Pojam Vrste i Finansiranje Osiguranja-seminarski[1]

VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ČAČAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: EKONOMIJA SOCIJALNOG ZDRAVSTVENOG I PENZIONOG OSIGURANJA

POJAM, VRSTE I FINANSIRANJE OSIGURANJA

Mentor: Prof. dr Miroslav Dinčić

Studentkinje: Danijela Pantelić br. indeksa: 199-069-10 Biljana Mitrović br. indeksa: 101-071-10

Čačak, oktobar 2011. god. I

SADRŽAJ Str.

POJAM SOCIJALNOG OSIGURANJA.......................................................................1 Osnovne karakteristike socijalnog osiguranja.................................................2 VRSTE SOCIJALNOG OSIGURANJA.......................................................................2 „Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču se i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti.“. ...............................3 SOCIJALNO OSIGURANJE.....................................................................................5 Zdravstveno osiguranje...................................................................................5 Obavezno zdravstveno osiguranje ..............................................................5 Dobrovoljno osiguranje................................................................................5 Penzijsko i invalidsko osiguranje.....................................................................8 Penzijski sistemi – neke od klasifikacija........................................................8 Vrste penzijskog osiguranja.........................................................................9 ,,Stubovi” penzijskog osiguranja..................................................................9 Tabela 3 : Klasifikacija penzijskih sistema........................................................10 Tabela 4: Vrste penzijskog osiguranja..............................................................10 Tabela 5 : „Tri stuba“ penzijskog sistema........................................................10 3.3 Osiguranje za slučaj nezaposlenosti.......................................................10 FINANSIRANJE SISTEMA SOCIJALNOG OSIGURANJA...........................................11 Finasiranje zdravstvenog osiguranja u svetu................................................11 Javni izvori - budžet ...................................................................................11 Javni izvori - fondovi obaveznog zdravstvenog osiguranja.........................12 Privatno osiguranje i lično plaćanje............................................................13 Modeli finansiranja........................................................................................14 Finansiranje zdravstvenog osiguranja u Srbiji...............................................16 Finansiranje penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji...............................18 Osiguranje za slučaj nezaposlenosti..............................................................18 ZAKLJUČAK....................................................................................................... 19 LITERATURA......................................................................................................19

II

UVOD U izradi ove teme, najteže nam je bilo da izuzetno obimnu materiju, svedemo na nekih petnaestak stranica teksta. Ipak, nadamo se da smo uspele da izdvojimo najvažnije, što bi bilo neophodno za razumevanje iste. Pogotovo, što se radi o veoma značajnim pitanjima, koja interesuju svakog od nas (naravno, do penzije imamo još prilično, ali zato nam je zdravstveno osiguranje veoma bitno, kao i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, s’ obzirom na nestabilnu i neizvesnu situaciju u zemlji Srbiji). Ideja zdravstvenog osiguranja, najpre se javlja u Evropi, sa ciljem da se umanji finansijski rizik i neosiguranost ljudi u nepredvidjenim situacijma, što vodi gubitku dohotka, efikasnosti ili života. Medjutim, koji procenat stanovništva će biti obuhvaćen ovim vidom osiguranja, kao i suma novca koja se dobija iz prihoda, radi finansiranja osiguranja, uglavnom zavisi od toga koliko je država spremna da izdvoji. U našem slučaju, svake godine se sve manje i manje izdvaja za zdravstveno osiguranje i, slobodno možemo reći, država iznalazi svakakve načine ne bi li, na neki način, ograničila zdravstveno osiguranje, bilo u vidu usluga ili raznih nadoknada, ali o tome ćemo kasnije. Što se penzijskog i invalidskog osiguranja tiče, možemo se podičiti da je, u nas, još 1833. godine knez Miloš Obrenović potpisao rešenje prvom srpskom penzioneru, Iliji Markoviću. Nažalost, u početku sistem lepo zamišljen, ali što vreme više odmiče, sve teže ostvariv, ali o tome u narednim poglavljima. Isto tako, Srbija se brine o nezaposlenim licima, pa oni imaju pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite, ali i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i još neka prava (koja su javno proklamovana, ali je veliko pitanje da li se u stvarnosti i ostvaruju, ali je to tema za neku drugu raspravu). U svakom slučaju, u poglavljima koja slede, potrudićemo se da, u što kraćem obimu, prezentiramo, kao što smo na početku rekle, veoma obimnu materiju, ali koja, na ovaj ili onaj način, interesuje sve nas.

III

POJAM SOCIJALNOG OSIGURANJA Socijalno osiguranje, osiguranim licima, na principima obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti, obezbeđuje zdravstvenu zaštitu i materijalna davanja u slučaju nastanka pojedinih socijalnih rizika, kao što su bolest, starost, invalidnost, smrt i nezaposlenost. U literaturi postoje različita terminološka i pojmovna određenja socijalnog osiguranja. Navešćemo nekoliko definicija pojma socijalnog osiguranja: 1) “Prema tome, za socijalno osiguranje može se reći da predstavlja pravni izraz onog dela socijalne politike i njome usmerenih društvenih odnosa koji se tiču organizovane socijalno-materijalne, zdravstvene i psihološke zaštite osiguranika i osiguranih lica od pojedinih socijalnih rizika, po principu finansijskog doprinosa, uzajamnosti i solidarnosti”1. 2) “Socijalno osiguranje je oblast socijalne politike, kojim radni ljudi za sebe i članove svojih porodica, na načelima solidarnosti i uzajamnosti, obavezno osiguravaju materijalno obezbeđenje i zdravstvenu zaštitu za slučajeve bolesti, invalidnosti, starosti, smrti i nezaposlenosti”2. 3) “Socijalno osiguranje predstavlja vid socijalne sigurnosti i ima za cilj pružanje odgovarajuće ekonomske i socijalne sigurnosti osiguranim licima u slučaju nastupanja rizika osiguranja; bolesti, trudnoće, porođaja, nesreće na poslu, privremenog ili trajnog, delimičnog ili potpunog gubitka radne sposobnosti, nezaposlenosti, iznemoglosti, gubitka hranioca i smrti”3. 4) “... moglo bi se reći da je socijalno osiguranje sistem materijalne, socijalne i psihološke zaštite čoveka (koji je osiguran) i obuhvata zaštitu od bolesti, povrede, invalidnosti i zaštitu u starosti (ispunjenjem uslova za penziju). Socijalno osiguranje obezbediće i zaštitu za članove porodice u određenim slučajevima odnosno u pogledu propisanih rizika.4

1

Predrag Jovanović, Radno pravo, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 1998., str. 411 Dušan Lakićević, Uvod u socijalnu politiku, Savremena administracija, Beograd, 1987., str. 34 3 Rajko Sudžum, Socijalno osiguranje u Srbiji u XX veku, u: Srbija u modernizacijskim procesima XX veka, Institut za noviju istoriju Srbije, 1994., str. 273. 4 Vlajko Brajić, Radno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1991., str. 527. 2

1

Osnovne karakteristike socijalnog osiguranja Polazeći od gore citiranih definicija, kao osnovne karakteristike socijalnog osiguranja možemo navesti sledeće: a) ono je vid socijalne sigurnosti i deo socijalne politike; b) ono je uređen oblik organizovane materijalne i zdravstvene zaštite ljudi; v) cilj socijalnog osiguranja nije samo otklanjanje posledica nastalih socijalnih rizika5, već i sprečavanje uzroka njihovog nastanka; g) socijalno osiguranje se zasniva na ideji socijalizacije rizika osiguranja, te jedan od osnovnih principa na kojima ono počiva je princip solidarnosti; d) prava iz socijalnog osiguranja obezbeđuju se obaveznim uplatama doprinosa; đ) socijalno osiguranje počiva na samoupravi osiguranika, s’ tim da u njegovom organizovanju i sprovođenju važnu ulogu ima država; e) socijalno osiguranje je deo pravnog sistema jedne zemlje, a prava koja ono obezbeđuje spadaju među najvažnija ljudska prava. Iz svega napred navedenog proizilazi da socijalno osiguranje ima humanitarni, socijalni, ekonomski i politički značaj.

VRSTE SOCIJALNOG OSIGURANJA Socijalno osiguranje najčešće pokriva sledeće socijalne rizike: starost, bolest, privremeno ili trajno smanjenje i gubitak radne sposobnosti, nesreću na poslu i nezaposlenost. Za sve sisteme socijalnog osiguranja, bez obzira na razlike koje između njih postoje, zajedničko je postojanje dve grupe prava i to: prava na novčane naknade i prava na pružanje određenih usluga. Ekonomskom razvijenošću pojedine zemlje i ciljevima njene socijalne politike, uslovljen je obuhvat lica socijalnim osiguranjem i sadržaj i obim prava. Socijalno osiguranje, zasnovano na konceptu države blagostanja i socijalne države, obuhvata: 5

“...pod socijalnim rizikom (slučajem) možemo podrazumevati pravnim propisima i drugim aktima utvrđeno stanje, događaj ili pojavu koja ima ili može imati određen individualni i društveni socijalno-materijalni, zdravstveno-biološki, psihološki i pravni značaj, a u vezi sa kojim osiguranici, osigurana lica, pojedini organi i organizacije, imaju tim propisima i aktima utvrđena prava, obaveze i odgovornosti”. Predrag Jovanović, op.cit., str. 413.

2

1) zdravstveno osiguranje; 2) penzijsko i invalidsko osiguranje i 3) osiguranje za slučaj nezaposlenosti Zdravstveno osiguranje, kao vid socijalnog osiguranja, osiguranim licima (osiguranicima i članovima porodice osiguranika) obezbeđuje zdravstvenu zaštitu (odnosno pravo na zdravstvene usluge) i ostala prava iz oblasti zdravstvenog osiguranja (naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad i naknada putnih troškova u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite ). Građanima Republike Srbije zdravstvenim osiguranjem se obezbeđuje sledeće: a) mere prevencije i ranog otkrivanja bolesti; b) pregledi i lečenje žena u vezi sa planiranjem porodice kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja; c) pregledi i lečenje u slučaju bolesti i povrede; d) pregledi i lečenje bolesti usta i zuba; e) medicinska rehabilitacija u slučaju bolesti i povrede; f) lekovi i medicinska sredstva i g) proteze, ortoze i druga pomagala za kretanje, stajanje i sedenje, pomagala za vid, sluh, govor, stomatološke nadoknade, kao i druga pomagala (medicinsko-tehnička pomagala). Penzijsko i invalidsko osiguranje obuhvata osiguranje: a) za slučaj starosti - starosna penzija; b) za slučaj invalidnosti - invalidska penzija; c) za slučaj smrti: porodična penzija i naknada pogrebnih troškova; d) za slučaj telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću – novčana naknada za telesno oštećenje i e) za slučaj potrebe za pomoći i negom drugog lica – novčana naknada za pomoć i negu drugog lica. „Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču se i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti.“6. Sredstva za obezbedjenje gore navedenih prava podmiruju se iz doprinosa koje plaćaju pojedinci i poslodavci, ali isto tako i iz budžeta (pod posebnim uslovima – za odredjene kategorije korisnika). 6

Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, čl. 5

3

Prema našem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, obavezno osigurana lica, jesu: 1) zaposleni; 2) lica koja samostalno obavljaju delatnost; 3) poljoprivrednici. Takodje, pored obaveznog osiguranja, postoji i dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje, kojim osiguranici mogu, u skladu sa posebnim zakonom, obezbediti sebi i članovima svoje porodice veći obim, kao i drugu vrstu prava od prava utvrđenih zakonom. Po našem zakonu, osiguranik stiče pravo na starosnu penziju: 1) kad navrši 65 (muškarac), odnosno 60 (žena) godina života i najmanje 15 godina penzijskog staža; 2) kad navrši 40 (muškarac), odnosno 35 (žena) godina staža osiguranja i najmanje 53 godine života. 3) kad navrši 45 godina staža osiguranja7 Penzijsko i invalidsko osiguranje obezbeđuje i sprovodi fond. Fond je pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje u kome se ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i obezbeđuju sredstva za ovo osiguranje. Za slučaj nezaposlenosti, obaveznim osiguranjem, u Republici Srbiji, obezbeđuje se sledeće: a) novčana naknada; b) zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje i c) i dr. u skladu sa zakonom Inače, nezaposlenim, u skladu sa članom 2. Zakona, smatra se lice od 15 godina života do ispunjavanja uslova za penziju, odnosno najkasnije do 65 godina života, sposobno i odmah spremno da radi, koje nije zasnovalo radni odnos ili na drugi način ostvarilo pravo na rad, a koje se vodi na evidenciji nezaposlenih i aktivno traži zaposlenje.8 Sredstva za ostvarivanje obaveznog osiguranja za slučaj nezaposlenosti, obezbeđuju se iz doprinosa za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti i iz drugih sredstava.

7

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2010. god. Lice koje traži zaposlenje, u skladu sa članom 3. Zakona, jeste: a) nezaposleni, b) zaposleni koji traži promenu zaposlenja i c) drugo lice koje traži zaposlenje. 8

4

SOCIJALNO OSIGURANJE Zdravstveno osiguranje Zdravstveno osiguranje u najvećem broju zemalja organizovano je u tri oblika, i to: 1)

obavezno,

2)

dobrovoljno i

3)

privatno osiguranje.

Obavezno zdravstveno osiguranje Obavezno zdravstveno osiguranje osnovni je oblik osiguranja. U početku obavezno zdravstveno osiguranje obuhvatalo je samo neke kategorije zaposlenih u industriji, rudarstvu i drugim granama privrede u kojima je rizik povređivanja bio velik, da bi se kasnije proširilo i postepeno obuhvatalo službenike, zemljoradnike, zaposlene u ostalim privrednim

granama,

samozaposlene,

penzionere

i

nezaposlena

lica.

Problem

obuhvaćenosti stanovništva obaveznim zdravstvenim osiguranjem u mnogim zemljama rešen je uvođenjem sistema nacionalne zdravstvene službe (o tome nešto kasnije). Obavezno zdravstveno osiguranje zasniva se na većem broju principa, odnosno načela, od kojih su osnovni principi: obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti, javnosti, zaštite prava osiguranih lica i zaštite javnog interesa, stalnog unapređenja kvaliteta, ekonomičnosti i efikasnosti i drugi principi, gde centralno mesto pripada principu solidarnosti. „Socijalna solidarnost podrazumeva da svaki pojedinac ili organizacija uplaćuju sredstva u skladu sa svojim ekonomskim mogućnostima a zdravstvenu zaštitu koriste prema potrebi. To znači da jedni plaćaju više a koriste manje, dok drugi koriste više a plaćaju manje. Drugačije rečeno, imućniji plaćaju za siromašne, mladi za starije, zdravi za bolesne, samci za one sa porodicom“9 Uslov da sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja uspešno posluje je da prosečni troškovi po jednom osiguranom licu ne budu veći od prosečnog doprinosa po jednom osiguranom licu, a tome upravo treba da doprinese princip solidarnosti.

Dobrovoljno osiguranje U okviru sistema obaveznog zdravstvenog osiguranja, u mnogim zemljama, za lica koja nisu obuhvaćena obaveznim osiguranjem ili koja žele viši standard usluga, postoji 9

Milivoje Stamatović, Đorđe Jakovljević, Branka Legetić, Mirjana Martinov-Cvejin, Zdravstvena zaštita i osiguranje, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava, Beograd, 1996., str. 289.

5

dobrovoljno osiguranje. Sredstva dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja vode se na posebnom računu, a prikupljaju se na osnovu doprinosa koji mogu biti fiksni kao premija ili mogu biti u vidu povećane stope doprinosa. Dobrovoljno zdravstveno osiguranje neretko je organizovano i kao privatno osiguranje. Za ovo osiguranje, ne važe principi obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti, već se zasniva na principu dobrovoljnosti.

3.1.1.1. Sistemi - modeli zdravstvene zaštite Sistemi zdravstvenog osiguranja u velikoj meri razlikuju se po stepenu decentralizacije, odnosno centralizacije. Zdravstveno osiguranje može da se sprovodi posredstvom jednog ili više fondova osiguranja. Bivše socijalističke zemlje Centralne i Istočne Evrope, u toku sprovođenja procesa transformacije svojih društveno-ekonomskih sistema, uglavnom opredelile su se za decentralizovan sistem zdravstvenog osiguranja. Najpoznatiju podelu sistema zdravstvene zaštite predložila je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) 1987. godine10. Prema ovoj podeli, svi sistemi zdravstvene zaštite mogu se grupisati u jedan od tri osnovna sistema: 1) Sistem nacionalne zdravstvene službe – Beveridžov model; 2) Sistem socijalnog osiguranja – Bizmarkov model; 3) Sistem privatnog osiguranja- model ,,nezavisnih” ili ,,suverenih” korisnika.

3.1.1.1.1. Sistem nacionalne zdravstvene službe Ovaj sistem prva je uvela Velika Britanija 1948. godine. Po Vilijamu Beveridžu, koji je u svom izveštaju iz 1942. godine obrazložio osnove sistema koji će osigurati jednakost i ravnopravnost u korišćenju zdravstvene službe prema potrebama građana, a ne prema njihovim platežnim mogućnostima, ovaj sistem zdravstvene zaštite naziva se još i „Beveridžov model“. Karakteristike „Beveridžovog modela“: a) potpun obuhvat stanovništva, b) finansiranje iz budžeta, odnosno putem poreza, i c) pretežno drž. vlasništvo ili samo kontrola nad zgradama i opremom u zdravstvu.

10

Organization for Economic Cooperation and Development.The Health System of OECD Countries: Finansing and delivering Health Care – A Comparative Analysis of OECD Countries. Social Policy Studies No 4, Paris OECD, 1987 p.24-32

6

Od zemalja koje su uvele sistem nacionalne zdravstvene službe, pored Velike Britanije i Irske, možemo spomenuti: Švedsku, Norvešku, Finsku, Dansku, Italiju, Španiju, Portugaliju, Japan, Kanadu, Koreju i druge zemlje. 3.1.1.1.2. Sistem socijalnog osiguranja karakteriše: a) visok % stanovništva obuhvaćenog obaveznim zdrav. osiguranjem (preko 90%), b) finansiranje putem doprinosa zaposlenih i njihovih poslodavaca; i c) državno i/ili privatno vlasništvo nad zgradama i opremom u zdravstvu. Kao primere zemalja sa socijalnim osiguranjem možemo navesti: Nemačku, Austriju, Francusku, Švajcarsku, Belgiju, Holandiju, Luksemburg i druge zemlje. Takođe, zemlje u tranziciji pretežno se opredeljuju za sistem socijalnog osiguranja.

3.1.1.1.3. Sistem privatnog osiguranja karakerišu: a) prevashodno privatno vlasništvo nad zgradama i opremom u zdravstvu, b) privatno zdravstveno osiguranje i c) visok procenat neosiguranog stanovništva. Zbog činjenice da osiguranik sam bira program ili šemu osiguranja po kojoj će se osigurati, ovaj sistem zdravstvene zaštite naziva se i „modelom nezavisnog ili suverenog korisnika“. Tipičan predstavnik su SAD, gde su rashodi za zdravstvenu zaštitu oko 15% BNP, zdravstveno je neosigurano oko 42 miliona stanovnika. Sistemi zdravstvene zaštite uglavnom međusobno se razlikuju prema načinu prikupljanja sredstava za zdravstvenu zaštitu i ostvarivanju ostalih prava iz zdravstvenog osiguranja, odnosno prema izvorima finansiranja11. Socijalno osiguranje finansira se posredstvom organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, uključujući i sredstva budžeta. Sredstva doprinosa su javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osnovanih zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja, za namene utvrđene u skladu sa tim zakonima. Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje uređuju se: doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, obveznici doprinosa, osnovice doprinosa, stope doprinosa, način obračunavanja i plaćanja doprinosa, kao i druga pitanja od značaja za utvrđivanje i plaćanje doprinosa.

11

WHO. Evaluation of Recent Changes in the Financing of Health Services. Report of a WHO Study Group. WHO Tehnical Report Series No 829, Geneva, 1993, str. 7

7

Penzijsko i invalidsko osiguranje Penzijsko i invalidsko osiguranje, u najvećem broju zemalja, obuhvata, obavezno i dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje, čime se obezbeđuju prava za slučaj starosti, invalidnosti, smrti i telesnog oštećenja, dok se dobrovoljnim penzijskim i invalidskim osiguranjem, na osnovu ugovora, mogu obezbediti prava za slučaj starosti, invalidnosti, smrti i telesnog oštećenja, ili veći obim tih prava, kao i druga prava. Osnovne karakteristike prava iz obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja su: a) da se stiču se i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja, visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti, b) da je reč o ličnim pravima i c) da , po pravilu, ne zastarevaju.

Penzijski sistemi – neke od klasifikacija Penzijski sistemi mogu se klasifikovati prema tri osnovna kriterijuma, i to prema tipu vlasništva (javni-državni i privatni), načinu finansiranja i načinu određivanja penzije. Privatni penzijski fondovi mogu biti: a) fondovi po zaposlenju ( penzijski fond je vezan za preduzeće) i b) univerzalni penzijski fondovi, odnosno penzijski fondovi kod kojih svako ima pravo pristupa (sa individualnim računima). Prema načinu finansiranja, razlikujemo penzijske sisteme: a) koji se finansiraju iz tekućih prihoda, odn. PAYG (pay-as-you-go) sisteme i b) fundirane penzijske sisteme. Kod penzijskih sistema koji su zasnovani na finasiranju iz tekućih prihoda nastoji se prikupiti onoliko sredstava koliko je potrebno za isplatu penzija. Ovi sistemi počivaju na jednakosti prihoda i rashoda, bez fundiranja, odnosno kapitacije. Njih isključivo organizuje i vodi država. Ovde je značajan odnos broja zaposlenih prema broju penzionera, kao i finansijska disciplina u pogledu plaćanja doprinosa. Penzijski sistemi koji počivaju na finansiranju iz tekućih prihoda mogu biti delimično fundirani, odnosno pored osnovnog izvora sredstava (osnovnog fonda), kao dopunski i rezervni može postojati i kapitalni penzijski fond. Kod fundiranih penzijskih sistema, koje gotovo isključivo organizuje privatni sektor, kapital se prikuplja tokom radnog veka zaposlenog i investira u finansijsku imovinu

8

ili nekretnine. Iz prikupljenog kapitala, u koji se uključuje i prinos na investicije, isplaćuju se penzije.

Vrste penzijskog osiguranja U svetu danas, polazeći od više mogućih kombinacija tipova penzijskih sistema, o kojima je prethodno bilo reči, postoje četiri vrste penzijskog osiguranja, i to; 1) javni fond, PAYG (tekuće finansiranje), propisana isplata; 2) javni fond, PAYG i stvaranje kapitalnih rezervi penzijskog sistema, propisana isplata; 3) privatni fond, fundiran, po zaposlenju, propisana isplata; 4) privatni fond, fundiran, individualnii računi, propisani doprinosi. Pored navedene četiri vrste penzijskog osiguranja, možemo navesti i petu vrstu koju bi činio PAYG sa propisanim doprinosom. Od pomenutih vrsta penzijskog osiguranja, u svetu danas dominantno mesto imaju sistemi zasnovani na tekućem finansiranju (PAYG sistemi), kod kojih trenutno zaposleni, plaćanjem doprinosa, finansiraju penzije penzionera, očekujući to isto i kada oni postanu penzioneri, odnosno da njihove penzije u budućnosti finansiraju tada zaposleni radnici. Sistem tekućeg finansiranja penzija prikladan je za uslove: brzog ekonomskog rasta, povoljnog odnosa broja zaposlenih i broja penzionera (tri i više zaposlenih na jednog penzionera), brzog populacionog rasta i postojanja relativno mladog stanovništva. Pri navedenim uslovima moguće je uz niske stope doprinosa za penzijsko osiguranje ostvariti visoke penzije.

,,Stubovi” penzijskog osiguranja Svetska banka, početkom 90-tih godina prošlog veka formulisala je svoj model sa tri takozvana stuba (engl. pillar): 1)

prvi: državni, nefundiran, zasnovan na tekućem finansiranju (PAYG), sa

unapred definisanom penzijom i skroman po obimu; 2)

drugi: obavezan privatni, fundiran, zasnovan po pravilu propisanog

doprinosa i individualnih štednih računa i osnovni za osiguranje dohotka u starosti; 3)

treći: dobrovoljni privatni, bilo kompanijski, bilo sa ind.štednim računima.

1995. godine ovaj sistem se proširuje sa još dva stuba: ,,nultim”, koji obuhvata transfere starijim koji nisu zasnovani na prethodnim doprinosima penzijskom osiguranju (socijalna penzija), i ,,četvrtim”, koji obuhvata neformalne i porodične transfere, uključujući stanovanje i zdravstvenu zaštitu.

9

Terminologija tri stuba, je opšteprihvaćena, ali u zavisnosti od toga da li je koristi Svetska banka, Evropska unija, Organizacija za evrpsku saradnju i razvoj (OECD) ili Međunarodna organizacija rada, ima različito značenje. U Srbiji koristi se terminologija Svetske banke12. Tabela 3 : Klasifikacija penzijskih sistema R.br. 0

Kriterijumi klasifikacije 2

Penzijski sistemi 2

3 Privatni (po zaposlenju ili individualni rač.) Akumulirani kapital (fundirani fondovi) Propisani doprinosi (defined contribution)

Javni (državni)

1

Vlasništvo

2

Način finansiranja

3

Način odredjivanja penzije

Tekući prihodi (PAYG – sistem) Propisana isplata (defined benefit)

Tabela 4: Vrste penzijskog osiguranja R. br. 0

Fond 1

1.

Javni

2.

Javni

3.

Privatni

4.

Privatni

Finansiranje 2 PAYG (tekuće fin.) PAYG + stvaranje kapitalnih rezervi

Isplata

Doprinosi

3

Zaposlenje

4

5

Individualni račun 6

propisana

-

-

-

propisana

-

-

-

fundiran

propisana

-

po zaposlenju

-

fundiran

-

propisan

-

individualni račun

Tabela 5 : „Tri stuba“ penzijskog sistema Stubovi I II III

3.3

Opis Državni, nefundiran, zasnovan na tekućem finansiranju (PAYG – sistem) i skroman po obimu Obavezan privatni, fundiran, zasnovan na pravilu propisanog doprinosa (defined contribution) i individualnih štednih računa i osnvni za osiguranje dohotka u starosti Dobrovoljan privatni, kompanijski ili sa individualnim štednim računima

Osiguranje za slučaj nezaposlenosti Osiguranje za slučaj nezaposlenosti je deo sistema socijalnog osiguranja, kojim se

obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti na načelima obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti. 12

Gordana Matković i dr.: Izazovi uvođenja obaveznog privatnog penzijskog sistema u Srbiji; Centar za liberalno demokratske studije, Beograd, 2009. ,str. 209-212.

10

Obaveznim osiguranjem za slučaj nezaposlenosti obezbeđuju se uglavnom sledeće: novčana naknada, zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje i dr. Sredstva za ostvarivanje prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti, u zavisnosti od sistema socijalne sigurnosti, obezbeđuju se iz budžeta ili iz doprinosa za osiguranje za slučaj nezaposlenosti ili kombinacijom ova dva osnovna izvora.

FINANSIRANJE SISTEMA SOCIJALNOG OSIGURANJA Socijalno osiguranje, po pravilu, finansira se iz doprinosa, odnosno, fondova obaveznog socijalnog osiguranja. Međutim, u finansiranju socijalnog osiguranja (pre svega penzijskog i invalidskog osiguranja) značajan procenat sredstava, obezbeđuje se po osnovu transfera iz budžeta.

Finasiranje zdravstvenog osiguranja u svetu Danas u svetu, postoje dva osnovna izvora sredstava za finansiranje zdravstvene zaštite i ostalih prava iz zdravstvenog osiguranja: 1) javni prihodi (javni sektor) i 2) privatno osiguranje i lično plaćanje. Prvi izvor sredstava preovlađuju u razvijenim evropskim zemljama i zamljama u tranziciji, a drugi izvor sredstava u SAD. Prema proceni Svetske banke, više od 60% sredstava za zdravstvenu zaštitu obezbeđuje se iz javnih prihoda (poreza i doprinosa), a manje od 40% sredstava iz privatnog osiguranja i ličnog plaćanja.

Javni izvori - budžet Finansiranje zdravstvenog osiguranja i celokupne zdravstvene zaštite iz budžeta, kao osnovnog izvora sredstava, karakteristično je za zemlje sa sistemom nacionalne zdravstvene službe (Velika Britanija, Norveška, Finska...) Dotacije iz budžeta, kao izvor prihoda fondova obaveznog zdravstvenog osiguranja, prisutne su u svim zemljama sa sistemom socijalnog osiguranja i one se odobravaju najčešće radi: a) pokrivanja deficita fondova; b) pokrivanja troškova zdravstvene zaštite određenih grupacija stanovništva; v) finansiranje investicija zdravstvenih ustanova koje su od šireg društvenog značaja; i

11

g) pokriće troškova određenih programa zdravstvene zaštite. Negativna strana dotacija iz budžeta je u prevelikom uplitanju državnih organa u poslove zdravstvenog osiguranja. Ukoliko sredstva koja se obezbeđuju putem dotacija iz budžeta iznose približno polovinu ukupnih sredstava zdravstvenog osiguranja, postoje mišljenja, da je u tom slučaju racionalnije izvršiti reformu zdravstvenog osiguranja i preći na budžetski način finansiranja. Finansiranju zdravstvene zaštite iz budžeta najčešće se zamera odsustvo dovoljne kreativnosti za efikasnost i kvalitet zdravstvene zaštite i nemogućnost uticaja obveznika poreza na korišćenje tih sredstava.

Javni izvori - fondovi obaveznog zdravstvenog osiguranja Finansiranje zdravstvene zaštite iz fondova obaveznog zdravstvenog osiguranja karakteristično je za zemlje sa sistemom socijalnog osiguranja. Najvažniji izvor prihoda fondova obaveznog zdravstvenog osiguranja su doprinosi, koje plaćaju osiguranici i poslodavci u vidu procenta od ostvarene zarade, a kao dopunski izvor prihoda fondova obaveznog zdravstvenog osiguranja postoje još i: dotacije iz budžeta, posebni porezi (na alkohol, prerađevine od duvana i promet opasnih materijala ili predstavljaju deo sredstava od opšteg poreza na promet), poreske i carinske olakšice, lično učešće osiguranika u troškovima zdravstvene zaštite, plaćanje određenih zdravstvenih usluga u punom iznosu i drugi izvori. Među izvorima prihoda fondova obaveznog zdravstvenog osiguranja u mnogim zemljama značajno mesto pripada ličnom učešću osiguranika u troškovima zdravstvene zaštite, odnosno participaciji. Uglavnom postoje dva razloga zbog kojih se participacija uvodi, a to su: preteran rast troškova zdravstvene zaštite (kao rezultat prekomernog korišćenja zdravstvenih usluga) i nedostatak dovoljnih sredstava za finansiranje zdravstvenog osiguranja. Znači, paticipacija se uvodi sa ciljem da reguliše zdravstvenu potrošnju i/ili da predstavlja dodatni izvor sredstava zdravstvenog osiguranja. Pri uvođenju participacije javljaju se dva osnovna problema: a) za koje zdravstvene usluge uvesti participaciju i b) koje grupe stanovništva osloboditi od plaćanja participacije. Participacija se može plaćati: a) u fiksnom iznosu za sve usluge ili za određenu vrstu usluga, b) u procentualnom iznosu od cene usluge, v) kao suosiguranje (osiguranik snovi deo troškova osiguranja u toku godine, na primer 10% ili 20%, a ostatak plaća osiguranje,

12

g) kao određena suma koju osiguranik plaća za zdravstvene usluge (na pr., prvih 100, 500 ili 1.000 dinara, a posle toga te usluge idu na teret osiguranja) i drugi vidovi. U literaturi najčešće navode se sledeće vrste participacija, i to: 1) suosiguranje: korisnik (osiguranik) plaća određeni procenat troškova zdravstvene zaštite (10%, 20%, 50%..., cene leka, pregleda, lečenja, i sl.); 2) franšiza: osiguranik snosi sve troškove do određene granice 50-100 dolara godišnje), a ostatak snosi zdravstveno osiguranje); 3) doplata po usluzi: osiguranik plaća određenu sumnu novca za svaku uslugu (bolnički dan, pregled, recepti, lek i sl.); 4) selektivno neosiguranje: određene zdravstvene usluge isključene su iz osiguranja i korisnik ih plaća direktno; 5) selektivne participacije: osiguranici koji ostvaruju veće prihode plaćaju veće iznose ili procente participacije (suosiguranje i/ili franšiza); 6) dvojni sitem osiguranja: ako se zdravstvena potreba može zadovoljiti na više načina, osiguranje plaća jeftiniji način (ukoliko se rutinska operacija može izvršiti ambulantno, a osiguranik zahteva hospitalizaciju, onda zdravstveno osiguranje pokriva osnovni trošak, a osiguranik dodatak); 7) glavni medicinski razlozi: osiguranje plaća sve troškove za izabrane bolesti, a za ostale koristi se franšiza; 8) ekstra naplata: osiguranje nadoknađuje određenu prosečnu cenu svake usluge, a pacijent doplaćuje deo cene, prema odabranom kvalitetu usluge; 9) “prepakovanje” usluga: osiguranje snosi određene troškove za garantovani sadržaj i kvalitet, a osiguranik samostalno odlučuje da li će doplatiti za bolji kvalitet (kod nas se primenjuje kod nabavke naočara, ortopedskih pomagala i sl.) Vrste participacije pod brojem 1 do 3 mogu se označiti kao “linearne”, a od 4 do 9 kao “selektivne” participacije. Od navedenih vrsta participacije u praksi najčešće primenjuje se suosiguranje (ili ko-osiguranje) i doplata po usluzi (suplaćanje ili ko-plaćanje), a u pojedinim zemljama, kao na primer u Švajcarskoj, franšiza ili dedukcija.

Privatno osiguranje i lično plaćanje. Privatno osiguranje i lično plaćanje korisnika zdravstvene zaštite drugi su osnovni izvor prihoda za finansiranje zdravstvenog osiguranja. Finansiraju se putem premija osiguranja.

13

Lično plaćanje korisnika zdravstvene zaštite javlja se u vidu: a) ličnog učešća osiguranika u troškovima zdravstvene zaštite; b) plaćanja pune cene zdravstvenih usluga koje se ne mogu pružati na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja; i c) plaćanje pune cene zdravstvenih usluga davaocima iz privatnog sektora. Pored ovih ‘’legalnih’’ vidova ličnog plaćanja postoje i ‘’nelegalni’’ vidovi, koje čine delimična ili potpuna plaćanja zdravstvenih usluga, lekova, sanitetskog i drugog materijala, čiji troškovi, u skladu sa zakonom i ostalim propisima, padaju na teret zdravstvenog osiguranja. Čest je slučaj u pojedinim zemljama u tranziciji da korisnici zdravstvene zaštite, uprkos utvrđenim pravima, lično kupuju lekove, sanitetski materijal, lekove i materijal neophodne za operativne zahvate i plaćaju dijagnostičke i druge usluge. S obzirom da uloga privatnog sektora u oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja sve više raste, realno je očekivati da privatni izvori finansiranja sve više dobijaju na značaju.

Modeli finansiranja Posmatrano sa aspekta međusobnih odnosa tri osnovna učesnika u sistemu zdravstvene zaštite, i to: korisnika zdravstvenih usluga (stanovništvo obuhvaćeno zdravstvenim osiguranjem), davalaca zdravstvenih usluga (zdravstvene ustanove) i posrednika u pružanju zdravstvenih usluga (predstavnici organa vlasti i osiguravajuće agencije), može se govoriti o četiri modela finansiranja zdravstvene zaštite, i to o: 1)

modelu nadoknade troškova korisnicima,

2)

modelu ugovaranja usluga između osiguranja i davalaca usluga,

3)

modelu integracije osiguranja sa zdravstvenom službom i o

4)

mešovitom modelu13.

Suština modela nadoknade troškova korisnicima, ili modela refundacije, sastoji se u tome da korisnici neposredno plaćaju davaocima pun iznos cene usluge, s tim da im osiguranje te troškove delimično ili u punom iznosu nadoknađuje. Zdravstveno osiguranje korisnicima zdravstvene zaštite nadoknađuje troškove samo onih zdravstvenih usluga koje su sadržane u programu osiguranja. Kao primer za ovaj model finansiranja, možemo navesti finansiranje ambulantno-polikliničke zdravstvene zaštite u Francuskoj i Belgiji. Model ugovaranja (najzastupljeniji), pretpostavlja postojanje ugovornog odnosa između davalaca zdravstvenih usluga, s jedne strane, i posrednika, odnosno države ili 13

44 Viktorija Cucić i drugi: Socijalna medicina; Savrmena administracija, Beograd, 2000. str. 259-262.

14

organizacije zdravstvenog osiguranja, s druge strane. Ugovorom se preciziraju najvažnija pitanja,a pre svih ona pitanja koja se tiču obima zdravstvene zaštite i načina plaćanja. Kod modela integracije osiguranja sa zdravstvenom službom, postoji integracija između posrednika i davalaca, odnosno onih koji plaćaju zdravstvene usluge i onih koji ih pružaju. Kao glavni osiguravači najveći davalac zdravstvenih usluga pojavljuje se država. Ovaj model finansiranja dominirao je u zemljama u tranziciji pre započinjanja procesa tranzicije, a danas ga srećemo u Engleskoj, Irskoj, Španiji i u drugim zemljama. Finansiranje zdravstvene zaštite u razvijenim zemljama retko počiva na “čistim” modelima finansiranja, već su uglavnom zastupljeni mešoviti modeli finansiranja. Međutim i u slučaju primene mešovitih modela finansiranja, uglavnom jedan model finansiranja dominira. Postoji više načina (oblika, metoda ili sistema) plaćanja davalaca zdravstvenih usluga. U primarnoj zdravstvenoj zaštiti davaoci zdravstvenih usluga mogu biti plaćeni: po usluzi (Fee for service), prema broju lica koja su izabrala pojedinog lekara – kapitacija (Capitation fee), na osnovu obezbeđenja plata za zaposleno osoblje, uvećanih za određeni procenat za materijalne troškove (Salary), na osnovu budžeta, odnosno paušala (Budget) i na druge načine. U bolničkoj, odnosno sekundarnoj i tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, davaoci mogu biti plaćeni: po usluzi, po ostvarenom danu (b.o. – bolničkom opskrbnom danu) lečenja (Daily charge or per diem fees), po slučaju lečenja (Case mix), po grupama bolesti (na primer DRG – Diagnosis Related Groups), na osnovu budžeta (paušala) i na druge načine. Načini plaćanja davalaca zdravstvenih usluga, po svojoj prirodi mogu biti: prospektivnog ili retrospektivnog karaktera. Kod prospektivnih načina plaćanja, kao što su na primer prospektivni budžet ili korišćenje nekih od klasifikacionih sistema pacijenata, ukupan iznos sredstava koji će se odobriti svim davaocima zajedno i svakom od njih pojedinačno, u narednoj fiskalnoj godini, utvrđuje se unapred. Načini plaćanja davalaca zdravstvenih usluga mogu da se temelje na jednom od sledeća

dva principa: principu finansiranja zdravstvenih kapaciteta ili na principu

finansiranja zdravstvenih usluga, odnosno konkretnih programa zdravstvene zaštite osiguranih lica. Drugim rečima, moguće je ili plaćati postojeće kapacitete, sa svim njihovim nedostacima, ili plaćati konkretan rad. Organizacija zdravstvenog osiguranja uglavnom nije u prilici da određuje princip finansiranja, već je on najčešće njoj nametnut.

15

Finansiranje zdravstvenog osiguranja u Srbiji Ukupni rashodi za zdravstvenu zaštitu i zdravstveno osiguranje, u Republici Srbiji, mogu se podeliti na javne i privatne. Javni rashodi predstavljaju rashode iz javnih prihoda (obavezno zdravstveno osiguranje, budžet Republike, budžet autonomne pokrajine i budžet lokalne samouprave). Takođe, javni rashodi su i investicije u sistem zdravstvene zaštite iz državnih fondova poput fonda Nacionalnog investicionog plana, za izgradnju infrastrukture i finansiranje nabavke medicinske opreme. Privatni rashodi za zdravstvenu zaštitu su iz privatnih izvora, kao što su direktno plaćanje (participacija i plaćanje od strane korisnika zdravstvene zaštite) i dobrovoljnog osiguranja. U R. Srbiji prisutan je mešoviti sistem finansiranja sistema zdravstvene zaštite, koga karakteriše pretežno javan izvor finansiranja, jer se finansiranje najvećim delom ostvaruje iz sredstava doprinosa i iz budžeta Republike. Finansiranje zdravstvene zaštite u R. Srbiji zasnovano je na Bizmarkovom modelu, pošto se više od 80% sredstava za ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja obezbeđuje iz sredstava doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje. Međutim, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti predviđeno je i finansiranje zdravstvene zaštite iz budžeta Republike za lica koja nisu obuhvaćena obaveznim zdravstvenim osiguranjem, a koja su izložena povećanom riziku obolevanja (neosigurana lica, izbeglice i interno raseljena lica sa teritorije AP Kosovo i Metohija, primaoci socijalne pomoći i drugi) što je inače karakteristika Beveridževog modela. Srbija izdvaja u apsolutnom iznosu relativno mala sredstva za zdravstvenu zaštitu u poređenju sa drugim evropskim zemljama. Raspodela sredstava prikupljenih po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, odnosno plaćanje nadoknade zdravstvenim ustanovama za pružanje zdravstvene zaštite u nadležnosti je Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Distribucija sredstava se obavlja po sistemu finansiranja kapaciteta zdravstvenih ustanova. Plaćanje zdravstvenih usluga utvrđuje se ugovorom sa davaocima zdravstvenih usluga, odnosno otkupom plana rada zdravstvene ustanove u okviru sredstava planiranih predračunom sredstava Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Kapitalne investicije u sistemu zdravstvene zaštite se u najvećem obimu finansiraju iz budžeta, kao i iz sredstava donacija i kredita.

16

Republički zavod za zdravstveno osiguranje je najvažniji izvor sredstava za finansiranje zdravstvene zaštite i ostalih prava iz oblasti zdravstvenog osiguranja, a pored njega, postoje i dodatni izvori sredstava, i to: - budžet (republički, autonomne pokrajine, gradova i opština), - lična plaćanja korisnika zdravstvene zaštite (lično učešće osiguranih lica i troškovima zdravstvene zaštite – participacija, plaćanje pune cene zdravstvenih usluga koje se ne mogu pružiti na teret sredstava zdravstvenog osiguranja i plaćanje pune cene zdravstvenih usluga davaocima iz privatnog sektora). Prihod Republičkog zavoda čine sredstva: 1) doprinosi za obavezno zdravstveno osiguranje; 2) premije za dobrovoljno zdravstveno osiguranje koje organizuje i sprovodi Republički zavod; 3) od imovine kojom raspolaže Republički zavod; 4) domaćih i inostranih kredita i zajmova i 5) druga sredstva, u skladu sa zakonom. Rashodi Republičkog zavoda Sredstva Republičkog zavoda mogu se koristiti samo za namene određene zakonom, i to: 1) za ostvarivanje prava osiguranih lica iz obaveznog zdravstvenog osiguranja; 2) za unapređivanje sistema zdravstvenog osiguranja; 3) za ostvarivanje prava osiguranih lica iz dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja koje organizuje i sprovodi Republički zavod; 4) za podmirenje troškova sprovođenja zdravstvenog osiguranja i 5) za druge rashode, u skladu sa zakonom. Republički zavod ima poseban račun za: 1) obavezno zdravstveno osiguranje i 2) dobrovoljno zdravstveno osiguranje. Filijale Republičkog zavoda, pored ostalog, međusobno se razlikuju u pogledu visine prihoda koji se od doprinosa za zdravstveno osiguranje ostvare na njihovom području i visine ostvarenih rashoda. Kod jednog broja filijala ostvareni prihodi od doprinosa na njihovom području viši su od ostvarenih rashoda, dok kod drugih ostavareni prihodi nisu dovoljni da bi se pokrili neophodni rashodi. Naime, u skladu sa principom solidarnosti, iz nekih filijala dolazi do ,,odlivanja“ prihoda od doprinosa u druge filijale koje ne mogu da pokriju svoje rashode.

17

Finansiranje penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji Sistem obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja Republike Srbije zasnovan je na tekućem finansiranju (PAYG) i obuhvata osiguranje od tri osnovne vrste rizika : starosti, nastanka invalidnosti i smrti osiguranika. Obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, do 2007. godine, bilo je organizovano u tri odvojena državna fonda, koja su od 1. januara 2008. godine administrativno spojena, dok će do pune finansijske konsolidacije doći ove godine. Sastavni deo sistema penzijskog i invalidskog osiguranja Srbije, od 2005. godine, je i dobrovoljno penzijsko osiguranje u privatnim, fundiranim penzijskim fondovima (III stub). Obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje u Republici Srbiji uređuju se Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju (u daljem tekstu: Zakon)14. Rashodi Fonda PIO Sredstva za penzijsko i invalidsko osiguranje koriste se samo za namene određene zakonom, i to za: 1) isplatu penzija i novčanih naknada iz penzijskog i invalidskog osiguranja; 2) tekuće rashode, izdatke za nefinansijsku imovinu i otplatu glavnice i nabavku finansijske imovine; 3) druge obaveze utvrđene zakonom. Sredstva fonda mogu se, u skladu sa aktom fonda, koristiti za društveni standard korisnika penzija, najviše do 0,10% ukupnih prihoda fonda po osnovu doprinosa. Sopstveni prihodi fonda koji ostaju po izmirenju obaveza koriste se za ulaganja u hartije od vrednosti, za plasman kod poslovnih banaka i druge namene, radi ostvarivanja dobiti. Republika je garant za obaveze fonda za ostvarivanje prava po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja (državna garancija).

Osiguranje za slučaj nezaposlenosti Prihod Nacionalne službe čine sredstva: 1. doprinosa za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti; 2. iz budžeta Republike Srbije; 3. ostvarena ulaganjem kapitala; 4. domaćih i inostranih kredita, u skladu sa zakonom; 5. poklona, donacija i legata; 6. druga sredstva ostvarena u skladu sa zakonom.

14

,,Službeni glasnik RS”, br. 34/03 ... 101/10 ).

18

ZAKLJUČAK Iz svega napred navedenog, dolazimo do, nažalost, poražavajućeg zaključka: fondovi za socijalno osiguranje, svake godine skupljaju sve manje novca od naplate doprinosa, a razliku namiruju iz budžeta. Tako, na primer, penzijski fond Srbije je u prvih šest meseci ove godine, na osnovu doprinosa, zaradio svega 121,68 mlrd dinara, što je za 3,75% manje nego u istom periodu prošle godine. To samo znači da je država dopunila kasu Fonda sa dodatnih 113,59 mlrd dinara, kako bi se obezbedila redovna isplata penzija. Iz ovoga, naravno, proizilazi da je neophodno da „najveće preduzeće u zemlji“ (Fond PIO) što pre počne da zaradjuje sopstveni novac, kako bi se smanjila zavisnost od države i sprečilo da se penzije sasvim pretvore u socijalnu kategoriju. Medjutim, kako to ostvariti u našim uslovima, veliko je pitanje. Takodje, ništa bolje nije ni sa zdravstvenim osiguranjem i osiguranjem za slučaj nezaposlenosti. Novca je sve manje, a doprinosi za ovu svrhu sve više rastu. Možda, kada bi se uvela disciplina u plaćanje doprinosa za socijalno osiguranje imalo smisla i govoriti o nekoj budućnosti socijalnog osiguranja u zemlji Srbiji, ovako... Svakako, novi naraštaji pristižu, ali da li će imati snage, ali i volje da nešto izmene, ostaje da se vidi

LITERATURA 1.

Dr Žarko Ristić, dr Miroslav Dinčić, „Ekonomija socijalnog zdravstvenog i penzionog osiguranja“, VPS Čačak, 2010.

2.

Dr Rajko Kosanović, „Socijalno pravo“, NIP „Radnička štampa“, 2011

3.

Internet adrese:

www.novosti.rs datum pristupa 18., 19. i 20.10.2011. god. www.rzzo.rs datum pristupa 07., 08., 20.10.2011. god. www.pio.rs/sr/lt datum pristupa 07., 08.,09.,10.10.2011. god. www.pks.rs datum pristupa 20., 21., 22.10.2011. god.

19