Privredno Pravo

Glava četvrta HARTIJE OD VREDNOSTI

Odeljak prvi OSNOVNA PRAVILA O HARTIJAMA OD VREDNOSTI

I.

POJAM

Hartije od vrednosti su pisane isprave u kojima je sadržano neko građansko pravo povezano sa samom ispravom.446 Izdavalac isprave se obavezuje da će obavezu upisanu u toj ispravi ispuniti licu koje je njen zakoniti imalac.447 Pravo imaoca pisane isprave (hartije) tesno je vezano sa ispravom. Ono ne može nastati bez isprave. Takođe, prenošenje i vršenje prava iz isprave ne može se obaviti bez isprave. Stoga u hartiji od vrednosti postoji pravo na hartiju od vrednosti, kao stvari i pravo koje je sadržano u hartiji od vrednosti, obligaciono ili neko drugo pravo. Kao hartije od vrednosti ne smatraju se one koje uopšte ne sadrže neka imovinska prava, iako imaju značaj u nastanku nekog tog prava (overeni ugovor o zameni nepokretnosti, testament, papirni novac, isprave koja predstavljaju dokazna sredstva - neke vrste polisa osiguranja, neprenosivi tovarni list, legitimacione hartije i znaci i sl.). Hartije od vrednosti koje se u često upotrebljavaju u privrednom prometu za plaćanje, a glase na novčani iznos, nazivaju se i “trgovački efekti”.448 446

447

448

Vidi: Velimirović, V., Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Sineks, Beograd, 1996, strana 61; Carić, S., Hartije od vrednosti u jugoslovenskom pozitivnom pravu, Pravo i privreda, br. 1-2/96, strana 21; Vasiljević, M., Poslovno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1997, strana 747; Jankovec, I., Privredno pravo, Službeni pregled, Beograd, 1996, strana 563; Frimerman, A., op. cit., strana 189. Član 234. ZOO je propisao: “Hartija od vrednosti je pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu”. Jankovec, I., ibidem.; Vasiljević, M., op. cit., strana 748.

322

II.

IZVORI PRAVA

Osnovni izvor prava za hatije od vrednosti je Zakon o obligacionim odnosima (čl. 234 - 261). Pojedine vrste hartija od vrednosti ili pojedine hartije od vrednosti regulisane su posebnim zakonima. Tako je Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (ZTHV) prvenstveno regulisao akcije, dužničke hartije od vrednosti, varante (hartije od vrednosti koje imaocu daju pravo na kupovinu, odnosno prodaju hartija od vrednosti), depozitne potvrde i druge vrste finansijskih instrumenata utvrđene u skladu sa tim zakonom i aktom Komisije za hartije od vrednosti. Član 5. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata propisao je da se taj zakon ne primenjuje na polisu osiguranja, menicu, ček, pismeni uput (asignaciju), konosman, tovarni list, skladišnicu i druge hartije od vrednosti utvrđene posebnim zakonom. Zakon o čeku - ZOČ449 i Zakon o menici - ZOM450 su regulisali odnose koji nastaju izdavanjem tih hartija od vrednosti. Vazduhoplovni tovarni list i vazduhoplovni prenosivi tovarni list regulisani su Zakonom o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko - pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju (čl. 51 - 61),451 a teretnica i pomorski tovarni list čl. 535 - 560. Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi.452 Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju i Zakon o ugovorima u prevozu u drumskom saobraćaju regulisali su prenosivi tovarni list itd.

III.

BITNA OBELEŽJA HARTIJA OD VREDNOSTI

Hartije od vrednosti su raznovrsne ali se sve odlikuju određenim bitnim obeležjima. Svaka hartija od vrednosti: ima pisanu formu u kojoj je sadržano neko imovinsko pravo, inkorporisano u toj hartiji koja je prenosiva. Pisana forma hartije od vrednosti propisana je zakonom. Hartija od vrednosti je strogo formalni pravni posao. Član 235. ZOO je propisao bitne elemente svake hartije od vrednosti bez kojih ona ne može nastati. Takođe, zakonom je određeno koje se pravne radnje i na koji način mogu vršiti sa hartijama od vrednosti.453 Imovinsko pravo mora da sadrži svaka hartija od vrednosti. Pored imovinskog prava hartija od vrednosti može sadržati i neko drugo pravo. Zakoniti imalac hartije može iz hartije imati novčano potraživanje (ček, menica itd.), potraživanje 449

450

451 452 453

”Službeni list FNRJ”, br. 105/46; “Službeni list SFRJ”, br. 12/65, 50/71 i 52/73 i “Službeni list SRJ”, br. 46/96. ”Službeni list FNRJ”, broj 104/46; “Službeni list FNRJ”, br. 16/65, 54/70 i 57/89 i “Službeni list SRJ”, broj 46/96. “Službeni list SRJ”, br. 12/98 i 15/98. “Službeni list SRJ”, br. 12/98, 44/99, 74/99, 73/2000. Jankovec, I., op. cit., strana 564.

predaje neke stvari (imalac tovarnog lista, skladišnice itd) ili člansko pravo (na primer, iz posedovanja akcija) koje je i imovinsko pravo (na potraživanje dividende). Hartije koje sadrže samo neko drugo pravo, a ne i imovinsko pravo nemaju svojstvo hartije od vrednosti bez obzira na njihov značaj (diploma fakulteta, uverenje o državljanstvu, itd.). Pravo iz hartije od vrednosti je inkorporisano u hartiji (načelo inkorporacije) tj. nerazdvojno je od hartije. Zakoniti imalac hartije može ostvariti pravo iz hartije.454 Pravo iz hartije se može steći i dalje prenositi sticanjem i prenošenjem hartije od vrednosti pošto je zakoniti imalac hartije od vrednosti i titular prava iz hartije. Načelo inkorporacije dosledno važi za hartije na donosioca. Imalac hartije od vrednosti na donosioca, stoga, gubi pravo iz hartije ako izgubi hartiju. Za hartije po naredbi ili na ime predviđen je izuzetak. Pod određenim pretpostavkama sud će rešenjem proglasiti nevažećim izgubljene hartije na ime ili po naredbi. Sud će, takođe, odrediti da to rešenje zamenjuje hartiju na koju se odnosi (amortizacija hartija od vrednosti). Stoga se i pravo koje je bilo upisano u izgubljenoj hartiji na taj način može ostvariti. Hartije od vrednosti su prenosive (negocijabilne) isprave. Prenošenjem prava na hartiju sa jednog na drugog pravnog subjekta prenosi se i pravo iz hartije. Način prenošenja hartija od vrednosti zavisan je od vrste hartije. Sa najmanje formalnosti prenose se hartije na donosioca - njenom predajom. Pravo iz hartije na ime prenosi se cesijom, a pravo iz hartije po naredbi prenosi se indosamentom. Stoga, nema svojstvo hartija od vrednosti koja sadrži neprenosiva imovinska i lična prava. Prema novoj koncepciji hartije od vrednosti se ne vezuju isključivo za pisanu ispravu nego i za upis u Centralni registar hartija od vrednosti u dematerijaliziovanoj formi. Hartija od vrednosti postaje knjigovodstvena, unosi se u kompjuter i dematerijalizuje se.

IV. RAZGRANIČENJE IZMEĐU HARTIJA OD VREDNOSTI I DRUGIH ISPRAVA U pravnom prometu se nalaze i isprave koje sadrže neko imovinsko pravo, a nemaju svojstvo hartije od vrednosti kao što su: dokazne isprave, isprave čija je forma bitan uslov punovažnosti pravnog posla i legitimacione hartije i znakovi. U praksi se kao dokazne isprave često sreće priznanica (isprava o dugu) koju je dužnik potpisao i predao poveriocu i ugovor sačinjen u pisanom obliku koji ima dokazno svojstvo. Na osnovu navedenih isprava poverilac lakše može dokazati postojanje i sadržinu obaveze dužnika u slučaju da dođe do spora. Postojanje obaveze i njene sadržne, međutim, može se dokazivati i bez dokazne isprave (saslušanjem svedoka, 454

Član 239. stav 1. ZOO je propisao: “Potraživanje iz hartije od vrednosti vezano je za samu hartiju i pripada njenom zakonitom imaocu”.

323

324

čitanjem ugovora, poslovnih knjiga privrednog subjekta i drugih isprava). Lice koje je držalac dokazne isprave nije, samim tim, poverilac. Tako se na drugo lice može preneti dokazna isprava ali bez prenošenja prava na koje se ona odnosi. Pravo navedeno u dokaznoj ispravi se, po pravilu, ne prenosi prenošenjem tih isprava nego na drugi način. Suprotno tome, pravo iz hartije od vrednosti prenosi se prenošenjem te hartije. Sastavljanje isprave u određenoj formi je uslov punovažnosti pojedinih pravnih poslova. Ovu formu propisuje zakon (zakonska forma) ili je strane predviđaju svojom voljom (ugovorena forma). Prostom predajom isprave o pravnom poslu sačinjene u određenoj formi ne prenose se i prava navedena u ispravi, dok se hartija od vrednosti na donosioca prenosi prostom predajom drugom licu. Legitimacione hartije i legitimacioni znaci (legitimacione isprave) razlikuju se od hartija od vrednosti iako se na njih shodno primenjuju odgovarajuće odredbe o harijama od vrednosti. Legitimacione isprave služe da pokažu ko je poverilac u nekom obligacionom odnosu. Njihovim prenošenjem ne prenose se prava poverioca prema dužniku, jer legitimacione isprave ne odlikuje načelo inkorporacije. Poverilac, osim toga, može zahtevati ispunjenje obaveze iako je izgubio legitimacionu ispravu. Nasuprot tome, prenošenjem hartije od vrednosti prenosi se i pravo iz hartije. Gubitkom hartije od vrednosti na donosioca gubi se i pravo iz hartije. Pod određenim pretpostavkama hartije na ime i po naredbi mogu se amortizovati u sudskom postupku.

V.

BITNI SASTOJCI HARTIJA OD VREDNOSTI

Svojstvo hartija od vrednosti imaju samo one isprave koje sadrže bitne sastojke. Bitni sastojci hartija od vrednosti propisani su zakonom. Tako su članom 1. ZOM propisani bitni sastojci trasirane menice, članom 36. ZUPŽ bitni sastojci tovarnog lista itd. Minimalni sastojci svih hartija od vrednosti su: 1) označenje vrste hartije od vrednosti; 2) firmu, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište izdavaoca hartije od vrednosti; 3) firmu, odnosno naziv ili ime lica na koje, odnosno po čijoj naredbi hartija od vrednosti glasi, ili označenje da hartija glasi na donosioca; 4) tačno označenu obavezu izdavaoca koja proizlazi iz hartije od vrednosti; 5) mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti, a kod onih koje se izdaju u seriji i njen serijski broj; 6) potpis izdavaoca hartije od vrednosti, odnosno faksimil potpisa izdavaoca hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji. Posebnim zakonom za pojedine hartije od vrednosti mogu biti određeni i drugi bitni sastojci. Isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti.

VI. PRAVNA PRIRODA HARTIJA OD VREDNOSTI I NASTANAK OBAVEZE O pravnoj prirodi pravnog posla iz koga proističe hartija od vrednosti i o trenutku nastanka obaveze dužnika iz te hartije istaknuto je više teorija.455 U objašnjenju pravne prirode hartije od vrednosti ističu se teorija ugovora i teorija jednostrane izjave volje. Prema teoriji ugovora (koja je prihvaćena u engleskom pravu, a prihvatali su je i neki naši stariji pisci456) obaveza izdavaoca hartije nastaje na osnovu ugovora između izdavaoca i imaoca hartije. Ugovori se zaključuju i u korist docnijih imalaca hartije koji su ovlašćeni od dužnika zahtevati neposredno ispunjenje obaveze. Prilikom izdavanja hartija od vrednosti se, međutim, ne zaključuje poseban ugovor, koji bi bio nezavisan od osnovnog ugovora (na primer, ugovora o prodaji povodom koga je izdata menica).457 Prema teoriji jednostrane izjave volje obaveza ih hartije od vrednosti nastaje jednostranom izjavom volje njenog potpisnika kao izdavaoca, kao i svakog docnijeg potpisnika te isprave,458 a ne zaključenjem ugovora između dve strane. Teoriju jednostrane izjave volje prihvatio je ZOO,459 a primenjuje se na novčane hartije od vrednosti (menicu, ček itd), ali ne i robne hartije od vrednosti (skladišnca, prenosivi tovarni list itd). Trenutak nastanka obaveze iz hartije od vrednosti objašnjavaju teorija kreacije i teorija emisije. Teorija kreacija smatra da obaveza iz hartije od vrednosti na donosioca nastaje jednostranom izjavom volje izdavaoca trenutkom izdavanja (stvaranja, kreiranja), ako sadrži sve elemente određene zakonom. Trenutak nastanka obaveze vezuje se za trenutak kad izdavalac hartije od vrednosti (trasant) stavi svoj potpis na tu ispravu.460 Pristalice teorije emisije ističu da obaveza izdavaoca hartije na donosioca nastaje ne samim izdavanjem nego trenutkom emitovanja hartije (stavljanja u promet). Ovu teoriju je prihvatio član 237. ZOO: “Obaveza iz hartije nastaje u trenutku kada izdavalac hartiju od vrednosti preda njenom korisniku”. Teorija emisije najviše vodi računa o neophodnoj zaštiti sigurnosti u pravnom prometu, 455

456 457 458 459 460

Trenutak nastanka obaveze iz hartije od vrednosti značajan je za praksu, zbog toga što se između poverioca i dužnika i pre izdavanja hartije od vrednosti zasniva neki pravni odnos - vidi: dr Ivica Jankovec, op. cit., strana 569. Vidi: Radojčić, S., Osnovi trgovačkog prava, Beograd, 1922, strana 228. Ibidem, str. 570, 571. Velimirović, M., op. cit., strana 65. ZOO je hartije od vrednosti uvrstio u Odeljak 5. pod naslovom: “Javno obećanje nagrade”. Velimirović, M., op. cit., strana 66.

325

326

jer se prema teoriji kreacije i teoriji ugovora može dogoditi i nepoželjna cirkulacija hartije od vrednosti.461

VII. PODELA HARTIJA OD VREDNOSTI Hartije od vrednosti se mogu klasifikovati po više kriterijuma. S obzirom na vrstu inkorporisanog prava koje sadrže hartije od vrednosti se mogu podeliti na: 1) stvarnopravne hartije (u kojima je inkorporisano stvarno pravo na pokretnim ili nepokretnim stvarima - npr. skladišnica, konosman, hipotekarno pismo); 2) obligacionopravne hartije (sadrže neko obligaciono pravo - npr. menica, ček, obveznica, kreditno pismo) i 3) hartije s pravom učešća - korporacione hartije (sadrže pravo učešća nekog lica kao npr. akcije izdate od akcionarskog društva).462 Hartije od vrednosti se, prema načinu određivanja imaoca prava, mogu razvrstati na: 1) hartije na ime, 2) po naredbi i 3) na donosioca. Hartije na ime glase na ime određenog lica i samo lice na koje hartija glasi može ostvariti prava iz hartije (npr. rekta menica, štedna knjižica na ime). Hartije po naredbi sadrže ime nosioca prava ali on može svojom naredbom (izjavom) označiti drugo lice kao imaoca tog prava (menica, ček, skladišnica itd.). Hartije na donosioca ne sadrže oznaku određenog lica, a obavezuju izdavaoca te hartije da izvrši obavezu iz hartije svakom donosiocu.463 Prema karakteru potraživanja hartije od vrednosti se mogu razvrstati na novčane hartije od vrednosti i robne hartije od vrednosti. Novčane hartije od vrednosti imaju za predmet novčano potraživanje (ček, menica, obveznica, blagajnički zapis, komercijalni zapis itd.), a robne hartije od vrednosti imaju za predmet potraživanje robe (skladišnica, prenosivi tovarni list u drumskom, železničkom i vazdušnom prevozu, teretnica itd.)464 S obzirom na odnos prava iz hartije prema osnovnom pravnom poslu hartije od vrednosti se dele na apstraktne hartije od vrednosti i kauzalne hartije od vrednosti. Iz apstraktne hartije od vrednosti osnovni pravni posao nije vidljiv - tj. nije poznat razlog zbog koga se njen izdavalac obavezao (kauza). Razlog obvezivanja, međutim, postoji ali on ne proizilazi iz hartije od vrednosti (tipične apstraktne hartije od vrednosti su menica i ček). Apstraktne hartije od vrednosti su nepovoljne za dužnika a povoljne za poverioca. Kauzalne hartije od vrednosti su isprave u kojima je vidljiva veza između njih i osnovnog pravnog posla radi koga su izdate. Iz ovih isprava vidljiv je pravni posao koji je nastao pre nego što je izdata hartija od vrednosti 461

462 463

464

Komentar Zakona o obligacionim odnosima (redaktori: Blagojević, B., i Krulj, V.), knjiga I, Savremena administracija, Beograd, 1980, strana 237. Vidi: Velimirović, M., op. cit., strana 69; Carić, S., op. cit., strana 28. Pored ovih mogu biti izdate alternativne i mešovite hartije od vrednosti - vidi: Vasiljević, M., op. cit., strana 755. Vidi: Velimirović, M., op. cit., strana 71.

(osnovni pravni posao, tako, može biti ugovor o prevozu robe, ugovor o uskladištenju, ugovor o prevozu itd.). Kauzalne hartije od vrednosti su, na primer: prenosivi tovarni list u drumskom, železničkom i vazdušnom prevozu, skladišnica, teretnica itd. Ova vrsta hartija od vrednosti je povoljna za dužnika (u slučaju spora dokazivanje postojanja potraživanja tereti poverioca), a nepovoljna za poverioca.465 Prema načinu postanka prava iz hartije od vrednosti, hartije od vrednosti se dele na konstitutivne i nekonstitutivne (deklarativne) hartije od vrednosti. Izdavanjem konstitutivnih hartija od vrednosti nastaje neko novo pravo koje je konstatovano u hartiji od vrednosti, a nije postojalo pre njenog izdavanja (na primer: menica). Nekonstitutivne hartije od vrednosti sadrže pravo koje nije nastalo izdavanjem hartije od vrednosti nego je postojalo i pre izdavanja hartija od vrednosti (na primer: skladišnica, založnica, konosman).466

VIII. BITNA OBELEŽJA HARTIJA OD VREDNOSTI NA DONOSIOCA, NA IME I PO NAREDBI 1. Hartije od vrednosti na donosioca Hartije od vrednosti na donosioca su isprave koja ne sadrži označenje ko je njihov izdavalac. Kao zakoniti imalac hartije od vrednosti na donosioca smatra se njen donosilac. Pretpostavlja se da je posednik hartiju od vrednosti na donosioca stekao na savestan način. On stiče pravo na potraživanje upisano na hartiji od vrednosti i kada je hartija izašla iz ruke njenog izdavaoca, odnosno njenog ranijeg imaoca i bez njegove volje. Savesni izdavalac hartije od vrednosti na donosioca oslobađa se obaveze ispunjenja donosiocu i onda kada ovaj nije zakoniti imalac hartije od vrednosti. Ukoliko izdavalac hartije od vrednosti na donosioca nije savestan (znao je ili je morao znati da donosilac nije zakoniti imalac hartije niti je ovlašćen od strane zakonitog imaoca), a ne odbije ispunjenje iz hartije, odgovoran je za tako prouzrokovanu štetu. Svojstvo hartije od vrednosti na donosioca neke hartije od vrednosti imaju na osnovu zakona (ček u kome nije određen korisnik) ili na osnovu volje njenog izdavaoca (hartija od vrednosti na donosioca je, na primer: akcija, komercijalni zapis, obveznica, ček itd. na koju je stavljena klauzula: “platite donosiocu”, “na donosioca” i sl.). 465 466

Velimirović, M., op. cit., str. 70. i 71; Vasiljević, M, op. cit., strana 754; Carić, S., op.cit., strana 28. Antonijević, Z., Privredno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1976, strana 436; Jankovec, I., op. cit., strana 573; Carić, S., op. cit., strana 29. U pravnoj nauci su istaknute i drukčije podele hartija od vrednosti - vidi: Vasiljević, M., op. cit., str. 753 - 755; Jankovec, I., op. cit., str. 571 - 574; Velimirović, M., op. cit., str. 69 -72.

327

328

Hartije od vrednosti na donosioca i prava iz te hartije prenose se njenom predajom. Na taj način omogućeno je brzo i jednostavno prenošenje ovih hartija. Nedostatak hartija na donosioca je što se gubitkom hartije na donosioca gubi i mogućnost ostvarenja prava iz hartije.

2. Hartije od vrednosti na ime Hartije od vrednosti na ime (titres nominatifs, Rektapapiere) su isprave u kojima je izričito označen njihov imalac (korisnik). Kao zakoniti imalac hartije od vrednosti na ime smatra se lice na koje hartija od vrednosti glasi, odnosno lice na koje je uredno preneta. Hartije na ime se označavaju i kao “rekta hartije”467 zbog toga što izdavalac preuzima direktnu obavezu prema njenom imaocu, ali ne i prema drugim licima. Izdavalac hartije od vrednosti po naredbi može u hartiji odrediti da pravo iz hartije stiče lice označeno u hartiji tako što će uneti rekta klauzulu (“ne po naredbi”, “platite Petru Jojiću, ali ne po njegovoj naredbi” itd). Pojedine hartije od vrednosti po zakonu glase na ime (konosman, tovarni list itd.). Izdavalac hartije od vrednosti u svim ostalim situacijama sam odlučuje kakvo svojstvo će hartija imati. Prava iz hartije od vrednosti na ime prenose se cesijom tj. na način propisan odredbama čl. 436 - 443. ZOO (pravni posao inter vivos). Sadašnji imalac hartije od vrednosti naziva se cedent (ustupilac potraživanja). On ustupa svoje potraživanje prema dužniku iz hartije od vrednosti novom imaocu hartije (cezusu). Prava iz hartije od vrednosti na ime mogu se prenositi nasleđivanjem ukoliko je fizičko lice imalac hartije. Prenos prava iz hartije od vrednosti na ime vrši se ubeležavanjem na samoj hartiji firme odnosno naziva ili imena novog imaoca, potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako takav registar vodi izdavalac.

3. Hartije od vrednosti po naredbi Hartije po naredbi (titres a ordre, Orderpapiere) su isprave koje sadrže ime njenog imaoca (vlasnika), a ovlašćuju ga da svojom naredbom odredi drugo lice kao imaoca isprave. Izdavanjem hartije od vrednosti po naredbi izdavalac preuzima obavezu prema licu koje je označio u ispravi, ali i prema drugim licima na koja je tu ispravu preneo njen raniji zakoniti imalac. Isprava ima svojstvo hartije od vrednosti po naredbi (i kada u njih nije unesena klauzula “po naredbi” i sl.) na osnovu zakona (npr.: menica, ček na ime, akcija na ime, skladišnica) ili na osnovu volje njegovog izdavaoca (unošenjem klauzule “po naredbi”). Prava iz hartije od vrednosti po naredbi prenose se indosamentom. Klauzula o indosamentu se upisuje na poleđinu hartije od vrednosti po naredbi, pa je tako i dobila ime.468 Indosament je jednostrana izjava volje ranijeg zakonitog imaoca hartije od 467

468

Latinski: recta (od rectus), prekim putem, upravo. Vidi: Đorđević, J., Latinsko - srpski rečnik, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997 (reprint iz 1886. godine), strana 1256. Italijanska reč “in dorso”, “indosso” znači na poleđini - vidi: Kukoleča, S., op. cit., tom 1, strana 476.

vrednosti kojom prenosi pravo iz hartije na drugo lice (indosatara). Puni indosament sadrži: 1) izjavu o prenosu; 2) označenje indosatara i 3) potpis indosanta. Blanko indosament, za razliku od punog, sadrži samo potpis indosanta. Hartije od vrednosti su prezentacioni papiri te je razumljivo što je ništav delimični indosament. Prenosom prava iz hartije od vrednosti nastaje obligacioni odnos između izdavaoca hartije od vrednosti i novog, zakonitog imaoca hartije. Njen novi imalac stiče sva prava koja su pripadala prethodnom imaocu. Pravilo je da indosant ne odgovara za neispunjenje obaveze od strane izdavaoca. Izuzetak može biti određen zakonom ako je suprotna odredba upisana u samoj hartiji od vrednosti. Dokazivanje zakonitosti prenosa prava iz hartije koji je izvršen indosiranjem dokazuje se neprekidnim nizom indosamenata.

Odeljak drugi POJEDINE HARTIJE OD VREDNOSTI I.

MENICA 1. Pojam i funkcije menice

Menica je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac, trasant, naređuje drugom licu (trasatu) da iz svog pokrića trećem licu (remitentu) ili po njegovoj naredbi, plati određeni iznos novca (trasirana ili vučena menica), odnosno obećanje izdavaoca hartije da će sam drugome licu (remitentu) ili po njegovoj naredbi isplatiti iznos novca naveden u hartiji (sopstvena, solo menica).469 Menica novčana hartija od vrednosti po naredbi (jednostrana izjava volje) na osnovu koje nastaje bezuslovna obaveza dužnika na isplatu određenog iznosa novca. Menica ima više funkcija. Ističu se funkcije menice kao: 1) sredstva plaćanja (dužnik može platiti dug poveriocu tako što će poveriocu predati menicu kojom daje nalog svom dužniku, da licu označenom u menici isplati određenu svotu novca), 2) kreditnog sredstva (korišćenjem menice može se pribaviti kredit) 3) sredstva obezbeđenja kredita (radi obezbeđenja kredita koristi se menica sa jednim, dva ili više jemaca). 469

Vidi: Grupa autora, Narodna enciklopedija, srpsko - hrvatsko- slovenačka, II knjiga, Bibliografski zavod d.d., Zagreb, 1928, strana 732; Bartoš, M., Antonijević, Z., Jovanović, V., Menično i čekovno pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1953, strana 3; Velimirović, M., op. cit., strana 87; Jankovec, I., op. cit., strana 587.

329

330

2. Nastanak menice Pojedini pravni pisci tragove menice nalaze još u Hamurabijevom zakoniku, a zatim u Fenikiji, Grčkoj i Rimu. Pominje se pismo koje je uputio Ciceron svome prijatelju Atikusu, da naredi svojim dužnicima u Atini da daju novac njegovom sinu, koji se tamo nalazio, a on će mu taj novac vratiti u Rimu.470 Preteča moderne menice se, prema preovlađujućem mišljenju u pravnoj nauci, pojavila u Italiji u razdoblju između XII i XIV veka.471 U tom periodu Italija je u Evropi imala vodeće mesto u trgovini i finansijama. Menice (literae cambii) “pominju se u Dubrovniku izrekom tek od 1398, u saobraćaju s donjom Italijom, Srbijom i Turskom”.472 Banke u Đenovi su u XII veku menjale stranu valutu za domaću i trgovale zlatom i srebrom. Kao posledica trgovačkih kontakata Italijana sa celom Evropom i problema prenosa novca u XIV veku pojavila se menica kao sredstvo plaćanja.473 Ističe se da je oblik menice pretrpeo male izmene od pojave u XIV veku.474 Navodi se više razloga koji su izazvali širu upotrebu menice i to: 1) podeljenost zemalja na više feuda i strah od krađe novca; 2) prihvatanje ideja merkantilizma o zabrani iznošenja novca iz zemlje; 3) pravilo droit d aubin po kome je feudalac (po principu teritorijalnosti) nasleđivao imovinu stranca koji bi umro na njegovoj terotoriji (zbog toga su sami feudalci nekada organizovali bande radi ubijanja trgovaca); 4) progon Jevreja iz Francuske u drugoj polovini XII veka (Jevreji, prilikom izgona nisu mogli izneti novac iz zemlje pa su ga deponovali kod poslovnog prijatelja u toj zemlji, a on im je izdavao naredbu za isplatu - uputnicu, svom poslovnom prijatelju u inostranstvu, koji je isplatu obavljao u novcu koji važi na toj teritoriji475); 5) zabrana zelenašenja - naplaćivanja kamate na pozajmljeni novac (menica, međutim, nije bila okarakterisana kao zajam iako je imala i kreditnu funkciju).476 470

471

472

473

474

475

476

Vidi: Nestorović, Đ., Menično pravo u teoriji i sudskoj praksi, Štamparija “Dositej Obradović”, Beograd, 1909, strana 1. Podatke o izvoru za Ciceronovo pismo vidi u fusnoti 1, na istoj strani. Uporedi: Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 3. Vidi, na primer, član 112. Hamurabijevog zakonika - Višić, M., Zakonici drevne Mesopotamije, Svjetlost, Sarajevo, strana 112. Vidi: Radojčić, S., op. cit., strana 236; Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 4. Suprotno tome, ističe se da je menični saobraćaj počeo u vreme krstaških ratova (1096 - 1248) - Nestorović, Đ., op. cit., strana 3. Jireček, K., Istorija Srba, treća sveska, prvi deo, Beograd, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1923, strana 243. Grupa autora, Ilustrovana Enciklopedija, Istorija, knjiga 1 (originalno izdanje: The Joi of Knowledge History and Culture I, Mitchell Beazlei Encyclopaedias Limited 1977) Vuk Karadžić, Beogrtad, strana 244. S ciljem da se izbegne crkvena zabrana o zelenašenju menica je morala da sadrži uputstvo primaocu u nekoj drugoj zemlji da uplatu označenom licu obavi u drugoj valuti - ibidem, strana 245. Veljković, S., Objašnjenje trgovačkog zakonika za Knjažestvo Srbiju, sveska druga, Državna štamparija, Beograd, 1866, strana 282; Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., str. 4. i 5; Radojčić, S., op. cit., str. 236 i 237. Grupa autora, ibidem.

Italijanske bankarske poslovne metode usvojili su u XVI veku južni Nemci, ali i drugi evropski narodi. Žiriranjem i otkupom menice olakšano je davanje kredita. Bankarstvo dostiže nagli razvoj sredinom XVI veka kada država uzima zajmove radi pokrića naraslih ratnih troškova.477

3. Izvori meničnog prava Ujednačavanje nacionalnih zakona o menici je u novom veku postalo nužnost. Na tom zadatku radili su pojedini naučnici, naučna udruženja ali i diplomatski skupovi. Tako je udruženje za reformu i kodifikaciju međunarodnog prava na kongresima u Hagu, Bremenu, Antverpenu i Frankfurtu, od 1876. do 1888. utvrdilo 27 načelnih pravila meničnog prava nazvanih Bremenska pravila. Institut međunarodnog prava je na kongresima u Turinu, Minhenu i Briselu od 1882. do 1885. godine sačinio Opšti menični zakon, na osnovu projekta milanskog advokata Cezara Norze. Godine 1885, na poziv belgijske Vlade, održan je međunarodni kongres za Trgovačko pravo. Na tom kongresu usvojen je Opšti menički zakon nazvan Antverpenski projekt.478 Jedan broj zemalja je pokušao da ujednači pravila o korišćenju menice u međunarodnom prometu na međunarodnoj konferenciji u Hagu 1912. godine. Donesen je Haški menični reglman koji nije ratifikovan zbog izbijanja Prvog svetskog rata. Na međunarodnoj Konferencija za ujednačavanje meničnog prava (održana je u Ženevi 1930.) usvojiene su: 1) Konvencija o jednoobraznom (uniformnom) meničnom zakonu, 2) Konvencija za regulisanje izvesnih sukoba zakona u materiji menice, 3) Konvencija o pitanju taksi u oblasti menice. Ove konvencije je ratifikovala prva Jugoslavija. Najzad, Generalna skupština UN je 1988. godine usvojila Konvenciju o međunarodnoj trasiranoj menici i međunarodnoj sopstvenoj menici.479 Osnovni izvor meničnog prava u Srbiji je Zakon o menici, donesen 1946. godine, sa docnijim, manjim, izmenama i dopunama.480 Zakon o menici je zasnovan na ženevskim konvencijama iz 1930. godine. Zakon o obligacionim odnosima je propisao opšta pravila o hartijama od vrednosti, uključujući i pravila o menici. 477

478 479

480

U literaturi se pominje čuvena Amsterdanska menjačnica (osnovana 1609. godine) pod opštinskom upravom, koja je primala uloge u gotovom novcu od preko 300 florina, transferisla novac sa računa na račun klijenata, trgovala zlatnim i srebrnim polugama i rukovala menicama od preko 600 florina - vidi: grupa autora, Ilustrovana enciklopedija, ibidem, strana 245. Vidi: Radojčić, S., op. cit., strana 241. Uporedi: Antonijević, Z., Hartije od vrednosti, odrednica u EIP, tom I, Službeni list SFRJ, Beograd, 1978, strana 587; Vasiljević, M., op. cit., strana 769; Velimirović, M., op. cit., strana 92. “Službeni list FNRJ”, broj 104/46, “Službeni list SFRJ”, br. 16/65, 54/70 i 57/89 i “Službeni list SRJ”, broj 46/96.

331

332

4. Pravna priroda menice O pravnoj prirodi menice saopšteno je više teorija. S obzirom na stanovište kakav obligacioni odnos nastaje izdavanjem menice značajnije teorije se, uglavnom, mogu svrstati na ugovornu teoriju ili teoriju jednostrane izjave volje. Ugovorna teorija smatra da je menica ugovorni odnos. Između potpisnika menice zasnivaju se dva ili tri jednostrana menična ugovora, a isprava o menici samo je dokaz da između stranaka postoji ugovorni odnos.481 Ovu teoriju je prihvatala mediteranska škola (romanska, italijansko - francuska škola482), ali je danas napuštena. Teorija jednostrane izjave volje smatra da obaveza iz menice nastaje kad jedno lice potpiše ispravu o menici. Takvim jednostranim voljnim aktom izdavalac menice je stvorio jednostranu pismenu obavezu. Istaknutu teoriju prihvatile su ženevske konvencije o menici, a u našem pravu Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o menici. Pravnu prirodu menice danas na jedan način određuju zakonodavstva koja su prihvatila ženevske konvencije o menici, a na drugi način zakonodavstva koja te konvencije nisu prihvatila (zemlje anglosaksonskog pravnog sistema).483 Zakonodavstva koja su prihvatila ženevske konvencije određuju da je menica strogo formalna isprava (sa izričitom oznakom da je ta isprava menica) koja mora da sadrži bitne sastojke. Menična obaveza je bezuslovna, mora da glasi na plaćanje označenog iznosa novca odjednom, a ne može glasiti na donosioca. Zakonodavstva koja pripadaju anglosaksonskom sistemu predviđaju blaže formalnosti koje su vezane za menicu. Menična isprava ne mora sadržati oznaku da predstavlja menicu, dovoljno je da sadrži bezuslovni pismeni nalog jednog lica da drugom licu plati označeni iznos novca ili po njegovoj naredbi ili donosiocu.484

5. Menična načela Načelo formalnosti. Menica je po zakonu formalna isprava. Sve menične radnje moraju biti preduzete pismeno, po pravilu, na ispravi o menici. Menica mora sadržati bitne sastojke bez kojih ne može punovažno nastati.485 Menični dužnik je u obavezi da isplati iznos novca koji je označen u menici. Da bi menica bila punovažna nije, međutim, neophodno da bude izdata na jedinstvenom propisanom formularu.486 Dovoljno je da papir sadrži sastojke propisane zakonom. Menica se, stoga, ne može izdati usmeno. 481 482 483

484 485 486

Radojčić, S., op. cit., strana 232; Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 9. Vidi: Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 9. Vidi, na primer: R. R. Pennington, A. H. Hudson, Commercial Baking Law, Macdonald and Evans, LTD, London, 1978, str. 71. i 72; Lowe, R., Commercial Law, Sweet and Maxwell, London, 1973, str. 310 - 312. Lowe, R., op. cit., str. 313 - 316; Jankovec, I., op. cit., strana 593. Vidi član 1. ZOM. Vidi Odluku o jedinstvenom meničnom blanketu (“Službeni list SRJ”, broj 29/94).

Načelo inkorporacije. Ne može nastati menična obaveza bez postojanja isprave o menici. Isprava o menici i menične izjave (radnje) čine jedinstvo. Menični poverilac ne može, stoga, ostvariti prava iz menice bez podnošenja isprave o menici. Na osnovu amortizovane (poništene) menice menični poverilac ne može ostvariti svoja prava.487 On svoja prava može ostvariti na osnovu pravnosnažnog rešenja suda koje zamenjuje poništenu ispravu. Načelo fiksne obaveze. Prava i obaveze moraju biti navedene u ispravi o menici. Proizvodi dejstvo samo ono što je konstatovano (fiksirano) u menici ili proizilazi iz menice, nezavisno od sadržine osnovnog posla zbog kojeg je menica izdata. Menična obaveza nastaje stavljanjem potpisa na ispravu o menici i upisivanjem bitnih sastojaka menice. Načelo strogosti. Menica je stroga isprava naročito prema dužniku. Strogost je materijalna i formalna. Materijalna strogost proizilazi iz nezavisnosti pravnog posla povodom koga je menica izdata (apstraktna isprava). Osnov menice je jednostrana izjava potpisnika menice. Pravilo je, stoga, da menični dužnik ne može isticati lične prigovore izdavaocu menice. Formalna strogost ispoljava se u propisanim obaveznim radnjama koje se moraju preduzeti da bi se obezbedilo i realizovalo menično potraživanje. Načelo solidarnosti. Ukoliko glavni menični dužnik ne plati iznos naveden u menici, ostali menični dužnicu su, na osnovu zakona, solidarno odgovorni za isplatu tog iznosa. Prema poveriocu (imaocu menice) svi menični dužnici (oni koji su menicu trasirali, indosirali ili avalirali) odgovaraju solidarno u skladu s opštim pravilima o solidarnosti. Ako je neko od dužnika isplatio menični iznos (ali ne i glavni menični dužnik) tada njemu solidarno odgovaraju ostali dužnici - prethodnici isplatioca (suprotno tome, u obligacionom pravu se obaveza između dužnika koji je ispunio obavezu i ostalih solidarnih dužnika, po pravilu, deli). Načelo samostalnosti. Svaki dužnik, potpisivanjem menice, preuzima samostalnu meničnu obavezu nezavisno od obaveze ostalih potpisnika menice. Menični dužnik je u obavezi i kada obaveze ostalih dužnika iz nekog razloga nisu punovažne (dužnik je poslovno nesposoban, potpis dužnika je falsifikovan itd.). Načelo neposrednosti. Ako je poverilac prethodno bezuspešno pokušao da naplati menični iznos od glavnog meničnog dužnika (a podigao je i protest) tada nastaje direktna odgovornost i ostalih meničnih dužnika. Poverilac u tom slučaju može od bilo kog dužnika zahtevati plaćanje menične svote.

6. Vrste menice Menice se mogu razvrstati po različitim kriterijumima. Ako je kriterijum razvrstavanja veza s osnovnim poslom radi koga su izdate menice mogu biti robne i finansijske. 487

Vidi član 92. stav 2. Zakona o menici i član 203. Zakona o vanparničnom postupku (“Službeni glasnik SRS”, br. 25/82 i 48/88).

333

334

Naime, ako je menica izdata povodom posla prometa robe ili usluga tada ima svojstva robne menice, a ako je izdata u vezi s novčanim transakcijama tada je menica finansijska. Prema formi menične isprave menica može biti potpuna (puna) i nepotpuna (blanko) menica. Potpuna menica sadrži u momentu izdavanja sve bitne elemente određene zakonom. Nepotpuna menica sadrži neke bitne menične elemente u vreme izdavanja isprave o menici, i tako ovlašćuje docnijeg imaoca menice da ostale bitne elemente dopuni da bi se od dužnika mogla zahtevati isplata meničnog iznosa. S obzirom na to koja lica se pojavljuju u menično - pravnom odnosu menice se razvrstavaju na: trasiranu (vučenu) menicu, sopstvenu (solo) menicu, trasiranu menicu po sopstvenoj naredbi i trasiranu sopstvenu menicu. Trasirana (vučena) menica. U ovoj menici izdavalac (trasant) naređuje drugom licu (trasatu) da u vreme dospelosti menice isplati trećem licu (remitentu, korisniku), ili po naredbi tog trećeg lica, iznos novca naveden u menici. Oznaka trasirana menica potiče od latinske reči traho, traxi, tractum, koja znači vući, odvlačiti, povlačiti.488 Pored ovog (osnovnog, redovnog) oblika trasirana menica može imati još dve varijante: trasiranu menicu po sopstvenoj naredbi i trasiranu sopstvenu menicu. Trasirana menica po sopstvenoj naredbi. Izdavalac (trasant) ove menice daje nalog trasatu da njemu samom (trasantu) ili po njegovoj naredbi isplati menični iznos (tj. trasant određuje samoga sebe kao remitenta - korisnika menice). Trasirana sopstvena menica. U ovom obliku menice idavalac menice (trasant) označava samoga sebe kao trasata (koji je dužan platiti menični iznos). Sopstvena (solo) menica. U sopstvenoj menici izdavalac (trasant) se obavezuje da će on u vreme dospelosti menice platiti trećem licu (remitentu), ili po naredbi tog trećeg lica, iznos označen u menici. Izraz solo menica potiče od latinske reči solus, koja znači sam, jedini. Izraz sopstvena menica nastao je zbog toga što kod te menice izdavalac ne izdaje naredbu da neko drugi plati, nego obećava sopstveno plaćanje. Razlike između trasirane i sopstvene menice ogledaju se u sledećem: u trasiranoj menici postoje tri lica: trasant (lice koje izdaje naredbu za isplatu), trasat (lice kome se naredba upućuje) i remitent (lice kome se plaća menični iznos). Kod sopstvene menice postoje dva lica: izdavalac menice (trasant) i remitent. Većina pravila koja važe za trasiranu menicu primenjuju se i na sopstvenu menicu.

7. Elementi menice Svi menični elementi mogu se razvrstati na bitne i nebitne. Isprava mora sadržati bitne elemente da bi predstavljala punovažnu menicu. Nasuprot tome, menična isprava može, a ne mora, sadržati ostale sastojke koji se označavaju kao nebitni (fakultativni) menični elementi. 488

Vidi: Đorđević, J., op. cit., strana 1529.

7.1. BITNI ELEMENTI (SASTOJCI) MENICE

Trasirana menica sadrži sledeće bitne elemente: 1) označenje da je to menica, napisana u samom slogu isprave, na jeziku na kome je ona sastavljena; 2) bezuslovna naredba (uput) da se plati određeni iznos novca; 3) označenje lica koje je dužno da plati (trasat); 4) označenje dospelosti; 5) označenje mesta plaćanja; 6) ime onoga kome se ili po čijoj se naredbi mora platiti (remitent); 7) označenje dana i mesta izdavanja menice; 8) potpis onoga koji je izdao menicu (trasant). Isprava koja ne sadrži bilo koji od pobrojanih sastojaka ne predstavlja trasiranu menicu (član 2. stav 1. ZOM). Izuzetno, pojedini sastojci ne moraju biti navedeni u menici nego se pretpostavljaju (pretpostavljeni bitni menični elementi). Uobičajeno je da se bitni elementi dele na: 1) opšte menične elemente; 2) personalne menične elemente, 3) geografske menične elemente; 4) kalendarske menične elemente. Bitni menični elementi, osim toga, mogu biti i pretpostavljeni. Opšti menični elementi jesu: 1) označenje da je to menica; 2) bezuslovna naredba (uput) da se plati određeni iznos novca. Personalni menični elementi jesu: 1) ime trasata (lica koje je obavezno da plati menični iznos), 2) ime remitenta (lica kome ili po čijoj naredbi će se platiti menični iznosa) i 3) potpis trasanta (lica koje je izdalo menicu). Geografski menični elementi jesu: 1) označenje mesta izdavanja menice; 2) označenje mesta gde će se plaćanje izvršiti. Kalendarske menične elemente jesu: 1) označenje dana i mesta izdanja menice; 2) označenje dospelosti. Pretpostavljeni bitni menični elementi se pretpostavljaju i kada nisu uneseni u ispravu o menici. Tako, se trasirana menica u kojoj nije označena dospelost, smatra se kao menica po viđenju. Ako nije naročito određeno, važi kao mesto plaćanja, a ujedno i kao mesto trasatovog prebivališta odnosno sedišta, ono mesto koje je označeno pored trasatovog imena. Trasirana menica na kojoj nije naznačeno mesto izdanja smatra se da je izdavanja u mestu koje je označeno pored trasantovog potpisa. 7.2. NEBITNI (FAKULTATIVNI) MENIČNI ELEMENTI – KLAUZULE U MENICI

U ispravu o menici mogu se uneti klauzule koje nisu uslov za punovažnost menice. To su nebitni menični elementi čijim unošenjem trasirana menica proizvodi još neka dejstva ili se time menja neko od njenih redovnih pravnih dejstava.489 Ovo izlaganje obuhvata češće korišćene klauzule. Klauzula “ne po naredbi”. Menica je hartija po naredbi. Stoga se u ispravu o menici ne mora uneti odredba “po naredbi”. Ali, ako je u menicu unesena klauzula “ne po naredbi” ona postaje rekta menica i više se ne može prenositi indosiranjem nego samo ugovorom o cesiji. Klauzula o prezentaciji. Pravilo je da se menica prezentira 489

Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 73.

335

336

(podnosi) na prijem trasatu odnosno akceptantu. Klauzulom o prezentaciji izdavalac menice (trasant) može: 1) zabraniti prezentaciju na akcept unošenjem klauzule u menicu “ne sme se prezentirati radi akceptiranja”; 2) odrediti rok do koga se menica može prezentirati klauzulom (“ne sme se prezentirati do ... “); 3) odrediti rok u kome se menica mora prezentirati trasatu na akcept, radi isplate itd. Klauzula o broju meničnih primeraka. Klauzula o broju meničnih primeraka se može uneti u menicu nezavisno od okolnosti da li je menica izdata u jednom ili više primeraka. Ako je menica izdata u dva ili više primeraka (član 63. ZOM) unosi se u ispravu o menici klauzula iz koje proizilazi da je menica umnožena i koji je to primerak po redu (na primer: “platite za ovu drugu menicu...”). Prvi primerak menice naziva se “prima”, drugi “secunda”, treći “tertia” itd. Solo klauzula. Ovom klauzulom izdavalac menice (trasant) zabranjuje njeno umnožavanje (“platite za ovu jedinu menicu”). Kasatorna klauzula. Unošenjem kasatorne kluzule u menicu (“platite za ovu prvu, a ne i za ostale menice”) svi ostali primerci umnožene menice gube dejstvo, ako je isplaćen primerak menice sa tom klauzulom. Klauzula o “sa izveštajem” ili “bez izveštaja”. Ako klauzula glasi “sa izveštajem” trasat ne može akceptirati menicu pre nego što dobije izveštaj od trasanta zbog čega je na njega trasirao menicu. Ako trasat ipak akceptira i isplati menicu rizik isplate pada na njega. Ukoliko klauzula glasi “bez izveštaja” trasat ne mora čekati nikakav izveštaj od trasanta da bi izvršio isplatu. Klauzula o kamati. Ovom klauzulom izdavalac menice naređuje trasatu da, pored meničnog iznosa, plati i označenu kamatu remitentu. U trasiranoj menici, plativoj po viđenju ili na određeno vreme po viđenju, trasant može odrediti da u njoj označena svota nosi kamatu. U svakoj drugoj trasiranoj menici ova odredba o kamati smatra se kao da nije napisana. Kamatna stopa mora da se naznači u menici; ako se to ne učini, odredba o kamati smatra se kao da nije napisana. Kamatna stopa teče od dana izdanja menice, ako nije drukčije označeno (član 5. ZOM) i iznosi 6%. Klauzula o pokriću. Klauzulom o pokriću izdavalac menice (trasant) obaveštava trasata od koga će dobiti pokriće (u novcu, robi, hartijama od vrednosti itd), ako to pokriće nije dobio pre izdavanja menice (“i stavite u račun d.d. Zvezda”). Ukoliko je trasat akceptirao menicu pretpostavlja se da je unapred primio pokriće od trasanta.

8. Menične radnje 8.1. UOPŠTE

Menica je strogo formalni pravni posao. Zakonom su propisani ne samo bitni elementi koje menica mora sadržati da bi bila punovažna nego i menične radnje. Najčešće menične radnje su: izdavanje, umnožavanje, prenošenje, avaliranje, akceptiranje, plaćanje, intervencija, protest i regres.

8.2. IZDAVANJE MENICE

Prva menična radnja je izdavanje menice. To je jednostrana izjava volje trasanta kojom on preuzima obavezu iz menice. Trasant je preuzeo obavezu iz menice kada je u menicu uneo (tj. u menični obrazac koga emituje država) sve bitne elemente ili izdao blanko menicu (koju će, njen docniji imalac popuniti), potpisao je, a zatim je predao remitentu - stavio u promet (emitovao). Ukoliko je menica upućena remitentu poštom predaja menice remitentu izvršena je u momentu kada je on primio pošiljku. Ovo shvatanje ima uporište u teoriji prijema usvojenoj u našem pravu za prihvatanje ponude, koja se, analogno, može primeniti i na predaju menice remitentu. Menično pravni odnos između trasanta i remitenta nastaje izdavanjem menice. Od mometa izdavanja menice trasant postaje dužnik menične obaveze svakom docnijem zakonitom imaocu menice. Često je izdavanje menice prva menična radnja. Moguće je da izdavanju menice prethode druge menične radnje. Prilikom prodaje robe na (potrošački) kredit po pravilu se menica prvo akceptira (a nekada i avalira). Lice koje uzima kredit uobičajeno potpisuje menicu kao akceptant, a prvi jemac kao trasant. Nakon toga trasant potpusuje menicu (jer je siguran da će trasat prihvatiti njegov nalog za isplatu). Pre izdavanja menice trasant, po pravilu, reguliše pokriće iz koga će trasat isplatiti meničnu svotu. Trasant, međutim, može vući menicu na trasata i kada mu nije obezbedio pokriće. Menično pokriće može biti u novcu (trasat je banka koja plaća menični iznos remitentu ili po njegovoj naredbi, na teret sredstava koje ima trasant kod nje), u potraživanju koje trasant ima prema trasatu, ili predstavljati kredit koji je trasat odobrio trasantu itd.490 8.2.1. Blanko menica Blanko menica491 u vreme izdavanja ne sadrži sve bitne elemente (tako da nepopunjeni sastojici ostaju beli) ali proizvodi menično - pravno dejstvo. Često ona sadrži samo potpis trasanta (izdavaoca) ili nekog drugog meničnog dužnika. Starija teorija jednog čina (unitu actu) zahtevala je da u vreme izdavanja menica mora biti popunjena jednim rukopisom i jednim mastilom. Suprotno tome, danas je prihvaćena teorija propuštanja (omisije). Izdavalac blanko menice svesno je propustio da u menicu unese sve bitne elemente. Time je prećutno ovlastio docnijeg imaoca menice da on to učini492 u vreme realizacije menice. 8.2.2. Menična sposobnost. Zastupanje Menična sposobnost je mogućnost jednog lica da na osnovu menice bude poverilac (aktivna menična sposobnost) ili dužnik (pasivna menična sposobnost). 490 491

492

Vidi: Jankovec, I., Menično pokriće, Pravo i privreda, br. 7-8/95, str. 19 - 23. Izraz “blanko” nastao je od italijanse reči “bianco” - belo. Slično tome francuska reč “blanc” takođe znači beo, čist, otvoren. Jankovec, I., Privredno pravo, JP Službeni list SRJ, Beograd, 1999, strana 694.

337

338

Aktivno menično sposobno je svako pravno i fizičko lice (svi pravni subjekti). Pasivno menično sposobna su sva poslovno sposobna fizička lica i pravna lica. Dozvoljeno je zastupanje prilikom izdavanja menice. U ime i za račun izdavaoca menice menicu može potpisati njegov zastupnik. Menica koju je potpisao zastupnik obavezuje neposredno zastupanog. Ko se na menici potpiše kao zastupanik drugoga, mada za to nije bio ovlašćen, lično je po njoj obavezan, a ako je platio, ima ista prava koja bi imao tobože zastupani. Isto važi i za zastupnika koji je prekoračio svoje ovlašćenje (član 8. ZOM). 8.3. UMNOŽAVANJE I PREPISI MENICE

Radi očuvanja interesa imaoca menice (na primer: sprečavanja gubitka ili uništenja menice) menica se može: 1) umnožavati i 2) prepisivati. Umnožavanje. Umnožavanje menice je izdavanje dva ili više istovetnih primeraka menice. Menicu može umnožiti samo trasant. Svaki primerak sadrži i originalan potpis meničnog dužnika. Ovi primerci moraju biti u svome slogu označeni tekućim brojem; a ako se to ne učini, svaki primerak smatra se kao posebna menica. Umnoženi primerci menice se, prema tome razlikuju samo po brojevima. Imalac menice, u kojoj nije naznačeno da je vučena samo u jednom primerku (tj. nije uneta solo klauzula “platite za ovu jedinu menicu”), može tražiti da mu se o njegovom trošku izda još jedan ili više primeraka. Prepis. Svaki imalac menice (a ne samo trasant) ima pravo da od nje načini prepise (kopije, odnosno fotokopije). Prepis mora sadržavati tačno prepisanu izvornu menicu sa indosamentima i svim drugim odredbama koje se na njoj nalaze. U prepisu se mora naznačiti gde se završava. Prepis se može indosirati i avalirati. Isključena je mogućnost da se na prepis unese izjava o akceptu. Takođe, ne može se zahtevati isplata meničnog iznosa na osnovu prepisa menice. Na prepisima menice mora biti označeno kod koga se nalazi original menice. 8.4. PRENOS MENICE

Menica se, kao i ostale hartije od vrednosti po naredbi, prenose indosamentom. Svaka menica, i onda kad nije izrično trasirana po naredbi, može se preneti indosamentom. Menica u koju je trasant stavio reči “ne po naredbi” ili drugi izraz, koji znači to isto može se preneti samo u obliku i sa dejstvom običnog ustupanja potraživanja (cesija). Prenos menice indosamentom. Menica se redovno prenosi putem indosamenta. Izjava o indosiranju stavlja se na poleđini menice. Indosament se mora napisati na menici ili na listu koji je za nju vezan (alonž) i mora ga indosant potpisati. Lice koje prenosi menicu naziva se indosant (jemac), a lice koje stiče prava iz menice indosatar. Prvi indosant na menici mora biti remitent.494 Lice koje menicu indosira 493

493 494

Izraz “indosament” nastao je od italijanske reči in dorso, indosso, na poleđini. Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 84.

(indosant) postaje dužnik. On odgovara da će menica biti akceptirana i isplaćena, osim ako je u indosamentu drukčije određeno. Indosament mora biti bezuslovan. Svaki uslov koji je bio stavljen smatra se kao da nije napisan. Delimični indosant je ništav, dok indosament na donosioca vredi kao blanko indosament. Indosament može biti puni, blanko, rekta indosament i indosament na donosioca. Puni indosament sadrži ime indosatara (na koga se menica prenosi) i potpis indosanta. Blanko indosament ne sadrži označenje lica na koje se menica prenosi (indosatara), nego samo potpis indosanta koji se potpisao na poleđini menice ili na alonžu (da bi bio punovažan). Iznad indosantovog potpisa se ostavlja belina radi popunjavanja od strane docnijih imalaca menice. Kad je indosament popunjen blanko, onda imalac menice može: 1) ispuniti blanko indosament bilo svojim imenom bilo imenom drugog lica; 2) dalje indosirati menicu blanko ili na ime drugog lica; 3) prosto predati menicu trećem licu ne ispunjavajući blanko indosament niti stavljajući novi indosament. Rekta indosament je indosament u koga je indosant unio klauzulu “ne po naredbi” i time, ustvari, zabranio dalje indosiranje menice. Indosament na donosioca je indosant u kome indosant umesto označenja indosatarovog imena stavlja klauzulu “platiti donosiocu” ili “na donosioca”. Indosament na donosioca vredi kao blanko indosament. Prenos menice ustupanjem potraživanja (cesijom). Menica se prenosi ustupanjem potraživanja (cesijom) samo kada je u menici trasant upisao reči “ne po naredbi” ili drugi izraz koji zanči to isto. Imalac menice (cedent) prenosi na novog imaoca menice (cesionara) prava koja je imao prema meničnom dužniku. Posle cesije menični dužnik može prema novom imaocu menice isticati iste prigovore koje je imao prema ranijem poveriocu (imaocu menice). 8.5. AVALIRANJE MENICE 8.5.1. Pojam Aval495 je jemstvo kojim jedno lice (menični jemac, avalista) garantuje da će menični dužnik (honorat), za kojeg jemči, ispuniti svoju obavezu. Može biti potpun (ako se njime garantuje isplata cele menične svote) ili delimičan (ako se daje za deo menične svote). Ovo obezbeđenje može dati treće lice, a pravilo je, i neki od potpisnika menice. Aval može dati lice čiji se potpis nalazi iza potpisa njegovog honorata. Sledbenik, naime, ne odgovara prethodniku u meničnom pravu, nego obrnuto, prethodnik uvek odgovara svom sledbeniku iz menice. 8.5.2. Forma Aval se daje u pisanom obliku, na menici ili na alonžu. On se izražava rečima “per aval”, “kao jemac”, “kao poruk”, ili ma kojim drugim izrazom koji to isto 495

Izraz aval je nastao od francuske reči “aval” koja označava menično jemstvo, podržku.

339

340

znači. Za davanje avala dovoljan je potpis avaliste na licu menice, osim ako je u pitanju potpis trasata ili trasanta. Iz avala treba da se vidi za koga je dat. Ako se to ne vidi, važi kao da je dat za trasanta. 8.5.3. Skriveni aval Ako se avalisti potpisuju na menici na mestu i u svojstvu drugog meničnog dužnika postoji skriveni aval (žiro). Na taj način se prikriva postojanje avala. Ovaj oblik avala se koristi prilikom obezbeđenja potrošačkih kredita. Lice koje pozajmljuje iznos kredita često potpisuje menicu kao prvi menični dužnik - akceptant. Avalista (jemac, žirant) potpisuje menicu kao trasant ili prvi indosant, a ostali jemci potpisuju menicu kao naredni indosanti. Ako kredit nije plaćen a postoje dva jemca menični poverilac će zahtevati isplatu meničnog iznosa od drugog jemca (svog indosanta). Drugi jemac, posle isplate meničnog iznosa može zahtevati regres od prvog jemca a on od akceptanta. 8.5.4. Dejstvo avala Menično jemstvo (aval) se, međutim, razlikuje od jemstva u građanskom pravu. Građansko jemstvo je akcesorne prirode jer deli pravnu sudbinu glavne obaveze (prestaje postojati ako prestane glavna obaveza), a aval je menično jemstvo koje je samostalno zasniva odnos između imaoca menice i avaliste. Avalista odgovara onako kako odgovara onaj za koga jemči. Njegova obaveza vredi i onda ako je obaveza za koju jemči ništava iz ma kog drugog razloga osim zbog formalnog nedostatka. Prema tome, avalista (suprotno građanskom jemstvu), može biti pozvan da plati iznos iz menice i pre nego što je pokušana naplata od lica za koje je on avalirao. Kad isplati menicu, avalista stiče pravo iz menice protiv onoga za koga je jemčio, kao i protiv onih koji su ovome po menici odgovorni (pravo na regres). 8.6. AKCEPTIRANJE MENICE 8.6.1. Pojam Akceptiranje menice je izjava trasata kojom prihvata trasantov nalog za isplatu menične svote. Izjava trasata (akcept) piše se na samoj menici. Akceptom se trasat obavezuje da menicu plati o dospelosti. Od momenta kad akceptira menicu trasat se naziva akceptant, tj. od pozvanog lica postaje obavezno lice (glavni menični dužnik). Podnošenjem menice na akceptiranje imalac menice želi utvrditi da li će trasat prihvatiti nalog trasanta da imaocu menice isplati menični iznos. Po pravilu, trasat će akceptirati menicu ako je primio pokriće od trasanta ili ako mu se prethodno obavezao da će akceptirati menicu. 8.6.2. Podnošenje menice na akcept Podnošenjem (prezentacijom) menice na akcept trasat je u mogućnosti da sazna da je menica izdata i da mu je trasant naložio da plati menični iznos. Ova

menična radnja omogućuje trasatu da se upozna sa sadržinom naloga za isplatu i da blagovremeno obezbedi sredstva za isplatu meničnog iznosa. Imalac menice ne mora menicu podneti na akcept. Trasant ipak može obavezati imaoca menice da menicu podnese na akcept. Trasant može i zabraniti da se menica podnosi na akceptiranje ili narediti da se menica ne podnosi na akceptiranje pre određenog vremena. Ne može se, međutim, zabraniti podnošenje menice na akcept koja dospeva na određeno vreme po viđenju. Ova menica se mora podneti na akceptiranje u roku od jedne godine od dana izdanja, ali trasant taj rok može skratiti ili odrediti duži. Ako je menica podnesena na akcept trasat može: 1) bezuslovno akceptirati menicu u potpunosti (potpuni akcept); 2) akcept ograničiti da jedan deo meničnog iznosa (delimični akcept); 3) odbiti akcept; 4) tražiti da mu se menica podnese na uvid još jedanput sutradan posle prvog podnošenja na akceptiranje (deliberacioni rok).496 8.6.3. Forma akcepta Akcept mora biti bezuslovan, a piše se na samom licu menice, poprečno u odnosu na menični slog ispod dela obrasca koji sadrži obaveštenje o taksi “Plaća se na sumu preko...” Postoje dve vrste akcepta: puni i blanko. Puni akcept se izražava rečima “priznajem”, “prihvaćena”, ili nekim drugim rečima koje to isto znače, a ispod tih reči potpisuje se trasat. Blanko akcept je sam potpis trasata, stavljen na lice menice. Izjava o akceptu ne mora biti datirana. Akcept, međutim, mora biti datiran kad je trasirana menica plativa na određeno vreme po viđenju, ili kad na osnovu naročitog naređenja ima da se podnese na akceptiranje u određenom roku.

9. Plaćanje meničnog iznosa Da bi menični iznos bio plaćen menica se mora podneti na isplatu. Prvo se podnosi na isplatu akceptantu. Menica plativa na određeni dan ili na određeno vreme posle dana izdanja ili viđenja mora se podneti na isplatu bilo na sam dan plaćanja, bilo jednog od dva radna dana koji dolaze odmah za njim. Prilikom plaćanja menice trasat može zahtevati da mu je imalac preda sa potvrdom na menici da je isplaćena. Imalac menice je dužan primiti i delimičnu isplatu meničnog iznosa. U tom slučaju trasat može zahtevati da se ta isplata zabeleži na menici i da mu se uz to izda priznanica. Svojstvo priznanice ima i prepis menice sa klauzulom o delimičnoj isplati (original ostaje kod meničnog poverioca). Ako akceptant odbije isplatu ili izvrši delimičnu isplatu, mora se podići protest da bi se mogla tražiti naplata od trasanta, indosanta i avalista za ta lica (regresni dužnici). Nezavisno od podignutog protesta akceptant je i dalje u meničnoj obavezi.497 496

497

Za to vreme će trasat postići dogovor sa trasantom oko pokrića - vidi: Velimirović, M., op. cit., strana 121. Vidi: Maslaković, D., Menica u spoljnoj trgovini i unutrašnjem prometu, Srboštampa, Beograd, 1985, strana 94.

341

342

10. Intervencija Intervencija je menična radnja jednog lica kojom se obavezuje da akceptira menicu ili plati menični iznos umesto drugog lica koje je bilo obavezno da to učini. Dešava se da trasat odbije da akceptira menicu ili da je isplati. U praksi se sreću različiti slučajevi: nad trasatom je otvoren stečaj, umro je ili izgubio poslovnu sposobnost (fizičko lice) odnosno prestao postojati (pravno lice), trasant je postao insolventan itd. Tada je menica “u nuždi”. Menični dužnici su zainteresovani da se to ne desi. Zbog toga sklapaju ugovore sa drugim licima da u takvoj situaciji intervenišu po pozivu ili spontano i menicu akceptiraju ili isplate. Intervencija se deli na: 1) pozivnu; 2) spontanu; 3) zbog neakceptiranja; 4) zbog neisplate. Pozivnu intervenciju unapred određuje trasant, indosanat ili avalista unošenjem u menicu klauzule “adresa po potrebi”. Ovom intervencijom se označava lice koje će menicu akceptirati umesto trasata ili isplatiti, ako to ne učini akceptant. Spontana intervencija nije označena na menici. Ona nastaje kad treće lice (to mogu biti i menični dužnici izuzev akceptanta) interveniše za čast meničnog dužnika koji je nije akceptirao ili isplatio. Treće lice koje interveniše naziva se honorant (intervenient za čast), a lice za koga se interveniše honorat. Intervencija zbog neakceptiranja nastaje kad trasat odbije da akceptira menicu. Akcept intervencijom beleži se na menici, njega potpisuje intervenijent. U njemu se naznačuje za koga je dat; a ako se to ne naznači, smatra se da je dat za trasanta. Intervencija zbog neisplate je radnja kojom neko lice isplati menicu kad to ne učini glavni menični dužnik. Isplata intervencijom može se vršiti u svim slučajevima u kojima je, bilo o dospelosti, bilo pre dospelosti, imalac menice stekao pravo na regres. Ona obuhvata celokupan iznos koji bi inače imao da izmiri onaj za koga se interveniše.

11. Protest 11.1. POJAM

Protest je postupak u kome se verodostojno utvrđuje da je imalac menice preduzeo potrebne radnje radi očuvanja svojih prava iz menice.498 Lice koje podiže protest zove se protestant, a lice protiv koga se podiže protest protestat. Podizanje protesta je pretpostavka bez koje imalac menice ne može vršiti regresna prava. Obaveza podizanja protesta ne nastaje ako je imalac menice upisao klauzulu na menici “bez protesta”, “bez troškova” i slično. 498

U pravnoj nauci se kao protest označava i isprava o protestu - vidi: Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 118.

11.2. VRSTE PROTESTA

Od više meničnih protesta najčešće se koriste sledeći: 1) protest zbog neakceptiranja; 2) protest zbog neisplate; 3) protest zbog nedatiranja akcepta; 4) perkvizicioni protest.499 Protest zbog neakceptiranja ili delimičnog akceptiranja menice podiže imalac menice ako trasat odbije da akceptira, ili samo delimično akceptira menicu. Podiže se u rokovima određeni za akcptiranje menice. Protest zbog neisplate ili delimične isplate podiže imalac menice ako je akceptant trasirane menice (odnosno izdavalac sopstvene menice) odbio isplatu menice ili je samo delimično isplatio menični iznos. Protest zbog nedatiranja akcepta podiže imalac menice ako menica dospeva na određeno vreme po viđenju, ako prilikom akceptiranja menice nije upisan datum akceptiranja. U tom slučaju se smatra da je akcept stavljen na menicu danom podizanja protesta. Perkvizicioni protest podiže imalac umnožene menice (ako je menični poverilac) ako se kod njega se ne nalazi akceptirani primerak menice, protiv lica kod koga se nalazi akceptirani primerak menice (ali odbija da ga preda zakonitom imaocu). Imalac ove menice može vršiti prava iz nje ako je protestom utvrđeno da mu lice kod koga se nalazi akceptirani original menice tu menicu nije predao. 11.3. POSTUPAK. SADRŽAJ PROTESTNE ISPRAVE

Protest se podiže pred opštinskim sudom koji je mesno nadležan za lice protiv koga se podiže protest. Protestni postupak je vrsta vanparničnog postupka na koga se primenjuju opšte odredbe ZOVP (čl. 1 - 30). Uz predlog za izdavanje protesta sudu se prilaže original menice ili njena kopija, sa izjavom imaoca menice da je bezuspešno pokušao izvršiti radnje zbog kojih podnosi protest. Protest upućen sudu mora sadržati elemente određene članom 71. ZOM. Isprava o protestu mora se bez odlaganja predati imaocu menice ili licu koje je u njegovo ime podnelo menicu na protest. Neblagovremeno protestovana menica je prejudicirana menica. Na osnovu nje se može isticati neosnovno obogaćenje prema pravilima obligacionog prava.

12. Notifikacija Notifikacijom imalac menice obaveštava menične dužnike da je bezuspešno pokušao da od glavnog meničnog dužnika dobije akcept ili isplatu, zbog čega je podigao protest. Uobičajeno je da se takvo obaveštenje čini preporučenim pismom da bi se obezbedio dokaz (Zakon nije propisao formu). Na osnovu notifikacije regresni dužnici saznaju da je podignut protest. Oni mogu dobrovoljno 499

Saveznim propisom može se predvideti da se protest podiže i kod preduzeća PTT saobraćaja.

343

344

da isplate menični iznos i tako smanje docnije troškove koji bi nastali vođenjem sudskog postupka.

13. Regres Regres je radnja imaoca menice, preduzeta nakon što je glavni menični dužnik odbio isplatiti menicu, kojom zahteva od meničnih dužnika da mu oni isplate menični iznos. Pravilo je da imalac menice vrši regres (zahteva isplatu meničnog iznosa od meničnog dužnika) posle dospelosti menice ako je zatražio isplatu od glavnog meničnog dužnika koji je to odbio, što je potvrđeno protestom. Imalac menice može vršiti regres protiv meničnih dužnika i pre dospelosti: 1) ako je akceptiranje odbijeno (potpuno ili delimično); 2) ako je, pre ili posle akceptiranja, otvoren stečaj odnosno likvidacija nad imovinom trasata, ili ako on obustavi plaćanja, pa ma ta obustava i ne bila utvrđena sudskom odlukom, ili ako je izvršenje nad njegovom imovinom ostalo bezuspešno; 3) ako je otvoren stečaj, odnosno likvidacija nad imovinom trasanta menice koja se ne sme podneti na akceptiranje. Menični dužnici odgovaraju imaocu menice solidarno. Imalac menice ima pravo da postupi protiv svih tih lica bilo pojedinačno, bilo protiv više njih, bilo protiv svih zajedno; pri tome nije dužan da se drži reda kojim su se oni obavezali (skokoviti regres). Imalac menice može zahtevati od regresnog dužnika: 1) iznos za koji menica nije akceptirana ili isplaćena kao i kamatu ako je bila u menici određena; 2) zateznu kamatu u skladu sa Zakonom o visini stope zatezne kamate; 3) troškove protesta, poslatih izveštaja kao i ostale troškove. Regresni dužnik (iskupitelj menice) može zahtevati da mu se preda menica zajedno sa protestom i računom na kome je potvrđena isplata da bi od ostalih regresnih dužnika mogao zahtevati obeštećenje (naknadu meničnog iznosa koga je platio, kamate i troškove).

14. Sudsko ostvarivanje prava iz menice i prigovori U slučaju da glavni menični dužnik, a ni regresni menični dužnici ne isplate menicu, imalac menice može, neposredno, na osnovu menice podneti predlog za izvršenje. Menica je, naime, verodostojna isprava. Predlog za izvršenje na osnovu menice (koja može biti priložena u originalu ili overenom prepisu) mora sadržati i zahtev da sud obaveže dužnika da u roku od tri dana od dostavljanja rešenja o izvršenju, namiri potraživanje zajedno sa odmerenim troškovima. Shodno tome, u fazi pokretanja sudskog postupka, izgubile su na značaju menične tužbe - redovna menična tužba (protiv glavnih meničnih dužnika) i regresna tužba (protiv ostalih učesnika u meničnom poslu). Naime, kad se na osnovu verodostojne isprave može tražiti izvršenje po ZIP, sud će izdati platni nalog samo ako tužilac učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga.

Protiv rešenja o izvršenju dužnik može podneti prigovor u roku od tri dana. Ako je dužnik podneo prigovor sud će staviti van snage rešenje o izvršenju (u celini ili u delu u kome se pobija), ukinuti sprovedene radnje, a postupak će se nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Ukoliko nije nadležan dostaviće predmet nadležnom sudu. U daljem postupku dužnik može isticati subjektivne i objektivne prigovore. Objektivni menični prigovori proizilaze iz nedostataka koji se mogu zapaziti na samoj menici (npr. da nedostaje neki bitan menični element; da je menicu isplatio glavni menični dužnik, da na menici nema potpisa glavnog meničnog dužnika itd.). Subjektivni menični prigovor menični dužnik može isticati samo prema određenom poveriocu, s obzirom na njihov ličnopravni odnos (na primer: da nije izvršen osnovni posao radi koga je menica izdata, da je menica izdata u zabludi, da nije primljeno pokriće za isplatu meničnog iznosa itd). Ako prigovor na rešenje o izvršenju nije podnesen rešenje postaje pravnosnažno i tada se može sprovesti njegovo izvršenje.

15. Zastarelost Zastarelost je način prestanka meničnog odnosa, zbog nevršenja prava meničnog poverioca za određeno vreme. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje menične obaveze. Na menične odnose primenjuju se kratki rokovi zastarelosti (u odnosu na opšte rokove zastarelosti) s obzirom da se menični promet vrši brzo. Dužina rokova zastareloszti u meničnom pravu, osim toga, zavisi i od meničnog dužnika. Menično - pravni zahtevi zastarevaju za tri godine, računajući od dospelosti. Menično - pravni zahtevi imaoca menice protiv indosanta i protiv trasanta zastarevaju za godinu dana, računajući od dana blagovremeno podignutog protesta, a ako se u menici nalazi odredba “bez troškova”, onda od dospelosti. Menično - pravni zahtevi indosanta jednih protiv drugih i protiv trasanta zastarevaju za šest meseci računajući od dana kad je indosant menicu iskupio, ili od dana kad je protiv njega kod suda postupljeno. Zastarelost može biti prekinuta ili obustavljena. Prekinuta zastarelost počinje ponovo teći, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok zastarelosti. Ako je zastarelost obustavljena ona ne teče dok traju okolnosti koje su je izazvale, a posle toga ona nastavlja da teče. Zastarelost se prekida: 1) podnošenjem tužbe sudu; 2) podnošenjem prijave meničnog potraživanja u stečaju; 3) ostvarivanjem menično - pravnog zahteva u toku parnice; 4) pozivanjem u zaštitu; 5) podnošenjem izveštaja kojim tuženi obaveštava svog prethodnika da je protiv njega podnesena regresna tužba. Zastarelost se obustavlja (zastoj zastarelosti): 1) ako je menični poverilac usled prestanka sudskog rada ili usled vojne službe u ratu ili usled više sile bio sprečen da ostvaruje svoja prava; 2) dok traje stečaj nad poveriočevom imovinom; 3) ako parnično nesposobno lice, ma u kom trenutku u toku poslednja tri meseca roka zastarelosti,

345

346

nema zastupnika ili zastupnik izgubi parničnu sposobnosti ili između njega i parnično nesposobnog lica postoji sukob interesa u pogledu tužbe koja bi se imala podići; 4) kad menično potraživanje čini deo neke zaostavštine ili koje pada na teret kakve zaostavštine (sve dok ne protekne šest meseci posle smrti ostavioca).

16. Neosnovano obogaćenje Imalac menice gubi menična prava ako menicu ne podnese na isplatu u određenom roku ili ne podigne blagovremeni protest zbog neisplate (prejudicirana menica). Menično - pravni zahtevi imaoca menice protiv indosanta i protiv trasanta, osim toga, zastarevaju za godinu dana, tj. u relativno kratkom roku tako da imalac menice svaja prava ne može ostvariti prinudnim putem. Imalac menice može isticati zahtev za neosnovano obogaćenje. Trasant, akceptant i indosant, čije su se menične obaveze ugasile usled zastarelosti ili usled toga što su propuštena činjenja propisana radi održavanja meničnih prava, odgovaraju imaocu menice, ako su se na njegovu štetu neosnovano obogatili. Zahtev za neosnovano obogaćenje može se ostvariti i na osnovu rešenja suda o amortizaciji nestale menice. Odgovornost trasanta, akceptanta i indosanta zbog neosnovanog obogaćenja zastareva za tri godine.

II.

ČEK 1. Pojam i uloga čeka

Ček je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac (trasant) daje bezuslovni nalog (naredbu) trasatu da imaocu čeka (remitentu) ili samom trasantu isplati po viđenju iznos novca označen u čeku, iz izdavaočevog (trasantovog) pokrića kod trasata.500 U pravnoj literaturi preovlađuje mišljenje da je etimološko značenje reči ček englesko tj. da potiče od engleskog izraza “check”koji znači račun za naplatu, ispitivanje, zaustavljanje, zadržavanje.501 Imalac tekućeg računa izdavanjem čekova može raspolagati novčanim sredstvima koje ima kod banke. Stoga je ček vezan za određene bankarske poslove. 500

501

Uporedi: Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, Z., op. cit., strana 187; Krulj, V., Instrumenti plaćanja u savremenom prometu (virman, ček, kompenzacija), Institut za uporedno pravo, Beograd, 1975, strana 49; Janković, D., Komentar meničnog zakona i Zakona o čeku, Izdavačka knjižarnica Gece Kona,, Beograd, 1930, strana 141; Đurović, R., Međunarodno privredno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1986, strana 397; Robert Lowe, op. cit., strana 363; R. R. Pennington, A. H. Hudson, op. cit., str. 81; član 104. stav 2. tačka b) Jednoobraznog trgovačkog zakonika SAD iz 1962. Vidi, na primer: Benson, M., Englesko - srpskohrvatski rečnik, Prosveta, Beograd, 1980, strana 111.

Ček je najčešće korišćena hartija od vrednosti. Njegova osnovna funkcija je da zameni gotov novac u opticaju jer se pojavljuje kao sredstvo plaćanja. Ova funkcija proizilazi iz osobine čeka - da u vreme izdavanja mora postojati pokriće i da dospeva po viđenju. Suprotno tome, menica je kreditno sredstvo. Ček olakšava odvijanje platnog prometa i predstavlja pouzdano sredstvo plaćanja jer se može trasirati na banku i poštu.

2. Istorijat. Izvori prava Pravni pisci koji ističu da se prvi zameci čeka sreću kod antičkih naroda za takvu tvrdnju ne navode odgovarajuće izvore. Korišćenje čeka je vezano za pojavu bankarstva u Engleskoj u XVII veku. Njegova važnost za praksu potvrđena je 1838. godine kada ga je regulisao holandski Trgovački zakonik.502 U XIX veku i prvih decenija XX veka mnoge zemlje su ček regulisale trgovačkim zakonima ili donosile poseban zakon o čeku. Prva Jugoslavija donela je 1928. godine Zakon o čeku koji je stupio na snagu 19. decembra 1929. godine. Upotreba čeka u međunarodnom platnom prometu zahtevala je međunarodnu unifikaciju pravila o čeku. Unifikacija čekovnog prava izvršena je zaključenjem ženevskih konvencija od 19. marta 1931. i to: 1) Konvencije o jednoobraznom zakonu o čeku; 2) Konvencije o regulisanju izvesnih sukoba zakona u materiji čeka; 3) Konvencije o čekovnim taksama. Većina zemalja je potpisala i ratifikovala ove konvencije. Zakonodavstva koja važe u svetu danas se dele na ona koja su ratifikovale navedene konvencije i sa njima uskladile svoje unutrašnje zakonodavstvo i anglosaksonske zemlje koje nisu potpisale i ratifikovale ženevske konvencije. Srbija nije ratifikovale ženevske konvencije. Zakon o čeku503 je, ipak, preuzeo većinu rešenja iz tih konvencija.

3. Bitni sastojci čeka Pisana isprava ima svojstvo čeka ako sadrži sledeće bitne sastojke: 1) reč ček; 2) bezuslovni uput da se plati određen iznos novca iz trasantovog pokrića; 3) ime trasata (onog koji treba da plati); 4) mesto gde treba platiti; 5) označenje dana i mesta izdavanja čeka; 6) potpis trasanta (onoga koji je ček izdao). Reč ček mora biti napisana u samom slogu isprave,504 a ne na nekom drugom mestu u ispravi. Ako je ta isprava izdata na stranom jeziku mora sadržati izraz koji 502

503

504

U pravnoj literaturi se ističe da su prvi propisi o čeku doneti u Holandiji 1776. godine - vidi Jankovec, I., op. cit., strana 722. i literaturu. Uporedi: Krulj, V., op. cit., strana 50; Vasiljević, M., op. cit., strana 823. “Službeni list FNRJ”, broj 104/46, “Službeni list SFRJ”, br. 12/65, 50/71 i 52/73 i “Službeni list SRJ”, broj 46/96). Anglosaksonske zemlje ne zahtevaju unošenje reči ček u čekovnu ispravu - vidi: Krulj, V., op. cit., strana 55; Velimirović, M., op. cit., strana 162.

347

348

na tom jeziku odgovara pojmu čeka. Upisivanje izraza ček u sami slog isprave zahteva se zbog toga da bi se svaki sticalac ove isprave saznao da je to ček (a ne neka druga isprava) i da se na njega primenjuju propisi čekovnog prava. Ček mora sadržati bezuslovni uput i da glasi na određeni iznos novca. Isprava u koju je unesen neki uslov za plaćanje nije ček. Iznos novca na koga se uput odnosi mora biti određen. On nije određen ako je naveden samo iznos, a ne i vrsta novca (npr.: samo “platite 300”). Rasprostranjena je praksa da se iznos novca određuje slovima i brojevima. Ako postoji neslaganje vredi iznos napisan slovima. Ukoliko je novčani iznos napisan više puta slovima, ili više puta brojevima, onda vredi najmanji iznos. Određivanje kamate u čeku smatra se kao da nije napisano. U čeku mora biti označeno ime trasata. To je banka ili druga finansijska organizacija (npr.: Komercijalna banka, Poštanska štedionica) kojima se upućuje nalog za isplatu. Ček plativ van zemlje može se prema zakonu mesta plaćanja trasirati i na druga lica. Ček se sme trasirati samo na ono lice kod koga trasant ima pokriće kojim može raspolagati putem čeka na osnovu izričnog ili prećutnog sporazuma sa tim licem. Trasant koji izda nepokriven ček dužan je imaocu čeka naknaditi štetu. Ček mora sadržati oznaku u kojem će mestu trasat platiti čekovni iznos. Ako to nije naročito određeno, važi kao mesto plaćanja ono mesto koje je označeno pored trasatovog imena. Mesto plaćanja čeka je, shodno tome, pretpostavljeni bitni sastojak čeka. Ček mora sadržati označenje dana i mesta izdanja. Ovi sastojci se unose u čekovni slog i moraju biti tačni. Značaj ovog sastojka je veliki jer se ček plaća po viđenju, a mora se podneti trasatu na isplatu u kratkom roku. Ček mora sadržati potpis trasanta. Trasant (izdavalac čeka) se mora svojeručno potpisati. Nema značaj potpisa ime i prezime trasanta otkucano pisaćom mašinom, otisnuto faksimilom i sl. U ime i za račun pravnog lica odnosno preduzetnika (čiji se naziv upisuje na čeku) potpis stavlja njegov zastupanik i overava ga pečatom tog lica. Uobičajeno je da se trasant potpisuje ispod čekovnog sloga, u donjem desnom uglu. Nije, međutim, punovažan potpis trasanta na poleđini čeka. Nije relevantno da li je potpis čitak ili nečitak. Svi bitni sastojci čeka mogu se razvrstati na: 1) opšte; 2) personalne; 3) geografske; 4) kalendarske. Opšti bitni sastojci čeka jesu: označenje da je to ček i bezuslovni uput da se plati određeni iznos novca. Pesonalni bitni sastojci čeka jesu: označenje trasata i potpis trasanta, a geografski bitni sastojci čeka jesu: označenje mesta gde će se ček platiti i označenje mesta izdavanja čeka. Najzad, kalendarski bitni sastojak čeka je samo datum izdavanja čeka.

4. Nebitni sastojci čeka Nebitni (fakultativni) sastojci čeka nisu nužni sastojci čeka. Oni se svode na različite klauzule koje mogu, a ne moraju biti unesene u ček. Obrazac menice, ipak, sadrži belinu za unošenje većine takvih klauzula. Klauzula o prezentaciji. Ček je isprava koja se, radi isplate, mora podneti na prezentaciju. Trasant (odnosno indosant) može ovom klauzulom osloboditi imaoca čeka od obaveze prezentacije (s tim što se ček po svojoj prirodi ne može prezentirati na akcept). Klauzula “po naredbi” ili “ne po naredbi”. Ček je hartija po naredbi i prenosi se indosamentom. Stoga nije potrebno unesti reči “po naredbi”. Ako je takva klauzula ipak unesena njome se samo potvrđuje prenosivost čeka. Klauzula “ne po nredbi” (rekta klauzula) zabranjuje prenošenje čeka na drugo lice. Klauzula “bez obaveze” (“bez regresa”) oslobađa indosamenta obaveze da isplati ček. Klauzula “bez troškova” (“bez protesta”) oslobađa imaoca čeka obaveze podizanja protesta i plaćanja protestnih troškova. Ček se i tada mora upisati u protestni registar. Klauzula “sa izveštajem” ili “bez izveštaja” (tzv. avizna klauzula). Klauzulom “sa izveštajem” izdavalac čeka obavezuje trasata da plaćanje izvrši tek kad od njega dobije posebni izveštaj, a klauzulom “bez izveštaja” ga obaveštava da izveštaja neće biti. Klauzula o remitentu. Ako u čeku nije označen remitent pretpostavlja se da je izdat na donosioca. Ček je izdat na ime ako je u njemu označen remitent.

5. Nedozvoljene klauzule u čeku Nedozoljene klauzule u čeku su: 1) o akceptu; 2) o neodgovornosti trasanta; 3) o kamati; 4) o domiciliranju čeka; 5) o dospelosti. One se ne mogu punovažno uneti u ček. Unošenje klauzule o dospelosti čeka ima za posledicu potpunu ništavost čeka, dok ostale klauzule ne proizvode čekovno - pravno dejstvo, ali ček ostaje punovažan. Klauzula o akceptu. Izjava o akceptu, koja bi se na ček stavila, ne proizvodi pravno dejstvo, s obzirom da se ček ne akceptira. Klauzula o neodgovornosti trasanta (klauzula “bez obaveze”). Trasant odgovara za isplatu na osnovu Zakona. Odredba kojom bi se on oslobađao odgovornosti za isplatu smatra se da nije ni napisana. Klauzula o kamati. Ček je sredstvo plaćanja i, po pravilu, cirkuliše vrlo kratko. Stoga nije dozvoljeno odrediti kamatu u čeku. Klauzula o domiciliranju čeka. Zabranom domiciliranja čeka sprečava se trasiranje čeka na lice kod koga trasant nema pokriće.

349

350

Klauzula o dospelosti. Ček se plaća po viđenju. Određivanje dospelosti čeka na drugi način ima za posledicu potpunu ništavost čeka.

6. Vrste čekova Čekovi se mogu razvrstati: prema načinu na koji je određen imalac prava iz čeka i s obzirom na namenu čekova. Prema načinu na koji je određen imalac prava ček može biti: 1) na ime, 2) po naredbi, 3) na donosioca; 4) alternativni ček, 5) sopstveni trasirani ček i 6) trasirani ček po sopstvenoj naredbi. Ček na ime prenosi se indosamentom. Svaki drugi ček, pa ma i ne bio izrično trasiran po naredbi, prenosi se indosamentom. Čekovi u koje je unesena klauzula “ne po naredbi” ili drugi izraz koji znači to isto, prenosi se samo u obliku i sa dejstvom običniog ustupanja (cesije). U čeku na ime je remitent označen kao korisnik čeka. Ček po naredbi je onaj ček u koji se, prilikom njegovog izdavanja, označava da će se novčani iznos u čeku platiti po naredbi lica označenog u čeku (na primer unošenjem klauzule “platite po narebi Marka Markovića”). Čekovni iznos plaća se licu koje je zakoniti imalac čeka. Ček po naredbi prenosi se indosamentom. Ček na donosioca je onaj ček u koji je unesena klauzula “platite donosiocu” ili drugi izraz koji znači to isto. Isto tako ček bez označenja lica kome se ima platiti (korisnik, remitent) vredi kao ček na donosioca. Ova vrsta čeka se ne može prenositi indosamentom nego prostom predajom. Trasat je dužan isplatiti ček svakom licu koje mu ček podnese na isplatu. Alternativni ček je ček u koji je, pored naznačenja imena remitenta, unesena i klauzula “ili donosiocu” tako da trasat može čekovni iznos platiti donosiocu čeka. Ček na ime koji sadrži naznačenje “ili donosiocu”, odnosno drugi izraz koji to isto znači, vredi kao ček na donosioca. Sopstveni trasirani ček (bankarski ili blagajnički ček) je ček u kome su trasant i trasat isto lice, s tim što takav ček ne može glasiti na donosioca. Ovaj ček obično vuče jedna organizaciona jedinica (filijala, ekspozitura) neke banke na drugu organizacionu jedinicu iste banke. Trasirani ček po sopstvenoj naredbi je ček u kome trasant sebe označava kao remitenta (korisnika) da bi tako naplatio svoje potraživanje od trasata - podigao sredstva sa svog tekućeg računa. S obzirom na namenu ček može biti: 1) isplatini, 2) obračunski, 3) barirani, 4) putnički, 5) cirkularni, 6) certificirani, 7) dokumentarni, 9) akreditivni, 10) euroček itd. Isplatni (gotovinski) ček je ček u kome trasant daje nalog trasatu da iz njegovog pokrića isplati remitentu izvestan iznos gotovog novca. Obračunski (virmanski) ček sadrži klauzulu “samo za obračun” i služi za bezgotovinsko plaćanje. Plaćanje se vrši prenošenjem sredstava sa računa trasanta (koji se tako umanjuje) na račun imaoca čeka (koji se uvećava).

Barirani (precrtani) ček je onaj na osnovu koga se bezgotovinska naplata može izvršiti samo preko neke banke. Na licu ovog čeka stavljaju se dve dijagonalne paralelne crte po kojima je i dobio naziv. Naime, barirani ček je dobio naziv od francuske reči barrer što znači precrtati, preprečiti itd. Moguć je opšti i posebni precrtaj čeka. Postoji opšti precrtaj ako između paralelnih dijagonalnih linija nije označena banka koja će isplatiti čekovni iznos, ili je samo navedeno “preko banke”. Tada imalac čeka može naplatiti iznos čeka od trasata preko bilo koje banke. Ukoliko je između dijagonalnih paralelnih crta označena banka preko koje remitent može naplatiti čekovni iznos takav precrtaj se naziva poseban precrtaj. Putnički ček je isprava na osnovu koje njen imalac može zahtevati od agencije, filijale ili slične organizacije u drugom mestu isplatu gotovog novca ili vršiti plaćanje takvim čekovima. Ove čekove izdaje banka na obrascu licu koje kod nje ima pokriće. To lice dobija, zatim, svojstvo trasanta u pogledu čekova koje izdaje. Sticalac čeka koga je izdao trasant postaje remitent. Remitent je ovlašćen da od trasata (banke, agencije ili slične organizacije) zahteva isplatu čekovnog iznosa. Putnički ček je pogodan za turiste jer im pruža veću sigurnost u slučaju krađe nego novac. On se, osim toga, može naplatiti ne samo u bankama, nego i u hotelima i sličnim organizacijama. Cirkulacioni ček je isprava koju izdaje banka (trasant) i predaje svom klijentu kao remitentu koji kod nje ima pokriće. Remitent, zatim, može tražiti isplatu čekovnog iznosa od poslovne jedinice banke (filijale, ekspoziture) ili neke druge banke koja ima svojstvo trasata. Cirkulacioni ček omogućava licu koje ima pokriće u banci da na lakši način raspolaže svojim novčanim sredstvima. To lice ima svojstvo remitenta pa može zatevati isplatu čekovnog iznosa od banaka kod kojih nema pokriće (korespondentne banke). Certificirani ček sadrži klauzulu koja potvrđuje da ček koji je izdao trasant kod trasata ima pokriće. Naziv certificirani ček je dobio po potvrdi koju upisuje bankar ne čekovno pismo i potpisuje u vidu klauzula “dobar”, “good”, “certife” i slično. Ova vrsta čekova je sigurna pošto banka odgovara za isplatu čeka. Dokumentarni ček je isprava čija se isplata može zahtevati samo uz istovremeno podnošenje određenih robnih dokumenata (tovarnog lista, polise osiguranja, konosmana, faktura itd). Akreditivni ček se koristi za kupovinu robe ili plaćanje usluga. Taj ček se kupuje od ovlašćene banke (trasant), a glasi na ime. Euroček je ček čiju isplatu potvrđuje i garantuje banka ili druga kreditna ustanova koja ga izdaje. Imalac čeka može zahtevati njegovu isplatu ako podnese kreditnu karticu. Plaćanje se može vršiti direktno euročekom, u različitim zemljama i valutama.

351

352

7. Čekovne radnje 7.1. IZDAVANJE ČEKA

Izdavanje čeka je prva čekovna radnja. Trasant može izdati ček ako je pasivno čekovno sposoban i ima pokriće kod banke trasata. Fizičko lice je pasivno čekovno sposobno ako je potuno poslovno sposobno. Sva pravna lica imaju pasivnu čekovnu sposobnost. U vreme izdavanja čeka trasant mora imati pokriće kojim može raspolagati putem čeka kod banke trasata. Pokriće je novčano potraživanje trasanta prema trasatu u visini čekovnog iznosa. Priroda i poreklo pokrića može biti različita: novčani depozit, naplata trgovačkih efekata, otvaranje kredita itd. Izdavaoca čeka bez pokrića pogađa kaznena i građanska odgovornost. Kaznena odgovornost je krivična i prekršajna. Izdavanje čeka bez pokrića je krivično delo i prekršaj. Građanska odgovornost izdavaoca čeka bez pokrića sastoji se u njegovoj obavezi da imaocu čeka naknadi time prouzrokovanu štetu. Ček se izdaje u jednom primerku ako je mesto njegovog izdavanja i mesto plaćanja u Srbiji. Ako je ček izdat u zemlji, a plativ van nje može se izdati u dva ili više istovetnih primeraka. Ček na donosioca, i kada je plativ u inostranstvu, ne može se umnožavati. 7.2. PRENOS ČEKA

Ček se može prenositi indosamentom, cesijom ili prostom predajom. Indosamentom se prenose čekovi po naredbi i na ime. Ček dospeva po viđenju pa se može indosirati samo do dospelosti. Indosament mora biti bezuslovan. Svaki uslov koji bi bio postavljen smatra se da nije napisan. Indosament mora biti potpun. Delimičan indosament je ništavan. Cesijom se prenosi ček na ime (nominativni ček). Ček na ime je onaj ček u koji je trasant uneo reči “ne po naredbi” ili drugi izraz koji znači to isto. Prostom predajom (traditio) prenosi se ček na donosioca. Svojstvo čeka na donosioca ima onaj ček u koji je uneta klauzula “platite donosiocu”. Ček na donosioca može se pretvoriti u ček na ime ili u ček po naredbi odgovarajućim punim indosamentom. 7.3. AVALIRANJE ČEKA

Aval je čekovno jemstvo kojim neko lice svojim potpisom na čeku garantuje da će biti isplaćen čekovni iznos. On nije nužan za postojanje čeka, a može se dati za ceo čekovni iznos ili za izvestan njen deo. Na formu avala primenjuju se ista pravila koja važe i za menicu. Ovu vrstu obezbeđenja može dati svako treće lice, pa i ono koje je ček potpisalo. Nema dejstvo davanje avala za trasata, jer mora postojati trasantovo pokriće kod trasata u vreme izdavanja čeka. Davanje avala proističe iz izraza koji glase: “kao jemac”, “per aval” i slično i potpisa. Avalista jemči kao lice za koji je dao aval. Stoga je njegova obaveza solidarna, samostalna i neposredna.

7.4. ISPLATA ČEKA

Ček dospeva po viđenju. Trasat označen u čeku je u obavezi da ček isplati odmah po podnošenju na isplatu (prezentaciji), ako za to ima pokriće. Ček se mora podneti na isplatu, računajući od dana izdavanja: 1) u roku od osam dana ako je isto mesto izdanja i plaćanja u našoj zemlji; 2) u roku od petnaest dana ako su mesta izdavanja i plaćanja u našoj zemlji različita; 3) u roku od dvadeset dana ako je ček izdat u nekoj od evropskih zemalja, a plativ je u našoj zemlji; 4) u roku od četrdeset dana ako je ček izdat u kojoj zemlji izvan Evrope, i to na obalama Sredozemnog ili Crnog mora ili na ostrvima u njima; 5) u roku od osamdeset dana ako je ček izdat u kojoj drugoj zemlji izvan Evrope; 6) u roku od šest meseci od dana izdavanja koji važi za cirkularne čekove. Ako imalac čeka ne podnese blagovremeno ček na isplatu izgubiće regresna prava prema regresnim čekovnim dužnicima. Trasat je u obavezi da ček plati u celosti. Imalac čeka, međutim, može prihvatiti i delimičnu isplatu. Ako je trasant izdao više čekova, a pokriće koje ima kod trasata nije dovoljno za isplatu svih čekova, čekovi se plaćaju onim redom kojim su podneti trasatu na isplatu. Trasat mora platiti ček kada je, posle njegovog izdavanja, nastupila trasantova smrt ili njegova pasivna čekovna nesposobnost. Međutim, ukoliko je nad imovinom trasanta otvoren stečaj trasat mora odbiti isplatu čeka. Ako ček ne plati trasat, a ni trasant obaveza isplate tereti regresne dužnike. Imalac čeka može zahtevati isplatu čeka od bilo kog regresnog dužnika (indosanta, avaliste). 7.5. OPOZIVANJE ČEKA

Opoziv čeka je izjava trasanta upućena trasatu kojom povlači nalog za isplatu čeka koga je izdao. Izjavu o opozivanju čeka trasant daje u pismenoj formi. Ček se može opozvati kad protekne rok koji je određen za podnošenje radi isplate. Izuzetno, čekovi na ime ili po naredbi mogu se opozvati i pre isteka roka za podnošenje radi isplate. Opozivanje ovih čekova proizvodi dejstvo ako ih je trasant neposredno poslao trasatu, sa naređenjem da ih izmiri licu označenom u čeku, a opoziv stigne trasatu pre nego što je naređenje izvršeno. Trasant, koji bi posle isteka roka za podnošenje čeka na isplatu, raspolagao pokrićem, mada nije punovažno opozvao ček, odgovara za naknadu štete. Opozvani ček gubi pravna dejstva. 7.6. REGRES ZBOG NEISPLATE ČEKA

Ako trasant odbije da isplati ček koji je podnesen na isplatu u zakonom određenim rokovima, imalac čeka može isticati regresni zahtev. Regresni zahtev se ističe podnošenjem regresne tužbe. Imalac čeka može vršiti regres protiv indosanta, trasanta i avalista ako bude odbijena isplata čeka koji je podnesen na vreme. Podnošenje na isplatu i neisplata moraju biti utvrđeni: javnom ispravom (“protest

353

354

zbog neisplate”) ili potpisanom izjavom trasatovom na čeku kojom odbija isplatu, sa naznačenjem dana kada je ček bio podnet. 7.7. TUŽBA IZ OSNOVNOG ODNOSA

Imalac čeka može u redovnoj parnici protiv trasanta ili svog neposrednog indosanta ostvariti potraživanje proisteklo iz pravnog odnosa koji je bio osnov za izdavanje ili prenos čeka. Ovo potraživanje imalac čeka može ostvariti ako drukčije nije ugovoreno, pod uslovom da vrati ček koga nije naplatio. Tužbu iz osnovnog odnosa imalac čeka može podneti i kad nisu ispunjeni uslovi za regres ili je potraživanje zastarelo. U tom slučaju se imaocu čeka od njegovog potraživanja odbija iznos štete koju je tuženi dužnik pretrpeo zbog neblagovremeno učinjenog ili zbog propuštenog podnošenja čeka. 7.8. PRESTANAK PRAVA

Čekovna prava i obaveze prestaju na isti način kao i kod menice. U prestanak prava se često uvrštava i zastarelost. Zastarelošću, međutim, ne prestaje samo pravo nego zahtev da se to pravo ostvari prinudnim putem. Rokovi zastarelosti u čekovnom pravu su kraći od rokova zastarelosti u meničnom pravu. Regresni zahtevi imaoca čeka protiv indosanata i protiv trasanta zastarevaju za šest meseci od proteka roka za podnošenje na isplatu. Regresni zahtevi indosanata jednih protiv drugih i protiv trasanta zastarevaju za šest meseci od dana kada je indosant iskupio ček ili od dana kada je protiv njega kod suda postupljeno.

III.

SKLADIŠNICA 1. Pojam.

Skladišnica je hartija od vrednosti koju izdaje skladištar, a potvrđuje da je u toj ispravi navedenu robu primio na čuvanje, da je obavezan da robu preda zakonitom imaocu skladišnice (ili dela skladišnice). U toj hartiji je inkorporisano pravo na robi (pravo svojine odnosno zaloge) koja je predata u skladište i čije se uskladištenje na taj način potvrđuje. Stoga je ona stvarnopravna i kauzalna hartija od vrednosti (povezana je sa ugovorom o uskladištenju tako da se iz nje vidi šta je predmet uskladištenja). Skladišnca je tradiciona hartija od vrednosti. Prenosom skladišnice ili njenih delova prenosi se i stvarno pravo na robi koja je uskladištena. Zakoniti imalac skladišnice ima i pravo svojine na uskladištenoj robi.

2. Izdavanje Izdavalac skladišnice je skladištar koji je na osnovu zakona ovlašćen da za robu primljenu na uskladištenje izda skladišnicu. Skladištar izdaje skladišnicu samo

na zahtev ostavodavca. Ako ostavodavac ne zahteva izdavanje skladišnice, skladištar će izdati običnu potvrdu o prijemu robe. Na osnovu te potvrde ostavodavac može preuzeti robu iz skladišta. Ona, međutim, nema svojstvo hartije od vrednosti. Za izdavanje skladišnice ovlašćena su carinska skladišta i ostala javna skladišta. Carinsko skladište, na osnovu člana 127. Carinskog zakona (“Službeni glasnik RS”, br. 73/2002 i 61/2005) može biti javno skladište ili privatno skladište. Javno skladište, u smislu tog zakona, je carinsko skladište u kome lice može skladištiti robu. Privatno skladište je carinsko skladište namenjeno skladištenju robe držaoca skladišta. I ostala javna skladišta su obavezna da primaju robu svih ostavodavaca ako skladište može primiti na čuvanje robu koja mu se predaje. Pretežno se, međutim, grade specijalizovana javna skladišta samo za pojedinu vrstu robe kao što su skladišta za smrznuto voće i povrće, meso, žitarice, gorivo, mazivo itd. Uskladištenje robe danas je postalo neizbežno i masovno. Tako se spoljnotrgovinsko poslovanje ne može odvojiti bez poslova uskladištenja robe. Usluge uskladištenja robe mogu se pružiti u železničkim stanicama i ostalim mestima međunarodnog saobraćaja, kao i u drugim javnim skladištima. Uskladištenje robe smatra se, naročito, prihvatanje, čuvanje i sortiranje robe, izdavanje skladišnica i drugi poslovi u vezi sa robom po nalogu stranog lica, kao što su utovar, istovar, obavljanje carinskih formalnosti i osiguranje robe. Skladištar izdaje skladišnicu nakon što je zaključen ugovor o uskladištenju i roba predata u posed skladištara.

3. Sastojci i sadržina Skladišnica se sastoji od priznanice i založnice i moraju se pozivati jedna na drugu. Priznanica i založnica sadrže podatke: naziv, odnosno ime i zanimanje ostavodavca, njegovo sedište, odnosno prebivalište, naziv i sedište skladištara, datum i broj skladišnice, mesto gde se skladište nalazi, vrstu, prirodu i količinu robe, navod o tome do koga iznosa je roba osigurana, kao i ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i određivanje njene vrednosti. Pravilo je da skladištar izdaje skladišnicu za svu robu koju je ostavodavac predao skladištaru na čuvanje. Ostavodavac, međutim, može zahtevati da skladištar podeli robu na određene delove i da mu za svaki deo izda posebnu skladišnicu. Ukoliko mu je skladištar već izdao skladišnicu za celu količinu robe ostavodavac može zahtevati da skladištar podeli robu na određene delove i da mu, u zamenu za skladišnicu koju je dobio, izda posebne skladišnice za svaki pojedini deo robe. U tom slučaju je olakšano korišćenje većeg broja skladišnica za pojedine delove robe. Naime, svaka skladišnica izdata za deo robe kao hartija od vrednosti može se samostalno prenositi. Ako je roba koja se daje na skladištenje deljiva i zamenljiva ostavodavac, osim toga, može zahtevati da mu skladištar izda skladišnicu samo za

355

356

jedan deo robe koji je ostavio kod njega. Imalac skladišnice ima pravo zahtevati da mu se preda roba označena u njoj. On može raspolagati robom označenom u skladišnici prenošenjem skladišnice.

4. Prenošenje Skladišnica i založnica mogu se prenositi indosamentom, zajedno ili odvojeno. Prilikom svakog prenosa, na njima mora biti ubeležen datum. Na zahtev prijemnika priznanice ili založnice, prenos na njega prepisaće se u registar skladišta, gde će se ubeležiti i njegovo sedište, odnosno prebivalište. Skladišnica po naredbi može se konvertovati u skladišnicu na ime ako se u nju unese rekta klauzula. Unošenjem rekta klauzule u skladišnicu onemogućava se prenošenje skladišnice kao hartije po naredbi (indosamentom). Dalje prenošenje skladišnice moguće je samo na osnovu građanskopravne cesije jer se sa njom postupa kao sa hartijom na ime. Skladišnica u koju je uneta rekta klauzula označava se kao rekta skladišnica. Nije dozvoljeno izdati skladišnicu na donosioca jer u njoj mora biti upisano ime imaoca skladišnice (remitenta). Indosiranje se obavlja tako što se na poleđini skladišnice napiše i potpiše naredba da se roba preda indosataru i unese datum. Prenošnjem skladišnice u celini (priznanice i založnice) na indosatara prenosi se na njega pravo svojine na robi u skladištu. Priznanica se može prenositi bez založnice. Najčešće se prethodno prenosi založnica. Prenošenjem založnice daje se u zalogu roba koja se nalazi u skladištu radi obezbeđenja nekog potraživanja poverioca. Nakon toga prenosi se priznanica. Prenos priznanice bez založnice daje prijemniku pravo da zahteva da mu se preda roba iz skladišta. U tom slučaju prethodno mora isplatiti imaocu založnice, ili položi skladištaru za imaoca založnice, iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja. Imalac priznanice bez založnice može zahtevati da se roba proda, ako se postignutom cenom može isplatiti iznos na koji ima pravo imalac založnice, a da se njemu preda preostali iznos cene. Prenošenjem založnice bez priznanice zalaže se roba u skladištu bez njenog iznošenja i predavanja založnom poveriocu. Imalac založnice stiče svojstvo poverioca i pravo imaoca hartije od vrednosti. Prilikom prvog prenosa, na založnici moraju biti ubeleženi: naziv, odnosno ime i zanimanje poverioca, njegovo poslovno sedište, odnosno prebivalište, iznos njegovog potraživanja računajući i kamate i datum dospevanja. Prvi prijemnik založnice dužan je bez odlaganja prijaviti skladištaru da je na njega izvršen prenos založnice, a skladište je dužno prepisati taj prenos u svoj registar i na samoj založnici zabeležiti da je ovaj prenos izvršen. Bez obavljanja ovih radnji založnica se ne može dalje prenositi indosamentom. Založnica se prenosi punim indosamentom. Indosament mora sadržati potpis indosanta i iznos potraživanja obezbeđen založenom robom. Založnica koja ne sadrži iznos potraživanja založnog poverioca, obavezuje u korist založnog poverioca celokupnu vrednost stvari navedenu u njoj.

5. Protest. Regresni zahtev Imalac založnice bez priznanice, kome ne bude isplaćeno u roku potraživanje obezbeđeno založnicom, ovlašćen je da zahteva naplatu potraživanja od imaoca priznanice, pre nego što on preuzme robu. Ukoliko imalac založnice nije mogao naplatiti potraživanje od imaoca priznanice, isplatu može zahtevati od ranijih prenosilaca založnice ili zahtevati prodaju založene robe da bi se, zatim, mogao naplatiti iz njene vrednosti. Imalac založnice bez priznanice, kome ne bude isplaćeno u roku potraživanje obezbeđeno založnicom, dužan je, pod pretnjom gubitka prava da zahteva isplatu od prenosioca, podići protest zbog neisplate prema ZOM. Ako je podigao protest imalac založnice može, po proteku osam dana od dospelosti potraživanja zahtevati prodaju založene robe, a isto pravo pripada i prenosiocu koji je isplatio imaocu založeno potraživanje obezbeđeno založnicom. Založena roba prodaje se po tržišnim ili berzanskim cenama u skladu sa odredbama ZOO koje regulišu prodaju stvari založenih za potraživanje iz ugovora u privredi. Naime, ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanje nastalo iz ugovora u privredi, poverilac nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji po isteku osam dana od upozorenja učinjenog dužniku kao i zalogodavcu, kad to nije isto lice da će tako postupiti. Od novčane svote postignute prodajom uskladištene (založene) robe po tržišnim (berzanskim) cenama podmiruju se obaveze koje terete robu i to ovim redom: a) troškovi prodaje, b) potraživanja skladištara iz ugovora o uskladištenju i ostalih njegovih potraživanja nastalih u vezi sa ostavljenom robom (carinjenje, osiguranje, utovar, istovar itd), v) obezbeđeno potraživanje imaoca založnice i g) ostatak pripada imaocu založnice. Ako imalac založnice nije mogao postići potpuno namirenje prodajom založene robe ovlašćen je da zahteva isplatu od prethodnih prenosilaca založnice (indosanata). Ovaj zahtev mora biti podignut u roku određenom u Zakonu o menici za zahtev prema indosantima, i taj rok počinje teći od dana kad je izvršena prodaja robe. Imalac založnice gubi pravo da zahteva isplatu od prenosilaca ako ne bude zahtevao prodaju robe najdalje u oku od mesec dana od protesta (član 748. ZOO).

IV. LEGITIMACIONE HARTIJE I ZNACI 1. Legitimacioni znaci Legitimacioni znaci su telesni predmeti (isprave) u koje su utisnute određene oznake da bi se uz njihovu pomoć lakše identifikovao poverilac u obligacionom odnosu prilikom čijeg nastanka su izdati. Ovi znaci obično i ne sadrže nešto određeno o obavezi njihovog izdavaoca nego npr. neki broj utisnut na komad hartije,

357

358

metala ili drugog materijala (plastike, keramike, porcelana itd). To su najčešće garderobni znaci (u pozorištu, bioskopu, železničkoj ili autobuskoj stanici itd). Pomoću legitimacionih znakova poverilac se legitimiše u obligacionom odnosu iako oni ne sadrže označenje imena poverioca a često ni njihovog izdavaoca, zbog čega liče na hartije od vrednosti na donosioca i legitimacione hartije. Za razliku od hartija na donosioca (kod kojih je pravo inkorporisano u hartiju pa se njenim gubitkom gubi i pravo), gubitkom legitimacionog znaka njegov izdavalac se ne oslobađa obaveze. Naime, prema odredbama člana 258. stava 3. ZOO poverilac može zahtevati ispunjenje obaveze iako je izgubio legitimacioni znak. Izdavalac legitimacionog znaka oslobađa se obaveze kad je u dobroj veri izvrši donosiocu. Za donosioca znaka ne važi pretpostavka da je on pravi poverilac ili da je ovlašćen zahtevati ispunjenje, te je u slučaju spora dužan dokazati to svoje svojstvo, što nije slučaj kod hartija od vrednosti na donosioca. Shodno tome, veću pravnu sigurnost ima imalac hartije od vrednosti nego imalac legitimacionog znaka. Dok se na legitimacione hartije shodno primenjuju odgovarajuće odredbe o hartijama od vrednosti, za legitimacione znake je relevantna volja izdavaoca i primaoca znaka (subjektivni odnos), kao i ono što je uobičajeno, dok su odnosi kod hartija od vrednosti objektivizirani.

2. Legitimacione hartije Legitimacioni hartije505 su pismene isprave u kojima su označene određene obaveze za njihovog izdavaoca, ali ne i ko je poverilac, iako služi njegovoj identifikaciji (legitimisanju). Član 257. ZOO je propisao da se na železničke karte, pozorišne i druge ulaznice, bonove i druge slične isprave koje sadrže određenu obavezu za njihovog izdavaoca, a u kojima nije označen poverilac, niti iz njih ili okolnosti u kojima su izdate proizilazi da se mogu ustupiti drugome, shodno primenjuju odgovarajuće odredbe o hartijama od vrednosti. Ove isprave ZOO označava kao “legitimacioni papiri”. Za razliku od hartija od vrednosti u legitimacionim hartijama nije inkorporisano pravo iz hartije u samu hartiju, tako da u slučaju njegovog gubitka poverilac ne gubi ovlašćenja. Imalac legitimacione hartije može svojstva poverioca dokazivati ostalim dokaznim sredstvima (najčešće da je na osnovu osnovnog posla sa izdavaocem, ovlašćen zahtevati ispunjenje određene prestacije). Bitna funkcija hartija od vrednosti je da su opticaju (negocijabilno svojstvo). Suprotno njima legitimacione hartije nisu namenjene opticaju. Oni se, ipak, mogu prenositi prostom tradicijom, osim ako glase na ime jer se tada prenose cesijom.506 505 506

Izraz “legitimacioni”potiče od lat. reči legitimus - valjan, zakonit, pristojan. Shodna primena člana 242. st. 1. ZOO.

Obaveze izdavoaca hartije od vrednosti mora u ispravi biti precizno određena, dok obaveza izdavaoca legitimacione hartije mora biti označena, ali ne i uvek precizno određena. Zakon ne određuje bitne elemente koje moraju sadržati legitimacione hartije, te su oni reducirani u odnosu na hartije od vrednosti. Sadržina legitimacione hartije zavisi od osnovnog posla tako da na ispravi nekada ne mora biti označen donosilac, potpis ili faksimil izdavaoca itd. Pretpostavlja se savesnost i zakonitost imaoca legitimacione hartije. Njihov savesni izdavalac oslobađa se obaveze ispunjenja donosiocu kada ovaj nije zakoniti imalac te isprave.507

507

Shodna primena člana 253. st. 3. ZOO.

359