povezanost obrazaca afektivnog vezivanja prema majci,ocu i prijatelju kod adolescenata

Univerzitet u Beogradu Filozofski fakultet Odeljenje za psihologiju

POVEZANOST TRI ODNOSA AFEKTIVNOG VEZIVANJA Ispitni rad iz Razvojne psihologije II

Mentor: Ksenija Krstić

Studenti: Ida Despotović 2000-84/PS Ivana Perić

2003-10/PS

APSTRAKT Prema teoriji afektivnog vezivanja, u najranijem detinjstvu, između deteta i roditelja se uspostavljaju specifične afektivne veze. Na osnovu kvaliteta ovih veza, dete formira tzv. unutrašnji radni model, odnosno sliku sebe i sliku značajnih drugih. Radni model, perzistira kroz čitav životni vek osobe,oblikujući delimično i kvalitet odraslih veza.U ovom radu ciljna grupa jesu adolescenti, jer su istraživanja vezivanja adolescenata i odraslih relativno novog datuma, i značajno je ispitati šta se dešava na emocionalnom planu kod ove uzrasne grupe. U adolescenciji, odvija se značajan transfer –od roditelja kao dominantne figure vezivanja, to postaju vršnjaci. Vršnjaci preduzimaju značajne funkcije samoogledanja i samopotvrđivanja, interakcije sa nima postaju učestalije, pa se mogu očekivati promene u kvalitetu rano stvorenih reprezentacija sebe i drugih. Takođe, razvoj mišljenja, doprinosi uravnotežavanju unutrašnjih radnih modela u jednu integrisanu šemu . U kontekstu teorije afektivnog vezivanja ,zanimalo nas je kakva je distribucija modaliteta vezivanja kod adolescenata kao i da li postoji statistički značajna povezanost između rano stvorenih afektivnih veza roditelja i dece i kasnijih prijateljskih veza. Istraživanje je obuhvatilo 820 adolescenata oba pola podeljenih u dve uzrasne grupe rana (1314godina) i kasna adolescencija (17-18godina):. U svrhu prikupljanja podataka korišćen je posebno konstruisan upitnik za ispitivanje obrazaca AV - Inventar iskustava u bliskim vezama (Brennan, Clark & Shaver, 1998), parelelne verzije za majku, oca i prijatelje (modifikacija Ž. Kamenov i M.Jelić, 2003.)Rezultati su pokazali statistički značajnu povezanost između stilova vezivanja prema majci,ocu i prijatelju i da je ta povezanost više izražena na uzorku starijih adolescenata. Takođe,distribucija stilova vezivanja prati opšti trend dobijen u drugim studijama , sa malim odstupanjima. Ključne reči: afektivno vezivanje, obrasci afektivnog vezivanja, , unutrašnji radni model.

TEORETSKI UVOD Afektivna vezanost predstavlja dimenziju afektivnog života pojedinca, koja se po svojim karakteristikama razlikuje od drugih emocionalnih veza" (Ainsworth, M. 1991). Osvrti na detinjstvo, uvek nas iznova uveravaju da se baš u tom periodu zbilo nešto što nas je odredilo, nešto što može postati naš kapital ili kamen spoticanja kroz čitav dalji razvoj. Većina aktuelnih psiholoških teorija, uvažavajući značaj detinjstva za uobličavanje ličnosti, nastoji da sagleda mehanizme koji ovaj uticaj održavaju kroz čitav životni vek. I upravo jedna od takvih teorija biće oslonac u našem radu. Reč je o teoriji afektivnog vezivanja (TAV). Zašto baš teorija afektivnog vezivanja? Prvenstveno, jer odrastanje stavlja u prirodni kontekst, kontekst odnosa sa osobom koja neguje dete i koja predstavlja prvi značajan objekat, a što je najčešće majka. Ova teorija približava nas idejama socijalnog konstrukcionizma koji u prvi plan ističe ljudsku relacionalnost, a socijalne odnose posmatra kao prirodni habitus u kome jedino i možemo se izgraditi i postojati kao osobe. Iako zanemarena u ranim psihoanalitičkim poimanjima ljudske prirode, relacionalnost je, danas, fundamentalni, konstruktivni element našeg kompleksnog psihološkog bića. Drugi razlozi zbog koga smo se opredelili za TAV-a jesu: sržna ideja o primarnosti potrebe za bliskošću sa drugom osobom; ideja da rano stvoreni afektivni odnos između deteta i staratelja (najčešće majke) posredstvom mehanizma unutrašnjeg radnog modela, postaje trajni kapital ličnosti i prenosi se kroz odrastanje sa figure majke, na partnera, prijatelje, na decu; kao i što ova teorija obezbeđuje metodološki okvir za proveravanje navedenih pretpostavki. Teorija afektivnog vezivanja Ova teorija ukazuje na važnost emocionalnog razvoja, koji je u izvesnoj meri zanemaren u razvojnoj literaturi koja primat daje kognitivnom razvoju. Rodonačelnik teorije afektivnog vezivanja (TAV) jeste engleski psihijatar i psihoanalitičar Džon Bolbi. Inspirisan etološkim ogledima sa životinja, kao i sopstvenim posmatranjem dece, Bolbi, sredinom XX veka , konceptualizuje radikalno novu i uticajnu teoriju o primarnosti afektivne vezanosti. Dok je za frojdovsku teoriju afektivno vezivanje sekundarni fenomen i definiše se kao anaklitičko (zavisno od nagona za oralno zadovoljenje) , Bolbi afektivno vezivanje određuje kao primarno. Od prepoznavanja i preferencije za majku , odojče dalje s njom gradi odnos koji podrazumeva širok opseg aktivnosti i emocija, od kojih su mnoga nezavisna od hranjenja i samog fizičkog zbrinjavanja. Za Bolbija je društvenost autonomna, a ne epifenomen fizičkih potreba. Potkrepljenje za svoje ideje nalazi u konceptima etologa da sve reakcije novorođenčeta ne treba primiti isključivo kao izraze potrebe za hranom, ili izraz seksualnih

potreba; ove reakcije su pre svega izraz težnje koja u sebi sadrži i klicu nečeg drugačijeg od prostog zadovoljenja nabrojanih potreba –to je težnja da se razvoj psihičkog života odvija kroz komunikaciju sa socijalnom sredinom (Zazo,1974) Bolbi naglašava da je vezanost poseban sistem ponašanja sa posebnom funkcijom odvojen od seksualnosti i da ova dva sistema treba konceptualno razlikovati, a tek onda ispitati njihove različite veze i preplitanja. Naime, ova dva sistema nemaju isto poreklo, niti isti razvoj, pa ni isti značaj. Iz svojih istraživanja zaključio je da su društvena stimulacija, toplina i afektivna razmena ključne za emotivni i socijalni razvoj i to od početka života. Tako je, Bolbi 50-ih godina napustio psihoanalitičko gledište koje je odnos odojčeta sa majkom videlo isključivo u terminima oralnog investiranja u nju. Naučna javnost je ovo okarektirisala kao odbacivanje osnovnih postavki psihoanalize. Ali, Lebovisi daje drugačije tumačenje. Prema ovom psihoanalitičaru primarna afektivna vezanost predstavlja bazičnu datost koja ne isključuje i koja nije u suprotnosti sa frojdovskom metapsihologijom koja podrazumeva i oscilacije dinamike nagona i libidalne energije. Afektivna vezanost jeste fundamentalna činjenica odnosa između majke i deteta koja je regulisana naslednim programom, a specifičnosti u ovoj vezanosti posledica su različitih uslova razvoja ( Lebovisi, 1974) Teoriju afektivnog vezivanja, zapravo, treba prihvatiti kao spoj između psihologije i psihoanalize, iako većina kritičara pogrešno tumači Bolbijev rad kao napuštanje psihoanalitičke doktrine. Bolbijeva teorija vezivanja poput klasične psihoanalize ima biološki fokus. Međutim, iako Bolbi pripisuje vezivanju biološku funkciju on ponašanja vezivanja vidi kao bihejvioralni sistem (termin je preuzeo iz etologije), koji uključuje autonomnu motivaciju tj. ne može se redukovati na drugi nagon. To objašnjava zašto hranjenje ne može biti izvor vezivanja i zašto dolazi do vezivanja dece čak i za roditelje zlostavljače. Upravo ovo odbacivanje shvatanja o poreklu afektivnog vezivanja kao oslonjenom na hranjenje, predstavlja mesto razmimoilaženja Bolbija i psihoanalitičkog kruga kojem je (do tada) pripadao. (Fonagy & Target,2003) Početak Bolbijevog rada na ovoj teoriji vezan je za njegovu psihijatrijsku praksu. On je kao dvadesetojednogodišnjak radio u popravnom domu za dečake, što ga je motivisalo da se zainteresuje za njihove rane odnose i iskustvo. Ono što je značajno uticalo na Bolbija u tom periodu jeste i njegov klinički rad sa dvojicom dečaka čiji je odnos sa majkom bio ozbiljno oštećen. Inspirisan time započinje retrospektivnu studiju u kojoj analizira rana iskustva 44 maloletna delikventa, pri čemu nalazi da ključni uzrok mentalnih poremećaja leži u oštećenom ranom odnosu majke i deteta. Kako sam navodi na osnovu ličnog posmatranja čitavog niza slučajeva jasno se može sagledati veza između patološkog razvoja ličnosti i poremećaja odnosa majke i deteta u najranijem periodu. Krajem 40-ih god. XX veka , Bolbi proširuje interes za odnos majka-dete, odnosno započinje istraživanja posledica hospitalizacije tj. separacije, prilikom boravku dece u bolničkim ustanovama. Uočava da se sa dužinom boravka u bolnici tj. sa prolongiranim odsustvom majčinske brige javljaju isti simptomi kao kod dece iz studije sa dečacima maloletnim delikventima.(Fonagy & Target,2003).

Tragajući za objašnjenjem rezultata svojih nalaza, u shvatanjima, koja su bila aktuelna u prvoj polovini XX veka, Bolbi ne pronalazi odgovarajuće interpretacije za mehanizme kojima deprivacija dovodi do tako dramatičnim posledica koje je on uočio u svojim studijama. Takođe, nije bio zadovoljan ni dotadašnjim teorijama o poreklu afektivne vezanosti. Psihoanalitička, kao i teorije učenja tumače emocionalno vezanost kao sekundarnu, oslonjenu na primarne potrebe, pre svega , glad. A Bolbi u imaginarnoj Zazoovoj raspravi poručuje da ako hoćemo da shvatimo razvoj deteta moramo da proučimo na koji način se postupalo sa njim kroz čitavo njegovo detinjstvo , a ne samo da da posmatramo njegov odnos prema hranjenju u najranijem periodu (Zazo, 1974). Razmena iskustva Bolbija sa dečijim psihijatrima iz čitave Evrope (susreti u okviru Svetske zdravstvene organizacije) potvrdila je njegovo sveopšte zapažanje da su mnogi psihijatrijski poremećaji posledica nedovoljnosti ili poremećenosti majčine brige. Ali ono što je nedostajalo jeste teorija koja bi mogla da adekvatno objasni ono što je konstatovano kliničkim posmatranjima i iskustvom. U ovom vremenskom periodu Bolbi otkriva etološke nalaze (1950 i 1951 značajna dela Lorenca i Timbergena bivaju objavljena na engleskom ) koja nas uveravaju da u životinjskom svetu mladi različitih vrsta mogu se vezati za odrasle koji ih ne hrane. Pažljivo izučavajući fenomen utiskivanja koji je predmet brojnih istraživanja etologa, Bolbi uviđa da se nešto slično javlja kod ljudske vrste i to naziva attechment – vezivanje. U svojim ranim/početnim shvatanjima afektivnog vezivanja Bolbi ovaj fenomen definiše na sledeći način: Afektivna vezanost je instinktivni vid ponašanja sa autonomnom motivacijom i osnovnom biološkom funkcijom - zaštitom od neprijatelja. Afektivna vezanost ispoljava se kao ponašanje koje ima za cilj traženje i održavanje fizičke blizine osobe za koju se dete vezuje. Pod uticajem etološke struje Bolbi, smatra da su funkcija i osnovni oblici ispoljavanja tog ponašanja srodni kod čoveka i mnogih životinjskih vrsta. Dete se najčešće vezuje za biološku majku i obično postoji jedna osoba za koju se dete vezuje. (Zazo, 1974) U objašnjenju bihejvioralnog sistema vezivanja opredelio se za teoriju sistema koja je bila aktuelna sredinom XX veka. Po analogiji sa ovom teorijom, Bolbi govori o činiocima koji okončavaju i aktiviraju sistem koji posreduje u vezivanju. Ti činioci su organizmički i sredinski. Oni koji aktiviraju sistem a organizmički su: bol, hladnoća, glad, umor, bolest. Sredinski : odsustvo majke, njeno odbijanje detetovih nastojanja da se majci približi, odbijanje u nastojanjima da se veže za vršnjake ili nekog drugog. Ono što okončava ponašanja koja služe uspostavljanju i održavanju blizine: to je upravo uspostavljena blizina. Kada se dete vrati u blizinu majke ili u telesni dodir s njom, ono više ne pokazuje ponašanje koje sačinjavaju sistem vezanosti. Ali, poimanje sistema afektivne vezanosti kao biološkog sa osnovnom funkcijom zaštite od neprijatelja, kroz traženje i održavanje blizine sa odraslima, kako navodi Ivić, bilo je malo održivo. Čak i prva istraživanja u ovoj oblasti su pokazala da se dete ne vezuje za osobe koje mu pružaju zaštitu kada se pojavi opasnost nego za osobe koje pokazuju najveću osetljivost za signale koje dete emituje i koje adekvatno i pravovremeno reaguju na te signale. ( Ivić, 1978). I sam Bolbi će u kasnijim radovima primat davati kvalitetu odgovora majke na detetovu potrebu

za njom. Kasnija objašnjenja teoretičara afektivnog vezivanja naglasak su stavila na autonomnu komunikativnu funkciju afektivne vezanosti definišući je kao stabilnu sposobnost traženja kontakta sa određenom osobom. Značajno je da je Bolbi bio među prvima koji su prepoznali da dete dolazi na svet predisponirano za učestvovanje u socijalnoj interakciji, za traženje kontakta sa drugima, kao i da je posebno osetljivo na socijalne draži i da je opremljeno reakcijama koje privlače druge i zadržavaju ih u njegovoj blizini. (Mirić&.Dimitrijević,2006) Pored upornog insistiranja da je dete biološki opskrbljeno za afektivno vezivanje za staratelja tj. za iniciranje , uspostavljanje i održavanje interakcije sa značajnim drugim, Bolbijev doprinos ogleda se i u isticanju detetove potrebe za sigurnom vezom sa majkom ( i korišćenjem staratelja kao sigurne baze za eksploraciju ) . Smatrao je da deca koja su lišena ovakve veze ispoljavaju znake „parcijalne deprivacije“ – ekscesivna potreba za ljubavlju ili za osvetom, krivicu i depresiju, ili znake „kompletne deprivacije“ – otuđenost, nereagibilnost, zaostajanje u razvoju koje se kasnije ogleda u superficijalnosti (površnosti), potrebom za pravim osećanjima, nedostatkom koncentracije. (Fonagy & Target, 2003) Kasnije, Bolbi ove pojmove razvija u koncept „ reakcija na separaciju“. A što je poznato kao trijas simptoma : protest, očaj, ravnodušnost . Svaka od ovih faza se integriše u sledeću : duboka patnja preko bespomoćnosti transformiše se u ravnodušnost (Mirić&.Dimitrijević,2006). Isprva dete pokušava da ponovo pridobije majku koristeći svoje ograničene resurse, očekujući da će se majka vratiti. Kako nema odgovora na njegov bunt, dete postaje sve više preokupirano figurom majke, a njegovo celokupno ponašanje ukazuje na sve veću beznadežnost. I ukoliko separacija potraje dete razvija ravnodušnost, ponašajući se kao da ni kontakt sa majkom , ni sa drugim ljudima nisu mnogo bitini za njega. Posledično, dete postaje sve više egocentrično i umesto da svoja očekivanja i želje usmeri na druge ljude ono će sve više biti preokupirano materijalnim stvarima ( U ovom konceptu prepoznajemo ono što će Ejnsvortova razviti u konstrukt nesigurneizbegavajuće vezanosti ). Interesantno, za dalje razumevanje vezivanja, kako ga je definisao Džon Bolbi, jeste međusobna povezananost tri bihejvioralna sistema : afektivnog, sistema straha i sistema eksploracije sredine. Sistem afektivnog vezivanja i sistem istraživanja okoline su u međusobnoj interakciji na taj način što je sigurna afektivna veza zapravo baza sigurnosti, pri čemu kontinuirana dostupnost figure vezivanja obezbeđuje (omogućuje) aktivnost istraživanja okoline. Važna potvrda ove Bolbijeve hipoteze su empirijski nalazi o smanjenoj istraživačkoj aktivnosti tj. inhibiciji istraživanja kod dece čiji su roditelji u datom trenutku odsutni. Tako da se kod sigurne vezanosti mogu očekivati benificije u pogledu kognitivnih i socijalnih kapaciteta. Sa druge strane, sistem straha aktivira sistem afektivnog vezivanja tako da se u prisustvu figure sigurne vezanosti smanjuje intezitet uznemirenosti i reakcija deteta na draži koje se percipiraju kao preteće. Tako da, figura vezanosti koja je dostupna detetu predstavlja za dete , istovremeno, izvor zaštite i ohrabrenje da se dete okrene ka okolini.Uviđanjem ovakvih recipročnih veza između ova tri sistema, postaje razumljivo zašto separacija uključuje dve vrste stresora : doživljaj izloženosti ugrožavajućim stimulusima i doživljaj odsečenosti od izvora zaštite. Stoga, ova tri sistema regulišu razvojnu adaptaciju i omogućavaju kontinuirani rast i napredovanje u pogledu kognitivnih, socijalnih i emocionalnih kapaciteta. (Fonagy & Target, 2003)

U drugom tomu svoje triologije, Bolbi ustanovljava set ciljeva sistema afektivnog vezivanja . naglašavajući kao ključnu roditeljsku raspoloživost i responzivnost (što Bolbi objedinjuje terminom dostupnost). Objašanjenje vezanosti nije ni iz daleka tako jednostavno pošto se ne može usresrediti samo na ponašanje deteta. Zato u završnim poglavljima ove knjige govori o operacijama bihejvioralnog sistema afektivnog vezivanja . Ovde on iznosi da dostupnost podrazumeva pouzdana očekivanja u vezi iskustva raspoloživosti figure sigurne vezanosti tokom značajno dugog vremenskog perioda. Upravo iskustva sa osobom sa kojom dete ostvaruje vezanost vode struktuiranju unutrašnje građe bihejvioralnog sistema afektivnog vezivanja i koja čine set kognitivnih mehanizama koji Bolbi naziva reprezentacionim modelima ili ( sledeći Krejka ) Unutrašnji radni modeli (URM) 1 o kojima će biti više reči kasnije. I moglo bi se reći da ukoliko Džonu Bolbiju dugujemo novi način mišljenja o prirodi i poreklu veze koja postoji između majke i deteta, kanadskoj naučnici i profesoru kliničke i razvojne psihologije Meri Ejnsvort dugujemo dalji razvoj teorije. Njen doprinos najčešće se sagledava iz ugla metoda koje je ova naučnica koncipirala za proučavanje afektivne vezanosti kao i iz činjenice da je Meri Ejnsvort napravila i prvu klasifikaciju individualnih razlika u okvira vezivanja i izvršila njihovu operacionalizaciju metodom “strane situacije”. Počeci izučavanja individualnih razlika u organizaciji ponašanja afektivne vezanosti i njihovih posledica na dalji razvoj predstavljali su «kopču» za ponovno povezivanje sa kliničkom psihologijom. S druge strane, klasično eksperimentalno istraživanje Meri Ejnsvort metodologijom «nepoznate situacije» omogućilo je kategorizaciju ponašanja afektivne vezanosti kod odojčadi, i ova kategorizacija je temelj izučavanja vezanosti na svim uzrastima. ( Stefanović Stanojević, 2006) Osnov za kategorizaciju jeste specifična organizacija ponašanja vezanosti odojčeta za majku. Ona se najbolje iskazuje mogućnošću da dete koristi majku kao bazu sigurnosti za istraživanje, tj. specifičnim odnosom sistema afektivnog vezivanja i sistema istraživačkog ponašanja (u čemu prepoznajemo i direktan uticaj bolbijevih shvatanja).Od specifičnih osobina roditellja i kvaliteta interakcije zavisi da li će se i u kom stepenu dete osećati sigurno u nepoznatoj situaciji i koliko će se ponašati istraživački. . Na osnovu ispoljenog ponašanja prema majci, strancu, kada je samo u stranoj situaciji napravljena je klasifikacija obrazaca vezanosti dece. Izdvojene su tri kategorije : nesigurnoizbegavajuća vezanost (grupa A) , sigurna vezanost (grupa B); nesigurno-ambivalenta vezanost (grupa C) Od 106 dece obuhvaćeno istraživanjem Ejnsvortove u grupu A svrstano je 21,70%, u grupu B 66,04 5, a u grupu c 12,26% . U meta analizi izvedenoj 25 godina kasnije grupa holandskih autora potvrdila je ove nalaze na uzorku od 1584 odojčadi, koja su ispitana u velikom broju istraživanja širom sveta. (Mirić&.Dimitrijević,2006) Definišuće odlike ovih modaliteta vezivanja počivaju na različitim reprezentacijama sebe i značajnih drugih (unutrašnjim radnim modelima) koje dete izgrađuje kroz stalna, ponavljajuća iskustva sa osobom koja se njime bavi . Kvalitet brige2 koju majka pruža, uslovljava ponašanja

deteta i kasnije se internalizuje u interne mape koje služe detetu za snalaženje u socijalnoj ravni. Meri Ejnsvort je iscrpno opisala bihejvioralne manifestacije i odlike unutrašnjih reprezentacija specifičnih za svaki od ova tri modaliteta afektivnog vezivivanja koja je izdvojila na osnovu svoje briljantne eksperimentalne procedure. Međutim, kako to nije tema našeg rada mi ih ovde nećemo detaljnije navoditi. Spomenućemo samo da su nakon radova Ejnsvortove usledile razrade njene osnovne klasifikacije, jer se zapazilo da se sva deca ne mogu svrstati u njene tri predložene kategorije. Naime, proučavanja dece čiji su roditelji bili zlostavljani ili su patili od manijakalno depresivne psihoze, pokazala su da se ova deca nisu mogla klasifikovati ni u jednu od ponuđenih kategorija. Kod ove subpopulacije zapaženi su različiti indeksi dezorganizacije i dezorijentacije, kao što su kretanje ka zidu i naslanjanje na zid kao izraz uplašenog reagovanja na stranca, penjanje i padanje pri ulazu roditelja u sobu, ukočenost svih pokreta, stereotipna ponašanja. (Stefanović Stanojević, 2006) Ovako opisane odlike definisane su kao nova kategorija "D" statusa vezanosti, ili nesigurno dezorganizovana vezanost . Kod njih se razvijaju nekonzistentni, konfuzni i negativni model sebe i drugih, a na osnovu specifičnih iskustava sa majkom (kao što su psihička bolest ili fizičko zlostavljanje). Identifikovanje modaliteta vezivanja, a još više mogućnost njihovog egzaknog ispitivanja otvorili su put proučavanju ovih modaliteta i na kasnijim razvojnim uzrastima, kao i u odraslom dobu. Postavlja se pitanje –kakve obrasce možemo da očekujemo na kasnijim uzrastima i sa kojom pouzdanošću ih možemo predvideti na osnovu ranih iskustava (na kojima su pioniri teorije afektivnog vezivanja ubedljivo insistirali). Koliko su ovakvi rani modeli podložni promeni ? I da li se kvalitet vezanosti prema majci dosledno ponavljaju prema svim drugim figurama vezivanja, ili možemo očekivati i drugačije rezultate? Još uvek nemamo konačan odgovor na ova pitanja, a njihova aktuelnost i relevantnost inspirisali su i naše istraživanje. Unutrašnji radni modeli ( URM ) Ipak, bilo je neophodno da se pojavi još jedan teorijski konstrukt, da bi se stvorili neophodni uslovi za razmatranje afektivnog vezivanja na kasnijim uzrastima. Reč je o unutrašnjim radnim modelima odnosno reprezentacijama sveta. Ovaj koncept već je spomenut u okviru izlaganja o operacionalnoj strukturi ponašajnog sistema vezivanja, pri čemu je istaknuto da Bolbi iz kognitivne psihologije preuzima ovaj konstrukt ,u cilju objašnjenja kako odnosi vezanosti roditelj - dete postaju postepeno svojina samog deteta. Dete internalizuje svoja iskustva sa figurama vezanosti skladišti ih u dugoročnoj memoriji. Obrasci interakcije su uglavnom nesvesni i teže da asimiluju nove informacije, a kvalitet interakcije roditelj-dete, ključni je faktor konceptualizacija ovih internih mapa. (Mirić&.Dimitrijević,2006) Bolbi i Ejnsvortova su unutrašnje radne modele definisali kao kognitivno-afektivne strukture koje dete formira na osnovu svakodnevnih , ponovljenih iskustava s osobom koja se njime bavi. Zapravo to su unutrašnje predstave o sebi i osobi za koju se dete vezuje. Ovi operativni modeli sebe i značajnih drugih, zasnovani na istoriji zajedničkih odnosa, počinju da se izgrađuju već u prvim mesecima života. Na osnovu kvaliteta odgovora majke na čitav spektar njegovih potreba dete gradi predstave : o sebi kao biću manje ili više dostojnom majčine pažnje i

o majci kao osobi koja je prisutna/odsutna kada mu je potrebna (Mirić & Dimitrijević, 2006).Zašto su unutrašnji radni modeli toliko važni ? Prvenstveno jer oslikavaju interakcijske obrasce između osobe koja se vezuje i osoba za koju se vezuje što vodi formira očekivanja tome ko su osobe za koje se vezujemo, gde se mogu naći i kakve odgovore očekujemo. Svakako, od toga zavisi naš osobni doživljaj kolika je mogućnost da značajni drugi budu dostupni i da odgovore ukoliko od njih potražimo podršku, i samim time koliko će se jedinka osećati sigurnom. Način na koji će se dete adaptirati na druge, prilagoditi svoje ponašanje ne bi il od značajnih drugih dobilo ono što mu je neophodno za rast i razvoj,direktno je uslovljen strukturom ovih radnih modela. Tako će dete biti bolešljivo je ili plačljivo ako su to situacije kada je majka najdostupnija. Sigurno je i opušteno s majkom koja toplo i adekvatno odgovara na njegove signale. Ukoliko majka ne odgovara na detetove signale i to se ponavlja,dete će postati nepoverljivo, povučeno, zatvoreno i oprezno. Iz prethodnog teksta sledi da su unutrašnji radni modeli slika onoga što se dešava u socijalnoj ravni kao i da predstavlja instancu odgovornu za stabilnost jednom uspostavljenih oblika vezanosti Ali, ono što je ključno za razumevanje vezanosti u adolescenciji i odraslom dobu jeste ideja da su reprezentacije selfa, figura vezanosti i odnosa vezanosti «odgovorni» za način na koji adolescent funkcioniše u vršnjačkim i partnerskim odnosima, a kasnije kao odrasla osoba i kao roditelj. Sledeći Pijažea, Bolbi očekuje da dete o socijalnom svetu saznaje analogno kao i o fizičkom tj. na osnovu interakcije sa značajnim drugima. Kvalitet te interakcije se internalizuje u ove opisane unutrašnje predstave koje determinišu naše buduće akcije, strategije, ciljeve, potrebe u socio-emocionalnoj sferi. Šta se dalje dešava sa ovako formiranim modelima ? Dete ove modele nosi sa sobom kroz čitav razvoj i oni perzistiraju, otporni su na promene, i utiču na oblikovanje kasnijih odraslih relacija.3 To , ipak, ne vodi zaključku da su jednom formirani modeli nepromenljivi već da su stabilni i da na osnovu tih ranih modela možemo predviđati , sa značajnim stepenom pouzdanosti, kasnije socio-emotivne relacije. Sa stvaranjem ljubavnih odnosa, emotivni partneri preuzimaju poziciju primarnih figura vezanosti i dospevaju do vrha hijerarhije. Unutrašnji radni modeli pored relativne stabilnosti, teže uzajamnom potvrđivanju, regulišu kognitivne i emotivne procese značajne za buduće afektivno vezivanje. Njihova stabilnost objašnjava dugoročne efekte ranih iskustava koji se ogledaju u domenu razvoja ličnosti, mentalnog zdravlja, odnosno smetnji, i u domenu odnosa – roditelja prema detetu, bliskih vršnjačkih i partnerskih odnosa. (Stefanović Stanojević, 2006). Stabilnost URM-a je od ključnog značaja za razvoj Teorije afektivnog vezivanja. Zaključci brojnih istraživanja su slični – do promene u obrascu afektivnog vezivanja dolazi kod jednog od 4 subjekta, a što govori o stabilnosti radnih modela. URM opstaju i utiču na formiranje odrasle ličnosti. Na ovaj način Bolbi je teoriju odraslog afektivnog vezivanja zadužio sledećim premisama : 1. Afektivne veze prisutne su u celom ljudskom veku. 2. Romantični partneri su figure na koje se u odraslom dobu prenosi rani obrazac

afektivne vezanosti. Na ovako razrađenoj koncepciji URM nastaju nove teorijske oblasti : oblast afektivnog vezivanja odraslih i oblast parnerskog afektivnog vezivanja Afektivno vezivanje kod adolescenata Iako su unutrašnji radni modeli zbog opisanih karakteristika ključni za kasnije modaliteta vezivanja, ne znači da su oni nepromenjivi , kao ni to da su jedini izvor razumevanja potonjih modaliteta. Sam Bolbi je govorio o njihovoj promenjivosti kako pod uticajem razvojnih promena tako i pod uticajem dramatično i kontinuirano izmenjenih iskustava sa osobama koje su označene kao startelji.4 Mogućnost promenjivosti vrlo je značajna i upravo nove struje ispitivanja ljudskih odnosa usmeravaju se ka faktorima koji mogu modulirati više ili manje značajno ove rano izgrađene reprezentacije. Izrnena u kvalitetu afektivne vezanosti, prema Ejnsvortovoj, (Stefanović Stanojević, 2006 ) odvija se u 7. godini života, sa preuzimanjem odgovornosti polaska u školu, ali ozbIljno značajna promena dešava se tek u adolescentnom periodu, sa razvojem interesovanja i emocionalnog invenstiranja u suprotni pol. S obzirom da je adolescencija prelazni period u razvoju individue uopšte, opravdano je očekivati da je ona tranzitivni period i u pogledu afektivne vezanosti. Razvoj afektivne vezanosti u adolescenciji, na prvi pogled, izgleda kao da se bazira na potpuno drugačijim procesima u odnosu na ranije uzraste. Kao što je već opisano u ranijim razvojnim periodima, ponašanje u osnovi afektivne vezanosti teži zadržavanju fizičke i emotivne bliskosti sa osobom za koju je dete afektivno vezano,dok se , nasuprot , u adolescenciji uočavaju aktivni, namerni pokušaji da se adolescent udalji od roditelja (dotadašnje primarne figure vezanosti) u smislu i fizičke i emotivne distance. Veze sa roditeljima adolescenti često vide kao ograničavajuće i teže osamostaljivanju kako bi manje zavisili od podrške roditelja ili roditeljskih figura. Razvojna psihologija razume adolescenciju kao period kontinuiranih promena koje za cilj imaju da oforme jedinku kao samostalno biće, sa definisanim identitetom, i jasnim, diferenciranim odnosima sa primarnom porodicom, uz istovremeno zadržavanje određenog nivoa bliskosti sa njima. I iz aspekta teorije afektivnog vezivanja, adolescencija predstavlja tranzitivni period. Na samom početku adolescentskog perioda, osoba je još uvek čvrsto vezana za svoje primarne figure afektivnog vezivanja, a na kraju (na prelazu u mlado odraslo doba) i sama može da postane primarna figura afektivnog vezivanja svom detetu. Teoretičari afektivne vezanosti kažu da svi razvojni zadaci adolescencije, pa i individuacija, koja naizgled menja ponasanje afektivne vezanosti na ovom uzrastu, imaju kao cilj da podrže brojne transformacije u sferi emotivnog, kognitivnog i bihejvioralnog, sa finalnim preobražavanjem adolescenta od deteta o kome se brinu, u nekog ko je kompententan da brine o detetu.Osamostaljivanje omogućava adolescentima da više kritički pristupe proceni roditelja, što za uzvrat može biti ključno u formiranju kasnijih odnosa. Promene odnosa sa roditeljima prate i kvalitativne promene odnosa sa vršnjacima. Odnosi sa vršnjacima postaju bitniji i razvijeniji. Do kasne adolescencije, dugotrajne veze sa vršnjacima mogu da postanu istinski oblici afektivne vezanosti (romantični partneri ili veoma bliski prijatelji). Ovakvoj kvalitativnoj promeni u odnosu sa vršnjacima, doprinose razvojne,

kognitivne i socijalne promene, svojstvene ovom razvojnom periodu. Osamostaljivanje od primarne porodice oslobađa prostor za formiranje novih afektivnih veza. Za razliku od hijerarhijske organizacije u vezama sa roditeljima, afektivne veze sa vršnjacima su ravnopravnije – oba učesnika i traže i daju podršku, mada je u ranim fazama formiranja vršnjačkih odnosa moguće da postoje neravnopravni odnosi, koji podsećaju na odnose sa roditeljima. Relativno nove studije o istraživanjima činioca kvaliteta afektivne vezanosti na adolescentnom uzrastu pružaju podatke koji govore o velikom značaju interakcije sa roditeljima, karakteristika roditeljskog ponašanja i kvaliteta porodičnih odnosa. Podaci upućuju da su neki od činioca razvoja sigurne afektivne veze prema prijateljima, partnerima podržavajući, topli odnosi sa roditeljima, uz uključen odnos sa adekvatnim nivoom nadzora, kao i visok nivo autonomije u donošenju odluka i stavovima. Na ovom mestu jasno se uočava doslednost u poimanju ljudske relacionalnosti koje teorija afektivnog vezivanja nudi, a koja primat eksplicitno daje kvalitetu ranih interakcija, koje preko operativnih modela (URM) pruža čvrstu bazu svim potonjim afektivnim odnosima. Očigledna njihova poruka je da sigurna afektivna vezanost posle detinjstva tj. poverenje u dostupnost i podršku osobe za koju smo vezani predstavlja značajan uslov sigurnog funkcionisanja u toku čitavog životnog veka osobe (Bowlby, 1969). Ali, šta doprinosi ovoj sigurnoj vezanosti, osim ranih relacija roditelj-dete? Poslednjih godina, istrazivači i teoretičari afektivnog vezivanja, fokus interesovanja proširili na efekte koje na razvoj sigurnosti afektivne vezanosti može imati stabilnost celokupnog porodičnog okruženja, pa i uopšte konteksta u kom dete odrasta, pri čemu se upozorava na negativan efekat koje loši porodični odnosi (učestali konflikti među roditeljima) i nepovoljni socioekonomski uslovi kao što su siromaštvo, nizak socio-ekonomski status, pripadanje marginalnim grupama, nasilje u porodici, alkoholizam, psihička oboljenja članova porodice i sl. imaju na razvoj sigurnog vezivanja. Ova stresna iskustva najčešće vode pomeranju ka nesigurnim obrascima afektivne vezanosti. Iako su ovo značajni nalazi i svakako zaslužuju dalju verifikaciju,ona nisu predmet našeg rada, već ih ovde navodimo kao zgodnu ilustraciju za promenjivost obrazaca vezivanja. Relevantniji za našu temu jesu nalazi da usled značajnih promena u iskustvima sa osobama za koje je dete vezano, može doći i do promena u obrascima vezanosti, kao i da ostvarivanje novih, brojnih veza u adolescenciji takođe može voditi rekonstruisanju unutrašnjih reprezentacija na kojima počivaju modaliteti vezivanja. Tako na primer, pozitivni odnosi sa vršnjacima koji vode osećaju prihvatanja i pripadnosti mogu pomeriti do tada nesigurne obrasce ka sigurnom vezivanju i afirmativnijem doživljaju sebe. U odnosu na period srednjeg i ranog detinjstva, adolescenti imaju mogućnost da pronađu veći broj "sigurnih baza" u trenucima uznemirenosti, tj. da uspostave afektivnu vezanost za veći broj osoba: prijatelje, nastavnike, partnere i sl. U većini slučajeva, bliski odnosi sa roditeljima ostaju važan oslonac u životu adolescenata, ali sve veći značaj i uticaj dobijaju i vršnjaci. (Stefanović Stanojević, 2001). Zaključak brojnih studija glasi da se iz obrazaca vezanosti sa značajnim osobama, formira koherentan sistem afektivne vezanosti, na osnovu kog se mogu predviđati ponašanja sa

potomcima i bračnim partnerima (Stefanović Stanojević, 2001). Ove promene dešavaju se upravo u adolescenciji, a ne ranije iz nekoliko razloga – adolescenti poseduju sposobnost formalnog mišljenja, sa logičkim i apstraktnim rezonovanjem, što pojedincu omogućava da poredi veze sa različitim osobama; takođe, adolescenti izrazitije razlikuju sebe od drugih, što im omogućava da se vide nezavisnim od roditelja ili staratelja, što dalje dovodi do toga da vezanost za neku osobu postaje pounutrena, umesto centrirana na samu vezu. Kako Meri Mejn ističe različitim kvalitetima vezanosti ne samo da odgovaraju različite predstave sebe, drugih, odnosa već i različiti metareprezentacioni procesi, ili metakognicija.tj. sposobnosti da se promišlja o valjajnosti, prirodi i izvoru vlastitih predstava. I dalje, ona navodi da se mentalni procesi sigurno i nesigurno vezanih mogu razlikovati ne samo po sadržaju već prema njihovoj fleksibilnosti same spremnosti za preispitivanje. Kod sigurno afektivno vezane dece i odraslih imamo intrgraciju informacija vezanih za afektivno vezivanje , kod osoba su nesigurno afektivno vezane susrećemo se sa nekoherentnošću i nedostatkom informacija (o čemu zaključujemo na osnovu toga kao oblikuju narativ tokom intervjua). Kada se od njih zatraži da opišu i ocene svoja iskustva i odnose afektivne vezanosti , one često iznose hrpu kontradiktornih misli , osećanja i namera koje se samo neodređeno mogu opisati kao model . Teško je precizno inerpretirati ovaj model, jer mi o njemu samo indirektno zaključujemo na osnovu proizvoda reprezentacija odnosno ponašanja u stranoj situaciji/transkripti intervjua.( Dimitrijević &Mirić, 2006) Zato kada se govori o obrascima vezivanja kod adolescenata nije dovoljno posmatranje promena samo na bihejvioralnom nivou. Jednako značajne jesu promene u unutrašnjoj dinamici sistema vezivanja odnosno u samim reprezentacijama koje rukovode ponašanjima u polju socijalnih odnosa. Važno pitanje je kako se menja predstava o sebi i pod kojim iskustvima? Jasno je da i odvajanje od roditelja i redefinisanje odnosa sa njima uobličava metareprezentacione procese adolescenata. Ovi procesi mogu biti kongruentni modelima sebe i drugih izgrađenih u detinjstvu ali isto tako mogu biti i drugačiji, pa čak i suprotni u zavisnosti od kvaliteta sveokupnih odnosa koje ostvaruje adolescent. S obzirom da, u ovom period, vršnjačka grupa dobija prioritet u odnosu na primarnu porodičnu, i da adolescent ostvaruje brojne emotivne veze sa vršnjacima opravdano je očekivati promene u unutrašnjim radnim modelima, i šire promene u self konceptu koji je direktni produkt socijalnih interakcija. Za sada, istraživanja ukazuju da , sa uzrastom, te promene idu u smeru objedinjavanja iskustava tj.veće saglasnosti unutrašnjih reprezentacija sebe i značajnih drugih. Na osnovu tih studija pretpostavka od koje polazimo u jednom delu našeg istraživanja jeste da će se na kasnijim uzrastima ispoljiti veća pravilnost u obrascima afektivnog vezivanja prema značajnim drugima (majci, ocu, prijatelju) odnosno da će ti obrasci biti međusobno više podudarni nego na ranijim uzrastima. Ali, pre toga treba ustanoviti koji su to modaliteti vezivanja karakteristični za adolescente u našoj zemlji i kakva je njihova distribucija. I da zaključimo : veze sa roditeljima i individualne razlike adolescenata mogu se prokomentarisati i u terminima Bolbija - emocionalnom dinamikom i ranog afektivnog i

partnerskog odnosa upravlja isti bihevioralni sistem, pa i kod adolescenata možemo očekivati iste razlike u modalitetima vezivanja kao i kod dece u zavisnosti od kvaliteta i nivoa recipročne intereakcije sa značajnim drugima. Ipak, za naše istraživanje važnija su zapažanja Kim Bartolomju. Ona ustanovljava da tinejdžeri sa sigurnim obrascem vezanosti u neslaganjima sa roditeljima teže da zadrže nivo autonomije, ali ne na štetu svog odnosa sa roditeljima, fokusirajući se na problem. Sa druge strane, bojažljivi adolescenti pre će izbegavati problem, nego pristupiti njegovom rešavanju, ispoljavajući disfunkcionalni bes. Izbegavajući adolescenti pokazuju najmanje autonomije, povlačeći se iz rasprave sa roditeljem. Adolescent sa preokupiranim obrascem vezanosti najčešće karakteriše preterano i nefunkcionalno angažovanje u raspravama sa roditeljima, što dovodi do narušavanja njegove autonomije. (Stefanović Stanojević, 2001). Istraživanja vezanosti kod adolescenata i odraslih Iz savremene perspektive,čini se, da je oblast afektivnog vezivanja adolescenata i odraslih bila zapostavljena, donekle zbog opšteg prihvatanja ideje o stabilnosti obrazaca izgrađenih u detinjstvu, ali pretežno, zbog nepostojanja mernih instrumenata. Ali, 80-ih godina počinje intezivno izučavanje afektivnog vezivanja adolescenata i odraslih osoba, zahvaljujući konstruisanju instrumenta, tačnije, intervjua za procenu odraslog afektivnog vezivanja (Adult Attachment Interview, AAI) tj. za procenjivanje ranih afektivnih veza, kod odraslih osoba. Na osnovu ovog intervjua nastaje i klasifikacija individualnih razlika u afektivnoj vezanosti odraslih. Instrument za procenjivanje ranih obrazaca kod odraslih osoba, omogućio je upoređivanje ranih i kasnijih afektivnih obrazaca, bez primenjivanja dugotrajne i vrlo često neizvesne, longitudinalne strategije. (Stefanović Stanojević, 2002) Prvo takvo istraživanje su uradili Meri Ejnsvort, Meri Mejn, Nensi Kaplan, Džudi Kesidi s ciljem da uporede obrasce vezanosti dece sa obrascima vezanosti njihovih roditelja. Međutim, još uvek se ostajalo u relativno uskim okvirima koje je teorija afektivnog vezivanja postavila. Naime, i dalje kao osnovna tema istraživanja ostaje veza majka –dete. A to naglašavanje afektivne veze sa majkom je jedna od glavnih zamerki klasičnoj teoriji afektivne vezanosti. U savremnoj literaturi ističe se postojanje i značaj istovremenih višestrukih afektivnih veza sa značajnim drugim osobama (otac, braća i sestre, baka i deda, bebisiterka, vaspitaci, očuh/maćeha).Upravo ćemo se i usmeriti u našem radu na obrasce vezanosti ne samo prema majci, već i prema ocu i prijatelju. Cilj našeg istraživanja je da damo doprinos ispitivanju vezanosti prema različitim značajnim osobama, pošto je ovo relativno novo polje istraživačkog interesovanja. Zato je zanimljivo videti koja su ponašanja i strategije svojstvene adolescentima na našim prostorima, koji su to ciljevi kojima teže u bliskim odnosima, odnosno preciznije rečeno da li se vezuju sigurno, izbegavajuće, preokupirano, bojažljivo i u kom procentu.

Liniju istraživanja kod odraslih i adolescenata pokrenuli su Hazan i Šejver (Hazan &Shaver, 1987) baveći se izučavanjem usamljenosti kod ovih uzrasnih grupa. Ovaj pristup počiva na analogiji između obrazaca partnerskih odnosa i tri osnovna obrasca afektivnog vezivanja kod odojčadi, te bukvalno tretira odnose afektivne vezanosti u detinjstvu kao prototipove kasnijih odnosa. Obrasce ili tipove odnosa u partnerskim vezama autori nazivaju stilovima afektivne vezanosti.. Metodologiju ovog pristupa karakteriše korišćenje jednostavnih mera zasnovanih na samoizveštaju, korišćenje relativno velikih uzoraka (pre svega iz normalne populacije) i fokusiranje na partnerske, bračne i prijateljske odnose kod adolescenata i odraslih osoba (Bartholomew& Shaver,1998). Za usavršavanje učenja o stilovima vezanosti kod odraslih i adolescenata veoma je zaslužna Kim Bartolomju (Stefanović- Stanojević, 2006). Ona je trokategorijalni pristup dopunila uvođenjem četvrte kategorije. Zatim je faktorskom analizom identifikovala dve dimenzije, koje su u osnovi ovih kategorija tj. koje razlikuju stilove afektivnog vezivanja u intimnim odnosima – izbegavanje i anksioznost. Njen model je značajan jer jer u našoj sredini upravo on najviše korišćenen. (a biće korišćen i u našem radu). Dimenzija izbegavanja ima dva polariteta i to : „sigurno“ i „izbegavajuće“. Ova dimenzija je reprezentacija unutrašnjeg radnog modela drugih. Polaritet “sigurno” ukazuje na prihvatanje bliskosti sa drugima i operacionalizovan je na primer preko tvrdnje „Meni je relativno lako da se zbližim sa drugima“. Polaritet „izbegavajuće” ukazuje na odbacivanje bliskosti i operacionalizovan je preko na pr. tvrdnje „ Unervozim se kad mi se neko suviše približi“Dimenzija aksioznosti je reprezentacija unutrašnjeg radnog modela sebe. Bavi se centralnom temom ambivalentnog ponašanja kao što su brige zbog ljubavi, brige zbog mogućeg ostavljanja i potreba za prevelikom bliskošću („često se brinem da me moj parner u stvari ne voli“). Polariteti ove dimenzije su “niska aksioznost” i “visoka aksioznost”. (Mirić & Dimitrijević, 2006) Model Kim Bartolomju izveden iz Bolbijevih teoretskih pretpostavki - da postoje 2 tipa unutrašnjih radnih modela –model sebe i model drugog, i da svaki od tih modela može da se predstavi kao dihotoman : pozitivan/negativan. Ova autorka polazi od pretpostavke da je za ponašanje u adolescentskom vezivanju važno i kako neko opaža sebe i kako opaža drugog, odnosno kakva su mu očekivanja od partnera u interakciji. Po Kim Bartolomju postoje četiri stila vezivanja koji se različito manifestuju u svim vrstama odnosa, pa i u vezivanju adolescenata: sigurni, preokupirani, bojažljivi i odbacujući. U osnovi ovih stilova stoje dve dimenzije: anksioznost i izbegavanje, koje ona tumači kao ishod negativnog modela sebe (anksioznost) i negativnog modela drugih (izbegavanje). Bartolomeu je konstruisala i «Upitnik za ispitivanje odnosa» (RQ – Relationship Questionnaire) koji ispituje stilove vezanosti u odnosima uopšte i u kome na osnovu 36 „selfreport 3 ajtema dobijamo skor ispitanika na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti, a preko odnosa skorova na ovim dimenzija svrstavamo ispitanike u jednu od 4 kategorije parnerskog vezivanja : izbegavajući / preokupirani/ bojažljivi/ sigurni obrazac partnerske vezanosti :

Odbacujući : niska aksioznost (pozitivan model sebe) i visoko odbijanje (negativan model drugih). Ovaj pozitivan model sebe i negativan model drugih čine da sebe percipiraju toliko superiornim da ih to onemogućava da imaju kvalitetne odnose . Ovakva kombinacija dimenzija znači postojanje distanciranosti i nepoverenja u značajnog drugog i odbijanje emocionalne razmene sa njim, omalovažavanje tj. nezaineteresovanost za emocionalne sadržaje koje drugi nudi, a zaineresovanost za materijlne pogodnsti koje on pruža. U parnerskom vezivanju za osobe sa ovim stilom idealna veza jeste bez obaveza, otvorena, sa slobodom za oboje. Sigurni obrazac – niska aksioznost, nisko izbegavanje. Zbog pozitivne slike o sebi i o drugom , mogu da grade otvorene, autentične odnose. Oni u vezu ulaze sa otvorenošću i poverenjem u osobu za koju se vezuju. Okupirani obrazac – Visoka aksioznost i nisko izbegavanje ukazuju na pozitivan model drugog i negativan model sebe. Ove osobe zato polaze od pozicije sopstvene manje vrednosti. U parnerskim odnosima, vezu vide kao mogućnost kompenzacije , kao mogućnost da budu prihvaćeni, voljeni od novih figura kad već nisu od starih. Ali, nove figure moraju nadoknaditi nenadoknadivo i zato se od njih očekuje bezuslovno pripadanje, najveća ljubav na svetu, zato se oni kontrolišu, kinje pitanjima tipa : Da li me voliš ?, Koliko me voliš?, Da li me stvarno voliš ? Plašljivi obrazac vezanosti odlikuje visoka aksioznost i visoko izbegavanje tj. negativan model sebe i drugih. Osobe ovog tipa blokirane su u pokušajima da se vežu za drugu osobu . Ipak, teže da se vežu za drugog kako bi zamaskirale negativnu percepciju sebe. Međutim, negativna slika drugih ne omogućava im da zaista ostvare bliskost i autentično vezivanje jer su stalno blokirani strahom od odbačenosti. Posledično njihovi odnosi su haotični, bez doživljaje prave povezanosti i prožeti konfliktom – pružiti poverenje ili ostati nepovređen.(Mirić &Dimitrijević, 2006) Pored kategorijalnog, za ispitivanje individualnih razlika u vezivanju koristi se i dimenzionalni pristup. Prednost ovog pristupa je veća preciznost u merenju, kao i prevazilaženje činjenice da niko ne pripada u potpunosti samo jednom stilu vezivanja, a osobe koje spadaju u isti stil mogu međusobno veoma da se razlikuju. Ponašanje određene osobe u odnosima mnogo se preciznije opisuje ako za osobu utvrdimo skor na dimenzijama anksioznosti i izbegavanju i na osnovu rezultata odredimo njeno mesto u dvodimenzionalnom prostoru. Fini (Feeney, 2002) definiše ove dve dimenzije na sledeći način: dimenzija aksioznosti se odnosi na izraženost potrebe za bliskošću, prihvatanjem, podrškom, sigurnošću i uveravanjem u ljubav; dimenzija izbegavanja ispituje izraženost osećanja neprijatnosti u bliskim odnosima, prilikom otvaranja, izražavanja emocija i zavisnosti. Za ispitivanje ove dve dimenzije vezivanja u našoj sredini je najviše korišćena «Skala za ispitivanje iskustava u bliskim partnerskim odnosima» ( ECR - Experiences in Close Relationships Scale; Brennan, Clark& Shaver, 1998). I u našem istraživanju utvrđenu su skorovi na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti na dva uzrasta adolescenata, kao indikatori njihovog stila vezanosti .Takođe je utvrđena pripadnost za svakog ispitanika kategorijama afektivne vezanosti majku, oca i prijatelja za po modelu Kim Bartolomju. Njen model smatramo korisnom osnovom kako zbog poređenja sa rezultatima

prethodnih istraživanja, tako i zbog preglednosti i mogućnosti utvrđivanja kako se obrasci vezanosti prema jednoj osobi raspoređuju u okviru obrazaca vezanosti prema drugoj značajnoj osobi. Kako istraživanja pokazuju, kada je u pitanju distribucija pojedinih stilova vezivanja u odnosima, najzastupljeniji je siguran stil (Bartholomew & Horowitz, 1991;Brennan & Shaver, 1998; Hazan & Shaver, 1987;). Kod adolescenata i odraslih polazeći od četvorokategorijalnog modela i koristeći instrument ECR skalu ( Brennan,Clark & Shaver, 1998 ) u istraživanjima u SAD-u (Brennan & Shaver, 1998) i u Srbiji ( Stefanović-Stanojević, 2002; Travica, 2004; Žuvela, 2002) dobijeno je od 28.6% do 53% sigurnih. Kod adolescenata i odraslih polazeći od četvorokategorijalnog modela i koristeći instrument UPIPAV (Hanak, 2004) dobijeno je 26% sigurnih. Rezultat u velikoj meri zavisi od korišćenog instrumenta i teorijskog modela. To najbolje pokazuje istraživanje Brenana i saradnika (Brennan et al., 1998). Oni su na istom uzorku dobili znatno manji procenat sigurnih kad su koristili ECR - 30.4%, nego RQ – 44% (Brennan,Clark & Shaver, 1998). I kod nas je u istraživanju (Hanak, 2004) na istom uzorku dobijen manji procenat sigurnih instrumentom UPIPAV - 26%, nego instrumentom RQ - 44%.

Predmet istraživanja: Kao što je već rečeno, istraživanja afektivne vezanosti uglavnom su se fokusirala na ulogu ranih iskustava koje dete ostvaruje sa majkom, kao i na uticaj ove rane veze na odnose koje osoba ostvaruje tokom kasnijeg života. Ne samo da je oblast adolescentskog vezivanja bila zanemarena, već se nisu ni ispitivali koje to obrasce dete ispoljava u odnosu na druge značajne osobe kao što su otac, prijatelji, nastavnici. Ipak, poslednjih godina sve veći broj istraživanja koja potvrđuju značajnost ovih afektivnih veza .Takođe, empirijski se proverava njihovu međusobnu podudarnost . Međutim , dosadašnji podaci nisu jednoznačni po pitanju međusobne kongruentnosti obrazaca vezanosti, kao ni po pitanjima da li je značaj obrazaca vezanosti za oca, prijatelja, nastavnika nezavistan od obrazca vezanosti za majku, da li je njihov uticaj direktan. Naše istraživanje usmereno je na oblast adolescentskog vezivanja kako zbog aktuelnosti teme, tako i zbog njene značajnosti za razumevanje emocionalnog, socijalnog i kognitivnog razvoja ove uzrasne grupe. Predmet istraživanja je utvrđivanje koji se obrasci afektivne vezanosti javlajju kod adolescenata u odnosu sa majkom, ocem i prijateljima i kakva je njihova distribucija; zatim ispitivanje međusobne povezanosti tih obrazaca (preko korelacija dimenzija izbegavanja i aksioznosti) kao i ispitivanje postojanja i značajnosti razlike u podudarnosti obrazaca afektivnog vezivanja na dva poduzorka : rana (13-14 godina) i srednja adolescencija (17-18godina) . Ciljevi istraživanja :

1. Utvrdjivanje reprezentacija odnosa, odnosno obrazaca vezanosti adolescenata za tri, za njih, najznačajnije osobe (majku, oca i prijatelja) kao i kakva je učestalost svakog od tih obrazaca u sva tri ispitivana odnosa. 2. Utvrditi međusobnu podudarnost modaliteta afektivnog vezivanja preko ispitivanja povezanosti dimenzija afektivne vezanosti (aksioznosti i izbegavanja) odnosno povezanosti obrazaca vezivanja. 3. Utvrditi postoje li razlike u podudarnosti obrazaca afektivnog vezivanja na dva ispitivana uzrasta (rana i srednja adolescencija) i kakva je njihova značajnost. Hipoteze : 1. Očekujemo da će se u našem uzorku potvrditi postojanje četiri obrasca afektivne vezanosti (odbijajući, sigurni, okupirani i bojažljivi) i da će njihova distribucija biti slična distribucijama u drugim istraživanjima. Na primer, istraživanje koje je sprovela Tatjana Stefanović-Stanojević (Stefanović-Stanojević, 2002) , sa primarnim ciljem ispitivanja parnerskog vezivanja, na uzorku od 180 adolescenata korišćenjem instrumenata AAI i upitnika za procenu parnerske afektivne vezanosti pokazalo je sledeću distribuciju : siguran obrazac afektivnog vezivanja izražen je kod 58% adolescenata, okupirani kod 26%, izbegavajući kod 17.2% dezorganizovani kod 3.9% ispitivanih adolescenata. Istraživanja distribucije obrazaca afektivne vezanosti u Evropi i SAD-u, pokazala su sledeći karakteristični odnos obrazaca: 66% sigurni, 28% izbegavajući i 6% ambivalentni u Zapadnoj Evropi i 67% sigurni, 21% izbegavajući i 12% ambivalentni u SAD (van Ijzendoorn &Kroonenberg, 1988; van Ijzendoorm et al., 1992). Budući da se decenijama potrvrđivala. ovakva distribucija je tretirana kao norma u odnosu na koju se istražuju razlike dobijene u drugim sredinama. 2. Očekujemo da postoji povezanost između pojedinih dimenzija za procenu afektivne vezanosti (dimenzije aksioznosti i izbegavanja) kao i međusobna povezanost/kongruentnost obrazaca afektivne vezanosti. Rezultati dosadašnjih studija, nisu potpuno saglasni kada je reč o postojanju i stepenu međusobne podudarnosti obrazaca vezanosti. Na osnovu meta-analize 14 studija (van Ijzendoorn & De Wolff, 1997) utvrđeno je postojanje samo umerene podudarnost (62%, .= .17) obrazaca vezanosti deteta za majku i za oca u ranom detinjstvu. 3. S obzirom na pretpostavku da tokom adolescentnog perioda dolazi do integracije ranije nepodudarnih reprezentacija odnosa, ovim ispitivanjem obuhvaćena su dva adolescentna uzrasta kako bi se mogle utvrditi eventualne razlike u odnosu između reprezentacija afektivnih veza. Bazirano na navedenim istraživanjima i pretpostavkama, hipoteza je da će na mlađem uzrastu reprezentacije (tj.obrasci vezanosti) biti u većoj meri nepodudarne, a na starijem uzrastu u većoj meri podudarne tj. integrisane.

METODOLOŠKI DEO: Istraživanje je sprovedeno tokom novembra i decembra 2008.godine, na terenu ,u osnovnim i srednjim šlolama na teritoriji Beograda. Podaci korišćeni i obrađivani u ovom istraživanju prikupljeni su putem pismenog testiranja. U svrhu prikupljanje podataka korišćen je posebno konstruisan upitnik za ispitivanje obrazaca AV - Inventar iskustava u bliskim vezama (Brennan, Clark & Shaver, 1998), parelelne verzije za majku, oca i prijatelje (modifikacija Ž. Kamenov i M.Jelić, 2003). Upitnik je zadavan grupno, dok su ispitanici samostalno odgovarali, kontrolisani od strane ispitivača. Opšti karakter istraživanja je neeksperimentalno eksplorativnog tipa , a osnovne dimenzije koje su merene jesu modaliteti afektivnog vezivanja adolescenata prema majci, ocu i prijatelju, Uzorak Istraživanje je bilo sprovedeno na uzorku od 820 adolescenata završnih razreda beogradskih osnovnih (VIII razred) i srednjih (IV razred) škola. Ovakav uzorak je odabran iz nekoliko razloga.Period adolescencije je odabran jer adolescenti imaju razvijen veći broj afektivnih veza sa za njih značajnim osobama, a imaju i dovoljno kogntivnih sposobnosti da o tim odnosima promišljaju i govore. Ispitivanjem opisanog modela na dva uzrasta omogućava se praćenje promena koje se dešavaju u odnosu između ispitivanih fenomena tokom adolescencije, kada dolazi do promena u odnosima sa roditeljima i vršnjacima i sl. Uzorak je odabran kao prigodan u kome postoji dovoljno varijabilnosti po različitim socio-ekonomskim i kulturno pedagoškim aspektima. Instrumenti Za ispitivanje obrazaca vezanosti adolescenata u ovom istraživanju bio bi korišcen Inventar iskustava u bliskim vezama (Brennan, Clark & Shaver, 1998), parelelne verzije za majku, oca i prijatelje (modifikacija Ž. Kamenov i M.Jelic, 2003). Originalni instrument je skraćen i modifikovan tako da može da meri iskustva u odnosima sa članovima porodice i prijateljima. Modifikovani upitnik sadrži 18 ajtema, skorovanih sedmostepenom Likertovom skalom. Pošto je zasnovan na dvodimenzionalnom modelu individualnih razlika u afektivnom vezivanju, na osnovu ovog instrumenta za svakog ispitanika dobijaju se dva podatka: a) dva skora na dimenzijama izbegavanja i anksioznosti i b) kategorija obrasca vezanosti (dobijenih ukrštanjem ove dve dimenzije). Instrument je odabran jer zadovoljava nekoliko uslova bitnih za ciljeve ovog istraživanja: pored zadovoljavajućih metrijskih karakteristika, ovaj upitnik ima paralelne verzije za ispitivanje reprezentacija odnosa sa majkom, ocem, prijateljima, primenjiv je na uzrastu adolescencije Varijable Nezavisne varijable:

1.Uzrast definisan dvema subaktegorijama : rana (13-14god) i srednja (17-18god) adolescencija; 2.figura afektivnog vezivanja : majka,otac,prijatelj Zavisna varijabla: Stil afektivnog vezivanja sa modalitetima sigurno, preokupirano, izbegavajuće i plašljivo vezivanje. Indikatori ove varijable su skorovi na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti Postupak istraživanja Istraživanje je sprovedeno u školskim učionicama u prisustvu profesora i dva ispitivača. Ispitivači su zadali precizne instrukcije, a nakon toga ispitanici su počeli sa radom. Ispitivanje je s vremena na vreme bilo ometano bukom, koju su stvarali sami ispitanici. Pojedini ispitanici su zahtevali dodatna objašnjenja. Ispitivanje je trajalo 45 minuta do sat vremena. Uslovi, iako ne u potpunosti optimalni, mogli bi se oceniti kao zadovoljavajući.

PRIKAZ I INTERPRETACIJA REZULTATA Uzorak je obuhvatao mlade dva uzrasta i to rane i kasne adolescencije, odnosno, osnovce (N =430) i srednjoškolce (N=390) : Tabela 1 : Prikaz osnovnih deskriptivnih podataka za varijablu uzrast

Srednjoškolci Osnovci ukupno

Frekvence

procenti

390

47,6

430

52,4

820

100

Za svakog ispitanika na osnovu dva izvora podatka zaključujemo o kvalitetu vezanosti za tri bliske osobe. Ti izvori su : 1. dva skora na ispitivanim dimenzijama aksioznosti i izbegavanja I 2. utvrđeni obrazac vezanosti za svaku od tri važne osobe, svaki kategorisan u jednu od četiri kategorije obrazaca vezanosti : na pr da li ispitanik u odnosu na oca ispoljava sigurnu vezanost, izbegava vezivanje ili okupiran figurom vezivanja i sl.

Na osnovu ovih podataka, prikazujemo distribucija stilova vezanosti u odnosu na svaku figure vezivanja (obuhvaćenu ovim ispitivanjem) i to kako za uzorak u celini , tako i za svaki uzrasnu subkategoriju uzorka. Ideja je da se i na našim prostorima sagleda raspodela obrazaca vezivanja kod adolescenata, i proveri hipoteza da će se ispoljiti sva četiri obrasca afektivne vezanosti (prema modelu Kim Bartolomeu) sa učestalošću sličnoj učestalosti dobijenoj u drugim istraživanjima. Kako je afektivno vezivanje sa četiri modaliteta (sigurni, preokupirani, odbacujući,bojažljivi) kategorička varijabla, korišćen je metod frekvencije, a glavni deskriptivni podaci su frekvence i procenti.

Distribucija obrazaca afektivnog vezivanja : U okviru celokupnog uzorka različiti stilovi vezanosti prema majci, ocu i prijatelju raspoređeni su na sledeći način : Tabela 2 : raspodela obrazaca afektivnog vezivanja prema majci, ocu, prijatelju Stil vezanosti za majku Plašljivi Odbacujući Okupirani Sigurni Missing value Ukupno

Stil vezanosti za oca

Stil vezanosti za prijatelja

frekvence

procenti

frekvence

procenti

frekvence

Procenti

24

2,9

19

2,3

18

2,2

155

18,9

227

27,7

53

6,5

43

5,2

41

5,0

86

10,5

595

72,6

510

62,2

663

80,9

3

0,4

23

2,8

/

/

817

99,6

797

97,8

820

100

Dobijeni podaci su u skladu sa iznetim očekivanjem da će u ispitivanoj populaciji mladih biti zastupljena sva četiri obrasca afektivne vezanosti (po modelu Kim Bartolomeu). Dakle, među mladima oba uzrasta ispoljavaju se individualne razlike u stilu vezivanja i to od preokupiranosti odnosom do aktivnog izbegavanja, sa izrazitom dominacijom sigurnog stila vezivanja. Na nivou celokupnog uzorka najzastupljeniji je sigurni stil afektivne vezanosti i to prema sve tri značajne osobe. Tako se sigurni obrazac javlja u 72,6 % slučajeva prema majci, u 62,2% prema ocu i čak u 80, 9% prema prijatelju. Pretpostavka ( u skladu sa TAV) je da pozitivna rana iskustva sa brigujućim roditeljima zaista mogu biti osnova kasnijih pozitivnih odnosa kada roditelji više ne budu primarne figure vezanosti. Do uzrasta kada vršnjaci postanu dominantni osoba već ima izgrađene elemente svog stila vezanosti. Naravno, to ne znači da obrasci ostaju nepromenljivi već da je pouzdano očekivati da ukoliko je osoba sigurno vezana za roditelje bude sigurno vezana i za druge važne osobe kao što je prijatelj. Najslabije je zastupljen plašljivi obrazac čija se učestalost kreće od 2,9 % u odnosu prema majci do 2,2 % prema prijatelju. Interesantno je da se odbacujući stil vezivanja javlja u samo 6,5% slučaja u odnosu na prijatelja dok je zastupljen sa čak 27,7% u odnosu na oca.

Opšti zaključak velikog broj istraživanja jeste da se distribucije afektivne vezanosti dece i odraslih kreću se u rasponu od: 55-60% sigurni, 23-25% izbegavajući, 15-20% ambivalentni. Pregledom svih istraživanja na nekliničkoj populaciji u period 1977-90.-tih u SAD Van Ijzendoorn i Schuengel (1999) su dobili: 67% sigurnih, 21% izbegavajućih i 12% ambivalentnih. Kada pogledamo rezultate dobijene u našem radu možemo konstatovati da i oni potvrđuju da se kao najzastupljeniji izdvaja sigurni obrazac, zatim odbacujući (izbegavajući) , pa preokupirani (analogno ambivalentnom). Zanimljiva je , ipak, jedna razlika u poređenju sa rezultatima navedenih studija, a to je da su adolescenti više preokupirani prijateljskom figurom vezivanja (10,5%) , nego što je odbacuju (6,5%). Distribucija stilova afektivnog vezivanja prema značajnim osobama može se prikazati i u okviru svakod od dva poduzorka : Tabela3 : Prikaz distribucije rezultata za poduzorak osnovci Stil vezanosti za majku frekvence procenti Plašljivi Odbacujući Okupirani Sigurni Missing value Ukupno

Stil vezanosti za oca frekvence Procenti

Stil vezanosti za prijatelja frekvence Procenti

16

3,7

10

2

12

2,8

60

13,9

103

24,5

34

7,9

25

5,8

31

7,3

52

12,1

328

76,4

277

56,41

332

77,2

1

0,2

9

1,8

/

0

430

100

430

100

430

100

Kao i na nivou celokupnog uzorka i u okviru ovog poduzorka najzastupljeniji je sigurni obrazac vezivanja i to u 77,2% u odnosu na prijatelja, u 76,4% u odnosu na majku i u nešto manjem procentu 56,4% u odnosu na oca. Najčešća figura u odnosu na koju se ispoljava odbacujući stil jeste otac (24,5), a najmanje se odbacuje prijatelj (7,9%). Plašljivi obrazac je najmanje zastupljen, i izrazitije se ispoljava u odnosu na majku. Osobe plašljivog stila vezanosti imaju nisko samopouzdanje i veoma su usresređene na sebe. Kod njih postoji konflikt motiva: imaju izraženu potrebu za bliskošću, ali izbegavaju vezivanje zbog straha od odbacivanja i povređivanja. Retko otvoreno komuniciraju i ne pokazuju svoja osećanja. Istraživanje sprovedeno na našim prostorima govore da je 47% ispitanog uzorka formiralo sa majkom odnos koji svedoči o sigurnoj afektivnoj vezi , 31% pripada ambivalentnoj , a 10% izbegavajućoj afektivnoj vezi. ( Stefanović Stanojević, 2007 ). U odnosu na figuru majku, kao i oca, naši rezultati potvrđuju opšti trend da se kao najučestalije javlja sigurno vezivanje,ali u primetno većem procentu (skoro 80% mlađih adolescenata formira sigurni vezu sa majkom i prijateljem ,dok se njih 56% sigurno vezuje za oca) nego što je to dobijeno u ovoj studiji. Takođe, rezultati su donekle drugačiji kada je prijatelj figura vezivanja jer se preokupiranost učestalije javlja nego odbacivanje. Ako se uzme u obzir da su adolescenti u periodu kada su dominantne figure prijatelji, a ne više roditelji, i ne još uvek partneri u emotivnim vezama, postaje razumljivo zašto je tako važno ostvariti vezu sa prijateljem, čak i biti zavistan od njega,

bez svoje autonomije u tom ( preokupiranom) odnosu, nego izbegavati bilo kakvu bliskost i intimnost. Potvrdu učestalijem javljanju preokupiranog obrasca vezivanja nalazimo i u istraživanju Tatjane Stefanović- Stanojević gde se čak 26% adolescenata preokupirano vezuje. Njeni rezultati donekle odstupaju od opšte tendencije da će procenat izbegavajuće vezanih biti generalno viši nego procenat preokupiranih. Ovo se može razumeti jer je u njenom radu fokus bio na partnerskom vezivanju, dok je u našem radu ispitivan vezanost i za majku i za oca, koji su još uvek na mlađem uzrastu adolescenata dominantne figure, zajedno sa prijateljima, dok partneri ne preuzmu tu ulogu. Kada partneri postanu centralni u afektivnim odnosima, naša je pretpostavka (uzimajući u obzir i nalaze da nesigurni obrasci pokazuju manju stabilnost tokom vremena) da će osobe koje su pre izbegavale bliskost sa roditeljima, pokazati i preteranu privrženost partneru, nerealno očekujući da ta nova značajna osoba nadoknadi raniju emocionalnu uskraćenost. Tabela 4: Prikaz distribucije rezultata za poduzorak srednjoškolci Stil vezanosti za majku

Stil vezanosti za oca

Stil vezanosti za prijatelja

frekvence

procenti

frekvence

procenti

frekvence

Procenti

Plašljivi

8

2

9

2,3

6

1,5

Odbacujući

95

24,4

124

31,8

19

4,9

Okupirani

18

4,6

10

2,6

34

8,7

Sigurni

267

68,5

233

59,7

331

84,9

Missing value

2

0,5

14

3,6

/

0

Ukupno

390

100

390

100

390

100

U skladu sa nalazom na opštem uzorku, i adolescenti uzrasta 17-18 godina se najčešće sigurno vezuju i to u odnosu na sve tri značajne osobe. U 84,9% odnos sa prijateljem karakteriše uravnoteženost, sa autonomija oba učesnika, bliskost, međusobno poštovanje, uključenost i otvorenost. Posmatrano kroz stilove afektivnog vezivanja izbegavanje bliskosti i intimnosti naizrazitije je u odnosu na oca. Čak 31,8% srednjoškolaca odbacujuće je vezano za oca, dok sam 4,9% izbegava bliskost sa prijateljem. Zapravo, preterana potreba za pripadanjem i intimnošću naglašenija je u prijateljskim vezama, jer podaci pokazuju da se najčešće prema prijateljima razvija preokupirano vezivanje, mada još uvek u nevelikom procentu ( 8,7%). To je i očekivano jer adolsecenti procenjuju vlastitu vrednost u poređnju sa sebi sličnima tj. vršnjacima, pa prijateljski odnosi imaju izuzetnu važnost u ovom periodu. Adolescenti sa preokupiranim obrascem dosta invenstiraju u odnos sa prijateljem, teško podnose prekide prijateljstva, i često ostaju u odnosima čak i kada im to donosi probleme. U odnosima su dominantni, zahtevni, ne mogu da podnesu da budu sami a od prijatelja traže stalnu potvrdu njihovog prijateljstva. U okviru doktorske disertacije Marije Vukelić-Basarić ispitivana je i raspodela obrazaca vezanosti na uzorku starijih adolescenata i to kao i u našem radu u odnosu na tri značajne osobe majku, oca i prijatelja. Pokazalo se da 58.96% ispitanika ispoljava siguran stil afektivne vezanosti (rezultat je dobijen sažimanjem sigurno vezanih za sve tri figure). Ispitanici izražavaju

najsigurniju vezu sa majkom (69.3%), zatim sa najboljim prijateljem (55.5%) i ocem (52.1%). Sažimanjem tri vrste nesigurnog stila vezanosti (izbegavajući, preokupirani i bojažljivi) dobija se podatak da je više nesigurno vezanih za oca (39.5%) i prijatelja (39.6%), dok je za majku najmanje nesigurno vezanih (25.3%) ispitanika. Ovi podaci su delimično nepodudarni sa rezulatitima koji su dobijeni u našem radu koji pokazuju da je najzastupljenija sigurna vezanost u odnosu na prijatelja, a zatim u odnosu na majku, dok su kongruentni po pitanju afektivne vezanosti za oca jer se i u našem istraživanju ispoljava veća učestalost nesigurne vezanosti za oca, u poređenju sa vezanošću za majku ili prijatelja.

Povezanost obrazaca afektivnog vezivanja Rezultati su potvrdili da se i u našem uzorku mogu registrovati sva četiri obrasca afektivne vezanosti po modelu Kim Bartolomeu, sa učestalošću sličnoj distribuciji dobijenoj u drugim istraživanjima. Dalje, želimo da odgovorimo na pitanje koliko su modaliteti , koji se javljaju sa određenom učestalošću, prema majci, ocu i prijatelju, međusobno podudarni tj. postoji li značajna međupovezanost ispoljenih obrazaca afektivnog vezivanja. Za svakog ispitanika data su dva izvora podatka o kvalitetu vezanosti za tri bliske osobe i to dva skora na ispitivanim dimenzijama aksioznosti i izbegavanja kao i utvrđeni obrazac vezanosti za svaku od tri važne osobe, svaki kategorisan u jednu od četiri kategorije obrazaca vezanosti. Tabela 5 : Matrica interkorelacija dimenzija aksioznosti i izbegavanja prema majci, ocu i prijatelju Aksiozno st

Izbegavanj e

Aksiozno st

Izbegavanj e

Aksiozno st

Otac

otac

prijatelj

prijatelj

majka

Pirsonov koeficijent

1,00

0,002

0,502**

0.058

0,617**

0,03

značajnost

/

0,966

0,000

0,103

0,000

0,401

Pirsonov koeficijent

0,002

1,00

0,175**

0,106**

0,086*

0,451**

značajnost

0,966

/

0,000

0,003

0.015

0.000

Pirsonov koeficijent

0,502**

0,175**

1,000

0,77*

0,570**

0,122**

značajnost

0,000

0,000

/

0,027

0,000

0,000

Pirsonov koeficijent

0,058

0,106**

0,77*

1,00

0,096**

0.290**

značajnost

0,103

0,003

0,27

/

0.006

0.000

Pirsonov koeficijent

0,617**

0,086*

0,570**

0,096**

1,00

0,31

Izbegavanje majka

Aksioznost Otac Izbegavanje Otac Aksioznost Prijatelj Izbegavanje Prijatelj Aksioznost

Majka značajnost

0,000

0.015

0,000

0,006

/

0,380

Pirsonov koeficijent

0,03

0,451**

0,122**

0,290**

0,031

1,00

značajnost

0,401

0,000

0,000

0,000

0,380

/

Izbegavanje Majka

** značajnost na nivou 0,01 značajnosti * značajnost na nivou 0,05 značajnosti Na osnovu tih podataka za svakog ispitanika, dobija se kombinacija obrasca vezanosti prema trima značajnim osobama, koji mogu biti podudarni (ako su sva tri u istoj kategoriji, na pr. sva tri sigurna ili sva tri ambivalentna) ili nepodudarni (ako su dva ili sva tri različita). Podudarnost obrazaca vezanosti proveravana je metodom korelacije (korišćen je korelacioni nacrt) i to tako što su korelirane dimenzije aksioznosti i izbegavanja za sva tri odnosa; Takođe, korelirane su i varijable vezanost prema majci, prema ocu i prijatelju (kategoričke varijable) dobijene ukrštanjem skorova na ove dve dimenzije i to na uzorku u celini. Testirana je značajnost koeficijenata korelacije kako bi se mogli izvoditi valjani zaključci. U tabeli 5 prikazani su koeficijenti interkorelacije obe ispitivane dimenzije (koje stoje u osnovi kvaliteta afektivnog vezivanja) u odnosu na sve tri značajne osobe. Dimenzija aksioznosti , po modelu Kim Bartolomeu, odražava sliku o sebi i ima svoja dva polariteta visoka (negativan model sebe) i niska aksioznost (pozitivan model sebe). Visoka aksioznost svojstvena je osobama sa preokupiram i plašljivim stilom vezivanja. Ove osobe su vulnerabilnije, sklone doživljavanju neagtivnih afekata i imaju nizak prag stresa , tako da i niži inteziteti događaja mogu u njima pobuditi stresne reakcije. Kao što se iz tabele vidi, aksioznost ispoljena prema ocu statistički značajno je povezana sa aksioznošću ispoljenoj i prema majci (r= 0,617) i prema prijatelju (r= 0,502). Možemo u izvesnom (umerenom) stepenu očekivati da će osoba koja pokazuje visok skor na dimenziji aksioznosti prema ocu izbegavati i bliskost sa majkom ili prijateljom. Procenat zajedničke varijanse varijabli aksioznost prema majci i aksioznosti prema ocu je 38%. Postavlja se pitanje da li aksioznost prema majci objašnjavamo aksioznošću prema ocu ili se njihova korelacija objašnjava trećim ,zajedničkim faktorom? Prema teoriji afektivnog vezivanja koja čini i okvir našeg rada, unutrašnji dinamički mehanizmi vezivanja jesu radni modeli tj. reprezentacije sebe i značajnih drugih, konstinuisane na osnovu ranih ponavljanih interakcija sa brigujućim drugima. Na osnovu toga, dobijenu zajedničku varijansu ispoljene aksioznosti prema majci i prema ocu možemo objasniti trećim, zajedničkim faktorom kao što je rano nepovoljno iskustvo u porodičnom okruženju. Ovakva nepovoljana iskustva( neresponzivnost na potrebe tokom odrastanja od strane staratelja, ne pružanje funkcije

ogledanja detetu što koči razvoj njegovog kapaciteta za mentalizaciju i sl ) vode formiranju negativne reprezentacije selfa (visoka aksioznost). Negativan model sebe koje je osoba ponela iz takvih nezadovoljavajućih interakcija sa roditeljima nastaviće da bude bazični pokretač u potonjim emotivnim odnosima ukoliko takva osoba ne doživi dosledna pozitivna iskustava , kasnije, tokom odrastanja tj. ne pronađe sigurnu bazu u kasnijim interpersonalnim relacijama koje ostvaruje. Aksioznost (negativan model sebe) može se shvatiti unutrašnja zabrinost ispoljena u socijalnim odnosima ,tj. kao strah od odbacivanja i napuštanja . Visoka aksioznost govori da osoba percepcija sebe kao manje vredne podrške i ljubavi drugih. Rezultati pokazuju da se takva zabrinutost, u izvesnoj meri, ispoljava se u sva tri odnosa. Aksioznost u odnosu na majku, takođe, se javlja i prema ocu (r= 0,617), kao i prema prijatelju (r=0,570). Statistički značajna povezanost ove tri varijable daje osnovu za ideju o zajedničkom faktoru delovanja koji stoji u njihovoj osnovi, kao što je već rečeno. U skladu sa teoriskom pozadinom rada, možemo pretpostaviti da je osoba izložena nezadovoljavajućim iskustvima sa roditeljima, internalizovala negativnu sliku sebe, da je ta slika potkrepljivana kroz kasnije događaje u socijalnoj sferi , i da takva slika sebe, nedovoljno vrednog naklonosti drugih, jeste bazični motivacioni potencijal koji determiniše i ponašanje, stavove i očekivanja u prijateljskim odnosima, a kasnije i partnerskim. Tako, osoba koja se preokupirano vezuje, u čijoj osnovi je upravo, ova negativna slika sebe, umanjuje svoju autonomiju, postajući preterano zavisna od osobe za koju se vezuje, “lepljiva” , naporna,opterećujuća i kao prijatelj i kao partner. Za razliku o aksioznosti, dimenzija izbegavanja jeste osnova predstave drugih. Izbegavanje je ,takođe, dimenzija s dva polariteta i to visoko (negativan model drugog) nisko izbegavanje ( pozitivan model drugog ). Prema dobijenim rezultatima postoji statistički značajna povezanost skorova na dimenziji izbegavanja i prema majci i ocu i prema prijatelju. Koeficijent korelacije dimenzija izbegavanja prema majci i ocu iznosi r=0,451 i značajan je na nivou p