Principi Ekonomije Udzbenik

Univerzitetski udžbenici Miroslava Filipović • Uvod u ekonomiju

UVOD U EKONOMIJU Miroslava Filipović

2008.

Izdavač Univerzitet „Singidunum“, Beograd Fakultet za evropske pravno-političke studije – FEPPS Centar za naučni rad, transfer znanja i izdavačku delatnost Sremska Kamenica, Dvor 2 Za izdavača Prof. dr Momčilo Vukićević, urednik Recenzent Prof. dr Momčilo Vukićević Štampa Alfa-graf NS, Novi Sad Tiraž 300 primeraka ISBN 978-86-87143-02-9



UVOD U EKONOMIJU

Sadržaj uVOD...............................................................................................................................................11 I ekonomija kao nauka................................................................................................15 1.1. Priroda ekonomije.................................................................................................15 1.2. Metod proučavanja...............................................................................................17 1.3. Principi ekonomije.................................................................................................20 1.3.1. Individualno odlučivanje....................................................................21 1.3.2. Uzajamna ekonomska dejstva............................................................22 1.3.3. Funkcionisanje celine privrede.......................................................24 II MIKROEKONOMSKI DEO...............................................................................................27 2. Tržišni odnosi.................................................................................................................27 2.1. Funkcije tržišta......................................................................................................27 2.2. Preferencije potrošača......................................................................................29 2.3. Princip oportunitetnog troška...................................................................29 2.4. Proizvodna funkcija.............................................................................................31 2.5. Konkurencija i konkurentna tržišta........................................................35 2.6. Tražnja..........................................................................................................................38 2.7. Ponuda..........................................................................................................................40 2.8. Ponuda i tražnja.....................................................................................................42 2.9. Elastičnost ponude i tražnje.........................................................................45 2.9.1. Elastičnost tražnje................................................................................45 2.9.2. Elastičnost ponude.................................................................................47 2.10. Efikasnost tržišta...............................................................................................49 3. Vrste tržišta.....................................................................................................................51 3.1. Tržište roba i usluga...........................................................................................52 3.2. Tržište faktora proizvodnje..........................................................................53 3.2.1. Tržište kapitalnih dobara..................................................................54 3.2.2. Tržište rada.................................................................................................55 3.2.3 Nezaposlenost.............................................................................................57 3.3. Finansijska tržišta................................................................................................60 3.3.1. Nastanak i razvoj novca......................................................................61 

UVOD U EKONOMIJU

3.3.2. Funkcije novca............................................................................................63 3.3.3. Savremena finansijska tržišta..........................................................65 3.3.4. Banke................................................................................................................69 4. Koncept slobodnog tržišta i ekonomske slobode.................74 III MAKROEKONOMski deo...........................................................................................79 5. MAKROEKONONOMSKE POLITIKE........................................................................79 5.1. Makroekonomski ciljevi i instrumenti....................................................79 5.2. Fiskalna politika....................................................................................................81 5.3. Monetarna politika..............................................................................................87 5.3.1. Monetarni sistem......................................................................................89 5.3.2. Centralna banka.......................................................................................91 5.3.3. Monetarni agregati................................................................................94 5.3.4. Kreiranje novca.........................................................................................96 5.3.5. Inflacija..........................................................................................................97 5.4. Politika rasta........................................................................................................106 5.5. Politika spoljontrgovinske razmene......................................................107 5.5.1. Platni bilans..............................................................................................109 5.5.2. Devizni kurs...............................................................................................110 5.6. Politika dohodaka..............................................................................................113 6. DRUŠTVENI RAČUNI......................................................................................................115 6.1. Sistem nacionalnih računa............................................................................115 6.2. Bruto domaći proizvod....................................................................................117 6.3. Merenje troškova života.................................................................................124 7. Kratkoročne ekonomske fluktuacije................................................130 7.1. Agregatna tražnja i agregatna ponuda................................................131 7.2. Agregatna tražnja..............................................................................................132 7.3. Agregatna ponuda...............................................................................................133 8. EKONOMSKI RAST............................................................................................................135 8.1. Ekonomski rast......................................................................................................135 8.2. Izvori ekonomskog rasta.................................................................................137 8.3. Ekonomski rast u svetu....................................................................................140



UVOD U EKONOMIJU

III EVROPSKE INTEGRACIJE...........................................................................................145 9. GENEZA evropske privredne integracije............................................146 10. Ekonomska politika EU.....................................................................................152 10.1. Carinska unija.....................................................................................................155 10.2. Zajedničko tržište............................................................................................157 10.3. Monetarna unija.................................................................................................160 10.4. Fiskalni sistemi....................................................................................................165 IV nacionalna ekonomija......................................................................................169 11. OPŠTA eKONOMSKA POLITIKA.............................................................................169 11.1. odlike ekonomske politike...........................................................................170 11.2. Karakteristike ekonomske politike......................................................173 11.2.1 Karakteristike ciljeva ekonomske politike.........................175 11.2.2. Nosioci ekonomske politike..........................................................176 11.2.3. Sredstva ekonomske politike........................................................179 11.2.4. Vrste instrumenata i mera ekonomske politike................181 12. PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA............................................183 12.1. karakteristike privrednog sistema.......................................................183 12.2. Nužnost državne intervencije..................................................................187 13. SEKTORSKE EKONOMSKE POLITIKE.................................................................192 13.1. Energetska politika.........................................................................................193 13.2. Ekološka politika..............................................................................................195 13.3. Industrijska politika.......................................................................................198 13.4. Agrarna politika...............................................................................................201 LITERATURA.............................................................................................................................205



UVOD U EKONOMIJU

Lista slika Dijagram kružnog toka privrede.........................................................................17 Kriva tražnje....................................................................................................................18 Granica proizvodnih mogućnosti privrede..................................................18 Kriva proizvodnih mogućnosti.............................................................................30 Proizvodna funkcija.....................................................................................................34 Kriva tražnje....................................................................................................................38 Kriva ponude.....................................................................................................................40 Ponuda i tražnja.............................................................................................................41 Prekomerna ponuda / tražnja................................................................................42 Jedinično elastična tražnja....................................................................................45 Jedinično elastična ponuda.....................................................................................47 Savršeno neelastična tražnja / savršeno elastična ponuda..............47 Ukupan višak pri ravnoteži tržišta....................................................................49 Tržište zajmovnog kapitala....................................................................................72 Kretanje bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije ..........................123 Kretanje indeksa cena na malo u SAD.............................................................127 Subjekti i tokovi ukupnih ekonomskih aktivnosti.................................130 Agregatna ponuda i agregatna tražnja........................................................131 Stope privrednog rasta po regionima.............................................................141 Vrednost ukupnog outputa i trend rasta po regionima ..................142 EU i svetska privreda . ..............................................................................................158



UVOD U EKONOMIJU

Lista tabela Princip komparativne prednosti...........................................................................23 Oportunitetni trošak................................................................................................30 Globalno tržište rada i ekonomski indikatori, u periodu 1993–2003.......................................................................................................59 Svetsko tržište akcija.................................................................................................67 Svetska finansijska sredstva...................................................................................67 Budžet Republike Srbije za 2008. godinu............................................................85 Budžet SAD.........................................................................................................................87 Struktura primarnog novca u privredi Srbije.............................................94 Monetarni agregati ....................................................................................................96 Monetarni agregati i tekući račun platnog bilansa Srbije..............104 Najvažnije kamatne stope Narodne banke Srbije.....................................106 Platni bilans Republike Srbije za 2005. godinu...........................................110 Kretanje deviznog kursa EUR u Srbiji 2000–2006. . ..................................112 Međunarodna razmena.............................................................................................113 Bruto domaći proizvod Republike Srbije.......................................................124 Indeks cena na malo u Republici Srbiji u 2006.............................................127 Pokazatelji rasta cena u Republici Srbiji......................................................128 Makroekonomski profil Srbije.............................................................................130 Budžet Evropske unije 2007....................................................................................153



UVOD U EKONOMIJU

10

uVOD Priprema osnovnog materijala za predmet „Osnovi ekonomije“, koji je studijskim programom predviđen za prvu, zajedničku godinu studija na Fakultetu za evropske pravno-političke studije, imala je za cilj da predstavi osnovne odrednice iz nekoliko oblasti – mikroekonomije i makroekonomije (što se inače izučava pod osnovnim nazivom predmeta), ali i opšte ekonomske politike i privrednog sistema, kao i da objasni ključne aspekte makroekonomske politike Evropske unije i odabrane sektorske politike nacionalne ekonomije. Proširenje tradicionalnog programa predmeta „Osnovi ekonomije“ bilo je neophodno s obzirom na specifičan studijski program Fakulteta za evropske pravno-političke studije, naročito u domenu pravnih studija. Projektne teme koje studenti Fakulteta izrađuju u okviru predmeta „Osnovi ekonomije“ čine komplementaran deo izučavanja ovog predmeta i imaju za cilj da dopune znanja iz odabranih oblasti koje, zbog vremenskog ograničenja, ne mogu da budu detaljnije predstavljene u okviru nastave. Iako se studentima može učiniti da je predmet „Osnovi ekonomije“, pa samim time i sam udžbenik, široko postavljen i da pred njima stoji veliki broj pojmova, kategorija i koncepata iz, u osnovi, tri oblasti izučavanja, bilo je neophodno primeniti ovakvu strukturu materijala. Odavno je utvrđeno da demarkacione linije između različitih naučnih oblasti polako nestaju, što posebno važi za društvene nauke kao što su pravo, politikologija i ekonomija. U skladu sa najboljom evropskom praksom, savremeni koncept evropskih studija mora da omogući sticanje i integraciju znanja iz različitih oblasti proučavanja s jedne strane evropskog prostora i s druge strane nacionalnog okruženja, što se smatra posebno važnim imajući u vidu aktuelni politički i ekonomski trenutak u kojem se nalazi Srbija. U tom smislu, nephodno je da se budući pravnici i politikolozi upoznaju sa osnovnim principima ekonomije i sredstvima makroekonomske politike koje stoje na raspolaganju državama, ali i da izuče delovanje ovih principa i primenu koncepata u evropskom ekonomskom prostoru i u nacionalnoj privedi. Osnovna literatura i izvori koji su korišćeni u pripremi ovog materijala obuhvataju: • Gregori Mankju: Principi ekonomije, treće izdanje (Ekonomski fakultet, Beograd, 2006) • Kosta Josifidis: Makroekonomija, drugo dopunjeno i izmenjeno izdanje (Futura publikacije, Novi Sad, 2006)

11

UVOD U EKONOMIJU

• Dr Momčilo Đ. Vukićević: Osnovi ekonomije II, peto izdanje (Službeni glasnik, Beograd, 2004) • Miroslav Prokopijević: Evropska unija – Uvod (Službeni glasnik, Beograd, 2005), kao i • Zvanične publikacije Evropske unije, dostupne na www.europa.eu • Publikacije Svetske banke, dostupne na adresi www.worldbank.org

12

UVOD U EKONOMIJU

T   Civilna vlada je stvorena da štiti imovinu ali u stvarnosti ona funkcioniše tako da

štiti imovinu bogatih od siromašnih, ili prava onih koji imaju od onih koji nemaju ništa od imovine. ~ Adam Smith, filozof (1723–1790)

T   Činjenica da neki treba da su bogati znači da i drugi mogu da postanu bogati, a to je podsticaj za zalaganje i preduzetništvo ~ Predsednik SAD Abraham Lincoln (1809–1865)

T   Ekonomija je u suštini izučavanje podsticaja: kako ljudi dobiju što žele ili što im je potrebno, posebno kada i drugi ljudi žele to isto ~ Steven Dubner i Stephen Levitt, „Freakonomics“, 2005.

T   Najvažnija vrlina sistema slobodnog tržišta je da ne mari koje su ljudi boje; nije

važno ni koje su vere; jedino što je važno jeste da li mogu da proizvedu nešto što vi želite da kupite. To je najefektniji sistem do sada otkriven koji omogućava da ljudi koji mrze jedni druge, rade jedni sa drugima i pomažu jedni druge. ~ Milton Friedman, ekonomista, dobitnik Nobelove nagrede za ekonomiju (1912–2006)

T   U kapitalizmu, čovek eksploatiše čoveka. U komunizmu je upravo suprotno. ~ John Kenneth Galbraith, ekonomista (1908–2006)

T   Stanovište Vlade u vezi sa privredom može se sumirati u nekoliko kratkih fraza: ukoliko privreda radi, oporezujte je. Ukoliko nastavlja da radi, regulišite je. A ukoliko se zaustavi, subvencionišite je. ~ Predsednik SAD Ronald Reagan (1911–2004).

13

UVOD U EKONOMIJU

14

I ekonomija kao nauka 1. Priroda ekonomije Posmatrajući celinu ljudskog društva, ukupnost društvenih odnosa, institucija i struktura, posebno se izdvaja sfera pod nazivom ekonomija ili privreda kao oblast društvenog delovanja gde su društvene veze intenzivne i često veoma direktne, promene veoma različitog tipa i smera, efekti promena uočljivi u kratkom roku ali ipak različito vrednovani od strane različitih članova društva, i konačno sfera u kojoj i povodom koje se vode najžešće borbe za društvenu moć. Ako se društvo definiše kao istorijski strukturisana celina društvenog delovanja i društvenih odnosa, koji povezani čine različite društvene tvorevine i omogućavaju ostvarivanje različitih dimenzija društvenog života, svrha društvenog povezivanja jeste realizacija zajedničkih napora da se deluje na prirodu i okolinu uopšte. S obzirom da je ljudski društveni rad najvažnije socijalno delovanje, jasno je da ekonomska sfera predstavja jednu od najvažnijih determinanti svakog društva – u toj sferi se kristališu osnovi i priroda društvenog povezivanja, ali u isto vreme i rezultati zajedničkog delovanja. Reč ekonomija potiče od grčkih reči oikos i nomos i može se interpretirati kao „upravljanje domaćinstvom“, tj. donošenje odluka u vezi sa poslovima koji će se obavljati, nosiocima tih poslova, načinom na koji će se poslovi obavljati, odnosima između nosilaca poslova, resursima koji stoje na raspolaganju, itd. Resursi kojima raspolaže svaka zajednica su različite prirode i obuhvataju pored materijalne osnove (u smislu rada, sirovina, okruženja, tehnologije, sredstava, novca) i informacije, vreme, itd. Analogija sa upravljanjem u društvu je očigledna, posebno sa aspekta upravljanja resursima, s obzirom da su resursi i domaćinstva i društva retki. Retkost resursa znači da zajednica (društvo, domaćinstvo) ima ograničene resurse, a da su potrebe članova zajednice neograničene, a svakako veće od mogućnosti zajednice u proizvodnji dobara i usluga. Shodno tome, i ekonomija kao nauka može se opisati na sledeći način: Ekonomija je društvena nauka koja proučava način upravljanja retkim resursima koji stoje na raspolaganju društvu, radi proizvodnje i raspodele dobara i usluga u svrhu zadovoljavanja potreba pojedinačnih članova društva i društva kao celine. 15

UVOD U EKONOMIJU

Ekonomska proučavanja se odnose na oblast celokupne privrede, koju čine različiti ekonoski subjekti, odnosi i tokovi. Ekonomisti analiziraju kako pojedinci, grupe, preduzeća i države (vlade) organizuju svoje ekonomske aktivnosti da efikasno (uz najmanji napor i/ili ulaganje) i efektivno (realizacija željenog ishoda) ostvare ekonomski cilj koji su odabrali. Ekonomija, kao i sve druge savremene nauka, ima značajnih dodirnih tačaka sa drugim naučnim disciplinama, kao što su istorija, pravo, političke nauke, sociologija, psihologija i druge discipline koje proučavaju različite aspekte društva u celini ili njegove delove. Pored brojnih oblasti ekonomije koje se graniče sa drugim naukama i gde se saznanja i metodi drugih disciplina direktno koriste u ekonomskim analizama (i vice versa), ekonomski problemi i pitanja sve više zahtevaju multidisciplinarni pristup u proučavanju i simultanu primenu različitih znanja. Najbolji primer za to je fenomen digitalne privrede na svetskom nivou, a posebno nastanak i razvoj virtuelnog novca iza kojeg ne stoji ni jedna nacionalna emisiona banka, koji podleže drugačijim pravilima regulacije, čije agregatne veličine (na primer, ukupna količina novca u opticaju) je teško planirati, ali koji u isto vreme obezbeđuje podršku raznovrsnim ekonomskim aktivnostima. Iako postoje brojne podele i razvrstavanja ekonomije kao nauke, uz više desetina posebnih ili primenjenih disciplina, ekonomija se uobičajeno deli na dva glavna područja proučavanja: • mikroekonomiju, koja se bavi ekonomskim rezonovanjem i ponašanjem pojedinačnih preduzeća, domaćinstava ili drugih ekonomskih agenata (privrednih subjekata), kao i njihovim međusobnim delovanjem na tržištima; • makroekonomiju, koja izučava ekonomiju kao celinu, radi objašanjavanja ekonomskih promena koje utiču na veliki broj ekonomskih agenata, a prvenstveno se fokusira na probleme opšteg nivoa proizvodnje, zaposlenosti, cena, monetarne stabilnosti i ekonomskog rasta. Dva osnovna područja ekonomije kao nauke su blisko povezana. S obzirom da do promena u celini ekonomije dolazi na osnovu veoma brojnih odluka pojedinačnih privrednih subjekata, celina privrede (makroekonomska slika) se ne može shvatiti ukoliko se ne uzme u obzir ponašanje subjekata na mikroekonomskom nivou. I obrnuto, ponašanje i odluke koje donose individualni subjekti pod značajnim su uticajem faktora i trendova koji se uobličavaju na nivou celine ekonomije, a koji su predmet ne samo proučavanja makroekonomije, već (na bazi makroekonomskih podataka i analiza) i manje ili veće intervencije države.

16

UVOD U EKONOMIJU

U ekonomskoj teoriji, kao i u teoriji drugih društvenih nauka, postoji takođe i podela na ekonomiju kao pozitivnu i kao normativnu ekonomiju. Pozitivna ekonomija, koja je najviše prisutna u udžbenicima ekonomije, bavi se prikazivanjem ekonomskih kategorija kao činjenicama, onakvim kakve jesu, dok se normativna ekonomija bavi praktičnim savetima u domenu ekonomske politike a kategorije i procese opisuje uz korišćenje vrednosnih sudova tj. daje predloge kakvi bi trebalo da budu a ne kakvi jesu. 1.1 Metod proučavanja Svaka naučna disciplina ima sopstveni način razmišljanja, analize problema, prikupljanja podataka i izvođenja zaključaka, kao i različite nivoe posmatranja problema. Savremena ekonomska nauka se u velikoj meri koristi posebnom kombinacijom naučnih alata, koju čine naučne pretpostavke, ekonomski modeli i matematičke alatke. S obzirom na kompleksnost društvene sfere koja se proučava, ekonomija svoja proučavanja bazira na korišćenju različitih pretpostavki o uzročno-posledičnim vezama između ekonomskih pojava radi pojednostavljenja složenog ekonomskog sveta. Pored toga, ekonomija se nužno oslanja na korišćenje modela, koji omogućavaju da se kroz stilizovane, apstraktne slike ekonomskog života proučavaju veze i zakonitosti, što bi takoreći bilo nemoguće ako bi se koristili primeri ili okviri realnog sveta. Stvaranje različitih modela, na osnovi pažljivo odabranih pretpostvaki, omogućava da se u fokus proučavanja postave, na primer, samo najvažnije grupe ili vrste privrednih subjekata, najznačajniji tokovi ili tržišni odnosi, ili drugi bitni elementi i procesi u ekonomiji. Ekonomski modeli predstavljaju teorijske sisteme u kojima se na uprošćen način izlaže celina posmatranih ekonomskih pojava, odnosa i procesa u njihovom međudelovanju i zajedničkom delovanju. Model može da bude izražen (konstruisan) opisno, upotrebom odgovarajućih simbola, ili kvantitativno (brojčanim iznosima). U savremenoj ekonomskoj analizi preovlađuju modeli na bazi simbola, matematički i ekonometrijski modeli. S obzirom da je ekonomska nauka, po svojoj prirodi, upućena na kvantitativnu analizu i da se savremeni koncepti ekonomske politike upravo i baziraju na takvim analizama, sve češće se posmatrane pojave postavljaju u modelima, kao zamišljene ekonomske veličine. Na primer, analiza kružnog toka privrede se ne bi mogla pravilno postaviti, a posebno ne analizirati, ako bi se u obzir uzele sve vrste privrednih subjekata (domaćinstva, organizacije, institucije, preduzeća, preduzetnici, država, fondovi, itd), ukupnost svih njihovih međusobnih odnosa (kupovine i prodaje različitih roba i usluga na tržištima rada, sredstava, itd), kao i svi oblici rezultata njihovih međusobnih odnosa (plata,

17

UVOD U EKONOMIJU

profit, dividenda, kamata, renta, porez, štednja, investicije, itd). Slika 1 predstavlja primer modela kružnog toka resursa u privredi. Prema tome šta se želi modelom pokazati i kakav se rezultat njegovom analizom želi postići, model se postavlja na različite načine. Modeli najčešće imaju za cilj predstavljanje sastavnih elemenata sistema, funkcionisanje sistema, uspostavljanje ili narušavanje ravnoteže. Ako se model se postavlja kao jedna ili niz jednačina u pitanju je matematički model čija se valjanost proverava logičkim smislom i konzistentnošću sistema jednačina. Ukoliko se valjanost modela proverava sistematskim korišćenjem empirijskih statističkih podataka, govori se o ekonometrijskom modelu. Slika 1: Dijagram kružnog toka privrede PRIHOD

TRŽIŠTE DOBARA I USLUGA Preduzeća prodaju Domaćinstva kupuju

PREDUZEĆA Proizvode i prodaju dobra i usluge Zapošljavaju i koriste faktore proizvodnje

IZDACI

DOMAĆINSTVA Kupuju i konzumiraju dobra i usluge Poseduju i prodaju faktore proizvodnje

TRŽIŠTE FAKTORA PROIZVODNJE Domaćinstva prodaju Preduzeća kupuju

Modeli se najčešće oblikuju na statički način, to znači da se ne uzima u obzir vreme, kao promenljiva veličina, i ne razmatra se funkcionalni odnos varijabli u različitim vremenskim momentima. U novije vreme pridaje se sve veći značaj oblikovanju dinamičkih modela, kod kojih se uzima u obzir vremenski period u kojem se realizuju funkcionalni odnosi između varijabli. Pored toga, u zavisnosti od prirode odnosa varijabli, razlikuju se linearni modeli (odnos varijabli je pravolinijski) i nelinearni modeli (odnos varijabli je krivolinijski). 18

UVOD U EKONOMIJU

Cena knjiga

Slika 2: Kriva tražnje 800 700 600 500 400 300 200 100 0

4

5

6

7

8

9

Količina kupljenih knjiga

Količina proizvedenih kompjutera

Slika 3: Granica proizvodnih mogućnosti privrede 20

15

10

5

0

Količina proizvedenih automobila

Imajući u vidu značaj posmatranja i analize ekonomskih kategorija na nivou čitave privrede, naročito posle Velike ekonomske krize (1929–1933. godine), agregatni modeli su postali osnovno oruđe makroekonomskih razmatranja. Metodologija modela znatno je pridonela povezivanju ekonomske teorije i prakse, ali se ne sme zanemariti činjenica da modeli ipak predstavljaju samo teorijski odraz društvenih pojava i društvenih odnosa koji imaju izuzetno kompleksnu i promenljivu prirodu, te se ­korisnost 19

UVOD U EKONOMIJU

modela neprestano podvrgava testu povezanosti sa ekonomskom realnošću, naročito sa aspekta izbora polaznih pretpostavki. 1.2 Principi ekonomije Kao što je već objašnjeno u uvodnom delu matrijala, ekonomija proučava kako društvo upravlja svojim retkim resursima ali se to upravljanje ne realizuje aktivnostima centralnog planera, već se alokacija i upotreba resursa pojavljuje kao rezultat ogromnog broja odluka koje donose pojedinci/domaćinstva i preduzeća. Ekonomija stoga proučava kako i zašto se donose odluke o različitim aspektima života i rada, na primer, o tome koliko će pojedinci/preduzeća raditi, šta će i kada kupovati, koliko će štedeti a koliko investirati shodno svojim željama i planovima, itd. Iz tog razloga, u centru proučavanja ekonomije nalazi se individualno odlučivanje, zatim odnosi koji proističu iz ovih brojnih i različitih odluka, na primer, kako mnoštvo prodavaca deluje na cenu nnjihovog proizvoda, kako odnosi između mnoštva kupaca i mnoštva prodavaca utiču na formiranje cene proizvoda i količine koja će se kupiti/prodati, i slično. Konačno, ekonomija proučava i sile i trendove koji se javljaju u privredi i na taj način analizira funkcionisanje privrede kao celine. Deset principa ekonomije uključuju sledeće:   1.  Neophodnost izbora   2.  Trošak odricanja   3. Granični slučajevi   4.  Delovanje podsticaja   5.  Trgovina donosi korist   6.  Tržište je najčešće efikasan mehanizam   7.  Državna intervencija može da poboljša tržišni ishod   8. Životni standard zavisi od produktivnosti   9.  Porast količine novca dovodi do porasta cena 10.  Neophodno je izvršiti izbor između inflacije i nezaposlenosti Poznati američki ekonomista i profesor, Gregory Mankiw (Gregori Mankju), da bi svojim studentima olakšao razumevanje makroekonomije, grupisao je deset principa ekonomije prema nivou pručavanja na principe koji se odnose na pojedince, uzajamna ekonomska dejstva i funkcionisanje celine privrede.

  Prema Mankju, Gregori: Principi ekonomije – treće izdanje (Ekonomski fakultet, Beograd, 2006), str. 4–14.

20

UVOD U EKONOMIJU

1.2.1 Individualno odlučivanje Odnosi i trendovi koji se upostavljaju na nivou celine privrede u velikoj meri odslikavaju ekonomsko ponašanje pojedinaca, i uprkos razlikama koje mogu da proisteknu iz psihološko-socijalnih osobina pojedinca, kao i iz konkretnog istorijskog konteksta, individualno odlučivanje sa oslanja na četiri osnovna principa: • Neophodnost izbora – pri svakom odlučivanju, ljudi se suočavaju sa izborom između različitih opcija, ciljeva, predmeta, koji svi mogu da na naki način ili u nekom stepenu zadovolje njegove potrebe. Da bi realizovao neki cilj ili kupio neki predmet, pojedinac najčešće mora de se odrekne nečeg drugog, na primer da se odrekne slobodnog vremena da bi radio, ili da odustane od kupovine jednog dobra da bi kupio neko drugo dobro. Zbog toga, odlučivanje zahteva odmeravanje vrednosti jednog cilja/predmeta u odnosu na drugi. Na sličan način društva čine izbor između alternativnih ciljeva, pravaca, dinamike rasta, razvoja, itd. Na nivou društva, osim izbora između konkretnith alternativa upotrebe faktora proizvodnje (na primer, izbor između proizvodnje novih faktora proizvodnje ili potrošnih dobara), pojavljuje se neophodnost izbora između efikasnosti i pravičnosti. Efikasnost označava osobinu društva da proizvede maksimum rezultata iz svojih oskudnih/retkih resursa, a pravičnost je osobina društvenog sistema da obezbedi pravednu raspodelu ekonomskog prosperiteta između članova društva. Realno okruženje u vođenju ekonomske politike najčešće dovodi do sukobljavanja ova dva principa: na primer, socijalna davanja ugroženim članovima društva, kojima je pomoć neophodna, finansiraju se iz poreza koji plaćaju uspešni pojedinci i preduzeća, i to praktično znači smanjivanje motivacije i zalaganja za ostavrenje ekonomskog uspeha. • Trošak odricanja – predstavlja stvarni trošak izabrane alternative (u procesu izbora) a koji odgovara trošku alternative koja nije izabrana. Pošto se prilikom odlučivanja neophodno javlja izbor, posledica toga je i upoređivanje troškova i koristi (cost-benefit) alternativnih pravaca delovanja. • Granični slučajevi – racionalnost odlučivanja se zasniva na razmišljanju u graničnim (marginalnim) okvirima: izbor između alternativa najčešće ne znači odlučivanje o potpunom prihvatanju jedne varijante i potpunom odbijanju druge. Izbor se uobičajeno svodi na nijanse u prihvatanju ili odbijanju varijante, na primer, između dokolice i učenja za studije, student se ne suočava sa pitanjem da li će ili ne uopšte učiti, već kolike su koristi (dobijanje više ocene ili veća izvesnost polaganja ispita) i troškovi (na primer, nemogućnost honorarnog rada) jednog sata dodatnog učenja. Marginalne promene prema tome predstavljaju stalna, dodatna prilagođavanja u delovanju, prilikom izbora jedne varijante. • Podsticaji utiču na odluke – s obzirom da se odluke donose poređenjem troškova i koristi, odluke tj. ponašanje ekonomskih subjekata se može menjati kako 21

UVOD U EKONOMIJU

se menjaju troškovi i koristi. Na primer, u slučaju roba supstituta, rast cena jednog dobra rezultira promenom odluka u pravcu smanjenja kupovine tog dobra ili porastom kupovine drugog dobra koje može na slična ili isti način da zadovolji potrebu kupca. Na primer, rast cene putera može da izazove veću tražnju za margarinom. Ista je situacija i kod komplementarnih roba, kao i kod ostalih vrsta proizvoda. Shodno tome, kreatori javne politike u većoj ili manjoj meri uzimaju u obzir način i intenzitet delovanja podsticaja na ekonomsko ponašanje i odlučivanje. Ponekad, međutim, nije moguće u celini sagledati dejstvo (i troškove i koristi) podsticaja usled kompleksnosti i povezanosti različitih odluka koje pojedinci i preduzeća donose. Klasičan primer je uvođenje obaveze vezivanja sigurnosnih pojaseva u vožnji, koja je doneta radi smanjivanja opasnosti od ozbiljnih ili fatalnih povreda u slučaju saobraćajne nesreće, tj. radi smanjivanja ukupnog „troška“ (gubitka života, troškova lečenja, odsustvovanja sa posla, itd.) . Istraživanje koje je urađeno u SAD nakon uvođenja ove obaveze pokazalo je da je broj smrtnih slučajeva usled saobraćajnih nesreća smanjen ali da je broj nesreća porastao, usled manje oprezne vožnje, kao i da je porastao broj stradalih pešaka. Prema tome, analiza politike koja generiše podsticaje svakako mora du uzme u obzir i direktne ali i posredne, indirektne posledice koje izabrani podsticaji mogu da izazovu. 1.2.2 Uzajamna ekonomska dejstva Raznovrsnost i povezanost odluka individualnog ekonomskog subjekta rezultira da pojedinačno donete odluke utiču i na druge subjekte, pa se uzajamnost ekonomskih dejstava oslanja na sledeće principe: • Trgovina može da obezbedi korist za svakog ekonomskog subjekta – uspostavljanje odnosa razmene, bilo na nivou pojedinaca ili na nivou država, može da rezultira povećanjem koristi za svakog subjekta. Na primer, ni jedno domaćinstvo/ društvo nije u situaciji da proizvodi sve proizvode i usluge koje su neophodne za zadovoljavanje potreba članova pa se razmena javlja kao neophodnost. Pri analizi koristi od trgovine, potrebno je razlikovati apsolutnu (konkurentsku) prednost i komparativnu prednost jednog proizvođača nad drugim. Konkurentska prednost proizilazi iz višeg nivoa produktivnosti, tj. veće efikasnosti faktora proizvodnje. Komparativna prednost se zasniva na nižim oportunitetnim troškovima. U tom slučaju, da bi proizveo jedno dobro, komparativnu prednost ima proizvođač koji se odriče manje drugih proizvoda da bi proizveo izabrano dobro, što je rezultat specijalizacije proizvođača. Radi ilustracije principa komparativne prednosti, predstavimo najjednostavniji model privređivanja, sa samo dva privrednika – jedan zemljoradnik i jedan stočar, a u početnom periodu i jedan i druge se bave i

22

UVOD U EKONOMIJU

proizvodnjom mesa i krompira. Razmenski odnos utvrđen je na nivou 5kg mesa odgovara 15 kg krompira. Iako je donekle specijalizovan za proizvodnju krompira, zemljoradnik ipak ostvaruje manje prinose od stočara u proizvodnji krpompira, a svakako manju proizvodnju mesa u istom vremenu. Tabela 1: Princip komparativne prednosti Radno vreme: 8 h 5 kg mesa = 15 kg krompira Bez trgovine Proizvodnja i potrošnja Sa trgovinom Proizvodnja Trgovina Potrošnja Dobitak od trgovine: Porast potrošnje

Zemljoradnik Meso

Krompir

Stočar Meso

Krompir

4 kg

16 kg

12 kg

24 kg

   0 kg + 5 kg   5 kg

   32 kg – 15 kg    17 kg

  18 kg – 5 kg   13 kg

   12 kg + 15 kg    27 kg

+ 1 kg

+ 1 kg

+ 1 kg

+ 3 kg

Kao što se iz gornjeg primera vidi, kada se proizvođači specijalizuju samo ili pretežno za jedan proizvod, i kada međusobno trguju, svi su dobitku (a posebno proizvođač koji ima viši nivo produktivnosti, u ovom slučaju stičar). Drugim rečima, sve dok proizvođači imaju različite komparativne prednosti, svi imaju koristi od trgovine. U velikom broju slučajeva, jeftinije je uvesti određen proizvod nego ga proizvoditi u domaćoj privredi, zbog različitih oportunitetnih troškova proizvođača u zemlji i inostranstvu. • Tržište je najčešće efikasan mehanizam – tržišni mehanizam obično predstavlja dobar način alokacije retkih resursa društva i pojedinaca. Uprkos činjenici da nijedan pojedinačni ekonomski subjekt ne teži dobrobiti društva u celini i da se ekonomske odluke donose na decentralizovan način od strane mnogobrojnih subjekata, tržišna privreda je istorijski posmatrano pokazala svoju ekonomsku prednost na ostalim oblicima organizovanja privrednih aktivnosti. Poslednje decenije XX veka, međutim, uticale su na promenu shvatanja automatizma delovanja tržišnih sila i svrsishodnosti ishoda takvog delovanja (u smislu dugoročne opšte dobrobiti društva i pojedinaca), pa se kontradiktorno državne intervencije pojavljuju kao uslov adekvatnog delovanja tržišnog automatizma.   Prema: Mankju, op. cit, str. 50.

23

UVOD U EKONOMIJU

•

Državna intervencija može da poboljša tržišni ishod – „nevidljiva ruka tržišta“ ne može da funkcioniše bez svojevrsne zaštite „javne ruke“, tj. odgovarajućeg uplitanja države u tržišne tokove. Tržište funkcioniše ukoliko je sistemski obezbeđen odgovarajući stepen ekonomske slobode (vidi poglavje 4), koji uključuje na primer zaštitu privatne svojine, odgovarajuću ponudu novca, slobodu u sklapanju i zaštitu u realizaciji ugovora, itd. Situacija kad automatski mehanizam, prepušten sam sebi, nije u stanju da vrši efikasnu alokaciju resursa naziva se tržišni neuspeh. Brojni razlozi mogu da dovedu do tržišnog neuspeha a među najvažnije spadaju: eksternalije – uticaj postupaka jednog subjekta na dobrobit drugog subjekta (na primer, zagađenje okoline), nesrazmerna tržišna moć jednog subjekta, u odnosu na ostale, da utiče na funkcionisanje mehanizma, određivanje cena, količina i slično (na primer, monopoli), i uslovi kada postoji različita ekonomska moć pojedinih subjekata i nepravedan ishod raspodele ekonomskog prosperiteta (na primer, socijalna zaštita u funkciji obezbeđenja minimuma standarda života). 1.2.3 Funkcionisanje celine privrede

Pojedinačne odluke ekonomskih subjekata i njihovo međusobno delovanje čine privrednu celinu, koja počiva na sledećim najvažnijim principima: • Životni standard zemlje zavisi od produktivnosti – produktivnost predstavlja sposobnost da se u jedinici vremena proizvede određena količina dobara i usluga (detaljnije u poglavlju 9). Viši nivo produktivnosti rezultira većim outputom i dohotkom u istom vremenu, pa time i višim nivoom životnog standarda ljudi. Prema tome, ukoliko je cilj državne politike da podigne životni standard građana, mere intervencije bi prevashodno trebalo da podstiču faktore koji utiču na produktivnost, na primer kroz unapređenje kvaliteta i dostupnosti obrazovanja, rast investiranja, podršku većim ulaganjima u istraživanje i razvoj, itd. • Porast količine novca rezultira rastom cena – neuravnoteženo stanje robnih i novčanih fondova, kada količina novca raste brže od porasta količine roba dovodi do inflacije, koja se smatra osnovnim problemom savremenih privreda (vidi poglavlje 6). Prema kvantitativnoj teoriji novca, raspoloživa količina novca u ekonomiji određuje vrednost novca, a rast količine novca predstavlja osnovni uzrok inflacije. S obzirom da ozbiljne posledice rasta opšteg nivoa cena u privredi, državna politika u velikom broju zemalja primarno se bavi kontrolom inflacije. • Neophodan izbor: inflacija ili nezaposlenost – na kratak rok od jedne ili dve godine, državna politika se suočava sa izborom između dva cilja svoje intervencije, smanjivanjem inflacije ili smanjivanjem nezaposlenosti. Uticanjem na ukupnu tražnju (npr. većom ponudom novca, koja obara kamatnu stopu na nivo prihvatljiviji za investicije), ekonomska politika smanjuje nezaposlenost za izvesno vreme usled rasta tražnje i za radnom snagom, ali se kao rezultat javlja rast cena. U 24

UVOD U EKONOMIJU

suprotnom slučaju, delovanjem na pad ukupne tražnje, smanjuju se cene ali raste nezaposlenost. Model koji pokazuje negativnu korelaciju (rast jedne varijable odgovara padu druge) između inflacije i nezaposlenosti naziva se Filipsova kriva, a njen značaj se ogleda u tome da kreatorima politike pokazuje različite kombinacije nezaposlenosti i inflacije, tj. različite mogućnosti tržišnih ishoda. Osnovne politike kojima se država služi pri uticaju na ukupnu tražnju jesu monetarna i fiskalna politika. Filipsova kriva je predmet kontroverzi kada se dimenzija produži i kada se privreda posmatra na dugi rok. U dužem vremenskom periodu inflacija i nezaposlenost predstavljaju probleme koji su slabo povezani – prvi zavisi od ponude novca a drugi od funkcionisanja tržišta rada. Drugačije rečeno, monetarna politika može da deluje na nominalne (novčano izražene) kategorije, ali ne i na realne kategorije, kao što je na primer prirodna stopa nezaposlenosti oko koje dugoročno ocilira stopa nezaposlenosti u društvu. Na primer, promena ponude novca nije u korelaciji sa jačanjem moći sindikata koji deluje u pravcu rasta najamnina. U tom smislu, dugoročna politika smanjenja nezaposlenosti zahteva državne intervencije koje poboljšavaju funkcionisanje tržišta rada (npr. obuka radnika, adekvatno regulisanje organizovanja radnika, preispitivanje potrebe postojanja i nivoa minimalnih plata). Pored toga, u dužem periodu, ponašanje individualnih ekonomskih subjekata a time i na priveda kao celina pod dejstvom je i inflatornih očekivanja. Očekivana inflacija pokazuje u kojoj meri subjekti očekuju rast opšteg nivoa cena u budućnosti, koje će ugraditi u cene svojih proizvoda ili zarade koje se ugovaraju, što će uzrokovati dalji rast cena ali bez povećanja realnog outputa i smanjivanja nezaposlenosti.

25

UVOD U EKONOMIJU

26

II MIKROEKONOMSKI DEO Kao što je već objašnjeno, mikroekonomija izučava odluke koje se donose na nivou pojedinačnih subjekata, i iz tog razloga je neophodno razmotriti mehanizam unutar kojeg se one donose – tržište, motive koji stoje iza pojedinačnih odluka, osnovno ekonomsko rezonovanje pojedinačnih aktera prilikom izbora jedne od varijanti koje pred njim stoje, kao i ponašanje i odnose dve komplementarne strane mehanizma donošenja – ponudu i tražnju. Međutim, nije dovoljno samo predstaviti apstraktni model delovanja tržišta, već je potrebno razlučiti različite vrste ovog mehanizma prema prirodi tržišnog materijala i specifičnim zakonitostima koje shodno tome upravljaju različitim vrstama tržišta. Imajući u vidu strukturu savremenih privreda, posebno je potrebno prikazati dve ključne kategorije – tržište rada i nezaposlenost, kao i novac i finansijska tržišta.

2. Tržišni odnosi Osnovni elementi svakog tržišta su ponuda i tražnja, a njihovi odnosi predstavljaju bazičnu polugu putem koje se određuju cene, količine i vrste proizvoda koje se na tržište iznose, tj. obezbeđuju alociranje resursa društva. Tržište je najznačajniji elemenat robne proizvodnje i razvija se uporedo sa širenjem robne razmene. Istorijski posmatrano, mesta susreta prodavaca i kupaca bila su strogo vezivana za određena geografska područja, sela i gradove, na koja se iznosila sva roba i na kojima se vršila direktna prodaja tj. kupovina. Razvojem društva, proizvodnje, saobraćaja i trgovine, tržište postaje sve složenije i prerasta u mehanizam koji u sve manjoj meri zahteva fizičku prisutnost ljudi i roba. Savremeni tehnološki razvoj, naročito u oblasti telekomunikacija, obezbeđuje skoro potpuno dematerijalizaciju tržitšta, ali njegova osnovna uloga i funkcije ipak ostaju nepromenjeni. 2.1 Funkcije tržišta Za savremene privrede najčešće kažemo da su to tržišne ekonomije, podrazumevajući pod time da se najveći broj ekonomskih problema rešava preko tržišta, odnosno delovanjem ekonomskih zakona. Pojedinci i privredna preduzeća su nosioci glavnih odluka o proizvodnji i potrošnji, ali uz bitnu ulogu države u kreiranju privrednog sistema 27

UVOD U EKONOMIJU

i vođenju ekonomske politike. Tržišna privreda je privreda koja alocira resurse putem decentralizovanih odluka mnogih preduzeća i domaćinstava, prilikom međusobnog delovanja na tržištu dobara i usluga. Ovaj proces međusobnog delovanja subjekata, koji su svakako zainteresovani za sopstvenu dobrobit i vođeni su ličnim interesima, pokazao se veoma uspešnim u organizovanju ekonomske aktivnosti. Po rečima Adama Smita, i domaćinstva i preduzeća kao da su vođena „nevidljivom rukom“ koja ih dovodi do željenih ishoda. Instrument pomoću kojeg se usmeravaju ekonomske aktivnosti svih subjekata su cene koje se formiraju na tržištu i koje vode i domaćinstva i preduzeća ka ishodima koji, u mnogim slučajevima, maksimiziraju blagostanje društva u celini. Tržište je ukupnost odnosa ponude i tražnje koji na određenom mestu i u određeno vreme utiču na prodaju pojedinih roba, kao i ukupnost ustanova, organizacija i pravila koji omogućavaju organizovan i stalni kontakt između prodavaca i kupaca. Tržište je oblik razmene proizvoda i usluga posredstvom novca, kroz redovan odnos ponude i tražnje, kojom priliko se određuje cena i količina proizvoda. Tržišni mehanizam, kao jedna od najvažnijih društvenih ustanova, se razvija paralelno sa razvojem podele rada koja podrazumeva specijalizaciju proizvođača u proizvodnji samo određenih roba ili vršenju određenih usluga. Na tom stepenu razvoja podele rada, kontinuirana razmena dobija bitnu ulogu u celini ekonomskih aktivnosti, obezbeđujući da proizvođači dolaze do neophodnih informacija o dimenzijama i poželjnoj proizvodnoj strukturi a kupci da saznaju koje i koliko robe mogu da kupe sa raspoloživom količinom novca. Tržišni mehanizam je celokupnost odnosa ponude i tražnje, i delovanja ekonomskih zakona u određenoj privredi. Uspostavljanje i tržišta pretpostavlja ekonomsku slobodu proizvođača i kupaca, ali u okviru odgovarajućeg privrednog ambijenta i regulatornog okvira. Na razvoj tržišta deluju brojni faktori, pre svega oni koji se tiču razvoja proizvodnje, zatim razvoja finansijskih instrumenata, strukturnih odnosa u privredi, međunarodnih odnosa i trendova u proizvodnji i potrošnji, unutrašnjih i spoljnih političkih odnosa, nadnacionalne regulative, itd. Osnovne funkcije tržišta se mogu klasifikovati na sledeći način: 1. Tržište omogućava razmenu roba i usluga, tj. robnu realizaciju proizvodnje. 2. Tržište obezbeđuje najefikasniji način utvrđivanja ukupnih potreba društva, i to kako njihove veličine, tako i strukture prema različitim nivoima potreba (pojedinačne ili grupne) i vrstama potrošnje (finalna, investiciona). 28

UVOD U EKONOMIJU

3. Informativna funkcija tržišta ogleda se u formiranju i disperziji (širenju) informacija o ponudi i tražnji roba, njihovim cenama, kvalitetu, inovacijama i drugim aspektima od značaja za prodavce i kupce. 4. Tržišni mehanizam obezbeđuje efikasnu alokaciju faktora proizvodnje, prema dobijenim informacijama i očekivanjima, kao i stalno unapređenje proizvodnje u tehničkom i organizacionom smislu u cilju poboljšanja konkurentke pozicije na tržištu. 5. Tržište vrši funkciji selekcije privrednih subjekata na ekonomski uspešne i neuspešne subjekte, kroz ispravljanje pogrešnih odluka i uravnoteženje raznovrsnih želja, planova i postupaka. 2.2 Preferencije potrošača Ponašanje potrošača na tržištu roba i usluga uslovljeno je brojnim faktorima, od kojih se kao najvažniji smatraju budžetsko organičenje i preferencije potrošača. Budžetsko ograničenje je funkcija koja pokazuje različite kombinacije dobara („korpe proizvoda“ različitih cena i različite upotrebe) koje potrošač može sebi da priušti sa dohotkom kojim raspolaže i po datim (tržišnim) cenama odabranih proizvoda. Preferencije (sklonost) potrošača u izboru kombinacije proizvoda su sledeći faktor koji opredeljuje konačnu odluku o trošenju dohotka koji je raspodelom alociran potrošaču. Prema datim cenama i uz raspoloživi dohodak potrošač može da kupi, u jednoj korpi, na primer, X kilograma jedne robe, Y litara druge robe i Z metara trećeg proizvoda. Međutim, potrošačeve potrebe mogu da budu zadovoljene i drugačijom kombinacijom ova tri proizvoda, na primer X metara treće robe, Z litara druge robe i Y kilograma prve robe, kao i svakom drugom kombinacijom koja mu omogućava da dodatnu količinu jedne robe zameni (supstituiše) dodatnom količinom druge robe. Prikazano u okviru modela, ovaj odnos se naziva kriva indiferencije. Ukupne preferencije potrošača predstavlju skup kriva indiferencije i ilustruju rangiranje potrošačevih preferencija. Konačno, optimalni izbor potrošača se realizuje u sadejstvu budžetskog ograničenja i samo jedne krive preferencije, tj. vrednost koju dobrima pripisuje potrošač jednaka je vrednosti koju dobrima pripisuje tržište. 2.3 Princip oportunitetnog troška Kako je već istaknuto, oportunitetni trošak je izraz osnovnog odnosa između retkosti i izbora, tj. svaka mogućnost upotrebe faktora proizvodnje (npr. angažovanja kapitala) mora da bude upoređena sa najbližom alternativom, u cilju donošenja racionalne odluke.

29

UVOD U EKONOMIJU

Oportunitetni troškovi su troškovi koji nastaju usled izbora jedne od mogućnosti i predstavljaju najvredniju mogućnost ili alternativni gubitak kada je izbor već učinjen. Na primer, oportunitetni trošak studiranja jeste izgubljena zarada da se pojedinac bio odlučio da radi, umesto da studira. Trošak, prema tome, ne predstavlja samo izdatke za školarinu i život tokom studija (koji bi i inače nastali, bez obzira na izabranu mogućnost), već se u trošak uračunava i plata / zarada koje je mogla da bude ostvarena da nije izabrana alternativa studiranja. Svakako da na ovakvu odluku utiče i rezonovanje da je troška studiranja isplativ pošto povećava verovatnoću da će se ostvariri veća buduća zarada, nakon završetka studija. Na ovaj način, ekonomsko ponašanje ili donošenje ekonomskih odluka podrazumeva kalkulaciju alternativnog troška i izbor alternative koja nudi najveću korist ili najmanje odricanje subjekta koji donosi odluku. Na osnovu primera iz poglavlja 1.3.2, u vezi sa principom komparativne prednosti i dobitaka od trgovine, dajemo ilustraciju oportunitetnog troška zemljoradnika i stočara: Tabela 2: Oportunitetni trošak  

Zemljoradnik

Stočar

Radno vreme: 1h

Meso

Krompir

Meso

Krompir

Produktivnost 1 kg

60 min

15 min

20 min

10 min

Alternative:

4 kg krompira

¼ kg mesa

2 kg krompira

½ kg mesa

Oportunitetni trošak 1 kg krompira

1 kg krompira = ¼ kg mesa

1 kg krompira = ½ mesa

Oportunitetni trošak 1 kg mesa

1 kg mesa = 4 kg krompira

1 kg mesa = 2 kg krompira

Kada se odlučuje da proizvodi krompir, zemljoradnik gubi ¼ kg mesa a stočar pri istom izboru gubi ½ kg mesa. Suprotno, izborom da proizvodi meso, stočar gubi 2kg krompira a zemljoradnik čak 4 kg krompira. Prema tome, celishodno je da zemljo-

  Prema: Josifidis, K: Makroekonomija (Futura publikacije, Novi Sad, 2006), str. 21.

30

UVOD U EKONOMIJU

radnik proizvodi krompir a stočar meso, jer su u takvoj varijanti manji oportunitetni troškovi za oba proizvođača. Primena ovog principa može se posmatrati na nivou pojedinca ili pojedinačnog preduzeća (mikroekonomski aspekt: izbor najbolje moguće strukture potrošnje prema raspoloživom dohotku, upoređivanjem sa drugom najboljom varijantom potrošnje) i na nivou celine privrede (makroekonomski aspekt: izbor najbolje alokacije resursa, upoređujući je sa drugom najboljom alokacijom resursa). Koncept oportunitetnog troška, koji se zasniva na oskudnosti i izboru, može se ilustrovati i kroz upoređivanje različitih alternativnih mogućnosti proizvodnje potrošnih i proizvodnih dobara u jednoj ekonomiji. Odnos između različitih mogućnosti kombinovanja ukupne proizvodnje, pod datim tehnološkim uslovima, naziva se kriva proizvodnih mogućnosti.

Proizvodnja mašina

Slika 4: Kriva proizvodnih mogućnosti 160 140 120 100 80 60 40 20 0

10

20

30

40

50

Proizvodnja hrane

2.4 Proizvodna funkcija Funkcija proizvodnje predstavlja jedan od stožera ekonomske analize, stalno imajući u vidu da se društva suočava istovremeno sa problemom retkosti resursa, s jedne strane, i težnjom da se maksimizira blagostanje, s druge strane. Pre nego što se predstavi funkcija proizvodnje, ukratko ćemo opisati samu kategoriju proizvodnje i vrste resursa, tj. faktora proizvodnje. 31

UVOD U EKONOMIJU

Proizvodnja je osnovni prirodni uslov opstanka i razvoja društva u celini i svakog člana pojedinačno. Proizvodnja predstavlja svesno i organizovano, neprekidno delovanje čoveka na prirodu radi izdvajanja i menjanja materije, kao i njenog prilagođavanja ljudskim potrebama. Proizvodnja se uvek odvija u okviru određenog društvenog oblika, tj. posredstvom sistema društvenih odnosa, pa se najčešće i govori o društvenom karakteru proizvodnje. Osnovni elementi ili faktori proizvodnje uopšte, znači proizvodnje bez obzira na konkretno društvo u kojem se odvija, su rad, kapital ili kapitalna dobra (predmeti rada i sredstva za rad) i zemlja. Konkretni stepen razvoja i uređenost društva određuju način kombinacije ova tri osnovna elementa proizvodnje, što najbitnije utiče na stepen efektivnosti i efikasnosti proizvodnje. Pretpostavka obavljanja proizvodnje (kao i svake privredne delatnosti) jeste da se u određenom prostoru i datom momentu kombinuju raspoloživi prirodni, društveni i ljudski resursi. Prirodni resursi predstavljaju ukupnost prirodnih elemenata koncentrisanih u nekom području. Radi se o spletu raznovrsnih prirodnih rezervi, koje čine: • obnovljivi prirodni resursi o ljudska snaga o fauna o flora o solarna snaga o snaga vetrova o snaga talasa i mora, • neobnovljivi prirodni resursi o mineralno bogatstvo o energetsko bogatstvo (fosilna goriva) o ugalj o nafta o gas i o voda. Prirodni resursi imaju tri osnovne funkcije u privredi svake zemlje: a) obezbeđuju predmete rada za proizvodne delatnosti, b) formiraju energetsku osnovu za obavljanje

32

UVOD U EKONOMIJU

privrednih delatnosti, i c) stvaraju biosferu, kao prirodno okruženje u okviru kojeg se kombinuju faktori proizvodnje. Društveni resursi predstavljaju ukupnost materijalnih dobara i duhovnih tvorevina, često pod nazivom civilizacijske tekovine koje nastaju socijalnim delovanjem više generacija, a čija je funkcija da obezbede odgovarajuća sredstva za rad za delovanje na predmete rada. U savremenoj privredi, primat među društvenim resursima pripada tehničko-tehnološkim dobrima i fondovima naučnih dostignuća, kao specifičnim i najkvalitetnijim dobrima svake zemlje. Smatra se da su epohalna tehničko-tehnološka rešenja (na primer, pronalazak i uvođenje u proizvodnju parne mašine, automatskih mašina i kompjutera, itd.) označavala ključne prekretnice u načinu razvoja i kombinovanja faktora proizvodnje. Često se periodizacija novije društvene istorije vrši upravo prema ovim kriterijumima, pa se period I industrijske revolucije (1746–1946.) vezuje za bitne promene samih sredstava za rad, u periodu II industrijske revolucije (1946– 1993.) došlo je do probražaja svih faktora proizvodnje i uslova života i rada ljudi, dok se pod pojmom III industrijska revolucija (1993. do danas) smatra vreme revolucionarnog konstituisanja novih proizvodnih snaga, na osnovi robotike, veštačke inteligencije, novih sirovina i visokoobrazovanog čoveka. Ono što je uočljivo kroz različite periode razvoja društvenih resursa jeste da se stalno podiže nivo na kojem se odvija interakcija i usaglašavanje tehničko-tehnološke razvijenosti i ljudskog znanja. Ljudski resursi, kao jedini živi elemenat proizvodnje, objedinjavaju fondove raspoložive fizičke i umne snage kojom se svrsishodno deluje na prirodu materiju. Osnovni aspekti ljudskih resursa, tj. ukupnog stanovništva jedne zemlje su biološka dimenzija (starost, pol, stanje zdravlja), stratifikaciona dimenzija (grupe, klase, slojevi), intelektualna struktura (kvalifikaciona, obrazovna) i etničko-verska struktura. Svaki od navedenih atributa stanovništva zasebno utiče na veličinu i strukturu ljudskih resursa zemlje, a smatra se da su specifične kombinacije pojedinačnih karakteristika, u određenom istorijskom kontekstu, imale presudnu težinu u razvoju nacionalnih privreda i zemalja – najčešće citiran primer je Veberova analiza uticaja protestanstke vere na razvoj kapitalizma. Danas je opšte prihvaćen stav da intelektualno-obrazovni potencijal – znanje, u najširem smislu – jedne zemlje predstavlja ključni faktor proizvodnje, bez obzira što tradicionalni faktori (na primer, poslovni objekti i oprema) dominiraju u finansijskim izveštajima i makroekonomskim statistikama. Znanje postaje kapital, znači omogućava sticanje prihoda i dohotka, pored „klasičnih“ oblika kapitala, kao što su zemlja, rad, novac, itd. Za razliku od proizvodnih faktora, znanje predstavlja tzv. nevidljiva sredstva i to sredstva koja funkcionišu po zakonu rastućih prinosa: svaka dodatna   Detaljnije u: Vukućević, M: Osnovi ekonomije II, peto izdanje (Službeni glasnik, Beograd, 2004), str. 88–97.

33

UVOD U EKONOMIJU

„jedinica“ znanja donosi sve veću mogućnost ostvarivanja prinosa/prihoda/dohotka. U prethodnim periodima razvoja, kvalitet ljudskih resursa se najčešće izražavao kroz obrazovnu strukturu i određene aspekte stvaralaškog znanja (patente, robne znake, itd). Savremene analize danas posebno ističu važnost intelektualnog kapitala nacionalne ekonomije, kao „skrivene“ osnove ukupnog rasta i razvoja. Intelektualni kapital predstavlja ukupnost ljudskog kapitala (formalno obrazovanje i kvalifikacije pojedinaca, koje su sami stekli), zdravstvenih sposobnosti ljudi (zdravlja) i strukturnog kapitala (zajedničke veštine i stručna znanja koja se stiču radom u konkretnoj privrednoj organizaciji, način prenošenja znanja, interpersonalne veštine, iskustvo, itd). U uslovima globalne privrede, ulaganja u različite vidove obrazovanja, istraživanje i razvoj, postala su osnova unapređivanja konkurentskih prednosti zemalja, a pojedine od njih (na primer, Novi Zeland, Irska, Izrael, itd) svoje strategije razvoja usmeravaju ka stvaranju tzv. „ekonomija znanja“ – privreda koje imaju za cilj da sve veći deo bogatstva generišu na bazi posebne kombinacije informaciono-komunikacionih tehnologija i intelektualnog kapitala zemlje. Odnos između različitih mogućnosti kombinovanja ukupne proizvodnje, pod datim tehnološkim uslovima naziva se kriva proizvodnih mogućnosti. Prema tome, u svakoj konkretnoj proizvodnji, resursi se kombinuju u formi inputa (ulaznih komponenti) proizvodnje, da bi se kao rezultat dobio odgovarajući output (proizvod ili usluga). Funkcija proizvodnje predstavlja tehničke odnose između inputa i outputa ili, drugačije rečeno, odnos između količine inputa koji se koriste u proizvodnji nekog dobra i količine outputa tog dobra. Ukoliko se pretpostavi da je pod datim tehnološkim uslovima kapital konstantna veličina, rezultat proizvodnje – output, zavisiće od količine uloženog rada i/ili broja zaposlenih. Kako je već naglašeno, analizu treba sprovoditi u marginalnim okvirima, pa je prema tome marginalni proizvod svakog inputa (npr. radnika) u procesu proizvodnje jeste povećanje količine outputa (npr. broj proizvoda) koje se dobija od jedne dodatne jedinice inputa. Marginalna korist predstavlja dobitak od još jednog „koraka“ pri korišćenju izabrane varijante, kao na primer: studiranje – dodatni sat učenja – veća ocena; zaposleni – dodatni sat rada – veća zarada; povećanje obima proizvdonje – kupovina dodatne nove mašine – dodatna količina proizvoda/iznosa zarade. Marginalni trošak predstavlja cenu izbora tog jednog „koraka“ pri korišćenju varijante, kao na primer: dodatni sat učenja – izgubljena zarada od honorarnog rada,   Detaljnije o ljudskom kapitalu i njegovoj ulozi u privrednom rastu u: Weil, N. D: Economic Growth (Addison Wesley, 2005), posebno poglavlje 6; zatim u: Premoć umnog rada (INFOTREND broj 115, sept. 2003, Zagreb), itd.

34

UVOD U EKONOMIJU

dodatni sat rada na poslu – trošak angažovanja dadilje za čuvanje dece, kupovina još jedne mašine – cena mašine. Poređenjem marginalnih koristi i marginalnih troškova donose se racionalne odluke o vrednosti dodatnog delovanja pri izabranoj varijanti.

Output – Količina proizvoda (kom)

Slika 5: Proizvodna funkcija 1000

800

600

400

200

0

4

5

6

7

8

9

Input – Broj zaposlenih radnika

Kao što pokazuje slika, nakon određenog količine inputa (u ovom slučaju broja radnika od 6), ukupan output i dalje raste ali po znatno manjoj stopi porasta tj. opada marginalni proizvod rada. Kao razlozi za ovakvu povezanost inputa i outputa najčešće se navode oni tehničko-organizacione prirode (npr. pad produktivnosti usled neodgovarajuće organizacije rada većeg broja radnika sa istom količinom opreme.) Ovakva zakonitost u ponašanju inputa i outputa spada u red fundamentalnih zakona ekonomije i tehnologije i naziva se zakon opadajućih prinosa ili zakon opadajućeg marginalnog proizvoda. Zakon opadajućih prinosa tvrdi da, pod datim tehnološkim uslovima, rast varijabilnog inputa rezultira rastom outputa sve do određene tačke, kada dodatne jedinice inputa počinju da rezultiraju sve manjim dodatnim outputom. 2.5 Konkurencija i konkurentna tržišta Pre razmatranja ponude i tražnje, potrebno je razjasniti i kategoriju konkurencije, tj. način uspostavljanja i vrstu odnosa koji se formiraju povodom cena i količina na strani ponude, između prodavaca, i na strani tražnje, između kupaca. Iako se ­formiraju 35

UVOD U EKONOMIJU

na strani ponude i na strani tražnje, u krajnjoj liniji ova vrsta društvenih odnosa bitno utiče i na samo delovanje tržištnih snaga, tj. između ponude i tražnje. Po svojoj prirodi, konkurencija spada u disjunktive društvene odnose, gde su članovi društva – u ovom slučaju, ekonomski subjekti, antagonistički nastrojeni jedni prema drugima, u borbi za novčani dobitak, udeo na tržištu, vlasništvo nad posebnim resursima, privilegovan odnos prema kupcima, itd. Konkurencija je svojstvena svakom obliku robne privrede, ali se sa razvojem robne proizvodnje i samog društva konkurencija istorijski menjala, s obzirom na obim, oštrinu borbe, karakter i oblike manifestovanja. U srednjem veku, trgovački cehovi su bitno sputavali konkutentsku borbu putem određivanja cena, kvota proizvodnje po pojedinim članovima i pojedinačnih tržišnih udela. Još od vremena klasične ekonomske teorije u delima Adama Smita i Davida Rikarda do danas, ističe se kritična važnost konkurencija za privredni napredak i usklađivanje pojedinačnih i opštih interesa / dobrobiti. Konkurentno tržište je tržište koje čini mnoštvo kupaca i mnoštvo prodava određenog proizvoda, tako da svaki ima zanemarljiv uticaj na formiranje tržišne cene datog proizvoda. U zavisnosti od broja i organizovanosti subjekata na strani ponude ili tražnje, i sledstveno tome u zavisnosti od njihove mogućnosti da utiču na formiranje cena, tržišta mogu da budu (teorijski) savršeno konkuretna (drugačiji naziv je potpuna konkurencija) i „nesavršeno“ konkurenta (nepotpuna konkurencija). Savršeno konkurentna tržišta imaju sledeće osobine: 1. Na tržištu deluje veliki broj kupaca i prodavaca – konkretan broj koji bi predstavljao „dovoljan“ uslov za postojanje savršene konkurencije nije bitan, ono što jeste bitno da je njihov broj toliko veliki da odluke svakog pojedinačnog subjekta imaju zanemarljiv uticaj na formiranje cene proizvoda koji kupuju tj. prodaju; pored toga, konkretan broj (empirijski podatak) učesnika na ovakvom tržištu razlikuje se i u zavisnosti od vrste proizvoda (npr. različit broj prodavaca/kupaca na tržištu jahti i na tržištu prehrambenih proizvoda). 2. Učesnici imaju male tržišne udele – količine koje se nude i traže od strane pojedinačnih učesnika na tržištu su relativno male u odnosu na ukupnu količinu tražnje tj. ponude tog proizvoda, da pojedinačne odluke u vezi sa promenom količine ne utiču na formiranje cene proizvoda. 3. Tržišni materijal je homogeni proizvod – sve jedinice datog proizvoda na tržištu su identične.   Penguin Dictionary of Economics, p. 337–8.

36

UVOD U EKONOMIJU

Pored pojma savršene ili potpune konkurencije, teorija razmatra i kategoriju čiste konkurencije, koja se može ostvariti ukoliko se, pored gore navedenih osobina, steknu i sledeća dva uslova: 4. Postoji savršena informisanost tržišnih učesnika – svi prodavci i kupci imaju pristup kompletnoj informaciji o traženim i ponuđenim cenama (spremnosti kupaca da plate određenu cenu) i na svim ostalim delovima tržišta, pored dela na kojem su sami prisutni. 5. Postoji potpuna sloboda ulaska na tržište – novi kupci i prodavci mogu da uzmu učešće na tržištu pod istim uslovima kao i oni koji već na njemu posluju. Posledice ovako savršeno struktuiranih tržišnih odnosa, između ostalog, uključuju: • relativno brzo reagovanje tj. prilagođavanje tržišta neusklađenosti ponude i tražnje – na primer, pad cena izaziva rast tražnje, što u slučaju konstantnih količina povratno deluje na rast cena proizvoda i opet dalje na povećanje ponude; • kada se tržišna ravnoteža postigne, utvđena je jedna cena proizvoda; • na duži rok, nije moguće ostvariti esktremno visok profit i jedini nivo ostvarivanja profita je tzv. normalna, uobičajena profitna stopa – u slučaju izrazito većih mogućnosti zarade, novi učesnici ulaze na tržište što povečava ponudu i dalje smanjuje cene, što u krajnjem slučaju rezultira padom profitne stope. Jasno je da su ove pretpostavke u velikoj meri nerealistične, iako se ponekad veoma otvorena tržišta npr. osnovnih poljoprivrednih proizvoda, zbog velikog broja učesnika, smatraju bliskim savršenoj konkurenciji. Ipak, najveći deo dobara i usluga prodaje se na manje savršenim konkurentskim tržištima. Na primer, obezbeđivanje javnih telekomunikacionih usluga (PTT) najčešće je u domenu jedne kompanije. Tržišno stanje ili struktura gde postoji samo jedan subjekat na strani ponude, koji ima isključivo pravo / mogućnost posedovanja nečega ili proizvodnje / prodaje određene robe, a mnoštvo na strani tražnje naziva se monopol. Ovakve situacije nastaju kao rezultat državne politike u davanju isključivog prava pojedinim kompanijama, najčešće u državnom vlasništvu, ali i usled izvesnih prirodnih uslova kojima nemaju svi pristup a omogućavaju izuzetno diferencirane proizvode (npr. pokrajina Šampanj u Francuskoj). Monopoli mogu da nastanu i udruživanjem pojedinačnih proizvođača, dogovorima i sporazumima grupa proizvođača i trgovaca, itd. Takođe, kada postoji samo jedan kupac a mnoštvo ponuđača, struktura se naziva monopson, što je mnogo ređa situacija nego monopol. Kada u proizvodnji postoji nekoliko proizvođača ali i ­izvestan 37

UVOD U EKONOMIJU

stepen diferencijacije proizvoda (nije homogen proizvod), govorimo o monopolističkoj konkurenciji: pošto proizvodi nisu identični, svaki od nekoliko prodavaca je u situaciji da odredi sopstvenu cenu proizvodu (na primer, tržište knjiga ili časopisa). Tržišna struktura koja se nalazi između dva ekstrema – savršene konkurencije i monopola – naziva se oligopol, gde uzajamno egzistira nekoliko prodavaca a konkurentska borba je manje oštra usled postojanja implicitnih ili eksplicitnih sporazuma o nastupu na tržištu. Iako se smatra da generalno konkurencija ima pozitivne efekte, potrebno je navesti nekoliko primera negativnih posledica: a) borba sa konkurentima često dovodi do neracionalnih ekonomskih odluka i rasipanja resursa, što se ne bi dogodilo u slučaju uspostavljanja konjuktivnih odnosa (npr. saradnje); ovaj fenomen je poznat pod nazivom „Zatvorenikova dilema“; b) kao rezultat disjunktivnih odnosa, neki učesnici (ili samo jedan od njih) obezbeđuju sebi nesrazmerno veću moć, na primer, kroz dominantni udeo na tržištu, što dalje omogućava distorziju ekonomskih odnosa i pariteta, na štetu i ostalih članova, ali i čitavog društva; c) konkurentska borba je uvek praćena rastom finansijskih izdataka učesnika (npr. marketing kampanja prilikom ulaska na novo tržište može da bude praćena „upadljivim“ donacijama u lokalne socijalne programe), koji ne moraju uvek da budu kompenzovani padom proizvodnih troškova usled borbe za veću produktivnost, ako je to osnovni motiv konkurencije; i d) konkurentska borba ne bira sredstva i načine, pa nije redak slučaj da se osnovne društvene norme krše (i zakonske i običajne) a sistem vrednosti degradira. 2.6 Tražnja Ukupnost zahteva koje kupci sa sobom donose na tržište predstavlja stranu tražnje, i odnosi se na više aspekata roba i usluga koji se na tržištu nalaze: pre svega, njihove količine i cene, zatim vrste, kvalitet, dostupnost, priroda dobra, itd. Cilj kupaca je da sa raspoloživom količinom dohotka, maksimalno zadovolje svoje potrebe kroz izbor odgovarajuće kombinacije roba i usluga, već prema svojim sklonostima. Tražnja predstavlja spremnost i mogućnost da se kupi određena količina ponuđene robe i usluga. Prema tome, tražnju odlikuje ne samo spremnost kupaca da prihvate ponuđene cene kada smatraju da proizvod ima odgovarajući stepen korisnosti za njih, već i platežna sposobnost kupaca, tj. raspolaganje sa dovoljnom količinom dohotka da se kupovina realizuje. 38

UVOD U EKONOMIJU

Tražena količina nekog dobra je količina tog dobra koju su kupci spremni i u stanju da plate, a faktor koji primarno određuje nivo tražene količine je cena tog dobra. Pošto se tražena količina smanjuje sa rastom cene dobra, a povećava sa padom cene dobra, postoji negativna korelacija između cene i tražene količine. Ovaj odnos koji važi za većinu proizvoda (normalna dobra) u privredi naziva se zakon tražnje. Zakon tražnje glasi da se, uz ostale nepromenjene uslove, tražena količina nekog dobra smanjuje kada raste cena tog dobra.

Cena knjiga (din)

Slika 6: Kriva tražnje 900 800 700 600 500 400 300 200 100 0

1

2

3

4

5

6

7

8

9

Količina kupljenih knjiga

Za razliku od individualne tražnje, tržišna tražnja predstavlja zbir svih traženih količina svih kupaca po svim postojećim cenama. Na primer, tražnju za različitim izdanjima jedne iste knjige „Priprema prijemnog ispita“ (odatle razlika u ceni) predstavljaju samo tri osobe: osoba X može da kupi 7 knjiga po 400 dinara, osoba Y traži da kupi 4 knjige po 400 din. i 9 knjiga po 200 din, osoba Z je spremna da kupi 8 knjiga po 200 dinara. U tom trenutku, tržišna tražnja za svim izdanjima knjige je 28 jedinica (knjiga), ili drugačije predstavljeno – tražena količina knjiga po ceni od 400 dinara je 11, tražena količina po ceni od 200 dinara je 17 knjiga. Tražnja se menja kao rezultat promene cene (pomeranje duž krive tražnje – menjanje tražene količine) ali i iz drugih razloga koji utiču na promenu tražene količine bez obzira na cenu, tj. na svakom nivou cene knjige – na primer, pošto fakulteti odluče da smanje broj studenata koji se finansiraju iz budžeta, više studenata će hteti da valjano spremi prijemni ispit za koji im je potrebna data knjiga i na taj način će porasti tražena količina bez obzira na godinu izdanja, tj. cenu. 39

UVOD U EKONOMIJU

Pored direktne negativne uslovljenosti cenom, ukupna tražnja zavisi i od sledećih faktora: • Dohodak – u zavisnosti od vrste dobra (npr. inferiorno ili normalno dobro), sa rastom dohotka pada i tražnja. Budžetsko ograničenje je funkcija koja pokazuje različite kombinacije dobara koje potrošač može sebi da priušti sa dohotkom kojim raspolaže i po datim (tržišnim) cenama odabranih proizvoda. • Cene srodnih proizvoda – sa rastom cena jednog dobra, raste tražnja za njegovim supstitutom (čija je cena niža ili nepromenjena) i pada tražnja za komplementarnom robom; • Preferencije potrošača predstavljaju sklonosti (ukus, navike, običaji) pri sastavljanju / izboru kombinacije proizvoda koje utiču konačnu odluku o trošenju dohotka; • Očekivanja – predstavljaju faktor koji se odnosi na određene promene / događaje u budućnosti koje kupac anticipira i koji mogu da smanje ili povećaju tražnju, npr. u očekivanju poslovnog unapređenja, tražnja za nekim skupljim proizvodima poraste i pre porasta dohotka; • Broj kupaca – tražena količina je pozitivno povezana sa brojem kupaca, tj. pod nepromenjenim ostalim uslovima, veći broj kupaca rezultira većom tražnjom. Znači, promena cene uslovljava kretanje duž krive tražnje, a ostali faktori pomeraju krivu tražnje – povećavaju tražnju /pomeranje udesno na grafikonu, ili smanjuju tražnju / pomeranje ulevo na grafikonu. Postoji, međutim, nekoliko važnih izuzetaka od zakona tražnje, na primer: a) Kada se rast cene proizvoda uzima kao pokazatelj izuzetnog i retkog kvaliteta, tražnja ne mora da pada (npr. retka vina), b) Kada je pitanju tražnja za dobrima koja predstavljaju statusne simbole, rast cena ovakvih proizvoda ne uslovljava pad tražnje (npr. pojedine vrste automobila), c) Kada dohodak ostaje isti a cena nekog neophodnog proizvoda (na koji se troši značajan deo dohotka i koji nema substituta) raste, tražnja za tim proizvodom će se takođe povećati jer relativno manje dohotka ostaje za ostale proizvode – ovakav izuzetak se naziva Gifenov paradoks (npr. hleb), d) U slučajevima špekulativne tražnje (npr. kupovina akcija određene firme, u anticipaciji dobrog poslovnog rezultata ili na osnovu insajderskih informacija) ili očekivanja visoke inflacije, kada rast cena proizvoda rezultira većom tražnjom, u očekivanju još većeg rasta u budućnosti. 2.7 Ponuda Nasuprot kupcima se nalazi određena količina, struktura i različite vrste roba i usluga koje prodavci iznose na tržište. 40

UVOD U EKONOMIJU

Ponuda predstavlja ukupnu količinu dobara i usluga koju su prodavci spremni i u stanju da prodaju, tj. količina koja stoji na raspolaganju za zadovoljavanje tražnje. Kao što je to slučaj sa tražnjom, i ponuda predstavlja raspoloženost, pripremljenost prodavaca da tržište snabdeju određenom količinom dobara pri datim tržišnim uslovima, ali i njihovu mogućnost (organizacionu, finansijsku, itd) da iznesu na tržište proizvode i usluge. Posebno je potrebno napomenuti da se termin ponuda odnosi na količinu koju prodavci žele ili planiraju da iznesu na tržište, a ne količinu zaista realizovane robe i usluga. Ponuđena količina je, prema tome, količina nekog dobra koju su prodavci spremni i u stanju da prodaju. Postoje mnoge determinante ponuđene količine, ali je cena primarni faktor. Rastom cena nekog dobra, prodaja tog dobra postaje profitabilnija i to prevashodno utiče na rast ponuđenih količina tog dobra u budućnosti. Shodno tome, između ponuđene količine i cene postoji pozitivna korelacija, što predstavlja i osnovni zakon ponude. Zakon ponude glasi da, uz nepromenjene ostale faktore, ponuđena količina nekog dobra raste sa rastom cene tog dobra.

Cena knjiga (din)

Slika 7: Kriva ponude 800 700 600 500 400 300 200 100 0

4

5

6

7

8

9

Količina ponuđenih knjiga

S obzirom da na tržištu postoji veći broj prodavaca nekog dobra, tržišna ponuda je u stvari zbor svih količina koje nude svi prodavci po svim cenama, potpuno analogno izvođenju tržišne tražnje iz gornjeg primera. Promene cena utiču na pomeranje duž krive ponude – menja se ponuđena količina, ali drugi faktori mogu da utiču i na pomeranje same (krive) ponude. Među najvažnije faktore koji utiču na rast ili pad ponude ubrajamo:

41

UVOD U EKONOMIJU

• Cene inputa (ulaznih faktora proizvodnje, npr. sirovina, rada, itd) – rast cena inputa povećava ukupne troškove i, pri istoj ceni dobra, smanjuje profitabilnost, što može direktno da utiče na smanjenje obima proizvodnje i ponude; • Tehnologija – razvoj i primena tehnoloških postupaka koji efikasnije koriste neki resurs, na primer zamenjuju živi rad ili utrošak sirovina, smanjuje ukupne troškove, pa uz nepromenjenu cenu raste profitabilnost, a time i ponuda dobra; • Očekivanja proizvođača u pogledu kretanja tražnje za proizvodom u budućem periodu, na primer kada se prognozira rast cene dobra usled rasta cena uvoznih sirovina, mogu da rezultiraju smanjenom tekućom ponudom, u kom slučaju povlačenje (npr. skladištenje) gotovih proizvoda može da omogući veći prihod u budućnosti; • Broj prodavaca direktno proporcionalno utiče na ponudu – sa smanjenjem broja prodavaca, ukupna ponuda se smanjuje. 2.8 Ponuda i tražnja Analiza funkcionisanja tržišta de facto se svodi na analizu međusobnog delovanja ponude i tražnje tj. na određvanje količine i cene dobara koja se na tržištu prodaju. Kako je objašnjeno, krive ponude i tražnje imaju različite karakteristike – prva je uzlazna, dok je druga silazna. Sučeljavanje prodavaca i kupaca u realnom životu, u modelu je predstavljeno ukrštanjem kriva ponude i tražnje za proizvodom.

Cena knjiga (din)

Slika 8: Ponuda i tražnja 800 700 600 500 400 300 200 100 0 Ponuda Tražnja

1

2

3

4

5

6

7

8

9

0 800

100 700

200 600

300 500

400 400

500 300

600 200

700 100

800 0

Količina kupljenih knjiga

Tačka preseka kriva tržišne ponude i tržišne tražnje naziva se ravnoteža, koja pokazuje da je postignuta ravnotežna cena, tj. cena koja zadovoljava i ponudu i tražnju što se očituje time da su tražena i ponuđena količina dobra ujednačene (ravnotežna 42

UVOD U EKONOMIJU

količina). Pri ravnotežnoj ceni, količina nekog dobra koju su kupci spremni i u stanju da kupe potpuno se podudara sa količinom koju su prodavci spremni i u stanju da prodaju. Ponekad se ravnotežna cena definiše i kao cena pri kojoj se tržište „čisti“ (market clearing price), jer nema viškova ni manjkova dobra na tržištu: kupci su kupili sve što su želeli, a prodavci su prodali sve što su želeli. Upravo ovaj mehanizam omogućava da svi realizuju svoje ciljeve, pod uslovom da se postigne cena koja je prihvatljiva i za kupce i za prodavce – a to je upravo ravnotežna cena. U slučaju odstupanja cene od ravnotežnog nivoa, dolazi do stvaranja viška ili manjka na strani ponude i obrnute situacije na strani tražnje. Kako je prikazano na Slici 9, ravnotežni nivo cene je 400 dinara i formirao se na nivou ravnotežne količine od 5 komada knjiga. Po ceni od 500 dinara, postoji višak ponude nad tražnjom, jer kupci nisu spremni da po toj ceni kupe više od 4 knjige a nudi se 6 knjiga. Racionalna reakcija prodavaca jeste da spuste cene i očekuju veću tražnju usled toga – posebno ako se radi o proizvodima relativno kratkog roka trajanja (npr. sveže voće). I obrnuto, na nivou cene od 300 dinara, postoji manjak ponude na tržištu jer su prodavci spremni da prodaju svega 4 knjige a tražena količina po toj ceni je 6 knjiga. Pošto ima previše kupaca a premalo dobra, prodavci mogu da reaguju tako što će povećati cenu a da pri tome ne dođe do pada prodaje. Dakle, aktivnosti mnogih kupaca i prodavaca automatski pomeraju tržišnu cenu ka ravnotežnoj ceni. Brzina dostizanja ravnotežne cene u zavisnosti je od karaktera tržišta i vrste tržišnog materijala, ali na većini slobodnih tržišta neravnoteža je samo privremenog karaktera. Ovakva opšta karakteristika delovanja tržišnih sila opisana je zakonom ponude i tražnje. Zakon ponude i tražnje kaže da se cena svakog dobra prilagođava kako bi ponuđenu i traženu količinu tog dobra dovela u ravnotežu.

Cena knjiga (din)

Slika 9: Prekomerna ponuda / tražnja 800 700

1

600

4

500

6 Tražnja

400 300

4

200 100 0

Ponuda

6

1 1

4

6

Količina kupljenih knjiga

Prema tome, odnosi ponude i tražnje određuju tržišnu ravnotežu za nekim dobrom, koja, sa svoje strane, određuje cenu tog dobra i količinu dobra koju prodavci 43

UVOD U EKONOMIJU

prodaju a kupci kupuju. Kao što je predstavljeno, na ponudu i tražnju osim cene deluju i drugi različiti faktori, koji mogu da utiču na rast jedne i pad druge strane, na rast i ponude i tražnje, na opadanje i ponude i tražnje, i to u istoj ili različitoj srazmeri. Kada faktor pomeri, na primer, krivu ponude u levo – znači kada deluje tako da se smanji ponuda, i ravnoteža se menja: dolazi do rasta cene. I obrnuto, kada se kriva tražnje pomeri u desno – znači da faktor deluje u pravcu povećanja tražnje, i ravnoteža se menja: dolazi do rasta cene. Dobra ilustracija dejstva jednog faktora koji menja i ponudu i tražnju jeste slučaj prirodnih nepogoda koje mogu da unište značajan deo voćaka, na primer u letnjim mesecima: tražnja za voćnim sokovima neznatno raste po svakoj ceni, ali ponuda bitno opada po svakoj ceni zbor poskupljenja voćnih sirovina (manjak sirovina rezultira rastom njihove cene). Ravnoteža se nakon vremena uspostavlja, ali je došlo do dvostruke promene: smanjene su ponuđene količine pri višoj ravnotežnoj ceni soka. U slučaju da je novom ravnotežnom stanju prethodio veći porast tražnje (na primer, usled dejstva i drugih faktora koji podižu tražnju – izuzetan rast cena drugih napitaka) a relativno manji pad ponude (usled, na primer, delovanja odgovarajuće protivgradne zaštite), ponovo bi došlo po rasta ravnotežne cene ali ovaj put uz rast ponuđenih količina. Gregori Menkju, u pomenutom udžbeniku „Principi ekonomije“, daje sumarni prikaz efekata do kojih dolazi usled promena ponude i tražnje: Tražnja / Ponuda

Nema promene ponude

Porast ponude

Pad ponude

Nema promene tražnje

Cena ista Količina ista

Cena pada Količina raste

Cena raste Količina pada

Porast tražnje

Cena raste Količina raste

Cena neodređena Količina raste

Cena raste Količina neodređena

Pad tražnje

Cena pada Količina pada

Cena pada Količina neodređena

Cena neodređena Količina pada

Prema tome, međudejstvo ponude i tražnje najčešće na dobar način vrši alokaciju retkih resursa između različitih vrsta upotrebe koje jedna drugoj konkurišu. Određivanjem cena pojedinih dobara, tržište vrši svoju informativnu funkciju tj. da signalizira ekonomskih subjektima kakve ekonomske odluke bi trebalo da donose u   Mankju (2006), op. cit, p. 83.

44

UVOD U EKONOMIJU

vezi sa svojom aktivnošću, bilo da se radi o domaćinstvima / potrošačima bilo o preduzećima / prodavcima. 2.9 Elastičnost ponude i tražnje U prethodnim delovima predstavljeno je očekivano ponašanje potrošača – smer u kojem se kreće promena tražene količine- na tržištu, u zavisnosti od različitih faktora, kao što su cene, vrste dobara (komplementarna dobra, supstituti) i drugo. Faktori koji utiču na tržišna kretanja su raznovrsni i nemaju svi isti ishod, u smislu smera uticaja i veličine efekata koje izazivaju. Pojedina tržišta ili komponentne nekih tržišta (ponuda, tražnja) se manje prilagođavaju delovanju faktora, a neka više. Elastičnost je indikator koji pokazuje meru reagovanja tražene ili ponuđene količine na tržištu. 2.9.1 Elastičnost tražnje Prema zakonu tražnje, pad cene proizvoda rezultira rastom tražnje za njime, tj. traži se veća količina tog proizvoda. Prema tome, tražnja za proizvodom se u izvesnoj meri prilagođava promeni cene tog proizvoda, što predstavlja cenovnu elastičnost tražnje. Pored reagovanja na cene datog proizvoda, tražnja reaguje i na promene dohotka (dohodna elastičnost tražnje) i na promene cena drugih proizvoda. Cenovna elastičnost tražnje meri koliko tražena količina proizvoda reaguje na promene cene tog proizvoda, a izračunava se kada se uporedi promena tražene količine sa promenom cene. Tražnja za nekim proizvodom je elastična ukoliko dolazi do bitne promene tražene količine nakon promene cene tog proizvoda. I obrnuto, tražnja je neelastična ako promena tražene količine nije znatna nakon promene cene. Na primer, ukoliko rast dođe do porasta cene knjiga za 10% a tražnja za njima se smanji za 20%, tražnja za knjigama je elastična i koeficijent elastilnosti u ovom slučaju iznosi 2 (20% : 10%). Kada je promena tražnje, kao odnos promene tražene količine i promene cene veća od 1, takva tražnja se smatra elastičnom; kada je promena tražene količine manja od promene cene, odnos ove dve veličine daje koeficijent manji od 1 te se takva tražnja smatra neelastičnom. Jedinično elastična tražnja je ona gde je promena tražene količine jednaka promeni cene, tj. odnos dve veličine daje koeficijent 1. Ekstremne slučajeve predstavljaju savršeno neelastična tražnje – tražena količina ostaje nepromenjena bez obzira na promenu cene, i savršeno elastična tražnja – rast cene će rezultirati potpunom odsutnošću tražnje. 45

UVOD U EKONOMIJU

Cena knjiga (din)

Slika 10: Jedinično elastična tražnja 1000

800

600

400

200

0

10

12

15

18

22

27

Količina kupljenih knjiga

Prema tome, cenovna elastičnost tražnje predstavlja reakciju kupaca nekog dobra na promenu cena tog dobra, a uslovljena je sledećim faktorima: • Raspoloživost supstituta – što je više roba supstituta nekog proizvoda koje mogu da zadovolje potrošačevu potrebu na sličan ili isti način, tražnja za proizvodom je elastičnija, tj. veće su promene tražene količine od promene cene proizvoda: na primer, mali porast cene putera dovodi znatnog pada tražene količine putera. • Vrsta potrebe – pojedini proizvodi ili usluge zadovoljavaju tzv. nužne ili egzistencijalne potrebe čoveka (npr. medicinske usluge), te se smatraju neophodnim dobrima i promena njihove cene neće bitno uticati na promenu tražene količine; nasuprot tome, prema skali preferencija potrošača, ali i u zavisnosti od društvenih običaja, normi, tradicionalne kulture i nivoa privredne razvijenosti, pojedini proizvodi će se smatrati luksuznim dobrima, tražnja za kojima je mnogo elastičnija. • Nivo i opseg tržišta – što je tržište uže definisano, npr. tržište jogurta, potrošačima je lakše da pronađu supstitute, npr. druge kisele mlečne proizvode, pa je samim tim i tražnja za jogurtom elastičnija; s druge strane, ukoliko se posmatra šire tržište, npr. tržište hrane uopšte, tražnja za hranom je u velikoj meri neelastična, jer hrana nije lako zamenjiva nekom drugom robom. • Ročnost reagovanja – što je rok posmatranja reakcija tražnje duži, za očekivati je da elastičnost tražnje raste; naime, vremenom potrošači iznalaze načine da zamene upotrebu dobra čija cena raste nekim drugima, generalno smanje tražnju za dobrom čak iako nema raspoloživog supstituta, itd. 46

UVOD U EKONOMIJU

Proučavanje reagovanja kupaca na promenu cene, sa aspekta prodavaca ima sasvim konkretnu primenu. Prodavci mogu da prognoziraju ili planiraju ukupan prihod u zavisnosti od promena cene svojih proizvoda već prema tome kako tražnja reaguje, tj. kolika će biti promena tražene količine ako dođe do promene cene proizvoda. Ukoliko je tražnja elastična, porast cene će izazvati srazmerno veći pad tražene količine, pa će ukupan prihod prodavca (cena pomnožena sa količinom prodate robe) pasti. Određeni prehrambeni proizvodi, na primer pecivo, su moguća ilustracija ovakvog kretanja. Ako je tražnja neelastična, kupci će manje reagovati na rast cene proizvoda, na primer benzina, pa će ukupan prihod prodavca da raste. Pored reagovanja tražnje na cene, tražene količine nekog dobra zavise i od dohotka i vrste dobra. Dohodna elastičnost tražnje pokazuje promene tražene količine dobra ukoliko dođe do promene dohotka. Po pravilu, tražnja za normalnim dobrima raste sa porastom dohotka, dok za inferirornim dobrima tražnja raste – tj. postoji negativna dohodna elastičnost za takvim dobrima, usled drugačije raspodele smanjenog dohotka (već spomenuti primer rasta tražnje za javnim prevozom usled pada dohotka). Merenje reakcije tražnje za jednim proizvodom u zavisnosti od promena cene drugog proizvoda naziva se unakrsna elastičnost tražnje. Najčešće se za unakrsnu elastičnost koristi primer roba supstituta: rast cena jednog dobra izaziva rast tražene količine robe supstituta tog dobra. 2.9.2 Elastičnost ponude Prema zakonu ponude, prodavci na rast cena dobra reaguju povećanjem ponuđene količine dobra na tržištu, ali pored toga reaguju i na promene cena inputa u svojoj proizvodnji, kao i na poboljšanje tehnologije proizvodnje. Cenovna elastičnost ponude je indikator promene ponuđene količine dobra kao reakcija na promenu cene tog dobra, i predstavlja odnos promene ponuđene količine i promene cene. U poređenju sa reagovanjem tražnje, kretanje ponude ima obrnut smer ali je koncept merenja isti: elastična ponuda predstavlja veću promenu ponuđene količine nego što je promena cena. Koristeći primer tržišta knjiga, ponuda će se smatrati elastičnom ukoliko ponuđene količine porastu za 20% a cena knjiga je porasla za 10%. Neelastična ponuda predstavlja manju promenu ponuđenih količina od promene cene dobra, na primer usled nemogućnost pribavljanja novih faktora proizvodnje ili ograničenosti resursa – proizvođači vina ne mogu da prate rast cena usled povećane tražnje, zbog nemogućnosti proširenja proizvodnje grožđa preko granica raspoloživog, odgovarajućeg zemljišta za gajenje posebnih vrsta grožđa. U drugim slučajevima, kada postoji mogućnost proširenja proizvodnje/ raspoloživost faktora proizvodnje, ponuda je elastičnija. Kao i kod tražnje, esktremni slučajevi su savršeno neelastična ponuda (ne 47

UVOD U EKONOMIJU

reaguje na promenu cene) i savršeno elastična ponuda (pri smanjenju cene proizvoda, ponuda nestaje). Jedinično elastična ponuda predstavlja takvu ponudu kod koje je promena ponuđene količine dobra jednaka promeni cene tog dobra.

Cena knjiga (din)

Slika 11: Jedinično elastična ponuda 1000

800

600

400

200 0

27

22

18

15

12

10

Količina ponuđenih knjiga

Uporedno posmatranje ekstremnih slučajeva na strani tražnje i ponude daje sledeći prikaz:

Cena knjiga (din)

Slika 12: Savršeno neelastična tražnja / savršeno elastična ponuda 60

55

55

40

20

0

55

55

40 30

Ponuda Tražnja

15 20

25

30

35

Količina knjiga

Prema tome, u slučajevima savršeno elastične tražnje ili savršeno neelastične ponude (koji se nikad u realnosti ne ostvaruju istovremeno kao na gornjoj slici), ni jedna ni druga strana se ne prilagođavaju promeni cene: cena koju prihvata tražnja je samo 55

48

UVOD U EKONOMIJU

dinara, ni manje ni više, dok je na strani ponude obrnut slučaj – bez obzira na promenu cene (15,30 ili 40 dinara), ponuđena količina se ne menja. 2.10 Efikasnost tržišta Prethodni delovi su pokazali kako se kupci i prodavci ponašaju na tržištu, koji faktori uslovljavaju njihovo ponašanje, kako i koliko promene faktora (cena proizvoda, cena inputa, veličina dohotka, cena drugih proizvoda, itd) utiču na ponudu i tražnju. U delu koji se odnosi na principe ekonomije, navedeno je da su tržišta najčešće dobar organizator privrednih aktivnosti, te da ukupan ishod povećava ekonomsku dobrobit članova društva i društva u celini – drugim rečima, da su tržišta efikasna u svom delovanju. Mada svakog kupca i prodavca na tržištu interesuje samo sopstvena dobrobit, u konačnom ishodu se dolazi do ravnoteže koja maksimizira ukupnu korist kupaca i prodavaca. Nevidljiva ruka tržišta, putem količina i cena dobara vrši efikasnu alokaciju retkih resursa društva. Korist kupaca se izvodi na bazi potrošačeve spremnosti da plati – maksimalni iznos koji će pojedinačni kupac platiti za neko dobro, već prema tome kako sam potrošač procenjuje korisnost dobra za sopstvene potrebe, i na bazi stvarno plaćene cene za to dobro. Razlika između potrošačeve spremnosti da plati i realno plaćene cene na tržištu naziva se potrošačev višak. Na primer, pred odlaska u kupovinu, potrošač je „odvojio“ (bio spreman da potroši) 700 dinara za kupovinu knjige, a uspeo je da je kupi po ceni od 500 dinara – potrošačev višak je 200 dinara. Korist prodavaca se meri na bazi spremnosti prodavca da proda proizvod ili usluge – minimalni iznos koji prodavac očekuje da naplati, koji pokriva prodavčev oportunitetni trošak (vrednost svega čega se prodavac odrekne da bi proizveo proizvod: sirovine, rad, vreme, itd), i na bazi realno naplaćene cene za proizvod. Razlika između cene koja se plaća prodavcu i njegovog troška naziva se proizvođačev višak. Navedene dve mere koristi, za potrošača i za prodavca, uzete zajedno predstavljaju mere ekonomskog blagostanja. Pored tržišnih sila i odnosa koji se uspostavljaju između ponude i tražnje, efikasnot tržišta je u stvarnosti i pod dejstvom državne politike. Ukoliko se kao opšte pretpostvka uzme da je cilj državne politike da maksimizira blagostanje svih članova društva, i kupci i prodavci će imati više koristi ako su njihovi viškovi veći, tj. ako je ukupan višak na nivou društva veći. Kombinacijom jednačine kojom se računa potrošačev višak (vrednost koju pripisuju kupci – plaćena cena) i jednačine kojom se izvodi proizvođačev višak (naplaćena cena – trošak prodavca), dolazi se do zaključka da je ukupan višak razlika između vrednosti koju pripisuju kupci i troška prodavca, s obzirom da su plaćena i naplaćena cena jedno te isto pa se potiru. 49

UVOD U EKONOMIJU

Ukupan višak na tržištu je ukupna vrednost dobara procenjena od strane kupaca (koja se meri njihovom spremnošću da plate proizvode) umanjena za trošak koji prodavci imaju u proizvodnji tih proizvoda. Na osnovu toga se može zaključiti da ako tržišne sile deluju u pravcu maksimiziranja ukupnog viška (i kod potrošača i kod prodavaca), tržište je efikasno.

Cena

Slika 13: Ukupan višak pri ravnoteži tržišta Tražnja Ponuda

Potrošačev višak Proizvođačev višak

Količina Kao što pokazuje gornja ilustracija, svi kupci koji vrednost datog proizvoda procenjuju višom od ravnotežne cene (spremni su više da plate), realizuju višak. Slično tome, svi prodavci čiji je oportunitetni trošak ispod ravnotežne cene realizuju višak. Kako je već istaknuto, smatra se da je slobodno delovanje tržišnih odnosa uslov za efikasnost tržišta, ili drugačije rečeno alokacija resursa se vrši na način koji obezbeđuje: • alociranje ponude nekog dobra onim kupcima koji su spremni da više plate za to dobro, na osnovu konkurencije između kupaca, • alociranje tražnje onim prodavcima koji to dobro mogu da proizvedu uz najniži trošak, na osnovu konkurencije između prodavaca, i • proizvodnju količine dobra koja maksimizira zbir potrošačevog i prodavčevog viška, koja se formira na nivou ravnotežne cene datog dobra. Ukoliko se omogući da ponuda i tražnja deluju jedna na druge na ovaj način, nema potrebe za državnom intervencijom, jer tržište samo maksimizira ishod. Potrebno je posebno napomenuti da su gornji modeli rađeni uz pretpostavke savršene ­konkurencije, 50

UVOD U EKONOMIJU

nepostojanja eksternalija (delovanja na ekonomske subjekte koji ne učestvuju na datom tržištu) i odsustva nesrazmerne tržišne moći jednog ili male grupe subjekata da utiču na cene, što definitivno nisu odlike „stvarnih“ tržišta, pa iz tog razloga dolazi i do drugačijeg shvatanja „slobodnog tržišta“: tržišta su efikasan alokator resursa ukoliko se opštim ekonomsko-pravnim okvirom obezbedi odgovarajući stepen zadovoljenja ekonomskih sloboda.

3. Vrste tržišta Po svojim funkcijama, oblicima i formama tržište je složena kategorija sa kompleksnom strukturom. Poznavanje te strukture je od značaja za razumevanje njegove suštine i načina funkcionisanja. Vrste tržišta se mogu definisati prema različitim kriterijumima podele, a najvažnije vrste obuhvataju sledeće: • Prema osnovnom tržišnom materijalu i ulozi privrednih subjekata, tržište može da bude: o tržište dobara i usluga, na kojem preduzeća prodaju u domaćinstva kupuju, o tržište faktora proizvodnje, na kojem domaćinstva prodaju (rad, zemlju i kapital) a preduzeća kupuju. • Prema posebnim, parcijalnim grupama tržišnog materijala, tržište može da bude: o tržište roba – robno tržište o tržište usluga o tržište kapitala o tržište rada o finansijska tržišta (tržište novca, tržište hartija od vrednosti, devizno tržište, tržište kredita) o tržište informacija, itd. • Prema opsegu i poreklu subjekata, tržište može da bude: o lokalno o nacionalno o unutrašnje / spoljno tržište (određeno teritorijalnim granicama države) o međunarodno tržište (učestvuju rezidenti različitih zemalja) o svetsko tržište (celokupnost nacionalnih tržišta povezanih spoljnom trgovinom i opšti naziv za najveća robna tržišta u svetu koja odlučujuće utiču na kretanje roba i cena u međunarodnim okvirima. Svetsko tržište nastaje povezivanjem nacionalnih privreda putem međunarodne razmene u jedinstven svetski privredni sistem). 51

UVOD U EKONOMIJU

S obzirom na specifičnost ovog nastavnog predmeta, ukratko ćemo predstaviti samo najosnovnije vrste tržišta. 3.1 Tržište roba i usluga Tržište roba i usluga obuhvata kupce i prodavce objekata finalne potrošnje, u smislu korišćenja proizvoda i usluga radi zadovoljavanja potreba, kao i njihove odnose i rezultate međusobnog delovanja. Ovo tržište je potrebno razlikovati od parcijalnih ­tržišta roba (tzv. robnih tržišta) i tržišta usluga, koja obuhvataju promet drugačije vrste tržištnog materijala. Ponašanje potrošača na tržištu roba i usluga uslovljeno je brojnim faktorima, od kojih se kao najvažniji smatraju budžetsko organičenje i preferencije potrošača, kako je objašnjeno u poglavlju 2. Budžetsko ograničenje je funkcija koja pokazuje različite kombinacije dobara („korpe proizvoda“ različitih cena i različite upotrebe) koje potrošač može sebi da priušti sa dohotkom kojim raspolaže i po datim (tržišnim) cenama odabranih proizvoda. Preferencije (sklonost) potrošača u izboru kombinacije proizvoda su sledeći faktor koji opredeljuje konačnu odluku o trošenju dohotka koji je raspodelom alociran potrošaču. Optimalni izbor potrošača se realizuje u sadejstvu budžetskog ograničenja i samo jedne krive preferencije, tj. vrednost koju dobrima pripisuje potrošač jednaka je vrednosti koju dobrima pripisuje tržište. Pored osnovne funkcije realizacije razmene, jedna od funkcija tržišta jeste i da informiše proizvodače (ponudu) o željama i mogućnostima kupaca (tražnje). Kako je već objašnjeno, tražnja se formira kao rezultat različitih faktora, od kojih su najznačajniji dohodak i sklonosti potrošača. U kontektsu tržišta roba i usluga za finalnu ličnu potrošnju, posebno je potrebno istaći različite vrste proizvoda tražnja za kojima se drugačije formira i ima drugačije trendove kretanja. Prema osnovnom zakonu tražnje, što je cena nekog proizvoda veća, tražnja za njim je manja, zbog toga što je dohodak potrošača ograničavajuća kategorija. Niži dohodak najčešće znači manju ukupnu potrošnju tj. smanjenju tražnju za nekim ili većinom proizvoda. U odnosu na promenu dohotka, robe mogu biti normalne robe ili inferiorne robe. Ako tražnja za nekim proizvodom pada kada se smanjuje dohodak potrošača, takvo dobro se naziva normalno dobro. Najveći deo svih proizvoda i usluga koje su predmet finalne potrošnje spada u ovu kategoriju. S druge strane, ako tražnja za nekim dobrom raste kada dohodak pada, takvo dobro je inferiorno dobro (npr. sa padom dohotka raste tražnja za uslugama javnog prevoza). Određene vrsta proizvoda čija je potrošnja, a samim time i tražnja, povezana su srodni proizvodi, koji mogu da budu robe supstituti i robe komplementi. Robe supstituti su dva dobra kod kojih porast cene jednog dobra dovodi do porasta tražnje za drugim, zato što i jedno i drugo dobro mogu na relativno sličan način da zadovolje potrebe 52

UVOD U EKONOMIJU

ili se smatraju zamenljivim (npr. puter i margarin, sladoled i smrznuti jogurt). Robe komplementi su dva dobra kod kojih porast cene jednog dovodi do smanjenja tražnje za drugim, zato što jedno drugo dopunjuju u procesu potrošnje (npr. automobil i bezin, kompjuteri i softver). Robna tržišta predstavljaju organizovanu razmenu / trgovinu posebnim primarnim proizvodima ili sirovinama, kao što su na primer, čaj, kafa, šećer, kakao, vuna, pamuk, metali, nemetali, nafta, ugalj, pšenica, kukuruz, itd. Trgovina koja se realizuje na ­robnih tržištima, kako sa aspekta količine, tako i sa aspekta ostvarenih cena, ima veoma značajne posledice za brojne industrijske grane koje se na taj način snabdevaju inputima (ulaznim komponentama) za svoju proizvodnju. Robna tržišta su najčešće međunarodna po svom karakteru – prodavci i kupci su poreklom iz različitih zemalja, i tržišta na veliko po kriterijumu obima trgovine i vrste aktera – trguje se velikim količinama roba a učesnici na tržištu su najčešće pravna lica (npr. preduzeća). Navedene karakteristike robnih tržišta rezultirale su posebnom organizacijom razmene i načinom rada tako da nije potrebna fizička prisutnost samih roba – trgovina se realizuje razmenom ugovora u kupoprodaji. Osnovne razlike između pojedinih roba u ovakvom kontektsu su: a) Fizički atributi robe (npr. određeni standard kvaliteta – čistoća metala ili stepen prerade sirove nafte); b) Datum kada je roba na raspolaganju (momentalno – tzv. spot trgovina, ili u nekom trenutku u budućnosti – tzv. trgovina fjučersima), i c) Mesto na kojem je roba raspoloživa (npr. da li je ugalj raspoloživ za preuzimanje na mestu iskopa ili u skladištu bližem kupcu). Ovakva vrsta tržišta se najčešće organizuje u okviru specijalizovanih robnih berzi, na primer Chicago Mercantile Exchange ili Produktna berza u Novom Sadu gde se najviše trguje primarnih poljoprivrednim proizvodima (pšenica, kukuruz). 3.2 Tržište faktora proizvodnje Za razliku od tržišta roba i usluga, tržište faktora proizvodnje ima drugačije karakteristike, s obzirom da je tražnja na ovim tržištima izvedena kategorija. Naime, tražnja na primer za sredstvima za proizvodnju (oprema) je izvedena iz procenjena tražnje za dobrima (robom) koja će se proizvesti stavljanjem u funkciju faktora proizvodnje. Druga bitna razlika tržišta faktora proizvodnje jeste da se pribavljanje dodatnog faktora (npr. zapošljavanje dodatnih radnika ili kupovina dodatne mašine) procenjuje u odnosu na doprinos dodatne količine tog faktora proizvodnje ukupnom prihodu koji će se ostvariti većom proizvodnjom, uz nepromenjene količine ostalih faktora. Angažovanjem dodatnih faktora proizvodnje, ukupna proizvodnja (output) povećava se za marginalni (granični) iznos. Vrednost marginalnog proizvoda faktora 53

UVOD U EKONOMIJU

proizvodnje dobija se kada se marginalni proizvod pomnoži sa tržišnom cenom outputa. Što je veća vrednost marginalnog proizvoda faktora proizvodnje, veća će biti i tražnja za tim faktorom. Pored finansijskih tržišta, najvažnije vrste tržišta faktora proizvodnje su tržište kapitala u smislu kapitalnih dobara i tržište rada. 3.2.1 Tržište kapitalnih dobara Tržište kapitala se može posmatrati u širem i užem smislu, već prema tome šta se podrazumeva pod pojmom kapitala. Uopšteno govoreći, kapital predstavlja vrednost koja se oplođuje, tj. ima sposobnost da stvori vrednost veću od sopstvene i svom vlasniku obezbedi profit, bez obzira na konkretan oblik oplodnje. Kapital u tržišnoj privredi uvek može da se preobrazi u svoj novčani oblik, ali, pošto se dok je u tom obliku ne oplođuje, on uvek teži da se što pre pretvori u jedan od dva pojavna oblika: • realni kapital ili realna imovina/sredstva – sredstva za proizvodnju (mašine, oprema, zgrade, reprodukcioni materijal i zalihe poluproizvoda) i zalihe gotovih proizvoda, ili • finansijski kapital – različiti finansijski insrumenti koji donose prihod (štedni ulozi, obveznice, akcije, komercijalni zapisi). Najšire shvatanje tržišta kapitala, prema tome, predstavlja promet sredstava (realnih ili novčanih) u funkciji dalje proizvodnje. Prema najužem shvatanju, tržište kapitala je promet dugoročnog zajmovnih sredstava, tj. dugoročnih hartija od vrednosti, kao što su obveznice i akcije. Tržište finansijskog kapitala biće objašnjeno u okviru finansijskih tržišta. Ipak, ekonomisti pod tržištem kapitala smatraju tržište ukupnog fonda opreme i građevinskih objekata koji se koriste u proizvodnji, tj. razmena u svrhu proizvodne potrošnje. Drugim rečima, kapital privrede podrazumeva akumulaciju dobara koja su proizvedena u prošlosti, a koja se u sadašnosti koriste za proizvodnju novih dobara i usluga. Pojam investicija se, po pravilu, vezuje za realni kapital, tj. investicije predstavljaju pribavljanje novog realnog kapitala, odnosno novih investicionih dobara. Ponuda na tržištu kapitala, osim bazične zavisnosti od cena kapitalnih dobara i očekivanja u vezi sa budućim investicionim potrebama, zavisi i od tehničko-tehnološke osnove privrede – naročito u vezi sa istraživanjem i razvojem, što potencijalno rezultira razvojem nove tehnike, tehnologije, opreme i sirovina. Pored toga, na ponudu kapitalnih dobara utiče i industrijska struktura privrede, gde razvijenije grane kao što su npr. mašinska i građevinska industrija mogu da ponude savremena i kvalitetna sredstva za proizvodnju, Konačno, na ponudu utiče i broj preduzeća koja proizvode kapitalna dobra: sa većim brojem preduzeća raste i ponuda. Tražnja za kapitalnim dobrima, kao i za drugim faktorima proizvodnje, zavisi od vrednosti marginalnog proizvoda kapitalnog dobra. Stavljanjem u funkciju dodatnih kapitalnih dobara, npr. kupovinom mašina ili iznajmljivanjem fabričke hale, ukupan output povećava se 54

UVOD U EKONOMIJU

za marginalni proizvod, čija vrednost po tržišnim cenama određuje tražnju za tim kapitalnim dobrom. Pored toga, tražnja za kapitalnim dobrima zavisi i od: a) Nivoa primene tehnološkog znanja u privredi – viši nivo primene savremene tehnike i tehnologije utiče na porast tražnje; b) Odnosa između kupovne cene kapitalnog dobra i cene zakupa, npr. zgrade – sve dok se vrednost marginalnog proizvoda kapitalnog dobra ne izjednači sa njegovom kupovnom cenom, raste tražnja za najmom tog dobra; c) Ponude ostalih faktora proizvodnje (rada i zemlje) – nestašica nekog od ostalih faktora proizvodnje može da smanji dodatni prihod koji se ostvaruje npr. kroz kupovinu i instalisanje nove mašine, tj. da smanji vrednost marginalnog proizvoda nove mašine i na taj način da smanji tražnju za novim mašinama; d) Nivoa cena i kamatnih stopa u privredi – niži nivo cena i kamata na kredite podstiču preduzeća da investiraju u kapitalna a domaćinstva da kupuju stambeni prostor (što se takođe smatra investicijama), što dovodi do rasta tražnje; e) Državne politike, posebno u domenu poreskih olakšica – usled odobravanja poreskih kredita za investicije raste tražnja za kapitalnim dobrima, i u domenu javnih nabavki – gde se država javlja kao kupac različitih dobara. 3.2.2 Tržište rada Tržište rada predstavlja ukupnost ponude i tražnje za „živim“ faktorom proizvodnje, ljudskim radom, ili drugačije rečeno, tržište rada predstavlja mesto na kojem se ugovaraju zarade i uslovi zapošljavanja radnika. Rad je resurs – subjektivni faktor proizvodnje koji predstavlja umne i fizičke sposobnosti ljudi, njihove radne navike, obrazovanje i stručnost. Rad je potrebno je razlikovati od pojmova humani (ljudski) kapital – što predstavlja akumulaciju ulaganja u ljude, najčešće kroz obrazovanje, i intelektualni kapital – ukupnost ljudskog kapitala i svih drugih znanja i veština koje ljudi stiču radeći u privrednim organizacijama. Upravo zbog specifičnosti samog tržišnog materijala, funkcionisanje i odlike tržišta rada se razlikuju od tržišta roba. Tržišni materijal se u osnovi sastoji od kupovine/prodaje ili iznajmljivanja usluga radne snage za određeni vremenski period (sat, dan, mesec). Primeri kupovine usluga radne snage su najčešće anagažovanje radnika za realizaciju konkretnog, tačno definisanog posla, kroz ugovor o delu ili autorskom delu. Iznajmljivanje usluga radne snage je najrasprostranjeniji oblik anagažovanja rada, kada se zapošljavanje vrši na određeno ili (ređe) neodređeno vreme. Specifičnost tržišta rada ogleda se i u postojanju dvostrukog načina merenja ili izražavanja nadnica: realna nadnica predstavlja plaćanje za rad mereno jedinicama outputa, dok je nominalna nadnica izražena novčano. Preduzeća zapošljavaju nove radnike (raste tražnja za radom) sve dok se realna nadnica ne izjednači sa ­marginalnim 55

UVOD U EKONOMIJU

proizvodom rada, tj. do tačke na kojoj je esktra prihod ostvaren dodatnim zapošljavanjem jednak platama dodatnih radnika. Nakon toga, tražnja za radom opada. Sledeća specifičnost tržišta rada ogleda se u nedovoljnoj fleksibilnosti / krutosti, tj. rigidnosti cena rada. U ravnotežnom modelu, realne najamnine se prilagođavaju da bi se ponuda i tražnja za radom dovele u ravnotežu. U stvranosti, ugovorena cena rada (plata, nadnica, najamnina) nije uvek dovoljno elastična da bi se ravnoteža na tržištu u potpunosti obezbedila. Ako realna nadnica čvrsto stoji iznad ravnotežnog nivoa, to znači da ponuda radne snage premašuje tražnju za njom i javlja se nezaposlenost. Postoji nekoliko razloga za postojanje ove specifičnosti tržišta rada, a najvažniji su: a) Državna politika, ustanovljavanjem zakonskog nivoa minimalne zarade, sprečava da nadnice padnu na ravnotežni nivo. U 2006. godini u SAD minimalna plata je iznosila 1.246 USD, a u Srbiji 8.600 dinara ili oko 143 USD. b) Sindikati takođe utiču na rigidnost plata, s obzirom da se najamnine ne utvrđuju ravnotežnim nivoom ponude i tražnje, već kolektivnim pregovaranjem između vođa sindikata i rukovodstva preduzeća. Često se krajnjim ugovorom plate povećavaju iznad ravnotežnog nivoa, što negativno utiče na profitabilnost preduzeća i dovodi do otpuđtanja radnika. c) Teorije o efikasnosti plata ističu da visoke nadnice, iznad ravnotežnog nivoa, utiču na veću motivisanost i produktivnost zaposlenih, da smanjuju fluktuaciju radne snage (brzo napuštanje radnog mesta, usled npr. potrage za većom zaradom) i troškove novog zapošljavanje i obuke koji odatle proizilaze, kao i tročkove negativne selekcije (na upražnjena mesta raspoređuju se manje kvalitetni radnici koji su ostali u preduzeću), itd. Karakteristika tržišta rada je i njegova segmentiranost, tj. podela tržišta na posebne delove između kojih postoje prepreke za slobodno seljenje rada (radne snage). Uzroci segmentiranosti su brojni i između ostalog uključuju institucionalne faktore (uloga sindikata, udruženja poslodavaca i države), tehničko-tehnološke faktore (razvoj posebnih, usko specijalizovanih profesija i zanimanja) i vanekonomske faktore (tradicija i običaji u zapošljavanju, sklonost određenim grupama profesija i zanimanja, društvena stratifikacija i postojanje elita, etnička i rodna diskriminacija, itd.) . 3.2.3 Nezaposlenost Nastanak i razvoj makroekonomskih istraživanja vezuje se za područje nezaposlenosti, koje do izbijanja Velike ekonomske krize (1929–1933.) nije privlačilo značajniju pažnju ekonomske teorije i prakse ekonomske politike. Sa pojavom Kejnza, problem nezaposlenosti – nastanak, obeležja, uzroci i posledice, dolazi u prvi plan. 56

UVOD U EKONOMIJU

U svom kapitalnom delu „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“, objavljenom 1936. godine, Kejnz pomera centar svojih istraživanja sa cikličnih kretanja privrede na problem nezaposlenosti, koju smatra trajnom i zakonitom karakteristikom savremenog buržoaskog društva. Nesklad ukupne štednje i investicija, koji je rezultat sa jedne strane pada potrošnje usled rasta dohotka, a sa druge strane manje investicione tražnje usled pada profitne stope, dovodi do smanjenja ukupne tražnje, nacionalnog dohotka i stepena zaposlenosti faktora proizvodnje. Prema tome, puna zaposlenost se ne može automatski ostvariti, već je potrebna aktivna uloga države u smislu podsticanja potrošnje i investicija. Krajem sedamdestih godina, pažnja makroekonomista se usredsredila na drugi fenomen – problem inflacije, tj. nivoa i dinamike cena, tako da je nezaposlenost pomaknuta u drugi plan. Bez obzira na to, stopa nezaposlenosti predstavlja jedan od ključnih indikatora funkcionisanja privrede i dugoročno održanje visoke stope nezaposlenosti dovodi do rasipanja društvenih resursa – ne ostvaruje se mogući obim ukupne proizvodnje, odnosi u raspodeli ne funkcionišu na adekvatan način (npr. smanjuju se fondovi socijalnih davanja a raste broj njihovih korisnika), ljudski kapital se smanjuje, itd. Stopa nezaposlenosti predstavlja udeo nezaposlenih lica u ukupnom fondu radne snage, koji čine zaposlena i nezaposlena lica. Prema podacima Međunarodne organizacije rada (ILO: Global Employment Trends, januar 2007), krajem 2006. godine u svetu je bilo evidentirano 195,2 miliona nezaposlenih lica, što daje stopu nezaposlenosti na globalnom nivou od 6,3%. S obzirom da se globalna stopa nezaposlenosti unatrag nekoliko godina nalazi na približno istom nivou, nameće se zaključak da oporavak svetske privrede, nakon relativnog usporavanja u periodu 2001–2003, nije rezultirao smanjenjem ukupne nezaposlenosti. Pored apsolutnog nivoa nezaposlenosti, posebno zabrinjava činjenica da je u 2006. godini, 1.37 milijardi zaposlenih ostvarivalo dohodak niži od $2 po danu, što se smatra aspolutnom granicom siromaštva. Kao što se vidi iz tabele kaja sledi, u periodu 1993–2003. godina, došlo je do rasta globalne stope nezaposlenosti, i to najviše u Jugoistočnoj Aziji i zemljama u tranziciji (čak i pored apsolutnog smanjivanja kontingenta radne snage u tranzicionim privredama), dok je u razvijenim, industrijalizovanim zemljama stopa nezaposlenosti opala u istom periodu. Relativno najniža stopa nezaposlenosti zabeležena je u regionu Istočne Azije, gde je evidentiran i najbrži rast bruto domaćeg proizvoda (BDP).

57

UVOD U EKONOMIJU

Tabela 3: Globalno tržište rada i ekonomski indikatori (1993–2003, u %)

Region

Stopa nezaposlenosti

Broj zaposlenih / ukup. populacija

God. stopa rasta produktivnosti

Godišnja stopa rasta radne snage

Godišnja stopa rasta BDP

1993–2003

1993–2003

1993–2003

1993

2003

1993

2003

Svet

5,6

6,2

63,3

62,5

1,0

1,8

3,5

L. America i Karibi

6,9

8,0

59,3

59,3

0,1

2,3

2,6

Istočna Azija

2,4

3,3

78,1

76,6

5,8

1,3

8,3

Jugoistočna Azija

3,9

6,3

68,8

67,1

2,0

2,4

4,4

Južna Azija

4,8

4,8

57,0

57,0

3,3

2,3

5,5

Srednji Istok i severna Afrika

12,1

11,9

45,4

46,4

0,1

3,3

3,5

Subsaharska Afrika

11,0

10,8

65,6

66,0

– 0,2

2,8

2,9

Zemlje u tranziciji

6,3

9,4

58,8

53,5

2,3

– 0,1

0,2

Industrijalizovane privrede

8,0

6,8

55,4

56,1

1,4

0,8

2,5

Izvor: World Employment Report 2004–2005 (ILO, Geneva, 2006), www. ilo. org

U savremenim tržišnim privredama stopa nezaposlenosti se kreće između 2–4% (npr. Luksemburg, Holandija) i čak 19,5% (Poljska), dok je u EU15 stopa nezaposlenosti u 2002. godinu iznosila 7,7% i oko 5% u SAD, pri čemu se bitno između zemalja razlikuje udeo tzv. dugotrajne nezaposlenosti (bez posla duže od 12 meseci) u ukupnoj nezaposlenosti, na primer u SAD, 2004. godine ova kategorija ima udeo od

58

UVOD U EKONOMIJU

12,7%, u EU15 42,4%, dok je u Češkoj udeo dugotrajne nezaposlenosti u ukupnoj nezaposlenosti preko 50%. Skoro identični trendovi i strukture su prisutne u različitim delovima globalnog tržišta rada. Među nezaposlenim licima dominiraju mlade osobe, pripadnici etničkih manjina i lica sa nižim stepenom obrazovanja, uz veće učešće nezaposlenih žena. Stopa nezaposlenosti značajno je povezana sa stopom rasta ukupnog realnog proizvoda (outputa) zemlje, i to obrnuto (ne)proporacionalno: nezaposlenost pada kada realni output raste brže od ukupnog potencijalnog proizvoda u zemlji, i ­ obrnuto, ­nezaposlenost raste kada stvarno proizvedeni output pada sporije od ukupnog proizvoda koji je moguće realizovati na nivou privrede kao celine. Ova kretanja imaju inverzni karakter, ali ne istog stepena: potrebno je, na primer, da realni proizvod poraste za više od 1%, da bi se nezaposlenost smanjila za 1%. Razloge za ovakva različita kretanja treba potražiti u: • metodologiji evidentiranja nezaposlenosti (npr. ukupan broj nezaposlenih ne uključuje lica koja ne traže posao jer smatraju da ne mogu da ga nađu, zatim zaposlene koji rade sa pola radnog vremena, itd), • načinu reagovanja preduzeća na privredni oporavak – nakon recesije, preduzeća ne zapošljavaju dodatne radnike već postojeći zaposleni ostvaruju veći broj časova rada • specifičnostima pojedinih delatnosti – uvećanje proizvodnje realizuje se na osnovu pripremno-tehničkih poslova obavljenih u prethodnom periodu (npr. dizajn proizvoda), pa nema potrebe za novim radnicima. Sa teorijskog aspekta, klasifikacija nezaposlenosti obuhvata sledeće vrste: 1. Frikciona nezaposlenost – nastaje usled kratkoročnih promena na tržištu rada, usled na primer potrage za bolje plaćenim ili drugačijim poslom, a sagledavanje poslovnih prilika i prikupljanje informacija traje izvesno vreme; 2. Strukturalna nezaposlenost – rezultat je dugoročnih strukturnih promena u privredi, tj. promena u ponudi i tražnji za radom u pojedinim delatnostima, industrijama, regionima, itd. Nastanak novih industrija koja traže specifična znanja i veštine (npr. grafički dizajn) ili gašenje tzv. tradicionalnih industrija, kao što je tekstilna, usled konkurencije iz novo industrijalizovanih, istočnih zemalja, dovodi do rasta nezaposlenosti. 3. Klasična (dobrovoljna) nezaposlenost – nastaje usled suviše visokih realnih najamnina, što rezultira padom tražnje za radom i povećanjem nezaposlenosti;

  Prema: Josifidis (2006), op. cit, str. 227–235.

59

UVOD U EKONOMIJU

4. Ciklična nezaposlenost – javlja se zbog niske ukupne tražnje u privredi koja nije u mogućnosti da absorbuje ukupan potencijalni proizvod u zemlji, te je stvarno realizovani proizvod (realni output) manji od potencijalnog. Drugim rečima, ciklična nezaposlenost je razlika između stvarnog broja zaposlenih i broja lica koja bi bila zaposlena na nivou potencijalnog proizvoda. 5. Prirodna (održiva) stopa nezaposlenosti – formira se na ravnotežnom novu realnih nadnica i predstavlja deo radne snage koji ne želi ili nije u mogućnosti (zbog neodgovarajućih kvalifikacija) da prihvati ponuđene poslove sa tako utvrđenom realnom najamninom. Pored toga, nivo / rast prirodne stope nezaposlenosti uslovljen je i drugim faktorima koji smanjuju ponudu rada, kao što su socijalne naknade za nezaposlene (rast naknada smanjuje zainteresovanost nezaposlenih da nađu posao i time smanjuje ponudu rada), delovanje sindikata, tehnološki zahtevi za posebnim znanjima i porast poreza na dohodak. Smanjena tražnja za radom (npr. usled pada cena dobara) takođe dovodi do rasta prirodne stope nezaposlenosti. 6. Stopa nezaposlenosti koja ne ubrzava inflaciju (NAIRU) – predstavlja centralni koncept savremene makroekonomske teorije, imajući u vidu da je inflacija preuzela primat nas problemom nezaposlenosti. Koncept se zasniva na činjenici da je tržište rada, zbog svojih specifičnosti, imperfektno, tj. da ravnoteža ponude i tražnje za radom ne može da eliminiše nedobrovoljnu nezaposlenost. Održiva stope nezaposlenosti se formira kao rezultat pregovora između sindikata / radnika i poslodavaca. Odsustvo dogovora tj. bitna prevaga sindikalne moći dovodi do rasta nominalnih (novčanih) najamnina, što uslovljava rast cena proizvoda i pokreće se inflaciona spirala. 3.3 Finansijska tržišta Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, finansijska tržišta su doživela transformaciju koja se često označava kao „finansijska revolucija“ koja je obuhvatala bitne promene u načinu organizacije, funkcionisanja i regulisanja tržišta posebnom robom – finansijskim sredstvima. Kao rezultat, finansijska tržišta su ne samo učvrstila svoju dominantnu poziciju u odnosu na tzv. realnu ekonomiju (proizvodnju), već se smatra da su povela svoj privredni život, često nezavistan od kretanja u realnim sektorima. Konačno, finansijska tržišta su postala izuzetno važan politički domen, kako na nivou nacionalnih privreda, tako i u okvirima međunarodne i svetske privrede. Pre razmatranja savremenih finansijskih tržišta, neophodno je ukratko predstaviti nastanak i razvoj posebnog tržišnog materijala – novca, koji je predmet transakcija na finansijskim tržištima. 60

UVOD U EKONOMIJU

3.3.1 Nastanak i razvoj novca Novac predstavlja ekonomsku kategoriju koja je oduvek privlačila značajnu pažnju, kako teoretičara ekonomije i drugih nauka, tako i svih članova društvene zajednice unutar koje se koristi za različite funkcije (plaćanja, razmenu, čuvanje vrednosti, itd). Novac je istorijska kategorija, nastala kao rezultat robne proizvodnje i razmene, ali uz veoma značajne povratne posledice na čitav ekonomski sistem. Savremena privreda, njeno funkcionisanje i razvoj, ima dve osnovne komponente: robne i novčane tokove, koji su međusobno povezani i uslovljeni. Adekvatno razvijen i dimenzioniran novčani sistem u funkciji je pune zaposlenosti i efikasne upotrebe resursa društva. U realnom ekonomskom životu, makroekonomska politika se koristi sredstvima monetarno politike radi ostvarivanja neophodnih uslova za ekonomski rast, kao i za otklanjanje mogućih odstupanja u realnim i monetarnim kretanjima. Razvojem naturalne razmene, kada se roba razmenjivala za drugu robu, jedna roba je postepeno i na određenoj teritoriji dobijala funkciju opšteg ekvivalenta – sve druge robe mogle su svoju vrednost izraziti putem te robe. Pojavom zanatstva, kao druge velike podele rada, počinje prerada raznim metala, i novac počinje da se izrađuje prvo od gvožđa i bakra, a kasnije od plemenitih metala. Prve društvene konvencije o korišćenju specifičnih znakova / simbola vrednosti nastale su još 2000 godina p. n. e. , u okviru trgovine žitaricama i hranom na Bliskom istoku, kada su brodski tovari robe bili osiguravani posebno označenim srebrnim polugama, da bi se sprečilo da sadržaj tovara bude menjan tokom prevoza. Ovakva funkcija novca kao sredstva čuvanja vrednosti održala se tokom narednih petnaest vekova, ali je uvek u pozadini imala silu (najčešće vojnu snagu) koja je de facto omogućavala realizaciju ove funkcije. Prihvatanje ovih znakova vrednosti bilo je uslovljeno prisustvom države sile i prihvatanjem („legitimnošću“) njene vlasti. Radi olakšanja upotrebe metalnih znakova, države su počele da koriste retke, plemenite metale (zlato, srebro) čija je sama supstanca predstavljala vrednost po sebi, da ih oblikuju i označavaju sopstvenim simbolima / žigovima, u cilju prepoznatljivosti. Na taj način su nastale prve monete. Do danas, funkcija kovanja (i uopšte izdavanja) novca ostala je u isključivom pravu vladara, tj. države. Do najšire upotreba zlata u izradi novca došlo je tek u XIX veku, otkrićem novih nalazišta i bitnim povećanjem produktivnosti u proizvodnji zlata. Uvođenjem novca kao stalnog posrednika u razmeni dolazi do razdavajanja akta kupovine od akta prodaje, što izaziva teškoće u realizaciji robe i otvara mogućnost kriza. Dobra se više ne razmenjuju samo za zadovoljavanje potreba, već i radi gomilanja novca. Novčana razmena doprinosi stvaranju treće velike podele rada – izdvajanjem trgovine i stvaranjem klase trgovaca. 61

UVOD U EKONOMIJU

Sve do kraja XVIII veka, kovani novac je bio glavno platežno sredstvo, kada u širu upotrebu ulaze različiti oblici papirnih potvrda, setrifikata, menice i drugi instrumenti plaćanja prikladniji za rukovanje, naročito u međunarodnim poslovima. Oskudica kovanog novca, sve intenzivniji razvoj kreditnih poslova i obračuna, obilje raznovrsnih novčanih jedinica koje su bile u upotrebi, nesigurnost prenosa gotovog novca – sve to dovodi do šire upotrebe menica i vrlo razvijenog prometa menica umesto prometa gotovog novca. Istovremeno, na račun u sefovima deponovanih vrednosti i gotovog novca, banke su počele da izdaju posebne potvrde – banknote – koje su takođe služile kao sredstvo plaćanja, i koje su mogle da budu izdavane čak i u ­vrednosti većoj o deponovanih sredstava, bez ugrožavanja likvidnosti banke. Međutim, radi kontrole špekulativnog i prevelikog emitovanja banknota (novčanica), državnim propisima se ograničava pravo izdavanja i dozvolu da izdaju novčanice dobija mali broj banaka u državnoj svojini – emisione banke. Ako sticajem okolnosti emisiona banka obustavi konvertibilnost svojih novčanica (mogućnost zamene za zlato ili srebro) ali se one zadrže u opticaju kao zakonsko sredstvo prometa i plaćanja, novčanice dobijaju sve odlike papirnog novca. Papirni novac sadrži sasvim beznačajnu sopstvenu vrednost ali mu država, svojim propisima, osigurava funkciju prometnog i platežnog sredstva. Gotov novac obuhvata novčanice i sitan kovani novac, ali se plaćanja u savrmenoj privredi sve više obavljaju bez upotrebe gotovine, tj. korišćenjem depozitnog ili žiralnog novca. Žiralni novac se javlja još u XII veku u Italiji i Španiji, usled brojnih i raznovrsnih potreba domaće i međunarodne trgovine. Kao što su banke primale na čuvanje zlatnike, srebrnjake i druge vrednosti – uz izdavanje sertifikata i banknota, tako su počele u zalog primati i same banknote. Na takav depozit banke nisu izdavale potvrde, nego su odgovarajuće iznose samo računovostveno beležile (odobravale) na računima svojim klijenata, koji su mogli da slobodno sa njima raspolažu. S obzirom da su se depoziti veoma retko povlačili, banke su mogle da klijentima odobravaju iznose i mnogostruko veće od vrednosti deponovanih sredstava, do određene granice. Multiplikovanjem upotrebe položenih depozita, tj. odobravanjem kredita klijentima su se obezbeđivala dodatna sredstva za razvoj proizvodnje i prometa, bez polaganja dodatnih depozita, što je osnov nastanka kreditnog novca. „Proizvodnja“ novca od strane banaka pojavljuje se najpre kod izdavanja (emisije) banknota iznad metalnog, zlatnog ili srebrnog pokrića. Kreiranjem žiralnog novca „proizvodna“ uloga banke je znatno pojačana, jer cirkulaciju banknota ili papirnog novca nadopunjuje još šira cirkulacija potraživanja tog novca. Vremenom se broj emisionih banaka smanjuje, često i na samo jednu banku u državi i uspostavlja se centralna banka, kao „banka svih banaka“, koja ima presudnu ulogu u dimenzioniranju u strukturiranju novčanih tokova u privredi. Državnim propisima se reguliše metalno pokriće i na taj način obim (volumen) opticaja gotovog novca, dok je obim 62

UVOD U EKONOMIJU

s­ tvorenog žiralnog novca bilo teško utvrditi. Jedina kočnica u preteranoj ekspanziji žiralnog novca bio je interes same banke da očuva svoju likvidnost, tj. da može na zahtev isplatiti položeni depozit. Imajući u vidu činjenicu da se veći deo plaćanja ipak obavljao putem računa a ne gotovinski, banke su morale da samo deo kreditnog novca koje su emitovale bude pokriven gotovinom u blagajni ili sopstvenim rezervama kod centralne banke. Mehanizam držanja obaveznih rezervi kod centralne banke i način kreditiranja banaka od strane centralne banke su u novije vreme postali jedno od najvažnijih oruđa u vođenju ekonomske politike. Razvoj savremene privrede i shodno tome razvoj potreba za različitim oblicima novčane podrške realnim tokovima, u uslovima postojanja nacionalnih valuta i svetskog tržišta, rezultirao je kreiranjem posebnih oblika novca koji su potpuno odvojeni od svake materijalne supstance i regulative emisione (nacionalne ili međunarodne) banke. Nastanak digitalnog / elektronskog novca vezuje se za ubrzan rast elektronskog poslovanja putem ineterneta, omogućavajući korisnicima da putem posebnih „smart“ kartica (opremljenih čipom sa bežičnom komunikacijom) vrše plaćanja uz direktno zaduživanje njihovog bankarskog računa. Najčešći primer upotrebe digitalnog novca je elektronski transfer fondova. Postoje različite verzije digitalnog novca, sa depozitom u zlatu, nacionalnoj ili drugoj valuti, uz posebne obračunske digitalne jedinice, itd, ali je njegova upotreba još uvek oganičena na najrazvijjenije privrede kao što su Kanada, Hong Kong, Singapur, itd. Imajući u vidu značaj koji novčani „krvotok“ ima za privredu, na nacionalnom, međunarodnom i svetskom nivou, sistem propisa koji regulišu poslovanje banaka i finansijskog sistema uopšte bitno se menjao, a naročito u poslednjim decenijama XX veka. Od relativno velike samostalnosti na istorijskom početku, preko strogih i detaljnih propisa u vezi sa novčanim tokovima i obimom, međunarodnih banaka i finansijskih institucija, rastuće samoregulative bankarskog i finansijskog sektora, sve do međunarodnih konvencija o finansijskom prometu, nastanka svetskog novca (na primer, američki dolar) i nadnacionalnih valuta (na primer, evro). 3.3.2 Funkcije novca S obzirom da u suštini predstavlja društvenu konvenciju, novac je sve što služi kao opšte prihvaćeno sredstvo razmene odnosno sredstvo plaćanja, zbog toga što trajno vrši ulogu opšeg ekvivalenta. Izražavajući vrednost svih ostalih roba, novac omogućava da se u razmeni pribave robe i usluge koje su potrebne za zadovoljavanje konkretnih potreba. Novac je ukupnost imovine u privredi koja se redovno koristi prilikom nabavke robe i usluga.

63

UVOD U EKONOMIJU

Pre razmatranja osnovnih funkcija novca u ekonomiji, potrebno je da se ukratko objasne ključne kategorije koje determinišu novac u okviru kružnog kretanja u privredi jedne zemlje. Količina novca u opticaju u jednoj privredi je iznos gotovog novca koji je pušten u promet i njegova količina, za uspešno funkcionisanje prometa i plaćanja, zavisi od nivoa cena, brzine opticaja (obrta) novca, upotrebe kreditnog novca, itd. Obrt novca je kružni tok u kome se ukupna novčana masa više puta upotrebi u toku godine radi kupovine i prodaje roba i faktora proizvodnje. Cirkulacija novčanih tokova se ne odvija u svim zemljama istom brzinom, niti uvek istom brzinom u jednoj privredi, što zavisi od više različitih faktora, kao što su ukupna novčana masa, nivo privrednih aktivnosti, način organizacije same ekonomije, itd. Brzina obrta novca je broj obrta ukupne novčane mase u privredi toku jedne godine u uslovljena je promenama kamatne stope, očekivane inflacije i učestalošću primanja zarada. Novac, kao i svaka druga roba, ima svoju vrednost koja je određena ponudom i tražnjom za novcem. Ponuda novca je količina novca stvorena od strane bankarskog sistema u jednoj privredi i obuhvata različite oblike, kao što su gotov novac, depoziti, putnički čekovi, sredstva finansijskih fondova, obveznice štednje, rezerve preduzeća, itd. Ponuda novca zavisi upravo srazmerno od nivoa cena u privredi i bruto domaćeg proizvoda, a obrnuto srazmerno od brzine opticaja novca. Tražnja za novcem pokazuje koliko bogatstva ljudi žele da drže u likvidnom obliku tj. u obliku koji im omogućava da brzo i sigurno, uz minimalne troškove, kupe potrebna dobra i usluge (na primer, u gotovini ili na tekućem računu). Tražnja za novcem zavisi od nivoa nominalnog dohotka (novčanog izraza dohotka) i kamatne stope. Ekonomisti koriste izraz likvidnost da bi opisali lakoću sa kojom se neka vrsta imovine može pretvoriti u sredstvo za razmenu. Po definiciji, novac je najlikvidnija raspoloživa imovina, za razliku od nekih drugih oblika imovine (na primer, akcije, umetnička dela, nekretnine) čije unovčavanje izaziva troškove i traje izvesni vreme. Tražnja za novcem najviše zavisi od prosečnog nivoa cena u privredi – viši nivo cena u privredi upućuje na smanjenu vrednost novca i povećava traženu količinu novca. Novac u privredi ima nekoliko osnovnih funkcija, i to kao: • sredstvo razmene • platežno sredstvo • obračunska jedinica • čuvanje vrednosti.

64

UVOD U EKONOMIJU

Ove tri funkcije razlikuju novac od ostalih vrsta imovine, kao što su na primer akcije, obveznice, nekretnine, umetnička dela i drugi oblici koji, sami po sebi imaju vrednost, ali ne mogu da služe za kupovinu drugih roba ili usluga. Funkcija novca kao sredstva razmene je svakako najočiglednija od svih funkcija: novac služi kao posrednik u realizaciji roba. Kako je već rečeno, ova funkcija novca unosi veoma značajne promene u proces razmene, razdvajajući kupovinu i prodaju vremenski i prostorno. Funkcija novca kao platežnog sredstva se javlja kada se novac koristi kao sredstvo regulisanja neke ranije nastale finansijske obaveze, tj. duga. U toj se funkciji novac pojavljuje kod prodaje / kupovine na kredit i kod drugih dužničko-poverilačkih odnosa, kao što je obaveza plaćanja poreza, kamata, rente, itd. Novac nije prisutan (obezbeđen) u momentu kada se roba otuđuje ili kad nastaje obaveza. U ovoj funkciji, novac se pojavljuje kao idealno kupovno ili obračunsko sredstvo, koje stupa u promet tek kada nastupi rok za plaćanje, tj, izmirenje obaveze. Na ovaj način, novac više nema ulogu sredstva prometa jer su robe već proizvedene ili usluge izvršene. Sa razvojem privrede, ova funkcija novca dobija sve više na značaju i u velikoj meri utiče na količinu novca u opticaju. Novac kao obračunska jedinica jeste merilo na osnovu kojeg se određuju cene i obračunavaju potraživanja i dugovi, tj. beleži se ekonomska vrednost u privredi. Na osnovu ove funkcije, sve robe i usluge postaju međusobno uporedive. Upotreba novca kao zajedničkog imenioca svih roba znači da se cena svakog proizvoda mora određivati putem monetarne jedinice, što omogućuje upoređivanje vrednosti različitih roba i resursa i istovremeno olakšava donošenje racionalnih odluka. U poremećenim monetarnim uslovima (na primer, hiperinflacije) novac može da prestane da vrši funkciju izražavanja ekonomskih vrednosti. Novac takođe ima funkciju čuvanja vrednosti, drugim rečima akumulacije bogatstva, pomoću koje se kupovna moć iz sadašnjosti prenosi u budućnost. Na primer, odlaganjem trošenja u sadašnjosti (štednjom), novac se može koristiti za kupovine u budućnosti. Novac nije jedino sredstvo čuvanja vrednosti ali je oblik koji je najpogodniji za štednju. Svi oblici imovine (monetarne i nemonetarne) koji služe za čuvanje vrednosti nazivaju se bogatstvo. 3.3.3 Savremena finansijska tržišta Kako je već naznačeno, finansijska tržišta danas predstavljaju najdinamičniji sektor svetske privrede i, radi ilustracije, navodimo podatke Svetske banke o ukupnoj veličini i značaju tržišta akcija u odnosu na svetsku privredu, kao i drastično povećanje obe kategorije u 2003/2004. u odnosu na 1990. godinu:

65

UVOD U EKONOMIJU

Tabela 4: Svetsko tržište akcija (milioni US$)

Tržišna kapitalizacija (cene akcija × broj akcija) Tržišna kapitalizacija, kao deo BDP Vrednost prometa akcija, kao deo BDP

1990

2004

9.403.525

32.436.350

48%

89,7%

57,2%

72,4%

Izvor: Svetska banka, World Development Indicators

Nešto drugačija ilustracija o značaju svetskih finansijskih tržišta dobija se kada se analizira obim i struktura različitih segmenata savremenih finansijskih tržišta. Generalno gledano, prema podacima McKinsey Global Institute, vrednost svetskih finansijskih sredstava (uključujući bankarske depozite, državne obveznice i hartije od vrednosti koje izdaju preduzeća) u 2003. godini iznosila je 119 biliona dolara, a predviđa se da će do 2010. godine porasti na 200 biliona dolara. Tabela 5: Svetska finansijska sredstva, prema obliku i zemlji porekla (2003) Oblik sredstava Ukupno Bankarski depoziti Državne obveznice Korporativne obveznice Akcije SAD Euro zona Velika Britanija Istočna Evropa Japan Kina Indija

Vrednost (bilioni US$) 119,0 33,6 21,2 31,5 33,1 44 26 7 1 18 5 1

Godišnja stopa rasta 1993–2003. 8,4% (3,3 × GDP) 7,8% 5,9% 10,2% 8,6%

8,6%   (4 × BDP) 9,8% (3,1 × BDP) 11,3% (3,9 × BDP) 19,3% (1,0 × BDP) 4,0% (4,1 × BDP) 14,5% (3,2 × BDP) 11,9% (1,4 × BDP)

Izvor: www.mckinseyquarterly.com

Ovakve promene neizostavno su uticale i na nastanak drugačijeg teorijskog pristupa u njihovom proučavanju. Uprkos rastu interesovanja za finansijska tržišta (sa praktičnog 66

UVOD U EKONOMIJU

i teorijskog aspekta), ne postoji jedinstvena definicija ovih tržišta, već se u objašnjavanju najčešće koriste različite opisne kategorije. Savremena finansijska tržišta predstavljaju ukupnost aktera, institucija, instrumenata i odnosa koji zajedno određuju proces posredovanja (intermedijacije) između ponude i tražnje za finansijskim sredstvima i kojim se obezbeđuje permanentnost promene oblika finansisjkih sredstava. Finansijska sredstva su novčana imovina koja donosi dohodak, tj. predstavljaju pravo na novčani depozit, dohodak od novčane imovine i/ili kapitalni dobitak. Omogućavajući proces intermedijacije između ponude i tražnje, finansijska tržišta de facto obezbeđuju poseban aspekt alokacije i akumulacije sredstava u privredi. Osnovna svrha savremenih finansijskih tržišta sastoji se od sledećih komponenti: • omogućavanje izražavanja ukupne ponude i tražnje za finansijskim sredstvima – obezbeđivanje posebnog novčanog „krvotoka“ u privredi, • određivanje uslova za preuzimanje specifičnih rizika koji su povezani sa novčanom imovinom (npr. određivanje kamatne stope za potrošačke kredite stanovništvu od strane individualne banke), i • stvaranje okruženja/uslova pod kojima se različiti rizici alociraju na tržišne aktere / učesnike na tržištu (npr. utvrđivanje cene akcija konkretnog preduzeća na osnovu njegovog finansijskog rejtinga). Finansijska tržišta svoju posredničku ulogu realizuju kroz tri osnovne funkcije: a) Interlokativna funkcija – posredovanje između ponude i tražnje za finansijskim sredstvima na različitim geografskim lokacijama, npr. mestima ili zemljama; b) Interpersonalna funkcija – posredovanje između različitih učesnika na finansijskim tržištima, npr. korišćenje štednje stanovništva za finansiranje kredita preduzećima, i c) Intertemporalna funkcija – premošćavanje tzv. vremenskog jaza koji postoji između ponude i tražnje za finansijskim sredstvima, npr. odobravanje kredita. Današnja privreda poznaje više vrsta učesnika na finansijskim tržištima, uključujući tu pojedince / stanovništvo, preduzeća, banke i nebankarske institucije (npr. štedionice koje samo prikupljaju štedne uloge a ne vrše kreditiranje ili međunarodna plaćanja), različite finansijske institucije (npr. berze) i nefinansijske organizacije (npr. SWIFT – Međunarodno udruženje za međubankarsku finansijsku telekomunikaciju), državu i državne agencije (npr. agencije za osiguranje depozita, regulatorna tela), centralne banke, bankarska udruženja, itd. 67

UVOD U EKONOMIJU

Posebno je potrebno napomenuti rast uloge institucionalnih investitora, kao što su investicioni fondovi, penzijski fondovi i osiguravajuće kuće, koje ogromna deponovana sredstva svojih članova ili osiguranika konstantno iznose na tržište, čime su postali najznačajniji akteri na finansijskim tržištima. Broj i struktura učesnika na finansijskim tržištima upravo je srazmerna nivou razvijenosti društva i privredne strukture: viši nivo društvenog bogatstva i razuđenosti privredne strukture zahteva i razvijeniju finansijsku strukturu, te se samim tim unapređuje broj i struktura učesnika na finansijkim tržištima. Važno je napomenuti i obrnut proces: razvijena finansijska struktura povratno deluje na stvaranje novih oblika privrednih aktivnosti i ekonomske strukture. Kategorizacija finansijskih tržišta može se izvršiti na osnovu različitih kriterijuma: • na osnovu finansijske prirode i ročnosti (trajanja) finansijskih instrumenata, dele se na: o tržišta kapitala – promet dugoročnim finansijskim sredstvima, npr. akcijama i obveznicama o tržišta novca – promet kratkoročnim finansijskim sredstvima, ročnosti do 1 godine, između institucionalnih aktera kao što su banke i centralna banka (npr. promet blagajničkim zapisima centralne banke), o tržišta kredita – promet zajmovnog kapitala, i o tržišta deviza – promet nacionalnih valuta (npr. kupovina i prodaja eura, dolara, itd.) . • na osnovu osnovnih kriterijuma za učestvovanje na finansijskim tržištima, dele se na: o impersonalna tržišta – tržišta kapitala i novca, gde odlike učesnika nisu bitne, i o personalna tržišta – tržite kredita, gde su veoma važne odlike učesnika (npr. finansijski rejting ili bonitet zajmotražioca). • prema karakteru finansijskih operacija, tržišta se dele na: o primarna finansijska tržišta – gde se po prvi put plasiraju finansijski instrumenti, npr. emisija akcija nekog preduzeća na berzi, koje do tada nisu bile predmet trgovine, i o sekundarna finansijska tržišta – na kojima se obavlja promet ranije kreiranih i na tržištu prisutnih finansijskih instrumenata. • prema tipu funkcionisanja, tržišta mogu da budu: o centralizovanog/aukcijskog tipa – organizuje se javno nadmetanje (open outcry) ponude i tražnje, tj. prodavaca i kupaca finansijskih instrumenata (npr. nekada su berze skoro isključivo funkcionisale na ovaj način) i

68

UVOD U EKONOMIJU

o decentralizovanog tipa – manje formalizovano tržište, tzv. over-the-counter tržište, gde se ponuda i tražnja konstantno sučeljava, najčešće putem sofisticirane kompjuterske mreže (npr. NASDAQ tržište u Americi, koje obezbeđuje automatske kotacije tehnološki naprednih kompanija). • prema opsegu tržišta i poreklu učesnika, tržišta se (samo teorijski) dele na: o čisto domaća tržišta – na kojima učestvuju samo rezidenti konkretne zemlje, o međunarodna tržišta – na kojima učestvuju rezidenti i nerezidenti, i na kojima se trguje i finansijskim sredstvima poreklom iz inostranstva, o multinacionalna tržišta – kreirana od strane velikih transnacionalnih finansijskih posrednika (npr. najvećih banaka i brokerskih kuća), o off-shore tržišta – fizički locirana u konretnoj zemlji ali izvan nacionalne jurisdikcije i regulative (npr. Kajmanska ostrva), najčešće nude bitne poreske olakšice i omogućavaju promet u stranoj valuti za nerezidente, o globalno / svetsko finansijsko tržište – koje predstavlja posebne kombinacije međunarodnih i multinacionalnih tržišta, sa rastućim stepenom integracije nacionalnih tržišta. Kao i kod ostalih vrsta tržišta, osnovni zakoni ponude i tražnje funkcionišu, ali u nešto drugačijim pojavnim oblicima i sa drugačijim karakteristikama. Osnovni elementi funkcionisanja tržišta, tj. sučeljavanja ponude i tražnje na finansijskim tržištima su prihodi od finansijskih sredstava – kamata, dividenda i prinos od hartije od vrednosti, kao i same cene finansijskih instrumenata kao što su obveznice i akcije. Osnovno pravilo, koje svakako ima izuzetaka, kod prihoda od finansijskih instrumenata glasi da što je finansijsko sredstvo dužeg roka (npr. štedni ulog), prihod od njega će biti veći jer se smatra da mu je likvidnost manja a vlasnik imovine se odriče iste na duži period. Podsećanja radi, stepen likvidnosti izražava lakoću sa kojom se neki oblik imovine može pretvoriti u gotovinu. 3.3.4 Banke Za razliku od centralne banke, komercijalne banke su finansijske institucije koje čine tzv. poslovni deo monetarnog sistema, i koje u suštini obavljaju dve osnovne vrste poslova: • prikupljaju slobodna novčana sredstva građana i preduzeća (kroz štednju i depozite) i • plasiraju ih ekonomskim subjektima kojima su potrebna finansijska sredstva (kroz kredite). Pored toga, banke obavljaju i niz drugih poslova, kao što su vođenje računa ekonomskih subjekata, obavljanje platnog prometa u zemlji i inostranstvu, poslovanje sa 69

UVOD U EKONOMIJU

hartijama od vrednosti (za svoj račun ili za račun svojih klijenata), izdavanje platnih kartica, menjačke poslove, savedotavni poslovi, čuvanje vrednosti za klijente (sefovi), itd. Banke poslove obavljaju za građane, preduzeća (domaće i strane), lokalne državne organe i druge vrste klijenata, a s obzirom na valutu, poslovi banke mogu grubo da budu podeljeni na poslove u domaćoj valuti i poslove u inostranoj valuti. S obzirom na izuzetan razvoj bankarskog poslovanja tokom druge polovine XX veka, kao i ekspanziju različitih oblika finansijskih instrumenata, ne postoji jedinstvena klasifikacija banaka, ali među najčešće tipove banaka ubrajaju se sledeće: • komercijalne banke – najčešće je to sinonim za poslovne banke, • univerzalne banke – obavljaju sve vrste poslova, za različite vrste klijenata, u zemlji i inostranstvu, i • investicione / trgovačke banke (kuće) – pretežno se bave posredovanjem u prometu hartija od vrednosti (npr. akcija) između preduzeća koja ih emituju i manjih investitora, i ne obavljaju depozitno-kreditne funkcije, i • različite vrste specijalizovanih banaka, kao što su na primer razvojne banke (na nacionalnom i međunarodnom nivou) koje ne primaju depozite ali odobravaju kredite određenim grupama klijenata, kao i druge finansijske organizacije (štedno-kreditne ustanove, štredionice, fondovi i slično). Ukoliko se u obzir uzmu samo dve bazične grupe bankarskih poslova – primanje depozita ili štednje i odobravanje kredita, jasno je da se ove monetarne institucije suočavaju sa različitim vrstama rizika u poslovanju, kao što su na primer: • kreditni rizik – rizik da klijent kome je odobren kredit neće biti u stanju da podmiruje obaveze po kreditu na vreme, • rizik kamatne stope – opasnost da dođe do promene kamatne stope po kojoj banka pribavlja sredstva (npr. kamata koju naplaćuje centralna banka, kamata koja se plaća na depozite i štednju) • valutni / devizni rizik – vrsta tržišnog rizika od promene deviznog kursa, koji može da izazove promene u bilansu banke (već prema tome u kojoj su valuti denominirana bančina sredstva i u kojoj se vrši / indeksira kreditiranje) • rizik likvidnosti – opasnost da banka neće moći o roku da ispuni preuzete obaveze i obezbedi normalnu aktivnost, i • rizik portfolia – opasnost da banka neće moći da uskladi ročnost npr. depozita i kredita, koji moraju da budu usklađeni na odgovarajući način, najčešće propisan zakonom (na primer, nije moguće stalno odobravati dugoročne kredite na osnovu depozita ili štednih uloga oročenih na kratak rok).

70

UVOD U EKONOMIJU

Pored navedenih, poslovne banke se danas suočavaju i sa brojnim drugim vrstama rizika, koje su direktna posledica razvoja bankarskog tržišta i instrumenata koji se kreiraju da bi, sa jedne strane, sve bolje zadovoljavali potrebe ekonomskih subjekata u savremenim, otvorenim privredama; s druge strane, stalne inovacije u pogledu instrumenata rezultat su i nastojanja da se na što bolji način upravlja različitim finansijskim i drugim rizicima. U cilju kasnijeg razmatranja kreiranja novca u ekonomiji, potrebno je veoma uprošćeno predstaviti poslovanje banke, sa aspekta bilansa banke – finansijskog izveštaja koji na standardizovan način daje pregled sredstava kojima banka (i bilo koje drugo preduzeće) raspolaže, i izvore sredstava koje banka ima. Sredstva predstavljaju aktivu – obaveze drugih prema banci, a izvori sredstava predstavljaju pasivu – obaveze banke prema drugim subjektima. Obe strane bilansa moraju da budu ujednačene ali se njihova struktura razlikuje. Na primer, sredstava banke mogu da budu u obliku kredita datih stanovništvu i preduzećima, a izvori tih sredstava mogu da budu štednja građana i depoziti preduzeća koji svoj poslovni račun imaju u banci, kao i kapital banke, krediti koje je banka uzela od centralne banke ili drugi načini zaduživanja banke. Prema tome, pasivna strana bilansa monetarnih institucija sadrži informacije o iznosu i strukturi novca, a aktivna strana o tokovima kreiranja i povlačenja novca – promeni iznosa novca. S obzirom da, u uslovima papirnog novca, postoje teorijski neograničene mogućnosti banaka da multiplikuju plasmane na bazi primljenih depozita, kontrolna funkcija centralne banke se pojačava i naročito dolazi do izražaja u drugoj polovini XX veka. Kontrola i regulisanje delatnosti banaka počinju da prevazilaze okvire nacionalnih bankarskih sistema i postaju pitanja kojima se bave i međunarodne (međudržavne) bankarske institucije, kao što je na primer Banka za međunarodna poravnanja (BIS) u Bazelu (vrsta centralne banke nacionalnih centralnih banaka). Pitanja finansijske stabilnosti, na međunarodnom nivou, dolaze u prvi plan i iz razloga rastuće povezanosti finansijskih tržišta, kao i stvaranja transnacionalnih banaka. Prema specifičnim sporazumima zemalja članica BIS, banke koje imaju sedište u tim zemljama imaju obavezu da stalno održavaju odgovarajući nivo svog kapitala kao garanciju sposobnosti banaka da se izbore sa finansijskim rizicima i u skladu da propisima sopstvene centralne banke. Prvi takav sporazum, poznat pod nazivom Bazel I, stupio je na snagu 1988. godine, i propisivao je nivo adekvatnosti kapitala banke od minimum od 8% vrednosti kredita (ponderisano razlilitim kreditnim rizikom za svaku kategoriju kredita) koje je banka odobrila. Drugi sporazum, pod nazivom Bazel II, čija je primena započela 01.01.2007. godine, predviđa nešto kompleksniji način izračunavanja nivoa kapitala koji se smatra adekvatnim, ali je cilj isti – međunarodnim konvencijama unaprediti finansijsku stabilnost. 71

UVOD U EKONOMIJU

Kamata predstavlja cenu kapitala u određenom vremenskom periodu, izraženu u procentima. Sa aspekta poslovnog bankarstva, kamata može biti aktivna kamata, koju na primer banke naplaćuju zajmotražiocima, ili pasivna kamata, koju na primer banke plaćaju na deponovanu štednju. Razlika između ove dve vrste kamata za banku predstavlja kamatnu maržu ili marginu. Kamatna stope može da bude izražena kao nominalna kamatna stope (ugovoreni procenat kamate) i kao efektivna kamatna stopa (ukupno kamatno opterećenje za zajmotražioca, uključujući nominalnu kamatu i druge troškove odobravanja i puštanja kredita u tečaj-korišćenje). Pored navedenih, za razumevanje finansijskih potrebno je navesti još nekoliko vrsta kamatnih stopa: • diskontna stopa – kamatna stopa koju centralna banka naplaćuje prilikom odobravanja kredita komercijalnim/poslovnim bankama, čime bitno određuje ponudu novca i ostale nivoe kamatnih stopa, • međubankarska kamata – kamata koja se obračunava u kratkoročnim međubankarskim pozajmicama, • bazična kamata – osnovni nivo kamate na koji se banke nadograđuju svojom maržom, • primarna kamata („prime rate“) – kamatna stopa koja se naplaćuje najkvalitetnijim zajmotražiocima, i koja predstavlja osnovu za različite nivoe kamata • realna kamatna stopa – približno odgovara razlici između nominalne kamatne stope i stope inflacije. Ponuda i tražnja za novcem u privredi u osnovi zavisi od nivoa štednje (ponuda) i nivoa investicija (tražnja), međutim postoji još niz faktora koji utiču na ove tržišne odnose a koji će biti izloženi u drugom delu ovog materijala. Vezano za finansijska tržišta, potrebno je istaći da se ravnoteža na tržištima (teorijski) uspostavlja oko ravnotežnog nivoa kamatnih stopa i/ili cena finansijskih instrumenata, npr. obveznica i akcija. Ravnoteža na tržištu zajmovnog kapitala se uspostavlja na nivou kamatne stope kada je ponuda štednje odgovara tražnji za kreditima, s tim da je ponuda štednje upravo srazmerno zavisna od nivoa kamatne stope, a tražnja za kreditima obrnuto srazmerno od nivoa kamatne stope. Sama investiciona tražnja, kako je već objašnjeno zavisi od cena kapitalnih dobara, nivoa dohotka, stepena privrednog razvoja, državne politike u skoro svim oblastima (npr. proizvodnje, investicija, poreske politike, međunarodne razmene, itd.)

72

UVOD U EKONOMIJU

Kamata %

Slika 14: Tržište zajmovnog kapitala 8

Tražnja za kapitalom

4

0

Ponuda kapitala

10

20

30

40

50

60

70

80

90

Količina kapitala

Na ponudu zajmovnog kapitala utiče stopa vremenskih preferencija individualnih vlasnika ušteda. Ona predstavlja subjektivnu ocenu sadašnje i buduće potrošnje. Pošto pojedinci pridaju veću vrednost sadašnjoj potrošnji nego istoj količini potrošnje u budućnosti, potrebno je da im se plati naknada u vidu kamate da bi bili motivisani na odricanje od jednog dela tekuće potrošnje i formiranje odgovarajuće štednje. Ovo vrednovanje je podložno uticaju visine dohotka i visine kamatne stope. Ako je porodični dohodak dat, svaki ušteđeni dinar danas znači jedan dinar manje za tekuću potrošnju. Koliko će novca doneti taj ušteđeni dinar sutra zavisi od visine kamatne stope. Porodični budžet formira objektivni okvir u kome moraju da se kreću potrošnja i štednja. Taj okvir se zove intertemporalno budžetsko ograničenje. Tražnja za zajmovnim kapitalom povezana je sa procesom investiranja. Izvodi se iz marginalne produktivnosti investicija i obrnuto je srazmerna visini kamatne stope. Viša kamatna stopa smanjuje potažnju zajmovnog kapitala, a niža je podstiče. Marginalni dohodak bilo kog faktora proizvodnje predstavlja povećanje prihoda preduzeća na osnovu prodaje fizičkog marginalnog proizvoda ovog faktora proizvodnje. Kako je već objašnjeno, tražnja za nekim faktorom proizvodnje formira se zavisno od njegove cene: optimalna odluka podrazumeva da se neki faktor proizvodnje nabavlja u onoj količini pri kojoj je njegov marginalni dohodak veći ili jednak njegovoj ceni. Funkcionisanje tržišta hartija od vrednosti se može posmatrati na dva načina. Sa jednog aspekta, ova tržišta su alternativni izvor prikupljanja dugoročnog kapitala (tražnja za sredstvima) i alternativni način ulaganja štednje tj. slobodnih sredstava u privredi (ponuda sredstava). S druge strane, tržišta hartija od vrednosti se mogu 73

UVOD U EKONOMIJU

p­ osmatrati kao odnosi ponude hartija od vrednosti (npr. preduzeća koja emituju akcije) i tražnje za hartijama od vrednosti (npr. investitori, domaćinstva). U svakom slučaju, odnosi ponude i tražnje se formiraju oko tržišnih cena ove posebne „robe“, i to pod velikim uticajem bankarskih i kamatnih stopa uopšte. Što su veće kamatne stope na štednju, na primer, manja će biti tražnja za akcijama, s obzirom da je ulaganje u akcije povezano sa rizikom (ne)uspešnosti poslovanja emitenta akcija. Drugačije rečeno, veći rizik od ulaganja u akcije donosi sa sobom i veću nagradu, u vidu dividende koja je iznad kamatne stope. Dividenda predstavlja udeo u profitu preduzeća koji se raspodeljuje vlasnicima akcija, i najšešće se izražava kao procenat nominalne vrednosti akcija, tj. novčanog izraza vrednosti na koje glase akcije. Za razliku od dividende, prinos od hartija od vrednosti je procentulani deo njihove tržišne vrednosti i mnogo realnije pokazuje racionalnost ulaganja u finansijske instrumente. Karakteristika tržišta hartija od vrednosti je i neprestano prometanje finansisjkih instrumenata, u potrazi za „realnom“ cenom hartija. Tražnja za akcijama konkretnog preduzeća zavisi od cene akcija, koju investitori najčešće procenjuju sa aspekta prinosa na ulaganje ali i sa aspekta očekivanog poslovanja preduzeća u narednom periodu. Viši nivo prinosa na akcije preduzeća i očekivana poslovna ekspanzija u budućnosti odraziće se na porast cena akcija tog preduzeća. Nešto drugačija situacija je na tržištu obveznica, gde izdavaoci obveznica primaju novac u zamenu za obećanje da će isplatiti nakandu za korišćenje novca (kamatu) i samu glavnicu (primljeni novac) po isteku roka obveznice – po dospeću. Tržište obveznica zavisi prvenstveno od njihove cene, koja se formira na osnovu dva faktora: a) kamate koju donose – ako je, na primer, kamata na obveznice jednaka bankarskoj kamati na štedne uloge, tržišna vrednost obveznice biće manja od njene nominalne vrednosti, i b) vremena kada se vrši promet obveznica, u odnosu na krajnji rok dospeća – što bliže krajnjem roku dospeća, vrednost obveznica će biti viša.

4. Koncept slobodnog tržišta i ekonomske slobode U ekonomskoj teoriji, slobodno tržište je idealizovan ekonomski model u kojem se tržišni odnosi uspostavljaju bez ikakve prinude ili dejstva faktora koji mogu da ugroze „slobodno“ delovanje tržišnih sila. U spoljne faktore koji ugrožavaju neometano delovanje slobodnog tržišta spadaju, na primer, mešanje „javne ruke“, tj. državne intervencije u privredi, kao što su na primer, carine, porezi i regulativa, izuzev regulative koja omogućava neometano raspolaganje i korišćenje privatne svojine nad faktorima proizvodnje, prirodnim resursima, preduzećima, kao realizaciju prava 74

UVOD U EKONOMIJU

i­ ntelektualne svojine nad patentima, licencama, itd. Krajnje liberalna ekonomska filozofija (promovisana na primer od strane Margaret Tačer u Velikoj Britaniji ili Ronalda Regana u SAD) ističe da se ideal slobodnog tržišta može postići eliminacijom carina, minimiziranjem i pojednostavljenjem poreskog sistema, kao i minimalnom državnom intervencijom uz eliminisanje posebne regulative koje se tiču, npr. radnog zakonodavstva i određivanja nivoa minimalnih plata, ali zadržavanjem regulative koje se odnosi na ograničavanje organizovanja radnika, državnog monopola (npr. u pružanju poštanskih usluga) i anti-monopolske regulative koja ograničava delovanje suprotno principima slobodne konkurencije. U političkoj retorici, „ekonomija slobodnog tržišta“ je ideal kojem teže nacionalne vlade kada maksimalno organičavaju svoju intervenciju u privredi, uz omogućavanje okvira za nesmetano funkcionisanje privatne svojine. Takođe, koncept slobodnog tržišta se često koristi kao politički antipod planskoj ili komandnoj privredi, koja je u eri Hladnog rata i kasnije, odlikovala istočno evropske zemlje. Prema ovom konceptu, tržište je savršeni mehanizam alokacije retkih resursa jer samo korisnost ili zadovoljstvo kupca određuje uspeh ili neuspeh transakcija između prodavca i kupca. Zakoni ponude i tražnje, prema ovom idealnom modelu, dovode do uspostavljanja ravnotežnog nivoa cena svih dobara i usluga, te na taj način alociraju proizvodnju, dohodak, itd. Veliki tržišni lomovi (na primer, krah berzi 1987. godine) koji se ciklično javljaju su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo, a nastaju usled nepredvidivih spoljnih faktora, kao što su vremenske nepogode, tehnološka otkrića i slično. Efekti ekonomske „slobode“, tj. delovanja tržišnih sila bez oganičavanja od strane države, na blagostanje pojedinca i društva u celini još uvek su predmet kontroverzi. Pojedini autori (npr. Kenneth Arrow) ukazivali su to da, pod izvesnim idealnim uslovima, sistem slobodne trgovine, tj. ničim sputane razmene na tržištu, dovodi do stanja koje se naziva Pareto optimum ili ekonomska efikasnost. Italijanski inženjer i teoretičar Vilfredo Pareto je početkom XX veka izneo tezu da ekonomska efikasnost zahteva da se outputi proizvode sa minimalnim troškovima, uključujući tu racionalne proizvodne troškove i upotrebu tehnologije, ali i odgovarajući nivo cena inputa. Na ovaj način, ekonomska efikasnost dovodi do adekvatnog alociranja resursa u društvu, gde je ukupni zbir svih dobitaka i svih gubitaka nula (tzv. „zero-sum game“). U društvu se ne sme dozvoliti da neki članovi budu na dobitku ali da niko nije na gubitku, jer to znači rasipanje bogatstva. Napredak društva se očituje razvojem tzv. automatskih elemenata tržišta, na račun prinudnih elemenata kao što je na primer državna regulativa. Mnogi drugi teoretičari, uključujući tu i Miltona Fridmana, zalagali su se za odsutsvo ili ograničavanje regulative tržišnog mehanizma, smatrajući da postoji direktna kauzalna veza između ekonomske slobode i privrednog rasta. Sa druge strane, 75

UVOD U EKONOMIJU

brojni teoretičari su isticali (i još uvek to čine) da „slobodni“ tržišni odnosi, tj. prepušteni sami sebi, ne mogu da rezultiraju efikasnom alokacijom resursa i da često dolazi do tržišnog neuspeha („market failure“). Već je spomenut, između ostalog, doprinos J. Majnarda Kejnza u proučavanju uzroka rasta nezaposlenosti i mera državne intervencije u domenu podsticanja štednje i investicija radi rešavanja ovog ekonomskog problema. Smatra se da je upravo ovaj teoretičar izvršio najznačajniji uticaj na formiranje teorijskih i praktičnih postulata u vođenju savremene privrede, iako je problem nezaposlenosti postao sekundaran u odnosu na fenomen inflacije. Pored teorijskog razmatranja koncepta slobodnog tržišta, u poslednje vreme su se razvili različiti indeksi čija je svrha merenje stepena ekonomske slobode u pojedinim nacionalnim privredama. Iako se teorijska osnova ovakvog pristupa bazira na klasičnim postulatima o efikasnosti tržišnog mehanizma, praktična strana ovih indikatora de facto priznaje neophodnost državne intervencije u različitim oblicima ali se stepen (opseg, dubina ili širina) intervencija različito vrednuju. Konzervativno opredeljena Heritage fondacija (SAD) pokušala je još početkom osamdesetih godina prošlog veka da identifikuje ključne faktore koji bi omogućili merenje stepena ekonomske slobode u pojedinim privredama. Indeks ekonomske slobode uveden je 1986. godine, od kada ga objavljuje i uticajni Wall Street Journal, i zasniva se na pedesetak promenljivih, koje su podeljene u sledeće osnovne grupe: • trgovinska politika • fiskalno opterećenje • državna intervencija u privredi • monetarna politika • tokovi kapitala i inostranih investicija • bankarstvo i finansije • najamnine i cene • svojinska prava • ukupna regulativa, i • aktivnosti na neformalnim tržištima („crno tržište“). Svaka grupa indikatora se posebno vrednuje, a Indeks ekonomske slobode se dobija kao aritmetička sredina ovih vrednosti. Tokom vremena, ovaj indeks se usavršavao, uključujući različite vrste pojedinačnih varijabli, kao što su na primer: • nivo korupcije u pravosudnom sistemu, carinskom sistemu i državnom aparatu; • necarinske prepreke spoljnoj trgovini, na primer ograničenje količina pri uvozu ili izvozu (kvote), uvozne ili izvozne dozvole, strogi propisi vezani za označavanje proizvoda, itd;

76

UVOD U EKONOMIJU

• fiskalno opterećenje (porez na dohodak i dobit) ali i trend javnih rashoda države kao deo bruto domaćeg proizvoda; • vladavina prava, efikasnost sudova i mogućnost sudske naplate dugova; • stroga pravila za preduzeća u vezi sa zaštitom okoline, bezbednošću i zdravljem radnika, itd. • postojanje piraterije, neformalnog tržišta rada i slično. • Nacionalna privreda sa najvišim stepenom ekonomske slobode, tj. okruženje koje u najvećoj meri dopušta funkcionisanje slobodnog tržišta za 2006. godinu je Hong Kong (od mogućih sto poena, ocenjen je sa ukupnom ocenom 89,3 poena, i najvišom ocenom u svetu za fiskalnu slobodu), zatim sledi Singapur (85,7, najviša ocena 94,6 za slobodu poslovanja), Australija (ukupno 82,7, najviša ocena za slobodu poslovanja 91,7) i SAD (ukupna ocena 82, naviša ocena na svetu za slobodu poslovanja ali i izuzetno niska ocena, 67,5, za slobodu od državne intervencije). Nešto drugačiji pristup u merenju ekonomske slobode razvijen je sredinom devedesetih godina u kanadskom Fraser institutu, na osnovu serije radova i predavanja poznatih ekonomista (uključujući tu i M. Friedmana, G. Beckera, D. Northa i druge) koja su održali na Institutu između 1986. i 1004. godine. Na toj osnovi razvijen je Svetski indeks ekonomske slobode (EFWI), koji meri stepen ostvarenja koncepta slobodnog tržišta u 123 zemlje. Indeks pokazuje u kojoj meri državna politika i državne institucije podržavaju konkurenciju, štite svojinska prava i pravo na lični izbor, u kojoj meri je monetarna politika „razumna“ i kolika je sama veličina vlade, sa aspekta javnog troška. Prema ovom pristupu, državna politika i njene institucije omogućavaju slobodno tržište, tj. ne ugrožavaju ekonomsku slobodu, ukoliko: • kreiraju i održavaju institucionalnu strukturu za slobodne (dobrovoljne, ne nametnute) tržišne odnose, kao i institucionalno okruženje koje štiti pojedince i njihova svojinska prava od nasilja, prinude ili prevare; • razvijaju takav pravni sistem koji štiti svojinska prava, ugovorne odnose i omogućava prinudno izvršenje ugovora na pravedan način; • kreiraju i sprovode takvu monetarnu politiku koja omogućava i/ili olakšava pristup novcu po primerenim uslovima, čak i ako se radi o inostranim izvorima sredstava; • omogućavaju slobodnu trgovinu preko nacionalnih granica; • valjano upravljaju javnim rashodima i samom veličinom državnog aparata, i

  Detaljniji podaci dostupni su na www.heritage.org/research/features/index/countries.cfm.

77

UVOD U EKONOMIJU

• kreiraju i implementiraju primerenu regulativu u oblastima kredita, radnih odnosa i ostalim bitni aspektima privrednog prava. • Prema poslednjim raspoloživim podacima (EFWI 2003), zemlja koja je stvorila okruženje najpogodnije za slobodno tržište je Hong Kong, zatim slede Singapur, Novi Zeland, SAD i Švajcarska. Prema tome, od idealnog modela ničim sputanih tržišnih sila koje vode ekonomske aktivnosti „nevidljivom rukom“, koncept i ideja slobodnog tržišta se bitno promenila. Idealni model je isticao efikasnost tržišta u alociranju resursa, što se ne može poreći, te bi stoga državna intervencija ili preterana regulativa samo ugrozile efikasnost. Današnji koncept slobodnog tržišta ili šire – ekonomskih sloboda, upravo suprotno, polazi od mreže funkcija, institucija i uslova koje država mora da obezbedi na osnovu svoje legalne moći da bi se ekonomske aktivnosti slobodno realizovale. Drugim rečima, mešanje „javne ruke“ je nužno da bi se „stvari odvijale svojim tokom“.

78

III MAKROEKONOMski deo U uvodnom delu je objašnjeno da makroekonomija proučava ekonomiju kao celinu, za razliku od mikroekonomije koja se bavi individualnim ekonomskim subjektima, tj. pitanjima odgovarajuće alokacije resursa i distribucije proizvoda. Ovakvo proučavanje je nužno da bi se shvatila priroda ekonomskih promena koje utiču na veliki broj ekonomskih agenata. Drugim rečima, neophodno je izučiti sredstva kojima se država služi radi delovanja na celinu ekonomije i da bi se obezbedio valjani okvir za funkcionisanje tržišta. Makroekonomija posmatra privredu sa unutar dva vremenska okvira: na dugi rok, makroekonomija se bavi ekonomskim rastom (tendencijama u kretanju bruto domaćeg proizvoda i zaposlenosti); na kratak rok, makroekonomija proučava fluktuacije privrednog ciklusa, koje su inheretne svim ekonomijama. Svakako, koncipiranje i vođenje makroekonomske politike bazira se, između ostalog, i na specifičnim inputima, u formi odgovarajućih vrsta podataka, a u cilju adekvatnog fokusiranja na probleme opšteg nivoa proizvodnje, zaposlenosti, cena, monetarne stabilnosti i ekonomskog rasta.

5. MAKROEKONONOMSKE POLITIKE 5.1 Makroekonomski ciljevi i instrumenti Kako je objašnjeno u prvom poglavlju, makroekonomija se, za razliku od mikroekonomije, ne fokusira na individualne odluke i ekonomske pojave koje se putem njih objašnjavaju, već na objašnjenje fenomena agregatnih (ukupnih) promena u ključnim aspektima privrede kao celine, kao što su na primer ukupan proizvod, nivo zaposlenosti i cena. itd. U tom smislu se takođe unificirao i izbor pokazatelja ukupnog poslovanja ekonomije koji predstavljaju makroekonomske indikatore10: 1. Bruto domaći proizvod – ukupna vrednost proizvedenih finalnih dobara i usluga u toku jedne godine, 2. Stopa nezaposlenosti – nezaposleni deo ukupne radne snage (radnog kontingenta koji traži posao), podeljen sa ukupnim brojem zaposlenih i nezaposlenih, 3. Stopa inflacije – stopa prosečnog rasta cena u privredi, 10  Prema: Josifidis, K (2006), op. cit, str. 51.

79

UVOD U EKONOMIJU

4. 5. 6. 7.

Produktivnost – prosečan output po zaposlenom / času rada, Budžetski deficit – višak državnih rashoda u odnosu na državne prihode, Kamatna stopa – trošak uzajmljivanja/pozajmljivanaja kapitala, Deficit spoljnotrgovinske razmene – višak uvoza roba i usluga nad izvozom roba i usluga, 8. Devizni kurs – cena nacionalne valute izražena u drugoj valuti, 9. Berzanski indeksi – procentualne promene obima i vrednosti trgovine hartijama od vrednosti, ili drugačije rečeno, indeks očekivanja u vezi sa budućim privrednim kretanjima.

Makroekonomska politika nije izolovan sistem već se kreira i implementira u konkretnom društvu, te pored pored prirodnog okruženja i zatečenog stepena razvoja, na nju deluje i društveno okruženje – društvena struktura, politički sistem, vrednosna i tradicionalna kultura i drugi aspekti društvene organizacije i funkcionisanja. Pored toga, na ekonomsku politiku zemlje utiče i okruženje izvan i preko granica nacionalne ekonomije, i to pre svega međunarodni ekonomski odnosi i međunarodni politički odnosi, koji skoro uvek utiču na nivo samostalnosti zemlje u kreiranju i vođenju ekonomske politike. Kroz doktrinarnu istoriju makroekonomije mogu se uočiti različiti pristupi određivanju konkretnih ciljeva makroekonomije koji su najviše izraženi u podeljenosti između klasičnih ekonomista i kejnzijanske tradicije. Pristup klasične ekonomije zasniva se na hipotezi perfektnog tržišta, tj. funkcionisanja savršene konkurencije na tržištu koja, putem brzog prilagođavanja cena, obezbeđuje ekonomsku ravnotežu. Nasuprot njima se nalazi kejnzijanski pristup koji naglašava neohodnost intervencije zbog neperfektnog funkcionisanja tržišta. Uprkos različitim doktrinarnim tradicijama, u savremenom svetu se ipak izdvojio relativno jedinstven skup makroekonomskih ciljeva i odgovarajućih instrumenata, prema sledećim kombinacijama11: • stabilnost cena + niska zaposlenost + visok i održiv ekonomski rast • visok nivo outputa + ravnomeran rast outputa + niska nezaposlenost + niska inflacija • visok nivo outputa+ visoka stopa rasta outputa + visok nivo zaposlenosti i niska nedobrovoljna nezaposlenost + stabilnost cena. Ostvaren stepen razvoja privrede predstavlja odlučujući faktor prilikom izbora instrumenata koji će činiti osnovu državne intervencije, ali generalno makroekonomska politika se oslanja na primenu sledećih makroekonomskih instrumenata: 11  Prema: Josifidis, K (2006), op. cit, str. 52.

80

UVOD U EKONOMIJU

• Fiskalnu politiku – delovanje na agregatnu tražnju, putem upravljanja državnim prihodima i rashodima, • Monetarnu politiku – delovanje agregatnu tražnju, putem upravljanja ponudom novca i kamatnom stopom, i • Politiku rasta / ekonomija ponude – delovanje na agregatnu ponudu, putem upravljanja štednjom i investicijama, kao i smanjivanjem poreza. s tim da se manje razvijene zemlje i zemlje u razvoju oslanjaju na još dve komponente • Politiku spoljnotrgovinske razmene i • Politiku dohodaka. Sledeća poglavlja ukratko predstavljaju navedene instrumente makroekonomske politike, dok će ostali oblici i komponente opšte ekonomske politike, kao i državna intervencija u pojedinim sektorima (sektorske politike) biti predstavljene u delu materijala koji se odnosi na nacionalnu ekonomiju. 5.2 Fiskalna politika S obzirom da finansijska sredstva čine osnov funkcionisanja države, i to kako samog državnog aparata, tako i državne intervencije, politika obezbeđivanja i korišćenja sredstava za ove namene predstavlja istorijski najstariji oblik državne politike, mada ne uvek radi ostvarivanja makroekonomskih ciljeva već i vojnih, političkih, socijalnih ili drugih. Fiskalna politika, u formi izbora ciljeva i instrumenata, predstavlja način realizacije državnih prihoda i rashoda u cilju ostvarivanja niske nezaposlenosti, stabilnih cena i ekonomskog rasta. Institucionalno posmatrano, fiskalni sistem čini deo privrednog sistema zemlje i izražava državno uređenje i državnu organizaciju. Njime se definišu institucije i instrumenti za implementaciju fiskalne politike kojom država utiče na sve oblasti privrednog i društvenog života. Osnovne kategorije fiskalne politike su: • Državni izdaci – predstavljaju izdatke za dobra i usluge svih nivoa organa vlasti u zemlji (oprema, potrošna dobra, plate državnih službenika, izdaci za javne radove) ali bez transfernih plaćanja

81

UVOD U EKONOMIJU

• Državne kupovine / nabavke – predstavljaju širi pojam od državnih izdataka jer obuhvataju pored rashoda i transferna plaćanja (npr. socijalna davanja ugroženima, nezaposlenima i sl.) • Državni prihodi – prikupljanje sredstava za finansiranje državnih izdataka, kroz različite instrumente. • Budžet – zakonom utvrđen način i obim prikupljanja, raspodele i trošenja državnih sredstava. Promene u državnim prihodima i rashodima mogu da budu različite prirode: a) Diskrecione promene – definišu se u okviru osmišljenih regulatornih promena rashoda ili poreza u cilju promene agregatne tražnje i stabilizacije ekonomije (diskreciona fiskalna politika), i a) Automatske promene – odnose se na strukturu poreza (poreski sistem) i državne programe koji su fiksirani i u periodima manjeg priliva sredstava u budžet (recesija privrede), automatski izazivaju rast budžetskog deficita ili suficita (ekspanzija privrede); smanjenje državnih prihoda, na drugoj strani dovodi i do smanjenja rashoda (najčešće u vidu smanjenja socijalnih davanja), pa se ovakva prilagođavanja nazivaju automatskim stabilizatorima. Efekti fiskalne politike mogu se posmatrai na kratak rok i na dugi rok. Na kratak rok, fiskalna politika ima najveći uticaj na agregatnu tražnju – pomera krivu agregatne tražnje (npr. velikim porudžbinama za potrebe vojne industrije), ali izaziva i dodatna pomeranja tražnje usled multiplikativnog efekta (kao rezultat povećanih porudžbina, raste zaposlenost i profit isporučilaca državnih narudžbi, pa shodno tome rastu izdaci radnika i preduzeća a time i njihova tražnja za na ostalim tržištima). Međutim, fiskalna politika može da ima i obrnut efekat, kada usled povećanja državnih nabavki dolazi do smanjivanja investicija i obuzdavanja tražnje, i to se naziva efekat istiskivanja (crowding out), zbog toga što rast dohodaka izaziva veću tražnju za novcem koja, u slučaju nepromenjene ponude novca, dovodi do rasta cene novca – kamatne stope. Instrumenti fiskalne politike obuhvataju sledeći kategorijalni aparat: • Porezi – osnovni instrument obezbeđivanja sredstava za državne rashode (javnu potrošnju) i predstavljaju prihod budžeta; vrste poreza se razlikuju prema o načinu plaćanja – posredni porezi, koji se odnose na potrošnju, npr. porez na dodatu vrednost, i neposredni porezi, koji se odnose na ekonomsku snagu subjekta oporezivanja, npr. porez na dohodak građana i porez na prihod preduzeća, i

82

UVOD U EKONOMIJU

• •

• • • •

o ekonomskoj osnovi ili izvoru – plaćaju se na imovinu, na dohodak/prihod ili na potrošnju. Takse – posebna vrsta javnih prihoda u obliku novčane naknade za određene usluge koje država pruža, npr. administrativne i sudske takse, takse za registraciju, komunalne takse, itd. Carine – specijalna vrsta poreza koji se plaća u spoljnotrgovinskom prometu, tj. u prometu koji prelazi granice carinskog područja (koje ne mora uvek da bude identično sa državnom teritorijom, npr. promet unutar carinske unije između država nije opterećen carinama), Akcize – instrument javnih prihoda kojim se utiče na uslove puštanja u promet pojedinih proizvoda (npr. cigarete, alkoholna pića, itd.) , Doprinosi – strogo namenski javni prihodi, pa se stoga i smatraju parafiskalnim javnim prihodima koji su namenjeni za određene projekte npr. infrastrukturne prirode, Prihodi od javnih dobara – javni prihodi u formi naknada za korišćenje prirodnog bogatstva ili infrastrukture (npr. koncesije za korišćenje rudnog bogatstva), prihodi od izdavanja državnog prostora, itd. Javni dug – državno zaduživanje putem emisije hartija od vrednosti ili putem kreditnog zaduživanja države, u zemlji i inostranstvu.

Budžet je najznačajniji instrument fiskalne politike i suštinski je dvostrani račun koji sistematski i detaljno prikazuje državne rashode po nameni i pojedinačno, i državne prihode prema izvorima nastanka. Zbog izuzetnog uticaja na ukupne makroekonomske tokove, struktura, funkcionisanje i planiranje državnog budžeta su veoma osetljiva politička pitanja, jer de facto predstavljaju konketan oblik vršenja državne vlasti. Prema podacima Skupštine Srbije, naredna tabela ilustruje državni budžet Repubile Srbije za 2008. godinu.

83

UVOD U EKONOMIJU

Tabela 6: Budžet Republike Srbije za 2008. godinu (procena, milioni dinara) OPIS

2008 581.842

100,00

109,9

517.298

93,20

115,2

Porez na dohodak građana

61.409

11,30

117,2

Porez na dobit preduzeća

27.297

5,30

124,6

Porez na dodatu vrednost

270.359

48,70

115,2

Akcize

98.849

17,40

112,6

Carine

54.264

9,60

113,5

Ostali poreski prihodi

5.119

0,90

113,3

65.543

6,80

67,3

654.441

100,00

109,9

588.606

89,90

98,8

Rashodi za zaposlene

176.712

27,00

115,6

Rashodi za kupovinu robe i usluga

45.804

7,00

106,7

Rashodi po osnovu kamata

17.138

2,60

98,4

Subvencije

39.572

6,00

111,4

Donacije i transferi

233.218

35,6

114,8

Socijalna pomoć

66.703

10,2

108,2

Ostali tekući rashodi

9.460

1,40

84,0

65.853

10,10

93,1

Nacionalni investicioni plan

34.550

5,30

77,8

BUDŽETSKI DEFICIT

–14.841

-

108,5

UKUPNI PRIHODI Poreski prihodi

Ostali prihodi UKUPNI RASHODI Tekući rashodi

Kapitalni rashodi

Izvor: Ministarstvo finansija Republike Srbije

84

INDEKS 2008/2007.

%

UVOD U EKONOMIJU

Sredinom 2007. godine, Vlada Srbije je sastavila poseban dokument u vezi sa ekonomskom politikom i budžetom zemlje za 2008. godinu, sa projekcijama za naredne dve godine12, u kojima se, između ostalog, kao ciljevi budžetske politike za dati period izdvajaju se: • Redukovanje tražnje i smanjenje spoljnotrgovinskog deficita, putem smanjenja učešća javnih rashoda u BDP, zamrzavanje fonda plata korisnika budžeta i smanjenje ostalih rashoda iz budžeta; • Fiskalne reforme, u smislu poboljšanja poreskog sistema, restrikciju javne potrošnje, povećanje transparentnosti javnih finansija, jačanje poreske i carinske administracije; • Podržavanje strukturalnih reformi u sektoru javnih preduzeća (ka njihovoj potpunoj ili delimičnoj privatizaciji), reforma penzionog sistema i povećavanje javnih investicija u ljudski kapital; • Stimulisanje preduzetništva, rasta i investicija (naročito u oblastima telekomunikacija i informacionih tehnologija), kao i zapošljavanja, putem snižavanja poreza i uvođenja poreskih pogodnosti; • Učestvovanje u implementaciji nacionalne Strategije za smanjivanje siromaštva, kroz obezbeđivanje dinamičnog privrednog rasta, sprečavanje pojave novih kategorija siromašnih i uvođenje posebnih programa, finansiranih iz budžeta, za najsiromašnije; • Nastavak sprovođenja javnih investicija (infrastruktura), u okviru Nacionalnog investicionog plana, i • Fiskalna decentralizacija između različitih nivoa državne uprave. Kao potpuna suprotnost budžetu slabije razvijene zemlje u tranziciji, budžeti visoko razvijenih zemalja imaju drugačije namene. Na primer, u poređenju sa budžetom Republike Srbije, federalni budžet SAD se razlikuje ne samo po veličini, već i po mnogim drugim aspektima, a prevashodno po ciljevima budžetske politike. Za 2007. godinu, budžet Federalne vlade SAD namenjen je realizaciji sledećih ciljeva13: • Jačanje nacionalne bezbednosti • Pružanje podrške međunarodnim operacijama SAD (na primer, pružanje podrške „demokratijama u nastajanju“) • Podrška rastu američke privrede, kroz snižavanje poreza • Unapređivanje dugoročne ekonomske snage SAD, putem podizanja konkurentnosti kroz reformu sistema obrazovanja i ulaganje u razvoj tehnologije, i 12  Prema „Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2008. godinu, sa projekcijama za 2009. i 2010. godinu“, op. cit. 13  Na osnovu: ‘The Budget Message of the President’, 6. februar 2006, www.gpoaccess.gov/usbudget

85

UVOD U EKONOMIJU

• Relativno smanjivanje državnih izdataka, prvenstveno kroz ograničavanje njihovog rasta do nivoa stope inflacije u domenima odbrane i unutrašnje bezbednosti, i nešto manje redukcije izdataka za socijalno osiguranje i zdravstvenu zaštitu. Tabela 7: Budžet SAD (milijarde $) Kategorija

2005

2006 (procena)

2007 (procena)

I PRIMANJA

2.154

2.285

2.416

Porez na dohodak građana

927

998

1.096

Porez na profit korporacija

278

277

260

Socijalno i penzijsko osiguranje

794

841

884

Akcize

73

73

75

Porez na imovinu i poklon

25

27

24

Carine

23

26

28

Razno

33

43

48

2.472

2.709

2.770

Ministarstvo odbrane

473

510

503

Unutrašnja bezbednost

30

32

34

Ostali diskrecioni izdaci

465

490

492

Socijalna zaštita

519

550

581

Zdravstvena zaštita

294

338

387

Zdravstvena pomoć

187

198

205

Ostali obavezni izdaci

320

370

320

Neto plaćene kamate

184

220

247

– 318

– 423

– 354

II IZDACI

DEFICIT Izvor: www.whitehouse.gov

86

UVOD U EKONOMIJU

5.3. Monetarna politika U poglavlju 3. je opisan je nastanak novca kao posebne robe koja omogućava sveukupnu razmenu u društvu, navedene su osnovne funkcije i uloga novca u privredi, predstavljene su osnovne odrednice novčanih tokova i fondova, kao što su obrt novca, ponuda i tražnja za novcem, itd. U istom poglavlju, koje se bavi različitim vrstama tržišta, finansijska tržišta su posebno izložena s obzirom na njihov eksponencijalni razvoj i ukupan značaj za funkcionisanje savremene privrede. Sa aspekta makroekonomije, monetarna sfera privrede i društva ima dvostruku osnovnu svrhu: s jedne strane, obezbeđivanje posebnog sistema kroz koji su postavljeni kanali novčanih tokova, a s druge strane, osiguranje odgovarajućih novčanih fondova koji ne samo da ne remete ekonomske tokove već ih pospešuju, u smislu kontinuiranosti, efikasnosti, itd. Delikatnost pitanja koja se tiču odgovarajuće količine novca može se videti iz činjenice da je problem prevelike količine novca u opticaju postao najvažniji problem savremene privrede, važniji i od problema nezaposlenosti. Iz tog razloga, ovo poglavlje se bavi kategorijama kao što su monetarni sistem, monetarni agregati i inflacija. Monetarna politika je posebno sredstvo državne politike kojim se putem promene ponude novca utiče na promenu outputa (proizvoda) i na kamatne stope. Osnovni cilj monetarne politike odnosi se, prema tome, na obezbeđivanje rasta ukupnog outputa tj. pune zaposlenosti koji ne izaziva rast inflacije, tzv. obezbeđivanje neinflatornog rasta outputa i pune zaposlenosti. Kao dodatni ili sekundarni cilj javlja se i obezbeđivanje finansijske stabilnosti čitavog sistema, putem skupa mera kojima se obezbeđuje neometano funkcionisanje bankarskog sistema. U tesnoj vezi sa uređenjem i stepenom razvijenosti zemlje, kao i u zavisnosti od trenutno preovlađujuće političke orijentacije, pojedine nacionalne centralne banke osnovne ciljeve i zadatke monetarne politike definišu na sledeći način: • Efektivno unapređenje maksimalnog nivoa zaposlenosti, stabilnih cena i umerenog nivoa kamatnih stopa na dugi rok (SAD)14; • Očuvanje vrednosti domaće valute, putem kontrole inflacije i kroz obezbeđenje okvira za privredni rast koji ne podstiče inflaciju (Velika Britanija)15; • Obezbeđenje stabilnosti cena, kao i stabilnosti i efikasnosti finansijskog sistema zemlje (Italija)16; 14  Ovi osnovni ciljevi monetarne politike SAD definisani su posebnim zakonom pod nazivom ’Federal Reserve Act’ iz 1913. godine. Detaljnije na: www.federalreserve.gov 15  www.bankofengland.co.uk 16  www.bancaditalia.it

87

UVOD U EKONOMIJU

• Snižavanje inflacije i obezbeđenje stabilnosti nacionalne valute (Rusija), čime se obezbeđuju uslovi za održiv privredni rast (Rusija)17; • Obezbeđenje stabilnosti nacionalne valute, čime se unapređuje privredni rast (Kina)18 • Osiguranje stabilnosti cena i zadržavanje inflacije ispod nivoa od 10% (Moldavija)19 Drugim rečima, ciljevi monetarne politike najčešće obuhvataju sledeće ekonomske vrednosti: • visok nivo zaposlenosti, radi potpunijeg iskorišćavanja resursa na raspolaganju privredi i društvu u celini; • stabilan privredni rast, sa posledičnim rastom investiranja i štednje; • stabilnost cena, radi redukcije socijalnih i ekonomskih troškova inflacije, kao i neizvesnosti koja može da ugrozi donošenje valjanih ekonomskih odluka i planova, privredni rast, itd. • stabilnost kamatnih stopa, takođe u cilju smanjivanja neizvesnosti, naročito u vezi sa dugoročnijim planiranjem ekonomskih aktivnosti; • stabilnost finansijskih tržišta, što omogućava efikasno i efektivno alociranje finansijskih sredstava, a samim tim i rast privrednih aktivnosti; • stabilnost deviznog tržišta, u cilju optimalnog korišćenja međunarodne trgovine, konkurentskih prednosti, planiranja ekonomskih aktivnosti u inostranstvu, itd.20 Sa aspekta smera delovanja na ekonomske aktivnosti, monetarna politika može da bude ekspanzivna ili kontrakciona. Ekspanzivna monetarna politika ima za cilj rast outputa i primenjuje se ukoliko je realni (aktuelni) output ispod potencijalnog outputa, tj. stvaraju se mogućnosti za intenziviranje ekonomskih aktivnosti bez opasnosti od rasta inflacije. Ekspanzivna monetarna politika se implementira putem rasta ponude novca i snižavanja kamatnih stopa, što rezultira većom zainteresovanošću za investicije i rastom ukupne tražnje. Ekspanzivna monetarna politika se odlikuje nižim kamatnim stopama od stope rasta nominalnog BDP. Suprotno, kontrakciona monetarna politika se sprovodi kada rast realnog outputa preti da izazove rast inflacije, i u tom slučaju je potrebno da se smanji ponuda novca putem podizanja kamatnih stopa, što dovodi do smanjivanja intenzivnosti ekonomskih aktivnosti. 17  www.cbr.ru 18  www.pbc.gov.cn 19  www.bnm.org 20  Detaljnije o različitim ciljevima i strategiji centralnih banaka u njihovoj implementaciji u: Mishkin, F: The Economics of Money, Banking and Financial Markets (Pearson, 2006).

88

UVOD U EKONOMIJU

U zavisnosti od opredeljenja centralne banke i ciljeva makroekonomske politike, instrumenti monetarne politike najčešće obuhvataju: • Obaveznu rezervu – depoziti koje bankarski sistem drži kod centralne banke, što direktno utiče na novčani multiplikator i ponudu kredita od strane banaka; • Operacije na otvorenom tržištu – kupovina i prodaja državnih obveznica znači porast odnosno pad ponude novca, respektivno; • Krediti centralne banke poslovnim bankama, radi održavanja likvidnosti banaka i omogućavanja nesmetanog funkcionisanja finansijskog sistema; • Deponovanje viška slobodnih sredstava banaka kod centralne banke, u cilju motivisanja / demotivisanja poslovnog bankarstva da povuče deo svojih sredstava iz sfere plasmana i na taj način koristi određene povlastice (olakšice) centralne banke; • Sistem kamatnih stopa centralne banke, uključujući eskontnu stopu, kamatne stope na deponovana sredstva banaka, kamatne stope na date kredite bankama i kamatne stope koje se koriste u okviru operacija na otvorenom tržištu; • Regulativu vezana za adekvatno funkcionisanje banaka (npr. propisi u vezi sa odgovarajućim nivoom kapitala, kreditnom sposobnošću banaka, dozvole za otpočinjanje rada banaka, itd). • Posebno je potrebno napomenuti da instrumenti monetarne politike (kao i niz drugih instrumenata makroekonomske politike) ne utiču direktno na ciljeve, tj. u zavisnosti od prirode instrumenta potrebno je da prođe izvesno vreme, ponekad i više meseci pre nego što njihovi efekti postanu evidentni. 5.3.1 Monetarni sistem Društveni običaj (konvencija) korišćenja novca od velike je važnosti u složenom, savremenom društvu, pa se iz tog razloga generalni sistem obezbeđivanja uslova za adekvatno funkcionisanje novčanih tokova javlja kao bitan preduslov rasta i razvoja privrede, i predstavlja jedan od aspekata državne suverenosti. Monetarna suverenost je suvereno pravo države da reguliše sva pitanja koja se odnose na novac. Monetarna suverenost se razvijala uporedo sa istorijskim razvojem novca, od nekadašnjeg prava određivanja i samog kovanja moneta koje je pripadalo vladaru. Na toj dvostrukoj osnovi (pravo određivanja normi i pravila kovanja, i prenosivo pravo samog kovanja) razvijala se monetarna suverenost, koja danas u stvari obuhvata samo kovanje novca od strane države i emisiju novčanica koja je preneta na centralnu (emisionu) banku. Monetarna suverenost uključuje i pravo utvrđivanja i menjanja pariteta prema 89

UVOD U EKONOMIJU

drugim valutama (devizni kurs), uvođenja deviznih ograničenja, regulisanja novčanog opticaja, kao i pravo kažnjavanja falsifikovanja novca i kršenja drugih monetarnih propisa. Međunarodnim sporazumima, kao što su monetarne unije, i članstvom u Međunarodnom monetarnom fondu, monetarna suverenost se donakle ograničava u cilju unapređenja međunarodne finansijske stabilnosti, transparentnosti, efikasnosti i kontrole međunarodnih transakcija, itd. Monetarni sistem podrazumeva organizovano uređivanje ekonomskih, tehničkih i operativnih pitanja bitnih za ostvarivanja funkcija novca u privredi. Istorijski posmatrano, začeci monetarnih sistema nastaju iz praktične potrebe internacionalnog saobraćaja i trgovine, kada se trgovci suočavaju sa plaćanjima u različitim nacionalnim valutama, rastom potrebe za kreditima i trgovinom samim novcem. Prvobitno, monetarni sistem se vezivao za organizovan način određivanja šta se u nekoj zajednici smatralo novčanom jedinicom, tj. koji novac može da obavlja funkcije u razmeni, kao i za određivanje srazmere između domaćeg i stranog novca. Organizacija rešavanja ovih pitanja nije oduvek bila isključivi domen države, već su pojedini praktični aspekti rešavani sporazumom između zainteresovanih strana koje su imale bitni uticaj na trgovinu i cirkulaciju novca (npr. velike banke, trgovci, itd). Tokom vremena ispoljio se izuzetan interes (ali i potreba) države za pitanja definisanja novca, organizacije, upravljanja i kontrole novčanih tokova, kontrole nad bankama i drugim finansijskim organizacijama, itd. Imajući u vidu pravni koncept savremenih država, monetarni sistem se može definisati i kao skup propisa kojima se od strane države uređuju osnovna institucionalna i organizaciona pitanja u vezi sa novcem u državi. Pitanja ili oblasti koje reguliše monetarni sistem mogu da se razlikuju od zemlje do zemlje, ali među najznačajnija opredeljenja svakako spadaju: • šta od instrumenata koji se mogu koristiti kao prometno i platežno sredstvo treba smatrati novcem, • mehanizam regulisanja emisije, cirkulacije i povlačenja novca, • položaj ekonomskih subjekata u monetarnom sistemu, • okvire za korišćenje monetarne politike, kao načina usmeravanja privrednih tokova, i • ulogu tržišnog mehanizma u monetarnoj sferi društva. Dva osnovna aspekta svakog monetarnog sistema su struktura monetarnih institucija i struktura instrumenata koji mogu da funkcionišu kao novac. Monetarne institucije, kao najznačajniji elementi sistema, su institucije koje u pasivi svojih bilansa (strana obaveza) imaju instrumente koji se smatraju novcem i u ovu kategoriju spadaju centralna banka i poslovne / komercijalane banke. Struktura finansijskih instrumenata 90

UVOD U EKONOMIJU

koji obavljaju funkcije novca u velikoj meri zavisi od stepena razvijenosti monetarnog sistema ali i od razvijenosti i potreba same privrede, a najčešće obuhvata kratkoročne instrumente (tržište novca) i dugoročne instrumente finansiranja (tržište kapitala). 5.3.2 Centralna banka Od uvođenja papirne valute kao osnovnog oblika novca, a naročito nakon Velike ekonomske krize 1930-tih godina, pa do danas, centralna banka je stožer monetarne vlasti u svakoj zemlji i centralna institucija monetarnog sistema. Iako nosi naziv banka, centralna banka nije poslovna banka u pravom smislu reči – ne prima depozite na štednju, niti daje kredite preduzećima, i cilj njenog poslovanja nije profit. Ove institucije mogu da budu različite prirode, ali bilo da su državne institucije, kvazidržavne ili privatne institucije (kao što je slučaj sa Federal Reserve System u SAD), sve imaju veoma slične finkcije. Centralna banka implementira monetarnu politiku zemlje, ima monopol nad emisijom novca, funkcioniše kao bankar države i svih ostalih banaka, i vrši niz kontrolnih funkcija unutar monetarnog sistema zemlje. Položaj i funkcije centralne banke se najčešće regulišu najvišim pravnim aktima zemlje i zakonima, npr. ustavom, dok se ostali aspekti strukture i funkcioinisanja monetarnog sistema regulišu posebnim zakonima i drugim podzakonskim aktima. Dva najvažnija cilja centralne banke su, pre svega: • monetarna stabilnost – podrazumeva nisku, stabilnu i predvidivu inflaciju i poverenje u nacionalnu valutu, i • finansijska stabilnost – u smislu obezbeđivanja uslova za neometano funkcionisanje depozitne i kreditne funkcije banaka kao podrške funkcionisanju i razvoju privrede. • Centralne banke su u osnovi, ili formalno gledano, samostalne i nezavisne institucije, koje ne traže niti primaju uputstva od državnih organa i drugih lica. Na osnovu generalno utvrđenih ciljeva državne ekonomske politike, centralna banka utvrđuje projekcije rasta monetarnih i kreditnih agregata (ukupne ponude novca, klasifikovane prema različitim kriterijumima) i donosi mere monetarne i kreditne politike. Osnovna funkcija centralne banke jeste utvrđivanje monetarne politike, tj. regulisanje količine novca u opticaju, a u u zavisnosti od državnog uređenja i stepena razvijenosti privrede, osnovna funkcija se realizuje putem sledećih: • Monetarnih instrumenata i finansijskih aktivnosti – o utvrđivanje politike kursa nacionalne valute o utvrđivanje iznosa obaveznih rezervi zemlje potrebnih za održavanje likvidnosti u međunarodnim plaćanjima, 91

UVOD U EKONOMIJU

o pružanje finansijskih usluga državi: vođenje državnog računa – račun budžeta (trezora), obezbeđivanje kratkoročnih kredita za trenutni deficit budžeta, organizovanje prodaje državnih hartija od vrednosti i slično, upravljanje javnim dugom i javnim fondovima; o garantovanje likvidnosti sistema i funkcija zajmodavca „u krajnjoj nuždi“ (lender of last resort) za banke o regulisanje visine i načina održavanja minimalne likvidnosti banaka, o poslovi izdavanja novčanica (i kovanog novca). • Kontrolnih funkcija – o kontrola boniteta i zakonitosti poslovanja banaka i drugih finansijskih organizacija koje čine monetarni sistem (npr. određenih kreditnih fondova, osiguravajućih kuća, itd) o davanje dozvola za početak rada banaka i drugih finansijskih organizacija o organizacijom stalnog nadzora svih elemenata monetarnog sistema. Pojam koji zaslužuje da bude posebno objašnjen je primarni novac – predstavlja novac kojim se obavljaju plaćanja između banaka i koji na taj način predstavlja instrument koji povezuje ceo monetarni sistem u jedinstvenu celinu. Ovu monetarnu kategoriju čine rezerve banaka kod centralne banke i gotov novac. Primarni novac kreira samo centralna banka (često se naziva i monetarna baza), koristeći se sledećim operacijama: • odobravanjem i naplatom kredita poslovnom bankarstvu – odobravanjem kredita vrši se emisija / rast količine primarnog novca, a naplatom kredita vrši se povlačenje / smanjivanje količine primarnog novca; kamatna stopa po kojoj centralna banka odobrava kredite poslovnim bankama naziva se eskontna stopa; podizanjem eskontne stope, krediti za poslovne banke poskupljuju pa se na taj način utiče na tražnju za njima, a samim tim i na ponudu novca; • kupovinom i prodajom državnih hartija od vrednosti – na primer, prodajom sopstvenih zapisa trezora, centralna banka vrši povlačenje novca, tj. smanjuje se ponuda novca, i obrnuto – kupovinom hartija od vrednosti koje je centralna banka prethodno prodala drugim subjektima (npr. obveznice), centralna banka povećava ponudu novca; ovakve aktivnosti centralne banke nazivaju se i operacije na otvorenom tržištu; • kupovinom i prodajom stranih sredstava plaćanja centralna banka takođe utiče na ponudu novca, na primer otkupom deviznog priliva koje su banke ostvarile centralna banka utiče na rast ponude, tj. količine novca. Pored funkcije kreiranja primarnog novca, centralna banka je odgovorna i za stabilnost i valjano funkcionisanje bankarskog sistema. U cilju obezbeđivanja likvidnosti 92

UVOD U EKONOMIJU

sistema, centralna banka propisuje odgovarajući nivo obaveznih rezervi koje poslovne banke moraju da imaju na svom računu kod centralne banke u zavisnosti od depozita (izvora sredstava) koje primaju, a nivo ovih rezervi direktno utiče na kreditni potencijal i aktivnosti banaka. Na primer, ako centralna banka smatra da je došlo do preterane ekspanzije kredita koje banke odobravaju, može da podigne stopu obavezne rezerve na primljene depozite ili na kredite koje same banke uzimaju i na taj način da smanji osnovu za kreditnu multiplikaciju. U slučajevima izuzetnog rasta tražnje za kreditima, na primer, centralna banka može da utvrdi stopu obavezne rezerve i na nivou od nekoliko desetina procenata u odnosu na primljene depozite ili uzete kredite banaka, što poskupljuje kredite koje banka planira da odobrava i direktno destimuliše tražnju, čime se do izvesne mere utiče na uravnoteženje tržišta novca. Prema izveštajima Narodne banke Srbije, struktura primarnog novca u periodu kraj 2005. godine do juna 2007. godine bila je sledeća: Tabela 8: Struktura primarnog novca u privredi Srbije (kraj perioda, mil. din.)

2005. Dinarski primarni novac – ukupno

2006.

jun 2007.

135.392

143.409

145.036

Gotov novac u opticaju

53.433

68.461

65.066

Bankarske dinarske rezerve

71.309

65.463

57.060

Obavezna rezerva

31.865

34.290

29.196

Slobodne rezerve

39.444

31.173

27.874

Ostali dinarski depoziti

10.650

9.485

22.910

Lokalni nivo vlasti

10.587

9.423

22.908

Izvor: Narodna banka Srbije, www.nbs.yu

Prema tome, centralna banka ima na raspolaganju različite instrumente kojima može da utiče na ponudu novca ali ukupan nivo ponude zavisi i od ponašanja ostalih ekonomskih subjekata i samih banaka. Poslovna politika banke, na primer, može da odluči da izdvaja rezerve po stopi višoj od propisane, ako rukovodstvo banke proceni da je povećan rizik u nekom aspektu poslovanja, recimo, naplate odobrenih kredita. U tom slučaju, na osnovu iste količine primljenih depozita kreiraće se manja količina novca jer će se više izdvajati za rezerve. S obzirom da su banke samostalne u kreiranju svoje poslovne politike, centralna banka nije u mogućnosti da utiče na ovaj aspekt 93

UVOD U EKONOMIJU

multiplikacije. Takođe, depoziti i štednja građana, kao izvor novčane multiplikacije, zavise od raznih faktora (npr. sklonost štednji, sklonost držanju gotovine izvan računa, poverenje u banke) na koje centralna banka ne može uvek da utiče ili se rezultat uticaja može videti tek u dužem roku. Imajući u vidu da je u današnjem društvu dominantan oblik novca depozitni novac, u sistemu papirne valute bankarsko kreiranje novca postaje veoma značajno kako za praktično vođenje kreditno-monetarne politike, tako i za teoriju koja se bavi pitanjima novca – monetarnu teoriju. Iz tog razloga, potrebno je pored same količine novca u opticaju, razmotriti i različite finansijske oblike koji čine novčanu masu, kao i način kreiranja novca, ili drugim rečima ponudu novca. 5.3.3 Monetarni agregati U poglavlju 3. su već naznačeni različiti oblici u kojima danas novac funkcioniše u privredi, a diferenciranost i brojnost oblika zavisi od više faktora, na primer, stepena razvijenosti privrede i finansijskih potreba, razvijenosti i strukture finansijskih tržišta i samog bankarskog sistema, itd. Svi oblici novca i finansijskih sredstava zajedno čine ponudu novca u jednoj zemlji. Monetarni agregat predstavlja novac i druga finansijska sredstva slična novcu, čiji je stepen likvidnosti različit i zavisi od mogućnosti njihovog pretvaranja u novac. Na primer, depozitima po viđenju se lakše raspolaže nego oročenim depozitima, čije raspolaganje pre isteka perioda oročavanja izaziva trošak za vlasnika depozita (npr. gubitak dela kamate), te je stoga stepen likvidnosti depozita po viđenju viši od onog koji imaju oročeni depoziti. U tom smislu, razvrstavanje različitih oblika novca kroz monetarne agregate potencira lakoću raspolaganja sredstvima za potrebe plaćanja. Prema metodologije Narodne banke Srbije, pokazatelji strukture ukupne novčane mase su: • M1 – novac u užem smislu (novčana masa) obuhvata o gotov novac u opticaju i o depozitni novac – sredstva koja se nalaze na žiro, tekućim i drugim računima sa kojih se mogu vršiti direktna plaćanja • M2 – novac u širem smislu (likvidna sredstva) obuhvata o M1 o dinarske oročene depozite (kratkoročne i dugoročne) • M3 – ukupna likvidna sredstva obuhvataju o M1 94

UVOD U EKONOMIJU

o M2 o devizne depozite (kratkoročne i dugoročne) Nadovezujući se na gornji primer u vezi sa monetarnim pokazateljima, Narodna banka Srbije daje iznos agregata kako sledi: Tabela 9: Monetarni agregati (milioni dinara, 30.11.2006.)



M1

164.069

M2

242.403

M3

590.484

Primarni novac

135.392

Izvor: Narodna banka Srbije, www. nbs. yu

Kao što se vidi, struktura ukupne ponude novca u našoj zemlji obuhvata samo osnovne forme novca, što ukazuje na značajan stepen nerazvijenosti finansijskog sistema, naročito u poređenju sa strukturom novčanih sredstava (a samim tim i monetarnih agregata) u drugim zemljama, gde agregati reflektuju postojanje i promet savremenih finansijskih instrumenata (npr. različite vrste državnih obveznica, štednih obveznica, hartija od vrednosti koje izdaju razni finansijski fondovi, depoziti u tzv. euro-valutama, kratkoročne obveznice preduzeća, itd). Između razvijenih zemalja takođe postoje formalne razlike u razvrstavanju različitih elemenata novčane mase, tako na primer M0 je kategorija koja u SAD obuhvata novčanice i kovani novac, kao i sredstva na računima kod centralne banke koje se mogu konvertovati u gotov novac, a u Velikoj Britaniji M0 je gotovina izvan centralne banke i operativni depoziti komercijalnih banaka kod centralne banke (obavezne rezerve i dodatne rezerve). Od januara 2007. godine, Sistem centralnih banaka SAD (Federal Reserve System) je ukinuo praćenje agregata M3, jer se zaključilo da ne daje dovoljno informacija za kreatore ekonomske politike. U Velikoj Britaniji se prate agregati M0 i M4 (depoziti u funtama koje drže stanovništvo, preduzeća, kratkoročne obveznice preduzeća i banaka, do 5 godina, itd), dok se agregati M2 i M3 samo procenjuju za potrebe standarda Evropske monetarne unije (EMU). Bez obzira na razlike koje postoje između zemalja u vezi sa strukturom ukupnog monetarnog potencijala, svrha klasifikovanja različitih oblika novca i sredstava jeste utvrđivanje osnove za kreiranje i primenu mera kreditno-monetarne politike. Na primer, nivo i kretanje monetarnog agregata M1, ukoliko se upoređuje sa obimom i kretanjem bruto domaćeg proizvoda (BDP) može da se koristi za procenu likvidnosti 95

UVOD U EKONOMIJU

čitavog sistema. Dalje, radi podešavanja delovanja ekonomske politike, prate se transformacije ili prelaz pojedinih oblika sredstava iz M1 u M2, na primer, pretvaranje gotovog novca u oročeni depozit na kraći rok, ukazuje na smanjenje gotovog novca u opticaju ali u korist povećanja depozitnog novca na računima preduzeća kojima banke odobravaju nove kredite. 5.3.4 Kreiranje novca U današnjem sistemu papirnog novca, pod pojmom kreiranja novca se podrazumeva i proces emitovanja / kreiranja i proces povlačenja novca, tj. povećanje i smanjene ponude novca. Na proces kreiranja novca utiču međunarodne i domaće / unutrašnje finansijske transakcije. Međunarodne finansijske transakcije, na primer na bazi realizovanog izvoza robe u inostranstvo, rezultiraju novčanim prilivom u inostranoj valuti (devizni priliv) za izvoznika, koji eventualno prodaje devize banci i kupuje domaću valutu, čime se povećava količina novca u opticaju. Delovanja unutrašnjih faktora na proces kreiranja novca se pre svega odnosi na monetarnu politiku i aktivnosti monetarnih institucija, što se sagledava preko kreditne aktivnosti banaka i procesa prelivanja novca iz jednog u drugi monetarni agregat. Inicijalna promena količine novca nastaje promenom obima primarnog novca koji emituje centralna banka, a koji se dalje transformiše kroz bankarski sistem i kroz ekonomsko ponašanje subjekata u čitavom sistemu (npr. pojedini subjekti deponuju novac na tekući račun, drugi ga oročavaju, treći na osnovu depozita uzimaju kredit, itd.) Kreiranje novca od strane poslovnih banaka, za razliku od delovanja centralne banke, zasnovano je jednim delom na primarnom novcu a drugim delom na novcu koji potiče iz sektora stanovništva, preduzeća, fondova i drugo (depoziti, štednja). U tom smislu, kreiranje novca od strane poslovnih banaka se posmatra kao kombinacija „proizvodnje“ novca i finansijskog posredovanja (posredničke funkcije finansijskih tržišta objašnjene su u poglavlju 3). Banke kreiraju novac putem mehanizma koji se naziva novčana (ili kreditna) multiplikacija, a koji se realizuje na osnovu mogućnosti banke da na bazi određene količine izvora svojih sredstava, i uz propisanu stopu rezervi, kreira dodatnu količinu novčanih sredstava. Novčani multiplikator je količina novca koju stvara bankarski sistem na osnovu novčane jedinice rezervi. U veoma uprošćenom primeru, proces kreiranja novca od strane bankarskog sektora mogao bi da se predstavi na sledeći način. Pretpostavimo da u zamišljenom bankarskom sistemu postoji samo nekoliko banaka koje se bave samo prikupljanjem depozita i odobravanjem kredita, a da je propisana stopa rezervi 10% od primljenih depozita.

96

UVOD U EKONOMIJU

Prva banka prima depozit od osobe A od 100 dinara (pasiva bilansa), nakon čega se u aktivi pojavljuje kategorija rezervi u iznosu od 10 dinara i mogućnost da se preostalih 90 dinara plasira kao kredit preduzeću B. Po dobijanju kredita, preduzeće B kupuje robu od preduzeća C i uplaćuje, u Drugoj banci, na račun tog preduzeća (depozitna stavka) iznos od 90 dinara. Druga banka izdvaja rezerve u iznosu od 9 dinara, i preostaje joj na raspolaganju 81 dinar za kreditiranje preduzeća D. Nakon što je kredit odobren, preduzeće D obavlja potrebnu kupovinu od preduzeća E, kojem uplaćuje na račun u Trećoj banci iznos od 81 dinar (na strani izvora – depozita). Treća banka zatim opet izdavaja 10% rezervi i stvara se mogućnost da odobri kredita u iznosu od 72.90 dinara, i tako dalje. Ovak proces multiplikacije depozita, kroz kreditiranje, se nastavlja ali se ne može produžiti u beskonačnost. Na kraju, sabiranjem početnog depozita osobe A i iznosa svih kredita koji su kroz bankarski sistem dati, dobija se ukupna ponuda novca u iznosu od 1.000 dinara. Znači, na osnovu početnog depozita od 100 dinara, kreirana je 10 puta veća novčana masa. Upoređivanjem ukupne ponude novca sa stopom rezervi (10% ili 1/10), zaključuje se da je novčani multiplikator recipročna vrednost stope rezervi (u ovom primeru, 10), tj. viša stopa bankarskih rezervi smanjuje mogućnost kreiranja novca i obrnuto – niža stopa rezervi otvara šire mogućnosti za multiplikaciju i time raste i ponuda novca. Ukoliko bi u ovom primeru stopa rezervi bila utvrđena na nivou od 5%, postojala bi mogućnost stvaranja ukupne ponude novca od 2.000 dinara, tj. dvadeset puta više od iznosa početnog depozita. U posebnom slučaju kada bi stopa rezerve iznosila 100%, novčani multiplikator bi iznosio 1, tj. ne bi bilo kreiranja novca usled odsustva kreditiranja. 5.3.5 Inflacija Izraz inflacija u ekonomskoj terminologiji odnosi se na rast opšteg nivoa cena. Više decenija se ekonomisti bave fenomenom inflacije, koja se smatra hroničnom bolešću saveremene privrede ali koja u izuzetnim okolnostima dobija galopirajući karakter, ugrožava ekonomske aktivnosti i podriva poverenje u nacionalnu privredu, vrednost novca, itd. Kada se potpuno otme svakoj vrsti kontrole, rast cena dovodi do hiperinflacije koja u potpunosti zaustavlja ekonomske aktivnosti, erodira se poverenje u nacionalnu privredu i valutu, ubrzano raste tzv. „siva ekonomija“. Efekti inflacije u društvu su mnogostruki i po svojoj prirodi mogu biti ekonomski, socijalni i politički efekti. Među najvažnije ekonomske efekte treba ubrojiti: a) Redistribuciju dohodaka i imovine – mogućnost ostvarivanja dohotka ne vezuje se samo za uspešnost poslovanja i tržišne realizacije, već za iskorišćavanje specifičnih okolnosti npr. kreditiranja u nacionalnoj valuti; b) Nerealno obračunavanje troškova, koristi i svih drugih ekonomskih parametara; 97

UVOD U EKONOMIJU

c) Rasipanje resursa ekonomije, usled nerealnog vrednovanja; d) Visok stepen neizvesnosti prilikom donošenja odluka, što utiče na izbor ekonomskih i drugih odluka, itd. U skorijoj prošlosti se i Srbija nalazila u hiperinflatornom vrtlogu: zabeleženo je da je početkom 1994. godine (do stupanja na snagu Antiinflatornog programa tadašnje SR Jugoslavije, 24. 01. 2004.) stope inflacije iznosila 3% na sat, dok je u SAD na primer iznosila 3% godišnje. Razmatrajući nastanak i funkcije novca, istaknuto je da su novčani tokovi neodvojivi od robnih tokova u privredi, tj. da novac meri ekonomske vrednosti i omogućava njihovu razmenu. U skladu sa time, ukupni robni fondovi i novčani fondovi jedne privrede moraju da budu usklađeni. Neusklađenost robnih i novčanih fondova se dvostruko manifestuje: na jednoj strani dolazi do relativnog pada vrednosti novca, a na drugoj do opšteg rasta cena. Inflacija predstavlja poremećaj robno-novčanih odnosa pri čemu je količina novca u opticaju i masa odobrenih kredita znatno veća od veličine robnih fondova izraženih u sumi robnih cena. Ne dovodi, međutim, svako povećanje novčanog opticaja do inflacije: rastom i razvojem privrede raste i količina roba i usluga koje se realizuju, pa samim tim raste i potrebna količina novca. Na porast robnih cena utiče čitav niz faktora (na primer, rast cena uvoznih sirovina), pa se pod inflacijom najčešće smatra nesrazmeran (u odnosu na rast robnih fondova) rast novčanog opticaja koji izaziva porast cena. U ekonomskoj teoriji postoje brojne klasifikacije inflacije, već prema tome šta se smatra njenim osnovnim uzorokom: finansijska inflacija (nekontrolisano emitovanje sredstava plaćanja zbog, na primer, vanrednih potreba države), kreditna inflacija (ekonomski neopravdana ekspanzija kredita radi ubrzanog privrednog rasta), zatim inflacija usled preteranog investiranja, inflacija zbog pada proizvodnje, inflacija usled depresijacije (pada vrednosti) domaće valute u odnosu na inostrane, itd. Klasifikacija inflacija može se izvršiti i na sledeći način: • Prema poreklu o inflacija tražnje o troškovna inflacija o strukturna inflacija • Prema trajanju o jednokratna ili o kratkotrajna – akutna o dugotrajna – hronična 98

UVOD U EKONOMIJU

• Prema intenzitetu o niska ili puzajuća (do 10% godišnje) o umerena (od 30% – 100% godišnje) o galopirajuća (100% i više) o hiperinflacija Savremena teorija se ograničava na analizu inflacije troškova i inflaciju tražnje. Inflacija troškova je stanje (uzročno-posledični sled događaja) u kojem postoji prevaga tražnje – inflatorni jaz – za potrošnim i investicionim dobrima, radnom snagom i sirovinama, u odnosu na moguću ponudu po tekućim cenama. Teorija inflacije troškova pojavila se sredinom 1950-tih godina na Zapadu, zastupajući tezu da u savremenoj privredi cene primarno rastu zbog porasta troškova proizvodnje a ne tražnje. Povećani troškovi generišu porast prodajnih cena dobara i usluga, što će tek u lančanoj reakciji dovesti do stvaranja infacione spirale i ekspanzije novčanog volumena. Porast troškova nastaje na primer usled: • povećanja uvoznih troškova, zbog smanjenja vrednosti domaće valute ili rasta vrednosti inostranih valuta, porasta svetskih cena (npr. nafte) i drugih poremećaja na svetskom tržištu; • povećanja poreskih opterećenja i dažbina (carine, takse, stanarine) u zemlji; • opadanja proizvodnje, usled krize, elementarnih nepogoda, nestašice faktora proizvodnje, političke nestabilnosti i konflikata, itd; • podizanja cena i profitne marže velikih korporacija, koje imaju znatan stepen poslovne autonomije na tržištima; • porasta plata i zarada preko porasta produktivnosti rada, na primer usled pritisaka radničkih sindikata; • neodgovarajućeg ili nedovoljnog korišćenja raspoloživih proizvodnih kapaciteta, jer uz iste fiksne troškove (troškove koji nisu vezani za obim proizvodnje) izostaje odgovarajući nivo proizvodnje; • rasta cena dobara i usluga koje se nalaze u domenu državne kontrole, ili podizanja kamata centralne i poslovnih banaka, što takođe utiče na rast proizvodnih troškova, a time i na podsticanje inflacije. Nagli rast cena nafte tokom sedamdesetih godina prošlog veka dobar je primer za stanje privrednog šoka koji može da bude izazvan rastom troškova. Usled porasta troškova sirovina, preduzeća su reaguju na tržišni način i smanuju ukupnu (agregatnu) ponudu i privreda ulazi u stanje stagflacije (stagniranje proizvodnje uz inflaciju). Pad proizvodnje uzrokuje otpuštanje radnika i rast nezaposlenosti, kao i rast cena. Uz nepromenjenu ukupnu tražnju, nakon kratkog vremena ravnoteže ponude i tražnje na višem nivou cena, dolazi do pada ponude na originalni nivo i privreda se vraća na nivo pune zaposlenosti i prvobitni nivo cena. U međuvremenu, i to se najčešće dešava, 99

UVOD U EKONOMIJU

ekspanzivna monetarna politika države (dopunske „injekcije“ novca kroz, na primer, veće kreditiranje) daje podršku rastu tražnje, sindikati insistiraju na rastu nominalnih najamnina (radi održanja realne vrednosti novčano izraženih najamnina), a preduzeća opet beleže rast troškova i ponovo reaguju smanjivanjem ponude. Država ne želi da dozvoli rast nezaposlenosti i ponovo raste ponuda novca zbog porasta cena, i stanje se pretvara u kontinuiranu inflaciju. Klasična teorija inflacije tražnje oslanja se na kvantitativnu teoriju novca, koju su razmatrali i zastupali brojni filozofi i ekonomisti, a najpoznatiji od njih je američki ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade Milton Friedman (1912–2006). Većina ekonomista u današnje vreme pomoću ove teorije objašnjava dugoročne determinante nivoa cena i stope inflacije. Prema kvantitativnoj teoriji novca, raspoloživa količina novca u ekonomiji određuje vrednost novca, a rast količine novca predstavlja osnovni uzrok inflacije. Ovaj monetarni fenomen nastaje usled rasta količine novca koji je brži od rasta proizvodnje u društvu. Kako je već rečeno, tražnja za novcem ponajviše zavisi od nivoa cena u privredi: viši novi cena zahteva veću količinu novca i uloga centralne banke se javlja kao odlučujući faktor u određivanju ponude novca koja može da obezbedi normalno funkcionisanje privrede. Posmatrano na dugi rok, opšti nivo cena se prilagođava dok ne dostigne nivo na kojem je tražnja za novcem jednaka njegovoj ponudi. Ako je nivo cena viši od ravnotežnog, potražnja za novcem će biti veća od ponude novca kreiranog od strane bankarskog sistema zemlje. U tom slučaju nivo cena će pasti kako bi se izjednačile ponuda i tražnja. Ako je nivo cena niži od ravnotežnog, tražnja za novcem će padati u odnosu na njegovu ponudu, a nivo cena će porasti kako bi se ponuda i tražnja dovele u ravnotežu. Drugačije rečeno, kada je visok nivo cena (mala vrednost novca), traži se veća količina novca da bi kupile robe i usluge. I obrnuto, nizak nivo cena upućuje na visoku vrednost novca, te se traži manja količina novca za pribavljanje neophodnih proizvoda. Na ravnotežnom nivou, ponuda i tražnja za novcem su ujednačene. Inflacija tražnje može da se pojavljuje u različitim oblicima. Novčana ili apsolutna inflacija nastaje kada se inflacioni impuls pojavljuje pojavljuje na osnovu: • ekspanzije kredita, tj. zaduživanja države zbog na primer potreba naglog privrednog rasta, zaduživanja preduzeća radi konsolidovanja prethodnih dugova a ne zbog, na primer, ulaganja u novu proizvodnju, itd. • deblokiranja tj. oslobađanja dela monetarnog volumena, na primer oslobađanja dela fondova u privredi ili budžetskih sredstava koja nisu bila u funkciji određeno vreme, ali i usled aktiviranja tezaurisanih sredstava („slamarice“) stanovništva zbog pada poverenja u privredu; 100

UVOD U EKONOMIJU

• porasta nacionalnog dohotka generalno ili u pojedinim sektorima, koji će na osnovu dodatnih sredstava povećavati tražnju a time i nivo cena pojedinih dobara i usluga, što se kasnije lančanom reakcijom proširuje na čitavu privredu; Relativna inflacija nastaje usled smanjenja robnih fondova, iz različitih razloga kao što su na primer apsolutno opadanje proizvodnje (elementarne nepogode, štrajkovi, itd), opadanje robnih fondova zbog intenzivnog izvoza ili ograničavanja uvoza (na primer, sirovina) ili relativno opadanje proizvodnje (na primer, usled bitne promene u strukturi ulaganja). Inflacija takođe može da bude izazvana preteranim investiranjem, tj. u situaciji kada je obim investicija veći od obima štednje, što znači da se radi o deficitarnom finansiranju putem ekscesnog bankarskog finansiranja. Konačno, izrazit suficit platnog bilansa zemje (veći priliv od odliva) uzrokuje, zbog konverzije inostranih sredstava plaćanja u domaće, porast tražnje i samim tim rast cena, tj. inflaciju. Pored inflacije troškova i inflacije tražnje, pojedini ekonomisti pažnju posvećuju i drugim oblicima inflacije koji su karakteristični za nerazvijene zemlje. Strukturna inflacija nastaje kao kombinacija delovanja faktora troškova i tražnje, usled specifične prirode inflacije u privredno nedovoljno razvijenim zemljama. Prema ovim teorijama, glavni uzroci inflacije su disproporcionalnost faktora proizvodnje, raspodela nacionalnog dohotka i stopa privrednog rasta. Jedan od načina industrijalizacije u nerazvijenim zemljama jeste supstictucija uvoza, koja osposobljavanjem nacionalne proizvodnje nastoji da zadovolji maksimalan deo domaće potrošnje. Međutim, ovakva proizvodnja se bitno oslanja na uvoz poluproizvoda, koji su skuplji makar samo za iznos transportnih troškova. S obzirom da je produktivnost u ovakvoj proizvodnji najčešće niža nego u inostranstvu, supstitucija uvoza rezultira skupljim proizvodima nego što je to slučaj u inostranstvu. Ovakva situacija dalje zahteva zaštitu domaće proizvodnje (na primer, visokim carinama) i subvencionisanje (naknada dela troškova) izvoza. Industrijska proizvodnja se sve više oslanja na uvoz, a tradicionalne izvozne grane postaju sve manje tržišno sposobne. Tako politika intenzivnog industrijskog razvoja dovodi do svojevrsne stagnacije domaće industrijske proizvodnje, proširenja raspona između domaćih i inostranih cena, deficita platnog bilansa i inflatornog rasta cena. Troškovi inflacije Visoka i nestabilna inflacija negativno utiče na privredni rast. To se može dokazati uporednom analizom iskustava u svetskoj ekonomiji. Visoka inflacija razara vrednost dohotka i štednje i dovodi do visokih nominalnih (ali i realnih) kamatnih stopa. Po pravilu, visoku inflaciju prati inflaciona nestabilnost, koja znatno povećava troškove. Visoka inflacija povećava nesigurnost u pogledu budućih relativnih cena i nivoa cena. Tako, domaća i strana finansijska tržista zahtevaju veću premiju za rizik 101

UVOD U EKONOMIJU

kao kompenzaciju za povećanje nesigurnosti. Kada je inflacija visoka u dugom roku, očekivanja inflacije i depresijacije se ugrađuju u donošenje ekonomskih odluka privrednih subjekata. Zbog visoke inflacione nestabilnosti, investitori se više usredsređuju na kratkoročne investicije (špekulativne aktivnosti) i na osiguranje od inflacije, a manje na dugoročne investicione projekte u realnoj privredi. Nepredvidivo visoka inflacija prouzrukuje brojne druge poremećaje koji redukuju potencijalni privredni rast. Tako se preraspodeljuju prihodi od poverilaca ka dužnicima, kreiraju poremećaji u poreskom sistemu, nameće skriveni porez na štediše, koji nisu u mogućnosti da zaštite kupovnu moć svojih prihoda i štednje. Druga nepovoljnost visoke inflacije su visoke kamatne stope. To podstiče priliv kratkoročnog rizičnog kapitala, koji dovodi do niza negativnih direktnih i indirektnih efekata.

***

Konkretno koncipiranje nacionalne monetarne politike predstavićemo na primeru Srbije, uz ogradu da se izvesni parcijalni ciljevi kao i primena instrumenata svakako razlikuju u manje razvijenim ili zemljama tranzicije od onih koji se planiraju i implementiraju u razvijenim tržišnim privedama. Ciljevi monetarne politike Srbije za 2006. godinu Osnovni ciljevi monetarne politke za 2006. godinu su: • Smanjenje stope inflacije u odnosu na prethodnu godinu, sa ciljnom inflacijom od 4.5% na kraju 2008. godine, putem • rasta primarnog novca u rasponu od 6–7%, i o rasta monetarnog agregata M2 (dinarske novčane mase) u rasponu od 15–16% o opreacija na otvorenom tržištu – kupovinom i prodajom blagajničkih zapisa, uz utvrđivanja referentne (signalizirajuće) kamatne stope na nivou dvonedeljnih repo operacija (Pod repo transakcijom hartijama od vrednosti podrazumevaju se kupovina i prodaja hartija od vrednosti u kojoj su se ugovorne strane sporazumele da na datum kupovine prodavac proda kupcu hartije od vrednosti, koji plaća prodavcu kupovnu cenu za te hartije, uz istovremenu obavezu kupca da na ugovoreni datum reotkupa te iste hartije od vrednosti proda prodavcu, koji je u obavezi da kupcu plati ugovorenu reotkupnu cenu) o vezivanja rasta primarnog novca i novčane mase za kretanje neto devizne aktive o politike rukovođeno fleksibilnog kursa dinara radi smanjenja inflacije i jačanja poverenja u domaću valutu; • Održavanje stabilnosti finansijskog sistema, putem 102

UVOD U EKONOMIJU

o unapređivanja indirektnih instrumenata uticaja na likvidnost poslovnih banaka, konkretno putem razvoja međubankarskog tržišta novca. Projekcije monetarnih agregata polaze od ciljeva i pretpostavki na kojima se bazira ekonomska politika sadržana u postojećim dokumentima o ekonomskoj politici. S tim u vezi, pretpostavka je da će rast BDP-a u 2006. biti na nivou od 5%. Rast BDP-a će biti usklađen sa postepenim smanjivanjem inflacije na 4,5% krajem 2008. godine i sa smanjivanjem učešča javne potrošnje u BDP-u, što će biti praćeno ubrzanim sprovođenjem strukturnih reformi realnog, finansijskog i javnog sektora. Takođe, procenjuje se porast neto inostrane aktive bankarskog sektora za 660 miliona SAD dolara po zvaničnom srednjem kursu na dan 31. decembra 2005. godine. Tabela 10: Monetarni agregati i tekući račun platnog bilansa Srbije 2004.

2005.

2006. (projekcija)

Neto devizna aktiva bankarskog sektora (u mln US $)

58,0

1.400,0

660,0

Primarni novac (stope rasta u %, decembar prema decembru prethodne godine)

10,0

22,4

6–7

Novčana masa M2 (stope rasta u %, decembar prema decembru prethodne godine)

17,4

31,4

15–16

–2827

–1831

–2431

12,6

8,2

9,7

Tekući račun platnog bilansa (u mln US $)  (u % BDP-a) Izvor: Narodna banka Srbije, www. nbs. yu

Smatra se da je niska, stabilna i predvidiva inflacija najveći doprinos koji monetarna politika traba da pruži privredi. Međutim, u uslovima visoke raširenog korišćenja inostranih valuta (dolara i evro) u privredi, kao što je to slučaj u privredi Srbije, dometi monetarne politike u ostvarivanju tog cilja su relativno ograničeni. Ključne komponente monetarne politike u Srbiji su: (a) rukovođeni fleksibilni kurs i (b) kontrolisana inflacija. Slično drugim centralnim bankama, NBS se primarno fokusira na stabilnost cena na malo, što ne znači nepromenljivost cena, već njihov umeren rast. Planirani nivo 103

UVOD U EKONOMIJU

inflacije treba da ostavi dovoljno prostora za promene u relativnim cenama, koje se stalno dešavaju u svakoj privredi. Stabilnost cena u privredi Srbije podrazumeva dugoročnu stopu bazne inflacije (rast cena proizvoda koje se slobodno formiraju na tržištu, za razliku od kretanja cena proizvoda koje su pod uticajem Vlade) u rasponu od 5% do 10%. Da bi NBS ispunila taj cilj, koristi odgovarajuće monetarne instrumente ali i mere monetarne politike, koje se odnose, između ostalog i na izmenu nivoa aktivnih i pasivnih kamatnih stopa NBS. Na primer, kao što pokazuje naredna tabela, u periodu januar – jul 2007. godine, NBS je smanjila referentnu kamatnu stopu (na osnovu koje se izračunavaju i sve ostale stope) u želji da, između ostalog, podstakne privrednu i investicionu aktivnost kroz snižavanje cene novca koji se kreira u sistemu.

104

UVOD U EKONOMIJU

Tabela 11: Najvažnije kamatne stope Narodne banke Srbije (godišnji nivo) Vrsta kamate

januar 2007.

jul 2007.

8,50%

8,50%

2,50%

2,50%

0%

0%

13,00%

9,50%

Kamatna stopa na depozitne olakšice – omogućava kreditno sposobnim bankama deponovanje viškova likvidnih sredstava kod NBS u iznosu od najmanje 30 miliona dinara  

10,00% (refer. stopa – 3 procentna poena)

7%

Kamatna stopa na kreditne olakšice – jedinstvena kreditna linija za održavanje likvidnosti banaka na osnovu zaloge hartija od vrednosti Kamatna stopa na lombardni kredit korišćen do 7 radnih dana za prekonoćne – O/N-overnight pozajmice

16,00% (refer. stopa + 3 p. p.)

12%

Kamatna stopa na lombardni kredit korišćen od 8 do 14 radnih dana pod uslovom da se kredit ne koristi više od 5 radnih dana neprekidno

18,00% (refer. stopa + 5 p. p.)

14,50%

Kamatna stopa na lombardni kredit korišćen preko 14 radnih dana, odnosno ako se kredit koristi više od 5 radnih dana neprekidno

20,00% (refer. stopa + 7 p. p.)

16,50%

Eskontna stopa Kamatna stopa na obaveznu rezervu – dinarska sredstva Kamatna stopa na obaveznu rezervu – devizna sredstva KAMATNE STOPE NA NOVČANOM TRŽIŠTU  

Referentna kamatna stopa (formira se na osnovu operacija na otvorenom tržištu)

Izvor: NBS, www.nbs.yu

Upravljanje nivoom i strukturom obeveznih rezervi, kao jedan od najvažnijih instrumenata monetarne politike, Narodna banka Srbije implementira kroz diferencirane stope rezervi, u zavisnosti od izvora sredstava i denominacije (dinarska ili devizna), na primer:

105

UVOD U EKONOMIJU

• po stopi od 10% – na dinarsku osnovicu, ali po stopi od 45% – na deo dinarske osnovice koju čine dinarski depoziti indeksirani deviznom klauzulom i depoziti i krediti u dinarima primljeni iz inostranstva; • po stopi od 45% – na deviznu osnovicu, ali po stopi od 40% na deo devizne osnovice koju čini devizna štednja položena kod banaka. Pored toga, Narodna banka Srbije plaća bankama kamatu u dinarima na iznos ostvarenog prosečnog dnevnog stanja izdvojene dinarske obavezne rezerve, po kamatnoj stopi u visini 2,5% na godišnjem nivou ali ne plaća kamatu na obavezne rezerve u devizama. 5.4 Politika rasta Politika rasta ili ekonomija ponude relativno je novijeg datuma (postaje popularna sredinom sedamdesetih godina XX veka) ali se zasniva na nekim od klasičnih postulata ravnoteže tržišta i diskretne državne intervencije u ekonomiji. Tokom 1970-tih godina, u poređenju sa prethodnim dekadama značajnog ekonomskog rasta, došlo je do intenziviranja rasta cena, porasta nezaposlenosti, platnobilansnih teškoća i bitnog smanjivanja stopa rasta. Tada dolazi do promene fokusa pažnje pojedinih ekonomista, koji se okreću ka strani ponude, za razliku od ekonomista kejnzijanske tradicije koji su fokusirali tražnju. Rast proizvodnje, putem veće ponude, uticaće na smanjenja cena a time i stope inflacije, dok će istovremeno rezultirati rastom zaposlenosti, tj. smanjenjem nezaposlenosti koja je u principu dobrovoljnog karaktera. Američki ekonomista Artur Lafer je 1974. godine predložio je da se, suprotno tradicionalnim shvatanjima, smanjivanjem poreza utiče na povećanje poreskih prihoda SAD. Ublažavanje poreskog opterećenja bi u suštini dovelo do porasta stimulacije za nove poslove i angažovanje radnika, čime bi se povećalo ekonomsko blagostanje tj. ekonomska snaga poreskih obveznika, što bi u krajnjem slučaju dovelo do rasta poreskih prihoda države. Istaknuti zagovornici ovakvog makroekomskog pristupa bili su Ronald Regan i Margaret Tačer, ali se Laferova predviđanja nisu ostvarila – poreski prihod se smanjio usled snižavanja poreskih stopa (iako je porastao prosečan nivo ličnog dohotka) i povrh svega, državni rashodi se nisu smanjivali. U situaciji smanjenja priliva i simultanog rasta rashoda, SAD su počele da beleže seriju godina sa ogromnim budžetskim deficitom. Faktori koji negativno utiču na ciklična kretanja u privredi, tj. na promene outputa i zaposlenosti nisu monetarne prirode – ne nalaze se na strani tražnje, već su realne prirode i pojavljuju se u formi realnih šokova na strani ponude: • prirodne / elementarne nepogode, koje uništavaju deo resursa pa time i outputa, 106

UVOD U EKONOMIJU

• iznenadni i drastičan rast cena energije (npr. rast cena nafte izazvan delovanjem OPEC-a, tokom sedamdesetih godina XX veka), što izaziva pad proizvodnje, • bitno pogoršanje ekonomskih uslova i/ili performansi privrednog sistema, usled političkih nestabilnosti, ratova, socijalnih nemira (štrajkova) i slično; • restriktivna regulativa koja destimuliše privatnu inicijativu (npr. ograničavanje spoljnotrgovinske razmene), • tehnološki šokovi, npr. uvođenje novih tehnologija. Opšte mere za koje se zalažu ekonomisti ponude su sledeći: • potrebno je uticati na rast proizvodnje, tj. ponude a ne tražnje, • neophodno je omogućiti slobodno delovanje tržišnih zakonitosti, • nužno je smanjiti poresko opterećenje i • potrebno je preispitati nivo i oblike socijalnih davanja (npr. naknada za nezaposlenost) da bi se unapredila motivisanost za rad i mobilnost radne snage. Ekonomija ponude, kao instrument makroekonomske politike države, još uvek je predmet doktrinarnih diskusija, iz razloga različitog shvatanja elastičnosti ponude i tražnje na pojedinim tržištima, što uzrokuje i različito reagovanje na promene poreza. Uprkos tome, ekonomija ponude je javlja kao moćno sredstvo u političkoj borbi, imajući u vidu osetljivost biračkog tela na pitanja poreza. 5.5 Politika spoljontrgovinske razmene U prethodnim poglavljima je više puta istaknuta nužnost otvaranja ekonomije prema svetu, a u principima ekonomije je objašnjeno zašto trgovina može da proizvede koristi za obe strane. Savremene privrede, skoro bez izuzetka, uspostavljaju i razvijaju različite oblike međunarodnih ekonomskih odnosa, unutar kojih spoljnotrgovinska politika ima najvažniju ulogu. Spoljnotrgovinska politika predstavlja makroekonomsko sredstvo uticaja na međunarodnu razmenu ekonomije, pa se i pitanja koja odatle proizilaze svrstavaju u tzv. makroekonomiju otvorene privrede, tj. privrede koja slobodno uspostavlja odnose sa drugim ekonomijama. Ključne makroekonomske varijable u oblasti spoljnotrgovinske politike su: 1. Platni bilans – sistematizovan izveštaj o svim transakcijama, po strukturi i vrednosti, koje zemlja ostvari sa inostranstvom u toku jednog perioda, najčešće godinu dana, 2. Neto izvoz (trgovinski bilans) – razlika između vrednosti izvoza i vrednosti uvoza zemlje, 107

UVOD U EKONOMIJU

3. 4. 5.

6.

Uravnotežen trgovinski bilans – neto izvoz jednak je nuli, tj. izvoz i uvoz zemlje su jednaki, Trgovinski deficit / suficit – uvoz nadmašuje izvoz / uvoz je manji od izvoza zemlje, Inostrane investicije – u formi neto odliva kapitala (neto stranih investicija), kao razlike između kupovine inostrane imovine od strane rezidenata zemlje i kupovine domaće imovine od strane nerezidenata zemlje; s obzirom da je svaka međunarodna transakcija razmena, neto odliv kapitala jednak je neto izvozu; odliv kapitala se realizuje putem: o Inostranih direktnih investicija (npr. otvaranje fabrike u stranom vlasništvu u zemlji), ili o Inostranih portfolio investicija (npr. kupovina akcija koje emituju domaće firme od strane nerezidenata), Devizni kurs – cena domaće valute izražena u stranoj valuti.

Faktori koji utiču na spoljnotrgovinsku razmenu, pa time i na trgovinski bilans, najčešće uključuju sledeće: • Ukusi potrošača u pogledu izbora između domaćih i stranih dobara – svakako da sklonost kupovini inostranih dobara može da dovode do veće tražnje za stranim proizvodima, pada deviznog kursa nacionalne valute i rasta trgovinskog deficita; • Cene dobara u zemlji i inostranstvu; • Devizni kurs domaće valute koji se koristi pri kupovini strane valute – rast deviznog kursa pogoduje izvozu a pad deviznog kurs pogoduje uvozu dobara iz inostranstva; • Dohodak potrošača u zemlji i inostranstvu – kako je već objašnjeno, veći dohodak znači i određeni rast sredstava izdvojenih za potrošnju, pa time utiče i na rast tražnje; rast dohotka potrošača u inostranstvu može da dovede do rasta tražnje za domaćim proizvodima, a time i do rasta izvoza (u uslovima odgovarajuće elastičnosti inostrane tražnje); • Transportni troškovi – viši transportni troškovi poskupljuju inostrane proizvode i dovode do pada uvoza; • Spoljnortovinska politika države – izbor instrumenata i mera kojima se podstiče ili destimuliše razmena sa inostranstvom; 5.5.1 Platni bilans Platni bilans (bilans plaćanja) predstavlja sistematizovan izveštaj o svim transakcijama, po strukturi i vrednosti, koje zemlja ostvari sa inostranstvom u toku jednog perioda, najčešće godinu dana. Slično bilansu banaka, na strani aktive (levoj strani) 108

UVOD U EKONOMIJU

nalaze se zabeležene sve transakcije koje predstavljaju primanja iz inostranstva npr. po osnovu izvoza roba i usluga, donacija, novih uzetih kredita, prodaje zlata i hartija od vrednosti, itd. Na strani pasive (desna strana) nalaze se obaveze koje zemlja ima npr. po osnovu uvoza roba i usluga i slično. Bilans plaćanja se deli na dva dela, i to: • Tekući račun – račun tekućih transakcija roba (tzv. trgovinski bilans, bilans vidljive razmene) i prometa usluga (tzv. bilans nevidljive razmene – plaćanja bankarskih usluga, osiguranja, transferna plaćanja / doznake, isplate kamata i dividendi stranim licima u zemlji, itd.) • Račun kapitala – obuhvata transakcije koje se odnose na međunarodno kretanje finansijske imovine / kapitala u užem smislu: akcija, obveznica, zajmovnog kapitala (portfolio i direktnih investicija). Tabela 12: Platni bilans Republike Srbije za 2005. godinu (milioni US$)

Trgovinski bilans Usluge Neto faktorski prihod Zvanične donacije Tekući transferi A) Bilans tekućeg računa Strane direktne investicije Novi zajmovi Povraćaji Neplaćen uvoz nafte Ostali tokovi novca Strani zajmovi/depoziti Ostalo B) Depozitni račun C) Tekuća plaćanja i depozitni račun

Ulaz/ izvoz

%

4.647 1.617 98 330 4.250 10.942

20,0 10,1 0,0 2,1 26,5 68,2

1.481 2.623 416 39 423 126 5.108 16.050

Izlaz/ uvoz

%

Bilans

10.210 1.600 407 813 13.030

74,2 11,6 3,0 5,9 94,7

–5.593 17 -309 330 3.437 –2.088

9,2 16,3 2,6 0,2 2,6 0,8 31,8

728 728

5,3 5,3

1.481 2.623 –728 416 39 423 126 4.380

100

13.578

100

2.027

Izvor: Narodna banka Srbije, www. nbs. yu

• Terms of trade (odnosi razmene) – predstavljaju indeks cena koji pokazuje odnos izvoznih cena zemlje prema njenim uvoznim cenama. Relativni rast 109

UVOD U EKONOMIJU

cena po kojima se vrši uvoz prema cenama izvoznih proizvoda zemlje znači pogoršanje odnosa razmene, i obrnuto. Rečeno na drugačiji način, terms of trade su poboljšani kada devizni priliv ostvaren datim obimom izvoza može da finansira veći obim uvoza. Najvažniji uticaj na ova kretanja ima cenovna elastičnost tražnje za uvoznim proizvodima tj. cenovna elastičnost ponude proizvoda koji su namenjeni izvozu (tražnja za izvozom sa druge strane). Na primer, ukoliko je tražnja za uvoznim proizvodima cenovno elastična, mali rast cena tih proizvoda rezultiraće u srazmerno većem padu tražnje za njima. 5.5.2 Devizni kurs Devize su potraživanja koja glase na inostrani novac – denominurana su u stranoj valuti, dok pojam valuta znači efektivni, gotov novac u zemlji gde je zakonsko sredstvo plaćanja. Poseban slučaj predstavljaju tzv. evro-valute, koje su u suštini nacionalne valute koje se koriste za plaćanja izvan granica zemlje koja ih je emitovala. Prva valuta koja je dobila takvu ulogu bio je američki dolar, nakon II svetskog rata, kada je Republika Kina odbila da deponuje dolare ostvarene iz trgovine u američke banke, već je to učinila u Nacionalnoj banci Pariza. Nakon toga je usledila dalja diverzifikacija evro-instrumenata, pa se na primer, već duže vreme obavlja promet evroobveznicama – dugovnim hartijama od vrednosti koje su denominirane u valuti koja nije nacionalna valuta tržišta na kojem se emituje. Takođe, banke odobravaju i eurokredite – srednjoročne kredite većih iznosa u nekoj od evro-valuta. U međunarodnim ekonomskih odnosima, od posebne važnosti je pitanje deviznih kurseva i načina njihovog utvrđivanja. Devizni kurs je cena strane valute izražena u domaćoj valuti, koja se formira na deviznom tržištu između učesnika na tržištu, koje može da uključi banke u zemlji, centralnu banku, inostrane banke i druge institucije (npr. brokerske i dilerske kuće, institucionalni investitori, velika preduzeća). Tražnja za nacionalnom valutom uslovljena je transakcijama koje dovode do priliva sredstava, na primer, po osnovu izvoza roba i usluga, kupovine nekretnina od strane inostranih rezidenata, povećanja deviznih rezervi, itd. Ponuda nacionalne valute u suštini zavisi od tražnje za drugim valutama, tj. uslovljena je transakcijama koje dovode do odliva sredstava, na primer, kupovina uvoznih dobara, kupovina nekretnina u inostranstvu, promena valutne strukture deviznih rezervi zemlje. Osnovne vrste deviznih kurseva uključuju sledeće: • fleksibilni devizni kursevi – određeni su slobodnim delovanjem deviznog tržišta, bez ikakvih intervencija centralne banke, i odlikuju se visokom promenljivošću (kao rezultat promena ponude i tražnje, ali i domaćih i stranih cena, tokova kapitala, nivoa komparativne prednosti zemlje), i 110

UVOD U EKONOMIJU

• fiksni devizni kursevi – nepromenljivi kursevi (eventualna margina fluktuacija se određuje na nivou od +/- nekoliko procenata), gde najvažniju ulogu ima ponašanje centralne banke koja uz pomoć deviznih rezervi održava kurs na datom nivou (ili oko datog nivoa), korigujući na taj način delovanje deviznog tržišta i ostalih faktora koji su gore nabrojani; Tabela 13: Kretanje deviznog kursa EUR u Srbiji 2000–2006. Godina 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006.

Vrednost EUR u din (na kraju perioda) 58,67 59,70 61,51 68,31 78,88 85,50 79,00

Izvor: Narodna banka Srbije, www.nbs.yu

Smatra se da je svetsko tržište deviza najdinamičniji sektor globalnog tržišta, a da se ukupan dnevni promet na ovom tržištu kreće na nivou od 1.900 milijardi US$, a skoro polovina transakcija se odnosi na američki dolar21. Brojnost i raznovrsnost derivativnih (izvedenih) instrumenata koji se pojavljuju na deviznim tržištima – na primer, devizni fjučersi (FX futures) koji predstavljaju ugovor o kupovini određene količine valute na određeni datum u budućnosti po utvrđenoj ceni – pokazuje i na važnost upravljanja deviznim rizikom. Devizni rizik predstavlja promenu cene valute, na više – kada valuta apresira, ili na niže – kada valuta depresira. Fiksiranjem cene valute koja se očekuje u nekom trenutku u budućnosti može se ostvariti značajan profit ili gubitak, već prema tržišnom ishodu fiksiranog datuma. Bez obzira na sve mogućnosti špekulativnog prometa ili prometa samo radi ostvarivanja apolutnog deviznog prinosa (tzv. alfa devizna trgovina), primetan je sve veći uticaj realnih ekonomskih tokova na međunarodna devizna tržišta, i to posebno međubankarskog tržišta (promet za potrebe klijenata) i samih velikih kompanija, koje kupuju i prodaju devize u skladu sa potrebama trgovinskih tokova. 21 Godišnji pregled svetskih finansijkih tržišta, između ostalih, izrađuje McKinsey Global Institute i dostupan je na www.mckinseyquarterly.com

111

UVOD U EKONOMIJU

Bruto domaći proizvod je ukupnost potrošnje, investicija, državnih izdataka i neto izvoza ekonomije. Odatle proizilazi da je nacionalna štednja dohodak koji preostaje kada se podimiri tekuća potrošnja i realizuju državni izdaci, tj. da je štednja jednaka zbiru domaćih investicija i neto izvoza. Ukoliko nema međunarodne razmene, štednja je jednaka investicijama, tj. ne postoji neto odliv kapitala iz zemlje. Gregori Mankju rezimira međunarodne tokove robe i kapitala na sledeći način22: Tabela 14: Međunarodna razmena Trgovinski deficit

Uravnotežen trgovinski bilans

Trgovinski suficit

Izvoz < uvoza

Izvoz = uvozu

Izvoz > uvoza

Neto izvoz < 0

Neto izvoz = 0

Neto izvoz > 0

Štednja < Investicija

Štednja = Investicije

Štednja > Investicija

Neto odliv kapitala < 0

Neto odliv kapitala = 0

Neto odliv kapitala > 0

Dva ključna problema u spoljnotrgovinskoj politici predstavljaju obezbeđivanje ravnoteže platnog bilansa i promene u deviznim kursevima. Ravnoteža platnog bilansa se odnosi na uspostavljanje uravnoteženih ekonomskih odnosa sa inostranstvom, i nije neobično da privrede redovno beleže i stanje deficita (većeg odliva iz zemlje prema inostranstvu) i stanje suficita platnog bilansa, što se ne smatra zabrinjavajućim za privredu ukoliko stanje deficita ili suficita nije trajnije prirode. Uravnoteženje platnog bilansa moguće je ostvariti na tri načina23: a) Eksternim prilagođavanjem cena – u cilju pojeftinjenja ili poskupljenja uvoza/ izvoza, interveniše se u pravcu menjanja deviznih kurseva: • uticajem na rast deviznog kursa domaće valute prema stranoj, putem apresijacije (u sistemu fluktuirajućih deviznih kurseva) ili revalvacije (kod fiksnih deviznih kurseva), dolazi do pojeftinjenja uvoza / poskupljenja izvoza; • uticajem na snižavanje deviznog kursa domaće valute prema stranoj, putem depresijacije (u sistemu fluktuirajućih deviznih kurseva) ili devalvacije (kod fiksnih deviznih kurseva), dolazi do poskupljenja uvoza / pojeftinjenja izvoza; 22  Mankju (2006), op. cit, str. 689. 23 Josifidis, op. cit, str. 297–8.

112

UVOD U EKONOMIJU

b) Internim prilagođavanjem cena i dohodaka – takođe u cilju pojeftinjenja ili poskupljenja uvoza/izvoza kroz promenu cena domaćih proizvoda u odnosu na cene inostranih proizvoda, putem implementacije: • deflacione monetarne i fiskalne politike (sniženje kamatne stope i rast poreza), koja rezultira padom nivoa nacionalnog dohotka i outputa, kao i padom cena; • reflacione monetarne i fiskalne politike (rast kamatne stope i pad poreza), koja rezultira rastom dohotka i outputa, uz punu zaposlenost, c) Restriktivnim merama u pogledu odvijanja razmene – u cilju uticaja na cene dobara i njihovu raspoloživost, kao i na cene inostranih valuta, putem: • uvođenja novih ili podizanja nivoa postojećih carina, koje poskupljuju inostrana dobra, • uvođenja količinskih organičenja pri izvozu ili uvozu određenih dobara i • kontrole deviznih kurseva. 5.6 Politika dohodaka Politika dohodaka vezuje se za makroekonomsku politiku koja se sprovodi u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji kada se pojačavaju inflacioni pritisci u ekonomiji. Fenomen inflacije, nastanak i problemi koje ona izaziva u ekonomiji objašnjeni su u prethodnom poglavlju. Politika dohodaka se najčešće sprovodi u vidu stabilizacionih programa u cilju kontrolisanja inflacije, što su tzv. heterodoksni programi koji utiču na nivo cena i zarada, uz odgovarajuću kombinaciju monetarne politike (preko nivoa kamatne stope) i fiskalne politike (putem nivoa poreza). Postoji i druga vrsta stabilizacionih programa, tzv. ortodoksni programi, koji se protiv inflacije bore samo instrumentima monetarne i fiskalne politike. Dohodna politika zasniva se na principu reakcije proizvođača i radnika u vezi sa očekivanim, nižim nioom inflacije u budućnosti, tj. kontroli dohotka proizvođača (cene x količina proizvoda, umanjeno za iznos obaveza) i kontroli dohotka/zarada radnika. Podsećamo da je očekivana inflacija budući rast cena koje će obe strane ugraditi u cene svojih proizvoda ili zarade koje se ugovaraju, što će uzrokovati dalji rast cena ali bez povećanja realnog outputa i smanjivanja nezaposlenosti. Znači, preduzeća će, u očekivanju rasta inflacije i pritisaka na rast zarada radnika, ugraditi u svoje cene odgovarajući iznos za koji pretpostavljaju da će rasti opšti nivo cena. U isto vreme, u očekivanju rasta nivoa cena, radnici vrše pritisak na poslodavce da se podigne nivo zarada. S druge strane, primena politike dohodaka i očekivanje niže stope inflacije u budućnosti znači da su preduzeća svesna da neće biti pritisaka na rast zarada, pa neće

113

UVOD U EKONOMIJU

podizati cene svojih proizvoda, niti će radnici insistirati na porastu zarada jer se očekuje da neće biti rasta cena. Ravnotežni nivo i dinamika promena cena, kako je već više puta objašnjeno, pod uticajem je tržišnih sila ponude i tražnje. Međutim kada dolazi do pritiska rasta opšteg nivoa cena, državna intervencija ima na raspolaganju instrumente kontrole cena kojima se omogućava: • direktna kontrola cena – zamrzavanje cena na datom nivou, određivanje maksimalnih ili minimalnih cena, određivanje otkupnih cena za pojedina (najčešće poljoprivredne proizvode), itd; kako je praksa već pokazala, ovi instrumenti dovode do manjkova odnosno viškova na tržištu i remete normalno funkcionisanje tržišta – npr. obavezujuća cena koja je niža od ravnotežne cene uslovljava da proizvođači nude manje količine (zakon ponude) a kupci traže veće količine (zakon tražnje), tako da se formira manjak čija veličina zavisi od elastičnosti ponude i tražnje na promenu cena (veća elastičnost izaziva i veći manjak); poseban slučaj je sa utvrđivanjem minimalne zarade, koja se nalazi iznad nivo zarade koji bi bio formiran pod dejstvom tržišnih odnosa: minimalna zarada izaziva višak ponude nad tražnjom za radom, što dovodi do nezaposlenosti; • indirektna kontrola cena – podrazumeva korišćenje instrumenata monetarne i fiskalne politike kojima se utiče na ponudu i tražnju, kao i putem regulatornih sredstava, npr. politikom zaštite konkurencije kojom se teži otkloniti poremećaj na tržištu ali i u proizvodnji; ako na tržištu nastanu poremećaji u proizvodnji, pružanju usluga i prometu određenih proizvoda, odnosno usluga, koji bitno utiču na cene proizvoda i usluga (npr. elementarna nepogoda, monopolsko obrazovanje cena, zloupotreba dominantnog položaja, poremećaj na svetskom tržištu i druge vanredne okolnosti), i ako se poremećaji ne mogu otkloniti merama tekuće ekonomske politike, država može propisati privremenu meru radi sprečavanja i otklanjanja poremećaja. Iako se politika dohodaka u izvesnim zemljama može predstaviti kao nužnost, ona ima brojne negativne posledice, s obzirom da u periodu implementacije remeti uspostavljanje tržišnih odnosa ali i dovodi do poremećaja u odnosima cena između različitih dobara, što postaje naročito evidentno nakon prestanka implementacije stabilizacionih programa.

114

UVOD U EKONOMIJU

6. DRUŠTVENI RAČUNI S obzirom da se makroekonomija bavi sagledavanjem i analizom ukupne privrede, putem proučavanja osnovnih kategorija kao što su između ostalog nezaposlenost, ponuda novca, inflacija i drugo, makroekonomski podaci i pokazatelji obezbeđuju kvantitativno iskazivanje učinka ili performansi celine ekonomije. 6.1 Sistem nacionalnih računa Osnovna svrha sistema nacionalnih računa je da pruže što detaljniji i sistematičniji opis svih ekonomskih aktivnosti unutar zemlje i u različitim vezama koje se uspostavljaju sa inostranstvom u procesu ekonomske razmene. Sistem nacionalnih računa je skup međusobno povezanih računa i bilansa, koji kvantitativno izražavaju ekonomski proces u zemlji. Sistem nacionalnih računa ima višestruku primenu. Kao prvo, računi su nezaobilazna osnova za vođenje ekonomske politike zemlje kao celine i manjih teritorijalnih jedinica. Savremena makroekonomska analiza ne može se zamisliti bez konzistentnih i integrisanih podataka, koje obezbeđuje Sistem nacionalnih računa. Na kraju, to je opšteprihvaćeni međunarodni standard, koji se bazira na istim metodološkim osnovama i omogućava lakše poređenje podataka između različitih zemalja i regiona sveta. Računi su tako oblikovani da pružaju veliki broj povezanih informacija o aktivnostima i procesima koji se odvijaju u zemlji i vezama sa inostranstvom. Sistem računa pokazuje kako proizvodnja stvara nove i transformiše već postojeće robe i usluge, a u isto vreme stvara dohodak, koji se kasnije raspodeljuje i preraspodeljuje; zatim, pokazuje kako se dohodak koristi za finalnu potrošnju i akumulaciju, koja će omogućiti povećanje proizvodnje i potrošnje u budućnosti. Sistem, takođe, s jedne strane prikazuje finansijske tokove između različitih sektora unutar nacionalne ekonomije, a sa druge strane, finansijske veze sa inostranstvom. Sistem računa deli se na tri osnovne grupe: • račune tekućih transakcija, • račune akumulacije i • bilanse stanja imovine. Računi se uređuju prema osnovnim pravilima koja važe za sve račune i sastoje se od leve i desne strane računa. Desnu stranu tekućih računa čine izvori sredstava i prikazuju transakcije koje uvećavaju ekonomske vrednosti jedinica ili sektora. Leva 115

UVOD U EKONOMIJU

strana prikazuje upotrebu sredstava i povezana je sa transakcijama koje smanjuju ekonomske vrednosti jedinica ili sektora. Kod računa akumulacije i bilansa stanja imovine desna strana računa prikazuje promene u dugovanjima i sopstvenim sredstvima, a leva strana promene u imovini. Svaki račun sadrži i takozvanu bilansnu stavku koja je razlika (saldo) između desne i leve strane računa. Ovako dobijena stavka zatvara račun i nalazi se na levoj strani računa. Jedna od karakteristika sistema računa je da se bilansna stavka jednog računa prenosi na drugi, sledeći u nizu računa i prva je stavka na desnoj strani tog računa. Drugim rečima, ova stavka zatvara jedan, a otvara drugi račun. Na ovaj način su svi računi povezani u jednu celinu. Računi tekućih transakcija odnose se na proizvodnju, raspodelu, preraspodelu i upotrebu dohotka. Zbog toga se računi tekućih transakcija dalje dele na: a) Račune proizvodnje – prikazuje rezultate proizvodnje, kao i upotrebu dobara i usluga da bi se ostvarila proizvodnja, tj. međufaznu potrošnju. b) Račune dohotka – prikazuju formiranje, raspodelu, preraspodelu i upotrebu dohotka. Ovi računi sastoje se iz: o računa formiranja dohotka, o računa raspoređivanja osnovnog dohotka, o računa preraspodele dohotka i o računa upotrebe dohotka – prikazuje kako se, između sektora koji su krajnji potrošači, dohodak raspodeljuje na finalnu potrošnju i štednju. Štednja je bilansna stavka kojom se završavaju tekući računi i prenosi se na prvi od računa akumulacije. Na taj način povezuju se tekući računi i računi akumulacije. Računi akumulacije prikazuju transakcije kapitala i finansijske transakcije i dele se na: a) Račune kapitala, b) Finansijske račune i c) Račune ostalih promena fondova. Ovi računi prikazuju promene nastale tokom obračunskog perioda, u imovini, obavezama i sopstvenim sredstvima koje poseduju jedinice. Računi kapitala prikazuju promene u imovini, dok se finansijski računi odnose na promene u finansijskoj imovini. Računi ostalih promena u imovini prikazuju tokove koji nisu prikazani kao transakcije između početnog i krajnjeg bilansa stanja imovine ili u računu kapitala u finansijskom računu.

116

UVOD U EKONOMIJU

Poslednji u sistemu računa su bilansi stanja imovine. Prikazuju stanja imovine, obaveze i sopstveni kapital u određenim vremenskim tačkama. Zbog toga postoje bilansi stanja imovine na početku i na kraju obračunskog perioda, a takođe i računi promena u bilansima stanja koji prikazuju promene nastale u imovini, obavezama i sopstvenim sredstvima između ove dve vremenske tačke posmatranja. Računi akumulacije i bilansi stanja prikazuju istu sadržinu: imovinu, obaveze i sopstveni kapital, ali na različite načine. Prvi u određenom vremenskom periodu, a drugi u određenim vremenskim tačkama. Kao posledica otvorenosti ekonomije, u nacionalne račune se uvodi sektor inostranstvo. Skup računa ovog sektora prikazuje veze rezidentnih sa nerezidentnim jedinicama (domaćinstva, preduzeća, itd). 6.2 Bruto domaći proizvod Kako je objašnjeno, celina ekonomije se može prikazati kroz specifičan kružni tok dobara i novca (vidi Sliku 1). Veoma uprošćeno, kružni tok možemo svesti na dva toka obrnutog smera: tok novca i tok inputa i outputa – od dohotka domaćinstva, preko izdataka za kupovinu dobara i usluga koje nude preduzeća / preko naplate outputa preduzeća (formiranja prihoda preduzeća), ponovne kupovine inputa od strane preduzeća, preko izdataka za plate, rentu i profit / prodaju faktora proizvodnje od strane domaćinstva (formiranje dohotka domaćinstva kroz platu, rentu), itd. Ukupan iznos koji domaćinstva troše na tržištu dobara i usluga jednak je ukupnom iznosu koji preduzeća isplaćuju na tržištu faktora proizvodnje (plate, renta i profit), ili drugačije rečeno: ukupan dohodak jednak je ukupnim izdacima. U takvom kružnom toku, učinak privrede moguće je takođe posmatrati sa dva aspekta: • računajući ukupne izdatke svih privrednih subjekata u proizvodnji dobara i usluga i • uzimajući u obzir ukupne dohotke svih privrednih subjekata. Najčešće korišten makroekonomski pokazatelj performansi privrede je bruto domaći proizvod. Bruto domaći proizvod (BDP) je tržišna vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu ili, sa drugog aspekta, bruto domaći proizvod je ukupni dohodak ostvaren upotrebom faktora proizvodnje koji se nalaze u domaćoj privredi.

117

UVOD U EKONOMIJU

Osnovne karakteristike BDP kao makroekonomskog pokazatelja su sledeće: a) Predstavlja jedinstvenu meru vrednosti ukupne ekonomske aktivnosti, jer uključuje tržišnu vrednost različitih proizvoda i usluga koje su putem njihovih tržišnih cena samerljive, b) Daje sveobuhvatnu sliku ukupne privrede jer uključuje veoma veliki broj vrsta roba/ proizvoda i usluga koje se proizvode u privredi jedne zemlje (nisu uključena, npr. dobra iz naturalne proizvodnje), c) Daje jedinstvenu sliku ukupnog učinka jer onemogućava višestruko računanje vrednosti dobara koja se koriste kao poluproizvodi (izuzev kada se takva dobra ostavljaju u zalihama), d) Ilustruje sadašnji ekonomski potencijal zemlje jer obračunava vrednost samo dobara i usluga proizvedenih u tekućem periodu (bez uključivanja transakcija koje se odnose na dobra proizvedena u prošlom periodu, npr. kupovina / prodaja polovnih automobila), e) Pokazuje učinak svih privrednih subjekata / faktora proizvodnje na teritoriji zemlje jer obračunava vrednost proizvodnje i usluga unutar državnih granica bez obzira na domicilnost subjekta (npr. uključuje i proizvodnju stranih preduzeća koje rade u privredi). Pre objašnjenja strukture BDP, potrebno je analizirati samu potrošnju i raspodelu. Potrošnja predstavlja konačnu svrhu i cilj svake proizvodnje, tj. omogućava zadovoljavanje različitih individualnih i zajedničkih potreba. Potrošnja se može posmatrati na dva načina, u zavisnosti od toga da li se posmatra sam čin ili proces korišćenja proizvoda tj. usluge, ili se akcenat stavlja na radnje (novčane izdatke) koje obezbeđuju samo korišćenje proizvoda. Bez obzira na ugao posmatranja, ove dve „strane“ potrošnje su neodvojive. Potrošnja je ukupnost izdataka koji omogućavaju složen proces uništavanja materijalnih i duhovnih dobara u funkciji zadovoljavanja individualnih i zajedničkih potreba. Obim i struktura potrošnje društva na određenom stepenu razvoja zavise od mnogobrojnih činilaca i podložni su različitim vrstama uticaja. Poseban značaj u tome ima prirodno bogatstvo zemlje i mogućnost njegove eksploatacije, razvijenost tehnike i tehnologije i stepen njhove primene, društvena stratifikacija, navike i preferencije potrošača, način uređenosti privrednog sistema, ciljevi ekonomske politike i razvijenost ekonomskih veza sa inostranstvom.

118

UVOD U EKONOMIJU

Raspodela predstavlja posebnu fazu koja povezuje proizvodnju i potrošnju putem specifičnog, multivarijantnog mehanizma razdeljivanja udela svakog subjekta u rezultatima proizvodnje. Raspodela omogućava određivanje i alokaciju posebnog i pojedinačnog udela svakog od subjekata u ostvarenom rezultatu proizvodnje, na različitim nivoima. Raspodela udela u rezultatu se, na primer, odnosi na individualna preduzeća (prihod od prodaje), zaposlene članove društva (lični dohodak), državu (prihod od poreza), itd. S obzirom na nivo i rezultate raspodele, postoji primarna, sekundarna, tercijarna i kvartalna raspodela. U primarnoj raspodeli, udeli se alociraju na samom izvoru stvaranja, na primer u proizvodnim preduzećima koja kupuju i prodaju robe i usluge. Sekundarna raspodela ima za cilj da izvrši preraspodelu ostvarenih udela u obliku dohotka (iz primarne raspodele) između osnovnih privrednih subjekata i drugih subjekata, pre svega države radi zadovoljavanja opštih i zajedničkih potreba (vojska, obrazovanje, zdravstvena zaštita, itd), zatim plaćanja po osnovu ugovornih obaveza preduzeća, posebna izdvajanja za nadoknadu utrošenih sredstava za rad po stopama preko minimalnih zakonskih obaveza (amortizacija), i drugo. Tercijarna raspodela predstavlja raspoređivanje čistog ili neto dohotka koji ostaje na raspolaganju privrednim subjektima nakon što su podmirili sve zakonske i ugovorne obaveze, a koji se dalje raspodeljuje na fondove za unapređivanje osnove proizvodnje (akumulacija), rezervne fondove (za nepredviđene situacije) i fondove lične potrošnje (bruto zarade zaposlenih). Kvartalna raspodela predstavlja poslednju fazu ovog toka raspoređivanja udela u rezultatima proizvodnje, kada se, nakon izdvajanja sredstava po osnovu obaveznih doprinosa (na primer za zdravstveno i socijalno osiguranje zaposlenih), vrši raspodela neto zarada na pojedince. Raspoloživi dohodak je kategorija koju je potrebno posebno izdvojiti prilikom opisivanja raspodele. Raspoloživi dohodak je dohodak kojim, u svrhu potrošnje, raspolaže pojedinac, porodica, preduzeće, teritorijalna zajednica (na primer, opština) i nacionalna privreda. Razlika između raspodelom stečenog dohotka i raspoloživog dohotka proističe usled različitih finansijskih obaveza (na primer, poreza) i izdataka svakog subjekta, ali i usled neplaniranih prihoda kroz primljene poklone i nadoknade (na primer, naknade i subvencije države za proizvodnju određenih proizvoda), uzete zajmove, i slično. Kao i na nivou pojedinca, raspoloživi dohodak zemlje predstavlja vrednost koja stoji na raspolaganju za štednju i investicije.

119

UVOD U EKONOMIJU

S obzirom na složenost i raznovrsnost ekonomskih tokova u privredi, kao i imajući u vidu različite ekonomske subjekte koji učestvuju u stvaranju ukupnog outputa zemlje, potrebno je predstaviti sastavne delove bruto domaćeg proizvoda. Sa aspekta izdataka, komponente BDP su sledeće: 1. Potrošnja – predstavlja izdatke domaćinstva učinjene radi pribavljanja dobara i usluga (trajna i potrošna dobra, lične usluge, izdaci na obrazovanje, itd) ali bez izdataka za kupovinu novog stambenog prostora; Lična potrošnja predstavlja oblik potrošnje kojim se zadovoljavaju osnovne životne potrebe stanovništva, pre svega egzistencijalne – biološke potrebe usmerene na održavanje i zaštitu života i zdravlja čoveka, ali i osnovne kulturne potrebe sa ciljem razvoja društvene strane ličnosti. Lična potrošnja obuhvata zadovoljavanje potreba celokupnog stanovništva, radnog kontingenta (radno aktivnih stanovnika, bilo u proizvodnim bilo neproizvodnim delatnostima) i izdržavanog stanovništva (deca, penzioneri, nesposobni za rad). Ova potrošnja predstavlja deo domaćeg proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka, kojim se direktno alimentira (održava) reprodukcija ljudskih resursa društva, i zbog toga ona u najvećoj meri određuje nivo životnog standarda i životni nivo stanovništva. Potrošnja, kao izbor suprotan štednji, uslovljena je sledećim faktorima: o nivo dohotka – viši nivo raspoloživog dohotka deluje u pravcu rasta potrošnje (mada ne uvek u istoj srazmeri) o bogatstvo – viši nivo akumuliranog bogatstva znači pad štednje a rast potrošnje o očekivanja domaćinstva – očekivanja vezana za rast cena u budućnosti deluju stimulativno na potrošnju u tekućem periodu o zaduženje domaćinstva – akumulacija dugova (npr. uzetih kredita) iz prethodnog perioda smanjuje potrošnju jer se otplaćivanjem duga smanjuje raspoloživi dohodak, i o porezi – sa rastom poreza rastu i cene što ima negativan uticaj na potrošnju. 2. Investicije – obuhvataju sve izdatke preduzeća za kupovinu dobara koja će se u budućnosti koristiti za dalju proizvodnju dobara i vršenje usluga (proizvodna oprema, povećanje zaliha, građevinski objekti) ali i izdaci domaćinstva za novi stambeni prostor;

120

UVOD U EKONOMIJU

Investiciona potrošnja (investicije) predstavlja deo BDP koji nije namenjen potrošnji već dimenzioniranju i prestrukturiranju fondova prirodnih, društvenih i organizacionih resursa nacionalne ekonomije. U najširem smislu, investicije su sva ulaganja materijalnih i novčanih sredstava u svim delatnostima, kao i njihovo pretvaranje u hartije od vrednosti ili druga prava koja omogućavaju sticanje dohotka. Na primer, za individualnog preduzetnika, investicije su kupovina nove opreme i novog poslovnog prostora, ali i kupovina akcija nekog drugog preduzeća. U užem smislu, investicije su samo ulaganja u osnovne fondove (sredstva za rad, oprema i građevinski objekti) privrednih delatnosti, radi njihove zamene i povećanja. Sa aspekta privrede kao celine, investicije su, između ostalog, namenjene zameni utrošenih i dotrajalih sredstava za rad (amortizacija) novom tehnikom i tehnologijom, proširenju i unapređivanju kvaliteta energetske baze privrede, razvijanju naučnog potencijala i unapređivanju drugih aspekata funkcionisanja privrednog sistema. Prema tome, za razliku od lične i kolektivne potrošnje koje su usmerene na obnavljanje ljudskih resursa, investiciona potrošnja je namenjena budućoj proizvodnji. Savremena ekonomska nauka obraća naročitu pažnju investicijama jer su one od prvorazredne važnosti za ekonomski rast i razvoj društva. Od obima i strukture investicija zavisi tempo i pravac ekonomskog rasta, nivo zaposlenosti, dohodak, životni standard stanovništva, itd. Iz tih razloga, državna intervencija u savremenim privredama teži što višem nivou investicija. Pokretački motivi i merila korisnosti investicija se razlikuju od društva do društva, i od jedne do druge faze njhovog razvoja. U određenom periodu razvoja konkretnog društva najkorisnijim investicijama mogu se smatrati, na primer, ulaganja u otvaranje novih proizvodnih pogona ili investicije u posebne industrijske grane koje imaju potencijal izvoza, ili investicije u uvođenje najnovije tehnologije. Ekonomska efikasnost investicija se meri različitim parametrima, kao što su ekonomičnost, rentabilnost i drugo. Sa makroekonomskog aspekta, jedan od najznačajnijih pokazatelja korisnosti investicija je koeficijent prinosa koji pokazuje koliki deo nacionalnog dohotka je potrebno investirati da bi se obezbedio porast nacionalnog dohotka od na primer 1%. Investiciona potrošnja je podložna dejstvu sledećih faktora: o nivo kamatnih stopa – viši nivo kamata na planirane zajmove podiže trošak ulaganja, te negativno deluje na investicije o očekivanja poslovnog sektora / investitora – ukoliko preduzeća i/ili investitori anticipiraju rast aktivnosti i profita, biće više motivisani da investiraju bez obzira na nivo kamatnih stopa o tehnološka otkrića – primena novih tehnologija pozitivno utiče na investicije o porezi – rast poreskih stopa destimulativno deluje na investicije

121

UVOD U EKONOMIJU

3. Državni izdaci – predstavljaju izdatke za dobra i usluge svih nivoa organa vlasti u zemlji (oprema, potrošna dobra, plate državnih službenika, izdaci za javne radove) ali bez transfernih plaćanja (npr. socijalna davanja ugroženima, nezaposlenima i sl.) Javna potrošnja podrazumeva segment potrošnje kojim se podmiruju različite potrebe od opšteg značaja, i to potrebe u oblasti kolektivne (zajedničke) potrošnje i opšte potrošnje. Osnovne sfere kolektivne potrošnje su obrazovanje, nauka, zdravstvo, socijalna zaštita, kultura, sport, itd. Organizacijom ovih vrsta usluga, tj. zadovoljavanje navedenih potreba na (zajedničkom) nivou društva obezbeđuje se maksimalno moguća dostupnost usluga za najširu populaciju, racionalnost troškova, realizacija principa solidarnosti i uzajamnosti, kao i unapređivanje životnog standarda stanovništva. Za razliku od zajedničke potrošnje, gde se potreba jasno uočava i zahtev za zadovoljavanje iste neposredno izražava, sfera opšte potrošnje ima za funkciju finansijsko-materijalno obezbeđenje institucija državne vlasti i upravljanja u svim područjima društva, kao i zadovoljavanje opštih potreba (unutrašnji poslovi, odbrana, spoljni poslovi, itd). Karakteristično za sferu opšte potrošnje je da potrebe te vrste pojedinci ne uočavaju (osećaju) direktno, niti iskazuju poseban zahtev za njihovo zadovoljavanje, već one predstavljaju preduslov organizacije, upravljanja i zaštite društvenog sistema. 4. Neto izvoz – predstavlja razliku između izvoza i uvoza dobara u zemlju (npr. prilikom kupovine stranog automobila, za vrednost uvezenog automobila povećava se komponenta potrošnje ali se smanjuje neto izvoz). Predstavljeno putem jednačine, bruto domaći proizvod je Y = C (potrošnja) + I (investicije) + G (državni izdaci) + NX (neto izvoz) Sa aspekta dohotka, komponente BDP su sledeće: 1. Nacionalni dohodak – obuhvata zarade i plate, dohotke od vlasništva (npr. dohodak od samozapošljavanja, itd), profit korporacija, kamate i rentalni dohodak (od izdavanja zemlje ili prostora) 2. Amortizacija – fondovi (deo dohotka, tj. profita) za obnavljanje utrošenih sredstava za rad 3. Posredni porezi – dohodak države od posrednih poreza (npr. porez na potrošnju) umanjen za iznos subvencija koje država isplaćuje 4. Neto faktorska plaćanja prema / iz inostranstva – dohodak koji ostvare inostrani subjekti u domaćoj privredi ili domaći subjekti u stranoj privredi. 122

UVOD U EKONOMIJU

Bez obzira koji se način primeni u obračunu bruto domaćeg proizvoda, zbrajanje izdataka ili dohodaka, rezultat je uvek ista veličina. Imajući u vidu karakteristiku bruto domaćeg proizvoda da vrednost proizvedenih dobara i usluga izražava putem njihovih tržišnih cena, u uslovima promena nivoa cena tokom dužeg perioda BDP neće pružiti valjane podatke o stvarnim potencijalima privrede. Da bi se izbeglo delovanje promena cena u izabranom periodu, vrednost BDP se računa u određenim, stalnim cenama za čitav period, na primer koristeći za sve proizvode cene u godini na početku perioda (baznoj godini). Na taj način se dobija kategorija pod nazivom realni BDP, za razliku od nominalnog BDP koji se izračunava po tekućim cenama. Kategorija koja meri odnos nominalnog i realnog BDP se naziva BDP deflator. BDP deflator je mera tekućeg nivoa cena u odnosu na nivoa cena u baznoj godini, a koja je dobija kada se količnik nominalnog i realnog bruto domaćeg proizvoda pomnoži sa 100. Značaj korišćenja BDP deflatora jeste da se identifukuje promena nominalnog outputa koja nije uzrokovana promenom realnog outputa, na primer promenom količine proizvedenh dobara. Tabela 15 daje ilustraciju različitog sagledavanja domaćeg proizvoda kada se BDP računa korišćenjem stalnih cena i korišćenjem cena tekuće godine. Tabela 15: Bruto domaći proizvod Republike Srbije (milioni dinara) Stalne cene (2002.)

Međugodišnja stopa rasta (u %)

Tekuće cene

1999.

795.641,0

5,0

192.872,0

2000.

836.920,9

5,2

355.168,0

2001.

879.482,7

5,1

708.422,5

2002.

919.230,3

4,5

1.020.116,5

2003.

941.616,0

2,4

1.171.563,8

2004.

1.029.560,2

9,3

1.431.313,1

2005.

1.094.375,6

6,3

1.750.000,0

2006.

1.273.211,9

5,7

–

Izvor: Republički zavod za statistiku

123

UVOD U EKONOMIJU

Slika 15: Kretanje bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije (1999–2006.) 2.000.000 Tekuće cene

1.600.000

Stalne cene (2002.) 1.200.000

800.000

400.000

0

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

6.3 Merenje troškova života Prethodno poglavlje je predstavilo merenje ukupnog učinka jedne privrede, a merenje troškova života ima za cilj da pokaže trend životnog standarda – rast troškova života, s obzirom da upućuje na porast cena, negativno je povezan sa nivoom životnog standarda. Životni standard predstavlja ukupnost uslova koji omogućavaju određeni način života u datom vremenskom razdoblju u konkretnom društvu, obuhvatajući pri tom dohodak, stan, ishranu, odeću, obuću, zadovoljavanje kulturnih potreba, obrazovanje, zdravstvo, higijena, itd. Životni standard ima dve osnovne komponente, i to lični standard (uslovi života i nivo potrošnje pojedinca) i društveni standard (uslovi zadovoljavanja zajedničkih, društvenih potreba). Životni standard izražava onaj nivo potrošnje koji se po društvenim konvencijama i merilima smatra potrebnim, poželjnim, odgovarajućim ili dovoljnim nivoom potrošnje određene društvene grupe ili stanovništva u celini. Za razliku od kategorije standarda, životni nivo predstavlja količinu stvarno utrošenih dobara i usluga za zadovoljavanje ličnih i zajedničkih potreba. Pored ostalih uslova (na primer, uređenost privrednog sistema, prirodno okruženje i reursi, itd), najznačajniji uticaj na potrošnju svakako ima raspoloživi dohodak pojedinaca. Odnos između ukupne (agregatne) potrošnje domaćinstava i njihovog ukupno raspoloživog dohotka naziva se funkcija potrošnje, i nju je prvi formulisao poznati britanski ekonomista John Maynard Keynes, uočavajući važan uticaj nivoa potrošnje kao bitne pretpostavke visokog nivoa privredne aktivnosti i pune zaposlenosti. Prema učenju kejnzijanaca, nezaposlenost nastupa kada štednja (neutrošeni deo dohotka) nije usmerena 124

UVOD U EKONOMIJU

prema novim investicijama, te je stoga zadatak državne politike da stimuliše potrošnju ili kreira mogućnosti za nove investicije kako bi se osigurala puna zaposlenost. Analiza promena cena ima centralno mesto u proučavanju makroekonomskih uslova zemlje, a indeks cena na malo jedan je od najvažnijih indikatora ovih promena. Familija indeksa cena na malo obuhvata: • Indeks cena na malo – koristi se kao mera inflacije, deflator prometa na malo i za revalorizaciju vrednosti; klasifikacija potrošnje koja se koristi za obračun indeksa cena na malo polazi od osnovne podele na robe i usluge, da bi se dalje širila na grupe, podrgupe, itd; alternativni naziv za ovaj indeks je indeks potrošačkih cena (CPI – Consumer Price Index); • Indeks troškova života – koristi se za usklađivanje plata, penzija i ostalih socijalnih davanja; klasifikacija za obračun indeksa troškova života bazirana je pre svega na nameni proizvoda, i polazi od sedam osnovnih grupa: ishrana, duvan i piće, odeća, obuća, itd. Indeks cena na malo meri dinamiku promena opšteg nivoa cena roba i usluga koje stanovništvo stiče, koristi ili kupuje za ličnu potrošnju. Indeks cena na malo predstavlja merilo ukupnih troškova dobara i usluga koje kupuje tipični / prosečni potrošač. Postupak stvaranja osnove za korišćenje indeksa cena na malo najčešće je u svakoj zemlji poveren centralnoj statističkoj instituciji, koja u nekoliko koraka formira osnovu i izračunava sam indeks: • Formira se prosečna / tipična potrošačka korpa, koja sadrži osnovne proizvode i usluge koje, po mišljenju institucije, predstavljaju kvalitativno (izbor proizvoda i usluga) i kvanititativno (količina proizvoda i usluga) prosečan izbor koji je definisan na nivou prosečne potrošačke jedinice (npr. četvoročlane porodice); • Troškovi korpe proizvoda i usluga se izračunavaju koristeći tekuće cene za svaki obračunski period, dok se količine proizvoda i sastav korpe ne menjaju; • Odabira se bazna godina, prema kojoj će se sve godine upoređivati, i izračunava indeks tako što se cena korpe iz svake godine stavlja u odnos sa cenom korpe u baznoj godini i pomnoži sa 100. Na primer, ako je u baznoj godini 2001. korpa koštala 100 dinara, a u 2002. godini ista korpa je koštala 150 dinara, indeks cena na malo u 2002. godini iznosio je 150, što pokazuje da je nivo cena u 2002. iznosio 150% nivoa cena u 2001. godini.

125

UVOD U EKONOMIJU

Na osnovu ovako izračunatog indeksa cena na malo, moguće je izračunati i stopu inflacije, koja u stvari predstavlja procentualnu promenu indeksa cena u jednom periodu u odnosu na prethodni. U gornjem primeru, stopa inflacije u 2002. je iznosila 50%. Tabela 16: Indeks cena na malo u Republici Srbiji u 2006. (tekući mesec prema istom mesecu 2005.) Mesec 2006.

Indeks

januar

100,40

februar

101,40

mart

100,30

april

101,80

maj

101,60

jun

100,00

juli

99,90

avgust

100,70

septembar

99,80

oktobar

99,60

novembar

100,80

decembar

100,10

Prosečna godišnja stopa rasta cena malo, dec. 2006.

6,60%

Izvor: Ministarstvo finansija R Srbije, Poreska uprava

Pored indeksa cena na malo koji se koristi za izražavanje stepena inflacije, postoji i kategorija indeksa proizvođačkih cena (PPI – Producer Price Index), što predstavlja meru koštanja korpe proizvoda i usluga koje kupuju preduzeća. Indeks proizvođačkih cena se koristi za otklanjanje promene uticaja tekućih veleprodajnih cena i dobijanje realnije slike o poslovnim izdacima za opremu ili sirovine, a smatra se veoma korisnim i za predviđanje promena indeksa cena na malo. Iako se indeks cena na malo koristi u svim zemljama u cilju praćenja inflacije, njegova valjanost se često dovodi u pitanje i relativizira usled sledećih razloga: nepromenljivost sastava korpe proizvoda – različite su mogućnosti ponašanja potrošača pri konačnom izboru dobara i usluga za potrošnju (kupovina roba supsti126

UVOD U EKONOMIJU

tuta koje su nižih cena ili kupovina novih proizvoda koji nisu uključeni u korpu ili de facto menjaju obim troškova života) • kvalitet proizvoda – potrebe stalnog praćenja promena kvaliteta uključenih proizvoda i usklađivanja cena sa tim promenama • sastav korpe – sam izbor proizvoda i usluga koje čine korpu može da bude predmet sporenja, kako sa količinske strane, tako i sa aspekta vrsta potreba koje su predviđene da budu zadovoljene korpom. Iz tih razloga se, u cilju praćenja inflacije, u pojedinim zemljama koriste i drugi indikatori, na primer PCE (Personal Consumption Expenditure) deflator u SAD, koji ustanovljava prosečnu promenu cena proizvoda i usluga koje čine ukupnu potrošnju domaćinstva.24 Tabela 17: Pokazatelji rasta cena u Republici Srbiji (mesečne stope, prema istom mesecu prethodne godine, %) XII 2004/ XII 2003.

XII 2005/ XII 2004.

XII 2006/ XII 2005.

V 2007/ V 2006

Cene na malo

13,7

17,7

0,1

1,4

Bazna inflacija (slobodno formirane cene, bez poljoprivrednih proizvoda)

11,0

14,5

0,0

0,2

Troškovi života

13,1

17,1

0,1

1,6

Cene proizvođača u industriji

12,0

15,4

– 0,2

2,4

Cene proizvođača polj. proizvoda

10,4

10,6

1,1

2,3

Izvor: Narodna banka Srbije i Republički zavod za statistiku

Kao što je već istaknuto, rast cena nije fenomen koji je prisutan samo u manje razvijenim ili zemljama u tranziciji, već se beleži i u najrazvijenijim, industrijskim privedama. Na primer, u periodu 1994–2007. godina, indeks rasta cena na malo u svim

24  Detaljnije na adresi: www. bea. gov

127

UVOD U EKONOMIJU

urbanim zajednicama u SAD, u poređenju sa nivoom cena u periodu 1982–1984. godina, kretao se između 1.6% (najniži nivo, 1998. i 2002.) i 3.4% (najviši nivo, 2005). Slika 16: Kretanje indeksa cena na malo u SAD, 1994–2006. (prosečna godišnja promena u %, 1982–1984=100) 5

4

3

2

1 1994

1996

1998

2000

2002

2004

2006

Izvor: US Department of Labor, http://data.bls.gov

Ukoliko se posmatra Evropska unija, prosečan godišnji porast cena na malo u 2006. godini za svih 27 zemalja članica iznosio je 2,31%, u odnosu na 2005. godinu, dok su znatno više stope zabeležene u novim članicama, i to Bugarskoj (7,42%) i Rumuniji (6,6%), dok su najniže stope rasta cena evidentirane u Finskoj (1,28%) i Poljskoj (1,3%) u istom periodu.25 Konačno, potrebno je još jednom uporediti dve vrste merenja ekonomskih aktivnosti zemlje putem promena cena: • BDP deflator meri promenu cena dobara i usluga proizvedenih u zemlji, a indeks cena na malo meri promenu cena dobara i usluga kupljenih od strane potrošača. • BDP deflator meri promenu cena svih dobara i usluga proizvedenih u zemlji u tekućoj godini (promenjiv skup), a indeks cena na malo meri promenu cena fiksne korpe dobara i usluga. • BDP deflator uključuje i cene kapitalnih dobara proizvedenih u zemlji, a indeks cena na malo ih ne uključuje. • BDP deflator ne uključuje cene uvoznih potrošačkih dobara, a indeks cena na malo ih uključuje. 25  Različite vrste makroekonomskih indikatora i podataka dostupne su na: http://epp.eurostat.ec.europa.eu

128

UVOD U EKONOMIJU

***

Umesto rezimea, sledeća tabela predstavlja makroekonomske agregate i performanse Srbije u periodu 2001–2006. godina. Tabela 18: Makroekonomski profil Srbije (2001–2006) Pokazatelj

Opis

2001.

2002.

2003.

2004.

2005.

2006.

% u odnosu na preth. god, stalne cene

+4,8%

+4,2%

+2,5%

+8,4%

+6,2%

+5,7%

BDP per capita

US$, tekuće cene

1.567,1

2.110,9

2.719

3.285,2

3.511,3

4.273,4

Industrijska proizvodnja

% u odnosu na pret. god. fizički obim

+0,1

+1,7

–3,0

+7,1

+0,8

+4,4

Nezaposlenost

% radnog kontingenta

21,8

24,5

26,1

26,1

27,4

28,6

Neto zarade

% u odnosu na preth. god. realno

+16,4

+46,9

+13,6

+10,1

+6,4

+11,4

Izvoz robe

milioni US$

1.721

2.075

2.754,8

3.701

4.482

6.486

Saldo robne razmene

milioni US$

–2.540

–3.539 –4.717,7 –7.438,2 –5.979

–6.292

Inostrane direkt. investicije

milioni US$ neto

35

326

1.071

796

1.440

4.286

Prihod od privatizacije

milijarde din

-

14

30,4

7,8

31,4

130,8

Javni dug

% BDP, spoljni i unutrašnji

105,9

79,4

72,1

56,6

49,4

44,5

Cene na malo

% u odnosu na prethodnu godinu

+91,8

+19,5

+11,7

+10,1

+17,7

+12,7

Dugoročne kamatne stope

mesečne, ponderisane

0,76

1,00

0,88

0,80

0,69

0,82

Bruto domaći proizvod BDP

Izvori: Zavod za razvoj Republike Srbije, Republički zavod za statistiku (www. statserb. sr. gov. yu), Narodna banka Srbije, Međunarodni monetarni fond, Ministarstvo finansija Republike Srbije

129

UVOD U EKONOMIJU

7. Kratkoročne ekonomske fluktuacije Nivo ekonomske aktivnosti je promenljiva kategorija i menja se iz godine u godinu, ali se može zaključiti da se u većini godina beleži ekonomski rast (doduše različitog stepena). Posmatranjem stope rasta bruto domaćeg proizvoda razvijenih zemalja, može se uočiti trend dugoročnog privrednog rasta u intervalu od 1.5–3% na godišnjem nivou. Međutim, u pojedinim godinama, ili čak periodima, ne beleži se ovakav pozitivan trend rasta ekonomskih aktivnosti, kada pada proizvodnja i dohodak a raste nezaposlenost. Period opadajućih dohodaka i rastuće nezaposlenosti se naziva recesija (kada je pad aktivnosti manjeg nivoa) ili depresija (ako je izrazit pad ekonomskih aktivnosti). Varijable koje se proučavaju u vezi sa fluktuacijama privrednih aktivnosti uključuju: • stopu bruto domaćeg proizvoda, • stope nezaposlenosti, • kamatne stope i • nivo cena. Pored toga, potrebno je razjasniti zašto se analiza fluktuacija ekonomskih aktivnosti razlikuje kada se privreda posmatra na kratak rok (npr. godišnje promene) ili na dugi rok. Klasična ekonomska teorija tvrdi da količina novca na dugi rok ne utiče na tzv. realne varijable – koje iskazuju količine ili relativne cene (npr. realni BDP), već samo na tzv. nominalne varijable – koje su predstavljene u novčanom izrazu, ističući na taj način monetarnu neutralnost. Opšte je mišljenje da se, prilikom proučavanja ekonomije na kratak rok, mora uzeti u obzir povezanost nominalnih i realnih varijable, npr. promene ponude novca mogu da utiču na zaustavljanje dugoročnog trenda rasta proizvoda. Karakteristike kratkoročnih fluktuacija ekonomskih aktivnosti, do kojih neprestano dolazi u svim zemljama, odnose se na sledeće: • Nepravilnost i nepredvidivost fluktuacija – do promena uslova poslovanja koje dovode do pada outputa i rasta nezaposlenosti (često se nazivaju i poslovnim ciklusom) ne dolazi u pravilnim, tj. intervalima koji se mogu predvideti; • Istovremenost fluktuacija većine makroekonomskih varijabli – s obzirom da makroekonomske veličine mere različite vrste dohodaka, potrošnje ili proizvodnje (BDP – ukupni dohodak, profit preduzeća, zarade – lični dohodak, obim investicione potrošnje, nivo industrijske proizvodnje, itd.) , fluktuacije ekonomskih aktivnosti se očituju istovremeno u većini pokazatelja, ali u različitom stepenu (npr. pad investicija od nekoliko procenata izaziva realtivno veći pad BDP);

130

UVOD U EKONOMIJU

• Inverzni odnos proizvodnje i nezaposlenosti – u uslovima pada proizvodnje dolazi do rasta nezaposlenosti, i obrnuto – rast proizvodnje dovodi do pada nezaposlenosti, ali nikada do potpune eliminacije nezaposlenosti, usled postojanja tzv. prirodne stope nezaposlenosti (videti poglavlje 3, Tržište rada). 7.1 Agregatna tražnja i agregatna ponuda Fluktuacije ekonomskih aktivnosti u kratkom roku oko dugoročnog trenda aktivnosti analiziraju se korišćenjem modela agregatne tražnje i agregatne ponude, u kojem se prevazilazi navedena podela klasične ekonomije na realne i nominalne veličine, tj. u istom modelu se koriste obe vrste promenljivih veličina. Osnovne varijable modela agregatne tražnje i agregatne ponude su: • output dobara i usluga u ekonomiji – izražen na osnovu bruto domaćeg proizvoda (realna veličina), i • opšti nivo cena – izražen na osnovu indeksa rasta cena na malo ili BDP deflatora (nominalna veličina). Slika 17: Subjekti i tokovi ukupnih ekonomskih aktivnosti Domaćinstva

Preduzeća

Država

Inostranstvo

Potrošnja C

Investicije I

Izdaci G

Neto izvoz X

Tržište roba i usluga

Tržište rada

Tržište novca

Izvor: Josifidis, K. (2006): Makroekonomija, str. 64.

Osnovne kategorije koje se koriste u modelu su: 1. Ekonomski subjekti: domaćinstva, preduzeća, država i inostranstvo; 2. Ekonomske aktivnosti: potrošnja, investicije, izdaci, neto izvoz; 3. Tržišta: tržište dobara i usluga (svi oblici potrošnje), tržište rada i finansijsko tržište (tržište novca); 131

UVOD U EKONOMIJU

4. Agregatna ponuda – predstavlja količinu dobara i usluga koju preduzeća proizvode i prodaju pri bilo kojem nivou cena; 5. Agregatna tražnja – predstavlja količinu dobara i usluga koju domaćinstva, preduzeća i država žele da kupe pri svakom nivou cena.

Nivo cena

Slika 18: Agregatna ponuda i agregatna tražnja 1000

800

Agregatna tražnja Agregatna ponuda

600

400

200

0

Količina outputa

7.2 Agregatna tražnja Kao što se vidi, kriva agregatne tražnje je opadajuća, što znači da pri ostalim nepromenjenim uslovima (količina novca u opticaju), pad opšteg nivoa cena obično dovodi do rasta ukupne tražnje. Nivo cena deluje različito na potrošnju, investicije i neto izvoz zemlje, pa su faktori opadajućeg nagiba krive agregatne tražnje izvedeni na bazi sledećih efekata: • Efekat bogatstva – padom cena vrednost novca raste, što deluje u pravcu porasta lične potrošnje a time i tražnje za dobrima za ličnu potrošnju, • Efekat kamatnih stopa – pad nivoa cena omogućava da se sa manjom količinom novca zadovolji isti nivo potreba, pa se višak pretvara u štednju, što povećava ponudu zajmovnog kapitala (npr. u okviru bankarskog sistema) i dovodi do pada kamatne stope, što opet rezultira većom tražnjom za kapitalnim dobrima tj. investicijama (npr. preduzeća za proširenje proizvodnje ili domaćinstva za kupovinu novog stambenog prostora), • Efekat deviznog kursa – pad cena izaziva pad kamatnih stopa, što motiviše investitore da potraže profitabilnije mogućnosti ulaganja izvan nacionalne ekonomije za šta je neophodno da obezbede inostrana sredstva plaćanja, tj. da domaću valutu zamene za stranu, pa rast ponude domaće valute dovodi do 132

UVOD U EKONOMIJU

pada deviznog kursa domaće valute; u konačnom ishodu, depresiranje kursa domaće valute omogućava da domaća dobra postanu jeftinija za inostrane kupce, pa se povećava izvoz usled rasta tražnje u inostrantvu (ostvaruje se neto izvoz). Prema tome, agregatna tražnja ima obrnut trend kretanja od kretanja opšteg nivoa cena zato što raste tražnja za potrošačkim dobrima, kapitalnim dobrima i domaćim dobrima u inostranstvu. Međutim, pored kretanja duž krive, ukupna tražnja može i da pomera samu krivu agregatne tražnje pri bilo kojem nivou cena. Faktori koji utiču na nivo (promene) agregatne tražnje su: • Promene u strukturi i obimu potrošnje, npr. usled pozitivnih kretanja na tržištima hartija od vrednosti ili usled snižavanja poreza, dohodak domaćinstva se uvećava a štednja opada, što dovodi do porasta tražnje bez obzira na nivo cena; • Promene u investicijama, npr. usled očekivanja pogoršanja ekonomskih uslova ili usled izmene poreskih propisa koji stimulišu investicije (ukidanje poreskog kredita na investicije), preduzeća odlučuju da smanje nivo investicija bez obzira na nivo cena, što smanjuje agregatnu tražnju; • Državne nabavke predstavljaju neposredan način uticanja na nivo agregatne tražnje; • Promene u neto izvozu, npr. usled pogoršanja ekonomskih uslova u inostranstvu ili rasta kursa nacionalne valute zbog špekualtivnih transakcije, smanjuje se tražnja za neto izvozom ekonomije u inostrantvo, a time i agregatna tražnja. 7.3 Agregatna ponuda Za razliku od agregatne tražnje, agregatna ponuda se ponaša drugačije i to naročito ako se menja vremenski horizont u kojem se posmatra: na kratak rok, kriva agregatne ponude ima uzlazni trend – znači evidentna je pozitivna korelacija između opšteg nivoa cena i agregatne ponude; na dugi rok, kriva agregatne ponude je vertikalna – znači ne zavisi od opšteg nivoa cena, tj. na dugi rok, agregatna ponuda je ista bez obzira na opšti nivo cena. Kako je već objašnjeno u prethodnim poglavljima, sposobnost ekonomije da u dužem periodu proizvodi odgovarajuću količinu proizvoda zavisi raspoloživih resursa, tj. ta sposobnost nije u direktnoj funkciji opšteg nivoa cena. Faktori koji na dugi rok utiču na agregatnu ponudu u ekonomiji su sledeći: • količina raspoloživog rada, • kapital, • prirodni resursi i • tehnološki napredak. 133

UVOD U EKONOMIJU

Navedeni faktori zapravo određuju ukupne proizvodne mogućnosti ekonomije ili njen potencijalni proizvod. Za razliku od krive ponude koja se formira na parcijalnim tržištima (tržištima pojedinih proizvoda) i koja je uvek uzlazna, kriva agregatne ponude na dugi rok je vertikalna zato što se zasniva na relativnim cenama u čitavoj privredi, tj. odnosima između cena pojedinih dobara. Na parcijalnim tržištima moguće je, pod uslovima odgovarajuće elastičnosti ponude, izvršiti supstituciju proizvodnje jednog dobra sa drugim, uoliko dođe do promene relativnih cena između dobara, ali na nivou ekonomije to nije moguće zato što na agregatnom nivou postoji jedinstven fond rada, kapitala, tehnologije i prirodnih resursa. Pomeranja same dugoročne krive agregatne ponude (nivoa potencijalnog proizvoda) moguća su usled uvećanja npr. fonda radne snage (imigracijom) u ekonomiji, koja je u potpunosti zaposlena, fonda prirodnih resursa (otkriće novih nalazišta rudnog bogatstva) i slično. Kada se posmatra ponašanje agregatne ponude posmatra na kraći rok, očituje se pozitivna povezanost sa opštim nivoom cena. Različito ponašanje agregatne ponude, na kratak rok i u dugom roku, u odnosu na opšti nivo cena generalno se povezuje sa određenim manjkavostima u funkcionisanju tržišta. Odstupanje kratkoročne fluktuacije agregatne ponude oko dugoročnog nivoa agregatne ponude uzrokovano je odstupanjem opšteg nivoa cena od očekivanog nivoa. Kada se nivo cena poveća iznad očekivanog, output se poveća iznad svog potencijalnog (dugoročnog) nivoa, i obrnuto, pad cena ispod očekivanog nivoa dovodi do pada agregatne ponude ispod nivoa potencijalnig proizvoda. Tržišne imperfekcije koje na kratak rok utiču na uzlazni nagib krive agregatne ponude predstavljene su sledećim teorijama: • Teorija rigidnih zarada – zbog dugoročnih ugovora o radu, nominalne nadnice se ne mogu brzo prilagođavati, što rezultira da pri padu cena realne nadnice rastu a to deluje destimulativno na novo zapošljavanje, smanjuje proizvodnju a time i agregatnu ponudu; • Teorija rigidnih cena – cene pojedinih proizvoda takođe ne mogu da se prilagođavaju u kratkom periodu (npr. zbog troškova izmene cenovne strategije i vremena koje je potrebno da se implementira izmena), pa više cene dovode do smanjenja tražnje i manje prodaje, što opet rezultira smanjenjem proizvodnje u budućem periodu, tj. dovodi do smanjenja agregatne ponude; • Teorija pogrešnih percepcija – promene opšteg nivoa cena mogu da budu pogrešno shvaćene od strane nekih proizvodača, tj. da ih navedu na pogrešan zaključak u vezi sa relativnim cenama, npr. pad cena na (parcijalnom) tržištu gde prodaju svoj proizvod može da ih navede na zaključak da je došlo do pada opšteg nivoa cena, te da na osnovu toga smanje proizvodnju a time i agregatnu ponudu. Imajući u vidu osnovne zakonitosti funkcionisanja tržišta, može se zaključiti da navedene vrste tržišnih imperfekcija traju samo izvesno vreme, te da se očekivanja koriguju 134

UVOD U EKONOMIJU

na osnovu dobijenih informacija, pa se u dugom roku kriva agregatne ponude formira na osnovu raspoloživih resursa ekonomije.

8. EKONOMSKI RAST Unapređenje blagostanja i rast privrednih aktivnosti bez sumnje predstavljaju visoko rangirane vrednosti svake zajednice, bez obzira na nivo ekonomske razvijenosti, političko okruženje ili druge socijalne aspekte. Od davnina, a naročito od XVI veka naovamo, brojni mislioci, filozofi a kasnije i ekonomisti, bavili su se izvorima ekonomskog rasta. Ideje i razmišljanja o prirodi i uzrocima blagostanja nacija evoluirale su kroz istoriju duž različitih dimenzija: od teorija da se bogatstvo naroda materijalizuje u novcu i da je trgovina izvor bogaćenja, preko shvatanja da jedino poljoprivreda stvara višak i osnovu rasta, do savremenih teorija i pristupa ekonomskom rastu. Postoje brojne definicije i deskripcije kategorije ekonomskog rasta, kao na primer: • Ekonomski rast se javlja kad se resursi re-aranžiraju na različite načine, pri čemu je rezultat vredniji od ukupnosti resursa26; • Ekonomski rast predstavlja unapređenje sposobnosti nacije da proizvodi dobra i usluge27; • Ekonomski rast pokazuje porast proizvodnje roba i usluga tokom vremena i često se koristi kao mera porasta materijalnog blagostanja koji se generiše kroz privredne aktivnosti28; • Ekonomski rast je porast kapaciteta privrede da proizvodi dobra i usluge, najčešće na osnovu tehnoloških unapređenja, što dovodi ne samo do porasta količine proizvoda već i do unapređenja kvaliteta života29. 8.1 Ekonomski rast Opšta je pretpostavka da privredni sistem i ekonomska politika imaju za osnovni, dvostrani cilj: a) kreiranje odgovarajućeg okruženja i b) dizajniranje i implementacija seta državnih mera koje pospešuju tržišne ishode, ekonomski rast i blagostanje. Prema podacima Svetske banke, u 2003. godini, Angola je ostvarila bruto nacionalni dohodak (ukupnu novostvorenu vrednost) glavi stanovnika od $740 a Austrija $26.810, prosečna godišnja stopa rasta bruto domaćeg proizvoda (ukupnog outputa, BDP) u periodu 1990–2003. godina u Albaniji je bila 4,6%, Austriji 2,1%, Kini 9,6% a 26  Romer, P. R: Economic Growth, u: Henderson, David R. (ed) The Concise Encyclopedia of Economics (Liberty Fund, New York, 2007). 27  http://www.accuitysolutions.com/rc-glossary.html 28  www.smartstate.qld.gov.au/strategy/strategy05_15/glossary.shtm 29  www.investopedia.com

135

UVOD U EKONOMIJU

Francuskoj 1,9%. Ovi podaci ukazuju da su se privredne aktivnosti u ovim zemljama, mereno ukupnim outputom odvijale na bitno drugačijim nivoima, tj. da je privredni rast bio različit30. Ekonomski rast predstavlja tempo porasta ukupnog proizvoda zemlje koji je potencijalno moguće realizovati na nivou pune iskorišćenosti proizvodnih faktora. U ekonomskoj teoriji, tempo ekonomskog rasta najčešće se meri stopom rasta domaćeg bruto proizvoda zemlje u nekom dužem vremenskom periodu, na primer od nekoliko decenija, ali i drugim indikatorima. Da bi se izbeglo delovanje promena cena u izabranom periodu, vrednost BDP se računa u određenim, stalnim cenama za čitav period, pa se tako dobija realni BDP, za razliku od nominalnog BDP koji se izračunava po tekućim cenama. Ako privreda ne koristi u potpunosti raspoložive faktore proizvodnje, realni tj. realizovani output biće znatno ispod potencijalnog outputa. U tom slučaju, samo povećanje iskorišćenosti nekog od faktora, na primer radne snage, može da rezultira privrednim rastom. Teorijski posmatrano, međutim, ekonomski rast predstavlja unapređenje proizvodnih potencijala privrede zemlje i zbog toga je neopohodan uslov da su faktori proizvodnje u potpunosti iskorišćeni. Smatra se da povećanje mase proizvedenih dobara i proizvodnih uluga, u ukupnom iznosu ili po glavi stanovnika na području zajednice predstavlja najbolji pokazatelj rasta privrede te zajednice. Ekonomski rast se ogleda, s jedne strane, u povećanju količine faktora proizvodnje koje čine kapital, rad, zemlja i tehnologija – koja je po svojoj prirodi sadržana u kapitalu (proizvedena kapitalna dobra za dalju proizvodnju) i u radu (nove veštine, znanja i sposobnosti radnika). S druge strane, ekonomski rast se manifestuje i u podizanju kvaliteta ovh resursa, tj. podizanju njihove sposobnosti da sve bolje odgovaraju potrebama proizvodnje. Dobar primer unapređenja kvaliteta kapitalnih dobara je razvoj i proizvodnja novih vrsta sirovina sintetičkog porekla koje imaju bolje osobine u pogledu, recimo, trajnosti, otpornosti, itd. Često se termin rast koristi kao sinonim za razvoj, dok neki teoretičari prave razliku između dva izraza: ekonomski razvoj je takav privredni rast koji je izazvan svesnim delovanjem subjekata koji donose ekonomske odluke, a ishodi tih i takvih odluka se utapaju u celinu privrednog okruženja i uravnotežavaju putem automatskog delovanja tržišnih sila. Ponekad se termin razvoj koristi za opisivanje ekonomskih promena (pozitivnih pomaka) nedovoljno razvijenih zemalja, dok se izraz ekonomski rast koristi za razvijene zemlje. Neki teoretičari pod pojmom ekonomskog razvoja shvataju takav proces privrednog rasta koji je povezan ili zasnovan na kvalitativnim 30  Veoma razvijena baza podataka u vezi sa ekonomskim rastom od 1950–2004, pod nazivom Pen World Tables, dostupna je na http://pwt.econ.upenn.edu.

136

UVOD U EKONOMIJU

promenama u ekonomskoj i socijalnoj strukturi društva, na primer, poboljšanje uslova za ekspanziju privatnog preduzetništva, smanjenje siromaštva, viši stepen obrazovanja stanovništva, itd. Konačno, javlja se i nov pristup u vidu različitih indeksa ljudskog (humanog) razvoja, koji pored nivoa životnog standarda ljudi, meri i druge heterogene okolnosti, na primer, očekivana dužina života po rođenju, procenat pismenosti, nivo dohotka, itd. 8.2 Izvori ekonomskog rasta S obzirom da se ekonomski rast manifestuje kroz porast kvantiteta i/ili kvaliteta faktora proizvodnje, tj. porast rezultata proizvodnje, najvažniji sintetički izvor privrednog rasta je produktivnost rada. Produktivnost rada je sposobnost radnika da u određenom vremenu proizvede određenu količinu dobara i usluga. U poslovnoj praksi, težnja za unapređivanjem produktivnosti rada iskazuje se kao napor za povećanje outputa u istom vremenu ili smanjenje količine rada po jedinici proizvoda. Sa porastom produktivnosti zaposlenih raste i domaći proizvod zemlje, ili drugačije rečeno, životni standard građana neke zemlje zavisi od sposobnosti privrede da proizvede dobra i izvrši usluge. Viši nivo produktivnosti omogućava: • veću proizvodnju po glavi stanovnika zemlje, • unapređuje nivo ekonomičnosti u proizvodnji (realizacija proizvodnje sa minimalnim troškovima), • antiinflaciono delovanje (niži troškovi mogu da deluju u pravcu snižavanja cena proizvoda, što opet može da dovede do rasta tražnje i rasta realnog dohotka potrošača) • unapređuje konkurentsku sposobnost preduzeća (zbog smanjenja troškova proizvodnje i potencijalnog smanjenja cena) i • racionalno korišćenje retkih resursa privrede (rad, vreme, sirovine, itd). Međutim, iako rast produktivnosti ima generalno pozitivne efekte na privredu, direktne pozitivne posledice ipak su uslovljene nizom okolnosti i često se dovodi u pitanje uloga rasta produktivnosti u porastu zaposlenosti u privredi, kao na primer: • Pad cena proizvoda – usled ulaganja u tehnologije koje štede rad dolazi do nižih troškova, cene proizvoda mogu mogu da se smanje, pod uslovom da cene reaguju na rast produktivnosti i da je tražnja dovoljno elastična da proizvede 137

UVOD U EKONOMIJU

odgovarajuću reakciju na promenu cene; ukoliko je, na primer, porast tražnje manji od pada cena, zbog manjih ulaganja u rad, zaposlenost de facto pada; • Rast zarada – produktivniji rad može da dovede do rasta zarada jer raste dobit (usled nižih troškova), čak iako cene ostanu na istom nivou, pod uslovom da se kompanije odluče da je ne prisvoje kroz uvećan profit; • Rast investicija – rast produktivnosti može da dovede do novog zapošljavanja pod uslovom da se deo uvećanog profita reinvestira u privredi gde je i ostvaren rast produktivnosti – u uslovima otvorene privrede i globalizacije ekonomskih aktivnosti, mesto ostvarivanja uvećanog profita i mesto reinvestiranja ne moraju da budu unutar iste privrede; • Inovacije – rast produktivnosti može da bude rezultat inoviranja proizvoda, što najčešće dovodi do rasta outputa i novog zapošljavanja, ili rezultat inoviranja procesa rada, u pravcu smanjivanja udela živog rada a time i smanjenja zaposlenosti, itd.31 Brojni i različiti faktori utiču na nivo produktivnosti u privredi, a među najvažnije spadaju: 1. Akumulacija kapitala – porast količine industrijskih i fizičkih dobara koja se upotrebljavaju za proizvodnju finalnih proizvoda i vršenje usluga. Akumulacija kapitala se javlja u formi neto investicija, koje se dobijaju tako što se od ukupnih investicija odbiju ulaganja iz amortizacionih fondova (služe za zamenu dotrajalih sredstava za rad). Emprijski podaci pokazuju snažnu povezanost nivoa neto investicija i privrednog rasta, pa je tako Japan u periodu 1960–1991. godina ostvario stopu rasta od 5.3% godišnje, uz investicije koje su u proseku predstavljale 34% bruto domaćeg proizvoda; u istom periodu, Južna Koreja je ostvarila stopu rasta od 7% godišnje, uz investicije koje se predstavljale u proseku oko 24% BDP. Za razliku od novčane akumulacije (mada i ona može da služi povećanju proizvodnje faktora), realna akumulacija – akumulacija kapitalnih dobara – daje sliku kolike su stvarno mogućnosti proširivanja ekonomskih aktivnosti, tj. povećanja outputa privrede. Obim i struktura neto investicija zavisi od stepena razvoja zemlje (viši stepen razvoja – potencijalno veća akumulacija), raspoloživosti i kvalitetu ostalih faktora proizvodnje (npr. raspoloživost dodatnih radnika), investicione politike (da li postoji poreski kredit ili neki drugi podsticaji investicijama), sklonosti potrošnji (veća potrošnja – potencijalno manje investicije), itd. Često se ukupnost kapitalnih dobara naziva i fizički kapital što obuhvata opremu i građevinske objekte koji služe za proizvodnju dobara i usluga. 31  Više o povezanosti produktivnosti i zaposlenosti u World Employment Report 2004–2005 (ILO, Geneva, 2004), str. 78–126.

138

UVOD U EKONOMIJU

2. Ljudski kapital – ekonomski izraz za ukupno znanje i veštine koje radnici sami stiču kroz obrazovanje, obuku i rad / iskustvo u privredi. Kao i fizički kapital, i ljudski kapital je faktor proizvodnje proizveden u sferi obrazovanja i vaspitanja. Kao što je već napomenuto u poglavlju 2, danas se pored ove kategorije posebno ističe važnost intelektualnog kapitala nacionalne ekonomije, kao „skrivene“ osnove ukupnog rasta i razvoja. Intelektualni kapital predstavlja ukupnost ljudskog kapitala i strukturnog kapitala, koji obuhvata zajedničke veštine i stručna znanja koja se stiču radom u konkretnoj privrednoj organizaciji, način prenošenja znanja, interpersonalne veštine, iskustvo, itd. 3. Prirodni resursi – inputi u proizvodnji koje obezbeđuje prirodno okruženje, npr. zemlja, vodni resursi, mineralna nalazišta, i druge vrste obnovljivih i neobnovljivih resursa, kako je objašnjeno u poglavlju 2. Raspoloživost prirodnih resursa može da ima odlučujući značaj za produktivnost rada, u smislu pristupačnih cena i/ili dovoljnih količina, na primer obradive zemlje za rast poljoprivredne proizvodnje, kako se to videlo na primeru ekspanzije SAD, ili nalazišta nafte kako su pokazali primeri rasta Kuvajta i Saudijske Arabije. S druge strane, odsustvo veće raspoloživosti prirodnih resursa ne mora da predstavlja ograničenje za produktivnost privrede, kako se vidi na primeru Japana, koji najveći deo prirodnih resursa uvozi ali održava ogroman izvoz industrijskih proizvoda. 4. Tehnološko znanje – razvijanje najboljih načina za proizvodnju dobara i usluga. Kako je već objašnjeno, tehnika i tehnologija predstavljaju najsnažniju polugu kojom se može ubrzati privredni rast upravo zbog efekata na produktivnost. Tehnološke promene upućuju na promene u karakteru kapitalnih dobara i efikasnosti upotrebe kapitala zajedno sa ostalim faktorima proizvodnje, na primer kroz razvoj novih procesa obrade sirovina ili nove opreme koja na drugačiji način kombinuje prirodne sirovine i rad. Razvojem i primenom tehnoloških dostignuća, pada potrebna količina rada za proizvodnju jedinice outputa ili, drugačije rečeno, raste output po jedinici rada. Osnovna karakteristika primene tehnološkog znanja jeste omogućavanje većeg outputa po jedinici inputa. Promene mogu da izazovu veću uštedu rada, tj. da kroz smanjivanje potrebnog broja radnika povećaju produktivnost rada (radno-štedna tehnološka promena), ili da omoguće veću produktivnost, tj. ekonomičnost kapitalnog dobra, tj. da omoguće rast outputa po jedinici angažovanog kapitala (kapitalno-štedna promena). Pored ovakvog uskog shvatanja tehnoloških promena, postoje stanovišta da je tehnološko znanje je u stvari samo deo ukupnih društvenih resursa koji obuhvataju i segmente kao što je nauka, istraživanje i razvoj, organizacioni resursi, preduzetništvo, itd. Smatra se da jedino u ovakvom, širem kontekstu, tehnološko znanje dobija svoju punu valorizaciju kao faktor produktivnosti. 139

UVOD U EKONOMIJU

Kao što je pokazano, faktori produktivnosti u stvari upućuju na osnovne delove ukupnih društvenih resursa. Prema tome, opšti cilj ekonomske politike jeste obezbedi privredni rast i/ili razvoj ili, drugim rečima, da stvori uslove za rast produktivnosti i podstiče razvoj svih faktora produtkivnosti pojedinačno – odgovarajućim sektorskim politikama, ali i da opštim okvirom omogući optimalizaciju korišćenja ukupnih društvenih resursa. 8.3 Ekonomski rast u svetu Očigledne razlike koje postoje između zemalja ne odnose se samo na dostignuti nivo razvoja, mereno na primer veličinom bruto domaćeg proizvoda (BDP), već i na tempo kojim se privreda razvija, što se meri na primer stopom rasta bruto domaćeg proizvoda ili nacionalnog dohotka. Uprkos činjenici da se za poređenje između nivoa razvijenosti pojedinih zemalja najčešće koristi BDP, međunarodne organizacije koriste čitav set ekonomskih indikatora, kao što su na primer: • indikatori makroekonomskih performansi zemlje – BDP, potrošnja, investicije i međunarodna trgovina, • indikatori stabilnosti zemlje – državni budžet (bez lokalnih organa vlasti), nivo i kretanje cena, ponuda novca, platni bilans i spoljni dug, • indikatori državne politike i tržišta – kreditiranje domaćih preduzeća, investicije domaćih preduzeća, finansijska tržišta, poreska politika, devizni kurs, i • indikatori koji mere globalnu povezanost zemlje – trgovina i carine, inostrane investicije i inostrana pomoć. Posmatrano sa aspekta globalnih ekonomskih tokova i performansi, svetska privreda je, prema podacima Svetske banke, najintenzivniji rast zabeležila u 2000. godini, kada je rast ukupnog proizvoda iznosio 4% u odnosu na prethodnu godinu. Nakon blagog pada nivoa ekonomskih aktivnosti i nižih stopa rasta ukupnog proizvoda, tokom 2003. godine došlo je do ubrzanja rasta te je ostvarena stopa rasta BDP od 2.8%, što je čak 1 procentni poen više u odnosu na 2002. godinu. U apsolutnom / nominalnom iznosu, zabeležen rast outputa iznosio je 4 biliona dolara, a najveći doprinos ubrzanju rasta i oporavku svetske privrede dale su zemlje sa najrazvijenije zemlje. Zemlje sa nižim nivoom dohotka su ipak zabeležile najbrži rast, zahvaljujući dotad nezabeleženom nivou privrednog rasta u Indiji od 8,6% u odnosu na 2002. godinu. Zemlje se srednjim nivoom dohotka zabeležile su rast od 3,3%, što je potpuno obrnut trend od negativnih stopa u 2002. godini, a značaj doprinos tome dale su zemlje sa natprosečnim rastom outputa u ovoj grupi, i to Argentina, Latvija, Litvanija, Malezija, Poljska i Saudijska Arabija. Rast outputa u zemljama sa visokom dohotkom iznosio je 2,2%. 140

UVOD U EKONOMIJU

Dugoročni trendovi rasta pokazuju da je prethodna dekada bila najuspešnija za zemlje u razvoju u istočnoj Aziji i Pacifiku (u proseku su rasle po stopi od 6,7% godišnje), kao i za zemlje južne Azije (stopa rasta od 5,5%). Lokomotive ovog rasta su bile Kina i Indija, koje se svaka posebno imale udeo od po 70% u ukupnom outputu regiona. Oba regiona su nastavila privredni rast i u 2003. godini, pri čemu istočna Azija beleži rast od 8,1% a južna Azija od 7,5%.   Evropske privrede u tranziciji i zemlje centralne Azije nastavile su privredni oporavak, uz privredni rast po stopi od 5,8% u 2003. godini, nakon prosečne stope rasta od 3,3% u periodu 2000–2002. godina. Privrede nekoliko zemalja bivšeg Sovjetskog saveza, kao na primer, Azerbejdžan, Tadžikistan, Jermenija i Turkmenistan, rasle su po stopi višoj od 10%, na bazi izuzetnog rasta izvoza prirodnog gasa i naftnih proizvoda. Rusija je takođe zabeležila izuzetan privredni rast po stopi od 7,3%, što predstavlja znatan pomak u odnosu na 2002. godinu (4,7%) ali još uvek ispod rekordne stope rasta od 10% u 2000. godini.   Što se tiče Latinske Amerike, Kariba, Srednjeg istoka i severne Afrike, privredni rast je tokom devedesetih godina bio intenzivniji nego u dekadi osamdesetih. Međutim, rast privreda Latinske Amerike znatno se usporio početkom tekuće dekade, da bi se ukupan output čak i smanjivao tokom 2002. godine (Argentina, Urugvaj i Venecuela). Druge značajne privrede regiona, kao što su Brazil i Meksiko, znatno su usporile rast tokom 2001. i 2002. godine. Oporavak privreda Argentine i Urugvaja doprineo je ukupno boljim performansama regiona u 2003. godini, iako su Brazil i Venecuela tada zabeležili negativne stope rasta. S druge strane, došlo je do znatnog ubrzanja rasta u privredama Alžira, Irana i Saudijske Arabije (prosečno po stopi rasta od 7% za region Srednjeg istoka i severnu Afriku). Primetan je značajan rast outputa u visoko zaduženim afričkim zemljama (Nigerija, Sudan), pa je stopa rasta regiona Sub-saharske Afrike zabeležena na nivou od 3,9%.              

141

UVOD U EKONOMIJU

Slika 19: Stope privrednog rasta po regionima (prosečna stopa rasta BDP za period) 10

1980–90 1990–2000 2000–02 2003

%

8

6

4

2

0

–2 East Asia Europe & Latin Middle East & Pacific Central Asia America & & North Caribbean Africa

South Asia

Sub-Saharan High Africa Income

Izvor: www.worldbank.org

Nakon dve decenije ubrzanog rasta, ukupan BDP istočne Azije i Pacifika skoro je dostigao nivou outputa Latinske Amerike i Kariba. Sasvim suprotan trend se uočava kada se poredi output Evrope i Centralne Azije sa istočnom Azijom i Pacifikom: ukupan output dva regiona bio je jednak 1992. godine, dok je u 2003. BDP Evrope i Centralne Azije tek polovina outputa drugog regiona.

142

UVOD U EKONOMIJU

Slika 20: Vrednost outputa i trend rasta po regionima (u milijardama US$, vrednost US$ iz 2000.) Bruto domaći proizvod 2500

Latin America & Caribbean 2000

East Asia & Pacific

1500

Europe & Central Asia 1000 Middle East & North Africa South Asia

500

Sub-Saharan Africa 0 1980

1984

1988

1992

1996

2000

2003

Izvor: www.worldbank.org

        Što se tiče sektorskog doprinosa privrednom rastu, veći deo zemalja u razvoju kreće se duž tradicionalnog razvojnog puta gde se poljoprivreda postepeno potiskuje u korist industrije, a kasnije i u korist rasta uslužnog sektora. Međutim, neke od zemalja u razvoju kao da su preskočile pojedine faze (npr. Jordan i Panama), pa su na osnovi poljoprivrednog društva uspele da primene koncept intenzivnog razvoja privrede bazirane na uslugama. Ipak, u najvećem broju privreda u svetu, uslužni sektor je vodeći privredni segment koji beleži i najbrži rast. U periodu 1990–2003. godina, uslužni sektor rastao je po prosečnoj stopi od 3,8% u privredama u tranziciji i zemljama u razvoju, dok je isti sektor u razvijenim zemljama rasta po nešto nižoj stopi od 3,1%. Posmatrajući regione zemalja u razvoju, usluge su najbrže rasle kao sektor u južnoj Aziji (7%), dok je najsporiji rast tercijarnog sektora zabeležen u Evropi i centralnoj Aziji (svega 1,7%). Relativno sporiji rast uslužnog sektora zabeležen je u istočnoj Aziji, i to u korist rasta industrije koja je u tom regionu rasla po prosečnoj stopi od 143

UVOD U EKONOMIJU

10% godišnje, a rekordni rast zabeležen je u Kini, gde je prosečna stopa rasta industrije u periodu 1990–2003. godina iznosio 11,7% godišnje (mada su i usluge i Kini rasle po stopi od 8,8% godišnje). U 2003. godini, globalni trgovinski tokovi (izvoz i uvoz) beleže rast od 6,3%, što predstavlja bitno intenziviranje svetske trgovine koja je u 2002. godini rasla po stopi od 3,6%. Trgovina visoko razvijenih zemalja čini 75% ukupnih tokova rasla je po nešto nižoj stopi (2,3%), dok su trgovinski tokovi u i iz zemalja sa niskim nivoom dohotka zabeležili izuzetan rast od 12,3%, a onih sa srednjim nivoom dohotka 11,2%. Prema strukturi, dominantno učešće u svetskoj trgovini i dalje imaju primarni proizvodi i proizvodi prerađivačke industrije – u ukupnim trgovinskim tokovima, trgovina ovim robama učestvuje sa 81%. Pored toga, evidentan je rast obima trgovine primarnim proizvodima (sirovina, izuzev goriva) dok su odnosi razmene (relativan odnos cena u odnosu na druge proizvode) kod ovih proizvoda pogoršani, što je uticalo i na pad dohotka zemalja izvoznika primarnih proizvoda, naročito u zemljama sub-saharske Afrike. Trgovina uslugama se takođe promenila, u smislu da su transportne usluge primat prepustile turizmu, osiguranju i finansijskim uslugama, kao i uslugama u domenu informacione tehnologije. Mnoge zemlje u razvoju (npr. Indija) postaju značajni izvoznici novih usluga u domenu informacija, kompjuterske tehnologije i poslovnih usluga. S obzirom na rast globalne trgovine i, posledično tome, rast platno-bilansnih pozicija, zemlje izvoznici su akumulirale značajan obim međunarodnih rezervi. Veliki trgovinski deficit SAD (531 milijarda dolara u 2003.) i rastući suficit izvoznika iz Azije ( Japan, Kina) uticali su porast međunarodnih novčanih rezervi u Aziji, u cilju stvaranja mogućnosti da se deluje protiv rasta kursa njihovih valuta u odnosu na američki dolar, koji bi negativno delovao na dalji rast izvoza poskupljujući njihove proizvode. Prema tome, može se zaključiti da je u 2003. godini nastavljen trend oporavka svetske privrede, ali uz značajne diveregencije u pogledu regionalnih i nacionalnih stopa rasta i uz bitne strukturne promene svetskih trgovinskih tokova.

144

III

EVROPSKE INTEGRACIJE

Ideje o stvaranju jedinstvenog evropskog identiteta, prostora ili države datiraju daleko u prošlost, a bile su podstaknute različitim motivima, potrebama ili istorijskim događajima. Bez potrebe da se ulazi u detaljnija istorijska razmatranja, potrebno je da se istakne, da su u prvim decenijama XX veka ideje i koncepti jedinstvene Evrope počeli da dobijaju konkretnija obličja, u skladu sa narastanjem političkih tenzija na kontinentu, ali i u skladu sa ubrzanim privrednim razvojem kojem se su politički problemi i granice postavljali kao bitna prepreka. Kao uvod u kratko prezentovanje današnje Evropske unije iznećemo tri konkretna primera, vremenski, prostorno i vrednosno razdvojena. Jasne ideje o ekonomskim, političkim i bezbednosnim potrebama osnivanja „evropske države“ nalaze se još početkom Oktobarske revolucije u Rusiji. Poznati revolucionar Lav Trocki, prilikom razgovora sa američkim novinarom Džonom Ridom izneo je sledeću viziju: „Federativna republika Evrope – Sjedinjenje države Evrope – to je ono što se mora ostvariti. Nacionalna autonomija više nije dovoljna. Ekonomska evolucija zahteva ukidanje nacionalnih granica. Ukoliko Evropa ostane podeljena u nacionalne grupe, imperijalizam će samo napredovati... Samo Federativna republika Evrope može doneti mir svetu.“32 Početkom 1929. godine, francuski premijer Aristid Briand održao je govor pred Skupštinom Lige naroda, u kojem je predložio stvaranje federacije evrospkih nacija, bazirane na solidarnosti i sa ciljem ekonomskog prosperiteta, kao i političke i društvene saradnje. Ovakva ideja naišla je na široko odobravanje a, između ostalih, zadobila je podršku i Kejnza. Na zahtev Lige naroda, godinu dana kasnije Briand je predstavio dokument pod nazivom „Memorandum o organizaciji sistema Evropske Federalne Unije“ 33. Memorandum ističe da je nedostatak kohezije u Evropi, odsustvo koncentracije moralnih i materijalnih resursa, najveća prepreka dugoročnom miru na kontinentu. Disperzija energije, resursa i zalaganja u Evropi, takođe ozbiljno ograničava rast ekonomija, tržišta, kao i napore da se unapređuje industrijska proizvodnja, što se smatralo garancijom protiv kriza tržišta rada kao izvorima političke i socijalne nestabilnosti. Ne umanjujući značaj i potrebu postojanja Lige naroda, u Memorandumu se ističe da je potrebno stvoriti 32  Citirano prema Reed, J: Ten Days That Shook the World (Boni & Liveright, New York, 1922), str. 43. 33  Prema: Documents on British Foreign Policy 1919–1939, vol. I, pp 314–21, dostupno na www.ellopos.net

145

UVOD U EKONOMIJU

tzv. Evropsku asocijaciju (uniju, federalni sistem ali ne i jedinstven entitet) koja bi se bavila različitim ekonomskim i praktičnim problemima, sa kojima se suočavaju evropske države na efikasan način. Opšti ciljevi i svrha ovakve organizacije bila bi ujedinjavanje napora ka ostvarenju „univerzalnog mira“, saradnje sa drugim državama, iskorišćavanje prednosti rasuće evropske homogenosti, podrška zakonima moderne međunarodne privrede, unapređenje „organizacije“ Evrope, prevencije konfikata kao bitnog ograničenja razvoju privrede i ekonomskih odnosa, itd. Princpi zajedništva bi uključivali, između ostalog, zadržavanje apsolutnog suvereniteta i političke samostalnosti država, ali i kontrolisanu konvergenciju ekonomskih sistema. Jedan od prvih zadataka bilo bi posredovanje u mirnom rešavanju sporova (ili priprema za njihovo rešavanje pred organima Lige naroda), zatim razmatranje novog koncepta carinskih unija, kao i eliminisanje ograničenja u međusobnoj trgovini – čime bi se omogućila slobodna cirkulacija kapitala, roba i ljudi. Krajem 1940. godine, na osnovu početnih vojnih uspeha Nemačke i u cilju planiranja i stvaranja „hiljadugodišnjeg carstva“, nemački ekonomisti i industrijalci diskutuju o stvaranju evropske konfederacije, koja bi se bazirala na carinskoj uniji i fiksiranim deviznim kursevima unutar unije. Konačno, 1943. godine, nemački ministri Joachim von Ribbentrop i Cecil von Renthe-Fink predlažu stvaranje Evropske konfederacije, koja bi pod vođstvom Nemačke bila efektivna protivteža komunističkoj opasnosti Sovjetskoj saveza. Konfederacija bi imala centralnu banku u Berlinu i jedinstvenu valutu, funkcionisala na bazi regionalnih principa povezivanja, kao i sporazuma u oblasti ekonomske politike, politike rada i trgovine. Predloženo je da Konfedaraciju čine: Nemačka, Italija, Francuska, Danska, Norveška, Finska, Slovačka, Mađarska, Bugarska, Rumunija, Hrvatska, Srbija, Grčka i Španija.

9. GENEZA evropske privredne integracije Ideja o osnivanju novih institucija koje bi unapređivale evropsku integraciju na raznim nivoima i u različitim oblastima nije nastala odmah posle II svetskog rata, već su čitavu deceniju (i malo duže) trajale međudržavne inicijative, bilateralnog i miltilateralnog tipa, u pravcu ponovnog uspostavljanja ratom pokidanim veza (ekonomskih i političkih) i stvaranja novih instiucija koje će unaprediti međudržavnu i međunarodnu saradnju. Nakon II svetskog rata, svetska politička scena počela je intenzivno da dobija novu dimenziju – regionalnu (kontinentalnu) saradnji i integraciju između nezavisnih i često prethodno suprotstavljenih zemalja. „Evropska unija je poseban slučaj u ovom domenu, ne zbog toga što je prva nastala nego zato što je najviše odmakla po pitanju moći koja se prenela sa zemalja članica na centralne institucije. Regionalne alijanse država u drugim delovima sveta još uvek se u 146

UVOD U EKONOMIJU

osnovi tiču saradnje između država, dok se u Evropi radi o njihovoj integraciji i posledičnom stvaranju novog političkog entiteta.“34 Dokument koji je 9. maja 1950. godine predstavio francuski premijer Robert Šuman, poznat pod nazivom Šumanov plan35, predstavlja predlog koji je vodio stvaranju Unije kakvu danas poznajemo i sadrži konkretne, inicijalne ciljeve koji su između ostalog uključivali i sledeće: • organizovanje i obezbeđivanje zajedničke akcije radi očuvanja svetskog mira, • razvoj Evrope ne prema jednom planu, već kroz postizanje niza sporazuma, primarno radi postizanja solidarnosti između država, • prevazilaženje istorijskih sukoba i suprotnosti između Francuske i Nemačke, • izgradnja mehanizama iznad nivoa nacionalnih vlada koji bi predstavljali efektivnu prevenciju novi sukoba i kojima bi se zajednički upravljalo, • organizovanje zajedničke kontrole i nadzora nad teškom industrijom ove dve zemlje (proizvodnja uglja i čelika), čime bi se onemogućila proizvodnja oružja u jednoj od njih i korišćenja za sukobe sa drugom zemljom, • određivanje zajedničke osnove ekonomskog razvoja Evrope, kao prvog koraka prema stvaranju evropske federacije, • rezultati zajedničke industrijske proizvodnje će se kao celina iznositi na svetsko tržište kao, bez obzira odakle potiču, čime će se doprineti podizanju standarda stanovništva i promociji prijateljskih odnosa, itd. Na osnovu Deklaracije, 18. aprila 1951. godine, Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg potpisali su u Parizu ugovor kojim je osnovana Evropska zajednica za ugalj i čelik. Među brojnim motivima koji su doveli do evropskog nadnacionalnog institucionalnog razvoja, potrebno je istaći sledeće inicijalne razloge evropskih integracija36: • neophodnost ekonomske obnove uništenih resursa i ekonomija (kratkoročni cilj), • potreba formiranja zajedničke „platforme“ interesa Zapada prema Istoku i učvšrćivanja pozicije u bezbednosnom, političkom i ekonomskom smislu (dugoročni cilj), • kreiranje novog tipa institucija koje će obezbeđivati: o privrednu obvnovu o unapređivanje saradnje 34  Christiansen, T: „European integration and regional cooperation“, u Baylis, J. i Smith, S. (eds): The Globalization of World Politics (Oxford University Press, 2005), str. 580. 35  Kompletan tekst Deklaracije dostupan je na http: //europa.eu. 36  Prema Prokopijević, M: Evropska unija – Uvod (Službeni glasnik, Beograd, 2005), str. 16–20. i zvanične publikacije EU, dostupne na internet adresi iz fusnote 35.

147

UVOD U EKONOMIJU

o okvir i za prevenciju novih sukoba i problema, i o put i način za širenje uticaja velikih sila koje su formirale institucije. U toku pola veka razvoja EU, političko-bezbednosni motivi i ciljevi postepeno su prioritet ustupali ekonomskim ciljevima, mada je samom kraju XX veka došlo ponovo do intenziviranja aktuelnosti političko-bezbednosnih aspekata, naročito imajući u vidu promene uistočnoj i centralnoj Evropi, kao i ekspanziju globalnog terorizma. Decenijski razvoj Evropske unije je izuzetan primer postepenog ili stepenastog razvoja institucija / entiteta, kroz na primer sledeće aspekte: • Postepeno širenje kompetencija centralnih institucija – sektorske nadležnosti zajedničkih institucija se postepeno šire i obuhvataju sve šire oblasti društvenoekonomskog i političkog života; • Postepeno uvećavanje članstva – dinamika razvoja EU zaniva se na vremenski „raspoređenom“ proširivanju članstva; • Postepena ekspanzija većinskog glasanja – sve veći broj odluka se donose kvalifikovanom većinom, tj. nacionalne vlade odriču se prava veta u sve više i više oblasti; • Postepeno širenje ovlašćenja Parlamenta – u skladu sa sve većim ograničavanjem prava veta nacionalnim vladama, Parlament dobija širu moć u nadzoru institucija i donošenju legislative. Osnove za definisanje ključnih ciljeva Evropske unije date su veoma opširnim i detaljnim Rimskim ugovorima još iz 1957. godine (kojima su ustanovljene Evropska ekonomska zajednica i Euroatom), a danas se mogu sumirati na sledeći način: • unapređenje ekonomskog i društvenog progresa i obezbeđenje visokog nivoa zapošljavanja, u cilju ostvarenja uravnoteženog i održivog razvoja . . . • stvaranje i učvršćivanje međunarodnog identiteta EU, putem zajedničke spoljne i politike bezbednosti, • unapređenje zaštite građanskih prava i interesa, putem uvođenja kategorije građanstva/državljanstva EU, • održavanje i razvoj vrednosti EU: slobode, sigurnosti i pravde unutar zajednice i u vezi sa zaštitom tih vrednosti od evenutalnih spoljnih pretnji, putem kontrole spoljnih granica, imigracije, kriminala, itd. • očuvanje i razvoj acquis communautaire, u skladu sa potrebama efikasnosti funkcionisanja zajednice37.

37  Opširnije o ciljevima formiranja EU i sredstvima za njhovu realizaciju u: European Union: Going for Growth – The Economy of the EU (Directorate General Press and Communication, Brussels, 2003)

148

UVOD U EKONOMIJU

Među osnovnim ciljevima evropskih integracija svakako treba istaći privredni i društveni napredak, – stvaranje unutrašnjeg tržišta i razvoj međunarodnih ekonomskih odnosa sa državama koje nisu članice, kao i konstantno unapređenje uslova života i rada stanovnika EU. Od Rimskih ugovora, preko Ugovora iz Mastrihta iz 1987. do danas, kao najveća dostignuća integracija, u samoj EU smatra se ostvarenje: • Carinske unije – omogućavanje slobodne trgovine između zemalja članica i jedinstvene politike u trgovini sa trećim zemljama, • Jedinstvenog tržišta – omogućavanje nesmetanog (manje ometanog) toka kapitala, rada, roba i usluga, i • Ekonomsko – monetarne unije – otklanjanje preostalih barijera za cirkulaciju investicija između članica i uvođenje jedinstvene valute EUR od strane 12 zemalja članica EU, što je rezultiralo zauzimanjem druge pozicije u svetu, po stepenu razvijenosti ekonomije EU, ulozi u svetskoj proizvodnji i trgovini, finansijskim tokovima i drugim parametrima. (nivo BDP). U periodu nastanka, EU se sastojala od posebnih, nacionalnih ekonomija, sa svim aspektima ekonomsko-monetarne suverenosti, kao i sa svim klasičnim prednostima i nedostacima koje međudržavni odnosi donose, npr. u vidu mogućnosti vođenja različitih poreskih politika (poreska konkurencija) i zaštite državnog sektora u privredi (izvor ogromnih državnih prihoda), ali i viših troškova inputa (usled carina) i zaostajanja u rastu produktivnosti (odsustvo specijalizacije, nemogućnost korišćenja veće ekonomije obima u proizvodnji, preterani protekcionizam). Dostignuća koja formiraju današnji profil i funkcionisanje EU, naročito u domenu zajedničkog tržišta i (relativno) slobodne cirkulacije faktora proizvodnje, pre pedeset godina se nisu mogla ni zamisliti. Danas je Evropska unija prostor koji objedinjava 27 zemalja, sa 493 miliona stanovnika, 21 zvaničnim jezikom komunikacija, po ukupnom BDP (2005: 10.8 biliona EUR, tekuće cene) se nalazi na prvom mestu u svetu, ispred SAD i Japana, i jedinstvenom institucionalnom strukturom – konstitucionalnim dizajnom. Evropska ekonomska zajednica iz 1958. godine bila je bitno drugačija od današnje EU. Tada je 23% populacije 6 zemalja članica (Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija) bilo angažovano u sektoru poljoprivrede – u 2001. godini, poljoprivredno stanovništvo čini svega 4% populacije. U 1958. godini, 40% populacije bilo je zaposleno u industriji – u 2001. godini, industrija je zapošljavala 29% ukupnog radnog kontingenta EU. Danas, uslužni sektor zapošljava najveći deo radne snage u EU, čak 67% populacije38. 38  Podaci preuzeti iz publikacije Europe in figures – Eurostat Yearbook 2006–07, dostupne na adresi http://epp.eurostat.ec.europa.eu

149

UVOD U EKONOMIJU

Iako opšti ciljevi EU ostaju kao generalni okvir aktivnosti i delovanja, nešto konkretniji pregled grupa aktivnosti i domena angažovanja EU u današnje vreme dobija se uvidom u njen budžet čiji su glavni prihodi uplate zemalja-članica u skladu sa nivoom bruto nacionalnog dohotka. Tabela 19: Budžet Evropske unije 2007. (procena, milijarde €) Ciljevi / Vrsta rashoda

Budžet 2007.

Promena prema 2006.

54,9 9,4 0,9 5,5 0,4 1,0 0,2 45,5 35,3 9,0 1,1 56,3 0,2 42,7 12,4

15,4% 18,6% 31,0% 3,1% 53,6% 32,9% 8,6% 14,8% 16,8% 11,5% –11,7% 1,0% 17,9% 0,6% 3,0%

SLOBODA, BEZBEDNOST I PRAVDA (osnovna prava i pravda, bezbed. i slobode, migracije)

0,6

12,8%

RAZVOJ EVROPSKOG DRŽAVLJANSTVA (kultura, mediji, zdravlje i zaštita portošača)

0,6

0,8%

6,8 1,3 1,4 2,2 0,7

4,5% 165% 11,1% –5,4% 3,1%

ODRŽIVI RAST

Konkurentnost Obrazovanje i obuka Istraživanje Konkurentnost i inovacija Energetske i transportne mreže Socijalna politika Kohezija Konvergencija Regionalna konkurentnost i zapošljavanje Teritorijalna saradnja PRIRODNI RESURSI

Zaštita prirode Izdaci za poljoprivredu i direktna pomoć Ruralni razvoj

EU KAO GLOBALNI IGRAČ

Pretpristupna pomoć Susedske zemlje Razvojna saradnja Humanitarna pomoć 150

UVOD U EKONOMIJU

Demokratija i ljudska prava Zajednička spoljna i bezbednosna politika Instrumenti stabilizacije ADMINISTRACIJA

Evropska komisija Ostale institucije KOMPENZACIJE NOVIM ČLANICAMA

UKUPNO

0,1 0,2 0,1 6,9 3,3 2,6 0,4 126,5

9,6% 55,2% 143,6% 5,1% 5,3% 4,8% –58,6% 5%

Izvor: http://europa.eu/pol/financ/index_en.htm

Kao što se vidi iz gornje tabele, decenijski napori na realizaciji unutrašnjeg tržišta, kao primarnog cilja osnivanja EU, rezultirali su između ostalog i time da je najveća pojedinačna stavka rashoda EU budžeta vezana za Zajedničku poljoprivrednu politiku i direktnu pomoć poljoprivrednim proizvođačima (čak 42.7 milijarde EUR u 2007. godini), dok je istim budžetom predviđeno „svega“ 600 miliona EUR za ostvarivanje drugog od ključnih ciljeva osnivanja EU – razvoj i zaštira ljudskih prava i sloboda i pravda. Takođe je potrebno napomenuti da su najviši rast, između svih rashodnih stavki, ostvarili instrumenti stabilizacije (podrška ekonomskim reformama u novim članicama i ne-inflatornom rastu njihovih privreda), obrazovanje i energetske i transportne mreže unutar EU39. Nakon dugotrajnih debata unutar i iznmeđu zemalja članica, Evropska komisija je 2004. godine sačinila dokument o strateškim ciljevima EU u narednom periodu i koji, između ostalog uključuju40: • Povratak Evrope na put dugoročnog prosperiteta, sa ciljem rasta zaposlenosti i poboljšavanja kvaliteta radnih mesta, putem reformi i ekonomije i društva i kroz rastuću ekonomiju znanja (unapređivanje istraživanja i obrazovanja); srednjoročna i dugoročna finansijska održivost će se obezbediti kroz dobro makroekonomsko okruženje i stabilnu valutu; • Održanje i unapređenje evropskog opredeljenja za solidarnost i društvenu pravdu, u cilju podizanja kohezije proširene EU, putem smanjivanja ekonomskih razlika, stvaranja ekonomskih mogućnosti u svim delovima Unije 39  Detaljnije o načinu formiranja i strukturi budžeta EU u: Prokopijević, op. cit, str. 267–284. 40  Prema European Commission: Europe 2010: A Partnership for European Renewal – Strategic objectives 2005–09 (2004). Razmatranje strateških ciljeva i načina za njihovo ostvarenje, posebno u vezi sa budžetom EU dato je u dokumentu European Commission: Financial Perspectives 2007–13, COM(2004) 487 final. Oba dokumenta dostupna su na http: //europa.eu.

151

UVOD U EKONOMIJU

gde se smatra da globalizacija ugrožava zapošljavanje i putem međugeneracijske solidarnosti da se ostvare međunarodne obaveze Unije u vezi sa klimatskim promenama, smanjivanjem zagađivanja i očuvanja energetskih izvora; • Davanje konkretnog, praktičnog doprinosa kvalitetu života evropskih građana, u cilju unapređenja njihove beznednosti i sigurnosti, putem zajedničke borbe protiv terorizma, droga, trgovine ljudima i organizovanog kriminala; • Unapređenje uloge i uticaja EU u svetu, putem definisanja i implementacije spoljne politike Unije, naročito u domenu priprema za dalje proširenje, ostvarenje mirnog rešenja na Bliskom istoku, podrške zaključenju trgovinskih aranžamana, održanju partnerstva sa zemljama koje okružuju EU, u cilju da Unija bude prepoznata kao vodeći globalni akter u domenu univerzalne pravde, održivog razvoja, rasta i napretka.

10. Ekonomska politika EU Na makroekonomskom nivou, privredna integracija nadnacionalnih razmera predstavlja proces kreiranja optimalne (svrsishodne, polivalentne i kvantitativnokvalitativne) kombinacije nacionalnih ekonomija u jedan, manje ili više jedinstven, nadnacionalni privredni entitet. Privredna integracija ima za cilj da izgrađivanjem zajedništva omogući rastući prosperitet objedinjenih nacionalnih ekonomija. Teorijski posmatrano, privredna integracija može da se odvija u dva oblika: a) kao negativna privredna integracija, koja se svodi na eliminaciju različitih nacionalnih prepreka cirkulaciji faktora proizvodnje (naravno, osim zemlje), roba i usluga; i b) kao pozitivna privredna integracija, koja pored otklanjanja unutrašnjih barijera pretpostavlja i svojevrsno zajedničko uključivanje u međunarodnu podelu rada i svetske privredne tokove, kroz sistem nadnacionalne ekonomske kooperacije. Bitna karakteristika pozitivne privredne integracije je njena postepenost, tj. razvijanje procesa kroz više faza: • zona slobodne trgovine – slobodan unutrašnji tok trgovine ali posebne nacionalne politike prema trećim zemljama, • carinska unija – zona slobodne trgovine i zajednička carinska politika prema trećim zemljama, • zajedničko tržište – carinska unija (nije obavezno) nadopunjena slobodnom cirkulacijom rada, kapitala, roba i usluga, • ekonomska unija – viši oblik zajedničkog tržišta (ekonomije), sa značajnijom koordinacijom politike, naročito monetarne politike, • monetarna unija – zajedničko tržište sa visokim stepenom integracije u sferi budžetske politike, slobodnim tokovima kapitala i jedinstvenom valutom, 152

UVOD U EKONOMIJU

• ekonomsko-monetarna unija, i • puna ekonomska unija – kompletna integracija nacionalnih ekonomija, kroz potpunu unifikaciju makroekonomske politike i funkcionisanje svih aspekata zajedničke politike. Ekonomska politika Evropske unije u suštini predstavlja skup zajedničkih politika, koje u većoj ili manjoj meri, doprinose unapređivanju integracije i realizaciji ključnih ciljeva. Proces ekonomske integracije EU bazira se na ogromnoj mreži pravnih sredstava u vođenju politike tj. na acquis communautaire, koji danas obuhvata 31 poglavlje, što ukazuje na visok stepen polivalentnosti politike EU prema razvoju integracije. Poglavlja acquis communautaire obuhvataju:   1. Slobodno kretanje   2.   3.  4.  5.   6.   7.   8.   9. 10. 11.

dobara Slobodno kretanje osoba Sloboda pružanja usluga Slobodno kretanje kapitala Zakonodavstvo o preduzećima Politika konkurencije Poljoprivreda Ribolov Transportna politika Oporezivanje Ekonomska i monetarna unija

12. Statistika 13. Socijalna politika i zapošljavanje 14. Energetika 15. Industrijska politika 16. Mala i srednja preduzeća 17. Nauka i istraživanje 18. Obrazovanje i obuka 19. Telekomunikacije i informacione tehnologije 20. Kultura i audio-vizuelna politika 21. Region. politika i koordinacija strukt. instrumenata

22. Zaštita okoline 23. Zaštita zdravlja i potrošača 24. Saradnja u pravosuđu i unutrašnje politike 25. Carinska unija 26. Spoljni odnosi 27. Zajednička spoljna i politika bezbednosti 28. Finansijska kontrola 29. Finansijske i budžetkse odredbe 30. Ustanove 31. Ostalo.

Na samom početku evropskih integracija tj. razvoja entiteta kojih danas znamo pod nazivom EU, postojala je samo jedna zajednička politika – za ugalj i čelik. Druga zajednička politika (Euroatom) pokrenuta je šest godina kasnije Rimskim ugovorom (1957), dok su ostale zajedničke politike razijane vremenom, kako se EU institucionalno razvijala, geografski širila i funkcionalno produbljivala. Zajedničke politike u stvari predstavljaju objedinjavanje nacionalnih politika u pojedinim segmentima ili sektorima na nivou „centrale“ EU, koja omogućava njihovu centralnu implementaciju i/ili dogovaranje nacionalnih subjekata u vezi sa ključnim pitanjima koja su ostala u

153

UVOD U EKONOMIJU

ingerenciji nacionalnih država. Danas su zajedničke politike EU razvijene do različitog stepena, kao na primer: • carinska unija – ostvarena skoro u potpunosti, • ekološka politika – delimično razvijena: regulativa EU se slabo sprovodi ili odlaže sprovođenje, usled različitih lokalnih uslova i uvećanih troškova, • spoljna politika – nerazvijena skoro u potpunosti: odsustvo saglasnosti, kasniji začetak, retke zajedničke akcije; Pored toga, evidentno je da se najveći broj zajedničkih politika stvorio u oblasti ekonomije, i to znatno više nego u socijalnoj ili političkoj sferi, a u budućem periodu se očekuje da više sredstava bude stavljeno na raspolaganje razvoju i unapređenju politika u oblasti inovacija, znanja i proizvodnih delatnosti. Postojanje velikog broja zajedničkih politika često izaziva i sumnju u njihovu svrsishodnost i motive kreiranja / vođenja sa centralnog nivoa. Razlozi za formiranje zajedničke nadnacionalne politike mogu da / trebalo bi da uključe sledeće: • pitanja eksternalija (neočekivanih i/ili negativnih efekata delovanja jednih subjekata na dobrobit drugih subjekata): o Da li se eksternalije u približno istoj meri efektuiraju u svim članicama EU, o Da li efekti ekternalija prelaze nacionalne granice, i o Da li takve eskternalije mogu efikasno da se internalizuju, tj. da se otkloni ili makar značajno umanji njhov efekat na druge subjekte, i • pitanja zajedničkih ekonomskih interesa članica, tj. ekonomskih efekata koji proizilaze iz: o ekonomije obima, o povećane konkurencije, i o unapređenja specijalizacije ekonomskih subjekata u zemljama članicama. Racionalno rezonovanje, pre svega sa aspekta ekonomskog razmišljanja, bi nalagalo da se zajednička politika formira samo ako su odgovori na gornja pitanja pozitivni. Međutim, postojanje velikog broja zajedničkih politika u EU nameće zaključak da se jedan broj ovih politika kreira i implementira iz razloga drugačije prirode (nacionalni politički prioriteti, osiguravanje renti interesnim grupama, itd) ili da se tretiraju pogrešni problemi. Kao primeri za diskutabilnu opravdanost, svrshishodnost i efikasnost pojedinih politika najčešće se navode Zajednička poljoprivredna politika (ogromni tržišni viškovi, poremećeni odnosi cena), kao i politike u sferi ribolova (neefikasna ribolovna industrija, sukobi preduzeća), strukturne pomoći (odsustvo konvergencije rasta, prikrivene subvencije) i socijalnih pitanja („socijalni damping“, poskupljenje rada i smanjenje konkurentnosti). Uprkos različitim ocenama u vezi sa potrebom 154

UVOD U EKONOMIJU

p­ ostojanja zajedničkih politika na nivou EU, sigurno je da su zemlje-članice u najvećem broju zajedničkih politika imale određene interese i pre nego što su postale članice, te da takva vrsta trajnijih interesa nija mogla da nestane već samo da se u izvesnoj meri modifikuje tokom procesa razvoja evropskih integracija. 10.1 Carinska unija Uspostavljanje carinske unije unutar EU 1971. godine smatra se, verovatno opravdano, najznačajnijim dostignućem evropskih integracija, iako teorijski posmatrano efekti takve politike ne moraju uvek da budu u pozitivnom ishodu rasta i razvoja ekonomija unutar unije. Krajnji bilans ishoda se ni ne može precizno utvrditi, ali se pretpostavlja da prevaga političkih motiva u podizanju previsoke protekcionističke barijere (npr. u cilju održavanja „kvalitetnih“ odnosa sa krupnom, neefikasnom industrijom i „mirnih“ odnosa sa sindikatima) može na duži rok da izazove štetne ekonomske posledice, usled smanjenja konukrencije iz trećih zemalja. Kako je već naznačeno, stvaranje carinske unije pretpostavlja: a) Kreiranje zone slobodne trgovine između zemalja-članica, i b) Uspostavljanje jedinstvenog carinskog režima prema trećim zemljama. Prednosti stvaranja carinske unije uključuju sledeće: • snižavanje troškova proizvodnje, usled odsustva izdataka za carinu i dodatnih troškova koji proizilaze iz necarinskih barijera (npr. troškova pribavljanja posebnih potvrda ili sertifikata), • porast efikasnosti i ekonomičnosti proizvodnje, usled prednosti ekonomije obima (npr. manji udeo fiksnih troškova po jedinici uvećanog obima proizvodnje, jer je moguća prodaja na većem tržištu), • rast produktivnosti i komparativnih prednosti, usled unapređenja specijalizacije (npr. bolji učinak rada, a time i niža prodajna cena, usled mogućnosti specijalističke obuke za proizvodnju samo jednog dela proizvoda), • rast inovacija i ubrzanje tehnološkog progresa, usled porasta konkurencije, • rast kvaliteta i pad cena proizvoda, usled povećane konkurencije, i • unapređenje međunarodne pregovaračke pozicije unije, usled veličine i više elastičnosti tržišta (npr. u međunarodnim pregovorima o trgovinskom režimu sa trećim zemljama, unija može da očekuje maksimalno moguće ostvarivanje sopstvenih zahteva, kako zbog same veličine tražnje, tako i zbog eventualne mogućnosti zadovoljavanja domaće tražnje supstitutivnim dobrima lokalne proizvodnje). U prethodnim poglavljima koja su razmatrala dobiti od trgovine i efikasnost trži­ šta, predstavljen je koncept ukupnog viška u ekonomiji, kao zbir proizvođačevog viška 155

UVOD U EKONOMIJU

i potrošačevog viška. Ukidanjem unutrašnjih barijera i uspostavljanjem jedinstvenog carinskog režima sa trećim zemljama, dolazi i do unapređenja unutrašnje konkurencije, pada cena (ukoliko se u carinsku uniju uključuju zemlje sa sličnim nivoima cena i produktivnosti) ali i do gubtika državnih prihoda koji su poticali od carina. S obzirom na pad cena, makroekonomska analiza konstatuje da dolazi do rasta potrošačevog viška usled: • pada proizvođačevog viška (npr. lokalni proizvođači moraju da snize cenu usled jefitnijeg uvoza) • „prenosa“ dela nekadašnjeg prihoda od carina na potrošače. Posmatrajući na ovaj način potrošače kao dobitnike, a proizvođače i državni budžet kao gubitnike, krajnji efekat uspostavljanja carinske unije može se proceniti upoređivanjem dobitka od nižih cena i gubitka državnih prihoda po osnovu carina. Administrativno-tehničko uspostavljanje carinske unije, kao zajedničke politike EU, teklo je postepenim usaglašavanjem nivoa carinskih i necarinskih barijera u periodu između 1959. i 1968. godine, da bi carinska unija počela da funkcioniše sredinom 1971. godine. Snižavanje carina unutar EU odvijalo se u periodu 1959–1968, prosečno po godišnjom stopi od 10% da bi u julu 1968. godine bile u potpunosti ukinute. Tempo uspostavljanja zajedničke spoljne carine je bio nešto drugačiji, zajednička carina uspostavljena u oblasti industrije brže a sporije u oblasti poljoprivrede, da bi se jedinstvena spoljna carina u obe oblasti postigla istovremeno kad i kompletno ukidanje unutrašnjih carina 1968. godine. Kao osnova za utvrđivanje početne visine carine prema trećim zemljama korišten je neponderisan prosek carina u četiri teritorije: Beneluks, Francuska, Italija i Nemačka, koja je tada iznosila 7.6%. U periodu 1986–1992. godina, necarinske barijere su takođe postepeno uklanjane – direktne necarinske barijere, kao što su npr. kvote i dozvole, ili smanjivane – indirektne necarinske barijere, kao što su npr. porezi, subvencije, monopoli, propisi o javnim nabavkama. Iako se carinska unija smatra generalno pozitivnim dostignućem, opšti efekat carinske unije može se ilustrovati sa dva aspekta: • Uspostavljanje carinske unije rezultiralo je značajnim posledicama po trgovinske tokove zemalja članica, i to u dva pravca: o Prvi je tzv. kreiranje trgovine ili rast trgovinskih tokova između zemalja članica, a prema nekim studijama kvantitativni izraz tog efekta kreće se u rasponu od 7–11 milijardi dolara; o Drugi efekat je tzv. odvraćanje ili promena smera trgovine (trade diversion), drugačije rečeno, smanjivanje trgovine sa trećim zemljama usled cenovne diskriminacije, čije se efekat procenjuje na nivou od oko 1 milijarde dolara; 156

UVOD U EKONOMIJU

• Nivoi konkurencije i specijalizacije su unapređeni ali ne do nivoa koji bi mogao biti ostvaren da je bila moguća opšta sloboda trgovine ili da je niži nivo carinske zaštite od trećih zemalja; smatra se da previše zaštićena tržišta EU, prevashodno delovi zastarele industrije i nekonkurentne poljoprivrede, na duži rok može ozbiljno ugroziti efikasnost proizvodnje u EU. 10.2 Zajedničko tržište Uspostavljanje zajedničkog tržišta, putem Jedinstvenog evropskog akta iz 1986. godine, predstavljalo je višu fazu privredne integracije, na osnovama slobodne, bescarinske trgovine između zemalja članica. Period za inicijalno uspostavljanje jedinstvenog tržišta bio je planiran da traje do 1992. godine. Smatralo se da različiti carinski režimi predstavljaju bitnu prepreku integracii tržišta i da bi „carinska konkurencija“ svakako vodila liberalizaciji režima, pa se uspostavljanje carinske unije u stvari uzimalo kao preduslov objedinjavanja tržišta u EU. Iako je još Rimski ugovor predviđao instituciju unutrašnjeg/zajedničkog tržišta, u smislu sredstva za ostvarivanje ključnih ciljeva integracije, slobodno kretanje ljudi, proizvoda i kapitala je dugo bilo samo cilj kojem se teži, bez konkretnih mera ili zajedničke politike EU. Privredni problemi sa kojima su se suočavale zemlje članice tokom osamdesetih godina, tj. motivi stvaranja jedinstvenog tržišta između ostalog su uključivali: • niži nivo konkurentnosti preduzeća, u odnosu na okruženje, • rast troškova proizvodnje, usled dodatnih troškova u vezi sa graničnim formalnostima prilikom prelaska iz jedne zemlje u drugu, • odsustvo konkurencije iz drugih zemalja na tržištu rada, • rigidne međuvalutne kurseve i restrikcije u vezi sa kretanjem kapitala, • finansijske i druge usluge nisu bile predmet zajedničke politike, • visok opšti nivo cena, uz rastuću inflaciju, nezaposlenost (naročito prikrivenu nezaposlenost) i visoku državnu potrošnju, • poremećaje u trgovinskim tokovima, usled poreske konkurencije (naročito u posrednim porezima), • diskriminatorski odnos prema preduzećima iz drugih zemalja prilikom državnih kupovina, Očekivanja u vezi sa dobicima od uklanjanja prepreka u cirkulaciji roba, usluga, ljudi i kapitala bazirali su se na anticipiranom delovanju tržišnih sila ponude i tražnje, i to na sledeći način: • uklanjanje barijera bi rezultiralo padom troškova, • pad troškova doveo bi do pada cena, 157

UVOD U EKONOMIJU

• • • •

rast konkurencije bi još više ubrzao pad cena, pad cena bi stimulisao tražnju i doveo do rasta potrošačevog viška, rast tražnje bi pozitivno delovao na rast ponude, tj. proizvodnje ekonomija obima i specijalizacija bi dodatno stimulisale rast proizvodnje, kroz opadanje troškova, tj. rast proizvođačevog viška, • ovakva kretanja bi dovela do bitnog ubrzanja rasta BDP, rasta zaposlenosti, znatnog pada nivoa cena i smanjivanja trgovinskog deficita, • pozitivni efekti iz EU bi se preneli i na međunarodna tržišta i svetske ekonomske trendove, usled opšteg rasta konkurencije, višeg kvaliteta proizvoda i nižih cena, itd. Osnova stvaranja zajedničke politike u oblasti jedinstvenog tržišta bile su institucionalne promene i uklanjanje više stotina barijera koje su sputavale slobodno kretanje kapitala, rada, roba i usluga. Realizacija Jedinstvenog ekonomskog akta pretpostavljala je implementaciju tačno definisanih mera za stvaranje jedinstvenog tržišta, i to: • U sferi kapitala: o ukidanje kontrole deviznog kursa o uzajamno prihvatanje hartija od vrednosti o podsticaji za seljenje preduzeća o ukidanje dvostrukog oporezivanja o standardizacija regulative vlasničkih prava o određivanje raspona za korporativne poreze, itd. • U sferi rada i kretanja osoba: o uklanjanje graničnih kontrola unutar EU o ublaživanje regulative u vezi sa sticanjem prebivališta za sve građane EU o uzajamno priznavanje diploma i kvalifikacija o ravnopravnost pri konkurisanju za posao, za građane EU o mogućnost prenosa socijalnog osiguranja iz zemlje u zemlju, itd. • U sferi roba i usluga: o ukidanje kontrole na unutrašnjim granicama o ukidanje kvota i drugih necarinskih barijera o usaglašavanje tehničke regulative i standarda o određivanje okvira / raspona za stopu poreza na dodatu vrednost i akcize o usaglašavanje pravila u vezi sa intelektualnom svojinom o uzajamno prihvatanje fitosanitarnih i veterinarskih standarda

158

UVOD U EKONOMIJU

o deregulacija u oblastima vazdušnog saobraćaja, telekomunikacija, energetike, bankarstva, osiguranja, itd. S obzirom na činjenicu da se rast bruto domaćeg proizvoda najčešće koristi za ilustraciju i međunarodno poređenje privrednog rasta, donja slika daje prikaz ukupnog BDP Evropske unije, SAD i Japana i nekoliko drugih privreda, kao i dostignut nivo BDP po glavi stanovnika u odnpsnim zemljama.

GDP (billions of euro)

Slika 21: EU i svetska privreda (2002.) 100.000

EU

US

10.000 China 1.000

100 100

Japan Brazil

Mexico

Russia

India 1.000

Canada

South Korea 10.000

Australia

100.000

GDP per capita (euro)

Izvor: Evropska komisija: Going for Growth, 2003.

Pojedini autori ističu da je previsok nivo protekcionističke zaštite uticao na to da evropske kompanije počnu da gube korak u unapređivanju produktivnosti sa firmama iz SAD, što se naročito odnosi na trgovinu na malo prehrambenim proizvodima, automobilsku industriju, trgovinu na malo električnim aparatima, distribuciju električne energrije, itd. Međutim, pojedine kompanije u sektoru mobilnih komunikacija, iz Nemačke i Francuske, pokazuju znatan napredak u pogledu produktivnosti u odnosu na konkurente iz SAD. Brojni problemi i nesuglasice koje su pratile koncipiranje i implementaciju mera za integraciju tržišta (najviše u sferi komunalnih pitanja, oporezivanja, korporativnog prava, računovodstva i revizije) ipak se efekti implementacije politike zajedničkog tržišta, prema zvaničnim publikacijama EU iz 2003. godine i kasnijim istraživanjima, mogu sumirati na sledeći način: 159

UVOD U EKONOMIJU

• Zaposlenost: otvoreno je između 2.5 miliona novih radnih mesta, od 1992. godine; • Bitno su povećane inostrane direktne investicije u EU, koje su u 2000. godini bile 12 puta veće od onih u 1992. godini; • Mobilnost ljudi: više od 15 miliona građana EU se preselilo u drugu zemlju članicu, • Razvoj korporativnog sektora: od sto najvećih kompanija na svetu, 32 je iz EU; od sto najvećih komercijalnih banaka na svetu, 39 je poreklom iz EU; • Dohodak domaćinstva: u prvih deset godina zajedničkog tržišta, svako domaćinstvo je generisalo dodatnih 6.000EUR; • Dolazi do bitne promene granske strukture EU ekonomije, u odnosu na rast BDP: • Pojedini sektori apsolutno opadaju (poljoprivreda i tekstil), o značajan broj sektora polako zaostaje (nafta, drvo, prehrambena industrija, rudarstvo, transport, proizvodnja električne energije, gasa i vode) o privredni rast prati rast pojedinih sektora (trgovina, građevinarstvo, javna administracija, industrija gume i plastike, odbrana, obrazovanje, ugostiteljstvo, industrije metala i električnih proizvoda), i o manja grupa sektora raste brže od BDP (hemijska i industrija nameštaja mašinska industrija, finansijsko posredovanje, poslovi sa nekretninama, poslovne usluge, zdravstvo i socijalni rad); • Unapređenje specijalizacije je evidentno u sektorima kao što su poljoprivreda, tekstil, naftni derivati, nuklerano gorivo, građevinski materijal, trgovina, transport, itd. • Kretanja u EU su pozitivno delovala na liberalizaciju svetske trgovine u periodu 1980–2004. godina, usled položaja EU u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. 10.3 Monetarna unija Iako se kategorija monetarne unije danas poistovećuje sa EU, istorija monetarnih unija u svetu od XIX veka naovamo obiluje primerima stvaranja ovakvih integracija, npr. u SAD, skandinavska unija, unije velikih evropskih sila sa njihovim bivšim kolonijama (Velika Britanija, Francuska), itd. Svi ovi primeri monetarne integracije su se razlikovali po načinu povezivanja i bitnim funkcijama, a nalazile su se između krajnosti jedinstvene monetarne politike pod okriljem snažne federativne države i unija deviznog kursa, koje su danas poznate pod nazivom valutni odbor (vezivanje deviznog kursa na inostranu valutu, na osnovu deviznih rezervi, ali po ceni gubljenja nezavisne monetarne politike).

160

UVOD U EKONOMIJU

Osnovni elementi uspostavljanja monetarne unije su: • uspostavljanje fiksnog deviznog kursa između valuta zemalja članica i uvođenje fluktuirajućeg kursa prema ostalim valutama (zbog toga nije neophodno uvođenje jedinstvene valute u uniji), i • integracija tržišta kapitala. Proces stvaranja monetarne unije u okviru EU započet je početkom šezdesetih godina a formalno se završio se 01.01.1999. godine, mada je gotovinski evro počeo da se koristi 01.01.2002. godine. Sumaran prikaz hronologije najvažnijih dođaja koji su vodili konačnom uobličavanju monetarne unije uključuje sledeće: • 1962 Evropska komisija sačinjava prvi predlog o stvaranju ekonomske i monetarne unije • 1964 Formiran Komitet guvernera centralnih banaka članica EEZ, u cilju institucionalizacije saradnje između centralnih banaka • 1971 „Vernerov izveštaj“ daje prvi konkretniji predlog realizacije ekonomske i monetarne unije, ali sa tada neprimenljivim fiksnim međuvalutnim kursevima i uskom marginom fluktuacija • 1972 Uveden sistem sužavanja fluktuacija međuvalutnih kurseva • 1973 Ustanovljen Evropski fond za monetarnu saradnju (EMCF) da bi se osiguralo upravljanje fluktuacijama kurseva • 1979 Stvoren je Evropski monetarni sistem, koji ograničava fluktuacije kurseva i uvodi eki (ECU) kao jedinstvenu obračunsku jedinicu (sistem se raspao 1992. godine) • 1986 Potpisan Jedinstveni evropski akt • 1989 Evropski Savet odlučuje da pristupi stvaranju Evropske monetarne unije (EMU) u tri faze: o Prva faza: kompletiranje jedinstvenog tržišta, smanjivanje dispariteta između ekonomskih politika članica, otklanjanje prepreka finansijskoj integraciji i intenziviranje saradnje u monetarnoj oblasti, o Druga faza: prelazna faza do finalne faze, stvaranje osnovnih organa i organizacione strukture monetarne unije, unapređivanje ekonomske konvergencije o Treća faza: nepovratno fiksiranje međuvalutnih kurseva, institucije i tela EU dobijaju punu monetarnu i ekonomsku odgovornost • 1990 Počinje prva faza EMU

161

UVOD U EKONOMIJU

• 1992 Potpisan Ugovor o Evropskoj uniji (Ugovor iz Mastrihta), koji je uspostavio novu organizaciju integracije oko tri stuba (ekonomski, spoljnopolitički i bezbednosni, i pravno i unutrašnje-bezbednosni stubovi) • 1993 Ugovor o Evropskoj uniji stupio na snagu • 1994 Počinje druga faza EMU: formiran je Evropski monetarni institut (EMI) • 1995 Odabran je naziv EURO za buduću jedinstvenu valutu i utvrđen plan zamene gotovog novca iz nacionalnih valuta u zajedničku valutu • 1996 Izrađena speciman EURO novčanica • 1997 Evropski savet doneo odluku o kreiranju Pakta za stabilnost i rast (Stability and Growth Pact), čime su određeni uslovi pristupanja EMU za zemlje članice (tzv. kriterijumi konvergencije), i to: o stopa inflacije (merena indeksom cena na malo) ne sme da bude viša od 1.5 procentnog poena od proseka stopa inflacije zemalja sa najnižom inflacijom, o budžetski deficit ne sme da bude veći od 3% BDP, a javni dug ne sme da prelazi 60% BDP, o granice fluktuacija valuta zemalja članica ne smeju se prelaziti, tokom dve godine pre početka treće faze EMU, bez devalvacija u odnosu na druge valute u EU, i o dugoročne kamatne stope ne smeju da odstupaju više od 2 procentna poena u odnosu na zemlje (EU15, kasnije u evro zoni) sa najnižim kamatnim stopama; • 1998 Ustanovljene Evropska centralna banka i Evropski sistem centralnih banaka • 1999 Počinje treća faza EMU: o evro postaje jedinstvena valuta u evro zoni (inicijalno 11 zemalja EU, kasnije i Grčka), o kursevi konverzije prethodno nacionalnih valuta su fiksirani za zemlje koje pristupaju EMU o stupa na snagu jedinstvena monetarna politika za evro zonu • 2002 Evro postaje sredstvo plaćanja, zamena gotovog novca u članicama EMU.

162

UVOD U EKONOMIJU

Osnovni ciljevi kreiranja monetarne unije, uz naglašavanje neophodnosti poštovanja principa funkcionisanja otvorene tržišne privrede i slobodne konkurencije, dati su u odredbama Ugovora o Evropskoj uniji: a) Obezbeđivanje harmoničnog, uravnoteženog i održivog rasta ­ekonomskih aktivnosti, b) Stvaranje okruženja pogodnog za ostvarivanje visokog stepena zaposlenosti, c) Osiguranje održivog rasta bez podsticanja inflacije, i d) Omogućavanje rasta konkurentosti i konvergencije ekonomskih ­performansi. Monetarni i ekonomski aspekti EMU se organizovani na različite načine. Monetarna i devizna politika su „denacionalizovane“ i centralizovane na nivou EU, dok je odgovornost za ekonomsku politiku ostala na nivou zemalja članica, iako nacionalne politike moraju da se vode unutar okvira za saradnju po pitanjima makroekonomskih politika. Centralizacija monetarne i devizne politike smatra se opravdanom, s obzirom da je jedinstvena, nadnacionalna valuta nespojiva sa monetarnom politikom koja se vodi na nacionalnom nivou naročito. Pored toga, imajući u vidu da je kjučni cilj ostvarivanje stabilnosti cena putem monetarne politike, ona je morala da bude poverena nadnacionalnom telu. S druge strane, dokle god se procenjuje da nacionalne ekonomske politike doprinose ispunjavanju osnovnih ciljeva EMU, vođenje politike ostaje na nacionalnom nivou. Nacionalne ekonomske politike se vode u skladu sa Širim smernicama za ekonomsku politiku (BEPGs), koje sadrže orijentacione ciljeve i posebne preporuke nacionalnim vladama u vezi sa merama u oblastima kao što su državni izdaci, strukturne reforme, oporezivanje, radno zakonodavstvo i obrazovanje. BEPG smernice određuju standarde na osnovu kojih se ocenjuju performanse nacionalnih politika. Prema tome, čak i teritorija tako visokog stepena finansijske integracije kao što je evro zona ne zahteva potpuni transfer svih sredstava ekonomske politike na centralni nivo (sada je to slučaj sa fiskalnom politikom). Evropski sistem centralnih banaka (ESCB) je institucionalni okvir za sprovođenje monetarne i devizne politike u EU, tj. funkcioniše kao jedinstvena centralna banka evro zone ali nema sopstveni pravni identitet. ESCB se sastoji iz Evrosistema – Evropske centralne banke (ECB) i nacionalnih centralnih banaka u zemljama koje su prihvatile evro, i ostalih centralnih banaka u EU (iz zemalja koje nisu u evro zoni). ­Nacionalne centralne banke iz Evrosistema su zadržale svoj pravni status i obavljaju poslove i aktivnosti koje im delegira ECB, a samostalno obavljaju ostale funkcije koje nisu vezane za evro (npr. finansijske i administrativne usluge za državu, deo nadzo163

UVOD U EKONOMIJU

ra banaka, itd), pod uslovom da ti poslovi ne utiču na ostvarivanje osnovnog cilja ESCB. Osnovni cilj ESCB je održanje cenovne stabilnosti, na osnovu upravljanja ponudom novca u skladu sa sledećim zahtevima: • zadovoljavanje tražnje banaka za gotovim novcem, • upravljanje saldom međubankarskih transakcija, i • obezbeđivanje minimuma obavezne rezerve banaka kod centralne banke. Kao dodatni cilj ili širi okvir delovanja utvrđeno je da, bez ugrožavanja cenovne stabilnosti, ESCB daje podršku opštoj ekonomskoj politici u EU. S obzirom da ima monopol u upravljanju ponudom novca, tj. u kreiranju primarnog novca, Evrosistem ima i ključni uticaj na uslove koji se stvaraju na tržištu novca i na kamatnu stopu. Kamatna stopa putem transmisionog mehanizma u krajnjoj instanci deluje na ekonomske varijable kao što su cene i output, i na taj način na funkcionisanje ekonomija u celini. Održanje cenovne stabilnosti u EMU se ne bazira samo na opisnim kategorijama, već je 1998. godine tačno definisana kategorija cenovne stabilnosti u EMU: cene su stabilne • ako je godišnji rast Harmonizovanog indeksa cena na malo (HICP) za evro zonu niži od 2%, (tj. da inflacija održava na blizu nivoa od 2%) i • ako se tako definisano kretanje cena na malo održava u srednjem roku (s obzirom na kašnjenje efekata monetarne politike). Smatra se da se, ostavljajući odgovarajuću marginu za stopu inflacije, na ovaj način utiče preventivno na nastanak deflatornih pritisaka. Upravljanje cenovnom stabilnošću, putem delovanja na kamatnu stopu odvija se na bazi tzv. dva stuba: ekonomskom analizom funkcionisanja privrede i finansijskih tokova, i monetarnom analizom, putem praćenja M3 indikatora šire monetarne baze (predviđen je rast M3 od 4,5% godišnje). Evropska centralna banka je ključna institucija Evropskog sistema centralnih banaka, formirana da obavlja sledeće osnovne funkcije: • definisanje i implementacija monetarne politike evro zone, • obavljanje operacija na deviznom tržišu,

164

UVOD U EKONOMIJU

• držanje i upravljanje deviznim rezervama za zemlje evro zone (portfolio menadžement) • obezbeđivanje nesmetanog funkcionisanja sistema plaćanja. Pored osnovnih funkcija, ECB ima monopol nad izdavanjem novčanica u evro zoni, prikuplja statističke podatke neophodne za realizaciju politike, obavlja nadzor na kreditnim institucijama (bankama) i obezbeđuje stabilnost ukupnog finansijskog sistema. Instrumenti kojima se ECB služi radi ostvarivanja monetarne politike evro zone obuhvataju klasične instrumente centralnog bankarstva, kao što su na primer, operacije na otvorenom tržištu, finansiranje banaka, primanje depozita banaka, držanje obaveznih rezervi banaka, itd. Efekti monetarne unije su predmet stalnih analiza i tumačenja, iako generalno preovlađuje mišljenje da su ostvareni bitni pozitivni efekti, iako je veoma različit stepen ispunjavanja kriterijuma konvergencije od strane zemalja u evro zoni. Ipak, došlo je do pada dugoročnih kamatnih stopa, budžetski deficit se neznatno smanjio a velik broj zemalja u evro zoni ne poštuje pravilo u vezi sa javnim dugom. 10.4 Fiskalni sistemi Za razliku od navedenih oblasti gde su zajedničke politike kreirane i implementiraju se, doduše se većim ili manjim uspehom, fiskalna politika u Evropskoj uniji definisana je okvirnim aranžamanima, preporukama, naporima da se formira zajednička baza interesa i predloga za razmatranje koji bi u budućnosti možda bili sastavni elementi zajedničke politike. Prema tome, u EU fiskalna politika ostaje čvrsto u nadležnosti i odgovornosti nacionalnih vlada, iako Ugovor o Evropskoj uniji sadrži nekoliko odredbi koje se odnose na „razumnu“ (sound) politiku u vođenju državnih finansija u trećoj fazi EMU. Proces usklađivanja pojedinih aspekata fiskalne politike u EU odnosi se, prvenstveno na državni budžet zemalja članica i na državne prihode (poreze i akcize). Politika vođenja državnog budžeta u članicama EU usmerava se, između ostalog, i na sledeće načine: 1. Budžetski deficit – kako je već navedeno u kriretijumima konvergencije (Pakt za stabilnost i rast), deficit budžeta ne sme da pređe nivo od 3% BDP a javni dug ne sme da bude viši od 60% bruto domaćeg proizvoda zemlje. Predviđeni su i izuzeci, kada se može tolerisati kršenje ovih proporcija, i to u slučaju da godišnja stopa pada BDP bude najmanje 2%;

165

UVOD U EKONOMIJU

2. Pojačavanje nadzora nad tzv. procedurom ekscesnog deficita, stanja budžeta zemalja članica i unapređivanje saradnje u oblasti nacionalnih ekonomskih politika; 3. Ustanovljen je model multilateralnog nadzora budžetskog procesa, u kojem zemlje evro zone imaju obavezu da Komisiji podnose programe stabilizacije budžetskog finansiranja, dok zemlje izvan evro zone podnose plan dalje konvergencije, tj. usklađivanja sa kriterijumima određenim za ulazak u EMU; obe vrste plana sadrže napore nacionalnih vlada i budžetska prilagođavanja da bi se budžet uravnotežio ili ostvario suficit budžeta; . Nacionalna odgovornost za javni dug – neophodnost vođenja stabilne i razumne fiskalne politike takođe je istaknuta odredbama koje isključuju odgovornost EU ili druge zemlje članice ukoliko članica dođe u probleme u vezi sa otplatom javnog duga; 5. Fiskalna disciplina – odredbama je zabranjeno tzv. monetarno finansiranje budžetskog deficita ili bilo koji drugi privilegovan pristup javnog sektora finansijskim institucijama, a posebno je zabranjeno da Evropska centralna banka kreditima finansira državni defcit bilo koje zemlje članica Poreska politika je možda aspekt makroekonomske politike EU u kojem je učinjen najmanji pomak, u smislu stvaranja zajedničke politike, što samo potvrđuje zaključak o, s jedne strane, izuzetnoj važnosti ove kategorije državnih prihoda, i s druge strane, širokim mogućnostima tzv. poreske konkurencije u cilju privlačenja investicija i kapitala uopšte. Visoki porezi u EU negativno utiču na konkurentnost proizvoda kada se izvoze, a umesto težnje da se ukupno poresko opterećenje smanjuje – u periodu 1995–2000. godina, prosečno opterećenje iznosilo je 39.2%, kao udeo poreza u BDP, neprestano se razvija skupa regulativa radi „harmonizacije“. Zvaničan stav EU je da poreski sistem treba da ostane u nadležnosti nacionalnih vlada, a takav stav se bazira na sledećim argumentima: • nacionalne vlade imaju slobodu izbora poreskog sistema prema svom nahođenju, pod uslovom da koncept i funkcionisanje nacionalnog poreskog sistema ne remeti opšta pravila EU; • akcija na nivou EU, u skladu sa principom supsidijarnosti, može imati opravdanje jedino u slučaju da nacionalna vlada nije u stanju da kreira i implementira efektivan poreski sistem ili neku od komponenti; • brojni problemi koji postoje u domenu oporezivanja u EU mogu se jednostavno rešiti boljom koordinacijom nacionalnih politika; • osnovni cilj poreske politike u EU jeste omogućavanje nesmetanog funkcionisanja Jedinstvenog tržišta, tj. eliminacija poreskih prepreka koje

166

UVOD U EKONOMIJU

sprečavaju odvijanje ekonomskih aktivnosti preko nacionalnih granica zemalja članica EU; • borba protiv štetne poreske konkurencije je osnovni vid aktivnosti u domenu poreske politike u EU, naročito u vezi sa korporativnim porezima, akcizama, porezom na dodatu vrednost, itd. • poreska harmonizacija se smatra valjanim načinom delovanja unutar EU da bi se ostvario maksimalni doprinos slobodnom cirkulisanju ljudi, kapitala, roba i usluga. • Harmonizacija se u jednom delu odvija u formi delimične standardizacije minimalnih i normalnih stopa poreza (npr. kod indirektnih poreza kao što je VAT, stope se veoma razlikuju od zemlje do zemlje, i kreću se u rasponu od 15–25%), i usaglašavnja akciza, koje su konačno napuštene usled brojnih sudskih presuda koje su ih karakterisale kao diskriminatorske i kao poseban vid necarinskih barijera; osnovna odlika poreske harmonizacije je da se ona sprovodi administrativnim metodama, tj. obavezna je; porez na dohodak pojedinca ostao je izvan šeme harmonizacije, dok je stopa poreza na profit preduzeća u periodu 1995–2004. godina smanjena za 6.6 procentnih poena.

167

UVOD U EKONOMIJU

168

IV nacionalna ekonomija Prethodna poglavlja ovog udžbenika su se bavila osnovnim principima ekonomije, tržištem i načinima stvaranja odgovarajućih uslova za funkcionisanje celine privrede, prema izabranim ekonomskih i političkim ciljevima, što je naročito ilustrativno kada se posmatra ekonomski prostor Evropske unije. Zaključna poglavlja se fokusiraju na karakteristike i komponente opšte ekonomske politike, kao i na celinu strukture unutar koje se realizuju i mikro i makro ekonomske odluke. Pored toga, neophodno je predstaviti i na neke od, danas, kritičnih aspekata funkcionisanja / rezultanti strukture, kao što su nedovoljnost resursa, ekološka kriza i usporavanje privrednog rasta. Konačno, predstavljene su pojedine sektorske politike, koje bi, u sinergiji sa već predstavljenim osnovnim sredstvima makroekonomske politike, trebalo da vode optimizaciji upotrebe retkih resursa u nacionalnoj privredi.

11. OPŠTA eKONOMSKA POLITIKA Savremeno shvatanje ekonomske politike rezultat je složenog procesa transformacije teorijskih stavova o mestu, ulozi i značaju države u privrednom životu i razvoju, prevashodno ekonomski najrazvijenijih zemalja. Razvojem robno-novčane privrede i naročito kapitalističke privrede, ekonomska pitanja počinju da se razmatraju izvan opštih učenja o društvu, etici i moralu, a u okviru jedne nove, ekonomske nauke. Rodonačelnikom novog pristupa u proučavanju ekonomskih pitanja smatra se francuski teoretičar Antoan Moncretienne („Traktat o političkoj ekonomiji“, 1615), koji uočava da sa prelaskom na robno privređivanje dolazi do „komplikovanja“ privrednog života te je neophodno posebno izučavati nove pojave. Od perioda prvobitne akumulacije kapitala (XV-XVII vek) do danas, političari, ekonomosti, državnici i teoretičari uopšte neprekidno postavljaju pitanje i traže odgovore na sledeću dilemu: da li treba i iz kojih razloga u jednoj ekonomiji voditi posebnu politiku njenog regulisanja, unapređenja i razvojnog usmeravanja? U kontektstu istorijskog razvoja ekonomske politike, pa i ekonomije uopšte, najpoznatija je fraza utemeljivača ekonomske nauke Adama Smita o „nevidljivoj ruci“ (tržišta), koja najefikasnije reguliše ekonomske tokove u društvu. Kao dodatni problem u ovoj, do sada teoretski nerešenoj dilemi, javlja se aspekt ubrzanog međunarodnog povezivanja nacionalnih ekonomija i širenja svetske privrede, čime se potencira rastuća međuzavisnost privreda ali i progresivna ograničenost nacionalne države kao osnovnog stožera ekonomske politike. 169

UVOD U EKONOMIJU

11.1 odlike ekonomske politike Razvojni proces teorije ekonomske politike odlikuje pojava i smena brojnih definicija državnog delovanja u privredi. Jedan od osnovnih efekata ovakvog razvoja su, danas opšteprihvaćeni, elementi aktivnosti tzv. „javne ruke“ u nacionalnoj ekonomiji. Njihovom se kombinacijom dolazi do dva osnovna pojma ekonomske politike – sa jedne strane, do njene definicije kao samostalne ekonomske discipline, a sa druge, do njenog shvatanja kao oblika (segmenta) angažovanja moderne države. Dve strane pojmovnog određenja ekonomske politike su organski povezane u kontekstu ekonomsko-političke aktivnosti organizovane društvene zajednice41. Ekonomska politika je specifična nauka koja za predmet interesovanja ima ciljeve ekonomksog rasta zemlje, subjekte kao nosioce rasta i instrumentarijum za realizaciju ovih ciljeva. Osnovne karakteristike ekonomske politike, kao naučne discipline, su sledeće: • S obzirom da proučava društvene pojave i odnose, ekonomska politika pripada grupi društvenih nauka; • Iako se naslanja i utiče na više drugih naučnih disciplina, ekonomska politika je samostalna ekonomska nauka i poseduje izgrađen sopstveni metodološki aparat, kao i sistematizovani skup teorijskog znanja; • Ekonomska politika spada u grupu posebnih ekonomskih disciplina, koje kao polaznu osnovu obavezno imaju bazične postulate opšte ekonomske nauke; • Imajući u vidu izrazitu vremensku dimenziju proučavanja izabranih pojava, ekonomska politika spada u grupu istorijskih nauka, tj. ekonomska pitanja se proučavaju u njihovom razvojnom kontekstu; • Pošto za predmet proučavanja ima privredni razvoj kao osnovu egzistencije svake društvene zajednice, ekonomska politika se može smatrati životno važnom naukom; • Zbog izuzetne važnosti privrednog razvoja za opstanak i budućnost svake države, teorisjki i aplikativni aspekti ekonomske politike uvek su predmet i sredstvo oštre političke borbe za očuvanje tj. prezimanje vlasti u duštvu. Pored razumevanja ekonomske politike kao nauke, ekonomsku politiku, kao oblik angažovanja organizovane zajednice u privredi, treba shvatiti kao sistematsku, usklađenu i za određeni rok vezanu delatnost različitih javnih subjekata (subjekata

41  Prema Vukićević (2005), op. cit, i Božić, M: Ekonomska politika, četvrto izdanje (Centar za publikacije, Niš, 2006).

170

UVOD U EKONOMIJU

iz javne sfere društva) u nacionalnoj ili nadnacionalnoj privredi, radi ostvarivanja izabranih ciljeva primenom sistema posebnih instrumenata. U tom smislu, relativno ravnopravni elementi ekonomske politike jedne zemlje su ciljevi, nosioci, instrumenti i društveno okruženje u kojem se ovakav angažman realizuje. Sa aspekta nivoa, ekonomska politika se uvek vezuje za državnu teritoriju i to prvenstveno za celinu takvog prostora (nacionalni nivo), dok su niži nivoi teritorijalne organizacije nacionalne privrede (regionalni, pokrajinski, lokalni – opštinski, gradski nivo) još uvek sekundarni u većini zemalja. Relativan značaj nižih nivoa delovanja ekonomske politike određen je, s jedne strane, društvenim uređenjem zemlje (stepenom centralizacije društvenih i ekonomskih tokova) i nivoom bogatsva. Stepen delegacije određenih (parcijalnih) elemenata ekonomske politike, i to najčešće samo u delu sprovođenja ili tzv. „finog podešavanja“, u direktnoj je zavisnosti od stepena autonomije koje niži oblici teritorijalne organizacije poseduju, ali i od nivoa društvenog bogatstva. Evidentno je da se sa rastom blagostanja, pojedine funkcije delegiraju sa nivoa centralne vlasti na regije, pokrajine i opštine (na primer, u oblasti davanja posebnih olakšica za investitore, direktnom određivanju posebnih naknada za potrebe očuvanja ekološkog okruženja lokalne zajednice, itd), ali osnovni postulati i opšti ciljevi ekonomske politike bivaju određeni na nivu zemlje kao celine. S druge strane, relativan porast značaja nižih nivoa ekonomsko-političkog angažmana u privredi posebno je primetan u oblasti međunarodnih odnosa, kao rezultat inegracionih procesa koji prevazilaze nacionalne granice. Danas je uobičajeno da se uspostavljaju specifični oblici privrednih odnosa i saradnje između regiona i pokrajina različitih zemalja, najčešće susedskih, čime se bitno doprinosi realizaciji posebnih ekonomskih ciljeva koji imaju značajne zajedničke osnove bez obzira na državne granice. U ovom kontektu, ilustrativan je primer tzv. INTERREG projekata, koje finansira Evropska unija i koji su između ostalog direktno usmereni na saradnju pograničnih područja (regija) Srbije, Rumunije, Bugarske, Crne Gore, Italije i drugih zemalja, u domenu privrednog i kulturnog povezivanja, rešavanja pojedinih ekoloških problema, i drugo. Objekat dejstva ekonomske politike je celina ekonomije, sa svim njenim segmentima i sektorima. Preciznije rečeno, teorija uopštava uspešnu praksu privredno najrazvijenih zemalja u vođenju ekonomske politike, i to kako sa aspekata ciljeva i nosilaca privrednog razvoja, tako i sa aspekta instrumenata koji se koriste radi realizacije političkim procesom odabranih razvojnih ciljeva. Ekonomsko-politički angažman u privredi može (teorijski) raščlaniti na tri faze:

171

UVOD U EKONOMIJU

• Pripremu ekonomske politike, koja obuhvata utvrđivanje realnog stanja u privredi i rangiranje problema / ekonomskih vrednosti vezanih za nacionalnu ekonomiju, koje čine motivacionu osnovu, ali i istovremeno ključnu determinantu „mešanja javne ruke“ u privredu; • Formalizaciju i implementaciju ekonomske politike, koja se odnosi na proces definisanja liste rangiranih ciljeva ekonomskog angažmana, izbora adekvatnih mera za realizaciju ciljeva i delegacije/zaduživanja posebnih subjekata za njihovu primenu; • Kontrolu primene i uspešnosti ekonomske politike, što podrazumeva sistematsko praćenje i analiziranje aktivnosti subjekata ekonomske politike, u cilju utvrđivanja efikasnosti primenjenih mera i nivoa realizacije odabranih ciljeva, tj. detekcije eventualno potrebnog prilagođavanja u toku primene mera ili čak neophodnosti izmene čitavog koncepta (ciljeva). Ako se pod pojmom ciljeva shvata nužnost i interes izmene trenutnog stanja u privredi, radi ostvarivanja željenog privrednog rasta, savremena opšta ekonomska politika nužno obuhvata pluralitet ciljeva. Mnoštvo opštih ciljeva ekonomske politike oslanja se na četiri osnovne grupe zadataka ekonomskog angažmana države, i to: • Regulisanje ekonomske sfere, u pravcu stvaranja okvira (ambijenta) u kojem slobodno delovanje preduzetnika i njihovi interesi konvergiraju (imaju isti smer) interesima društva; drugim rečima, zadatak ekonomske politike je stvaranje uslova za efikasnost sistema, pri čemu društvo dobija maksimum od svojih retkih resursa; • Uspostavljanje pravednijih ekonomskih odnosa u društvu i tome sledstvene distribucije društvene moći; drugačije rečeno, ekonomska politika bi trebalo da obezbedi pravednu raspodelu ekonomskog prosperiteta među članovima društva; • Koordinacija čitavog sistema i obezbeđivanje adekvatnog nivoa integrisanosti nacionalne ekonomije, u cilju kontinuiranog rešavanja problema i stabilizacije privrednog rasta; • Zadovoljavanje socio-ekonomskih potreba stanovništva, u funkciji podizanja nivoa životnog standarda i duštvenog blagostanja uopšte. Subjekti ekonomske politike su institucije i drugi subjekti koji donose makroekonomske odluke, a kojima se utiče na tok i smer kretanja u ekonomiji. S obzirom na njihovo hijerarhijsko ustrojstvo i razlike u ovlašćenjima, njihove odluke imaju obavezujući karakter za subjekte na mikroekonomskom nivou. Broj i struktura subjekata ekonomske politike, kao i njihova hijerarhija, zavise od karakteristika političkog i privrednog sistema, tj. od osnovnog tipa privrede, prevashodno sa aspekta uloge državne 172

UVOD U EKONOMIJU

politike i državnog sektora privrede. U savremenim privredama postoji mnoštvo subjekata ekonomske politike, uključujući, pre svega, državni aparat (parlament, vladu i ministarstva) i organe nižih nivoa teritorijalne organizacije, zatim, centralnu banku, političke partije, sindikate, udruženja privrednih subjekata, velika javna preduzeća, udruženja građana, ali i međunarodne ekonomske institucije i organizacije. Aktivnost države, kao stožera čitavog spleta različitih odnosa između privrednih subjekata koji čine organizovanu zajednicu, predstavlja kombinaciju raznovrsnih javnih funkcija – pravnih, političkih, socijalnih i ekonomskih. Za razliku od ranijih perioda u razvoju društva (do nastanka kapitalizma), u modernom dobu ekonomska komponenta politike dolazi u prvi plan. Pri tome se između ekonomske politike i ostalih sfera javnog delovanja države uspostavlja odnos manje ili više uspešne interakcije, a održavanje ovakvog odnosa predstavlja krajnji cilj svake savremene države, na kojoj se osnovi i razvija anagažman „javne ruke“. Aktivna uloga države u privredi se manifestuje sa dva ključna aspekta: • Pre svega, svaka nacionalna ekonomija, funkcionalno stabilna i razvojno propulzivna, bazira se na kvantitativno i kvalitativno usklađenom funkcionisanju ekonomije. Sve te aktivnosti, na makroekonomskom nivou, organizuje, reguliše, kontroliše i usmerava snažna država, koja, kako je već objašnjenjo, može da unapredi tržišne ishode. • Kontinuitet ekonomskog rasta omogućava rast životnog standarda stanovnika, unapređivanje konkurentske prednosti zemlje na svetskom tržištu i jačanje ekonomskog i političkog položaja zemlje u međunarodnim odnosima. Prema tome, brojnost i važnost ovakvih efekata predstavlja motivacionu osnovu za državnu intervenciju u savremenim privredama. 11.2 Karakteristike ekonomske politike Ciljevi ulaze u krug bitnih komponenti ekonomske politike jer bez postojanja jasno definisanog i integrisanog sistema ciljeva koji su vremenski uokvireni, državnoj intervenciji preti opasnost da se pretvori u stihijno delovanje sa eventualno nekontrolisanim efektima. Pojam ciljeva svodi se na buduće željeno stanje koje se teži ostvariti svrsishodnom delatnošću. Pri tome, polazni osnov za definisanje ciljeva su konkretne potrebe intervencije koje izviru iz ekonomskih problema i/ili pitanja ekonomske prirode koja se tiču alokacije retkih resursa u društvu, a ne iz želja organizovane zajednice. Pored konkretnih potreba intervencije, na izbor ili profilisanje ciljeva ekonomske politike uticaj svakako imaju i drugi društveni okviri / domeni koji utiču na donošenje svih 173

UVOD U EKONOMIJU

odluka u društvu, kao što su, na primer, vrednosna kultura (izbor i rangiranje društvenih vrednosti, nrp. materijalno bogatstvo ispred pravednog društva ili uravnoteženog razvoja) i politička kultura (način organizacije i subjekti političkih procesa, tip vlasti, raspodela moći u društvu i struktura države, itd). Ciljevi politike uređenja i razvoja privrede jedne zemlje – ekonomske politike, su, prema tome, bazirani na ekonomskim interesima za rešavanje tekućih problema koji imaju implikacije za privredni razvoj u budućnosti. Savremene privrede odlukuje mnogostrukost ekonomskih subjekata, veza, odnosa i institucija, pa je logično da u svakoj zemlji postoji i pluralitet ciljeva opšte ekonomske politike. Njihova složena mreža bi trebalo da garantuje visok nivo efikasnosti mešanja javne ruke u privredni život (postići željene efekte uz optimalni nivo intervencije) i visok nivo efektivnosti državne politike (obezbediti maksimalnu realizaciju ciljeva koji su odabrani, uz što manju rezultantu u obliku neočekivanih efekata – eksternalija). Osnovne grupe zadataka ekonomske politike uključuju: • Kreiranje uslova za ostvarivanje ekonomskih sloboda subjekata, čime se unapređuje efikasnost sistema; • Primena principa pravednosti u distribuciji ekonomskog prosperiteta članova društva; • Obezbeđivanje funkcionalne integrisanosti sistema; • Stvaranje osnove za rast životnog standarda stanovništva i blagostanja uopšte. Značajan broj ciljeva i zadataka opšte ekonomske politike zahteva da ciljevi budu na odgovarajući način sistematizovani i povezani, što se naziva katalog ciljeva. Katalog ciljeva opšte ekonomske politike je zaokružena i usklađena mreža opštih ekonomsko-političkih ciljeva nacionalne ekonomije u određenom vremenskom periodu koji ispunjavaju određene uslove. Na primer, sredinom 2007. godine, Vlada Srbije usvojila je sledeće ciljeve ekonomske politike za period 2008–2010. godina42: • Makroekonomska stabilnost; • Dinamičan privredni rast; • Rast zaposlenosti i standarda stanovništva; • Ubrzanje procesa stabilizacije i pridruživanja EU; 42  „Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2008. godinu, sa projekcijama za 2009. i 2010. godinu”, jul 2007, str. 12, raspoloživ na www. nbs. yu.

174

UVOD U EKONOMIJU

• Ubrzano sprovođenje ekonomskih reformi, i • Ravnomerniji regionalni razvoj. 11.2.1 Karakteristike ciljeva ekonomske politike Bitna pretpostavka za uključivanje, rangiranje i sistematizaciju pojedinih ciljeva je postojanje specifičnih karakteristika opštih ciljeva ekonomske politike: a) Naučna zasnovanost – na primer, kombinacija inflacije i nezaposlenosti prema Filipsovoj krivi, b) Kvantitativna određenost – na primer, rast BDP od 5% godišnje, c) Kvalitativna definisanost – uravnoteženje platnog bilansa kroz rastući izvoz finalnih proizvoda, d) Interna / sistemska povezanost, u smislu: o dugoročne povezanosti: međuuticaja, sinergije i komplementarnosti ciljeva – na primer razvoj institucija tržišne privrede, o kratkoročne povezanosti: uspostavljanje čvrste i trajne veze između ciljeva – na primer rast BDP i investicija, o utvrđivanja odgovarajuće dinamike realizacije, • na vrlo kratak rok (1–5 godina), npr. rešavanje „uskih grla“ proizvodnje • u kratkom periodu (5–10 godina), npr. kvantitativno usklađivanje proizvodnje • u srednjoročnom periodu (10–20 godina), npr. kvalitativne promene u strukturi proizvodnje, i • na dugi rok (preko 20 godina), npr. usklađivanje ostalih institucija • zasnovanost na obracima vrednosne kulture društva, npr. selekcija i rangiranje vrednosti, potreba, interesa članova društva i društvenih grupa e) Mogućnost realizacije istovremeno sa drugim ciljevima / neisključivost, na primer, simultana realizacija sledećih makroekonomskih ciljeva u različitim kombinacijama i različitog stepena ostvarivanja stabilnosti cena, nivoa i rasta outputa i kretanja nezaposlenosti; f ) Mogućnost grupisanja i rangiranja, prema sadržaju i efektima promena koje proizvodi njihova realizacija već prema tome da li su u pitanju • konjukturni ciljevi: postizanje pune zaposlenosti, stabilnost cena i uravnoteženje platnog bilansa, • glavni strukturalni ciljevi: ekspanzija proizvodnje (npr. kroz stimulisanje investicija), poboljšanje alokacije faktora proizvodnje (stimulisanje delovanja tržišta, unapređenje mobilnosti radne snage, itd) zadovoljavanje kolektivnih potreba (uprava, odbrana 175

UVOD U EKONOMIJU

i ­ bezbednost, obrazovanje, itd), poboljšanje raspodele dohotka i bogatstva ­ (porezima i socijalnim davanjima), zaštita i stimulisanje delova ekonomije (protekcionizam i pozitivna diskriminacija manje razvijenih regiona) ili • sporedni strukuturalni ciljevi: zadovoljavanje individualnih potreba stanovništva (promene strukure i obima lične potrošnje, npr. kroz diferencirane poreze na potrošnju pojedinih dobara), osiguranje snabdevenosti tržišta (npr. uvozom proizvoda za ličnu potrošnju), povećanje nacionalnog demografskog kontingenta (npr. stimulativnom populacionom politikom) i skraćenje radnog vremena. Pod pretpostavkom realizacije definisanog kataloga ciljeva opšte ekonomske politike, nacionalna ekonomija bi praktično učinila planirani korak u svom razvoju. U tom smislu, katalog opštih ciljeva ekonomske politike predstavlja sadržinu privrednog rasta i razvoja svake zemlje. 11.2.2 Nosioci ekonomske politike Nosioci opšte ekonomske politike, čija koordinisana akcija omogućava realizaciju kataloga ciljeva, su brojni i mogu se podeliti prema različitim kriterijumima, kao što su domet delovanja / jurisdikcija (nacionalni i nadnacionalni subjekti), uloga u realizaciji ciljeva (aktivni ili pasivni subjekti) i priroda subjekta (državni organi, društvene organizacije i privredni subjekti). Mreža nacionalnih subjekata opšte ekonomske politike obuhvata sledeće subjekte: 1. Državne institucije i organi – • Skupština / parlament – definiše i usvaja zvaničnu ekonomsku politiku zemlje (na predlog upravnih organa), kroz opredeljivanje ciljeva ekonomske politike i kroz donošenje privredno-sistemskih zakona koji uređuju opšti privredni okvir; • Upravni organi – vlada, resorna ministarstva i centralna banka, koji sprovode odluke skupštine i operacionalizuju opštu ekonomsku politiku, u smislu donošenja i preduzimanja širokog spektra upravnih mera (odluke, uredbe, itd), kao i putem osnivanja posebnih, specijalizovanih državnih agencija (npr. za razvoj malih i srednjih preduzeća, za promociju izvoza, i sl.) i institucija (npr. komisija za hartije od vrednosti); • Sudski organi – garantuju poštovanje ukupnog pravnog sistema zemlje, uključivši u to i privredni okvir. 2. Privredne organizacije – • Preduzeća (privredna društva i drugi oblici organizovanja) – usklađujući sopstvenu poslovnu politiku sa opštom ekonomskom politikom, 176

UVOD U EKONOMIJU

preduzeća u suštini realno sprovode ekonomsku politiku i omogućavaju realizaciju efekata odabranih ciljeva; • Udruženja preduzeća (npr. privredne komore, udruženja izvoznika / uvoznika određenih roba, sektorska udruženja, udruženja banaka, udruženja zanatlija, udruženja poslodavaca, itd) – pre svega, omogućavaju dvosmernu komunikaciju između upravnih i zakonodavnih organa, s jedne strane i poslovnog sektora, s druge strane; zatim, omogućavaju formiranje zajedničkih vrednosti i normi unutar udruženja, koje imaju funkciju u procesu samoregulative po pojedinim pitanjima (npr. sud časti pri privrednim komorama, kodeksi bankarske prakse, itd) i konačno, imaju ulogu predlagača u ime članova određenih izmena propisa ili ciljeva ekonomske politike. 3. Društvene organizacije i grupe – • Političke partije – kao osnovni konstitutivni elemenat u formiranju državne politike, (pa i ekonomske politike), • Radničke organizacije / sindikati – sa njihovom ulogom u procesima trojnog pregovaranja: država-poslodavci-sindikati, u vezi sa aspektima radnog zakonodavstva, socijalnog sistema, raspodelom, itd. , • Društveni pokreti i udruženja građana (npr. udruženja potrošača, pokreti zelenih, itd) koji se po posebnim pitanjima i ciljevima uključuju u formiranje javnog mnjenja u zemlji. Imajući u vidu današnju otvorenost nacionalnih privreda i društva uopšte, kao i razvoj globalnih tržišta u svakom domenu, svet nadnacionalnih subjekata ekonomske politike je znatno složeniji od onog na nacionalnom nivou. Pored toga, povezanost između međunarodnih (pa i globalnih) političkih pitanja i ekonomskih pitanja je mnogo više očigledna na nadnacionalnom nego na nacionalnom nivou, jer se najčešće radi o problemima izuzetne važnosti za raspodelu političke ili ekonomske moći između zemalja (npr. pregovori o liberalizaciji međunarodne trgovine u okviru Svetske trgovinske organizacije), kao i o pitanjima sa dugoročnim efektima na stabilnost zemalja (npr. pitanja rešavanja snabdevanja zapadne Evrope naftom iz Rusije i naftovoda „Družba“). Klasičan primer u smislu povezivanja ekonomskih pitanja/politike i spoljne politike je tzv. kriza američkih taoca u Iranu 1979. godine, koja je rezultirala precedentnim zamrzavanjem iranskih sredstava u američkim bankama i drastičnom promenom bankarske politike u SAD u vezi sa tajnošću bankarskih računa. Nadnacionalni subjekti ekonomske politike su izuzetno brojni i različiti po svojoj prirodi, a među najvažnije vrste spadaju: 1. Međudržavne organizacije univerzalnog tipa (svetske organizacije) – članice su države – na primer, Organizacija ujedinjenih nacija, sa svojim ­specijalizovanim 177

UVOD U EKONOMIJU

2.

3. 4.

5.

6.

agencijama i organizacijama u oblasti ekonomskih pitanja i razvoja, na primer Program UN za razvoj (UNDP), Organizacija UN za industrijski razvoj (UNIDO) Međudržavne specijalizovane organizacije – članice su takođe države, koje imaju određena prava/obaveze i plaćaju članarinu, ali se bave samo određenim, užim krugom pitanja – na primer, Međunarodni monetarni fond (IMF) i Svetska banka (World Bank), Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD), Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), Evropska centralna banka (ECB), Banka za međunarodna poravnanja (BIS), Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO), Međunarodna organizacija za standarde (ISO), Svetska trgovinska organizacija (WTO), itd. Nadnacionalne unije – Evropska unija Međudržavni savezi / sporazumi – multilateralnog tipa (npr. Sporazum o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi CEFTA, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj OECD) ili bilateralnog tipa (npr. sporazum o slobodnoj trgovini između dve zemlje) Međunarodne nedržavne organizacije – članice su preduzeća i nedržavne institucije / organizacije / udruženja iz različitih zemalja i najčešće su usko specijalizovane za formiranje međunarodnih normi (u slučaju odsustva međudržavnih pravila ili usled neodgovarajućih pravila) i okvira za unapređenje efikasnosti međunarodnih aktivnosti u posebnim oblastima, kao i za aktivno delovanje prema državnim/međudržavnim subjektima u procesu koncipiranja ekonomske politike – na primer, Svetska federacija berzi (FIBV), Evropska bankarska federacija (EBU), Svetski fond za zaštitu prirode (WWF), itd. Međunarodni individualni akteri – transnacionalne korporacije (u privatnom i mešovitom vlasništvu) i druge vrste privatnih (nedržavnih) kompanija i udruženja, koje imaju bitnog uticaja kako na same nadnacionalne ekonomske tokove, najčešće u sferi trgovine i finansija, tako i na aktivne subjekte ekonomske politike u zemlji porekla i zemljama domaćinima.

Potrebno je napomenuti da je gornja podela nosilaca / subjekata ekonomske politike izvedena u cilju prikazivanja različitih nivoa stvaranja ekonomske agende – formiranja skupa / liste ekonomskih pitanja koja su predmet razmatranja i aktivnog delovanja, te zbog toga i različite kategorije subjekata. Neki od subjekata, naročito velike privatne korporacije i države često imaju simultane uloge na različitim nivoima stvaranja i implementacije ekonomske politike, ali to ne znači da automatski zastupaju svugde iste stavove i istovetno deluju. Velike korporacije, na primer, mogu imati jedno stanovište kada se radi o aspektima međunarodne trgovine (protekcionizam drugih zemalja) a sasvim drugačije kada su u pitanju mere vezane za unutrašnju trgovinu u zemlji porekla. 178

UVOD U EKONOMIJU

11.2.3 Sredstva ekonomske politike Pored subjekata i ciljeva, treća komponenta ekonomske politike su sredstva, kojima se subjekti služe radi ostvarivanja postavljenih ciljeva. Sredstva čine operativni deo svakog programa ekonomske politike, stoje na raspolaganju državi i drugim subjektima, a sadrže instrumente i mere kojima se deluje na ostvarivanje ciljeva. Sredstva, instrumenti i mere ekonomske politike u suštini predstavljaju kombinaciju pravnih, ekonomskih i finansijksih kategorija i instituta čiji konkretan sadržaj i kombinacija zavisi od vrste društvenih odnosa, karaktera privrednog sistema i programa ekonomske politike u tekućem periodu. Bez obzira na svu kompleksnost kombinovanja različitih sredstava i njihovu određenost u realnom okruženju, među najšire korišćena sredstva spadaju: a) Pravni propisi – predstavljaju najznačajnije sredstvo ekonomske politike jer se njima regulišu ekonomski odnosi u društvu i sam privredni sistem. Propisi spadaju u visoko efikasna sredstva ekonomske politike jer se baziraju na autoritetu državne vlasti, ali stepen efektivnosti (postizanje željenog cilja) može da bude različit u zavisnosti od objekta regulative, načina stvaranja i implementacije propisa, aktuelnog trenutka, ali i čisto političkih ciljeva koji mogu da budu u osnovi donošenja nekog ekonomskog propisa. Propisi u vezi sa ekonomskom politikom zemlje mogu da budu regulativne prirode (sistemski zakoni, npr. zakon o privrednim društvima, zakon o bankama) ili operativne prirode, kada se namerava delovati na pravac i smer ekonomskih aktivnosti (npr. odluka centralne banke u vezi sa visinom obavezne rezerve banaka, što direktono utiče na ponudu kredita); b) Finansijska sredstva – svaka država raspolaže budžetom u koji se slivaju značajna sredstva. Merama i instrumentima fiskalne politike država vrši generalan ili selektivan uticaj na celinu ekonomije, pojedine grane, delatnosti, oblike potrošnje i druge ekonomske aktivnosti. S druge strane, država kroz budžet obezbeđuje sredstva za intervencije u privredi, npr. kroz premije, subvencije, direktne državne investicije u privredi, povoljne kredite, itd. c) Javne nabavke su veoma značajno sredstvo ekonomske politike kojim se, putem delovanja na tražnju, utiče na rast proizvodnje, poboljšanje stepena korišćenja kapaciteta u privredi, razvoj pojedinih grana, itd. Njihov značaj proizilazi iz činjenice da su države i subjekti koje one finansiraju veoma bitni potrošači razlišitih roba i usluga, te njihove potrebe mogu bitno da utiču na tržišna kretanja; d) Uticaj na robne tokove – putem donošenja propisa o načinu i uslovima stavljanja u promet pojedinih dobara, država direktno utiče na robne tokove i to najčešće putem delovanja na cene tih dobara i usluga, kreiranjem robnih rezervi odreženih proizvoda kojima se neposredno utiče na stepen snabdevenosti tržišta ili vrši pritisak na proizvođače na snize svoje cene, kao i drugim tehničkim uslovima u vezi sa prometom pojedinih proizvoda; 179

UVOD U EKONOMIJU

e) Regulisanje novčanih tokova – spada u red najstarijih instrumenata ekonomske politike a i danas je najviše rasprostranjeno sredstvo delovanja, posebno imajući u vidu da je problem inflacije postao najvažniji problem savremenih privreda; f ) Regulisanje ekonomskih odnosa sa inostranstvom – predstavlja vrlo heterogenu grupu sredstava, koja objedinjuje domaće propise (npr. zakon o spoljnotrgovinskoj delatnosti), međudržavne sporazume (npr. o slobodnoj trgovini, poreskim olakšicama), makroekonomske institute (npr. upravljanje deviznim kursom), direktni angažman na bazi budžeta (neposredan uvoz određenih dobara), itd. g) Javni sektor privrede – država svoje ekonomske funkcije ostvaruje i neposredno kroz javni sektor, tj. kroz preduzeća gde je uložen državni kapital, samostalno ili u kombinaciji sa privatnim kapitalom. Javna preduzeća su najčešće u oblastima od izuzetne strateške važnosti za zemlju, kao što su na primer, pošta i telekomunikacije, željeznica i slično, a sama veličina i složenost preduezaća, kao i vrsta proizvoda/usluga koje pružaju ovakva preduzeća predstavljaju bitan faktor uticaja na ukupna ekonomska kretanja u zemlji, delom kroz direktnu tražnju a delom preko transmisionog mehanizma koji cene ovih proizvoda/usluga prenose i na ostala dobra (npr. cena usluga saobraćaja), i h) Planiranje rasta / razvoja – svoje makroekonomske funkcije, naročito one razvojnog karaktera, država ostvaruje kroz posebne planove i programe razvoja, čijom realizacijom ostvaruje željene ciljeve na nivou čitave privrede (npr. strategija privrednog razvoja zemlje za duži period u budućnosti), pojedinih sektora ekonomije (npr. strategija razvoja poljoprivrede, turizma, strategija privlačenja stranih investicija, itd.) ili se posebni programi odnose na određene grupe privrednih subjekata (npr. strategija za razvoj malih i srednih preduzeća). Konačno, posebna vrsta planova, najčešće kratkoročnog horizonta i programskog karaktera, odnosi se na odabrane makroekonomske kategorije (npr. ciljana stopa inflacije, planiran rast BDP, planirano kretanje deficita/suficita platnog bilansa zemlje, itd), koje u značajnoj meri utiču na ekonomske odluke subjekata. Savremena tržišna privreda podrazumeva i aktivnu ulogu države u poboljšanju tržišnih ishoda, pa samim time zahteva da država (ali i drugi subjekti) na raspolaganju imaju raznovrsna sredstva za delovanje, čijom kombinacijom se povećava verovatnoća ostvarivanja odabranih ciljeva. 11.2.4 Vrste instrumenata i mera ekonomske politike Instrumenti i mere ekonomske politike se javljaju u formi odluka i konkretnih akcija subjekata ekonomske politike, radi ostvarivanja željenih ciljeva. Postoji razlika između ove dve komponente ekonomske politike. Instrumenti ekonomske politike predstavljaju korišćenje određenih ekonomskih kategorija (instituta, pravnih akata, odluka ili akcija), radi delovanja na ­ ekonomske 180

UVOD U EKONOMIJU

tokove, kao što su na primer porezi, carine, kamatne stope, dozvole, određivanje cena i slično. Mere ekonomske politike označavaju uvođenje u funkciju, ukidanje ili promenu veličine delovanja nekog instrumenta ekononomske politike, kao što je na primer, rast stope poreza na profit od 5%, uvođenje dozvola za izvoz nekih proizvoda, devalvacija nacionalne valute u iznosu od 10%, određivanje minimalne zarade u iznosu od XX dinara, ukidanje premija za neke poljoprivredne proizvode, itd). Imajući u vidu brojnost i strukturu sredstava koja stoje na raspolaganju državi i drugim subjektima u kreiranju i vođenju ekonomske politike, instrumenti su diverzifikovani još u većem stepenu ali se uobičajeno navode sledeće vrste instrumenata ekonomske politike: • Instrumenti fiskalne politike obezbeđuju formiranje i trošenje finansijskih sredstava države putem: poreza, doprinosa, taksi, državnih zajmova, carina, itd. • Instrumenti monetarno-kreditne politike odnose se na oblasti ponude novca, monetarne agregate, novčane tokove i posebno ponudu kredita putem: emisije novca, delovanja na otvorenom tržištu, kategorije obaveznih rezervi, itd. • Instrumenti spoljnotrgovinske politike fokusiraju obim i strukturu međunarodne razmene putem: carina, necarinskih barijera kao što su npr. tehnički uslova pri uvozu/izvozu, količinskia ograničenja, dozvole, ili putem premija, upravljanjem deviznim kursom, itd. • Instrumenti politike tržišta i cena deluju na ukupne odnose ponude i tražnje u zemlji, na nivo i odnose cena, strukturu tržišnog materijala i slično, putem: kupovine/prodaje određenih dobara na domaćem tržištu, uvozom/izvozom proizvoda i usluga, administrativnim određivanjem cena faktora proizvodnje ili samih proizvoda i drugo. • Instrumenti devizne politike obezbeđuju održavanje ili promene kursa nacionalne valute putem: upravljanja deviznim kursom tj. aktivnostima centralne banke na deviznom tržištu, devalvacije/revalvacije kursa, upravljanjem deviznim rezervama zemlje, itd. • Instrumenti direktne kontrole predstavljaju drugačiju primenu već navedenih instrumenata, pod kritičnim uslovima koji zahtevaju brzo i efikasno dejstvo, na primer u slučaju izuzetnih poremećaja u privredi (npr. hiperinflacija) kada se administrativnim „šokom“ pod kontrolu stave sve bitne komponente privrednih tokova kao što su cene, zarade, javni rashodi i devizni kurs, i • Instrumenti privredno-sistemskih promena koji direktno proističu iz mogućnosti korišćenja pravnih propisa za uređivanje opšteg okvira poslovanja, načina i instrumenata kojima ostvaruje državna intervencija i uslova privređivanja unutar granica zemlje, npr. sklapanje međunarodnih trgovinskih 181

UVOD U EKONOMIJU

sporazuma, pristupanje međunarodnim organizacijama i prihvatanje prava i obaveza koje odatle proističu, stvaranje državnih organa i tela za međunarodnu saradnju. U razvijenim tržišnim privredama, prioritet među instumentima ekonomske politike pripada fiskalnim instrumentima koji čine osnovu javnih finansija zemlje. Adekvatno upravljanje javnim prihodima i javnim rashodima, uz mogućnosti koje daje monetarna politika, predstavlja stožer savremene ekonomske politike. Aktiviranje izabranog instrumenta ekonomske politike i/ili odabrane kombinacije instrumenata zasniva se na donošenju operativnih odluka – mera ekonomske politike. Na raspolaganju državi danas se nalazi čitav splet konkretnih aktivnosti koje se mogu preduzeti, a koje se grupišu u nekoliko kategorija mera ekonomske politike: • Prema nivou delovanja (obuhvatu), postoje opšte mere – odnose se na celinu ekonomije (npr. devalvacija nacionalne valute), i posebne mere – deluju samo na pojedine grane ili delove ekonomije (npr. smanjivanje poreza na dodatu vrednost za određene poljoprivredne proizvode ili smanjivanje kamatne stope za državne kredite preduzećima iz nerazvijenih oblasti); • Prema teritorijalnom obuhvatu, postoje nacionalne mere – efektuiraju se na aktivnostima koje se odvijaju unutar teritorijalnih granica, i internacionalne mere – proističu iz nadnacionalnih integracija, sporazuma ili članstva u međunarodnim organizacijama, tj. obaveza usklađivanja mera sa nadnacionalnom regulativom ili odredbama sporazuma / članstva (npr. eliminacija carina u skladu sa sporazumom o slobodnoj trgovini između zemalja); • Prema stepenu delovanja, mere mogu da budu linearne – izazivaju jednako dejstvo na sve privredne delatnosti (npr. podizanje stope poreza na prihod) i selektivne mere – dejstva se razlikuju po privrednim granama (npr. podizanje nivoa carina na uvoz nafte); • Prema načinu delovanja, postoje direktne mere – neposredno se regulišu privredne aktivnosti (npr. podizanje nivoa minimalne zarade) i indirektne mere (npr. podizanje stope obavezne rezerve banaka), i • Prema objektu dejstva / sferi delovanja, mere mogu da budu vezane za posebne oblasti, faktore ili sektore ekonomije, npr. iz domena ekološke politike, energetske politike, itd. Prema tome, ekonomska politika predstavlja jedinstvo izabranih ciljeva rasta i razvoja ekonomije, koju nosioci ekonomske politike teže da ostvare na bazi raspoloživih sredstava, koristeći se različitim instrumentima i operativnih odlukama. 182

UVOD U EKONOMIJU

12. PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA Ukupnost subjekata (agenata) u oblasti privrede i odnosi koji se između njih formiraju sistemski okvir unutar kojeg se realizuje materijalna reprodukcija i time obezbeđuje ostvarivanje egzistencijalne funkcije društva. Kao i u drugim sferama društva, privredni sistem se ustanovljava i razvija na bazi brojnih institucija i organizacija, koje operacionalizuju specifična društvena pravila i obrasce ponašanja u cilju kontinuiranog i skladnog ekonomskog delovanja. Međutim, privredni sistem se ne formira spontano i upravo delatnost različitih javnih subjekata ima odlučujući uticaj, kako na postavljanje privrednog sistema, tako i na privredni rast i razvoj. S obzirom da je privredni sistem u tesnoj vezi sa sferama politike (rangiranje društvenih vrednosti) i prava (kodifikovanje ekonomskih pravila), kao i aktivnostima u oblasti državne intervencije, privredni sistem izražava istorijsko nasleđe društva i stepen demokratizacije, političku organizaciju i kulturu društva, dostignuti stepen razvoja i međunarodni položaj zemlje. 12.1 Karakteristike privrednog sistema U literaturi postoje različiti pristupi u definisanju privrednog sistema, u zavisnosti od stepena opštosti razmatranja. U najširem smislu, privredni sistem se definiše kao celovit kompleks društvenih odnosa u jednoj zemlji, u konkretnoj fazi njenog razvoja, koji se uspostavljaju u sferi ekonomije. U marksističkoj tradiciji, privredni sistem se definiše i kao sveukupnost proizvodnih snaga, proizvodnih odnosa (odnosa koji se uspostavljaju povodom vlasništva nad faktorima proizvodnje), poslovnih akcija, ekonomskih načela i običaja, kao i mera, sredstava i instrumenata ekonomske intervencije, koji povezano deluju na određenom području u određenom vremenu. Pomoću svih ovih sistemskih elemenata se odvija, organizuje, reguliše i usmerava proces društvene reprodukcije. Ipak, privredni sistem se najčešće definiše sa relativno užeg aspekta, jer praksa privrednog života više obraća pažnju na konkretne forme i rešenja koja postoje u realnom ekonomskom životu. Privredni sistem je konkretna organizaciona struktura, institucionalna nadgradnja, način funkcionisanja i usmeravanja rasta ekonomije jedne zemlje. Privrednim sistemom se između ostalog regulišu: • svojinski odnosi u privredi, • način organizovanja privrede, a posebno položaj i unutrašnja organizacija privrednih subjekata, 183

UVOD U EKONOMIJU

• način i forme povezivanja privrednih subjekata, • način organizovanja tržišta i delovanja tržišnih institucija, • način raspodele ostvarenih rezultata, itd. Privredni sistem nije apstraktna, teorijska kategorija, već se uvek uspostavlja i funkcioniše u konkretnoj zemlji, kao rezultat osnovnih društvenih odnosa i to pre svega u oblasti svojine. Kao izraz vladajućih društvenih odnosa, privredni sistem se temlji na društvenim normama, a ključne determinante privrednog sistema (na primer, tip privrede) se nalaze u ustavu zemlje. Na toj osnovi se gradi višeslojna privredna regulativa, u vidu brojnih zakonskih i drugih akata, čime se konstituiše čitav niz pravila ponašanja privrednih subjekata u sferi ekonomije. Na ovaj način se definišu njihova prava i obaveze, kao organizacija i način funkcionisanja privrede. Pored pravnih normi, na ponašanje individualnih privrednih subjekata, ali i na ukupno funkcionisanje privrednog sistema, uticaja imaju u drugi oblici normi, kao što su poslovni običaji, poslovna etika i drugi oblici tradicionalne kulture društva. Za ilustraciju kompleksnosti kategorije privrednog sistema može da posluži izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) o poslovnom okruženju u 175 zemalja sveta za 2006. godinu. Elementi koji su bili predmet ocenjivanja i rangiranja uključuju i sledeće: uslovi za otpočinjanje posla, postupak prilikom dobijanja različitih dozvola, procedure prilikom zapošljavanja radnika, način registracije imovine, pristup kreditima, zaštita investitora, poreski propisi, regulativa u oblasti spoljne trgovine, sprovođenje ugovora, procedure i brzina sprovođenja stečaja i likvidacije, itd. Prema tome, privredni sistem obuhvata veoma diverzifikovanu regulativu i ukupnost odnosa koji se formiraju u domenu poslovanja, tj. materijalne reprodukcije društva. U 2006. godini, Singapur se odlikovao najboljim privrednim ambijentom, a Srbija je prema oceni EBRD zauzimala 68. mesto, sa najboljim ocenama u pogledu pristupa kreditima (relativna razvijenost ponude finansijskih usluga) i liberalnom spoljnom trgovinom, dok su najlošije ocene date komplikovanim procedurama za dobijanje dozvola za rad i postupku registracije imovine kod nadležnih organa. Sa napretkom međunarodnog povezivanja i integrisanja, pojam i karakteristike privrednog sistema, kao ekonomske kategorije, bitno se menja. Najbolji primer za to je privredni sistem Evropske unije, kao specifična superstruktura koja daje osnovnu ekonomsku fizionomiju čitavoj EU, dok je zemljama članicama ostavljena sloboda da u skladu sa jedinstvenim načelima i principima (npr. način funkcionisanja jedinstvenog tržišta) detaljnije regulišu nacionalne podsisteme. Privredni subjekti obuhvataju skup veoma različitih agenata koji imaju određenu ulogu i interes u sferi ekonomije i nosioci su posebnih radnih uloga, tj. delatnosti i aktivnosti kojima se omogućava neprekidnost obnavljanja ekonomije. U zavisnosti od 184

UVOD U EKONOMIJU

tipa i stepena izgrađenosti privrednog sistema, u privredne subjekte se ubrajaju preduzeća, preduzetnici, individualni proizvođači, kompanije, privredna udruženja i organizacije, država, centralna banka, sindikati i drugi akteri. Na nivou međunarodnog privrednog sistema se, pored navedenih, pojavljuju i drugi oblici privrednih subjekata, kao što su nadnacionalna privredna udruženja, organizacije i institucije, međudržavne komisije i nadnacionalne centralne banke, itd. Karakteristike privrednog sistema mogu se podeliti na opšte i posebne karakterstike. Opšte karakteristike su odlike privrednog sistema uopšte, dok su posebne karakteristike obeležje privrednog sistema konkretne zemlje, na datom stepenu razvoja i u datom istorijskom trenutku. U opšte karakteristike privrednog sistema se ubrajaju: • Jedinstvo privrednog sistema – bez obzira na samostalnost i autonomiju sastavnih delova jedne političke celine (na primer, kod konfederacija ili federacija), osnovni postulati i rešenja koja se primenjuju u privrednom sistemu moraju biti jedinstvena za čitavu zemlju; u osnovna rešenja svakog privrednog sistema spadaju pitanja u vezi sa svojinskim odnosima, monetarnim i fiskalnim sistemom, odnosima sa inostranstvom, itd. • Složenost privrednog sistema – karakteristika koja proizilazi iz mnogostrukosti društvenih odnosa koji se razvijaju u procesu rerpodukcije, ali i iz samog privrednog života na koji deluju brojni i različiti faktori (npr. čisto ekonomski, pravni, politički, socijalni, unutrašnji ili spoljni faktori, itd); složenost privrednog sistema ogleda se u postojanju različitih podsistema koji su međusobno zavisni i uključuju sledeće najvažnije podsisteme: o sistem svojinskih odnosa, o finansijski sistem, o računovostveni sistem, o poreski sistem, o monetarni sistem, o sistem planiranja, o organizacioni sistem privrede, itd. • Dinamičnost privrednog sistema – izražava promenljivost sistema u vremenu, sa ciljem prilagođavanja novim zahtevima ili situacijama koje nastaju u ekonomiji i društvu, unutar i preko granica države; radikalne promene društvenog sistema (na primer, buržoaske ili socijalističke revolucije) izazivaju i korenite promene privrednog sistema usled promene društvenih odnosa, najčešće kroz promenu podsistema svojinskih odnosa koja se zatim reflektuje i na sve ostale podsisteme; bitne promene unutar istog sistema društvenih odnosa moguće je izvesti i kroz sveobuhvatne reforme privrednog sistema

185

UVOD U EKONOMIJU

(na primer, reforme u procesu tranzicije koje sprovode, sa bržim ili sporijim uspehom, sve bivše socijalističke zemlje). • Efikasnost privrednog sistema – predstavlja doprinos koji sistem daje razvoju privrede i društvenih odnosa, odnosno ostvarivanju ciljeva ekonomske politike; efikasnost privrednog sistema uslovljena je, sa jedne strane, osnovnim regulatornim okvirom za privredne aktivnosti, koji bi trebalo da podstiče ekonomsku aktivnost, ulaganja i rast produktivnosti, racionalno korišćenje resursa itd; s druge strane, efikasnost privrednog sistema uslovljena je i sistemom ciljeva ekonomske politike – njihovom usklađenošću, racionalnošću i konzistentnošću: ukoliko pojedini ciljevi ekonomske politike daju protivrečne signale privrednim subjektima (na primer, instistiranje na povećanju izvoza, uz održavanje niskog deviznog kursa koji pogoduje povećanju uvoza), privredni sistem će u pojedinim delovima funkcionisati na nivou smanjene efiksanosti, tj. neće dati očekivani doprinos razvoju ekonomije i društva u celini. Bez obzira na razlike koje postoje između nacionalnih ekonomija, osnovne komponente svih privrednih sistema uključuju: a) Dominantni oblik svojine (privatna, državna, društvena) b) Način donošenja odluka (pretežno decentralizovano ili pretežno centralizovano) c) Motivacioni sistemi (pretežno materijalne prirode, ponekad i moralne prirode), i d) Koordinacioni mehanizmi (pretežno tržište, dominacija tržišta uz rastuću redistributivnu ulogu države, pretežno planska koordinacija). Kombinacije pretežnih komponenti daju modele koji funkcionišu u stvarnosti po različitim nazivima (socijalno-tržišni sistemi, participativni sistemi, socijal-demokratije, itd), a spadaju u niz između dve teorijske krajnosti: tradicionalnog kapitalističko, neoliberalnog sistema, i komandne, centralno/planske socijalističke privrede. 12.2 Nužnost državne intervencije U savremenoj praksi, i razvijenih i manje razvijenih zemalja, kao pandan motivacione osnove državnog angažmana u privredi, realno postoje različiti problemi koji intervencionizam pretvaraju u nužnost a ne stvar izbora i političke volje. Bez obzira na konkretne forme izražavanja ili uzroka nastajanja realnih problema u današnjim privredama, deo problema je univerzalne prirode i izražen je u većoj ili manjoj meri u skoro svim privredama, uključujući (alternativno ili češće kumulativno dejstvo) sledećih faktora: 186

UVOD U EKONOMIJU

• • • • •

nedostatka / oskudice faktora proizvodnje, i/ili nepovoljnog razmeštaja faktora proizvodnje otežanih uslova privređivanja ili privrednog rasta nemogućnosti postizanja ekonomskog optimuma ekološke krize.

Navedeni faktori imaju dve zajedničke karakteristike. Prvo, u pitanju su protivrečnosti koje su uočljive u oblasti proizvodnje, pa se njihovi nepovoljni efekti gotovo automatski prenose u ostale sfere i sektore ekonomije. Drugo, svojom komleksnošću i oštrinom ispoljavanja, ovi faktori bitno utiču na rast značaja državne intervencije u savremenoj tržišnoj privredi. Nedostatak faktora proizvodnje Svaka privredna delatnost predstavčja specifičnu kombinaciju proizvodnih faktora: radne snage, kao subjektivnog elementa, i objektivnih elemenata – sredstava za rad (društveno bogatstvo) i predmeta rada (prirodno bogatstvo). Ova se kombinacija uvek vezuje za određeni prostor i konkretno vreme. Istovremeno, ineterakcijski odnos faktora proizvodnje utiče na njihovu komplementarnost, manju ili veću pojedinačnu pokretljivost i samo relativnu (ili ograničenu) međusobnu supstitutivnost. S obzirom da je cilj svake proizvodnje optimalna kombinacija raspoloživih faktora proizvodnje (nizak oportunitetni trošak), stvaraju se uslovi za izbijanje problema nedostatka faktora proizvodnje. Problem oskudnosti faktora ne očituje se u apsolutnoj formi (mada je ponekad i to slučaj), već je relativne prirode. Naime, nacionalna ekonomija u suštini uvek raspolaže sa određenom količinom faktora proizvodnje: radnim kontingentom, društvenim i prirodnim bogatstvom. Međutim, u datom trenutku i prostoru, može da dođe do neusklađenosti fondova proizvodnih činilaca, sa aspekta količine, a često i sa aspekta strukture (podvrste) i kvaliteta. U savremenom svetu ovaj problem se javlja u tri karakteristične varijante: Razvijene zemlje: Fondovi radne snage