PORODICA Odbrana i Poslednji Dani

PORODICA Odbrana i poslednji dani Društvo | Vladimir Dimitrijević | avgust 29, 2011 at 23:59

Piše Vladimir Dimitrijević U julu mesecu 2011. godine Srbiju su potresale rasprave o nizu elemenata Novog antiporodičnog poretka koje žutokraka vladajuća koalicija pokušava da nam nametne, razgrađujući poslednje što nam nisu sasvim uništili – domaće ognjište. Pominjali su se novi zakoni koji će zabraniti bilo kakvo fizičko kažnjavanje dece, legalizacija „istopolnih brakova“ i njihovo pravo da decu usvajaju, uvođenje slika „istopolnih brakova“ u udžbenike za naše đake. Izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti proglašeno je pravo petnaestogodišnjaka da roditeljima zabrane uvid u svoj zdravstveni karton… Zbog ovoga, u naredna četiri broja objavljujemo studiju našeg autora, u kojoj se svakom od ovih pitanja posvećuje pažnja kako bi se ukazalo kakve sve posledice po nas mogu imati ovi koraci na putu ka žutokrakoj EUtopiji

Po znati američki kulturolog Majkl Džouns, urednik časopisa „Ratovi u kulturi“, napisao je obimnu studiju „Libido dominandi/Seksualno oslobađanje i politička kontrola“, u kojoj od pojave Markiza de Sada do slučaja Monike Levinski pokazuje kako su preteče globalizma i njihovi naslednici danas koristili priču o seksualnom oslobođenju radi razaranja porodice, poslednje tvrđave običnog čoveka pred navalom totalitarne države. O tome je pisala i Džudit Risman, s kojom je intervjue objavio i „Pečat“. Ona je pokazala da je iza poznatog seksologa Kinsija, koji je tobož otkrio da je 10 odsto čovečanstva homoseksualno, stajala Fondacija Rokfelera, jednog od pravih gospodara lutkarskog pozorišta globalizacije. Čovek mora da postane seksualna životinja, svedena na najniže nagone i čulno zadovoljstvo. Tek onda će postati idealni rob liberal-kapitalizma. Pravo lice revolucije polnog ponašanja je, kaže Džouns, narcisoidnost masturbacije…Sociološki gledano: smrt porodice. A Novi svetski poredak, po srpskom misliocu Marku S. Markoviću, znači atomizaciju čovečanstva – uplašeni, kao Pavlovljev pas uslovljeni, potrošač, nomad bez porekla i bez budućnosti poželjni je građanin potonjeg mravinjaka. Dok je u hrišćanskom učenju porodica samožrtvena zajednica i škola ljubavi čiji je temelj uspostavio Bog ljubavi (stvarajući čoveka kao druževno biće, razumno, slobodno i kadro da voli), za globaliste porodica je, kao i suverena država, kao i nacija – nešto što treba uništiti radi pretvaranja sveta u tržište, pod senkom boga Mamona. A put uništenja je ono što američki kulturolozi zovu Panseksualizam…U okviru panseksualizacije postojanja čovekovog javljaju se i pokreti za prava onoga što se u milenijumskoj evropskoj tradiciji smatralo polnim devijacijama (skretanjima s puta), poput homoseksualizma. Takav kakav jeste, pretvoren u ideologiju i ubačen u „ljudska prava najnovije generacije“, on ne samo da razgrađuje tradicionalnu porodicu, nego i doprinosi još jednom od ciljeva globalističke elite – smanjenju broja stanovnika zarad dostizanja tzv. „zlatne milijarde“, koja na planeti

može da živi srećno…Zato se svuda gde pobedi Imperija uvode zakoni koji nasrću na porodicu, čiji je cilj kako da ozakone donedavne devijacije, tako i da decu oduzmu roditeljima, koji uplašeno stoje pred nepojmljivim propisima „Velikog brata“ (poput onog da je svako, pa i najblaže, fizičko kažnjavanje deteta zločin zbog kojeg će otac i majka u zatvor, a dete na usvajanje, pravo u ruke nepoznatih ljudi). Svi očevi treba da budu sumnjivi kao potencijalni silovatelji svojih kćeri, a sve majke kao njihove saučesnice u zločinu. Zato su mnogi Srbi koji su živeli u razvijenim zemljama okupiranog Zapada bežali u domovinu: potpisnik ovih redova zna za slučaj čoveka čiju su malu kći u školi saslušavali socijalni radnici zato što je viđena kako šeta sa ocem koji ju je zagrlio. Bilo je to u Kanadi, i cela porodica je, u užasu, dobegla u siromašnu Srbiju, jer sledeći korak bi bio – otac na sudu zbog „seksualnog uznemiravanja“ deteta, a dete – ko zna gde? U julu mesecu 2011. godine, Srbiju su potresale rasprave o nizu elemenata Novog antiporodičnog poretka koje žutokraka vladajuća koalicija pokušava da nam nametne, razgrađujući poslednje što nam nisu sasvim uništili – domaće ognjište. Pominjali su se novi zakoni koji će zabraniti bilo kakvo fizičko kažnjavanje dece, legalizacija „istopolnih brakova“ i njihovo pravo da usvajaju decu, uvođenje slika „istopolnih brakova“ u udžbenike za naše đake. Izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti proglašeno je pravo petnaestogodišnjaka da roditeljima zabrane uvid u svoj zdravstveni karton… Zbog ovoga, rešili smo da se svakom od ovih pitanja posvetimo sa dužnom pažnjom, da bismo čitaocima „Pečata“ ukazali kakve sve posledice po nas mogu imati ovi koraci na putu ka žutokrakoj EUtopiji. Dakle, posvetili smo se pitanju prava „veselnika“ (prevod engleske reči „gay“), ali i pravu na „medicinsku privatnost“ dece, kao i svemu o čemu bismo govorili kada nam EUkratori Srbije ne bi vezivali usta, držeći medije pod kontrolom žešćom nego u doba Josipa Broza. Ako vam se učini (pod utiskom okovanih medija) da ovde ima „govora mržnje“, razmislite dvaput: pisano je iz ljubavi, ljubavi prema našoj porodici, prema deci za koju smo odgovorni i koja su nam data da bismo od njih načinili zdrave, normalne, poštene ljude, koji će sutra takođe imati svoju decu. To je, i ništa drugo, ne samo govor, nego i delanje ljubavi – briga oko naše dece, jedine budućnosti koju imamo. POMOĆ VIŠEDETNIM PORODICAMA Jedna od žutokrakih predizbornih laži, pominjanih u julu mesecu 2011. godine, je i ta da će novi porodični zakoni obezbediti pomoć višedetnim porodicama (neki su govorili da su to porodice sa troje, neki sa četvoro ili petoro dece) od 200 evra mesečno do punoletstva najmlađeg deteta. To je na nivou predizbornih obećanja „prosrpskog“ predsednika 2008. godine da će, ako on i njegovi pobede, Srbija dobiti 200.000 novih radnih mesta! Jer, naravno, novca nema niotkuda, privreda propada, sprema se opšti ekonomski kolaps, pa je „tlapnja“ o toj pomoći priča za naivčine koji treba još jednom da glasaju za „EU koja nema alternativu“, a koja se i sama nalazi pred privrednim slomom. Umesto da se ljudima omogući da žive od svog slobodnog, makar i najamnog rada, da se ukinu porezi na dečju garderobu i obuću, na hranu za bebe, da se omogući besplatna ishrana u školskim kuhinjama i cene udžbenika svedu na razumnu meru, pričaju se bajke za koje pripovedači već sada znaju da su laž. A za to vreme, Srbija zaista nestaje. Svake godine 30.000 ljudi umre više nego što ih se rodi, a ima preko 100.000 abortusa. Posle popisa 2002. godine, mr Goran Penev, saradnik Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka, jasno je rekao da se naša populacija može svrstati u deo „izuzetno starih populacija“, jer je udeo mladih nizak i stalno opada, dok udeo starih neprestano raste. Prosečna starost je iznad 40 godina! Nalazimo se u fazi duboke demografske starosti (inače, stadijumi demografske starosti su: rana demografska mladost, demografska mladost, demografska zrelost, prag demografske zrelosti, demografska starost, duboka demografska starost, najdublja demografska starost; evo nas, dakle, pred izumiranjem ili, kako bi stari i novi nacisti, oni germanski i ovi evroatlantski, rekli, pred „konačnim rešenjem srpskog pitanja“). Čeka nas ove godine još jedan popis. Naši NATO saveznici već trljaju ruke:biće nas još manje. Zato ne verujte bajkama o pomoći mnogodetnim porodicama i shvatite: sloboda je hleb. Bez slobode, neće biti ni hleba. Ni za nas, ni za našu decu. GRAĐANSKI ZAKONIK I NEDOUMICE Kada je u 175. broju „Pečata“ izašlo reagovanje profesora dr Olivera Antića „U Srbiji bez pameti“, osetio sam i radost i žalost. I jedno i drugo je kako posledica onoga što sam pročitao, tako i okolnosti vremena u kojem živimo. Pogotovo kada je u pitanju složena problematika budućeg Građanskog zakonika koji smo nekada baštinili, a koji je Tito ukinuo 1946. godine. A Građanski zakonik imali smo pre mnogih evropskih zemalja, jer se o njegovom donošenju pobrinuo još knez Miloš. Doduše, kako piše u svojoj veoma uputnoj studiji „Pravna evropeizacija Srbije 1804-1914“ prof. dr Marko Pavlović,

ni onda nije sve bilo neprotivurečno. On ističe da je „u javnom mnjenju bilo dominantno shvatanje da su norme Građanskog zakonika, odnosno njihov pisac J. Hadžić, razorile zadrugu“ (to jest, tradicionalni način organizovanja naše porodice). Pišući svoj osvrt „U Evropu bez porodice“, na koji je prof. dr Oliver Antić reagovao, Aleksandar Dunđerin upravo je izrazio strah od daljeg razaranja domaćeg porodičnog života, jer se u štampi EUšamućene Srbije prethodnih dana pojavio niz tekstova u kojima su novinari listom tvrdili da će EUkratske vlasti dozvoliti „istopolne brakove“, koji će imati pravo da usvajaju decu, kao i to da će svaki, pa i najmanji udarac po zadnjici deteta, biti tretiran kao nasilje nad detetom koje će se kažnjavati ne samo zatvorom, nego i mogućnošću da se dete uzme od roditelja. Od 2008. godine ova vlast je donela toliko (bez)zakona i propisa suprotnih interesima naših porodica i naše budućnosti, da nije nimalo čudno kad se čoveku učini da je na pomolu još jedan žutokraki šamar većinskoj Srbiji u ime „EU koja nema alternativu“. (Samo smrt nema alternativu, naravno; da li to znači da EUkrate hoće da nam kažu da je EU smrt za Srbiju kakvu volimo, ne znam, ali znam da je svaki utopizam nekrofilan.) I da se vratim početku: tekst „U Srbiji bez pameti“ me je ožalostio zbog nastalog nesporazuma, ali me je obradovao jer je profesor dr Oliver Antić jasno i glasno objavio da status porodice prednacrtom Građanskog zakonika nije nimalo ugrožen. Jer, tamo piše: „Brak je zakonom uređena zajednica života muškarca i žene; Brak se zasniva na pravu muškarca i žene na potpunu i trajnu zajednicu; Brak je ništav ako su ga zaključila dva lica istog pola; Vanbračna zajednica je trajna zajednica života žene i muškarca (vanbračni partneri) između kojih ne postoji krvno srodstvo i bračnost; Usvojiti mogu supružnici ili vanbračni partneri zajedno“. Dakle, nema „istopolnih brakova“, niti oni mogu da usvajaju decu… Dobro je sve to znati, ali je još bolje biti oprezan. Jer, u državi u kojoj se ni Ustav ne poštuje, nego se pregovara sa okupatorima jednog dela državne teritorije (Kosova i Metohije), i u kojoj se uprkos najžešćim otporima javnosti organizuje „gej parada“ koja demolira Beograd, sve se može očekivati, pa i stotine načina da se zaobiđu odrednice Građanskog zakonika. Zato smo dužni da vidimo šta se zbiva „na terenu“ (ljudskih prava, naravno, jer se ovde svaka srbofobna iracionalnost podmeće pod ljudska prava). Pre toga, da progovorimo nekoliko reči o tzv. „surogatnom materinstvu“, to je novina u Građanskom zakoniku čije postojanje profesor dr Oliver Antić priznaje. O SUROGATNOM MATERINSTVU U tekstu „U Srbiji bez pameti“ profesor dr Oliver Antić je iskazao pohvalnu i razumljivu brigu zbog teškog stanja našeg naroda kad je prirodni priraštaj u pitanju. I ispevao je himnu tzv. „surogatnom materinstvu“ koje se širi svetom, od SAD do Indije, i opisano je ovako: „Na primer, supruga ne može da održi trudnoću i zato je imućni (podvukao V. D) bračni par spreman da sačini ugovor sa samohranom majkom koja ima više dece, prema kojem će od njihovog genetskog materijala vantelesnom oplodnjom da održi plod i rodi im dete (…) Umesto da odlaze u SAD ili Indiju, na primer, naši će građani sa manje novca i rizika doći do istog cilja: surogat-majka će rešiti problem egzistencije, kako svoj, tako i svoje dece, biološkim roditeljima se ispunjava najveća i najprirodnija želja, a država povećava broj stanovnika bitno ugrožen ‘belom kugom’“. Ostavimo po strani ukuse (recimo, za mene je pojava „surogatnog materinstva“ svedočanstvo o tome do kakvog stepena nihilizma u zloupotrebi siromaštva ide savremeni, kancerogeni liberal-kapitalizam, koji ljudska bića pretvara u stoku za oplodnju); ali, iz perspektive pravoslavnog hrišćanskog morala, koji je profesoru dr Antiću svakako na srcu, pošto se zalaže za izjednačavanje crkvenog i građanskog braka, surogatno materinstvo je krajnje nemoralno. O tome, izražavajući stav pravoslavne punote, piše u jednom od najznačajnijih savremenih crkvenih dokumenata „Osnovama socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve“, u odeljku koji se bavi pitanjima bioetike: „Ako su muž i žena nesposobni za rađanje deteta, i ako terapeutski i hirurški metodi lečenja neplodnosti ne pomažu supružnicima, trebalo bi da sa smirenjem prihvate svoju bezdetnost kao poseban priziv. Trebalo bi da u sličnim slučajevima (…) razmotre mogućnost usvajanja deteta uz obostranu saglasnost supružnika (…) ‘Surogatno materinstvo’, tj. unošenje oplođene jajne ćelije u ženu koja posle rođenja vraća dete ‘poručiocima’ protivprirodno je i moralno nedopustivo čak i u slučajevima kad se ostvaruje na nekomercijalnoj osnovi. Taj metod pretpostavlja rušenje duboke emotivne i duhovne bliskosti koja se između deteta i majke uspostavlja tokom trudnoće. ‘Surogatno materinstvo’ traumira, kako ženu koja nosi dete i čija se materinska osećanja gaze, tako i samo dete koje kasnije može doživeti krizu samosvesti“. Unošenje mogućnosti „surogatnog materinstva“ u „Građanski zakonik“ iz pravoslavne perspektive isto je što i legalizacija prodaje sopstvenih organa imućnim potražiocima – dokaz krajnje nepravednosti društva u kojem su takve stvari moguće i koje

novcem ponižava čoveka, svodeći ga na svojevrsnog modernog roba, „oruđe koje govori“. Borba protiv „bele kuge“ ne vodi se na taj način, bez obzira na to što niko ne sumnja u poštene namere tvoraca prednacrta našeg Građanskog zakonika. JOŠ JEDNO „DEČJE PRAVO“ Dok se narod Srbije o jadu bavio, gledajući kako veleizdajnička vlast žutokrakih EUtopista ništa ozbiljno ne preduzima da bi zaštitila Srbe na severu Kosova i Metohije, glasačka mašinerija EUkratske većine usvojila je izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Po tim izmenama, dete koje je navršilo 15 godina, a kadro je da rasuđuje (a koje dete u 15 godina to nije kadro? – sva deca sa 15 godina imaju rasuđivanje Platona i Aristotela, to žutokraki EUtopisti znaju!), može da obavi uvid u svoju medicinsku dokumentaciju i „proglasi je poverljivom“. Vlatko Ratković, jedan od poslanika vladajuće koalicije, uskliknuo je za „Pres“ (29. jul 2010): „Ovo Rešenje usklađeno je sa Univerzalnom deklaracijom o bioetici i ljudskim pravima, Konvencijom Saveta Evrope o ljudskim pravima u biomedicini, Evropskom poveljom o pravima pacijenata. Mislim da tu nema ništa sporno. Napravljen je balans između zaštite prava na privatnost i zaštite zdravlja i života dece kao pacijenata“. Slavica ĐukićDejanović je, u stilu mudre proročice Pitije, izjavila da donošenje ovakvih pravila nije neophodno, ali je poželjno ako želimo u EU, pri čemu je izrazila svoje uverenje da se ovaj Zakon „u praksi neće striktno primenjivati“ ( toliko o poštovanju zakona u zemlji Srbiji!) Čuli su se i glasovi razuma. Psiholog Branka Tišma je izjavila: „Ovo je naglo menjanje stvari koje može imati nesagledive posledice!“ Zorica Marković, urednica portala „Zdravoskop“, izjavila je: „Koliko god da su ove odrednice u duhu poštovanja ljudskih prava, mi im u ovom trenutku nismo dorasli! Opravdano strahujem da će se krivo tumačiti i vrlo brzo zloupotrebiti u praksi!“ Roditelji su bili jednoglasni u osudi: „Sramota! Dokle više da nam serviraju takve gluposti i pravdaju ih ulaskom Srbije u EU. Pa, ja sa svojim sinom koji ima 16 godina još idem kod lekara i kad ima upalu grla!“, rekla je jedna majka. Dakle, po novom Zakonu ako je sin narkoman ili ćerka ostane u drugom stanju, oni u dogovoru s lekarom mogu to da prikriju od svojih roditelja. Lekar, opet po Zakonu, ako smatra da je zdravlje deteta ugroženo, može to da prijavi roditeljima. A roditelji, koji grcaju u bedi i misle kako da prehrane potomstvo, mogu samo da gledaju kako im EUtopisti razbijaju porodicu, huškajući decu protiv njih (staromodnih, zaostalih, a možda su i srpski nacionalisti) i stvarajući situaciju u kojoj roditelj treba da hrani i neguje dete da bi ga preuzeli EUsrećitelji, koji će još malo, sasvim malo, legalizovati i prostituciju. (O tome je pisala „Politika“ na početku žutokrake vladavine u Srbiji, pa se ućutala; privremeno, da se Vlasi ne dosete.) A kako reče poslanik DS-a Vlatko Ratković „osoba sa 15 godina ima pravo da zasnuje radni odnos i to niko ne dovodi u pitanje“. Legalizovana prostitucija biće posao, zar ne? ZABRANA FIZIČKOG KAŽNJAVANJA Najnapredniji žutokraki pantokratori našeg života i smrti rešili su da svako fizičko kažnjavanje potomstva izjednače sa zlostavljanjem i da o tome donesu zakon, kakav ima veoma mali broj država sveta (manje od dvadeset), u mnogima od kojih „gejevi“ usvajaju decu. To jest, nestaško hoće da se igra sa vrelom ringlom, ti ga udariš po guzi da se ne ožeže, komšija te prijavi i ti odeš u bajbokanu, a mališan na usvajanje (recimo, kod tolerantnog para muškaraca). Jovana Papan (inače, majka troje dece) je o ovom zakonu, koji treba da usvoje naši skupštinari čim ga EUkratori predlože, u „Politici“ zapisala sledeće: „Evo još jedne mere koja, osim što je nerealna, jer stavlja van zakona i proglašava monstrumima praktično sve roditelje u Srbiji, može samo još dublje da nas gurne u demografsku provaliju. Zaista, šta još majka troje dece može da poželi nego da joj neko ko je pročitao nekoliko pamfleta UN-a drži lekcije o tome kako se strpljivo i natenane (dok verovatno kućna pomoćnica kuva, usisava i širi veš) treba deci po 700-800 puta na dan da objašnjava da se prsti ne guraju u toster, da na treba lupati po radijatorima u šest ujutro ili da je ružno svojoj babi govoriti da ‘jede g…’ zato što ih je izgrdila. Nije uopšte teško sve postići lepim, naročito u teoriji. U realnosti imate konkretne životne situacije u kojima ne možete da ‘ignorišete’ svoje dete koje vrišti i besni jer, recimo, iza vrata spava beba ili ste, na neki drugi način, okolnostima prinuđeni da svoje dete naterate da vam se momentalno potčini kako ne bi ugrožavalo sebe ili druge. Da li je u takvim situacijama nužno i obavezno koristiti fizičko kažnjavanje – naravno da ne. Nužno je samo da i taj metod postoji kao opcija, kao vaspitna mera kojoj je legalno pribeći. I ta majka troje dece naprosto pokušava da situaciju održava pod kontrolom kako zna i ume, i u datoj situaciji će postupiti onako kako proceni da je najpametnije da bi porodični život funkcionisao na

zadovoljstvo svih, sada i u budućnosti, kada ta deca izrastu u ljude“. Dakle, ako se zakon usvoji, vaša deca će da prave haos, a vi ćutite i trpite; ali, šta ako deca neprestano prave haos kod kuće i u školi, ako su, kako se to danas kaže, „hiperaktivna“? Ima Imperija lek i za to: zove se „ritalin“ i masovno se primenjuje u školama SAD i Evrope, sa dozvolom roditelja ili bez nje. „Ritalin“ hiperaktivne mališane (koji ne smeju da dobiju po turu, jer je to „zlostavljanje“) omamljuje i otupljuje. Veliki farmaceutski koncern „Novartis“ (kud bismo bez farmakousrećitelja?) roditeljima i deci narko-dejstvo svoje pilulice objašnjava pratećom slikovnicom. Bajka priča o bolesnom Hiphopu, kome se stalno dešavaju neprijatnosti jer je dekoncentrisan. Hiphop se izleči kad ode kod doktora kornjače koji mu da „malu belu pilulu“ („ritalin“, to jest „metilfenidat“). U tekstu Katje Tim i Jerga Bleha „Deca s greškom“ („Nedeljni telegraf“, 31. jul 2002) opisan je slučaj Nemice, majke četvoro dece, čiji je sin Kristijan bio toliko nemiran da je morala da trči oko kuće kako ga ne bi udarila (i zaglavila u zatvoru). Odvela ga je kod lekara koji mu je prepisao „malu belu pilulu“. Majka kaže: „Kristijanu prepisuju tu stvar kao bombone, a pod ‘ritalinom’ deluje otupeo, kao robot“. U Americi „metilfenidat“ uzima oko pet miliona đaka. Svakog dana. Kao svojevrsnu „life style“ drogu koja obuzdava glad i odgoni umor. Klinci je ne samo gutaju, nego mrve u prah i ušmrkuju, a američko Ministarstvo pravde upozorava da ih neki rastvaraju u vodu i injekcijama ubrizgavaju, što može izazvati teška oštećenja oka i pluća, kao i trajnu zavisnost. Ako EUtopisti žutih boja uvedu zakon o zabrani fizičkog kažnjavanja dece, eto nama „Novartisa“ da smiri srbijanske hiphopove, potencijalne zločince u nekoj novoj Srebrenici. A vi ćete drhtati od svoje dece i od komšija, ako pokušate da „metilfenidat“ zamenite običnom šljagom. Model cinkarenja već postoji i dat je u udžbeniku za Građansko vaspitanje za prvi i drugi razred Osnovne škole, koji je 2006. godine izdao „Zavod za udžbenike“ u Beogradu. Autorke su Branka Bubanj, Milesa Vlajkov, Sandra Mali i Tatjana Pejović-Sebić. Na 33. strani ovog priručnika za male potkazivače nalazi se tabela o izloženosti fizičkom i verbalnom nasilju. Nasilni postupci su: „Udario me“, „Počupao me za kosu“, „Podsmeva mi se“, „Polomio mi igračku“ (to vodoravno), a uspravno piše „drug“, „roditelj“ i „učitelj“. Na osnovu toga, traži se da nastavnik građanskog vaspitanja sazna ko ih „zlostavlja“ i da deci po ko zna koji put objasni da su njihova prava povređena. Još u oktobru 2007. godine, osamnaest „domaćih“ NVO je na konferenciji za novinare odlučno zahtevalo zabranu telesnog kažnjavanja dece, kao i „hitno uspostavljanje odgovarajućih nezavisnih mehanizama prijavljivanja telesnog kažnjavanja“. O ovome je, u knjizi „Kulturni rat u Srbiji“ (Beograd, 2008), pisao Slobodan Antonić: „Licemerno je opsluživati jedan sistem, koji milione ljudi prisiljava da rade za dolar dnevno, a onda tim istim nesrećnicima držati lekcije kako zapravo ne vole svoju decu, pošto im krše ‘pravo na igru’ i ‘pravo na zabavu’ (…) Lako mogu da zamislim kako se već sutra, kao deo procesa ‘evroatlantskih integracija’ i u Srbiji donose zakoni koje predlaže onih 18 NVO. Svako od nas, ko je roditelj, time će postati potencijalni nasilnik. Svako od nas će doći u priliku da ga sopstveno dete prijavi na času građanskog vaspitanja. Svako od nas postaće predmet zanimanja različitih službi i NVO. Svako od nas biće izložen pretnjama da će biti javno difamiran kao loš roditelj. Da li je to ono što želimo?“ Naravno da nije. Ali, ko nas pita? NVO moraju da imaju nove teme za zlostavljanje nedenacifikovane Srbije. Od toga se živi; to je znak Imperiji da svi poslovi sa krivcima za raspad SFRJ još nisu obavljeni i da NVO zaslužuju dalje finansiranje. ODUZIMANJE DECE U evropskoj zemlji Finskoj 2010. godine živeli su srećno Finac Veli-Pek Rantal i njegova žena Ruskinja Inge. Gradić im se zvao Turku, i imali su sina Roberta. Jednom prilikom, dečak u školi, u nekoj dečjoj svađi, reče da bi ga majka mogla odvesti u Rusiju. I srećna porodica je, da parafraziramo Tolstoja, prestala da liči na ostale srećne porodice i postala nesrećna na svoj način. Naime, socijalni radnici su bračnom paru Rantal uzeli sina i smestili ga u prihvatilište. Prvo su ga odvojili na trideset, a zatim na šezdeset dana. Majci su zabranili da viđa dete, a ocu su dozvolili. Ali, otac je radnik, građevinac, često radi u drugim gradovima i ne može svaki dan da posećuje sina. Sin je patio za majkom i devetnaestogodišnjom sestrom. Počeo je da muca. Otac nemoćno širi ruke: „Svaki dan odlazim očajan iz prihvatilišta. Dete histeriše, hvata se za mene, a službenici mi ga otimaju, kao fašisti. A ja ništa ne mogu da uradim“… Kad pomenusmo fašiste, predsednik Antifašističkog komiteta Finske, docent Helsinškog univerziteta Johan Bekman pokušava da objasni šta se desilo: „Kod nas vlada prilično antiruska atmosfera u društvu i zato je tipično za mnoge naše škole da decu povezanu s Rusijom vređaju, zadirkuju. Očito je uvređeni dečak uzviknuo da će ga majka odvesti baki u Rusiju, gde ga niko neće dirati“… I socijalni

radnici, zbog toga, otimaju dete od roditelja. Bekman kaže da roditelji ne mogu ni da tuže socijalne radnike jer je dete oduzeto bez ikakvog sudskog rešenja, a sam proces bi potrajao dve do tri godine; pri čemu socijalni radnici optužuju majku, zato što su na leđima deteta našli malu modricu (zla Ruskinja je zlostavljala svog sina, zar ne?) Nesrećna majka priča: „Bili smo spremni da napravimo kompromis sa socijalnim radnicima. Ali, molili smo ih da mu ne ometaju uobičajeni režim – da ga vode u školu, gde jednom sedmično uči ruski jezik i osnove pravoslavlja, kao i na hokejsku sekciju – jer Robert već profesionalno igra hokej, kao golman. Na sekciji ga nestrpljivo očekuju jer zbog rešenja organa tim propušta mečeve i treninge.“ Naravno, socijalni radnici, nalik na one Hitlerove iz ustanova nad čijim vratima je pisalo da „rad oslobađa“, nisu pristali ni na kakve kompromise s roditeljima. Dete su ovim socijalnim trudbenicima predali njegovi nastavnici, koji su čuli da Robert preti svojim vršnjacima odlaskom u Rusiju. Socijalni radnici su ga pokupili odmah iz škole, ne dozvolivši mu da od kuće uzme omiljene stvari i igračke. Mada dečak ima dvojno državljanstvo, rusko i finsko, i iako je njegova majka tvrdila da nema nameru da ga vodi u bakin grad Sankt Petersburg, gde je od rođenja bio samo jednom, Robert je ostao u prihvatilištu. A 6. marta 2011, četrnaestogodišnjeg Roberta je drugi dečak, u toku šetnje, u glavu pogodio komadom leda. Umesto da nasilnik bude kažnjen, Robertu su zabranili da izlazi iz sobe. Porodica Rantal tražila je da joj policija oslobodi dete iz kandži humanista, tvrdeći da mu u prihvatilištu bez ikakvog razloga daju lekove antidepresive. Očajni otac je izjavio da je spreman da traži azil u Rusiji samo da bi bio sa svojim sinom. A evo kako je svoje iskustvo iz Australije opisala Ruskinja Dijana Nihmatuljina, slikarka i majka troje dece (dva dečaka i devojčice). Ona je, naime, kupila elemente za novu kuhinju, koje nije stigla da ugradi, pa ih je smestila na veliku verandu svog stana, gde je, između ostalog, i slikala. Jednom je došao radnik iz firme koja postavlja satelitske antene. Rekao je da se antena ne može postaviti, jer krov nije odgovarajući, i otišao – pravo u policiju. Prijavio je Dijanu da kuva na verandi, gde ima muva. Odmah su u njen stan upali policajac i policajka, koji su je optužili da sprema deci hranu u nehigijenskim uslovima. Nihmatuljina je pokušala da ih uveri da se od muva štite mrežicom, ali nije vredelo. Onda ih je podsetila da Aboridžini žive u žbunju, hraneći sebe i decu gusenicama i zmijama, ali to nije pomoglo: policajci su zapretili da će, ako hitno ne počne da sprema hranu u stanu, obavestiti službu za zaštitu dece, koja će joj sinove i kći oduzeti i dati je drugim roditeljima. Nihmatuljina izveštava svoje zemljake: „Na internetu sam našla da su u Australiji ogromni problemi zbog toga i da roditelji stalno prave proteste. Decu oduzetu zbog sitnica upropašćuju. Jedan dečak, Luka, poginuo je krivicom novih ‘roditelja’, a nad jednom devojčicom su u novoj porodici obavili grupno silovanje (…) Sada često pišu o tome kako se Amerika, a s njom i Australija, pretvaraju u policijske države. Nije ni čudo ako policajac, kao nacista, u tvom stanu može da ti naređuje gde ćeš da kuvaš“. Dakle, to tako izgleda Tamo. A biće i ovde, ako se ne suprotstavimo. Početkom avgusta 2011, saznali smo za slučaj Julije Ilić, rođene u Šapcu. Tridesetjednogodišnja Srpkinja bila je udata za Slovenca Roka Milenkovića. Dobili su troje dece. Muž ju je napustio i otišao u SAD. Da bi mogla da izdržava decu Julija je sa ovlašćenjem Republike Slovenije dvoje starije dece poverila na čuvanje tetki Slavici Ilić, koja živi u Šapcu. Sa devetogodišnjom bebom u naručju otišla je u Ujedinjene Arapske Emirate i dobila posao turističkog vodiča. A onda su svekar i svekrva pokrenuli proces i dobili starateljstvo nad njenom decom; vlasti Slovenije su zapretile da će joj i bebu uzeti ako se odluci slovenačkog suda ne povinuje. Servilna vlast Srbije, čije državljanstvo Julija takođe ima, odmah je oduzela pasoše deci, a Opštinski sud u Šapcu je pozvao tetku Slavicu na saslušanje. Srpski sud je postupio po zahtevu slovenačkog Ministarstva; deca će biti oduzeta majci i data Centru za socijalni rad u Sloveniji. Pre no što ih predaju dedi i babi po ocu, mogli bi da ih drže u „Sigurnoj kući“, što nesrećnu Juliju dovodi do očajanja – vaspitavala ih je, negovala, pa sad hoće da ih bace u vrtlog stresa. Julija je pohitala u Sloveniju da pokuša da nešto učini; ali, kažu da joj je svekar uticajan i da su šanse male. U filmu „Đavolji advokat“ (sećate se, đavola igra Al Paćino) knez pakla se nalazi na čelu moćne advokatske korporacije i najavljuje da će svet osvojiti pomoću armije pravnika, koji će svuda uvesti njegove zakone. A u proročkoj pesmi vladike Nikolaja „Nebeska liturgija“ ovaj srpski svetac prorokuje svom narodu da će, ako nastavi putem u zapadnu „Belu demoniju“, na vlasti dobiti ljude „kojih bi se marva zastidela,/ i veprovi divlji posramili“. Kad takvi dođu na vlast, Srbin neće smeti „decu svoju svojom zvati,/ ni slobodno misliti, ni disati“. Na šta vam naše doba liči? NAŠE AMERIČKO SUTRA Američka ambasadorka Meri Vorlik je u jednom beogradskom dnevnom listu (o tome je „Pečat“ već pisao) za Vidovdan 2011. godine dala sliku naše evroatlantske budućnosti: „Rano ujutro, 28. juna 1969. godine, policija je izvršila raciju na mali gej klub u Njujorku. (…) Ljudi u klubu pružili su otpor,

a dva dana nemira i protesta koji su usledili bili su reakcija potlačenih ljudi i najava savremenog pokreta za prava seksualnih manjina“, čime je, po Vorlikovoj, „počeo dugi marš za savršeniju zajednicu“. Pohvalivši policajce koji su branili paradu njenih miljenika u Beogradu 2010, ona je istakla da se mora učiniti mnogo više za sigurnost LBGT osoba u Srbiji. Kao što reče g. Milorad Vučelić, u svom komentaru „Američki Vidovdan“ („Pečat“, br. 172), kada bi Srbi na Kosovu i Metohiji postali pederi (a i drugde, što da ne?) mogli bi da računaju na potpunu podršku SAD. Pošto smo osuđeni na to da budemo jedna od baraka američkog globalnog konclogora, maskiranog u „Diznilend“, da vidimo kako to izgleda u samoj upravi logorskog kompleksa. Godine 1990, u američkim i kanadskim osnovnim školama deci je deljena slikovnica „Ejšine mame“. Ejša se, naime, vraća iz škole i saznaje da ima „dve mame“, jer je njena biološka majka „srećna lezbejka“. Neka deca joj kažu da je to pogrešno, ali Ejša im odgovori: „Moje mame kažu da smo mi porodica zato što živimo zajedno i volimo se“. Posle rasprave deca se obraćaju učitelju, koji, na pitanje da li je pogrešno što Ejša ima dve mame, kaže da nije pogrešno, ako su one dobre prema njoj i vole je. (Forma ove pedagoške poruke neodoljivo podseća na priču koja je bila u našim čitankama – dve đaka raspravljaju u koga od njih gleda drug Tito sa fotografije, a mudri učitelj razrešava dilemu rekavši: „Drug Tito gleda u sve nas“.) Nacionalno obrazovno udruženje SAD je 2001, na godišnjoj konferenciji u San Francisku, donelo sledeće preporuke nastavnicima: „Razvoj kurikuluma, instruktivnog materijala i programa oblikovanih tako da izađu u susret potrebama LBGT učenika (…) Prepoznavanje značaja LBGT zaposlenih kao modela za poistovećivanje (…) Širenje programa i informacija koji uključuju doprinos, nasleđe, istoriju i kulturu LBGT ljudi“. S tim u vezi je svakako i odluka jedinstvenog školskog distrikta San Franciska da đake prvake upozna sa programom „Moja porodica“, u kojem je data ovakva definicija: „Homoseksualci su ljudi istog pola koji imaju osećanja jedni prema drugima na romantičan način“. Porodica je definisana kao „jedinstvo dve ili više ličnosti koje mogu, a ne moraju da žive zajedno, nastojeći da izađu u susret uzajamnim potrebama i deleći iste ciljeve i interese“. Kalifornijski Zakon o sprečavanju nasilja i školskoj bezbednosti dozvoljava „prosvetarima“ da deci pričaju o „seksualnoj orijentaciji“ bez pismene roditeljske dozvole i bez vođenja računa o pogledu na svet đačke porodice. U školi „Novatou“ u Kaliforniji đaci su izučavali pesmu o dečaku koji obuva mamine cipele i uživa u tome da bude devojčica. A evo i jednog upitnika iz škole u Frejmingemu, država Masačusets: „1. Šta misliš, šta je uzrok tvojoj heteroseksualnosti? 2. Kada si prvi put odlučio da si heteroseksualac? 3. Da li je moguće da je heteroseksualnost samo prolazna faza tvog života? 4. Da li si možda heteroseksualac jer se pribojavaš svog pola? 5. Ako nikad nisi spavao s nekim ko je tvog pola, kako znaš šta ti se više sviđa? 6. Kome si izložio svoju heteroseksualnost? Kako je reagovao? 7. Zašto su heteroseksualci tako napadni, praveći spektakl od svoje heteroseksualnosti? Zašto ne mogu prosto da budu to što jesu, nego se napadno ljube, nose venčano prstenje itd?“ Naravno, ništa bez univerzitetskog obrazovanja. Zapadni vašingtonski univerzitet u Belingamu, s proleća 2003, organizovao je porno festival, na kojem je bilo zabavnih aktivnosti poput lova na kondome i zidnih novina o masturbaciji. A na Državnom univerzitetu Pensilvanije 2002, na konferenciji o „Zdravlju žena“, glavni predavač je bio Patrik Kalifija Rajs, „transseksualni biseksualac“, autor knjige „Javni seks: kultura radikalnog seksa“. Dotični je propagator „Severnoameričkog muško-dečačkog saveza ljubavi“ (NAMBLA), koji se zalaže za legalizaciju pedofilije. Jedan od njegovih stavova glasi: „Oni koji vole dečake i lezbejke koje imaju mlade ljubavnice su jedini koji pružaju ruku mladim muškarcima i ženama da pređu teški teren između uobičajenog društva i gej zajednice“. Takvu nam je budućnost, o Vidovdanu 2011, ponudila Meri Vorlik. A vi ponovo glasajte za njene štićenike u Srbiji. I dobićete nove, „gay friendly“ škole, naravno.

EU ROPSKE SEKSUALNE SLOBODE Približavamo se EUtopiji, u kojoj vladaju sve moguće seksualne slobode. Na primer, evo vesti iz „Presa“ (12. avgust 2007): „Vlasnici životinja u Danskoj otvoreno reklamiraju usluge seksa sa životinjama, napominjući potencijalnim mušterijama da ih neće krivično goniti ni policija, ni država. Vlasnici životinja idu čak tako daleko da tvrde da životinje koje imaju u ponudi imaju dugogodišnje iskustvo, te da i same žele seks. Bordeli ovog karaktera su iznenađujuće dobro posećeni, a korisnici ovakvih usluga u Dansku dolaze iz Nemačke, Holandije, Švedske i Norveške“. A šta od od našeg, balkanski skudoumnog, čoveka može da načini pravog EU političara? Evo vesti koja nam to objašnjava („Novosti“, 25. april 2008 ): „Fabris Lezijer (4o), šef kabineta francuskog ministra kulture Kristin Albanel, pronađen je mrtav u stanu direktora internacionalnog odeljenja prvog programa francuske televizije F1, poznatog producenta i uticajnog čoveka u francuskim filmskim krugovima, Patrika Binea (55). Lezijer je, najverovatnije, posle homoseksualnih orgija umro od srčanog udara, koji je, po svoj prilici, prouzrokovala prekomerna doza toksične mešavine u kojoj je bilo kokaina i droge DHB, odnosno „droge za silovanje“, poznate još po nazivu „tečni ekstazi“. Ovu drogu, praktično bez ukusa i mirisa, koriste oni koji žele da omame svoju žrtvu, najčešće da bi je silovali. Lezijer je uz DHB, konzumirao i alkohol, što se pokazalo kobnim. Kada se ujutru probudio Patrik Bine je sam pozvao pomoć, a policija ga je odvela u pritvor, kao i trećeg čoveka prisutnog te kobne večeri u njegovom stanu. Na „partiju“ je, po svoj prilici, bilo pet muškaraca, među kojima i šef oglasne službe jednog francuskog nacionalnog dnevnog lista, nastavnik i komercijalista. Bine je veče među muškarcima organizovao na osnovu kontakata preko Interneta. Posle podizanja optužnice „zbog kršenja zakona o narkoticima“, Bine je pušten na slobodu. Iz okruženja francuske ministarke kulture poručili su da je Lezijer, inače američki državljanin, bio ‘veoma ozbiljan, pouzdan, uvek na raspolaganju, tačan i precizan’“. A evo i vesti iz mile nam EU Nemačke: „Nemačku, ovih dana, trese novi pedofilski skandal. Ovog puta, pisci scenarija su ni više, ali ni manje, nego renomirani pedagozi, poznati po svom reformskom uticaju na tamošnji nastavni program! Da priča bude crnja, u pitanju je dvojac, sada vremešnih dekica, koji su,inače, jedan drugom partneri u privatnom životu, dakle homoseksualci. Osvedočeni eksperti za pedagogiju, jedan star 84, drugi 73 godine, našli su se, posle višedecenijskog ćutanja, u žiži interesovanja. Prema pisanju dnevnika Velt, mlađi, Gerold Beker, pati od teškog emfizema pluća, zdravlje mu je ozbiljno ugroženo, pa je jedva smogao snage da pošalje otvoreno pismo u kome priznaje da je tokom 16 godina (1965-1985) koliko je vodio elitnu gimnaziju ‘Odenvald’ u pokrajini Hesen seksualno nasrtao na učenike i time ih povređivao. Detalje ne navodi, dodaje, međutim, da je pre 12 godina, takođe, javno izrazio spremnost da razgovara sa žrtvama, ali je proces protiv njega obustavljen. Prekidu istrage kumovao je njegov životni saputnik, Hartmut fon Hentig (84), ikona nemačke pedagogije, svojim odbranaškim izjavama. Sumnjajući sada najotvorenije i na Hentiga, ponajviše, jer je Bekerov intimni partner, pravosudni organi su pokrenuli istragu“ („Novosti“, 24. mart 2010) A ima toga i među EU „hrišćanima“: „Šveđanka Eva Brune (55) je prva lezbijka koja je postala biskup. Majka trogodišnjeg deteta, imenovana je za biskupa Luteranske crkve u Stokholmu. Svečanost postavljenja održana je u katedrali u Upsali u prisustvu švedskog kraljevskog para. Ista crkva odobrava

sklapanje homoseksualnih brakova“, pišu „Novosti“ od 10. novembra 2009. Još kad se ovome doda mila nam i bratska Crna Gora, koja je već na pragu NATO integracija! Zdravko Cimbaljević, izvršni direktor LBGT foruma „Progres“, i prvi javno deklarisani homoseksualac Montenegra, u intervjuu „Reviji D“ (20. jul 2o11), poručuje nam da, iako nema zvanične statistike o broju homoseksualaca bilo gde u svetu, na osnovu gay-NVO priče da ih u svakoj populaciji ima bar 12% , smatra da je 40 hiljada potomaka Marka Miljanova u stanju „veselništva“ („gay“). O ciljevima svog „Progresa“ veli: „Nama je jedino važno da se riješi pitanje sistemske diskriminacije osoba homoseksualne orijentacije, da se izjednačimo u pogledu uživanja zdravstvene i socijalne zaštite, tretmana partnera pred različitim sistemskim institucijama, uživanja imovine, penzije, nasleđivanja /…/ U Podgorici je jako puno gay friendly lokala, ali socijalni život LBGT osoba će biti mnogo kvalitetniji i sadržajniji kad se pokrene odgovarajuća kulturna produkcija, razvije scena koja trenutno ne postoji, otvori klub, diskoteka i SPA centar“. Ako ste evroskeptici i okrećete leđa ka zidu, ništa vam neće pomoći. LBGT Imperija dolazi po vas, da vas prevaspita. A onda će progres krenuti dalje, pa ćete gledati kako se kuja udaje za čoveka, a koza mu postaje doživotni partner s pravom nasleđivanja. A možda se ozakoni i nekrofilija, sa sve pozivanjem na romantičarsku književnost o „mrtvoj dragoj“, na priče Edgara Alana Poa ili Gogolja. Gledajući raščovečenje evropskog čoveka, koji je okrenuo leđa Bogu a lice najnižem životinjstvu ekonomije i imperijalne lakomosti, Vladika Nikolaj je Evropu nazvao „Belom Demonijom.“ Da li vam je sad jasnije zašto je to učinio? RUSIJA NA UDARU „LJUDSKIH PRAVA“ Godine 2009, polovinom marta, predsednik SAD je potpisao (neobavezujuću, doduše) rezoluciju Ujedinjenih nacija kojom se, u celom svetu, traži dekriminalizacija homoseksualizma. Deklaraciju su, decembra 2008, a povodom šezdesetogodišnjice povelje UN o pravima čoveka, inicirale Francuska i Holandija, a prihvatilo ju je 66 zemalja. Deklaraciju nisu potpisale Rusija, Belorusija, Kina, Turska i Vatikan, a protiv nje je ustalo 60 zemalja, na čelu sa Sirijom (bile su to uglavnom afričke i arapske zemlje). One su prdeložile alternativnu deklaraciju, a sirijski predstavnik je objasnio suštinu iste: „Treba uvažavati zakone svake zemlje ponaosob /…/ Zakoni o homosekusualizmu moraju biti prerogativi svake od država-članica. Usvajanje ove deklaracije moglo bi dovesti do legitimizacije drugih nepočinstava, poput pedofilije“. (Pitam se, pitam: da li im Asad u Siriji smeta i zbog „antigejstva“?) Tako je bilo u Ujedinjenim nacijama, koje su nastavile putem Evropskog parlamenta; isti je, svojom deklaracijom od 18. januara 2006, homofobiju definisao ovako: „Iracionalni strah i odbojnost prema homoseksualnosti, lezbejkama, gejevima, biseseksualcima i transgendernim ljudima, zasnovan na predubeđenjima, slično rasizmu, ksenofobiji, antisemitizmu i seksizmu“. Ruski „veselnici“ („gay“), uz snažnu podršku svojih sponzora sa Zapada, odmah su krenuli sa zahtevima da im se u Moskvi odobri „sveslovenska gej parada“ (valjda kao izrugivanje idejama slovenofila). U Moskvi, Voronježu, Krasnodaru, Omsku, Petrozavodsku, Rostovu na Donu, Samari, Tjumenju, Čeljabinsku i Habarovsku organizovana je „Nedelja protiv homofobije u Rusiji“. Propagatori „veselništva“ su organizovali seminare, kino-projekcije, treninge za tolaranciju, radionice. Evo kako je izgledao „trening za toleranciju“ u jednoj od škola Sankt Peterburga. Maksim, aktivista petrogradskog „antifa“ pokreta, ispričao je „Ruskom reporteru“ da je s đacima imao radioncu s temom:“Šta je bolje biti – gej ili fašista?“ Na početku, celo odeljenje je bilo na strani „fašista“; posle diskusije, 14-oro njih prešli su na „gej“ stranu. Uglavnom, Maksim smatra da je netolerancija u Rusiji i dalje velika – uvek pola odeljenja više vole da budu „fašisti“ nego „veselnici“. U Rjazanskoj oblasti, gde postoji lokalni zakon o zabrani propagande homoseksualizma maloletnicima, građani Sodoma maskirani u građane Kosmopolisa organizovali su, u blizini gradskih škola i dečje biblioteke, svoje parade, noseći parole „Homoseksualnost – to je sasvim normalno“ i „Ponosan sam što sam homoseksualac. Pitaj me o tome!“ Dvojica učesnika su bili kažnjeni sa po 1.500 rubalja svaki, i odmah su rešili da tuže Rusiju Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. (To su, pre njih, uradili moskovski sodomiti-kosmopoliti, jer im je gradonačelnik Luškov 155 puta odbio zahtev za paradiranje!) Ruski akademik Kon, žestoki zagovornik prava na „gejlučenje“ (kovanica slična turcizmu „šenlučenje“), tih dana je izjavio: “Odnos prema homoseksualizmu je idealni lakmus-papir za proveravanje demokratizma i tolerancije“. Za sve to vreme, Ruska Crkva ostaje na predanjskim pozicijama. Kada je, u decembru 2009, Moskvu posetio generalni sekretar Saveta Evrope, patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril mu je, u hramu Hrista Spasitelja, rekao: „Mi prihvatamo svačiju slobodu izbora čovekovog, pa i u oblasti seksualne

orijentacije. To je njegova lična stvar. Ali priznavanje te činjenice nipošto ne menja naš stav o samoj suštini te pojave. Religiozne tradicije svih naroda svedoče da je homoseksualizam greh, kao i gubitak moralnog orijentira ličnosti“. Ali, borba se nastavlja. Ne daju se evroatlantisti tako lako. Svet će biti Sodom, ili ga neće biti. Sekretar Saveta Evrope, T. Jagland, u svom majskom saopštenju ove, 2011, najavio je da će u junu komesar Saveta Evrope za ljudska prava Tomas Hamarberg podnesti izveštaj na temu „Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta u Evropi“, na osnovu koga će, do kraja 2011, Savet Evrope doneti program pomoći evropskim zemljama pod naslovom „Borba protiv diskriminacijena osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta“. Ruska Crkva nije ostala ravnodušna: njenom predstavništvu u Strazburu stigao je dokument „O pravu na kritičku ocenu homoseksualnosti i o zakonskim ograničenjima za nametanje homoseksualnosti“, koji su pripremili doktori pravnih nauka, M. N. Kuznjecov, I. V. Ponkin i N.A. Mihaljeva. U njemu, između ostalog, piše: „Zahtevi koje su međunarodne organizacije uputile Ruskoj Federaciji za davanje homoseksualcima i njihovim udruženjima posebnih, privilegovanih režima prava, dajući im time privilegije, kao i zahtev za gonjenje lica zbog iskazane kritike na račun homoseksualnosti, kao i prema pitanju organizovanja javnih ‘gej-parada’ od strane homoseksualaca, u suprotnosti su sa opšteprihvaćenim načelima i normama međunarodnog prava i međunarodnim aktima o ljudskim pravima, i u sukobu su s ‘javnim poretkom’ (ordre public) Ruske Federacije. Ruska Federacija ima suvereno pravo da samostalno i nezavisno, u skladu sa svojim zakonodavstvom, određuje mere, načine i granice zaštite javnog morala, oslanjajući se na sopstveno, samostalno formirano tumačenje značenja i sadržaja moralnih vrednosti, koje su vezane za nacionalnu kulturu, i podležu čuvanju, zaštiti i podršci od strane države“. Borba se nastavlja. Nade ima, dok god je Rusija nezavisna država. SRPSKA LGBT OFANZIVA DEVESEDETIH Devedsete godine 20. veka u Srbiji bile su karakteristične po borbi za „demokratiju i ljudska prava“ (u kojoj su, pored iskrenih, ali naivnih, kakvih je bilo najviše, učestvovali i mnogi neiskreni, ali nenaivni, koji su tačno znali šta hoće i kako to da postignu; uz malu pomoć svojih prijatelja, činovnika Imperije, naravno) Infiltrirani među studente, nenaivni su, u časopisu akademaca Filozosfskog fakulteta „Eidos“ (maj 1996, sTr. 6-8), objavili anketu o broju uživalaca marihuane i o sklonosti homoseksualizmu. Zadovoljni što je 54% ispitanika reklo da je probalo marihuanu, bili su nezadovoljni stavom većine koja je homoseksualizam proglasila izopačenošću (oko 80%), pa su radikalne protivnike ove „sekusalne orijentacije“ nazvali „nacistoidnim“. U časopisu „Evropljanin“, poznatom po svom NATOljublju i antimiloševićevizmu, u jednom od letnjih brojeva 1998. godine, pojavio se čitav blok posvećen ovom pitanju u „varvarskoj“ Srbiji. Data je kratka istorija pokreta za prava „veselnika“ u nas („gay“,“veselnik“), tzv. Grupe za afirmaciju gej i lezbijskih ljudskih prava „Arkadija“, osnovane 1991. godine. Čitali smo stavove „prosvećenih“ lekara (dr Slobodan Jakulić: “Homoseksualnost je urođena stvar“), kao i boraca za EUropu, poput višeg savetnika Instituta za evropske studije, Miroslava Prokopijevića, koji je bio nedvosmislen: “Još su u staroj Grčkoj moralne slobode čoveka bile daleko veće nego sad. Naravno,posle toga je nastupio period terorizma hrišćanskih šizmi i totalitarnih društava koja su homosekusalno opredeljenje smatrala neprirodnim“. “Politika“ je, 29. juna 1998, posle teksta o beloj kugi u Srbiji, donela članak o tome kako su 27. juna te godine, u Ulici Kralja Petra broj 87, domaći aktivisti pokreta“ veselnika“ obeležili „Međunarodni dan ponosa lezbijki i homosekusalaca“. Dejan Nebrigić, jedan od onovremenih aktivista, izjavio je da „biti gej u Beogradu znači biti kao prase u Teheranu“, a Dušan Maljković, predsednik Evropskog udruženja mladih Srbije, jasno je najavio našu EU budućnost: “Zatvorena homoseksualnost u kući nije realizovana. Zato je potrebno izaći na ulicu i marširati“. Lepa Mlađenović, vođa lezbejske organizacije „Labris“, avangardno se založila za legalizaciju homoseksualnog braka. „Labris“ je, u to vreme, nudio letak na kome je, između ostalog, pisalo: “Lezbejska egzistencija je naše ljudsko pravo…Govorimo sebi i drugima da svaka žena ima pravo da voli žene i da to nije devijacija… Oblici prisilne heterosekusalnosti su kulturno nasleđe civlizacije, muško nasilje nad ženama koje obnavlja zavisnost žene od muškarca, I SVE INSTITUCIJE DRUŠTVA OD PORODICE DO DRŽAVE“ (odatle, na paradi „veselnika“ oktobra 2010. u Beogradu, parola „Smrt državi“; uskoro ćemo čitati i „Smrt porodici“). Aktivistkinje „Labrisa“ bile su uključene i u osnivanje „SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja“. Ponuđena je zaštita ženama ako ih muževi prvi put tuku, ako im nameću svoju volju, ako suzbijaju ženske želje i sposobnosti, ako ih omalovažavaju i nazivaju pogrdnim imenima. Zalažući se protiv nasilja nad ženama, SOS je (uoči NATO bombardovanja Srbije 1999) bio i protiv „militarizma“. Boreći se protiv „diskriminacije na osnovu seksualnog opredeljenja“, rani SOS je

pozivao žene da ih zaštiti ako ih muževi sprečavaju da imaju „prijateljice“ (naravno, ne prijateljice za komšijsku kafu, nego one druge,“ intimne“…) Zanimljivo je da su se borkinje za lezbejska prava našle među najglasnijim glasnogovornicama priče o Srbima kao glavnim zločincima u ratovima na prostoru bivše SFRJ. Lepa Mlađenović je, u američkom časopisu „Off Our Backs“, marta 1993. godine, objavila tekst u kome jasno ukazuje na nedela Srba falokrata, koji svojim ženama ne daju da imaju „prijateljice“: „Srbi su silovali nekoliko stotina hiljada žena u Hrvatskoj i Bosni, i još će ih biti silovano. Mnoge od njih su bile silovane i nekoliko puta, mnoge su bile ubijene, žene svih uzrasta i nacionalnosti, samo što ratne statistike to nisu zabeležile… Neke od nas, mada malobrojne, ne možemo da se identifikujemo sa ‘srpskim narodom’. Mi smo se ranije smastrale ‘Jugoslovenkama’, pa se samim tim nikad nismo ni identifikovale se Srbima. Sada, kada nam se nameće srpska nacionalnost, mi uviđamo da nema ničega, baš ničega, što bi feministkinje privuklo tom nacionalnom identitetu.“ Čitav NVO „grozd“ tih, „ludih devedesetih“, delio je slične ideje (evo spiska: „Žene u crnom“; SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja; Autonomni ženski centar protiv sekusalnog nasilja; Incest centar; „Sara“; Centar za devojke; Centar za ženske studije; Žensko savetovalište; Sigurne ženske kuć e; „Labris“; „Lastavica“). One su bile protiv rata, seksizma, militarizma, mačizma…Ali, i protiv Crkve: godine 1995, demonstrirale su u Beogradu protiv patrijarhovog poziva na rađanje dece, usklikujući:“Manje Crkve, više prezervativa!“U knjizi „Žene za mir“ ( Beograd, 1997. ), kroz iskaze aktivistkinja dati su putevi inicijacije u tajnu“oslobođenja žene“. Tako je Štefi, Hrvatica koja je bila udata za Srbina, pričala o svojevremenoj „strahovitoj ugroženosti“ od muža i dece koju je trpela zato što je bila drugačije nacionalne pripadnosti. Kako je pobedila tu strašnu torturu zlih Srba ( muža i dece, ponavljamo )? Evo kako: „Na kraju balade sam ipak pronašla žensku grupu, SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja. To je za mene bila fantastična terapija, one su bile anacionalne/…/ i ja sam ušla u taj brod. Sama grupa me je naučila redu. Drugo, tu sam otvorila sebe i otkrila da sam lezbejka, da sam ceo život volela žene, ja sam do tog događaja bila mrtva žena, a sad osećam da sam hiljadu žena/…/ U odnosu na porodicu ja sam samostalna , mi smo tek sad to shvatili, da oni mogu bez mene i ja bez njih. Ovaj rat je razbio moju porodicu u dobrom smislu“ . ( Zar je onda slučajno što je „Međunarodni skup ženske solidarnosti protiv rata“ 1996. godine održan u Novom Sadu,imao radionicu s temom „Lezbejstvo i politička odgovornost“?) Već u to vreme bilo je veoma jasno da domaći aktivisti EU „veselništva“ („gay“) neće stati. Mirjana Vagner, advokat Centra za ženske studije, je u izjavi za „Evropljanin“ 1998. godine jasno rekla: „Poslednji stepen osvajanja gej i lezbejskih sloboda jeste prihvatanje mogućnosti da oni odgajaju decu /…/ Holandija će biti prva, a onda će to polako da ide“. A Dušan Maljković, koji je, pored evroomladinskih integracija, u to vreme bio saradnik Fonda za humnanitarno pravo za borbu protiv homofobije, iskazao je svoje lične želje: „Želim da usvojim malu ć erkicu Japanku koja ć e se zvati Anais, po mojoj omiljenoj spisateljici Anais Nin. A sin će mi biti melez i zvaće se Henri po Henriju Mileru. Možda usvojim i treću devojčicu – to moram još da vidim sa svojim ljubavnikom, koja će se zvati Džun, da tako postignemo taj trougao. Naravno, ovo je sve ispoetizovano, ali ja veoma želim decu i verujem da ću ih jednoga dana imati.“ Za neupućene: Anais Nin je bila američka „erotska“ spisateljica ( koja je uživala u svim vrstama seksualnih „sloboda“, pa je upražnjavala i incest sa ocem ); Henri Miler je bio američki književnik , koji je takođe uživao u seksu i opisivanju seksa; on, Anais Nin i njegova ljubavnica Džun bili su seksualni trougao koji je izvodio razne vrste „ispoetizovanih“ (izraz Maljkovića) seksualnih ogleda, u malograđanska i antiEU vremena poznatih kao perverzije. Dakle, još devedesetih godina 20. veka se znalo da domaći „veselnici“ („gay“) – barem neki od njih – ludo čeznu za usvojenom decom koju bi mogli organizuju u svoje izmaštane, i na osnovu omiljene literature sazdane, trouglove. POČETAK NOVOG MILENIJUMA Odmah po dolasku na vlast DOS-a, pokušana je organizacija parade „veselnika“ („gay“) u Beogradu. Parada je bila zakazana za 27. jun 2001, pa premeštena za 30. jun, uprkos mogućnosti nasilja i tzv. „kontraparade“. Jedna od mnogih dosovskih ispostava, Studentska unija Srbije, podržala je 29. jun, ovu manifestaciju; desilo se to što se desilo – beogradske ulice su još jednom bile svedoci građanskog rata niskog intenziteta, koji je Srbiji nametnut marta 1991. U dane neuspele parade, list „Politika“ i agencija „Faktor plus“ sproveli su anketu među građanima: ispostavilo se da od 1.500 ispitanika 76,4% njih smatra da su homoseksualci bolesni, a da je svega 0,9% njih za davanje prava istima na „istopolne brakove“. Za sukobe na ulicama Beograda, Tatjana Lukšić-Orlandić, pomoćnica saveznog ministra pravde (još uvek je postojala SRJ), optužila je (a koga bi drugog?) Slobodana Miloševića, koji je Srbe

učio „netoleranciji“. Oglasili su se Fond za humanitarno pravo, Forum pisaca i ANEM, Biljana Srbljanović, Petar Luković, Borka Pavićević i drugi na Soroševom platnom spisku (onog Soroša koji, od pada Berlinskog zida, u Istočnoj Evropi finansira sve kampanje za stvaranje građanskog društva, koje podrazumevaju, između ostalog, legalizaciju marihuane i „istopolnih brakova“). Iako je u martu 2001, Socijaldemokratska unija Žarka Korać a tražila ozakonjenje takvih brakova, posle neuspele parade, Korać se ogradio od manifestacije, rekavši: „Ne samo da moja stranka nema nikakve veze s tim, nego ja nisam ni znao da se tog dana održava gej parada“. Kontroverzni, ali obavešteni, Dragoš Kalajić, posle svega je objavio tekst „Srbi, ostajte muški“, u kome navodi tvrdnju poznatog italijanskog pisca Malapartea da je u Evropi, posle Drugog svetskog rata, broj homoseksualaca neviđeno porastao. Razlog, po autoru „Tehnike državnog udara“ – užasi rata i totalitarizma. Dodaje Kalajić: „Totalitarni sistemi i ratovi ciljaju svojim nasiljima upravo muškost, etiku muških dužnosti i odgovornosti. Slabiji, povodljiviji ljudski materijal muškog roda ne odoleva tim pretnjama i izazovima već se kukavički presvlači u ženske odeće te kameleonski preuzima pseudožensku prirodu.“ Podsećajući na jednu uzgredicu Rajka Petrova Noga („Znaš, moji Hercegovci koriste reč ‘pederu!’, ali ne veruju da to postoji“), Kalajić upozorava da je savremeno polno, i ino, konvertitstvo u nas plod mnogih pogibija u svetskim ratovima, i dodaje: „Kada su Srbi postali predmet demonizacije, sankcija i konačno agresije najjačih sila Zapada – mnogi od njih su požurili da se preodenu u druge, „građanske“, „autonomaške“, ili „vojvođanske“, te „crnogorsko-separatističke“ odeće, moleći poštedu od neprijatelja, pa i nagradu za takve izdaje. Sve je to ljudski razumljivo i oprostivo: ne može svako da bude Srbin“. Prvi koji je homoseksualce pozvao da glasaju za njega bio je stari radnik Titove „narodne milicije“, a kasnije novodemokrata i liberal, Dušan Mihajlović, u okviru svoje „crna ovca“ kampanje za izbore 2004. godine. To se nije odrazilo na njegov uspeh na izborima, ali će kasnije druge partije krenuti njegovim putem (naročito evroreformski SPS). U Vladi koju je 2004. formirao Vojislav Koštunica, kao pomoćnik ministra kulture Kojadinovića, našao se Bora Đorđević, koji je provocirao NVO javnost izjavom da je obustavio pomoć ministarstva (prethodna Vlada ju je davala) raznim gej lobijima i zagovornicima „duginih boja“. KNJIGA EU BUDUĆNOSTI SRBIJE Institut društvenih nauka iz Beograda objavio je 2009. godine knjigu „Ka demokratskom društvu: istopolne porodice“. Autor knjige je Zorica Mršević, koja je imala vidnu ulogu u „ombudsmanskim“ projektima žutokrakih vlastodržaca. Da je knjiga ogledalo naše budućnosti, pokazuju i njeni recenzenti: Marijana Pajvančić, profesorka Ustavnog prava sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, Marija Draškić, profesorka porodičnog prava sa Pravnog fakulteta u Beogradu i sudijka – sudinica Ustavnog suda, kao i Olga Cvejić, profesorka Porodičnog prava iz Novog Sada. Recenzije su, svakako, bile pozitivne; a to znači jedno – čeka nas ono što je u knjizi opisano. Nauka naređuje! U latinskom srednjem veku govorilo se: „Deus vult!“ („Bog tako hoće“). Zorica Mršević opisuje put ka legalizaciji homoseksualnih brakova: kohabitacija, kao u Francuskoj, gde „veselnici” („gay“) imaju prava vanbračne zajednice bez dece; u pojedinim državama SAD to se zove „domaće partnerstvo“. Sledeća tačka dnevnog reda je registrovano partnerstvo (Češka, Danska, Finska, Švajcarska, Novi Zeland, Nemačka, Norveška, Luksemburg, i „napredna“ Slovenija.) Par homosekusalaca ima pravo na sve kao i normalni bračni parovi, osim da usvaja decu. Konačni cilj sodomizacije, maskirane u globalizaciju, je, pak, istopolni brak (ima ga u pet država SAD, u Holandiji, Belgiji, Švedskoj, Kanadi, Islandu, Velikoj Britaniji i Španiji) Tu homosekusalci dobijaju pravo na usvajanje dece. Autorka knjige pošteno priznaje da EU ne može nikoga da natera da ozakoni istopolne zajednice, a kamoli takav „brak“ sa usvajanjem dece. Pa ipak, Evropski parlament stalno preporučuje da se prema „veselnicima“ („gay“) ukinu sve vrste diskriminacije, uključujući i zabranu usvajanja dece. (Čik pogodite da li će žutokraki imati smelosti da te preporuke – neobavezujuće, gospodo! – ne prihvate kao naredbe!) A tek kad od Zorice Mršević saznaju da se i Barak Obama zalaže za njihove „brakove“ i to da mogu da usvoje decu, pri čemu se ovaj mirotvorac (s bombarderima iznad Libije i trupama na severu Kosmeta) zalaže za to jer „milioni Amerikanaca treba da ponosno žive u slobodi“ – kako da odoli srce njihovo, puno ljubavi prema Obami, Hilari, Bajdenu i drugim prosvetiteljima čovečanstva na ivici Trećeg svetskog rata? Svako priznavanje kohabitacije i registrovanog partnerstva ne zadovoljava homosekusalnu manjinu. Čim su u Irskoj dobili pravo na partnerstvo, već sutradan su organizovali marš u Dablinu, uzvikujući: „Šta hoćemo? Brak. Kada hoćemo? Sada!“ Pa je jedna njihova borkinja rekla da davanje nekih prava homoseksualcima još uvek ne znači da su oni ravnopravni. (Naravno, kad dobiju pravo da usvajaju

decu, oni će ići dalje; u SAD postoji, sasvim legalno, i u ovom tekstu već pomenuto, društvo zvano NAMBLA – North American man-boy love association, koje se, naravno, zalaže za legalizaciju pedofilije, i redovno učestvuje u svim gay pride manifestacijama.) Iako savremena nauka odavno opovrgava „veselnički“ („gay“) mit o tome da je 10% čovečanstva homosekusalno (reč je, bar kad je SAD u pitanju , o 3% mušakaraca i 1,5% žena sa trajnim homoseksualnim opredeljenjem), Zorica Mršević se neprestano poziva na „nauku“, pa nam pokazuje kako su i životinje povremeno „homoseksualne“ (žirafe, majmuni, kitovi i labudovi), pa čak imaju i „doživotna istopolna partnerstva“. Logika ove „naučne argumentacije“ veoma je duboka: ugledajući se na životinjski svet, mogli bismo da upražnjavamo proždiranje muža od strane žene (tako rade insekti bogomoljke); ili ubijanje tuđe dece da bi nam roditelji pobijenih mališana uzgajili naše jedinče (tako radi ptica kukavica); ili proždiranje sopstvenog potomstva (tako ponekad radi mužjak-lav). Žalosno je što se nauka u Srbiji pretvara u jeftinu propagandu politički korektnih stavova, a umesto citiranja Marksa i Engelsa imamo navođenje stavova Baraka Obame. Kad pročitaš reklamu „istopolnih brakova“ kroz pozivanje na životinje, padne ti na pamet onaj grafit, koji se rugao reklamnim kampanjama loše robe, pitajući prolaznike zašto ne jedu ono što se uglavnom ne jede, i dodajući: „Zar se milioni muva varaju?“ Od Zorice Mršević saznajemo da je nauka „dokazala“ genetsku uslovljenost homoseksualizma (pri čemu su oni koji su to dokazivali i sami bili homoseksualci, poput Leveja), dok se prećutkuju ona naučna istraživanja koja dokazuju da je najveći broj onih koji su se u zrelom dobu identifikovali kao homoseksualci bio seksualno zloupotrebljeni od nekog starijeg homosekusalca u detinjstvu. Takođe, autorka sve vreme u knjizi tvrdi da deci ništa ne smeta ako su od detinjstva upoznata sa ovom „polnom orijentacijom“ kao nečim normalnim. Naravno, njena glavna teza je da su homoseksualci veoma dobri „roditelji“, i da deca u njihovim „brakovima“ nemaju nikakvih posledica po razvoj i srećnu budućnost. Takav pogled na svet uz jednom „demokratskom društvu“ svakako se mora nametati i kroz školski sistem, pa uskoro možemo očekivati ono što već decenijama imamo u najnaprednijoj od svih naprednih zemalja sveta, SAD, čije su škole potpuno otvorene za „veselnike“ („gay“), kako smo i videli. Kao i svi veliki EU inkvizitori, Zorica Mršević za neprihvatanje genijalnih LGBT ideja optužuje „moralnu paniku“ (koju, svakako, uvek pravi „moralna većina“, tupoumni heteroseksualci koji rađaju decu i žela da i njihova deca rađaju decu), kao i „fanatičnu religioznu isključivost“, koja je nekad „anatemisala lokomotivu“. Iako ne nudi eksplicitne metode za obračun s „isključivcima“, mi ih, u Srbiji, već vidimo: od mitropolita Amfilohija građanistički totalitarci su tražili da se izvini zbog toga što je, iz pravoslavne perspektive, komentarisao „paradu veselnika“ („gay“) oktobra 2010. u Beogradu. Mitropolit Amfilohije je, tim povodom, u martu 2011. opravdano rekao: „Svako ima pravo da živi kako smatra ispravnim, ali to ne znači da je taj način istinski pravi način /…/ Ja sam dužan i pred Bogom i ljudima skrenem pažnju i sebi i drugima da ne idu putem koji vodi u propast, osuđujući greh. / …/ Crkva mora da kaže svoju reč, a drugi odlučuju da li će to prihvatiti. Ne može Crkva da prihvati nastranost, neprirodnost življenja kao princip življenja. /…/ Ne osudih grešnika, nego greh, ono što unižava njegovo, moje i dostojanstvo drugih ljudi, a njegovo je da li će to da primi ili ne“. Ili, kako to piše u jednom od ključnih dokumenata savremene Pravoslavne Crkve, „Osnovama socijalne koncepcije RPC“: „Pravoslavna Crkva polazi od nepokolebivog stanovišta da bogoustanovljeni bračni savez muškarca i žene ne može ni da se uporedi sa izopačenim ispoljavanjima homoseksualnosti. Ona homosekusalizam smatra grehovnom pozleđenošću ljudske prirode, koja se prevazilazi duhovnim naporom što vodi ka iscelenju i ličnosnom uzrastanju čoveka./…/ Odnoseći se s pastirskom pažnjom prema ljudima koji imaju homoseksualne sklonosti, Crkva se istovremeno odlučno protivi pokušaju da se grešna tendencija predstavi kao predmet ponosa i primer za podražavanje“. Tako razmišlja ogromna većina građana Srbije, i to ne samo pravoslavnih Srba, nego i predstavnika drugih tradicionalnih konfesija našeg terena. Zato Neveni Petrušić, istomišljenici naše zagovornice istpolnih brakova, Zorice Mršević, preporučujemo da, pre no što se obruši na nekoga iz SPC, obavi konsultacije i sa ostalima, počevši, recimo, od muftije Zukorlića, čoveka tolerancije i budućnosti. Ne baš budućnosti opisane u knjizi Zorice Mršević, ali ipak… PRIRUČNIK NOVOGOVORA U SRBIJI Zaštitnik ljudskih prava u Srbiji, na svom sajtu, objavio je„Uputstva za standardizovan i nediskriminativan govor i ponašanje“. Reč je, kako je „Pečat“ svojevremeno pisao, o nalozima za ponašanje na radnom mestu. U okviru ovog orvelijanskog teksta, koji nam objašnjava kako da ne budemo diskriminativni prema ženama i osobama sa invaliditetom, nalazi se (ponajveći, naravno), deo o tome kako da budemo tolarantni i EUmilni i prema LBGT osobama. Tu saznajemo da oko nas 1O%

ljudi nisu heteroseksualni, i da im moramo pristupati sa najvećom pažnjom, ni ne smejući da pomislimo da su te osobe „perverzne“ ili „promiskuitetne“. Uvredljivo je smatrati da sve LBGT osobe žele da promene pol (to žele samo „transrodni“) Zabranjeno je reći: „Nisam jedan od njih“; „Neka rade šta god hoće, ali neka ne kvare decu“; „Siroti njihovi roditelji, ni krivi ni dužni, a ona/on je takva/takav“; „Sve je to uvoz sa Zapada“; „Šta bi bilo kad bi svi bili takvi?“, itd. U obrazloženju ovog teksta, navodi se da je naše društvo veoma „homofobično“, zbog čega treba učiniti sve da se homofobičnost smanji. Jedan od načina je da kolege s posla tolerentno shvate LBGT probleme i da im pomognu u teškim trenucima: „Njihovi problemi nisu samo složeni i teški zbog negativnog stava društva prema njima, kao i nemogućnosti da svoje dugotrajne emotivne zajednice, a često i roditeljstvo, i formalno-pravno ozvaniče. Pažljivo i kolegijalno je, dakle, uvažiti različitost iskustava, saslušati taj deo privatne priče, bez pogrešnih i uvredljivih pretpostavki, bez izolacije, potsmeha ili čak bojkota svega što nije heterosekusalno obojeno“. Takođe, ombudsman nam poručuje da LBGT mnogo vole decu, i jedva čekaju da počnu da ih usvajaju: „Greška je i pretpostavka da LBGT osobe ne žele, ili, još gore, mrze decu. I među njima, baš kao i među heteroseksualnim osobama, ima proporcionalno isto toliko onih koji čak strastveno vole i žele, kao i onih koji ne žele da imaju decu, kao što i u obe grupacije ima onih koji su dobri i onih koji su loši roditelji. LBGT osobe nisu neadekvatni, a još manje ‘opasni’, roditelji i zbog svoje sekusalne orijentacije“. Jednom rečju, ombudsman je jasan: ako je, što bi Hrvati rekli, „tomu tako“, onda je krajnje vreme da se Srbija oslobodi homofobije tako što će omogućiti LBGT družini da ozvaničava svoje emotivne veze i, naravno, da usvaja decu. ONI U UDŽBENICIMA U 117. broju „Standarda“ 2008. godine, odmah posle dolaska na vlast žutokrake koalicije Kamerona Mantera (možda ste zaboravili tog vrhunskog specijalca imperijalne diplomatije, koji je došao, pomogao koaliciju i odjahao u suton, poput Taličnog Toma), pojavio se intervju sa aktivistom pokreta za prava homoseksualaca, Predragom Azdejkovićem, u kome je dotični najavio da će se u školskim udžbenicima , po uzoru na EU, uskoro pojaviti tekstovi o toleranciji prema „seksualnim manjinama“. Kao dobar primer takvih udžbenika, naveo je one holandske, u kojima su predstavljene kako raznopolne, tako i istopolne zajednice sa decom, pri čemu su svi različitih boja kože. Azdejković je oštro napao profesore naših škola, koji „šire homofobiju“, pričajući da su „homosekusalci bolesni“. On je ukazao i na potrebu da imamo „gej medije“. A zatim je krenulo – usvojen je antidiskriminacioni zakon, u kome je „polna orijentacija“ postala važna osnova za buduće progone zbog „govora mržnje“ (to jest, neslaganja sa propagandom homoseksualizma) Održana je i „parada ponosa“, oktobra 2010, na 95. godišnjicu herojske odrbrane Beograda u Prvom svetskom ratu. Ljudi koji su bili protiv toga pohapšeni su, i bačeni na sud. Zaštitnica svih mogućih i nemogućih prava u nas, Nevena Petrušić, tražila je od mitropolita Amfilohija da se izvini LBGT populaciji zato što je, posle beogradskih događaja, iznosio hrišćanski stav o homoseksualizmu. A onda je, u svim novinama, u julu 2011, objavljena vest da će novi Građanski zakonik legalizovati „istopolne brakove“ i njihovo pravo da usvajaju decu. ( Videli smo-u predlogu Zakonika toga nema. Bar za sada ). Boris Milićević, član Gej-strejt alijanse i visoki funkcioner SPSa, u „Presu“ je izjavio: „Mnogi gejevi i lezbijke već odgajaju decu. Recimo, gej muškarac napravi dogovor sa partnerkom koja mu rodi dete, o kojem on brine na svaki mogući način. Takvih slučajeva ima koliko god hoćete“. U izjavi „Pravdi“ Milićević je rekao da je istopolnim brakovima mesto u udžbenicima: „Udžbenici bi po prirodi stvari trebalo da predstavljaju realnost jednog društva i da ne budu u suprotnosti sa naukom i naučnim principima. Danas u Srbiji imamo udžbenike gde se LBGT osobe porede sa osobama sa patološkim poremećajima, a zvanična medicina je još pre 20 godina jasno rekla da to nije ni bolest, ni poremećaj“. Ova priča naišla je na oštar otpor u javnosti. Psihoterapeut Zoran Milivojević je za „Pres“ izjavio: „U situaciji kada smo gledali okršaj između protivnika gej parade i policije u centru Beograda i kada imamo potpunu podeljenost u Srbiji po ovom pitanju, postavljanje takve teze treba da se shvati kao neka vrsta provokacije. Umesto dijaloga, predlagači nove verzije zakona pokušavaju da poture više neprihvatljivih teza za većinu građana Srbije. Tu, pored gej brakova, mislim i na pokušaj da se zabrani roditeljima da telesno kažnjavaju dete“. Psihijatar Jovan Marić je, imajući razumevanja za homoseksualno „partnersko domaćinstvo“, istakao da se ne sme dozvoliti da usvajaju decu, jer se u praksi samo 5-10% njihovih veza završava trajnom zajednicom: „U 60% slučajeva njihove veze se svode na trenutna poznanstva i odnose. Tu nema nikakve ljubavi. Praksa, takođe, pokazuje da su gejevi izuzetno promiskuitetni. Američka statistika

pokazuje da mnogi od njih imaju u proseku 500 partnera tokom života“. On je dodao: „Medicinski je utvrđeno da kod nekih tinejdžera u uzrastu od 13 do 15 godina postoji konfuzija seksualnog identiteta. Taj poremećaj ima svoju dijagnostičku fioku u međunarodnoj medicinskoj klasifikaciji, pa i u našoj, kao ‘poremećaj sekusalnog sazrevanja’. Ta osoba je i homosekusalna i heteroseksualna. Ove slobode na kojima se sad insistira bi te tinejdžere gurale u homosekusalnost“. Govoreći o mogućnosti da homoseksualci usvajaju decu, psiholog Žarko Trebješanin je za „Pres“ izjavio: „Kao psiholog, ne bih smeo da kažem da bi ta deca bila u istom položaju kao ona koja rastu u heterogenim zajednicama. Moram priznati da bi odrastanjem u gej zajednici deca mogla da budu na neki način oštećena“. Psiholog Ana Zornić je, u izjavi za „Pravdu“, istakavši da ne smatra homosekusalizam bolešću, ipak rekla da bi „mentalni sklop dece koja bi odrastala na slikama istopolnih roditelja, ili živela u takvim porodicama, bio bi trajno narušen, a ona izrasla u nestabilne i nesigurne ličnosti“. Jednom rečju, ako se vratimo jednom od povoda za analizu, Aleksandar Dunđerin je u „Pečatu“ napisao članak „U Evropu bez porodice“ na osnovu onoga što se, početkom jula 2011. godine, moglo pročitati u štampi, o novom Građanskom zakoniku. Dobro je što oni koji pišu prednacrt tog akta nisu mislili na taj način, što je profesor dr Oliver Antić pokazao u svom tekstu „U Srbiji bez pameti“. TO TRAŽI EU? EUtopija, tvorevina na ivici raspada, povod je domaćim žutokrakima za uvođenje svih mogućih ludosti pod izgovorom priče o „ljudskim pravima“, koja EU hoće i traži. Naravno, evropska birokratija, koja se odavno bori protiv hrišćanskih vrednosti, ima svoje ciljeve, od kojih je masovno uvođenje „veselništva“ jedan od prioriteta. Ali, to uopšte ne znači da EU može nametati svojim članicama sve što poželi u okviru tzv. „prava seksualnih manjina“; i ne samo u toj oblasti, nego u celokupnoj oblasti morala. Dovoljan je primer Poljske: ona je, pre ulaska u EU, početkom devedesetih, vratila veronauku u škole, formirala osmočlani savet za praćenje hrišćanih vrednosti na radio i televizijskim programima, a u Ustav Poljske uneto je pozivanje na Boga i hrišćansko nasleđe poljske nacije. Kada je Poljska pristupala EU, jedan od uslova je bio da niko nema prava da traži ukidanje zakona o zabrani abortusa (osim u slučajevima kada je ugrožen život majke). Kada je u leto 2003, senatorka Marija Šiškovska pripremala zakone za proširenje prava homosekusalaca (priznanje prava homoseksualnog partnerstva kao svojevrsnog braka, osim usvajanja dece), Katolička crkva Poljske, predvođena vatikanskom Kongregacijom za doktrinu vere, a uz pomoć katoličkih političara, krenula je u oštru kampanju da se to ne dozvoli. Snažna politička grupacija, Liga poljskih porodica, najoštrije se suprotstavila, često sprečavajući pokušaje gej paradiranja. Leh Valensa je izjavljivao: „Moje uverenje je da tim ljudima treba pomoć lekara. Šta bi bilo kad bi svi ljudi bili takvi – ne bismo imali potomke!“ Godine 2002, u okviru predsedničke kampanje, pitanje homoseksualnosti bilo je jedno od ključnih pitanja, jer je Katolička crkva od svih kandidata tražila da se o njemu izjasne. Marijan Kržakovski, kandidat Solidarnosti, izjasnio se protiv homoseksualnih brakova i prava da oni usvajaju decu, a Marek Savicki, iz Poljske seljačke stranke, rekao je da je homoseksualizam lažno pitanje, jer ima toliko drugih pitanja koja treba rešiti. Zbog svega ovoga, ali i zbog ostalih lokalnih specifičnosti, zasnovanih na poljskom moralnom nasleđu, EU komesari su morali da se udvaraju domaćem katolicizmu, pa je evropska ministarka Danuta Hibner 2002, na sastanku sa predstavnicima poljskih crkvenih medija, stigla da izjavi da EU nema nikakav uticaj na svoje članice kad je moral u pitanju, i da se ne meša u pitanja abortusa i eutanazije. (I Irska i Malta ušle su u EU sa oštrim ograničenjima abortusa, a tek je ne nedavnom referendumu na Malti dopušten razvod braka, koji je, po katoličkom kanonskom pravu, koga se La Valeta držala, do sada bio zabranjen!) Dakle, nametanje homoseksualnih brakova i usvajanja dece od strane istih nije uslov za ulazak u EU; samo, domaći evrounijati su spremni da idu tri koraka ispred EU zahteva, da bi pokazali da su, kako reče Tadić Basari, spremni za „preobrazbu“ Srbije. ______________ Od pisca ovih redova Ovo nije običan novinarski članak. Koštao me je vremena i nerava, i mnoge reči su me žegle dok sam ih pisao; mračnu budućnost svog naroda i čovečanstva, lišenog moralnih orijentira, video sam jasno, i ništa manje napeto od Aleksandra Dunđerina. Pa ipak, niti se predajem, niti to bilo kome preporučujem. Porodica je naša potonja tvrđava u okupiranoj Evropi, i moramo je braniti svom

ljubavlju, mudrošću i hrabrošću za koju smo sposobni. Zato odmah, sada, moramo reći sebi,a zatim i svima bližnjima: nećemo dozvoliti da nam uzmu decu! Krenimo kod vaspitačica, učitelja i profesora naše dece, i recimo im da nam se pridrže u odbrani normalnosti! Podsetimo naše lekare i socijalne radnike, tražeći da zaštite naše porodice! Uverimo naše činovnike u opštinama da takvu budućnost ne smemo dozvoliti! Podsetimo sudije da postoje zakoni koji su bezakonja! Bojkotujmo medije koji propagiraju ono što ruši porodični moral! Dok naši nesrećni policajci primaju plate za premlaćivanje ariljskih malinara, a pritom ne smeju da privire na Kosovo, i dok ih primoravaju da štite „gej paradu“ na čelu sa holandskim pedofilom, popričajmo, kao ljudi, s njima – i oni imaju decu, koju žutokraki NVO jurišnici žele da vrbuju za „nove vrednosti“ (Prošlo je vreme kad su policajci ubeđivali sebe da, za platu, moraju da misle kao onaj udbaš što je pratio Branka Ćopića, pa mu rekao:“Kad bi mi naredili da te ubijem, šta ću – morao bih… Imam decu…“ Danas i policajac može da misli svojom glavom.) Recimo policajcima: „Vi ste naši; ne branite bezakonje!“ Kontaktirajmo ugledne srbske intelektualce i tražimo da se i njihov glas u odbranu morala, ličnog i porodičnog, čuje u javnosti… I, naravno, podsetimo narodne poslanike da, kad su ovakve stvari u pitanju,ne smeju biti glasački roboti jedne prljave protivporodične mašinerije, nego ih ohrabrimo da postupaju kao dobre komšije, zemljaci, normalni ljudi, koji su zabrinuti za budućnost svačijeg deteta kao sopstvenog.Osnivajmo, što više, roditeljskih udruženja koja će jasno i glasno reći: „SVE STE NAM UZELI – PORODICU NE DAMO!“ Možda to, sada, u doba senilnog varvarstva žutokrakih, izgleda neostvarljivo.Ali, svaki put počinje prvim korakom. A Bog će, kako reče patrijarh Pavle, pomoći ako bude imao kome da pomogne. Borba za porodicu nikad ne može biti uzaludna.