga  vidio,  niti  sam  čuo  njegovo  ime,  ali  sam  se  za  buđenja   osjećao  kao  da  je  bio  ovdje  cijelo  vrijeme.  U  drugom  slučaju  bila  je  je  to  prilično   duboka  misao,  koja  me  zaokupila  dok  sam  najčvršće  spavao,  a  koje  sam  se  jasno   sjećao  nakon  buđenja.  Pitanje  je  bilo:  Zašto  se  period  našeg  života  može  osjećati   kao  jako  tužan,  dok  je  sjećanje  na  njega  vrlo  slatko  i  lijepo?  A  odgovor  je  bio:  Jer   ljudsko  biće  poznaje  samo  vrlo  mali  dio  onoga  što  jest.  Pitanje  i  odgovor  nisu  me  

nikad  napustili;  dapače,  spavao  sam  jako  čvrsto  i  bez  prekida.  Te  senzacije  u   snovima  nisu  neugodne  niti  apsurdne,  dok  god  je  tijelo  dobrog  zdravlja.   One  često  imaju  uzdižući  ili  utješni  učinak.  U  patološkim  snovima,  međutim,  one   mogu  biti  izrazito  čudne  i  uznemirujuće.  Osoba  koja  spava  može  imati  osjećaj  da   je  kvadrat  ili  krug,  ili  druge  senzacije  krajnje  neopisivog  karaktera.   Sedmi  tip  snova,  koje  zovem  lucidni  snovi,  čini  mi  se  najzanimljivijim  i  vrijednim   pažljivog  promatranja  i  proučavanja.  U  razdoblju  između  20.  siječnja  1898.  i  26.   prosinca  1912.  doživio  sam  i  zapisao  352  slučaja  snova  ovog  tipa.     U  tim  lucidnim  snovima  reintegracija  i  mentalne  funkcije  su  toliko  potpune  da  se   spavač  sjeća  dnevnog  života  i  svog  vlastitog  stanja,  dostiže  stanje  savršene   svjesnosti,  i  u  stanju  je  usmjeriti  svoju  pažnju,  i  poduzeti  različite  činove   slobodne  volje.  I  pored  toga,  mogu  samouvjereno  tvrditi,  spavanje  je  spokojno,   duboko  i  osvježavajuće.  Prvi  tračak  ove  lucidnosti  dobio  sam  jednom  dok  sam   spavao  u  lipnju  1897.  na  sljedeći  način:  sanjao  sam  da  sam  lebdio  kroz  krajolik  s   golim  drvećem,  znajući  da  je  sredina  travnja,  i  zapazio  sam  da  se  izgled  grana  i   grančica  sasvim  prirodno  promjenio.  Potom  sam,  dok  sam  spavao,  pomislio  da   moja  mašta  nikad  neće  biti  u  stanju  izmisliti  ili  napraviti  tako  zamršenu  sliku,   kao  što  je  to  bilo  pomicanje  malih  grančica  u  perspektivi  dok  sam  lebdio  kraj   njih.   Mnogo  godina  kasnije,  godine  1907.,  naišao  sam  na  odlomak  u  djelu  prof.  Ernsta   Macha,  u  kojem  je  spomenuto  isto  opažanje,  s  malom  razlikom.  Poput  mene,   Mach  je  došao  do  zaključka  da  je  sanjao,  ali  zbog  toga  jer  je  mislio  da  su  kretnje   grančica  pogrešne,  dok  sam  se  ja  divio  prirodnosti  koju  moja  mašta  ne  bi  nikad   mogla  izmisliti.  Profesor  Mach  nije  nastavio  s  promatranjima  u  tom  pravcu,   vjerojatno  zato  jer  nije  vjerovao  u  njihovu  važnost.  Odlučio  sam  pažljivo  čekati   na  sljedeću  priliku.  Pripremio  sam  se  za  pažljivo  promatranje,  nadajući  se  da  ću   produžiti  i  pojačati  lucidnost.   U  siječnju  1898.  mogao  sam  ponoviti  ovo  zapažanje.  U  noći  s  19.  na  20.  siječnja   sanjao  sam  da  ležim  u  vrtu  ispred  prozora  mog  kabineta,  i  da  vidim  oči  mog  psa   kroz  stakleno  okno.  Ležao  sam  na  prsima  i  promatrao  psa  s  velikim  zanimanjem.   Istovremeno,  međutim,  sa  savršenom  sigurnošću  sam  znao  da  sanjam  i  da  ležim   na  leđima  u  svom  krevetu.  I  tada  sam  se  odlučio  polako  i  oprezno  probuditi  i   promatrati  kako  će  se  moj  osjećaj  ležanja  na  prsima  promijeniti  u  osjećaj  ležanja   na  leđima.  Tako  sam  i  postupio,  polako  i  namjerno,  i  tranzicija  –  koju  sam  otada   mnogo  puta  doživio  –  je  čudesna.  To  je  poput  osjećaja  klizanja  iz  jednog  tijela  u   drugo,  i  jasno  je  dvostruko  sjećanje  na  dva  tijela.  Prisjetio  sam  se  onog  što  sam   osjetio  u  snu,  dok  sam  ležao  na  prsima;  no  dok  sam  se  vraćao  u  dnevni  život,   također  sam  se  prisjetio  da  je  moje  fizičko  tijelo  cijelo  vrijeme  mirno  ležalo  na   svojim  leđima.  Ovo  promatranje  dvostrukog  sjećanja  imao  sam  otad  mnogo  puta.   To  je  tako  nesumnjivo  da  gotovo  neizbježno  vodi  do  koncepcije  «sanjalačkog   tijela».     G.  Havelock  Ellis  kaže  s  podsmijehom  da  neki  ljudi  «koji  brljaju  u  okultnom»   govore  o  astralnom  tijelu.  Ali  da  je  imao  samo  jedno  ovo  iskustvo,  osjećao  bi  da   ne  možemo  izbjeći  niti  brljanje  niti  «sanjalačko  tijelo».  U  lucidnom  snu  senzacija   imanja  tijela  –  imanja  očiju,  ruku,  ustiju  koja  govore,  itd.  –  savršeno  je  jasna;  dok   istovremeno  znam  da  fizičko  tijelo  spava  i  ima  sasvim  drugačiji  položaj.  Prilikom  

buđenja  se  te  dvije  senzacije,  takoreći,  stapaju,  i  jasno  se  sjećam  postupaka  /   aktivnosti  «sanjalačkog  tijela»,  kao  i  osvježenosti  fizičkog  tijela.   U  veljači  1899.  imao  sam  lucidni  san  u  kojem  sam  izveo  sljedeći  eksperiment.  Sa   svojim  prstom,  namočenim  slinom,  nacrtao  sam  mokri  križ  na  dlanu  moje  lijeve   ruke,  s  namjerom  da  vidim  hoće  li  se  on  još  uvijek  tu  nalaziti  kad  se  probudim.   Tada  sam  sanjao  da  sam  se  probudio  i  osjetio  mokri  križ  na  mojoj  lijevoj  ruci   tako  da  sam  pritisnuo  dlan  na  obraz.  Puno  kasnije  sam  se  stvarno  probudio  i   odmah  sam  znao  da  je  ruka  mog  fizičkog  tijela  cijelo  vrijeme  nesmetano  ležala  na   mojim  prsima  u  zatvorenom  položaju.     Senzacija  glasa  tokom  lucidnog  sna  je  predivna,  i  nakon  mnogih  ponavljanja  još   je  uvijek  izvor  čuđenja.  Koristim  svoj  glas  koliko  god  glasno  mogu,  i  iako  vrlo   dobro  znam  da  moje  fizičko  tijelo  čvrsto  spava,  teško  mi  je  povjerovati  da  je  taj   glasni  glas  nečujan  u  budnom  svijetu.  No,  iako  sam  pjevao,  vikao,  i  glasno  govorio   u  stotinama  snova,  moja  supruga  nikad  nije  čula  moj  glas,  i  u  nekoliko  slučajeva   me  mogla  uvjeriti  da  sam  spavao  posve  mirno.   U  ovom  članku  ne  mogu  dati  čak  ni  kratki  i  površni  prikaz  mnogih  zanimljivih   detalja  ovih  snova.  Moram  to  sačuvati  za  moj  veći  rad.  I  bojim  se  da  samo   ponovno  osobno  upoznavanje  činjenica  može  uvjeriti  koga  u  njihov  značaj.   Iznijet  ću  još  nekoliko  slučajeva  kako  bih  dao  neku  ideju  o  njihovom  karakteru.   9.  rujna  1904.  sanjao  sam  da  stojim  za  stolom  ispred  prozora.  Na  stolu  su  se   nalazili  različiti  predmeti.  Bio  sam  potpuno  svjestan  da  sanjam  i  razmotrio  sam   kakve  bi  eksperimente  mogao  provesti.  Započeo  sam  s  pokušajem  da  razbijem   staklo,  udarajući  ga  kamenom.  Položio  sam  malo  staklenu  ploču  na  dva  kamena  i   udario  je  drugim  kamenom.  Ali  nije  se  razbila.  Potom  sam  uzeo  sa  stola  lijepu   čašu  za  crno  vino  i  udario  ja  svojom  šakom,  svom  snagom,  istovremeno  misleći   kako  bi  to  bilo  opasno  raditi  u  budnom  životu;  no  čaša  je  ostala  cijela.  Ali  gle!   Kada  sam  nakon  nekog  vremena  pogledao  na  nju,  bila  je  razbijena.   Dobro  se  razbila,  ali  malo  prekasno,  kao  glumac  koji  promaši  trenutak  u  kojem   treba  nešto  napraviti.  To  je  na  mene  ostavilo  vrlo  znatiželjni  dojam  bivanja  u   lažnom  svijetu,    pametno  imitirano,  ali  s  malim  nedostacima.  Pokupio  sam   razbijeno  staklo  i  bacio  ga  kroz  prozor,  kako  bi  promatrao  hoću  li  moći  čuti  zvuk   lomljenja  stakla.  Dobro  sam  čuo  buku  i  čak  sam  vidio  i  dva  psa  kako  sasvim   prirodno  bježe  od  toga.  Pomislio  sam  da  je  ovaj  komični  svijet  jako  dobra   imitacija.  Tada  sam  uočio  dekanter  s  crnim  vinom  i  kušao  ga,  i  primjetio  sa   savršenom  čistoćom  uma:  «Pa,  također  možemo  imati  voljne  dojmove  okusa  u   ovom  svijetu  snova;  ovo  ima  okus  posve  kao  vino.»   Njemački  pjesnik  Novalis  rekao  je  da  kada  sanjamo  da  sanjamo,  blizu  smo   buđenja.  Ovo  viđenje,  koje  takvo  kakvo  po  sebi  jest  dijeli  većina  promatrača,   moram  odlučno  odbaciti.  Lucidni  snovi  pojavljuju  se  dok  čvrsto  spavamo  i  u   pravilu  ne  završavaju  buđenjem,  osim  ako  to  ne  poželim  i  ne  napravim  činom   volje.  Radije  ću,  međutim,  u  većini  slučajeva  nastaviti  sanjati  koliko  god  dugo  to   bilo  moguće,  i  tada  lucidnost  nestaje  i  prepušta  mjesto  drugim  formama  sna,  i  –   što  se  čini  izvanrednim  –  forma  koja  slijedi,  često  je  «demonski  san»,  o  kojem  ću   uskoro  govoriti.   Zatim  se  često  događa  da  sanjam  da  se  budim  i  pričam  svoj  lucidni  san  nekoj   drugoj  osobi.  Potonje  je  san  o  običnom  snu.  Iz  tog  sna  budim  se  u  pravi  budni  

svijet,  zapanjen  čudesnim  lutanjima  svog  uma.  Utisak  je  kao  da  sam  se  uzdizao   kroz  sfere  različitih  dubina,  od  koji  je  lucidni  san  bio  najdublji.   Mogu  utvrditi  da  su  se  svi  moji  lucidni  snovi,  bez  iznimke,  zbili  u  vremenu   između  5  i  8  sati  ujutro.  Naročiti  značaj  ovih  sati  za  naše  sanjanje,  često  je  istican   –  između  ostalih,  Dante  u  IX.  Čistilištu  govori  o  satu  u  kojem  lastavice  počinju   cvrkutati,  a  naš  um  je  najmanje  sputan  materijalnim  tijelom.   Lucidni  snovi  također  su  simbolični  –  ali  na  sasvim  drukčiji  način,  u  njima  nikad   nisam  primjetio  nešto  seksualno  ili  erotsko.  Njihova  simbolika  uzima  formu   krasnih  krajolika  –  raznih  svjetlosnih  pojava,  sunčevog  svijetla,  oblaka,  i  naročito   tamnoplavog  neba.  U  savršenom  slučaju  lucidnog  sna,  lebdim  kroz  neizmjerno   široke  krajolike,  s  vedrim,  plavim,  sunčanim  nebom,  i  osjećajem  dubokog   blaženstva  i  zahvalnosti,  kojeg  se  osjećam  potaknut  izraziti  elokventnim  riječima   zahvalnosti  i  poštovanja.  Ponekad  mi  se  te  riječi  čine  pomalo  retoričke,  ali  ne   mogu  si  pomoći,  u  snovima  je  jako  teško  kontrolirati  emocionalne  impulse.   Nekad  zamišljam  nešto  što  izgleda  kao  simbol,  upozoravanje,  tješenje,   odobravanje.  Oblaci  se  skupljaju  ili  svjetlo  postaje  sjajnije.  Samo  sam  jednom   mogao  vidjeti  sunčev  disk.     Letenje  ili  lebdjenje  može  se  uočiti  u  svim  oblicima  snova,  osim,  možda,  u  grupi   generalnih  senzacija  snova;  no  općenito  je  to  indikacija  da  dolaze  lucidni  snovi.   Kada  dvije  ili  tri  noći  letim  u  mojim  snovima,  znam  da  je  lucidni  san  blizu.  A  sâm   lucidni  san  često  je  potaknut  i  cijelo  je  vrijeme  praćen  osjećajem  letenja.  Ponekad   osjećam  da  brzo  letim  kroz  široki  prostor;  jednom  sam  letio  unatraške,  a  jednom   dok  sam  sanjao  da  sam  u  unutrašnjosti  katedrale,  letio  sam  uvis,  s  ogromnom   građevinom  i  svim  što  je  u  njoj,  velikom  brzinom.  Ne  mogu  povjerovati  da  ritam   našeg  disanja  ima  išta  s  ovom  senzacijom,  kao  što  to  Havelock  Ellis  pretpostavlja,   jer  on  je  općenito  neprekidan  i  vrlo  brz.   Teško,  grčevito  lebdjenje  spada  u  snove  nižeg  razreda,  i  to  može  ovisiti  o   bolesnim  stanjima  tijela;  ali  isto  tako  može  biti  simbolom  nekih  moralnih  teškoća   ili  nevolja.   Na  Božić  1911.  sanjao  sam  sljedeći  san.  Započeo  je  letenjem  i  lebdjenjem.  Osjećao   sam  se  čudesno  lak  i  snažan.  Vidio  sam  beskrajne  i  predivne  vidike  –  najprije   grad,  pa  ladanjske  krajolike,  fantastične  i  jarkih  boja.  Tada  sam  ugledao  mog   brata  kako  sjedi  –  onog  istog  koji  je  umro  1906.  –  prišao  sam  mu  i  rekao:  «Sada   sanjamo,  obojica.»  Odgovorio  mi  je:  «Ne,  ja  ne  sanjam!»  Prisjetio  sam  se  tada  da   je  on  mrtav.  Dugo  smo  razgovarali  o  uvjetima  postojanja  nakon  smrti,  posebice   sam  ispitivao  o  svjesnosti,  jasnom  i  bistrom  uvidu.  Ali  na  to  nije  mogao   odgovoriti;  činilo  se  da  mu  ga  nedostaje.   Lucidni  san  tada  je  prekinut  običnim  snom  u  kojem  sam  vidio  damu  kako  stoji  na   mostu,  koja  mi  je  rekla  da  me  čula  kako  govorim  dok  spavam.  Pretpostavio  sam   da  mi  je  glas  za  vrijeme  lucidnog  sna  bio  čujan.   Slijedio  je  drugi  period  lucidnosti  u  kojem  sam  vidio  prof.  Van't  Hoffa,  poznatog   nizozemskog  kemičara  kojeg  sam  kao  student  poznavao,  kako  stoji  u  nekoj  vrsti   školske  sobe,  okružen  mnoštvom  učenih  ljudi.  Prišao  sam  mu,  dobro  znajući  da  je   mrtav,  i  nastavio  s  mojim  propitivanjem  o  našem  stanju  nakon  smrti.  Bio  je  to   dugi,  tihi  razgovor,  u  kojem  sam  bio  savršeno  svjestan  situacije.  

Najprije  sam  pitao  zašto  možemo  uopće  biti  imalo  sigurni,  da  je  osoba  s  kojom   razgovaramo,  stvarno  ta  osoba,  a  ne  subjektivna  iluzija,  obzirom  da  nam   nedostaju  osjetilni  organi.  Van't  Hoff  je  tada  rekao:  «Baš  kao  u  običnom  životu;   općenitim  utiskom.»   «Ali  u  običnom  životu  postoji  stabilnost  promatranja  i  konsolidacija  ponovljenim   promatranjem,»  rekao  sam.     «Ovdje  također,»  kazao  je  van't  Hoff.  «I  osjećaj  izvjesnosti  je  isti.»  Tada  sam   dobio  doista  snažan  osjećaj  sigurnosti  da  zaista  razgovaram  s  van't  Hoffom,  a  ne   sa  subjektivnom  iluzijom.  Potom  sam  započeo  ponovno  ispitivati  o  jasnoći,   lucidnosti,  stabilnosti  ovog  života  sjenki,  no  dobio  sam  isti  neodlučni,  neuvjerljivi   i  nezadovoljavajući  odgovor  kao  od  mog  brata.  Cijela  atmosfera  sna  bila  je  sretna,   vesela,  ushićena,  a  osobe  oko  van't  Hoffa  doimale  su  se  dobronamjerne,  iako  ih   nisam  poznavao.   «Proći  će  vremena  prije  nego  što  vam  se  pridružim,»  rekao  sam.  Ali  sam  mislio   da  sam  mlađi  nego  što  sam  bio.   Nakon  toga  sam  imao  nekoliko  običnih  snova  i  probudio  se  poptuno  svjež,   znajući  da  mi  glas  nije  bio  čujan  u  budnom  svijetu.   U  svibnju  1903.  sanjao  sam  da  sam  bio  u  malom,  provincijskom,  nizozemskom   gradu  i  da  sam  odjednom  sreo  brata  svoje  žene,  koji  je  umro  prije  duže  vremena.   Bio  sam  potpuno  siguran  da  je  to  on,  i  znao  sam  da  je  mrtav.  Rekao  mi  je  da  je   dugo  općio  s  mojim  «kontrolorom»,  izraz  kojeg  je  koristio  za  mog  duhovnog   vodiča.  Obradovao  sam  se,  a  naš  je  razgovor  bio  jako  srdačan,  intimniji  nego  ikad   u  običnom  životu.  Rekao  mi  je  da  mi  predstoji  financijska  katastrofa.  Netko  će  mi   ukrasti  svotu  od  10.000  guldena.  Rekao  sam  da  ga  razumijem,  no  ipak  sam  nakon   buđenja  bio  time  potpuno  zbunjen  i  nisam  to  mogao  razumjeti.  Šogor  mi  je  rekao   da  mu  je  moj  duhovni  vodič  to  rekao.  Ispičao  sam  priču  nekome  drugom  u  svom   snu.  Pitao  sam  tada  svog  šogora  da  mi  kaže  više  o  životu  poslije  smrti,  i  baš  kad   mi  je  htio  odgovoriti,  probudio  sam  se  –  kao  da  je  netko  prekinuo  komunikaciju.   U  to  vrijeme  još  nisam  bio  toliko  vičan  produžavanju  mojih  snova,  kao  što  sam  to   danas.   Želim  istaknuti  da  je  ovo  bilo  jedino  predviđanje  koje  sam  ikad  dobio  u  lucidnom   snu  na  tako  impresivan  način.  I  velikim  je  dijelom  bilo  točno,  s  jedinom  razlikom   u  tome,  da  je  svota  koju  sam  izgubio  bila  20  puta  veća.  U  vrijeme  kada  sam  imao   taj  san,  činilo  se  da  ne  postoji  niti  najmanja  vjerojatnost  za  takvu  katastrofu.   Nisam  čak  niti  posjedovao  novac  koji  sam  kasnije  izgubio.  No  bilo  je  to  vrijeme   prvih  događaja  –  štrajkovi  željezničara  1903.  –  koji  su  me  odveli  u  financijski   slom.   U  lucidnim  snovima  može  biti  i  zabluda.  U  ožujku  1912.  imao  sam  vrlo  zamršen   san,  u  kojem  sam  sanjao  da  je  Theodore  Roosevelt  mrtav,  i  da  sam  se  tada   probudio  i  ispričao  san,  govoreći:  «Nisam  bio  siguran  u  snu  je  li  on  uistinu  mrtav   ili  je  još  uvijek  živ;  sada  znam  da  je  stvarno  mrtav;  ali  ta  vijest  me  toliko  potresla,   da  sam  izgubio  pamćenje.»  I  tada  je  došla  lažna  lucidnost  u  kojoj  sam  rekao:   «Sada  znam  da  sanjam  i  gdje  se  nalazim.»  Ali  to  je  bilo  potpuno  krivo;  nisam   imao  pojma  o  svom  stvarnom  stanju,  i  tek  sam  nakon  buđenja  polako  shvatio  da   je  sve  to  bila  besmislica.  

Takvu  vrstu  imitacije  zovem  demonskom.  I  postoji  povezanost,  koju  sam  uočavao   tako  često,  da  mora  imati  neki  značaj  –  naime,  nakon  lucidnog  sna  neposredno   slijedi  osmi  tip  snova,  kojeg  zovem  demonski  san.   Nadam  se  da  ćete  mi  dozvoliti,  pa  makar  samo  poradi  prigodnosti,  da  govorim   kao  da  ove  inteligencije  niskog  moralnog  reda  postoje.  Nazvat  ću  to  radnom   hipotezom.  Nadalje,  želim  vam  ukazati  na  razliku  između  ranije  opisanih   simboličkih  ili  imitacijskih  snova  i  demonskih  snova.   U  simboličkim  snovima  spavač  je  zadirkivan  ili  zbunjen  ili  uznemiravan   različitim  više-­‐manje  čudnim,  jezovitim,  opscenim,  mračnim  ili  dijaboličnim   fikcijama.  Mora  hodati  klaonicom  ili  među  leševima;  sve  vidi  umazano  krvlju  ili   izmetom;  uvučen  je  u  opscene,  erotske  ili  jezovite  scene,  u  kojim  čak  igra  aktivnu   ulogu.  Njegovo  moralno  stanje  sasvim  je  izopačeno;  on  je  ubojica,  preljubnik,  itd.;   jednom  riječju,  nema  toga  što  je  prenisko  ili  prestrašno  za  takav  san.   Nakon  buđenja,  dojam  je,  naravno,  neugodan;  on  je  više-­‐manje  posramljen  i   potresen;  nastoji  se  otarasiti  sjećanja  što  je  brže  moguće.   U  demonskim  snovima  –  koji  su  uvijek  blizu,  prije  ili  poslije,  lucidnih  snova  –   podvrgnut  sam  sličnim  napadima;  ali  vidim  oblike,  likove,  osobnosti  neobičnih   neljudskih  bića,  koja  to  rade.  Jedne  noći,  na  primjer,  vidio  sam  takvo  biće  kako   ide  ispred  mene  i  prlja  sve  što  dotake,  poput  kvaka  na  vratima  ili  stolaca.  Ova   bića  uvijek  su  opscena  i  pohotna,  i  pokušavaju  me  uvući  u  njihova  djela  i  poslove.   Nemaju  spola  i  naizmjence  se  pokazuju  kao  muško  ili  žensko.  Njihova  vanjština   je  vrlo  raznolika  i  promjenjiva,  mijenja  se  svakog  trenutka,  uzimajući  fantastične   forme  koje  su  stari  slikari  Srednjeg  vijeka  pokušali  reproducirati,  ali  s   određenom  plastičnošću  i  promjenjivošću,  koju  nijedna  slika  ne  može  izraziti.   Opisat  ću  jedan  slučaj  ovih  snova  (30.  ožujak  1907.  u  Berlinu),  koji  je  uslijedio   neposredno  nakon  lucidnog  sna.  Lucidnost  nije  bila  jako  intenzivna,  i  imao  sam   sumnje  što  se  tiče  mog  stvarnog  stanja.  Odjednom  sam  se  našao  među   demonima.  Nikad  ih  prije  nisam  tako  jasno  vidio,  tako  drske,  tako  agresivne.   Jedan  je  bio  ljigav,  blještav,  hrom  i  hladan,  poput  živućeg  leša.  Drugi  je   neprestano  mijenjao  svoje  lice  i  izvodio  nevjerojatne  grimase.  Jedan  je  letio  ispod   mene  vičući  prostote  u  zanimljivom  žargonu.  Energično  sam  se  branio,  ali   uglavnom  vrijeđenjem,  što  sam  osjećao  kao  slabost.  Riječi  sam  vidio  napisane.   Krug  demona  bio  mi  je  blizu  i  kreveljili  su  se  poput  bande  surovih  dječaka  s  ulice.   Međutim,  nisam  se  bojao  i  rekao  sam:  «Čak  ako  me  i  svladate,  ako  Bog  tako  želi,   ne  bojim  se.»  Tada  su  svi  zajedno  zaplakali  poput  ološa,  a  jedan  je  rekao:  «Neka   onda  Bog  prvi  progovori!»  Zagrmio  sam  tada  svom  snagom:  «On  JE  odavno   progovorio!».  I  tada  sam  pokazao  na  jednog  od  njih  i  rekao:  «Tebe  već  odavno   znam!»,  i  pokazao  na  drugog:  «I  tebe!»   Odjednom  sam  se  probudio,  i  vjerujem  da  sam  proizveo  neki  čujni  zvuk  prilikom   buđenja  usred  svoje  apostrofe.   I  tada  –  ovo  će  vas  najviše  začuditi  –  nakon  ove  prepirke  osjećao  sam  se  potpuno   osvježeno,  oraspoloženo  i  sasvim  bezbrižno  i  mirno.   To  je  glavna  razlika  u  odnosu  na  simboličke  snove  –  u  demonskim  snovima,  kada   vidim  demone  i  borim  se  s  njima,  učinak  je  potpuno  prijatan,  osvježavajući  i   oduševljavajući.  

To  je  glavna  točka  u  ovim  demonskim  snovima  –  da,  bez  obzira  na  to  postoje  li   ova  bića  uistinu  ili  su  samo  kreacije  moje  mašte,  vidjeti  ih  i  boriti  se  protiv  njih,   uklanja  svo  njihovo  zastrašivanje,  sve  jeze,  nastranost  njihovih  trikova  i  podvala.   Nisam  još  govorio  o  devetom  tipu  snova,  kojeg  zovem  pogrešno  buđenje,  jer  se   uvijek  događa  blizu  buđenja.  Našao  sam  opis  odličnog  slučaja  ove  vrste  kod   Macha.  On  to  naziva  «Phantasma».  Imamo  osjećaj  da  se  budimo  u  našoj   uobičajenoj  spavaćoj  sobi  i  potom  počinjemo  shvaćati  da  je  nešto  tajanstveno   oko  nas;  vidimo  neobjašnjive  kretnje  ili  čujemo  čudne  zvukove,  i  tada  znamo  da   još  uvijek  spavamo.  U  mom  prvom  iskustvu  ovog  sna  bio  sam  prilično  uplašen  i   želio  sam  se  stvarno  probuditi.  Mislim  da  je  to  slučaj  s  većinom  ljudi  koja  ima   ovakve  snove.  Postanu  uplašeni  i  nervozni  i  na  kraju  se  bude  s  lupanjem  srca,   znojem  na  čelu,  itd.   Prestao  sam  se  bojati  ovih  pogrešnih  buđenja.  Vidim  ih  kao  demonske  podvale  i   zabavljaju  me;  ne  idu  mi  više  na  živce.   U  srpnju  1906.  u  Langen  Schwalbachu,  dok  sam  nakon  napornog  dana  čvrsto   spavao  (dubokim  snom),  imao  sam  dva  ili  tri  sna  ovog  tipa.  Činilo  se  da  se  bunim   i  čuo  sam  kako  velika  kutija  za  prtljagu  udara  za  vrijeme  slijetanja,  uz   nevjerojatno  lupanje.  Tada  sam  shvatio  da  sam  se  probudio  u  demonskoj  sferi.   Drugi  put  sam  vidio  da  moja  spavaća  soba  ima  tri  prozora,  iako  sam  znao  da  je   imala  samo  dva.  Želio  sam  to  provjeriti  i  voljno  sam  se  na  trenutak  probudio  te   shvatio  da  moja  soba  ima  dva  prozora  i  da  je  mir  vladao  kućom  cijelu  noć.   Nakon  toga  sam  imao  niz  lucidnih  snova,  vrlo  lijepih.  Na  njihovom  kraju,  dok  sam   još  uvijek  glasno  pjevao,  odjednom  me  okružilo  mnoštvo  demona,  koji  su  mi  se   pridružili  u  pjevanju,  poput  bande  zlobnih  polu-­‐divljih  stvorova.  Osjetio  sam  tada   da  gubim  samokontrolu.  Počeo  sam  se  ponašati  sve  nastranije,  razbacivati  svoju   posteljinu  i  jastuke,  itd.  Smirio  sam  se  i  vidio  jednog  demona,  manje  zlobnog   izgleda  od  ostalih,  koji  je  izgledao  kao  da  mi  govori:  «Griješiš.»  «Da,  ali  što  da   radim?»,  rekao  sam  mu.  On  je  tada  rekao:  «Ošini  ih  bičem,  po  njihovim  golim   leđima.»  Pomislio  sam  na  Danteove  sjenke,  koje  su  se  također  bojale  biča.   Smjesta  sam  napravio  –  kreirao  –  bič  od  kožnih  uzica,  s  olovnim  kuglama  na   krajevima.  Zaprijetio  sam  im  i  udario  ih  njime  nekoliko  puta.  Iznenada  su  svi   potpuno  zašutjeli,  i  vidio  sam  stvorove  kako  šuljajući  se  odlaze,  licemjernih   izraza  lica,  kao  da  o  tome  ništa  ne  znaju.   Imao  sam  još  mnogo  dogodovština  te  noći,  lucidnih  i  običnih  snova,  i  probudio   sam  se  svjež  i  raspoložen,  boljeg  duha  nego  što  sam  bio  dugo  vremena.   Ovaj  tip,  pogrešno  buđenje,  ne  smije  se  brkati  sa  snovima  u  kojima  sam  sanjao  da   se  budim  nakon  lucidnog  sna  i  pričam  taj  san  nekom  slušaču.  To  su  bili  snovi   obične  vrste.  Nije  bilo  ničeg  jezovitog  u  njima.  Snovi  vrste  pogrešnog  buđenja,   nedvojbeno  su  demonski,  jezoviti,  i  vrlo  živopisni  i  blještavi,  s  nekom  vrstom   prijeteće  oštrine  i  jasnoće,  jakim  dijaboličkim  svjetlom.  Povrh  toga,  um  spavača   je  svjestan  da  se  radi  o  snu,  i  to  lošem,  i  bori  se  da  se  probudi.  Međutim,  kao  što   sam  upravo  rekao,  strava  prestaje  čim  se  ugleda  demone  –  čim  spavač  uvidi  da   mora  da  je  nasamaren  od  inteligencija  niskog  moralnog  reda.  Spreman  sam  da   budem  optužen  za  praznovjerje,  za  oživljavanje  mračnih  grešaka  Srednjeg  vijeka.   Pa,  samo  pokušavam  ispričati  činjenice  koliko  god  jasno  to  bilo  moguće,  i  ne   mogu  to  napraviti  bez  da  koristim  ove  pojmove  i  ideje.  Ako  će  ih  netko  zamijeniti   drugima,  otvoren  sam  za  sve  prijedloge.  Samo  ostajem  pri  tome  da  nije  moj  um  

odgovoran  za  sve  te  užase  i  greške  života  snova.  Nije  dovoljno  reći  da  nitko  za   njih  nije  odgovoran,  jer  u  njima  postoje  sigurni  dokazi  neke  misli  i  namjere,   koliko  god  bila  izopačena  i  niska.  Smicalica,  lukavstvo,  simbol  –  ne  može  ih  biti   bez  neke  vrste  misli  ili  namjere.  Vrlo  je  zgodno  pripisati  sve  to  «nesvjesnom»;  ali   u  tom  slučaju  kažem  da  je  jednako  tako  znanstveno,  koristiti  imena  Belzebub,  ili   Belial.  Što  se  tiče  mene,  ja  vjerujem  u  «nesvjesno»  kao  što  vjerujem  u  Djeda   Mraza.   Može  se  napomenuti  da  uvođenje  inteligentnih  bića  niskog  reda,  za   objašnjavanje  ovih  pojava,  uvodi  element  proizvoljnosti,  koji  isključuje   mogućnost  nalaženja  znanstvenog  reda.  Prikladno  je,  primjerice,  pripisati  cijeli   fenomen  ludila  i  patoloških  snova  demonima,  koji  koriste  slabost  tijela  da  igraju   svoje  igre.  To  je,  naime,  mišljenje  nikog  drugog  nego  Alfreda  Russela  Wallacea,   kako  mi  je  slobodno  priznao  u  našem  razgovoru.   Ne  mislim,  međutim,  da  će  nas  ni  ova  ideja,  postavljena  kao  radna  hipoteza,   spriječiti  da  pokušamo  naći  znanstveni  red  u  ovim  naizgled  demonskim   smicalicama;  činjenica,  na  primjer,  da  određene  droge  potiču  halucinacije  jasno   definiranog  tipa;  da  kokain  proizvodi  slatka  očekivanja  i  ugodne  snove,  dok   alkohol  uzrokuje  vizije  malih  bijelih  životinja.  To  nas  upućuje  na  to,  da  iza  toga   mora  postojati  neki  red,  koji  nije  isključivo  proizvoljan.   Nalazimo  se,  međutim,  ovdje,  na  granicama  područja  misterije,  gdje  moramo  vrlo   pažljivo  napredovati.  Poreći  može  biti  jednako  opasno  kao  i  prihvatiti.