Prim. dr sci. Todor Jovanovic Genijalno Predavanje

VIBRACIONO-TALASNI IMUNITET I BIOLOŠKI PRASUPSTRAT SVESTI – SKLAD IZMEĐU DUŠEVNOG I GENETSKOG DELA ORGANIZMA

Prim. dr sci. Todor Jovanović Uvod Ovaj tekst je namenjen svim ljudima koji ţele da saznaju nešto više o nematerijalnoj odbrani našeg organizma, koja se sastoji od tri vrste imuniteta. Tekst je, takoĎe, posvećen mladim naučnicima koji stupaju na teren mikrobiologije, medicine i drugih prirodnih nauka, sa ţeljom da im posluţi kao inicijalni korak ka širokom polju nauke i podsticaj za širenje znanja iz ovih oblasti. Sve naše odbrambene (opipljive i neopipljive) snage funkcionišu u uzajamnom sadejstvu i ne mogu se razdvojiti. Krajem 60-tih godina prošlog veka došao sam na ideju da, pomoću neuro-imunoendokrinog sistema, sačinim jednu vrstu univerzalne slike čoveka. Radeći na ovom poduhvatu, prvo sam 1987. godine završio mapu imunobiološkog sistema i prijavio je ondašnjem Patentnom zavodu. Taj neurološki i endokrini sistem mogao je da se uklopi u ovu sliku, ali bi takvo predstavljanje bilo prilično nepregledno, pa sam od toga odustao. MeĎutim, to nije bio jedini razlog. U pitanju su bile NK-ćelije (eng. natural killer = prirodne ubice), koje su, kao generali odbrane, štrčale medju drugim imunokompetentnim ćelijama. Po tom su tu još stajali T- i Blimfociti (kao pukovnici) i monociti / makrofazi (kao oficiri i podoficiri), zatim komunikacione supstance (limfokini, citokini, globulini, interferoni), kao vezisti i internisti. Stoga sam se odlučio da uradim mapu «ćelijskog sistema», koja je daleko vaţnija od mape imunološkog sistema ćelije. Naime, postoje ćelije materijalnog, ali i nematerijalnog sveta, dakle one koje imaju kontakt sa zajedničkom i individualnom (ličnom) svešću, kao i sa svešću univerzuma. To su večite, svemoćne, neuništive praklice (mitohondrije, sorabi, nemanodije), koje u isto vreme pripadaju i materijalnom i nematerijalnom svetu. Za razliku od imunokompetentnih ćelija, praklice pripadaju besmrtnom svetu i praktično su neuništive. Te su praklice (mitohondrije) koje čine kopču, bez koje ne moţe da dodje do spajanja duše i tela, dobrovoljno su zarobljeni mikroorganizmi, osudjeni na večiti zatvor i rad, ali su to zarobljenici koji vladaju, koji su se udruţili kada se pojavio «smrtonosni» kiseonik.. (Te klice večitog ţivota postoje u nazovi mrtvoj, neorganskoj materiji). Ukoliko te mitohondrije rade u suprotnosti sa genetikom, onda se ne stvara energija -- nema ţivota, nema ničega. Bez njihove aktivnosti je sve mrtvo u ćeliji -nema ATP-a, respiratornog lanca, Krepsovog ciklusa, nema kalorija...

Praklice su, u neku ruku, latentni endogeni (oni to izvorno nisu), kontrolori bolesti i zdravlja, ţivota i smrti -- oni poseduju sposobnost prelaska iz jednog oblika u drugi. Kako to čine? Njihov polimorfizam i pleomorfizam (ukrštena pojavnost) se odvijaju dosta jednostavno, i to pomoću transformirajućeg principa TGF (jedan od osam faktora rasta, ali ne smemo zaboraviti ni sistem oktava u notnom sistemu, ukoliko su u pitanju talasne čestice). Uglavnom se pominju 17 osnovnih (materijalnih, pojavnih) oblika praklica, ali je Todoksinova naučna grupa pronašla još tri oblika, tzv. talasne čestice. Pretpostavljamo da postoji još mnoštvo oblika praklica, koji se mogu svrstati u sistem sličan Mendeljejevom. U tom poretku svaki oblik ima svoje mesto i funkciju, svoj redni broj, a najcelovitiji sistem bi se sastojao od dve mape – od mape imunobiološkog sistema (u skladu sa mojim patentom) i od vibraciono-talasne mape, koja bi predstavljala njeno proširenje i dopunu. Potrebno je, dakle, poklopiti i uklopiti ove dve mape koje su potpuno kompatibilne, budući da talasna mapa u potpunosti proţima genetsku. Kada ne bi bilo tako, fenomen ţivota uopšte ne bi mogao da se ispolji. Vibraciono-talasna mapa daje genetskoj mapi vitalnost, energiju, sokove ţivota, volju. Jedini činilac koji utiče na uvećanje, umnoţavanje i jačanje vibraciono-talasnog elementa jeste duša. Efikasnost, sposobnost natapanja i proţimanja organizma delovima vibracionotalasnog sistema (praklicama) zavisi od delovanja duše na njih. U stvari, pomoću njih duša deluje na svoje fizičko telo. To se najbolje moţe potvrditi primerima trijumfa snage volje ili ţelje za ţivotom. U tim situacijama, duša nadvladava telo, nadvladava bolest. Pomoću vibracionotalasnih struktura i vibraciono-talasnog sistema imuniteta, duša deluje na fizički organizam. Kao što se vidi, vibraciono-talasni elementi sve proţimaju i svuda prodiru. Tamo gde ne prodju i ne natope neki segment, tu nema ni zdravlja, ni snage, ni ţivota. Ukoliko iz nekog razloga dodje do obustave, znatnog usporavanja ili opadanja broja vibraciono-talasnih čestica, to se dogadja zbog nezadovoljstva duše. Pomoću ovih delića, duša ima mogućnost da izvrši samoubistvo fizičkog tela u kome obitava. To se dogadja ako je neophodno da se telo oslobodi iz bezizlazne situacije (nepodnošljivi bolovi, nesreće, bes, čak i osveta...). U takvim okolnostima, duša mora da se oslobodi tela, izadje iz njega i tako prekine ţivotni ciklus čoveka. Pri tom, duša ne moţe da deluje, recimo, na ćelije jetre, ne moţe direktno da deluje ni na šta što je čisto organske prirode, ali zato je tu vibraciono-talasni sistem, kao posrednik. Ako moţemo da tvrdimo da u čoveku postoje tri tela (skeletno-mišićno, krvno, pa i genetsko telo), onda bi ovo bi bilo četvrto, vibraciono-talasno telo (VTT), koje proţima čitav organizam. Čak su i organizmi jedne planine, planete, kao i svet u celini natopljeni vibracionotalasnim telom – supstancom i nadsupstancom. Ne sme se izgubiti iz vida da vibraciono-talasno telo nije sama energija, iako se iz njega stvara, nego je to ţivotni potencijal. Ne moţe se reći ni da je u pitanju princip, jer je on potpuno nematerijalan, a VTT leţi na granici materijalnog i nematerijalnog sveta. Još uvek se ne moţe reći da je ono materijalno, jer ne posedujemo dovoljno dokaza za to. Ne moţe se tvrditi ni suprotno, jer se VTT ipak moţe identifikovati materijalnim sredstvima. Praklice (mitohondrije, sorabi, nemanodije) mogu da preĎu u nematerijalno stanje i da čekaju trenutak kada će se materijalizovati. One su jedan vid praţivota, ono od čega je sve nastalo, ono što je postojalo pre ţivota. Vrlo je verovatno da tako nešto postoji u Sunčevoj masi, da se otkinulo od «matičnog» Sunca i ostalo da ţivi u planeti Zmelji do trenutka kada su se

stvorili uslovi da moţe da se formira ţivot, ovakav kakav nam je danas poznat. U svetlu ove priče treba pomenuti i eksperiment sa kvarcnim staklom i UV zracima. Naime, akvarijum je podeljen pregradom od kvarcnog stakla i u jednom delu je postavljena posuda sa infektivnim sojem streptokoka, dok je u drugom delu bio sud sa neinfektivnim streptokokama. Po tom su UV zraci propušteni kroz infektivni soj bakterija u smeru ka neinfektivnom. Po završetku eksperimenta uočeno je da je apatogeni soj postao, takodje, patogen, što se moţe objasniti prenošenjem infektivnog principa. U svetlu pomenutog eksperimenta moţe se pretpostaviti i da je moguće da je na Zemlji, pre ovog materijalnog ţivota, nastao neki nematerijalni ţivot. Ovakav vid ţivota je mogao nesmetano da funkcioniše kako na mračnoj tako i na hladnoj, na uţarenoj ili na bezvodnoj strani planete. Za opstanak tog iskonskog ţivota bio je jedino neophodan izvestan vid primarnog praimuniteta, odnosno vibraciono-talasnog imuniteta. Taj praţivot mogao je da bude čak i vrlo inteligentan, a moguće je i da je još uvek prisutan. Sasvim je moguće da postoje više paralelnih raznovrsnih svetova, zasnovanih na različitim principima, koji se nikad ne dodiruju i ne spajaju. Vrlo lako moţemo da zamislimo da svuda oko nas, čak i na praznim stolicama poredjanim u krug, sede neka nematerijalna bića koja čine neki drugi (nematerijalni) svet, koji nas prati u našem ţivotu i radu. Istovremeno, iza tog drugog postoji i treći nevidljivi svet, a, moţda, i neki četvrti, koji nije ni u kakvoj vezi ni sa jednim od ovih svetova. U svakoj tačci prostora moţe da postoji bezbroj paralelnih tačaka raznih svetova, dok je ljudima na raspolaganju samo jedan jedini svet u kome ţive i jedan drugi svet, u koji prelazi besmrtna duša i odakle se ponovo vraća. Smrt čoveka nije, sama po sebi, nikakvo zlo. Naravno, čovek ne sme to u potpunosti i bezrezervno da prihvati, jer je ubijanje uţasna stvar, ali smrt jedinke nije nikakvo zlo -- naravno, u kosmičkim, a ne u porodičnim i zemaljskim razmerama. Ako se gleda u nekoj daljoj perspektivi, smrt nije zlo ni za dušu, jer je oslobaĎa iz istrošenog i truleţnog tela. Ali da se vratimo fenomenu ţivota. Kako se moţe objasniti da se na jednom ostrvu koje je, prilikom erupcije vulkana, potpuno prekriveno lavom i pepelom, a udaljeno je od najbliţeg kopna hiljade kilometara, samo posle 3-12 godina, vraća sav ţivi svet koji je tu postojao i pre erupcije? I najobičniji kamen nosi uspomenu, čuva sećanje i zapise o svemu što je na njemu nekad bilo ispod lave. Ovde vredi spomenuti i primer pravoslavnih svetinja, njihovih svetih temelja i svetog kamena. Ali ova priča o obnovi ţivota u skoro nemogućim uslovima moţe se uporediti sa biblijskom pričom o partenogenezi (bezgrešnom začeću). Ako ne postoje normalne mogućnosti začeća, ţena moţe da ih, prosto, izmisli. Kao što moţe da se izmisli bolest i zdravlje, tako moţe da se izmisli i dete koje će ţena roditi sama, čak i na ostrvu iz prethodne priče. Ako moţe jedna ţena da rodi dete sama na ostrvu, moţe i jedno ostrvo da rodi biljku, guštera, papagaja... Pri tom, sama jajna ćelija uopšte ne vrši samozačeće, ali je moguće da se od materice jednostavno odvoji jedan jednoćelijski i / ili višećelijski delić tkiva i da se od njega -- silom ţelje ili silom potrebe, silom sudbine ili nekog nepoznatog zakona – stvori ljudsko biće. I taj novi čovek ne mora uopšte da bude kopija majke, već moţe da nasledi ceo genetski niz. Ako imamo u vidu da se od svake ćelije organizma moţe napraviti klon, zašto bi bilo neophodno da se čovek stvori samo iz jajne ćelije? Čovek moţe, dakle, da nastane od bilo čega što je ljudsko i da se od tog «bilo čega» moţe stvoriti identična osoba. MeĎutim, teško je tvrditi da ljudi rodjeni

samozačećem nisu identični sa svojim majkama, samo zato što su, recimo, suprotnog pola? To ne mora ništa da znači. Ova priča, začeta pre pedesetak godina, moţe predstavljati nešto sasvim novo, čak iako je još neko u svetu, pre ili kasnije, krenuo sličnim putem. Dovoljno je da imamo u vidu da i oni, koji su imali dovoljno razvijenu intuiciju i mogli vrlo daleko i duboko da prodru u prošlost, nisu imali tehnička sredstva koja bi im omogućila da «otključaju» vrata saznanja. Zato su takvi pojedinci samo nemoćno stajali pred vratima, ali nisu mogli da ih otvore. Zahvaljujući napretku tehnologije uopšte, kao i najsavremenijoj mikroskopiji koja se nalazi u Todoxinovim laboratorijama, stručnjacima iz Todoksinove naučne grupe u stanju su da iznesu, naizgled, veoma smele hipoteze. Iako to bar zasad, izgleda još prilično daleko, naša istraţivačka grupa je već na pragu jednog značajnog otkrića. Radi se o mogućnosti snimanja, samim tim, i skidanja vela tajne i sa samog duševnog dela i celokupnog vanmaterijalnog bića, i to samo čoveka nego i svih ţivih bića i čitavog sveta. Dakako, naši stari su bili u pravu kada su govorili da šume i vode, drveće i kamenje imaju svoj nevidljivi deo, svoju dušu. Na osnovu opseţnih ispitivanja koja sam do sada sproveo, usuĎujem se da pretpostavim da su pomenute talasne čestice upravo ona kopča ili pretkopča izmedju materijalnog i nematerijalnog u čoveku – kopča izmedju tela i duše. I ta kopča je, bez sumnje, neuništiva i besmrtna. Naime, praklice su vezane za telo, ali još više za dušu, budući da posle smrti tela one ostaju s njim. Talasne čestice ili ćelije, odnosno organizmi (mi još uvek ne znamo njihovu strukturu), ne funkcionišu samo zato što su, recimo, neki proteini. Sama proteinska struktura nije dovoljna da čestice igraju tako bitnu i snaţnu ulogu u svemu tome. Moţe se pretpostavljati da upravo reč o česticama, pomoću kojih volja duše prelazi na telo ili, čak, volja tela prelazi na dušu. U tome se, zapravo, sastoji njihova uloga u nastajanju bolesti. Moguće je da praklice odobravaju ili ne odobravaju bolest – dozvoljavaju ili zabranjuju da se izvesna bolest pojavi, ukoreni, raširi... MeĎutim, ne postoji toliko infektivna bolest, toliko zarazna bolest da svi ljudi mogli od nje da obole. Ako se nege pojavi zloglasna kuga, zašto ona ne pomori celo naselje, grad, oblast? Nj čak i oni koji su u bliskom kontaktu sa obolelima, koji neguju bolesnike. Kakav je to imunitet i da li je u pitanju imunitet uopšte ili čak neka energetska ili mistična zabrana koja dolazi iz organizma? Istina je da duša sa telom čini novo biće -- ono nosi svoj genetski repertoar, iskustvo duše i tragove genetike kroz sve ţivote. MeĎutim, genetiku ne moţemo posmatrati izolovano od praklica. Uostalom, nije slučajno da u jednoj oplodjenoj jajnoj ćeliji prevladaju baš one osobine koje su prenesene genetskim putem, a ne neke druge koje su isto tako mogle da budu prenesene. Zašto bi potomak bio nizak i imao plave oči, ako mu je drugi deda visok i ima crne oči? U pogledu genetske šeme, svi su imali jednake šanse. To znači da svako oplodjeno i neoplodjeno jajašce ima podjednake šanse u pogledu nasledjivanja. Koji su to faktori i mehanizmi, koji utiču na nasleĎivanje? Sa velikom sigurnošću moţemo tvrditi da su to upravo praklice. Moţda je previše smelo, ali usuĎujem se da tvrdim da zapravo duša, posredstvom praklica, bira sebi iz raspoloţivog genetskog repertoara ono što će biti njeno. Naţalost, nauka se previše banalizuje. Dovoljno je samo navesti primer ukrštanja različitih vrsta cveća (toliko procenata od belih petunija i toliko procenata od crvenih da bi se dobio odreĎeni procenat ruţičastih, crvenih, belih, šarenih petunija). To je jednostavno i logično,

ali i previše poznato. Mora se uzeti u obzir i to da su procenti i statistike u velikoj meri namešteni i predvidivi, jer su proizvod naših ideja i ţelja. (To je poput onoga što sam pisao u ranijim člancima – bolest se javlja tako i tako, zbog tih i tih uzroka. Pri tome analiziramo samo bolesne osobe, a ne uzimamo u obzir broj zdravih ljudi i (ne)mogućnost njihovog oboljevanja). Dobar primer za to pruţa opodatak od 5% ljudi na planeti, koji su stariji od 100 godina, medju kojima nema nepušača. Na našim prostorima (selo Brdarevo) ţivi jedna starica i puši «k'o smuk», a drugarica joj je umrla nedavno (u 105-oj godini), nakon što su joj lekari zabranili da puši. Naţalost, i genetska mapa je u velikoj meri nameštena. Ako se, na primer, desi da umesto tri bele petunije bude samo jedna, naučnici će odmah reći da je to neki izuzetak i da se desilo nešto neobično, neki izuzetak, a u suštini nije tako. Moţemo, dakle, da pretpostavimo da duša, prosto, vrši izbor i da upravo tu leţi šansa još nerodjenog čoveka. A on se radja od roditelja po izboru duše, ali oni mu mogu biti odreĎeni pukim slučajem, po zadatku ili kazni. Uprkos svemu, to dete prima genetiku roditelja i iskustvo duše. U takvoj situaciji, dete ne moţe ništa da uradi -- ono je bespomoćno i izgubljeno. Dete, istina, pamti iskustvo duše, ali se sada sudara sa realnom ljudskom genetikom koju nosi njegovo telo. Kao što je pomenuto, duša ima šanse da iz genetske mape izabere ono što joj odgovara i što joj je potrebno. Tako će, recimo, dva unuka izvući od dede jednaku količinu osobina, ali u toj meri različitih, kao da u pitanju dva različita čoveka. Pri tom je najvaţnije da je svako izvukao ono što odgovara njegovoj duši, njegovoj ličnosti. Po mom mišljenju, veza izmedju genetike i večite duše se ostvaruje,posredstvom praklica i mitohondrija. U svetlu ovih pretpostavki ne sme izgubiti iz vida da duša, prelazeći iz tela u telo, ţivi više ţivota, pa je zbog toga ponekad primorana da uzme niz osobina koje joj se uvek ne dopadaju. Duša moţe da dobije zadatak da, za kaznu ili kao iskušenje, ţivi u nekom telu koje joj se uopšte ne svidja i da se bori protiv osobina koje ne voli. Tako je, npr, duši odvratno da se bori protiv pohlepe, ali je genetski, iz nekih razloga, morala to da prihvati da se bori protiv toga, kako bi spoznala pohlepu u sebi. U jednom od svojih predavanja, prof. Jerotić je rekao: „Pa, zašto da se duša ne seli, zašto je to nemoguće?“ Na osnovu već rečenog moţe se zaključiti da kao što svaki pojedinac ima svoju genetsku i imunobiološku mapu, Isto tako bi se morala uzeti u obzir i njegova mapa duše i ţivota -- ona nematerijalna, a ponekad i amaterijalna mapa (Kao dopunu boljem razumevanju fenomena ţivota, 2005. godine sam kreirao vibraciono-talasnu mapu). Ona se, naime, moţe slagati ili ne slagati sa biološkom i genetskom mapom, odnosno stajati u harmoniji ili disharmoniji sa njima. Kada su mape uskladjene i harmonične, pojedinac je, bez obzira na svoje intelektualne i druge sposobnosti (npr. genetsku otpornost), stabilan i dobrog zdravlja. Čak i ako ovakva osoba ima slabu fizičku konstituciju, a poesuje snaţne intelektualne vrednosti, ona je u suštini zdrava, pa ovakav pojedinac moţe da doţivi duboku starost u dobrom zdravlju i dobroj duševnoj stabilnosti. Bez obzira na svoje fizičke i duševne kvalitete, ovakve osobe nemaju velike lomove, dobro podnose ţivot i lako se adaptiraju na svaku tešku situaciju,. Kada se mapa duše (vibraciono-talasna mapa) i mapa imunobiološkog sistema nalaze u disharmoniji, dobija se ličnost koja se teško prilagodjava i koja je sklona oboljenjima (raznim psihozama, neurozama, infekcijama i, uopšte, svim uticajima sa strane). U stvari, takva ličnost se moţe okarakterisati kao labilna. Ukoliko je suprotnost izmedju dveju mapa potpuna -- jedna ide

na jednu, a druga na drugu stranu – tada se javljaju uţasne turbulencije u centru ţivota. što rezultira pojavom krajnje poremećene ličnosti. Takve osobe imaju tešku narav i sklone su teškim bolestima -- ludilu, nasilju, zločinu, uopšte jednom teškom poremećaju ličnosti. Ovde nije u pitanju samo nesklad, čista disharmonija koja je veoma česta pojava, već i bolest duše. Sukob ove dve (duševne i biološke) osnove ţivota dogadja se kada duša udje u genetsko telo koje je u ogromnoj suprotnosti sa njenom strukturom. To bi bilo kao kada bi u svemir ušlo neko novo sazveţdje, koje se kreće u suprotnom smeru od celog svemira. Šta bi se tada dogadjalo? Kakvi sve sudari i poremećaji? To bi bila prava katastrofa. Čak i jedna planeta koja bi se u nekom trenutku usudila da se kreće kako ne treba bila bi, delovanjem zakona svemira, prisiljena da se kreće kako treba, ali bi ipak napravila probleme. Kada je u pitanju ljudski organizam, dešavaju se iste stvari ukoliko je prisutna velika suprotnost., ali ako je u pitanju blaţe odstupanje, telo se stalno prilagodjava. Tada dolazi do borbe tela i duše, pa duša nadvladava genetiku ili genetika nadvladava dušu. Ta borba se svodi na ono što se naziva normala. Čovek koji se u ţivotu puno menja, koji nije previše stabilan, ali ni labilan, ponaša se u zavisnosti od intenziteta tih suprotnosti. Ako su suprotnosti toliko velike, kao da je u pitanju ţivo sazveţdje koje se kreće u suprotnom pravcu, onda je to uţasno. Ovakva situacija se dogadja kada duša izabere roditelje i porodično stablo koje joj ni po čemu ne odgovaraju ili ako je (po zadatku ili po kazni) prisiljena da udje u jedno porodično stablo, koje je u potpunoj suprotnosti sa njenim potrebama. Potomci ljudi koji se radjaju u tudjim porodicama ne vole ni roditelje, ni braću ni sestre -- ne vole nikoga. Oni se jednog dana otudje i odu od kuće da se više nikad nikome ne jave, čak ni posle 40 godina. Naravno, najveća je sreća roditi se u svom porodičnom jatu, dakle tamo gde su se duše generacijama radjale u istoj genetskoj lozi i tako stvorile uzajamne rodbinske i prijateljske odnose. Tokom mnogo, mnogo generacija došlo je do zbliţavanja, pa se ti ljudi drţe na okupu. Takav je slučaj sa starim porodicama, koje su se polako obogatile i «s kolena na koleno» stekle veliku imovinu, pa se za njih u narodu kaţe da su kolenovići. Kod njih je sve veoma stabilno i teško odlazi u sunovrat. U tome veliku ulogu igraju ljudska toplina, sigurnost i veliko, pozitivno okruţenje, ali i fini, apsolutni sklad izmedju duša i genetskog nasledja. Ta sigurnost potiče od svesti da svaki pojedinac stalno radi i stiče za sebe («Ja stičem za svog unuka, a taj unuk biću ja!», što se tumači povratkom duša u tela novoroĎenih potomaka) Sve što steknem (novac, nekretnin, poloţaj, ugled, obrazovanje, ime), sve će naslediti moj unuk i praunuk, a to sam ja, pa tako stalno radim za sebe samog. Čovek koji ne ţivi u jednom takvom porodičnom jatu, već u sredini koja se mešanjem stalno menja, nema to osećanje i tu potrebu da stiče i ostavlja sigurnost za čitave generacije svojih potomaka, jer nema to iskustvo. Kada se dogodi da se u jednom stabilnom, lepom porodičnom jatu rodi neki stranac, on najčešće proćerda sve što su sticale generacije pre njega -sve propije, prokocka, potroši i uništi, a nema potrebu da išta stvori i sagradi. Iz svake genetike duša sačuva po nešto i deluje na svoje formiranje. Iako bi to zvučalo suviše smelo, moţe se s pravom pretpostaviti da duša koja se ovaploćuje u telu dobija u svom prvom trenutku na izbor ceo genetski repertoar koji nose roditeljske ćelije. Ona odabira ono što joj odgovara i ne samo to, nego ono što odgovara njenoj sudbini -- karmi, zadatku i svemu drugom.

Mikrosvet i mikroorganizmi, cela flora i fauna, materijalni i nematerijalni, vidljivi i nevidljivi svet (paralelni nematerijalni svet koji je, uglavnom, nevidljiv za naša čula, ali ne i za pojedince koji su svesni njegovog postojanja) proţeti su vibraciono-talasnim imunitetom. Kao što pri spajanju muške i ţenske polne ćelije dolazi do spajanja talasnih čestica, kao elemenata nematerijalnog imuniteta, tako se moţe razmatrati i mogućnost delovanja ovog imuniteta na pojavu partenogeneze (bezgrešnog začeća) – sa jajnom ćelijom i bez nje, kao i uz pomoć ćelija endometrijuma i dr. Mapa nematerijalnog (večnog i besmrtnog) imunog sistema u potpunosti odgovara materijalnoj imunobiološkoj mapi čoveka (tu mapu imunobiološkog sistema sam patentirao 1987. godine). Sveopšti proţimajući, vibraciono-talasni imunitet predstavlja, dakle, nematerijalni oblik identičan ţivotu koji je prisutan u celokupnom Sunčevom sistemu. Čovekov organizam i svaka njegova ćelija čine jedna celovitu mrvicu svemira i univerzuma. Taj delić se moţe osetiti kao talas, tj. kao strujanje vazduha, koji ispušta čovek na umoru. Pored tela, koje je «iz praha nastalo i u prah se vraća», postoji nešto još veće – nebo nebu! Kada je na zemlji, to je praklica, a postaje talas kad odlazi gore. (Osnova mape talasnomaterijalnog sistema tinjala je u meni od 1941, a rodila se 1954. godine; eksperimentisao sam do 1981. godine kada sam postavio njenu skicu, a mapa talasno-materijalnog sistema je definitivno objavljena 2002. godine u mojoj knjizi Nada za Srbiju). U okviru ljudskog mikrokosmosa, ali i mikrokosmosa svog biološkog sveta, sve funkcioniše saglasno i sinhronizovano u okviru istog sistema i u istom ritmu, u kome pulsira ceo svemir.

Muzika i oktavni sistem U osnovi notnog ustrojstva i muzike čitavog univerzuma, konstrukcije atoma i molekula, a time i čitavog ţivog i neţivog sveta, leţi oktavni sistem. Oktava je pramera, osnovna mera, etalon čitavog univerzuma, pa je zato sasvim logično i normalno da se odraţava u svim detaljima ţivog i neţivog sveta. Za razliku od ţivog, taj drugi svet nazovimo neţivim, mada on i nije apsolutno neţiv. To je samo jedna manifestacija jednoobraznosti i istorodnosti, potvrda iste osnove celog sveta – od poslednjeg zrnca prašine do celine univerzuma. Taj osmonotni sistem leţi u osnovi i nebeske muzike, a i ljudska muzika ima osnovnu jedinicu od osam tonova. Muzika uopšte postoji zbog toga što sva ţiva bića (ljudi, biljke i ţivotinje) čuju nebesku muziku, a kompozitori je samo zapisuju. Muzika univerzuma nije slična ljudskoj muzici, nego je čovek nju, u savršenom ili nesavršenom obliku i onoliko koliko je u njegovoj moći, učinio čujnom. Danas postoje razni muzički ţanrovi, ali se osnovano postavlja pitanje udela moderne muzike u svemu tome. Svaka muzika koja se suprotstavlja osmotaktnoj harmoniji sveta jeste, zapravo, antimuzika. U pitanju je obično zlodelo, pokušaj da se harmonija razbije i uništi, a muzika je moćno sredstvo. Moderna muzika naših dana je najvećim delom «muziku sa greškom», «muzika nesklada», dakle obična kakofonija. Naravno, nije sva savremena muzika takva, ali činjenica je da je u muzici prisutan jedan prolazni trend sa zlom namerom, ali ovakve tendencije će se, vremenom, iţiveti i nestati, a harmonična boţanska muzika, na kojoj se zasniva i funkcioniše ceo univerzum i svako biće je večna i neprolazna. Antimuzika će, svakako, uzeti svoj danak, «pomoći će» jednom delu čovečanstva da ode u propast – u alkoholizam, narkomaniju i nervno rastrojstvo... I sve će se na tome završiti. Razlog zbog koga neće moći da

se odrţi i zbog koga nema izgleda na pobedu leţi u nemogućnosti suprotstavljanja i harmoniji Univerzuma. Činjenica je da ceo ţivi svet, pod dejstvom divne i skladne muzike, poboljšava svoje stanje i počinje se osećati dobro. Harmoniča muzika deluje pozitivno na svako biće, spoboljšava njegovo unutrašnje stanje, razvija plemenitost, dobrotu i ljubav. Uz muziku se i svaka nevolja bolje i lakše podnosi. Nasuprot tome, muzika lišena sklada deluje uznemirujuće, dovodi do depresije, očajanja i nesposobnosti suočavanja sa stvarnošću i, u krajnjoj liniji, uništava jedinku (tada svaki mali povod za nezadovoljstvo izgleda kao uvećan pod lupom i pretvara se u pravu nesreću). Ljudski organizam je tanan i osetljiv, pa ponekad zavisi samo od jednog jedinog virusa i od toga da li će proći ili ne, dok je njegova ćelija velika fabrika u malom. Bolje rečeno, ona je veliki simfonijski orkestar, s tim što enzimi, geni, prioni, belančevine, proteini nastupaju u svojstvu prve ili druge violine, flaute, kao fagoti, trube, udaraljke. U tom kontekstu je dovoljno da se samo jedan jedini instrument otrgne vrhovnoj komandi centralnog nervnog sistema (da unutar organizma, organa, tkiva, ćelija, svako zasvira samo svoju melodiju kako zna i ume), pa da se, umesto bogougodne muzike jednog Baha ili Hendla, prolomi neartikulisano sazvučje disharmoničnih tonova i akorda, od kojih pucaju bubne opne i strada sluh. Pomoću muzike često moţemo da utičemo na podsvest, jer muzika poseduje svojstva četvrte dimenzije i oslobadja dušu iz zatočeništva -- ona čini da čudesne stvari izgledaju moguće i lako ostvarive. Ritam i uskladjenost muzike i pokreta mogu rečima molitve dodati ogromnu snagu. MeĎutim, postoje ljudi, u kojima svira loša muzika. Oni joj se prepuštaju i traţe je, jer je takva muzika za njih harmonična. Muziku moţemo slikovito predstaviti kao neki motor, sistem ili kao vrhunski princip funkcionisanja sveta. U jednoj takvoj slici, disharmonična muzika bi predstavljala ekvivalent kanceru u ljudskom organizmu, nešto poput mutiranih ćelija koje bujaju, mnoţe se i deluju protiv organizma. Muzika je samo jedan od odraza celog tog nesklada, tog razaranja ţivota i rušenja univerzalne kosmičke harmonije. Još slikovitija i razumljivija predstava bi leţala u pokušaju da tu «lošu» muziku personifikujemo. U tom slučaju bismo joj mogli dodeliti naziv «muzika satane», jer je ona ovde sredstvo za rušenje boţanskog dela. Naravno, sve ovo se moţe prihvatiti samo kao metafora, a ne kao bukvalna istina. Ali, ako zlo, nesklad, razaranje i propast identifikujemo sa satanom, onda u toj stilskoj figuri krije za verujuće ljude i delić istine. Ukoliko krenemo tim putem, moramo se zapitati kako se satana pojavio i zašto mu je to dozvoljeno. Da li je, moţda, u pitanju višak «zle krvi», koja treba da isteče iz zamorenog organizma univerzuma, kao što toksična tečnost u telu treba da istekne da bi se telo oslobodilo zla? Na sličan način se i čitav svet čisti da bi u dubini nagomilano zlo izašlo na površinu, isteklo i odnelo sa sobom sve što je podlo i pokvareno. Ta dţinovska harmonična sila -- počev od univerzuma, pa do ćelije svake biljke, svakog najprimitivnijeg organizma -- ne moţe da se «pokvari» muzikom, ma koliko ona bila disonantna i protivna opšteprisutnom skladu. Ta loša muzika moţe da – privremeno ili trajno -- zavede samo jedan mali deo u svojoj neposrednoj blizini, da ga iskoristi ili upropasti, ali ne moţe da naškodi tako velikoj snazi kao što je oktavni sistem sveta. Svevideći i svuda prisutan dragi Bog napaja muzikom univerzuma i hrani energijom taj još uvek nevidljiv atom -- njegove ljuske, orbite, njegove elektrone i biofotone. Dragi Tvorac je to sve stvorio tako jednostavno da je energija oktava neprekidna i neuništiva. Ta divna, neobično prijatna muzika (nju mogu da je čuju samo

«odabrani») ispunjava sve, do poslednje čestice, atoma, molekula, ceo sistem od 92 elementa (bez onih 17 koje je čovek stvorio). Pri tom su sklad i kretanje elektrona po putanjama, poput putanja nebeskih tela, delo samog Tvorca. To nije nikakv «prasak», posle koga je iz zgarišta i pepela sve nastalo. Mendeljejev je samo otkrio elemente i napravio mapu gde je sve to sistematizovao po uputstvu sa najviše instance. O fotonima Čestica foton trebalo bi da bude prenosnik univerzalnih tonova do jezgra svakog atoma. On nastaje u sudarima elektrona i antielektrona, protona i antiprotona i neutrina i antineutrina. Foton je zrak, energija, talas, materija i sve ostalo -- on ima svojstvo da nosi i prenosi ţivot ţive i «neţive» prirode, drugim rečima, on svira muziku Svemogućeg Boga. Fotoni su samo jedan mali korak dalje u shvatanju mehanizma ţivota kao univerzalnog pojma, budući da je već Univerzum sam ţivot. On se kreće, u njemu se stvaraju svetovi i «skrame» ţivota koji moţemo da shvatimo. Foton se ne kreće brzinom svetlosti, već brzinom fotona -- kreće se onako kako mu je potrebno. (Misao moţe da se prenosi fotonima; i telepatija ima za bazu fotone, pa se zato o ovome moţe još mnogo diskutovati). Kako se kreće foton? Smešno bi bilo reći da se kreće brzinom svetlosti, ali brzina misli je već prihvatljiva, jer je upravo ta supstanca krajnje apstraktna i ekstremno moćna. Kada neupućen čovek kad kaţe «vazduh», on hoće time da kaţe da tu nema ničega, bar ne nečeg lako uočljivog i vidljivog.. Medjutim, vazduh ni u kom slučaju nije «ništa», već naprotiv – on je prepun svakojakih nevidljivih čestica. Isto vaţi i za fotone, koji su eteričniji i od vazduha, ali grade energetski omotač svakog bića. Tek će budućnost doneti bolje instrumente, koji mogu da otkriju punu istinu o fotonima. Tek tada ćemo saznati koliko vrsta fotona postoji, kakve su njihove funkcije (muzika, ton, oktave), odakle potiču i koji fotoni «izlaze» iz mozga (prenos misli): Srešćemo i fotone komunikacije, fotone osećanja i misli, fotone genijalnosti, ali i fotone veze sa muzikom i vremenom univerzuma itd... Kada se fotoni počnu razlagati, otvoriće se vrata u nešto potpuno novo, u nešto toliko mnogostruko, raznovrsno i delikatno da će se, verovatno, postaviti teorija o tome da je u osnovi svega foton. On je pokretačka snaga ţivota i bez njega ništa ne postoji. On je oličenje volje Tvorca koji svira suptilnu muziku oktavnih tonova – oni napajaju fotone, a ovi, po volji Tvorca, upravljaju ţivom i neţivom prirodom. Sama uloga fotona je veoma raznovrsna, kao kad biste rekli ćelija. A ćelija moţe biti sve i svašta – ona ima razne funkcije, različito ţivi i različito se hrani i razmnoţava, a moţe da posluţi u različite svrhe... To je čovečanstvo nedavno otkrilo i tek je sada na pragu jedne ogromne i beskrajne priče o ćeliji. A otkriće fotona od pre stotinak godina moţe se izjednačiti sa otkrićem ćelije. Postoji ćelija, sada se to zna, a znaće se i da postoji foton. Foton je svašta, odnosno moţe da bude sve i svašta. Niz posebnih nauka će se pozabaviti fotonima misli, fotonima mozga uopšte itd. MeĎutim, još uvek se tačno ne zna, kako uopšte funkcioniše mozak. Kada se skine prvi veo sa te tajne, nastaće ogromno iznenadjenje, ali ispod tog tajanstvenog vela ima ne sedam, nego još sedam hiljada velova na putu do suštine. Medjutim, tu nema neke velike tajne, nema nikakve misterije. Čovek današnjice samo nema dovoljno sposobnosti, nema dovoljno vremena, a nema ni odgovarajuće instrumente da dodje do kraja.

O mistici Značajnu prepreku i opterećenje u daljim istraţivanjima mogu predstavljati današnje iskustvo i saznanja da iza tzv. vidljivog sveta ne postoji ništa ili da je to što postoji ispunjeno tajnama i misterijama, opasnostima i pretnjama. Samo čovek bez predrasuda, pred čijim očima postoji tanka, propustljiva zavesa sa otvorima, moţe da gleda «gore» i da ono što vidi laički protumači. Doduše, on moţe biti i svestan toga da sve što vidi ne moţe da protumači, nego samo ga prenese onako kako ga vidi. U tom slučaju, reč je samo o vidovnjaku, koji se od ostalih ljudi razlikuje samo po sposobnosti zapaţanja. Dobar deo ljudi te «otvore» prema «gore» doţivljavaju krajnje iracionalno – kao mistiku. Nekada je zaista bilo potrebno mnogo da pojedinac padne u trans ili doĎe u drugo stanje svesti da bi probio svoj oklop i došao do onoga, do čega će svakako doći kad se oslobodi svog starog tela i čim stekne novo. To ciklično kretanje ne moţe ţivog čoveka ničemu naučiti. To nije krivica ni univerzuma, ni Boga, ni vrhunskog bića, već samog čoveka i njegovog okruţenja. Jednostavan primer ometajućeg delovanja pruţa ona svakodnevna situacija kada se neko pored nas proteţe. Takva, naizgled, bezazlena radnja ometa naše mentalne funkcije i izaziva osećanje nemira, nesigurnosti, slabosti, tromosti, apatije... Čak i u sportu, na primer, u fudbalu moguće je misaono uticati na psihu pojedinca. Tako se dešava da fudbaleri, prilikom izvodjenja najstroţe kazne, budu «blokirani», pa promaše gol ili slabo izvedu udarac. Neko vreme posle rodjenja, čovek pamti samo ono što mu se dogadjalo u prenatalnom periodu, ali pod pritiskom okoline ta sećanja mu se brišu. Gubitak sećanja na prethodne ţivote, sasvim je opravdan, budući da se čoveku na taj način pruţa prilika za novi ţivot, ali je, s druge strane, onemogućen da uči iz iskustva prethodnih ţivota. U mozgu postoji taj neaktivirani deo, dakle nešto što je čoveku vrlo potrebno i taj segment bi mogao da se aktivira, samo što čovek ne zna kako. Zato bi trebalo pogledati kako to izgleda kod ţivotinja – da li one imaju deo mozga koji je potpuno neaktivan i čemu on sluţi. Njihov mozak je, svakako, manje savršen i one ne mogu da rade mnoge stvari koje čovek moţe, ali se postavlja pitanje da li ţivotinje poseduju neki deo mozga koji, upravo od više svesti, prima fotone ili osećaju samo pomoću energetskog omotača, pa im zbog toga ne treba nikakvo obaveštenje preko radija da dolazi cunami. MeĎutim, čovek moţe s pravom postaviti pitanje, zašto, uprkos velikom napretku tehnologije i znanja, problem raka i side još nije rešen. A opet, atomi su istovremeno -- u zavisnosti od materije, nematerije i energije -- čvrsti i meki. Oduvek su izmišljani razni sastavni delovi atoma, tragalo se za njima (prvo se, kao u slučaju HIV-a i klice raka, donese presuda, pa se posle istraţuje krivica okrivljenog). Da li je klica raka greška u Boţijem oktavno-notnom sistemu, greška koju su ljudi stvorili u Boţijoj muzici koja se izvodi na fotonskim instrumentima? Kakvi su to «mali huligani» koji, cepanjem jezgra vodonika, uranijuma i drugih elemenata, remete sklad u prirodi? Sve moţe da prelazi iz jednog stanja u drugo, pa tako i čovek moţe da remeti muzičku simfoniju stvaraoca univerzuma. Sve ono što se kosi sa dobrim delima smatra se «djavoljskom rabotom». A ko je djavo? Djavo je samo naličje Boga i otelovljenje zla. A šta je zlo? Zlo je druga strana dobrog. Da ne postoji nesreća, ne bismo znali šta je sreća, a i to je relativno. Nesrećan čovek duboko pati, a neko drugi bi, u njegovim okolnostima, bio do poslednjeg detalja, vrlo srećan i zadovoljan. O ljudskoj sreći

Sreća (i endorfin, kao «hormon sreće») je krajnje subjektivna stvar. Čak i kod objektivnih i velikih stresova i trauma, čovek ima potrebu za srećom. Uprkos teškim okolnostima, on doţivljava kratke periode spontane euforije, pa se tako malo opusti, ali se dešava da odjednom postane euforičan. Kad lekar vidi da je pacijent euforičan, on to shvata veoma tragično, ali to nije tako. Euforija je samo predah u trenucima kada čovek više ne moţe da podnose nesreću – ona dolazi naglo, i to traje dogod čovek ne skupi malo snage. A optimizam i pesimizam su samo različiti načini gledanja na iste stvari. To je polupuna i poluprazna čaša vina -- polupuna za optimistu, a poluprazna za pesimistu, a u pitanju je ista čaša i ista količina vina. I sama sreća ne zavisi samo od endorfina, nego od negovanja endorfina. Kada čovek stalno prebrojava sve što je lepo oko njega, za njega i u njemu, sam endorfin će da raste, ali ako iz istih stvari neprestano izvlači sumorne sadrţaje, endorfin će da opada. Za to postoje veţbe, ali treba naterati čoveka da veţba. Onaj pravi pesimista neće pristati da se izvuče iz svog pesimizma i depresije, neće pristati zato što mu je lepo, nego zato što je to pitanje časti. U suštini, optimizam i pesimizam samo su čovekov izbor. U vezi sa tim moţe se reći da su fotoni kompatibilni sa «hormonima sreće» i ne samo to -- oni sa njima imaju odnos simbioze, neku vrstu proţimanja. Zanimljivo je i da se nedostatak aktivnosti fotona moţe povezati sa opadanjem količine «hormona sreće». U svetlu ove tee, zanimljivo je pozabaviti se svim onim stvarima koje mogu da probude čoveka iz depresije. Dovoljno je da odjednom grane sunce i obasja neki predmet ili da ugledamo neki lep cvet da čovek oseti zadovoljstvo ili sreću, blaţenstvo i mir... Šta se, zapravo, dešava? Kao odgovor na spoljni podsticaj, pokreću se fotoni – sunčeva svetlost, jedno vedro jutro, itd. Stvar je u tome što se fotoni napajaju sunčevom energijom, a ta energija moţe da dolazi iznutra i spolja. Foton prenosi energiju Tvorca -- on je ona dirka na klaviru, pomoću koje se komponuje Boţija muzika, on je veza sa univerzumom, Boţija misao, prenosnik boţanske harmonije. Fotoni su oblik luminescencije (ona nije termičko zračenje nego vid fosforescencije; za razliku od fluorescencije koja je, poput odsjaja, kratkotrajna, to je hladno i dugotrajno osvetljenje). Ponovo o muzici Energija atoma (koji je, recimo, sličan modelu Sunčevog sistema) odrţava se muzikom univerzuma. Ali, šta je muzika koju svira Tvorac univerzuma i šta je muzika, uopšte? Kako se muzika stvara kada se pojedini delovi različitih instrumenata pokreću na razne načine? Dobro, pokreću se, ali šta je potrebno da bi se čula muzika? Potrebno je da se taj zvuk na neki način materijalizuje, da se čuje, ali je isto tako potrebno da se zvuk prenosi. Tek onda dobijamo muziku, ali muzika univerzuma za nas je nečujna, jer se izvodi na frekvencijama koje naše uho ne prima. A kako se ona stvara? Stvara se tako što strujanje energije u prolazu i sudaranju stvara taj vrhunski zvuk, koji se prostire odredjenim ritmom, u odredjenom skladu i po odredjenim nepromenljivim zakonima. Znači, muzika se stvara sama od sebe -- ona stvara energiju i muzika, zapravo, i jeste energija. A šta je muzika koju ljudi stvaraju, komponuju i sviraju? Ona nije ništa drugo nego puko sećanje na muziku koju su kompozitori nekada davno čuli kada su bili oslobodjeni telesnih ograničenja i bili sposobni da primaju frekvencije univerzuma. U pitanju mogu biti i osobe sa «otvorenim» čulima, koje primaju deo muzike univerzuma i jedan njen deo prenose svetu kao

čujnu muziku, pristupačnu ljudskom uhu. Svu tu muziku su oni već negde čuli. To što su čuli, prolazi kroz njihovu dušu, kroz njihovu svest i dobija obeleţje njihove ličnosti, njihove epohe, sveta koji ih okruţuje. Ona se pušta medju ljude, odnosno pušta se u materijalni svet kao muzika koju materijalni svet moţe da čuje. Znači, transformiše se u frekvencije koje mogu da se čuju. Otuda je zato muzika neuhvatljiva, na je jedna moguća priča u vezi sa fotonima. Tako se moţe pretpostaviti da fotoni sviraju tako što se sudaraju, lebde, lete, kruţe i traju u nekom svom unutrašnjem ritmu koji osećaju. On im je potreban, on je deo njihovog ţivota i njihove egzistencije. A to je muzika -- ona smiruje, oplemenjuje i zavodi, ali i umrtvljuje, zaludjuje i budi nova osećanja, svest i podstiče na delanje. Znači, različita muzika moţe da uradi razne stvari. Kao što znamo, muzika deluje na vodu, a voda na ţivi svet. Ako deluje na vodu u šerpi, kako tek deluje na vodu u biću, u čoveku? Ona priča o Orfeju koji je svojom muzikom uspavljivao lavove nije izmišljena. Da bi se postigao takav učinak nije dovoljno da neko dobro ume da svira, već je potrebno da poseduje krajnje dobru nameru i da ume da muzikom kaţe divljoj zveri da je voli, da je prema njoj dobronameran, da joj ne ţeli zlo i da traţi od nje mir i prijateljstvo. Oktava, svet i cela priroda odgovaraju stalno na isti ritam. Svi mi u njemu koračamo, ţivimo i umiremo. Da nije tog osmooktavnog sklada, u prirodi ne bi bilo tih divnih boja cvetova, leptira i cele prirode. Sve je to prelamanje, vibriranje skladnih frekvencija, luminescencija svetlosti fotona. Bez toga svet bi postao crno-bela slika. Medjutim, to ne bi bio jedini problem. Svet bi se jednostavno raspao, jer bi ostao bez energije, bez skladnih putanja od atoma do galaksije. O fotonima Kada govorimo o atomima, onda nema gravitacije, nego postoji stroga koherentnost koja se ostvaruje putem elektrostatičkih i elektromagnetnih polja -- ona drţe elektron koji je čestica ili elektromagnetni talas. Taj elektron moţe da sluţi na razne načine -- kao prenosnik energija ili kao kontakt izmedju atoma. Bez tih čestica nema interakcija, nema molekula, nema ispoljavanja specifičnih svojstava materije. MeĎutim, stvar sa fotonima je drugačija. Fotoni u biljci podrţavaju i odrţavaju suštinu biljke, sadrţe jedan hologramski zapis, jednu sliku, koju daju tom hologramu pomoću celovitosti spektra, dakle, pomoću tog multipotentnog i multipolarizovanog svetla, u fizikalnom smislu reči. Fenomen širenja svetlosti u svim pravcima već je odavno opisan. To poznaje i fizika kao belo svetlo celog sunčevog spektra. Tako svaki foton koji dolazi sa Sunca potencijalno nosi sa sobom energiju ili materiju, što se moţe smatrati podrškom suštini svake jedinke – biljke, ţivotinje, čoveka... Svaka ćelija moţe da apsorbuje samo izvesnu količinu energije koja se njoj dodeljuje u obliku fotona. Medjutim, ta energija sluţi za napajanje hologramskog zapisa, kako bi jače emitovao svoj signal. Jedan deo tog signala sluţi za funkcije unutar same ćelije, dok drugi deo sa duţim talasima sluţi za komunikaciju izmedju ćelija. Samim tim, svaka ćelija apsorbuje i transformiše energiju, ali ne time što koristi foton da bi ga pretvorila u nešto drugo. Zapravo, ćelija funkcioniše kao prava jedinka koja svoju zapisanu informacije na takav način intenzivnije ispoljava. Ako jedinka emituje svoju zapisanu informaciju, onda to ona čini, takodje, pomoću svojih fotona. Tako, traje večna igra stotina i hiljada fotona, koji kao pesnice boksera traţe cilj,

udaraju ga ili samo otplešu svoj večiti ples! Dok elektron kruţi u prostoru, on izbacuje fotone kao ping-pong loptice i u jednom momentu koji niko ne razume foton se oslobodi. Inače, dok su dovoljno udaljeni u slobodnom prostoru, fotoni se samo izbacuju i po tom ponovo vraćaju na elektron. Samo kada se stvaraju nove jedinke, počinje razmena fotona. Onda se nevidljive niti kidaju i tada nema više vraćanja fotona na elektron. Ovo je samo jedan model, koji se moţe opisati matematičkim izrazom, gde se elektron nalazi u odredjenom trenutku. Ako ovo ţelimo da iskaţemo i u matematičkoj jednačini, onda se on nalazi u koordinati na tom punktu, pa ne moţemo istovremeno da kaţemo ništa o kretanju elektrona u prostoru. Kakvu pozitivnu energiju elektron nosi i zbog čega? Moramo imati u vidu i to da se elektron ne moţe «zamrznuti», da bi ostao dovoljno dugo na tom punktu i da bi uopšte bio nosilac energije. Fotoni će se uvek javljati tamo gde se traţi Boţija čestica. Njima pripada slava i prioritet u celokupnom ustrojstvu univerzuma do poslednjeg zrnca peska, poslednje bubice i biljke. U suštini, sve je izuzetno jasno, jer je Boţija čestica svuda oko nas i ona je sve, pa ne ţelim da boţansku iskru svedem na jedan običan foton, jer je ona i mnogo više od toga. Sva ţiva bića obasjana su Boţijim dahom ili Boţijom iskrom. Nešto je samo obasjano, nešto je nadahnuto, nešto je proţeto, a ponešto je do dna natopljeno – ali, sve je to Bog! Što se pomenute boţanske svetlosti tiče, odgovor je jednostavan. Čovek uporno neće da shvati da ne postoji ništa što je samo boţansko ili samo ljudsko. Ako Boţije biće proţima ovaj svet do poslednjeg truna prašine, onda ovaj svet ne moţe da ima neku drugu, neboţansku svetlost. On moţe da ima osvetljenje (sijalicu ili sveću), ali to nije to. Sve je to samo obično osvetljenje, ali ta svetlost, to zračenje koje daje ţivot svetu, jeste upravo boţanska svetlost, iskra, čestica. Svi smo mi obasjani boţanskom svetlošću – neko više, a neko manje, a neko u sebi nosi čak i njenu česticu. Kad boţanska svetlost ili iskra (čestica, energija) iz nekog razloga napusti čoveka, onda on počinje da tone i vene -- ide u neku vrstu ludila. Naravno, i sa boţanskom svetlošću čovek moţe da zapadne u ludilo, pri čemu ona zapada u letargiju, u lenjost i mrtvilo, u neki poluţivot, ali čovek ostaje ţiv i donekle je još uvek obasjan boţanskom svetlošću. Ne bismo smeli da tvrdimo da je i mrtav čovek bez boţanske svetlosti, jer je njegova duša sublimacija Boţije svetlosti, a napušteno telo je osvetljeno kao bilo koja mrtva tvar. A svaki leš je organska materija koja se razloţe kao nepotrebna i prelazi u druge kvalitete, u druge ţivote, u druge načine ţivljenja, što se označava kao kruţenje materije u prirodi. Stvar je u tome što je Bog sveprisutan, on je medju nama -- On je ta energija koja sve proţima i sve zna i etar sve zna. Onog trenutka kad se oslobodimo tela, mi više nemamo tajni. A zašto smo se, onda, uopšte «zatvarali» u truleţno telo? Zatvorili smo se iz straha i da sačuvamo svoju misao da je drugi ne vide. Koliko u toku samo jednog dana čovek ima najbolje i najpoštenije misli, a koliko onih koje su ruţne, čega je i on sam svestan? Šta je čovek u stanju sve da pomisli o drugim ljudima i kako bi bilo kada bi oni znali sve to? Šta bi ostalo od dobrih meĎuljudskih odnosa? Čak i prema onima koje voli, do kojih mu je stalo, čovek moţe da spakuje itav «kofer» odvratnih misli. Čovek drţi svoju misao zarobljenu u telu, što ga sprečava da prodre u etar.

Zbog čega se ljudi plaše nekoga ko «čita» misli? Smatra se da je po nekim malim treptajima moguće pročitati na licu sagovornika ono šta čovek misli i oseća. Ljudi se, ipak, odaju, pa samo treba znati kako se gleda i opaţa. Ako dobro razmislite i pogledate, i te kako ste u stanju da vidite da li čovek laţe, da li je iskren ili neiskren, da li iza njegove priče stoji nešto ili nema ničega. Potrebno je samo istrenirati se za opaţanje onoga što se lepo vidi na licu. Fotoni su i sa jedne i sa druge strane i sve je u njima – oni kreiraju misli, prenose ih, skladište, brišu, itd. -ni su temelj svih znanja i komunikacija. Moţemo ih zamisliti kao talase, zrake duginih boja, astralne niti. Njihova brzina je neograničena, u sebi kriju neslućene mogućnosti, a podloţni su transformacijama u najrazličitijim oblicima i bojama. Kada se jednog dana fotoni malo više prouče, kada sve to bude pristupačno, videće se da postoji ogroman broj različitih fotona i da su oni vrlo komplikovani u medjusobnim odnosima, kao i da imaju vrlo raznolike funkcije u gradnji sveta, naročito bestelesnog, tj. duhovnog. Fotoni, zapravo, spajaju bestelesni i telesni svet. Oni proţimaju telesni svet do tančina, do svakog detalja i spajaju ga sa bestelesnim svetom, kome i sami pripadaju. Sve je na nivou fotona – od prapočetka do laserskih zraka, boje leptira i cveta, ptice, tamne i svetle boje koţe, itd. I Sveti duh je sazdan od fotona, a duša je samo «konzervans». Sve što postoji izmeĎu nematerije i materije sačinjeno od spektra vidljivog i nevidljivog zračenja fotona. Isto tako, sve je delo biohemije i čiste hemije. Do sada nisam naišao u biologiji ni na jednu teoriju koja govori o značaju fotona za ćeliju. Nešto malo o tome govori se u oblasti fotosinteze, ali su sve ostale ćelije, aerobne i anaerobne, izuzete od ovakvih objašnjenja. Njihova dvostruka funkcija kao nosioca energije i nosioca informacija tajna je, verovatno, i za filozofska razmišljanja. Tajna se sastoji u tome da li su energija ili nivo energije povezani sa kvalitetom informacije. Ukoliko stvari postavimo na ovaj način, na kraju se dolazi do zaključka da je u jednoj skali jača ona energija koja nosi kvalitetniju informaciju. U suštinskom pogledu na princip ţivota, zemaljska kugla kao planetarno telo je isto kao ceo čovek ili samo jedna ćelija. samo je to smanjeno ili uvećano. To je ono što nas spaja i što je predispozicija pomoću koje ide komunikacija, jer samo pomoću tog principa moţemo da se prikazujemo i povezujemo. Sve što se dešava u jednom makrokosmosu i što su mnogi veliki umovi propratili, mora se dogadjati i na nivou mikrokosmosa. Naši preci su dokazali da moţemo da stvaramo drţave i druge velike konstrukte, ali ipak postoje zakoni po kojima ţivimo i pomoću kojih delujemo jedni na druge. Veliki i mali entiteti ne bi mogli da jedni prema drugima ispoljavaju tako snaţna dejstva da se to delovanje ne odvija na zajedničkoj pozadini – na biološkom supstratu svesti. Na problemu konfrontacije virusa sa ljudskim organizmom moguće je objasniti šta se, zapravo, dešava na nivou ćelije, organele, molekula, energije ili fotona. O virusima Polazeći od pretpostavljene energetske konstrukcije organizma virusa, došli smo, pomoću fiziku i poznatih zakona elektrofizike, do konstrukcije tog energetskog organizma. Pri tom smo preuzeli kompjutersku sugestiju (nebo) da -- ukoliko se radi o HIV-u -- imamo zajednički nastup virusa. To znači da moja analiza susreta izmedju dve energije, organizma čoveka i organizma virusa, upućuje na to da njihov susret ne treba posmatrati na nivou jedan virus – jedna

ćelija. Treba uzeti u obzir i mogućnost da virus nastupa u zajednici i stvara jedno koliko-toliko homogeno polje. Ono je homogeno u pogledu istih polja energije, a ljudski organizam se tome ne suprotstavlja u obliku zajedničkog potencijala ili zajednički stvorenih polja. U tom kontekstu korisno je izbegavati detaljnu analizu svih zamislivih, poznatih i nepoznatih energija u ljudskom organizmu -- onih finih strujanja duha, duše, elektromagnetizam finih vrsta itd. U ovom trenutku čak bih zamemario i električni potencijal koji se prenosi preko nervnog sistema. Prosečan čovek nema načina da u dovoljnoj meri prima spoljašnju energiju i da se je koristi. Kad bi to bilo moguće, sve ostalo bi išlo lako. A s druge strane uvek je moguće da se od višeg oblika energije stvore njeni niţ oblici, dok je obrnuto mnogo teţe ostvariti. A mi polazimo od konfrontacije na nivou elektromagnetnih polja, koje mogu da proizvode sve ćelije i svi virusi. Ako to uradimo, dolazimo na pitanje koje nas vraća na sam početak ovog izlaganja. Ako na nivou energetskih organizama postoji mogućnost spajanja, povezivanja ili homogenizacije takvih tela, ako se radi o istim vrstama po svom kvalitetu, onda iato pravilo vaţi i za virus i za ljudske snage. Verovatno je moguće da postoji mnoštvo ljudi i pojedinaca sa tzv. kompatibilnom energijom i takvim poljama, koji na taj način stvaraju puno veće skupine ili polja. Što se tiče virusa, postavlja se pitanje da ono što vaţi za spajanje polja ili nastupa u jednom organizmu vaţi i za viruse i čak za ceo planetarni sistem, u kome kriju, povezuju daleko veće količine energije. Kada bi čovek, sam ili uz pomoć spolja (neki aparat ili drugi čovek), promenio svoju energiju, uspeo da je prikupi i superponira, kako bi bio u istom «znaku» i «pravcu» sa virusom, virus bi tada bio pobedjen. To se poklapa sa onim što sam malopre pomenuo. Ljudski organizama nije u dovoljnoj meri razvijao mehanizme pomoću kojih bi mogao da sadejstvuje ili komunicira sa višim i jačim energijama. To znači da je mehanizam koji je predvidjen u organizmima poput čovečijeg jedini način na koji mogu da se proizvedu fini mehanizmi napada. Ti mehanizmi nisu poklonjeni, to je jedna velika tajna i svako ko ovlada tom tajnom i uspe da svoju i spoljnu energiju iskoristi i usmeri u pravcu neophodne borbe organizma sa virusom, uspeće sam sebe da izleči, uspeće da se suprotstavi energiji virusa. U korist ovakve tvrdnje mogu da podsetim da skoro sve religije sadrţe poruku okretanja sebi kao rešenje raznih problema, pa i bolesti. „Uzdaj se u se i u svoje kljuse!“, kaţe narodna mudrost. S vremena na vreme, moţe se primetiti da se govori o mogućnosti promene polariteta, što se u potpunosti poklapa sa mojim radom. Mnoge stvari znamo iz iskustva i mada ih slabo razumemo, sve se svodi na činjenicu da količina negativnih jona u području gornjeg dela trupa (od pazuha do glave) deluje vrlo pozitivno na (subjektivno i objektivno) stanje organizma, što je zajedničko čoveku i ostalim biološkim jedinkama na našoj planeti. I biljkama pogoduje kad rastu u većim grupama i tada iznad svog tela razvijaju polje negativne jonizacije. Takav fenomen i ambijent postoji i u zdravoj šumi i na otvorenom moru. Ta se slika sve više zatvara -- ona postoji i u sistemima merenja, čime se mogu pratiti ti fenomeni. Do sada nisam naišao na ovakav rezime, a pogotovo ne putem filtracije virusa i virusnih oboljenja. Što se tiče omotača virusa, njega je moguće oslabiti samo jačom energijom. Onog trenutka kad energetski omotač ćelije prsne, ćelija više ne postoji. Ukoliko se ova postavka prihvati kao tačna, prisustvo virusa moglo bi se ustanoviti neuporedivo lakše nego što se to sada

radi -- treba samo staviti preparat pod infracrveno svetlo i očitati rezultat. Pod infracrvenom svetlošću razmaz krvi pokazuje da li ima virusa ili ne. To bi bilo mnogo jeftinije, brţe, efikasnije i došlo bi se zaključka da su i u ćelijama «zdravih» osoba postoje virusi. Virusi su paketi infektivne nukleinske kiseline, oko kojih postoji zaštitni omotač. To su najinfektivniji intracelularni paraziti koji se sami reprodukuju, ali virusi ne mogu da stvaraju energiju metabolizma, niti mogu da sintetišu proteine. Od drugih ćelija razlikuju se po tome što sadrţe DNK ili RNK, ali ne i jedno i drugo. Sad zamislimo jednu ćeliju, jedinku virusa, koja je 300 000 puta veća od atoma, na čijoj se spoljnoj opni (poput elektrona kod atoma i kao glavni delovi za komunikaciju) odjednom pojavljuju saharidi -- nezamenjivi činioci u ćelijskoj interakciji. Pošto i bakterije poseduju polisaharidni omotač, to dolazi do izraţaja cela postavka u vezi sa hibridizacijom izmedju virusa i bakterije, kada novonastali virus, u odnosu na prirodne viruse, dobija novu razornu snagu. Moguće je zamisliti da se slična stvar dogadja i na energetskom planu kao u slučaju fuzije atoma, koja još uvek nije uspela na ovoj planeti. Baš pomoći fuzija trebalo bi, uz maksimalno angaţovanje energije, povećati atomsku masu jezgra i samim tim omoguti mu svojstva sasvim druge vrste. Nastale posledice te energije se izraţavaju u energetskom nivou elektrona, koji je u obliku fotona. Kao višak i novi dobitak energije koji moţe da se koristi, fotoni se rasprše na sve strane. Ako smo svesni toga da se kod atoma i kod hibridnog virusa radi o negativnom naelelktrisanju na spoljnom omotaču, onda smo vrlo blizu shvatanja cele problematike i haosa i posledica smrtonosne igre koje su nanete čovečanstvu. Otkrivanjem značaja polisaharida, kao neshvaćene pogranične zone izmedju materije i energije, dolazimo do jedinog dokaza te slike. Rad na tom polju dokaz je za to da su polisaharidi prostorne konstrukcije koje su, po svome ponašanju i i konstrukciji, najbliţi atomima koji ih čine. Oni se najlakše medjusobno spajaju i stvaraju velike konstrukcije molekula i mogu da se postepeno razgrade, pa su zato postali prvi mehanizam korišćenja i skladištenja energije u prirodi. Zbog svih tih dragocenih svojstava, lakog oslobadjanja i spajanja energije, oni su, verovatno, ušli u onu sferu ţivih jedinki i mikroorganizama (na opnama), gde sluţe za medjusobne kontakte, za prostiranje signalnih energija, a, moţda, i za korišćenje smrtonosnih energija. Pre više od 50 godina jedan naučnik je u Rusiji objavio rad u kome tvrdi da je, prilikom ispitivanja infektivnosti u jednoj hematološkoj laboratoriji, dobio vrlo neočekivane rezultate. Kada je podelio sud u kome je ispitivao viruse (Petrijevu šolju) na dva, hermetički razdvojena dela, utvrdio je da je infektivnost virusa prešla iz jednog suda u drugi. Ovaj naučnik je tvrdio da nije moguće da infektivnost prolazi sa jedne polovine na drugu stranu posude koja nije inficirana virusom, ako su ta dva dela hermetički razdvojena. Kada je potraţio uzrok pojave infekcije susednih ćelija u jednom slučaju, ali i razlog njenog izostanka u ponovljenom eksperimentu, našao je da je za deljenje posude u jednom slučaju korišćeno kvarcno staklo. Iako su obe sredine bile maksimalno izolovane, infektivnost je prošla kroz kvarcno staklo. Danas je nauci poznato da kvarcno staklo propušta ultravioletne zrake, dok ih obično staklo veoma malo ili uopšte ne propušta. Iz svega pomenutog moţe se izvesti zaključak da je moguće da se virusi povezuju nekom vrstom komunikacije, pri čemu nije potrebno da se nalaze u neposrednom materijalnom ili nekom drugom kontaktu. Naime, virusi mogu da emituju specifične signale, pa se nivo tih signala u prirodi moţe uvećati i do deset hiljada puta. Za sada je to dokazano samo u uslovima smrti, ali niko nije govorio o tome šta se

dešava prilikom mutacije neke bakterije, koja takoĎe ima omotač od polisaharida, odnosno omotač negativne energije. Od ranije je poznato da ćelija, u slučaju smrti, razvija izuzetno veliku energiju, koja inače postoji kao vitalna energija, ali na niskom nivou. Iako je u celom svetu priznat izuzetan značaj DNK (ona je centar informacija, ponašanja, upravljanja raznoraznim procesima genetike, raznim enzimima, koenzimima, molekulima, integracijama i dezintegracijama raznih hemijskih procesa), moţda bi bilo podjednako zanimljivo razmotriti mogućnost prenosa informacija u celini u vidu geneze. Putem mnogobrojnih eksperimenata, Todoksinova studijska grupa je došla do saznanja da HI-virus vrši transekciju materijalno-prostorne barijere (ona ne propušta ni gas, ni bilo koji vizuelni spektar, osim onoga što je ultravioletno). Tada smo ponovili nešto što je odavno uradjeno bez implikacija na HIV i postavili tezu da taj virus ima moć replikacije bez potrebe za ćelijom domaćinom, i to uz korišćenje reverzne transkriptaze, ali i bez nje. Činjenica je da se pomoću elektromagnetnih informacija i snaţnih polja, koja prenose te informacije, pomoću pojačivača i snaţnih «antena» mogu prenositi čitavi nizovi tih informacija, koje bi mogao da dešifruje jedan primalac. Poznato je da u prirodi i svetu elektrotehnike postoje informacije, u kojima primalac mora aktivno da učestvuje da bi je dešifrovao, mada postoje i primeri, gde je odašiljač aktivan, a primalac pasivan. Trebalo bi razmisliti o tome da li je moguće da primalac medijuma energije bude u ovom slučaju ne jedinka, već neka vrsta (alkohol ili destilovana voda za homeopatiju). Ta energija je totalno nepotrebna i moţe se apsorbovati pod dejstvom emitovane informacije i tako počinje da poprima odredjeni oblik i na kraju se stvara DNK ili RNK. Sve potrebne informacije javljaju se u obliku aktivnog elektromagnetnog polja, koje je daleko snaţnije i po svome kvalitetu daleko iznad materijalizovane strukture duplog heliksa sa nekim vrlo jednostavnim baznim jedinjenjima. Moguće je stvoriti vrlo jednostavna jedinjenja, prostorno ih oblikovati i nanizati u pravilnom redosledu. Kada je reč o polisaharidima ili kada su pitanju glikoproteini na površinama ćelija, virusa i na njihovim omotačima, njihovim poreĎenjem sa sastavnim elementima DNK i RNK dolazimo do saznanja da su osnovni elementi fosforno-šećernih ovde zastupljenih jedinjenja na nivou gradivnog materijala identični. Taj «paket» najsnaţnije biološke informacije izuzetnog kvaliteta i snaţnog potencijala mogao bi da se „nafiluje“, da se elementi sastave i da se napravi supstrat. Za mnoge bi ova tvrdnja mogla delovati izuzetno smelo, prvo mnoţenje virusa, pa onda medjudejstvo različitih elektromagnetnih polja. Ako se zapitamo šta su ta polja i imamo u vidu da ona nisu identična sa poljima nekog aparata, onda vidimo da ne moţe jedno polje, iako je negativno naelektrisano, da bude identično sa nekim drugim poljima sa istim naelektrisanjem. Biološka jedinica ima specifična svojstva, koja mogu biti donekle kompatibilna, ali nisu identična, iako imaju identično naelektrisanje. Samo ukoliko se pribliţavamo nekom višem stepenu identičnosti, moţemo da neutrališemo odredjene informacije. (Za vreme II svetskog rata pravljeni su odašiljači u kontrafrekvenciji amplituda, pa je pozitivna amplituda u kontrafrekvenciji emitovala negativne impulse i brisala informaciju).

Ako zamislimo elektron kao loptu koja kruţi oko nekog jezgra i stalno pravi neke zračne efekte (izbacuje plazmu i fotone, koji kao da su vezani za elektron nekim nevidljivim električnim nitima), onda se proces odvija ovako: ako fotoni nemaju gde da udare da bi se «zakačili», oni se vraćaju nazad na elektron i opet poleću. I dok elektron kruţi u prostoru, on izbaca fotone i u jednom trenutku foton se prosto otkači. Dok su u slobodnom prostoru dovoljno udaljeni, fotoni se samo izbacuju i ponovo vraćaju na elektron. Medjutim, kad se stvaraju nove jedinke, počinje razmena fotona i onda se kidaju veze izmeĎu eelktrona i fotona. Iako je ovo samo apstraktan model, ovo pominjem zbog toga što niko do sada nije napravio model u eksperimentalnoj fizici, pomoću koga bi se moglo objasniti kako se elektroni, zapravo, kreću oko jezgra i koji je to mehanizam, koji fotone drţi u vezi sa elektronima. Ukoliko je tačno da su fotoni eteričkog porekla, koje je elektron svojom snagom, veličinom i negativnim potencijalom privezao za sebe, foton bi morao da bude polarizovan -mora da bude elektromagnetski osetljiv na negativno naelektrisanje, tj. da bude pozitivno naelektrisan. MeĎutim, još niko nije utvrdio da li je naelektrisanje fotona pozitivno ili negativno. Budući da znamo da je elektron čvrsto vezan za atom, verovatno nije svejedno da li elektron dolazi od atoma «X» ili «Y», što mu daje različite kvalitativne osobine, ali osnovna razlika leţi, verovatno, u kvalitetu njegovih fotona. Kada govorimo o količini, to znači više ili manje fotona! Da li je moguće da su fotoni u obliku brzih hetero-talasa i da svaki foton nosi delić informacije? Niko nije uspeo da vidi kako se stvarno foton kreće, a to dinamičko mišljenje je samo jedan hologramski zapis. Hologram je polarizovana svetlost, u stvari, to su dve različito polarizovane svetlosti, pa kada se hologramski zapis osvetli polarizovanom svetlošću dobije se izvorna informacija. Pošto je poznato da je DNK jedan od mogućih generatora infracevrenog svetla, to znači da ona moţe da zrači monohromatskom svetlošću. U skladu sa tim postavlja se pitanje da li bi konstrukcija DNK mogla da čita hologramski zapisanu informaciju. Pomoću svoje svetlosti, DNK moţe da pročita tu informaciju, pa samim tim, moţemo doći do zapaţanja da elektroni transportuju fotone informacije. Oni imaju električni potencijal i ponašaju se elektroneutralno. Foton putuje zahvaljujući činjenici da u predispozicijama za ovo „putovanje“ postoje polariteti («plus» i «minus»). Sve ono što se prema pozitivnom i negativnom naelektrisanju ne ponaša onako kako se očekuje naziva se neutrino i ne moţe da prenosi informaciju. Budući da foton polazi sa elektrona, onda nije slučajno što su ćelije na spoljnoj opni prema polu i prema jezgru polarizovane negativno, dok je onaj deo prema membrani od DNK pozitivno naelektrisan. Svaki elektron poseduje sposobnost prodiranja na razne načine (u obliku hrane, proteina, preko membrane, itd. -- dakle, postoje razni mehanizmi protoka), ali kada se jednom nadje u citosolu i počne proces degradacije, elektroni se oslobode. Postavlja se pitanje gde ti elektroni putuju. Ne kreću se oni samo unutar opne, nego pre svega putuju u pravcu jezgra. Da nije ovako, bilo bi apsurdno tvrditi da je jezgro «plus», a opna «minus». Medjutim, ako kaţemo da je ćelija jedna jedinka, koja je u stanju da čita i, do izvesne mere, preradjuje informacije, onda i nije neophodno da elektron završi u jezgru, jer bi to nanelo čak i odredjenu štetu. Trebalo bi, dakle, razmotriti šta se dešava sa elektronom i njegovim fotonima od momenta ulaska elektrona u citosol. TakoĎe bi trebalo osmisliti eksperiment kojim se moţe dokazati da se kvalitet u bilo kom obliku fotona, koji su vezani za odredjenu količinu elektrona,

menja i da postoji korelacija izmeĎu menjanja fotona i DNK. Treba, dakle, sagledati tu medjusobnu povezanost ulaska putujućeg elektrona u citosol i istovremenih promena u fotonima ili DNK. Ogroman pomak bi bio učinjen ukoliko bi se isto dokazalo za neki od virusa koji, na sličan način, ulaze u ćeliju. Virusima uopšte nije potrebno da aktiviraju mehanizme (npr, reverznu transkriptazu) da bi postigli odredjene promene na ćelijama domaćina. Virus moţe da izvrši te promene, ne pomoću svojih, nego pomoću fotona koje prenosi, infracrvenom ili polarizovan svetlošću, pri čemu je neophodno da ima jači potencijal, tj. jače polje od ćelije domaćina. Lakše će se dokazati šta virus radi sa ćelijom domaćina, nego šta jedan ili nekoliko elektrona čine u odnosu na DNK. Ove pojave veoma su interesantne, jer potvrdjuju da su fotoni nosioci odredjenog kvaliteta koji utiče na DNK. Taj makromolekul nije neka mrtva stvar, čim moţe da reaguje na kvalitet fotona i okoline. Kao nosilac zapisa, virus pomoću fotona emituje energiju i dovodi do promena u DNKćeliji i, uopšte, dok elektroni koji ulaze u ćeliju nisu samo nosioci energije u smislu elektronskog potencijala. Sve se to vidi jasno na nivou samog elelktrona. Moramo se pozabaviti i sukobima izmedju informacija i energetskog potencijala bakterija i virusa, budući da su oni česta pojava, pa bi trebalo naći odgovarajući model za njihovo objašnjenje. Kako jedan mali virus moţe biti nosilac energije, koja je jača od «prirodne» energije, budući da mu se moţe izmeniti jedan deo DNK? Medjutim, ovakvo razmišljanje podrazumeva zaustavljanje na onom statičkom modelu, prema kome DNK sadrţi sve bitne informacije. Ja ne delim to mišljenje. Otišao sam korak dalje, pa sam postavio DNK kao laser i kao hologram. Laser je postavljen u aktivnom smislu, pošto moţe da zrači, da aktivno interaguje sa okolinom, dok hologram pasivan prenosilac i sluţi kao mehanizam zapisnika. On stvara sebi zapis u obliku DNK-strukture koja je svima poznata. Ako je to tačno, onda se u HI-virusu krije nešto što je bakterijskog porekla. Nije uopšte značajno da li su se prenosili ili se prenose molekuli, jer je očigledno moguće preneti jedan deo holograma, koji je znatno snaţniji. Baš taj deo ima razarajuću moć u odnosu na ćeliju, ali se postavlja pitanje, koji je to deo koji omogućava bakteriji da ima toliko jače dejstvo na ljudske ćelije od virusa. Ako DNK sadrţi onaj deo koji nije dešifrovan u HIV-u, onda taj deo moţe sadrţati komplementarnu informaciju za aktiviranje starih vakcina. To znači da je pri vakcinaciji dobijena informacija o razviju bolesti (recimo TBC ili poliomijelitis) uništena je pre nego što se deponuje detetu ili odrasloj osobi, dok se sa HIVinfekcijom ta informacija ponovo vraća. Tada nastaje borba odbrane koja je, poput janičara, izgubila pamćenje i uljeza koji je potpuno svestan i pojačan informacijom kuge (plus još 1,2 virusa). Nije dovoljno da informacija samo stigne do ćelije, već mora da prodre u nju, da je razori je i da iz nje pošalje novu informaciju, kako bi se stvorila svojevrsna odrana «najamnika» koji štite agresora, umesto da brane organizam. Na taj način antitela postaju laţna odbrana. Pri tom je veoma bitno pomenuti i specifičan mehanizam, pomoću koga HIV obnavlja uništeni deo i nastavlja da, do kraja, deluje kao jedna celina. Ako DNK izgleda kao gramofonska ploča i ako se ta ploča na jednom delu preseče, onda se tu gubi deo spirale DNK ili se napravi da se helikon tu razilazi, pa je informacija prekinuta. Ukoliko se taj presek, na neki način, ponovo

spoji, ponovo se dobija celina. Uraditi tako nešto, značilo bi dobiti pravi argument za tvrdnju da ceo prenos informacija ide pomoću elektrostatičkih, infracrvenih ili ultraljubičastih zraka. Za sintezu informacija unutar nukleusa u sistemu ćelijske DNK, fenomen mesindţera (glasnika) se javlja samo pod komandom elektromagnetnih talasa. Cela molekularna biologija se danas zasniva na činjenici da su naučnici pronašli jedan odsečak, nazvan matrica. Tako, na primer, za sintezu «X» i «Y» proteina postoje dva različita odsečka, ali niko ne pretpostavlja da se DNK, kada je ćeliji potrebno, na odredjenom mestu otvara, odvaja tačno koliko je potrebno da se sintetiše jedan negativni duplikat RNK, Potom se otvor zatvara i RNK putuje iz nukleusa u citosol, na mesto gde će se, pod njenom komandom, stvoriti protein. Sve što se dogadja pod komandom je neke informacije koja je zapisana u obliku holograma, a hologram stvara ceo DNK i njime upravlja. To je mehanizam ili individualni stav, koji ćelija, kao nosilac svojih informacija, zauzima u odnosima sa okolinom i sopstvenim telom. Izuzev statičkog kompleta, koji se dobija od praćelije, svi ostali procesi u ćeliji su pod njenom vlastitom komandom, koja se vrši putem interakcije sa drugim ćelijama ili samostalnim delovanjem same ćelije kao jedinke. Zbog toga smatram da je RNK povezan sa informacijom ultraljubičastog svetla. Pošto ono steriliše u velikoj meri, to postoje mnoga objašnjenja da kancerozne ćelije imaju od 20 do 1000 puta veću emisiju fotona na ultraljubičastoj talasnoj duţini, od zdravih ćelija. Tako nastaje izuzetno snaţna informacija, tzv. malformacija, koju ćelije primaju i na nju reaguju nekom vrstom nasilnog ponašanja. Ultravioletno svetlo, koje je neophodno za informacije u citosolu, zloupotrebljeno je u ovom slučaju za intracelularnu komunikaciju. Virus, takodje, vrši emisiju u okviru ultravioletnog polja (šalje talase iste duţine kao i sama ćelija) i ulazi u ćeliju tako da ga ona ne registruje, kao da je podstanar ćelije. Tako virus (proteini virusa su, takodje, neka vrsta molekula proteina) ţivi u ćeliji, mnoţi se, a pošto su i virusi klonovi, to je, zapravo, rak ćelije. Kada ukupna snaga virusa u jednom trenutku poraste (virus je 1000 ili 10 000 puta manji od ćelije i njihov broj u ćeliji naraste na 1000), onda su oni, verovatno, u stanju da prenesu svoju informaciju na DNK ćelije. Ukoliko se sada vratimo na RNK (mesindţer ili glasnička RNK) i RNK-virus, videćemo da on emituje talase veoma slične duţine kao i same ćelije. Poznato je iz fizike da izmeĎu talasa slične talasne duţine i drugih karakteristika postoji tzv. Interferencija, tj. izobličenje, koje lakše nastaje ako su talasne duţine bliţe. Pre nego što se gomila virusa nadje u ćeliji inficiranoj HIVom, deluju razni blokirajući agensi. To moţe biti razlog zbog koga dolazi do inhibicije odredjenih funkcija, a da se virus ne moţe identifikovati, ali se mogu zapaziti ćelije, u kojima se već nalazi ogroman broj virusa. Puka slučajnost je pronaći ćeliju sa jednim jedinim virusom, ali to je dokaz da u njoj moţe da dodje do blokade odredjenih efekata. Postoje teoretska razmišljanja o tome da virus moţe da udje u ćeliju i da je napusti, odnosno da su virusi, iz nekog razloga, ostavili ćeliju u ţivotu. To moţe da znači da nisu bili dovoljno snaţni, nisu narasli do broja konačnog raspada ćelije, ali su bili dovoljno snaţni da prenesu ili razbiju odredjene sekvence DNK, koje su odgovorne za sintezu nekoliko glasničkih RNK (mRNK), a koje su opet, sa svoje strane, odgovorne za sintezu nekoliko vrsta proteina.

To je vaţno za ćelije u kojima su već bili virusi. Postoje radovi iz 1988. godine, u kojima se govori da su samo spoljni receptori neka vrsta antene, pomoću koje se prenosi, kao putem pojačala, informacija do jezgra. Sve ovo je potpuno razumljivo, ukoliko se ima u vidu da je spoljna opna u odnosu na jezgru negativno polarizovana. To funkcioniše baš kao antenski modul što znači da je omotač sa jezgrom antena, dok specijalni rezonatori koji biraju šta će da prenesu, a šta ne, čine receptor. Ukoliko je virus bio u kontaktu sa površinskim markerom i nije ušao u ćeliju, što je u laboratorijama i isprobano, ipak je došlo do malfunkcije, do inhibiranja svih funkcija ćelije. Naravno, moguće je i upotrebom nekih rastvora oštetiti fiziologiju ćelije, ali je princip isti. Zato se postavlja pitanje kako je virus to mogao da izvede. Zemaljska kugla kao planetarno telo je isto kao ceo čovek ili samo jedna ćelija i u suštinskom pogledu na princip ţivota samo je smanjeno ili uvećano. To je ono što nas spaja i što čini predispoziciji funkcionisanja komunikacije, jer samo pomoću tog principa moţemo da se prikazujemo i povezujemo. Opravdano bi bilo da se funkcija DNK, kao najznačajnijeg biološkog molekula, tumači ne jednostrano kao morfološki model, prema kome se sintetiše sav ţivot i koji moţe da se izraţava na nivou elektrostatičkih i elektromagnetnih polja ili uloge u prenosu energije ili informacije. DNK treba tumačiti na osnovu njene mikrostrukture i po zbirnoj svesti koju zahvata. Naime, DNK je slična hladnom provodniku, pa moţe da prenosi informacije bez ikakvog gubitka energije. Ukoliko ima takvo svojstvo, moţe se pretpostaviti i da ima neku vrstu ulaza, tj. otvora, u koji moţe da se postavi informacija u vidu holograma, odnosno da posluţi kao mali rezervoar za hologramski zapisanu informaciju. Zbog odredjenih električnih svojstava (da se energija ne gubi), ta informacija moţe da se za vreme trajanja tog entiteta nalazi u njemu, bez gubitka energije ili uz njeno povremeno osveţavanje, takodje, u okviru te sredine. Sada postaje jasnije zbog čega i virusi i bakterije mogu da tako snaţno deluju na ćelije. Ako se sva tri pomenuta entiteta ponašaju kao zbir i budući da i DNK funkcioniše, po svojoj strukturi, na isti način, onda postoji objašnjenje zbog čega, na nivou energije i protoka energije, takve celine mogu snaţno da deluju jedna na drugu, bez obzira na sve različitosti u morfološkoj strukturi. Ceo prenos informacija, koji karakteriše jednu jedinku, ima svoju suštinu i izvor na energetskom nivou. Rezultat te činjenice je da se energija, na kraju, pretvori u materiju -- prvo, u obliku DNK, a DNK, potom, sebi stvara primarne materijalne ambijente, koji joj omogućavaju da bude u komunikaciji, kao otvoreni sistem. Pre mnoga godina je postavljen postulat da su svi biološki sistemi otvoreni za prijem energije, ali i za emitovanje energije. Sve što je zapisano u DNK mora da stvara uslove za njen nastanak, pa s toga virus i bakterija moraju imati na svojoj površini sve što im omogućava ne samo materijalni metabolizam, nego i da imaju sisteme i strukture na energetskom nivou, što nego što se on i stvori. Kada ćelije umiru, povećavaju za 1000 puta snagu emitovanja infracrvenih i ultravioletnih zraka u odnosu na period pre svog odumiranja. Kao prirodni sistem, one tu informaciju predaju na jednostavan električni način svom potomstvu. Energetski potencijal ćelije na umoru prelazi u momentu sa jednog na drugi entitet (ćeliju). Prema Ajnštajnovom zakonu, energija se ne gubi, nego prelazi sa jedne na drugu ćeliju. Ako to sada prenesemo na nivo virusa (i ukoliko se oni, volvoks-deobom, namnoţe u jednoj ćeliji i ako pri svakom novom «radjanju» dolazi do hiljadu puta jačeg emitovanja), onda

moţemo zamisliti šta se tek dogadja u lančanom sistemu. Pošto se radi o istoj virusnoj energiji istog porekla u ogromnim količinama, moguće je spajanje energetskih čestica u jednu ogromnu energiju. Ona nosi identične informacije, nalazi se u velikoj koncentraciji ćelijske osloboĎene DNK i sluţi za hranjenje novih virusa informacijama. U bolesnom organizmu, DNK-ćelije ne mogu više da se zaštite od te druge, strane informacije, jer je gradjena na principu otvorenog sistema (holograma), koji ima receptore (antene), kroz koje ulazi ta energija. Pri tom moţe doći i do deformacija holograma i do očitavanja onkogena na nekim česticama, koji se potom detektuju u materijalnom obliku. Zato nije teško pretpostaviti da se sve dogaĎa mutacijom RNK i DNK i da se RNK-virusi dele po sistemu volvoksa i , samim tim dobijaju dovoljnu snagu da se u poslatoj zbirnoj formaciji (kao na magnetofonsku traku ili dijapozitiv koji je dva puta eksponiran) zapišu dve slike. Ali, ako postoji neka još snaţnija informacija i ako sad počnu da se u svojoj informaciji spajaju -- ne hiljade virusa u jednoj ćeliji, već hiljade ćelija u jednom organizmu --, onda su u stanju da svoju informaciju materijalizuju. Nastanak nebiologije je, zapravo, stvaranje ni iz čega – od «blata» dijamanta i / ili plemenitih i neplemenitih metala, gasova i svega što će tek biti otkriveno. U početku je postajala prasupstanca, koju je stvorila priroda poput one muzike koja potiče od akorda i sofisticirane, premudre simfonije. Ona se čuje i danas u drţavama na severnom Baltiku. Tu muziku prirode, čiji su autori zima, more i vetar, moţe se snimiti i reprodukovati. Iz oktavnog ustrojstva i prasvesti prasupstance stvorena je i Pramudrost, sam Tvorac. Prema tome, i evolucija se moţe shvatiti kao posledica ovog suptilnog stvaranja prasupstance svesnosti – najviše inteligencije ili ono što je stvorilo ovu inteligenciju. Bog Tvorac se moţe označiti kao sveprisutna, najkvalitetnija s svesvesna prasupstanca. Lična voda je, takoĎe, svuda prisutna. To nije obična voda, već jedna neverovatno suptilna, koncentrovana i sveproţimajuća supstanca koja je veoma kohezivna i rastegljiva. Upravo lična voda je nosilac informacije, a ne geni (oni samo mogu donekle da ih «čitaju» i prenose), dok m su itohondrije samo delimično čuvari genetskog «nasleĎa». Čovek nije izmislio gene -- oni postoje, samo su bez te suptilne, svete supstance, koju moţemo nazvati i sveta voda. A potpuno specifični pripadnici biološkog sveta jesu biljke. Kod njih je u punoj meri izraţena mogućnost prelaza iz jednog u drugi svet, iz jedne u drugu mapu imuniteta. Dovoljno je razmotriti situaciju kada se biljke ponašaju kao svojevrsne fabrike. Naime, biljke imaju sposobnost da iz jednog metala sintetišu drugi metal, koji im je potreban za njihove ţivotne funkcije --npr. magnezijum i / ili gvoţdje, molibden, bakar i drugo. To nastajanje jednog elementa iz drugog dogadja se promenom broja elektrona (valence) u spoljnom prstenu. Talasne čestice, u ovom slučaju, mogu dati potencijal za ţivot, odnosno za stvaranje elemenata neophodnih za ţivot. Da bismo objasnili ovo «čudo prirode», potrebno je, za početak, pozabaviti se egzistencijom biljaka i njihovom ulogom na Zemlji. U vreme kada se biljke beru i prepariraju za lečenje, one su 30 – 40% lekovitije nego kada se taj postupak obavlja u neke druge svrhe i kada ga obavlja neznalica. Dovoljno je samo uporediti biljku u saksiji sa onom na njivi ili sa cvetom u vrtu (on poseduje drugačiju lepotu, drugačije raste kada se voli i sa njim opšti i kada onaj koji se cvet neguje «sa dušom»). Sasvim je drugačije ako se biljka samo mehanički zaliva i gaji.

(Budući da su ţivotinje ipak bliţe čoveku, slično poredjenje moţemo napraviti i na polju staranja o njima. Jedno je kada domaćica gaji neku domaću ţivotinju sa ljubavlju, a drugo je kada se ţivotinje legu u inkubatoru, gaje industrijski, bez ikakvog učešća ljudske duše. Jedna kokoška koja se izlegla iz jajeta, -- kojoj su se svi radovali, mazili je dok je bila pile, puštali je da šeta po dvorištu, prinosili joj hranu sa puno ljubavi -- imaće sasvim drugačije meso ili jaja, nego kokoška koja je odrasla, na primer, na dobru nekog poljoprivrednog kombinata.) Ali, da se vratimo biljkama. Svaka od njih ima svoju dušu i preko nje uspostavlja kontakt sa svakom drugom dušom koja to ţeli. Duša se sa dušom zbliţava, pruţa jedna drugoj toplinu, emocije. Iz tog razloga biljka oseća strah kad neko dolazi da je poseče, otkine ili ubere njene plodove. Ona tačno zna šta će da joj se desi, pa doţivljava stres i paniku. Biljka koja je ubrana pod stresom i treba da se koristiti u ishrani, ima isto negativno svojstvo kao ţivotinja koja je, pod jakim strahom, ubijena u iste svrhe. Nije uopšte slučajno što muslimani, prilikom uvoza mesa iz nemuslimanskih zemalja, zahtevaju da se ţivotinje namenjene za njihovu upotrebu kolju pod posebnim uslovima (ritualom). Ukoliko se taj ritual klanja ne ispoštuje, takvo meso je loše za ishranu. Pojedinac koji poseduje znanje i posvećen je pravljenju lekova i čajeva od lekovitog bilja mnogo je efikasniji nego čovek koji je ignorantan i ravnodušan. Nije dovoljno znati recepte i meriti na vagi – toliko grama ovoga, toliko onoga, pa to sloţiti i pomešati. Da bi se iz biljaka izvukle i primile prave tvari, onaj koji ih priprema mora da daje sve od sebe, da svojom dušom objašnjava i upućuje biljku, čemu treba da posluţi. Biljka se, u suštini, rado predaje čoveku na upotrebu -- ona je svesna svog značaja za ţivot ţivog sveta. Različite situacije za biljku su kad neka ţivotinja pase i kada čovek dolazi sa srpom ili kosom. Sasvim je drugačije ako kosac peva ţetelačku pesmu ili čak izgovara molitvu, ako biljci i svim tim duhovima bilja upućuje neke reči i govori im šta to čini. Kad kosi travu ili ţanje ţito, kosac priprema i daje novo seme, dok ţivotinja koja pase biljku daje djubrivo, dakle hranu za nove biljke i to je jedan zatvoreni krug. Drugačije se biljke odnose prema tom prirodnom krugu nego prema grubom, bezdušnom uništenju. Isti je slučaj i sa mehaničkom pripremom biljaka, koje nemaju svest o svojoj nameni. Osoba koja nema svest o tome zašto, na primer, bere odredjenu biljku ne moţe joj ni predati poruku kako njena svojstva treba da pomognu nekome da ozdravi. Čovek koji to zna, radi uz molitvu duše, sa ljubavlju i tome dodaje onaj fluid koji će da donese lekovito delovanje onome kome je to potrebno -- nepoznatoj ili poznatoj osobi. Takvi berači lekovitog bilja imaju sposobnost da komuniciraju sa biljkama. I u narodnoj mitologiji se pominju vile i duhovi trava, drveća šuma, izvora pored kojih raste bujno drveće, duh potoka... Činjenica je da postoji veza izmeĎu te energije, kolektivne svesti i kolektivne mudrosti. Ne moţemo sve da svedemo na biofizičke uslove. Kod biljaka je sve prirodno i tu nema nikakvog čuda. Moguće je da će svaka prirodna nauka (biologija, fizika, hemija) jednoga dana objasniti ovaj fenomen. Onog trenutka kada se neka pojava objasni, prestaje da bude čudo. Što su biljke primitivnije i manje, to se lakše razmnoţavaju. Moţmo biljci otkinuti list, čak je prepoloviti i napraviti od nje dve biljke i svaka će da raste za sebe. Ali, sve biljke imaju jedinstven, zajednički duhovni organ mišljenja, osećanja i komunikaciju. Upravo uspostavljanje te komunikacije izmedju čoveka i biljnog ili virusnog astrala jeste ono čega čovek, uglavnom, nije svestan. Naravno, moguće je pokušati sa uspostavljanjem takve

komunikacije, ali pri tom moramo znati i to da je potrebno ne samo dati leku snagu, već se mora pokazati i pokornost Bogu. Pre ţelje za komunikacijom sa biljkom treba izgovoriti molitvu poput ove: «Ne idem protiv Tebe, Tvorče moj, Neka bude volja Tvoja Ovo dajem ljudima iz ljubavi bratske, Iz ljubavi prema bližnjem svom, Dajem ovaj lek, ali ne protiv Tvoje volje.» Dejstvo Meseca Da bismo na pravi način razumeli biljke i njihova lekovita svojstva, moramo se pozabaviti i uticajem koji Mesec ima na ţivi i neţivi svet. Poznato je njegovo delovanje na podizanje i spuštanje nivoa mora (plima i oseka). Budući da je ljudski organizam u velikom delu (oko 70%) sastavljen od vode, to su u njemu prisutne su i promene, koje zavise od mesečevih mena. Sledeći ovu logiku, dolazimo do zaključka da je biljku najbolje brati kad je mlad mesec, jer ona tad poseduje najbolju ravnoteţu svojih sastojaka i lekovitog dejstva. Kada je mesec pun, onda se mesečari šetaju po krovovima., priča se u narodu. Kad je pun mesec, čovek se, zapravo, «otvara» i tada Mesec deluje na Zemlju svojom najvećom snagom, budući da je prema njoj okrenut svojom obasjanom, toplom stranom. Kada nije pun, Mesec okreće Zemlji hladnu stranu, onu koja je u senci. Moramo, imati u vidu da je Mesec sasvim drugačiji sa one strane koja je zagrejana, gde je svetlost i dan, u odnosu na večni mrak i hladnoću tamne strane, sa koje se samo vidi crni svemir. Zbog toga je taj pun mesec delotvorniji, jer je «topao», sija i obasjava,. On ima i svojstvo da privlači svojim magnetizmom -- kada se meri instrumentima, on je vrlo slab, ali je vrlo jak kada deluje na ţiva bića, a ne samo na njih nego i na more. Mesec deluje i na organizam čoveka, koji je najsavršeniji, odnosno mozak mu je najsavršeniji. Taj mesečev magnetizam je maksimalno «otvoren» i ne ometaju ga druga magnetna polja. Kad je noć mirna, pun mesec drugačije deluje pored velike reke, mora ili u ravnici, nego kada je noć u planini ili na šumovitom terenu. Ta razlika se javlja zbog toga što se magnetizam razbija, pa je i površina mnogo veća kada je u pitanju neravan prostor, i tu je njegovo delovanje slabije. U tom periodu i biljke su «van sebe», sklonije su tome da negde dalje šalju svoju energiju, da je upućuju u etar, da komuniciraju sa nebeskim telima. Sasvim je suprotno u periodu mladog meseca, kada je biljka najviše zatvorena u sebe, najefikasnija i najvrednija. Postoje, svakako, biljke koje treba brati u vreme punog meseca ili u neko odredjeno doba dana ili godine (tako ivanjsko cveće, na primer, treba brati baš na Jovandan, bez obzira da li je mlad ili pun mesec, jer je ono tada najlekovitije, dok se neven, da ne bi uvenuo, bere kada voda potpuno ispari sa latica -- u prepodnevnim časovima, posle 10h). Neke biljke se beru noću kada zatvore svoj cvet. U vezi sa biljem postoje mnoga verovanja i sva su vezana za neka vrlo duga

iskustva i stara predanja (u pitanju su hiljade godina). Ta znanja su se prenosila kroz prostor i vreme otkad je «sveta i veka». Mora se imati u vidu da svako verovanje koje nema podlogu napustilo posle nekog vremena, a ova iskustva sa biljkama su ogromna i stara hiljadama godina, pa zato sa puno razloga opstaju i danas. U današnje vreme ljudi ţele da imitiraju lekovite biljne sastojke, tj. proizvode njihove hemijsko-sintetske formule. Oni iz biljke mogu da izvuku pravu tvar, njenu lekovitu supstancu, a da bi se dobio jedan gram tog sastojka koji će delovati direktno na bolest treba preraditi, recimo, jedan kilogram odredjene biljke. A pitanje je koliko grama tog lekovitog sastojka jedan čovek treba da konzumira da bi dejstvo bilo efikasno i momentalno. Koliko bi kilograma iste biljke čovek morao da pojede da bi došao do tog jednog grama, koji će se jednim delom izgubiti, sakriti iza celuloze ili nečeg drugog što će biti izbačeno iz organizma? Kada čovek taj lek proizvede hemijsko-sintetičkom formulom, to moţe i ne mora da bude dobro. U svakom slučaju, to je jeftinije i ima bar neku delotvornost. Ako se lekoviti sastojak neke biljke svede na formulu, koja se moţe sastaviti, da kaţemo, ni iz čega, onda je to jedna vrsta surogata. On moţda ne deluje jednako efikasno i bez duše, jer nema onu svoju auru, zajedničku svest, delić kristala. Izmedju čoveka i hemijske formule, pomoću koje je napravljen aspirin (njegov glavni sastojak je obična kora vrbe, a doneo je milijarde profita), postoji kakvatakva veza, pa aspirin deluje. To je sintetički lek, ali je lek. Medjutim, ako se on zloupotrebljava, što je čest slučaj, moţe doći do deficita faktora za zgrušavanje krvi i trombocitopenije, kao i veoma neprijatnih krvarenja. Naravno, postoji i zloupotreba lekovitog bilja, koja moţe dovesti do niza negativnih posledica. Razlike izmedju hemijskih i prirodnih formula su mnogobrojne i raznorodne, a C-vitamin je dobar primer za to. Poznato je da se vitamini dele na: liposolubilne i hidrosolubilne, na termostabilne i termolabilne. Kao hemijsko-farmakološki proizvod, Vitamin C je, kao i većina od preko stotine vrsta biljnog porekla, uglavnom termolabilan. Medjutim, u visokom procentu, termostabilan je i C-vitamin iz šipka, krompira i drugih biljaka. Moramo imati u vidu da postoje biljni sastojci koje ne moţemo da iskoristimo, ukoliko biljka nije kuvana ili pečena, što se dogadja ako je aktivna supstanca čvrsto zatvorena ćelijskom opnom. Tu opnu ţeludac često nije u stanju da svari ili nema vremena da je rastvori (ako nije mlevena, pečena ili kuvana, odnosno ekstrahovana eterom, alkoholom, vodom, uljima, itd.). Zbog teške varljivosti ćelijskog omotača, prolazak pojedinih aktivnih supstanci kroz ljudski organizam izuzetno kratko traje. Što je organizam na višem stupnju razvoja, naročito ako je u pitanju viši organizam iz sveta ţivotinja, on ima manje mogućnosti varenja. Moţe se pretpostaviti da biljka u svakoj svoj ćeliji ima mogućnost osećanja i razmišljanja. A da li je biljci, uopšte, potrebno da razmišlja? Ona je statična, vezana za tlo i tu čeka svoju sudbinu. Ne moţe da se skloni od svinje koja pase travu, ne moţe da se skloni ni pred koscem, niti da se sakrije od oluje vrelog sunca... Iako biljka ostaje tu gde jeste, procentualno su male mogućnosti da joj neko nanese štetu. Osim što ima dušu, svaka biljka ima i svoje astralno telo, koje nije tako razvijeno i nije istog oblika kao astralno telo čoveka. Medjutim, ono ima moć predvidjanja, razmišlja umesto biljke i ţivi u astralnom vremenu. Razlika, upravo, leţi u toj kolektivnoj svesti biljaka, insekata, mikroba, virusa i svih tih sitnih bića koja nemaju nikakav fizičko-fiziološki sistem za razmišljanje, već razmišljaju svojim astralnim bićem. To astralno telo nije za svaku vlat trave

posebno, nego je na neki način kolektivno. Ono se, istina, razbija na grupe, ali je i jedinstveno, budući da misli umesto ćelijskih mitohondrija. Što se tiče svesti biljaka, ona nije blokirana u njima, već velikim delom zadire u drugu dimenziju. Kao što je pomenuto, biljke ne samo da imaju svest, već imaju i sposobnost predosećanja. Ali, koji je organ za to zaduţen, ako nije svaka ćelija biljke senzor? Biljka ima koren kojim izvlači hranu, ima stablo, list, cvet... U toj strukturi nema ničeg što bi ličilo na nervni sistem, na mozak. Ako otkinemo list ili odsečemo jednu granu, neka biljka će uginuti, a druga će nastaviti da ţivi. Ako odsečenu granu ili list stavimo u vodu ili u zemlju, iz njih će kod većine biljaka izrasti nova biljka. U svakom svom deliću, biljka je na neki način autohtona. Svest koja se nalazi u svakoj ćeliji biljke je, verovatno, kolektivna svest. Zbog toga je komunikacija meĎu biljkama mnogo realnija nego izmeĎu mozgova ţivotinja. Što je stepen razvitka niţi, to je komunikacija bolja. Mnogo bolju komunikaciju ostvaruju mačke ili medvedi, nego čovek. Inače neophodni razum (racio) moţe da deluje i ograničavajuće. Veoma bi bilo zanimljivo uporediti biljne i ţivotinjske ćelije, čija suštinska razlika nije velika. Da li čovek, koji najmanje „oseća“ druge dimenzije, moţe da razmišlja svakom svojom ćelijom? Dokaz za to je tzv. strah tela. Telo moţe da se boji, da se parališe ili ukoči, da zapdne u drhtavicu ili dobije grčeve, i to bez nekog naročitog uticaja svesti i glave. Ova pojava, na primer, dešava se u nekim veoma teškim trenucima -- pred nasilnu smrt ili neku katastrofu koja preti uništenjem tela. Snaţnije duše mogu da deluju na taj strah tela -- u stanju su da ga kontrolišu ili blokiraju, pri čemu je pojedinac svestan toga. Osoba moţe iz sve snage da radi na sprečavanju drhtavice ili kočenja, na sprečavanju straha od smrti. Čovek moţe da se naĎe u situaciji da, iz ko zna kojih razloga, čak ţeli da umre. Čovek ne mora imati strah od smrti, ali telo će se bojati. Samoubica hoće da skoči sa mosta i odjednom ne sme, iako je čvrsto rešen da to uradi. On mora da savlada strah tela da bi ostvario svoju samoubilačku nameru. Taj strah tela kod čoveka je vrlo sličan strahu tela kod biljaka, jer i biljke mogu da se boje raznih stvari. Nekim ljudima svako seme koje bace u zemlju nikne i buja, a ima i ljudi koji imaju ista znanja, ali im ne uspeva da odgaje nijednu biljku -- nijedna im ne uspeva i ne daje dobar plod. Osoba koja se sa mnogo ljubavi bavi cvećem, sobnim ili bilo kojim drugim biljkama moţe da uoči kako se, recimo, jedna biljka u saksiji odjednom osveţila. To je posledica ljubavi i brige. Potpuno drugačije je kada o toj biljci brine neko ko prema njoj nema nikakav emotivni odnos, na primer, neka komšinica koja zaliva cveće u odsustvu gazdarice. I pored sve njene brige, cveće će nazadovati ili čak sasvim uvenuti. Cveće moţe i da tuguje za nekim članom porodice koji je završio ţivot ili je još ţiv, ali je zauvek napustio kuću. I pored odgovarajuće nege, cveće jednostavno neće prihvatiti neku drugu osobu. Većina ljudi ne ţeli da prizna da biljke i ţivotinje imaju emocije. Pas ne voli gospodara samo zato što ga hrani, nego što se tu razviju emocije. Isto je čak i sa najniţim ţivotinjskim vrstama. Ţivotinja i biljka moţe da usamljenom čoveku pruţi veliku ljubav i ohrabrenje, da ublaţi njegovu samoću. Osnovna namena ovog teksta je pokušaj da se spozna značaj pomirenja naše individualne i kolektivne svesti sa kolektivnom svešću biljaka, ţivotinja i mikroorganizama. Drugim rečima, potrebno je usaglasiti svest čoveka, zajedničku svest svih ljudi i kolektivnu svest svega onoga što se ne zove čovek, za dobrobit jednih i drugih. Jedno je sigurno: takvom harmonizacijom čovek bi najviše dobio, i to u kvalitetnoj dugovečnosti i neizmernoj sreći, bez čega nema ni opstanka. Za

početak potrebno je stvoriti mir u svakom ţivom biću, u čoveku, dakle, izmedju njegove svesti i zajedničke svesti svih mikroorganizama; potrebno je, pre svega, moliti se za pomirenje i zdrav zajednički ţivot. Čovek je odgovaran za stvaranje adekvatnih uslova tom mikrosvetu putem kroz časne, zdrave i čiste misli, ali i zdrave hrane, kako bi ljudski sokovi bili čisti kao planinski potok. Isto to vaţi za treplje u disajnim organima i u organima za varenje i izlučivanje. Tako bi se dobilo na desetine hektara negovane šume sa čistim prohodnim, dobro očuvanim komunikacijama, koje bi vodile do pašnjaka i rajskih vrtova za mikrosvet. Čovek nije kriv samo za propadanje svoje planete, već odgovara i za svoje telo, koje za njegov mikrosvet predstavlja planetu. Taj mikrosvet je nezadovoljan kada se čovek sam truje lekovima, hranom, vodom, vazduh, ali i negativnim vibracijama i mislima. Mora se već jednom stati tome na put i sve preokrenuti u pozitivnom smeru. Za to postoji bezbroj načina, samo je potrebno malo dobre volje. Običan primer za to je kad domaćica izadje u baštu, nabere grašak, oljušti ga i pripremi. To je formalno isti grašak kao i onaj na pijaci, ali suština je u tome što ga je domaćica brala namenski, za odredjene ljude. Dok je brala taj grašak, ona je svesno ili nesvesno mislila na njih, zapravo ga je prinosila na ţrtvu ţivotu svojih dragih. Nabrala je i peršuna, otkinula listić ovde, listić onde, da bi njime začinila hranu za svoju decu, roditelje ili dragog gosta. To je jedna potpuno druga ljubav koju sadrţi ta hrana. Prilikom pripremanja hrane obično se zaboravlja činjenica da ona daje ljubav. Obično je u pitanju ţena koja kuva sa ljubavlju i pruţa ljubav onima, za koje kuva. Zašto majka voli da hrani svoje dete, da za njega pravi razne kašice i papice? Ona tom hranom daje direktno telu svog deteta ili svoje već odrasle dece ili muţa svoju materinsku ljubav. Prosto se vidi i oseća kad je ručak skuvan bez ljubavi. Kad je ţena nesrećna, ona ne kuva isto kao kad je srećna, njena hrana ima drugačiji ukus -- ona tu nešto zaboravi, misli su joj na drugoj strani i ona svoju tugu emituje putem hrane. Obrnuta situacija je sa osobom koja inače ne čini mnogo dobrih stvari za druge ljude, ali kad svojoj porodici kuva s ljubavlju, ona je dobra prema njoj, bez obzira na to što je moţda zla prema nekom drugom. Razlika je znatna i uočljiva i kada dve različite osobe spremaju jedno isto jelo po istom receptu. Jedno jelo je sjajno, divno i ne moţe uopšte da se uporedi sa drugim, koje sadrţi identične sastojke prema receptu, ali ne i ljubav kuvarice. Tako je i sa biljem. Pravi zaljubljenik u lekovite biljke bere ih sa ljubavlju i neţnošću i sama biljka zna da je izabrana da pomogne nekome, da izvrši svoju misiju zbog koje je i nastala. Još ako je onaj ko se leči prima sa ljubavlju i poverenjem, onda je čitav krug zatvoren i biljka je maksimalno delotvorna. MeĎutim, ako je biljka mehanički sakupljena, pripremljena i progutana kao lek, prepisan čak i bez vere da moţe da pomogne, efekat je neuporedivo manji. Značajno je da se uništavanje i oduzimanje ţivota bićima sa kolektivnom svešću, koja misle kolektivno kroz astral, u mnogo manjoj meri moţe shvatiti kao ubistvo, nego kad su u pitanju bića sa ličnom svešću. To je manji greh ili se uopšte ne moţe smatrati grehom kada, na primer, uberete maslačak, lincuru ili kantarion. Pošto se bere samo odredjeni deo biljke, one nastavljaju da rastu i ne venu. Ta kolektivna svest ostaje da ţivi, dokle god i jedan struk kantariona negde postoji -njegov ţivot nije uzet u pravom smislu reči. Isti slučaj je sa bubama, pčelama, mikrobima, ali sasvim druga je stvar, recimo, ubiti psa. Mnoge biljke se beru integralno, od korena do cveta, što ništa ne menja. Sami postupci branja medjusobno se razlikuju, bez obzira na to što biljka u

svakom slučaju oseća strah i paniku. Pred kosilicom ili traktorom biljka oseća neuporedivo veći strah nego pred detetom koje je iščupalo šaku travice ili pred jagnjetom koje pase samo njene vrhove. Lečenje biljem U homeopatiji ne postoji otrovne biljke, jer se od njih moţe napraviti takav potencijal (biljka se moţe rastvoriti do 500 puta), pa tako ne ostane nijedan molekul aktivne (otrovne) supstance. Svi sastojci biljke prolaze kroz vodu i ta voda prima poruke od molekula biljke, pamti i leči – i to bolje, jače i brţe od same lekovite biljke. Često se dogadja da homeopatski lekovi deluju brţe od hemijskih lekova. Naravno, glavni preduslov za uspešno lečenje je upotreba prave potencije homeopatskog leka za odredjenu bolest. Biljni prasupstrat biološke svesti moţe da leči svakog pojedinca od najteţih bolesti, jer on odrţava prasupstrat biološke svesti organizma u punoj vitalnosti do kraja ţivota. Ukoliko telo, ipak, ignoriše sopstveni prasupstrat svesti, onda ostaje bez pomoći, ostaje prepušteno samo sebi – svom biološkim trajanju i biološkim mogućnostima. Da bi narod u Srbiji opstao, treba da naĎe u sebi ovaj novi imunitet. Pored centralnog nervnog sistema (timusa, jetre i materijalnog, imunobiološkog sistema, kao i nematerijalnog, vibraciono-talasnog) u našim organizmima postoji i prasupstrat svesti, kao treći vid odbrane. Todoxin broj 1 pokreće imunobiološki sistem, timus (a u situaciji kada nema timusa), jetru, nerve. Biološkim pregledom, timus bi izgledao kao običan organ koji nema neku naročitu funkciju. MeĎutim, posle detaljnog ispitivanja je utvrĎeno da rad, koji on obavlja, ostavlja neverovatnu sliku.U timusu limfociti dobijaju neku vrstu obuke, a to znači prenošenje informacija, koje mogu da se razmene sa bićima odreĎenog nivoa inteligencije. Obuku ovde vrši komad tkiva, tj. timus, a prima je minijaturna ćelija. Na kraju, oboje su nesvesna bića. Posle 21. godine timus atrofira kod svih ljudi. Ova pojava je posebno izraţena kod HIV / AIDS pacijenata kod kojih je on od 18. do 21. godine kao kod starca, što znači da je kod njih «poligon» za specijalizaciju T-limfocita suţen i defektan. MeĎutim, ukoliko se koristi Todoxin broj 1, vitalnost se vraća, a time i brojčano stanje i status. Pomoću prasupstrata svesti koji predstavlja materijalno-nematerijalnu spojnicu vibraciono-talasnog i materijalnog imuniteta, biljna prasupstanca svesti Todoxina broj 1 pokreće u svim svojim oblicima (kaša, kapsule, sirup) zamenu za timus. Dokaz za to su HIV pozitivni pacijenti sa miasteniom gravis. Posle timektomije (vaĎenje timusa sa okolnim ţlezdanim tkivom) kod njih je količnik T4 (pomoćničke) : T8 (supresorske) ćelije poboljšan do te mere da je bio kao kod zdravih i mladih ljudi sa vrlo vitalnim timusom. Biološki prasupstrat ima uticaj na kompletno ustrojstvo koštano-mišićnog i limfohematološkog sistema. Ta veza se na najbolji način moţe detektovati putem ureĎaja koji merenjem provodljivosti tkiva, organa i organskih sistema, kao i celokupnog energetskog omotača i energetskih čvorova u organizmu (npr. DDFAO i aura-kamera u Todoxinovom dijagnostičkom centru) sagledavaju sveukupno stanje organizma. Zbog toga ne treba da nas iznenadi pojava da retki pojedinci čak i u osmoj deceniji ţivota imaju besprekoran sklop fizičke strukture tela -- nervni sklop bez i jedne oštećene ćelije, vitalnu i mladalačku koţu i telo velikog isposnika. Bez obzira na sve probleme koje ţivot stavlja pred njih, njihova svest ostaje čista, a telo asketsko. Da bi pojedinac dostigao ovaj ideal, neophodno je nesmetano funkcionisanje biološkog supstrata svesti. Tokom višedecenijskog rada došao sam do spoznaje koliki je značaj

ovog segmenta organizma. Zato bih smeo reći da sam baš ja odgonetnuo tajnu biološkog supstrata svesti. Prvo, moramo biti svesni da je on materijalne prirode. Njegove lokalizacije su: mozak, nervi, jetra i timus. Zanimljiva je činjenica što srce ovde nema značajnu ulogu – ono je, naime, suviše protočno i autonomno, ali je i zaštićeno od uticaja, jer je u toj meri vitalno, vaţno, da ne bi smelo da stane. Upravo zato ono ne poseduje biološki supstrat svesti, dok ga pomenuti organi imaju – u manjoj ili većoj koncentraciji. Čak i ovde postoji neka vrsta zračenja i uticaja, pa srce mora da bude zaštićeno od duše. Ako bi bilo izloţeno duši i duševnom stresu, vrlo bi lako podleglo traumama (čak i bez biološkog supstrata svesti). Prosto, reakcije drugih organa deluju na srce i pritiskaju ga. Srce, u svakom slučaju, mora da ostane autonomno. Da li biološki supstrat predstavlja eliksir ţivota i zdravlja, duhovnosti i ljubavi, sreće, saosećanja i isceliteljske moći? To je supstanca, to je ljubav, sreća koja se isijava iz čoveka i širi se kroz svemir i univerzum. To su note boţanske muzike, note oktavnog ustrojstva... Supstrat svesti je nešto zajedničko za sva ţiva bića na svetu -- spona izmeĎu biološkog i astralnog bića, mada se moţe se smatrati i osnovom kolektivne svesti svih ţivih bića, pa i čoveka. A zbog čega ţivotinje imaju kolektivnu svest? Nju imaju i bube i još savršeniju mikrobi, upravo zbog toga što su mnogo jednostavniji, pa im je vrhunska svet daleko pristupačnija. To znači da su prosti oblici ţivota bliţi izvornoj svesti, prasvesti. Iz toga se moţe izvesti i stara istina koja postoji u svim religijama: čovek i priroda proţeti Bogom. Dakle, Bogočovek postoji. Prisutne su i nijanse – neko je samo obasjan Vrhunskom svešću, neko je proţet njome, a neko samo vidi svetlost, odnosno samo je pri svetlosti svesti. O svesti biološkoj i kolektivnoj Svest je osnova ţivota, pa je zbog toga neophodno imati znanje o svesti i znanje o izrazima svesti. Svaki aspekt čovekovog postojanja i delatnosti, svaki vid nauke i umetnosti i bilo koje zanimanje zasnovani su na svesti. MeĎutim, ukoliko nemamo znanje o svesti, onda imamo kuću bez temelja. Poznavanje sebe, sopstvene svesti i mehanizama njenog funkcionisanja moţe biti najbolja preventiva za sve bolesti, ali ako ovakvo znanje izostane, onda moţe doći do različitih zdravstvenih poremećaja. Krajnje uprošćeno, čovekova svest funkcioniše na različitim nivoima. Prvi je nivo govora, zatim slede misli koje pretačemo u govor ili aktivnost i, konačno, tu je osnovni nivo, odakle izviru misli. A taj izvor misli ujedno je neograničen izvor energije i inteligencije. Budući da se kreće, to svaka misao mora imati energiju, a pošto usmerava našu aktivnost, to mora dodatno posedovati inteligenciju. Upravo, izvor misli dopire do prasupstrata svesti i i natapa se njime. Da bismo došli do izvora misli, moramo poznavati različita stanja svesti. Na prvom mestu stoji budno stanje, zatim sledi stanje spavanja, tj. dubokog sna i stanje sanjanja/snivanja (tada se odmaramo, ali je prisutna i odreĎena aktivnost svesti). To su tri osnovna stanja kroz koja prolazimo celog ţivota. U budnom stanju trošimo energiju. u stanju sanjanja nadoknaĎujemo njen gubitak, ali nismo svesni svih objekata univerzuma. Osim tri osnovna stanja svesti postoji i četvrto stanje svesti, koje se moţe nazvati budno sanjanje. Tokom tog stanja dobijamo sve odgovore koji su nam potrebni, a pri tom se i naše telo regeneriše. Ukoliko ovo stanje moţemo

da odrţavamo i u budnom stanju, postiţemo novo stanje svesti – peto stanje. Pojedinac treba da teţi tome da to stanje tišine i dubokog mira odrţava i u svojoj najdinamičnijoj aktivnosti. Osim toga, moramo biti svesni i fenomena polja svesti. Prema fizici, mi smo tačke u polju svesti. Različite vere govore o tome da jedna tačka u polju moţe odjednom da postane sve. Dakle, versko znanje jeste znanje o tački i beskonačnosti, a kompletno znanje izmeĎu tačke i beskonačnosti jeste opšte versko znanje. Jedinka je deo jedinstvenog polja i utiče na to polje. Svaka naša misao, svaka naša reč i akcija samo je jedna vibracija u tom polju. Ukoliko imamo previše talasa koji se slaţu u nešto što će doneti destrukciju, moţemo govoriti o kolektivnoj svesti koja nije u dobrom stanju. Ali, ako prema fizičkim zakonima proizvedemo drugačije talase, koji će neutralisati već pomenute, sam razvoj moţe da se nastavi. Prirodni zakon na planeti ne funkcioniše najbolje baš zbog negativnog delovanja pojedinaca. Normalan tok prirodnog zakona je takav da se ljudi razvijaju da budu srećni, da uţivaju u ţivotu i da napreduju. Ukoliko nema znanja o svesti, ljudi ostaju na površini ţivota i čine mnoga dela za koja ne znaju da će štetiti ţivotu. Nepoznavanje prirodnih zakona znači nepoznavanje posledica naših dela. Ljudi misle da se stvari dogaĎaju slučajno, a zapravo postoje samo jasni uzroci i posledice. Nepoznavanje zakona nije opravdanje. Dovoljno je pogledati na neke ljude koji krše ljudske zakone i one koji uspevaju i da pobegnu od njih. Ali od prirodnog zakona niko ne moţe da pobegne -- svaka naš postupak će nas stići. Ona predstavlja vibraciju koja će dotaći bilo koju tačku univerzuma i vratiće nam se isti kvalitet kakav smo posejali. „Čini dobro, ne kaj se, čini zlo nadaj se!“ kaţe narodna mudrost. Sve ovo se zasniva na čistoj teoriji. Potrebno je još neko vreme da bi postalo predmet čiste hemije i biologije, geografije i drugih prirodnih nauka, koje će egzaktno objasniti pojam Boga. Nema sumnje da Bog moţe da se materijalizuje i da se otelotvori i to nije nikakvo čudo. Otelotvoriće se on i u jagnjetu i u piletu i u čoveku, ali pre u novoroĎenčetu ili starcu, nego u čoveku u kome vlada razum. A razum je proizvod svesti što znači da su svest i razum najčvršće povezani. MeĎutim, dostiţući svest, razum je napravio taj «rez», postavio je sebi oklop, čime je udaljio svesna bića od svesti o prasvesti. Doduše, ona ostaje i dalje prisutna, ali čovek je udaljen od svesti o Prasvesti. Razum je, dakle, postao dominantan. To se dogodilo u istorijskom trenutku kada je čovek stao na prag iskustva o svojoj moći i veličini, o snazi svog razuma, pa se «zaleteo» suviše visoko. Kada se čoveku otvore jedna vrata saznanja, on se odmah naĎe pred drugim zaključanim vratima. Pre bi do istine mogla da doĎe ameba, nego čovek, ali ona nema razum. I ta njena istina ne bi mogla da bude pretvorena ni u teoriju, ni u znanje, bez obzira na to što ameba poseduje spontano znanje. A biljnom svetu (čičak, cikorija itd.) bliţi je magarac nego čovek. Pri tom je posebno zanimljivo sledeće: što je ţivotinja manja, to poseduje manju svest o samoj sebi, o sebi kao jedinki. Što je čovek primitivniji, što mu je civilizacija niţa ili bar manje evropska, to je i sam manje svestan sebe kao individue. A što je manje svestan svog identiteta, to je bliţi znanju i bliţi Bogu. Ljudski identitet je, zapravo, u Bogu, a baš ta velika svest o identitetu, to grčevito znanje odvaja nas od velike Prasvesti -- na taj način se ograĎujemo, otuĎujemo i branimo od nje. U tome leţi osnova laţne ljudske superiornosti i nemoći.

Zahvaljujući visokoj ličnoj svesti, svesti pojedinačnog bića, kolektivna svest kod čoveka nije umanjena i degradirana, ali je izgubila svoju veličinu u proporcijama. Pčele imaju, na primer, samo kolektivnu svest -- ona je kod njih jedina osnova, a kod čoveka je ona samo jedna od više njih. Patriotizam je dokaz da čovek ima tu kolektivnu svest. (Tako imamo situaciju da se jedne godine muškoj deci daje ime Nikola, a ţenskoj, recimo, Sneţana. Postoji nešto što deluje na više ljudi u isto vreme). Čak i kolektivna histerija i panika zavise od kolektivne svesti, ali sada kolektivnu svest ostavljam po strani da bih govorio o biološkoj svesti. Biološka svest povezuje nas sa našim astralnim bićem -- ona je spona izmeĎu tela i aure. Budući da povezuje organizam i dušu jednog ţivog bića, to je u ovom slučaju moţemo shvatiti kao jednu veliku svepovezujuću snagu čoveka. Nju poseduje svaki organizam, i to čak u istoj količini. MeĎutim, problem se krije u svesnosti o postojanju te svesti i njenoj deblokadi, jer je ona dobrim delom blokirana razumom. To je jedno suptilno, komplikovano i osetljivo biće u biću i na njega se moţe uticati pozitivno ili negativno da se deluje u svim pravcima. Ukoliko nastupi njena blokada, što je čest slučaj, dolazi i do pada imuniteta, do usvajanja bolesti i malignih procesa. Mogu uslediti i loši potezi u ţivotu, nastati loše odluke, kao i nezdrav odnos prema ljudima i ţivotu, što moţe dovesti i do mentalnih oboljenja. Upravo blokada i zagaĎenje biološke svesti dovode do ovih negativnih posledica. Zbog njene tesne veze sa dušom, na nju -- za razliku od drugih bioloških organa -- deluju i duhovni i fizički činioci. Ako krenemo od osnovnog, tu na prvom mestu stoji zdrav ţivot, recimo «higijenski» ţivot koji je izuzetno značajan za biološku svest. Veliku ulogu moţe imati činjenica da pojedinac ţivi uredno i redovno vodi računa o svojoj ličnoj higijeni i higijeni ţivotnog prostora, što ide u prilog biološkoj svesti. Sledeći pozitivan «poen» donosi njegova radna disciplina -- dobar raspored rada i odmora, zatim njegov emotivni ţivot. Najveći «poen» je ljubav, ona empatija koju jedno ţivo biće moţe da «izliva» na druga ţiva bića. Tu su i svi oni lepi kontakti pogledom, osmehom, dobrim izrazom lica i ljubavlju koja se nudi i pokazuje omima, prema kojima ne postoji takva obaveza. To je jedan od najvećih «poena» u biološkoj svesti. Jedna od tajni dugog ţivota, duge mladosti, duge vitalnosti, posvećenog ţivota jednog monaha, isposnika, pustinjaka leţi upravo u toj biološkoj svesti, koja je kod njih pročišćena i dovedena do savršenstva. Ona je, jednostavno, u toj meri odnegovana da i u nemogućim uslovima ţivota čuva «starca» u savršenom zdravlju. Niko od njih nije umro sa razorenom jetrom, sa bolesnim srcem, bolesnim krvnim sudovima... To nije zato što su ţiveli 50 godina od trave i korenja i ne zato što su trava i korenje zdrava hrana koja podmiruje sve potrebe organizma. Neko drugi ne bi izdrţao takvo gladovanje. Suština je u tome da je biološka svest svela potrebe organizma na minimum. Dakle, isposnik ţivi u punoj snazi, takoreći, ni na čemu, na vodi i koprivi, i ume da izvuče «ni iz čega» ono što mu treba. To je zasluga upravo biološke svesti. Isto tako je zasluga biološke svesti što se jedno telo raspada od truleţi, boleštine, sala i debljine, jer taj čovek nije umeo da pronaĎe i odneguje tu svest. Biološka svest moţe da bude odnegovana iz potrebe duše da taj organizam zadugo traje. Budući da je duša okrenuta ljubavi, empatiji i saosećanju, brizi o dobrim stvarima, to je dovoljno za aktiviranje biološke svesti u pravcu čuvanja organizma. Svaki organizam bi mogao da ţivi ne beskrajno dugo, ali da potraje mlad, biološki mlad. Znači, bore i seda kosa zahtevaju neke redukcije u ţivotu. Ne moţe se sa sedamdeset ţiveti u ritmu četrdesetih, iako se tkiva svih organa natapaju tom biološkom svešću i ona ih leči.

U suštini, biološka svest je upravo ono čime čovek ili svaki organizam leči sam sebe i tu leţi tajna i onih spontanih isceljenja i tajna vitalnosti. Ali, biološka svest moţe da bude zagaĎena, zatrovana, uspavana, zanemarena, umorna, i to još od detinjstva. Na nju deluju razne traume, frustracije, ţalost, nezadovoljstvo, zavist, pakost, mrţnja, ţelja za osvetom, izostanak nagrade za trud, osećanje nepravde, emocije – dakle, razni porivi i nagoni koji upropašćuju biološku svest. Čovek mora biti svestan postojanja dobre i zle svesti. Ukoliko bi na svetu ostalo samo dobro, ono više ne bi imalo sa čime da se meri i prestalo bi da postoji.. Budući da ne bi imalo nikakve mogućnosti da se brani, da reaguje, da ţivi i da se bori, dobro bi se, jednostavn, izgubilo i pretvorilo u ništavilo U borbi dobra i zla, oba činioca su jednako vaţni. Na temelju tog sukoba egzistira svet kao celina – i svesni i nesvesni svet. Čitav univerzum je proţet istim zlom, a pogotovo je ono ispoljeno u ljudskom rodu. Ljudi su dovoljno agresivna i luda rasa da su u stanju da pokore i unište čitave autohtone civilizacije na svim kontinentima. Tu je, opet, u pitanju borba dobra u zla. MeĎutim, ako je čovek «obloţen» dobrim (ovde ne mislim ni na kakva dobra dela i na etiku, nego mislim isključivo na sile da se «plus» i «minus» odbijaju), zlo će se odbiti od takve osobe. Budući da se odbija, ono ne moţe da mu naudi isto kao što se dobro odbija od onog ko je «obloţen» zlim. Sila dobra čini njenog nosioca srećnim i zadovoljnim, bez obzira na ono što mu se dešava. Kada je čovek proţet tom dobrom silom, on moţe blaţeno da trpi bolest, smireno da podnosi nesreću i naĎe načina da prevaziĎe svaku brigu. Čak i ako ima neke brige, to su uglavnom brige za drugoga. Ali, ako je pojedinac proţet zlom, najčešće će postati nervni bolesnik i okončati svoj ţivot u ludilu.. Objektivno gledano, on moţe da ţivi u sasvim dobrim okolnostima, a da bude duboko i veoma nesrećan. Takva osoba moţe da poseduje veliko materijalno blagostanje i da bude okruţen ljudima koji ga vole ili koji bi mogli da ga vole, samo da nije toliko zla. Zlo odbija ljubav, ne zato što je neće, nego zato što ljubav ne moţe da prione uz zloću i otpada sa njega kao voda sa masne površine. Kolika bi trebalo da bude velika ljubav nekoga prema zlom čoveku, koji ne oseća ništa prema drugima, koji gleda vrlo hladno na tuĎu nesreću i koga ništa ne moţe da usreći? Tu ljubav postaje uzaludna, počinje da propada, pati i da se gasi, da se gubi i udaljava. S druge strane, čovek koji je proţet dobrim, privlačiće sve dobro oko sebe -- uz njega će ići ljubav, jer i on pruţa ljubav i njegova sposobnost empatije privlačiće sve oko njega. Onaj ko je u stanju da spontano i ljubazno zrači ljubav, budiće i u nepoznatom čoveku, u psu na ulici, čak i u jednoj ţabi dobre osećaje i privlačnost prema sebi. Treba opraštati drugima ne samo iz čovekoljublja, već da bismo pomogli sebi. Čovek se nikako se ne sme predavati nepravdama sveta i ţivota, jer ako im se preda, one će ga zagaditi i uništiti. Postizanje i čuvanje tog unutrašnjeg blaţenstva jedna je izuzetno teška disciplina i veliki podvig, bilo da je u pitanju neka vrsta podviţnika ili je reč o običnom čoveku iz naroda. Sasvim je moguće da se jedna duša, koja je još u detinjstvu zagaĎena lošim okruţenjem i nesrećnim okolnostima, putem čišćenja koje moţe sprovesti samo osoba sa velikim iskustvom, dovede u stanje prosvetljene, izgraĎene i ojačana biološke svesti koja moţe i da leči. Koliko je samo svako od nas imao prilike da vidi ljude sa sasvim prosečnim ili čak ruţnim crtama lica koji su iznutra mnogo lepi i prijatni, koji zrače, sijaju, imaju harizmu, neku magiju, a koliko je samo odvratnih ljudi meĎu, naizgled, lepima. Kroz to biološko biće prosijava duša, jer se tu ono «vaja», sve dok se duša ne odvoji i izaĎe iz tela. U više navrata smo govorili o mogućnostima

lečenja i regeneracije organa i organizma i o regeneraciji koţe, ali ne kremovima i masaţom, nego unutrašnjom hranom i prosvetljenjem, punjenjem tela sokovima organizma i ţivotnom snagom. Na taj način se sve iznutra popuni, prosija, oţivi i dobije svoju lepotu. Biološki supstrat svesti je spona, ona kopča koja ima materijalnu prirodu, pomoću koje nematerijalno deluje na čitav organizam. Ukoliko je snaga provodljivosti biološkog supstrata veća, toliko je jača i veća snaga regeneracije i vitalnosti. Čak i ako je to nematerijalno telo, ta duša zla i dijabolična, ona tako deluje putem biološkog supstrata na organizam i ti organizmi su, takoreći, večiti i zdravi. Kada se ta spona prekine i zapuši ili kada je organizam ignoriše, telo ostaje bez pomoći -- ono je prepušteno samom sebi, svom biološkom trajanju i svojim biološkim mogućnostima. Ova povezanost postoji i uočljiva je na primerima ljudi koji se nikad ne razbole, a leče gubave i kuţne, sede pored bolesnika sa velikim boginjama... Posle nuklearne katastrofe, četiri ruske monahinje ostale su da ţive pored Černobila, iako su na hiljade kilometara unaokolo ljudi umirali od zračenja. Monahinje su -- uz molitvu, veru i pomoć biološkog supstrata svesti -- odbranile svoja tela, čak, i od nebiologije... Ništa ni od bioloških, ni od nebioloških agenasa ne moţe da ugrozi organizam sa razvijenom biološkom svešću. Moguće je negovati obolele od teških zaraznih bolesti, presvlačiti ih, kupati, hraniti kašikom, a ostati zdrav. Pored imunobiološkog i vibraciono-talasnog imuniteta, postoji i ovaj treći, koji omogućava da se bolest spira kao voda i da ne ulazi u organizam. Upravo ta velika ljubav koja je u stanju da uĎe meĎu paćenike, meĎu bolesne i nakazne i ţelja da im se od srca pomogne, čuvaju pojedinca od bolesti. I nije to svetinja. To je samo velika, topla i istinska spona izmeĎu duše i tela koja moţe da odbrani telo od svake nevolje. Copyright © 2011 All Rights Reserved.