Praznik, Iva Mili

Iva Mili

Praznik

I

S

umrak je već počeo da se spušta na šumarak blizu parohijske kuće. Džilijen Blešet zažalila je, još pre pet minuta, što je ovako kasno pošla u, kako je mislila, prijatnu šetnju kasnog prolećnog popodneva. - Dakle, gospođice, vi odbijate moju ponudu? - mladićevo lice oblilo je gnevno rumenilo. On joj priđe jedan korak. Džilijen je pretpostavila da bi ovaj razgovor mogao biti neprijatan. I dalje je pokušavala da ostane pribrana i ljubazna, da Luku Setonu objasni zašto ne može i ne želi da se uda za njega.

Stajali su na rubu šume koja je delila njegovo imanje od parohijske bašte. Konja je nemarno privezao za obližnju granu, i sada je stajao sasvim pored nje, suviše blizu za pristojan razgovor. Mogla je na licu da oseti njegov dah, ljutit i zahtevan. Pokušala je da neprimetno uzmakne još koji korak, ali nije vredelo. Luk je skinuo šešir i sada se nadnosio nad njom, uvređen i besan. - Zaista mi je žao ako sam vas na bilo koji način dovela u zabludu. Oprostite... - počela je, ali on je zgrabi za ruku i grubo privuče sebi, unoseći joj se u lice. - Ta vaša objašnjenja ništa ne vrede, gospođice - reče on tiho. Ovaj ton zvučao je još opasnije od njegove vike. Ni najmanje nije sumnjala u to da je on čovek koji je spreman da svoje pretnje sprovede u delo. Ona pokuša da izvuče ruku, ali njegov stisak je bio jak. Nije gubila nadu da će se ova rasprava završiti na neki ipak, pristojan način. Luk Seton bio je najbolja prilika u okolini i smatrala je da, i pored razočaranja zbog njenog odbijanja, treba to dostojanstveno da podnese. A za slučaj da to ne bude istina, moraće da se pobrine da mu pobegne. On je. ipak, bio tipičan primerak bogatog mladog naslednika, koji misli da ostali postoje samo da bi njemu ugodili. Verovatno mu zbog toga ovo tako teško pada. Navikao je da dobije sve što poželi, ma šta to bilo. - Molim vas, nemojte da preterujete. Bar ovde u kraju ima najmanje pet vrlo lepih gospođica koje bi oberučke prihvatile vašu ponudu. 2 Iva Mili

Nema potrebe da toliko praskate. Ja nisam tako neodoljiva da biste patili zbog mog odbijanja. Zaista mislim da vam nisam dala povod za ovakvo ponašanje - završi ona ljutito, da prikrije strah koji je počeo da je obuzima. Bar da je bliže kući. Ništa joj drugo ne preostaje nego da proba sama da ga urazumi. Uostalom, ni na koji način mu nije dala povod da pomisli kako se nada njegovoj prosidbi. Zašto je sad tako grub? Smatrala ga je za malo obesnog i previše samouverenog, ali zar nisu svi mladi bogataši takvi? I dalje nije želela da se brine zbog njegovog pretećeg približavanja, iako je uzmicala pred njim. On je ipak džentlmen i ne bi trebalo da prekorači granice lepog ponašanja, još uvek se nadala. - Mislite da patim? Kakva dobra šala! Vi ćete da patite zbog ovoga draga moja gospođice. Zapamtite to. - Gospodine, vi se zaboravljate! - ona otrže ruku. Mora da će joj od njegovog stiska ostati dobra modrica. Ali trenutno je to nije brinulo, koliko razvoj ove situacije. Šta ako Luk nije baš toliki džentlmen kakvim ga je ona smatrala? - Zaboravljam se? - njegov iskrivljeni osmeh nije slutio na dobro. Ona pokuša da ponovo uzmakne, ali udari u drvo iza sebe. Baš ju je dobro pritisnuo. Šetati se sama po šumi i nije bila baš tako dobra ideja. Trenutni strah od malopre opet zameni ljutnja. Niko nema pravo da joj nameće svoje želje. Zar je on njene šale shvatio kao flert i poziv na udvaranje? Ah, samo da se izvuče iz ovoga, postaće mnogo promišljenija i ozbiljnija. Očigledno je da ne umeju svi da shvate njen smisao za humor, niti njenu potrebu da se stalno smeje i šali. Zahvaljivala je Bogu što, po prirodi, nije paničar i što je prilično razumna osoba. Upravo zbog toga se nadala da će se ova neprijatna i prilično opasna situacija završiti dobro. Njegovo lice bilo je sasvim blizu njenog. Jedan jedini delić sekunde premišljala je da možda ne greši što ga odbija. Luk je zaista bio najbolja prilika u kraju. Ne samo po položaju i bogatstvu, nego je bio zgodan i privlačan. Mnoge devojke bi oberučke prihvatile njegovu prosidbu. Jedini problem bio je što nju nije privlačio. Ona ga odgurnu trenutak pre nego što je uspeo da spusti poljubac na njene usne. - Gospodine, zaista se izvinjavam ako sam vas dovela u zabludu. Moraćete da priznate da se prema vama nisam ponašala drugačije 3 Praznik

nego prema bilo kome drugome - odvrati ona zadihano. Ovo rvanje sa njim postajalo je zamorno. - Da, vi delite osmehe svima, slobodni ste i otvoreni. Možda niste probirač? Ah, kakva sam budala bio. Želeo sam da vas uzmem zakonito. Ali ima vremena da se greška ispravi - iscerio se u zlobni osmeh. Ona se zgrozi. Pre samo dve sekunde se predomišljala, smatrajući da je lep. - Dakle, sada počinjete da vređate - ona ga prostreli pogledom, pokušavajući da izgleda oštro i hrabro, dok ju je drhtavica obuzimala. Mislila sam da muškarac, ako ne naiđe na odaziv kod devojke, ume dostojanstveno da povuče svoju ponudu. - E, vidite, ja nisam ni dostojanstven, ni budala - on se opet saže prema njoj, ne obazirući se na njen uvređeni izraz lica. - To je trebalo da znate od ranije. A ako to niste znali, ponoviću vam; ja nisam budala! - reče on naglašavajući. Uzbudio se posmatrajući njeno zažareno, ljutito lice. Ne mora da žuri. Uživao je u ovoj igri mačke i miša. Miš je ulovljen, ne može da mu umakne, zašto se ne bi malo poigrao pre završnog zalogaja? Uostalom, ona je samo siromašna parohova ćerka. A takve su obično samo igračke u rukama bogatih naslednika. On se iznova uvredi zbog njenog malopređašnjeg odbijanja. Takva jedna bednica usudila se da mu prkosi. E, neće moći. - Nisam to ni mislila. Smatram da sam bila veoma korektna prema vama. Da ne zaslužujem ovakvo vaše ponašanje - ljutila se ona, pokušavajući da dobije u vremenu. - Ja nisam budala. To sam vam malopre dva puta rekao. I ponoviću još jednom: mene neće niko da vuče za nos. Naročito ne neka bedna parohova ćerka. Zapamtite to. Nećete se lako izvući. Vratiću vam ja za ovu uvredu. - Nema potrebe da vređate - reče ona mirno. Strah je u njoj rastao kako je vreme prolazilo. Ali je, takođe, znala da samo hladne glave može da mu pobegne. Mora da bude smirena i vreba momenat kada će moći da mu umakne. Baš kad se učinilo da opasnost od njegove jarosti prolazi, on je iznenada zgrabi i zari usne u njene. Ruke su mu brzo i spretno prelazile preko njenog tela. Iznenađena više nego uplašena, otimala se svom snagom. On se osmehnu ispod jednog od poljubaca. Sve one se prvo navodno otimaju, a onda popuste. Ni ova neće biti bolja. Jedino 4 Iva Mili

što je žalio bilo je što je ispao takav magarac da poželi da se njome oženi. Šta mu je trebalo ovo glupiranje sa prosidbom, kad bi mogao da je ima kao ljubavnicu, kao tolike druge? Nije ona ništa bolja od drugih. On se seti njene uvredljive reakcije na njegovu, više nego velikodušnu bračnu ponudu, pa navali još bešnje. Dobiće šta je zaslužila. Ostalo je još da je obori na zemlju. Posle toga neće više imati šta da se kaže. Gospođica će biti pokorena, a njemu više neće padati na pamet da se ponovo ponižava proseći je. Još će, za osvetu, razglasiti kako je devojka slabog morala. Da vidimo da li će posle toga imati priliku da odbija prosidbe. Ona se iznenada umiri. Ha, popustila je mnogo ranije nego što je očekivao. Krajičkom svesti osetio je čak i žaljenje što neće moći da je uzme na silu. Baš je bio raspoložen da joj zada bol. Ali, ne mari. Neće ni sada biti previše nežan. Sledeće šta se dogodilo, bilo je da je ošamućen ležao na zemlji i zabezeknuto gledao kako se ona trkom udaljava. Gle, prešla ga je. Opipao je čvorugu na glavi. Kučka jedn lažljiva. Navela ga na pomisao da popušta, da mu odvrati pažnju, a onda uspela da ga se oslobodi i pobegne. Ah, neće se tako završiti. Naći će je on ponovo nasamo. A onda će mu platiti za ovo poniženje. Osvetiće joj se kao nikome do sada.

5 Praznik

II

D

žilijen Blešet sedela je sutradan zamišljeno u salonu parohijskog doma, kad naiđe njena majka. Džilijen se brzo udubi u knjigu. Majka priđe i sede do nje. - Dakle? - Šta dakle?

- Mislim da smo se oduvek dobro razumele. Imaš li nešto da mi kažeš? Videla sam malopre Luka Setona kako je besno projahao - reče majka sa osmehom. - Ne mogu da verujem da ti uvek sve znaš - progunđa Džilijen. Jeste, zaprosio me je. Baš kao što si predvidela, a ja ti nisam verovala. - I? - Da li misliš da ovako izgleda srećno isprošena verenica? Majka se nasmeja. - Sa tobom je sve moguće. Viđala sam i gore slučajeve. - Odbila sam ga. Ne mogu. Ne sviđa mi se. On... - nije želela da kaže sve. Bojala se da bi otac morao da ga izazove na dvoboj. Nije ni trunku sumnjala u to da bi ga Seton hladnokrvno ubio. - Dobro, već si rekla da ti se ne sviđa. Mene ipak interesuje nešto, da ne odbijaš možda prosce nadajući se ponudi Entonija Vudvila? -upita je majka blago. Džilijen sva buknu, ali se okrenu u stranu da majka ne primeti njeno uzbuđenje. - Na njega i ne mislim - reče ona smušeno. - Nismo se videli četiri godine. Majka je ozbiljno okrenu prema sebi. - Ti dobro znaš da od toga nema ništa. On nije nezavisan, ne može da se ženi po svojoj volji. Ako misli da dobije nasledstvo Vudvilovih, neće smeti da radi šta hoće. Moraće da sluša one od kojih zavisi. A tu su, osim ser Vilijama, i ledi Rovena, kao i njegova majka. A ona sigurno ne želi za snaju siromašnu parohovu ćerku. Čak i da mu majka nije takva veštica, ledi Rovena to ne bi dozvolila. 6 Iva Mili

- Ali zašto? Šta ona ima toliko protiv? - okrenu se vatreno Džilijen. Ti si joj ipak sestra. Zar ne bi trebalo da pomogne svojoj sestričini da se dobro uda? - Dušo, - poče majka strpljivo - ledi Rovena je moja polusestra. Njena majka je umrla mlada. Kad se naš otac oženio mojom majkom, Rovena je već bila pred udajom. Smatrala je da je drugi očev brak prava bruka za porodicu. Nije trpela ni moju majku, ni mene. Jedino je malo simpatija osećala za Meri, moju mlađu sestru. Ona je jedino bila po njenom ukusu. - Ali, zašto? - Rovenina majka bila je iz veoma ugledne i bogate porodice. Smatrala je da porodica moje majke nije na odgovarajućem nivou. I Rovena se dobro udala, još više uzdigla na društvenoj lestvici. Ser Vilijam Vudvil je nešto što je svaka udavača koja drži do ugleda mogla samo da poželi. Brak im je veoma uspešan. Jedino što nemaju dece. - Pa, baš zato bi tvoja sestra... polusestra trebalo da bar malo voli svoje sestričine. Mene i Siliju. - Za Siliju ne znam. Možda je pomalo i simpatiše, pošto je Merina ćerka. Ali, pošto je još uvek kivna na mene, ne može da prema tebi oseća simpatije. To treba da razumeš. - I šta ako si se udala za oca? On je divan čovek. Kako to ledi Rovena ne shvata? - i dalje se ljutila Džilijen. - Imaš već dvadeset, ne smeš da budeš toliko naivna - opomenu je blago majka. - U nekim slojevima društva vrednost se meri isključivo bogatstvom i moći. A ja se nisam time rukovodila kad sam se udavala. I što je još gore, osramotila sam porodicu time što sam pobegla. A bila sam verena za bogatog čoveka iz ugledne porodice. Osramotila sam i svoju porodicu i njega. - Jer istina da si iskočila kroz prozor da bi pobegla sa tatom? zakikota se Džilijen. - Pa... - osmehnu se njena majka. - Skoro da je tako bilo. On, siromah, nije ni znao šta će ga snaći. Bio je u gostionici i spremao se da krene kući kad sam ja banula i saopštila mu da idem sa njim. - Jer se radovao? - upita Džilijen detinjasto, mada je tu priču znala napamet. Ljubav između njenih roditelja nije jenjavala od momenta kada su se upoznali. U to vreme njena majka je bila verena za drugog i pripreme za venčanje bile su u punom jeku. Otac je bio paroh, bez 7 Praznik

izgleda na nasleđe ili bilo kakvo bogatstvo, ali energičnu Eleonoru Hičton to nije ni najmanje pokolebalo da se do ušiju zaljubi u njega i momentalno preokrene celokupnu svoju budućnost. A očigledno i budućnost svoje ćerke, pošto joj porodica ni do današnjeg dana nije oprostila takvu udaju. Bar nije njena starija polusestra, ledi Rovena. - Bio je u šoku. Ali nije se žalio - odvrati šaljivo majka. - Nije ni imao mnogo izbora. Rekla sam mu da se više ne odvajam od njega. Jednom mi je rekao - sagnu se ona poverljivo - da mu je to bio najsrećniji dan u životu, kada me je video svu blatnjavu od jurnjave na konju, na vratima njegove sobe. - Mislila sam da mu je najsrećniji dan u životu bio kada ste se venčali. Ili kada sam se ja rodila - nasmeja se Džilijen.— Ili jučerašnji. Možda čak i današnji. On je srećan svakog dana. Stalno nam to ponavlja. Nikako da se opredeli koji mu je dan bio najsrećniji. - On je zaista izuzetno srećan čovek - nasmeja se majka. - Skoro nikad ga nisam videla ozbiljnog ili neraspoloženog. To mu je nešto kao životna misija, da on i svi njegovi najbliži oko njega budu srećni. A, moram da priznam, da mu uglavnom uspeva. Kad nekog bez prestanka obasipaš ljubavlju, pažnjom i radošću življenja, mora da uzvrati na isti način. I ja sam srećna sa njim. - Mora da je predivno kada ti je svaki dan najlepši u životu — reče zamišljeno Džilijen, gledajući majku koja je blistala. - To mu dodje kao da je svaki dan praznik. Hoću li i ja doživeti da osetim tako nešto? Zavidim vam ponekad na tome. Ne znam da li ću naći nekog koga ću toliko voleti, i on mene, da nam svaki dan bude najlepši praznik. - Dušo, nemoj da si tako malodušna. Ne treba gubiti nadu -potapša je majka po ruci. - Ih, lako je tebi da to kažeš. Jedinu ponudu koju sam imala, bio je Luk Seton. A on je od svega toga daleko kao nebo od zemlje. Ti si od prvog dana znala, a i on isto tako, da ste stvoreni jedno za drugo. - Nije uvek bilo lako. Ljubav i brak nisu kraj bajke. Oni su početak novog dela u životu, koji treba isto tako graditi i negovati kao bilo šta drugo. Ponekad uprkos teškoćama koje iskrsavaju na svakom koraku. - Da, znam. Mi smo siromašni. Zašto čovek ne može da ima sve? Nego mora da bira ili sreću i ljubav, ili bogatstvo? - uzviknu žustro Džilijen. - Ne mora tako da bude. Možda ćeš ti biti srećna da imaš sve. Ne mora to da bude Luk Seton - osmehnu se majka. 8 Iva Mili

- I neće. A neće ni Entoni Vudvil, kako stvari stoje. Hajde, pričaj mi ponovo celu istoriju. Nikako ne mogu da shvatim neke stvari. Zašto je tvoje bekstvo za tatu bila tolika porodična katastrofa da ledi Rovena ne može, ni posle toliko godina, da ti to oprosti? Zar ne treba da je zadovoljna što si ti srećna? Ili bar što je tvoj deo nasledstva ona dobila, pošto su te izbacili iz testamenta. - Mislim da ni Meri ne može da mi oprosti što je umesto mene morala da se uda za Frederika Ozmonda. Na svu sreću, umro je posle nekoliko godina, ne uspevši da proćerda sav njen miraz, tako da je bila slobodna da se posle nekog vremena preuda za gospodina Hila. - Zašto su insistirali da se udaš za tog Ozmonda ako je bio takav? I naročito, kada su videli da je bio loš, da se kockao i da tetka Meri nije bila srećna sa njim, zašto su i dalje ljuti na tebe? Proćerdao je skoro sve, nikakav muž nije bio, a oni ljuti što se ti nisi udala za njega. - Ne znam. Možda misle da bi bio bolji čovek da sam mu ja postala žena. Najverovatnije je čista zavist što sam se usudila da budem neposlušna. Oni su svi morali da se venčaju za nekog ko im je bio namenjen. Jedino sam se ja udala za koga sam htela. Tako sam pokazala da ne poštujem nepisana pravila društva. - Ne vidim šta je loše u tome udati se za onog kog voliš i odabereš bila je uporna Džilijen, a majka je zagrli. - Dušo, to je sve daleko od tebe. Nema potrebe da lupaš glavu oko stvari koje su prošle. Ionako tu ništa ne može da se promeni, ni da se utiče na bilo šta. - Ledi Rovena mi nikako nije jasna. Ona i ser Vilijem nemaju dece, a ona je i dalje tvrdog srca. A nema drugi, bliži rod. Čak je bolja prema rodbini svog muža. Mislim da više voli Entonija, nego Siliju i mene. - Tako ti je to u visokom društvu. Ne sekiraj se. Nisu oni srećniji od nas, iako imaju mnogo više, a u svom ispunjavanju društvenih i porodičnih obaveza su besprekorni. - Ser Vilijem će svoje bogatstvo i titulu da ostavi svom bratancu Entoniju - Džilijen bojažljivo skrenu temu na teren koji je nju interesovao. - Zašto se ne bi Entoni oženio rođakom ledi Rovene? Tako bi porodično bogatstvo ostalo jedinstveno. Siromašnom rođakom, čija je majka svojevremeno napravila skandal od svoje udaje? - upita je majka nežno. - Mislim da Karlota, Entonijeva majka, želi neku veoma elegantnu i otmenu snaju, koja će njenom sinu doneti bogat miraz. Ne siromašnu parohovu ćerku koja 9 Praznik

sanja o ljubavi. U visokom društvu ljubav je prezrena i prostačka stvar. Interes je ono što se tu ceni. Ti previše idealizuješ Entonija, dušo. On je, ipak, Karlotin sin. Nemoj to da zaboraviš. Nikad je neće poniziti da uradi nešto što ona ne odobrava, koliko god da mu je to primamljivo. Ali on je tako fin! - žustro uzviknu Džilijen. - Nije kao ostali! On... mislim da i on oseća nešto slično prema meni, mama. Ono pre četiri godine kada smo se videli kod ser Vilijema, bio je divan. I mi smo... razgovarali smo o toj mogućnosti... da se možda jednog dana venčamo. Ti dobro znaš da ste oboje tada bili vrlo mladi. I prošlo je već četiri godine, a on se nije javio da to pomene. Ti i dalje sumnjaš. Ali videćeš, mi ćemo imati sreću kakvu imate ti i tata. Sigurna sam u to. Ja ću se lično pobrinuti za to. Znaš da mene svi vole. Zavoleće me i ledi Karlota, kad me bolje upozna. Njena majka ništa ne reče. Umesto toga, samo je zagrli. - Dušo, ništa više od toga ne bih želela, nego da i ti budeš srećna kao što sam ja. i više od toga. U tom momentu udje otac. i Prišao im je i poljubio prvo jednu, pa drugu. - Kako su moje najmilije, moje najdraže devojčice? - upita ih vedro. - Zabrinuto - odvrati majka istim tonom. - Luk Seton nije najbolji kandidat na vidiku, pa razmatramo druge mogućnosti. - Možda će ovo nešto pomoći po tom pitanju - reče on i izvadi pismoNikad ne biste pogodile od koga je. - Od ledi Rovene? - upita majka kao iz topa. Otac se nasmeja. - Ti si kao veštica. Da li mogu nekada da te iznenadim, ili uvek znaš šta ću da kažem? — on pogleda svoju ženu pogledom punim ljubavi. - Daj to pismo. Baš me interesuje šta moja sestra ima da nam saopšti reče veselo njegova žena. Ona uze da čita, a otac sede pored Džilijen. Do sada ih nije mnogo zanimalo šta najstarija sestra Hičton ima da saopšti srednjoj. Uglavnom su bili zahtevi, opomene ili naređenja. Ledi Rovena nije umela da piše ljubazna pisma, niti je do sada ikada nudila pomoć. Zašto bi ovo bilo drugačije? Ipak, Džilijen je bila sva uzbuđena. Možda 10 Iva Mili

je tetkino srce ipak smekšalo? Možda su se dosetili da postoji mogućnost koju je ona priželjkivala? - Tata, ti se ne ljutiš što sam odbila Luka Setona? - upita ga Džilijen, potpuno sigurna u njegov odgovor. - Srećo moja, kako bih se ljutio? Pravo da ti kažem, on mi se nikad nije dopadao. Osim toga, ti sama treba da odlučiš ko je najbolji za tebe. Ja ti sigurno neću nikog nametati. Svako treba da odluči za sebe. - Zašto se neki ljudi ljute ako njihovo dete ne želi nekog kog su mu oni odabrali? - upita ga ćerka, prateći tok svojih misli. - To mi nikako nije jasno. Mama se nije udala za prevaranta i propalicu, udala se za dobrog čoveka, a oni su i dalje ljuti na nju. Trebalo bi da ljudi žele sreću svojoj deci, a ne da preko njih ispunjavaju neke svoje sebične ciljeve. - Ti to ne razumeš. A i nema potrebe da razumeš, pošto te mi nikada nećemo prisiljavati na bilo šta. - Da, potpuno ste me raspustili, kako kaže tetka Rovena - nasmeja se ona. - Kad sam ono, pre četiri godine, bila kod njih, bila je užasnuta mojim previše slobodnim ponašanjem bez manira i mojom neuglađenošću. To mi je sto puta ponovila i prebacila, koliko god da sam se trudila da budem fina. Mislim da je Silija više po njenom ukusu. Njene manire je isticala u svakoj prilici. Valjda da što više istakne moju varvarsku nedisciplinu. Otac se malo nasmeja. Nije želeo da rastuži svoju jedinicu. On neprimetno uzdahnu. Kad bi imao makar hiljadu funti da joj obezbedi miraz... Luk Seton je bio dobra prilika, ali nije mu se dopadao kao čovek. Džilijen sa njim ne bi bila srećna, iako bi plivala u bogatstvu. Eh, kako da čovek najbolje vaspita svoje dete? Možda se tu ništa i ne može. Deca se sama vaspitavaju, gledajući primer svojih roditelja. On se okrenu svojoj jedinici, pun ljubavi. Niti se kajao, niti je žalio za bilo čime. Bio je do neba ponosan na nju. Njegova žena i ćerka bile su sve što mu je trebalo da bi bio srećan. Sa takvim mislima je ustajao i uveče odlazio na spavanje. U njegovom domu vladali su ljubav, sreća i harmonija i ništa više od toga mu nije bilo potrebno. Bio je do neba zahvalan za takav život i trudio se da i druge usmeri na takav put. Ceo njegov život, otkako je upoznao Eleonoru, ljubav njegovog života, bio je popločan radošću i srećom, i smatrao je da nikakvo materijalno bogatstvo ne može to da zameni. 11 Praznik

- Mnogo te volim - reče on. - Ti to već znaš, ali moram to da ponovim uvek kad pomislim kako sam ja najbogatiji i najsrećniji čovek na svetu. - Ledi Rovena bi se zgranula kad bi čula kakve nepodopštine govoriš - nasmeja se njegova ćerka i zagrli ga. - Znam. Još kad bi znala koliko so mi u svakoj prilici grlimo i ljubimo. Ponekad se zabrinem da nismo neki Marsovci, koje su greškom spustili usred Engleske. I tebe smo potpuno pogrešno vaspitali. Bojim se kako ćeš sutra, kad budeš morala da se više mešaš sa drugima, imati problem sa tim. Tvoje opušteno ponašanje neće naići na odobravanje uskogrudih konzervativaca, kojih je svet prepun. Smatraće da je budalasto, ili, još gore, nedovoljno otmeno, čak i sramno. Džilijen se nasmeja. - Znam ja da ostali imaju drugačija shvatanja i model ponašanja. I ja sam ponekad pomišljala da smo neki Robinzoni, zarobljeni na pustom ostrvu, usred mora punog ajkula. - Ne bih voleo da te neka od tih ajkula povredi - reče on iznenada. Tako ličiš na svoju majku. Obe ste uvek nasmejane i spremne za šalu... Ne znam šta bi bilo sa mnom da nemam vas. - Tata, nemoj da si tako ozbiljan, šta ti je? - osmehnu se ona. Videćeš, tetka Rovena mora da nam šalje neke lepe vesti. Obožavala je da je zove "tetka Rovena", u inat njenom insistiranju na titulama. - Da znate i da šalje - reče majka iznenada. Oboje se zagledaše u njene zarumenjene obraze. - Dušo. mora da je Bog uslišio tvoju želju i ubedio dvoje džangrizavih staraca da postanu milosrdni. - Mama, šta ti je? Budi jasnija - odvrati Džilijen uzbuđeno. Za sada je jedini njen neostvaren cilj bio Entoni Vudvil. - Ne sumnjam da je ovo odluka ser Vilijama. On i ledi Rovena te pozivaju da, zajedno sa Silijom, dodješ kod njih. Oni su sada u Vilrlidžu, na selu. Ser Vilijem je odlučio da, pre nego što nasledi njegovo imanje, Entoni treba da odabere jednu od vas dve za ženu. Džilijen skoči na noge.

12 Iva Mili

- Da li je to moguće? Ne mogu da verujem. Pa to je... to je divno! Udaću se za njega! Znala sam da ne treba da prihvatim mrvice koje mi nudi Luk Seton, kad mogu da imam najbolji kolač! Roditelji se nasmejaše toj njenoj primedbi. - Čekaj, polako, i Silija je pozvana u odabir. A ti znaš osobe koje će imati najviše uticaja na izbor - poče njena majka, ali Džilijen je bila puna sreće i uverenja da je sada sve gotovo. - Znam, znam. I ledi Rovena i ledi Karlota, više će želeti Siliju za snaju. Ali bitno je šta želimo Entoni i ja. Valjda će se i on nešto pitati! Smatrajte da sam već verena! Ah, kako sam srećna! - Ipak, moraš da budeš svesna da ideš u vučiju jazbinu. Moraćeš dobro da se pripremiš - uozbilji se majka. - Dobro. Ti ćeš da me pripremiš. Ali sigurna sam da će sve biti u redu. - Bar znamo da će jedna stvar biti dobra, imaćeš tamo samo jednu osobu na svojoj strani. Gospođa Ketrin Pakston, sestra moje majke, je kod njih već neko vreme. Nešto mi kaže da je ovaj poziv posledica njenog uticaja na ser Vilijema. On ju je oduvek cenio. - Ledi Rovena, rekao bih, sasvim je suprotnog mišljenja - ubaci prečasni Nikolas Blešet. - Čini mi se da ona ne uživa previše u društvu gospođe Pakston, kao ni nas ostalih iz familije. - Naravno. Ketrin je sestra njene mlade maćehe, njenih je godina, ali mnogo prijatnija osoba od nje. Ona svojom otmenošću i dobrim razumom podseća na činjenicu da moja majka nije bila samo budalasta mlada devojka, kako ledi Rovena želi da je prikaže. Odlično. Ona će ti se naći, ma kakav problem da ispadne, s obzirom da poziv ne važi ni za mene, ni za tvog oca. Ali šta ćemo. Velike dame mogu da rade šta hoće, da zovu mlade devojke u goste bez pratnje. Znaju da niko ne sme ni reč protiv toga da im kaže. - Baš me briga i za ledi Rovenu i za Karlotu. Osećam da će sve biti dobro. Jedva čekam da vidim Entonija - nasmeja se Džilijen sanjalački.

13 Praznik

III

K

uća ser Vilijema i ledi Rovene Vudvil bila je na lepom imanju, na pola puta do Londona. Ser Vilijam je bio društven čovek, voleo je kada je kuća puna gostiju. Poziv za dve Rovenine sestričine bio je samo povod da pozove i druge goste, i na svom poljskom imanju uživa okružen društvom, koje se stalno smenjivalo. Svečane večere i balovi održavani su skoro svako veče. Džilijen bi bila srećna zbog tog vrtoglavog provoda, samo da se neke stvari nisu isprečile. Vrata njene sobe se tiho otvoriše. Džilijen skoči na noge, ali odmah zastade. To je bila njena baba-tetka, Ketrin Pakston. - Drago dete, ne skači tako - opomenu je blago stara gospođa. - Nisi valjda očekivala Entonija? - dodala je sa značajnim osmehom. Džilijen se nasmeja. Nije morala da se pretvara pred njom. A to i nije bila loša ideja, da Entoni upadne krišom u njenu sobu. Šteta što se on toga nije setio. Možda bi mogla da mu to došapne večeras. Ako uspe da dopre do njega, pošto ga je njegova majka budno čuvala, ne ostavljajući ga samog ni trenutak. Gospođa Pakston stade pred nju. - Lepo. Entoni će biti oduševljen kad te vidi. Ali... - naglasi ona kad Džilijen zausti da optimistički odgovori - ali, one ga čuvaju kao vučice, kao što si primetila. Čak, ni uz moju svesrdnu pomoć, nismo makle od početka. Ser Vilijam se ne meša, a one stoje Entoniju nad glavom i ne daju mu ni da makne bez jedne od njih u stražarskoj pratnji. - Baš me briga. Meni je važno da je on bio presrećan kad sam stigla. Videla sam to. Zbog toga ga, verovatno, i čuvaju toliko. On jedva čeka da se dogovorimo, isto kao i ja. - To je odlično. Ali od tvog dolaska ovamo ima već više od deset dana. Kaži mi, da li si uspela da sa njim razgovaraš nasamo bar pet minuta? Nisi? O tome ti govorim. Ne možeš da planiraš sama. Moraš da razgovaraš sa njim. A one dve matore kokoške bdiju nad njim i nameću mu Siliju. Moramo nekako da ih prevarimo i uklonimo, bar na pet minuta. Još će i pokleknuti pred njihovim insistiranjem da uzme nju. Postoji mnogo više prepreka nego što se primećuje na prvi pogled. 14 Iva Mili

- Znam. Tu je i onaj ukočeni Džon Darkvud, Entonijev rođak, koji se zalepio za mene po naređenju svoje tetke Karlote. To je tako dosadno stvorenje, da ništa slično u životu nisam srela. Ali on neće biti nikakva prepreka. Večeras moram da mu umaknem i da se sretnem sa Entonijem. Ne možemo samo da se svako veče gledamo preko sale ili, za večerom, preko stola. U prav ste, znam ja to od prvog dana. Moramo večeras da nešto konkretno postignemo. Gospođa Pakston nakrivi glavu, odmeravajući njenu mladu, privlačnu pojavu od glave do pete. - Mladi su tako puni optimizma. Sećam se tvoje majke. Bila je neustrašiva u tvojim godinama. I znala je šta hoće. - Znam. Ona je i sada puna elana. - Ličiš na nju. Ista je i ona bila takva, vesela, otvorena i stalno nasmejana. A i baka ti je bila prava lepotica - reče ona sa jedva primetnom tugom u glasu. Ljubav prema rano preminuloj sestri nije nikad prestala. - Hvala. Mnogo mi znači što ste i vi ovde. Ponekad se osećam kao gladijator u areni, koga vrebaju neprijatelji sa svih strana. - Nisi daleko od istine. Ali nemoj previše da osuđuješ Darkvuda. On samo izvršava tetkin zadatak. Verujem - ona se malo nasmeja - da nikad u životu nije upoznao nikog kao što si ti. Ne mislim da ima išta protiv tebe, čak i ako tako izgleda ili zvuči. - Pih, baš me briga i da ima protiv. Toliko je uobražen da mu predstavlja poniženje i da mi odgovori na najobičnije pitanje. Znam ja kakvi su mladi bogataši, imala sam prilike da ih vidim na delu. I ne cenim previše njihovo uzvišeno dostojanstvo. Sebični su i samo gledaju sebe - zvučala je baš ljutito, jer joj Luk Seton izađe pred oči. - Ko te toliko ozlojedio da prezireš i sve ostale? - Ma, niko. Ja to onako, uopšteno. Hoću da kažem da neće da me impresionira samo ako ima ukočeno, uobraženo držanje i uz to misli da sam glupa provincijalka. - Previše si stroga. Ne verujem da je Darkvud baš takav. - Mislim da ga je tetka dovela u veliku nepriliku što ga je postavila da mi bude pratilac. On smatra da sam ja daleko ispod njegovog nivoa. Kao što bi i svaki tipični predstavnik višeg staleža. Ali to me ni najmanje ne uznemirava. Ja imam drugi cilj.

15 Praznik

- Možda i smatra da nisi previše otmena, niti imaš bilo šta od onoga što on traži i očekuje od mlade dame, ali nemoj da ga potcenjuješ. Ispod njegove hladnoće i bezizražajnog lica krije se pronicljiv um. Nemoj od njega da praviš sebi neprijatelja. Nadam se da ga nisi uvredila. To ne bi bilo lepo. - Ne bojte se, nisam. Ali sam mu više puta, kao u šali, rekla šta mislim 0 njemu - ona se nasmeja. -Pošto nijednom nisam uspela da mu umaknem kada sam se dogovorila sa Entonijem. Kao da tačno zna šta smo i kad naumili. Možda ume da čita misli. Baš kad dobro isplaniram, on mi sve pokvari. Ja razumem da ima zadatak, ali on se previše uživljava u sve to. Šta ga košta da me bar jednom pusti da se sretnem sa Entonijem?! Ne prestaje da zabada nos gde mu nije mesto naljuti se Džilijen. - Dodje mi da mu svašta kažem. A najviše o tome šta mislim o njegovoj naduvenoj veličini. Uostalom, on to već zna. Rekla sam mu ja već šta mislim 0 njemu. Ali ja sam fino vaspitana mlada dama, ne smem grubo da se izražavam, pa svoje mišljenje izlažem na društveno prihvatljiv način, kroz šalu! Stara dama je pogleda ispod oka. Slutila je da je taj „ukočeni" najviše kriv zato što neće da razume šale njene mlade štićenice. A onaj ko želi da bude duhovit, to ne oprašta. - On je Karlotin bratanac. Veoma je ponosna na njega. Verujem da on nimalo ne potcenjuje tvoju inteligenciju, zato je toliko i oprezan. Možda smatra i da je veliki izazov da tebe čuva. On je vaspitan da ozbiljno shvata svoje zadatke. - Hm, to drugo sam primetila. A da 0 meni ima tako visoko mišljenje, da ceni moju inteligenciju, u to mi je teško da poverujem. Nikad mi nijedan kompliment nije dao. U stvari, nisam čula da bilo koga hvali. Samo ćuti i posmatra. Gleda da li mi je Entoni dao znak da izađem u hol - naljuti se ona opet. - Dobro. Vi ste, u svakom slučaju, na suprotnim stranama, neću više da ga branim. Ne zaboravi da je Karlota opasan neprijatelj. Bojim se da ne bi prezala ni od nedozvoljenih postupaka, samo da uspe u svojoj nameri. Budi veoma obazriva. - To ne mogu da shvatim - Džilijen sede na krevet. - Šta ona toliko ima protiv mene? Lepa sam isto kao i Silija. Nemamo miraz ni ona ni ja. Slabo poznaje naše majke da bi to bilo od uticaja na njeno mišljenje. Zašto više voli nju nego mene? - Ne voli ona ni Siliju. Ona se nadala da njen sin uzme neku bogatu naslednicu iz Londona. Ser Vilijam i ja smo joj pomrsili račune. 16 Iva Mili

- Znala sam da ste vi umešali prste u sve ovo. Hvala vam, mnogo vam hvala - Džilijen skoči na noge i zvonko poljubi staru damu u obraz. Ova se nasmeja. - Da, ser Vilijam ceni moje mišljenje. Nagovorila sam ga da njegov bratanac i naslednik uzme jednu od sestričina njegove žene, tebe ili Siliju. Ali ništa nije gotovo, moraš da razumeš. Entoni nije nezavisan. On tek treba da dobije nasledstvo, u vlasti je ljudi od kojih zavisi njegova buduća ekonomska situacija. On nije kao njegov rođak Darkvud. Darkvud već ima svoje imanje... - Ja ću se boriti za Entonija - prekide je žustro Džilijen. - Neću dozvoliti da nas razdvoje. Kad već treba da bira jednu od nas dve, zašto to ne bih bila ja? Sada sam već na pola puta do cilja. - Karlota je veliki snob. Ne želi da joj snaja bude obična parohova ćerka - reče gospođa Pakston. - Pa i Silija nije bogata - tiho odgovori Džilijen. - To je istina. Ali njen otac je bio iz uvažene porodice. - Skoro da je sve prokockao pre nego što je umro. Moj otac je pošten, duša od čoveka... - Polako, ti si mlada devojka, ne smeš tako da pričaš, čak i ako je to sve istina. Meni se sviđa tvoja veselost, ali moraš da obratiš pažnju na pristojnost koje se ovdašnji članovi grčevito pridržavaju i koja je važnija od bilo kakvog zadovoljstva. To što su tvoji roditelji od tebe napravili energičnu, a ne poslušnu osobu, to je tvoja lična prednost i sreća. Ne maši njome pred drugima koji to ne umeju da cene ili nemaju pravo na takvu slobodu. Kolika god da je sreća, ona je i osetljiva na otrove i zlobu zavidljivih ljudi. Zato je čuvaj dobro, za sebe i one koji su dostojni da je sa njima podeliš. A u društvu vukova, moraš da se ponašaš po njihovim pravilima, a ne da budeš jagnje, ili još gore, ovčica. Jesi li me razumela? - Jesam - Džilijen se osećala postiđeno kao devojčica. - Malo sam se zanela. ali u društvu sam pristojna, ne brinite. Nisam tako loša ni prema Darkvudu, verujte. Znam ja čiji je on pion, razumem da mu je sve ovo teška obaveza i ne osuđujem ga previše. Možda mi ga je pomalo i žao što su mu dodelili tako opasnog protivnika, kao što sam ja. - Ne znam baš ko je od vas opasan protivnik. Ipak, drago mi je što nisi klonula duhom - nasmeja se gospođa Pakston. - Večeras ću pokušati da ti pošaljem Entonija. Kad vidiš da zagovaram one dve stare kokoške, odmah izađi u hodnik i nađi Entonija. Morate da 17 Praznik

razgovarate, nema još mnogo vremena. Može lako da se desi da jedno veče samo objave njegovu veridbu sa Silijom. Ništa tu više niko neće moći da učini, pa ni on. Nijedan uvaženi džentlmen ne sme da raskine objavljenu veridbu. To bi bila suviše velika bruka. A od one dve se može očekivati tako nizak udarac. On sigurno posle neće reći da nije istina ono što je njegova rođena majka objavila kao srećnu novost. - Znam ja to. Možda sam zato postala tako nestrpljiva i nervozna. Poslaću Darkvuda po limunadu čim vidim da Entoni izlazi iz sale. Hvala vam mnogo.

18 Iva Mili

IV

J

oš nisu svi gosti stigli, pa Džilijen odmah spazi Entonija u sali. Uputio joj je osmeh, pre nego što ga preseče ozbiljan i opominjujući ledeni pogled ledi Karlote. Džilijen opazi kako je skoro isti takav pogled stroga ledi upravila na svog bratanca Darkvuda. On se odmah poslušno odvoji od svog društva i pođe preko sale, njima u susret.

- Gospođo Pakston, gospođice Blešet - ledeno im se nakloni, prikrivajući zlovolju iza uglađenih manira. Hteo je da učini tetki, ali možda je ovaj zadatak ipak bio previše težak i neprijatan. Od prvog dana, svako veče morao je da sluša peckave primedbe gospođice Blešet, nimalo laskave ni prijatne, iako umotane u finu šalu. Morao je, preko volje, da prizna da njegova sujeta to teško podnosi. Nije je krivio. Bila je ljuta na njega. Svoj zadatak je predano obavljao, ograničavajući joj slobodno kretanje i smanjujući mogućnost susreta sa rođakom Entonijem. ali postajao mu je sve mučniji. Tetkina ujdurma oko svega, kako je vreme prolazilo, izgledala je sve ružnija. A on je bio svesni saučesnik. Bilo mu je mrsko sve to. On je bio gospodin, a tetka se ponašala prilično uvredljivo prema toj devojci. Osim toga, nije očekivao od gospođice Blešet ovakav otpor i reakciju. Nije se libila da mu spusti na hiljadu i jedan način. Bio je dovoljno džentlmen da prizna kako je u pravu što se ljuti. Potpuno ju je razumeo. Ali tu nije bilo pomoći. Obećao je tetki. To što se pored nje, i pored svog visokog mišljenja o sebi, osećao nedorastao njenom brzom i duhovitom umu, dodatno ga je nerviralo. Jedino ga ona sama nije nervirala. On je imao duboko usađen osećaj za pravdu i u sebi je znao da je samo oruđe u tetkinim rukama, koja vodi neravnopravnu i podmuklu borbu. Devojka nije ništa zgrešila osim što se ne dopada budućoj svekrvi. Već posle nekoliko dana osetio je neku vrstu sažaljenja i stida zbog toga. Njeni komentari bili su sitnica u velikoj borbi koja se vodila i koju je ona morala neminovno da izgubi. Kad ledi Karlota uzme nekog na zub, taj to dobro oseti. Kad bi bar devojka bila nekako grublja, pakosna, ne bi osećao ovakvu grižu savesti. Ovako, puštao ju je da mu vraća milo za drago 19 Praznik

jedinim oružjem koje je imala, a to je bio humor. Takvo oružje nije moglo da pobedi ledi Karlotu. Jedino što je moglo da njemu privuče pažnju. Odavalo je njenu inteligenciju i blagost. Isto kao i nepoznavanje neprijatelja. Čudio se koliko je naivna u pogledu ledi Karlote, čak i Entonija. Nisu 0 tome razgovarali, ali umeo je da je navede da oda svoje mišljenje i očekivanja. Ona je mislila da ga pecka svojim šalama, a u stvari, on je kroz njih uočavao njene osobine, vaspitanje, stavove i očekivanja životu. Kroz njih je mogao da sazna sve 0 njoj, da je dobro upozna. A on je bio studiozan kada bi ga nešto zainteresovalo. Njene šale nisu bile ni nalik Entonijevim, Njegove su uvek bile teško prikriveno podsmevanje i, koliko god da je Entoni pokušavao da sa njima izgleda zabavno u društvu, Darkvud je mogao da oseti oštri ubod njihove uvredljivosti. Šale gospođice Blešet, koliko god želela da ga kazni što je neprekidno nadzire, nisu uspevale da ga uvrede. Morao je, sa iznenađenjem, da prizna kako je počeo da se navikava na njih. Isto kao i na nju. One su, prosto, bile deo njenog šarma, koliko god to neverovatno zvučalo. Počeo je da je čudi sebi kako u društvu osluškuje samo njen glas, kako mu je milo kad ostale ponekad ostavi bez teksta, naročito one koji su često bili grubi prema njoj. Kada ju je pre deset dana sreo, nije očekivao da će se diviti njenom šarmu, posle tako kratkog vremena. Tetka mu je dala zadatak da tu "nepodesnu" devojku drži dalje od Entonija i on je pristao. Ne toliko zbog tetkinog zahteva, nego i zbog Entonija. Ako Entoni želi tu devojku, a on će mu stajati na putu do nje, onda može! Darkvud je bio suviše dobro vaspitan da bi priznao kako na ovaj način želi da Entoniju vrati za sve one pakosne šale koje je zbijao na njegov račun u svakoj mogućoj prilici i u svakom mogućem društvu. Uskoro so ispostavilo da gospođica Blešet nije tako naporno društvo kako mu se u prvi mah učinilo. Mislio je da je devojka bez manira i otmenosti, ali njen vedri duh, njen nepresušni optimizam i razdraganost nadoknađivali su to, činili su da počinje da uživa čak i u njenim šalama na njegov račun. Umela je pronicljivo da uoči i da iznese na svetlost dana svaku njegovu manu, ali ne na način kako bi to Entoni uradio. Ponekad mu je bilo neprijatno pred njom zbog otvorenog, vulgarnog neprijateljstva koje su njegova i njena tetka ispoljavale prema njoj. 20 Iva Mili

Zato je svoj zadatak, od sprečavanja da se približi Entoniju, neosetno pretvarao u njenu zaštitu od njihove zlobe. Divio joj se kako je sve mirno i dostojanstveno podnosila i kako su joj oči veselo svetlucale, prepoznajući svaku izrečenu ili neizrečenu glupost bilo kog člana visokog društva. Umela je da se ne uvredi, da sa smehom uživa u tuđim glupostima, a da to niko ne opazi. Osim njega. Njen vedar duh bio je skoro neuništiv. On je bio neposredni svedok toga. Jedino što mu je smetalo, bili su svetlucavi pogledi kojima je često preko njegovog ramena pratila Entonija na drugom kraju sale. To mu je mračilo raspoloženje i teralo ga da izgleda još tmurniji i uobraženiji. Znao je da je nervira njegovo mračno ćutanje, ali nije mogao ništa protiv toga. Žalio je što nema onu Entonijevu lakoću blistanja u društvu, šarm i duhovitost kojim je osvajao devojke. Pored Entonija, on je izgledao još mračniji i dosadniji. - Gospodine Darkvud, - opomenu ga Džilijen ljupko - verovatno ste još danas rešili da večeras u mom društvu mračno ćutite. Ali zaista ću morati da vas opomenem, jer posmatrači mogu da pomisle da ste nešto ljuti na mene. A to nije tačno, zar ne? - Naravno da nije - odvrati on, a obrazi mu potamneše. Ona se začudi, ali nije pokazala to. Da li se to samouvereni, samodovoljni Darkvud postideo pred njom? U to je bilo teško poverovati. Igrali su prvi ples, već se skoro podrazumevalo da su svi njeni plesovi rezervisani za njega, tako da nije morao ni da je pita, pre nego što je odvede na podijum. Već neko vreme su ćutali. Ona je krojila planove kako da mu umakne večeras i sastane se sa Entonijem. On je i inače bio ćutljiv, ali sada je imala utisak da je mislima negde daleko. Pitala se šta on stvarno misli o svemu ovome. Prvih dana ga je svrstala u istu kategoriju kao Luka Setona. Uobraženko, koji misli da ceo svet služi da mu ugađa i kog ne interesuju tuđe želje. Ali, kako je vreme odmicalo, morala je da prizna da nije tako loš kao što ga je u prvi mah okarakterisala. Jedino bi mogao malo više da uživa u društvu. U njenom društvu. Smatrala je da je zabavna i vesela dovoljna da svakome popravi raspoloženje. Vređalo je njenu sujetu ako joj to neko ne bi priznavao. Ispostavilo se da je to sa Darkvudom išlo malo teže i sporije. Doduše, mogla je da primeti postepeni napredak, što je počelo da je raduje. Imala je izazov ispred sebe. Osvetliti Darkvudovu mračnu

21 Praznik

stranu, pomoći mu da sagleda i počne da ceni vedrije, male, stvari u životu. Osim toga, nije volela da ćuti. Da li mu se sviđalo njeno pričanje i društvo, ili ne, to je savršeno nije interesovalo. Nije trpela da joj bude dosadno, zbog bilo koga. Neko vreme ga je puštala, ali onda je morala da reaguje. Kao sada. - Gospodine Darkvud, divim se vašoj posvećenosti. Vaša tetka nije mogla da nađe boljeg kandidata za ovaj zadatak. Nekoliko trenutaka kao da je premišljao da li da se pravi da nije čuo. Oboje su znali na šta misli. - Kakav zadatak? - ipak je upita. - Pa da budete moj telohranitelj. Da se ne odvajate od mene. Da budete moj anđeo čuvar. - Laskate mi ~ odvrati on posle nekoliko trenutaka premišljanja. - Samo, ne mogu da odlučim. Ili vam je ledi Karlota naložila da se brinete za mene i otklonite smetnju koju ovde predstavljam ili sam toliko privlačna i šarmantna da ste se zaljubili i sad ne možete da se odvojite od mene i mog umilnog glasa koji svako veče slušate bez kraja i konca - završi ona šaljivo. Nije mogla da se ljuti na njega. On tu nije ništa kriv. Dobio je zadatak, a ko sme da ne izvrši zadatak koji mu odredi opasna ledi Karlota! U stvari, njoj je više bila važna šala, da ima čemu da se nasmeje, nego da njega iznervira. Tako su joj nedostajali mama i tata i opuštena atmosfera kod kuće! Ovde mora da se zadovolji samo Darkvudom, koji ne shvata uvek njen humor, iako se čini da je počeo da se trudi. Ona vide na njegovom licu nešto što je verovatno trebalo da predstavlja osmeh. Ali ništa joj ne odgovori, kao i obično. Nema veze, i taj osmeh je bio neočekivan! Ona brzo, skoro radosno nastavi. - Ne kažem ja da ste vi dosadno društvo, ali previše ćutite. Ne može čovek ni reč da vam iščupa. Kada sam sa vama, kao da pričam sama sa sobom, a to nije nimalo lep osećaj. - Pa, evo. Pitajte me nešto. - Morate da mi iskreno odgovorite. Želim da znam u kojoj meri sam vam postala dosadna - upita ona svečano, ali njemu ne promače mangupski sjaj u njenim očima. Bilo mu je drago što ona njegovu mrsku stražarsku dužnost i dalje posmatra kao šalu. 22 Iva Mili

Opet se osmehnuo! Džilijen samo što se nije saplela. Jel’ to počeo da puca oklop koji ga čuva od spoljašnjih uticaja? - Vi nikako ne možete da budete dosadni. Ko vas ima u svom društvu, taj je srećan čovek - odvrati on. Njen pogled, kojim je propratila tu mirnu, iskrenu izjavu, učini da mu nešto zatreperi u stomaku. Imala je krupne smeđe oči, oivičene crnim trepavicama. Sada su, usled prijatnog iznenađenja, bile još veće, i veselo su svetlucale. - Gospodine Darkvud! Pa vi ste to meni dali kompliment! nasmejala se. On opet oseti ono strujanje u stomaku. Imala je divan osmeh. Zašto ne ume da bude interesantniji, elokventniji, da učini da joj taj osmeh nikad ne silazi sa lica? Doduše, morao je da prizna da ona nikad nije tako nešto zahtevala. Umela je i sama da se potrudi da sebi i drugima popravi raspoloženje, nalazeći u svakoj prilici razlog za smeh. - Mislili ste da ja to ne umem? - odgovori joj blago, uživajući u njenoj ozarenosti, i svojoj novootkrivenoj moći da joj to priušti. Zadovoljstvo zbog toga svog ga je obuzelo. - Naravno da nisam. Vi ste, ipak, svetski čovek. Imate i manire i vaspitanje. Samo ste malo... kako da kažem... škrti u tome. Imate suviše visoke kriterijume da biste ih olako delili. Jel’ tako? - U pravu ste. Zaista to vrlo retko činim. Samo kad neko zaista zasluži. - I sad mislite da sam ja dostojna vaše pohvale? To je divno - mala doza peckanja izbijala je iz njene veselosti. On je to prihvatio dostojanstveno, kao i uvek. Prijalo mu je njeno društvo, njen smeh. Čak i ovaj neočekivani, uznemirujući osećaj u stomaku, koji se polako pojačavao što je duže gledao u njene vesele oči, a za koji je i dalje mislio da je potpuno bezopasan. - Gospodine, ja moram da uzvratim pohvalu. - Ne morate. - Molim vas. Ne plašite se, neće vas moj kompliment razočarati. Vi znate da ja nisam obična i da nemam svakidašnje izjave. Neće zvučati dosadno, niti uobičajeno, na šta ste već verovatno navikli. - Da, znam to - odvrati on, a ona se skoro zbuni od blagosti i topline koja je zračila iz njegovih očiju. 23 Praznik

Pogledala ga je malo bolje. Kako samo ima tamne oči i prijatan pogled. Baš će mu reći nešto lepo. Ipak je on fin čovek. Nijednom, za sve ovo vreme, nije bio grub prema njoj. A sada je posebno ljubazan. Videlo se da se trudi da joj ugodi. Umela je to da ceni. Naročito ako je u pitanju neko kome to nije bilo uobičajeno ponašanje. - Vi ste čovek pored koga se osećam neobično sigurno - izjavi ona svečano, dok su joj oči iskrile. Nekoliko trenutaka gledao ju je, ne znajući da li mu kroz šalu prebacuje to što se ne odvaja od nje, ili ima nešto drugo na umu. Biće da je ovo ipak neka njena uobičajena šala. - Verujem. I opet se iznenadila sa kakvom nežnošću prihvata njene šale. - Zaista tako mislim - odjednom se uozbiljila. - Ovo nije uobičajeno prebacivanje zbog... znate već čega. Mislim da ste najpouzdaniji čovek koga sam upoznala. Na vas čovek može da se osloni i srećni su oni koji vas imaju za prijatelja. Verujem da ih nema mnogo, ali nadam se da umeju da cene vaše prijateljstvo. - Hvala. Vaše šale kriju oštroumna zapažanja i inteligenciju. - Ali vas nisu uspele da zavaraju! - nasmeja se ona. - Iznenađena sam. Ovo veče je veče razmene komplimenata. Imate li još neki u rukavu? Znate, da ih mi, devojke, najviše volimo. Dopadalo mu se što ume da se našali na svoj račun. Ona svakako nije spadala u te banalne devojke koje se mogu kupiti laskanjem. - Drago mi je što sam dobio zadatak da vam budem pratilac. Mnogo bih propustio da nije bilo tako. - Vi me zaista iznenađujete! Jesam li to ja probudila nekog skrivenog Darkvuda u vama? Pst, da nas ne čuje ledi Karlota. Smeniće vas sa zadatka, a onda ćemo patiti oboje. Ta rečenica ostade da visi u vazduhu. Ništa nije odgovorio, samo ju je gledao. Neka blaga drhtavica poče da je obuzima. Zašto je tako gleda? Zašto je večeras ovako neobično prijatan i darežljiv u komplimentima? Ona se seti da je svih ovih večeri bio pažljiv i fin. Dostojanstveno je trpeo njene promene raspoloženja, njene ironične šale, nestrpljenje. Nijednom nije pokazao ni zamor, ni prezir. A ona ga je olako okarakterisala kao dosadnog namćora, čak poredila sa Setonom. 24 Iva Mili

Darkvud je pogleda. Sva sreća što je od početka svestan da je ona devojka bez miraza i veza, kako reče njegova tetka. U suprotnom, mogla je čak da mu se dopadne. On ni najmanje nije bio zaljubljive prirode i umeo je da pročita svaki pokušaj da mu se devojka nametne. Ovde je bila sasvim drugačija situacija. Gospođici Blešet se sviđao Entoni, i to nije ni krila. Darkvud je mogao da bude spokojan i opušten. Prvi put je imao situaciju gde je bio siguran da ga devojka ne lovi, i da može do mile volje da prijateljski razgovara njom, bez opreza koji je neophodan u takvim susretima. Da, sva sreća što je siguran u sebe i što je ona daleko ispod njegovog nivoa. Jer je gospođica Blanšet veoma simpatična i mnogo mu se dopadala. On je imao visoke kriterijume što se tiče devojaka. Njegova tetka je imala običaj da hvali njegov ukus, isto kao i njegov položaj i bogatstvo. Baš taj porodični ugled davao mu je zadatak da pažljivo odabere sebi ženu. To je morala da bude neka otmena, elegantna, bogata, mila, obrazovana... i još mnogo toga. On, doduše, još uvek nije sreo nijednu koja je ispunjavala sve te kriterijume. Bilo je nekoliko devojaka u Londonu koje su se približile tom idealu, ali nijedna od njih mu se nije zaista dopala. To, u stvari, nije ni bitno. Ionako će odabrati onu za koju proceni da će najbolje odgovarati položaju ledi Darkvud, njegove buduće supruge. Ser Vilijem nije odredio za koje vreme će morati da se proglasi veridba, niti da se održi venčanje, ali Darkvud je pretpostavljao da se neće previše odugovlačiti, da bi gospođicu Blešet mogli što pre da pošalju nazad kući. Počeo je da razmišlja o tome. Sigurno je da će mu nedostajati njen smeh i vedrina. Kome ne bi. - Ledi Karlota mi je tetka, ali ne može da mi naredi šta da radim, ako ja sam to ne želim — reče on polako. Iz nekog nepoznatog razloga, ona sva pocrvene i skrenu pogled. Zašto joj je odjednom palo na pamet da on izgleda sasvim privlačno kada skine svoju hladnu masku sa lica? Poželela je da je neke svoje izjave zadržala za sebe Verovatno ga je uvredila nekom svojom šalom. Nimalo ga nije štedela. Svaku njegovu manu je pomenula i podsmehnula joj se. Htela je da mu vrati za to što joj onemogućava da uradi ono što hoće. A sada ispada da on uopšte nije loš. Naprotiv, divila se njegovom vaspitanju i strpljenju. Kako to da do sada nije primetila kako je on fin i privlačan? Ona podiže bojažljiv pogled prema njemu. Ali odozgo je nisu gledala dva osuđujuća oka. Naprotiv. Darkvud je imao neki ozbiljan i nežan izraz. Osetila je kako krv navire u njeno lice, 25 Praznik

i još gore, kako on to primećuje. Uh, zašto ne ume da sakrije ono što misli i oseća! A baš sada misli kako je on jedan od najdivnijih mladih ljudi koje je upoznala. Na svoj otvoreni način, nikada pred njim nije krila svoju želju da se uda za Entonija, napravila je na taj račun brdo šala, opominjujući Darkvuda da joj je on najveća prepreka ka tom cilju. A sada samo želi da proguta taj svoj dugački jezik, da vrati sve što je rekla i o njemu, i o Entoniju. U tom momentu je shvatila da Entoni nije, za ovih deset dana, nijednom sam pokušao da joj priđe, niti ispoljio želju da mu ona postane žena. Sve vreme je ona lupala glavu kako da se sastanu, dogovore... On se ponašao kao paša oko koga se otimaju dve žene. Kako je samo ispala glupa. Ovakvog divnog čoveka nije primećivala, čak ga je odgurnula od sebe, podsmevala mu se u svakoj prilici i pravila budalu od sebe. A sada ponovo to radi, pokazujući mu pogledom i crvenjenjem, kako je promenila mišljenje. I što je najgore, neće se na tome završiti. Moraće da kaže baš sve što joj je došlo, neće se uzdržati, kao što bi trebalo da uradi fino vaspitana mlada dama. - Gospodine Darkvud... hm... da li vam je nekad došlo da vratite sve što ste nekome rekli, i da počnete ispočetka? U stvari, već znam odgovor. Ne verujem u to, vi ste uvek promišljeni i nikad ništa glupo niste ni rekli, ni uradili. - Mislite da ste vi to uradili? - Da. Vi ste zaista velikodušan i tolerantan čovek ako o meni imate tako lepo mišljenje, posle svih gluposti kojih se nisam stidela da izvalim ili uradim pred vama. Žao mi je ako sam vas ikada uvredila. Nije bilo namerno. Volela bih to sve da vratim. I da vam pokažem da nisam ni budalasta, ni površna. I da umem da cenim prave vrednosti koje vi tako dobro krijete u sebi, ne dozvoljavajući skoro nikome da ih primeti. Hoću da znate da vas izuzetno cenim i poštujem prijateljsku zaštitu koju ste mi pružali. Eto, sad ispada kao da se sa vama pozdravljam. Pa, možda i jeste tako. Čini mi se da se moj boravak ovde bliži kraju. I da ćete mi jedino vi nedostajati kada se vratim kući - ona podiže bradu i pogleda ga u oči. Neka sad misli šta god hoće o njoj. Rekla je šta je htela. Bar jedan deo. Ono drugo se ne govori u javnosti mladiću za koga ne znate šta oseća prema vama i da li želi isto što i vi. - Gospođice Blešet, vaša otvorenost je razoružavajuća. Niko ne bi mogao da se ljuti na vas, ni zbog čega. Njoj neočekivano suze napuniše oči. Oh, nebesa! Sada će još više da se obruka pred njim. Takvi izlivi osećanja u javnosti su, po pravilima njegovog društva, bili neoprostivi. 26 Iva Mili

- Zaista tako mislite? - pogledala ga je kada je pomislila da je ponovo dovoljno jaka za to. - Smešno je da ovo pitam posle svega, ali volela bih da se ne ljutite na mene. Stalo mi je do vašeg... vašeg lepog mišljenja o meni. Izbegla je da kaže „prijateljstva". Nije ona želela prijateljstvo. Želela je nešto više. Ni sama nije bila svesna šta, ali definitivno je počela drugačije da razmišlja o njemu. Prestala je muzika i oni su samo stajali i gledali se. - Vi ste divna osoba. Drago mi je što sam vas upoznao. I dajem reč da se ni zbog čega ne ljutim. Čak sam vam nedavno dao i neke komplimente, sećate se? - Da, da - osmehnula se, a on je povede sa podijuma, jer nije zaboravio na pravila lepog ponašanja. Ne moraju baš svi da zure u njih dok razgovaraju. Njene suze, čiji tragovi su još blistali u uglovima očiju, dirnule su ga. Mislio je da ništa više ne može da ga iznenadi, ali prevario se. Nije mogao da je osudi zbog toga. Njena osećajnost bila je mnogo veća nego što je mislio. Prokleti Entoni, ne ume da ceni blago koje može da dobije! Čovek koga ona zavoli imaće svu sreću ovog sveta. Pre je strogo osuđivao pokazivanje osećanja u javnosti, ali sada mu to nije smetalo kod nje. Otkrivala je pred njim bogatstvo svog unutrašnjeg sveta, svojih osećanja i energije. Šta je značilo ono da će joj samo on nedostajati? Šta je sa Entonijem? Uvidela je kakav je, odustala od njega? Stajali su sa strane, donekle zbunjeni razvojem događaja, pokušavajući da svedu utiske, kad pred njih odnekud ispade Entoni. i Darkvud ponovo navuče onu svoju nepristupačnu, hladnu masku na lice. Džilijen kao da se budila iz sna. - Gospođice Džilijen, ne mogu da stignem da popričam sa vama kako dolikuje - poče Entoni, stežući joj značajno ruku i ni najmanje se ne obazirući na Darkvudovo prisustvo. Džilijen nije mogla da ne primeti napetost koja je postojala između njih. I koju je izazivao Entoni, možda čak i namerno. To je bilo nešto što do sada nije imala priliku da uoči. Ukazivalo je na neke Entonijeve osobine za koje nije znala da ih ima. - Zaista ste bili rastrzani na sve strane - podsmehnu se ona, ne naročito oduševljena saznanjem o njegovoj neprijatnoj strani.

27 Praznik

Već sledećeg trenutka pored njih se stvorila ledi Karlota, sa najledenijim izrazom na licu. - Entoni, dodji da se pozdraviš sa lordom Kertisom. Nemoj da zanemaruješ svoje dužnosti koje imaš kao domaćin ovog bala - reče ona, odvede Entonija i ne pogleda Džilijen. Ona ostade da stoji, trudeći se da stiša srce uzburkano poniženjem i nekom čudnom, neočekivanom čežnjom. Ali onda nastade još veće iznenađenje. Darkvud je pažljivo podvukao njenu ruku pod svoju. Ona sa zahvalnošću podiže svoj još uvek vlažni pogled prema njemu. Tako je divan, na neprimetan i nenametljiv način. Bila je slepa i glupa. Ima li nade da to ikako ispravi? - Gospođine Darkvud. Vi ste najbolji čovek koga p0znajem. On ohrabrujuće steže njenu ruku i povede je ponovo na podijum. Neko vreme igrali su u tišini. Nije mogao da ne primeti otvorenu grubost svoje tetke prema ovoj devojci a ni Entonijevo ponašanje prema njoj nije bilo mnogo bolje. Da li je u pravu ako mu se na trenutak učinilo da je ona to shvatila? Bilo mu je drago što joj se posle svega, vratilo dobro raspoloženje. Pratio je promene na njenom licu sa budnom pažnjom, koje nije ni bio svestan. Stid, koji ga je obuzeo zbog tetkinog ponašanja, gnev zbog Entonija, sada su se povlačili. Gledala ga je, neobično ozbiljna i zamišljena. On opet oseti kako mu nešto treperi u stomaku. Kasnije u toku večeri Džilijen je stajala u jednom uglu sa gospođom Ketrin Pakston. - Draga moja, nemoj da se žalostiš - steže joj ruku stara gospođa, videvši kako gleda preko sale u pravcu gde su stajali Entoni i Darkvud sa nekim gostima. - Oh, ne znam... - trže se Džilijen. Kako da joj objasni da više ne gleda Entonija, nego joj pažnju sada privlači Darkvud. Pomisliće da je od onih površnih, koje menjaju predmet interesovanja čim se pojavi neko nov na vidiku. - Ne brini. Sve će biti u redu. Idem do Karlote. Budi spremna. Gospođa Pakston se brzo udalji. Džilijen nije stigla ništa da joj odgovori. A i što bi joj rekla? „Nemojte, ne želim više Entonija, sada mi se sviđa njegov rođak!‘‘ To nije smela da prizna čak ni gospođi Pakston. Ona je više puta pokušala da joj skrene pažnju na njega, ali 28 Iva Mili

Džilijen ju je uvek glatko odbijala i brzo prelazila preko njenih pohvala. Nekoliko trenutaka Džilijen je stajala sama, a onda vide Darkvuda kako se odvaja od svog društva i prilazi joj. Baš je pažljiv Kako je mogla da se onako glupo zaludi sa Entonijem i ne primeti Darkvudovu nenametljivu privlačnost'? - Gospođice Blešet, sami ste? - Zahvaljujući vama, nisam više - odvrati ona toplo. Imala je utisak kao da joj se nešto vezalo u grlu, i ne ume da smisli nijednu šalu. Ume samo da ga gleda, da oči ne odvaja od njega, pokušavajući da uoči sve ono privlačno što joj je do danas izmicalo. Da li je njeno uzbuđenje prelazilo i na njega, uglavnom, i on se zagleda u njene oči. - Hoćete li da vam donesem neko osveženje? Punč? - Može, hvala - odvrati ona kroz stisnuto grlo. On krenu kroz gužvu. Možda će ipak morati da se malo odvoji od nje. Ova stalna blizina postaje previše opasna. Sva sreća, pa je na vreme to primetio. Pratila je pogledom njegovu visoku priliku i široka ramena. Nije ni primetila da joj je Entoni prišao i uhvatio za ruku. Ona se iznenađeno trže, ali on ju je već vukao napolje. Osvrnula se još jednom prema mestu gde je nestao Darkvud. Hodnik je bio prilično mračan. Entoni se spretno dokopa balkona. - Džilijen! Nisam mogao da dočekam ovaj trenutak! - uzviknu on i zgrabi je u zagrljaj. - Oh, Entoni... - poče ona, tražeći prave reči. Prestala je da se opire na pola puta. Možda i nije loše da se objasni sa Entonijem. Da se uveri da li zaista ne zavređuje njenu pažnju, kako je počela da sumnja. - Znam. Otkad čekam ovaj momenat. Dođi ovamo. - Ne, ne. Mislim da to nije dobra ideja. - Konačno smo sami. - Misliš da nema ničeg pametnijeg što bismo mogli da uradimo, da rešimo? - nije mogla da sakrije ironiju, ali Entoni to nije ni primetio. Kako je samo mogao da joj se dopada? Da je čovek, sada bi je prosio i dogovarao se sa njom, tražeći izlaz za postojeće probleme. Ne bi pokušavao da iskoristi mrak. 29 Praznik

- Ćuti i prepusti se. Znaš da te volim - pokušao je da je zagrli, ali ona se odmače. Zašto ima utisak da je ovo već doživela, i da se Luk Seton nekako vratio u njen život? - Pusti me. Jedino ako želiš da ovo ponoviš ali pred svojom mamom - reče mu ona i otrže se. Želela je da se što pre vrati u salu, pre nego što Darkvud primeti da je nema. Htede da pođe, ali se na vratima sudari sa njim, koji se kao senka odnekud stvorio tu. Stao je pored i odmeravao ih hladnim pogledom. Da je mogla, propala bi u zemlju tog trenutka. - Entoni, traži te majka. Gospođice Blešet, bolje da uđete unutra. Entoni poslušno krenu, i na vratima se sudari sa ledi Karlotom. Ona ih sve odmeri ledenim pogledom, koji na kraju zadrža na Džilijen. - Gospođice Blešet, pristojne devojke ne izlaze na terasu same sa mladićima - procedi ona kroz zube. - Gospođici je bilo loše, pa sam je izveo da udahne malo svež vazduh - odvrati Darkvud i ne trepnu. Entoni je bio u holu i ćuteći posmatrao sve troje, i ne pokušavajući da se umeša, kao da ga se sve to ne tiče. Džilijen ga je tog momenta prezirala iz dna duše. - Takvo ponašanje se ovde ne toleriše - reče Entonijeva majka, pa se energično okrenu, uze sina pod ruku i odvede ga nazad u salu. Džilijen se malaksalo nasloni na zid. Darkvud je stajao između nje i vrata. Imala je utisak da želi da je zakloni ako bi još neko naišao. - Gospodine Darkvud. Ovo nije... nije kako izgleda. Entoni me je povukao napolje... - Hteli ste da razgovarate sa njim. Jeste li sada uspeli? - Mislim da više nemam želju da razgovaram sa njim. Oprostite, molim vas. Nisam htela da izađem sa Entonijem. Molim vas da mi verujete. Mogu da zamislim šta ste pomislili kad me niste zatekli na mestu gde ste me ostavili. Ali nije tako bilo... - Bolje da uđemo. Nije dobro da stojite sa mnom ovde sami. Čuli ste moju tetku - prekinu je on. Nju zabole distanciranost iz njegovog glasa. Dakle, sada je definitivno uništila svaku šansu kod njega. Ono peckanje kojim mu nije dala mira ovih večeri, nije ništa u odnosu na ovaj sramni položaj 30 Iva Mili

koji uništava devojačku čast, u kome ju je baš on zatekao. Otkud da se tako brzo stvori tu? I to baš on, od svih? Ona bezvoljno pođe za njim. Uh, zašto nije istrgla ruku kada ju je Entoni povukao? Darkvud je ozbiljan i ljut. Ako misli da je probala da ga namagarči, šaljući ga po osveženje dok ona beži napolje sa svojim dragim, ima pravo. Nijedan normalan muškarac ne bi prešao preko ovako nečega. Napravila je budalu od njega. I još da je zatekne samu sa Entonijem. Naravno, on verovatno nije video kako ga ona odguruje od sebe. Video je samo Entonijeve ruke oko nje. Ostalo može samo da zamisli. Ne, nikako se od ovoga ne može oprati pred njim. Gotovo je. Išla je pored njega kroz polumračni hol dok su joj suze mutile pogled. Samo što su ušli u hol i pošli prema sali, on je naglo povuče u jedan zamračeni ugao i pritisnu je uza zid. Toliko se zapanjila da nije stigla ni da pisne. Srce poče da joj lupa. Šta je ovo? Možda i on hoće da se provede sa njom, ako je pomislio da je takva devojka? Da je kazni što ju je zatekao sa Entonijem, koga, inače, ne ceni previše. Šta god da je, nije imala ni snagu ni želju da se pomeri od njega. Stisli su se u tišini, kad ona preko njegovog ramena opazi da ledi Karlota i ledi Rovena energično marširaju prema balkonu na kome su njih dvoje do malopre stajali. Ona se tiho povuče još dublje u ugao. Zaklonio ju je svojim telom, okrenut prema njoj. Bio je skroz u crnom, a i hodnik je bio polumračan. Dame svakako ne bi prilazile nepoznatom gospodinu, leđima okrenutom, u tako mračnom hodniku. Sada je shvatila veličinu njegove velikodušnosti. Spašava je, nedostojnu, i sada, posle svega što mu je priredila. Ona njega uopšte ne poznaje. Koliko je samo u njemu dobrote za koju niko ne zna! Kako je samo žudno poželela da njoj dozvoli da ga upozna, da nije suviše kasno za to! Džilijen je drhtala, dišući duboko. Mogla je da stoji tako ispred njega do kraja sveta. Ništa joj drugo više nije bilo važno. Samo on. Stajao je ispred nje, zaklanjujući je, visok, velikodušan, nesebičan. Sve joj se smutilo u glavi, a srce samo što joj pije iskočilo. Od njegovih širokih ramena nije mogla da vidi da li je opasnost prošla. Samo je tako stajala. šćućurena i zaštićena, i čekala. Jedva je disala, bojeći se da ne pokvari lepotu trenutka, iščekujući, sva drhtava, osluškujući njegovo disanje. Da li ovo i njemu znači onoliko koliko njoj? Da li i on oseća ovo uzbuđenje, koje guši, koje otvara oči, koje čini da je svesna svake kapljice znoja koja joj klizi niz vrat? Kako ju je povukao, ruka mu je još bila oko njene mišice. Osećala je svaki njegov topli prst, želela da ga upije u svoju ruku, da se stope u jedno. 31 Praznik

U mračnom uglu hodnika mogla je da nazre njegove tamne oči, uperene u nju. Nije odvajala pogled od njih. Hoće li joj se približiti još malo? Još malo, i mogla je da oseti njegov dah na svom licu. Kao da se sve odvija beskonačno dugo i sporo, a znala je da nije prošlo više od nekoliko sekundi. Bila je svesna svakog uzdaha, i svog i njegovog. Mora da je dodir njegovih usana divan. Isto kao što je i on sam. Još nekoliko trenutaka i usne bi im se spojile. Uzbuđenje ju je obuzelo celu. Nikada ništa slično nije osetila. Mora da je to ovo. Kada znaš da je neko pravi. Da je baš za tebe. Da možeš sa njim do kraja sveta i nazad. I da bi ti život bio neizmerno prazan da ostaneš bez njega. Da ćeš umreti ako istog trenutka ne osetiš njegov satenski poljubac na usnama. On se polako odmače od nje. Gotovo da je osetila bol zbog toga. Gledali su se kroz polutamu nekoliko trenutaka. Kao da joj je neka knedla zastala u grlu i ne da joj ni da diše, ni da govori. On je polako, vrlo polako uze za ruku. Prsti su mu bili topli, ruka čvrsta i pouzdana. Pogledala je, kao začarana, tu svoju ruku u njegovoj i opet podigla oči ka njemu. On je privuče sebi i zaštitnički podvuče njenu ruku pod svoju, držeći joj prste sve vreme. Pošla je za njim, kao da lebdi, kao da se budi iz nekog sna, kao da još sanja i ne želi da se probudi. Da je nije tako čvrsto držao uz sebe, možda bi posrnula. Jedva je osećala noge, kolena su joj klecala, ali, u isto vreme, nikad nije bila jača. Ceo roj zbrkanih osećanja i misli protutnjao joj je kroz glavu. U grudima joj je bubnjalo, a isto tako i u ušima. Zastali su ispred ulaza u salu. Nisu ni reč progovorili. Pogledao ju je, i ona mu je uzvratila pogled. To je ujedno bila i poslednja provera pred ulazak u osvetljenu salu. On je čovek koji o svemu vodi računa. Sada je verovatno želeo da proveri koliko se pribrala i da li na licu ima tragove neprikladne za svetlost i publiku. Ona podiže glavu i osmehnu mu se blago i bolno, kao da mu tako daje potvrdan odgovor na to njegovo nepostavljeno pitanje. Kako je lepo imati pored sebe muškarca u koga se toliko možeš pouzdati, koji 0 svakoj sitnici vodi računa, koji te štiti i pazi na tebe sam, bez posebne molbe i zahteva. Kako je teško ako znate da on postoji, a ne može da bude vaš. Umešali su se u gomilu koja je plesala. Nije ni primetila da su okrenuli nekoliko krugova u potpunoj tišini, bez progovorene i jedne reči. Nije ni najmanje želela da priča i time kvari osećaj koji je još uvek treperio u njoj. Samo ga je gledala, ozbiljnog, kako je vodi kroz gomilu. 32 Iva Mili

Gledala ga je sasvim novim očima. Kao da ga prvi put vidi. Kao da ga je do sada posmatrala kroz neko zamućeno staklo, pa je ono sklonjeno, i sada može da ga vidi tačno onakvog kakav je. Kakav joj treba, kakvog samo poželeti može. I Džon Darkvud je ćutao. A svašta mu je prolazilo kroz glavu. Kad je video da je nema na mestu gde ju je ostavio, smračilo mu se pred očima. Odmah je pojurio napolje ljut i besan, samo da stigne pre ledi Karlote, koja se nestrpljivo i uznemireno osvrtala, tražeći Entonija. Znao je kuda je nestala. Samo nije znao šta oseća u tom žurnom trenutku. Ona sekunda, pre nego što im je prišao na balkonu... To mu je bila najteža sekunda u životu. Entoni sa rukama oko njenog struka.. Ona, sa ozbiljnim licem, kako pokušava da ga odgurne. Eh, kakav je Entoni glupak. Da je on na njegovom mestu, ne bi dopustio da mu umakne devojka kao što je Džilijen Blešet. Trgao se i pogrešio korak. Njene ozbiljne, tople oči netremice su ga gledale. Šta je ovo sa njim? Da li je moguće da prolazi kroz ovakav vrtlog misli i osećanja? Trebalo bi da je prezre, da bude uvređen, ljut na nju. A jedino na šta može da misli to je onaj jedan minut u hodniku kada je drhtala naslonjena na njegove grudi. Kada je i on drhtao, nagnut nad njom. I kada je sasvim malo nedostajalo da joj rukom skloni kosu sa lica, sagne se i spusti poljubac na njene usne. Zašto je hteo da je malopre poljubi? Lupao je glavu nad tim pitanjem sve vreme dok su igrali i ćutali. Da, dopadala mu se, bila mu je simpatična, toga je već bio svestan i prihvatio je tu činjenicu kao nešto što je bezopasno. Ali nije znao da će se to dopadanje oteti kontroli, zgrabiti ga i baciti njoj u zagrljaj. Jer ono sve što je trčao da je izvuče iz neprilike, što ju je povukao i zaklonio da ih ne vide dve opake gospođe, što joj je odmah oprostio kad je video da nije u Entonijevom zagrljaju, iako je dobio želju da ga udari, nije to samo njegova džentlmenska velikodušnost u pitanju. To je nešto mnogo jače, što mu oduzima dah i guši ga, ne da mu ni da diše normalno, ni da misli kako treba. Zar je trebalo da je vidi samu sa Entonijem, pa da shvati dokle je otišlo to dopadanje? To više nije obična simpatija, sasvim je očigledno. Ovo je nešto mnogo ozbiljnije, nešto što nije planirao, što se tiho potkralo i obuzelo ga pre nego što je primetio da se približava, šta sad da radi? Da otputuje, iznenada i bez pozdrava? Može li da ode, da ne bude u njenoj opojnoj, lekovitoj blizini? 33 Praznik

Nije mogao da otputuje. Znao je to, još pre nego što mu je bekstvo, kao spas, palo na pamet. Nije mogao da zamisli ni jedan jedini naredni dan bez nje. Bez njenog osmeha, oštroumnih primedbi, veselih komentara. Setio se svog života pre nego što je došao ovamo, kod Vudvilovih. Prazna svakodnevnica, ispunjena rasporedom obaveza. Nikakva radost, smeh, iščekivanje lepih trenutaka, ništa to nije imao, a nije mu ni trebalo. 0 tome nije razmišljao, smatrajući da je njegov život ispunjen i bogat. Sve ono što je do juče prezirao, što je bilo neprikladno, manje važno od novca, položaja, ugleda u društvu, sve je to bilo malo, sitno, nevažno, dok nju nije upoznao. A onda mu je puklo pred očima. Kao da ga je spoznaja udarila posred čela, onesvestila, i on se sad probudio sa amnezijom na svoj prethodni život. Sve ono što mu je do malopre bilo od presudnog značaja, sad je izgubilo svoju važnost. A ono što je ona imala, pružala, davala, dobilo je novu dimenziju. Sve ono što je ona nosila u sebi, toplinu, živost, radost, nežnost... sve mu je to postalo neophodno, kao vazduh koji se diše, bez koga se ne može ni minut. Kad čovek oseti kako izgleda kad si srećan, šta ti to omogućava, svaki trenutak bez toga, čist je promašaj i gubljenje vremena. Sve mu je to prolazilo kroz glavu, dok je pokušavao da se vrati na stari kolosek, da razdvoji važno od nevažnog, da se prizove pameti i ponovo postane razuman i organizovan, da vidi otkuda mu se prikralo ovo ludilo. Kada ju je gospođa Pakston pozvala da stane sa njom i upozna se sa nekim gostima, Džilijen nije mogla da izdrži a da se ne okrene i susretne Darkvudov tamni pogled preko sale. Tako je želela da taj pogled ima posebno, duboko značenje. Da joj govori sve ono što njegova usta prećutkuju. Da je zavoli više od svega na svetu. Da ne može da je pusti da ode. Jer, bila je sigurna, ledi Rovena će posle ove večeri morati da krene u akciju. Proglasiće Entonijevu veridbu sa Silijom, a nju će poslati kući. Slutila je da se sada u njemu vodi velika borba između onoga što je nekada bio i onoga šta je trebalo da postane. Čovek se uvek plaši promena, ma kako primamljivo izgledale. Zašto bi on bio izuzetak? Nadala se samo da će ipak naći snagu da pređe na njenu stranu. Da je već prešao, poljubio bi je na balkonu. Osetila je da je bio samo na korak do toga, ali nešto ga je sprečilo. Nešto što je duboko u njemu, usađeno vaspitanjem i navikama, što mu ne dozvoljava da bude opušten i srećan. Ustuknuo je u poslednjem trenutku.

34 Iva Mili

Nadala se. molila svim svojim bićem, da se otvori za nju. Da je poželi kao što je ona njega, da shvati kako je sreća važna u životu, kako je vrednija od bilo čega drugog. Videla je da je on čovek sa principima, koji se ne prepušta olako osećanjima, koga razum vodi kroz život. Oni trenuci u mračnom hodniku pokazali su joj da on itekako ima osećanja. Osećanja koja je duboko potisnuo, koja su pod kontrolom, koja ne poklanja olako. Neko drugi bi iskoristio trenutak, makar zbog ličnog zadovoljstva, ako ne zbog dubokih osećanja. Trebalo je da ceni što je on častan čovek, koji pažljivo vaga i odmerava svako iskušenje koje ga može odvući sa pravog puta. Prokletnik jedan. Neće moći da zaspi celu noć zbog njega.

35 Praznik

V Džilijen u salonu zateče ser Vilijama. Darkvud mora da je Sutradan napolju. Sad nije mogla da umakne. Ser Vilijam ju je voleo i jedva

je dočekao da je vidi i da malo razgovaraju.

- Draga moja, dodji ovamo. Nikako da stignem da popričam sa tobom. Tako, sedi tu, pored mene. Ista si kao tvoja baka. Nije ona bila neka velika lepotica, ali je razgaljivala srce svima oko sebe. Drago mi je što si i ti vesela i mila. Volim i Siliju, ali ti si mi draža, umeš da me oraspoložiš. - Hvala, ser Vilijame - osmehnu se Džilijen. - I vi ste meni simpatični. - Da, da... - nastavi on misleći na nešto drugo. - Vidim da su se moja žena i njena jetrva udružile protiv tebe. Ne moraš ništa da mi kažeš, to je očigledno. Nije mi samo jasno šta imaju protiv da Entoni uzme tebe. Ja nemam, naprotiv. Ti umeš da širiš radost oko sebe, a to nije mala stvar. Znaš, ljudi u mojim godinama više cene takve stvari, nego mlađi. Ne kažem da nisam voleo da pogledam lepu ženu ali, za srećan brak i dobro raspoloženje, potrebno je i nešto više od privlačnog lica. Lice ostari i poružni, a duša ostane kakva je bila. Ako je bila ružna, ona još više poružni. Ako je bila svetla, rasteruje tamu starenja na najlepši način. Videćeš kad dođeš u moje godine. - Hvala. Ovo je najlepši i, svakako, najiscrpniji kompliment koji sam ikada dobila - reče ona sa osmehom. - Znaš, nisam se mešao u taj ženski pakt. One se nikad nisu dobro slagale. Znaš, Rovena nije bila loša žena, iako ume da bude naporna. Navikneš se, pa i prihvatiš mane onog ko ti je najbliži. To samo ako želiš da živiš u miru i slozi. Karlota je, verujem, takođe bila dobra žena mom pokojnom mlađem bratu. Ni ja nisam nikad imao primedbe na njeno ponašanje. Uvek je bila dama, dostojanstveno čuvala naše porodično ime. Ovo je prvi i jedini put da su ujedinjene u istom cilju. I verovatno će se kasnije, kad se sve završi, isto onako loše slagati, kao rogovi u vreći. Obe su sujetne i tvrdoglave, misle da su uvek upravu. I vole da kritikuju jedna drugu. Udaljio sam se od teme. Da, nisam se umešao, a mogao sam. Možda je trebalo. Još nije kasno. Zaista bih voleo da Entoni odabere tebe. Nisam hteo da mu pomognem u tome. Neka nešto u životu i sam uradi, ne mora uvek da čeka drugog da mu 36 Iva Mili

završi. Mnogi iz njegovog staleža nemaju ni ovoliko izbora. Sklapaju brak jer tako porodica odluči, eh... - on uzdahnu a Džilijen ga je pažljivo slušala. - Znaš, - saže se on prema njoj - mnogo bih više voleo da je Darkvud moj bratanac. On je od njih najbolji. Ima karakter. Karlota se veoma ponosi svojom porodicom, a od svih njih jedino vredi taj mladić. Malo je zatvoren i krut ali je valjan i pošten. Nije testo koje je lako mesiti i oblikovati po svačijoj volji. Dobro, Entoni zavisi od tog nasledstva što ja treba da mu ostavim. Ali niko ga ne tera da uzme onu koju ne želi. Ja, pogotovo - pogledao je značajno u nju. - Vidite, ser Vilijame, - poče ona - kad sam stigla ovde, zaista sam mislila kako želim da se udam za Entonija. - A sada? - podsticao ju je on. - Sada, - pogledala ga je u oči - sada više ne želim. - Nije valjda zato što sam ga ja kritikovao. Nije on baš takav beskičmenjak. - Ne, nije to u pitanju. Ne znam... Čini mi se da bih se udala i za ledi Karlotu, a to nikako ne želim. - Da, to si lepo rekla - zakikota se on. - Čovek koji ne razlikuje svoju volju od volje svoje majke, ne može da bude baš idealan muž. - Ne razmišlja svaka devojka na ovakav način. Mnoge ne vide dalje od privlačne njuške i slatkih, zavodljivih reči. A on to, svakako, ima na pretek. - Ne budite tako strogi, i meni je trebalo neko vreme da shvatim to. - U redu. Neću te prisiljavati da se udaješ za njega. A baš sam hteo ovima dvema da začepim gubicu. Eto, moraću, tebi za ljubav, da se odreknem tako divnog prizora, njihove reakcije kad im kažem da od njihovog plana nema ništa i da naređujem Entoniju da se oženi tobom. Ne boj se, rekao sam. Nemam nameru da te zarobljavam sa nekim ko te ne zaslužuje. Verujem da postoji neko mnogo bolji od njega. I to bi bio divan prizor. Njegova tetka bi poludela. Hi, hi! A i moja žena takođe. Možda bi to bilo još bolje nego da se Entoni opameti i usprotivi se majci. Ona se nakašlja, ne znajući kuda da pogleda, ali ništa nije rekla. Ser Vilijam nastavi nešto neobavezno, bio je pravi džentlmen starog kova, koji ne želi da damu dovodi u nepriliku.

37 Praznik

Ruke su joj se potpuno ohladile, i sada se već sa mukom osmehivala ser Vilijamu. Uh, kad bi mogla da izađe i pronađe tog prokletog Darkvuda. Nekoliko rečenica sa njim, i razjasnila bi svoje neodumice. Da samo Darkvud nije bio svedok svega onoga, da je nije zatekao napolju samu sa drugim. Uh, dodje joj da se pojede od muke. Zar bi mogao on, onako ispravan, da se zainteresuje za nemoralnu devojku, kakva je ona ispala sinoć? Nije je poljubio. A mogao je. Verovatno je bio svestan da ona ne bi odbila. Šta sada znači to njegovo ćutanje? Da neće dozvoliti da ga ponese zanos jednog trenutka u pomračini? Mora to da sazna što pre. Neizvesnost ju je izjedala. Jedan pogled na njega, i znaće da li da se nada ili ne, da li ju je odbacio i priklonio se svojoj tetki. Posle nekog vremena uspela je da se izvuče iz salona i da izađe napolje. Osvrtala se, ali Darkvuda ni od korova. Gospođa Pakston joj mahnu i pozva je da joj se pridruži na klupici u hladu. - Draga moja, gde si ti? Ovako divno vreme, a ti sediš unutra dočeka je stara dama raspoloženo. - Pričala sam sa ser Vilijamom u salonu. - Videla sam dve uvažene gospođe kako su se sa „mladencima“ izvezle kočijom - reče gospođa Pakston i pogleda je ispod oka. - Ser Vilijam mi je rekao kako bi pomogao Entoniju da odabere mene, da mu je on to tražio. - Oh! Zaista? Baš lepo od njega. - Ponudio mi je da utiče da Entoni odabere mene. - I? Po tvom izgledu, čini se da te taj predlog nije oduševio. - Rekla sam mu da ne želim to. Mislim da je Entoni površan i da me ne voli. Suviše lako pristaje na želje svoje majke. Tako će uvek da bude. Ja želim nekog koga ću da volim i poštujem, i on mene takođe. Kao što se vole i poštuju moji roditelji. To je prava ljubav. - Draga moja, to što tvoji roditelji imaju ne nalazi se svakog dana. Oni su kao dve polovine jedne celine. Ja tako nešto, osim kod njih, nisam do sada našla nigde. - Ne moram da se zaljubim na prvi pogled, da odmah znam da je to pravi čovek za mene, kao što su oni. Htela bih da to ipak bude nešto posebno. Ne želim da se udajem zbog položaja ili bogatstva. Takvu sam priliku već odbila. 38 Iva Mili

- Draga moja, pa ti si romantični idealista! Ko bi rekao, sa takvim jezikom! - nasmeja se stara dama i uze je pod ruku. Džilijen je zagrli i dvaput zvonko poljubi. A onda se nasloni na njeno rame. Oprostite mi, gospođo Pakston, znam da nije pristojno ispoljavati nežnosti u javnosti, ali uželela sam se da me neko grli i ljubi. Kad me mama ili tata zagrle, ili ja njih, odmah mi svi problemi izgledaju lakši i manje važni. Kako ljudi mogu da žive bez ljubavi i ispunjenja koje ona nosi? - Dušo moja, nije svima ljubav na prvom mestu - osmehnu se gospođa Pakston. - Nisam iznenađena što nećeš Entonija. Ni ja ga ne bih odabrala. Ti si prema njemu gajila samo prolaznu mladalačku simpatiju. Drago mi je što si to prevazišla. Znači da si pametna i da zrelo razmišljaš. Mnogi nikad ne mogu da prestanu da posmatraju svet kroz ružičaste boje. Znaš, on je sasvim dobar za bilo koju drugu devojku, koja ima sasvim prosečna očekivanja od braka. - On je neozbiljan i nema karakter. Suviše lako dopušta drugima da ga vode i da mu govore šta da radi. To znači da mu ni do čega nije stalo. Mislim da sutra, ako zatreba, ne bi bio ni uz svoju ženu. A ja takvog ne želim. - Možda si, ipak, previše stroga. Nije on tako loš. Ili ti se dopao neko drugi? - upita je lukavo gospođa Pakston. Džilijen sva pocrvene. Gospodin Darkvud je ovih dana bio stalno uz tebe. Morala si da primetiš koliko je fin. Na mene je ostavio veoma dobar utisak. Znam ga ja odavno i nikad nisam ništa loše mogla da kažem za njega. Osim da nije previše otvoren i veseo. Ali to i nije neka strašna mana, koja se ne može prevazići? - Pa... Ne mogu baš reći da je sve vreme ginuo da ga primetim i da mi se dopadne. Bio je prilično uzdržan u početku. Ali sinoć... hm, - ona pročisti grlo - potpuno se promenio. Bio je veoma ljubazan. Ne znam šta je bio razlog za to - završi ona nespretno. - Draga moja, on je veoma pristojan i valjan mladić - gospođa Pakston se uozbiljila. - Možda je, na prvi pogled, malo hladan i na odstojanju, ali verujem da ima kvalitete dostojne pravog gospodina. Nemoj da odbacuješ njegove vrednosti zato što je odbio da se nasmeje tvojim šalama. - Nije to u pitanju - Džilijen opet pocrvene. - On je nekako suviše ozbiljan. Nedokučiv. Čovek ne zna šta misli i oseća. I da li nešto oseća 39 Praznik

nastavljala je, očajnički želeći da od gospođe Pakston čuje lepe reči 0 njemu. One su joj padale kao melem na ranu. - Meni je on simpatičan - reče gospođa Pakston, kao da sluti šta se krije iza ovih pitanja. - Užasno me podseća na mog pokojnog supruga. I on je spolja bio jednoličan kao arktički led. Ali ispod toga... mnogo više. Užasno mi nedostaje. Bio je pouzdan i pun razumevanja za moje raznorazne hirove. Znaš, ne moraju ljudi da budu slični, kao što su tvoji roditelji, da bi se dobro slagali. Mogu da budu i potpuno različiti. Ako samo imaju razumevanja i ljubavi jedno za drugo, onda se odlično dopunjuju. Jednome treba pouzdanje i stabilnost, drugome razdraganost i lakoća življenja, koju onaj drugi pruža. Tako ti je to. Dvoje dosadnih teško da bi uživali u uzajamnom društvu. - Pored dosadnog niko ne može da uživa - nasmeja se Džilijen, ali je razmišljala o rečima stare gospođe. - I dosadni mogu da se promene. Ljudi koji vole, žele da napreduju i obično imaju volju i snagu da se menjaju. Bar da malo isprave svoje mane, ako ne uspeju da razviju neke posebne vrline. Teško to ide, čovek ima svoje navike, a tu se podrazumeva ustaljeni sistem vrednosti koji postoji u nama još iz roditeljskog doma. To se vrlo teško menja, malo ko uspe u tome. Potrebna je velika volja. I da to sami želimo, ne da drugi to od nas traže. - Ne bih volela da sutra neko dođe i tvrdi da su moji stavovi pogrešni i da treba da ih se odreknem. - Ne, ljudi ne treba da tuđe vrednosti dovode u pitanje. Potrebno je da menjaju sebe, a ostali će se sami prilagođavati. Ali je zato njihov uspeh veći, srazmerno trudu koji su uložili. Svako napredovanje od mana ka vrlinama je za pohvalu. Makar zbog truda i napora. A ljubav je puna truda i napora, ma kako laka i lepa izgledala. Kad bolje razmisliš, zar i tvoji roditelji ne ulažu veliki trud da održe svoju ljubav tako svežom i lepom? Oveće buja i cveta samo ako se neguje i redovno zaliva. Misliš da su se uvek u svemu slagali, da im je u životu sve bilo pesma i milina? Kad bi seli ozbiljno da razgovarate, sigurna sam da bi se iznenadila koliko su oni problema morali da zajedno prevaziđu da bi dospeli na taj nivo razumevanja i slaganja. Ljubav je istovremeno borba i popuštanje, uzajamno prilagođavanje i upornost da se ostane svoj. Sve je to vrlo kompleksno. A istovremeno i jednostavno, kad postoje iskrena uzajamna osećanja. - Kad tako govorite, ispada da mogu da se vole i dvoje koji su nemoguća kombinacija, samo ako se dovoljno potrude. 40 Iva Mili

- Bitno je da neko želi dobro sebi i drugima. Takav čovek se sa svima uklapa. - Mislite da je samo toliko dovoljno? - U mojim godinama se život pojednostavljuje i iskristališu se važne stvari. U mladosti sve izgleda mnogo, mnogo komplikovano. A dovoljna je samo dobra volja. Moj muž i ja smo bili naizgled nespojiv par. A odlično smo se slagali i mnogo voleli. - Idem malo da prošetam. Dole pored jezera izgleda primamljivo. - Idi, mene poslednjih dana muči strašna kostobolja. Idem u sobu da malo prilegnem. Džilijen ustade i krenu stazom koja je vodila oko jezera. Razgovor sa gospođom Pakston ju je malo oraspoložio. One brige oko Darkvudove uzdržanosti i hladnoće kao da su se malo ublažile. Stara ledi ostade da gleda za njom. A onda se podiže. Pođe stazom iza živice. Na klupici zaklonjenoj zelenilom sedeo je Darkvud, zadubljen u knjigu. On podiže pogled prema njoj, - Gospodine Darkvud, - nakloni se stara dama - kako ste? Baš je danas divan dan. Da me ne bole noge, iskoristila bih priliku da malo prošetam dole, pored jezera. Ovako, moram da odmaram. Ali vi mlađi, nemate takve probleme. Doviđenja - pozdravi ga ona i nastavi dostojanstveno prema kući. On ostade da gleda za njom. Posle nekog vremena lagano zaklopi knjigu i uputi se stazom prema jezeru. Video je Džilijen kako sedi na nekom panju i zamišljeno gleda u vodu. Sva se smela kad ga je ugledala, ali je ipak podigla glavu i toplo ga pogledala. - Danas je baš lep dan - reče ona, nervirajući se zbog svoje zbunjenosti. - Jeste - odgovori on. Stao je pored nje i gledao u mirnu vodu jezera. Nekoliko minuta vladala je tišina. Poželela je da kaže nešto pametno, duhovito, bilo šta, ali nije joj išlo. Zato je posle nekog vremena odustala. Privukla je kolena prema sebi i naslonila bradu na njih. Gledala je kako se na glatkoj vodenoj površini ogleda drveće sa druge strane obale. I kako poneka ribica iskoči iz vode, presijavajući se, na trenutak, na zlatnom suncu. Nije ništa govorio. Prijala mu je tišina u njenom društvu. Video je njen sanjalački pogled uperen u daljinu, i osetio neobičnu toplinu 41 Praznik

prema njoj. Činilo se da bi i jedna izgovorena reč pokvarila ovaj mir i spokojstvo koje vlada nad jezerom. Stajao je malo ukoso iza nje i mogao je neprimetno da je posmatra. Sedela je na oborenom stablu, nogu skupljenih ispred sebe, privučenih kolena. To nije bio nimalo damski stav. Da ju je pre neki dan video da tako sedi, to bi joj jako zamerio. Ali sada... Ta poza išla je uz nju, uz njenu neformalnu veselost, uz njen živahni karakter, uz njenu toplinu i nežnost. Kakva li je njena porodica? Živo ga je interesovalo da vidi skup tih ljudi kako zajedno funkcionišu. Mora da su roditelji ovakve osobe isto tako neverovatni, kao što je i ona. Neformalni i puni osećanja koja ne kriju pred drugima. Koji svome detetu nesebično pružaju ljubav i sreću i uče ga kako da prima i daje osećanja. Ne prepuštaju njegovo detinjstvo dadiljama i slugama. Ne ostavljaju ga samo među praznim zidovima velike, luksuzne kuće. Ne šalju u internate, daleko od sebe. Ne pretvaraju ga u sebi sličnog, hladnog i uzdržanog, učeći ga da je ljubav nepotrebna, bolna i opasna, i vezana za samoću i odbačenost. Ona podiže pogled prema njemu. Upio se u njene oči, zaboravljajući i na svoje misli, i na sve oko sebe. - Gospođice Blešet - poče on. Nije umeo da završi rečenicu. - Gospodine Darkvud, lepo što ste naišli. - Da, dan je predivan. Ovo leto biće prijatno. Sada po danu, činilo joj se da je ono sinoć samo sanjala. Možda je sve samo umislila, kao nekada sa Entonijem. Nije imala snage da sa Darkvudom prolazi kroz isto. Ako će uslediti razočaranje, bolje je da se previše ne nada i prepušta mašti i osećanjima. Pogledala ga je. Izgledao je po danu jednako dobro kao i uveče. Sada još i lepše, ako je ikako moguće. Uzvratio joj je pogled. Gledali su se nekoliko trenutaka, mereći i ispitujući jedno drugo. Dan je razotkrivao ali i sakrivao mnogo šta. Veče je bilo za tanana osećanja. Nije mogla da prežali što je sinoć nije poljubio. Sada ne može da načinje razgovor na temu osećanja i ljubavi. To je njegov zadatak, on mora da načini prvi korak, ako tako nešto uopšte želi. A on deluje nekako odsutno, kao da misli na nešto sasvim drugo. Ona se reši. Ne može više da podnosi ovu neizvesnost. - Malopre sam razgovarala sa ser Vilijamom. Ponudio mi je da utiče da se udam za Entonija. Odbila sam - reče. Pogledi su im se opet sreli. Ona hrabro nastavi. - To je sve bila samo mladalačka simpatija. A 42 Iva Mili

možda je i ogromno opiranje njegove majke uticalo da se u meni probudi inat - osmehnula se. - Da. Vas ne obeshrabruju prepreke - bilo je topline u njegovom glasu. - Znate, lepo vam stoji kad se smejete. Trebalo bi to češće da radite ~ reče ona. - Vama lepo stoji kada širite radost oko sebe - reče on meko, a ona sva buknu. Ovako lepi trenuci sa njim bili su retkost. šteta bi bilo da propadnu zbog stida i zbunjenosti. - Mislila sam da vi, tako ozbiljni, ne marite za moju radost - reče mu toplo i nestašno istovremeno. Njen ton bio je mešavina zadirkivanja i nežne otvorenosti. - Ona se neosetno uvuče čoveku pod kožu - odvrati on, ne skidajući pogled sa njenog zarumenjenog, blistavog lica. Tiha radost i uzbuđenje obuzimalo ih je oboje. Nije bila potpuno sigurna čemu se nada ali znala je da svojim poslednjim treperavim nervom uživa u ovim bolno lepim trenucima pored Darkvuda. - Ispod vaše veselosti krije se velika dubina - reče on, i dalje je gledajući. Ona se još više pomete. - Oh, pa vi umete da se udvarate! - reče ona, dok joj je srce udaralo. Nije htela više da okoliša. - Mislite da ispod moje dosadne pojave ima nešto što vredi? osmehnuo se krajičkom usana. - Nikad nisam rekli da ste vi dosadni. Vi ste staložen, promišljen čovek, koji ne brza i ne srlja. Kad vi donesete odluku, nećete lako odustati od nje. I na vas čovek može da računa kad je u nevolji - sad je bila ozbiljna. - Mislim da ste izuzetno pouzdan prijatelj, na koga se čovek može osloniti. Već sam vam rekla to. - Ovaj opis je bio iscrpan. Nisam znao da ste me tako detaljno proučili. Hvala. - Čujete li nešto? Kao da neko zove - ona ustade i pogleda prema kući. Između drveća se mogla nazreti prilika. - Izgleda da nas traže dodala je sa žaljenjem. Pogledi su im se sreli. Zašto baš sada, kada su na pragu razjašnjenja? 43 Praznik

Entoni ih je video i mahnuo im da dođu. Ustali su i pošli prema kući. Zašto je baš sada morao da naiđe? Darkvud se uozbiljio čim ga je video. Sada je ličio na sebe od ranije. Ozbiljan i distanciran. Čas se čini da je našla ono što joj treba, čas on opet izgleda hladno i nezainteresovano. Njoj treba neko topao, ko će da je voli bezuslovno, ko neće da se krije iza bilo kakve maske. Zamislila je eventualni brak sa Darkvudom. Ako će to biti život sa ovakvim čovekom, koji zamišljen i ćutljiv korača pored nje, to ne bi mogla da podnese. Suviše su oni različiti. Ako imaju drugačije ciljeve u životu, bolje je da im se putevi ne ukrštaju. Bolje je sve preseći na samom početku, kad je manji ulog u pitanju i pad je sa manje visine. Ako dozvoli sebi da se previše zanese maštanjem o njemu, zaljubljivanjem u nepodesnog, hladnog čoveka, mnogo će je više boleti ako uloži sebe u nešto što nema budućnost, nego što boli sada, kad još ništa nije ni počelo. Ako se razočara u Darkvuda, to neće moći da preboli. Već boli i sama ova neizvesnost i sumnja. Ledi Karlota će učiniti sve, baš sve, da mu ne dozvoli da se njome oženi, kao što je bilo i sa Entonijem. Ne sme to da zaboravi. Čak i ako je došlo do nekih nežnih trenutaka među njima, ne treba previše da se nada. Postoje brojne prepreke, koje ne treba zanemariti. Kad su izbili na čistinu ispred kuće, susretoše ih budne i sumnjičave oči ledi Karlote. - Dođite gore. Stiglo je jedno pismo, koje bi trebalo da razmotrimo reče ona i pogleda hladno Džilijen. Ma koliko se trudila da ne obraća pažnju, ipak je bolela ta surova odbojnost i nadmenost. Da li će i svog bratanca ubediti da je Džilijen osoba koju treba prezirati? Nije delovao kao čovek na koga je lako uticati, ali ona ga još uvek dobro ne poznaje. Osim toga, ona i ne zna da li je on voli. Ništa joj još uvek nije rekao. Pitanje je i da li će. Možda je sve ovo samo plod njene bujne mašte, kao što je pre četiri godine skovala budućnost sa zamišljenim Entonijevim likom i sve vreme živela neku svoju bajku, daleko od stvarnosti i istine. Sada je ipak starija, ne bi trebalo da se tako zaludi. - Gospođice, ima jedno pismo za vas - batler joj se uljudno naklonio kad je ušla u kuću. Ona ga uze. Bilo je od majke. Ostali odoše u salon, a ona zastade da pročita. U prvom delu majka je, na svoj uobičajeni, duhovit način,

44 Iva Mili

opisivala njihove svakodnevne aktivnosti. Ali odjednom se Džilijen uozbilji. Nastavak nije slutio na dobro. ...Nemoj da brineš, ali tati je od jutros vrlo loše. Žali se na jake bolove u grudima. Izgleda da je srčani napad. Poslala sam odmah po našeg doktora Dejvisona i on će doći, čim porodi mlađu Simonsovu ćerku. Nadam se da će sve biti u redu. Ako je potrebno da ostaneš još, nemoj da dolaziš, zvaćemo te ako bude nešto ozbiljno. Odmah ti ujutru šaljem ovo pismo, da znaš šta se dešava... Džilijen je u njenim redovima osetila neizrečenu želju da se vrati kući. Sklopila je pismo i požurila u salon. Treba da bude pored tate, kome je iskreno potrebna. Darkvud se suviše koleba. Nema ona živaca da čeka na njegovo predomišljanje. Na kraju se može ispostaviti da ništa nije bolji od Luka Setona, i od Entonija. Njoj ne treba neko koga će moliti za malo topline i pažnje, ko je škrt i štedljiv u osećanjima. - Gospođice, čekaju vas u glavnom salonu - obavesti je batler. - Idem. Kad je ušla u salon, malo zastade, zbunjena. Dame su sedele na sofama, Selina pored njih, a nešto pozadi stajali su Entoni i Darkvud, smrtno ozbiljni. Ona stade pred njih, kao pred sudskim većem. Niko joj nije ponudio da sedne. Ah, zbog maminog pisma zaboravila je što ih je ledi Karlota pozvala gore. Do pre nekoliko minuta možda bi se i nervirala zbog svega ovoga, ali zbog brige za tatu, bilo joj je sve ovo dosadno preko glave. Jedva je čekala da se okonča, da što pre siđe iz kočije pred svojom kućom i oseti topli majčin zagrljaj. - Oprostite ako ste mene čekali - reče ona, ali u njenom glasu nije bilo ni izvinjenja, ni poniznosti. Upravila je direktan pogled u svoju tetku, ledi Rovenu. Ako je po prioritetu, ona bi trebalo da bude glavni sudija. Ili tužilac, kako god. Nije samo znala gde je ser Vilijam. Ostala je potpuno mirna, uprkos višestrukim neprijateljskim pogledima. Bacila je brz pogled na Entonija i Darkvuda. Gledali su je ozbiljno, ali ništa više od toga nije mogla da primeti. U tom momentu uđe ser Vilijam. Nepogrešivim instiktom osetila je kako ostalima nije bilo prijatno što im se i on pridružio. Bar je to pokazala ledi Karlota. Rovena je, kao i uvek, bila ledeno hladna i mirna. Dobro. To znači da će od njega moći da očekuje, ako ne podršku, a ono bar da bude nepristrastan posmatrač. Zašto su je zvali i 45 Praznik

ostavili da stoji ovde, pred svima, kao optuženik? Da neće sada da je brukaju zbog onog sinoć? Ne bi rekla, jer bi onda morali da budu umešani i Entoni ili Darkvud, a čini joj se da ledi Karlota ne želi njih da uvlači u bilo šta što je u vezi sa njom. Bar ne pred ser Vilijamom. On je javno pokazivao da joj je naklonjen. - O čemu se ovde radi? - upita ser Vilijam, sedajući u svoju omiljenu fotelju. Da nije bilo tužno, izgledalo bi smešno. Svi su sedeli ili stajali iza i gledali u nju, samu nasred salona, kao na optuženičkoj klupi. - Radi se o tome - poče ukočeno ledi Rovena - da je ova ovde gospođica ukaljala čast svoje porodice i svoju devojačku čast. Dakle, ipak je ono od sinoć u pitanju, pomisli Džilijen. Nije bila uzrujana. Ni Rovena, ni Karlota više nisu mogle da je uplaše. A ako im se i Darkvud pridružio da svedoči, onda je sve gotovo. Još nije mogla da veruje da se ovo sve dešava, da stoji ovako pred svima. Samo je jedva čekala da se sve završi, da se spakuje i požuri kući. Otac joj je teško bolestan, a ovi ovde nastavljaju da je maltretiraju. Ser Vilijam podiže obrvu. Njegova žena ledeno nastavi: - Danas sam dobila pismo od jednog mladog džentlmena u kome me obaveštava o nedoličnom ponašanju gospođice Džilijen Blešet. On, nažalost, nije mogao da dođe lično, ali napisao mi je pismo, znajući da nam je gospođica Blešet rođaka. - Mladog džentlmena? Džentlmeni ne pišu takva pisma. Ko je on? - On je stari porodični prijatelj, Luk Seton - odvrati ledi Rovena i pogleda Džilijen, koja ne pokaza nikakvo iznenađenje. Bila je umorna i jedva je čekala da se sva ova farsa završi. - Mogu li da vidim to pismo? Hvala - sada je ser Vilijam čitao pismo. Ostali su čekali u tišini. Džilijen pogleda redom. Pobednički izraz lica krasio je sve žene, uključujući i Siliju. Entoni ju je gledao sa nekakvim podsmešljivim interesovanjem. Samo je Darkvud imao neki ozbiljan, nedokučiv izraz. Ona vrati pogled na ser Vilijama. E, sada će sve karte biti bačene na sto. Ako je primanje u visoko društvo imalo ovakvu cenu, nije želela da bude pripadnica tog društva. Tu vlada okrutnost, podmetanje i nimalo džentlmenske ponašanje. Čekala je da čuje za šta je optužena. Ser Vilijam završi čitanje i podiže pogled prema njoj. 46 Iva Mili

- Draga moja, da li slutite od koga bi moglo da bude ovo sramno pismo? - Poznajem tog gospodina. Nedavno sam ga uvredila odbijanjem bračne ponude. Već mi je pretio da će se osvetiti. - Valjda nećete da tvrdite da bi jedan džentlmen iz ugledne porodice mogao da laže? - upita ledi Rovena strogo. - Njegove roditelje poznajem odavno, a njega skoro od rođenja. Takav gospodin nikada ne bi izlagao neistine. Prema tome, ovo sve što je napisao, mora biti istina. - I ja ga poznajem. Susedi smo u selu - odvrati Džilijen mirno. - Ne znam šta tvrdi u pismu, ali to i nije važno. Znam da nisam učinila ništa čega bih se stidela. Jedino što može da mi zameri, to je činjenica da nisam htela da se udam za njega, a on je očekivao suprotan odgovor završi ona gledajući pravo u ledi Rovenu, koja pocrvene od besa, verovatno prvi put u životu. - Devojko, vaša hladnokrvna drskost potvrđuje da taj gospodin govori istinu - procedi ona. -Trebalo bi da se pravdate i preklinjete, a vi ovakvim grubim ponašanjem samo pokazujete da smo pogrešili što smo vas primili u kuću. - Dosta! - reče iznenada ser Vilijem strogo. - Njena hladnokrvna drskost, draga moja, govori o tome da joj je prekipelo. Zabranjujem ovakvo zlonamerno optuživanje. Prvi put čujem da neki gospodin piše ovakvo odvratno pismo. Tako nešto nije svojstveno nijednom pravom džentlmenu. Da smišljeno proba da ukalja devojačku čast. To njemu ne služi na čast. - On je džentlmen, iz veoma otmene kuće - reče hladno njegova žena. Nije odustajala. Ovakvu priliku nije smela da propusti. Nije oprostila drskost ni njenoj majci, ni baki, pa sada neće ni ovoj devojci. šta je ocu trebalo da se po drugi put ženi? Zašto nije mogao da ostane udovac, umesto što je u kuću doveo osobu koja je izrodila ovakvo pleme. Ocu nije mogla da zameri otvoreno, ali sada je u mogućnosti da se osveti i kazni one koji su krivi za razdor u porodici. - On je lažov i pokvarenjak. Čim je pisao samo sa tom namerom da optuži našu Džilijen. Zašto nije pisao meni, nego tebi? Zato što zna da ja neću trpeti ovakve gluposti. Svi znaju da u meni nema ni trunke pakosne ljubomore koja bi me sprečila da pravedno prosudim o svemu ovome.

47 Praznik

- Gospodin Seton je izneo nekoliko detalja koji dokazuju... - ubaci se i ledi Karlota. Očigledno da je pismo dobro proučeno pre nego što je optužena pozvana na saslušanje. - Dosta kokodakanja - preseče je oštro ser Vilijam. Ledi Karlota uvređeno zaćuta, sva crvena. - Čuo sam sasvim dovoljno - nastavi on neočekivano energično. Džilijen je zainteresovano pratila tok događaja, bleda i drhtava. Sa Darkvudovog ozbiljnog lica i dalje ništa nije mogla da pročita. Pitala se šta on o svemu ovome misli. Njega nisu pitali ni za mišljenje, ni za sud, pa je ćutao, isto kao ostali. - Video sam sve šta ste vas dve „ledi" pokušavale, - nastavi ser Vilijam - ali neće moći tako kao što ste zamislile. Imanje je moje, moj bratanac ima mene da nasledi - naglasi on i izazivački ih sve pogleda. Bio je ljut. - Stoga je red da se i ja ponešto pitam. A ja imam svoje viđenje situacije. Sedi, draga moja - obrati se on Džilijen, koja je i dalje stajala nasred salona. Ona priđe i sede pored njega. Nežno ju je pogledao, ne obazirući se na uvređene poglede svoje žene i snaje. - Moja odluka je konačna. Entoni će se oženiti ovom ovde finom i dobrom devojkom - reče on i uze Džilijen za ruku. Ona opazi preko njegovog ramena kako je sve tri žene u kući besno prostreliše pogledom. Čak se i Entoni trgao. Sa lažnom opuštenošću podigao je jednu obrvu. Mora da je poverovao u Setonove laži. Verovatno zato što je čovek koji lako usvaja tuđe mišljenje. Kako je samo mogao da joj se dopada? Ali tada ga nije dobro poznavala. Ljudi treba da provedu neko vreme zajedno, da se bolje upoznaju. Darkvud se nije oglašavao. To se od njega nije ni očekivalo. Ser Vilijam je trebalo da reši ovo pitanje. Zašto li je onda samo zamišljala da će Darkvud, sebi nesvojstveno, da skoči nasred salona, uzvikne da je ona potpuno čista i nevina, da je voli i da će se njome oženiti uprkos protivljenju svih ovde prisutnih? Naravno da do toga nikako neće doći. Najviše zato što bi to bilo zaista neumesno, a drugo, Darkvud nikako nije odobravao takvo istupanje. On je promišljen, lepo vaspitan i odmeren gospodin. Takvi ispadi nisu u njegovom maniru. Znala je ona to dobro, ali ipak joj je bila očajnički potrebna njegova podrška. Ako je sada ostavi na cedilu i poveruje u Setonove laži, bolje da više i ne pomišlja na njega. Ovo je još gore nego ono sinoć, kada ju je zatekao samu sa Entonijem, a pre toga ga je poslala po osveženje, da ga se otarasi. Uh, kako se samo 48 Iva Mili

zakomplikovalo. Sve se zaverilo protiv nje. Posle ovoga, ne može očekivati da čovek kao što je on i dalje želi devojku koja je pred svima stajala javno optužena za nemoralno ponašanje. - Dosta je bilo nameštanja, podmetanja i prenemaganja ~ nastavi ser Vilijam. - Mislite da nisam primetio šta sve radite da sirotoj devojci zagorčale boravak ovde? A ti, - on pogleda Entonija, koji se kiselo smeškao - ti se ni trunku nisi potrudio da joj pomogneš. Trebalo bi da se stidiš svog ponašanja. Ni sada joj ne veruješ. Drage dame, sve ste lepo smislile. Ali ja, baš zato, želim da se Entoni oženi Džilijen. Silija, ti si takođe fina devojka, postaraću se da dobiješ dobar miraz i nađeš sebi muža kakvog zaslužuješ... - Entoni ne može da uzme devojku na koju je pala senka skandaloznog ponašanja - procedi ledi Rovena. Ledi Karlotu samo što nije udarila kap. - Skandalozno je ono što se ovde dešavalo poslednjih dana. Puštao sam vas da vidim šta ste sve u stanju da uradite i dokle da idete u svojim namerama. I video da ne umete da postavite granice. Zbog toga sam morao da se umešam. - Hvala vam, gospodine, na vašoj velikodušnoj ponudi. I oprostite što ću je sada ponovo odbiti. Već sam vam rekla da to ne želim. Neka se Silija uda za Entonija, nemam ništa protiv - Džilijen pogleda prvo u Entonija, koji je imao ukočeni osmeh na licu, pa onda u Darkvuda. Izvini, Entoni, ali ti nisi čovek koga bih poželela za muža. Oprostite, ovo odbijanje nije drskost, samo ne želim da se udam za Entonija - ona sva pocrvene, svesna Darkvudovog tamnog pogleda. Nije izdržala, pa baci jedan brzi pogled na njega. A onda se ponovo pribraja. - Mislim da je izlišno da dalje sedim ovde, pošto je pitanje zbog koga sam pozvana rešeno. Sutra idem kući. Malopre sam dobila pismo od majke. Otac mi je teško bolestan, izgleda da je imao srčani napad. Hoću što pre da se vratim tamo, da budem uz njega. Ne morate više da se brinete zbog mog prisustva, niti oko onoga zbog čega sam pozvana ovamo. Sve je rešeno. Ja moram da požurim kući. - U redu. Evo, Darkvud može da te isprati. Pošto Entonija ne želiš nasmeja se ser Vilijam. Izgledao je kao da mu je milo što je Džilijen pred svima tako ponizila njegovog bratanca. Ledi Karlota sva buknu u licu. Izbegnuta je katastrofa što se tiče njenog sina, ali sada je bratanac u opasnosti.

49 Praznik

- On ne može da je prati, baš sam ga malopre zamolila da ode sa mnom hitno do Londona. A to je na potpuno suprotnoj strani - poče ona, ali odmah ućuta kad susrete ljutiti ser Vilijamov pogled. - Zar je moguće da želite da joj uskratite i taj najobičniji čin uljudnosti? Ona nije služavka da putuje bez pratnje... - Nema problema - ubaci se Džilijen, pogledavši Darkvuda, koji nije prozborio ni reč, samo ju je i dalje ozbiljno gledao. - Nema potrebe da me niko prati. Meni se žuri, zabrinuta sam za oca i želim što pre da krenem. Žao mi je ako sam vas uznemirila, ne želim da neko zbog mene menja svoje planove. - U redu, dete - reče ser Vilijam. - Rano ujutru biće ti spremna kočija. A vrata ove kuće ostaće za tebe uvek otvorena. Nemoj da misliš da ovde nisi dobrodošla - dodao je, izazivački gledajući svoju ženu, ali ona ostade ledeno smirena, kao i uvek. - Hvala - reče Džilijen i ustade. - Oprostite, idem da se spakujem. Zbogom - i brzo izađe, jer je malo nedostajalo da brizne u plač. Ustrčala je uz stepenice do svoje sobe, i zaključala vrata za sobom. Zašto je malo falilo da se rasplače dole u salonu? Lažne optužbe je nisu dotakle. Za Entonija ju je bilo baš briga. Jedino je želela da zna šta Darkvud misli o svemu ovome. Da li je njemu dovoljno to što je ser Vilijam presudio da je ona ispravna? Devojačka čast vrlo lako može da strada. A on je već bio svedok njenog ponoćnog susreta sa Entonijem na balkonu. Zašto bi sada verovao da ništa nije imala sa Setonom, kad se on drsko usudio, ne samo da je usmeno ogovara, nego čak da napiše pismo, da je optuži crno na belo i da stane iza te optužbe. Ništa nije rekao na sve ovo. Doduše, nije ni bila situacija da bilo šta kaže. Nije mogao da skoči ispred svih, ispred ledi Rovene i svoje tetke, koja mu je dala jasna uputstva u vezi nje, da skoči i uzvikne neke srceparajuće izjave u njenu odbranu. Pakovala je stvari u kovčeg, a suze su joj mutile pogled. Zar se toliko prevarila da se zainteresuje za njega zbog samo jednog njegovog ljubaznog gesta? Ispala je prava budala, lako je sebe ubeđivala da nije bila situacija da je brani, ipak ju je bolelo njegovo ćutanje. Ledi Karlota ih obojicu čvrsto drži. Neće ni njemu dozvoliti da se otme kontroli i 50 Iva Mili

bude sa njom. Razmišljala je tako, ubacujući stvari u putni kovčeg. A onda sede na krevet. Razdirala ju je briga za oca. Kako li je on? Da li je još živ, u kakvom će ga stanju zateći? Njihov doktor iz sela je dobar, ali nije bila sigurna da je veliki stručnjak za srčana pitanja. Ah, kad bi imali novac da plate nekog dobrog specijalistu iz Londona! Jedino što mogu, to je da se uzdaju u Božju volju. I u očevu snagu i izdržljivost. Izašla je iz sobe, žureći niz hodnik. Nije se pozdravila sa gospođom Pakston. Ona verovatno ne zna šta se sve danas izdešavalo... U tom momentu prosto nalete na nekog u tamnom kaputu. - Gospođice Blešet, jeste li dobro? - to je bio Darkvud. Ona brzo obrisa oči. - Jesam. Zabrinuta sam za oca - provali iz nje. Nije imala snage za objašnjenja i pravdanje. Nije želela da čuje optužbe iz njegovih usta. Kao ni lažne reči utehe pred rastanak. Bolje da se na brzinu pozdravi sa njim. - Majka mi ne bi pisala da nije nešto ozbiljno. Ona je veoma obzirna sa tim stvarima, da ne stvara nepotrebnu brigu. Putujem rano ujutru - pogledala ga je. On joj uzvrati jednim ozbiljnim, usredsređenim pogledom. Uzdahnula je. Ni trunke romantike kod njega. Znala je da nije momenat za romantiku i sentimentalnost, ali briga za oca, kao i skorašnji stresovi, kao da su joj. slomili uobičajenu energiju. - Zbogom. Idem da se pozdravim sa gospođom Pakston. Uvek je bila veoma fina prema meni. I vi ste bili. Hvala vam za sve. Od sutra vam više neće smetati moje društvo - pokušala je da okrene na šalu, ali on ju je i dalje ozbiljno posmatrao. Izgledao je dalek i kao da razmišlja 0 nečemu sasvim desetom. - Vaše društvo nije smetnja. Naprotiv. Rekao sam vam već naklonio se galantno. Ona uzvrati naklonom, pa se brzo okrenu i požuri niz hodnik, da sakrije nove suze koje su navirale u oči. - Draga moja, šta je bilo? - upita je zabrinuto gospođa Pakston, kad je vide uplakanu. - Šta se desilo? Džilijen joj ukratko opisa događaje, izbegavajući Darkvuda kao temu. - Žao mi je zbog tvog oca. Ali verujem da je dobro i da će ozdraviti. Ima on zbog koga da se bori i da se ne predaje. 51 Praznik

- Nadam se - odvrati Džilijen. Gospođa Pakston ju je zamišljeno posmatrala. - Nije te valjda potreslo to optužujuće pismo? Ser Vilijam je postupio kao pravi gospodin, kad nije poverovao u te laži i kad te je uzeo u zaštitu. - Nije bilo prijatno ali nisam se mnogo zbog toga iznervirala. - Entoni, ili možda Darkvud? Koji od njih dvojice te više nasekirao? - On, Entoni nije vredan ni pomena - uzviknu Džilijen, pa ućuta. A onda nastavi mirnije. - Darkvuda sam malopre srela u hodniku. Samo smo se pozdravili. Kao da mu nije ni žao što odlazim. Gospođa Pakston ju je zamišljeno gledala. Nije želela da ga hvali i navodi devojku na lažnu nadu. Možda zaista nije zainteresovan, zašto bi ga preporučivala uzalud. Najbolje je da to ljudi sami rešavaju. Ipak, nije mogla da izdrži da ne prokomentariše. - Ponekad ljudi umeju da iznenade. A često i sami sebe iznenadimo. Čovek nikad ne sme unapred da se ništa zariče, niti da o drugome misli loše. - Znam da on nije za mene -reče vatreno Džilijen. - Ja sam suviše osetljiva, zato mi je toliko i važno da pored sebe nemam nekog potpuno bezosećajnog i hladnog. - Dušo moja, Ispod leda se ponekad krije najveći plamen - osmehnu se gospođa Pakston. - Ovde to nije slučaj – zaključi Džilijen tvrdoglavo, kao da udara pečat na završeni dokument. Rešila je da joj je dosta Darkvuda i nije više želela da raspravlja o njemu. Teško se prevarila kada se zaljubila u njega i više nije imala snage da govori i misli o njemu. Rastale su se veoma toplo, uz najbolje želje za ozdravljenje njenog oca. Put do kuće nikad joj nije izgledao duži. Imala je sve vreme za sebe, sama u kočiji, da razmišlja 0 svojim nadama i razočaranjima. Seton je nije previše razočarao. Bila je iznenađena što se ni najmanje nije uvredila zbog tog pisma, njegovog glupavog pokušaja osvete. Očigledno je da, što vam je neko dalji, može manje da vas povredi. Čak ni Entoni je nije previše razočarao. Ni to što mu je, očigledno, bilo krivo i što je ser Vilijam tražio da se oženi njome, ni to što ga je odbila pred svima, nije mu bilo prijatno, videla je to. Ali Darkvud... 52 Iva Mili

Zašto mora da bude tako zakopčan, tako nepristupačan, tako dosledan svojim krutim uverenjima? Na momente joj se činilo da u njemu ima više života nego što se vidi na površini, a onda bi je tako hladno razuverio da to ne može biti istina, da ju je to više zabolelo od svih ostalih praznih nadanja. To što ju je pustio da ode bez i jedne tople reči, to nije mogla lako da prihvati. Srce je tražilo više, mnogo više. Taj uzdržani, nedorečeni rastanak sa njim najviše ju je boleo. Nije se čak potrudio ni da bude ljubazniji nego inače, da proba da je uteši. Kao da je mislima već bio ko zna gde. Verovatno kod neke druge, prikladnije devojke. Nije mogao da sačeka da joj vidi leđa, već je počeo da kroji neke druge planove.

53 Praznik

VI

M

ajka je dočekala Džilijen.

- Dobro je, nije strašno - rekla joj je odmah. - Izgleda da je neki manji srčani napad. Naš doktor se nada da će sve biti u redu. Nema više bolove. Mislim da će mu biti bolje čim te vidi. Znaš ti njega. - Gde je sad? - Leži u sobi, odmara. Rekla sam mu da dolaziš. Neće se previše uznemiriti, možeš slobodno da uđeš. Očekuje te. - Mama, tako sam se bojala - zaplaka Džilijen. - Bojala sam se da ga više nikada neću videti. - Znam. Bilo je opasnije nego što sam ti opisala, priznajem. I ja sam se uplašila. Ali sada je dobro. - Znala sam da nije dobro, čim si mi pisala. Odmah sam tražila da dođem. - A tamo... Kakvi su bili prema tebi? - upita je majka, dok su ulazile u kuću. - Ser Vilijam je bio veoma fin. Gospođa Pakston takođe, naravno. - A Entoni? Šta se desilo? - Ser Vilijam je na kraju zahtevao da odabere mene, ali sam ga odbila. Pričaću ti. Čini mi se da on nije baš tako idealan kako sam ga ja zamišljala. - Jesi li sigurna? Nemoj da ti je utisak pokvarilo to što je on morao da sluša majku i posvećuje pažnju Siliji... - Ne, potpuno sam sigurna. Nije on za mene - reče Džilijen i sakri pogled. Obrisala je suze. Nije htela da kod oca uđe ovakva. Ne trebaju mu novi potresi, ne u ovakvom stanju. Kod oca se zadržala neko vreme, pričajući mu veselo doživljaje kod Vudvilovih, naravno sa komičnog stanovišta. Otac, ako je i slutio da istina nije tako smešna, nije to pokazivao. Bilo mu je drago što je njegova devojčica opet kod kuće, daleko od tih neosetljivih, grubih ljudi. 54 Iva Mili

Posle su ona i majka izašle, šapućući u trpezariji, da bi on mogao da se odmara. Džilijen od majke nije krila istinu. Sve joj je potanko ispričala. Jedino je izbegla temu oko svojih osećanja prema Darkvudu. Majka je zagrli. - Znači, Entoni ipak nije ono što se činilo. Slutila sam ja tako nešto ali nisam htela da ti kvarim. Mogla sam i da se prevarim u proceni. A taj Karlotin bratanac, Darkvud, kažeš, bio je dobar prema tebi? - u početku baš i nije, rekla sam ti da ga je angažovala da me drži podalje od Entonija. Da nije, mogla sam i ranije da uvidim kakav je Entoni, i da se ne zanosim njime toliko dugo - reče ona. Nije htela previše da ga hvali. Sa ovakvim osećanjima prema njemu, nije ni mogla. Majka nije htela više da je ispituje 0 Darkvudu, iako ju je ta tema najviše interesovala. Suviše dobro je poznavala svoju ćerku da bi poverovala kako tu više nema ništa da se kaže. Nešto se desilo, da li stvarno ili samo u Džilijeninoj mašti, ali ne treba joj sada da previše razmišlja o njemu ako ju je on bez reči pustio da tek tako ode. Zato nije ništa dodatno zapitkivala. Verovatno će biti potrebno vreme da ga zaboravi. Ne treba je podsećati na njega, ako zaista nije bilo ništa. - Ala pljušti napolju. Sreća što si stigla još danas. Noć nije dobra za putovanje - reče majka, pokušavajući kroz mrak da proviri na put ispred kuće. - Vidi, kao da se zaustavlja neka kočija. - Ko je lud da putuje po ovakvom vremenu? Već je odavno mrak pridruži joj se Džilijen. Kočija se zaista zaustavila ispred kuće. - Idem da vidim ko je. Mora da su zalutali. Nikog ne očekujemo požuri majka, uzimajući ogrtač. U međuvremenu se već začula lupa na vratima. Džilijen ostade kod prozora. Majka se još nije vraćala u salon. Naprotiv, još je razgovarala sa pridošlicama i kao da ih je pustila u kuću. Džilijen odjednom obuze neko čudno uzbuđenje. Brzo izađe u hodnik. Tamo je stajao Darkvud, pokisao i blatnjav od glave do pete! Majka je nestala u očevoj sobi. Džilijen samo što se nije onesvestila od iznenađenja. - Gospodine Darkvud! Otkud vi? - od uzbuđenja i radosti nije mogla da prepozna svoj sopstveni glas. 55 Praznik

- Oprostite što sam ovakav. Zaglavio nam se točak u blatu, morao sam da pomognem kočijašu da ga izvučemo, pošto smo žurili ovamo. Doveo sam doktora Krejtona iz Londona, on je najbolji lekar za srčane probleme. Već je kod vašeg oca. Ne brinite za njega, izgleda da će sve biti u redu. -Vi... vi ste išli čak do Londona i nazad, ovamo? Mora da ste putovali celu noć - prozbori jedva čujno ona. - Još sinoć sam odlučio da odmah krenem za London po doktora. Inače bih pošao sa vama da vas ispratim do kuće. Ali smatrao sam da je važnije da najbolji doktor stigne na vreme do vašeg oca. Hteo sam to da vam kažem kad smo se sreli u hodniku, ali vi ste tako brzo otišli. Nije bilo previše vremena da vam objašnjavam. Ići do Londona, pa ponovo na ovu stranu... Trebalo je i nagovoriti doktora da krene po mraku i nevremenu. Nisam hteo da pričam dok sve ne ugovorim. Ja sam sve finansijski uredio sa njim. Najveći problem bio mi je da ga ubedim da ostavi sve obaveze i krene sa mnom ovamo. Ne brinite, sada je vaš otac u najboljim rukama. - Oprostite, nisam vas pozvala ni da uđete i sednete. Toliki put... ona sva buknu. Toliko se zbunila, da je zaboravila na osnovnu pristojnost. On je i dalje stajao u hodniku u ogrtaču sa koga se cedila voda na sve strane. - Neka, ukvasiću vam salon. Sačekaću ovde dok doktor pregleda vašeg oca. Toliko je bila zbunjena i uzbuđena, da nije znala šta da kaže. Pogledala ga je. Nije imao svoj uobičajeno mirni izraz na licu. Izgledao je više kao... kao da ga neko unutrašnje uzbuđenje, netipično za njega, tera da je gleda sve vreme. - Toliko ste učinili za mene... za mog oca - reče ona. - Hvala vam, hvala. Ponesena osećanjima koja su joj navirala, prepunila srce i koja više nije htela da obuzdava i krije, ona priđe i nasloni glavu na njegov kaput, još uvek mokar. Bila mu je neizmerno zahvalna što je tako dobar i brižan, što je doveo njenom ocu najboljeg lekara, što je mislio na nju... Jer ovo mora da je zbog nje. Ništa nije rekao, ni nagovestio. On njenog oca i ne poznaje. Sve je još sinoć smislio. Zato je bio onako zamišljen. Planirao je sve ovo da izvede, da je iznenadi. Uzbuđenje ju 56 Iva Mili

je prosto gušilo. Nije ni htela da ga stišava. Želela je da uživa, da se prepusti svakoj sekundi ove uzbudljive, radosne večeri. U tom trenutku njegove ruke sklopiše se oko njenih ramena. Ona zatvori oči sa olakšanjem i prisloni lice uz njega. Podigla je pogled. Njegove tamne oči netremice su je gledale. Obgrlila ga je rukama oko struka. Da li je on to ljubi u kosu? Nije mogla da veruje. Tako je bila srećna. Samo još da ocu bude bolje. Onda može da kaže da je najsrećnija osoba na svetu. Otvoriše se vrata spavaće sobe. Oni se razdvojiše. Doktor je nešto objašnjavao njenoj majci. A onda ih pogleda. Gospođice, ovaj mladi gospodin je jedan neverovatno uporan čovek. Izvukao me je bukvalno iz kreveta da me ovamo dovuče. A to ne uspeva bilo kome. Na svu sreću, sve je u redu. Vaš otac će biti dobro. Poslaću vam sutra lekove. Sve sam objasnio vašoj majci. Gospodin treba da odmara, ali biće bolje. Srce mu je jako, na sreću - nasmejao se. Džilijen oseti kako joj se oči pune suzama. Malopre Darkvud, sad lepe vesti o ocu. Oh, prepući će od sreće! - Gospodine doktore, dođite ovamo, namestićemo da prenoćite kod nas. Ne damo da idete u gostionicu. I vi ćete, gospodine Darkvud, da ostanete kod nas - reče majka, bacivši jedan pogled na zbunjeni par u hodniku. - Prihvatam, gospođo. Mi, lekari, ne možemo baš uvek da biramo gde će da nas zadesi noć. Bitno da je sa gospodinom sve u redu. Hvala - prihvati doktor i oni odoše zajedno u gostinsku sobu. - Gospodine, vas ćemo smestiti ovamo - okrenu se majka prema Darkvudu, jer se skoro odmah vratila. - Nemojte zbog mene, molim vas... - Ni slučajno vas ne puštamo! Džilijen će ovde na sofi, a ja idem kod gospodina Blešeta. Ima dovoljno mesta, ne brinite. Dođite da vam pokažem. - Hvala - reče on, pogleda Džilijen još jednom i pođe za njenom majkom. Majka se ubrzo vrati, noseći pokrivač i jastuk. - Donela sam ti ćebe - pričala je majka. - Znači, to je gospodin Darkvud. Zamišljala sam ga potpuno drugačije - ona pogleda ispod oka svoju ćutljivu, zajapurenu ćerku. 57 Praznik

- I ja sam zatečena, mama. Ništa mi nije juče rekao. Ni nagovestio. A kaže, odmah je isplanirao da ode i dovede najboljeg lekara iz Londona. Majka se osmehnu. - Ne bih rekla da bi to radio zbog bilo koga. Mora da ima razlog. - On je tako zatvoren, da nisam pojma imala... - Džilijen sva pocrvene. - Nije bio takav kod Vudvilovih. Jeste bio poslednjih dana prijatniji, ali... zaista ne znam šta ovo znači. - Dušo, on je najbolji i najskromniji čovek na svetu. Jedino to mogu da zapazim. Meni on izgleda kao čovek uz koga pametna žena može da bude srećna. Ako je on imao petlju da ovo uradi ne obazirući se na svoju tetku, ozloglašenu ledi Karlotu, onda je muškarac i po! A ja to veoma cenim. - Mi smo potpuno različiti. Potičemo iz različitih sredina... - Bla, bla, bla. Pa, i tvoj otac i ja smo poticali iz različitih sredina. I bili potpuno različiti. - Da, ali ti si znala... - Nisam ja ništa znala. Samo to da ne želim da se udam za onog koga su mi namenili, a koga sam prezirala iz dna duše. Nema tu neka velika filozofija. Sklapanje braka nije srećni kraj bajke. To je tek početak stvarnog života, koji se razlikuje od svega o čemu se pre toga samo mašta. Tu ima mnogo iskušenja, prepreka. Ako ima volje da se to prevaziđe, biće i ljubavi. - Kako to da mi to tek sada pričaš? Ja sam zamišljala da je kod vas oduvek sve bilo idealno. - I jeste. Ali uz veliki obostrani trud. Trud da se dobro razumemo, da poštujemo jedno drugo. I da uvek prevazilazimo probleme na otvoren, ali prihvatljiv način. To je cela formula. Ne boj se, nije ništa komplikovano. Osećam da gospodin Darkvud ima dara za takvu matematiku. Džilijen ništa ne reče. Bila je suviše uzbuđena. - Dušo, zašto ne skokneš do njega da se objasnite? - reče majka sa vrata. - Ja odoh da spavam. Odavno se nisam ovako lepo osećala. - Ti... stvarno misliš? Da odem do njega? - Džilijen se iznenadi i obradova toj neočekivanoj dozvoli. - Zašto da ne? Verujem da ni on neće oka sklopiti, isto kao i ti. Što da čekate do sutra, kada ste oboje, verovatno, veoma nestrpljivi. Osim 58 Iva Mili

toga, on deluje kao častan čovek, koji ne bi uradio ništa što ne treba. Imam poverenje u njega. - Ti si najbolja majka na svetu - skoči Džilijen. Majka se nasmeja i nestade iza vrata sobe. Otvorio joj je istog trenutka, kao da je stajao iza vrata. Možda se spremao da dođe u salon kod nje? - Gospođice Blešet, ne bi trebalo da ste ovde - reče on, ali je odmah propusti unutra i zatvori za njom vrata. - Znam. A i za vas je čudno da ste tu, kod mene. Da porazgovaramo na tu temu? Ne mogu da sačekam jutro. - Ni ja. Uđite. Ušla je i stala nasred sobe. On stade ispred nje. - Niste stigli da mi objasnite otkud to da vi dovedete doktora za mog oca. - Objasniću vam. Drhtava tišina obavijala se oko njih. Oči su im iskrile u polumraku sobe. - Hoćete li da se udate za mene? - reče on, umesto objašnjenja koja je potanko smislio. - Naravno. Drago mi je što odmah prelazite na stvar - nasmeja se ona sa olakšanjem. Pa ovo je divno! Mislila je da će ovo pitanje morati kleštima da mu čupa! On je, izgleda, mnogo preduzimljiviji nego što je očekivala. - Uzeću specijalnu dozvolu i venčaćemo se u nedelju. - Oho! Pa vi ste baš nestrpljivi - nasmeja se ona srećno. Ne samo da je voli ovakav čovek, nego je još i energičan, zna šta hoće i kako da dođe do toga. Naslonila se na njega. U trenu su njegove ruke bile oko nje. Zadržala je dah u iščekivanju poljupca. Kad je spustio usne na njene, srce samo što joj nije iskočilo. Nešto tako sočno, meko i neodoljivo nije do tada osetila. Privukao ju je sasvim uz sebe, uranjajući dublje u poljubac. Ona ga steže, odgovarajući celim bićem, telom i srcem. Osećala ga je uz sebe do prstiju na nogama. Uzbuđenje i sreća prožimali su je i ispunjavali do poslednjeg delića. Tako, znači, izgleda kada ljubi pravi čovek! Kada znaš da je to ono pravo, da te zapljusnula poplava sreće i sada te nosi napred, kao bujica, preplavljujući sve ostalo. 59 Praznik

Ljubili su se, izlivajući kroz te poljupce sva osećanja koja su posle dugog čekanja i skrivanja pokuljala napolje. Na kraju je on samo steže uz sebe, poljubivši je još jednom u kosu. Naslonila je glavu na njegove grudi i, obuzeta milinom, slušala kako mu udara srce. Kako je divno kada konačno sreća zakuca na tvoja vrata! Ti joj otvoriš, pustiš je da uđe i ugostiš tako dobro da nikad ne poželi da ode od tebe! - Hteo sam da uzmem dozvolu još danas, ali ne bih stigao na vreme sa doktorom. Moraću sutra da idem po nju. - Divno - odvojila se malo da bi ga pogledala. - Bio si siguran da ću odmah pristati, ako dođeš sa dozvolom kod mene? - Nadao sam se da hoćeš. Još sinoć sam doneo odluku da odmah odjašem za London, čim si rekla da ti je otac bolestan. - Hteo si da me impresioniraš? - Više da te zadužim, da nemaš srca da me odbiješ - osmehnuo se, - Nikad niko nije učinio ništa slično za mene. Kako bih te odbila? Pristala bih ja i bez ovoga. - Bolje da budemo sigurni da je tvom ocu dobro. - Hvala ti. Tako si velikodušan i dobar, I kažeš, još sinoć si sve isplanirao? Nisi mi ništa rekao. Mislila sam da si poverovao u gluposti iz onog pisma. - Nisam nijednog trenutka. Čak sam u početku posumnjao da nije neko od njih napravio lažno pismo. Ledi Rovena mi je bila najsumnjivija. Ti si otvorena osoba i pokreću te osećanja. Koja, uprkos ležernom ponašanju, ne poklanjaš nepromišljeno. Umeš da prepoznaš i ceniš prave vrednosti u ljudima. Ponašanje ti nije uvek besprekorno, ali osećanja jesu. Zato sam bio siguran da je ono lažna optužba. Jedino nisam želeo da ti odmah kažem kakvi su mi planovi. Nisam znao da li će doktor pristati da pođe sa mnom. - Lepo si me iznenadio. Da znaš, i ja već imam neke planove u vezi sa nama - nasmejala se nestašno i poljubila ga još jednom. - Šta će reći ledi Kariota na sve ovo? - Ja donosim odluke sam. Moj život se nje ne tiče. Neće joj se dopasti, a ni ledi Roveni. Gospođa Pakston će već objasniti ser Vilijamu, mada mislim da će njemu biti drago zbog nas. On neće praviti nikakav problem. A i da hoće, ja sam samostalan i radiću ono što želim. A želim tebe. 60 Iva Mili

VII imanju Darkvudovih tek poneki list počeo je da žuti. Džilijen N apriđe prozoru i pogleda napolje. Kako joj je samo proletelo vreme otkako je tu, više od godinu dana. Ona se osvrnu i pogleda muža. Darkvud je sedeo za stolom u uglu salona i pregledao račune i knjige. Gledala ga je neko vreme, zaklonjena iza zavese. Već se izveštila da primeti kada je rad pri kraju. Tada je ona nastupala. Osmehnula se, gledajući svog dragog kako ozbiljno lista papire. I posle godinu dana, bili su sa zanosom posvećeni jedno drugome kao prvog dana. Doduše, njen zanos bio je vidljiv i na prvi pogled, a on je svoj čuvao daleko od očiju javnosti, samo za privatne trenutke. Nije joj to smetalo. Naprotiv, činilo je da se zbog toga oseća privilegovana. Sada, kada ga je mnogo bolje poznavala nego tada, izgledali su joj smešni njeni strahovi zbog njegove ozbiljnosti. On je i sada preko dana, pred drugima i poslugom bio zvaničan i ozbiljan. Ali kada su sami, gore u spavaćoj sobi, postajao je sasvim drugi čovek. Gospođa Pakston je bila u pravu. Ispod leda može da postoji veoma strastveni život. Bitno je samo dopreti do njega, i čuvati ga veoma obazrivo, da niko drugi ne primeti kakvo se blago krije tamo unutra. Uostalom, kako je samo mogla da pomisli da je hladan i bezosećajan! On je samo bio pun obzira, pažljiv, brižan, neko ko neprimetno vodi računa o svemu. To ju je najviše dirnulo. Ništa nije moglo da mu promakne, naročito ako se nje ticalo. Sa njenog lica čitao je njeno raspoloženje. Umeo je da svaku stvar uradi na pravi način. A najviše od svega, da je voli kao niko do sada. Koliko god njegovo ponašanje bilo uzdržano, osećanja prema njoj nisu mogla da se sakriju. Na sreću, on nije bio od onih muževa koji ženu ostave da sedi na imanju, u selu, a sami se provode po Londonu. Celu prošlu godinu proveli su ovde, na imanju. Gospođa Pakston im je često dolazila u goste, isto kao i njeni roditelji. Isto tako, odlazila je kod roditelja, sama ili sa njim. Procenila je da je već završio poslovne obaveze za danas. Zato je polako krenula prema njemu. Prišla mu je i obgrlila ga s leđa, naslanjajući obraz uz njegov. 61 Praznik

- Jesi li završio? - upita ga, mada je znala odgovor. Nikad nije propustio maženje sa njom, čak i kada je posle u pola noći morao da se vrati papirima. Umela je to da ceni, pa se trudila da mu priđe tek kad bude sigurna da je sve završio. Nekad bi je i on pozvao pogledom, kad bi primetio da sa strane čeka. - Dosta je za danas. - Odlično. Pošto sam naredila da nalože tvoju sobu - šapnu mu ona pravo u uvo, golicajući ga usnama. - Biće užasno vruće, tako da ću moći da gledam svoj omiljeni prizor: tvoja gola, mišićava leđa, kako se presijavaju od znoja. Naslonila se grudima na njegovo rame, osećajući kako u njemu raste uzbuđenje. Zakikotala se iznenađeno kada je on povuče preko naslona i namesti u svoje krilo. Ali smeh je nestao u poljupcu koji je usledio. I koji se produbljivao i produžavao, dok su njegove ruke istraživale ispod haljine. - Gospodine Darkvud! Zar želite da sablaznite poslugu? - upita ga ona, uzvraćajući poljupce. Ništa nije odgovorio. Usta su mu bila zauzeta. Voleo je njene nestašluke, ali još više kada uspe da ih pretvori u ljubavni zanos. Uz nju je u sebi otkrio nekog sasvim nepoznatog, strastvenog čoveka. I u njoj se krila vatrena žena, ispod svog njenog razuma i humora. Ali on je naučio kako da raspali vatru, da svoj žar prenese na nju. Uživao je u njenom pokušaju da sačuva razum, u preobražaju od igre, do gubljenja tla pod nogama. Pomisao na zanos sa kojim je primala njegova milovanja, još više ga ponese. Ruke su mu krenule uz njenu golu nogu. Srce mu je još brže zalupalo od njenog zvučnog disanja. Žarko je uzvraćala poljupce, namestivši se udobnije. On se potpuno izgubi. Ruka mu je bila mokra od njenih vrućih sokova. Nije ni primetio da mu je raskopčala košulju, i da je sada prešla na pantalone. - Hoćemo li, konačno, to da uradimo ovde, u salonu? - upita ga, dok joj je na usnama igrao nestašni osmeh. On je prekorno pogleda svojim tamnim, nemirnim očima, pre neko što je ustao i nestrpljivo je povukao za ruku prema vratima. Trčkala je veselo za njim, pokušavajući da ga stigne. Zaista, šta ima loše u tome da jednom vode ljubav dole, u salonu? Kućepaziteljka bi verovatno 62 Iva Mili

pala u nesvest kada bi naišla u tom momentu, pomisli Džilijen, smejući se u sebi. Ali, nije bilo vremena za takve zamisli, pošto su već stigli do njegove sobe. - Jesi li na ovako nešto mislila? - upita je on, otkopčavajući ostatak dugmeta na njenoj haljini. - Baš to - odvrati ona, skidajući mu grozničavo kućni kaput i izvlačeći se iz haljine. Jedva da je stigla da mu razmakne košulju, kad je on smakao gornji deo njene haljine i prionuo da je ljubi. Njene grudi, napete bradavice, već su nestrpljivo čekale njegove usne i ruke. Seo je na ivicu kreveta i privukao je. Izdigla se prema njemu, a on je svu prekri poljupcima, dok se nije zaustavio na žudnim kupolicama, što je bilo propraćeno dubokim uzdahom. Uz to, njegove ruke ponovo su počele istraživanje po vlažnim, nestrpljivim udubljenjima i krivinama ispod njene suknje. Ona ga obori na krevet i pade preko njega. Pokušala je da se ispetlja iz suknji i podsuknji, sva vatrena i požudna. On podiže glavu. Gledao je dve sekunde ovu raščupanu, raspaljenu ženu koja je žudela da mu se da, koju je obožavao i srcem i telom. Rukom ju je umirio, a onda uzeo njenu suknju i u jednom potezu pocepao na dva dela. Ona ih nestrpljivo razgrnu u stranu i pogleda ga onim svojim začikavajuće-izazovnim pogledom, koji ga je progonio u snovima, budio ga noću i terao da je okrene prema sebi i obaspe poljupcima. Sva je uzdrhtala od njegovog dodira, izvila se i počela da se uvija i steže. Sela je preko njega, obuhvativši ga celog. Nije znao da li ovu navalu eksplozivne strasti donose njeni pokreti, prizor njenog predivnog tela koje je imao ispred sebe ili njeni glasni, grleni uzdasi koji su počinjali da se otimaju kontroli, sve dok se oboje nisu obeznanili, puštajući da ih vreli vrtlog podiže spušta u grčevitim talasima. Skotrljala se pored njega, ne propustivši da mu pre toga pritisne još jedan poljubac na usne. On povuče pokrivač preko nje i privuče je uz sebe. Osmehnula se i naslonila na njega. Nije mogla ni da sanja da će ikada nekoga ovoliko da voli. Ni da će uspeti da uzdržanog gospodina Darkvuda dovodi svakog dana do ovakvog vrhunca. I, što je još bolje, 63 Praznik

da se u njemu krije ovakav vatreni, velikodušni ljubavnik, koji joj svakog dana priređuje da zaboravi na sve oko sebe. Nije znala koliko dugo je dremala, ali kada se probudila, videla je u polumraku kako je gleda svojim toplim, tamnim očima. Po ko zna koji put pomislila je kako je život divan. Otkako je voli ovakav čovek, sve izgleda mnogo lepše. - Propustili smo večeru - reče joj on, ali nije uspeo da zvuči prekorno. Više kao da iznosi činjenicu. Uobičajenu u poslednje vreme. Ona se nasmeja. - Verovatno su nam doneli poslužavnik ispred vrata. Ja sam odavno dala uputstvo, ako nas nema na večeri, da nam donesu ovamo. - TI si dala to uputstvo? Šta će sad posluga misliti o nama? - Dobro si se setio. To traje već skoro godinu dana. Do sada su se već navikli, šta misliš, otkuda nam u ovakvim situacijama večera u krevetu? Donele dobre vile? Naravno da donese posluga i ostavi pred vratima - razložno mu objasni ona, smejući se u sebi njegovoj zabrinutosti za ugled pred poslugom. -Ti si potpuno šašava. Hoćeš da pogledam da li su tu poslužavnici? reče on, odustajući. Ako će da bira između ovakvih vrelih večeri i toga šta posluga misli, naravno da je izbor bio lak. Osim toga, nije primetio nikakvu promenu u ponašanju posluge. Mada ga poneka sobarica krišom odmeri kad prođe niz hodnik. Ali zvanično poštovanje nije izgubio, to je bilo važno. Dostojanstvo i autoritet, pomisli on, gledajući svoju golu ženu pored sebe. - Ne, ja ću - reče ona i zavodljivo ga odmeri preko ramena, ustajući. Kosa joj je u neredu padala preko belih leđa. Ta leđa dobro je znao, svaki milimetar na njima. Kao i zaobljeni deo ispod njih. Vitke noge, koje su umele da se obaviju oko njega i da urade još kojekakve vratolomije... Savršeni sklad u ženskom telu, samo njegov. Kada je prošle godine odlučno ustao protiv svoje porodice i rešio da ovoj ženi da svoje ime, dobio je neprocenjivu nagradu. Tada je samo slutio a sada dobro zna da mu je to, možda bila najbolja odluka u životu. Još jednom se osvrnula, proveravajući da li je još uvek gleda. Namerno se nije ogrnula. Ko bi rekao da se u onako razumnoj devojci krije ovako bestidna žena, nasmejala se u sebi. Njegov tamni pogled, koji nije skidao sa nje, činio je da se oseća kao najlepša žena na svetu. Nije htela da uskrati ni njemu, ni sebi takvo zadovoljstvo.

64 Iva Mili

On da uživa u prizoru, a ona u osećanju da je voljena i željena više nego bilo koja žena koju poznaje. Poslužavnici su uredno bili na komodi u hodniku i ona ih uze, zavodljivo balansirajući po sobi do kreveta. Gledao ju je kako ga izaziva i razmišljao da li da joj odmah ispuni želju i dohvati je ponovo ili da prvo večeraju. Nije mogao da je se zasiti ali i ručak je davno prošao. - Prvo ćemo da jedemo - odgovori ona na njegovo nepostavljeno pitanje. Prestao je da se iznenađuje kako umeju da komuniciraju i bez reči, kako tačno znaju šta onaj drugi misli ili oseća. A prestao je i da se čudi kako se lako privikao da je golotinja sasvim prirodna. Ova soba postala je svedok kako se jedan stegnuti, zatvoreni čovek pretvorio u raspusnog, raspoloženog ljubavnika, spremnog da isprobava razne nove položaje, za koje nije ni sanjao da će mu pasti na pamet, a kamoli da će ih sam istraživati. To je bila njena zasluga. Ona je umela da ohrabri na otvaranje, na istraživanje, na opuštanje. Sve ono što je njemu nedostajalo. A sada ima u izobilju. Pored nje se osećao kao obožavani kralj. Kralj koji ima svoju kraljicu. Donela je poslužavnike u krevet. Ogrnuta je haljinu da joj ne bude hladno. ali nije je privezala. Oni nisu bili samo muž i žena, oni su bili partneri, ortaci, najbolji prijatelji. Intimni trenuci u ovoj sobi zato su uvek bili začinjeni raznim ukusima, slatkim. slanim, a najviše pikantnim. Za to se ona najviše starala, mada je i on umeo da je iznenadi, pozvavši je, navodno ozbiljno, da joj nešto kaže, da bi iza sebe zaključao vrata sa đavolskim osmehom. Obožavala je taj njegov osmeh. Nagoveštavao je mnogo toga od čega bi joj čežnjivo zadrhtalo celo telo. Sada su jeli, uživajući u opuštenosti i bliskosti. - Hoćeš li sa mnom u London na nekoliko dana sledeće nedelje? upita je on između zalogaja. Ona ga pogleda upitno. Nije London pomenuo skoro godinu dana. Prošlu zimu proveli su ovde, sa kraćim pauzama za posete prijateljima i njenim roditeljima. - Imam nešto posla tamo. Znam da ne mariš mnogo za London, zato te pitam. Ili hoćeš da te otpratim do tvojih? Nisi odavno bila kod njih. Mogu da te odvezem, pa da ja produžim dalje. - Gospodine Darkvud, istinu na sunce. Šta se dešava? Znam da mi nudiš da odem do mojih kad god misliš da sam ih se uželela, jer sam 65 Praznik

nervozna, nostalgična, ili bilo šta. Ali London, u ovo doba godine? Svi su pobegli na poljska imanja. Ne znam da li tamo ima još nešto osim prašine i vrućine. Šta je u pitanju? On se okrenu prema njoj. Zastala je sa jelom, jer je izgledao ozbiljno. Ona sva pretrnu. Nije bio ovako ozbiljan još od vremena kada ga je upoznala. - Već neko vreme pokušavao sam da ser Vilijama nagovorim da ti da neki miraz. Čekaj, polako, ne mršti se odmah. Da sam hteo da kalkulišem sa tim, tvrdio bih pazar unapred, pre nego što sam se tobom oženio. Ti znaš da je on od početka bio na našoj strani, ali ledi Rovena nije htela da čuje za miraz, isto kao što je bila protiv našeg braka. On je konačno pristao, daće ti, ne deset, kako sam ja tražio, nego dvadeset hiljada. To će biti potpuno tvoj lični novac, meni ne treba ni cent od toga - nastavio je. - Moći ćeš da ga trošiš kako hoćeš, da ga daš kome hoćeš. Ja bih predložio da nešto daš tvojima, da tvoj otac može da se povuče u penziju i da se dosele negde bliže nama, ako već neće kod nas. Znam koliko ste vezani, a i ja ih veoma cenim. Osim toga, neću morati tako često da te šaljem njima tako daleko - pokuša on da se našali na kraju. Gledala ga je bez teksta nekoliko trenutaka. Nije mogla da zaustavi suze, koje su ubrzano počele da pristižu, puneći joj oči. - Ništa mi o tome nikad nisi rekao. To je... to je ogromna suma. - Nisam hteo da pričam, za slučaj da ne ispadne ništa, da se ne bi razočarala. Ali sada, kada je sve gotovo, to je trebalo da bude iznenađenje za tebe. - I jeste iznenađenje. Prvo si nudio da se moji presele kod nas. A sad ovo. Zaista... ne znam šta da kažem. Hvala ti. Mene je teško iznenaditi, a ti uspevaš u tome bez naročitog napora. Ne mogu da verujem da si tako dugo pregovarao sa njim, a ja ništa nisam znala. Ledi Rovena mora da je besna - ona pokuša da se nasmeje. - Bio si čovek koji je za mene najviše učinio, ono kad si doveo doktora mom ocu. A sada prevazilaziš sam sebe. Zašto to sve radiš? - Samo želim da te usrećim, kao što ti radiš meni svakog dana. Znaš, otkako sam sa tobom, nikad se ovako nisam osećao. Svaki dan sa tobom je... kao praznik. Radujem se svakog jutra, jer znam da ću provesti sa tobom nezaboravne trenutke. Zašto me tako gledaš? - Rekao si "praznik" - bila je uzbuđena. - Znaš li da sam ja taj isti izraz koristila kada sam sanjala 0 svom bračnom životu? Da želim da mi svaki dan bude praznik. 66 Iva Mili

Majka se smejala. Želela sam to. Ali nisam zaista verovala da bih mogla da doživim takvu sreću. Počeli smo isto da se izražavamo, možda ćemo početi i da ličimo jedno na drugo - nasmejala se srećno. - Ne bih rekao. Ti ćeš uvek biti mnogo lepša, veselija, zabavnija od mene - spustio je nežno ruku na njen obraz i pomilovao je. Njoj se oči opet napuniše suzama. - Ne treba mi da budeš zabavan. Ja te volim baš takvog kakav si poče ona vatreno. - Nema potrebe da se menjaš ni trunku. Osim... onoga što sam ti predložila pre neko veče - završila je. lukavo ga pogledavši. On poče da se smeje. I ona prasnu u smeh, njegov ovako zarazni smeh nije bio česta pojava. To je bila nagrada za njene nepresušne pokušaje da im život učini punim slavlja. - Ti si potpuno luda. Zato te toliko i volim. Za salon nisam baš siguran. Morali bismo da celokupnoj posluzi damo slobodno veče, a to je skoro neizvodljivo. Ali učiniću ustupak. Mogu da budem jedno veče gusar, a ti moja zarobljenica. Ali ovde, u spavaćoj sobi. - Odlično - namignu mu ona kroz smeh. - Iznenadiću te. Namestiću moju sobu i obući onu providnu spavaćicu za tu priliku... A zašto ti taj odlazak u London ne bi iskoristio za još neke pametne stvari? Na primer, da nam kupiš još neke kostime. Mogao bi da budeš razbojnik, oficir, ili... Ne znam, smisli šta bi voleo da budeš - reče ona mazno i lukavo. On se opet nasmeja, privlačeći je uz sebe. - Ja rekoh jedno veče, a ti već planiraš pozorišnu sezonu. - Seksi sezonu. Dopašće ti se sve predstave, kritičaru. - Verujem. Ako su u tvojoj režiji, jedva čekam, ludice moja - sagnuo se i poljubio je. Ona spusti poslužavnike na pod pored kreveta. - Kaži mi još zašto me voliš, - reče ona, naslanjajući se na njega ~ osim što misliš da sam luda i šašava. - Pa... volim što si pozitivna i uvek spremna da sve okreneš na šalu. Život izgleda mnogo lakši i lepši sa tobom. Umeš da se nosiš sa mojim lošim raspoloženjem, da se povučeš kada treba ali i da mi daš podršku kada mi je potrebna. Veoma si osećajna, a istovremeno mudra i inteligentna. A i da odgovorim na tvoje pitanje: uz tebe već jesam ono što bih voleo da budem. 67 Praznik

- Oho, kakvo iscrpno objašnjenje! Baš si se potrudio da me analiziraš. - Da, i sada hoću da mi priznaš zašto si ovih dana toliko setna i neraspoložena. Jel’ to zbog toga što su Entoni i Silija dobili sina, a ti još nisi ni trudna? Ona ostade bez reči zagledana u njega. Više se nije smejala. - Ja znam da svaka mlada žena sanja da što pre dobije bebu i da ti je ova situacija bolna, ali ako te sekira šta ja mislim o tome, nemoj više da brineš - nastavi on ozbiljno. - Nikad srećniji nisam bio i baš me briga da li ću sa tobom da dobijem naslednika svog cenjenog imena i imanja, i šta o tome misli ledi Karlota ili bilo ko drugi. Volim te najviše na svetu, a ako je Bog hteo da neki od mojih zavidljivih rođaka nasledi sve ovo, neka tako i bude. Ako treba da imamo dete, imaćemo, ako treba da živimo bez toga, preživećemo i to. Samo ne želim da si ti tužna. Znam kad jesi, čak i kad se smeješ više nego obično. Meni ništa kod tebe ne može da promakne. Znaš to dobro. Zar si mislila da neću da primetim ovu setu i neraspoloženje? Suze počeše da klize niz njeno lice. Nije znala da li su od tuge, zato što tako očajnički želi bebu sa njim, ili od ganutosti i sreće što je on tako dobar i što je toliko mnogo voli. Nije ovo očekivala, koliko god da ga je dobro upoznala. On je uvek za korak prevazilazio njena očekivanja. U najboljem mogućem smislu. - Za ledi Karlotu i njeno mišljenje me baš briga. To sam pokazao još prošle godine, kada sam se tobom oženio uz njeno najveće protivljenje. Znaš da se nisam osvrnuo ni na jedan njen pokušaj da me od tebe razdvoji. Ni ti ne treba da se osvrćeš na nju ili bilo kog drugog. Jer to jasno? - Jeste - odvrati ona slabim glasom. On je privuče sebi i poljubi u kosu. - Tačno sam znao zbog čega se sekiraš. Silija je Entoniju rodila naslednika, i ledi Karlota je opet digla nos i počela da rovari i tebi prebacuje što ti nisi meni. E, neće moći. Ne dam ja tebe. Nemoj da si i jedne sekunde pomislila drugačije. Osim toga, toliko te volim, da ne mogu da zamislim ni trenutak bez tebe. Ne znam kako ću da izdržim u Londonu ovih nekoliko dana. Što ne pođeš sa mnom? Obići ćemo usput i gospođu Pakston, moći ćeš sama da kupiš šta želiš. Na primer, neki providni kostim za tvoje razvratne predstave u koje želiš da me uvučeš. 68 Iva Mili

- Ubedio si me - reče ona šmrcnuvši poslednji put, pošto joj se vraćao osmeh. - Nikada duži govor od tebe nisam čula. čak si nekoliko puta izjavio koliko me voliš, samo da bi me ubedio da pođem s tobom na put. - Vidiš kako mi čitaš misli. To je bilo samo zbog skrivenih namera, jer me mrzi sam da putujem - osmehnu se i on. Sposobnost da prihvati njen šaljivi i opušteni ton u svakoj prilici, ubrzano se razvijala i kod njega i često ju je koristio u razgovoru sa njom. - Znala sam da se nešto krije iza toga. - Da, a sada da vidimo šta se krije ovde? - reče on i podiže jedan kraj njene zagrnute kućne haljine. - 0, gospodine, moraćete malo više da se potrudite da to saznate reče mu ona, pružajući mu usne na poljubac. Nije znala da li više voli prvi deo večeri, kada jure u sobu, goreći od nestrpljenja, ili ovo što sad sledi. Posle večere u krevetu mogli su polako i sistematično da nastave tamo gde je bilo poprište oluje pre samo sat-dva. To je, obično, značilo da je ljubi do iznemoglosti, da se predano posveti svakom deliću njenog tela, sve dok je ne dovede u stanje da ga zgrabi i povuče na sebe. Sada se spremala da ona njemu uradi nešto što do sada nije. Ona će malo da istražuje njegovo telo. Obuzimalo ju je dodatno uzbuđenje pri pomisli na to kakvo će iznenađenje i zadovoljstvo da mu priredi. Do sada su uglavnom prevazišli sav uzajamni stid. Ostalo je samo da otkrivaju jedno drugo do kraja.

69 Praznik

VIII su u kočiji, vozeći se u pravcu Londona. Ćutali su, svako S edeli zauzet svojim mislima. Džilijen je smatrala da je divan i čudan

osećaj da možeš da ćutiš sa nekim ko ti je drag. da postoje trenuci sreće i bez reči.

- Šta li je to? Mislio sam da si se dobro najela za doručkom? - upita je on, videvši da vadi biskvit iz korpice. - Jesam, ovo je za užinu. Nešto me boli želudac. Već nekoliko dana. Mislila sam da će prestati ako se više ne sekiram. Ali nikako da se smiri. Možda dobijam čir - reče ona trudeći se da ne zvuči previše zabrinuto. U stvari, zbog tog problema je takođe htela u London. Moraće odmah kod nekog dobrog lekara, da vidi šta je to sa njom. Bolovi su počeli takvim intenzitetom, da se budila noću i grickala krekere ostavljene pored kreveta, da ugasi žarenje u stomaku. Ako se ovo ne sredi, kiselina će joj pojesti sopstveni želudac. Osim toga, još nikad nisu imali seks u kočiji. Planirala je bar jedan na ovom putu. Ona je uvek bila puna takvih planova, na zajedničku radost i zadovoljstvo. Probudila se kada je sunce već bilo nisko na zapadu. - Šta je to? Prespavala sam ceo put? Nisi me probudio ni kad smo menjali konje? Ručao si bez mene? - Uzeo sam iz gostionice ono što ti voliš. Veruj mi, ni topovi nisu mogli da te probude, tako si čvrsto spavala. Sumnjičavo ga je pogledala, vadeći iz korpe ono što joj je odvojio za ručak. Sećala se kao kroz maglu kako je zove da se probudi ali odmah je ponovo utonula u bezbedni svet snova. Nije mogla da ga krivi zbog svoje pospanosti. Ona je bila drugi zdravstveni problem koji je odskora počeo da je muči. Činilo joj se da je naglo počela da pati od neke nepoznate, spavajuće bolesti. I to treba ispitati. - Svašta od mene. A baš sam planirala da imamo nesvakidašnje zanimljiv put - osmehnula se i poljubila ga. On podiže obrvu. - Da, upravo to što si pomislio. Zar ne bi bilo interesantno to raditi uz stimulativno ljuljuškanje kočije? - vraćalo joj se lepo raspoloženje, jer je sada polako i glad bivala umirena. 70 Iva Mili

- Kad počne balska sezone, ne smem nikako da te uveče prepustim onim hordama udvarača čija su meta udate žene - opomenu je on sa osmehom. - Kakvih udvarača? Ne dolaze u obzir nikakvi udvarači - odgovori ona žvaćući. - Uh, ovo je baš dobro. Da svratimo ponovo u povratku na ručak? Biću budna, obećavam. - Mislio sam da zimu ipak moramo neko vreme da provedemo u Londonu, u vreme balske sezone. Ne smemo totalno da se udaljimo od društva. Treba negovati veze. - Ako baš mora. Ne brini, znam ja i da uživam u društvu. Samo da znaš, biće ti žao - zadirkivala ga je. - Moraćeš da odvojiš vreme za druge, umesto da ga sa mnom pametno provodiš. - Ti si neumorna. Hoćeš li da svratimo večeras do gospođe Pakston? Javila je da je u Londonu ove nedelje. Pisao sam joj da ćemo je posetiti. - Divno. Nisam je videla više od dva meseca, još kad je bila kod nas u gostima. Ti na sve misliš. - Odlično. Idemo prvo našoj kući, da se presvučemo i sredimo, javiću joj da dolazimo. Ostaviću te kod nje, dok ja završim neke poslove u gradu. I gospođa Pakston dočeka ih raširenih ruku. - Divno je što vas vidim. Čim se Darkvud pozdravio i otišao svojim poslom, gospođa Pakston pređe na poverljiviji ton. - Nešto si mi ubledela. Hoćeš nešto da pojedeš? Imam fine krofnice... - Može - odvrati Džilijen kao iz topa. - Šta se dešava? Jesi li dobro? - Jesam, samo me muči želudac. Čitala sam da čiraši moraju uvek nešto da grickaju, da im kiselina ne bi nanela mnogo štete. Oh, ne znam šta je sa mnom. Nikad nisam bila u ovakvom stanju.

71 Praznik

- Možda se baš zbog toga to i zove drugo stanje - reče značajno Gospođa Pakston. Džilijen diže glavu, sumnjičavo je odmeravajući. - Mislite da je ovo... Ne verujem. Nemam nikakve mučnine, ni jutarnje ni preko dana. Samo mi se užasno spava i muči me kiselina u želucu. - Dušo moja, ja sam prespavala prva tri meseca moje trudnoće. A uz sebe sam stalno nosila korpicu sa zemičkama, keksićima ili nekim grickalicama koje gase kiselinu. Ti si trudna. Verovatno je još rano da to proverimo, ali sigurna sam da je lako. - Moći ćemo da proverimo za nekoliko dana - Džilijen se odjednom probudi. - Tada bi trebalo da znam. - Odlično je što ste sada u Londonu. Moći ćeš odmah da znaš ako je to u pitanju. Ovde ima dobrih lekara. - Ah, jedva čekam da budem sigurna. Onda ću reći Džonu. - Nemoj previše da čekaš. Verujem da on već sumnja. Inače te ne bi doveo čak ovamo. Svi znamo da ne voliš London. Niko ga ne voli u ovo doba godine. - Mislite? Doduše, ne bi mu bilo prvi put. Jer znate da svaki, baš svaki, put kada sam neraspoložena, iako to ne pokažem, on nepogrešivo zna. I uvek predloži neko divno rešenje koje me odmah vrati u normalu. - Šta sam ti ja pričala? Takav je isti bio i moj muž. Mislila sam da se udajem za santu leda, a ono ispade duša od čoveka. I Darkvud je isti takav, odmah sam to uočila. Zato sam i navijala da budeš sa njim, a ne sa onim površnim Entonijem. Jel' znaš da je dojurio u London da se provodi, a Silija samo što se porodila? - Darkvud to neće uraditi, sigurna sam. Oh, šta sam to rekla? U stvari, sada i ja mislim da je trudnoća jedino logično obrazloženje za ove moje promene. Ko to zvoni? Darkvud samo što je otišao. - Draga moja, ne bi me iznenadilo da je otrčao kod najboljeg doktora i izvukao ga iz kreveta da ga dovuče ovamo na konsultacije i pregled, - Mislite? - nasmeja se Džilijen sa nežnošću. To bi tako ličilo na njega. - Mogla bih da se kladim sa vama, ali pošto obe mislimo isto, bolje da požurimo i vidimo da li je on. Uto u salon uđe Darkvud. vodeći jednog prosedog gospodina sa sobom. 72 Iva Mili

- Draga, nemoj da se iznenadiš, ni da se uplašiš, ali doveo sam doktora Rendoma. On je najbolji akušer u Londonu. Hteo sam da proverim nešto što mi je palo na pamet... - počeo je on, ali ga ona prekinu. - Pomislio si da sam možda trudna. - Kako si znala? - Zato što sam upravo o tome razgovarala sa gospođom Pakston. Nisi me preduhitrio ovog puta. Kasno uveče, dok su ležati u krevetu, Džilijen upita: - Misliš da sam stvarno trudna? - Znaćemo uskoro, čula si doktora. On je ubeđen da jesi. A i ja, takođe. - Divno. Neko vreme su ležali zagrljeni. - Dobro, hoćeš li konačno nešto da preduzmeš? - upita ga ona. - Već petnaest puta sam te poljubila, a ti ništa. Šta je sa tobom? - Pa... ne znam. Ako jesi, možda ne bismo smeli... - Naravno da smemo. Pitala sam odmah gospođu Pakston, i ona mi je odgovorila da se ni najmanje ne ustručavamo. To ništa neće smetati bebi. Ma, nemoj! Razgovarala si 0 takvim stvarima sa gospođom Pakston?! Pa, dobro, ako je rekla da možemo, ne treba da gubimo vreme u praznim pričama - reče on pomirljivo i obasu je poljupcima. Tako nešto je i mogao da očekuje. Samo je njegova žena mogla o takvim stvarima da razgovara bez ustručavanja. Uzvraćala mu je poljupce, sva srećna, osećajući kako u njoj pulsira novi život. Kraj By Marta

73 Praznik