Pravoslavlje i Neuroza

PRAVOSLAVLjE

I NEUROZA Duhovni uzroci neuroze i Pravoslavni način lečenja D. A. Avdejev i V. K. Nevjarovič SADRŽAJ Neuroza kao duhovno oboljenje Činjenice koje zastrašuju OSNOVNI TIPOVI NEUROZA Osnovni tipovi neuroza Neurastenija Neuroza kompulzivnih (prinudnih) stanja - opsesivna stanja Histerija Hipohondrična i depresivna neuroza Samoubistvo SVETI OCI O BORBI PROTIV TUGE I GNEVA O borbi protiv gneva O borbi protiv tuge Druge manifestacije neuroze NARKOMANIJA Narkomanija Cilj i zadatak programa duhovno-orijentisanog lečenja narkomana Sadržaj programa Faza usmerenog uticaja na ličnost narkomana Metodi psihoterapeutskog uticaja Osnovni principi medicinsko-psihološke brige o duši Pastirsko staranje Kako greh od pomisli prerasta u delo DUHOVNO-PSIHOLOŠKA POMOĆ SAMOM SEBI Ocena uzroka i padova Nesanica Specifičnosti neuroza kod dece Ispovest dece Pitanja koja prethode ispovesti dece Porodične obaveze (po Sv. Teofanu Zatvorniku) * * * * * Neuroza kao duhovno oboljenje Granični neuro-psihički poremećaji, među kojima značajno mesto zauzimaju neuroze, čvrsto zadržavaju vodeće mesto u širokoj grupaciji duševnih oboljenja. Prema podacima Svetske Zdravstvene Organizacije, oko 10% stanovništva industrijski razvijenih zem alja boluje od neuroza, a za poslednjih 65 godina broj obolelih se povećao 24 puta. U R usiji je na svakih hiljadu građana, prema evidenciji registrovanih slučajeva, obolelo 20-2 5 ljudi. Međutim, ponavljamo, da se ova cifra odnosi samo na registrovane slučajeve, i pre sl uži samo kao pokazatelj vrha "ledenog brda." Neuroze se poput epidemije šire po celom svetu. Dokazano je, na primer, da 30 do 65 % pacijenata lekara opšte prakse ima simptome neurotičara. U krugu lekara specijalista iz ove medicinske grane, uobičajena je sledeća ironična šala: umesto pitanj a "da li pacijent boluje od neuroze", lekari koji se ba ve neurozom postavljaju pitanj e "od kog oblika neuroze pacijent pati". Prema gledištu koje je danas prihvaćeno u našoj zemlji neuroza se može definisati kao psihogeni (najčešće konfliktogeni) neuro-psihički poremećaj, koji nastaje kao rezultat narušavanja najvažnijih odnosa u čovekovom životu. Prostije rečeno, neuroze se razvijaju tada, kada čovek usled različitih okolnosti nije u stanju da pronađe izlaz iz određenog

složenog problema i razreši psihološki značajnu situaciju ili podnese neki tragični događaj. Simptomi neurotskog poremećaja su opštepoznati: pad raspoloženja, razdražljivost, nesanica, osećaj unutrašnje nelagodnosti, raslabljenost, apatičnost, pogoršanje apetita. Može doći do protivrečenja, ispoljavanja agresivnosti, zlobe i sl. Sve ove simptome pr ati osećaj opšte slabosti, fizička nelagodnost, poremećaji vegetativnog sistema. Kod neurotskih poremećaja čovek gubi osećaj objektivnosti, opterećen je svojim psihičkim stanjem, ali jednostavno nije u stanju da učini bilo šta kako bi nešto promenio u sebi . Paralelno sa ovakvim stanjem, postoje i slična stanja koja po simptomatici podsećaju na neuroze, ali čiji mehanizam razvoja je drugačiji. Takva stanja se definišu kao stan ja slična neurozama. Na primer, kod mnogih somatskih obolenja, infektivnih procesa, k od arterioskleroze moždanih ćelija velikog mozga i drugim patološkim procesima, može doći do simptoma vrlo sličnih neurozi. Osim toga, često se klinička slika neurotskog obolen ja može videti i kod ljudi koji imaju jed-nostavno samo težak karakter ili značajne propu ste u vaspitanju. Termin "neuroza" je već u širokoj upotrebi u našoj praksi i samo možda još bebama nije poznat. Razlikujemo školske i adultne neuroze; neuroze cilja i samoće; somatoge ne i ekološke neuroze, kao i mnoge druge oblike ove neprijatne bolesti. Posebnu grupu čin e takozvane noogene neuroze, koje su povezane sa nenalaženjem ili gubljenjem smisla života, sukobom vrednosti. Prema nekim podacima svaki peti neurotski slučaj je ovog porekla. U stvarnosti postoji mišljenje da skoro svaki slučaj neuroza ima duhovne ko rene. Uostalom, biće reči o svemu, ali po redu. Prvi put je 1776. god. škotski lekar Kulen predložio upotrebu termina "neuroza" za obolenja sa ovakvom simptomatikom, i od tada diskusije o suštini neuroze, korenima njenog nastanka i mehanizmu nastajanja ne prestaju da budu aktuelne. To, naravno ne znači da do Kulena nisu postojale neuroze. Njihova pojava, kao i svih bolesti uopšte , vezana je za čovekov pad u greh. Opise neuroza susrećemo već u prvim pismenim izvorima čovečanstva. Na primer, na papirusima Kahuna (oko 1900. god. pre Hr.) i Ebersa (oko 1700. god pre Hr.) mogu se naći podaci o bolesnom stanju žena, koji podsećaju po simptomima na histeriju. Danas je teško naći u medicini pojam, koji različite naučne škole tretiraju tako višeznačno i čak protivrečno, kao kad se radi o neurozi. Neurotske reakcije, koje mogu d a nastanu kod čoveka usled teških potresa, sukoba, somatskih obolenja ili životnih probl ema, veoma su različite. Njihove manifestacije zavise i od čovekove ličnosti i specifičnosti njegovog karaktera. To je uzrok potpuno različitih mišljenja o ovom problemu. Međutim, u centru naučnih diskusija nisu samo pitanja manifestacije neuroza, već i njihovo post ojanje kao nozološkog oblika. Gledište nekih od psihijatara je otprilike ovakvo - neuroza j e "normalno ponašanje u nenormalnom društvu." Druge tačke gledišta pokušavaju da otkriju uzroke neuroza, navodeći ih kao sle-deće: otkazivanje funkcija mozga, potiskivanje unutrašnjeg konflikta u podsvest, krutost pravila i rigidan način mišljenja; neumešnost da se predvidi sukob i pripremi za njega, neadekva tni stereotipi ponašanja; nezadovoljena potreba za samopotvrđivanjem i još mnoge druge predpostavke.

Jedni istraživači smatraju da je uzrok neuroza određena specifičnost rasuđivanja svakog pojedinca, drugi smatraju da je uzrok patologija emocija, treći - proces samopoznanja, četvrti - psihološka nezrelost i infantilnost. Ima, čak, i takvih autora , koji smatraju da je neuroza nasledno obolenje. Evo još jednog mišljenja... M. M. Hananašvili piše o neurozi kao o obolenju, koje nastaje usled pretrpanosti informacijama. U svojoj knjizi " Informacione neuroze " on potkrepljuje svoje mišljenje sledećim navodima: "... postoje proračuni, da je 70-ih go dina ovog veka u proseku svaki čovek u ekonomski razvijenim zemljama putovao na duge re lacije u toku jedne godine mnogo više, sreo mnogo veći broj ljudi i dobio više informacija, n ego što je to činio čovek početkom XIX veka u toku celog svog života... Oko 25% stanovništva zemaljske kugle je pod uticajem stalno rastućeg informacionog opterećenja ..." Ovaj autor vidi rizik razvoja ovog obolenja u dugotrajnoj preopterećenosti u uslov ima deficita vremena, kao i prevelikoj ambicioznosti. Akademik P. V. Simonov karakteriše neurozu kao bolest deficita informacija. Kao što vidite, mišljenja ovih naučnika su kontradiktorna. Prema mišljenju P. V. Simonova, čiji zaključci takođe izgledaju osnovani i logični, gnev, na primer, kompenzir a nedostatak informacija, koje su potrebne da bi se adekvatno odreagovalo, strah da bi se organizovala odbrana, dok patnja nastaje u uslovima kada ne postoje informacije o mogućnosti kompenzacije izgubljenog i sl. Mišljenja je puno, ali su odgovori u suštini nejasni. Ipak, većina istraživača se u današnje vreme slaže u jednoj konstataciji, i to sledećoj - da je neuroza bolest ličnosti. Mišljenje nekih autora je da su neurotičari bolesni zbog njihove nesposobnosti da vo le sebe (neurastenija) ili da vole i sebe i druge (psihostenija). Treba reći, da je s vaki psihološki pravac nailazio na odobravanje kolega lakara samo onda kada su njegovi nosioci uspevali da argumentovano i na novi način pristupe problemu neuroza. Nijedan čovek ne oboljeva od neuroze odjednom, već bolesti prethodi određeni period pred-bolesti. Možemo da "naslikamo" svojevrstan portret "potencijalnog" neurotičara. Tačnije, biće to pre izložba portreta, u kojoj svaki ima sklonost da od potencijalnih, prikrivenih simptoma bolesti preraste u stvarne. Na primer, jedna od karakterist ičnih osobina "potencijanog neurotičara" je način razmišljanja, koji ne dopušta kompromise. U izražavanju takvog čoveka prostrujava izraže-na kategoričnost, za njega ne postoje nijan se u interpretaciji događaja i sve se bazira na kon-trastima: dobro-loše i sl. Poslednjih desetak godina pitanja nastajanja neuroza su počela da se temeljnije razma-traju. Na neurozu se više ne gleda kao na laki psihički poremećaj. Princip funkcionalnosti (lake reverzibilnosti) nije potvrđen u kliničkoj praksi. Prema podac ima koji su objavljeni u štampi do izlečenja dolazi samo kod 40-50% obolelih. Ustanovljeno je da u prve tri godine od neuroza se izleči svega 10% bolesnika. Često bolest traje godinama, čak i decenijama. Iz ovoga proizilazi da do neuroza dolazi usled određenog unutrašnjeg sklopa ličnosti. Spoljni faktori i okolnosti koje doprinose bolesti su samo "poslednja kap", vent il koji pokreće mehanizam razvoja neurotskog obolenja. Kod čoveka, koji je sklon ovom obolenju, ra zvija

se specifična "sposobnost" da neurozno reaguje na životne probleme. Jedni uzroci (konflikti, stresovi) postepeno iščezavaju i prestaju da budu aktuelni, no ubrzo nji hovo mesto zauzimaju drugi, i bolest se ponovo vraća. Jednom rečju, i nauka je u nedoumici. Naše je mišljenje, da je do toga došlo, iz razloga što neurotska patologija pored ostalog ima duhovnu osnovu, o kojoj u našoj psihijatriji poslednjih nekoliko decenija nije bil o ni reči. Duhovni pogled na problem nastajanja neuroza u potpunosti razotkriva korene bole sti, kao što su; duhovno slepilo, ignorisanje duhovnih potreba, bezbožje. Nezadrživi porast neurotskih obolenja u dvadesetom veku nastao je ne samo usled stresa i naučno-tehničkog progresa sa njegovom informativnom preopterećenošću (na ovu činjenicu su višekratno ukazivali istraživači), već pre svega usled "progresa" ogrehovljen osti celokupnog čovečanstva. Jer celokupna istorija čovečanstva protkana je ratovima, raznim prirodnim kataklizmama, poplavama, sušama, peščanim olujama. Teško je dati poređenje i reći u kojoj meri je, na primer, sadašnje vreme nemirnije i opasnije od vremena vlad avine Ivana Groznog. Zašto je onda problem neuroza zaoštren baš u naše vreme? Razlog je, čini nam se, samo jedan, a to je porast bezbožja, gubitak duhovne osnove čovečanstva, a samim tim i pravog smisla života. Proizilazi, da osnovni uzroci nastajanja neuroze nisu stresovi i neprilike, već se kriju u samoj ličnosti čoveka. Radi se o ličnosti, čiji je unutrašnji život poremećen. Svetitelj Teofan Zatvornik piše o čoveku, koji nije u stanju da upravlja silama koje deluju un utar njega, sledeće: "Um je tako pomračen, i rasejan, jer njime ne upravlja volja i ne kontrolišu ga pokr eti srca; volja je prepuštena samoj sebi i bez ikakve usrdnosti, jer ne osluškuje um i n e zagleda se u srce; srce je van kontrole, slepo i mlako, jer neće da sluša um i da se otrezni silom volje. Ali, ne samo da su ove sile prestale da se potpomažu, već su u određenom smislu počele d a se bore za prevlast, jedna poništava drugu i kao da je guta i izjeda...". Kao koren svakog zla, greh je sličan neurotskom poremećaju. Zbivajući se u dubini čovečije duše, on raspaljuje strasti, preusmerava volju, utiče na svest da ona više ne kontroliše emocije i maštu. Zato sveti Teofan ukazuje na to, da je "unutrašnji svet čove kagrešnika ispunjen samovoljom, haotičnošću i samouništenjem". Duboka neuroza je znak moralne destrukcije, duhovno-duševnog nesklada. Sveti Teofan Zatvornik ukazuje na to, da je „prirodni odnos u sklopu čovekove ličnosti takav, da bi trebalo isto kao što se slabiji pokorava jačem i manji većem, tako i telo da se potčinjava duši, duša duhu, a duh u skladu sa svojim osobinama da se pogružava u bogosazrcanje. Svim svojim bićem i svom svojom mišlju čovek bi trebalo da prebiva u Bogu. Pri tome delovanje duha na dušu zavisi od stepena njegovog sjedinjenja sa Bo gom, a delovanje duševnih snaga na telo od duha koji u njoj preovladava. Otpadništvom od Boga došlo je, po logici stvari, do pometnje u celokupnom sastavu čoveka; duh, koji je otpao od Boga, izgubio je svoju silu i postao je potčinjen duši, a duša, koja se duhom ne uzvisuje, potčinila se telu. Čovek se svim svojim bićem i svešću pogruzio u čulnost". Profesor D. E. Melihov je smatrao da suštinski razlog svih psihičkih poremećaja leži u nesmirenju. U tom smislu, i neuroza ne čini izuzetak. Opšte je mišljenje da se ova bol est razvija u obliku konflikta ličnosti sa samom sobom (intrapsihički konflikt) ili sa d

rugim ljudima (interpsihički konflikt). Neuroza je sukob između željenog i stvarnog. Što je ovaj sukob zaoštreniji to bolest uzima više maha. „Vera i jeste smirenje", govorio je Sv. Varsonu fije Veliki. Demon je govorio Sv. Makariju Velikom: "Ti postiš - a ja uopšte ništa ne jedem ; ti malo spavaš - a ja uopšte ne spavam, ali ti možeš da se smiravaš pred drugim ljudima, a ja ne mogu da se smirim čak ni pred Bogom. Smirenjem me pobeđuješ!" Jednom prilikom za vreme lekarskog pregleda, žena koja je bolovala od jednog oblika neuroze u naboju emocija je više puta ponavljala: "Doktore, ja sam se tako umorila od bolesti i želim da ozdravim po svaku cenu. Osim toga, ja uopšte ne razumem o kakvom sukobu željenog i realnog ste Vi govorili." Na ove reči pacijentkinje ja (D. A.) sam joj odgovorio približno sledeće: "Gospodu je poznata Vaša nevolja, i ako ne žuri da promeni postojeću situaciju, to znači da nije Njegova sveta volja da Vas odmah isceli. Kada su Svetitelji imali iskušenja (boles ti, žalosti) oni su blagodarili Bogu za sve i govorili:" Stradam radi grehova svojih". A pogledajte kako stoji stvar u našem slučaju - "hoću po svaku cenu da ozdravim". Eto u tome i jeste sukob željenog i realnog. Jako je važno smiriti se pred bolešću koja vas je zadesila, smatrati sebe dostojnom ovog neduga i prihvatiti ga sa blagodarenjem. To nam potvrđuje i Sveti apostol Pavle sledećim rečima: „Vvran je Bog Koji vas neće pustitida se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti kraj iskušenju, da možete podneti" (1. Kor. 10, 13). Zato se umirite i ne očajavajte. Neuroza je duhovna bol est. Smirite se, i bolest će proći. " U žitiju Svetog Ignjatija (Brjančaninova) nalazimo sledeće redove o smirenju budućeg Svetitelja. Iskušenik Brjančaninov se u manastiru odlikovao bezropotnim poslušanjem i dubokim smirenjem. Njegovo prvo poslušanje bilo mu je određeno u kuhinji . Kao kuvar je tada radio bivši kmet njegovog oca Aleksandara Semjonoviča Brjančaninova. Desilo se da je baš na dan kada je on preuzeo ovo poslušanje trebalo da se ode u amb ar i donese brašno. Kuvar mu je rekao: "Hajdemo de, brate, da donesemo brašno!"- i bacio mu džak od brašna, tako da je sav bio posut belim prahom. Novi poslušnik je uzeo džak i pošao. U ambaru je, raširivši džak i držeći ga u zubima po naredbi kuvara, po prvi put oseti o u srcu nepoznato duhovno stanje: doživeo je takvu sladost od osećaja potpunog smiren ja, u kome se zaboravlja na svoje "ja", da je za ceo život pamtio ovaj događaj. Greh određuje duhovne uslove za nastajanje neuroza. Dalji razvoj neurotskih pojava zavisi od specifičnosti karaktera, uslova života i vaspitanja, neurofizioloških pretpo stavki, kao i od različitih stresova i drugih okolnosti, koje su u većoj meri nepoznate. Ne može se sve uklopiti u šematsko ponašanje. Život je mnogo složeniji. Kod jednog čoveka nastaje neuroza, dok drugi doživi samo potres, ali ne dođe do razvoja bolesti. Naj-dublji uz rok nastajanja neuroza je tajna, koja je poznata samo Gospodu. Sve biva po Božijem Pro mislu. I još nešto. Od vremena naših praroditelja čovekova priroda je ogrehovljena. Zbog toga čovek koji pati od neuroze nije ništa bolji ili lošiji od drugih ljudi. Neuroza j e samo pojedinačni slučaj posledica ogrehovljenosti. Svi smo dužni da se kajemo i ispravljamo , uzdajući se u Božije milosrđe. Svaka bolest ima duhovne korene, ali ih je ponekad teško prepoznati. Neuroza je specifična bolest među drugim psihičkim i somatskim obolenjima, jer služi kao svojevrsta n

moralni barometar. Očigledna je njena veza sa oblašću duhovnog. Samo nastajanje bolesti, kao posledica duševnih potresa i griže savesti, može biti momentalno. Teškoće koj e su nastale u otkrivanju uzroka koji dovode do pojave neuroza nastale su prvenstv eno zato, što je većina naučnika i lekara pokušavala i dalje pokušava da uzdajući se samo u svoje snage bez Božije pomoći i vere u Hrista reši ovaj duboki problem. Ili se potpuno negira duhovnost pacijenta ili se akcenat stavlja umesto nje na obrazovanje i erudiciju . Istraživanja naučnika ovog kova možemo uporediti sa trčanjem u krug. Takav rad neće uroditi plodom. Usput da napomenem, da su po mom mišljenju mnoge posledice duhovne bolesti kod čoveka koji boluje od neuroze tačno otkrivene. Mi smo već napominjali o patologiji procesa samopoznanja, "neurotskom" načinu razmišljanja i specifičnostima emocionalnog reagovanja. Međutim, prvobitno je došlo do promene u ovim osobinama na duhovnom nivou, pa tek onda se to na neki način odrazilo i na duševni život čoveka. Pri tome, sve što smo sada upravo rekli se ne odnosi samo na neuroze, već i na širu grupu poremećaja, takozvanu "malu" psihijatriju (formiranje karakternih osobina, nastajanje psihopatskih slučajeva i sl.) Želja nam je da među naučnicima, uključujući lekare i psihologe, bude više pravoslavnih vernika. Jer čovekova istraživačka aktivnost je ograničena njegovim pogledom na svet. Gospode, daj nam mudrosti i snage da lečimo duševne bolesti u slavu Tvoju! Neuroze (posebno neki njeni oblici: opsesivna stanja i fobični strahovi) mogu biti i posledica demonske opsednutosti. Kako se inače može objasniti neodoljiva želja da se nekoliko desetina puta na dan peru ruke ili prebrojavaju dugmad na odeći prolaznika i sl.? Pri tome oboleli užasno pate zbog svog stanja. Osećaju ga kao teret, ali ništa nisu u stanju da promene. Treba reći, da se i medicinski izraz opsesija, koja označava različite pojave kompulzivnih (nekontrolisano ponavljanih prinudnih aktivnosti), prevodi kao besomučnost. U svojoj knjizi "Put ka svetosti" Episkop Varnava (Beljajev) piše:" Mudraci ovoga sveta, koji ne priznaju postojanje đavola, ne mogu da objasne nastanak i postojanje besomučnog ponašanja. Međutim, Hrišćanin, koji se direktno susreće sa silama tame i vodi ponekad i opipljivu borbu sa njima može da im dokaže postojanje demona. Pomisli, koje su se neočekivano pojavile, navaljuju kao bura na onoga ko želi da se spase i ne daju mu ni trenutak predaha. Ali, pretpostavimo da se radi o iskusnom podvižniku. On se naoružava snažnom i neprestanom Isusovom molitvom. Tako započinje, i produžava se borba, čiji ishod je nepoznat. Čovek jasno shvata koje su pomisli njegove, a koje ubacuje neprijatelj - đavo. Ali, dale ko je do pobede. Neprijatelj roda ljudskog često našaptava pomisli koje, ukoliko im čovek dopusti pristup i prihvati ih, neće odstupiti. Podvižnik ne popušta i nastavlja da moli Boga za po-moć. I baš u trenutku, kada se čoveku učini da će borba zaista trajati beskonačno i kada počne da sumnja da uopšte može postojati na zemlji mesto mira bez ovakvih mislenih muka, odjednom, neočekivano i iznenada pomisli iščezavaju. To znači da ga je posetila blagodat i da su demoni odstupili. Po čovekovoj duši se razliva svetlost, mir, tišina, poznanje, čistota. Neko će možda postaviti pitanje dešavaju li se psihički poremećaji i kod Hrišćana? Da, dešavaju se. Jer na svetu ne postoje ljudi koji su imuni od greha. Međutim, pravoslavni Hrišćani se mole Gospodu da ih pomiluje, i pribegavaju Svetim Tajnama Ispovesti i Pričešća, koje leče dušu. I milostivi Gospod prima pokajnike, isceljuje njihova srca i daruje im duševni mir. Lekar, kao što znamo, nije u mogućnosti da bira svoje pacijente. Većinu naših pacijenata sačinjavaju nevernici, kao i oni koji ne priznaju istinitog Boga (bilo da su to neznabošci ili novopagani). Znatan broj čine i oni koji traže Istinu. Upravo zato psihoterapeut ima veliku odgovornost i kao lekar i kao čovek. Njegov zadatak je da pomogne pacijentu, koga pritiskaju bolesti i konflikti, razmirice i oskudica. Za lekara koji se posvetio psihoterapiji (takvi specijalisti leče neuroze) važno je da sam poseduje duhovne vrednosti, kojima bi se upravljao u svome radu sa

pacijentima. Ako ne poseduje svoju (naglašavamo - Pravoslavnu) duhovnu obrazovanost i iskustvo, on neće moći da razlikuje objektivne (psihosocijalne) i biološke uzroke nastajanja bolesti od suštinskih, uslovljenih neverjem i neduhovnošću. Ukoliko na razgovor dođe čovek, čija duša želi da pronađe Gospoda, pravoslavni lekar je dužan da mu u tome pomogne. Međutim, lekar ne može da zameni ulogu sveštenika. Njegovo je da ga pripremi za susret sa sveštenikom. Ponekad je uloga lekara da bude svojevrstan "štit", koji bi sačuvao pacijenta od pada u još veća iskušenja i grehe (blud, alkohol, samoubistvo). Protojerej Grigorije Djačenko je u jednoj od svojih bogoslovskopoučnih knjiga za vernike, koja je izdata početkom XX veka i sada doživela novo izdanje, napisao par redova kojima se ukazuje na suštinu uloge lekara u lečenju duše (pravoslavne svetootačke psihoterapije). Evo šta piše prot. Grigorije Djačenko. "Ispovedajte jedan drugom svoje grehe" - kaže Sv. apostol Jakov. Šta ispunjavamo mi od ove zapovesti? Govore nam, da je dovoljno ispovediti se Bogu u Svetoj Tajni Pokajanja. To je neosporno tačno - da b i se očistili od greha. Ali, pored toga vi ćete uvideti da čovek u svojoj biti oseća potajnu i neodoljivu potrebu da ga sasluša neposredno i čovek. Svet vidi samo spoljašnju i površnu stranu našeg života, koja mu se uvek prikazuje u lepšem svetlu. Ali, ima trenutaka, kada je potrebno da se razotkrije prava stvarnost i pokaže suština takvog života i da bar neko, ko je nama sličan sazna šta stoji iza naših potreba i iskušenja. Ne tera nas na to naša otvorenost, već duboka potreba da budemo shvaćeni, olakšani u bolu i utešeni; zar ne znamo i sami koli ko su delotvorna i dušekorisna ovakva priznanja? Zar ne znamo da neka iskušenja sa kojima se susrećemo, neodređena i uznemirujuća, gube svoju snagu i privlačnost već samo kada se uobliče u reči? Zar ne znamo koliko nam može uliti snage i pružiti utehe srce, koje želi da nas sasluša i razume. Da li će takvo srce pronaći i kod tebe, brate? Da li će pronaći milosrđe, koje je spremno da ga sasluša do kraja i ne oda nikome njegovo priznanje? Da li će pronaći tu ozbiljnu pažnju, koja je svakome potrebna i koja sama po sebi uliva poverenje? Nažalost, danas Hrišćani čine manjinu psihijatara i psihoterapeuta. Smatramo, da je to jedan od uzroka malog broja izlečenja kod neuroza. Psihoterapija, koja danas br oji oko hiljadu psihokorektivnih tehnika, pokušava da promenom metode pomogne duši koja stra da. Ali, kvalitet se ne postiže kvantitetom. Do istinskog izlečenja duše može doći samo kroz pokajanje, koje zahteva duhovne napore i nije uobičajeno za veći deo naših savremenika (uključujući i lekare). Vezano za ovu problematiku postaje jasno, zašto različiti racion alni i emocionalni terapeutski tretmani vrlo malo pomažu i postižu efekat ograničenog trajanj a. Da rezimiramo sve ove misli u nekoliko reči: istinski korisna i delotvorna psihoterapeutska pomoć može biti samo ona, koju pruža Pravoslavni lekar ili psiholog (koji se kaje i ispravlja i sam), pomoć, koja privodi Hristu. Samo u tom slučaju reč specijaliste zadobiće snagu silom Božije blagodati i utešiće bolesnika, ukazujući put ka Onome, Koji je Istina, Put i Život! Činjenice koje zastrašuju Naša stvarnost nimalo ne doprinosi psihičkom zdravlju ljudi. Veliki je socijalni nab oj u društvu. Na drugoj strani je kriza morala. Mnogi ljudi su se našli u stanju duhovnog vakuuma. Veliki je broj i onih koji, nemajući u srcu veru u Hrista, stupaju na put greha. A život u grehu nikada i nikome nije doneo duševni mir, radost i spokoj. Od 1986. do 1 995. god. broj samoubistava u našoj zemlji je porastao na 79%. Tokom perioda reformi sv ake godine je podizalo na sebe ruku više od 60 hiljada ruskih građana, što predstavlja čitav grad

samoubica. To je za trećinu više od broja ubistava. A ono što je posebno tragično u svem u je da je broj samoubistava najviše porastao među mladim ljudima od 20-24 god, i to 2 ,9 puta. U ostalim grupama odraslih (po starosti) porastao je od 1,6 do 1,8 puta. Stopa kriminala se povećala od 1987. do 1996. god. 2,2 puta. Broj sklopljenih brakova je opao do 1996. god. za 17%, a razvoda se povećao za 21%. Broj vanbračne dece se povećao od 1985. god. do 1995. god. za 76%. Socijani potresi u zemlji bili su uzrok pojave beskućnika. Visoka je i stopa dečijeg kriminala. Prema podacima MUP-a Ruske Federacije početkom 1995. god broj maloletne dece, koja su prepuštena ulici iznosio je 50 hiljada, a 620 hiljada mladih između 12 i 16 godina je već bilo registrovano u stanicama milicije (podatke navodi profesor I. G undarov). Posebno je zabrinjavajuće duševno i duhovno zdravlje pokolenja koje tek stasava. Izbrisani duhovni putokazi u društvu, teški socijani uslovi, skupoća i još mnogo toga ka o teško breme pritiskaju slabašne dečije duše. Za veliki broj porodica se može reći da su loše stojeće. Mnoga deca imaju roditelje koji se opijaju, a nije redak slučaj ni sresti majku-alkoholičarku. Uzrast kada počinj u da puše se kod dečaka spustio na 10 god., a kod devojčica na 12 god. Među omladinom se ubrazno širi narkomanija. Dva procenta stanovništva su zavisnici od narkotika, a od toga je pola miliona dece. Danas su predbračni odnosi postali "najnormalnija stvar" među školskom decom. Venerična obolenja među decom od 12-16 god., dečja prostitucija, avaj, žalosnih li obeležja našeg vremena! U svim sredstvima javnog informisanja mogu se videti obnažena muška i ženska tela. Televizijski program se šareni od emisija sa monstruoznim nazivima, iza kojih se k riju ubistva, razvrat, okultizam. Kao posledica gore navedenih podataka su dalji tužni statistički podaci: skoro 80% dece u našoj zemlji ima potrebu u medicinsko-psihološkoj pomoći. Od 35 miliona dece (d o 16 godina starosti) oko milion dece su invalidi. To znači svako 35-to dete. Od 100 % mladića koji su oslobođeni služenja vojnog roka iz zdravstvenih razloga 47% je oslobođeno usled neuro-psihičkog obolenja. Procenat rasprostranjenosti graničnih neuro-psihičkih stanja među decoad i mladima od 12-16 god. nikada nije bio veći - dostigao je iznos od 79%. Karakteristični simptomi , koji se mogu videti kod 8 od 10 dece su: povećana nervoza, razdražljivost, emocionalna labilnost, težnja prema sukobima, loš san i dr. Evo užasavajućih podataka: 20% od ukupnog broja počinjenih samoubistava su deca i mladi od 12-16 god. Navešću samo statističke podatke o broju samoubistava među decom i omladinom za 1996. godinu: 5-1 4 god - 2756 samoubica; 14-19 god - 2358 samoubica. Ukupno - 5114 dece je učinilo ov aj strašan nepopravljivi korak. A ovo su samo evidentirani slučajevi. 92% od toga se odnosi na decu iz problematičnih porodica. Polovina dece od 13 godina (i dečaka i devojčica) koristi alkohol. Svaka deseta devojčica od 12-16 god. abortira. Pojavila su se deca-ubice ovog uzrasta, koja kop iraju ubistva iz serija. Ovo je nezapamćeno u istoriji sudske psihijatrije. Može se samo pretpostaviti koji je to monstruozni nivo agresivnosti društva čiji su oni odraz. Već od ranog detinjstva deca imaju veli-ka iskušenja. Evo redova iz pisma jedne mlad e majke: "Deci su ukrali detinjstvo. Zahvaljujući televiziji i sredstvima masovnog informisanja, mala deca već znaju šta je seks i kako i s kim ga mogu upražnjavati. Kak o

će oni moći, kada porastu, da shvate šta je to ljubav? Pogledajte kakve crtane filmove prikazuju deci. Već naziv sam govori - "Ludak", "Zvezdani eliminatori" i slično. Rad i se o filmovima bez morala, zatupljujućim (iz kojih se ništa lepo i korisno ne može naučiti). Nedavno je prikazan crtani film "Svi odlaze u raj". Poruka ovog filma je sledeća: ne treba raditi, treba se kockati dok ne dobiješ na kocki, a kulturno uzdizanje je zabava s a devojkama iz kabarea. Zar ne vidite da se od dece svesno prave invalidi? A tek k oje se igračke prodaju: nindže-kornjače, „himen", „ekšn-men", vanzemaljci, „transformerski", „moćni rendžeri", đavoliki roboti i sl. Zašto? Kakve su posledice njihovog korišćenja za decu?". Avaj, mnogo je još sličnih pisama koje neprestano stižu autorima ovih redova. U svakom pismu je tuga i ojađenost roditelja zbog onoga što se dešava oko njih. Svi mogući sektaši često posećuju škole i tamo sprovode svoju delatnost usmerenu na uništenje duhovnih vrednosti čitave nacije. Deca su pod uticajem okultista, hipnotiz era i drugih mračnih ličnosti. Treba reći da su posledice uticaja okultizma na decu jako opasne i pogibeljne po dušu. Lekari znaju, koliko je bilo teških komplikacija posle televizij skih seansi raznih "iscelitelja" ili „vidovnjaka". A naša deca su naša budućnost! Kakva li će ona da bude? Interesantni su rezultati istraživanja koje su sproveli punktovi milicije i katedr e za nacionalno obrazovanje u gradu Fulertonu, država Kalifornija (SAD) marta 1988 god. Cilj istraživanja je bilo poređenje "Sedam glavnih problema" u školama grada 1940. god. i 1988. god. Glavni problemi 1940. g. 1. Učenici razgovaraju u toku časa 2. Žvaću žvake 3. Galame 4. Trče po hodnicima 5. Ne poštuju školski red 6. Ne oblače se pristojno 7. Izazivaju svađe u razredima Glavni problemi 1988. g. 1. Korišćenje droge u školi 2. Korišćenje alkohola 3. Trudnoće 4. Samoubistva 5. Silovanja 6. Krađe 7. Tuče Svaki komentar je, kako kažu, izlišan. Trebalo bi posebno naglasiti da je do ovih strašnih promena došlo u toku poslednjih 50 godina za vreme forsiranog razvoja materijalizma u SAD. Smatra se da je to zakonita posledica za svako društvo koje s e bazira na materijalističkim principima. Već desetinu godina i nama i našoj deci nameće se proamerički način života. Kuda to vodi? Prognoze nisu nimalo ružičaste. U društu vlada duh prestiža, kult dolara. Promena pola, genetski inžinjering, virtualn a realnost i eutanazija, kao i satanizam, dečija pornografija, uputstva za samoubice i teroriste, koji se svi reklamiraju na"internet" mreži - samo su deo plodova demons ke izopačenosti uma i naučnih dostignuća. U psihijatriji posebno mesto zauzimaju takozvana "granična stanja" (u tu grupu prvenstveno spadaju neuroze), koja mogu da se razviju i kod potencijalno zdravog

čoveka, kao odgovor na razne nepovoljne spoljne faktore. Treba reći da ukoliko čovek nema čvrstih pravoslavnih i moralnih stavova, ukoliko nije zaštićen od ovog demonskog "juriša " crkvenim okriljem, rizik da će psihički oboleti se višestruko povećava, što inače potvrđuju i podaci, jer je opštepoznato da se u Rusiji broj duševnih bolesnika stalno povećava. Osnovni tipovi neuroza U medicinskoj praksi Rusije uobičajena je podela neuroza na tri osnovna klasična tipa: neurasteniju, opsesivno-fobičnu neurozu, i histeriju. Sada ćemo se nešto detaljnije zadržati na ova tri konkretna oblika neuroza, onim redom, kojim se oni obično opisuju u specijalizovanoj literaturi. Neurastenija Smatra se da je ovo najčešći tip neuroza. Izdvojen je kao samostalna nozološka jedinica tek osamdesetih godina prošlog veka. Ovaj tip neuroze prvi su opisali 186 9. god. (verovatno, nezavisno jedan od drugog) američki lekari Berd i Van-Dasen. Od tada j e došlo do enormnog širenja dijagnostike neurastenije. Profesor B. D. Karvasarski navo di interesantan primer: u britanskoj armiji je za vreme Prvog svetskog rata postoja o specijalni program obuke lekara, po čijem okončanju je lekar sticao zvanje "eksperta za neurasteniju". Neurastenija se manifestuje (što i sam naziv govori) nervnom slabošću (slabljenjem živčanog sistema) sve do potpune iscrpljenosti čovekovih životnih snaga. Kod neurastenij e se aktiviraju potencijalna žarišta infekcija. Pojavljuju se problemi sa holesterolom , gastritisom, čirom na želucu ili dvanaesto-palačnom crevu. Ova bolest je svojevrsni katalizator koji otkriva somatsko obolenje. Portret neurasteničara se uvek oslikava na isti način: radi se o eksplozivnom karakteru, razdražljivom, koji lako "plane", koga izdaju nervi (kod hipersteničnog o blika neurastenije), ili potpuno suprotno, o apatičnom čoveku, uvek spremnom da zaplače, koj i oseća hronični umor i iscrpljenost svih životnih snaga (hipostenični oblik). Ali, interesantno je sledeće: povećana razdražljivost i eksplozivnost neurasteničara nisu usmereni prema sebi, već isključivo prema onima koji ga okružuju! Takvog čoveka svi i sve razdražuje, on često postaje kapriciozan, lako se razgnevi i razjari, ali nika da se ne uzdiže na duhovnu visinu sagledavanja svojih sopstvenih nedostataka i grešaka, svoji h grehova. Na taj način, u manjem ili većem stepenu, pored ostaloga, neurastenija je neuroza obolelih od egoizma, koja crpe snagu u grehovnoj strasti, nazvanoj u sve tootačkoj literaturi - gordošću. Sveti pravedni Jovan Kronštadski je pisao: "Razdražljivost karaktera je posledica nepoznavanja sebe, gordosti i nerazmišljanja o drastičnoj promeni svoje prirode, kao i nepoznavanja krotkog i smirenog Isusa". A prepodobni starac Amvrosije Optinski j e govorio: "Niko ne bi trebalo da opravdava razdražljivost bilo kakvom bolešću". Treba dodati još jednu važnu primedbu starca tim povodom: "Ako želimo da se sačuvamo od razdražljivosti i gneva treba paziti da ništa ne činimo u žurbi, brzopleto." A evo šta je pisao u vezi sa neurastenijom sveštenik Aleksandar Jeljčaninov: "Čini mi se, da su neuroza i sl., samo oblici greha, posebno gordosti. Najveći neurasteničar je - sa

m đavo. Možemo li zamisliti kao neurasteničara smirenog, dobrog i trpeljivog čoveka? (iz tekst a „Sujeta i gordost kao demonska uporišta".) O razlozima razdražljivosti i gubitku duševnog mira arhiepiskop Arsenije (Čudovski) je pisao doslovno sledeće: "Ponekad se iznenada u tebi pojavljuje nekakva razdražljivost, nezadovoljstvo ljud ima koji te okružuju, ili jednostavno rđavo, potišteno raspoloženje, tuga, razočaranost. Potre ban je samo najmanji povod da ti se pokvari raspoloženje. Šta je uzrok tome? Očigledno da je tvoje prethodno duševno stanje već pripremilo pogodno tlo za ovakvo raspoloženje. Razdražljivost, nezadovoljstvo ljudima izazvani su zavišću, neblagonaklonošću prema njima..." Sveti Oci su posebno obraćali pažnju na očuvanje mira u duši u svim spoljašnjim okolnostima života. Evo, na primer, šta je otac Aleksej Zosimovski odgovorio u pismu jednom mirjaninu: "Ne želim vam ni bogatstvo, ni slavu, ni uspeh, čak ni zdravlje, već samo duševni mir. O n je najvažniji od svega. Ako budete imali mir u duši bićete srećni." Dakle, rezimirajući ukratko gore navedeno, možemo zaključiti, da su suština neurastenije grehovne strasti; u manjem ili većem stepenu ona svedoči o prebivanju v an Hrista, a ponekad i o javnom bogoborstvu. Neurastenija može da se posmatra kao dir ektna suprotnost krotosti, smirenju, trpljenju i mirnom stanju duše. Otuda proizilazi i logičan zaključak: najbolji lek za neurasteniju je upravo hrišćanski put, život sa trpeljivim noše njem svoga krsta, blagodarenjem Boga za sve, smirenjem. A sada da pokušamo da se detaljnije osvrnemo na puteve ozdravljenja od neuroze i neurastenije. Ono što je najvažnije je suštinsko poznanje važnosti i potrebe da izmeni-mo sebe, da omrznemo taj demonski greh gnevljivosti i da sa iskrenim pokajanjem zavapimo Gospodu. Osim toga potrebno je da se pridržaamo sledećeg: 1. Nikada ne podizati (osim u slučaju krajnje potrebe) glas: " Glas podiže gordeljiv , samohvalisavac, samozaljubljeni samozaljubljeni (duhovni) mrtvac i onaj koga je Bog ostavio" (st arac Sampson Sivers). Dakle, ne drati se, ne vikati; ne koristiti grube i pogrdne reči, nikoga ne optuživati, ne ogovarati i ne ismevati. Sveti Oci su dopuštali isključivo pravedni gnev, odnosno onaj koji je usmeren na svoje sopstvene grehe i nedostatke. 2. Osloboditi se navike da protivrečimo, praznoslovimo, vodimo rasprave zbog gluposti, ulazimo u sporove. "Uvek je nepoželjno ulaziti u raspravu" (mitropolit Filaret Drozdov). 3. Za sve, ma šta da se desi, treba kriviti isključivo samo sebe, onda će se uravnoteženost, duševni mir i spokojstvo useliti u naše duše: „Kada bi svi ukoravali sebe zacario bi se mir", pisao je arhiepiskop Arsenije (Čudovski), jer nam "samoukoravanje omogućava da mirno podnosimo uvrede, ne osećamo ih." 4. Arhiepiskop Jovan (Šahovski) je smatrao da je postizanje istinskog duševnog mira nazamislivo bez dubokog duhovnog nezadovoljstva ovim (zemaljskim) životom. Zaista, traganje za dobrima i rajskim životom na zemlji pre ili kasnije dovode do dubokih razočarenja i čestog gubljenja duševnog mira. 5. Velika je uloga molitve u sticanju i čuvanju duševnog mira. Starac Sampson (Sivers) je tvrdio, da mir duše kod onih koji su u neprestanoj molitvi uopšte ne zavisi od spoljnih okolnosti. 6. Treba se odvići da bilo koga osuđujemo, raspravljamo o bilo kome (za izuzetkom korisnih u poučnom i pedagoškom smislu slučajeva, kao i rasuđivanja,

koje prirodno proističe o nečemu ili nekome, što ne spada u osuđivanje). Ukoliko u tvome prisustvu ukorevaju ili osuđuju drugoga, Sveti Oci u tom slučaju savetuju da priznamo, da i sami bolujemo od ovih istih nedostataka i da skrenemo razgovor na drugu temu ukoliko je to moguće, a ukoliko nije da se jednostavno udaljimo. 7. Potrebno je smatrati da smo zaista zaslužili promašaje, kritike, greške, padove. Štaviše, Sveti Oci savetuju da smatramo sebe gorim i nedostojnijim od drugih. Samo u tom slučaju nestaće zaista svake želje da se gnevimo na bilo koga oko nas. 8. Potrebna je stalna samokontrola, uključujući i misli, jer svakom lošem delu obično prethodi loša misao. Treba sa čvrstom rešenošću odbacivati sve negativno, grehovno, mrsko. Sveti Oci nas uče da ni u kom slučaju ne stupamo u nikakve razgovore sa grehovnim pomislima, već da se odmah u molitvi obrati-mo za p omoć Gospodu, tražeći od Njega pomoć i podršku. 9. Treba prihvatiti prošlost, kao realnost, koja se već dogodila, i ne opterećivati se be beskorisnom borbom sa utvarama prošlosti. "Šta se desilo, desilo se..."," Neka u sve mu bude volja Tvoja, Gospode"... 10. Treba izbegavati sve vrste "izmišljotina, fantazija, beskorisnog uobražavanja, karakterističnih za osećajne karaktere. Pamtite reči iz Jevanđelja: " Dakle, ieka bude riječ vaša: da, da; ne, ne; a što je više od toga odzloga je"( Mt. 5, 37). 11. Najzad, neophodno je, po mogućstvu, voditi zdraviji život (misli se na drugačiji dnevni režim, umereni post, ostaviti strast prema alkoholu, pušenju i drugim izlišnim stvarima; na to da više boraviti u prirodi). 12. Razume se, potrebno je posećivati bogosluženja, posebno u nedeljne i praznične dane, čitati Sveto Pismo i svetootačku literaturu. "Od svih slabosti svojstvenih ljudskoj prirodi nema ni jednog obolenja, kako duševnog, tako ni telesnog, za koje se ne može naći lek u Sv. Pismu" (Sveti Jovan Zlatoust). Ukoliko se savesno pridržavamo svetootačkih saveta pitanje o povećanoj neurozi i neurasteniji će otpasti samo po sebi. Neuroza kompulzivnih stanja (opsesivna neuroza) Kompulzivne - prinudno (odnosno van kontrole i želje čoveka) mogu da budu kako određene misli, sećanja, pojmovi, sumnje, tako i radnje. Ne treba se ni čuditi, jer sv akoj delatnosti prethodi misao, osmišljavanje, namera. U neuroze kompulzivnih stanja ubrajaju se obično i fobični strahovi. Ukoliko čovek oseća nesvestan strah, a da ni sam ne zna od čega, može se govoriti o sindromu straha. Ako se, na primer, boji mraka, visine, oštrih predmeta ili zatvorenog prostora, ta kva stanja van svesne kontrole definišu se kao fobije, za svaku od koje se iz naziva vidi o k akvom strahu (od čega) se radi. Na primer, kancerofobija označava da postoji strah od oboljevanja od raka, klaustrofobija - da postoji strah od zatvorenog prostora, h ipsofobija da postoji strah od visine, mizofobija - da postoji strah od prljanja, pantofobi ja - strah od svega što nas okružuje. Dakle, fobije su konkretni strahovi, ili bolesno izbegavanje nekih posebnih pred meta, pojava ili situacija, a ne neodređen strah uopšte. Ponekad se strahovi pojavljuju samo u određenoj situaciji. Na primer, strah od visine se pojavljuje samo pri penj anju na visinu, strah od miševa samo ukoliko se vidi pravi miš (na primer, car Petar I je im ao panični strah od bubašvaba). Često je čoveku dovoljno samo da pomisli o nečemu, pa da već oseti strah. Strah je svojstven prirodi paloga čoveka i njegov koren je biološki, jer čovek u sebi nosi i nešto životinjsko. Tako se ovo životinjsko u nama instiktivno boji spoljašnjih pr etnji

mraka, napada i svake druge opasnosti za sopstveni život. U puno slučajeva strah upravo igra ulogu svojevrsnog zaštitnog mehanizma, čuvajući nas od raznih opasnosti, koje ugrožavaju naš spokojan život. Čovek u strahu postaje obazriviji, spremniji da se odbrani od nevolje, da se spase od pretnje k oja se nadvila. Strah je usađen Tvorcem u sećanje svih prethodnih pokolenja, kao što kažu psihoanalitičari (Karl G. Jung) u "kolektivnom nesvesnom". Dakle, strah je svojstv en svakom čoveku u od ređenom stepenu i može da odigra zaštitnu ulogu, štiteći nam život od raznih opasnosti. Međutim, karakteristika neurotičnih strahova je upravo u tome da oni nisu izazvani nikakvom realnom pretnjom ili je ta pretnja iluzorna i malo verovatna. Na primer , neki čovek koji boluje od kardiofobne neuroze strahuje da srce jednog određenog trenutka može d a mu se zaustavi. Sa jedne strane, to je teoretski moguće, jer dešavaju se slučajevi nap rasne smrti bez ikakvog vidljivog razloga i među mladima, koji nisu imali nikakve zdravs tvene probleme. Međutim, objektivna verovatnoća da će se srce zaustaviti baš kod tog čoveka je minimalna, a postoji umišljena, tobožnja, izfantazirana opasnost po život, koja se baz ira na lažnim mislima i neopravdanim bojaznima. Evo i drugog primera: majci koja jako voli svoga mališana, odjednom promiče kroz glavu pomisao da može da ga udavi. Ona se užasava od ove pomisli, koja joj ne priliči sa stanovišta njenog morala, nije uslovljena nikakvim realnim spoljnim okolnostima, n ego je, naprotiv, potpuno apsurdna, lišena zdravog rasuđivanja. Ali, poput trna, ušavši i čvrsto s e ukorenivši u svesti, ona počinje da pričinjava bol svojoj žrtvi, koja se ponekad stidi d a to ikome prizna. Fobične pomisli dolaze često kao odgovor na postavljeno pitanje: „A šta ako iznenada...?" Dalje nastupa automatski mehanizam, one se ukorenjuju u svesti i k od višekratnog ponavljanja dolazi do većih komplikacija u životu. Što se čovek više bori, želeći da se oslobodi od ovih fobičnih pomisli, one ga još više okupiraju. Bitni razlog za nastanak i razvoj neurotskog straha je razvijena osećajna uobrazil ja (na šta se obično ne obraća pažnja u literaturi iz ove tematike). Jer čovek, na primer, ne samo da se boji da će pasti sa visine, već u svom užasu shvata i da će umreti, na sve moguće načine dovodi situaciju do "usijanja", zamišljajući, na primer, svoju sahranu, se be da leži u grobu i drugo. Osim toga, u sličnim situacijama dolazi do izražaja slabost psiho-zaštite, nastala usl ed posebnih prirodnih osobina ili kao posledica razarajućeg uticaja greha. Dobro je p oznata činjenica povećane podložnosti uticajima kod alkoholičara. Poznato je da bludni gresi posebno duševno raslabljuju čoveka. Ima uticaja i odsustv o stalnog unutrašnjeg rada na samokontroli, duhovnom trezvenju i svesnom upravljanju svojim mislima (što je detaljno opisano u svetootačkoj asketskoj literaturi). Može se takođe tvrditi, sa manjom ili većom sigurnošću, da neke misli, koje se uvek, usput rečeno, osećaju kao tuđe i, čak, nametnute, nasilne, i imaju zaista prirodu tuđu čoveku, jesu demonske (već smo ranije navodili citate iz knjige episkopa Varnave Beljajeva, koja se odnosi na ovo pitanje.) Po učenju Svetih Otaca, čovek često nije u stanju da razlikuje istinski izvor svojih m isli i

u dušu lako prodire demonska stihija. Samo su iskusni duhonosni podvižnici, kojima s u duše očišćene molitvenim podvigom i postom, u stanju da prepoznaju približavanje mračne sile. Duše pokrivene grehovnim mra-kom često nisu u stanju da ovo osete i vide, jer se tam no na tamnom teško prepoznaje. Sveti Ignjatije (Brjančaninov) piše o sličnim situacijama sledeće: "Duhovi zlobe vode borbu protiv čoveka sa takvim lukavstvom, da pomisli i maštanja koje oni ubacuju, duši izgledaju kao da se u njoj samoj rađaju, a ne da su od, duši tuđeg, zlog duha, koji je aktivan i ujedno se trudi da se prikrije. Sveti Oci ukazuju na činjenicu, da se iza straha često krije sujeta. To se najlakše primećuje kod straha pred javnim nastupanjem, straha od komuniciranja. U tim slučaje vima čovek se u dnu svoje duše boji da ne ispadne gluplji ili nesposobniji ili sa manje t alenata, nego što on zaista jeste (kako on misli). I kada čovek saznaje tu činjenicu i smirava se, dozvoljavajući sebi grešku ili promašaj, razmišlja više o tome šta će reći, a ne kako će reći, da bi pre svega Bogu ugodio, tek onda do-lazi do bitnog poboljšanja situacije. I u duši se vaspostavlja mir i spokoj. I još jedan momenat je jako važan, koji se tiče straha, ali ne uopštenog, već straha Božijeg, koji je najveća vrlina i obaveza čoveka. Strah Božiji ima različito značenje: to je i bojazan (strah) kazne od Boga (niži stepen vrline) i čuđenje (trepet, užas) pred veličinom događaja i pobožan bogougodan život, i najzad, kao najviši stepen straha Božijeg - potpuna čistota i svetost života. "Strah je Božji mudrost, i uklanjati sv od z la jest razum", piše u Svetom Pismu (Jov. 28, 28). "Živeći bez straha Božijeg ne može se učiniti ništa uzvišeno i dobrodeteljno", pisao je Vaseljenski učitelj Crkve Sveti Jovan Zlatoust. Izgleda da se baš u strahu Božijem krije najveća tajna, i, ako hoćete, i ključ za razumevanje istinskog iscelenja od mnogih neuroza: kada čovek ima u duši strah Božiji (odnosno višnji, Bogom dani strah) onda ovaj ogroman strah pokriva sve te male, sv etske, često u suštini ružne strahove, kao što su strah od bubašvaba ili miševa, oštrih predmeta i sl. Kao što veliki talas na moru guta sitne talase, tako i istinski strah Božiji aps orbuje sve neurotske strahove - fobije. Svakoj ljudskoj duši je biološki ne samo svojstven, već i potreban strah Božiji, ali se ovaj veliki dar jednostavno deformiše i zamenjuje svojevrsnim životinjskim strahom. U asketskoj literaturi se naglašava da se ovaj strah na početku duhovnog podviga više sa stoji u bojazni da se naruše Božije zapovesti, da se zgreši, uradi nešto mrsko, nedostojano i što vređa Boga. Druga faza straha Božiji je odlika duhonosnih podvižnika, koji su više uznapredovali u vrlini i sastoji se u strahu da ne otpadnemo od Boga, da se ne lišimo Njegove božans ke blagodati, Njegovog svetog mira. Jer ovo otpadništvo označava duhovnu smrt, donoseći duši mrak, tugu, razočaranje, osećanje besciljnosti života. I, najzad, poslednji aspekt, koji se tiče razloga nastajanja straha nalazimo u Sve tom Pismu: U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah iapolje; jer u str ahu Je mučenje ( 1.Jovan. 4,18). Toje još jedan važan odgovor, koji se ne razmatra u naučnoj litera-turi. Ispada, da postojanje straha u duši i srcu čoveka znači odsustvo ljubavi. Zamislite se nad ovim malo dublje... Uzmimo kao primer stvarne događaje iz poslednjeg rata u Čečeniji. Majke zarobljenih ruskih vojnika su putovale tamo, gde su fijukali meci, u sam epicent

ar vojnih operacija. Ne obazirući se na ugroženost i svojih života, susretale su se sa čečenskim vojnicima, preklinjale ih da im vrate njihove sinove. Šta je pokretalo te žene, kako su odolevale strahu od smrti? Odgovor je očigledan: majčinska ljubav prema svojim čedima. Dakle, ljubav izgoni strah, „u ljubavi nema straha“... A sada par reči o kompulzivnim (fobičnim) tj. prinudnim pokretima... Karakter ovih fobičnih delanja može biti sasvim različit. Često oni izgledaju kao neki uobiča-Jeni ritua l i ponavljaju se na isti način, uprkos svakoj logici i potrebi. Na primer, fobično pranje ruku, ritual pri svlačenju i oblačenju odeće, besmisleno premeštanje nameštaja, prebrojavanje ovca bez potrebe, poskakivanje, klaćenje ili izbegavanje nekih određenih predmeta, ponavljanje određenih reči i pokreta pri susretu prividnim zlom. Karakteristična je pojava eke vrste olakšanja posle ispunjenja određen e kompulzivne radnje. Međutim, ovo olakšanje samo trenutno i uskoro ponovo nastaje bolesna potreba za ponavljanjem i sve počinje iz početka. Vrlo važan momenat u razumevanju prirode kompulzivnih, prinudnih pokreta je već pomenuta nepoznatost, čak nametnutost da se nešto uradi preko razuma i volje čoveka. Evo šta o tome piše Episkop Varnava (Beljajev) u svome delu „Put ka svetosti" (tom 1): "Odakle prinuda ako čovek svim duševnim snagama odgoni ovu nametnutost, ne želi je, smatra je za nešto tuđe, bolesno? Jasno je da ona potiče od druge duhovne suštine, koja je zla i nečista. Razumljiva je i nelogičnost u mislima, razumljivo je i mučenje, o ko me govore i sami naučnici, razumljivo je olakšanje posle izvršenog... (t.j. đavo odlazi, dovevši čovek a do onoga što je želeo), jasna je i mučna griža savesti, jer savest ipak muči čoveka." U posebno teškim slučajevima čovek više ne vlada sobom i postaje svojevrstan, kako danas kažu, biorobot (setite se, na primer, ritualnog ubistva tri monaha u manasti ru Optina Pustinja, počinjenog od strane prestupnika, koji je kasnije priznao da ga je na ub istvo navela nekakva strana sila, kojoj nije mogao da se suprotstavi). O sličnoj sili, koja obu zima volju i svest, često govore i drugi prestupnici. Usput da kažemo, da ih ta činjenica ne os-lob ađa od sudske odgovornosti za učinjeni prestup sa obrazloženjem mentalne bolesti, kao što je bio slučaj sa ubicom monaha. O nasilnoj, čudnoj i neobjašnjivoj neodoljivoj privlačnosti gov ore i zavisnici od droge i alkoho-la. Nadamo se da je jasno o kakvoj sili koja stoji iza ovoga se radi... Šta možemo preporučiti kao lek za prevazilaženje neuroze opsesivnih stanja? Više toga. Cilj svih aktivnosti je zadobijanje Blagodati Božije. Evo šta se preporučuje obo lelima (i ne samo njima) na korist i spasenje duše: 1. Post i molitva. A ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom. (Mt. 17, 21). Učešće u Svetim Tajnama Crkve i što češća ispovest kod duhovnika. Svetim Tajnama treba pristupati sa srdačnom skrušenošću, dubokom verom i molitvom za Božiju milost. 2. Posećivanje svetih mesta, pravoslavnih manastira, poznatih po tradiciji izgonje nja nečistih duhova. Na primer, to je u Voronježskoj Eparhiji muški Zadonski manastir posvećen Presvetoj Bogorodici, u kojima počivaju čudotvorne mošti Svetog Tihona Zadonskog. Treba reći da i u naše vreme prema svedočenju bratije ovog svetog manastira mnogo bolesnika dobija pomoć i iscelenje po molitvama Svetog Božijeg Ugodnika. 3. Redovno uzimanje Bogojavljenske vode sa prosforom, česticom artosa, kropljenje kuće svetom vodicom, samog bolesnika, njegovih ličnih stvari... 4. Preduzimanje svega što je u našim silama da bi se stekli krotost i smirenje.

5. Čitanje Svetog Pisma (posebno Jevanđelja) i svetootačke literature, sa tumačenjem pročitanog. 6. Učenje napamet i čitanje određenih psalama i molitava (po blagoslovu duhovnika). 7. Pominjanje na Svetoj Liturgiji, na molebnima i uopšte svim crkvenim službama. 8. Razvijanje neprestane pažnje u odnosu na samog sebe. Sveti Ignjatije (Brjančaninov) je pisao: "Duša svakog delanja koje je usmereno prema Bogu je pažnja. Bez pažnje svako delanje je besplodno, mrtvo" (Kn>. 1. str. 296) 9. Hrišćansko samopoznanje. Duhovno usavršavanje. Učvršćenje u veri. 10. Učestali susreti sa blagočestivim Pravoslavnim Hrišćanima (ili onima koji su na putu da to budu). I naravno, ispravljanje samog sebe, na primer, prestajanjem sa pušenjem, stomakougađanjem, oslobađanjem od tele-narkomanije, strasti mešanja u politiku i sl. Histerija Naziv za ovu neurozu potiče od grčke reči „histerija" što na grčkom znači "materica". U davna vremena se smatralo da od histerije boluju samo žene, tj. da k ada materica počne da „šeta" po organizmu žena tada počne da besni, tj. pada u histeriju. O histeriji su pisali još poznati lekari u istoriji kao što su Hipokrat (1. vek pre Hr.), Ibn-Sina (X-XI vek posle Hr.) i drugi. U novija vremena njom su se bavili poznat i naučnici kao što su Žan Šarko (1825-1893), Pjer Žane (1859-1947) i, najzad, rodonačelnik "seksualnog materijalizma" Sigmund Frojd (1856-1959). Počevši od kraja XIX veka ateistički orijentisani naučnici pokušali su da dokažu da nikakva opsednutost i besomučnost ne postoji u prirodi, nego da se radi samo o ispoljavanju histerije. Nažalost, ovo mišljenje je zastupao u Rusiji i V. M. Behtero v (18571927). U jednom od svojih naučnih radova on je čak tvrdio (kakva strahota!), da se s va jevanđelska čuda Spasitelja, koja se tiču iscelenja i vaskrsenja iz mrtvih, objašnjavaju histeričnom obolelošću ljudi koji su poverovali u Hrista. V. M. Behterov je bio veliki ruski naučnik, koji se bavio psihijatrijom, neurologijom , psihologijom; međutim, u svojim istraživanjima je polazio od čisto materijalističkih sta vova, što se naravno moralo odraziti na njegove naučne zaključke. Nažalost, i u današnje vreme zvanična medicina ne razlikuje duševne od duhovnih bolesti (na veliku radost nečistih sila!) i mnoge besomučne pokušava da leči ili insulin om, ili hipnozom, ili hemijskim preparatima, a u poslednje vreme još i okultnim metoda ma (meditacijom, metodom Stanislava Grofa i dr.) Smatra se da mi živimo u veku prosvećenosti. Međutim, zar se može samo histerijom objašnjavati da i u današnje vreme čovek ne podnosi ništa što je vezano za Crkvu (ikone, kađenje, zvonjavu zvona, pravoslavno pojanje)? Kakva to čudna alergija obuzima takve ljude u Crkvi, kada počinju da se bacaju telom, "kakva sila upravlja njima" mimo n jihove volje, da čovek često neočekivano i za samog sebe ispušta krike, psuje, bogohuli? Dešava se da i deca zadobijaju nenormalnu snagu, usmeravajući je protiv sveštenih predmeta, tako da ponekad petoro-šestoro odraslih ljudi ne mogu da izađu na kraj sa detetom ili naizgled slabašnom ženom... Kakva je to mržnja koja je gonila ljude da u periodu posle oktobarske revolucije ruše prekrasne crkve (koje su, da napomenemo, često bile podizane od priloga naroda), skrnave, priređuju neviđeni razvrat i nečistotu u njima ( o kome je sramota i napominjati), pretvaraju crkve u štale? Ili kako da se objasni p rilično čudna reakcija nekih bolesnika, kada im je davana Bogojavljenska voda, a da pritom nisu znali šta piju? A mnogo puta smo čuli o takvim slučajevima.

Poslednjih godina se u celom svetu govori o opsednutosti đavolom i besomučnosti. Zapad je na ovo brzo odreagovao masovnom produkcijom knjiga, filmova i spektakal a na temu demonizma. I evo već se pojavio na ekranima: "Isterivač đavola" i druga "remekdel a kinematografije ", u kojima se zrna istine utapaju u moru laži bezgranične fantazije režisera. Ali, vratimo se malo podrobnije na samu histeriju, koja zauzima posebno mesto među neurozama. Duhovna ocena ovog psihopatološkog stanja bi bila - isticanje samoga sebe. Kod histeričnih ličnosti se može primetiti emocionalna nestabilnost, koja se manifestuje burnim i jasnim promenama raspoloženja. Govor ovih ljudi je vrlo slikovit, karakteristično je često preuveličavanje realnih činjenica. Mimika je izražajna, ponekad teatralna. U ponašanju se oseća izveštačenost, divljenje samom sebi. Histerična osoba čezne za pažnjom prema svojoj personi i teško joj pada odsustvo takve pažnje. Treba primetiti da je za histerične ličnosti karakteristična podložnost raznim uticajima . Histeriju takođe prepoznajemo po mehanizmu "bežanja u bolest". Kod histeričnih ljudi s e u periodima najtežih životnih situacija, u momentima kada treba doneti odgovorne odluk e javljaju specifične reakcije, koje se manifestuju u napadima grčenja, oduzetosti, bo lovima i dr. U prošlosti se kod histeričara mogao posmatrati takozvani "histerični svetlosni lu k". U novije vreme, mnogi psihijatri ukazuju na činjenicu da se danas histerične reakcije retko ispoljavaju na grub, već sve češće na prefinjen i odabran način. Koji su to osnovni spoljašnji simptomi ovog obolenja? Pre svega to su: 1. Brza promena raspoloženja 2. Želja da se živi na poseban način, ali različit od drugih ljudi. 3. Jako izražen egoizam spojen sa zadivljujućom dečjom naivnošću (koju naučnici nazivaju infantilnošću). 4. Sklonost lažima, gluma, plačljivost, težnja da se bude u centru pažnje (egocentrizam) , želja da se pred drugima pokaže kao neka važnija ličnost nego što u stvarnosti jeste, i drugi simptomi. Oboleli od histerije se često žale na osećaj "knedle" u grlu, nesanicu, razne vrste grčeva, najrazličitije bolove, čime dovode u zabludu čak i iskusne lekare. Ne mogu se ni nabrojati sve manifestacije. One se bitno menjaju pod uticajem mode i duha vreme na. Na primer, u ranija vremena je bila česta pojava da gospođe padaju u nesvest (i kod najmanjih uzbuđenja, od preteranih emocija i sl). Danas se ova pojava retko može vid eti. Francuski lekar Žan Šarko, koji je postao poznat po svojim istraživačkim radovima u oblasti neuroza, nazivao je histeriju "velikom simulantkinjom" zbog posebne spos obnosti obolelih da odglume skoro svako obolenje. Treba primetiti, da postoji i svakodnevno (nemedicinsko) mišljenje o histeriji i histeričnim ljudima. Ovde se obično misli na neuzdržane ljude, sklone sukobima, koji p rave scene (histerišu), plaču, psuju, viču. Sa medicinske tačke gledišta ove pojave uošte ne moraju da budu znak obolelosti od histerije, već mogu da budu karakteristične za sva kog čo veka, koji lako gubi samokontrolu ili je jed-nostavno raspušten. Šta se u suštini krije iza histerične neuroze? Svakako, ozbiljno duševno obolenje. Prema rečima sveštenika A. Jeljčaninova, "histerija je razlaganje ličnosti, koje oslobađa ogromnu energiju, pogubnu zbog svoje razorne snage, slično kao kod raspada atoma." Sa stanovišta svetootačkog učenja ovde se mogu primetiti takve grehovne strasti, kao

što su gordost i sujeta zajedno sa izraženom osećajnošću i preterano bolesnom maštom. Histerija i besomučnost nisu jedno te isto, međutim, svakako je histerija izuzetno p ogodno tle za demonsko delovanje, jer je đavo - "otac laži", a svi histerični ljudi su skloni lažim a; đavo je, po rečima Svetih Otaca, i "imitator", a imitiranje, gluma i bolesna umetnička fa ntazija su simptomi i histerije. Do pada đavola je došlo zbog sujete i gordosti, i ovde je očigle dna sličnost... Kod histerije kao što je već naglašavano, dolazi do bolesnog rascepa duševnih snaga, pri čemu ne samo da nestaje njihova harmonija, već se narušavaju i rasuđivanje, i osećanja i volja. Rasuđivanje je skrenuto u stranu prividnog obolenja, a osećanja ili skroz zatupljuju (čak do osećaja potpune anesteziranosti), ili se nasuprot tome preterano pojačavaju (jedan pacijent se žalio da "mačka lupa" kada se šunja), te volja slabi do te mere da čovek ne može da se "sabere". U novije vreme usled masovne pojave histerije u glumačkim krugovima, skoro sve pozorišne predstave i filmovi buk-valno vrve od histe ričnih scena. Evo, gde je zaista razuzdanost strasti! U jednom od novinskih intervjua poznati ruski glumac Prohovščikov je primetio, da danas sve što rade glumci, više podseća na život psihički obolelih ljudi. Glumice E. Vasil jeva i L. Striženova imaju takođe vrlo negativno mišljenje o glumačkoj umetnosti, smatrajući da j e scena mesto skrnavljenja duše. Smatra se da je pozorište uvek bilo veštački stvoren svet palog ljudskog razuma, gde je histerija pronalazila svoje mesto i smisao postoja nja u svoj svojoj punoći, jer su upravo tu, kao ni na kome drugome mestu, najviše dolazile do i zražaja strasti bolesno ogrehovljene duše! Oboleli od histerije često imaju prefinjenu intuiciju, izrazito su lukavi, prevrtl jivi, uporni u dostizanju svoga cilja. Oni uglavnom stoje iza svih mogućih medijuma, gatara i vid ovnjaka, kao i iza osnivača novih sekti i sablažnjavajućih učenja. (To se jasno vidi iz autobiografskog materijala o životu tvorca teozofije Jelene Blavacke ili amerikank e Meri Sekr Edi, koja je osnovala "hrišćansku" sektu sajentologa. Ogroman broj bolesnika, o d ukupnog broja smeštenih na našim klinikama, su upravo bolesnici od histerije. Najčešće ove bolesnike lekari vode kao obolele od distonije, osteohondroze, encefalopatije i drugih bolesti i simptoma (u zavisnosti od mode i duha vremena). Pritom često dobijaju ka tegorije invalidnosti, i lažne povlastice koje one donose... Odavno je poznata veza histerije sa erotskim osećanjima. Sa pozicije pravoslavnog učenja ovde se može govoriti još o jednoj strasta, i to o strasti bluda. Mnogi koji iz učavaju ovu bolest naglašavaju, da kod histerije dolazi do "željenog bekstva u bolest", tj. svojevrsnog simuliranja (istina, naučnici smatraju da je to često na nesvesnom ili podsvesnom nivou). Naime, bolest je ovde svojevrstan zaštitnik od ovih ili onih živo tnih problema i način bežanja od konfliktne situacije. Dakle, kako bi trebalo lečiti histeriju? Jedini pravilni put je u istinskoj veri, pokajanju i ispravljanju svoga života u skladu sa jevanđelskim zapovestima, koje su podrobno objašnjene u svetootačkom učenju. Oboleli bi trebalo da obavezno sam postane svestan i svojevoljno se odrekne svega lažljivog, naročito teatralnog, od svakog pretvaranja,

preuveličavanja, neiskrenosti (odnosno, od svega što predstavlja greh, do najmanjih sitnica). Neprocenjivu pomoć ovde pruža svetootačka literatura, sa svetim podvižnicima, koji ne znaju za histerične poroke i služe kao idealan primer za podražavanje u postizanju ist inskog smisla ljudskog postojanja; sa svetom u kome se saznaje značaj duhovne lepote, trp ljenja i postojanošću u veri prilikom susreta sa nevoljama. Drugim rečima, histerične bolesnike bi pre svega trebalo uvoditi u duhovni život sa sv im njegovim teškoćama. Osim toga, u lečenju je korisno pribegavati nekim lekarskim metodama, koristan je fizički rad, kontakti sa pobožnim ljudima, kao i druga sredstva (preporuke, saveti) koji se koriste kod lečenja drugih neuroza. Hipohondrična i depresivna neuroza Često među neurozama izdvajamo još dva tipa. To su hipohondrična i depresivna neuroza. Hipohondrija znači preopterećenost bolešću. To je sindrom "umišljenog bolesnika" ili znatnog preuveličavanja postojećih zdravstvenih problema. Spolja se manifestuje u stalnom prekopavanju po svojim osećanjima, u usmerenosti misli i pojmova prvenstve no na svoje "dragoceno zdravlje", ponekad u potpunoj ubeđenosti da se boluje od neke opa sne bolesti, koju, eto, lekari još nisu otkrili. Vremenom takvi pacijenti postaju "priča za sebe" i za lekare, a teško podnošljivi i za svoje bližnje i za okolinu. Oni svaki čas mere svoj puls, pritisak, rade EKG (elektokardiogram), traže lekarske i medicinske savete. To su najčešće ljudi koji ne veruju u Boga (ili nemaju dovoljno vere), s obzirom da hipohondrija nije ništa drugo već stvaranje idola, koji u ovom slučaju postaje sopstve no zdravlje (t.j. opet na određen način dolazi do zamene Boga za nešto od ovoga sveta, a samim tim se narušava zapovest koju je Bog dao ljudima još preko proroka Mojsija). O vde takođe dolazi do izopačenja pojma ljubavi u ljubav prema sebi ("autoerotizam"). Mnogi naučnici ističu da se i ovde radi, kao kod histerije o "željenom bekstvu u boles t „od životnih teškoća. Poznato je da egoizam donosi čoveku ozbiljne probleme i često dovodi do oboljenja, i to ne samo duševnih, nego i telesnih. Živeći samoživo, čovek sam sebe osuđuje na stradanje. Odričući se svog života i živeći za druge, postaje istinski srećan, jer je istinska sreća živeti radi Boga i radi naših bližnjih. I najzad - depresivna neuroza. Kod mnogih psihičkih obolenja dolazi do depresivnih poremećaja. U kliničkoj psihijatriji izdvajaju se dva principijalno razlita depresiv na stanja. Prvo stanje je povezano sa unutrašnjim (endogenim) uzrocima i manje zavisi od psiholoških činjenica i okolnosti, a drugo, nasuprot tome, nastaje usled različitih preživljavanja, neprilika i životnih muka koje se odražavaju na individualno-psihološke posebnosti čoveka, skalu njegovih vrednosti (neurotska depresija). Depresija je oblik duševnog poremećaja koji se najčešće sreće. Oko 5% stanovnika zemljine kugle boluje od ovog tipa psihičkog obolenja. Do 60% od svih psihičkih obol enja čine depresivna stanja. Depresija se "podmladila". Njene žrtve postaju ne samo ljudi u starijem "sedom" dobu, već i omladina, pa čak i deca. Stanje čamotinje, uninija, tuge je, avaj, postalo tako karakteristično za naše savremenike. Danas mnogi smatraju da je depresija bolest civilizacije, sa njenim zahtevima prema životu, prema čoveku. Nauka zna dosta o uzrocima nastajanja depresivnih poremećaja, međutim u krugovima naučnika nije uobičajeno da se govori o grehu. A upravo je greh uzrok bolesne čamotinje (uninija,

očajavanja). O tome govore Sveti Oci. O tome svedoči celoku-pno asketsko iskustvo Pravoslavlja. Depresija je svojevrsni signal da je duša u bolesnom, ogrehovljenom stanju. To nij e plač zbog greha. To je vapaj grehova, neraskajanost koja muči dušu. I demoni našaptavaju na uvo: "Sve je loše, ni na šta se ne može nadati, svejedno mora da se umre, pa onda bolje što pre"... Avaj, kako često se u razgovorima sa lekarom mogu čuti ovakvi koment ari. Kod neurotskog tipa depresivnih poremećaja postoji najdirektnija veza sa moralnodu hovnim stanjem čoveka. Čovek pati zbog žalosti, tuge. Strada. Duša mu se muči. Naravno, mi se kao lekari trudimo da olakšamo ovo stanje lekovima, razgovorima, našim ljudskim saosećanjem u njihovom bolu. Ali pacijent je zadovoljan tretmanom tek onda, kada započinje razgo vor o duši, veri, o pokajanju. Ukoliko pacijent pristaje i želi mi se trudimo da ocenimo s imptome bolesti sa duhovne tačke gledišta. U slučaju endogenih depresija mehanizam je komplikovaniji i predstavlja raznovrsni spoj onih istih uzroka o kojima je već bilo reči. Smisao stradanja je u tome, kako s e čovek suprotstavlja duševnom bolu. Depresija se na različite načine prikriva. Često se ispolja va u obliku raznih telesnih nevolja (bolovima u stomaku, glavoboljama, stalnoj nesani ci). Takav oblik depresije se naziva "zamaskirana depresija". Duhovna suština kod ovih strada nja je ista kao i kod drugih depresivnih stanja. Prepodobna Sinklitikija Aleksandri-ska, rodonačelnica opštežića monahinja je govorila: "Postoji korisna tuga i postoji tuga koja je štetna. Korisna tuga se sastoji u tom e da tugujemo zbog svojih počinjenih grehova, zbog grehova drugih, kao i tuga da ne skrenemo sa puta da dostignemo savršenu blagodat. U tome se sastoji tuga po Bogu. Ali, i ovde dolazi do izvesnog uplitanja neprijatelja, jer nas i on nagoni na tugu, ali nerazumnu, koju mnogi (naravno Sv. Oci - Ep. Varnava) nazivaju uninijem. Ovaj duh se izgoni prvenstveno molitvom i pojanjem psalama". U daljem tekstu preosvećeni Varnava (Beljajev) dodaje: "Postoji jedna delatnost u nauci o spasenju duše, koja čoveka najkraćim putem privodi Bogu. To je žalost zbog greha, tuga po Bogu... iskustvo potvrđuje i osećaj blagodati u srcu da je molitva sa toplim suzama pokajanja u samoći jedini put utehe. Istina, u početku se liju gorke suze, lj ute, a tek kasnije se oseća olakšanje, uteha, radost. I što se dalje on kreće na putu spasenja, u duši se oseća veća radost; ti plačeš, suze liju same od sebe, a oko srca je sve lepše i toplije. Velika je to tajna! Neizrecivo dejstvo blagodati!... Međutim, postoji i druga vrsta plača i druga vrsta tuge. Pomodarka plače, što nema najnoviji tip jesenjeg šešira i cipele joj nisu više u modi, što se "tamonekakav" sada udvara "tamo-nekakvoj", koja je lepša i srećnija od nje; mladić je tužan, jer je njegov džeparac mali za sva zadovoljstva koja bi hteo da priušti sebi; žena plače, jer je ogorčena što je muž vara, a muž sa druge strane - jer ima neprilike na poslu; lekar, inženjer, advokat - svi su nezadovoljni, jer malo zarađuju, sve im je malo; kupac je očajan zbog pretrpljenog gubitka, i tako dalje i tome slično. Svi plaču i tuguju, čak iako žive u raskoši i bogatstvu, ali njihova tuga je za stvarima od ovoga sveta. Ili nešto nemaj u ili su nešto izgubili, i evo već razloga za tugu. Dešava se da od ovakve tuge venu, obolevaju

i, čak, umiru (2. Kor. 7, 10). To je demonska tuga. Ona dolazi od neprijatelja ljudsk og roda. Čovečanstvo se muči, stenje, pokušava da odagna tugu iz života, ali to je nemoguće bez Boga." (iz knjige "Mala asketika" Ep. Varnave Beljajeva). Do depresivnih neuroza dolazi najčešće usled životnih komplikacija, kada čovekom ovladava čamotinja, tuga, žalost. Raspoloženje opada, sve izgleda crno, nema ničega što čoveku pričinjava radost, a pri tome ga sve razdražuje. To se često dešava kada nam se život odigrava po drugačijem scenariju od onog kakav smo mi zamišljali, kada nije došlo do ispunjenja naših želja, kada je došlo do nekog sukoba, ili kada nas je ovaj ili onaj u vredio.... I, evo, takav bolesnik ide kod lekara, koji mu prepisuje, na primer, preparate k oji umiruju i veštački poboljšavaju raspoloženje, smanjuju duševnu patnju. Ali, pritom se često bolesna duša uopšte ne leči i od čoveka se samo uklanja bol i stradanje, čiji je smisa o skoro uvek iscelenje od greha. Suštinski razlog depresivnih poremećaja je po pravilu opet u gresima i prestupima, k oji su nekada počinjeni. Sveti Oci su smatrali, da iza svih duševnih stradanja stoji gordost čoveka i druge strasti. Zato, da bi se čovek izbavio od neuroze, treba da nastoji da se na sve moguće načine smirava, smatrajući da je zaista zaslužio više uvrede od pohvala. Povećani zahtevi, koji se nisu ostvarili u stvarnom životu, uvek ostavljaju u duši osećaj nezadovoljstva, žalosti, ogorčenosti, ponekad tuge, kojoj se ne zna stvarni razlog. U razvoju depresivnih neuroza igra ulogu i duševna opustošenost koja je prethodila ovim stanju, nerad i besciljno traćenje vremena. Znači, da po svetootačkom učenju, iza ove neuroze stoji egoizam, gordost, strast tuge. Nasuprot tome, istinsko Hrišćanstvo odiše duhom radosti, nade, vere i ljubavi. Progonjeno - ono ne tuguje, mučeno - ono za sve zahvaljuje svome Tvorcu, uništavano - ono se moli za svoje neprijatelje, primajući na isti način i uspehe i sramoćenja, trudi se da služi Bogu i ište slavu od Boga, a ne od ljudi. Veliku radost pričinjavaju dobra dela, briga o bližnjima, odricanje od samoga sebe. "Živite tako, kao da vas nema na ovom svetu", savetovao je svojim duhovnim čedima bogoljubivi podvižnik otac Aleksej Mečev. Treba napomenuti, da ukoliko depresivno stanje traje više od 2-3 nedelje, ili ima dnevne (ujutru - lošije, uveče - bolje) i sezonske amplitude, u tom slučaju je potrebna medicinska pomoć. U skladu sa gore navedenim dolazi nam na um jedna hrišćanska molitva iz ranijih vremena, čiji tekst navodi u svojim delima arhiepiskop Jovan (Šahovski): Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje - praštanje, gde je razdor - slogu, gde je laž istinu, gde je sumnja - veru, gde je očajanje - nadu, gde je tama - svetlost, gde je žalost - radost. Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje - prima, ko zaboravlja na sebe - dobija, ko prašta - i njemu se prašt a, ko umire - rađa se za život večni. Amin. Samoubistvo Nije slučajno da smo za kraj poglavlja o depresijama ostavili upravo razgovor o ov oj strašnoj temi. Upravo čamotinja i očajanje mogu da nagoveste ovaj strašan greh. Suicid (samoubistvo) je svesno lišavanje sebe života. Dugo vremena su u našoj zemlji žalosni podaci o samoubistvima bili nedostupni ši-roj javnosti. Tek početkom 1989. godine prvi put za poslednjih 60 godina bile su saopšte ne javnosti zaprepašćujuće cifre, iza svake od kojih se krije bezizlazno očajanje, gubitak

smisla života. Navešćemo samo da je, na primer, 1984. godine u SSSR-u 81 hiljada ljudi izvršila samoubistvo. Evo još jednog uverljivog podatka: broj samoubistava u Rusiji je 1915. godine bio 3,4 čoveka na 100.000 ljudi. 1985. godine ovaj broj je u SSSR-u iznosio 24,5. A 1991. godine u Rusiji je isti iznosio-31, a već 1993. god - 38,7.1998. god . je karakteristična po još većim pokazateljima. Koji su uzroci samoubistava? Oni su različiti. Ipak, evo nekih zaključaka. Socijalni faktori nemaju presudni utic aj. Mišljenje lekara je sledeće: najveći broj samoubica nisu psihički oboleli. Suicid je pos ledica unutrašnje krize ličnosti. Nere-šeni duhovni problem stoji u korenu samoubistva. Arhiepiskop Jovan (Šahovski) je nepogrešivo napisao: "O jadni paćenici, samoubice! Vi ste se odrekli iskupljenja, kratkotrajnih stradanja na zemlji, slatkih za one koji ih podnose, o, mnogo slađih od prividne naslade u tuzi u kojoj ste umrli. Da, u vašoj j e vlasti bilo da učinite ono što vam je našaptavala zla sila, koja tada nije imala nikakve vlas ti nad vama, u vašoj je vlasti bilo i da ne činite isto. U vašoj je vlasti bilo da znate da Bog postoji, da je On ne samo najviše Ovaploćenje Istine i Pravednosti, nedostup-ne našem poimanju, već i mnogo više od svih ovih ljudskih pojmova. U vašoj je vlasti bilo da sh vatite, da Bog neće dati Krst, a da ne da i snage da se on iznese, - u vašoj je vlasti bilo da se obratite Bogu i spasete prizivajući (od srca) Njegovo Ime." Vladika Jovan u jednom od svojih dela razjašnjava: "Samoubice ne znaju da uoči njihovog samoubistva oko njih stoji neiskazano mrski zli duh, koji ih nagovara d a ubiju telo, da razbiju dragoceni "zemaljski sasud", u kome se duša čuva do roka Bogom određenog. I savetuje ovaj duh, i ubeđuje, i insistira, i prinuđava, i ustrašuje svim mogućim strahovima: samo da čovek pritisne obarač ili skoči kroz prozor, bežeći od života, od svoje neizdržive teskobe....Čovek i ne pomišlja, da nije život uzrok "neizdržive teskobe", već onaj, koji nam i našaptava sve misli koje "opravdavaju "samoga sebe. Čovek misli da to on sam razmišlja, i dolazi do samoubistvenog zaključka. Međutim, to ne misli on, već kroz njegove misli govori onaj, koga je Gospod nazvao "čovekoubicom od iskoni". Čovek se, pokolebavši se, saglašava, nevidljivo uzima na sebe greh đavola, poistovećuje se sa grehom i sa đavolom... Samo jedna pokajna reč, samo jedno obraćanje Krstu bar u mislima sa nadom na Njega - i paučina zla nestaje, čovek je spasen silom Božijom od pogibelji.... Samo mala iskra žive vere - i čovek je spasen! No, da li svi ljudi, koji su se spasli od samoubistva ili od nekog drugog greha, shvataju da je oko njih stajao (a možda i još stoji ili im se ponekad približava) odvratni zli duh, koga osećaju samo duhovno osetljivi i ljudi sa izoštrenom duhovnom pažnjom? Puno je onih, koji uopšte nemaju predstavu (čak i među Hrišćanima) o delovanju i prepoznavanju zlih duhova, o kojima sa takvom zadivljujućom snagom i jasnošću govori Sveto Pismo. Devedeset procenata samoubica čini svoj poslednji korak pod neposrednim delovanjem duhova "čovekoubica od iskoni" (Jn. 8, 44). I, ustvari, prilikom svakog samoubistva demon ubija čoveka, ali rukama samoga čoveka. O borbi protiv gneva Gnev je izraz potajne mržnje tj. zlopamćenja. Gnev je želja da se dogodi zlo onome koji nas je rasrdio. Plahovitost je (nekontrolisano) raspaljivanje srca u nevrem e. Ogorčenost je otrovno osećanje, koje se gnezdi u duši. Gnev je bolesno stanje i rugoba duše. Nekotrolisano kretanje vodeničnog kamena (gneva) može u trenu da satre i uništi žito duše i sav plod dotadašnjeg (duhovnog) podviga... Zato treba dobro da pazimo.

Kao što tama nestaje kada zasija svet-lost, tako i svetlost smirenja potiskuje sva ku tamu ogorčenosti i jarosti. Sveti Jovan Lestvičnik Ko je poznao put dugotrpljenja i nezlobivosti, poznao je i put u (istinski) život. Bolje je osmehom saseći razdražljivost, nego neukrotivo besneti. Ono što je otrov zmije otrovnice, to je razdražljivost i zlopamćenje; jer oni izraz li ca promene, i misli uznemire, i snagu raslabe, i crpu snagu čoveka za delanje; dok lj ubav i krotost udaljuju sve ovo. Budi pažljiv prema sebi, da te ne obuzme plahovitost, razražljivost, zlopamćenje, zlopamćenje, jer će ti zbog toga život biti nesređen i ispunjen brigama. Stekni velikodušnost, krotost, nezlobivost, koje dolikuju Hrišćanima, da bi ti život bio spokojan i miran. Ako imaš nešto protiv brata, ili brat protiv tebe, pomiri se sa njim. Ukoliko ne učiniš tako, ma šta Bogu prineo neće biti primljeno (Mt. 5. 23, 24). Ukoliko ispuniš ovu zapo vest Vladike, onda išti od Njega sa smelošću, govoreći: "Oprosti mi Vladiko, dugove moje, kao što i ja opraštam bratu svome, ispunivši Tvoju zapovest!" I Čovekoljubac će ti odgovoriti: "Ako ti nisi oprostio, ni Ja neću tebi oprostiti; ako si oprostio, i Ja tebi oprašta m tvoje dugove." Sv. Jefrem Sirijski Kada je um poslušan Bogu, tada se i srce pokorava umu. U tome se i ogleda krotost. Šta je krotost? Krotost je smirena predanost Bogu, sjedinjena sa verom, osenjena Blagodaću Božijom. Sv. Ignjatije Brjančaninov Kada se dugo zadržava u srcu i tamo hrani, gnev prerasta u zlobu i zlopamćenje. Zato nam je data zapovest da odmah odsecamo gnev, kako ne bi prerastao u mržnju i zlobu, te da se time zlo ne umnožava. Sunce da ne zađe u gnevu vašemu: niti dajite mjesta đavolu, kaže Apostol (Ef. 4, 26,27). Sv. Tihon Zadonski Kada je čovek razdražljiv i odiše zlobom, jasno oseća u svojim grudima prisustvo neprijateljske, zle sile; njeno dejstvo u duši je potpuno suprotno onome što govori Spasitelj o Svome prisustvu: Jaram je Moj blag i breme je Moje lako (Mt. 11, 30). Kada je ta sila prisutna osećaš se užasno mučno i teško - i duševno i telesno. Sv. Jovan Kronštatski O borbi protiv tuge Ne misli da ti jedini trpiš više nevolja od drugoga. Kao što onaj ko živi na zemlji ne može da ne diše ovaj vazduh, tako i svako ko živi na zemlji ne može da ne bude iskušavan teskobama i bolestima. Onima koji se bave zemaljskim stvarima, zemaljske stvari i zadaju nevolje; a oni koji teže duhovnim vrednostima zbog njih i pate. Ali, ovi drugi će bi ti blaženi, jer je velika njihova nagrada na Nebesima. Bog ne dopušta duši, trpeljivoj i koja svu nadu polaže na Njega, da bude iskušavana toliko da padne u očajanje tj. da bude iskušavana većma nego što može podneti (1. Kor. 10,13). I lukavom nije dato da iskušava dušu i muči je onoliko koliko bi on želeo, već samo onoliko koliko mu Gospod dopusti. Neka duša samo hrabro trpi sve, čvrsto verujući i očekujući od Boga pomoć i uzdajući se samo u Njega i On je nikada neće ostaviti. Sv. Jefrem Sirijski Tuga nam je od koristi samo u slučaju kada je prihvatamo podstaknuti ili pokajanje m za grehe, ili žarkom željom za savršenstvom, ili sazrcanjem budućeg blaženstva. O njoj govori i blaženi apostol Pavle: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spase nje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga sveta donosi pogibao (2. Kor. 7,10).

Postoji i druga vrsta tuge, koja je pot-puno beskorisna, koja u grešnu dušu, umesto namere da ispravi svoj život i očisti se od strasti, unosi najpogubnije očajanje. Upra vo ona ni Kainu nije dala da se pokaje posle ubistva brata, niti je dopustila Judi da p osle izdaje pronađe put spasenja, već ga je dovela, kroz očajanje koje mu je nametnula, dotle da s e obesi. Sv. Jovan Kasijan Uzdržljivi ne tuguje što nije dobio hranu, niti celomudreni što nije zadovoljio sramnu pohotu, niti krotki što nije uspeo da se osveti, niti smireni što je lišen ljudske sla ve, niti nesrebroljubivi što je pretrpeo gubitak. Oni su u potpunosti ugasili u sebi sve takve želje, i zato i ne osećaju tugu, jer bestrasnog ne muči tuga, kao što se strela ne dotiče onoga ko ima na sebi oklop. Tuga se rađa od onoga što ne volimo (žalosti, nevolja, tegoba); od tuge nastaje mračno raspoloženje duše (uninije), a od njih za-jedno nastaje besmisleno buntovanje (roptanje na sve). Ukoliko želiš da ugušiš u sebi tugu sa mračnim raspoloženjem duha, prigrli srcem ljubav i obuci se u nezlobivu radost. Sv. Nil Sinajski Mržnja zavisi od razdražljivosti, raz-dražljivost - od gordosti, gordost - od sujete, sujeta - od maloverja, maloverje - od tvrdoće srca, tvrdoća srca - od nerada, nerad - od le njosti, lenjost - od uninija, uninije - od netrpeljivosti, netrpeljivost - od slastoljub lja. Molitva zavisi - od ljubavi, ljubav - od radosti, radost - od služenja, služenje - o d na-de, nada - od vere, vera - od poslušanja, poslušanje - od prostosrdačnosti. Sv. Makarije Veliki Druge manifestacije neuroze Neuroza nije jedina posledica neurotskog konflikta. Druga posledica koja nije ništ a manje opasna i strašna su razna telesna obolenja. Ove činjenice poznate su odavno. "Lava" nerava "bičuje" krvne sudove i bronhije, prodire u želudac, u dvanaestopalačno crevo ili poput "čelične pesnice" steže srce. Naučnici su izdvojili posebnu grupu obolen ja, koja nastaju na nervnoj bazi. Ova obolenja počeli su da nazivaju psihosomatska, je r jednu od glavnih uloga u njihovom nastanku igraju nervni faktori. Uobičajeno u ovu grupu obolenja spadaju čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, hipertonija, ishemijska bolest srca i bronhijalna astma. U poslednje vreme se, n e bez osnova ovim obolenjima pridružuju i ulcerozni kolitis, tireotoksikoza, miom materi ce, reumatoidni artritis i niz drugih bolesti. Danas je poznato da je oko 80% svih b olesti na ovaj ili onaj način povezano sa ovim ili onim poremećajem psihe. Prepodobni Amvrosije Optinski je u svojim pismima mirjanima pisao, da "je uzrok bolesti u većini slučajeva uznemireno stanje duše..." A evo šta o gnevljivom čoveku govori prepodobni Jefrem Sirijski: "Gnevljivac ubija i uništava svoju dušu. Zaista, gnevlji vac ubija i uništava svoju dušu, jer ceo svoj život provodi u konfuziji, daleko od spokojs tva. Mir mu je stran, on je daleko od zdravlja; jer mu se i telo neprestano topi i vene, i duša se muči, i lice mu pokriva bledilo, i misli se gube, i razum iznemaže, i pomisli nadolaze kao reka...". Veoma često mnogobrižnost i neurotičnost, kao što smo već pomenuli ranije, imaju grehovne korene. Drugim rečima, greh, koji nastaje u dubini ljudskog duha, napada

i dušu i telo. Uzrok psihosomatskih bolesti može se šematski prikazati kao proces "ispoljav anja", materijalizacije greha: greh - karakter - bolest. Podrazumeva se da ovu šemu treba primiti sa određenom rezervom, jer se odnosi samo na jedan deo obolenja. Bog može po Svojoj nedokučivoj volji poslati bolest čoveku radi ispitivanja njegove vere, čak i kao nagradu onima koji se raduju krstu bolest i i nose ga radi Boga i večnog života. Dovoljno je samo setiti se bezbrojnih muka Sv. Jova Mnogostradalnog, velikog trpljenja bezbrojnih bolesti Prepodobnog Pimena, bolest i Prepodobnog Serafima Sarovskog i mnogih, Svetih ugodnika Božijih. Unutrašnja napetost, smućenje, briga, spojeni sa drugim gresima mogu navesti čoveka da pribegne alkoholu ili upotrebi narkotika. Na primer, psiholozi su izdvoj ili nekoliko karakternih osobina, koje su svojstvene ličnostima, sklonim povećanom konzumiranju alkohola. Prema podacima V. T. Kondrašenko, jedni od njih su – lako uvredljivi, loše prilagodljivi praktičnom životu, slabovoljni; drugi su - previše samouvereni, sujetni, bolesno preživljavaju najmanje životne neuspehe, uporno traže priznanje. Ukoliko se na ove kar akterne osobine pridoda još i psihička trauma, verovatnoća nervnog poremećaja i pribegavanja alkoholu je veoma velika. Međutim napomenućemo, da je glavni uzrok zloupotrebe alkohola i narkotika - svesni greh. A greh isceljuje jedino Gospod, ukoliko postoji duboka skrušenost srca i isk reno pokajanje. Gresi se leče u duhovnoj bolnici - Hristovoj Crkvi, u Svetoj Tajni Ispo vesti, kada duša sebe obliči pred Krstom i Jevanđeljem. Nema drugog puta isceljenja. Iskusni lekar i ili psiholozi, razni medikamenti i psihokorektivne metode (koje su hrišćanski prihvatlji ve) samo su potpora, često neophodna i delotvorna. Ali, ne i više od toga. Posebno ćemo govoriti o narkomaniji. Avaj, kako se ova "zaraza" širi! Predlažemo pažnji lekara-specijalista, u čijim srcima postoji iskra Hristove Vere, i svim drugi m zainteresovanim ljudima varijantu programa duhovno-psihološke rehabilitacije lica koja pate od porobljenosti ovom strašću. Narkomanija Narkomanija je užasno zlo. Ovom strašnom strašću i porokom porobljeno je danas oko 2% stanovništva Rusije. Od ukupnog broja više od pola miliona su deca i omladina . Za poslednjih 10 godina zavisnost od droge među omladinom je porasla 10 puta. U poslednje dve-tri godine od služenja vojnog roka bilo je oslobođeno 18 000 narkomana . Strahovito brzom širenju ovog smrtonosnog stradanja aktivno doprinose sami narkoma ni (da ne govorimo već o narkomafiji). Ustanovljeno je da samo jedan zavisnik od narkotika "deluje zarazno" na oko šezdesetoro ljudi iz svoga okruženja, sablažnjavajući ih na sve moguće načine da probaju špric ili popiju pregršt psihotropnih tableta. Često se to radi sa ciljem preprodaje n arkotika i izvlačenja novčane koristi, kako bi se ponovo došlo do "robe". Da podvučemo i to da u proseku narkomani žive 5-7 godina posle prve probe. Smrt često nastupa od preterane doze, od opasne infekcije koja se prenosiputem krvi (kao što su Hepatitis B ili SI DA), usled najtežih poremećaja centralnog nervnog sistema, srca, jetre i celokupnog organizma zbog razornog dejstva narkotika. Problem zavisnosti od narkotika ima i telesne,

i duševne, i duhovne korene. Pri tome su ovi poslednji presudni i odlučujući. Ovo naglašavamo, jer je upotreba narkotika - svesni greh. Međutim, naučnici - narkolozi i većina praktičara ne uzimaju u obzir ovu važnu činjenicu. Otuda i odgovarajući rezultat. Medicinska nauka razmatra narkomaniju kao neizlečivo obolenje ili kao obolenje sa malim procentom izlečenja (procenat izlečenih je 23% od ukupnog broja obolelih ). Program koji predlažemo je duhovno orijentisan. Program je religiozno usmeren i kreiran za ljude Pravoslavne veroispovesti, ili one koji saosećaju ili teže da pozna ju Istinu svetog Pravoslavlja i da, uz pomoć Božiju, prevaziđu tešku porobljenost ovom strašću i porokom. Cilj i zadatak programa Glavni cilj ovog programa je ukazivanje duhovne i medicinsko-psihološke pomoći narkomanima. Osnova programa je – Pravoslavna vera i duhovnost, kao i odnos prema upotrebi narkotika kao prema teškom grehu, uz najpobožniji i duhovno najobazriviji o dnos prema duši paćenika kao prema liku i podobiju Božijem. Glavni zadaci 1. Uklanjanje fizičke zavisnosti od narkotika. 2. Rešavanje pitanja psihičke zavisnosti od narkotičkih sredstava putem rešavanja duboko-ličnih, duhovnih, moralnih problema i problema pogleda na svet. 3. Preventiva narkomanije. Program je usmeren na: - Oslobađanje narkomana od narkozavisnosti. - Duhovni i moralni preporod ličnosti. - Vaspostavljanje izlečenih narkomana u punopravne građane, sposobne za dostojan život u društvu i porodici. - Program se realizuje uz učešće sveštenstva, pravoslavnih lekara i psihologa. Sadržaj programa Većina autora (naučnika-narkologa i lekara-praktičara) izdvaja tri postupne faze u lečenju narkomanije, i to: a) faza dezintoksikacione terapije, usmerena na opšti oporavak organizma; b) faza osmišljenog uticaja na ličnost narkomana; v) faza duhovno-terapeutske podrške. U prvoj fazi predviđeno je uzimanje terapeutskih doza medikamenata kao što su trankvilizatori, neuroleptici, dezintoksikacioni preparati, vitamini, simptomats ka sredstva (analgetici i dr.) U zavisnosti od dobijenih rezultata uključuje se i sprovođenje pi roterapije, hemosorbcije. U kasnijoj fazi se propisuje fizioterapija. Lečenje je praćeno raciona lnom (razjašnjavajućom) psihoterapi-jom. psihoterapi-jom. Ovu fazu sprovode specijalizovani psihijatri - n arkolozi u stacionarima (ređe - u ambulantnim uslovima). Faza usmerenog uticaja na ličnost narkomana Prvi deo a) duševna podrška b) terapija i psihoterapija "graničnih" poremećaja: patološke mnogobrižnosti, depresije, razdražljivosti, unutrašnje napetosti, nesanice i dr., koji se pojačavaju u periodima apstinencije (tzv. "apstinencijalnih kriza"), kao preventivno lečenje potencijalnih samoubica. Drugi deo a) analiza međuljudskih odnosa i okruženja, koje je doprinelo dolasku do zavisnosti od narkotika; b) analiza mogućih odnosa i problema u neposrednoj i daljoj budućnosti; v) otkrivanje pozitivnih osobina ličnosti; g) sprovođenje psihološke dijagnostike i predočavanje niza saveta, koji odgovaraju psihološkom tipu ličnosti; d) analiza psiholoških aspekata radne i profesionalne rehabilitacije, psihološka

podrška pri prekvalifikaciji. Treći deo a) razmatranje duhovnih pitanja, koji se tiču smisla života, pojmova "greh", "strast ", razgovori o hrišćanskim vrlinama; b) duhovno-psihološka priprema za Svetu Tajnu Ispovesti. Korišćeni metodi psihoterapeutskog uticaja 1. duhovno-orijentisana psihoterapija; 2. racionalna psihoterapija; 3. kolektivna psihoterapija; 4. psihoterapija okoline; 5. psihoterapija duhovnom literaturom; 6. muzikoterapija; 7. porodična psihoterapija 8. elementi geštalt-psihoterapije, psihodrame; 9. metoda "paradoksalne namere" V. Franklina; 10. psihopreventiva. Pružanje preporuka opšteobrazovnog karaktera Daju se preporuke u pogledu: - režima dana, rada i odmora; - ishrane; - jačanja organizma; - fizičkih aktivnosti; - korišćenja lekovitih trava. Osnovni principi pravoslavne medicinsko-psihološke brige o duši - Ispovedanje Pravoslavne vere i primena njene duhovne istine i čistote u lekarskoj, psihološkoj i psihoterapeutskoj praksi. - Baziranje praktičnog terapeutskog iskustva na pravoslavnom učenju o spasenju duše, psihološkom i psihoterapeutskom svetootačkom nasleđu. - Odbacivanje svih okultno-mističkih tehnika (kao što su „programiranje", „kodiranje", „hipnoza", „regresija" i dr.), koje svode bogopodobnu suštinu čoveka na nivo mašine; kao i odbacivanje metoda, vezanih za nasilje nad ličnošću, laži i simuliranje. Pastirsko staranje - Pastirske besede i propovedi; - Angažovanje u grupi koja izučava Sv. Pismo; - Privikavanje na crkveni život: Svetu Tajnu Krštenja, Ispovesti, Pričešća i Sveštanja Masla (Jeleosvećenja); - Liturgijski život, vršenje molebana, hodočasnička putovanja; - Duhovna rehabilitacija i uvođenje u crkveni život u uslovima manastira (prebivanje u manastiru u svojstvu iskušenika u periodu od 2-3 meseca). Faza terapeutske podrške i duhovno-psihološke pomoći se ostvaruje u obliku dinamičnog lekarsko-psihološkog praćenja. Formira se stalna radna grupa za podršku, u čijem sastavu su lekari, bivši narkomani, kao i lica koja su još uvek zavisnici od narkotika, a na lečenju su i rehabilitaciji u skladu sa predloženim programom. Naše is kustvo govori da je veoma važno formiranje ovakve grupe, u kojoj oboleli vide pred sobom ljude koji su se izlečili od ove teške stasti, razmenjuju iskustvo sa njima, dobijaju kori sne savete. To doprinosi slabljenju depresivnih i neurotičnih manifestacija, uliva nadu na isc elenje. Preventivna aktivnost Istupanja pred raznim auditorijumima slušalaca: u školama i na fakultetima, u kasarnama, javnim tribinama i sl. Izdavanje članaka, brošura, knjiga, koje rasvetlja vaju problem narkomanije i njene duhovne suštine. Istupanja sa istim ciljem na radiju i televiziji. Priprema audio- i video-materijala radi širenja među stanovništvom. Kako greh od pomisli prerasta u delo? U ovom poglavlju ćemo vas upoznati kako čovek duhovno-psihološki može pomoći

samom sebi u slučaju neuroze, reći ćemo nešto o psihoterapiji, daćemo vam savete o putevima izlečenja. Naše izlaganje bismo želeli da započnemo nastajanja greha. Način prerastanja greha od pomisli u delo tačno je opisan kod Svetih Otaca, kao što je tačno preciziran stepen greha svakoga od nas u ovom procesu. Proces se odvija sledećim tokom: u početku dolazi predlog - pomisao, zatim naše obraćanje pažnje (na predlog), zatim (misleno) prihvatanje predloga i naslađivanje njime, za njim dolaz i - želja (da se učini predloženo), a odatle proističe rešenost, i najzad, samo delo (Po Sv. Filot eju Sinajskom. Dobrotoljublje, T. 3. Gl. 34). Što više ovaj proces „napreduje" od pomisli ka delu, to je stepen našeg učešća u njemu sve veći i time imamo u njemu sve više greha. Vrhunac naše grehovnosti jeste u činjenju grešnoga dela, dok u samom predlogu, našega grešnoga udela često gotovo i nema. Predlog je pomisao koju čoveku najčešće predlaže đavo - protivnik čovekovog spasenja. Pomisao se javlja „sama od sebe" (a to znači - od đavola) ili, pak, uzrokova na delovanjem naših osećanja, ili sećanja, ili predstava koje se javljaju u našoj svesti. O vde u većini slučajeva (kada pomisao dolazi od đavola) još nema našeg greha, jer je pojava pomisli van naše vlasti. Međutim, ponekad i u samoj pojavi pomisli ima našega greha, n a primer kada nas sablažnjavaju pomisli usled našeg svesnog prihvatanja sablažnjivih sli ka u uobrazilji. To je greh jer čovek ima obavezu da drži svoj um u razmišljanju o Bogu i bogougodnim stvarima. Obraćanje pažnje ili stupanje u razgovor jeste zadržavanje svesti ili očiju uma na predloženoj pomisli, ne bismo li je „osmotrili" i "popričali sa njom". To je zadržavanje na pomisli. Ovo je već u čovekovoj vlasti, jer predlog koji je nastao protiv naše volje m ožemo momentalno odbaciti. Samim tim, ovde je već i veći stepen našeg greha. Onaj ko unutrašnjim okom „posmatra" zlu pomisao, već stvara loše raspoloženje srca. On liči na čoveka, koji u čistu kuću uvodi nečistu životinju ili na onoga ko sa blagočestivim gostima poziva i nepokajanog grešnika. Ponekad nam, istina, pomisao privlači pažnju svojom nepoznatošću i neobičnošću, ali onog momenta kada prepoznamo svu njenu nečistost i prelest, moramo je istoga časa odbaciti, kako ne bi došlo do prihvatanja i kako pomi sao od nevoljne ne bi postala voljna. Uopšte, ovaj momenat je presudan za duhovni život čovekov. On se nalazi na granici prelaska od pomisli na grešno delo. Ko je odbacio pomisao, on je zadobio pobedu, jer je unapred sasekao sve posledic e greha koji bi proizašao iz pomisli. To je razlog zašto Sveti Oci savetuju da se sva duhovna pažnja usmeri na prepoznavanje i odbacivanje pomisli, tj. na borbu protiv njih. Na ovu borbu se odnose skoro svi saveti Svetih Podvižnika. Otuda je očigledno koliki je značaj greh a uobrazilje i samovoljnog maštanja. Onoga časa kada čovek prihvati pomisli, one već postaju greh. Ali, težina ovoga greha je veća ukoliko do njega dolazi svojevoljnim spoljašnim radnjama kako što su čitanje, slu-šanje, gledanje ili razgovaranje. Prihvatanje pomisli i naslađivanje njome jeste posledica obraćanja pažnje i stupanja u razgovor sa pomišlju umom i srcem. Ono dolazi, kada usled pažnje koju obraćama na pomi sao, ona počne da nam se dopada, i mi se naslađujemo njome, zamišljajući u umu ono što nam ona predlaže. Naslađivanje grehovnim predstavama smatra se već direktnim grehom. Budući da naše srce treba da pripada Bogu, svako prihvatanje od strane srca drugih predstava je već nevernost Njemu, raskid zajednice, izdaja, duhovna preljub a. Srce se mora čuvati u čistoti, jer iz srca izlaze zle pomisli (Mt. 15, 19) kada ono počinje

da se naslađuje zlim pomislima, protivno Zakonu Božijem. Od mislenog naslađivanja predlogom tj. pomišlju jeste samo jedan korak do želje za činjenjem greha. Među njima je razlika samo u tome što duša koja se naslađuje prebiva unutar sebe, dok duša koja želi teži željenom činu, počinje da ga želi i traži van sebe kroz delo. Želja da se učini greh je, logično, grešna, jer se obavlja uz pristanak naše volje. Korak dalje od želje je rešenost da se učini greh, koja se razlikuje od želje upravo po tome što u nju spada naša uverenost u moguću realizaciju grešne pomisli i traženje načina da greh učinimo. Onaj koji želi greh iznutra je već izrazio pristanak na delo, međutim n ije još uvek ništa preduzeo za njegovo sprovođenje i dostizanje svoga cilja; dok je onaj koj i ima rešenost da učini greh već sve sagledao i doneo odluku, te mu ostaje još samo da pokrene telesne udove za sprovođenje dela ili druge snage za sprovođenje pomisli u delo. Kad a najzad i ovo bude učinjeno, završen je celokupan proces prihvatanja greha i dolazi d o činjenja grešnog dela, koje je plod bezakonja začetog u unutrašnjosti duše, a koje je dove lo do spoljašnjeg bezakonja. Po Sv. Teofanu Zatvorniku Ocena uzroka i padova Veoma je važno dati pravilnu ocenu uzroka svojih padova i grubih promašaja. Če-sto pokušavamo da opravdamo sebe i krivimo druge ljude ili spoljne okolnosti. Sveti Oci nas uče da nikada ne opravdavamo sebe, jer je čovek po svojoj prirodi samoljubiv i uvek će pronaći način da izokrene u svoju korist stvarno stanje stvari (n a primer, "tačno je da sam planuo i rekao grube reči, ali i ja sam živ čovek, a on bi treb alo da je..." i slično, postepeno ubeđujući sebe sve više u krivicu drugoga i opravdavajući samog a sebe.) Umesto pravdanja samoga sebe korisnije je sebe ukoravati, iskreno se trudeći da shva-timo uzroke padova, koji se obično kriju u našem samoljublju, sujeti i, posebno , u gordosti ("tamo gde dolazi do pada već je prethodno zavladala gordost; jer je gord ost predznak pada," prep. Nikodim Svetogorac u svom spisu "Nevidljiva borba"). Racionalizacija Jedna od delotvornih metoda je racionalizacija. Pre svega se treba umiriti, pomo liti se. Zatim treba uzeti prazan list papira, hemijsku olovku i pažljivo, trezveno proanal izirati komplikovanu ili konfliktnu situaciju do koje je došlo, posebno ispisati glavne uz roke sukoba i moguće puteve njegovog razrešenja, sabrati sve "za „i "protiv", razmotriti potrebe i probleme svih učesnika nesporazuma do koga je došlo, pronaći ispravne zaključke u korist trpljenja, samokontrole, smirenja. Usput se mogu razmotriti neke okolnosti koje ranije nisu primećene, bitne psihološke nijanse. Završna faza racionalizacije bi bila prihvatanje određenog rešenja, s obzirom da što duže postoji dvojni neodređeni odnos prema sukobu, tim ga je teže razrešiti, a znači i vaspostaviti duševnu ravnotežu. Neprijatelj našega spasenja se uvek trudi da nam oduzm e duševni mir, da nas zbuni, navede na uninije (očajanje). Ovo treba imati na umu i bi ti trezven. Obazrivost Uprkos šarolikosti događaja iz života, puno toga se u životu ponavlja više puta samo na neki drugi "kalup". Iz iskustva je poznato da se može"padati", gubiti duševni mir

i grešiti, na određeni način redovno, u istim određenim situacijama. Zato treba sebe pripremati za teškoće, važne razgovore, susrete, odgovorne korake. Priprema se sastoji u razmišljanju, molitvi, razgovoru i savetovanju sa duhovnikom, traženju njegovog blag oslova (u slučajevima kada je to moguće). Nije potrebno i nemoguće je sve uzeti u obzir, ali se mnogo toga može predvideti. Preusmeravanje Preusmeravanje je jednostavan i efikasan metod. Kome nije poznato kako je prijat no prošetati se šumskom stazicom, slušati pesmu ptica, uživati u livadskom cveću, provesti neko vreme u vikendici za nekoga kome to pričinjava radost, ili sresti se sa prija teljima i provesti veče u srdačnom dušekorisnom razgovoru i sl. Može se još puno toga nabrojati. Umeće odmoriti se na korist duše je mudrost nad mudrostima, kojoj vredi naučiti se. Sličnih saveta vam možemo dati još mnogo. Pažljivo motreći na sebe svako može prema svome nahođenju da navede svoje predloge. U bolnicama i kliničkim centrima lečenjem neuroza se bave lekari-psihoterapeuti. Reći ćemo direktno i iskreno: lečiti se ne sme kod psihoterapeuta koji ne veruje u Hrista i ne pripada Majci - Pravoslavnoj Crkvi. Ovo iz razloga što je psihoterapija posebna me dicinska specijalnost. To je lečenje duše dušom (u ovom slučaju ne treba je brkati sa psihijatrij om). Ukoliko se duša psihoterapeuta ne čisti pokajanjem, ukoliko on govori jedno, a živi na drugi način, ukoliko on smatra da mu vera u Hrista nije potrebna, kome će on moći da pomogne? Ne može se pomoći čoveku bez posedovanja sopstvenih duhovnih vrednosti. Može li slijepac slijepca voditi? Neće li oba pasti u jamu? (Lk. 6, 39). Posebno ćemo naglasiti da je korišćenje takvih metoda "lečenja" kao što su hipnoza i meditacija - nedopustivo. Takvo "lečenje" štetno je za dušu i opasno. Pravoslavna Crkv a gleda na hipnozu kao na svesno služenje zlu. Treba reći nekoliko reči o upotrebi hemijskih medikamenata kod neuroza (trankvilizatora, antidepresiva). U slučaju neurotskih stanja, kada simptomi boles ti direktno zavise od psiholoških uzroka i okolnosti života, hemijski medikamenti imaju pomoćnu ulogu, smanjujući unutrašnju napetost i jačinu nezadovoljstva. Obično ih prepisuju na kraći vremenski period. Osnovni preduslov za ozdravljenje biće pronalaženje optimal nog rešenja za postojeći sukob, a na duhovnom planu - smirenje i pokajanje. Fitoterapija je korišćenje lekovitih biljaka u svojstvu lekova. To je metoda koja uspešno pomaže kod neuroza i stanja sličnih neurozama. Međutim, treba primetiti, da fitoterapija ne uklanja uzroke nastajanja neuroza, već je samo dobro simptomatsko sredstvo. Uobičajeno je da se kao sredstva za umirenje koriste: koren valerijane, domaća nana (lišće), hmelj (plod), runolist (trava), smilje (trava), beli glog (cvet), kami lica, plod kupine. Blagotvorno utiču na nervni sistem suvo grožđe, suve kajsije, med. O lečenju medom reći ćemo nešto više. Opšte je poznata efikasnost ove metode lečenja. Ona daje dobre rezultate kod neurastenije, nervne napetosti, posle obavlj anja dugotrajnih i teških u psihološkom smislu radova. Bugarski naučnik Stojimir Mladenov predlaže sledeću šemu lečenja medom: 120 gr. cvetnog pčelinjeg meda na dan u toku 2,53 nedelje. Uveče i ujutru uzimati po 30 gr. meda, a posle ručka 40. Uveče treba med razmutiti u čaši mlake vode i piti pola sata pre spavanja. Kroz 10-12 dana od početka lečenja bolesnici (ili lica sa simptomatskim poremećajima), po pravilu dobro spavaju , pojavljuje se bodrost i poboljšava se radna sposobnost.

Nije naodmet nešto reći i o koristi čeličenja organizma. Važnu ulogu u jačanju zdravstvenog stanja i psihe igra umereni fi-zički rad. To se posebno odnosi na oml adinu. Telo koje nije opterećeno fizičkim aktivnostima i obavezama smućuje dušu razdražljivošću, ružnim pomislima, raspaljenošću. Pamtite, da je duševno i telesno zdravlje Božiji dar i tr eba ga čuvati i odnositi se prema njemu sa pažnjom. Nesanica Većina pacijenata obolelih od neurotskih poremećaja, koja nam se obraća za pomoć, žali se na nesanicu. San je osetljivi moralni barometar. On se menja (poboljšava, pogoršava) u zavisnosti od našeg duhovnog i duševnog stanja. Iz iskustva je poznato da kada iz bilo kog razloga uskratiš sebi čitanje molitava pred spavanje uskratićeš sebi i dubok san. Loše se spava i posle loših razgovora, učinjenih grehova koji muče dušu. Dobar, okrepljujući san je dar od Gospoda. Pacijentima, kojima je srce otvoreno za prihvatanje vere, mi ponavljamo dobro poznate istine: treba se moliti ujutru i u veče, zakrstiti pred spavanje i sobu i postelju, piti osvećenu vodu i kropiti kuću osvećenom vodom, čita ti Jevanđelje, prizivati u pomoć Svetitelje i Anđela-čuvara, pozvati sveštenika u kuću da je osvešta (ukoliko nije osveštana). A najvažnije od svega toga je ispovedati se i pričešćivati se redovno Svetim Hristovim Tajnama. Mnogi ljudi koji sa verom i nadom na Gospoda pokušavaju tako da postupe osećaju mir u duši i u celini se znatno bolje osećaju. Možemo dati i neke psihološke savete, kao što su: dozvolite sebi da spavate, ne opterećujte se mislima o snu i o tome kako bi uskoro trebalo da zaspite. Često čovek n e pati toliko od nesanice, koliko od drame koju je sam napravio u vezi sa njom. Kasni su večernji sati... vreme za lagane poslove i razgovore u miru. Prošetajte pre d spavanje. Odrecite se obilne večere. Provetrite sobu u kojoj spavate. Pred spavanj e popijte 1/2 čaše tople vode i pojedite kašičicu meda. Istuširajte se toplom vodom ili podrži te bar noge u toploj vodi. Još jedan savet protiv nesanice: dve kafene kašičice ploda hmelja sipati u čašu provrele vode i ostaviti da odstoji 4 sata, procediti i popiti čašu pred spavanje. M ogu se namazati i kapci uljem od lavande. Takođe je dobro pred spavanje pojesti (posisati ) 3-5 kapi ulja od lavande na kocki šećera. Korisno je i na uzglavlju kreveta prikačiti lane ni džakčić sa osušenim korenjem valeriane. Primećeno je da posteljina tamnijih boja doprinosi u mirenju nervnog sistema. Tablete za spavanje treba uzimati samo kada ih lekar prepiše. Umirujući napitci i čajevi se mogu pripremati samostalno. U apotekama se prodaju kombinovani sedativi, koji mogu da se koriste radi umirenja i poboljšanja sna. Nije na odmet posavetovat i se i sa lekarom. Specifičnosti neuroza kod dece Većina lekara naglašava među uzrocima neurotskog reagovanja kod dece negativnu ulogu nepravilnog vaspitanja. Istaknuti specijalista za dečije neuroze prof. A. I. Zaharov izdvaja sledeće psihološke aspekte nepravilnog vaspitanja: 1. Nesklad zahteva roditelja i mogućnosti i potreba dece. To znači previše zahteva, obaveza, direktiva, formalnosti, koje je deci teško da ispune u praksi, jer prevaz ilaze dečije snage. 2. Nepriznavanje individualnosti i emocionalno neprihvatanje dece. Obe vrste

nepriznavanja se ispoljavaju u razdražljivo-nestrpljivom odnosu, čestim prekorima, pretnjama i telesnim kažnjavanjem, kao i u odsustvu neophodne nežnosti i pažnje. 3. Različit stav prema vaspitanju od strane oba roditelja i drugih članova porodice. On se ispoljava u kontrastnoj kombinaciji strogih ograničenja i zabrana jednoga roditelja i povlađivačko-popustljivom stavu drugoga roditelja. Slične razlike uslovlje ne su čvrstinom ili blagošću njihovih karaktera i suprotstavljanjem različitih pogleda na vasp itanje dece. 4. Nedoslednost u vaspitanju, neujednačenost i protivrečnosti kod svakog roditelja ponaosob. 5. Nestabilnost u opštenju sa decom, koja se manifestuje povišenim tonovima, vikom i opštom emocionalnom neujednačenošću. 6. Bojažljivost u vaspitanju se ogleda u neprestanoj brizi za dete i prisustvu nepotrebnih bojazni i preteranom štićenju deteta. Slični primeri nepravilnog vaspitanja će se neminovno odraziti na karakter deteta i njegov duševni sklop. Međutim, treba napomenuti da svetska nauka (u ovom slučaju dečija psihologija) ništa ne govori o takvim pojmovima kao što su vera u Boga i pravoslavna duhovnost, hrišćanska pobožnost, crkvenost. U njoj se ništa ne govori ni o gresima i strastima. Na taj način nauka o duši pokušava da postoji i da se razvija bez Boga. No, ukoliko je, n a primer, takva sekularizacija i dopustiva u geometriji ili industriji automobila, ona je potpuno nedopustiva u nauci o zakonitostima čovekovog duševnog života. Ispravno rasuđujući o mnogim pojedinostima i detaljima, psihologija, na žalost, ne vid i ono što je glavno. Vaspitanje dece u blagočestivom duhu, stvarnom, a ne prividnom duhovnom i duševnom zdravlju je nemoguće bez vere, bez Gospoda Isusa Hrista. Ljudska duša se čisti, prosvećuje i urazumljuje samo putem blagodati Božije. Duša, koja se ne hrani blagodaću Božijom ne samo da nije sposobna za usavršavanje, već ne može ni da spozna sav tragizam svog bednog položaja. Milošću Božijom danas možemo čitati knjige i članke sveštenika koji su do rukopoloženja bili po profesiji psiholozi, odnosno psihologa, koji su u veri. Ove činjenice nas raduju i donose nadu. U psihologiji s e popunjava onaj duhovni vakuum, koji je iz poznatih razloga bio dominirajući poslednjih osam decenija. Ali, vratimo se na dečije neuroze. Manifestacije neuroza kod dece su različite: emocionalna nestabilnost i preosetljivost, plačljivost, brza promena raspoloženja, i nat, razdražljivost, teškoće sa spavanjem, nemiran san, noćni strahovi, sisanje prstiju i gri ckanje kože oko noktiju, zamuckivanje, enureza, nervni tikovi i sl. Jednom uzrastu više odg ovaraju jedni simptomi, drugom - drugi. Vrlo često se simtomi neuroza kod dece ispoljavaju u obliku somatskih bolova i slabosti. Na primer, raste temperatura, pojavljuju se bolovi u stomaku ili glavi i sl. To je često odraz lošeg duševnog stanja. Često kod deteta, kao reakcija na neodgovarajuće psiho-emocionalne okolnosti, dolazi do razvoja mnogih obolenja. Navešćemo primer. Baka se obratila za lekarsku pomoć zbog svoje devetogodišnje unuke. Roditelji devojčice su se često svađali, pravili scene, i najzad se razveli. Otac je otišao iz por odice. To je pozadina pojave bronhijalne astme kod devojčice (neurotski oblik). Kod ovog oblika astme ne dolazi do pojave alergija, niti čestih prehlada, nema promena na disajnim organima. U ovom slučaju astmatični napadi su samo pojavni ob-lik neurotskog konflik ta. To

je vapaj dečije duše. U drugu specifičnost dečijih neuroza spadaju odstupanja od normalnog ponašanja. Neka deca pokušavaju da pobegnu od kuće, beže sa časova, druga počinju da puše ili konzumiraju alkohol. Većinu takve dece privlači ulica i ona ih na svoj način vaspitava . Ko je kriv što dolazi do toga? Roditelji. Treba voleti svoju decu, vaspitavati ih, molit i se za njih, čuvati ih od razvratnih uticaja, jer se na slabašne dečije duše danas sručuje ogroman priliv raznih nepotrebnih informacija. Blagočestivost roditelja je dostojan primer koji deca treba da slede. Dok ponašanje koje je suprotno ovome kao što je pijanstvo, obezduhovljenost, nemoralno vladanje, avaj, takođe služe kao primer za podražavanje. A li zato - primer, koji vodi u pogibao. Patrijarh Moskovski Sve Rusije Aleksej II tačn o primećuje da "ukoliko u duši nema svesti o svetinji, u nju se useljava gnusoba opustošenja." Ispovest dece Na žalost u današnje vreme nema svaki sveštenik mogućnost da detaljno ispovedi dete koje dolazi na ispovest (posebno u crkvama u gradovima), te stoga veći deo pastirs kog truda oko pripreme za ispovest pada na roditelje i kumove. Roditelji treba da po lože temelj duhovno-moralnog života svoje dece, a sveštenik u crkvi se nadograđuje na ovu pripremu. Jedan od načina pastirskog rada bi bio razgovor na osnovu dole navedenih pitanja. Podrazumeva se da će dete, koje prvi put prilazi pod epitrahilj biti uzbuđeno i možda će se i zbuniti. Zato bi bilo bolje predložiti mu da pripremi unapred ukratko napisane odg ovore na postavljena pitanja, kako bi ih pred sveštenikom pročitalo, dobivši od njega dopunska pitanja, savete i pouke i naravno, razrešenje ispoveđenih grehova. Obaveza je rodite lja i kumova takođe da dete upoznaju sa suštinom pokajanja, da od najranijeg detinjstva ra zviju u njihovim dušicama osećaj životne važnosti ove velike Svete Tajne. Važno je da ispovest i pokajanje ne postanu obično nabrajanje grehova, "šta je radio, i šta nije radio", već da ih dete svaki put preživljava kao dramu poznanja sopstvenih greha, sjedinjenu sa radošću Božijeg praštanja, ukoliko postoji skrušenost i istinsko pokajanje. Pripremajući se za ispovest i za vreme ispovesti treba postavljati pitanja, rukovo deći se svešteničkim i roditeljskim rasuđivanjem i iskustvom, posebno u odnosu na grehe koj i su svojstveni deci njihovog uzrasta, manje ili više starijima i zrelijima. Posebno tr eba biti pažljiv u odnosu na sedmu Božiju zapovest, govoreći o njoj na najpažljiviji mogući i najdelikatnij i način, da ne bi usled suvišnih reči ostavili na dečijoj savesti neku mrlju. Priprema za ispovest ni u kom slučaju ne podrazumeva posredovanje između roditelja i sveštenika. Predlažući pitanja i savete u vezi sa ispovešću roditelji ni u kom slučaju ne smeju da se trude da saznaju grehe svoje dece ili "šta im je sveštenik rekao na ispovesti?". Čak i najmanji pokušaji i pitanja takve vrste mogu u dečijoj duši da unište poverenje u tako veliku Svetu Tajnu. Roditelji ne bi trebalo da savetuju sveštenik a u vezi sa pitanjem koje bi trebalo postaviti deci - poverite i ispovednika i onoga koji se ispoveda blagodati Božijoj, koja će ih umudriti i poučiti. Bićemo veoma radosni, ukoliko ovaj mal i trud bude od koristi za rasvetljavanje tako važnog i nedovoljno rasvetljenog pitan

ja u pastirskoj praksi. Pitanja koja prethode ispovesti deteta * Veruješ li u Boga? * Da li znaš i veruješ u to, da ispovest, koju obavlja sveštenik sluša i prima sam Gospod Isus Hristos, Koji je nevidljivo prisutan? * Da li iskreno žališ što si svojim lošim postupcima zgrešio pred Bogom, narušio Njegove svete zapovesti? * Da li si se pomirio sa svima, pre nego što si pošao na ispovest? Prva zapovest * Moliš li se ujutru i uveče, pre jela i posle jela, pre početka i po završetku svakog posla? * Veruješ li da Bog sve vidi i zna, ne samo tvoja dela, već i misli i tajne želje, vid i tebe i danju i noću, u kući i van kuće, jednom rečju, uvek? * Da li se ponašaš uvek u skladu sa svojom verom? * Veruješ li da je Bog stvorio sve ljude i da je On Tvorac sveta i svega što postoji , iako to mnogi ljudi poriču? * Voliš li Boga? * Ne stidiš li se da priznaš svoju veru pred drugima? Nisi li se odricao svoje vere iz straha da te drugi ne ismevaju? Druga zapovest * Voliš li mnogo i neumereno da jedeš. naročito čokolode, kolače i druge slatkiše? * Da li narušavaš svete postove i posne dane: sredu i petak? * Da li se se praviš važan, tj. gordiš svojim uspesima u učenju, bogatstvom tvojih roditelja? * Trudiš li se da u svemu budeš prvi među vršnjacima? Ne želiš li da tebe smatraju najpametnijim i najboljim? * Ne voliš li da komanduješ i budeš „glavni" među svojim drugovima? Treća zapovest * Da li izgovaraš Božije Ime uzalud, u praznim razgovorima i šalama? * Ropćeš li na životne teškoće svojih roditelja ili na vaše siromaštvo? * Zavidiš li deci iz bogatih porodica? * Zahvaljuješ li se Bogu za bolesti, neprijatnosti, neuspehe u životu? Četvrta zapovest * Lenjiš li se da nedeljom i praznikom ideš u crkvu? * Voliš li da posećuješ hram Božiji? * Da li si trčao po crkvi, da li si izlazio iz nje za vreme službe, da li si sebi dozvolio da u crkvi galamiš, smeješ se ili razgovaraš? * Voliš li da čitaš Sveto Jevanđelje, duhovne knjige? * Znaš li napamet molitve "Oče naš", "Bogorodice Djevo", "Vjeruju"? * Ne voliš li da provodiš vreme u besposlici? * Imaš li strast prema neumerenom gledanju televizije, videa i filmova u bioskopu, kao i prema igranju kompjuterskih igrica koje razaraju tvoju, još neutvrđenu, veru u Boga? * Težiš li dobrom učenju? * Moliš li se za to da ti Gospod pomogne u tvom učenju? * Učiš li uvek sa pažnjom i usrdnošću domaće zadatke? Peta zapovest * Poštuješ li svoje roditelje, da li ih vređaš grubim rečima i svojom neposlušnošću? * Uvažavaš li svoje nastavnike i učitelje? Nisi li ih možda vređao ili bio neposlušan prema njima? * Da li savesno ispunjavaš svoje obaveze u školi i u kući? * Uvažavaš li starije ljude? Nisi li im se možda podsmevao? Da se nisi možda rugao i ismevao osakaćene, bogalje, bolesne? * Trudiš li se da ispraviš svoje loše navike i negativne crte karaktera?

Šesta zapovest * Da nisi pričao ružne i nepristojne reči, psovke, „masne viceve"? * Da li si zadržavao u svome srcu zlobu ili mržnju? * Trudiš li se da utešiš druga koji je ogorčen ili ožalošćen? * Da nisi možda mučio životinje ili ih ubijao radi zabave? * Voliš li ljude kao što zapoveda sam Gospod? * Daješ li koliko možeš bednim, gladnim ljudima? Da li pomažeš svojim siromašnim drugovima iz škole? * Da li si uvredio rečima nekoga starijeg ili svog vršnjaka? * Da li si se tukao ili vređao slabiju decu od tebe? Sedma zapovest * Da li si dopustio sebi postupke o kojima je sramota i pričati bilo kome? * Da li te interesuju filmovi "samo za odrasle" - tzv. „erotski" filmovi? Da li si razgledao pornografske časopise i fotografije sa nepristojnim slikama nagih osoba? * Da nemaš drugove, koji bi te učili da igraš karte, pušiš ili piješ alkoholna pića ili probaš drogu? Da li si učestvovao u ovim gresima? Osma zapovest * Da li si krišom uzimao bez pitanja tuđe stvari? * Da li si prisvajao nađene stvari, neki izgubljeni dokument, umesto da svojim naj bližim saopštiš o svom pronalasku? * Da li si preturao po novčaniku roditelja? Da nisi uzimao od njih novac bez pitan ja? Deveta zapovest * Nemaš li naviku da lažeš? Ne obmanjuješ li roditelje, braću, sestre, drugove? * Da nisi pogazio obećanje koje si dao? * Nisi li koga osuđivao? Nisi li pričao o manama drugova? Deseta zapovest * Paziš li na čistotu svojih misli i želja? Trudiš li se da ne činiš grehe koje si ispovedio na prošloj ispovesti? * Da li si nekome zavideo? Da nisi bio nezadovoljan kada su pred tobom hvalili nekoga? Zaključna pitanja * Umeš li da ceniš vreme ili ga gubiš lenčareći, gledajući televiziju ili lutajući po dvorištu i ulici? Trudiš li se da svaki trenutak života upotrebiš za spasenje svoje duše? * Spremaš li se iskreno za pričešće Svetim Tajnama Hristovim? Veruješ li da sveštenik u Svetoj Čaši iznosi samo Telo i Krv Isusa Hrista, koje ti daje da okusiš iz Svete Kašičice (što je umom nepojmljivo, već samo verom u srcu)? * Da li se kaješ, tj. imaš istinsku skrušenost, tražeći od Boga oproštaj za svoje grehe? Porodične obaveze Po učenju Svetog Teofana Zatvornika Supružnici su pozvani da budu roditelji. Deca su jedan od ciljeva braka i ujedno nepresušni izvor porodičnih radosti. Zato supružnici treba da iščekuju decu, kao veli-i Božiji dar, i da se mole za ovaj blagoslov. Supružnici bez dece su zaista uskraćeni za mnogo toga, iako to ponekad biva po nedokučivom Božijem Promislu. Moleći se, oni treba i sebe da pripreme da budu dobri roditelji dobre dece; treba da čuva ju supružansku celomudrenost, tj. trezveno uzdržanje od sladostrašća; da čuvaju zdravlje, jer i njega ostavljamo u nasledstvo deci: kakva je radost imati bolesn o dete? Treba da čuvaju blagočestivost, jer bez obzira na to kako duše dolaze na ovaj svet, one su u direktnoj zavisnosti od roditeljskog srca i ponekad se karakter roditel ja veoma odražava na karakter dece. Kada nam Bog podari ljubljeno čedo treba ga vaspitati, zato je potrebno biti obezbeđen, treba se na vreme pobrinuti za njegovu budućnost, ne samo za prošlost. Kada vam Bog daruje čedo, radujte se i blagodarite, jer se rodi čovek na svet. Prvi Božiji blagoslov se ispunio i na vama: primite dete kao iz ruke Božije. Zato i

treba da požurite da ga osveštavate Svetim Tajnama Hristovim, jer ćete ga na taj način posvetiti na služenje istinitom Bogu, Kome i sami vi i sve vaše pripada. U detetu je spoj duhovno-telesnih snaga, koje se mogu usmeriti na različite načine; stavite na dete pečat Duha Božijeg, kao začetak i seme večnoga života. Satana sa svih strana napada sa svojim zlom: ogradite dete Božanskom ogradom, koja je neprobojna za sile tame. Čuvajte zatim dete koje je osvećeno Svetim Tajnama Krštenja i Sv. Pričešća kao svetinju: ne vređajte Duha blagodati i Anđela Čuvara, koji bdi nad kolevkom detetovom, svojim neverovanjem, neuzdržanjem, razdražljivošću. Otpočinje vaspitanje - glavni zadatak roditelja, koji traži mnogo truda, ali i daje obilne plodove, koji su nepresušno blago i porodice, i Crkve i društva. Ovde i treba pokazati istinsku ljubav. Može se reći da vi i niste roditelji: dete se rodilo na nepoznat za vas način. Vaš zadatak je da ga vaspitate. U ovom podvigu treba na sve obraćati pažnju. I na to - da je pred vama samo dete. I na to - šta ono treba da postane. Treba vaspitati i njegovo telo, trudeći se da bude snažno, i živahno i lagano . Ne može se sve prepuštati prirodi; moramo i mi nešto preduzimati, planski, sa određenim cil jem, koristeći iskustvo drugih i zdrave pedagoške mere. No, još više se moramo truditi o vaspitanju duha. Onaj ko ima pravilno duhovno vaspitanje spašće se i ako nema snažno telo. A onaj ko je prepušten sam sebi stradaće i bez snažnog tela. U tom smislu treba uticati na um, narav, pobožnost. Umne sposobnosti kod deteta, ako možeš razvijaj sam, a ako ne možeš - upiši dete u školu ili mu uzmi učitelja. Najvažnije pri tome je imati trezven o rasuđivanje, što se može i bez velikih škola, nego li biti učen. Dužnost je svakog roditelja da dete nauči Simvolu vere, zapovestima Božijim, molitvi, tj. da mu omogući da se upozna sa hrišćanskom verom. Na narav ništa toliko ne utiče, kao sopstveni dobar primer i udaljavanje od loših primera drugih: nevino srce će pod uti cajem blagodati ojačati, i njegovo dobro raspoloženje će se pretvoriti u narav. Tim potrebni je je i sam biti blagočestiv, kako bi se i dete učvrstilo u blagočestivosti. Jer dete oseća nevi dljivo. Dobro je da svi u kući dejstvom Božije blagodati čine blagočestiva dela. Neka dete učestvuje u jutarnjoj i večernjoj molitvi; neka dete odlazi u crkvu što češće, neka se što češće pričešćuje po vašoj veri, neka uvek sluša vaše blagočestive razgovore. Pri tome nema potrebe obraćati se direktno njemu: ono će samo slušati i shvatati ono što je potrebno. Roditelji treba sa svoje strane sve da upotrebe da dete koje je svesno svega bud e najsvesnije činjenice da je ono Hrišćanin. Međutim, opet je najvažniji duh pobožnosti, koji prodire i dotiče se detetove duše. Nema ničeg vrednijeg od vere, molitve, straha Božijeg . Prvo se trudite da njih usadite. Dete koje je naučilo da čita treba sačuvati od razvratnih knjiga. Žeđ za čitanjem ne zna za pravi izbor. Dete će vremenom samo pokazati za šta ima smisla. Zato treba postaviti temelje njegovom sigurnom delovanju bez straha i kolebanja na izabrano m životnom poprištu, pripremiti ga za životni poziv, kako bi ga uspešno obavljalo, srodilo se i dušom i telom sa njim i moglo da se snalazi u njemu. Ako za to treba povećati star anje, povećaj ga; ako je potrebno dodati još predmeta za učenje, dodaj. Ne može se sve prepustiti delovanju okolnosti. Istina, Gospod brine o svemu, ali On nam omogućava da poznamo Njegovu volju preko naših sposobnosti, sklonosti i karaktera. Naša obaveza je da ovo uzmemo u obzir i da se prema tome upravljamo. Dete se mora navikavati da pristojno govori, da se pristojno oblači, da ima pristojno držanje i ponašanje pred drugima. U mladim godinama je to lakše, jer

dete je sklono oponašanju, pogotovo vidljivih postupaka, i utvrđene navike na taj način mogu ostati takve za ceo život. Pristojnost je naizgled beznačajna stvar, međutim ona zadaje mnogo problema i briga onome ko nije navikao na nju. Treba sprečiti da dete ne dođe u ovu situaciju. Međutim, o ovome treba govoriti kao usput, ne pridavati previše pažnje ili čak ne spominjati naročito, već ukazivati jednostavno, kao kada smo ga učili da hoda. Ukoliko se pristojnost previše hvali, njoj se pridaje i previše značaja u odnosu na druge važnije stvari, koje se potiskuju u drugi plan. Ni t o ne valja. Ovde se misli na pristojno ponašanje sa skromnošću, uvažavanjem, a ne na moderno ponašanje sa snobovskom "pristojnošću" i „bontonom". Jako je dobro učiti dete raznim umetnostima, i to: pevanju, crtanju, muzici i slično; kao i muškim i ženskim zanatima. Oni omogućavaju prijatan duhovni odmor i dobro raspoloženje. Međutim, ne sme se zaboraviti na glavno, a to je priprema duše za večnost. To treba da daje osnovne smernice umetnosti ili njenom unutrašnjem sadržaju. Između ostalog, treba pamtiti da u vaspitanju nije važan samo materijal, koliko snaga, ili sposobost i znanje da se dođe do njega. Ono što bi trebalo da se postigne u vaspitanju u tom pogledu je: trudoljubivost, ili težnja p rema radu i mržnja prema neradu, ljubav prema redu, odnosno tačnost ili da se sve radi na vreme i tamo gde treba, ne preuranjeno i bez zakašnjenja, savesna istrajnost, ili raspoloženje da se ispuni sve po savesti ne žaleći i ne štedeći snage. Ovakvo treba da je najsrećnije raspoloženje, koje obezbeđuje za sav život i spoljašnju sreću i unutrašnju blagočestivost. Ipak, ne treba zaboraviti da ovakva raspoloženja čine samo spoljašnju dobrotu, dok se unutrašnja lepota ogleda u hrišćanskoj pobožnosti. Najzad, vaspitano dete treba udomiti: za ćerku naći pristojnog muža, za sina obezbediti posao ili mu omogućiti da se bavi onim za šta se pripremao. Osnovno je da oni posle mogu sami da bezbedno žive i da uspešno rade. Pri izboru druge polovine treba uzeti u obzir raspoloženje, ali ne i inate, do kojih dolazi zbog sablažnjavanja i zaslepljenosti spoljašnjošću, a treba činiti ono što razum govori da je trajno i korisno. Loše čine roditelji kada decu ostavljaju da sama biraju prema naklonostima srca u vezi sa ovim važnim pitanjem. Uostalom, i kada su deca udomljena ne smemo ih zaboraviti, već stalno nadgledati, ukazivati, rukovodit i, urazumljivati. Obaveze roditelja prestaju jedino sa smrću. Danas se na ovaj problem drugačije gleda. Međutim, nisu svi noviteti koji se danas uvode ispravni. Ono što treba da nas rukovodi u vaspitanju dece je - ljubav. Ona može sve da predvidi i ima za sve način. Ali ova ljubav mora da bude istinita, trezvena, rukovođena razumom, a ne pristrasna i snishodljiva. Ova poslednja previše žali, opravdava i snishodi. Treba da postoji blagorazumna snishodljivost; no ukoliko se ona graniči sa povlađivanjem, treba strogo gledati na nju. Bolje je biti strožiji, nego snishodljiviji, jer će ona iz da na u dan sve više i više ostavljati neiskorenjenog zla i doprinositi da se opasnost povećava, a ova iskorenjuje nadu zauvek, ili u krajnjem slučaju, za neko duže vreme. Evo zašto je ponekad neophodno uzeti nepoznatog vaspitača. Tamo gde se ljubav uklanja od istine, tamo ona često ili skoro uvek kroz pristrasnost prerasta u nepravednost prema deci - jedno dete vole, a drugo ne, ili otac voli jedno, a ma jka drugo. Ova nejednakost, i kod deteta koje je voljeno, i kod deteta koje to nije, dovodi do neuvažavanja roditelja, dok među decom od najranijeg uzrasta stvara izvesnu netrpeljivost koja kasnije može prerasti u smrtno neprijateljstvo. Da li je to vaspitanje? Ne treba, najzad zaboravljati ni najefikasnije sredstvo ispravljanja koje doprinosi smirenju, a to je - umerena telesna kazna. Duša se ispravlja preko tela. Postoji zlo koje se ne može izagnati iz duše dok ne strada telo. Otuda su telesne kazne, pogotovo manje, veoma korisne. Ko voli svoga sina, neka ga češće kažnjava, govori premudri Sirah (30,1). Naravno, podrazumeva se da se ovom sredstvu pribegava samo u slučaju

krajnje potrebe. Kraj i Bogu slava!