Pravo EU

MEGATREND UNIVERZITET FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE

PRAVO EVROPSKE UNIJE Materijal za pripremu I kolokvijuma

Prof. dr Filip Turčinović

Beograd, oktobar 2011. godine

ZAJEDNIČKO I UNUTRAŠNJE TRŽIŠTE I ČETIRI FUNDAMENTALNE SLOBODE Zajedničko i unutrašnje tržište predstavljaju najvažniji deo početnih pa i suštinskih elementa integracionih procesa u Evropi. Smataralo se na početku da će se stvaranjem zajedničkog tržišta postići najvažniji cilj, a to je harmonizacija razvoja ekonomskih politika država članica, kontinuirana i balansirana ekspanzija, povećanje stabilnosti, ubrzani rast životnog standarda, i sadržajnija saradnja država članica uopšte. Zajedničko tržište bilo je bazirano na četiri osnovne slobode. Popularno nazvane stubovi zajednice. To su: • sloboda kretanja roba, • lica, • kapitala i • usluga. Rimski ugovor je oznacio proces harmonizacije propisa drzava clanica u ovoj sferi kao najvazniji cilj.U tom pravcu Savjet na predlog Komisije...donosi jednoglasno dfirektive o harmonizaciji zakonskih podzakonskih i administarativnih odredbi drzava clanica koje imaju neposrednog uticaja na upostavljanje zajednickog trzista. Postojala je opsta ocjena u ranim fazama da uspjeh integracije zavisi od sposobnosti drzava clanica da harmonizuju pravne sisteme. Medutim taj proces imao je svojih objektivnih ogranicenja koja su nastajala jednim dijelom uvrscivanjem novih propisa u obalstima nacionalnih prava koji su se odnosili na zastitu potrosaca,javno zdaravlje ,tehnicke standarade i kvalitet.Najcesce su ti propisi bili produkt napora drzava calanica da se svojim gradjanima obezbijede koriti i zastita.U objektivnoj ravni ti propisi su postali ozbiljana prepreka za uspostavljanje zajednickog trzista.Takodje su dovodili do podjele trzista i uslovaljavali su zaostajanje u tehnoloskom smislu.Osim toga su uslovalajvali izostanak prave konkurencije.Posljedica toga bila je odsustvo prava potosaca na izbor.Usljed toga nastojalo se zastiti legitimno pravo potrosaca na izbor kroz kreiranje standarda i pravila vazecih na cijelom prostoru Zajednice. Prema citiranom clanu Rimskog ugovora primjena direktiva u cilju otklanjanja barijera na trzistu bila je na pocetku uspjesna. Ranih sesdesetih godina njihova produkcija je bila veoma restriktivna ali ne i bez uspjeha. Ozbiljna i siroka dinamika u produkciji direktiva u ovoj oblasti nastupila je nakoan usvajanja Opsteg Programa za elemninaciju tehnickih barijera u trgovini. Siroko podrucje trgovine motornim vozilima regulisano je sa vise od 60 direktiva koje su obuhvatale ne samo vozila vec i opremu za njih. Takodje je bila veoma siroka produkcija direktiva koje su regulisale pitanja harmonizacije propisa u vezi sadrzaja ,marki i pakovanja hrane,kozmeticke i farmaceutske robe.Poklonjna je velika paznja razlicitim vrstama elekticne potrosacke robe.Regulisano je pitanje masinskih i kabastih proizvoda . Nakon usvajanja Prvog programa o zastiti zivotne sredine pojavio se problem kako u toj sferi harmonizovati propise.Obzirom na cinjenicu da to pitanje nije ulazilo u komuniarni kompleks moralo se pribeci dodatnim procedurama radi njegovog regulisanja.Savjet je mogao primijeniti proceduru predidjenu u clanu 308 ugovora koja dozvoljavala Savjetu da radi postizanja komunitarnih ciljeva u ovim slucjevima jednogalano moze donostit odluke. Na pocetku su ove direktive obuhvatale pravila o pijacoj vodi i zastiti voda uopste,emisijama gasova iz automobila,cistom vazduhu i zastiti ptica.

2

Primjena direktiva bila je na pocetku neadekvatana. Jer je zahtijevala od drzava clanica donosenje posebhih propisa za njihovu implemetaciju.Predvidjao se vremenski period najcesce od dvije godine za izvrsenje te obaveze. Pitanje izvrsavanja ovih obaveza bilo je predmetom razmataranja od strane Komisije koja je u svrhu pravilne primjene mogla inicirati postupke protiv drzava koje ne izvrsavaju te obaveze. Primjera radi ukazacemo na Direktivu br 92/32 koja se odnosila na harmonizaciju prava u oblasti kalsifikacije,pakovanja ,stavljanja etiketa o stetnim materijama.Ova direktiva dopunjavana je 1979 i 1992 godine. Struktura direktive sadrzi nekoliko principijelnih cinilaca sadrzaja.Prvi dio se donosi definicije sadrzaja stetnih materija.Definicija je opisna i kaze se da je to ona materija koja je opasna za ljude i zivotnu sredinu.Nadaje se daje opis svojstava stetnosti.Ukazuje se da su to eksplozivne ,zapaljive,otrovne,kancerogene i druge materije. Drzave clanice su duzne da onemoguce plasman stetnih materija na zajednicko trziste.Plasman je moguc u situacijama kada se prethodno izvrse sve potrebne inspekcije i pakovanja obeljezavanja na odgovarajuci propisani nacin. Nazalost direktiva ne sadrzi propise o prometu stetnih materija na druga trzista van zajednice. Proizvodjaci prodavci duzni su da obezbijede veoma pazljivu kontrolu i ispitivanje svih djelova sadrzaja ove materije uz upotrebu labaratorijskih testova predvidjenih dobrom laboratorijskom praksom. Proizvodjaci i prodavci moraju imati specificna tehnicka upustava o posebnim rizicima i nezeljenim efektima tih proizvoda.Ovu vrstu upustava sa poterebnim evaluacijama nacionalne vlasti vrse uz koordinaciju sa Komisijom i odgovarajucim vlastima u drugim drzavma clanicama. Nacionalne vlasti odobravaju odgovarajucu i solidnu ambalazu i pakovanje za pojedine stetene materije.Odredba koja se odnosila na ovu sferu dopunjena je 1979 godine na taj nacin sto zahtijeva dodatne zastittne mjere u odnosu na djecu. Shodno Aneksu uz direktivu ovi proizvodi moraju biti snabdijeveni sa sa fiksiranim i nepokretnim simbolom koji jasno i nedvosmisleno ukazuje da je rijec o specijalnom riziku.Ovaj simbol mora biti jasan na teritoriji cijele Zajednice i prepoznatljiv i za one koji ne govore jezik sredine u kojoj je simbol ili proizvod uradjen. Period ranih osamdesetih godina se ocjenjuje kao europsimizam i euro stagnacija. Proces harmonizacije prava bio je veoma slab.Sardnja medju clanicama se odvijala u duhu gotovo neproduktivnog kriticizma..Nesaglasnostima je isao na ruku i postupak usvajanja legislativnih akta za sta se zahtijevala jednoglasnost. Medutim vec 1982 godine pojavljju se snazne inicijative sa zahtjevima za obanavljanjem komunitarnog jedinstva visega ranga. Na sastanku Evropskog savjeta u Dablinu 1984 godine zakljuceno je da se treba kompletirati unutarsnje trziste.Na narednom sastanku u Briselu 1985 godine od Komisije je zatrazeno da podnese detaljan program sa odgovarajucim rasporedom u svrhu stavranja jedinstvenog trzista do 1992 godine. Smatara se da je u ovim aktivnostima bila presudna energija i akcija Zaka Delora predsjednika Komisije.Iako ne treba isuvise naglasavati ulogu pojedinaca u aktivnostima politckog karaktera pojedine politcke sekvence se bez ikave sumnje nalaze pod direktnim uticajima politickih licnosti.Prema opstoj ocjeni dodatni dimnamizam u procesima evropske integarcije mora se vezivati za ime Zaka Delora.On je rukovodeci se najboljim namjerama doprinio je da se veoma brzo sacini Bijela knjiga o kompletiranju unutarsnjeg trzista. 3

U konkretnom slucaju veliki doprinos dao je potpredsjednik Komisije i direktor direktorata za za unutarasnje trziste Lord Kokfild . BIJELA KNJIGA o kompletiranju unutarasnjeg trzista od juna 1985 godine Na pocetku se naglasava saglasnost Komisije sa procesima kompletranja unurasnjeg trzista i o potrebi stvaranja jednog dokumenta u obliku akcionog plana. Uvodne napomene naglasavaju potrebu eleminisanja svih vrsta barijera u svrhu postizanja glavnog cilja. Objektivo stvaranje unutarasnjeg trzista ima tri dijela i to: 1)spajanje pojedinacnih trzista drzava clanica u jedinstveno trziste sa oko 320 miliona ljudi. 2)obezbjedjenje da jedinstveno trziste bude istovremeno i ekspanzivno i u razvojnom trendu 3)obezbjedjnje da trziste bude fleksibilno na nacin sto ce se omoguciti da lica i robe,kapital i investicije cirkulisu na prostoru objektno velikih mogucnosti. Da bi se dostigli ovi postavljeni ciljevi potrebno je preduzeti korake koje kalsifikujemo u tri cjeline i to: 1)uklajnjanje fizickih barijera 2)ukljanjanje tehnickih barijera 3)uklanjanje fiskalnih barijera Fizicke barijere se u prvom redu odnose na na carinske objekte na carinicanama drzava clanica.Pojedini autori njihovo prisusto i sada ozanacavaju kao dokaz za kontinuirani proces podjele zajednice.Njihovo ukalanjanje se dozivljava kao znak uspostavljanja jedinstvenog trzista. Ponekad se istice da se ovi objekti zadrzavaju u svrhu resavanja problema imigracije.bezbjednosti,kontrole trgovine drogama.i sl.Smatra se da ce one biti potpuno uklonjene kada se za ove svrhe pronadju alteranativni putevi kontrole. U svakom slucaju ispravno je zakljuciti da je odrzanje ovoga vida kontrole na granicama izmedju drzava clanica ustvari samo izvor dodatnih novcanih troskova. Uklajnjanje tehnickih barijera omogucilo bi posebno u industriji povecanje kompetitivnosti.Postojanje razlicitih tehnickih standarda u opremi iz oblasti npr zdravlja i drugih sektora uslovlajava umanjenje konkurentnosti. Stoga Komiisja usmjerava svoje napore ka stvaranju koncepta harmonizacije na osnovama multi priznanja i ekvivalencije. I na kraju obezbjedjjnje fiskalne harmonizacije je ugovorna obaveza i nema mogucnosti za drugacija tumacenja vec da se ti propisi potpuno obzirom na njihovu jasnost jedinstveno primejnjuju. Cini se da van savkog spora pitanje nuznosti harmonizacije.Sve drzave clanice prihavataju makar u deklarativnoj ravni tu obavezu.Medjtim pojedine od njih suocavaju se sa raznovrsnim teskocama prilikom implemetiranja obaveza.Njima se omogucava da svoje specificnosti ispolajvaju u odredjneom periodu ali se istovremeno postavlja pitanje do koje mejre te drzave mogu onemogucavati jedinstvenu primjenu propisa koji donose progres. Koherentna trgovinska politka omogucava povecanu konkurentnost.Parcijalizacija unutarasnjeg trzista onemogucila bi za slucaj postojanja restiktivne prakse prema firmama i da trgovacki partneri visokoga znacaja ne dodjeljuju koncesije kakve bi mogle ocekivati u slucaju jedinstvenog nastupa. Bijela knjiga je predvidjela citavu skalu legisalativnih instrumenta za dostizanje slobode kretanja kapitala roba.lica i usluga.Pored toga ukazuje na potrebu harmonizacije propisa iz obalasti intelektualne svojine,poreza,bankarstva itd.

4

U Aneksu Bijele knjige nalazi se 282 legislativna akta sa vremenom implemetacije . Pitanjima potrebe uspostavljanja jedinstvenog trzista bavio se Cecchini izvjestaj koje sacinjen na zahtjev Komisije 1988 godine. Analiza je izvrsena posredsvom 11000 firmi i 24 studije.Ti agregati su pokazivali prednosti unutarasnjeg trzista u proizvodnji, investicijama i posebno u obzbedjivanju novih 2 milona radnih mjesta. Jedinstveni evropski akt donio je kvalitet vise u tom smislu sto je eksplicitno izrazio stav da se u okvir unutarasnjeg trzista oznacenog kao prostor bez unurasnjih granica uvrscuju i cetri funadamentalne slobode. Prema predlozima Komisije trebalo je izmijeniti clan 8 Ugovora na taj nacin sto bi se obezbijedilo njegovo direktno djejstvo.Izmjene koje su ucinjene nijesu donijele direktno djestvo sto je vidljivo i u odluci Suda prilikom presudjivanja u slucaju Wijsenbeek. Medjutim bilo je drugacijih misljenja medju istaknutim pravnim teoreticarima.Tako npr profesor Elherman , direktor direktrata za pravne usluge istice da se koncept unutarsnjg trzista bez granica moze smatarati novim materijalno pravnim konceptom preciznijim i potpunijim nego li onaj koji se stvara na osnovu odluka Suda pravde. Program predvidjen u Bijeloj knjizi dozivio je znacajan uspjeh.To slijedi iz ocjene Evropskog SavjetAa iz Edinburga odrzanog decembra 1992 godine. Istaknuto je da je usvojeno preko 500 mjera u svrhu uredjenja unutarsnjeg trzista.Znacajan uspjeh je postignut u implementaciji propisa iz oblasti koje se ticu cetiri slobode.Zapazeni su propisi koji su harmonizovali obalsti javnih nabavki,telekomunikacija i drugih tehnickih sektora. Postignuti su izvjesni uspjesi u pogledu ostvarivanja prava slobode kretanja studenata ali se to ne bi moglo nazvati potpunim resenjem pitanja slobode kretanja lica. Gotovo 75% legislativnih mjera odnoslio se na direktive.Iako su one omogucavale drzavama clanicama da u ostavljenom periodu od dvije godine implementiraju donijetu direktivu ta njihova obaveza vrlo cesto je krsena Ili je nepotpuno i nedovoljno izvrsavana. Stoga je Komisija smatrala da se na osnovu svojih ovlascenja iz Ugovora moze zahtijevati od drzava clanica da ispune obaveze implementacije direktiva prije nego sto bi se zahtivala akcija od Suda. Komisija je u svom izvjestaju iz 1996 godine navela da su mjere primjenjivane do tog vremena dovele do povecanja trgovinske razmjene unutar Zajednice u iznosu od 20%. I da je obezbiedjen rast od 1% godisnje.Takodje je otvoreno preko 900 hiljada radnih mjesta. Prije toga Komisija je vise puta u svojim izvjestajima potencira intenzivniju primjenu principa subsidijariteta kako bi izbjegle pojedine situacije institucionalanih blokada. Komisija je 1996 godine izdala SLIM progarm u kojem predlaze kodifikaciju pojedinih prava kao npr bankarstvo,profesionalna prava radnika itd.Taj proces nije bio u svojim krajnjim dometima narocito uspjesan ali je kao primjer imao velikog znacaja. U 1997 godini Komisija je usvojila Akcioni plan u kome je iznijela namjeru da radi na podizanju efektivnosti propisa u obalasti unutarasnjeg trzista.Plan je apostrofirao nedovoljnu efikasnost u izvrsavanju direktiva navodeci da se skoro 25% ne izvrsava ili se nepotpuno izvrsava.Radi prevazilazenja takvoga stanja obajvljuju se svakih sest mjeseci izvjestaji o registaraciji implementiranih direktiva.

5

Prema ocjenama velikog broja autora najvazniji fakat za postizanje uspjeha u harmonizaciji i stvaranju unutarasnjeg trzista bio je izmjena clana 100 Ugovora prilikom donosenja Jedinstvenog Evropskog akta. Novi clan je izbjegao principijelnu slabost ranijeg clana koji je predvidjao jednoglasnost prilikom odlucivanja o donisenju novih mjera u procesu harmonizacije na taj nacin sto je omogucio donosenje odluka kvalifikovanom vecinom. Ta izmjena se nije odnosila na relativno nove procedure koje su tretirale na fiskalanu sferu, zastitu prava zaposlenih,zastitu zivotne sredine.Drzave su mogle kako smo ranije naglasili u najboljoj namjeri da zastite svoje drzavljane donosti ove propise koji su se cesto smatarali smetnjom i preperekom u formiranju unutarasnjeg trzista. Medjutim i pored toga na osnovu te izmjene uslijedile su brojne akcije koje su znatno dinamizirale harmonizaciju u tim oblastima. Narocito je bio izrazen problem tehnickih barijera koji su narastali usljed tehnickih pronalazaka i inovacija. Da bi se donekle uredila situacija u ovoj oblasti donijeta je Direktiva 83/89 sa osnovnom svrhom da se postigne koordinacija izmedju drzava clanica i Komisije prije nego li drzave clanice usvoje nove tehnicke standarde i propise. Direktiva je obavezala drzave clanice da notifikuju Komisiji prije usvajanja ,namjeru da zele da donesu neki tehnicki standard ili propis. Ovu vrstu notifikacije Komisija je didtriburala ostalim drzavama calanicama u svrhu davanja eventualnih amandmana. U korpusu ove direktive bili su i pojedini standardi koji su se ozanacavali kao tehnicke specifikacije.Iako oni nijesu bili obavezni imali su velikog znacaja u stvaranju kvaliteta proizvoda i prava potrosaca na kvalitetan izbor. Izvjestaji Komisije iz ove sfere ukazuju da se na ovaj nacin postiglo veoma mnogo u smislu otklanjanja tehnickih barijera u trgovini. Ali nazlost to nije donijelo pozeljni i potrebni nivo stadardizacije u Uniji. Dobra strana bila je obezjedjenje preventivne kontrole i provjere do koje mjere se tim putem mogu konsituisati nepoterene prepreke trgovini sa jedne stane i na kakav nacin se moze obezbijediti zastita javnih interesa. Komisija je nakon cuvenog slucaja Cassis de Dijon izrazila namjeru da primjenom principa multi priznanja reducira direktive u ovoj obalsti.Za taj posao imala je ozbiljnu podrsku presjednika Delora Novi pristup Komisije u ovoj oblasti bazirao se na nekoliko principa koje cemo sumarno izloziti. 1)harmonizacija prava bice restriktivna ako je u pitanju zahtjev bezbjednosti odnosno mogucnost slobodne cirkulacije na trzistu 2)Industrijski proizvodi moraju biti u skladu sa standardima koji vladaju o toj sferi.Oni takodje moraju biti u skladu sa zahtevima predvidjenim u direktivama 3)tehnicke specifikacije nijesu obavezne Medjutim tamo gdje evropski standardi egzistiraju oni imaju apsolutni prioritet.Prakticno je bez znacaja cinjenica sto ptoizvodjaci nemaju obavezu primjene standarda jer se suocavaju sa problemom kako da obezbijede potrebne uslove predvidjene u direktivama za pojedine sektore. Ovako postavljen novi pristup Komisije reducirao je broj direktiva ali ih nije potpuno odbacio.One egzistiraju u nevelikom broju, jer u pojedinim slucajevima nuzno je utvrditi okvire minimuma standrada bezbjednosti.Neke od njih bave se pitanjima bezbjednosti djecih igracaka,medicinske opreme ,elektricnom opremom i drugim aparatima i proizvodima koji unvijek i iznova zahtijevaju uredjenje makar okvirnih elementa. 6

Ceritfikati koji se dobujaju od tijela Unije zaduznih za te poslove uvode posredan nacin identifikovanje marke evropskog proizvoda sto bi trebalo da bude garancija za slobodan promet na trzistu Evropske unije. Komisija je baveci se ovim pitanjima izdala Zelenu knjigu evropske standardizacije januara 1991 godine. U njoj predlaze da se ostvari efikasnija struktura nacina donosenja odluka u nacionalanim i komunitarnim tijelima i organima nadleznim za standardizaciju. Dio problema u ovoj sferi nastao je kako je navedeno u zbog nedostaka laboratorija za testiranje i izdavanje certifikata. Multi priznanje je unijelo zajedno sa povecanjem tehnickih mogucnosti laboratorija i druge opreme da se pitanja postizanja standarda uspjesno obavljaju. Odnosno da oni budu faktor kompetitivnosti . Za neke veoma vazne obalasti kao npr medicinu formirana je 1993 godine agencija za evaluaciju meddicinskih proizvoda.Ova agencija ima zadatak da kontrolise i testira proizvode prije nego sto mogu biti iznijeti na trziste. Sjediste agencije je u Londonu. SLOBODA KRETANJA ROBA Razmatrajući značaj četiri slobode moramo zaključiti da ključnu ulogu u konstituisanju zajedničkog odnosno unutrašnjeg tržišta ima sloboda kretanja roba. Ova sloboda sačinjena je, uslovno rečeno, od tri dela. Prvi deo odnosi se na eliminaciju carinskih i sličnih davanja izmedju država kao i unutrašnjih i diskriminatornih novčanih davanja. Drugi deo odnosi se na eliminaciju necarinskih kvantitativnih ograničenja i slicnih barijera. Treći se odnosi na dejstva autorskih prava i industrijske svojine. U delu tri Ugovora, naslov «Slobodan promet robe» u članu 23. kaže se: Zajednica se zasniva na carinskoj uniji koja se odnosi na svu robnu razmenu i obuhvata zabranu carina na uvoz i izvoz izmedju država članica i svih dažbina koje imaju isto dejstvo, kao i uvodjenje zajedničke carinske tarife u njihovim odnosima sa trećim zemljama. Odredbe sadržane u članu 25. u glavi 2. ovog naslova primenjuju se na robu koja potiče iz država članica i kao i na onu robu iz trećih država koja je u slobodnom prometu u državama članicama. Uklanjanje carina izmedju država je inherentno konceptu carinske unije. Nešto manje je jasan koncept uklanjanja svih dažbina koje imaju slično dejstvo. Medjutim, bez obzira na te nejasnoće terminološkog i materijalnog karaktera, Sud pravde je funkcionalistički posmatrano imao jasan stav u tom smislu, jer je široko primenjivao koncept uklanjanja svih dažbina u kretanju roba. U vezi sa tim ilustrativan je primer /Case 2/3 1969.godine ECR 211/ u kojem Sud poništava odluku Belgije o uvodjenju novčanih davanja za neke socijalne fondove prilikom prometa nebrušenih dijamanta. Prijema mišljenju Suda u tom slučaju se radilo o dažbinama sa sličnim dejstvom kao što su carine. Takodje sa istom tendencijom u smislu postizanja zaštite država članica od prijemeštanja carinskih i drugih davanja, zabranjuje se naplata posrednog ili neposrednog većeg iznosa unutrašnjih poreza od onih koji se napalaćuju za domaće proizvode. Osim toga, ni jedna država ne može na proizvode iz drugih država članica naplaćivati bilo kakave unutrašnje poreze radi zaštite drugih proizvoda. U vezi sa tim Savet je bio ovlašćen da na predlog Komisije, uz konsultovanje Parlamenta i Ekonomsko socijalnog Saveta, donese mere za uskladjivanje pravnih propisa koji se odnose na politiku dodatnih poreza. Ovaj tip odluke morao se doneti jednoglano. Za slučaj veta neke države članice Savet je mogao doneti mere koje su neophodne da bi se obezbedilo 7

funkcionisanje unutrašnjeg tržišta. Savet je nastojao da harmonizuje suštinski važno pitanje dodatnih poreza, jer su oni najveći deo prihoda Zajednice. Odredjivanje procedura u tom smislu bilo je orijentisano da se obezbede minimalni zahvati o čemu svedoče brojne direktive. KVANTITATIVNE RESTRIKCIJE Da bi se obezbedila sloboda kretanja roba nužno je bilo eliminisati kvantitativne restrikcije i mere ekvivalentene njima. Medjutim izvesne nedoumice može izazvati pitanje šta su to kvantitativne restrikcije. Prijema opšte usvojenom shvatanju reč je o numeričkom ograničenju trgovine robama izmedju država. Kao sinonim upotrebljava se naziv kvota. Ovaj termin je došao iz GATT-a odnosno njegovog člana 11. koji generalno zabranjuje kvote uvozno-izvozne dozvole i druge mere. Sledeći logiku značaja GATT-a ostale mere sličnog efekta morali bi tumačiti restriktivnim i pod tim podrazumevati različite vrste ograničenja trgovine. Na drugoj strani Sud veoma ekstenzivno tumači taj vid ograničenja, što je sa svoje strane imalo ogromnog udele za dostizanje integracije unutar zajedničkog tržišta. IZUZETCI OD PRINCIPA SLOBODE KRETANJA ROBA Sloboda kretanja roba poznaje izuzetke koji su utvrdjeni u odredbama člana 30. Ugovora u kome se kaže da su moguća ograničenja uvoza, izvoza ili tranzita robe, ako su ona opravdana razlozima javnog morala, javnog poretka, javne bezbednosti, zaštite zdravlja i života ljudi, životinja ili biljaka, zaštite nacionalnog kulturnog dobra umetničke, istorijske i arheološke vrednosti ili zaštite industrijske i trgovačke svojine. Medjutim takva sredstva ne smeju postati sredstvo svojevoljne diskriminacije ili prikriven oblik ograničavanja trgovine izmedju država članica. Najvažnija stvar u regulaciji ove obalasti je rešenost da se izbegnu situacije u kojima države članice imaju motive da pribegavaju neselektivnoj primeni mera zaštite gore označenih interesa kao masku za svojevrsni protekcionizam. Obzirom na to da je komunitarana regulativa u celosti pokrila ovu oblast onda se s pravom može zaključiti da je regulativa država članica po pravilu jedino preventvnog karaktera. SLOBODA KRETANJA LICA Sloboda kretanja lica jedna od četiri fundamentalne slobode sadrži više elemenata. Na početku bi se bavili slobodom kteranja radnika, obzirom da je to njen najvažniji deo. Nakon II svetskog rata postojala je veoama izražena protekcionistička politika u pogledu zapošljavanja stranih radnika koje su smatrali migrantima. Imali su po pravilu nesiguran položaj i suočavali su se sa brojnim restrikcijama i ograničenjima. Nakon rimskih ugovora iz 1957.godine, bilo je izvesno da će se uspostaviti sloboda kretanja radnika nakon isteka tranzicionog perioda, do 1970.godine. Kao što je poznato, taj period se završio godinu dana ranije. Sloboda kretanja radne snage ima nesumnjivo veliki politički, socijalni i kulturni značaja. Ova sloboda odnosi se, ne samo na radnike sa plavim okovratnicima, već i na one koji raspolažu sofisticiranim znanjima visoke vrednosti i stručnosti. Poznato je da veliki broj radnika živi u drugim državama duži period vremena i u tim sredinama organizuje ukupan život i ostvaruje ogroman uticaj na socijalna dešavanja. Njihova deca nastavljaju da žive u tim sredinama. Zapošljavaju se i zaključuju brakove sa licima iz redova domicilnog stanovništva.Te pojave su naročito izražene u ovom vremenu i značajno doprinose da se EU lagano približava stapanju različitih kultura kao osnova za promociju evropskog gradjanstva. U članu 39. Ugovora o EU kaže se da će unutar Zajednice biti obezbedjena sloboda kretanja radne snage. Ova sloboda obuhvata ukidanje svake diskriminacije izmedju radnika država članica po osnovu državljanstva, u pogledu zapošljavanja, 8

nagradjivanja i ostalih uslova rada. U okviru ove slobode, radnici, sa izuzetkom ograničenja koja nastaju iz razloga javnog poretka, bezbednosti i zdaravlja, imaju pravo: a) da prihvate stvarno učinjene ponude za zapošljenje; b) da se u tu svrhu slobodno kreću na teritorijama država članica; c) da borave u jednoj državi članici radi zaposlenja u skaldu sa zakonskim i administrativnim propisima koji regulišu zapošljavanje državljana tih država članica; d) da se zadržavaju na teritoriji države članice nakon zaposlenja u toj državi u skaladu sa uslovima koje Komisija utvrdi u izvršnim uredbama. Ove odredbe ne odnose na radnike zaposlene u javnoj upravi. Kategorija radnika nije sasvim jasno definisana u ovim i drugim propisima. To je propustio da uradi i Sud pravde. Savet ima ovlašćenja da reguliše pitanja iz ove oblasti i to kvalifikovanom većinom u saradanji sa parlamentom. Nakon Mastrihta ta procedura je preneta u domen koodlučivanja. Na početku su eliminisana ograničenja u pogledu kvota zapošljavanja i time je otklonjena jedna zanačajna barijera. Uredba 1612/68 nije limitirala koncept radnika. On se uzima veoma široko. Odnosi se pre svega na radnike iz država članica. Osim njih, nakon 1994. godine, kada je formiran evropski ekonomski prostor, ta prava uživaju i radnici iz Islanda, Lihtenštajna i Norveške. Ona se odnose i na državljane Švajcarske jer je ona o tim pitanjiama zaključila sporazum sa Unijom 1999. godine. Ova prava u ograničenom smislu uživaju i radnici iz Turske i Maroka. Gore pomenuta uredba zabranjuje svaku vrstu diskriminacije u pogledu uslova za zapošljavanje. Takodje se socijalna i poreska prava radnika izjednačavaju sa sa pravima radnika iz države domaćina.Radnici su izjednačeni i u pogledu posedovanja nepokretnosti za nastanjivanje.Radnici uživaju prava u vezi sindikalnog predstavljanja i delegiranja u organe. Najvažniji i možda krucijalni stav je pitanje položaja članova porodica radnika.Ta prava su liberalno postavljena i u pogledu položaja najbližih srodnika radnika.Po tom osnovu uživaju prava supružnici, deca ispod 21. godine starosti, drugi maloletni članovi familije, izdržavani roditelji, dedovi i babe radnika i njihovih supružnika. Ta prava se odnose na življenje sa radnikom, zapošljavanje za sve gore pobrojane kategorije čak iako nisu državljani države članice.Deca imaju pravo na nediskriminatorni pristup obrazovanju.Shodno direktivi 77/486 za decu radnika predvidjaju se spcijalni programi kako bo se uspešnije inetgrisali ali i programi kako bi se obrazovali na svom jeziku i u duhu kulture države iz koje potiču. Uredba 1251 predvidela je pravo radnicima da ostanu na teritoriji države članice posle gubitaka posala u toj državi.Komisija je 1998. godine predložila značajne amandmane na Uredbu iz 1968.godine.Tom uredbom se zabranjuje diskriminacija radnika migranata u pogledu rase, pola, seksa, etničke pripadnosti, verovanja i seksualne orijentacije.U pogledu ovih pitanja veoma ilustrativan je slučaj /Case C- 350 /96 ECR I2521/. Austrijski Trgovački kodeks je zahtevao da menadžer mora biti rezident Austrije. Sud je našao da se time krši član 39.Ugovora o slobodi kretanja radnika. Evropska kompanija Koncept kompanijskog prava proizilazi u najvecem dijelu iz ekonomske dimenzije prava slobode nastanjivanja koje ukljucuje I pravo osnivanja preduzeca. Ideja o formiranju originalne evropske kompanije nije nova, jer datira iz vremena neposredno poslije II svjetskog rata.Egzistirao je veliki broj predloga I ideja o tome kako bi trebalo koncipirati nove oblike evropskih preduzeca..Mnosto razlicitih formi ugalavnom bi mogli sazeti ukazivanjem na one tipicnew oblike ,a to evropsko drustvo, evropska privatna kompanija,evropska inetresna grupacija,evropsko drusrtvo za osiguranje,raznovrsne forme neprofitabilnih kompanija itd..geneza razvoja legislacije u ovoj sferi veomaje bogata I nebi se 9

maogala izloziti u okvirima ovoga rada niti u okvirnim elemntima.To je uslovilo pojavu brojnih diversifikovanih nodela u drzavama clanicama. Razvoj evropskih integracionih procesa ucinio je nuznim da se haramonizuju propisi u ovoj obalasti. Prvi potez u tom e pravcu povukla je Komisija podnoseci predlog savjetu o potrebi stvaranja evropskog tipa kompanije koja bi imala nadnacionalni karakter.taj predlog inicirao je brojna razmataranja ali veceg stavrnog ucinka nije bilo u pogledu sistematske I cjelovite legislacije. Komisija je obajavila Bijelu knjigu o ovim problemima.U njoj je pored ostalih vaznih pitanja bilo tretirano I pitanje sistema upravljanja kompanijama .Komisija je takodje podnosila predloge o statutu evropske kompanije u kojemu su tretiranapitanja osnivanja kompanija,postupaka registaracije,osnivackom kapitalu,rukovedjenju,finasijskim izvejstajima I prestanku rada, Ocigledno je da se nije moglo, nakon nepovoljnog odgovora na ovaj tip predloga,pronaci jedinstveno resenje za ovo pitanje.stoga se perslo na novi progaram resavanja koji je u osnovi promovisao multivarijantni nacin regulisanja u svrhu postizanja unifikacije. Osnivanje evropska kompanija Evropska kompanija se moze osnovati u obliku akcionarskog drustva za obavljanje komercijalnih funkcija sa svojstvom pravnog lica I sa minimalnim finasijskim ulogom od 100 hiljada eura.Kompanija mora imati sjediste u nekoj drzavi clanici Evropske unije.Osnivaci evropske kompanije mogu biti akcionarska drustva,drustvasa ogaranicenom odgovornoscu,firme koje imaju staus trgovackih drustava.Osnivane mora biti u skaldu sa propisima drzave u kojoj je sjdiste kompanije. Kompanije se mogu osnovati na sljedece nacine I to : spajanjem dvije ili vise kompanija, formiranjem holdinga,osnivanjem zajednickog drustva kceri kompanije,osnivanjem holdinga privatnih komapnija,osnivanjem zajednickog drustva kceri od strane drustava sa ogaranicenom odgovornoscu I promejnom odnosno taransformisanjem nacionalnih akcionaraskih drustava u evropsko drustvo. Kompanijsko pravo drzava calanica odlikovala je velika raznovrsnost.Harmonizacija ovog prava bila je veoma tezak zadatak.Velika diversifikacija sistema uslovila je okolnost teskog postizanja konsensusa.Drzave clanice su nastojale da ovu oblast sto duze zadrze u svojoj imgerenciji odnosno pod rezimom svojih pravnih pravila.Medjutm bez obzira na to sacinjen je progaram koji je na pocetku donio nekoliko direktiva.. Vecina prava na kontinetu imaala je dva tipa gotovo sasvim razlicitih kompanija I to; 1)javne akcionarske kompanije 2)privatne kompanije sa ogaranicenom odgovornoscu U Velikoj Britaniji je postojao sistem dva tipa kompanija I to javnih I privatnih.Medju njima je bilo razlicitih oblika koji su sadrzale razlicite forme jednog ili druge vrste.Cesto nije bilo moguce naparaviti striktne razlike,odnosno bilo je mejsavine I jednih I drugih elemenata.Usljed toga nije moguce naopraviti strogu podjelu. Na pocetku se ujednacavanje propisa u ovoj obalasti koncentrisalo na javne dionaicarske komapanije. Prvih nekoliko direktiva bavilo se pitanjima njihove strukture.. Direktiva 68/151 bavila se pored glavnog fokusiranja paznje na javne korporacije I sa ogaranicenom paznjom na privatne korporacije. Najvaznije je bilo to sto se trazilo od drzava clanica da uspostave centralni ili komercijalni registar,javnog karaktera u kome ce biti registovanae sve kompanije..U njima ce pored toga I stranica za svaku kompaniju u kojoj ce biti njihov statut,lista direktora I clanova

10

upravljackog borda I opis kapitala koji posjeduje.Takodje se predvidjaju lista mjesecnog bilansa I lista gubitaka. Direktiva 77/91 bavila se samo javnim korporacijama .Zahtijevala je pojedine informacije o svrsi udruzivanja, prirodi akcionarskih prava,ovascenjima upravljackih oragana, I velicinu ulozenog kapitala..Najdetaljnije su odredbe koje se ticu kapitala..Zabranjeno je sticanje sopstvenih dionica za kompanije .U tome postoje samo rijetki izuzeci.Osim toga se formulisu oblici uvecanja kapitala I mogucnost umanjenja.. Akcionarima se daje prece pravo za ucesce u dobiti proprcionalano njihovom akcionaskom ulogu. Treca direktiva koja se bavila javnim kompanijama bila 78/855.Predvidjela je pravila o integracijama razlicitih vrsta firmi..Integaracija (spajanje) moze da se vrsi posredstvom transfera cjelokupnog kapitala I obaveza sa jedne kompanije na drugu.To je tzv.akvizicija u kojoj jedna kompanija opstaje.Drugi nacin je formiranje nove komapanije u kojoj dvije ili vise firmi unosi svoju cjelokupnu imovinu Direktiva se detaljno bavila pitanjima kaznenih odredbi kojima se stite akcionari i posjednici obaveznica. Njen znacaj lezi u tome sto je doniujela ujednacavanje propisa u ovoj oblasti od nemjerljive vaznosti za ostvarivanje ciljeva Evropske unije. Nekoliko direktiva se bavilo pitanjima obaveza evropskih kompanija u pogledu finasijskih obacuna I izvjestaja..To su Direktiva 78/660 na koju je donijet amandman 26 juna 1999 godine o obavezi sprovodjenja standarda za finasijske obracune I izvjestaje. Veoma znacajnu promjenu donijela je Direktiva 84/253 propisujuci minimum standarda o revizorima I njihovim certifikatima..Njihov rad je mnogo doprinio da poveca kvalitet racunovodstvenih poslova I urednost finasijskih transakcija. Obezbjedjivanje kvalitetnih finasijskih transakcija I poslovnih operacija je neophdno da bi se postiglo potrebno ujednacavanje I dostigao nivo medjunarodnih standarda u ovoj oblasti Komisija je svojom preporukom 2001/256 zahtijevala da revizorski poslovi budu osnova svih izvjestaja te vrste u kompanijama I finasijskim institucijama. Cetvrta direktiva se bavila pitanjima ujednacavanja uslova u javnim I privatnim kompanijama u pogledu minimuma imovine, godisnjeg obrta I zaposlenih.U ovom dokumentu detaljno se regulisu pitanja godisnjeg bilansa,profita I gubitaka.Sve ove operacije moraju biti podvrgnute reviziji.Svi izvjestaju moraju biti uradjeni u dobroj vjeri Uredba 2137/85 o Evropskim Ekonomskim interesnim Grupacijama regulisala je piatanje dzoint vecera I pratnerstva..Legislacija prekogarnicne saradnje odnosila se na zastitu interesa starana u dzoint vecer poslovima I trecih strana..Evropske ekonomske grupacije su fleksibilni instrument koji se moze upotrijebiti za zajednicka istarazivanja,proizvodnju,marketing I reklamu za komercijalne firme ali i kao oblik saradnje u poslovima raznih vrsta . EVROPSKO GRADJANSTVO I SLOBODA KRETANJA LICA Evropski Savet je 1984. godine usvoio Progaram naroda Evrope sa legislativnom komponetom, koja će omogućiti da se dostigne željeni cilj, odnosno potpuna sloboda kretanja lica. Amsterdamski ugovor je dodelio ovlašćenja Savetu da čini napore kako bi se postiglo da EU postane prostor slobode, bezbednosti i pravde, uključujući ukidanje granične kontrole izmedju država članica i liberalizaciju ulasaka i izlazka, kao i regulausanje stausa državljana trećih država. Evropski Savet održan u Fontenblou 1984. godine opredelio se da ostvari očekivanja naroda Evrope, da se prijema trćim zemljama i ostatku sveta, legitimišu kao 11

gradjani Evrope. Formiran ad hoc Komitet koji je imao zadatak da sačini izveštaj sa predlozima. Komitet je u svom izveštaju pod naslovom “Narod Evrope” predložio, da se ukinu sve vrste carinskih ograničenja i drugih formalnosti prilikom prelaska granica izmedju država članica, i da se kreiraju simboli Evropske unije. Komisija je predložila da se garatuje pravo boravka unutar Zajednice nezaposlenim licima, zatim ekvivalencija visokoškolskih diploma, razmena studenata i saradnja izmedju institucija. U 1990. godini Savet je usvoio tri uredbe o pitanjima boravka. Prvom se priznaju prava boravaka licima koja su završila radni vek.U to pravo uključena su sva zdravstvena prava i ostala prava iz socijalnog osiguranja. Takodje se štite prava lica lišenih radnih sposobnosti u pogledu svih rizika zdravstvenog osiguranja. Druga je garantovala pravo na boravak licima koje to pravo ne uživaju na osnovu bilo kojega dela komunitarnog prava. To se odnosi na studenete, nezaposlene i izdržavana lica. Treća direktiva se odnosila na pravo boravka studenata. To pravo im se priznaje za vreme trajanja studija. Nisu bez značaja neke direktive koje su se ticale običnih životnih aktivnosti vezanih za dozvole za upravljanje motornim vozilima. One su harmonizovale propise država članica u toj oblasti. SLOBODA PRUŽANJA I PRIMANJA USLUGA Sloboda pružanja i primanja usluga igra veoma zanačajnu ulogu u alokaciji produkcionih faktora. One su neophodan deo optimalnog rasporeda u produkcionom lanacu, i uslov su efikasnog delovanja komercijalnih i finansijskih funkcija preduzeća širom Zajednice. Ne postoji drugi način da se stvori unutrašnje tržište ukoliko se finasijska i komercijalna funkcija ne obavljaju slobodno. Sloboda davanja i primanja usluga veoma je zanačjan i zbog okolnosti što se na taj način omogućava pojedincima da obavljaju profesionalnu delatnost unutar Zajednice. Zahvaljujući mobilnosti davalaca ili primalaca usluga, one mogu biti na potrebnom nivou u pogledu kvaliteta i stoga je tim licima neophodno omogućiti slobodan pristup socijalanim beneficijama. Podela usluga, kako se često čini nije sasvim na mestu, iz razloga što je teško povući razliku izmedju onoga što se podrazumeva pod primanjem usluge, od onoga što se smatra davanjem usluge. Član 43. Ugovora govori da se zabranjuju ograničenja nastanjivanja državaljna jedne države članice na teritoriji druge države članice. Ova zabrana se odnosi i na ograničenja u vezi osnivanja agencija, filijala i poslovnica od strane državaljana jedne države članice, koji su nastanjeni na teritoriji druge države članice. Sloboda nastanjivanja uključuje pravo osnivanja i obavljanja samostalnih delatnosti ličnim radom, i osnivanja i upravljanja predužeca, posebno firmi ili trgovačkih društava. Pravo osnivanja, kao što je istaknuto, pojavljuje se u tri forme i to: 1) osnivanje agencija, poslovnica i filijala, 2) pravo obavljanja poslova kao samozaposleno lice, i 3) osnivanje i upravljanje preduzećima, posebno firmi i trgovačkih društava, pod uslovom poštovanja odredbi koje se odnose na kapital. Medjutim, ovo pravo ipak nije neograničeno. Suštinski ono garantuje jedino nacionalni tretman državljanima drugih država članica. Povod za to je što države članice, usled stručnih i poslovnih razloga različitog tipa, regulišu pojedina pitanja koja bi mogla, na posredan ili neposredan način, da ugroze ovu slobodu. Da bi se umanjile štetene posledice takvih aktivnosti država članica, Zajednica, posredstvom standardizacije i harmonizacije ovih uslova, minimizira njihov uticaj. 12

U tom pravcu i Sud pravde dozvoljava primenu ovih propisa vrlo restriktivno, i to jedino u slučaju velikog i značajanog javnog interesa. Pod uslugama se u smislu Ugovora podrazumevaju one usluge koje se obavljaju uz nadoknadu, ukoliko se na njih ne odnose odredbe o slobodnom kretanju lica i slobodnom prometu roba i kapitala. Usluge obuhvataju: a) delatnosti industrijskog karaktera, b) delatnosti trgovačkog karaktera, c) delatnosti zanatskog karaktera i d) delatnosti slobodnih profesija. Široka je skala delatnosti pružanja i davanja usluga. Podela kao što smo ranije istakli neretko je artificijelna i nepotrebna. Ona je ponekad objektivno nejasna i neprecizna kao npr. kod televizijskih programa. Te i druge nejasnoće omogućavaju državama članicama da suptilnim metodama favorizuju domaće davaoce usluga. Minimiziranje tih uticaja bilo je predmetom legislative Saveta. Na ovom organu usvojen je 1974. godine Generalni progarm za ukidanje restrikcija koje se odnose na slobodu davanja usluga. Takodje su usvojene Direktiva 73/148 koja se odnosila na uklajnjanje restrikcija u vezi nastanjivanja i Direktiva 75/34 iz 1975. godine koja se odnosila na uklanjanje restrikcija u vezi boravaka na teritoriji treće države. Lica koja su izgubila status zaposlenog ili su stekli trajni invaliditet i članovi njihovih porodica mogli su, shodno odredbama ove direktive, nasatavit boravak . U 1985. godini Bela knjiga je ukazala na nedovoljan nivo postignutog uspeha u ostvarivanju slobode pružanja usluga u sferi finasijskih usluga, informacija i audiovizuelne industrije. Stoga su preduzete mere kako bi se uvrstio nov pristup radi otklanjanja ovih problema. Te mere su postigle svoj cilj i u tom pravcu su postignuti značajni rezultati. POLOŽAJ KOMERCIJALNIH AGENATA Konstituisanje tržišnih mehanizama i uspostavljanje slobode pružanja usluga podrazumevalo je regulaciju pitanja položaja komercijalnih agenata. Njihov položaj bilo je nužno regulisati iz razloga što su oni posrednici i u trgovini ali i pregovarači u tim poslovima prijema trećim licima. Ranije je u Zajednici bila veoma šarolika slika pravnog položaja ovih agenata. Većina kontinentalnih zemalja davala je zaštitu pojednih prava agenata. Na drugoj strani Iraska i Velika Britanija nisu predvidjale nikakvu posebnu zaštitu u pogledu štete, gubitaka ili bezbednosti. Stoga se taj deo mora haramonizovati i ujednačiti. Pitanja su regulisana direktivama koje su omogućile da se na unutrašnjem tržištu ostvri jednak položaj komercijalanih agenata. Direktive su garantovale specifičana prava za komercijalne agente. Uključivale su rokove otkaza poslova vezanih za delatnost agenata, odnosno, u relacijama sa konzumentima njegovih usluga, i prava koja proističu iz faktičkoga rada na teritoriji koju pokriva svojim poslovima. SLOBODA KRETANJA KAPITALA Sloboda kretanja kapitala je suštinska pretpostavaka stvaranja unutrašnjeg tržišta i ekonomske i monetarne unije. Integrisano finansijsko tržište nije moguće stvoriti bez slobode kretanja kapitala. Ovim pitanjima, po opštoj oceni, poklanjala se u Uniji značajana ali i nedovoljna pažanja. Pa ipak postignuto je da se koordinacija ovih aktivnosti vrši posredstvom Centralne evropske banke.Takodje je uveden zajednicki novac EUR u 2002. godini.

13

Značaj ostvariavanja slobode kretanja kapitala za ostale tri fundamentalne slobode je nemerljiv. Gotovo da bi sloboda kretanja robe bila paralisana za slučaj restrikcija u slobodi kretnja kapitala. Postavalja se piatanje na kakav bi način radnici koristili svoje zarade za slučaj restrikcija u kretanju kapitala dnosno novca. Takodje je nezamislivo sigurno bankarastvo i ostalo finansijsko poslovanje u Zajednici u slučaju nepotrebnih restrikcija ove fundamentalne slobode. Situacija na početku integrativnih procesa u ovoj obalasti bila je veoma kompleksna. Na jednoj starani su bile Grčka, Francuska, Italija, Španija i Portugal, sa prilično rasprostranjenim restrikcijama, a na drugoj, skandinavske zemlje, Nemačka i Holandija, sa liberalnom monetarnom politkom koja je dozvoljavala slobodno kretanje kapitala preko i unutar njihovih garanica. Restrikcije su se odnosile na razmenu i investicije, posebno one koje bi ugrožavale nacionalnu privredu. Isto tako bile su u funkciji sprečavanja odliva kapitala u vremenima finansijskih kriza, zatim ograničenja uvoza i izvoza roba i naravno sve uz saglasnosti sa spoljnotrgovinskom politkom države. Restrikcije finasijskih transakcija odnosile su se na taransfer valute, različite vrste plaćanja u poslovima uvoza i izvoza, zarim starnih kredita, transfera prava intelektualne svojine u inostranstvo itd. Uvidjajući neodrživost takvog stanja i njegovu štetnost za dostizanje čvršćeg integracionog jedinstva u Ugovoru o evropskoj zajednici iz 1957. godine predvidjeno je postepeno ukidanje restrikcija u slobodi kretanja kapitala. U cilju implemetacije takvih rešenja Savet je usvojio direktive: 921/60 1960. godine i 63/21. Značaj ovih direktiva leži u tome što su komercijalnu dimenziju kretanja kapitala, pogotovo u privatanoj sferi, oslobodile nepotrebene kontrole. Iako se ova vrsta liberalizacije odnosila na različite komercijalne transakcije, ona nije u dovoljnoj meri zastupala liberalizaciju bankarskih i finansijskih poslova. DIREKTIVA 88/361 Bela knjiga Komisije iz 1985. godine predvidjala je liberalizaciju kretanja kapitala.Taj zahtev temeljio se na činjenicama neophodnosti ostvarivanja: 1) pristupa efikasnom finsijskom servisu u okvirima integrisanog finsijskog tržišta, 2) ostvarivanja monetarne stabilnosti, i 3) postizanja optimalne alokacije štednje u EU. Usvajanje direktive 88/361 o primeni člana 67. Ugovora imalo je uspeha zbog okolnosti što su mnoge države članice uvidjele značaj uklanjanja restrikcija slobodnog kretanja kapitala. U ovoj direktivi naloženo je uklanjanje svih vrsta restrikcija do 1990.godine. Državama je naloženo da otklone sve vrste zaštitnih mera i da te obaveze vrlo striktno sprovode. Francuska, Italija i Španija su vrlo sistematski i striktno sprovodile svoje obaveze u pogledu otklanjanja restrikcija u slobodnom kretanju kapitala. Stoga se opravadano kao pocetak monetarne unije uzima datum do kada je trebalo impelemetirati ovu direktivu, a to je 1. juli 1990. godine. BANKARSKI POSLOVI U Evropskoj uniji postojala je veoma izražena zelja da se harmonizuju propisi nacionalanog bankarskog prava. To je naročito postalo nužno nakon harmonizacije propisa u obalasti osiguranja i bezbednosti. Posle donošenja Bele knjige 1985. godine usledila je serija direktiva. Veoma važna medju njima bila je Direktiva 77/780 koja se odnosila na kreditine institucije. Definisane su kreditene institucije i zahtevano je od država članica da harmonizuju svoje

14

sisteme banakaraskog poslovanja kako bi one ispunjavale minimum uslova za funkcionisanje u novim uslovima. Medjudržavni bankarski sitem je po nalozima narednih direktiva trebalo usaglasiti sa domaćim bankarskim sistemom. Posebna se pažanja pokalanjala uredjenju kreditnih poslova kroz regulaciju pitanja suštinskih standarda poslovanja i univerzalnih banakarskih aktivnosti. Banke su dužne da obezbede minimum kapiatala od 5 miliona eura. Zatim eleminisana je supervizija od strane državnih vlasti i naloženo uspostavaljanje adekvatne unutrašnje kontrole. Pored toga regulisana su pitanja učešća komitenata u plasmanima. Te i druge mere finasijsko-bankarskog karaktera omogućile su da se na jedinstvenom tržištu uspostavi finasijska i monetarana funkcija koja neće biti limitirana usled konstitucionalnih ograničenja u državama članicama. Ocenjuje se kao veliki uspeh činjenica suštinskog transfera suvereniteta na centralne finansijske strukture odnosno Centralnu evropsku banku. PROŠIRENJE EVROPSKE UNIJE ISTORIJAT PROŠIRENJA Proširenje Evropske unije predstavlja srž odnosa Unije sa ostatkom evropskog kontinenta i istovremeno mogućnost da se tim putem stvori stabilan kontinent u celini. Ne može se odreći da je proširenje Evropske unije jedan od njenih spoljno-političkih instrumenta ali i srce cele njene konstrukcije. To pokazuju modeli proširenja u vremenu nakon Rimskih ugovora. Bilo je u tome različitih faza situiranih u različitim političkim okolnostima i različitom vremenu. Države začetnici integracija su: Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Gledano iz sadašnje perspektive, bez obzira što je reč o relativno malom broju, ni tada, a po svoj prilici ni sada, nije se računalo sa ogarničenjem uvećanja broja članova. Prvi talas proširenja predstaljao je ulazak Velike Britanije, Irske i Danske 1973. godine. Novo proširenje usledilo je ulaskom Grčke 1. januara 1981.godine. Nakon toga 1. februara 1986. godine pristupile su Španija i Portugal. 1995. godine pristupile Svedska,Finska i Austrija . Različiti su bili motivi pristupanja kod pojedinih članica. Neke od njih su se rukovodile isključivo ekonomskim motivima /kao npr. Danska i V.Britanija/, dok je kod drugih pored ekonomskih bio veoma izražen i politički motiv. Treći talas usledio je prijemom Austrije, Švedske i Finske 1. januara 1995. godine. Te tri neutralne zemlje mogle su biti primljene tek nakon pada Berlinskog zida. Raniji prijem ili započinjanje procedure prijema prijema EU antagonizirao je Sovjetski Savez. Četvrti talas nastupio je 1. jula 2004. godine, kada su pristupile deset država i to: Poljska, Madjarska, Česka, Slovačka, Slovenija, Litvanija, Letonija, Estonija, Malta i Kipar. OPŠTI USLOVI ZA PRIJEM U ČLANSTVO Evropski Savet je u Kopenhagenu 1993. godine utvrdio uslove koje treba da ispune zemlje kandidati za prijem u članstvo u EU. Komisija je nešto ranije slično izlozila u svom izveštaju «Evropa izazovi proširenja». To su poznati Kopenhagenski kriterijumi. Oni su takodje izloženi u saopštenju Komisije 16.jula 1997. godine, pod nazivom AGENDA 2000.

15

Prvi uslov je evropski identitet države. Prema tome jedino evropska država može postati članica Unije.Država kandidat mora da ispunjava sledeće uslove iz korpusa demokaratije: 1) Mora posedovati stabilne institucije koje mogu garantovati ostvarenje demokratije, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje prava manijina. 2) Mora obezbediti funkcionisanje tržišne ekonomije i kapacitet učesnika tržišne utakmice koji će im obezbediti mogućnost nadmetanja u konkurenciji sa akterima na unutrašnjem tržištu Evropske unije. 3) Biti sposobna da preuzme obaveze koje proizilaze iz članstva, uključujući pristupanje političkoj, ekonomskoj i monetarnoj uniji. Evropska unija mora imati kapacitet da apsorbuje nove članove bez usporavanja i oštećenja dostignutog stepena evropskih integracija. Osim toga posebno se naglašava važnost da država kandidat ima tržišnu i konkurentnu privredu, sa slobodnim formiranjem cena i potreban nivo razvoja finsijskog sektora. U tom pravcu treba da poseduje odgovarajuce administarativne i pravne kapacitete. Svaka država kandidat mora da prihvati prava i obaveze koje proizilaze iz osnovnih vrednosti komunitarnog sistema.Taj kompleks vrednosti poznat je pod nazivom aquis communaitaire. PROŠIRENJE KAO SREDSTVO POLITIKE EU Proširenje članstva postalo je veoma značajan instrumnt spoljne pilitike EU. To je naročito vidljivo posle pozamašnog proširenja 2004. godine. Ranije su preovladavala mišljenja da bi proširenje potkopalo već dostignuti stepen integracije i njegovu dubinu.Veoma su bile sadržajne rasprave na temu da li se treba orijentisati na produbljivanje ili proširivanje integracije. Po nekim mišljenjima, proširenje je skopčano sa brojnim troškovima koji bi mogli bitno opteretiti budžet Evropske unije. Na drugoj strani javila su se mišljenja koja govore da bi proširenje moglo biti jedini instrument i ozbiljna šansa da se stabilizuje Centralna i Istočna Evropa. To takodje ne bi bila samo neka vrsta eksporta stabilnosti već bi to bila i odbrana od navale imigranata i kriminalaca sa Istoka. Na kraju su se pokazala kao ispravna mišljenja da jedino orijentacija koja forsira uspostavljanje demokartije, slobodnog društva i ekonomskog razvoja na relaciji Istok-Zapad u procesima proširenja, ima budućnost. Sledeći tu logiku, proširenje je obuhvatilo deset novih članova, a nakon intervencije NATO-a obećano je članstvo i zemljama Jugo-istočne Evrope. Takav poziv Evropske unije ovim zemljama omogućava, u prvoj fazi, da one sprovedu reforme ekonomskog i političkog sistema. Značajno proširenje Evropske unije nalaže i brojne unutrašnje reforme, posebno u institucijama. Nakom Amsterdamskog ugovora vidljiva je namera da se stvori Evropska država ali nisu precizirane njene granice. Ne specificiraju se granice već se to ostavlja za budućnost. Na isti način se postupa i sa mogućnošču njenih korekcija. Molbe za puno članstvo u Evropskoj uniji podnelo je 11. država. Sve one su potpisale ugovor o asocijaciji i preduzele potrebne mere da ostavare uslove za punoparavno članstvo. Komisija Evropske unije je u Agendi 2000 izrazila mišljenje da se kriterijumi sadržani u Preporuci kopenhagenske sesije evropskog Saveta moraju ispuniti tri kriterijuma i to: 1) koji pripada političkoj sferi u pogledu uvažavanja i respektovanja demokatartije i ljudskih prava, 2) ekonomski u pogledu ispunjavanja tržišnih uslova da ravnopravno učestvuje u tržišnoj 16

utakmici na trzistu EU, i 3) da je sposoban da usvoji sve zajedničke vrednosti poznate pod nazivom aquis communaiatarie. Posebni uslovi bili su odredjeni u finansijskoj sferi. Oktobara 2002. godine Komisija je preporučila da se prime u punopravano članstvo sledeče države: Slovenija, Malta, Madjarska, Slovačka, Česka, Kipar, Litvanija, Letonija, Estonija i Poljska. Dekalaracija u Kopenhagenu doneta decembra 2002. godine potvrdila je preporuku. Ugovor o pristupanju potpisan je 16. aprila 2003 godine. Politička retorika je bila vidljiva u ovom dokumetu u kome se, izmedju ostaloga, kaže da je reč o epohalnom dogadjaju, jer on stavlja tačku, odnosno prevazilazi u potpunosti podeljenost Evrope, nastalu na sukobima. Sledeći korak bi trebalo da bude pridruživanje Bugarske i Rumunije. Takodje se nastavljaju pregovori sa ostalim kandidatima .U istom nivou po svoj prilici ne nalazi se Turska. Nove države koje su priključile moraju proći fazu prihvatanja prava i obaveza, odnosno institucionalni sistem u celini, i naravno, metode odnosno modele organizovanja ukupnog političkog života i posebno biznisa. Očigledno da će novo proširenje imati ogroman uticaj na identitet Evropske unije i da će se veoma oštro postaviti pitanje kako definisati politiku prijema novim susedima. Proširenje prijema turbulentnim zonama mora u EU provocitari nastojanje, da se postigne što više satabilnosti u smislu efikasnog odgovora na pojavu novih i kvalitativno različitih vrsta nestabilnosti. Na tom putu, iako to izgleda kao tehničko pitanje, potrebno je usvojiti oko 80.000 stranica legislative, što je pozamašan i veoma složen zadatak. FAZE PREGOVORA O PRIJEMU U ČLANSTVO Prijema odredbama člana 6. Amsterdamskog ugovora, Evropska unija je zasnovana na principima slobode, demokratije, uvažavanja ljudskih prava i fundamentalnih sloboda, vladavine prava, kao principa koji su zajednički svim članacama EU. U članu 49. kaže se, da svaka država koja poštuje član 6. može aplicirati za prijemem u članstvo Unije. U tom kontekstu manje je važno pitanje da li je proširenje više deo unutrašnje ili spoljne politike Evropske unije. Ranije smo istakli da je ono i jedno i drugo. Svako pristupanje novog člana je potencijalna mogućnost da se promeni, ili pak dovede u pitanje, institucionalna struktura EU. Krhki balans izmedju malih i velikih država članica, po pridodi stvari, u tom slučaju biva narušen. Proširenje izaziva promenu kapaciteta dotadašnje politike u brojnim oblastima. Prevazilaženje problema zavisi od sposobnosti učesnika u tome procesu da pronadju novi balans izmedju interesa država članica i onih deklarisanih, kao interesi EU. Pojedini delovi obuhvataju manaje ili više složena pitanja. Prijema nekim shvatanjima postoje pitanja koja se ne problematizuju u velikom obimu i relativno ih je lako prevazići.To su nauka, istraživanje, obrazovanje i vaspitanje, pitanja malih i srednjih preduzeća, industrija i statistika. Pitanja koja potencijalno mogu izazvati konflikte su: telekomunikacije, spoljna i bezbedonosna politika, potrošačka i zdravstvena politika, evropska monetarana politika, finasijska kontrola, kultura i audio-vizuelna sfera, carinska unija, spoljna politika i ribarstvo. Pitanja koja mogu biti uzrokom velikih problema su: sloboda kretanja robe, zaštita životne sredina, sloboda kretanja ljudi, sloboda kretanja usluga, kompanijskopravo, konkurencija, porezi, socijalana politika, energija i transport.

17

Pitanja koja mogu biti rešena na kraju igre su: regionalna politika, poljoprivreda, pravosudje i unutrašnja politika, sloboda kretanja kapitala, finansije i budžeti institucija. Prava faza pregovora se odvija i u maniru medjuvaladine saradnje.Taj deo pokriva Predsedništvo Saveta. To verovatno zbog činjenice što je pregovaranje o proširenju kvalitativno drugačije nego bilo koje drugo pregovaranje koje se vodi sa državama nečlanicama. Druga faza ima dvostruki karakter. To znači da u jednom delu države članice pregovaraju medjusobno. One imaju mandat da utvrde šta bi mogle ponuditi yemljama kandidatima. Posle toga one pregovarjaju eksterno sa kandidatima. Na osnovu sporazuma u okvirima internog mandata, Evropska unija, kao celina, pregovara sa državama kandidatima pojedinačno. Treća faza, karakteristična u bilo kojoj formi ovih pregovora, je asimetričnost. Države kandidati žele da se priključe jednoj, već postojećoj strukturi, i noramalno je da sa osećaju po strani, i da moraju da prihvate uslove kako bi mogli stupiti u taj klub. Posebno se to odnosi na model izvesnih koncesija, kao npr. država kandidat daje ustupke, recimo u poljoprivrednoj politici, da bi dobila slične ustupke u zaštiti životne sredine. Naravno, to sve dolazi kao produkt nužnih kompromisa. Oni nastaju kao objektivna nužnost, bez obzira što se sa svakom državom kandidatom pregovara pojedinačno i što se uz tu formu vezuju brojni modeli pregovora. To je plod taktike EU. PRAKTIČNI POTEZI U PREGOVORIMA Prvi potez je podnošenje zahteva za prijem Savetu ministara. U sledećem, drugom potezu, Savet šalje prijavu za prijem u članstvo Komisiji. Naredni, treći potez je priprema mišljenja od starne Komisije. Četvrti potez je jednoglasno donošenje odluke od strane Saveta da li pregovori mogu startovati. Peti potez je zajedničko pregovaranje Komisije i Saveta na Prededništvu radi postizanja zajedničkog stava. Šesti i sedmi korak obuhvataju zaključke predsedništva Saveta, kada ono okonča pregovore, što bi zančilo okončanje procedure. Medjtutim, nekoliko EU institucija moraju prihvatiti rezultat pregovora. Takavo prihvatanje potrebno je Komisiji koja mora pripremiti mišljenje za svaki pristupni ugovor. Sledeća institucija je Parlament, koji ima ovlašćenja da blokira proširenje Unije.Ukoliko Parlament ne bi prihvatio ugovor o pridruživanju, proširenje se ne bi moglo sprovesti. U slučaju pozitivnog odgovora Pralamenta nakon toga države članice prihvataju završne rezultate pregovora. U tom slučaju Savet prihvata ugovor o pristupanju. Posle toga zemlja kandidat biva pozvana na kratku ceremoniju gde se potpisuje ugovor o pristupanju. Finalna radjnja je ratifikacija. Sve države članice i države aplikanti moraju ratifikovati ugovor o pristupanju u skladu sa procedurama iz svojih ustava. Po pravilu ratfikacija se vrši u nacionalnim parlamentima.Takodje, zavisno od toga da li je predvidjeno u nacionalnim ustavima, države kandidati mogu odražati referendum. Referendum je odražan u većini država članova, čak i onim zemljama u kojima to nije ustavna obaveza /Danska/. U Velikoj Britaniji nije održan referendum u vezi ugovora o pristupanju. Referendum je održan 1975. godine u vezi članstva u EU. Nakon njegovog uspešnog sprovodjenja V. Britanija postala je punopravni član. Na drugoj starani Norvežani su dva puta odbili na referendumu članstvo u Evropskoj uniji.

18

INTERNA DIMENZIJA I ZNAČAJ PROŠIRENJA Do sada je uglavnom u opciji pogleda bila isključivo spoljno-politička dimenzija proširenja. Neretko se zaboravljala ili u manjoj meri tretirala interna komponeta. Ranije se odlagalo pitanje reforme institucija. U vezi sa tim potrebno je izvesti tri različita tipa unutršnjih reformi. Prva bi se odnosila na institucije.Ta institucionalana reforma započeta je prilikom donošenja Amsterdamskog ugovora i odnosila se, u prvom redu, na Komisiju. Poznato je da članstvo u Komisiji čine članovi, makar po jedan iz svake države, što sa stanovišta efikasnosti povlači pitanje, da li takav sastav može opstati. Drugi deo odnosi se na težinu glasova u Savetu ministara. Nije lako rešiti problem predstavljanja gradjana Evrope kada se zna da male zemlje ne mogu imati glasove sa istom težinom. Medjutim, zbrajanjem glasova u pojedinim situacijama, oni mogu doći u povlašćeni položaj u odnosu na velike države, odnosno, države sa velikim brojem stanovnika. Treća nužnost je uvodjenje većinskog sistema glasanja za slučaj povećanja na 28 članova. Jednoglasnost se mora isključiti, jer bi vodila paralizi rada institucije. To je donekle uradjeno Ugovorom iz Nice, jer je u pojedinim sektorima uvedeno većinsko glasanje. Pojedini autori i ličnosti iz sfere politike zagovaraju mišljenje, da to nije dovoljno i da se taj sistem mora doraditi kao bi se izbegla funkcionalana paraliza. Na Medjuvladinoj konferenciji 2004. godine, razmatrana je mogućnost da se sačini balans izmedju raznih institucija Evropske unije, kako bi se pronašla mogućnost za pravilniju raspodelu nadležnosti izmedju EU, država i regiona. Drugi set reformi odnosi se na razne politke. U vezi sa tim valja naglasiti, da je ranije postojalo nastojanje da se bivše države komunističkog bloka nadju na reformskom kursu, posredstvom pripremanja za prijem u NATO. To je u osnovi bila dobra namera, ali se nije mogla u potpunosti ostvariti, jer kriterijumi te oraganizacije nisu ni približno bili strogi kao u EU. Stoga se u EU ubrzavala dalja reforma kroz sistem politike ujednačavanja. Time su stvorena dodatna opterećenja za strukturne fondove i budžet Evropske unije. Ta vrsta politke postavljena je interaktivno kroz zahtev da nove države postignu uspehe u reformama, jer u protivnom neće biti u poziciji da koriste beneficije iz fondova, kao države koje su poodmakle u reformama. Ustvari, to je odgovor na pitanje da li za glavne tokove reformi treba uvećati budžetska davanja uspešnim članicama. * Treca grupa pitanja reformi odnosi se nužno na promene granica EU,jer na scenu stupaju odnosi sa državama susjedima. Države calanice koje se granice sa Rusijom zahtevaju novu orijentaciju u politici prijema Rusiji. Te države dužne su da sprovedu potpunu kontrolu na granicama sagalasno odredbama Amsterdamskog ugovora.Mnoge od njih su sproveli brojne reforme u toj oblasti .Značaj tih reformi u praktičnom smislu je veliki jer moraju sprečiti ulazak imigaranata u države EU. Od uspešnosti tih vrsta reformi zavisi da li ce ili ne biti od starane EU teretirani kao zaboravljena periferija. Proširenje evropske Unije je kao što smo ranije istakli i spoljnopolitički ali i unutarasnji problem,jer politka proširenja se ne moz\e uzimati kao izolovan fenomen vec kao deo sustinske dimenzije aktivnosti i identiteta EU. PRISTUPANJE DRŽAVA ZAPADNOG BALKANA Problemi sa kojima se sucava Zapadni Balkan na putu prikljucenja Evvropskoj Uniji su mnogostruki i uglavanom vrlo složeni.Medjunarodna zajednica je imala pristup u smislu formulisanja konkretnih preporuka i aktivnosti kako bi se postigla trajna 19

bezbednost i ekonomski razvoj..Svrha svih aktivnosti kako to posebno Evrposka Unija izrazava jeste da se stvori zakonita politika visokog ranga.Prijema njihovom mišljenju postojece stanje nije moguće odrzati na duzi rok.Stoga se insistira na stavaranju samoodrzivog sistema koji bi se sa stanovista bezbednosti mogao ukljuciti u evro-atlanske integracije. Da bi se taj cilj postigao potrebno je : 1)Da se bez stavaranja novih kriznih zarista stvori nova vizija rešenja bazirana na medjunrodnim pravnim dokumentima 2)kreiranje modela izlaska iz sadasnje situacije pod uslovima obezbjedjenja demoktratizacije,bezbednosti i razvoja 3)jacanje procesa evropeizacije Zapadnog Balakana,država i njihovih drustava da bi se ubrzao proces demoktratskih reformi i ekonomskog razvoja. 4)podrska iz korpusa transatlantske saradnje radi obezbjedjivanja zajednicke starategije u sljedecih dve godine u procesima transformacije Zapadnog Balkana. Prisustvo medjunarodnog faktora na Zapadnom Balkanu moglo bi se ocijenitti kao u osnovi nedovoljno ili makar neadekvatno. Direktne konsekvence toga prisustva su: 1)Bosna i Hercegovina posle Dejtona(1995) 2)kriza na Kosovu.Rezolucija 1244;(1999) 3)kriza u Makedoniji i Ohridski sporazum (2001) Prisustvo vojnih efektiva mijenja titulara na taj način što Evropska unija preuzima ulogu NATOa i Ujedinjenih naćija.Mada se pri ovome mora istaci da se sustinski malo mijenja.trrupe i dalje ostaju medjunarodne,zagovarju se medjunarodne politcke akcije i operacije,postavlja se specijalni pewrsonal EvropskeUnijew umješto UN i svim tim poslovima rukovodi Evropska agencija za Rekonstrukciju.Na osovu i U BiH značajni efektivi ostaju rezervisani za OHCR i UNMIK. Najvažniji cilj ove akcije je da se postigne stabilizacija i rekonstrukcija.Pocetni uspjesi blijede pred pretnjama koje bi mogle proizvesti akutnu krizu.Stoga se insistira i veoma podržava demokratiozacija zasnovana na ekonomskom razvoju. Negativne efekte proizvode nerešena sttusna pitanja .Najteze je za resavanje pitanje Kosova.Ne postoji ni minimum konsensusa o načinu rešavanja toga problema medju legitimnim politckim akterima .odnosno o tome kako i na koji način bi se to moglo postići Politika insistiranja na standardima nisu dala odgovarajuce rezuktate što povalaci zahtev za dodatnim definisanjem toga procesa.značaj postizanja makar minimuma konsesiusa o buducem resenju veoam je veliki i zahteva da se što pre radi na tome. Medjunarodna zajednica razvija tezu da se resenje Kosova mora potraziti na osnovama nekoliko glavnih tačaka oslonaca a to su: 1)status Kosova je direktno povezan sa primjenom standarada 2)resenje statusa Kosova iskljucuje njegovu podelu 3)svaka solucija mora biti prihvatljiva i za Kosovare i za Vladu Srbije. U praktičnom smislu postavlja se pitanje kako medjunarodna zajednica može pronaći put da se ova rešenja primijene , a da se pri tom ne podignu tenzije. Drugo potencijalno veliko zariste problema mogla bi biti Bosdna i Hewrcegovina odnosno njena drzavnost.Poznato je da Republika Srpsaka pozivajuci se na Dejtonski sporazum insistira na poštovanju njegovih odredbi. odnosno stausa države koji je u njemu kao najvišem aktu ugradjen.Na drugoj starani veoma je izražena zelja da se reformisu rešenja predvidjena Dejtonom.Usled takvoga stanja prisutne su konfrontacije u gotovo svim debatama. Makedonija prijema Ohridskom sporazumu za slučaj da se obezbijedi za Albance set ljudskih prava po medjunarodnim standardima ne bi trebalo da u pogledu drzavnosti ima 20

problema.Konkretna su pitanja kako na osnovu Ohridskog sporazuma rijesiti raspored Nadležnosti u i institucionalane arnzmane. Odnosi u Srbiji i Crnoj Gori koncipirani su na osnovu Beogaradskog sporazuma.Tim sporazumom predvidjena je mogućnost održavanja referenduma o buducem statusu.Rešenja do kojih se dodje morala bi biti demokratska i mirna.Ocekivanja su vecinom orjentisana u tome pravcu i jedino su u tom obliku legalna. Kako sad stavri štoje najvažnija su pitanja obezbjedjivanja kvaliteta demokatatije.Postoji stalna zabrinutost za kavlitet demokaratije koja obavezno ukljucuje legitimitet vladinih institucija,sposobnost administaracije, prirodu i kvalitet političkih orijenatacija najvažnijih partija. Naveci izazovi za medjunarodnu zajednicu su kako da obezbede efikasno ali demokratsko vladanje u regionu Zapadnog Balkana. Taj problem je nešto izrazeniji na Kosovo i BiH jer se medjunarodna zajednica mora suociti i sa pozamasnim aparatom poratnih misija na tome podrucju,odnosno kako u tom ambijentu obezbijediti ulogu i poštovanje prava. Ekonomski razvoj se suocava sa izazovima koji su ostavili komunisticko nasljedje u ekonomiji,uticaj ratnih zbivanja,korupcija,medjunarodni kriminalitet,lose rukovodjenje i zavisnostist od medjunarodne zajednice. Samoodrzivi sistem bezbednosti,kompetentnao vladanje i upravljanje zajedno sa reformama administaracije,tarnsparentna privatizacija i uredjena regulativa i poreski sistem bili bi osnova za privalacenje staranih investitora.Tim putem bi se daleko brze obezbedeo ekonomski razvoj. Pored toga buduci razvoj se mora suociti sa nedostatkom bazicne infrastrukture kao što su putevi,telekomunikacije,zeljeznica,elektricni sistem itd.Deo ovih problema mogao bi se rijesiti jacanjem transregionalane sradanje na Zapadnom Balkanu. Prevazilazenje ovih problema nužno je i iz razloga što Zapadni Balkan mora za svoje biznismene obezbijediti uslove za uspešno integrisanje u globalnu ekonomiju. Specificnosti evropeizacije Zapadnog Balkana Neophodnost prikljucenja Zapadnog Balkana Evropskoj Uniji je van svakog spora.O tome postoji konsensus medju stanovnistvom i politkickim elitama.Taj opsti konsensus je iako nepsoran veoma specifican je podvrgnut brojnim izazovima koji nazalost egzistiraju ištovremeno i uporedno. U gornjem delu ukazali smo na glavne strukturne odlike prisustva medjunarodnog faktora na Zapadnom Balkanu.Iako to nije najsrecnije resenje na putu za punoparavno članstvo u Evvropskoj uniji ipak se valja podsetiti na neke fakte koji bi mogli ukazati i na neke dobre starane. Prisustvo NATO a i evropske Unije vidljivo je i u Bugarskoj i Rumuniji koje treba da budu punopravane calanice 2007 godine.Nema pravih argumenata da se odrice njihova uloga ali u izvesnom ogaranicenom smislu u podspjesivanju procesa evropeizacije.Istina ona ukljucuje i afirmaciju transatalantske saradnje. Resavanje statusa Kosova posredstvom sporazumnog rešenja bilo bi pozeljno iz razloga što bi otvorilo puteve sadrzajnijeg zajedničkog puta ka Evropi i za Kosovo i za Srbiju i Crnu Goru. Evropska prespektiva i za jedne i za duge predstavlja pravi i kako se čini jedini izbbor. Povecanje kvaliteta demokaratskih steremljenja , upravljanja i vladanja je kljucni kriterijum na osnovu kojega se utvrdjuje da li je ucinjen progres na putu u Evropsku Uniju. Perspektiva prikljucenja Evropskoj uniji mora se učiniti bliskom lokalnim elitama i posluziti kao objektivno snažan faktor njihove motivacije u buduce.

21

Izgradnja povjerenja kod lokalne elite o vrijednosti cenatalnih institucija vlasti koji hronicno pate od nedostaka povjerenja javnosti je neizostavna.Evropska perspektiva bi promijenila stanje politcke apatije. Nužnost prevazilazenja praznine u razvoju saradnje Zapadnog Balkana i ostatka Evrope.U tom paravcu se afirmise shvatanje da bi politicka saradnja nužno obezbedila ekonomski rast koji nije moguc bez starnih investicija. Sadsnja politicka situacija pokazuje da se posredstvom Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji regulisu brojna pitanja na putu integracije ali nazalost ne konkretizuju vreme i modalitete izvrsavanja pojedinih obaveza. Pakt za Jugo- istocnu Evropu Pakt za Jugoištocnu Evropu je najznačajniji pokusaj trajnog regulisanja odnosa na Balakanu.U njemu se prvi put zvanicno pominjre Balkan kao region kao cjelina .Pakt je usvojen 1999 godine .U njegovom donošenju ucestvovale su države koje se u širem smislu mogu nazvati Balakanskim a to su:Albanija,Hrvatska,Bugaraska,Slovenija ,madarska,Rumunija,Mekadonija ,Turska i Bosna i Hercegovina.Jugoslavija se ukljucila oktobra 2000 goduine.Pored njih ucestvole su Države članice Evropske unije ,SAD,Ruska Fderacija,Kanada I Japan,Svajcarska i Norveska. Pristup resavanju problema bio je sveobuhvatan.Dokumenat ima ima političke ,ekonomske i bezbjedonosne supstaarte. Predvidena je medjusobna saradnja koja se oznacava kao pretpostavka za prikljucenje Evropskoj uniji.Taj način je nuzan ali u Paktu nije ozanacen kao obavezan i uslovaljavajuci što se tumaci kao ustupak onim zemljama koje smataraju da bi im učešće u Paktu usporilo put prijema EU. Medjunarodna zajednica je podrzala naštojanja dalje fragmentacije Balakana računajuci da bi decentaralizacijom i regionalizaciojom prostora uspjela da nivelise ekomnomeke ,politcke i druge protivrecnosti. Prema nekimm ocjenama Balkan u sadasnjoj objektivno postojecoj situaciji nema osnova da se naziva regionom, jer nema razvijene medjusobne veze na potebnom nivou izmedju njegovih država. Sve balakanske zemlje imaju orijenataciju da se prikljuce Evropskoj uniji ali ne kao pripadnici toga regiona .Medjutim nezavisno od toga prihvatanje evropskih vrednosti nužno ce dovesti do afirmacije pripadnosti Balkanu. Proces stabilizacije i pridruzivanja Pocetkom 1999 godine inicijativa regulisanja odnosa na Zapadnom Balaknu dobila naziv «proces stabilizacije i pridruzivanja».Ova inicijativa je dvstrukog karakterta.U jednom delu je obuhvacena Paktom za Jugoištocnu Evropu.Drugi deo je specifican i vezuje se za proces stabilizacije i pridruzivanja. Taj specifikun govori o promenama u tretmanu Zapadnog Balakana.Po svojim karaktristikama te promejene uglavnom imaju karakter uslovlajnja,jer pored poznatij Kopenhagenskih kriterijuma za prijem donose i nove nepoznatae u dosadasnjoj praksi Ugovori o pridruzivanju i stabilizaciji Ugovori o pridruzivanju i stabilizaciji su nova generacija Evropskih sporazuma i njihova novina ogleda se u sljedecem: 1)Potreba čvršćeg razvoja trgovinskih i poslovnih veza sa Evropskom unijom 2)razvijanje novih finansijskih aranžmana u okviru progarama CARDS 3)podrska demoktratizaciji i izgadanji institucionalne stabilnosti i civilnog drustva 4)obogacivanje saradnje u pravosudnim poslovima i bezbednosti i unutarasnjim poslovima 5)jacanje regionalanog i bilateralnog pristupa u izgaradnji politckog dijaloga

22

Politika uslovljavanja je proizvod procjene institucija evropske unije da je nužno za prijem Zapadnog Balakana u Evropsku uniju primijeniti novu stratesku matricu.Ona sadrzi opšte i posebne elmente. PRAVNA PRIRODA I IZVORI PRAVA EVROPSKE UNIJE Dilema o tome da li je Pravo evropske unije pravo ili ne u osnovi je vjestacka, jer ne uzima u obzir realne fakte na osnovu kojih se mora zakljuciti da je ono autonoman i konzistentan sistem.Sacinjen je na osnovama hijerarhijskog ustrojstva normi u kom ustrojstvu se osnivački ugovor može smatrarti ustavnom poveljom.Takav stav dosao je do izrazaja u slučaju Les Vertis gde Sud pravde kaze da «iako je Ugovor(osnivački) zakljucen u formi medjunarodnog sporazuma predstavalja Ustavnu povelju Zajednice.(Vidjeti potpunije case Les Vertis 294/83,86 ECR 1139) Osnovne karakteristike prava Evropske unije mogli bi sazeti u nekoliko najvažnijih odlika njegovog pravnog dejstva. Ovo pravo ima primat u odnosu na nacionalano pravo. Takodje ono ima neposredno i direktno djejstvo. Povodom pravne prirode prava Evropske unije ne postoji u pravnoj nauci jedinstven stav.Prisutna su brojna shvatanja o pravnoj prirodi ovog fenomena.Prema nekim klasifikacijama dominiraju nekoliko grupa shavatanja od kojih izdvajamo : 1)Pravo evropske unije ima dvojnu strukturu, jer se u njemu nalaze elementi medjunarodnog I nacionalnog karaktera 2)Pravo evropske unije pripada kategoriji medjunarodnog prava ili tacnije prava medjunarodnih organizacija,jer je prema njihovom shvatanju Evropska unija je medjunarodna organizacija. 3)Pravo evropske unije ima sui generis pravnu strukturu različitu od madjunarodnog I nacionalnih prava. Čini nam se da niti jedno od ovih shvatanja nema pravi odgovor na pitanje o sustini ovoga prava.Identifikacija Evropske Unije sa medjunarodnom organizacijom klasicnog tipa je netacna iz prostog razloga što medjunarodne organizacije klasicnog tipa pribavljaju svoj medjunarodnopravni subjektivitet uglavnom iz medjunarodnopravnog subjektitviteta država članica.To nije slučaj sa Evropskom unijom ,koja ima originerni medjunarodnopravni subjektivitet. .Osim toga ima I sopstvene izvorne prihode koji joj omogucavaju da postigne visok stepen finasijske nezavisnosti. Shvatanja o sui generis strukturi I njegovom dvojnom, karakteru ne objasnjavaju niti jedan sustinski elemenat. Stoga se čini da je najblize realnosti ono shvatanje koje kaze da je rijec o autonomnom pravnom sistemu specificnom u mnogim elementima cija je posebnost u pravnom smislu van svakog spora. Primat u odnosu na naćionalano pravo Problem primata Prava Evropske unije u odnosu na nacionalno pravo valja posmatarati u objektivnom okviru njihove moguće suprotstavljenosti pa i ozbiljnog konflikta.Oni su moguci usled činjenice sto postoje brojne oblasti koje su rezervisane za nacionalano pravo, a u kojima se primjenjuje Pravo Evropske unije i to metodom specificne apilkacije posredstvom odluka Suda pravde , što neminovno vodi sukobu.U tom slučaju postavalja se pitanje koje pravo ima prednost . Od rešenja toga pitanja zavisi cjelokupni pravni poredak u Evropskoj uniji.To je u neku ruku ustavno pitanje.Ono izaziva brojne nedoumice iz razloga što nije eksplicitno rešeno u osnivačkim ugovorima.Moguće da je takvo opredejeljenje produkt nužnog opreza, jer je postojala pretpostavka da bi decidno izjasnjavanje o tome bilo skopcano sa brojnim drugim problemima u politckoj ravni.

23

Medutim na drugoj strani takva objektivno postojeca situacija omogucila je da Sud pravde odigra vrlo vaznu ulogu u razresavanju te dileme na način što je svojim odlukama omogucio autonomni razvoj Prava Evropske unije. Pojedina shvatanja pledirala su da se taj problem rijesi primjenom analogija sa medjunarodnim pravom. Logicno je da sa pitanje primata odnosno direktnog dejstva medjunarodnog prava resava saglasno ustavnom pravu države clanice.O tom pitanju postoje dve teorije monisticka i dualistaicka. Obije teorije ne izjasnjavaju se eksplicitno o primatu bez obira da li je u pitanju neposredna adopcija medjunarodnog prava ili adopcija kroz prosec transformacije. Nezavisno od toga kakva je doktrinarana ocjena ovih problema i prakticana primena u državama članicama Sud pravde je uspio da razvije slobodno bi se moglo reći sopstvena konstitucionalana pravila baveci se na svoj nacin ovim problemom, afirmisuci princip supermatije ili primata prava evropske unije. Ilustarativana u tom pravcu je presuda u slučaj Case 26/62 Van Gend en Loos u kojemu je principijelno pitanje direktnog dejstva člana 25(12) rešeno na taj način što Sud kaze «da Zajednica stvara novi pravni poredak u medjunarodnom pravu,limitirajuci suverena prava država , ali ipak samo na ogranicenom polju». Tim nije uspostavljen nov pravni poredak ali je Zajednica dobila nezavisniji status i veci uticaj na pravni sistem država članica. Princip supermatije Prava evropske unije odnosi se ne samo na unutarasnje pravo vec i na obaveze iz ugovoara sa trećim zemljama.U tom pravcu ilustarativan je slučaj ERTA case 22/70 . U njemu Sud pravde istice da države članice,nakon usvajanja Ugovora o putnom saobracaju od strane Zajednice ,nemaju više pravo da individualno ili grupno,nezavisno od |Zajednice ugovaraju sa trećim zemljama posebne aranzmane u toj sferi. Iznijeto ukazuje da se Sud rukovodeo pragamaticnim razlozima kada je resavao ova pitanja vrednujuci pri tome svrhu ,namere i duh Ugovcora.Zajednica je kreirala sopstvene institucije i nebi bilo logike da države članice mogu po svom nahodjenju slobodno derogirati njena pravila. U ovom kontekstu moglo bi se navesti da je trebalo rijesiti i pitanje položaja nacionalnih sudova u prepostavljenim konfliktnim situacijma.To je nužno iz razloga što su ti sukobi realnost iako bi se sa teorijske tačke gledista moglo tvrditi suprotno.U tom pravcu veoma je indikativan Simental SpA case 106/77.Sud rezonije da bi za slučaj da se komunitarano pravo od njegovog stupanja na snagu ne primjenjuje uniformno, nastupila neminovno njegova nejednaka primena unutar Zajednice. Iako na početku nije bilo pune sagalasnosti o primatu evropskog prava danas je veoma rasprostanjena saglasnost svih država članica o tome. Neposredna primena Bitna karakteristika prava Evropske unije je u tome što ono proizvodi neposredna pravna dejstva u unutarsnjim pravima država.Da bi se to postiglo nije potrebno od strane država donosti posebne pravne propise .Taj stav je Sud pravde izrazio u svojoj presudi u slučaju Costa/Enel u kome kaze da»ugovor o Evropskoj Ekonomskoj zajednici stvara sopstveni pravni poredak,integrisan u pravne sistema država članica,od trenutka stupanja na snagu Ugovora koji je obavezujuci za njihove pravosudne organe » Vidjeti case Costa/Enel 6/64 (1964) ECR 585 Direkto djejstvo Direktni. efekat(djejstvo) oznacava onu vrstu pravnog dejstva Prava evropske unije na osnovu kojega se unijska norma direktno integrise u unutarsnji pravni poredak država članica. Direktni efekat odnosno djejstvo znači da komunitarana (unijska )norma proizvodi direktna prava i obaveze na koje se pojedinac može pozvati u postupcima pred nacionalnim 24

sudom .Zanacaj ovog piatanja naglasava se iz razloga mogućnosti nastajanja konflikta u situacijama kada je implementacija prava EU u nacionalano pravo pogresna,nepotpuna ili sadrzi izvesne odlike nesaglasne duhu EU.Očigledno da se u ovim situcijama nacionalni sud mora rukovoditi faktom da pravo EU ima primat i slediti ga i promjenjivati. Vrlo cesto,tim putem se ne izbjegava konfliktna situacija.Stoga je od najavece vaznosti pitanje kvaliteta primjene principa direktnog dejstva.Nema sasvim jasne odredbe koja bi ukazivala na način kako se primjenje ovaj princip.Delimično to indicira član 249 koji kaze da se to djejstvo odnosi samo na uredbe.Praksa Suda ukazuje da se direktno djestvo ne može opozvati u slučajevima koji se odnose na slobodno kretanje roba i lica,pravo konkurencije i diskriminaciju povodom pola ,rase ili nacionalnosti. Da bi neka pravilo mogla imati direktno djejstvo mora da bude sasvim jasno i precizno i da ne ostavlja diskrecionu mogućnost za različita tumacenja državama članicama i insttucijama EU. Kvalitativno različito dejstvo postoji u zavisnosti od toga da li se norma odnosi samo na relacije pojedinca i organa vlasti što je vertikalni direktni efekat(djestvo)ili se odnosi i na relacije izmedju pojedinaca što je horizontalni direktni efekat odnosno djejestvo. Veoma ilustarativan primjer vertikalnog direktnog djejstva vidljiv je u slučaju Defrene v.Sabena case 43 /75. Reč je o stjuardesi Ms Defrene koja je bila zaposlena kod belgijske avio kompanije Sabena kao stjuard.Za svoj rad primala je nizu nadoknadu od muskaraca zaposlenih na istim poslovima.Obratila se Sudu pravde pozivajuci se na član 141 Ugovora koji kaze '»Svaka država članica ...duzna je da obezbijedi primjenu principa da muskarci i zene dobiju jednku platu za isti posao»,trazeci da joj se ispalti razlika u plati.. Sabena je u odgovoru iznijela misljenje da se nije moguće pozivati na direktno djejšto u ovom slučaju jer se član 141 odnosi na relacije pojedinaca , a ne na relacije države i njenih subjekata. U ogovoru Sud je slijedeci mišljenje Opšteg pravobranoca nasao «da argumenti iznijeti od strane Sabene ne stoje, jer se diskriminacija po osnovu pola odnosi ne samo na aktivnosti javnih autoriteta vec i na sve sporazume koji imaju za cilj da regulisu kolektivne radne odnose jedanako kao i odnose izmedju pojedinaca. Kada je u pitanju donošenje odluka u domenu jedinstvenog tržišta ,zastitite čovekove okoline ili zastitte potrosaca,komunitaranu(unijsku) legislativu zajednički usvajaju Savet l Paralament u formi koodlučivanja. Proširenje nadležnosti Parlamenta naročito je vidljivo u ovoj sferi nakon Amsterdamskog ugovora .Postoji tenedencija proširenja i na druge značajane oblasti. , kao npr na pitanja vezana za nediskriminaćiju,slobodu kretanja i nastanjivanja. I td.To bi po prirodi stvari uslovilo povecanje oblasti na koje se primjenjuje direktno djejstvo. Pored toga Savet u brojnim drugim slučajevima donosi odluke uz konsultacije Paralamenta. Komisija predlaže legislaciju Savetu i Parlamentu , implementira komunirano pravo zajedno sa Sudom pravde. Pravila predvidjena u ugovorima Zajednice i različite legislativne mere direktno se primjenjuju unutar država članica zamjenjujući nacionalano pravo u slučaju nesaglasnosti.Neki autori u pogledu dejstva uporedjuju ovo pravo sa federativnim pravom u SAD što se prema nasoj ocjeni ne bi moglo prihvatiti kao ispravno.

25

IZVRSAVANJE OBAVEZA OD STRANE DRŽAVA ČLANICA Ranije smo istakli da je kljucno pitanje uspeha funkcionisanja Zajednice da države clanice ispunjavaju svoje obaveze predvidjene ugovorom ne samo u ravni tih obaveza vec i I u ravni dijela nadleznosti Komisije koja se stara o pravilnoj primjeni obaveza iz osnivačkih ugovara.Ta obaveza obuhvata I odluke Suda pravde koje se odnose na tu sferu. Radi pravilnog uvida u ovu vrstu obaveze moramo se saglasiti sa stavom da bi bila neotklonjiva steta za slučaj da ne postoji mehanizam pomoću kojega se države članice mogu prinudti da izvrse svoje obaveze. Komisja bi za slučaj izostanka efikasnih sredstava za izvrsenje, teško mogla izvršiti svoju obavezu.U ovom slučaju bi se morali orijentisati na značaj izvrsavanja ovoga zadatka sa stanovista afirmacije supranacionalne strukture Unije. Glavni deo toga mehanizma predvidjen je u članu 226 Ugovora u kome se kaze: Ako Komisija smatra da država članica nije ispunila obavezu iz ovog Ugovora daje o tome obrazlozeno mišljenje nakon što je odnosnoj drzavi pruzila priliku da se izjasni. Ako ta država ne postupi u skladu i po mišljenju u roku koji je odredila Komisija,Komisija može iznijeti predmet pred Sud.. Drugi principijelni model procedura predvidjen je u članu 227 u kome se kaze da ukoliko neka država članica nije izvršila svoju obavezu druga država može iznijeti predmet pred Sud pravde.Pre podnosenja tuzbe obavezana je da taj predmet iznese pred Komisiju..Komisija donosi obrazlozeno mišljenje nakon što je drzavi dala priliku da se izjasni.Za slučaj da se Komisija ne izjasni o podnijetoj povredi to drzavu koja je podnijela zahtev ne sprecava da se obrati Sudu. U prvom slučaju problem bi mogao nastai što ne postoji jasan stav o načinu kaznjavanja država članica za slučaj da odbiju izvrsenje obaveze.Djeluje prilicno fleksibilno obaveza da su države obavezne “da preduzmu potrebne mere za postupanje po odlukama Suda” Na početku je bio problem vremenskog limita za izvrsavanje odluka Suda.Sud je u vezi sa ovim problemom u slučaju(Comission v.Italy case 69/86)iznio stav da se radi o najkracem mogućem vremenu u kome se odluka mora izvršiti. Za slučaj kako smo ranije istakli da ova procedura ne dovede do ispunjenja obaveza stoji na raspolaznju druga procedura. Predvidjena je u članu 228 ugovora u kome se pored ostaloga kaze”Ako odnosna država calanica nije donela mere za izvrsenje odluke Suda u utvrdjenom roku,Komisija može o tome da obavesti Sud pravde.Ištovremeno ona predlaze visinu novacane kazne ili pausalnog iznosa koju shodno okolnostima treba da plati doticna država. Pitanje propustanja izvršenja obaveza od starne država članica odnosi se sve vrste obaveza koje prizilaze iz osnivačkih ugovora,njihovih dopuna I izmjena,medjunarodnih ugovora koji se zaključuju sa terećim zemlajma o predmetima iz Nadležnost Zajednice.,uredbi I direktiva I opstih principa prava koji su inkorporirani u Pravo unije. Pozivanje na reciprocitet kao model odbrane država članica nije prihvaceno u kontekstu neizvršenja obaveze uz obarazlozenje da na osnovu prava evropske unije mora biti sankcionisana svaka njegova povreda koja se u tom smislu pojavljuje. Slican prispup je bio u slučaju više sile odnosno.pozivanja na ovaj princip kao argument odbrane. U slučaju Comission v.Italy(Re Transport statistics)(case 101/84. Italija je bila optuzena da nije izvršila direktivu.Tuzena članica navela je da nije mogla izvršiti obavezu iz razloga što je njen racunski centar bio izlozen bombaskom napadu .Sud je nasao da se taj argument može uzimati u obzir jedino u ogranicenom vremenskom periodu ali da ga je u konktretnom slučaju vreme obezvrijedilo. 26

Sud je takodje nasao da se kao argumenti za odbranu zbog neizvršenja obaveza ne mogu uzeti teškoce nastale usled konstitucionalnih propisa.Po mišljenju Suda nije moguće pledirati da argument odbrane bude opravdavanje neizvrsavanja obaveza usled okolnosti postojecih u unutarasnjem pravu država članica. Slican stav Sud je zauzeo I u slučaju Comission v.United Kingdom(Re Tachogrraphs) case 128/78 odbijajuci da prizna kao argument odbrane baziran na tekocama nastalim na političkim prijemisama.(pripadnost sindikatu). Postoje I slučajevi sporazumnog podvrgavanja procedurama rešavanja sukoba medju državama članicama što je predvidjeno u članu 239 ugovora. Uopšteno rečeno izvarasavanje obaveza je najavaznije pitanje u Uniji.Od njegovog uspešnog rešenja zavisi I efikasnost ukupne politike u Uniji. Procedure rešavanja problema nastalih na tim osnovma izgledaju prilicno tolerantne.Mada treba nagalasiti da se mogu izreći novacane kazne. Nakon proširenja Evropske unije I pristupanja mnogih novih članaica, bez obzira na okolnost što su one prihvatile aquis comunitaire moguca su neizvarsenja ili neadekvatana izvršenja obaveza od njihove strane.U tom slučaju objektivno mora doći do povercanja značaja uloge Komisije kao “zastitnika –cuvara Ugovora” Pri tome ne treba smetnuti s uma mogućnost svojevrsne” autokontrole” ,predvidjene u opisanim procedurama .Njihova pogodnost se ispoljava u visokom duhu tolerancije I ponovno ostavljenim rokovima za izvresenje odnosno dopunu izvrsena obaveza.Naravno u tom kontekstu zaprecena novcana kazna ima makar odvaracujuci karakter. IZVORI PRAVA EVROPSKE UNIJE Različite su forme izvora prava Evropske unije.O njihovom pravnom karakteru ne postoji opsta saglasnost.Postoje razlike u misljenjima o njihovoj supermatiji i pravnoj snazi.Prema nekim autorima reč je o izvorima odnosno legislativnim formama koji se nalaze u odnosima medjuzavisnosti.Medjutim i pored toga moguće je utvrditi pojedine elemente koje ih čine različitim. Postoje podele koje insistiraju na striktnom hijerahijskom odnosu.Na prvom mestu su oni izvori koji su po vaznosti i značaju višega ranga npr osnivački ugovori.Neki autori ih nazivaju primarnim izvorima,dok one koji su nešto manje vaznosti npr pojedini akti institucija Evropske unije, nazivaju se sekundaranim izvorima. Podela se može sačiniti i na drugim brojnim osnovama .Sve vrste podela su u izvesnom smislu artificijelne i katkad predstavlaju smetnju za bolje razumijevanje odlika prava evropske unije.Stoga cemo se bez pretenzija da damo potpuni prikaz svih izvora ograniciti na one izvore koji su imali velikog uticaja na konstituisanje Evropske unije i njenog prava.Rukovodeci se tom logikom dacemo samo opisnu definiciji izvora. Izvori prava Evropske unije su pravni akti koji sadrze pravne norme na kojima pociva funkcionisanje Evropske unije.Najvažniji izvori prava EU su: 1) osnivački ugovori, 2) akti institucija evropske unije, 3) sporazumi(ugovori) sa trećim zemljama i 4) sudska praksa OSNIVAČKI UGOVORI Pravni osnovi konstituisanja unije sadrzani su u osnivackim ugovorima koji su nastali na osnovama odluka drzava clanica ,koje su svojom saglasnoscu postigle sporazum o formiranju Zajednica(Unije) entiteta sui generis pravne strukture.Pod osnivackim ugovorima podrazumijevaju se tri ugovora kojima su osnovane Zajednice i to: Ugovor o Evropskoj 27

zajednici za ugalj i celik,Evropskoj Ekonomskoj Zajednici i Evropskoj Zajednici za atomsku energiju.Ovoj kategoriji ugovora pripadju Merger ugovor,Jedinsstveni Evropski akt,Ugovor o evropskoj uniji,Amsterdamski ugovor i Ugovor iz Nice.Uz ove ugovore zakljuceni su brojni Aneksi i Protokoli koji cine njihov sastavni dio. Prema nekim misljenjima ovoj kategoriji pripadaju i Ugovori o pristupanju i njihovi aneksi. Po nasoj ocjeni potrebno je prikazati one odlike ovih pravnih akta koji su imali znacajnog uticaja na stvaranje Prava evropske Unije. Ugovor o Evropskoj zajednici za ugalj i celik Prva Evropska zajednica je Zajednica za ugalj i celik se razvijala sa namjerom da se uspostavi miroljubivo i efikasno korscenje resursa uglja i celika .Pored toga obzirom da se radilo o vremenu neposredno posle II svjetkog rata valjalo se obezbijediti od opasnosti ozivljavanja militaristicke moci Nemačke i uspostaviti branu rastucoj opasnosti od sovjetskog ekspanzionizma. U legislativnoj ravni te namere su bile opredjuljuce da se upravljanje o tome izmjesti iz korpusa nacionalnih vlasti i povjeri organu nazvanom Visoka vlast. Iako se ovaj organ birao iz redova drzavljana država članica,radilo se ipak o nezavisnim licima koji su svoje poslove obavljali u ambijentu specificne oragnizacije.Ta specificnost ogledala se pored ostalog i u tome što je ta organizacija bila otvorena za saradnju i sa drugim evropskim državama. Ugovor je potpisan 18 aprila 1951 godine a stupio je na snagu 25 jula 1952 godine. Ovim ugovorom su pored Visoke vlasti formirani sljedece institucije:Savet Ministara,Asambleja i Sud Pravde. Najvazniji organ je Visoka vlast koja se stara o realizaciji ciljeva postavljenih ugovorom.Oni su se odnosili na uspostavljanje zajednickog trzista .To je podrazumijevalo ukidanje carina i drugih raznovsknih barijera u svrhu slobodnog prometa uglja i celika.Takodje se vodilo racuna o investicijma i strukturnom prilagodjavanju privreda drzava clanica. Visoka vlast je mogla donositi odluke i preporuke koje su obavezivale države članice bez njihove saglasnosti. Misljenja nijesu pripadala toj kategoriji. Donosenje odluka ipak je bilo limitirano oabvezom da se pribavi saglasnost Savjeta ministara. Visoka vlast je .imala pravo ubiranja poreza direktno od preduzeca .Bez obzira na to sto se radi o relativno maloj stopi koja se mogla povecati od strane Savjeta ministara,rijec je o nadnacionalnoj komponenti ukupnog polozaja te institucije. Savjet Ministara su cinili predsatvnici nacionalanih vlasti.Savjet je imao ulogu koordiniranja aktivnosti nacionalanih Vlada i Visoke Vlasti i tom svojom ulogom je jednoglasno ili putem kvalifikovane vecine inicirao donosenje mnogih odluka .Savjet je takodje na predlog Visoke Vlasti shodno odredbama Ugovora odlucivao o prioritema raspodjele uglja i celika. Parlament je bio sastavljen od clanova nacionalnih Parlamenta.Oni su se birali na period od pet godina.Parlament je imao je skromna ovlascenja u zakonodavnoj djelatnosti.Bavio se kontrolnim i administartivnim pitanjima. Za slucaj da je Parlament dvoterecinskom vecinom ocijenio negativno rad Visoke vlasti ona je bila duzna u tom slucaju da podnese kolektivnu ostavku. Sud pravde je imao obavezu da se stara o primjeni osnivackog ugovora i drugih pravnih akta .

28

Nadleznost Suda bila je obavezna i odnosila se kako na drzave clanice tako i na Instucije Zajednice.Pored njih pred Sudom mogli su se pojaviti pravna i fizicka lica. Sud ima ovalscenja da vodi postupak za slucaj propustanja Visoke vlasti da donese neki akt na koji je obavezana osnivackim ugovorom .Sud je nadlezan za sporove koji nastaju usljed stete koju nanesu sluzbenici Zajednice prilikom obavljanja svojih poslova. Sud je nadlezan da nadgleda izvarsavanje svojih presuda. Sud tumaci komunitarne norme i obezbjedjuje njihovu jedinstvenu primjenu na cjelokupnom podrucju Zajednice. Nezavisno od toga što su se te odluke odnosile na početku na relativno usko polje saradnje njihov veliki značaj lezi u cinjenici da su svojom avangardnoscu dali ogroman podstrek daljoj jacanju integracionih procesa. Ugovor o formiranju Evropske ekonomska zajednica i Evropske zajednica za atomsku energiju Zemlje Benelukasa su podnijele Memorandum još 1955 godine sa predlogom da se formira politicka integarcija na osnovama ekonomske integracije.U ranim fazama to bi podrazumevalo ukljucivanje politike u saobracajnoj infrastrukturi,koordinaćiju aktivnosti u razvoju atomske energije i drugih resursa i stvaranje zajedničkog tržišta. Ugovor koji je uspostavio Evropsku ekonomsku zajednicu potpisan je Rimu 25 marta 1957 godine. Istoga dana potpisan je i Ugovor o Evropskoj zajednici za Atomsku enrgiju. Sedam država i to:Velika Britanija ,Austrija,Portugal,Norveska,Svedska,Danska,Svajcarska,potpisale su 1960 godine Ugovor o evropskoj zoni slobodne trgovine.Naizgled reč bilo o konkurentnoj organizaciji,medjtim obije su u periodu koji sledi nastojale da razviju relativno dobre i harmonicne odnose u trgovini koji su dostigli svoju najvisu tacku u 1992 godini kada je pospisan ugovor o formiranju Evropskog ekonomskog prostora. Osnovni cilj formiranja Zajednice bio je da se kako to stoji u preambuli ugovora eleminisu barijere koje dijele Evropu. Član 2 ugovora nalagao je da se stvori zajedničko tržište sa harmonicnim razvojem zajedničkog tržišta,povecanjem ekonomske stabilnosti i povecanje zivotnog standarada i što je moguće vece saradnje izmedju država članica.Takodje je u ugovoru predvidjeno uspostavljanje zajednicke carinske politike u vidu carinske unije ,zajednicke komercijalne politike i progresivnog eleminisanja barijera za slobodno kretanje ljudi, roba ,kapitala i usluga. Predvidjena je harmonizacija naciionalnih zakonodvstava kako bi se ostvarilo zajednicko trziste.Na pocetku se isitriralo da se harmonizuiju prije svega zakonodavna politka u poljorivredi,trgovini I razvoju.Neophodno je bilo stvoriti uslove za slobodno kretanje roba,lica ,kapitala I usluga. Sam ugovor zamisljen je kao ugovor okvirnog tipa u kome se insistira na ostvarivanju vrlo siroke zakonodavne djelatniosti.Iako je u osnovi takvih steremljenja bila ekonomska kategorija udruzivanja podtekst je ukazivao na namjeru da se stvori osnova za politicko ujedinjavanje. Interesi na tom planu bili su poduradni kod svih clanica Zajednice. Institucije su preuzete od strane Evropske zajednice za ugalj I celik.Pri tom je umjesto Visoke vlasti ustanvljena Komisija.Njen polozaj je u odnosu na Visoku vlast izmijenjen u tom smislu sto se insistiralo na njenoj vecoj nezaisnosti u odnosu na u odnosu na vlasti drzava clanica.Njene nadleznosti bile su takodje uze u odnosu na Visoku vlast. Najvazniju ulogu u sistemeu institucija imao je Savjet Ministara.Time se sustinski ogaranicavala nadnacinalna komponenta vlasti Komisije I afirmisala medjuvladina dimenzija saradnje.

29

Medjunarodno pravni subjektivitet posjeduju sve tri zajednice.One mogu sicati prava I obaveze.mogu biti staranka pred Sudom.U tom slucaju zastupa ih Komisija.Posjeduju kapacitet zakljucivanja medjunarodnih ugovora Karakter tih ugovora koje mogu zakljucivati je dvostruk I to : 1)ugovori u kojima je samo Zajednica stranka 2)ugovori u kojima su I drzave clanice zajedno sa Zajednicom staranke ugovora. Evropska zajednica za atomsku energiju nastala je na osnovama saglasnosti drzava clanica o potrrebi razvoja zajednicke politke u atomskoj energiji.Tu vrstu saradnje nalagalo je I racionalno postupanje u odnosu na troskove u ovoj oblasti.Takodje je trebalo uobliciti standarde u proizvodnji I nacin formiranja zajednickih preduzeca.Narvno radilo se u principu o mirnodopskoj namjeni koriscenja nuklearne energije. Formiranje ove tri zajednice bilo je uistinu korak naprijed u dinamiziranju procesa inetrgaracija ali je sa stanovista nadnacinalne strukture nadleznosti radi se o izvjesnoj crti orgranicenja. Sistem formiran Rimskim ugovorima pokazivao je nedostake u tom smislu sto su postolai zajednicki I posebni organi.Od formiranja zajednice za ugalj I celik zajednicki su bili Sud I Parlament.Ostali organi bili su posebni za sve Zajednice.To je stvaralo dodatne teskoce I usljed toga su se pojavile inicijative da se organi spoje.Na predlog vlade SR Njemacke zapoceli su pregovori o spajanju organa. Zajednice su imale I zajednicke administartivne sluzbe koje su pokrivale informisanje,izdavacku djelatnost,pravnu sluzbu I statistiku U Rimskom ugovoru je bio predvidjen prelazni period za ostvarivanje tih ciljeva do 1970 godine. Prelazni period oznacen u ugovoru trajao jednu godinu manje,jer su sve obaveze bile ispunjene pre roka. MERGER UGOVOR 1965 Ovaj ugovor potpisan je u aprilu 1965 godine, a stupio je na snagu 1 jula 1967 godine., jer je bilo neophodno prilagoditi institucije nakon ozbiljnih najava pristupanja novih članova. Objedinjavanje institucija nije donijelo jednistveno funkcionisanje zajednica.One su nastavile da funkcionisu paraleno,mada se ne bi moglo odreci izvjesna crta zajednistva koja se ogledala u racionalanom projektovanju troskova,koordinirajucim aktivnostima I otkljanjanje suvisnog administriranja. Desila se I jedna kvaltativna promjena u tom smislu sto ne stoji mogucnost da jednog clana Komisije bira Komisija (Visoka vlast),vec oba biraju drzave clanice. . Značajno je to što su se ovim ugovorom pored jedinstvenih institucija :Parlamenta i Suda Pravde,uspostavili i Jedinstveni Savet i Komisija..Nakon ovoga ugovora nastupio je značajan period koji se na neki način njime inaugurise,a to je sistem finasiranja Zajednice iz sopstvenih izvora ,koji zamjenjuje dotadasnji sistem drzavnih kontribucija.Time je Zajednica postala mnogo više nezavisna u fiskalanom smislu ali i manje osjetljiva na političke pritiske od strane država članica. Jedinstveni Evropski akt iz 1986 Jedinstveni evropski akt donijet 26-27 februara1986 godine je sa ciljem da se najkasnije do kraja 1992 formira unutarasnje tržište. Stupio je na snagu 1 jula 1987 godine.Njegovo donošenje bilo je na Medjuvladnoj konferenciji odrzanoj u Luksemburgu. 1986 godine.Iako se u pripremi nagovjestavalo da ce se raspravljati o brojnim vaznim pitanjima neke države članice kao npr Grcka I V.Britanija I Danska su smatrale da ne treba 30

još uvek zapocinjati raspravu o njima.Figurirali su razliciti pristupi resavanju nacina ostvarivanja veceg jedinstva evropski drzava.Zagovornici stvarnja nove institucionalne osnove nijesu dobili podrsku.Neki od njih kao npr. V.Britanija ,Danska I Grcka iako su bili protiv održavanja Konferencije, tokom njenog rada glasaili su I ucestvoali u radu. Rad se odvijao u sjenci kompromisa izmedju dva prilicno udaljenja stanovista.Figurirala su suprotstavljanja poklonika čvršćeg jedinstva I pristalica drzavnog suvereniteta. Naglasak stoga nije mogao biti na političkim pitanjima.Dominirale su druge teme.Prosirena je nadleznost Zajednice na mnoge oblasti,konsolidovana je institucionalama struktura I uvrscena spoljna politika I bezbjednost kao segment saradnje. Posebno je naglasena vaznost unutrašnjeg tržišta.Istaknuto je da ono mora biti formirano do kraja 1992 godine.Do tada moraju biti otklonjene sve tehnicke ,zakonske I fizicke barijere u trgovini izmedju država članica U tu srvrhu donijeto mnostvo( preko 300) uputstava I Bijela knjiga iz 1985 godine).Uvrsceni su finasijski instrumenti kroz reformu strukturnih fondova .Neophodno je obezbijediti sve uslove za primjenu slobode kretanja lica, roba , kapitala I usluga. Preambula JEA jasno je istaknula cilj drzava clanica da se sa postojecom institucionalanom strukturom transformise u Evropsku uniju.Naglasena je vaznost saradnje u spoljnoj politci.Kako je rijec o autonomnim nadleznostima koje nijesu nastale na osnovama originalnih odredbi osnovackih ugovora Jedinstveni akt izricito iskljucuje u tim pitanjima nadleznost Suda pravde. Takodje je poklonjena značajna pažnja legislativnim akcijama u regionalanoj politci,zastiti životne sredine,tehnoloskom razvoju I zastiti zdravlja. Izvrsene su reforme u institucijama sistema na taj način što je Komisija dobila veca ovlašćenja u izvrsnoj vlasti naravno uz saglasnost Saveta.Od velikog značaja je uvodjenje nove legislativne procedure u kojoj Parlamenet dobija ovlacsenja da ucestvuje u legislativnoj delatnosti. Parlament je dobio ovlascenja I u spoljnoj politici jer je utvrdjena obaveza informisanja Parlamenta o spoljnopolitickim pitanjima I postovanje njegovog misljenja izrecenim u vezi sa njima. Takodje je proširen broj slučajeva u kojima se odlučuje kvalifikovanom vecinom. Poseban znacaj ima to što je Jedinstvenim evropskim aktom zapocela strukturna promena na brojnim poljima nakon dužeg vremena stagnacije.U periodu koji je sledio zapazene su strukturne promene na polju:transporta,intelektualne svojine. bankarstava, telekomunikacija, bezbjednosati itd.Taj entuzijazam uslovio je da se poveca unutarasnja razmjena za skoro 30% I da se otvore brojna nova radna mesta. Medjutim I pored toga zapaza se u osnovi medjuvladin karakter svih tih aktivnosti. Sa druge strane to je pokazivalo da u slučaju Evropske unije, makoliko bila obimna reforma, u konkternim okolnostima, ona ne dovrsava u osnovi neprekidan proces izgradnje evropskog zajednistva. Jedinstvenim evropskim aktom institucionalaizovani su Evropski savjet I Sud prve instance. UGOVOR O EVROPSKOJ UNIJI Ugovor o Evropskoj uniji potpisan je u Mastrihtu 7. februara 1992, a stupio je na snagu 1. novembra 1993. godine.Mastrihtski ugovor je nastao nakon sloma sovjetskog komunističkog sistema i ujedinjenja Njemačke.Ti fakti, uz brojne druge manje ili više relevantne, nametali su podizanje integracionog procesa na znatno visi nivo.Preovladalo je misljenje da je nuzno 31

postici veci stepen jedinstva izmedju naroda Evrope koji ce omoguciti da se odluke donose na nivou sto je moguce blizem gradjanima.Tim putem bi se ostvarile vece ekonomske koristi. Bilo je otvoreno pitanje na kakav način da se postigne reformski kurs u mnogimm oblastima.Za to je bila povoljna klima što pokazuje zajednicki predlog Francuske i Nemačke , da se odrze dve medjuvaldine konferencije u Rimu, podnijet na Evropskom Savetu odrzanom u Dablinu 1990 godine, Prva bi se bavila monetarnom unijom, a druga bi tretirala brojne predloge iz sfere politike i institucionalnih i proceduralnih reformi. Mastrihtski ugovor je uspostavio novi politicki entitet nazvan Evriopska unija.Tom nazivu bi se mogla staviti primjedba, jer obuhvata mnoge evropske drzave koje ostaju van clanstva Unije.Unija je opisana kao entitet sacinjen od tri stuba. Prvi stub sastavljen je od tri postojece Evropske Zajednice(Evropska zajednica za ugalj i celik,Evropske zajednice i evropske zajednice za atomsku energiju). Drugi stub sacinjen je od sistema zajednicke spoljne i bezbjedonosne politike. Treći stub obuhvata novu sferu koja se odnosi na pravosudje i unutarasnju politiku.Uprkos razlikama koje postoje izmedju ova tri stuba saglasno odredbama Ugovora smatraju se jedinstvenim institucionalnim okvirom. Ugovor je podijeljen na dva uslovno rečeno strukturna dela i to: 1)koji se bavi ekonomskom i monetarnom unijom i 2) koji se bavi politickom unijom Ugovor je u pravno tehnickom smislu sacinjen od : preambule, opštih i završnih odredbi. Poseduje – Naslove od I do VII, i veci broj protokola i deklaracija. Odredbe Ugovora o Evropskoj uniji grupisane su pet Naslova. Jedan deo odredbi posvecen je izmjeni postojećih ugovora i to: Ugovora o Evropskoj zajednici, Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i celik i Ugovora o Evropskoj zajednici za atomsku energiju. TAKODJE SU UVRSCENE ODREDBE KOJE SE ODNOSE NA zajedničku spoljnu i bezbjednosnu politiku , saradnju u oblastima pravosuda i unutrašnjih poslova. Pa ipak i pored tako značajnih pitanja najvažnija novina odnosi se: na proglašennje Unije država članica .Naravno time se ne umanjuje značaj institucionaliziranja saradnje u oblastima spoljne i bezbednosne politike unutrašnjih poslova i pravosuda .Osim toga posebno je naglasena vaznost principa fleksibilnosti, i najava mehanizama "bliźe saradnje" grupe država članica.Taj vid saradnje, uz bavezu očuvanja postojeceg komunitarnog pravnog poretka i acguis communautaire, je bez ikakve sumnje krupan korak napred u izgradnji novoga institucionalanoga ustrojstva.Osim toga, princip supsidijarnosti je podignut na nivo osnovnih konstitutivnih principa . Nalozeno je uspostavljane monetarne unije posredstvom uvodjenja jedinstvene valute najkasnije do 01.01. 1999.godine. Formiran je Evropski Savet i Komitet regija, kao elementi "tvrdog jezgra" komunitarnih političkih institucija. Institucionalizovan je takodje komunitarni Ombudsman kojega imenuje Evropski parlament. Značajno je proširena delatnost Zajednice u prostorima obrazovanja, kulture, javnog zdravlja, zaštite potrošača i transevropske i prekomorske saradanje,industrijske saradnje,pitanja vezana za omladinu i strucno usavrsavanje. Nadležnosti Evropskog suda su dodatno obogacene uvrscivanjem mogućnosti da izriče novčane kazne državama članicama u slučaju neprimjenjivanja, odnosno kršenja komunitarnog prava . U sistemu konstituisanja Komisije naglašena je uloga njenog predsjednika i Evropskog parlamenta 32

(glasanje o Komisiji), a mandat njenih članova je produžen na pet godina . Parlamentu je pridodata nadležnost saodlučivanja, kao novi, dodatni zakonodavni postupak .Time Evropski parlament stiče znatno vazniju ulogu u smislu mogućnosti blokiranja usvajanja akta. Takodje je uvecan njegov kapacitet u postupku saradnje, u većem broju oblasti koje su ranije bile u postupcima konsultovanja. Postupak davanja saglasnosti je proširen i time osnazena uloga Evropskog parlamenta u procesu odlučivanja.Potrebno je obezbijediti saglasnost Paralamenta za pristupanje i pridruzivanje novih članica.. Mastrihtski ugovor predstavlja novi kvalitet u procesu koji bi mogli označiti kao stvaranje Unije sa komunitarnim “federativnim” uredjenjem. U korpus komuntarnih(federativnih) delatnosti ulazile bi oblasti: makroekonomije, spoljne i bezbjedonosne politike,pravosudja i unutrašnje politike, pa i oblasti odbrane .Usled snaznog otpora V. Britanije izostavljeno izjasnjavanje o federativnom uredjenju kao cilju ali se jasno ukazalo na potrebu stvaranja "sve čvrśceg saveza naroda Evrope" .Ugovor identifikuje ciljeve Unije.Stice se utisak da su oni prvenstveno ekonomski.Njihova analiza pokazuje da posjeduju i druge supstarate.Kljuc za razumijevanje je zadatak koji se njima zeli postici , a to je sto je moguce vece jedinstvo naroda Evrope. Taj zadatak bio bi ostvaraen : - podsticanjem uravnoteženog i održivog privrednog i drustvenog razvoja, posredstvom stvaranja ekonomskog prostora bez unutrašnjih granica,jacanjem privredne i drustvene kohezije, uz uspostavljanje ekonomske i monetarne uniije sa jedinstvenom valutom.U cilju ostvarivanja neizostavnog jedinstva ekonomije i politike u svrhu jacanja uloge i utvrdjivanja identiteta na medunarodnoj sceni,Unija vodi zajednicku spoljnu i bezbjedonosnu politiku.To obuhvata zajednicku odbrambenu politiku koja bi trebalo da dovede do stvaranja zajednicke odbrane. Identitet na medjunrodnoj sceni se afirmise posebno jačanjem zaštite prava i interesa državljana svojih država članica gradjana EU.U tom procesu veliki značaj pripadao bi obezbjedivanju efikasnosti rada institucija Zajednice kako bi se osigurala uskladenost i kontinuitet aktivnosti, opet uz poštovanje i dogradnju komunitarnog acguis .Ovi ciljevi bi se ostvarivali u skladu sa uslovima i dinamikom predvidjenim u Ugovoru o Evropskoj uniji, i uz poštovanje načela supsidijarnosti.Radi osiguranja efikasnosti institucija i sistema mehanizama usposatavljenih ugovorom predvidja se i nacin i postupak izmjene.To spada u nadleznost medjuvladinih konferencija. Supsidijarnost Ranije smo istakli da je supsidijarnost podignuta na nivo konstitutivnih principa tek Ugovorom o EU. U uvodnim odredbama se kaze da je supsidijarnost jedan od principa na kojima pociva Unija. Ona svoje ciljeve ostvaruje uz poštovanje principa supsidijarnosti. Djelotvornost toga principa ogleda se u pronalaženju optimalnog nivoa odlučivanja i delovanja,” odnosno “na nivou sto je moguce blizem gradjanima” , s tim da "u sumnji" sugeriše niźi nivo. Po svemu sudeci reč je o ulozi i značaju supsidijarnosti u konstituisanju složenih državnih i naddržavnih struktura, i njihovom funkcionisanju u vertikalnom i horizontalnom modelu komunitarnog (federatilnog) organizovanja upravljanja. Ovaj princip se uzima kao kriterijum raspodele nadležnosti, u okviru Unije (zajednice). Obično se u segmentima i Unije i Zajednice označava primat nacionalnog nivoa, uz

33

mogućnost daljeg spustanja na regionalni i lokalni nivo. Na drugoj strani u suprotnom smjeru oznacen je kao neizostavan elemenat komunitarnog, višeg nivoa odlučivanja i nadležnosti. “U oblastima koje ne spadaju u njenu iskljucivu nadležnost ,Zajednica preduzima mere,u skladu sa nacelom subsidijarnosti,samo ako i ukoliko ciljevi predvidjene akcije ne mogu u potrebnoj meri biti ostvareni od strane država članica,odnosno mogu biti uspjesnije ostvareni od strane zajednice,imajuci u vidu velicinu ili ucinak predvidjene akcije.” Očigledno da se princip subsidijarnosti ne može primijeniti gde Unija ima ekskluzivnu nadležnost. Da bi se mogli odrediti da li se može primijeniti princip subsidijarnosti moramo se suociti sa činjenicom da se ne može sasvim jasno utvrditi sta je to ekskuzivna odnosno neksluzivna nadležnost.Unije(Zajednice).U Ugovoru nema odredbi koje jasno govore o tome. U 1996 /97 godini uz Ugovor iz Mastrihta dodat je specijalni protokol o principu subsidijarnosti.Na medjuvladinim konferencijama koje su o tome raspravljali bilo je različith formulacija u vezi toga principa koje su u najvećem broju dolazile od Francuske,Nemačke i Velike Britanije.Na kraju je usvojen Protokol koji je u direktnoj vezi sa stavovima koji su utvdjeni na sesiji Evropskog Saveta u Edinburgu. Za radnje i akcije Unije opravdana je primena ovoga principa za slučaj da se ciljevi akcije ne mogu uspešno ostvariti delatnoscu države članice.Takodje je opravdana primena i u slučaju kad bi se akcija bolje ostvarila unutar Unije.Primena na ovim osnovama je posebno opravadana u slučajevima: 1)ako je reč o transnacionalnom aspektu akcije koja se ne može na zadovoljavajuci način ostvariti radnjama država članica. 2)ukoliko su radnje države clanice slabijeg kvaliteta i u sukobu su sa pravilima iz Ugovora. U ovom slučaju primena je posebno vazna za slučaj da se na bilo koji način značajno ostečuju interesi država članica. 3)radnja na komunitaranom nivou mora donositi jasne koristi u poredjenju sa onima koje bi donela radnja države članice. Neki autori su uvodjenje ovoga pricipa dovodili u vezu sa jacanjme uloge drzava i ogaranicavanjem nadleznosti institucija Evropske unije.Tim putem se po njihovom misljenju ne obezbjedjuje efikasno funkcionisanje vec naprotiv uslovljava dodatno komplikovanje.Dvostruko ogarnicenje uparavljeno je u pravciu zastite nadleznosti drzava clanica od prekomjernog izvan ugovrnog uplitanja institucija Evropske unije. Na drugoj starni brojni autori smataraju da se putem ovoga nacela ucvrscuju nadleznosti drzava clanica ali istovremeno obzirom na njegovu prirodu jacaju i nadleznosti komunitaranih organa.. Clan 235 govori da Zajenica ima “djeluje u okvirima nadleznosti koje su joj dodijeljenje i prema ciljevima koji su utvrdjeni ovim Ugovorom”U ovom slucaju nije rijec o jasnim nadleznostima ali bi se u skaladu sa funkcionalistickim principima moglo zakljuciti da je rijec prosirenju nadleznosti Zajednice(Unije). Tesko da bi u konkretnom slucaju mogli zakljuciti da je moguce samo na osnovu pravnih supstarata odrediti stvarnu prirodu principa subsidijarnosti, jer moramo imati u vidu uticaj politckih odmejravanja i politicke kompromise u okviru EU.Sa strogo pravnog stanovista ovaj princip ima prilicno neodredjenu i nejasnu sardzinu. Medutim i pored toga njegov znacaj je nemjerljiv jer je doprinio da se model demokaratskog odlucivanja prikaze kao visedimenzinalan i visestepen. Projekciju odlucivanja u evropskoj uniji uslovljava ucesce velikog broja aktera medju kojima najveci znacaj imanju :drzave clanice,regioni,politicke stranke,pokreti, javno mnjenje i mnogi drugi.Takodje se putem ovog principa efikasno ostavaruje krhki balans izmedju medjuvaldnimg i nadnacionalanog modela saadanje.

34

Unijsko gradanstvo Segment unijskog gradanstva ("Citizenship of the Union"), obuhvata odgovarajući korpus prava i obaveza za sve državljane država članica. Medju njima poseban značaj imaju: 1)pravo kretanja i nastanjivanja na prostoru Zajednice, 2)aktivno i pasivno biracko pravo , 3) pravo na konzularno-diplomatsku zaštitu 4) pravo podnosenja peticije. 5)pravo obracanja Ombudsmanu Unijsko gradanstvo na izvjestan način osnazuje položaj Evropske zajednice, jer je formalno pravno ustanovljeno uvodnom odredbom Mastrihtskog Ugovora o Evropskoj zajednici . Unijsko gradanstvo izvodi se iz državljanstva jedne od država članica, i nije njegova zamjena , jer ga samo prati i dopunjava.Osim toga unijsko gradanstvo , znači da su njime obuhvacena prava i obaveze prenijeti pod odredjenim uslovima i u nadležnost Evropskog suda. . Komunitarni segment - I. Stub saradnje Nadležnost i polje delovanja Zajednice, značajno su prośireni Mastrihtskim ugovorom. To proširenje se odnosu na sljedeca pitanja iz ekonomske sfere kako je definisano u clanu 2 Ugovora.Zadatak Zajednice je da unapredjuje skladan i uravnotezen privredni razvoj,visok stepen zaposlenosti i socijalne zastite,jednakost izmedju muskaraca i zena trajan i neinflatorni rast,visok nivo konkurentnosti i uskladjenosti ekonomskih rezultata,visok nivo zastite kao i poboljsanja kvaliteta zivotne sredine,privrednu i drustvenu povezanost i solidarnost izmedju drzava clanica.Da bi se postigli ovi ciljevi nepohodno je stvoriti zajednicko trziste pod kojim se podrazumijeva shodno clanu 7 “unutrasnje trziste koje obuhvata podrucje bez unutarasnjih granica na kome su obezbijedjeni slobodno kretanje lica i promet robe,usluga i kapitala.Nuzno je obezbijediti da trzista 15 drzava clanica u funkcionalanom smislu predstavljaju jednu teritoriju.Aktivnosti i mere koje vode do ostvarivanja tako postavljenih ciljeva su ; 1)zabrana carinskih dazbina izmedju drzava clanica, i kolicinskih ogranicenja na uvoz i izvoz roba,kao i svih drugih mera koje imaju slicno djejstvo 2)zajednicku trgovinsku politiku 3)unutarasnje trziste koje se karakterise ukidanjem prepreka za slobodno kretanje lica i protok roba,usluga i kapitala izmedju drzava clanica 4)mjere koje se odnose na ulazak i kretanje lica kako je predvidjeno naslovom IV 5)zajednicku politiku u oblasti poljprivrede,ribarstva i saobracaja 6)sistem koji obezbjedjuje da se ne krse pravila konkurencije na unutarasnjem trzistu 7)uskaladjivanje nacionalanih zakonodavstava u mjeri u kojoj je to neophodno za djelovanje zajednickog trzista 8)podsticanje koordinacije politika zaposljavanja drzava clanica sa ciljem jacanja njihove efikasnosti putem razvoja koordinirane starategije zaposljavanja 9)politiku u socijalnoj oblasti koja obuhvata i evropski socijalni fond 10)ucvrscivanje ekonomske i socijalne kohezije 11)zastitu zivotne sredine 12)jacanje konkurentnosti industrije Zajednice 13)unapredjenje naucno istarazivackog rada i tehnoloskog razvoja 14)podsticanje stavaranja i razvoja transevropske mreze 15)ostavarivanje visokog nivoa zdravstvene zastite 35

16)razvoj kavitetnog obrazovanja i vaspitanja 17)saradnja u obalasti razvoja 18)pridruzivanje prekomorskih zemalja i teritorija u cilju pomoci i razmjene da bi se zajednickim naporima unaprijedio privredni i drustveni razvoj. 19)zastita potrosaca 20)mjere u obalastima energetike,civilne zastite i turizma U politici izdavanja viza za državljane trećih zemalja, obrazovanja, kulture, javnog zdravlja , zaštite potrošača , transevropske mreže transporta, energije i telekomunikacija industrijske politike i razvojnu politiku. U većini od gore navedenih oblasti nadležnost Zajednice je ranije u većem ili manjem obimu postojala.O tome svedoči korpus ranijeg komunitarnog zakonodavstva i judikature Evropskog suda.Na takvoj osnovi novom regulacijom osigurano je zajedničko delovanje na transparentnijoj osnovi i sa, i uz efikasniju lepezu veceg broja instrumenata. Pri tome princip supsidijarnosti igra veoma značajnu ulogu u ostvarivanju komunitarne nadležnosti u svim slučajevima kada se to vrši zajedno sa državama članicama odnosno u modelima paralelne ili, podijeljene nadležnosti. Principijelno Zajednica može delovati samo ako se, postavljeni ciljevi i planirane mere ne mogu uspješnije ostvariti delovanjem samih država članica . Socijalana politika U ovoj oblasti Mastrihtski ugovor je usled protivljenja Vlade V. Britanije ostao nedorecen.Obzirom na to da V. Britanija nije zeljela da dogradi postojeci sistem sačinjen je Protokol o socijalnoj politici . Potpisalo ga je ostalih 11 država članica. Na takav način ostale drźave članice dobile su mogućnost da, u cilju realizacije svojih socijalnih programa i politike, koriste pogodnosti komunitarne institucionalne strukture. Ekonomsko-monetarna unija Ugovor iz Mastrihta potpunije definiše ekonomsko-monetarnu politiku i utvrduje dinamiku njenog uspostavljanja.Praktično, to je značilo uvodjenje pariteta valuta, posredstvom jedinstvene valute, a ono nije moguće bez uspostavljanja Evropske centralne banke (ECB) koja djeluje u okviru Evropskog sistema centralnih banaka (ESCB). Uspostavljanje ekonomsko-monetarne unije sporovelo bi se posredstvom trostepenog pristupa koji je u osnovi predvidjen u Delorovom izvještaju.Prema dinamici utvrdjenoj u tom izvjestaju prva faza počinje 1. januara 1990.U njoj bi se komletiralo unutrašnje tržište i uklonile kontrole kretanja kapitala. Druga faza je zapocela 1. januara 1994. U njoj je trebalo obezbijediti konvergenciju ekonomija država clanica prema merilima utvrdjenim u Ugovoru.Odredbe koje tiču tih uslova popularno su se nazivale “kriterijumi konvergencije”.Njihov znacaj bio je u tome sto su samo one zemlje koje su ispunile te kriterijume mogle pristupiti sistemu jedinstvene valute.Države članice koje su ispunile te uslove identifikovane su u preporuci Komisije iz 1998 godine.Jedanaest zemalja je ispunilo te kriterijume i to:Belgija Holandija, Nemačka, Spanija,FrancuskaIrska,Italija ,Luksemburg,Austrija,Portugal I Finska. Grcka se prikljucila euro zoni tek 2001godine. Svedska je prikljecena euro zoni 2003 godine. Treća, faza predstavlja konacno uspostavljanje monetarne unije, 1. januara 1999. godine. Euro, moneta pojavila se u stvarnosti tek 2002 godine.Takodje je uveden novi sistem mehanizma obračuna kursa izmedju eura i pojedinacnih novčanih sistema u državama koje su ostale van euro režima.

36

Mastrihtski ugovor u drugoj fazi, osniva Evropski monetarni institut (EMI). Države članice u ovoj fazi nisu zeljele da se odreknu svog monetarnog suvereniteta. Evropski monetarni institut je bio koncipiran kao koordinaciono tijelo. Neke države članice (V. Britanija i Danska) su jasno iskazale nespremnost da se odreknu svojih valuta, usled cega je sa njima bilo nužno uz Ugovor sačiniti poseban protokol.

Institucije i i dinamika procesa odlučivanja Nakon Mastrihtskog ugovora formiran je Komitet regija, sa konsultativnom ulogom.Osim ovoga Komiteta formiran je Ombudsman - u čiju nadležnost je spadala kontrola rada komunitarnih institucija u odnosu na gradane Unije.Dinamika odlučivanja je izmijenjena u smislu povećanja broja slučajeva u kojim se odlučuje kvalifikovanom većinom glasova u Savetu. Takode, je uloga Evropskog parlamenta u legislativnoj sferi osnazena, jer mu je u odredjenim slučajevima data mogućnost blokade usvajanja akata. Ove izmene nesporno, poboljsavaju institucionalno ustrojstvo. Proces odlučivanja postaje efikasniji transparentniji, što je osnova demokraticnosti i legitimnosti Unije. Spoljna politika i bezbednost - II. stub Jedinstveni evropski akt je regulisao saradnju država članica u spoljnoj politici.Medjutim, to je ipak u osnovi bilo nedorečeno nastojanje država članica da formulišu i operativno primjenjuju evropsku spoljnu politiku. Mastrihtski ugovor, ide korak dalje i ta nastojanja postavlja na čvršćim osnovama.što je bilo vidljivo kroz priključenje segmenta bezbednosti.U Ugovoru o EU države članice jasno prihvataju etabliranje zajedničke "spoljne i bezbjednosne politike" U ostvaraivanju toga cilja odlučuju Unija i države članice. Ta formulacija jasno održava da nije reč o zajedničkoj politici u smislu komuniratnog segmenta.Pa ipak i takva odredba pokazuje izvjestan napredak.Pogotovo ako se uzme u obzir opredjeljenje da zajednička politika u ovoj oblasti obuhvata: očuvanje zajedničkih vrijednosti, osnovnih interesa, nezavisnosti i integriteta Unije; jačanje bezbednosti Unije i država članica, očuvanje mira i medunarodne bezbednosti, u skladu sa principima Povelje Ujedinjenih naćija, Helsinškog završnog akta i Pariske povelje; unapredenje medjunarodne saradnje; razvoj i očuvanje demokratije i vladavine prava, poštovanje Ijudskih prava i osnovnih sloboda. Ciljevi zajedničke politike u OVOJ oblasti izražavaju osnovne vrijednosti na kojima, pociva i sama Unija bez obzira na to što su dati veoma uopšteno. Da bi se oni operativno mogli ostvarivati nužno je obezbijediti :, sistematsku saradnju država članica povodom bilo kojeg pitanja od opšteg značaja.Takav vid saradnje morao bi biti krunisan postizanjem zajedničkog stava kojeg države članice treba da slijede.Ta politka pa i njeni glavni tokovi morali bi se zasnivati na opštim smjernicama Evropskog Saveta.U tom slučaju postoji mogućnost preduzimanju zajedničke akcije (joined action). Savet, o tome može odlučivati kvalifikovanom većinom. Posebnom deklaracijom uz Mastrihtski ugovor, rečeno je da ce se odbrambena komponenta Evropske unije, razvijati jačajući evropski stub Atlanskog saveza. U ovom segmentu Mastrihtski ugovor, marginalnalizuje ulogu Komisije i Evropskog parlamenta. Prisutno je takodje i isključenje Evropskog suda odnosno njegove nadzorne uloge. Pravosude i unutrašnji poslovi - III. Stub Mastrihtski ugovor, ustanovljava sljedece oblasti saradnje država članica u ovom segmentu a to su: azil, režim i kontrola prelaska spoljnih granica , imigracija i boravak državljana trećih država, borba protiv narkomanije, medunarodni kriminal, pravosudna saradnja u civilnim i krivičnim predmetima, carinska saradnja, saradnja policije u borbi protiv terorizma, trgovine drogom i kriminaliteta (Europol) 37

U ovim poslovima reč je o unijskom prostoru te su institucionalani instrumenti delovanja pri ostvarivanju zajedničkog interesa država clanica ipak postavljeni restriktivno. Stoga Savet može delovati posredstvom: 1) usvajanja zajedničkog stava (joint position} i podrške pojedinacnim oblicima saradnje, ali da odluke usvaja jednoglasno; 2) zajedničkih akcija (joint action) i sprovodljivih zajedničkih akcija, o kojima takode odlučuje jednoglasno; 3)upucivanjem nacrta konvencija državama članicma .Ove odluke Savet donosi dvotrećinskom većinom . Države članice su obavezne da uspostave koordinacione mehanizame koji ce povezivati odgovarajuce nacionalne organe. Tom cilju treba da služi Koordinaćioni komitet tzv. K.4 Komitet ali sa nedovoljno preciznom institucionalnom strukturom. Deo problema je nastao usled ocigledne nemogućnosti da se postigne veci stepen jedinstava od onog koji se izražava kroz meduvladinu odnosno medudržavnu saradnju. Zajedničko delovanje na ovaj način radikalnije zalazi u prostore koji su tradicionalno bili rezervisani za naćionalni suverenitet i bilo je ekskluzno rezervisano za nacionalane države. Referendumi i nagovještaj otpora naćionalnih sudova Mastrihtski ugovor nije prihvacen bez značajnih otpora, čije su posledice bile veoma teske. Stupanju na snagu Mastrihtskog ugovora morala je prethoditi ratifikacija u skladu sa ustavima država članica. Kod većine država članica to je pripadalo Parlamentu, izuzev u Irskoj i Danskoj, gde se pristupilo održavanju referenduma.. U Danskoj referendum nije bio obavezan, jer je za ratifikaciju medunarodnog ugovora dovoljna petšestinska većina u Parlamentu .Danska vlada je smatarala da ce lakše dobiti podrsku na referendumu. Za razliku od Iraca koji su vecinom od 67 % usvojili Ugovor, Danci odbijaju ratifikaciju većinom od (50,7%). To je značilo blokadu , jer Ugovor nije mogao stupiti na snagu bez ratifikacije u svim državama članicama . Ratifikacioni postupak se vršio u vremenu ozbiljne krize na finansijskom trzistu. U novoj situaciji, Vlada Danske je zahtevala odredene ustupke pre nego što krene sa ponovnim referendumom. Evropski Savet, 1992. u Edinburgu, nalazi spasonosnu formulu u Odluci kojom "tumači" potpisani ali neratifikovani Ugovor.Ova Odluka, čiji pravni status nije jasan, istice sljedece: da unijsko gradanstvo ne zamjenjuje nacionalno državljanstvo.Tome sledi izjava Danske da neće učestvovati u trećoj fazi monetarne unije. Stoga Ugovor ne obavezuje Dansku na članstvo u Zapadnoevropskoj odbrambenoj uniji.Takodje širenje domašaja odredbi o gradanstvu i u oblast pravosuda i unutrašnjih poslova (III. stub) je moguće isključivo u skladu sa naćionalnim ustavnim propisima. Nakon toga vlada Danske organizuje ponovni referendum, na kojem se za ratifikaciju izjašnjava 56% glasača. Ratifikacioni problemi nisu bili ograniceni samo na Dansku.U tom pravcu Francuska se takodje odlučuje za referendum, ali se na njemu pozitivno izjašnjava samo 51% glasača. Takodje i vlada V. Britanije osigurava ratifikaciju u Parlamentu tek nakon što pristupa vezivanju pitanja ratifikacije za glasanje o povjerenju vladi. U Njemačkoj ratifikacioni postupak u Parlamentu morao je da čeka stav Ustavnog suda - tzv. Mastrihtska odluka ili Brunner odluka(potrebno staviti oznaku Suda radi lakse identifikacije) koja je bila u osnovi uslovna podrška.

38

II. AMSTERDAMSKI UGOVOR Nije nikavo iznenadjenje sa stanovista prakse sto je doslo do realtivno brze promjene ugovora iz Mastrihta. U njegovim odredbama bilo je predvidjeno da se tokom 1996 godine odrzi medjuvladina konferencija radi izmjena ugovra. Predlog za promjene ugovra podnjela je” grupa za razmisljanje”.Njen izvjestaj je usvojen na Evropskom savjetu u Madridu. Rad medjuladinih konferencija je obuhvatao zasijedanja u sljedecim gradovima i to:Torino,Firenca,Dablin,Nordvijk i konacno Amsterdam. Deklarativno se od strane svih država članica izrazavala volja za dogradnjom institucionalnog i pravnog okvira Evropske unije.To je ipak samo delimično postignuto ugovorom kojeg su petnaest država članica potpisali u Amsterdamu 2. oktobra 1997 godine.Ovaj ugovor stupio je na snagu 1. maja 1999. godine.Ocekivala se potpunija revizija tzv “mastrihtske zaostavštine".odnosno prilika da se pronadju odgovarajuća rješenja povodom nimalo lake revizije , trostubne strukture Evropske unije, proširenja uloge Parlamenta posebno u postupcima saodlučivanja, obogacivanje saradnje u trecem stubu( unutrašnjii poslovi i pravosudje) i ,proširenja komunitarnih kompetencija u većem broju različitih oblasti , kao npr turizam ,energija itd. Prikazano iako sumarano pokazuje da se prvi put ustavni okvir revidira izavan ekonomskih kompetencija i da se po prirodi stvari nisu mogli ocekivati bolji rezultati.Neki od nijh iako objektivno vrlo vazni kao tzv.demokratski deficit ostaju van konkretnog domaćaja pravne regulative i ovom prilikom. Ocekivano prosirenje Evropske unije zahtijevalo je reformu institucija.Prema opstoj ocjeni u toj sferi nije se mnogo postiglo.Donijet je Protokol koji je predvidajo odrzavanje medjuvladine konferencije godinu dana ranije nego li broj clanova Unije predje dvadeset. Pojedina pitanja kao npr: sloboda, bezbednost , pravda, gradanstvo Unije, spoljna politika,institucije Unije "fleksibilnost", ili "diferencirana integracija" bez sumnje su veoma značajna i za Uniju ali i za države članice koje su i pored jasno izrazene volje za resavanjem ovih pitanja teško postizale neophodni konsensus. Pretezni deo Amsterdamskog ugovora odnosi se na dopune i izmene Osnivačkih ugovora i to: , Ugovora o Zajednici za ugalj i čelik ,Ugovora o Evropskoj ekonomskoj zajednici, Ugovora o Euroatom zajednici ,Ugovora o evropskoj uniji,kao i Odluke o neposrednim i opštim izborima za Evropski parlament. U delu oznacenim pod imenom "Pojednostavljenja" konkretizuju se iako ne i u velikom obimu gore oznacene promene osnivačkih ugovora. U opštim i završnim odredbama uvrscena je prenumeracija članova zamjenom velikih latinicnih slova arapskim brojevima u tekstu Ugovora o Evropskoj zajednici.Takodje je izvrsena zamjena velikih latiničnih slova arapskim brojevima u tekstu Ugovora o Evropskoj uniji . Nakon ovoga sledi trinaest protokola i pedeset devet deklaracija, od kojih su većinu usvojile meduvladine konferencije. Doprinos Amsterdamskog ugovora nije na nivou prethodnih ugovora poznatih pod imenom osnivački, jer se njegov ucinak ocenjuje kao ogranicen posebno u dogradnji komunitarnog prava. Medjutim i pored ogranicenog dejstva njegov značaj nije moguće prenebreći u nekoliko sljedecih oblasti i to: 1)-promovisanje i regulisanje asimetrične, fleksibilne integracije tzv. "bliža saradnja";i 2)potpunija promocije i zasite Ijudskih prava i sloboda . 3)jacanje evropskog gradjanstava kroz osnazenje pravne države, 4)zaštite osnovnih prava gradjana putem afirmacije ravnoparavnosti polova, zabrane diskriminacije i uz definisanje sankcija za krsenje, 5)prenošenje dela saradnje iz oblasti unutrašnjih poslova i pravosuda, u komunitarni režim; -6)naglašavanje uloge Evropskog parlamenta u zakonodavnoj delatnosti , 39

7)izgradnja institucionalnog okvira u procesu odlučivanja i snazenje uloge nacionalnih parlamenata u tome , 8) afirmacija principa supsidijarnosti, i većinskog odlučivanja u Savetu. 9) Izmjeni mehanizama konstituisanja Komisije 10) prosirenje komunitarane nadležnosti na: socijalnu politiku, javno zdravlje, zaštitu potrošača ,politiku zaposljavanja itd.; 2. Ciljevi Unije Ciljevi Unije, oznaceni Mastrihtskim ugovorom, neznatno su izmenjeni. Mada bi se mogli sloziti da su dometi izmjena prilicno skromni ali se ne mogu negirati činjenice da je posredstvom Amsterdamskog ugovora uvrsceno razmataranje: visokog nivoa zapošljvanja, zatim postepeno oblikovanje zajedničke odbrambene politike .Od posebne vaznosti je "održanje i jačanje Unije kao prostora slobode, bezbednosti i pravde, na kojem je slobodno kretanje lica osigurano uz paralelno usvajanje odgovarajućih mera u vezi sa kontrolom spoljnih granica, azila, imigracije , prevencije i borbe protiv kriminala. Istina buduca reforma je na neki nacin inaugurisana i samim Ugovrom iz Mastrihta.Na Evropskim savjetima dopunjavani su i davan im novi sadrzaj. Potrebno je bilo dati politicki odgovr na izazove koji su se javili usljed globalnih ekonomskih tokova,nepovoljnih migratornih pojava,terorizma i dr. Dodatne oblasti izvan izvornog koncepta su : 1)poboljsanje funkcionisanja organa Evropske unije usljed predstojeceg prosirena 2)definisanje zajednicke odbarambene politke 3)budzetska disciplina 4)primjena komuniratanih akata 5)zastita ljudskih prava 6)transparentna politika odlucivanja i dostupnost dokumenta unije gradjanima Svi ovi ciljevi koji su ozanaceni krecu se u pravcu ostavarivanja demokraticnosti i efikasnosti Unije odnosno njenog priblizavanja gradjanima. Brojna otvorena pitanja su ostavljala prostora za razlicito tumacenje u pogledu dostignuca u borbi protiv organizovanog kriminala,nezaposlenosati.politke prema azilantima i imugarantima. Kako obezbijediti da se usljed povecanja broja clanova ne erodiraju osnovne vrijednosti Evropske Unije bilo je pitanje svih reformskih zahvata.Kako ne urusiti legitimitet prosirenja ili pak same institucionalne strukture Evropske unije, a da se ostane na terenu demokratskih modela odlucivanja I zajednickih vrijednosti. Centarlno piatanje je bilo ipak otklanjanje deficita demokraticnosti.Institucionalana reforma koja bi to obuhvatila mora da ostavri nekoliko zadataka i to: 1)reforma i snazenje uloge Evropskog Parlamenta 2)otkalnjanje svih nepotrebnih proceduralnih postupaka 3)afirmacija ucesca Parlamenta u postupcima koodlucivanja Reforma organa nije se odnosila samo na Parlament .Ona je neizostavno morala obuhvatiti Evropski sud pravde i Revizorski Sud . Bliska saradnja Nezaobilazna je vrijednost izmjena u Amsredamskom ugovoru koje se odnose na blisku saradnju.Pod tim vidom saradnje podrazumevamo mogućnost da se odredena grupa država članica odluči za produbljenu, širu, intenzvniju saradnju u skladu sa promovisanim principom fleksibinosti. Ovaj instittut , mora biti u skladu sa ciljevima Unije definisanim u Ugovorima o Evropskoj zajednici i Evropskoj uniji, kao i da se tim putem ne otklanja jedinstvo institucionalnog okvira.

40

Odluku o upostavljanju bliže saradnje, tacnije o njenom odobravnju, na predlog Komisije i nakon konsultacije Evropskog parlamenta, donosi Savet i to kvalifikovanom većinom. Država članice, izvan toga aranžmana, imaju takodje pravo da se pozivom na "značajne nacionalne interese" usprotive davanju saglasnosti takvoj vrsti odlučivanja. To ima za posljedicu suspenziju glasanja u Savetu. Da bi se bliska saradnja operativno mogla sprovesi nuzno je da se ispune uslovi i to: 1)da ostale drzave calnice nijesu zainteresovane za taj vid saradnje 2)da takav vid sardanje ne dira u tekovine odnosno u aquis communnitaire 3)da nije uperen protiv pravila konkurencije na zajednickom trzistu 4)da se postuje institucionalani okvir Evropske unije Supsidijarnost Princip supsidijarnosti je dignut na nivo osnovnog principa posredstvom Mastrihtskog ugovora. Medjutim i pored toga ostale su brojne nedoumice i dileme o relacijama medju institucijama.Njihovo resavanje bilo je predmetom brojnih inicijativa različitih tijela i organa..Ponekad su oni delovali pojedinacno ali i grupno.U tome su se često pozivali i na princip subsidijarnosti kao moguci model razrešavanja tih problema. Nešto siri okvir obuhvatio je Edinburški sporazum Evropskog Saveta krajem iz 1992. godine i njime inicirani meduinstitucionalni sporazum.Pored ovoga usvojen je poseban Protokol o primjeni principa supsidijarnosti i proporcionalnosti koji je na osnovu Amsterdamskog ugovora priključen Ugovoru o Evropskoj zajednici. Taj Protokol, objedinjuje materijalne i procesne aspekte primjene principa supsidijarnosti, generalno slijedeći ideje nagoviještene Edinburškim sporazumom.Nazalost ni ovaj Protokol nije jasno utvrdio granice dokle se proteze ekskluzivna nadležnost zajednice (Unije) Praksa Evropskog suda naginje stavu da nacelo subsidijarnosti primjenjuje u skladu sa restriktivnim tumacenjem granica ekskluzivne nadležnosti.Vidjeti u vezi sa tim Case C-25/34 Prema stavu Komisije unija ima ekskluzivnu nadležnost u oblastima koje se tiču regulisanja unutrašnjeg tržišta I četiri fundamentalne slobode .Potom u zajedničkoj komercijalnoj politci i zajedničkoj poljoprivrednoj politci. .Pa ipak niti ovako siroko utvrdjena lista ekskluzivnih nadležnosti nije uspjela da da pravi odgovor o granicama prostiranja nacela (principa) subsidijarnosti.Ocigledno da njegovo djestvo mora biti postavljeno u odredjenim u granicama konkurentnih ovlašćenja ako je nesporno da ce zajednica postići uspjesnije i bolje zeljeni cilj. Mere zajednice ne mogu prelaziti okvire onoga što je neophodno da bi se postigli ciljevi ugovora.Tom formulacijom se uvodi princip proporcionalanosti.. Osnovna prava Amsterdamski ugovor u pogledu nadležnosti Evropskog suda u sferi unutrasnjih poslova i bezbednosti donosi izmene omogucavajuci Sudu prodor u taj unijski segment. Odredba, iz UEU, kojom se Unija obavezuje na poštovanje ljudskih prava u duhu Evropske konvencije o ljudskim pravima ostala je neizmijenjena. Medjutim, nove odredbe su su proširile nadležnost Evropskog suda u ovoj oblasti. Sud je ovlašcen da primjenjuje te odredbe. Povełja Evropske unije o osnovnim pravima usvojena je 2000. godine, predstavlja dodatnu osnovu zaštite Ijudskih prava ali ona nije pravno obavezujući akt. Sankcije za povrede osnovnih ustavnih principa Povreda osnovnih ustavnih principa može rezultirati mjerom suspenzije odredenih prava država članica. Savet je ovlašcen da konstatuje "ozbiljnu i trajnu" povredu osnovnih principa Unije i to: slobode, demokratije ,vladavine prave, poštovanja i zaštite ljudskih prava i sloboda. U slučajevima ovih povreda Savet može suspendovati odredena prava države članice. Suspenzija može uključiti i pravo glasa u Savetu. 41

Inicijativu za preduzimanje mera suspenzije može dati Komisije ili grupa država, koja obuhvata najmanje trećinu država članica . Evropski parlament daje saglasnost većinom glasova.. Savet prilikom izricanja kaznenih mera čine šefovi država ili vlada.Izrecene sankcije sankcija se mogu povuci. O tome Savet, može odlučiti kvalifikovanom većinom . 2.6. Javnost rada U Amsterdamskom ugovoru nisu bez znacaja izmene koje se odnose na javnost rada institucija.Konktertizuju se prava pojedinaca i pravnih lica u pogledu pristupa dokumentima Evropskog parlamenta, Komisije i Saveta .Takodje se normira zaštita podataka u vezi privatnosti gradana. Komunitarni segment I. stub Amsterdamski ugovor donio je promene u pogledu ciljeva Evropske zajednice. Evropski sud može tumaciti komunitarno pravo što ima značajan uticaj na konsolidaciju i stvaranje komunitarnog pravnog poretka. Osim ovoga su kao osnovni ciljevi Zajednice oznaceni jednakost izmedu muskaraca i žena i visoki nivo zaštite i unapredenja zivotne sredine i održiv ekonomski razvoj. Prostor slobode. bezbednosti i pravde Veoma vazna promena vezana je za prenosenje dela unijskog segmenta, tačnije iz III. stuba, u režim komunitarnog delovanja i odlučivanja. Cilj ovog prenosenja je uspostavljenje "prostora slobode, sigurnosti i pravde".To se odnosi kao što je ranije istaknuto na režim viza, azila, imigracije i slobode kretanja lica na prostoru Zajednice. Ove odredbe odnose se i na državljane trećih zemalja.One predvidaju donošenje mera u cilju osiguranja slobodnog kretanja u skladu sa namjerom uspostavljanja unutrašnjeg tržišta, i s tim u vezi odgovarajucih mera koje se odnose na kontrolu spoljnih granica i borbu protiv kriminala..Takodje se predvidjaju i mere u oblasti pravosudne saradnje u gradanskim stvarima Zatim podsticanje i jačanje administrativne saradnje ,policijske i pravosudne saradnje posebno u krivičnim stvarima, radi postizanja visokog nivoa bezbednosti . Odredjen je petogodisnji prelazni period u kome Komisija i države članice mogu podnositi predloge za usvajanje novih pravnih akata i drugih potrebnih mera i delatnosti. Evropski parlament tokom prelaznog perioda zadržava samo konsultativnu ulogu. Kasnije, nakon isteka prelaznog perioda ukoliko Savet jednoglasno donese neku odluku, Parlament učestvuje u postupku saodlučivanja. 3.. Zapošljavanje i zabrana diskriminaćije Nove odredbe u oblasti zapošljavanja uglavnom se odnose na zabranu diskriminaćije. U prvom delu, se reguliše delovanje Zajednice u oblasti zapošljavanja ,dakle izvan standardnih, zakonskih modela odnosno harmonizovanih nacionalnih propisa .Time što je ta oblast podignuta na komunitarni nivo ocjenje se kao veoma veliko dostignuce.I drugi deo kojim se Zajednica ovlašćuje da preduzime odgovarajuce mere na suzbijanju diskriminaćije ne samo kada je u pitanju nacionalnost, nego i u slučaju diskriminaćije po osnovu pola, rase, porijekla, religije, psihičke ili fizičke ogranicenosti i seksualne usmerenosti . Za slučaj ponovljenog i ozbiljnog kršenja Ijudskih prava i osnovnih sloboda, moguća je suspenzija države članice. Javno zdravlje i zaštita potrošača Amsterdamskim ugovorom obuhvaceni su na veoma specificiran i manje sporan način.Ove izmene su plod regułacije donete pod pritiskom društvene stvarnosti nakon niza skandala vezanih za proizvodnju hrane, i teskih posledica nastalih usled nepoštivanja čak i elementarnih zahteva primerenih proizvodnji zdrave hrane.Posebna pažnja posvecena je afirmaciji interesa i prava potrosaca na :informisanje ,organizovanje i samoorganizovanje.

42

UGOVOR IZ NICE Amsterdamski ugovor je u izvjesnom smislu anticiparao donosenje Ugovra iz Nice.Njegov Protokol o instiucijama predvidio je kao mo ranije istakli preispitaivanje i dopunjavanje odredbi o sastavu i radu institucija Unije prije prosirenja.kako je bilo u izgledu prosirenje sefovi drzava i valada su na Konferenciji odrzanoj decembra 2000 godine postigli sporazum o donosenju novog ugovra o EU. Ugovor iz Nice je potpisan bez vecih ambicija.Medjtim i pored toga doslo je do izvjesnih teškoca kada ga je trebalo usvojiti od strane država članica.Irski referendum nije uspio 2001 godine. Navazniji razlozi za to bili su u pokusaju da se izvrši rebalans moci izmedju institucija Unije.Bez toga neophodnog uslova nije se moglo ocekivati uspešno funkcionisanje EU nakon buducg proširenja. Drugi referendum u Irskoj organizovan 2002 godine, bio je uspešan.Irska je deponovala ratifikacione instrumente 18 decembra 2002 godine.Posle toga Ugovor iz Nice stupio je na snagu 1 februara 2003 godine. Racio donošenja Ugovora iz Nice lezao je u cinjenici, kako je istaknuto na više Medjuvaladnih konferencija, što se Amsterdamski ugovor nije u dovoljnoj meri bavio pitanjima funkcionisanja Unije nakon proširenja. Vrlo je iznenadjujuce to što se samo nakon dva mjeseca od potpisivanja amsredamskog ugovora pristupilo na Kelnskom samitu na zahtjev Savjeta, resavanju nekih pitanja koje je nužno rijesiti, jer su ostala nersena. .Medjuvladina konferencija donila je odluku da da razrijesi pitanje veličine i kompozicije Komisije,tezine glasova u Savetu I u kojim slučajevima bi se glasalo kvalifikovanom vecinom. Bila je veoma siroka diskusija o legitimnosti EU i kapaciteta njenih nadležnosti. Konkretnih rezultata bilo je malo pa stoga nije ispravan sud da se u ovom Ugovoru pokalanjala značajna pažnja onome što je izostavljeno u Amestadramskom ugovoru. Osim toga tretirani problemi nisu prevazidijeni na zadovoljavajuci način. Najvažnija se promena desila u drugom i trecem stubu. Najveca promjena odnosi se na polje zajednicke odbarmbene politike koja bi mogla voditi do zajednicke odbarane.Postignuto je da se mogu vrsiti spajanja svih ili dijela vojnih snaga sto bi trebalo da je dio sireg starateskog palana.kada je u pitanju zajednicka odbarambena politika odluceno je da da se formiraju snage za brza djestva.Na samitu u Helsinkiju donijetaje odluka da se formira korpus mod 60 000 vojnika za brza djejstava i 5000 policajaca za civilno upatravljanje krizama. Formirani su novi oragani odbarane i to: 1)Politicko-bezbjedonosni komitet 2)Vojni Komitet EU 3)Generalstab EU Ocigledno da je rijec o namjeri da se u pogledu odbarane instalira novi model koji bi ucinio diskontinuitet sa zapadano evropskom unijom.Mada pri takvom sudu valja naglasiti da se uloga ove oraganizacije ostavlja prilicno nejasnom i nedefinisanom. Druaga vazana izmjena u ovom segmentu odnosila se na zakljucivanje ugovora sa trecin drzavama.ranije je Savjet zakljucivao ove ugovore ali se nije znalo da li ih zakljucuje u ime drzava clanica ili u ime Unije.savjet moze zakljucivati ove sporazume i oni obavezuju institucije Evropske Unije. Znacajna je izmjena koja se odnosi na formiranje agencije EUROJUST koja jezaduzena za kreiranje preventivnih mjera na polju kriminala i koordiniranje akcija nacionalanih vlasti.Osim toga agencija je zaduzena da koncipira mjere istarazivanja prekogaranicnog kriminala .Prema ranijim odredbama Savjet evroske unije je iamo najveci 43

dio ovalascena u ovoj obalasti,medjutim nakon izmjena Savjetu je dato ovacsnje da pojedine poslove iz ove sferee moze prebaciti u I stub saradnje, Uvrcsene su i neke insitucionlone promene kod Suda prve instance.Ovoj instituciji je omogućeno da obavlja pojedine priliminarne procedure. Proširene su brojne oblasti u kojima se odluke donose u postupku koodlučivanja zajedno sa Pralamentom. Izvrsena je nova preraspodjela mjesta .Tako je Njemacka dobila 99 clanova.Ta pocetna pozicija je uslovila da kod ostalih drzava dodje do smanjenja mjesta kakobi nakon ukljucivanja novih drzava broj ukupnih mjesta iznosio 732. Izvrsene su promjene u sastavu Komisije.Prosirene su nadleznosti Savjeta u pogledu odlucivanja kavalifikovanom vecinom. Promijenjena je odredba po kojoj Sud donosi odluke u plenumu..Savjetu je dato ovalascenje da mogu formirati sudska vijeca na predlog Suda i Komisije.Ova vijeca nadlezna su da odslucuju o pojedinim specificnim pitanjima.Odluke koje donose mogu biti ponistene od starane Suda prve instance. Iako se po opštoj ocjeni ne može odredci da je ovim ugovorom nejasno profilisan cilj njegovog donošenja ipak je donio jacanje demokaratije pogotovo u dimenziji stabilozovanja osnovnih prava i jacanja mehanizama nadzora i upozorenja u svrhu preventivnog delovanja. Takodje je omogućeno da politcke partije kroz statutarne norme dobiju legitimitet na evropskom planu. Poboljsanje je vidljivo i u sektoru pravosudja. Nakon 2005 godine .Nemačka,Velika Britanija,Spanija ,Franucuska i Italija ostaju bez svog drugog komesara.Broj članova Komisije mora biti manji od 27 koliko bi ona nakon 2007 godine trebala da ima članova. Ovlacscenja Predsjednika Komisije postaju veca.Glasanje kvalifikovanom vecinom u Savetu takodje se prosiruje na nove oblasti.Ravnoteza glasova u Savetu bice promijenjena. Pojacana saradnja Ranija “bliska saradnja “ nazvana je simbolicki “pojacana saradnja”.Pojacana saradnja može se dobiti na zahtev samo osam članica.Prema Amsredamskom ugovoru bliska sardanja se može obezbijrediti vecinom glasova članica.Nakon priširenja osam neće biti vecina.Ali ugovor iz Nice u vezi sa tim ne zahtijecva striktno odredjenje prema državama članicama koje ne ucestvuju u “pojacanoj saradnji” Kaze se samo da “pojacana saradnja” ne dira u ovlašćenja ,nadležnosti,prava,obaveze i interese država članica koje ne ucestvuju u toj saradnji. Saradnja po ovom modelu odvijala se ipak objektivno u okvirima acquis comunauuttire.To radnu(funkcionalnu) upotrebljivost ovoga vida saradnje ogarnicava. Van spora je da se putem odredaba člana 43 a I 43 b mijenja sustina odredbe člana 43 o povecanju kooperativnosti odnosno instaliranju bliske saradnje.Sustina je u tome što se nakon Nice vecina clanova tj osam ne može smatarti dovoljnom vecinom.To se može pojavirti kao problem nakon proširenja.Ipak član 43 je manje striktan, jer kaze da bliska saradnja ni u cemu ne dira u “ovlašćenja,prava,obaveze I interese onih članova koji ne participairaju u tome” Taj model respektovanja prava I obaveza ostalih članica koje ne ucestvuju očigledno mora biti poštovan.Time se stvara proctor za vecu upotrebljivost odredaba u cilju povecanja bliske saradanje I saradnje uopšte. Ovaj model saradnje nije primjenjivan cesto.Stoga ne postoji empirija koja bi mogala potvrditi pojedine zakljucke.sam koncept je bio veoam cesto kritikovan kao suprotan principima jednobarazne primejene prava u EU.tesko da bi se ovakav vid sradnje mogao kao tipican sprovoditi u okolnostima postojanja jednistvenog trzista I jediunstvene valute.Pragmaticana opravadanja da se taj vid komuniciranja medju clanicama moze

44

sprovoditi iz objektine nuznosti nasatale usljed prosirenja jer veci dio tih zemalja se nalazi na znatno nizem stepenu razvoja. Saradnja se uspostavlja na taj nacin sto se zainteresovane drzave obaracaju Komisiji..Komisija predlog prosljdjuje Savjetu.Savjet je ovalscen da odobri saradanju kvalifikovanom vecinom. Pojacana saradanja je poslije ovoga Ugovora moguca u sva tri stuba. Time se uistinu prosiruje polje kooperacije I saradnja se kvaliataivno povecava.Medjutim sa stanovista legalnosti mogle bi nastupiti teškoce kada bi članice zatrazile potvrdu pojedinih prava iz te sfere u korpusu Ugovora iz Nice. Budućnost Ugovora iz Nice u mnogo cemu je neizvesna naročito posle znatnoga proširenja u 2004 godini.Prilikom razamataranja sudbine ovoga ugovora moraju se uzeti u obzir neizbjezne propratne odlike ovoga integracionoga procesa koje se ogledaju u nastajanju nesaglasnosti o kljucnim pitanjima . Pa ipak ne bi mogli izbjeci konstataciju da je ovim ugovorom u izvjesnom smislu zakljucen proces reformi Zajednice.Unije I da su poseljedice te reforme ucinile da se nova Zajednica/Unija u mnogome razlikuje od one koja je egzistirala na pocetku.Reforme su vidljive posebno u oblastima koje su smatrane iskljucivom nadleznoscu drzava.Integracija je ucinila da organi Evropske unije imaju ovlascenja u svim oblastima do skoro rezervisanim za drzave clanice. POVELJA EU O OSNOVNIM PRAVIMA Povelja Evropske unije o osnovnim ljudskim pravima na osnovu odluke sa zasijedanja Evropskog savjeta u Kelnu kodifikovana je radi vece preglednosti I poterebe da se tako znacajana pitanja radi lakse citljivosti nadju na jendom mjestu. Povelja je pripremila Konvencija koju su sacinjavali predasatvnici drzava I valda ,Predsjednik komisije, Evropskog Parlamenta I nacionalnih skupstina I suda paravde.Predlog su podrzali Komisija,evropski savjet I parlamnet.zavanicnoo je potpisana na sastanku u Nici 2000 godine.Ona bi trebala biti sastavni dio Ugovra iz Nice. Pitanje regulisanja zastitte ljudskih prava u Evropskoj Uniji ima dugu taradiciju.U novije vrijeme savjet moze na predlog jedene trecine drzava clanivca I na osnovu svoje jednogalasne odluke izreci kaznu drzavi clanici koja krsi ljudska prav I principe valadavine parava I demokaratije Odluka o izricanju snakcija semoze donijeti kavalifikovanom vecinom..paralament moze da podnosi predloge u vezi krsenja..Savjet je ovalascen da podnosi predporuke drzavama clanicama.. Prema ugovu Sud pravde odlucije po zalbi drzave calnice u vezi izricanja mjera zbog poverede ljudskih prava.Medjtim Sud nije ovalascen da donosi presude u tim slucajevima.time se stiti pozicija savjeta da odlucuje o tome da li je izvrsena povreda ljudskih prava. Pojedini autori osnovu donosenja Povelje nalaze u clanu 6 Ugovora o Evropskoj uniji u kome se kaze: da se 1) Unija zasniva na nacelima slobode demokaratije ,postovanja ljudskih prava I osnovnih sloboda I na valadavini prava ,nacelima koja su zajednicka svim drzavama clanicama. 2)unija posuje prav predvidjena u konvenciji o ljudskim parvima iz 1950 godine. 3)Unija postuje u svemu nacionalni identtitet drzava clanica U preambuli povelje ukazuje se na te odredbe I upucije na univerazlna diokumenta ove obalsti.U njoj su na jednom mjestu objedinjena gradjanska,socijalana, I politicka prava

45

.Uvedena je u njoj I nova modrena kategoraja prava koja se odnose na zastitu licnosti I licnih podataka,zastitu od genetickih eksperimenta ,zivotnesredine I dr. Postoji snazno uvjerenje da je Poveljom na najbolji nacin otklonjen demokatartski deficit I tarsiran buduci razvoj u ovoj obalasti EU.najveci dio posla u vezi sa ovim dokumentom od predloga do usvajanja uradili su organi EU sto je proizvod rasta njihovg znacaja I uloge. Konvencija iz Laekena Odlučujući korak za usvajanje predloga Ugovora o Ustavu za Evropu (UUE) je bilo redovno zasedanje Evropskog saveta u belgijskom gradu Lakenu 14. i 15. decembra 2001. godine. U izjavi iz Lakena koja je prilog zaključaka Predsedništva se konstatuje da je “u želji da se za sledeću medjuvladinu konferenciju obezbedi široka osnova i što veća transparentnost za usvajanje UUE” Evropski savet odlučio da formira Konvenciju na čijem čelu ce biti V.Žiskar d´Esten. U radu Konvencije su užele učešce i države kandidati za prijem u EU “ Sastav Konvencije (105 članova i 102 alternata) je bio sledeći: predsednik, dva potpredsednika, 2 predstavnika Evropske komisije, 15 predstavnika vlada država članica, 13 predstavnika država kandidata, 30 predstavnika naćionalnih parlamenata država članica, 26 predstavnika nacionalnih parlamenata država kandidata i 16 predstavnika Evropskog parlamenta. Na sednici Konvencije je učestvovalo 13 posmatrača koji su predstavljali Komitet Regiona (6), Ekonomsko socijalni komitet (3), Evropsko socijalno partnerstvo (3) i Evropskog ombudsmana (1). Sve sjednice Konvencije bile su javne. Konvencija je jedanput mesečno zasedala plenarno. Organi su bili: predsedništvo, sekretarijat i radne grupe. Zadatak Konvencije koju je otvorio V. Žiskar d´Esten lično, bila je rasprava o budućnosti Evrope. Na temu ustavnih rešenja 28.2.2002. godine bio je priprijemljen predlog dokumenta o kome je trebalo da diskutuje medjuvladina konferencija. Konvencija je nakon konsenzusom donete odluke 13. juna i 10. jula 2003. godine uručila predsedniku Saveta dokument pod naslovom “Ugovor o Ustavu za Evropu”. Na zasedanju Evropskog saveta održanog 20. juna 2003. godine u Solunu spomenuti dokument predstavio je licno V. Žiskar d´Esten. Odgovor na pitanje kako ce se Evropska Unija dalje razvijati I kuda ce dalje krenuti ozbiljno su zaokupljivala paznju brojnih oragana I javnih licnosti. Evropska konvencija na celu sa Ziskarom D,Estanom trebala je da odgovori na naekoliko pitanja koja su se ticala: 1)raspodjele nadleznosti,izmedju drzava clanica,I regiona 2)metoda donosenja odluka u novim okolnostima prosirenja 3)izgaradnji novog institucionalanog balansa u EU USTAV EVROPSKE UNIJE Postupak usvajanja izmena i dopuna osnivacih ugovora njihovu zamenu novim ugovorom primarnog prava definiše član 48 Ugovora o Evropskoj uniji. Predlog imene ili dopune Savetu mogu da podnesu vlade država članica ili Komisija. Ukoliko Savet nakon razmatranja sa Evropskim parlametnom, Komisijom pozitivno odluci saziva se Konferenciju predstavnika vlada država članica radi posizanja sagalasnosti o usvajanju izmene osnivačkih ugovora. Savet je na osnovu podnetog predloga 30. septembra 2003. dao saglasnost za sazivanje konferencije. Konferećija je započela rad susretom šefova država i predsednika vlada država članica 4. oktobra 2003. u Rimu. Na konferenciji su kao punopravni članovi učestvovali i predstavnici 10 država kandidatkinja. U početku je postojala ambicija da se 46

simbolično donese nov ustav u Rimu u toku italijanskog predsedavanja Savetom i da se potpiše što pre nakon 1. maja 2004. i od strane novih država članica. Redovni decembarski samit u Briselu na kraju pak nije usvojio predlog pri kraju talijanskog predsedavanja. Nije bilo moguće ispuniti očekivanja i kategorične zahteve pre svega Španije i Poljske u vezi sistema glasanja u Savetu. Efektivnijom se pokazala tiha diplomatija za vreme irskog predsjedavanja. .Osnovna karakteristika toga pristupa bili su neprekidni bilateralni kontakti sa naglaskom na prioritetima i ustupcima pojedinim učesnicima IGC.Osim toga bilo je prisutno traženje kompromisa u neposrednim kontaktima sa pojedinačnim državama. Na kraju tih aktivnosti je na junskom samitu u Briselu 18. juna 2004. postignuto da se predlog Ugovora o Ustavu za Evropu jednoglasno usvoji od strane svih 25 država članica i da se tim uspešno završi konferencija. Ustav za Evropu je jedinstven u procesu evropske integracije pre svega zbog činjenice što svojim članom 437 ukida sve osnivačke ugovore (izuzev Ugovora o osnivanju Euratom) kao i njihove izmene i dopune. Stupanje na snagu Ustava za Evropu ce teći u nekoliko etapa. Prvu, manje složenu etapu predstavlja svecani potpis teksta 29. oktobra 2004 u Rimu, koji su obavili šefovi država ili predsednici vlada. O drugoj, komplikovanijoj etapi govori član 48, pododsek 3 UUE u tom smislu, da bilo kakve izmene ili dopune osnivačkih ugovora (tj. primarnog prava) stupaju na snagu nakon ratifikacije Ustava od strane svih država članica u skladu sa njihovim ustavnm propisima. Poslednji uslov za pravovaljanost i poslednji korak je deponovanje svih ratifikacionih isprava kod depozitara -. Vlade Republke Italije. Pravni poreci pojedinih država članica odredjuju različite postupke ratifikacije medjunarodnih ugovora. U suštini u pitanju su dva ili tri načina ratifikacije i to: ratifikacija ugovora od strane parlamenta (većiom glasova), raspisivanjem referenduma ili kombinaćijom ova dva načina. Iskustvo pokazuje da proces od potpisivanja ugovora do njegovog stupanja na snagu traje od jedne do dve godine (npr. Jedinstveni evropski akt – 16 meseci, Ugovor iz Nice – 23 meseca). Ustav u članu 447 definiše da u slučaju ranije uspešne ratifkacije od strane svih država članica datum stupanja na snagu je 1. novembar 2006. godine. U obrnutom slučaju ustav ce stupiti na snagu prvog dana sledeceg meseca od deponovanja posljednje ratifikacione isprave kod Vlade Republike Italije . Ustav čini kratka preambula i četiri dela. Tekst je dosta obiman u poredjenju sa dosadašnjom praksom u ovoj oblasti i sačinjava ga 448 članova. U prvom delu (bez naslova) se u devet glava definišu pre svega pojmovi i ciljevi unije (definicija Evropske unije, njenih vrednosti i ciljeva), osnovna prava , državljanstvo unije, nadležnosti unije, institucionalni okvir, pojačana saradnja, finansijski izvori prava unije i pitanja članstva. U drugom delu izričito je definisan pravni subjektivitet EU (član 6) na osnovu kojeg EU može sklapati medjunarodne sporazume i može imati u medjunarodnim organizacijama svoje predstavnike. Nova odredba preuzeta iz judikature Suda govori o primatu Ustava i pravnih akata usvojenih od institcija unije u odnosu na pravne poredake država članica. Trece poglavlje definiše podelu nadležnosti izmedju unije i država članica – isključivu nadležnosti EU, podeljene nadležnosti izmedju EU i država članica i pomoćno, dodatno i koordinaćiono delovanje EU. Na području ekskluzivnih nadležnosti pravo unije ima prednost u odnosu na pravo država članica. Što se tiče institucionalnih novina spomenucemo sledece: klasifikacija Evropskog saveta kao samostalne institucije; rotirajuce predsedništvo je dopunjeno mestom stalnog predsednika koji se bira na dvee i po godine; Savetu ministara inostranih poslova ce 47

predsedavati novouspostavljen ministar inostranih poslova unije; potvrdjuje se rast nadležnosti Evropskog parlamenta. Sastav Komisije je problematicno riješen time što ce u svom prvom mandatu biti sastavljena od 25 komesara – jedan za svaku državu članicu – a u sledećim mandatima ce biti broj komesara koji je jednak broju dvee trećine država članica. Države ce naizmenično delegirati svoje komesare tako da ce svaka država imati svog predstavnika u dva od tri mandata. Najspornija tačka Ustava je bilo definisanje kvalifikovane većine u Evropskom savetu i Savetu ministara koja je na kraju bila ogranicena kao većina na bar 55% članova Saveta koji su sastavljeni najmanje od 15-torice članova i predstavljaju minimalno 65% stanovništva EU. Za blokadu odluke je potreban negativan stav barem četiri zemlje koje moraju da ispune 35% kriterijum broja stanovnika EU. Ustav je promejenio i klasifikaciju i nazive akata EZ/EU što je do sada bilo definisano članom 249 UEZ. Na osnovu člana 33 Ustava institucije upotrebljavaju pri realizaciji nadležnosti unije u skladu sa III delom kao pravne sljedece instrumente: evropski zakon, evropski okvirni zakon, evropske uredbe, evropske odluke, preporuke i stavove. Najveći napredak predstavlja drugi deo, tzv. “Povelja osnovnih prava unije” koja preuzima skoro sve odredbe predhodnog medjunstitucionalnog sporazuma usvojenog u Nici (osim zaključnih odredaba koje se odnose na način aplikacije). Povelja ima sopstvenu preambulu i osnovna prava . Njihovo ostvarivanje definiše se u okviru sedam glava koje se odnose na:doštojanstvo, slobodu, jednakost, solidarnost, državljanstvo, pravda, tumačenje i primena povelje. Povelja time postaje pravno obavezna. Područje delatnosti i politike Evropske unije, uključujući i način i sredstva njihove primene, je definisano u najopširnijem trecem delu sa sedam glava i 342 člana pod naslovom “Politika i delovanje unije”. U prvom poglavlju trece glave unija deklariše da ce usvojiti “mere u cilju ostvarivanja i obezbedjivanja delovanja unutrašnjeg tržišta u skladu sa odgovarajućim odredbama ustava” (član 130). Struktura odredaba koje se odnose na unutrašnje tržište je ostala u suštini nepromenjena. Značajan preokret je legislqcija poljoprivrede nastala zbog ukidanja nadležnosti država članica na području te politike . U četvrtom poglavlju trece glave, tj. drugom poglavlju pete glave su sadržana preostala dva stuba _ “Prostor slobode, bezbednosti i pravde” i “Zajednička spoljna i bezbednosna politika”. U trecem delu se u potpunosti definiše koje institucije i organi imaju nadležnost da deluju na području pojedine politike i koje zakonodavne instrumente mogu da upotrebe u okviru postupaka usvajanja pojedinih akata. U slučaju većine ovih politika ce se pri usvajanju akata primenjivati postupak zajedničkog odlučivanja u kom Savet donosi odluke kvalifikovanom većinom, a Evropski parlament proštom većinom. Jednoglastnost Saveta (po pravilu sa savetodavnim uključivanjem Evropskog parlamenta) je zadržana u slučaju odlučivanja u vezi pitanja zajedničke spoljnje i bezbednosne politike, socijalnih i poreskih pitanja i sl. U šeštoj glavi su razradjene opšte odredbe prvog dela četvrte glave o institucijama i savetodavnim organima, zatim finansijske i budžetske odredbe kao i odredbe o pojačanoj medjusobnoj saradnji. Četvrti deo “Opšte i zaključne odredbe” sadrži odredbe u članu 437 o ukidanju predhodnih osnivačkih ugovora izuzev Ugovora o osnivanju Euratom. Član 438 govori o sukcesiji i kontinuitetu. Evropska unija osnovana Ustavom je sukcesor Evropske unije osnovane Ugovorom o Evropskoj uniji i Evropskoj zajednici. “Institucije, organi i drugi subjekti unije koji postoje na dan stupanja na snagu Ustava vrše svoje nadležnosti sve do usvajanja novih odredaba ili do kraja njihovog mandata. Akti institucija, organa i drugih subjekata unije usvojeni na osnovu ugovora i akata ukinutih članom 437 ostaju na snazi. Njihovo pravno dejstvo traje sve do njihovog prestanka važnosti, proglašenja za nevažece ili izmena i dopuna sprovodjenjem ovog Ugovora.” 48

Postupak usvajanja izmena i dopuna samog Ustava je novitet pre svega iz razloga što sardzi pojednostavljenu reviziju. Judikatura Suda Evropskih zajednica i Suda prve instance koja se odnosi na tumačenje i sprvodjenje ugovora i akata ukinutih članom 437 kao i akata i sporazuma usvojenih u cilju njihovog sprovodjenja, ostaje izvor za tumačenje prava unije. . Uz Ustava je priključeno 36 protokola i dva priloga. Protokoli i prilozi su njegov integralni deo (član 442) i zato imaju jednaku pravnu snagu. Konvencija je prilagodila Protokol o ulozi nacionalnih Parlamenata i Protokol o sprovbodjenju načela subsidiarnosti i proprcionalnosti kao izraz jačanja uloge unutrašnjih zakonodavnih organa. Primera radi Komisija ima obavezu da nacionalnim parlamentima šalje svoj plan zakonodavnih aktivnosti i svaki zakonodavni predlog. Uz Ustav je prikljucen Protokol o evrogrupi; kojim se menja i dopunjava Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju . Završni akt sadrži 30 izjava koje se odnose na odredbe ustava (npr. Izjava br. 12 koja se odnosi na objašnjenja u vezi Povelje osnovnih prava, Izjava br. 30 o ratifikaciji ) i 18 izjava koje se odnose na protokole prikljčene ustavu. 4) OSTALI UGOVORNI IZVORI ( komunitarnog unijskog prava) Ugovori sa trećim državama Postoje razne klasifikacije ovih izvora.Sustinski najvažniji su oni koje Zajednica (unija) zakljucuje sa trećim zemljama.Prema članu 228 Ugovora iz Mastrihta kaze se da «ugovori koji se zaključuju izmedju zajednice i jedne i više država ili medjunarodnih organizacija obavezuju organe Zajednice i države članice». Što se tice zakljucivanja novih ugovora oni bi morali biti kompatibilni sa osnivačkim ugovorima .Njihovu kompatibilnost provjerava Sud na osnovu zahteva Saveta ,Komisije i države članice.Ukoliko bi Sud utvrdio da neki ugovor nije saglasan sa odredbama osnivačkih ugovora takav ugovor ne bi mogao stupiti na snagu. Medjunarodni ugovori sklopljeni saglasno komunitarnom pravu proizvode pravna dejstva i za pojedince.Stoga oni mogu traziti zastitu svojih prava zasnovanih na njihovim odredbama.To praktično znači da mogu po provedenoj proceduri traziti od Suda ponistenje pravnih akata organa Zajednice koji su suprotni tako utvrdjenoj njenoj medjunarodnoj ugovornoj obavezi. U ovoj sferi egzistira podjela na: 1)ugovore koje države članice sklapaju sa trećim državama. 2) ugovore koje unija sklapa sa trecim drzavama.Obije vrste ugovora nakon stupanja na snagu osnivačkih ugovora moraju biti u saglasnosti sa njima.Pri ovome valja naglasiti da države članice imaju slobodu ugovaranja u onim oblastima u kojima Zajednica(Unija)nema nadležnosti. Nužno je prema velikom broju autora napraviti razliku izmedju ova dva tipa ugovora.To bi moglo implicirati shavatanje da se ugovori koje drzave clanice skalapaju sa trecim drzavama nužno podvode pod režim medjunarodnog prava.Ti autori smatraju da bi njihovu pravnu sudbinu trebalo da odredjuje to pravo.Neki su pledirali i na shvatanje da bi njihova neposredna primjena dovela do narusvanja principa jednake primjene prava.Naime ,za slučaj da oni proizvode neposredna dejstva u državama EU to ne bi bio slučaj u državama nečlanicama što je po njihovom mišljenju suprotno logici prava. Sud pravde je u Case 104/81 (1982) Kupferberg presudio da medjunarodni sporazumi sa državama nečlanicama mogu imati neposredno djejstvo pred sudovima u državama članicama Unije bez obzira da li imaju neposredno djestvo u tim državama nečlanicama.

49

U ovom slučaju Sud je zauzeo stanoviste da se u Njemackoj ne može naplatiti porez na vino uvezeno iz Portugala,jer je to suprotno Sporazumu o slobodnoj trgovini Zajednice i Portugala (nije tada bila član).Sud je smatarao da se državama članicama ne može ostaviti da odlučuju o tim pitanjima, jer je pozeljno da se pravo jedinstveno primjenjuje .Stoga je irelevantna okolnost da li ta odredba o porezu ima neposredno djejstvo u Portugalu. Strategija Suda je bila bazirana na nastojanju da se postigne efikasno izvrasavanje ovoga tipa ugovora.Ukoliko bi o svemu odlucivale države članice Unija bi bila u nepovoljnom položaju iz razloga što ne bi mogla da kontrolise izvrsavanje obaveza koje je pruzela. Ovakvo shvatanje se pokazalo kao veoma dobro iz razloga što je omogucavalo jednostavno uvodjenje u zivot ugovora.Osim toga nije data sloboda državama nečlanicama da dobiju pretjerana preimucstva. Ugovori izmedju država članica mogu se primjenjivati ukoliko derogiraju odredbe komuniratnog prava jedino za slučaj da oni brze vode ostavarivanju zajedničkog cilja saglasnog aquisu. Ekonomski ugovori i ugovori o pridruzivanju Ekonomski ugovori Ekonomski ugovori se odnose na spoarzume koje je Evropska unija zakljucila sa zemlajma EFTA ,Metiretanskim zemljama i zemljama u razvoju. Ovi ugovori su veoma znacajan izvor prava Evropske unije.Ugovori o preferencijalima regulisu pitanja trgovine sa trecim zemljama ali pored tih pitanja sadrze i odredbe o saradanji u mnogim drugim poljima. Ugovor sa zemljama EFTA o stavarnju evropskog ekonomskog prostora Poseban znacaj ima ugovor o stavaranju zajednickog evropskog ekonomskog prostora sa EFTA drzavama. Izgledalo je odmah na pocetku da ce relacije izmedju EFTA i Evropske zajednice biti veoma bogate i sadrzajne. Nakon pristupanja Danske i Velike Britanije Evropskoj Uniji zakljuceni su sa preostalim clanicama ugovori o zoni slobodne trgovine..Na osnovu tih ugovora u trgovini izmedju , EC i EFTA ,kod industrijskih proizvoda, nema carina i kontigenata.Na drugoj starani u poljoprivredi su ostale brojne restrikcije. Otaklanje primejne carina u industrijskom sektoru uslovilo je postavljanje pitanja o dimenzioniranju buduce saradnje.Kako je rijec o veoma znacajanim pitanjima doslo je do sastanaka na ministarskom nivou u Luksemburgu 1984 na kome je donijeta Luksemburgska dekalaracija u kojoj je istaknuta nuznost povecanja saradnje na mnogim poljima radi stvaranja dimanmicnijeg «Evropskog ekonomskog prostora» Stvaranjem unutarasnjeg trzista u Evropskoj uniji 1992 godine,odnosno implementacije veceg dijela njegovih neophdnih elemenata, postavilo se piatanje kakav ce to imati uticaj na odnose EFTA i EU.Nije postoajala jasna slika o tome kako se razvijati ta saradnja.mada je bilo jasno da ce zemlje EFTA nastojati da uspostave sto 50

produbljennju saradnju kako bi koristile pogodnosti koje pruza tako siroko trziste .EU je imala interesa da prosiri saradnju sa zemlajma EFTA i plod takvih shatanja bio je potpisivanje Sporazuma o evropskom ekonomskom prostoru maja 1992 godine.Ugovor je stupio na snagu januara 1994 godine.U njemu jepredvidjena veoma sadrzajana saradnja. Naredne 1995 godine Austrija ,Finska i Svedska postale su punopravne clanice Evropske unije.Preostale clanice EFTA(Norveska,Listenstajn i Island) koristile su preimucstava na osnovu ugora koji imje omogucavao privilegovani polozaj u trgovinskim poslovima. Sporazum o Evropskom ekonomskom prostoru podijeljen na sest djelova.Oni se bave pianjem 1)slobodnog kretanja kapitala roba i usluga,,kompletiranjem propisa u toj oblasti i drugihzajednickih propisa i drugim razlicitim propisima te obalsti.U ovom ugovru nije predvidjeno formiranjecarinske unije sto omogucava zemaljama CEFTA da sami kreiraju svoju politiku prema ostaku svijeta. Radi uspostavljanja slobode kretanja robe sporazum je zabaranio carine i palacanja sa slicnim djestvom,unutarasnje takse i bilo koju vrstu diskriminacije uvoza i izvoza.takodje se zabaranjuju uvozno-izvozne kvote. Damping mjere se iskljucuju u medjusobnoj trgovini i mere protiv nedozvoljene trgovine.. Sporazum predidja slobodu kretanja radnika.Predvidjena je zabrana svake vrste diskriminacije zasnovane na na nacinoalnoj osnovi. Sporazum sadrzi pravila o koordinaciji pravila iz obalsti socijalnih pitanja i priznanja diploma. U sporazum su unijete odredbe koje su slicne onim u EU a odnose se na osnivanje preduzeca,davanje i primanje usluga..Pored ovih paravila Sporazum sadrzi i pravila o zastiti potrosaca,zivotne sredine i elemente kompanijskog prava. Sporazum sadrzi odredbe o o brojnim obalstima saradnje izmedju drzava calnica i to :istarzivanje i tehnoloski razvoj,,infomativne usluge,zivotna sredina,obarzovanje,omaladina,socijalana politika, zastita potrosaca,mala i srednja preduzeca, turizam,audiovizuelni sektor, i civilna zastita. Zemlje EFTA su se saglasile da daju kontribucije u Fond za koheziju koji bi koristile siromasne drzave Evropske Unije.Ovim i drugim obavezama stavara se utisak da su zemlje EFTA u pogledu obaveza skoro u istoj ravi kao i zemlje punopravneclanice.U tom pravcu svjedoci rast aneksa i drugih legalnih obaveza na starni zemalja EFTA. Sprazum predvidja veoma kompleksne odredbe o institucijama.Clanice EFTA nemaju pravo da ucestvuju u legislativnoj djelatnosti Evropske Unije.Na drugoj starani kada se uvoji neki legislativni akt u Evropskoj uniji Mjesoviti Komitet sastavljen od prestavnika EU i EFTA odlucuje da li ce se taj akt ukljuiti ili ne u Sporazum.Mjesoviti Komitet je nadlezan za tumacenje pravila odnosno njihovu uniformnu primewjnu. Pored Mjesovitog Komiteta ustanovljen je Savjet i Sud EFTA. Sporazumi sa mediteranskim zemljama 51

Prema odredbama clana 310 Ugovora Zajednica «moze zakljuciti sa jednom ili vise drzava ili medjunarodnih organizacija sporazume o pridruzivanju,sto obuhvata uzajamana prava i obaveze ,zajednicke poduhvate i posebne procedure». Na sonovama ovih odredbi Evropska unija je zakljucila razlicite vrste ugovora sa drzavama mediteranskog basena. U vecini ovih ugovora se predvidja bescarinski rezim za industrijske proizvode i smanjene carine za poljprivredne proizvode..Obicno u njima se predvidja ekonomska i tehnicka pomoc za ove zemlje u obliku premija i zajmova. Ovi sporazumi obuhvataju ssaradnju u oblastima,ribarastava,zivotnesredine,tehnoloskog razvoja ,naucne saradnje.Osim ovoga sadrze odrebe o radnicima migrantima u kojima se predidja zabarana diskriminacije po osnovu nacionalnosti. U proslosti su bili zakljuceni ugovri clan),Turskom,Maltom(clan) i Kiprom(clan).

sa

Grckom

koja

je

postakla

Takodje su zakljuceni sedamdesetih godina proslog vijeka, sporazumi na vrlo sirokoj osnovi saradanje sa zemlajama Mgreaba(Alzir,maroko i Tunis) ako i zemljama Masreka(Egipat,Jordan,Liban i Sirija) Vecina ovih sporazuma dodjeljivala je drzavama ugovrnicama povalsceni stus u trgovini sa EU. Barselonski proces zapocet 1995 godine ..Osnovni cilj barselonske dekalaracije oznacen kao postizanje zone slobodne trgovine do 2010 godine izmedju Evropske unije i Alzira,Maroka,Tunisa,Egipta,Izraela,Jordana,Libana,Palestinske autonomne teritorije,Sirije,Turske,Kipra i Malte. Implemetiranje Barselonske dekaracije u vidu sporazuma sa Mediteranskim zemljama donio je u sadrzajnom smislu daleko vise od trgovine robama.U njima su bili ugradjeni bili i politicki sastojci koji su se odnosili na na pitanja postovanja ljudskih prava i demokaratskih principa. Predvidjalo se da se trgovina poljprivrednim proizvodima postepen liberalizuje.. Oni su predvidjali harmonizaciju pravila u sferi inteklektualne svojine i konkurencije. Neke zemlje su promijenile status i zapocele pregovore za prijem u punopravno clanstvo(Malta) druge se nalaze u fazi pregovora kao Alzir .Liban i Sirija.Takav raspored ne daje bas izglednu poziciju za sadrzajniju saradnju u buducnosti. Ugovori sa zemljama u razvoju Izvorne clanice Evropske zajednice iamale su proslosti veoma bogate i sadrzajne veze sa sadasnjim drzavama koje se nazivaju zemlje u razvoju.Ugalavnom je to bio

52

kolonijalni odnos.nakon dekompozicije kolonijalne uparave veze u ekonomiji ostale su u mnogim vidovima. Lome konvencija Prvi ugovor o saradnji i asocijaciji zakljucen izmedju Evropske zajednice i 18 drzava, bivsih Belgijskih i Francuskih kolonija u Africi zakljucen je u Yuandeu 1963 godine. Druga Yuande konvencija zakljucena je na period 1969 – 1975 godina.Osim ove konvencije zakljucena je i Arusha konvencija sa Kenijom,Tanzanojom i Ugandom.Ova konvencija je osim trgovine obuhvatala i pitanja finasijske i tehnicke pomoci. Nakon ulaska V.Britanije u EZ postavilo se pitanje na kakv nacin regulisati saradanju sa zemljama Komonvelta. Politicka razmataranja na tu temu rezultirala su donosenjem Prve Lome konvencije iz 1975 godine. Izmedju Evropske zajednice i 46 zemalja Afrike ,kariba i Pacifika. Poslije Lome konvencije I slijedi Lome konvecija II potpisana 1979.Lome III potpisana1984 godine.Ove tri konvencije potpisane su na period od pet godina.Konvencija Lome IV potpisana je na period od deset godina 1989 godine Clanice Lome konvencije ,njih 70 ,obuhatavaju podrucja Afrike Kariba,ostvske zemlje Juznog pacifika i indijskog okeana. U ovim konvencijama saradnja se izarazava u nekoliko oblika prevashodno ukljucujuci preferencijani teretana trgovine,finasijsku i tehnicku pomoc. Najvaznija olaksica za ove zemlje je bezcarinski izvoz u zemlje Evropske zajednice.Njihovi proizvodi sa nekim izuzecima u poljprivrednoj proizvodnji dobijaju preferencijalni status Brojne pogodnosti za ove zemlje predvidjene su raznovrsnim sistemima pomoci .Po pravilu ti sistemi su uvrscivani tokom zakljucivanja novih Lome konvencija. Sistem Lome konvencija je zamijenjen Cotonou Konvencijom koja je potpisana na 20 godina i sa 77 zemalja Azije,Pacifika i Kariba. U ovoj konvenciji doslo je do implementacije politike dimenzije problema na taj nacin sto se zahtijeva postovanje ljudskih prava,principa demokratije i valadavine parav.promovise se znacaj civilnog drustva.takodje se predvidja smanjenje siromastavaU tu svrhu kao iu svrhu strukturnih privrednih promjene predvidjena je fuinasijska pomoc sirokog obima. Razvijene zemlje Azije i ostali regioni i trgovinske grupacije Razvijene zemlje Azije imaju poseban znacaj za Evropsku uniji.Ona sa njima koncipira saradnju na osnovama preferencialanog tarifnog sistema kao dijela Opste seme preferencijala.Vecina tih aranzmana ima individualni karakter.Sa nekim od tih zemalaj 53

zakljuceni su spoarumi.Oni su po pravilu sadrzinski veoma divezifikovani i u mnogome se razlikuju od lome konvencija. Poznati su sporazumi grupacijama kao nprASEANom

sa

Argenmtinom,Bangaladesom,Meksikom,Indijom

i

Zakljuceni su sporazumi o zoni slobodne trgovine sa Meksikomi cileom i Mercosulom. . SUDSKA PRAKSA KAO IZVOR PRAVA Sud Pravde EU ima veoma intenzivnu delatnost u pogledu afirmacije supermatije komunitaranog prava u odnosu na naćionalno pravo i njegovu direktnu primjenu u državama članicama. Takav zaključak možemo izvesti na bazi dve teorije i to:institucionalane i političke.Prva institucionalana teorija smatra da države članice prenose suverenitet na Evropsku uniju u označenoj oblasti i ona ima ovlašćenja da u skladu sa normama EU donosi odluke. Politička teorija smatra da su države članice saglasne da limitiraju svoj suverenitetu korist EU.U skladu sa tim država ne može pojedinačnim aktima donositi odluke suprotne komunitaranim normama. Sud pravde takodje nadzire jedinstvenu primjenu i tumačenje komunitamoga prava.Sud donosi odluke na zahtev država članica,privatnih predužeca i načinalanih sudova o primjeni komunitaranog prava .Pri tome valja napomenuti da je od ogromne vaznosti bila uloga suda u afirmaciji najvažnije odlike komunitaranog prava koja ga čini različitim od prava tradiconalanih medjunarodnih organizacija, a to je njegova direktna primena u nacionalnim pravima država članica.Legislativni proces u EU je mnogo nezavisniji od država članica nego li što je to u medjunarodnim organizacijama koje su ipak pod veoma striktnom kontrolom nacionalnih vlada.Time Evropska unija kao supranacionalni entitet pokazuje i reperezentuje daleko sadržajniji sistem medjunarodne saradnje nego li što je to slučaj sa tradiconlanim medjunarodnim organizacijama. Evropski sud imao je veliku i veoma značajanu ulogu u formiranju komunitaranog prava.Zahvaljujuci pre svega njegovoj neuobicajenoj delatnosti afirmisan je princip neposredne primjene komunitaranog prava i njegovog primata u odnosu na nacionalano pravo. Zabiljezeni su brojni slučajevi odnosno sudska praksa u kojima je Sud nemajuci pravog uporista u osnivačkim ugovorima primijenio metode tumacenja prava preuzimajuci zakonodavnu funkciju.To je doprinosilo razvoju komuniratnog prava i davalo posevban značaj toj sudskoj praksi kao njegovom izvoru. 2)AKTI INSTITUCIJA EVROPSKE UNIJE Prema odredbama člana 249 Ugovora u cilju izvrsavanja svojih zadataka pod uslovima koje predvidja Ugovor, Evropski Pralamant zajedno sa Savetom i Savet sa Komisijom donose : • uredbe , • direktive, • odluke, • prporuke i • misljenja. Navedeni red ne oznacava hijerahijski poredak ,jer se ne bi moglo smatarati da je uredba superiornija u odnosu na direktivu i obratno.Ponekad direktive mogu biti temelj pravila ,a uredbe i odluke mogu biti u suplementarnom odnosu.

54

Osim ovih postoje i drugi izvori prava tzv.meko pravo, (soft law) , a to su :uputi,izjave ,programi,deklaracije,bijele i želene knjige,zapisnici itd..Ovi izvori ne obavezuju ali imaju veliki značaj za nastajanje pravnih pravila i ukazauju na pravce razvoja komunitarane(unijske ) politike i prava. Uredbe Uredbe su direktno primjenjive i obavezuju sve države članice EU. One se objavljuju u Sluzbenom glasniku Evropske Unije i stupaju na snagu kako je utvrdjeno u posebnoj uredbi.Ukoliko to nije specificirano stupaju na snagu 20 dana nakon objavljivanja u Sluzbenom glasniku. Okolnost što se uredbe direktno primjenjuju implicira po pravilu mišljenje da nema razlika izmedju pravila iz uredbi i naćionalnog zakonodavstva.Medutim ,moglo bi se reći da uredbe daju opšte smjernice i da nisu imenovane na bilo koje pojedinacno uzeto lice, jer imaju u pogledu djestva opsti apstraktan karakter.To je umnogome opovrgavalo shvatanje o njihovoj identicnosti sa unutarsnjim pravom država članica čak i u oblastima koje se striktno regulisu putem uredbi .Primera radi pojedine uredbe iz sfere poljoprivrede ili zaštite potrosaca odnose se i na manje ciljane grupe. Direktna primena nije na najbolji način prećizirana.Nisu rijetki slučajevi zabune kada je u pitanju ostavarivanje prava , utvrdjenih uredbom,od strane pojedinih drzavljna država članica kod njihovih naćionalnih sudova.Radi izbjegavanja tih nezeljenih stuacija insistira se da uredbe imaju trenutno djestvo i da naćionalni sudovi moraju stiti prava koja one daju pojedincima. Dodatna konfuziju ,ponekad, izazivaju tumacenja koja naštoje da prihvat uredbi podvedu pod režim medjunarodnog prava i u tom kontekstu tumace njihovu direktnu primjenu.To naravno nije ispravan put, jer poonistava razliku izmedju medjunarodnog prava u nacionalnog prava.Takodje u obrnutom smjeru notorno je da nije moguca ranija primena pravila iz pojedinih uredbi pre njihovog stupanja na snagu, jer bi u tom slučaju imali primjenu samo u delu teritorije EU.Osim toga anticipirali bi buducu pravnu delatnost EU. To bi po svemu sudeci trebalo da znači da uredbe postaju automatski deo pravnog sistema država članica, bez preduzimanja posebnih pravnih radnji sa njihove strane . U stvarnosti države članice su duzne, obzirom na produkciju velikiog broja uredbi iz različitih oblasti, da usaglase svoje naćionalno pravo sa njima. Uredbe imaju pravno djestvo u državama članicama koje nije moguće promijeniti aktima naćionalnog prava država članica. One se obavezno primjenju , odnosno imju pravno djejstvo bez potrebe za bilo kojom formom nacionalne implementacione legislacije. Direktive Direktive obavezuju države članice ali ostavljaju državama članicama izbor forme i načina primjene.Direktive se moraju implementirati u nacionalano zakonodavstvo ali u saglasnosti sa pravilaima procedure svake države članice.Pri tom se mora vodoiti računa o rokovima trnsponovanja.Po prirodi stavri oni moraju biti balagovremeni.Sud pravde je naštojeci da ucvrsti znacaaj direktiva presudeo je da gardjanin može tarziti nadokanadu stete zbog neblagovremenog transponovanja. Direktive se ne moraju objavljivati u Sluzbenom glasniku EU.Praksa pokazuje da se veliki broj direktiva objavlje.To se odnosi na one koje su upucene svinm državama i koje se odnose na zajedničko odlucivanje. Strane kojima su upucene moraju biti notifikovane.U novije vreme direktive koje se donose u postupku koodlučivanja moraju biti publikovane u Sluzbeniom glasniku naravno uz uslov da se primjenjuju u svim državama članicama.One za slučaj da nije drugacije odredjeno stupaju na snagu 20 dana posle objavljivanja. Direktive su veoma pogodne za procese harmonizacije pojedinih oblasti.To stoga što je fleksibilno postavljena mogućnost državama članicama kako ce ih implementirati.Takodje je uloga Evropskog suda u jacanju pravne vaznosti direktiva bila 55

veoma značajna.Prema praksi toga Suda direktive imaju direktno djejstvo u relacijama pojedinaca i država .U tom slučaju moraju biti bezuslovne i dovoljno precizne.Iz toga sledi obaveza država da nadoknade stetu ukoliko nisu postupili u skaladu sa pravilima sadržanim u direktivama. Odluke Odluke su obavezne za one na kojima su adresirane.Nema značaja da li su upucene državama ili kompanijama . U oba slučaja ne zahtevaju naćionalanu proceduru implementacije. Odluke nemaju opsti karakter. Pojedine odluke moraju biti objavljene u Sluzbenom glasniku .One stupaju na snagu 20 dana nakon objavljivanja ukoliko dugacije nije odredjeno. Odlluke mogu imati direktno djejstvo.Za njihovu primjenu nije neophodna mera transponovanja u pravne sisteme onih kojima su upucene. Odluke mogu biti izvrsni naslovi kada utvrdjuju novcane obaveze licima ,izuzev . država.U ovom slučaju reč je shodno odredbama člana 256 Ugovora o odlukama koje donose Savet i Komisija. Institucijama EU ostavljena je mogućnost da uredjuju proceduru donošenja odluka u mnogim oblastima.Tako npr.Centralana banka može donositi odluke shodno odredbama Ugovora iz Mahstrita. Odluke koje se donose u postupku saodlučivanja moraju biti obajavljene u Sluzbenom galaniku. I stupaju na snagu danom koji je utvrdjen tom odlukom.Za slučaj da to nije uradjeno stupa na snagu 20 dana od dana objavljivanja. Ostale odluke danom dostavljanja onima kojima su upucene proizvode pravna djestva. Preporuke i misljenja Preporuke i misljenja nisu obavezne za države članice .Član 211 Ugovora daje Komisiji u Nadležnost da formulise preporuke i izrice misljenja o pitanjima koja se tiču Ugovora.Diskreciono je pravo Komisije da to radi. Takvo pravo jasno joj stipulisano u odredjenim situacijama..Osim toga Komisija može po sopstvenom nahodjenju tako raditi. Preporuke imaju zanacaj u tome što pozivaju države da se ponasaju na odredjeni način.Preporuke nemaju obavezni karakter ali ponekad sudije u nacionalnim sudovima ih uzimaju u obzir ukoliko pojasnajvaju pojedine relevantne norme. Misljenja omogucavaju institucijama da povodom nekih po pravilu vaznih stavri iznesu svoje mišljenje. Značaj peroruka i misljenja je ut tome što one anticipiraju pojedina pravila jer uglavnom sadrze upotrebljiva rešenja pojedinih problema. Meko pravo(Soft law) Meko pravo odnosno neimenovani akti ne priparadju formalno izvorima prava Evropske unije ali se ne može objektivno zanemariti činjenica da oni u odredjenim istina ogarnicenim okolnostima proizvode pravna dejstva. Reč je o Pravilnicima o unutarsnjij odragnizaciji,Kominikeima Komisije,,dekalaracijama ,medjuistitucionalnim dogovorima,rezolucijama itd. Njihovu vaznost ilustruje slucaj u kome je Sud pravde ponistio je direktivu Saveta iz razloga što nije postovao odredbe unutarsnjeg pravilnika.

56