Politika Prosirenja Evropske unije

Fakultet

SEMINARSKI RAD

POLITIKA PROŠIRENJA EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE

Predmet: Pravo Evropske unije

Profesor:

Student:

Beograd, Mart 2014. 1

Sadržaj

Uvod.........................................................................................................................3 Kratka istorija nastanka Evropske ekonomske zajednice........................................4 Prvo proširenje EEC-a.............................................................................................6 Drugi talas proširenja……………………………………………………………..7 Treće proširenje Evropske ekonomske zajednice...................................................9 Transformacija Evropske ekonomske zajednice....................................................10 Dalja proširenja Evropske zajednice......................................................................11 Zaključak…………………………………………………………………………13 Literatura…………………………………………………………………………14

2

Uvod Evropska ekonomska zajednica predstavljala je međunarodnu organizaciju formiranu Rimskim ugovorom 25. marta 1957. godine. U isto vreme osnovana je i Evropska zajedinca za atomsku energiju (Euratom), međutim ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice je bio neuporedivo značajniji i upravo iz tog razloga se termin Rimski sporazum uskoro odnosio isključivo na Ugovor o osnivanju EEC. Cilj Evropske ekonomske zajednice bio je da dovede do ekonomske integracije, tu uključujući zajedičko tržište za države članice. U Ugovoru su se nalazile odredbe o carinskoj uniji, zajedničkoj trgovinskoj i transportnoj politici, politici konkurencije, ograničenoj saradnji u monetarnoj politici i koordinaciji u makroekonomskoj politici, formirana je Evropska investiciona banka koja bi obezbeđivala jeftine kredite za regionalni razvoj.1 Osnivaši EEC-a i ujedno njeni prvi članovi bile su Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Zapadna Nemačka. Zemlje osnivači su Ugovor ratifikovale pre kraja 1957. Potpisivanjem Ugovora države su se obavezale da će preuzimati potrebne mere za ostvarivanje ciljeva Evropske ekonomske zajednice, pre svega ekonomske, ali su se kasnije ti ciljevi prosirili i na političke donošenjem Jedinstvenog evropskog akta. Predviđeno je postepeno ostvarivanje ovih zadataka. 01. jula 1968. učinjen je jedan od najznačajnijih koraka ukidanjem carina između država članica i samim tim je počelo da funkcioniše zajedničko tržište robe.2 Jednim od najvećih uspeha EEC-a smatra se, između ostalog i polaganje temelja za uspostavljanje današnjeg unutrašnjeg tržišta Evropske unije. Do današnjeg dana Evropska ekonomska zajednica pretrpela je mnogobrojne transformacije. Stupanjem na snagu Ugovora o Evropskoj uniji 1993. godine Evropska ekonomska zajednica preimenovana je u Evropsku zajednicu, a Ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici u Ugovor o Evropskoj zajednici. Od tada je ona i deo prvog stuba Evropske unije (stub Zajednice). Ugovorom iz Lisabona 2009. godine predviđeno je da se ovaj ugovor ponovo preimenuje i njegov naziv bi trebalo da bude Ugovor o funkcioniranju Evropske unije. Ugovor iz Lisabona je ujedinio bivše stubove Evropske Unije, a Evropska zajednica se integrisala u samu Evropsku uniju. Kroz svoj dug istorijski put, Evropska ekonomska zajednica je od šest država osnivača porasla na broj od dvanaest članica do 1973. godine. Do 1980. godine taj broj se povećao na petnaest zemalja. Kroz proces evropskih integracija broj država popeo se na dvadeset i osam, koliki je i broj država članica Evropske unije.

1

DINAN, Dezmon: Menjanje Evrope, Beograd: Službeni glasnik, 2010, str. 78.

2

VUKADINOVIĆ, Radovan D.: Evropska ekonomska zajednica, Beograd: Nova, 1991, str 19.

3

Kratka istorija nastanka Evropske ekonomske zajednice Važno je osvrnuti se na sam nastanak Evropske ekonomske zajednice kako bi se u pravom svetlu sagledalo njena kasnija težnja proširenju i objedinjavanju evropskih zemalja. Sama ideja o ujedinjenu Evrope javila se relativno rano. Iako se ideje o ujedinjenju najčešće vezuju za period posle II svetskog rata njihovu genezu možemo pratiti još od ranije. Prepreke u vidu francusko’pruskog rata 1870. i prvog svetskog rata 1914-1918., milioni mrtvih i dotad neviđena razaranja ulili su novi život u ideju o evropskom ujedinjenju. Zato su odmah nakon završetka rata načinjeni prvi koraci. 1923. godine osnovan je panevropski pokret zalaže se za osnivanje Sjedinjenih Država Evrope.3 1929. godine u društvu naroda podneo je memorandum koji evropskim vladama predlaže osnivanje sistema za evropski federativni savez čiju je organizaciju definisao kao približavanje ekonomija putem zajedničkog tržišta.4 Međutim ova ideja plašila je manje zemlje , a ponajviše su se bojale francuskih hegemonističkih želja. Nerealizaciji ovih ideja samo je doprineo ekonomski i politički pad Evrope tridesetih godina i velika ekonomska kriza koja je usledila. Trebalo je da u Evropi sazre svest o potisnutosti od dveju suprsila, SAD i SSSR-a zbog svoje razbijenosti što se napokon i desilo posle pustošenja u II svetskom ratu. Vinston Čerčil u septembru 1946. godine u svom govoru poziva države kontinentalne Evrope da uspostave savez saradnje. U ovom periodu značajan je rad organozacija i udruženja kao što su Evropski savez Federalista i Socijalistički pokret za sjedinjene države Evrope. Značajna je bila i ideja Francuske za stvaranje Evropske odbrambene zajednice (CDE).5 Uspostavlja se Evropska organizacija za ekonomsku saradnju (OECE), Evropski centar za kosmička istraživanja (ESRO), Evropski centar za nuklearna istraživanja (CERN), Evropski platni savez (UEP) koji je kasnije zamenjen Evropskim monetarnim sporazumom (EAM). Ipak, najvažniji korak ka evropskom ujedinjenju načinjen je 1950. donošenjem Šumanovog plana o ujedinjenju Evrope u proizvodnji uglja i čelika. 9. maja 1950. godine doneta je Šumanova deklaracija koja se smatra početkom onoga što je danas poznato kao Evropska unija. Šumanov plan kodifikovan je 18. aprila 1951. godine nakon što ga je u Parizu potpisalo šest zemalja : Nemačka, Italija, Francuska, Belgija, Holandija i Luksemburg.

Šumanov plan6

3

Osnivač Austrijanac Coudenhove Kalergi Ideja je bila da se uspostavi tešnja saradnja evropskih zemalja a da njihov suverenitet pri tome ostane netaknut. 5 Posle francuskog poraza u Indokini i ozbiljnog udarca koji je pretrpela CDE kompromis je pronađen u stvaranju Unije Zapadne Evrope (UEO) 6 Autor nepoznat, izvor www.schuman.info 4

4

10. avgusta 1952. godine stupa na snagu Pariski sporazum kojim se osiva Evropska zajednica za ugalj i čelik (CECA). Planovi holandskog ministra spoljnih poslova J. Bezena za stvaranje zajedničkog tržišta, ušli su u memorandum prihvaćen na konferenciji u Mesini 1955. i oni prestavljaju osnov za nastanak dve nove zajednice Evropske ekonomske zajednice ( engl: European Economic Community EEC) i Evropske zajednice za atomsku energiju (Evroata). 25. marta 1957. u Rimu potpisalo je Rimski sporazum. Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Osim ekonomskih motiva, države osnivače vezivao je ideološki motiv - strah da u uslovima naglašenije socijalno-političkog rascepa ne budu ugrožene osnovne vrednosti njihovog sistema liberalna ekonomija, slobodna inicijativa i privatno vlasništvo.7 Države osnivači su do kraja 1957. godine ratifikovale Ugovor a čini se da je toj ažurnosti najviše doprinela brza ratifikacija istog od strane Francuske i Nemačke. Kraj 1957. godine bio je obeležen mnogim aktivnostima kako bi se pripremilo kreiranje Zajednice u januaru 1958. Za sedište izabran je Brisel pošto je on bio domaćin međuvladinog komiteta i konferencije koja je usledila. Uskoro je preduzet i prvi korak ka stvaranju carinske unije – 1959. godine je smanjena carina unutar Zajednice. EEC tih godina karakteristiše niz zajedničkih akcija i usklađivanja kao što su zajednička carinska tarifa (carinska unija), zajednička Rimski ugovor8

poljoprivredna politika, finansijska solidarnost i zajednička disciplina.

Sve to u jednom cilju – uspostavljanje nadnacionalne (supranacionalne) zajednice.9 Kako niz poteškoća u realizaciji ideja iz Ugovora bio uspešno savladan, povećava se interes zemalja članica i dovodi do ekonomskog napretka što Evropsku ekonomsku zajednicu uzdiže na mesto jedne od glavnih privrednih sila.

Prvo proširenje EEC-a Tokom 1960. godine doslo je do prvih pokušaja proširenja Evropske ekonomske zajednice. 1961. godine Danska, Irska, Norveška i Velika Britanija aplicirale su za ulazak u ovu zajednicu. Međutim zahtev Velike Britanije je bio odbijen od strane Francuskog predsednika Šarla de Gola, koji je u težnjama Velike Britanije za ujedinjenjem sa kontinentalnim zemljama, video tzv. Trojanskog konja. Naime, u tom periodu Velika Britanija je bila pod nesumnjivim uticajem Sjedinjenih Američkih Država i iz tog razloga Francuska je na ovaj zahtev stavila veto, automtski povlačeći i suspenziju zahetva i ostalih drzava za ulazak u EEC. 7

STEVOVIĆ-BUHA, Jelena: Evropska ekonomska zajednica, Sarajevo: Svjetlost, 1989, str. 7. Autor nepoznat, izvor www.ciaonet.org 9 STEVOVIĆ-BUHA, Jelena: Evropska ekonomska zajednica, Sarajevo: Svjetlost, 1989, str.9. 8

5

Ove četiri države su zahtev podnele ponovo 2. maja 1967. godine ali je zbog ponovnog veta Šarla de Gola, zahtev još jednom odbijen. Tek odlaskom de Gola sa čela Francuske integracija je postala realnost za Veliku Britaniju. 1969. godine porenuti su pregovori sa Velikom Britanijom, Irskom, Danskom i Norveškom. U toku pregovora, Britanski zahtevi su uglavnom bili finansijske prirode – želela je da manje doprinosi budzetu a da od njega dobije više, uglavnom kroz fond za regionalni razvoj.10 Nakon završetka ovog procesa 1. januara 1973. godine ove tri zemlje i zvanično postaju članice Evropske ekonomske zajednice, time povećavajući ukupan broj država članica sa šest na devet.

EEC 1973. godine nakon prvog proširenja11

EEC 1958. godine

U Velikoj Britaniji je održan referendun o pristupanju u EEC, a rezultat istog je bio i više nego izvestan s obzirom da su lideri glavne dve stranke zagovarali pozitivan rezultat. Motiv za pristupanje Irske i Danske,ove dve relativno male zemlje, bio je očigledan – izvoz poljoprivrednih proizvoda po garantovanoj ceni. Međutim, u stanju međusobnih previranja Nemačke i Francuske, ono što je trebala da bude najbolja godina za Evropsku ekonomsku zajednicu, pretvorila se u godinju strepnje. Problem je bio reginalne prirode – postojale su ozbiljne razlike između britanskih regiona i između čitave Irske i drugih država članica. Među državama članicama vladalo je mišljenje da je regionalni razvoj dobra stvar ali nije postojala volja za plaćanjem finansijskog intrumenta kojim bi se to postiglo. Ipak države članice su na samitu u Parizu oktobra 1972. godine postigle dogovor dajući “visoki prioritet (...) cilju ispravljanja strukturnih i reginalnih neravnoteža u Zajednici koje mogu uticati na ostvarivanje ekonomske i monetarne unije”. Dat je nalog telima Evropske komisije da formira fond za regionalni razvoj. Pored dogovora o osnivanju fonda problem je predstavljalo obezbeđivanje sredstava za funkcionisanje ovog fonda. Tek u decembru 1974. Komisija predlaže kompromis o veličini fonda I raspodeli istog. Što se tiče Norveške, njeno pristupanje Evropskoj ekonomskoj zajednici bilo je odbijeno na referendumu koji se održao u toj zemlji.

10 11

DINAN, Dezmon: Menjanje Evrope, Beograd: Službeni glasnik, 2010, str 149. Izvor online http://www.ikv.org.tr/icerik_en.asp?konu=eu_enlargement&baslik=EU%20ENLARGEMENT

6

Proces proširenja evropske zajednice nedvosmisleno je unosio poremećaje, donoseći sa sobom potrebu da se private nove culture, jezici, zvaničnici I možda najbitnije – nacionalne perspective. Proces britanskog pristupanja posebno je poremetio dotadašnje stanje , jer je u ECC ušla velika država članica sa snažnom strujom evroskepticizma.12

Drugi talas proširenja Pre svake priče o daljem širenju Evropske ekonomske zajednice, trebalo bi napomenuti da je početak osamdesetih godina prošlog veka ujedno i jedan od natežih u istoriji evropske integracije. Naftna kriza na istoku, skok vrednosti dolara i ekonomsko nazadovanje u SAD samo su doprinosili ovom problemu. Privreda Zapadne Evrope je ponovo upala u recesiju, inflacija je divljala kako se rast zaustavio, javni dug je povećan a kao posledica svega toga nezaposlenost je rasla. Još jedan, dodatni problem, predstavljale su velike varijacije u ekonomskim pokazateljima među državama članicama. Nemačka je bila daleko najbolja, dok su Britanija i Italija bile ubedljivo najgore, a celokupna međunarodna situacija je bila izrazito napeta. 13 U takvoj situaciji parametri uspeha bili su malo promenjeni. Naime, stvarni uspeh EC u ovom periodu bio je, osim očuvanja tržišta otvorenim, bio je postavljanje osnova za ubrzanje integracije do koje je došlo nedugo zatim. U očima nacionalnih lidera, istrajanje Zajednice u svim dotadašnjim problemima kao što su obnovljena privredna recesija i umanjenje globalne konkurentnosti, Evropska ekonomska zajednica bila je pravo rešenje za njihove probleme. U isto vreme, države članice kao i Komisija i parlamentarci povučeni poslovnim interesima zalagali su se za produbljivanje integracija14. Te težnje polako su dovele do ideje koja će se iskristalizovati devedesetih godina – ideja o pokretanju Evropske unije. Kada govorimo o pristupanju Grčke, prvo bismo se trebali vratiti par godina unazad, tačnije u 1959. godinu kada je ova zemlja podnela zahtev da postane član EEC-a. Sporazumom potpisanim u Atini 9. Jula 1961. godine ustanovljen je konačni cilj – da Grčka postane punopravna članica Zajednice. Međutim, usled političke situacije u ovoj zemlji15 pregovori su zaustavljeni i nastavljeni su tek posle ponovnog uspostavljanja demokratije. Grčka je tada bila potpuno osiromašena a Karamanlis, novi premijer, u evropskim integracijama je video oporavak svoje zemlje i ekonomsku i političku stabilizaciju. 1975. godine Grčka je ponovo podnela molbu za članstvo i ovaj put je dobila pozitivan odgovor. Naime ovo je predstavljao obostrani dobitak. Sa jedne strane Grčka je bila na korak od 12

DINAN, Dezmon: Menjanje Evrope, Beograd: Službeni glasnik, 2010, str 150. Obnovljeni sukob odnosa Istok-Zapad. Sovjetski Savez je u Istočnoj Evropi raspoređivao nove mobilne rakete, a kao odgovor NATO-a, saveznici su počeli sa postavljanjem istih raketa u Zapadnoj Evropi. Dodatno pogoršanje međusobnih odnosa usledilo je nakon Sovjetske invacije Avganistana 1979.godine. i nakon uvođenja vojnog stanja u Poljskoj 1981.godine. 14 DINAN, Dezmon: Menjanje Evrope, Beograd: Službeni glasnik, 2010, str 162. 13

15

1967. godine izveden je vojni udar koji je doveo do vojne dikature, poznate još i kao Diktatura pukovnika, koja je trajala sve do pada hunte 1974.godine.

7

pristupanja Evropskoj ekonomskoj zajednicu u kojoj je videla šansu za oporavak svoje razorene privrede, dok je ECC-i dolazak Grčke doneo neophodan moralni podsticaj kada se činilo da je politika evropskih integracija doživela potpuni poraz. Ipak Komisija koja je razmatrala ovaj zahtev ukazala je na probleme koje je Grčka donosila sa sobom, fokusirajući se na problem poljoprivrede, politike konkurencije i državne pomoći. Zbog svega ovoga, a i zbog verovatnog uticaja koje je Grčko pristupanje Zajednici moglo da ima na njene odnose sa Turskom16 Komisija je zatražila “duži pristupni period” što je za posledicu imalo nastavak pregovora sa Grčkom. Još u toku pregovora Portugal I Španija su aplicirane za članstvo u Zajednici, ali su zbog problema sa Grčkom I straha da bi nova proširenja mogla da imaju negativan ekonomski uticaj, ali pre svega što bi brzi pristup, najpre Portugala a zatim I Španije mogao da izmeni kontekst aplikacije Grčke. Trebalo je izbeći rizik da se pregovori o pristupanju Grčke spoje sa pregovorima o pristupanju Portugala I Španije. Najzad, pristupni ugovog Grčke potpisan je u maju 1979. godine I ova zemlja je 1981. godine napokon, uz veliku pompu, pristupila EC I Evropskoj ekonomskoj zajednici.Grčkoj je integrcija donela modernizaciju poljoprivrednog I industrijskog sektora, a samim tim I popravljanje njene pozicije na međunarodnom planu. Konačno, pristupanjem I Grčke broj država članica EEC-a popeo se na deset. < EEC 1981.godine nakon pristupanja Grčke17

Treće proširenje Evropske ekonomske zajednice Španija i Portugal prvi put su aplicirali za članstvo u ECC 1962.godine, ali tada je njihov zahtev bio odbijen zbog vladavine autoritativnih režima u tim zemljama i generalno, manjka demokratije. Nove zahteve su podnele posle svrgavanja ovih režima, i to 1977. godine. Obe zemlje želele su članstvo u Evropskoj ekonomskoj zajednici kako iz ekonomskih tako i iz političkih razloga – da povrate međunarodni ugled posle višegodišnje vladavine autoritativnih režima. Međutim, stanje sa pregovorima oko pristupanja Grčke održavalo se i na pregovore sa Portugalom i Španijom. Portugal je, posle političke stabilizacije nakon svrgavanja vojne vlasti, želeo da se njegova aplikacija razmatra odvojeno od španske koja je bila u znatno većim političkim i ekonomskim problemima što je znatno usporavalo njeno pristupanje Zajednici. Međutim za EC je to bilo nemoguće, kako zbog blizine dve države tako i zbog vremena njihove aplikacije. Naime, Španija je podnela molbu samo četiri meseca nakon Portugala, tako da su pregovori sa obe zemlje vođeni paralelno. 16 17

Grča i Turska bile su u dugogodišnjem sporu koji je kulminirao skorim početkom rata 1974.godine Izvor online http://www.ikv.org.tr/icerik_en.asp?konu=eu_enlargement&baslik=EU%20ENLARGEMENT

8

Mogućnost ponovnog proširenja, između ostalih, povukla je i pitanje institucionalne manjkavosti EC. Neke od članica su sumnjale da Britanije želi proširenje kako bi oslabila EC.18 Još u toku pregovora sa Grčkom, izjava britanskog premijera Kalahana najbolje je oslikavala stav Velike Britanije o ovom slučaju : „opasnost od (...) prekomerno centralizovane, birokratizovane i prekomerno harmonizovane zajednice bila bi mnogo manja sa dvanaest nego sa devet članica...“ Gotovo sve države članice su takođe osećale strah zbog proširenja i problema koji bi zbog toga mogli da se oslikavaju na funkcionisanje institucija Zajednice, dok su Britanija, Francuska i Nemačka izražavale svoje zadovoljstvo zbog ovakvog razvoja događaja. Kao što se moglo i predpostaviti, angažovanje oko pregovora sa Portugalom i Španijom bio je izvor velikih sukoba i međusobnih frustracija. Komisija je 1978. godine u svom mišljenju izrazila zabrinutost zbog mnogobrojnih problema u vezi sa pristupanjem Portugala predviđajući teške pregovore u oblasti poljoprivrede i slobodnog kretanja ljudi. Što se Španije tiče situacija nije bila ništa povoljnija. Čak šta više. Za razliku od političke situacije u Portugalu, španska vlada bila je poprilično suzdržana oko prihvatanja svih obaveza iz članstva kao što su uvođenje poreza na dodatu vrednost ili ukidanje državnih subvencija. Zato je Evropski savet, kao najvažniji uslov za stupanje Španije u Zajednicu, isticao važnost uvođenja neophodnih reformi. Neformalni samit premijera mediteranskih članica Zajednice i država kandidata u oktobru 1983. godine predstavljao je jako bitan korak ka uspostavljanju dogovora oko članstva. Na kraju, poslednje pitanje koje je ostalo kao sporno bilo je pitanje ribarstva zbog očiglednog sukoba interesa koje su Francuska i Irska imale sa Španijom. I ovaj dogovor je konačno zaključen na početku 1985. godine. Nakon dugih i teških pregovora sve je bilo spremno za pristupanje Španije i Portugala Evropskoj ekonomskoj zajednici. Sve ukupno, pregovori sa Španijom i Portugalom trajali su šest godina, a ratifikacija sporazuma o pristupanju još dodatnih godinu dana. Konačno, treće proširenje Evropske ekonomske zajednice ostvarilo se 1.januara 1986. godine, posle potpisivanja sporazuma 1985. godine < EEC nakon proširenja 1986.godine19

1987. godine Turska je i zvanično predala svoju aplikaciju za članstvo u Evropskoj ekonomskoj zajednici i time je počeo najduži period pregovora sa jednom zemljom, potencijalnom članicom. Pristupanje Španije i Portugala Evropskoj ekonomskoj zajednici je ujedno i poslednje njeno proširenje u tom obliku i pod tim nazivom. Nove svetske tendencije donele su sa sobom i nove izazove i ciljeve za proces evropskih integracija.

18 19

DINAN, Dezmon: Menjanje Evrope, Beograd: Službeni glasnik, 2010, str 170. Izvor online http://www.ikv.org.tr/icerik_en.asp?konu=eu_enlargement&baslik=EU%20ENLARGEMENT

9

Transformacija Evropske ekonomske zajednice U jednom novom periodu svetske globalizacije i brzih tehnoloških promena Evropska ekonomska zajednica morala je da postavi nove ciljeve – težnju ka produbljivanju ekonomskih integracija. Svima je bilo jasno da bez međusobnog povezivanja evropskih država, u stanju žestoke konkurencije kakva je vladala, da će se evropska privreda suočiti sa novom krizom. Nepostojanje evropskih multinacionalnih kompanija značilo je zaostajanje u konkurentskoj borbi sa američkim i japanskim kompanijama. 20 Među dotadašnjim državama članicama postojala je saglasnost da se tržište treba dublje integrisati. Usled svega gore navedenog 1986. godine na snagu je stupio Jedinstveni evropski akt koji je kao glavnu ideju propagirao evropsku monetarnu i političku uniju i razvoj slobodnog unutrašnjeg tržišta. Ustanovljen je Evropski savet i definisane su nove nadležnosti Zajednice, pokrenuta je saradnja u području spoljnih poslova i proširena su ovlašćenja Evropskog parlamenta. Posle pada Berlinskog zida i uspostavljanja povoljnih političkih uslova u Evropi, sazrela je i ideja o stvaranju Evropske unije. Ideja je pretvorena u realnost potpisivanjem Ugovora o Evropskoj uniji u Mastrihtu 7. februara 1992. godine i njegovim stupanjem na snagu 1. novembra 1993. godine. Ovaj ugovor predstavlja jedan od najznačajnijih ugovora u istoriji evropske integracije i trebao je da predstavlja najambiciozniji korak napred koji je Zajednica napravila od svog osnivanja. Razmere ovog ugovora bile su neverovatne – Centralna banka, jedinstvena ekonomska politika, zapravo začeci jedinstvene Evropske vlade21. Bitka oko strukture Evropske unije bila je duga i mukotrpna. Jedan deo država smatrao je da EU treba imati unitarnu strukturu. Ishod ovih neslaganja bio je obelodanjen u Ugovoru iz Mastrihta – Evropska unija ce imati tri stuba. Prvi od tih stubova predstavljaće Evropske zajednice koju sačinjavaju Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska zajednica za atomsku energiju i Evropska ekonomska zajednica. Ovim ugovorom, između ostalog, Evropska unija prerasta, iz pretežno privredne zajednice u političku zajednicu.

Dalja proširenja Evropske zajednice Posle završetka hladnog rada mogućnosti za proširenje su se znatno povećale. I to proširenja koja su do tada bila nezamisliva. Tri kategorije država su tražile članstvo u EU :  Neutralne države koje su u završetku hladnog rata videle svoju šansu za napretkom - Austrija, Finska, Malta i Švedska.  Države koje nisu bile neutralne ili su neke bile članice NATO-a – Kipar, Norveška i Turska

20 21

STEVOVIĆ-BUHA, Jelena: Evropska ekonomska zajednica, Sarajevo: Svjetlost, 1989, str 14. TONER, Majkl: Evropska zajednica, Beograd: Saga T.S.T., 1995, str 49.

10

 Nove nezavisne države Centralne i Istočne Evrope – Bugarska, Čehoslovačka, Estonija, Mađarska, Litvanija, Letonija, Poljska, Rumunija i Slovenija22 Iako ni jedna od ovih država nije bila u istoj situaciji, neke od njih su imale dovoljno sličnosti da se prema njihovim aplikacijama za članstvo pristupi na isti način. Na jednoj strani bile su Austrija i skandinavske zemlje koje su imale visok stepen ekonomsko razvoja, uspostavljenu jaku političku stabilnost i dobro poznavanje politike i procedura EU. Na drugoj strani bile su države Centralne i Istočne Evrope kao nedovoljno razvijene, politički nestabilne i za razliku od država iz prve grupe, nisu poznavale politike i procedure Unije. Kipar, Turska i Malta su na trećoj strani bile specifične, svaka na svoj način. U Evropskoj uniji je vladao većinski stav da, nakon okončanja hladnog rata i ujedinjenja Nemačke koje se odvijalo, da se ne treba zamarati daljim proširenjem i zato je aplikacija Austrije i skandinavskih zemalja došla kao svojevrsan šok. Svaka od država članica imala je svoje interese. Danska je očigledno želela da produbi saradnju sa svojim skandinavskim komšijama, siromašnije zemlje su pozdravile ideju o ulasku Austrije, Finske, Norveške i Švedske u EU jer su u njima videle znatan doprinos budzetu EU. Uprkos svemu uskoro su svi zajedno došli do zaključka da je dalje proširenje Unije neizbežno. Previše godina su se zapadne zemlje služile retorikom da je Evropska unija otvorena za sve zemlje Evrope što im se sada obilo o glavu. Morale su da ostave po strani svoje brige o unutrašnjim poslovima i o troškovima proširenja. Ali ni na drugoj strani situacija nije bila sjajna. Vlade Norveške, Švedske i Švajcarske zatražile su prijem u Uniju iz čisto ekonomskih razloga, ali izgleda da iste te vlade nisu razmišljale o stavu građana o tom pitanju. Naime, Norvežani su na referendumu održanom 1994. glasali protiv pristupanja EU. Isto se dogodilo i u Švajcarskoj 1992. godine, a zagovornici evropskih integracija u Švedskoj su jedva prevladali. Mnogo manje problema oko pristupanju imale su Autrija i Finska. Ugovori o pristupanju su usaglašeni do sredine 1994. godine i Unija je ponovo proširena januara 1995. godine pristupanjem Austrije, Finske i Švedske. Za EU ovo je bilo jedno od najjednostavnijih proširenja. U pitanju su bile demografski male zemlje, a ekonomski stabilne i razvijene.