Pravo Evropske Unije o zastiti zivotne sredine

UNIVERZITET U NIŠU FAKULTET ZAŠTITE NA RADU OSNOVNE AKADEMSKE STUDIJE

Predmet: Pravni osnovi zaštite Seminarski rad: PRAVO EVROPSKE UNIJE O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE

Mentor:

Student:

Niš, 2015

SADRŽAJ

UVOD...............................................................................................................................................1 1. Procesna prava u funkciji zaštite životne sredine društvene zajednice........................................2 1.1. Pravni status i tretman životne sredine..........................................................................3 1.2. Svrha primene procesnih prava u zaštiti životne sredine...............................................3 2. Međunarodnopravni status prava na zdravu životnu sredinu.......................................................4 2.1. Ekološka prava u okviru pravnih dokumenata o ljudskim pravima..............................4 2.2. Istorijat razvoja prava životne sredine u okviru Evropske Unije..................................4 2.3. Povezivanje prava životne sredina i ljudskih prava u okvirima Arhuske konvencije...5 3. POLITIKA ŽIVOTNE SREDINE I UNUTRAŠNJE TRŽIŠTE EU...........................................6 4. NOVA DIREKTIVA EVROPSKE UNIJE..................................................................................8 4.1. Položaj i razvoj prava zaštite životne sredine u Evropskoj uniji...................................8 4.2. Pravo zaštite životne sredine Evropske unije pre donošenja nove direktive.................9 4.3. Sadržina nove Direktive..............................................................................................10 4.4. Polje primene – ekološka šteta....................................................................................10 4.5. Finansijsko pokriće i osiguranje od štete.....................................................................11 4.6. Uticaj na industriju......................................................................................................13 ZAKLJUČAK.................................................................................................................................14 LITERATURA...............................................................................................................................15

UVOD

Međunarodni i nacionalni pozitivno-pravni poreci sve intenzivnije prihvataju sasvim nov koncept zaštite prava na životnu sredinu. Reč je o formulisanju i ostvarenju ovog prava kao skupa procesnih prava, čime se ono usko povezuje sa korpusom osnovnih ljudskih prava, ili je čak, po nekim teoretičarima, ustanovljeno I zaštićeno kao jedno od ljudskih prava treće generacije. Ovakav trend regulisanja osnovnih prava u sklopu prava na zdravu životnu sredinu prihvaćen je i kroz pravne okvire uobličen u modernim državama Evropske unije, dok je u domaćem zakonodavstvu još uvek nedovoljno promovisan I zastupljen. Imajući u vidu činjenicu da je harmonizacija nacionalnog pravnog okvira u oblasti životne sredine sa regulativom Evropske unije I standardima Aarhuske konvencije uvršćena u listi “acquis communautaire”, dovoljno je jak razlog da nas podstakne u razmišljanjima koja slede. Acquis Communautaire (skraćeno "acquis" označava komunitarno pravo, ali označava i pravne tekovine EU) skup je prava i obaveza zemalja članica EU. Nije reč samo o pravu u užem smislu, s obzirom da obuhvata: sadržaj, načela i političke ciljeve osnivačkih ugovora, zakonodavstvo usvojeno primenom osnivačkih ugovora i presude Suda Evropske zajednice, deklaracije i rezolucije koje je usvojila EU, mere koje se odnose na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, mere koje se odnose na pravosuđe i unutrašnje poslove, na međunarodne ugovore koje je sklopila EU, kao i na ugovore između zemalja članica na području delovanja EU. Svaka država koja teži članstvu EU mora prihvatiti odluke iz osnivačkih ugovora i uskladiti svoje zakone.

3

1. Procesna prava u funkciji zaštite životne sredine društvene zajednice

Ubrzan razvoj tehnika i tehnologija suočava nas sa sve većim izazovima u pogedu racionalne i održive upotrebe prirodnih resursa. Globalizacija ljudskih delatnosti i rada vodi nas kroz eruko-evolucije ekološkog, društvenog i ekonomskog sektora, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou. Usled toga, svaki pojedinačni poduhvat ili radnja poduzeta i na najnižem, lokalnom nivou, može proizvesti efekte i posledice širih regionalnih ili globalnih razmera. Donosioci odluka na svim nivoima i najšira javnost iz dana u dan sve ozbiljnije shvataju da se svaki uticaj čoveka na životnu sredinu automatski odražava i na njen kvantitet, kao i na kvalitet. Jedan od aspekta uzročno-posledične veze između čoveka i njegovog društvenog okruženja sa životnom sredinom, u velikoj meri je prisutan u konceptu procesnopravnog karaktera prava na životnu sredinu. Pravni režim ovog tipa predstavlja mehanizam kojim čovek, u kontekstu šireg javnog interesa i dobrobiti, teži da zaštiti i poboljša načine upotrebe prirodnih resursa. Sistem kvalitetnog pružanja ekoloških informacija, mogućnost učešća građana u donošenju ekoloških odluka i prilika da građani svoja prava u vezi sa pitanjima iz oblasti životne sredine štite pred sudovima, moraju biti sastavni element organizacije i rada državnih i društvenih institucija.

4

1.1. Pravni status i tretman životne sredine

Životna sredina se tretira kao zajednička svojina, koja se na najbolji način tretra (njome upravlja) kroz izvestan vid tzv. menadžmenta, odnosno saradnje između državne vlasti i najšire javnosti. Suština je u institucionalizovanom rešavanju ekoloških problema, uzimanjem u obzir i usklađivanjem privatnih i zajedničkih interesa i prava. U sistemu „komenadžmenta“, građani imaju mogućnost da se informišu i steknu uvid u pitanja od sopstvenog interesa, čime dobijaju prostor za preuzimnje značajne uloge u tretiranju širokog spektra društvenih problema. A to je tretman od kog društvo na najbolji način profitira, jer su upravo građani ti koji najbolje poznaju probleme i potrebe svog najbližeg životnog okruženja i samim tim najpozvaniji da predlože efikasna, prihvatljiva i dugoročna rešenja.

1.2. Svrha primene procesnih prava u zaštiti životne sredine

Nakon iznetih stavova u prilici smo da zaključimo da su procesna prava u vezi sa zaštitom životne sredine ustanovljena u nameri da se ljudima obezbede osnovni uslovi za život, rad i razvoj, odnosno da mu se u što većem obimu pruži prilika da učestvuje u realizaciji širokog spektra ekoloških aktivnosti. Svakako, veoma smo svesni činjenice da uslovi u kojima se odvija savremeni život u modernim društvima i državama (pre svega, imajući u vidu njihovu složenost, rasprostranjenost, brojnost...), ne može da pruži priliku svakom pojedincu da uvek direktno učestvuje u ekološkim aktivnostima, već se njihov angažman u velikom broju pitanja organizuje u vidu tzv decentralizovane kontrole rada organa koji sprovode politiku zaštite životne sredine i organa koji donose zakone i druge pravne propise u ovoj oblasti. Sa druge strane, decentralizovanu kontrolu u pogledu delatnosti i rada industrijskog i biznis sektorakao „zagađivača“ zajednički sprovode građani kao „potrošači“ u društvu i državna uprava.

5

2. Međunarodnopravni status prava na zdravu životnu sredinu 2.1. Ekološka prava u okviru pravnih dokumenata o ljudskim pravima

Izuzev dva regionalna instrumenta za zaštitu ljudskih prava ne postoje izričiti iskazi o pravima životne sredine na međunarodnom nivou. Konvencija o pravima deteta, koja povezuje zagađenje životne sredine sa rizicima po zdravlje, najbliže je povezana sa pravom na zdravu životnu sredinu! Na ovom mestu dužni smo takođe da pomenemo i Štokholmsku dekleraciju , kao prvi međunarodni dokument u kom je pravo na životnu sredinu bilo izričito pomento kao ljudsko pravo i kao preduslov za uživanje drugih ljudskih prava. Unapred pomenutoj Deklaraciji naglašeno je da ”ljudsko biće ima pravo na slobodu, ravnopravnost i adekvatne uslove životne sredine, u nekoj životnoj sredini čiji kvalitet omogućava život u dostojanstvu i blagostanju, i svečanu obavezu da zaštiti i unapredi tu životnu sredinu za generacije koje žive sada kao i za buduće generacije”. Za razliku od Štokholmske deklaracije, Deklaracija iz Rio de Ženeira je korak u natrag u odnosu na formiranje ovog prava kao legalnog ljudskog prava, jer ne koristi termin ”legalno” i nije posvećena problemima odnosa između međunarodnog prava i zaštite životne sredine sa zakonske tačke gledanja ali, bez obzira na sve, ona vrlo čvrsto podržava ideju održivog razvoja –“ ljudska bića su u centru brige za održivi razvoj. Njima je dato pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa prirodom”. Međutim, kao što je prethodno rečeno, postoje i neki drugi međunarodni dokumenti koji veliku pažnju posvećuju temi prava I životne sredine (Afrička povelja, na primer, u članu 24 kaže: “svi ljudi imaju pravo na univerzalno zadovoljavajuću životnu sredinu koja promoviše njihov razvoj”).

2.2. Istorijat razvoja prava životne sredine u okviru Evropske Unije

Mada Rimski ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEC Ugovor) iz 1957. g. ne sadrži propise koji se odnose na ljudska prava ili životnu sredinu, to nije bila prepreka za budući razvoj Evropske Unije i institucija EU u oblasti prava životne sredine. Principi politike EU u oblasti životne sredine primarno su bili formulisani sedamdesetih godina prošlog veka, i sve do 6

sredine osamdesetih, odnosno do usvajanja Pojedinačnog Evropskog Akta (SEA). Danas, član 174-176 EU Ugovora naglašava značaj principa održivog razvoja. Kao što je prethodno rečeno, problemi vezani za definiciju prava životne sredine, kao suštinskog prava, ne mogu da budu lako savladani niti rešeni. Zbog toga u okvirima ekološke regulative Evropske Unije ovo pravo nije tretirano kao suštinsko pravo, ali se radi na njegovom razvoju kao procesnog i participativnog prava – kroz pravo na učešće i pravo na zakonsko obeštećenje. Dakle, vidimo da je pravo životne sredine EU razvijano u duhu demokratije, jer je posebna pažnja usmerena na status čoveka kao individue i njegovog prava da učestvuje u donošenju najvažnijih odluka. Mnogi međunarodni dokumenti, uključujući I samu Rio deklaraciju, pravo životne sredine regulišu kao skup procesnih prava, čija suština se svodi na premise da će se na pitanja I probleme životne sredine najbolje odgovoriti ukoliko se u njihovo rešavanje uključe svi zainteresovani građani na relevantnom nivou. Na nacionalnom nivou, svaki pojedinac će imati odgovarajući pristup informaciji koja se tiče životne sredine a koja je u posedu javne vlast…i prilika da učestvuje u procesu donošenja odluka…Efikasan pristup sudskim i administrativnim postupcima biće obezbeđen, uključujući obeštećenje i pravni lek. Evropska Unija smatra životnu sredinu kao problem, koji nije vezan za nacionalne granice, već je tretiran kao regionalni problem – pravo zaštita životne sredine je integralni deo politike EU, čije smernice su određene akcionim programima za životnu sredinu (do sada je usvojeno 613). Pored prilagođenih smernica i drugih zakonskih instrumenata na nivou Unije, posebnu ulogu igraju i Evropski sud pravde i Evropski sud za ljudska prava.

2.3. Povezivanje prava životne sredina i ljudskih prava u okvirima Arhuske konvencije

Ne tako davno, stupila je na snagu još jedna međunarodna konvencija čije smernice u najvećem inspirišu predmet mog rada. Reč je o Arhuskoj konvenciji, tj. Konvenciji o pristupu informacijama, učešću javnosti u donošenju odluka i pristupu pravosuđu u vezi sa žaštitom životne sredine. Konvencija je usvojena 25. juna 1998. godine, kada ju je potpisalo 35 zemalja i Evropska Unija. Konvencija pod svojim okriljem, sa jedne strane okuplja zemlje zapadne Evrope, u kojima je slobodan pristup informacijama već odavno uspostavljen, i zemlje istočne Evrope, sa 7

druge strane, u kojima je pristup informacijama o životnoj sredini uglavnom ograničen (zbog nedostataka u organizaciji i funkcionisanju institucija koje se bave zaštitom životne sredine). Arhuska Konvencija, kao fundamentalno pitanje reguliše pravo čoveka na adekvatnu životnu sredinu, tj. pravo čoveka da živi u sredini koja garantuje zdravlje i dobro bitisanje. Istovremeno, konvencija promoviše i obavezu da se životna sredina štiti i njeno stanje poboljšava u interesu kako generacija koje žive sada, tako i svih budućih generacija. Najširoj javnosti se mora obezbediti pravo na pristup informaciji, pravo na učešće u donošenju odluka, pravo za zaštitu pred ovlašćenim državnim organima i iznad i posle svega, pred upravnim i pravosudnim organima. Na ovaj način kreirana su nova prava čoveka vezana za životnu sredinu iako, sama po sebi, ova prava i nisu nova. Preciznije, ovo su univerzalna ljudska prava (pravo na informaciju, pravo na donošenje odluka, pravo na pravnu zaštitu) koja imaju dugu tradiciju postojanja u mnogim važnim međunarodnim dokumentima u oblasti ljudskih prava. Novost je da su takva prava sada čvrsto povezana sa životnom sredinom.

3. POLITIKA ŽIVOTNE SREDINE I UNUTRAŠNJE TRŽIŠTE EU

Unutrašnje tržište EU je definisan kao prostor bez unutrašnjih formalnih i fizičkih granica u kojem se jemči pravo na slobodno kretanje radne snage, robe, usluga i kapitala. Ono se temelji na načelu slobodne konkurencije koje se odvija u skladu sa pravilima takmičenja koja jednako važe za sve konkurentne na prostoru jedinstvenog tržišta (eng. level playing field). Propisi EU koji normiraju standarde kvaliteta životne sredine i njima komplementarne «ekološke» standarde za proizvode, procese industrijske proizvodnje i poslovanja jesu pravila unutrašnjeg tržišta. Zapravo „ekološki“ propisi Unije su nivo ispod kojeg se slobodna tržišna utakmica ne može odvijati. Stoga, politika životne sredine EU neodvojiva je od njene ekonomske politike, politika unutrašnjeg tržišta i zajedničke trgovinske politike, konkurentnosti, energetske sigurnosti itd. Propisi EU koji sprovode politiku životne sredine Unije su u užem smislu instrument sprovođenja politke životne sredine utvrđene na nivou EU. U širem smislu, zajednička pravila 8

EU su sredstvo uklanjanja razlika između nacionalnih propisa, odnosno ujednačavanja pravnog režima slobode kretanja robe, kapitala i usluga, na unutrašnjem tržištu, sa aspekta zaštite životne sredine. Istovremeno, ona određuju tehničke zahteve pod kojima se roba može staviti i uvoziti na jedinstveno tržište, odnosno uslove po kojima se mogu ostvarivati «greenfield» i «brownfield» ulaganja u EU. Propisi EU utvrđuju standarde kvaliteta životne sredine, zahteve koji se odnose na proizvodne procese (uključujući i domen pružanja usluga), standarde koji se odnose na proizvode i zahteve koji se odnosi na planiranje i projektovanje. Standardi kvaliteta životne sredine definišu kriterijume stanja životne sredine ili jednog njenog dela (voda, vazduh, zemljište) posmatrano prema određenom (fizičkom, hemijskom, ekološkom) parametru, koji treba dostići, održati i/ili unaprediti regulatornim ili drugim merama (Okvirna direktiva za vode, CAFE Direktiva, Direktiva o buci itd). Zahtevi koji se odnose na industrijske procese predstavljaju različite zahteve ili uslove vezane, neposredno ili posredno, za vršenje određenih proizvodnih aktivnosti, odnosno način njihovog obavljanja. Drugim rečima, govorimo o performansama u životnoj sredini koje te aktivnosti moraju zadovoljiti i tehnike koje moraju biti primenjene posmatrano u odnosu na (gore pomenute) standarde kvaliteta životne sredine, standarde emisija, zahteve energetske efikasnosti, odgovornog upravljanja prirodnim resursima i industrijske bezbednosti. Primeri takvog pristupa su Direktiva o industrijskim emisijama, Direktiva o deponijama, Direktiva o komunalnim otpadnim vodama, itd. koje se zasnivaju na standardu najboljih dostupnih tehnika (eng. best available technique). Standardi koji se odnose na proizvode definišu minimalne ekološke performanse koje određeni proizvod i/ili pakovanje treba da ispuni pre zakonitog stavljanja na tržište. U pitanju su različiti zahtevi EU direktiva koji se odnose na eliminisanje rizičnog sastava, štetnih emisija ili buke, svojstva ili podobnost materijala za ponovnu upotrebu, reciklažu ili bezbedno odlaganje, energetsku efikasnost, itd. U skladu sa načelom prevencije, održivog razvoja i načelom učešća javnosti u donošenju odluka koje mogu značajno uticati na životnu sredinu direktive EU ustanovljavaju procedure odlučivanja u domenu strateškog planiranja i projektovanja. Ti propisi imaju za cilj da omoguće nadležnim organima da svoje razvojne odluke donose u skladu sa posebnom procedurom, uz prethodnu analizu svih aspekata uticaja planova, programa i projekata na životnu sredinu, razmatranje najpovoljnijih alternativa (uključujući i odustajanje) uz uzimanje u obzir svih najbolje dostupnih informacija.

9

Istovremeno ti propisi su jemstvo prava javnosti da u odlučivanju učestvuje i da zakonitost takvih odluka preispituju pred sudom (SEA direktiva i EIA direktiva).

4. NOVA DIREKTIVA EVROPSKE UNIJE O ODGOVORNOSTI U OBLASTI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

4.1. Položaj i razvoj prava zaštite životne sredine u Evropskoj uniji

Izuzimajući izvestan broj ad hoc mera, o smislenom planu zaštite životne sredine može se govoriti tek od 1973 kada je usvojen akcioni program zaštite životne sredine na nivou tadašnje Evropske Ekonomske Zajednice. Od tog trenutka do danas, pravo zaštite životne sredine prešlo je dalek put transformacije od niza “privremenih mera” do sveobuhvatnog integrisanog sistema upravljanja životnom sredinom na više nivoa. Dalje u ovom poglavlju bavićemo se političkim razmatranjima koja su uticala na obim, razvoj i primenu evropskog ekološkog prava. Ukratko, karakteristike evropske regulative usvojene u periodu od 1973 do danas bile su opredeljenost na kratak rok i netransparentnost pregovora uz kompromise industriji i ministarstvima ekonomije zemalja članica. Ocena celokupnog sistema otkrivala je praznine na polju primene - usled nedovoljnog interesa i angažovanja sa strane zemalja članica, kao i na polju integracije - usled neuspeha da se pitanje zašite životne sredine uvede u proces odlučivanja kako na evropskom tako i na nacionalnom nivou.

10

4.2. Pravo zaštite životne sredine Evropske unije pre donošenja nove direktive

Razvoj prava zaštite životne sredine je, od samog početka evropske integracije, trpeo uticaje dve glavne struje unutar same zajednice – “maksimalista”, koji su se zauzimali za blisku saradnju zemalja članica i dalekosežniju nadležnost evropskih organa, a pogotovo u oblasti strane politike i monetarne saradnje, i “minimalista”, koji su se zalagali za očuvanje nacionalne autonomije zemalja članica uz evropsku integraciju ograničenu na površne oblike političke saradnje. U početku, inicijative za razvoj ekološkog prava redovno su dolazile od zemalja poput Nemačke i Holandije koje su se trudile da nametnu svoje standarde zaštite životne sredine, strepeći za kompetitivnost svojih preduzeća u odnosu na preduzeća iz zemalja bez razvijenih ekoloških normi što je doprinosilo da njihova preduzeća nemaju dodatne troškove koje iziskuje usaglašavanje i odražavanje proizvodnje u skladu sa ekološkim standardima.8 Prisutni antagonizam interesa uticao je da se, u periodu od 1973. do 1998, evropska politika zaštite životne sredine razvija vrlo sporo uz obaveznu jednoglasnost Saveta ministara, ograničenu ulogu Evropskog parlamenta, zanemarljiv uticaj udruženja za zaštitu životne sredine i regulativnu delatnost Komisije ograničenu na usko stručna pitanja. Komisija se svesno bavila isključivo tehničkim pitanjima poput uspostavljanja standarda zarad izbegavanja političkih sukoba koja bi ulaženje u fundamentalna pitanja politike zaštite životne sredine u tom momentu svakako izazvalo. Tek sa Jedinstvenim evropskim aktom od 1987. i Ugovorom iz Mastrihta 1993, zaštita životne sredine dobija pravnu osnovu u osnovnim aktima Evropske unije. Ovim dokumentima zaštita životne sredine integrisana je u opštu politiku Evropske unije, a princip “zagađivač plaća” i princip prevencije i održivog razvoja uzdignuti na nivo glavnih ciljeva Evropske unije. Usvajanje standarda i donošenje odluka olakšano je kvalifikovanom većinom glasova u Savetu ministara, dok je uvođenje procedura saradnje i saodlučivanja oslobodilo prostor za proaktivniju ulogu Evropskog parlamenta. Skorije regulatorne tendencije Evropske komisije govore u prilog “kriminalizacije” prava životne sredine. Tradicionalno, zaštita životne sredine kroz krivično pravo obezbeđivana je bićima krivičnih dela protiv života, zdravlja ili imovine, čime je zasnivanje odgovornosti moguće samo kada su i počinilac i žrtva poznati i uzročna radnja između 11

aktivnosti i štete utvrdiva. Moderniji pristup regulisanja zaštite životne sredine je uvođenje novih oblika krivičnih dela, tzv. Prestupa protiv životne sredine (environmental offences) kojima se prirodni resursi štite bez dokazivanja da određena osoba trpi nastalu ili izvesnu štetu. Po izvršenoj uporednoj studiji prava zemalja članica, Komisija je donela Okvirnu odluku (Framework Decision) u cilju izjednačavanja oblika i sankcija za dela teške povrede evropskog ekološkog prava.

4.3. Sadržina nove Direktive

Svrha Direktive je da “uspostavi osnove odgovornosti za ekološku štetu po prinicipu “zagađivač plaća”, kao i da utiče na sprečavanje ekološke štete i reguliše otklanjanje njenih posledica. Drugim rečima, osnovni princip na kome Direktiva počiva je uspostavljanje finansijske odgovornosti operatera čijim delovanjem nastane ekološka šteta ili opasnost od takve štete, čime se operateri podstiču da usvoje mere i razviju procedure kojima se smanjuje rizik nastanka ekološke štete a samim tim i njihova sopstvena odgovornost i finansijska izloženost. Ostvarenje ovih ciljeva u Direktivi zasnovano je na principu “zagađivač plaća” obuhvaćenog u Članu 174 stav 2 Ugovora Evropske Zajednice (EC Treaty). Napomene radi, isti član uspostavlja i druge osnovne principe Evropskog prava životne sredine: princip obezbeđenja, zaštite od štete i otklanjanja štetnih posledica na izvoru njihovog nastanka). Princip “zagađivač plaća” je po prvi put uveden u okvire evropskog prava životne sredine u Akcionom programu za životnu sredinu (Environment Action Programme) 1973-1976, da bi kasnije bio potvrđen 3 marta 1975. na koju se evropski sudovi i dalje pozivaju u slučajevima koji se tiču životne sredine.

4.4. Polje primene – ekološka šteta

S obzirom da Direktiva uvodi odgovornost za naknadu ekološke štete, prvo ćemo razmotriti definiciju ekološku štetu, a zatim vrste štete na koje se Direktiva ne odnosi. Definicija 12

ekološke štete uključuje štetu nad zaštićenim vrstama i staništem, zagađenje zemlje i vode. Šteta nad zaštićenim vrstama i staništem nastaje u slučaju značajnijih štetnih uticaja na uspostavljanje i održavanje pozitivnog stanja zaštićenih staništa i vrsta. Ova šteta, drugim rečima šteta nad ekološkim sistemom, odnosi se samo na štetu nad ekološkim sistemom već zaštićenim Evropskim ili nacionalnim pravom. Takva uslovljenost proizvodi da je ovom vrstom štete pokriveno samo 15% teritorije Evropske unije! Kontaminacija vode nastaje usled značajnih negativnih uticaja na ekološki, hemijski i/ili kvantitativni status ili ekološki potencijal vode. Kontaminacija zemljišta predstavlja bilo kakvo zagađenje sposobno da stvori značajan rizik za negativne posledice po čovekovo zdravlje. Direktiva se namerno ne bavi građanskom odgovornosti za štetu, koja je na evropskom nivou regulisana Konvencijom Saveta Evrope o građanskoj odgovornosti za štetu prouzrokovanu obavljanjem delatnosti opasne po životnu sredinu donetom 1993. godine u Luganu. Pomenuta konvencija, takođe zasnovana na principu “zagađivač plaća”, širokom definicijom odgovornosti olakšava teret dokazivanja titularima prava na naknadu štete. Konvencija je primenljiva na sva fizička i pravna lica koja imaju pod svojom uticajem/kontrolom obavljanje odre- đene opasne delatnosti. To znači da se lica sa odštetnim zahtevom za štetu pretrpljenu nad imovinom ili životom ili zdravljem izazvanom ekološkom štetom ili neposrednom opasnosti od ekološke štete, ne mogu se pozvati na Direktivu. Prava takvih lica regulisana su nacionalnim pravom, odnosno gore pomenutom konvencijom u slučaju kada je ista ratifikovana i integrisana u nacionalno pravo. Naknada nuklearne štete ostaje regulisana Pariskom Konvencijom o građanskoj odgovornosti iz 1960. i Bečkom Konvencijom iz 1963. Pomenute konvencija primenjuju se na smrt, telesnu povredu i štetu nad imovinom osim štete na instalacijama ili mestu nezgode. Obe konvencije ostavljaju nacionalnim pravima određivanje maksimalnog iznosa nadoknade uz preporuku da se odgovarajuće pokriće od osiguranja uzme u obzir prilikom ocene rizika vezanih za određenu aktivnost. Konačno, Direktiva se ne bavi ni zagađenjem obale i priobalnog pojasa naftom, prevozom opasnih materija morem, kopnom, železnicom i kopnenim vodama Vrste odgovornosti - Direktiva usvaja princip stroge odgovornosti za operatere delatnosti koje su opasne po životnu sredinu. Lista delatnost za koje važi pretpostavka štetnosti po životnu sredinu preuzete su iz nizu direktiva i odredaba i nabrojane u Aneksu 1 Direktive. Za sve ostale aktivnosti van Aneksa 1, Direktiva predviđa odgovornost po principu krivice. Dok stroga 13

odgovornost pokriva svu vrstu ekološke štete, odgovornost po principu krivice odnosi se samo na štetu nad ekološkim sistemom. Kako je već napomenuto, određene vrste ekološke štete koje su već pokrivene međunarodnim konvencijama o građanskoj odgovornosti izuzete su iz Direktive, npr. izlivanje nafte ili nuklearne nesreće.

4.5. Finansijsko pokriće i osiguranje od štete

Komisija je donela Direktivu pod pretpostavkom da se preduzeće u okviru Evropske unije može osigurati od odgovornosti za otklanjanje ekološke štete. Ova pretpostavka je delimično tačna. Naime, trenutno je moguće osigurati samo štetu nastalu usled više sile (“accidental pollution”), koja je inače Direktivom izuzeta od odgovornosti te stoga ovaj vid osiguranja ostaje bespredmetan. S ozbirom na razvoj pitanja odgovornosti za ekološku štetu ostaje da se vidi da li će i na koji način osiguravajuća društva pristupiti osiguranju ekološke štete razvija-njem novih vrsta polisa alternativnih klasičnom osiguranju od odgovornosti koje samo delimično dotiče ekološku štetu. Isto važi i za finansijsko tržište uopšte, jer će uspeh Direktive u krajnjoj liniji zavisiti od finansijskog kapaciteta operatera da podnesu odgovornost koju Direktiva uvodi. S druge strane, finansijsko pokriće od odgovornosti, poput osiguranja ili posvećenih fondova, nije obavezno već ostavljeno u diskreciju i nadležnost zemljama članicama. Direktiva preporučuje zemljama članicama da podstiču operatere da ugovore odgovarajuće osiguranje ili drugo finansijsko pokriće od odgovornosti. Čini se da je time zemljama članicama data gotovo “nemoguća misija”, imajući u vidu da trenutno tržište osiguranja od ekološke štete ne postoj.

14

4.6. Uticaj na industriju

U današnje vreme, nijedan ozbiljan ekonomski akter ne može da ignoriše uticaj svoje aktivnosti na životnu sredinu niti ostane ravnodušan na sliku koju ostavlja širokom javnom mnenju. Ovu promenu svesti karakteriše trend saradnje nadležnih državnih organa i privatnog sektora na dono- šenju novih zakona, s tim da korporacije preuzimaju na sebe dodatne odgovornosti u odnosu na društvo. Prednost saradnje u odnosu na konfrontaciju vlade i privatnog sektora u prošlosti, jeste da pomaže lakše identifikovanje efikasnih mera zaštite životne sredine, koje vlada inače ne bi bila u stanju da uoči sama bez povratne reakcije industrije. Takav sistem odlučivanja pogoduje vladi u smislu da osigurava sigurno podršku industrije zakonodavnim predlozima, u isto vreme ostavljajući dovoljno fleksibilnosti i prilagodljivosti.57 Imati status zagađivača je negativno ne samo iz razloga nepopularnosti i neprihvatljivosti “ekološki nesavesnog” ponašanja u javnosti, već i iz finansijskih sigurnosti i održivosti povoljne finansijske slike preduzeća. Usled globalizacije tržišta, rizik koje jedno preduzeće preuzima neretko izaziva “domino efekat”; kod multinacionalnih preduzeća gde negativne posledice mogu obuhvatiti celu grupu. Ovo pogotovo važi za preduzeća kotirana na berzi i/ili američke multinacionalne kompanije. “Zagađivač” ima velike šanse da se suoči sa otežanim ili smanjenim mogućnostima finansiranja. Na primer, u određenim zemljama vlade obezbeđuju odgovarajuću finansijsku pomoć i podsticaje za ekološki bezbedne industrijske sisteme i instalacije preko niskokamatnih zajmova, jednokratne pomoći i poreskih olakšica. S druge strane, međunarodne finansijske organizacije takođe postavljaju vršenje ekološke revizije predloga projekta kao uslov finansiranja određenog projekta.

15

ZAKLJUČAK

Nakon višedecenijskih napora, zaštita životne sredine je dosegla nivo pozitivno pravne zaštite na svim nivoima državne, regionalne, nadnacionalne i međunarodne organizacije. Konkretne formulacije samog prava variraju od shvatanja životne sredine kao posebne vrednosti koja se stavlja u direktnu funkciju zdravlja, preko zaštite putem ograničenja eksploatacije prirodnih resursa, do formulacija posebnog prava na određene kvalitete životne sredine kao jednog od osnovnih prava čoveka. Pravo zaštite životne sredine je izuzetno bitan instrument regulisanja i upravljanja održivim razvojem koji je opet jedan od glavnih ciljeva postavljenih u modernom međunarodnom pravu i politici. Put do održivog razvoja vodi kroz tri elementa: socijalni, ekonomski i životnu sredinu, od kojih je poslednji element baziran na priznavanju činjenice da se održivi razvoj ne može postići bez ukoliko se prirodni resursi i energija troše bržim tempom nego što je planeti potrebno da ih obnovi, ili otpadi i zagađenje proizvode brže nego što je planeti moguće da ih razloži. U tom smislu, neophodno je uspostaviti takav sistem zaštite životne sredine koji će dozvoliti smanjenje rizika zagađenja i ugrožavanja ekosistema, kao i smislenu upotrebu prirodnih resursa.

16

LITERATURA

1. Bergkamp Lucas, “The Proposed Environmental Liability Direktive”, European Environmental Law Review, November 2002. 2. Direktiva 85/337/ECC koja se tiče procene uticaja izvesnih javnih i privatnih projekata na životnu sredinu, objavljena u OJ L175 od 27. juna 1985. 3. http://www.doiserbia.nb.rs/ 4. http://www.emins.org/sr/publikacije/knjige/11-vodic-kroz-eu-politike-zivotna-sredina.pdf 5.http://cmsdata.iucn.org/downloads/training_guidelines_for_involving_csos_from_see_in_imple mentation_of_eu_nature_relate

17