Predrag Popovic - Vucicev recnik.pdf

Предраг Поповић

ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК Историја једне опаке болести

Српска радикална странка Београд 2011

Предраг Поповић ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

Историја једне опаке болести Рецензенти: Горан Радовић Ирина Вукичевић Директор издавачког сектора Огњен Михајловић Редакција Ивана Борац, Весна Марић, Љубинка Божовић, Лазар Мацура, Љиљана Михајловић, Биљана Олуић, Северин Поповић, Марина Ристић, Златија Севић, Милица Шешељ Издавач Српска радикална странка Трг победе 3, Земун За издавача Др Војислав Шешељ Штампа Штампарија “АМД СИСТЕМ” За штампарију Драгољуб Кешељ Тираж 1.000 примерака CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије Београд 32:929 [e{eq V. 341.645.5 PROCES Vojislavu [e{equ zbog nepo{tovawa Ha{kog tribunala / (priredili) Milutin Nikolajevi}, Todor Trifkovi}. - In|ija : T. Trifkovi}, 2010 (Beograd : AMD sistem). - 622 str. ; 24 cm Na nasl. str. naziv mesta izdavawa: Beograd. - Tira` 1.000. ISBN 978-86-7886-090-4 1. Nikolajevi}, Milutin (urednik) 2.

Књига је посвећена бившим и будућим жртвама политике Александра Вучића

Упутство за читање Кад се описују лик и дело Александра Вучића, лажи нису потре-бне, истина је довољно грозна. По њега, и, још више, по све који су му веровали. У форми речника представљени су Вучићеви ставови о људима и појавама, онакви какви заиста јесу или каквима их види аутор, Предраг Поповић, опет из Вучићевог угла. Прво да представимо најистакнутије актере ове документарне сатире. 1. Александар Вучић Сучељавањем његових ставова, понекад цитираних а често у ауторовом тумачењу, разоткрива се брутална дволичност, доследна само у намери да оствари личну корист. И кад је, на пример, Војислава Шешеља представљао као највећег српског хероја, и сад, кад га назива монструмом, Вучић то ради на једнако сугестиван и горљив начин. Више од 15 година је био у врху СРС, креирао и спроводио њену идеологију, штитио је српске националне интересе, залагао се за формирање Велике Србије, истицао приврженост страначком председнику и свом куму, износио најтеже оптужбе на рачун Европске уније, САД и НАТО-а, а онда је, практично преко ноћи, направио тотални заокрет. Заменио је улоге пријатеља и непријатеља, сабораца и противника, па опуштено наставио, уз помоћ режимских колега, аналитичара и медија, да се представља као неспорни политички и морални ауторитет. 2. Војислав Шешељ Десет година је успевао да контролише Вучићев, еуфемистички речено, чудан карактер. Физички дистанциран, из Шевенингена није успео да спречи метастазу Вучићеве амбиције. Без изненађења и резигнације, могао је само да посматра покушај пуча у својој странци. Александар Вучић није први конвертит у Србији. Напротив, много је оних који су мењали идеологије и странке, међу којима су се истакли и неки високи функционери СРС (Гламочанин, Дерета, Гојковић...), али сви заједно нису направили штете колико Вучић. Не само радикалима, не–5– Историја једне опаке болести

го комплетној опозицији и свим грађанима који су незадовољни начином владавине Бориса Тадића и Демократске странке. Уместо СРС-а, понудио је нову страначку опцију, која је у кратком року успела да преусмери енергију револтираног, разочараног и ојађеног народа. Последице су корисне само по Тадићев режим. 3. Драган Ђилас Пристајањем на сарадњу са Вучићем, доказао је да није гадљив и плашљив. Пружио је логистичку подршку Николићевом и Вучићевом покушају уништавања СРС. Са њима на челу опозиције, власт не мора да се брине, опстаће без обзира на све грешке и пропусте којима су грађани доведени на руб беде и очајања. За сада, односи су им идилични, по принципу „поштено, па ко кога превари“. Какав ће бити расплет, осетиће Ђилас на својој кожи. 4. Предраг Поповић Аутор је омогућио Александру Вучићу да на јединствен начин уђе у српску књижевност, као главни јунак биографије писане у лексикографском облику. Форму и стил изабрао је Поповић, за садржај је заслужан искључиво Вучић. Многе дефиниције обилују контрадикторностима, баш као и политичка пракса донедавног генералног секретара СРС и актуелног заменика председника СНС. Као и главном јунаку, хронологија није битна ни аутору „Речника“, можете да читате на прескок, који год термин вам запне за око. У сваком ћете наћи део вучићевског тумачења света око себе, како код објашњења његових ставова о Николићу, Тадићу, Дачићу, Шешељу, Суботићу или Ђинђићу, тако и у дефиницијама појава попут мржње, нервозе, вечности или хуманости. Да би овом новом Вучићу, демократском и европејском, било лакше за читање и разумевање, аутор је одлучио да лексикографске јединице сложи абецедним редом, и то латиницом. Савет Пре него што се упустите у авантуру читања ове књиге, заборавите све своје предрасуде, немојте унапред да верујете ни Вучићу, ни Шешељу, а најмање аутору. Уз напор читања уложите напор разумевања, па сами процените кад је лагао, током оних 15 радикалских, или ове две, проевропске године. Какав год закључак донесете, нећете погрешити. Обрни, окрени... Лагао је. Ако вам се нека реченица учини духовитом, немојте да се смејете. Да, комично је што постоји лик као што је Вучић, али трагично је што има толики утицај и моћ. –6– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

ABOLICIJA

A ABOLICIJA – Demokratsta institucija, u Srbiji dovedena do savršenstva. U pravnim državama zakonom je definisano ko i pod kakvim uslovima ima ovlašćenja da određenog pojedinca oslobodi odgovornosti za krivično delo. Mimo zakona, kod nas se primenjuje abolicija koju određuju i sprovode tajkuni, političari i mediji. Da sam ja Aleksandar Vučić, u nekoj normalnoj zemlji bio ministar u vreme čijeg mandata je donet zločinački zakon o informisanju, učestvovao u hajci na nepodobne novine i novinare, u spornim okolnostima od države uzeo stan i radio sve što sam radio – oko 498 godina bih u zatvorskom miru tražio put u rehabilitaciju. Naravno, od toga ništa. Pao sam sa vlasti, nežno su mi secnuli porez na ekstraprofit za stan, ali niko se više ne seća kako sam inkvizitorski uništio slobodne medije, Slavko Ćuruvija je mojim političkim protivnicima važan kao lanjski sneg, a i danas lepo sarađujem sa novinarima „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“, kojima sam svim srcem uništavao egzistenciju u vreme dok su oni bili ovakvi kakav sam ja danas, domaći izdajnici i strani plaćenici. Diktatorski režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja srušen Историја једне опаке болести

je revolucionarnom energijom mudrih i plemenitih demokratskih lidera Đikija, Legije, Čumeta, Čede, Čovketa, Bagzija i ostalih velikana koji su, čim su instalirani na vlast, zaboravili na revanšizam. Cepidlake će primiteti da su Miloševića ekspresno izručili Haškom tribunalu, a čak dve godine su pakovali optužnicu protiv Šešelja. Ne treba im zameriti tu sporost, mene nisu dirali, to je najvažnije. Aboliran od prošlosti, idealan sam komad lidera za budućnost. Kad se to sprovede u praksi, kad dođem na vlast, a samo što nisam, neću zaboraviti usluge koje su mi učinili oslobađajući me odgovornosti za mnoge stvari. Doduše, možda i hoću, ako mi se u međuvremenu zamere. Zato je za sve bolje da ja što pre i sa što manje prepreka dođem na vlast, da bih pokazao koliko milosrdan umem da budem. ALCHAJMER, ALOJZ – Moj najdraži prijatelj i saradnik. Kad god me neki zlikovac pita o stvarima iz prošlosti (zašto sam izdao i zaboravio kuma Šešelja; zašto se više ne zalažem za Veliku Srbiju; zašto ne pominjem Kosovo i Metohiju; od koga sam dobio i koliko sam platio stan u Ju biznis centru; otkud mi dvorac u Jajincima: da li sarađujem sa Tadićem, Đilasom i Canetom...) pozovem u pomoć gospodina Alchajmera. –7–

ALCHAJMER, ALOJZ

- Gospon Alojz, da li se mi sećamo tih stvari? – pitam ga, i uvek dobijem tačan odgovor: - Ma, ni govora... On mi je najpouzdaniji svedok da se ne sećam nijedne sporne stvari iz svoje, kao planinski potok bistre, političke karijere, a ko god pokušava da to zamuti, on je dokazani lažov koji me tim bednim podmetačinama želi skrenuti sa evropskog puta, jedinog ispravnog za Srbiju, a i mene.

A. Alchajmer – Vučićev omiljeni svedok-saradnik

ALKOHOL – Poslednji put sam se napio pre 20 godina, kad je Zvezda u Bariju osvojila Kup šampiona. Sad alkohol ne konzumiram. Samo vino, i to umereno. Kad vidim kako izgledaju Džoni Cicija i –8–

Mis Kiza kad se napiju, najdraži moji saradnici, ne pada mi na pamet da se brukam. Pokušao sam i na njih da pedagoški utičem, ali neuspešno. „Tačno je da alkohol skraćuje život, ali bar vidim dvaput više od treznih ljudi”, mudrim alibijem se brani Džoni. Kako da mu ne oprostim kad on uglavnom gleda mene, i pritom vidi dvostruko. Neka uživa. AMERIKA – Najveći svetski izvoznik demokratije, „tomahavk” raketa, osiromašenog uranijuma u kasetnom pakovanju, tolerancije i holivudskih snova. Za svakog se nađe ponešto. Prvo sam video Stounov triler „Dž.F.K.”, a onda sam upoznao gospodina Mantera i shvatio da su „najbolji odnosi sa Amerikom vitalni interes Srbije, jer bez podrške SAD nije moguće ostvariti nijedan iole važniji spoljnopolitički cilj, niti ekonomski napredak”. To je shvatio čak i Tomislav Nikolić, koji je nekada tvrdio da „treba pomoći svakome ko se bori protiv Amerike, treba svi otvoreno i jasno da kažu stop Americi, stop načinu na koji Amerika određuje naš život i uništava našu decu”. Ni tada to Toma nije mislio, samo je, pod uticajem Šešelja, govorio kao pravi Srbin, kao svaki Šumadinac koji veruje u pesmu „Metar moga sela, Amerika cela”. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

AMERIKA

Jedva sam uspeo da mu objasnim da se mane istine i pravde, nije vreme za tako riskantne eksperimente. On sada sluša, smeška se Meri Vorlik srdačnije neko Indiri Radić, sa Montgomerijem se grli kao sa Milutinom Mrkonjićem, čak više ne priča viceve o Medlin Olbrajt i Bilu Klintonu. Ipak, svaki put kad idemo na neki diplomatski prijem, upozorim ga da pazi šta priča, naše nove gazde neće shvatiti da se šali kad kaže da je Kolumbo otkrio Ameriku samo zato što je bio zagriženi srbomrzac. Međutim, ma koliko ga brifovao, uvek mu se omakne neki gaf, pa ponovi svoj stari stav da su u „Americi na vlasti homoseksualci, pedofili, lezbijke i nemoralni ljudi”. Dobro je što ne zna engleski, pa, kao odličan prevodilac, ja strancima objasnim da Toma zapravo podržava američku vlast i njene vladare oba pola i svih modernih seksualnih varijacija. Bez američke podrške, naučio sam, nikad neću doći na vlast u Srbiji. Birači mogu da glasaju kako hoće, vladu će sastaviti neki mister Smit iz Kneza Miloša 50. Dakle, to je adresa na koju šaljemo denuncijantske stenograme, optužbe na račun malo Koštunice, malo više Šešelja, kao i molbe da nam daju još važnih zadataka, sve u nadi da će nas nagraditi nekom lepom, velikom ministarskom foteljom. Zaslužili smo.

lo dobar rezultat – podržava me 87,64 odsto ispitanika. Anketirao sam sebe i Kseniju. S obzirom da je ona bila uzdržana, mogu da budem zadovoljan ostvarenim uspehom, ali neću prestati da napredujem dok ne osvojim bar 142,01 odsto. APLAUZ – Bučna potvrda moje genijalnosti. Cela transakcija zasniva se na poslovno-politički korektnoj trampi – moja prazna obećanja u zamenu za lakovernost onih koji plješću dlanovima.

AUTOMOBIL – Najdraži mi je službeni, ministarski. Čim vidim crni audi, proradi nostalgija, ali nema veze, opet ću da u njega ulegnem, majke mi Radovanke. Sad vozim neki krš, škodu. Nisam zadovoljan. Ako ne gledam, ona se zapuca u rampu na pruzi ili naleti na kamenčugu. Malo-malo, pa udarim u nešto. I to totalno trezan. Prošli put kad sam se slupao, pandur mi je dao alko-test. Video je kako izbezumljeno izgledam pa je mislio da ću „naduvati Divca”, čak do 2,20 promila. A, ono – ništa. Ni kap alkohola nisam popio. Ono što se normalnim ljudima dešava kad su pijani, ja radim besprekorno trezan. Ipak, od tada pazim kako vozim, uvek stanem kad je rampa spuštena i usporim svaki put kad vidim ANKETA – I juče sam provera- da mi u susret dolazi neki teretvao svoj rejting. Istraživanje je da- njak. Moram da se čuvam, od me–9– Историја једне опаке болести

AUTOMOBIL

ne zavisi budućnost Srbije. Biću evropski Srbin koji ima crno na bestrpljiv dok ne dobijem ministarsku lo da nije špijun. I, nisam. Tvrdi BIA. A šta na tu limuzinu i službenog vozača. Onda temu kažu CIA i MI 6, na sreću, nineka paze drugi. kada nećete saznati. A, ako saznate, nećete od mene. Kao Bond, Džejms Bond, nikad neću otkriti istinu. BAJ D VEJ – Svakodnevna koBIBLIJA – Kontejner nepotrebmunikacija sa prijateljima iz stra- nih, često i štetnih, informacija o nih ambasada pomogla mi je da, Bogu, prorocima, apostolima, grepored ostalog, obogatim vokabular sima i pokajanju, moralnim principima i sličnim bajkama. engleskog jezika. Nažalost, i danas ima nesrećnika Za dve godine, od kada sam se opametio i okrenuo evroatlantskim koji čitaju, pa čak i veruju u te preintegracijama, naučio sam sintag- vaziđene neistine. U njima traže mu „baj d vej“. Nemam pojma šta ljubav, utehu i nadu. Svaki modeto znači, ali lepo zvuči kad je izgo- ran, evropski orijentisan građanin varam: „Kume Toni, baj d vej, gla- zna da se odgovor na životne prodan sam, ajmo, baj d vej, da nešto bleme ne nalazi u Bibliji nego na televiziji, i to u emisijama u kojima šalabrcnemo“. Ako ovako nastaja gostujem. Što bi se neko optevim, sigurno ću, kad-tad, naučiti i rećivao religijskim dogmama kad kako se na engleskom kaže „šalamože da veruje meni? Umesto jebrcnuti“. vrejskih mitova iz daleke prošlosti,

B

BAŠANOVIĆ, ZORAN – Igrač- ja nudim pogled u svetlu evropsku budućnost, neopterećenu raspraka, trenutno zanimljiva. vom o tome ko je kriv, Adam ili BES – Osećanje koje me obu- Eva, Avelj ili Kain, Jovan ili Juda, zme kad se suočim sa bilo kojim Šešelj ili Toma, meni to nije bitno. problemom ili saradnikom. Zašto da se birači muče sa čak deBIA – Odlična organizacija. Kad set božjih zapovesti, kad mogu da su me neki zlikovci optužili da sam primenjuju jednu jedinu, moju – strani špijun (i ovom prilikom mo- veruj u mene, ne pravi sebi drugog lim gospodu iz CIA i MI 6 da im idola. oproste), Bezbednosno-informativBIOGRAFIJA – Samo mene mona agencija je vrlo ažurno deman- že da zadesi takav peh da mi biotovala te nedokazane špekulacije. grafiju piše ovakva tračara, najgoZahvaljujući BIA postao sam jedini ra od svih. Ne samo što ne veruje –10– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

BIOGRAFIJA

mojim reklamnim spotovima, nego me i poznaje. Tačno zna sve moje mane, i obe vrline (navijanje za Zvezdu i zanesenost poezijom Duce Rodić), pa me ovim Rečnikom dezavuiše kao ličnost. A i šire. Lakše bi mi bilo da je Zakon o krivičnom postupku predstavio kao moju biografiju. Uostalom, kakva mi je karijera, to bi više odgovaralo realnom stanju. Ali, ne! Zakoni su strogi i ozbiljni, nema ruganja. U ovoj satiričnoj verziji, predstavio me kao psihića pored koga i Brana Prostran izgleda normalno. A, lepo sam ga upozorio. Ne znam koliko sam smešan, ali znam koliko sam opasan. Ko ne veruje, neka pita Ćuruviju.

Историја једне опаке болести

BIZNISMEN – Bogati lopov, još nekažnjen. BJELICA, ISIDORA – Gorko me razočarala. Deset godina smo bili prijatelji, družili smo se, zajedno prolazili kroz razne medijske i političke hajke, ni u najopasnijim trenucima nije me napuštala, uvek je imala reči utehe i ohrabrenja, a u javnim nastupima nije propuštala priliku da istakne neku od mojih bezbrojnih nepostojećih vrlina. Bez materijalnih interesa, vođena samo svojim osećajem za ljudskost i drugarstvo, često na svoju štetu, privlačeći gromove kojima su je gađali moji neprijatelji, hvalila me toliko da ni sam sebe nisam mogao da prepoznam.

– 11 –

BJELICA, ISIDORA

Prvo sam mislio da pušta mašti na volju samo šale radi. Kad bih zaista bio takav, častan i čestit, kao što me ona opisivala, izgubio bih lični identitet. Opasnost je postala veća kad mi se učinilo da iskreno veruje u to što govori o meni. A poznato je da iskrenost privlači i druge poroke. Zato sam rešio da joj na najkonkretniji način raspršim zablude. Iako su Isidora i Nebojša Pajkić autori ideje o pokretanju „Pravde“, bez dvoumljenja sam je izbacio na ulicu čim mi se ukazala prilika. Više od tri godine je pisala kolumnu kojom sam se ponosio, da bih preko noći odlučio da je odbacim kao nepotrebni teret. Lucidno sam plasirao priču o prodaji „Pravde“ Šaperu i Đilasu, što mi je omogućilo da se ratosiljam Isidore i glavnog urednika, gada bezobraznog koji je napisao ovu odvratnu knjigu, kao i nekih nepodobnih retro-likova koji bi mi samo smetali na mom novom evropskom putu. Uzalud su Šaper i Đilas demantovali moje laži, ostvario sam sve što sam zamislio. Konačno sam postao svoj čovek, okruženje sam očistio od naivaca koji veruju u bajke o prijateljstvu, poštenju i časti, sad ima više mesta za poltrone i parazite koji me slepo slede, kao ja Đilasa. Ipak, priznajem da me Isidora mnogo razočarala. Imala je milion dokaza o tome ko sam i kakav –12–

sam, a opet je više verovala meni nego svojim očima. Sram je bilo. BOG – Glavni lik jedne stare knjige. Ličimo, kažu. I za njega se tvrdi da je dobar, pošten, pravedan, milostiv i svemoguć. Međutim, njemu se pripisuje stvaranje ovog sveta. Ako je to tačno, ako ga je on zaista napravio, nije se proslavio. To nas razlikuje. Kad dođem na vlast, a uskoro ću, ima da ispravim sve njegove greške – uvešću Srbiju u Evropsku uniju i NATO, oporaviću privredu, građani će živeti bolje, svi će me voleti, iz Jajinaca ću se preseliti na Dedinje, napraviću još veći i bogatiji vinski podrum, posećivaće me ambasadori Nemačke i Amerike, Tomu ću vratiti u Bajčetinu, Šešelj se neće vratiti iz Haga u Batajnicu... Tek kad tako sredim stvari, videće se ko je bolji, Bog ili ja. BOMBA – Najopasnija od svih eksplozivnih naprava, M.52R, jednog dana je zapretila da se rasprsne u zgradi Predsedništva Srbije. Neki očajnik se opasao sa dve „kragujevke“ i krenuo kod Borisa Tadića. Pošto predsednik, naravno, nije bio na svom radnom mestu, naoružani nesrećnik je seo u hol i budalama iz obezbeđenja rekao da će se dignuti u vazduh. Uplašeni zbog mogućih oštećenja parketa, nameštaja i umetničkih slika, odmah su stigli specijalci. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

BOMBA

Malo kasnije, došao je i Tomislav Nikolić. Goloruk, bez pancira i šlema, samo sa nedodirljivim autoritetom i odlučnim izrazom lica, stigao je do ulaznih vrata Predsedništva. Da bi dao izjavu okupljenim novinarima. Jednog predsednika Demokratske stranke je na onaj svet ispratio pretnjom da je i Tito, kao tada Đinđić, pred smrt imao probleme sa nogom. Zato ga je savest, uz moju malu marketinšku pomoć, nagovorila da drugog predsednika Demokratske stranke brani i svojim životom, ako treba. Nije trebalo, šta da se radi. Iako je bilo više opcija u igri. Pa i ona da Nikolić dođe do samoubice i počne pregovore. Čim bi kukavac video s kim ima posla, sigurno bi izvukao osigurač, da prekrati muke. Sebi. I meni. Razumeo bih ga. I meni često dođe, kad Nikolić progovori, da aktiviram bombu. A ako pri ruci nemam M.52R, onda sam eksplodiram. Od besa. Uglavnom, ona bomba nije prsnula u Predsedništvu, svi su mogli da budu zadovoljni. Tadić je dobio oreol mučenika, Nikolić kapu dvorske lude, a očajnog samoubicu su nestali. U mom scenariju, hepiend izgleda drugačije, ali niko mi nije poverio režiju. BONSAI – Minijaturno stablo koje ima sve karakteristike svoje vrste u „normalnoj“ veličini. Историја једне опаке болести

Prilikom posete mojim prijateljima Japancima, video sam šta sve znaju da naprave, svako patuljasto drvo liči kao da je pravo. Isti metod hortikulture Japan je, kao i mnoge druge nama prijateljske zemlje, primenio na Srbiji. Oteli su nam Kosmet, pa sad imamo bonsai Srbijicu. Samo napominjem, ne prigovaram. Štaviše, ubeđen sam da i to ima svojih dobrih strana. Logično je da se manja država lakše brani nego velika. Iako više nemamo od koga da se branimo, pošto će Srbija, čim ja dođem na vlast, postati pravo žarište mira u regionu. BOŽOVIĆ, BAĆO – Za razliku od mnogih, on se nije odrekao srpstva, pravoslavlja i Vojislava Šešelja. Hrabro i ponosno, kako i dolikuje četničkom vojvodi, odbija da prizna okupaciju Crne Gore. Iako je danas teže biti Srbin u Nikšiću nego u Sarajevu ili Zagrebu, Baćo Božović ne prodaje veru za večeru, nego svojim primerom ostavlja častan trag kojim će se ponositi neko buduće pokoljenje. BRISEL – Matrica savremene civilizacije. Iako je samo 1702 kilometra udaljen od Beograda, i tek malo više od Tomine Bajčetine i mog Bugojna, trebalo mi je čak 15 godina da shvatim da svi putevi koji me zanimaju – prema vlasti, parama i – 13 –

BRISEL

Vojvode: Šešelj i Božović

moći – vode u tom smeru. Međutim, ne vredi da kukam, sad moram da ubrzam korak na tom putu bez alternative, na kome nema mesta velikosrpskim preprekama teškim od nepravdi koje su nam nanete upravo u Briselu. Sve sam to zbacio sa sebe, zaboravio Krajinu i Kosovo, NATO bombardere i haške zlotvore, pa lakih nogu, kao u „Plesu do snova“, jurim tamo, da bih ovde zaseo na vlast.

rije, loše osvetljenje i pune su ustajalog smrada sveća i tamjana. U njoj glumci u crnim ili šarenim haljinama svake nedelje pre podne igraju predstavu za naivnu publiku. Tamo je stalno neka kuknjava. Dok statisti uzdišu, glavni junaci šetaju ispred nekih slika, govore i pevaju, navodno, u slavu nekog razapetog mučenika o kome nema nikakvih istorijskih podataka da je uopšte postojao, a i davno pomrli svedoci o njemu su pisali tek neproverene stvari koje su možda nekad, negde, od nekoga čuli. Iako mi je sve to otpočetka bilo CRKVA – Zgrada. Iako se, sumnjivo, jedno vreme sam pristauglavnom, prave velike, čudnih ob- jao da se predstavljam kao da velika, imaju tek jednu ili dve prosto- rujem u tog popovskog boga. –14– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

C

CRKVA

I, trudio sam se. Dobro, nisam baš postio ali molio se jesam. Tačnije, molio sam ga da pristane na miroljubivu kohabitaciju, da podelimo interesne zone – on na nebu, ja na zemlji. Njemu neka bude vlast u carstvu nebeskom, meni u carstvu zemaljskom, pa da nastane rajska milina. Meni. Međutim, ako uopšte postoji, nije pristao na moje uslove. Gore je, verovatno, ostao on, a dole je postavio Tadića i Đilasa. Preko takve izdaje nisam mogao da pređem. Za kaznu, u crkvu više ne idem, molim se samo Mikiju Rakiću i, ređe, Gagiju Đilasu, umesto ikone ljubim samo svoju sliku, a postim samo ako nemam nešto jestivo pri ruci. Pa, da vidimo ko je na većoj šteti, taj nebeski lik iz crkve, ili ovozemaljski ja. CRNČEVIĆ, BRANA – Fosilni ostatak Promisuma, praistorijskog stvorenja iz roda hordata, koji je živeo pre oko 500 miliona godina. Nauka smatra da je ta vrsta izumrla posle ordovicijuma, ali postoje podaci koji to demantuju. Na primer, Hesiodov učenik Skorcijanidis je ostavio detaljan opis Promisuma, za koga tvrdi da je krajem 7. veka pre Nove ere naseljavao obalu reke Henase, severno od današnjeg Soluna. – Promisum ima tri glave, osam želudaca i kratak rep. Crvoliko telo Историја једне опаке болести

je crne boje, ali može da je po potrebi menja, u zavisnosti od okoline. Uočljivo je da mu se trup naginje udesno, kao da šepa. Taj deformitet nije nastao zbog povreda nogu ili kičme, koju to biće uopšte nema, nego zato što se celog veka oslanja na nekog sponzora. Zbog istančanog instinkta za prepoznavanje opasnosti, mornari iz Savasta često su na plovidbe vodili po jednog ili dva Promisuma, koji su svojim paničnim ponašanjem i pokušajima bekstva najavljivali oluju, napad gusara ili neku drugu opasnost, zabeležio je Skorcijanidis. Kad sam pročitao taj zapis, prepoznao sam Branu Crnčevića, bez obzira na male fizičke razlike koje su, sigurno, posledica evolucije i mutacije. U suštini, to je to. Brana danas ima jednu glavu, ali prožrdljiv je kao da mu apetit stalno radi u svih osam želudaca. Hoda ukoso jer se celog života oslanjao na razne političke moćnike: Branka Pešića, Slobodana Miloševića, Jovicu Stanišića, Arkana, Vojislava Šešelja, pa sad na mene. Kao pravi Promisum, uvek je na vreme prepoznavao opasnost i bežao od objekata na kojima je do tada parazitirao. Po tome ću i ja znati kad dođe kraj mog uspona. Za sada, on je tu. Znači, napredujem. Drago mi je zbog toga, iako me skupo košta. Nerava i para. Njemu je stalo samo do para. To i ne krije. Dođe u kabinet, sed– 15 –

CRNČEVIĆ, BRANA

Crnčević i Vučić: Fosil parazita i njegov mutirani potomak

ne, raskomoti se i počne da deli savete i anegdotski evocira uspomene na dane kad je sa Slobom pio viski i pušio tompuse, sa Jovicom pravio opozicione stranke i od Arkanovog besa spasavao Sašu Tijanića. Usput, pohvali crveni dezen kravate koju sam nosio na drugom rođendanu SNS-a, iako nije mogao najbolje da je vidi pošto sam ga smestio u drugi red, a ne, kako dolikuje, pored Tome, umesto Dragice. Ničim izazvan, istakne da mi je govor bio fantastičan, ali da nije trebalo da onoliko hvalim strane diplomate, neće to razumeti naši birači. I tako, unedogled. Ne znam zašto se meša u moju politiku, ja njegove knjige i ne čitam a kamoli da ih komentarišem. –16–

O čemu god da priča, sve se uvek svede na pare. Čim počne da kuka kako mu treba 1.000 evra za ovo ili ono, odlučno ga odbijem. Onda pregovaramo o količini i rokovima isplate. Znam, prihvatiće sve što mu dam, a jednako će biti nezadovoljan ako dobije 100 ili 10.000 evra, uveren je da zaslužuje mnogo više, valjda zbog svojih savetodavnih usluga. Kao pravi konsiljere, izmisli neki problem, pa me preko čaše, ledenog izraza lica, gleda u oči i mudre misli ćutke suče. Naivan čovek bi pomislio da on to smišlja neko pametno rešenje. U stvari, samo je ogladneo, pa pravi plan gde će na ručak i ko će to da plati. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

CRNČEVIĆ, BRANA

Ipak, nije Brana Crnčević sasvim neo je i diktafon kojim je tajno snibeskoristan. Ako ništa drugo, služi mao razgovore sa svojim tadakao loš primer. šnjim saradnicima. Drago mi je što se tako perspek(foto 05) tivan kadar priključio nama „naCRVENA ZVEZDA – Klub koji je prednjacima“. Samo, brine me osnovan samo zato da bih ja imao onaj diktafon. Svaki put kad pričamogućnost da biračima uspešnije mo, čini mi se da čujem neko zujaplasiram priču o mojoj muževnosti. nje iz džepa njegovog sakoa. Zato Ne propuštam priliku da pomenem pazim šta govorim, izbegavam da sam bio vatreni „delija” sa seve- imenice, prideve i glagole. U pora „Marakane”. Na toj tribini sam četku ga je čudilo što koristim sabio dok nisam shvatio da je mnogo mo zamenice, ali vremenom se naprijatnije društvo u loži, sa „sivim vikao da na njegova pitanja – poeminencijama” Goranom Vesićem i put „Hoćemo li na kafu?“ – odgoMikijem Antonijevićem. Sa njima voram sa: „Ja... mi... mi... njevodim stručne razgovore o fudba- ga...“ Zarad lakše komunikacije, lu, objašnjavam im zašto golman osmislio sam i u praksu uveo najmože nekažnjeno da loptu dira ru- noviji odbranbeni izraz lica – model kama i šta znače one bele linije na LZ 10 („Lud i zbunjen, za desettravi, a često raspravljamo i o poli- ku“). Čim mi Cvijan priđe, blago se tici, iako se malo plašim da će i ukočim, zagledam se u njegovo lemene, kao njih, gazde najuriti kad vo oko i, u sebi, pokušavam da izračunam koliko je 2.986.655,24 me potroše. Usput, kad baš moram da gle- podeljeno sa 13.002.987,23. Znam dam utakmicu, navijam da Zvezda da tada izgledam malo luckasto, ali pobedi, a ako nam preti poraz za- on se mnogo zbuni, kao da i sam dovoljan sam i nerešenim rezulta- rešava neke matematičke megatom. Tu taktiku primenjujem i u zadatke, pa ni ne pokušava da zapolitičkoj areni. Navijam da dođem podene ozbiljan razgovor. A ako i na vlast, a ako mi preti da izgubim to ne da željeni rezultat, počnem bio bih zadovoljan koalicijom sa bi- da pevam. Pošto znam samo četlo kim, samo da ne ispadnem u ni- ničke i navijačke, odnosno huliganske pesme, izaberem manje zlo i žu ligu. zagudim: „U srcu mome živim saCVIJAN, VLADIMIR – Mlad, mo ja /i moja Zvezda crvena/o sepametan i izuzetno talentovan bi sanjam, o sebi pevam/samo sepravnik, generalni sekretar pred- be volim ja“. E, majčin sine, pusti sednika Tadića. Takav je bio. Onda nekome snimak mog pevanja, baš se promenio. I došao u SNS. Do- da vidim ko to može da sluša! – 17 – Историја једне опаке болести

CVIJAN, VLADIMIR

Moram da budem oprezan. Uveren sam da je on iskreno privržen „naprednjačkim“ idejama i stavovima, iako oni ne postoje, ali zaista ne bih voleo da se, kroz neko vreme, na konferenciji za novinare emituje snimak nekog našeg „ozbiljnog“ razgovora. Onda bih, kao posle sastanka sa DSS-ovcima, morao da „autentične stenograme“ lično šaljem eminentnim ambasadama i dokazujem istinu. Na engleskom. A, ko ne zna, rezultat one spasonosne računice je 0,2296899.

Č ČAST – Nije da se hvalim, ali ja sam zaista izrazito častan. Čas radim jedno, čas drugo. ČLAN – Komad naivca koji misli da ga pripadnost stranci izdvaja iz lakoverne mase i diže na nivo veći od broja zavedenog u Zlatinom kompjuteru. Srpska napredna stranka, prema poslednjem prebrojavanju, ima tačno 12.887.478 članova. I to, samo u Beogradu. Pri tome, vredi naglasiti, članstvo se svakodnevno uvećava za 12,4 odsto. Mislim, po broju. Iako ima i onih, poput dr Đukanovića, koji se šire u struku. Većinu čine istaknuti intelektualci, ugledni biznismeni i talentovani vizionari, svi odreda evropski orijentisani. Svoje mesto u našim re–18–

dovima našli su i izlečeni radikali, kao i mnogi razočarani slobisti, arkanovci, i oni, ne znam kako se kaže, koji su poštovaoci pa i saborci Milorada Ulemeka Legije. Divan demokratski kapacitet. Ima i onih koji su zalutali. Nisu znali gde bi, pa došli u Čika Ljubinu 8. Nemaju visoko mišljenje o sebi, druge stranke ništa ne bi dobile sa njima, kao što mi nećemo izgubiti. Neka ih, ionako su samo beznačajan broj u nizu. ČOVEK – Repromaterijal. U mom biznisu, naročito tokom izborne kampanje, svaki primerak dobro dođe. I to ne ceo, važan je samo glas, ostalo je obična ambalaža. U duhu evropske demokratske tradicije, svim srcem se zalažem za apsolutnu jednakost svih ljudi. U vreme izbora, ne pravim razliku, borim se da osvojim dušu svakoga ko ima biračko pravo. Ne zanima me nacionalna pripadnost, ali verska je neophodna, mora da veruje u moje parole. Ostalo nije bitno, samo mi daj glas, i dobar si. Dok traje kampanja, lakše podnosim tuđe mane. Tada, nema veze što su glupi, neobrazovani, dosadni, stalno nešto traže, nadaju su da ću im pomoći pa se nabacuju, traže da se rukuju i da im se smeškam... Nije lako, ali trpim. Trebaju mi. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

ČOVEK

Kad se izbori završe, padne mi teret sa leđa. Izbegavam gušitelje, ni na telefon se ne javljam nikome od koga nemam korist, a komunikaciju svodim na najbolji nivo – kroz medije. Svako kome sam nešto obećao, bez problema može u svim novinama i televizijama da me vidi nasmejanog, punog nade da ću sledeći put, dakle uskoro, osvojiti većinu i doći na vlast. Bez obzira na izborne cikluse, godišnja doba i vreme dana, neprestano se klonim samo jedne vrste ljudi – poštenih. Pošten čovek je roba sa greškom, ne samo što je neupotrebljiv nego i smeta, ne pristaje da učestvuje u mojim spletkama, između mene i razuma bira ovo drugo, a, što je najgore, preti da virusom poštenja zarazi nekog. Ponekad bi neki takav primerak zalutao u moje okruženje, ali, na sreću, ne bi uspeo da se primi. Lakše je i opuštenije bez takvih, daleko im lepa kuća. Svi drugi, koji su rasterećeni moralnih dilema, imaju moju bezrezervnu podršku. Pod uslovom da glasaju kako treba, za mene.

Ć ĆIRILICA – Primitivno i prevaziđeno pismo. Ne samo što je beskorisno u komunikaciji sa prijateljima iz Brisela i Vašingtona, nego štetno deluje i na sve moderne, emancipovane Srbe. Историја једне опаке болести

Za tu tvrdnju imam neoborive dokaze. Pogledajte moje i izjave Tomislava Nikolića koje su napisane ćirilicom, one nemaju nikakve veze za divnim mudrostima, konvertovanim na latinicu. Na primer, Nikolić je, u ćiriličnoj transkripciji, rekao: „Србија има само једног Шешеља. Шешељ има само једну отаџбину, Србију, коју воли изнад свега. Шешељ се не бори за себе већ за нашу земљу, за сваког од нас и за свако наше дете, за нашу част, због наше прошлости и за нашу будућност.“ Na latinici, njegova izjava glasi: „Šta će Srbiji Šešelj? Šešelj ne voli nikoga, bori se samo za sebe, protiv svakog od nas i protiv svakog našeg deteta, za prošlost, protiv naše budućnosti.“ Ova verzija, kao što se primeti, ne koristi reč „čast“. Zašto bi? Mi ne želimo da je koristimo, što da nam bude neprijatno. Nikolić je, prema ćiriličnoj interpretaciji, milion puta rekao: „Сваки становник наше планете зна да у Европи постоји један мали, храбар народ који има јунака Војислава Шешеља, човека који слободу и част цени више од свега, више од сопственог живота. Чак и код нас Срба мало је таквих људи.“ Naravno, Toma je mislio sasvim drugačije: „Svaki stanovnik planete zna da jedan mali, hrabri narod – 19 –

ĆIRILICA

maltretira monstrum Vojislav Šešelj, čovek koji ništa i nikog ne ceni. Čak i kod nas Srba, jedan takav je previše.“ Nazadni nacionalisti brutalno zloupotrebljavaju istinu kad citiraju sledeću izjavu mog najnovijeg političkog tate. Tvrde da je on iznosio optužbe protiv SAD kad je rekao: „Прекините, господо из америчке администрације, са убијањем Војислава Шешеља. Предуго сте најјачи и најмоћнији. Заборавили сте да на земаљској кугли не живе само Американци и да људска права не припадају само Американцима. Ми нисмо народ без историје и нећемо вам дати да нам уништите будућност. Зашто се обрачунавате са породицом Војислава Шешеља? Она жели да буде на окупу, да гради безбрижну будућност уз свог, најбољег на свету, оца и деду.“ Taj izraz humanog vapaja na perfektnoj latinici izgleda mnogo tolerantnije: „Prekinite, prijatelji iz američke administracije, sa ubijanjem Vojislava Šešelja. Kad ste već najjači i najmoćniji, završite s njim i zaštitite ljudska prava nas, kojima Šešelj uništava budućnost koja nas čeka u vašem naručju. Ne obračunavajte se sa porodicom Vojislava Šešelja, omogućite im da budu na okupu, da imaju bezbrižnu budućnost. U Hagu.“ Ćirilica laže čak i o meni. Navodno, ja sam optužio „хашке кадије –20–

и тужиоце иза којих стоји америчка ЦИА да имају план да Војислав Шешељ умре“. „Њима је то потребно зато што не знају како би изашли на крај са Војиславом Шешељем, па да после тога изврше све врсте притисака, уцена и лакше подведу под своју контролу и Српску радикалну странку, и да разбију јединство српских радикала.“ Kad sam to govorio, zapravo sam hvalio CIA što drži sve pod kontrolom. Da nije tako, Šešelj bi se izvukao a ja ne bih uspeo da razbijem radikale. Na svu sreću, Đilas, File i ostali moji novi prijatelji koriste samo latinicu, uglavnom englesku, najlepšu i najtačniju. Na tom demokratskom i evropejskom pismu šaljem im stenograme razgovora sa pravim srpskim opozicionarima, u mom prevodu. Ćirilicom se samo potpisujem, ali, da ih to ne zbuni, uvek u dnu strane nacrtam jedno veliko srce, puno nade da ćemo istrajati na zajedničkom evroatlantskom putu. ĆURUVIJA, SLAVKO – Ne sećam se ko je to. Nedavno sam se raspitivao za njega. Uzaludno. Ni Đilas ni Rakić, kao ni svi beogradski novinari, policajci i tužioci, niko nema pojma ko je on, čime se bavio, šta mu se desilo, da li je u zemlji ili je pobegao iz zemlje. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

ĆURUVIJA, SLAVKO

S. Ćuruvija: Pomeo ga Vučićev zakon protiv informisanja

Po svemu sudeći, on nikad nije ni postojao. Tako se svima čini, pa zašto bih ja sad otvarao dušu i priznavao da me još nerviraju tekstovi iz njegovih novina „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“. Ne pada mi na pamet da se prisećam vremena kad sam pisao zakon protiv informisanja, koji je lucidno nazvan Zakonom protiv Ćuruvije. A kako je moćan bio taj zakon najbolje potvrđuje činjenica da su DT i „Evropljanin“ za dva dana nestali sa medijske scene. Ćuruvija je odolevao nekoliko meseci, a onda je kukavički, leđima, nasrnuo na 17 metaka koji su doleteli niko ne zna otkud. Историја једне опаке болести

Bilo je to divno vreme. Srbija se nalazila u šakama crno-crvenih diktatora, nekakvih monstruma Miloševića i Šešelja, čiji likovi, takođe, uspešno blede u mojim uspomenama. Iako sam i tada bio oštro, ali nevidiljivo, protiv njih i njihove politike, istakao sam se kao najmlađi i najuspešniji ministar u vladi Mirka Marjanovića. Beskompromisno sam krenuo u rat protiv istine koju je širio „Dnevni telegraf“, opasno preteći da ceo narod zarazi optimističkom idejom da je moguće srušiti našu vlast. Zato sam odlučio da se prvo obračunamo sa tim novinama. Čim ne lažu, znači da rovare protiv nas. – 21 –

ĆURUVIJA, SLAVKO

Neuspeh pregovora Slobodana Miloševića i Ričarda Holbruka, Ćuruvija je iskoristio da u svojim novinama plasira neistinitu tvrdnju da NATO priprema bombardovanje Srbije. Ta brutalna laž, za koju smo tek kasnije utvrdili da je istinita, poslužila je kao odličan povod za uništavanje slobodnog novinarstva i naivaca koji su očekivali da na pragu 21. veka imaju pravo na svoje mišljenje. Ćuruvija je jednodnevno suđenje iskoristio za podrivanje državnih interesa i osnova našeg pravosuđa, istinom je pokušao da utiče na sudije. Nekorektno je tvrdio da je nevin, što je tužioce primoralo da izmišljaju dokaze. Na sreću, zakon sam perfektno demokratski precizirao, tako da nije pravio razlike između nevinih i krivih. Štaviše, krivima se znalo za šta su krivi, a nevinima je moglo da se prikači sve što je moglo da se smisli. Sa Ćuruvijom nije bilo problema. Znao sam da neće izdržati, moraće da napiše neku istinu, pa smo presudu mogli da napišemo i pre početka suđenja. Tako smo, zahvaljujući mom zakonu, za dan-dva uspeli da uništimo „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“. Kasnije, kad je počelo bombardovanje, na Uskrs, neko je ubio Ćuruviju. Policija je odmah izvršila uviđaj i zaključila da na izrešetanom telu nema tragova nasilja. Žrtva je, dakle, spontano, sama od –22–

sebe, prestala da živi. Rezultati istrage su ukazivali da je to počinio, verovatno, neki ljubomorni muž, kako je tada tvrdio moj kolega Milan Komnenić, tadašnji savezni sekretar za informisanje i potpredsednik Srpskog pokreta obnove. U medijima se pominjala laž da je u trenutku ničim izazvanog sudara sa mecima, vlasnik nepodobnih novina imao torbu sa 300.000 maraka, što je bio uverljiv dokaz da je strani plaćenik, a takve, naravno, niko neće žaliti. Naravno, ni Tomislav Nikolić. O svemu tome nisam imao pojma. Nisam ni pročitao uvodnik Miroslava Markovića u „Ekspres politici“ („Ćuruvija prizvao NATO bombe“), koji su neki čitali kao javnu smrtnu presudu. Majke mi Ljubice, tada se nisam bavio Ćuruvijom, imao sam prečeg posla. Tek sam se uselio u novi stančić od sto kvadratića u elitnom novobeogradskom naselju, pa sam se bavio njegovim uređenjem. A to je veliki i ozbiljan posao. Morao sam da na zid u dnevnom boravku montiram ogromnu policu za sve one Šešeljeve knjižurine. Trebalo je i i sve ostale stvari, spakovane u tri najlonske kese, preneti iz podstanarske garsonjere u kojoj sam do tada živeo. Ne samo što sam se nervirao zbog agresije naših NATO prijatelja, nego je i Ćuruvija odlučio da baš tada bude streljan, samo da ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

ĆURUVIJA, SLAVKO

meni napakosti, da strani mediji mogu dodatno da potkrepe svoje optužbe za sprovođenje navodne diktature u Srbiji. Međutim, izdržao sam. Po dolasku na vlast DOS-a, istraga se nastavila u istom ćorsokaku, lustracijom su nas plašili samo beznačajni moralisti bez uticaja i moći da je zaista sprovedu, Ćuruvijina nevenčana supruga Branka Prpa se zabavila ostavinskom raspravom i suđenjem sa njegovom decom Jelenom i Radetom, imenovana je za direktorku Arhiva Beograda, a Slavkov brat Jovo je otišao u Sloveniju, da se, kao istaknuti prodavac pelena i aloja krema, bavi diplomatijom. Uostalom, upravo je jedan Ćuruvijin saborac priznao da radikali – među kojima sam tada, kuku meni, bio i ja – nisu ubili vlasnika DT-a. Krunski dokaz te tvrdnje leži u činjenici da je telo nađeno. Da smo ga koknuli mi, tadašnji radikali, pojeli bismo ga. Vreme je učinilo svoje. Ćuruvija je dobio spomen-ploču, a njegovim imenom je nazvana neka uličica u Beogradu. On je 11 godina na Novom groblju, ja isto toliko u Ju biznis centru. Sve su prekrili snegovi, ruzmarin i šaš. Meni su, posle svega, čiste ruke. Uspešno sam radio u svom i državnom interesu, a sa pozicije ministra informisanja odgovorno tvrdim da su bitni zakoni, a ne bajke u kojima je i Vučić sit i sve ovce na broju. Историја једне опаке болести

To znaju svi koji se ne sećaju da je ikad postojao nekakav Slavko Ćuruvija. ĆUTANJE – Zlatno pravilo u komunikaciji sa mnom. Svi moji saradnici su odlično izdresirani, znaju kako da koriste zagarantovano pravo na slobodu ćutanja. Dovoljno je da ih ja lepo zamolim da izvrše naređenja, oni to, demokratski lukavo, ćutke poslušaju i – svi zadovoljni. Naravno, uvek se nađe neko i da zatalasa. U tu grešku često upada Brana Prostran. Malo-malo, pa kaže nešto što nema nikakve veze sa temom razgovora, a što je istovremeno toliko glupo da nije ni netačno. Na sreću, brzo, sa nekoliko urlika, tolerantno ga uverim da glavu koristi samo za ono čemu je namenjena, ne da razmišlja nego da klima. I ja sve češće ćutim i klimam. Kad se suočim sa Rakićem i Đilasom. Ne smeta mi to, bar izgledam pametnije. Postoje i drugi oblici ćutanja. Recimo, minut kojim se odaje poštovanje pokojnicima. Nameravao sam da na stranačkim konvencijama i prilikom sličnih hepeninga, svečane predstave počinjem minutom ćutanja. To deluje otmeno i ostavlja dobar utisak na prijatelje i članove porodica nama dragih ljudi koji su nas prerano napustili, propuštajući zadovoljstvo uživanja u mojoj slavi. Od te namere sam – 23 –

ĆUTANJE

odustao iz praktičnog razloga, nisam mogao da se setim nijednog pokojnika koji bi mi danas nešto značio. Zlonamernici će reći da je mnogo Srba, među kojima su i brojni dobrovoljci Srpske radikalne stranke, izginulo tokom ratova u Krajini, Bosni i na Kosovu, a koje sam ja hrabrio da se bore za odbranu granica Velike Srbije. Prvo, nije tačno da sam bilo koga podstrekivao da učestvuje u ratu. Svi znaju da sam ubeđeni pacifista. Drugo, te žrtve su pale van Srbije. Njihovi, kao i grobovi mnogih predaka koji su se borili za srpstvo, za krst časni i slobodu zlatnu, danas se nalaze u inostranstvu, rasuti od Knina i Bugojna, do Prizrena i Peći. Treće, da su znali za koga i za šta ginu, sigurno bi dezertirali ili izvršili samoubistvo. Ko im je kriv što su, naivni, verovali da Srbijica može biti veća od pašaluka. Četvrto, uspomena na pobijene srbende mogla bi da uznemiri strane diplomate iz prvog reda Srpske napredne stranke. Kako da im objasnim zašto održavamo uspomenu na retrogradne elemente koji su, čak sa oružjem u rukama, branili svoje porodice i kuće od milosrdne NATO demokratije? Peto, poslednje ali ne manje značajno, oni nisu pali uzalud. Ako posrnem na putu za Evropu, možda ću ih se setiti, makar kao povoda za neki sledeći rat. –24–

Zato smo Toma i ja zaboravili sve mladiće koji su nas dočekivali prilikom turneja po Krajini, Bosni i Kosovu, gledajući u nas sa nadom da zaista mislimo to što govorimo. Neka za njima nariču njihove majke i sestre. Nama, modernim naprednjacima, ne dolikuje da se osvrćemo na prošlost. Zašto da rizikujemo opasnost da u uspomenama vidimo sebe kakvi smo bili? Ovako, zagledani u budućnost, mnogo smo mirniji i opušteniji. U njoj nema mesta za pokojnike, ona je rezervisana samo za nas, pobednike.

D DAČIĆ, IVICA – Dokazani lažov. Isti ja. Od Slobodana Miloševića, svog političkog tvorca, distancirao se na vreme, čim je shvatio da će mu lojalnost doneti više štete nego koristi. Što najviše čudi, uradio je to na najmudriji način. Obezbeđivao je pare za odbranu i porodicu, unutar partije je sprovodio čistku, rasterujući izanđale slobiste i dovodeći privatne japije, a u javnosti je gradio imidž novog, demokratizovanog levičara. Posrećilo mu se. Milošević je u Hagu umro baš u najpovoljnijem trenutku po Dačića. Bez problema, uz malo pretnji i malo više obećanja, na svoju stranu je privukao ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

DAČIĆ, IVICA

većinu kadrova, počistio protivkandidata Milorada Vučelića i zaseo na čelo Socijalističke partije Srbije. Odmah je dobio priliku da ozvaniči svoj koalicioni kapacitet. Skromno, bez preteranih uslovljavanja, podržao je manjinsku vladu Vojislava Koštunice, pokazujući da je spreman na saradnju čak i sa Vukom Draškovićem i Mlađanom Dinkićem, najagresivnijim jurišnicima protiv slobizma. Svi su mu zaboravili da je bio portparol Miloševićeve ratne mašinerije, koja je uspela da ujedini ceo svet u bombardovanju Srbije. Godinama je predvodio snage haosa i bezumlja, opravdavao izborne prevare i krađe, kreatore privrednog kolapsa, najstrašnije se boreći protiv Haškog tribunala, smatrajući da ratnim zločincima treba oprostiti grehove jer su patriote, ponosio se što mu je ime u vrhu “crne liste” osoba kojima je zabranjen ulazak u Ameriku, učestvovao je u pisanju optužnice protiv lidera Evropske unije i NATO agresora, za masakr na Ibarskoj magistrali je tvrdio da nije atentat na Draškovića nego obična, slučajna saobraćajna nesreća, za Ivana Stambolića je pretpostavljao da je nestao jer je zalutao kad je otišao da ženi kupi zejtin i šećer, a ni danas nema pojma šta se dogodilo Slavku Ćuruviji i zašto više nema „Dnevnog telegrafa”. Историја једне опаке болести

Na izborima 2008. godine ne bi prešao cenzus bez Palme i Krkobabićevih penzionera. Kad je njegov predsednički kandidat, Milutin Mrkonjić, osvojio glasova koliko i Žika Obretković, Dačić je izvukao svoje ubuđale govore iz Slobinog vremena, zasipajući najstrašnijim optužbama diktatore iz Evropske unije, a izjave o Kosovu i Metohiji garnirao je zveckanjem oružja. Da razuveri i one krajnje sumnjičave, zaklinjao se da nikad neće u koaliciju sa Demokratskom strankom. Na kraju, kad su objavljeni izborni rezultati, shvatio je da sa Srpskom radikalnom strankom i Demokratskom strankom Srbije može da formira vladu ili da, kao nekad, samo pruži podršku novoj manjinskoj vladi Vojislava Koštunice. Dok je on vagao između dva zla, stigla je ponuda koja se ne odbija. Demokratska stranka, njeni tajkuni i sponzori iz inostranstva, ostvarili su mu sve što je mogao da zamisli. I više. Dobio je ogroman deo režimskog kolača, mogao je da podmiri apetite svih svojih partijskih marioneta, a za sebe je zadržao ono najvažnije – funkciju ministra policije i zamenika predsednika vlade. Kad se tako namestio, postao je nedodirljiv ne samo za pravosuđe, nego i za sve koji su ga podsećali na korupcionašku aferu „Kofer”. – 25 –

DAČIĆ, IVICA

Zaboravio je zakletvu da nikad neće sa DS-om, sa svih mogućih „crnih” prebačen je na „bele” liste. U Briselu i Vašingtonu je dočekivan kao moderni lider budućnosti, sa Borisom Tadićem je igrao basket i slikao se u intimnim pozama, skoro nedopustivim za mlađe od 18 godina. Eto, čak mi je i snove ukrao. U to vreme, iako je izneverio svoje birače i većinsku antidosovsku Srbiju, ipak me podržao u nameri da postanem gradonačelnik Beograda. Aleksandar Antić, predsednik Gradskog odbora SPS-a, potpisao je koalicioni sporazum sa SRS i DSS-NS. Nismo imali sreće

da uzmemo vlast u celoj državi, ali moje ambicije su se ionako usmeravale na Beograd, pa sam se tešio da je bolje vrabac u ruci nego Toma na premijerskoj grani. Dva meseca smo bili nerazdvojni. Uz ručkove i večere, kod mene u stanu ili na nekim egzotičnijim mestima, sastavljali smo gradsku vladu i pravili planove za politički i poslovni uspon. Bilo je tu divnih ideja, nismo sputavali maštu. Pokazalo se da je za laganje potrebno dvoje. Jedan da laže, a drugi da uživa dok ga sluša. Nisam se obazirao na upozoravajuće informacije o njegovim pregovorima sa mojim protivnicima, čak i moja ne-

I. Dačić: Apetit mu uvek radi, za razliku od savesti

–26–

ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

DAČIĆ, IVICA

viđena inteligencija je popustila pred naletom nade da ću konačno postati nešto značajno. Gradonačelnik, bre! Zato sam verovao Igijevim toplim osmesima kojima me, kroz mirisni dim tompusa, nežno milovao i muški ohrabrivao, tvrdeći da će sve biti u redu, da mogu da se opustim i mirno čekam konstituisanje Skupštine grada. Nisam bio strpljiv, ali čekao sam. Kad je SPS objavio da raskida sporazum sa SRS i DSS, samo što se nisam šlogirao. Izdaja me strašno zabolela. Zato sam rešio da tu bol podelim sa Dačićem. Otišao sam u njegov partijski kabinet i u lice mu sasuo sve što mislim o izdajnicima, prevarantima, prodatim dušama. Znam ja takve. Svako jutro ih viđam. U ogledalu. Snužden, iako nije tihovao kao ja nekoliko meseci kasnije, pokunjeno me pitao: „Pa, šta sad da radim, da se bacim kroz prozor?” „Baci se”, prihvatio sam predlog, ali on me, opet, nije poslušao. Malo je nedostajalo da ga tada propustim kroz šake, tad su još bile teške i opasne, prave radikalske. Posle toga mu ni rentgen ne bi kosti pokazivao. Međutim, odlučio sam se za nenasilni, demokratski i evropski revolt. Zaplakao sam. Nastavio sam da ga opanjkavam po medijima, prozivam za “kofer”, izdajničko hapšenje i izručenje Radovana Karadžića, ubistvo Ranka Panića i sve ostalo, a ima toga dosta. Историја једне опаке болести

Obećao sam mu osvetu. Već je sprovodim u delo. Na, za njega, najopasniji način – i ja sam izdao svog političkog tvorca, pa sa novom, evropski veoma naprednom, strankom hoću da uskočim u koaliciju sa DS-om, a tamo neće biti mesta za Dačića, dokazanog lažova. Nažalost, iako sam učinio sve što je do mene, taj proces još traje. Uzalud ih ja najavljujem svakih mesec dana, Tadić ne raspisuje izbore, ne traži novog partnera, zadovoljan je Dačićem. Čak su i potpisali neku komičnu deklaraciju o pomirenju i saradnji DS-a i SPS-a, kojom su se odrekli prošlosti, Đinđića i Miloševića. Oprašta mu što se druži sa braćom Karić i sestrom Cecom. Umesto da ministar policije peva na njihovim žurkama, trebalo bi da oni propevaju u sudu i priznaju za koliko su ojadili državu u vreme vlasti kojoj je portparol bio upravo dokazani lažov Ivica Dačić. Ne zamera mu što policija nije otkrila koji su njeni pripadnici nasmrt pretukli mladog Panića, važnije mu je što se Radovan Karadžić našao u Hagu. Verovatno mu je i čestitao na presudi kojom je oslobođen odgovornosti za učešće u aferi „Kofer”, čime je uništen pravosudni sistem u Srbiji. Dugo sam ga gađao tim optužbama. Onda smo se videli na večeri koju je organizovao Tomislav Nikolić. Preko ovala sa jagnjetinom, mrko sam ga gledao dok mi – 27 –

DAČIĆ, IVICA

je objašnjavao da je, eto, ipak ispalo dobro što me prevario, jer sam i ja kasnije prevario Šešelja, što bih ja, misli on, ionako uradio kad-tad. Zbog toga, laže mi Dačić, nije lepo da se prepucavamo po medijima… Tu sam planuo. Hteo sam da još dugo plamtim, ali on me brzo pokvasio: „Ako nastaviš da me prozivaš, moraću da se branim, a znaš šta sve znam o tebi…” Nismo se pomirili, ali posle toga više ne ratujemo. Ponekad i sarađujemo. U vreme najžešće medijske hajke na narko-bosa Darka Šarića, glupi bivši urednik moje „Pravde”, preko cele prve strane razvukao je naslov: „Šarić kod socijalista”, a unutra tekst, sve sa dokazima, o tome kako se noćni klub „Vanila”, za koji se tvrdi da je u vlasništvu tog odbeglog mafijaša, nalazi na Studentskom trgu, u zgradi Socijalističke partije Srbije. Eto, dok se policija muči ne bi li ušla u trag Šariću, ministar mu iznajmljuje poslovni prostor. I to jeftino. Još i pre nego što sam video “Pravdu” s tim naslovom, naredio sam da se izbaci. Pa, ne može u mojim novinama neko da činjenicama opanjkava dokazanog lažova Igija. Jedno je kad ga nerviramo glupostima kao što su hapšenje Karadžića i ubistvo Panića, drugo su ozbiljne stvari. Ne mogu da dozvolim da istina utiče na moje odnose sa nekim ko može da mi uzvrati. –28–

Da se Dačić ne bi mnome bavio na ozbiljan način, cenzurom sam pokazao dobru volju da nastavimo gde smo nekad stali, kad je on izdao mene, i pre nego što sam ja to uradio Šešelju. Što da ne sarađujemo kad smo silom prilika upućeni jedan na drugog? Ionako bolje saradnike nismo ni zaslužili, obojica. DARVIN, ČARLS – Engleski naučnik koji je teoriju evolucije zasnivao na tvrdnji da se živi organizmi razvijaju putem prirodne selekcije. Dokaze je našao na Galapagosu. Da danas dođe u Beograd i vidi mene, mogao bi da smisli i teoriju kontraevolucije kojom ja razvijam naprednjake putem neprirodne selekcije. Darvin je tvrdio da je za značajniju evoluciju određene vrste potrebna ekstremna promena životnih uslova i izuzetno dug vremenski period. Za moju kontraevoluciju bilo je potrebno samo da upoznam Đilasa i Rakića, osetim miris novca i slave, pa da za jednu noć naopako okrenem sve svoje političke stavove. Uspeh je nagrađen javnom pohvalom sa najvišeg mesta. U „duelu“ na televiziji Pink, Đilas mi je, da svi čuju i vide, rekao: „Drago mi je da vidim evoluciju kod Vučića, jer je do juče sedeo sa ljudima koji su pričali drugačije“. Promene su se isplatile, a sa njima ću nastaviti sve dok ne dođem na vlast, a samo što nisam. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

DELIĆ, BOŽIDAR

DELIĆ, BOŽIDAR – Malo ko je uspeo da dostigne takvu ravnotežu duha i tela. On je, naprosto, glup koliko je težak. I, uživa u tome. Bio je Titov, pa Miloševićev oficir, a onda Šešeljev, pa moj poslanik. Na Kosovu je neslavno ratovao protiv NATO-a, ali kasnije je, kad sam mu ja rekao da to nisu agresori nego prijatelji iz celog sveta, shvatio vlastitu zabludu i opravdao se činjenicom da je, takav kakav je, više štete naneo svojoj nego protivničkoj vojsci. Onog 5. oktobra izveo je tenkove na demonstrante. Da mu je naređeno, bez premišljanja bi otvorio paljbu po dosmanlijama, domaćim izdajnicima i stranim špijunima, fašistima i mafijašima iz DS-a. Sad bi, bez obzira na datum, kad bi mu naši šefovi iz DS-a naredili, istim tenkovima išao od kuće do kuće i lovio radikale, slobiste i ostale nazadne antievropske elemente. Da bi pokazao koliko je žestok i opak, rođendansku tortu proguta u jednom zalogaju. Sve sa prskalicama, tek da se vidi da se ne plaši ni žive vatre. Dobro da mu niko nije organizovao proslavu sa striptizetom u torti. Mudar od mladosti, odlučio se za idealan poziv, sasvim u skladu sa svojim karakterom i temperamentom. Kao pravi politikant u uniformi, karijeru je pravio na principima vlastite devize: „Um klade valja“. A on nije voleo da klade valja. Историја једне опаке болести

Međutim, iza te tvrde spoljašnosti krije se emotivna, tanana duša. Uzdrhtalog glasa, sa suzama u očima, celoj javnosti je objasnio razloge zašto prelazi iz SRS u SNS: „Između Šešelja i Srbije izabrao sam Srbiju“. Šešelj je bolje prošao. Svaka mu čast, takvog licemerja ni ja se nisam setio. Dok sam ga posmatrao kako plače nad svojom izdajom, znao sam da ima divnu perspektivu i da će biti veoma koristan za stranku. Neki birači, skloni mazohizmu, vole takve lidere, koji već svojom pojavom izazivaju stravu i užas. Takvi saradnici su najbolji. Kad bih tražio, general bi se, u stavu mirno, odmah ošišao na ćelavo, prikačio minđušu na uho, nabacio tetovažu na podlakticu, pustio brkove... Kod njega, sve može. Ne zato što je poltron, nego zato što želi da napreduje. Eto, baš nedavno me, željan širokog evropskog znanja, pitao kako se na engleskom kaže: „Nema trte-mrte“. Kad to nauči, postaće ministar odbrane. Kakav ministar, takva i odbrana. A ako mu ne dam ministarstvo, opet će izabrati Srbiju i vratiti se Šešelju. Ako ga ovaj bude hteo. DEMOKRATIJA – Politički sistem koji na najefikasniji način omogućava svakom građaninu da na izborima napravi budalu od sebe. – 29 –

DEMOKRATIJA

Od ostalih oblika diktature, demokratija se razlikuje u svim bitnim pojavnim oblicima. Diktatori često nose uniforme, demode odela, široke naočari, brkove, a mnogi imaju i mladeže na licu. Demokrate su modernije, ističu se najnovijim modelima Armanija i Pala Zilerija, mirišu na Klajva Kristijana dok u Paćotiju hrabro koračaju u budućnost, sve sa ozarenim licem, bez brkova i čvoruga koje sam morao da skinem Tomi sa obraza. I u političkoj praksi postoji velika razlika između diktatora i demokrata. Retro-apsolutisti, kao što smo videli iz svoje novije istorije, nemaju sposobnost prilagođavanja pa se svojih ideoloških stavova ne odriču do kraja, makar on bio u haškom zatvoru. Te sile mraka i haosa uporno su se suprotstavljale rasprodaji državne imovine, pljačkaškoj privatizaciji, zapadnjačkoj kolonizaciji, boreći se protiv domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Demokrate su mnogo fleksibilnije, nisu opterećeni ideološkim stavovima, što im omogućava uspešnu saradnju sa svakim ko im trenutno treba, jednako sa ovdašnjim tajkunima ili sponzorima iz inostranstva, a širina pogleda na globalnu budućnost ne dozvoljava im da gube vreme očuvanjem beznačajnih delova svoje državne teritorije. Imao sam iskustvo uživanja u obe ove vrste političkog uređenja. Za vreme crno-crvene tiranije bio sam ministar, zadužen za propa–30–

gandu. Dok smo ratovali protiv Evropske unije i NATO agresora, ulagao sam napor da upoznam neprijatelja kako bih ga pobedio. Kad sam ga upoznao, svideo mi se. Shvatio sam da je bombardovanje 1999. godine zaista bilo humanitarna intervencija koja je za cilj imala stvaranje trajnog mira na Balkanu. Kao pravi prijatelji, oni su nam pomogli da se oslobodimo diktature, suočimo sa vlastitim zabludama i prođemo kroz katarzu zahvaljujući kojoj smo postali značajan činilac u evro-atlantskim integracijama. Uz malu pomoć drugara iz drugih stranaka i njihovih sponzora, uspeo sam da se transformišem u modernog demokratskog lidera. Hirurški precizno sam odstranio svako sećanje na vreme mračnog šešeljizma i slobizma. Oslobođen stega prošlosti, sad sam samo svoj. I Đilasov. I Rakićev. I... Da ne nabrajam sve ambasadore i evropske komesare. Na meni je da opravdam njihovo poverenje, da na prvim sledećim izborima osvojim glasove dovoljnog broja glupana, pa da uzmem vlast. Za dobro Srbije, Evropske unije. A, što je najvažnije, za moje dobro. DEMOKRATSKA STRANKA – Prethodnica Srpske napredne stranke. Od svog osnivanja, DS je vodila politiku koju ja već dve godine uspešno zastupam. Vodeći ljudi te ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

DEMOKRATSKA STRANKA

stranke na vreme su iskoristili šansu da se stave na raspolaganje stranim uzurpatorima, borbom protiv Miloševićevog režima opravdavali su rasturanje države i uništavanje njenih institucija, lične interese su stavili iznad nacionalnih, omogućili su pljačkašku privatizaciju, šurovali sa mafijašima, a sve to im je pomoglo da izgrade imidž proevropske organizacije bez koje ne može da se zamisli budućnost Srbije. Svaka im čast. Mene čeka još dug put, ali ne odustajem. Startovao sam uspešno. Odrekao sam se vlastite prošlosti pune zabluda o odbrani srpstva i velikosrpskih granica, najžešće optužbe, kakve sam nekad sipao na račun Đinđića i Tadića, sada upućujem isključivo Šešelju, više ni u ludilu ne bih pomenuo da je Đilas bahati tajkun, sad sa ponosom šetam Bulevarom Zorana Đinđića na kome sam nekada lepio table sa imenom Ratka Mladića, odrekao sam se huligana iz „Obraza“ i postao gej ikona, u Briselu me dočekuje File, srdačno kao ja nekad Žirinovskog, ambasador Montgomeri me voli iskrenije nego što sam ja voleo kumove iz SRS. Ako tako nastavim, plašim se, počeću čak i fizički da izgledam kao funkcioner DS-a. Ličiću, recimo, na Jelenu Trivan. Uvek je u meni čučao prikriveni demokrata, šteta što ga Đilas nije Историја једне опаке болести

ranije oslobodio. Krajem avgusta 1999. godine, na nekom sastanku sa kolegama iz vrha SRS, malo sam „sasvim pukao“, pa me Šešelj najurio. Smetalo mu je što histerično vređam sve oko sebe, pa nije hteo da mi više bude dadilja. U svom „Policijskom dosijeu“, objavio je i detalje svog razgovora sa Ksenijom. Ona me izdala i priznala da „nešto nisam u redu“, ali negirala je da ću preći u DS. I, nije mi žao što se tada nisam transferisao, ne bih postigao cenu kakva je bila u septembru 2008. Ovako je bolje, a ono pravo me tek čeka kad, posle sledećih izbora, uđem u koaliciju sa Demokratskom strankom i zasednem na vlast. DIJAGNOZA – Ova knjiga, dabogda sagorela. DIJASPORA – Malo je političara koji su više od mene učinili za razvoj srpske dijaspore. Gledajući mene, mnogi mladi, obrazovani i talentovani Srbi odlučili su da pobegnu u beli svet. Da nisu pred očima imali primer mog uspeha (pare, stan, kuća, automobili, izborni rezultati...), ostali bi ovde, nadajući se da i oni imaju šansu da normalno žive. Ovako, čim su shvatili šta u praksi donosi sistem negativne selekcije, spakovali su se i zbrisali. Zlobnici će reći da nam je zato Srbija siromašnija, ali ne treba zaboraviti da sad imamo dijasporu na kojoj svi mogu da nam zavide. – 31 –

DIJETA

DIJETA – Za samo 88 dana smršao sam čak 2,7 kilograma i 890 grama. Mnogo, zaista. Nije mi se svidelo. I u svojim očima sam postao sitniji, mogu da zamislim kako me vide mrski protivnici. Obrazi su mi se stanjili, a stomak smanjio. Ko zna šta mi se još smanjilo? Da ne bih rizikovao, kad poželim da budem vitak, mlad i lep, sednem u fotelju, dignem noge na sto i kažem Foto Toniju da napravi deset sklekova. Njemu, onako utegnutom, pravom metroseksualcu, to nije nikakav problem, a ja, sigurno, potrošim gomilu kalorija dok ga gledam.

Režimi su se menjali, oni ne. Ni Brana Crnčević se nije promenio. Opasno je kritikovao Titovu vlast, a nije bio zadovoljan ni kvadraturom ni lokacijama stanova koje je dobio od nje. Našao se na usluzi i Slobodanu Miloševiću. Delio je pomoć izbeglicama. I sebi. Pošto je skroman, za sebe nije uzimao mnogo. Odrekao se Miloševića čim ga je ovaj najurio. Onda je prišao Šešelju. Prekasno da se ovajdi u meri svog apetita. Šešelj ga je izdao, otišao je u Hag a da mu nije ostavio nijedan stan. Crnčević nije zlopamtilo, pa ga se samo diskretno odrekao čim je dobio priliku da se prišljamči sebi sličnima, odnosno Tomi Nikoliću i meni. Blago nama. Malo me spopadne muka kad slušam njegove političko-policijske anegdote s dvorova Branka Pešića i Slobodana Miloševića, ali Crnčević ipak ima svoju upotrebnu vrednost, ne poznaju ga svi, pa ga poštuju. Zato ga trpim. U svetlu evroatlantskih integracija, jasno je da ta kasta nema perspektivu, njeno vreme je prošlo. Mi, moderni lideri, moramo da smislimo nov način za uzgoj i kontrolu tih ljigavih ali korisnih parazita.

DISIDENTI – Komunistička kasta čiji pripadnici su u javnosti umereno kritikovali režim, a tajno su neumereno uživali u beneficijama kakve nisu imali ni najistaknutiji Titovi saradnici. Kad je njihova državna tvorevina – SFRJ – počela da pada, oni su se izmakli. I preživeli. Većina je potrčala u naručje novog vladara, nadajući se da će im on omogućiti da nastave sa prikupljanjem slave, državnih funkcija, para, automobila, vila i stanova. Neki su uspeli. Zaštićeni statusom koji im je davno određen (pisci, novinari, očevi i majke nacije...), uz malu pomoć prijatelja Jovice zadržali su se na istim DRAŠKOVIĆ, DANICA – Stvoili sličnim radnim zadacima – pro- renje čudnog oblika, neodređenog davanju magle i zamajavanju une- pola i mentalnog stanja. Dakle, ličimo. srećenog naroda. –32– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

DRAŠKOVIĆ, DANICA

Zbog toga se i plašim. Šta su strava i užas, shvatio sam kad sam prvi put video babu Danu. Kasnije, posle šoka izazvanog njenim psihofizičkim performansama, došlo je do još ozbiljnijeg problema – shvatio sam da nam se sličnosti ne završavaju na površnim detaljima. Kad je Srpski pokret obnove bio najjači, dok je Vuk Drašković gospodario srpskom političkom scenom, malo ko je primetio da Dana, vođena svojim destruktivnim karakterom, već tada priprema uslove za totalnu propast. Malo zbog Vuka, više zbog Dane, SPO se u rekordnom roku transformisao iz ozbiljne partije u udruženje beznačajnih cicibana. Ponekad, ničim izazvano, padne mi na pamet pitanje – da li sam ja Tomina Dana, i da li će SNS, čim birači progledaju i shvate igru, doživeti sudbinu SPO-a? Znam tačan odgovor, zato se i traumiram. Ljudi su verovali u Vukova obećanja da će seći ruke svima koji mašu turskim barjakom po Srbiji, da se Beograd brani u Kninu, da je Milošević ortodoksni komunistički diktator, krivac za sve zlo koje nas je snašlo. Sa tom pričom, nije mogao doći na vlast. Onda je, umesto vlasti, promenio priču. I sebe. Dana ga je uzela pod ruku i odvela u ambasadu u Ulici Kneza Miloša. Tamo su mu lepo objasnili da su Srbi civilizacijski virus, da je NATO pacifistička orgaИсторија једне опаке болести

nizacija koja će na tolerantan, demokratski način omogućiti Srbiji da se reši problema Kosova i Metohije. E, tada je Vuk uništio SPO, kao što ćemo Toma i ja SNS. I ja sam imao mladalačkih zabluda. Mislio sam, kao i Vuk, da su granice Velike Srbije iscrtane srpskim stratištima, da je Jasenovac naš najveći i najvažniji grad, da je Kosmet srce Srbije... Onda sam i ja otišao u istu zgradu u Ulici Kneza Miloša, rekao „yes“, odrekao se prošlosti i počeo da gradim budućnost. Shvatio sam da NATO bombardovanje nije bilo agresija nego humanitarna intervencija, da nam spasa nema bez Evropske unije, da će Kosovo ostati srpsko samo na emotivnom nivou i to isključivo kod primitivnih patriota, da nije važan nizak standard građana nego visok rejting moje nove stranke... Možda bi se Toma, kao nekad Vuk, još i kolebao, ali tu sam ja, kao nekad Dana, da ga gurnem u pravom smeru, s kojeg nema odstupanja. Čak i ako stignemo do provalije, hrabro ćemo reći: Napred, naprednjaci! DRHTAVICA – Fizička manifestacija duševnih problema. U takvo stanje upao sam samo jednom. Od tada me drži. I, ne smeta mi. Izveštio sam se, pravi sam šampion u drhtanju. Čim se suočim sa nekim ko je jači od mene, kolena počnu da klecaju, ne– 33 –

DRHTAVICA

žno se tresem kao da me spopalo 14,6 rihtera, a utisak pojačam mucanjem i skrušenim osmehom. Kako to izgleda, videli su svi posetio stranačke rođendanske proslave u Areni. Umesto poltronskog aplauza, gostima iz stranih ambasada upućeni su zvižduci. Glupi Srbi još ne shvataju da je došlo vreme da od moćnih stranaca zatražimo da nam oproste što su nas malo bombardovali, oteli Kosovo i uništili privredu. Kad od nekoga tražiš da ti dozvoli da mu budeš rob, moraš da budeš nasmejan i vedar, zagledan u budućnost kao da te ona zaista čeka. Mrzovolja kvari utisak, to je čak i Toma ukapirao. Ako se tada nisam šlogirao, nikad neću. Od zvižduka mi se zavrtelo u glavi kao kad pričam sa Dubravkom Rodić, a na ramena mi se strovalio teret teži od Vlade Đukanovića. Ipak, poslovično hrabar i mudar, momački sam sve izdržao, preuzimajući na sebe odgovornost za taj sramni propust. Utrostručio sam broj osmeha svakom ambasadoru, objašnjavajući da još nisam stigao sve radikale da izlečim od virusa srbovanja. Na sreću, nisu mi mnogo zamerili, uspeo sam da predstavu završim u željenom podaničkom stilu. Najgore je prošlo, drhtavica je ostala. Neka je, ne smeta mi, bar me drži u formi, da ne foliram kad me pozovu Đilas ili Rakić. –34–

DURIĆ, MLADEN – Što sam ja u politici, to je on u crkvi – glasnik budućnosti, reformator, jednom rečju: sve i svja. Ja stranački lider i u perspektivi državnik, on vladika i budući patrijarh. Obojica smo mladi, pametni, lepi i ambiciozni. Kao nepotrebnog tereta iz prošlosti, ja sam se rešio ideologije, a on teologije. Sve prevaziđene stvari ostavio sam iza sebe – Krajinu, Bosnu, Kosmet... Zaboravio sam zločine NATO agresora, sad se radujem i kalifornijskim glistama, kao prethodnici tog moćnog vojno-političkog saveza. Biskup Grigorije je, priznajem, pre mene uspostavio saradničke odnose sa našim prijateljima sa Zapada i shvatio da je Brisel važniji od Dečana, Havijer Solana od Milice Rakić, džip od opanaka, Hajat od monaške kelije... Dok sam ja, mlad i naivan, lepio plakate s imenom nekog zlog begunca Ratka Mladića, mudri vladika je prizivao njegovo hapšenje i izručenje pravednom sudu u Hagu. U to vreme, još sam (kažu mi, ali ja se ne sećam) verovao u svog kuma Vojislava, a Grigorije se distancirao od svog šefa. Umesto da se moli i posti u manastirskoj čamotinji, Griška je našao mnogo solidnije ovozemaljske oltare, ne zaboravljajući svoju pastvu. Naročito njen bogatiji deo, politikante i tajkune s kojima razvija biznis i igra fudbal. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

DURIĆ, MLADEN

Ponekad se sretnemo na raznim džet-set hepeninzima. Znamo se mi, zato se srdačno izljubimo, kao svoj sa svojim. On meni zavidi na somelijerskim znanjima, ja njemu na Eplovom ajfonu 3G (znam da je to kopija „Kraljevskog dugmeta“, ali da vredi, vredi). Nema tog električara koji se bolje od zahumsko-hercegovačkog biskupa razume u telekomunikacijske bisere. Politiku i crkvu ne pominjemo, imamo preče teme. Razmenjujemo informacije i utiske o restoranima, automobilima, estradnim umetnicama iz „Granda“ i „Farme“... Kad vidim kako taj vladika živi, shvatim da se Isus nije krstio u hladnoj reci, nego u toplom đakuziju. Njemu je ostalo još samo da postane patrijarh, meni da dođem na vlast. Zajednički prijatelji nas, na engleskom, uveravaju da je to tek pitanje vremena. Amin. Odnosno, amen.

Međutim, nisu svi đavoli tako crni kao njih dvojica, ima i onih koji su spremni za saradnju, vrlo povoljno nude razne usluge i konkretnu pomoć. Pošto smo već odavno upućeni jedan na drugog, jedva čekam da ozvaničimo vezu. Recimo, bez problema bih đavolu dao dušu (a i šta će mi), ušao bih u koaliciju s njim, samo da mi pomogne da dođem na vlast. Nažalost, čini se da i on bira društvo, zato sam još u opoziciji.

ĐILAS, DRAGAN – Idol svih nas koji volimo moć, pare, vlast... Ispunio je sve moje snove, čak i one najintimnije. Ne samo što je tajkun, nego je i uspešan u politici. I, kažem vam, biće još uspešniji čim pristane na otvorenu saradnju sa mnom. Ne žalim se, ni ovako nam nije loše, ali flert je flert, a brak je, što kažu naivni, nešto mnogo lepše i značajnije. Za sada, dobro nam ide. Tu smo, kad zatrebamo jedan drugom. Doduše, on me ponekad provocira podsećanjem da sam bio Miloševićev ministar i Šešeljev sekretar, ali ja to momački istrpim. Uzvratim samo DŽUKELE – Svi koji sa zadovoljnežnim i nenametljivim podsećastvom budu čitali ovu knjigu. njem na njegov stakleni dvorac na Dedinju, ali ne pominjem ostalo što znam. Jednog dana, a on nije daleko, ĐAVO – Anđeo otpadnik, perso- Đilas će biti premijer, ja ministar nifikacija zla i greha. Dakle, Voji- diplomatije. Tako sudbinski povezani, vodićemo Srbiju sledećih 30 slav Šešelj. I Predrag Popović. – 35 – Историја једне опаке болести

DŽ Đ

ĐILAS, DRAGAN

D. Đilas: Ispunio je sve Vučićeve snove

Vreme je učinilo svoje. Đinđić je godina, minimum. Naravno, sve to u Aleji velikana na beogradskom pod uslovom da on pristane. Novom groblju, a iz zaborava se ĐINĐIĆ, ZORAN – Ima onih pojavljuje samo svakog 12. marta, koji tvrde da su ga videli ali nema na godišnjicu streljanja. Poneko realnih dokaza da je ikad postojao. mu tada zapali sveću i položi cveNekad davno, u dalekoj prošlo- će na grob, izda patetično saopštesti, pre desetak godina, jedni su nje i kraj, sutradan sve ide po stapričali da je to mudri vizionar, dr- rom, kao da ga nikad nije bilo. žavnik koji jedini ima snage da Njegovi politički naslednici ga se preporodi Srbiju i povede je prema ne sećaju. Pitajte Tadića, Đilasa ili Evropskoj uniji. Drugi su tvrdili da bilo koga drugog iz aktuelnog vrha je nasilnim putem oteo vlast i po- Demokratske stranke, ako budu isstao mafijaški premijer, da je izdaj- kreni priznaće da bi više voleli da nički pozivao NATO bombardere, ih poseti Jeti nego Đinđić. Da nije nezakonito i sramno izručio Slobo- tako, uspomenu na njega ne bi kadana Miloševića Haškom tribuna- ljali koalicijom sa Dačićem ili salu... radnjom sa mnom i Tomom. –36– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

ĐINĐIĆ, ZORAN

Budimo realni, svima je lakše kosrpski talibani su mu važniji od bez njega. nadnacionalnih tajkuna Miškovića, Beka, Mitrovića, Peconija… Ma, nikad on u to nije verovao, samo je morao da priča. Zbog Šešelja, monstruma koji ga je opako ELITA – Statusna kvalifikacija izmanipulisao. Sve to više nije vapodložna stalnim promenama na žno, neka su nama tajkuni živi i koje utiče moja procena od koga zdravi, a zaborav je već progutao i imam trenutnu korist. Šešelja i elistističke šešeljevce. Pripadnici elite su moji favoriti ENGLESKI JEZIK – Vizuelni i Foto Toni, Džoni Cicija, Mis Kiza, glasovni sistem u kome su sadržaIvan Bolid, Žuta Duca i, naravno, ne sve civilizacijske, naročito deBrana Šeks. Tako je danas. Šta će mokratske, vrednosti. biti sutra, ni ja ne znam. Kad saTim drevnim jezikom govorili su znam, najuriću ove i dovešću drustari Grci, Rimljani, jevrejski proroge poltrone i parazite. Znam da Toma Nikolić neće čita- ci, pa i Isus iz Nazareta, o čemu ti ovu budalastu knjigu, pa mirno svedoče brojni holivudski istorijski mogu da priznam kako nikad ni- spektakli. Iz istih izvora, imam sasam cenio njegove stavove o srp- znanja da taj savršeni sistem koriskoj eliti. Na jednom tzv. naučnom ste i vanzemaljci. Kao istaknuti stipendista Fondaskupu u slavu Šešeljevog lika i dela, Nikolić je rekao da su naši gosti cije za razvoj naučnog podmlatka, – “sva srpska elita”. Obraćajući se godinu dana sam boravio u Brajtoradikalima, posavetovao ih je: nu, gde sam perfektno savladao “Učite svoju decu da nisu elita oni engleski. Nije mi bilo teško, pošto koji su besplatno kupovali fabrike, se taj jezik sastoji od 30,7 odsto lanije elita onaj ko ima svoj avion, tinskih, 29,6 odsto francuskih, i nije elita onaj ko gospodari i ko od- 50,3 odsto mojih reči. Takođe, lak lučuje o sudbinama ljudi, srpska je jer nema nikakvu gramatiku, reelita je danas na ovom skupu. Mi či pišem i izgovaram kako hoću, a smo ponosni što kod nas, radikala, nekad ih i izmislim. Danas, kad mi je najpotrebniji, dolazi srpska elita, a to je velika zasluga našeg predsednika prof. dr odlično ga govorim. Iako ga ne razumem. Zato, da bih savladao Vojislava Šešelja.” Čuj, elita su mu Brana Crnčević, barijere u komunikaciji sa prijateljiIvana Žigon, Lidija Vukićević, Ko- ma iz Evropske unije i ambasada u sta Čavoški i Smilja Avramov! Veli- Beogradu, stalno, bez obzira šta – 37 – Историја једне опаке болести

E

ENGLESKI JEZIK

oni kažu, ponavljam: „Yes“. Njima je, vidim, milo zbog toga, smeškaju mi se i tapšu me po ramenima. Svoje znanje stavio sam na uslugu i Tomislavu Nikoliću, koji ne zna da bekne engleski, ali sve savršeno razume. Kad mu se neko obrati na tom našem, a ne stranom, globalnom jeziku, Nikolić se namrgodi i ukoči kao da je pred sobom ugledao Šešelja. Znoj ga oblije, čelo se nabora, znači shvatio je šta se od njega traži. Onda ja odmah uskočim i prevedem: „Yes“. Baš smo idealan tandem.

nim tetejcem. Zato je Evropa najlepša ovako, sa pristojne distance. Ona nas plaši insistiranjem na transparentnosti i poštovanju zakona, mi nju plašimo kandidaturom, pa se nikome ne žuri. Naravno, ja se ne plašim. Naprotiv, uživam u upoznavanju mog novog lika, modernog Evropejca. Svaki dan naučim neku novu reč na engleskom, da impresioniram sekretarice u stranim ambasadama. Na milion adresa šaljem stenograme pregovora sa pravim opozicionarima, kao i zahteve da Šešelja konačno osude na vešanje ili makar na doživotnu robiju. Mom drugu Štefanu Fileu skoro svako veče se smeškam, kad ga vidim na televiziji. Strah od Evropske unije ne postoji, znam da smo bliži Afričkoj uniji. Da je Idi Amin Dada bio pametniji, i on bi pričao o evropskim civilizacijskim standardima, a i danas bi vladao svojim plemenima. Važno je samo da dovoljno birača krene za šargarepom. Zagledani u tu fatamorganu, neće se obazirati na svoj život, očekivaće da im jednog dana zaista bude bolje. Nemam ništa protiv, neka očekuju.

EVROPSKA UNIJA – Šargarepa koja srpskim političarima služi za ostvarenje dva cilja: 1. da namame naivne birače, i 2. da opravdaju svoje bezbrojne neuspehe. Zvanične fraze su uvek iste: ulazak u Evropu omogućiće oporavak privrede, pristup bogatim fondovima namenjenima za sirotinju, kvalitetnu reformu pravosuđa, efikasniju borbu protiv korupcije i kriminala... Nezvanična realnost uliva strah u kosti srpskih državnika: zašto uopšte da ulazimo u EU, kome treba vlast ako postoji opasnost od poziva na odgovornost, a nema feudalne samovolje, nameštenih tendera, provizija, zloupotrebe sudstva, kontrole medija, monopola na tržištu i kohabitacije sa bogatašima koji danas imaju kompaniFILE, ŠTEFAN – Prvo sam mije, televizije i šoping molove, a u slio da je to češki diplomata koji je prvi biznis su krenuli sa pozajmlje- krajem 2009. godine instaliran u –38– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

F

FILE, ŠTEFAN

Evropsku uniju, na mesto komesara za proširenje. Kad sam ga upoznao, shvatio sam da je on moja ulaznica u novi vrli svetski poredak. On će mi oprostiti radikalske zablude iz prošlosti i dati sertifikat o podobnosti sa kojim ću postati ono što jesam – budućnost srpske, regionalne i evropske političke scene. Upoznali smo se 18. jula 2010. godine, u Briselu. Na nezvanično visokom nivou. Iako je bila nedelja, primio je Tomu i mene. Tomu kao glasnogovornika, mene kao prevodioca. Razgovor je bio kratak i izuzetno sadržajan. Pitao nas je kako smo putovali. Potrajalo bi ćakulanje, ali Štefan je otišao da na internetu gleda hokej, češki derbi Pardubice – Žlin. Nismo se razočarali, dozvolio nam je da još malo posedimo u holu, da se nauživamo Evrope. I danas pamtim njegov mlitavi stisak hladne, oznojene ruke (kasnije, tri dana nisam prao desnicu, da ne pokvarim uspomene). Nakratko je skinuo naočari, da me bolje osmotri, nije mogao da očima poveruje koga to vidi. Tada mi je bilo žao što se nismo zagrlili i izljubili u obraze bele. Sada shvatam da je te izraze nežne privrženosti izbegao zbog Tome, da ne mora i njega da grli. Od tada sve evropske i ostale komesare volim skoro kao Štefana. Kad god ih se setim, a naročito kad Историја једне опаке болести

ih vidim, makar na televiziji, ja se nasmešim i blago naklonim. Ponekad im se nezvanično i javim. Internetom. Nije važno šta im šaljem, neku novu optužbu na Šešeljev račun, stenogram razgovora sa Koštuničinim saradnicima ili naprosto tople izraze prijateljstva i partnerstva. Retko mi odgovaraju, ali ne žalim se, upornost će se kadtad isplatiti, važno je da me imaju na oku, odnosno u planu. I ja njih imam u planu. Naročito Šefana. FRANKENŠTAJN, VIKTOR – Švajcarski lekar koji je uspeo da od mrtvih delova tela napravi organizam koji može da oživi. Po istom receptu, napravio sam Srpsku naprednu stranku. Od dvadesetak radikala, jedinih koji su pristali da izdaju utamničnenog predsednika, napravio sam kostur na koji sam kasnije nadograđivao deo po deo. Od Bojana Dimitrijevića sam uzeo obraze. Odlični su, tvrdi kao đon, mogu sve da podnesu. Logično, bio je u Srpskom pokretu obnove. Pored toga, istakao se u Koštuničinoj vladi kao ministar trgovine. Samo, sad se malo prevario ako misli da će kod nas dobro pazariti. Dalje, od Radoša Ljušića sam hteo da uzmem jezik, ali nije išlo. Suviše je retro, nikad ne bi naučio evropski, odnosno engleski. Bolje su mu obrve. Deluju zastrašujuće ali ispod njih viri pogled – – 39 –

FRANKENŠTAJN, VIKTOR

„ma, možemo mi sve da se dogovorimo“. Borislav Pelević nam je donirao nerve. Ima ih, svaka mu čast. Šešelj je za njegovog kuma Arkana govorio da je Miloševićeva podguzna muva, ali to ga nije pokolebalo u želji da svoj interes, kad mu je komandant izrešetan, potraži u SRS. Baš kao što je kasnije pretrčao kod nas. Neko je predlagao da od generala Božidara Delića uzmemo mozak – oficirski, skoro nekorišten, kao nov. Međutim, znam ja ko je Delić, nokti su mu pametniji. Od Dobrivoja Budimirovića Bidže nije imalo šta da se uzme, on već izgleda kao da je kremiran, a od Brane Crnčevića ne bih ni lek uzeo da mi život zavisi. Ponosan sam što se u donatorstvu istakao moj najmiliji favorit, Nikola Petrović. Iako sav deluje malo trulo i, onako, za negledanje, ima odličan džep. Dovoljno. Dah života lično sam darovao. Na sreću, nisam morao od usta do usta. Od otpadaka sa političke deponije napravio sam stranku koja danas (pogledajte rezultate istraživanja koja sam skupo platio „Strateškom marketingu“) ima odličan rejting. Budućnost će nam biti blistava. Osim ako naš inspirator, Boris Tadić, ne uzme glogov kolac i ne prekrati muke mom lepom frankenštajnskom čudovištu. –40–

G GARANCIJA – Volovi se vežu za rogove, ljudi za reč. Ja kad nešto kažem, na to uvek može da se računa. Tri minuta, najduže. GEJ – Ne, ma šta neko mislio, ova reč nema veze sa mojim kumom Tonijem. To je naziv za osobe koje osećaju seksualnu, fizičku ili duhovnu sklonost prema istom polu. Tomislav Nikolić je dugo tvrdio da su homoseksualci nestvarna bića, poput vampira, gremlina ili Eskima. Na naučnoj osnovi, tvrdeći da se utikač može gurnuti samo u utičnicu a ne jedan u drugi, dokazivao je da gejevi ne postoje, a ako postoje onda su ozbiljno bolesni. Na sreću, i on je evoluirao u evropejskog demokratu i odrekao se svojih nazadnih stavova, iako i danas mog Tonija gleda sa izvesnom dozom podozrenja. Otkad sam podržao održavanje „Parade ponosa” u Beogradu, retrogradni elementi šire neistine da lakiram nokte, depilaram intimne delove tela i nosim žute tange. Ne želim ni da se bavim tim glasinama, zahvaljujući kojima me gej aktivista Predrag Azdejković odlikovao titulom „gej ikone”, priznavajući da i on gaji sve veće simpatije prema meni i naprednjacima. Hvala mu. Cmokić. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

GLAS

P. Azdejković: Vučić je moja gej-ikona

GLAS – Svaki je važan. Zato se u kampanji borim kao lav, ništa mi nije teško. Nema televizijske emisije u kojoj se neću pojaviti, u svim novinama moja slika, u natprirodnoj veličini smeškam se sa bilborda, sa svih strana sipam prazna obećanja, a postoji i urbana legenda da sam jednu domaćicu prepao kad sam izašao iz njenog frižidera sve sa svojim reklamnim flajerima (to je, naravno, preterano, pa ko bi meni dao ključeve svog stana, a da provaljujem ne znam). Istovremeno mogu da budem na 42 mesta. Jednom sam držao konferenciju za novinare i, slučajИсторија једне опаке болести

no, na ekranu uključenog televizora video sebe kako pred Ruskim carem delim karanfile kao Taško Načić u kultnom filmu „Ja protiv Đilasa“. Nažalost, većina mojih saradnika ne shvata da borba za birače traje svaki dan, od jutra do mraka, pa i kasnije. Nema „lako ćemo“, nema „sigurnih glasova“. Zato ne prihvatam opravdanja poput onih koje nudi moj kum Toni: „Obezbedio sam 15 glasova“. Kako je obezbedio? I čije glasove? Zar je sabrao sve one koje čuje u svojoj glavi? Znam da ima takvih kojima bruji u glavi, ali izborna matematika je jednostavna, i šizofreničari dobija– 41 –

GLAS

ju samo jedan birački listić. Uostalom, šta će u nečijoj glavi više glasova, dovoljan je jedan, onaj pravi, moj. Što je najgore, postoje i oni koji ni po koju cenu ne bi glasali za mene, miliji su im istina i zdrav razum. Međutim, nikakve prepreke me neće pokolebati, nastaviću borbu do pobede. To možda neće biti dobro za Srbiju, ali za mene sigurno hoće. GLASANJE – Igra na sreću. Organizatori je povremeno priređuju kako bi gubitnici dobili priliku da se uvere da je sve namešteno. Eto, na izborima 2008. godine, Tomislav Nikolić i ja smo nastupili ispred, i o trošku, Srpske radikalne stranke. Gotovo milion i po ljudi je glasao za nas, verujući nam da smo pravi radikali, srpski nacionalisti, sledbenici Vojislava Šešelja, da ne pristajemo na ultimatume Evropske unije, da nećemo odustati od odbrane Kosova i da ćemo uspeti da oborimo nenarodni režim Borisa Tadića. Onda, kad su izbori završeni, mi smo zadržali 20 poslaničkih mandata (i više bi, ali nisu hteli da se prodaju) a demokratski režim predsednika Tadića nam je omogućio da u Skupštini formiramo svoj poslanički klub. Shvatili smo da ćemo Kosovu najbolje da pomognemo tako što ćemo prihvatiti sve ultimatume Evropske unije, što je neminovna budućnost svih –42–

republika u regionu, pa i naše bivše pokrajine. Zlonamerni kritičari kažu da smo prevarili glasače. Ako i jesmo, to je za njihovo dobro. I naše. Ovo drugo nam je značajnije. GOJKOVIĆ, MAJA – Muškarac bez brkova. Ne volim je. Ne zato što je muškarac, još manje zato što nema brkove. Naprosto, iritira. Laže da je prva napustila Šešelja. Čuj, suprotstavila se njegovom jednoumlju. Pa se odlučila za maloumlje. Ma, svidela joj se uloga moćnog gradonačelnika Novog Sada, novogodišlji Čola, Brega, Bajaga, poslovi i kombinacije. Mislila je da će to trajati sto godina, pa je prestala da mi se javlja na telefon. Separatisala se, to je tačno, ali Šešelj je prvo udario na mene. U leto 2007. godine, kad je podržao Predlog izmene Zakona o lokalnim izborima, Šešelj je direktno, svesno i beskompromisno uništio moj san da postanem gradonačelnik. A, nikad nisam imao veće šanse. Demokratska stranka je naručila istraživanje kojim je testirala svoje kandidate. Rezultati su bili odlični po mene. Potencijalni protivkandidati nisu bili ni blizu: Đilas je imao 16, Šutanovac 24 a Alimpić 26 odsto manje od mene. Na neposrednim izborima, sigurno bih osvojio vlast u Beogradu. Jedina nada za DS bila je da se promeni zakon, pa da gradonačelnik bude biran u Skupštini grada. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

GOJKOVIĆ, MAJA

U to vreme, hvalio sam se kontaktima sa Đilasom i Rakićem, hteo sam da impresioniram partijske drugove, ali nije mi bilo milo što je to saznao i Šešelj. Pošto me zna u dušu, tačno je procenio do čega će dovesti moja glad. Kad je pristao na izmenu zakona, ostalo mi je samo da trpim i pričam kako je to uradio zbog Majine a ne moje izdaje. Na kraju, ona je bolje prošla. Eto nje sa Dinkićem, a evo mene sa Tomom. Blago njoj, kuku meni. GRANICA – Najupotrebljiviji praktični povod za izazivanje rata. Akteri zločinačkog udruženja koje je izazvalo krvavi raspad SFR Jugoslavije kako bi stvorilo nekakvu Veliku Srbiju, među kojima su mnogi već osuđeni u pravednom Haškom tribunalu, hteli su da svoj mračni nacionalizam prošire do linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. „Iz mojih usta niste čuli nikada za tu granicu. Nikada!“ – Već dve godine ponavljam tu mantru kako bih ućutkao lažova koji je 15 godina ponavljao: „Hoćemo samo ono što je naše, srpsko. A to jesu i taj Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. I neka se ti Srbi, rođenjem Srbi samo, stide, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama.“ Историја једне опаке болести

Uzalud protivnici evropskih integracija danas na internetu gledaju video snimak na kome se čini da sam to ja govorio. Ne, nikad nisam to pominjao. Nikad! Ja sam samo zevao, a glas je Šešeljev. A ako je i glas moj, onda me Šešelj hipnotisao. Zato zaista nije korektno da mi se sad pripisuje ono što sam govorio, a što želim da zaboravim. Snimak sa interneta prvi je na televiziji Košava emitovao Marko Janković, sve po nagovoru svojih prijatelja iz DSS-a i kafane „Svrati, bato“. Bolje da nije dokazivao da sam lažov, bolje za njega. Meni su svi oprostili, jači sam nego ikad. A gde je on? Nema ni Marka ni njegove emisije. Kao što nema Velike Srbije, Šešelja i svega ostalog što se utopilo u mračnoj prošlosti. GRAVITACIJA – Ne može mi ništa. Otkad sam postao evropski demokrata, hodam, kao što svi mogu da primete, pola metra iznad zemlje. Zato malo izgledam kao da beznadežno visim, ni na nebeskoj vlasti ni u prizemnoj opoziciji. Da nije Zemljine sile teže, brže bih otpao sa radikalskog stabla, ona me samo usporila, sprečavajući me da se ranije transformišem u ovo što sam danas. Umesto u Njutnovu, više verujem u Đilasovu teoriju koja kaže da „jabuka najlakše otpadne ako je trula, ali kad ima ko da je dočeka i prihvati, mo– 43 –

GRAVITACIJA

že da posluži kako bi zarazila i ostale“. Ja sam svoje uradio, otpao sam. Đilas me dočekao. Ostalo je legenda koja upravo nastaje. GREŠKA – Sve što uradi neko drugi. GUBITNIK – Ja sam privremeni, Toma je večiti. Iako je propao u prvih 87 predsedničkih kandidatura, on javno priča kako ne odustaje, a potajno zna da se ne mora brinuti za političku budućnost, nema je. Racionalan, kakav je, samo se nada da će pre penzije dograbiti samo još neki stančić od oko 300 kvadratića. Međutim, ja sam iz drugog para rukava. Mlad sam, lep, pametan i uspešan, imam odlične saveznike, ambalaža mi je odlična, mene može da napuni ko, kako i čime god hoće. Naprosto, toliko se sebi divim, da mi je neverovatno što već nisam došao na vlast nego se zlopatim kao opozicioni gubitnik. Ne gubim nadu, biću strpljiv. Do večeras. Onda ću opet da nazovem Đilasa. Ako mi se javi, zamoliću ga, onako izokola, da ga ne iznerviram, da me se ponekad seti. Uz malo njegove dobre volje, postaću pobednik. Za dobro svih građana Srbije, Evrope i celog sveta. Uostalom, moja politička deviza je: „Jedan za sve, sve za jednog“. Dakle, evo me! GVANTANAMO – Humanitarna ustanova za odmor i rehabilitaciju iračkih šehida i avganistanskih tali–44–

bana. Antiglobalisti lažu da je to američki konclogor u kome se na zverski način zlostavljaju ratni zarobljenici. Njihova propaganda, potpomognuta dokumentarnim snimcima, uspela je da odmaralište u Gvantanamu prikaže kao simbol američkog imperijalističkog zla. Kao sinonim za torturu, jedan bivši srpski radikal je Gvantanamo poredio sa Haškim tribunalom. „Haški tribunal je evropski Gvantanamo. Razlikuje se samo po tome što nema otvorenog bičevanja, batinanja i onih električnih stolica na kojima se sprovodi najdirektnija tortura. Ovde, u Hagu, sprovode perfidniju, pokvareniju torturu i sve su tu uradili ne bi li naterali Vojislava Šešelja da uđe u štrajk glađu. Ovo ne pričam kao žalopojku, Vojislav Šešelj će ići do kraja, neće odustati. Ja poznajem dr Šešelja, ne samo kao generalni sekretar SRS, poznajem ga kao prijatelj mnogo godina, znam njegov karakter, znam šta je on spreman da učini, ne za sebe već za budućnost srpskog naroda, za budućnost sve naše dece, i nikad nisam sreo hrabriju osobu nego što je gospodin Šešelj. On je spreman da učini sve što niko drugi nije u stanju.“ Isti bivši generalni sekretar SRS sad se ne seća prijateljstva sa dr Šešeljem, ali sa zadovoljstvom bi ga poslao u Gvantanamo. Onaj pravi. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

HAJDUK

H HAJDUK – Političar u šumi. HARMONIJA – Savršen sklad koji sam ostvario sa Draganom Đilasom. On okom, ja skokom. HAŠKI TRIBUNAL – Ad-hok sud Ujedinjenih nacija, osnovan sa zadatkom da se za sve zločine u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije osude i kazne Srbi. U gotovo svakoj procesuiranoj optužnici protiv bilo kojeg srpskog državnika ili oficira, nabrojane su mnoge moje zablude, od Virovitice do Peći. Zbog svega u šta sam ne-

kad verovao i za šta sam se vatreno zalagao, u tribunalu se danas sudi Vojislavu Šešelju. Bolje njemu nego meni. On je, zajedno sa srpskim nacionalizmom, završio na đubrištu istorije, a ja sam tek počeo da koračam žutim ciglama i dobrim nadama popločanim putem ka Evropskoj uniji. Između ostalog, haška optužnica tereti Šešelja da je „vatrenim govorima u medijima i prilikom javnih skupova (...) podsticao na činjenje zločina“. „I Haški tribunal kaže da dr Vojislav Šešelj nikoga nije ubio, ali da je kriv jer je mislio pogrešno i držao zapaljive i oštre političke govo-

V. Šešelj u Hagu odgovara zbog „zapaljivih govora“

Историја једне опаке болести

– 45 –

HAŠKI TRIBUNAL

re. Konstruisali su novo krivično delo – govor mržnje – kako bi mogli da kažnjavaju sve slobodljubive, njima neposlušne i nepokorene ljude i države, misleći da ideju poslušnosti i ropskog odnosa nametnu kao jedini mogući model ponašanja u savremenom svetu“, isticao je Tomislav Nikolić, a svaki put kad bih to čuo, malo me hvatala panika. Pa, i ja sam mislio pogrešno a moji govori su bili još vatreniji, sa bolje odglumljenom mržnjom. Straha od haškog poziva rešio sam se tek kad sam prihvatio, kako je Toma govorio, jedini mogući model ponašanja, kad sam prestao da budem slobodoljubiv, neposlušan i nepokoran. „Gospodin Šešelj je sposoban da haške kadije pobedi svojim argumentima, dokumentima i svojim stavovima o političkim pitanjima“, govorio sam nekad iskreno, kao što se sada svim srcem nadam da će biti osuđen na doživotnu robiju, minimum. Ako se i ne nađu dokazi da je činio ratne zločine, opet ga treba maksimalno kazniti, makar zbog njihovog prikrivanja i dezavuisanja tog časnog suda. Uostalom, Šešelj je Srbin, a ja sam ranije bezbroj puta ukazivao da je to haškim zlotvorima sasvim dovoljno da nekoga osude. S obzirom da je on jedini Srbin na planeti kome je SANU izdala potvrdu o nacionalnoj pripadnosti, red je i da bude maksimalno kažnjen. –46–

Lično, uvek sam osuđivao svaki zločin. Osudio bih i konkretne zločince, ali bilo mi je malo nezgodno, ipak su oni patriote, kao što sam i ja tada bio. E, onda sam se promenio, pa za njih više ne marim. Kao što sam nekad zakivao table sa imenom Ratka Mladića na zidove beogradskih zgrada, sad bih zakovao njega lično na ulazna vrata zatvora u Ševeningenu. I to gratis, ne treba mi onih 10 miliona evra, koliko srpska vlada nudi za ratnog komandanta Vojske Republike Srpske. Zapravo, treba mi, ali nema veze, već bismo se nekako nagodili. Sa mnom to nije teško. HRABROST – Oboljenje desne komore velikog mozga koje direktno utiče na nesrazmerno povećanje srca. Imun sam na tu bolest. Mozak mi perfektno radi, o čemu mogu da posvedoče sve žrtve mojih spektakulanih prevara, podvala, laži i spletki. Srce mi je slabije, manje je od makovog zrna, ali bar je rasterećeno svih vrsta emocija. Dakle, nisam hrabar, ali ta osobina mi i nije potrebna da bih bio heroj. Pametno je Zeleni goblin rekao Spajdermenu: „Ljudi vole heroje, ali još više vole da vide kako heroji umiru”. Meni je dovoljno da budem heroj demokratske borbe za priključenje Evropskoj uniji, ne insistiram na hrabrom otporu vlastitim slabostima. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

HRABROST

U mojoj briljantnoj političkoj karijeri, nekoliko puta sam se našao u situaciji koja je zahtevala demonstraciju te nazadne osobine. Nikad nisam bežao, uvek bih našao najbolji izlaz. Ako bih se suočio sa nekim slabijim od sebe, psihofizički bih ga demolirao. Ako bi mi se suprotstavio neko ravnopravan, zadržao bih se na muškom dijalogu, ja njemu sestru, on meni majku. A kad bih se namerio na jačeg, iskoristio bih svoje najjače oružje – zaplakao bih! Zato sam često plakao. Kad su radikali bili u opoziciji, plakao sam jer nismo na vlasti. Kad smo ušli u vladajuću koaliciju sa Miloševićem, plakao sam jer su me naterali da budem ministar. Kad sam pisao zakon protiv informisanja, lio sam krokodilske suze nad nezavisnim medijima. Kad sam uništio “Dnevni telegraf”, toliko sam bio ucveljen da me jedna novinarka uzalud tešila. Kad je ubijen Slavko Ćuruvija, prestao sam da plačem, uplašio sam se da će me neko prozvati na odgovornost. U to vreme, dok sam bio Miloševićev ministar, često sam plakao. Od sreće. Kako i ne bi, ceo svet smo o jadu zabavili, uspešno uništavali domaće izdajnike i strane plaćenike… Usput smo izgubili Kosovo, ali ja sam dobio stan… Jupi! Da sam bio hrabar, suprotstavio bih se brojnim zlodelima crno-crvenog režima. A, hteo sam, majke Историја једне опаке болести

mi Jovanke. Jednom sam, iznerviran nekom suludom odlukom svojih gazda, lupio šakom o sto. Glasno sam rekao: „Joj”. Samo zbog svoje gandijevske miroljubivosti, uspeo sam da bunt zadržim na tom nivou. Setio sam se mudrog Zelenog goblina i odlučio da budem samo heroj, makar i kukavica, ali živ, zdrav i bogat. Znao sam da ću uvek moći, kao što danas radim, opet da zaplačem i tražim oprost ministarskih i ostalih grehova. Sve mi se čini, uspeo sam. Još sam u onom stančiću od skromnih stotinak kvadratića, a niko se ne seća prošlosti koja me ovakvog stvorila. HRTKOVCI – Selo u Sremu. Šešeljevi radikali su iz njega proterali više stotina čestitih građana Srbije hrvatske nacionalnosti. Najbrutalnijim načinima, naterali su Hrvate da svoje udžerice sa srpskim kukavicama trampe za stanove u Zagrebu, Osijeku i vile u Dalmaciji. Šešelj je, ne sećam se kad, održao miting u tom selu i otvoreno zapretio hrvatskim starosedeocima. U tome nisam učestvovao, nemam pojma šta se dešavalo, znam samo da je Šešelj odgovoran za svako zlo što se desilo. A to što sam bio recenzent njegove knjige „Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić“, to nije bitno. Ako jeste, i to ću da zaboravim. – 47 –

HUMANOST

HUMANOST – Opaka bolest. Uzrok joj je nepoznat, ali posledice su katastrofalne. Na svu sreću, niko u mom okruženju nije zaražen virusom humanosti. Naprotiv, kod mene je veoma razvijen imuno-sistem koji u samom začetku razara sve što može da izazove opasno stanje saosećanja prema bilo kome. Zahvaljujući strukturi mog karaktera, bezbedan sam čak i prilikom kontakta sa najugroženijim primercima jada i bede. Milion puta mi se desilo da me na ulici, u restoranu ili pred sedištem stranke presretne neko nesrećno biće koje traži pomoć. Nekome treba lečenje, nekome posao, svima milostinja. Prvo ga srdačno pozdravim (osmeh od uha do uha: „Pa, dobro, gde si ti“), a onda se samilosno pokunjim dok slušam kakva muka ga stisla (tada namestim facu „lanjski sneg“), pa čim kliconoša malo zastane da dođe do daha, krenem u kontru: „Da li ste gledali moj intervju juče u Pinkovom dnevniku? Posebno sam naglasio potrebu za povećanjem BDP-a koji se sastoji od ukupne proizvodnje dobara i usluga, umanjene za međufaznu potrošnju, do čega dolazimo zbrajanjem bruto dodatne vrednosti svih proizvodnih jedinica rezidenata...“ Ako zbunjeni kukavac poželi opet da nešto kaže, presečem ga: „Ipak, ne vredi, šer je bio samo 11,9, a ukupna gledanost 3,4. –48–

Razmislite o tome.“ Da, baš on ima snage još i da misli o šeru i BDP-u. Smanji se, uvuče glavu u ramena, na koja sam mu natovario teret razmišljanja, pa odbaulja ko zna gde. Kad sam dobre volje, još ga potapšem i obećam da ću videti šta mogu da učinim za njega. Nosiocu zaraze od moje priče nije ništa lakše, ali meni jeste. To je najvažnije.

I INKVIZICIJA – Istražna i kaznena institucija kojom je katolička crkva suzbijala sve oblike jeresi. Zbog izuzetne surovosti i sadističkog načina progona nevernika, postala je sinonim za najokrutniju vrstu ozakonjenog nasilja. Primitivni, kakvi su bili, inkvizitori su špijunirali, lovili i u zatvorima mučili osumnjičene. Presude su donosili tek posle saslušavanja brojnih svedoka i analize dokaza, neki procesi su trajali godinama, a opet nisu uspeli da unište sve koji misle drugačije. Moj zakon o informisanju je bio mnogo efikasniji. Ko je stavljen na listu za odstrel, spasa mu nije bilo. Za drakonsku presudu bila je dovoljna optužnica, svedoci i dokazi su sporedna stvar. Okrivljeni je u roku od 24 sata ostajao bez privatne imovine i preduzeća. U ekspresnom roku uništeni su „Dnevni teВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

INKVIZICIJA

legraf“ i „Evropljanin“. Drugi mediji su ćutali, malo od sreće što je komšiji crkla krava, malo od straha da i njih ne spopadne ista boljka. Ma kakav papa Inoćentije Četvrti, ja sam se na najbolji način obračunao sa jereticima. Dobro, na kraju su oni pobedili, oborili me sa vlasti, ali sve su mi oprostili, sad me vole, pa ćemo uskoro, nadam se, zajedno da pravimo vladajuću koaliciju. INTELEKTUALCI – Opasna stvorenja, nepravilnog oblika, teško uklopljiva u moje manipulativne šeme. Zahvaljujući prirodnoj inteligenciji i sistemskom obrazovanju, otporni su na politikantske zablude, tako da ih uglavnom nema među mojim biračima, a kamoli u vrhu SNS. Na sreću, pravih intelektualaca je malo. Lažni su OK, sa njima se dobro razumem. Tomislav Nikolić je nekad imao lepo mišljenje o Vojislavu Šešelju: “Šešelj je najveći intelektualac koga sam sreo u životu. On mi je rekao koje knjige iz oblasti filozofije, sociologije, istorije, politike i prava prvo moram da pročitam ako mislim da budem uspešan političar.” Na spisku šešeljevske lektire, među brojnim autorima čudnih imena, Toma je zapazio i nekakvog Ničea. Svideo mu se naslov knjige: “Volja za moć”, a onda je naišao na teoriju o “Natčoveku”. Mislio je da to Niče piše o njemu lično, možda Историја једне опаке болести

su se i upoznali u nekoj od Tominih milion gubitničkih predsedničkih kampanja. Počeo je da čita, ali malo mu se zavrtelo u glavi, pa je odustao. Posledice su ostale, još mu se vrti. Da bi dekontaminirao mozak, Toma je odbacio Šešeljevu i prihvatio moju lektiru. Tu je, naravno, nezaobilazna Dubravka Rodić. Od njenih stihova – “Volim sa Beogradom ruku pod ruku /kad blešte sunčani dijamanti/a ljudi lete da zagrle ptice/ I u letu kuju slatku tajnu /kad se u duši skupe sile/ a na putu do neba šepuri se pile” – mozak takođe boli, ali na drugačiji način. Umesto Šešeljevih saveta, Toma je sam smislio kako da napreduje. Nije mnogo čitao, ali to ga nije sprečilo da diplomira. Na uglednom fakultetu, odmah iza “Štampinog” kioska. Od svojih profesora Toma je bio stariji tridesetak, a od fakulteta šezdesetak godina. Ipak, treba mu čestitati na tom akademskomm uspehu. Ne samo što će dogodine imati veću penziju, nego sada sa lakoćom može da pročita sva slova na diplomi, i to bez mrdanja usnama. Sa druge strane, iako sam bio jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta, Šešeljevim intelektualnim sposobnostima sam se divio samo dok sam od njega imao koristi. Kad sam se zbližio sa Đilasom, stekao sam mnogo solidnije – 49 –

INTELEKTUALCI

idole. Za razliku od bivšeg predsednika i kuma, oni ne čitaju filozofska i umetnička dela, čak ni Dubravku Rodić, ali odlično barataju matematikom, za sekund u dinar precizno izračunaju visinu provizije koju mogu da otmu na bilo kojem tenderu, reklamne sekunde na nacionalnim televizijama kupuju za 800, prodaju za 300 dinara, a pritom ostvare 97,5 odsto dobiti. U mom evronaprednjačkom okruženju ima mnogo takvih, nadaleko poznatih, intelektualaca. Umesto SANU, za neke od njih se zanimaju Specijalno tužilaštvo i Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. Kad zaglave gde im je mesto, neću ih, kao Šešelj Nikolića, maltretirati dosadnom literaturom. Ako ih ekspresno ne zaboravim, poslaću im Ducino remek-delo “Okreni ljubav suncu”. Posle čitanja tri pesme, moći će da se pozivaju na privremenu neuračunljivost, svaki veštak će im poverovati. Zato ne podnosim prave intelektualce, a knjige retko uzimam u ruke. Ni one dobre, a kamoli Šešeljeve ili, daleko bilo, ovu. INTERVJU – Omiljen način komunikacije sa naivnim čitaocima, potencijalnim glasačima. Miliji su mi televizijski nego novinski, tek na ekranu blistam u punoj meri, posebno kad imam dovoljnu minutažu da gledaocima poklonim bar nekoliko lažnih osmeha i tužnih faca iz „Kalimero“ kolekcije. –50–

Kad nema televizijskih, dobri su i novinski. Problem s njima je što urednički skotovi često objavljuju fotografije koje u nedovoljnoj meri dočaravaju svu moju muževnost i produhovljenost, a ima i onih, crkli dabogda, koji iz arhive izvlače slike na kojima nosim bedževe s parolama protiv haške tiranije nad Šešeljem. Bez obzira da li je medij elektronski ili štampani, slika je neuporedivo važnija od priče i teksta. Gledaocima i čitaocima neophodno je preneti tačnu, pre svega vizuelnu, poruku – ovaj momak, dakle ja, baš je lep, mlad i, očigledno, mudar, pravi evropski lider. A ako žele da čuju ili pročitaju neki moj stav – izvinite, ne može! Što god me novinari pitali, neću da odgovorim. Nemam stav o okupaciji Kosova, genocidu nad Srbima u Krajini, uništavanju Republike Srpske, saradnji sa NATO agresorima, brutalnom ucenjivanju kojim nas Evropa i dalje uništava, posledicama DOS-ovih mafijaških zločina, pljačkaškoj privatizaciji, tajkunima koji upravljaju državom, očajnim radnicima koji sebi seku prste ili umiru od gladi, izdajama i prevarama glasača... Na takva pitanja nemam odgovor, zato „plešem do snova“, idem na Zvezdine utakmice, divim se Suzani Mančić, duhovito zamajavam Sanju Marinković i Jovanu Janković, igram šah, pijuckam viВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

INTERVJU

no, učim japanski, čitam „Pravdu“, skiciram bilborde za neke buduće izborne kampanje, smišljam slogane i parole, razvijam svoju ličnu fabriku zabluda i iskreno mrzim sve koji me ne vole. Novinari znaju da na pitanja neće dobiti odgovor, ali ipak me intervjuišu. Većina mora, pošto sam u dilu sa njihovim poslodavcima, a ima i onih iskusnijih koji razgovor zakazuju kod mene, u Jajincima. Žele da ih ugostim u svom, nadaleko poznatom, vinskom podrumu. Ni tamo im neću dati odgovore, ali bar mogu da popiju čašu solidnog vina. Malo li je? ISKRENOST – U srpsku politiku ušla je sa mnom. Ranije su se političari bavili nebitnim metafizičkim temama (nacionalni interes, stav, zakoni, pravosuđe, privreda, Kosmet, Evropa, Rusija...), a onda sam se pojavio ja, sve sa uplakanim izrazom lica, napućenom donjom usnom, povijenih ramena, ali ipak cvrkutavo nadahnut kad pričam o Ceci, Karleuši, Zvezdi, „Farmi“ i sličnim značajnim pojavama koje privlače pažnju mojih dragih birača. U svaku priču unosim emocije, one su mamac na udici, bez njih se somine ne bi upecale. A to nije jednostavno. Znam, talentovan sam, imam odličnu intelektualnu kondiciju i koncentraciju, mogu istovremeno i da se smejem i da Историја једне опаке болести

plačem, čak iz istog razloga, ali zaista je teško glumiti iskrenost. Jeste teško, ali ne i za šampiona. U toj disciplini nema mi ravnog. Kao i inače. Iskreno to mislim. ISTINA – Davno iskorenjena pojava. Ako je nekad i postojala u realnom životu, u politici se nikad nije primila. Na sreću. Kao što ističe dr J. Joksimović, vreme istine je, možda, bilo negde u srednjem veku, a danas je važnija uverljivost. Pošto sam ja političar sadašnjosti i, još više, budućnosti, drago mi je što sam ovako uverljiv. I to na naučnoj osnovi. U svaku tvrdnju unesem deo istine, nadogradim ga gomilom laži i onda sve to prilagodim potrebama marketinške kampanje. Taj recept daje dobre rezultate, kao što se vidi iz anketa. ISPOVEDAONICA – Specijalno opremljena ćelija u kojoj se sprovodi psihofizička tortura nad žrtvama verskih zabluda. Birokrate koji upravljaju industrijom opijuma za narod, u tu prostoriju privode naivne hrišćane (nisam obavešten da li i druge relije praktikuju ovaj način terora nad svojim podanicima) i tamo ih isleđuju uz primenu najstrašnijih pretnji večnim mukama u paklu. Kao moderni evropski političar, isključivo demokratskih ubeđenja, odlučno se zalažem za zabranu upotrebe ispovedaonice u verskim – 51 –

ISPOVEDAONICA

objektima. U tim prostorijama, po pravilu neudobnim, mračnim, skučenim i zagušljivim, ovlašćeno lice zloupotrebljava službeni položaj, i ne samo što zadire u najintimnija pitanja svake individue, nego i bez dokaza iznosi ozbiljne optužbe za kršenje internih pravila određene verske zajednice, pa čak i odmah izriče drakonske kazne, među kojima su post i molitva. Na taj način grubo se krše osnovna ljudska prava, definisana validnim međunarodnim konvencijama. Postojanje ispovedaonica jedan je od bitnih razloga zašto ne posećujem verske objekte. (Nekad, u mladosti, morao sam da to činim. Šešelj me terao. Svi poslanici SRS su morali da kolektivno odu u beogradsku crkvu Aleksandra Nevskog i pred Bogom se zakunu da neće izdati i prevariti svoju stranku i birače. Sad se vidi, makar po Tomi i meni, koliko su vredele te zakletve.) Ne samo što me guši smrad sveća i tamjana, nego postoji opasnost da zalutam u neku od tih ćelija, pa da mi pop brzo prebaci krpu preko glave i kaže: „Ispovedi se, priznaj grehe“! Šta bih tad uradio? Da ga ugrizem i pobegnem, ne ide. Javiće novinarima, biće bruke. A, još gore bi bilo da zaista otvorim dušu. Nema tog popa koji bi mogao da me sasluša, a kamoli da mi na kraju da oprost grehova. Svaki bradonja sa zlatnim plusom na grudima odmah bi sazvao Sinod –52–

na konsultacije. Tako bi i pravoslavni velikodostojnici upali u iskušenje da angažuju egzorciste, makar za presedan. Nada mnom. To je problem sa ortodoksnim hrišćanima, sve im je teško i naporno, jauču, prete i kažnjavaju. Zapad je i tu daleko odmakao. Moji novi prijatelji iz Brisela, Londona i Vašingtona uopšte ne pridaju značaj formalnom odlasku u ispovedaonicu. Svima više odgovara da sednemo za sto, pa uz večeru, nebitno da li u nekoj ambasadi ili zatvorenom klub-restoranu, otvorimo ja dušu, oni novčanike, već po ustaljenoj proceduri. Oni ne zakeraju, ne cepidlače (da li sam imao bludne misli, jesam li mrsio u sredu i petak, zašto sam Đuku isterao iz lifta, koliko često Branu Prostrana gađam pikado strelicama...), to njih ne zanima, bave se ozbiljnim stvarima. I kad se ispovedam, mogu da ih lažem, ali ne mnogo. Kad me pitaju kakav stav SNS ima o Kosovu, ja slažem da nemam pojma šta je to Kosovo. Njima drago, meni svejedno. I, tako... Nisam se ni pokajao, oprostili su mi grehe i sve zlo što sam uradio svom kumu, mnogim bližnjima, pa i celoj Srbiji. Briga njih. Zato me i vole, lako im je sa mnom. Uvek se rastanemo sa osmehom i nadom u skori novi susret. Verujte mi, nikad nijedan vernik nije izašao iz crkvene ispovedaoniВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

ISPOVEDAONICA

ce veseo i razdragan kao ja kad idem sa ambasadorske žurke. Pa, sad sami procenite da li je bolji vizantijski mrak ili holivudski sjaj. ISTORIJA – Ne brinem šta će ostati zabeleženo o meni. Računam, istoriju pišu pobednici, dakle ja. A, pobediću kad-tad. Ne mogu stalno da gubim, jednom će i razum popustiti. IZBORI – Volim ih. Više nego oni meni. Učestvovao sam na sto izbora, a lažu da nikad nisam pobedio. Kako nisam? Pa, birali su me za generalnog sekretara jedne stare stranke, pa onda, aklamacijom, čak za zamenika predsednika ove nove. Dvaput je malo falilo pa da postanem gradonačelnik Beograda. Prvi put nisam uspeo jer nisam pobedio, a drugi put jer me je izdao Ivica Dačić, dokazani lažov. Uradio je ono što bih i ja njemu, da sam, a šteta što nisam, bio na njegovom mestu. Lepo smo potpisali koalicioni sporazum, što mogu da potvrde Aleksandar Antić iz SPS i Andreja Mladenović iz DSS, a možda se, makar kroz maglu alkoholnih isparenja, nečega seća i penizionerski princ prestolonaslednik Milan Krkobabić. Skoro dva meseca sam sastavljao svoj stručni tim za vođenje glavnog grada (uključili su se mnogi značajni eksperti opšte prakse: Foto Toni, Saša Šerif, Mis Kiza, Pijani Deki i Vlada Ekstrem), pravio Историја једне опаке болести

planove za razvoj (sve sa naglaskom) za izgradnju mostova (e, da sam ja postao gradonačelnik, Sava i Dunav bi danas bili ponornice), noćima nisam spavao, samo sam čekao da uđem u Gradsku skupštinu kao nikad pre, kao gazda, da ne kažem – kao Đilas. Još nisam preboleo taj poraz. Zato smišljam osvetu Dačiću. I sprovešću je u delo. Osim ako mi on ne bude trebao za neku novu koaliciju. Pored toga, ne bi trebalo zaboraviti da sam zamalo pobedio i na izboru „Plesom do snova“. Ali, toga mi nije žao, tu ne bi bilo nikakvog profita.

J JAPAN – Prijateljska zemlja. Nije se kolebala da prizna nezavisnost Kosova, ali zato je Beogradskoj filharmoniji poklonila flaute i činele, i to nove, nekorišćene. Sa ponosom sam prihvatio poziv da posetim Tokio, Kjoto i Nagasaki. Tom prilikom sam puno naučio o drevnoj kulturi zemlje izlazećeg sunca. Osećao sam se kao Tom Kruz, iako nigde nisam video samuraje. Šokirao sam se kad su mi rekli da „samuraj“ na japanskom znači „sluga“. Nije mi se svidelo, podsetilo me na moj odnos sa Mikijem Rakićem, koga beskrajno cenim i pomalo volim, ali nikad zbog njega ne bih izvršio harakiri. – 53 –

JAPAN

Pored sastanaka u njihovom ministarstvu inostranih poslova, na kojima nisam ni pomenuo Kosovo, zbog flauta, pustili su me da vidim robote koji rade u „Panasoniku“ i „Tojoti“. Jedan je bio isti Nebojša Stefanović, samo bez naočara, kretao se nekako usporeno i smotano. Utisci su odlični. Prijateljima iz Japana sam opisao koliko je Srbija lepa, neće pogrešiti ako ubuduće i sami budu aktivno učestvovali u otimanju bilo kojeg njenog dela. Smeškali su se i klimali glavama, kao ja pred Rakićem i Đilasom. Na kraju sam ipak napravio protokolarni gaf, zbog kojeg se i danas kajem. Opako su se namrštili kad sam ih, sasvim demokratski pristojno, zamolio da mi objasne zašto su njihove kamikaze nosile šlemove.

Kad se sve sabere, ipak mi Čeda nije ni do kolena. Ne samo što rezultati anketa „Strateškog marketinga“ pokazuju da imam 25 odsto više glasača, nego, što je još važnije, strani ambasadori me cene više nego njega. Ponekad se sretnemo na vratima tih divnih bastiona civilizacije u Ulici Kneza Miloša, ja bih se i pozdravio ali on ne može, sav drhti od nemoćnog besa, samo me strelja pogledom, ljut što više nije ekskluzivni miljenik belosvetskih moćnika. Neka crkne od muke, tek će da vidi šta sve talentovan političar, kao ja, može da napravi kad ima Vašington i Brisel u zaleđini.

K KAJANJE – Duševni proces koji ne postoji. Ne kod mene. Možda bih se i ja ponekad pokajao kad bih se plašio kazne. Pošto me niko ni za šta ne kažnjava, umesto kajanja primenjujem mnogo kvalitetniji način obračuna sa gresima iz prošlosti – zaborav. Jednostavno, zaboravim sve zlo što sam uradio ljudima oko sebe, tzv. prijateljima i saradnicima, bivšim stranačkim kolegama i tupavim biračima. Uostalom, što bih se ja kajao zato što su oni bili naivni. Neka se sami kaju jer su mi verovali.

JOVANOVIĆ, ČEDOMIR – Moj politički dvojnik. Što sam ja počeo u vreme dok sam bio ministar protiv informisanja, on je dovršio tokom „Sablje“. U borbi protiv istine, ja sam uništio „Dnevni telegraf“, on „Nacional“, obojici su ruke prljave, a savest nemamo. Zbog nekontrolisanog ekstremističkog nerva, mene je moj šef Šešelj najurio, kao i njega njegov Đinđić. Na moju žalost, Šešelj je još živ, pa ne mogu da, kao KAMPANJA – Setva. Svaki učeČeda, idilično lažem kako smo uvek super sarađivali, poštovali se snik u svojoj partijskoj laboratoriji i voleli se. zabluda pripremi hibridno seme, –54– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

KAMPANJA

Vučićev predizborni mega-market pun je laži i zabluda

po pravilu ukršteno lažnim obećanjima i ličnim samohvalisanjem, pa ga zaseje na televizijama, po novinskim stranicama i bilbordima, i sledeća dva meseca đubri najkvalitetnijim praznim parolama. Šta će iz toga da nastane, otkriva se tek na izborni dan, u vreme žetve. Kao što za svaki usev treba sunce, tako i ja trebam svakoj kampanji. Na mitinzima i u televizijskim nastupima naprosto briljiram. Bogatom energijom i jedinstvenom harizmom stvaram atmosferu u kojoj mnogi naivci sa lakoćom zaborave ko sam i kakav sam, pa više veruju mojim rečima nego svojim očima. Историја једне опаке болести

Svaku kampanju zasnivam na pouzdanom politikantskom principu „daj mi, uzeću“. Da bih isprosio nečiji glas, spreman sam da mu obećam sve što hoće – kad dođem na vlast, omogućiću mu bolji život, veći stan i platu, jeftiniji hleb, mlađu ženu, novi auto, Zvezdu u Ligi šampiona i još više tekstova o sebi i svom vinskom podrumu. Držim se proverene matrice, samo sam priču o Velikoj Srbiji zamenio divljenjem još većoj Evropskoj uniji. Naravno, mojim fanovima promene ne smetaju. Ili ih nisu ni primetili, ili im je svejedno. Još su tu, aplaudiraju mi, skandiraju moje ime i vole me. Šteta što ih nema – 55 –

KAMPANJA

više. Pa da dođem na vlast i sve bija je videla kad sam Dragomira, što sam obećao njima da ispunim Bogoljubovog zamenika, javno sebi. uhvatio u laži i krađi. Usred emisiKANDIDAT – Političar željan je „Piramida“, pred milionskim auditorijumom televizije „Pink“, para i slave. Na unutarstranačkim izborima, razotkrio sam njegovu prevaru kouvek sam briljirao. Svaki put kad jom mi je ukrao pobedu. Pošto sam dokazao da je lažov i bih se kandidovao za funkciju gelo pov, dakle kompletna ličnost, sa neralnog sekretara SRS, svi su glaza do volj stvom sam ga uzeo za sasali za mene. Isti uspeh sam ponovio u SNS, kao jedini pretendent radnika. Lepo nam je u koaliciji. On se pretvara da ne primećuje na mesto zamenika predsednika. Na moju ogromnu i neskrivenu kako sklanjam telefon i olovke sa žalost, mnogo manje sreće sam stola čim uđe u moju kancelariju, a imao na svim ostalim, normalnim ja mu se smeškam kao da ne izborima. Međutim, smislio sam znam koliko vredi njegova časna način koji će mi sledeći put obez- reč. Stoput sam se uverio da mu je bediti sigurnu pobedu. Iako sam lepše i lakše bez nje. Pa, bar sa tanajbolji političar u Srbiji, a i šire, kvima imam iskustva, puna ih je spreman sam da Draganu Đilasu, Srpska napredna stranka. mom pandanu iz Demokratske KENEDI, DŽON F. – Američki i stranke, ponudim da se zajedno sve demokratski politički gigant. kandidujemo za gradonačelnika Beograda ili bilo šta drugo. Što bi- Bujnu genijalnost najbolje je izrasmo gubili pare, snagu i živce u su- zio čuvenom populističkom rečeniprotstavljenim kampanjama, kad com: „Ne pitajte se šta Amerika možemo da nastupimo jedinstve- može da uradi za vas, pitajte se šta no. Poznato je da su dve glave pa- vi možete da uradite za Ameriku“. metnije od jedne, a četiri noge su U mom ekspertskom prevodu sa verovatno stabilnije od dve. Ja modernog engleskog na zastareli sam pametan i lep, on je bogat. srpski, to glasi: „Ne pitajte me šta Razlike nisu bitne, mnogo smo isti. mogu da uradim za vas, nego se Bili bismo supertandem. Još samo pitajte šta vi možete da uradite za da on pristane. mene“. Ko razume, shvatiće da sam, daKAPITULACIJA – Moja stratekle, ja najblistaviji naslednik kenegija srpske spoljne politike. dijevske politike istočno od NjujorKARIĆI – Neću da otkrivam šta ka. Tako se i ponašam. Od svih u mislim o svim Karićima, ali cela Sr- okruženju, a i šire, zahtevam da za –56– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

KENEDI, DŽON F.

mene urade sve što mi padne na pamet. Zauzvrat, ne dozvoljavam ni da me pitaju šta ja mogu da učinim za njih. Na tome se završava svaka sličnost između Kenedija i mene. KLADIONICA – Najgluplji biznis u Srbiji. Svaki kockar sam izabere na šta će da se kladi, koliko para ulaže i koliku moguću dobit očekuje. Ako bude srećan i uspešan, ode na šalter i odmah mu isplate tačno onoliko koliko piše na tiketu. Zaista, glupo. Kod mene ne može tako. Kad se dogovorim za neki posao i kad on bude urađen, igra tek počinje. Prvo kukam „ne mogu sad da isplatim, ajde do 1. septembra“, pa onda, u oktobru, nadogradim priču: „videćemo, ali nemoj da brineš“. Ima još sto načina na koje proveravam stepen naivnosti idiota koji je pristao da posluje sa mnom. Pa, ne bavim se kladioničarskim zanatom, ne organizujem igre na sreću. Sa mnom, naprosto, sreće nema. KLON – Potomak nespolnog razmnožavanja, sa potpuno istim genima kao roditelji. Ne znam zašto se verski fanatici protive tom genijalnom naučnom dostignuću. Zar da svet zbog nekakvih trivijalnih moralnih dilema ostane bez bogatstva koje bi mu omogućilo oživljavanje ili umnožaИсторија једне опаке болести

vanje istorijski značajnih ličnosti? Koliko bi civilizacijski napredak bio brži i uspešniji kad bi ga predvodili lideri poput Džona F. Kenedija, Vilija Branta ili Mahatme Gandija? Kakvu muziku bi danas stvarali Palmini vršnjaci Mocart i Betoven? Svetska književnost bi pomerila granice kad bi nekakvo mućkanje DNK omogućilo vaskrs Fjodora Dostojevskog, Dobrice Ćosića ili stvaranje još nekoliko komada Dubravke Rodić. Naravno, ne bi trebalo zaboraviti ni moje političke pretke Nikolu Makijavelija i Zorana Đinđića. Tomislav Nikolić je dovoljan jedan, ovaj. Ali, mene bi trebalo napraviti u nekoliko replika. Prva bi radila ovo što ja sad radim sam, spletkarila u stranci i šire, pisala parolaška saopštenja, smarala se sa novinarima, šetala od jednog do drugog televizijskog studija, naručivala ankete i domunđavala se sa kolegama iz drugih stranaka. Drugi klon bi još bolje naučio engleski, posećivao bi ambasade i pisao zvanična i nezvanična pisma našem prijatelju Štefanu Fileu, sve u borbi za što brži prijem Srbije u Evropsku uniju. Treći bi se udvarao Đilasu i Rakiću. Četvrti bi smišljao pakosti na račun Šešelja, kako bi ga u Hagu, na bezbednoj udaljenosti, zadržali još vek ili dva. Peti bi progonio autora ove knjige. Smislio bih dnevne zadatke za još gomilu mojih klonova, a najviše bih voleo kad bi moglo da ih se napravi nekih 12 miliona. Bar – 57 –

KLON

G. Knežević: Bolje mu je bilo u zatvoru nego u SNS

50 odsto njih bi glasalo za mene i sigurno bih postao gradonačelnik Beograda. Dok bi se oni bavili tim značajnim obavezama, originalni ja bih sedeo u svom vinskom podrumu i, uz čašu „Chateau Petrusa“, brojao pare. Dok ne klonem. KNEŽEVIĆ, GORAN – Predsednik Boris Tadić mu je prvo dao odlikovanje „Gradonačelnik sa vizijom“. Onda ga je, kao „vođu građevinske mafije“, spremio u pritvor. Posle godinu dana čame u ćeliji, Knežević je izašao. Iz Centralnog zatvora, pa i iz Demokratske stranke. –58–

Gde će, kud će, nego kod nas, u SNS. E, kad je video gde se obreo, opet je počeo da se duri na Tadića. Što ga je pustio iz zatvora. Obavešten sam da je Knežević primećen u Bačvanskoj ulici, kažu da kopa tunel kako bi se vratio u ćeliju. Shvatio je da mu je bolje u CZ nego u SNS. S obzirom da je, kako se navodi u optužnici, vešt u građevinskim poslovima, postoji realna opasnost da zaista iskopa prolaz do unutrašnjosti zatvorskih zidina. Ma, preboleo bih ja njega, ali šta ako mu se pridruže i drugi čelnici stranke? Iako su se učlanili u SNS ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

KNEŽEVIĆ, GORAN

upravo da bi ih mi, po sasvim izvesnom dolasku na vlast, sačuvali od rešetkastog pogleda na svet, mogli bi da se pokaju, kao Knežević, pa da krenu njegovim tragom, odnosno tunelom. Mislim, kod nas ima i onih (ne, nije Dimitrijević jedini) koji zaslužuju višegodišnje hlađenje, ali kako bi nam onda funkcionisali Predsedništvo i Glavni odbor. „Gde nam je kvorum?“ „Eno ga u CZ!“ Pa, mislim, stvarno... Zbog svega nabrojanog, nadam se da će Knežević, kao i ostali bivši i budući robijaši, shvatiti da mu je ipak bolje u SNS nego u zatvoru. KNEŽEVIĆ, RATKO – Lažov i denuncijant. Prvo smo se u oktobru 2007. godine Tomislav Nikolić i ja u pariskom hotelu Ric sastali sa Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem Canetom, a onda je Ratko Knežević izmislio i bezočno slagao da smo se Tomislav Nikolić i ja u pariskom hotelu Ric sastali sa Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem Canetom. Sram ga bilo! Knežević i Đukanović su mnogo godina blisko sarađivali, kao dva oka u glavi. Kad je došlo do sukoba, pobedio je jači. Knežević je od tada u progonstvu, na relaciji Zagreb-London. Međutim, ne sedi skrštenih ruku. Gde god stigne, razotkriva mafijaški kartel za čije bosove smatra Mila i Caneta. Optužuje ih za šverc duvana, pranje para i druga najteža kriminalna dela. Историја једне опаке болести

Prema njegovim rečima, mafijaški dvojac je poslovao sa Vladimirom Popovićem Bebom i Čedomirom Jovanovićem, a posle ubistva Zorana Đinđića, okrenuo se Vojislavu Koštunici. Prvo su nudili saradnju, da bi, kad nisu prihvaćeni, pretili ubistvom ljudima iz vrha DSS – Vojinu Lazareviću, Draganu Jočiću i Aleksandru Nikitoviću. Prema toj verziji, Milo i Cane su zaštitu potražili kod Tomislava Nikolića i mene, još dok smo, nesrećni, bili u radikalima. Zato su finansirali osnivanje Srpske napredne stranke i mog dnevnog lista „Pravda“, kako bi uzeli vlast, zaustavili suđenje Stanku Subotiću i prikrili dokaze svojih kriminalnih aktivnosti. Laže Knežević, majke mi Bosiljke. Prvo, što je najmanje važno, „Pravdu“ sam osnovao da bih lečio vlastite komplekse, napadao slabije i dodvoravao se jačima od sebe, a ne da bih imao politički uticaj na javnost. Sasvim slučajno se poklopilo to što je Canetova firma „Futura plus“ generalni distributer „Pravde“. Pa, da mi je on dao pare, podelio bih ih za plate i troškove sudskih sporova, a ne bi ih stavljao u svoj džep. A, pitajte koliko novinara je ostalo neisplaćeno ili zakinuto, naročito otkad sam upravljanje „Pravde“ poverio Dušku Vuksanoviću, nekadašnjem Canetovom partneru, i Nenadu Milanoviću, direktoru „Future“ i bratu – 59 –

KNEŽEVIĆ, RATKO

onog Mrguda, vođe paravojne jedinice „Škorpioni“, koji je bio direktor Canetove firme u vreme šverca duvana. Ako nešto i izgleda sumnjivo, to je sasvim slučajno, tate mi Stojana. Drugo, SNS je osnovana parama koje su dobrovoljno priložili naši simpatizeri, kao što su, na primer, članovi čiča Tomine porodice. Mi ni danas, iako nam je rejting odličan, nemamo para za normalno funkcionisanje stranke. Da debelu Zlatu nisu u parku napali džukci lutalice, u punom smislu reči važila bi ona izreka da nema za šta pas da nas ujede. Uostalom, tom sastanku u Ricu prisustvovao je i Milomir Marić, poznat po poštenju i istinoljubivosti. Ako ne verujete meni, pitajte Marića, on će vam reći da tog sastanka nikad nije bilo. Zato, ponavljam, laže Ratko Knežević. I, biće kažnjen. Čim Toma, Cane i ja dođemo na vlast, oslobodićemo sve optužene za šverc duvana i uhapsićemo onog ko nas je ofirao. KOALICIJA – Savez gladnih a nedovoljno jakih. Mnoge stranke, pa i moja, prinuđene su da prave takve kombinacije kako bi, kadtad, dobile šansu da otmu vlast. Na žalost, mene je muka naterala da danas pristajem na saradnju sa svim i svakim. Kao da mi nije dosta svih kompromitovanih, problematičnih i beskorisnih politika–60–

nata koji su, čim je osnovana SNS, požurili da nam se pridruže, nego sad moram da ujedinjujem i kompletne gubitničke partije. Maltretiram se sa kapitalnim magistrom Velimirom Ilićem, ošišanim komunistom Aleksandrom Vulinom, pa čak i sa odbeglim tajkunom Bogoljubom Karićem. Ilić mi treba jer izdajom nervira Koštunicu. Vulin isto radi Dačiću, a Karić nudi pare. S obzirom na njihovu prćiju (miraz koji udovica donosi u novi brak, a svaki od njih ima nekoliko ožaljenih pokojnika), odnosno broj birača koji imaju, trebaće mi još oko 768 takvih marginalaca da ozbiljnije pripretim režimu DS-G17-SPS. Za sve je kriv, naravno, Boris Tadić. Kad bi hteo da sa mnom napravi koaliciju, sve bi bilo drugačije. Nas dvojica bismo mogli da mirno, bez trzavica, vladamo sledećih sto godina. Svi mali bi nestali. Dačić bi se izvitoperio od muke, oćelavio bi i nabacio još 55 kila, izgledao bi kao brat blizanac Nemanje Đorđevića. Dinkić bi totalno fijuknuo, pustio bi brkove i počeo da nastupa na koncertima svog soliste Kebe, a Drašković bi, jurodiv kao nekad, prestao da se češlja, manitao bi po ulicama i za sve optuživao Danu. Prestali bi da postoje Krkobabić, Palma, Ljajić, Ugljanin... Ostali bismo samo Boris i ja. Zašto se nećka? Njegovi sadašnji partneri loše rade. Ne znaju da ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

KOALICIJA

održe sednicu Vlade ili Skupštine, saopštenja su im očajna, marketinške kampanje još gore, spoljnopolitička strategija puna propusta, svakih nekoliko dana izbije neka afera, muče se sa obezbeđivanjem kredita, ne znaju kako da spreče štrajkove... Pa, isto tako očajni možemo da budemo ja i moje stranačke kolege. I mi možemo da pravimo gluposti, podmićujemo, varamo, lenjstvujemo, otimamo gde stignemo, prevrtljivi smo do besvesti, nacionalni interes nas zanima kao lanjski sneg, brinemo samo da napunimo vlastite džepove... Pogledajte Predsedništvo i Glavni odbor SNS – u njemu bi, da pravosuđe valja, bilo nekoliko hiljada godina robije. Sve su to iskusni muljatori, ništa gori od Dačićevih i Dinkićevih. Tako stvari stoje. Pa, mene kad se Boris seti, neka se seti. Biću strpljiv. Zato što sam tolerantni evropejac istančanih demokratskih manira. KOMPLEKSI – Neodvojivi deo mene. Da ih lečim, uzalud bih se mučio. Zato sam se prvo navikao, a onda ih i zavoleo. Kakvi god da su, moji su. Ako je u pravu prof. dr V. Mijatović, koji tvrdi da su kompleksi „spoj kognitivnog sadržaja i sećanja koji snažno utiče na ponašanje, naročito kada je iz svesnog potisnut u nesvesni deo psihe“, onda ništa ne shvatam. Историја једне опаке болести

Pa, moja psiha je uvek svesna, nema nesvesni deo. Doduše, potiskujem mnogo toga iz radikalske prošlosti, ali radim to svesno, da prikrijem tragove a ne zato što sam zaista zaboravio. Ponosan sam na svaki svoj kompleks. Optužuju me da sam izdao kuma Šešelja jer me muči kompleks niže vrednosti. Netačno. Prvo, moji kompleksi nisu niže nego neprocenjive vrednosti. I, drugo, kuma sam izdao jer sam dobio ponudu koja se ne odbija. Tako sam i podigao svoju tržišnu vrednost. Reč je o biznisu, ne o „zamršenim podsvesnim pojavama“. Takođe, ne nastupam na televizij češće od „zvezda Granda“ jer mi prija popularnost. Samo radim svoj posao, zamajavam lakoverne. A to što u svakoj prilici naglašavam kako sam bio pionirski prvak Beograda u šahu, student generacije, vatreni „delija“, humani plesač do snova, Cecin intimus i ostalo, to je sve istina. Pionirsko iskustvo mi pomaže da i danas matiram Prostrana, izbegavam suđenja, a sa Zvezdinog „severa“ odavno sam se preselio u ložu, u tangu sam pravi đavolak, a kako živ čovek da odoli „Kukavici“... Sve mi se čini, zbog toga što sam ja ovakav, naj – naj, mnogi drugi osećaju kompleks niže vrednosti. Neka se pate. Tek će ih muka snaći kad dođem, a samo što nisam, na vlast. – 61 –

KOSOVO

KOSOVO – 1. Kolevka Srba. Pošto je naučno dokazano, o čemu svedoči i prof. dr V. Đukanović, da je naš narod najstariji na svetu, kolevka nam više nije potrebna, pa smo je napustili, i to svečano, sa pesmom i prangijama. 2. Nova nezavisna država utkana u šareni tepih Evrope. U budućnosti koja nas nestrpljivo čeka, Srbija i Kosovo će razvijati dobrosusedske odnose kako bi, kao pravo žarište mira u regionu, dobili priliku da se kandiduju za ulazak u Evropsku uniju. KOŠTUNICA, VOJISLAV – Srpski Osama bin Laden. Imao je sve što ja želim: blisku saradnju sa Tadićem, perspektivu večnog opstanka na vlasti, autoritet i kod srpskih nacionalista i kod evropskih vladara, imidž poštenjačine kome niko ne sme da pogleda u oči, i sve džaba, uspeo je da propadne. Nije imao snage da sportski, kao ja, prihvati realnost nezavisnog Kosova, u pravedničkom gnevu organizovao je miting koji se završio razaranjem Beograda i neoprostivim spaljivanjem američke ambasade. Nikad se nijedan evropski premijer nije toliko zamerio Amerikancima. Još pre nego što je plamen zahvatio zgradu u Kneza Miloša, kompjuter u Lengliju je Koštuničino ime digao u vrh liste terorista, odmah uz Bin Ladenovo. Sve što –62–

se kasnije dešavalo, predstavljalo je samo taktičko i strateško uklanjanje DSS-a sa političke scene, i sve to u skladu sa demokratskom procedurom. Kad im je naređeno, disciplinovani ministri iz DS-a počeli su da na sednicama vlade nadglasavaju premijera kako bi ga naterali da prizna presudu iz sedišta CIA. Kad je shvatio da ga Tadić više ne želi, Koštunica je „vratio mandat narodu”. Navodno, zbog Kosova. Narod ga je vratio u opoziciju. Briga ga za Kosovo. Eto šta emocije učine od čoveka. Poučen tim iskustvom, kad sam se uverio da onaj kompjuter na crnoj listi visoko kotira Vojislava Šešelja, shvatio sam šta mi je činiti. Koštunica nije imao hrabrosti da se odrekne kosovskih bespuća, navodno zbog onih starih popovskih kuća sa plusevima na krovu, a ja sam se bez problema odrekao svega što sam radio 15 godina, Velike Srbije i još većeg kuma. Kako i ne bih? Zar zbog istine i pravde da žrtvujem vlastitu korist? Ne! Zapadnjački mudro, emocije čuvam samo za svoje ljubimce, Tonija i Džonija, sve ostalo je na izvol’te. A biće i njih dvojica, ako me iznerviraju. Tako je to u ovom surovom svetu, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Koštunicu je progutao opozicioni mrak, vreme je da ja izađem na Tadićevo svetlo, da uskočim na upražnjeno mesto. KoВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

KOŠTUNICA, VOJISLAV

alicioni kapacitet imam, poslušan sam i skrušen, stoput lakši za upravljanje od namćorastoga аmiša iz DSS-a, ne smaram pričom o Kosovu, Ustavu i sličnim trivijalnostima, svi mogu da me gledaju u oči, ako im se ne gadi, a imam i opštu podršku zapadnih sila. Ako neko misli drugačije, mogu da mu pošaljem stenograme, pa neka se uveri koliko sam podoban, ni nalik Koštunici. KREDIT – Način života. Iako su krediti legitiman evropski sistem uvlačenja u dužničko ropstvo, ne uzimam ih, ne trebaju mi. Za razliku od mene, Tomislav

Nikolić voli takve izazove. Nedavno je od Hipo banke uzeo skoro pola miliona evra za ultraluksuzni stančić od nekoliko stotina kvadrata pored kineske ambasade. Niko ne zna kako je uspeo da isprosjači tolike pare, ipak on ima 60 godina, skromnu platu narodnog poslanika i neizvesnu budućnost pred sobom. Ne znam ko bi normalan pristao da mu bude žirant. Ja nisam. Mislim, jesam normalan, nisam žirant. Ali, eto, sve se može kad se hoće. Prodao je nekoliko flaša svoje nadaleko cenjene dunjevače, malo pozajmio od sinova i žene mu Dragice, pa skrpio dovoljno da kupi

Nikoliću za bajčetinski „čardak ni na nebu ni na zemlji“ nije trebao kredit

Историја једне опаке болести

– 63 –

KREDIT

stan tek nešto malo veći od prosečnog izbegličkog kampa. Čim je to objavljeno u medijima, zlice su počele da prigovaraju – šta će mu tolika stančuga sa nekoliko kupatila, spavaćih soba i džambo terasom. Kako, šta će mu? Kupatila mu trebaju da bi pokušao da se opere od izdaje kuma i političkog oca. Zbog nemirne savesti, svaku noć mora da spava u drugoj spavaćoj sobi, kako bi zavarao trag ako savest počne da ga traži. A sa terase može zaneseno da gleda u daljinu, levim okom prema svetlima Brisela, desnim prema tmini Haga. Da se u taj stan uselio ranije, mogao je da u njemu skriva Ratka Mladića, a da im bude tesno. Bilo bi im lepo, evocirali bi uspomene na slavne dane zajedničke borbe za slobodu srpstva, pevali četničke pesme i proklinjali domaće izdajnike. Sad je kasno za to, Ratko se u međuvremenu promenio, postao je ratni zločinac i krvnik koji mora pred tribunalom da okaje grehove. Takvome nema mesta u Tominoj rezidenciji. Tamo se sad evociraju uspomene na borbu protiv radikalske prošlosti, peva se „Oda radosti“ u čast briselskih prijatelja, a kletve se bacaju na sve prepreke na putu ka Evropskoj uniji, koja, kao što se zna, nema alternativu. Uzimanjem kredita koji nema šanse da vrati, Toma je demonstrirao svoj vrhunski preduzetnički duh. Pa, većina mladih Srba ne –64–

može da uzme ni kredit za mobilni telefon, a on, mator, bez problema dobija šta hoće. Trenutno, takva mu je tržišna vrednost. Što da je ne naplati? KRETEN – Čovek koji tvrdoglavo zastupa mišljenje drugačije od moga. Na sreću, u Srpskoj naprednoj stranci nema mnogo takvih bića. Mislim, nema onih koji otvoreno zastupaju mišljenje koje ja ne odobravam. KUĆA – Ima ih svakakvih, samo nema one koja je najpotrebnija – Sigurna kuća za zlostavljane političare. U pravu je Toma Nikolić kad kaže da je politika kao bioskop, nema je bez mraka. A moj mrak je pun najstrašnijih utvara. Malo-malo pa pred mene iskoči uspomena na Šešelja, Veliku Srbiju i bombardovanje NATO prijatelja. Ponekad se setim Kosova. Čak i Mirka Marjanovića, u čijoj vladi sam doneo onaj divni, tolerantno-diktatorski, zakon protiv informisanja. Sada će da me spopada i ova knjiga, grom je spržio. To je klasično zlostavljanje. Zato se zalažem za izgradnju Sigurne kuće za političare koji su žrtve vlastite prošlosti koju zli moralisti ne žele da zaborave. U toj kući moralo bi da bude mnogo soba, sve jednokrevetne. Zaključane. Da se štićenici zbog partijskih razlika i ličnih animoziteВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

KUĆA

ta ne bi, onako nervozni, potukli. Uz adekvatnu stručnu pomoć, svakom lideru bi prijao odmor na takvom mestu, bezbednom od neprijatnih provokatora. Ako bih dobio priliku da se sklonim u Sigurnu kuću, poneo bih samo rečnik engleskog jezika i mapu Evropske unije, da učim i da se divim. Na zidu bih crtao Đilasov mili lik, a on se ne bi naljutio što malo liči na čiča Glišu, razumeo bi, nemam iskustva u slikarstvu, nekad sam crtao samo granicu od Karlobaga do Virovitice. Ili bi, možda, bilo efikasnije da se napravi mnogo Sigurnih kuća u koje bi bili smešteni svi koji me nerviraju. Na nekom zabačenom mestu, daleko od očiju javnosti, mogli bismo da izgradimo gomilu baraka, ogradimo je žicom pod visokim naponom, organizujemo stražarsku službu i tako zauvek eliminišemo uzročnike mog stresa. Razradiću tu ideju čim dođem na vlast, a samo što nisam. KURTA I MURTA – Ako je Tadić Kurta, zašto ja ne bih bio Murta? Čak nema potrebe ni da se smenjujemo, državna raga je već dokazala da može obojicu da nosi na grbači.

L LADAČKI, VASA – Nemam nikakve sličnosti sa glavnim likom iz Историја једне опаке болести

te Balaševićeve pesme, ali ipak malčice pretrnem kad je čujem. Vasa je želeo njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilaše. Želeo je, ali nije mogao da ih ima. Dobro, i ja želim mnogo toga što nemam. Ne njive i konje, ali vile i limuzine – da. Budalasti Vasa je na kraju svisnuo jer nije s onom koju voli. E, to se meni neće dogoditi. Ja sam uvek s onim koga volim. Sa sobom. LAŽOV – Svako ko zbog ličnih moralnih deformiteta prikazuje stvari onakvima kakve jesu a ne onako kako ja želim da ih predstavim. Ima ih mnogo. Previše. Ne znam zašto ljudi više vole da veruju svojim očima nego mojim parolama. Pa, meni se u očima vidi da ja sebi verujem. Zašto nemaju poverenja u moja obećanja? Zar ne vide koliko se žrtvujem za svoje dobro? Nema te emisije u koju neću doći da bih gledaoce uveravao da sam idealan primerak vladara kakvog oni žele. Nesebično trošim duhovne kapacitete na smišljanje svakakvih obećanja, a pare na pastelna odela i skupe kravate. Protivnici, ovi što su isti kao ja samo se nalaze u konkurentskim partijama, ne štede optužbe na moj račun, udaraju sa svih strana. To boli. A još više boli kad mi ni obični građani ne veruju, pa lažu da nisam najbolji. Sram ih bilo! – 65 –

LISTA

LISTA – Postoje tri vrste: bela, siva i crna. Na beloj sam, naravno, samo ja. Na sivoj, gde su smešteni oni od kojih trenutno imam ili bih mogao imati neku korist, nalaze se moji najmiliji: Rakić, Đilas, Radujko. Na crnoj su svi ostali. Crna lista je podeljena u tri zone. Najbrojnija je treća, na njoj se nalaze svi glasači drugih stranaka, neopredeljeni i oni čiji listići nisu važeći; tu su svi navijači Partizana; oni koji ne gledaju „Magazin IN“, „Farmu“, „Plesom do snova“ i slične programe; analitičari koji minimiziraju moj neverovatan značaj na srpskoj i evropskoj političkoj sceni; novinari koji me iritiraju podsećanjem na političko poreklo; protivnici Evropske unije i NATO partnera; svi koji ne znaju engleski jezik i nisu sposobni da budu prevodioci (s tim što ovaj fatalni nedostatak opraštam samo Tomislavu Nikoliću, mom najnovijem političkom tati); kupci i čitaoci pravih novina a ne „Pravde“; pivopije; idioti koji gube vreme gledajući fudbal ili film a ne mene u „Upitniku“ ili „Utisku nedelje“; prolaznici koji ne žele da mi se jave na ulici i pohvale me za hrabre i pametne političke stavove; kao i svi sa ružnim tankim usnama koje nisu dovoljno otromboljene. U drugoj zoni nalaze se radikali. I većina njihovih otpadaka, aktuelnih naprednjaka. Radikale ne podnosim jer me podsećaju na to ko –66–

sam i kakav sam, a ništa bolji nisu ni ovi koji su u stranku doneli samo svoje kompromitovane biografije i nezaježljivu glad, pa sad čekaju da im ja ispunim snove. Treću, najmračniju, grupu čine zlikovci koji su mi se lično zamerili. Njima nikad, baš nikad neću oprostiti. Osim ako opet ne ojačaju. Onda ću, kao i pre, da im se šlihtam i čekam da im oprostim što sam ih izdao, lagao, varao... Tako izgledaju moje liste. One, svakako, nisu bitne kao lista koalicionih partnera našeg predsednika Borisa Tadića. Sve se nadam da će tamo, na njoj, jednog jutra doći do promena. Njegova muška ruka, sjajna od pomade na bazi jojobe, precrtaće dokazanog lažova Dačića i napisaće moje ime. Za taj dan, za tu listu živim. LOPOV – Poslovan čovek, ako nije uhvaćen ili ako ima političku zaleđinu. LUDAK – Čovek nezavisan od mene, mojih odluka i namera.

LJ LJUBAV – Bolest koja razara nervni sistem i pogubno utiče na moć rasuđivanja. Simptomi su lako uočljivi (rasuta koncentracija, tup pogled, stalna promena raspoloženja...), ali terapija, bez obzira koliko precizna i stroga, vrlo često ne daje željene rezultate. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

LJUBAV

Postoji više vrsta tog oboljenja. Najprimitivniji oblici su ljubav prema ženi, porodici, otadžbini i sličnim metafizičkim pojavama. Taj tip virusa kratko se zadržava u organizmu, ali ipak ostavlja ozbiljne posledice – brak, obaveze prema deci i drugim nuspojavama, emocionalno slepilo i misaoni haos. Razvijeniji, moderniji oblik oboljenja izaziva zavisnost od mnogo praktičnijih i meni bitnijih stvari – para, vlasti, moći, fizičkih užitaka, maltretiranja saradnika... Međutim, i ta vrsta ljubavi donosi samo bol i tugu. Volim pare, nemam ih dovoljno, odnosno ne koliko bih hteo. Volim vlast, ali Tadić i Đilas neće u koaliciju. Volim moć, zar da se zadovoljim samo ovim parčetom koje imam u stranci? Maltretiranje nesrećnika iz SNS jeste neka satisfakcija, ali nije to to, neću se smiriti dok moju prosvećenu, takoreći evropsku, despotiju na svojoj koži ne osete svi građani. A, ako mi to pomogne da se izlečim, šta onda da radim? Onda ovo više neću biti ja!

ne opraštam nikome, bili oni Mongoli, Iranci, Francuzi ili ne znam kako se nazivaju stanovnici San Salvadora. Ti nezahvalnici ne cene napor koji ulažem da mi bude bolje, da kupim veću kuću i vozim bolji auto. Iako je to za opšte dobro. Na moju žalost, oni su u većini, ali ankete „Strateškog marketinga“ beleže ubrzanje pozitivnog trenda. Na opštu sreću, postoje i Moji ljudi. Kad sam napuštao Srpsku radikalnu stranku, ostavio sam džambo kredit kojim je plaćena moja izborna kampanja, a poveo sam najbliže saradnike, neke sekretarice, kurire i šofere. Kad bolje razmislim, možda je trebalo da uradim suprotno, manje bih štetovao, ali neću da se nerviram. Koliko god da su smotani i nebitni, Moji ljudi su moji. I u radikalima, ponosno su išli za mnom. Kad sam skrenuo, i oni su. Doduše, da Šešelj nije bio zatvoren u Hagu, možda bi doneli drugačiju odluku. Razumeo bi ih. Pa, da je on bio tu, ni ja ne bih krenuo za LJUDI – Čudna stvorenja koja mnom. Iako sam svoj čovek. I Đisu rasprostranjena širom Zemlje. I lasov. u Jajincima. LJUŠIĆ, RADOŠ – Favorit ToPostoje dve vrste: 1. Moji ljudi, i mislava Nikolića. Pošto nemaju ni2. Zlikovci. šta zajedničko (Ljušić je ugledni Prvo o drugima. Zlikovci su svi naučnik, univerzitetski profesor, a koji ne glasaju za mene. Ne samo Toma...) sigurno ga je doveo u punoletnim građanima Srbije upi- SNS da bi nervirao malo Koštunicu, sanim u birački spisak, takav greh malo više mene. – 67 – Историја једне опаке болести

LJUŠIĆ, RADOŠ

Mene baš nervira. Em se plašim onih obrva, em mi se obraća njegoševskim tonom. Kad ga gledam, ne znam šta se kuva između tog čela i potiljka. Da ne talasam, zasad trpim. Kad mi prekipi, izbaciću ga iz stranke. Naravno, sve po demokratskoj proceduri – dva za ruke, dva za noge i fiju!

M MAFIJA – Politička organizacija koja primenjuje zastarele, društveno neprihvatljive načine pljačke. Za razliku od stranaka, mafijaški gangovi nemaju brojno članstvo, ne učestvuju zvanično na izborima iako uvek podržavaju određene kandidate, kontrolišu izvršnu vlast ali ne zauzimaju ministarske funkcije, na tenderima se pojavljuju preko advokata, rođaka, prijatelja i sličnih zastupnika, uspešno sarađuju sa policijom, a obračunavaju se gotovo isključivo sa sebi sličnim konkurentima i ne nanose štetu baš svim građanima poput mnogih stranaka. Kao i svi ostali istaknuti politički lideri, i ja poznajem neke značajnije mafijaše. Neke znam površno, a sa nekima sam i u kumovskim vezama. S obzirom na njihovu ulogu u demokratizaciji društva, kao i na praktičnu korist koju mogu od njih da imam u rešavanju kriznih situacija, bliskost s njima, ma koliko to –68–

bilo riskantno, daje mi na značaju i težini. MAGIJA – Veština pretvaranja praznih obećanja u pune džepove. Nekad su se tim nečasnim radnjama bavili vračevi, sad je to u opisu radnog mesta političara. MAGNET – Moj novčanik. MANDAT – U Srpskoj naprednoj stranci trenutno ima oko 18.447 kandidata za poslanički mandat. Među njima ima mnogo poznatih imena, doajena srpske političke scene, prekaljenih u drugim propalim partijama. Kad je osnovana SNS, požurili su da se učlane. Njima je stalo do uhljebljenja, a mi smo ih dobijali po povoljnim cenama, iako na političkom tržištu ne vrede ni toliko. Pored giganata tipa Bidže, Crnčevića ili Ljušića, priključili su nam se i mnogi anonimusi, jednako ambiciozni i beznačajni. Iako su politički patuljci, smatraju da je dovoljno to što su poznati u krugu porodice, a neki čak i u komšiluku, pa da zablistaju na poslaničkoj listi. Spremni su da služe narodu. U kabinetima, službenim limuzinama i kafanama. Većini njih, osim poslaničkih privilegija, mandat treba i zbog imuniteta, kako bi bezbedno sačekali da stari tragovi, nastali u drugim strankama i biznisima, odu u zastarevanje. Takvi su najupotrebljiviji. Dok se nadaju, spremni su na ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

MANDAT

1993. vodio propagandni rat protiv satanizacije Srba, a kad sam izgubio – pridružio sam se pobednicima. Predstavnike Evropske unije i Amerike doživljavao sam kao okupatore, sad znam da su to divni prijatelji koji se žrtvuju da bi nam pomogli. Nekad je Stanko Subotić bio Cane Žabac, sad je uspešni gospodin biznismen, sa čijom firmom korektno sarađujem. Progonio sam novinare, danas sam njihov miljenik. Političke stavove okrenuo sam naopako, i opet nikome ništa, sve je prošlo baš kako treba. Na najuMARFI, EDVARD – Američki pečatljiviji način sam demantovao inženjer koji je definisao kosmolo- Marfija, neka pukne od muke. šku predodređenost pojave baksuMARIONETA – Sinonim za srpznog događaja u kauzalnom nizu: skog političara. Zahvaljujući zapad„Ako išta može da pođe naopako, njačkim tehničkim inovacijama, poći će“. do maće liderske lutke imaju vrBudala. Od kada se bavim politikom ura- hunske performanse. Pored izuzetdio sam milion stvari koje su mogle ne savitljivosti, odlikuju se kameleda pođu naopako, a nijedna nije. onskim sposobnostima promene Godinama sam bio u radikalskom svih mogućih boja, nemaju nikamraku, sad sam na naprednjač- kav miris i ukus, laki su za trankom svetlu. Za kuma Vojislava Še- sport iz jedne u drugu stranku, šelja sam govorio da je srpski he- uverljivo reprodukuju tuđe stavove roj, sad tvrdim da je mali miš, i to i, što je veoma važno, automatski monstruozni. Izjavljivao sam da je brišu memoriju. Da savršenstvo Tadić psihopata, sad zadrhtim od bude potpuno, kreatori su instalisreće kad mi pozvoni telefon, po- rali specijalini komandni sitem, nanadam se – zove me njegov i moj zvan „štap i šargarepa“, koji omoMiki. Lepio sam plakate sa likom gućava sinhrono upravljanje neoRatka Mladića, sad podržavam ide- graničenim brojem lutaka, zato su ju da se njegov original nađe u Ha- i najkomplikovanije izborne predškom tribunalu. Na Palama sam stave tako lepe i zanimljive. – 69 – Историја једне опаке болести sve, uvek su na raspolaganju. Stalno se vrzmaju po četvrtom spratu zgrade u Čika Ljubinoj 8, a i noću spavaju odeveni, sa torbom u kojoj su spakovani ćebe, pidžama, sapun, četkica i pasta za zube. Za svaki slučaj. Možda iznenada budu potrebni stranci. Ili policiji. Zato im je stalo da izbori budu što pre, računaju da su korisniji u Narodnoj skupštini nego u Centralnom zatvoru. Zapravo, značajno je samo koliko su korisni meni, ja ću sastavljati spisak poslanika. Svi to znaju, zato me vole.

MARIONETA

Konci, najčešće žute ili plave boje, malo su se umrsili, pa kad, na primer, Đilas nešto kaže, čini se da sam to ja rekao, ili obrnuto. To možda malo zbunjuje neinteligentne birače, ali bitni su samo utisci posmatrača iz Brisela i Vašingtona. Važno je naglasiti da svaka lutkica ima precizno određeno mesto u perfektno osmišljenom lancu subordinacije. Pojednostavljeno rečeno, veća lutka cima manju. Mene cimaju mnogi. Sviđa im se kako se tresem. Sviđa se i meni, izgledam energično. Što žute marionete rade meni, radim i ja ovim mojima, bezbojnim. Opire se, doduše sve manje, samo Toma. Logično, stari model, radikalski pretežak. Nema veze, vremenom ću ga skresati na pravu meru. MARKOVIĆ, MIRA – Lik iz zauvek zaboravljene prošlosti. Tek ponekad, kad me uhvati nostalgija za ministarskim danima, kao kroz izmaglicu setim se podrške koju mi je nesebično davala u vreme zajedničke vladavine. Kako i ne bi, junački sam uništavao slobodne medije, ta legla domaćih izdajnika i stranih plaćenika, naših omraženih neprijatelja. Ako je za jednog od mojih prethodnika na mestu ministra informisanja, koji je dezertirao čim je postalo tvrdo, govorila da “nije videla tako velikog čoveka sa tako malim srcem”, onda sam ja, u njenim očima, iz–70–

gledao kao pravi Supermen, sve sa petokrakom preko crvenog kompletića. Bez straha pred istinom i pravdom, razbucao sam “Dnevni telegraf”, a i ostale bih da se nisu prepali i prešli na našu stranu. Iako sam u početku imao rezerve prema Miri i Slobi, pokazalo se da ih nije teško voleti. Potreban je samo zajednički interes. Oni su tražili nekoga ko može, kao ja, uspešno da ugasi nepodobne medije, meni su dosadili podstanarski dani, hteo sam da se uselim u stančić od stotinak kvadratića. Režimu sam omogućio da uživa u medijskom mraku, a on je meni pomogao da, baš u vreme kad smo ostali bez Kosmeta, oslobodim jednu stambenu jedinicu na Novom Beogradu. Pošteno. Žrtve nisu važne, nisu naše. Slavka Ćuruvije se ne sećaju ni njegovi tadašnji saborci, i oni su prešli na moju stranu. Ne i na Mirinu. Nju i dalje proganjaju jer je nekoga nagovarala da nekome drugome pomogne da dobije stančugu od čak 36 kvadrata. Zbog saučesništva u toj opakoj pljački državne imovine, njeno ime se godinama nalazi na crvenoj Interpolovoj poternici. Tako joj i treba, kad se nije, kao ja, odrekla prošlosti. Mogla je da izda Slobodana Miloševića i da, pre Dačića, socijaliste odnese u miraz demokratama, danas bi uživala u Briselu a ne u Moskvi. Politički, nikad se nismo slagali ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

MARKOVIĆ, MIRA

iako sam imao određen respekt prema njenoj intrepretaciji komunističke ideologije, koja je u praksi funkcionisala kao mešavina najkorisnijih elemenata staljinizma i fašizma, ali u skladu sa demokratskom procedurom. Kad sam postao ministar protiv informisanja, odlično sam se snašao u tom sistemu. Svih predrasuda rešio sam se brzo, dok lupiš dlanom o dlan. Ili, kao što je bilo u mom slučaju, glavom o zid. Odmah sam shvatio da smo nepobedivi. Uspeli smo da ujedinimo sve naše naprijatelje, ali oni su se uzalud trudili da nam nanesu što veću štetu, i u tome smo bili uspešniji. Nismo se uplašili ni bombardovanja NATO agresora, kako smo tada nazivali moje nove prijatelje. Napad na SR Jugoslaviju je bio totalno neopravdan i nepravedan. To mi je malo smetalo da uživam u useljenju u stančić koji sam dobio od Srbijice, jadne i napaćene. Bilo pa prošlo. Nekoga je zadesila kolateralna šteta, a mene kolateralna korist. Šta se kasnije dešavalo sa Mirom Marković, nemam pojma. Njenog supruga, kreatora haosa i bezumlja, DOS-ova vlast je nezakonito i sramno izručila pravednom Haškom tribunalu, da tamo bude kažnjen zato što je štitio državne i nacionalne interese. Da se brinuo samo za svoje, nekako bi se nagodili, kao sa tolikim njegovim saradnicima. Mira nije htela da uradi ovo Историја једне опаке болести

što sam ja, pa se sklonila u Moskvu. Kad sam pokrenuo svoje novine, pristao sam da objavljujem njene kolumne. Mislio sam da to može da bude medijski intrigantno, a bezazleno. Koga briga šta ona misli o savremenoj levici, pravima žena i sličnim kvazinaučnim temama. Takođe, postojali su i politički razlozi, od te posredne veze sa njom mogao sam da imam više koristi nego štete, tada su mi još trebali njeni kontakti sa ruskim državnicima, a nisam bio gadljiv ni prema zadrtim slobistima, mojim potencijalnim glasačima. Sa istančanim osećajem za kvalitet teksta, njene kolumne nisam ni čitao. Sve dok nije napisala nešto o Željku Mitroviću. Moj drug Lav Žeks, bivši visoki funkcioner i poslanik JUL-a, pametno se distancirao od svoje prošlosti, ali malo je preterao pričom kako sa njom nije bio blizak, samo su dva ili tri puta popili kafu, kaže – imali su profesionalan odnos, koji je on koristio kao „kišobran” za razvoj „Pinka”. Kao prava tračara, poput autora ove knjige, Mira ga je odmah nazvala “socijalnim i moralnim ateistom”. – Mislila sam da mu je u JUL-u sve bilo lepo – program, način rada, sastav ljudi, atmosfera, njegov doprinos svemu tome. Uvek je sa mnogo oduševljenja govorio o partiji i samom sebi u njoj, izgledao je – 71 –

MARKOVIĆ, MIRA

kao čovek koji voli i želi da radi to što je radio u partiji. Trudio se da bude član rukovodstva, želeo je da bude poslanik, nastojao je da se zna da je ne samo član JUL-a već i u njegovom rukovodstvu. I sve je to uspeo. Ne znam, zaista, zašto je sve to činio ako je smatrao da nije lepo, odnosno da je ružno. Sve to zbog interesa? Željko je bio nadahnuti agitator protiv NATO pakta, ponosan na svoju patriotsku i JULsku aktivnost. Naročito je bio ponosan na svoj izborni slogan „Bira NAROD a ne NATO”. Od male, jedva poznate televizije, kakvu je imao onog dana kada je onako usplahiren došao kod mene da mi se kune kako nema veze sa Arkanom i Miloradom Vučelićem, do septembra 2000. godine „Pink” je postao veoma popularna televizija. Pomoću one politike postao je prilično bogat, pomoću ove postao je razmetljivi bogataš” – pisala je Mira Marković o Željku Mitroviću. Dok sam to čitao, trnci su mi prolazili niz leđa. Ne zbog Lava, briga me za njega. Nego, prepoznao sam sebe. I ja sam nekad tvrdio da mi je u SRS sve lepo – program, način rada, sastav ljudi, atmosfera i naročito moj doprinos svemu tome. Sa oduševljenjem sam zastupao velikosrpske stavove, divio se predsedniku, prijatelju i kumu Vojislavu Šešelju, optuživao NATO i ponosio se svojim radikalizmom. Sve dok nisam okrenuo ploču. –72–

Kao da meni proriče budućnost, Mira je tada, misleći na Željka, napisala: “Posle svih ovih godina je jasno – priključiće se on svakome od koga može da ima koristi i distanciraće se od svakoga od koga je nema ili smatra da može da ima štete”. Što je previše, previše je. Iako sam u to vreme još bio među radikalima, postupio sam kao pravi demokrata, saslušao sam obe strane, naročito jaču. Jači je, logično, bio vlasnik “Pinka”. Zabranio sam da se objavi ta kolumna. Izvinio sam se Željku i odgovornost, po običaju, prebacio na glupog glavnog urednika moje „Pravde”. Miru sam, kao i tolike druge, gurnuo u zaborav, da ne smeta. Sa nekim njenim starim drugovima danas uspešno sarađajem, znam da na njih mogu računati sve dok od mene imaju korist. Ja njima ne pominjem Miru, oni se ne sećaju ko je Šešelj, svima lepo. A biće nam još lepše kad dođemo na vlast pa da, opet zajedno, krenemo ka Evropi. Tek tada, na novoj ministarskoj funkciji, totalno ću zaboraviti Miru Marković. Osim ako se ne vrati u Srbiju. Ako bude toliko naivna, uhapsićemo je i suditi joj zbog nezakonitog podstrekivanja na dodelu stana. Ne mog. Moj stan, koji sam pošteno zaradio uvođenjem medijskog mraka, nije upitan. U njemu sad gori evropsko svetlo ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

MARKOVIĆ, MIRA

pod kojim, umesto mrlja iz prošlo- Novinari ne smeju ni da pomisle na sti, blistaju portreti Đilasa, Rakića, objavljivanje prave istine o meni Filea i mojih novih prijatelja. (tako je bar bilo do objavljivanja MAZOHISTI – Moji saradnici ove kretenske knjige, prve mrlje koji sladostrasno traže da ih mu- na mom besprekorno čistom žutočim, šikaniram i vređam. Kao sadi- plavom krznu), a glupi glasači sta, ne razumem ih, ali, pošto sam ionako stavove zauzimaju na osnoistovremeno evropski tolerantan, vu marketinških poruka, bez ukljukad vidim koliko uživaju, ne mogu čivanja mozga. Cela Srbija je prida im ne izađem u susret, pa ih stala na moje zablude, laži i prevasvakodnevno činim srećnim i zado- re, ali u mom naprednjačkom brlogu nema zimskog sna, nema odvoljnim. Profesor A. Stefanović tvrdi da mora dok ne otmem vlast. A onda mazohizam nije povezan sa per- ću ja da odlučujem koga ću da staverznom seksualnošću, nego sa vim na listu ugroženih vrsta. praktičnom namerom da se na zaMEDVEDEV, DMITRIJ – Predobilazan način, patnjom i poniža- sednik Rusije. Isti Putin, jednako vanjem, dođe do sigurnosti i zašti- nezahvalan i nekorektan. Toliko te. Ako je to tačno, onda su ovi sam ga voleo, čestitao mu izbornu moji kabinetski poltroni ekstremno pobedu, pa rođendan, zahvaljivao glupi mazohisti. Sa mnom niko ni- na mudrosti i hrabrosti, pozivao se je siguran i zaštićen. Samo poni- na slavjansko pravoslavno bratžen. Kao počašćen. stvo... I ništa. Došao je u Beograd i nije se ni MEDVED – Niko, pa ni beli mejavio. Ne samo sa Borisom Tadidvedi nisu zaštićeni kao ja. Međunarodna organizacija za ćem i Slavicom Đukić Dejanović, zaštitu prirode stavila je „ursus nego se grlio i sa Veroljubom Nemaritimusa“ na crvenu listu ugro- deljkovićem, samo sa mnom ne. ženih vrsta, ali to nije ni upola zna- Ne marim, znam da je ljubomoran. čajno kao moje ime na žutoj listi Podržava me cela Evropska unija, Evropsko-demokratske organizaci- češće se viđam sa mojim prijateje za zaštitu bivših velikosrba. Po- ljem Štefanom Fileom nego on, larni medvedi su i dalje na meti lo- bolje od njega govorim engleski, vokradica, a meni niko ništa ne igram šah, plešem „Do snova“, sme i ne može. Političari iz drugih moja Zvezda je bila prvak sveta, stranaka malo peckaju, tek toliko što njegov CSKA neće nikad, i, što da publika ostane u ubeđenju ka- je najvažnije, nisam tako mali i ko smo mi, kao, suprotstavljeni. zdepast. Naprotiv, u odnosu na – 73 – Историја једне опаке болести

MEDVEDEV, DMITRIJ

njega, ja sam političar velikog for- de, ličio je na prosvećenog vladara kome na srcu leže interesi Srba i mata. Srbije. Nije pristao na diktat zaMI 6 – Lažu radikali da sam špipadnjačkih neokolonijalista, pa se jun britanske obaveštajne službe. našao na udaru montiranog proceStenograme razgovora sa opozicisa u Haškom tribunalu. Nemoćne onim liderima, kompromitujuće lada nađu dokaze njegove i srpske ži o Šešelju i slične stvari dostakrivice, belosvetske kadije su omovljam im tek onako, drugarski i vogućile njegovu egzekuciju. lonterski. Tako sam nekad mislio. Sad, iz Ne, nisam ja neki Džejms Bond. moje nove briselsko-vašingtonske Više ličim na Mata Hari. Zbog usniperspektive, uviđam koliko nas je ca. I osmeha. A i to samo u erotnjegovo bezumlje udaljilo od moćskom, a ne u špijunskom smislu. nih prijatelja. Tvrdoglavo je branio MILOŠEVIĆ, SLOBODAN – Ustav i državnu teritoriju, izazivaŠto sam se ja više menjao, on je jući ceo svet. Čak i kad je poražen, izgledao sve drugačiji. Ranije, dok prvo spolja a onda i od domaćih sam bio njegov ministar propagan- konkurenata, nije prestao da negi-

Dačić je imao sreće, svog političkog oca je prvo sahranio, pa izdao

–74–

ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

MILOŠEVIĆ, SLOBODAN

ra haške laži. Naprotiv, nastavio je da zloupotrebljava pravo na odbranu kako bi prinudio tužioce i sudije da izmišljaju optužbe i dokaze. Na kraju, nije stigao da se suoči sa presudom, umro je sam samcat, u hladnoj ševeningenskoj ćeliji. Na beogradskim ulicama Demokratska stranka je organizovala proslavu, sa žutim balonima i transparentima „Gotov je“, ne dozvoljavajući da bude sahranjen na Novom groblju. Noću, u dvorištu porodične kuće, pod lipom, na drugi svet su ga ispratili vladika Filaret i prepodobni Ivica Dačić. Filaret je mrmljao neke molitve, a Dačić je, grešna mu duša, kukao zbog cene pogrebnog spektakla, koja prevazilazi vrednost pokojnika. Nije shvatio da mu je humani Sloba svojom smrću prekratio muke i omogućio preuzimanje Socijalističke partije. (Za razliku od mog Šešelja, koji mi nije dopustio da izvršim puč i preuzmem radikale, nego me i danas, kad sam uspešni naprednjak, zlostavlja istinom). Kao Đinđića, i Miloševića sam se ratosiljao stavom: „Neka im sudi istorija“. Da nije tog alibija, morao bih da objašnjavam zašto sam prvog najstrašnije optuživao a drugom verno služio. Umesto da ispravljam prošlost, najbolje je da svi sve lepo zaboravimo, i omogućimo meni, divnom lideru srpske budućnosti, da nastavim sa sejaИсторија једне опаке болести

njem zabluda. I to prvoklasnih, evropskih, deset puta boljih od onih velikosrpskih. Napustio sam Miloševićev i Šešeljev put, sad jurim svojim, totalno autentičnim. Malo ko bi pristao na takvu bruku, ali ja jesam. Ne smetaju mi zli komentari da sam lutao na sve strane, od Karlobaga do Brisela, od Peći do Vašingtona, i to sve samo da bih došao na vlast. Pa, to je sasvim normalna stvar. Državu i treba da vode oni koji su bauljali tamo-ovamo, oni najbolje poznaju teren. Dakle, tu sam. Sloba je pod lipom, više nije važan. Međutim, dobro bi mi došli njegovi preostali slobisti, kakvi su da su, samo neka glasaju za mene, da imam sa čim da se podičim kad izađem pred Đilasa. MINISTAR – Na latinstkom, to znači – sluga. Ma, šta znaju Latini. Ministar je u Srbiji polubog, kao Herkul. Ili ja. Ko se dočepa te funkcije, direktno učestvuje u podeli plena osvojenog na izborima (ako dobije blagoslov domaćih tajkuna i stranih diplomata). Što je značajnije ministarstvo kojim upravlja ili stranka koja ga je instalirala, to mu je izglednija šansa da uzme veći stan, više automobila, unosnije poslove, provizije i ostale privilegije. A, sve bez odgovornosti. To svi znaju, pa i ovi što su nagrnuli u Srpsku naprednu stranku. – 75 –

MINISTAR

Među 400 članova Glavnog odbora imam tačno 878 kandidata za ministarska mesta. Svaki od njih smatra da baš on ima pravo na svoj deo kolača, zato što je tu. Nekima je stalo samo do slave i novca, a ima i onih koje privlači mogućnost da dobiju imunitet. Njih razumem, to im treba da ne bi zaglavili tamo gde im je mesto. Uostalom, i logično je da će, čim SNS dođe na vlast, biti manje slobodnih mesta u ćelijama nego u ministarskim kabinetima. Međutim, ta funkcija ne donosi samo blagodati. Znam to iz ličnog iskustva. Recimo, kad sam bio ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića, morao sam skoro šest meseci naporno da radim da bi mi Srbija poklonila pišljivi stančić od sto kvadrata u novom elitnom naselju pored Dunava. Da nisam skroman i skrušen, rekao bih da sam zaslužio mnogo više. Ali, neću da se žalim. U interesu svoje države, doneo sam uredbe kojima je zabranjeno objavljivanje drugačijeg mišljenja od režimskog. Lično sam se, lavovskim snagama, izborio za usvajanje drakonskog zakona o informisanju, kojim je omogućeno zatiranje „Dnevnog telegrafa“ i ostalih medija koji nisu bili podobni. Pa, inkvizitori su se maltretirali fingiranim suđenjima koja su trajala unedogled, a moj zakon je omogućio da, bez ikakvih dokaza, za samo –76–

24 sata nekome bude oteta imovina i posao uništen. Na kraju, za taj pregalački trud, iz koga se rodio pravi biser moje dosadašnje političke prakse, dobio sam samo taj stan. Vremenom, svi su zaboravili da sam lično predvodio hajku na nezavisne medije. Kao da je bilo lako devastirati „Dnevni telegraf“ i nedeljnik „Evropljanin“. Pa, mojom zaslugom uništen je Ćuruvijin bastion slobodnog novinarstva, a stotine izdajnika i stranih plaćenika ostalo je na ulici, bez posla, egzistencije i budućnosti. Sad svi zanemaruju činjenicu da su mi se oštro suprotstavljale sve opozicione stranke. Lično je Zoran Đinđić lepio plakate „Dnevni telegraf je zabranjen jer piše istinu“, prozivao me gde je stigao, ogovarao kod Roberta Gelbarda i Jiržija Dinzbira, alarmirao celu Evropu i Ameriku. Ipak, junački sam izdržao sve napade i ispunio zadatak. „Dnevni telegraf“, „Evropljanin“, pa i Ćuruvija, više ne postoje. Sve je prekrio zaborav. Današnji čelnici Demokratske stranke više cene moje nego Đinđićevo mišljenje, a DT i moj zakon o informisanju kao da nikad nisu postojali. Strani ambasadori sad mi se smeškaju, srdačno skoro kao ja njima. Niko ne pominje da su mi ruke prljave, ali zato ja stalno naglašavam da mi je savest čista. Kako i ne bi bila, kad svi znaju da sam se uvek borio protiv crnoВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

MINISTAR

crvenih diktatora Slobodana Miloševića i, naročito, Vojislava Šešelja. Bio sam im ministar (čak i u onom idiotskom latinskom značenju), uzimao sam sve prinadležnosti, pa i stan. A, nisam to hteo, naterali su me. Monstruozno su me maltretirali i šikanirali, ali nisam hteo da jaučem. Jer sam ponosan. Glumio sam da sam srećan, osmehom sam skrivao bol. Ipak, bilo je to dragoceno iskustvo koje će mi, siguran sam, omogućiti da sledeći put kad postanem ministar, a to samo što nije, zavedem još tvrđu torturu i zabranim sve što ne piše i ne priča kako je meni volja. Useliću se u još veći stan na atraktivnijoj lokaciji, sve će biti moje. Jer to zaslužujem. Kasnije, ako se sreća okrene, okrenuću se i ja. Sve svoje grehe pripisaću Tomislavu Nikoliću, podoban je za to, svi mu manje veruju nego meni, a i ne zna engleski. Život me naučio da od sebi sličnih uvek mogu da očekujem razumevanje i oproštaj, makar oni bili iz DS-a, EU ili Amerike. Niko me ne može sprečiti da opet dođem na vlast. Jer sam kao Herkul. Polubog. MIŠLJENJE – Hemijska smesa promenjivih svojstava, bez mirisa i oblika. Zastupljena je u svim društvenim i državnim organizacijama. Stranački lideri je koriste u interesu svog biznisa, a glasači da bi Историја једне опаке болести

napravili budale od sebe. Za razliku od repromaterijala potrebnog u svim ostalim industrijskim granama, mišljenje ima izuzetno povoljnu prodajnu cenu, taman koliko koštaju dnevne novine ili mesečna rata za televizijsku pretplatu. Kao što pratim trendove prilikom kupovine odela, kravata i obuće, tako menjam i mišljenja. Nekad je u političkoj modi bila ratnohuškačka retorika, pa sam mislio da se Velika Srbija prostire od Tokija do Milvokija, da je Šešelj najveći srpski heroj, Tadić psihopata, a ja gradonačelnik Beograda. Onda je crna boja ustupila mesto šarenoj, najčešće žuto-plavoj, pa sam odbacio radikalsko jednoumlje i prihvatio naprednjačko maloumlje. I, dobro je krenulo. Upoznao sam Đilasa, Tadića pa Filea, ambasadore Amerike, Velike Britanije i Nemačke, punu podršku dao naporima Serža Bramerca, Vladimira Vukčevića i Ivice Dačića da se uhapsi i haškoj pravdi izruči Ratko Mladić, a ako sve bude kako treba, jednog dana ću možda zaista postati gradonačelnik. U najmanju ruku. Da, moja mišljenja su se menjala, ali ne i činjenica da sam uvek bio u pravu. Pre nego što neki dežurni moralista počne da me proziva za nedoslednost, neka samo pogleda koliki sam stan dobio od države, kakav sam zamak napravio u Jajincima, sve sa vinskim podrumom i košarkaškim terenom, neka – 77 –

MIŠLJENJE

zamisli koliko para imam, pa tek onda izađe sa procenom ko je u pravu: ja, koji sam sve to stekao rasprodajom mišljenja, ili svaki goljo koji je kroz to vreme pošteno radio nekakav normalan posao, a i danas je bedni podstanar koji balansira na ivici egzistencije. Kao što sam nekada zastupao Šešeljevo ili danas Đilasovo mišljenje, nemam ništa protiv toga da svako o meni misli kako hoće. Što god mislili, bićete u pravu. Vama pravo, meni pare. Prihvatam tu trampu.

hov plan za uništenje Srba, stavili su ga na listu za odstrel, ali ne mogu da ga pronađu i likvidiraju. Američki i evropski diktatori ne shvataju da je svaki Srbin – general Mladić, i da će njegov junački primer zauvek ostati upisan u srpskoj istoriji kao putokaz za slobodarski otpor svakom okupatoru. Takav je Ratko Mladić bio nekad, do 10. oktobra 2008. godine, dok nije osnovana Srpska napredna stranka.

MITING – Zabava koju je đavo smislio da bi razonodio svoje političare i policajce dok kolektivno kontaktiraju sa naivnim građanima. Kad postave binu na nekom trgu, političari se popnu da mogu sa visine gledati ojađene nesrećnike. Za animaciju okupljene mase, oni koriste lažna obećanja. Policajci nisu toliko surovi, upotrebljavaju samo suzavac i pendreke, sredstva koja prouzrokuju mnogo kraću bol i patnju. MLADIĆ, RATKO – Ratni komandant Vojske Republike Srpske. Herojski je predvodio odbranu srpskih vekovnih ognjišta, sprečio ponavljanje genocida nad našim narodom i u odlučujućoj meri uticao na stvaranje prve srpske države sa one strane Drine. Svetski moćnici, revoltirani što je onemogućio nji–78–

Vučić je nekad nosio table sa Mladićevim imenom, danas lepi poternice

ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

MLADIĆ, RATKO

E, tog petka, on je postao ratni zločinac, monstruozni kreator i izvršilac genocida u Srebrenici, krvnik koji je četiri godine brutalnim bombardovanjem Sarajeva ubijao nedužne civile samo zato što su druge veroispovesti... Porazom njegove fašističke pobune protiv svih civilizacijskih tekovina, kukavički je odlučio da se skriva od ruke pravde, kako ne bi odgovarao za nevinu krv svojih žrtava. Pošto se mi, naprednjaci, beskrajno zalažemo za pravdu i poštovanje prava, učinićemo sve što možemo da tog ubicu stigne kazna. Kao što su pred Haškim tribunalom već odgovarali mnogi njegovi saučesnici u zločinačkoj organizaciji koja je osnovana sa ciljem stvaranja genocidne tvorevine, tzv. Velike Srbije, sa pravdom moraće da se suoči i on, vođa najsramnijeg etničkog čišćenja u savremenoj Evropi. Uzalud beži od kazne koja ga čeka u Hagu. Dok ona ne bude izrečena, svi Srbi, kao i drugi građani Srbije, biće taoci njegovog zločina. Do punog pomirenja naroda koji su učestovali u ratnom raspadu SFRJ ne može da dođe bez sudske presude Ratku Mladiću. Zato ne smemo dozvoliti da se on skriva i beži od odgovornosti za sva svoja zlodela. Naša je obaveza da ga uhapsimo i izručimo Haškom tribunalu. Sve sam to shvatio u oktobru 2008. Nekoliko meseci ranije, sa Историја једне опаке болести

osmehom na licu i Šešeljevim bedžom u reveru crnog odela, nevino zabludeo u radikalizmu, lepio sam plakate sa nazivom „Bulevar Ratka Mladića“ na zgrade u ulici pokojnog demokratskog vizionara Zorana Đinđića. Optuživao sam tadašnjeg diktatora Borisa Tadića, danas mudrog predsednika Srbije, da svojim paravojnim formacijama progoni i hapsi srpske heroje. Kad je „srpska stoka“ uhvatila Radovana Karadžića, sačekao sam da bude izručen Hagu pa sam organizovao miting u Beogradu i celom svetu pokazao da samo izdajnici mogu stranim tiranima da izručuju najbolje sinove svog naroda. Naravno, to sam zaboravio čim sam krenuo napred, u Evropsku uniju, putem koji nema alternativu. Spreman sam da eliminišem svaku prepreku, juče Šešelja, danas Mladića, a sutra, ako treba, i Nikolića. Tu dilema nema, onaj ko je činio zločine, mora da bude kažnjen. Ja nikad nisam učestovavo u zlodelima tih krvnika. Samo sam im se divio. A to su mi svi zaboravili i oprostili. Hvala im. MOJE – Sve što mogu da dograbim, osvojim, uzmem i sačuvam. MORAL – Nemam pojma šta je to. MOZAK – Najznačajniji deo nervnog sistema i najsloženiji organ ljudskog tela. Upravlja svim vital– 79 –

MOZAK

nim aktivnostima neophodnim za održanje života. Moji bezbrojni izborni porazi dokazuju da mozak, nažalost, upravlja i većinom prokletnika sa biračkog spiska. Zato u kampanjama veći značaj pridajem srcu, ono kanališe tople emocije a ne hladni razum. Upotrebom srca i svega što ono simboliše (ljubav, lepotu i radost, a ponekad aritmiju ili infarkt), pokušavam da amortizujem probleme koje kod glasača stvara grozna navika da prvo razmisle, pa tek onda odluče kome da poklone poverenje. Na sreću, mozak je podložan ispiranju. A u tome sam odličan. Nema tog razuma koji neće posustati kad se suoči sa mojim, koliko blistavim toliko besmislenim, marketinškim parolama. Niko nije toliko pametan koliko sam ja uporan. Lično, upotrebljavam isključivo mozak, srcem i ostalim organima samo manipulišem. Talamus i metatalamus rade besprekorno, zato sam se ovako briljantno ratosiljao ne samo Šešelja nego i prošlosti koja me vezivala uz njega. Rasterećen, mogu da razvijam naprednjačke ideje i moju novu biografiju, savršeno čistu, kao da ju je ribao mister Proper a ne mister Đilas.

me saplete na mom evropskom putu. MRŽNJA – Iskrena emocija koja se najčešće javlja pri prisećanju, pomenu ili susretu sa onim ko je uspešniji, pametniji, bolji ili jači. Zato ne mrzim svoje saradnike. MUKA – Psihofizičko stanje u koje upadnem svaki put kad se setim koliko je Dragan Đilas uspešan i bogat.

N NARCIS – Romantični mit o mladom Grku, lepom kao ja, koji se zaljubio u svoj odraz u potoku. Kao sve prave ljubavi, i ta je bila tragična. Lepotan je umro, a iz njegovog tela je izrastao cvet koji je nazvan po njemu – Narcis. I ja sam, kao što se zna, zaljubljen u svoj lik, a ako jednom umrem, po meni će se nazvati cvet – Suncokret.

NATO – Humanitarna organizacija u koju su uključeni svi prijatelji Srba i Srbije. Milosrdnom intervencijom 1999. godine, North Atlantic Treaty Organisation presudno je uticao na prekid etničkog čišćenja u Srbiji. Bez obzira na nekoliko hiljada primeraMRTVAC – Svako ko mi ne tre- ka kolateralne štete, zahvaljujući ba, od koga nemam nikakvu korist našim saveznicima koje su predvoili, što je još gore, ko pokušava da dili gospoda Holbruk, Voker, Sola–80– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

NATO

na, Robinson, Klark, Ahtisari i, naravno, Džejmi Šej, zauvek smo oslobođeni tereta koji je nametalo tzv. kosovsko pitanje. Diktatorski režim Slobodana Miloševića, u kome sam ja bio ministar informisanja, brutalno je kršio ljudska prava ustanika iz UČK, proganjajući ih posle svakog terorističkog napada. Iako su pokazali izuzetnu toleranciju, lideri celog demokratskog sveta nisu mogli večno da ćute i posmatraju kako srpska policija i vojska brane ustav i granice svoje suverene države. Da bi zaustavili taj teror, bili su prinuđeni da pokrenu akciju „Milosrdni anđeo”. Od 24. aprila do 10. juna pokušavali su da nas „tomahavcima” i zabranjenim bombama sa osiromašenim uranijumom civilizovano urazume. Na kraju, ponudili su izuzetno povoljan ultimatum, njima je pripalo Kosovo, nama pobeda. Svi zadovoljni. Danas, kad se setim tog vremena, osećanja su mi pomešana. Sa umerenim ponosom sećam se raspevanih trgova i goloruke a junačke odbrane mostova. Hrabri, ali i prostodušni, Srbi su iskoristili priliku da posete rođake u selima, očiste i provetre podrume, i da, kad nije bilo prekida struje, uživaju u besplatnom gledanju svetskih filmskih hitova. Iako su svi strani mediji stali na njegovu stranu, moja saopštenja su bila mnogo lepša i Историја једне опаке болести

dirljivija nego ona koja je izdavao kolega Šej. U Dnevniku, red pevanja, pa red pucanja, divne scene sa Cecom i Balaševićem, a onda porušene kuće, potonuli mostovi i raskomadani leševi. Za svakog po nešto. Usput sam uživao u ulozi glavnog urednika svih srpskih novina i televizija, a ostvario bih i bolje rezultate da nisam bio zauzet useljavanjem u stan koji mi je poklonila moja vlada Mirka Marjanovića. Sa druge strane, krivo mi je što smo pružali otpor demokratizaciji i civilizaciji. Čak smo i pucali na njihove bombardere. Uzalud je da se tešim činjenicom da tada nisam znao da nas napadaju prijatelji, svejedno me stid što smo im oborili onaj F-117 kod Buđanovaca. Možda ga i ne bismo pogodili da nije bio stelt. Da smo ga videli, prepoznali bismo nasmejana prijateljska lica, pa bismo promašili. Takođe, žao mi je što je pogođena zgrada Radio-televizije Srbije, pa se sad i na mene ljute porodice 16 ubijenih radnika. Ne shvatam zašto! Da, bio sam ministar, ali nisam znao da će neko zaista gađati studio u Aberdarevoj ulici. Da sam znao, tražio bih da se u okolini montira više kamera, da se detaljno snime posledice preciznog pogotka „tomahavka”. Sve to, uključujući masakr u Varvarinu i kod Grdelice, kao i mala Milica Rakić, sada pripada pro– 81 –

NATO

šlosti. Bilo, ne ponovilo se. A, i nema šanse da se ponovi. Ako ih lepo zamolimo, prijatelji će nam oprostiti što su nas malo bombardovali. Uskoro će Srbija postati članica NATO-a. Naši vojnici će imati priliku da za demokratiju ginu u Iraku ili Avganistanu, a ne, kao do sada, za nacionalističke interese u Krajini, Bosni i na Kosovu. Vreme je da opet pokažemo svoj miroljubivi karakter, iskaljen tokom 500 godina turske okupacije. Mi smo tu, spremni na ropsku saradnju, a i Bondstil je blizu, u susednoj republici.

dubini, uvek smiren i staložen, zbog čestog urlanja i bacanja stvari (pa, telefon za to i služi), kao i naleta plačljive depresije, ponekad se stiče utisak da sam nervozan. Takav sam otkad su mi živci popucali. Ne žalim se, ni ranije nisu bili nekog naročitog kvaliteta. Ima čak i onih koji se ohrabre da me posavetuju da se lečim. Odbijam i razgovor na tu temu. Plašim se, šta ako se izlečim pa više ne budem ovako šarmantno temperamentan. I opasan. Po sve koji su slabiji od mene. Pod uslovom da nisu članovi Demokratske stranke NERON – Klaudije Cezar Avgust ili strane diplomate. Germanik. NESREĆA – Sreća, ako se desi Petnaestak godina je vladao nekom drugom. E, ako mene zaRimskim carstvom. Nešto ga je iz- desi, onda je to nepravda kosmičnerviralo, pa je spalio svoj grad. kih razmera. U nesreće se odlično Ne znam zašto je to učinio, ali si- razumem, mnogima sam ih naneo. gurno je bio jako ljut, kao ja kad je NIKOLIĆ, TOMISLAV – Moj Đilas postavljen za gradonačelnika trenutni politički otac. Ima sve poBeograda. Da sam tada imao do- trebne državničke osobine – lep je, voljno benzina i šibice, plamtelo bi harizmatičan, ozbiljan, pametan i i cvrčalo na sve strane. obrazovan. Dobro, nije baš pravi Dobro je što sam se uzdržao i in- intelektualac, ali voli da čita. Odcindent sveo na gunđanje u sebi. malena. Kao mladić, u nedostatku Sad mi je drago što je pobedio ra- klasične lektire, čitao je epitafe. Na zum, pošto nije bilo drugih opcija. radnom mestu. Posvećen profesioA biće ih čim se raspišu novi izbori. nalnim obavezama, napravio je zaNERVOZA – Osećanje teskobe, straha i emocionalnog rastrojstva. Najčešći uzrok je stres koji nastaje dugotrajnim boravkom u opoziciji. Posledice su vrlo neprijatne. Vide se na meni. Iako sam, u svojoj –82–

vidnu karijeru i stekao slavu najpoznatijeg kragujevačkog grobara. Do uspeha ne bi došao da nije bio vredan i odgovoran. Nije bežao od posla. Naprotiv, uvek se radovao prekovremenom radu. Na toj odВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

NIKOLIĆ, TOMISLAV

govornoj funkciji stekao je dragoceno iskustvo saradnje i komunikacije u tragičnim okolnostima. Bio mu je dovoljan jedan pogled na članove ožalošćene porodice pa da proceni vrednost njihove odeće, obuće, satova i prstenja. Uz otmeno sažaljenje, trljajući ruke, vešto je delio njihovu bol. I pare. Posao se dobro razvijao, pretpostavljeni su ga podržavali, mrtve mušterije se nisu žalile, ali ambicija ga je pozvala da se bavi i živima. Biznis je biznis, na groblju ili u stranci, svejedno. Tiping (to je naš evropsko-srpski starinski izraz za presudni trenutak) se desio kad je sreo Veljka

Guberinu. Poznati advokat je već imao Narodnu radikalnu stranku i želju da angažuje lukavog palanačkog grobara kome su dosadile lopate, sanduci i rake. Pogled im se spojio, razmenili su srdačne osmehe i čvrste muške zagrljaje. Sa tri nežna poljupca overili su saradnju zasnovanu na lojalnosti. Do prve prilike. Tomislavu Nikoliću prilika se ukazala kad je upoznao Vojislava Šešelja. Ponudio je sve što ima – šumadijski pedigre, seljačku bistrinu i istu onu bespogovornu lojalnost, do prve prilike. Zauzvrat, dobio je šansu da realizuje nabujale ambicije, mesto zamenika pred-

Nikolić i Vučić: Klada i iver

Историја једне опаке болести

– 83 –

NIKOLIĆ, TOMISLAV

sednika najjače srpske stranke, pare, stanove, uticaj, titulu vojvode i, još značajnije, kuma. Svašta su preturili preko glave. Delili su hleb u Batajnici, ćeliju u Gnjilanama, medijske i prave napade režima, pa, kad je došlo vreme, i ministarstva u vladi Mirka Marjanovića. Račun je platio kum. Otišao je u hašku sudnicu da brani zajedničke stavove, ideologiju i njene posledice. Dok je Šešelj nizao zatvorske kalendare, Srpsku radikalnu stranku je uspešno vodio njegov zamenik. U javnosti je, prvo redovno a onda sve ređe, nosio majicu sa kumovim likom i bedž „Stop haškoj tiraniji, sloboda Šešelju“, predvodio odbranu od montiranih optužbi haških zlikovaca, smeškao se sa retuširanih stranačkih izbornih plakata, optužujući sve verzije „dosmanlija“ da su izručivanjem Srba izdali Srbiju i podsećao povređenog Đinđića da je i Tita pred smrt bolela noga. Zle novinare je opominjućim tonom uveravao da mu nije žao Ćuruvije. Suprotstavljajući se diktaturi Evope i NATO agresora, zalagao se za to da Srbija postane ruska gubernija i „crna rupa u evopskom tepihu“. Njegove predsedničke kampanje plaćala je stranka. Kad je suviše porastao, plaćali su i drugi. To mu se svidelo. Jedno veče, dok je u fotelji, sa kuršumlijskim papučama na nogama i bajčetinskom dunjevačom u –84–

ruci, na RTS-u gledao snimak iz Haga, pala mu je na pamet tuđa grobarska ideja da sahrani svoju političku prošlost i vampirski krene napred – u novu stranku, sa novim nadama u svoju evropsku idiličnu avanturu. Ugasio je TV, zaboravio kuma, ali ne i njegovu stranku. Uzeo je adresar i počeo da vrbuje radikalske poslanike, nudeći im konvertibilnu perspektivu kao pouzdanu vakcinu od destruktivnog šešeljizma. Neki moralisti nisu, ali svi praktičniji su pristali. Ja nisam. Ne odmah. Ne zbog morala. Zbog cene. Svaka čast Tomi, ali ne može on da pregovara u moje ime i da autorima i sponzorima puča hladno daje uverenja „ma, Vučić će sa nama, on je moja briga“. Ja sam sam svoja briga. I to ne mala. Zato sam se povukao u stanje političke hibernacije. U tihovanju sam bio tačno onoliko koliko je sponzorima trebalo da shvate suštinu evropske izreke „ljubav za ljubav, sir za pare“. E, onda sam seo sa Tomom, objasnio mu kako stoje stvari i promovisao ga u predsednika Srpske napredne stranke. Prvo smo jedan drugome, a onda i svim našim, odnosno režimskim, medijima zakukali zbog mobinga koji smo godinama trpeli u SRS. Iako mi nismo hteli, Šešelj nas je na silu useljavao u stanove, omogućavao poslove, dovodio na vlast, štitio i pazio. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

NIKOLIĆ, TOMISLAV

Ako smo preko tolikog nasilja nekako prešli, nismo mogli da diktatoru dozvolimo da nas spreči da podržimo Đelićevo potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. E, dosta je bilo! Taj monstrum, što trune u Hagu, ne može da nam dira u SSP. Neko će reći da je taj izgovor za puč mnogo glup. Tačno, ali nema veze, ionako se toga niko ne seća. Svi naši glasači su zaboravili Veliku Srbiju, Karlobag-Ogulin-KarlovacViroviticu, Kosovo i Metohiju i ostale prazne priče. (Ko ne veruje, neka pogleda rezultate anketa „Strateškog marketinga“). Uz malo obećanja i mnogo para, brzo ćemo Toma i ja savladati osnove evropske demokratije, upoznaćemo Štefana Filea (ja ću da budem prevodilac, vešt sam u tome), i počećemo da vodimo Srbiju napred, lojalni jedan drugome, do prve prilike. Eto, takav je Tomislav Nikolić, moj najnoviji politički otac.

logiju, stranku, sponzora, komandanta. Čim su mi se oni priklonili, znao sam da sam predviđen za uspeh. Kad počnu da beže, znaću da je brod počeo da tone. Zato ih poštujem i cenim. Ne mnogo, ali ni toliko ne vrede. Biće i više kad prođu kroz horomonalne poremećaje svojstvene političkim adolescentima. Iako još nisu sazreli u punoj meri, simpatizerima i glasačima stranke služe kao pravi idoli. One najmlađe, pa i mene, podsećaju na nindža kornjače. Ne samo zbog godina. (Budimo realni, ako kornjače zaista mogu da dožive 400 godina, Bidža je ili beba, ili retard). Kao što Mikelanđelo, Donatelo, Leonardo i Rafaelo svojim nindžamoćima spasavaju ceo svet, jednako hrabro i odlučno ovi moji se bore za svoje lične interese. Recimo, neki normalan mladić ni za milion evra ne bi pristao da se tako ponižava kao Donatelo Brana. To ima svoju cenu. Ja ću je odrediti, platiće poreski obveznici. O prošlosti naprednjačkih kornjača ne razmišljam. Ne smem, jeza me uhvati. Bili su uz Tita, Slobu, Arkana, Šešelja... Sad su uz mene. Uh.

NINDŽA KORNJAČE – U Srpskoj naprednoj stranci velika pažnja se pridaje radu sa mladima. Zato su tu Brana Crnčević, Dobrivoje Budimirović Bidža, Božidar Delić, Borislav Pelević... Ima ih još, ali njih četvorica su najpodobniji primeri večitog mladalačkog duha. NOVAC – Jedino merilo vrednoTinejdžerski nestašno, ali sa istan- sti. Pa, nije Đilas moj idol zato što čanim instinktom za mogući profit, je lep i pametan, nego zato što je uvek su spremni da promene ideo- bogat. – 85 – Историја једне опаке болести

NOVAC

Kad imam pare, ne znače mi mnogo. U svakom slučaju, ne onoliko koliko kad moram nekome da ih dam. Tada, kad izlaze iz mog džepa, poprimaju gigantske razmere. Zato se teško odvajam od njih. Uostalom, gde bi novac bio sigurniji nego kod mene? Kad se tu nađe, niko ne može da ga uzme, čak ni onaj kome pripada.

NJ NJUJORK – Bio sam u Vašingtonu.

O OČAJ – Utorak, 19. avgust 2008. Najgori dan u mom životu, Dragan Đilas je postao gradonačelnik Beograda. Dva meseca sam u džepu nosio i svima pokazivao koalicioni sporazum SRS-SPS-DSS, koji mi je garantovao vlast u glavnom gradu. Taj papir sam fotokopirao u dva miliona primeraka, od kojih 880.000 u boji, i plastificirao. Ceo vinski podrum sam kao ikonama okitio uramljenim primercima pisanog dokaza mog briljantnog uspeha. Čak sam skinuo i Zvezdinu zastavu iz Barija, da ne zauzima mesto na zidu. Nisam se obazirao na –86–

dobronamerna upozorenja i zlonamerne pretnje pojedinaca iz republičke vlasti koji su me uveravali da se uzalud nadam. Mediji su mi svaki dan kidali živce pričama o tajnim sastancima Đilasa i Krkobabića, Dačića i Tadića, kao i transkriptom telefonskog razgovora Žarka Obradovića i Zorana Lilića, koji su mi se otvoreno rugali. Smetalo mi je to, živ sam čovek, ali junački sam trpeo, smišljajući načine na koje ću ih kažnjavati kasnije, kad postanem vlast. Nažalost, smak sveta se desio 19. avgusta 2008. Dačić me ostavio na cedilu i podržao Đilasa. U stranci su me tešili činjenicom da se Dačiću ne može verovati, izdao bi me pre ili kasnije. Kao, još bih se gore osećao da me izaberu za gradonačelnika, pa onda, za nedelju-dve, smene pod nekim karikaturalnim izgovorom. Ma, pristao bih i na to. Dovoljno bi mi bilo da me dva dana ostave na mestu gradonačelnika, da se nauživam lepote. Tomu Nikolića je Koštunica na isti rok postavio za predsednika Skupštine, pa šta mu je falilo. Dobro, ispalo je da se DSS malo sprda sa nama, ali to svi ionako rade već godinama. Vreme je prošlo, uskoro će i novi izbori, ali još patim. Onaj sporazum sa dokazanim lažovom Dačićem čuvam u fioci, odmah ispod fotografija na kojima smo Šešelj i ja. Nikad se ne zna, možda mi zaВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

OČAJ

treba. Razmišljam da ga prevedem na engleski, pa pošaljem mojim novim evropskim prijateljima. Usput, mogao bih da ih zamolim da ga iskoriste za skiciranje koalicionog ugovora između Đilasa i mene. To bi me bar malo utešilo. ODLUKA – Svakodnevni deo obaveza političara. Kvalitet odluka nije važan, o njihovom uspehu ili neuspehu odlučuje se na višim instancama, u Klubu privrednika i ambasadama u Ulici Kneza Miloša. Odluke stranačkih lidera utiču isključivo na podređene kolege, medije i neobaveštene pojedince. Sa ponosom ističem svoju nesvakidašnju veštinu donošenja odluka svih vrsta. Jednako mirno i samouvereno procenjujem da li da se ujutro prvo javim sekretarici u američkoj ili britanskoj ambasadi, da li da prelistam „Algemajne Cajtung“ ili „Pravdu“, da pogledam CNN ili B92, pa da li da vičem na Nebojšu Stefanovića ili na Branu Prostrana. Iskustvo me naučilo da je brzina donošenja odluka važna koliko i njen kvalitet. Zato, kad se suočim sa nekim problemom, ne gubim vreme. Odmah uzmem novčić i odlučim se: nekad za pismo, nekad za glavu. Pa, šta bude. A uvek bude kako hoće Tadić, Rakić i Đilas. OGLEDALO – Sprava za verodostojno prikazivanje realnosti. Kad stanem ispred ogledala, onda je ta realnost veoma lepa, kao i Историја једне опаке болести

njena budućnost. Odraz ništa ne skriva. Tu je čelo, četiri prsta visoko, a uskoro će se još proširiti, sudeći po pametnoj kosi koja napušta luckastu glavu. Šta se iza njega kuva, ne vidi se. I bolje da se ne vidi. Spolja, tri ili četiri reda bora. One pojačavaju utisak moje državničke ozbiljnosti i trajne zabrinutosti zbog nestabilne situacije u svetu. Iznutra, haos. Milioni isprepletenih vijuga samo sevaju u kreativnom naporu da smislim kako da se dočepam vlasti, kome da podilazim a čiju nogu da sapletem. Kad je u formi, taj mehanizam može u roku od pola sata da osmisli bar tri veće i desetak manjih spletki i ujdurmi, a da kroz to vreme celim telom emituje privid da sam opušten i nasmejan. Pa, oči, tople i pametne, kao u srne, ali muške. Mudar pogled je natopljen suzama. Nema sagovornika koji može da odoli, svaki se prepadne čim vidi da ću zaplakati. Dok se on snebiva, lakše ga skeniram zenicama. Nepogrešivo procenim kolika mu je upotrebna vrednost, pa prema tome merim reči i vreme koje ću mu posvetiti. Naročito sam ponosan na obraze. Zaobljeni, sočni, tvrdi i jaki, otporni na sve. Šest slojeva, minimum. O ustima da i ne govorim. Usnice pune, čulne, slatki mamac za lepotice. Doduše, ima i onih drugih – 87 –

OGLEDALO

koji se primaju na taj šarm, sudeći po Tonijevim čudnim pogledima, o kojima ne želim da se izjašnjavam otkad je na snazi Zakon o zabrani polne diskriminacije. Znam i da pokažem zube. Ispolirane, evropski bele i jake. Volim da u ogledalu vidim i celu svoju figuru. Ima šta da se vidi. Oko 110 kilograma ambicije u svakodnevnoj akciji. OPASNOST – Nemam telohranitelje, ne nosim oružje, naprosto – nikog i ničeg se ne plašim. A, i zašto bih? Pazim da se ne zamerim nekome jačem, napadam isključivo slabije od sebe. OPOZICIJA – Ja. Koja vlast bi poželela boljeg opozicionara od mene? Kritikujem samo onako, reda radi, nikad ništa ozbiljno i konkretno. Negativnu energiju vrlo vešto kanališem u pogrešnom smeru, da ne bi nanela nikakvu štetu aktuelnom režimu. Od volje osiromašenih, ojađenih i očajnih građana mnogo mi je značajniji interes Mikija Rakića i Gagija Đilasa. Kad je bilo stani-pani, kao na prošlim izborima, razbucao sam najjaču stranku u Srbiji i za sledećih desetak godina, minimum, uništio svaku mogućnost kvalitetne opozicione aktivnosti. Umesto da u interesu građana učinim sve što mogu kako bih inicirao spasonosne promene, odlučio sam da u svom interesu razbijem jedinu nadu u bolju budućnost. –88–

Zahvaljujući meni, Tadićeva vlast je danas nedodirljiva, nema ko da joj se suprotstavi i spreči privredni kolaps, inflaciju, nezaposlenost, sirotinju, prezaduživanje, gubitak Kosova, raspad institucija, haos u pravosuđu, kriminal i korupciju. To niko iz režima, a ni spolja, iz Brisela ili Vašingtona, nije mogao da uradi. Samo ja. OPROŠTAJ – Ne dajem ga, ali vrlo rado primam. Nikad neću oprostiti onima koji su bili toliko glupi da mi veruju, do besvesti mogu da se kaju što sam ih lagao i varao. Isto tako uporno od mojih novih demokratskih i evropskih drugara tražiću oproštaj za mladalačke radikalske grehe. Uspeću, naravno. Računam na njihovu toleranciju, milion puta dokazanu u praksi. Navikli su da prelaze preko svakakvih monstruoznosti srpskih političara. Slobodana Miloševića su prvo prikazivali kao „nacionalističku svinju” i „balkanskog kasapina”, da bi mu posle Dejtona dodelili titulu „faktor mira i stabilnosti u regionu”. Zoranu Đinđiću su oprostili što je na vlast došao spaljivanjem Skupštine i saradnjom sa surčinsko-zemunskim mafijašima. Što ne bi zažmurili na nebitnih prvih 15 godina moje političke karijere? Hoće oni to, trebam im. Kakvi su, ako mogu meni, sigurno bi oprostili i, recimo, Ratku MlaВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

OPROŠTAJ

diću. Umesto u Hag, odveli bi ga u Brisel, u NATO, da opet malo komanduje. Što da ne? U Srbiji je sve isto, samo nema Miloševića, Šešelja i Đinđića, a oni su ionako uvek bili nepotrebni. Tu su Dačić, Mićunović, Mišković, Ranković, Tijanić, Mitrović, Vukotić, svi pametni i uspešni. I, lepo nam je. Zato volim kad mi opraštaju i zaboravljaju brljotine, to mi daje snagu da vodim Srbiju u budućnost, baš kao što će Ratko voditi NATO. OTAC – Fizička prepreka. U ranoj mladosti, kad sam se tek uključio u Srpsku radikalnu stranku, Vojislav Šešelj me očinski brižno gajio, vaspitavao i školovao. Kad bih posrnuo, bio je tu da me pridigne i ohrabri, učio me kako da rešavam probleme i razvijam talenat za manipulisanje kolegama, biračima i medijima. Kasnije, u pubertetu, kad sam počeo da se malo gicam, umesto skupog auta, da me nagradi i ohrabri, poklonio mi je ministarstvo u vladi Mirka Marjanovića. Malo me naterao da se oženim, ali zato me lepo skućio, iako i danas smatram da sam zaslužio više od tih sto kvadratića u nekom novobeogradskom elitističkom naselju. Odlazeći u Hag, prepustio mi je rukovođenje firmom. Međutim, nisu mu se svideli moji pogledi na budućnost, počeo je da me sputava i podriva. Stranačku kompaniju digao sam na vrh, biИсторија једне опаке болести

znis je procvetao, ali svaki put kad smo došli na korak do pobede, on bi smislio način da me saplete. Jednom bi u jeku izborne kampanje javno pohvalio Zvezdana Jovanovića, atentatora na Zorana Đinđića, što mi je odmah oteralo nekoliko procenata birača. Drugi put bi, neposredno pred izbornu tišinu, naredio da stranački miting počne četničkim evergrinom „Spremte se, spremte”, samo da rastera bivše slobiste, penzionisane komunjare, nezavisne intelektualce i ostalu boraniju koju sam jedva uspeo da priključim antidosovskom frontu. Sve sam mu to opraštao, dok mi nije dirnuo u Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. E, što je previše, previše je! Između njega u Hagu i sebe na putu prema Briselu, izabrao sam sebe. Preteruju oni koji kažu da sam se poneo kao nekakav kralj Edip. Taj Grk je, navodno, ubio oca Laja, oženio se svojom majkom Jokastom i zaseo na presto. Nikakvu sličnost ne vidim, posebno zato što je to glupi Edip uradio iz neznanja. Ja sam svesno, sa odličnim planom, eliminisao oca Vojislava i sa mamom Tomislavom počeo da pravim novu kompaniju, moderniju i perspektivniju nego što je bila ona u kojoj sam stasao. I, ne grize me savest. Što bi? Pa, cela srpska politička istorija puna je takvih primera. Slobodan Milošević je oteo presto Ivanu Stamo– 89 –

OTAC

Vučić, Šešelj i Nikolić: Jedan od njih nije izdajnik

bliću, Đinđić Mićunoviću, a Dačić i Tadić su imali izuzetnu sreću da, u najboljem trenutku po njih, ostanu siročići. Kad su njihovi politički tvorci umirali, svaki na svoj način, oni nisu ni suzu pustili, a ja se uplačem svaki put kad se uplašim da je ovaj moj, najgori i najopasniji, možda besmrtan. Da stvar bude gora, sad Toma svima priča kako me usvojio, pa mi je on novi politički tata. Cenim njegovu hrabrost, ali čudim se što ništa nije naučio iz primera svog predhodnika na toj laskavoj funkciji. Izgleda da nije shvatio da na mom putu nema prepreke koju neću počistiti. –90–

OVCA – Vrsta papkara nastala domestifikacijom muflona i preteranim konzumiranjem mojih politikantskih poruka. Papkari iz mog stada prepoznaju se po evropski modernom blejanju kojim se dive mojim multimedijalnim bravurama. Iako ne marim za njih, ne hranim i ne pazim ih, moje ovce me vole, idu za mnom gde kod krenem, svejedno im je da li prema Karlobagu i Ogulinu, našim vekovnim ognjištima na zapadnoj granici Velike Srbije, ili pravo u Brisel, novi centar univerzuma. Samo meni dozvoljavaju da ih šišam, a kad je to u pitanju, Miki Panjković je amater. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

PAJA PATAK i MIKI MAUS

P

zim na vlast i uzimam sve što mi pripada. Tako mi je obećao Lucifer.

PANIĆ, RANKO – Mladi radiPAJA PATAK i MIKI MAUS – kal, brutalno pretučen na beogradLikovi iz stripova i crtanih filmova. Nikad im nije palo na pamet da iz- skom protestnom mitingu povodom hapšenja Radovana Karadžidaju svog tvorca Volta Diznija. ća. Udarci policijskih pendreka i čiPAKAO – Užareno i smrdljivo zama izazvali su sepsu od koje je mesto. Tamo će, u najstrašnijim umro tri nedelje kasnije. Iako se mukama, grehe okajavati svi moji nalazio samo dva-tri koraka od protivnici i konkurenti, kao i retromene kad su ga panduri oborili i gradni elementi koji misle da put u ubili, tek nekoliko dana kasnije Evropsku uniju ima alternativu, pasam saznao šta se desilo. Posetile triote koji pamte Krajinu i Kosmet, su me njegova majka i supruga. svi protivnici Parade ponosa, svi Rekle su mi da je Ranko u bolnici, koji ne znaju engleski jezik i nisu da je u lošem stanju, kanapima veupoznali Štefana Filea, zatim oni zan za krevet jer se trza od bolova. koji ne glasaju za mene, koji me ne vole, koji se rugaju mojim roze Uplakane, molile su za pomoć. Rukravatama, napućenim usnicama i kovao sam se s njima i na lice poskrušenom izrazu lica. Ima da cvr- stavio tužan izraz, i to onaj Broj 1. če i škrguću zubima svi radikali i Hteo sam i da odem do Urgentnog socijalisti, predvođeni Šešeljem i centra, da ga vidim i skrenem paDačićem, a možda će, ako se hitno žnju lekarima da ga bolje paze. ne opamete i prihvate koaliciju, u Hteo sam, ali nisam imao vremekazanu da završe i demokrate. O na. Onog jutra kad je trebalo da ga posetim, Brana Prostran me pobenovinarima da ne govorim. Nije da pretim, ali za sve je bo- đivao u šahu, vodio je čak sa 4:2. lje da se pokaju i odreknu zabluda. Ljudi moji, nisam mogao da priSamo takvi, napredni, dobiće šan- znam poraz samo zbog nekog Pasu za iskupljenje. Znam, nije lako. nića. Ali, to ne znači da mi ga nije Ni ja se nisam tek tako odrekao bilo žao. I danas, kad ga pominjem svoje prošlosti, kuma Vojislava i u političke svrhe, svi mogu da čuju zajedničkih ideja. Bio je to težak i kako mi glas bolno zadrhti, malo mučan proces, ali uspeo sam. fali da suze poteku. Ne znam da li bi Ranko, da je Oprost grehova dobio sam od skoro svih uticajnih ambasadora, taj- preživeo, ostao u omraženoj SRS ili kuna i njihovih abonenata. Još ma- bi se opametio i opet stao uz melo pa ću biti kao nov. A, onda dola- ne, ali siguran sam da njegova žr– 91 – Историја једне опаке болести

PANIĆ, RANKO

tva nije uzaludna. Ako ništa drugo, uvek kad hoću da optužim Ivicu Dačića, setim se da još nisu pronađene ubice Ranka Panića. I, da znate, onog dana sam ipak pobedio Prostrana. Zato što sam nepobediv.

sniji upravo u ulozi sredstva za lečenje moje nervoze. Malo urlam, psujem i pretim, oni ćute i čekaju da me prođe. Kad iskalim bes, osećam se lakše. Napad panike mine, pa sa novim optimizmom čekam sutrašnji dan i lepu, veliku fotograPANIĆ, SMILJA – Majka po- fiju u novinama. kojnog Ranka. Na sahrani, kad je PARAZIT – Ima ih svakakvih, shrvana od bola pala na sanduk, ali kad su politički u pitanju, ja sam rekla mi je: „Aleksandre, izgubila alfa mužjak među parazitima. sam sina jedinca, ali sad si ti tu, ti PELEVIĆ, dr BORISLAV – Kad si mi kao sin“. Tako su novinari na- je odsutan, smeta mi mnogo mapisali. Ono što sam im ja rekao da nje nego kad sam prinuđen da ga napišu. Nesrećna Smilja to nije de- gledam, slušam i trpim. mantovala. Nije ni Ranko. Njima Kad bih imao hrabrosti, predlone smeta, a meni koristi. Super. žio bih mu da se konsultuje sa ko-

PANIKA – Osećanje neumerenog straha. Iako sam beskrajno hrabar, samouveren i smiren, priznajem da sam ponekad upadao u to stanje užasa. Ranije, pre nego što sam postao ovako mudar i sposoban, panika me hvatala češće, ali uvek su joj razlozi bili idiotski, čisto moralne prirode. Onda sam se rešio tog tereta, pa sad osećam stravu samo kad me novinari ne zovu za izjave i intervjue. Kad me zadesi ceo jedan dan bez slike u novinama ili, još gore, na televiziji, uveče me oblije hladan znoj, ruke mi drhte, glas postane kreštav, a oči, pune suza, iskolače se kao kod Čede. I, tu leka nema. Ostaje mi samo da do smirenja dođem na uobičajeni način – galamom na saradnike. Uostalom, oni su najkori–92–

legama. Doktorima. Siguran sam da bi on ostao u uverenju da je to nepotrebno, da je zdrav kao dren. Dobro, zaista tako izgleda. Dok ne progovori. Izjave su mu malo bolesne. Čini mi se da on to ne primećuje, pa se duri što mu ne dozvoljavam da u medijima reprezentuje stranku. Zato sam smislio način koji je za sve najbolji: puštaću ga da govori samo na mitinzima. Recimo, zakazaću miting na kome će on biti jedini govornik. Može i u Beogradu, na Trgu Republike, od tri do pet posle ponoći, neka sam izabere datum. Tako bi doktor Pelević dobio priliku da se obrati širokim narodnim masama i dva sata priča šta god hoće, o tome kako mu je hladno, da je gladan i pospan. Samo da ne pominje pokojВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

PELEVIĆ, dr BORISLAV

nog kuma Arkana, prema kome je bio korektniji nego ja prema mom, još neupokojenom kumu Šešelju. Pošto bi bio sam, značajno bi se smanjila opasnost od incidenata. On zadovoljan, ja zadovoljan. Na šteti ne bi bili čak ni čistači ulica. Nikad se ne zna, ako bi ga malo duže slušali, mogli bi i čuti nešto značajno, možda bi mu se omakla neka pametna rečenica. PENA – Tečnost mehurastog oblika, najčešće bele boje, pojavljuje mi se u ustima kad deterdžentom perem jezik koji je godinama izgovarao pohvale na račun lika i dela Vojislava Šešelja.

PETROVIĆ, NIKOLA – Zoran Đinđić je kao svoju vezu sa realnim svetom imao Vladimira Bebu Popovića. I ja imam konja za trku. Nikolu. On je tajkunčić spreman na sve samo da bi postao tajkun. Tvrdi da se bavi uvozom smrznutog voća i povrća. Ili ribe. Nemam pojma, nije ni bitno. Prepoznali smo se na prvi pogled – nezadrživa ambicija spremna na akciju, neopterećen moralnim besmislicama, zainteresovan isključivo za trpanje para u svoj džep. Čak ima i otromboljenu donju usnu. Dvojnik!

Nikola Petrović: Najperspektivnije grlo iz Vučićeve ergele

Историја једне опаке болести

– 93 –

PETROVIĆ, NIKOLA

Dok si rekao „Chateau Petrus“, postali smo i više od dvojnika. Blizanci, i to nerazdvojni. Čim ja nešto kažem, on već zna cenu i način na koji možemo da dođemo do toga, bez obzira da li je u pitanju vino, satovi, poslanici, mediji... Čim on kaže cenu, ja smislim spletku kojom možemo da je oborimo. I, lepo nam je. Ipak, Džoni Cicija nije samo hladni biznismen koji po ceo dan misli na profit. Ne! Kad dođem na vlast, a to samo što nije, on bi jednako uspešno mogao da bude ministar ekonomije ili hedonizma. Široka piroćanska duša, to je. Bolje od Frenka Milera zna koliko košta koji model sata (doduše, odlično je upućen isključivo u one iznad 80.000 evra, skromnost ga ne zanima), a „Nemoj da me zoveš ljubavi“ peva bolje od Kaye. Ima istančan evropski smisao za humor kojim neodoljivo šarmira konobarice po restoranima. Sa najsrdačnijim osmehom, svakoj udeli neki kompliment, često u stilu vickaste pretnje: „Lepotice, isključi mešalicu da ne uključim bušilicu“. Toliko mi je značajan da bih ga najradije čuvao u nekom sefu, pod ključem. Samo, ne znam kako bi on to shvatio. PLEN – Cilj i svrha svakih demokratskih izbora. Do sada mi je nekoliko puta izmicalo zadovoljstvo da zasluženo učestvujem u njego–94–

voj podeli, uvek bi se našao neko (Dačiću, crkni) da mi sreću pokvari. Međutim, s obzirom na moj savršeni talenat za politikantstvo, kao i na nedostatak pamćenja glasačke rulje, sasvim je sigurno da ću uskoro doći na vlast. Da bih to ostvario, spreman sam i glavu da dam. Evo, počeo sam od obraza. PODANIK – Saradnik. I svi ostali. POLITIKA – 1. Najprofitabilniji biznis u Srbiji. 2. Društvena igra sa pevanjem i pucanjem. Uživam u pevanju i pucanju, ali ovim biznisom se ne bavim iz zabave nego zbog para. Ne žalim se, ali nije lako. Pored mnogo lepih stvari, kao što su moć, uticaj, popularnost, slava i brojne privilegije, bavljene politikom donosi i milion ružnih stvari koje normalan čovek ne bi trpeo ni po koju cenu. Političar mora da pazi na svaku reč, kako se oblači, s kim se viđa, u koje restorane izlazi... Sa svakim mora da bude ljubazan, čak i ako bi ga najradije opsovao i ošamario, ne sme da se prepušta niskim strastima i svemu što vole mladi. Takav pritisak stvara stres koji malo ko može da podnese. Ja mogu. Nije mi teško da svakom mučeniku koji traži nadu i parče hleba podarim neki od osmeha iz moje predizborne kolekcije „Biće bolje“, a ponekad ga i potapšem po ramenu, tek da ga osokolim. Sa medijiВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

POLITIKA

ma, uglavnom, nemam probleme. Na sreću, novinari su gluplji od političara, pa ih lako vrtim oko prsta. Kolege iz drugih stranaka me mrze. Kao i ja njih. Ipak, vrana vrani oči ne kopa. Zato kod nas nema revanšizma, držimo se pljuvačina na načelnom nivou, bez pojedinosti o kriminalu, korupciji, provizijama, stanovima, i, što je najbitnije, privatnim poslovima i javnim ljubavnicama. Navikao sam da me vređaju. Ne potresam se mnogo, samo ponekad dobijem tikove. Ne na faci nego na rukama. Zgrče mi se šake, malo počnem da se tresem, oči mi se zacakle i jedva primetno zamuckujem. Ako Tonija nema u blizini, pocepam novine. I, prođe. Vremenom, postajem sve smireniji. Sve češće, kad neko kaže neku istinu o meni, uspevam da reagujem hladno i odmereno, sa smeškom klimam glavom, kao Vito Korleone u onom crno-belom filmu. Još neke stvari radim kao Vito, ali nisu me uhvatili. Pravo da kažem, lakše mi je da podnosim provokacije prljavih konkurentskih politikanata nego da se suočavam sa televizijskim voditeljkama. Posle svakog gostovanja u „Magazinu IN“, tri noći ne spavam, proganja me skičavo hihotanje Sanje Marinković, triput gore od meketanja Vlade Đukanovića. Ipak, pristajem na to, svestan sam svoje Историја једне опаке болести

estradne i edukativne uloge u društvu. Njeni gledaoci su, verujem, moji glasači, makar potencijalni. Osnovni problem u ovom biznisu prave upravo birači. Svaki od njih misli da ima pravo da me merka i da zakera. Jednom se ne sviđam zato što sam izdao Šešelja, drugi me voli baš zbog toga. Treći pogrešno misli da nam je Evropska unija neprijatelj, a četvrti jedva čeka da postanemo njen deo. I, tako bez kraja. Ljudska priroda je takva, puna zavisti i mržnje, zato malo ko shvata koliko se pate političari. Svi kažu: „Lako je njemu“. Kako da mi bude lako kad znam da sam u ovih 17 godina blistave karijere, od kojih se prvih 15 i ne sećam, hiljadama ljudi nanosio nesreću, bol i patnju, uništavao poslove, stvarao haos od života? Ne, uopšte nije lako kad znaš da te mrze i kunu mnogi bivši saradnici, prijatelji, poznanici, pa čak i oni koje nikad nisi ni video ni čuo. Međutim, i za to imam rešenje. Eliminisao sam savest i odmah mi je sve lakše. Baš me briga za budale koje su mi verovale i očekivale da ispunim obaveze prema njima. Ovce i služe za mužu i šišanje, zar ne? POPOVIĆ, PREDRAG – Bivši novinar, visoko se kotira na mojoj crnoj listi, odmah uz Vojislava Šešelja i Kseniju Vučić. – 95 –

POREZ

POREZ – Namet kojim država pare svih građanja stavlja na raspolaganje nekolicini lidera vladajućih stranaka. Kad sam bio na vlasti, kao Miloševićev ministar informisanja, država mi je parama iz budžeta kupila skroman stančić od sto kvadrata u elitnom novobeogradskom naselju. Tada sam smatrao da su porezi neophodan i pravedan način preraspodele novca u opticaju, iako su postojali realni razlozi za nezadovoljstvo, pošto sam svojim predanim radom za tih šest meseci sigurno zaslužio bar duplo veći stan i na mnogo boljoj lokaciji. Onda sam pao sa vlasti, pa mi je ista država razrezala porez na ekstraprofit. Da bih postao apsolutni vlasnik tog stana, platio sam čak 48.000 evra. Nepravda me još boli, a tu bol ću podeliti sa svim građanima čim se opet vratim na vlast. Postoje i drugi porezi koje trenutno, dok sam u opoziciji, ne volim. Ima i onih koji me ne dodiruju. Recimo, porez na kućne ljubimce. Ljubimce nemam, ni kućne, ni bilo kakve druge. Osim ako se ne računaju oni iz stranke – Jaca, Jeca, Duca ili, možda, Zlata. Ne pada mi na pamet za njih da dinara platim, makar morao da ih pustim na ulicu, neka se skitaju ili idu u neki azil.

gu da nađu hiljadu mojih citata, u štampi ili na televiziji, kad sam pominjao velikosrpsku granicu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, ali ja ću nastaviti da to demantujem. Pa, neka odustane kome prvom dosadi. Meni neće.

POSAO – Ko radi, ne boji se gladi. Osim ako radi za mene. Doduše, bilo je i onih koji su radili za mene pa se nisu bojali gladi. Čak su i štrajkovali glađu da bi iskamčili neki dinar od pet-šest zaostalih plata u „Pravdi“. To zaista nije bilo korektno s njihove strane. Šta će im pare? Kupiće hranu, poješće je i opet će biti gladni, zar ne? Ali, oni nisu ni bitni. Da jesu, ne bi radili sa mnom. Postoje i drugačiji, svetli primeri odnosa prema poslu. Evo, recimo, ja! U svakoj prilici ističem da sam radio razne stvari – mešao sam malter na građevini, konobarisao, prevodio... Nisam bežao ni od jednog posla. Siguran sam da bih se uspešno bavio advokaturom, marketingom, pilingom, mogao bih da budem odličan vozač Formule 1, gutač vatre, pekar, lekar, apotekar... Ne samo što sam multitalentovan nego imam i zlatne ruke, i žmurećki mogu da kucam SMS poruke ili da upalim svetlo u kupatilu. Sutra, daleko bilo, kad bih prestao da se bavim politikom, lako PORICANJE – Nikad ne potce- bih prošao na svakom konkursu, njujem njegovu moć. Zlikovci mo- bez obzira koje radno mesto je u –96– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

POSAO

pitanju. Ipak, to se neće desiti. Iza sebe imam armiju naivnih glasača i nekoliko uticajnih poslovno-političkih partnera koji znaju da sam najbolji upravo u poslu koji sada obavljam. Budimo realni, niko u Srbiji ne može bolje od mene da glumi opozicionog političara. Dok je tako, ne moram ništa da radim, a ne bojim se gladi. Iako bih se zasitio, možda, tek kad bih došao na vlast. PRAVDA – 1. Sve što je u mom interesu. 2. Moje dnevne novine. Od njih nikad nisam imao finansijsku, a više nemam ni medijsku korist. Međutim, dobro mi dođu iz terapeutskih razloga, zarad lečenja vlastitih kompleksa. Na „Pravdu“ sam veoma ponosan. Uspeo sam da je upropastim, da štampariji i novinarima ostanem dužan više od 600.000 evra, a da niko ne reaguje, ni Poreska uprava ni sudovi. Psi laju, „Pravda“ mimo zakona i danas izlazi. Pored toga, jedini sam izdavač koji je propalo preduzeće uspeo da proda sam sebi, pa i da pritom zaradi. Naravno, ne bi uspeo da nisam imao podršku prijatelja. Hvala Nikoli Petroviću, Nemanji, Nebojši i Ani Stefanović, Branislavu Prostranu, Dubravki Rodić, Neveni Janković, Dušku Vuksanoviću i njegovim prijateljima „škorpionima“ Nenadu i Milanu Milanoviću Mrgudu, kao i Историја једне опаке болести

njihovom šefu Stanku Subotiću Canetu. Specijalnu zahvalnost dugujem Draganu Đilasu, Mikiju Rakiću i Branku Radujku, koji su mi avansno plaćali oglase i ostalo, zanemarujući zakone i ostale budalaštine. Njima hvala, a zabole me za sve bedne novinare kojima sam zakidao plate, lagao ih i varao, baš kao i za čitaoce, idiote koji nemaju pojma ko sam i kakav sam. PREDATOR – Političar gladan vlasti. Nasleđeni ili stečeni instinkt naročito je izražen u vreme izborne kampanje. Tada srpski predatori, odeveni u najskuplja odela, nalickani i nasmejani, pomoću medija love žrtve, lakomislene glasače. Kasnije, kad apetit zatraži još, love jedni druge. I, sve to u skladu sa demokratskom procedurom, bez mržnje i podele na prijatelje i neprijatelje. Predatore zanima samo da li je neko jestiv ili ne. PREDSEDNIK – Ima ih svakakvih – bivši, počasni, smenjeni, uhapšeni, streljani, poniženi, moćni, lepi, neobavešteni, nasilni, nesposobni, glupi, stari... Za svakog od njih imam mnogo ružnih reči, ali priznajem da sam ponekad za neke glasao. Ne zbog njih. Zbog sebe. U toj gomili, važni su mi samo aktuelni predsednici. Boris Tadić i Tomislav Nikolić. Tim redom. O njima uvek govorim sve najlepše. – 97 –

PREDSEDNIK

Kad me čuju. Kad su daleko, govorim šta mi padne na pamet. A i tada oprezno, za svaki slučaj, da ne saznaju. Recimo, svima pričam da je Boris Tadić loš predsednik, trebalo bi da podnese ostavku. Međutim, onda njegovim saradnicima, a mojim budućim koalicionim partnerima, lepo objasnim da moje mišljenje nije obavezujuće, tako da se neću naljutiti ako on ipak ne podnese ostavku. Oni mi se smeju, ali nema veze, ja trpim. Sa Tomom Nikolićem je sasvim drugačija stvar. Ne trpim ja njega nego on mene. Tako i treba. Puštam ga da lupa glavu smišljajući planove i da govori šta hoće. Nije ni bitno, uzalud se muči, na kraju ću ja odlučiti šta da se radi. PRIJATELJSTVO – Nepotrebna obaveza. Nemam prijatelje, samo mušterije. Prijatelji traže pažnju, često i pomoć. Moram da slušam njihove tužne priče, da se bavim njihovim problemima u porodici i na poslu, pa još i da se pretvaram da me sve to zanima. Prijateljstvo samo opterećuje, uz uzimanje podrazumeva i davanje. Pa, ne može tako sa mnom, poznato je da ja samo uzimam. PROROK – Majstor zanata koji je u Srbiji izumro. Logično, ovde nema budućnosti, osnovnog repromaterijala za taj starinski biznis. –98–

PROSJAK – Svako ko se nada da ću mu ja pomoći. PUPAK – Centar mog sveta. Svaki pravi evropski Srbin, naročito kad ima sudbinu alfa mužjaka, kao ja, svu svoju pažnju mora da usmeri na zadovoljavanje potreba tog, najlepšeg i najdražeg, dela tela. PUTIN, VLADIMIR – Predsednik vlade Rusije. Nekad sam mu javno čestitao rođendane sve sa željama da poživi sto godina i da prigrli Srbiju kao ja Đilasa. Opominjao sam ovdašnje demokrate da i Evropa želi Rusiju za političkog i poslovnog partnera i da je veliki Vladimir tvorac nove svetske megaimperije. Putin meni nikad nije čestitao rođendan, nije me podržao u kampanji za gradonačelnika Beograda, nije mario ni za to što sam decu poslao u rusku školu, da nauče taj bratski jezik i veličanstvenu kulturu Žirinovskog i Limonova. Korektno sam mu nudio saradnju, nije prihvatio. Koliko je pogrešio, Putin je shvatio tek kad sam se okrenuo prijateljima iz Brisela. Čim sam počeo da ističem činjenicu da Evropska unija nema alternativu, ruski hazjajin se prepao. Odmah se slikao sa lukom i strelom u lovu na sibirske tigrove. Čak je pozirao i go do pojasa, da pokaže bicepse i pločice na stomaku. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

PUTIN, VLADIMIR

V. Putin: Šta su bicepsi, videće kad se Vučić skine go

Hteo je da me uplaši. Mene? Pa, ja sam neustrašiv. I osvetoljubiv. Odmah sam se i ja slikao go. Skroz. Nisam to objavio, ali hoću, pa neka crkne od straha. Ili od smeha.

R RADIKALI – Iz Srpske radikalne stranke nosim najlepše uspomene. Ničeg se ne sećam. Историја једне опаке болести

RADNICI – Nesposobni lenjivci koji zaslužuju samo prezir. Umesto da, kao normalna sirotinja, ćute i volonterišu, stalno nerviraju bogate gazde. Mnogima glad pomuti razum, pa pokreću štrajkove sa nerealnim zahtevom da dobiju zaostale plate. Blokiraju ulice, mašu transparentima, demonstriraju pred vladom, a nedavno su počeli i da se samopovređuju, seku prste, polivaju se benzinom i čine svakakvo nasilje samo da bi skrenuli pažnju javnosti na svoju muku, kao da ona nekoga zanima. Kolektivni egoizam radnika nanosi ogromnu štetu najistaknutijim tajkunima i njihovim političarima. Uznemireni štrajkovima, plemeniti i prepošteni biznismeni ne mogu da se opušteno posvete razvoju svog trange-frange poslovanja, kupovini preostalih državnih firmi na rasprodaji, upravljanju političkim procesima, kreiranju vlasti, gledanju „Farme” i provodima sa pevaljkama i glumicama. Lančanom reakcijom, tajkunske muke se prenose i na političare koji zbog radničkih protesta vreme gube na pisanje licemernih saopštenja, što dekoncentriše prilikom brojanja evrića od provizija i drugih oblika korupcije. Kad bi se političari ponašali kao primitivni manuelci, imali bi opravdanje da i oni traže veće plate zbog otežanih uslova rada. Ali, ne, oni trpe život na visokoj nozi, pomireni sa teškom bogataškom sudbinom. – 99 –

RADNICI

I, sve to samo zato što su bedni radnici neverovatno razmaženi. Ceo svet je zahvatila ekonomska kriza, ali ne mare oni. Traže pare i hranu. Pa, para ima. Da nema, ne bi toliki prosjaci sedeli po ulicama. Ima i hrane. Međutim, neće radnici da se potrude, samo malo pročeprkaju po vrhu kontejnera, a ostalo neka se baci. Vreme je da svi građani, naročito nezaposleni, shvate da je pravo na patnju zagarantovano zakonima slobodne ekonomije. Nagomilanu negativnu energiju neka mudro iskažu na izborima, u mom mega-marketu magle uvek mogu da pronađu neku lepljivu parolu. Red bi bio da lepo sarađajemo. Proleteri oni, profiter ja. Rade oni, radim i ja njih. Ako nasednu, njima svejedno, a meni lepo. RAKIĆ, MIODRAG – Posle svakog razgovora s njim osećam se kao maloletnica koju je upropastila đus-vodka, kući idem poljuljanog ponosa i otežanog disanja, sa potrebom da se poverim mami. Kako i ne bi, on je najvažniji čovek u Srbiji, šef kabineta predsednika Borisa Tadića. Lično Miki, kao vrhunski prekupac tuđe moći, raspolaže milošću i gnevnom dvora na Andrićevom vencu. Odlično radi svoj posao. I tuđi. Upoznao nas je dokazani lažov Ivica Dačić, oni su seljaci-zemljaci iz Žitorađe. Čim smo se pogledali, –100–

shvatili smo da je to početak jednog divnog prijateljstva, neiskrenog ali funkcionalnog. Pravi je drugar. Kad god me treba, tu sam. Kad on meni treba, ponekad se javi. Spojili smo lepo i korisno. Meni je lepo da se hvalim poznanstvom s njim, njemu sam ja od koristi – rasturam opoziciju, amortizujem nezadovoljstvo građana i konstruktivno satanizujem svakog koga mi on dozvoli. Pamtim našu večernju šetnju Ševeningenom. Talasi mora miluju obalu, ja mlad i zaveden radikalizmom, u poseti predsedniku Šešelju, a on još mlađi demokratski lav, na nekom samitu eksperata za međunarodnu bezbednost. Reč po reč, osmeh po osmeh, skoro i ruka u ruci, i meni se sve otvorilo pred očima. Odjednom sam shvatio da su radikali prošlost, da moj kum nije utamničeni heroj nego lažov i monstrum, da svi putevi vode u Brisel a ne u Batajnicu, da budućnost postoji samo na engleskom jeziku, i, što je najvažnije, da mi dobri Miki može pomoći da postanem pravi evropejski demokrata. Licencu mi, zvanično, još nije dao, ali uskoro će. Nadam se. A ako me iskoristi i odbaci, šta ću onda? Moraću da, kao ona maloletnica sa početka teksta, progutam ponos i, još težeg disanja, da nastavim potragu za pravim princom na belom konju. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

RANKOVIĆ, PREDRAG

RANKOVIĆ, PREDRAG – Što sam ja u politici, to je on u biznisu. Obojica smo krenuli sa golog novobeogradskog asfalta, a vidi nas sad. Peconijeva poslovna imperija „Invej“ ostvaruje godišnji profit od oko 35 miliona evra. Ima sve. Proizvodi alkohol, cigarete, margarin, šporete, hleb, vlasnik je televizije sa nacionalnom frekvencijom, luke u Pančevu i lanca ekskluzivnih restorana u centru Beograda. Radnicima daje minimalne plate, a i to samo kad je dobre volje, zakida gde stigne... Ne zato što je cicija. Kad mora, nesebično se otvori. U svaku stranku on položi svoje jaje, za svaki slučaj. Zauzvrat ne traži ništa. Osim podrške pri izglasavanju zakona o akcizama. Ako negde zapne, njegovi ljudi znaju gde je Skupština, nije im teško da svrate i podsete, koga već treba, da ruka ruku mije. Ko ne veruje, neka pita skotove iz vrha SPS-a. Iako je krenuo sa ledine, imao je izuzetan talenat da proceni u šta bi valjalo da se ulože pare, najčešće tuđe. Zna se da je prvi uspeh napravio na poker aparatima, dok neki pominju šverc duvana i nafte. Petooktobarski revolucionari su ga u policijskog „Beloj knjizi“ naveli kao saradnika „surčinsko-zemunskog klana“. Navodno, on je bio glavni perač prljavog novca. Međutim, brzo je stekao drugare i partnere u vrhu novog režima. PrivatiИсторија једне опаке болести

zovao je šta je hteo, razvijao imperiju i legalizovao biznis. Posuđivao je pare Bogoljubu Kariću, Draganu Markoviću Krmivoju i drugima. Neko ga je malo kidnapovao, ali ta jednodnevna nemila epizoda odmah je, čim je platio 500.000 evra, pala u zaborav. Na zločin su zaboravili i policajci i otmičari, samo Peconi još istim intenzitetom mrzi Čumeta. Njih dvojica znaju zašto. U „Sablji“ je bio uhapšen. Boravak u pritvoru iskoristio je za smišljanje nove, još uspešnije, poslovne strategije. Iako je to zakon zabranjivao, uz podršku prijatelja iz politike i biznisa, u Inđiji je podigao „Monus“, fabriku za preradu duvana. Bez obzira na moraliste koji se zakona drže kao pijani plota, pohvale za „Monus“ Peconi je dobio i od zvaničnika MMF-a, koji su ga posetili 2006. godine. Sve moje simpatije pridobio je kad je odlučio da sponzoriše Crvenu zvezdu. To ne može da se zaboravi. Kao pravi fajter, bori se i u uslovima svetske ekonomske krize. Pritisle ga rate ogromnih kredita, ali ne posustaje. Zato sam ga i javno pohvaljivao. Javno sam ga i kudio kad su njegovi novinari na televiziji „Košava“ puštali lažne snimke na kojima ja, malo mlađi i vitkiji, pominjem neke hrvatske gradove, Karlobag i Viroviticu, kao nespostojeću granicu nekakve Velike Sr– 101 –

RANKOVIĆ, PREDRAG

bije. Malo ga prozovem, on se uplaši, pa izmaltretira svoje novinare i natera ih da zaborave na grehe moje mladosti. Kad se smirim, ja prestanem sa javnim optužbama i tajnim ruganjem. Već dugo nisam pomenuo da je Prconi pravi plejboj, iako je ružan, ćelav i visok metar i vetar. Nema veze što je takav, žene su ludele zbog njega, po ulici bi trčale za njim. I svojim tašnama. Ne, to više ne pominjem. Sad smo opet OK. Ponekad odemo u „Hajat“ na večeru. Sedimo tako, bavimo se ozbiljnim društveno-političkim pitanjima, naročito stajlingom pojedinih televizijskih voditeljki, pa negde pred ponoć, kolporter donese prvo izdanje „Pravde“. Peconi lista, gleda slike i traži sportske strane. Kad ono, kao grom iz vedra neba, prava katastrofa. U rubrici „Pisma čitalaca“ neki penzionisani oficir G. I. brutalno optužuje Dačića da je ulaskom u koaliciju sa Tadićem izdao Miloševića. Peconiju muka, ne može da veruje šta vidi u mojim novinama. One lepe okice napunile se suzama, gleda me i ćuti. Možda bi i rekao nešto, ali plaši se da mu glas ne prepukne od tuge. I ja ćutim, nemo gledam bolnu grimasu na njegovom licu, i shvatam zašto ne voli da se slika. Nije ljut na slobističkog oficira G. I. Vidim, srce mu puca što sam ja dozvolio da se u –102–

mojim novinama pojavi takva podlost. Nema druge, odmah zovem glupog urednika i naređujem: „Izbaci ovo pismo protiv Dačića“. Naravno, briga me za Dačića, on je još gori nego što čitalac „Pravde“ piše, nije izdao samo Miloševića (to mogu da ga razumem), nego čak i mene. Zbog Dačića ja nisam gradonačelnik, crkao dabogda. Meni žao Peconija, hoću da svisnem dok ga gledam tako neveselog, zato cenzurišem svoje novine. Kako i ne bi, čovek duguje tolike milione kredita, a nervira se zbog pisama čitalaca. To mora da se ceni. Cenim ja i druge strvari kod Peconija, ali o njima bih mogao da govorim samo pred istražnim organima. Na sreću, njih to ne zanima. RAŽNATOVIĆ, SVETLANA – Jedna je Ceca. Ma, neka Boris Tadić svako jutro sluša Severinu, iako beskrajno cenim njegov ukus, ja se ne odričem Cece Nacionale. Kad se probudim, nervozan od ružnog sna da sam još u opoziciji, pustim njenu pesmu „Žuto pile“, da me podseti na Gagija Đilasa. Čim mi jutro svane uz njih dvoje, Cecu i Gagija, dan mi je lepši, znam da sam bar malo bliže dolasku na vlast. Cecu sam zavoleo na prvi pogled, još dok je bila „Cvetak zanovetak“. Emocije sam dugo krio. Iz ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

RAŽNATOVIĆ, SVETLANA

partijskih razloga. Stav Centralne otadžbinske uprave SRS bio je jasan: Arkan je Miloševićeva podguzna muva i kriminalac koji je čarape češće navlačio na glavu nego na noge. Zaveden nazadnim šešeljizmom, zbijao sam šale na račun Hareta Harpuna, ali tajno sam uživao u njenim umetničkim dostignućima. Kad smo se upoznali, nisam pominjao muve i harpune. Šešelj je već pobegao u Hag, a ona je, sirota, kao i ja očekivala da radikali dođu na vlast, pa da joj pomognu da prevaziđe uspomene iz „Sablje“ i probleme sa tužilaštvom koje je progoni zbog nekih tričavih 20.000.000 evra zarađenih na transferima fudbalera Obilića. Dugo smo se lepo družili, viđali na koktelima i intimnim ručkovima, sa i bez novinara. Idila je trajala do izbora. Kad sam izgubio, promenila je broj telefona. Sad, kad vidi da sto odsto dolazim na vlast, sigurno se kaje. Uzalud. Osvetiću joj se na najstrašniji način. Pošto je izuzetno ponosna što je napunila „Marakanu“, i ja ću da uradim isto. Već sam najavio da ću sledeći rođendan Srpske napredne stranke organizovati na Zvezdinom stadionu. U glavi, pored mnogo drugih stvari, imam gotov scenario za taj hepening. Tribine pune, vijore se bele zastave i crveni baloni, na transparentima izrazi narodne ljuИсторија једне опаке болести

bavi i divljenja meni skromnom, ljuljaju se šarena svetla, a na bini ja. (Toma je u pozadini, basira). I pevam hit: „Spremte se, spremte /evro naprednjaci/vlast vam je u šaci/ neće da se baci“. Onda, nastup specijalnog gosta – Indire Radić, novog vernog člana SNS. Zajedno ćemo otpevati: „Na mome jastuku radikali bebe postaju /na mojim grudima heroji zemlju izdaju/ a ja heroj nikad nisam bio, oprosti mi to/ jer izdajice vole sebe jedino“. Stranački koncert reklamiraćemo spotovima i bilbordima, nešto u stilu: „Indira i Gandi“. Dobro zvuči, a svideće se našim prijateljima iz Evrope i sveta koji podržavaju moju miroljubivu, takoreći gandijevsku, politiku. Samo, ne smem dozvoliti Zlati da piše parole, kakva je, mogla bi da permutuje slova, pa da izađe: „Indira i Gadni“. Ceca ima da prsne od muke kad to vidi. I ja sam prskao svaki put kad bih čuo „mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan“. Iako nisam kolebljiv, možda joj do tada oprostim. Zbog „Žutog pileta“. REČI – Vazduh koji uspešno pretvaram u novac i slavu. Iako nemaju nikakvu obavezujuću težinu, moje reči često na neobjašnjiv način, za mene korisno, utiču na lakoverne birače, kolege politikante i medije. – 103 –

REČI

U svakom govoru, davno sam naučio, forma je važnija od sadržaja. Ne samo što znam mnogo reči, nego ih i vrlo lepo slažem. Naročito pazim na dikciju i ritmiku, ako Cvijan ili neko drugi snima, da se ne obrukam pred špijunima. Godinama koristim isti šablon, samo menjam materijal koji drobim. Žongliram tri-četiri opšte teme, pa kad ih, onako usput, zašećerim skrušenim pogledom i nevinim izrazom lica, ko mi ne bi poverovao. Da me vidi u akciji, baron Minhauzen bi mogao samo da hvata beleške i uči. Tajni sastojak, koji garantuje uspeh kod gledalaca, slušalaca i ostalih žrtava, nalazi se u sitnim ali mirisnim kapima istine, kojima blago poprskam svaki monolog. Nema soma koji može da odoli tom mamcu. Čim pomisli da govorim iskreno i istinito – hop, trznem udicu i eto mi glasača na izborima. Kasnije, kad shvati da je upecan, neka se koprca koliko hoće, više nije bitan. Ima i drugih načina da se jakim rečima opsene slabiji mozgovi. Ne primenjujem taj bahati stil, ali cenim ga. Naročito kod starih iluzionista poput Brane Crnčevića. Na jednom radikalskom hepeningu, sredinom novembra 2006. godine, dok je Šešelj štrajkovao glađu u Hagu, Crnčević je svoju predstavu ulepšao rečima: „Sve dok je Voja Šešelj u zatvoru i ja –104–

sam radikal. To mogu da potpišem a vi možete da mi verujete na reč, pa vam zato kažem, zamrzavam sva svoja druga politička ubeđenja izuzev radikalna. Nadam se da moje članstvo, koga me može razrešiti Voja Šešelj, kad se bude vratio, neće drugo trajati.“ I ja sam poverovao Crnčeviću. Kako ne bih, dao je reč. I, zaista, nije napustio radikale. Dok nije prešao u Srpsku naprednu stranku, da na njoj parazitira. Nije on kriv što se Šešelj do tada nije vratio, da ga razreši obećanog radikalizma. Uostalom, šešeljevci, očarani Braninom hrabrošću i rešenošću da ih muški podrži, tada su mu zadivljeno aplaudirali. Ko se toga danas seća? Pa, sećam se ja. Zato, kad mi Crnčević kaže, sve sa značajnom pozom, da će uz mene biti dok ne dođem na vlast, bezrezervno mu poverujem. Iako odmah sklonim mobilni i hemijsku olovku sa stola, za svaki slučaj. Iskustvo me naučilo da budem oprezan u komunikaciji sa lažovima, ali mnogo su mi sumnjiviji oni koji govore istinu, u mom biznisu takvi su opasniji i štetniji. Eto u kakvom svetu živimo, čim kažeš neku neistinu, proglase te za lažova. A šta je sa istinoljubivima? Onaj ko ne veruje mojim rečima, sigurno je podložan i drugim porocima. Takvih se klonim, meni je Crnčević potaman. Zato se dobro slažemo, kao krpa i zakrpa. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

REŠETKE

REŠETKE – Na prozorima sedi- čudna imena koja ne mogu ni da šta Srpske napredne stranke, one izgovorim, a kamoli da zapamtim. Međutim, među njima blista i Juda služe za navikavanje. Iskariotski. Uradio je mnoge dobre ROBOVLASNIŠTVO – Stari stvari, ali ne sviđa mi se kako je naziv za demokratiju u Srbiji. Suzavršio. Na konopcu, i to zbog griština je ista, razlika se primećuje že savesti. Mnogo više cenim Nikotek u semiotičkim detaljima. lu Makijavelija, tvorca večite deviRobovlasnički sistem je nehuze „cilj opravdava sredstvo“. U momano delio ljude na vladare i robojoj interpretaciji, može i „dajte mi ve, što je isticano bičevima i okovisredstva, opravdaću cilj“. ma, koji su jednima omogućavali Da ne bude da se hvalim samo bogatstvo a drugima jad i bedu. stranim političkim gigantima, poDanas su simboli drugačiji, ali znamenuću i neke srpske pretke. Načenja im se nisu promenila – na izravno, tu je Vuk Branković, tvorac borima glas vladara vredi koliko i moćne srednjovekovne Srbije. Kad glas roba, iako se razlikuje u koalidođem na vlast, Srbija će opet biti cionim kapacitetima; umesto bičetakva. Srednjovekovna. Grane iz va koriste se mediji, marketinške tog doba okićene su i nekim multikampanje i, u retkim slučajevima, etničkim vizionarima, kao što su hapšenja; samo je raspored boSabahudin-paša, Idriz-aga ili Alija gatstva i bede ostao isti. Kučuk. Svi se oni prepliću sa meni RODOSLOV – Spisak mojih po- bliskim genima hrabrog Novaka litičkih predaka. Novakovića. Uz pomoć naučnog sistema, koji Pri vrhu, drvo je malo očerupasu patentirali prof. dr V. Đukanović no, otpali su svi radikalski listovi. i šofer Ivan, otkrio sam kojim lič- Na njihovom mestu sada rastu nostima mogu da zahvalim na cvetovi sa imenima Havijera Solaovim divnim političkim genima. U ne, Veslija Klarka, Džejmija Šeja, a kompjutersku šemu sam ubacio izgleda da mi je i Karla del Ponte svoje osnovne podatke i, sa ushi- neka rođaka preko jedne daleke ćenjem, saznao da je moje geneo- jetrve Zlate. loško stablo prepuno značajnih Kad se sve malo bolje analizira, istorijskih imena. ispada da mi je Toma Nikolić praPrvi iz moje loze zvao se Kain. baba, Rovan Etkinson polustric, a On je, navodno, kamenom prekra- Dubravka Rodić sestra bliznakinja. tio raspravu sa nekim svojim bra- U ovo poslednje ne verujem, pa tom i tako zauzeo značajno mesto neću ni da pominjem. Kako bilo, u mitologiji. Posle njega idu neka naučno je dokazano ono meni naj– 105 – Историја једне опаке болести

RODOSLOV

važnije – Dragan Đilas mi je brat najrođeniji. Na to sam ponosan, baš kao što se unapred dičim svim mojim političkim potomcima koji će uživati u evropskim blagodatima. U nasleđe ću im ostaviti Srbiju sa overenom kandidaturom za članstvo u Evropskoj uniji, bogatu i moćnu na celoj svojoj teritoriji, od Zemuna do Lazarevca, razvijenu politikantsku kompaniju i, naravno, Branu Crnčevića.

S SABLJA – Sinonim za državni udar kojim su se vodeći DOS-ovi ekstremisti obračunavali sa političkim protivnicima i svojim bivšim surčinsko-zemunskim partnerima. U februaru 2003. godine, odlazeći u Hag, Vojislav Šešelj je upozorio da Srbiju čeka krvoproliće, a Tomislav Nikolić je opomenuo Zorana Đinđića da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Nekoliko nedelja kasnije, mafija je ubila svog premijera, omogućivši njegovim naslednicima da zavedu torturu kakva nije zabeležena u savremenoj istoriji Evrope. Za atentat su optuženi pripadnici nepostojećeg „antihaškog“ lobija. U vrhu političke liste za odstrel našli smo se mi iz vrha SRS. Nije mi bilo svejedno, ali držao sam se junački. Drhtao sam samo kad me niko ne vidi, zato sam veći deo –106–

vremena provodio sam. Znao sam da mi snimaju telefon, pa sam u razgovorima pomalo ogovarao Čedu, Bebu i Vesića, nedovoljno da ih naljutim, ali da ne pomisle da sam se uplašio. A, nije mi bilo lako, svi su me ostavili na cedilu. Šešelj se blagovremeno sklonio u Hag, a Toma u bolnicu. Šešelj se borio sa opasnom optužnicom, ali nisam znao kakva dijagnoza muči Tomu. Prvo su mi javili da je smešten na ginekologiju. Nisam poverovao. Šta će tamo? Ginekolozi se bave praktičnim oboljenjima, ne karakternim osobinama te vrste. Onda sam saznao da je otišao na operaciju hemoroida. Zahvat je bio delimično uspešan, odstranjeni su pravi šuljevi, ostali su samo neki današnji naprednjaci. Na udaru smo ostali samo ja i moja paranoja. Na sreću, sve se brzo završilo. „Sablje“ se sećaju samo njeni kreatori i žrtve. Kreatori su skrajnuti sa političke scene, pa nostalgično uzdišu za tim vremenom kad su hapsili i medijski žigosali sve koji im se ne sviđaju. Danas sa Čedom i Bebom normalno komuniciram, a Vesić mi je dobar drugar. Neke žrtve su sudskim procesima naplatile deo štete koja im je naneta, a ima i onih koji nikad neće uspeti da se operu od lažnih optužbi. Za razliku od „Sablje“, Đinđića se baš niko ne seća. Njegovi naslednici sad su moji prijatelji i saВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

SABLJA

radnici. Zajedno vedrimo i oblačimo Srbijom, vrtimo prazne priče o Evropskoj uniji koja nema alternativu i glasno ćutimo o bivšim vođama, oni su zaboravili Đinđića, ja Šešelja. S tim što su oni imali više sreće, Đinđić je mrtav, a ovaj moj ne samo što je još živ, nego mi i preti da će me zbog izdaje proganjati i iz groba. Međutim, više se nikoga ne plašim, sad imam Đilasa i Rakića da me čuvaju.

Simpatije Velike Britanije i Amerike osvojio je svojom naivnom neposrednošću, neiscrpnom željom za upijanjem novih znanja i simpatičnim načinom komunikacije. Iako je u novi vrli svet krenuo sa teretom nasleđenih i stečenih mana, svojstvenih naciji iz koje potiče, brzo je shvatio i prihvatio, pa čak i zavoleo, sistem zapadnjačkih vrednosti. Na primer, Pamelu Anderson. Isti ja! SAGDIJEV, BORAT – KazahIpak, njemu je bilo lakše da zastanski novinar koji je pre mene blista. Medijsku promociju mu je otkrio blagodati Zapada. omogućio Saša Baron Koen, a me-

Zasmejavaju Amerikance i Evropljane: Vučić i Borat

Историја једне опаке болести

– 107 –

SAGDIJEV, BORAT

ne forsiraju Miki Rakić i Dragan Đilas. Znam, nije ni njima lako, posao im je komplikovan. Neophodno je da me predstave kao modernog proevropskog demokratu, lišenog zabluda prošlosti, ali istovremeno kod domaćih glasača mora da se zadrži utisak da sam prosvećeni patriota. Pored toga, Borat je u osvajanje Zapada krenuo sa simpatičnim Amazatom Bagatovom, ja sa namrgođenim Tomislavom Nikolićem. Bez obzira na sve, ne zavidim Boratu. Naprotiv, pokušaću da sledim njegov primer. Već to radim, kao što se primećuje. SAHRANA – Nekrofilski običaj svečanog ukopavanja posmrtnih ostataka. U takvim prilikama, po pravilu se najveća pažnja poklanja sanduku, pa onda uplakanim likovima iz prvog reda, vencima, rakiji, itd. To je tako dok se ja ne pojavim. Onda ja postajem glavna zvezda. Zato volim sahrane. Malo koji pop je opojao toliko pokojnika, koliko ja. Dođem u svečanom odelu, da svi vide – u znak pažnje – teatralno isključim mobilni, skrhano pognem glavu, sporim korakom pratim kolonu i čekam da stignemo do rake. E, tu okupiram scenu i svi gledaju u mene, zaborave na mrtvaca, ucveljenu rodbinu i prijatelje. Glas drhti ali ne puca, suze su u očima, samo što ne krenu, rašire–108–

ne ruke vapiju zbog tuge što nam je sudbina otela tog koga nisam ni poznavao, ali za koga sam apsolutno siguran da je bio divna osoba koja je volela sve bližnje. Reči stižu jedna drugu, kao po koncu. Znam šta rodbina hoće da čuje i šta treba novinarima-lešinarima koji me uvek prate, na moj poziv. Publika me ponekad nagradi i aplauzom. Preteruju ljudi, dovoljan je poneki bolni jauk udovice, sina ili brata dragog nam pokojnika. Ipak, razumem ih, nije lako odoleti mom toplom, nadahnutom govoru. Siže sam smislio davno, sad ga samo nadograđujem i modifikujem iz tehničkih razlika, u zavisnosti od pola, godina i zanimanja osobe nad čijim grobom lelečem. Posebno inspirisan sam bio na sahrani Danice Šešelj. Poželeo sam joj laku zemlju i zahvalio se što nam je rodila Vojislava, najčasnijeg, najpametnijeg i najhrabrijeg Srbina. Tad su mi i suze krenule, ali, ko iz inata, nije se primetilo, padala je kiša. Isto to sam govorio na sahrani Ranka Panića, zahvaljujući se njegovoj od bola obnevideloj majci što nam je darovala novog velikomučenika, ubijenog cokulama Dačićevih policajaca. Kao što Danici Šešelj nisam ni posthumno rekao da joj je sin monstrum, ubica i lažov, tako ni Smilji Panić nisam objasnio zašto nisam imao vremena da posetim njenog sina u bolnici kad mu je još ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

SAHRANA

bilo nade. Nisam želeo da prisutne zamaram ličnim stavovima, a pokojnicima je ionako svejedno šta ja pričam. Sva ta iskustva, stečena na grobljima širom Beograda i okoline, iskoristiću za onaj glavni govor. Tomislavu. Već sam ga skicirao i narandžastim markerom podvukao nekoliko efektnih fraza, od kojih su dve na engleskom, zbog ambasadora koji će biti prisutni, a dve na ruskom, njemu za dušu, znam da bi to voleo. Moram da ubacim još desetak glagola i dvadesetak prideva, neka imena obavezno da preskočim, i biće bolje od pesme Stivija Vondera na sahrani Majkla Džeksona. Još samo da Toma uradi svoje, govornik je spreman. SAN – Mentalna, potpuno nevoljna i iracionalna aktivnost za vreme spavanja. Ja nikad ne spavam. Što znači da sam mentalno veoma aktivan, voljan i racionalan. Posebno kad su u pitanju vlast, pare i slava. Neprestano sam u budnom stanju. Moram tako, stranka traži da se neko brine o njoj, novinari zovu za izjave i intervjue, građani strepe šta će se desiti ako pokleknem i malo dremnem. Zato živim isključivo u javi, po ceo dan govorim, govorim i govorim. Pošto ne spavam, umorim se pa mi neke izjave malo liče na buncanje. Историја једне опаке болести

Snovi me, ipak, spopadaju iako ne spavam. Ima ih svakakvih. Više volim one lepe nego ružne. Na primer, otvorenih očiju, stalno sanjam Đilasa. On i ja sedimo u divnom restoranu, pa preko jastoga, kao pravi koalicioni partneri, ogovaramo Borisa i Tomu, dogovaramo poslove, delimo Srbijicu na vlastite feude, jednom rečju: uživamo do bola. Posle takvog sna, stvarnost mi izgleda ružičastija nego što jeste. Sledećih pola sata baš sam raspoložen, pa delim komplimente damama u kabinetu, čak i ne bežim od Dubravke Rodić, pišem atraktivnija saopštenja, sa 24,6 odsto imenica više nego obično, a ponekad mi dođe i da popijem čaj od kamilice, dupli. E, ima i onih drugih snova. Dovoljno je da se setim Tome Nikolića, Brane Crnčevića ili generala Delića, pa da se pojave košmari. U prvom, Toma, sa četničkom šubarom i zarđalom kašikom u ruci, gleda mapu Velike Srbije i kaže: „Stigli smo do Milvokija i Tokija, ali, majku mu, još je mala, moramo da jurišamo na sever, na Antarktik, nećemo se smiriti dok, za kralja i otadžbinu, ne oslobodimo ceo srpski globus“. A ja, mlad majore, stojim pored njega, na glavi mi NATO šlem, u ruci zvoni novi „blackberry 9500“, zove Štefan File, ali ne smem da se javim, nemam srca da mu kažem da je vojvoda Toma odlučio da odbije primirje sve dok u – 109 –

SAN

Hagu, glavnom gradu SAO EU (Srpska autonomna oblast Evropska unija) ne podignu spomenik našem predsedniku prof. dr Vojislavu Šešelju. Grozan san. Toma mi u njemu izgleda kao deža vi, ali brinem se – šta li znači onaj „blackberry 9500“. Kad čujem ili vidim Branu Crnčevića, nastane još gora noćna mora, ili, kako se to lepše kaže, nightmare. Sedimo, tako, u istom ovom mom kabinetu u Čika Ljubinoj 8. Na zidu, koliko se nazire iza Branine glavudže, kalendar. Na njemu slika nasmejanog Đilasa, piše: „Predsednik Srbije želi vam srećnu 2067.“ Kum Toni doneo nam ručak, neke NASA gelove sa ukusom kivija, za mene, i šljivovice, za Branu. Njih dvojica me teše, kažu: „Ne tuguj, 48. put nisi izabran za gradonačelnika, ali još si mlad, ima šanse...“ San bi se sigurno nastavio, ali na ovom mestu uvek briznem u plač i počnem da se tresem. Kasnije, kad dođem sebi, malo se priberem, pa shvatim da je ta scena, koliko god bila zastrašujuća, potpuno neostvariva. Jednostavno, ako uskoro ne dođem na vlast, a moram, neću imati s kim da grickam one astronautske proteine. Brana će svoju alavost odneti na raspolaganje nekom perspektivnijem sponzoru, baš kao i svi ostali paraziti. San o generalu Deliću nije bitan, –110–

traje tek 14 sekundi, u meri njegovog IQ-a. Dođe i prođe. Zaista, najlepše mi je kad sam budan. Toma ne sme ni da pomisli na svoje vojvodstvo, Brana pije običnu rakiju, Toni je, naravno, lep i mišićav, a general Delić jednako nebitan u svakoj verziji. Eh, još kad bih mogao i da na javi zadržim onaj „blackberry 9500“. Pa da se javim Štefanu, možda mu hitno trebam. SARADNIK – Primitivan ali veoma otporan mehanizam namenjen za privlačenje i trpljenje moje negativne energije, izliva besa i gneva. SAUNA – Prostorija u kojoj se mazohisti privikavaju na uslove koji ih čekaju u paklu. Visoke temperature pare pune mirisa borovine, kažu, na najbolji način čiste organizam od svih toksina. Iako su redovni tretmani veoma korisni za imuno-sistem, posebno u zimskom periodu, ne bi trebalo zanemariti kontraindikacije. Posledice se vide na mom kumu Toniju Nikoliću, naprednjačkom metroseksualcu broj 1. Pored teretane, salona za masažu i ostalih studija u kojima zateže svoje perfektno negovano telo, on redovno posećuje saunu. Tvrdi da mu vrelina od 115 stepeni iscedi ne samo otrove nego i stres koji akumulira druženjem sa mnom. Meni se čini da ta temperatura utiče i na odreВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

SAUNA

liko puta sam uspevao da stignem vrlo visoko, jednom čak do ministarske funkcije. Međutim, uvek bi se našao neko da mi kamen strovali nizbrdo. Nisam mnogo jaukao, uvek bih sa istim entuzijazmom počinjao posao ispočetka. Sve dok nisam upoznao Dragana Đilasa, savremenog i svemoćnog srpskog Zevsa. Pohvalio je moju posvećeničku upornost i lucidnost sa kojom sam birao najmanju kosinu za uspon ka vrhu, ali onda mi je otvorio oči na najgrublji način: “Vučiću, ne guraš pravi kamen”. Umesto radikalski crnog, dao mi je demokratsko-žućkasti, stoput SAVET – Prazna priča, to je lakši i mekši. Njega bez problema uglavnom sve što od mene može kotrljam prema Briselu, sve cupkada dobije svako kome treba po- jući usput. moć, makar i minimalna. SLUGA – Nebojša Stefanović –

đene organe. Recimo, mozak. Tačno mogu da ga zamislim kako, mišićav i preznojen, u najnovijem modelu D&G sportskih gaća, sedi sa „Patek Filipsovim“ satom na desnoj ruci i merka polovnjače koje žele da izgledaju kao tinejdžerke. A u glavi mu vri, vri, vri... Dok ne prokuva. Nije to velika šteta, kasnije može da se hvali da mu je mozak skuvan, više nije sirovina. Iako ne posećujem saunu, priznajem da mi prijatnije izgleda tretman koji primenjuje kum Toni, nego onaj prof. dr V. Đukanovića, koji, preko leta, koristi GSP-ovu državnu saunu sa penzionerskom aroma-terapijom.

SIZIF – Nesrećnik koji se zamerio bogovima. Zbog brojnih prevara, osuđen je na uporno i uzaludno guranje kamena uzbrdo. Svaki put kad bi se primakao vrhu, kamen bi se skotrljao. Pravi Sizif, sin Eolov i Enaretin, beznačajni je grčki mit. U srpskoj varijanti, ta zla sudbina je zadesila mene, sina Vojinog i Tominog. Punih 15 godina sam radikalski kamen gurao prema vrhu srpske političke scene. Posao sam shvatao vrlo ozbiljno, nisam štedeo snagu. Ni protivnike, bilo da su iz moje ili neke druge stranke. NekoИсторија једне опаке болести

odvratan, bez dostojanstva, morala, obaveza prema istini i pravdi. Dakle, idealan. Za mene. SNEG – Mudro zbori Brana Crnčević: „Neka se otopi sneg, da ne otkrije trag“. To je potrebno i njemu i meni. SNS – Srpska napredna stranka, deoničarsko trgovačko preduzeće specijalizovano za prodaju zabluda i reciklažu liderskih biografija. Vlasnički udeli su raspoređeni vrlo korektno, Tomislavu Nikoliću 50 odsto, meni 109 odsto, a ostali neka se snađu. Statut firme je – 111 –

SNS

usklađen sa zahtevima osnivača, domaćih tajkuna i stranih diplomata. U najboljoj tradiciji liberalnog kapitalizma, SNS posluje u skladu sa aktuelnim zakonom ponude i potražnje. Bogat asortiman lepršavih parola već je naišao na odličan prijem lakovernih mušterija. Početni uspeh, precizno izmeren anketama koje sam skupo platio „Strateškom marketingu“, uliva argumentovanu nadu u skori dolazak na vlast. Mom optimizmu nikakva realnost ne može da se odupre. Dve godine od osnivanja SNS, možemo da konstatujemo da je najveći deo posla urađen. Formirani su organi stranke, Nikolić je izabran za predsednika, ja za njegovog zamenika. Tako trenutno stoje stvari. Iako mi se čini da bi on hteo da doživotno ostane na mestu šefa. Nema veze, ako mu ne bude dug mandat, neće biti velike štete. Pa, svi znaju da sam ja glava stranke. Nikolić je, recimo, rep. Bez repa se, jelte, može. Bez glave, ne. Svoj razvoj stranka bazira na večno mladim i davno kompromitovanim kadrovima, čije vreme tek dolazi: Božidar Delić, Dobrivoje Budimirović Bidža, Indira Radić, Brana Crnčević i mnogi drugi. Pored njih, visoke pozicije su dobili i neki istaknuti likovi sa kojima se bave razna tužilaštva i sudovi. Možda oni i jesu bili lopovi i razbojnici, ali samim učlanjenjem u SNS –112–

stekli su status poštenih i uglednih ljudi. Uostalom, ne vidim ništa loše u tome što svoju ekipu pojačavam igračima sa optuženičke klupe. Zašto da završe u zatvoru, pa da sutra nema ko da vodi državu? Kažu da su kod nas utočište našli i mnogi pravi ludaci. E, to nije istina. Ako ih ima, oni ništa ne umišljaju, uskoro će zaista da budu ministri, direktori, upravnici. Kako kadrovima, tako se ponosim i programom. Nisam ga čitao, ali stranci kažu da je odličan, pomalo patriotski ali u srži evropski i demokratski. Kao pravi zaštitnici nacionalnih interesa, odlučno tvrdimo da se nikada, ni po koju cenu i ni pod kakvim pritiscima, nećemo odreći Kosova i Metohije. O Beogradu već možemo da pregovaramo. Ionako će nam, čim nas prihvate u Evropskoj uniji, glavni grad biti Brisel. Naš primarni zadatak je upravo učlanjenje u evropsku porodicu naroda. Od Velike Srbije i drugih ciljeva smo odstupili, ali od ovoga nećemo ni za sto godina, makar se EU do tada raspala. Sve će biti lakše kad dođemo na vlast. Dok se to ne desi, prinuđeni smo da predvodimo opoziciju. To nije lak zadatak. Prvo moramo da procenimo koje stranke su zaista opozicione, pa da se dogovorimo oko formiranja zajedničkog fronta i načina borbe protiv režima, iako ne znam čemu sve to. Mi smo, naВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

SNS

prosto, predodređeni da vodimo Srbiju u budućnost. Uradili smo sve što se od nas tražilo, sad nam ostaje samo da čekamo da vreme učini svoje, pa da, odmah posle sledećih izbora, napravimo koaliciju sa mojim drugarima Mikijem Rakićem i Gagijem Đilasom. SPAS – Samo ja mogu da spasim Srbiju. Imam odličan, detaljno razrađen plan i program za to. Sreću. Ako mi se posreći pa dođem na vlast, uradiću sve što prethodni vladari nisu uspeli – uzeću kredite, rasprodaću tuđe fabrike, kompjuterski precizno ću nacrtati puteve, mostove, škole i obdaništa, a tu i tamo ću izgraditi poneki pravi zatvor, njih nikad dosta. U ministarstva, agencije i upravne odbore zaposliću funkcionere moje stranke, engleski će postati zvanični jezik a svi mediji će morati da liče na „Pravdu“. To garantujem! Pod uslovom da se dočepam vlasti. A ako ipak, ni tada, ne spasim celu Srbiju, spasiću sebe. To garantujem bez uslova. SPLETKA – Naučna disciplina na kojoj se zasnivaju politika, ekonomija, novinarstvo, kao i svi ostale društvene aktivnosti. Dakle, ja sam vrhunski naučnik. Zahvaljujući mom posvećeničkom pregalaštvu, srpska, regionalna i evropska politička scena obogaćeИсторија једне опаке болести

ne su sa nekoliko izuzetnih patenata te vrste. Na svakom eksperimentu radim vredno i predano, ne birajući sredstva. Mogao bih u nedogled da nabrajam bisere iz svoje kolekcije spletki i intriga, ali, pošto sam neverovatno skroman, ovom prilikom ću istaći samo primer multinacionalnog i multimedijalnog karaktera. Pred put u Brisel, na nezvanični ali veoma značajni sastanak sa Štefanom Fileom, mojim dragim prijateljem i komesarom za proširenje Evropske unije, u beogradske medije sam plasirao navodno tuđu tvrdnju da je Vojislav Šešelj naručio ubistvo Tomislava Nikolića. U prvi mah, niko nije reagovao na željeni način. Mediji su bili rezervisani (eto kakvo nam je istraživačko novinarstvo), politikanti iz konkurentskih stranaka su ćutali, Šešelj se, kao što je očekivano, pritajio. Samo se Tomislav Nikolić istraumirao. Upomoć je zvao Tadića i Dačića, a meni je rekao da će promeniti ime, pustiti brkove, ofarbati kosu i sakriti se u jednu od 46 soba svog novog stančića, neće ga naći ni žena mu Dragica. Nisam ga mnogo smirivao, iskrenije drhti i muca kad nije upućen u detalje moje igre. Da bih isterao na čistac Šešelja, moju glavnu metu, u medijima sam stidljivo pretpostavio mogućnost da je poruku iz Haga, budućem atentatoru mogla da donese – 113 –

SPLETKA

njegova supruga. Znao sam da će Šešelj reagovati naivno, baš kako meni treba. Odmah je iskoristio pojavljivanje na optuženičkoj klupi plemenitog Haškog tribunala i otkrio da lažem. Uzvratio sam mu žestoko, tvrdnjama da je monstrum i ubica. Svi su primetili da su moje i tuđe optužbe na Šešeljev račun potpuno besmislene. Kao, on je najčuvaniji čovek na planeti, 24 sata dnevno se kamerama i mikrofonima prati svaki njegov pokret, svaka reč. U takvim uslovima ne može da naruči ni toalet papir da se ne zna, a kamoli atentat na nekoga. Da, pa šta? Nije bitna istina nego moja namera da nemilosrdnom polemikom svima, a naročito dragom Štefanu Fileu, javno pokažem koliko je moja mržnja prema Šešelju iskrena i ozbiljna. Što sam hteo, to sam postigao. Posle ove spletke, strani ambasadori me nikad više nisu provocirali pitanjima da li sam u kontaktu sa Šešeljem i da li postoji mogućnost da se nekad, iz privatnih ili političkih razloga, pomirimo i sarađujemo. Sad je svima jasno da sam zauvek izabrao svoj put, put u Evropsku uniju i, što je još važnije, na vlast u Srbiji. Šešelj, kao i svaka meta kad je pogođena, nije zadovoljan rezultatom moje spletke. Ja jesam, a meni je samo to bitno. –114–

SPO – Pokojni Srpski pokret obnove. Danas to udruženje ljubitelja lika i dela Vuka Draškovića ima više ministara nego glasača. Kad Srpska napredna stranka propadne, nadam se da ćemo i mi, makar posthumno, još neko vreme, kao sada SPO, ostati na vlasti. SPOMENIK – Iako sam još mlad i talentovan, već sam zaslužio da mi Srbi dignu spomenik. Kad sam bio na vlasti, kao Miloševićev ministar, nisam uspeo da dovoljno pomognem u očuvanju Kosmeta, ali bar sam oslobodio nekih sto kvadrata u Beogradu (na šta su me kasnije naterali da platim mizeran porez na ekstraprofit). Izgubili smo Peć, Prizren i Dečane, ali ja sam dobio stan u kome se nekad toliko srbovalo da se činilo da je i Tirana deo Velike Srbije (sad se evropeizuje, pa sve trešti od „how do you do“). Dalje, doneo sam zakon o informisanju, po kome su likvidirani mediji koji su pisali loše o meni i mojim pajtašima. Da nije tog diktatorskog akta, novinari kasnije ne bi znali da u pravoj meri cene slobodu. Dakle, i to sam učinio za opšte dobro, a na sebe preuzeo teret nikakve odgovornosti. Ima toga još, ali stidim se da nabrajam, da ne ispadne da se hvalim. Zato zaslužujem spomenik. Po svojoj meri. U natprirodnoj veličini. Nešto kao beogradski Pobednik. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

SPOMENIK

Samo sa gaćama, da ne pukne bruka. Baš tako, sa visokog postolja, rukom pokazujem građanima – napred, prema Briselu. U kamen, pored mog imena, može da bude uklesano bilo šta, samo neka je na engleskom. Moram još da smislim šta da radim sa golubovima, ne smem da im dozvolim da mi glavi rade isto ovo što ja sad svima radim.

ili od koga nemam koristi, sami se nude. Pa, gde to još ima? Samo Srbi mogu da ćutke podnose tragediju koju im kreiraju ovako komični likovi poput mene. Njihov život se svodi na krkanje svinjetine i kajmaka, opijanje šljivovicom, rasprave o Partizanu i Zvezdi, Vendi i Ekremu, brinu ih kvote u Meridijanu i loša forma Vejna Runija, presrećni su što uz deterdžent dobiju Zdravka Čolića da im peva, nemaju vremena da uz napor slušanja mojih marketinških fora ulože i napor razumevanja. Uvereni da su svi političari isti, pomirili su se sa sudbinom, ne plaše se budućnosti, znaju da je nemaju, pa računaju da im dođe na isto ko god da je na vlasti, Đilas ili ja. Ne žalim se, dobro da je tako, zato je Srbija obećana zemlja. Uvek sve ostane na praznim obećanjima. Zbog toga mogu da im nudim Veliku Srbiju, od Tokija do Milvokija, glasaće za mene. Mogu i da se zalažem za hapšenje i izručenje Haškom tribunalu svakoga ko je pominjao Karlobag-OgulinKarlovac-Viroviticu, opet će isti nesrećnici da me podržavaju. A ja? Ja se ne menjam, uživam na vrhu deponije, tu sam kao svoj na svome.

SRBIJA – Genetska deponija. Idealno mesto za mene. Imao sam sreće da se rodim u Srbiji, a kad dođem na vlast, imaću i sve ostalo. Samo ovde, pred očima ovih divnih birača, mogao sam nekažnjeno da izdam sve koji su mi 15 godina verovali, prisvojim poslaničke mandate tuđe stranke, okrenem priču naopako, razgolitim i najintimnije sitnice, i sve to uz kuknjavu nad samim sobom. U svakoj normalnoj državi bio bih razapet na stub srama, karijera bi mi bila zapečaćena, ne bih mogao da se učlanim ni u šah-klub. Srbija je moj Diznilend, ovde mogu sve, ne ograničavaju me čak ni zakoni fizike, a kamoli morala. Izdao sam svoje najbliže, a aplaudiraju mi i oni najdalji. Dokazao sam da lažem, svi mi veruju. Očigledno je da me zanima samo lični SRCE – Mišićna pumpa koja ritinteres, imam opštu podršku. Varam koga stignem, svi žele da bu- mičkim kontrakcijama omogućava du sa mnom. Spreman sam da protok krvi kroz organizam. Periuništim svakog ko mi nanosi štetu kardijum, atrijum, ventrikule i sep– 115 – Историја једне опаке болести

SRCE

tum, sve to zajedno, nema ni pola kilograma, a stvara mi ozbiljne zdravstvene probleme. Zato ne volim ni da se setim tih, tehničko-medicinskih, karakteristika srca. Draža mi je priča o emocijama koje se pripisuju tom sunđerastom organu. Koje nemam, osim u političkim parolama. Svi, čak i Đilas (hvala mu), odali su mi priznanje za izborni slogan „Svim srcem“. Lepo zvuči, ništa ne znači. Tomislav Nikolić je malo kvario ugođaj, kad on pomene srce, svi osete aritmiju. Zato sam ja briljirao. Pesnicom čuknem grudi, izbečim se, pa sa najveselijim osmehom pozovem birače da glasaju „Svim srcem“. Ko da odoli? A odoleli bi da sam, daleko bilo, pozivao da se odlučuju „svim mozgom“. Bilo bi dovoljno da se prisete Tomine i moje prošlosti, pa da im prorade moždane vijuge i rukama narede da zaokruže Demokratsku stranku. Da ne bih rizikovao, pozivao sam se na emocije koje nemam, a ne na mozak koji mi je u odličnoj formi. I za sledeće izbore moraću da smislim neku caku sa emocijama. Mogao bi to da bude spot u kome neki, recimo, zidar uđe u kafanu i pita konobaricu: „Zlato, imaš li ladno pivo?“ Ona, sa osmehom, odgovara: „Imam, ladno ko srce u Vučića“! Smisliću nešto u tom fazonu, ali sa manje istine. –116–

STEFANOVIĆ, ANA – Primitivna, pokvarena, podla, zla, odvratna. Pred njom je, dakle, briljantna karijera u Srpskoj naprednoj stranci. STRANKA – Kompleksna ali homogena organizacija čiji pripadnici imaju zajednički plemeniti cilj – da otmu što više para. Na srpskoj političkoj sceni postoje samo dve prave stranke – Demokratska i Srpska napredna stranka. Samo one imaju programe i ljude (Đilasa i mene) koji mogu da smisle lepe parole pomoću kojih će ispuniti gorenavedeni zadatak. Samo naše dve stranke imaju snagu i podršku građana Srbije i Evropske unije da sprovedu sve što se od nas traži. Mi ćemo uzimati još veće kredite i donacije, delićemo ih pošteno, pa ko koga prevari. Rasprodaćemo i ovo malo preostale državne imovine, obezbedićemo mir u regionu, podići ćemo domaću privredu za celih 0,01 odsto, a socijalna pravda biće nam na prvom mestu, omogućićemo potpunu ravnopravnost radnika i prosjaka. To mogu da realizuju samo naše dve stranke. Ostale su višak. Naravno, sve to bi mogla da uradi Srpska napredna stranka i sama. Za kratko vreme smo pokazali da nas ne zanima nikakva ideologija, nemamo stav ni o jednom bitnom pitanju, ne nudimo nikakva rešenja, stalo nam je samo da dođemo na vlast. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

STRANKA

Ali isključivo demokratskim putem. Mi mnogo volimo demokratiju, tako i funkcionišemo. U SNS se sve odluke, bez obzira na njihovu važnost, donose uz besprekorno poštovanje demokratske procedure. Recimo, kad ja nešto naredim, svi u stranci imaju pravo da se slobodno odluče da li će za to da glasaju dizanjem leve ili desne ruke. Takođe, svi imaju pravo glasa. Skoro svako moje naređenje izazove krikove i urlike, što ne smatram odmerenim ali tolerišem. Naravno, kao i ostale, tako i naša stranka ima kadrovske probleme. U njoj se okupilo mnogo onih koji su još sveži, nisu naučili da unutar stranačke strukture uživa samo nekoliko najistaknutijih funkcionera (Toma i ja), dok ostali moraju da čekaju svoj red. Međutim, to me ne brine, vremenom će sve doći na svoje mesto. Čim ja dođem na vlast. STRES – Uobičajena posledica komunikacije sa mnom. To stanje intenzivne napetosti i trajno povišene temperature nerava, kako je na naučnoj osnovi dokazao dr Đukanović, u značajnoj meri utiče na pravilan evropski razvoj ličnosti. U prvom stadijumu, pojedinac izložen stresu oseća neprijatan pritisak u potiljku i slabost izazvanu smanjenim protokom kiseonika. Kao nuspojave, primećeno je povećano znojenje, facijalni tikovi, Историја једне опаке болести

mucanje, klimanje glave i neurotično kolutanje očima. Međutim, ukoliko objekat dobro podnese tu fazu, u sledećoj dolazi do olakšanja. Mucanje i buncanje ostaju, ali pred njim se otvara mogućnost da postane deo mog tima, član kabineta, pa čak i Glavnog odbora SNS. SUBOTIĆ, STANKO – Kriminalac, švercer, narko-diler, ubica, moj poslovni partner. Kad sam prvi put čuo da postoji Stanko Subotić, on je već imao status uglednog biznismena. U decembru 2002. u Ubu, njegovom zavičaju, na promociji knjige „Stanko Subotić Cane Žabac, kralj duvanske mafije”, javno sam se zapitao: „Odakle Subotiću sve to što ima i čime se bavi? Koju je to školu završio pa toliko zna, pa toliko ima? Šta to toliko radi? Ništa, osim što se bavi švercom duvana, švercom narkotika i time ubija ljude, što je mnogo gore od svega.” Kao pravi radikal, šešeljevski jasno i odlučno, ukazivao sam na potrebu borbe protiv mafije: „Mafija ubija ljude, uništava život u Srbiji. Svako bi mogao da živi makar malo bolje, da ne kažem mnogo bolje, da smo u stanju da uništimo Stanka Subotića Caneta Žapca, Jovicu Stanišića, njegovog prijatelja i nalogodavca, i njihove mafijaše koji su odgovorni gotovo za sva ubistva u poslednjih deset godina. Znam da je neke ljude strah da o tome – 117 –

SUBOTIĆ, STANKO

Stanko Subotić: Nekad je bio ubica, sad je poslovni partner

pričaju, neke je strah da to slušaju, ali to je tačno. U Srbiji se dešava da neko nekoga seče na komade, da mu delove tela baca u kese, a zatim u Dunav. Mi to moramo da sprečimo, inače nam opstanka nema.” Danas, Stanišić se u Hagu brani od optužbi za ratne zločine, a Subotić je na poternici kao prvooptuženi za šverc duvana. Na njegovu sreću, strane države ga ne hapse i ne izručuju Srbiji jer ga optužnica tereti za delo koje ne poznaju njihovi zakoni. (U Moskvi su ga dva meseca držali u ekstradicionom pritvoru, ali na kraju je pušten na slobodu. Doduše, moja „Pravda” je –118–

objavila samo da je oslobođen, ne i da je pre toga pritvoren. Eto kakvi su novinari, slušaju moja naređenja, sram ih bilo). Da tužba drugačije kvalifikuje šverc duvana, odavno bi se družio sa Mrgudom i ostalim likovima iz „Mreže”. Sa bezbedne udaljenosti, gospodin Subotić povremeno šalje saopštenja u kojima za sva zlodela optužuje kompletan politički i tajkunski vrh. Retorika mu je ista, dosledno menja samo imena. Kao što mu je nekad bio kriv Šešelj, kasnije Koštunica, sada su Tadić, Mišković i Beko. Mene ne pominje. Ne ljuti se što sam ga nekad nazivao švercerom, ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

SUBOTIĆ, STANKO

narko-dilerom i kriminalcem. Kad sam pokrenuo „Pravdu”, njegovu „Futuru” sam angažovao za generalnog distributera. Od tada lepo sarađujemo. Iako se ne viđamo. A ako se i vidimo, to ne može da se dokaže. Pa, ko bi verovao Ratku Kneževiću? Uostalom, šta nekoga briga sa kim se ja viđam u pariskom Ricu? Ja sam mali, skromni opozicioni lider, ne mogu da rešavam ni svoje a kamoli tuđe probleme. Tako je danas, a šta će biti sutra, kad dođem na vlast, tek će da se vidi. Koliko ja poznajem sebe, sve je moguće. Možda prekvalifikujem optužnicu, pa omogućim njegovo hapšenje, a možda mi pravda bude značajna samo u obliku mog dnevnog lista. Rano je da o tome razmišljam, ionako će i tu moju odluku doneti neko drugi. SUDBINA – Od nje niko ne može da pobegne. Kažu da sam zao, podao, kvaran kao šupalj zub, izdajnik, strani špijun, ovakav i onakav. Možda su i u pravu, ali nisam ja kriv, takva mi je sudbina. SUJETA – Moja omiljena ljudska mana. Ako neko zatraži da mu pomognem, da mu dam pare ili određenu funkciju, ja mu sve obećam, uz popriličnu dozu laskanja. Kasnije, kad ode, njemu lepo a ja se rešio muke. Podilaženje sujeti takođe daje izvrsne rezultate kad nekoga nagovaram da uradi nešto što nema veИсторија једне опаке болести

ze sa zdravim razumom. Sa malo osmeha i isto toliko krupnih reči, u bescenje kupujem svakog cicibana koji se nada da zaista mislim to što govorim. Poznat mi je taj osećaj, i mene su tako kupovali, nekad Šešelj, danas Đilas. SUJEVERJE – Naučno potvrđena besmislena verovanja da su događaji u budućnosti uzrokovani određenim radnjama koje samo na prvi pogled nemaju nikakve logične veze sa posledicama. Kao što tvrdi dr J. Joksimović u svom doktoratu „Strahovi i nade moje babe Cice”, sujeverje nam pomaže da u svakodnevni haos unesemo privid reda. Kad sam ja u pitanju, red mi ne treba, najbolje se snalazim u haosu. Ipak, primenjujem određene naučne rituale koji mi ulivaju neophodnu dozu optimizma. Svako jutro ustajem na desnu nogu. Te desničarske navike se ne odričem jer me podseti na radikalski teret koga sam se rešio kad sam postao Evropejac. Onda, u kupatilu, pred ogledalom, prvo liznem levi kažiprst pa zaližem levu obrvu, da mi tople i suzne oči dođu do izražaja. Pre nego što izađem iz kuće, proverim da li mi se u novčaniku nalazi Đilasova slika, talisman protiv svih uroka. Ako je tu, spreman sam na sva iskušenja. U kabinetu, pazim da mi kum Toni ne preseče put. Kad se to do– 119 –

SUJEVERJE

godi, dva sata me prati maler, paralizuje mi se centar za smišljanje intriga, pa patim. Takođe, izbegavam Zlatu, posle razgovora sa njom glava mi zuji, pričinjava mi se da čujem glas Šaka Polumente. Vlada Đukanović mi nepogrešivo izmaleriše svaki tiket, padnem i kad se kladim na Čelsi protiv Sanderlenda. Samo od uroka koji izaziva prisećanje ili, još gore, susret sa Branom Crnčevićem, spasa nema. Sve je uzalud, i zečja šapa, i detelina sa četiri lista, pa čak i ljubljenje one prelepe slike iz novčanika.

koji zbog mene i danas pate i imaju košmare, ali ne marim. Briga me, neka stradaju kad su bili toliko glupi da mi veruju. Ne plašim se ni upozorenja Tomislava Nikolića: „Haške sluge, oni koji pišu putne naloge za Hag, oni koji odobravaju gorivo za avione kojima se srbetina vozi u Hag, neka se dobro zamisle. Barem uveče, kad su kod kuće, neka pogledaju u svoju suprugu i svoju decu i unuke. Ako se suoče sa sobom i svojom porodicom, naći će pravi put. Ali, za haške sluge u Srbiji ostalo je vrlo malo vremena.” Ozbiljno sam, kao i Toma, shvatio pretnju suočenjem sa samim sobom. Zamislili smo se i doneli pametnu odluku da se brinemo samo za sebe i svoje porodice. Neka srbetina putuje u Hag, nama trebaju stanovi, automobili, pare, vlast i slava. Sad sa haškim slugama pozivamo Ratka Mladića da se preda, vreme je da se suoči sa pravdom koja će mu presuditi za sve što je radio i u čemu smo ga mi podržavali. Svako mora da se suoči sa svojim greškama. Svako, osim mene.

SUOČENJE – Neprijatna situacija koja nastaje susretom sa nekim problemom, neprijateljem ili, što je najgore, sa vlastitom savešću. Sa problemima lako izlazim na kraj, čim se pojave gurnem ih pod tepih ili nežnim urlanjem posavetujem Nebojšu Stafanovića da ih reši kako zna i ume. Muku sa starim neprijateljima sam prekratio na najjednostavniji način – pridružio sam im se. Bivši prijatelji, saradnici i saborci nisu bitni, njih sam ostavio u prošlosti, oni ne mogu da mi nanesu bilo kakvu štetu. Svaka gola i hladna istina koju kažu o meni, potpuno je beznačajna u odnosu na moje nakinđurene vrele ŠAKA – Mene niko ne drži u šalaži. A kako da se suočim sa vlasti- ci. Jedni me se plaše, a drugima se tom savešću kad je nemam? Pone- gadi i sama pomisao na to. ŠERIFOVIĆ, MARIJA – Upokad se setim nekih od likova kojima sam napravio haos u životu, trebljena, odbačena, zaboravljena. –120– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

Š

ŠEŠELJ, VOJISLAV

ŠEŠELJ, VOJISLAV – Otelotvoreno zlo. Kriv je za sve nesreće sveta. Potopio je Atlantidu, zakivao je eksere na Golgoti, organizovao pobunu protiv Julija Cezara, osnovao inkviziciju, izazvao erupciju Vezuva, potpalio lomaču pod Galilejem, lagao je Kolumba da je Zemlja ravna ploča, doneo zarazne bolesti među Asteke, istrebio Sijukse i Komanče, gurnuo je santu leda pred Titanik, izmislio iperit, savetovao je Adolfa da napusti slikarstvo i uđe u politiku, lično je pilotirao “Enola Gejom” nad Hirošimom, podigao je zid u Berlinu, dao je metke Liju Harviju Osvaldu, oborio je Čelendžer, stisnuo je neko dugme u nuklearki u Černobilu, osnovao je Al Kaidu i naredio Bin Ladenu da sruši njujorške kule, u svojoj batajničkoj laboratoriji napravio je virus prvo ptičijeg, a onda i svinjskog gripa, ukrao Dejvidsonov lek protiv raka. Najviše jada je zadao Srbima. Zna se da je godinama rušio Skadar na Bojani, sam je dezertirao iz Kosovskog boja ali je, pre toga, nagovorio Miloša Obilića da izazove međunarodni incident i izvrši sramni atentat na sultana Murata, izdao je Karađorđa i naoštrio sekiru Novaka Novakovića, baš kao što je mladom Gavrilu rekao da iz principa ubije austrijskog prestolonaslednika Franju. Sa Mošom Pijade u Sremskoj Mitrovici je prevodio Kapital na srpski, a kasnije u ZeniИсторија једне опаке болести

ci, kad se odrekao komunizma, vraćao ga je nazad na nemački. Istovremeno je radio za UDB-u, KGB, Mosad i, naravno, CIA. Matori Momčilo Đujić mu je dao čin vojvode, kojim je on kasnije zarazio mnoge istaknute demokratske funkcionere Srpske radikalne stranke. Učestvovao je u pravljenju zločinačke organizacije koja je za cilj imala formiranje nekakve Velike Srbije. Poveo je bratoubilački rat protiv Hrvata i Bošnjaka. Bombardovao je Zagreb i kreirao genocid u Srebrenici. U Vojvodini je klao Hrvate zarđalom kašikom, kako se ne bi otkrilo da li su umrli od posekotina ili od tetanusa. Sa Slobodanom Miloševićem je napravio crno-crveni režim koji je naterao milosrdne prijatelje iz NATO saveza da nas malo bombarduju. Dobrovoljno je pobegao u Hag da bi se sklonio od “Sablje”, pa se tamo skriva već osam godina. Što je najgore, Dubravki Rodić je rekao da su joj pesme super, samo neka nastavi da ih piše. Za sve to ne samo da imam dokaze, nego i svedoke. Tomislava Nikolića, na primer. Na kraju, a to mi je najvažnije, Vojislav Šešelj je kriv za najveće zlo – nije me sprečio da postanem ovakav kakav sam danas. Neko će reći da sam, s obzirom na moj karakter, i ovakav dobro ispao, ali ne verujem u to. Siguran sam da sam mogao da budem dobar pravnik ili – 121 –

ŠEŠELJ, VOJISLAV

V. Šešelj: Šarplaninci su mu verni, nisu kao neke džukele

prevodilac, pošten radnik na građevini, drvoseča, marketinški stručnjak ili obični proleter, tih i skroman. Mogao sam da živim kao normalan čovek, a pogledajte kakav sam postao. Da Šešelj nije kontrolisao moju depresivnu jurodivost i da nije ulagao u mene, i strpljenje i pare, sigurno ne bih bio ovakav. Sa istančanim osećajem za pravdu i istinu, odmah sam, čim sam se učlanio u SRS, shvatio u kakvo sam se zlo upustio. Međutim, navikao sam se, pa mi je bilo i lepo, naročito dok sam, kao šef Miloševićeve propagande, bio glavni urednik svih srpskih medija. Za sve –122–

zločine koji su se tada dogodili imam odličan alibi – i ja sam bio žrtva. Šešelj me toliko izmanipulisao da sam pristao da od Srbije, u vreme dok je ona gubila Kosovo, uzmem stančić od stotinak kvadratića. On je smislio i napisao moj zakon protiv medija, ali to tada nisam smeo da otkrivam, da me ne potcene domaći izdajnici i strani plaćenici, za koje sam tek naknadno otkrio da su čestiti Evropejci, slični meni. I kasnije, posle Petog oktobra, Šešelj je hipnozom uticao na mene. Iako sam hteo da razotkrijem njegovo zločinačko delovanje, javno sam govorio da je on najveći ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

ŠEŠELJ, VOJISLAV

srpski heroj kojeg je “njegova država bez krivice osudila na političko tamnovanje, a protiv koga lažni postupak vode oni koji su njegovu i našu zemlju bombardovali, decu nam ubijali i otimali teritoriju”. Divio sam se njegovom slobodarskom duhu, odvažnosti i snazi “kojima nas je sve postideo” dokazujući da je njegova borba u “kafkijanskom procesu u Hagu, u stvari, borba za Srbiju i njenu budućnost”. Danas je svima jasno da ja to nikad ne bih izjavljivao da nisam bio pod uticajem njegove crne magije. Vrteo me kao neku debeljuškastu vudu lutku, gurajući me u sukobe sa domaćim vizionarima poput Đinđića i Tadića, i, što je još gore, protiv prijatelja iz Brisela i Vašingtona. Svaki put kad bih zaustio da pohvalim stavove Evropske unije, Haškog tribunala i demokratskog režima u Beogradu, iz mene su izletale njegove optužbe protiv neokolonijalnih imperijalista, belosvetskih diktatora i njihovih kvislinških marioneta koje su spremne na sve samo da bi, zarad punjenja svojih džepova, ostale na vlasti. I iz ćelije u Ševeningenu, šest godina je upravljao sa mnom, sprečavajući moje evropske kapacitete da izbiju na videlo. Na sreću, u moj život je, polako i dostojanstveno, ušetao Dragan Đilas, onako pametan, uspešan, lep i bogat. Iako sam se, zbog učestalih izbornih poraza, povukao u sebe, on Историја једне опаке болести

me pronašao i odmah prepoznao demokratu koji čuči zarobljen u meni. Human, kakav je, skinuo mi je radikalske okove i dozvolio da sad budem njegov rob. Kako i ne bi, kad je pametno procenio da samo ja mogu uništiti SRS, razbucati srpsku opoziciju i nezadovoljne, opljačkane i ojađene birače prevesti žedne preko vode. Odlično se snalazim u toj ulozi. Ne samo što mi je lepo, nego nije ni teško. Svi su mi oprostili šešeljevsku prošlost, zaboravili su posledice mog ministrovanja, uništenje Ćuruvijinih novina, progon neistomišljenika, optužbe protiv EU, SAD i NATO-a, nikog nije briga kako sam došao do stana i zamka u Jajincima, sve sa vinskim podrumom. Umesto ratnog zločinca iz Haga, sad iz mene progovaraju žuti vladari iz DS-a i prijatelji iz najmoćnijih ambasada. Monstruozni Šešelj se zavukao u mišju rupu. Zauvek je nestao sa srpske političke scene. Osim ako se ne vrati iz Haga. A, šta će tada biti, ne smem ni da zamislim. Ne zato što nisam hrabrar, nego zato što se plašim. ŠIZOFRENIJA – Nisam podeljena ličnost, to tvrdimo i ja i Alex the Vucich. Obojica smo na internetu tražili stručno tumačenje i uverili se da smo medicinski sasvim u redu. Gospodin Gugl tvrdi da šizofrenija – 123 –

ŠIZOFRENIJA

oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih od umišljenih doživljaja, ometa logičko razmišljanje i normalne osećajne doživljaje prema drugim ljudima. Takođe, promene u psihi utiču na iskrivljavanje mišljenja, zapažanja i afektiviteta. Bolesnik gubi vlastite osobenosti, identitet i svoje ja. Simptomi su: halucinacije, sumanute ideje, nedostatak volje i depresija. Kao što se vidi, to sa nama, sa Alexom i sa mnom, nema nikakve veze. Dobro, možda izgleda kao da ne razlikujemo našu opozicionu realnost od umišljenog osećaja vlasti do koje samo što nismo došli, pa je normalno što nam to utiče na logičko razmišljanje i povremeno izaziva histerično afektiranje. Međutim, ne samo što nismo izgubili svoje ja, nego ga nikad nismo ni imali. Nije nam trebalo, uvek smo imali nečije tuđe, ranije Šešeljevo, sad Đilasovo. To ne znači da upadamo u krizu identiteta. Znamo mi ko smo, iako imamo i neke osobine Staljina, barona Minhauzena, pa i grofa Obretkovića. Priznajemo da smo malo pretrnuli kad smo pročitali spisak simptoma. Svaki put kad vidimo Branu Crnčevića, čini nam se da haluciniramo – kako je uspeo da se izvuče iz urne? Isto tako, mislili smo da haluciniramo kad nam je Toma Nikolić rekao da je završio fakultet. Što se tiče depresije i nedostatka –124–

volje, to nije izazvano šizofrenijom već okruženjem u kome se nalazimo. Pa, i najveći optimisti bi pali u bedak kad bi morali da se viđaju sa Džonijem Cicijom, Ducom, Jacom i Đukom. Zbog tih uticaja, povremeno nam se potkrade i neka zaista sumanuta ideja. Recimo, nameravali smo da Tomu naučimo da govori engleski. Uostalom, ti simptomi nisu nikakav dokaz. Upravo obrnuto. Svaki normalan evropski demokrata mora da bude bar malo podvojen, da ne kažem dvoličan. Kad ne bih bio takav, ne bi bilo ni Alexa the Vucicha. Ko bi me onda voleo? ŠTEDNJA – Izuzetno značajna disciplina koja ne samo što pomaže u sticanju materijalnih sredstava nego i pozitivno utiče na oblikovanje karaktera pojedinca. Recimo, ja sam veoma štedljiv. Nikome ne dajem ni pohvale, a kamoli pare. Na to sam jako ponosan, iako me nerviraju cicije koje se tako ponašaju prema meni. ŠTETOČINA – Političar, novinar ili birač koji ne radi u mom interesu. Kad se Boris Tadić izvinio Hrvatima za žrtve u građanskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije, pogrešno sam ocenio da je on „bruka i sramota“ i „najveći štetočina za državu Srbiju i njene nacionalne interese“. „Tadić je direktno optužio Srbiju za izazivanje rata na prostoru bivše Jugoslavije. Izvinio se HrВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

ŠTETOČINA

vatima za sve ono što su činili od Ante Pavelića do Franje Tuđmana. Za to što su pobili stotine hiljada Srba i što su proterali milione Srba sa njihovih ognjišta.“ Posle sam se ja Tadiću izvinio za tako grube i netačne ocene njegove mudre državničke politike. Demokratski tolerantno je prihvatio izvinjenje: „Ma, Vučiću, nema veze, i ja sam jedno vreme mislio da si ti radikal, pa nisi“. Kad mi je oprostio 15 godina šešeljizma, što ja ne bih njemu 7 godina štetočinstva? Uskoro, kad poprimim još malo evropeizma, i ja ću se izviniti Hrvatima, za etničko čišćenje nad Srbima optužiću dobrovoljce SRS i, naravno, Šešelja. Ako budem dovoljno uverljiv, Tadić će me nagraditi. Makar još jednim toplim osmehom. ŠTRAJK – Nikad nisam razumeo nečiju odluku da štrajkom demonstrira nezadovoljstvo, bez obzira čime je izazvano. Radnici se lako naljute zbog svakodnevnih stvari kao što su mizerne plate, pa onda i ako one kasne po nekoliko meseci, zbog očajnih radnih i životnih uslova, uništavanja ljudskog dostojansta i sličnih sitnica. Svojevremeno su dvojica novinara „Pravde“ štrajkovali glađu jer je plata kasnila pet meseci. Mogu i da razumem ogorčenje onoga ko radi a nema ni za hranu, ali ne shvatam kako se usuđuje da štrajkuje protiv mene. Историја једне опаке болести

Taman sam naručio drugu butelju „Chateau Petrusa“ za mene i moju dvorsku svitu, kad sam saznao da neki kukavci sede i gladuju na klupi u parku ispred redakcije. „Chateau“ samo što mi nije na nos izbio. Prošlo je godinu dana, a opet mi trnci prođu niz kičmu svaki put kad se setim uvrede koju su mi tada naneli. Pa, zašto tako? Zašto da štrajkuju glađu kad su već gladni? Ne radi se to tako. Eto, ja sam se na štrajk glađu odlučio iako sam ovako buckast, odnosno elegantno popunjen. A u svim mojim stanovima i kućama puni su frižideri. I, imao sam ozbiljne razloge. Na lokalnim izborima u opštini Bor, neko je građanima poslao pisma u kojima, navodno, Srpska napredna stranka traži finansijsku pomoć. Čak je naveden i broj žiroračuna Tomislava Nikolića. Siguran sam da je ta podvala uticala na naš loš izborni rezultat. Građani su se naljutili što tražimo pare, pa su odlučili da nam ne daju ni dinare ni glasove. Neviđenom antidemokratskom podvalom oštećeni smo za 887.906 glasova, minimum. A prikupljena sredstva nisu vredna pomena. Pravednički besan, zapretio sam Ivici Dačiću, kome bi drugom, još samo on me doživljava ozbiljno, da ću, ako ne nađe odgovorne za taj zločin nad demokratijom, početi štrajk glađu. I to do smrti. Da po– 125 –

ŠTRAJK

jačam utisak, naglasio sam da ću, iz inata, prestati da pijem lekove. U roku od 24 sata ima da umrem, pa neka vidi šta će sa mnom, pokojnikom. Skot Dačić me držao u neizvesnosti do poslednjeg časa. Tog kobnog jutra, kad je trebalo da počne samoubilački štrajk, doručkovao sam kao nikad, kajgana od osam jaja, tri lista propržene slaninice, tri para sremskih kobasica, brdo „šumadinka“ sira, dve tegle kajmaka, tri čoko-musa, pola kile čokoladica „životinjsko carstvo“ i četiri parčeta baklave. Posle toga, na silu sam progutao nedeljnu dozu lekova. Za svaki slučaj, za 14 sati sam rezervisao sto za ručavanje u restoranu gazda Pere. Ako se predomislim. I odustanem od štrajka. Pa, od nervoze ogladnim. Kasnije, dok sam sedeo u studiju televizije Pink, gde sam saznao da je Dačić priveo na informativni razgovor neke poštare, malo mi je laknulo, ali mnogo me boleo stomak. E, tako se to radi. Za demokratiju, protiv poštara i nekorektnih političkih protivnika, moramo da se borimo čak i samoubilačkim štrajkovima. To je mnogo jači motiv nego kad ti deca gladuju jer gazde ne daju platu. Priznajem, svidelo mi se i da nerviram Dačića. Moj štrajk bi on teže podneo nego ja. Zato što je tup, pa se plašio da se zaista ne –126–

odlučim na tu avanturu. Kao da me ne poznaje. Pa, ja nisam hteo da štrajkujem kad su policajci, na mitingu koji sam ja organizovo, cokulama ubili momka, na tri metra od mene. Mogao sam da Dačiću štrajkom zapretim ako ne otkrije ko je ubio Ranka Panića. Mogao sam, ali nisam. Briga me za Panića, on je mrtav, pa je mrtav. Važne su tekovine demokratije i duh tolerancije u kojima se održava izborna procedura. Za opšte dobro, iz ličnih interesa, i po cenu gladovanja i lečenja neću dozvoliti da se nekažnjeno provlače oni koji se usude da me provociraju poštanskim podvalama. (Iako afera u Boru do danas nije razjašnjena, što mi ne smeta, više nema upotrebnu marketinšku vrednost). Takav štrajk zlata vredi. Naročito kad se od njega, pod bilo kakvim izgovorom, odustane.

T TADIĆ, BORIS – Sinonim za uspeh, pobedu, slavu, moć, lepotu i sve ostalo što ja želim i volim. A nemam. Iako imamo mnogo sličnosti. Ni Tadić nije uvek bio ovakav. U Demokratskoj stranci je stekao autoritet tek kad je postao predsednik Srbije. Potcenjivali su ga Zoran Đinđić, Zoran Živković i, naВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

TADIĆ, BORIS

ročito, Čedomir Jovanović. Na kraju, njih nema u DS-u, a vidite njega. Lep kao Kluni, šarmantan kao Đilas i mudar kao Šaper, godinama suvereno vlada, nedodirljiv za sve političke patuljke. Uključujući i mene. Dok su mu se partijske kolege rugale da je „gospođica Tadićka“, ja sam tvrdio da je psihopata, diktator, tiranin koji svojim paravojnim jedinicama progoni sve što je srpsko... Ukazivao sam na njegovo izdajničko delovanje, odustajanje od odbrane Kosmeta, podaničku poslušnost Haškom tribunalu, ulagivanje hrvatskim zločincima koji su izvršili etničko čišćenje krajiških Srba, slepo ispunjavanje ultimatuma naših neprijatelja iz Brisela i Vašingtona, pružanje podrške tajkunima koji su opljačkali Srbiju i ceo narod gurnuli u bedu i očaj. Tražio sam da podnese ostavku, ali moje mišljenje nije bilo obavezujuće, pa to nije uradio. Pred jedne izbore, bio sam uveren da će građani prepoznati koliko je zao i kvaran, pa sam se kladio da neće pobediti. Rekao sam, a moja reč ima izuzetnu težinu, da ću odmah napustiti politiku ako Tadić pobedi. On je svoje uradio, a ja sam opkladu proglasio nevažećom jer je na dan izbora bilo lepo vreme, pa su naši birači, tada radikali, morali da idu na njive, da rade. Dakle, bili su opravdano odsutni. Da nisu, sve bi bilo drugačije. Zato nisam napustio politiku, na opšte zadovoljstvo. Историја једне опаке болести

Optužbe kojima sam ga tada zatrpavao, izgledale su mi kao istinite. Kad sam se opametio i progledao, odrekao sam se radikalskih zabluda i počeo da se divim njegovim državničkim sposobnostima. Svakim svojim potezom dokazivao bi da poseduje sve atribute pravog prosvećenog apsolutiste, a poznato je da Srbima samo takav vladar odgovara. Da je alfa mužjak, dokazao je nasrtanjem na nekog kukavca u Guči, koji mu je, iz gomile, opsovao mamu. Predsednik je razgrnuo masu i ščepao ga za grkljan. Jedva se uzdržao. E, da je nesrećni galamdžija pomenuo Đilasa, još bi gore prošao. Da ima tananu, demokratski tolerantnu dušu, videlo se kad je Darka Rundeka tešio u jednom beogradskom kafiću, objašnjavajući mu da nisu svi Srbi divljaci koji šamaraju Hrvate koji ih provociraju u Knez Mihailovoj ulici. Koliko je mudar, demonstrirao je odlaskom u Rumuniju na dan mitinga koji je Koštuničina vlada organizovala da bi pokazala da ne prihvata jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Ceo prvi ešalon Demokratske stranke bio je na bini dok su huligani rušili Beograd i spaljivali američku ambasadu. Da razume duh naroda, iskazan kroz medijske spektakle, pokazao je posetom ekipi koja snima seriju „Selo gori a baba se češlja“. Ne, nije otišao u neki izbeglički kamp da uteši bed– 127 –

TADIĆ, BORIS

nike koji ni 20 godina posle bekstva od pokolja nemaju krov nad glavom. Njihova sela su izgorela, pa neka se sad češljaju koliko hoće. Hrabro je otišao prvo u Srebrenicu, a onda u Vukovar. Nije gubio vreme na pominjanje Nasera Orića ili Branimira Glavaša, njegovi domaćini ne bi shvatili da li se izvinjava za njihove ili srpske zločine. Zato ne podseća na Jasenovac, Jadovno, Medački džep, Sisak, Paulin dvor, Osijek ili Čepin; tamo su stradali srbo-četnici, a oni nisu bitni, ne traže niti bi dobili bilo čije izvinjenje. Državničku dalekovidost je prezentovao priznanjem da svako jutro sluša Severinu Vučković. Ne,

ne sluša njene izjave o tome kako podržava albansku borbu za oslobođenje Kosova od srpske okupacije, miliji su mu hitovi „Da nisi možda gej“, „Ante“ ili „Afrika paprika“. Kad neko čuje te pesme, kako može da se seti pobijenih rođaka, spaljenih kuća, progona i opljačkane imovine? Nema šanse. Zato on pohvalama na račun Severine pomaže pomirenje i razvoj dobrosusedskih odnosa krvnih neprijatelja u regionu. Kakav je medijski mag najbolje potvrđuju njegovi televizijski nastupi. Emisija traje, malo govori on, malo idu reklame, a razlika se i ne primeti. Tom optimizmu ne može da se odoli. Iako realnost

Vazali Vučić i Nikolić čestitaju svom novom šefu Tadiću

–128–

ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

TADIĆ, BORIS

upozorava da smo stigli do ruba provalije, on, kao i ja, smatra da moramo nastaviti sa napredovanjem. A posebne pohvale zaslužuje pažnja koju, bez obzira na sve predsedničke obaveze, poklanja svom izgledu. Vitak, uvek fit, vedrog mladalačkog pogleda oko koga je antirid ispeglao bore, otmeno sed... Šta reći? Kad sam shvatio koliko mi je duša grešna što sam takvog čoveka ogovarao, noćima sam klečao pored kreveta, lupao glavom u zid i ponavljao: „Kajem se, kajem se!“ Za sve je kriv Šešelj, on je govorio iz mene, meni nikad na pamet ne bi pale sulude tvrdnje da je Lepi Boki psihopata i tiranin. Lupanje glavom u zid je dalo neočekivano dobare rezultate. Ne samo što sam se uverio da je zid najtvrđi u visini čela, nego sam, zahvaljujući malom potresu velikog mozga, shvatio da uopšte nije loše što sam nekad bio radikal. Ako blago, za 180 stepeni, okrenem priču, totalno ću amortizovati nezadovoljstvo građana koji nemaju dobro mišljenje o Borisu. Kad im isperem mozak i uverim ih da put u Evropsku uniju nema alternativu, baš kao ni saradnja sa Haškim tribunalom, od protivnika ću napraviti saučesnike. To bi razbucalo opoziciju i obezbedilo mu da vlada sledećih sto godina. Bolji miraz nisam mogao da mu prinesem. Историја једне опаке болести

Dokazani lažov Ivica Dačić je bio bolji provodadžija nego ministar. Zakazao nam je sastanak na koji sam krenuo sa leptirićima u stomaku, drhtanjem u kolenima i svetlucavom nesvesticom u glavi. Nameravao sam da ga oslovim sa “Vaša visosti”, ali, kad su nam se pogledi spojili, nisam izdržao, samo od sebe izletelo mi je: “Dragi bože, Borise, spasi me, spasiću i ja tebe”. Razumeli smo se. Odmah mu je bilo jasno na kakvu izdaju sam spreman, pa je galantno pristao da mi pomogne. Shvatio je koliko koristi može da ima ako avet iz prošlosti pretvori u svog anđela čuvara, oslobodio me radikalskog imidža i dozvolio da postanem njegov verni sledbenik, da ne kažem sluga. I, lepo nam je. U medijima, ja i dalje malo talasam, tek da održim privid borbene gotovosti. Daleko od medija, uspešno smo eliminisali SRS i DSS, više niko ne može da nam kvari sreću. Ipak, moglo bi da bude i lepše. Kad bi pristao da raspiše izbore, pa da napravimo koaliciju. Red je da i ja malo vladam, a ne samo Dinkić i Dačić. Tu me razočarao. Drži me na kratkoj uzici, a dani prolaze, moji naprednjaci se unervozili, a potencijalni birači polako uviđaju da sam suviše skrenuo. Ma, shvatam ja da mi nije lako da se istaknem pored toliko ostalih poltrona, zato se trudim da budem – 129 –

TADIĆ, BORIS

strpljiv, nema mi druge. Ostaje mi samo da, dok čekam poziv iz njegovog kabineta, sačuvam toplo srce i hladnu glavu. Srce mi uliva nadu da će me se kad-tad setiti, a glavom radim ono što Boris najviše voli – klimam. TAJKUNI – Arhaični japanski naziv za gospodara ili komandanta. U engleskom jeziku odnosi se na bogate menadžere, a u srpskoj varijanti na Miškovića, Beka i još nekoliko mudrih i sposobnih biznismena. Umesto da su ponosni na te svoje hrabre ekonomske i političke predvodnike, naivni i neobavešteni Srbi često ih optužuju za nepravilnosti u privatizaciji, stvaranje monopola, uticaj na pravosuđe, podmićivanje političara i upravljanje vladom, kontrolu medija i brutalno zarađivanje na narodnoj muci. Za mnoge tajkune i tajkunčiće tvrdi se da su prevaranti, lažovi, lopovi i kriminalci. Ma, ni pola od toga nije tačno. Koliko sam ih ja upoznao, sve su to divni, plemeniti ljudi. Svakodnevno se nesebično žrtvuju kako bi što uspešnije poslovali imovinom lenjih i nesposobnih. Od države dobijaju ogromne povlastice, a od banaka još veće kredite. Bez problema mogu da, po izuzetno povoljnim uslovima, pozajme milione evra. Deo ulažu u biznis, deo u dedinjske vile, besne limuzine i pitome jahte. Na tome bi trebalo –130–

da im se čestita, a ne da ih se provlači kroz čaršijsko blato. Zavide im samo budale koje upadnu u problem kad odu u minus za hiljadu ili dve dinara, kao da su im tajkuni krivi što ne znaju da pametno ulože i obrnu koji miliončić. Slepi od ljubomore, takvi traže preispitivanje pljačkaške privatizacije i kažnjavanje svih koji su se nezakonito obogatili. Njima je dovoljno da neko negde nešto malo zavrne, pa da kažu – hapsi ga! Čemu to? Zar u Srbiji već nema dovoljno sirotinje? Samo bi nam trebalo da još i od tajkuna napravimo prosjake ili zatvorenike. Pa, upravo su tajkuni vesnici dolazećeg oporavka privrede i boljeg života svih građana. Da bi oni danas uživali, neko mora malo i da se stisne, ali odricanje će se isplatiti. Opet tajkunima. I njihovim političkim abonentima. Sirotinja ionako nije bitna. Osim na izborima. Ni tada nije skupa, lako se pazari u stranačkim marketinškim megamarketima, a trgovački lanac se nastavlja sledećom karikom, najjačom – tajkunima. TELEFON – Instrument koji mi omogućava da se bezbedne udaljenosti upravljam svojim bližnjima, podučavam ih šta i kako treba da urade, kao i da ih, što je ponekad neophodno, upozorim na kaznu koja ih čeka ako se usude da misle svojom glavom. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

TIHOVANJE

TIHOVANJE – Vrsta meditacije koju pravoslavni fundamentalisti primenjuju kako bi dosegnuli stanje blažene i čiste svesti. Iako meni, kao dokazanom evropskom demokrati, nisu potrebni verski fanatizam i, još gore, čista svest, često praktikujem tihovanje. Uvek kad ispunjavam kladioničarski tiket, kad se brijem i, naravno, dok razgovaram sa Cvijanom. Kroz pravo mističko iskušenje prošao sam u septembru 2008. godine, kad se Tomislav Nikolić herojski suprotstavio Šešeljevom monstruoznom zahtevu da ne podržimo Đelićev Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa Evropskom unijom. Pošto su se kreatori i sponzori tog Nikolićevog herojstva dogovorili samo s njim, a ne i sa mnom, povukao sam se iz politike. To su mi bili najteži dani, gori čak i od ženidbe. Sedeo sam u svom vinskom podrumu, listao novine i televizijske kanale, Šešelju nisam smeo da se javim na telefon, a Nikolić i sponzori nisu zvali, obarali su mi cenu. Da bih je digao, izjavio sam da se povlačim iz politike. I, povukao sam se. Na dva minuta. Pošto se po povratku ništa nije desilo, opet sam se povukao. Pa, stoput jedno, stoput drugo. Onda sam se uozbiljio i rekao sebi: „Brate, smanji obrtaje, pregorećeš“. Srećom, dogovorio sam se sa Nikolićem i njegovim partnerima. Историја једне опаке болести

Tako se moje tihovanje završilo na najbolji način. Za mene, ostali ionako nisu bitni. TESTAMENT – Vrsta pazli, sa elementima pravnih zavrzlama, cinizma i horora. U mojoj oporuci, zavrzlame će biti namenjene stranačkim kolegama. Kadrovsku slagalicu ću tako zamrsiti da je niko neće raspetljati. Pošto će me, makar zbog šumadijskog inata, sigurno nadživeti, Tomislavu Nikoliću ću ostaviti potpuni haos. Neka vidi kako je meni bilo sve ove godine radeći umesto njega, podižući njegovo agresivno i prevaziđeno srbovanje na evropski i demokratski nivo, prevodeći mrzovoljno ćutanje na perfektni engleski, učeći ga da je “Chateau Petrus” bolji od dunjevače, Brisel od Bajčetine, Tadić od Šešelja, Mišković od Pere Kenta, stambeni kredit od poreza na ekstraprofit, i, što je bilo najteže, Zvezda od Partizana. Ostaviću mu Ducu, Jacu, Jecu, Kizu, Džonija Ciciju i ostale moje dvorjane, da mu piju krv, kao što su meni njegovi generali delići i kaplari crnčevići. Neka se svakodnevno rve sa njihovom nezasitom pohlepom i mudrošću koja se zasniva na tome da ne primaju savete od pametnijih, a gluplje ne mogu da nađu. A proći će još i gore, ako stignem da realizujem sve ideje. – 131 –

TESTAMENT

Cinizam sam namenio najbližima, budućim učesnicima porodične lutrije. Kao vrhunski pravnik, poslednju volju ću izraziti tako jasno da će naslednici sve pare spiskati na advokate. Takođe, ne nameravam da uplaćujem polisu životnog osiguranja. Samo tako sam siguran da će nekome zaista biti žao kad đavo dođe po svoje, odnosno po mene. Horor zadržavam za sebe. Da ne primetim razliku između ovoga sad i onog što me čeka. TORTURA – Perfektan način za utvrđivanje stepena podobnosti najbližih saradnika. Urlanjem, uvredama i šikaniranjem, a sve na naučnoj osnovi, eksperimentalne objekte dovodim u stanje koje razotkriva suštinu njihove ličnosti – da li im je važnije dostojanstvo ili ambicija. Razliku nije teško prepoznati. Ako objekat ne demonstrira bespogovornu poslušnost i svest o neophodnosti moje histerije, znači da ne mogu do kraja da mu verujem. Možda sporni iskušenik i želi da mi bude lojalan, ali još se nije oslobodio okova morala, ponosa i časti. Da ne bih ostavljao prostor za stvaranje budućih problema, takvog kandidata odmah eliminišem. Željene rezultate postići će objekat koji bez reči i suvišne gestikulacije, hladno i smireno prihvati moju kritiku, nezavisno od količine decibela u glasu i besmislenosti –132–

optužbi na njegov račun. Takav primerak, kad prođe test torture, ima sve predispozicije za uspon u stranačkoj nomenklaturi. Da je moguće zadovoljiti te visoke standarde poltronstva, svojim primerom dokazuje većina članova mog kabineta. Najblistaviji primer je, svakako, Nebojša Stefanović. Bez obzira na zlurad prizvuk nadimka „Slina“, kojim su mu zavidnici opisali karakter, gospodin Stefanović je višegodišnjom službom pod mojim patronatom uspeo da se razvije do neslućenih razmera. On je, naprosto, medicinski fenomen. I danas, dok na njemu sprovodim torturu, sa divljenjem se čudim njegovoj sposobnost čak i za fizičku transformaciju. Malo ko će verovati, ali tvrdim da Stefanoviću, čim ga mrko pogledam, prestanu da rade disajni organi, krvotok se zaustavi i ceo organizam se nađe u nekoj vrsti hibernacije. Oči mu se toliko iskolače da mi se čini kao da ih ima tri para. Prvim parom žmuri, ne želi ni da vidi da li sam mu možda zaista pripremio neku kaznu. Drugim očima samo koluta i čeka da prođe ofanziva, dok trećim tupo bleji u vrh mojih cipela, očekujući da mu se podobnost isplati. Zato ga volim. U njemu vidim sebe, od pre 15 godina. Razlika je samo u tome što sam ja svom šefu trčao po šampite, a Nebojša sad meni donosi Lipton čaj ili Evian. ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

TORTURA

Ipak ja nisam primitivni patriota nego gospodin, da nekažem mister, evropskih manira. Za svaki slučaj, čim Stefanović poraste, pustiću ga pod vodu, da mi se ne desi ono što je mog bivšeg šefa zadesilo sa mnom. TRENUTAK – Svaki je komplikovan. I predug. Običan čovek će pomisliti da trenutak traje kratko, ali mi, neobični i iskusni, znamo da nije tako. Recimo, svim strancima ističem da se trenutno nalazim u opoziciji. A plašim se da to, trenutno, zapravo nije trajno stanje. TURCI – Divan, moćan narod. Čak 500 godina su vladali Srbima. Eh, da je meni makar 50 godina, gde bi mi bio kraj.

U UČENJE – Čovek uči dok je živ. Tako i Toma Nikolić. Otkad je odustao od namere da Srbiju pretvori u rusku guberniju, potpuno se posvetio evroatlantskoj edukaciji. Strani jezici mu ne idu, pa smo, za početak, počeli da savladavamo gradivo iz spoljne politike. I, mogu reći, lepo napreduje. Za sada je naučio nazive svih pet kontinenata. I Aljaske. ULEMEK, MILORAD – Dugo je bio zadrti srpski nacionalista, ali Историја једне опаке болести

deset godina pre mene je pokušao da se involvira u demokratskoevropske strukture. Kad je bilo stani-pani, neposredno pred 5. oktobar 2000, pametno je procenio da je došlo vreme za Miloševićev pad, pa je diskretno, na zadnjem sedištu džipa parkiranog u Gepratovoj, dao zakletvu Đinđiću. U miraz je doneo Jedinicu za specijalne operacije, teško naoružanje i lake prste na obaraču. Zauzvrat, dobio je aboliciju za grehe iz mladosti i popriličan deo vlasti, naročito u institucijama iz sebi najznačajnijeg resora, policije i BIA. Da je predvodio Miloševićeve eskadrone smrti, javno je pominjao samo Vuk Drašković, tražeći da Legija bude kažnjen za otmicu i ubistvo Ivana Stambolića i masakr na Ibarskoj magistrali. U pravedničkom gnevu, ljut zbog Đinđićeve saradnje sa Ulemekom, Drašković je funkcionere Demokratske stranke nazivao „žutim beretkama“. Uzalud, za predstavnike DOS-ove vlasti, komandant „crvenih beretki“ bio je „ugledni građanin“. Međutim, vremenom su se odnosi zakomplikovali, Legija nije bio zadovoljan nagradom, smatrao je da, zbog pomoći demokratskim revolucionarima, zaslužuje mnogo više. Kad je shvatio da od toga nema ništa, odlučio je da razvije samostalni biznis. Kao policijski pukovnik i prijatelj zemunskih mafijaša, uspešno je kidnapovao nekoli– 133 –

ULEMEK, MILORAD

Za mene, ta priča je završena. Oživljavala je samo na stranicama moje „Pravde“, kad bi glupi glavni urednik objavio neki tekst o Legiji. Jednom je čak počeo da objavljuje feljton iz nekog Legijinog romana. Tekst totalno politički benigan, priča o početku rata na Kosovu, kao scenario za neki film o Rambovim avanturama. Ipak, zasmetalo je mojim drugarima sa Andrićevog venca, pa sam naredio da feljton završi u fioci, onoj najnižoj, gde skrivam i svoju savest. Briga me za Legiju. Imao je svoLegija: Dok on leži u zatvoru, ne- ju priliku da postane demokratizoki borci iz „crvenih beretki“ sede vani Evropejac, nije je iskoristio. u SNS Da nije bio alav i tupav, danas je ko bogataša. Na sebe je preuzeo mogao da bude ministar odbrane sve uloge: otmičara i pregovarača, ili komandant neke srpske NATO pa i kurira koji je nosio pare sa- jedinice u Iraku. Nije se snašao. Ja hoću. mom sebi. Ulje na vatru dodavale su najave URLIK – Zvučni signal kojim sahaške optužnice protiv njega, kao i govorniku mirno i tolerantno daosnivanje specijalnog suda za or- jem do znanja da svoje mišljenje ganizovani kriminal. Koga zanima uskladi sa mojim stavovima. šta se tu zaista dešavalo, neka UVREDA – Običaj koji vrlo čepročita Šešeljevu knjigu „Mafija sto primenjujem u odnosu sa ljudiubila svog premijera“. ma dovoljno neopreznim da se Tada, u vreme „Sablje“, zgradu iz koje je Zvezdan Jovanović, novi upuštaju u komunikaciju sa srpski Gavrilo Princip, streljao Zo- mnom. rana Đinđića, nazivao sam „Palatom pravde“. Objašnjavao sam da je atentat izvršio narod, u samoodbrani od diktatora. Toga se više ne sećam. Sada prepuštam sudu istoVEČNOST – Politika. Sujeta. rije da proceni Đinđićevu ulogu, a Glupost. Zavist. Pohlepa. Zlo. EgoLegija je već pravosnažno osuđen izam. Primitivizam. Vampiri. Čak na maksimalnu zatvorsku kaznu. Noris. I, naravno, ja. –134– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

V

VELIKA SRBIJA

VELIKA SRBIJA – Nemam pojma šta je to. Neki zlobnici kažu da sam i ja pominjao nekakve granice Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Tvrdim, to nije tačno. Za svaki slučaj, konsultovao sam se sa gospodinom Alchajmerom i on mi je potvrdio da nikad nigde nisam pominjao Veliku Srbiju i tu neevropsku, nepostojeću granicu. Uostalom, od Jajinaca do Brisela svi znaju da mene granice ne zanimaju, ja sam bezgranično evropski otvoren. VILSON, VUDRO – Institut u Vašingtonu na kome sam krajem septembra 2009. godine održao briljantno predavanje. Okupljenim američkim diplomatama i studentima rekao sam da se zalažem za mir u svetu i da bezrezervno podržavam borbu protiv gladi i siromaštva. Da nisam pomenuo kako Srbija nikad neće priznati nezavisnost Kosova, dobio bih lentu namenjenu misicama. Govorio sam i druge stvari koje nikoga ne zanimaju. Što je najvažnije, nisam pričao na prevaziđenom srpskom nego na divnom engleskom jeziku. To je privuklo posebnu pažnju jednog mladog diplomate sa viškom pigmenata, koji nije odoleo pa mi je posle prišao da se upoznamo. Priznao je da nije očekivao da tako dobro znam da govorim engleski, kao da sam rođen u Americi. – I vi ste Sijuks? – pitao me. Историја једне опаке болести

VINO – In vino veritas. Glupa izreka. Vino je OK, ali kome treba veritas? VOJVODA – Tomislav Nikolić. Nekada je bio „Vojvoda od Antina“, a sada „Vojvoda od Antina do Brisela“. Činom četničkog vojvode odlikovan je zbog izuzetnih zasluga u borbi protiv ustaša, naših tadašnjih dušmana, a sada regionalnih i, uskoro, evropskih prijatelja. Ne, vojvodstvo nije dobio zato što je – kako ga je lažno optužila Nataša Kandić, odskora takođe naša evropska drugarica – pobio neke babe u Antinu kod Vinkovaca. Na sudu je dokazano da Nikolić nije učestvovao, ne samo u zločinima, nego ni u borbama. Pobunjenim Srbendama, mlađim i hrabrijim od sebe, pomagao je na najbolji način. Kuvao je pasulj, pravio sendviče i mazao pekmez na hleb. Dvaput im je i promenio baterije u tranzistorima. Vojvoda je postao zbog izuzetne hrabrosti s kojom je sprečio prodor Hrvata preko Temišvara. Niko, pa ni Hrvati, nisu znali za tu ofanzivu, ali, eto, ona je sprečena zahvaljujući herojskom podvigu Tomislava Nikolića. Da bi tituli dodao i blistavu odrednicu „do Brisela“, morao je mnogo više da se pomuči. Prvo je u haški pritvor ispratio svog političkog oca, predsednika i kuma, pa je – 135 –

VOJVODA

Poglavnik Nikolić i doglavnik Vučić na putu za Evropu

na sebe uzeo teret vođenja najjače stranke u Srbiji. Šest godina je stranačku infrastrukturu i pare ulagao u sebe, a i u mene. Zaklinjao se u vernost Srbiji i Šešelju, predlagao da naša otadžbina postane nova ruska gubernija i crna rupa u evropskom tepihu, suprotstavljao se diktatorima sa Zapada, tražio odgovornost NATO ubica za zločine počinjene 1999. godine, kao i da se naša policija i vojska vrate na Kosovo i Metohiju, podržao osnivanje Vlade Republike Srpske Krajine u egzilu, optuživao Đinđićevu, Koštuničinu i Tadićevu vlast za izdaju, sa ponosom pevao „Spremte se, spremte“, pretio hap–136–

šenjem svih korumpiranih političara i kriminalizovanih tajkuna koji su učestvovali u pljačkaškoj privatizaciji, radio je sve što je svojstveno predvodniku srpske nacionalističke organizacije. Na sreću, došao je dan kad se Toma setio da renovira zamak u Bajčetini, uzme skromni kredit od više stotina hiljada evra, za stančić od isto toliko kvadrata i za vjeke vjekova da udomi svoje vojvodsko potomstvo. Za to mu Šešelj nije bio od pomoći, pa je potražio solventnije partnere. Ili su oni potražili njega, nije ni bitno. Sa lakoćom je, posle dve čaše dunjevače, zaboravio na kuma na ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

VOJVODA

robiji, na 20 godina srbovanja, Antin, Temišvar i pekmez. Uzeo je mapu sveta, pogledao i uverio se da je Srbija nezaobilazni deo Evrope, da je Brisel bliži od Moskve, i – odluka je pala. Uništio je srpsku opoziciju i omogućio Tadiću i njegovim evropskim mentorima da nesmetano vladaju koliko god hoće. Cepidlake kažu: „Prodao se za male pare“. Pa, šta! Toma je šumadijski domaćin, zna da nijedna para nije mala. Kao što nije ni titula „Vojvoda od Antina do Brisela“. VRLINA – Kod drugih je ne podnosim, kod sebe trpim. Ni jedno ni drugo mi nije teško. Okružen sam ljudima koji su mi slični, nemaju vrline.

Z ZABORAV – Sreća. ZAKON – Nužda. Ima ih svakavih. Jedni regulišu izbornu proceduru, drugi saobraćaj, treći imovinske odnose... Meni je najznačajni zakon ponude i potražnje. Na političkom tržištu. Kad sam shvatio da se više ne traži moja stara patriotska priča, odrekao sam se floskula o Velikoj Srbiji, ujedinjenju svih srpskih zemalja, Kosovu kao srcu Srbije, optužbi na račun tiranije Evropske Историја једне опаке болести

unije i NATO agresora, kažnjavanju aktera pljačkaške privatizacije i sličnih trica. U svoj politikantski izlog sam stavio robu koja se traži: put u Evropsku uniju koja nema alternativu, nisu važne teritorije nego demokratija, ionako ćemo svi biti ujedinjeni u našoj evropskoj porodici, sa prijateljima iz NATO saveza trebalo bi uspostaviti ravnopravno partnerstvo, bez podsećanja na milosrdno bombardovanje koje smo sami izazvali, tajkunima treba pomoći da se još više obogate jer od njih zavise egzistencije stotina hiljada radnika... Pa, ko da odbije takvu ponudu? Svi moji partneri, sponzori i novi evropski prijatelji su nesebično podržali takvo usklađivanje ponude i potražnje. Razume me čak i Toma, kome ipak ponekad izleti neka patriotska parola, izraz prošlosti koja traje. Držim i da je veoma dobar zakon prof. dr Z. Radovanović: „Telo koje napreduje, želi da stalno napreduje, a telo koje je već na položaju, čini sve što može da taj položaj zadrži“. Moje telo nije zadovoljno svojim trenutnim položajem na političkoj sceni, pa želi da napreduje. Iako se plaši drugog zakona istog stručnjaka, koji upozorava da „biračka masa ponekad ima moć da let tela u napredovanju, usled turbulencija izazvanih prevelikim ubrzanjem, pretvori u pad“. Da se to ne bi de– 137 –

ZAKON

silo, obezbedio sam pomoć uticajnih prijatelja, Mikija Rakića i Gagija Đilasa. Pored ekspertskih analiza prof. dr Radovanović, u kampanjama koristim i zakon Alana Forda, koji perfektno određuje kakve reklame su najefektnije: „Sve mora biti jasno, takoreći jednostavno, zapravo nimalo komplikovano, ali precizno i upečatljivo, čak izazovno i nametljivo i pomalo tajanstveno, da svako sve shvati na prvi pogled“. Taj metod mi nije pomogao da pobedim na izborima, ali ostvario je više nego solidne rezultate. Birači su dobro reagovali, kod mene im je sve upečatljivo tajanstveno, ništa ne shvataju, ali vremenom će me, uz pomoć Mikija i Gagija, dovesti na vlast. Naravno, postoje i oni trivijalni zakoni, koji su namenjeni za organizaciju društva. Njihova praktična namena odlično je definisana u stihovima D. Trifa: „Kad se zakon pravi/u građu se rupa stavi /da kad lopov proći želi/ ne poruši zakon celi“. U tom duhu i ja sam napravio onaj zakon o informisanju kojeg se više niko ne seća osim autora ove glupe knjige. Kad sam, kao Miloševićev ministar informisanja, pisao taj zakon, nisam gađao sve medije, za mete sam odredio samo one koji misle drugačije. Što namerio, to ostvario. Neopravdano i neodmereno su me kritikovali što uništavam neza–138–

visno novinarstvo, niko nije primetio da to radim demokratski tolerantno. Da, presude za verbalni delikt su bile drakonske, ali nije bilo smrtne kazne. Zvanično, u zakonu, ne. Onima koji su bili na mojoj strani, dlaka nije falila na glavi. Neka o tome misle svi koji su protiv mene i koji se ne raduju što ću uskoro, samo što nisam, doći na vlast, da opet pišem zakone. Da ne ispadne da pretim, što nije svojstveno mojoj evropskoj orijentaciji, samo zahtevam da svi građani poštuju zakone, pa ma kakvi oni bili. Za nekoga je munze konza, za nokoga je Sinan zakon, za mene – Đilas. ZID – Objekat na koji nailazi svako ko od mene traži neku pomoć. Dugim i strpljivim radom uspeo sam da oko sebe podignem lep ali tvrd zid višestruke namene. Pred njim može samo da se ćuti ili plače, a najefektnija je istovremena kombinacija te dve aktivnosti. Ko god dođe u moj kabinet sa namerom da isprosjači neku vrstu pomoći, prvo će se suočiti sa ćutanjem. (Smeškanje se podrazumeva, ono predstavlja uobičajenu reakciju prilikom suočavanja sa tuđom mukom). Pametnima je to dovoljno da se uplaču. Gluplji su uporniji, pa uz plač nastavljaju da me smaraju svojim problemima. Da mi vreme ne prođe uludo – dok oni kukaju zbog besparice, nedoВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

ZID

statka posla ili lekova – u sebi stručno procenjujem da li da se kladim na Romu protiv Sampdorije ili na Lion protiv Nice. Nekad izbistrim celu listu Meridijana dok nesrećnik koji stoji ispred mene ne shvati da uzalud pati obojicu. Čim odustane od lupanja glavom u moj zid, bude nam lakše. On ništa nije postigao, ali bar je rekao što ima, rasteretio je dušu. Meni je svejedno, navikao sam na tuđi plač i moje ćutanje. ZGRADONAČELNIK – Ako već dvaput nisam uspeo da postanem gradonačelnik Beograda, osnovaću kućni savet u Jajincima, kandidovaću se za predsednika. Za mene ćemo glasati ja, mama, a moraće i tata. Dovoljno da postanem zgradonačelnik. ZOO VRT – Mesto dirljivih i inspirativnih susreta. Kad god odem u beogradski Zoološki vrt, obraduju mi se slonovi i, naročito, majmuni. Svi mašu repom, puštaju čudne krikove i gledaju u mene sa nadom da će dobiti nešto. Osećam se kao u Srpskoj naprednoj stranci. Da nisam škrt, kupio bih im kikiriki i banane.

Ž ŽIVOT – Lepa igra, ako je moj. Ako je tuđi, kao da ne postoji. Lepotu sam otkrio davno, još dok sam bio mangupčić iz novobeИсторија једне опаке болести

ogradskog Bloka 45. Hteo sam da budem pilot, kao Tom Kruz u onom filmu; da igram košarku bolje od Dražena Petrovića; da spopadnem Tajči; da Zvezda osvoji Kup šampiona… Imao sam sreće, Pančev nam je doneo trofej iz Barija. Kasnije, kao mangupčina iz Francuske 31, sedišta SRS, stekao sam mnogo ozbiljnije ambicije. Hteo sam da granice Karlobag-OgulinKarlovac-Virovitica pomerimo malo zapadnije, do Milvokija; da radikali osvoje vlast u otadžbini; da mi Šešelj da neko ministarstvo… Dobio sam priliku da ratnoj vladi Mirka Marjanovića poklonim divan drakonski zakon protiv informisanja. Zauzvrat, Srbijica mi je poklonila skroman stančić od sto kvadratića u nekoj novobeogradskoj elitističkoj zabiti. Prvih 38 godina lepo sam se igrao, iako je pravila igre pisao Vojislav Šešelj. Uživanje su kvarili stalni izborni porazi i nepromenjiva sudbina opozicionara. Posle bolnog kraha kandidature za gradonačelnika Beograda, kad me izdao dokazani lažov Ivica Dačić, shvatio sam da imam samo dve mogućnosti: da se povučem, kao većina ljudi, u mišju rupu, ili da promenim pravila životne igre i Đilasu kažem „da”. Naravno, rekao sam “da”. Kasnije sam to ponavljao i drugima, milion puta, uglavnom na engleskom. – 139 –

ŽIVOT

Od tada, moj život je fantazija. Zaboravio sam prošlost, nadam se svetloj budućnosti i uživam u demokratskoj sadašnjosti. Još da dođem na vlast, pa neka traje večno. Što ne bi? Lažu da je život kratak. To može da priča samo onaj ko nikad nije razgovarao sa generalom Delićem. Međutim, on je nebitan, meni sreću kvari uspomena na jednu staru izjavu Tomislava Nikolića: „Nadživeće nas Vojislav Šešelj, jak

–140–

je on, jači od svih nas i uputio se putem kojim niko od nas ne bi išao”. Iako je to buncao još dok smo bili radikali, svaki put kad se toga setim, malo se štrecnem. Šta ako je govorio istinu? Pa, to ne bi bilo fer. Nisam se ovoliko mučio kreiranjem intriga, spletki i prevara, da bi me na kraju pobedili istina i zdrav razum. Ma, nema šanse, ali ipak se plašim. Dođe mi da zaplačem. Ali, neću. Nada umire poslednja. Sad je red na Šešelja.

ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

Поговор

Поговор

Заборав и амбиција Већ 18 година Александар Вучић на новинским страницама пише своју политичку биографију. Накупило се ту свега и свачега. Било је ватреног заступања идеологије српског национализма, одбране границе Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, борбе против НАТО-а и шиптарских терориста за Косово и Метохију, супротстављања хашким кадијама и домаћим издајницима и диктаторима Ђинђићу, Тадићу, Динкићу, па и Коштуници. У последње две године, трансформисан у европејског демократу, Вучић се одриче властите прошлости и увесељава стране дипломате и нове „жуте“ савезнике причом о безалтернативном путу у Европску унију, сарадњи са САД, неопходности испуњења захтева Хашког трибунала... Тај разноврсни политикантски материјал, Предраг Поповић је упаковао у биографију, необичну по форми и рискантну по садржају. Захваљујући дугом познанству и трогодишњој интензивној сарадњи са Вучићем, аутор је имао „среће“ да из близине посматра и анализира детаље његове политичке авантуре. Документарне секвенце су обогаћене сатиром која разоткрива мотиве којима се руководи главни јунак у својој амбицији да дође на власт по било којој цени. Иако је иронија очигледна, сигурно ће многим читаоцима бити тешко да је раздвоје од вучићевске реалности. На прво читање, и сам сам упадао у ту замку, уверен да сам неке од дефиниција чуо, баш такве какве су у „Речнику“, из Вучићевих уста. Успут, наведени су и Вучићеви ставови које он никад, ни под претњом да се ожени Дубравком Родић, не би наглас изговорио, али који се могу, с обзиром на његове аргументоване турбуленције, сматрати као веома блиски истини. Уосталом, коначни закључак мора да донесе сваки читалац за себе. – 141 – Историја једне опаке болести

Поговор Поред главног лика, доминирају два споредна: Војислав Шешељ и Драган Ђилас. За бившег хероја везани су сви атрибути који Вучићу помажу да га се одрекне, првенствено оптужбе и заборав. Зато се Шешељ дефинише као „отелотворено зло“, а заборав као „срећа“. Не само Српска радикална странка, из меморије су избрисане и многе личности које су обележиле Вучићев успон и пад. Са објашњењем „немам појма ко је то“, он детерминише Слободана Милошевића, Миру Марковић, Зорана Ђинђића, Славка Ћурувију... Аутор значајно напомиње да су на њих заборавили и сви други, чак и њихови политички наследници, по принципу „зар је важно шта је било, сад је важно како ми је“. Вучић, дакле, не би могао да се позива на заборав да му то нису омогућили Тадић, Ђилас, Дачић, Динкић и остали пријатељи Алојза Алцхајмера. Новом идолу су упућене ласкаве титуле, амбиција и нада. Као некад у вођу радикала, Вучић је сада загледан у Ђиласа, богатог и успешног политичара који је испунио све његове снове. Као прави „алфа мужјак међу паразитима“, он од „Гагија“, у замену за разбијање опозиције, очекује помоћ при успону на власт, до моћи и утицаја. Сви остали термини, било да су посреди конкретни људи или општи појмови, категоризовани су по заслузи, у зависности од тренутне употребне вредности. Аутор је управо у обради тих јединица изнео најзанимљивије процене вучићевског погледа на Томислава Николића, Брану Црнчевића и друге блиске сараднике који још нису у пуној мери познати јавности, чија улога је оправдана макар као илустрација система који око себе гради лидер напредњака. У том светлу требало је читати и одреднице емоционалне врсте, којима се црта психо-профил главног јунака. У послу којег се прихватио, Поповић је имао још једну битну олакшавајућу околност: Александар Вучић је, до ове књиге, уживао статус медијски најзаштићенијег политичара у Србији. Што год да се данас напише о Шешељу, Ђинђићу или чак Чедомиру Јовановићу, без обзира на потенцијално злочесту маштовитост аутора, изгледаће као већ виђено, можда у некој другачијој, блажој верзији, али ипак препознатљиво. Иако Вучић годинама кука како се против њега воде најстрашније хајке, политичком и медијском амнезијом му је опроштено све: узимање министарског стана од Србије, непосредно пред бомбардовање и губитак Космета, прогон Славка Ћурувије и уништење „Дневног телеграфа“, па и пуч у странци која га је створила. –142– ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

Поговор Иако личи, „Речник“ није настао под девизом „ово ти је за оно“. Да је пре десет година, без искуства непосредне сарадње са Вучићем, Поповић написао ово дело, суштина не би била другачија, само би било мање колоритних детаља. Неко ће ову књигу читати као политичку публицистику, али, у суштини, ово је драматично преиспитивање морала, мало Вучићевог, мало више друштвеног. Кад атмосфера у српској јавности не би била оволико загађена, он би био скрајнут на маргину политичке сцене. За утеху, та будућност му је сасвим извесна, отворено је само питање колико ће својим деловањем нанети штете опозицији и грађанима који се надају променама. Горан Радовић

Историја једне опаке болести

– 143 –

Белешка о писцу

Белешка о писцу Предраг Поповић је три године био главни уредник „Правде“, дневног листа Александра Вучића. Пре те авантуре, Поповић је био главни уредник „Национала“, помоћник главног уредника „Дневног телеграфа“, заменик главног уредника магазина „Свет“, радио је за још неколико дневних и недељних новина, а 2000. године је објавио књигу „Последња исповест Славка Ћурувије“. У припреми су му још две књиге о лику и делу заменика председника СНС: „Вучићев политички тестамент“ и „Вучићева исповест без покајања“.

Историја једне опаке болести

– 145 –

Индекс имена

Индекс имена Аврамов, Смиља 37 Аздејковић, Предраг 40, 41 Алимпић, Зоран 42 Алцхајмер, Алојз 7, 8, 135 Амин, Иди Дада 38 Андерсон, Памела 107 Антић, Александар 26, 53 Антонијевић, Мики 17 Ахтисари, Марти 81 Багатов, Амарат 108 Бајагић, Момчило 42 Балашевић, Ђорђе 65, 81 Башановић, Зоран 10 Беко, Милан 37, 118, 130 Бетовен, Лудвиг 57 Бин Ладен, Осама 62 Бјелица, Исидора 11, 12 Божовић, Баћо 13, 14 Брамерц, Серж 77 Бранд, Вили 57 Бранковић, Вук 105 Бреговић, Горан 42 Броз, Јосип Тито 13, 29, 32, 84, 85, 106 Будимировић, Добривоје 40, 68, 85, 112 Буха, Љубиша 101 Весић, Горан 17, 106 Вокер, Вилијам 80 Вондер, Стиви 109 Ворлик, Мери 9 Вукелић, Весна 115 Вукићевић, Лидија 37 Вукотић, Манојло 89 Вуксановић, Душко 59, 97 Вулин, Александар 60 Вукчевић, Владимир 77 Вучковић, Северина 102, 128

Историја једне опаке болести

Вучелић, Милорад 25, 72 Вучић, Ксенија 9, 31, 95 Ганди, Махатма 57, 103 Гелбард, Роберт 76 Главаш, Бранимир 128 Гојковић, Маја 42, 43 Губерина, Вељко 83 Дарвин, Чарлс 28 Дачић, Ивица 24, 25, 26, 27, 28, 36, 53, 60, 61, 66, 70, 75, 77, 86, 90, 91, 92, 94, 100, 102, 108, 113, 125, 126, 129, 139 Делић, Божидар 29, 40, 85, 109, 110, 112, 140 Дивац, Владе 9 Дизни, Волтер 91 Димитријевић, Бојан 39 Динзбир, Јиржи 76 Динкић, Млађан 25, 43, 60, 61, 129 Достојевски, Фјодор 57 Драшковић, Вук 25, 33, 60, 114, 133 Драшковић, Даница 32, 33 Дурић, Младен 34 Ђелић, Божидар 85, 131 Ђилас, Драган 7, 12, 15, 20, 23, 28, 30, 31, 34, 35, 36, 41, 42, 43, 44, 49, 53, 54, 56, 57, 65, 66, 67, 70, 73, 75, 77, 78, 80, 82, 85, 86, 87, 88, 97, 98, 105, 107, 108, 109, 110, 111, 113, 116, 119, 124, 127, 138, 139 Ђинђић, Зоран 7, 13, 27, 36, 54, 57, 75, 76, 79, 84, 88, 89, 90, 93, 106, 107, 123, 126, 133, 134, 136 Ђорђевић, Немања 60 Ђујић, Момчило 121 Ђукановић, Владимир 95, 120 Ђукановић, Мило 59

– 147 –

Индекс имена Ђукић-Дејановић Славица 73 Еткинсон, Рован 105 Живковић, Зоран 126 Жигон, Ивана 37 Жириновски, Владимир 98 Илић, Велимир 60 Јанковић, Јована 50 Јанковић, Марко 43 Јанковић, Невена 97 Јеврић, Екрем 115 Јовановић, Звездан 89, 134 Јовановић, Чедомир 54, 59, 92, 106, 126 Јоцић, Драган 59 Кандић, Наташа 47, 135 Караџић, Радован 27, 28, 79, 91 Карић, Богољуб 27, 56, 60, 101 Карић, Драгомир 56 Карлеуша, Јелена 51 Кенеди, Џон Ф. 56, 105 Кларк, Весли 105 Клинтон, Бил 9 Кнежевић, Горан 58, 59 Кнежевић, Ратко 59, 60, 119 Коен, Саша Барон 107 Којић, Драган Кеба 60 Колумбо, Кристофер 9 Комљеновић, Петар 131 Комненић, Милан 22 Коштуница, Војислав 9, 25, 39, 62, 63, 69, 86, 127, 136 Кркобабић, Јован 25, 60, 86 Кркобабић, Милан 53 Круз, Том 53, 139 Лазаревић, Војин 59 Лилић, Зоран 86 Лимонов, Едуард 98 Љајић, Расим 60 Љушић, Радош 39, 67, 69 Макијавели, Никола 57, 105 Мантер, Камерон 8

–148–

Манчић, Сузана 50 Маринковић, Сања 50, 95 Марић, Миломир 60 Марјановић, Мирко 21, 64, 76, 81, 84, 89, 139 Марковић, Драган 25, 57, 60 Марковић, Драгољуб 101 Марковић, Мира 70, 71, 72 Марковић, Мирослав 22 Марфи, Едвард 69 Медведев, Дмитриј 73, 74 Милановић, Милан 59, 97, 118 Милановић, Ненад 59, 97 Милошевић, Слободан 7, 15, 16, 21, 22, 24, 25, 27, 29, 31, 32, 33, 35, 36, 40, 47, 70, 74, 75, 77, 81, 85, 88, 89, 96, 102, 103, 114, 121, 122, 133, 138 Минхаузен, Карл Ф. Х. 104, 124 Митровић, Жељко 37, 71, 72, 89 Мићуновић, Драгољуб 90 Мишковић, Мирослав 37, 89, 118, 130 Младеновић, Андреја 53 Младић, Ратко 31, 34, 46, 64, 69, 77, 78, 79, 88, 120 Монтгомери, Вилијам 9 Моцарт, Волфганг А. 57 Мркоњић, Милутин 9, 25 Начић, Ташко 41 Недељковић, Верољуб 73 Никитовић, Александар 59 Николић, Александар 10, 32, 49, 41, 95, 110, 111, 119 Николић, Драгица 16, 63, 113 Николић, Томислав 8, 9, 10, 12, 13, 16, 19, 20, 22, 24, 26, 27, 30, 32, 33, 34, 36, 37, 38, 39, 40, 42, 43, 44, 46, 49, 50, 52, 57, 59, 60, 63, 64, 66, 67, 70, 77, 79, 82, 83, 84, 86, 89, 90, 97, 98, 103, 105, 106, 108, 109, 110, 111, 112, 113, 116, 117, 120, 121, 124, 125, 131, 133, 135, 140 Ниче, Фридрих 49 Новаковић, Новак 105, 121 Обрадовић, Жарко 86 Обретковић, Жика 25, 124 Олбрајт, Медлин 9 Орић, Насер 128 Остојић, Катарина Каја 94

ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК

Индекс имена Павелић, Анте 125 Пајкић, Небојша 12 Панић, Ранко 27, 28, 91, 92, 108, 126 Панић, Смиља 92, 108 Пањковић, Мики 90 Пелевић, Борислав 40, 85, 92, 93 Петровић, Дражен 139 Петровић, Никола 40, 93, 94 Пешић, Бранко 15, 32 Пијаде, Моша 121 Полумента, Шако 120 Поповић, Владимир 59, 93, 106 Поповић, Предраг 35, 95 Простран, Бранислав 11, 23, 52, 61, 87, 91, 92, 97 Прпа, Бранка 23 Путин, Владимир 73, 98, 99 Радић, Индира 9, 103, 112 Радујко, Бранко 66, 97 Ражнатовић, Жељко 15, 16, 40, 72, 85, 93, 103 Ражнатовић, Светлана 27, 51, 61, 81, 102, 103 Ракић, Милица 34, 81 Ракић, Миодраг 15, 20, 23, 28, 30, 34, 43, 53, 54, 57, 66, 69, 73, 87, 88, 97, 100, 107, 108, 113, 138 Ранковић, Предраг 37, 89, 101, 102 Робинсон, Џорџ 81 Родић, Дубравка 11, 34, 49, 50, 57, 97, 105, 109, 121 Рундек, Дарко 127 Руни, Вејн 115 Сагдијев, Борат 107, 108 Самарџија, Харис 103 Солана, Хавијер 34, 81, 105 Стамболић, Иван 25, 89, 133 Станишић, Јовица 15, 32, 117, 118 Стефановић, Ана 97, 116 Стефановић, Небојша 54, 87, 97, 111, 120, 132, 133 Стефановић, Немања 97 Суботић, Станко 7, 59, 60, 69, 97, 117, 118

Историја једне опаке болести

Тадић, Борис 7, 12, 15, 20, 23, 28, 30, 31, 34, 35, 36, 41, 42, 43, 44, 49, 53, 54, 56, 57, 65, 66, 67, 70, 73, 75, 77, 78, 80, 82, 85, 86, 87, 88, 97, 98, 105, 107, 108, 109, 110, 111, 113, 116, 119, 124, 127, 138, 139 Тијанић, Александар 16, 89 Триван, Јелена 31 Туђман, Фраљо 125 Ћосић, Добрица 57 Ћурувија, Славко 7, 11, 20, 21, 22, 23, 25, 47, 70, 76, 84, 123 Угљанин, Сулејман 60 Улемек, Милорад 18, 133, 134 Филарет 75 Филе, Штефан 20, 31, 38, 39, 57, 73, 77, 85, 91, 109, 110, 113, 114 Франкенштајн, Виктор 39 Холбрук, Ричард 22, 80, 81 Цвијан, Владимир 17, 104, 131 Црнчевић, Брана 15, 16, 17, 32, 40, 68, 85, 104, 106, 109, 110, 111, 112, 120, 124 Чавошки, Коста 37 Чолић, Здравко 42, 115 Џексон, Мајкл 109 Шапер, Срђан 12, 127 Шарић, Дарко 28 Шеј, Џејми 81, 105 Шерифовић, Марија 120 Шешељ, Војислав 7, 8, 9, 10, 12, 13, 15, 19, 20, 21, 22, 28, 29, 31, 32, 34, 35, 37, 38, 39, 40, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 49, 50, 52, 54, 57, 61, 62, 64, 67, 69, 72, 74, 75, 77, 78, 79, 80, 83, 84, 85, 86, 89, 91, 93, 95, 100, 103, 104, 106, 107, 108, 110, 111, 113, 114, 118, 119, 121, 122, 123, 124, 125, 129, 131, 134, 136, 139, 140 Шешељ, Даница 108 Шутановац, Драган 42

– 149 –