Postmoderna vremena



www.bif.co.yu

Časopis “Biznis i finansije” izlazi svakog 10. u mesecu, na preko sto stranica u koloru, sa obiljem korisnih informacija i analiza. Nudimo Vam mogućnost da se pretplatite na naše novine, jer smatramo da je to najjednostavniji način da obezbedite svoj primerak i iskoristite sve prednosti koje Vam nudimo.

NIP BIF Press d.o.o. Čika Ljubina 6, Beograd, telefon 011 3286 140, tel/faks 011 3286 141

Pretplatnici dobijaju sve specijalne publikacije i priloge koje “Biznis i finansije” objavljuju uz svaki redovan broj, kao i neograničen pristup svim sadržajima elektronskog izdanja našeg lista.

Milutin Mitrović

Izdavač: NIP BIF Press doo Štampa: AMB grafika, Beograd Prepress: studio triD Oblikovanje: Ranko Grubač Beograd, 2009.

PO ST MO DE RN A VR EM EN A

Ekonomska  beležnica

Sadržaj

PREDGOVOR 6



JOYSTICK MOÆI 8









Milutinova knjiga 6

Buduænost do sutra Totalitarni liberalizam Fetišizam kriza Davljenje u kapitalu Umeti s novcem Superkapitalizam i demokratija Čovek je čoveku – partner Evropa na nišanu Bauk krize nad Evropom Dopingovanje kapitala Bauk inflacije “Četvrti kapitalizam” Cena države Nafta od papira Money, money... Doviđenja u sledećoj krizi Doviđenja u svetskoj recesiji Bitka za hegemoniju

8 13 17 22 26 30 35 38 40 43 47 50 53 56 58 59 61 62

Opipljive nade 66

Obama - korak za čovečanstvo... 66 Obama: “Neće biti ni lako ni brzo” 71

Ekonomska geografija 75 “Ruska salata” Kina: Komunitalizam Indija: Nežni kapitalizam Afrika: Crno - boja novog optimizma Antipolitika Ode Evrosong? „Čak na Tibet...“ Kineski zid Izborni paradoks

75 80 85 90 93 95 96 98 99

Ekoglobal 101

Drugačiji svet je moguć Biće skoro propast sveta... Atak na hranu I na nebu, i na zemlji Proizvodnja, umetnost, nauka

101 104 107 110 112



Davljenje kesama Terra Madre Ko paniči? Let it be Energetski rat



Pravo na rad 121









114 115 117 118 119

Generacija “upotrebi, pa baci” 121 Mafija: U raljama posrednika 125

Političenje 127

1968: Mašta na vlasti Pons asinorum Žensko pitanje Srbiji preti pamet Anti zid Antisemitizam u kući Smena na vrhu Prijateljsko ubeđivanje Trijumf volje Euradria Valjda je to dno?

127 130 131 133 134 135 137 138 139 140 141

Religija i razum 143

Postmoderne veroispovesti Alah, Bog i tolerancija Verski turizam: U ime bogova Papa je mrtav – Živeo Papa! Papa u staklarskoj radnji Laže li Papa? Opet oni! Mešanci Istanbul was Constantinopole...

143 147 152 154 155 156 158 159 160

Romologija 162



Ašuen romalen! 162 Nimby 163 U raljama marketinga 165



Sporting life 167



Slobodni stil 173



Igra oko igara 167 Kentauri novog doba 171

Pravo na tišinu Lobi Vankenobi Cutty Sark Amor est dolor Bankarska opera Sprečena kataklizma

173 177 179 180 182 184



Predgovor Milutinova knjiga

N

e mogu da tvrdim da ove reči pišem bez emocija. Milutin Mitrović je moj stari drug koga, kao sve dobre i dobroćudne ljude, više znaju po brojnim nadimcima, od kojih je najpoznatiji “Džive” ili, iskvareno, “Dživa”. Bili smo zajedno još iz gimnazijskih dana i radili u redakciji “Studenta”, koja je po našem skromnom mišljenju bila jedna od najboljih u istoriji i čije članove ne navodim iz dva razloga: mnogi više nisu živi a neke bih zaboravio, što je, i prvo i drugo, teška nepravda. Kada su u ranim godinama, ljudi obično ne znaju šta će da budu pa od njih ispadne nešto – ili ništa. Džive je oduvek hteo da bude novinar i predano je na tome radio, mada je, kao svaki mladi Beograđanin, morao da se pravi da mu je svejedno. Usavršavao se po najboljem uzorima i u najboljem društvu. Ono što se najbolje vidi u ovoj knjizi, sastavljenoj od njegovih kratkih tekstova, jeste da su ga oduvek privlačile dve stvari. Jedna, recimo, suštinska a druga metodološka. Prva je bila želja da se pronikne u tajne i mistifikacije nauke koja se zove ekonomija, discipline koju, kao i istoriografiju, mnogi smatraju više umetnošću. Druga je potreba da se teške stvari objasne prosto, što je i u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji bilo neophodno jer je stručno čitalaštvo toliko ograničeno da bi za njega bilo bolje šapirografisati bilten ili, kao u doba Dživetove i moje rane mladosti, praviti zidne novine. Popularizacija je, međutim, vrlo težak posao. Da bi se složena pitanja jednostavno opisala i objasnila treba znati mnogo, treba potpuno vladati materijom. Omaške na malom prostoru teksta u novinama ili nedeljniku mnogo su upadljivije od grešaka u debelim tomovima protokolisanih naučnika. Džive je tu veštinu upornim čitanjem, učenjem jezika, odgovornošću i iskustvom u potpunosti savladao, kao što će čitalac videti. Konačno, Milutin, alias Džive, pripada generaciji koja je još pre 1968. godine bila obavezna da se vrednosno opredeli i da za to odgovara. On je nastojao – i uspevao – da izbegne sve mode, uključujući i najnoviju, nacionalističku. Ovo napominjem zbog toga što je jedna lukava forma lažnog rodoljublja u Srbiji zaode-

nuta u paradno protivljenje globalizaciji, protiv koje je šatro-desno i šatro-leva Srbija navodno najodlučniji borac, kao što je u srednjem veku feudalna Srbija tobože bila brana islamu i katoličanstvu. Ono što je kod Mitrovića lajtmotiv jeste energično suprotstavljanje lošim stranama globalizacije i njihovo razobličavanje. Globalizacija je neminovna, kao i sneg zimi, ali nije bez mana, koje treba žigosati i otklanjati. Mitrovićeva je i bespoštedna kritika kulta neoliberalizma i njegovih anahronično folirantskih apologeta. Kao što se u ovoj knjizi ispravno primećuje, takav navodni liberalizam preti da savremeni kapitalizam, pa i njegovu domaću divlju varijantu, dovede do samouništenja. Obaveštenja i podaci, kojih je ova zbirka prepuna, otuda nisu niz zanimljivosti već odraz jednog promišljenog pogleda na svet i budućnost. Ali oni - a to je posebna veština – ipak ostaju zanimljivi. Vojin Dimitrijević



Joystick moæi Buduænost do sutra

E

vo jedne tipično američke priče: Sten O’Nil, je Afro-amerikanac, što će reći Amerikanac boje bele kafe, koji je pre pojave Baraka Obame dospeo na najvišu lestvicu upravljačke moći u SAD. Bio je takozvani “No1” u investicionoj banci Merrill Lynch, koja je opet “No1” među bankama u Americi. Posle završenih studija ekonomije na Harvardu počeo je 1986. godine karijeru junior-brokera u toj banci. Penjao se uporno u hijerarhiji, a mnogi smatraju da mu je dobrim delom pomoglo i to što je dovoljno tamnoput da bi mogao biti “crnac” u strukturi, a dovoljno “belac” u beskrupuloznoj finansijskoj igri. Počeo je sa tzv junk-bonds (smeće među akcijama), ali je imao ambicije da se baci u strukturne (structural) akcije i hedž fondove, jer tu se zarađivao glavni novac. Uspelo mu je i od kada je 2002. godine postao glavni, banka je uvećala svoj kapital za 100 odsto, a on dospeo do godišnje plate od 52 miliona dolara. Njegova životna deviza bila je: “Da bi se zaradilo mnogo, mora se mnogo i reskirati”. To ga je navelo da banku uvuče u igru sa subprime kreditima i da ona na kraju mora da izbaci iz bilansa 8,4 milijarde dolara uloženih u nenaplative poslove. O’Nilova zvezda je pala, ali ne u prašinu. “Prinuđen” je da ode uz „zlatni padobran“ (otpremninu) od 160 miliona dolara! Priča o Stenu O’Nilu je američka zato što se jedino u toj zemlji može dogoditi da siromašno crnačko dete iz Bronksa dospe tako visoko u svetu novca, da odleti još većom brzinom i da se sve završi hepiendom, po njega, dakako. Inače sličnu sudbinu je doživeo Čarls Čak Princ III, koji je kao predsednik sa “jakim vezama” uvalio Citigroup u kredine dubioze, koje su joj umanjile dobit za 60 odsto, a otpremljen je sa “padobranom” od 230 miliona dolara. Ken Luis, predsednik Bank of America, podjednako je usrećio svoju banku. Njegov “padobran” ne znamo koliko je velik, ali su oni obično iskazani brojkom od devet cifara. Istim povodom, trgovanjem subprime kreditima olako izdatim bez garancije ili hipoteke, nastradao je i najmoćniji čovek Wall Streeta, predsednik Blackstone private equity fonda, Stiv Švarcman. Njegov fond je bio poznat po tome što niko nikada nije odbio njihovu ponudu. Fond bi kupljenu kompaniju razbucao u parčiće, odbacio neprofitne delove i napravio konstrukciju za uspon preostalog dela prodajući ga za

daleko veću cenu od one koja je plaćena za celu kompaniju. U anale biznisa ući će ponuda Blackstone fonda za kupovinu EOP kompanije, vlasnice najvećeg dela nekretnina na Menhetnu i to po ceni od 48 dolara za akciju. Pojavio se konkurent koji je ponudio 52 dolara, ali je satrven nedostižnom ponudom Blackstone od 55 dolara za akciju, odnosno 39 milijardi dolara ukupno. Samo 48 sati kasnije Švarcman je prodao jednu trećinu poseda za 30 milijardi dolara. To su karakteristične storije i pojedinci u sferi američkih finansija. A te finansije su, generalno, kapitalizam danas. Žan Pizani Feri (Jean Pisani Ferry) francuski ekonomista duge karijere u vladi svoje zemlje i Evropske unije, danas direktor think-tank instituta Bruegel, tvrdi: “Transmisija krize iz Amerike ka Evropi ne ide pretežno preko spoljne trgovine i kanalima realne ekonomije... američko tržište po sebi nije opredeljujuće za nas, ali je opasnost od finansijskog uticaja te zemlje fantastična i svaki put prevazilazi naša očekivanja... Na početku smo globalizacionog šoka. Najgore treba tek da dođe...” Navedimo samo da je pokušavajući da predupredi prve negativne efekte američke krize sa stambenim (subprime) kreditima Evropska centralna banka pustila u promet 440 milijardi evra likvidnih ija la ks at n o a sredstava. Istovremeno je američka (FED) pustila na tržište 420 milijarg i j s ka n e v e r o v di, ali američkih dolara, što znači da je Evropa platila 50 odsto veći s n a F i n t a la j e r e p u na račun za američki hazard. Ta likvidna sredstva su samo privremeno p o s đ e n a , p n i z a ma o ublažila krizu. Naknadno gašenje finansijskog požara likvidnim novrazuih me ha oje mal e cem pokazalo je da se radi o znatno dubljoj krizi nego što se očekin o v r mi na k u u o p š t k o g , valo. et te es

u s v e ng l d u , gd e o d e s a o p r e v e i j a , Kriza, kriza, e pa šta je... p r e v o k j e d n o p e rac oda i Stoleće koje smo tek počeli da trošimo obeleženo je gigantskim skandaj e r d e t n o v i h h p r o i zv lom američkog energetskog kolosa Enron, koji je postao sinonim za neočede s ns i j s ki ni kl o kivano rasprostranjenu menadžersku pljačku sopstvenih kompanija u SAD. f i na v at a j e Poduprt lažnim procenama vrednosti kompanije, glavni menadžer Enron-a de r i i

Kenet Lej, je naduvavao vrednosti akcija i sopstveno bogatstvo do neslućenih razmera. Slavljen je kao poslovni genije, a kompanija je na berzi dostizala nebeske visine. Kada se preteralo, prenaduvani balon je pukao. Konstatovano da postoje skriveni gubici od preko 10 milijardi dolara, iza čega je sledio sunovrat i otkrivanje drugih dubioza. U toj nečasnoj igri udela su imali ne samo čuvena rejting kompanija Arthur Andersen, koja je davala lažne procene, nego čak i SEC, komisija za nadzor operacija na berzi. Istom tehnikom poslužio se i glavni menadžer i osnivač WorldCom Berni Ebers, pa i drugi i završilo se tako što su brojni menadžeri otišli na robiju, akcionari izgubili uloženi novac, a oko 4.000 zaposlenih i 16.000 internih penzionera u Enron-u ostalo je ne samo bez posla, nego i bez sigurne starosti, odnosno para koje su ulagali u penzioni fond kompanije. Mogućnost da se zbog berzanskih mahinacija dospe u zatvor podučila je agresivne menadžere da potraže metode kako se mogu izvršiti preraspodele bogatstva, a da se za to ne odgovara. Skandal, odnosno kriza sa subprime kreditima, koja još nije okončana, pokazuje da je pronađen bezbedan način da se kapitali naduvavaju, pa čak i da dođe do pucanja, a da niko za to ne odgovara, bar ne tako drastično kao ranije. Model tih špekulacija ćemo opisati na primeru Countrywide, male banke, koja se nije razlikovala od desetina hiljada drugih, sve dok na njeno čelo nije došao “genije” Anđelo Mocilo, menadžer nevelike reputacije, ali velikih ideja. On je shvatio da posle skandala učmale finansije valja razmrdati nečim novim. Rešio je da taj novi bum otpočne olakim deljenjem stambenih kredita. Nije preterivao sa traženjem hipoteke, nije tražio učešće, niti posebne garancije. Bilo je to ravno otkriću rupe



na saksiji i stvar je krenula. Dograbili su je se i drugi, jer gradnja i prodaja stanova zajedno sa finansijama koje je vuku pokriva skoro trećinu američkog BDP. U tome nije bilo ničega što bi se smatralo protivzakonitim, ili insajderskim trgovanjem, tj. nedozvoljenim korišćenjem unutrašnjih podataka u ličnu korist. Istina, Mocilo je svoje akcije dobijene za uspešno vođenje banke blagovremeno pustio na tržište i tako uz ogromnu platu stekao i 138 miliona dolara „čvrstog“ novca. Genijalna ideja “pranja” odgovornosti u suštini se svodila na prodaju mase izdatih kredita fondovima, žednih poslova, da ih oni naplate – operacija je nazvana risk saling (prodaja rizika). Fondovi bi te kredite prepakovali u derivate nazvane subprime i prodavali dalje, odnosno plaćali njima investicije kao da je u pitanju zdrav novac. Tako se zatirao trag, ali je teret operacije padao sve teže na pleća dužnika, koga je jedino lako identifikovati u celom lancu. Kamate su c i ma i z a a d o p ac rasle od početnih 4 – 5 na 12, pa čak i 16 odsto. Posao je cvetao sve re mas t at izd s u 1,5 u P dok nije postalo jasno da veliki broj dužnika nije u stanju da plaća u r o dana s ć i ud e o E e u u kredite. Tada je i taj balon eksplodirao. Američki predsednik je obeh ran p u t a v b ud ž e t e g o n ćao pomoć države, centralna banka je posegla za novim likvidnim novd o 2 di č no m amilije cem, najveće banke su počele da “prosejavaju” svoju aktivu. Vrlo brzo su p o r o e č ne f ine ustanovile da su gotovo sva sredstva “kontaminirana”, nenaplativa potrap r os 0 . god živanja uvukla su se duboko i neprimetno u sve pore finansijskog sistema. 197 Ko zna koliko će vremena biti potrebno da se sva ona otkriju i otpišu. Danas banke širom sveta, dakle ne samo u Americi, otkrivaju da su, nemajući pojma o tome, upadale u zasedu lažnih para koje valja otpisati iz bilansa. Marks je pisao da je “Realna barijera kapitalističke proizvodnje kapital po sebi”. Biće da je to zabluda, jer pokazuje se da je ne samo pravi kapital, nego čak i fiktivni kapital, veliki impuls proizvodnji makar na onoliko vremena, koliko traje lažno uverenje da je otkriven novi zamajac. Druga je stvar što naknadno dolazi do trežnjenja, kao sada u Americi, pogotovo u provinciji, gde niko živi ne gradi, jer nije moguće prodati kuću ni u bescenje. Pritisnuti sve većim otplatama dugova građani su prinuđeni da smanje potrošnju čak i najelementarnijih dobara pa je ekonomija počela da se usporava i prelazi u recesiju. Plenidba imovine dužnika nema nikakve svrhe, jer nema kome da bude prodata. Zato su banke krenule u izdavanje kredita kojima će se pokrivati dugovanja po ranijim kreditima, naravno sa većom kamatnom stopom. Invencija finansijskih mahera ipak nije u stanju da ostvari kreditni perpetuum mobile. Finansijska galaksija postala je neverovatno razuđena, prepuna novih mehanizama i termina koje malo gde u svetu uopšte prevode sa engleskog, jer dok jedno prevedu, deset novih operacija, finansijskih proizvoda i derivata je niklo. Amerika je onaj biciklista koji mora neprekidno da vrti pedale kako ne bi pao. Ona ne prihvata evropski model balansiranja i sporijeg kretanja. Inače, otkriće da spekulacije mogu biti makar privremeno rešenje nije izmaklo ni građanima, pa su počeli da se zadužuju preko svojih kreditnih kartica i na tim računima napravili “rupu” koja se procenjuje na 940 milijardi, uglavnom nenaplativih, dolara. Krah postaje sve verovatniji. Likvidna sredstva koja je FED pustio u promet progutale su velike banke zapušavajući njima rupe u svojim bilansima, tako da do građana nije stiglo skoro ništa. Zamajac potrošnje je zato stao. Američki predsednik je bio prinuđen da deli pare, kao nekada okupacijsku “zimsku pomoć”. Iako ta sredstva iznose ukupno 150 milijardi dolara, ona su više politički gest nego novac koji može ozbiljno da pokrene potrošnju. Najnovije otkriće je da građani ne plaćaju ni kredite za automobile, koje su kupili kada je novac bio jeftin, pa preti da pukne i taj balon. A to znači zaustavljanje automobilske industrije – osnovnog stuba američke privrede.

Ekonomija dugovanja Starovremska percepcija stabilne ekonomije, stabilnog bilansa kompanije, stabilnih pravila igre - sve to nije više “in”. Došlo je vreme da kredite, bilo one sitne, za pojedince, bilo ogromne za multinacionalne kompanije banke dodeljuju najradije tek kada im dostavite svoj kreditni curiculum. Ako se iz njega vidi da se zadužujete učestano, da vas trenutno niko ne goni za naplatu, vi ste klijent prve kategorije. Klijente bez kreditnog istorijata banke ne vole. Osnovna je pretpostavka da se taj klijent prostire prema guberu, radi solidno, ulaže sopstvene pare u proizvodnju – dakle sve što više nije pomodno i što odmah banci signalizira da će sa njim napraviti slabe poslove, a pogotovu da ga neće uvući u dugove bez povratka. Nekada je taj bankarski princip poređen sa pijavicama i vampirima, karikaturisti su crtali bankare kao Drakule sa cilindrima i okrvavljenim očnjacima... Danas je sve to prošlost. Biti permanentno u dugu zapravo je postmoderan način življenja. Vratimo se opet Americi, kao modnom kreatoru modernih finansija i videćemo da je njihova prosečna porodica zadužena sa 84.000, a evropska sa 16.000 evra. Evropa opet kasni, manje raskalašno živi i jednostavno je vreme gazi. Biće da je samoupravna Jugoslavija zadužena u svetu do guše bila preteča današnjice. Pogledajmo bilansne račune država i videćemo da se akumulirani dugovi najznačajnijih među njima kreću između 70 i 108 odsto BDP. Italija je u Evropsku uniju ušla na jedvite jade, jer je jedan od mastrihtskih kriterijuma da nijedna članica ne može imati dug veći od 60 odsto BDP, a ona je imala 124 odsto. Posle više od jedne decenije Italija se “stabilizovala” na 106 odsto i niko joj zbog toga ne pokazuje gde je izlaz iz EU. Najveće svetske kompanije sa ponosom ističu svoja dugovanja, jer bi li im neko dao tolike pare na kredit da ne veruje u njihove potencijale? Svet je pronašao finansijske mehanizme za umnožavanje novca i taj proces dobija sve veće ubrzanje. Danas više nije potrebno stvoriti “višak vrednosti” pa njega obrtati. Nije potrebno čak ni štampati pare. Ako ih štampate, dolazi do inflacije. Ako para uopšte nema, nego su samo digitalni nizovi u kompjuterskim zapisima, onda stvari stoje mnogo bolje. Postoje stotine načina da se ono što postoji multiplikuje u nedogled, da svako beleži kao svoju aktivu potraživanja za koja unapred zna da se nikada neće realizovati. To je princip, a ne greška. Manija umnožavanja i para rodila je i onog mladog brokera iz banke Societe Generale, što je shvaans k a b i o đ a r d g , tio igru, ali joj nije dorastao, pa je koliko se sada procenjuje uvalio band n j i i j e n e ka r u š t v a e r S , koj d ku u pet milijardi evra gubitka. Taj momak sa početničkom platom od o j ni s t ub u s e e l s 100.000 evra bruto godišnje našao se u situaciji, ili ga je neko upotrebio, v t et o s n o da u s v š t o ras i h i da bez pokrića pusti u igru 50 milijardi evra – jedan i po BDP osammilions v u a t a k o ma š n i j ske Srbije! Može li posle toga neko da poveruje kako su te pare postojale i o s i p naj s ir o toliko vredele? b r o j o gat i j i h Berzanski stručnjaci tvrde da će taj skandal, kombinovan sa strahom od recenaj b sije, “spaliti” na berzama preko 600 milijardi evra! Kojih evra? Ko je taj novac ikada video? Ko je u poslednjih 20 godina skočio kroz prozor oblakodera zato što se berza sunovratila? Uzgred, Societe Generale je banka čiji su bilansi najviše u Evropi kontaminirani američkim subprime kreditima i nije li sve to neka igra za čije razumevanje mi nismo dorasli. Gubici se podvrgavaju računovodstvenoj kozmetici, na njih se jakim lobijem iznude državne pare za pokriće, i to u najneoliberalnijoj zemlji u svetu. Preraspodela je izvršena i najdeblji kraj su platili mali investitori – štediše, koji su izgubili pare i nadu da će videti Karibe u nekom turističkom paket aranžmanu za krstarenje na raskošnim Lowe boat. Američke, a zatim i ostale berze 22. januara zahvata snažna padavica – Dow Jones minus 3,4. NASDAQ po običaju još više. Rednja se prenosi i u Evropu. Milanska berza dan ka-

11

snije počinje da se oporavlja, ali odjednom Fiatove akcije padaju za neverovatnih 11 odsto. Neki tvrde da je to zbog nestabilnosti vlade. Međutim FIAT nije državna firma i već 3 godine neprekidno popravlja svoje poslovanje. Dan kasnije, 24. januara, Fiatove akcije skaču za 13 odsto! Da li je moguće da samo dva dana ranije niko na berzi nije znao da je najveća italijanska auto industrija baš tog dana vratila i poslednji evro od 9,4 milijarde dugova koje je nasledila sadašnja menadžerska ekipa. Šta je u pitanju? Najlakše je reći “berzanska paranoja”, međutim, isuviše su velike pare u pitanju da bi bile prepuštene nečem što se ne da kontrolisati. Prema podacima Eurostat izdaci za hranu danas su 1,5 do 2 puta veći udeo u porodičnom budžetu prosečne familije nego 1970. godine. Mali ekonomični auto mogao se pre tri i po decenije kupiti za 3,5 prosečnih plata, a danas košta 7,2 plate. Broj milionera u Americi je u istom razdoblju porastao za 49 odsto, u Evropskoj uniji za 28 odsto, a u zemljama u tranziciji ih nije ni bilo, dok su danas Moskva i Peking najgušće koncentracije milionera, odnosno milijardera u svetu. Preraspodela je izvršena ali se i nastavlja. Srednji građanski sloj, koji je nekada bio osnovni stub društva, svuda u svetu se osipa tako što raste broj najsiromašnijih i najbogatijih. I još nešto: kupovine trajnih potrošnih dobara (auto, televizor...) na kredit sedamdesetih godina iznosile su 56 odsto, a danas dostižu 92 odsto, s tim što su prodaje sa grace periodom od 6 do 12 meseci uobičajena stvar. To je primamljivo i povećava potrošnju, ali znači trošenje budućnosti tako da se ona, za mnoge, svodi na koliko do sledeće plate. Dominantan način preraspodele, koja se legalnim putem ne bi mogla obaviti, jesu berzanski krahovi i bankrotstva velikih kompanija (Enron, Parmalat...) pri kojima stotine hiljada malih akcionara ostaju bez svoje ušteđevine i budućnosti. Takva su pravila ovih postmodernih vremena. Možemo ih voleti ili ne, za utehu nam ostaje makar to da slobodno možemo o njima reći šta mislimo – to nikome ne smeta i ne remeti igru. (B&F broj 40, februar 2008.)

Totalitarni liberalizam

F

inansijske krize, skandali, oluje uspona i padova na berzama, samo su dokaz da se, ne samo finansije, nego celokupno moderno društvo reformiše, ulazi u neke nove okolnosti i pravce, koji nisu unapred jasni i koje vešti i pohlepni herihteri društvenih odnosa pokušavaju da skroje i iskoriste. Na neki način to je situacija nama poznata iz burnih vremena jugoslovenskog haosa. Teško će jedan novinar biti u stanju da prezentira nešto više od informacija o svemu tome, kada se dvojica nesumnjivih genija u svetu finansija i novca, bivši predsednici FED (američke centralne banke) na nož sukobljavaju oko američke monetarne politike i pravaca kojima je trebalo tražiti izlaze iz kriza. Alan Grinspan, danas savetnik John Paulson, jednog od najvećih hedge fondova, pošto je kao guverner srozao dolar i kamatne stope do istorijskih rekorda kako bi pokrenuo privredu iz krize i smanjio spoljnotrgovinski deficit, sada prognozira dolazak jedne od najvećih kriza američke ekonomije. Njegov prethodnik na guvernerskom mestu, Pol Volker, upravo smatra Grinspana krivcem za moguću krizu svetskih razmera, jer je prenebregao bankarsku predostrožnost i iz kratkoročnih razloga gurnuo finansije i ekonomiju u haos iz kojega se izlaz ne vidi. Napravio je neutemeljenu eksploziju finansija putem jeftinih kredita i time podrio dotadašnji bankarski sistem. Upravo taj haos jeste osnovna karakteristika, čak ekonomsko-ideološka pretpostavka na kojoj izrasta dominirajuća teorija društvenih promena. U ambijentu minimalnih pravila ponašanja, kakva je Amerika, došlo je do kolosalnog multiplikovanja dugova “klijenata prema bankama, države prema lokalnim upravama i SAD prema celom svetu”. Još važnije je da su u datim okolnostima inicirane strukturalne promene odnosa u velikim kapitalističkim preduzećima. U drugoj polovini dvadesetog veka došlo je, najvećim delom pod uticajem promene tehnologije, do krize “Fordovog” koncepta preduzeća (kompanije) koja lni h a m i n se zasnivala na, kako je to Galbrajt nazvao, “tehnostrukturama” da bi u mi nja , t n e j i se ušlo u eru fleksibilizacije sa dominantnim finansijskim karakteamb p ona š arika , g U ristikama. Primer velike kompanije novog tipa je Nike, koja praktiče i la no p rav va je Amkolosal gova no nema svoju proizvodnju i zasniva svoj opstanak i perspektivu na ka k l o j e d o a n j a d u organizaciji tuđe proizvodnje, distribuciji proizvoda i iznad svega na d o š t i p l i k o v r e ma r e ma finansijskoj konstrukciji svega toga. Upravlja se preko menadžerske eliul at a p av e p m n i rž te kojoj je podređeno sve ostalo. Promenjene su i strategije i motivacije. “ klijekama , d ravama Kako piše italijanski ekonomista Đorđo Rufolo “Cilj nije više kompleksni i b an lnim up a c e l o m generalni razvoj preduzeća (profit, plate, ekspanzija...) prihvaćen uglavnom l o ka D p r e m od svih socijalnih grupa koje učestvuju u procesu, već maksimalna valorizaS A t u” cija kapitala bez obzira na želje i interese bilo koga drugog”. Sve što se dešava sve usmereno je u korist kapitala, bez obzira na moguće socijalne i etičke negativne reperkusije. Globalna preraspodela U okviru te nove i dominirajuće organizacije postmodernog finansijskog vremena postepeno se obavlja preraspodela bogatstva i moći. Talas je krenuo iz Amerike i preneo se na ostali deo sveta. Nije ni čudo, jer je Amerika pre svih dospela do statusa postindustrijskog društva. U njoj danas samo 1,8 odsto zaposlenih radi u poljoprivredi, 14,2 odsto u industriji, a 84 odsto u sektoru finansija i usluga. Kontra primer bi mogla biti Srbija u kojoj 23,3 odsto zaposlenih radi u poljoprivredi, 27,6 odsto u industriji i 49,1 odsto u uslugama. Da nije prošla kroz razdoblje

13

samouništavanja materijalne proizvodnje slika bi bila još kontrastnija. Odnos se značajno menja kada se pogleda koliko ko od tih sektora učestvuje u stvaranju domaćeg proizvoda. U Americi materijalna proizvodnja stvara 42 odsto BDP, dok sektor finansija i usluga sa 84 odsto zaposlenih stvara 58 odsto BDP. Dakle još uvek se i u najrazvijenijoj zemlji srazmerno veći deo dohotka stvara u materijalnoj proizvodnji. Sfera finansija nizom poreskih reformi postaje favorizovana, dok materijalna proizvodnja pada i dalje. U Evropi taj trend uzima maha tek na prelasku u novi vek. Broj zaposlenih u industriji u Francuskoj 2001. godine pada za 18.200 radnika dok broj zaposlenih u tercijarnom sektoru raste za 437.000. Tendencija se nastavlja uz neznatne oscilacije i svih narednih godina. Prevaga uticaja neoliberalističkih tendencija u delu zemalja toj globalnoj promeni dodaje i promenu u sferi raspodele dohotka. Tako je Italija sa četvrtog mesta u Evropskoj uniji po visini zarada u industriji, u drugoj polovini sedamdesetih godina pala na nivo od 30 odsto ispod proseka zarada u EU. Najveći pad dogodio se tokom prve i druge neoliberalističke vlade Silvija Berluskonija i tadašnjih promena radnog zakonodavstva. Desilo se da mlade generacije u proseku imaju za 36 odsto manje plate od svojih vršnjaka u EU, dok radnici pred penzijom, zbog inercije ranijeg sistema, ostaju na nivou evropskog proseka. Najveća zakonska preraspodela napravljena je u Americi u doba Ronalda Regana, odnosno njegovom poreskom reformom 1986. godine. Vodeći se idejama Miltona Fridmana, koji je zagovarao jednu poresku stopu za sve, Regan je delimično usvojio to pravilo i doneo odluku kojom se približio Fridmanovom idealu tako što je uveo dve stope: najvišu je od 50 sveo na 28 odsto, a najnižu sa 11 podigao na 15 odsto, ostale je izbacio. Ta neoliberalistička finansijska “pravda” dovela je do naglog smanjena srednje klase sa 50,6 na 48,7 odsto ukupnog stanovništva u pet godina i do temeljitog raslojavanja u roku od 10 godina. Kako je na desetogodišnjicu važenja Reganove poreske reforme objavio The New Yorker, pet odsto najbogatijih američkih porodica povećalo je svoj udeo u raspodeli društvenog bogatstva sa 15,3 na 20,3 odsto. Najveći deo američke populacije (60 odsto) smanjio je svoj udeo u raspodeli bogatstva sa 34,2 na 30 odsto. Budući da je jedan procenat BDP (1995. godine) vredeo 39 milijardi dolara, ispada da su najbogatiji dobili više za 196, a srednji sloj manje za 164 milijarde dolara samo u 1995. godini. Među političarima najoduševljenije pristalice takve politike pored Ronalda Regana bili su Margaret Tačer, niz latinoameričkih državnika, Berluskoni u Italiji, Viktor Orban u Mađarskoj, kao uostalom i niz ekonomista i političara sa uticajem na krojenje raspodele (odnosno pljačke kolektivne imovine) u gotovo svim zemljama u tranziciji. Podaci pokazuju da je Trickle- down ekonomska teorija, po kojoj bogaćenje jednog sloja dovodi do bogaćenja svih ostalih - poznata takođe kao izreka: “Što je dobro za biznis i bogate, dobro je i za sve ostale” - nije vrednija od retorike. Rast bogatstva se dokazuje rastom BDP-a po stanovniku: ako je jedan zaradio milion, a drugi hiljadu dolara u proseku su odlično zaradili po 500.500 dolara.

Agresivni dobročinitelji Ako je marksistička ideologija, težeći da postane jedina u svetu, idealizovala radnika, odnosno radničku klasu u vreme dominacije industrijskog društva, onda gotovo na isti način današnja ideologija neoliberalizma (ekonomija) ili neokonzervativizma (politika), pokušava da idealizuje preduzetnike kao nosioce postindustrijskog društva. Neoliberali zapravo pokušavaju da formulišu ideološku podlogu beskrupuloznoj preraspodeli u korist bogatih služeći se onim idejama teoretičara liberalizma koje im odgovaraju. Adam Smit je pisao: “Bogati samo bi-

raju sa gomile ono što je najdragocenije i najugodnije. Oni troše malo više od siromašnih i uprkos svojoj prirodnoj sebičnosti i grabežljivosti - mada misle samo na sopstvenu udobnost, mada jedini cilj kojem smeraju od rada hiljada koje zapošljavaju jeste zadovoljenje njihove sopstvene sujete i nezasitivih želja - oni dele sa siromašnima proizvod uvećanja svih svojih vrednosti...” (Teoretičari liberalizma, izdavač Službeni glasnik). Krležijanski brutalan opis karaktera bogataša nije dovoljan da navuče čitaoca na poentu kako oni pod uticajem magičnih moći tržišta, dele sa siromašnima uvećanje svojeg bogatstva. Ta podela posledica je delovanja države kao kolektivnog servisa, poreskog sistema i buntovnih zahteva najamnih radnika da učestvuju u raspodeli nove vrednosti, a ne dobre volje bogataša. Dobra volja bogatih postoji (poduprta sistemom poreskih olakšica za donatore) i ogleda se u stvaranju brojnih humanitarnih fondacija, od kojih je ona što su je napravili Bil Gejts i Voren Bajfit, bogatija od fonda za pomoć najsiroa j at i v izm a š mašnijima kojim raspolažu Ujedinjene nacije. No, ma kako bila veliu P o k o n z e r v l i č i ka o a ka ta sredstva i mudra njihova upotreba, ona su ipak nedvosmislena ne o k e u s t o u h v at n ao milostinja - eksces, a ne ekonomska zakonitost. Dakle, ne čine se uteda s s v e o b ns p ir is da meljenim “magične sile” koje regulišu raspodelu, jer je ona rezultanta nova logija , i ihnjika“od permanentnog sukoba različitih interesa. ide o dama Mako je š U ogromnoj literaturi za i protiv neoliberalizma, iskristalisala se ličnost je A uli š e k go r i j o am” Fridriha fon Hajeka, kao rodonačelnika nove ideologije. Onima koji se pof o r m u n i z ma o m u n i z drobnije interesuju preporučujem, od najsvežijih tekstova na našem jeziko m o ant i k ku, afirmativni prilog Dragana Lakičevića, u knjizi “Teoretičari liberalizma” s am i kritičku analizu Draga (Brace) Rotara, “Globalizacija i solidarnost”, koja je u beogradskom časopisu “Republika” objavljena maja meseca. Prema tvrdnji Naomi Klajn (The Shock Doctrine) termin neoliberalizam upotrebljen je prvi put tek za “Čikaške momke” (Chicago boys), koji su teoriju Miltona Fridmana, Hajekovog sledbenika, praktično primenili u Čileu za vlade Augustina Pinočea. Hajek – Fridmanov restajling liberalizma postepeno je čistio liberalizam od njegovih humanističkih, etičkih i progresivnih sadržina. Otuda zabuna kod onih koji ne obraćaju pažnju na prefiks “neo”. Poseban doprinos terminološkoj smutnji kod nas donela je osuda “liberala” izvedena početkom sedamdesetih u jugoslovenskim republikama, a posebno u Srbiji. Te “liberale” sasvim sigurno ne bi bilo moguće podvesti pod pojam neoliberala. Pokušaj neokonzervativizma da se ustoliči kao nova sveobuhvatna ideologija, inspirisao je Adama Mihnjika da formuliše kako je “od komunizma gori još samo antikomunizam”. U borbi za primat bez alternative neokonzervativizam je preuzeo komunističku tehnologiju uz poseban afinitet za ideje italijanskog komunističkog ideologa Antonija Gramšija o odnosu snaga i delovanju u kulturi. Po Gramšijevom modelu u Americi su, na primer, neokonzervativci uveli neoliberalnu ideologiju i u školske programe. Osnovna je teza da je posle pada Berlinskog zida kapitalizam, kako ga oni tumače “jedini u stanju da obezbedi budućnost” – dakle bez alternative. Bilo bi porazno kada bi se čovečanstvo zaista moralo svesti na samo jednu mogućnost. Terminologiju agitpropovske isključivosti prepoznajemo u rečima: “Ako želimo da spasemo svet od varvarstva, moramo da odbacimo socijalizam” – Ludvig fon Mizes; ili: “Socijalizam... dovodi u opasnost životni standard pa i sam život velikog dela postojećeg stanovništva” - Fridrih fon Hajek. Sledbenici radije upotrebljavaju termin “komunizam” koji podrazumeva socijalizam, ekonomiju blagostanja (welfare) i sve ono što ima iole socijalnih i jednakosnih karakteristika, odnosno sve što je uticalo na formiranje današnjeg društva, pre svega u Evropi. Otuda teza Roberta Kagana o Evropi, mlohavoj Veneri i Americi, robusnom Marsu (bogu rata). Ta metafora ima smisao nipodaštava-

15

nja miroljubivih, uz odu agresivnima. Ona, dakako, stoji u dubokoj oprečnosti sa idejom Džona Stjuarta Mila, jednog od rodonačelnika nepatvorenog liberalizma, da “ako bi svi ljudi, izuzev samo jednog, imali isto mišljenje, ne bi imali pravo da nateraju tu jedinu individuu da ćuti, kao što ni ona ne bi imao prava, kad bi imala moć, da ućutka čovečanstvo”. Tu negde je koren revizije liberalizma. Nastavak je u problematičnom svrstavanju Karla Popera uz ekstremne liberale, bez obzira na njegovu kritičnost, samokritičnost i protivljenje svakom dogmatizmu - što ne krasi neoliberale. Neoliberali su vešti i u upotrebi novogovora u kojem reči često znače suprotno od onoga što su značile ranije. Oskudni u argumentima oni svoju ideologiju, čak i danas u 21. veku, kojim dominiraju istraživanja svemira, nanotehnologije i prenošenje znanja svetlosnom brzinom, uvijaju u mistiku. Osnovu su našli kod Adama Smita u principu “nevidljive ruke” i Hajek koji tvrdi da: “Poredak stvoren bez ikakvog plana može da bude daleko bolji od planova koje ljudi svesno zamišljaju”. Dakle, kapitalizam postaje “spontano informaciono procesuirajuća mašina” i samim ke tim poredak je večit, a niko više ne odgovara za ono što se zbiva, jer s t avizma o p u l je sve posledica više sile. Dve su postavke klasika liberalizma podiv e s a lib e ra ni v o D ik a gnute na nivo aksioma. Prvo je “podnošljivo deljenje pravde” i drugo, kla s gnu t e n r v o j e j e “spontano delovanje tržišta”. Adam Smit je pisao “da se pravda sadrži p o d i i o ma . P o d e l j e n u uzdržavanju od oštećivanja drugih i u tom smislu ona je ‘negativna vraks n o š l j i v r ug o , j e lina’ i često sva pravila pravde možemo ispuniti sedeći mirno i ne čineći “ p od de” i d de l o v an ništa” ili još eksplicitnije kod Hjuma da “moralna pravila nisu kulminacija p rav o nt an o našeg razuma”. Što se tiče “negativne vrline”, Feliks Rohatin, jedan od da“ s p š t a” našnjih najvećih berzanskih stručnjaka, smatra da je kriza današnjeg kapitatr ži lizma prouzrokovana krizom morala, jer su “kvalitet, pouzdanost i poverenje postale reči bez vrednosti”. Tokom vlade predsednika Buša i njegove neokonzervativne politike videli smo gde to vodi: politički kriterijumi za izbor sudija Vrhovnog suda u SAD, poništavanje američkog prihvatanja Međunarodnog suda pravde, Gvantanamo van ženevskih pravila, nasilno “uvođenje demokratije” po svetu... Drugo je uzvišenost tržišta, “verovanje da se nagomilani problemi u društvu najbolje rešavaju ako se prepuste slobodnoj igri individualnih akcija i delovanja”, i pokazuje, blago rečeno, svoju manjkavost u kontekstu menadžerskih pljački kompanija početkom decenije (Enron, WorldCom...), monetarnih kriza u Aziji, Rusiji, Brazilu i Argentini, ogromne preraspodele bogatstava širom sveta učinjene uz pomoć spekulacija sa subprime kreditima... Dakako, niko od zastupnika neoliberalnih teza nije naivan da ne vidi kuda njihovo zalaganje vodi. Samo haos i krize omogućavaju preraspodele, kakve nijedan zakonodavac ne bi imao hrabrosti da predloži. Urugvajski istoričar Eduardo Galeano je napisao: “Teorije koje su Fridmanu donele Nobelovu nagradu, Čileu su donele generala Pinočea”. Sam Fridman, pod kraj života (2006) izjavio je: “Ne verujem da su me ikada smatrali lošim”. Bruno Ganc, glumac koji je u filmu Downhill briljantno glumio Hitlera, rekao je da se uživeo u ulogu tek kada je shvatio da se beskrupulozni krojitelji tuđih sudbina bude sa uvrnutom logikom morala i uverenjem da rade samo za dobro drugih. Tržište, koje neoliberali uzdižu do nedodirljivosti, neophodno je i neizbežno ekonomiji, koliko i voda živim bićima. Svaka namera da bude odstranjeno svela se na katastrofu sistema i zemalja koje su u tom eksperimentu učestvovale. Ali svako preterivanje, kao poplava, koju čini nasušna voda, može udaviti one koji su mu na putu. Kritiku preterivanja sa tržištem namerno ne prepuštam ekonomistima ili sociolozima, nego dvojici najuspešnijih bogataša i menadžera, koji umeju da

razmišljaju i dalje od neposrednog interesa. Svetski “kralj kafe” Ernesto Ili, u svom ekspozeu u Rotari udruženju protiv divljih zakona tržišta završio je rečima: “I zato je potrebno odrediti nova pravila ekonomije, tako da dobije humanije lice i, pre svega, da služi dobrobiti zajednice”. Džordž Soros, koga valjda ne treba predstavljati, čak je možda suviše reći da je sam izjavio kako je stekao bogatstvo zahvaljujući glupostima tržišta, u knjizi “Politika i ekonomija” piše: “Tržište je vrlo dobro za zadovoljavanje ličnih potreba. Za regulaciju slobodne razmene. Ali ono ne vodi računa o našim kolektivnim potrebama. Imam u vidu potrebu za redom i zakonom. Imamo potrebu da očuvamo mir u svetu. Imamo potrebu da štitimo sredinu. Imamo potrebu za određenim nivoom socijalne pravde, jednakosti i pružanja mogućnosti. Tržište nije ‘dizajnirano’ da vodi računa o tim potrebama. Tržišni fundamentalisti se trude da smanje dostup do navedenih potreba”. (B&F broj 42, april 2008)

Fetišizam kriza

O

d kraja 2007. do početka marta ove godine bili smo svedoci serije kriza u okviru jednog ekonomskog seizmičkog niza što se spleo u opštu krizu američke ekonomije. Dakle, krize više ne idu pojedinačno, već u buketu, i uz izuzetno skraćenje vreme koje ih razdvaja. Evo hronologije: Kriza kredita za nekretnine izbila je početkom oktobra 2007. godine i povukla za sobom nelikvidnost banaka i fondova – ugroženo je oko 1.500 milijardi dolara, a krajnji rezultat posle brda upumpanog novaca je 700 nenaplativih milijardi dolara. Već 12 januara 2008. izbija kriza kreditnih kartica bez pokrića u iznosu od 930 milijardi dolara. Kriza naplate kredita i pada prodaje automobila izbija 18. januara, finansijski obim nije objavljen, ali je čitava autoindustrija “pod ručnom”. Osiguravajuće agencije otkrivaju 22. januara svoju krizu davanja garancija na nenaplative kredite od oko 340 milijardi dolara. Kao spasioci uskaču “suvereni” fondovi iz arapskih zemalja, Kine i Rusije sa ponudom da investiraju u američke gubitaše, i time postanu suvlasnici, što izaziva krizu “ekonomskog nacionalizma” - američki predsednik i guverner 26. januara obećavaju protekcionističke mere kako bi sprečili nekontrolisan upad stranaca na američko finansijsko tržište. Dva dana kasnije izbija skandal Societe Generale, oko 5 milijardi evra prokockanih u igri sa subprime kreditima. U međuvremenu cene nafte i žitarica neprekidno rastu i svojim delovanjem produbljuju finansijske krize. Konačno 26. februara američki guverner Bernenke saopštava da su i američke banke u krizi i da će verovatno jedan broj manjih banaka morati da bankrotira. Američka statistika 2. marta saopštava da je prethodna godina završena rastom od 0,6 odsto (poslednje tromesečje 0,15 odsto) i da se usporavanje rasta nastavlja. Berzanske krize po pravilu izbijaju onda kada je neki sektor finansiranja veštački prenaduvan i kada ga valja vratiti na nivo stabilnosti. Taj proces praćen je podacima o “spaljenim” milijardama, mada sve te milijarde realno nikada nisu ni postojale, već su raznim sistemima finansijskih operacija i spekulacija fiktivno naduvavane dajući lažnu sliku burnog rasta i bogatstva. Marksističku teoriju o krizama kao imanentnoj karakteristici kapitalizma napadaju kao zluradu. Međutim, poslužimo li se Fridmanom i videćemo da je on još 1982. godine pisao: “Samo

17

kriza proizvodi prave promene. Kada se kriza manifestuje, preduzete akcije zavise od ideja koje cirkulišu. To je, verujem, naša osnovna prilika: razvijati alternative postojećoj politici, održavati u životu i pod rukom (krize) sve dok politički nemoguće ne postane politički neizbežno”. Dakle, krize postaju instrument jedne politike koja se nameće svetu. Kaster Batls, vlasnik agencije za iznajmljivanje najamnika (contractors), pošto je sklopio ugovor sa američkom državom da u Iraku obezbeđuje američke intervencioniste, objašnjava preduzetništvo u okviru kriza rečenicom: “Za nas su strah i nered konkretne ponude posla”. Uzgred, ovih dana je izašla knjiga The Three Trillion Dollar War u kojoj nobelovac Jozef Stiglic dokazuje da rat u Iraku do sada košta Ameriku 3.000 milijardi dolara a ne 50, kako je Buš obećao. Kao oduševljeni pristalica Fridmanove parole da “zver u rav il p treba izgladneti” američki predsednik je proklamovao i delom sproveo o p “izgladnjavanje” države kresanjem poreza, istovremeno njegova krizeda je ja e k a n s n d a ka n s i r a n ka d a je administracija postala najskuplja i najtotalitarnija u američz r e B jaj u o f i na u v an i koj istoriji, povećavši akumulirani državni dug od 5,7 na 7, 9 hir i o b t i z s e k r e nad n i v o ljada milijardi dolara i uvevši policijsku kontrolu građana kakva ne ki t a č ki p t i t i na o c e s teško da je bila i u doba Makartija. v ra eš j pr

v alja o . Ta g a v b i l n o s t i o d a c i ma d a ma , Shock and Awe s t a e n je p milijar r de Vojna doktrina Shock and Awe (Šok i strah) inkorporirana je u ekop ra ć al j e nim” e mili ja ni nomsku teoriju transformacije sveta. Ovakav pogled naišao je na ne “ s p a s v e t d a n i s u r az n i m malo oponenata. Sociolog Zigmunt Bauman, definisao je današnje ma d n o n i ka e ć s u i j s k i h r e a l t o j a l e , v f i nan s c i j a vreme kao “likvidni strah”. U istoimenoj knjizi (Liquid Fear) on piše: i p o s t e m i ma s p e k u l a e d a j u ć i “Strah je jedna od malog broja stvari koje ne nedostaju u ovo naše vreme s is ac i ja i du v av an ras t a žalosno siromašno jasnoćom, garancijama i sigurnošću... Nove elite, da o p e r i v n o na b u r n o g bi ustanovile dominaciju tržišta, porušile su sve veze koje su društvo drf i k t u s li ku žale ujedinjenim. U krizi su zajednice, sve slabije su naše veze sa religijom, la ž n at s t v a pa čak i bračne veze... Individualizovano društvo je suprotstavljeno očuvanju b og socijalnih veza, koje su osnova solidarne akcije.” Navodi on Kunderinu rečenicu: “U magli smo slobodni” da bi dodao kako se u magli vidi desetak metra unapred, ali ne i raskrsnica koja je pred nama... Magla, strah i neizvesnost kriza, kao sredstvo da bi se “postiglo politički nemoguće”, inspirisali su jednog od najvećih italijanskih finansijskih menadžera i profesora finansija na slavnom Bokoni univerzitetu, Gvida Rosija, da napiše knjigu “Tržište hazarda” u kojoj se zalaže za povratak poštovanju prava. Kako on tvrdi: “Prava matrica svih kriza je sukob interesa (nelegalna preraspodela bogatstva), stoga bi trebalo zabraniti ili strogo kontrolisati sve te ‘proizvode’ koji nepouzdane banke i beskrupulozni posrednici (najčešće u korist velikih banaka i fondova) nude nespremnim štedišama kao derivate, strukturate, kolaterate i tome slično... U istoriji kapitalizma slobodna konkurencija nije garantovana slobodnim tržištem, nego antimonopolskim zakonima... Samo poštovanje prava može dati odgovor na pitanja koja globalizacija i krize finansijskog kapitalizma postavljaju.” Kultni britanski sociolog Stjuart Hol definiše četiri aspekta današnje krize: ekonomski (proces deindustrijalizacije), politički (nema dijaloga, partije su postale kompanije), ideološki (prestanak razmišljanja o budućnosti) i kulturni (dominacija subkulture). Njegova sintagma “autoritarni populizam”, skovana za režim Margaret Tačer postala je odrednica i za niz kasnijih desničarskih vlada i političara među kojima su Buš, Berluskoni, Aznar... Kanadska publicistkinja Naomi Klajn sažima to u konstataciju: “Pad vrednosti novca, krahovi na tržištu, nastupajuća recesija, bacaju u drugi plan sve ostalo i daju liderima odrešene ruke da rade sve što žele u ime nacionalnog spasa. Krize su u određenom smislu ‘off shore’ demo-

kratije, momenti kada su normalna pravila konsezusa suspendovana”. Nabrajanje konkretnih primera takve politike na delu liči po malo na paranoju. U Poljskoj je jedan od najvećih izvoznika neoliberalizma u zemlje u tranziciji, Džefri Saks, koga je Los Ageles Times nazvao „Indijana Džons ekonomije“, uspeo da ubedi vođe Solidarnosti da je šok terapijom moguće celu zemlju “u jednoj noći” preokrenuti od siromaštva ka bogatstvu. Gotovo čitavu deceniju se Poljska oporavljala posle toga. Svoj “proizvod” uspeo je pre toga da proda u Boliviji, a kasnije i u Rusiji. Sa Kinom nije imao sreće. Kod nas je delovao paralelno sa Freedom Hota use, američkom fondacijom, koja je pod neokon upravom postala svetski d u p r i ma , o p izvoznik demokratije. Kako tvrdi italijanska TV, Freedom House b i la aniz m a e j k d o im me h e ralizm e je bila finansijska i logistička pozadina “Otpora” u Srbiji, koji je e v S s i v n e o lib at l ji v posle pada Miloševića raspušten. Dalji posao - divlju privatizao p r e o mija n k up e č t al o m i ciju su preuzeli Saksovi ljudi u postmiloševićevskoj vlasti. e k o n a v a l a č a ka o u o s G r č k o j Carstvo neoliberalizma na delu je bila Latinska Amerika. Na Unij e d l t a t e , v n i ka u a j e verzitetu u Čikagu je nastao “Projekat Čile”, kojim su selekcionisar e z u m p u k o n o . Ka d c , k r a h ni najtalentovaniji studenti da bi bili obučeni za nosioce neoliberalr e ž i j e v r e m e o s l o na ne politike u svojim zemljama, kasnije je proširen na čitavu Latinsku s v o b i la t aj an Ameriku. finansijski projekat su podržale multinacionalne kompanije. izgu ne mino v Ti, Chicago Boys, su zajedno sa američkim vojnim instruktorima orgabio nizovali rušenje i ubistvo Salvadora Aljendea i uvođenje vojne diktature generala Pinočea. Teško da je ikada postignuta tako tesna veza ideološ- k e teorije i političke vlasti, sem između Suslova i Staljina, kao između Fridmana i Pinočea. Model se širio dalje na Argentinu, Brazil, Urugvaj, Indoneziju... Kasnije na školovanje u SAD dolaze studenti iz zemalja tzv. socijalističkog bloka gde bivaju obučeni da u svojim zemljama organizuju vlast i ekonomiju. Koliko god bila skrajnuta, Srbija ne oskudeva u toj vrsti kadrova i ima čak dva instituta nedvosmisleno neoliberalne orijentacije.

Nijanse crne budućnosti Početkom januara ove godine italijanska TV emitovala je dokumentarac o ubistvu 11 sindikalnih rukovodilaca u Kolumbiji tokom 2006. godine. Izuzetnost tog dokumenta nije samo u činjenici da zaposleni u fabrikama Nestle i Coca Cola rade od 6 ujutro do 20 sati uveče za dnevnicu od 5 dolara, nego u tome što u 21. veku plaćenici multinacionalki ubijaju sindikaliste koji pokušavaju da organizuju radnike. Odnosno, u cinizmu rukovodioca personalne službe Nestle, koji to ubijanje komentariše kao “deo nacionalne tradicije”! Drugi cinizam, ovoga puta iz same Italije, je suđenje bosu kalabrijske narko mafije, koji na pitanje oseća li se krivim odgovara: “Ne. Ja nikoga nisam terao da se drogira, ja sam samo zadovoljavao tražnju na tržištu”. Biće da su takva poimanja dobrim delom uticala na Žaka Atalija, francuskog ekonomistu, kada je pisao knjigu “Kratka istorija budućnosti” u kojoj opisuje šta će se desiti za 50 godina ako ekonomija i politika nastave dosadašnjim putem. Taj opis neverovatno podseća na fantastični film Džona Karpentera, “Bekstvo iz Njujorka”, u kojem se glavni junak Snejk Pliskin (Kurt Rasel) bori protiv “Vojvode od Njujorka” svemoćnog, razularenog gazde koji svoju primitivnu agresivnost i bogatstvo iskazuje i tako što mu umesto farova na beskonačno dugoj limuzini svetle kristalni lusteri. Trećina građana Njujorka služi tom bosu i njegovom bogatstvu, dok druge dve trećine živi, poput pacova, u kanalizaciji i samo noću smognu hrabrosti da izađu na površinu. Umetničko preterivanje? Sve dok je bila poduprta opresivnim mehanizmima, ekonomija neoliberalizma je davala čak upečatljive rezultate, kao uostalom i režim pukovnika u Grčkoj svojevremeno. Kada je izgubila taj oslonac, krah je bio neminovan. Toliko slavljeni Čile

19

je

doživeo je 1982. godine eksploziju dugova (podjednako kao i SAD u vreme Regana), porast nezaposlenosti na 30 odsto, čak 45 odsto stanovništva našlo se unutar granice siromaštva, 10 odsto najbogatijih povećalo je svoje bogatstvo za 8,3 puta i konačno prošle godine na listi Ujedinjenih nacija o nejednakosti u svetu Čile je zauzeo porazno osmo, od mogućih 123 mesta. Bivši kancelar Čilea Orlando Letelier, prvi je konstatovao da: “Liberalistička pravila diktature daju tačno ono što se i želelo – ne stvaranje harmonične ekonomije, kojoj smo se nadali, već transformaciju bogatih u još bogatije”. Ta tendencija je dominirajuća svuda. U Argentini gde je 1970. godine (dakle pre neoliberalnih promena) 10 odsto najbogatijih zarađivalo 12 puta više od proseka, posle neoliberalnih promena 2002. godine oni su zarađivali 43 puta više. Pre Reganove vladavine predsednici kompanija u Americi zarađivali su 43 prosečne plate njihovih zaposlenih, 2002. godine zarađivali su 411 puta više od proseka zaposlenih. Ipak najveća preraspodela bogatstva učinjena je u Rusiji u vreme Jelcina, čiji je ekonomski savetnik bio Džefri Saks. Grabež je stvorio takve tajkune, da su po dolasku na vlast Putina, koji nije ni slučajno za uravnilovku, morali da beže iz zemlje ili su zaglavili u zatvor. p ar e ic ale e k ot rs Karakteristično je da velika većina neoliberalnih političara i savetnika o c ka a n i s u p r a n j e K a d posle gubitka vlasti završava u zatvoru zbog finansijskih malverzacija. n i ka o j i s t v o s t i Hrvatski predsednik Tuđman je doveo do karikature model svojom ider azv i h v r e d n jom o stvaranju 200 porodica “stubova” hrvatskog kapitalizma. Svojim odanov nima omogućio je da se preko gotovo besplatnih kredita, uz poklanjanje imovine, domognu ogromnih bogatstava. Karakteristična je istorija njemu odanog Miroslava Kutle, nekada šefa restorana u Saboru, koji je uz predsednikovu podršku postao vlasnik preko 100 hrvatskih velikih preduzeća. Istina, posle smrti Tuđmana dospeo je do suda, ali nikada više nije došao u situaciju da mora ponovo da živi od plate šefa restorana. Slovenački sociolog Braco Rotar sažima: “Što se tiče njihovih ciljeva – sniženja inflacije, zapošljavanja, nadnica i profitne stope – možemo reći da je neoliberalni program privremeno slavio pobedu. Doduše, sve ove mere bile su osmišljene zato da bi se dostigao istorijski cilj, a to je novi zamah kapitalističkih privreda, obnova stabilnih stopa rasta kakve su bile pre 70. godina. Međutim, na ovom planu neuspeh je očigledan; bez ikakvog dvoumljenja... U svim zemljama OECD ponovni zamah je manje-više slab i nestalan, veoma daleko od ritmova svojstvenih talasu ekspanzije tokom 50. i 60. godina”. Berzanski guru Feliks Rohatin objašnjava i zašto: “Postojao je nekada primat slobode, korektnosti i legalnosti u stvaranju bogatstva... na kraju jedino poznato merilo postao je profit ili gubitak realizovan na kraju dana, sve ostalo palo je u zasenak”. I onda sledi tvrdnja Džona Keja, ekonomiste nesumnjive reputacije da: “preduzeća koja stvaraju stabilno bogatstvo nisu ona koje trče samo za profitom, nego ona koja žele da stvore nešto što, u njihovom domenu, znači lansiranje i pobedu u tehnološkom izazovu, na tržištu i u humanim težnjama”.

Sindrom Obama Neoliberalizam traje i trajaće još, mada ne tako dugo, čak ne ni koliko njegov glavni rival – komunizam. Odgovor na njegove rezultate delovanja vidimo pre svega u zbivanjima u Latinskoj Americi, gde je najsistematskije širen, a doveo do pobune protiv režima po američkom šablonu i do izbornih pobeda izrazite i populističke levice u velikom broju zemalja. Ni to, dakako, nije trajan i temeljit odgovor na jednostranost ideologije koja se želi nametnuti celom svetu. Možda se pravi odgovor rađa u današnjim ekonomskim lokomotivama – Indiji ili, pak, Kini, no do tog vremena svet će i dalje gledati u Ameriku kao uzor.

Gotovo panična želja Amerikanaca da menjaju sistem dokazuje da je model istrošen i da velika većina ljudi želi da ga se oslobodi. Neoliberalnim konceptom svet je zapao u još veće i učestalije krize, ratove i političke konfrontacije i time nedvosmisleno shvatio da treba tražiti nešto novo. Oni koji su se okoristili bogaćenjem preko akcija i kredita sa promenljivom kamatnom stopom brzo su shvatili da su u preraspodeli bogatstava oni dobili fiktivni deo i spadaju u skupinu koja je određena da gubi. Kockarske pare nikada nisu poticale razvoj i stvaranje novih vrednosti. Zato Amerikanci žele promene i gledaju u kandidate demokratske partije kao u alternativu koja može da ponudi pravednije i stabilnije društvo. Istina za tu alternativu opredeljuju se tek pošto su platili cenu pohlepe: da se olako obogate, da nameću drugima svoj sistem, da bespogovorno vladaju svetom. Liči to na onaj Marfijev zakon koji kaže da se do pravog rešenja dolazi tek kada se iscrpe sva pogrešna. Priključujući se pristalicama Baraka Obame, senator Ted Kenedi je rekao: “Sa Barakom Obamom zatvorićemo vrata, jednom za svagda, ekonomiji koja je satirala siromašne i srednju klasu učinila siromašnijom i manje sigurnom. On nudi strategiju blagostanja, tako da Amerika još jednom može da osvoji primat, ali u boljem standardu i kvalitetu života svojih građana”. Nekakva je zakonitost da gotovo sve zemlje moraju proći kroz mračna razdoblja sopstvene istorije. Amerika je to bez sumnje danas, međutim, smogne li snage da preokrene taj trend, tu želju da beskrupuloznim sistemom zavlada svetom pokazaće da je ponovo sposobna da bude svetu uzor (a ne policajac) u progresu, demokratiji i humanosti - onom zbog čega je bila vodilja tokom najvećeg dela 20. veka. Za kraj ću citirati Miltona Fridmana, koji svoju knjigu “Sloboda izbora” završava rečima: “Srećom, dakako, mi smo narod još uvek slobodan, da izabere kojim će putem ići – da li da nastavi putem na kojem smo ka sve jačoj vladi, ili da se zaustavimo i promenimo pravac”. Teško da je Fridman slutio koliko je njegova misao dvosekla. (B&F broj 43, maj 2008.)

21

Davljenje u kapitalu

P

redsednik američke centralne banke (FED), Ben Bernanke, izjavio je: “Doneću novac helikopterima, ako to bude neophodno, da bi se spasla ekonomija u teškoćama”. To sa helikopterima je retorička fraza, a činjenica je da Amerika još nije zabeležila u istoriji da se u roku od samo osam dana dva puta snižavaju primarne kamate. Prvi put 22. januara sa 4,25 na 3,50 i drugi put 30. januara sa 3,50 na 3 procenta. Tako se novcem nije razbacivao ni legendarni guverner Alan Grinspan. Kraj prošle i početak ove (2008.) godine obeleženi su dubokim padom zaposlenosti, potrošnje i berzanskih indikatora, ali i rastom inflacije u Americi. Valja imati u vidu da su o borbi protiv recesije ozbiljno progovorili američki guverner i još odlučnije američki predsednik Buš u svom obraćanju naciji, tek kada se američko finansijsko tržište našlo pod udarom takozvanih sovereign funds – obilja novca iz novoobogaćenih zemalja, koje su počele da kupuju američke banke. Ekonomski nacionalizam nadjačao je liberalističko zaklinjanje američke elite zastrašene mogućnošću da njihovi finansijski dragulji padnu u ruke Kineza, Arapa i Rusa. Novinski naslovi pozvali su na uzbunu: “Monstrumi na Wall Street-u”, “Kraj jednog modela”, “Mnogo novaca, malo pravila”. Podsetimo samo da su ideolozi američke ekonomije, dok joj je išlo od ruke, bili najveći protivnici definisanja bilo kakvih pravila. Daleke 1941. godine (6. januara) tadašnji američki predsednik Franklin Delano Ruzvelt u govoru pred Kongresom definisao je “Četiri slobode” (Four Freedoms): Slobodu govora, Slobodu veroispovesti, Slobodu od siromaštva i Slobodu od straha, kao etičke stubove američkog društva. Pišem ih velikim slovom jer je zahvaljujući njima Amerika postala bastion slobodnog sveta nasuprot rastućem totalitarizmu u Nemačkoj i SSSR. Ako išta od svojih načela slobode Amerika nije uspela da ostvari to je - sloboda od straha! Ne samo što je postala najveći svetski proizvođač umetničkog i informativnog horora u svetu, nego je strah ovladao svim njenim bićem, posebno posle kobnog 11. septembra 2001. Pod tim poslednjim udarom Amerika je prestala da liči na sebe, prestala da bude uzor svetu, koji joj se divio i pokušavao da je sledi više od jednog stoleća. Mašinerija horora dograbila se danas krize, recesije i nadiranja “finansijskih monstruma”.

Suvereni monstrumi Dakle, posle krize subprime kredita, koja je devastirala bankarske kase i otkrila niz dubioza iz ranijih prikrivenih loših poslova, konstatovalo se da je došlo do strahovitog pada likvidnosti, do enormnog poskupljenja kredita. Amerika predstavlja kreditno najzaduženiju zemlju na svetu, koja prestaje da funkcioniše ako nema kreditima anticipirane potrošnje. Pokazalo se da su stotine milijardi dolara likvidnog novaca, koje je FED pustila u promet, nedovoljne da zakrpe sve rupe u bankama te su ove pokušale da nađu novac i na drugim stranama. Iako su strani investitori posednici nekih 17 odsto američke industrije, njihovo finansijsko prisustvo ogledalo se uglavnom u kupovini državnih obveznica – dakle manjim delom na otvorenom finansijskom tržištu. Novi, ovoga puta inostrani talas, su sovereign fondovi koji su ponudili da pokriju rupe u bankarskim bilansima, poneki čak i ne tražeći pravo glasa, odnosno upravljanja, koje im na osnovu uloga sledi. Uočljiva je tendencija da se iskoristi nelikvidnost banaka i da se tim putem prodre u njih, a kasnije će se već na neki način početi i da vlada. Važno je ne preplašiti plen do mere kada počinje da se brani kao zec koji nema izlaza. Nezavisni, najčešće nazivani “suvereni” (zbog engleskog korena) fondovi su dr-

žavne institucije, koje predstavljaju dodatnu rezervu zemalja pretežno obogaćenih naftom i naglim izvozom, a za vremena kada te komparativne prednosti ne bude. Smisao im je maksimalizovanje prihoda na dugi rok i uglavnom su iskazani u zlatu, SDR (specijalnim pravima vučenja - MMF) i stranim valutama. Postoje nezavisno od državnih valutnih rezervi. Prvi su, kako se tvrdi, takav fond osnovali solidni Norvežani, kada im je potekla nafta, sa ciljem da obezbede sigurnost na dugi rok i svojom masom podupru penzioni fond. Po njihovom uzoru krenuli su i drugi, pa najbogatiji takav fond danas ima Singapur (330 milijardi dolara), drugi su Norvežani (322), sledi Kuvajt (213), Kina (200), Rusija (127,5), Abu Dabi (100) i niz manjih zemalja (Azerbejdžan, Nigerija, Ekvador, Bruneji, Trinidad...) sa njihovim ukupnim iznosom od oko 1.000 milijardi dolara. Sve zajedno računa se na 2.200 milijardi dolara nesumnjivo čvrstog novca. Osnovni strah je što su u posedu država i kao takvi mogu da vrše jaku presiju na banke u koje investiraju, odnosno na njihove domicilne zemlje. Poseban strah je, dakako, od Kine i Rusije. Kina u svojim valutnim rezervama od 1.500 milijardi dolara ima 800 milijardi u američkim državnim obveznicama. Pored toga investirala je u 10.000 velikih v lja u kompanija širom sveta. a t s r e d du ž e ni j p U najnovijem talasu nelikvidnosti američkih banaka Abu Dhabi Ina k ri jza vestment Authority je za 7,5 milijardi dolara stekao vlasništvo nad 11 A m e i t n o na v e t u , odsto vrednosti Citibank, Singapur, Kuvajt i Južna Koreja uložili su 21 kr e d l j u n a s j e d a ma milijardu u Citigroup i Merill Lynch, arapske zemlje i Rusija uložile su ze m p r e s t a a k o n e an e k o j a kc i o ni š e nt ic i p ir oko 70 milijardi u svetske finansijske kolose, Kina je od Blackstone fond f u n i t i ma a za 3 milijarde postala vlasnik 9,9 odsto njegove vrednosti. Pored toga je kr e d o š n j e pokrićem gubitka od 5,7 milijardi dolara u najčuvenijoj investicionoj banci, p ot r Merill Lynch, postala vlasnik ravno 10 odsto njene imovine. Sve zajedno soverenity fondovi su od 1974, otkada se pojavljuju na tržištu, investirali 2.876 milijardi (od čega je 2.103 naftnog porekla). Računa se da će za sledećih 5 godina njihovo učešće iznositi 12, a posle još 5 godina 15 do 30 hiljada milijardi dolara. Poređenja radi navodimo da se današnji svetski BDP računa na oko 54.000 milijarde dolara. Tim parama “monstrumi” su prodrli u srce kapitala do te mere da je na zasedanju svetske kapitalističke elite u Davosu raspravljano tajno i otvoreno o opasnosti koju sobom nose. Bum te vrste fondova samo je najvidljiviji priliv novca u industrijske zemlje iz zemalja koje su, kao Kina i Rusija, donedavno bile komunistička sirotinja. Od Morgan Stanley, Merill Lynch, švajcarske UBS i Barclays banke pa nadalje, gotovo da nema nijedne velike banke koja svoje bilanse nije “kontaminirala” parama čiji su vlasnici druge države. Pored banaka “suvereni” kapital je prošle godine ušao i u vlasništvo berzi: američka tehnološka berza NASDAQ prodala je 19,9 odsto Abu Dabiju; Londonska 19,9 Kataru i 28 odsto Abu Dabiju. Na kupovinama berzi se nije zaustavilo nego su i njihovi klijenti pali u zavisnost stranaca pa je čak i italijanski ponos, Ferrari, sa 5 odsto vlasništva pripao šeicima iz Abu Dabija. Singapur je kupio 4,9 odsto Sony industrije i 9 odsto UBS (švajcarske banke). Došlo je dotle da su se čak i opštine, uvek nedovoljnog budžeta, u nekim zemljama (Taranto u Italiji, na primer) pozaduživale što dovodi do skoro komičnih situacija. Naime, poverilac na osnovu vlasništva traži useljenje svojih građana u opštine koje nisu u stanju da vraćaju dugove. Globalizacija postaje difuznija nego što je iko mogao pomisliti. Nije sasvim jasno unose li likvidne pare iz “suverenih” fondova stabilnost ili su osnova za neke nove, mnogo kompleksnije krize, ne samo ekonomske prirode.

23

Zlatna epilepsija Dobar deo “suverenih” fondova leži u tezaurisanom zlatu kao depozitima od najvećeg stepena sigurnosti. Zlato je uz svoju mitološku dimenziju sačuvalo i pojam materijalne stabilnosti. Govorilo se nekada o stabilnom novcu, o stabilnim vladama, o stabilnim zemljama, uopšte o stabilnosti kao osnovnom stubu društvene sigurnosti. Zlato je poslednji trag tog poimanja. Dokle će biti tako, teško je proe su j i c a r gnozirati, međutim, lakše je posumnjati da je i zlatu počelo da ističe vrege ne r ž av e e j n d me. Istini za volju, Financial Times je to prognozirao još sedamdesea n a š c i ka k o n o p l j e i a D tih godina prošlog veka. Od pojave venture kapitala banke su naglo v e d o u ka o s j u p r e m č i m s j a a povećale svoj uticaj i postale osnovni stub postindustrijskog društva. p ad a s e c e p e s i ma j . U Još je Bertold Breht nazreo taj put i izrekao čuvenu rečenicu da je “manji ka k o m i n t e r r az u ma t a l o kriminal opljačkati staru, nego osnovati još jednu novu banku”. Staro je n e k i d r a v o g e p r e o s t o ka o i pravilo da u bankarskim ugovorima treba obratiti više pažnje na fusnote, o d z mu t o m o da zla u r n o s t nego na sam sadržaj ugovora. U tim fusnotama se krilo i krije sve ono što na s v e š j e d i n t u b s ig štedišu ili primaoca kredita svaljuje sve nedaće u kojima banka može da se je j o le dnji s nađe. U ime dinamizma stvoren je sistem nestabilnosti i neizvesnosti u kojem p os su se banke i berze najbolje snašle. Taj sistem je dobio i svoju ideologiju, što su je skrojili stručnjaci za preraspodelu u korist onih koji su već bogati. Staljinov šef policije Berija je sarkastično, i gotovo razočarano, konstatovao da ništa nije lakše nego kupiti stručnjake i intelektualce. Dobili smo “naučno utemeljen ekonomski dinamizam” koji je za sobom nosio razaranje svega što može biti siguran oslonac. Na činjenici da je nesiguran čovek produktiniji od sigurnog, izgrađen je sistem i do božanstva uzdignuta reč - fleksibilnost. U tako stvorenom haosu moguće je izvršiti preraspodelu bogatstava, koju nijedna politička snaga na vlasti ne bi mogla da ozakoni. Postali su nestabilni zaposlenje, zarada, cene, zdravstveno osiguranje, penzije, vlade, pa čak i države. Današnje generacije su svedoci kako države padaju kao snoplje i kako se cepaju prema nekim interesima jačim od zdravog razuma. U svemu tome preostalo je još jedino da zlato kao poslednji stub sigurnosti. Najnoviji rekordi cena zlata od 940 dolara za uncu, mogao bi da znači kako je ono, zahvaljujući tražnji, dobilo odgovarajuću tržišnu verifikaciju. No, ko nam garantuje da nije i ono konačno postalo predmet spekulacija, odnosno da se taj poslednji stub ne kruni, kao i mnoge druge vrednosti do sada? Nema razvijene države koja nije osnovala nacionalnu agenciju za kontrolu rada na berzama. Američki SEC (Securities and Exchange Commission), državna agencija za kontrolu rada na berzi - koju je osnovao predsednik F.D. Ruzvelt i za prvog šefa postavio Džozefa Kenedija, oca kasnijeg predsednika Džona. Časna ustanova je za predsednikovanja Džordža Buša mlađeg, davala lažne podatke kako bi spasla kompanije čiji su menadžeri naveliko krali novac i “kreativno” predstavljali bilanse. U Italiji je janura 2007. godine oslobođen odgovornosti za lažne bilanse preduzeća milijarder Silvio Berluskoni, zato što je kao predsednik vlade doneo zakon kojim se ukida to krivično delo! Dakle, ako se tako radi u principu, zašto bi zlato bilo van važećeg principa preraspodele, koja je samo eufemizam za sofisticiranu krađu velikih razmera. Sva ona simbolika zlata kao sinonima za besmrtnost, zasnovana na njegovom svojstvu da ne rđa i ljudskom strahu od konačnosti, počinje da se ljulja. Zlatom su oblagani faraoni, Buda i sveci; veruje se u njegovu lekovitost – nanotehnologije je i dokazuju; deci se za prvi rođendan daje zlatnik, za sreću i sigurnost u životu. Sva ta simbolika u poslovnom svetu ima i udeo u ceni. Najveći depozit zlata u svetu nalazi se u njujorškom skladištu, 25 metara u dubini ispod Wall Street-a gde se pored američkih zaliha čuvaju i druge iz velikog broja ostalih zemalja (Britanija,

Nemačka, Japan). Njihova se vrednost računa na preko 240 milijardi dolara. Od ukupnih količina tezaurisanog zlata u svetu 39 odsto poseduje zona evra, 26 odsto Amerika, 11 odsto MMF i Svetska banka... Prvi skok cene zlata nastao je 1971. godine, kada je američki predsednik Nikson ukinuo “zlatni standard” inaugurisan u Breton Vudsu, neposredno pred kraj Drugog svetskog rata. Tada je dolar dobio ulogu svetske monete, koju sada kruni. Protivno očekivanjima, posle toga cena zlata krenula je da raste. Najviši nivo – 850 dolara za uncu – dostiglo je 1980. godine zbog pretnje Homeinijeve revolucije u Iranu i upada sovjetskih trupa u Avganistan. Krajem prošle godine počela je naglo da skače i prekoračila nivo od 940 dolara za uncu, iako nije bilo nikakve ratne opasnosti, ali je kriza američke ekonomije proizvela sličnu tendenciju traženja sigurnog utočišta. Lari Samers, nekadašnji američki ministar finansija i profesor na Harvardu danas, definisao je “zakon” koji po njemu nosi ime, a glasi: “tražnja za zlatom je inverzno proporcionalna izvesnosti dobiti od industrijskih i finansijskih investicija”. Odnosno, što realna ekonomija više pada, to raste potražnja i cena zlatnih poluga. Zlatom se trguje pre svega u Londonu, gde je 1919. godine formulisano pravilo o Gold fixing: da se dva puta dnevno (ujutro u 10 i 30 i popodne u 15 sati o ka i t a l st li z tačno) fiksira cena. Tu se obrću samo velike količine preko 1.000 dne t ab ilno e m a P unci (fina unca ima 31,1034 grama) dok su prave berze neograničeub s rav danj a i t s v p nih količina trgovanja u Hogkongu, Istambulu i Šangaju. Dakako da o d o z e t n i š tk o j i s u p gotovo svaka velika banka ima svoje sektore kod kojih se zlato može r e d u i z ma , o k r i l j e p m m kupovati i prodavati. Trguje se fizičkom kupovinom (poluge i monete), d i na r im d e l o c i j e , na aukcijama i u zlatarama se prodaje nakit, koji često ne odgovara ded o b p e ku la kr i z u o klarisanoj čistoći. Pored toga se trguje akcijama kompanija koje se bave za šiv e ć e mo č ans t v ekstrakcijom zlata, sa rizikom koji prati svaku sličnu transakciju zbog laždo ž v u č ov e nog bilansa kompanije. Konačno trguje se certifikatima, odnosno potvrdaka k v i d e l o ma o kupovini određene količine zlata, koju kupac može da podigne kada to ni j e želi. Nalik na zamenu za zlatno pokriće dolara. Tu je mogućnost spekulacije najveća. Uprkos raznim nadzornim telima, postoji velika mogućnost da je certifikata izdato više nego što zlata ima, te da može doći do još jednog “pucanja balona” i verovatno najveće svetske ekonomske krize. Javno do sada nema ni jednog znaka da se spekulacije događaju negde u senci. Međutim nije bilo ni sa Enronom, čak mu je do poslednjeg trenutka rast vrednosti akcija bio nezadrživ i prvi znak da nešto nije u redu bilo je naglo puštanje u prodaju akcija čiji su posednici bili menadžeri te kompanije. Drugi detalj koji nameće sumnju je apsolutna kontaminiranost fondova i banaka akcijama i obligacijama, koje nemaju nikakvu vrednost. Jedan deo takvih finansijskih sredstava korišćen je za kupovinu zlata. Finansijski mehanizmi i tehnologija su toliko razuđeni da ni najstručnijim službama nije lako da dokažu nepravilnosti, čak i kada znaju da postoje. Treći razlog za sumnju je zapravo istorijska anegdota. U vreme zlatnog pokrića, kada je svaki dolar i u svakom trenutku bilo moguće zameniti za odgovarajuću količinu zlata, zbog rata u Vijetnamu i ogromnog američkog deficita (neuporedivo manjeg od današnjeg) počela je da se pojavljuje sve veća količina dolara u opticaju. De Golova Francuska podnela je zahtev da se ustanovi koliko je realno pokriće dolara zlatom i pozvala zemlje i građane da masovno traže konverziju dolara u zlato, odnosno da se tako najjasnije ustanovi postoji li blef sa zlatnim pokrićem. Reakcija američkog predsednika Niksona bila je munjevita – ukinuo je “zlatni standard” i time sprečio da se ustanovi istina. Ko može da garantuje da danas nije ista situacija, pre svega sa certifikatima za zlato, koje ne bez osnova u žargonu zovu “papirno zlato”. Padne li zlato kao stub stabilnosti

25

još

pod opravdanjem preduzetništva i dinamizma, koji su dobrim delom okrilje za špekulacije, doživećemo krizu kakvu čovečanstvo još nije videlo. (B&F broj 41, mart 2008.)

Umeti s novcem

O

d leta 1945. godine, kada su se u Potsdamu sastale sile pobednice, da odrede sudbinu Nemačke posle Drugog svetskog rata, taj grad nije, sve do 18. maja ove godine, doživeo neki uzbudljiv dan. Sredinom maja u Potsdamu je zasedao Financial Stability Forum uz prisustvo ministara finansija G8 i nekoliko guvernera evropskih banaka na čelu sa Žan Klod Trišeom, predsednikom Evropske centralne banke. Kao što često biva i na ovom skupu, sa obimnim dnevnim redom, jedna je tema poklopila sve ostale. U centru pažnje bili su hedge funds i kako se odnositi prema njima. Prevladalo je mišljenje da oni, uprkos velikim rizicima koje nose, igraju “pozitivnu ulogu u jačanju efikasnosti svetskog finansijskog sistema”. Nakon dugih rasprava i bojazni da se ne ugrozi njihova efikasnost, rešeno je da im se uputi apel za veću transparentnost, odnosno da klijentima ponude što više informacija i upoznaju ih sa realnim obimom rizika, a ne samo sa izuzetnim potencijalnim dobitima koje im se nude. Na tu odliku navele su ih sve češće žalbe manjih investitora, koji nisu bili sasvim svesni u šta se upuštaju ulažući svoj novac, i sve rasprostranjenije mišljenje da ti fondovi predstavljaju najveći kockarski sistem na svetu. Italijanski ekonomista i publicista Đuzepe Turani ubrojao je hedge fondove u jedan od četiri motora koji snažno vuku današnje berze. Evo njegove klasifikacije: 1) Enormna količina likvidnog novca u opticaju, 2) Hedge fondovi, 3) Private equity fondovi i 4) M&A – Mergers and Acquisitions, odnosno integracije i otkupi. Došlo je vreme, kaže, da se više ne ide u kupovinu da bi se za 100 dolara kupilo nešto što vredi 100 dolara, nego nešto što nije važno koliko vredi danas, ali je verovatnoća da će mnogo više vredeti u buduće. Na toj spekulaciji i nadi izrastao je fantastičan virtualni svet modernih finansija.

Cunami novca Niko nije u stanju da kaže precizno kolika je količina likvidnih sredstava u opticaju. Sigurno je da se ona meri čak dvocifrenim brojem hiljada milijardi, dal dolara ili evra, skoro da je svejedno. U svakom slučaju novaca je trenutno više nego ikada ranije. Sav taj novac ima tendenciju da se negde uloži i donese što veći profit i to čini energično. Pritom štediše–investitori bivaju podgurkivani da ne igraju na sitno. U izvesnom smislu, služi se metaforom Turani, “to je kao kad oni sa začelja pritiskaju one u prvim redovima iako ne vide jasno kuda sve to vodi”. Čovečanstvo je sve bogatije i sve više ljudi ima prihode koji im omogućavaju da štede. Štednja u onom klasičnom smislu “slamarice”, pa makar to bila banka ili pošta, ne igra više, jer se tako dobijaju najniže kamate, a novac dugoročno zarobljava. Štediše imaju sve veću potrebu da sa svojim novcem aktivnije učestvuju i da ga na osnovu sopstvene procene ulažu tamo gde će najviše dobiti. Pokazalo se da čak ni veliki bankarski krahovi u SAD, Italiji, Francuskoj.., sa početka decenije nisu uspeli dugo da obuzdaju ljude i navedu da novac čuvaju bez kamata,

dividendi, profita. Ko bi 2000. godine i pomislio da će samo za pola decenije problem u svetu (pozitivan sa ekonomskog stanovišta) biti kako izaći na kraj sa brdima ponuđenog novca. Tržišta novca cvetaju i vrlo ugledni stručnjaci procenjuju, kao Abi Koen iz Goldman Sachsa da će do kraja godine rasti po stopi od 6 do 7 odsto.

Hedge funds Sad počinje filološki deo u kojem se susrećemo sa finansijskim terminima na engleskom jeziku, u tom domenu lingua franca. Pokušaji sa rečnicima: odličan Englesko-srpski ekonomski rečnik Vere Gligorijević, iz 2003. godine, nije ni tražio adekvate za termin što je tek nastajao. Nešto kasniji priručni Ekonomski rečnik za novinare Danice Popović, takođe ne sadrži termine koje smo u stanju jedino opisno da učinimo jasnijim. Naime, hedge znači ograda, obezbeđenje, kombinovanje poslova da se izbegne gubitak. Ne bismo upadali u nasilne konstrukcije prevoda, kao što je “čvrsnik” za hard disk. Uzgred, ni sa stranim rečnicima nije mnogo lakše. Naime, Collins Reference Dictionary piše da su “hedge fondovi nastali da bi smanjili nesigurnost oko budućih tržišnih cena efikasno pokrivajući i otklanjajući rizik” . Tako su možda nastali, ali centralna tema skupa u Potsdamu svedoči da je definicija prevaziđena, ako ne i paradoksalna. Hedge fondovi spadaju u red fleksibilnih fondova. Ta magična reč neoliberalizma - “fleksibilnost” - krije u sebi mogućnost da neki stiču bogatstva, a drugi ostaju bez posla, ili novca. Poslednjih godina hedge fondovi su se razvili do razmera kada se njihova “vrednost” procenjuje na preko hiljadu milijardi dolara. U Ameije rici, odakle su potekli, njihova atraktivnost počinje da jenjava (rast od 3,8 odsto) o gat e b e ali se zato u Evropi razbuktava (rast od 5,5 odsto). Istovremeno oni se je s v a p r ihod o v t m koncentrišu u rukama sve manjeg broja velikih investitora, na šteč ans e l j udi i v aj u e v o tu malih, od kojih su počeli. Ukratko, kao i u svakom obliku kocke Č e v i š gu ć a u i s v m omo t e dnja is lu sitni igrači vremenom otpadaju.

i koji t e de . Šč nom smakar t o ra š a s i , p a m a , n e ig da l Private equity k o n o m ma r i c e ” i l i p o š t o b i j a j u Novinarska je slabost, svuda u svetu, da sve pojednostave i dramatizu“ s l a b a n ka t a k o d n o v a c ju. tako su private equity fondovi nazvani “Novi varvari” . Asocijacija je b i la , j e r s e at e , a v a potekla od knjige “Varvari pred vratima” u kojoj je briljantno objašnjeno v i š e i ž e ka m a r o b l j a kako je KKR banka za 25 milijardi dolara kupila multinacionalnu prehramnaj n o r o č n o z benu kompaniju Nabisco, izdelila je, nešto odbacila ostalo reorganizovala dug i modernizovala da bi je zatim prodala za dva i po puta veće pare. Na gotovo ravnoj liniji na grafikonu postojanja private equity fondova od jednom se posle te operacije linija diže gotovo vertikalno u vis. Obim poslova američkih eqity fondova 2000. godine je iznosio 85 milijardi dolara. Za deset meseci prošle godine narastao je na 156 milijardi. Trend je ono što im daje prvorazredni značaj. Danas ti fondovi predstavljaju vrh finansijskih institucija prebogat kešom i (možda još važnije) sa ogromnim mogućnostima zaduživanja kod banaka. Neka vrsta finansijskih primadona. Iz Amerike krenuli su širom sveta, a Evropa im je bila prva na meti. U tom žestokom i beskrupuloznom nadiranju leži drugi razlog zašto su nazvani varvarima. Uskaču, zgrabe, raskomadaju, odbace što im ne odgovara i drugo prodaju, što pre, stvarajući za sebe upečatljiv profit. Krajem prošle godine nekadašnja banka, sada Private equty fond KKR, nekadašnja banka, za 40 milijardi dolara otkupio je francuski medijsko-zabavni konglomerat Vivendi. Isti takav fond Ampax uskočio je u kupovinu nemačkog glavnog TV kanala. Iznos nije poznat, ali se zna da je drugi interesent, italijanski Mediaset, vlasništvo prebogatog Berlu-

27

skonija, otpao kao “neozbiljan”. Slede kupovine farmaceutske kompanije 3M za 2,1 milijardu, Osi Restaurants za 3 milijarde... Najveći poslovi su i dalje u Americi i mere se sa 15 i više milijardi dolara. Inače u tom domenu mesta za sitne investitore nema. Valja biti bogat, beskrupulozan i dobro usađen u bakarsko-finansijski sistem. Smatra se da je bogatstvo fondova dovoljna garancija njihove stabilnosti. Međutim, ne makar ko, nego Business Week, ocenjuje drugačije: “Izmislili su kako na najbrži način izvući profit iz akvizicija koristeći se najsofisticiranijim formama finansijskog inženjeringa, a povremeno čak iznuđujući bankrotstva da bi se doni ko a čepali kontrole nad kompanijama: sve zajedno private equity fondovi su ušli d o i n j e n o v a c na k o j u u istorijski momenat preterivanja... kad preterivanje s novcem i lakoč u je in a ćom njegovog sticanja na kraju prouzrokuje rušenje svega”. Da li je S v e ne dr ž t e d nj i z daj e u pitanju konzervativizam uglednog poslovnog glasila ili dalekovidost v i š e i č noj š r ž av a i saznaće se relativno skoro. Ciklusi u ekonomiji postaju sve kraći, ali i kla s nt u j e d at e g a r a r n e ka m bezbolniji nego nekada.

Mergers & Acquisition

s ig u

Tokom ovogodišnjeg proleća obavljeno je takvo međusobno integrisanje banaka u Evropi, kakvo se ne pamti. Holandska ABM Amro banka gutala je po Italiji i Španiji, španske u Italiji, italijanske u Nemačkoj i tako u krug. Od svih tih integracija 48 odsto odigralo se na tlu Italije. Najnovija je integracija najmoćnije italijanske banke Unicredit i nešto manje Capitalia. Tako je novonastala Unicredit Group, sa svojih 100 milijardi evra, postala druga po veličini u Evropi i šesta u svetu. Usput je napola progutana i Mediobanca, simbol nekada italijanskog okamenjenog bankarskog sistema. Njen svojedobni osnivač i predsednik Enriko Kuća (Cuccia), aktivan do smrti u 92 godini, dogovorima u luksuznim salonima banke stvorio alternativni centra za vodjenje makroekonomije u zemlji. I danas u italijanskom jeziku pojam “salon”označava zakulisno dogovaranje i nameštanje poslova. Slični se zagrljaji odigravaju i u industrijskim kompanijama. Naime, u industriji su češća kupovanja (acqusitions) dela vlasništva ili čak celokupne kompanije. Strateški smisao akvizicija je eliminisanje konkurenata ili da bi se postalo što jači na tržištu. Kako tvrdi Lester Tjurou (Thurow): “Osnovni cilj svake firme na tržištu je da teži stvaranju monopolske pozicije, što znači da obezbedi sebi zaradu veću nego u konkurentskoj borbi...” (The Zero-Sum Society). U cilju sprečavanja monopola čak i najliberalnije zemlje na svet imaju vrlo rigoroznu regulativu. Jedna od osnovnih je da se prilikom akvizicije mora javno publikovati namera ukoliko prelazi granicu kojom se stiče dominantan položaj i otvaraju vrata monopolu. Kriterijumi su različiti, ali se kreću uglavnom od oko 15 odsto pa na više. Dakako, ukoliko su akcije “A” klase nivo je viši, a ukoliko su “B” klase, one koje daju veća prava upravljanja, onda su kriterijumi rigorozniji. ATT i njegov meksički partner pokušali su nedavno integraciju sa italijanskom kompanijom Olimpia što je izazvalo pravu buru na berzi, ali još više u političkim krugovima. Olimpia je inače jedna od devet “kineskih kutija” kojima Pirelli zameće tragove svog vlasništva. Kako je ta kompanija vlasnica 18 odsto akcija Telecom Italia, sa dominantnim pravom upravljanja, što joj je zapravo i jedina funkcija, to sad već postaje nacionalni problem za političke uspaljenike, a ekonomski za nacionalnu Komisiju za nadzor na berzi. Jedna strana je ekonomski nacionalizam – praktično više nema velikog italijanskog preduzeća koje nije u vlasništvu stranaca, a druga izigravanje pravila, odnosno skrivena kupovina pod firmom integracije, koju propisi ne omeđavaju.

Nek vam je broker na pomoći ! Sve je učinjeno da niko više ne drži novac na klasičnoj štednji za koju garantuje država i daje sigurne kamate. Naime i takva štednja formalno postoji, ali su banke napravile sisteme naplata troškova poslovanja, obračuna i zavrzlama da valja biti srećan ako se taj novac ne istopi, nego ostaje u istom iznosu. O nekoj zaradi nema ni govora. Time banke nateruju da rizik preuzmete na sebe. I dakako što veći rizik, veći su i prihodi za one koji uspeju. Najsigurnije su od svega državne obveznice, ali su krajnje neatraktivne i kako pada poverenje u institucije, sve manje se veruje i u državne garancije. Za sitne štediše–investitore, tako se to sada zove, postoje specifikovane institucije i “proizvodi”. Holandska baka ABN Amro li s ee e d specijalizovana je za poslove slične klasičnoj štednji koji nemaju veze sa a j n an s i e s i o na l k o j i n i “profesionalnim trgovanjem”. To su certifikati koji nose nevelike, f f , t S v e u p e r p r o e i ma l e ć a j u l n o ali stabilne prihode, uz tzv. air bag što smanjuje negativne udare na na s e ig r a č d a u v e s u s t a tržištu. I kad sve to počinje da liči na primamljivo i razumljivo, vidite v e li k š av aj u inu , ali ub e t o e m da vam se nudi 152 varijante “proizvoda”, od kojih se valja opredeliti p o ku j u im o v i da iz g o s e ć anj za jedan ili neku kombinaciju. Opet sluđivanje. s v o a s n o s t t o s a u i t i v na r a Za one koji bi “profesionalno” da se uključe na berzu nekakva miniu o p i ma j u i n j u “ i n t e p r e v a malna suma kreće se između 25 i 50 hiljada evra. Toliko se uglavnom š t o e u p i t a a” , a n dobija kao otpremnina pri odlasku u penziju. Ima i onih čije se otpremnida j t r ž i š t ne računaju desetinama miliona evra. No, nas interesuje ono što je blisko mo ć proseku (igrača na berzi). Tim parama se svašta može, ali je potrebno izuzetno znanje, pronicljivost (često vas sluđuju hrpom nerelevantnih informacija), ažurno praćenje (sa više strasti nego što je imaju igrači na lotu) i kad bolje razmislite jedino je rešenje da svoje pare poverite nekom trećem – “čestitom brokeru” (honest broker – nekada se govorilo), pa da on u vaše ime igra. Igra je toliko komplikovana da je valjda jedna od retkih u kojoj nema kibicera. Tako se svet finansija deli na superprofesionalne velike igrače i male, koji pokušavaju da uvećaju svoju imovinu, ali su stalno u opasnosti da izgube to što imaju i to sa osećanjem da je u pitanju “intuitivna moć tržišta”, a ne prevara. Ako ovaj bukvarski pojednostavljen prikaz možda nekoga čini skeptičnim, recimo još da je u prvom tromesečju prošle godine ukupna masa novca koji se vrteo u fondovima, certifikatima, slobodnim akcijama i family office agencijama iznosio 17 HILJADA milijardi dolara, a da je samo u jednom danu (11. aprila) HUA And Fund Management Co. u Kini prodao akcija u vrednosti od 18 milijardi renmimbija, odnosno 2,33 milijarde dolara. Sasvim je sigurno da ti što ulažu nisu većinom “ovce za šišanje”. Novca ima, a ima i onih koji sa njim umeju. (Edicija Finansije Top 2006, jun 2007.)

29

Superkapitalizam i demokratija

Z

apravo naslov knjige koja me je “oborila s nogu” glasi: “Superkapitalizam. Transformacija biznisa, demokratije i svakodnevnog života” (Supercapitalism. The Transformation of Business, Democracy and Everyday Life) Napisao ju je Robert Rajh (Reich), američki ministar rada u vreme Klintona, danas profesor na Berkli univerzitetu i saradnik elitnih novina kakve su New Yorker, Wall Street Journal, New York Times... Ono što “obara” je da ta knjiga daje objašnjenja za zbivanja ne samo u Americi, nego i u našoj pravno, politički, humanistički itd. srozanoj zemlji. Zapravo smo mi dokaz da stvoreni haos veoma pogoduje univerzalizaciji interesa preduzetnika, posebno kada su u pitanju (ne)poštovanja prava zaposlenih. Mislim da je besmisleno opirati se činjenici da je tzv. socijalizam, ili komunizam za žešće protivnike, imao fazu kada je slavio rad više nego distribuciju dobara. Bilo je to vreme neposredno posle Drugog svetskog rata, kada je valjalo navesti što veći broj ljudi da što više fizički produkuju za što manju nadnicu. Pevalo se tada: “Na našoj prvoj lokomotivi / Pisaće reči: Živeo rad!” Ili refren druge pesme: “Da nam živi, živi rad”... Onda je nastalo razdoblje kada su naučnici i profesori proglašavani “radnicima” kako bi se omekšali zadrti ideološki “fizikalci”, da bi se konačno vremenom i transformacijama čak i u zemlji gde još dominiraju poljoprivreda, rudarstvo i industrija zaboravilo na radnike i počelo sve više da govori o potrošačima, akcionarima i bankarima. Evolucija se ubrzavala tako da svet, naročito sirotinja, sve teže uspeva da prati njen tempo. U jubilarnom 3.000. NIN-u (26. 06. 2008.) objavljen je tekst Danice Popović, koja hrabro izlazi pred stroj socijalnih populista tvrdnjom da je jedna od neoliberala, šta god da to podrazumeva, i još ubojitije, da populistički blefira onaj ko tvrdi da penzije, plate, spoljni dug... mogu da rastu po volji vlasti. Izjava ekonomski zdravog razuma koja nema ideološku boju. Na ideologiju miriše onaj deo kada tvrdi da investitori odlaze u “pametnije” zemlje. Teško je reći da Slovenija nije “pač metnija”, ali joj je neprivlačnost za strane investicije uzeta kao oteževajuća roša t o p s , okolnost pri ulasku u Evropsku uniju. Da ne govorimo o tome da o đ a č r - dana i s t a v z i su Kina, Indija, Malezija, Brazil privukli najveće svetske investitoP r o e s t i t o j e d na da re, ne na pamet, nego na nisku cenu radne snage, odnosno na moi in v aj č e š ć e ja ž e li v i š e , gućnost “eksploatacije” kakvu ne mogu da ostvare u svojoj zemlji. Ili je n o s t i , ko di š t o recimo da “kod privatnika niko ne ide da bi radio džabe”, uz podatak li č n m z ara o b u š t o t o m r ad o u p u j e r a j o j p r i e da u septembru 2007. godine 95.298 zaposlenih u Srbiji nije primilo da k ini j e i d p o s e du j r i h ode platu, a valjda je bar neko od njih zaposlen kod privatnika. Centar za je f t je koje v e ć e p demokratiju u Beogradu prepun je konkretnih podataka o privatnicima a kc i o s e š t o koji ne plaćaju svoje zaposlene, uz procenu da poslodavci godišnje ušićare don oko 400 miliona evra na neplaćeni prekovremeni rad, neprijavljene radnike i zakidanja u obračunu. Uzgred, jedan od vrsnih poznavalaca situacije u Kini, Federiko Rampini, tvrdi da između 3 i 5 miliona Kineza permanentno radi kao “pripravnici” po više od godinu dana, a da od poslodavaca dobija samo obrok dnevno, smeštaj u zapuštenim barakama i ni jedan renminbi (juan) na ruke. Vrlo mali broj vremenom dobija stalno zaposlenje, a ostali bivaju zamenjeni novim “pripravnicima”. Čak i onaj ko nije ekonomista zna da je to jedan od argumenata “privlačnosti” Kine za strane investitore. U pitanju je primer, a ne pravilo, ali pokazuje tendenciju kakva postoji ukoliko se poslodavcima pusti na volju. Protiv naše katastrofalne situacije (ostvarena industrijska proizvodnja 2007. u iznosu od samo 50,7 odsto one iz 1990. godine) ne vredi se boriti idealizovanjem bilo koga

i nasiljem nad bilo kim, nego uočavanjem i uklanjanjem mana kojih imamo na pretek.

Bog Janus konkurencije Robert Rajh, kojim sam počeo ovaj tekst i kojem ću se neminovno vraćati još, temeljito je analizirao višeslojnost konkurencije, koja danas energičnije nego ikada opredeljuje ponašanje svih privrednih subjekata. On je izvršio periodizaciju kapitalizma na “demokratski”, do 1975. godine i “super”, posle toga. Ovaj današnji neki krste još kao neoliberalizam, novi kapitalizam, “imperijalizam ljudskih prava”, ili postindustrijsko društvo, što govori o nesumnjivim promenama kapitalizma, ali i nemoći da se one jasno definišu. Dakle u tom superkapitalizmu dominira bespoštedna konkurencija, dakako, zbog maksimalizacije profita, u kojoj se jedne te iste ličnosti često pojavljuju u oprečnim ulogama. Proizvođač, potrošač i investitor - danas je najčešće jedna ista ličnosti, koja želi da radom zaradi što više, da kupuje robu što jeftinije i da joj pritom akcije koje poseduje donose što veće prihode. Ista se ličnost pojavljuje još i kao građanin koji bi da živi u zemlji sa visokim socijalnim standardom, zaštićenim manjinama, dobrostojećom sirotinjom... Budući da je sve to nemoguće, on se najčešće, po ljudskoj osobini gramzivosti, najbolje saživljava sa ulogom akcionara – investitora u koju je gurnut svak ko ima i malo ušteđevine, budući da više gotovo i ne postoji sigurna štednja “koju garantuje država”. Želi on da svoj kapital što brže i što više uveća. Da bi to postigao vrši presiju na banke i fondove, preko kojih se njegov interes ostvaruje, a oni na kompanije čijim akcijama raspolažu. Da bi povećale svoj rejting kompanije moraju da smanjuju troškove i povećavaju dividende. Modernizuju proizvodnju, transport, prodaju, ali računice govore da u proseku oko 70 odsto troškova čine plate i beneficije zaposlenih te je logično da se taj trošak prvi nađe na udaru. Valja otpuštati radnike, a preostale strahom od iste sudbine naterati na veću produktivnost ili na manje plate: u oba slučaja troškovi se smanjuju. Od te tendencije surovog povećanja produktivnosti ni u Americi, a ni u velikom delu zemalja u tranziciji gotovo da nema ko da se odupre jer sindikati, ako ih i ima, više vode politiku nego što brane interese radnika. Osamdesetih godina u Americi, gde radničko organizovanje nikada nije imalo značaj kao u Evropi, bilo je 34 odsto zaposlenih učlanjeno u sindikate. Na kraju 2005. godine njihov procenat pao je na samo 8 odsto. Pitanje je postoje li danas uopšte. Postoje, međutim, kompanije koje zabranjuju sindikalno organizovanje radnika. U likvidiranju sindikata, ako ne računamo ubijanje sindikalaca u Južnoj Americi, daleko su efikasniji sami radnici. Rajh navodi niz primera kada sindikat proglasi štrajk zbog ugroženih prava radnika, a radnici dođu na posao i razjure sindikalce, jer im smetaju da rade. Nesigurnost, strah, gramzivost, odsustvo saosećanja prevagnjuju i nameću prihvatanje, bez otpora, lošijih uslova i nove preraspodele. Ne tako davno jedna reč: “Solidarnošć”, srušila je sistem, koji je vladao na međusobnom podozrenju loše plaćenih radnika. U doba “demokratskog kapitalizma” najjača kompanija u Americi, pa i u svetu bila je General Motors. Prosečna plata zaposlenih u njoj iznosila je 60.000 dolara godišnje. Pre četiri godine primat je preuzeo trgovački kolos Wal Mart, najvećim prihodom, najvećim dohotkom, najvećim profitom i najvećim brojem zaposlenih, ali i prosečnom godišnjom platom od samo 17.000 (bruto) sve manje vredećih dolara po zaposlenom u prošloj godini! Međunarodna organizacija rada proglasila je Wal Mart najgorom na svetu, jer zabranjuje sindikalno organizovanje radnika, skoro četvrtinu radnika drži kao neprijavljene, izbacuje na ulicu bez ikakvog objašnjenja i plaća ergelu advokata da je brane na sudu, jer su advokati

31

jeftiniji nego da firma radnicima daje ono što im zakon garantuje. Na kraju “demokratskog kapitalizma” prosečna plata direktora iznosila je 40 prosečnih plata zaposlenih u kompaniji koju vode, a danas je u Wal Martu plata direktora ravna 900 prosečnih plata zaposlenih. Ovo je nesumnjivo tendenciozna slika promena koje traju. Nije svugde i nije uvek tako, međutim postoji jaka logička i politička tendencija da se baš ovaj model učini univerzalnim i prenese na ostali deo sveta. Efikasan otpor takvom modelu neće pružiti ni jednopartijska Kina, ni najstaja o l ogi j č e š ć e e rija demokratija - Indija, nego možda Evropa, sa svojom tradicijom d i i v na nic e , na balansiranja između profita i civilizacije. Najviše izgleda bi ipak s e r a A g i j e d e s ka o imala – Amerika. Evo zašto. Svetske novinske agencije objavile su r udil t o v a o p n n nis a am , ru 1. avgusta u masi drugih informacija i dve koje mogu biti interesane f i e raliz o v ogo v o d n ib tne za našu temu. Prvo, da je do kraja juna meseca General Motors ne o l s v o m uje zabeležio gubitke od 15,5 milijardi dolara i da će shodno planu za en s e u de nt i f ik t t e p la ć i preživljavanje morati da smanji troškove za 10 milijardi, da otpusti 20 s o o b a d ig u r n i s la ć u, odsto zaposlenih, među kojima i supermenadžere i da uspori ritam prone s r e me ni s ib iln o š . izvodnje. Dakle, stara industrija i dalje gubi ritam. I drugo, da je uprava p r i v s a f le k r iziko m go t o v o Wal Marta, održala skupštinu rukovodstava sa cele nacionalne teritorije r a d o d o m i t ka o i j e na kojoj su zaposleni upozoreni da će svaka poslovna jedinica koja pokus l o b zv e s n o s ć n o s t n ša da organizuje sindikat biti podvrgnuta smanjenju broja zaposlenih, odN e i a b u d u ma n j e nosno otpuštanju radnika kako bi se smanjili troškovi koje sindikat nameće. je din , a j o š r izi k oda Vrhunac je da je «oglas» trgovinskog kolosa da «Ako Obama pobedi postaće res lob alna mogućnost nastajanja novih sindikata – zato je Obama opasnost N01». Wall Street Journal ovaj atak bez presedana tumači kao stav najvećeg dela američke velike industrije. Obaminu, najbogatiju izbornu kampanji u istoriji finansirali su građani milionima malih priloga, a ne kompanije, kao sve druge predsedničke kandidate. Otuda je Obama opasan, jer je političar koji nije kupljen unapred.

Rad je rmbanje? Postoji, čini se, čak i kod Rajha jedna predrasuda da idemo u novu formu društva u kojem je rad, ne samo fizički, osuđen na odumiranje. Ona bi lako mogla biti posledica američke egocentričnosti, odnosno onoga “Što je dobro za Ameriku, dobro je za ceo svet”, zapravo zanemarivanje najvećeg dela ostalog, a ne samo Trećeg sveta. Marksističkom poimanju o stvaranju i raspodeli viška vrednosti je odzvonilo. Zemlji koja je rad dislocirala u područja sa jeftinom radnom snagom i do alhemije razvila finansije, dajući im privid stvaranja nove vrednosti, moglo bi se učiniti da budućnost leži u društvu zasnovanom - čak ne ni na pameti - već na veštini, fleksibilnosti i da ne okolišim: na mućkanju. Americi je to izvodljivo, jer njena industrijska proizvodnja cveta u Kini, Indiji i masi drugih zemalja u svetu. Na primer, 2005. godine 48 odsto američkog uvoza iz Kine činili su proizvodi američkih firmi koje rade u Kini. Zamislimo Srbiju da se povede američkim primerom i baci se u svetske finansije... tragikomedija. Međutim i Srbija, i najveći deo svetske podprosečnosti, ima u konceptu superkapitalizma jasno određenu poziciju rmbanja za male pare. Američku staru poslovicu “Do what you love - the money will follow”, današnje generacije mogu ostvariti sa istim stepenom verovatnoće kao i da dobiju premiju na lutriji. Kroz klasičnu kulturu, kroz judeo-hrišćansku religiju, kroz kolektivističku poeziju rad je sve više udaljavan od rmbanja i dobijao oreol lične realizacije. Protestantska kultura unela je u rad i etičku vrednost, čineći ga ne samo iskajavanjem greha nego i mogućnošću da se realizuje talenat dobijen od Boga. Nekada, dok nije otkrivena posredna eksploatacija preko finansija, procesi industrijske proizvodnje prilagođavani su radnicima (Olivetti je farbao radne hale prijatnim bojama,

fabrička dvorišta ličila su na botaničke bašte), ergonomija je nastala kao težnja da se alatke pripodobe radnicima koji ih koriste. Adam Smit je pre Marksa počeo da se bavi implicitnim tenzijama moderne proizvodnje i rada. Kejnz je smatrao da je puna zaposlenost preduslov demokratije u zrelim kapitalističkim zemljama. U prepisci sa T.S. Eliotom pisao je: “Da bismo postigli punu zaposlenost morali bismo biti ne samo odlučni nego i talentovani. Moglo bi se desiti, slutim, da uspoe stavljeni interesi i individualni egoizam postanu prepreka”. I desilo se. s t aj u j e o p Agresivna ideologija novije desnice, najčešće definisana kao neolibeac ijaut ija koj rio ne z i l a ralizam, potrudila se u svom novogovoru da identifikuje nesigurnost G l o b d o r i na k e t o t v o iz n j e te privremeni i slabo plaćen rad (precarious) sa fleksibilnošću, sloboP an i j e ni s v ć e s v e j e d nu r azv e ć i š t a a č i j e m , ka o u dom i rizikom. Neizvesnost kao gotovo jedina budućnost nije rizik, a s l u t t e t i , a n o nad a još manje sloboda. Pravo na rad, stoji u ustavima mnogih kapitalistički izl e a la s am u zemlja – u italijanskom ustavu piše da je Italija “Repubblica del lavoro” (reo s t o m mit publika rada!). Kako je to Kejnz uočio, rad je osnova demokratije. Čovek koji gr č k nije u prilici da sopstvenim radom obezbedi sebi egzistenciju nije slobodan čovek, a takvih je vremenom sve više. Danas ih je, čak i u Americi, toliko da ih nije moguće podvesti pod kategoriju “glupaka i neznalica” koje po definiciji Adama Smita treba zaposliti na repetitivnim poslovima. Mnogi bi pristali da budu “glupaci i neznalice” samo da dobiju ma kakav posao. Ponoviću da nijedno demokratsko društvo ne može prestati da se interesuje za obrazovanje, za mogućnosti i za kvalitet rada. Rajh je dobronameran kada današnjem kapitalizmu umesto “demokratski” određuje “super”, kao da je reč o junaku iz crtanog filma, a ne o društvenom poretku.

Mitarenje kapitalizma Rajh na jednom mestu kaže da kad velike kompanije i kapital odrede šta im je interes, onda još predstoji najlakši deo posla da nađu nekog profesora koji će to “uobličiti u teoriju čija je budućnost neizbežna, jer donosi dobrobit čovečanstvu”. Sudeći po mnoštvu knjiga koje “dokazuju” kraj neoliberalizma, biće da tu ima nečega, da l’ boljih naručilaca ili onih koji zaista vide nešto novo. Tu skoro pročitao sam intervju sa istoričarem Ričardom Pajpsom (Pipes) čiji bi kurikulum odneo ceo prostor ovoga članka, a njegova bibliografija knjiga i studija o Rusiji, bar još polovinu istog prostora. Eto on, jedan od gurua neoliberalizma, konta da nastaju duboke promene, koje bi dolaskom Obame na vlast, mogle promeniti sadašnja pravila igre. Gotovo očajnički završava rečenicom: “Ipak ostaje mogućnost da MekKejn dobije izbore.” Uzgred Pajpsova je teza da se demokratske zemlje prepoznaju po odlučnosti smanjivanja poreza i sledstveno tome uloge države. Nemački istoričar Gec Ali (Götz Aly) u knjizi “Hitlers Volksstaat”, kako citira publicista Franćesko Bei, navodi da je “Hitler smanjivao poreze čak i u vreme rata”. Istina nadoknađivao je to nacionalizacijom ogromne imovine Jevreja. Međutim, nisam čitao, ali vidim prema prikazu u Novostima, da je izašla knjiga Ričarda Seneta, “Kultura novog kapitalizma”, iz kojeg preuzimam citat: “Budući da ljudi mogu da nađu oslonac u svom životu samo onda kada pokušaju nešto da učine radi sebe samih, trijumf površnosti u radu, školi, politici izgleda mi krajnje neizvestan. Možda će revolt protiv ove onemoćale kulture biti nova stranica istorije koju moramo otvoriti.” Kao privrženi čitač knjige “Teorija zavere” Jovana Bajforda, imam na umu da pripadam naciji koja ga je inspirisala da napiše tu knjigu i u njoj: “Na zaverenike se gleda kao na ‘savršen model zlobe, neku vrstu amoralnih nadljudi: na zloćudne, sveprisutne, moćne, surove, senzualne ljude koji vole luksuzan život’. Zamišlja se da zaverenička klika poseduje ogromnu moć...” Otuda ne tražim objašnjenje ni u

33

kakvoj zaveri, revoluciji ili bilo čemu sličnom, već u interesima da se obavi preraspodela dobara u korist neke od grupa, što je “društvena igra” od kad postoji ljudska zajednica. Američki Institut za ekonomsku politiku navodi da je od 1947. do 1973. godine dohodak najsiromašnijih porodica porastao za 116,1 odsto srednjeg sloja za 99,4 odsto i najbogatijih za 84,8 odsto. Dakle demokratski kapitalizam se bavio uravnilovkom. U narednom razdoblju 1975 –2004. dohodak najsiromašnije petine porodica porastao je za 2,8 odsto, srednjeg sloja za 23,7 odsto i najbogatije petine za 63,6 odsto. Superkapitalizam odbacuje sirotinju, ali i srednji sloj, na vrlo upečatljiv način. Brojke su takve da se pomalo bojim kako me hvata zaverenička paranoja. Zemlje, koje čine većinu čovečanstva, zahvaljujući procesu globalizacije nezadrživo napreduju i predstavljaju “lokomotivu” današnjeg razvoja. Najrazvijenije zemlje sveta trenutno gube dah i verovatno bi, zbog krize svog sistema bile u dubokoj recesiji da nije ogromnih otvorenih tržišta za njihov izvoz (automobila, mašina, vrhunske opreme) i to u doskorašnje zemlje gladi i pasivnog čekanja milostinje. Sastanak WTO (Svetske trgovinske organizacije) krajem jula pokazuje da probuđeni “Jug” nema više nameru da trpi protekcionističko ponašanje razvijenih što štite svoja tržišta i proizvodnju. Zahtev je definitivno ukidanje subvencija za poljoprivrednu proizvodnju, na šta Amerika nikako ne pristaje, a Evropa pomirljivo nudi smanjenje za 54 odsto. Globalizacija postaje Pandorina kutija koju je razvijeni svet otvorio ne sluteći šta će sve iz nje izleteti, a na čijem je dnu ostala samo nada, kao u grčkom mitu. Svesni svih ovih promena morali bismo izbeći podmetnutu polarizaciju na neoliberale i komuniste, ili tome slično. To vodi samo u svađu, a ne ka rešenju. Ipak, ne odustajem od činjenice da je Slovenija 10 godina posle osamostaljenja bila izvoznik kapitala, a da je pod sadašnjom vladom, zahvaljujući prihvatanju politike superkapitalizma, neoliberalizma, tajkunizacije ili kako već hoćete, postala jedna od najzaduženijih zemalja Evropske unije. Americi se može da proklamuje kako je dug referenca, jer ako vam neko daje kredit znači da vredite, te da je dug i onako problem “neke druge generacije”. Apologeta što se tiče - samo je u basni simpatična žaba koja bi da se potkiva kao konj. Iz sujeverja i nade citirao bih na kraju deo govora Džona Kenedija studentima Jela (1962): “Nije ovo epoha ideoloških ratova... nego praktičnog upravljanja modernom ekonomijom. Nisu nam potrebne etikete i klišei nego sofisticirane tehnike, koje pomažu pokretanju ekonomske mašine...” (B&F broj 47, septembar 2008.)

Čovek je čoveku – partner

N

amerno smo za odrednicu uzeli sintagmu: kolektivno vlasništvo, jer ona na ruskom glasi: kolektivnoje hazjajstvo, skraćeno - kolhoz. Pokušaćemo da pokažemo kako milenijumska ideja kolektivnog vlasništva nije prestala da postoji, iako ju je nasilje komunističkih kolhoza maksimalno kompromitovalo.Jedno je od osnovnih saznanja ljudske vrste, još iz vremena kada je nastajala, da se u grupi, u kolektivu, lakše rešavaju problemi (ishrana, odbrana, podela rada...). U skoku do današnjih vremena zadržaćemo se usput samo na knjizi “Rusi o Srbiji i Srbima” (Grupa autora, izdavač: Aleteja, St. Petersburg – prema prikazu objavljenom u “Politici”) u kojoj su sabrani tekstovi o Srbiji iz razdoblja 1860. do 1914. godine. Razdoblja, kada je u Srbiji porodično zadrugarstvo (dakle kolektivno vlasništvo) bilo na vrhuncu, i koje autor J. Martinov naziva “seljačko carstvo”, Herbert Vivijan “raj za siromašne”, a većina sa iznenađenjem konstatuje da “u Srbiji nema siromaha... srpsko društvo je društvo jednakih i u njemu nema izrazite socijalne nejednakosti”. Nije mali broj istoričara koji smatraju da je upravo to bilo kočnica Srbiji da uhvati korak sa vremenom. Danas, u 21. veku, prisustvujemo, najvećim delom na tlu razvijenih kapitalističkih zemalja, bujanju kooperativnog (zadružnog, kolhoznog, ako hoćete) sektora, iv no t k e l je o koji se pokazuje kao izvanredno rešenje za zapošljavanje ljudi u vren o k na š l o o v ani h r e d menu kada se industrija i usluge modernizuju i izbacuju na desetine M o ni š t v o int e r e s v o j u hiljada radnika. Umesto da daje pomoć masama nezaposlenih savrev la s l j n o z a u v id e s š t v o mena država konstatuje da joj je jeftinije i učinkovitije da finansijski d o v o u nj e m i da dr u s v o j e pomaže samostalno nicanje inicijativa za rad, sticanje dohotka i koleki da u ć n o s t r e š av a a tivnog vlasništva. Na to se nadovezuje i duga istorija proizvodnog pob ud o n j e ga a p r e m a t e vezivanja ljudi, ono čemu je utopista Robert Oven, težio osnivajući 1825. p r e k l e m e , p i nan s ir p r o b e i da f godine u Americi prvu kooperativu – opštinu: “Nova Harmonija”. Projekat t om t nos t i je propao, jer je bio zasnovan samo na lepim željama inicijatora, ali ne i na d e la interesima ostalih da u njemu učestvuju. Nije, međutim, propala ideja zadruga. U dugom nizu godina opstale su one zadruge koje su našle sebi nišu u poslovnom svetu. Na primer, Kreditna zadruga u Ljubljani, osnovana 1856. godine, postoji i danas pod imenom Nova ljubljanska banaka. Kooperative (zadruge) nicale su ne samo u poljoprivredi i trgovinu nego i u građevinarstvu, uslugama... zapravo je nemoguće sve nabrojati. Recimo, u Švajcarskoj postoje zadruge zajedničkih posednika automobila (Car Shering) sa preko 50.000 članova.

Od utopije do biznisa Moderno kolektivno vlasništvo našlo je dovoljno zainteresovanih i da u njemu vide svoju budućnost i da društvo preko njega rešava svoje probleme, pa prema tome i da finansira te delatnosti. Te kooperative dele se u dve grupe: “A” - one koje obavljaju poslove socijalnih servisa, rade u oblasti zdravstva i obrazovanja, usluga, trgovine i proizvodnje i “B” - čiji je glavni posao da osposobljavaju pojedince za izlazak na tržište rada: kvalifikacija i prekvalifikacija, pomoć psihički labilnima, povratak u društvo zavisnika od droge i alkoholizma, reintegracija povratnika iz zatvora... Grupa “A” je obavezna da bude zajedničko vlasništvo zaposlenih te da se samostalno finansira, a olakšica joj je najčešće 25 odsto manja stopa poreza nego preduzećima kao i mogućnost konkurisanja za projekte javnih fondova. Grupa “B” je obavezna da ima minimum 30 odsto spoljnih vlasnika (država, komunalne zajednice, fondovi, humanitarne organizacije...) Ta podela danas je

35

dobrim delom narušena stvaranjem sve novih i novih delatnosti za koje postoje razlozi da budu poreski tolerantnije tretirane nego ostali. Tako, na primer, postoje stambene zadruge koje osnivaju zainteresovani da bi ličnim radom preko vikenda gradili sebi stanove, za koje uglavnom od opština dobijaju besplatne placeve, građevinski materijal plaćaju bez poreza na promet i imaju beneficiranu tarifu priključenja na vodovod, kanalizaciju, plin i struju. Zadruga postoji dok se kuća ne izgradi, kada je njen završni račun prihvaćen, ona automatski prestaje da postoji, a zamenjuje je Savet stanara, koji dalje vodi brigu bez ičije pomoći. a Dakle, jedne kooperacije postoje na određeni rok, druge na neodređej v e ć t rac ija a N no vreme i treće vremenom prerastu u velika i za tržišnu konkurenciju en og ko nc e rat i v n ) sposobna preduzeća. ko op r u ž nog s t oji Najveća koncentracija kooperativnog (zadružnog) sektora postoji u Italiji. (zad t ora p o Tu su se stekle dve stvari: da je država postala dovoljno bogata da može s e k aliji da se odrekne dela poreskih prihoda, pa čak i da daje u gotovu, kao i duge u It tradicije zadrugarstva sa jakom podrškom levičarskih političkih partija. Dakle u toj zemlji ima ukupno 7.100 kooperativa (ili zadruga) sa 267.000 članova, od kojih su 223.000 istovremeno vlasnici i zaposleni u kooperativama, njima pomaže još 31.000 volontera, koji nemaju upravljačka prava, a vrednost njihovog posla procenjuje se na oko 5 milijardi evra. Ta suma nije daleko do ukupnog izvoza Srbije. Mnoge od kooperativa odavno su se “odlepile” od kolektivnog vlasništva i posluju po gotovo svim pravilima tržišta. Primer za to su trgovački lanac REI u Americi, Mountain Equipment Coop u Kanadi, Migros Coop i Cooperativ Group u Britaniji ili nekadašnje zadružne štedionice koje su postale velike banke kao Credit Agricole, Raiffaisen, zatim brojne banke koje u svom nazivu nose reč Union (Credit Union u Britaniji, a primer). Na žalost, raspolažemo samo podatkom da u Japanu ima 14 miliona članova kooperativa sa godišnjim prometom od 21,2 milijarde dolara, kao i da su od sedam miliona stanovnika Švajcarske, dva miliona članovi neke od kooperativa. Šta iza toga stoji nismo u stanju da saznamo. Zato pribegavamo onome što je dostupnije. Pre 153 godine u Torinu je nastala prva prodavnica pod imenom COOP, a prodavala je prehrambene proizvode sa kooperativnih farmi. Tadašnja velika trgovina zbog ideoloških (poljoprivredne zadruge osnivali su komunisti i socijalisti) i profitnih razloga (obavezna niskih cena) bojkotovala je proizvode koje nude zadruge. Po principu osnivača kooperativnog sektora u Engleskoj, Vilijama Kinga, “Ako moramo svakoga dana u trgovinu da kupujemo, zašto ne bismo išli u našu”. Tako je u Italiji nikla prva trgovina kasnijeg lanca, koji danas obrće robu za preko 12 milijardi evra, od čega 2 milijarde sopstvenih proizvoda, pokriva 17,7 odsto tržišta, ima preko 6 miliona “članova” (oko 10 odsto stanovništva), a tajna uspeha je u usluzi, kvalitetu i cenama za oko 25 odsto nižim nego u sličnim trgovinama i, posebno, kultivisanom odnosu prema kupcima. Danas postoji International COOPertive Aliance, sa članicama u sedamdesetak zemalja. U italijanskom COOP-u pojedinačnih akcionara (malih) danas ima manje od šest odsto. Trgovački monstrum prepun novca uključio se i u finansijski sektor. Njegova finansijska grupa Unipol postala je opsesija konkurenata, politike i sudstva. U trenutku kada je Unipol pokazao nameru da otkupi BNL (Banca Nazionale del Lavoro) neveliku, solidnu banku, nastalu kao radnička štedionica i postalu izazov za ogromne evropske banke, nastala je bespoštedna borba koja još traje. Ako je broj malih akcionara neznatan, ostala je politička sprega levice i zadružne institucije i upravo se taj deo ispituje na sudu, sa tendencijom da se ustanovi koliko je politika uticala na poslovne odluke. Inače onih 6 miliona “članova” stavili smo pod navodnice, jer član postaje svako ko potpiše pristupnicu i dobije karti-

cu za kupovinu na osnovu koje povremeno dobija po neki poklon ili popust na određenu robu. Tu se kolektivno vlasništvo, sa početka, istopilo i samo formalno postoji uz preostalu nesumnjivu prednost potrošačima. Nekadašnja radnička kooperativa postala je ogromna, uspešna i transparentna kompanija, trn u oku tradicionalnog privatnog sektora.

“Partnerski kapitalizam” Krajem sedamdesetih godina prošlog veka Japan i Južna Koreja izvršili su udar na svetsko tržište čelika ponudom čiju cenu je malo ko mogao da izdrži. Došlo je do lančanog bankrotstva malih železara i dela metalskog sektora u Americi, čije je tržište bilo najotvorenije. Vispreni ekonomista i pravnik Luis Kelso, našao je rešenje i ponudio ga američkom Kongresu (gde je i usvojeno) da država, umesto što plaća naknade nezaposlenim, ponudi radnicima da otkupe bankrotirane firme, da stimuliše komercijalne banke da daju kredite za otkup, s tim što će najveći deo plaćenih kamata radnicima refundirati država. Taj sistem je nazvan ESOP (Employee Stock Owners Plan). Svoje ideje Kelso je prezentirao u dve knjige: “Kapitalistički manifest” i “Novi kapitalizam” (mogu se besplatno preuzeti na sajtu Kelso instituta). Tvrdio je da sve to predlaže samo zato što se boji da se kapitalizam, kakav jeste, ne može odupreti ideji komunizma. Dakle želeo je da spreči komunizam “partnerskim kapitalizmom”. Kelso je propagirao: “Gde nema vlasništva nema ni pravde ni napretka... Klasno društvo ekspandiranog vlasništva kapia je aliz am” d o tala postaje društvo gospodara, a ne robova... Ljudi se moraju boriti i s l i m k i ka p i t n j e i d a m za društvo u kojem će ekonomska ravnopravnost biti barem na nivou e N t ne r s r e š e t ale političke”. “ p ar e r z alno s v e o s , Osnovno je da zaposleni, koji prihvate da otkupe bankrotiralu ili pred u ni v o t o p i t i ni š t v a i s na bankrotstvom firmu, postaju vlasnici sa podjednakim brojem akcija. Tu se ć e p v e v la s s t e k o r š t e t a uravnilovka završava. Oni angažuju tim menadžera da vodi firmu, koji na v id o u t im j e k o j u j e me đ u ć no s t i šest meseci akcionarima podnosi izveštaj o poslovanju, a na osnovu godišmog or is t it njeg izveštaja glasa se poverenje menadžerima. Fond plata zavisi isključivo ne k od tržišnog uspeha preduzeća, a pojedinačne plate od ličnog angažovanja. Zaposleni imaju prava na Stock options budući otkup akcija po garantovanoj ceni, što je inače privilegija menadžera u drugim firmama. Zaposleni nema prava da prodaje svoje akcije sve dok ne ode u penziju. Ukoliko ne želi da bude više akcionar, ili odlazi iz preduzeća, akcije može da proda samo svom preduzeću ili da čeka penziju da bi ih unovčio. Tek kada ode u penziju akcije prodaje po tržišnoj ceni, s tim što preduzeće zadržava pravo preče kupovine. Dobre osobine ovog sistema su da, kako se u izveštajima tvrdi, firme rastu za četiri odsto brže, profit pre oporezivanja im je za 14 odsto veći, a dividende akcionara za dva odsto veće od proseka za sva preduzeća. Loše strane su da imaju poteškoća sa izborom menadžera, da relativno sporo donose odluke, drže značajna sredstva imobilisana u fondovima, da su im troškovi plata za pet odsto veći i da investiraju gotovo isključivo u sopstvenu firmu, a ne tamo gde bi dobili najveću kamatu. U vreme samoupravljačkog zajapurenja kod nas je folk-pop poezija obogaćena stihom: “Amerika i Kanada/ biće zemlje udruženog rada”. Pokazalo se da je taj stih bio manje nadrealan nego što bi se mislilo. Naime, u Americi, odakle je sve počelo, danas ima 26 miliona zaposlenih koji su vlasnici preduzeća u kojima rade. Talas se iz SAD preneo prvo na Kanadu a zatim i na Britaniju, odakle je nastavio da se širi dalje. Od nama bliskih zemalja ESOP sistem je, na insistiranje sindikata, Slovenija uključila u modele privatizacije. Rezultati tog projekta naterali su ekonomistu Jožu Mencingera da izjavi kako je bio protivnik samoupravljanja, ali sada kad vidi kako su preduzeća čiji su vlasnici zaposleni, solidna, uspešna, izvozno

37

orijentisana počinje da menja mišljenje. Modifikovanu verziju ovog “partnerskog kapitalizma” počele su da primenjuju najveće svetske kompanije kao što su Shell, Pan American, Microsoft... a to je da deo profita namenjen za povećanje plata isplaćuju zaposlenima u vidu akcija kompanije i tako ih postepeno uvode u vlasnički odnos. Od početka je Kelso tvrdio, a naročito kada se pojavila nova varijanta deljenja akcija radnicima, da kompanije moraju širiti “vlasničku kulturu” čija je polazna tačka informisanje akcionara. Stalnu akciju širenja vlasničke kulture vodi NCEO (National Center for Employee Ownership) i Kelso institut. U tekstu “Svet i ideje” Kelso piše: “Kada ljude bacite u ekonomsku arenu, a ne date im kapital i instrumente upravljanja, to je ista klanica kao kada su goloruke hrišćane u antičkom Rimu bacali među lavove... Univerzalno pravo na posedovanje kapitala (capital ownership) nije samo želja nego, kao što je to još Aristotel naslutio, jedno od ljudskih prava”. Ako su Kelso i njegov ESOP, savremeni utopizam, onda je preko sto miliona ljudi u svetu koji su suvlasnici kompanija u kojima rade i njima upravljaju argument da utopija o ekonomskoj demokratiji može i da se realizuje. Ne mislimo da je “partnerski kapitalizam” univerzalno rešenje i da će potopiti sve ostale vidove vlasništva, međutim jeste korisna mogućnost koju je šteta ne koristiti. Tendencije bogaćenja bogatih i siromašenja siromašnih samo mu idu na ruku. (Edicija Biznis Top 2007, oktobar 2007.)

Evropa na nišanu

D

oskora su bogati Rusi odlazili u zapadnu Evropu punih džepova da se nakupuju lepih cipela i odeće i napiju dobrih vina, međutim, vremena se menjaju u njihovu korist. Od kako ih je krenula karta sa rastom cena nafte, postali su toliko bogati da pare više ne staju u džepove, nego u finansijske fondove što je promenilo i njihove kupovine. Najnovija je ponuda jednog od najbogatijih Rusa, Vladimira Jevtušenkova, da otkupi ništa manje nego nemački kolos Deutsche Telecom. Istini za volju, nije mu to pošlo za rukom od prve, ali mu nije ni promenilo namere, jer kako izjavljuje, u pitanju je samo vreme i novac, a on i jednog i drugoga ima na pretek. Kako ga procenjuje američki časopis Forbes, njegov lični buđelar teži 7,3 milijarde dolara, a uz to je predsednik, što na ruskom zovu “hazjain”, ogromnog multisektoralnog holdinga Sistema, čije finansijske dimenzije, sem njega, malo ko zna. Taj ruski privredni mastodont kontroliše 180 prosperitetnih kompanija i u prvom tromesečju ove godine je fakturisao 4,6 milijardi dolara. Jedna petina njegovih akcija kotira se na Londonskoj berzi. Na Jevtušenkovu ponudu za kupovinu iz Deutsche Telecoma su, uprošćeno rečeno, odgovorili da nije dovoljan samo novac da bi ih neko kupio. Odgovor je zasnovan na činjenici da Rusi danas mogu, ako hoće, da pošalju u svemir ansambl šou gerli, ali nisu u stanju da postignu zapadne standarde produktivnosti i kvaliteta. To je tačno, koliko i činjenica da je to istovremeno i jedno od najvećih svetskih tržišta u usponu, te da nadmenost može samo da šteti Nemcima. Simbol Rusije nisu samo medvedi nego i nafta i zlato, kao podloga za ekonomski razvoj. Ljudi se lako nauče da rade više i bolje kada im se ponudi dobra organizacija i

zarada. To je ono na šta Jevtušenkov računa kao na svog asa u rukavu, kojeg će u jednom trenutku izvući tokom cenjkanja. On je navikao da igra u senci, da vezuje konce i da na kraju dobije što je smislio. U Rusiji je to postigao i sada želi da se okuša i na Zapadu. Jevtušenkov nije finansijski stručnjak nego inženjer, istina naknadno je magistrirao iz ekonomije. Počeo je u malim preduzećima kao organizator proizvodnje, pa direktor i verovatno bi tako napredovao korak po korak, da se nisu stekle dve okolnosti: raspad SSSR i njegova ženidba sa svastikom strahovito moćnog gradonačelnika Moskve Jurija Lužkova. Dotični Lužkov, koga ni Putin, ne sme ili neće da dira, nije stekao lično bogatstvo, ali je zato njegova supruga, Elena Baturina, kako su je na zapadu nazvali “tajkun u suknji”, jedina Ruskinja na Forbes listi najbogatijih ljudi na svetu. Tom linijom je “provincijalac” iz Smolenska ušao u moskovsko visoko društvo. Kako sam voli da kaže, nije naftaški oligarh, nego zaljubljenik u nove tehnologije, ne samo u elektronici nego i u finansijama. “Slučaj je hteo” da je za ličnog savetnika u holdingu postavi Vladimira Krijučkova, a ć e p os lovaa d e poslednjeg šefa KGB-a, a za šefa analitičkog sektora Vagiva Gusejs o b i m nd o v u na nova, bivšeg šefa KGB Azerbejdžana, pa ga ni Putin, kao ni većina Rač odi š nji uit y” f oilijardi Rusa, ni ne primećuju. Dakle, taj ruski milijarder, odskočio je prvi iz o v og v at e e q 0 0 m mase bogataša, koji kupuju placeve i vile na obalama Jadrana i Medi“ p ri t ić i 3 .1 t upaju terana i gutaju luksuzne hotele i turistička naselja širom sveta. dos ra! Nasa akc ije o d o la š t o z 0 o d s t i š ne To što je revolucionarno kod Jevtušenkova je udar u centar evropskog t ako e i p o 3 o v e t r ž e š t o finansijskog poslovanja sa ništa manjom namerom nego da otkupi najvenud od nj i h t ako n ćeg evropskog telekomunikacionog giganta. Ne uspe li to njemu, svakako v i š e nos t i – ija će uspeti “Novim varvarima” iz Amerike. Razlika je bitna: američki agresivni v r e d ne od b “private equity” fondovi, koji poslednjih godinu dana kao cunami preplavni ko ljuju svet i otkupljuju sve što im dolazi pod ruku, a kupuju samo zato da bi rasparčali kompanije oslobađajući ih od neprofitabilnih delova, reorganizovali ono što je preostalo i što pre prodali za velike pare. Dakle, ako Deutsche Telecom ne pristane na rusku ponudu, koja mu obećava tržište, moraće da pristane na američku ponudu koja mu nudi restajling i rasprodaju. Ova klackalica između ruskog “hazjaina” i američkog “bosa” nije nikakva novinarska konstrukcija. Naime, Hamilton “Toni” Džejms, predsednik Blackstone, najjačeg private equity fonda, doputovao je ovih dana u Italiju odakle započinje svoj evropski “šoping”. Italijanima je odmah stavio do znanja da je bacio oko na njihov Telecom Italia– fiksna telefonija, na TIM – mobilna telefonija i na ENEL nacionalnu monopolističku elektro-energetsku kompaniju. Italijani, koji su se do besvesti svađali sa Špancima što žele da otkupe italijanske autoputeve, odjednom su prihvatili prodaju autoputeva, ne bi li se koncentrisali na ozbiljnije pretnje iz Amerike. Private equity fondovi ili “Novi varvari”, kako ih popularno zovu, buknuli su posle 2000. godine kada su akcije na berzi počele vrtoglavo da padaju, a kamatne stope dostigle najniži nivo. Tada su vešti finansijeri otkrili Eldorado: povezavši te dve stvari, kupujući jeftine akcije kompanija za još jeftinije kredite. Novo u tom postupku je da su kupljene kompanije “varvarski raskomadali”, odbacivali iz njih neproduktivne delove i prodavali preostale reorganizovane i modernizovane delove po višestruko uvećanoj ceni. Zarade su enormne i postupak se uvrežio kao koristan po ukupnu ekonomiju, pa se postepeno počeo prenositi i na Evropu da bi ove godine prerastao u pravi atak. Računa se da će ovogodišnji obim poslova “private equity” fondova dostići 3.100 milijardi dolara! Nastupaju tako što za akcije nude i po 30 odsto više od njihove tržišne vrednosti – tako nešto niko ne odbija.

39

Pre desetak dana, na primer, Freeport McMoran fond otkupio je kompaniju Phelps Dodge, proizvođača bakra i molibdena i u istom danu su akcije te kompanije porasle na berzi za 26,78 odsto. Iz tog podatka se vidi zašto se kaže da su ovi fondovi osuđeni na uspeh. Iza tehnologije uspeha postoje i neke “slučajnosti” koje te poslove čine uverljivijim. Pomenuti predsednik Blackstone fonda, Toni Džejms, prisan je prijatelj sa Džordžom Bušom Mlađim još od vrep a j e d udar o r v E la p o i h mena studija na Harvardu; generalni menadžer fonda, Stiven Švarcman, d o š i l o s r d n I s t o ka po kojem je u filmu Wall Sreet građen lik berzanske “ajkule”, bio je koorne m ac a i s a a dinator međunarodnih ekonomskih poslova u vladi Ričarda Niksona i prok u p Z a p ad fesor menadžmenta na Jejlu. Nakon političkog kontakta, profesorski posao i sa naglo zamenio bespoštednim angažmanom u finansijama. Dakle nigde se veliki uspeh ne pravi ukoliko nema sprege sa politikom (i policijom), a to pre svega znači sticanje prihoda na račun poreskih obveznika. U svakom slučaju, Evropa je došla pod udar nemilosrdnih kupaca i sa Istoka i sa Zapada. I dok se batrga oko carinskih stopa, kontingenata, zaštita nacionalnih interesa, muke sa ustavom, dotle je drugi gutaju, da bi ovih dana već počeli da se dave od tog gutanja. Naravno najgluplji je i najneefikasniji protivlek zatvaranje pred svetom. Pasivna situacija ju je već načela, a među ajkulama nema mesta za bele hrizanteme, kapucinere i sećanja na slavnu prošlost. (B&F broj 26, decembar 2006.)

Bauk krize nad Evropom

P

rema grčkoj mitologiji Evropa je kći feničanskog kralja Agenora, koja je na leđima bika (prerušenog Zevsa) pobegla preko mora. Prema berzanskoj terminologiji bik je simbol rasta berzanskih cena, težnje da se kupovanjem akcija dospe do što više novca. Kako sada stvari stoje, Evropa bi pre trebalo da se nađe na leđima propetog medveda, koji je berzanski simbol recesije i odbrane od nevolje, a tu je izrazito neudobno. Dakle, sve je pošlo naopačke... Vidi se to najbolje kada se iz mitologije vratimo u stvarnost. Čitav januar je protekao u intenzivnim traženjima rešenja za krizu koja izbila na videlo u jesen 2007. godine i sada ulazi u najžešću fazu. Najagilniji, nemačka kancelarka Merkel i francuski predsednik Sarkozi, trude se da formulišu svoj koncept mera i da za njega privuku britanskog predsednika vlade, Gordona Brauna, te da kao nekakvo evropsko sveto trojstvo povedu ostale nacije ka izvesnijoj budućnosti.

Panično traženje antikrizne politike Još prvih dana januara tandem Merkel – Sarkozi, uz potporu bivšeg Britanskog premijera Blera, lansirao je pod parolom “Svetska kriza – svetsko rešenje” ideju o stvaranju jednog svetskog tela koje bi koordiniralo napore širom planete u borbi protiv krize. Pričljivi Sarkozi je tada rekao: “Imamo potrebu da se Kina, Brazil, Afrika... uključe u preimenovanje svetskog sistema... Moguće je da se pored Saveta bezbednosti, stvori i jedan Ekonomski savet pri OUN”. Kancelarka Merkel smatra da bi se mogla napisati jedna “Povelja o trajnim pravcima razvoja ekonomije, nešto po modelu Povelje o ljudskim pravima”. Blerova ideja je da se svetske

finansijske institucije kontrole moraju reorganizovati, jer MMF i Svetska banka zastareli i prevazidjeni. Da bi malo više razjasnio Sarkozi je dodao: “Stvari moraju biti jasne, u 21. veku ne postoji više jedna jedina nacija koja može da diktira šta se mora raditi... koja će naložiti ostalima da plaćaju dugove koje je ona napravila”. Liči to na poruku Obami da vodi računa kad bude prekrajao američku politiku prema svetu. Nije prošlo ni dve sedmice, a Merkel i Sarkozi su se okrenuli problemima Evrope. Zapravo sopstvenim problemima u okviru jedinstvene EU. Nemačka bi trebalo da obznani definitivno svoj plan konsolidovanja bankarskog sistema i realne ekonomije i to najverovatnije masivnom upotrebom javnih para – dakle državnom intervencijom, protiv koje je Merkel bila na početku krize. Već je predviđena suma od 1,8 milijardi evra za spas Opela i neprecizirano učešće u spasavanju Commerz banke kojim bi 25 odsto njenog vlasništva prešlo u ruke države. U okviru Eurogrupe uobličava se model koji se bazira na merama što je preduzela vlada Gordona Brauna u Britaniji - državnim garancijama za interbankarske kredite i za obligacije koje emituju banke kako bi se pokrenula sfera kredita. I bar dok ovo pišemo, može se citirati samo Sarkozijeva tvrdnja: “Našli smo zajednički put da stavimo na noge usaglašenu i koherentnu politiku Evrozone protiv svetske krize”. Kako taj put izgleda ovih dana ćemo videti.

ECB: Plaćaće i buduće generacije! Konačno Evropa prestaje da se zamlaćuje prošlošću i sva je koncentrisana na budućnost, nažalost tek onda kada je ta budućnost najneizvesnija. Naime, proa gnoze Evropske centralne banke (ECB) za 2009. godinu govore o verov r op E o vatnom padu BDP od 1,9 odsto u celoj Evrozoni, pri tom će dvanač n da s e o š ć u i a n o K t aj e est članica pasti u izrazitu recesiju teških posledica. Više od polovine r o š l i s ana p s e e r j p la ć u e nt r članica probiće mastrihtski “plafon” od 3 odsto deficita u odnosu na z am je ko nc s t , BDP, nezaposlenost će dostići 9,25 odsto – odnosno “izgoreće” bar 3,5 s v a u d u ć n o e k o nd a s t miliona radnih mesta. Irska, donedavni evropski uzor (u naduvanom) na b a l o s t t udu ć n o napretku pašće na najniže grane i zabeležiti smanjenje BDP za 5 odsto na ž j e t a b i j a i rast deficita od 11 odsto. Očekuje se da nezaposlenost najviše poraste u ka d a e i zv e s n Španiji – 16,1 odsto. Nemačka će verovatno zabeležiti pad proizvodnje za naj n 2,3 odsto. U Francuskoj se očekuje najveći rast deficita platnog bilansa tokom njenog članstva u EU od 5,4 odsto. Britanija, kao najstabilnija ekonomija u EU i uverena da joj nacionalna funta koristi više nego evro, verovatno će zabeležiti pad BDP za 2,8 uz pesimizam koji govori o rastu deficita za 8,8 odsto. Funta je 2000. godine kupovana za 1,74 evra, prošle godine za 1,31 a ovih dana je odnos evro-funta gotovo izjednačen. Vrlo je verovatno da će, nastavi li se tako, Britanija potražiti utočište u Evrozoni. Samo tokom jedne sedmice, 23. januara, ECB je po treći put skrenula pažnju da je snizila kamate na najniži dopustiv nivo, a da kriza i dalje, ne samo traje, nego ulazi u sve žešću fazu. U biltenu te banke napisano je da “kriza pogađa bez izuzetka sve vodeće ekonomske sfere te da teška i sinhronizovana recesija preti da se njeni efekti prenesu i na buduće generacije!” Takav pesimizam još do sada nije dolazio sa te strane. “Svetska ekonomija, piše dalje, prolazi kroz fazu teške recesije zaoštravajući se i produbljujući se na svetskim finansijskim tržištima blokirajući tražnju u svetskim razmerama, kao i u zoni evra, i to za duži period”. Evrozona mora pokrenuti i predvoditi strukturalne reforme ekonomije, socijalne sfere, zdravstva, tržišta rada, finansija da bi ih učinila efikasnijim i konkurentnijim. Alarm ECB istovremeno je i apel i naredba. Doprineće on da se lakše formira “udarno jezgro” antikriznog pokreta. Da Francuska i Nemačka, kao u doba Mite-

41

rana i Kola, uz privlačenje Britanije u taj zamajac, pokušaju da ujedine razbucanu zajednicu, kako bi opstala. Izgleda da su u nevoljama čak i evroskeptici uvideli da im samo zajednički front može pomoći da lakše prebrode krizu neizvesnog trajanja i opake izvesnosti. Sarkozi je delimično natuknuo kako je Evropa “kolateralna šteta” američkog sumanutog vladanja svetom u doba prethodne administracije. Nije on ni Americi otkrio ništa novo. Zna ona i ne bez razloga ponovo iščitava Kejnza i Galbrajta. A Galbrajt je u “Kratkoj istoriji finansijske euforije” 1990. godine, posle znatno blaže krize 1987. godine, napisao: “Velika recesija znači nezaposlenost, smanjenje plata, narod koji nije u stanju da plaća kredite, dakle uvećanje gubitaka banaka, dakle manje kredita, dakle sve više preduzeća koja propadaju, i još više nezaposlenosti itd... to objašnjava strmoglavi pad vrednosti akcija svih preduzeća, uključiv i ona koja sa bankama, kreditima i nekretninama nemaju ama baš ništa zajedničko...” Ne odolevam najpoznatijem delu, ponovljenom više puta u ovoj novini, koji glasi: “Tako budale, pre ili kasnije, bivaju odvojene od njihovog novca”.

A mi istoriju za trku imamo Za kraj ono naše neizbežno pitanje: Šta se nas sve to tiče? Zaista, uglavnom je sve kao što je bilo – loše, dakako. Političari su nam još na početku rekli da su naše rezerve tolike da ćemo moći drugima da pomažemo. Nema mesta panici, kad se bolje “razgrne” vidi se da će možda po neko ostati bez posla, propasti po koja firmica, bankica, fabrikica... Šta je to za nas. Setimo se samo kako je bilo u vreme bombardovanja i sankcija. Uostalom, razumevao je Milošević svoj narod i kada je rekao za sankcije da će samo probuditi našu sposobnost da se snalazimo. Snašli smo se, skoro svi su živi, neki su i zdravi. Treba li da se brinemo što će neki od naših koji su pobegli na Zapad morati da se vrate, jer će kako ECB tvrdi doći do “kontrakcije tržišta rada”, istina slali su oni doznake koje su glavnina onih 4-5 milijardi dolara koje godišnje uđu u zemlju. Umemo mi da nadoknadimo takve stvari, na primer, samo povećanje akciza donelo je državnoj kasi 15 milijardi, istina dinara. Onda pomoć iz inostranstva preti da presuši – nije ni bitno. Još je juna meseca premijer Cvetković izjavio da nam sve manje inostrana pomoć treba. Opet te grinfild investicije o kojima se toliko priča, i one su 2006. godine iznosile 4,38 milijardi dolara, pa krenule naglo da padaju. Sve što može da nas snađe je da se taj pad nastavi, na šta smo već naviknuti. Kažu kako će najveću muku imati zej a ma d a l o v mlje koje imaju veliko učešće izvoza u BDP. Pogledajmo samo kako stojimo u ne u v ide l i u s ovde u našem komšiluku: Bugarska 60,8 odsto, Hrvatska 49,3 odsto, da e p t ic i i f r o nt a d e l BiH 36,1 odsto, a mi 27,6 odsto – od svih njih smo najmanje ranjivi. Izg i e v r os kaje dnič k kš e Uostalom dosta nam je prenemaganja pred tom Evropskom unijom. č a k am o z ć i da la v e s n o g t i . Moći ćemo konačno u lice da joj kažemo kako nam je dosta njenih proim s e p o mo izu ne iz e s no s m o ž r o d e kr p a ke i zv blema, kako mi nismo spremni da žrtvujemo svoju samostalnost za njih. p r e b anja i o A moraće ona malo bolje da odmeri kako se odnosi prema nama ako mit raj sli da naplati ono što joj dugujemo. Naš dug inostranstvu iznosi 6,3 milijarde u javnom i 14,3 milijarde u privatnom sektoru, sve zajedno 20,6 milijardi evra. Pa ako ih žele nazad, neka se malo urazume. Jer imamo mi važnije stvari da rešavamo. Vidi li taj svet šta nam radi Kosovo, ono bez Metohije – počeli su da se ponašaju kao da su stvarno samostalna država i to na srpskoj zemlji. Onda ovi domaći izdajnici, samo nam oni trebaju ako zagusti, zato su se već pobrinuli naši ćirilički hakeri – čik pročitajte “Helsinšku povelju” na internetu, a da vam se ne prikači neki razorni virus, “Peščanik” još malo ko može da čuje i vidi i njega sređuju. Ništa od tih “ništaka”, kako ih je nazvao Otac Dobrica, neće ostati. Umemo mi da čuvamo svoje heroje. Dođe li vreme kakvim nam prete i Ratko Mladić

će ući u Srpsku skupštinu, a ne samo Miladin Kovačević. Rastu i nove generacije u koje se možemo pouzdati. U jednoj zemunskoj osmogodišnjoj školi nastavnica stvu n a r u t geografije samo što nije dobila batina od đaka kad je htela da predaje o ino s ilijar de r de g u mrskim antisrpskim zemljama kao što su Albanija i Hrvatska. Za nas a d m ij Na š s i 6 , 3 , 3 m i l r u , s v e - njih ni u geografiji nema! E sad što je u toj Hrvatskoj kupovna moć izno om i 14 s e k t o ijardi po stanovniku 4.565 a kod nas 3.227 evra godišnje, to je opet neka , j a v n i v a t n o m , 6 m i l l e n az ad smicalica. Evro stigao na preko 95 dinara, nema veze, koštala je vekna r u p dno 20 o ih ž e ume hleba od 600 grama kod nas (22.12.1993.) 4.000.000.000. dinara. Mi umez a j e . P a a k l o u r az mo da izdržimo. Ima ravno dve decenije kako nismo dostigli realni BDP e v r a s e ma iz 1989. godine. Već smo navikli. Drugde bi zbog takvih stvari padale vlade n e ka i partije, kod nas nema ni govora, jer mi oslonac imamo u Majci Rusiji, ako zagusti ona će nas da pomogne, kao što je pomagala u Prvom srpskom i Hercegovačkom ustanku. Uostalom taj Galbrajt, čiji sin rovari po ovdašnjoj štampi, napisao je: “Malo je polja ljudske aktivnosti gde istorija tako malo znači kao u finansijama”. Pa šta? (B&F broj 52, februar 2009.)

Dopingovanje kapitala

O

naj ko misli da su literatura, pozorište i film branjevina drame, vara se poprilično, jer nema većeg poprišta drame nego što je berza. Na njoj sve postoji samo do iduće drame. Na njoj se čak i hepiend završava dramom. Setite se kraja prošlog veka – basnoslovnih virtualnih bogatstava koja su se prosto slivala na vlasnike akcija, obveznica, derivata... sve dok nije pukao skandal kompanija ENRON, WorldCom... posle kojega su na desetine hiljada radnika akcionara ostali bez ušteđevina sticanih decenijama odricanja; ostajali bez posla, bez zdravstvenog osiguranja koje nije imao ko da placa... i kao utvare iz antičkih drama lutali u potrazi za novim poslom i zaradom. Onda je opet sve krenulo na bolje da bi posle 7 godina eksplodirala drama (subprime) kredita, kada su ljudi ostajali i bez svojih domova, automobila i uverenja da postoji sreća. Mislite li da je tu kraj? Ne, želja za uvećanjem imovine dublja je od bilo koje druge zavisnosti. Dokle god nje bude, biće i drame gubljenja, koja se uvek ponavlja sa uverenjem da će se drugi put naslutiti trenutak kada se sa hrpom novca valja povući iz igre, pre nego što počne krah. Sve ostalo je samo interval. Kriza subrime kredita, jedna od najdužih i najneizvesnijih, još je u toku i kraj joj se nazire u opštoj krizi. Prvo su se 23. marta 2008. sastali predsednici (guverneri) centralnih banaka Amerike, Evropske unije i Britanije da bi pokušali da nađu rešenje, kunući se, da uprkos presijama, neće spasavati ekonomiju državnim parama. Zatim su dan kasnije britanski premijer i francuski predsednik posvetili sastanak istoj temi ne pokazujući preveliku gadljivost na državne intervencije. Pridružila im se kandidatkinja za predsednika SAD, Hilari Klinton, predlažući direktorijum za krizu (Grinspan, Volker, Rabin) koji bi predsedniku Bušu predložio kako da interveniše. Na sve to je Finacial Times, glasilo liberalne ekonomije, konstatovao da su od američkog sniženja kamatnih stopa na 2,25 odsto pri inflaciji od 2,5 odsto, što ponovo prelazi u poklanjanje novca, do već obećane pomoći američke vlade, u pitanju posezanja “javnim novcem” u privatne gubitke, odno-

43

sno disperzija gubitaka na sve građane i dakako na one koji nisu ni najmanje krivi za krizu. Eto objašnjenja zašto danas nema skakanja gubitnika sa oblakodera iako je u Velikoj krizi 1929. godine “izgorelo” 50, a danas peko 1.000 milijardi dolara. Više gubitnici ne snose sami svoje kockarske dugove. Kada je krajem 17. veka izgrađena zgrada Londonske berze na njoj je pisalo: Dictum meum pactum (Moja reč je moja obveznica), danas, pogotovo kada zagusti, reč više nema značaja.

Nenašminkana prošlost Bar pet vekova ima od kada su počele da niču preteče berze. Nastajale su na ulicama, gde bi se trgovci i finansijeri sakupljali i sklapali poslove. Godine 1555. nikla je English joint stock Co. preko koje su sakupljana sredstva za poslove gradnje kanala, luka, kasnije železnica i drugih velikih infrastrukturnih projekata. Godine 1697. u Engleskoj je donet zakon o brokerima da bi se sprečilo mnoštvo incidenata insider tradinga i market rigginga (finansijske špijunaže i tržišnog lažiranja). Dakle tradicija zakonskog ograničavanja nelojalnog ponašanja ima 311 godina. Nije berza kriva za kriminal nego ljudski karakter. Pitanje je da li bi bez berze i tržišne privrede progres ljudskog društva bio tako brz. Evo primera: u SSSR je sa 2 odsto zemlje u okućnicama snabdevano 64 odsto velikih gradova hranom. Okućnice su bile rudimentovana tržišna proizvodnja, a pijace - berze. Monstruozna planska privreda poražena je od sićušne ekonomije. Današnja londonska berza – London Stock Exchange, nikla je 1801. godine i prvi su joj poslovi bili finansiranje dveju trgovačko – punih kompanija za Kinu i Indiju. Prvi put su tada prodate akcije sa pravom učešća u mogućem profitu. Poslovi su uspeli i dali impuls za bezbroj novih i najrazličitijih investiranja. Druga najslavnija berza NYSE (New York Stock Exchange) nastala je tako što su se 1792. godine 24 velika njujorška trgovca dogovorila da se svakodnevno nalaze u Wall Street-u i tu trguju međusobno. Eksplozija rasta poslova nastala je tek 1800. godine kada je uvedena mogućnost da finansijer za dati novac postaje adekvatan suvlasnik kompanije. Bilo je to zlatno doba poštenja i ljudi od reči, mada su i tada postojali špekulanti i razbojnici koji su na različite načine otimali novac. Obim sve većih poslova i potreba za sigurnošću aktera naterala je i njujorške investitore, kao i one u Londonu, da sagrade sebi zgrade berze kako bi u njima poslovali bez mnogo strepnje. Pitanje kako bi svet izgledao da nema berze zapravo nije umesno. Berza nije insulin ili tranzistor - eksces srećne imaginacije, već, kako smo videli, dugo deljana institucija tržišne privrede. Ona je nervni sistem ekonomije. I kao svaki nervni sistem podložna je neurozama, stresovima, pa i sklonosti ka ludilu. Nije lako naći racionalno objašnjenje za niz berzanskih zbivanja. Jedan od najsvežijih hirova berze desio se 20. marta kada su se akcije FIAT-a u jednom danu strmoglavile. Naime, od 2004. godine, kada upravljanje kompanije preuzima mladi, energični menadžer Seđo Markione, vrednost akcija kompanije neprekidno je rasla i to od 4 do 23 evra po komadu. Onda su navedenog 20. marta 2008. iznenada pale na svega 14 evra. FIAT skoro da nije ni primetio krizu automobilske industrije, jer se njegova vozila prodaju izvanredno i na domaćem i na stranom tržištu; kompanija je povećala svoje investicije u Brazilu za 3,5 milijardi evra; sklopljen je ugovor sa indijskom kompanijom Tata, vredan 1,5 milijardi evra sa opcijama za saradnju koji obećavaju naredne milijarde poslova. Ipak, pomenutog četvrtka eksplodirala je ponuda akcija, koja je dovela do naglog pada vrednosti. Šta je u pitanju? Neurotični hir, spekulacija moćnih igrača, ili hronična preraspodela bogatstva. Već narednog ponedeljka, 26. marta, vrednost akcija se vratila na pređašnji nivo.

Milijarde gore kao šaša FIAT je detalj, celinu pokazuju podaci među kojima je, na primer, taj da je 27. februara na berzi u Šangaju “izgorelo” 100, U Evropi 270, u Americi 320 milijardi dolara. Onda se relativno smirilo, da bi opet nastajali “Crni petak” u Americi 14. marta (-180 milijardi dolara), “Crni utorak” u Evropi 18. marta (-200 milijardi evra). Ranije pomenute konsultacije guvernera nacionalnih banaka i državnika posledica su tih zbivanja. A onda, opet podjednako iznebuha, svetske berze “vraćaju” 227 milijardi evra, 24. marta i to pretežno u Evropi. Seizmološka pravila da potresi budu najavljeni tutnjavom i da se smiruju postepeno na berzi ne važe. Tu propadanja i uzleti udaraju kao grom. Tih udara bilo je u proteklih pola godine toliko da bi se čak i pokusni kunići navikli na njih. Jesu li i ljudi oguglali na stresove ili nešto nije u redu sa bezbrojnim milijardama koje nestaju i vaskrsavaju na volšeban način? Kao i uvek ne postoji samo jedno objašnjenje. Međutim jedno od glavnih je sledeće: ukupna svetska vrednost berzi računa se na 51 hiljadu milijardi dolara, e vrednost tržišta derivata na oko 480 hiljada milijardi dolara što je nominalna vredo v in m i e m nost 30 puta veća od američkog BDP, odnosno 12 puta veća od svetske anj e o j e dr ug e b ude , ć e v j u k ekonomije. Gde je tu logika? Vrednost berzi se računa prema acn a z a od b il o kle g od ko ja s e j l e tual value (koliko se zaista može dobiti), a vrednost derivata (fonŽ lja je . D o nja , m dova) prema notional value (pojmovna vrednost, utisak). Razliku dub is no s t i e gub l je v e r e nje it i z a v i d r am l j a s a u na s l u t m je, krajnje pojednostavljeno moguće objasniti na primeru tehnike b i ć e k p o na v ugi p u t s a h r p o p r e osiguranja. Ako ste kupili automobil vredan 10.000 dolara i osigurali u v e e s e d r d a s e i z ig r e , ga, posle nekog vremena korišćenja vi i dalje verujete da taj auto vredi d a ć u t a k ka p o v u ć i h . S v e približno onoliko koliko ste ga platili. Međutim, ako vam se on zapali t r e n c a v a l j a o č n e kr a e r v a l osiguranje će vam na ime za obeštećenja dati 3 do 4 hiljade, a ne deset. no v š t o p amo int Dakle derivati su utisak, fikcija vrednosti, a ne ono što za njih možete done go al o je s biti. Otuda oscilacije cena derivata zapravo predstavljaju oscilacije fikcije, ost bilo da rastu ili padaju. Računajući na ljudsku slabost da povremeno lažu sami sebe predsednik FED Ben Bernake je u trenutku izbijanja krize kredita nekretnina pozvao sugrađane da se uzdrže od prodaje svojih certifikata i derivata, jer se jedino tako može očuvati utisak bogatstva odnosno sprečiti da se notional pretvori u daleko manju actual vrednost. I... ode sanak pusti.

Mapetovski ljupki monstrumi Običnom našem čoveku koji živi sa mesečnim prihodima (manje ili više) od 500 evra sve to mora da izgleda neuhvatljivo bar koliko i rastojanje u svetlosnim godinama do drugih galaksija. Prvo, za par stotina godina postojanja berze, tehnologija njenog poslovanja dovedena je do savršenstva. Izmišljene su na hiljade institucija, proizvoda, termina i rokova čija je svrha da se što više približe akcionarima i što efikasnije prikupe svaki slobodan kapital, prepakuju ga i prodaju uz što bolju zaradu. Često to biva upotrebljeno da sludi ljude i opelješi ih. Sasvim je svejedno da li su u pitanju novac, sirovine, plemeniti metali ili ma koja druga vrednost. Ako se odbiju investicije država, nema projekta, što većeg to bolje, čija realizacija nije investirana sredstvima prikupljenim na berzi. Svaka dobra poslovna ideja ima svoju berzansku vrednost. Svaka velika glupost – takođe. Venture capital smišljen je da bi se investiralo u često fantastične zamisli talentovanih i siromašnih izumitelja. Pitanje je bi li Voznijak i Džobs, osnivači Apple kompanije, postali najuspešniji i basnoslovno bogati kompjuteraši da njihovu zamisao o PC nije izgurao venture capital do izlaska na berzu. Ona priča o prodaji kombija, da bi se tim parama počelo, ljupka je literatura. Berza kao institucija zastrašujuće je moćna. Zašto “zastrašujuće”? Zato što, na pri-

45

mer Kina poseduje preko 800 milijardi dolara u američkim državnim obveznicama i vlasništvu američkih kompanija. Zamislimo, na primer, da Amerika otvoreno povede kampanju bojkotovanja Olimpijskih igara u Pekingu i da kinesko rukovodstvo uvređeno, kao što ume srpska vlada, reši da se osveti pustivši naglo u prodaju američke akcije i obveznice. Moglo bi to, infantilno računajući, da baci na kolena kompletnu američku ekonomiju, ali bi kolateralnoj kineskoj ekonomiji (zbog pada vrednosti ponuđenih akcija) zadalo podjednako koban udarac, te izazvalo eskalaciju sukoba sve do poravnanja računa nuklearnim arsenalom. To se, dakako, neće desiti, u šta nas uverava izjava američkog predsednika da će lično prisustvovati Olimpijadi, odnosno, zato što su u pitanju dve zrele nacije, koje interese umeju da stave iznad radikalnih ideoloških ili nacionalističkih poimanja. Teško je odoleti da ovde ne navedemo da se u današnjem svetu radikalizam, bilo koje vrste, loše kotira. Čak i samo političko radikalno deklarisanje ne donosi više od 5 do 10 odsto glasova uspaljenika. Kod nas je taj procenat bar trostruko veći, a odražava se to kako na funkcionisanje berze, tako i na priliv stranih investicija, zajedničkih ulaganja i bežanja onih koji su već nesmotreno došli sa svojim kapitalom. Ostaju uglavnom hazarderi i oni koji gledaju da u što kraćem roku i što zelenaškije opelješe dužnika u nevolji. Berza nije nikakav samostalni zloduh ili ekonomsko božanstvo, kako bi ekstrei misti da je predstave, već samo jedna briljantna institucija, koja kvantifikuje i kvara n as no b o d k lifikuje ljudske želje, potrebe, stremljenja, pa i pohlepu, umnožavajući j e ni am o e f i ko s e i n a njihove efekte i ubrzavajući tako ekonomski rast, često do hipertrofije. B e r z o na j e s p i t an j e s v r h e . Najnovije berzanske tendencije pokazuju da ona može i da prati humala , , a l i j e u k o j e a č i l o z e n ne težnje efikasnije od političkih pogađanja i lažnih obećanja ekološki o r u đ s l u ž i i b e r ze z o č e t ku i socijalno skladnog rasta. Naime, jedno je katastrofa junk bonds – hazarn j im i p r o t i v t a na p derskih “obveznica smeća”. Drugo je, upečatljiv rast vrednosti sustainable B i t i t i l u d i s n i j u ma kompanija – onih koje u prvi plan stavljaju “održivost” razvoja. Ekonomista b i b e g mile i nobelovac Jozef Stiglic definisao je dva zahteva koji su postali kredo obetre ć spravljenog sveta: “Drugačiji svet je moguć” i “Održivi (sustainable) razvoj”. Ovaj drugi počinje da se ostvaruje preko berze. Evo kako. U Evropi je UBS emitovala certifikate kojima se investiraju etički i socijalno orijentisana preduzeća. Primeri iz Amerike daju se naći na sajtu “ftse4good”, odnosno u Indeksu održivosti Dau Džonsa (Dow Jones Sustainability Index). Kvantifikacija tih sredstava još nije uobličena, kreće se oko 10 milijardi dolara u Americi, oko 3 milijarde evra u Italiji... no trend je veoma značajan kao odgovor na bezglavu jurnjavu za profitom čija su žrtva postali i ljudi i prirodna sredina. Evo još dva primera koji čine jasnijim o čemu se radi. Multinacionalni hemijski gigant Henkel publikovao je ovih dana svoj Sustainability Report 2007 u kojem se kaže da je u ime očuvanja sredine smanjio za 57 odsto količine teških metala u deterdžentu, smanjio za 27 odsto upotrebu energije i za 72 odsto smanjio broj nesreća na radu u svojim fabrikama. Odmah posle toga naglo je počela da raste cena akcija ove kompanije. Finska kompanija Nokia izbacila je na tržište novu generaciju mobilnih telefona koji su 80 odsto reciklabilni. Opet je berza pozdravila tendenciju rastom vrednosti akcija. Zaključak bi mogao biti da berza nije ni dobra ni zla, ona je samo efikasno oruđe, ali je pitanje ko se njim služi i u koje svrhe. Biti protiv berze značilo bi biti ludista na početku trećeg milenijuma. (B&F broj 42, april 2008.)

Bauk inflacije

P

rvog petka u aprilu mesecu, na Brdu kod Kranja, sastali su se ministri ekonomije zemalja članica Evropske unije i predsednik Evropske centralne banke (ECB) Žan Klod Triše, predsednik Evrogrupe Žan Klod Junker i komesar za ekonomiju EU Hoakin Almunia, s namerom da pravovremenom reakcijom spreče nadolazak “zabrinjavajuće i na neverovatan način rastuće inflacije”. Komesar za ekonomiju Almunija presekao je prisutne podatkom da je u martu je stopa inflacije iznosila 3,5 odsto na godišnjem nivou (najviše u poslednjih 16 godina), sa izgledima da bi već do kraja aprila mogla da bude znatno viša. Razlog je to zašto ECB, uprkos pritiscima, ni slučajno neće smanjivati kamatne stope. Veća je verovatnoća da je lakše izboriti se sa znacima recesije nego sa inflacijom. Na ovom skupu je Žan Klod Junker skrenuo pažnju da “Inflacija pogađa pre svega najsiromašnije slojeve stanovništva: ako paradajz poskupi, to mene i Trišea neće mnogo pogoditi, međutim za one koji žive sa platom ispod 1.000 evra to će biti težak udarac”.

Tehnologija samozavaravanja Na zapadnoj hemisferi ekonomskim pretumbacijama najviše je pogođena Argentina. Iako agrarno bogata našla se u situaciji da zbog pomahnitale tražnje š da j o na svetskom tržištu za poljoprivrednim proizvodima, a pre svega žitaa s e ja zaala s v oj i. i ricama, dođe u situaciju da posegne za antiliberalističkim merama c a l I n f p o kaz ć n o s t b e n i uvođenja kontingenata i tarifa za domaće tržište. Prvog dana aprila ni j e e m o gu od b ram meseca predsednica te zemlje Kristina Kišner, obratila se preko TV p rav as s u t o liko naciji rekavši pored ostaloga: “Bez tarifa, hleb ćete imati prilika da vidiD an anizmi amo te samo ovde – na televiziji”. Manje upečatljivo, ali podjednako panično s a h d e a m i j e ni j u im strah od inflacije iskazuju vlasti u Egiptu, Tajlandu, Pakistanu, i što je najr azv r i n f l a c i v e važnije i u Kini. Dakako, oni koji ćute samo ne znaju ili se boje da kažu šta hip e Z imb ab ih čeka. Tu sadašnju inflaciju prvi je najavio nobelovac Jozef Stiglic, još na još zasedanju svetske kapitalističke elite u Davosu u januaru. Mnogi su smatrali da je to preterivanja, sada ti isti (guverneri američke i evropske centralne banke) strepe da je u izgledu ne samo inflacija nego i stagflacija. Uprošćeno inflacija je opšti rast nivoa cena, po pravilu je on izazvan visokom stopom rasta novca u opticaju (money supply), postoji i neokenzijansko uverenje da je za inflaciju presudan rast tražnje (demand pull) zajedno sa rastom cena (cost push). Prilikom naftnog udara 1971. godine američki predsednik Nikson pokušao je da se rastu cena derivata suprotstavi kontrolom cena. Sve što je dobio bili su redovi pred benzinskim pumpama, što Amerika pre toga nije videla. U principu ako je inflacija 10 odsto, onda će neka roba koja košta, na primer 100 evra, kroz godinu dana koštati 110 evra. Efekat je isti kao da je uveden porez na depozite od 10 odsto. Inflacija ima svoju logiku eskalacije i kada premaši granicu od 10 odsto teško ju je kontrolisati, jer u panici svi pokušavaju da se spasavaju povećanjem cena sopstvenih proizvoda. Školski princip lečenja inflacije je smanjenje, odnosno poskupljenje novca u opticaju (rast kamata), to pak ume da izazove privrednu stagnaciju, jer se skupim novcem malo investira i tada dolazi do stagflacije, odnosno privredne stagnacije i naglog rasta nezaposlenosti uz inflaciju, što je vrlo moguće i sada kao što je bilo sedamdesetih godina. Najčešća protivmera je kontrola cena i nadnica, što guverner ECB već indirektno i predlaže. Naime, privredna stagnacija je već u toku i samo je pitanje može li se rast cena energije i

47

poljoprivrednih proizvoda (hrane) obuzdati da ne izazove intenzivniju inflaciju, koja je u januaru u Americi iznosila 2,5 odsto. Ruski ekonomista Vladimir Levčenko, direktno optužuje Ameriku da je spasavajući svoje finansije ubacila ogromne količine dolara, ali je uspela da inflatorne efekte prebaci na druge, odnosno da prikrije pravu domaću inflaciju. Evropska unija beleži rast inflacije sa 3,1 u prošloj, na 3,5 u martu (na godišnjem nivou) ove godine. Prognoze su da bi trebalo biti zadovoljan ako do kraja godine stopa ne pređe 4,5 odsto, što je za visoko razvijene zemlje mnogo i opasno. Pokuša li Evropska banka da poskupljenjem novca obuzda rast inflacije, nema sumnje da će opasno usporiti ionako minimalan ekonomski rast, i eto stagnacije, odnosno stagflacije. Najmanja inflacija je (u martu) u Holandiji 1,8 odsto, u Francuskoj 2,6 odsto, ali je to najviša inflacija od 1986. godine, a najviša je u Letoniji 17 odsto. Moćna Evropa, kao i Amerika, daleko će lakše izaći na kraj sa inflacijom nego drugi. Pozovimo se još jednom na Stiglica, koji kaže: “Hrana i energija učiniće da indeks cena u zemljama u razvoju poludi, jer tamo teže mogu da apsorbuju visoke cenovne udare”. Od vremena zamene lire za evro, Italijanska statistika je uvela dvojno praćenje inflacije: generalni indeks i percipirana inflacija. Prvi primer je evidentiranje rasta cena prema metodologiji usvojenoj u EU, a drugi je posledica činjenica da su prilikom prelaska na evro cene najneophodnije robe udvostručene, a da to gotovo nije pomaklo zvaničnu stopu inflacije. Trenutno, na primer, generalni indeks iznosi 3,3 odsto, a percipirani,5,5 odsto. Dakle, hrana, a pre svega žitarice porasle su za godinu dana: kukuruz za 31, pirinač za 74, soja za 87 i pšenica za 130 odsto. Pritom je cena nafte i derivata udvostručena, a niskom generalnom indeksu kumuju pojeftinjenja telekomunikacija i elektronske robe, stabilne cene metalskog kompleksa, mašina i pad cena saobraćajnih sredstava (automobila pre svega). Zbrajanjem svega toga dobija se ružičastija slika, ali i nezadovoljstvo građana čiji materijalni položaj nije u skladu sa prezentiranim brojkama. Na primer, nema logike da pri inflaciji od 2,5 odsto Amerika beleži rekord bonova za ishranu sirotinje (Food Stamps) i to za milion i po više u poslednjih godinu dana, odnosno ukupno 28 miliona ljudi koji nisu u stanju da se ishrane svojim prihodima.

Globalna rednja Inflacija za sada još nije pokazala svoje prave mogućnosti. Danas su odbrambeni mehanizmi toliko razvijeni da hiperinflaciju ima samo još Zimbabve. Kolika je, teško da iko zna. Septembra prošle godine iznosila je 6.527 odsto, a tada se tek zahuktala, tako da je MMF prognozirao čak 100.000 odsto. No čak je i to naivno prema svetskom rekordu koji je januara 1994. godine zabeležen u Miloševićevoj Srbiji, kada je mesečni nivo inflacije iznosio 313,563.558 odsto. Spadam u one koji još čuvaju novčanicu od 500 milijardi dinara sa Pupinovim likom, najveću koja je ikada puštena u opticaj. Teško da se tako nešto može ponoviti. Čak i u najnerazvijenijim delovima sveta nema više vlasti, koja je u stanju da na tako beskrupulozan način pljačka sopstveni narod. Martovska inflacija u Kini od 8,7 odsto opasnija je po svet od one koju smo mi imali ili ima Zimbabve, jer Kina je danas svetska ekonomska lokomotiva, pa ni ona, kolika god da je, nije van uticaja svetskih finansijskih presipanja nevolja od jednih ka drugima. Kao što je Stiglic rekao najveći račun će platiti zemlje u razvoju, one male, a mi smo u toj grupi. Znakova već ima. U martu mesecu je inflacija u Srbiji iznosila 11,8 prema planiranih 6,5 odsto. Slovenački ekonomista Jože Mencinger je sklon da savetuje zemljama u razvoju da inflaciju ne suzbijaju svim silama, nego da je drže u granicama do deset odsto, jer inflacija, dok ne pomahnita,

ipak pogoduje lakšem investiranju i razvoju. U Srbiji je problem što, po običaju, najviše rastu cene koje su pod kontrolom. No da one nemaju najveću tendenciju rasta i ne bi bile pod kontrolom. To su pre svega cene hrane i energije – sektori koji su pod najvećim udarom svetskih zbivanja. Poljoprivredni proizvodi su u svetu za godinu dana poskupeli za 35,5 (hleb za 40) odsto, a nafta je od 24 dolara po barelu u 2000. godini dostigla do 113. dolara danas, odnosno cena joj je porasla za 4,7 puta! Zaposleni u Srbiji su slabo plaćeni, jer prosečna plata (u januaru) iznosi 28.230 dinara, odnosno 330 evra, što je ispod granice siromaštva u Evropskoj uniji. U ovom kontekstu nije važno zaslužuju li više ili manje od toga. Prema tome standardni pokušaj da se inflacija obuzda zamrzavanjem plata doveo bi do opšte pobune. Sem toga tu su izbori pa je vlada po običaju podmitila glasače povećavajući plate zaposlenih u administraciji za 6,6 odsto, što je signal i drugima da pritiskaju ne bi li izvukli nešto više. Pokušaj Narodne banke da poskupljenjem dinarskih kredita na 14,5 odsto, utiče na smanjenje novca u opticaju (druga uobičajena antiinflaciona mera) verovatnije je da će delovati kao signal da predstoji još veća inflacija nego što će poskupljenjem kredita smanjiti inflatorni trenda. Rast cena poljoprivrednih proizvoda nije moguće obuzdati, sem što će neke od njih sezonsko sniženje u letnjim mesecima korigovati. Cene struje je moguće držati veštački neko vreme na ledu zbog kraja grejne sezone, ali će cene derivata morati da prate svetsku cenu nafte koja je već premašila 113 dolara za barel. Dakle stekli su se uslovi u kojima gotovo da nije moguće preduzimati mere koje će obuzdati ni j e a d a ik inflatorne tendencije. s e n ć e joj , a j i Ni kod naši suseda situacija nije mnogo bolja. U Hrvatskoj je inflalov e navala da ć e p lat e S cija u januaru iznosila 5,6 odsto. Danas je to već prošlost. Sredinom e r , z av a d o ne t i v t an o v e ine i marta je hrvatski guverner Željko Rohatinski stavio do znanja da je E U k o š ne s u , l imu zZ at o nerealno očekivati da se inflacija zaustavi na 6 odsto, jer su cene hrar a s na m o r t ar i j e . s v o j e ne i goriva skočile neočekivano visoko. Benzin i dizel prate promptno v i l e n e ma š d e l o m e ć u porast cena nafte na svetskom tržištu, međutim uprkos visokoj domaćoj s li č aj v e ć im ć ic i u c v proizvodnji voće je poskupelo za 20 odsto, jestivo ulje za 31,1 odsto, jaja i j e n v e o ku sirevi za 17,7 odsto, a hleb za 38 odsto. Na sve to hrvatska je elektroprivreda s n o t v ar i la najavila povećanje cena struje u junu mesecu. Naći neku čvršću logiku u tim i os cenama nije lako, naročito kada se one međusobno porede. Situacija nije bolja ni u Makedoniji. U toj zemlji naivno je planirana inflacija za ovu godinu na nivou od 3 odsto. Premijer Zoran Stavrevski 24. marta je upozorio da će verovatno dostići 6 odsto. Optimistički, pogotovo što je već u prva dva meseca iznosila 9,6 odsto, a prve projekcije za mart su dostigle do 10,2 odsto. Ono što zabrinjava je rast cena povrća od 13,6 odsto iako je Makedonija veliki proizvođač i izvoznik. Naime, verovatno je da su cene sa kojima se izvoznici susreću uticale na porast i na domaćem tržištu i treba očekivati da ih tek velika ponuda vrati ka normali. Konačno Slovenija, koja je jedina članica Evropske unije iz područja bivše Jugoslavije, sređena, visoko produktivna i još više organizovana, našla se u čudi kada je krajem marta konstatovala da su cene hrane porasle za 14 odsto na godišnjem nivou. Nakon prelaska na evro inflacija se dugo držala na 2,5 odsto. Na najnoviji inflacioni udar vlada je reagovala ličnim primerom – smanjenjem budžetskih izdataka i apelom na sve ostale da obuzdavaju cene i zakuju plate na nivou koji je zatečen u januaru, a to je u proseku 864 evra. Slovenija se nikada nije zavaravala da će joj EU doneti veće plate, raskošne stanove, vile na moru, limuzine i slične maštarije. Zato je najvećim delom svoje snove o kućici u cveću i ostvarila. Inflacioni cunami, preti i njoj bez obzira na kojoj se nadmorskoj visini nalazila. Svet je

49

globalan. Ovoga puta inflacija u osnovi ima svetski problem sa energijom. Čak i cene hrane proističu iz tog epicentra, kako zbog povećanja troškova setve, žetve, branja i transporta, još i više, jer se alternativa fosilnim gorivima (kao izvorima energije) traži u bio energiji: etanolu koji se dobija iz žitarica i biodizelu koji potiče iz uljarica i kukuruza. Te dve nove tehnologije dobijanja energenata izvršile su izuzetan udar na tražnju žitarica i uljarica, jer su u pitanju milioni tona koje rafinerije gutaju, ali je veliki problem da li je u tom segmentu rešenje. Naime, bez subvencija, direktnih i indirektnih toj proizvodnji ona ne bi mogla da bude konkurentna sve do cene od oko 135 dolara po barelu nafte. Desi li se da dođe do nekog racionalnijeg izvora energije, govori se na primer o destilaciji vode bez elektrolize, pri čemu se ne dobija H2O, nego HHO, mnogo efikasnija vrsta gasa, basnoslovno jeftinog i čija osobina nije eksplozija nego implozija, dakle lakše kontrolisana - zbivanja bi mogla da krenu u sasvim drugom smeru i bace na kolena današnje neumerene ucenjivače sveta žednog energije. Ovaj fantastični scenario navodimo samo kao teorijsku mogućnost, kojoj su za realizaciju potrebne decenije, a dotle će inflacija napraviti svoj haos. Nekada je važilo novinarsko pravilo da najcrnja prognoza u socijalizmu ima najveći procenat verovatnoće da će se ostvariti. Danas to pravilo važi za ceo globalizovani svet. (B&F broj 43, maj 2008.)

“Četvrti kapitalizam”

B

iće da je došlo vreme kada su mala preduzeća porasla i postala, kako se to kaže, motorna snaga svetskog napretka. Naime, u poslednje vreme vrlo je pomodna teorija o “četvrtom kapitalizmu”, odnosno srednjim preduzećima (u 94 odsto slučajeva nastalim od malih) danas najdinamičnijim i najfleksibilnijim u ekonomskom miljeu. Dakle, počećemo od trenutka kad mala preduzeća prerastu sama sebe, da bismo konstatovali kako tog aktuelnog fenomena ne bi bilo da mala preduzeća nisu strahovito vitalna, brojna i u neprekidnom nastajanju, pa i nestajanju. Selekcija tržišta iz ogromne mase malih izbacuje u vrh sve više onih koji su sposobni da preuzmu na sebe opšti ekonomski napredak i da svojom veličinom omoguće koncentraciju sredstava dovoljnih da se upuste u naučna istraživanja, odnosno planiranje razvoja. Ukoliko su zagovornici “četvrtog kapitalizma” u pravu, njemu su prethodili onaj prvobitni divlji oblik, u kojem se mi još donekle batrgamo, zatim kapitalizam u kojem država igra značajnu ulogu investitora i regulatora, treći bi bio kapitalizam multinacionalnih giganata i četvrti je zasnovan na preduzećima srednje veličine. Kvalifikacija deluje prilično nedomišljeno, ali šta da radimo kad upravo takva postaje pomodna. Osnovne karakteristike tog “četvrtog kapitalizma” su najveća stopa novih zapošljavanja (pet puta veća nego u velikim kompanijama), najveća stopa izvoza, otvorenost (za razliku od multinacionalnih tvrđava agresivnih, ali zatvorenih prema okruženju), ali i ograničenje njihove veličine na 2 milijarde dohotka, odnosno na prosečan broj između 200 i 500 zaposlenih (prosek 274 zaposlena). Još jedna od karakteristika je da preduzetnik koji ih vodi nije otuđen i sakriven iza anonimno-

sti kapitala i akcija, već deo organizma i sudbine firme kao u malim preduzećima. Njihov brzi rast čini ih kratkotrajnim, jer se lako pretapaju u velike i po prihodima i po broju zaposlenih, tako sa samo 2 od 7 takvih firmi opstaje na rok duži od 5 godina, tada izlaze na berzu i tope se u masi kolektivnog akcionarskog vlasništva.

Ipak, “small is beautiful” Okrenimo se rezervoaru iz kojega nastaje najveći broj snažnih ekonomskih subjekata – malim preduzećima. Nije lako ustanoviti preciznu veličinu malih i srednjih preduzeća (SMP), jer čak ni zvanične definicije kategorije nisu usklađene. Primera radi u Americi se u kategoriju “small business” ubrajaju ona koja “samostalnu aktivnost obavljaju sa manje od 500 zaposlenih” (www.sba.gov.advo) U Evropskoj uniji je formalna granična linija za SMP 100 zaposlenih, ma da se statistike protežu i do 250 zaposlenih, što je standard u Britaniji. Amerika je kolevka definicije “Small is beautiful” (Malo je lepo) pa je red da od nje počnemo. U toj zemlji registrovano je prošle godine 26,8 miliona malih preduzeća od kojih 97,5 odsto ima manje od 20 zaposlenih. Najveći broj ostaje trajno sa 4 zaposlena. Navedimo da onih velikih, “giganata” kako se u socijalizmu govorilo, sa hiljadama zaposlenih ima samo 17.000. Mala i srednja preduzeća (reč je uvek o preduzećima koja nisu poljoprivredna) otvaraju oko 80 odsto, odnosno 1,86 miliona radnih mesta u prošloj godini. U isto vreme veliki permanentno smanjuju broj zaposlenih – u prošloj godini za 181.122 radnih mesta. SMP u Americi ostvaruju ale” m “ e 28,6 odsto izvoza. s v o j š t e d nu , a k i Prošle godine je u SAD registrovano 649.700 novih i prestalo da o r u Amea u b e s p ku b or b postoji 564.900 starih SMP, dakle bilans je 84.800 povećanog broja b ac u r e nt s da im SMP. Najveći broj novonastalih SMP – 66 odsto preživi 2 godine, četiri k o n k nam e r e v nu u godine postojanja preživi 44 odsto. SMP apsorbuju 65 odsto ukupne e z dr ž a a b i s e ak b a mase kredita. Ovoj pomalo zamornoj statistici dodajmo dva kurioziteta. p r u ž o r u , e d o p s t an Prvo, jednu četvrtinu SMP osnivaju i vode žene (6,5 miliona preduzeća) p o t pb o r b i z a i o ni s a u kojima zapošljavaju 7,1 milion radnika i stvaraju dohodak od 940,8 mit o j i j e r i s a l e j a ma i lijardi dolara godišnje. Drugo, već više od jedne decenije ova preduzeća is t r o l j im id se usmeravaju sve više ka savremenim tehnologijama tako da su ona prošle n a j b e k t i ma godine zapošljavala čak 40 odsto od ukupnog broja visoko stručno obrazop r oj vanih radnika i registrovala čak 13 puta više patenata nego multinacionalne kompanije. Dakako najveći udeo u ovom trendu imaju srednja preduzeća, što će reći ona sa preko 200 zaposlenih. To bi bila štura slika Amerike. Međutim iz nje niče ona fama o američkom snu - mogućnosti svakog pojedinca da uspe, odnosno da postane bogat. Decenijama jedna od najgledanijih emisija na nezavisnom TV kanalu PBS, nosila je naslov Try (pokušaj), u kojoj podjednako pravo na slavu imaju uspešni i do komike ili bola neuspešni pokušaji da se stvori nešto novo. Generacijama su Amerikanci vođeni tom željom za napretkom, borbom da se uspe, spremnošću da se uspeha radi izlože totalnom riziku, stvarali bogatstvo i status vodeće zemlje u kapitalističkom svetu. Mali biznis stvara 67 odsto BDP Amerike i plaća 74 odsto svih poreskih prihoda. Mehanizam MSP je mleo i večito melje sve proizvodne ambicije i iz njih cedi nektar uspeha i bogatstva koji je omogućio stvaranje velikih kompanija, naučnih institucija, moćne vojske i političke elite. Svih onih na koje se bespoštedna konkurencija dobrim delom ne odnosi i koji uglavnom ne mogu da propadnu, jer je država zainteresovana da ih očuva. Cena za taj i takav vrh je visoka – preko pola miliona propalih malih i srednjih preduzeća godišnje. Pola miliona propalih nada, pa i ličnih tragedija. Električni zec “instiktivne privlačnosti obećanih rezul-

51

tata” kako bi Hajek rekao, mami milione ljudi da pokušaju. One koji imaju talenta i sreće - nagrađuje, dok ostale nemilosrdno odbacuje terajući ih da snose svu cenu rizične borbe za opstanak.

Mala i srednja – Evropa U Americi je sve veće,pa čak i mala preduzeća. Termin small business, koji pokriva evropsku kategoriju malih i srednjih preduzeća (MSP), kako smo naveli, odnosi se na privredne subjekte sa do 500 zaposlenih. U Evropi, međutim, MSP broje do 100 zaposlenih. Amerika svoje “male” baca u bespoštednu konkurentsku borbu, bez namere da im pruža državnu potporu, e da bi se u toj borbi za opstanak istrijerisali oni sa najboljim idejama i projektima. Evropa je, za razliku, marta 2000. godine u Lisabonu donela odluku o “stvaranju pogodnog ambijenta za nicanje novih malih inventivnih preduzeća i pomoć preduzetnicima”. Šta to znači pokušaću da pokažem na jednom primeru u koji sam se osvedočio. U razgovoru sa vlasnicima Gostilne Mahorčič, u selu Rodik, nedaleko od Kozine u Sloveniji, u koju dolaze čak državnici i svetski privrednici zbog njene reputacije odlične hrane i usluge, saznao sam da su podneli zahtev za evropski kredit za MSP. On će im omogućiti da sa neuporedivo manje kamate, nego kod komercijalnih banaka, prošire svoju delatnost i na hotelske usluge. Projekat, koji predviđa dogradnju uz primenu najsavremenijih ekoloških rešenja i upotrebu solarne sakaki i t i r energije, dobio je preliminarnu saglasnost i valja samo očekivati hoće li od p ali jans e nu o i ć e ž pored kamate od samo 0,5 odsto dobiti kredit na minimalnih 6 ili makB e i ka t a i t s e o k r ć a u simalnih 15 godina. Sredstva koje za takve projekte izdvaja EU iznosila s i nd t a l i z a m r e d u ze u t i c a j a su prošle godine 22,4 milijarde evra. Evropa i u ovom slučaju primenjuje ka p i a r a n j u p e ma j u humanističku tradiciju na kojoj je izrasla. s t v a o ni n Nema sumnje da je Italija, najmasovnije carstvo MSP, postala to zahvaljujući kojim otporu moćnim sindikatima, kojima su poslodavci nametnuli zakon koji obavezuje tek preduzeća sa preko 100 zaposlenih da imaju sindikalnu podružnicu, dakle sindikalce u upravnom odboru i infrastrukturu za organizovanje štrajka. Bežeći od pritisaka sindikata italijanski kapitalizam se okrenuo stvaranju preduzeća u kojima oni nemaju uticaja. Najčešće preduzetnici, ako im ide dobro, umesto širenja preduzeća, osnivaju novo istovetno malo preduzeća, samo da bi se izbegli muke sa sindikatima u sopstvenoj kući. U toj zemlji postoji 4,2 miliona MSP sa ukupno 16,3 miliona zaposlenih, što je u proseku nešto manje od 4 zaposlena po preduzeću. Ta preduzeća stvaraju 94,6 odsto BDP Italije. Čak 49 odsto novih zaposlenja otvaraju preduzeća sa manje od 10 radnika. Velika preduzeća otvaraju samo 17,5 odsto novih radnih mesta. Loša strana MSP je njihova produktivnost, koja iznosi samo 44,3 odsto one koju imaju veliki. Cena rada u MSP iznosi u proseku 10, a kod velikih 21 evro na sat (tu je najuočljivije dejstvo sindikalnog lobija), bruto profit u novostvorenoj vrednosti kod malih iznosi 20,4 a kod velikih 36,8 odsto. Sopstvene službe istraživanja i razvoja ima samo 1,6 odsto malih preduzeća, međutim ona su najveći korisnik usluga istraživačkih centara univerziteta i naučnih instituta. I mala i velika preduzeća mogu se smatrati potpuno kompjuterizovanim. Dve regije severne Italije – Veneto i Friuli Venecija Đulija, spadaju u najbogatije regije Evrope, sa BDP po stanovniku od oko 40.000 evra. Njihovo carstvo izniklo je isključivo na malim fleksibilnim fabrikama koje su na svakom koraku. Evropska regulativa i ekonomska pomoć najviše su doprineli stvaranju tog uspeha. Bilo je potrebno samo obezbediti za neko područje status “u ekonomskom razvoju”, pa dobiti olakšice u administrativnoj regulativi i povoljne kredite. I uspelo se. Evo primera: nekada mala radionica za izradu okvira za naočare, Luxottica, koju je

1961. godine osnovao preduzetni Leonardo Del Vekio, koristeći povoljnu klimu i kredite započela je svoj raketni uspon na tržištu. Svetski “brendovi” (stavljam u navodnice tu reč, koja izvorno znači usijani žig kojim se utiskuje znak vlasnika na goveče - jer je ne volim) Ray-Ban, Okley... nastali su u selu Agordo, u zaleđu Venecije. Danas je Luxottica najveća multinacionalna kompanija u svojem sektoru sa 2,1 milijardom fakturisanog prihoda, i interesantnim sistemom investiranja upadanjem u dugove, što joj je jeftinije od uzimanja investicionih kredita. Gotovo identični primeri su Sanidero, Cavolini, Baffi u oblasti kuhinja i nameštaja, koji su svoje ideje pretvorili u svetski trend, ili braća Jacuzzi, tvorci ideje o “banji u stanu”, koji su svoj genijalni izum preneli u Ameriku da bi osvojili svet... svi su oni počeli kao male firme da bi dospeli do svetske slave. Po broju preduzeća u oblasti proizvodnje i razvoja novih tehnologija Italija je na drugom mestu u Evropi posle Britanije. Mala, zaista mala preduzeća, ona do 20 zaposlenih neka su vrsta osnovne škole, u kojoj se stiču početna znanja poslovanju, pokazuje talenat i smisao da se proizvede roba koju ljudi traže, da se uobliči proizvod i tržišni nastup. Neki na tom nivou ostaju zauvek ili propadaju dok većina nastavlja da raste i osvaja prostor. Uprošćeno gledano dva su moguća pristupa MSP, onaj američki čisto “darvinistički” i drugi humaniji evropski. Svaki od njih nikao je u okrilju posebne kulture i ekonomsko socijalnih uslova, međutim, u oba slučaja mala i srednja preduzeća bila su i ostala “so zemlje”, polazna tačka ekonomskog postojanja i rasta. (Edicija MSP, decembar 2007.)

Cena države

I

zmišljeno neosofističko pitanje moglo bi da glasi: “Šta je nastalo prvo – država ili porezi?” Kao i na većinu sličnih pitanja, ni u ovom slučaju odgovor niko nije u stanju precizno da kaže. Sigurno je da ih je bilo, i države i poreza, i u antičkoj Grčkoj i u antičkom Rimu i svakako pre toga u Egiptu i Mesopotamiji. U antičkom Rimu postojala je jasna definicija da porezi služe da bi se finansirale vojne potrebe, gradnja puteva i luka, održavali mostovi i slično. Marko Aurelije je ostao zabeležen i po tome što je rekao da su “porezi cena civilizacije”. Na te poreze, koje je uvela država, u VI veku pridodala je crkva još i svoj “desetak”, verovatno prvi porez na promet, jer je predviđao da svako ko se bavi poljoprivredom ili kakvom drugom ekonomskom delatnošću mora od prihoda 10 odsto dati crkvi. Nezadovoljstvo je predugo trajalo, pa je taj porez polako odumirao da bi bio ukinut reformom tek posle deset vekova. U XIII veku, na tlu današnje Italije niče prvi moderan poreski sistem, a vek kasnije Firenca uvodi katastarski porez koji se previše nije promenio ni do današnjih dana. Neće pogrešiti onaj ko ustvrdi da su zbog samovoljnih despotskih poreza Englezi u XVII veku podigli pobunu, u kojoj su začete osnove njihove demokratije, da su zbog poreza, takođe, američki koloni izvojevali svoju samostalnost, da je iz istih razloga buknula Francuska revolucija… Već dve decenije Amerika slavi svoj Tax Day, koji popularnije zovu Cost of Government Day, a smisao njegov je pritisak na aktuelnu i buduće političke elite da shvate kako se mogu vlasti dočepati jedi-

53

no ako pokušaju još više da smanje poreze. Najveći pobornici smanjenja poreza - neokonzervativci – idealnu budućnost vide tamo gde i Karl Marks, koji je propagirao da će jednoga dana nastati društvo bez države i bez poreza. Pokušaj Mao Cedunga da na tom modelu stvori Kinu, završio se njenim uspešnim prelaskom u kapitalizam sa primamljivim poreskim pravilima za strane investitore. Razumniji levičari prihvatili su teoriju blagostanja (Welfare) finansiranog porezima, koju je verovatno najdoslednije obrazložio Džon Rouls (John Rawls) u “Teoriji pravde” (1971. godine). Naftni šok 1977. godine proizveo je u Kaliforniji pobunu protiv poreza koja je kumovala izboru Ronalda Regana za predsednika èto obećava “smanjenje poreza za sve”. Na toj se osnovi koplja lome i dan danas. Ne samo Buš junior, nego i masa drugih političara (Aznar, Berluskoni, Orban…), uglavnom izrazito desne orijentacije, obećavaju smanjenje poreza. Ideološku osnovu za svoje političko i populističko nastupanje nalaze u hiperliberalizmu Miltona Fridmana, koji tvrdi da je negativan bilans države poželjan ako nastaje kao posledica smanjivanja poreza, jer on potiče razvoj, koji na kraju, zahvaljujući porastu dohodaka, pa prema tome i poreskih prihoda, automatski smanjuje deficit i akumulirani dug. Na toj osnovi Regan je uspeo da dobije dva mandata i ostavi za sobom jedan od najvećih deficita američke državne kase. Nasledio ga je Buš otac, koji je u kampanji govorio: “Čitajte mi sa usana – porezi neće porasti”, pa ih o t ič k i: s i je ipak blago povećao da bi prepustio glavni deo akumuliranog duga Klintonu. f o s ne o s i da g la Klinton se nije libio da ne samo povećava, nego i da govori, kako se moo n vo š lje lo b raju povećati porezi, pa eto i on je dobio dva mandata. Kada poredimo Iz mi n j e m o g s t a l o p r ? ” Reganove i Klintonove mandate, neizbežno je konstatovati da smanjenje p i t a a j e na i p o r e z i poreza nije doprinelo većem ekonomskom rastu i da je tokom Klintono“ Š t ž av a il vog poreski aktivnog mandata stopa rasta američkog BDP bila veća. – dr Masa je literature koja dokazuje da smanjenje poreza povećava privrednu aktivnost, i bar ista tolika, koja tvrdi da porezi nemaju nikakav naročit uticaj na stepen rasta. Humanistički pristup, koji u porezima vidi koristan mehanizam za krojenje socijalne pravde, uglavnom više ne pleni pažnju. Shvatanje Ralfa Darendorfa koji kaže: “Potrebno je održavati u životu mehanizma redistribucije, da bi se pomoglo onima čija bi građanska prava, inače, ostala prazno slovo na papiru” deluje kao anahronizam. Nasuprot njemu stoji lujevski cinično dominirajuće shvatanje Džona Lonskog, glavnog ekonomiste Moodys korporacije, da će “deficit ove godine porasti do 440 milijardi dolara, međutim, to nije problem ove generacije”. Dakle, od kejnzijanske štednje za buduće generacije, prešlo se na ostavljanje vrućeg krompira deficita budućim generacijama. Poznatom ekonomisti sa MIT, Lesteru Tjurou (Thurow) postavili su ovih dana pitanje: “Postoji li omraženiji ekonomski instrument od poreza?” Odgovor glasi: “Ne verujem, međutim, ako građani žele puteve, policiju, obrazovanje, onda za poreze ne postoji alternativa”. Generalno postoje tri vrste poreza u opticaju, iako su se, kako tvrde istraživači CLDS, pri izradi predloga PDV našli pred 230 važećih poreskih oblika u Srbiji. Dakle, uz PDV postoje još porezi na prihode kompanija i porezi na prihode građana. Ima dakako i drugih formi državnog zavlačenja ruke u džep građana – akcize, na primer. Nedavni nagli porast cena nafte naveo je Francusku na ideju da smanji akcize na naftu, kako bi učinila građanima snošljivije cene goriva. Nastala je prava panika u EU i žestok napad na Francusku da ruši, ništa manje nego - “jedinstvo Evrope”. Ni države ne trpe štrebere u svojim redovima. Viša sila PDV se na Zapadu smatra nekom vrstom više sile o kojoj nema smisla raspravljati. U EU je standardizovan i bez obzira zove li se VAT, IVA ili MWST, on generalno iznosi 19 odsto i predstavlja glavni izvor fiskalnih prihoda. Najrazvijenija italijanska regija

Alto Adiđe (Južni Tirol) terorizmom, kad su leteli u vazduh vozovi i dalekovodi, uspela je da izbori sebi autonomiju, koja se zasniva na raspolaganju ukupnim PDV ubranim na njenoj teritoriji i od tada cvetaju sve socijalne infrastrukture, ali i građani, kojima je jasno da se slučajno pripoje matici u Austriji glatko bi izgubili tu dimenziju autonomije. Porezi na prihode kompanija, iako su ponegde vrlo visoki, postepeno sa globalizacijom odumiru, jer ih većina najkonkurentnijih zemalja ne primenjuje i to ne samo Indija, Kina i ostali iz Trećeg sveta, nego, na primer, i Irska, što joj je glavni adut u privlačenju stranog kapitala. Preostaje onaj najatraktivniji deo oporezivanja prihoda građana, iako taj deo ne iznosi više od sedmine ukupnih fiskalnih prihodima, ipak se oko njega bije najveća bitka. On je nedvosmisleno bojno polje na kojem se sučeljavaju desnica (antiporeska, zbog svoje uvrežene sebičnosti) i levica (koja bi altruistički tuđim parama da kroji socijalnu pravdu i državu korisnu kao servis za sve građane). U Americi gde se vodi najduži i najžešći rat pro i kontra poreza, građani sa preko 40.000 dolara prihoda godišnje plaćaju mnogo više taksi nego što im je porez na prihode. Protiv taksi se uglavnom ne bune. Drugi paradoks je da američki građani rezonuju kao pripadnici mnogo bogatijih slojeva nego što je onaj kojem zaista pripadaju. Čak 16 odsto Amerikanaca subjektivno smatra da pripada grupi od 1 odsto najbogatijih! Amerika je ne samo drugi kontinent nego i druga planeta u socijalnim shvatanjima. Iako je u njoj sindikalni pokret nastao, njeni sindikati danas predstavljaju ogranak mafije, a ne ono sto znače u Kanadi, da ne mešamo Evropu. Zdravstvena i socijalna sigurnost uglavnom su privatna stvar svakoga ponaosob, pa samim tim država nema ni razloga ni fondova da se u to meša. U filmu Extreme Measures, Džin Hekman, prolazi sa lekarem bolničkim hodnikom, čuje užasne ženske vetu s a u n urlike pa pita lekara zašto ta osoba urla. Odgovor glasi: “Neka pacijenj o š o v ojs k jio o k i tkinja, koja se ili porađa ili je dobila račun za bolničke usluge”. Pravilo N u k i n u s ma n ni j e i t ime da vam u američkoj bolnici prvo uzmu kreditnu karticu pa vas tek onda da b ze pitaju šta vam fali, posledica je činjenice da u toj zemlji 40 miliona stanovp ore nika nema nikakvo zdravstveno osiguranje, kao i da su cene bolničkih usluga izuzetno visoke. Nema sumnje da tržište deluje u svom najogoljenijem obliku tamo gde je količina adrenalina najviša. Svadbe, slavlja, sahrane, bolesti koštaju bar upola više nego što bi bio zbir troškova plus prosečna zarada. Zato u toj sferi i postoje strahovita esnafska pravila i zaštita monopola. Socijalna država rešava te probleme poreskim sredstvima, istina na osetno nižem nivou. Ona nesocijalna ima vrhunsko zdravstvo, ali ostavlja 15 odsto sirotinje da umre ako nema da plati. Tu i takvu državu, bez poreza, ali i bez solidarnosti, ili makar samo hrišćanske samilosti, propagiraju Evropi prilično problematične političke ličnosti i zastupnici ekonomski nedokazano uspešnih sistema. Uzmimo za primer Italiju. Trenutno se u toj zemlji vodi bitka za smanjenje poreza, kao da se radi o otadžbinskom ratu. Premijer Berluskoni došao je na vlast potpisavši pred TV kamerama “ugovor” sa Italijanima u kojem se na prvom mestu obavezuje da će smanjiti poreze i uvesti samo dve kategorije: 23 i 33 odsto. U 2003. godini sprovedena je prva rata kresanja poreza građana (IRPEF) za 5,5 milijardi pretežno onima sa najnižim primanjima. Ove godine je Berluskoni prvo najavio smanjenje poreza još za 1 procenat BDP (12 milijardi), zatim je na pritisak svojih koalicionih partnera pristao da se tek u narednoj godini smanje porezi preduzećima (IRAP), a da se u 2006. smanje i porezi građana. Onda se, samo posle četiri dana, predomislio i zaboravio na poreze za preduzeća, te konstatovao da se porezi građana moraju smanjiti odmah ili raspisuje izbore. Za napregnutu državnu kasu, koja je zbog obaveza u EU dužna da smanji državne troškove za 12

55

milijardi evra, nije ni malo lako pronaći novih 6,5 milijardi (poslednja izlicitirana suma) da bi porezi ipak bili smanjeni. Makar malo - samo da se može biračima turiti pod nos uoči izbora (administrativnih 2005. i opštih 2006.) dokaz da je premijer od reči. Da bi se sve to ostvarilo već je počelo kresanje izdataka za lekove, za obrazovanje, za socijalnu zaštitu, za nauku, za kulturu, za infrastrukturu i ko a ja zna šta sve još. Počinje istovremeno i snažan pritisak na EU da se poveća u d v i r azv o đ e za izm ja mogućnost deficita na više od 3 odsto u odnosu na BDP, a ukupni dug it ka p t a p oredosadni B koji iznosi 106 odsto BDP, po čemu je Italija najzaduženija zemlja u EU, e ko nc t aj e s v e čak više i od poslovično dužne Grčke. Italijanski primer je poučan po pop os pulističkom pristupu porezima. Nema čoveka na svetu koji ne bi želeo da se porezi smanje, pa i ukinu, samo je problem što to izaziva ili potrebu da se krešu i ukidaju neki drugi izdaci, najviše u sferi socijalne sigurnosti, obrazovanja, kulture... ili pak da se gomila ukupni dug. Niko još na svetu nije ukinuo vojsku da bi time smanjio poreze. Nije potrebna velika pronicljivost da se uoči kako takvima neizostavno treba neki spoljni ograničavajući faktor da bi pokazali kako oni svim silama hoće, samo ih “drugi u tome sprečavaju”. Ako imamo u vidu da je najveće poresko opterećenje u Švedskoj 54 odsto BDP i da je najmanje u Americi 25,4 odsto, onda bi u Americi trebalo da se živi bar duplo bolje nego u Švedskoj, a činjenica je, međutim, da švedski standard i stabilnost sanja sve više ljudi u svetu, dok “američki san” polako zalazi. U septembru je izašla knjiga The European Dream Džeremi Rifkina, u kojoj se upravo o tome govori. Glavni ekonomista Morgan Stanley korporacije i jedan od glavnih gurua sa Volstrita, Stiven Roč u intervjuu datom 20. novembra prognozira da će se “Evropa povratiti i dovesti u krizu SAD”. Bitka između dva koncepta poreza i razvoja postaje sve dosadnija. (B&F br. 2, decembar 2004.)

Nafta od papira

N

ije reč ni o kakvom tehnološkom, nego berzanskom pronalasku. Dok pišem ovaj tekst cena barela nafte je 137,42 dolara. Bila je nedavno i 140, a logično je očekivati da će biti i 150, ili čak 200, do kraja godine. Dakle oko nafte je stvorena vešta i efikasna panika, čiji je smisao da se profitira što više. Tehnologija je jednostavna: postoji promptna tražnja nafte i postoji ona (od papira) koja se na berzi zove future – kaparisana prodaja ju za neku buduću kupovinu. Podaci govore da su 2004. godine dnevne kupovine it an t e k p u nafte bile okvirno 100, a da su future iznosile 500 miliona barela. Do polop ar e e p rav e u s vine ove godine prosek realnih dnevnih kupovina iznosio je 210, a futuad e s e n K k re nepunih 2.000 milion barela, odnosno 17 puta više nego što je dnevna gr e š proizvodnja nafte. Raskorak je sve veći. Logično pitanje je – zašto? t ako Krajnje uprošćeno odgovor bi se mogao svesti na reč “spekulacija”. Taj pojam je dominirao i u apelu G8 državnika Ujedinjenim nacijama da preduzmu nešto, jer će cene nafte ukočiti svetsku privredu, pa će štete i socijalni protesti izmaći svakoj kontroli. Desilo se baš kao naručeno da su tih dana kamiondžije blokirali puteve širom Evrope; da su ribari, tražeći jeftiniju naftu za svoje brodove, napravili rusvaj u Briselu; da su na pumpama počeli da se stvaraju prvi redovi,

baš u vreme kad prvi talas turista kreće na odmor. Valjalo ih je uveriti da su srećni ako nađu gorivo ne pitajući za njegovu cenu. Dakle atmosfera je postignuta. Državnici vapiju za pomoć, kao da od njih ništa ne zavisi. Građani trpe, a pravi bunt će doći tek kada se vrate sa odmora, pa se prebroje i vide da im nije ostalo novca ni za kiriju. Uzgred, špekulacija je i to što se najrazvijenije države prave malo blesave. Gde je suština špekulacije, odnosno šta su kome krive buduće kupovine ako će kaparisanu naftu neko definitivno kupiti kad dođe vreme. Tržište je to i niko nema prava da se u njega meša, pa čak i kada je ekscesno. Ako neko, po trenutnim cenama, naruči ogromne količine nafte, za isporuku kroz tri meseca, i u međuvremenu cene nastave da rastu zabeležiće lep profit. Pitanje je, međutim, šta ako cena nafte počne naglo da pada? Onda će špekulanti imati podnošljiv gubitak, jer odustane li neko od kupovine, koju je kaparisao, plaća samo 7 odsto cene ( na dan kaparisanja) za naručenu količinu. Dobro, reći će pristalice legalizma po svaku cenu, sve je to po pravilima i šta se tu može. Mogu, i moraju, da se menjaju pravila. Jer ako naručite nafte za milion dolara, pa odustanete, platićete 70.000 dolara kapare i kvit. Za male pare uberu se ogromni profiti zbog panike rasta tražnje. Međutim ako ste istim principom kupovine (future) naručili za milion dolara akcija na berzi pa odustali onda ćete platiti bogami 500.000 dolara kapare, odnosno 50 odsto ukupne vrednosti. Na prvi pogled to je neka greška. Kad su pare u pitanju greške se ne prave tek tako. Malo kome se nije desilo da kelner napravi grešku u računu, ali nikada na svoju štetu. Procenat kapare formira se na berzi, na njoj naftne kompanije imaju i prvu i poslednju reč – debele portfolije akcija. Njima odgovara važeći sistem, jer im omogućuje da dižu cenu nafte u nebesa i uvećavaju ci av ni j e ni j i h i ž r profite do besvesti. Državnici najrazvijenijih zemalja, isti oni koji o D azv i t i o n OUN misle da su nesposoban i beskoristan balast, apeluju sad na njih naj r a l j a , i s mi s l e i da uvedu red. Cinizam je toliko providan da postaje odvratan. U svim ze m o O UN o s o b an t , k o j i u ne s p n b a la s da zemljama postoji procenat poreza koji države ubiraju od nafte i derivata. da s k o r i s t a na n j i h U Evropskoj uniji on se kreće od 58 do 65 odsto. Jel’ vam jasno da od 100 b e s u j u s ad evra datih za gorivo na pumpi, oko 60 ide u državnu kasu. Samo da se drap e l du r e d žave odreknu automatskog povećanja poreza sa rastom cena – dakle da svoj uv e udeo u jednom trenutku zakuju na nominalnom iznosu, a ne procentu, cena bi automatski bar bila zaustavljena. Još logičnija je mera da izvrše pritisak da se na berzama procenat kapare za buduće kupovine ujednači. Onog trenutka kada bi kapara bila 50 odsto vrednosti kao kod akcija, cena nafte bi se strmoglavila. Pritom valja imati u vidu da se na berzi trguje sa najviše 25 do 30 odsto proizvodnje nafte, ostalo ide preko dugoročnih ugovora, međudržavnih sporazuma, u potrošnju zemlje proizvođača... Umesto da sam kometarišem citiraću naslov NY Herald Tribune o sastanku G8 koji glasi: “Novi prljavi svet”. Ima još i to: Barak Obama je predložio Robin Hood Tax, oporezovati naftaše, pa dati to sirotinji. Populizam. Nema poreza koji u krajnjoj instanci nisu platili građani. Nešto mi se malo krnje simpatije i za tog Obamu. (B&F, broj 45, jul 2007.)

57

Money, money...

P

re par dana Stiven Rouč (Stephen Roach), šef ekipe od oko 500 ekonomista analitičara širom sveta banke Morgan Stanley, objavio je izveštaj namenjen stalnim klijentima u kojem se analizira svetska ekonomska situacija i konstatuje da je “ceo svet u naglom usponu, što se decenijama nije dogodilo”. Najcitiraniji ekonomista na svetu potrudio se da podacima podupre svoje tvrdnje. Globalizacija je čudo. Izvršena je redistribucija proizvodnje, a cene su strukturalno snižene. Čak je i MMF konačno, krajem aprila, uspeo da usvoji mere koje podstiču dalji rast, pa prognoze govore da će ove godine stope rasta iznositi u Kini 9,5 odsto, u Argentini 9,1, Indiji 7,3, Rusiji 7, Africi 5,8, Americi 3,4, Japanu 2,8 i Evropi 2 odsto. Pritom Rouč konstatuje da su udari naftnih cena apsorbovani bez većih šteta po svetsku ekonomiju, te da će se inflacija kretati između 0,5 u Japanu i 3,4 odsto u Americi. Dakle, optimizam neviđen već dugo vremena. U tom optimizmu postoji jedna dimenzija, koja kako god da se gleda, ne unosi previše dobrih nada. Reč je o dolaru. Manje ugledni novinski analitičari, kojima s je dopušteno i da pogreše, onako “pouzdano” znaju da novi predsednik danakao ć e FED (američke centralne banke) Ben Bernanke, ima nameru da daiv a l ja b a z ap li v ni j e b u lje uruši vrednost dolara u svetu, (ali ne i kod kuće) kako bi olakšao R la d a da teret ogromnih akumuliranih dugova američke državne kase. E, taj mog e r t ibilnpisa o u na deo počinje da brine one koji imaju para, a nemaju namere da tim konvnog p r o de p ozit , š t o č ud v e zn o m p e rac i j e av a parama i dalje popunjava rupe u američkom budžetu. A pare nisu male. o b a t ar ne o o s p r e č lno s t i Kina je objavila da je sa svojih 900 milijardi dolara pretekla Japan po kov a l u o r ma l n v e r t i b i ličini valutnih rezervi. Zajedno sa Južnom Korejom i Indonezijom te dve j oj f t us kon zemlje formiraju finansijskog kolosa, koji u rezervama poseduje između sta jedne trećine i dve petine američkog BDP. Većina njihovih rezervi uložena je u američke obveznice ili u kapitale američkih firmi. Na stranu one politički infantilne tvrdnje da bi te zemlje mogle naglim povlačenjem svojih para da “bace na kolena Ameriku”. Ne mogu to, jer su interesno spletene sa Amerikom, te bi tim gestom nanele sebi bar podjednake štete. Postoji nešto drugo što se danas nazire. Manipulisanja dolarom, odnosno namernim obaranjem njegove vrednosti, u čemu je prethodni američki “guverner”, Alan Grinspan, bio veliki majstor, dovode u neugodan položaj poverioce, te oni počinju da traže “mekan” izlaz iz situacije. Početkom godine Azijska banka za razvoj (ADB) saopštila je da će od aprila meseca početi dnevno da prati kretanja azijske novčane jedinice AMU (Asian Monetary Unit) prema dolaru i evru. To je poslužilo kao povod da se intenzivno govoriti o nastajanju “azijskog evra”. Korpu čine japanski jen, kineski juan, korejski von i ostale valute zemalja ASEAN. Kako tvrdi guverner ADB Haruhiko Kuroda, “reč je o projektu na dugi rok”. Evropskoj uniji bilo potrebno 20 godina od ideje, do zajedničkog novca. Međutim, činjenica da se već raspravlja o imenu budućeg novca (yuwon, ringpijah ili piardi – od Plain Rice Dollar, dolar neljuštenog pirinča) koriguje našu predrasudu da se u Aziji sve planira generacijama. Nešto se ipak muti i to unosi nervozu na međunarodna finansijska tržišta. Svi smo svedoci da Azija ume i te kako brzo da reaguje i u tome je jedna od njenih današnji prednosti. Druga je priča o petrorublji. Uoči julskog sastanka G-8 u Sankt Petersburgu trebalo bi da proradi u Rusiji “energetska berza” na kojoj će se ugovarati kupovine gasa i nafte i to ne samo ruske, nego i ostalih proizvođača, bez segregacije i prema čla-

nicama OPEC. Rusija želi da demonstrira kako je postala sila bar u tom domenu i kako kupci ima u buduće da dolaze njoj na noge. Na toj berzi bi bila ustoličena i petrorublja, kojoj čvrstu podlogu daju ogromne rezerve energenata u Rusiji. Uz to, ruska centralna banka poseduje i zlatne rezerve u vrednosti od 225 milijardi dolara, pa sanja o rublji kao svetskom novcu. Rublja bi već danas mogla da zapliva kao konvertibilna da nije čudnog propisa o obaveznom depozitu na valutarne operacije, što joj formalno sprečava status konvertibilnosti. Centar za investicijske studije ATON, predviđa da bi, ako se ostvare prognoze da će nafta uskoro koštati oko 100 dolara za barel, Rusija do 2011. udvostručila svoj BDP, a do 2015 pretekla po tom osnovu Italiju, Britaniju i Nemačku. Doskorašnji svetski siromasi počinju da se bogate, a bogati se veoma teško rastaju od sopstvenog novca. Dolar sve manje garantuje da neće biti suptilno i neprekidno pelješeni oni koji u njega veruju. Ako evro profitira na padu dolara, zašto i drugi ne bi smislili svoj novac i na njemu bar manje gubili na vrednosti? (B&F broj 20, mart 2007.)

Doviđenja u sledećoj krizi

H

ronologija je sledeća: 3. avgusta počinje nagli rast na berzama (Pariz sa 5.548), 6. dostiže vrhunac (5.749) a 10. sunovrat na 5.220 poena nakon čega sledi blokada svih operacija da bi se sprečilo totalni kolaps. Već u ponedeljak 13. počinju ponovne operacije na berzi, a 15. zabeležen osetan oporavak i povratak na normalu. Eto kako moderan svet brzinom ekspresnog voza, ekspres lonca, espresso kafe čas posla obavi prljavi posao preraspodele bogatstava i nastavi dalje. Ona prava Velika kriza započeta 1929. godine trajala je sve do 1933. da bi se ponovo nastavilo sa stabilnim razvojem. U ovoj poslednjoj, koja je trajala manje od nedelju dana “izgorelo” je 468 milijardi evra, na njihovo mesto ubačeno hitnih 410 milijardi novih likvidnih sredstava (FED i ECB) i sve je počelo da se smiruje, da bi moglo uskoro isto ili ko zna šta drugo da naduva ili probuši neki novi berzanski balon. Amerika i berze širom sveta bez takvih ciklusa ne mogu. Nekada su krize bile bauk, bankrotirale su kompanije, ubijali se gubitnici – danas ništa od toga iako je nominalni obim “spaljenih” sredstava višestruko veći. Ovoga puta posredi je američka neobuzdana igra sa nekretninama. Još pre 3-4 godine ozbiljni analitičari su skretali pažnju da će doći do pucanja prenaduvanog balona cena nekretnina. Genijalni “guverner” američke centralne banke (FED) Alan Grinspen, rušio je kamatne stope sve do samo 1 odsto, klada su postale manje od stope inflacije i novac dat na kredit bio delimično poklonjen. Počela je jagma, a sa njom i izlazak iz krize (New Economy) koja je na početku decenije tresla Ameriku. Neočekivano, veliki investitori nisu pohrlili za kreditima, nego običan svet. Sektor nekretnina postao je najjači stub ekonomije iz kojega proističe jedna trećina američkog BDP. Dve trećine porasta zaposlenosti u poslednjih šest godina takođe proizilazi iz sektora stanogradnje i nekretnina. Tehnološki najrazvijenija zemlja sveta usmerila je svu svoju moć i pamet u cigle i malter. Zapravo, ne - nego u finansijsko spekulisanje nekretninama. Po prvi put u kapitalizmu, toga nije bilo ni u real socijalizmu, kredit za stan mogao je dobiti ko je hteo i bez

59

ikakvih garancija (takvih je 25 odsto od ukupnih kredita). Banke su hrlile da daju kredite i plasiraju novac kojega je bilo u obilju. Prebrođena je jedna kriza, započinjala je sledeća. Omogućeno je to genijalnom bankarskom dosetkom da rizik za olako date kredite prebace na drugoga. Naime, masu izdatih kredita bi pretvorili u obligacije i prodali ih nekom od brojnih finansijskih fondova. Ti transformisani krediti u obligacije nazvani su subprime i postali sinonim sadašnje krize. Fondovi su te obligacije prepakivali u CDO (Collateral Debt ile Obligations) i njih prodavali dalje bankama i fondovima. Ta se operacija ize be s u r k uglavnom odigravala na američkom tržištu sve dok BNP Paribas nije a s ukr ot iral s e d a k Ne k , b an ub i jali ni š t a uletela u kupovinu problematičnih “proizvoda” i pokrenula ostale b au p ani j e , dana s i na l ni evropske banke. Koliki su gubici Paribas još se ne zna precizno, ali ko m it nic i – o j e n o m su sigurno veći nego tri nemačke banke (Ikb, West Lb i Deutsche Post g u b o g a ia k j e n i h ” r u k o Bank) koje su utraćile 7,26 milijardi. No samo jedna američka banka od t “ s pal v i š e s t Bear Stears “pukla je” za 20 milijardi dolara. obimds t ava Mislite li da se neko zbog toga previše zabrinuo? Poslednji tradicionalist sre je izvesni Đang Šuhong, vlasnik fabrike koja je u Kini pravila Barbike oboveći jene otrovnim bojama, koji se ubio kada je pukao skandal. U razvijenom kapitalizmu toga više nema. Pare se prave, i neko ih, dakako, gubi na sofisticiran način tako da ni dvojica ekonomskih nobelovaca Jozef Stiglic i Geri Beker ne mogu da se slože oko efekata sadašnje krize. Beker smatra da je sve u redu, kriza će se smiriti ubacivanjem likvidnih sredstava i tržište će nastaviti da radi. Stiglic, međutim, govori o tehnologiji lažnih računa (američka prosečna porodica zadužena je 84.000 dolara, a evropska 15.000 evra). Amerikanci se prave ludi, a Evropljani ubacuju svež novac da bi očuvali krhki ekonomski rast i kredite daju samo solventnima. ECB je u samo četiri dana pustila na tržište 211 milijardi evra, a američki FED 206 milijardi dolara. Preraspodela je izvršena, Evropa je platila ceh, sredstvima realne ekonomije, a to znači svih građana EU. Kad je izgledalo da se sve smiruje berze su se ponovo strmoglavile: Pariz – 3,26, London – 4,10, Seul –7 odsto i Njujork – 0,12. Kao dan je jasno ko je taj što po Galbrajtu “povremeno rastavlja budale od novca”. (B&F broj 35, jul 2007.)

Doviđenja u svetskoj recesiji

O

vaj tekst bi mogao da se smatra nastavkom komentara objavljenog u istoj rubrici i pod naslovom “Doviđenja u sledećoj krizi”. Valjda smo već dosadili čitaocima pišući o berzanskim krizama, njihovom sve učestalijem ponavljanju i uverenju da taj špekulantski kapitalizam ne može večito da traje. Jedni misle da mu je sada došao kraj. Evo šta kaže devedesettrogodišnji nobelovac Pol Samjuelson, koji je postao živi svedok i druge svetske krize: “Buš će biti zapisan kao najgori predsednik - njegov recept je đavolska gramzivost, olako zaduživanje, ‘lassez fair’ i beskonačno odsustvo savesti.” Dinamika zbivanja 15. septembra prevazilazi tempo Tarantinovih kriminalnih filmova: u 6:58 objavljen je bankrot banke „Lehman Brothers“, 7:18 FED najavljuje posebne mere, 8:46 berze se sunovraćuju, 9:58 Evropska banka plasira 30 milijardi evra da bi sprečila kolaps, 11:30 American Bank za 50 milijardi kupuje „Merrill Lynch“, 15:30 AIG objavljuje da je “u crvenom” za 18,5 milijardi, akcije gube 40 odsto vrednosti, 18:03 na evropskim berzama “izgorelo” je 125, a u celom svetu 900 milijardi dolara. Da bi sprečio katastrofu američki predsednik je pokušao da državnim parama od bankrotstva spase dva fonda („Fannie Mae“ i „Freddie Mac“ – oko 100 milijardi dolara) i jedna osiguravajuća agencija (AIG) i time otvori put i za banke koje lančano bankrotiraju. American Internatioanal Group (AIG) je onaj “kvantitet koji prelazi u kvalitet”. Sva prethodna propadanja i sanacije banaka nisu zadirale u suštinu američkog liberalnog kapitalizma. Ova jeste i evo zašto: e AIG je imao 116.000 zaposlenih i bio najveća osiguravajućih agencija u svetu t anj t ar i p s – no to ne bi mnogo potreslo vlasti. Njen fijasko je pet puta veći nego ne vaki minis a n i banke „Lehman Brothers“, najvećeg bankrota u američkoj istoriji: 639 L i č ame r i č ozi v a milijardi dolara – ni to ne menja suštinu. ka d n s i j a p p a n d a Američka administracija rešava da spase AIG, jer ta agencija pokriva f i n a o p u i Ja a ma ke Ev r j im p ar am e r i č t , desetak miliona porodica životnim i penzijskim osiguranjem. Pukne li s v o s av aj u a ž al o s i , ona doći će do nepredvidivih socijalnih eksplozija – “do komunizma”! E, s p a ns ije . N s e de s to konačno brine i vladu i vlasnike kapitala. Ministar finansija je pustio na f i na g o d da at i t i i račun AIG 80 milijardi kao zajam, koji, ako AIG ne bude u stanju da vrati o š ta n ć e pl roku, automatski prenosi na državu 76 odsto vlasništva kompanije. To je onaj ra č u ali s v e t kvalitativni detalj (indirektna nacionalizacija) zbog kojega protivnici neolibeost ralizma likuju nad krajem superkapitalizma. Dakle, kad zagusti jedino država – “Zver”, kako ju je pogrdno nazvao Fridman, može da spase zemlju i sistem. Iza toga je sledio Bušov “maxi plan” sa kojim je izašao pred parlament u stilu komičnog inspektora Hamera i njegovog gesla: “Trust me, I know what I’m doing”, tražeći da mu se na poverenje odobri 700 milijardi dolara za krpljenje finansijskih rupa. Glatko je odbijen, jer ako misli ozbiljno da uradi taj posao onda je po računicama stručnjaka potrebno između 1.500 i 2.000 milijardi dolara, a to je oko 10 odsto BDP, odnosno koštalo bi to svakog Amerikanca, računajući i bebe, zavisno od varijante, između 2.300 i 6.000 dolara. Savršena tehnika: “Zabrljaj pa vladaj”. Liči na nevaspitanje kad američki ministar finansija poziva Evropu i Japan da svojim parama spasavaju američke finansije. Nažalost, šta god da se desi, račun će platiti i ostali svet. Ukoliko bi kupovala bankarske papire po niskim cenama država bi gurnula banke u nove bilansne “rupe” i dovela do novih kriza. Ukoliko bi im dala novac galantno, spasla bi njih, ali i katastrofalan sistem. Istorija uči da su do sada sve slične situacije rešavane štampanjem novca. Biće to i sada, tim pre što su američke rezerve spale na nivo koji ima Poljska. Dakle, para za “maxi plan” zapravo nema. A posle štampanja para sledi inflacija, pad vrednosti dolara i državnih

61

obveznica, koji su rezerve gotovo svih država i banaka u svetu. Olakšaće se tako enorman američki dug, ali i obezvrediti rezerve celog sveta. Amerika je u dugu do guše, od porodica do države, i u svetu i kod kuće, svi u njoj troše više nego nekad u Jugoslaviji, koja je bila primer predsmrtnog rasipništva. Razlika je što će američki dug dobrim delom platiti ceo svet. Ako tako može, nije luda da menja. A onda: doviđenja u svetskoj recesiji – prethodna je trajala od 1929. do 1933. godine! (B&F broj 48, oktobar 2008.)

Bitka za hegemoniju

Z

a sada je stanje sledeće: Rusija je svoje trupe povukla sa teritorije Gruzije, ali su ostale u Abhaziji i Južnoj Osetiji, koje su formalno sastavni deo Gruzije, nešto kao Kosovo u Srbiji. U Ukrajini su u izgledu prevremeni izbori, jer su se vođe “Narandžaste revolucije” međusobno zakrvili do te mere da je Julija Timošenko počela da koketira sa ruskom strujom i time povećala svoju cenu u cenjkanju sa Zapadom, čak iako ne namerava zaista da pređe pod Putinov kišobran. U Tbilisiju je 16. avgusta održan skup solidarnosti na kojem su predsednici nekadašnjih sovjetskih savezničkih država Poljske (Kaćinski), Ukrajine (Juščenko), Estonije (Ilves), Litvanije (Adamkus) i Letonije (Godmanis) pozvali svet na krstaški rat u odbranu “male, nezavisne i demokratske” Gruzije. Dežurni na vrhu EU, Sarkozi, preuzeo je energičnu akciju smirivanja sukoba, a zamislimo samo šta bi bilo da je na njegovom mestu bio Kaćinski ili Adamkus. Par dana kasnije, pošto je poljski Sejm dao saglasnost za postavljanje američkih vojnih instalacija na granici sa Rusijom, zamenik načelnika ruskog generalštaba Anatolij Nogovicin izjavio je da se Poljska “izlaže nuklearnom napadu ako bi došlo do neposrednih konfrontacija velikih sila”. Druga velesila – SAD, trenutno je u pasivnoj poziciji: Kako u knjizi “Post-američka era” piše Farid Zakarija, veliko ime američkog novinastva, SAD gube uticaj u svetu. U većem delu Latinske Amerike, sa njenih 600 miliona stanovnika, buja antiamerikanizam. Zbog pokušaja SAD da zakulisnim igrama sruše bolivijskog predsednika Eda Moralesa - Venecuela, Honduras i Argentina do maksimuma su zategli diplomatske odnose sa SAD. Najzagriženiji antiamerikanac, od kada Kastra više nema na sceni, venecuelanski predsednik Hugo Čaves, pozvao je ruske ratne brodove i bombardere da učestvuju u manevrima njegove vojske, nadomak SAD. Rusija je, dakle, našla sebi “bodlju za američku samouverenost”, svog infantila tipa Ševernadze. Ni jedna, ni druga velesila ne oskudeva u sopstvenim političkim pitbul terijerima. Aleksandar Žirinovski, preteći Poljskoj, obavio je svoj deo posla najavom da će Rusija primeniti, ako zatreba, američku doktrinu o “preventivnoj upotrebi nuklearnog oružja prema saveznicima sila koje poseduju atomsko oružje”. Ne manje aplauza dobila je besmislena kandidatkinja za potpredsednika SAD, Sara Pejlin (jedan od njenih nadimaka je “Nakarminisani pitbul”), svojom izjavom da “ako Moskva napadne neku članicu NATO, SAD treba da uđu u rat sa Rusijom”. Pretnje atomskim bombama i ratom dokaz su uzmicanja pameti. Programirane budalaštine time nisu istrošene, mada su sve još uvek u verbalnoj sferi, izuzev činjenice što je moćni Putin lično najavio da će povećati vojni budžet

za 27 odsto (94,12 milijardi dolara) i demonstrirao nove interkontinentalne rakete, borna kola itd. Po investicijama u naoružanje Rusija će tako sa sedmog skočiti na drugo mesto, iza SAD. Treba imati u vidu da je Rusija naveći svetski izvoznik oružja, koji je do sada radio za druge, a sada počinje za svoj “šćot”. Pre 15 godina imala je 2,75 miliona vojnika, a danas 1,1 milion i očito armiji nezaposlenih namerava da ponudi zaposlenje u uniformi. Te činjenice iskoristila je propagandna mašinerija Zapada da pusti u promet teze o Rusiji koja je sve više SSSR, te o povratku hladnog rata. Neobuzdaniji prave paralelu Putina sa Hitlerom.

Kavkaski kindžal Malo ko danas prećutkuje činjenicu da je Gruzijski predsednik Šakašvili taj koji je izazvao oružani konflikt na Kavkazu. Ko se tu preračunao, on ili njegovi “instruktori”, teško je reći, međutim bilo je očito da su Rusi tu glupost očekivali i na nju odgovorili zastrašujućom “nesrazmerom upotrebe sile”. Šakašvili je, prema jednoj emisiji francuske TV (gledao sam je na RAI), najuspešniji pitomac Freedom House, američke nevladine organizacije, kojoj je CIA dala novac i posao “mirnog rušenja diktatorskih režima” u postkomunističkim zemljama naklonjenim Rusiji. Francuski pisac Marek Halter tvrdi da Buš nikada nije odustajao od namere da Rusiju ekonomski i politički izoluje, “ni kada je Putin poverovao u mogućnost prijateljstva, pa je demontirao svoje vojne baze na Kubi i u Vijetnamu; ni kada je pokazao želju da svoju zemlju uvede u OECD i WTO; ni kada je prvi posle 11. sepku j e t tembra ponudio partnerstvo u borbi protiv terorizma (verujući da će tako u ć e s p r uzi j s ki j dobiti od Amerike odrešene ruke za masakr separatista u Čečeniji a n a r d a – prim. M.M.). Razočaranje je smenio bes zbog nicanja američo ko da j e G a š v ili t l a M e nic u Š ak ni kih vojnih baza na periferiji Rusije od Evrope do Azije”. n j e d ni k o o r u ž a . Ko i č Rusija ima dve značajne tradicije: šah i upotrebu sile. Putin, na re dse izazva av kazu n ili p K o žalost, nije šahista, nego pasionirani ljubitelj borilačkih veština. j k o j i l i k t na č u na o , r i ” , Upravo je demonstracija sile bila dobrodošao način da se povraf ko n u p r e ra t r uk t o ut im u ti poljuljano samopouzdanje Rusa i da se istovremeno Bušu uputi s e t o v i “ ins ć i , me đ R u s i t poruka koju će konačno razumeti. Još jedan infantilni političar, Šan j e g k o j e r e da s u na n j u kašvili, upleo se u igru kojoj nije dorastao. Uz spoljnu materijalnu pot e š j e o č it o ki v ali i u j u ć o m moć (to navodi čak i Wikipedija), vojne, medijske i političke (učešće b ilo os t o č e as t ra š t r e b e “Otpora”) instruktore uspeo je da bez prolivanja krvi zbaci predsednika glup v or ili z r om up o Ševernadzea i zauzme njegovo mesto. Daleko je od pameti pomisao da o d g o r az m e je on - predsednik zemlje sa 5 miliona stanovnika, od koje je Moskva po “ ne s” . s ile broju stanovnika tri puta, a Rusija 30 puta, a po teritoriji čak 246 puta veća - samoinicijativno ušao u sukob sa tolikim protivnikom. Upotrebljen je i sa priličnom dozom neukusa mlohavo branjen. Prepušteno je intelektualcima da (ponavljajući slovenačku taktiku) vapiju nad “malom demokratskom zemljom, koju je napala ogromna vojno-komunistička mašinerija”. Uspeh ovoga puta nije upečatljiv. Citiraću samo neke branitelje Šakašvilija. Bernar Anri-Levi, francuski filozof: “Umreti za Tbilisi... Predsednik te male demokratske nacije odupire se bivšem vođi KGB što se preobratio u masovnog kriminalca, koji prema nejakima demonstrira nemilosrdnu okrutnost...” Imre Kertez, mađarski nobelovac lamentira: “Gorbačov je pobudio nade, iako ih nije ostvario. Danas moram reći da više ne gajim nikakve nade, Rusija je postala ponovo sfera opasnosti, nešto sa čim se ne može računati...” Denis Mek Šejn, bivši Blerov ministar, nešto je umereniji: “Rusija sledi model nacionalističkog kapitalizma i državne kontrole... ona nije prihvatila osnovni kredo Evropske unije, prema kojem se sve zemlje moraju respektovati...” A onda se na sastanku italijanske poslovene elite u Černobiu (pandan Davosu)

63

sasvim disonatno oglasio italijanski ministar ekonomije, Đulio Tremonti: “Hipoteza o Rusiji, koja teži agresiji prema susednim zemljama, je potpuno neosnovana... U Istočnoj Evropi je NATO taj koji pomera svoje granice prema Rusiji, a ne obratno. Meni se čini da je Moskva vrlo uravnotežena, zato se potrudimo da neuravnoteženi ne budemo mi.” Valja dodati da je Tremonti jedan od najljućih italijanskih neokonzervativaca i apsolutni antikomunista. Kome je i zašto trebala gruzijska avantura? Šakašviliju, da povrati popularnost i demonstrira bezgraničnu potporu Amerike. Putinu, da konačno uđe u klinč sa Amerikom u borbi za naslov velesile. Bušu, da nastavi opkoljavanje Rusije? Podi setimo se, Lućo Karaćolo, glavni urednik Limesa, prvi je izneo tezu o Burat it v a t šovom “poklonu” republikanskom kandidatu za predsednika SAD. z a i s a t a? e s r u li Što zategnutiji odnosi sa Rusijom to više glasova za Mek Kejna. o ž e h lad n o g u z na k s k i h M Ako je ta teza osnovana onda će se odnosi pogoršavati sve više e m e j e dana s e k o n o m d i j a , r v do poslednjeg dana uoči izbora u SAD. Ni jedan od argumenata v e t ja nov ih us ija , In S ne uliva optimizam. Gruzija, zemlja fascinantne istorije, koju nije a đ a n Ki na , R o d n j i h , z u j u r uspeo da ukalja ni njen Džugašvili - Staljin. Jedna od najstarijih hris i l a : z i l . D v e n a , p o ka d e n c i j e šćanskih zemalja - autokefalna od 5. veka; domovina Šote Rustavelija, B r a i j a i Ki l e n e t e n m o ć n e pesnika i filozofa, čiji je spev “Vitez u tigrovoj koži” i danas aktuelan R u s o s mis i v o jno ju i po humanizmu i zalaganju za pravo čoveka na radost. Zemlja u kojoj je n e d v o s t a n u d e c e n i ke službovao Ljermontov i napisao spev “Demon” na osnovama gruzijske da p p r e ki nu am e r i č mi na c i j e legende o pobunjenom anđelu. Oba pesnika, i gruzijski i ruski, zazirali i da t o v i š e v e ne d o su od “kindžala”, dugačkog, opakog noža koji simbolizuje smrt. Moderno ne š iko s no vreme donelo je na Kavkaz ruske rakete nazvane “Kindžal” kojima je smrt ne p r t o m sejana masovno. sve

Mlaka pretnja hladnim ratom Može li se zaista vratiti vreme hladnog rata? Svet je danas u znaku rađanja novih ekonomskih sila: Kina, Rusija, Indija, Brazil. Dve od njih, Rusija i Kina, pokazuju nedvosmislene tendencije da postanu i vojno moćne i da prekinu deceniju i nešto više američke neprikosnovene dominacije svetom. Na ruku im ide to što SAD, iako odrešenih ruku, nisu bile u stanju da smire svet i usmere ga ka bržem i skladnijem putu ka blagostanju, nego su naprotiv iskoristile sve moguće prilike da zaoštre stare i izazovu nove konfrontacije. U borbi za primat Kina se pokazala kao strpljiviji i veštiji igrač, kako u ekonomiji tako i u vojnim poslovima. Rusija ne. U njoj je prvo Gorbačov doživeo da bukvalno moli Zapad da mu pomogne u procesu demokratizacije, a taj ga je prepustio političkim šakalima. Bernar Gueta, komentator Le Monda, njegovog naslednika Borisa Jelcina opisuje kao čoveka “ograničene inteligencije, korumpiranog i alkoholizovanog do mere gubljenja razuma”. Njega je Zapad proglasio za heroja demokratije. Tako je stvorena situacija u kojoj je Putin mogao da započne svoju “genijalnu i beskrupuloznu Veliku igru”, kako definiše Farid Zakarija. Ni Putin ni Buš nisu kvalifikovani za političare 21. veka, iako se mnogi s razlogom boje da ga mogu obeležiti novim, makar hladnim, ratom. Njihove ambicije kreću se u sferi podmetanja i nadmetanja - “obaranja ruke”, a ne u inteligentnom takmičenju ko će više doprineti uklanjanju siromaštva i uzroka degradacije planete, povećanju obrazovanja i građenju stabilne budućnosti za celo čovečanstvo. Na žalost oni postoje, uprkos isteklom istorijskom roku tog modela. Iako uvereni da mogu sve na svetu, ni jedan od te dvojice moćnika nije svemoćan. Bušu nepovratno ističu poslednji dani vlasti. Putin je u usponu sve dok budu vladali zakoni sile. Međutim i njemu, pad cena nafte na svetskom tržištu, svodi ambicije u uže okvire. Rusija je u vreme Gorbačova krenula putem normalne

zemlje – usledila je zatim tržišna privreda, demokratija, ljudska prava, sloboda kretanja... Ko to okusi teško da ga je moguće ponovo vratiti u totalnu kontrolu mišljenja i medija, pod policijsku strahovladu, pod negativnu političku selekciju, u gulage. U Rusiji ubijaju slobodne novinare, u neku ruku čak i to je pomak u odnosu na ono što je nekad bilo. U vreme pravog hladnog rata suština sukoba bilo je konfrontiranje dvaju ideoloških sistema. Danas suštinskih ideoloških razlie že ka nema – postoje konfrontacije nacionalnih (ili nacionalističkih) interesa. naj t , o p j o š o l i t i ke o j i Oni mogu da dovedu do svakakvih strahota, za šta smo mi svedoci, a j i c k p ali je teško naći racionalne premise da bi takva politika mogla aliz a s f e r u p r o c e s t i. b o l G ir e u na j e ovladati svetom. Globalizacija još ponajteže prodire u sferu pot a v i u s ka d s o o u r a p ut im e z r litike, međutim ona je proces koji niko ne može zaustaviti. Uostae đ e m o ž na š n j a d i v i l e m a lom, današnja ruska nomenklatura ne gradi vile kod Sevastopolja, iko n al o m , d a ne gra e go n n t r nego na Azurnoj obali i drži pare na Zapadu, a ne u GosBank-u. U o s e n klat u t o p o l j a , d r ž i Ne treba biti pesimista. Jeste neverovatno, ali bismo mogli bar zamino m S e v as o b ali i ne u sliti da Medvedev dođe na ideju da zaista postane predsednik Rusije, k o d z u r n o j p ad u , a da nastavi u duhu sopstvene izjave, posle žestokog napada Kondolize na A na Z a Rajs, kako ne želi konfrontaciju i hladni rat, “jer je prioritet nad prioritep ar e B an k - u tima Rusije – ekonomski razvoj”. Podjednako je neverovatno da u AmeriGos ci kandidat Obama, uprkos žestoke opstrukcije krupnog kapitala i provincijalne Amerike, nošen voljom razumne većine - pobedi na izborima. Kad bi se to ipak desilo mnogo više ljudi širom planete ostvarilo bi Rustavelijev san o pravu na radost. (Septembar 2008.)

65

Opipljive nade Obama - korak za čovečanstvo...

M

oglo bi izgledati neodmereno to što je 5. novembra, dan posle američkih izbora, minhenski “Süddeutsche Zeitung” osvanuo sa naslovom: “Izabran je predsednik sveta”! Pokušajte da zamislite kako bi taj naslov stajao da je kojim slučajem pobedio Mekejn, pa ćete videti da u novinarskoj egzaltaciji neodmerenost nije neosnovana. Dakako potrebni su i jači argumenti, a jedan od njih glasi: prema ispitivanjima javnog mnenja 97 odsto Indusa, 94 odsto Francuza, 92,5 odsto Nemaca, 92 odsto Italijana, 88 odsto Rusa i Kineza, 80 odsto Iranaca glasalo bi za Obamu. Možemo samo naslutiti procente u Africi, Južnoj Americi i svuda među “potlačenima”. Baraku Huseinu Obami se veruje da neće biti ni svetski policajac, ni svetski gazda, već izvršilac nada u celom svetu svesnom da bolje i srećnije budućnosti nema ukoliko Amerika ne stane na tu stranu. Međutim ni Obame ne bi bilo da se Amerika, kako je to nobelovac Pol Krugman ustvrdio, nije počela temeljito da menja već znatno ranije.

Kakva izuzetna zemlja! Kolumnista New York Timesa, Nikolas Kristof je još 24. oktobra objavio telefonski razgovor sa jednom prijateljicom, Kineskinjom iz Pekinga, u kojem joj priča kako je moguće da pobedi Obama. – Nije li taj Obama onaj crnac? – Da, baš tako. – A kako belci reaguju na to da im crnac bude predsednik? – Ako Obama bude izabran biće to zato što su belci glasali za njega. (Duga pauza). - Zaista? Neverovatno! Kakva izuzetna zemlja! - Posegao sam za ovim tekstom, jer on odslikava koliko su predrasude, ili možda iskustvo, o rasama i Americi duboki svuda. I zato što je Amerika nedvosmisleno dokazala da je u stanju da ruši predrasude, ona jest izuzetna. U jednom ranijem tekstu napisao sam da bi izbor Obame mogao za svet imati značaj (Deklaracije o pravima čoveka i građanina) Francuske revolucije. Ne odustajem od te tvrdnje jer prvi član Deklaracije glasi: “Ljudi se rađaju slobodni i jednaki u pravima”. Obama ide dalje od Deklaracije – u stvarnost. I kao što Deklaracija ni do danas nije ostvarena, tako ni Obamin izbor neće odjednom

promeniti svet, ali posle takvih odluka povratka više nema. Dominirajući naslovi tipa “Crnac u Beloj kući”, površni su koliko i Obamina boja epiderma i fasade Bele kuće, televizijski plitki, ne odstupaju od podsvesnog, rasizmom dimenzioniranog, tumačenja promena. Uostalom, Obama čak nije ni crnac, on je “mešanac” rasa i nacija, a to je većina čovečanstva. On je oborio jednu od sramnih prepreka koje dele ljude, a navešće i druge da pokušaju. Ako je revolucija po definiciji (naglo) menjanje društvenog poretka, onda je suština izbora Obame u proklamaciji menjanja ekonomskih i društvenih odnosa u korist srednje klase. Revoluciju ipak ne izvodi predsednik nego će je biti samo o ako Amerikanci tako budu hteli. Čerčil je svojedobno izrekao cinizam da se i ja p e njanj e c u l samo budala, kad dođe na vlast, drži predizbornih obećanja. Nade re v o aglo) m a , onda e j o vezane za Obamu moraju ga naterati da istraje bar na ključnom obeAk nic iji (n p ore t k O bame ćanju koje znači dramatičnu promenu i kraj dominirajuće varijante de f i t v e n o g iz b o ra janja kapitalističkog fundamentalizma. Politika beskrupuloznog bogaćed r u š u š t i na c i j i m e n t v e ni h nja bogatih u osnovi je ne samo berzanske nego i društvene krize, i to j e s o k l a ma i d r u š r e d n j e ne samo Amerike, nego čitavog sveta. Račun koji Amerika plaća odnosi u p r o ms ki h o r is t s se na ekonomski i politički izbor od Regana pa do Buša mlađeg, sa proe kon s a u k odno e blematičnim Klintonovim međurazdobljem u kojem je trend preraspodekla s le i stvaranja socijalnog jaza samo neznatno usporen. Saldo tog računa je da Amerika verovatno nikada više neće biti jedina ekonomska i politička velesila. Promenom dosadašnjeg sistema mogla bi postati vodeća moralna snaga među ravnopravnima. Pogledajmo njene aktuelne suparnike i videćemo da niko od njih nema tu tradiciju demokratije i humanosti, tu slobodu akcije, to bogatstvo umetnosti i znanja, toliku spremnost na menjanje uvreženih odnosa. Obama je rekao: “Prava snaga naše nacije ne rađa se iz vojne moći ili bogatstva, već iz vitaliteta naših ideala - demokratije, slobode, mogućnosti i čvrste nade”. Rekao je to kada je već bio izabran pa se može verovati da tako misli.

San koji budi Više nego bilo koji američki “self made” multi milioner, Obamin primer je uverio i najautističnije ljude da od njih samih zavisi hoće li umeti da iskoriste mogućnosti (opportunity) koje je on ubrojao u četiri ideala američkog društva. Ulio im je samosvest. Engleski istoričar Timoti Garton Eš, navodi da je neposredno posle izbora pitao jednog crnca u Čikagu odakle potiče. Odgovor je glasio: “Od majke”. Obama je gotovo holivudski prešao put “od prašine do zvezda”. “Sada se niko neće ustezati da sanja”, rekao je Mendela. Papa Racinger je pozvao vernike širom sveta “da se mole kako bi Obama učinio svet pravednijim”. Mendela je savest čovečanstva, Papi je ljubav prema bližnjem u opisu radnog mesta. I Amerika i svet pritisnuti su ne samo aktuelnom krizom nego i mnoštvom nepravdi koje trajno tinjaju. Ideologija predodređenih, bilo po bogatstvu ili po rasi, daje rezultate samo za sve uži krug i stvara sve veću socijalnu napetost. Najviši domet te ideologije je sadašnja kriza razvoja i etike. Obama je odgovor na takvo opredeljenje, koje je srećom trajalo čak kraće nego njegov levičarski pandan – komunizam. I desni i levi “...izam” davali su jedno vreme rezultate, a kada su iscrpeli nasilničku efikasnost i moć, ljudi su ih sa entuzijazmom počeli da ruše. Entuzijazam širom sveta (a mi smo i tome prilično izvan) zbog Obamine pobede ravna je onom kada se rušio Berlinski zid. Dakako ne raduju se svi tome. Berzanski sunovrati, posle izbora dokaz su da krupan finansijski kapital nije ni malo srećan zbog ishoda u kojem je čak 52 odsto pripadnika sloja koji zarađuje više od 155 hiljada dolara godišnje glasao za Obamu (za Mekejna 46 odsto), veliki gradovi su listom bili na Obaminoj strani

67

– Njujork 56, a Vašington 58 odsto. Religiozni glasački segment je takođe dao prednost Obami. Valjda je ko god ima kompjuter u Srbiji dobio preko interneta fotos pravoslavne crkve Sv. Jovana u Kaliforniji sa panoom na kojem je pisalo: “Glasaj za crnju, jer onaj drugi je peder”. Neukusno, ali indikativno. Karakteristično je da nema glasačke skupine u kojoj Obama nije pobedio. Kapital ne glasa na izborima. On će to činiti na berzi i pokušati svim silama, do onoga od čega svi strepe, da spreči Obamu u nameri da menja dosadašnja pravila ekonomske igre, zahvaljujući kojima su narkomanski zgrtali sume od kojih se vrti u glavi. Činjenica da je u Americi pre tri decenije 16 odsto odraslih građana posedovalo akcije i da je 2005. godine njihov broj prvi put prevalio 50 odsto Amerikanaca, predstavlja izuzetan ekonomski napredak, ali i plodno tle za finansijski populizam, za pobunu akcionara. Srednja klasa, a to su ti akcionari, lako se može okrenuti protiv onoga koga je glasala, samo ako je vešto ubede da je izigrana. Uprkos svojoj ideologiji liberalistički fundamentalisti se ne gade državnog novca kada ide njima u ruke. Zato je uputno dovesti individualne akcionare, tu srednju klasu, do očajanja kako bi pritisnula državu da spase banke, fondove, osiguranja i sve one institucije koje obrću veliki novac. Veliki su novci i pamet potrebni da bi se došlo do stabilnosti, a da umesto toga ne ispadne samo spas uhodanog sistema.

Miroslavljevo jevanđelje Front nenaklonjenih Obami i njegovim pogledima na budućnost Amerike nije mali. Kreće se od uvrnutog katoličkog biskupa iz Kanzas Sitija, koji je uoči izbora propovedao da će svak ko glasa za Obamu zatvoriti sebi vrata raja. Uprkos pretnji 53 odsto katolika glasalo je protestanta, crnca – mešanca, “socijalistu”... Najveća svetska kompanija Wal Mart uoči izbora je po svim nacionalnim novinama objavila oglas kojim poziva građane da ne glasaju za Obamu “jer je Obama opasnost br. 1 za Ameriku”. Wall Street Journal je to okarakterisao kao stav krupnog kapitala. Kod nas se na talasu antipatija za sada jedini glasno našao profesor Miroslav Prokopijević, tekstom “Obamino shvatanje ekonomije”, objavljenom u “Peščaniku”. Lično prema njemu gajim simpatije zbog odlučnosti i upornosti u promovisanju stavova za koje se zalaže. Ali i zbog njegove obrazovanosti i talenta da je medijski multiplikuje, kao što dobar broker zdrav novac umnožava kroz papire od vrednosti. To me obavezuje da ga citiram: “Obamina ekonomska filozofija – piše Prokopijević – je destimulativna za biznis. Zato Dau Džons i drugi berzanski pokazatelji tako naglo padaju posle njegovog izbora, više nego posle izbora bilo kojeg drugog američkog predsednika. Možda se neke stvari neće realizovati, ali će doći neke druge, koje će po duhu biti iste ili još gore. Amerika je u problemima, a Obama će ih učiniti još gorim. Poslovni svet to već zna, a vremenom će doznati i svi drugi, uključujući i one koji ovih dana slave Obaminu pobedu”. Ima u tome neke ideologizovane upornosti, nepriznavanja promena, ako ne i poraza, nečega što me podseća na, recimo, Svetozara Vukmanovića – Tempa, koji je verovao u pobedu komunizma i kad ga je video kako se raspada. Prokopijevićeva tvrdnja da se ovogodišnji nobelovac “Pol Krugman trudi da dobije mesto u administraciji i priča svašta...” vid je tipične neoliberalističke arogancije i nipodaštavanja svakoga ko ne misli kao oni. Naravno isti kriterijum “pričanja svašta” za šta je Krugman dobio Nobelovu nagradu, ni slučajno se ne bi odnosio na Fridmana, Hajeka i Bjukenena kao dobitnike iste nagrade, a koje Prokopijević ima za uzor. Ne mora imati bilo kakve veze, ali je interesantna koincidencija da Vladimir Žirinovski, onaj što je smrtnu kaznu za Sadama Huseina proglasio deliktom 21. veka, takođe smatra da će Obama upropastiti Ameriku, samo se on tome raduje. Bilo bi interesantno čuti objašnjenje zašto se među uspešnim biznisme-

nima, pristalicama Obame, nalaze Voren Bafit i Đerđ Soros, dvojica ljudi koji su na ludilu svetskih finansija napravili nedostižna bogatstva, ali smatraju da takva ekonomija ne valja i ne može da traje. Shvatanje da je profit jedini cilj ljudske rase, koliko god ponižavajuće za ljudski intelekt, valjda niko normalan ne misli da treba zabranjivati, niti je to moguće izvesti. To je deo ljudske prirode, kao ona mračna strana nerazdvojivih jin i jang, kao u hrišćanskom pogledu na zlo i dobro, kao desnica i levica, kao Džoker bez kojega ne bi bilo Betmena - ako je tako jasnije. Pritom svako misli da je onaj drugi zlo. Činjenica da posle svega što se na berzama desilo švajcarski brokeri savetuju investitore da ulažu u izgradnju privatnih zatvora u Americi, ludilo je koje i dalje buja. Još su Arapi izmislili izreku da je bolje zaraditi trgujući slamom, nego izgubiti trgujući zlatom – profit je važan, bez sumnje, međutim problem nisu brokeri, nego kakva su to ljudska usmerenja kada gradnja zatvora postaje najunosniji posao.

Intelektualac bez prikrivanja Demokratija se u principu, a u Americi najpraktičnije, uglavnom zasniva na volji većine. Većina dakako nije neki gorostas misli, pa se predsedničke kampanje prilagođavaju volji i nivou onih koji daju najveći broj glasova. To dakako ne znači da su američki predsednici opskurne ličnosti, mada je i takvih bilo. Indikativna je anegdota sa Adlajem Stivensonom kada se kandidovao 1956. godine i kada mu je jedan pristalica, znajući ga kao izrazitog intelektualca, rekao: “Vi ćete dobiti glas svakog Amerikanca koji je u stanju da misli”. Stivensonov odgovor je glasio: e ma n “Nije dovoljno – da bi se pobedilo potrebna je većina”. Ronald Regan, a d no je u koj oj it al glumac malih kapaciteta, karijeru je završio filmom “Crni dani č i t t e riss kupine dio . Kap za Bonza” u kojem glavnu ulogu deli sa šimpanzom Bonzo, k a r Ka a č k e glumio je vrhunski ulogu predsednika, odlučnog grubijana, p o b e r i ma . i i e s j i a l n g ma iz b o a b e r z d o povremeno miroljubivog intelektualca i sve što zatreba. Klina a n b O l a s a i n i t i n a ma , , ton je, iako vrlo pronicljiv i obrazovan, lansirao stil seoskog šene g ć e t o č v im s il s t r e p e r i reta da bi prikrio svoje intelektualne sposobnosti. U TV duelu sa O n š at i s ga s v i u nam e v i la Bušom starijim, koji je nervozno pogledavao na sat, skrušeno je p o ku a od č e b amu nja p ra u ć i i saosećajno izjavio “Ja razumem vašu patnju”. Buš stariji se oproonog p re č i Oosada š ahvaljuj stio od drugog mandata kao “nervozan i neurasteničan” a Klinton d a s e n j a d ig r e , z n s k i r t i je tim svojim stilom vladao dva mandata. Ričard Nikson, zvani “Prljavi d a m o m s ke a r k o ma j i h s e v Dik”, je takođe bio i obrazovan i prepreden, ali je besno odbijao svaku e kon a s u n e od ko pohvalu za svoj intelekt. Buš sin nije imao šta da prikriva i ostaće zabekojim ali s um ležen kao najlošiji, najnesposobniji i opskurno najzadrtiji predsednik zgr t av i u gl u američkoj istoriji. Postojala je samo jedna mogućnost da bude prevaziđen. Da je kojim slučajem izabran Mekejn, i da mu se, što u njegovim godinama nije iznenađenje, desilo da ne završi mandat, ulogu predsednika preuzela bi zamenica Sara Pejlin. Nad njenim trabunjanjima čak se i naklonje- n i joj Fox TV zgražao što misli da je Afrika država, a ne kontinent. Dosledno je slovo “i” izgovarala kao “aj” pa su za nju Irak i Iran bili Ajran i Ajrak, što je u Americi indikator neotesanosti. Ona i da je htela nije imala šta da skriva, a bila je pritom verovatno popularnija od Mekejna. Šta s Obamom? Lep, mlad i “preplanuo”, kako ga je zlurado definisao, najiskreniji Bušov prijatelj, italijanski premijer Berluskoni. Obama deluje kao maneken za intelektualca, a podatak da je bio predsednik uređivačkog odbora pravničke revije na Harvardu, uspešan advokat, jedan od najmlađih senatora, uz to odmeren i prisan, najrečitiji su dokazi da je doajen demokrata, Edvard Kenedi, dobro razmislio pre nego što ga je opisao kao sposobnog da “povede Ameriku ka dobrobiti i mogućnosti da ponovo bude prva u svetu”. Šta Obama zaista misli da

69

uradi teško je reći pre nego što povuče bar prve praktične poteze. On sam za sebe kaže “Nisam perfektan, ali sam iskren.” To što mu se pripisuje kao potezi, a njih lansiraju novinari i propagandni štabovi, služi samo za zamajavanje javnosti. Dubina krize u kojoj je Amerika, splet moćnih interesa i svetska konfrontacija odrediće njegovu praktičnu politiku. Indikativno je da je svoje obraćanje naciji 15. novembra posvetio radu i zapošljavanju. Za njega je, kaže, 1,2 miliona novih nezaposlenih najveći problem koji mora rešiti. Dakle nisu banke i fondovi, nego građani i njihovo pravo na rad. Nema sumnje da će neke i razočarati, jer pravilo je da ko god osvoji vlast najpre gubi prijatelje. Jednostavno nije moguće ispuniti sve nade. Finansiran prilozima običnih građana (73 odsto), za razliku od prethodnika, protivnika i većine ranijih predsednika, Obama će ipak morati da vodi računa o interesima kapitala, industrije, lobija svih vrsta, o prijateljskim i manje prijateljskim zemljama, međunarodnim političkim i finansijskim institucijama... koji svi podnose neke zahteve.

Amerika je + - Postoji masa sajtova posvećenih Obami. Meni je najsimpatičniji onaj www.designe for obama. Na njemu umetnici, istaknute ličnosti, publikuju svoje “manifeste” za Obamu. Jedan, na primer, na zelenoj podlozi u krošnji velikog drveta, kao onog sa reklame Fruktalove “V sodelavanju z naravo”, čuva lik Obame uz naslov “Obama is the New Green”. Drugi je višeznačni crtać o Crvenkapi čija je senka – vuk! Treći bi mogao biti upečatljivi esej – manifest britanskog angažovanog pisca Jana Mekivena (McEwan) “Green New Deal”. Od jedne koleginice sam čuo definiciju da je Amerika zapravo ono: “plus minus beskonačno”. Po tome bi ti koji veruju u neku novu ekološku budućnost mogli biti deo američkog “plus” - pozitivnog naboja, kojim je prednjačila u svetu. Onaj “minus” - deo njenog negativnog naboja, bili bi zvanični arsenal od 10.280 nuklearnih raketa (Rusija 8.459), 293 miliona vatrenog oružja i 30.694 mrtvih od njega (2005. godine). Zatim ne malom broju Amerikanaca bliska težnja da se oružjem unište muslimani, teroristi... i kako je Robert Kagan jasno napisao u knjizi “Of Paradise and Power”, koja je 2003. godine postala Biblija američke nove desnice, da nasuprot mlohavoj Veneri – Evropi, stoji američki Bog Mars, te da svim sredstvima od diplomatije do oružja valja sprovesti Novi svetski poredak. Zajedno “plus i minus” su brojna lična ogromna bogatstva i istovremena sirotinja na nivou trećeg sveta kao gajeni cvet socijalnog darvinizma. To su samo neke od ogromnog broja suprotnosti. Bolji sklad Amerike je na dohvat ruke. Uspe li da ga se domogne, a Obama je samo odraz te želje, Amerika će presudno uticati na ceo svet. Razlog za verovanje da je Obama svestan kompleksnosti i težine zadataka koji ga čekaju proizilazi iz njegove odluke da se sastane sa svojim izbornim suparnikom Mekejnom, umesto da ode na besmisleni satanak G 20 u Vašingtonu, gde je Buš bio smislio da mu pred svetom uvali katastrofu koju je osam godina gradio. Hiperpartneship, reč je koja bi trebalo u sebi da sažme nameru da se ujedine snage da bi se izašlo iz krize. Obama je izjavio da želi da u svoju vladu uključi republikanske eksponente, kako bi zajedno radili za dobrobit građana. Pokušajte da se prisetite nekog današnjeg političara spremnog na sličan potez. Nema toga sve unazad do Ruzvelta i krize iz 1929. godine. Sujeta današnjih političara malog kalibra učiniće ih srećnijim da potonu na svom Titaniku, nego da pruže drugome ruku. Odnosno da iznad sopstvenog interesa stave opšti. Opšti interes za američkog predsednika su i SAD i planeta na kojoj treba sa ostalima da žive. (B&F broj 50/51, decembar 2008/januar2009.)

Obama: “Neće biti ni lako ni brzo”

K

raj dana Dow Jones je obeležio padom od 4,06, a neurotični Nasdaq sa – 5,61. Približno toliki pad zabeležen je 22. novembra 1963. godine kada je ubijen tadašnji predsednik Džon Ficdžerald Kenedi! Bio je to prvi i jasan znak da je kapital taj koji iskazuje strah i ne deli interese i nade sa milionima Amerikanaca i stotinama miliona ljudi širom planete. Novi američki predsednik još poručuje: “Ljudima siromašnih nacija obećavamo da ćemo raditi zajedno da bismo unapredili vaša polja i očistili vaše tokove voda; da ćemo hraniti vaša izgladnela tela i vaš duh. A nacijama, koje kao naša, uživaju u relativnom bogatstvu, kažemo kako se više ne može podnositi indiferentnost prema onima koji pate van naših granica; niti mi možemo nastaviti da trošimo svetske resurse ne vodeći računa o efektima. Jer svet se promenio i mi se moramo menjati zajedno sa njim”. Pomenute siromašne nacije sa stanovišta dominirajućih interesa kapitala samo su trošak. Ovaj Obamin žestoki udar na beskrupuloznost, olako sticanje i naduvavanje bogatstava pratio pad na berzama u Londonu (-0,81), Cirihu (-1,18), Frankfurtu (-1,72), Parizu (-2,15)... A onda, kao da su se berze pokajale što su olako otkrile svoju poziciju, već narednog dana su gotovo nadoknadile gubitak. Pa opet pad sledećeg dana, pa... u nedogled. Prava konfrontacija tek predstoji.

“...Amerika je prijatelj svake nacije i svakog čoveka koji budućnost traži u miru i dostojanstvu...” Jedan od prvih poslova koje je preduzeo predsednik Obama, tokom prvog radnog dana, bilo je kontaktiranje sa državnicima na Bliskom Istoku. Od Dvajta Ajzenhauera 1953. godine do Buša juniora, tokom 55 godina, svi američki predsednici, bez izuzetka, pokušavali su da donesu mir na Bliskom Istoku i iskreno verovali da to mogu. Samo je jedan od njih - i to onaj u koga se najmanje nada polagalo – Džimi Karter, uspeo da zabeleži (delimičan) uspeh. Njegova tiha upornost nagrađena je potpisivanjem mirovnog ugovora između Izraela i Egipta, koji ni do danas nije pomućen. Štaviše Egipat je, ovih dana, u prekidu ratnih operacija u Gazi odigrao ključnu ulogu. Sem razuma u postupcima Obama još ne obećava ništa konkretno. Potpisao je zakone kojima se ukidaju Gvantanamo i tortura i time počeo da realizuje obećanja. Više najavljuju njegovi saradnici. U ispitivanju pred Senatom, novi ministar finansija, Timoti Gajtner, je izdržao i nekoliko republikanskih neugodnih pitanja, kao na primer ono koje glasi: “Vi ste umešani u sve dosadašnje neuspešne pokušaje spasavanja banaka, zar mislite da ćete kao ministar ipak uspeti?” Gajtner je došao sa mesta predsednika FED države Njujork, pa je po funkciji bio umešan u te poslove. Odgovor je glasio: “Apsolutno da!” Mnogo važnija za potvrđivanje nominacije ministra, od odlučnog odgovora, je činjenica da demokrati u ovom sazivu imaju većinu u oba doma parlamenta, te da izbor nije dolazio u pitanje.

“...Moramo se podići, otresti prašinu i rekonstruisati Ameriku...” Suština najave nove politike da se nazreti iz tvrdnje novog ministra da su “do sada javni fondovi favorizovali finansijske kolose, a ne mala preduzeća i porodice u teškoćama. Promena će biti suštinska i bez odlaganja”. Za buduću politiku dva su moguća pristupa. Indirektna nacionalizacija gubitničkih velikih banaka, davanjem finansijske pomoći u zamenu za deo vlasništva, što izaziva najveći strah

71

tržišta. Dok je druga mogućnost stvaranje tzv. “bad bank” - fonda u koji bi se slila brda “akcija smeće” (junk bonds) sa odlaganjem realizacije na oko 50 godina. Problem je što niko danas nije u stanju da nazre kolika je to suma, jer te akcije nemaju više tržišnu vrednost i “samlevene” su i utopljene u bezbroj poslova. Drugi je problem što ako ih država počne galantno otkupljivati učiniće ponovo da samo banke profitiraju, bez da se reorganizuju. Ukoliko im pak ponuđena vrednost za akcije bude mala, banke će ostati i dalje sa velikim rupama u bilansima, pa se nestabilnost nastavlja. Dosadašnji pokušaji saniranja gubitaka pokazali su se neuspešnim prevashodno zato što su banke najveći deo dobijenih para upotrebile da pokriju gubitke u sopstvenim bilansima, a onaj deo koji je otišao za pomoć kompanijama uglavnom je upotrebljen za “buy back” - otkup sopstvenih akcija na berzi, sada kada im je vrednost najniža. U svakom slučaju pare nisu otišle u finansiranje proizvodnje i potrošnje – u pokretanje ekonomije. Najproduktivnijom se čini pomoć onima kojima preti iseljenje zbog neplaćanja kredita. Ako njima obećanih 100 milijardi dolara bude pristiglo ubrzo to bi moglo sprečiti kolaps tržišta nekretnina. Čak i u tim okolnostima najnovije studije prognoziraju dalji pad cena nekretnina za najmanje za 20 odsto. Prema najnovijim procenama koje stižu u Kongres, a koje uključuju neevidentiranu nezaposlenost, jedan od šest Amerikanaca je nezaposlen.

“...Sučelimo se hrabro sa ledenim strujama i ustrajmo u oluji...”

Nobelovac Pol Krugman, uputio je tzv. otvoreno pismo Obami na dan njegovog ustoličenja. To pismo odiše neverovanjem da su do sada objavljene mere nove američke vlade dovoljne, jer su problemi mnogo dramatičniji nego što ih ona vidi. Obamin plan – tvrdi Krugman – nije energičan kao što su njegove reči. Ukratko, 825 milijardi javnih sredstava nisu dovoljna suma da pokrene više od polovine prezaduženog proizvodnog sektora. Šta će biti sa drugom polovinom? Oslanjajući se na Kejnzov zaključak, iz doba Velike krize, da monetarna politika u situaciji depresije nije produktivna, te da politika fiskalnih olakšica samo stvara manjak u sredstvima kojima treba dejstvovati – neophodno je usmeriti udar na nezaposlenost i to javnim investicijama. Jedan dolar javne potrošnje povećava u proseku BDP za jedan i po dolar. Opasnosti od nezaposlenosti je nesumnjivo svestan i predsednik Obama, jer je uoči imenovanja rekao da će osnovni pravac delovanja njegove administracije biti da odmah spreči dalji rast nezaposlenosti. Broj novonezaposlenih povećava se za oko 500.000 mesečno! Prema prognozama Kongresnog budžetskog biroa u naredne dve godine proizvodnja će biti za 6,8 odsto ispod potencijala američke ekonomije, a to znači gubitak od 2.100 milijardi dolara. Scenario Bele kuće o ekonomiji predviđa da će 2008. godina biti završena padom BDP za 0,2 odsto uz nezaposlenost od 7,7 odsto; da će tokom ove godine doći do pozitivnog kretanja od 0,6 odsto uz zaustavljanje pada nezaposlenosti; a da će ekonomija krenuti punim tempom 2010. godine uz stopu rasta BDP od 5 odsto. Tu je osnova zašto Krugman smatra da se polazi od preteranog optimizma. Naime, poslednji izveštaji govore da je četvrto tromesečje 2008. završeno padom BDP od 2 odsto (na godišnjem nivou) te da je nezaposlenost već za 0,1 odsto veća od prognozirane i da nezadrživo raste što sve zajedno nameće uverenje da nema osnova za optimizam kako će u ovoj godini pad BDP biti zaustavljen. Ovu godinu tvrde stručnjaci, ceo razvijeni svet završiće negativnom stopom BDP. Prvih šest meseci biće pravi pakao, a ne oluja.

“...Našu istoriju čini plemenita ideja da smo svi jednaki, svi slobodni i da imamo isto pravo na sreću...” Ovaj međunaslov, kao i ostali, uzeti je iz inauguracionog govora predsednika Obame, a smisao mu je povratak čvrstim temeljima posle avanture koja je Ameriku dovela do ekonomske, društvene i moralne krize. Ko je gledao film Olivera Stona “W” mogao je upečatljivo videti kako je prevaga interesa samo jednog dela društva dovela na čelo vojno, ekonomski i politički najmoćnije zemlje na svetu jednog tamošnjeg Velju Ilića. U toku izborne kampanje napravio je Obama rimejk slike Frenklina D. Ruzvelta za volanom otvorenog Bjuika iz tridesetih godina i sa borsalino šeširom, kakav je tadašnji predsednik nosio. Dakle i sadašnji koncept obnove zasnivaće se na istim demokratskim principima humanizma i socijalne pravde, koji su dobrim delom žrtvovani u ime finansijske efikasnosti dovedene do lažnih dimenzija. Recesija iz tridesetih godina odnela je Americi 1,26 BDP i prerasla u pravu ekonomsku ekspanziju tek izbijanjem Drugog svetskog rata. Dosadašnja recesija proračunava se na izgubljenih 7 do 9 hiljada milijardi, što je već više od polovine američkog BDP od 13.700 milijardi dolara. Koliko će trajati i još koštati to prvenstveno zavisi od umešnosti da se nađu najefikasnija rešenja, a nadajmo se da će ona upravo pokazati da nije neophodan rat da bi se dospelo do ekonomske ekspanzije. Jedan od vođa novih konzervativaca, koji su definisali Bušovu politiku, Vilijam Kristol, komentarisao je Obaminu inauguraciju rečima: “Neka ne zaboravi da je i on ratni predsednik. Neka zna da su odluke koje ga očekuju kao vrhovnog komandanta one najvažnije”. Da li je to cinizam zasnovan na uverenju da se samo nasiljem može upravljati, ili duboko poznavanje mehanizama vladanja i moći vojnog lobija? U svakom slučaju on pokazuje da ni najava miroljubive politike neće ići lako. Oduševljenje masa širom sveta Obaminom namerom da prekroji Ameriku i da zajedno sa “starim prijateljima i starim neprijateljima radimo bez prestanka da bismo smanjili nuklearne pretnje i otklonili opasnosti za planetu”. Da li je najveći deo čovečanstva naivan kad veruje Obami da se Amerika može ponašati kao svetski prijatelj, a ne kao svetski policajac. Ova druga opcija definitivno je prokockana sa prethodnom administracijom.

“...Izazovi pred nama su realni, ozbiljni i brojni...” Jedan od trenutno najpopularnijih ekonomskih progozera, Nuriel Rubini, umesto bilo kakve prognoze pozdravlja Obaminu iskrenost u opisu krize i naročito tvrdnju da je lakomost uzrok recesije, dakle ne deli mišljenje Pola Krugmana. “Recesija tek treba da uđe u svoju najmračniju fazu”, tvrdi Rubini. Zato se on opredeljuje da iznese svoj recept reagovanja: 1. Što pre učiniti operativnom sumu od 825 milijardi dolara, koja bi mogla da se poveća ukoliko to zahteva cilj otvaranja 3 – 4 miliona radnih mesta. 2. Razrešiti problem banaka. Ako je Citigroup u kolapsu i mora država da je spasava, to znači da je ceo sistem duboko pogrešan. Obama zato treba da izvrši reviziju pravila, kontrole i zaduživanja. 3. Reagovati u korist korisnika hipotekarnih kredita kako bi se izbegla masovna zaplena imovine što ponižava ljude i snižava cene nekretnina do devastirajućih granica. Rubini je samo jedan od mase ekonomista koji diktiraju Obami šta treba da uradi. Tri tačke tog predloga, sa manje ili više modifikacija, prisutne su u većini mišljenja i zato njega vredi citirati. Bitno je još da se većina zalaže za selektivan pristup pomoći dužnicime, rešavati probleme “od kuće do kuće”, a to znači pravednu ali dugu proceduru koja mora produžiti trajanje krize. Predsednik Evropske banke, Žan Klod Triše, nema nameru da plaši ljude kad tvrdi kako će današnje račune plaćati i naredne generacije – to je samo jedan pogled bez ulepšavanja. Inače,

73

procene su da će ovu godinu Amerika završiti deficitom od 1.300 milijardi dolara što je 9 odsto njenog BDP. Sa tolikim deficitom bila bi izbačena iz Evropske unije da je njen član. Eto kako približno izgleda “vrući krompir” koji je Obami tutnut u ruke. On tvrdi da će umeti sa njim da izađe na kraj. Valja mu, ipak, poželeti sreću, jer je sreća postala jedan od važnih parametara sve hazardnije ekonomije.

SAD u brojkama Prema podacima iz juna meseca 2008. Amerika ima 305 miliona stanovnika. U statističkom upitniku postoji 31 mogućnost za samoopredeljenje rase od: belac, crnac do poslednjeg koje glasi: belac i crnac, aljaskanac, havajac, azijac, pacifičanin... Prosečan životni vek je 75 godina za muškarce i 81 godina za žene. Federalnim zakonima nije definisan zvanični “državni” jezik. 26 udruženih država opredelilo se za engleski, Novi Meksiko za španski, Lujzijana za engleski i francuski, Porto Riko za engleski i španski a Havaji za engleski i havajski. Prvim amandmanom na Ustav garantovana je sloboda vere (štampe i govora takodje). Protestanata ima 51,3 odsto, slede katolici (23,9), agnostici (2,4), jevreji (1,7), ateisti (1,6), budisti (0,6), muslimani (0,4) i 16,1 odsto onih koji je žele da pripadaju ni jednoj verskoj grupi! Osnovno i srednje školstvo je besplatno (uz postojanje privatnih škola na plaćanje). Univerzitetsko školovanje se plaća, prosečna cena je 11.000 na državnim, 28.300 na privatnim univerzitetima, a dostiže do 52.000 dolara godišnje na Harvardu. Oko 70 odsto studenata konkuriše za kredite za školovanje. BDP po stanovniku iznosi 45.725 (u Srbiji 10.070) dolara prema podacima MMF za 2007. godinu. Po tom pokazatelju Amerika je na 6. mestu, a po podacima CIA sa korektivom za kupovnu moć – na 8. mestu u svetu. U sektoru usluga radi 79 odsto zaposlenih. Ispod nivoa siromaštva (10.000 za samce i 21.000 za četvoročlanu porodicu) je 12,5 odsto stanovništva. Milijardera ima 1,8 odsto i oni poseduju 37 odsto ukupnog bogatstva. Prema procenama FBI u privatnim rukama se nalazi oko 200 miliona komada oružja. Posle Pakistana SAD su zemlja sa najvećim brojem stanovnika iza rešetaka: ukupno 2 miliona i 258 hiljada zatvorenika. Po broju osuđenih na smrt zauzima drugo mesto, iza Pakistana, sa ukupno 3.309 zatvorenika. Najveći gradovi su Njujork 19, Los Anđeles 13, Čikago 9,5 miliona stanovnika. U Atlanti, Nju Orleansu, Klivlendu, Detroitu, Njuarku, Memfisu i Vašingtonu crnačko stanovništvo čini većinu. U San Francisku Kinezi čine 19,6 odsto stanovnika. (B&F broj 52, februar 2009.)

Ekonomska geografija “Ruska salata”

P

oslednja godina Putinovog drugog mandata obeležena je konfrontacijama Rusije sa Zapadom, pri čemu nije sasvim jasno da li su izazvane spolja, nestrpljenjem da se vladalac ukloni ili pak njegovom namerom da prihvatajući konflikte pokaže kako je Rusija ponovo postala moćna. Ako se odbace paraderske nuklearne izjave iz Irana, jedina ozbiljna zemlja koja danas preti oružjem je - Rusija. Ruski strateški bombarderi početkom septembra meseca povredili su vazdušni prostor Britanije i Norveške. Britaniji je održana lekcija kada je želela da svoje islednike uputi u Rusiju da jure optuženog Andreja Lugovoja, kao da je Rusija njena kolonija. U prisustvu kineskog predsednika izvršeni su veliki manevri ruskih jedinica i prikazana upečatljiva sila, malo zastarela, ali još uvek strahovito ubojita. Najavljene su “nevidljive rakete”. Postavljanje ruske zastave u ambise ispod Severnog pola nije parada ekstremnog sporta, nego vojne moći i ambicija da se podmorje na severu planete pripoji Rusiji. Nije lako razumeti šta je trebalo američkom predsedniku Bušu da proklamuje gradnju “Svemirskog štita” postavljanjem radarskih i raketnih instalacija u Češkoj i Poljskoj, na domak ruskih granica. Na besmislenu tvrdnju da je taj potez iznuđen pretnjama terorista iz Azije, Putin je ponudio da se “štit” postavi na granici a i č av l b sa Azerbejdžanom što bi ga učinilo daleko efikasnijim. Predlog je odbijen. Čak o u s i j a la s u , u i da nije htela, Rusija je morala da počne sa kontrademonstriranjem sile. R k ja Još uvek su bombarderi, rakete i atomske glave, odnosno sejanje straa š n ad a j u ć u u d a j e š t v a n a D ju v l v e š ć ru ha, ono što garantuje autoritet velesile. Amerika je jednu deceniju ostala v o s a s s nog d s a , la sama na vrhu i pokazala da to nije najbolje rešenje. Neminovno su i Rusija e lit u ija b e s k odb a č e n i Kina posegle za tim da joj postanu protivteža i onemoguće je u ulozi svetiluz nit i v n o skog žandara, koji bi da zavodi red, ali odbija formiranje svetskog suda. de f i U februaru je Putin pred poslanicima i senatorima Dume i Saveta federacije, 46 puta prekidan aplauzima. Rekao je da je to njegovo poslednje obraćanje federalnoj Skupštini i da će sledeće imati neki novi šef države. Istina, dodao je, da je još prerano za politički testament. Prema ispitivanjima javnog mnenja 81,4 odsto Rusa ponovo bi glasalo Putina. Njegovo razdoblje skopčano je sa najvećim ekonomskim uspehom Rusije posle Petra Velikog. Poslužila ga je sreća. Kada je došao na vlast barel nafte koštao je 26, danas oscilira između 65 i 70 dolara, sa šansama da raste i dalje. Neslućeno bogatstvo slilo se u rusku kasu. Proklamovao je da ne želi bogatu državu siromašnih građana, već bolji standard za sve. Deo

75

toga je i ostvario. Kada je došao na vlast dve trećine Rusa živelo je ispod granice bede, danas je takvih jedna petina. Istoričar Aleksej Makarkin je uveren da: “Dok je Putin živ, Rusija neće moći da iznedri nekog novog lidera”.

Milijarde u tečnom i gasovitom stanju Putin je preuzeo zemlju kada se već nazirao izlazak iz haosa i kada su se formirale nove kompanije, a sa njima i nova upravljačka klasa. Dakako, u tom segmentu napravio je red na svoj KGB-ovski način. Neko je od novopečenih tajkuna dospeo u zatvor, neko pobegao iz zemlje, neko jednostavno propao. Od 46 naftnih kompanija koje je Putin zatekao ostalo ih je 11, zapravo samo nijedna - Rosneft, ostali su beznačajni. Prema procenjenim rezervama nafte Rusija se nalazi na sedmom mestu u svetu sa 48,6 milijardi barela, na prvom je Saudijska Arabija (262), a na drugom Irak (112,5). Međutim po proizvodnji nafte ona je nedavno sa 9,57 miliona barela dnevno pretekla Saudijsku Arabiju (9,46). Pritom Rusija nema bojazan da će kao Emirati ili Libija u dogledno vreme bankrotirati kada nestane nafte. Prvo, njena ogromna prostranstva još su delom neistražena, pa veličina rezervi nije definitivna. Podmorje Severnog pola nije označeno kao ruski posed da se ne računa i na naftu u njemu. Naftu kao izvozni artikal sve više dopunjuje gas kojega Rusija ima gotovo u neograničenim količinama. Gasprom – monopolista u ovom sektoru, izvozi godišnje 550 milijardi kubnih metara i samo je propusna moć gasovoda ono što taj izvoz limitira. Navedimo samo da Finska, Letonija, Estonija i Slovačka 100 odsto zavise od ruskog gasa, Grčka 87 odsto, Češka 81 odsto, zatim Austrija, Turska, Mađarska, Slovenija, Poljska i Nemačka između 73 i 45 odsto. Pored toga Rusija ima i neprecizirane rezerve uranijuma, ali sasvim dovoljne da uranijumom za nuklearke snabdeva i 17 država nekadašnjih članica SSSR. Pored toga planirala je gradnju još 26 nuklearnih elektrana na teritoriji Rusije! Fascinantni su bogatstvo, moć i bitka ko će time da vlada. Putin pokazuje znake sovjetske nomenklature, kojoj je više stalo do vlasti nego do ličnog bogatstva. On nije Jelcin, koji je bezobzirno stvarao lično i porodično bogatstvo. To je razlog više da se poveruje kako se neće lako odvojiti od vlasti i namere da drži sve u svojim rukama. On oko sebe ima ekipu mladih i sposobnih političara-menadžera, međutim on zna rusku izreku da: “onaj ko je danju odan - noću kuje zaveru”. Mora se odati priznanje toj ruskoj menadžerskoj garnituri koja je umela da do maksimuma iskoristi adute koji su joj u rukama. Pri ceni od 56 dolara za barel 2005. godine ponuda i tražnja nafte su se izjednačile, dalji rast tražnje poterao je cene naviše i prema analizama OPEC sve veći raskorak tražnje i ponude uvećavaće cene približno za 10 dolara po barelu godišnje. Po toj računici 2010. godine barel bi trebalo da košta oko 100 dolara. Do tada će Rusija sasvim sigurno moći da nastavi sa maksimalnim crpljenjem nafte. Čak iako u tome pretera, njoj ostaju neizmerne količine gasa, koji formalno nema berzansku cenu, ali se ona formira u odnosu na naftu. Dakle priliv novca nastaviće da raste i to brže od odliva nafte i gasa. Sve više se Rusija ne zadovoljava pasivnim izvozom. Prisustvo ruskih firmi u distribuciji derivata sve je veće u čitavoj Evropi. Kriza sa snabdevanjem Evrope gasom krajem prošle i početkom ove godine, nastala zbog zahteva Rusije da nekadašnje republike SSSR (Ukrajina, Belorusija) počnu da plaćaju svetsku, a ne povlašćenu cenu gasa, dakle 190 a ne 60 dolara za hiljadu kubnih metara. Taj konflikt, praćen zavrtanjem slavina, na kolena je bacio i mnoge evropske države koje se tim gasovodima snabdevaju i iskorišćen je za ucenu da se njima “garantuje snabdevanje pod svakim okolnostima, ali uz uslov da Gasprom dobije pravo učešća u distri-

buciji na njihovoj teritoriji”. Italija je prva na to pristala i odjednom je kriza za nju prestala, ali je deo slatkih olakih prihoda morala da podeli sa Rusima.

Voda – neslućeno bogatstvo Ostaje još jedan izvor bogatstva, koji je tek u početnoj fazi eksploatacije, a to je – voda! Italijanska izreka glasi: “Ako ima Boga, zašto je Arapima i Rusima dao naftu a Italijanima Vatikan”. Rusima je dao i vodu, slatku, pijaću. Potencijali za eksploataciju pijaće vode u Rusiji procenjuju se na 4.300 kubnih kilometara godišnje i time je stavljaju na prvo mesto u svetu. Rusija od toga koristi samo 98 kubnih kilometara, bar dve trećine preostalih količina predstavljaju moguć izvozni artikal. Podzemlja i permafrost potencijalna su neograničena rezerva. Godišnje se u svetu flašira 154 milijarde litara vode. Troškovi eksploatacije, pakovanja, reklame (najveći iznos) i transporta predstavljaju samo 0,26 odsto prodajne cene. U pitanju je artikal na kojem se zarađuje više nego na nafti. Nastavi li se zagađivanje tokova, atmosferski poremećaji i sledstveno tome sve veća jagma za vodom, Rusija će postati prebogati moćnik u poziciji da diktira, pa čak i ucenjuje, veliki deo sveta. Pored naftovoda i gasovoda treba očekivati i gradnju vodovoda. Dnevne potrebe iji Rus i u vode u industriji i domaćinstvima u proseku iznose oko 3 hiljade litara po a su M os k v , v t stanovniku. Budućnost je, surovo po druge, naklonjena Rusima. s u je at B o g mna , a o s k v a , Tomas Fridman, uvodničar The New York Times, formulisao je “zakone ogr o e bno . Mijarde ra s t u petrolpolitike”. Prvi zakon glasi: “U zemljama proizvođačima nafte cena p os 33 mil om me v oj nafte i građanske slobode idu uvek u suprotnom smeru. Što više raste s a na p r v F o r b s o cena nafte na svetskom tržištu to više strada domaća sloboda govora, štamg r ad v e t u p o pe, mogućnost slobodnih izbora, nezavisnost sudova i nezavisne političke us i partije”. Odnosi se to i na gas, a biće tako i sa vodom. Ekonomista Džeremi lis t Rifkin, prognozira da će se u budućnosti ratovi voditi oko vode.

Nova klasa Sovjetski savez je proklamovao besklasno društvo. Današnja Rusija uobličava svoju vladajuću klasu, elitu, sa svešću da je iluzija besklasnog društva definitivno odbačena. Početak pripada Jelcinu, koji je stvorivši ekonomski haos izvršio početnu privatizaciju tako što je omogućio sebi i drugima sa vrha nomenklature pljačku, pre svega prirodnih bogatstava. Taj proces je Putin kanalizovao, ali ga nije obuzdao. Još uvek se rusko bogatstvo zasniva na sirovinama (nafta, gas, čelik, uranijum). Preko 40 odsto BDP proističe iz sirovina. Prošle godine su nafta i gas činili 40 odsto, a energija i minerali 60 odsto izvoza. Tu je kraj. U odnosu na to čak je i izvoz oružja zanemariv. Nije pitanje dokle će te sirovine potrajati, nego hoće li Rusija početi da stvara svoju sopstvenu modernu industriju i time omogući zapošljavanje, standard i prosperitet za najveći deo stanovništva. Danas Kuvajt i Emirati investiraju u turizam i poljoprivredu svesni da se jedino zapošljavanjem građana mogu ublažiti socijalne nejednakosti. Bogatstvo ne garantuje miran san. Prva faza Jelcinovih postkomunističkih boljara je završena. Na vodećim pozicijama u kompanijama formalno privatnim, ali pod jakom kontrolom države nalaze se mladi sposobni, često na najvišim svetskim školama obučeni, menadžeri. Aleksej Miler, generalni Gasproma, Aleksej Mordakov, predsednik Severstala, Vladimir Jevtušenkov, “megabos” telekomunikacionog konglomerata Sistema, Rustam Tariko, kralj votke... da ne nabrajamo dalje. Prvih sto najbogatijih Rusa 2005. godine vredelo je ukupno 248 milijardi dolara. Prošle godine 332 milijarde ili 3,3 milijarde po glavi prosečno. Pa ipak se u Rusiji “herojima” nazivaju oni koji svojom pameću, dovitljivošću i znanjem započinju neku proizvodnju. Jedan od primera je Vitalij Ćigunov, 44 godine, inženjer. Uložio je sve što je imao da bi napravio

77

Trikor elastičnu tkaninu koja u potpunosti zamenjuje gips pri lečenju preloma kostiju. Kod višestrukih preloma jednostavno se sašije košulja ili pantalone od tog materijala i prelomi su imobilisani, zarašćuju brže i omogućuju lakše kretanje. Posle dve godine rada Ćugunov je postao težak 1,7 miliona dolara. Andrej Korkunov, inženjer prehrane, napravio je proizvodnju 17 vrsta vrhunske čokolade i prošle godine mu je neto prihod iznosio 18 miliona dolara. Američka kompanija Wrigly je otkupila 80 odsto vlasništva firme za 300 miliona dolara. Oni su za Ruse heroji zato što nešto stvaraju, organizuju proizvodnju, otvaraju radna mesta. Njima se aplaudira što su bogati. Bogatstva su u Rusiji ogromna, a u Moskvi posebno. Moskva je, sa 33 milijardera, grad na prvom mestu u svetu po Forbsovoj listi. Grad je preplavljen elitnim radnjama, robnim kućama i restoranima. Restoran Turandot svetski je dragulj kiča. Prva faza (kineski restoran) ima 14 sala, 20.000 metara kvadratnih, 300 slikara i dekoratera ga je oslikavalo i oblepljivalo zlatnim folijama, ima 1.000 mesta, a cena obroka je “popularna” 60 do 150 evra. Naredne faze su italijanski i francuski deo. Nema bojazni da će zvrjati prazni.

Ruski vanzemaljci Rusija je ogromna, jedna petina živi na ispod nivoa siromaštva. Niko nema jasnu predstavu kako žive seljaci u udaljenim prostranstvima azijskog dela. Koliko da bi se stekla predstava navedimo da je početkom 2006. godine otkriveno da jedna vojna jedinica od 500 ljudi postoji u Tadžikistanu potpuno zaboravljena, kao Vojnovićev vojnik Čomkin. Oni imaju porodice, oko 600 dece koja ne idu u školu i pošto su, čekajući prekomandu, zakasnili da podnesu zahtev za državljanstvo prestali su da budu ruski državljani, a Tadžikistan is smatra okupatorima. Kada se od Habarovska u Sibiru krene niz reku Amur stiže se do Birobidžana, glavnog grada autonomne jevrejske republike, koju je Lenjin poklonio Jevrejima kao prvu njihovu državu 1917. godine. U njoj su svi napisi dvojezični (jidiš i ruski) danas u njoj ima preko 4.000 Jevreja od 85.000 stanovnika ukupno. Albert Ajnštajn je 1934. godine formirao Američki komitet za Birobidžan i postao njihov počasni ambasador u svetu. Danas se u tu zemlju vraćaju mnogi Jevreji iz Izraela i počinju da oživljavaju škole, sinagoge, proizvodnja i trgovina. Najveća tragikomedija raspada SSSR je “država” Transnistrija ili Pridnjestrovlje. Ima svoju skupštinu, vladu, ponajviše vojsku, zastavu, himnu, impozantan Lenjinov spomenik na glavnom trgu i sopstveni novac. Kada se raspadao SSSR, 14. divizija Crvene armije, koja je zaposedala oblast na granici između Moldavije i Ukrajine, jednostavno je rešila da ostane tu i da proglasi svoju vojnu oblast nezavisnom državom. Predsednik države je nekadašnji šef obaveštajnih službi Igor Smirnov. Zajedno sa sinom drži u rukama sve što može da donese novac. Trguje, švercuje, daje utočište mafijašima iz cele Evrope. Zgrće pare i nosi ruski pasoš! Postoje tvrdnje da se kod njega oružjem snabdevaju Al Kaida, Hamas, PKK, Hezbolah, pa čak da je tu pazario i Milorad Luković (tvrdi novinar Paolo Tesadri). Prema moldavskim izvorima u magacinima postoji oko 200 hiljada komada lakog oružja redovno obnavljanog novim modelima. Na ponudu ima svega uključiv i suitcase bombs - nuklearne mini bombe. Posao cveta. Prema rusko- moldavskom dogovoru iz 1994. godine 14. divizija je trebalo da napusti područje Pridnestrovlja, međutim njoj to ne pada na pamet, a niko ne želi sukobe većih razmera uključiv i Evropsku uniju koja samo insistira na uspostavljanju kontrole nad oružjem.

Rusija i Zapad Kada je Napoleon pravio zamku kod Austerlica (1805.) u koju će uvući austrijsku i rusku vojsku, Taljeran, njegov ministar spoljnih poslova, svim silama se trudio

da ga ubedi kako treba da ponudi Austrijancima dogovor da zajednički “već jednom potamane divlje i necivilizovane Ruse”. Ta netrpeljivost važila je i pre i posle. Uostalom Hitlerova namera da uz osvajanje bogatstava “potamani” Ruse inicirana je istom predrasudom i završila na isti način – krahom pred Moskvom. Dakako u 21. smo veku i antagonizmi više nisu tako otvoreni i agresivni. Međutim, uputan je intervju Mihajla Gorbačova, dat italijanskom listu La Repubblica pre godinu dana u kojem on kaže kako je imao punu podršku Zapada dok je rušio institucije sovjetskog režima (Crvenu armiju, plansku privredu, KP SSSR) ali je tu podršku izgubio kada je otvoreno rekao da ne želi komunizam da zameni kapitalizmom, već da stvara slobodno i otvoreno društvo jednakosti i ljudskih sloboda. Tada je, kako je rekao, postalo samo pitanje kada će ga i ko srušiti. Jelcin je to obavio i postao je miljenik Zapada. Uveo je zemlju haos i jagmu pod firmom stvaranja novog društva. Putin je preuzeo od njega rasulo i svojim ni malo demokratskim metodama krenuo da zavodi red. Rusija je dobila državu koja funkcioniše. Koja je počela uz bogatstva da stiče i ambicije povratka na tron velesile. Metodi vraćanja na svetski vrh su okrutni: ubistva političkih protivnika (Ana Politkovskaja), likvidacija tajnih agenata koji su pokušali da se otrgnu (Aleksandar Litvinjenko), surova okupacija Čečenije uz hiljade mrtvih i stotine hiljada raseljenih. Verujući u nagodbe moćnih Putin je prvi podržao Bušovu politiku “borbe protiv terorizma”, ali nije doživeo da mu bude uzvraćeno smanjenjem pritiska zbog čečenskih demonstracija sile. Šta više, Gruzija je postala baza iz koje se širi zakulisna igra rušenja Putina.U njoj je štab Freedom House, Bušove najveće kompanije za “mirno” rušenje nepoželjnih političara, a pre svih Putina. Kada se juna ove godine Putin obratio istoričarima rečima da je u ruskoj istoriji “bilo tragičnih grešaka, ali i momenata slave” te da Rusija nema razloga da se stidi svoje istorije. Ona je takva, kakva jeste, i ne sme se osuđivati ceo naroda. Ott ija R us opas nos e počeo je medijski talas “analiza” koje su imale za cilj da dokažu kako je e j j o Ko l i k n c i j a l na i , t o l i k o l na “Rusija ponovo sve više SSSR”, kako Putin vlada kao car, kako odustaje p o t e s e b ud t e nc i ja t e p e n o od Ugovora o naoružanju u Evropi (CEF) iz 90. godine, koji inače niko od k o j a e r i ka p o o j a p o s članica NATO, za razliku od Rusije, nije ratifikovao... Rusija jeste daleko od A m n o s t k r o na demokratskog društva, jeste centralizovala vlast u uskom krugu političkih opaszi sa t vladalaca koji drže i ekonomska bogatstva, jeste “Medved”, ali koji više nije u s i la letargičnom snu. Američki politički stratezi žele da izoluju Rusiju, jer se boje da bi njena tesnija sprega sa Evropskom unijom definitivno bacila Ameriku u zasenak. Nedavno je u Dubrovniku održan jedan skup na kojem su “nezavisni intelektualci” najavili žestoku borbu Zapada protiv “Ruske arogancije”. Koliko je Rusija potencijalna opasnost koja se budi, toliko je Amerika potencijalna opasnost koja postepeno silazi sa trona. Velesile, uključiv i Kunu koja takve ambicije pokazuje, danas ne plene simpatije ljudi, jer za razliku od Amerike pre jednog veka, ne šire svoj uticaj nudeći čovečanstvu napredak i slobode, nego prete arsenalima sposobnim da razore planetu. Kad Gorbačov poziva Zapad rečima: “Nemojte izolovati Putina i Rusiju, ona ima potrebe za svetom, kao i svet za njom”, to ima značaja, ali ne koliko i kada cinično realistični Henri Kisindžer kaže: “Rusiju treba razumeti, izgubila je tri veka svoje istorije i vraćena u granice Petra Velikog. Ona želi da bude Velika zemlja. Neophodno je respektovati je, ali je i podržati da postane umerena i moderna”. Jedno je sigurno – Rusija ne želi natrag, šta je za nju napred to verovatno ni Putin ne zna baš tačno. (B&F br. 36, septembar 2007.)

79

Kina: Komunitalizam

O

Kini se piše sa toliko egzaltacija da postaje vidljivo kako svetskoj pažnji izmiču neke neminovne prateće pojave karakteristične za zemlje u tranziciji. Znamo mnogo o ruskim, pa i hrvatskim tajkunima, a o kineskim gotovo ništa. Da li je to zato što su na prošlom kongresu Komunističke partije Kine u Centralni komitet primljena četvorica najbogatijih Kineza? Jesu li tako oni i njihova klasa stekli imunitet nomenklature kakav samo jednopartijski sistem može da pruži? Druga strana iste medalje je socijalno raslojavanje, koje u Kini mora biti dramatično. Jedan od izuzetnih poznavalaca Kine, italijanski novinar Federiko Rampini, piše reportaže o radnicima koji rade besplatno ne bi li stekli reference da poslodavac jednom počne i da ih plaća. Takvih, prema procenama, permanentno ima oko 2 miliona! Piše o brojnim beskrupuloznim posrednicima koji fizičkim radnicima daju samo hranu, ali ne i novac. Kinezi osvajaju Kinu kao što su nekada Evropljani osvajali Ameriku. Brzina tog osvajanja je takva da moraju postojati ekscesi i pitanje je jedino hoće li oni biti na vreme obuzdani ili postati pravilo.

Opsedanje Afrike Drugog dana ovogodišnjeg zasedanja svetske upravljačke elite u Davosu, stigla je vest da kineski predsednik Hu Đintao, upravo započeo drugu turneju po Africi u razdoblju kraćem od godinu dana. Valja tome pridodati da je u međuvremenu Afriku posetio i kineski premijer Ven Đabao, te da je u novembru prošle godine u Pekingu organizovan pompezan skup 48 afričkih državnika na kojem je Kina objavila da daje 5 milijardi novih povoljnih kredita i da otpisuje dugove u iznosu od 3 milijarde dolara najsiromašnijim afričkim zemljama. Postaje jasno da prisustvujemo pohodu kakav nije viđen ni u doba osvajanja kolonija. Pod tim utiskom elita u Davosu zaboravlja na klimatske nevolje, kojima je skup počeo, i okreće se panici zbog kineskog nadiranja. Anketa među 1.100 vodećih svetskih menadžera, sprovedena specijalno za taj skup, pokazuje da je 90 odsto njih optimistično na rok od 3 godine, jer će Kina kreirati rast za najveći deo sveta, i pesimistična na dugi rok “jer će se centar gravitacije svetske moći promeniti”. Kineski prodor u Afriku dramatično menja odnos prema tom kontinentu. Zapadni kapitalizam sa nipodaštavanjem se odnosio prema svem drugom osim nafte, dijamanta i jeftinih sirovina. Kontinent je najvećim delom bio prepušten neprofitnim i humanitarnim organizacijama da se one bakću sa problemima, uključiv i zagađenu prirodu koju multinacionalne kompanije ostavljaju za sobom. Na to tle stižu Kinezi insistirajući da su i oni zemlja u razvoju, te da razumeju probleme drugih. Njima, za razliku od zapadnih multinacionalnih kompanija, ni jedan profit nije mali i ni jedna zemlja nije za odbacivanje. Prvo i najjače uporište im je Angola. U njoj grade železničke pruge, puteve, vodovode, električne centrale, bolnice, nova naselja... i kao “poklon” muzej ocu nezavisne Angole Agostinu Netu. Naplaćuju naftom, dijamantima, boksitom, kafom, pamukom... Vrednost ukupne razmene te dve zemlje dostigla je 2005. godine 6,95 milijardi dolara. Pritom Kinezi vode računa da uvek afričkim partnerima prepuste pozitivnu stranu bilansa razmene, kako se ne bi moglo reći da su eksploatatori. Prošle godine bilans trgovinske razmene Kine i Afrike završen je suficitom od 2,1 milijardu dolara u korist Afrike. S druge strane u razmeni sa razvijenim zemljama akumulirala je 177 milijardi dolara suficita, od čega više od polovine potiče iz SAD.

Od 2001. godine obim razmene između Kine i Afrike je učetvorostručen, u toku je realizacija 900 programa razvoja i formirano je preko hiljadu zajedničkih preduzeća. Gotovo da nema afričke zemlje u kojoj se kineska preduzeća nisu usidrila i rade značajne poslove. Gde je kineski imperijalizam na koji predsednik Južne Afrike, Tabo Mbeki, skreće pažnju? Pre svega kineska preduzeća dovode gotovo svu radnu snagu iz Kine, jer domaće radne snage nema, odnosno sviknuti da se bave sitnom trgovinom Afrikanci ne prihvataju teške poslove uz malu platu. Premijer Angole iskreno priznaje da ne zna koliko Kineza ima u njegovoj zemlji. Veliki deo onih koji dođu rešava tu i da ostane nalazeći da su uslovi za pokretanje sopstvenog posla vrlo povoljni. Zatim dovode svoje rođake i polako formiraju China town. Čak i veliki kineski poslovi kreiraju vrlo malo radnih mesta za domaće stanovništvo. Nema prenošenja znanja i tehnologije, kao ni bilo kakve forme obrazovanja afričkih radnika. U Zambiji su nedavno izbili žestoki neredi rudara zaposlenih u rudniku bakra koji je postao kinesko vlasništvo i u kojem je uprava odbila zahtevano povećanje plata budući da je produktivnost vrlo niska. Kineska vlada sprečila je intervenciju OUN u Sudanu (Darfur) budući da ima vrlo dobre odnose sa tamošnjom vladom. Poseta Hu Đintaa Sudanu pokazaće brani li Kina diktatorski režim ili želi da političkim putem nađe rešenje.

Ekonomska vrtoglavica Osnovicu za kineski prodor u Afriku odmereni Financial Times je definisao kao ekonomsko čudo. U pitanju je zahuktala ekonomija koja vapije za sirovinama i energentima. Kina kreira 24 odsto svetske tražnje: troši 40 odsto cementa, 33 odsto pirinča, 30 odsto pamuka... 2005. godine kineska potrošnja iznosila je 804 milijarde dolara, a računa se da će do 2015. godine da se utrostruči. Od 2001. godine ao nu k jani i K Kina je udvostručila svoj bruto domaći proizvod (BDP) na preko 2.000 milil ju v aj a a Ev r o p s jardi evra čime je pretekla Italiju, Francusku i Britaniju. Njen izvoz iznosi o zi ad Ki n e s u n e k e r i k u 30 odsto BDP, dok izvozno agresivni Japan beleži samo 11 odsto. Naciš t o ajali A m onalni novac renminbi (juan) počinje da revalvira na berzi, a ne više pod os v političkim pritiskom Amerike i Evrope. Tokom prošle godine renminbi je poboljšao svoj kurs prema dolaru za 6,2 odsto. Dve vodeće kineske berze (Šangaj i Šenzen) postigle su kapitalizaciju od preko hiljadu milijardi dolara. Istina početkom februara došlo je do pada za 7,3 odsto na berzi u Šangaju, ali je zato njen skok u prošloj godini iznosio 130 odsto! Prošlogodišnji suficit u trgovinskoj razmeni Kine iznosio je 177 milijardi dolara. Na skupu u Davosu saopšteno je da kineska centralna banka namerava da pusti u opticaj deo od 1.077 milijardi dolara svojih rezervi, te da ih investira širom sveta. Drugi podatak je da se za Olimpijadu 2008. godine Peking temeljito preuređuje te da se gradi toliko oblakodera da bi mogli tri puta pokriti prostranstvo Menhetna i da se gradski aerodrom proširuje da bude pet puta veći nego londonski Hitrou. Preuređenje Kine će koštati 160 milijardi dolara. Sve te pare pomutile su razum celog Zapada. Ameriku posebno zabrinjava sve jasnija namera Kine da svoje dolarske rezerve investira i prebacuje u evre, a sve manje da njima kupuje američke državne obveznice. Kada je 11. decembra 2001. godine Kina ušla u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), glasanje o njenom prijemu praćeno je na TV širom zemlje masovnije nego svetsko prvenstvo u fudbalu. Za razliku od mnogih drugih zemalja u razvoju, Kina je bila uverena da joj članstvo u STO donosi povoljnosti koje treba samo iskoristiti. I tako je i bilo. Za pet godina gotovo je udvostručila svoj bruto domaći proizvod, povećala BDP po stanovniku sa 1.000 na 2.000 dolara, postala treći svetski izvoznik posle Nemačke i Amerike, njena nacionalna banka postala

81

je najbogatija sa preko 1.000 milijardi dolara rezervi, porezi kojima opterećuje privredu smanjeni su sa 15,3 na 9,9 odsto, strane investicije su sa 49,3 porasle na 86,5 milijardi dolara prošle godine (time je zauzela drugo mesto u svetu posle SAD), otvorila je svoje bogato domaće finansijsko tržište – 40.000 milijardi dolara – za strane banke. Kinezi važe za najštedljiviji narod na svetu i u taj posao unose strasti koliko drugi u kocku. Proklamujući društvene reforme Deng Sijaoping je uzviknuo: “Veličanstveno je postati bogat – neki će se obogatiti pre nego drugi, neki će se obogatiti više nego drugi, ali je sve to bolje nego siromaštvo”.

Usklađivanje razvoja Bogaćenje, a sa njim i socijalno raslojavanje nametnulo je definisanje nove politike “usklađenog razvoja”. Evo o čemu je reč: U gradskim sredinama prosečan dohodak iznosi 10.493 renminbija ili 1.000 evra, u selima 3.255 renminbija ili 300 evra. Pritom je tempo rasta u gradu 9,6 odsto, a u selima 6,2 odsto što jasno pokazuje tendencije raslojavanja i potencijalne konfrontacije. Pored toga sukobi nastaju i unutar društvenih slojeva. Marta prošle godine premijer Ven Đabao, je lansirao borbu protiv nejednakosti i potrebu usklađivanja razvoja, što je tri hiljade poslanika Nacionalne skupštine glatko izglasalo. Razlozi su sledeći: hiperprodukcija i sve veći rizici od bankrotiranja brojnih preduzeća, rast cena (prethodno je Kina uticala na obuzdavanje cena u celom svetu) i uništavanje ambijenta, kao posledica bitke za što niže troškove proizvodnje. Premijer je lično govorio o r i ku f A odsustvu zdravstvenog osiguranja, besplatnog školstva i deložaciji bez or u ja odnos d o r p ikakve naknade, sirotinjskim naseljima i selima na čijim terenima s ki č n o me n ine nt u . e n i K i bespravno niču oblakoderi. Uslovi u gradovima privlače ruralno at m ko nt iz am m a r d stanovništvo koje postaje opterećujuće izvorište nezadovoljstva. a t o ka p i t a l n j e m s e m e r p ad n i t a v a m Prošle godine registrovano je 87.000 protesta u kojima su upotrebljeZ a p n i p o d a š ma s v e e , ne policijske snage. s a s i o p r e m na f t h Istovremeno strane kompanije koje su do nedavno bile obavezne da od n o o m o s i j e f t ini drže u fabrikama samo jednog delegata sindikata, od polovine prošle d r u g ma n t a i godine prinuđene su na najviše standarde radničkih prava i prisustva sind i j a v i na dikata svuda. Najveće svetsko preduzeće, lanac trgovina Wal-Mart, poznat s ir o po tome što u Americi zabranjuje sindikalno organizovanje svojih zaposlenih – širom Kine u svim svojim pogonima ima sindikalne organizacije i ne sme da primi na posao nijednog radnika koji nije učlanjen u sindikat. Ista sudbina zadesila je i ostalih 150.000 stranih preduzeća koja posluju na kineskom tlu. Dakako, na domaća preduzeća se to odnosi samo u meri u kojoj je sindikat “produžena ruka države” i usmeren da blagovremeno otkriva moguće organizovanje protesta. Pritisak teških uslova života u selima, daleko od tržišta gradova i dobrih komunikacija, u kojima živi preko 800 miliona stanovnika i nezadovoljstvo onih koji su se već dokopali gradova, služi vladajućoj klasi kao objašnjenje zašto je potrebna politička diktatura. To praktično znači zabranu rada “neugodnih” novina, hapšenje novinara koji žele samostalno da istražuju, progon humanitarnih i nevladinih organizacija, žestok napad i hapšenja pripadnika verske sekte Falung Gong, ali i pripadnika drugih religija, pa do hapšenja studenata koji prilaze stranim turistima da bi u razgovoru sa njima proveravali svoje znanje engleskog jezika. Microsoft je, vođen interesom, pristao na izradu specijalnog softvera za kinesku državu koji sprečava dostup političkim informacijama. Svejedno je Kina na kraju 2006. postala zemlja sa najvećim brojem pristupa internetu. Oko 1,5 miliona mladih Kineza medicinski je hospitalizovano sa znacima kompjuterske zavisnosti. Želja za kontaktom sa svetom je potresna.

Progres za male pare Ekonomski bum doveo je i do naglog porasta univerzitetske populacije. Ukupan broj studenata u Kini prošle godine je iznosio 23 miliona. Broj diplomiranih godišnje je 4,1 milion! Pritom su školarine od oko 2.000 evra veoma visoke za mogućnosti najvećeg broja porodica, koje finansiraju decu, jer stipendija gotovo da i nema. Iz toga sledi pobuna studentske populacije čiji je epicentra prošlog leta bio na kampusu Šengda, 500 km od Pekinga, gde i dalje policija javno patrolira. Na drugim Univerzitetima se kontrola sprovodi neupadljivo, ali efikasno. Po broju naučnih istraživača Kina sa 926 hiljada njih zauzima drugo mesto u svetu posle SAD (1,3 miliona). Po količini novca uloženog u istraživanja Kina je prošle godine pretekla Japan i sa 136,3 milijarde dolara zauzela treće mesto iza Amerike (337,9 miliona) i Evrope (233,3 miliona) uz stopu rasta od 20 odsto u prošloj godini. Još 2003. godine ona je pretekla EU po broju diplomiranih studenata u oblasti tehničkih nauka sa 810 prema 740 hiljada. Najnoviji podaci govore, međutim, da gotovo polovina diplomiranih studenata (pretežno sa društvenih nauka) nije u stanju da nađe zaposlenje. Prema podacima prezentiranim u studiji IBM o Global Integrated Enterprise najveći poslodavac za stručno obrazovane kadrove u Kini su velike strane kompanije iz prostog razloga što su za njih troškovi istraživanja po proizvodu u Kini i Indiji za 60 do 80 odsto manji nego u Americi i Evropi. Multinacionalne kompanije su u Kini osnovale najveći deo od 750 naučno istraživačkih centara. Istražuje se sve, od biofarmaceutike do nanotehnologija. Podatak da je Kina premašila Japan u količini para uloženih u istraživanja valja poKi n a e smatrati u vezi sa namerom kineskih upravljača da zemlju od “najj a k d Ja p a n u n i h a t jeftinije svetske fabrike” pretvore u naučnotehničku supersilu. I a P o d a š i la a u l o ž e a predsednik i premijer Kine su inženjeri po struci i dokle god oni p r e m ini p ar nja v al j budu na vlasti, a to u Kini obično dugo traje, sredstva za istraživako li č t ra ž i v a i u v e zi ki h nja i tehnološki napredak neće predstavljati ograničenje. Ambicija u i s ma t r a t k i n e s l j u o d Kine da postane velesila ne iscrpljuje se samo u naučnoj i ekonomskoj p os name r omda ze m ke oblasti. Veliki broj mladih naučnika zaposlenje dobijaju u vojnim instis a v lja č a e s v e t s tutima gde rade na razvijanju najsavremenijih tehnologija. Početkom goup ra j e f t ini j e t v o r e u p e r s ilu dine, na iznenađenje stručnjaka, Kina je lansirala raketu kojom je uništila “ na j r i ke ” p r i č k u s u jedan svoj stari satelit. Bio je to neprijatan dokaz ogromnog kvalitativnog f ab č no t e hn napretka. nau Američki predsednik Buš prezentirao je budžet u kojem deo za vojsku iznosi 660 milijardi dolara. Kineski prošlogodišnji budžet usvojen je u iznosu od 35 milijardi dolara. Svedoci smo da ni američki troškovi za odbranu nisu baš transparentni, pa kineske izdatke treba primiti sa sumnjom. Koliko god Kinezi bili sposobni da proizvode jeftinije od ostalih, biće da se glavna ušteda dobija time što Kina nema ambicije svetskog policajca kao Amerika. Odluka Japana da izmeni ustav kako bi mogao nuklearno da se naoruža i liberalizovanje isporuka nuklearne vojne tehnologije Indiji deo su jasne američke namere da napravi kordon saveznika oko Kine. Čak i da joj nije namera Kina će, dakle, morati da postane i globalna vojna supersila.

Politička enigma Gotovo je nemoguće smestiti Kinu u nekakvu ideološku fasciklu. Zemlju koja izvlači kapitalizam iz učmalosti i predstavlja lokomotivu svetskog razvoja karakteriše jednopartijski komunistički sistem kojem se klanjaju i antikomunističke snage u svetu. Francuski politolog Mark Lazar, dobio je nalog svoje vlade da ide u Kinu i pokuša da tamo odgovara na sve učestalija pitanja kineskih politologa o tome kojim ciljevima je determinisana politika Francuske i Evropske unije. Interesuju

83

ih najviše masovne demonstracije protiv globalizacije i atrofirani komunistički pokreti u Evropi. Evropske komunističke partije za njih su komične i rade sve ono što bi trebalo izbegavati. Kineski politolozi smatraju da je za “rapidno propadanje komunističke partije Francuske najkrivlji njen imobilizam, odnosno da odbijanjem menjanja osuđuje sama sebe na nepovratnu nekrozu”. Komunizam u Evropi je definitivno izgubio političku privlačnost i mogućnost da ozbiljnije utiče na političke odnose. Kineski komunizam je, međutim, stabilan, ali nameće pitanje šta je njihov komunizam: “kulturna revolucija” ili današnji pragmatičan sistem beskompromisno podređen ekonomskom razvoju. Jugoslovenski komunisti su u svoj program bili zapisali da im ništa nije toliko sveto da ga neće zameniti onim što je bolje. Kinezi su to uradili. Pritom su u procesu tranzicije odbili da se inferiorno povinuju sugestijama “stručnjaka” među kojima su visoko li zi b i ode e n i mesto zauzimali Džefri Saks, putujući prodavac univerzalnog leka za sve K v god a p r o iz h , b i ć e o sistemske bolesti i Božidar Đelić, jedan od njegovih visoko pozicionik i d l Ko s o b ni o s t a l i da ranih saradnika. Oni su, možda nehotice, u većini zemalja tranzicije nas p o i ni j e o d a u š t e na pravili pakleni haos, uništili i ono što je ekonomski vredelo i omogućili j e f t e g la v n š t o Ki t s k o g mafiji da stekne trajno mesto u strukturi upravljanja tim zemljama. da sija t ime c ije s v e rika Dve zemlje tranzicije nisu prihvatile taj model: Kina i Slovenija. Danas je d o b a amb i o A me Kina ekonomski najuspešnija tranziciona zemlja u svetu, a Slovenija u Evron e m a j c a ka pi. Za Sloveniju je dovoljna referenca to da je od 10 “mladih” članica EU prva p o lic i jedina stekla pravo na upotrebu evra. Njeno političko rukovodstvo menjalo je sistem postepeno trudeći se da očuva sve dobro i korisno, uključiv i značajan deo političke elite. Ovo zapažanje nema pretenzije stručne političke analize, međutim, bode oči da je isti pragmatičan pristup društvenim promenama, uz traženje sopstvenog modela reformi dao gotovo podjednako dobre rezultate u Sloveniji kao i u Kini. Kina je od Slovenije 461 put teritorijalno veća, 650 puta mnogoljudnija, dok je Slovenija bila 11 puta bogatija po stanovniku na početku tranzicije. Zapanjujuće veliki raspon u okviru kojega se na obe strane nižu ekonomski uspesi. (B&F broj 29, april 2007.)

Indija: Nežni kapitalizam

K

o god da je inicijator globalizacije mora mu se priznati da je, za razliku od dotadašnjeg imperijalističkog potcenjivanja svetske sirotinje i cenjenja samo prirodnih bogatstava i bagatelne radne snage, otkrio da je i sirotinja tržišni činilac sa velikom budućnošću. Ne premišljajući se, taj voz je uhvatila Indija i prosečnom stopom rasta za poslednje tri godine od 8 odsto, zaostaje samo za Kinom i njenih 10 odsto. Međutim, na dugi rok Indija ima bolju budućnost. Koliko za početak evo tri vesti: Prva, 10. maja izbio je sukob između Indije i SAD zbog pokušaja da se pri Uredu za žigove i patente u San Francisku zaštiti, odnosno patentira Bikram Joga, jedna od varijanti joge, koju u SAD praktikuje oko 19 miliona građana, odnosno donosi prihod od oko 3 milijarde dolara godišnje. Indijsko stanovište je da je joga kao vazduh – svojina čitavog čovečanstva. Ludilo kad dobije podršku zakona postaje unosno nasilje. Druga, Vatikan je prijatno iznenađen podatkom da je broj katolika u svetu naglo porastao za 300 miliona! Pripadnici indijskih kasta “nedodirljivih”, masovno se pokrštavaju u hrišćane kako bi stekli, makar utisak, da su postali ravnopravni sa drugima. I treća, indijska kompanija Tata, u januaru iduće godine prikazaće na Delhi Auto Expo revolucionarni “city” auto koji će se kretati na komprimovani vazduh. Zna se da će taj auto moći da se kreće brzinom od 50 km na sat, imati radijus od 250 km. Uz auto ide i kompresor na standardnu struju, koji “napumpa” auto tako da može ponovo da se kreće. Jedno “punjenje” košta 1,7 dolara, ne zagađuje uopšte, a jedina mu je mana što nema načina da se kabina greje, ali se zato izvanredno hladi, jer dekompresija vazduha, pri pokretanju turbine, “usisava” toplotu. Predviđeno je i postojanje hibridne verzije, koja pored turbine ima i mali dizel motor od 30 ks i kada radi sa oba pogona postiže brzinu od 100 km/h. Indija oscilira između prošlosti, sadašnjosti i maštovite budućnosti.

Ljudi najveće bogatstvo

Gotovo 40 puta veća od naše zemlje i sa preko milijardu i sto miliona stanovda j e i t i t nika (150 puta mnogoljudnija) Indija je zapravo više kontinent nego r is e t o v i š e l ja p e država. Još uvek, u proseku, nerazvijena, BDP po stanovniku je s em eš Valjaja p re n a bila z i oko 600 dolara, na njenom tlu živi nešto naje od polovine svih I nd i o la v e k a š t v a v n o siromaha sveta (sa manje od 1 dolara na dan), ali pokrenuta nezaod p i , s ir o m j e oda ustavljivo u moderni svet prosperiteta. Iako spada u prainicijatore g lad n j e . Ia k o n c i j e o na globalizacije – još pre Drugog svetskog rata i u Jugoslaviji su postop a t la t e nd e s v e t , s a jale robne kuće Tata – ona je tek poslednjih deceniju i po pokazala ma i r a n j a u č i l a t e k c i j e i svu moć svoje veličine. Ma koliko to izanđano zvučalo, njeno najveće p r od ak is ko l o b aliz a bogatstvo su ljudi, čak ta svetska sirotinja iz koje se izdvajaju talentovani je ip e s om g tvorci novog prosperiteta. Druga komponenta ljudskog kapitala su stare i proc ugledne preduzetničke porodice, basnoslovno bogate, ali na tipično indijski način, socijalno dobronamernije nego kompanije koje dolaze sa Zapada da bi iskoristile jeftinu radnu snagu. Prvi je snagu tog “ljudskog faktora” shvatio Mahatma Gandi, koji je 1906. godine u emigraciji u Johanesburgu, proklamovao Santjagraha - nenasilje kao metod borbe za samostalnost Indije. Zasnovana na staroindijskom učenju Ahimsa koje proklamuje nenasilje kao “ljudski zakon beskonačno veličanstveniji i superiorniji od nasilja svojstvenog zverima”. Gandi je trpeo, maltretiran, tučen, hapšen, pa i

85

ubijen zato što nije želeo da povredi drugoga. No uspeo je, kako je pisao Anre Malro, “da u senci Hitlera, Staljina i Mao Cedunga, uveri svet da se i bez krvi može postići samostalnost samo ako su ljudi spremni da prenebregnu sve sem svog dostojanstva”. Bio je to prvi moderni nenasilni pokret za kojim su sledili Martin Luter King, Nelson Mendela, Dalaj Lama i generacija hipika. Svi su oni uspeli bez prolivanja tuđe krvi da najvećim delom ostvare svoje snove. Genijalni Gandi shvatio je da pored političke mora smisliti i ekonomsku mobilizaciju ljudstva. Proklamovao je da svako, kao najjednostavniju i najjeftiniju formu rada, treba da pred i tka. Sasvim je sigurno da je znao kako su ekonomski efekti te kampanje beznačajni, ali su oni istovremeno odškrinuli indijskoj sirotinji vrata industrijskog sveta, dali joj svest o organizovanom radu i naučili radnoj disciplini. Iz tog pokreta je pradeda današnjeg predsednika kompanije, Ratana Tate, pokrenuo tekstilnu industriju i počeo da odeva svet jeftinom odećom, daleko pre pojave Kineza na svetskom tržištu. Procene su da će 2010. godine Indija izvozom tekstila u vrednosti od 50 milijardi dolara neprikosnoveno držati prvo mesto u svetu.. Jedna od osnovnih prednosti Indije je njena prosečna mladost stanovništva. Prema procenama Boston Consulting Group, 2020. godine Indija će imati 325 miliona mladih između 25 i 35 godina, Kina 308 miliona, a Francuska samo 11 miliona! Te godine bi broj diplomiranih studenata u Indiji trebalo da bude veći od ukupnog broja stanovnika Francuske sa fakultetskom diplomom. Strahovit intelektualni potencijal. Danas indijski inženjer (u proseku) zarađuje 43.000, američki 94.000, ruski 105.000 i nemački 135.000 dolara godišnje bruto. Prostor za ekspanziju je gotovo neograničen. Problem 18 zvaničnih jezika i 1.600 dijalekata jednostavno je rešen priznavanjem engleskog jezika za zvanični, te je bez nasilja taj jezik postao lingua franca. Prednost je neverovatna. Londonska pošta je svoju službu informacija premestila u Mumbai (Bombaj) jer to omogućuju satelitske komunikacije, vladanje domaćeg stanovništva engleskim jezikom i snižavanje cena usluge na samo jednu četvrtinu. To sa jeftinim telefonistkinjama je nesumnjivo važno, međutim još važnije je da američke kompanije zapošljavaju “na daljinu” preko 50.000 Indusa, da im rade računovodstvo, projekte, programiraju softver, i razne druge usluge preko interneta. U anketi 156 finansijskih institucija u Aziji, Evropi i Severnoj Americi, 2005. godine, dobijen je odgovor da one delociraju između 10 i 30 odsto poslova indijskim servisima. Broj korisnika interneta u Indiji udvostručuje se za manje od dve godine! Indijski univerziteti godišnje “produkuju” oko 200.000 inženjera. Po tome je Indija jedinstvena u svetu, jer njeni mladi dominantno studiraju egzaktne nauke dok, čak i u Kini, dominiraju ekonomija, pravo i sociologija. Moguće je to, jer svaki obrazovan Indus poseduje i znanje iz indijske religijske i filozofske tradicije. Pored toga matematika je sastavni deo mišljenja i pogleda na svet. Eto osnove za bujanje softvera u Indiji. Direktor Indian Institute of Science, Sumitra Kumar Nandi, objašnjava to ovako: “Indija istorijski nikada nije postigla kritičnu masu kapitala potrebnih da bi lansirala proizvodnju kompjutera (hardware). Sa programiranjem (software) je sasvim drugačije. Potrebno je biti kreativan, imati otvoren pogled i biti intelektualno nezavisan. To je naša prednost koja će dolaziti sve više do izražaja”. Nobelovac Amartia Sen u knjizi “Druga Indija” pored ostaloga piše: “Realistička i skeptička tradicija u korenima je indijske kulture... U šestom veku pre nove ere skeptik Lokajata osnovao je školu mišljenja čiji je princip bio otpor religiji koja želi da umanji vrednost opservacija i naučnog zaključivanja, odnosno prenebregava racionalne argumente. U trećem veku pre nove ere kralj Ašoka, budista, po-

stavio je principe diskusije sugerišući respektovanje sagovornika, punu pažnju za njegove stavove, ne udaljavanje od osnovne teme uz izbegavanje neproduktivnih sukoba... Imerator Akbar, musliman, 1592. godine napisao traktat o toleranciji, koji je ostao duboko usađen u indijsku kulturu”. Dakle jedan skeptik 6 vekova pre Hrista postavlja jasne granice za prvu monoteističku religiju, dok musliman, u vreme kada su spaljivali Đordana Bruna propagira toleranciju. Indija je imala pravnu državu pre antičkog Rima. Indusi, kako kaže Sen, ne smatraju da je bilo šta čudno što jedni veruju u jednog, a drugi u mnoštvo bogova. Kerala, region sa 54 odsto hiduista, 25 odsto muslimana, 20 odsto hrišćana i manje od 1 odsto Jevreja svetski je simbol verske tolerancije, kojim se oduševio još Marko Polo, kada je 1292. godine prolazio tuda. Svaki način verovanja i mišljenja ima prava opstanka. Objašnjava li to zašto je uvreženo shvatanje da je Indija najstarija i najveća demokratija na svetu.

Stvaranje pogonske elite Potekli iz takve kulture ljudi na vlasti, bilo političkoj bilo privrednoj, najčešće poseduju pored indijske kulture i visoko obrazovanje stečeno na najei s t oj t e t a o litnijim svetskim univerzitetima i taj sklop ih čini humanijim, top i dij r zi lerantnijim i uspešnijim u poslovima kojima se bave. Indusi nisu U In 0 uni v e ani h z a . vorkoholici kao Kinezi, ali ono što rade, rade sa toliko znanja i volje 38 c i j a l izo v n o l o gi j u đ e da u nekim oblastima, kao na primer kompjuterskom programiras p e ku i t e h š nj e iz a e ra , nau j i h g o d i i n ž e n j nju, imaju izvanrednu prednost nad konkurentima. Indijska vlada Iz n 0 .000 0 .000 t alim je 1950. godine donela zakon kojim se ukidaju kaste, koje postoje od 20 uz 30 h na os .000 dva milenijuma pre nove ere. Izvan četiri osnovne kaste postoje i Daliti ko j i o mirani p r e ko 2 a č ine – nedodirljivi. Bez obzira na državnu želju da ukine podelu društva, ta d i p l ka ma , i r a n a u k podela postoji de facto i danas. Početkom juna meseca nastali su žestonau i h d o k t o ki sukobi “nedodirljivih” koji se dele na Meena i Gujjar, dva najniža sloja n o v na c i j e među najnižima u borbi za poslednje mesto. Jer onaj ko je najniže, dobija e lit u veću državnu pomoć. Globalizacija, na svoj način, stiže i među njih, pa bilo da se zahvaljujući ekonomskom bujanju, sve više njih uspeva da zaposli, bilo da se “globalizuju” prelaskom na hrišćanstvo. Interesovanje ćemo usmeriti više prema onima koji vode Indiju ka progresu. Izvrsni poznavalac Indije, italijanski publicista Federiko Rampini, na primeru trojice uspešnih ljudi: Gurkaran Das, 63 godine, završen Harvard, bivši izvršni direktor Procter & Gamble, danas izdavač Times of India, pisac tri komedije i jednog romana, sada je investitor tzv. venture capitala i jedan od tvoraca ekonomskog čuda u Bengalu. Drugi je Pavan Varma, 52 godine, prevodilac antičkih hindu poema na engleski, teoretičar religija, bivši ambasador u Rusiji, funkcioner OUN, ljubitelj Marka Tvena i njegove definicije da je Indija “majka hiljadu religija i dva miliona bogova”, predstavlja jednog od ideologa indijskog preporoda. Treći je Sunil Khilnani, 40 godine, predavač na London, Tokio i John Hopkins University, u Francuskoj poznat po najiscrpnijoj studiji o “gvašizmu” tvorac je dominirajuće teorije o “komunitarizmu” - u kojem demokratija i laička država moraju preuzeti teret saniranja podele na kaste i ostvariti nedeljivu zajednicu indusa, muslimana i hrišćana poštujući njihove osobenosti. Inače piše i poeziju. Te ličnosti su izuzetak samo zato što se piše o njima, inače u Indiji takvih ima na hiljade. Na primer: braća Zakaria, Farid, glavni urednik američkog Newsweek International i Aršad, do 2003. član predsedništva Merrill Lynch, danas finansijer u svojoj zemlji; zatim Ađit Đain (Jain), direktor sektora osiguranja u Berkshire Hataway, viđen da zameni gazdu Vorena Bafita, i brat mu Ašun, direktor sektora globalnog tržišta Deutsche Bank, koji zapošljava 5.000 analitičara. Nemačkoj banci

87

je 2001. godine svojim programom doneo 10,5 od ukupno 15,9 milijardi prihoda; Raghuram, prvi ekonomista MMF i njegov bratanac Harš Rađan (Rajan), bankar, nekada na visokim pozicijama u Citybank i Credit Suisse u Londonu. U svetu finansija su pojedinačno istaknuti Vikram Pandit (Morgan Stanley), Ručir Šarma, Narađan Ramačandra vodeći stručnjaci u svetu investicionih fondova... The Finacial Times je 2006. godine izvestio da JP Morgan Chase ima plan da uposli 4.500 indijskih diplomiranih studenata. Ima nečeg posebnog u toj njihovoj filozofiji gde su nedeljivi tolerancija, razum, matematika i ekonomija. Nekada su se Indusi obrazovali na Zapadu, traje to i danas, međutim, već postoji izreka da na Oksford i Kembridž stižu oni koji nisu prošli prijemni ispit na Indian Institut of Science (Bangalor) - IIS. Selekcija studenata za taj Univerzitet je nepojmljiva za nacije čiji se broj ne računa stotinama miliona stanovnika. Desetine hiljada kandidata polažu prijemni ispit koji traje nedelju dana. Ko prođe selekciju ulazi u 3.000 primljenih, kojima nauku, način življenja i mišljenja predaje 1.000 nastavnika. Dakle 3:1 – prosek koji nema ni jedna obrazovna ustanova u svetu. Od tih studenata i još pet najistaknutijih tehničkih fakulteta, izbirika se 300 onih koji zaslužuju da rade doktorat na IIS. Laboratorije rade neprekidno 24 sata na dan. Od tih 300 samo 5 će uspeti da se plasira među kandidate za buduće predavače na IIS. Ima li pitanja? Recimo kako živi ta naučna elita. U ambijentu desetina hektara prelepog parka, u zgradama u stilu od “univerzitetske gotike” do supermodernih zdanja, ali u skromnim, skoro vojničkim sobama i podjednako rigoroznim uslovima svakodnevnog života. To svakodnevni, znači i nedeljom. Eto kako se izlazi iz siromaštva i hvata korak sa razvijenim svetom. Evo statističkog rezimea školovanja stručnjaka. U Indiji postoji 380 univerziteta specijalizovanih za nauku i tehnologiju. Iz njih godišnje izađe 200.000 inženjera, koji uz 300.000 diplomiranih na ostalim naukama, i preko 2.000 novih doktora nauka čine elitu nacije. Kvalitet nauke u Indiji je takav da 12 odsto nastavnog kadra na univerzitetima u Americi i 36 procenata matematičara i programera u NASA čine Indusi. Indija je najveći svetski rezervoar visoko kvalifikovane radne snage, koji uz to bez izuzetka govori engleski kao maternji jezik. Na tom polju konkurencije nema.

Elita koja vodi ekonomiju Ako je bogatstvo merilo uspeha onda vredi navesti da je po tek objavljenoj listi najbogatijih ličnosti na svetu (Merrill Lynch) Lakšmi Mital, planetarni kralj čelika peti po redu. Za dve milijarde dolara on je prevazišao Ratana Tatu, vlasnika istoimene najstarije kompanije u Indiji, čije se bogatstvo procenjuje na 24 milijarde dolara. Prošle godine je kupio francusko-luksemburško-špansku kompaniju Arcelor, drugu po veličini i tako postao neprikosnoveni vladalac na tržištu čelika sa proizvodnjom od 109 miliona tona. Na drugom mestu je sada Nippon Steel sa 32,4 miliona tona. Ratan Tata, 68 godina, je najtipičniji izdanak tradicionalnog indijskog kapitalizma. Nedavno je kupio ikonu svetskog luksuznog hotelijerstva, njujorški The Pierre. Iako vlasnik imperije od 93 kompanije on nema sopstveni džet, jahtu ili kakav drugi dokaz razmetljivosti. Stanjuje sa porodicom na drugom spratu jedne višespratnice. Praunuk je osnivača kompanije Đamsetđija Tate, koji je počeo otkupom i prodajom čaja i tekstila koji su tkali Gandijevi sledbenici. Kompanija proizvodi automobile, najveći je svetski trgovac čajem, poseduje lanac “Tadž” od 15 najluksuznijih hotela po svetu, uz ostalo je i drugi proizvođač čelika u Indiji. Njegova imperija ima 215 hiljada zaposlenih. Za 75 godina postojanja Tata čeličana nije zabeležen ni jedan štrajk, čime se drugi ne mogu pohvaliti. Kada je 1992.

godine, Ratan Tata, zbog modernizacije čeličana morao da smanji broj zaposlenih za 20.000 osoba, predstavio je plan sindikatu, u zemlji za koju se i ne zna da ima sindikate, i dobio punu saglasnost, jer je plan predviđao da otpušteni budu najstariji radnici, koji će primati platu sve dok ne napune dovoljan broj godina za penziju! To je po njegovom shvatanju “Indijski put”. Dakako u zemlji naglog prosperiteta mora da bude i bogatih skorojevića. Jedan od tih je Viđaj Malija, zvani Sandokan. Pravi plejboj ili tačnije karikaturalna ličnost iz filmova koje proizvodi Bolivud (bombajska kinematografija). Vlasnik je s ki brojnih pivara, avionskih kompanija, trkaćih konja, jahti i najskupljih automobila. t e v is Ne pravi razliku između posla i uživanja. Ima nesumnjive ljubavničke i j v e ć ko a n o je političke ambicije. Više od ovoliko prostora ne zaslužuje iako njegovo d i j a o a r v i s r ad n e n I z v bogatstvo prelazi 10 milijardi dolara. e ze r f i k o v an e z t o b e l e s ki r u i Naveli bismo i jedan primer funkcionisanja strane kompanije koja sve k v a l g e , k o j i v o r i e ng više postaje Indijska, a sve manje francusko- italijanska što je na početku a s n e t ka g o j i j e z i k bila. Osnovni kapital kompanije je javni (dveju evropskih država), osnivač i z u z ma t e r n i predsednik je Paskvale Pistoja, Italijan. Kompanija se zove ST Microelectroka o nics i peti je svetski proizvođač mikročipova. Direktor kompanije, kao i sve osoblje su Indusi. Tokom prošle godine je zaposlila 3.400 mladih inženjera, što je 15 odsto ukupno zaposlenih do tada, prosečna starost zaposlenih je 28 godina. Najveći broj inženjera ima bar jedan “master” a neki i više. Godišnje registruje u proseku 60 inovativnih patenata. Iako specijalizovana u proizvodnji mikročipova ona zavidan prihod stiče na patentima i specifikovanim softverima koje radi po porudžbini. Smeštena je u Noida naučnom parku kraj Delhija. U proseku inženjer početnik zarađuje 1.000 dolara mesečno.

Budućnost Valja se prisetiti da je Indija pre nešto više od pola veka bila zemlja gladi, siromaštva i patnje. Iako je odavno imala tendencije prodiranja u svet, ona je ipak iskočila tek sa procesom globalizacije. Naime, ko god da je inicijator globalizacije mora mu se priznati da je, za razliku od dotadašnjeg imperijalističkog potcenjivanja svetske sirotinje i cenjenja samo prirodnih bogatstava i bagatelne radne snage, otkrio da je i sirotinja tržišni činilac sa velikom budućnošću. Ne premišljajući se taj voz je uhvatila Indija i prosečnom stopom rasta za poslednje tri godine od 8 odsto, zaostaje samo za Kinom i njenih 10 odsto. Međutim, na dugi rok Indija ima bolju budućnost. Uprkos ogromnim socijalnim razlikama ona je stabilnija, jer je demokratija u njenim genima. Veću pažnju pridaje nauci i školovanju, što će joj omogućiti trajno uključivanje u postidutrijski svet. Iako poseduje atomsku bombu, može se verovati da je drži samo zbog ravnoteže straha, jer nema osvajačkih ambicija. Uspesi u sferi nauke i industrijskih inovacija još više će je povući i ka mirnodopskom korišćenju ubitačne nuklearne energije, što joj je u rukama. (B&F broj 33, jun 2007.)

89

Afrika: Crno - boja novog optimizma

P

rema procenama MMF veliki su izgledi da će Afrika 2008. godinu završiti ukupnim rastom BDP od preko 6 odsto! Brojčano, to je blizu kineskog prognoziranog rasta, psihološki - znatno više. Taj kontinent - za koji je nesuđena potpredsednica SAD, Sara Pejlin, mislila da je država, a svaka zabluda zasniva se na nekoj pogrešno shvaćenoj činjenici - ima 888 miliona stanovnika (Kina i Indija imaju više od toga) i ukupan BDP od 2.200 milijardi tzv. internacionalnih dolara (po čemu je sedam država bogatije od Afrike, a Italija izjednačena sa “Crnim kontinentom”). Prosečan BDP po stanovniku iznosi 2.750 pomenutih dolara i primer je kako taj pokazatelj sakriva stvarno stanje, jer u Malaviju iznosi 596, a u Ekvatorijalnoj Gvineji 16.507 dolara, odnosno 27,7 puta više. Ako se prognoza o rastu BDP ne ostvari, nema sumnje da će se ostvariti prognoza o rastu stanovništva - da će Afrika 2015. godine imati više od milijardu stanovnika. U krizama je natalitet jedna od retkih kategorija koja nezadrživo raste.

Ko propusti kajaće se Danas je lakše, u najvećim zabitostima Afrike, naići na grupicu kineskih geologa, koji tragaju za mineralima ili vodom, nego susresti neku od opakih zverova karakterističnih za taj kontinent. Kina i Indija već su tiho, ali temeljito ušle u taj kontinent. To je prvi razlog. Drugi je činjenica da je novoizabrani američki predsednik poreklom sa tog kontinenta te će neminovno morati da se upusti u istu igru, ne samo zbog svog porekla, nego i zbog geostrateške ravnoteže, ako ne želi da mu MF M a se na pola puta od Azije do Amerike stvori ogromni poligon novonastaam e o c e n e di da ć nu r p jućih svetskih ekonomskih i političkih sila. Afrika postaje izazov i sia l di P re m i s u izg0 8 . go ras t om rovinska osnova budućeg svetskog ekonomskog oporavka. Današnje v e lik ika 20 up nim ds t o! je stanje posledica zablude da se nova vrednost stvara prevashodno u A f r r š it i uk ko 6 o u sferi finansijskih operacija, te da realna ekonomija nije važna. Najveći z av P od p r e o j e b liz an o g američki investicioni fond Emerging Markets Management investirao je B D j č an o , t o gn ozir u Afriku 70 miliona dolara na početku decenije i stigao sa investicijama B r o s ko g p r o l o š ki do 1,2 milijarde dolara u 2007. godini. Uprkos dobiti od 30 odsto na uložekine t a , p s i h e na sredstva, bilo je to malo i neprivlačno u odnosu na finansijske maheraje. ras t no v i š Prema podacima Svetske banke od 1976. do 2006. godine trgovina zapadne zna hemisfere sa Afrikom pala je za polovinu. Zato je razmena sa azijskim “lokomotivama” rasla nezadrživo. Umesto razvijanja poslova sa Zapada su stizale donacije i to ne male, ali najvećim delom uzaludne po ekonomiju kontinenta. Apsolutno je bio u pravu Milton Fridman, kada je sedamdesetih godina vodio hajku protiv takve pomoći “koja samo pomaže lokalnim diktatorima da se sve više bogate, a da očajno siromašno stanovništvo ne vidi koristi od toga”. Prelom nije donela ideologija ni altruizam, nego nagli rast cena sirovina na svetskom tržištu i nezadrživa globalizacija, pa je stopa rasta u Africi 2006. godine iznosila 5,4 odsto, u 2007. godini 5,7 e da bi za prošlu godinu bila prognozirana na 6,8 odsto. Za samo tri godine tog trenda stvorene su osnove energičnog ekonomskog razvoja i dakako bande koje su pre svih uvidele mogućnost grabljenja bogatstva. Građanski ratovi u Kongu, Ugandi, kidnapovanja stranih stručnjaka u Nigeriji i masovan piratski talas kraj afričkih obala deo su pokušaja da se rastu

Internacionalni ili Geary-Khamus dolar je hipotetična novčanica koja ima istu kupovnu moć kao američki dolar na tlu SAD.

će bogatstvo preraspodeli nasilnim putem. Karakterističan je slučaj somalijskih pirata koji su 15. novembra prošle godine zaplenili saudijski supertanker Sirius Star, sa tovarom nafte vrednim 100 miliona dolara. Kada su somalijske verske ličnosti zapretile da će ih prokleti i staviti na listu izopštenih zato što napadaju muslimansku braću, njihov je PR saopštio da oni veoma cene i vole saudijsku muslimansku braću, te da njihov gest nema nikakvu političku pozadinu – “to je samo biznis”! Drugi deo te zgode je što su se na domak afrikanske obale prvi put tada pojavili kineski ratni brodovi i demonstrirali svoje prisustvo ne c i ma o d a d o samo Afrikancima. ap n ke . P re mt s ke ba 2006 padne Demonstracija vojne moći imala je za cilj da pokaže kako će svako S v e 6 . d o v i na z a i k o m ko dirne u kineske interese i građane biti kažnjen. A ti interesi se pro197ne t rgo sa Af r . Z at o stiru od Nigerije, u kojoj kineska kolonija broji oko 50.000 ljudi; Angole g odi is f e r e o l o v inu j s kim gde čak predsednik vlade priznaje da ne zna koliko Kineza već živi u h e m j e z a p s a az i s l a njegovoj zemlji, pa zatim u Sudanu, Zimbabveu, Republici Kongo, Namip a l a z m e n a m a” r a biji, Alžiru... gde Kina investira, gradi, istražuje, švercuje oružje i sve drugo je ra omot iv a što donosi prihode i omogućava da se infiltrira na kontinent. U najvećoj “ l o k ad r ž i v o afričkoj zabiti u planinskom Lesotu, gde sem AIDS-a nema ničeg drugoga, ne z Kina je podigla tekstilne fabrike (delokacija proizvodnje!) i tu proizvodi majice, gaće i sve ostalo kako bi zaobišla kvote koje joj razne zemlje postavljaju. Kineske ambicije, kako ih je izložio premijer Ven Điabao, su da svoje investicije poveća na 1.000 milijardi dolara! Više nego što je Bušova administracija uložila u spasavanje sopstvene ekonomije. Već sada je Kina izbila na treće mesto donatora (političkih) kredita u svetu. Dakako neće se sve sliti odjednom i možda ne i u planiranom periodu od osam godina, zbog krize koja i Kinu pogađa. Međutim, tu negde je i osnova verovanja da će Kina krizu prebroditi lakše. I još nešto, možda najvažnije, je da se ruši zlurada priča kako Kina sprovodi imperijalizam, po učestaloj tvrdnji, dovevši preko 700.000 svojih građana i tako okupira kontinent. Biće da su tvorci kineskog prodora veštiji, ili možda perfidniji od njihovih kritičara, tek profesor Jan Tejlor sa Univerziteta Stellenbosch iz Južne Afrike podacima dokazuje da u Sijera Leone, Tanzaniji, Zimbabve i donekle u Angoli na kineskim gradilištima i u fabrikama radi između 85 i 95 odsto domaćih radnika. I još da je fantastični ekonomski rast Afrike od 5,7 odsto u 2007. godini postignut “prevashodno zahvaljujući kineskim investicijama”. Hari Brodman, stručnjak Svetske banke, u knjizi “Afrički put svile” konstatuje da: “Kina po prvi put uvodi Afriku u svetsku trgovinu”. Otpora lokalnog stanovništva ima i to pre svega među intelektualcima, koji se u Maliju, na primer, s razlogom bune što je gradnja velike bolnice plaćena koncesijom nemilosrdne seče šuma u Kitu. Časopis “Jeune Afrique” (Mlada Afrika) iskazuje zabrinutost što se u mnogim afričkim zemljama “više čuje mandarin nego svahili”. Briga o jeziku! Dobro je to, samo se tako mogu očuvati osobenosti ljudi i prirode. Uostalom i sama Kina danas plaća ceh za divlji i nesmotreni razvoj.

Azijski meki imperijalizam Kina je krenula u osvajanje centralnog i južnog dela kontinenta, pre svega u zemlje bogate naftom i drugim sirovinama. U tom području istovremeno gradi industriju za preradu sirovina, infrastrukturu, električne centrale, organizuje i modernu poljoprivrednu proizvodnju. Njen primer među prvima su sledili Indija i Južna Koreja. Ove dve zemlje su se “ustremile” na severni deo kontinenta, na takozvane “Nove tigrove”. Evo ko su i zašto ti “tigrovi”: Libija, stopa rasta BDP 2007. iznosila je 12,29 odsto; Tunis rast 7,47 odsto; Alžir 6,54 odsto; Egipat 5,43 odsto i Maroko 4,7 odsto. Indijski industrijski kolos Tata investira u Maroku grad-

91

nju automobilske industrije i veliki informatički centar. Indija ovde želi da dislocira proizvodnju softvera u kojoj je izbila u svetski vrh, nalazeći da su Marokanci podjednako talentovani i inventivni, a pritom još jeftinija radna snaga nego u Indiji. Sem toga Maroko otvara Indiji vrata arapskih zemalja sa beskrajno velikim tržištem. Primerom kompanije Tata, krenula je i indijska Wipro Tehnologies i to po celom Magrebu da osniva svoje informatičke centre. Farmaceutska kompanija Ranbaxy atakuje na nekoliko mesta na afričkoj obali Mediterana, u Tunisu grade veliku industriju veštačkih đubriva. Biva da kad stampedo krene onda bi svako tele da učestvuje u njemu. U Tunisu je u nikla fabrika za izradu auto delova za korejanska vozila. I namera Južne s u ze m l j e i l e a d je ač ije Koreje pokazuje da bi da se locira što bliže evropskom tržištu. No amit n o ga ž o v an e p r e k o r di i B a n bicije prevazilaze samo interesovanje za Evropu. Gradnja nove ogronaja ic i i samme đ u gl znat i mne luke kod Tangera, koja bi za rekordno vreme trebalo da postigne e r A f a l i j u i z a p a ć r i k u ka kapacitet od 8,5 miliona kontejnera godišnje otkriva da će tu biti najjači p r o v p e r it e t t e i A f pomorski transportni čvor preko kojega bi trebalo da se premetne jedna p r o s da up u trećina svetske trgovine sa Evropom i između Azije i Severne Amerike. Ta ka k o m c i l j u luka čije je ime Tanger Med funkcionisaće i kao ogromna slobodna zona is t o sa brojnim fabrikama, čitavim industrijama koje će delove iz Azije, Evrope i Amerike pretvarati u finalne proizvode i slati dalje, a pre svega razvijati afričko tržište, povećati mu absorpcionu moć, uticati na modernizaciju administracije, na usavršavanje bankarskog sistema, carina... Svetska banka navodi da carinska procedura u Keniji traje 62 a u Burundiju 124 dana. Ubrzanje takvih operacija znači promenu mentaliteta, efikasniji obrazovni sistem, stvaranje nacionalnog tržišta radne snage i uopšte modernizaciju svih tih zemalja. Afrika sama nije bila u stanju i nije imala poriva da to postigne. Međunarodna pomoć, a u nju se tokom pet decenija slilo 625 milijardi dolara donacija, samo ju je uspavljivala. Privatne donacije, pomogle su da se stanje zdravlja stanovništva održava na koliko – toliko podnošljivom nivou i da se obrazovanje pokrene od zaglupljivanja ka učenju. Međutim, talas koji je sada krenuo mogao bi biti i oslonac izlaska iz svetske krize. Bitno je da su najangažovanije zemlje u Africi i same prekoračile provaliju između gladi i prosperiteta pa će znati kako da upute i Afriku ka istom cilju.

Amerika traga za korenima Martin Luter King je naveo Afroamerikance da prestanu da se stide svog porekla i da poveruju u ravnopravnost rasa. Prilikom posete SSSR-u tadašnji svetski prvak u boksu, Muhamed Ali (Kasijus Klej), bio je primljen kod Brežnjeva koji mu se hvalio kako u Sovjetskom savezu živi 76 nacija. Vispreni Klej je odgovorio kako u njegovoj zemlji žive “samo” četiri rase: bela, crna, crvena i žuta! Još od Malkolma X, crnačkog pobunjenika, koga je italijanski levičar Valter Veltroni okarakterisao kao “običnog levičara evropskog tipa”, a koga je FBI likvidirao kao teroristu, traje potraga Afroamerikanaca za sopstvenim korenima. Nikle su brojne agencije koje se time bave, a konačna mapa genoma omogućila je da se sa velikom preciznošću ustanovi područje i pleme odakle preci potiču. Danas taj postupak analize DNA košta samo 350 dolara, što najveći broj zainteresovanih može sebi da priušti. Tako je, na primer, Opra Vinfri, TV voditeljka i najangažovanija pristalica Obame ustanovila da potiče iz Liberije; političar Endrju Jang iz Sijera Leone; pevač Kvinsi Džons iz Kameruna; neodoljiva glumica Vupi Goldberg iz Gvineje Bisao itd. Izbor Baraka Obame za prvog “crnog” predsednika SAD mora uticati da se u Africi potraži više od izgubljenih predaka – izgubljena strateška pozicija Amerike i perspektiva kontinenta, koji je večno služio samo za eksploataciju. Amerika ima dugu tradiciju sponzorisanja diktatorskih i kriminalnih režima u

Africi, istina ne tako dugo i masovnu kao kolonijalna Evropa. Američka kultura, politika, pa i poslovna sfera u kojima je veliki broj Afroamerikanaca, potencijalno ima mnogo više mogućnosti uticaja nego mentalitetom daleka Kina ili Južna Koreja. No sve je to samo detalj za strateško prisustvo koje opredeljuju ekonomski i vojni interesi. Američke kompanije jesu infiltrirane u eksploataciju nafte u Africi, ali kako se koja od tih zemalja pobuni tako preseca tokove svoje nafte američkim kompanijama. Najčešći naslednik posla postaju kineske kompanije. U Angoli, Sudanu i DR Kongu je, na primer, Kina uspela da u zamenu za gradnju infrastrukture dobije koncesije za eksploataciju nafte. U Angoli je odobrovoljila lokalne političare izgradivši spomen dom prvom predsedniku nezavisne Angole, Agostinju Netu. Za malo para dobijen je jak poen. U Sudanu, na zgražanje čitavog sveta Kina podržava okrutni diktatorski režim kriv za pokolje u Darfuru. Istini za volju Francuska takođe podržava diktatorske režime u Kamerunu i Kongu, holandskobritanski “Dutch Shell” podržava korumpirani režim u Nigeriji. Ipak se najviše kritika, da ne kažem pljuvanja, svalilo na Kondolizu Rajs kada je zloglasnog diktatora Gabona definisala kao “velikog prijatelja”. Sada to možda postaje prošlost. Amerika je dobila novog predsednika - “crnog”. Državnika za kojega su ne samo Amerikanci, nego mnogi ljudi širom sveta vezali nade, a po najviše oni sa “crnog kontinenta”. To nosi u sebi potencijal novog napretka, optimizma i pravednijih odnosa u svetu. I da ne zaboravim, nekada su preduzeća Ivan Milutinović, Daka, ITM, Zastava i druga pravila poslove sirom Afrike. Ne naročito grandiozne ali dobre. Vrlo je verovatno da ćemo samo za nekoliko godina početi nekima od njih da gledamo u leđa. (B&F broj 52, februar 2009.)



Antipolitika

J

edna od definicija sadizma glasi: „Okrutnost po sebi, ili nastranost koja se manifestuje u mučenju drugih osoba“. E sad, može li se pod tu odrednicu podvesti program Berluskonijeve opozicije sadašnjoj italijanskoj vladi sažet u rečenicu „rana mora stalno da krvari“. Svako drugi bi time izazvao skandal, ali ne i italijanski medijski magnat, naizgled šarlatan, ali okrutnik sa večitim osmehom na licu. Iako većinu svojih izjava demantuje u roku od nekoliko sati, neki ga olako otpisuju, ali njegovi partijski kaplari, zaduženi da driluju članstvo i medije, shvate šta im je činiti. Prvo je neposredno pre isteka svog mandata Berluskoni doneo zakon o izborima, koji je trebalo da onemogući levicu. Autor zakona je izjavio da takva „svinjarija“ nikada nije postojala. Ipak je levica dobila, istina sa samo 24.000 glasova više. Berluskoni je zahtevao ostavku vlade, koja još nije formirana, tvrdeći da su izbori lažirani. Kada to nije bilo moguće, onda ponovno prebrojavanje glasova. Formirana je parlamentarna komisija koja je ponovo sabrala rezultate i konstatovala da levici pripada još više 236 glasova, a ne manje. Nezadovoljan Berluskoni je zahtevao da se provere ponovo svi listići. Vlada je prihvatila, ali je parlament odlučio da se napravi proba na 15 odsto listića, jer bi inače bio paklen i skup posao. Opet je levica dobila još 324, a desnica 121 glas od onih koji su proglašeni nevažećim. Ni to Berluskoni nije priznao i objasnio je svoje odbijanje formulacijom da “rana

93

mora da krvari”. Dakle, njega rezultati nisu interesovali nego mogućnost da novoformiranoj vladi ne da dahne. Osam puta su on ili njegovi koalicioni partneri u parlamentu zahtevali ostavku i pravili pakao sa glasanjem pokušavajući da obore vladu. Konačno je uspeo da iskonstruiše pravi “slučaj”. Za zamenika ministra finansija u levičarskoj vladi, zaduženog za borbu protiv utaje poreza, postavljen je ekonomista Vićenco Visko, ozbiljan i efikasan čovek. U kratkom roku uspeo je da utera u državnu kasu skoro 12 milijardi evra. Ukupne utaje poreza u Italiji računaju se na 100 milijardi evra godišnje. Tom Visku, podmetnuta je igra tako što je komandant (desničarski est , ” v n i n kadar) finansijske policije izjavio, za Berluskonijeve novine, da ga je F i r odic e ine a j i n d a po zamenik ministra šikanirao tražeći da obustavi kontrolu računa o mp i š t v o “ r o š l e g o od K lanca samousluga, koji je nastao iz radničkih kooperativa – dakle la s n s k o ni p p an p r i h p r o f i t v u iz političkih razloga. Berluskoni je ne samo u medijima i parlamenB e r l a la u ku i j ar d i , a e tu napravio skandal, nego je sa svitom otišao i kod predsednika drj e im , 6 mi l na . N o v l e s u žave da se žali na “nesnosno stanje”. Predsednik ih je saslušao svestan od 50 milio umanji a 2,5 parade, a slučaj sa “poreznikom” je još u toku. Kompanija Fininvest, 23 a v lade p rihod z ije je vlasništvo “porodice” Berluskoni prošle godine je imala ukupan prihod me r at i v ni s t ra š n uzme od 5,6 milijardi, a profit 230 miliona. Nove mera vlade umanjile su operao p e r t o . Na j g a t a š u tivni prihod za 2,5 odsto. Najstrašnije je kada se bogatašu uzme novac. To ods s e b o objašnjava bes. ka d a c nov a Zvuči neverovatno, ali se uprkos svemu vlada mnogo više boji svojih koalicionih partnera iz malih partija. Kako dođe do nekog ključnog glasanja, kad vlada može da padne, sitni partneri postave svoje nerazumne uslove ili prete da će je oboriti! To su dve komunističke partije, zeleni i jedna pseudo hrišćanska mikro partija. Prve tri imaju genetsku potrebu, zajedno sa sindikalnim vođama, da ruše. Koliko para u kasi ima, šta Evropa zahteva, šta su državni interesi nevažno je pred njihovim rušilačkim instinktom. Tu na scenu stupa onaj element koji Italiju ipak čini velikom zemljom. Dve najveće partije levice (DS - demokrati sa levice i Margerita – demohrišćani) doneli su odluku da se ujedine i formiraju Demokratsku partiju, promene izborni zakon i destimulišu postojanje malih ucenjivačkih partija. Proklamovano je da će 14. oktobra biti demokratsko glasanje (svih koji to hoće) za vođu nove Demokratske partije. Do sada su se formirale dve ozbiljne ponude. Jedno je gradonačelnik Rima, Valter Veltroni, uspešan, pametan, tolerantan, razložan, pisac dva solidna romana, intelektualac i daleko najpopularniji političar. Drugi je Luiđi Bersani – ministar za liberalizacije protiv kojega su štrajkovali advokati, taksisti, pekari, notari, apotekari i svi oni kojima je dirnuo u monopol, ali mu to donosi popularnost kod naroda. Bilo ko da pobedi Italija će dobiti mirniju atmosferu, a levica razumnog vođu. Haos bi mogao da nastane ako padne vlada, a verujem da neće! Sve do avgusta, jer ako padne pre nego što se navrše 2,5 godine mandata, poslanici gube (i levi i desni) pravo na poslaničku penziju od 3.000 evra mesečno. To može da ne interesuje Berluskonija, ali ne i njegove poslanike. (B&F broj 33/34, jul/avgust 2007.)

Ode Evrosong?

O

pet su svetski mediji puni informacija i komentara o Srbiji, o Balkanu. O tome, kako tvrdi Oli Ren, da osamostaljenjem Kosova prestaje proces započet raspadom Jugoslavije. Za razliku od priučenih kolega odličan italijanski novinar Paolo Rumic, opisao je u knjizi “Maske za masakr”, a an z k l kako je od Slovenije pa na istok obišao čitav Balkan i uvek bi a e B o je b io “ b ur je u tamo gde stigne rekli da oni nisu Balkan, nego je on još dalje na istok, g u D op u ad a ći da bi konačno u Turskoj doživeo da mu kažu kako ni oni nisu Balkan, E v r t a” . S i n i r a j u jer je on na zapad od njih. Niko ne želi da bude deo stereotipa koji je, ne b a r u e l u d o m a r u p a” bez razloga, oformljen oko Balkana. Čini se da u osnovi svega stoji cinična B r is in “c r n definicija da Balkan nije samo geografski pojam, nego i stanje duha. To staterm nje duha Krleža je sažeo u “balkansku krčmu”, Nemci u Kleinstaaterei (usitnjavanje država), Francuzi, pa i njihovi crni koloni u Africi, u pogrdni termin “balkanizacija”. Dugo je Balkan za Evropu bio “bure baruta”. Sada je u Briselu dominirajući termin “crna rupa”. Tog stereotipa, koji je nametnula Evropa, što se tu od Vizantije na dalje spoticala u svom imperijalnom, ali i prosvetiteljskom pohodu, polako se oslobađaju svi naši susedi, kvalifikujući se kroz kriterijume za članstvo u EU, ili makar birajući državnike koji se zaklinju na vernost evropskim principima i pokušavaju da zemlju usmere ka napretku. Dobar deo Srbije je izabrao drugačiji put: radikale, Rusiju, pravoslavlje i prošlost. Možda bi bilo bolje, ako već neće Evropu, da su se opredelili za Kinu. Postoji izvanredan i poučan dokumentarni film o uvođenju nastave demokratije u osnovne škole u Kini. Deca se uče pravu da svako bude izabran za tumača interesa većine, ali mora da prođe kroz trijer u kojem će pokazati da je najbolji ne samo u učenju nego i u sportu, umetnosti, drugarstvu, govorništvu, da zna koji pravci vode u budućnost, e da bi demokratija počivala na temeljima kvaliteta i da bi imala jednoga dana masu vrednih i razumnih građana koji će umeti da se njome služe. Kad instruktor (student političkih nauka) kaže dvojici đaka kandidata za predsednika razreda da se služe nedemokratskim sredstvima, jer su organizovali nekorektan napad na trećeg kandidata, oni se rasplaču. Sramota je izneveriti demokratiju. Od malena deca se uče da prepoznaju progres, da ne zapadaju u smicalice i olakih obećanja. Ono što nije u njenoj tradiciji Kina uči i to vrlo temeljito. v i ć a rali Rimska La Repubblica napravila je mudar potez izabravši, još u doba pada e š o l t i Miloševića, Biljanu Srbljanović za “ratnog” izveštača sa Balkana. e M r az ma a m e r u Ovoga puta, oko proglašenja nezavisnosti Kosova pisala je: “Budite U v a t e z i s ka k o d sa nama, dosta sa politikom nasilja, ali i nezainteresovanosti, Srbija s t r u ć n o s t du na mog iju s v e ogu ć u uju ima potrebu za prijateljima i mogućnošću da jednom za svagda izaS r b anj u m j e izo l j i v o , đe iz vrtloga rata”. Piše u drugim novinama Slavenka Drakulić: “Seme naj m u , p a da e p o j m l e straha ponovo je posejano i to je tužna posledica akta secesije koja je me r v e t a. Nodiv š i s ma inače zaslužena...”, Piše Timoti Garton Eš (britanski istoričar): “Niko zdrao d s e o s l o b o na s a vog razuma neće investirati novac u taj vrtlog”. Vilijem Montgomeri (bivši ali j o š e v i ć a ambasador): “Ovo su složena i opasna vremena za srpske umerenjake, koji M i l i la i dalje žele evropsku budućnosti”. Ali to što se na najzatucanijem delu Balkau r ad na dešava malo koga još interesuje. U vreme Miloševića stratezi su razmatrali mogućnost kako da Srbiju svedu na najmanju moguću meru, pa da je izoluju od sveta. Nepojmljivo, ali je oslobodivši se Miloševića ona sama to uradila. Divlji Balkan se sveo na Srbiju. I to onda kada je ona počela ponovo da stiče razumeva-

95

to

nje, da joj se gleda kroz prste i kada je poticala nade da se okrenula racionalnom izboru. Uzeo sam u ruke već raskupusanu knjigu “Imaginarni Balkan” Marije Todorove, ne bi li mi njena mudrost umanjila pesimizam. Sjajna knjiga od korica do korica, ali ću podsetiti samo na posvetu sa početka koja glasi: “Mojim roditeljima, od kojih sam naučila da volim Balkan bez potreba da se njime ponosim ili da ga se stidim”. U već pomenutom kineskom dokumentarcu o učenju osnovaca demokratiji, u jednom trenutku deca počinju da posustaju i žele da odustanu od dalje borbe. Tada ih instruktor uverava kako ne smeju odustati, kako je to što rade nešto što menja istoriju, jer je demokratsko društvo njihova budućnost i budućnost sledećih generacija za koju se valja boriti i pokazati istrajnost. Napredak se ne može zaustaviti, a svako posustajanje i odlaganje ima cenu koja se placa. Zadivljujuće je kako deca tu poruku razumeju i kako im daje volju da nastave. Sa odraslima je mnogo teže, ali ipak valja istrajati. (B&F broj 41, mart 2008)

„Čak na Tibet...“

Č

ini li se upečatljivim podatak da je Tibeta 14,7 puta veći od Srbije, a da se broj građana svodi, zavisno od računica, na 2,6 ili 3,3 ili 6,1 ili 7,28 miliona stanovnika. Čak i najveći broj govori da je u pitanju pustoljina. Većina onih koji po svetskim velegradovima demonstriraju u prilog Tibeta ne znae rac ij o č it o ju o njemu ni koliko će u ovom tekstu biti izrečeno. Pa ipak, e n e nar s u de g imaju puno moralno pravo da iskažu nezadovoljstvo, jer je Kina, M la t ana c a , t v u , ni l u š aj u posle duže vremena, na Tibetu pokazala svoje totalitarno lice bez Ti b e o s t r a n s d a l j e s z a maske. Tencin Gjaco, XIV Dalaj Lama, dostiže slavu Mahatme Gandija u in ne da i ne ap e l e ko po nenasilnoj borbi za više slobode u Tibetu. U jednom govoru 2005. s k l o a j L a m i s u , ka a j i godine rekao je: “Danas sve zemlje pripadaju nekim zajednicama. Mi ne D al m , v e ć i d o ga đ a možemo biti u zajednici ni sa Amerikom, ni sa Evropom, nama je najprimir o o s l e d n j kl o ne d la v u rodnija zajednica sa Kinom”. Prošle godine Dalaj Lama je ponovio da ne t o p zuju , s v rat e s traži ništa više od prave autonomije, svestan na da ni jedna zemlja u svetu p o ka i l j e m p o na s t a formalno ne dovodi u pitanje kinski suverenitet nad Tibetom. Dakle, mir, Ti b e zajedništvo, ali i tolerancija prema istoriji, religiji i kulturi Tibeta. Mlade generacije Tibetanaca, naročito u inostranstvu, nisu sklone da i dalje slušaju Dalaj Lamine apele za mirom, već su, kako to poslednji događaji pokazuju, sklone da nasiljem povrate slavu Tibeta, koji je tokom istorije vladao od Bengala do Mongolije, dakle i Kinom, koja sada vlada nad njim. Krvavi protesti početi su 10. marta, na devetu godišnjicu pobune protiv kineske okupacije, dakle godinu dana ranije, zbog Olimpijade, i njenog publiciteta. Prema tibetanskim tvrdnjama 1959. je ubijeno 1,1 od 1,8 miliona odraslih Tibetanaca, što nije mnogo verovatno. International Commission of Justice proglasila je taj masakr genocidom, međutim nije poznat rejting te NVO. Šta je istina, a šta delo duboko umešane CIA u zbivanja, teško je nepobitno utvrditi. Kina je zasigurno 1951. surovo okupirala Tibet i sada želi svim silama da to očuva. Dalaj Lama je 18. marta zapretio koliko Kinezima, još i više svojim agresivnim sunarodnicima da će “podneti ostavku”

ako nasilje ne prestane. XIV Dalaj Lama rođen je 1935. godine, imao je samo dve godine kada je “prepoznat” i četiri godine kada je ustoličen kao verski i politički vođa. Pontifeks religije u kojoj zamenjuje nepostojećeg Boga podnosi ostavku! U haosu pobune i represije nazire se strah pobunjenika da će postati manjina na svojoj teritoriji, da gube verske slobode, da modernizacija proždire njihovu način života. Nije sasvim jasno izrečeno traže li pobunjenici otcepljenje i računaju li u Tibet i provincije Junan, Gansu, Siking i Hajdang, jer iz nejasnoća oko administrativnih granica potiču i nejasnoće o broju stanovnika. Hoće li se, ako pobede, Tibet zvati Bot ili Tŭbo, kako ga oni zovu, ili Tibit, Tubbat (hindu i arapski naziv) ili će ostati britanski naziv Tibet. Kinezi argumentuju da od 1913. do 1951. godine, u doba nezavisnosti, ništa nije učinjeno za napredak zemlje. To razdoblje istraživač ik ilje n m i zaljubljenik u Tibet, Henrih Harer, opisao je ovako: “ Supremacija monaha o s t a na s i l j a , ze t i o p na Tibetu je apsolutna. Može se porediti jedino sa diktaturom. Monasi ne du t je Ti b e t a z b o g n a s i l j e o su otporni na bilo koji uticaj sa strane”. s v e li mu Pod kineskom upravom, broj stanovnika je udvostručen, uvedeno zdravh o ć el o no s t? stvo, mortalitet dece pao je sa 43 na 0,66 odsto, životni vek povećan sa na k 35,5 na 67 godina, BDP je 50 puta veći, plate radnika su na drugom mestu u Kini, ukinuti su porezi, 90 odsto budžeta daje Kina, Lasa je od kasabe postala grad, 360 miliona dolara dato je za obnovu manastira, uvedeno j e sekularno obrazovanje, formirano je 25 istraživačkih instituta, zabeležena je i štampana tibetanska usmena poema o caru Gesaru, najduži ep na svetu. Napravljeno je 22.500 km pruga i puteva, kojih, kao i mnogo čega drugoga uopšte nije bilo. Ako je tako, zašto se Tibetanci bune? Bilo bi neumesno tvrditi da znamo odgovor. Hajek je smatrao da akumulirana sećanja mogu biti jača od realnih interesa. Uništavanje (ne i krađa) trgovina tehničke robe i posebno video i audio uređaja u Lasi liči na ludističku pobunu. Od Tibeta, preko Avganistana i Iraka, pa do Srbije ide transverzala otpora nezadrživoj modernizaciji i globalizaciji. Kina je napravila pruge i puteve na Tibetu da bi eksploatisala nalazišta cinka, olova i bakra, toliko nasušnih njenom ekonomskom prosperitetu. Ni drugi nasilni nosioci modernizacije i globalizacije nisu altruisti. Pa ni američki predsednik Buš, koji obećava da neće bojkotovati, nego čak lično prisustvovati Olimpijadi. Interesi su u pitanju. Kineski spoj komunizma i kapitalizma pokazuje ružnu stranu obaju poredaka. Tibet je postao miljenik sveta zbog nenasilja, hoće li mu nasilje oduzeti naklonost? (B&F broj 42, april 2008.)

97

Kineski zid

A

merički predsednik Buš bio je u poseti Kini, a da jedna dobra milijarda Kineza, ako uopšte zna za tu posetu, onda zna da je američki predsednik doleteo sopstvenim avionom, da je pozdravio svečanu vojnu jedinicu i da je prisustvovao zvaničnoj večeri. Retko je koja državnička poseta tako sistematski “zamračena” kao ova. Da je predsedik Buš pitao svog oca kako se to radi saznao bi da su se tatini timovi mesecima, 1974. godine, natezali sa kineskim partnerima da bi izborili koliki – toliki stepen publiciteta u lokalnim medijima. Samouvereni sin je, međutim, doživeo da vidi kako nije gazda baš u celom svetu. Štaviše, G.W. Bush je pokazao priličnu političku trapavost kada je dan pre dolaska u Kinu rekao da bi on želeo da Kinezi usvoje “Tajvanski model” demokratije i ljudskih sloboda. Prst u oko. Američki predsednik Nikson je 1972. godine u istorijskom susretu sa Mao Cedungom označio kraj kineske izolacije u svetu; Regan je 1984. podržao reforme Deng Siaopinga; Klinton im je posle Tjenanmena 1998. otkrivao vrednosti demokratije, dok je Buš Mlađi, došao sa namerama da diktira Kini njenu budućnost. Ranije je Kina bila slaba, a američki predsednici jaki. Ovoga puta je situacija obrnuta. Rejting Bušove popularnosti pao je na samo 36 odsto, a kineski premijer Hu Đintao je raspolagao žestokim argumentima kao što je suficit u razmeni sa Amerikom od 200 milijardi dolara godišnje i posedovanje američkih obveznica i kineskih investicija na Američkom tlu od preko 750 milijardi dolara. Kina ovoga puta ima argumente koje Amerika najbolje razume. A kojima valja dodati i ogromne investicije u sajber vojne projekte. Iznad američkog tla već proleće kineski satelitski sistem CSS-3, a u fazi razvoja je DF-31, koji će omogućiti “nadzor” nad najvećom vojnom silom sveta. , la b a s U odnosu na materijalnu prednost koju Kina ima, njena spremnost da galantno a il na b s e d nic i od Amerikanaca kupi 70 Boinga 737 u vrednosti od oko 6 milijardi dolara, i K red ije je tek je nešto više od 3 odsto godišnjeg kineskog suficita u razmeni sa AmeR an e r i č ki p p u t a j e rikom. Namera da se izdejstvuje dalje obezvređivanje kineskog novca, kako a am. O v oga b rnut a bi se smanjila konkurentska prednost, sučelilo se sa kineskim genetski izrezjaki ac i ja o barenim osmehom na licu i tvrdnjom da to svakako dolazi u obzir “kada se s it u pokaže potreba”. Poštovanje industrijske svojine, odustajanje od falsifikovanja poznatih marki, obećano je zdušno, jer to ionako obavezuje najvećeg svetskog industrijskog pirata, od kada je s veseljem ušao u Svetsku trgovinsku organizaciju. U tom, ekonomskom delu kineski zid je postao mekan, ali popustljiv onoliko koliko to ona sama odluči da joj je korisno. Namera da se Kini diktira poštovanje slobode veroispovesti, sloboda štampe (uključiv i štampanje svetskih novina na kineskom jeziku), poštovanje ljudskih prava, sloboda rada NVO i politički pluralizam – dakle stvaranje opozicije, sučelilo sa najtvrđom varijantom kineskog zida. Ni potpredsednik Čejni, ni ministar Ramsfeld, nisu se mogli pohvaliti da su išta postigli u svojim pregovaračkim sekcijama. Tvrdi američki ambasador u OUN, Džon Bolton, pokušao je da bude duhovit: “Ne znamo i dalje kakvu ulogu Kina želi da igra u svetu i jedina je uteha da možda ni ona sama ne zna”. Kina je tri decenije marljivo učila osnovna pravila kapitalizma i tržišta i pokazala de je u tom poslu postigla nivo koji se mora respektovati. U ekonomskom smislu ona je već postala globalna sila, a malo je sumnje da želi to da postigne i na vojnom planu. Kada se Rusija osetila ugroženom jasnom američkom infiltracijom tokom “narandžaste revolucije” u Ukrajini, izuzetnom brzi-

nom su organizovani mastodontski manevri kineske i ruske vojske kao demonde lu m o k s stracija upozorenja da američka doktrina izvoza demokratije ima granica. nom os t ao o k e Ružno je to, međutim, na osudu samo jedne strane imaćemo prava tek m, je p jiv U t o s ki z id p o p u s t l a kada svet bude spreman da prihvati ideju hirurga Đina Strade, osnivača kine an , ali ko t o o n j e organizacije Emergency što pomaže unakaženima gde god se rat vodi, da me k i ko ko li i da j o j se sprovede svetski referendum sa pitanjem: “Želite li rat” i da se na osnovu onol a odlu č dominirajućeg odgovora odredi svetska politika. U iscrpnom eseju “Istoris am s no ja Trećeg svetskog rata” ugledni američki novinar Robert Kaplan, piše: “Od kor i 34 nosača aviona u svetu, SAD imaju 24. Kinezi nemaju nijedan, međutim, ni Sparta nije imala flotu pa je svejedno pobedila Atinu”. Žalosno je kada jedna poseta na najvišem nivou inicira takva razmišljanja. (B&F broj 14, decembar 2005.)

Izborni paradoks

U

nedelju 22. septembra održani su izbori u Sloveniji. Bio sam tamo da vidim “istorijski” preokret sa desna na levo. Uzbuđenja koliko kad na radiju prebacite sa AM na FM – pesma različita, ali je muzika ista. Slovenci su jedina balkanska nacija koja ne raspravlja o problemu nacionalnog pomirenja – oni taj problem jednostavno više nemaju. Ljudi rade svoj posao. Ko pobedi na izborima, pored ostaloga ima prava da postavlja direktore u oko 2.000 ustanova javnog sektora. Za prošlu godinu 800 direktora tih preduzeća dobilo je posebna priznanja za super pozitivne rezultate iskazane u godišnjem a bilansu. Manje od polovine tog broja, neuspešni, obavešteni su da napuste je din koja ne u s mesta za koja nisu dorasli. Sa političarima je još jasnije. Dve trećine e nc i ac i ja mu starih političara (poslanika) na ovim izborima nije prošlo. Čak ni večiti S lov ans ka no p r ob le nja Rupel, koji je menjao stranke i politike da bi se održao na vlasti duže b al k p rav l ja p o mir e nego Fidel Kastro. U Sloveniji je narod shvatio i sazreo da ima prava da r a s i o n a l n o g o b l e m n e ma j u . bira, pa veruje i u politiku i u Ustav. na c i t aj p r o v i š e a o – o n o s t av n v oj p o s Ima i problema. Leva opozicija je u kampanji jahala na podatku da nikada j e d n i r ad e s u istoriji slovenački bruto spoljni dug nije bio tako veliki – 102,4 odsto BDP. L j ud Tačno ali neistinito. Naime, Slovenija ima potraživanja u iznosu od 83,7 odsto BDP, pa tako ispada da je neto dug 18,7 odsto, što je za Slovence svejedno mnogo. Vlada sklona neoliberalizmu dovela je do socijalnog raslojavanja i zato je pala. Kod nas političke poene dobija najveći tajkun, jer “ako je umeo (prećutkuje se “da krade”) za sebe umeće i za nas”. Slovenci uglavnom rade, ne kradu, pa tako cene i svoje političare i direktore. Po kupovnoj moći (PPS) Slovenci su stigli Italijane. Po socijalnom skladu bliski su Skandinavcima, a po naravi, vrednim Austrijancima. Najbogatiji Slovenac ,Mirko Tuš, vredi 550 miliona evra. 3,2 Tuša = 1 Mišković. Zato slovenački zaposleni ima 2,3 puta veću platu nego takav u Srbiji. Na izborima se Slovenija podelila u tri grupe približne veličine: SDS (Janez Janša), DS (Borut Pahor) i nacionalističko ultraški blok (Zmago Jelinčić). Dušu dalo da se na tim odnosima prikaže “izborni paradoks”, kada treba izabrati većinu iako postoje tri jednake grupe, koji muči ljude još od 18. veka, a definitivno ga je uobličio nobelovac Kenet Arou. Smisao mu je da se dokaže kako perfektno demokratski izborni sistem nije moguć. Dakle ovako: imamo tri kandidata J (Janez),

99

B (Borut) i Z (Zmago). Logično je da dve trećine glasača podržavaju koaliciju J i B, isto tako je logično da dve trećine podržavaju koaliciju J i Z, iz čega bi trebalo da izađe da takođe dve trećine podržavaju koaliciju B i Z. Paradoks je u tome što u izborima to ne mora da bude tako. J ima prava da kaže da njemu dve trećene daje prednost u odnosu na B; B ima prava da kaže kako njemu dve trećine daju prednost u odnosu na Z, a Z ima prava to isto da kaže u odnosu na J. io aj nj e ) u o b li č Matematički svi su oni u pravu. To je ipak samo “stimulativni r k ( o matematički paradoks”. Stvarnost je drugačija, pa paradoks o n j e t av l j e n da j e t a l P d n o s ks an ostaje samo za zabavu. oje parado ne p rir odat s ki p r Slovenačka je situacija da će B (Borut Pahor), zahvaljujući samo s v o j o kr at i j a d e m o kr d i k t at o r jednom poslaniku više, napraviti koaliciju i pokušati da vodi zede m t e m , j e z a b ran i k t at o r mlju u pravcu drugačijem, ali ne preterano. Svaka koalicija košta. s is e bit i i o) , a d i ne ć e e Penzionerska partija DESUS prihvata da uđe u pobedničku koalimo ž t o znamokrat s kt ada nij ciju, ali traži garantovanje minimalne penziju za pun radni staž od (mi da de m s t , je r gič ki r ba 1.000 evra mesečno i još neke ustupke koji su proračunati ukupno na n i ka a t i v l a o v a j l o ć i n a S 374 miliona evra godišnje. Da bi se to sprovelo moraće onaj najbogatiji p r e d at o r . U d na t r e g o d i na , n o v u Tuš (i ostali bogati) da plate veće poreze, pa će se njegovo bogatstvo u dik t doks je 2400 i ne ku ju p a r a p o s l e e l j ku j u ć m o kr at i odnosu na Miškovića još smanjiti. Bogati će biti manje bogati, a zemlja j o š , je , p r i ž a ne de socijalno stabilnija. I to je demokratija. v e r u at u r u , Međutim, Platon je (krajnje pojednostavljeno) uobličio svoj paradoks da je dik t demokratija neprirodan sistem, jer demokratski može biti izabran diktator (mi to znamo), a diktator nikada demokratski neće predati vlast, jer tada nije diktator. U ovaj logički paradoks jedna trećina Srba još, posle 2400 godina, veruje, priželjkujući neku novu diktaturu, a ne demokratiju. (B&F broj 48, septembar 2008.)

Ekoglobal Drugačiji svet je moguć

J

edna ranije prilično opskurna reč – alternativa, od prilike pre deceniju i po ušla je u upotrebu na velika vrata. Jednostavno čovečanstvo je postalo zasićeno pravilima života i vladanja i počelo da traži odstupnicu. Alternativa inače po Vujakliji znači “izbor između dvoga, opredeljenje za jednu od dve odluke...” Međutim, puno značenje ta reč je dobila tek 2001. godine kada je na Svetskom socijalnom forumu (takozvanih No Global) 2001. godine u Potro Alegre u Brazilu, na inicijativu nobelovca Jozefa Stiglica, zamenjena rečenicom koju smo stavili u naslov. Traženje tog drugačijeg sveta počelo je bar još 1968. onim demonstracijama, hipicima, otporom ratu u Vijetnamu, željom za veselijim a i humanijim načinom življenja, za ljubavlju i prijateljstvom. Bila je to alternativa s t al o p a otuđenju u koje je vukla tadašnja koncepcija življenja. Do tada reč alternatiat i v s l o b odu n r e va upotrebljavana je uglavnom u negirajućem značenju. Naime, “realni” i a alt Re č i n o n i m z socijalizam i kapitalizam, pokušavali su sintagmom “nema alternative” da je s ra promovišu sebe za večite. iz b o Danas prosto vlada pomama da se traži alternativa svemu što nas ugrožava, što blokira našu slobodu, što vođeno pravilima vulgarizovane dominacije profita ide ka unifikaciji i osiromašenju načina življenja, odnosno konceptu življenju bez alternative: bogati, siti, bez snova – kao tovna junad. Pobuna protiv uvredljivog svođenja ljudskog življenja na samo jedan cilj rađa spektar izbora alternativne ekonomije, politike, bankarstva, medicine, tehnologije, pozorišta... Upitan zašto kritikuje dominirajući oblik kapitalizma, iako je zahvaljujući njemu postao neizmerno bogat, Džordž Soros je rekao približno to da jednoobrazni kapitalizam ne valja, produbljuje podelu sveta na bogate i siromašne, raubuje sredinu u kojoj ljudi žive, institucioniše brzi uspeh bez obzira na posledice i pokušava da ubedi ljude da tom konceptu nema alternative. Reč alternativa postala je sinonim za slobodu izbora, onu kojoj je čak Milton Fridman posvetio knjigu Free to Choose (Sloboda izbora) tvrdeći da bez te slobode nema napretka.

Alternativa i perspektiva Područje na kojem je alternativa danas najakutnija, je sadašnji način ponašanja u kojem energija uočljivo vodi u propasti. Na tek završenom godišnjem skupu OUN na Baliju, nemačka kancelarka Angela Merkel, prezentirala plan njene zemlje da

101

do 2020. godine smanji emisije ugljendioksida za 40 odsto i da sa sadašnjih 8, poveća na 20 odsto korišćenje energije iz obnoviljvih izvora. Bila je to “očigledna nastava” kako se treba ponašati. Budući da su i kancelarka i njena zemlja jako ozbiljni to nije u pitanju nikakav marketinški trik, već temeljito opredeljenje. Ono je posebno važno budući da je čak i Nemačka u 2006. godini, gonjena žestokom konkurentskom tučom na svetskom tržištu, olabavila kontrolu te je tendencija pada emisije CO2 počela ponovo da prelazi u porast. U ukupnoj emisiji ugljen dioksida u svetu Nemačka učestvuje sa 3 odsto, dakle spada u manje zagađivače. Na svetskom vrhu su SAD sa 21,44 odsto ukupnog zagađenja, Kina 18,80 odsto, Rusija 5,69 odsto, odnosno prvih deset zemalja emituju 64,92 odsto svih štetnih gasova koji menjaju klimu planete. Obnovljivi izvori energije sem što smanjuju potrošnju fosilnih goriva na izdisaju, a rast njihove cene to potvrđuje, smanjuju i emisiju štetnih gasova. Dakle, preda je d e j , i stavljaju odgovor na strah od ozonskih rupa, promene klime i nose za č l ji v mogu ć o u sobom ono što je ekonomista Džeremi Rifkin nazvao “Treća industrijv e j eč i j i s v e t i ć i l a k o S ska revolucija”. Za sada je taj udeo energije mali – u Evropskoj uniji on a i a drug do nje g u p o č e core nje ni predstavlja u proseku manje od 10 odsto, ali sa tendencijom ubrzanog ne ć e zo , ali s ni i u k e š ko rasta i kako je obećala kancelarka Merkel u Nemačkoj će od današnjih 11 i b r l j n o j a s r a t ka t odsto do 2020. porasti na 20 odsto. Preduzimaju se svuda energične mere dov o iš e p ov t i štednje energije i EU dele uputstva domaćinstvima u 24 tačke kako smanjiti da v o ž e b i potrošnju. Međutim, energija je nezamenjiva osnova ekonomskog razvoja i da m vidi se to po Kini koja je od zemlje gladi postala “svetska lokomotiva razvoja”, ali je istovremeno udvadesetostručila potrošnju energije i počela da ugrožava američki neslavni primat u emisiji štetnih gasova. Upravo je u Baliju odato priznanje Kini što je počela da energično primenjuje mere smanjenja ataka na prirodnu sredinu, uz napomenu da Amerika ne pokazuje sklonosti da krene istim putem. Majk Dejvis u knjizi “Grad smrti” kaže: “Pokušajte da zamislite kapitalizam bez fosilnih goriva, prisustvujemo prljavoj kontrarevoluciji ambijenta”. Ako je ta povezanost tako duboka i tačna, predstoji li onda neka revolucija i alternativa današnjem dominantnom sistemu.

Treća industrijska revolucija Nema potrebe da nagađamo kako bi ta revolucija trebalo da izgleda, jer je to u knjizi “Ekonomija vodonika” i u seriji aktuelnih tekstova vezanih za sastanak na Baliju temeljito izložio Džeremi Rifkin, ekonomista, svojedobno berzanski guru, danas predsednik sopstvenog think-tank instituta i stručnjak najbliži onima koji smatraju da je drugačiji svet moguć. Evo šta su njegove osnovne teze: Prvi od tri stuba te “revolucije” je obnovljiva osnova energetskih izvora – sunčana, geotermalna, eolska, bio i energija morskih talasa. Drugi stub je zasnovan na magacioniranju energije (ne samo solarne) u šta pre svega spada traženje rešenja za magacioniranje vodonika, danas tehnološki nedorečeno, posebno kada su u pitanju velike količine. Treći stub je primena iskustava interneta na distribuciju električne energije u kojoj se gubi između 12 i 24 odsto zbog lošeg koncepta prenosa. Prihvatanje dvodirekcionalnog principa kao kod interneta, svaki proizvođač, domaćinstvo sa solarnim baterijama, energijom biogasa, malom hidroelektranom na rečici ili industrijski pogon sa sopstvenom mini elektranom mogao bi da svoje viškove upućuje u sistem i da od njega dobija struju kada njemu nedostaje. To bi bio međuprostor do univerzalnog rešenja koje je verovatno vodonik, čije su količine neiscrpne i koji ne zagađuje okolinu. Da bi se došlo do tog odnosa prema energiji potrebno je da svaka nacija planira bar na 10 narednih godina pravce sopstvenog razvoja i da tim putem postepeno

zamenjuje zalazeće tehnologije iz doba industrijske revolucije. Tako bi se ostvario put ka budućnosti bez zagađenja i prihvatljiv za čovečanstvo postindustrijskog razdoblja. Energija iz fosilnih i nuklearnih izvora, “elitna” pogonska snaga razvoja 19 i 20. veka, uočljivo gubi postepeno psihološki značaj i to pokušavaju da nadoknade izvlačeći maksimum profita porastom cena. Poslednje dve dodele Nobelove nagrade koje su ove godine dobili Al Gor i Panel UN za promenu klime, a prošle godine Muhamad Junus za alternativno bankarstvo (mikrokrediti), svedoče da je ideja traženja alternativa stigla i do najviših akademskih vrhova.

Tržište alternativnih rešenja Proizvodnja solarnih panela, “vetrenjača” za eolsku energiju, ekološka arhitektura, indijski prvi auto na pogon komprimovanim vazduhom, poreski sistemi koji te proizvodnje i primene stimulišu pokazuju da se tržište alternativnih proizvoda zahuktava i da je već sada na nivou sa kojega nema povratka. Junusovo alternativno bankarstvo prodrlo je na eBay i pokazuje, kao i u sistemu Grameen Bank da je to najetičkija forma bankarstva, koje u ovo vreme krahova zbog nenaplativosti, beleži naplativost od preko 90 odsto svojih kredita. Iz njega je niklo etičko bankarstvo, koje ne daje kredite proizvođačima i trgovcima oružjem, kompanijama što sprečavaju organizovanje sindikata, bilo kome ko je osumnjičen za veze sa mafijom i drogom – jednostavno bankarstvo za poštene ljude što raste po stopi od 112 odsto godišnje i donosi rast prihoda i do 18 odsto godišnje. Početkom godine u Njujorku je otvorena izložba alternativnog dizajna. Tu se vidi najtešnja veza pojma alternativa i socijalne pravde. Naslov izložbe je “Dizajn za preostalih 90 odsto”. Naime, pošlo se od činjenice da se predmeti dizajniraju uglavnom za onaj gornji sloj od 10 odsto najbogatijih, da bi se došlo do demokratizovanja dizajna i čak njegovog stavljanja u službu svetske sirotinje. Počasno mesto na toj izložbi dobio je kontejner za vodu u obliku automobilske gume zapremine 75 litara, nazvan Q drum. Dovoljno je provući konopac kroz centralnu t rupu na toj “gumi” i bez teškoća vući za sobom kontejner koji se kotrlja. t no s at i v e , a v Taj jednostavni proizvod prava je revolucija u položaju žena u ruh ern obu ne ralnoj Africi, koje troše 15 do 30 sati nedeljno prenoseći na glavi S v e e nja alt d o je f t i ijih t ra ž ne r gije rav e dn kante sa vodom. Sada to mogu da rade deca osnovačkog uzrasta, a od e ic ine i p od no s a je majka da se posveti korisnijem poslu. me d t v e ni h r e nj e da nj u da Ređa se masa drugih proizvoda kao što je već poznati kompjuter od dr u š a p ov e o u s t a š e nja 100 dolara na pogon okretanjem ručice dinama. Sledi nekakav predv ra ć č ans t v ani ja r e o j i met cilindričnog oblika nalik na flomaster koji se nosi na uzici oko vrač o v e zi hum a o ne k aj u ta i služi da se njegov donji kraj umoči u bilo kakvu lokvu vode i pije na la o d e l e n k o j i ne m filtrirana čista voda bez bojazni od tifusa, dizenterije i drugih stomačnih od p ju i o ne bolesti. “Frižider” u obliku dveju glinenih posuda koje ulaze jedna u drugu i ma sa peskom između, koji valja samo ovlažiti da bi se u manjoj posudi čuvale namirnice i do 20 dana. Takvih proizvoda čija je cena bagatelna ima na stotine. Svi oni pomažu poslednjoj sirotinji da hvata korak sa drugima, kao što lanac restorana “Suncokret” u Italiji zapošljava isključivo “down” osobe dajući im pored rada i prihoda i veselje življenja bez odbačenosti. Sve je uočljivije da je drugačiji svet moguć, neće do njega ići lako i brzo, ali su počeci dovoljno jasni i ukorenjeni da više povratka teško da može biti. Sveobuhvatnost traženja alternative, od energije do jeftine medicine i pravednijih društvenih odnosa vraća poverenje da je čovečanstvo u stanju da nalazi humanija rešenja od podele na one koji imaju i one koji nemaju. Ne treba zaboraviti da su impuls tom kretanju dali mladi od hipija do new global, uključiv i onu šačicu boraca za ljudska prava što su nedavno demonstrirali u Beogradu odvojeni jakim kordo-

103

nom policije od koljaških urlanja mračne prošlosti zaodenute u “Obraz” i našu tragičnu udaljenost od sveta. (B&F broj 38, decembar 2007.)

Biće skoro propast sveta...

E

kolozi smatraju da prirodu zagađuje neko drugi, te da taj “neko drugi” treba i da plati račun za čišćenje. “Neko drugi” opet smatra da je račun veći nego što je razumno. Nema izgleda da obezbedimo sredstva neophodna za čišćenje planete sve dok se ne saglasimo ko će platiti račun. (Lester Thurow: The Zero-Sum Society) Najnovija vest glasi: Jedan od najvećih svetskih klimatologa Paskal Akot, smae da s am o m e r v a tra da je neuobičajeno toplo vreme poslednjih godina posledica astrol o je s t v o im š t o je i š e š o D č an nomske prirode – zemlja je u fazi kada je najbliža suncu, kao što je pre e adu – dač njak , v v o č 18 hiljada godina bila najudaljenija, pa je trajalo veoma hladno razdoblje. a tru un je dn v e ć i s gnoz am Tek drugi razlog otopljenja je posledica ljudske aktivnosti. Međutim ljudi, o ne k i u p r o umesto da nešto preduzmu, predugo traže dokaza za tu tezu tako da je već gr e š kasno da opskurne mere daju rezultate vidljive za sadašnju generaciju. Čak iako se preduzmu dobre i energične mere danas, rezultati će se videti tek kroz sto godina! Došlo je vreme da čovečanstvo ima samo jednu nadu – da što je neko veći stručnjak, više greši u prognozama. Čovek je jedino živo biće koje trajno i nepovratno zagađuje svoju okolinu. Ta njegova delatnost se ne može sasvim otkloniti, ali se može ograničiti i to je bila osnovna tema skupa. Svest da je već najvećom delom kasno, nametnula je, čini se, nerealno rigorozne zahteve. Naime po Protokolu iz Kjota, koji nisu ratifikovali najveći zagađivači – SAD, Kina i Indija, do 2012. godine trebalo bi smanjiti ukupnu količinu ugljen dioksida u svetu za 5 odsto. Navedimo samo jedan primer: Italija, jedan od najagilnijih zagovornika Protokola, umesto da smanji emisiju CO2 za 6,5 odsto, koliko je njena kvota, povećala ju je na 10 odsto. Tako realno stoje stvari. Zato zahtev iz Najrobija da se do 2050. emisija štetnih gasova smanji za 60 odsto deluje simpatično, ali nerealno. Program iz Najrobija, nazvan “Kjoto plus”, lansirale su kao terapiju za ozdravljenje planete tri zemlje članice G8 – Britanija, Francuska i Italija. Italija, u kojoj sadašnja vlada pokazuje izrazitu naklonost ka odgovornom odnosu prema prirodnim resursima, ipak traži da budu definisani uslovi za razdoblje od 2013. do 2018. tako da ne ugroze rastuće tržište uglja, kao alternative sve skupljoj nafti. Dakle, želje i realnosti imaju tendenciju raskoraka. Mnogo prijemčivije deluje rigorozan stav da se u buduće zabrani prodaja zagađujuće tehnologije zemljama u razvoju ili predlog Francuske o kažnjavanju “ambijentalnog dampinga”, odnosno visokim kaznama i bojkotu robe iz zemalja koje ne prihvataju samoograničenje emisije štetnih gasova. U prvom redu tu su Amerika i Australija, dok im se sve 

Oktobra 1968. Saša Petrović je snimio film «Biće skoro propast sveta – nek propadne nije šteta». Samo tri meseca kasnije Tito ga je napao kao nihilistu. Tada nikome nije ni padalo na pamet da propast sveta tumači drugačije nego kao posledicu etičke dezorijentacije. Tri decenije kasnije rasprave o etici nisu više aktuelne, ali je propast sveta sve verovatnija.

brže približava Kina, koja bi prema prognozama International Energy Agency, 2009. godine trebalo da na količini od 7 milijardi tona emitovanog CO2 sustigne Ameriku i da je 2030. godine sa 12 milijardi tona ostavi za 4 milijarde tona iza sebe. Već danas živimo na dug prema planeti. Biokapacitet, potrebna minimalna površina zemljišta na kojoj je moguć obnovljiv opstanak ljudi je 2,2 hektara po stanovniku (šume, pašnjaci, jezera, reke...) prema analizama 2003. godine probijen je taj minimum i danas iznosi 1,8 hektara. I stanovništvo, i industrija, i putevi, i betonirane površine nezadrživo rastu.

Nova eko-ekonomija Realnost nameće razmatranje nedeklarativnih, ali efikasnih ekonomskih metoda za zaštitu planete. Suština ljudskog ponašanja često je diktirana više kratkoročnim ekonomskim interesom nego nivoom sveti o opstanku. Ima nečega osnovanog u Lenjinovoj tvrdnji da će vam kapitalisti sa veseljem prodati konopac kojim ćete ih obesiti. Danas kapitalizmu nema osnovane alternative, pa u tom kontekstu valja potražiti i rešenja. Osnova se može naći u analizi stanja i prognozama koje daje Clean Edge, a koje kažu da tržište biogoriva danas vredi 15,7 milijardi dolara, a da se predviđa rast na 25,5 milijardi do 2015. godine. Slede slične tendencije sa korišćenjem eolskih (vetrovi), solarnih i vodoničkih izvora energije, što sve zajedno daje povećanje tržišta alternativnih izvora energije od današnjih 39,9 na 167,2 milijarde dolara. Taj mamac od 127,3 milijarde dolara mogao bi da pokrene jednu sasvim novu ekonomiju što se, ako krene, neće zadržati samo na prognoziranim sumama. U pitanju je jedan industrijski trend koji se već uveliko zahuktava i otvara prostore razvoja, zaposlenja, stvaranja profita i stvaranja ekonomske perspektive za dugo naredno razdoblje u koje vredi investirati. Primera radi navedimo da je proizvodnja “vetrenjača” za struju od 1992. godine uvećana 32 puta. Paskvale Pistoio, generalni direktor američko-italijanske kompanije ST, protežira na međunarodnim o naj a skupovima teoriju zamene izvora energije. Kompanija koju vodi usvojila je d u di zgle ž i p ar e m , plan da svake godine 2 odsto energije iz fosilnih goriva zamenjuje sa 2 i u s o o odsto energije iz obnovljivih izvora, najviše korišćenjem vetra i sunca. S v i ana s u l v o d o ni k m o ž e k o d l o v e s a g o d i na t v o U prošloj godini investicijom od 35 miliona dolara smanjeni su troškovi p o s e ko li ko b o gat s za 180 miliona dolara za fosilna goriva. z a n nat i na n o k o j e Posle transporta i industrije, najveći potrošač i rasipnik energije je grejar a č u r o ka o o e r i f i n a r v u nje, odnosno hlađenje stanova i industrijskih postrojenja. Na taj deo otpas ko e duju š p o lu o s t da jedna trećina utroška fosilnih goriva. Nemačka, Austrija i Francuska uvele p os p s kom su građevinarske termo standarde – “Klasa C”, ispod kojih se više ne može Ara izgraditi ni jedna nova zgrada. U Nemačkoj na 1000 stanovnika dolazi 200 kvadratnih metara solarnih panela. U Italiji samo 4 metra. U siromašnijoj Grčkoj dominiraju solarni paneli koji zagrevaju vodu, u Nemačkoj oni skuplji koji sunčanu energiju pretvaraju u električnu struju. U Italiji svako ima prava da proizvodi struju bilo fotovoltnim panelima, bilo mikro hidro elektranama na potoku sopstvenog imanja. Višak energije koji proizvede otkupljuje mu elektrodistribucija po cenama višim nego što ona naplaćuje svojim korisnicima. Razliku beneficira država.

Utoljavanje energetske gladi Ekonomski razvoj i potrošnja energije još uvek stoje u direktnoj međuzavisnosti. Na navedenom primeru Kine vidi se to sasvim jasno. Istim putem ide i Indija. Samo te dve zemlje, sa jasnom orijentacijom da preko 2 milijarde svojih građana što pre dovedu na nivo svetskog prosečnog standarda podrazumevaju gotovo

105

udvostručenje svetske potrošnje energije u narednih 25 godina. Takva tendencija, s obzirom na ograničene mogućnosti korišćenja tradicionalnih izvora energije dovešće neminovno do skokova cena koji će učiniti isplativim korišćenje alternativnih, još uvek skupljih izvora. Dva su izvora danas u centru pažnje: nuklearna energija i energija iz vodonika. Nuklearke nisu nikakva novost. Od kada se desila prva velika katastrofa u nuklearnoj elektrani Three Mile Island u Americi 1979. godine i kada je eksplodirao reaktor u Černobilu ..... nuklearke su postale “strah i nada” za energetsku nestašicu. U svetu radi 439 nuklearki koje zadovoljavaju 17 odsto svetske potrebe za električnom energijom. U gradnji su još 24, najvećim delom u Aziji. Najviše struje iz nuklearki dobija Francuska čak 76 odsto ukupne proizvodnje, slede Belgija, Ukrajina, Švedska, Finska, Južna Koreja... koje iz tog izvora zadovoljavaju između 35 i 65 odsto potrebe za električnom energijom. Kako god bilo, nuklearna energija ostaje “dopuna”, a ne dominantno rešenje. Mnogo se više nada polaže u vodonik, kao izvoru energije. Džeremi Rifkin, američki ekonomista i osnivač Fondacije i instituta Economic Trends, napisao je knjigu “Ekonomija vodonika” i ona je neka vrsta Biblije ekologa. Skeptičan naročito h az n i r e s a prema obećanjima američkog predsednika on kaže: “Reći da najnovije izjave r u đ e predsednika Buša, predstavljaju preokret u američkoj energetskoj politiizme t e g int a ć e a k B i t j a i o p š z u ka d u d u ci, liči na loš humor”. To što je Buš rekao da je Amerika “otrovana naftom” l o b i z i u f a i la da b k o g samo je dosetka, koja pada u bezdan njegovih ličnih interesa u naftnom z a la at i p r a v a s v e t s lobiju. On takvim izjavama samo pokušava da se sučeli sa još jednom od m o r ir ana s situacija koje mu izmiču iz ruku. Moćni nuklearni lobi uvodi svet u još jednu dik t klopku – uranijuma ima malo i to znači da je energija iz nuklearki privremeno v r ha rešenje. Pravo rešenje je vodonik, ali ne vodonik iz nafte ili metana, kako se sada najčešće ekstrahuje, nego iz vode. Kada je pre pet godina Rifkin objavio knjigu i lansirao termin Hidrogen economy, morao je vraški da dokazuje kako nije u pitanju nikakva utopija, već proces koji je izvodiv ne samo u laboratorijama nego i industrijski. Sredinom decembra u Bolonji je, na tamošnjem sajmu automobila bilo izloženo osam modela putničkih i tri vozila za masovni gradski prevoz na vodonik. Uz to masa vozila na biometan, biodizel (ulje od repice), bioetanol (mešavina alkohola i benzina). Brazil već skoro dve deceniji koristi “E85” mešavinu alkohola (dobijenog iz biljaka) i samo 15 odsto benzina čime je postao rezistentan na skokove cena nafte u svetu. No sve su to nekakva prelazna rešenja, iako je u Švedskoj ove godine prodato 25.000 vozila Ford Flexfuel, a 85 odsto proizvodnje SAAB vozila je u verziji Biopower. Ono što je ostalo kao problem jeste kako doći do vodonika iz vode. Postupak postoji, ali je vrlo skup i neophodna je podrška “državnim” parama da bi ubrzanjem razvoja tehnologije i izgradnje infrastrukture (pumpe i skladišta) bili stvoreni uslovi za čisto komercijalan razvoj. Svi su izgledi da onaj ko danas uloži pare u poslove sa vodonikom, za nekoliko godina može računati na bogatstvo skoro kao ono koje poseduju šerifi na Arapskom poluostrvu. Naftni lobi je, prema tvrdnji u jednoj naučnoj emisiji BBC, za skoro 50 godina unazadio energetski razvoj i neće prestati to da čini doklegod ne nađe veće izvore profita u nekoj drugoj energetskoj supstanci.

Ljudski faktor Objektivnost nalaže da napomenemo kako kočnica progresa nisu samo pripadnici naftnog, nuklearnog ili carbon (ugalj) lobija. Italija je zemlja sa jednim od najjačih pokreta zaštitnika prirode, pa bilo da su zeleni, NGO ili vernici koji smatraju da je Bog ljudima dao nezagađenu zemlju te da je oni takvom moraju i očuvati. Instalisane eolske centrale u Nemačkoj imaju ukupnu snagu od 16.000 megavata,

u Španiji 8.000, a u Italiji 1.000 megavata. Ekolozi ne dozvoljavaju estetsko zagađenje pejsaža. Italijanski nobelovac Karlo Rubia, napravio je ogledno postrojenje za pretvaranje sunčane energije u električnu po novom i efikasnijem metodu, ali je morao da ode u Španiju da tamo vodi projekat izgradnje 11 centrala po tom principu, jer su u Italiji propisi i raspoloženja takvi da nema šanse da bilo šta uradi. Od kada su zeleni ušli u vladu, pokret ludistički orijentisanih zaštitnika prirode dobio je poseban zamah. Stoji blokirani projekti gradnje 4 regasifikatora (pretvaranje tečnog metana dovoženog brodovima cisternama u gas) a dotle se troši nafta koja daleko više zagađuje vazduh. U severozapadnom delu zemlje jedna alpska dolina stavila je veto na izgradnju Koridora 5 (Barselona – Kijev). Zapravo ne daju čak ni da se buši tunel na njihovoj teritoriji, a kamo li da se gradi pruga na otvorenom. Sebično stavljanje lokalnog interesa iznad kolektivnog dobra. Bitka između raznih lobija i opšteg interesa zalazi u fazu kada će morati pravila da budu diktirana sa svetskog vrha. Lako je pretpostaviti da će to biti mnogo teže nego slomiti neku lokalnu upravu, koja se protivi gradnji regasifikatora ili buduće rafinerije vodonika. U Najrobiju je Kofi Anan rekao da “problem nisu mere koje treba usvojiti, jer tehnologije napreduju vrlo brzo; problem nije cena, jer nepreduzimanje mera uvećava iznos koji se mora platiti. Problem je zastrašujući nedostatak liderstva”. Amerika, Kina, Indija, Australija, pa i Rusija, koja je prihvatila Protokol iz Kjota, u najboljem slučaju svode se na pasivne posmatrače kojima je kratkoročni interes da se ništa ne menja, a kako je rekao Galbrajt, na dugi rok smo svi ionako mrtvi. (B&F broj 26/27, decembar 2006./januar 2007.)

Atak na hranu

U

sredu 27. februara na berzi u Čikagu zabeležen je rekord od 12,80 dolara za bušel (27,2 kg) pšenice. Ispao je to žešći udar nego onaj pre mesec dana, kada je zlato prekoračilo 900 dolara za uncu. Da bi se shvatila poenta vredi reći, pored onoga da se bez zlata može ali bez hleba ne, i da je sve do 2002. godine cena pšenice decenijama oscilirala oko 2,70 dolara za bušel i samo je od suše ili kiše zavisilo hoće li skočiti ili pasti za desetak centi. Desila su se dva udara cena u 2002. i 2004. godini (sa špicevima oko 4 dolara), pa opet mir sve do sredine 2006. godine kad počinje raketni uzlet, za koji još ne znamo da li se zaustavio ili će nastaviti da ruši rekorde. Dakle, ako cene pšenice, a ostale žitarice će je pratiti u to nema sumnje, porastu za nepune dve godine četiri puta, i ako su te žitarice ne samo osnova za ljudsku i stočnu ishranu nego i za dobijanje tečnih goriva, a ponajviše za špekulacije, onda budućnost nije ni malo ružičasta za običan svet. Što je najgore, ona u ovom trenutku nije ružičasta ni za poljoprivrednike, jer su oni žito prodali letos po bagatelnim cenama, a krem sada skidaju belosvetski nakupci. Početkom prošle godine krenula je, posle dogovora Lula-Buš o ustupanju brazilske tehnologije za dobijanje etanola iz žitarica, pomama u kupovini svih sirovina iz kojih je moguće spravljanje alternativnih goriva koja manje zagađuju i smanjuju potrebu za sve skupljom naftom. Usledila je masovna gradnja rafinerija za do-

107

bijanje alkohola, počela da se organizuje infrastruktura za prodaju novog goriva, a cena nafte, umesto da padne, probila je granicu od 100 dolara sa tendencijama koje će polovinu vlasnika automobila naterati da bace na otpad svog još upotrebljivog motornog ljubimca. Tražnja za žitaricama, a na stručnjacima je da kažu koliko je realna, naglo je porasla. Na kraju prošle godine prodato je čak za 60 odsto više žitarica nego što je prošlogodišnja žetva. Znači da su svi oni magazini, stokovi i rezerve ispražnjeni, odnosno mnogi su samo promenili vlasnike, a dobrim delom ostali tamo gde jesu. Zbog velike suše koja je pogodila jugoistok SAD, Australiju i Argentinu, što se već može smatrati posledicom promene klime, žetva je bila izrazito siromašna, ali to ne bi bilo opredeljujuće da nisu usledila još dva značajna udara. Prvo je orijentacija na biogoriva i drugo je da su Kina i Indija, odnosno i druge svojedobno siromašne zemlje povećale kupovine žitarica, kako zbog direktne potrošnje tako i zbog ishrane stoke za proizvodnju mesa.

Prestrojavanje Dakle, po onoj dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, izgledi za poljoprivrednike značajno se poboljšavaju na dugi rok. Kakve će domino efekte ta promena izazvati još nije jasno. Naime sasvim je moguće da dođe do preorijentacije e s t a l n e ma o – čupanja voćnjaka da bi se sejalo žito, na primer. Pšenica zahteva samo 60 a o e, e nic t it i u t une dana rada u godini i ako njena cena postane trajno primamljiva saš p c e ne ć e je p rau za ne pi ako s u svim je sigurno da će mnoge duge kulture nestati pred njom. Po o k A r ic e as t i p ut a , nov a za prognozama Coldiretti – italijanskog udruženja poljoprivrednika, r a o t p i ž e go e t ir o o s nje , u narednih 10 godina svetska potrošnja žitarica porašće za 25, mles um godine č ne sam hranu na , ka za 70 i mesa za 75 odsto. Sudbina kukuruza izgleda podjednako d v e i t a r i c e t o č n u i si h g o r i v e , primamljiva. Na kukuruzu se zasniva proizvodnja peradi, jaja, mleka, t e ž s ku i s j e t e č n e ku la c i j l o mesa, sladoleda, jogurta i opet ne manje važno – biodizela. Prošle gol j u d d o b i j a n z a š p j e n i ma dine su američki farmeri 16 odsto kukuruza prodali za biodizel. Ove i z a naj v i š e n o s t ni n s v e t godine će procenat porasti na 30 odsto. Evropa, koja zaostaje na tom poa p o b udu ć z a o b i č a slu, planirala je da udeo od 1 odsto biodizela u ukupnoj potrošnji goriva, o nd a č a s t a poveća na 5,75 do 2010. godine. Sve to pokazuje da mora doći do preoriru ži jentisanja poljoprivredne proizvodnje, jer će je cene naterati na tu stranu. Kina i Indija su pre tri godine kupovale jednu četvrtinu američke ponude žitarica, danas je taj udeo porastao već na jednu polovinu. Smanji li Amerika svoju ponudu zbog porasta domaće tražnje, nastaće jagma na svetskom tržištu kakva nije viđena. Ovih dana je objavljen podatak da su u Kini plate zaposlenih u prošloj godini porasle za 13 odsto i taj rast, koji je ranijih godina bio manji, ali je stalan, učinio je da zaboravimo kako je Kina pre dve decenije još uvek vodila borbu sa glađu stanovništva. Upečatljivosti radi uzmimo samo podatak da je kineska administracija zacrtala da se potrošačima mora obezbediti mogućnost da sadašnju potrošnju od 2 povećaju na 4 jaja nedeljno po stanovniku. To znači da treba proizvesti 132 milijarde više jaja godišnje, to opet znači 361 milion kokošaka, koje pojedu oko 400 hiljada tona koncentrata u kojem je kukuruz osnovna supstanca. Da bi se obezbedio dovoljan broj nosilja došlo je do nedostatka pilećeg mesa, pa je cena skočila za 58 odsto u poslednjih godinu dana. U ishrani Kineza pilići i jaja nisu na prvom mestu nego svinjetina, a nje nema bez kukuruza. Isto je i sa tovnom junadi… Prema podacima MMF Kinezi pojedu 35 odsto mesa koje se proizvede u svetu. A standard stanovnika, pod uticajem razvoja i globalizacije ne menja se samo u Kini.

Zbogom jeftinoj hrani Indusi ne jedu govedinu, ali zato tamane piletinu, mleko i sireve, a i za to je potrebna sirovina u vidu žitarica. Potrošnja mesa, ribe, testenina, kafe i čokolade, prema prognozi FAO u Brazilu i Meksiku povećavaće se u narednoj deceniji za 13,4 odsto godišnje. Prema istoj prognozi zemlje u naglom razvoju tokom iduće decenije uvoziće 25 odsto više žitarica, 16 odsto kukuruza i soje, 100 odsto više goveđeg mesa, 50 odsto više živine i 70 odsto više mleka u prahu. Treba to proizvesti i ponuditi. Mi smo, koliko god da se napregnemo, mali za procente svetskog tržišta. Međutim, kada je tražnja veća od ponude svaka količina postaje vrlo važna. Izvršena je privatizacija i ukrupnjavanje poljoprivrednog zemljišta kod nas – sada ćemo videti čemu je to služilo. Čak iako današnji vlasnici prodaju to zemljie šte nekom Zapadnjaku ili Kinezu, nije loše, mada je bolje kada bismo umeli sami t v rd ji D C da koristimo konjunkturu. i O Edat ke koras t c a j n Stručnjaci OECD tvrde da uza sve podatke koji pokazuju vratoloman t r u č a s v e p o o l o ma n ke S t i rast tražnje, postoje velike bojazni da je ona dodatno veštački poda uz u j u v ra t o j e v e l dat n o d z o gurkivana da bi se nabile cene. Drugo, poljoprivredna proizvodnja p oka nje , p osje ona d ana da organizuje se u kratkom roku i daje rezultate već naredne žetve. Veliki ž t ra zni da odgu r ki v deo zemlje u svetu stoji neobrađen, pa znači da resursi nisu još iscrpljeb o ja t a č ki p c e ne ni, kao što je slučaj sa naftom. Mnogo mladih u svetu vraća se na posede v e š e na b i l e ili ih iznajmljuje i sa stečenim visokim znanjem organizuje mnogo produkbi s tivniju proizvodnju. Kalifornijska firma Primafuel nagrađena je od Svetskog ekonomskog foruma za tehnološki postupak dobijanja biogoriva (alkohola) iz organskih otpadaka, otpadnih materija iz gajilišta stoke i živine, pa čak i iz gradskih kanalizacija. U veku telekomunikacija oranje opet postaje unosan posao. International Food Policy Institute konstatuje: ‘’Prošlo je vreme jeftinih prehrambenih proizvoda i posle dugog niza padanja cena dolazi trajno do inverzije tog trenda’’. (B&F broj 41, april 2008.)

109

I na nebu, i na zemlji

N

ekada, s razlogom slavni, Iljf i Petrov imali su među mnoštvom dosetki i jednu koja glasi: „Ideje naše, benzin vaš“. Iako je njeno značenje u romanu „Zlatno tele“ prenosno, ona ipak polazi od jedne premise: da bez energije ni ideje ničemu ne služe Celokupan ljudski razvoj zasniva se na korišćenju raznih vidova energije i što je ona efikasnija i jeftinija, to su i rezultati razvoja veći. Poslednjih godina nafta dramatično gubi jedno od svojih osnovnih svojstava – jeftinoću. Istini za volju racionalizacijom je drastično smanjena upotreba energije po jedinici proizvoda, međutim, pored limitirajućeg nivoa cena upotreba fosilnih goriva sve više zagađuje atmosferu tako da polako postaje jasno da je sadašnji razvoj prevazišao naftu i učinio je nužnim zlom. Njen kraj, ali i „nezamenljivost“ u ovom trenutku, ogleda se ponajpre u nivou berzanskih cena. Martovski rekord cene nafte od 57,54 dolara po barelu, posledica je nezapamćene tražnje nafte, veće od rekorda 1976. godine, i to za 2,6 miliona barela dnevno uz porast ponude od samo 1,4 miliona barela. Realno, ta cena nije istorijski najviša, jer ponderisana cena iz 1974. godine od 37 dolara za barel iznosi negde oko 72 dolara po današnjim vrednostima. Prvi naftni udar posledica je briljantno razorne ideje tadašnjeg američkog državnog sekretara Kisindžera, koji je iranskom šahu Pahlaviju, namernom da kupi američko oružje, ali i nedovoljno bogatom i da ga plati, otkrio „rupu na saksiji“ v oj z - da može povećati cenu nafte kako bi došao do novca kojim će platiti oružje. Od a r d s ki r i š ć e nj u t o j e tada nafta postaje, za one koji je poseduju, finansijska osnova ostvarivanja u j l š o n u mnogih i najrazličitijih želja. kupa s e na kne rgije i ja , t o s o l e C ni v a v a e ini Vratimo se sadašnjosti i videćemo da najveći porast tražnje u prošloj goa s h v id o j a i j e f t e ć i z i i v dini beleži zahuktala kineska privreda (800 hiljada barela dnevno) uz ver az n e f i ka s n r azv o j a rovatnoću daljeg rasta i spremnost da nastavi sa tražnjom sve do cene od o na u l t at i oko 70 dolara za barel. Pri toj ceni, veruje se, njena bi se svetska konkureni rez tnost istopila. Nikome nije stalo da zadavi rast u Kini, jer treba računati i na sutra. Zato se cenama lavira u meri u kojoj one neće pogoditi rast drugih, ali će iz kineske i drugih kasa izvući najviše što se može. Ukratko, u prošloj godini cena nafte porasla je za 33 odsto i u proseku je iznosila 41,4 dolara za barel. To je najvećim svetskim kompanijama uvećalo zaradu za 101 milijardu dolara, ili još upečatljivije: donelo im je 280 miliona dolara profita dnevno.

Povratak atoma Pored cene drugi ozbiljan naftni atak predstavlja konačno usvajanje Protokola iz Kjota o smanjenju ugljen dioksida i ostalih štetnih gasova, koji su najvećim delom posledica sagorevanja fosilnih goriva. Sabrani zajedno oni čine najozbiljniji impuls za traženje novih izvora energije jeftinije i manje prljave. Uvid u ono čime čovečanstvo danas raspolaže kao izvorima energije pokazuje jasno zašto počinje ponovo da se govori o nuklearnoj energiji kao spasu. Cena izgradnje elektrana za jedan kilovatčas najniža je kada se koristi prirodni gas i iznosi 1.200 dolara, slede nuklearke sa 1.400, zatim nafta 1.500, ugalj 1.770, eolska (vetar) 2.400 i sunce (fotovoltna) 7.200 dolara. Cena proizvedenog kilovatčasa energije zavisno od izvora ide sledećim redom: sunčana 0,56 centi, eolska 0,11, nafta 0,07, gas 0,06, ugalj 0,04 a najjefinija je energija iz nuklearki 0,03 centa za kilovatčas. Sve ove cene iskazane su bez amortizacije, odnosno uklanjanja objekata posle završetka eksploatacije. Tu drugu cenu teško je da će iko ikada saznati. EDF (Eléctricité de France) najjača je danas privredna nuklearna sila sa 20 nuklearnih elektrana, 58 reaktora kapaci-

teta 60.200 megavata, što pokriva 75 odsto domaće potrošnje električne energije. Francuska je i najveći evropski izvoznik električne energije koju prodaje po 1 evro cent po kilovatu, na primer Italiji, gde je cena u distribuciji 4,6 centa. Sjano zarađuju i jedni i drugi. Inače, pomenuta italijanska država, odnosno njen ENEL (Ente Nazionale Elettricitá) imaju muku, jer su građani te zemlje referendumom 1987. godine odlučili da se ne smeju graditi nove nuklearne elektrane, te da se r ne one koje postoje i koje su u gradnji moraju konzervirati. kle a o u n Pa ipak, Italija troši veliki deo struje koja potiče iz nuklearki. Prvo, kupovie z a r t e , ne g ju m e r e nom iz Francuske, gde je ENEL delimični vlasnik nekih nuklearki, ali č i o p aj u ko v dali s v o a đ o i time što su u procesu privatizacije Slovačkih elektrana Italijani d o i zv a n e n e a b i p r o na č i n e i c i j e r P postali dominantni vlasnik, koji ne samo kupuje nego i investira d r i nz e l e k t r e m i t a . Z n a j u ć ma t r a a k o u dalju gradnju nuklearnih elektrana! Iako je na ovaj način indirekk o f e o l o g i j u ze m l j a u j e m o k l e a r ku tno nađen izlaz, ipak italijanski predsednik vlade najavljuje ponovno t e hnać e nja u da v e r nu nuk otvaranje nuklearki i na nacionalnom tlu. Italija spada u zemlje koje b o g ni s m o i j o š j e d imaju po Protokolu iz Kjota jedan od najviših procenata obaveznog s kl o o d o b it smanjenja emisije štetnih gasova. Od kako je potpisala Protokol, umeć e m e ds t v u sto da smanji emisiju za 6 odsto, ona ju je povećala za 23 odsto. Nastasus vi li tako 2012. godine, kada počinje primena kaznenih mera, moraće da plati kaznu u iznosu od 6 do 10 milijardi evra. E sada, da li je ta motivacija „isprika“ ili istina nije lako saznati čak ni preko tendencija u susednoj Hrvatskoj. Pod istim objašnjenjem, obaveznog smanjenja zagađivanja, Hrvatska (HEP) je sredinom marta pokrenula postupak za odobravanje gradnje nuklearne elektrane kod Prevlake (Sisak), odnosno ponudila parlamentu (prema stanju duhova neprihvatljivu varijantu) dogradnju još jednog reaktora u Krškom zajedno sa Slovenijom. Ideja o nuklearki kod Prevlake starija je od nezavisnosti Hrvatske i oko nje su se lomila koplja još u bivšoj Jugoslaviji. Kao mogućnost za sopstvenu nuklearku pominje se i Erdut. Međutim, vojni stratezi odbacuju tu mogućnost zbog blizine granice sa Srbijom. Alternative pokazuju da je Prevlaka zapravo već (ponovo) odabrana. Proizvođači opreme za nuklearne elektrane ne daju koverte, nego kofere mita da bi prodali svoju tehnologiju. Znajući načine bogaćenja u zemljama tranzicije skloni smo da verujemo kako ćemo dobiti još jednu nuklearku u susedstvu. Čistu, sve dok ne eksplodira ili mirno doživi kraj svog veka, kada više niko ne zna šta će sa njom. Čuvena Three Mile Island u Americi, je posle havarije 28. marta 1979. godine prestala da radi, ali postoji i dan danas. Onaj ko misli da je Protokol iz Kjota samo povod za oživljavanje nuklearnih elektrana, za svoje mišljenje temeljitu argumentaciju može naći u knjizi „Hidrogenska ekonomija – Sledeća velika revolucija“ američkog ekonomiste Džeremi Rifkina. Nuklearni lobi, spreman da daje kofere mita, spreman je da ponudi još više da bi sprečio hidrogensku konkurenciju. I ne samo on. Naftni lobi, bogatiji i svemoćniji, spreman je da upotrebi i više od novca kako bi sprečio svoj kraj. Pa ipak, perspektiva vodonika, već sada dovedena do komercijalne vrednosti, postoji. Kako će i kada početi da se ostvaruje drugo je pitanje. (B&F br. 6, april 2005.)

111

u

Proizvodnja, umetnost, nauka

Č

asopis Time među deset “heroja” prošle godine ubrojao je i Karla Petrinija, osnivača pokreta Slow Food (spora hrana). Sam Petrini bio je tom počašću iznenađen više nego iko drugi. Njegova prva reakcija je bila da se verovatno radi o zabuni, da je u pitanju neka druga ličnost ili, pak, da je razlog nađen u tome što je on jedan od osnivača najveće “multinacionalne kompanije” koja povezuje 132 zemlje u svetu i nosi naziv Terra Madre (Majka zemlja). Ma kako neverovatno izgledalo, ipak nije zabuna što je glasilo modernog kapitalističkog sveta svrstalo među deset ličnosti godine jednog izrazitog alternativca. U pitanju je priznanje ne samo Petriniju, nego čitavom pokretu kompleksnog pristupa hrani i zemlji na kojoj nastaje. Svet postaje pomalo zasićen industrijalizovanjem proizvodnje, unifikacijom i pogrešnom globalizacijom. Hrana zaslužuje mnogo kompleksniji pristup od ogoljenog ekonomizma. Ne kaže se džabe da se o ukusima ne diskutuje, a na prvom mestu su tu ukusi ishrane. Podvesti sve njih pod jedan imenitelj zapravo je podlo nasilje diktirano industrijskim principima stvaranja profita. Obilje izbora Pokret “Spore hrane” nije antagonističan prema “Brzoj hrani”, jer bi time izneverio svoj princip obilja izbora. Petrini nije isto što i francuski lažni farmer Žoze Bove, koji sa svojim pristalicama razbija McDonalds restorane, krijući ispod borbe protiv unifikacije ishrane svoje ludističko uverenje da hamburgeri konkurišu skupim sirevima koje on proizvodi. Ako gde sloboda izbora, odnosno demokratija, ima smisla, to je onda u ishrani. Petrini želi otvorenu konkurentsku borbu, a ne uništenje drugačijih stanovišta i interesa. m lo o ma i z o v a n j e p Osnivanjem kompanije “Majka zemlja” stvorena je organizaciona fore j a i al ma za globalizaciju hrane. Gotovo da nema naselja na planeti gde p o s t d u s t r i j ka c i j o m . t e S v i ć e n in , uni f i z ac i j o m nećete naići na piceriju, kineski ili meksički restoran, a najnoviji z a s zv o d n j e g l o b a l i n o g o trend je afrička kuhinja. Čak i u najobičnijim bakalnicama lako ćete p r oi e š nom lu ž uje mup od naći osnovni materijal za kus – kus, sitnu testeninu od brašna prosa, p o g r n a z a s j i p r i s t ma leblebija... U Milanu je prava jagma za afričkim jelima koja priprema Hra p l e ks ni o n o miz Bernadet Đeja, poreklom iz Abidžana, a raznose ih njeni sunarodnici kom je nog e k i to ne samo po kućama nego i po restoranima koji se nalaze u njenom ogol lancu. Mnogi već sasvim dobro znaju šta je atieké (vrsta kus – kusa), alokň (ražnjići od povrća), gnamandji (sok od đumbira i ananasa)... To je, zapravo, globalizacija po kriterijumima Karla Petrinija: pružiti priliku svakome da pokaže šta ume sa hranom i organizovati za sve njih samo sisteme nabavke od neposrednih proizvođača. Svoju nedogmatičnost neumorni Petrini pokazao je ponajpre time što je prošle godine osnovao prvi gastronomski univerzitet na svetu. Nikakvih problema nije imao da nađe investitore za otkup zapuštenog dvorca kralja Karla Alberta u Polencu, tridesetak kilometara od Torina, da sve to renovira i prilagodi nastavnim potrebama, da u sklopu dvorca otvori “biblioteku” najčuvenijih vina u kojoj se već sklapaju međunarodni poslovi, zatim restoran u kojem “predaju” najčuveniji kuvari i to ne kako se kuva jelo, nego kako se degustira i uživa u njemu. Tu se ne školuju kuvari, to rade fakulteti za turizam i ugostiteljstvo, nego dottori di gastronomia, koji će oberučke biti primljeni kod velikih proizvođača hrane, lanaca hotela, u marketing agencije i u vinarstvo. Interesovanje za upis govori da bi trebalo osnovati bar još četiri do pet takvih univerziteta. Parma je stavila tom Univerzitetu na raspolaganje čitav jedan zamak da u njemu organizuju fakultet za agroekologiju – za poljoprivredu trećeg milenijuma.

Dizajn jela Na gastronomskom univerzitetu predaju se predmeti kao što je Istorija ishrane, Istorija gastronomije, Senzorijalna analiza, ali i Mikrobiologija, Ekonomija, Statistika pa i Istorija umetnosti kao sastavni deo predmeta koji se zove Dizajn jela. Po prvi put u Espressov vodič kroz italijanske restorane za 2005. godinu neprikosnovenom dvojcu vrhunskih kuvara Fulviju Pjeranđeliju, iz restorana Gambero Rosso i Đanfranku Visaniju, iz istoimenog restorana pridružio se na tronu i Neje p ani r e na mac Hains Bek. Mnogo toga je neobično i inovativno kod tog Nemca, koji je u m o k j e m j a” s t v o a z a n Italiji postigao najveću kuvarsku slavu. Jedini on radi u Rimu i to u Hilton a v i m l O s n j ka z e m i o n a f o r hotelu. Najveći kuvari su po pravilu u malim restoranima i u manjim me“Marganizac u hrane stima. On je prvi počeo da “dizajnira” opredelivši se za velike bele tanjire je o aliz ac ij na kojim kreira likovnu stranu jela. Kad on posluži crvenu škarpinu sa crglob nim kavijarom, zelenim brokolama i smeđe ljubičastim pireom od kestena sa svežim grožđem, pa sve to omeđi tankim nitima luka vlašca, vi jednostavno ne možete da se otmete utisku da je pred vama Mondrijanova slika. Upitan otkud njemu ta volja da jelo dovede do savršenstva i po ukusu i po izgledu rekao je: “Potičem iz zemlje gde se uglavnom jede kiseli kupus sa kobasicom. To svaka budala može da napravi. Ja sam imao želje da stvaram, a pravo mesto za to je Italija sa svojom gastronomskom i umetničkom tradicijom”. Vrhunski kuvari su nalik modnim kreatorima. Svako njihovo jelo je unikatno pa se zato jedan od novinara stručnjaka za gastronomiju, Dario Lima, rešio da napiše knjigu “Antigastronomska revolucija”. Njegov zaključak je da se danas više ne može ući u restoran i poručiti nešto što ste tu jeli pre nekoliko dana, kuvar je u međuvremenu smislio neka nova jela koja vam nudi, to što je bilo, pripada prošlosti. Italijanska kuhinja u osnovi je savršenstvo siromaške hrane. Na primer karbonara su špageti čija je baza, kao i kod skoro svih špageta: aglio, olio, peperoncino (beli luk, maslinovo ulje i tucana ljuta papričica) koji se podgreju u tiganju da procvrči, na njih se bace špageti kuvani “al dente” (na zub – čvrsti, neraskuvani), zatim se ubace jaja i promeša i na kraju kada se servira u tanjir pospe se čvarčićima od suve slanine. Jednostavno i božanstveno. Ili na primer: zampone svinjski papak, očišćen da bude kao rukavica, nadeven mesom iz papka sa dodatkom mlevene trbušine i začina, zašiven i obaren. Novogodišnji ručak je nezamisliv bez zampona na sočivu – veruje se da sočivo čini buduće bogatstvo u novčićima, a papak uživanje koje vam sledeća godina donosi. Čitava ova priča o hrani i gastronomiji ipak služi da bismo pokušali da razumemo kako se dobra hrana i dobri prihodi od nje ne mogu stvarati bez velike ljubavi, puno rada i znanja. Italija samo u restoranima i od turista koji dolaze zbog hrane koliko i zbog umetničkog blaga, ostvari 12 odsto bruto domaćeg proizvoda. U Pijemontu, u mestu Montalćino proizvodi se najbolje italijansko vino Brunello di Montalcino, čija je cena takva da može, izuzetno, da premaši i 1.000 evra za bocu. Tu kvadratni metar vinograda košta koliko kvadratni metar stana u centru Rima. Svetski bogataši jagme se da imaju svoje parče vinograda u tom kraju. Naravno, vino ne prave oni nego neko ko to ume. No, cena je postignuta i to ne samo za vino, nego i za vinograd i za Italiju. Dok se ne stekne tradicija uživanja u jelu i piću, teško je proizvesti hranu koja će imati visok kvalitet i odgovarajuću cenu. Najopasnije je verovati da se sve može i to olako. U takvom slučaju nije teško steći lošu reputaciju. Na primer, u Italiji se kaže: pusti ga, tvrd je k’o rumunska govedina. Takve reputacije se valja čuvati. (B&F broj 7, maj 2005.)

113

Davljenje kesama

S

asvim je sigurno da je proteklog meseca bilo važnijih ekonomskih i političkih utisaka nego što je problem zagađenja plastičnim kesama. Međutim, dok ne uverimo sami sebe da ekologija, zbog zloupotrebe i ekonomije i politike, postaje za naš opstanak bar podjednako važna, teško da ćemo stvoriti kritičnu masu građanske svesti potrebnu za neophodno “veliko spremanje” planete. Svima su puna usta CO2, fosilnih goriva, ozonskog sloja, a pritom se mnogo neposrednije gušimo zatrpani otpadnom plastikom, najčešće u vidu kesa, koje nemilosrdno razbacujemo. Do sada ni jedna vlada, lobi ili međunarodna institucija nije pokrenula akciju protiv sumanute upotrebe plastike čiji životni vek niko precizno ne zna, jer je duži od veka desetak generacija ljudi. Ne spadam u one katastrofičare koji smatraju da nam je pred vratima propast sveta. Dokle god ljudi budu u stanju da nalaze rešenja za probleme biće i budućnosti. Spadam u generaciju koja je odrasla na Savi i Dunavu i koja sasvim dobro razume šta je hteo da kaže Ermano Olmi, režiser kontroverznog filma o Hristu, “Stotinu klinova”, kada je rekao: “Žalim današnju decu, koja više nemaju reku svog detinjstva”. Naslednici Žaka Kustoa, najzaluđenijeg ljubitelja mora, tvrde da se dve najveće prirodne deponije (stotinak kilometara dugačke) plutajuće plastike nalaze u Kineskom moru, na istoku i Sargaskom moru, na zapadu, gde morske struje donose neuništivu plastiku, najvećim delom kese, te dave ptice, delfine, kornjače i morlobi , a sku mlađ. Ta mora su daleko i mogu da nas se ne tiču, ali nema naše reke, koja d la a na v s t i t u c i j v kada se, posle velikih voda povuče ne ostavlja na žbunju i drveću prazne d e j i i d a n r o d na i n i j u p r o t t i ke kese koje vise kao one krpice koje vernici vezuju na grane drveća poa s D o e đ u na la a kc e p la s n o red crkve Svete Petke, na Jastrebcu, ne bi li im svetica vratila vid. Zato i l i m p o kr e nu u p o t r e b o p r e c i z razumemo šta je Olmi hteo da kaže sa nestalim rekama detinjstva, a n i j e a n u t e v e k n i k o d v e ka slepilo zagađivača opasno je bar koliko i ono bukvalno. s um ž i v o t ni j e du ž i l j udi Pogledajmo malo statistiku: plastične kese lansirane su 1957. godine u č i j i na , j e r ne r a c i j a SAD i neviđenom brzinom stigle i do poslednjih zabiti Afrike i vrhova Hine z e t ak ge malaja. Godišnje se u svetu proizvede, i baca dakako, oko milion milijardi de s kesa. Najviše u SAD, oko 100 milijardi kesa. Prosečan rok upotrebe jedne plastične vrećice iznosi samo 20 minuta, koliko da se donese nešto do kuće, a vek njenog raspadanja je, pretpostavlja se, 400 godina. Samo jedna od stotinu kesa upotrebi se više od jedan put. Da bi se proizveo 1 kg. polietilena od kojega se kese prave u atmosferu ode 2 kg. CO2. Samo 0,6 odsto kesa odlazi u proces recikliranja. Postoji bioplastika, koja u proizvodnji smanjuje emisiju CO2 na jednu trećinu, vremenom se razgrađuje zavisno od količine dekompozitnih dodataka. Za proizvodnju 100 kesa od bio plastike potreban je 1 kg. ulja od suncokreta i pola kilograma kukuruza. Sad dolazi ono što je odlučujuće: jedna kesa od polietilena košta oko 5 dolarskih centi, a jedna od bioplastike 9 centi, dakle skoro duplo više. Kese od papira (iste veličine), još biološkije i brže razgradive koštaju oko 15 centi. Konkurentska borba nameće, na dugi rok, opasno ponašanje. Koliko god verovali u efikasnost tržišta, bojimo se da je ovo primer kad ono ne daje željene rezultate i kada je neophodna akcija države, kao servisa koji će stimulisati (poreski) bio rešenja i kad je to osnovano zabraniti upotrebu polietilena. U nekakvoj istoriji borbe protiv plastičnih kesa ostaće zapisano ime Rebeke Hoskins, Engleskinje, biologa istraživača, koja je za National Geografic napravila film o stradanju riba, životinja i ptica od upetljavanja u plastične kese. Vratila se

posle tog u svoj mali Modbari, na obali Lamanša i uložila svu energiju da svoje rane D i i rodno mesto oslobodi plastike. Dobila je podršku opštine i prikazala sugrađanis n la ma svoj film u kojem delfini umiru sa vrećama na glavi, kao oni nesreće s e ine u S Aigle i k e st t i č n god e nici koje kriminalci tako dave a kornjače umiru sa kesama u ustima P las1957 . b r zinomt i Af rik je koje su progutale misleći da su meduze, kojima se hrane. Bilo je i suza, s u đ e nom ih zabi Godi š nac a ali i odluka da se iz tog mesta protera polietilen, a pre svega kese. Mnogo n e v i o s l e d n j ma l a j a . e d e , i b i sporije nego što su nadirale, kese počinju ipak da se povlače. Gde god je d o p h o v a H i p r o i zv m i l i j a r d prikazan Rebekin film akcija je uspela – London, San Francisko, Boston, i v r s v e t u mili o n Ostin gradovi su čije su lokalne vlasti obećale... Nekoliko evropskih zemalja s e u ko , o ko donelo je odluku da favorizuje bioplastiku. Ekolozi pritiskaju na Evropsku d a ka a uniju da donese propise o favorizovanju upotrebe biološke, odnosno razgrake s dive plastike. Kažu 2010. godina biće ključna. Dotle će se još milioni milijardi polietilenskih kesa sručiti na reke, mora, polja i planine. Valjda će i vazduh dotle početi da postaje bezopasan za disanje. Nadajmo se da će to “veliko spremanje” zaista doći. (B&F broj 37, novembar 2007.)

Terra Madre

S

vi su izgledi da saznamo koliko u jedan kamion od dve i po tone staje komada čačkalica. Naime, od 26. do 30. oktobra u Torinu je održan peti Salone Internazionale del Gusto, ne prevodimo naslov, jer iskreno rečeno ne znamo odgovarajuću termin za ono što italijanski jezik podrazumeva pod rečju gusto - ukus, u mnogo kompleksnijem smislu nego kod nas. Na salonu je bilo 1.579 učesnika i izlagača iz 147 zemalja, 162 “laboratorije” hrane, 17 najvećih kuvara sveta, koji su kuvali tradicionalna jela u 25 kantina i restorana Torina, pod supervizijom danas naizvikanijeg kuvara Ferara Adrià. Još 903 najpoznatija nacionalna kuvara razmenjivali su iskustva i recepte. Na sajmu, u restoranima, u kuvarskim “laboratorijama”, gastronomskom teatru... nešto oko dug o a 300.000 posetilaca teško da je zažalilo što je platilo ulaznicu od 20 evra za jedan t s o e ć d e g o na dan ili 60 evra za celo trajanje Salona. v o v n a Taj svetski kermes odnosa prema hrani i socijalnoj etici, organizovala a n s t k r e d i t , ć e i kad b u d e č e v Čo ne na k o da i da l j e l nim je po peti put u poslednjih deset godina (bienele) najmnogoljudnija ž i v i k o j i t e š t i a k o e nz i o na “multinacionalna kompanija” - Terra Madre (Majka zemlja). To su oni, dug i da v ra d n odim što su ih do nedavna smatrali zanesenjacima, pobunjenim protiv moderm o ć đ e n o j e r azv o j a nih menzi tipa McDonalds, ali ne rušitelji tih lanaca brze hrane, nego grazalu e p t om ditelji pojma gastrorazličitosti i poštovanja hrane. Dakle tu na sajmu izvorkonc ne hrane pod geslom “dobro, čisto i ukusno” utrošeno je 2,5 tone čačkalica da bi posetioci mogli da nabadaju izložene uzorke od nemačkih seljačkih kobasica, do peruanske pršute od lame ili madagaskarskih mladih krompirića u sosu od topljenog sira sa ljutom papričicom. Jedan od organizatora fasciniran količinom upotrebljenih čačkalica rešio je da proračuna koliko je komada upotrebljeno i koliko je drveća trebalo poseći zato. I u ovom fleš detalju vidi se odnos ljudi udruženih u organizaciju Majka zemlja, prema neminovnom skladu između ljudskih potreba i prirode.

115

Dakako pokrovitelj i centralna ličnost skupa je Karlo Petrini, osnivač pokreta Slow Food, kompanije Terra Madre, osnivač prvog gastronomskog univerziteta u svetu, čovek kojega je Time magazin prošle godine proglasio jednom od deset najznačajnijih ličnosti, “jer je vratio dostojanstvo hrani i onima koji je koriste”. Njegova zamisao nije ludističko rušenje McDonaldsovih restorana, kao što to čini Francuz Žoze Bove, nego globalizacija prefinjenih ukusa u svetu, koji su nastajali milenijumima i o kojima danas, zatrpani gomilana tipizirane i genetski modifikovane hrane, gotovo ništa ne znamo. Na primer, Međunarodni centar za krompir u Limi, peruvijanskoj gastronomskoj prestonici Latinske Amerike, registrovao je 5.000 vrsta krtola, 6.500 repa i još 1.300 vrsta jestivog korenja. Primera radi navedimo da se u svetu godišnje proizvede 322 miliona tona svima poznatog krompira, međutim proizvede se i 180 miliona tona manioke, koja je gotovo nepoznata u severnoj hemisferi, a prehranjuje stanovništvo od Latinske Amerike do Afrike. Neke od tih gomoljika prava su poslastica i nezaobilazni sastojak nacionalnih kuhinja. Otvarajući Salon, italijanski predsednik Napolitano rekao je: “Italija i Evropa imaju jedinstvenu priliku da se sučele sa velikim izazovom čestog devastiranja ambijenta, rastom zasnovanim na slepoj zloupotrebi ograničenih i dragocenih izvora ira m i l b kao što su voda i zemlja”. Samo dan kasnije objavljen je Living Planet Report u to s , š 2006. u kojem se tvrdi da će čovečanstvo najdalje do 2050. morati sebi da o a n t e o o usp e h k , s pronađe drugu planetu, ako želi da preživi. Mada tu tvrdnju smatramo e j i t mi s a t a k r o j e dana s f o r paničarskom, upečatljiv je osnovni argument: čovečanstvo je od 1987. P ebi s da kr a ih godine počelo da živi na “dug” prema zemlji. Podaci iz 2003. godine u s č i t o na i n j e n i c a o g lad n l n o j nar o u t im , č e ni h ne g o lat e r a govore da je “ekološki prag” - potreban prostor obradive zemlje, vode, me đ p r e goj v or i o k t i teritorije naselja za zadovoljavanje dobara i usluga, iznosio 2,2 hektara po v i š e v e t u , go t ab ilnos t r ije stanovniku, dok je “biokapacitet” - ponuda obnovljivih resursa planete 1,8 u s t i p r o f i e i nd u s hektara po osobi. Dakle čovečanstvo već dosta dugo živi ne na kredit, nego š t e ramb e n na dug koji teško da će ikada moći da vrati ako i dalje bude zaluđeno jednodipreh menzionalnim konceptom razvoja. Profit jeste ono što sublimira u sebi smisao uspeha, naročito na kratak rok, međutim, činjenica da je danas više pregojenih nego gladnih u svetu, govori o kolateralnoj šteti profitabilnosti prehrambene industrije. Gastro-antropolog Ćif Kumale pledira: “Jedite manje, ali jedite dobro, zapravo - jedite mnogo dobro”. (B&F broj 25, novembar 2006.)

Ko paniči?

B

ilten italijanske privredne komore donosi vest da je najveći poslovni uspeh u prvom tromesečju ove godine zabeležilo, do sada gotovo nepoznato preduzeće, Almo nature, proizvođač hrane i potrepština za mačke! Osnova uspeha je prelazak na isključivo ekološki čiste proizvode. Šta to znači? Sva hrana spravljena je garantovano na bazi negajene ribe, na otvorenom gajene stoke, bez upotrebe bilo kakvih aditiva, povrće i žitarice nisu genetski modifikovani. Sastav hrane pod oznakom clean & green čine mesa: pileće, juneće, jagnjeće i zečije; ribe: tuna, losos, pastrmka, lignje, školjke i račići; povrća: šargarepa, tikvice, kuvani kukuruz i pirinač; posebni dodaci su jedino: jaja, sir i pršut! Sve to čini osnovu 33 jela i 9 vrsta želea (pihtija). Spisak konzervi upečatljiviji je nego jelovnik kakvog restorana sa tri zvezdice. A onda još i ekološki “pesak”, za mačke. Valjda su već svi ljubitelji mačaka u Evropskoj uniji naučili da se taj pesak na poljskom zove: Tzwirek dlia kota, jer je kontinent preplavljen poljskim jeftinim proizvodom, kao što mačija hrana iz Hrvatske puni rafove, kao najjeftinija na istom tržištu. “Pesak” za mačke ovoga su ovoga puta sićušni briketi od mekog dela topolovog drveta, prepariranog da upija vlagu i neugodne mirise. Četiri puta je veće apsorpcije nego dosadašnji hemijski proizvodi i na kraju upotrebljiv kao đubrivo za baštu ili gorivo za peći. Pritom proizvođač garantuje da su nasadi tople neposredno uz fabriku, kako bi se na minimum svela upotreba goriva za transport, a pogonska snaga mašina je struja dobijena iz sopstvene male hidroelektrane! I eto, kako statistike tvrde, u svetu umire više ljudi od gladi i žeđi nego od ratnih i terorističkih oružanih operacija, mi našli da pišemo o razmaženim mačkama. Hoće li biti da je to baš tako ostavićemo za kraj teksta, koji je inače posvećen zasedanju Saveta bezbednosti OUN od 6. aprila, o ekološkoj situaciji planete koja je “na prelomnoj tački posle koje nema povratka”. Pazite, to nisu konstatovali neki Ajdačići, Petrini, No Global, ili Ćapasi, nego najviši svetski izvršni organ. I to na osnovu izveštaja čiji sažetak ima 60 stranica i 284 strane stručne dokumentasve ro e j u cije. Na tom skupu je neumornom Džeremi Rifkinu, ekonomisti i ekologisti, t i kupija , e le k r o e s osnivaču vašingtonskog think – tank instituta za istraživanje globall odi ni h ć e ć i e l e k t u v z i o nih trendova, data prilika da iznese svoj predlog o ustanovljavanju noP r s o l a r d o ma d o b i j a j o vog Maršalovog plana za spas planete i apel Evropi i Kaliforniji da, kao v i š e e n j a č a , i n u d a A A , ka v e ekološki najprogresivnije, budu stabilno jezgro, most, tog plana. “Stanje: v e t r rat i p o č A A i A av aj u s a Koncentracija CO2 je takva – upozorio je - da samo Protokol iz Kjota, nije a p a a ke A , a o z na č e r o n e s u j e ozn p ani j e , o š nj u , j o ne kup dovoljan, treba ići dalje od toga”. ko m j u p o t r i š e ni k Evo samo nekih podataka iz dokumentacije: količina CO2 je najviša za poma n C v e ć v slednjih 600 hiljada godina, zbog topljenja lednika samo u predelu Himalaja Bi 500 miliona ljudi preti da ostane bez pijaće vode, 175 miliona današnje dece širom sveta u opasnosti je da ne doživi starost, suša i cikloni haraće sve strašnije, godišnje u atmosferu odlazi 7.850 miliona tona CO2 od čega oko 400 miliona tona trajno ostaje, uprkos apelima i dogovorima najveći zagađivači povećavaju emisiju (Amerika za 15%, Kina za 32%, Indija za 41 %) a samo su Nemačka (- 16 %) i Britanija (-10 %) počele da smanjuju emisije od 2000. godine. Osnovan je Komitet OUN za praćenje promena klime. Da li je to jedino moguće? Od birokratije možda i ne treba očekivati više. Zato (tu je onaj obećani povratak na storiju o mačkama) valja ohrabrujuće primetiti da je svest o ekologiji doprla do faze kada se pretvara u tržišnu pokretačku

117

snagu. Na Aljaski i u Nemačkoj u toku su projekti za preseljenje stanovnika, odnosno gradnje brane oko niskih ostrva, u Londonu se projektuju strukture za zaštitu grada od nadolaska Temze, isto kao što se u Veneciji uveliko gradi “Mose” brana što će je spasti od definitivnog potapanja, u Australiji projektuju seriju postrojenja za masovno dobijanje vode desalinizacijom. Tu su pare i tu je tržište proradilo. Kina ide svojim putem: studenti dobrovoljci, predvođeni osamedesetpetogodišnjom poslednjom učesnicom Velikog marša, Lin Đamei, počinju novi Veliki marš pošumljavanja ogromne zemlje i obučavanja stanovništva kako da čuva prirodu. Novac za poduhvat obezbeđuju i država i kompanije svojim prilozima. Proizvodi se i kupuje sve više solarnih ćelija, elektro vetrenjača, domaći elektro aparati počinu da dobijaju oznake A, AA i AAA, kao kompanije, a označavaju sve manju potrošnju, jer one sa B i C već više niko ne kupuje. Eto u tom kontekstu traženja rešenja za spas planete ni mačke nisu samo “mačiji kašalj”. (B&F broj 31, maj 2007.)



Let it be

S

amit G-8, održan od 6. do 8. jula u Škotskoj, bio je potpuno u skladu sa dosetkom, koja se pripisuje mnogima, od Makijavelija do Klauzevica, a glasi: Ako ne možeš da pobediš protivnika, ti mu se pridruži. Najtvrdokorniji učesnik, američki predsednik Buš obećao je udvostručenje pomoći Africi, 300 hiljada stipendija za afričke studentkinje i obrazovanje pola miliona učitelja za Afriku. Lep, dobar i umesan potez. Dati obrazovanje ljudima, najveća je pomoć koja im može biti pružena. Ponajpre to važi za Afriku, , koja još nema dovoljnu masu prosvećenog stanovništva, sposobnog da se uključi d i ma m o ž e u j l u međunarodnu podelu rada i počne da privređuje samostalno. Amean j e k o j a im o v a ž i v o z a ć t rički potez sasvim je u duhu kineske izreke, koju je Žan Žak Servan i o b r j e p o m o o n a j p r e ma t a D eća e P Šrajber uzeo za moto svoje knjige “Američki izazov”: “Ako daš ribu j v u ž e na . j a j o š n e ć e n o g a n gladnom, dao si mu jedan obrok; ako ga naučiš da lovi ribe, on nikada v pr ko b it i f r i ku , s u p r o s s o b n o g nu više neće biti gladan”. z a A l j n u ma v a , s p o đ u n a r o d Samo četiri dana pre samita G-8, neumorni Bob Geldof, doajen i “N0 1” d o v o n o v ni š t č i u me e da humanitarnog roka, organizovao je najveličanstveniji, besplatan, planes t a e u kl ju i p o č n alno tarni simultani koncert u najvećim gradovima sveta. Drugog jula, od Tokid a s l u r ad a a m o s t ja i Moskve, preko najvećih evropskih gradova, pa do Toronta i Filadelfije, p ode r e đ uje s sviralo se i pevalo za Afriku. Naravno, učestvovali su svi oni koji u rok muzici priv danas znače nešto. Još jednom je Geldof potegao, kao onda 1990. godine, kada je iz očaja zbog ljudske indiferentnosti napravio jedan od svojih najboljih albuma Great song of indifference i pevao je: “Ne interesuje me što Treći svet gori/ Kod njih je i onako uvek vrućina, pa me ne iznenađuje...” Nadao se da će probuditi savest čovečanstva, koje je već počelo da zaboravlja smisao Live Aid koncerta iz 1985. kojim je pozivao u pomoć Africi. Danas posle dve decenije, ne odustajući, objašnjava zašto se prihvatio velikog posla: “Ova generacija želi da ostane u sećanju, jer je uradila nešto. Hoće li nas se sećati po internetu, po borbi protiv terorizma ili po želji da spasemo Afriku?” Sve stotine miliona dolara koje su rokeri skupili od one daleke 1971. godine, kada su u Medison Skver Gardenu Bob Dilan, Ringo Star i Erik Klepton sakupili 14 mi-

liona dolara za pomoć Bangladešu satrvenom sušom, samo je kap prema onome što su najbogatije zemlja sveta obećale, a nisu dale za pomoć svetskoj sirotinji. Evo kako ta računica izgleda: 1980. godine najrazvijenije zemlje sveta svečano su prihvatile i potpisale u OUN da će izdvajati 0,70 odsto svoga BDP za pomoć najo sa a t s e ka nerazvijenijima. Milenijumskom poveljom 2000. obećali su da će do 2015. r ok nd p o č e t alnu i b j smanjiti siromaštvo na polovinu, obećavali su još. Prošle godine stanje av noda nije o ku s oc i ko d O je sledeće ukupno su izdvojile 0,23 odsto svog BDP (manje od polovija e ta h s c e no u s e bi p os t ao t i mladi ne obećanog) a Evropska unija se pokazala darežljivom izdvojivši 0,35% i i ma e n z i j u s a v e s odnosno tačno polovinu obećanog. Ranije godine su još dramatičnije. dim v r s t a Valja reći da su Danska (0,96%), Švedska (0,83%) i Holandija (81%) uputile n e ka r a c i j a siromašnima više od predviđene količine pomoći, dok su svi ostali dali isge ne pod polovine onoga na šta su se obavezali. Najsebičnija se pokazala Amerika (0,13%) i Italija (0,24%). I kao što biva sa sadašnjom italijanskom vladom, koja uvek obećava više od ostalih, a laže i za ono malo što je uradila, revizijom njene uplate domaće NVO konstatovale su da je zaista izdvojeno samo 0,17 odsto. Sramotno, bar kada je sirotinja u pitanju. Odavno bi rok nestao sa scene da nije od početka imao u sebi jaku socijalnu dimenziju i postao tako neka vrsta savesti mladih generacija. Ani Lenoks, Elton Džon, Pol Makartni, Pink Flojd, Ligabue, Bon Džovi, Stivi Vonder, Roling Stonsi... nisu više mladi, ali umeju mladalački humano da osećaju. Britanski premijer Toni Bler, nije bio roker, ali jeste njihova generacija, makar po tome što je predložio osnivanje ad hoc fonda od 50 milijardi dolara za pomoć siromašnima, što je njegov ratni sudrug Buš glatko odbio. Neka rokerska žica podrhtava i kod Bila Gejtsa, koji sam izdvaja za obrazovanje dece u Trećem svetu više nego neke od razvijenih država. I kako kaže Geldof: “Nije u pitanju milostinja, već pravda”. Hoće li rokeri svojom medijskom bukom probuditi građane razvijenih zemalja? B&F broj 9/10, jul/avgust 2005.)

Energetski rat

N

ema razvoja bez energije, a cena energije preti da obuzda razvoj. Naime, nakratko probijanje cena nafte preko 75 dolara za barel, samo je testiranje koji nivo cena svetsko tržište može da podnese. U naftnoj krila b i t g zi početkom sedamdesetih godina cena nafte dostigla je 38 dolara za o m s ija opas nosm barel i to bi na današnjem nivou približno bilo 72 dolara na koliko e c e r je a se cena vratila posle pretnje američkog predsednika da će preduzeti sudt s kaos re dnij od ut ic a e v S ne p ija p sku istragu protiv špekulanata. To je ujedno i granična cena, na kojoj, kako b i t i i n f la c a na f t e neki analitičari tvrde, Kina počinje da gubi svoju konkurentnost. Ako je ne g o ki h c e n sve to tačno onda bi svetska recesija mogla biti neposrednija opasnost nego v is o inflacija pod uticajem visokih cena nafte. Paradoks sa skačućom cenom goriva je nagli porast prodaja automobila. Moderni automobili troše za 30 odsto manje goriva nego oni od pre desetak godina. Povoljni kreditni uslovi dodatni su mamac za kupce, pa su u prvom tromesečju nagli rast prodaje zabeležili Nissan, FIAT, Renault, Volvo... Prosečna starost automobila u Evropi je oko 6 godina, što praktično znači je jednu četvrtinu automobila u saobraćaju jeftinije zameniti za nove, nego voziti takve kavi jesu.

119

Naravno, politika se ne vodi na paradoksima, nego na interesima. Ako je interes bio da se kineski izvozni cunami obuzda cenom nafte, kada već ne uspeva pritisak na tu zemlju da poskupljenjem sopstvenog novca smanji svoju konkurentnost, stiče se utisak da je ta tendencija izmakla kontroli, pa su neurotično grabljive berze krenule da napumpavaju cene nafte. Ni malo liberalistički odgovor je u četiri tačke definisao američki predsednik Buš. Prva tačka predviđa energično sprečavanje manipulacija i u tom smislu su ministri za energetiku i pravosuđe dobili instrukcije da jure špekulante. Druga tačka ima trajniji cilj da se preduzmu mere efikasnije potrošnje goriva. Treća tačka je ograničenje kupovina nafte za rezerve kako bi što više išlo direktno na tržište i poslednja promoviše prelazak na alternativne izvore energije. Prvi rezultat je, nesumnjivo pod uticajem prve tačke – hajke na špekulante - doveo do pada cene za nešto više od 2 dolara po barelu. Ostale će efekte dati kasnije, ako se ne zaboravi na njih. Panika, nastala nedostatkom goriva na pumpana u Americi i skokom cene galona (3,8 litra) benzina na oko 3 dolara, potres je kakav ta zemlja ne pamti. Istini za volju, tako je benzin poskupeo na 0,79 dolara (odnosno 0,64 evra) po litru, što je još uvek upola od evropske cene, ali previše za Ameriku. Drugi najznačajniji Bušov zahtev – traženje alternativnih izvora – izbacio je na scenu ponovo nuklearnu energiju, kao za sada najjeftiniju i najprimenjiviju u doglednom roku uz rizik, koji kako nuklearni lobi tvrdi, ne veći nego kod klasičnih 39 e 4 a termoelektrana. Strujom iz nuklearnih elektrana Francuska podmiruje 78 u im u kle ar k a t e v n s lij odsto potreba, Nemačka 28 odsto, Japan 23 odsto, Britanija 22 odsto i as u nih i 24s ka , It a n a SAD 19 odsto. U noći između 25. i 26. aprila napunilo se tačno 20 godiD at i v v e d at raj u r Š e . p a i j o na od eksplozije u Černobilu. Amerika ni danas nije rešila pitanje nuklea d n i j a r az m r a t ka n r g u it an v arke Three Mile Island, koja je 1979. počela da nekontrolisano emituje rar t p o r giju B s o i n dioaktivni materijal. Pored straha, te dve su katastrofe unele i nedefinisano ne uć m o g l e ar nu e visok korektiv u cenu nuklearne energije. Naime, ostaje vraški visoka cena nu k uklanjanja tih elektrana kad prestanu da rade. Svetska javnost je zauzela odbojan stav prema toj energiji pa je Italija 1987. godine referendumom odlučila da zaustavi gradnju svojih nuklearki. Švedska je takođe referendumom zabranila gradnju do 2010. godine, a Nemačka odlučila da do 2021. godine pogasi sve svoje nuklearke. Danas u svetu ima 439 operativnih i 24 nuklearke u gradnji. Švedska, Italija i Britanija razmatraju mogućnost povratka na nuklearnu energiju. A onda se iranski predsednik Ahmadinedžad pobrinuo da naftu i atome tesno poveže. Zapretio je da će, ospori mu li se gradnja nuklearki sumnjive namene, zaustaviti izvoz nafte i tako napraviti pravu svetsku naftnu katastrofu. Iran je drugi u svetu po rezervama. Četvrti je svetski i drugi OPEC proizvođač sa 4 miliona barela dnevno, od čega 2,3 miliona izvozi, a 1,7 miliona troši za domaću upotrebu. Da ovaj halucinantni političar plaši bar svoj narod svedoči naglo povećavanje rezervi naftnih derivata u Iranu i pripremanje građana na restrikcije. Iran izvozi naftu, ali uvozi benzin i druge derivate, jer nema dovoljno sopstvenih rafinerija. Čime bi da pokreće privredu ako zaustavi izvoz nafte te ostane bez derivata? I nafta i atomi imaju sklonost da eksplodiraju – na to ne računa samo Ahmadinedžad. (B&F broj 19, februar 2006.)

Pravo na rad Generacija “upotrebi, pa baci”

P

rošlog meseca, preciznije 21. aprila, navršilo se 60 godina od smrti Džona Majnarda Kejnza, jednog od neoklasika ekonomije i 70 godina od objavljivanja njegovog kapitalnog dela “Opšte teorije zaposlenosti, kamata i novca”. Kada je pisao prvu verziju poslednjeg poglavlja “Teorije…” trudio se da ga uobliči u dosledno liberalnom duhu i konstatovao: “Tako neće moći da funkcioniše”. Znao je dobro da u ekonomskom i socijalnom sistemu kapitalizma postoji “arbitrarna i nepravedna distribucija bogatstva i dohotka”, te da ne postoji garancija pune zaposlenosti, koja je po njemu osnova funkcionisanja društva. “Da bismo održali punu zaposlenost – pisao je – moramo biti ne samo sposobni nego i talentovani. Može se desiti, verujem, da uspostavljeni interesi i individualni egoizam postanu prepreka. Osnovni zadatak je stvaranje racionalnog uverenja i zatim racionalne upotrebe sredstva”. eret t Za Kejnza je puna zaposlenost preduslov demokratije i slobode, dok visov a s e s c u j e na u ć i h ka nezaposlenost, sa naknadama nezaposlenima, generiše nepode d ud og ba nošljive pritiske po javni bilans i dohotke zaposlenih, koji su dužni Tam r mi p re le nih i b e da rade i za nezaposlene. Među njegove preduslove funkcionisanja r e f o z a p o s – m lad t r a ž e l e đ a o s l e n i h o j e t e k r ad a - a j u savremenog društva spada još i štednja, koja treba, ne samo da izjedz ap rac ije k r ž i š t u r ib li ž av načava oscilacije u ekonomiji (rodne i nerodne godine u poljoprivredi, g e ne t o na t nz i j e p v e ć na primer) nego i da bude deo nasledstva za buduće generacije. Svedoci me s ijalne t e iji ili je smo da se danas ta pravila, ne samo ne poštuju, nego ruše kao prepreka s o c ks p l oz novom poimanju ekonomije. Neoliberalni pristup, koji od pada komunizs e e i v l jav aj u ma, proglašava sebe jedinim “pravim” kapitalizmom, dakle sistemom bez aldo ž ternative, u centru svojih tendencija ima goli uspeh, odmah i po svaku cenu, a glavno oruđe mu je “fleksibilnosti”. Jedan od rezultata njegove primene jesu i teški protesti mlade generacije ne samo u Francuskoj, nego i u većem delu Evrope. Druga dimenzija tog sistema je ukidanje perspektive. Na početku drugog mandata američkog predsednika Buša, cinični ekonomista Džon Lonski, reko je da američki spoljnotrgovinski deficit od 440 milijardi dolara “ne predstavlja problem ove administracije”. Posledica takvog opredeljenja je da, umesto štednje, američka administracija ostavlja budućima dug, koji se do sada popeo na 720 milijardi dolara.

121

Socijalni darvinizam Amerika je uspela da nametne svetu svoj princip socijalnog darvinizma – preživljavaju samo najjači, ostali nemaju značaja. U tom kontekstu sve više se širi splet ekonomskih mera u svetu čiji je rezultat: sve siromašniji siromašni i sve bogatiji bogati, uz razaranje srednjeg sloja. Posledice najokrutnije deluju na mlade generacije, koje sve teže obezbeđuju sebi mesto u društvu – odnosno na tržištu rada. Vilijam Volman i Eni Kolamoska u knjizi “Izdaja ekonomije” pišu: “Sve više je znakova da totalna pobeda kapitala i kapitalizma, nakon hladnog rata, stvara seriju ekonomskih neravnoteža, dovoljno opasnih da izazovu krizu samog kapitalizma”. Dakako, nije naša zabrinutost ni za budućnost kapitalizma, ni za budućnost čovečanstva – rešenje će se uvek naći. U međuvremenu, masa pojedinačnih sudbina, pa čak i generacija već trpe rezultate prevage darvinističkog koncepta, koji želi da preuzme mesto komunizma, koji je verovao da je jedini mogući sistem. Znakova ima da ni ovo vreme neće biti večito: pad popularnosti predsednika Buša, smena Aznara u Španiji, odlazak Orbana u Mađarskoj i konačno, tesan ali značajan, poraz Berluskonija u Italiji. Oni spadaju među najeksponiranije predstavnike tog koncepta, a njihov pad rejtinga svedoči o otporima čija je sudbina još nedovoljno izvesna. Jedna od “ideologa” pobune u Francuskoj, na uvođenje neoliberalitičkih prinre ć i cipa u radnu regulativu, ekonomista Suzan Žorž, u prezentaciji “Luganskog e j l i l i b o i ka o s a m o izveštaja” sa podnaslovom “Kako spasti kapitalizam” piše: “Što više a l e d p o f i n i s a n y r ig h t a i slobode ima, u toliko je bolje - važi kao pravilo do izvesne mere. s a r P r e e ž , de ni j e c o p c i jalizm ja Frederik fon Hajek, gigant neoliberalizma, ipak navodi da bez norgrab zic ija , š e g s o aliz ac i ijim mi i ograničavanja tržišta, ono preti da postane razlog sopstvenoga t r a n a l j a b i v t a . G l o b azv i j e n e n e , urušavanja. “Prepušteno samo sebi tržište stvara previše gubitnika i ze m e g s v e la i naj r e p r o m aj u u premalo pobednika”. Dokumentujući svoju tezu o “kraju rada” (The Tre ć ame t nu ras t ič n p re t var c ije End of Work) ekonomista Džeremi Rifkin, u istoimenoj knjizi, dokaj e n l j a ma d p r a v i l u r e s t r i k zuje da se procenat industrijskih radnika u Americi od 33 odsto, pedeze m s e p o a p i t a l i r ad a setih godina prošlog veka, sveo na 12 odsto danas, a da sektor usluga i koje it z a k ž i v e od informatike nisu u stanju da asimiliraju razliku. Posle tri godine rekordnog p r o f ne koji povećanja zaposlenosti Amerika se danas nalazi na nivou zaposlenosti iz za o 1999. godine. Posledica toga je da Amerika ima 17 odsto stanovnika koji spadaju u kategoriju siromašnih, Finska 5,1 odsto, Švedska 6,6 i tako redom do Španije sa 11,1 odsto. Iz toga Rifkin, u drugoj knjizi, “Evropski san”, izvlači zaključak da je evropski koncept kapitalizma daleko socijalniji i da Ameriku u očima sveta ne veliča broj milionera, veći nego u svim nabrojanim zemljama zajedno. Evropa je, po njemu, razumom bliža razrešenju dileme “žive li ljudi da bi radili - ili rade da bi živeli”.

Nejaki plaćaju račun Preraspodela ili bolje reći grabež, definisani kao tranzicija, nije copyright samo zemalja bivšeg socijalizma i Trećeg sveta. Globalizacija je nametnula i najrazvijenijim zemljama drastične promene, koje se po pravilu pretvaraju u profit za kapital i restrikcije za one koji žive od rada. Jeftina radna snaga povukla je industrijsku proizvodnju u Treći svet i ostavila radnike u razvijenim zemljama dobrim delom bez posla. Fabrike, ali bez radnika, se sele u Kinu, Indiju i Istočnu Evropu, a broj nezaposlenih raste razvijenim zemljama. Procenat zaposlenih u kategoriji radno sposobnih u Evropi varira, međutim zemlje sa naglašenim socijalnim sistemom nemaju prevelikih problema sa globalizacijom, a strah od nje potpiruju oni centri moći, koji bi da radnicima smanjuju plate plašeći ih najezdom kineske robe. Normalno je da preduzeća misle prevashodno o profitu. Bilo bi sumanuto

da je drugačije, međutim, država kao servis na usluzi svim građanima, dužna je da niveliše krešući ekstremne razlike. Evo kako podatci odslikavaju valjanost pojedinih država: Finska, procenat zaposlenog radno sposobnog stanovništva je 77 odsto, Holandija 75 odsto, Nemačka 70 odsto. Na samom začelju liste je Italija sa 63 odsto. Prve tri zemlje su opredeljene za dobrobit svih građana, poslednja za uvećanje kapitala bez obzira na socijalnu cenu. r o k , koje m i g Tamo gde se sav teret reformi prebacuje na leđa zaposlenih i budućih zaposleu a d r u š t v o a š ki n , e nih – mlade generacije koje tek traže mesto na tržištu rada - socijalne tenož ti d ara gat Ne mkc ionisa t aju b o o v izion zije približavaju se eksploziji ili je već doživljavaju, kao Francuska. Gotovo f un l ozi p o s ume s t uvek su troškovi rada najveća stavka u troškovima proizvodnje, pa se svaki ide o n o v o đ e pokušaj štednje usmerava prvenstveno na tu stranu. Trajno zaposleni su, ra č u koliko – toliko, zaštićeni radnim ugovorima, pa ih nije baš lako otpustiti, sem ako se fabrika gasi ili tehnološki modernizuje, ili se zakonom uvede pravo na otkaz bez obrazloženja. Zato je sva pažnja usmerena na one koji traže zaposlenje, a šanse su gotovo nikakve da ga nađu. Evo kako stoje stvari: Najmanja stopa mladih nezaposlenih je u Irskoj 6,4 odsto, sledi Holandija (6,6%), Danska (6,7%). Večno slavljeni, kao zemlje skoro pune zaposlenosti, Amerika i Japan imaju 9,3 odsto nezaposlenih pripadnika mlade generacije. Najveći procenat mladih nezaposlenih je u Italiji 29,7 odsto. Na tom začelju su još Grčka sa 29,5 odsto i Španija sa 25,5 odsto. Francuska, u kojoj su izbili neredi velikih razmera ima 20,7 odsto nezaposlene mladeži.

Ozakonjenje lažnih prava Pokušaćemo da nađemo razloge zašto je francuska mladež “revolucionarnija” od onih koji su u goroj situaciji. Francusko tržište rada je u najjasnijoj varijanti one izreke o “imati pa nemati”. Sve tri ostale zemlje sa začelja imaju jadnu tradiciju neizvesnosti za mlade. Osim toga u Italiji je dobrim delom pobedi levice (istina tesnoj) kumovalo njeno jasno opredeljenje da će revidirati zakone, donete u toku preduzetničke vlade, a koji podrazumevaju otkaz bez obrazloženja i bezbroj varijanti “fleksibilnih” zaposlenja. Nada je sprečila pobunu. Generalno se nudi izbor između otkaza i part time, job on call, staff leasing i ostalih varijanti koje nude zaradu na nivou socijalne pomoći. Onoga trenutka kada nezaposleni prihvati jednu od takvih ponuda, statistika ga računa u zaposlene i procenat zaposlenosti raste, a moćnici mašu tim podatkom kao uspehom. Razlog zbog čega je francuski sociolog i demograf, Emanuel Tod, došao do definicije da “mladi postaju eksploatisana klasa” i u tom smislu uputio otvoreno pismo predsedniku države, jeste zakonska odredba o Précaire - privremenom zaposlenju. Takav ugovor ne obavezuje ničim poslodavca da primi radnika u stalni radni odnos bilo kada. Čuven je primer Simona, Parižanina, koji se za manje od godinu dana 26 puta “zaposlio” u istoj firmi, koja sa njim raskida ugovor svakog petka da ne bi plaćala doprinose na njega preko vikenda. Mogli bismo navesti još stotine sličnih. Tačno polovina novozaposlenih su “privremeni”. Navešćemo ipak još jedan primer, koji govori da je postupak sa izrabljivanjem mladih stekao legalitet i sve više predstavlja pravilo, a ne izuzetak. Lično poznajemo mladog lekara, koji već treći put potpisuje ugovor na 6 meseci sa najčuvenijim institutom za rak u Italiji, gde se sa uspehom bavi istraživanjima, ugovor na 6 meseci dokaz je njegovog uspešnog rada, jer drugima ne definišu rok, da bi mogli ne samo da ih izbace kad hoće, nego da ih ucenjuju tom činjenicom i zato bedno plate. Nema kvantifikacija, ali je gotovo sigurno da veliki broj na sličan način zaposlenih mladih u EU ima prihode na nivou Trećeg sveta, odnosno između 300 i 600 evra mesečno. Primeri iz razvijenih zemljama su još zlato u odnosu na ono što nezaposleni, a

123

pogotovo mladi, doživljavaju u manje razvijenim zemljama. U većini njih princip da se želi ostvariti humanije i ravnopravnije društvo, nije nikada ni bio od važnosti. Za zemlje koje su u takozvanom realnom socijalizmu imale neke zaštitne socijalne mehanizme važi ono što je rekao Erik Olin Rajt, američki sociolog, da su “šok terapijom te zemlje razorile, uništile, razdelile i privatizovale sve što su imale i to na bizaran, antiistorijski i izuzetno glup način”. Dakako posledice takvog ponašanja zna se ko najviše trpi. I konačno navedimo sasvim svež primer tragedije mladih u Palestini. Izraelski dnevnik Haaretz doneo je ovih dana članak u kojem se tvrdi da je od početka godine na graničnim prelazima zabeleženo 130 slučajeva da mladi Palestinci insceniraju napad hladnim oružjem na izraelske građane, jer se takav akt kažnjava sa četiri godine zatvora. U zatvoru takvi mladi ljudi imaju pravo na školovanje i osposobljavanje za rad, koje će im, kada izađu iz zatvora, pružiti mogućnost zapošljavanja. Dakle, nekima je zatvor manje strašan od slobode bez perspektive. Vratimo se za kraj Kejnzu i njegovoj teoriji o punoj zaposlenosti kao garantu demokratije i slobode. Dozvolimo sebi vulgarizovanje ove teme tako što ćemo reći da demokratija i sloboda imaju svoj profit, koji se ogleda u skladnom funkcionisanju ljudske zajednice. U protivnom se zbivaju stvari kakve smo videli u Francuskoj, ili još gore, ako se ne pristane na zahteve obespravljenih građana. Ne može, na dugi rok, funkcionisati društvo kojem ideolozi postaju bogataški računovođe umesto vizionara. Samo se silom može održavati zajednica neravnopravnih građana i nije čudo zašto ni jedan protivnik države – “zveri koju treba izgladneti” – nikada u svojim teoretski uobličenim tekstovima o smanjivanju poreza i budžeta, ni jednom rečju nije doveo u pitanje enormne sume budžetskih para koje se daju za vojsku i policiju. (B&F broj 19, maj 2006.)

Mafija: U raljama posrednika

O

sim poslova vezanih za drogu, prostituciju i šverc, mafija se umešala i u tržište radne snage, što nije čudno s obzirom na činjenicu da je uvek brže reagovala na tražnju nego inertne državne službe. Svi uveliko znamo o prljavim i unosnim poslovima mafije sa drogom, prostitucijom i trgovinom oružjem i cigaretama. Vrlo malo, ili gotovo ništa, se ne govori o jednom području na koje se polulegalno mafija udenula i “kao pijavica parazitira na tuđoj muci”, kako se kaže u jednom letku što ga italijanski sindikati dele stranim državljanima, pretežno iz Istočne Evrope, koji dolaze u Italiju, ne bi li našli posla i zaradili više nego što mogu u svojoj zemlji. Tri su segmenta na udaru: kućne pomoćnice, medicinsko pomoćno osoblje i sezonski poljoprivredni radnici. To su područja gde se poslovi mogu obavljati bez kvalifikacija i gde je broj italijanskih radnika nedovoljan da pokrije potrebe. Uvek je bivalo da kriminalci, podvedeni pod univerzalno ime mafija, reaguju na tražnju brže nego inertne državne službe ili profesionalne organizacije, koje se više bave cenjkanjem sa državom nego pružanjem pomoći onima zbog kojih postoje. Kada se, kao što je ovaj slučaj, udruže “preduzetnici” iz različitih zemalja onda i borba protiv njihovog beskrupuloznog posla postaje još teža. Evo o čemu je reč: U Italiji ima registrovano 693.000 kućnih pomoćnica i patronažnih sestara, i, koje vode brigu o ostarelim i nedovoljno pokretljivim osobama. Od toga broja i na l c m i r čak 619.000 su strankinje. Iako je njihov broj za poslednje četiri godida k e r z aln o o l a v ne porastao za 300 odsto, računa se da je tražnja još uvek veća za b i d uni v e j o k oko 40 odsto od ponude. Stranaca među pomoćnim medicinskim U v e e d e ni p r e ag u j u g o p o d v ma f i j a , b r ž e n e l u ž b e i l i , osobljem ima preko 20.000, a tražnja je bar za još tolikim brojem. ime ra ž nj u av ne s niz ac i j e j e m I konačno broj sezonskih radnika u poljoprivredi na branju grožđa n a t t n e d r ž l n e o r g a c e n j ka n e m (Italija je najveći svetski proizvođač vina), jabuka (treća u svetu) i drui ne r e s i o na e b a v e p r u ž an j gog voća i povrća, oscilira prema sezoni i zapošljava one koji ne biraju p r o f s e v i š ne go kojih posao samo da dođu do nekih prihoda. koje dr ž av om a z b og Prema podacima poljske policije od ulaska te zemlje u Evropsku uniju, s a o ć i o nim dakle lakšeg kretanja radne snage, u Italiji se gubi svaki trag 119 poljskih p om t oje građana, od kojih je 14 umrlo pod krajnje sumnjivim okolnostima. Izvesni p os Lešek Slamovič, nađen je prošle godine nedaleko od Fođe spaljen, a na lešu je stajao netaknut poljski pasoš. To su metode poljske mafije, koja preuzima poslove u italijanskoj poljoprivredi i surovo se sveti onima koji pokušaju da pobegnu sa posla na koji su dovedeni. Naime, od onih 119 nestalih, najveći deo je dakako među živima, ali je pobegao od svojih sunarodnika preduzimača i potražio neki drugi posao, jer se na sezonskim radovima u poljoprivredi živi u neljudskim okolnostima i zarađuje 2 evra na sat. Preduzimač, od italijanskog poslodavca naplaćuje 6 do 8 evra i razliku zadržava za sebe, istina dajući radnicima dva loša obroka i spavanje u štalama. To je eksces, a više prostora ćemo posvetiti drugim dvema delatnostima u kojima ima priličan broj naših sunarodnica. Posao ovih radnica, kojima i naziv kategorije kaže da treba da pomažu drugima, svodi se na održavanje kuće, brigu o deci i sve više brigu o starim i nepokretnim osobama. Teško je govoriti o nekom preciznom radnom vremenu kada kućna pomoćnica živi u kući zajedno sa osobama kojima pomaže, a u 75 odsto slučajeva je tako. Zarađuju u proseku 800 evra mesečno (neto), a sa doprinosima njihove poslodavce koštaju oko 1.200 evra. Taj deo je jasan, nije jasno ono što prethodi. Najčešće je u pitanju sprega beskrupuloznih sunarodnika i podjednako beskrupuloznih Italijana, koji su podelili posao tako da italijanski “posrednik” pronalazi

125

kome je pomoćnica potrebna i obezbeđuje dokumente za njen boravak, dok sunarodnik vrbuje osobe u svom rodnom kraju, prevozi ih do “radnog mesta” i za to im uzima 3 do 4 hiljade evra! Da bi bili sigurni u naplatu oduzimaju pasoš dovedenoj osobi, koji dobijaju tek kada otplati ceo dug. Sa “našima” posao je nešto jeftiniji, jer je uhodan, ali je na početku plaćan podjednako surov danak.

Surova računica Sa medicinskim osobljem posao je nešto sofisticiraniji. Tu već postoje “agencije” i “kooperative” koje, nažalost, nisu ništa manje okrutne od pojedinačnih mafijaša. U Italiji stranac ne može da zasnuje radni odnos sa državnom službom, u ovom slučaju zdravstvenom. Međutim, ako se bolnica obrati nekoj domaćoj agenciji ili kooperativi i poveri joj jedan deo poslova (higijenu u zgradama, negovanje teških bolesnika…), onda nije važno hoće li taj posao efektivno obavljati stranac. Račun je surovo jednostavan. Zdravstvena ustanova (bolnica) prima po zaposlenom 40 evra na sat (bruto), da bi smanjila trošak angažuje agenciju kojoj plaća 28 evra na sat. Od tog iznosa zaposleni stranac dobija (bruto) 10 evra na sat, što će reći bez bilo kakvog osiguranja ili beneficija u smeštaju i prehrani, koje inače italijanski zaposleni u zdravstvu imaju. U toj transakciji je bolnica uštedela 12 evra po satu, agencija zaradila 18 evra, samo je onaj ko radi načisto da on nema od koga da a otme. r ž av d o t U ove dve sfere, prema računicama italijanskih sindikata, posrednici godišmo šonima a s nje zarade oko 300 miliona evra. Lepa para na tuđoj grbači. ć a je e s lu ž i r e ne go je e r s Najviše strankinja koje dolaze da rade je iz Ukrajine i njihov se broj N e n o v i š e d e p a k o j i ma za četiri godine povećao za 750 odsto, slede Moldavke (450 odsto). Na o b i č i z n j e c n i j i ma , t r e b n i j a trećem su mestu one koje dolaze iz Južne Amerike, zatim iz Severne Afrik o j i i r o ma š ć n a j p o naj s a p o m o ke, a naše sunarodnice su tek na devetom mestu. U pitanju su građanke i nje n građani zemalja koje se najmanje brinu da bi zaštitili prava svojih sunarodnika i tako omogućavaju mafijašima da zaposednu taj deo tržišta rada. Naravno, ni ovo kao i većina drugih uopštavanja nije stoprocentno tačno. Ima veliki broj onih koji rade legalno, plaćeni su pristojno, koliko se za nekvalifikovani ili nisko kvalifikovani rad može platiti. No uglavnom potiču iz zemalja koje su sa Italijom imaju potpisale ugovore o preferencijalnom zapošljavanju, među njima je najviše iz Albanije i Maroka. Srbija ima vrlo dobre ukupne ekonomske odnose sa severoistočnim regijama Italije. Svaka od tih regija ima diskreciono pravo da zapošljava određeni broj stranih radnika (kvotu) i po tom osnovu mogao bi biti postignut sporazum da značajan broj nezaposlenih iz Srbije nađe sebi stabilan izvor prihoda radeći pošteno i savesno. Nesreća je samo što država obično više služi onima koji iz nje cede pare nego najsiromašnijima, kojima je njena pomoć najpotrebnija. Vlast koja služi građanima morala bi ispred svih prioriteta staviti napor da ljudima obezbedi mogućnost da rade i zarade dostojno za život. Ako to ne može kod kuće, onda bar treba da traži posla tamo gde ga ima. (B&F broj 25, novembar 2006.)

Političenje 1968: Mašta na vlasti

T

o je revolucija? - Ne, to je revolt. Mogla bi to biti suština dijaloga koji su vodili Žan Pol Sartr i port parol pobunjenih studenata Danijel Kon Bendit, zvani Crveni Deni. Mesto zbivanja je univerzitet Sorbona, datum 20. maj 1968. godine, trajanje rasprave – sve dok Sartr nije, odgovorivši i na poslednje studentsko pitanje, pobrao buran aplauz. Bio je to pokušaj uspostavljanja mosta između generacija. Iscrpan, otvoren i simpatičan, ali i bezuspešan. Mlada generacija je tražila nešto izvan ukorenjenih standarda. Tražila je širenje granica slobode, čak je proklamovala proizvoljnost vrednošću po sebi. Njeni idoli su tek nastajali: Alan Ginsberg, pesnik, autor kultne poeme “Urlik”; Teodor Rozak, teoretičar alternativnih oblika življenja i autor knjige “Stvaranje kontrakultura”; Džoni Mičel svestrana umetnica i autorka stiha “Neki su se okrenuli Hristu, neki heroinu”. Njihova pobuna ni u jednom kalendaru nije označena crvenim slovima, a za utehu ostaju brda knjiga o njima i malo sete u svakoj civilizovanoj duši. Započelo je u Francuskoj i proširilo se po celom relevantnom svetu, a mi smo a tada spadali u svet. Revolt nije pokrenula ni jedna klasa, već masa mladeži za je dn i n a koju se verovalo da je politički nezainteresovana i po malo ugnjavljena slavom e n u l lad e ž i r k o p svojih roditelja. Oni su otkrili revolucionarnu romantiku. Njihovi idom e t n i j ć ma s a a l o d a j e n a l o li su bili podjednako Džems Din i Če Gevara. Bilo je to vreme nav Re a , v e v e r o v e s o v a glog industrijskog, potrošačkog, urbanog napretka, ali i revolta protiv kla s o j u s e z ai nt e r na ni paternalističkog društva podvojenog između tehnokratije i rigidnosti z a k i č ki ne gnjav l j e it e l ja . O komunističke partije (u Francuskoj). Kako u svojoj sintezi ‘68. časopis p o l i t ma l o u o j i h r o d n a r n u Débat navodi bila je to “prva subverzivna snaga provocirana obiljem, a i p o om s v e v oluc io ne nemaštinom; pokret koji nije želeo da se žrtvuje za revoluciju nego da s la v o t kr i l i r živi punim životom; pokret koji je težio da promeni način života u svetu, ali s u ant i ku bez da prigrabi vlast”. Uprkos primesama lenjinizma, maoizma, trockizma r om i drugih političkih opredeljenja, pokret je u suštini bio “egzaltacija individualizma”. Pokušaji da ga se sabije u bilo kakvu raniju definiciju ostali su bez uspeha. I možda bi najveću odu trebalo da mu speva farmaceutska industrija, jer je proklamovanjem rušenja građanskog morala eksplodirala ljubavna sloboda, a kontraceptivne pilule (novitet tog vremena) nosila je svaka studentkinja sa sobom kao znak emancipacija. Koji put su ostajale samo kao uspomena na parolu: “Na vlast je došla mašta!”.

127

Virus sa Sorbone U najkraćem hronologija je sledeća: 22. marta vođeni anarhistom Danijelom Kon Benditom studenti, njih oko 200, zauzeli su univerzitet Nanterre i držali ga pod okupacijom sve do 2. maja kada ih je policija rasterala. Rasterani studenti našli su utočište na univerzitetu Sorbona i tada je sve buknulo. Od 3. do 10. maja traju pobune sa podizanjem barikada po ulicama i sve većim bojem povređenih u sukobima sa policijom. Radnici 13. maja započinju štrajk i od 800.000 njih na početku, za samo tri dana, broj štrajkača se penje na 10 miliona. Radnici i studenti zajedno okupiraju fabrike, ali bez jasne ideje šta dalje. Sartr 20. maja izlazi pred studente sa namerim da im usadi bar malo ideologije, ali bez uspeha. U sukobima sa policijom 25. maja ginu jedan policajac i jedan demonstrant. Francuski predsednik De Gol 30. maja prvi put izlazi u javnost, pred demonstrante na Jelisejskim poljima i burno dočekan, očinski odaje priznanje studentima da su pokrenuli ključna pitanja i da je sada vreme kada politika treba da realizuje njihove zahteve. Radnje se otvaraju posle nekoliko nedelja, svet hrli na benzinske pumpe i odlazi na vikend kao da ničega nije bilo. Mesec dana kasnije na izborima za nacionalni parlament, koji raspušten na zahtev studenata, degolisti dobijaju ogromnu većinu. Međutim, virus sa Sorbone, nastavio je da se širi svetom dobijajući specifična , z ma i obeležja. Istoričar Timoti Garton Eš tvrdi da je veliki deo Gorbačovljevih bliskih n i j a l e n dr ugi h saradnika pripadao “šesetosmašima” koji su u SSSR van javnosti vodili diskum a s i m e k i z ma i , p o kr e t r sije o sudbini društva. U Americi se studentski pokret slio u hipi vap ja os roc ija rijantu, koju je godinu dana ranije jedna lokana radio stanica iz San Up r k izma , t p re de lje ngzalt ac Franciska lansirala kao putokaz i sopstveno ime: Human Be-In. Jedan ma o i č k i h o i b i o “e od vođa američkog studentskog protesta Ted Tarner upoznao je tu svoju p o l i t s u š t i n m a” j e u v id ua l i z buduću suprugu Džejn Fonda. Neposredno posle kraja protesta osnovao i nd i je svoju malu reklamnu agenciju, koja je počela da buja i iz koje je 1980. iznikao CNN. Danas Tarner vodi i delom poseduje 24 medijske kompanije i toliko je bogat da je mogao sebi da dozvolu kupovinu poseda, samo za 20 odsto manjeg od cele Crne Gore, na kojem spasava od istrebljenja nekih 40.000 bizona. Britanija je bila nešto živahnija i bliže evropskoj buntovnosti. Studenti London School of Economics skandirali su: “Šta hoćemo? Sve! Kada hoćemo? Odmah”. Tadašnja Jugoslavija bila je plodno tle za širenje pobune. Bila je dovoljno demokratizovana da se moglo javno protestovati i dovoljno policijska da se ti protesti žestoko guše. Pobuna je u Beograd stigla onda kada je u Francuskoj već sve utihnulo.U prvom vanrednom broju “Studenta” od 4. juna objavljen je izveštaj kako je nesmotrenošću organizatora, prebacivanjem priredbe u manje prostorije, “Karavan prijateljstva” postao varnica sukoba nezadovoljnih studenata namernih da prisustvuju priredbi i organizatora koji su doveli miliciju. Da je već uveliko tinjala spremnost na bunt potvrđuje što je 4. juna već objavljen spisak studentskih zahteva: smanjivanje privilegija, sklanjanje nesposobnih kadrova, smanjenje nezaposlenosti, stručnost kao osnovni kriterijum za vrednovanje, demokratizovanje SKJ, sloboda medija, organizovanja i javnih protesta, odbacivanje političke podobnosti i reforma univerziteta. Klicanje Titu, Partiji i Programu (partijskom) uz zahtev za njegovo energičnije sprovođenje nije bilo nikakva kamuflaža već iskreno stanovište studenata koji su i univerzitet preimenovali u “Crveni univerzitet Karla Marksa”. U telegramu Titu oni se deklarišu jasno: “Mi smo za društvenu svojinu, a protiv pokušaja da se uspostave akcionarsko-kapitalistička preduzeća. Nas boli da hiljade naših ljudi mora da odlazi da služi i radi za svetski kapital”. Njihova odanost Titu i Partiji iskorišćena je u borbi frakcija kao argument za defi-

nitivno rušenje pokušaja ekonomskih reformi i nešto kasnije za uklanjanje “liberala” iz srpskog političkog rukovodstva. U predsedništvu SKJ 9. juna došlo je do, za to vreme, nepojmljivog sukoba. Dobrivoje Radosavljević (fundamentalista) zgužvanim novinama gađao je Miku Tripala (reformatora) uz hrpu teških reči sa obe strane. U Borbi je objavljen komentar sa tezom: “Ciljevi - da, metodi – ne” na koji je reformatorski orijentisana “Ekonomska politika” odgovorila uvodnikom: “Metodi – da, ciljevi – ne”. Dakle, demonstracije su normalan demokratski metod izražavanja nezadovoljstva, a proklamovani ciljevi su konzervativni i izvan modernog sveta. Baš kao i De Gol, i Tito se obratio studentima posle nekoliko dana nepojavljivanja u javnosti. I on je dao studentima za pravo, a njima se to dopalo, jer nisu čuli potmulu tutnjavu komunističkog fundamentalizma, koji će im se kasnije osvetiti. Ostaje u sećanju Steva Žigon, kad je pred studentima recitovao Robespjerov monolog iz Dantonove smrti: “Nema sporazuma, nema primirja s ljudima za koje je Republika predstavljala špekulaciju, a Revolucija – zanat!” Kako je vešto sve režirano i okrenuto naopako. Još jednom je Srbija, vođena svojom elitom, okrenula leđa onima koji su želeli da je modernizuju.

Aplauzi i zvižduci U Zagrebu je 5. juna u Studentskom centru Fabijan Šovagović, recitujući Krležin “Plameni vjetar” podigao studente na noge i izveo na ulice. Preimenovali su svoj univerzitet u “Sveučilište Sedam sekretara SKOJ-a”. Bio je to ipak samo odjek opštih studentskih nemira širom Evrope. Dan kasnije u Ljubljani je održan masovni studentski zbor na kojem se uzvikivalo: “Ako imamo prava da vam aplaudiramo, imamo prava i da vam zviždimo”. Revolucionarnost u okviru zakona. Protesti u Ljubljani izbacili su u orbitu jugoslovenske politike novu ličnost: predsednika Univerzitetskog komiteta partije - Staneta Dolanca. Njegova veština da studentske zahteve svede na gradnju bazena i terena za mini golf, otvorila mu je vremenom vrata do zvaničnog tumača Titove volje u vreme kada je malo ko uspevao da prodre do obolelog predsednika. Uprkos zabrani okupljanja izdatoj pre nego što se išta dogodilo, dan nakon beogradske eksplozije nezadovoljstva, u Sarajevu su studenti krenuli sa Filozofskog fakulteta prema zgradi Izvršnog veća, gde im se pridružila masa građana. Brojne Titove slike, koje su demonstranti nosili, nisu sprečile policiju da nemilosrdno rastera i ovaj skup. Bez obzira na okolnosti i modalitete protesta ljudi su, ne samo studenti, otkrili slobodu govora, koju im niko , op ije t više nije mogao oteti. u a v r s t e t r aga Bez ideološke i političke opredeljenosti pokret se neminovno polarisao na a k e t o n av ila v i šbilo kojas e odanost Titu, kod nas, i dezorijentaciju drugde. Džon Lenon je napisao e j a B il je o s t i ne go a š t o prigodnu pesmu “Revolucija” u čijoj prvoj verziji stoje stihovi: “But when k o j a v e t i l j ud lat f o r m you talk about destruction/ don’t you know that you can count me out”. u s l o š ka p l e n j e Dakle, kada govorite o rušenju, mene možete isključiti. U naknadnoj verziji id e o v i la p o s stoji na tom mestu stih: “Don’t you know that you can count me in”. Mnogo p oja nalik na Balaševićevo “Računajte na nas”. Bez obzira na sve, bio je to revolt kakav svet nikada ranije nije video, prvi globalni antirat. Bila je to neka vrsta utopije, koja je ostavila više traga u sveti ljudi nego bilo koja ideološka platforma što se pojavila posle nje. Bio je to veliki korak napred u emancipaciji čovečanstva. Ljudi su od tada mnogo više jednaki: žene, homoseksualci, manjine svih vrsta i društvene podklase probile su rigidne okvire i otkrile lepotu slobode i jednakosti. Primera radi, francuski predsednik Sarkozi, koji se ponosi svojim konzervativizmom, izrekao je 1. maja ove godine: “Ostaju još dva dana da likvidiramo nasleđe ‘68”. Međutim, bez tog nasleđa, ni u snu, on sin imigranata, spektakularno razveden, ne bi postao to što jeste. U ostalom 8 od 10 Francuza smatra pozitivnim

129

nasleđe ‘68. i nalazi razlog više za nepopularnost svog predsednika. Robovanje političkim stereotipima nameće procenjivanje vrednosti ‘68. na uzak, formalistički način. Parolama: “Trči druže, stari svet ti je za petama”, “Zabranjeno je zabranjivati”, “Jedini svet u kojem možeš živeti je da činiš nemoguće” ili “Misli na ono što želiš i živi svoj život” teško da se može pripisati mobilizatorska vrednost, ali su bar iskrene i antipopulističke. Danijel Kon Bendit, nekada najistaknutija ličnost ‘68, a danas poslanik Evropskog parlamenta sažima rezultate revolta ovako: “Pobedili smo u oblasti kulture i socijalnih odnosa, međutim, imali smo sreće da izgubimo u politici”. Šezdesetosma nije stvarala heroje nego svet u kojem ljubav istiskuje mržnju. (B&F broj 44, maj 2008.)

Pons asinorum

N

egde u trećem veku pre nove ere Euklid je u petom poglavlju 1. knjige “Elemenata” postavio teoremu koja uprošćeno glasi: ako u jednom trouglu postoje dve jednake strane, onda su i uglovi naspram njih jednaki. Euklid je inače napisao 13 knjiga geometrijskih elemenata, ali je navedenu teoremu sa samog početka prve knjige, engleski naučnik, filozof i alhemičar, Rodžer Bekon, zvani Doctor mirabilis (Čudesni) krajem 13. veka krstio kao Pons asinorum iliti “magareći most”. I dan danas se matematičari, filozofi i filolozi preganjaju oko značenja ove sintagme, pripisujući joj jedni jogunjenje magaraca pred mostom, a drugi jednostavnost koju bi i magarac mogao e da shvati. Sedam vekova prepirke urodilo je plodom da se pons asinorum sve e p ir k e r p a s češće upotrebljava u političkom životu, a označava nesposobnost da se e ko v o m da č e š ć e v m d uoče sopstveni interesi. Primera radi, sintagma je obilato korišćena pria o e S e d il o je p l r um s v t i č kom likom ovogodišnjih izbora u Francuskoj i Italiji gde je pobedila desnica r od as ino u p o li u a zahvaljujući činjenici da je veliki deo radnika, penzionera i sirotinje, koje p onst re b ljav znač ava s e uo č e tradicionalno zastupa levica, glasao suprotno svom generalnom interesu. up o t u , a o o s t da i U pitanje ko je tu “asinus” ne bismo ulazili. ž i v o p o s o b n int e r e s Bili su nedavno izbori i kod nas i sve mi se čini da je vreme da i mi prine s s t v e ni hvatimo popularnu sintagmu. Razloga nesumnjivo ima. Zemlja koja žestoko s op konkuriše za poslednje mesto u Evropi, nije još dostigla realni nivo BDP iz vremena kada je bila u Jugoslaviji, s prosečnim BDP po stanovniku koji se licitira, kao na stočnoj pijaci, od 3.250 evra do 7.300 dolara, kako bi narod verovao da ne živi tako loše kako mu izgleda, tresla se od neizvesnosti hoće li pobediti evropska opcija. I pobedila je. Ali i nije. Naime, pobedila je koalicija Za evropsku Srbiju (38,7 odsto), ako joj se, računice radi, doda još LDP, nedvosmisleno evropske orijentacije (5,2 odsto) i stranke nacionalnih manjina (3,1 odsto), koje van evropske opcije ne opstaju, sve zajedno = 47 odsto. U prvom osnovne đaci znaju da je to manje od pola (jabuke) a da ne govorim i onom + 1 glas, što označava izbornu pobedu. Dakle valja primamiti nekoga još u taj tabor i konačno slaviti pobedu. Imaju Italijani jednu izreku za izbor političkog partnera samo iz interesa: Chiudere naso e accettare - zapušiti nos i prihvatiti. Po tom kriterijumu, dakako, najprihvatljiviji su oni što im se kratica za ime koalicije piše sa 9 slova i dve crtice. Nji-

hovih 7,9 odsto trenutno na političkoj berzi vredi više nego što postotak iskazuje. r e ku ra z i Mrak moguće konzervativno nacionalističke pobede sa kojom SPS itd. takođe u ne dn ni j e o g p ar t de r e a šuruje oko vlasti, donosi im još veću vrednost. Dakle, numerologija ovde j i l u It a p o lit i č k a: Chiu u š it i j pokazuje da brojevi kriju u sebi mnogo više od onoga što njihov grafički a m I zb or e r e s z ap oblik govori. Socijalističkih 7,2 odsto trenutno je vrednije od obe krnje z a i o iz int e t t ar e polovine pojedinačno, a zbir njihov ni teretski nije moguć. SPS... to znaju s am o e ac c at it i i žele da iskoriste. na s i p r i h v Tu je sada pred nama, odnosno njima, ponovo pons asinorum. Ponudu su nos dobili od Socijalističke internacionale preko predsednika Jorgosa Papandreua, čiji je deda Georgios jedan od osnivača, a otac nastavljač socijalizma u Grčkoj i Evropi. Prihvate li socijalisti tu ponudu, biće kao krpom na tabli obrisana sva njihova prošlost. Moći će da se prave kao da ništa nije bilo, kao da su časni i napredni, makar od ovog trenutka. Iz njihove prošlosti biće izbrisani Foča, Srebrnica, Ćuruvija, Stambolić pa i Kertes, Sloba, brda para i masa uništenih života i sudbina sugrađana. Pred takvim mostom teško da bi se i magarac jogunio. No, da nije moguć i drugačiji izbor pons asinorum ne bi dospeo u politički žargon. (B&F broj 44, maj 2008.)

Žensko pitanje

P

ovod za ovaj tekst nije ni zakasnelo reagovanje na 8. mart, ni namera pisca teksta da se, kao pripadnik muške manjine u ovoj novini, dodvori ženskoj ukupnoj i rukovodećoj većini. Povod je dihotomija proglašenja Mišel Bašle, za predsednicu Čilea i propast namere da se zakonom u Italiji obavežu političke partije da za polovinu kandidata na predstojećim izborima predvide žene, odnosno “žensko pitanje” kao centralna tema duela t ije m a g premijerskih kandidata na TV . Obe stvari su se stekle u proteklom mesecu i nao b l j e u ad a metnule u Evropskoj uniji novi talas preispitivanja započet januara, kada je u m e k z d v e ana s ni o s o b u Norveškoj donet zakon, kojim se čak i privatne kompanije obavezuju da o m S a t u d o d ž e n s k u e s t u u ka za dve godine obezbede 40 odsto učešća žena u upravljačkim telima. s v e i ma l e č k o m m a u d i j s Istorijski pregled ćemo sveti na minimum. Impuls prvim raspravama o ni s u p r a v l j a na k o i S položaju žena u društvu dala je Meri Volstonkraft, knjigom “Zaštita ženskih na u a v i : M o prava”, objavljenom 1789. godine. Masovni pokret datira od 1848. godine, dr ž b ija sa francuskom revolucijom, čiju su parolu jednakosti žene shvatile sasvim ozAra biljno. Od druge polovine devetnaestog veka, pa sve do danas, jača pokret čiji je moto: “Za jednak rad, jednaka nagrada”. Kako su ekonomski interesi i politika svuda međusobno nerazdvojivo povezani, to je neizbežno i “žensko pitanje” mora razmatrati u tom kontekstu. Rastuća prisutnost žena u političkom životu posledica je ukupne emancipacije i shvatanja da nema jednakosti ako se iz tog korpusa izdvoji polna (rodna ?) segregacija. Prisutnost žena u upravljačkim strukturama privrede pod jakim je uticajem predrasuda o manjim sposobnostima žena, što u startu smanjuje mogućnosti afirmacije. U oba slučaja (i politika i ekonomija) ženska osoba mora da se pokaže više “muško” nego njeni konkurenti da bi izborila jednakost. Nije čudo zato što su najistaknutije žene političari u proteklom veku bile “gvozdene

131

ledi” kao Golda Meir, Indira Gandi, Margaret Tačer ili Benazir Buto. Poslednji izdanak te vrste je Kondoliza Rajs, dok su finska predsednica Tarja Halonen, irska prethodna Meri Robinson i sadašnja predsednica Meri Mekalis i Angela Merkel u Nemačkoj, sasvim normalan tip osoba bez harizme, ali sa velikim političkim uspehom i izmamljujućim simpatijama. Samo dve zemlje u bogatijem svetu do danas nikada nisu imale žensku osobu na upravljačkom mestu u državi: Monako i Saudijska Arabija. Sfere ekonomije što se tiče, neosporno prvo mesto u svetu drži Norveška sa 22 odsto žena na upravljačkim funkcijama u kompanijama. Još je uverljiviji podatak da u toj zemlji 80 odsto najveći kompanija ima bar jednu ženu u upravnom odboru, a 70 odsto dve i više njih. Na drugom mestu u svetu po broju žena na upravljačkim funkcijama u privredi je Švedska sa 20 procenata, na trećem Finska sa 14 odsto, na četvrtom Amerika sa 13,6 odsto. Od stupanja na snagu Amandmana o jednakim pravima 1982. godine, po kojem žene imaju prednost, ako konkurišu zajedno sa muškarcima istih kvalifikacija na neko mesto, u Americi je udvostrud r ž i ž e na u t e čen broj žena na funkcijama. Začelje ekonomski relevantnih zemalja drže Španiu s v o d s t o ma u o t ja (3 odsto), Italija (2odsto) i Japan sa samo 0,4 odsto. Potrebno je mnogo s me sa 22f unkc ija o v više od novinarskog znanja i ovog prostora da bi se ozbiljno i odgovorno P r v e š ka č k i m analiziralo zašto je to tako. Nor p rav l ja a U raspravama ove vrste najčešće se poteže argument o nejednakim primana u p ani j am kom njima žena i muškaraca. Valja biti načisto da se, shodno biološkim razlozima (žene u fertilnom periodu) u proseku, ne mogu nikada sasvim izjednačiti sa muškarcima u prihodima. Međutim, zahtev koji one postavljaju je jednaka nagrada (plata) za jednak rad i to je nesporno, ali i teško sprovodivo, čak i u civilizovanom svetu. Tehnologija rada i upravljanja danas smanjuju na minimum i one razlike koje se odnose na odsustvovanje sa posla. Završićemo citirajući norveškog ministra industrije Ansgara Gabrijelsena, konzervativca po političkoj opredeljenosti, koji je obrazlažući avangardni zakon o obaveznom učešću žena u upravljanju kompanijama rekao: “Ne dodvoravam se feninistkinjama, već želim da kažem kako mnoge studije pokazuju da preduzeća koja imaju visok procenat žena na upravnim funkcijama imaju i više uspeha nego druga”. Borba za ravnopravnost sve više je u sferi upravljanja. (B&F broj 18, april 2006.)

Srbiji preti pamet

O

vakvoj Srbiji, kakva jeste, sa agresivnom i primitivnom političkom “elitom”, okrenutošću srednjovekovnoj slavi, pogromaškim kamenovanjem kuće Mirka Đorđevića (iskrenog, ali i kritičnog vernika, koji se drznuo da iznese verifikovane podatke o Nikolaju Velimiroviću), sa dominantnim investicijama u kafiće i privatizacione mućke, sa žrtvovanjem sopstvene budućnosti zarad “heroja” prljavog rata, jedino što može da preokrene tokove jeste – pamet. Jasno je da taj proces neće ići lako, ali sluti da su se već stekli uslovi da neki novi soj ljudi krene. Optimizam je na krhkim nogama iako je možda poslednja nada da se uhvati korak sa svetom. Aktuelna je bitka dr Miodraga Stojkovića, za kojega je britanska štampa pisala da je Scientific hero for Britain (Naučni heroj Britanije), da se vrati u zemlju i tu nastavi rad za koji je stekao svetsku slavu. Pokušali smo da na internetu nađemo i proverimo podatke o njemu i negde oko 380. jedinice prestali smo da prebiramo uverivši se da je reč o ličnosti kakvu bi oberučke primili na svakom drugom kraju sveta. Njegova struka – matične ćelije – u vrhu je savremene nauke i, da odmah pristupimo ekonomskoj vulgarizaciji, neizmeran rudnik prihoda. Istina, srpski ministar zdravlja rekao je kako nema nikakvih prepreka da se dr Stojković bavi svojim poslom, te da će u najskorije vreme biti donet zakon koji mu to i pravnoformalno omogućava. Međutim, protivnici progresa, a takvih nije malo, kače se za nekakvu naredbu iz 2002. godine kojom se zabranjuje rad na matičnim ćelijama odnosno upotreba staminalnog materijala. Uvreženo je da ljudi iz straha od bolesti prihvataju lekarsku marketinšku tvrdnju da je svaki onaj koji ih leči “svetski priznati stručnjak”. Da je to istina, bar 20 odsto svetskih stručnjaka bilo bi iz Srbije. Međutim, kada se nađe makar jedan, za kojega sumnje nema, pozamašan deo esnafa pokreće mašineriju koja će ga j e ni aj u l o v onemogućiti. Ništa nije bolja situacija ni u drugim oblastima i zato je naša a ni di p ozi v i j e m e n u upravljačka elita krhka i nemoćna. Jedna od tehnika da se takvo na s da s e l j e k o n o m j e d o K e b a k . Ti p o v a n e stanje održi na duži rok je lažni patriotski vapaj nad talentovanim p ot r ov rat a di zas n ine radnnom ljudima koji odlaze u svet. Osamostalivši se, Slovenija je postala svetna p s e g r a n j u j e f t j u u v o z ski rekorder po broju korišćenja stipendija za školovanje kadrova u ko ja aub o v a r g o v an t o č n o m nja svetu. Danas njenom privredom, bankarstvom, naukom, pa čak i pona r g e , na t l i s k o i s ž i v l j a v a ljoprivredom upravljaju ljudi koji su je učinili natprosečno uspešnom u s na m , na b i t o g p r e na ni Evropskoj uniji. r o b o e lu v e č p o t r e b zo v anj e Poljski radio Orla, namenjen sunarodnicima u Britaniji, redovno emituje m od o j e ni j e ni o b ra poruke u stilu “Krakov te voli” u kojima poljski gradovi pozivaju svoje suza k s t r ija , narodnike da se vrate u zemlju, jer im nude mogućnosti zaposlenja. Direki nd u tor kampanje za povratak stručnjaka Pavel Romazkan, obilazi po Engleskoj pabove i druga mesta gde se skupljaju Poljaci i poziva ih da svoju budućnost grade na poslovima za koje su kvalifikovani, umesto da kelnerišu u inostranstvu. Otvoreno im se stavlja do znanja da neće dobiti platu koju imaju u Britaniji, ali da ni kupovna moć u Britaniji i Poljskoj nije ista, te da će sa platom koja im se nudi živeti skoro kao u inostranstvu. Poljska je ozbiljno zagazila u ekonomski napredak i brzo ustanovila da bez stručnih kadrova neće u tome uspeti. Vratimo se našoj muci. Kod nas nema ni volje ni potreba da se ljudi pozivaju na povratak. Tip ekonomije koja se gradi zasnovan je na raubovanju jeftine radne snage, na trgovanju uvoznom robom, na bliskoistočnom modelu večitog preživljavanja za koje nije potrebna ni industrija, ni obrazovanje. Ono drugačije uglav-

133

nom je relikvija iz ranijih vremena. Nije reč o pesimizmu, nego o kritičkom sagledavanju stanja. Bez toga nema realne nade za bolje. A evo gde leži nada. Od profesora beogradskog univerziteta saznajemo da se poslednjih godina udvostručio procenat vrhunskih studenata. Mnogi će otići kad završe, ali... Dragan Milenković, student završne godine mašinstva u Nišu, sa tri usvojena projekta, koji samo čekaju administrativnu proceduru, jer su i sredstva obezbeđena, u razgovoru za beogradski “Ekonomist” kaže: “Ideja današnje generacije mladih je da ostane da živi i radi u Srbiji i da pokuša da nametne novu životnu filozofiju”. Ako se Srbija ne otvori za sopstvenu pamet, otvorenost za strane investitore neće joj doneti dostojnu budućnost. (B&F broj 23, septembar 2006.)



Anti zid

V

ane Živanović – Bor i Marko Ristić napisali su 1932. godine raspravu o nadrealizmu pod naslovom “Anti zid”. Međutim, kao u novelama Stivena Batlera Likoka, ovaj uvod nema više ničeg zajedničkog sa tekstom. Stvarni zidovi od betona, metalnih ploča, bodljikave žice i cigala, što tragično služe razdvajanju ljudi, prava su tema. Najpoznatiji, Kineski zid, najveća je građevina napravljena ljudskim rukama. Izmišljotina Ričarda Holibartona, iz 1938. godine, da je taj zid jedina ljudska konstrukcija vidljiva sa meseca, održala se čak u školskim udžbenicima, iako su je redom astronauti demantovali. Fascig nantnih 6.350 kilometara zida trebalo je da posluži za odbranu od mogućih ad n o l h “ napada. Varvarin Džingis Kan, jednostavno je zaobišao zid, osvojio i je dob l ovano jeji je z a popalio čitavu Kinu. Danas je in među kineskim novim bogatar ko vo o liz šima da za proslave zakupljuju delove zida da bi tu šenlučili. SliČi t a ” s i m b z id o m , p o d ig la r a t a l i n s k i m ma č ka s l a v i o čan fijasko predstavljala je Mažinovljeva linija, bedem, zid, kojim B e r č na Ne e o s v e t 89. su Francuzi zamišljali da brane zemlju. Nemci su je takođe zaobišli Is t o 1. a c e nje 19rezan u i napali Francusku preko Belgije. Ostalo znamo. Između dva svetska 196ov o ru š t ao je u zid č ija rata niklo je 11 takvih zidova, bedema ili linija, kako su već nazivane. nj e g ne . O s j e dini s p r e č i a Između Grčke i Bugarske nastao je Metaksasov zid dug 260 km, Nemg o d i r i j u ka o b i l a d a , n e g o d e n i h ci su izgradili Sigfridov bedem u dužini od 110 km. Staljin je izgradio i s t o ha ni j e i j at e l j a s o p s t v 2.000 km svog klimavog zida od Baltika do Crnog mora, koji Hitler jedva s v r a k n e p r i z l az a k da je primetio… Jedino je Manerhajmova linija u Finskoj uspela da zakuje u l az o g u ć i nastupanje Crvene armije. o ne m ana Uprkos besmislenosti takvih građevina vojni i politički stratezi autizma nisu građ gubili samopouzdanje. Čitavo razdoblje “hladnog rata” simbolizovano je Berlinskim zidom, koji je Istočna Nemačka podigla 1961. a ceo svet slavio njegovo rušenje 1989. godine. Ostao je urezan u istoriju kao jedini zid čija svrha nije bila da spreči ulazak neprijatelja, nego da onemogući izlazak sopstvenih građana. Ni taj strateški, politički i moralni fijasko nije sprečio dalje podizanje zidova. Amerika je prema Meksiku izgradila zid da bi sprečila ulazak na svoju teritoriju. Uprkos zidu, procene su, da će do 2035. godine latinoameričko stanovništvo na tlu SAD činiti većinu! Izrael je podigao zid da bi se ogradio od Palestinaca. Razumni izraelski književnik David Grosman, napisao je da će kraj sukoba na Bliskom istoku

biti kada na istom prostoru Jevreji priznaju Palestincima i Palestinci Jevrejima pravo na postojanje – taj dan jednom mora doći, a onda nema mesta zidovima. Zidovi su izraz ksenofobije i u najdubljoj koliziji sa nezadrživom globalizacijom. Saudijska Arabija je donela odluku i započela 16. januara gradnju zida koji će sprečiti Iračane da, bežeći od građanskog rata, navale u Saudijsku Arabiju. Od Kuvajta do Jordana protezaće se najmodernija betonsko – elektronska “inteligentna” konstrukcija koja treba da prepreči milenijumske pravce kretanja između dva naroda. A onda, po Engelsovoj konstataciji da se istorija ponavlja kao farsa, zidovi počinju ponovo da se vraćaju na Evropsko tle. Krajem januara u Milanu je počelo sakupljanje potpisa za zahtev da se oko jednog romskog naselja podigne zid. Na žalost to bi bila samo replika već postojećeg zida od visokih metalnih ploča kojima je ograđeno naselje Serenisima u Padovi. U modernom epicentru grada u srcu luksuznih blokova i poslovno - trgovinskog centra zadržalo se naselje ruiniranih višespratnica. Njihovi vlasnici smislili su da tu puste “extracomunitare” (imigrante) da se nastane i definitivno unište građevine, kako bi mogli od osiguranja da naplate odštetu od oko 50 miliona evra. Dok taj proces traje naselje je ograđeno visokim metalnim pločama i ostavljen samo jedan ulaz u njega. Kada se naplati osiguranje, sirotinja će biti razjurena, a tle prodato po basnoslovnim cenama. Parodija svega je odluka suda u Los Anđelesu (od 19.01.2007.) da razvedeni i zavađeni bračni par Kuper mora, o zajedničkom trošku, podići zid kojim će unutrašnjost njihove kuće biti podeljena na dva jednaka i nezavisna dela. Hoće li ljudi ikada prestati da grade zidove o koje udaraju glavom? (B&F broj 29, mart 2007.)

Antisemitizam u kući

N

edelja 9. septembar: Svet je obletala vest da je policija u Tel Avivu uhapsila grupu antisemita, izraelskih državljana. U pitanju su mladi ljudi, potomci doseljenika iz SSSR, odani nasilju i prema tome najnasilnijoj ideologiji – fašizmu. Većima je imala istetoviran broj 88 što u neonacističkoj u simbolici znači (dva puta osmo slovo abecede), Heil Hitler. Jedan od padngraf it i a z momaka pripadnik je izraelske vojske i kao stručnjak za električne instalavu č it a lav ili s už ine . cije imao je dostup u štab tajnih službi. Kako je moguće da vojna obao v o z G o t o p u p r e p ke s ad r k u d o ka veštajna služba nije proverila njegovo kretanje i političku orijentaciju? Ev r i s e m i t s n e k u r u l i t i č ke Kako su ti nasilnici, upečatljivo tetovirani nacističkim znacima, u jednoj ant t o j e u s o c i o p o vojno i policijski hermetično zatvorenoj zemlji, mogli da po sinagogama N o i č aj e ne ispisuju parolu “Hitler je Mesija” i premlaćuju one koji im se ne sviđaju, a u o b o l ogije to su “obojeni”, gej i ortodoksi (oni što nose kike s prednje strane glave)? p at Mnoštvo je pitanja na koja će sud, politika, psihijatrija i sociologija morati da potraže odgovore. Događaj je toliko nadrealan da bi pravno formalno, uhapšeni mogli da prođu bez osude, jer izraelski krivični zakon nije predvideo mogućnost apologije nacizma kao krivično delo. Aktuelni talas antisemitizma koji je krenuo sa istoka (Malezija) zahvatio je Rusiju – sa 12 uboda nožem ubijen je u Petrogradu 13. maja istaknuti član jevrejske zajednice. Nacionalistička litvanska administracija pokrenula je proces protiv

135

Jicaka Arada, dugogodišnjeg direktora Muzeja Holokausta, sa optužbom da je kao partizan ubijao građane i zarobljenike Litvance u Drugom svetskom ratu. Duboko ostareli Arad tvrdi da nikada nije ubio nekog nenaoružanog građanina ili zarobljenika, ali da jeste ratovao protiv nacističke vojske i Litvanaca koji su uniformisani bili u njenoj službi. Pokušaj osvete nacista posle više od pola veka. Gotovo čitavu zapadnu Evropu preplavili su grafiti antisemitske sadržine. No to je u neku ruku dokaz uobičajene sociopolitičke patologije. Značajnije je istraživanje javnog mnenja koje je ADL (Anti Defamation League) provela u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Poljskoj i Italiji, a koje govori da: a) 49 odsto ispitanih smatra da američki Jevreji kontrolišu politiku SAD prema Bliskom Istoku; b) 47 odsto smatra da Jevreji preteruju sa isticanjem Holokausta, c) 37 odsto smatra da upravljaju svetskim biznisom i d) 20 odsto ih krivi za Hristovu smrt. To su činjenice o stereotipu. Nabrojmo: a) grupa “Lubavićevaca” (Hasidik Judaista) na čelu sa Polom Volfovicem imala je zaista najviše uticaja u krojenju američke politike i uvela Ameriku u rat sa Irakom, a zatim označila Siriju i Iran kao sledeće “zemlje gadove”, koje kako kaže dr Efraim Kam: “kad naprave atomsku bombu, biće prekasno za reakciju”. Sledi b) Jevreji jesu podneli užasna stradanja, a preživeli su beskompromisno želeli da se to zna. Desilo se da su umesto predvodnika svetnu li a skih stradalnika, monopolisali stradanja i zatamneli tragedije Poljaka, Rusa, Roma v s o i nekih naroda Afrike danas... Sledi c) jevrejska je izreka “Voli Boga i bavi d i na r a f i t i u u o g o se poslovima”, međutim u biznisu Jevreji ni iz daleka nisu tako nek o l i k m i t s k i g e ka d a r e j a . e n P r e a n t i s e u v r e m e t Je v dostižni kao u nauci, umetnosti, novinarstvu... Pod d) valja reći samo s u o j G o r i , ni de s r ž nj e da iracionalnu predrasudu o krivici zbog Hrista ni Vojtilina Mea culpa C r n n i j e b i l o i v t e m r az u m nije uspela da otkloni, što baca lošu sliku više na hrišćane. nj oj b a p r o t zdrav Ni Jevreji, ni Srbi, ni bilo koji drugi narod nije “izabran”. Imali su i danas B or or ba za a imaju mračne strane, kao i drugi. Valja pogledati knjigu Brajana Mark Diga j e b č ans t v Hitlers Jewish Soldiers i videti da su na desetine hiljada Jevreja bili pripadč ov e nici Vermahta, po neki na visokim položajima. Dvojica, dr Elke Šervic i Artur Pliska bili su šefovi nacističkih koncentracionih logora. Idealni arijevski vojnik sa plakata bio je Jevrejin Verner Goldberg. Bivši izraelski premijer i vođa Likuda, Jicak Šamir, ponudio se na početku rata da stupi u Vermaht. Jevrejska književnica Gertruda Štajn, predlagala je Hitlera za Nobelovu nagradu za mir! Njihovi ekstremisti su pobožnog i miroljubivog Džimija Kartera medijski urnisali kada je objavio knjigu “Palestina – mir, a ne aparthejd”. Da postoji samo David Grosman, briljantni i tragični borac za mir i normalnost, bio bi dovoljna protivteža. No postoje i Amos Oz, i A.B. Jehošua, i “Jevreji protiv cionizma” i neviđeno mnogo mladeži koja ne želi mitove i ratove. Problem jesu nacihuligani, ali je mnogo veći problem ono što je definisao Paul Lendvaji u knjizi “Antisemitizam bez Jevreja” - uvrežena mržnja prema narodu, koji kao i svi drugi, ima i dobre i loše strane. Pre nekoliko godina osvanuli su antisemitski grafiti u Crnoj Gori, u vreme kada u njoj nije bilo ni deset Jevreja. Borba protiv te mržnje je borba za zdrav razum čovečanstva. (B&F broj 36, oktobar 2007.)

Smena na vrhu

S

tekavši drugi mandat predsednik Buš može komotno da se posveti spoljnoj politici, odnosno svojoj pasiji preuređivanja sveta. U tome ne gubi vreme. Svoje najodanije “jastrebove” razmestio je na mesta sa kojih mogu uticati na svetsku politiku i ekonomiju. Pol Volfovic, dosadašnji zamenik Ramsfelda i tvorac doktrine preventivnog rata, postaje predsednik Svetske banke. Džon Bolton, državni podsekretar za kontrolu naoružanja i žestoki kritičar OUN, postaje američki ambasador pri toj organizaciji sa namerom da je iz temelja reformiše. Karen Hjudžis (Hughes) postaje saradnica Kondolize Rajs na poslu poboljšanja imidža Amerike, pre svega u arapskom svetu. To su tek prva, ali i najvažnija imenovanja. Volfovic i Bolton predstavljaju tvrdo krilo američkog neokonzervativizma, koji je opredelio prvi Bušov mandat. Početkom marta jedan naizgled minorni događaj, raspad izdavačkog saveta časopisa National Interest, potresao je ne samo Ameriku. Naime, Savet tog časopisa činio je jezgro neokonzervativne ideologije i bitno uticao na krojenje američke politike. Od 12 članova 10 ih je napustilo časopis, među kojima Frensis Fukujama, Samjuel Hantington, Zbignjev Bžežinski... Nisu se složili sa novim programskim uvodnikom časopisa, koji su napisali Dimitrij Sajms i Robert Elsvort, a u kojem su zagovarali liniju većeg pragmatizma. To zapravo znači promei nu od formulisanja i nametanja ideologije Beloj kući, ka služenju aktuelnoj politici. j v e ć d i na č ni a n Verni svom principu beskrupuloznog deklasiranja protivnika, dvojica neoe je je r i ka e n t i p o S v e t s k e d a e kon pragmatika nadenuli su otišavšima ime – paleokon! m A r i b u kc i j a o u ć uj Istovremeno neokon “jastrebovi” dobijaju ključne uloge u spoljnoj politici, k o n t e d n i k a j o j o m o g n i ka ka k pri čemu se treba podsetiti i Kondolize Rajs, pa im veličine sklone teoretisanju p o s ke š t o r e d s e d i ideološkoj čistoti počinju da smetaju. Imenovanju Volfovica za predsednika b an t av l ja p a Svetske banke suprotstavio se jedino nobelovac Jozef Stiglic, i to mlakom tezom p os e s v iđ joj s da je bilo drugih sposobnijih kandidata. Amerika je najveći kontribuent i pojedinačni posednik akcija Svetske banke što joj omogućuje da postavlja predsednika kako joj se sviđa. U sadašnjem trendu želje za dominacijom svetom ona ni slučajno ne bi ovu instituciju prepustila nekom neamerikancu ma kako stručan bio. Posao koji valja obaviti nije posao za stručnjake, nego za energičnog menadžera. Ne samo da je jasno kako će u buduće kredite dobijati jedino “podobni” siromasi Trećeg sveta, nego postoji bojazan da će i razvijeni partneri izgubiti bilo kakav ozbiljan uticaj. Naizgled najinferiornije imenovanje - Karen Hjudžis, nosi u sebi najspektakularniji pristup. Njeno je zaduženje da svet naprasno “zavoli” Ameriku. Tome će joj poslužiti strategija nazvana Brend Amerika, koja se zasniva na precizno izrađenoj strukturi “molekula Amerika” u kojem su, kao u šemi strukture DNA, iscrtane sve pozitivne, negativne i neutralne predstave o Americi u svetu, njihove međuzavisnosti i preplitanja. Na osnovu njih bi trebalo, na čisto marketinškim osnovama, krojiti pozitivan imidž, pokrivajući neugodne odjeke aktuelne politike. Kao u fantastičnom filmu Amerika postaje mašinerija koju pokreću neki novi doktori Frankenštajni. Tehnika uticaja, izvoz demokratije i ovladavanje svetom dobija zastrašujuće dimenzije. Postaje realnost ono što je napisano još pre dve godine u knjizi Of Paradise and Pover Roberta Kagana, još jednog od “jastrebova”. Kao koautor “Novog američkog veka” čiji je moto: “Američko liderstvo pozitivno je i za Ameriku i za svet. Ono podrazumeva vojnu silu, diplomatsku energiju i moralne vrednosti “, on bez uvijanja u svojoj knjizi ruži mlohavu Evropu i protežira američko energično vladanje svetom. (B&F broj 6, mart 2005.)

137

Prijateljsko ubeđivanje

D

ošlo je neko čudno vreme, pa bolje prolazi onaj ko u duelu gubi. Dolar gubi u odnosu na evro i to ne malo. Od pariteta je izgubio jednu trećinu. Od početka 2004. u odnosu na evro 7 odsto, a u odnosu na jen 3,3 odsto. Posledica toga je da američka privreda beleži stope ekspanzije koje su “mislena imenica” za Evropu. Istina ima tu i haosa, kao na primer, da raste Mičigen indeks poverenja potrošača, rastu prihodi, rastu prodaje, raste proizvodnja, ali raste i broj nezaposlenih! Evro, međutim, raste uglavnom zato što se na međunarodnom tržištu učvršćuje uverenje da će predsednik Buš nastaviti sa svojom politikom i u 2005. godini. Dakle, Amerika Bušu veruje, a svet ne. Rekordni deficit od 450 milijardi dolara, valja obezvrediti. Obezvređenjem dolara, ubrizgan je adrenalin spoljnoj trgovini. A onda 14. decembra Buš svom bliskom savezniku i prijatelju Berluskoniju obećava da će “dati signal finansijskom tržištu kako je ova administracija odlučna da vrati čvrst dolara”. Tržište je primilo poruku tako što je samo dan kasnije odnos dolara prema evru skočio na rekordnih 1,35:1. Buš nije apelovao na finansijsko tržište i kada je obarao vrednost dolara. s t a la Evropa ima velikih izvoznih problema zbog visoke cene evra. Bivalo je takvih e n e p o kr kr aj a slučajeva i ranije, međutim, Amerika je imala drugačiji, manje sebičan nastup. m o n j e d nd a m u z a v r š i Klinton je za svoje vladavine više puta učestvovao u gašenju svetskih fie s o e e Kadaru ž anja , ok s e n da p o č n nansijskih požara. Spasavao je Meksiko, Brazil, Rusiju i Indoneziju. Danas na o a s v e d k t r e b a Amerika ima preča posla: vodi rat, priprema možda i nove protiv Sirije, ne m koji t e Iraka i Severne Koreje. I što je najvažnije svim silama održava svoju domirat , naciju u svetu. Iz sopstvene kaubojske istorije mogla je da nauči kako se na najistaknutijeg revolveraša najviše puca. Javljaju se novi pretendenti na svetsku vojnu slavu i dominaciju. Rusija preti nekim novim oružjem, Japan briše iz ustava klauzulu o zabrani naoružavanja agresivnim tehnologijama, Kina postavlja Evropi kao uslov za poslove da prvo ukine embargo za izvoz oružja u najnaseljeniju zemlju na svetu. Kada se jednom pokrene talas naoružanja, onda mu kraja nema sve dok se ne završi rat, koji tek treba da počne. Ekonomisti i biznismeni sakupljeni u Ronald Regan trgovinskom centru, gde im je sadašnji predsednik govorio o potrebi jačeg novca, listom su se složili da od toga nema ništa dok američki deficit bude toliko visok, štednja tako mala i zaduživanje zemlje u svetu tako visoko. Dakle, poziv finansijskom tržištu da osnaži dolar, samo je zamazivanje očiju evropskim partnerima. U okviru svoje poreske politike Buš namerava da delimično privatizuje fondove za socijalnu sigurnost i penzije. Taj posao u prvoj fazi trebalo bi da košta državu između 1 i 2 biliona (na engleskom triliona) dolara i te se pare jednostavno ne mogu naći ukoliko je dolar jak. Evru se, dakle, piše slava od koje može da skapa. Deo američkih ekonomista prognozira da će paritet doći na 1,4 ili čak 1,5 prema 1 evru. Evropa već sada teško podnosi situaciju, a budućnost joj izgleda sve mračnija. Zato se u njenim okvirima sve više čuju glasovi da treba preduzeti mere “odmazde” (kupovanja dolara, obaranja kamata, pojeftinjenja evra). Dakako nesolidni vode reč u tom horu koji diriguje italijanski premijer. Evropa ipak nije jedna zemlja i tako hijerarhijski podređena jednom predsedniku, da bi kao Amerika mogla danas da snižava, a sutra da povećava kamate i menja propise. Činjenica je da Amerika vuče profite iz svoje fleksibilnosti, no niko ne garantuje da se situacija neće okrenuti i dati za pravo Stivenu Roču (Stephen Roach) ekonomisti Morgan Stanley banke koji kaže: “Evropa će se kad-tad povratiti i dovesti Ameriku u ozbiljnu krizu”. (B&F broj 3, januar 2005.)

Trijumf volje

P

rogram je pun, ali je ideja malo: ostaje nada, gotovo desperatna, da će drugi Bušov mandat biti inteligentniji, osećajniji i manje imperijalan...” tako je Financial Times komentarisao govor kojim je američki predsednik zvanično započeo svoj drugi mandat. Taj čin ostaviće otisak na čitav svet bar u naredne četiri godine, pa neminovno dospeva i u “Otisak” meseca. U inauguracionom govoru američki predsednik je 42 puta upotrebio reč sloboda (liberty i freedom), pet puta reč Bog i nijednom Irak i Avganistan. Amerika je u prvom mandatu našla ono što je tražila: moćnog predsednika, sposobnog da odlučno deluje i zato mu je poverila rekordno poverenje da odradi još jedan mandat. Džordž Volker Buš (George Walker Bush) školski je primer kako se snagom volje postaje harizmatska ličnost. Put od sina iz dobre kuće, sklonog da obuče uniformu u doba Vijetnamskog rata, ali i da ostane van ratnih opasnosti, alkoholičara u zrelim godinama, koga je jedan evangelistički propovednik uspeo da ubedi da ostavi alkohol, jer je pred njim uloga mesije, do mesije koji vodi svet prema konačnom sukobu ljudskog zla i božanske dobrote, ne prelazi se bez neograničene vere u sopstveni izbor. Ako pritom ista ličnost ima na raspolaganju i najveću vojnu i ekonomsku moć na svetu onda njene odluke mogu da modeliraju istoriju. Samo neko opsednut i moćan može da kaže kako je “rat protiv Sadama izbor istorije”. Istini za volju istorija je puna sličnih ličnosti, neverovatne energije i volje da čovečanstvo ili sopstveni narod definitivno usreće. Do sada to nikome nije uspelo, ali je cena takvih pokušaja često bila tragično visoka. U prvom mandatu šok 11. septembra definitivno je uverio Buša mlađeg, da je terorizam biblijsko zlo, koje treba uništiti ne birajući sredstva. Kako navodi Dženifer Robinson u “Religija i Vrednosti”, čak 68 odsto Amerikanaca sa visokim obrazovanjem veruje u postojanje Đavola. Bilo je, dakle razložno voditi kampanju protiv terorizma pod okriljem religije. Ako pritom 47 odsto Bušovih sugrađana veruje u neminovni sukob Hrista i Antihrista, u Tolkinovski Armagedon, sasvim je logično da obraćajući im se predsednik koristi retoriku tipa “Bog nije neutralan” odnosno “Bog je sa nama”, kako bi opravdao svoj rat. Te tvrdnje su neproverive, nasuprot tvrdnji da neprijatelj poseduje sredstva masovnog uništenja. Sem toga Zlo je mnogo širi pojam, pa omogućava gotovo neograničeno širenje spiska neprijatelja. Drugi mandat predsednik Buš počinje govorom, opet u skladu sa američkom tradicijom, ovoga puta njenoga liberalizma. Da bi Amerika bila slobodna neophodno je da ceo svet bude slobodan i u tom pravcu je američko delovanje presudno. “Američke moći nisu neograničene – kaže Buš – ali su jesu, srećom za potlačene, dovoljne da ih možemo razumno upotrebiti u korist slobode... Eliminisanje tiranija nije prvenstveno zadatak oružja, ali jesmo spremni da i njega upotrebimo ako je potrebno”. Pozvan da komentariše ovu misao, politolog Edvard Lutvak, blizak vlastima, kaže u jednoj TV emisiji: “To znači ako Evropa, u naporima da privoli Iran na kontrolu upotrebe nuklearne energije, ne uspe, onda ćemo ih mi bombardovati”. Žalosni smo svedoci da bombardovanje učvršćuje diktatorske režime, i još gore na sejanje trajne mržnje. Buš poziva na stvaranje demokratske alijanse u borbi za širenje slobode i demokratije. U njegovoj sadašnjoj alijansi nalaze se Saudijska Arabija i Pakistan koji ni malo ne odgovaraju modelu liberalnih i demokratskih zemalja. Prepustimo kraj ljudima u čiji se razum i demokratičnost uglavnom ne sumnja. Jirgen Habermas: “Zapad nije podeljen zbog međunarodnog

139

terorizma, već zbog politike aktuelne američke vlade, koja ignoriše međunarodno pravo i marginalizuje Ujedinjene nacije”. Britanski istoričar Erik Hobsboum komentariše Bušove reči na sledeći način: “On i njegov staf nastavljaju da prave planove za preoblikovanje sveta... da stvore novi svetski poredak u stanju da proširi demokratiju... Ta ideja nije samo donkihotovska. Ona je opasna!” (B&F broj 4, februar 2005.)

Euradria

T

eoretska metodologija se zove SWOT što je skraćenica od Strenght (snaga), Weakness (slabost), Opportunity (mogućnosti) i Threat (izazov). Na osnovu nje Institut za međunarodnu sociologiju iz Goricije razvio je prot ov o jekat saradnje među graničnim regionima i to još pre više od deset godio g e i j i s zinu na. Taj projekat, koji, kako se da videti, računa i sa pozitivnim i sa n u j br s ko negativnim mogućnostima, postao je baza na osnovu koje je nastala v r op e radi naja s v ih at o ć e E U an ideja novog evroregiona, uslovno nazvanog Euradria. Nedavno, pre,z v an ni š t g p o š t o p r o c e s u rav anja ciznije 17. oktobra, predstavnici italijanskih regija Veneto, Friuli Venez b o n i ka u n j a i u i g o ka k o cija Đulija, austrijske Koruške, hrvatske Istre, te Slovenije potpisale su u č e s s t v ar a e ć i o na k l e l i preliminarni dokument o osnivanju novog evroregiona, koji će ih povet o k ad r i j e t u t o ž e zati u kompaktnu zajednicu čiji će stepen udruživanja tek naknadno biti E u r ani b ud određen, kao i slovenačka regija, kada u toj zemlji bude izvršena podela na građ regije. Niče, dakle, jedna polidržava čiji je ideal da se posle administrativnog brisanja granica počnu brisati i one iz svesti građana, jer čak ni pripadanje ujedinjenoj Evropi, još uvek sporo isključuje zaziranje od imaginarne linije, koja ih je delila stotinama godina. Ako je deljenje trajalo toliko dugo ni sabiranje neće ići brzo i lako. Videlo se to nedavno, kada je nastao sukob između predsednika kvarnerskog dela HDZ i župana dotične regije oko prihvatanja ideje o novom evroregionu. Ljuti hadezeovac, uzgred i državni sekretar za ekonomiju Vladimir Vranković, nazvao je župana, Zlatka Komadinu, “političkim diletantom, koji deluje na štetu državnih interesa”. Povod je županova izjava da mu se ideja evroregiona dopada, jer je njegova županija i onako “bliža Trstu nego Zagrebu”. Presudu je doneo hrvatski premijer Ivo Sanader, izjavivši: “Ako želimo da prevaziđemo istorijske probleme, koji još postoje, dobro je da naše oblasti sarađuju sa inostranim regijama”. Trebalo bi da je posle toga sve jasno, bar dok Hrvatskoj treba italijanska podrška za pristupanje Evropskoj uniji. Postojanje negativnih stereotipa o susedima i ekonomski je štetno, pa se beleži kako te male regije radije odlaze u Nemačku ili Britaniju po robu ili proizvodno znanje, nego da to preuzmu od suseda, koji već poseduju to što im treba. Dakle, Weakness (slabost) valja da ustupi mesto Threat (izazovu) i Opportunity (mogućnostima) kako bi se doprlo do Strenght (snage). Region o kojem je reč ima dobre preduslove za taj put, jer u njemu živi 8,5 miliona stanovnika, visokog domaćeg proizvoda – u proseku 20.000 evra po stanovniku (raspon je od 6 do 25 hiljada evra) i relativno dobre infrastrukture od luka, aerodroma i železnica do puteva, uz perspektivu gradnje Koridora 5, što treba da poveže Barselonu sa Kijevom uz neslućene mogućnosti za region preko kojega

prolazi. Ono što je do sada dogovoreno predviđa rotirajuću “prestonicu”; donošenje “ustava” do 2008. godine i određivanje imena; razvijanje saradnje, ne čekajući na definitivne odluke Brisela, u oblasti zdravstva, transporta; koordiniranje razvoja i zajedničko rešavanje akutnog pitanja konsigniranja smeća. Nesumnjivi je inicijator nastajanja ove regije je predsednik regije Friuli Venecija Đulija, Rikardo is an n o i c Ili. On već uveliko pokušava da na primeru objedinjavanja zdravstvenih f u n k na e j n š , ca službi u Goriciji (Italija) i Novoj Gorici (Slovenija) pokaže kolika bi s ad a z a j e d n i ma č ke i e ma č ke o D prednost bila ako se ujedine te službe u celom regionu pa, na primer ič nih ama Ne ndije i Ne ... l s Riječani mogu da odu na lečenje u Klagenfurt, a oni iz Koruške u Opaij ic la i gran s ke , Ho i Aus t rr ore gion nu tiju na rehabilitaciju posle preležane bolesti. Perspektive daljeg razvoja P o l j đ a r s ke s u e v p o s r e d i ovog bogatog regiona, ogromne su i u ekonomskom i u psihološkom smiM a zu j u da ir z a ne anj e l j ud slu željenog približavanja građana Evrope. p o ka a n o k v z b l i ž a v U Evropskoj uniji se gotovo ništa ne radi na brzinu zbog poštovanja svih o d l i č ad n j u i učesnika u procesu, zato će tok stvaranja i uigravanja Euradrije teći onako s ar kako građani budu to želeli. Političari i stručnjaci su inicirali nastajanje evroregiona i davaće mu smernice, međutim, dosadašnje funkcionisanje sličnih zajednica na granicama Nemačke i Poljske, Holandije i Nemačke, Mađarske i Austrije... pokazuju da su evroregioni odličan okvir za neposrednu saradnju i zbližavanje ljudi. Slabo uzajamno poznavanje jezika, iako žive jedan pored drugog su velika prepreka koju će vreme izbrisati ako postoje interesi. Iako taj okvir najviše pogoduje malom biznisu, nisu retki slučajevi ni velikih zajedničkih investicija. Maksimalna tolerancija i zajednički interes su osnova zajedništva evroregiona. Možda bi na tim osnovama i Srbija i Crna Gora drugačije gledale svoju budućnost. (B&F broj 13, novembar 2005.)

Valjda je to dno?

U

poslednjoj sedmici novembra meseca Portorož je bio domaćin godišnjeg skupa Centralno evropske inicijative (CEI), organizacije, koja služi kao neka vrsta obdaništa za buduće članice Evropske unije. Tu oni, koji su već unutra, podučavaju pripravnike lepom ponašanju. Generalno uzev nije u pitanju neka organizacija koja bi plenila svetsku pažnju, budući da praktično ništa ne odlučuje, niti pak ima mehanizme prinude. Dakle, jedan debatni klub, ali vrlo značajan za pretendente na ulazak u Evropu, bez čije se preporuke Evropa ne širi prema jugoistoku. Majski prijem 10 novih članica u EU nametnuo je CEI da redefiniše svoju fizionomiju, pa je to i učinjeno. “CEI mora oblikovati snažno partnerstvo među vladama, parlamentima, poslovnim institucijama, regionalnim organizacijama i civilnim društvom kako bi najbolje iskoristila resurse koji su joj na raspolaganju” - kaže se u završnom tekstu. “Nijedan entitet nije u stanju da sam da to ostvari i zato je CEI tu da u bliskom kontaktu sa partnerima podeli iskustva kroz dijalog i inicijative, da kao katalizator potpomogne rast i razvoj ubrzavajući tako integraciju svojih članica u evropske strukture”. Naše nestrpljenje i samouvereno verovanje da smo bolji od mnogih drugih koji su ušli u EU, odnosno da se odluke donose ne nekim važnijim mestima, čini nas lošim pripravnicima. Međutim, upravo smo i kontekstu ovoga skupa mogli da čujemo ocenu koja bi mogla da nam stavi do znanja da smo dodirnuli dno

141

nerazumevanja Evrope i njenih pravila da se sveobuhvatno i kroz masu različitih institucija sazreva za približavanje ostalima. U intervjuu za italijanski list Il Piccolo, albanski premijer Fatos Nano, rekao je između ostalog: “CEI je idealno mesto da se na njemu razrade ona politička pitanja koja još nisu definisana, kao na primer Kosovo, Srbija i Crna Gora, odnos prema sudu u Hagu, koja su neizbežna da bi se udahnuo život jedinstvenom tržištu ovog regiona”. Moguće je shvatiti ove reči kao cinizam nekoga ko se našao u prilici da na održi lekciju, međutim i to bi bio dokaz samozaslepljenosti, jer reč je o realističnoj primedbi koja za cilj ima saradnju u regionu i jasno identifikuje prepreke koje su pred njom. Na pitanje novinara: “Smatra li da Kosovo ide ka nezavisnosti”. Fatos Nano odgovara: “Ide ka evropskom Kosovu, ka međuzavisnosti kakvu svi mi imamo. Ne treba ogoljeno govoriti o nezavisnosti ni Kosova ni Srbije, jer i Srbija treba da postane menj e i anj e da e j l đuzavisna u odnosu na Evropu. Danas međuzavisnost nameće različito p r v ih ne s te no v e r o ih drug no razumevanje reči ‘suverenitet’. Treba je razumeti na evropski način i u e š Na o u v e r d m n o g o d n o s k i m kontekstu da svi mi imamo isti cilj – Brisel”. Albanija danas predstavlja s am b o l ji o i u E U , e ne ne s zemlju najvećih kontrasta ne samo u Evropi. Iz prašine neasfaltiranih s m o s u u š l e d o n o s , č i ni na ulica u Tirani niču oblakoderi, na poljima između napuštenih bunkera k o j i e o d l u k e s t i ma a iz autističke enverhodžine ere grade se fabrike. Još je vrlo siromašna, ali da s ni j im m av nic im ljudi imaju osećaj perspektive i vidljivog boljitka, a očekivanja imaju cenu v a ž m p r ip r i na berzi. Događa se nešto što podseća na novinsku raspravu sa početka lo š i Miloševićeve ere, kada je beogradska pesnikinja Mira Stefanović, zajapurenom nacionalističkom intelektualcu Đorđiji Vukoviću, rekla da će nas režim za koji se zalaže dovesti dotle da ćemo jednog dana ići u Tiranu, da u tamošnjem metrou, kupujemo gaće i čarape, jer za više od toga nećemo imati para. Tadašnje, i još trajuće, zablude stižu nam na naplatu. Citiraćemo za kraj još jednom Nanoa: “Važno je da protiv evropske integracije nije ni Albanija, niti iko u regionu, iako smo predostrožni prema Srbiji, koja, još uvek, pati od prevelike nostalgije. Treba joj pomoći da promeni mentalitet”. Nije lako čuti tako nešto. Najlakša je, ali i najgluplja, reakcija odbaciti tu napomenu kao zlonamernu. (B&F broj 2, decembar 2004.)

Religija i razum Postmoderne veroispovesti

O

d 4. februara u Đenovi dva autobusa gradskog saobraćaja obojena nebesko plavom bojom nose na sebi poruku koja glasi: „Loša vest je da Bog ne postoji - dobra je, da nema ni potrebe“. Dva autobusa nije naročito za kampanju, ali je dovoljno da se zapazi ne samo u Đenovi i Italiji, nego i mnogo dalje. Italija je, ipak, tek jedna od zemalja u kojima ateistička kampanja uzima maha, ali valja imati u vidu da je u sred te Italije Vatikan, pa su zato ona dva autobusa mnogo uočljivija. U Americi ateistički aktivisti koriste bilborde da bi napisali: „Zašto verovati u Boga? Budi dobar zbog dobrote“. Ideju je lansirala British Humanist Association pa su je zdušno prihvatili i drugi. U Valensiji, Madridu, Saragosi i Bilbau se nisu trudili da izmišljaju nešto novo nego su samo preveli parolu koja dominira u Britaniji, a glasi: „Verovatno Bog i ne postoji. Prestani da strepiš i uživaj u životu“. Nije to nikakva revolucija, nego samo dokaz g ne o B prezasićenja agresivnim nastupima hrišćanskog klera u nameri da se takmiči sa j e da j e , da t s ajatolasima u borbi za preuzimanje, ili bar dresiranje, svetovne vlasti. e v b ra Lo š at oji - do t re b e Umesto nabrajanja gde to i kako kler želi da se nametne u političkom živop o s a ni p o tu vredi navesti bar da je u vreme pisanja predloga za neuspeli Ustav Evropne m ske unije vladala prava pomama napujdanih hrišćanskih partija iz Italije, Poljske itd. zemalja da se u njega ugura formulacija o „hrišćanskim temeljima Evrope“. Mnogo direktnije deluje mešanje SPC oko statusa Vojvodine. Vraćanje religiji u zemljama bivšeg neznabožačkog komunizma završilo se pravom farsom u kojoj su „isterivači Boga“ počeli da metanišu po crkvama, ljube sveštenicima ruke i noge, da prenebregavaju činjenicu kako se njihove zemlje ni posle promene režima nisu odrekle svog laičkog karaktera. Pokušavali su i još pokušavaju da uz pomoć crkve nadoknade nedostajući legitimitet i poverenje građana. U toku je razdoblje u kojem su neke zemlje, a među njima i naša, došle samo na korak od klerokratije dok u drugima vera pada u zaborav ili u najboljem slučaju ostaje privatna stvar.

Papa i patrijarsi Josef Aloiz Racinger, detto Benedetto XVI, ima nesreću da su pre njega na vrhu katoličke crkve bili pape Đovani XXIII, zvani Papa Buono (Dobri) i Đovani Paolo II, nezaboravni Vojtila. Pomenuta dvojica uneli su u katoličku crkvu toliko reformi da njihov današnji naslednik neprekidno žonglira između sopstvenih konzer-

143

vativnih ideja i liberalnog nasleđa svojih prethodnika. Đovani XXIII za prekratke vladavine od 1958. do 1963. godine otvorio je katoličku crkvu prema svetu i pripremio Drugi vatikanski koncil, na kojem je pokrenut postupak pomirenja i saradnje. Sa pravoslavnom crkvom označen je tada početak kraja šizme iz 1054. godine. Vojtila je nastavio tu politiku obišavši mnoge pravoslavne zemlje, poklonivši se vernicima i moleći za oproštaj. Posle tih iskreno miroljubivih prelata dolazi tevtonski teolog koji pomirenje tumači tako što posle skupa u Raveni oktobra 2007. pušta u javnost obmanu da je došlo do dogovora po kojem će obe crkve (katoličku i pravoslavnu) voditi pet episkopa (kolektivno predsedništvo) na čijem će čelu biti rimski papa. Podozrivi Rusi, kojima je Vatikan instalisao 2002. godine katoličke dieceze širom nekadašnjeg SSSR, kao što je Buš opkolio isti taj prostor raketnim štitom, glatko su okrenuli leđa takvom pomirenju. Episkop raško – prizrenski Artemije gotovo da je jedva dočekao taj gest pa degradira pokušaje pomirenja: „Nema sumnje da je Rimokatolička crkva u mnogim segmentima po pitanjima vere i pojedinih dogmata skrenula sa pravog puta. Bez jedinstva u istini, u pravoj veri, nije moguće govoriti uopšte o episkopu Rima, a kamo li o bilo kakvom njegovom primatu – časti i vlasti“. Na 17 stranica Odgovora na neka doktrinarna pitanja 2007. godine je Vatikan potvrdio Dominus Jesus – dokument koji je 2000. godine objavljen u redakturi tadašnjeg kardinala Racingera, a u njemu stoji da pravoslavna (ortodoksna) crkva poseduje prave sakramente i episkopate neprekidnog nasleđa sve od apostola. Protestanti, međutim, ne poseduju „sacerdozio ministeriale“ (hijerarhiju Svetog reda) niti euharističku misteriju te prema tome nisu crkva. Time je stavljena tačka na Vojtilin pokušaj pomirenja sa protestantima. Racingerova politika izazivanja sukoba i netrpeljivost, zbog čega ga u britanskim novinama nazivaju „Vatikanski Buš“, ima sledeće reperkusije: najbrojnija religija na svetu – hrišćanstvo (2,1 milijarda vernika) ostaje podeljeno na katolike – 1,2 milijarde, protestante 500 miliona i pravoslavce 240 miliona. Nesposobnost hrišćanskih crkava da se ujedine i reformišu u skladu sa vremenom rodila je masu malih crkava i religija koje privlače sve više vernika na svoju stranu.

Pragmatični maheraji Masa je dokaza i statistika koji pokazuju da tri glavne jednobožačke religije (hrišćanstvo, islam i judaizam) postepeno gube uticaj koji su imale, kako zbog sve višeg stepena obrazovanosti stanovništva (Džeri Kojn, američki genetičar: „Ako nam istorija nauke išta pokazuje, to je da time što ćemo svoje neznanje nazvati ‘Bog’, nigde nećemo stići“) tako i zbog ortodoksije svih tih religija, u čemu je pravoslavlje samo najdoslednije. Na pitanje koliko Finaca veruje i ide u crkvu, a statistike kažu da 89 odsto njih pripada luteranskoj veri, prelat te crkve u Helsinkiju odgovorio mi je da po njihovoj računici vernika ima 8 odsto a u crkvu redovno ide samo 2 odsto. Na moje čuđenje dobio sam odgovor da je učenje njihove crkve blisko socijaldemokratskom programu, ali da crkva za razliku od političkih partija nije u stanju da nekome ponudi poslaničko ili savetničko mesto u opštini i državi. Verovatno da od kada postoje religije postoje i oni koji u njih ne veruju. Ričard Dokins u knjizi „Zabluda o Bogu“ navodi masu dokumenata o tome da su vernici zapravo manjina i da srazmerno stepenu obrazovanosti njihov broj opada. Kako krunski argument služi mu podatak da samo 3,3 odsto članova britanske Kraljevske akademije izjavljuje da veruje u Boga. Kako je pobožnost do sada najefikasniji način za popunjavanje praznina u znanju, javljaju se nove, postmoderne veroispovesti čija je težnja da se prilagode savremenosti, a da pritom ne zatrpavaju rupu neznanja u kojoj vrlo lagodno po-

stoje. Neobuzdana Amerika i na ovom je polju otišla najdalje. Labava disciplina i nepostojanje hijerarhije protestantizma omogućili su da svaki uverljiv govornik, dovoljno je da uzdiže Boga, postane propovednik. Televizija je njihov uticaj dovela do neverovatnih razmera. Maja 2007. godine umro je TV propovednik Džeri e Falvel, „bez kojega Amerika nikada ne bi imala Buša Mlađeg na vlasti“. Taj američl o g i j a ma o e t i ki Ajatolah, kako su ga nazivali, uspeo je da ubedi Džordža Buša Mlađeg ant e me t ods lab os t j i r a da se odrekne alkohola, jer je pred njim „misija“, da ga uputi u vode h t im ev N o v e s e is l j ud s ki ahiral e o konzervativizma lako prijemčive za labilne osobe, i da mu obezbedi s l u ž p o t r e b e ka o i k r u c i j e š t i z glasove svojih 30 miliona vernika. Dokle njegova pamet, ili možda mazl o u znan j a i n s t i t n o v a c nipulatorski talenat, seže vidi se po tome što je teroristički napad kobi n e n s i j s ke i zv la č e nog 11. septembra definisao kao „Božiju kaznu zbog homoseksualizma, f i na p u t e m i v ni h slobodnog abortusa, feminizma i glasanja za demokrate“. Tomas Džefert im p o v a na son, treći američki predsednik (1801/9 godine), borac za laičku državu, modže rao bi da doživi to kao najtežu kaznu u paklu, da je kojim slučajem verovao u zagrobni život. On je o religiji, međutim, govorio: „Sve se uglavnom svodi na abrakadabra lakrdijaša koji sebe nazivaju Isusovim sveštenicima“ i „U našoj instituciji (državi) ne bi trebalo da bude mesta za nastavu teologije“.

Vašar vere i biznisa Nove varijante teologije služe se istim metodama zloupotrebe ljudskih slabosti i neznanja kao i krahirale finansijske institucije što tim putem izvlače novac iz džepova naivnih. Najčudnija među novim religijama je ona koja kao pokušava da poveže nauku i verovanje i nosi ime Scientologija. Tu crkvu, među čijim se vrhovnicima na VII od VIII mogućih nivoa (kao kardinal) nalazi glumac Tom Kruz, osnovao je anonimni pisac Ron Habard 1954. godine sa tezom o samospasavajućem mesijanizmu. Sve je u njoj rangirano, kao karate boje pojaseva, i sve se plaća i to debelo. Računa se da u svetu ima 10 miliona sledbenika te vere, 2.000 crkava i 11.000 sveštenika, a napredovanje u viši TO (stepen) košta između 100 i 250 hiljada dolara. Mistika je jedan od osnovnih elemenata te crkve i najefikasnija je u sakrivanju njene finansijske moći. Preko 30 miliona ljudi posetilo je njihov sajt na internetu u 2007. godini. Propovedaju pravi konglomerat religije, psihoanalize, elektro akupunkture (vernici dobijaju – za pare, dakako – neke aparate za stimulisanje samosvesti) i zaglupljivanja. Tvrde da se svi rađamo bolesni od „engrama“ i samo nam „majstor“ (njihov sveštenik) može pomoći da se pročistimo. Naravno sve to košta. Postmoderna religija pokušava da popuni prazninu između kanonizovanog verovanja i svakodnevnog života. Finansijska kriza u svetu navela je Džona Dženkinsa, sveštenika Prve Baptističke crkve u Vašingtonu da propoveda svojim sledbenicima kako da se spasu od „berzanskog pakla“ jer i u Bibliji piše da ne treba dozvoliti „da postanemo robovi svojih dugova i kreditora“. „Crkva – propoveda Dženkins – pruža utočište vernicima da se spasu, jer kriza nosi sa sobom ponašanja koja su smatrana nepovratnim. Jedino se u crkvi čovek može ponovo roditi drugačiji“. On je organizovao posebne kurseve na kojima se proučava „Financial Freedom“ (Finansijska sloboda) a pravi današnji satana su po njemu „kreditne kartice koje daju iluziju bogatstva, koje se realno ne poseduje“ jedino je Prva Baptistička crkva u stanju da oslobodi ljude od modernog satane. Zato svoju štednju poverite Prvoj Baptističkoj i nikom drugom... Sala crkve u Vašingtonu velika je kao Sava centra, a mise u njoj snima 7 TV kamera i direktno prenosi preko interneta. Evangelistički sveštenik Ričard Kizik, video je u dolasku Buša Mlađeg na vlast znak proviđenja i počeo odano da služi mesiji. Prepredeni Karl Rov, Bušov sekretar, nazreo je u njemu pogodnu ličnost preko koje bi se mogao malo olabaviti

145

pritisak ekologista na državni budžet. Poverio je Kiziku da mobiliše vernike u borbi za čistiju sredinu molitvama koje su mnogo jeftinije nego investicije u tehnologije za zaštitu sredine. Kizak se u prvoj fazi pokazao vrlo efikasnim, sve dok ga nisu preoteli ekologisti i natentali da mu pomognu da sastavi Manifest svoje vere (internet adresa: www.creationcare.org) u kojem se kaže da je kosmos u svoj svojoj lepoti Božije delo; da smo dužni da pre povratka Hrista vratimo zemlji onaj oblik u kojem nam je Bog poklonio; grešni smo jer smo uništili, zagadili, izvitoperili, razorili veliki deo onoga što je delo Gospoda; čovek je krivac za uništavanje šuma, utamanjivanje biljnih i životinjskih vrsta i globalno zagađenje... sledbenici Svetog pisma veruju da je vera ta koja će spasti svet... svaki vernik se mora angažovati da štiti i leči prirodu i tako veliča slavu Gospoda, ljudsko siromaštvo je posledica uništavanja prirode; Biblija zahteva od nas da naučimo da „zemlja pripada nu ja e l ig i i p r az n i r Gospodu“; naš život se ne iscrpljuje u posedovanju i bogatstvu; mora se a n ode r da p op unanog m izabrati put poniznosti, odmerenost i tolerancije... Dobivši takvo oružje t P o s š av a o nizo v ne v n o g vere u ruke ponizni Kizak se preobratio u savremenog Savanarolu koji je p o k u e đ u ka n s v a k o d svoj teokon (teološki konzervativizam) okrenuo i protiv samog Buša. izm v anja i Novinar Džef Šarle uspeo je da se ubaci u verom zaodenutu organizaciju o vero ta kojoj se malo šta zna, a koja još od Velike krize na famoznom Nacionalnom ž iv o molitvenom doručku, koji je danas postao svetska atrakcija za političare, objedinjuje ljude koji vladaju Amerikom. Naziv joj asocira na mafiju: „The Family“ a osnovao ju je 1935. godine holandski doseljenik Abraham Vereide. On je pošao do pretpostavke da siromašni ne mogu ostvariti Kraljevstvo Božije, zato se oslanja na bogate i moćne koji treba da „zajedničko domaćinstvo dovedu u red i tek tada će se vratiti Hristos među nas“. Po njima „hrišćanstvo je postupalo pogrešno već dve hiljade godina usredotočujući se na siromašne, slabe i patnike, a ne na one koji imaju moć i bogatstvo. Njihov Hristos zadivljujućih body-bilderskih dimenzija s lakoćom lomi krst na kojem je raspet. Kako tvrdi Šarle pripadnici te vere/organizacije smatraju da je nasilje u redu iako ga ipak ne vole previše. Uostalom i Biblija je prepuna ubistava i to masovnih. Članstvo regrutuju među vodećim ličnostima politike, privrede i vojske. Centralna parola im je rečenica iz poslanice Sv. Pavla Rimljnima: „Nema vlasti da nije od Boga“.

Od vere do nevere Zemlje koje su prošle nasilno odvikavanje od vere jedine su koje beleže porast broja vernika. No to je od kao oštra zima ove godine koja ne menja trend trajnog zagrevanja planete. Političari svuda u svetu metanišu svakome ko donosi glasove, pa nisu nikakav indikator. Verski entuzijazam postepeno jenjava tako da čak ni vratolomna internetizacija crkava ne pomaže mnogo. Onaj ko je u ovoj krizi ostao bez posla, kome je ušteđevina „izgorela“ u kockanju kompanija i banaka malo veruje u „Financial Freedom“. Razum, znanje i nauka polako privlače sve veći broj sledbenika. Dakako vernika će biti sve dok svi ljudi ne budu u stnju da egzaktnim metodima objasne šupljine u sopstvenoj pameti, a to znači - večito. Jedino što može da se dešava je da sve veći broj ljudi počne da veruje više pametnim naučnicima nego popovskoj podršci u zavaravanju samih sebe. Umesto bilo kakvog mudrovanja, korisnije je citirati šta su ti pametni ljudi rekli o veri. Ovih je dana 200 godina od rođenja Čarlsa Darvina, pa počnimo od njega: „U svojoj aroganciji čovek sopstveni nastanak pripisuje božanskom planu. Ja skromnije i verovatnije nazirem da smo stvoreni od životinja“. Cinični Bertran Rasel zastupa sledeće mišljenje: „Protiv suprotstavljenih fantazama, jedna od retkih ujedinjujućih snaga je naučna istina“ i još: „Ogromna većina eminentnih intelektualaca ne veruje u hrišćansku religiju, ali krije tu činjenicu od javnosti, bojeći se da ne

izgubi soj položaj i prihode“. Viktor Igo je pisao: „U svakom selu postoji svetiljka – učitelj, i gasitelj svetiljke – sveštenik“. Ričard Dokins je biolog i popularizator nauke koji smatra: „Religija je obeležje za mržnju i osvetu, usmerene prema pripadnicima drugih grupa – ne nužno gore od drugih takvih obeležja, kakva su boja kože, jezik ili omiljeni fudbalski klub, ali uvek pri ruci kada nema tih drugih“. Već pomenuti američki predsednik Tomas Džeferson upečatljiv je u svojoj netrpeljivosti prema kleru: „Sveštenici različitih verskih sekti užasavaju se napretka nauke kao što veštice strahuju od dolazećeg dana, mršte se na sudbonosne vesnike propasti obmana od kojih žive“. O religioznosti Alberta Ajnštajna, konstruišu se razne neistine ne bi li se dokazalo kako je čak i on bio vernika. Maja prošle godine u Londonu je na aukciji prodato Ajnštajnovo pismo filozofu Eriku Gutkindu, pisano 3, januara 1954. godine u kojem doslovno stoji: „Za mene reč Bog nije ništa više nego ekspresija i jedan proizvod ljudske slabosti, a Biblija je jedna zbirka časnih, ali primitivnih legendi, koje su uistinu prilično infantilne. Za mene je jevrejska religija, kao i sve ostale, inkarnacija najinfantilnijih predrasuda“. Opaki Bernard Šo neka posluži kao poenta: „Tvrdnja da je vernik srećniji od skeptika nije ništa bliže istini od činjenice da je pijanac srećniji od treznog čoveka“. Nije da nema više za citiranje, nego nema potrebe, nekima je dovoljno i ovoliko, drugima ne vrede ni bezbrojni tomovi napisanih knjiga u kojima se kritički objašnjavaju razlozi postojanja religija. (B&F broj 53, mart 2009.)

Alah, Bog i tolerancija

M

alo je medija na svetu koji nisu zabeležili najnoviju poruku Osame Bin Ladena u kojoj on preti novim masovnim ubistvima. Podjednako je malo medija, ako ne i još manje, koji jesu zabeležili da je samo 14 dana ranije 138 muslimanskih verskih vođa i intelektualaca pozvalo svet na mir i zajedničko traženje razumevanja. Krije li se u ovoj medijskoj trakalici mazohistička sklonost Zapada i hrišćanstva da u muslimanima vide jedino neprijatelja, slepu masu terorista, jedinu dostojnu pažnje? Došlo je neko sumanuto vreme kada oni koji ne drže do religije, ali drže do razuma, treba da skrenu pažnju kako i islam i hrišćanstvo priznaju jednog istog Boga, koji obavezuje na ljubav prema svome susedu. Pomenuto pismo istaknutih muslimana nisu potpisale “ključne osobe ekstremne vahabitske sekte islama, koji načelo božanske ljubavi tumače kao – pomozi susedu da nađe islam”. Tih ekstremista, a vahabiti imaju copyright na Džihad ili sveti rat, ima na žalost u obema religijama.

Zablude o Bogu Instrumentalizacija religije u svrhu sejanja mržnje najjači je impuls antireligioznih rasprava. Već mesecima među najprodavanijim knjigama u SAD je traktat Ričarda Dokinsa, jednog od najznačajnijih evolutivnih biologa (profesor na Oksfordu i Berkliju), pod naslovom “Zablude o Bogu” (Richard Dowkins, “The God Delusion”). Dokins polazi od toga da je hipoteza o postojanju Boga, kao i svaka druga,

147

što će reći da traži preispitivanja i jasne argumente kako bi mogla biti dokazana. Za njega je “vera jeftin izgovor da ljudi ne moraju da misle i procenjuju dokaze”. Vrlo je moguće da je Dokins u pravu kada tvrdi da “današnja društva trpe veliku štetu zbog nečega iracionalnog i konfuznog, nepoduprtog bilo kakvim dokazom i napisanog pre više hiljada godina... religiozni fundamentalizam napada zdrav razum i ljudska prava”. Slažemo se sa Veselinom Markovićem da bi publikovanje ove knjige na našem jeziku predstavljalo “osveženje u našim knjižarama, punim drugorazredne mistike i pseudonaučnih knjiga”. Ma koliko je lako prihvatiti Dokinsove argumente da veću pažnju od religije zaslužuje “zdrava nezavisnost uma”, mi ipak živimo u vremenu kada jedan od osnovnih parametara demokratije i ljudskih prava predstavlja sloboda veroispovesti. Ako vera ima takvu poziciju onda bi u ime humanizma današnji žreci religija trebalo da brane njenu komponentu altruizma koja je nastajala tokom evolucije, pa makar bila poduprta marketinškom tvrdnjom: “Ako nema Boga, zašto su ljudi dobri?”. I dakako, čiste veru od pseudoistorijskih “nagaznih mina” kojima se “dokazuje”, na primer, da su Jevreji ubili Hrista, e da bi se kod hrišćana opravdao mrak antisemitizma. U veku najveće difuzije informacija istovremeno se baca u senku ona vrsta vesti koja ne odgovara stereotipima, što je porazno po današnje novinarstvo. Koliko o god je pismo muslimanskih verskih vođa i intelektualaca gurnuto na margine anu t m u s javnosti, toliko isto valja “kopati” da bi se saznala i ona druga strana Zapae ko i koji ne ž e d o n e j da, koja se ne uklapa u vladajuću politiku. Dokins je samo jedan od on dr lo D o š e ka d a i g i j e , a l i s k r e n u brojnih slobodno mislećih ljudi, koji obeležavaju američku alternav r e m d o r e l e b a da i tivnu scenu. Ričard Klark (Richard Clarke) bivši Klintonov savetnik za og dr ž e ma , t r i is lamaju je dn e borbu protiv terorizma, u jednom eseju o demokratiji i Džihadu, dokur az u n j u ka k o o p r i z n a v e z u j mentuje kako ni zapadne demokratije nisu imune na terorizam, te da u p a ž ć ans t v , ko j i o b v o me muslimanskom svetu jasan otpor demokratiji pokazuje samo jedno krilo h r i š g B o g a r e ma s Al Kaide (sledbenici Al Zarkavija) a da Maroko, Alžir, Indonezija... predstavis t o jub av p ljaju primer mirnog prelaska sa autoritarnih režima na demokratiju. “Politina l e du ka promocije demokratije Džordža Buša, ne može biti smatrana odgovorom sus na terorizam... zapravo veliki deo islamskog sveta ne može sa simpatijama prihvatiti surovo bombardovanje Faludže, grada od 250.000 stanovnika, kao mizanscen za priču o demokratiji”.

Različitost i tolerancija Sociolog Čarls Tejlor, razvio je teoriju “jedinog mišljenja” po kojoj sve što ne spada u ponuđeni model izaziva blokadu mišljenja, odnosno grozničav otpor prema toleranciji, različitosti, multikulturalnosti... Po njemu su pripadnici “jedinog mišljenja” pomamni nosioci teorije o sukobu civilizacija koju je izmislio Samjuel Hantington. Najbolju suprotnost blokiranom mišljenju predstavlja, po Tejloru, prisustvo onoga što je definisao kao “unutrašnju kritiku” - deo iste zajednice koji je sposoban da kritikuje njeno ponašanje. Njih opisuje kao boga Janusa sa dva lica, jedno okrenuto sopstvenoj zajednici, a drugo ostalom svetu. “Nema sumnje da islam ima svoje ‘unutrašnje kritičare’ i pitanje nije gde su, nego zašto mi njih ne poznajemo i ne čujemo to što nam govore”. Najistaknutiji primer svesne blokade mišljenja predstavlja zabrana američke administracije Tariku Ramadanu da uđe na tle SAD iako je pozvan da na univerzitetima govori o odnosu islama i hrišćanstva. Ramadan ni slučajno nije mogao biti zamenjen za nekog potencijalnog teroristu, jer je širom sveta poznati muslimanski intelektualac, profesor na univerzitetu u Friburgu u Švajcarskoj, čija se predavanja o religiji, toleranciji i različitosti prodaju na TV kasetama u tiražu od

desetina hiljada primeraka! Nedeljnik Time svrstao ga je u gornju polovinu sto najuticajnijih ljudi u svetu. Ramadan je tipičan predstavnik “evropskog” islama, kakvi su još pisac Tahar Ben Džalon, sociolog i poslanik u italijanskom parlamentu Kaled Fuad Alam i mnogi drugi što pokušavaju da približe vere i civilizacije sa svešću da je to moguće jedino putem tolerancije. e Genijalni američki režiser D.V. Grifit, napravio je 1916. godine remekdelo filmske d a s ma l j a a k umetnosti “Netrpeljivost” (Intolerance) u kojem je preplitanjem razdoblja e m e ku p ze r v e od 2.500 godina, od Vavilona do moderne Amerike i mafije, propratio lo j lja ili s u s e b e š o r P d em it i netolerantnost kao tragičnu ljudsku osobinu. Danas, kada je multikulk a z z a t v o r t a l i h , o a c a” e n turalnost, kao deo globalizacije, postala preduslov funkcionisanja sveta, o gao it i od o s “ s t ran m d n neophodno je shvatiti da bez tolerancije nije moguće napredovati. Sada i b ra a č ijih , o su svi ljudi sveta susedi i bez njihovog međusobnog razumevanja svet preti dr ug da zapadne u iracionalne konflikte, koji se uprkos žrtvama ne mogu razrešiti. Prošlo je vreme kada se neka zemlja ili skup zemalja mogao zatvoriti u sebe i braniti od ostalih, od drugačijih, od “stranaca”. U 2006. godini u Francuskoj je bilo oko 6 miliona muslimana ili 8 odsto stanovništva, Nemačkoj tri miliona (3,6 odsto), Holandiji milion (5,8 odsto), Britaniji 1,6 miliona (2,8 odsto), Švajcarskoj 310 hiljada (4,2 odsto) odnosno sve zajedno u Zapadnoj Evropi oko 15 miliona ili 5 odsto stanovništva. Samo osobe lišene racionalnog mišljenja zamišljaju da je moguća “čista” Evropa. Pa čak i kada bi na neki način mogli da nestanu ti imigranti muslimani iz EU, ostale bi na tlu Evrope Turska sa 99 odsto muslimana, Kosovo (90 odsto), Albanija (70 odsto), Bosna (40 odsto), Makedonija (30 odsto) i ogromna Rusija sa nepoznatim procentom muslimana. Muslimana ima 1.322 miliona, dakle više nego katolika (1.115 miliona) ali manje nego hrišćana kojih je ukupno 2.153 miliona.

Upregnuta vera Prema podacima Pew Research centra u Španiji (1 milion muslimana, koji čine 2,3 odsto stanovništva) 77 odsto ispitanih smatra da su muslimani velika pretnja za njihovu zemlju. Istovremeno zanemarivo malo Švajcaraca (8,4 odsto) vidi u muslimanima opasnost iako ih je u njihovoj zemlji gotovo dvostruko više (4,2 odsto) nego u Španiji. Dakle osećaj ugroženosti i netolerancija nastaju na osnovu negativnih iskustava (terorizam) ali i političkog i medijskog potenciranja ugroženosti. Primera radi, podatak o 15 miliona muslimana u Evropskoj uniji potiče iz njenih izvora, međutim jerusalimski JCPA institut navodi, da muslimana u EU ima 25 miliona te da su veća opasnost nego što Evropljani misle! Valja se okrenuti drugoj strani, onoj koja traži argumente suživota. Egipatski predsednik, Hosni Mubarak, poslao je sredinom juna meseca pismo svim značajnijim medijima u svetu u kojem pored ostaloga piše: “Islamska vera priznaje, prihvata i veruje u istinu da dve nebeske religije prethode islamu: judaizam i hrišćanstvo... Kuran propoveda da pravi vernici ne prave razliku među Božijim prorocima. Za muslimane je Avram, patrijarh svih triju religija zato što je, prema Kuranu, bio pravi vernik kao Noje, Jakov, Mojsije i Hristos... Po mom mišljenju ne postoji sukob civilizacija ili religija nego sukob interesa. Grupe političara u traganju za dominacijom i destrukcijom od religija čine svoje taoce i instrumentalizuju ih u cilju ostvarivanja svojih ciljeva”. Nasuprot takvom stavu kanadski novinar Mark Stein, iskočio je iz anonimnosti i postao diva zapadnog novinarstva tezom da će muslimani osvojiti (prvo) Evropu u nekoliko narednih decenija. Pošao je od Gadafijeve tvrdnje da “mnogi znaci govore kako je Alah osigurao pobedu islama u Evropi”. Zatim je na bazi statistika o natalitetu skrojio sledeću sliku: Somalija ima stopu nataliteta od 6,76, Avganistan

149

6,69 a Jemen 6,58 to su najviše stope na svetu, a sve tri zemlje su muslimanske. Najvišu stopu nataliteta u Evropi ima Albanija, opet muslimanska zemlja. Prosečna stopa nataliteta u Evropskoj uniji je 1,4 indeksna poena, ali je kod muslimanki koje žive u EU stopa 3,5 odsto. Zaključak je da jednu trećinu novorođenih Evropljana čine mali muslimani, kada porastu oni će višestruko ubrzati stopu rasta. Kolika je vrednost te teorije vidi se iz teze o nasleđivanju vere. Mlade generacije muslimana vera zanima uglavnom kao i njihove francuske ili nemačke vršnjake. Za branioce vere uputno bi bilo da se zainteresuju za talas dobrovoljnog pokrštavanja hrišćana u islam. U Italiji, na primer, takvih konvertita već ima oko 70.000 i oni vode većinu islamskih zajednica na italijanskom tlu. Sve opskurne i ksenofobne računice polaze od islama i muslimanskog sveta kao statične i kompaktne zajednice, što ni slučajno ne odgovara činjenicama. Prvo, svedoci smo surovih razračunavanja sunita i šiita, valja njima dodati i vahabite, koji unose u sukobe još veću dozu verske strasti i surovosti, pa zatim razlučiti jesmo li za vernike ili laike u Turskoj, jer nobelovac Orhan Pamuk, na primer, piše: “Zapadna štampa opisuje islamske vernike kao loše, a laike kao dobre. Ali nije tako! U Turskoj deo laika čine fašisti sa krajnje desnice, dok vernici najčešće zagovaraju liberalne poglede kao demokrati u Evropi... Sve individue su jednake u celom svetu. Tačka. Ako prihvatimo taj koncept možemo razgovarati o vrednostima i nijansama... Mene razbesni kada moju zemlju automatski svrstavaju u islam, a islam u terorizam i kamikaze. Taj kliše, primenjen na bilo koju islamsku zemlju, opasan je po suživot između različitih religija. On je proizvod američke politike, koju na žalost prihvata i deo Evrope”.

Satelitski islam Zašto Evropa zna za Homeinija, a ne i za Amr Kaleda televizijskog sunitskog propovednika koji pleni pažnju miliona muslimana od Kaira i Amana do Evrope i Indonezije? Taj bivši računovođa ima najviše uspeha kod srednje klase zato što ne nosi ni bradu, ni galabiju, ni sablju, nego u džinsericama, uz dosta humora, propoveda islam koji priznaje emancipaciju žena (istina do određene mere). Njegov Alah ne kamenuje grešnike, ne regrutuje dobrovoljce za sveti rat. Jedni ga smatraju prosvetiteljem drugi perfidnim agitatorom integralizma. Takozvani “satelitski islam” bukvalno je preslikan američki model verskog TV propovedništva i svog drugog eksponenta ima u Jusufu Karadaviju, rektoru islamskog univerziteta u Kataru, koga jedni smatraju reformatorom a drugi jeretikom. Karadavi žestoko osuđuje ubijanje talaca i navodi primere iz 11. veka, kada su muslimani odbijali da istom merom odgovaraju na zverstva krstaša. Istina smatra legitimnim operacije Palestinaca... Tu su zatim Kalid Al Guindi, Al Habib Ali, Safvat Hegazi i mnoštvo manje važnih sa lokalnih TV koji ne dospevaju na satelite Al Džazire i Al Arabije, TV Abu Dabija, Libana, Dubaija, Egipta i saudijski MBC. Česta tema propovedi je društveni položaj žena po islamu. Nema sumnje da je on realno još teži nego što su ideološke (religijske) pretpostavke za njega. Međutim, pogrešna zapadna taktika koncentrisanja na tradicionalnu žensku odeću, dakle spoljni detalj, prouzrokovala je da su devojke od Sarajeva do Pariza i Tunisa počele da nose razne nikab, hidžab, burke i čadore, odnosno zarove i feredže. U Tunisu je lako susresti majku koja ide u farmericama sa ćerkom koja je zarom pokrila glavu. Muslimani su u previranju i treba im pokloniti više razumevanja. Među ženama procenat nepismenosti je 47,5 a među muškarcima 25,6 odsto, u srednje škole upisuje se za 4 odsto manje devojaka nego dečaka, a na fakultete dospevaju podjednako. Američki časopis Forbes 2006. godine doneo je listu najuspešnijih žena u musli-

manskom svetu. Karakteristična je opaska da žene u Saudijskoj Arabiji ne smeju da voze auto, ali zato mogu da vode kompanije čiji se berzanska vrednost računa milijardama dolara. Te žene su najčešće direktorke banaka i investicionih fondova, zatim vode arhitektonske i dizajn centre, visoke škole, industrijske i trgovinske kompanije i centre... Najuspešnija od njih, Lubna Al Olajan, vodi porodičnu finansijsku instituciju sa 40 banaka vrednu 7 milijardi dolara. Da ne nabrajamo. Ima ih, e nije ih mnogo, ali jesu nekakve “laste” koje predskazuju proleće. li š e ne nja e b o j Kontrasta radi navedimo da ne zaboravljamo na mračnu stranu muslio o s og mi š l mogu ć a m a S o na l n da j e manskog sveta – terorizam. Pre dve godine Zingmund Bauman, profesor rac i i š l jaj u r o p a u Varšavi i Lidsu, je u Modeni prezentirao svoju studiju “Žrtvovanje sebe z a m t a” E v u religioznoj tradiciji”. Najmračniji vid samožrtvovanja – kamikaze – kako “č i s ime kaže, nije patent “nacije smrti” kako umeju da zovu muslimane. Pitanje je samo uslova, stepena razvoja, osećanja ugroženosti i moći da se uzvrati da bi neko bio heroj ili mučenik. Heroj je onaj koji ginući ubija što više protivnika, dok mučenik u principu izbegava smrt drugih da bi dokazao uzvišenost vere ili ideje za koju umire. “Ko bi danas – pita se Bauman – bio u stanju da umre za Baroza ili Solanu”. Ideolog savremenih kamikaza bio je Abdul Aziz Rantiz, jedan od vođa Hamasa, ubijen u raketnom napadu izraelske avijacije, njegova je formulacija sledeća: “Upotrebljavamo kamikaze, jer nemamo ni F-16, ni Apače, ni tenkove, ni rakete”. Paklena “racionalnost” te računice prema podacima Švedskog instituta za mir je: jedan kamikaza košta u proseku 190 dolara (obuka i eksploziv) i nanosi često milionske štete. Prema italijanskim izvorima atak na karabinjersku kasarnu u Nasiriji, u kojem je poginulo 17 vojnika koštao je iračke pobunjenike 300 dolara, koliko su dali vozaču cisterne pune goriva da se sjuri na kasarnu. Postoji i ona lepša strana racionalnosti pripadnika islama. Oni su izmislili algebru i geometriju, postavili temelje moderne astronomije, oni su 954 godine pre Slavoljuba Penkale napravili nalivpero, zatim sapun, vetrenjaču, niz hirurških instrumenata, kafu, vrtove, šah, odnosno toliko stvari da je prošle godine u Londonu organizovana izložba “1001 pronalazak - koji su muslimani podarili čovečanstvu”. Kao i svi pripadnici ljudske rase i oni imaju i dobrih i loših strana. Danas kasne u tehnološkom napretku i pokušavaju da ga stignu (Iran) na najpogrešniji način – atomskom bombom. Zašto? Kao i ono sa kamikazama i to je pokušaj odgovora na suprotnu stranu koja im pokazuje da nasilje nije prestalo da bude glavni argument komuniciranja u svetu. Zapad i hrišćanstvo, koje oličava Amerika, još uvek za međunarodne političke probleme ima jedan imenitelj – rat. Nenasilje, želja za mirom, ljubav prema bližnjem, tolerancija nisu ovladali bespogovorno ni trima jednobožačkim religijama, u kojima su zapisani kao svetinja. (B&F broj 37, novembar 2007.)

151

Verski turizam: U ime bogova

P

rema prognozama stručnjaka, 2020. godine svetom će se muvati 1,6 milijardi turista, od kojih će 10 do 15 odsto činiti turisti sa definisanim verskim ciljem. Danas se to zove verski turizam, a zapravo je koren svekolikog turizma koji postoji. Ako isključimo ona beslovesna potucanja u doba hordi, prva ciljna kretanja, i to često masovna, bila su usmerena prema svetilištima i svetim gradovima širom planete. Valja pročitati izvrsnu knjigu ‘’Hodočasnici neba i zemlje’’ Filipa Davida, pa steći utiske o prvim ‘’turistima’’ na zemlji. Mnogo, mnogo kasnije, oko 1850. godine engleski monasi su se setili da hodočasnicima valja ponuditi i malo ljudske pažnje, jer je njihov dolazak do manastira već dovoljno samokažnjavanje. Tako su nikli hosteli – preteče og r o š l r iz am p današnjih hotela – skromne manastirske zgrade izdeljene u soe r e din a s e t u v irani s bičke, u kojima će vernici moći da se na miru mole, odmore i d O , ka d r e n o za to plate ako imaju čime. : v e ka u k t a v a , t a j u e nt e d s Od sredine prošlog veka, kada se turizam zahuktava, renovirani h u o a t p z t e li as ino . hosteli postaju svratište za studente: malo, udobno i jeftino. U pohos at i š t e zno i je f t odina slednjih pet godina oni ulaze u modu kao rimejk prošlosti i često s v r o , ud o b h p e t g ao pružaju utočište porodicama, sportistima, pa i poslovnim ljudima u ma l o s l e d n j i m o d u k udobnim prostorijama za jednu do 10 osoba. U Ljubljani je zgrada U p u l az e u l o s t i i č i š t e napuštenog zatvora pretvorena u hostel, na kojem su namerno očuvao n i j k p r o š a j u u t o i s t i ma , r i m e t o p r u ž , s p o r t i ma u ne gvozdene rešetke na prozorima i vratima. U Trstu je vojna kasarna č e s d i c a ma n i m l j u d ma z a doživela istu sudbinu, a uz mnoštvo crkvenih prostorija koje su skromni p or o p os lov os t or ija i jeftini hosteli, niču nova zdanja kojima ne nedostaje i doza luksuza i adep a i b nim p r o s o b a kvatne cene. Davno je prošlo vreme kada su se, kao u filmu o Konanu, houdo u do 10 dočasnici potucali pustoljinama u potrazi za svetim gradovima. Na internetu je dn se lako može naći spisak svetih gradova, kojih, počnimo od “A”, u Australiji ima 3 i pripadaju Aboridžinima, budisti ih imaju 9 širom Azije, rimokatolici 11, pravoslavci takođe 11, pripadnici hindu religije 28, muslimani 3 zajednička, te 6 šiitskih i 7 sunitskih, šintoisti 5 i da ne nabrajamo više, ali uz napomenu da je među tim gradovima najmlađi Virtemberg, rodno mesto Martina Lutera - stecište protestanata.

Dosetljivi studenti Među svetim gradovima ‘’najsvetiji’’ je Jerusalim, s obzirom da se oko njega otimaju pripadnici sve tri monoteističke religije. To otimanje, ubijanje i neprekidne pretnje nisu prepreka za reke vernika koji tu dolaze na hadž, ali u znatno manjem broju nego što muslimani dolaze u Meku. Nepisana je obaveza svakog muslimana da jednom u životu obiđe Muhamedov grob. Budući da muslimana ima nešto preko 1,2 milijarde, jasno je da Meka predstavlja epicentar svetskog verskog turizma. Kroz taj grad godišnje prođe više od 3 miliona hodočasnika. Postoje tačno određene kvote koliko ih iz koje zemlje može doći, koje određuje ministarstvo za hadž Saudijske Arabije, izazvavši pre dve godine žestoke proteste Pakistana što mu je odobreno samo 160.000 posetilaca. Čak i tako ograničen broj, nažalost uzrokuje na desetine mrtvih u gužvama. Pravi verski turizam, po svim standardima delatnosti, je novijeg datuma. Hrišćani, pre svega katolici, decentralizovali su svoja hodočašća pa pored sedam crkava u svetom gradu Rimu, kojima je papa Pavle II pridodao i crkvu svetog Sebastijana, postoje još 22 sveta mesta, među kojima su najpoznatiji Lurd u Francuskoj, Česta-

hova u Poljskoj i Međugorje u Hercegovini. Formalno, Međugorje nije priznato kao sveto mesto, jer je komisija verskih stručnjaka 1986. godine donela zakljuam , z i čak da nema verodostojnih dokaza da se tu desilo čudo – što je preduslov. r u a t s k i nd a r d i m g r Međutim, od trenutka kada se Gospa ‘’ukazala’’ dvema devojčicama do e v i e a odluke komisije proteklo je pet godina, za vreme kojih se posao uveliko P rav v im s t je no v ij p o s t nos t i, razgranao. Pet hercegovačkih sela Bijakovići (iz kojega su devojke što su d e la ‘’ugledale’’ Bogorodicu), Međugorje, Vionica, Miletina i Šurmanci, postali su, zahvaljujući hodočasnicima, praktično jedan grad pun hotela, pansiona, restorana i trgovina. Prvi biznis su tu napravila dva studenta iz Zagreba, koji su još na samom početku, kada u hercegovačkom kršu nije bilo ni drveta da se čovek iza njega zakloni, dovukli tri kamp prikolice pregrađene u hemijske mini klozete i svaku upotrebu naplaćivali po tada vladajuću jednu nemačku marku. Postali su bogataši pre nego što im se pojavila konkurencija.

dat u

Verski Diznilend Turizam je relativno mlada privredna grana. Računa se da formalno na međunarodnom nivou počinje od 1925. godine kada je održan osnivački kongres Official Tourist Trafic Association, koja će 1976. godine prerasti u Svetsku turističku organizaciju sa 124 zemlje članice. Prema podacima te organizacije 1990. godine bilo je u svetu 455 miliona registrovanih turističkih poseta, deset godina kasnije 687 miliona, a 2004. broj turista dostiže 804 miliona. I kako smo naveli prognoza je viš e e v a s da će se 2020. godine svetom muvati 1,6 milijardi turista. nic i v e ru , pi r e v Nažalost, podatke o obimu ukupne potrošnje, odnosno prihoda od verI t it e za t r o ša is koris skog turizma nismo uspeli da nađemo. Sigurno je samo da se ovaj vid tuv alj rizma povećava rapidno iz godine u godinu, pri čemu u Kini, Rusiji i ostalim postkomunističkim zemljama bukvalno cveta. Nemajući sopstvenih svetih mesta, a imajući žarku želju da komercijalizuje verska osećanja, Amerika je razvila industriju verski motivisanih proizvoda koja godišnje donosi 8,6 milijardi dolara. Postoje Bude od čokolade, krstovi od marcipana, video verski ratovi, Salvation Moutain - čitava planina pretvorena u nešto nalik na verski Diznilend, razglednice na kojima Hristos, kao u stripu izgovara da želi sve najlepše baš onome kome tu razglednicu šaljete, radio stanice koje i preko mobilnog telefona emituju verske pesme i propovedi... I vernici sve više troše za veru, pa to valja iskoristiti. (B&F broj 23, septembar 2006.)

153

to

ma

Papa je mrtav – Živeo Papa!

P

arafrazirana francuska izreka (o kralju) nikada nije tako upečatljivo dominirala jednom smenom vlasti, kao nedavno u Vatikanu. Papa Jovan Pavle II ispraćen je kako je zaslužio. Bio je zaista poslednji velikan XX veka i to su ljudi umeli da cene i poštuju. Čak su i naše novopečene evroulizice na trenutak pomislile da je centra EU u Vatikanu, a ne u Briselu. Vrativši se sa sahrane pape Vojtile, mitropolit Jovan je rekao da “smo pogrešili” što nismo za života pozvali tog Papu da poseti našu zemlju. Ko je to pogrešio kada se zna da su kod nas država i crkva srasle skoro kao u Iranu. Makar i naknadna pamet nije na odmet. Ista ona masa koja je plačući nosila transparente “Vojtilu za sveca – odmah”, samo nedelju dana kasnije ozarena i razdragana vikala je kardinalu Racingeru, tek postalom papi Benediktu XVI – Živeo Papa! Ako Vojtila nije uspeo da ostvari svoju životnu želju da uspostavi “bratp e o nu s u e ske” odnose sa pravoslavcima, i kako tvrdi mitropolit Jovan, moni j u ž i v o t a l i t lio se svakoga dana za patrijarha Pavla “jer je iskreni vernik i V oj r i s v oj av i o k A st va p ost sa asketa”, otvara se mogućnost za zbližavanja makar danas sa da o u da u s od n o s e ako novim Papom za koga ruski crkveni veledostojnici tvrde da ž e l j t s ke ” i ma , i k v a n , “nam je blizak jer je konzervativan kao naša crkva”. Hoće li ih “ b r a o s la v c p o l i t J o dana ozariti ili razočarati videće se vremenom. Iz suzdržljivih komenp rav i mit r o ako ga a “ j e r j e tara o novom Papi iskočile su samo britanske novine nazvavši ga t v rd io s e s vha P av l ke t a” , “Božijim rotvajlerom”. Ogroman publicitet dat smeni u Vatikanu m o l at r i jar ni k i as o s t govori pre svega, kako katolička crkva ima veliki moralni uticaj u z a p e n i v e r o g u ć n ka r svetu i kako ga je stekla boreći se bez taktiziranja za mir među ljudii s kr r a s e m n j a ma a p o m ma. Tu vrednost, kojoj je i sam doprineo, sadašnji Papa pokazuje da o t v a b li ž av a o v im P e ni želi da očuva i produbi. Samo dva dana nakon inaugurisanja poslao je z a z as s a n ki c r k v e da poruku Jevrejima da želi da i dalje produbljuje dobre odnose sa njima dan o ga r u s ic i t v r d j e i rekao da se iskreni vernici prepoznaju po odnosu prema Jevrejima. z a k d o s t o j n z a k j e r na š a Nedelju dana kasnije njegovoj misi u crkvi Svetog Petra (prvoga pape) v e l e j e b l i a n ka o “ nam e r v at i v prisustvovala je brojna delegacija muslimanskih velikodostojnika, koja je k o n z a” . došla na razgovore o saradnji. Pravoslavci i dalje kasne. crkv Nagađanja o novom Papi, ne zaboravimo da je on kao kardinal devedesetih napisao tekst Dominus Jezus u kojem govori o superiornosti katoličke crkve, dobrim delom otklanja nekadašnji milanski kardinal Karlo Maia Martini, najozbiljniji progresistički protivkandidat Racingeru za mesto pape. Taj mudri, moderni i odmereni arhiepiskop obrazlaže zašto je od protivkandidata postao najveći zagovornik Racingerovog izbora: “Siguran sam da će nas Benedikt XVI sve brzo iznenaditi rušeći stereotipe… On je obraden humanizmom, ljubaznošću, plemenitošću i sposobnošću da sasluša drugačije mišljenje. Bili smo i ostali različitih nazora, a njegova je definicija da se te dve pozicije ne isključuju nego, naprotiv, dopunjuju, čineći kompleks slobodnog uverenja”. Jedno od prvih javnih obraćanja Benedikta XVI bilo je upućeno novinarima. Nije kao Vojtila 1978. godine zašao među njih da ćaska sa svakim ponaosob, ali je uputio bitnu poruku: “Etička odgovornost vašeg posla je ogromna. Posebno kada iskreno tragate za istinom, jer se time brani dostojanstvo ljudi”. Samo je hronologija zbivanja stavila novinare ispred državnika kojima je Papa poručio: “Ne bojte se gubitka vlasti. Poštujte Hrista i on će vam pokazati put izvan korupcije, izvrtanja značenja pravde i pomoći vam da gradite pravedno društvo”. Njegov prethodnik je još 1991. godine u jednoj encikliki o dostojanstvu rada napisao: “Ne može se društveni prosperitet i rast ostvarivati na štetu ljudi i naroda.

Ako liberalizam ili bilo koji drugi ekonomski sistem privileguje samo vlasnike kapitala i čini od rada samo instrument proizvodnje, onda on postaje izvor teških nepravdi”. Te reči citirali su italijanski industrijalci u svom predlogu da se papi Vojtili dodeli sledeća Nobelova nagrada za ekonomiju! Njegov naslednik još nije govorio o ekonomskoj strani savremenog društva. Ima vremena i nade. (B&F broj 7, maj 2005.)

Papa u staklarskoj radnji

Z

a masone godina počinje jesenjom ravnodnevicom – ekvinocijem, kada se okupljaju svečano da bi raspravljali o najvažnijoj temi tog časa. Ove godine Velika loža Orijenta (italijanska) poziva laike “na odbranu”. Klerikalci sa desnice (teokon) i oni sa levice (teodem) dobijaju isuviše prostora i uticaja uvlačeći zemlju u sve čvršći zagrljaj crkve. Veliki majstor, ugledni advokat Gustav Rafi, kaže “govorimo o laicizmu koji se odupire i želi a da izbegne da državni zakoni budu podređeni teološkoj viziji društva”. lai č k s o a a k Rasprava se zapravo svodi na nicanje nove Demokratske partije o ni , i j a , dan na s a c ujedinjavanjem levice (DS - Demokrati sa levice) i centra (MargeriM niz a ar e nt o r g a t r a n s p ka , ta – najveći od 16 izdanaka iz nekadašnje demohrišćanske partije) v r l o b odar s a t r e b a u kojoj klerikalci i iz jedne i iz druge struje žele da već pri osnivanju i s l o t raj u d od nametnu budućoj partiji bespogovornu odanost Crkvi. Masoni, kao s ma s a v a t i i j e b a r i c a laička organizacija, danas vrlo transparentna i slobodarska, smatraju s p a i ka l i z a c j e d e s n i š l a da treba spasavati od klerikalizacije bar levicu, ako je desnica već nepokle r u , ako t no o t vratno otišla pod skute Crkve. l e v ic ne p o v r a Cr k v e Vatikan pod Benediktom XVI nije više onaj, koji je pod Jovanom Pavlom v e ć s ku t e II iskreno započinjao dijalog sa svim drugim religijama i od čega je ostao p od samo Ekumenski sabor u Asiziju, kao prisećanje na versku toleranciju i želju da se religije i crkve stave na čelo borbe za mir. Sve češće i sve agresivnije Vatikan pokušava da utiče na pitanja laičkog društva kao što su bioetika, veštačka oplodnja, seksualna tolerancija, osporavanje teorije evolucije, školstvo, pa sve do otvorenog poziva vernicima da ne glasaju za levi centar prilikom poslednjih izbora u Iatliji. Poslednji u nizu konflikata izbio je sredinom septembra kada je papa Racinger, tonom zadrtog teologa, podigao islam širom sveta na noge. Polazeći od teze da se dijalog može voditi samo ako se izrekne “cela istina”, dakako istina kako je on vidi. Citirao je vizantijskog imperatora Mihajla Paleologa, koji se obraća jednom muslimanskom izaslaniku rečima: “Pokaži mi to što je Muhamed doneo novo i naći ćeš samo ružne i neljudske stvari”. Da bi pokazao da taj citat nije omaška, dopunio ga je kombinacijom citata iz koranskih sura želeći time da dokaže kako je Muhamed bio blag i otvoren dok je bio slab, a proklamovao džihad kada se osilio. Na tu ekvilibristiku prvi je, veoma tolerantno reagovao, italijanski profesor i poslanik sa levice, Kaled Fuad Alam, poreklom iz Maroka, skrećući pažnju Papi da je pripisao Muhamedu deo Korana koji je napisan 630 godina posle njegove smrti. Naime, sure iz Korana dele se na mekanske, koje je pisao sam Muhamed, i medinske koje su pisali njegovi sledbenici puni mržnje prema krstašima koji su ih nemilice ubijali. Sukob unutar muslimanskog sveta bazira upravo na tom dvoj-

155

stvu. Liberalni, moderni i svetu otvoreni muslimani drže do prvog dela Korana. Sudanski teolog Mohamed Taha, predložio je da se zato Koran podeli na dva dela da bi se jasno znalo šta je Muhamed zastupao. Agresivni fundamentalisti, koji, ako se Koran podeli gube autoritet, obesili su Tahu 1983. godine. U tu komplikovanu istoriju uključuje se Papa, kao kauboj, koji sve pripadnike islama označava o liko k o m kao bed guys. Kao nedavno preminula Orijana Falači, koja je svoj opus e sa v e papailje niji s o s dovršila pišući tri knjige mržnje i namernog izvrgavanja islama ruglu. e t i m a i gd e I , naj o m n s k o m S I a t Nemoguće je, međutim, da je Papa “pogrešio” kako dobronamerno j e p u n P av l e mu s lim o li o pretpostavlja Fuad Alam, jer Vatikan ima izvanredne poznavaoce islaJ o v a ć anin u nu o i m g s e ma, za koje je to bukvarsko štivo. hr i š t u , kle k j . D ijal o t o s e Demonstracije vernika širom celog muslimanskog sveta - koje koordinis v e p r o š t a e b e i is ra jedino TV Al-Jazeera, jer muslimani nemaju centralizaciju vatikanskog za o nje od s tipa, što im Racinger zamera, smatrajući opet svoj model superiornim - nose poč i ruš i u sebi svačega od iskonske mržnje, do panike, neznanja i verske zaslepljet ako nosti. Ne smatramo da islam treba braniti, kao ni hrišćanstvo, međutim ako se traga za “celom istinom” ne mogu se zaboraviti krstaški ratovi u kojima su razjarene ubice, u božije ime, nemilice ubijali muslimane, jevreje, pa čak i lokalne hrišćane, ne štedeći ni novorođenčad. Sledi inkvizicija, pa nasilno pokrštavanje pripadnika drugih vera, što se islamu ne može prigovoriti. Setimo se samo koliko je puta i gde sve papa Jovan Pavle II, najomiljeniji hrišćanin u muslimanskom svetu, kleknuo i molio za oproštaj. Dijalog se počinje od sebe i isto se tako ruši. (B&F broj 24, oktobar 2006.)

Laže li Papa?

P

itanje iz naslova bilo bi krajnje neumesno postaviti za trajanja Đovanija Paola II, prisnije zvanog po laičkom prezimenu Vojtiła. Papa Jozef Alojz Racinger, posvećen kao Benedetto XVI, međutim, nema tu harizmu i poverenje sveta. Ispitivanje javnog mnenja u Italiji pokazuje da je crkva među institucijama tek na petom mestu, posle finansijske policije koju tresu skandali korupcije. To je ono što Benedikta mora da tišti. Istovremeno alibi traži u manama drugih. Sve više upliće crkvu i sebe u dnevnu politiku. Ide to dotle da je najnoviji vatikanski atak na nestabilnu italijansku vladu u mnogome doprineo da ona konačno i padne. Vlada je na uljudan način negodovala kada je predsednik kardinalske konferencije Banjasko, ustvrdio kako je vlada savetovala Papi da izbegne posetu Univerzitetu, odakle su mu stavili do znanja da je nepoželjan. Predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova zvanično i pismeno su objavili da nikada takvu sugestiju nisu uputili, štaviše, da su garantovali Papi bezbednost bez obzira na moguće ispade. Prema TV anketama ispada da znatno veći procenat građana (67 prema 33 odsto) veruje doskorašnjem premijeru nego kardinalima. Od kada je postao Papa, Alojz Racinger, svojim unjkavim glasom i čeličnom voljom pokušava da vrati crkvu na “pravi” put, kakvim ga on zamišlja. Otvoreno u svojim propovedima (De Anđelis) sa prozora rezidencije, malo - malo pa ustaje protiv mera kojima Italija pokušava da drži korak sa modernim svetom, počev

od prava na abortus, veštačko oplođivanje, ravnopravnost polova, razvod i laičku državu. Kako čuveni režiser Moničeli kaže: “Postoji nesumnjiv pokušaj (Pape) da povrati antičke privilegije pape-kralja”. Početak je njegova netrpeljivosti prema Hari Poteru (još kao kardinal pisao je predgovor za knjigu koja Potera ocrnjuje kao otrov za mlade hrišćane) i o kojem je nedavno vatikansko glasilo Osservatore Romano organizovalo raspravu. Zatim je inspirisao akciju jednog “preporođenog” crvenog brigadistu da se bori za moratorijum na abortus, inače odobren jakom referedumskom većinom. Vrhunac je konflikt sa 67 profesora rimskog Univerziteta koji su pozvali na bojkot posete Pape, jer je rekao da je “proces crkve protiv Galileja bio je razložan i pravedan”, kao i da “nauka ne spasava čoveka, samo je u veri nada”. Direktan atak na novoosnovanu italijansku demokratsku partiju (DP), koja uz levičare okuplja i najveći deo slobodoumnih vernika, započet je udarom na predsednika te partije Valtera Veltronija kojem je, kao gradonačelniku Rima, Papa u lice pred zvanicama rekao da mu je grad “u teškom degradiranju”. Pritom ap a , P o Rim decenijama nije beležio takav ekonomski, kulturni i naročios t as v ojim nom p e j to socijalni uspon, kao sada. Definitivno je koaliciji levog ad a ge r , č e li č centra, koju vodi DP, zadat presudan udarac na kardinalskoj O d kjz Rac inlas om i a v rat i v im A l o a v i m g š a v a d u t , ka k konferenciji tvrdnjom da je cela Italija u degradaciji i rasulu, unj k o m p o ku rav i ” p t v o r e n o što je inače teza desnice. Posle toga je usledila ostavka “našeg v o l j u n a “ p š l j a . O i ma čoveka”, Klemente Mastele, ministra u vladi, za kojega važi da c r k v n z ami o p o v e d r ozo ra radi ono što mu predsednik kardinalske konferencije došapne. ga o v ojim p r s) sa p malo pa Uzgred ta vlada je za socijalni položaj najnižih slojeva uradila u s A n đ e l i ma l o - k o j i ma više nego bar pet vlada pre nje. No okosnica te vlade je demokrat( D e de nc ije , i v me ra a dr ž i m , ska partija, sklona modernom laičkom društvu. Zvuči kao cinično r e zi aj e p r o t š av a d s v e t o s , priznanje saopštenje kardinalske konferencije da njihova institucija u s t i ja p o ku ode r nim a b o r t u “nema ništa zajedničko sa padom vlade”. I t a l k s a m a v a na n j e , v od Sveta, kojem i mi pripadamo, mogla bi se ticati tvrdnja objavljena posle k o r a v o d p r p l o đ i v a o v a , r az ekumenskog sastanka u Raveni oktobra meseca, kako su pravoslavne p o č e t a č ko o os t p o l crkve pristale na zbližavanje i “Papu kao prvog patrijarha” svih hrišćana. v e š op rav n av u Bilo je neverovatno da se posle devet i po vekova od šizme tako olako rav n č ku dr ž postigne saglasnost. Po Berluskonijevom receptu: šokiraj pa demantuj, dei lai mantovana je i ova vest, ali je politički efekat postignut. Jedva dočekan od vladike Artemija, deklarisanog protivnika ekumenizma, da izjavi: “Ovakav vid ekumenizma ide na štetu čistote pravoslavne vere i ne vodi zdravom ujedinjenju hrišćana”. Papa koji je odlučio da, po prvi put od drugog Vatikanskog sabora, služeći misu ponovo okrene leđa vernicima, a lice oltaru, uneo je još jednu simboliku koja objašnjava (poslužićemo se rečima beogradskog profesora teologije Radovana Bigovića) da “moderna društva nisu antireligiozna – ona čak stvaraju razne oblike sekularne religioznosti, ali su u velikoj meri anticrkvena i još više antiklerikalna”. (B&F broj 40, februar 2008.)

157

Opet oni!

P

ožar je nezaustavljiv? Moramo se spremiti za verski rat mnogo teži od onih koji su već krvarili Evropu? Dijalog sa muslimanima je iluzija kakve blage duše, ili još gore, kakvog hipokrite? Ne verujemo. Ali znamo, ako su zaista islam i hrišćanstvo sudbinski određeni da se sudare, mi ćemo e t a u at a , b i ć s i izgubiti. Jer bismo u takvom ratu bili prinuđeni da napustimo i a r z s m o n o v o ga r e š i v o g negiramo naše principe otvorenosti i tolerancije na kojima se zasniva o k A v o r j u n e r az v i naša civilizacija”. To je ovih dana napisao Lućo Karaćolo, osnivač i glavni p r e d i u v e k ko je p r urednik najuglednijeg italijanskog geopolitičkog časopisa Limes, koji se ka o a đ a n j a : od prošle godine štampa i na našem jeziku. Postoje samo dve mogućnosti: nag o ! ili da on preteruje, ili da mi nismo svesni šta se oko nas događa. poč e Ako smo zaista u predvorju novoga rata, biće kao i uvek nerazrešivog nagađanja: ko je prvi počeo! Hoće li početak označiti satanski crteži objavljeni u dotle nepoznatom danskom listu, ili će pak početak biti 11. septembar 2001, ili stotine kidnapovanja i pogubljenja novinara, volontera, špijuna i trgovaca... Izbor je ogroman i svako ima mogućnosti da bira. Eto krajem februara italijanski ministar za reforme Roberto Karderoli, jedan od vođa ekscentrične Lege Nord, pojavio se na TV, razdrljio košulju i pokazao ispod, kao Supermen, majicu sa odštampanim karikaturama neprikosnovenog Alaha. U Bengaziju su, kao odgovor, buknule demonstracije u kojima je demoliran italijanski konzulat. To ipak neće biti početak, jer doskora najlaičkija muslimanska zemlje Libija, otvara svoj dosije: 1911. godine Italija je okupirala Tripoli, a 1929. kolonizovala celu zemlju... 7. oktobar je praznik - “Dan osvete”, koji počinje ponovo da se slavi. Taj maksi-facijalni hirurg, Karderoli, dospeo u politiku kao populistički izdanak intelektualno najnižih slojeva, proslavio se već potpaljujući italijansku zastavu, kada mu je partija propagirala secesionizam, pozivao je na formiranje padanske autokefalne crkve, tražio u skupštini uvođenje kastracije za pedofiliju, uvođenje obaveznog znanja italijanskog za strane radnike i pozvao Papu da formira krstaške jedinice za ponovni pohod u odbranu vere. Formalno on nije makar ko, on je ministar u vladi jedne od sedam vodećih zemalja sveta. U daljem rasplamasavađ e n o ag u , u s je nju požara mržnje pridružuje mu se Orijana Falaći, verovatno najpoznatija rgu nje , u Hu digli e b n publicistkinja u svetu. Preti da će, nakon svih antimuslimanskih knjiga i N i r ma m r ž e , p a s U či ni j izjava, napraviti karikaturu Alaha od koje će se i muslimanskim nevernicis e ja alos t , ma prevrnuti drob. Za sejače mržnje sa druge strane oni su glasnogovornina ž u ci Vatikana, hrišćanstva, zapadne civilizacije. g la v Dovoljno je pročitati knjigu “Idemo na Zagreb”, Nebojše Jovanovića, pa osvežiti iskustvo koliko je nemoguće ostati normalan kada se ludilo razbukta. U Nirnbergu je suđeno sejačima mržnje, u Hagu, na žalost, nije, pa su digli glavu. Jedan od takvih je u Hrvatskoj uspeo da na sud izvede profesora Predraga Matvejevića, koji ga je nabrojao sa ostalim izazivačima rata. Matvejević je osuđen, a tužitelj Pešorda, leči nanesene “duševne boli”. Oni protiv kojih je pozivao u boj u Bosni, nemaju patnje i boli – mrtvi su. Lakoća sa kojom ljudi od uticaja (političkog i medijskog) provociraju na ubijanje izgleda da ih čini manje uviđavnim nego kada pišu kritiku nekog filma ili pozorišnog komada. Prosto da čovek razmisli da li je suština naše civilizacije zaista otvorenost i tolerancija, ili pak, pripadaju li ti crtači karikatura i pokretači verskog rata istoj civilizaciji sa nama. “I na kraju, onaj jedini ko može pobediti ekstremni i violentni islam jesu muslimani željni da ne izgube voz razvoja, blagostanja i bar neke forme demokratije”,

tako kaže već citirani Karaćolo. Nama u ušima odzvanja već skoro zaboravljeni stih “Pogledaj dom svoj anđele”. (B&F broj 16, mart 2006.)

Mešanci

P

ostojao je jedan stari plakat, popularan u Americi tridesetih godina prošlog veka, skoro koliko i onaj Ujka Sam, jareće bele brade, što poziva Amerikance da brane zemlju. Na tom plakatu nacrtana je bolničarka koja stoji nad kolevkama sa tek rođenim bebama, uz to ide tekst: “Tek rođeni, a svi Amerikanci – nemojte ih zaraziti rasnom ili religioznom mržnjom”. To je nešto iz onog vremena kada je Amerika imala zašto da bude ideal celom svetu. Vremena su se promenila i današnja ideologija nosi naziv: teo. kon (teološki konzervativizam) što baš ne podrazumeva Kju Kluk Klan, ali nedvosmisleno govori o hrišćanskoj supremaciji u svetu. Zbiva se to u zemlji na čijem je primeru ravnopravnosti svih rasa i religija smišljen sociološki termin melting pot (livarski lonac). Amerika danas vodi politiku da je baš briga za to šta drugi o njoj misle pa ćemo to i uvažiti smatrajući da smo dovoljno o njoj rekli. Za nas je ipak važno šta se dešava u Evropi. Italijanski predsednik Senata i profesor filozofije, Marćelo Pera, rekao je prošle sedmice na skupu katoličke omladine Italije: “Ne želimo Zapad je saim ” i c mešanaca – odbijamo multikulturalizam i relativizam”. Istina neki e š ano p ogrdn m “ crkveni velikodostojnici pokušali su da malo umekšaju tu njen r m i s m i s l e n v o b i t n o ke b e l i h e T govu opredeljenost, međutim Pera je 2004. godine zajedno sa m o pr ne d v č e nje m z a p o t o o ht o nog tadašnjim kardinalom Racingerom, a današnjim Papom, napisao zna t r e b l j e n c a i au t j uga knjigu “Bez korenova”, koja je vatikanski umivenija rasistička teou p o e r i ka n a v a s a t o j e rija. Burni aplauzi 4.000 mladih vernika govori da pristaša njegovih A m n o v n i š t . Ka o š m z a i opredeljenja ima u ne malom broju. Šta je to što navodi Italijane, s t a ine nt a s in o ni b e l c a o s l e u čijim žilama teče krv Arapa, Normana, Španaca, Francuza i da ne k o nt lat ” b i o r š t an j a p r e i p v an idemo unazad do Feničana, Grka i drugih, da počnu da razmišljaju o “ m u m ke u k u t i m , i o t r e b l j a a čistoti, za početak religije, a neminovno kasnije i rase. p o t o a . M e đ in je up e , kojim Termin “mešanci” je sa nedvosmisleno pogrdnim značenjem prvobitno c r nc , t e r m o z a p s an o v it i upotrebljen za potomke belih Amerikanaca i autohtonog stanovništva sa t o ga as h od n da u s t juga kontinenta. Kao što je “mulat” bio sinonim za potomke ukrštanja belp r e v as a ne ca i crnca. Međutim, i pre i posle toga, termin je upotrebljavan prevashodno se r za pse, kojima se rasa ne da ustanoviti. Evropa, u svoj Ustav, koji istina još nije ratifikovan, nije prihvatila da stavi odrednicu o “hrišćanskim korenima”. U nekim od njenih članica procenat imigranata ide i do 8 odsto ukupnog stanovništva. U Nemačkoj danas samo Turci čine 2,7 odsto stanovništva, a da niko od njih ne želi da bude pokršten, iako hoće da se pridruži onima koji su već stekli državljanstvo EU. U Italiji je procenat upola manji, međutim, 1960. godine u toj zemlji bilo je 4 odsto mešovitih brakova, prošle godine je taj procenat narastao na 15 odsto. To je “opasan” izvor “mešanaca”. Statistika, s početka godine to i potvrđuje. Godinama su Italijani očajavali što im stopa priraštaja stanovništva neprekidno opada. Prvi put početkom ove godine statistika je obnarodovala da je došlo do pozitivnog priraštaja stanovništva. Međutim, odmah je i relativizova-

159

la pojam “pozitivno” konstatacijom da ako se isključe deca imigranata, priraštaj “pravih” Italijana je i dalje negativan. Prebrojavanja su počela na kontinentu gde smo videli šta znači kada se proklamuje čistota arijevske rase. Danas to ne mora, i ne može, imati te dimenzije, međutim krize ekonomije, politike, morala... povoljno su tle za ultrakonzervativni populizam. Progres neminovno nameće multikulturalno opredeljenje. Evropa je bila uspešan melting pot pre nego što je otkrivena Amerika, u koju su pohrlili svi od bušmana do bašibizuka, stvarajući njen nezadrživi uspeh. Ideologija čistote (vere, nacije, rase) nikada i nigde nije donela ništa dobro, čemu smo i sami svedoci. U vreme “globalnog sela” bilo bi komično, da nije tužno, misliti na takav način. Čistota znači zatvaranje, a to ne ide sa progresom. Moguće je zaustaviti progres na neko vreme, ali to košta strahovito mnogo, čemu smo takođe mi svedoci. (B&F broj 11, septembar 2005.)

Istanbul was Constantinopole...

O

d kako je Papa Urbano II pozvao 1095. godine hrišćane u Prvi Verski rat, malo je koji papski gest izazvao toliko pažnje koliko nedavna poseta Benedikta XVI Turskoj. I ovaj sadašnji, kao i onaj od pre 911 godina krenuo je na Bosfor nepozvan i nepoželjan. Nije problem što ga je policijski zid sve vreme štitio od uspaljenih “Sivih vukova” i drugih zagriženih protivnika hrišćanstva, nisu problem ni transparenti na svakom koraku: Papa’yi istemioruz (Papa je nepoželjan), problem je može li se silom otvarati dijalog i praviti prijateljstvo. Isuviše su sveži Racingerovi gafovi u odnosu na islam i Tursku, da bi makar protokolarno mogli biti prećutani. Komično je kako su se turske političke ličnosti razbežale po svetu kako ne bi morale da se susretnu sa Papom. Čak su gradonačelnik Istanbula Kadir Topbas i ministar vera Mehmet Ajdin, uspeli da umaknu. Novinske izveštaje da su se a r k o j ig e turski premijer Erdogan i Papa sreli na kratko u aerodromskoj zgraM i i v r d i s a c k n ka r d i n a l t o di, premijer je demantovao kasnije tvrdeći da se nikada nije video Ka k i a n i , p t i j a” , u u uživo sa Papom. Tu sledi rečenica koju je napisao Predrag MatveD am ž i ja p ar me š aj š nj e jević: “Ništa slično ne bi bilo moguće da se desi njegovom prethod“ B o ir e k t n o unu t ra r oz niku Jovanu Pavlu II. Karol Vojtila je u Istočnoj Evropi naučio kako s e d j a n s ke ć i d a k ž u ka k o a se treba ponašati u složenim i teškim situacijama”. Napisao je to kada i t a l i a r i t e ž e w p o ka d a p r a v je Racinger, uz tvrdnju da dijalog mora da počiva na “strpljenju i istini” s t v it y s h o a izgle citirao Mihajla Paleologa, odnosno njegovo ružno mišljenje o Muhamedu r e al r e b al o d dr ž av a i ispremetao koranske Sure. b i t ć a n s ka hr i š Medinske Sure pisane su nakon Krstaških ratova u kojima su, kako se tvrdi u jednoj naučnoj emisiji BBC krstaši pod zidinama Jerusalima kuvali i jeli novorođenčad kako bi zastrašili branioce grada te ubijali sve živo – muslimane, Jevreje i tamošnje hrišćane. To je deo istine za muslimane, za one koji su vekovima posle smrti Muhameda pisali naknadne delove Korana. To je ono o čemu je Veliki Muftija Ali Bardakoglu želeo da raščisti sa Racingerom. Političari su izbegli susret kako ne bi pružili priliku Racingeru da olako spere svoje, iz vremena dok je još bio kardinal, zagrižene tvrdnje da Turska ne može u Evropu, jer su evropski koreni hrišćanski. On je ondašnje stavove, valjda u ime “strpljenja i istine”, olako

zamenio tvrdnjom sada da je Turskoj mesto u Evropi. Ponovimo ono “...ništa slično nije bilo moguće da se desi Vojtili...” Prvih dana 2004. godine tadašnji kardinal Racinger i filozof Jirgen Habermas, obojica u detinjstvu pripadnici Hitler Jugend, vodili su na minhenskoj Katoličkoj akademiji raspravu na temu: “Zapad između nauke i religije”. Zagazili su duboko u etiku modernog društva pa je Racinger izneo prvi put svoju omiljenu tezu da “nove opasnosti Racionalizma imaju lice klonacije... hrišćanska Vera je vekovna racionalnost, apsolutna snaga priznata od svih...” Ništa slično isključivo ne može o se naći kod Habermasa. Naprotiv on smatra da “uzajamno priznavanje građau s t a oda o n k v na vernika i onih koji to nisu jedino vodi dijalogu”. Iz svojih premisa je ja č ije v og r e g o Racinger izvodi svoju politiku tvrdog hrišćanstva i političkog uticaja in in Rac iv D a V ra. S amki preko predsednika Episkopalne konferencije kardinala Ruinija. Kako p r o t r i P o t e ide o l o š j av i r at tvrdi Marko Damiani, pisac knjige “Božija partija”, kardinali se direktno i Ha m e r e n e da o b mešaju u italijanske unutrašnje stvari težeći da kroz reality show pokažu ne od o s mo ž a kako bi trebalo da izgleda prava hrišćanska država. Ruini otvoreno poziva z an e nja č am građane da ne glasaju za one koji se zalažu za abortus, veštačko začeće, vetr seksualnu toleranciju, laičko društvo... formiraju “teodem” frakciju na levici, koja iz demokratskog bloka treba da istisne “nevernike”. I preko svega Racinger je javno ustao protiv Da Vinčijevog koda i Hari Potera. Samo neodmeren ideološki zanos može da objavi rat vetrenjačama. U tom kontekstu uz prećutanu konferenciju, koju su samo nedelju dana pre Racingerovog odlaska u Istanbul u istom gradu organizovali Kofi Anan, Zapatero i Erdogan na temu “Zajednica civilizacija” sa usvojenim tezama kako postepeno otklanjati konflikt između islama i hrišćanstva – teško je zamisliti išta drugo do nepoverenja u Turskoj. A u tu zemlju je Papa došao na poziv pravoslavnog verskog vođe Bartolomeja I, što Istanbul još uvek smatra Konstantinopoljem. Bilo bi to sasvim normalno da iza ne stoje netrpeljivosti. Krajem pedesetih godina bila je popularna pesmica ansambla “Four ladys” čiji smo početak uzeli za naslov, a kraj ostavili za poentu: Why did Constantinople get the works?/ That’s nobody’s business but the Turks! To, da je samo turska briga šta će se raditi u Konstatinopolju, koji je danas Istambul. (B&F, broj 26, decembar 2006.)

161

Romologija Ašuen romalen!

T

im rečima koje znače “Slušajte ljudi”, Dragoljub Acković, naslovio je (1995.) svoju lepu, humanu i prisnu knjigu posvećenu Romima. Slušajte! Jer samo nedelju dana posle najveće ovogodišnje svetkovine romske, Đurđevdana, koji oni svojim jezikom zovu Upasomilai i kada je svako od njih dužan da se upita šta je uradio u svom životu, u Napulju, Rimu i Milanu zbili su se prvi pravi pogromi u ovom milenijumu. Sramota, ne samo za Italiju nego i za sav ljudski rod. Gorela su romska naselja, četiri u Napulju, po dva u Rimu i Milanu. Bežale su žene sa bezbroj dece, male, musave, lepe, prestrašene mrakom, plamenom i urlanjem izbezumljenih debelih napuljskih matrona. Uskakali su u svoje tricikle, u kojima nije bilo dosta mesta ni za njih, a kamo li za nešto od one jadne imovine koju su napabirčili. Gonili su ih i gađali molotov koktelima ir ana z r e kratko ošišani, nabildovani, ne baš fanatično beli rasisti, nacisti, ološ. Jedan p e dist u nije j i n prekrasan narod – Italijani, pokazao je da nije ni on imun na šljam. Ima l ve de a Na j i j i na u s s v o j u p u s t i u ga svako, samo je pitanje kada će ti, kako ih Nemci zovu, halbštarkeri ma n r i s t i l a d a s e u r u ž j e m – polusnažni, osetiti da im je popušten lanac i da mogu da grizu. Pitanje is ko is t i ku ” o g o m , o dr ugi , je okolnosti hoće li nastupati kao fudbalski navijači, Arkanovi tigrovi ili “ l o g v i n u d r o r ad e j i rasisti što progone one koji su drugačiji. Italijanska desnica osvojila je vlast t r g o ud i na . T k v ar e ni obećanjem da će uvesti red i sigurnost. Obećala je da će proterati svakoga ili lj t iji i p o ko joj nije po volji. Obećala je da će uvesti “specijalne komesare za Rome”. Juveš rišni odredi rasista krenuli su pre policije da obave posao. Krenuli su, dakako, od najnezaštićenijih i pokazali svoje zube, krzave od otvaranja pivskih boca. Ne bih da veličam Rome. Nisam Saša Petrović, kojem su posle “Skupljača perja” rekli: “E sad možeš da nas zoveš Cigani – ti si naš!”. Znam samo da je u pravu Acković, kad piše da “nikada nije video Roma koji je osuđen za tešku proneveru, pljačku preduzeća ili upad u platni sistem”. Znam da vole svoju decu i stare kao retko ko drugi. Da li je iko video ostarelog Roma u staračkom prihvatilištu? Za njih je neljudski odvojiti onemoćalog od porodice. Najidealnije disperzirana manjina u svetu nije iskoristila svoju “logistiku” da se upusti u trgovinu drogom, oružjem ili ljudina. To rade drugi, veštiji i pokvareniji. Svi znaju za Holokaust, a gotovo niko za Samudaripen, a značenje je istovetno, samo što se druga reč odnosi na

Rome. Niko nije pozvao nijednog Roma da svedoči u Nimbergu. I to je segregacija. A nikada taj narod nije ratovao protiv nekoga. Ne zato što nema državu, nego zato što ne želi ni nju, ni nasilje. s ke m o r Oni, kako je to još Vuk Karadžić zapisao, kradu, koliko da prežive. Proo ods t t s t v a goniti njih govori više o bedi progonitelja. Puka verbalna osuda 5 3 le na s d o p u n o i s an o u l u nasilnika od strane vlasti u Italiji podstakla je španske javne ličd o K de ž i š ko ni up nosti da taj atak na Rome nazovu – rasizam! Španci znaju o čemu m la da ni j e ni h k o j i t o id e govore, u njihovoj zemlji živi 800 hiljada, a u brojnijoj Italiji 160 nika lu. O d o 5 ods nja (za aju hiljada Roma. Problema sa neprilagodljivošću Roma ima svugde, š ko ađ aju , 6a ode lje ko dobij nu. ali ne stoji sistem iza toga. Evropska unija je opomenula italijansku p o h p e c i j a l n ) j e r t a ke i h r a vladu i gotovo. Jesu li zaboravili da je Italija u februaru 2005. potu s r dirane ud ž b e ni , č i j i j e n pisala zajedno sa preko 100 zemalja Deklaraciju kojom se obavezuje r e t a p lat n o e ga c i j a da ne p u i v i da “otklanja diskriminaciju i premošćuje jaz Roma i zajednice u kojoj b e s j e s e g r u č i n a k ma d o ž i n a žive”, da sledi dakle više od opomene. Kod nas 35 odsto romske mladeži I t o nit iv ni t ak Ro 65 god de f i n p o s t o p r e ko do punoletstva nikada nije ni upisano u školu. Od onih koji školu pohaj e da r o s t od đaju, 65 odsto ide u specijalna odeljenja (za retardirane) jer tako dobijaju sta ta besplatno udžbenike i hranu. I to je segregacija, čiji je definitivni učinak da ž iv o nepun jedan postotak Roma doživi starost od preko 65 godina života. Postoji u Italiji hrpa knjiga napisanih o Romima; postoji grupa Stalker, čiji je inspirator profesor Fraćesko Kareri, napisao sjajnu knjigu Walkscapes i sa svojim studentima pomaže Romima da planiraju budućnost; postoje NVO, koje zdušno pomažu Romima; postoje brojni sveštenici, zvani “ulični”, koji čak nomadski žive sa njima; postoje slobodne ličnosti koje su digle glas u prilog prognanima. Sve je to u redu, ali je muka ono što je Jirgen Habermas definisao: “U našim sve bogatijim društvima umnožavaju se etnocentrički odnosi građana protiv svega što je drugačije”. A Romi jesu drugačiji. To im je sve što imaju. (B&F broj 44, jun 2008.)

Nimby

M

ilano je jedna od svetskih metropola, njegovi stanovnici su kosmopoliti. Do neke mere. Pojedinačno svaki će se od njih složiti da segregacija ne sme da postoji, da manjine treba da imaju možda i veća prava nego većina, da naročito treba zaštititi one najslabije... sve dok pred njihova vrata ne dođe neko od takvih. Ta strogo limitirana širokogrudost dobila je naziv nimby (Not in My Backyard – ne u mom dvorištu). Naime, upravo traje akcija sakupljanja potpisa stanovnika Milana da se iz njihovog grada prognaju: rasisti bi rekli – Cigani, umereniji – Romi, a hipertolerantni NGO-ovci – Nomadi, jer neki ne priznaju zbirno ime Rom, pa ostaju Sinti, Firauni, Šunti, Lomi, Jeđupi, Guberti, Jeniši, Kaldeuši... Na obrubu velelepnog i kosmopolitskog Milana doživeli su da im 21. decembra bukne jedno, pa zatim 31. istog meseca, drugo naselje. Kao što uvek biva objašnjenje se nađe u romskoj nemarnosti, “greju se kraj otvorenog plamena”, ali prave podmetače požara znaju svi, uključiv i policiju. Uostalom za slučajnost je previše i to što su u isto vreme buknuli požari u romskim naseljima u Rimu i Napulju, gde je izgoreo jedan maloletni bračni par. A talas kao da je stigao od onog Ambrusa u Sloveniji, gde su u novembru građani

163

vatrom želeli da prognaju Rome, ili Budimpešte gde su im batinama i demonstracijama stavljali do znanja da su nepoželjni. Evropa je dobila dve nove članice – Rumuniju i Bugarsku, a valjda se tome niko nije obradovao kao Romi. Novine su izveštavale da su u bukureštanskim romskim predgrađima danima trajale proslave povodom dobijene slobode kretanja širom Evrope. Rumunija, preciznije Transilvanija, je najkoncentrisanije pribežište Roma u svetu. Žive na način koji je inspirisao mnoge prozaiste, pesnike i muzičare da u njihovoj patnji i veselju potraže sopstvenu izgubljenu slobodu. Inspirisao je i filmske dilere romskog folklora da na “ciganskom” jadu zarađuju pare. Upravo se sa ulaskom Rumunije u EU poklapa distribuiranje francuskog filma Transilvania za koji muziku, scenario i režiju odradio izvesni Toni Gatlif. Vraški netalentovano uspeo je da čak i iz rudnika romske neobuzdanosti i rezignacije iskopa samo ono što “pali”, a film čini lošim i nepoštenim. Jakob Grobarov pričao mi je kako je prestao da piše poeziju od kada mu je jedna mlada Romkinja, čistačica u nekom domu kulture, pročitala svoje stihove: “Čistim, čistim, čistim / pustim metlu pa mislim. / Mislim, mislim, mislim / uzmem metlu – pa čistim”. Genijalnost Roma, valjda je jedini iskreno razumevao i svetu pokazao Saša Petrović u svojim filmovima. Evropa, uprkos veoma liberalnim propisima, koji predviđaju posebne olakšia ce u viznom sistemu za Rome, kao nomadski narod, sisteme socijalnih e om v s službi i pomoći, metode posebnog obrazovanja njihove dece... r k o i s i ma , e p u , n p a realno ni malo nije oduševljena kada su se pred Romima sav r op lnim p r oju p os e b is t e mu E a a s svim otvorila vrata njene tvrđave. Sva u propisima izdeklamol i b e r p r e d v i đ v i z n o m ad s k i vana humanost pala je u senku ponašanja njenih građana. Od ko j i š ic e u ao n o m c i jalni h onih u Sloveniji, koji su “svojim grudima” i kamenjem zaustavili o la k o m e , k e m e s o e t o d e predsednika Drnovšeka, što je uoči Božića, krenuo da nekoliko z a R d , s is t mo ć i , m nja romskih porodica obraduje kontejnerima za stanovanje, do opakih n a r o b i i p o b r az o v a n o n i rasista u Italiji koji masovno pale romska naselja. Jedan od izrazito s l u ž e b n o g o e . . . r e a l na podlih načina “gostoprimstva” potekao je iz Švajcarske, popularan p o s o v e d e c u š e v l j e o m i ma među segregacionistima i u drugim zemljama predviđa da se za nomanj i h o ni j e od p r e d R rat a ma l s u s e o r i l a v de, na domak gradova, izgrade prava kamping naselja sa vodom, sanika d a v i m o t v v e tarijama, strujom i dakako solidnom ogradom. U njima “Nomadi” mogu s as e t v r đ a da borave, ali samo privremeno, jer onaj ko ostane više od tri meseca, nje n zapravo nije nomad i biva proteran. Bogati bi žrtvovali i više samo da im se nepoželjni ne usele trajno. Mariela Mer, slepa romska književnica, opisala je u svojim knjigama kako je u toj uzornoj Švajcarskoj, na osnovu zakona koji je važio do 1973. godine, kao beba nasilno odvojena od majke, kao dete silovana, kada je to prijavila upravi sirotišta, kažnjena je elektrošokovima “zbog laži”, a zbog insistiranja na kažnjavanju silovatelja konačno kao nepopravljiva sterilisana da ne bi rađala slične. U Padovi je već podignut jedan od sramnih zidova, koji odvaja Rome od ostalih stanovnika, u Milanu skupljaju potpise za proterivanje. Leo Longanezi, novinar i izdavač napisao je: “1 budala = jedna budala, 2 budale = dve budale, 10.000 budala = istorijski činilac”. Hoće li skupljači potpisa u Milanu dostići do “istorijskog činioca”? (B&F broj 27, februar 2007.)

U raljama marketinga

U

petak 30. novembar poslanička grupa Lege Nord (Severne lige), secesionističke i rasističke političke partije u Italiji, podnela je amandman na budžet za narednu godinu kojem je nadenula ime “Anti Ahmetović”. Zahtev podnosilaca amandmana je da se formira fond iz kojega će se obeštećivati italijanski građani nastradali od imigranata, a prava namera je da se stekne publicitet na rasističkom raspirivanju straha od stranaca. Ko je taj Ahmetović i zašto njegovo ime? Marko Ahmetović je Rom sa područja bivše Jugoslavije, neutvrđenog sadašnjeg državljanstva, jer su mu dokumenti zastareli, iscepani i jedva prepoznatljivi. Na jednoj izbledeloj fotografiji, koju čuva, vidi se kako vodi mečku. Pijan do stepena gubitka svesti on je 2006. godine u malom mestu Apinjano kombijem usmrtio četiri mladića i devojke koji su se vozili na motoskuterima. Nije imao pojma šta je uradio, a stiče se utisak da ni trezan nije u stanju ž da o m ,a da razume tragediju koju je napravio. Suđeno mu je i dobio je 6 i po godina l o ga t an o v e e l o o h i zatvora, ali je do pravosnažnosti presude pušten na slobodu. Izvesni j e p s a da u s p e , na v c e ne r a v Marko Fabiani, italijanski državljanin, obavezao se da će mu biti tutor, S t i hi jat ar e d p o h l e da p r o koji će ga primiti u svoju kuću i odgovarati za njegovo ponašanje. Lep i p s j e , p o r t i ng a š e i j i m o ž e gest budući da Ahmetović nema nikoga svoga. š t a ma r ke t r ag e d Ispostavilo se, međutim da je dotični tutor Fabiani, smislio kako da zgrne n e ke s e na pare uz pomoć svog štićenika. Stupio je u vezu sa Alesiom Sundas, vlaka k o đ i v a t i snikom jedne male marketinške agencije, pa su razradili plan. Nesrećni z ara Ahmetović dobio je ulogu, kako se to u marketingu zove, witness (svedoka) odnosno ličnosti koja privlači kupce. Sa njegovim likom lansirana je paleta proizvoda od naočara za sunce, mirisa, farmerki, dukseva i raznih drugi artikala koji su svi zajedno podvedeni pod naziv Linearom (Romska linija). Prvi proizvod iz te linije – ručni sat – prodaje se već preko e-Bay licitacija sa početnom cenom od 159 evra. Ahmetoviča su islikali na plažama, u gradskoj gužvi, u luna parku, napravljen je video sa njim, uvek prepoznatljivim po bezizraznom licu i povelikom nosu. Za taj posao dobio je 40.000 evra plus porudžbinu da “napiše” knjigu, za koju će se cena kasnije ugovoriti. Dovoljno je videti fotografiju nesrećnog Ahmetovića pa shvatiti da on nije u stanju ni da ispriča bilo šta što bi moglo poslužiti nekom pismenom da od toga napravi knjigu. On, koji je nekada vodio mečku, sada je postao mečka u rukama drugih. Sundas, ideolog marketinške kampanje smireno saopštava da je u pitanju njegov inovatorski pokušaj da “od jednog ubice napravi zvezdu”. Da je to njegovo zanimanje i ne smatra da bi se toga morao stideti. On je samo otišao najdalje. Pre njega je čuveni vlasnih druge reklamne agencije Korona, platio jednom Tunižaninu, kome su narkodileri iz protivničkog klana ubili ženu i dete, da ga voda po diskotekama gde će za pare da deli autograme, zatim je dvema bliznakinjama platio 10.000 evra za ekskluzivno pravo slikanja i poziranja, a postale su poznate po tome što su napravile fotomontažu sa tek ubijenom svojim prijateljicom i kao original tu sliku razaslale redakcijama novina. Kada je falsifikat otkriven one su postale slavne! Serija takvih događaja nameće bojazan da smo pred novim talasom marketinga, koji nije pozitivno šokantan kao nekadašnje reklame Benetona, nego komercijalizacija tragedija i ubistava. Možda je to samo odjek onog okrutnog i odvratnog filma “Borbe skitnica”. Taj film počinje time što se njegov naslov utetovira jednom skitnici na čelo, a onda se 50 minuta pijani klošari biju i prebijaju samo za flašu pića i mogućnost da se pojave na ekranu.

165

Stvar je psihologa, a možda i psihijatara da ustanove šta je, pored pohlepe, navelo neke marketingaše da procene kako se na tragediji može zarađivati. Da ustanove nov a s o šta je to što će navesti nekoga da kupi proizvod koji preporučuje jedan serijski amih il je m s e j ubica i hoće li to postati primer i za druge labilne osobe sa krajnje perij e n o d o kr ć e n o g i n u r K a la , p s h v a i t e t a ferije života. Suština je u tome ko su ljudi koje sve to privlači i koja je veza m o r a r ad n o , p u b l i c o b r o između njihovog mozga i novčanika. Neki marketingaši jesu šakali, ali oni n a k r a l i z ma u t i n a d to ne bi radili da nemaju tržište za svoje ponude. Senzacije i bolesna želja za lib e e ne s l publicitetom dospeli su do perverznih granica kada uprkos netrpeljivost pres la v ma merama represije počinjemo da ih priželjkujemo. Krunjenje samih osnova morala, pod okriljem nakaradno shvaćenog liberalizma, publiciteta i slave ne sluti na dobro. Prljavština je univerzalna pa kao sa Ahmetovićem pa i potuljeni rasizam izbije na površinu kao bestidna Linearom. (B&F broj 38, decembar 2007.)

Sporting life Igra oko igara

S

ve što znam o etici i prijateljstvu naučio sam u sportu’’, izjavio je svojevremeno Alber Kami, nobelovac i nekadašnji golman alžirske fudbalske reprezentacije. Danas, koliko god se ljudi kojima je sport na duši trudili da ga očuvaju van drugih uticaja, isuviše je veliki informativni izazov borbe za primate i rekorde, da bi se politika i biznis lišili svog pozamašnog parčeta medijskog kolača. Sport, biznis i politika postali su nerazdvojni. Došlo je vreme za odbrojavanje do početka Olimpijskih igara u Kini, gde će se od 8. do 24. avgusta sjatiti sav sportski i medijski svet uprkos tendencijama da se ovogodišnji sportski kvadrijenale bojkotuje ili bar omalovaži. Od Olimpijskih 01. 0 2 igara 1984. godine u Los Anđelesu, prvih po sistemu samofinansiranja, i nu a č aj na . K u n n više se ne zna sasvim jasno postoji li na Olimpijadi biznis zbog e m e ze t n o z j e r v a u sporta ili obratno. Pekinškim igrama više od biznisa dominira Z a sna je iz rimlje na s ku i politika, pa ispada da su sportisti samo garnirung za kineski pogod odine p t r go v in č in je e litičko-ekonomski prodor u vrh sveta. Te g v e t s ku , a t aj as ov nij Za savremenu Kinu 2001. godina je izuzetno značajna. Te godine u S niz ac i j u a T V m al s ko primljena je u Svetsku trgovinsku organizaciju, a taj čin je praćen o r ga e n j e n ko f ud bodine je na TV masovnije nego svetsko fudbalsko prvenstvo. Iste godine p r a ć s v e t s I s t e g v o na Kina je stekla pravo na organizovanje Olimpijskih igara 2008. Prvi put ne g o n s t v o . kla p r a p i j s ki h je zemlja, koja se izvlačila iz ideološkog mraka, gladi i zaostalosti stekla p r v e je s t e je O lim Ki na n i z o v a n 8 utisak da je relevantan svet prima u svoju zajednicu. Referenca za prijem orga a 200 bila je dokazana sposobnost Kineza da zasuču rukave u želji da dostignu ig a r razvijenije od sebe, da prihvataju pravila kapitalističke ekonomije i umeju vrlo efikasno da ih primenjuju, da kreću putem demokratije, u čemu ipak kasne. Prosečna godišnja stopa rasta u toj zemlji više od jedne decenije iznosila je preko 10% i to kada su druge zemlja bile srećne ako ostvare petinu toga. Zadovoljstvo što je osvojila mesto u svetskom sportu poduprto je neviđenim elanom da se pokaže kako je Kina sposobna da dostigne same vrhunce kako u organizaciji najvećih sportskih igara, tako i u takmičenjima. Sedam godina od 2001. do 2008. proteklo je u paklenom tempu. Kina je postala najveći kupac sirovina i energije u svetu, do kraja decenije osvojiće od Amerike neslavan rekord najvećeg zagađivača planete. Krenula je istovremeno intenzivno da obučava stanovništvo da čuva okolinu i izdvojila ogromna sredstva u tu svrhu. Tri godine za redom bila je počasni gost najeminetnijeg kapitalističkog skupa u Davosu. Kina je najavila

167

‘’Kineski vek’’ koji će početi Olimpijadom. Svaka medalja ima dve strane, pa i kineska. Politički sistem ostao je kruto jednopartijski, nenaklonjen religiji i pravima građana, masovne javne egzekucije kriminalaca prate građani i na televiziji, na internetu 30.000 cenzora kontroliše da ne promakne neko nepoželjno političko geslo (softver za tu najmasovniju cenzuru na svetu napravila im je američka kompanija Microsoft), vlast podržava krvave diktatorske režime u Burmi i Sudanu (Darfur) i ne daje autonomiju, odnosno samostalnost Tibetu. Poljuljana nomenklatura brani svoje pozicije zanemarujući demokratska pravila, baš kao američka posle 11. septembra. Svi protivnici Kine jasno su shvatili koliko joj je stalo do organizacije i uspeha Olimpijade u koju ulaže ogromna sredstva i angažuje neviđenu masu volontera i plaćenih saradnika. Na milione Kineza pohađa kurseve engleskog jezika, građani uče kako da se ophode u javnom saobraćaju, da obraćaju pažnju na gradsku i ličnu higijenu, da budu ljubazni… sve ono što smatraju da će ih približiti razvijenom svetu. Beskrajna je kineska želja da budu ravnopravni sa ostalima kako bi mogli da pokažu da su u stanju da budu i bolji od drugih. Kina izaziva divljenje zbog ekonomskog uspeha, ali nikada nije ‘’tapšana po ramenu’’ kao, na primer, Rusija u doba Jelcina. Ona zaslužuje pritisak javnog mnenja, ali i dozu razumevanja za činjenicu da bi preslikavanje bilo čiji model razvoja za nju značio raspad, što verovatno i jeste želja nekih uticajnih krugova u svetu. Imajmo u vidu da je Kina danas zemlja koja poseduje najbrojniju vojsku u svetu, orbitalne raketne sisteme i tehnološki prodire u sam vrh mirnodopske i vojne industrije. Dakle nije bezopasna, ali da je bezopasna pitanje je bi li u važećim pravilima svetske igre uopšte postojala. Njena najveća snaga, i najslabija strana u isto vreme, je njena veličina. Najlakši način da je se podrije je raspirivanje nacionalizma medu stotinama nacija, etničkih grupa i religija u ilegali. Muslimani, Tibet, buntovne religije (Siantianizam i Falun Gong) već pokazuju nestrpljenje, izazivaju ulične sukobe i pozivaju na bojkot Olimpijskih igara.

Nasilje (ne)moćnih Evo zašto bi bojkot Kine, kombinovan sa intenzivnim insistiranjem na ljudskim pravima, mogao da ima porazan efekat po tu zemlju. Organizovane pod geslom ‘’Ekologija, tehnologija i narod’’, Olimpijske igre, u osnovi sportsko takmičenje, pretvorene su u borbu za opšti napredak. U taj poduhvat, prema procenama Goldman Sachs, Kina je uložila 1 odsto svog BDP. Južna Koreja je svojevremeno investirala 1,4 odsto, Španija 2,9 a Grčka čak 4 odsto svog BDP. Međutim, kineski BDP je daleko veći, a obim igara uglavnom isti i evo šta to znači: direktne investicije iznose 34,8 a indirektne 120 milijardi dolara. Toliko još niko do sada nije dao, sem za ratove. Od tih para biće izgrađeno 93 km autoputnih petlji oko Pekinga, 35 km novih ulica, rekonstruisano 105 km postojećih ulica; 60 projekata za zaštitu okoline je u toku, a jedan od njih predviđa da 100% gradskog smeća bude tretirano, od čega 50% reciklirano; informatičke tehnologije (optička vlakna kroz ceo grad) odneće 3,6 milijardi dolara; izgrađeno je 9 miliona kvadratnih metara stanova i time je prosek od 14 povećan na 18 m² po stanovniku; za smeštaj sportista izgrađeno je 300.000 m² ukupno, odnosno 22,5 metara za svakog sportistu; centar za smeštaj novinara i njihov rad ima 400.000 m²; izgrađena je i jedna posebna klinika od 3.000 m² namenjena sportistima, a kasnije građanima - o sportskim objektima nema smisla govoriti, videli smo ih već i videćemo ih tokom takmičenja i verovatno se uveriti da predstavljaju arhitektonski vrhunac današnjice. Takav investicioni zamajac ne postoji nigde u svetu. On je doprineo da strane investicije uprkos tihom bojkotu u ovoj godini porastu za dodatnih 1,5 milijardi

dolara, da se ceo niz ‘’srodnih’’ delatnosti, kao sto su turizam, mediji, trgovina, saobraćaj... naglo pokrenu na način koji će davati rezultate i posle Olimpijade. Sve zajedno oko 170 milijardi dolara uloženo je u poduhvat koji bi trebalo da usmeri Kinu nepovratno ka progresu. Bilo bi i više da nije pokrenuta hajka bojkota i da strani sponzori nisu zaustavili svoje učešće. Coca Cola, Kodak, McDonalds i dva najveća proizvođača elektronike Panasonic i Sony pod pritiskom javnosti zakovali su svoje ekskluzivno učešće na iznosu od 800 miliona dolara. Nema sumnje da bi bilo znatno više, jer sem jednog proizvođača energetskog napitaka, niko ne koristi ni onaj deo publiciteta koji je platio. Tokom evropskog fudbalskog prvenstva svakoga dana sa TV ekrana kipele su reklame Coca Cole, koja se hvali kako je sponzor tog takmičenja, a o Olimpijadi za čije je sponzorisanje kompanija dala mnogo veće pare – ni reči. ‘’Nasilje nemoćnih’’, razni ‘’No Global’’ i slično danas su poduprti senzacionalističkom paranojom medija i logističkom podrškom raznih obaveštajnih službi, te izuzetno lako i efikasno deluju tako da se niko se ne usudi da uđe u koštac sa njima. Pogotovu kada znaju ili procenjuju da iza grlatih demostranata stoje mnogo jači centri moći. Kina ima dovoljno istinitih i još toliko iskonstruisanih zala u svom prtljagu da je lako moralnom osudom satreti svakoga ko pokazuje sklonosti da je javno podupre.

O sportu s ljubavlju Francuski predsednik Sarkozi, prvi je nazreo da bi mogao dobiti koji poen ako se zbog Tibeta suprotstavi kineskoj Olimpijadi. Proglašavajući da razmatra mogućnost bojkota, pokušao je da opipa puls javnog mnenja, odnosno isplati li se da insistira na toj opciji. Amerika, a zatim i EU su odbacile populistički radikalizam. Još važnije je što je Dalaj Lama pozvao sve zemlje i sportiste da nikako ne odustaju od učešća, iako su protesti najviše inspirisani podrškom Tibetu u njegovoj borbi za samostalnost (ili veću autonomiju). Pitanje je da li francuski predsednik , i sve one pitbul i rotvajler javne ličnosti što jedva čekaju da na nekoga iskeze or t a je p s a zube i ujedu gde je najbolnije, znaju da je Francuska na petom mestu u s nagu s t anjure dan a a n svetu po broju osvojenih olimpijski medalja. Hteli su pravo na uspeh da ag i č l o s e , o i zv a n p a n i j a m M a otmu jednoj generaciji, koja je unela mladost, upornost, požrtvovanje i okaz s lu ž i kaamo kom us p e hu p o sve svoje životne nade u osvajanje medalja. Opaka je lakoća sa kojom se d a p u l s n e so m s k o m prenebregavaju plemenite ljudske namere. A sport jeste plemenit, dok ga imp i e ko n ne ukaljaju drugi. Gledajući Olimpijadu mnogi će mladi ljudi otkriti lepotu n e g o ze m l j e sporta, kao što sam je ja otkrio svojedobno, ne da bih od njega napravio c e le profesiju nego da bih popunio neke praznine u životu. Biće, mora biti, i na ovim Igrama onih sjajnih devojaka i momaka koji pomeraju predstave o ljudskim fizičkim sposobnostima. Neko će sasvim sigurno nadmašiti rezultat Vang Đunksi, krhke Kineskinje koja je 1996. godine zapanjila svet brzinom kojom se može pretrčati 5.000 metara. Biće opet neki Sergej Bupka, koji je 1988. skočio sa motkom toliko visoko da smo se pitali hoće li se uopšte vratiti na zemlju. Pojaviće se neki bokser, koji će kao Kasijus Klej 1960. godine, pre nego što će postati profesionalni cirkuzant, ubediti svojim umećem ljude da je boks ‘’plemenita veština’’. Neko ko će nas kao Klej namamiti da sa ponosom navijamo za Matu Parlova 1972. godine, Slobodana Kačara 1980. i nepravedno zaboravljenog Antona Josipovića 1984. godine, koji su u istoj kategoriji osvajali zlatne olimpijske medalje. Sa stidom priznajem da nisam zapamtio ime frapantne Avganistanke, koja je tajno, noći provodila trčeći periferijom Kabula, dok je nisu zapazili i zapretili da će je kao vešticu kamenovati. Pobegla je u inostranstvo da bi još više tračala i pokušala da ostvari svoj san – da ispuni olimpijsku normu i postane prva devojka, ne samo Avganistana, nego i najvećeg dela muslimanskog

169

sveta, koja je uprkos predrasudama dospela do Olimpa! Čemu ova setna prisećanja? Pa, dobrim delom zato što je neizbežni profesionalizam uspeo da unese u sport, pa i u Olimpijske igre dimenziju koja popravlja rezultate, ali kvari etiku. Prošla su vremena kada su u američkoj štampi objavljivani oglasi kojima se pozivaju mladi talentovani sportisti na audiciju za nacionalnu olimpijsku reprezentaciju. Prikriveni profesionalizam je počeo odavno. Fantastični maratonac ubistvenih promena tempa, Emil Zatopek (zlatna medalja 1952.) bio je ‘’vojno lice’’ i to u činu pukovnika češke vojske, kako bi mu primanja bila što veća. Pola današnje italijanske reprezentacije ‘’zaposleno’’ je kao karabinjeri i finansijska policija, jer te ustanove niko ne kontroliše kome daju platu za sve drugo samo ne za posao koji im je ‘’u opisu radnog mesta’’. Čini se da je bolje dozvoliti, pa regulisati, naknade sportistima, nego prljati principe. Današnje rezultate nemoguće je postizati na način kako se to nekada činilo. A činilo se ovako: na Olimpijadi u Helsinkiju 1952. u plivačkoj trci na 1.500 metara slobodnim stilom pobedio je Amerikanac Ford Kono, srebro je osvojio večiti njegov rival Japanac a s a gav aj u . ć o k e e la Širo Hašizume. Upitan postoje li uslovi pod kojima bi mogao da pobedi a j e p r e ne b r e nam e r , k a p Kona, Hašizume je rekao: ‘’Tek kada bih imao svaki dan, da uz pirinač poO m s e j ud s k e nit m l o e j l e o p k jedem i parče ribe ili piletine, saznao bih da li mogu biti bolji’’. Takav sport e nit j e s t e j u dr ugi m e l p p o r t ka l j a više ne postoji. I dobro je, jer ti divni ljudi zaslužuju više.

Unosno sponzorstvo Da je sponzorisanje unosan posao govore i podaci da je na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine Coca Cola povećala prodaju za 48 odsto, a tokom sponzorisanja Olimpijade u Los Anđelesu 1984. godine japanska kompanija Fuji povećala je prodaje za 44 odsto. Najveći pojedinačni sponzorski uspeh napravljen je na Igrama 1964. godine u Tokiju. Jedna mala japanska firma u usponu, osnovana 1946. godine da bi pravila i električne lonce za kuvanje pirinča, koji su brzo postali popularni u svakoj japanskoj kući, 1958. prešla je na pravljenje tranzistorskih radio aparata. Njen model TR 55 stekao je popularnost ravnu prethodnom elektrotehničkom ‘’čudu’’ i pokazao kvalitete koji su nadmašivali slične svetske radio aparate. Vođstvo firme, uvereno u veliku budućnost, podiglo je kredit kod banke ravan hipoteci na sve čime je firma raspolagala i sve pare uložila u ekskluzivno spozorisanje Olimpijade i publicitet oko nje. Uspeli su. Danas nema ni Bušmana, ni Hotentota, koji nije čuo za – SONY! Magična snaga sporta, pokazalo se, u stanju je da posluži kao izvanredan impuls ne samo kompanijama nego i ekonomskom uspehu cele zemlje. Sebastijan Ko, svetski šampion i dvostruki olimpijski pobednik (Moskva 1980. i Los Anđeles 1984. godine) u trčanju na 1.500 metara, sportskom slavom stekao je titulu lorda i postao predsednik Komiteta za pripremu Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine. Evo šta on kaže za posao koji mu je poveren: ‘’Pravo da ugosti sledeće Olimpijske igre može učiniti deceniju pred nama ‘’zlatnom’’ za Britaniju i njen biznis’’. (B&F broj 45, jul 2008.)

A s ga ne u dok

Kentauri novog doba

N

edelja 25. septembar, Baby King - Valentino Rosi, po sedmi put uzastopce postaje prvak sveta u klasi Moto GP i kako to već dolikuje njegovom detinjastom humoru, na cilju ga dočekuju (maskirani) Snežana i sedam patuljaka! Iako briljantni profesionalac, taj mladi kentaur sporta i biznisa nikada nije prestao da se igra. Na njemu i njegovom motoru nema santimetra prostora bez neke reklame: Gauloises, Yamaha, Globus Motor, Kera... čak ni na najnižem delu leđa, gde piše Dr Rossi, čime je izvrgao šali počasni doktorat iz komunikacija, koji mu je dodelio univerzitet u Paviji. Sve to donosi novac. Zahvaljujući Rosiju Honda je dominirala svetskim tržištem motocikala, a od kada je pre dve godine prešao na Yamahu - njeni motori se najbolje plasiraju u svetu. Posle najnovije pobede priča se kako će preći da vozi bolide formule 1 – ne bi li Ferrari vratio nekadašnju slavu. Iste nedelje, kada je je Rosi postao po sedmi put prvak sveta, na trkama F1 dominirao je mladi Španac or t a r ija p s Fernando Alonso. Računa se da je Alonso ukupno do sada zaradio 15 mio s t i i nd u s t a s n r a l na an pu eć liona evra, Rosi 31 milion, a Šumaher, čija je slava na zalasku i kojega a p o la o g r o m o r t – d a , a k o v N bi Rosi trebalo da zameni, akumulirao je novaca više nego ta dvojca r a s e z a s p e t e nz i j t a v l j a z i r , mladih talenata zajedno. Najsvežiji rekord zabeležio je američki ragbista p re mo ima p da p osi pat ike ja o Mat Brik, koji je samo za potpisivanje sedmogodišnjeg ugovora dobio 31 v ak s t anj u da kup p t u , ko s o u milion dolara. Posebno slede prihodi od premija za rezultate, sponzora, ni j e r de , b ar ic i kl ili l l j i v l o g o reklama i veštine da se novac uloži u dobre poslove. Niko od njih nije lep r e k o e r ku , b e p o znat kao Naomi Kembel, ali kad bolje pogledamo i oni su samo manekeni ogrot r e n ma t i p r mnih industrija kojima donose publicitet svojim umećem da, stavljajući glavu će i u torbu, privuku pažnju miliona potencijalnih potrošača. Sport je nekada bio amaterski, jer je amaterizam bio preduslov. Među prvima su počeli da ga krše sportisti iz tzv. socijalističkih zemalja koji su bili manekeni jednog sistema. Danas je situacija mnogo jasnija i sport donosi talentovanim početnicima stipendije za upis na fakultet, a iole slavnima direktne prihode veće nego što su plate direktora uspešnih firmi.

Od bitka do napitka Na popularnosti sporta je izrasla ogromna industrija opreme za sport – danas svako ima pretenzija, ako već nije u stanju da postavlja rekorde, bar da kupi patike, trenerku, bicikl ili loptu, koja će imati prepoznatljiv logo. Evo primera: Adidas je pre dve godine napravio promet od 5,6 milijardi dolara. Znatno poznatija i veća industrija, ona što joj kod nas tepaju ”Nike patike” fakturisala je iste godine 10,8 milijardi dolara. A to je samo delić nastojanja modernog čoveka da se u širem smislu vrati sportu, na kojima su procvetale proizvodnje najrazličitijih vrsta opreme za atletiku, hodanje, ribolov, biciklizam... sve do posebne izdavačke delatnosti, koji svi zajedno, čak i u vremenu ekonomskih kriza beleže sasvim povoljne stope rasta. Na primer: Italijani poseduju više od 32 miliona bicikala, svake godine proda se novih 1,5 miliona, a biciklistima je na raspolaganju više od 400 hotela, specijalizovanih samo za njihove potrebe. Od kako su gradovi počeli da proglašavaju vikende bez motornog saobraćaja, rast prodaje bicikala skočio je sa 2 na 8 odsto godišnje. Jeste li ikada gledali Giro d’Italia ili Tour de France, pa videli kakve sve naočare za sunce nose takmičari? Luxotica i drugi proizvođači pošteno su im platili da ih ne skinu ni kada je oblačno. Na sportu je nikao i poseban segment farmaceutike sa preparatima koji poveća-

171

vaju lokomotorna svojstva, olakšavaju disanje kod sportskih napora ili štite kožu od ultraljubičastih zračenja dok se bavite skijanjem, planinarenjem ili climbingom. Nema biznisa koji ne pokušava da se okači o sport, uključivši razne energetske napitke kao Red Bull, na primer. A nažalost i ne mali broj pravih sredstava za doping. Sport je postao neviđeni impuls za poslove koji se mogu klasifikovati kao prihodi od bavljenja sportom (nagrade na takmičenjima, ugovori za sportiste, sponzorisanje, reklama...), proizvodnja za sport (oprema, segment građevinarstva specijalizovan za gradnju stadiona, basena, terena, skijaških staza) i biznis oko sporta – na prvom mestu su tu kladionice. Primera radi, samo preko e-mail klađenja u Evropi inkasira se 11 milijardi evra, od čega je najveći deo vezan za pogađanje sportskih rezultata.

đ e ni e i v e n s s t aoov e koji p rihodi o p r t j e a p o s l a t i ka o n a g r ad e o Kamerno bildovanje p S uls z f ikov om ( za Nakon svega, tu je i pomodno bavljenje sportom u teretanama. imp u kla s i s p o r t g o v o r i , Malo ko u njih dolazi da bi dizao teret, a većina da bi ulepšali svoje m o g a v l j e n j a n j i ma , u r i s a n j e telo i stekli kondiciju za sučeljavanje sa tegobama modernog živoo d b a kmi č e s p o nzo o d n j a z a ta. Uzgred, svetski rekorder u dizanju tereta je Iranac Husein Rezana t r t i s t e , p r o i zv g m e n t o v a n zadeh, sa 263,5 kg, tačno koliko teži jedan koncertni klavir Steinway s p o ama...) , ma , s e e c ijaliz e na , model S. U Italiji ima više od 7 hiljada teretana, u kojima se (i oko njih) re kl r t (op re t va s p a , bas i s p o e v inar s s t adion s t aza) v om pravi godišnji promet od 14 milijardi evra! U Riminiju postoji i nameng r a đ r ad n j u j a š k i h – na p r ski sajam, na kojem se izlaže oprema, projekti za gradnju, elektronika za z a g na , s ki s p o r t a o nic e kontrolu napora i odmeravanje koliko ste kalorija utrošili. Postoje revije t e r e i s o k o t u k lad i koje daju uputstva kako da vežbate bez posledica po zdravlje, razvijeni su b izn t u s u i softveri za doziranje napora i merenje uspeha. Recimo, oznaka WM41 Pome s lar, nema nikakve veze sa svemirskim letovima već je u pitanju sobni bicikl najnovije generacije, koji pored ekrana za gledanje TV programa i slušanje muzike dok vežbate, ima i USB kabl za povezivanje sa kompjuterom, koji stavlja do znanja kad treba smanjiti ili povećati napor, ako želite da se lišite sala sa stomaka ili još 215 drugih zahteva koje mu možete postaviti. Tesmed Waim Software je u stanju da ukaže kako poboljšati limfodrenažu, protok tečnosti kroz ćelije u delovima tela pogođenim neestetskim rastom. Na jednom ograničenom prostoru nije moguće čak ni nabrojati sve što povezuje sport i biznis, a kamo li kvantifikovati kolike prihode donosi. Elektronsko čudo kamernog sporta je Wii nešto kao plitko postolje na koje stanete i sa “daljincem” u svakoj ruci boksujete, vozite skije, preskačete prepreke, furate onu dasku na talasima... sve to gledate na svom plazma TV, vidite gde grešite, dobijate instrukcije kako da poboljšate i masu podataka od utroška kalorija do opomene ako jednog dana preskočite vežbanje koja glasi: “Pa dobro, što se bar ne javiš”. Na ovom ograničenom prostotu nije lako nabrojati ni navažnije, a kamo li proceniti vrednost svega toga. Sigurno je samo da se radi o ogromnim sumama, koje se mere stotinama milijardi dolara ili evra. To potvrđuju i primeri Kine i Indije, koje se danas intenzivno industrijski razvijaju i spadaju u najveće svetske proizvođače sportske opreme. Zamislite samo proizvodnju lopti. Najmanja, za sport koji se zove Subbuteo iznosi u prečniku samo 2,2 cm (za ping – pong je 3,8 cm), a do najveće, za košarku, ima još ravno 30 vrsta lopti koje proizvode upravo Kinezi i Indusi i na tome grade deo svog prosperiteta. Mudrost zarađivanja definisali su davno Arapi svojom poslovicom da je “bolje zaraditi trgujući slamom nego izgubiti trgujući zlatom”. Industrija opreme za sport verovatno je po obimu poslova veća od proizvodnje čelika, a sasvim sigurno donosi više profitne stope. (B&F broj 12, oktobar 2005.)

Slobodni stil Pravo na tišinu

P

rvo malo istorije: Negde između 1440. i 1450. godine Beato Anđeliko, poznatiji kao Fra Anđeliko, dobio je od pape Eugenija IV porudžbinu da oslika kapelu Svetog Petra u Rimu, onu koja će kasnije biti srušena i njegovo delo nestati za uvek. Gotovo istovremeno dobio je i porudžbinu od Kozima de Medićija, onog “Vechio” (Stariji), da oslika konvent Svetog Marka u Firenci. Kao da je slutio šta će se desiti, Fra Anđeliko je, na oba mesta, naslikao identičan portret Svetog Petra, ne onako kao na Mazaćovoj freski u kapeli Brankaći, energičnog starca, najviše nalik na samog Boga, jake sede t i ke m i l i o na s i t a kose i brade; nego kao jednog usukanog kaluđera, koji drži kažiprst e s t je 250nt a k s p v no , pred ustima. Ne znam sugestibilniju sliku od te. Dok čovek gleda sliku Ev r o z u j u da k o nt i ne o v a d ne negde iz talamusa dođe u uši ono: Psst! Ta freska bi mogla biti sinonim p o ka n o v n i ka š e č a s v i š e o d tišine. Upečatljivija je i od Hrista iz Dečana, što bilo u koji ugao crkve da s t a ž e n o , v i j i i ma j u č i p r e k o stanete, a on gleda baš u vas i osećate se kao da vam skreće pažnju da se u i z l o c i ma k o a - z n a g zv u d e c i b e l n o š l j i v o crkvi ne govori glasno. Pa čak i od Svetog Evrosina, iz crkve Svetog Đorđa u 65 ic e p od seocu Kurbinovu između Ohrida i Prespe. Nestručnjak bi morao da se kloni gran jakih i definitivnih ocena, ali ima prava da iskaže svoj lični sud. Za mene je to Kurbinovo, nastalo u 12. veku, 114 godina pre nego što je Đoto, oslikao kapelu Degli Scrovegni u Padovi, najviši domet vizantijskog slikarstva. Mršavi Sveti Evrosin, na zapadnom zidu crkve, što izgleda “kao kostur presvučen najlonom”, sa obe ruke dignute u vis apeluje na rulju, svet, planetu, da se malo utiša.

(Ne)civilizacija buke Nabrojane lepote nastale su u zlatnom Srednjem veku, prema kojem smo neshvatljivo netrpeljivi. Nastale su u crkvama, koje su tada imale svrhu razvijanja kulture, obrazovanja i nauke. Nastale su u doba tišine, one u kojoj se rađaju ozbiljne misli, plemenitost i istančan duh. Tada nije bilo ni saobraćaja ni Kenwood PS4D pojačala odvrnutog “do daske”. Most između istorije i današnjice mogla bi da uspostavi ovih dana objavljena knjiga-vapaj tršćanskog slikara i pisca Đila Dorflesa “Horror pleni” (najpribližniji poluprevod bi glasio “Čist horor”) sa podnaslovom “(Ne)civilizacija buke”. Dorfles je tom knjigom obeležio svoj 98. rođendan (on lično je ta cinična kopča sa istorijom), ali je jedan vitalan stariji gospodin, koji je 

Tako je Hemfri Bogart opisao Ketrin Hepbern, kad su igrali u «Afričkoj kraljici»

173

prošle zime još uvek išao na neizostavno skijanje, a u proleće ga se moglo sretati po stazama tršćanskog krasa gde vileni kao momak. Pakleno je duhovit, britke pameti, tolerantan ali i zabrinut. Sam kaže zašto: “Mene brine što je nestao interval, pauza, za čovekovu meditaciju o nauci, filozofiji, umetnosti. Danas su buka i vreva te koje na žalost kreiraju transformaciju u svim područjima. Suviše zvukova, suviše slika, suviše reklama, suviše televizije, bojim se da ćemo završiti potopljeni tim mutnim talasom”. “Nema potpunije, lepše i sadržajnije tišine – kaže on - nego kada se nađete u nekom grčkom, najčešće praznom, manastiru okruženi vizantijskim freskama”. je Dorfles pritom nije ni vernik, pogotovo ne pravoslavac, ni zajapureni tragač za d i š n na o g e “duhovnošću”. On je osoba koja uprkos buci, razmišlja eto i o njoj, te dolazi do i j i s ad n i h d a , n u j zaključka da “u tišini klija autentična reč” ili paradoks da “bela svetlost s k o i l i o na r o k o v ana p o r r v sadrži u sebi sve boje spektra, kao što tišina sadrži sve zvuke”. U E bi 35 ma p r ouz e , j u U doba manje komercijalizovanog izdavaštva i veće intelektualne radoi z g o l o v a n č n o ka ž k s i č n i m znalosti, u ex Jugoslaviji, objavljena su tri prevoda Dorflesovih knjiga. na b e s t r u “ o t o t o “Oscilacije ukusa” u Zagrebu te “Moda” i “Pohvala disharmoniji” u Novom t o s a đ e n j e m m a” Sadu. z ag s t an c a Uvek se nađe neko ko će ekstremistički, terajući do kraja, da upropastiti lepe s up težnje. Gotovo da nema religije koja ne podrazumeva tišinu kao mizanscen. U antičkoj Grčkoj smatralo se da je tišina božiji dar – možda su zato oni dosegli neprevaziđene granice mišljenja. Ili se setite “Imena ruže”, onih što ne smeju da izgovore reč, a takvih ima među dokonim kaluđerima i isposnicima svuda. Odmah da smo načisto nije reč o toj tišini, zavrnutoj u mistiku, samokažnjavanje, u strah da se ne izrekne nedopustivo. O tome je Filip Groning, napravio dvosatni dokumentarni film među kaluđerima nekog kartuzijanskog manastira, što je postao svetski hit i u kojem je glavni junak – tišina. Nema ni jedne reči, po koji zvuk, koliko da ste svesni tišine. On pokazuje da ne treba nipodaštavati nikoga. Uostalom italijanska putnička agencija “Atila” pravi sjajne pare svojim programom “Reset” za stresom načete menadžere. Vodi ih u manastire od Pirineja do Himalaja na antistres terapiju. Da to ne uspeva ne bi bilo obilje interesenata. Komercijalizovana tišine nije dakle za nipodaštavanje. Na glasu su centri kao Kerala u Indiji, Boze i Ermo u Italiji, Grande Chartreuse u Francuskoj... svi oni vraćaju poljuljanima samopouzdanje i želju za normalnijim životom. Programi podrazumevaju meditacije, masaže, fizički rad, osamu u kojoj čovek mora da izađe na kraj sa samim sobom... Dakako da se to plaća, najčešće u neskladu sa monaškom pričom o nezainteresovanosti za materijalna dobra. Međutim, to ljudima pomaže da se malo “odupru iznurivanju modernim životom”.

Loša vest... Stižemo do modernih vremena u kojima smo neselektivno zatrpani masom zvukova, kao Napulj smećem. Evropske statistike pokazuju da je 250 miliona stanovnika kontinenta izloženo, više časova dnevno, zvucima koji imaju više od 65 decibela - znači preko granice podnošljivog. Nije na odmet napomenuti da po skali u zvuke do 40 decibela spadaju oni u kući, dok ne dođu gosti, a sa njima rastu na 50 decibela; nivo zvukova u kancelarijama je graničnih 65; u fabričkim halama i uličnom saobraćaju dostižu 80 do 90; pneumatički čekić stiže na 100; rok koncerti dižu nivo na 110, u neposrednoj blizini mlaznjaka koji poleće izmereno je 140,  

Teza mu je da i najtvrđi ateisti oko sedamdesete godine, kako računaju da se približava susret sa svevišnji, počnu da veruju, a oko devedesete, ako dožive, Alchajmer ih uzme pod svoje pa zaborave i na Boga. Tako glasi slogan za «Cinar» aperitiv od artišoke.

a pri ispaljivanju svemirske rakete maksimalnih 180 decibela. Dakle, kad znamo šta koliko vredi, možemo se opredeliti koji nivo zvučnog nasilja nad sobom prihvatamo ili smo skloni da se od njega štitimo. Buka nije samo problem gubitka komoditeta, ma da je i to vrlo važno. Reč je o tome da od onih 250 miliona stalno izloženih buci, veliki broj trpi trajna oštećenja sluha, nervnog sistema... U Evropskoj uniji se godišnje izgubi 35 miliona radnih dana na bolovanja prouzrokovana, to se stručno kaže, zagađenjem “ototoksičnim supstancama”. Učestali i agresivni zvuci postepeno narušavaju ljudima sposobnost ne samo da čuju, nego i da razumno reaguju, da se iskažu. Tek onaj ko uočljivo gubi sluh postaje svestan koliko je strašno ne čuti dobro. Čovek gubi samopouzdanje. Nema dostupnih kalkulacija koliko materijalno sve to košta društvo i pojedince. Međutim, dovoljno je uzeti bilo koje dnevne novine i pogledati strane sa malim oglasima. Uvek će se naći 5, 6, 10 afiša u kojima se nude aparati za vraćanje sluha. Znači da je oštećenje sluha sve masovnija pojava i to do razmera kada tržište postaje zainteresovano za nju. Ono što je u tome još poraznije definisali su medicinski stručnjaci: “Retikularni (mrežni) sistem se nalazi u visini ušiju u moždanom tkivu. Njegovi neuroni formiraju mrežu koja se prostire do svih čula odnosno neurovegetativnog sistema. Kada retikularni sistem signalizira alarm, mozak izlučuje u krv “overdozu” adrenalina, šećera i masnoća, povećava pritisak, frekvenciju i snagu srčanih kontrakcija...” Saldo su posledice na srce i arterije, sistem za varenje, cirkulaciju hormona, psihu, povratno na mozak, disanje, reproduktivni sistem, imunitet i genetiku. Dakako, u kojem će se obimu sve te mogućnosti i realizovati zavisi mnogo od konstitucije i otpornosti organizam, jačine i trajanja nasilja zvukom i preduzimanja preventivnih mera. Opredeliću se za opis, i to sažet, samo jedne od nabrojanih opasnosti. Srce: “ustanovljeno je da postoji direktna korelacija između presije ko o ka u č i d a t jakim zvucima i infarkta miokarda. Na agresivan zvuk neurovegetativni š m j e r a c i j a na e t ar na la s u , e sistem ubrizgana povećane količine adrenalina i noradrenalina. Ti nel b o P r g e n e e n c i o m i r az g p e t urohormoni povlače šećer i masnoće iz rezervi i ubacuju ih u krv”... n e ka r n e p o t m g l a s u j a g a o opet skraćujem... “ispitivanja na 350 automobilista izloženih različitim z av s t v e no no v a ko nivoima buke konstatovano je da su predinfarktni simptomi mnogo teži s o p s t ig n e d a s ke ” kod vozača koji rade nezaštićeni od buke”. Sve to se multiplicira nabrojaut o ne “do nim područjima u kojima buka ima dokazano destruktivno dejstvo. Valjda odv r je i ovako sažet prikaz dovoljno ubedljiv da se pokaže malo razumevanja za “razmažene” kojima smeta dreka, buka i elektronika odvrnuta “do daske”. Ako to nije dosta podsetimo da pažnju vojske – one čiju je svrhu Mladić sveo na jednu reč: raspameti – uvek privlači sve što uništava ljude. Najnovije je saznanje da američka vojska intenzivno radi na proizvodnji “zvučnih projektila”. Dakako da se detalji drže u tajnosti, ali se zna da su, pored ostaloga, ispitivanja vršena sa “ispaljivanjem” dečijeg vriska pojačanog na 140 decibela i da to porazno deluje na vojnike. Šta je sve na repertoaru za sada se ne zna. Hičkok je naivni Božić Bata u odnosu na vojne stručnjake za horor.

Dobra vest... U septembru prošle godine “Finacial Times” je objavio odlomak iz knjige “Manifest za tišinu” Stjuarta Sajma, profesora teorije kritike sa univerziteta Sanderlend, čija je teza da je “buka element rata koji vode snage progresa protiv pojedin

Hitlerov Wermaht je proizveo avion Junkers Ju 87 – Stuke (skraćeno od Sturzkampfflugzeug) (kod nas zvani Štuka) koji je prilikom naglog poniranja proizvodio nepodnošljiv rezak zvuk koji uteruje strah još pre nego što bomba pogodi cilj. Bilo je to prvo oružje koje primenjuje zvuk kombinovan sa eksplozivom.

175

ca (individue)”. To nije još dobra vest, ali je zanimljivo zapažanje. Pantomimičar Marsel Marso je autor rečenice koja glasi: “Nije li tačno da nas svi najlepši trenutci ostavljaju bez reči?”. To takođe nije vest, ali je lepo rečeno. Vest je pronalazak nečega što je nazvano “meta-materija” i čije je svojstvo da efikasno upija zvuke bez ostatka. To je jedno od onih čuda nanotehnologije, shvatljivih koliko i udaljenost u svetlosnim godinama. Radi se o materijalu sazdanom od 200 uslovno rečeno listova, između kojih su, u određenom ritmu, raspoređeni snopovi (opet uslovno rečeno) cilindara, i sve to zajedno dobilo je ime meta-materije zato što za razliku od normalne materije u meta-materiji “nije važna samo struktura molekula nego i njihova geometrija”. Pošten novinar mora priznati kad citira nešto sto i sam ne razume. Takav je eto ovaj slučaj. Možda je ta meta-materija spas, sredstvo koje će nas zaštititi. Dakako to nije nešto što se može deliti na recept, kao lekovi. Ali jeste, kad se jasno dokaže njena efikasnost, stvar koju treba stimulisati da nađe što veću primenu. Pod stimulisanjem ne podrazumevam subvencije nego manje otimanja, selektivan porez. Evropska unija je u aprilu mesecu donela dekret kojim se određuju vrlo stroge norme zaštite radnika od buke u postrojenjima. O tim merama se raspravlja još od devedesetih godina, dakako, prošlog veka. Uočljivo je da se briga vodi, ali nedovoljno zainteresovano. Mora se naći put do tržišne verifikacije izreke: “Tišina je vredna zlata”. Rešenje dakako nije zabraniti saobraćaj, svadbe sa muzikom, mašine koje nesnosno buče, diskoteke, ili čak koncerte – pre par godina odložen je koncert Bavarskog simfonijskog orkestra, jer je na probi izmeren špic od 97,4 decibela, pa je valjalo uvežbati tišu varijantu. Pritom valja imati u vidu da 90 decibela muzike nema isti efekat kao kad vam neki “šaljivčina” iza leđa u autu pritisne sirenu iste jačine. Reč je o kombinaciji zvuka i psihičke agresije. Atak na tišinu koji prouzrokuju automobili, mašine, avioni, posledica je progresa i istim tim progresom mogu biti otklonjen. Potrebna je kolektivna akcija da se to čini što brže. Hoće li rešenje biti meta-materija ili nešto drugo sasvim je svejedno. Rešenja se traže i do njih će se doći onda kada kolektivna zainteresovanost bude veća. Tragičnija je ona buka, onaj atak na tišinu, koji proizvode ljudi. Sa njima je teže. Nije bez osnova što je Fernan Brodel za svoje kapitalno delo “Mediteran” (u vreme Filipa II) uzeo da proučava ponašanje stanovnika Dinarida i da na njima dođe do svog kapitalnog zaključka o razlozima zašto “montanjari” svakih tri do pet decenija provociraju ili iskoriste konflikte da bi u masama navrli u gradove. Za te seobe naroda mi smo primer i svedoci. Kad stigne nova generacija gorštaka, onda ona donese sa sobom i navike koje ima. Kao što su na planini vikom, bukom, ojkanjem da pucaju karotide, rasterivali strah od vukova i međeda, tako istim metodom pokušavaju da otklone strah od civilizacije u gradovima. Oni tek prilagođeni na gradski život reči će da je broj decibela koji neko proizvodi u korelaciji sa stepenom njegovog primitivizma. Možda je to tačno, međutim, problem je što kako neka generacija nauči da zavrne potenciometar na sopstvenom glasu i razglasu, uto stigne nova koja ga opet odvrne “do daske”. Čoveku neki put dođe da poželi makar onaj ritualni minut tišine, što nikom ne gine. (B&F, broj 45, jul 2008.)

Lobi Vankenobi

I

stini za volju mračni gospodar zla iz “Rata zvezda”, Obi Vankenobi, ima ime kraće za ono “L”, međutim, Amerika trenutno živi pod presijom lobija, podjednako zatrašujućom kao da je gospodar zla stigao na njeno tle. Oličenje je izvesni Džek Abramof, lobista velikih razmera, koji je u zatvoru “propevao” i za sobom povukao šefa republikanske većine u Kongresu Di Leja i još niz senatora i političara isključivo iz republikanskog tabora, čije je izborne kampanje plaćao, vodao ih po Havajima i nameštao im pijanke sa mladim damama. Nas ipak ne interesuje skandal, iako je Abramof izdašno pomagao izbornu kampanju samog Buša, već lobi kao posrednik u nerazdvojnom duetu konkurencije i monopola. Utisak je da valja poći logičnim redom. Iako za temu postoje mnogo autoritativniji izvori, ipak ćemo početi od definicije konkurencije, koja se nalazi u Vujaklijinom rečniku stranih reči: “Borba robnih proizvođača za realizaciju roba. Ako je ponuda veća od potražnje, onda konkurencija besni među vlasnicima robe; uspeva se niskim cenama (dakle višom proizvodnošću rada) i kvalitetom robe. Slabiji proizvođači propadaju... kupci se nadmeću u nabijanju cena, a prodavci stiču neki vid monopola”. Kako Pol Samjuelson u svojoj “ekonomskoj čitanci” piše: “savršena konkurencija postoji samo kada ni farmer, ni biznismen, ni radnička klasa nisu dovoljno veliki deo ukupnog tržišta da bi pojedinačno mogli da deluju na tržišne cene. S druge strane... ako su dovoljno veliki te mogu da depresiraju ili povećavaju efekte na cene, izvestan stepen monopolističke imperfekcije je prisutan”. Tvrdnja ovog nobelovca da i privatne i javne institucije teže uspostavljanju ekonomske kontrole, povukla je druge teoretičare da ustanove kako je organska težnja svakog preduzeća da raste sve dok ne uspe da uspostavi monopolski položaj, dakle kontrolu tržišta, odnosno cena na njemu. U realnom svetu dominira “nesavršena konkurencija” u kojoj savršeni nisu ni konkurencija ni monopoli.

Osveta gospodara monopola

Aktuelan primer monopola imali smo prilike da vidimo ove zime kada je Rusija, i p od o v i ž kao nedvosmislen energetski monopolista u Evropi, krenula da nabija cene, iskaak no e nut, p odje dnje zujući svoju ekonomsku i političku moć. Počelo je sa prekidom isporuka r t r i ka l o b i j a a o d a e gasa neposlušnoj Ukrajini, koja se isuviše okrenula Zapadu. Valja imati m A i j o m o m k o na u vidu da zapravo ne postoje berzanske cene gasa, jer se “tržišne” formip re sra š uju ć la s t iga raju prema berzanskim cenama nafte. Rusija je Ukrajini, kao uostalom i z at p odar z drugim članicama svoje Zajednice prodavala gas po ceni od 50 dolara za gos o t le hiljadu kubnih metara. Kada se Ukrajina odvojila od te zajednice postavljen nje n joj je ultimatum da u buduće plaća “tržišnu” cenu od 230 dolara, odnosno 460 odsto više. Ukrajini, koja je pred ekonomskim kolapsom (pad BDP od 5 odsto i inflacija 30 odsto), to je ultimatum kojim se “gazda” sveti. Taj isti monopolista, što drži 50 odsto evropskog tržišta gasa i 30 odsto tržišta nafte, primenjuje drugačije metode prema ostalima, ali ne odustaje od namere da još više ovlada tržištem. Na primer, krađa gasa na delu gasovoda kroz Ukrajinu uticala je na smanjenje isporuka Italiji za 8 odsto, a kombinovana sa neočekivanim polarnim hladnoćama dovela je tu zemlju do ivice energetskog kolapsa. Okolnost koristi Gasprom, državni ruski monopolista, i postavlja Italiji uslov za garantovanje, pa i povećanje redovnijeg snabdevanja gasom, jedino ako mu Italija dozvoli pristup u distribuiranju gasa na njenoj teritoriji. Italija je zemlja sa

177

najvećim brojem termoelektrana na gas u svetu i uvozi ga iz Rusije i Alžira. Dakle, ako želi da bude sigurna da će imati dovoljno gasa dužna je da pusti Gasprom na svoje energetsko tržište, koje je monopolisano od strane državne kompanije ENI. Uzgred, italijanski monopolista na svom tržištu isterao je najviše cene električne energije u EU. Kilovat električne energije za domaćinstva u Italiji staje 0,14 evra, a evropski prosek je 0,10. Kilovat struje za industriju u Italiji košta 0,08 a u EU 0,06 evra. Dakle, i ruski Gasprom bi da učestvuje u deljenju tog kolača. Namera je da to postigne tako što će formirati zajedničko rusko-italijansko preduzeće, koje će preuzeti poslove uvoza gasa. Da bi u tome uspeo, poslužio se metodom lobiranja. Za predsednika upravnog odbora preduzeća predviđen je bivši menadžer italijanske firme Mediaset, čiji je vlasnik premijer Berluskoni. Može li “privatna” vlada biti protiv takvog posla?

Novac: majčino mleko politike Umesto šture definicije šta je lobi, okrenućemo se istorijatu tog pojma. Američki predsednik Ulis Grant, teško podnoseći atmosferu Bele kuće, svaki slobodni tree nutak koristio je da skokne do obližnjeg hotela Vilard (Willard) na piće i cigaru, iranj j e t i h b o l a e u čijem bi ga holu (lobby, na engleskom) sačekivali svi oni koji su imali om j f e s ija p s t a u lo n e potrebe da mu nešto sugerišu, traže ili dojave. Otuda potiče reč lobi, V re mt alo p r o lnih lobi odine bi da koja je kasnije postala sinonim za uticanje na javne ličnosti i za njihovu p o s e s i o n a 99 . g 5 h i l j a korupciju. Vremenom je lobiranje postalo profesija pa je tih profesionalp r of e ric i 19s ih je 3 nih lobista u Americi 1999. godine bilo 16 a danas ih je 35 hiljada. Među A m a dana njima ima na stotine bivših poslanika i senatora, koji vrlo dobro poznaju 16 zakonske lavirinte i načine kako se samo dodavanjem jedne reči u predlog zakona može učiniti nekome povoljnost vredna milijarde dolara. Amerika je 1946. godine donela Lobbing Act, kojim je regulisana sfera lobiranja i njena etička dimenzija. Pa ipak je jedan od kalifornijskih parlamentaraca konstatovao da je “novac majčino mleko politike” i da se korupcija nikada neće zaustaviti. Američki sistem izborne kampanje u kojoj se troše ogromne sume na medijske usluge nametnula je da svaki političar mora da traži sebi sponzore, kojima će se odužiti onoga trenutka kada dođe na vlast. Cenovnik je približno takav da je potrebno 2 miliona dolara da bi se izborilo neko mirno poslaničko mesto; za mesto guvernera potrebno je dati i preko 100 miliona dolara, a poslednja izborna kampanja za američkog predsednika koštala je preko 2 milijarde dolara i u njoj je lobista Abramof učestvovao sa svojih 100.000 dolara u korist predsednika Buša... Bušova administracija je korak ispred, jer je u njoj američki naftni lobi obezbedio sebi uticaj na vladu i zakonodavstvo bez posrednika. Američki predsednik Buš, potpredsednik Čejni, državni sekretar Kondoliza Rajs... svi potiču iz naftnih kompanija, kojima više posrednici nisu potrebni. Ostvarilo se ono što je 1995. godine sarkastično pisao Majkl Mur u knjizi “Dalje ruke”: “Ako su lobisti ti koji odlučuju, zašto ne biramo direktno njih? Biće to manje hipokritski i znaćemo precizno ono što nas se tiče”. (B&F broj 15, januar 2006.)

Cutty Sark

T

okom maja na evropskom tlu došlo je do neviđenih fuzija banaka - o tome na drugom mestu; Pol Volfovic je napustio mesto “guvernera” Svetske banke – događaj koji je obeležio kraj američkih neokona; u Poljskoj su oni blizanci, opasni “Bim i Bum”, krenuli u rušenje svega što podseća na liberalni duh Solidarnosti; u Libanu se opet surovo ratuje... i u svem tom mi našli da pišemo o izgorelom jedrenjaku Cutty Sark. Za taj jedrenjak vezuje me gotovo šiparička ljubav na prvi pogled. Kada sam ga video, pre mnogo godina, ukotvljenog u Londonu, u prilično jadnom stanju, naveo me je da po prvi put podvrgnem sumnji moju neobuzdanu sklonost prema svemu što je moderno, tehnološki bolje i efikasnije. Sasvim je u redu da moderno istisne staro, ali nije u redu nemilosrdnost sa kojom se to čini. Spopao me je očaj kako bi se moglo desiti da na La Grande Place u Briselu, ili umesto Ca’ Foscari u Veneciji, ili makar Kapetan Mišinog zdanja nikne moderan tržni centar, oblakoder ili maxi teretana. Cutty Sark je bio najbrži i najlepši jedrenjak svih vremena, prvi put je zaplovio 15. februara 1870. godine, ime mu je dato po prilično erotskoj poemi Roberta Barnsa o izazovnoj keltskoj mini-košulji, koja se tako zove. “Morski Ferrari” - nazvali su ga današnji maćosi. Bio je oličenje onoga što je tek naknadno formulisano kao visoka tehnologija. Nastao je kao sublimat sveg prethodnog znanja o brodovima, . ost i l uz nova rešenja koja samo srećna naučna imaginacija može da pruži. U njega sam š o a p r ne utkao u onu neiživljenu mladalačku ljubav prema moru i brodovima, koju m e n ra , p rak t i č i a mnogi nose. I ne samo to, njegovo ime nosi odličan blended viski, za p a u it N e m r i j a s e ad o k nad s v e š ć u koji nisam siguran da li je zaista tako dobar ili su mu blag ukus i nežna Is t o h e da n s am o s v ako m boja samo senka prelepog klipera. Cutty Sark je bio legenda. Pre tri s v r i o na l n o m a p r e d š l o s t godine bio je ponuđen na prodaju, pa kako se nije našao kupac koji bi na c s t a v am ne i p r o za njega dao iole pristojnu sumu, definitivno je rešeno da se restaurira i i za om , ali pretvori u muzej. Sa parama se uvek natezalo. Zanesenjaci iz celog sveta ku ć dolazili su u London da bi ga videli dok je propadao potisnut bujanjem novih mostova i luksuznih naselja duž Temze. Slikali su ga, jer nije bilo ni razglednice njegove da se kupi. Istina, kasnije je nalickan – spolja gladac, u luci u Grinviču, služio za atrakciju. Cutty Sark je ovog 21. maja u 4 i 45 minuta ujutro nepovratno počeo da gori. Policija sumnja da je plamen podmetnut. Radi se to. Venecijansko prelepo pozorište La Fenice izgorelo je do temelja vrlo vešto, tako da barokna fasada nije ni taknuta. Novcem od osiguranja i države restaurirano je temeljito uz šaputanje kako je neko vrlo vešto našao načina da spase teatar od definitivnog urušavanja. Zakon ćutanja je italijanski specijalitet. Cutty Sark će takođe biti obnovljen. Sad su se setili da 35 miliona evra i nije tako veliki novac za “deo istorije i to ne samo pomorstva, nego istorije uopšte, identiteta i tradicije Njenog Kraljevstva”. Na milozvučniji način ponovljen je onaj idiotizam kamiondžije na vlasti u Trebinju, koji je obećao još stariji i lepši Dubrovnik. Ne, Cutty Sarka definitivno više nema, to novo biće - Diznilend. Gurnut je ustranu u doba Margaret Tačer, kada je njoj bio san da Britanija postane još jedna zvezdica na Američkoj zastavi. Gordom Albionu zapretilo je da krene putem Amerike – zemlje s istorijom (kratkom), ali bez prošlosti. Video sam u Čikagu kuću osnivača moderne arhitekture, Frenka Lojda Rajta, dragulj američke prošlosti, koji je preživeo zahvaljujući parama što ih je Rajt ostavio iza sebe. Da nije tako možda bi tu bio moderan maxi market. Nema para, nema prošlosti. Istorija se u praktične

179

je

n svrhe da nadoknaditi nacionalnom samosvešću i zastavama pred svakom kućom, oli č e u e j ali ne i prošlost. š t o e . P rav e k o n o t Cutty Sark je svojedobno za 110 dana prevaljivao put od Šangaja do nit i a i l e p o t e u v e k u e c a ć Londona - 12 dana brže nego prvi sledeći. Prvi put je tu primenjena Tre b s kog umoga zna ako budna paletizacija tereta. Ko je njega koristio, sticao je veću prednost na tržištu. l j ud n o s t t e rac i j e , o n o s e Iz Australije pun vune za 74 dana, opet oko Rta Dobre Nade. Tehnološka v r e d u ć e ge n da s e p rešenja primenjena na njemu nisu stigla da budu trajno iskorišćena – ubib ud l e č ime e li su ga Suecki kanal i parni brodovi. Nijedno pravilo ne važi 100 od sto. i ma j e p r e t k Profit je nezamenjivi pokretač napretka, ali valja naučiti da ipak nije jedini. svo Treba ceniti ono što je oličenje ljudskog uma i lepote. Pravu vrednost toga znaće uvek tek buduće generacije, ako budu imale čime da se ponose na svoje pretke. (B&F broj 32, jun 2007.)

Amor est dolor

T

eško da je neko od stare generacije, što je pre dve-tri decenije pevušio popularni “šlager” na latinskom, čiji smo naslov uzurpirali za ovaj tekst, mogao sanjati da će dočekati renesansu tog “mrtvog, ali nikada pokopanog” jezika. Latinski je dijalekt indoevropskog korena koji se razbuktao u Laciju, oblasti u centru Apeninskog poluostrva, negde oko hiljadite godine pre nove ere. Postao je vremenom lingua franca Zapada, kao što je grčki bio na istoku Evrope. Teško je reći precizno dokle je trajao, no činjenica je da padom Rimske imperije počinje “vulgarizacija” tog jezika, da bi ga Karlo Veliki (kraj VIII veka) uveo kao oficijelni jezik u svojoj varijanti Rimskog carstva. Severnjačka težnja za čistotom stila učinila je latinski artificijelnim i otuđenim jezikom nadmene t ar e - t r i s d o e upravljačke elite. Već pola veka kasnije Karlo (ovoga puta) Ćelavi, više ne ko j e p r e d v r ni e j ne upotrebljava latinski jezik za sklapanje ugovora. Ponovo se razo da e , š t o p o p u la č i j i k š e T rac ij u š io kom , buktao sa renesansom da bi nestao dva veka kasnije sa procesom g e ne ni j e p e v lat i n s ir a l i z a i prosvetiteljstva. Da li je tu kraj? Koliko god da jeste, toliko i nije. Lekad e c e g e r ” na u z u r p s an j at ri, pravnici, istoričari, sve koji teže za univerzalnom komunikacijom, “š la na s l o v m o g a o e s a n s u ostali su mu verni do današnjih dana. s m o t e k s t , a t i r e n i kad a Početkom ove godine papa Racinger je najavio da će biti ostavljeno na o v aj e d o č e k g , ali n volju svakoj crkvi da ako više od 30 vernika zatraži povratak mise na latind a ć “ m r t v o j e z i ka ski jezik, učini to slobodno. Katolička, kao uostalom i ostale crkve, dopuštat o g p an o g” ju promene kada su one već uveliko u toku. Talas povratka tzv. Tridentskoj o ko p misi (na latinskom) započeo je intenzivno u Francuskoj na inicijativu biskupa Marsela Lefebra, koji je zbog toga proglašen šizmatikom i ekskomuniciran. Naravno ne samo zbog latinskog jezika nego i zbog prekoncilskog karaktera Tridentske mise. Papa Racinger bi trebalo da ovogodišnji Uskrs obeleži misom i porukom na latinskom jeziku te tako označi “liberalni” povratak jezičkoj tradiciji i ništa više od toga. Rekosmo da crkva kasni, pa je i red da to dokumentujemo. Prosto je teško odlučiti se odakle početi. Možda to najpre zaslužuje Finska. Donekle iznervirana dominacijom engleskog jezika, još pre tri godine finska vlada je počela da svoje zvanične dokumente, namenjene inostranstvu, prevodi na latinski uverena da bi

Evropska zajednica trebalo da se vrati tom jeziku komunikacije, kao izvorno njenom. U Finskoj postoji već godinama vrlo popularna radio stanica na latinskom Nuntii Latini, a poseban joj je hit emitovanje pesama Elvisa Prislija, koje je na latinski preveo najveći lokalni autoritet profesor Juka Amont. Kad je u prošlom mandatu ta zemlja bila “dežurna” u EU bezuspešno je pokušala da latinski uvede kao zajednički jezik Zajednice. Talas povratka latinskom se ipak neobuzdano šiti, a među popularizatore spada pre svega najdemokratskija internet enciklopedija Wikipedia (www.vicipaedia libera encyclopedia) , koja je taj jezik uvela i na njemu objavljuje podatke. Nemačka e e t nj e rav a l , a hip hop grupa ISTA, izdala je do sada tri CD-a na latinskom. Turistički vodič v ik muz aje dno uav , na internetu za Pompeju (www.marketplace.it/pompei/) takođe je na t e z rn ak Int e l e – s v e ni j e ni k a z a latinskom. Zatim sajt www.hyperherocom/la/insult.htm. Na e-Bay poš ko at ins ki ć p o t r e b l j ude u stoji mogućnost kupovine udžbenika za latinski jezik u 50 lekcija, s tim da l e lit e v e i u v odi s t e me , j u što se svaka lekcija posebno prodaje po ceni od 1,5 evra. Postoji i multih ir o m k o j a l ne s i ga la ks i medijalna antologija Multas per gentes na e-book. U Rimu padre Reginald jezik u , s o c ij e nja , u Foster vodi besplatnu letnju školu Aestiva Romae Latinitas, pored koje radi e t ik in mi š l j h r e č i i mnoštvo komercijalnih škola i kurseva latinskog na koje se najviše upisuju na č e r z a l ni Nemci, Austrijanci i Francuzi uz po kojeg radoznalog Amerikanca. uni v Internet, muzika, letnje škole – sve zajedno uverava da latinski nije nikakav hir elite već potreba za jezikom koji uvodi ljude u etiku, socijalne sisteme, način mišljenja, u galaksiju univerzalnih reči. Nije u pitanju samo moždana gimnastika, nego neka nova potreba jednog dela ljudi, koju u protestantskim zemljama objašnjavaju željom građana da direktno upoznaju verske tekstove bez posredstva i manipulacije crkve. Naravno to nije sveobuhvatno objašnjenje, jer ko bi zbog toga na latinski preveo Asteriksa i Hari Potera. Biće da je u pitanju neka divna intelektualna infantilnija u kojoj ljubav zahteva i nešto patnje oko učenja. (B&F broj 30, april 2007.)

181

Bankarska opera

P

redanje kaže da je kralj crnačke države Hausa (današnja severna Nigerija), Kano, negde potkraj petnaestog veka, bio toliko moćan i samouveren da je svojim podanicima obećao da će sopstvenim rukama zaustaviti ogromni plimni talas koji dolazi sa okeana i pravi pustoš. Kada su podanici ugledali talas na pučini kako se približava, javili su kralju, on je zagazio u plićak, sav se narogušio, raširio ruke – i nestao zauvek. I u današnjem svetu ima bankarsko-finansijskih kraljeva, koji bi da zaustave ogromni talas bankarskih integracija, samo je razlika u tome što su oni kvarnjaci pa na vreme pobegnu od talasa na bezbednije mesto. Utoliko će naša priča biti manje poetična, duža i bez one patetične završne scene.

Uvertira Pokušaćemo, jednostavnijeg praćenja radi, da se držimo hronologije. Italijanski bankarski prostor, po shvatanju stručnjaka najblindiraniji i najzapušteniji u razvijenom svetu, lupila je, kao grom iz vedra neba, vest da holandska banka ABN AMRO obznanjuje javnu ponudu za kupovinu italijanske banke Antonveneta. ABN AMRO je 12. evropska banka po kapitalizaciji na berzi sa 32,7 milijardi evra. Ne samo da na spisku najveći evropskih banaka, što će reći onih vrednih preko 30 milijardi evra, nema Antovenete, nego nema ni jedne druge italijanske banke. Još se stres nije ni razbuktao do pravih italijanskih razmera, kada je 18. marta španska (baskijska) banka BBVA (Banco Bilbao Vizcaya Argentaria) dostavila italijanskoj Centralnoj banci (Banca d’Italia), Komisiji za nadzor finansijskih operacija (Consob) i drugim nadležnima svoju ponudu! Reč je o nameri baskijske banke, osme po veličini u Evropi da kupi svih 100 odsto italijanske BNL (Banca Nazionale del Lavoro). To već sluti na uvredljivu rasprodaju nacionalnog ponosa. Stvorena je atmosfera idealna za operski, možda čak operetski, libreto.

i ma u t e v m s s i j s ki h t av e e j n na š nan au s Prvi čin u da r s ko - f i b i da z r s ki h I Prva reakcija i obećanje italijanskog guvernera Antonija Facija, lokala n ka v a , k o j i s b a n ka r az l i ka c i b e e a nog kralja Kano, bila je da će se svim silama suprotstaviti tim operakr a l j mni t a l s a m o j k v a r n j a cijama. On takva ovlašćenja ima po zakonu. Druga je stvar što takvo o gr o grac i ja , s u o ni nu od t o ovlašćenje ipak nije kraljevsko, već podložno mnogim uticajima. Ministar int e me š t o e p o b e g ije me s u aktuelnoj italijanskoj vladi Roberto Maroni, najjača ličnost autističko-seu t o a v re m ezb e dn paratističke stranke Lega Nord, izjavio je da “vlada u potpunosti podržava p a n s a na b guvernera u njegovoj odbrani italijanskih banaka od invazije stranaca “. Biće t a la da je tu početak nekakve igre “pokvarenih telefona”. Guverner Facio je ličnost od maksimalnog poverenja predsednika vlade Berluskonija, čiji je dolazak na vlast propratio “neutralnim” ushićenjem kako će svet videti “novo ekonomsko čudo” preduzetničke vlade. Pored te izjave imao je i jačih argumenata zbog kojih je prilikom promene zakona o Centralnoj banci nagrađen doživotnim mandatom. Dakle, ministar je verovao da takav guverner, uprkos poželjno nezavisnom položaju, ne govori pre nego što mu premijer kaže šta će reći. Desilo se, međutim, da je premijer pritisnut nevoljama sa problematičnim računima podnetim Evropskoj uniji o stanju nacionalne ekonomije, već imao dosta muka da bi dalje zatezao odnose. Evropski komesar za tržište, Čarli Mek Krivi (McCreevy) pismeno je izvestio italijanske vlasti kako mu se žale banke da ih na razne, često perfidne načine, sprečavaju da u Italiji ostvare pravo na jedinstvo evropskog tržišta (slobodan protok kapitala, ljudi i ideja). S tim u vezi zahteva

objašnjenje, kako ne bi pokretao postupak, ako nije tako. Našavši se u situaciji da mora da moli, premijer je shvatio da je najbolje ako se ne buni. Zato je javno izjavio da vlada ostaje na svojoj liberalističkoj liniji “svetinje slobodnog tržišta”. Njegov ministar finansija, kao tenor, posle baritona u operi, parafrazira melodiju i reči tvrdnjom “da je italijanski karakter banaka neodbranjiv”. To natpevavanje se malo oteglo taman koliko da dočeka sednicu Upravnog odbora Centralne banke 31. maja na kojoj će guverner bolje nego Pavaroti otpevati prisutnima: “Strane banke – nikakav veto”. Predsednik udruženja industrijalaca (Confindustria) i istovremeni predsednik FIAT-a i Ferarria, Luka Korado di Montezemolo, više ne veruje svojim ušima, jer je do pre samo nekoliko dana bezuspešno ubeđivao guvernera kako je ekonomski pad Italije za poslednjih pet godina, pre svega posledica zatvaranja pred svetom, a u prvom redu pred stranim bankama, koje bi mogle da povuku proizvodnju napred.

Drugi čin Scena ostaje ista samo se menjaju glavne ličnosti. Kao osnovni dekor ostaje priča o italijanskom lošem i najskupljem bankarskom sistemu iz čega iskaču r s ki j u a k n nedvosmisleno dve banke, koje nadilaze lokalni karakter: Unicren ba s ki s hvat adiraniji n dit i Banca Intesa. Ostali nisu otišli daleko od onoga kako su a j i I t a l t o r , p o naj b l i n izgledale 1438. godine kada je briljantni Kozimo Medići osnop r osu č njaka e niji u lupila vao svoju i italijansku prvu banku. Uglavnom su to za današnja s t r j z ap u š t s v e t u , ra shvatanja male porodične ili esnafske kreditne institucije koje vrte i n a i j e n o m i z v e d n d s ka ono malo para koliko se nalazi u njihovom zabranu. Iznenada 10. r azv a o g r o m d a h o l a O a juna, na binu stupa dott. Alesandro Profumo, predsednik upravnog j e , k a , v e s t A M R o nudu z e N odbora Unicredit banke i saopštava da je sa HVB (Hypoverein bank) n e b ka A B j a v n u p e b a n k potpisao akt o fuziji. Po tom ugovoru italijanski Unicredit ima 16 od 24 b an nan j u j e a l i j an s k savetnička mesta, odnosno dve trećine menadžerskih mesta u prvoj liniji o b z o v inu it t a upravljanja, a sedište banke biće u Milanu! kup o n v e ne Hor predstavnika štampe preneraženo uzvikuje – A,a,a...! A nt Profuma svi slave i tapšu po ramenu, naročito političari, jer sada po prvi put veruju njegovim izjavama da neće prihvatiti ni mesto gradonačelnika Milana, ni bilo koje ministarsko mesto, pa ih ne ugrožava direktno. On je žustar momak, ali nije mazohista. Praćen horom radoznalaca dott. Profumo peva svoju ariju: “Nije uopšte važno da li je to sada italijanska ili nemačka banka, ona je jedino evropska. Imaće presudno prisustvo na 19 nacionalnih tržišta, od kojih su neka i van Evropske unije... Naše performanse prestaće da budu presipanje italijanskog BDP... Našli smo partnera koji nas poštuje i sa kojim smo u stanju da stvorimo zajedničku viziju budućnosti... Neće biti naglog otpuštanja zaposlenih, ali će u roku od tri godine broj činovnika biti smanjen za 7 odsto... Neki delovi našeg posla imaju jasne karakteristike ekonomije obima. Nastupajući zajedno moći ćemo da ubiramo plodove koje nosi snaga dimenzije... Morali bismo da prestanemo da govorimo o italijanskim, francuskim, nemačkim, holandskim i drugim bankama – banke su već postale, a mi treba da naučimo da tako i govorimo – evropske. Nema mesta nacionalizmu na finansijskom tržištu”.

Treći čin Na scenu stupa minhenski šef konzervativaca Edmund Štojber i prekida monolog dott. Profuma. U intervjuu za Frankfurter allgemeine Zeitung on odbija i da čuje za tu nedopustivu i protivprirodnu vezu dveju banaka. Traži “nacionalno rešenje” pozivajući bankarsko-osiguravajuću instituciju AllianzDresdner, da ona otkupi HVB. Za Allianz, to je sitan zalogaj. Poziva sa istim ciljem Comerzbank,

183

najmanju od tri najveće nemačke bake (takozvane Drei Saeulen, Tri stuba). Umesto odgovora natrljan mu je nos pričom kako “proces fuzija ide u dobrom pravcu, velike transnacionalne banke prave dobre poslove, a poduhvat Unicredit-HVB je znak raskida sa blindiranim interesima ušančenim u nemačko jedinstvo”.

Finale U prvom planu Jozef Akerman (Ackermann), prva ličnost Deutsche Bank. Svoju ispovest iznosi u Handesblatu: “U celom slučaju Unicredit-HVB, postoje bar dve pozitivne stvari. Prvo, jasan signal da počinje trend ka neizbežnoj konsolidaciji evropskog bankarskog sistema. Drugo, smirenost javnog mnjenja i odsustvo mržnje prema stranim investitorima”. Akerman je ličnost koju su političari večno napadali da je preterani pristaša “shareholder value”, kapitalizacije i internacionalizacije banaka. Mediji su ga slikali kao simbol beskrupuloznog kapitalizma. Sada vidi ostvarenje svojih strepnji: ili će nemačke banke naučiti da se podmlađuju, da jačaju, da rastu kao “global players” ili će postati plen stranih investitora. “Ako nada u spas jedne bolesne i dugovima ophrvane bankarske grupe, kao što je HVB, dolazi iz Italije, iz jedne moderne, efikasne italijanske banke, znači da nemački bankarski sistem spava na lovorikama, te da je izgubio trend razvoja poslednjih godina “ - završava Akerman. Iz daljine dopire glas Die Zeita: “Sledeća je Comerzbank, samo je pitanje vremena “. (Pada zavesa) (B&F br. 9/10, jul/avgust 2005.)

Sprečena kataklizma

U

šestotomnom rečniku srpskohrvatskog književnog jezika Matice Srpske, reč “preterati” objašnjena je na sledeći način: “Predstaviti što u jako uvećanim razmerama, prevršiti meru u čemu, preuveličati...”. Evo sad jednog školskog primera preterivanja: “Televizija je Antihrist... zbog nje o u toku tri do četiri generacije ljudi neće biti u stanju samostalno ni da ot ov g a d , prdnu , ljudsko biće naći će se opet u kamenom dobu, u srednjovekovnim n o j e o t kr i ć a a č i t varvarstvima, u stadijumu koji je čak i puž prevazišao u epohi plezit e risnolo š koguop š t e , hov e k a r stocena” (“Senka vetra”, Karlos Ruiz Safon, Mondadori str. 104). KaKa a t e h r e t ka s t ra . o l p m a e a a v n rakteristično je da gotovo nema tehnološkog otkrića, koraka napretka ka n j e i z az i l j u d s t v , a r o k o ni d e la uopšte, a da to nije izazivalo strahove kod jednog dela ljudstva. Televizija o ć na u kla t nog m a d e jeste moćna, ali ne toliko da bi povukla čovečanstvo unazad. Ona je u staov st je d k o d v i z i j a j e d a b i p ad nju samo da ga usporava. Uostalom, Safonovo intelektualističko preterivaTe le e t oliko o unaz nje i ne uzimamo kao alarm, koji najavljuje kataklizmu, već kao problem “u ali n č ans t v jako uvećanim razmerama”, na koji se već uviđaju pravi odgovori. U Švedskoj č ov e javna televizija emituje jedan samopromocionalni spot na kojem se uz zvuke mandolina smenjuju kadrovi najprimitivnijih italijanskih burleski, reality show, golotrbe plesačice i voditelji koji se benave, a prati ih tekst: “Mi nismo kao Berluskoni”. Uzgred, zbog tog spota italijansko ministarstvo spoljnih poslova pozvalo je švedskog ambasadora u Rimu da mu uruči protest. Italijanski medijski mag i premijer postao je tako merilo neukusa i u šou biznisu. S pravom, mora se reći.

On je prototip čoveka koji ne donosi poslovnu ili političku odluku pre nego što je ispitivanjem javnog mnenja, dakle tržišta, ne proveri. Ono što ima prođu, to i dobija prostor. A na TV to su neukusni travestiti, golotrbe nogataljke ili ljudi od naučnog ugleda, ali ne i u stanju da odole publicitetu, koje vešti voditelji dovedu u show da ih iskasape i da se gledaoci pitaju zašto njih neko i , to V u đ smatra pametnim. To je princip koji je, svojedobno Berluskonija učinio o a p r A na T t i t i , m i četvrtim najbogatijim čovekom na planeti, Mardoka već manje, jer o št ves t or. ima ambicije i da nešto drugo ponudi. To je suština uspeha Pinka, O n o i ja p r o s u s ni t ra ili l j udi i u d o b u n e u k g a t a l j ke , a l i n e u , kod nas, takođe. Bilo bi nerazumno izvući zaključak da je ovo pledot o s t r b e n o ug l e da b lic it e t aje protiv tržišta. Tržište je pijaca na kojoj se nudi sve i svašta i ono što g o l o au č n o g d o l e p u i d o v e du a se traži ima dobru cenu i prođu. Savršeno nije, pa nije ni mudro shvaod n nj u da o v odit e l j s ap e i d j i h titi ga kao višu silu. Italijanski medijski mag najoduševljeniji je pristalica s t a v e š t i i h i s ka z a š t o n neoliberalizma, koji iz Amerike zrači famu neprikosnosvenosti tržišta i ko j e h o w da p it aj u t nim otpora svakoj regulativi. I ne znajući, verovatno, on je zapravo pristalica u s l e dao c i ra p ame Platonove teze da “Zakon stvaraju slabi i gomila... Da bi zaplašili jake”. Njes e g s ma t gova moć nadrasta italijanske granice, jer pored tri sopstvene nacionalne e ko n mreže poseduje i jednu u Španiji, gde ga čuveni sudija Garson, onaj koji je jurio i Pinočea, progoni zbog utaje poreza, ali ga imunitet političara štiti. Zahvaljujući satelitskoj i kablovskoj televiziji, njegovi programi su prisutni svuda po svetu, pa i kod nas, i zato poruka švedske televizije ima osnova za razumevanje. I sad, kad sve to saberemo, sledi obrt u kojem je najneočekivanije to što stiže iz Amerike. Kongres te najtržišnije zemlje na svetu prihvatio je nedavno sa 389 glasova “za” i 38 “protiv”, zakon protiv neukusa na televiziji! Emisije čije slike ili sadržaj nude neukus, prema oceni posebne komisije, kojoj svako ima prava da uputi sopstvene pritužbe, kazniće se novčano do pola miliona dolara ili će pak takvo emitovanje biti zasenjeno elektronskim putem. U Italiji će biti muke da se dokaže kako taj zakon nisu doneli “komunisti”, jer Berluskoni sve što njemu smeta naziva komunističkim maslom. Ozbiljnije je pitanje kojim će tempom ovaj američki primer obići svet, kao što je svet obišla sa njihovog tla potekla poplava TV neukusa. Amerika je velika i u bukvalnom i u prenosnom smislu da bi bila jednoumna. Svet je, ipak, još veći. Dakle, nema šanse za TV kataklizmu. (B&F br.5, mart 2005. )

185

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 338.2(497.11)(035) МиTровић, Милутин, 1932 Postmoderna vremena : ekonomska beležnica / Milutin Mitrović. - Beograd : BIF press, 2009 (Beograd : AMB grafika). - 184 str. : 30cm Tiraž 500. - Str. 6-7: Predgovor / Vojin Dimitrijević. ISBN 978-86-87819-00-9 a) Србија - Економске прилике - Приручници COBISS.SR-ID 156466956

Beleška o piscu Photo by: prof. dr. Branimir Šverko, Zagreb/Silba.

Milutin Mitrović: Čovek od reči

Rođen 1931. godine u Beogradu, na Slaviji, u kući koja se nalazila na tlu „Mitićeve rupe“ – decenijama privremenog parkića sa velikim sunčanim satom u centru. Ima neke simbolike i u tom sunčanom satu i u činjenici da već sedam decenija na tom građevinski privlačnom mestu niko nije uspeo da sagradi čak ni garažu, a kamo li pristojnu zgradu. Ništa do kraja. Škole pohađao u rodnom gradu, ali ništa nije ljudski završio, čak ni osnovnu, jer mu je zbog izbijanja rata 6. aprila 1941. godine priznat četvrti, tada završni razred osnovne škole. Studirao je prava i italijansku književnost i ni to nije završio. Prokleta radoznalost ga je uvek odvlačila negde drugde, da bi se jedino i trajno zadržao u novinarstvu. Počeo je u završnom razredu gimnazije, više muvajući se nego pišući u „Srednjoškolcu“, pa u „Studentu“, pa u „Youth Life“ (omladinskom listu za inostranstvo), pa u „Yugoslav Review“ (za odrasle), pa u „Ekonomskoj politici“ (preko tri decenije)... „Republici“, „Ekonomistu“ i dakako u B&F od osnivanja. Jedno vreme je pisao za švajcarski dnevnik „Corriere del Ticino“ i časopis „Galatea“, po nešto od tekstova objavljivano mu je u britanskim, američkim, italijanskim i finskim časopisima. Barata sa nekoliko jezika, na nivou koji je pisac Primo Levi definisao kao: „correntemente e scorrettamenta“ (tečno i nepravilno). U novinarstvu gotovo da nema posla kojim se nije bavio od saradnika svih mogućih rubrika, fotoreportera, tehničkog urednika, urednika deska, do glavnog i odgovornog urednika, direktora i penzionera, a takvi često rade više nego pripravnici. Iako je ekonomija u centru njegove pažnje, nije na odmet reći da je jedan beogradski sociolog njegovo pisanje svrstao u ekonomsku sociologiju. Ostao je veran „pismenom“ novinarstvu i pokušao tu da dostigne koliko može, odoljevajući ponudama da sarađuje na radiju i TV. Početkom osamdesetih opkladio se sa jednim tadašnjim piscem bestselera, da će napisati tiražniju knjigu od njegovih. Napisao je, objavio kod Nolita i to tri izdanja u roku od 11 meseci i u ukupnom tiražu od 12.000 primeraka. Naslov knjige glasio je „Lumbrikultura: Gajenje glista“. Istina, nije to bila beletristika, no bila je knjiga, visoko tiražna i dovoljna da mu bude priznata pobeda. Ima dva kreda: dati čitaocu sto više relevantnih podataka i učiniti to čitljivim. Film (TV seriju) M*A*S*H* smatra uzorom kako objediniti strahote sa humorom i dobroćudnošću.