Pink Floyd - Rick Sanders

R ick Sanders PIN K FL O Y D

Rick Sanders

N aslov originala T h e PIN K F L O Y D

Pink Floyd

C o p y r ig h t© Rick S anders 1976 All Rights Reserved T h is edition p u b lish ed by a rra n g em en t with G e rd Plessl A g e n cu , M tin c h cn

Prvo izdanje (džepno): april 1980.

D E Č JE N O V I N E G O R N J I M I L A N O V A C , 1980.

ANDERGRAUND I PSIHODELIJA

Biblioteka »TO M « Serija TO M DŽUBOKS 05/0002

Jednom , ne suviše davno, kritičar J e ff Nuttall (Džef Natal) je u časopisu »Bomb Culture« napisao: »Sa sigum ošću se m ože tvrditi da je underg­ round (andergraund) svuda iznikao spontano«. Ovo bi trebalo da bude istina za sve ono mnoštvo grupa koje se pojavilo u različitim undergroundcentrima: Pink Floyd u Londonu, Airplane, Quicksilver, Dead u San Francisku, Velvet U n­ derground u Njujorku; sve one izrasle su iznenada i neočekivano, u izolaciji od tada popularnih trendova u muzici. Ove, tada nove grupe, nisu sjedinjavale postojeće stilove kao mnoge druge (npr. The Byrds, koja je spojila Dylanov uticaj sa Beatlesima), već su učinile korak dalje istražujući nove muzičke forme i približavajući ih opštim nastojanjim a i raspoloženju m ladih tog vremena. Pomenute grupe su se 1966. i 1967. godine mnogo razlikovale koliko izmedu sebe, toliko, a i vise, od omiljenih i vodećih muzičkih struja. Tek sada, vise od deceniju kasnije, moguće je sagledati sve njihove uspehe i uticaje. Pre nego što počnemo priču o grupi Pink Floyd, čini se neophodnim da koliko-toliko razjasnimo dva pojma koja ćemo u vise navrata sretati u prvoj polovini ove storije, a to su: U N D E R G R O U N D i P S Y C H O D E L IA (Psihodelia). Underground je opšti te rm in 'u karakterisanju pokreta mladih u drugoj polovini šezdesetih godi5

na a manifestovao se u muzici, književnosti, filmu, slikarstvu, stripu itd. Ovaj pokret je u osnovi bio usmeren razaranju malograđanskih stavova u ovim oblastima. Na videlo su izletele do tada tabu-teme - politika, seks, droga, i bile obrađene na novi način. Bezazlene i ružičaste slike sveta ustupile su mesto novim i svežim pogledima mlade generacije. Naravno, nisu sve ideje ovog pokreta bile progresivne, pa se pojedini njegovi kritičari nisu ustručavali da prikažu kontradikcije i slabosti ideologije ove generacije. Vreme bujanja ovog pokreta na raznim stranama je približno isto, ali postoje razlike u karakteristikama. Po opštem uverenju, engleski underg­ round je nastao pod velikim uticajem am eričk o g mada postoje specifičnosti koje ih razlikuju. U os­ novi delovanja, na obema stranam a najprisutnija je bila želja za političkim i društvenim promenama, kao i altem ativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti (kultura, moral). Utisak je da su ponuđena rešenja u SAD bila radikalnija, ali to je proisticalo iz različitih društveno-političkih tradicija u ovim podnebljima. U Britaniji je politička borba bila čvršće organizovana i institucionalizovana (partije, domovi, kongresi), a u Americi se odvijala anarhično i stihijski, pa je zato i po ­ kret delovao mnogo opštije. Pošto se političko angažovanje mladih u Brita­ niji najčešće, sticajem okolnosti i usled tradicije, kretalo već utvrđenim - institucionalizovanim oblicima delovanja, glavni rezultati engleskog undergrounda iščitavaju se u kulturi i umetnosti. Kao underground, ni psychodeliu ne karakteriše neko određeno stilsko usmerenje koje bi je učinilo lako prepoznatljivom - m ada im se neretko pridaju takve karakteristike. Po jednoj definiciji, psychodelia bi bila - »ono što je u vezi ili što oz6

načava stanje velikeduhovnesm irenosti, silnoprija tn u čulnu percepciju, estetsku zanesenost i stvaralačkipodsticaj...« U osnovi, psychodelični postupci usmereni su shvatanju višedimenzionalnosti, totalnosti sveta i života - koji mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti treba da začnu kompleksno umetničko iskustvo. Tako su nastale nove kombinacije odnosa boja i formi na slikama i plakatima, do tada neviđeni i neočekivani spojevi muzike, igre i osvetljenja. I m ada su razlike između tadašnjeg engleskog i američkog »novog talasa« zanimljive, ostavićemo ih za sada po strani i pozabavićemo se grupom koja je središna tema ove knjige; a ovoliki uvod treba da razjasni i pokaže da je njihov rad nastajao i uklapao se u već postojeće tendencije i stremljenja, ma koliko želeli da njihovo stvaralaštvo smatram o sasvim individualnim i autonom nim .

UVEK SMO SM ATRALI DA U ROCKU IMA NEŠTO VIŠE OD SV1RANJA » J O H N Y B . GOODE«

4

I

»

Februar 1967. Podpisivanje ugovora o snimanju sa EMI. S leva na desno: Syd Barrett, Beecher Ste­ vens, Roger Waters, Nick M ason, Rick Wright. Sedi Andrew King, Blackhill. Sa dozvolom S. A. Beecher Stevensa.

j

Pre četm aest godina, grupu Pink Floyd činila su četiri siromašna studenta, koji su svirali rudimentni ritam i bluz po lokalnim koledžima i zakazanim partijima - bez nekog većeg uspeha. Otada je prošlo već prilično mnogo vremena. Danas su Pink Floyd moćne starine tzv. »ozbiljnog, visokotehnološkog rocka«. Njihov pretposlednji album W ish You Were Here, koji su spremali šest meseci, postao je zlatan pre nego što se pojavio u prodaji. Njegov prethodnik, album The D ark Side O f The M oon, prodat je u platinskom tiražu. Kompanija EMI, za koju oni snimaju, izračunala je da na svakog dvadesetog Engleza, izmedu trinaest i četrdeset pet godina dolazi po jedan primerak ove ploče. Scenski nastupi grupe Pink Floyd, do tančina isplanirani, spadaju u red najspektakulamijih u rock-muzici [na čemu bi im pozavideo i čuveni pokojni režiser holivudskih grandioznih spektaklfilmova, Cecil B. de Mill (Sesil Bi de Mil)]. Njihov arsenal ozvučenja i rasvete zauzima dva sprata adaptirane kapele u Islingtonu (Ajlington), koja im služi kao magacin, radionica i studio. Sada sve to uglavnom samo skuplja prašinu. A možda je baš to prirodan ishod onog napom og i grozničavog vremena svakodnevnih putovanja i seljakanja iz mesta u mesto - jer, oni danas vode mnogo mirniji život. 9

Zašto da ne? Zbog novca nemaju više potrebe ni prstom da mrdnu, a planiranje i logika kretanja grupe na turneju slični su organizovanju »invazije na Normandiju«. Svake, ili b ar svake druge godine, kreću na ogromne turneje po Engleskoj, Evropi i Americi, uključujući i velike slobodne koncerte na otvorenom prostoru. Sad& su toliko popularni, da kada bi i prestali sa javnim nastupim a (kao svojevremeno Beatlesi), budućnost bi im verovatno bila osigurana zahvaljujući pločama. Slava im još uvek raste, a njihove se ličnosti, mada paradoksalno zvuči, sve više udaljuju od oka publike. Iza tako čuvenog imena kao što je Pink Floyd, ova četvorica su kao ličnosti skoro nepoznati. Jedan od osnovnih razloga je taj što nema isturene personalnosti i što su oduvek insistirali isključivo na predstavi grupe. Već u početku, mnogo im je bila važnija kom pletna prezentacija muzike, nego uobičajeno ponašanje rock-zvezda. Zato čak i danas, ma koliko to čudno izgledalo, mogu se slobodno šetati ulicama a da ih pritom obožavaoci ne primete i ne prepoznaju. U poslednje vreme, oni čak ne stavljaju ni svoje fotografije na omote ploča. Za Pink Floyd slava vise nije motivirajući faktor. Njima je važnije to što mogu imati sopstvene živote izvan grupe, bez onih uvek dosadnih pratilaca slavnih ličnosti. T ako treba shvatiti i njihovo ponašanje koje stoji u suprotnosti sa strogo personalno utvrdenim pravilima u rocku npr., na omotu W ish You Were Here, nijedan od članova nije specijalno kreditiran, osim Rogera Watersa kao pisca tekstova. Pink Floyd čine: George Roger W aters (Džordž Rodžer Voters) - bas-gitara i vokal; Richard W il­ liam Wright (Ričard Vilijem Rajt) - klavijature; Nicholas Berkely M ason (Nikolas Berkli M ejsn )udaraljke, bubnjevi i David Jo n Gilmour (Dejvid 10

Džon G ilm ur) - gitara i vokal, dok svi koriste sintisajzere. 1 to je postava od 1968. godine do danas. U prve dve godine postojanja grupe, kompozitor, solo gitarist i pevač bio je onaj »ludi dijamant«, proslavljen istoimenom kompozicijom na albumu W ish You Were Here - Roger (Syd) Barrett (Rodžer /Sid/ Baret); ličnost ekstremno različita od ostalih, pisac i muzičar. Mnogi kritičari i obožavaoci još uvek jadikuju zbog njegove odsutnosti. Period od 1965. do 1967. godine bio je udaran za grupu. U vrlo kratkom periodu stali su rame uz rame sa Beatlesima i Stonesima, a istovremeno su proglašeni za prvu pravu underground - psychodeličnu grupu u Engleskoj. Floydi su izvodili muziku i pravili rasvetu za prve engleske »frikove«/, u svetlosnoj i zvučnoj radionici Londonske slo­ bodne škole, dvorani crkve Svih Svetih u Notinghilu, a kasnije na podijumu Roundhousea (Raundhausa) i čuvenom klubu UFO u zapadnom delu Londona. Njihov lajt-šou, na kojem je u početku radio sedamnaestogodisnji Joe G annon (Džo Genon), a kasnije Peter W ynne-W illiams (Piter Vin-Vilijems) bio je prvi u Engleskoj. Proklamujući »totalni doživljaj sredine, muzike i svetla«, Floydi su se bavili osvetljenjem vrlo promišljeno i ozbiljno. Uljani lajt-šou, stroboskopski i filmski projektori i inteligentna upotreba senki su mnogo obogatili njihove pulsirajuće instru­ m e n t a l improvizacije i kratke vokalne pasaže. Psychodelia je stigla u Englesku praćena zloglasnošću, a Floydi su bili njeni najuočljiviji eksponenti. Tada su se našli u nezgodnoj situaciji. S jedne strane, bili su pop-grupa pod ugovorom sa renom iranom kom panijom ploča, a s druge, bili su strašno ozbiljni kao pioniri undergrounda, sa proklamovanom željom da promene svet. Da li je 11

kombinacija rajsko-paklene droge LSD -ia i njihovih čudnih muzičko-scenskih predstava bila to što će decu nacije pretvoriti u gomilu opasno halucinirajućih »frikova«? U stvari, grupa i njeni menadžeri su veoma spretno iskoristili ovo spom o pitanje. Demantovali su sve narkotičke oznake, ali ne sa previše žara, što je rezultovalo velikim publicitetom. Ulje je bačeno na vatru »prljavim« tekstom sa prvog singla, u naslovnoj stvari A rnold L a yn e (Arnold Lejn). Oko njega se podiglo mnogo prašine. A r­ nold zabranjen na piratskoj radio-stanici, mada je mogao biti opravdan kao ozbiljan umctnički rad u vremenu kada je dobar deo pažnje javnosti bio zaokupljen debatom - um etnost protiv opscenosti. Bes se sve više povećavao, a njihov drugi singl See E m ily Play je bio još uspešniji. Psychodeliu je iskrojila populam a štam pa koja se oštro postavila protiv »svih tih umetničkih perverzija«. Časopis »Novosti sveta« (News of the World) požurio je sa divljim napadom na Floyde i, srećom, upotrebio sve same pogrešne činjenice, pa je sledeće nedelje morao pružiti mesto grupi da iznese svoje stavove. Ne, rekli su Floydi, oni nisu uzimali drogu. Možda njihova muzika i utiče na ljudski mozak kao LSD, ali šta s tim? Tada su napali propagandu što ih reklamira uz pom oć izraza kao što su »frikovi« i psihodelici. Propagandisti su u Nedeljnim novinam a (Sunday Times) izjavili čak da njihova muzika može izazvati osećanja užasa i ekstaze. Istovremeno, mnoge grupe, kao The Move, razbijale su televizore na sceni, Episo­ de Six su bacali kokice i penu jedni na druge, a The Creation su se fotografisali na sceni i zatim ta svoja dela podelili publici. Daily Express je objavio: »P ink Floyd prem a nekim mišljenjima, reprodukuju zvu k istovetan sa

zvučnim halucinacijam a p o d L S D -o m . Njihov rad je od strane podržavalaca dočekan kao psihodeličan. Sve je ovo hilo izraženo u onim cudnim de^avanjim a' u kojim a su učestvovali mladići i devojke njišući se i valjajući u boji i pihtijastoj masi. P ink Floyd ne vole takvu popularnost. O ni kažu: » N a š stavprem a ’otkačenim nastupim a 'je da nećem o svirati ponovo na islom m estu dok ne dobije m o tri puta vise od norm alne cene«. M ladi Ijudi »odprincipa«, zaključuju u Express-u. Ali, kolika je bila ta »norm alna« cena? Marta meseca, od kada datira ovaj novinski isečak, Floydi su nastupali za svaki iznos izmedu dvadeset dve i po, kao u M arqueeu (Markiju), i sto funti, kao u Kingston Tech (Kingston tehnološkoj školi) i UFO-u. Stvar je bila postavljena na mesto, ali psihodelia je bila suviše dobra priča sa svim svojim tinejdžerskim sastojcima - droga, seks, umetnost, rock i misticizam, da bi se dozvolio da propadne. Istov­ remeno je i Titbits izleteo sa svojim uvodnikom: » Psihodelia je moderan izraz za ohjasnjenje aktivnosti svih ’g a la m d žija ’, a underground pokret veruje u šokantnost. O ni se valjaju u želatinu, igraju na ulicam a i dele sm otuljke toaletnog papira. A roditelji 'modovaca ’ ne uzdrzavaju se da decu vode sa sohom, niti da ih okruže nadrealističkim sim bolim a. Šta li će jo š doći? Da li bi sledeći korak mogao da bude prem a drogama - kao LSD?« Kratka biografija koju 1967. godine izdaje diskografska kuća E M I bila je prilično konvencionalna: » N e znajući šla Ijudi podrazum evaju pod 'psihodeličnim p o p -o m \ Floydi odbijaju taj izraz kao odredenje njihovih nastupa. N jim a nije cilj izazivanje halucinantnih efekata u publici; njihov jed in i cilj je da zabave. Ali, oni priznaju da su m uz ič k ipredstavnici novogpokreta koji naglo raste u Londonu. Taj pokret se sastoji u eksperim entisa-

12

13

Nijc bilo potrebno razbijati reputaciju grupe kod pop-publike koja može da se okrene, već sledećeg trenutka, nekoj novoj stvari i da je podržava dokle god joj ona dobro zvuči. Časopis Disc je doneo prikaz o Pink Floyd koncentrisan na ono što su pop-obožavaoci stvarno želeli da znaju: »Roger W aters - uprkos progresivnosti muzike Floyda, još u v ek je u velikoj meri bluzista. Često ga na nekim partijima možete čuti kako svira stare bluz-numere na najobičnijoj izdrndanoj gitari. Voli daga smatraju čvrstim čovekom, m ada ponekad može biti težak i divalj. Jedini razlog zbog koga sluša pop-m uziku je taj što oseća da mora. Veoma brine o reakciji publike i scenskoj prezentaciji svojegrupe. O psednutje kolima i posebno je ponosan na svoj beli »Lotus Super Seven«, koji je potpuno nefunkcionalan. Kada, i ako se ikada Floydi raspadnu, Waters _će verovatno postati novi Chas Chandler (Čes Čendler - bas-gitarista čuvenih Animals-a i čovek koji je »provalio« Jimi Hendrix-a i Slade - prim, prev.), ostajući tako u ovom poslu da pomaže nove grupe. Syd Barrett - misteriozni čovek u grupi - Ciganin u srcu. Voli muziku, slikarstvo i razgovore sa ljudima. Totalno umetnički tip. Roden i othranjen pop-muzikom. Bio je veliki obožavalac Shadowsa (Sedouza), a sada simpatiše muziku Beatlesa, Stonesa, Donovana i Dylana. Voli napadnu odeću. Veruje u totalnu slobodu - ne'voli da sputava ili kritikuje druge i ne podnosi, isto tako, da ga drugi sputavaju i kritikuju. Ne interesujega n o ­ vae i ne brine za budućnost. Mogao bi biti veliki slikar ili producent ploča. Nick Mason - zadovoljstvo mu je da bude neprijatan okolini. Voli da ga se Ijudi boje, iako je on

u suštini takav da ga se stvarno niko ne može uplašiti. Veliki je obožavalac Gingera Bakera (Džindžera Bejkera), bubnjara grupe Cream (Krim). On je najneotpomiji i najpovučeniji u grupi. Vrlo lako se nervira. Uopšte ga ne brine mogući neuspeh grupe. Ambicija mu je da bude poznat i veo­ ma bogat, kao i da piše scenarije za filmove. Rick Wright -g la v n i muzičar u grupi, ali takode vrlo hirovit. Kada oseti da lose svira ima običaj da stane, pa m akar to bilo usred stvari. Neposredna ambicija m u je nabavka melotrona, što bi mu omogućilo dalje eksperimentisanje u njegovoj muzici. Krajnja ambicija mu je da bude Cole Po­ rter (Kol Porter), t.j. vrlo poznati kompozitor. Napisao je stotinu kompozicija koje nikada neće ugledati svetlo dana, jer ih on smatra bezvrednim«. Dodato je da je Nick Mason išao u školu zajedno sa Andrew Loog O ldham om (Endrju Lug 01dham om ) - bivšim producentom i prvim menadžerom Rolling Stonesa; da je glavni uzor i uticaj na Rieka Wrighta izvršio Karlheinz Stockhausen (Karlahajnc Štokhauzen - avangardni nemački kompozitor); a da Syd Barrett voli bajke i šetnje po Londonu. Dok se sva ta gužva oko psihodelie smirivala, Floydi su se koncentrisali na pravljenje savršenog zvučnog rock-sistema. Oni su prvi upotrebili kvadro-sistem ozvučenje, prikazujući svoj Azi­ m uth koordinator na koncertu Games for May (Igre za maj) 1967. godine. Ovaj koncert je bio prvi pravi rock-recital održan u vrhunskoj sali bez prateće grupe, ali ih je uvalio u probleme. Publika je izgazila cveće koje su podelili, pa je na podu ostalo ogromno đubrište. Od samog početka grupa je bila blagosiljana krajnjim poštovanjem, čak je i ceo psihodelični pokret naišao na potporu umetnički nastrojene

14

15

njii ii svim obtasiinia umeinosti. ukljiićitjući i mtiziku«.

publike i novina. Već tako rano kao decembra 1966. godine Pink Floyd su zajedno sa John Bird, Eleanor Bron, Peter Cook i Dudley Moore, kao i članovima Royal Shcakespeare Company, učestvovali na koncertu u dobrotvorne svrhe za OXFAM u Albert holu. Richard Boston je pisao o grupi u časopisu New Statesman, Tony Palm er u The Observer, a Nick K ohn u Queen, pre nego što su i ušli u studio. Tada su već imali naslovnu kolor-stranu u muzičkim listovima Disc i Record Mirror. Kasnije u karijeri, posle izmene Barrett - Gilmour, oni su se upinjali da se predstave kao ozbiljni muzičari i da odbace neprijatne pop-asocijacije iz 1967. godine. Flertovali su sa evropskim umetničkim džet-setom, radili sa poznatim italijanskim režiserom Antonionijem i vodećim francuskim baletskim koreografom Rolanom Petijem. U »Majci atomskog srca« (Atom H eart M other) napravili su jedan od uspešnijih spojeva rock-grupe i klasičnog orkestra, a u filmovima Barbeta Schroedera M ore i La Valee pokazali su kako se istrajna rock-grupa može prilagoditi snimanju zadovoljavajuće filmske muzike. Sa P ink Floyd Live At Pompei, nastupili su u filmu koji je predstavljao rock muziku u izrazito sjajnom i doteranom vidu. Pa ipak, tek sa pločom The D ark Side O f The Moon postali su institucija koja su danas. N a nji­ hov konačni uspeh možda se dugo čekalo, ali se zato čini da ć e biti dugovečan. Izuzetnaje stvar što su Floydi sve to postigli kao što su oduvek želeli, sa najmanje moguće kompromisa. Kao što Nick Mason kaže za Kensington Post 1966. godine: » Veoma nam je stalo da stignem o do vrha, ali to ćemo postići svirajući našu m itziku, bez ikakvih ustupaka«. 16

O T U T N JA L IS M O »B R Z IN O M SNOVA« IL I PO TPIŠI O VDE, M ALI Šezdesetšeste je izgledalo da će rokenrol, droga i underground osvojiti svet. Novi polet i novi ritam izgledali su spremni da ponesu zapadnu civilizaciju u novu čudesnu fazu evolucije. Tih dana bilo je teško ne razmišljati u takvim epskim razmerama. Beatlesi su tada dostigli umetničko poštovanje; suočeni sa njihovim ogromnim uspehom, kritika i komentatori su počeli da ih slave apokaliptičnim term inim a. U žurbi da se izrazi obožavanje previdena je naivnost i površnost jednog dela njihovih ostvarenja. Biti rezervisan tada je značilo okarakterisati se n e-m od em im ; spontanost i antiintelektualizam bili su videni kao put ka slobodi - »Ljubav i mir, braćo, isključite m isli i lebdite uzvodno!« Ispostavilo se da su ti novi ideali mnogo vise nepotpuni i potkupljivi nego što se zamišljalo, ali oni su ipak stvarali želju da se ode dalje. Stvamo je vladalo osećanje da najzad sve niče, cveta i vodi ka jednom odredištu. Svako je želeo da bude »otkačen« i muzika je bivala sve čudnija. Improvizacije su razvlačene sve vise i vise, dokle god se povećavala spremnost publike da sluša i bude vodena. Pink Floyd su se pojavili u pravo vreme i na pravom mestu, zadovoljavajući nove žudnje u svim vidovima. Prema Stormu Thorgersonu (Storm Torgerson 17

-d iz a jn e r, Hipgnosis), Syd Barrett je prvi shvatio da se zbiva nešto stvarno veliko. On se prvi od svojih vršnjaka i prijatelja u K embridžu zainteresovao za Beatlese i Stonese. G ilm oura, koji je bio bolji gitarista od Syda, vise su interesovali Beach Boys (Bič Bojs) i Four Seasons (Four Sizns), ali je Syda naučio kako da svira rifove iz repertoara Sto­ nesa. Obojica su počeli da nose gitare na žureve, a kasnije, prema prilici, i da sviraju kao duo u folk-klubu The Mill. O nda su akustične gitare ustupile mesto električnim, i Barrett je počeo da svi­ ra u rock-grupam a kao - Geoff M ott and the Mottors i The Hollerin' BLUES. Sve je to udešavao Waters, koji je bio popaljen za bluz. Waters je napustio školu u Kembridžu dobivši mesto u Ridžent strit politehničkoj školi da studira arhitekturu. Mason i Wright su otišli u istu višu školu (Frensham Heinghts and Haberdashers), na isti kurs i otkrili da imaju isti muzički ukus; posle izvesnog vremena počeli su da sviraju u grupi, prvo poznatoj kao Sigma 6, zatim T -set, a kasnije The Abdads ponekad i Screaming Abdabs). G rupa se proslavila naslovom i slikom u školskim novinama, kao i mnoge slične grupe po umetničkim školama i koledžima širom Engleske. U krajnjoj postavi ove grupe našli su se: W aters, Wright, Mason, Clive Metcalf, Keith Noble i Juliete Gale, kasnije Wrightova supruga, koji je tada, budući izbačen sa fakulteta, otišao u muzičku školu. Jedna od specifičnosti grupe Sigma 6 bila je i ta da su se mogli pohvaliti sopstvenim menadžerom - koji je imao ambicija. Zvao se Ken Chapman (Ken Cepmen), pisao je pesme i sam štam pao pozivnice za nastupe grupe. On je takode studirao isti fakultet, bio je prijatelj sa Gerry Bronom (Geri B ro n )- koji je kasnije bio producent grupa Bonzo Dog Band i Uriah Heep i osnivač gramofonske kuće Bronze. 18

Jedan od prvih EMI promocionih fotosa. Sa dozvolom »Melody Makera«.

Chapman ih je naterao da nauče njegove pesme i da ih odsviraju ovom važnom čoveku u poslu. »N adali sm o se da će nas otkriti«, rekao je Nick Mason. Ali, izgleda da ni grupa, ni pesme sastavIjene od nemoguće rom antične lirike i pozajmljenih tema Čajkovskog, nisu zapalile maštu gospodina Brona - i grupa je ostala uporno neotkrivena još neko vreme. Kada su se Abdabsi na kraju raspali, Waters, Mason i Wright ostaju zajedno, ali primaju u gru­ pu džez-gitaristu Bob Closea (Bob Kloza). U to vreme stiže i Syd Barrett zahvaljujući stipendiji za umetničku školu (Camberwell Art School). Pridružio im se kao drugi gitarista, i on je bio taj koji je smislio ime grupe. Nazvali su se Pink Floyd Sound po ploči Pinka Andersona i Floyda Coun-

sila, dvojice bluz-m uzičara iz Džordžije, iz Barrettove kolekcije. Bob Close se izgleda nikada nije uklopio u gru­ pu. Sukob je nastao zbog Barrettove ljubavi prema čistoj pop-m uzici i zato što se on nikada nije mogao složiti sa nekim čija razmišljanja streme ka džezu. Tada počinju i prva Barrettova iskustva sa LSD-om i on razvija svoju sklonost prema misticizmu i pop-životu. Stvari su postajale sve lude. Kada ih je Close napustio, izbacili su neke bluz-num ere iz svog repertoara zamenjujući ih Barrettovim kompozicijama. Po svemu sudeći, grupa je u tom ranom periodu nadoknadivala svoju tehničku ograničenost avanturističkim pristupom muzici, svirajući egzotične verzije Stonesa i Bo Didlija - dakle, ritam i bluz koji je lansirao hiljade grupa. Do tada još nisu bili čuli nove grupe koje su svirale psihodeličnu muziku, grupe koje su nicale iz istih rock, folk i bluz izvora na zapadnoj obali Amerike. Peter Jenner (Piter Džener) je čuo svirku grupe 20

jedne noći ju n a 1966. u Markiju - na dobrotvornom koncertu, jednom od onih ranih underground-partija - »tako omiljenih« u Sunday Papers-u, koje je priprem ao Amerikanac (Stiv Stolmen) Steve Stollman. U gomilama po podu bilo je na galone ljubičastog želatina u kome se publika veselo valjala. Jenner je radio u ekonomskoj školi (London School of Economics) kao asistent sociologije i provodio noći ispravljajući ispitne zadatke. Bio je dobro upućen u londonski underground uz pomoć veza sa Slobodnom školom (London Freee School). Prijatelj mu je bio poznati H oppy-John Hopkins koji je, izgleda, maltene sam pokrenuo ovaj pokret. Intenzivno je bio zainteresovan za avangardni elektronski džez. Upoznavši Joe Boyda (Džo Bojda), doseljenika iz Amerike koji je vodio progresivnu kompaniju ploča u Engleskoj - londonski odeljak Elektre saradivao je sa njim u produkciji ploča elektronske grupe A M M . Kako Jenner kaže, rad na ovoj ploči predstavljao je prvi njegov dodir sa muzičkim biznisom; i pomalo neekonomski sporazum koji mu je Boyd ponudio - dva procenta od cene svakog prodatog primerka ploče. Ubedio ga je da je jedini način proboja u biznisu - dočepati se visoko tiražnog izvođača. Drugim rečima - pop grupe. Jenner je čuo traku grupe The Velvet Underg­ round koju je Hopkins imao i oduševljen otišao toliko daleko da je telefonirao Lou Reedu (Lu Ridu) u Njujork. Reed je uljudno odbio njegovu menadžersku ponudu, ističući da sve njihove poslove nadzire Andy W arhol (Endi Vorhol - čuveni američki p o p -art umetnik). Razdraženog apetita, Jen­ ner je tragao za grupom, po mogućstvu mladom i »friki«, kada je čuo Floyde u Markiju. »Došao sam oko pola jedanaest i tada je na sce­ ni bila čudna grupa koja je svirala nekakvu meša21

vinu rocka, bluza i elektronskih zvukova. Izm eđ u rutinskih stvari, kao: L ouie L ouie i Roadrunner, svirali su te vrlo čudne brekove. Bilo je vrlo bizarno i baš ono što sam tražio - neuobičajeni, elektronsku, otkačenu p op-grupu«, rekao je kasnije. U to vreme mnoge grupe su se poigravale fidbekom i haosom - The Who, The Yardbirds, pa čak i Manfred M ann, koristeći ih za stvaranje klimaksa u svojim nastupima. Po sopstvenom priznanju, Jenner praktično nije ništa znao o pop-m uzici. U nastupu Floyda naročito ga je zainteresovalo to što za vreme njihovih famoznih brekova nije bilo moguće razlikovati koji instrument proizvodi odredeni zvuk. Bio je dovoljno impresioniran da im se ponudi za producenta ploče, rekavši im, čega su se i Floydi kas­ nije sećali,» . .. da će ih napraviti većim odBitlsa«. Kada se pojavio, grupa je bila pred razlazom. Barretta je mnogo vise interesovalo slikarstvo nego muzika. Waters i Mason su morali da misle na svoje pozive arhitekata, Wright je studirao m u ­ ziku, a sa grupom se ništa nije dešavalo. Tada nisu dobijali puno »tezgi«, ono što su imali od ozvučenja bilo je staro i izdrndano - uglavnom ručno pravljeno, a njihov kombi skoro nije bio upotrebljiv. Mason je poticao iz relativno dobrostojeće porodice, ali ostali nisu mogli da opstanu u grupi koja ne donosi nikakve prihode. A i tako, uskoro su počinjali letnji ra s p u s ti. . . Bilo kako bilo, Jennerovo laskanje je ipak »upalilo«. Krajem leta, grupa je sa njim i Andrew Kingom (Endiju Kingom), diplom iranim kibernetičarem koji je upravo napustio posao, formirala šestočlanu družinu, koja će ubuduće biti poznata kao Blackhill Enterprises i u kojoj niko nije imao ni ideja ni iskustva o tome kako se stvari odvijaju u svetu pop-a.

Dalje se sve slagalo kao pod dejstvom magije. Zahvaljujući Jennerovim poznanstvima i vezama, Pink Floyd su se iznenada našli u srcu novog pokreta. Krajem leta svirali su prvi put u holu crkve Svih Svetih (All Saint's Church Hall, Powis Gardens Notting Hill), na mestu koje će postati legendam i centar nove energije. Povod je bila dobrotvorna priredba za londonsku slobodnu školu i ona je označila početak upotrebe lajt-šoua u En­ gleskoj: došla su dvojica Amerikanaca i za vreme nastupa projektovali slajdove iznad glava elanova grupe. Ova inovacija bila je u vezi sa mestima o čudesnoj upotrebi svetla na koncertima u San Francisku, i Jenner i King su bili inspirisani da konstruišu prototip takve mašine za Pink Floyd. Bila je to skromna improvizovana sprava, napravljena od običnih sijalica, koje su radile po sistemu upali-ugasi. Kasnije je grupa upoznala jednog predavača u Umetničkoj školi (Hornsey Art School) koji je radio na svetlosnim efektima i koji im je pomogao svojim finijim pristupom. Tada, zahvaljujući izvesnoj sumi novca koja je preostala Kingu, grupa je kupila ozvučenje u vrednosti od hiljadu funti, ali je neko ukrao opremu pre nego što su je čestito i upotrebili. Novu opre­ mu su nabavili na kredit. Kada su Hoppy i drugovi doneli odluku da pokrenu prvi engleski underground-casopis Internacionalno vreme (International Times), ona je proslavljena partijem. To se dogadalo oktobra 1966. godine. Roundhouse, koji je tada pripadao engles­ koj železnici, pretvoren je u »centar narodne umetnosti«, na ideju dramskog pisca Arnold Wesnera (Amolda Vesnera) i njegovih saradnika. Prirodno, za muzički deo angažovani su Pink Floyd. Duga, zapuštena dvorana bila je prljava i čađa23

va. O tome niko nije previše brinuo, sve do noći kada su došle hiljade »frik-pionira«, raspoloženih za dogadanja novog pokreta. Svako koje bio neko, bio je prisutan. Svi su uživali i »širili svoju svest« vibracijama Floyda i Soft M achine, dok su se svetlosni efekti vrteli po zidovima. Medu poznatim a su se pojavili - Paul M cC art­ ney i Michelangelo Antonioni, koji je upravo snimao film B low -up (Uvećanje), njegov kom entar o »Swinging London-u«. Floydi su nastupali poslednji te večeri i uspeli se do dramatičnog vrhunca izazivajući kuršlus usred Interstellar Overdrive, najpsihodeličnijoj od njihovih novih stvari. Bio je to slavan završetak njihovog do tada najvažnijeg nastupa. Jenner sada kaže da je on, a verovatno i sama grupa, imao vrlo slabu predstavu o tom e koliko je njihova muzika bila radikalna. Bilo je samo nekoliko grupa koje su tada mogle da se porede sa njima. A u to vreme, kao i sada, Floydi su imali malo kontakata sa drugim grupama. Blackhill je bio onoliko underground koliko se to moglo očekivati od nekog komercijalnog preduzeća. A underg­ round se u to vreme ponosio time što se, koliko je god to bilo moguće, držao iznad glavnih tokova muzičke industrije, sa svim njenim ružnim materijalističkim preokupacijama. Tako su i Floydi projedrili kroz šezdeset šestu u svom hrabrom malom mehuru. Gledajući unazad, Jenner jadikuje za totalnim nepostojanjem osećaja za biznis koji je karakterisao Blackhill u tim ranim danima. Uprkos tome, glavna s tv a r - muzika grabila je napred. Nastupi u crkvi Svih Svetih nastavljeni su kao glavni vid muzičkih eksperimenata, privlačeći sve vise novih muzičara svojom raznolikom atmosferom. Dešavalo se obične noći da se na sceni nade improvizovana grupa, na prim er sastavljena od 24

M asona na bubnjevima, nepoznatog bas-gitariste (koji se upravo popeo na binu) i prednje linije: Alexis Korner, Arthur Brown, M ick Farren i Pete Brown furajući na svoj ludi način kroz Lucille do ostalih rock-klasika. U Londonu su se dešavale nove, značajne stvari - čak je i Marki pokrenuo mixed-m edia večeri sa G raham Bondom (Grem Bondom), Pete Brownom (Pit Braunom) i Soft M a c h in e -d o k su Floydi svoju energiju ulagali u spontanost i eksperiment. U svojim najboljim improvizacijama potpuno bi ogolili akordnu strukturu bilo kog materijala kojeg bi se dočepali i improvizovali bi čist zvuk. U tom procesu Barrett je pisao sve vise pesme i postajao, kako to Jenner Zove, »kom pletno kom unikativna i kreativna ličnost, neverovatan čovek«. Postoji kontrovcrza o tome kako se grupa preorijentisala sa bluza na svoj revolucionarno novi materijal. Pete Frame je pisao, na čemu je i Jenner insistirao, o čudaštvu grupe, održavajući tako svoj avangardni ukus. Waters i Mason su svoje drugačije poglede o Floydima izneli u svom intervjuu za Jenner jc sa svoje strane nesumnjivo bodrio gru­ pu da se širi i upoznao je sa neobičnim metodama proizvodenja zvuka, koje je čuo od muzičara iz AM M grupe, kao što je na prim er valjanje (Ball-bearings) po vratu gitare. Ali, grupa smatra da je to bila jednostavna kombinacija dosade od starih stvari; kako Waters kaže, običaj razbijanja bluz pesme na dugački improvizovani akord nastao je da bi se pobeglo od izdrndanc troakordne Z ig-Z ag: » Tvrdnja da nas je Peter Jenner skrenuo sa R oudrunner na nova podrucja psihodelije jefo lira n je, i m i im a m o ogrom nu gom ilu »advok a ta « sprem nih da je dokažu«. stvari - i rastuće produkcije Barretta koja jc i dovela do postepene promene. 25

G rupa je 1967. godine još uvek svirala L ouie L ouie, koja je u njihovim rukam a imala malo sličnosti sa starim hitom Kingsmena. U jednom od prvih napisa o njima u muzičkoj štampi, (Nik Džons) Nick Joh n s iz Melody Makera je pronicljivo predvideo put napretka grupe. On je rekao da moraju stvarati mnogo vise svog m a te rija la je r sa psihodeličnim verzijama pesama kao što je L ouie Louie neće daleko dogurati. »Ali, ako budu mogli da spoje svoju elektronsku moć sa nekim melodiČnim i lirskim pesm am a«, napisao je, »odvajajući se tako od zastarelog ritma i bluza, mogli bi postiči lep uspeh u bliskoj budućnosti«. Već u to doba grupa je redovno nastupala u poznatom klubu UFO. Ovo epohalno mesto su osnovali Jo h n Hopkins i Joe Boyd 23. decembra 1966. godine, i ono je odm ah postalo najuzbudljivije mesto u gradu petkom uveče, raj za »frikove« koji su ostali deo nedelje provodili u Bernijevom klubu (Berney Club). UFO je otvoren reklamom u časopisu IT i muzičkim novinama, u kojim aje rečeno: »U FO vam predstavlja noćnogp u tn ika sa P ink Floydima, film ovim a, slajdovima, uzbudenjim a, hranom - uz ulaznicu od 10 šilinga (što je bilo prilično mnogo u to vreme) - i besplalnim članstvom na dan otvaranja«. Sledeće nedelje »noćni putnik« je postao UFO. Miles, jedan od urednika IT-a, opisuje šta se tamo dešavalo: To je bio klub u ko m e se većina Ijudi poznavala i sretala zbog poslova: planiranja i izdavanja časopisa FT, planova za um etničku laboratoriju SO M U (društvo koje je pokušavalo da legalizuje marihuanu), i razlićitih sem a za farbanje T em ze u žuto i uklanjanja svih ograda sa N o­ ting H ila. Energija i aktivnost bili su gušći od 26

dim a incensa«. Za manje od mesec dana, oko hiljadu Ijudi re­ dovno je dolazilo u U FO . Za one izvan elite undergrounda, prva atrakcija je bila neverovatna muzika. I to muzika grupe kao - Pink Floyd, Soft Machine, Crazy World of Arthur Brown i mnoštva drugih koje su pale u zaborav. U FO je bio potpuno različit od svih muzičkih mesta koje možete zamisliti, ali jedna od najvažnijih razlika bila je visoka koncentracija obrazovanih Ijudi, često iz visokog društva - doktora, predavača i postdiplomaca - većinom u svojim dvadesetim. Definitivno vise ne »klinci« kao umetnički entuzijasti, čije je potrebe podmirivala pop-industrija, željni da prodaju svoj mozak za dobrobit čovečanstva, a i da provedu fantastičnu noć. Čak i u tako vrtoglavom vremenu neko je morao da brine o biznisu Floyda, ali ispostavilo se da to nećebiti Blackhill Enterprises. Na prvim nastupima u U FO -u grupa je bila angažovana za 60 procenata od cene prodatih ulaznica. Jenner je tada zahtevao da se ovo promeni u fiksnu cenu: »N aša prva m enadžerska zabluda« - kaže sada. »M esto je odjednom postalo vrlo popularno. Nisa m video ništa slično do i od tada. I grupa je p o stala vrlo moderna. Bez ijedne ploče bilo kakvog publiciteta van nekoliko m esta u Londonu, dobili sm o dve centralne strane u M elody M akeru«. Sada je zaista kružila priča o Floydima. Ljudi iz diskografskih kompanija počeli su da »njuškaju« oko UFO-a, trudeći se da ne izgledaju suviše zainteresovani i upadljivi u svojim odelima, kako ih neko drugi ne bi preduhitrio i dobio grupu za sebe. Jedna od prvih indikacija koliko Floydi mogu postati veliki desila se pre Nove godine. Studenti »Arhitektonske asocijacije« i Kraljevska umetnič27

ka škola organizovali su ubedljivo najbolje igrankc na londonskim koledžima. Opsedali su agenciju Bryana M orrisona (Brajana Morisona), koji im jc angažovao grupe, zahtevajući da uhvati i najmi Floyde za tu igranku. U Morrisonovoj agenciji nisu bili ni čuli za tu grupu, niti su imali predstavu kako da jc nadu, a pošto su arhitekti odbijali da prihvate bilo koga drugog, na kraju je Tony Ho­ ward (Toni Hauvard) iz agencije uspeo da »iskopa« Floyde. Uz toliko vcliku potražnju, M orrisonova agcncija potpisala je sa Floydima uobičajenih 10 proccnata. Tako je stvorcn savez koji će se pokazati veoma unosnim za obe zainteresovane strane. Blackhill Enterprises su bili zadovoljni što će dobiti uslugc nekoga sa iskustvom u divljim putevima šou-biznisa. »Brycin M orrison je postao naš vodič i za štitn ik«, rekao jc Jenner, a agencija koja jc u to vreme radila u maloj kancelariji na Cering raskrsnici (Charnig Cross Road), bez ugovora sa većim grupama, izuzev sa The Pretty Things čija jc popularnost vcć opadala, bila je srećna zbog »tako vrućeg viasništva« kao što su Floydi. Pošto su sc nalazili usred svega toga, Blackhill i Floydi nisu ni shvatali koliko grupa dobija u značaju. Posmatrajući šta se oko njega dešava, M or­ rison je ubrzo shvatio u kom grmu leži zee. Black­ hill Enterprises su razmišljali o odlasku u neku kompaniju sa šeširom u ruci da bi izmolili ugovor, ali ih je Morrison drugačije savetovao. Po njegovom mišljenju, trebalo je izbeći uobičajcni put snimiti dem o snimke pa sa njima obijati pragove kompanija ne bi li ih neko prihvatio, već otići u profesionalni studio i uraditi potpunc snimke, koje će zatim ponuditi kom panijam a i prodati ih po najvišoj ceni. Tako će i biti. I m ada je Jenner ušao u muzički

biznis da bi postao producent, odlučeno je da se za producenta snimanja dovede Jo e Boyd. G rupa je 27. februara 1967. godine ušla u studio Sound Techniques sa John W oodom (Džon Vudom kao snimateljem i izašla sa gotovim verzijama Barrettovih stvari: Arnold Layne i C andy and a Currant Bun. Obe izvanredno aranžirane, odsvirane i snimljene; samosvojnost i veličanstvenost grupe bile su izbijene i uglačane na dve trom inutne stra­ ne singla; dva veoma čvrsta i maštovita dela; komercijalna psihodelia kao nikada do tada, i retko posle toga. Kako je to bilo koja kompanija ploča mogla da odbije?! U meduvremenu, Blackhill Enterprises su dobili nekoliko ponuda. Jac Holznian (Džek Holcman) iz Elektre vodio je progresivnu i uticajnu firmu, ali ponuda koju je posiao iz Njujorka bila je »tričava«, po Jenncrovim rečima. Robert Stigvvood (Robert Stigvud), što nije bilo karakteristično za njega, nije ukapirao njihovu muziku. Rekao jc Jcnncru da grupa nije loša, ali da probaju ponovo kroz šest meseci. Medutim, bitne ponude su dolazile od velikih kompanija: i E M I i DECCA htele su da uzm u grupu; a Blackhill i Floydi su se sasvim razum no odlučili da će potpisati za onu kompaniju koja najviše ponudi. Sve se.svelo na to ko može da odreši kesu i da gotovinu, a zahvaljujući poverenju Beecher Stevensa (Bičer Stivensa) i N orm an Smitha (N orm ana Smita) ispostavilo se da ćc to biti EMI. Bccchcr se seća da su Blackhilli bili čvrsti u svo­ jim nastojanjima - primedba koja bi danas verovatno izncnadila Jennera i Kinga - ali je uspeo da ubedi direktore EMI-a da će Pink Floyd ubrzo vratiti avans od 5000 fund (200000 n. dinara), što je za to vreme bila astronomska cifra. Procenat je bio dobar i po shvatanju grupe; oni su tražili i do-

28

29

bili osam procenata, od čcga je trcbalo platiti i stu­ dio. (Ovaj ugovor je kasnije promenjen. Floydi su ubrzo shvatili da provode suviše vremena u studiju i da im od novca praktično ništa ne ostaje. Tada su zatražili da EMI plaća troškove snimanja, na šta su ovi pristali - pod uslovom da grupa uzme smanjeni iznos od 5 procenata što je još uvek bila dobra ponuda - i da potpiše na sledeće dve godi­ ne). Č udnoje da je čovek koji je doveo Floyde u EMI bio već u svojim pedcsetim. Beecher je sada u penziji i živi na južnoj obali Engleska, ali je on jedna od najznačajnijih figura u razvoju britanskog roka. On je pripremio čuvene Deccine sou programe na Radio Luksemburgu - i on je bio taj koji je smislio famoznu caku u tim emisijama - emitovanje singla do polovine, što je slušaoce dovodilo do ludila, ali ih je istovremeno i »dražilo« na kupovinu. Beecher je pustio Jim m y Sevilea (Džimi Sevilja) da vodi emisiju »Teen and Twenty Disc Club«, kada su svi ostali bili uplašeni njegovom ekstravangatnošću. Čak je napisao i hit za Tom m y Steelea (Tomi Stila) —Give Give Give. Delimičan uvid u njegov poslovni osećaj može se dobiti i iz činjenice da se upravo on oštro borio protiv dovodenja američkih rock-zvezda u Britaniju kasnih pedesetih: » Z a obožavaoce, oni su svi bili pet m etara yisoki i tri m etra široki. Z n a o sam da će engleska publika doći da ih vidi. Jedanput. I tada vise neće biti iluzija«. Beecher je 1967. godine došao u EMI, kao šef A & R odeljenja, i ubrzo kao metlom pročistio kom ­ paniju. Pink Floyd su bili prvi sa kojima je potpisao ugovor. »Č uo sam m nogo izuzetnog o grupi«, rekao je kasnije. »Bilo je m nogo b u ke oko njihove m uzike, osvetljenja i t d p a sm o N orm an Sm ith i ja otišli u 30

A ll S a in ts H all da ih čujemo. Ja sam ih okvaliJikovao kao čudne, ali dobre. Stvar koja m e je oborila bio je njihov zvuk. Ličio je na m odernu verziju onoga što su radili Beatiesi i Stonesi; u njihovim akordim a postojala j e izvesna ustreptalost, za koju sa m sm atrao da nadahnjuje. B a z a je postojala, i trebalo je sam o pustiti da se to razvije. Jedan od m ladića iz grupe, i n eki Ijudi oko njih izgledali su m i m alo čudno, i to je bio jedan od razloga sto sam želeo da N orm an S m ith bude njihov produce nt. Sm atrao sa m da je on dovoljno blizu m u zici i da je u stanju da čvrsto rukovodi njihovim sn im a n jem . N aglasio sam da im ne nam eće svoje m isljenje o m uzici, da se u to nipošto ne m eša, Sto je njem u bilo prilično teško. Njegov posao je bio da nadgleda rad grupe, da im p o k a ž e sve tehničke m ogućnosti studija ka ko bi dobili željeni zvuk«. Sa svojim iskustvom u prodaji ploča, Beecher je napravio čuda sa Floydima. Od početka je otpustio sve kočnice, pružajući im ono što je nazvao »stoprocentnom promocijom«. Prvi korak je bio - lansiranje grupe. Ubrzo po izdavanju singla »A r­ nold L a yn e« napravljen je prvoaprilski prijem u prostorijama EMI-a na Mančester skveru. U to vreme javnost je zabrinjavajuće gledala na psihodeliu. Časopis News of the World, pokretač kompanije koja je dovela do hapšenja Stonesa, bacio je svoje razrogačeno oko na Floyde i optužio ih da uzrokuju narkomanske transeve njihovom »uvrnutom « muzikom i »sumanutim« lajt-šouom. Objavljeno je da je grupa povredila moraine osećaje izvesne gospode Mary Whitehouse (Meri Vajthaus). Beecher je grupu predstavio štampi, sa blagim upozorenjem - da će možda pronaći da su muzika i svetlo pomalo neuobičajeni, ali da u suštini nema 31

ničeg novog u lajt-šou; a šta je sa kuglom-ogledalom i pokretnim svctlima koja postoje u svim dvoranam a i salama za pies? Da li i to izaziva narkomanske senzacije? Piratska stanica Radio-London, u nekarakterističnom napadu »moraine čestitosti« zahranila je Arnold L ayne na svojim talasima zbog sumnjivog teksta, ne uvidajući da je to izuzetno m oralna pesmica. BBC sa svojom mudrošću nije zabranio Arnoldovu priču punu opomena. Bilo kako bilo, blato sc vise nikada nije lepilo za Floyde. Mo/.da upravo to najviše govori o grupi - ona još uvek uživa potpuno ncokaljanu reputaciju - i Beecheru, koji je uspeo da smiri potencijalnoeksplozivnu situaciju 1967. godine. Arnold L ayne nije bio prcveliki hit, ali je utro stazu svom naslcdniku. Norm an Smith je ugurao grupu u studio još dok se mastilo na ugovoru nije osusilo i, uprkos Beecherovim narcdbam a u vezi širine njegovih ovlašćenja, saradnja sa grupom je bila izrazito produktivna. Od prvih snimaka, za drugi singl jc odabrana See E m ily Play, sa zvukom i aranžm anom isto tako dobrim kao što je Joe Boyd postigao u Arnold Layne. Istovremcno jc Boyd bio povreden činjenicom da vise nije producent Floyda. »Joe se osećao kao da sm o ga presli«, rekao je Jenner. »Ali, m i stvarno nism o im ali takvu nameru; u E M l-u su insistirali na njihovom producentu kao sastavnom delu ugovora«. U istoj kući svi su smatrali da je Beecher pomerio pameću kada je poželeo da potpiše ugo­ vor sa grupom; poslednje što je on mogao da uradi da bi ublažio strahovanja, bilo je da dozvoli nekom iz kompanije da prisustvuje snimanju. Da ste pokušali rcći ljudima u U FO -u kako tri četvrtine sastava Pink Floyd, uprkos njegovoj kosmičnosti, nikada nije probala LSD, niko vam to

ne bi poverovao. Njihova čudna reputacija trebalo je da bude uzdrmana tekstom kojije Melody Ma­ ker objavio rano 1967. godine. Njegov novinar je pisao da kada je posetio ovc »psihodelične ratnike«, na njegovo veliko iznenadenje bio je ponuden šoljicom običnog čaja, a kasnije je (o, nebesa!) proveo vreme ručka s grupom ispijajući velike količine piva u pabu, u blizini Syd Barrettovog stana. Posle toga su otišli u Abbey Road-studio na popodnevno snimanje. Suprotno svim pogrešno protum ačenim činjenicama i naduvanim glasinama, napisao je da je to bilo »potpuno normalno dešavanje. Bez kalediopskog svetla, bez ikakvih hepeninga i [frikovanja' - sam o mnogo upornog rada. Intervju sa tom, takozvanom psihodeličnom gritpom , bilo je izuzetno prijatno iskustvo. To su bili sasvim norm alni Ijudi«. Ipak, »frikovanje« jc nastavljcno velikim tempom u UFO-u i Roundhousc-u, gde je grupa nastavila da svira sve do leta 1967. godine. Underground-pokret se širio i do vrhunca je došlo krajem aprila. Dva velika partija doživcla su spektakularan uspeh - prvi, povodom lansiranja časopisa IT, The Biggest Party Ever (Najveća zabava uopšte), (Pink Floyd, filmovi, ludilo, blesava odeća itd.) u Roundhouse-u; i drugi, kada je Hoppy sa društvom odlučio da izvede finalnu »frik-bonancu« u palati Aleksandra, najneobičnijem od svih mesta. Ova ogromna gotska gradevina na brcgu u severnom Londonu, Viktorijanski izložbeni hoi nasuprot BBC-evoj TV stanici, nikada nije iskusila takvo dešavanje. Dogadaj koji su oni nazvali Četmaestočasovni tehnikolorni san (The Fourteen Hour Technicolour Dream), trebalo je da bude živi manifest svega što je podrazumcvalo underground, a i da rodi no­ vae za upravo propali IT. T o je privuklo najprog-

resivnije grupe iz zemlje, koje su nastupale na dve scene, ponekad istovremeno, dok su ogromni projektori projektovali slajdove i filmove na zastore po zidovima ove časne palate. T u se nalazilo i brdo banana na podu - spremno za konzumiranje. Bilo je toliko psihodelika da se mogao zapaliti ceo London. Svi su »putovali«, seća se Jenner, a ni on nije bio izuzetak. M edutim, Floydi su propustili veći deo partija, zato što su te večeri nastupali u Holandiji. N a scenu su stigli upravo u klimaksu proslave i zasvirali veličanstveno, dok su svetla, probijajući se kroz oblake prašine podignute u ranijim časovima, stvarala misterioznu i ncdodirljivu auru oko njih, naglašenu zavesama elektronskog zvuka koje su lebdele po vibrantnim visinama sale. Kada su završili nastup a Ijudi počeli da se razilaze, bilo je jutro i sunce se radalo. Bila je to istinski magična noć. Prisećajući se tog dogadaja nekoliko godina kas­ nije, Nick Mason je prokomentarisao da po njegovom mišljenju Floydi ni izbliza nisu bili legendarni te noći, i koliko jc on mogao da vidi, sve počasti trebalo je da pripadnu A rturu Braunu i njegovoj grupi. Ali, već tri nedelje kasnije Floydi su imali koncert koji je stvarno predstavljao prelomni momenat. U svojim Games For M ay (Igre za maj), održanim 12-og maja u Queen Elizabeth Hall-u, imali su jedan od svojih prvih solo-nastupa, bez prateće grupe. Ovaj sou je reklamiran kao »relaksacija kosmičkog doba za klimaks proleća, sa elektronskim kompozicijama, projekcijom boja i slika, devojkama i Pink Floydima«. »R adili sm o m noge čudne stvari«, - seća se R o­ ger Waters. »Svako od nas je radio nešto drugo. Sećam se da sam proveo m nogo vremena prem eš34

tajući cveće iz je d n e u drugu vazu, zato što nisa m m ogao da se setim ničeg drugog; potrošio sam sve krom pire za bacanje na gong i pom islio sa m da a ko nastavim sa kretanjem po sceni, n iko neće obraćati p a žn ju na ono što sviram«. U jednom trenutku nastupa član tehničke ekipe izašao je na scenu obučen u admiralsku uniformu, bacajući bukete cveća uvis. Jedan od IT-ovih izveštača, očito kosmički orijentisan, nazvao je Sou - »pravim koncertom kam erne m u zik e dvadesetog v e k a . . . A kustična čistota sam e hale bila je perfektna za ovakve veoma razudene m ixed-m edia dogadaje. Predstava je u osnovi bila sastavljena od Floyda, magnetojbna, projektora, cveća i Queen Elizabeth Hall-a, a sve je to bilo prilično slobodno kom binovano. U prvoj polovini m uzika je dosta konvencionalno prezentovana, a drugi deo je obuhvatio i oblast učestvovanja. M uzički, drugi deo je bio na ivici čisto elektronskog zvuka, i kao takav bio veoma dobar«. O no što IT-ov izveštač ne pominje je da je ob­ last učestvovanja bila uglavnom rezultat inovacije, koja će ubuduće Floydima postati veoma draga. Sve je to počelo da poprim a konačni oblik u Abbey Roudu. Za vreme svojih ranih snimanja, grupa je pokušala da kompletira uobičajeni par stereo-zvučnika sa trećim i četvrtim, eksperimentišući kružnim zvukom kao potencionalnom mogućnošću. T o im je i uspelo, na opšte uzbudenje. Prilikom koncerta Igre za maj, dopunski zvučnici su postavljeni u uglovima sale, a zvuk je kontrolisan nekom vrstom miksete, koja je u kasnijim verzijama, proslavljena pod imenom Azimuth co-ordinator. Od ovog trenutka grupa je počela da naglašava čisto fizičku prisutnost zvuka i vremeiiom je pokazivla sve precizniju kontrolu nad njim. Na nesreću, odm ah posle nastupa neko je 35

pobegao sa prototipom Azim uth co-ordinatora. Istovrcmeno, u EMI-u se pojavio drugi faktor koji je donosio velike promene u karijeri Floyda. Nova Barrcttova pcsma See E m ily Play, u kojoj se pominju Igrc za maj, prodavala se u ogromnim količinama. Beecher Stevensova stoprocentna promocija, koja jc uključivala slanje prodavnicama do tada nezamislivih hiljadu kopija singla sa ctiketom »zvuk '67.«, počinjala je da daje rezultate. Ploča jc 8. jula ušla na T o p 20. Ubrzo posle toga, Beecher se proslavio postoje ncpoznatog Vince Hilla (Vajnsa Hila) navco da snimi pesmu Edelweis iz filma The Sound of M u­ sic i napravi veliki hit. Beecher je posle sedam mescci provedenih u EMI-u napustio kompaniju. Ncki kažu da jc dobio nogu. Jedan od dokum enata jc i telegram: » Hvala Vam na podršci i neprevaziđenoj pomoći. Najbolje želje za budućnost, sa po štovanjem - P ink Floyd«.

C V E Ć E NA KI Š I G odina 1967. bila je u znaku iznenadnog pretvaranja undergrounda u Flower Power i veliki biznis. »Sve što vam treba je ljubav« (All You N eed Is Love), pevali su Beatlesi. Njihovim tragom pošle su čak i čisto rok-grupe, kao što je bila The Move, koja se pojavila sa hitom I Can See the Grass Grow (Mogu da vidim kako trava raste) (nje­ gov naziv ishodi iz LSD-fenomena poznatog kao sinestezija, pri čemu se senzorne percepcije mešaju u čudnim odnosima, npr. »mirisanje boja« itd.). Scott McKenzie (Skot Mekenzi) je skrenuo pažnju na Haight-Ashbury scenu .proslavljenim hitom San Francisko, na koji jc engleska muzicka industrija odgovorila sa »Let's Go To San Francisco (Hajdemo u San Francisko), od koga bi drugog nego od Flowerpot M en (Ljudi iz saksijc za cveće). A na vrhu top-listi rrresecima je bila kompozicija A Whiter Shade O f Pale {Blede od najblcde senke), grupe Procol Harum. Opštc uzbudenje obuhvatilo jc muzičku industriju i Carnaby Street. Apsolutno SVAKO na ulici bio je okićen perlama i zvončićima; ozbiljniji su kupovali kaftane i svi su bili okruzcni divnom bezazlenošću. Ova nadolazeće Flower Power-manija bila jc najvcća stvar od tvista. Sve sc prodavalo ako jc bilo dovoljno ludo. Takav je bio slučaj i sa See E m ily Play »one čudne« grupe Pink Floyd. Ploča jc dospcla na top-liste u julu i popcla se na 37

četvrlo mesto. Pink Floyd su postali pop-zvezde, voleli to ili ne, a da nisu uspeli ni da udahnu vazduh. To je bilo previse za njih. Do tada je grupa uglavnom svirala za avangardno društvo, a sada je to bila ozbiljna stvar koja je, kako je svako mogao da vidi, odavno prerasla popularne izvore rokenrola. Muzika Floyda je izrasla u eksperimentalnoj umetničkoj atmosferi, u vreme kada je autentičnost bila sve, a brljanje prodajom na veliko trebalo je izbegavati po svaku cenu. Ma kako da je bilo shvaćeno u to vreme, Jenner potvrduje da su Floydi najpre prodavani srednjim klasama, koje je trebalo da vide grupu različitom od običnih pop-zvezda. 1 sve je teklo bez prepreka. Snimili su emisiju za BBC 2, ku ltum o O K pro­ gram, Tony Palmer je pisao o njima u listu The Observer, bili su teme jednog članka u Queen-u i imali ugledne koncerte u Evropi. Ali, sada su Pink Floyd bili razvučeni istovremeno u tri smera: prema ozbiljnom eksperimentisanju u elektronskoj umetničkoj muzici; prema zabavi okrenutoj underground-sceni, ali još uvek suštinski ozbiljnoj; i sa uspehom See E m ily Play, prema obožavaocima iz cele zemlje, koji su ih čekali posle svakog nastupa. Prva od nečasnih stvari na koju su naterani bila jc da se o njihovoj ploči raspravlja pred »porotom« emisijc Ju k e Box Jury. Diskdžokej Pete M urray (Pit Marej) se odnosio prem a grupi kao šarenoj laži. »M islio je da sm o konstruisano dub re, koje zadovoljava nekakvu nezdravu potražnju«, rekao je Nick Mason. Zaista, grupa nije snimala singlove da se ne bi lako prodavali. Prema Beecheru Stevensu, da bi saradivali sa EMI učinili su sve što se od njih tražilo. Promenili su originalni tekst pesme C andy 38

Rani Blackhill promocioni fotos. Sa dozvolom Blackhill Enterprises Ltd. Syd Barrett. Sa dozvolom Blackhill Enterprises Ltd.

a n d a Currant B un, koja sc zvala L et's Roll A n o t­ her O ne, da bi izbacili otvoreno pominjanje droga. Ali, prava cena popularnosti grupe uskoro je postala očigledna. Kada sc grupa usudila da ude u dvorane za igranjc, naišlaje na publiku koja je uglavnom došla da popije, da sc provcde da nade partnera suprotnog pola ili jcdnostavno da se utopi u gužvu, uz dobru »tanc«-muziku, kadru da svakog oraspoloži. A onda se pojavljuju Pink Floyd i svirajući dugo svoje čudne stvari i elektronsku kamernu muziku, koje bude rcakcije u rasponu od konfuzije do dubokog gadenja, stanja svesti koja pretvorena u konkretnu realnost postaju brana projektilima. Bezdan svetlosnih godina odvajao je london­ ski underground od provincije. U dvorani California Ballrom u Dansteblu, koja je već bila na lošem glasu, ncki posetioci su sa balkona praznili konzcrve sa pivom poglavam a izvođača, što jc, izmcdu ostalog, moglo da izazove strujni udar. U Feathers Club-u u Ilingu neko jc pogodio Watersa novčićcm pravo u čelo. Krv mu se razlila po lieu. Pre nego sto je mogao da vidi ko je to učinio, nameravajući da skoči sa bine na nje­ ga, pažnja publike se okrcnula jednom usamljenom »friku« kome su se Floydi stvarno dopali. »O statak večeri prove!i su iživljavavajći se na njemu, tako da su nas ostavili na m ini«, rekao jc Ro­ ger Waters. Takvi doživljaji nisu pomogli Barrcttu, koji jc već u to vreme počeo da pokazuje znakc mcntalnc poremećenosti. Jedan od prvih očiglednih znakova primećen je za vreme snimanja E m ily . . . kada je zabrinuo Davida G ilm oura pozivajući ga u stu­ dio, a zatim ne progovarajući ni reči sve vreme. Takode, grupa je tri puta nastupila u prezrenoj emisiji lo p of the Pops zbog promocije ploča. Za 40

prvi nastup dobili su novae da kupe neku otkačenu odcću; Syd se srećno pojavio u svojoj pop-star uniformi sa bclim cipelama, koja je reprezentovala njegov »Move« period. Drugi put se pojavio u studiju u normalnom »friki« odclu i razmctljivo neobrijan. Na poslednjem snimanju bio jc u svojoj pop-spremi, koju je skinuo da bi se za nastup preobukao u užasne dronjke. Možda je to pozorište bilo nadahnuto, ali Jenner i Waters su kasnije otkrili da je razlog takvog ponašanja bio druge prirode; ako se John Lennon, koji je veoma fascinirao Barretta, nije pojavljivao u programu kao štoje T op of the Pops, zašto bi pa Syd morao? M cdutim, nije sve bilo tako mračno. Snimci koji su napravljeni u proleće, u studiju Abbey Road br.3, izdati su kao prvi album grupe. U isto vreme Beatlesi su za susednim vratima snimali Sgt. Pappera i dali svoj blagoslov ovoj još mladoj grupi. Kada je Piper at the Gates o f Dawn (Gajdaš na vratima zore) - naziv je dobio po poglavlju iz knjige Wind in the Willows (Vetar u vrbaku) - izašao u avgustu, izvanredno je prikazao sastav. Za razliku od većine psihodeličnih ploča koje su počele da stižu iz Amerike, saradnja Floyda, Normana Smitha i inžinjera Petera Browna dala je stvar­ no inovativan album , koji je kombinovao rigoroznu disciplinu u muziciranju sa zaprepašćujuće odvažnim i originalnim kompozicijama. Album jc dospeo do šeste pozicije na top-listama, a medu prvih deset zadržao se sedam nedelja. Ubrzo po izlasaku prvog albuma, Floydi su napravili trijumfalni povratak undergroundu svirajući na UFO-festivalu 1. i 2. septembra. Kao prateća grupa nastupili su tada još nepoznati Fairport Convention. Pink Floyd su oduševili publiku nastupim a na kojima su izostavljcna njihova dva sin41

gla. Melody M aker ih je nazvao »najveća britanska psihodelična grupa; u dva m oćna nastupa izvukli su skoro svaki m ogući ton iz svojih instrum enata«. MM je takode naglasio da grupa mnogo bolje svira u prijateljskoj sredini kao što je UFO, nego u provincijskim »tanc«-dvoranama. Medu prvima koji su podržavali grupu bio je Brian Epstein(Brajan Epštajn), m enadžer Beatlesa. Epstein je 1967. godine pokušavao da organizuje Saville Theatre u Šaftsberi aveniji, u mestu visoke klase, gde ste mogli čuti najbolju rok-muziku u pristojnoj sredini. Iako je ovaj pokušaj propao, bila je to dobra ideja, kasnije iskorišćena za dvoranu Rainbow. U oktobru su se Pink Floyd pojavili na sceni Sa­ ville kluba, sa Incredible String Band (koji su pod rukovodstvom Joe Boyd-a ulazili u svet pop-m uzike, posle početka u folk-klubovima), Keith W est-om i Tomorrow (underground-grupom orijentisanom vise prema šou-biznisu, čiji je vokalni solista imao veliki hit sa Grocer Jack - »excerpt from teenage opera« - Bakalin Džek »odlomak iz tinejdžerske opere«), američkim folk-pevačem lim Rose-om i Fairport Convention. Ali, Pink Floyd se tom prilikom nisu pokazali u pravom svetlu. Nick Jones, novinar Melody Maker-a i nji­ hov vemi podržavalac još od ranih dana, ocenio je taj nastup kao suviše familijaran i bezličan. » Sigurno da P ink Floyd im aju m nogo da kažu«, pisao je, » i njihova m u zik a je razorno originalna, ali ovom prilikom nedostajala im je vatra i sm er, tako da ništa nije im alo pravog efekta. U njirna postoji bogatstvo obećanja, ali sam o će vre­ m e p o ka za ti da li će se ona ispuniti«. Otada su Floydi počeli da posrću i sve je bivalo gore i gore. Ncposredno posle koncerta Saville teatru pošli su na prvu tum eju po Americi. Bilo jc

nekoliko term ina za Bill Graham -ov (Bil Gremov) Fillmore u San Francisku, ostale sale nisu bile po njihovoj volji. Najgore stvari desile su se za vreme televizjskih nastupa. Svirali su u emisiji Dick Clark's Band­ stand na plejbek, »ali Syd nije bio u fazonu da otvara usta tog dana«. Zatim su nastupili u sou Pat Boonea (Pet Buna). On je bio nekada rock-balader, sa mnogo hitova krajem pedesetih godina, a zatim je napisao veoma religioznu knjigu propovedi koje su se odnosile na tinejdžerske probleme - pod imenom Izmedu dvanaest i dvadeset godina (Tw ixst Twelve a n d Twenty), po jednom od njegovih hitova. Njegovo razumevanje nemirne mladosti nije mu koristilo pri pokušaju razgovora sa Barrettom. Prema Nicku Kentu iz New Musical Expressa, Sydov odgovor na izrazito glupava pitanja b ilo je»klasično, katatonično, nemo, prodorno buljenje«. Andrew King koji je bio menadžer ove turneje, odlučio je da izbegne moguće slične scene izvlačeći se sa ostatka turneje koja je uključivala još i potencijalno grozan nastup na Beach Party-u. » To je bila propast, totalna propast«, rekao je Wa­ ters. Kao dodatak svim tim problemima grupa je bila »švorc«, Amaterski entuzijazam Blackhilla, koji je izgledalo da podstiče početkom te godine, počeo je dajenjava, otkrivajući očajnu potrebu za racionalnijim i profesionalnijim prilazom. Jenner izjavljuje da je finansijska situacija Blackhilla 1967. godine bila prosto užasna. » U jed n o m trenutku, bilo nas je jedanaestoro ili dvanaestoro na platnom spisku - grupa, Andrew i ja, zatim dva čoveka za svetlo, dva »roudija« i sekretarica (June Child, koja se kasnije udala za Marc Bolana)«. Da bi stvari bile još strašnije, treći singl Apples

42

43

and Oranges uopšte se nije prodavao - u to vreme niko u grupi vise nije želeo da ponovo krene kroz svet pop-muzike - a s obzirom da nisu bili na toplistama, nisu mnogo ni zarađivali. Njihov honorar je spao sa trista funti koje su dobijali u leto - na polovinu. Koncerti su se proredili; nijedan od menadžera »tanc«-dvorana nije hteo da ih ponovo angažuje, tako da im je ostalo veoma malo mesta gde su mogli da nastupaju. Sve je po Jennerovim rečima, postalo apsurdno neekonomično. »Pokušavali sm o da se vladamo na osnovu protoka novca, ali da biste se tako ponasali potrebno je da vam pristiže dosta prihoda. M i sm o trošili kao idiot i. Predujam ko ji sm o dob ili od E M I-a odm ah sm o utopili /. a odsustvu nastu­ pa, jed in i prihodi sa strane dolazili su od prodaje ploca«. Činjenica je da su se Pink Floyd sve vise zaduživali, kao nikada do tada, i zima te godine zatekla ih je pred bankrotstvom. Waters kažc da je svako krajem nedelje trebalo da dode po svoju platu. Vremenom su to činili sve ranije i ranijc, hrleći u banku da unovče čekove; jer, što ih pre unovčiš, manja je mogućnost da će biti nepokriveni. Kao partneri u sopstvenoj kompaniji, Floydi su barem imali satisfakciju da mogu proveravati knjige, za razliku od stotina grupa koje su menadžeri prosto drali. Blackhill je u to vreme bio u dcficitu za sedam ili osam hiljada funti i grupa jc predstavljala jedini izvor prihoda; uz to, Jcnncrova molba U m etničkom konsilu (Art Council) za dotaciju bila je odbijcna. »Postojale su sve vrste dem ora/isueih fa k to ra «, kaže Jenner. »Bryan Morrison je bio stvarnojedini koji je video da ima izlaza iz svega ovoga, da jos uvek postoje kom ercijalni izgledi ispod svih tih problema.«

Bez obzira na sve, grupa je nastavila da gura. U jednom trenutku našli su se u ekipi koja je putovala i pravila kombinovane nastupe. Zvezda je bio Jim i Hendrix sa grupom i imao jc četrdeset minuta za nastup. Zatim The Move, čiji jc program trajao pola sata, Pink Floyd sa sedamnaest minuta, Amen Corner (kojima je upravo izašao prvi hit Gin House) sa petnaest minuta i na kraju The Nice, koji su dobili dvanaest minuta. To su sve bile grupe sa pretenzijama ka progresivnoj muzici i, bez izuzetka,. veći ckspcrti u zadovoljavanju publike nego štosu to bili Pink Floyd. N aovoj turneji najzad jc postalo jasno da se nešto mora radikalno izmeniti ako grupa želi da osvoji širc tržište nego što je underground. Kako jc turneja'naprcdovala, Syd jc počeo da se sve eksccntričnije ponaša, komunicirajući sa okolinom sa sve vise teškoća. Postoje pričc da kada bi autobus u komc su putovali stigao u novi grad, Syd bi jednostavno odlutao i ponekad se nc bi ni vratio da svira. Pokatkad je samo sedeo u autobusu, dok je gitarista iz Nicc David O T Jst posredovao. I kada je svirao, to nikada nije bilo sa njegovim starim elanom; stil mu je postajao površan i eratičan; dešavalo se da se za vreme cclog nastupa ograniči na samo jedan akord. Ali, u očima sveta, Syd Barrett je bio Pink Floyd. Ostala trojica nit>u vidcla nikakvu altcrnativu osim da nastave sa daljom borbom, pokušavajući da rade najbolje što mogu, praktično sa putnikom u svojoj sredini - i to još razorno raspoloženim. Krajem godine grupa je izašla na poslednji ve­ liki nastup sa Barrettom. Komercijalni intcresi diktirali su pokušaj obnavljanja halkionskih dana iz Roundhousa-a i Ally Pally-a. To je trebalo da bude gigantski dogadaj u Olimpiji, u stilu velikih

44

45

underground partija. Ali, to veče nije bilo ono pravo; velika dvorana izgledala je bezdusno, uprkos malom vašaru u susednoj sali. A i malo grupa je sviralo dušom. Hendrix je koristio svoju rutinu: gitara-benzin-upaljač; Move su izveli agresivni sou, a Soft M achine su proizveli zastrašujuću verziju We D id It Again. Pink Floyd su se provukli kroz svoj program, dok je Sydova ruka, u najvećem delu koncerta, bezživotno visila preko njegovog famoznog Telccastera sa okruglim ogledalom. Jenner kaže: »Sydova spontanost činila ga je istovremeno nem ogućim i briljantnim. D ržao je grupu na oštrici, i u ranim danim a to je proizvodilo neverovatno dobru m u ziku . Svi su morali stvarno pažljivo da slušaju da bi sledili ono što on svira. A li pred kraj, kada je tokom celog nastupa svirao sam o jedan ton, na ostalim aje bilo da isteraju svirku. N ajzad su došli do zaključka da on pokušava da ih isfrustira 'ložeći ih ’«. Problem je izgleda bio u tom e što je grupa izgradila svoj uspeh na dva faktora: Syd je kom ponovao briljantno kom paktne kompozicije, a oni su ih u svojim improvizacijama nosili ka novim visinam a oslobadanja. Ali, on sada vise nije pisao jezgrovite pesme, m ada Apples a n d Oranges ni u kom slučaju nije zanemarljivo um etničko delo, i činjenica da se moralo ići kroz jednoličnu rutinu sviranja istih stvari na svakom nastupu uskraćivala je uživanje. Bila je to dilema svake grupe čija se muzika bazirala na dugim improvizacijama; u prosečnoj noći, pred nepažljivom publikom, čak su i Cream mogli biti strašno dosadni. Kada Floydima ne bi došla inspiracija, Syd i sotali su imali sasvim suprotne metode zaobilaženja problema. T am o gde je instikt govorio ostaloj trojici da se treba povući na sigurniji teren, Syd je ili težio odustajanju, ili je 46

grupu vukao za vrat sve dublje u haos. Rezultat svega bila je opšta depresija. Jedan od Sydovih karakteristično radikalnih predloga za poboljšanje situacije bilo je proširenje grupe za dva člana, od kojih bi jedan svirao bendžo a drugi saksofon. To je mogla biti dobra ideja; ali teško da bendžo može zvučati ikako drugačije nego veselo, kakva grupa u tom trenutku sigurno nije bila, a saksofon bi držao hum aniju protivtežu muzici koja je bila po malo vanzemaljska. U stvari niko nije mislio da je to ostvarljiva ideja. Ono što jesu učinili - bilo je to da su pitali Davida G ilm oura da li bi voleo da im se pridruži. »Pošto nisam bio kom pletna budala, pristao sam «, rekao je. Počeo je da vežba sa grupom. Od vremena kada je podučavao Syda, David je svirao u nekoliko sastava u okolini Kembridža, od kojih je najpoznatiji bio njegov trio Jo kers Wild, sa Rick Willsom i Willie Willsonom. Obojica su kas­ nije imali nešto uspeha sa londonskim grupama kao što je Cochise i Quiver. U to vreme Pink Floyd su mogli da pronadu nekog iz elite londonskih gitarista, ali u periodu kada su želeli stabilnost, pojačanje i ohrabrenje, umesto toga izabrali su prijatelja. Peter Jenner smatra d a je o v a j izborbio najbolji za grupu. » Verujem da bi bilo ko drugi sve upropastio. O sim toga Sto je bio stari prijatelj, D avid je im ao vrlo jlu id a n stil. On je mogao da bude sve i svja za bilo koji bend, a mogao je i da se uklopi. Svojim instrum entom je tehnički bolje vladao od bilo koga drugog iz grupe, ali nije bio toliko bolji da ih postidi ili inhibrira i u svakom slučaju nije bio m uzičar koji dominira«. U trenutku kada je muzička štampa 18-og februara 1968. godine objavila vest da su Pink Floy kvintet, oni su vežbali već dva meseca. G ilm our je 47

brzo naučio kompozicije. Ali jedna od njih, Sydo­ va nova stvar pokazala se malo škakljivom. Sastojala se od toga što jc Syd pevao - »H ave You Got It Yet?« (Da F si najzad ukapirao), na šta bi Waters odgovarao sa »No, no!«. Niko je nikada nije uka­ pirao, jer je Syd uvek drugačije svirao pratnju. »Pravi potez ludog genija«, rekao je Waters. Kvintet je nastupio nekoliko puta, ali jc ubrzo postalo jasno da se grupa još uvek nije pomakla s mesta. Barrett i Waters su održali sastanak pokušavajući da raščiste stvari. Waters je sugcrisao da Syd i dalje bude član grupe, s poštenim udelom u podcli novca, ali da se vise ne pojavljuje na bini. Samo bi pisao pesme i učestvovao u snimanju. »Krajem p o p o d n e v a rekao je Waters C onnor M cK nihtu iz Zig-Zaga, » m islio scim da sam ga ubedio d a je to dobra ideja i on se slušio, ali to has nije m nogo značilo, je r je bio u stanju da potpuno prom eni misljenje o nečem u za svega jedan čas. Z a tim je otisao kući, a ja da posetim Petera i A n drewa. R ekao sam im da je svem u kraj ako ovo ne ’u p a li’. Zam olio sam ih da ga jedno vreme ostave na miru, iz svakojakih razloga, a glavni je bio taj sto oni nisu gledali na stvari kao ja. Ali, oni su ga odm ah posetili i s vasta m u napričali, i to je bilo to«. Šestog aprila objavljeno je da Syd vise nije član grupe. Ostao je kao solista sa Blackhill-om. Bryan Morrison je postao menader grupe Pink Floyd.

SJAJ LUDOG DIJAMANTA Prošlo je vise od jedanaest godina od kada su se razišli Barrett i Pink Floyd i devet godina otkako je on izdao novu ploču. Pa ipak, legenda o tom vragolanu je veća nego ikada. Roger Waters smatra d aje Barrett genije i posvećuje mu pesmu Shine On You C razy D iam ond (Sijaj, ti ludi dijamante). »Jedan od troje ili četvoro veličanstvenih, pored Dylana«, kaže G ilm o u r.»M anijak sa kojim je nem oguće raditi«, kaže Mason. Pronicljivi posmatrač rok-scene Pete Brown smatra da se Syd poja­ vio iznenada i niotkuda, i d a je otkrio prvu pravu britansku rok-muziku. Zar se grupa nikada neće osloboditi njegovog uticaja, pita se recenzent ploče Wish You Were Here (Želeli bismo da si ovde). S one druge, tamnije strane postoji i američki rok-pisac koji tvrdi da se većina Ijudi koje poznaje, a koji su bili u duševnim bolnicama, otkači kada čuje Barrettovu melodiju, zahtevajući da se ploča skine sa gramofona. Ovaj pisac postavlja alarm antno pitanje: »D a lije dostigaoperfekciju ludila?«. Još uvek postoji Barrett Appreciation Society (Društvo za slavljenje Barretta), koje izdaje mesečno cirkulam o pismo Terrapin (Kornjača), sastavljcno od sećanja, starih članaka, fotografija, reči pcsama i povrcmenih »novosti«. Nick Kent je 1974. godine napisao za N M E ogroman članak o Barrettu, u kojem je otkrio da su Jim m y Page, 49

Eno, Kevin Ayers i drugi znameniti muzičari izrazili želju da rade s njim. Suočen sa ovom opčinjenošću, Barrett se držao po strani, što je uvećavalo legendu. U njegovom odsustvu sa scene i najmanja anegdota postaje aktuelnost u rok-krugovima; cvetaju malo verovatne glasine, slaveći Barretta ili kao kvintescncijalno ludog um etnika ili kao genija i klinički slučaj.» To vam je standardna rem boovska Jigura za srednju klasu«, ne bez ljubavi kaže Pete Brown. Syd je roden kao Roger Keith Barrett, januara 1946. god. u Kembridžu, kao najmlade dete u velikoj porodici. Otac mu je um ro kada je imao dvanaest godina, odm ah posle polaska u Cambridge High School za dečake, gde je upoznao Watersa i Gilmoura. Prema Watersu, bio je prava zvezda u školi, mogao je da uradi sve što bi uzeo u ruke. Kada je završio ovu školu, dobio je stipendiju za Camberwell Art Scholl, koja je u to vreme bila jed­ na od najuzbudljivijih za sve studente. Škola je imala odličnu reputaciju i mnogi su pokušavali da se u nju upišu. Za vreme raspusta, Syd, G ilm our i Storm Thorgerson imali su slična interesovanja - muziku, »travu«, umetnost, putovanja i filozofiju. Syd i G ilm our su svirali gitare, odlazili da kam puju u Francuskoj, obilazili žureve. Storm kaže d a je Syd bio pam etan, ekstrovertan tinejdžer: pusio je »tra­ vu«, odvajao devojčice, radio uobičajene stvari. Spolja nije imao problema - rekao je Nicku Kentu. M edutim, u to vreme u Kembridžu je postojao izdanak sekte SIKH, poznat kao SA N T M AT. Kada su Storm i Syd otišli da vide mogu li da im se priđruže, rečeno im je da nisu dovoljno odrasli. Storm misli d a je to uznemirilo Syda koji je, kako su njegove kasnije pesme pokazale, bio mnogo za50

Krajem 1967. Sa dozvolom Blackhill Enterprises Ltd.

okupljen konfliktom materijalnog i spiritualnog. Bio je takođe i slikar koji obećava - prcm a Stormu i drugima koji su videli njegove slike. Majka ga je podržavala u um etničkom obrazovanju; Ber­ nard W hite iz Barrettovog Aprikejšn društva posetio je i pronašao njegove slike svuda po kući, uglavnom obične reprezentativne stvari, iako Storm kaže da su njegove kasnije slike bile većinom apstraktne. Ali, kada je pošao u um etničku školu, Syd je provodio sve manje i manje vremena slikajući, a sve vise sa prijateljima koji su studirali arhitekturu u Regent Street Poly-u. Eric Brown, u to vreme student arhitekture seća se d a je izgledalo kao da Syd provodi tam o sve svoje vreme. »Izgledao m i je worn stidljiv. Jedva se mogao izvući neki glas iz njega«. Thorgerson kaže d a je voleo Sydov rad, ali d a je on jednostavno prestao s tim. Barrett je nekoliko godina kasnije rekao da sebe još uvek smatra slikarom. Ali, »izgleda da sa m tom e posvećivao m nogo m anje vremena nego što sam mogao. To je moglo biti ogromno pražnjenje. Z a m ene je bilo previse da razm išljam o lepim um etnostim a; vise m e je zanim alo da budem uspešan u art-skoli. Ip a k , to nikada nije prevazišlo osećaj nastupa n U FO -klubu i činjenicu da grupa postaje sve uspešnija«. Kasnije, rani cntuzijazam za grupu i underg­ round zamenjen je oštrijim pogledom na ono što se dešavalo. Syd je prilično hladno rekao da su ostali iz grupe svirali onako kako se može očekivati od studenata arhitekture, drugim rečima prilično neuzbudljivo. Mislio je da su svirali vise ugladeno nego dušom, a ono što su i on i grupa pružali p u b­ lici u U FO -u - »bio je m ikrokosm os cele filozofije, ali je naginjalo jeftinom «.

N aravno, mir-i-ljubav pokret nije bio toliko dom inantan koliko se u undergroundu smatralo da jeste, ali Floydi zbog toga nisu pravili ništa manje istinsku muziku. Problem koji je opsedao Syda bio je osećaj da prodaje ideale, koristeći ih za pisanje pesama, kao i »činjenica d a je sou morao da se nastavi« i da se ponavlja u kratkim intervalima, bez obzira da li »duh« pokreće grupu ili ne. Fine pes­ me Floyda bile su rezultat ovakvog perfekcionizma, ali i sve većih Sydovih poteškoća da ih napravi za prodaju. Andrew King iz Blackihill Enterprises potvrduje d a je Barrett im ao velike zahteve: »N ije hteo ništa da uradi ako nije sm atrao da radi na um etnički način. Bio je stoprocentno kreativan i veoma je m nogo zahtevao od sebe«. K ad je već trebalo da bude u pop-grupi, želeo je bar da jo j p ru ži sve od sebe. D ok su drugi bili više zainteresovani za fin iji pristup m uzici, Barrett je rekao:» Verovatno sam ja bio je d in i koji je hteo da pravi singl-ploče. Očigledno, pošto ste pop-grupa treba da im ate singlove«. Izbacivao je pesme velikom brzinom. » Sydova inventivnost bila je prosto zapanjujuća. Sve pesm e iz P in k F loyd-faze napisane su za ne više od šest meseci. Jednostavno, čega god se dohvatio, polazilo m u je za rukom . U ranim danim a, bio je jedan od najkom unikativnijih i najkreativnijih Ijudi koje sam ikada sreo. Kasnije j e postao užasno nesposoban da u razgovoru artikuliše svoja osećanja«. Kada je grupa ušla u drugu polovinu 1967. go­ dine, Sydovi problemi su se umnožili. Kako je ponestajalo novca, a grupa je trpela poniženja u stranim koncertnim dvoranam a, pritisak na Syda kao zlatne koke je postao jači, sjedinjujući se tako sa njegovim unutrašnjim konfliktima. Čini se da je tada Syd počeo da uzima veće količine mandrak-

52

53

sa, hipnotika čije su posledice vesela obamrlost i problemi fizičke koordinacije. Storm Thorgerson pominje da je Syd proveo neko vreme sa nekim granično otkačenim bračnim parom u Ričmondu, koji nisu govorili da mu stavljaju LSD u jutarnji čaj. Uglavnom je postajao sve teži za saradnju. Njegovi sporadični napori da se izvuče pokušavajući da vodi grupu u užarenije i opasnije prostore drastičnim skretanjima sa uvežbanih kompozicija, smenjivali su se sa periodima u kojima kao da ga nije ni bilo. Dok su se drugi naprezali da stvari održe zajedno, izgledalo je da Syd radi sve ne bi li izvukao tepih ispod njihovih zajedničkih nogu, a naročito ispod svojih. N a kraju je moralo doći do raspada i Syd je ostao sa Blackhillom. Peter Jenner ga je tako reći odm ah odveo u studio, ali bez preživelih rezultata. » O zbiljno sam potcenio teškoće rada sa njim«, kaže on. Zatim je Malcolm Jones, u to vreme šef Harvesta, okušao sreću. On je bolje prošao i otišao s jed­ nom polovinom albuma; kako EMI tada nije bio spreman da potroši još novca na snimanje, Barrett je pozvao G ilm oura u pomoć. G ilm our i Waters su uspeli da ubede ljude iz EMI-a i dobiju studio jos tri dana da se album završi. Jedan je bio zauzet nastupom Floyda, tako da je polovina ploče The M adcap Laughs (Vragolankin smeh) snimljena u dvodnevnom sprintu. Medu nekreditovanim muzičarima na ploči bili su Soft M achine i Willie Wilson iz grupe Quiver. Robert W yatt je rekao: »M islio sam da je celo snim anje bila u stvari proba. Pitali b is m o :'Koja je to harmonija, Syd?«, a on bi odgovorio: *Aha\ ili - T o je sm ešno'. T a k o je , na kraju, Syd dobio od muzičara spontanost koju je želeo; i kratak rok završetka, koji mu je nos držao u poslu, a sumnje u sebe na distanci.

A lbum je najzad izašao januara 1970. godine, uz dobre kritike i bez nastupa koji bi ga promovisali. Prodao se u oko deset hiljada komada. Istina, postojali su planovi za manju turneju, ali od toga ništa nije bilo, izuzev nastupa 30. maja na Olim­ pia Ekstravaganci. Za ritam-sekciju pobrinuli su se David Gilmour na basu i Jerry Shirley iz H um­ ble Pie na bubnjevima. Bilo je to u vreme snimanja Sydovog drugog albuma sa Rickom Wrightom. Takode u pratnji G ilm oura i Shirleya, Syd je napravio i snimak za Johna Peela: svirali su Ter­ rapin, Gigolo A u n t i Effervescing Elephant. Dve poslednje stvari upravo su bili snimili za album Barrett, koji se pojavio u novembru 1970. godine. Početkom sledeće godine, Syd je napravio još je­ dan snimak za radio, ovoga puta za Bob Harrisovu emisiju Sound of Seventies (Zvuk sedamdesetih), u kojoj je pevao Baby Lem onade, D ominoes i Love Song. H arris je objavio slušaocima d aje Syd zauzet kom ponovanjem pesama za treći album koji nikada nije izašao. U to vreme su kružile mnoge osvetoljubive priče. Medu njima je bilo i takvih d a je Syd pokušao da dobije posao kao roudi (tehničar) Floyda; da je pretio ljudima oružjem; da radi kao vrtlar ili u fabrici; daje biblitckar u Kambridžu; d aje postao kaluder ili skitnica; d a je pokušao da se vrati u umetničku školu, ili da se preselio u Njujork. Jedan američki magazin objavio je »slatki člančić« iznoseći da je »zatvoren u san ato riu m za opasno poremećene«, ali i to je bilo providno kao i sve ostale price. Po svemu sudeći, traka sa jednim od Sydovih intervjua puštena je anti-psihijatru R.D.Laingu, koji ga je proglasio neizlečivim (što je, kad dolazi od Lainga, verovatno epitet odobravanja) i to je, izgleda, bio sav Sydov kontakt sa psihijatrima.

54

55

Pravom istinom se čini da je Syd napustio Floy.de u prilično frenetičnom stanju, izgubio se za neko vreme u svom »miniju« (Mini Cooper) i po­ novo se uselio kod Storma Thorgersona, kod koga su se održavali mnogi tulumi. Storm je rekao Nicku Kentu da Barrett »kruži veoma brzo« i »da hoće zastrašujuće da bulji u ljude«. Kasnije je živeo u stanu sa žuto-ljubičastim prugama, koji se vidi na om otu album a T he M adcap Laughs. Kratko vreme posle izdavanja album a Barrett, Mitch Howard ga je posetio zbog intervjua, i seća se d a je Syd bio krajnje prijatan m om ak koji je uglavnom veselo razgovarao, m ada je povremeno padao u zbunjujuću formalnost. Verovatno preopterećeni nekim unapred stvorenim predubedenjima, drugi novinari su lose prolazili sa Sydom. N a drugoj strani, Syd je sebe izgleda nalazio svirajući im Barrett album , potvrđujući njihove sumnje odgovorima za koje je smatrao da će ih zanimati. Kako je rekao Jenneru, on je znao svoju publiku, čak i ako nije bio siguran da to može reći za sebe. Mike W attsu iz Melody Makera izjavio je da hoće da snimi album sa »dvanaest dobrih veselih singlova« i da bi želeo da okupi grupu. Za legendu o Sydu Barrettu je rekao: »M islim da je cela stvar bazirana na ideji o m en i kao gitaristi koji je dve-tri godine bio u grupi, a onda se vratio i m altene ništa nije uradio, tako da stvarno ne zn a m šta da kažem . O sećam ka ko bi se m ožda moglo tvrditi da sam skoro izlišan«. Kasnije se vratio u Kembridž, gde ga je našao novinar Rolling Stonea i pisao o njegovoj napetosti i »sablasnoj lepoti« koja se može povezati sa pesnicima iz starine. Barrett je rekao da » nestaje, izbegavajući većinu stvari«, i traći vreme. Izvinjavao se što ne može da priča povezanije. »P un sam prasine i gitara«, rekao je. »Jedino što sam radio

u poslednje dve godine su intervjui. U tom e sam stvarno dobar.« Pričao je o Jimi Hendrixu koga je sreo i upoznao na onoj propaloj paket-turneji. » Obicno sam sedeo u dnu autobusa, a on napred. On bi nas fotograjisao, ali nikada nism o razgovarali. . . sve je bilo vrlo učtivo. Ilen d rix je bio perfektan gitarista, a to je sve što sam želeo da radim kao klinac; da sviram gitaru ka ko treba i skačem okolo, ali mnogo Ijudi se našlo na m om putu. Z a m en eje uvek bilo suviše sporo sviranje tempo-stvari. H oću da kažem , ja sam brzi sprinter. Problem je nastao kada posle nekoliko m eseci sviranja u grupi to nisam mogao da postignem . M ožda izgledam iskom pleksirano. To je zato što sam uzasno frustriran kada je a pitanju rad. C injenicaje da ove godine nisam ništa uradio. Verovatno sam sam o blebetao, dajući izgovore za to kao i za sve ostalo«. »N isam uvek bio ovako introvertan«, rekao je. »M ladi Ijudi bi trebalo da nalaze puno zabave. I z ­ gleda da je ja nikada ne nalazim «. Sledeće godine Syd je na kratko okupio grupu. Sve je počelo kada sc američki bluz-gitarista Edie »Guitar« Burns pojavio u King’s College-u u Kcmbridžu. Posle solo-nastupa Burns je u poslednjem trenutku najavio okupljeni bugi-bend, sastavljen od Syda na gitari, Jacka, Moncka iz grupe Deleviry na basu i letećegbubnjara Twinka (iz gru­ pa Tomorrow, Pink Faires i Pretty Things). Bar­ rett jc m irno stajao u pozadini koncentrisan na svoju gitaru. Posle ove svirke, trojka je odlučila da ostane zajedno pod imenom Stars i nastup je zakazan u sali kembridžske berze kukuruza (Cambridges Corn Excange), sa Skin Alley i M C5. Prema svim poka-

56

57

zateljima, grupa je bila izrazito nekom paktna. Dok se broj prisutnih smanjivao, Moncokovo pojačalo se pokvarilo, a Twink nije mogao da prati šta Barrett svira. Nastup je završen tako što je Syd neko vreme nervozno svirao sam, pre nego što je isključio gitaru i otišao kući. Bio je to kraj Starsa. Sledeće godine Pete Brown je otišao u Kembridž da vidi svog partnera u pisanju pesama, Jacka Brucea. Bruce je bio na bini svirajući dvostruki bas sa gitaristom za koga se ispostavilo d a je Bar­ rett. Svirali su staru pesmu od Annie Ross - Doodlin \ » Z a tog m o m ka koji je svirao dobru džezgitaru, tu ispred mene, svi su govorili da je biljka, i jo š koješta«, kaže Brown. Drugom prilikom naleteo je na Syda k a d a je u jednom od koledža držao veče poezije. »Spremao sam se da pročitam pesmu Goodnight Eliza Doolitle, sa podnaslovom The D eath o f Flower Po­ wer«, kaže Brown. »Posvetio sam je Bar re tin, rekavši d a je on m o m a k koji j e počeo celu tu stvar u Engleskoj. N eko iz publike je ustao i rekao: ’N e, nisam ! Ispostavilo se da je to bio on«. Malo-malo, pa neko sa scene naleti na ulici na Syda. Kada ga je Bernard W hite video, Syd m u je rekao da misli da je Apprecation Society samo O K , što je Whiteove suorganizatore navelo da rasformiraju društvo, smatrajući d aje došlo vreme da se »psi koji spavaju ostave na miru«. Ponekad Syd posećuje svoju diskografsku kuću, gde ga pitaju ima li nešto novo za njih - on odgovara da nema. Povremeno ulazi u studio, ali se do sada još ništa zvanično nije pojavilo. K a d a je Jenner 1974. go­ dine pokušao da napravi neke snimke sa Sydom, nije bio siguran da li da sve uzme bukvalno, da pokuša da bude razumni liberalac, ili šta drugo? - i u takvoj atmosferi Barrett je bio nezadovoljan. Malo bi prošlo, a on bi sve bacio i otišao. Jenner 58

kaže d a je snimatelj otkrio da ako Syd po izlasku iz studija skrene levo, vratiće se za oko pola časa, ali ako skrene desno neće ga biti cele večeri. Periodična priča za muzički biznis da »Syd po­ novo radi« je samo još jedna od neprežaljenih stvari. Thorgerson smatra da Syd neće ponovo biti muzičar, G ilm our misli da hoće, a Waters piše pesme pozivajući ga da svira. U m eduvrem enu, Sydov doprinos rocku nastavlja da dejstvuje proporicionalno sa njegovom veličinom; njegova muzika je ostavila neizbrisiv trag i Ijudi ga neće zaboraviti. Syd je još uvek važna ličnost za mnoge, legenda još za života. Nevolja je bila u tome što je morao da proživi traum e sazrevanja pred okom javnosti. Svako voli ludu, m ada su se vremena promenila, a on je bio opterećen izrazito nekom prom isnim albatrosom na ogrlici oko vrata. Moje lično mišljenje je, koliko ono vredi, da Barrett ni u kom slučaju nije bespomoćna žrtva mita. Sudeći po njegovim pločama, on je postavio brojna pitanja mnogo pre nego njegovi rock-savremenici. A biti na ivici i istraživati, izgleda da je bilo previse za njega i to je rezultovalo produženom duševnom krizom. Ali, čini se da ponovo pravi korake povratka javnim nastupima; prema nekim izvorima, kada su Floydi pravili remiks za Shine On . . . , Syd je stigao u stidio i izjavio d a je sprem an da uradi svoj deo. Drugi kažu d a je samo došao i proveo neko vreme ćaskajući sa bivšim kolegama uz šolju čaja. Bilo kako bilo, godine koje su prošle izgleda da su Sydu pružile malo vise ravnoteže; sigumo je raščistio sa dobrim delom svojih problema ako kaže d a je sprem an ponovo da svira. Bez obzira da li će on i Floydi opct zajedno, ili će on i dalje sam, suočen sa pravom muzikom mit će se predati.

Vremena su se promenila, a Syd je dokazao da je dovoljno dobar muzičar, sposoban da se pojavi sa pravom stvari, ma koji stil da odabere. Ako se konačno želi otresti albatrosa sa vrata, moraće da se vrati na »Mesto zločina«. Mitovi cvetaju samo u odsustvu heroja.

PONOVNO IZRANJANJE N a Davida G ilm oura je veoma rastrzajuće delovalo to što se odjednom našao s Floydima, pa je u Melody Maker-u rekao: »Dugo m i je trebalo da se osetim delom grupe; u početku sam mislio da se m oram m nogo promeniti, a to je bio paranoidan doživljaj. Bilo m ije veoma teško da shvatim šta treba da r a d im je r je to bio tako čudan bend. Publika nije bila raspoložena prem a nama. M islila je da je S y d bio sve sto je grupa im ala i otpisala nas je. Bila su to teska vremena. Sećam se jed n e strašne noći u M iddle E a rth -u * kada je Syd došao, stao pred binu i celu noć buljio u mene. Užasno!« Da svi očekuju propast grupe nije bila samo Gilmourova projekcija. Cak su i Jenner i King, koji su uložili novae u Syda kao solo-izvodača, imali malo nade u Floyde. Jenner kaže: » U suštini, Floydi su nas napustili, misleći da nem am o m nogo poverenja u njih bez Syda - a to je bilo istina, bez obzira što je takvo naše mišljenje bilo pogrešno. Prosto nism o mogli zam isliti ka ko će moći da idu dalje bez nje­ ga - kada je on davao grupi svu kreativnost«. » U stvari naš rastanak sa Floydima je bila najgroznija poslovna greška«, nastavlja on »ali m i nism o im ali sredstava da uradim o išta vise za njih. N jim a je bio potreban neko veći. Pretpostavljam da bi im dalja saradnja s nam a verovatno donela propast, koja je u to vreme visila nad njihovim glavama.« 61

Tako jc rastureno originalno Blackhill Enterp­ rises udružcnje a dizgine grupe je sa zadovoljstvom prcuzeo Bryan M orrison. Shvatio je da ako su Ijudi bliski grupi i oni sa scene znali da je Syd Barrett bio središna figura Floyda, publika još uvek nije imala predstavu ko su ostale ličnosti u sastavu; ona nije razlikovala Syda od bilo koga drugog, ali je znala Floyde i njihovu psihodeličnu muziku. Morrison je verovao da ima zlata u tom imenu, bez obzira sto su svi bili švorc kao i pre godinu dana. 1 tako je počelo ponovno dugo penjanje uzbrdo, u milost javnosti i muzičku kreativnost. Prva stvar je bila pokušati opet sa hit-singlom i, nedelju dana postoje Syd oficijelno napustio grupu, izdatje četvrti Pink Floyd-singl za Colum bia Records. Bilaje to Wrightova kompozicija It W ould Be So Nice, propraćena Watersovom Julia D ream , koje očigledno nisu uspele da »zapale« top-liste, niti da produ bolje od Apples and Oranges pre Nove go­ dine. Čak ni članovi grupe nisu imali bog zna kakvo mišljenje o tome. Jedan od njih je kasnije rekao d a je to bilo - kom pletno dubre, i da svakog k o je to kupio treba pregledati. Nick Mason kaže daje glavni problem po odlasku Syda Barretta bio taj što nisu imali nikakvo osećanje pravca - bolest koja je nastavila povremeno da napada grupu sve do današnjih dana. Iako u to u suštini nisu verovali prihvatili su hitsinglove kao neophodne za opstanak. I pored neuspeha oba singla koja su izdali posle E m ily . . . nisu bili uplašeni. » M ožda sm o osećali da nism o dobri m uzičari«„ kaže Mason, »Ali, ja nisam sm atrao da sm o propali iako su oba singla grozno prošla; nisam verovao d a je sve got ovo. N e zn a m za sto ja nisam, ali izvestan broj Ijudi je zaista sm atrao da je sve 62

Početak 1968. Sa dozvolom Blackhill Enterprises Ltd.

gotovo«. Jedan od tih Ijudi bio je disk-džokej i underg­ round anti-zvezda Jo hn Peel. U to vreme je bilo izuzetno značajno imati ga na svojoj strani. Uz njegovu pomoć, Captain Becfhcart, Jeth ro Tull i Tyrannosaurus Rex su bili predstavljeni publici, iako bi on verovatno tvrdio obrnuto. Publika koja je slušala njegove programe Top Gear (Vrhunsko orude) i Night Ride (Noćna vožnja) verovala je Peelovom ukusu; za »frikove« je bio jedini radioglas koji je vredelo slušati. A tada je i on mislio da su Floydi bez Barretta mrtvi. G rupa koja jc uspevala da funkcioniše sasvim dobro na nekim svirkama u kojima je Barrett bio običan privezak, manifestovala je na novom albumu iznenađujući utisak samopouzdanja. »Mo'rali sm o opet gurnuti gruelvu da se kotrlja«, rekao je David Gilm our. » Saucerful o f Secrets (Tacna prepuna tajni)je biopočetak puta ka nekoj vrsti povratka. To je u stvari bio album od koga sm o počeli da gradimo«. Mada je Syd dobio poslcdnje mesto na album u s njegovom stvari za rastanak - Jugband Blues - koja je izgleda bila razm atrana za singl, ali je zamenjena sa Apples and Oranges, i mada je svirao na druga dva snimka (Corporal Clegg i R em em b er a Day, restlovi sa prvog albuma), osećanje Saucera . . . bilo je potpuno drugačije od onog u singlu-prethodniku. Ovaj je bio mnogo kontrolisaniji, apstraktniji i, naročito u naslovnoj stvari, pokazao je težnju gru­ pe da se širi u pravcu klasično-elektronske m uzi­ ke. »Cela koncepcija Sauceful o f Secrets nije imala ničeg zajedničkog sa onim u š to je S yd verovao ili voleo«, rekao je Gilmour. A lbum je izašao 29. juna i na veliko ogorčenje mnogih, postigao veliki uspeh i ubrzo se našao na top-listi. Iz još jednog raz64

loga pokazalo se da je 29. jun bio veliki dan za Floyde: Blackhill su uspeli da ubede HM Parks Comm ision (Komisiju za parkove Njenog Veličanstva) da je školjka u Hyde parku divno mesto za besplatan koncert na otvorenom (godinama su se održavali koncerti u njujorškom Central par­ ku). Ubrzo je sastavljen program sa Jethro Tull, Roy Harper-Om i Pink Floyd. Bio je to izvanredan početak za ono što je kas­ nije postalo institucija. Vreme je bilo divno, oko pet hiljada prisutnih izvrsno raspoloženo (i dobrog ponašanja, ne ostavljajući skoro nikakve otpatke), a Pink Floyd su tom prilikom veličanstveno uzleteli i priredili izuzetno dobar koncert. John Peel je objavio da je pridobijen za novu muziku Floyda. U prkos album u i uspehu koncerta u Hyde par­ ku, Floydi su još uvek sa prilično mnogo teškoća dolazili do scene. Većina poslova izvan Londona išla je progresivnim bluz-bendovima - Cream, Fleetwood Mac i Ten Years After, koji su postavljali standarde, a i soul-grupe su još uvek bile veo­ m a popularne. Floydi su bili nekako previše čudni, suviše otkačeni da bi zainteresovali mnogo organizatora, pa su zato vise radili u Evropi, kao i Soft Machine, koji su kod kuće bili suočeni sa istim problemom. See E m ily Play, je bio prilično veliki uspeh u Francuskoj, čija je publika prihvatila Floyda za vreme februarske i majske turneje. Skoro odm ah po izlasku Saucera . . . grupa je ponovo prešla Atlantik, u jo š jedan napad na pašnjake izobilja, pokušavajući da se izvadi za neslavnu prvu tum eju, propalu zbog slabih nerava pro­ slog leta. U Americi su bili od 4-og jula do 19-avgusta, a budući da je tum eja bila veoma uspešna, odlučeno je da se produži za tri nedelje nastupim a na am eričkim koledžima. 65

Po povratku iz Amerike odmah su nastavili sa koncertima u Evropi i nastupim a na radiju i televiziji. Svirali su u Holandiji, Austriji, Švedskoj i Francuskoj, koje su u to doba imale malo vredne domaće rock muzike. G ru pa je svakim koncertom sticala sve vise samopouzdanja. K ontinent je oduvek bio otvoren prem a vise akademskoj, apstrakton školi rock-muzike i, u izvesnoj meri, udar ranih Floyda je uticao na nastanak i razvoj brojnih evropskih grupa koje su se kasnije pojavile. O no na šta je grupa usredsredila pažnju bio je ambiciozni pokušaj skretanja od uobičajenog rock-nastupa. Već 15-ogjula bilo je objavljeno da grupa radi na semi prezentiranja novog svetlosnog i kvadro-zvučnog sistema pod cirkuskom Satrom. Odredeni su prvi datumi: 1. i 2. septem bar u Pejntonu, Divon. Na prvom sou trebalo je da nastupe Pink Floyd sa Tommorow i Crazy World of Arthur Brown, a na drugom The Move, kao predgrupa. Ako bi eksperiment uspeo, grupa je planirala da pronese svoj šator po celoj zemlji. Organizatori i vlasnici klubova ponašali su se kao muve i izvukli se mrmljajući o nedostatku sigurnosti i opasnosti od vatre, ostavljajući grupu na cedilu. Ovakav entuzijazam Floyda stvorila je nova i prostornija muzika koju su stvarali; to je rezultovalo izuzetno ambicioznim planovima za album koji je trebalo da sledi S a u c e r. . . Kao što je pokazao intervju sa Rickom Wrightom, Floydi su se u vise vidova oslobodili svoje problem im a opterećenc prošlosti. Kao prvo, iza sebe su ostavili psihodeliu i čudaštvo. » T e šk o je reći zašto sm o se proslavili kao prva engleska psihodelična grupa«, rekao je Wrig­ ht. »N ikada sebe nism o tako videli. Dogodilo se sam o da sm o počeli svi rati a U FO -u na njegovim

počecim a pa su nas identifikovali sa klubom i onim Sto su m islili da on reprezentuje«. M uzika se, znači, nije razvila sa svesnom namerom širenja svesti - bar u halucinativnom smislu. »Prosto sm o shvatili da mi, najzad, sviramo sam o zbog zabave, i da nism o vezani za neku odredenu m u zičku form u. M ogli sm o da radimo sta sm o hteli. Tako je počela da se probija naša individualnija m u zik a i otada se razvijam o u tim smerovima. N aglasak je bio, a i sada je, na spontanosti i improvizacijama«, kaže Wright. Jedna od glavnih prepreka za brži napredak proizašla je iz njihovog obnovljenog interesovanja za fizičke aspekte proizvodnje i kontrole zvuka. Ponovo su se vratili na ideju o kružnom zvučnom sistemu, sa kojim su već eksperimentisali na kon­ certu Games for M ay prethodne godine. » Ž elim o da p u b liku okružim o zvukom «, rekao je. » U ovom trenutku pokušavam o da dobijemo prostor Planetarijuma, Sto bi bilo idealno: kružni auditorijum sa nam a u sredini, zvučnici postavljeni unaokoto, po zidovim a«.

66

67

» Ova predstava se ne bi mogla izvoditi na običnim koncertim a, za koje i onako nism o narocito zainteresovani. N aše ideje nisu za publiku zeljnu frke. U idealnom sm islu grupa bi se držala koncerata, snim anja, Jilm ske m u zik e i tom e slično«. Plan Floyda za budućnost bio je da pobcgnu sa pop-scene, ali, uprkos tome, učinili su poslednji pokušaj sa hit-singlom. Čak su napravili i neke propagandne fotografije, obučeni u avijatičarske uniforme iz prvog svetskog rata, i 17-og decembra izašao je Point M e at the S k y / Careful With That A xe E ugene (Ponesi me na nebo / Pažljivo sa tom sekirom Eugene). 1 ponovo - skoro bez odjeka. Ali, pun draži bio im je novi album. Polovinom

\

1968. godine napravili su plan za delo kojeje tre­ balo da pokaže, jednom za svagda, šta su ustvari novi Pink Floyd; to je trebalo da bude album sa jednom pločom živih snimaka, a drugom podeljenom na četiri kompozicije koje pojedinačno izvode članovi grupe. Tokom prvih meseci 1969. godine, grupa je dobar deo vremena utrošila na seriju koncerata po koledžima, od kojih je neke i snimala, dostižući vrhunac koncertom u Festival holu 14-og aprila, koji je trebalo da se zove M ore Furious M adness From The M assed Gadgets O f A uxim enes (Još besomučnog ludila od o k u p lje n ih ...). M edutim, grupa nikada nije uživo svirala u Planetarijumu, mada je EMI u njemu lansirao album D ark Side O f The Moon. Najzad im se ukazale prilike da postave pristojan zvučni sistem od 360 stepeni, u velikoj sali sa odgovarajućom akustikom. Kratko vreme pre n a­ stupa, Nick Mason je opisao šta će se dogoditi: »O vaj koncert će biti veliki, složeni poduhvat i m islim da će u kazati na pravac kojim ćepoći m u ­ zika. Azim ut-koordinator, džinovski dvostruki m ikser zvuka sa četiri kanala, stvarno će bacati zvuk oko sale. I m ate dva jo ystick-a ' (palica sreće, u prenosnom značenju - kvadro - balans prim.prev.) pred sobom i odatle m ožete centrirati sve zvučnike i m enjati pravac zvuka; m ožete ga po želji postaviti u bilo koji deo sale.« »Još uvek radim o na sistem u, pa ne zn a m tačno šta će se dešavati, ali, ubacivaćemo trake sa snim Ijenim zubcim a, ritmom, i m ožda puno udaraljk i«. Mason je dodao da se, po njegovom mišljenju, sve to kreće ka nečemu što će se dogoditi kroz dvadeset godina, možda i ranije. Ploče će biti zastarele, a Ijudi će kupovati četvorokanalne trake za

kućni »so u nd -in -the-rou n d« , sistem sa zvučnicima u svakom uglu. A to će sve puno koštati. Sami Floydi su utrošili mnogo novca na svom konccrtu »Igre za maj«, iako je bio rasprodat. » Tada nism o itriali dovoljno novca da to izvedem o ka ko treba, ali sada imamo«, dodao je Mason. »Neverovatna je sreća što sm o u položaju da m ožem o raditi ovakve stvari. ProSli sm o fa zu u kojo j sm o živeli u kom biju, jureći po zemlji; počinjem o da osnivam o dom ove sa pravim m estim a za okupljanje i rad. Z elim o da se koncentrisem o na koncerte - atm osfera je sada mnogo drugačija. Publika je sa nam a ovih dana, uživa u ovome Sto radimo. Ali, morale da je vidite i d a jo j objasnjavate sta se deSava, ka ko se ne bi zbunila«. G rup a je daleko otišla od 1966. godine, veoma daleko od ludog preobilja undergrounda; sada klasični kompozitori izražavaju interesovanje za nji­ hov rad, kao i profesionalni hi-fi tehničari. David G ilm our, medutim , seća se sa grimasom predstave u Festival holu: »Sećam se da sam sedeo na bini dva časa osećajući se krajnje neprijatno. N iko od nas stvarno nije znao Sta radim o«. Dok se grupa spremala da završi U m m agum ma, a zalihe studijskog vremena u Abbey Road-u bivale sve manje, izdat je album, krajnje suprotan najavljenom »magnum opusu«, sa muzikom iz filma M ore (Vise). To nije bio prvi pokušaj sa videomuzikom. (Još 1967. godine uradili su muziku za San Francisko, kratak kvazi-psihodelični dokumentarac u režiji Entoni Sterna. Traka je iskorišćena za film koji se prikazivao u mnogim britanskim bioskopima, a bila je u stvari plod prvog snimanja prethodne godine, kada su u kući njihovog prijatelja u Hemel Hempstead-u napravili embrionalnu verziju kompozicije Interstelar Overdri­

68

69

ve. G rupa je takode dosta radila za BBC, i u jed­ nom trenutku imala je prilično konkretne planove da sa ovim studiom uradi sopstvenu seriju). Barbet Shroeder-ov film M ore bio je priča o drogama i tragediji na Ibizi. Opšta koncepcija je zahtevala da sviraju kraće numere, iako se grupa polako, ali sigurno, kretala ka dužim kompozicijam a u stilu S a u cer-a ... Imajući samo nedelju dana za snimanje, prvi put bez vodeće ruke producenta, pesme i odsečci raspoloženja sa kojima su se pojavili zvučali su sveže i neuglačano. Pokazalo se da su neke od pesama - C ym baline i Green Is The Color, bile dovoljno dobre da za duže vre­ me postanu deo njihovih scenskih nastupa. A l­ bum je izašao u julu 1969. godine i popeo se na de­ veto mesto top liste. Bilo je to radno leto za grupu, koja je tada već prerasla nastupe po klubovima. Zahvaljujući svo­ joj inventivnoj scenskoj prezcntaciji, trezvenom ponašanju i uobičajeno dugim nastupim a, postali su nešto kao institucija progresivne rock-scene, veoma odvojena od ostalih rock-grupa. U maju su održali koncerte u dvanaest najvećih engleskih dvorana, započinjući tako trend budućih ekskurzija, koji je kulm inirao nastupim a u Raundhausu i Albert holu, gde je u publici zapažen Syd Barrett, i u Farfild holu u Krojdonu. Snimili su muziku za sou BBC-a povodom spuštanja na Mcsec, u julu održali turneju po Holandiji, snimajući »lunam u« muziku i za holandsku televiziju i vratili se za umetnički festival u Selbiju. Rano u avgustu pojavili su se u neželjenom društvu na N JF Devetom pop, džez i bluz festivalu na hipodrom u u Plam ptonu. U septembru su postali toliko dobri da su uvršteni medu pr­ vih šest u izboru čitalaca Melody Makera. Još jedno putovanje na kontinent odvclo ih jc

najpre na prvi nemački bluz-festival, koji se, začudo, održao u Belgiji, a svirali su ponovo i u Parizu. I najzad, u novembru je izašao dugo očekivani U m m agum m a, album koji je trebalo da obuhvati prostor u kome će se grupa kretati u budućnosti. Misteriozni naziv, ma kako čudno zvučao, bio je u stvari uzvik jednog njihovog prijatelja izgovaran u mnogim prilikama. Mada je bilo sumnji da je grupa zagrizla vise nego što može da sažvaće, album ih je prikazao, ako ništa drugo, a ono veoma uverene u svoju sposobnost da zadrže pažnju slušalaca. Mnogi obožavaoci smatraju njihove žive snimke za najbolje što su ikada uradili. Mnogo pohvala otišlo je na račun Jim Simpson-a (Džima Simpsona), koji je vodio M others u Birmingemu (gde je snimljen kompletan živi album), klub koji muzičari bez rezerve sla­ ve kao mesto sa najboljom atmosferom u Britaniji. Pojedinačne kompozicije četvorke, mada u celini ne baš sjajne, pokazalc su hrabrost rock-grupe pred publikom. Sisyphis (Sizif), koji je inspirisao Rick Wrigtovu kompoziciju, je antički kralj Korinta koji plaća svoje zcmaljske grehe valjajući neprestano mermerni blok uz brdo, koji se, čim stigne na vrh, ponovo otkotrlja. Underground list Friends (Prijatclji) napisao je o ovoj »strahovito uzbudljivoj i izazivačkoj, dvostrukoj ploči«: »Floydi su napustilibiznis isada s u . .. četiri kom pozitora grupisana p o d je d n im im enom «. Rečeno je d a je U m m agum m a »veoma važan korak pre­ m a ono m e sto će se dešavati it sedam desetim godinam a«. Za vreme stvaranja U m m agum m e, povodom zvučnih efekata koji su počinjali da igraju sve važniju ulogu u njihovoj muzici, Roger Waters je re­ kao da, dok se drugi izbezumljuju u naporu da izbegnu klišeje, on je »sasvim uz njih, sve dok funk-

70

71

cionišu«. Štaviše, rekao je, u poslednje vreme puno sluša Berlioza i druge romantičare. Povodom njihove uloge pionira, izjavio je: »L judi često dolaze govoreći nam da su se oni setili toga-i-toga mnogo pre nas. Stvar je u tom e što su se oni toga setili verovatno pre nas, ali sm o m i ti koji su seli, radili i radili, pretvorivši ideju u delo«. A u vezi sa raspoloženjem u grupi: » Izgleda da fam ilijarnost (stalno druženje) definitivno vodi preziru. Tako je lako uvideti zašto se grape raspadaju; u stanju ste velike napetosti, a ona izbacuje na površinu sve slabosti i konjlikte«. G rupa je 1969. godine nekoliko puta nastupila po koledžima, a onda je prihvatila ono što je izgledalo njihov najveći posao do tada. A ntonioni, italijanski režiser sa reputacijom nepogrešivosti, želeo je da grupa napiše i izvede muziku za njegov novi film Zabriskie Point. Odleteli su u Rim, uselili se u jeftin hotel, provodeći sledeću nedelju u ustaljenom redu sastavIjenom od ustajanja u 4.30 popodne, dvočasovnog sedenja u baru i provaljivanja od bilo čcga što bi kelner stavio pred njih i, najzad, razvlačenja niz ulicu u obližnji studio zbog početka rada u 9 naveče. »Svirali sm o neke opasne stvari«, kaže Waters, »ali Antonioni bi ih poslušao i rekao:» To je vrrrlo lepo, ali tužno«, ili » To je vrrrlo jako«. Uvek je nešto bilo pogresno, stalno je postojalo nešto zbog čega stvar nije perfektna. P rom enim o Sta ne valja, a on opet nije zadovoljan; bio je to pakao, pravi pakao. Sedeo je tam o i povrem eno padao u san, a m i sm o nastavljali sa radom do sedarn ili osam ujutro, išli na doručak pa u krevet, ustajali, pa opet naza d a bar«. Neke od njihovih kompozicija su ipak ušle u film - Heart Beat, Pig Meat, C rum bling L a n d i 72

Com e In N um ber 51, Your Tim e Is Up, dok su rupe popunjene snimcima grupa kao što su G ra­ teful Dead, The Youngbloods, Jo hn Fahey, pa čak i Patti Page. Film, donekle poetično videnje revolucije mladih u Americi, napravljen je sa nepoznatim glumcima bez iskustva (sa izuzetkom Ro­ berta Tejlora), čiji je svaki pokret propisao režiser. Mark Freshette (Mark Frašete), tum ač glavne muške uloge pridružio se komuni Mela Lymana u Bostonu, a kasnije je osuden zbog oružane pljačke. » L u d a čki zajeban tip za saradnju«, oproštajni je kom entar Nicka Masona o Antonioniju.

DOBRODOŠLl V MAŠINERIJU

Neposredno posle Barettovog odlaska. Sa dozvo­ lom »Melody Makera«.

Pošto se stvar sa Zabriskie Pont-om izduvala, grupa se vratila u Englesku sa idejom o sopstvenom projektu koji bi izbrisao sećanja na razočaranje u Italiji; počele su da se naziru prve klice onoga što će postati A tom Heart Mother. U meduvremenu, grupa je odsvirala seriju koncerata po Engles­ koj; cela stvar je izvedena u pristojno usporenom tem pu, sa velikim razmacima izmedu nastupa. U maju su ponovo otišli u Ameriku; Rolling Stone su komentarisali jedan od koncerata sa » Veličanstveno, kao i uvek«. Svirali su u Fillmore East-u, a u Nju Orleansu im je ukradena oprema; lopovi su nekako uspeli da odnesu razglas od 4000 vati, uključujući dvanaest kabinet-zvučnih kutija, plus dva cela kompleta bubnjeva, nekoliko milja kablova, clcktronske orgulje, četiri gitare, mikrofone i pet eho-mašina - u ukupnoj vrednosti od 40 000 dolara. Prekinuli su tum eju da bi se vratili i svirali na festivalu u La Burgetu (Buržeu), za koji se činilo da će okupiti kom pletnu postavu preživelih underground-bendova. Bio je to pom alo haotičan dogadaj, mada je publika obožavala Floyde. Medutim , jedan francuski kritičar smatrao je da nije imala poštovanja, žaleći se u svom članku da je publika pevala i pljeskala uz muziku: » T o je naročito razdrazujuce, jer P ink Floyd sviraju veoma suptilnu m u zik u koja zahteva pažnju i tišinu«, 75

bcsneo je. Leto su proveli u kružnom putovanju po festivalima: angažovani su na Jorkširskom pop, džez i bluz fetivalu koji je prekinula kiša, Bath festivalu u Šempton Meleu i, sledećeg dana na Amsterdamskom fcstivalu. Juli jc ispunila evropska turneja, ali su sc 18-ogjula vratili kući da bi nastupili na njihovom drugom besplatnom koncertu u Hajd parku, koji je ponovo orgnizovala Blackhill Enterprises - m ada je priznanje i nekakva američka nagrada za besplatnu muziku otišla greškom na adresu Robert Stigwood Organisation. » T o je srž priče o Blackhilhi«, rekao je Nick Mason.Dok je prvi Hajd park koncert privukao oko pet hiljada Ijudi, drugi je okupio ogromnu gomilu, različito procenjivanu od sto do sto pedeset hilja­ da prisutnih. Friends magazin (pod nazivom »Spremni za osamdesete«) pisao je o »religioznoj usplamtalosti« obožavalaca koji su uživali u suncu, izbegavali »skin-headse« (obrijane glave) i bacali otpatke po travnjaku. Na bini su se smenjivali - Kevin Ayers, Robert W yatt, Roy H arper (čije su »iscedene banalnosti i totalna beznačajnost čas zbunjivale čas razbešnjavale slušaoce«, rekao je izveštač); zatim Formerly Fat H arry i Edgar Broug­ hton Band, koji su bili u Blackhillu. Kao i Floydi, tako su i njihovi partneri prosperirali posle razlaza. Ni Bryan M orrisonova agencija nije mogla da se požali. Beleška u Melody M akaer Yearbook od prethodnc godine navodila je ovu agenciju kao isključivog menadžera Pink Floyd, T yrannosau­ rus Rex (koji su prvi potpisali za Blackhill pošto su ih Floydi napustili), Indo Jazz Fusions, Herbie Goins and the Nightmares, Alexis K om er, The Soft Machine, The Incredible String Band, The Pretty Things, Aynsley D unbar’s Retalistion i Fairport Convention. Takode je vodila i Lupus

Music, koji su štampali note Floyda. Ono što jc klijalo 1967. godine postojalo je sve veće i veće, baš kao i muzički koncept Floyda. A to m M other bio je duži i ambiciozniji od svega što su do tada uradili. Delo je, uz četrdesetočlani hor, orkestar i zaslepljujući vatromet, premijerno izvedeno 27-ogjuna na Bath Festivalu. Album je izdat 10-og oktobra, a naslovna stvar je zauzela celustranu. T o je d o s a d a najotvorcnije i najozbiljnijc delo koje je grupa uopšte stvorila. Na opšte iznenadenje, delo počinje orkestarskim pasažom koji prilično podseća na temu The Big Country. Taj osećaj je kasnije potvrdio David Gilm our: »Počelo je kao tem a za vestern sa akordnom sekvencom«. Mick Mason je rekao da je sve počelo tako što su on i W aters snimili celu stvar samo na bubnjevima i basu: » Tako radili bila je ludost. N eke de­ love sm o kasnije iskoristili, ali sve je to ipak razjedinjeno. Bila je to neverovatna, potpuno nepotrebna egzibicija briljantnosti. Potpuno beskorisno«. Ubrzo je odlučeno da bazičnu A tom Heart M ot­ her treba oživeti uz pomoć orkestracije. Taj posao je dat Ron Geesinu, koga Mason opisuje kao »Škotlanđanina obučenog u Ladybroke Groeu«. Geesin je bio ex-član Original Downtown Sycopators-a, u kome je svirao klavir u džez-maniru, pre nego što je zaključio da to nije dovoljno. Preselio se u London i počeo da se igra trakam a i zvucima na krajnje nadrealistički način (plodovi tog rada pojavili su se na ploči za » T ransatlantic« pod imenom A R aise o f Eyebrows (Rast obrva). Priredivao je čudnovate žive nastupe na kojima je kombinovao poeziju, improvizovani govor i udaranjc u razne predmete, uključujući klavir, bendžo i gita­ ru. Bio je to čovek uznemirujuće originalnosti,

76

77

koji jc sa Rogerom Watersom delio ljubav prema golfu. Rick Wright je sa Geesinom radio na horskim aranžm anim a. Prema Nicku Masonu, Ron je »napravio uvocl iz njegove ško tske glavudže, a ra­ dio je i na drugim stvarim a za koje sm o im ali sam o neodređene melodije«. Uprkos energiji uloženoj u radu na album u, grupa nije bila sasvim zadovoljna finalnim rezultatom snimanja. Mason je rekao da je ploča morala biti brzo završena kako bi se podudarila sa am eričkom turnejom za koju su se upravo spremali: »Još jedna fr k a s vrem enom , B -strana je sm uvana, a čak i glavna stvar nije ono sto je mogla biti«. Što se tiče naslova, David G ilm our kaže da je star bila bezimena sve dok je, rano u decembru, nisu svirali na John Peelovom programu, za koji su na brzinu morali smisliti naziv. Nick Mason se seća: » N a zivje dosao sa naslova iz novina o trudnoj žen i koja je održana u životu uz pom oć 'atomskogpacem akera \ Postoji veza iim e đ u krava (sa omota) i naziva, ako jesh va tite kao m ajku zemlju, sree zemlje«. Kružile su priče kako je bilo planirano d se Syd Barrett pojavi u jednoj od stvari sa B strane A lan's Psychodelic Breakfast (Alanov psihodelično doručak). /Sydov album, u produkciji G ilm o u ­ ra i Wrighta, pojavio se nedelju dana posle A H M / Alan sa ploče je u stvari, Alan Stiles (Alan Stajlz), jedan od članova tehničke ekipe. Na sce­ ni u ovoj stvari, Nick M ason je u je d n o m tr e n u t­ ku svirao na pravom loncu i tiganju. Posle velike premijere u Bathu sledila je serija nastupa sa orkestrom, kao deo njihove jesenje am eričke tu r­ neje. 21 -og oktobra u W interlan d u, San Francis­ ko, i dva dana kasnije u Los A ndelesu, pojavili

su se uz pratnju Roger W agnerovih Koralista, tri francuska roga, tri trom b o na, tri trube i tri tube, i svirali ništa m anje nego četiri časa. Svaki n a­ stup je koštao po 5000 dolara, zbog troškova i izvodačkih honorara; prem a izveštajima, u W in­ terlandu su svirali pored kom pletne A H M , is ta ­ re favorite: A stronom y D om ine Set The C on­ trols For T h e H eart O f T h e Sun, A Saucerful O f Secrcts, G ran tchester Meadows, Cybaline, C a­ reful W ith T h a t Axe Eugene, Em bryo i G reen Is T h e Color. Protiv vrednost novcu, zaista. Najzad je posao oko vodenja engleske kompanijc »Harvest« od M alcolma Jonesa preuzeo Dave Crocker, koji je sada menadžer u Elton Johnovoj kompaniji »Rocket«. Prema njegovim rečima, Floydi su postali visoko tiražna grupa kada je on preuzeo posao. Beecher Stevensovo predosećanje se bilo potvrdilo: od samog početka kompanija se prem a njima dobro držala. Peter Jenner se seća krajnjeg poštenja kompanije EMI prema grupi još dok joj je on pripadao: industrija poznata po oštrim postupcima, slala im je čekove sa autorskim honorarim a sa neverovatnom tačnošću. U vreme A H M , grupa je prodavala oko sto hiljada kopija svakog od svojih albuma, bez znakova opadanja. U takvim okolnostima Crocker je, u odnosu na Floyde, bio pom alo bespomoćan. Dobar deo pohvala grupi sa poslovnog stanovišta - rekao je m ora se uputiti Steveu O 'Rurkeu (Stivu O'Rurku), njenom menadžeru koji je taj posao preuzeo od Bryana Morrisona i u brzo se dokazao kao veoma dalekovid i efikasan čovek. Crocker kaže da se njegovo poslovanje sa Floydima razlikuje od poslovanja drugih u tome što se on neprestano trudi da u potpunosti razum e šta grupa misli o svakom problemu koji se pojavi. » O ’R u rk e i grupa nisu nikada uhvaćeni nesp79

remni«, kaže on. » Uvek sam dobijao direktne odgovore na pitanja, bez ikakvog okolišavanja. O ni sve detaljno planiraju, mnogo pre nastupa. U trenutku kada dodu u dodir sa spoljnim svetom, svi konjlikti koje doživljavaju odavno su prevazideni; svako raspravljanje i raščišćavanje vrše privatno, predslaljajući tako ujedinjeni front kada za to dode vreme«. » Uvek sam im ao utisak o velikom poverenju izm edu Stevea i grupe. M islim da je on jed a n od najboljih m enadžera, krajnje poslovan i direktan. Tako i mora da bude. Floydi su gospodari svoje sudbine i on ne bi dugo opstao da nije takav«. Status Floyda u EM l-u znatno se poboljšao k adaje A HM album uleteo na deveto mesto topliste i tako opravdao investiciju bez presedana koju je kompanija uložila u promociju ploče. Do tada su EM l-albumi reklamirani ili na pola strane u muzičkoj štampi ili u grupam a od pola tuceta. Posle dosta razmišljanja odlučeno je da se za Floy­ de rizikuje cela strana. Pored iznenađujućeg albumskog omota, i sami oglasi su bili prilično neobični. Crocker je smislio štos da se nadogradi motiv krave: » Videli sm o oglas neke grupe u ko m e je stado ovaca bilo um ontirano ufotos saobraćaja u O xford Streetu, pa sm o odlučili da napravim o korak dalje. Udesili sm o da policija zabrani saobraćaj na M all-u je d n o g ju tra i u cik zore doveli krdo krava; fotograjije su bile briljantne«. Cak su i u Americi - o kojoj ćemo kasnije nešto vise - otpustili sve kočnice za promociju AHM . Proslavljene Frizijke su se odjednom nadvile nad Sunset Boulevard-om u Holivudu, buljeći sa panoa drugih pctnaest metara, a novinari i disk-džokcji su jednog jutra na svojim stolovima zatekli paket sa plastičnim vimenima na naduvavanje.

U Engleskoj su dalji dokazi o poverenju EMI-a u Floyde izraženi plaćanjem oglasa za tumeju koja jc održana u drugoj polovini iste godine. I ovo je bio prvi slučaj d a je kompanija trošila novae na promovisanje tudih .koncerata. Rezonovalo se ovako: oglasi u muzičkoj štampi, iako ne prodaju ploču - prodaju izvođača; isto tako mnogo Ijudi koji zbog toga dodu na koncert, poželeće i da kupe ploču. Shodno tome, a imajući u vidu da su i sami Floydi ponekad promovisali sopstvene nastupe, kuća se osetila slobodnom da utroši značajne svote. Čak i u doba Blackhilla, EMI je platila siromašnoj grupi nekoliko tornjeva za rasvetu. EMI je, znači, u Engleskoj, a i na kontinentu, gde je njihov ogranak Pathe-M arconi obavio odlučan posao prodajući Floyde, bila izuzetno poštena kompanija prema izvođačima u koje je imala poverenja. Jedini razlog, prema vcćem broju izvora, što nije uspela da prigrabi celu britansku pop-scenu bio je njihov američki izdavač - Capi­ tol. »Capitol« je godinama patio od reputacije »poljupca smrti« svakoj britanskoj grupi koje bi se dočepao; takav glas stekao je verovatno kadaje odbio Beatlese, čije su prve ploče u Americi izašle za Vee-Jay. Na nesreću, Pink Floyd su glavešinama Capitola odm ah bili antipatični, i 1967. godine oni su gurnuli grupu u svoju najneuticajniju firmu - T o ­ wer Records. Najkomercijalnije ploče ove firme bile su jeftine verzije filmske muzike, ploče sastava Dave Allen and the Cycle i snimci živih nastu­ pa orkestra (Majka Karba) Mikea Curba - istog onog Curba koji je kasnije, kao šef kompanije M G M , očistio ovu kuću od svih »kosmički orijentisanih« grupa i pružio svetu Osmondse. Posle izvesnog vremena »Capitol« je lansirao

80

81

»Harvest« u Americi, ali je odnos sa Floydima i dalje bio opterećen nerazumevanjem. » Vrlo nesrećna priča«, rekao je jedan od službenika EMI-a uprkos dragoj, mada samo slatkorečivoj podršči izvesnog Waltera Wangera. Floydi su 1970. godine zakopali sva sećanja na svoju prvu turneju i postali jedna od najvećih »živih« atrakcija. Ali, prodaja ploča je još uvek bila u neskladu sa brojem potencijalnih obožavalaca. Jedan deo problema je izgleda imao poreklo u dužini njihovih stvari; ona je sprečavala dobar deo radio-ekspozicije koju su inače zasluživali. Ipak, svi su znali da oni treba da budu poznatiji nego sto jesu, osim Capitola. Capitol ih je još uvek gurao pod etiketom »engleski pi loti kosmičkog rocka«, koja nije imala nikakvog dejstva. Dave Crocker se seća razgovora koji jc početkom 1971. godine vodio sa Steve-om O 'Rurkcom. M enadžer Floyda je rekao da je grupi jedino preostalo da i u Americi postane velika, ali šta će im uopšte Amerika? Da to izvede, grupa bi morala da ode na dvomesečnu turneju, a na to tada nisu bih spremni. Čini se da je Obscured By Clouds (Zamračen oblacima), bio album kojim su se, sledeće godine definitivno probili u Amerii, zahvaljujući ponajviše singlu Free Four koji je bio dovoljno »U pam tiv« da se pojavi na radio-top-listama. Ali 1973. godine, po isteku ugovora, grupa je odlučila da im je dosta Capitola i potpisala ugovor sa Clive Davis-om (Klajv Dejvisom) iz CBS-a. Takvih sumnji nije bilo u Engleskoj gde je A tom H e a rt. . . brisao sve pred sobom. Čak i tada je bilo onih koji su očekivali da se proda bolje nego što jeste: Crocker se seća da se kladio sa jednim od menadžera grupe Deep Purple, da će A H M prestici Deep Purple In Rock, koji je u to vreme bio Har-

vestov album , sa najboljom prodom. Dobio je opkladu. Kratko vreme posle A tom Heart Mother, album Rogera Watersa i Rona Geesina uvukao se na tržište. Dva golfera zamislila su muziku za Roy Battesbury-ev film The B o d y(Telo), koji je predstavljao zabavno putovanje po ljudskom telu, videno spolja i iznutra. Film je privukao puno pohotne pažnje zbog sekvence vodenja ljubavi, u kojoj Ric­ hard Neville, urednik magazina OZ, daje sve od sebe da pod reflektorima zadovolji Louisu Ferrier, prijateljicu i koleginicu. Muzika je prcdstavljala radostan i duhovit dodatak. Bila je sastavljena od malo Soula, simfonije telesnih zvukova i nekoliko lepih pesama. Cela stvar, sa portretima srećnih Geesina i Watersa na omotu, bila je nekoliko svetlosnih godina udaljena od ozbiljnih poduhvata kao što je A tom Heart Mother. Očigledno je ovaj poduhvat sprečio Watersa da učestvuje na snimanju drugog album a Syda Barretta, čiji su produccnti u toku 1970. godine bili David G ilm our i Rick Wright. I Nick Mason je u toku te godine počeo sa produciranjcm. Svirao je bubnjeve na album u B. B. Kinga i prvi put se okušao kao producent sa Principal Edward’s Theatrom, rock-folk dramskom grupom bivših studenata Exeter Univerziteta. Radio je na njihovom drugom album u pod nazivom The Asm oto R unning Band, za John Peelovu kuću »Dandelion«. Grupa se uskoro raspala, ali kada se nekoliko godina kas­ nije ponovo oformila Mason je ponovo bio produ­ cent njihovog albuma, ovog puta za »Deram«. U meduvremenu, iz glavnog štaba su stigle vesti koje su jasno pokazale da flertovanje Floyda sa evropskim umetničkim krugovima nije, uprkos Zabriskie Pointu, prolazni hir. »Sve otkačenije i otkačenije«, pisao je Rolling

82

83

Stone oktobra 1970. godine. » P in k Floyd su sada u baletu. Dobro, ne baS u baletu, ali pristali su da napiSu m u zik u za gigantsku predstavu koja ukIjučuje Rudolfa Nurejeva, Sezdeset igrača i orkestar od sto osam članova i koja treba da se izvede sledećeg proleća u Pariskom G rand Palaisu. Pozvao ih je jra n cu ski koreograf R oland Petit, pošto m u je uobičajeni materijal postao 'dosadan’«. Tako je počeo nejasni, razvučeni proces koji nije razrešen sve do 1973. godine. 4.-og decembra su odleteli u Pariz da se sretnu sa velikom ličnošću modernog baleta. Verujući da tema baleta treba da bude Proustova A La Recherche du Tem ps Perdu, sva četvorica su odlučila da urade domaće zadatke i nakupovala prevode njegovih dela. Na žalost, nijedan nije smatrao d aje Proust vredan čitanja. Waters je uspeo da se progura kroz dve knjige, pre nego što je bacio peškir u ring - » To je presporo, nije za mene«, rekao je. D avid G ilm our je najgore prošao, poSto se predao posle svega osamnaest strana francuskog remek-dela. Predloženo je da se sva m u zik a snim i u Engles­ koj, a da se krajnji rezultat saradnje izvede u toku deset danajuna, s tim što bi grupa uživo svirala na svim presdstavama. Poslednje večeri predstavu bi prenosila Evrovizija - broj gledalaca se procenjivao na sedam deset miliona. Kao Sto je Rolling Stone napomenuo, daleko su otiSli od See E m ily Play. Sam sastanak je bio klimav početak tako hrabrog poduhvata. Nick Mason, Roger Waters i Steve O ’Rurke našli su se na ogromnom ručku sa Petijem, Nurejevim i R om anom Polanskim, koji je nameravao da režira film prema knjizi i baletu. Ispostavilo se da je ideja o Proustu pala u vodu. »Sve je to bila kom pletna šala«, rekao je Waters. »N iko nije im ao pojm a šta hoće. Sedeli sm o okolo 84

sve dok neko nije lupio Sakom o sto i rekao: ’Do­ bro, kakva je ideja?’Postajali sm o sve usraniji, zezajući se uzajam no, sve dok neko nije predložio FrankenStajna, pa se Nurejev malo zabrinuo. Pričali sm o neko vreme o FrankenStajnu, Ja sam sam o sedeo, uživao u m esu i vibracijama, ne govoreći ništa«. »K ada se P olanski dovoljno napio, počeo je da predlaže da svi zajedno napravimo dejinitivni porno-film koji će staviti pečat na taj žanr, a onda se sve to utopilo u konjaku i kaji, pa sm o poskakali u kola i otfurali. Bogzna Sta se sve desilo pošto sm o otiSli«, ispričao je Connoru Me Knightu iz ZigZaga. Desilo se to - da su nekako svi još uvek bili koliko-toliko zainteresovani za zajednički rad na ba­ letu, ali grupa vise nije odvojila nimalo vremena, zbog nedostatka zamisli i podsticaja sa Petijeve strane. Raspravljano je o ideji da se prerade Arabljanske noći, zatim K arm en, ali i to je ubrzo odbačeno. N a jz a d ja n u a ra 1973. godine, baletjeprikazan uz pomoć postojećeg materijala Floyda. U radena je koreografija za Echoes, Careful With That Axe, O ne o f These D ays i Obscured By Clouds. Balet je igran u Marselju i tri puta u Parizu. Prem a izveštajima - bio je dobro prihvaćen.

ODJECI, ILI PO VRA TAK SIN A NIČEGA

Svi fotosi sem naznačenih sa dozvolom »H ar­ vest«, kompanije za koju Pink Floyd snimaju ploce

Samo najpopaljeniji su 1971. godine mogli da veruju d a je ostalo mnogo od undergrouda u progresivnom rocku. Biznis je postao toliko veliki i tako daleko otišao u prethodnih pet godina d a je u svim bitnim stvarima bio isti kao i ma koji deo zabavne industrije, sa istom odgovornošću u zadovoljavanju vojske potrošača. Istina, dobar deo njenog zadovoljstva zavisio je od grupa i njihovog eksperimentisanja. Ali, kako su grupe koristile sve vise i vise opreme i svi rale pred sve većim auditorijumom - bilo im je sve teže da se opuste i pro^ izvedu visoko kreativnu robu. Bilo je to teško vreme za Pink Floyd. Posle porodajnih A H M muka, osećanje kulminacije i opšte počasti nadvilo se nad grupom: postporodajna depresija ako hoćete. Šta novo uraditi? Za razliku od prethodne, kriza koja im je zapretila posle Barrettovog odlaska, kada su morali da se bore da prežive, bila je sasvim druga vrsta izazova. Posle A tom Heart M other turneje drastično su smanjili broj koncerata, a dosada i stagnacija zauzele su mesto napornog rada. Tokom prethodne godine bend je postigao nekakvu platežnu moć, ali su njegovi živi nastupi postajali sve skuplji i na njima se malo zaradivalo. Uz to je postojao titanski inventar opreme koju je trebalo održavati, a trebalo je stalno kupovati nove delove. Nova mikseta, na primer, koštala je 87

2 000 funti. Jedini novae koji je pristizao bio je od ploča. Povrh svega, Floydi su uživali loš publicitet zbog navodnih neum erenih cena; po koledžima se pričalo da insistiraju na ulaznicama ispod funte, a neće da se pojave za manje od 1 800 funti. U stva­ ri, oni su bili spremni da prilagode cenu veličini sale. Nedavno su nastupili na jednom od manjih koledža za samo 400 funti. Suočeni sa ovim teškoćama, članovi benda su se udaljavali jedan od drugoga bez imalo podsticaja za stvaranje muzike. Ali, izgleda da se opasnost od apatije smanjila usred tesnaca i duhovi su živnuli sa prvim koracima ka novoj kompoziciji. Bila je to još jedna dugačka stvar u stilu A H M , ali s tom prednošću što je zahtevala samo četiri člana grupe - mamutski horovi i orkestri vise nisu bili potrebni. Return o f The Son o f N othing (Povratak sina ničega), kako se u početku kompozicija zvala, ubrizgalaje grupi novživotni sok. Nick Mason je rekao novinaru »Beat Instrumentala« d a je novi projekt izvukao grupu iz »močvare klonulosti u kojoj su se valjali sve do završetka A H M turneje«. »D onedavno sm o bili u velikoji opasnosti da um rem o od dosade. Ali, depresija je počela da se gubi, jer sm o najzad dobili grubu osnovu ovog novogprojekta. Ono što sada treba raditije da guram o Sto je brže moguće. U ovom trenutku im am o nekoliko nevažnih svirki. Roger m isli da uopste ne bi trebalo raditi, ali za m ene je veliko praznjenje da povrem eno sviram bubnjeve. Ono sto m oram o uraditi je da se okupim o i sredimo, u svakom sm islu te reči. Ranije su nam Ijudi govorili da treba da radimo ovo ili ono, da podem o na put ili prom ovišem o album . A m i sm o sve vre­ m e izbezum ljeno pokusavali da stanem o i uzm em o nove zalihe snage«.

Return o f The Son o f N othing je isproban na East Anglia Univerzitetu, Noridž, i studenti su ga odlično primili. Uskoro je prvi put proveren pred publikom, na nastupu koji se pokazao odlučujućim za Floyde. Nedostatak mesta velikog kapaciteta u Londonu dugo jc brinuo organizatore i gru­ pe kalibra Floyda; organizator Mike Alfandary je došao na idcju da iskoristi zgodan prostor kod Kristal Palasa (Bowl at Crystal Pallace). To je prirodni am fiteatar pod vedrim ncbom; travnata pad in aje odvojena malim jezcrom od školjkaste bine u stilu »Hollywood Bowl-a« - privlačno i ljupko mesto, koje je moglo prihvatiti ogromnu masu a da se Ijudi ne osećaju kao sardine. U subotu 15. maja, Alfandary je organizovao prvi od mnogobrojnih »Kristal Palas Garden Partija«, a Floydi su predvodili značajne prateće grupe kao: Faces, Leslie W est’s Mountain i Quiver. Mnoge stvari su isle na ruku ovim grupama. M ountain, sa svojom planinom od gitariste i starim producentom Creama na basu, po opštem mišljenju je najbolje popunjavao prazninu nastalu silaskom Creama sa prestola. Njegov boogie visokog napona je odlično prošao. Faces su ponudili još veći izazov Floydi­ ma. Upravo su se nalazili u tački proboja ka ogrom nom uspehu i takode su imali dobar nastup. Kako će Floydi proći u tako sjajnom društvu? Pratila ih je njihova uobičajena sreća; provala oblaka blagosiljala ih je upravo u trenutku kada su stupili na binu. Ali, kao i ranije, malo podstreka nije škodilo Floydima i oni su veličanstveno na­ stupili. V atrom et i bojeni oblaci dima blještali su i nadimali se nad jezerom, a uz malu pomoć akvatehničara, džinovsko čudovište s pipcima, dugo najmanje petnaest metara, nadulo se i izronilo iz vode u trenutku kada su završavali svoje izvodenje sa A Saucerful o f Secrets. Uprkos hladnoći i vlazi

88

89

u vazduhu, ekstatična gomila dozvala ih je na bis: izveli su Astronom y Domine. Ova nova stvar činila je srž njihovog dvoipočasovnog nastupa. Charlie W atkins (Čarli Vetkins) iz W EM -a, koji je dizajnirao ozvučenje za grupu - sastavljeno od »novih has binova, paraboličnih reflektora, eksponencijalnih horni i običnih koničnih rcproduktora«, sve zajedno snage od 2 600 vati - dodao je tehničku opasku celom događaju. »Zahvaljujući reflektivnoj površini jezera ispred bine«, rekao je, »došlo je do velikog dobitka u brzini zvuka«. To nije oduševilo stanovnike jezera jer su sledećeg jutra pronadene mrtve ribe koje su izvrnute plutale po površini. EMI je 1971. godine najzad zapazila da se raznorazne »best-of-kolekcije« sa ranim Pink Floyd stvarima, koje su prom ućurni prodavci uvozili iz Francuske i Holandije, odlično prodaju. Postojala je prilično velika potražnja Arnold L ayne-a i See E m ily koji su bili izostavljeni iz kataloga i koji su, u vidu singlova, medu kolekcionarima išli iz ruke u ruku po visokim cenama. Po odluci EMI-a, na­ a n da se zadovoljc kolekcionari bio jc izdavanje kompilacije »Relics, koja se prodavala po ceni od 99 penija. U nekim svojim aspektima ova iznenadujuća kolekcija sadržavala je snimke sa M ore i A Saucerful o f Secrets, zapostavljajući takva blaga kao C andy and the Currant Bun, Apples and Oranges i Point M e at the Sky. Na album u se našao i do tada neobjavljeni snimak manje vrednosti - Biding M y Time. A lbum je po svom izlasku u maju mesecima lepršao oko desetog mesta na top listi. Dok se priprem ao G arden Parti, Rick Wright je rekao reporterima da će to verovatno biti jedini njihov nastup u Britaniji pre Nove godine, sto se i obistinilo. Ali, u septembru su imali neobičan

nastup, na kom su omogućili britanskim slušaocima da čuju njihovu novu veliku stvar u posebnom izdanju John Peelove radio-emisije T op Gear. G rup a je na brzinu morala da smisli prikladniji naslov pa je Return o f the Son o f N othing postao Echoes. Druge dve kompozicije koje su tada izvcli bile su Fat O ld Sun (Staro debclo sunce) i One o f These D a ys/I'm Going to Cut You Into Little Pie­ ces (Jednog od ovih dana/Iseći ću te na male komadiće). Ova druga će se pojaviti na albumu Meddle. Za vreme svoje jesenje odsutnosti sa britanske scene Floydi su kontinualno radili u Americi, tokom petonedeljne turneje koja je počela u oktobru. Još značajnijeje to što su u julu otišli na istok, svirajući prvi put u Japanu i Australiji. Kući su se vratili za Peelov sou i nastup u Švajcarskoj. Organizatori M ontreux (Montre) festivala, do tada posvećenog samo klasici, tražili su ,savremeni rock-bend': Floydi su izveli A to m Heart M other sa orkestrom od četrdeset članova, da ne pominjemo šest tona opreme sa kojom je grupa tada putovala. »P okusavam o da to sm anjim o«, reče Ro­ ger Waters. Pre nastupa u M ontreu, Rick Wright, i sam pomalo klasičar, rekao je izveštačima daje to upravo onakva vrsta nastupa u kojima grupa uživa. Puno Ijudi, koji obično slušaju samo klasiku, čuće i malo rocka, a mladi koji dodu da čuju Pink Floyde dobiće zalogaj ozbiljne muzike, što je po Rickovom mišljcnju bilo dobro i za jedne i za druge. U novembru jc izdat njihov novi album. M edd­ le je sadržavao Echoes koji je grupa svirala od tog leta i jo šjednu stvar koju je publika v e ć č u l a - 0 w o f These Days. Iako je jedan kritičar na Kristal Palas nastupu istakao kako se uvek možete pouzdati da će Floydi napraviti izncnadenje, ova ploča je,

90

91

kao i A H M prethodne godine (a posebno kao D ark Side o f The Moon), nam erno bila familijarna. Umesto da se oslanjaju na abrakadabra - ’šta li će momci sledeće smisliti’ - grupa teži da svojim obožavaocima pruži priliku da se upoznaju sa novim stvarima, kao i da ih sami dobro savladaju pre nego što ih stave na plastiku. A to nije uobičajeni način u poslu koji se u velikoj meri hrani novitetima. Sporiji način prezentiranja muzike Pink Floyd je možda pokazao da oni misle na svoje obožavaoce, ali je stvorio probleme sa rok-štampom. Od opštih hvalospeva iz doba Pipera . . . i Saucera .. . sada je bilo sve glasnijeg šaputanja da grupa postaje pom alo dosadna. Cak i pre G arden Parti nastu­ pa, M ountain su dobili vise prostora u prikazima u Melody M akeru nego glavne zvezde - Pink Floyd. Intervjui grupe su uglavnom bili dobro promišljeno iznošenje činjenica, prilično suzdržanog tona. Nisu imali nam eru da se javno busaju u grudi, očigledno smatrajući da im je ispod časti korišćenje klasične tehnike intervjua sa sočnim razotkrivanjima i izlizanim kontroverzama. Prosto nisu bili naklonjeni senzacijama i mrzeli su lični publictet bilo kakve vrste, a to je ionako bio problem štampe, a ne njihov. Štampa, uglavnom, nije bila naročito uzbudena kadaje izašao Meddle. Da bi se njegov izlazak označio, Roger Waters je dao intervju Melody Maker-u koji je objavljen na četvrtini strane. Ali, ako štampa baš i nije obožavala Floyde, njihovi poštovaoci nisu bili razočarani onim što rade. M eddle je odmah dospeo na top-Hste, a čitaoci Melody Makera su ih u godišnjoj anketi proglasili drugom grupom. Emerson, Lake & Palmer su bili prvi, odnoseći sva prva mesta u svojim kategorijama, ali su Floydi bili ispred takvih grupa 92

kao - Led Zeppelin, The Rolling Stones, I’he Who i Yes. To nije bilo lose za grupu koja nije imala čak ni agenta za štampu. G odina 1971. je završena u duhu obnovljenog entuzijazma. G rupa je ponovo počela privatno da svira. » N e m ogu da se setim kada sm o poslednji put im ali prohu«, rekao je Roger Waters, ali grupa je neoStećena pregrmela jo š je d n u olujrtu godinu. D oduše jedva. »G rupe se često raspadnu kada se Ijudi uvrnu i ne m ogu da stvore nove stvari, a to se nam a desilo. Ali, sada sm o zdravi«, rekao je. Naziralo se nekoliko novih pesama i budućnost je izgledala lepo. »Pojm a nem am «, rekao je W a­ ters. »Stvarno ne zn a m šta će se sledeće desiti, ali, bićem o m nogo lakši i ejikasniji«. Govoreći o njihovoj karijcri i ciljevima, Nick Mason je dodao: »Poruke postaju gnjavaža, kao propovedi. M islim da je jedna od najgorih besmislica verovanje da pop-zvezde znaju o životu više nego iko drugi. St varje u tom e da se Ijudi etnotivno pokrenu, da se uzbude, dožive fantastično iskustvo, da im se rasp ali mašta. N e sm atram da postoji nekakavpravac napredovanja naše m uzike. Ljudi vide naSu ustrajnost i uspone, ali nam a oni nisu vidljivi. M iprosto dodem o do ideje za nešto, pa probam o to da uradimo«.

»

» I

Nicholas Berkeley Mason, bubnjevi.

TO NIJE LOŠA PLOĆA, IAKO TO JA KAŽEM«

Pre početka 1972. godine Pink Floyd nisu nastupali u svojoj domovini skoro godinu dana. Kada je objavljeno da će u januaru početi sa na­ stupim a, da marljivo vežbaju i spremaju novu gradu, očekivanja su bila velika. Bilo jedovoljno vre­ mena da se pojave sa novim delom mnogo većih razmera od bilo čega sto su do tada stvorili, a što bi opravdalo tako dugo odsustvovanje. Turneja je počela 20. januara u Brajton Domu. Njihova već tradicionalno loša sreća pogodila ih je već prve večeri; tehnički problemi su doveli do rasula a i oni su se osetili obaveznim da Brajtonu ponude nekoliko koncerata kao kompenzaciju. Kako se turneja razmahala, postalo jejasn o da će D ark Side o f The M oon biti nešto stvarno izuzet­ no. Zla sreća je, medutim, nastavila da ih prati: na rasprodatom koncertu u mančesterskom Fri Trejd Holu nestalo je struje p o stoje koncert već dvadeset pet m inuta bio u toku, pa jc drugi obećan za sledeći mcsec. Turneja je trijumfalno kulminirala u čuvcnoj dvorani Rainbow, a Floydi su postali prvi kojima je uspelo da rasprodaju četiri uzastopna nastupa u ovoj sali. Trinaest hiljada obožavalaca koji su uspeli da nabave karte videlo je i čulo grupu koja je izvcla D ark S id e . . . i stare dobre stvari kao Set the Controls fo r the Heart o f the Sun, O ne o f These Days i Echoes, sa vizuelnom predstavom gran95

dioznih razmera. »M ali je broj onih koji su u feb ruaru bili u R ainbow -u - koji će zaboraviti la rana izvodenja D ark Side o f the M oon«, pisao je Mic­ hael Wale. U svom sledećem poduhvatu, suprotno ogromnom i teškom D ark S id e . .. Floydi su dobili priliku da sc opuste. Barbet Schroede, koji je već koristio njihovu muziku za More, zamolio ih je da napišu muziku i za njegov novi film - L a Valle, koji se takode bavio putovanjem ka samosvesti, s tim što je ovoga puta mesto radnje preseljeno u Novu Gvineju. Floydi su ovom projektu posvetili tri nedelje tri puta vise nego što su uložili u More. Otišli su u »Honky zam ak« (Chateau d'Herouville), poznat po Elton Johnovom radu, gde su se bacili na po­ sao. U prošlosti su veoma retko izlazili iz pomalo kliničkog Abbey Roada, pa izgleda d a je prom ena vazduha izazvala novi tok kreativnih sokova. Rekonstruisan na ruševinama spaljenog manastira u blizini Pariza, zamak je nudio luksuzno prebivalište i studio daleko od spoljnih smetnji, a uz to domade vino od jagoda. G rupa je naišla na skromnije tehničke mogućnosti nego što je navikla, ali je zato svirala sa opuštenošću i energijom koji su se mogli uporedivati sa njihovim najboljim scenskim n a­ stupima. Sve se to odrazilo na prodaju album a nazvanog Obscured by Clouds; ušao je na top liste čim se po­ javio u ju n u i izdržao medu prvih desct četiri ne­ delje - dve vise nego Meddle. Distributeri su zaključili d aje film suviše »umetnički« i u Engleskoj se nije davao sve do 1974. godine. (Zanimljivo je reći da se kod nas kao ni More, nikada nije poja­ vio). U meduvremenu je D ark S id e . . . prošao američku turneju, propraćen različitim kritikama,

mada je u toj fazi išao pod imenom Eclipse. Ispos­ tavilo se da grupa Medicine Head ima album koji se zove D ark Side o f the M oon, ali pošto nije bio poznat, Floydi su se kasnije osetili slobodnim da se vrate svom prvobitnom naslovu. Free Four je bio hit-singl i grupa je postala vrlo popularna u Americi. Bila je pozvana da nastupi dve večeri u njujorskom Carnegie Hallu. Neki od američkih kritičara su smatrali da se muzika guši izmedu lajt-šoua i ekstravagantnih scenskih efekata, a drugi su pozdravljali povratak psihodelije i zlatnih dana 1967. godine. Američki korespondent Me­ lody Makera je jezgrovito primetio da se onoliko njujorških obožavalaca koliko ih sada imaju Pink Floyd ne treba da brinu šta kritičari misle. Po povratku u Englesku, grupa je krajem juna održala obećane koncerte u Brajtonu. U to vreme jedan deo prolećnog elana je napustio grupu. Izvesni reporter je smatrao d aje grupa izgledala prilično bledo i d a je propadala u »ka n a l gde čvrstina i koncentracija ustupaju m esto ševrdajućim solopasazim a, koji ne vode ničemu«. Njihov doprinos umetnosti izvodenja spektakularnih rock-prcdstava nije zbog toga bio ništa manji. Već tada sc većina velikih grupa osetila obaveznim da svom nastupu doda malo tajanstvenosti pomoću svetla u boji i oblaka dima od suvog leda, na odgovarajućim mestima. M edutim, Pink Floyd su operisali u drugačijoj razmeri. Prema jednom izveštaču, pored oblaka ugljendioksida koristili su i takva sredstva kao eksploziju nekoli­ ko kazana magnezijuma uz sjajni blesak, koji kombinovan sa filmom stvara efekt automobila koji sa blještećim farovima probija zadnji zid bine i juri pravo u masu. Uz pomoć dim nih bombi, lajtšoua koji je uključivao i anim irane filmove, pa čak i prastaru kuglu sa ogledalima, i sa kvadrofonskim

96

97

zvukom koji juri po svim uglovima sale, oni su mogli da prizovu i održe zapanjujuću atmosferu. Sada su imali oprem u u vrcdnosti od 40 000 funti i kao što je njihov propagandni agent isticao, koristili su svaku stvarčicu koja im je bila na raspolaganju. Izgledalo je da je samo pitanje časa kada će Floydi na turneju poneti pravi, živi vulkan, ali su se oni zadovoljili time što je Vezuv dobio ulogu prostora za šetnju u filmu The P ink Floyd at P o m ­ peii, koji je za Evropsku televiziju režirao Adrian Maben. Film je prem ijem o prikazan na Edinburškom festivalu 1972. godine, uz veliko odobravanje: N ije bilo Jilm a o nekoj pop-grupi koji bi po opštem kvalitetu i tehničkoj prezentaciji prevazilazio ovaj« - veličao ga je Melody Maker. U svom originalnom obliku film je jednostavno prikazivao grupu kako svira i seta po Pompejima i obližnjem vulkanu,ali je režiser kasnije, kontrasta radi, dodao nekoliko sekvenci snimljenih u stu ­ diju. Dnevni i noćni snimci u eksterijeru su bili prilično spektakularni; možda bi film sa prisustvom publike u njemu dobio na snazi (Floydi u fil­ mu sviraju na kom pletno oremljenoj bini u p o tp u ­ no praznom Rimskom amfiteatru), mada Melody Maker smatra da bi mu na taj način bila »ukradena dostojanstvenost«. M edutim, nastavio je M e­ lody Maker, teško je preporučiti film zbog muzičkog sadržaja: » M u zik a Floyda je um erenog raspolozenja, koje ne prelazi ni u šta dinam ično. R uševine Pompeja kao kulisa za m uzičare na poslu je pre izuzetan vizuelni doživljaj. Roger Waters je film ovako opisao: » T u sm o sam o m i i sviram o gom ilu stvari u amfiteatru, uz nekoliko naših sn im a ka kao Top-of-the-Pops dok šetam o po vrhu Vezuva. M islim da će se »frikovim a« dopasti. M en i se dopao zato što je na-

pravljen kao veliki kućni film «. Postojao je plan da se film iz Edinburga prikaže u novembru u Rainbow. Međutim, kada je već prodato oko tri hiljade ulaznica, Rank Organisa­ tion je stopirala prikazivanje nedelju dana pre zakazanog termina. Nekoliko stotina neobavestenih obožavalaca razočarano je otišlo sa vraćenim novcem. Ova epizoda je ostavila gorak utisak. »M ogao bi da razum em R a n k o v sta v da sam uveo 'bingo', ili nedelju igranki, ili p a k najnoviji film Jam es Hon­ da, ali o v a k o . . . « - rekao je sa ogorčenjem Peter Bower organizator Rainbow. K a d a je najzad u leto 1974. godine film pušten u promet, distribuirala ga je kompanija EMI. Premijera je bila u londonskom ABC Blumsberiju, gde je doživeo - »fenomenalan uspeh«, prema rcčima Harry Dodge-a (Harija Dodža) iz odeljenja za štam pu EMI Cinemas, koji vodi i unosan sporedni posao sa posterima. Dok je film putovao po zemlji kao posebna jednovečernja premijera, mnogi bioskopi su ga zadržavali po čitavu nedelju. M uzika u filmu obuhvata delove D ark Side o f the M oon, Set the Controls fo r the Heart o f the Sun, A Saucerful o f Secrets, Careful W ith That A xe E u ­ gene i O ne o f These D ays i Echoes. Ova poslednja stvar pojavila se i u filmu Crystal Voyager (Kristalni putnik), koji je izrazito m onotono delo o surfingu (jahanje na talasima po dasci). Dobar deo 1972. godine utrošen je na snimanje D ark S id e . . . koje se sve vise i vise odugovlačilo. Perfekcionizam Floyda dostigao je vrhunac. Utrošeni su dani i dani snimanja da bi se svaka stvar i svaki snimak do najmanje pojedinosti učinili što besprekomijim. Pred kraj devetog meseca rada na ploči Floydi su, prem a mnogim pričama, bili sasvim iscrpljeni i konfuzni, bez jasne predstave

98

99

kuda ih sve to vodi. Zbog toga su doveli spoljnog producenta, koji je trebalo da doradi sve stvari i da ustanovi nekakvo jedinstvo. Chris Thornes je čovek kome je zapao ovaj strasni zadatak. On je stckao reputaciju sa Procol H arum i ovde besprekorno uradio finalni remiks. Najzad je maraton završen, pa je ploča izašla u martu 1973. godine. Lansirana je zabavom u Planetarijumu. M ada su nekoliko godina ranije izrazili želju da u njemu sviraju, na zabavi se nisu po­ javili; goste su dočekivale četiri kartonske figure u čovečijoj veličini. »Nicky, Dave i ja sm o sm atrali da je to sasvim bezum no, pa sm o p o k u sa li da ih zaustavim o«, re­ kao je Roger Waters posle dogadaja. »Jedina svrha tog prim anja hila je da se napravi stvarno prvoklasna prezentacija kvadrofonskog m iksa, tako da to bude nešto posebno. Pošto nism o im ali dovoljno vremena da uradim o kvadrofonski m iks, rekli sm o - »N em ojte to praviti«, ali su u E M I-u drukčije mislili pa su tako i uradili. O dbili sm o da dodemo. M islim da je to bilo patetično«. Ipak, gosti su bili impresionirani muzikom; D ark Side o f the M oon je daleko otišao od prvih izvodenja pre četrnaest meseci. Waters je ploču opisao kao - »m nogo drugačiju od svega sto su ra­ nije uradili«. »Tematski je mnogo lakša za razumevanje. Ideje koje pokušavamo da prenesemo nisu složene u previse otkačenom paketu. Nije to loša ploča, iako ja kažem«. Publika je podržala Watersovu ocenu; album je ubrzo stigao na prva mesta top-listi i u Britaniji i prvi put u Americi, gde je održana turneja odmah po izlasku ploče. »Rolling Stone« je bio oduševljen pločom, mada je kasnije bilo izvesnih nesporazuma izmedu tog magazina i grupe. Recenzent je n a p is a o o grupi:

»E m in en tn i tehno-rockeri. . . barataju arsenalom zvučnih efekata ra/inirano i istančano. R azvili su stil koji je kadar da izdrži njihovo zaslepljujuće i potencijalno poražavajuće zvučno čarobnjaštvo. . . Z v u k je bujan i višeslojan, a ipak ostaje čist i dobro strukturisan. Poseduju izvesnu grandioznost koja prevazilazi običnu m uzičku m elodram atičnost i koja se retko nalazi u roku«. D ošloje do izvesnog natezanja k adaje magazin zamolio grupu za veoma ugledni intervju, pa ne­ koliko puta reporter nije došao na zakazani sastanak. Kada je najzad došao, grupa ga je otpremila natrljanog nosa. Američka turneja je pokazala da su Floydi bliže rockerima nego ikada; koristili su žensku vokalnu prateću grupu, koja je upravo završila šestomesečno nastupanje sa Leon Russellom. Kao što je sa zadovoljstvoim primetio Pete Mathews u magazinu »Cream«, tam o gde su ranije upotrebljavali hor - imali su soul-zvuk, kao i na ploči, a tam o gde su nekada koristili čitav duvački orkestar ograničili su se na Dick Perrya i saksofon - instrument na koji do tada nisu obraćali pažnju. Posle američke turneje došao je čas za još jedan britanski nastup, pa su odvojena dva dana u maju za koncert u E arl’s Courtu. U vezi sa ovim nastupom u ogromnoj izložbenoj hali, bilo je dosta strahovanja. Nekoliko nedelja ranije David Bowie je tu održao koncert. T o je bila prilika da hala posluži kao rock-palata. M edutim i posetioci i kritičari su bili podjednako složni u svom sudu: zbog slabe akustike i nemogućnosti da se vidi šta se dešava na dalekoj bini, koncert je propao. Svi su mislili da Earl’s Court definitivno nije za rock. Nastupi Floyda su dokazali suprotno. Materijal je možda bio poznat, ali oni su izveli životnu pred­ stavu za osamnaest hiljada Ijudi, čija su se očeki-

100

101

vanja graničila sa religioznom groznicom. Potpomognut vizuelnim efektima dram atične snage, njihov razglas je obilno ispunio pećinastu salu kvadrofonskom magijom. Watcrsov gong je eksplodirao uz plamen u S et the Controls fo r the Heart o f the Sun; biće sa lim unoznim zelenim očima koje su svetlele kroz oblake suvog leda nadvilo se nad M asonom za vreme Careful W ith That A xe Eugene; a danas svima poznati model aviona projurio je preko glava publike da bi eksplodirao iznad scene. »Perfektan let na M esec«, naglašavao je Melody Maker, »besprekoran u svakom detalju«. Kao i na koncertu održanom prethodnog oktobra na Wembleyu, sav prihod je otišao u dobrotovorne svrhe. . Od tada je za grupu počelo veoma m irno razdoblje. Posle napora uloženog u snimanje D ark S id e . . . i neprekidnih nastupa po svetu punih godinu i po dana, grupa se praktično rasformirala, a njeni članovi su se uglavnom posvetili svojim privatnim obavezama. G ilm our je oprem ao svoj novi zamak, Mason je mnogo jedrio, a Wright je čak dospeo i u rubriku porodičnih vesti k ad aje na nje­ gov rodendan u Kembridžu, pored kućnog bazena, održan izbor lepotice u kupaćem kostimu. Rodendanska zabava sa posluženjem na travnjaku!! U toku zime Pink Floyd su vise bili fudbalski tim nego rock-grupa. G rupa se okupila u decembru kadaje udružena sa mnogim poznatim muzičarima održala koncert u korist Roberta W y atta- bubnjara Soft Machine, koji je za vreme razgovora sa pesnikinjom Lady June ispao kroz prozor i slomio kičmu. Koncert je doneo 10 000 funti, posle čega su se Floydi p on o ­ vo izgubili sa vidika. 102

NEUKROĆENE Ž IVO TIN JE I VLAŽNI SNI »Stvarno je bilo teško okupiti se pored svih tih praznika, fudbala i dobrog provoda«, rekao je relaksirani David G ilm our krajem 1974. godine. »Prošlog ju n a kada sm o se vratili sa poslednje am eričke turneje, odlučili sm o da uzm em o odmor. Iz nekih razloga potrajao je duže nego Sto sm o očekivali, oko osam ili devet meseci. Svi sm o sm atrali da je D ark S id e . . . dobar paket, da se pojavio baS u pravom trenutku i za izvesno vreme izgledalo je da nem a nikakvog sm isla nastaviti«. G ilm ourov letnji posao sastojao se od producentskog rada za grupu po imenu Unicorn (Jednorog); sa njom je radio na album u Blue Pine Trees za » T ransatlantic«; a kada je bolesni član grupe Sutherland Brothers and Quiver morao da odustane od turneje, pružio im je ruku u pomoć zajedno sa gitarom, na nekoliko nastupa. U septembru je nastupio još jednom sa Roy Harperom, na besplatnom Blackhill koncertu u Hajd parku. G odine 1973. G ilm our se žalio da ga više niko ne poziva na sešne. Peter Jenner je bio veoma impresioniran njegovim tretm anom sopstenog instrum enta na koncertima i pozvao ga je da učestvuje na snimanju Hamerovog album a HQ, kojem je bio producent. »Šteta«, rekao je Jenner, »Sto je u vreme kada sm o započeli snim anje Dave vet po ceo da vežba sa Floydima. Iako je ranije fantastično svirao solo-gitaru, ponovni kontakt sa starim 103

drugovim a g a je inhibirao, i na sn im a n ju je m o ­ gao da svira sam o u stilu Floyda. N a kraju sm o doveli i Chirs Speddinga. I Nick Mason se bavio producentskim poslom; pored album a za Principal Edwardsa, saradivao je i sa Robert W yattom na njegovom R ock Bottom albumu, koji je dobio mnogo pohvala. Početkom te godine Floydi su pokušali da naprave album. Sa radnim naslovom H ousehold Objects (Kućni predmeti), trebalo je u celosti da bude sastavljen od muzike proizvedene na nemuzičkim instrum entima. Ideja je bila da to bude uradi-sam -album , s nadom da će Ijudi kod kuće stvarati sopstvenu muziku kućnim predmetima, po idejama naznačenim na ploči. Posle mnogo znoja i psovki uspeli su da završe dve stvari, ali su se izvorne koncepcija i jednostavnost ideje izgubile negde medu beskrajnim trakama, eho mašinama, feedback-om i dvadesetčetvorokanalnim studijima. Svi su se složili da nema mnogo domova koji sadrže ove »vitalne kućne predmete«, pa je, uz uzdahe olakšanja, ovaj projekat napušten. U meduvremenu ,D ark Side o f the M oon je nastavio da se prodaje, prodaje i p ro d a je . . . Pink Floyd su, uz Simona i Garfunkela, Carpenterse i Sound of Music, zauzeli mesto u panteonu izvođača koji godinama ne silaze sa vrha top-listi; prikazivao se i film Pompei. Dok je publika bila time zauzeta, grupa je u julu brzo preduzela turneju po Francuskoj, uključujući i tri dobrotovorna nastu­ pa u Parizu. Ali veliki događaj, što se tiče britanskog dela publike, bila je vest da grupa naporno radi pripremajući se za turneju u novembru. Kao što je prvobitno objavljeno, turneja je trebalo da sadrži dvadeset koncerata: četiri u Vembliju, po tri na birmigenskom hipodrom u i u Liverpulu, po dva u Edin104

Richard William Wright, klavijature

burgu. Njukastlu, M ančesteru i Bristolu, i po je ­ dan u Kardifu i Stouku; kasnije je otpao jedan od termina za Vembli. Potražnja karata je bila ogromna, kao Sto se i pretpostavljalo. Obožavaoci su često bdeli celu noć pred blagajnama, a u K ardifje poštom stiglo devet hiljada rezervacija. Sala je imala dve hiljade mesta, pa su sve, izuzev osamsto zadržane na blagajni koja se otvorila sat i po pre početka i prodala svih hiljadu dvesta ulaznica za oko pola časa. Menadžer sale je bio impresioniran dobrim ponašanjem onih koji su strpljivo kampovali pred blagajnom celu noć. »B ili su sasvim u redu i izvanredno su sedržali«, rekao je. To je stvarno bila sreća, jer su Floydi poslužili kao neka vrsta probe. Rock je proteran iz Sophie G ardens sale dve godine ranije, zbog izbijanja nasilja i vandalizma kada su The W ho bili u gradu. Sličnu priču ponavlja i road-menadžer grupe Mick Klyczynski: »O božavaoci P ink Floyda dodu na koncert, sede, čute, slušaju i m irno odu kući. Grupa uživa veliki ugled ko d m enadžera dvorana«. G lavna atrakcija, naravno, bila je čuti grupu dok izvodi muziku koja im je donela bogatstvo D ark Side o f the Moon, ali i bonus od tri stvari koje su napisali u toku leta - R aving a n d Drooling, Gotta Be C razy i Shine O n You C razy D iam ond, koja je »posvećena svim ljudima uopSte, a posebno Sydu Barrettu«. M edutim, novi materijal i koncerti doneli su malo zadovoljstva rock-perima; Nick Kent iz N M E-a je napisao izrazito divlju kritiku, koja je počinjala estetskim udivljenjem Gilm ourovom kosom, nastavljala se: »Svaka nota visi u tom arhetipski pratećem, zakržljalom obliku, koji karakterise Floyde kada su najm anje inspirisani«, a završavala se upozorenjem da su za 106

savremenu rock-muziku najveća opasnost Pink Floyd i njima slični, sa svojim »zvukom autom a­ ta«. Pa ipak, obožavaoci su bili zadovoljni što još jedanput vide grupu u akciji. Najbolji dokaz o tome je pružio ogroman uspeh piratskog albuma snimljenog na koncertu u Stouku, za čiju se prodaju tvrdilojuna 1975. godine da se približila cifri od 150 000 komada. Vlasnik jedne prodavnice ploča u Londonu žalio je Sto ne može da se dočepa dovoljnog broja prim eraka kako bi zadovoljio mušterije; u njegovoj radnji ovaj piratski album se bolje prodavao nego Physical Graffiti od Led Zeppelina, a da se ne pominju albumi Bay City Rollersa ili Rick W akemna. Mnogi kupci se nisu mogli oteti utisku d a je ovaj piratski album , koji se prodavao po normalnoj ceni i u sasvim dobrom omotu, u stvari »oficijelni naslednik D ark S id e . . .« Posle oštrih kritika povodom njihovih poslednjih nastupa u L ondonu, Floydi su bili pom alo bojažljivi pred svoj jedini nastup u Britaniji tokom 1975. godine. Na papiru, Fred Banniestrov K nebw orth je trebalo da bude svirka sezone po ­ sle uspcha »P astoralnog veselja« prethodne go­ dine. Sa Van M orrisonom , D oobie Brothers, M ahavishnu O rchestra i T im Buckleyem, on se dokazao kao izuzetno spretan i diskretan organizator. U prkos tom e Sto su Floydi izjavili da ne vole festivale na otvorenom , najverovatniji razlog Sto su se pojavili na ovom leži u činjenici da je Bannister organizovao festival u Bathu na kojem je A ton H eart M other prem ijerno izvedena. Trebalo je da Pink Floyd budu glavna atrakcija, te da dobiju polovinu novca od prodatih ulaznica pošto se isplate sve ostale grupe. »Ostale grupe« su bile Captain Beefheart, The Steve Miller Band, Roy H arper i Trigger. Izvanredno sastavljen pro­ 107

gram za zrele rock-sladokusce. U prkos svemu tome, Pink Floyd su bez sumnje »propali« na Knebworthu. Njihov road-menadžer Mick Kluczynski je utvrdio da su tokom svih godina od kada je on sa njima imali samo dva neuspešna nastupa - i upravo Knebworth, na koji se toliko mnogo računalo, morao je da bude jedan od njih. Neki izveštač je uporedio njihov zvuk sa malim tranzistorom; neko vreme radilo je samo pola razglasa, Nick Masonovi bubnjevi se uglav­ nom nisu čuli, a svi instrumenti su up o m o bili raštimovani. Pop-štampa se već bila naoštrila protiv grupe. Opšte osećanje je bilo da su se Floydi obogatili, olenjili i izgubili motivaciju. Melody M aker je izneo svoj pregled pre-nebvortovske karijere Floy­ da, koji je bio prilično površan - ističući naročito Roger Watersove reči iz 1971. godine: »Većina stvari koje sm o uradili m i je dosadna. D osadna m i je i većina stvari koje svira m o . . . nem a tu mnogo novog, zar ne? To je vraški dobro plaćen posao sa svim tim ego-pum p ajućim stvarim a i svim ostalim , / sm atram da postaje isuviše m ehanički«. Naravno, grupa nije u potpunosti bila kriva što je taj nastup bio toliko loš. Pomislite da su oni sami po sebi ogromna atrakcaija, da imaju toliko mnogo opreme, da izvodenje nastupa zahteva standarde efikasnosti, preciznosti i organizacije koje se mogu uporedivati sa osetljivim hirurškim operacijama. Svaki organizator dovoljno hrabar da pozove Floyde dobija dodatak ugovora od šest strana, u kojcm se izričito zahtevaju dva odvojena izvora struja velike snage, jedan za pojačala a d ru ­ gi za svetlo. Ako se sve priključi na samo jedan izvor, dolazi do interferencije. Zatim se da će pored standardne ekipe od dvadeset Ijudi koje dovode, biti odreden i tim od dvadesetak m om aka fizika108

laca (u Americi se oni zovu Teamsters) plus dva kvalifikovana električara, Bina, koja mora da ispunjava oštre specifikacije veličine i izdržljivosti, mora biti spremna u osam ujutru, kada počinje rad na priprem anju koncerta. Nema pića na mestu izvodenja radova - dok sve nije spremno (obično u pet po podne), ali će formalni ručak sa tri jela biti serviran, a tokom celog dana biće obezbedene obilne količine kafe, čaja, sokova itd. Celu operaciju vodi Kluczynski kao road-menadžer sa svo­ jim pom oćnikom Robbie Williamsom i Grahamom Flemingom koji vodi brigu o svetlima i scenskim efektima. Kada počne turneja svi su pod velikom tenzijom . Kluczynski m ora da održava vezu sa organizatorima, istovremeno proveravajući svaki delić opreme, pa zato zahteva od svih totalnu saradnju. » Z n a m da krajem turneje u ekipi ima Ijudi koji ne bi im ali nista protiv da m i zariju n o ž u leda, sam o k a d b i mogli«, kaže on. Razlozi ovakvog ponašanja su u tome što sve mora da bude spremno i testirano u trenutku kada se grupa pojavi. On je otk­ rio da raspoloženje ekipe uvek utiče na način sviranja Floyda; ako dodu i vide d aje sav posao obavljen i da svi veselo sede unaokolo i razgovaraju, onda su i oni opušteni. Biće vremena da se popnu na binu, zagreju se i naprave opuštenu zvučnu probu - i sve je super. Mick može da se seti samo pet svirki od k ad aje on preuzeo posao šefa, ukoliko prethodno nije bilo vremena za polako uigravanje i doterivanje opreme do trenutka kada gru­ pa stupi na scenu. A kadaje nastup završen, ekipa ponovo preuzima stvar. U proseku im je potrebno četiri časa da rasture svu oprem u i spakuju je u tri ogromna kontejnera. Za ekipu, turneja znači dvadesetdvočasovni radni dan. Za grupu, radni dan se sastoji 109

od dva i po časa na bini. Svima se kidaju nervi ili od iscrpljenosti ili od dosade. N astup na Knebworthu je zakazan izvesno vre­ me pre stvarnog početka američke turneje i dok se približavao pretvorio se u prelomni dogadaj. U meduvremenu je američka turneja napredovala, a grupa je svirala sve bolje i bolje; i tada su najednom morali sve prekinuti da bi nastupili u Britaniji. Već um orna, ekipa je stigla na Knebworth u osam ujutro. Posle glatkog operisanja po američkim arenam a (Motrealski Alouetteš stadion u Kanadi zaradio je vise novca jednim nastupom Floy­ da nego u toku cele ragbi-sezone; arena u Pitsburgu je bila nedovoljna pa je ispunjeno i tri milje parkirališta, a šezdeset pet hiljada Ijudi mogli su ući i izaći za samo jedan čas), našli su se napolju, sa binom još nespremnom u devet sati, polovina op ­ reme nije bila stigla, a još uvek su svi bili potpuno poremećeni vremenskom razlikom. Teškoće su uvećane činjenicom da je to bio samo jedan deo nastupa koji je trebalo pripremiti. Problemi su još vise narasli zbog dva specijalna efekta - iznajmljena su dva Spitfirea da prelete preko bine u trenutku kada grupa bude počinjala svoj nastup. Nije postojao način da se avioni otkažu, pa su Floydi izleteli na binu dok je ekipa još uvek dovršavala postavljanje opreme. U toku dana nijedna grupa nije koristila razglas sa punom snagom. Floydi jesu, ali su ubrzo otkrili da povećana snaga koju crpu toliko opterećuje pokretne generatore da je to izbacilo iz faze zvučne generatore u Wrigtovim orguljama - rezultat su bile raštimovane orgulje, koje nije bilo moguće ponovo usaglasiti. Wright je odsvirao prve tonove, shvatio da su potpuno razdešene i pretvorio se, po rečima Kluczynskog, u potresnu ruinu drhtavih

ruku, oblivenu hladnim znojem. Sve su se stvari bile urotile protiv njih i grupa se raspala na komadiće. Izveštaji u štampi nisu, naravno, propuštali činjenicu da ni jedan novinar niti iko drugi nepovezan s grupom ne može ući iza scene za vreme njenog nastupa. Posle ovog debakla, grupa se vratila u studio da dovrši snimanje W ish You Were Here, a zatim otišla na letnji odmor. Govorilo se da nisu ni najm anje raspoloženi za dalje žive nastupe u Britaniji. U meduvremenu D ark Side o f the M oon je prošao polovinu puta od trogodišnjeg prebivanja na britanskom top-twenty-u. Za ovaj album Pete Erskine iz NM E-a je, sa rezervom, tvrdio d a je dobar. Allan Jones iz MM-a misli da je izrazito loš, »neubedljiv u svojoj glom aznojpreozbiljnosti« i da »u svim oblastima pokazuje kritički nedostatak mašte«. Te iste nedelje (kadaje izašao W ish You . . . ) T he W hosu najavili svoje prve nastupe u Britaniji za poslednje dve go­ dine, a poplava pohvala pratila je upravo započetu turneju Wingsa. W ish You Were H ere je rezultat šestomesečnog rada, u tada novom, dvadesetčetvorokanalnom EMI studiju, pa je napravljen brže nego D ark s id e . . . Bio je najraskošnije upakovan „od svih Floyd-albuma i fantastično se prodavao u mnogim zemljama. Nesumnjivo da su u EMI-u mnogo srećniji s takvom pločom nego sto bi bili sa H ousehold O b­ jects i nesumnjivo da je Rogeru Watersu album doneo mnogo novca protiv koga može da agituje u svojim tekstovima.

110

Ill

*** W ish You Were H ere je dospeo na top-listu u Britaniji 27.- septembra 1975. godine i kao prvi al­ bum posle A tom Heart M other popeo se na sam vrh, a medu prvih deset ostao je sedam nedelja. Od tada se grupa vise odm arala nego što je pokretala točkove svoje ogromne mašinerije. Ali, zato je gotovo odmah nastavljeno sa radom u stu­ diju. Preradena je i jedna ranije nastala stvar koju su izvodili u živo pod im enom Gotta Be Grazy. U konačnoj verziji je poznata kao Dogs. U Pink Floyd-istoriji, godina 1977. ostala je u sećanju najviše po jednom smešnom dogadaju. Planirajući da naprave fotografije za om ot novog albuma koji će se zvati A nim als, Floydi su izazvali incident. Naime, ogromna n apum pana plastična svinja, koja je kao balon puštena u vazduh, izazvala je iznenadenje i strah kod mnogih gradana u Engleskoj i Holandiji, gde je stigla p o sto je preletela Lamanš. A lbum je zbog toga bio nešto brže pripremljen i februara 1977. godine pušten u pro­ daju. I on se takode prodavao . . . Od manjih aktivnosti zabeležcna jc kraća evropska turneja krajem 1976. i početkom 1977. go­ dine. Nick Mason se je još jednom posvetio producentskom radu - vodeći brigu o snim anju Steve Hilageovog albuma Green; G ilm our i Wright su počeli ozbiljnije da razmisljaju o svojim solo projektima, a Waters je imao dovoljno vremena za svoj omiljeni golf. Pošto nas ovde zanimaju najviše oni koji su ra­ dili, pratićemo Wrighta i G ilm oura. Nekako u isto vreme počeli su sa realizacijom svojih solo-ostvarenja. Wright je komponovao muziku u vreme poslednje turneje Floyda i u Grčkoj gde se duže vrcme odmarao. Kao i G ilm our, ploču je snimio u

Francuskoj, u Nici, sa gitaristom Snowy Whiteom koji jc svirao drugu gitaru na poslednjoj Pink Floyd-turneji i saksofonistom Mel Collinsom. •Prvo je želeo da povede dugogodišnjeg saradnika Floyda Dick Parrya, ali je ovaj bio sprečen. Na pitanje novinara da li je u radu na svom albumu us, peo da se oslobodi uticaja Floyda, odgovorio je: »D elim ično. N ajteže m i je bilo što sam morao da sam obavljam posao producenta. P ink Floyd to zajednički obavljaju. Obično radimo tri dana u nedelji. M edutim , za ovu priliku ja sam radio svakog dana p u n e četiri nedelje. N isam uopste brinu hoće li to zvučati slično Floydima, je r bi to samo povetalo napetost. Jedna od n o vin a je da ja i pevam. N ekada sam to doista dobro i činio. M edu­ tim, pošto sm o običavali da autor peva sopstvene p esm e, u grupi skoro nisam ni glasa pustio«. A na zanimljivo pitanje iz istorije Floyda - da li je ikad pomislio da napusti grupu, Wright je rekao: »Bilo je trenutaka kada nam je to svima padalo na pamet. Jednom sam čak i otisao. All, davnoje to bilo, i to zbog silnih problem a koje sm o im ali sa Barrettom. N a jed n o m koncertu, m islim da je to bilo u W interlandu, San Francisko, odjednom sam se digao i rekao m enadzeru - Dosta m i je svega, odlazim ! I izašao sam. Ali, ipak su m e stigli. I posle toga je bilo trenutaka kada sam mislio da ne m ogu vise da izdržim . A li to nikada nije trajalo duže od jed n e nedelje, a m islim da nas sve to povremeno hvata«. Iako su oba dela istovremeno snimljena i završena, Wrightov album nazvan » W et Dreams« (Vlažni sni) je izašao pola godine posle Gilmourovog, zbog komercijalnih razloga. David G ilm our je svoj istoimeni projekat radio sa dvojicom starih prijatelja, basistom Rickom Willsom i bubnjarem Willie Willsonom. Njih tro-

112

113

jica su još pre Floyd-avanture imali sopstveni bend, koji je čak išao na malu mediteransku tu r­ neju (Francuska, Španija). Wills je zatim izvesno vreme radio sa Roxy Music i postao cenjen sešnmuzičar, a Willson je bio u stalnoj postavi grupe Sutherland Brothers & Quiver. David je svirao gi­ tare i sve klavijature na ploči. U svojim izjavama G ilm our je rekao da je na snimanje album a utrošeno tri nedelje. Oba album a nisu sjajno prošla na top-listama. G ilm ourov se penjao i padao oko petnaestog mes­ ta, dok Wrightov nije uspeo da se probije ni medu prvih trideset. Zatim su obojica kao i ostali uživali u svome miru i ne pomišljajući o nekim nastupim a. Dugo se o njima ništa novo nije čulo. T ak o je bilo sve do početka jula 1979. godine, kada je kratkim crticam a po muzičkoj štam pi najavljivana skorašnja aktivnost. T rebalo je da Floydi pred sam kraj prošle decenije o tpočnu sa živim nastupim a i turnejam a. T akode je rečeno d a j e pri kraju posao u studiju na novom projektu koji bi trebalo da se pojavi posle leta. T radicio n aln a Floydovska zakopčanost nije dopustila suvišak informacija. Kako su se kasnije stvari odvijale - 30. novembra izašao je dupli album The W all, propraćem singlom A nother Brick In The Wall\ Part Two; prvim singlom koji je grupa u Engleskoj izdala posle 1 1 godina. Singl se posle sam o dve n e­ delje našao na sam om vrhu top liste, dok je za istu stvar albu m u trebalo »m alo vise« - tri nede­ lje. Planovi za žive nastupe pom ereni su za leto osamdeseto - a nezvanično se pom injalo da bi Pink Floyd mogli biti glavna atrakcija na Knebworth festivalu. A ko se to ostvari Floydi bi m og­ li da se opravdaju za jedan od svojih retkih neus1 14

pelih nastupa. Živi bili pa videli! Pink Floyd su odavno postali najveća kult grupa rocka. N a ovaj način približavam o se, u osam desetim , trenutku kada će četrdesetogodišnji Floydi svirati svojim četrdesetogodišnjim, tridesetogodišnjim i nešto m lađim obožavaocima. A u m eduvrem enu će sigurno biti još puno dobre muzike. . . A na sam om početku osamdesetih sigurno se može reći - Četrnaest godina pošto je Syd Bar­ rett smislio to ime, Pink Floyd su veći nego ikada. . .

t

EPILOG ,

David Jon G ilm our, gitare. Snimljeno na W em ­ bley koncertu, novem bar 1974.

Z /4

SADA

Pa, kako sada stoje stvari? Pink Floyd traju vise od jednu deceniju, prodali su milione ploča (i prodaće sigurno još milione), a sačuvali su svoj privatni život u toj meri da Roger Waters može da se seta po terenu K nebwortha, medu publikom, noseći Pink Floyd majicu, a da ga niko ne prepozna. Pre­ ma Micku Kluzynskom, Francuska jejedino mes­ to gde su poznata pojedinačna lica Floyda (tamo možete kupiti i jeftine verzije muzike Floyda, izvode ih npr. Les Playboys). Oni su svoje personalnosti sačuvali od pobliciteta. Poznato je kako je teško naći njihove fotografije (naročito novijcg datuma). G rupa se vrlo retko pominje u vezi bilo čega izuzev muzike. (Možda je izuzetak gužva sa odbeglom krmačom koja se pojavljuje na om otu Animals-a). Oni nemaju veze sa jet-setom i ne demoliraju hotelske sobe. »M i, u stvari, ne poznajem o ni jed n u drugu grupu«, rekli su u Zig-Zagu. Izgleda da se njihov život za vreme turneja ug­ lavnom sastoji od poseta i zdravih igara - TV igre, M onopola, fudbala, plivanja, jedrenja, kriketa, a selo i porodica su njihov lek za svo rokenrol-ludilo. Dok ostale grupe vole iscrpljujuće maratone sa pratećom putnom groznicom da bi bilo što interesantnije, njihove turneje su kratke. Pink Floyd su razborita grupa. Jedini član koga je Dave Crocker ikada sreo u 117

nekom klubu je David G ilm our, koji je viđen u Speakeasy-u, poznatom leglu razuzdanih rokera. Čini se da je sa svojim pajtašem Jery Shirleyem pre nekoliko godina napravio poveliku frku u gradu. Da li su oni kreativci koji izgaraju? M ark Rye, sadašnji menadžer Harvesta, misli da verovatno nisu, bar što se tiče cele grupe, mada možda pojedinačno jesu. Ali, svojim solo-albumim a G ilm our i Wright su pobili ovu drugu pretpostavku. Svojevremeno je Chris Welch zapitao G ilm oura da li je ikada bio frustriran radom s Floydima i da li je poželeo da ga se oslobodi? »Pa, u stvari, ne«, odgovorioje G ilm our. »Postoji taj čudni nagon, koji i nije tako ja k « . U muzici grupe ionako postoje mesta koja su mu ostavljena da svira kako želi, i on to zna. Izgleda da se tom e predavao sve vise, ili je onaj »čudni nagon« preovladao. A možda vise i nije zadovoljstvo biti rock-muzičar kada pokupiš sve nagrade koje postoje. Ako su Floydi stekli pravo da budu lenji, a većina onih koji su u vezi sa grupom misle da jesu, uspeli su to izuzetno n ap o m im radom, kad god je to trebalo. Mick Kluczynski kaže d a je video gru­ pu kako provodi tri nedelje u studiju pokušavajući da snimi savršeno dve gitarske deonice. »Floydi im aju preciznost«, on kaže. » U stanju su da do besvesti nešto snim aju, brišu i snim aju ponovo. Ova preciznost čini tako dobrim njihove m ultikanalne snim ke«. On kaže da grupa može da se skupi posle višemesečnog izležavanja, zgrabi instrum ente i improvizuje bez prestanka četiri časa. »V ežba im u stvari nije potrebna, posle nekoliko časova sviraju čvrsto kao i da se nisu razilazili«. M edutim, kada imaju novu pesmu sviraju je na uštrb svega ostalog dok ne postignu autom atizam . 118

»R a d e kao pod bičem«, kaže Mick, »razrađuju je četiri dana, osam časova dnevno. Za vreme proba ili zagrevanja retko sviraju bilo šta drugo osim svoje muzike, kaže Mick, ali seća se da ih je jednom prilikom čuo kako izvode fantastičnu verziju Layle; ponekad otpraše neku klasičnu rokenrol stvar, pokatkad se zabavljaju starim stvarima Creama ili Hendrixa, ali se obično odm ah vraćaju sopstvenom materijalu. Jedan obožavalac je imao sreću da ih čuje kako izvode desetom inutnu verziju How L ong grupe Ace na popodnevnoj zvučnoj probi, za neki od koncerata njihove pretposlednje turneje. Svi se slažu d aje Roger Waters voda grupe. »N e zn a m da li je on toga svestan«, kaže Mick, »Ali on je P in k Floyd«. M edutim nije primećeno da se članovi grupe medusobno bore. O svakoj razlici u mišljenjima raspravlja se na razum an način. »Razgovaraju satima, tako da o svakoj situaciji koja eventualno m ože iskrsnuti im aju neko miSIjenje. Posle ovoliko vremena koliko su u biznisu, malo šta m ože da ih iznenadi«. Budući da oni tako ljubomorno čuvaju svoj privatan život i što je svaki od njih toliko lojalan gru­ pi, mnogi ih spolja doživljavaju kao odbojno društvo. Rigorozno demokratski pristup stvarima je takode delimično odgovoran za to. Po Micku, glavni razlog što ne daju intervjue je taj što oni, kada dobiju zahtev od menadžera, sednu i raspravljaju ko bi to trebalo da uradi, a ako se ne slože, izgube svaki entuzijazam. T o bi ionako bila samo gnjavaža, zaključe. »Ali, ako naletite na njih, videćete da nisu nim alo nepristupačni«, kaže on, »razgovaraće sa vama i norm alno se ponasati. O ni nisu zvezde pre su suSta suprotnost njima, Sto je pitanje stava grupe. Njihova takozvana uobraženost je sam o 119

način čuvanja privatnosti. O ni nisu vlasništvo javnosti«. Međutim, kada su nezadovoljni, Floydi se nimalo ne uzdržavaju da to pokažu. Dave Crocker kaže d a je prilikom preuzimanja posla u Harvestu bio upozoren da oni mogu biti teški i nezgodni. »A li, otkrio sam da su to veoma prijatni, obični Ijudi«, kaže on. A Mick priča da Waters kada ga izazovu šiba jezikom i ubija pogledom i upozorava da ga ne treba obmanjivati. Takve reakcije pripisuje potrebi samo-održanja u potencijalno iznurujućem poslu, a opravdanje za njih nalazi u stalnom rastu uspeha i integriteta grupe. Njihov m enadžer Steve O ’Rourke, na primer, vodi i sastav Kokomo. »A li tesko njem u ako to im alo naškodi F loydim a«, kaže Kluczynski. Prodaja ploča i broj prisutnih na konccrtima ne pokazuju znake opadanja. Mick je takode primetio da grupa ima potpuno novu generaciju obožavalaca. »D ugo su dobar deo publike činili dvadesetogodišnjaci, ali na nekoliko poslednjih turneja bilo je uočljivo da dolaze mladi. R ekao bih da su to sada uglavnom osamnaestogodisnjaci«. Kako on vidi stvari, pop-scena je podeljcna na dva koncentrična kruga. Postoji probrani unutrašnji krug u koji svako želi da ude (to važi čak i za najpopularnije »New wawe« grupe), jer je u pitanju dimenzija trajnosti. U njcmu su Stonesi, Led Zeppelin, The Who, Jeth ro Tull, Yes, Genesis i Pink Floyd. Izvan ovog kruga grupe se formiraju, rasturaju, probaju nešto novo i opet razilaze pokušavajući da pronađu čvrst oslonac; Ijudi u sre­ dini su profesionalci, dugo su zajedno i svakom pridošlici je veoma teško da se probije medu njih. Pink Floyd ne proizvode uvek ujednačeno visoke predstave. Obično utroše prvi deo turneje na 120

opuštanje kako bi kasnije svirali na najvišem nivou. Potrebno je vreme da se prilagode ponovnom sviranju na ogromnoj bini pred hiljadama Ijudi. Jedno jc svirati u prostoriji za uvežbavanje, a drugo stajati na bini četiri do pet metara udaljeni je ­ dan od drugog. Ali, Mick vidi grupu kao visoke profesionalce i, uprkos Knebworthu, smatra da svojim prcdstavama pružaju protivvrcdnost uloženom novcu. »U z nekoliko izu zeta ka , svi njihovi konkurenti izgledaju nepotpuno. Kada Floydi počnu stvarno da lome, po svim standardim a su zaista dobri«. Njima je izgleda odavno sve jasno. Iako za svoj položaj nimalo ne duguju kritičarima - koji su već duže vreme anti-Floyd nastrojeni - nije li sve ipak postalo suviše jasno i predvidljivo? Da li oni još uvek osećaju potrebu za naprezanjem? Storm Thorgerson misli da će nastaviti sa još vise improvizacija i uopšte razbijanja kompozicija. Peter Jenner, koji je ponovo u prijateljskim odnosima sa grupom (odnosi su bili zahladneli posle rastanka), kaže d a je večerao sa dvojicom od njih i da mu je izrazito ostala u sećanju Watersova izjava - da grupa ima očajnu potrebu za novim usmerenjem. »M ozda bi trebalo da se vratimo Blackhillu i počnem o sve iz početka«, našalio se. Dave Crocker, pak, kaže da m a koliko voleo sadašnje Floyde, još uvek sneva san u kome se oni i Syd Barrett ponovo udružuju, izlaze na binu pred ogromnu masu i sviraju See E m ily Play. Što se mene tiče, uzdržavam se od vaskrsavanja Floyd-Barrett mita. To mi miriše na »hoće-li-seBeatlesi-ponovo-skupiti« gnjavažu. Ako se to desi - a za to nema nikakvih realnih izgleda - biće to divno i siguran sam da će obe strane biti na dobitku, čim se slegne halabuka. Možda poslednju reč po ovom pitanju treba prepustiti mom prijatelju 121

koji se bavi I Chingom. On kaže da će se Barrett verovatno opet pojaviti i zasijati (Heksagram 30, pokretne linije 1 i 6), a da će Floydi, daleko od oka javnosti, nastaviti da napreduju (heksagram 13, pokretne linije 5 i 6). Ja, kao i milioni drigih poštovalaca Pink Floyda, nadam o se tome. •

MUZIKA

-

LIČNI KOMEN TAR

Članovi Pink Floyda ne misle da su najbolji muzičari na svetu, ali sudeći po njihovoj karijeri koja nam je dala neka od najhrabrijih pionirskih dela u roku i veliki broj nezaboravnih nastupa, oni ne treba da brinu o takvim stvarima. Nedostatak tehnike ne sputava nijednog pravog umetnika koji ume da razvije talenat koji poseduje, ukoliko ima nužnu inspiraciju i radni kapacitet. Nepopustljivi neprijatelj Floyda je njihova skromnost, koja je urodila tendencijom da idu ka savršenoj teksturi i nepogrešivoj tehnici nauštrb pravih osećanja. Kao rani eksponent kosmičnosti, grupa je izgle­ da bila žrtva sopstvene »novi-horizonti-u-zvuku« predstave. Syd Barrett je podlegao pritisku da stvara kosmičke kompozicije za obožavaoce, dobijajući za uzvrat slavu i kakvo-takvo bogatsvo, ali je najzad, kao i drugi nevoljni vojnici, ispucao svoje moći kretajući se ivicom sveta. Ostali su navukli zastore kada se izgubila eratična briljantnost » m adcap-a« i prihvatili Gilm ourovo »duhovno zdravlje ifleksibilan stil gitare« kako je to rekao je­ dan pisac. Odlučni da dokažu kako »otpisivači« nisu u pravu, nastavili su da stvaraju otkačenu muziku koja se toliko tražila, ali nisu bili raspoloženi da rizikuju: oni sami neće biti otkačeni. Rezultat toga je da su stvari (od Saucera . . . pa nadalje) poStale duže, ali manje živopisne. Aktuelni stav je glasio: 123

povući se sa ivice, držati sve eksperimente u sigurnosti laboratorije i raditi po diktatu »dobrog ukusa«. Tek nedavno grupa je izgleda odlučila da se otrese grozomornog, zaglupljujućeg zagrljaja dobrog ukusa i da isturi spontane delove sebe. Ali, ako su uzdržanost i proces odvajanja od muzičkog biznisa bili ono što je održalo Floyde na površini do ovih dana, onda su poslužili svrsi. Kao što svi kažu: čudo je da Pink Floyd uopšte danas postoji; još veće je čudo što je D ark Side o f the M oon bio na top-listama dve i po godine, a albumi Wish You Were H ere i A nim als postali zlatni onog dana kada su izdati. Sada, kad im je sigurnost obezbedena, mogu da se opuste i nastave; možda čak i da napišu poneku ljubavnu pesmu. Mora d a je bilo uživanje svirati Arnold Layne, jednu od najboljih ploča koju je neka grupa ikad napravila. Zvuk je bio čistiji, bogatiji i suptilniji od bilo čega sa ove strane Beatlesa, ponajviše zahvaljujući Joe Boydu, čiji je kasniji rad sa Fairport Convention, Incredible String Band, Marion Mouldaur i drugima pokazao d aje on jedan od najistrajnijih, najsenzitivnijih i najinteligentnijih producenata. Deo pohvala se takode m ora dati i Johnu Woodu iz Sound Techniqes koji je bio odgovarajuće dobar tehničar. Uživanje i prcdanost s kojima svaki od muzičara rukuje instrum entom doprineli su jedinstvu grupe i Syd Barrettovoj pesmi, koja ništa ne duguje nekom prepoznatljivom prethodniku. Uz pomoć svog talenta on je od prvog takta postavljao logiku pesme koja se činila neizbežnom a istovremeno silno iznenađujućom. Sam tekst možda nije upadljiv, ali način na koji se on povezuje sa muzikom jc izrazito inspirativan. Akordi propadaju na krajevima rcdova mirno se ponovo uzdižu, da 124

George Roger Waters, bas. Snimljeno na W em­ bley koncertu, novem bar 1974.

bi eksplodirali sa refrenom » W hy can't you see« (Zašto ne shvataš), koji sledeći » It takes two to know« (Potrebno je dvoje da se zna) kazuje da autor misli na A m olda, kradljivca odela. Tekst je spašen i obrtom mu je data dubina. M uzika i reči se kombinuju u delo koje postavlja i razrešava bogatstvo tema u dva m inuta i pedeset osam sekundi. Kasniji Floydi bi ih razvukli u mnogo puta toliku minutažu. Roger Waters je tada rekao da što se tiče Barrettovih pesama uopšte nije bilo važno ko ih svira, kao da su on, Wright i Mason bili anonim ni sešnmuzičari. Andrew King iz Blackhill Enterprisses kaže da je bilo Iako steći utisak da su Floydi bili sastavljeni od Barretta i bilo koga drugog s kim bi on svirao. T akav stav je nepravedan prem a ostaloj trojici. Na dokaznom snimljenom materijalu Arnolda, E m ily i Pipera . . . uočljivo je da kada je grupa izvodila materijal koji je inspirisao, niko joj se nije mogao približiti. Rane pesme su udarile temelje muzici koju i da­ nas sviraju. Waters na basu je naročito impresivan. U doba kada se većina rok-basista još uvek oslanjala na šetajući šablon ritam i bluza ili na okidanje osnovnog tona svakog akorda u striktno odredenim razm acim a, on je svirao post-Wymenovske rifove, uletao u note i kombinovao napetost i opuštenost uz pom oć ogoljenih oktava. Ovaj efekt, m ada je kasnije bio malo stilizovan i ograničen, bio je tada beskrajno svež i moćan: embrionski Pink Floyd-udarac. Nick M ason na bubnjevima je nezainteresovan za virblove i paradidle. I ne pokušavajući da bude džez-bubnjar, on se baca na svoj komplet proizvodeći ritmove koji vise duguju polinezijskim i afričkim izvorima nego preterano studioznim zapadnim tradicijama. On svira slobodno i čvrsto ukla126

pajući se sa W atersom kako bi zajedno obezbedili apsolutno zbijenu a ipak pokretnu bazu za Barrettovo i Wrightovo uzletanje ka višim sferama. Od Rick Wrighta dolazi najupadljiviji element u ranom zvuku Pink Floyda, farifisa je obično podešena za jak reverb i lagani tremolo, koji suprotstavljaju produžene, blago prelivajuće akorde uzburkanom klaviru, ulazeći u modalne improvizacije koje podsećaju na ragu, sa prelivima Cecila Taylora, Rahm anjinova i Dave Brubecka. Sto se tiče Barretta, on je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme, pa je na izgled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio, razvlačeći ih i vukući u bilo kom pravcu koji bi se ukazao. Pesme su to mogle da podnesu; sviranjem je zalazio u svakojake ćorsokake, pa se onda čistom maštovitošću ponovo iz njih izvlačio. Koreni njegovog stila nalaze se negde izmedu Bo Diddleya, H ank B. M arvina i Pete Townshenda; kada bi se vratio nekom starom bluz-rifu retko bi dopustio da se razvije na standardni način. I sviranje ostalih članova grupe transformisalo je kliše u inovaciju, ali on je skoro uvek svirao sa većim rasponom i hrabrije od svojih savremenika. Barrett je, pored Townshenda, jedan od prvih gitarista koji je raskrstio sa razlikom izmedu ritam i solo-deonica (tu razliku je G ilm our ubrzo pono­ vo uveo). Njegov najbolji rad je kombinacija pulsirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik pred vašim očima (i ušima) i prerastaju u napete sklopove pro d om o visokih tonova, kao ljudski krici. Zatim tu je i pretpostavljeni elektronski ele­ m ent koji je njihovu muziku obavio poštovanjem. Mislim da upotreba elektronike nije ono najvažnije što je istaklo grupu, ni na početku a ni danas. Istina, oni jesu obilno koristili eho, reverb i repeat

- Wright je izvlačio iznenađujući spektar novih zvukova iz svojih klavijatura - ali ti postupci su uglavnom bili slag na torti. O no što ih je učinilo veličanstvenim tada, a i kasnije, je istinska ljudska punoća njihovog sviranja. Ali, kada grupa izgubi entuzijazam kao što su ga Floydi izgubili, elektronski trikovi postaju providni i obični štosevi. Pink Floyd su najbolji kada improvizuju; kada rade drugačije rezultat je, obično, plitko poziranje. M edutim 1967. godine nije bilo ni traga od kreativnog ćorsokaka. Zapretila je opasnost druge vrste: Barrettova bolest se pretvarala iz disciplinovane anarhije u bezizlaznu frustraciju. Nekoliko njegovih pesama iz ranih dana crplo je svoju snagu iz dodira dvaju suprotnih tački gledišta. Uobičajena stvarnost je suprostavljena svetu mašte, materijalno-spiritualnom; kao kada iz pom alo hobitovskog teksta The G nom e (Kepec, patuljak) odjednom uleti u lirski refren: »L ook at the sky, look at the river, isn't it gooooooddd«, i brek. Pesma je transformisana. Slično tome, blesave strofe u pesmi B ike dobijaju dubinu i formu refrenom » You re the kin d o f girl that fits im m y world« (Ti si vrsta devojke koja se uklapa u moj svet). Tem a je podvučena kada nas pevač povede u svoju »drugu sobu«, ispunjenu demonskim mašinama i satovima, njegovim igračkama. Pesnik i autor knjige B om b Culture - J a f f Nuttall kaže da svako ko se bavi bilo kojom formom umetnosti mora da uzme u obzir vezu izmedu genijalnosti i ludila. On takode kaže d aje koncentracija na unutrašnji svet 1967. godine dozvolila da spoljašnje gužve stagniraju, što je izgleda veoma ilustrativno za Barrettov slučaj. D a se dogadaji nisu urotili i usporili Barrettov kreativni razvoj uspeh E m ily je samo vrh sante - možda bi on naučio kako da uravnoteži jedan i drugi svet i kako 128

da oslobada energiju izazvanu njihovim graničnim dodirom. r A u stvari rezultat je bila kriza - tako oštro prikazana u Apples a n d Oranges i Jagband Blues, gde se ta dva sveta najzad definitivno sudaraju. Prva stvar je bila singl, ne i hit ni za milion godina, ali - briljantni pandemonijum. Fred Frith je tu stvar, pored Beefherta, koristio u svojoj seriji za N M E - Velika gitarska sola, da bi ilustrovao Bar­ rettov stil u najekstremnijem primeru. On govori o Sydovoj majstorskoj upotrebi Wah-wah pedale, kojom se poigrava na ivici feed-backa, za milimetar izbegavajući kratki spoj sve do kode. Ta stvar je tako hrabra kombinacija apsurdnosti i dubokog poniranja. Na žalost, loša produkcija joj nimalo ne ide na ruku. Izgleda da su svi bili mnogo vise zainteresovani da se ta stvar stavi na traku pre nego što se razbije i ispari u nešto drugo, nego što su razmišljali o pojedinostima ravnoteže zvuka. Pa ipak, to je hrabro i progresivno delo iznad haosa. Sa druge strane, Jugband Blues počinje sa a s torn akustičnom gitarom i glasom koji svesno priznaje šizofreniju kao bolest: »Strašno je pazljivo od vas/Zato što m islite da sam ovde./ Ali ja sam obavezan da vam ra zja sn im /D a nisam t u ./ l razm išlja m ,/ Ko to ustvari piše ovu pesmu?/« U pesmi ima nekoliko prom ena atmosfera, da bi se vra­ tio na početak, u kliničku tišinu studija razbijenu žalosnom gitarom i glasom: »A š ta je a stvari san, a šta šala?« pevao je on. Z ar je to pop muzika? Barrettova dva solo-albuma koja su se pojavila nekoliko godina kasnije pokazuju malo vidljivog napretka, m ada ni u kom slučaju nisu zanemarljivi. Postoji lepota usamljenosti u mnogim » m a d ­ cap« pesmama, i povremena izvanredna muzička pratnja, ali sveukupna slika pokazuje čoveka bez 129

viška energije, čoveka u kandžam a atrofije. A l­ bum Barrett predstavlja povratak rokenrolu ali, mada se G ilm our pokazuje kao atletski basista; on, Jerry Shirley i Rick Wright ne uspevaju da se uhvate ukoštac sa m uzikom. T o miriše na površno uraden posao. Pa ipak ima dovoljno snage u pesmama kao što su B aby L em onade i Gigilo Aunt, koje pokazuju da Barretta talenat jos uvek nije napustio. Da je imao malo vise povercnja u sebe i želje da povede bend, to je mogao biti stvar­ no veliki album. Postoje oni koji kažu da je odlazak gitariste, glavnog autora i pevača razbio Pink Floyd, a p o ­ stoje i drugi koji misle da im je to najviše koristilo. Bilo kako bilo, kada je A Saucerful o f Secrets izašao, nije bilo razočarenje. Od tutnjećeg nadolaska basa koji uvodi u L et There Be M ore L ight jas­ no je da grupa dimeći se izlazi iz svoje uzburkane prošlosti, bljujući vatru iz svih oružja. Ulaze poznate marsovske orgulje i započinjemo krstarenje uz uglačanije i kontrolisanije flojdovsko izvodenje Interstellar Overdrivea. U melodiji se oseća karakteristični Watersov dodir, koji od tada dominira grupom; tu nailazimo prvi put na karakteristični uzlet iz G mola u C mol, koji će toliko puta koristiti. Taj prelaz zvuči nostalgično i njima je veoma drag. David G ilm our, novi m om a, uzdržava se na ovom snimku. Prilagodavajući se, on je još uvek ograničen na jednostavne stvari, dok Waters i M a­ son tutnje kao u davnini. R em em ber A D ay, ponovo, je nostalgična stvar koja oplakuje izgubljenu spontanost i uživanje. Rick Wrightova prijemčiva melodija lebdi preko leteće ritam-sekcije ojačane njegovim romantičnim klavirskim akordima. Eto još jedne odlike Pink Floyda koju ćemo sve više slušati, mada će u 130

budućnosti dolaziti do sve ređeg mešanja grubog i istančanog. Sada im am o dokaze da iako je Barrett bio glavni arhitekta Floyda, njegovo prisustvo je zasenjivalo dva značajna talenta. Waters i Wright mogu da stvore delo, ali, za razliku od Barretta, teže da se zadovolje jednom tem om i da se nje drže. Nema dram atičnih prelaza iz svetlosti u senku. Stvar sa Saucera . . . koja odmah privlači pažnju - Set the Controls fo r the H eart o f the S u n - crpe svoju snagu iz jednostavnog bajanja (u vidu ritmičkog ponavljanja). Olimpijski mini-ep sviran suptilno, sa apsolutnom ubeđenošću. On sigurno pokazuje vise kontrole i jedinstva nego prethodne stvari. G rupa je pronašla ravnotežu. Naslovna stvar album a ilustruje nedostatke njihovog novog, uravnoteženog pristupa. Ona tutnji, tu t n ji. . . i tutnji; jednostavna ideja razvučena pre­ ko svake mere. Kako u to vreme niko nije radio u istom kontekstu, za Saucer se slobodno može reći da je izuzetno impresivan album. U NM E-u je ocenjen vise nego Piper. K om ande su sada bile u sigumijim rukama, usmerene na duže stvari. Jo h n n y B. Good je bio sitna figura koja se udaljuje zajedno sa planetom Zemljom, i otada su Floydi bili ustremljeni prem a kosmosu. M edutim, došlo je do kratkog predaha. Pre nego što je U m m agum m a uletela u prodavnice, dobili smo M ore napisan i snimljen u toku jedne nervozne nedelje. Kratak rok ih je naterao da ožive jednostavniji stil, pa ploča pokazuje svežu grupu koja nije imala vremena da se zaglibi u previse analizirani mulj. Neke od pesama su stvarno veoma dobre. Watersova C ym baline ima svežu, jednostavnu melodiju datu bez okolišenja, a Cirrus M inor i Crying Song su podjednako efektni u hladnom introspektivnom stilu. 131

Ali, stigle su i lose novine u vidu efekta ptičijeg cvrkuta na Cirrus M inoru - još jedan nagoveštaj stvari koji dolaze. Efekti retko mogu izdržati detaljnije i duže preslušavanje, bez obzira kako ih želite pravdati - »čoveče, to su sve samo zvuci« - ali Floydi tvrdoglavo pokazuju sklonost prema takvim disatrakcijama sve do danas. Z ar ne znaju da je njihova muzika ono sto nas interesuje. Drugi značajni m om enat na ovoj ploči je da oni prvi put sviraju Heavy-metal. U N ile Song-u to čine graciozno i sa stilom. David G ilm our je, po­ red Robina Trowera, vrhunski britanski eksponent profmjenog bluz-fuzz sola; a ovo je njegov prvi izlet u tom pravcu. Takode, na ovoj ploči ima dokaza o neoflojdovskom humoru. G ilm ourov Spanish Piece je žestoka parodija jednog od flamenko-šablona koje sva­ ki gitarista zna; clok ona traje zli dago na sceni kroz kvarne zube mrmlja »duboke« reči o krvi i časti. Duh Španije protiv Pink Floyda akadem ičara - 0 : 1. 1 tako stižemo do U m m agum m a, Pink Floyd in excelsis, svi zajedno na četiri živa snimka i pojedinačno na drugoj ploči albuma. Ali, živi snimci su sve stare stvari (mada se Careful W ith That Axe, Eugene pre toga pojavljuje samo na B.strani singla Point M e At The Sky, poslednjem neuspešnom pokušaju sa hit-singlom). Iako oni daju dobru sliku o tome kako je tada grupa zvučala na bini, novi materijal ne bi nimalo škodio. Muziciranje pokazuje da se grupa približava gornjim sferama progresivnih rok-krugova, ali ako oduzmete koncertnu atmosfcru punu strahopoštovanja, dobar deo materijala zvuči izmučeno. Najbolja od svega je Astronom y D om ine koja dozvoljava Gilmouru da zasija. Vrisak na E ugenu je takode prilično iznenađujući; zanimljivo je da su The Nice u

to vreme svirali ovu stvar pod nazivom The Cry o f E ugene (Eugenov vrisak). Od individualnih stvari svaka ima svoje svetle trenutke, ali se na kraju ipak čini kako četvorka pokušava da bude avangardna u svojim najboljim nedeljnim odclima. Za mene, Watersova Several Species . . . itd . . . itd. je najprijatnija stvar. Zvuči kao da se dobro zabavljao praveći sve te smešne zvuke, a njegov spontani govor je stvarno zabavan. Ali, njegova originalnost je sumnjiva, u to vreme i Pete Brown i Ron Gecsin su izbacivali slične tirade. Za Atom Heart M other se ispostavilo da je dugačko, am biciozno lutanjc iz jednog doživljaja u drugi. G rupa je učtivo prikazala sve svoje dotadašnje stilove, izuzev psihodeličnog popa, uzimajući za počctnu tačku melodiju neposredno uzetu iz neke holivudske opere. Sve u svemu, otkačenost ustupa mesto »dobrom ukusu«. Imamo usijanu gitaru, etersku pozadinu, zvučne efekte i poeme i svi tonovi su apsolutno na svom mestu. Čak ni Geesinov doprinos ne uspeva da spase rad od tromosti. Mada ambiciozno zamišljeno ovo delo je sputano prevelikim htenjima. Kao sto je Rolling Stone molio: »Pokušajte da se otkačite, Pink Floyd!!!« Na drugoj strani se nalaze po jedna pesma od Watersa, G ilm oura i Wrighta, plus zajednički poduhvat koji izgleda d a je u najvećoj meri inspirisao Nick Mason. If\ Fat O ld Sun je Rolling Sto­ ne opisao kao »E ngleski fo lk a svom najmrtvačkije m izdanju«\ sud oko koga je malo ko hteo da cepidlači. Wrightov S u m m er ’68. je mnogo srećniji pokušaj. Melodija je živahna, sa brekom uz zgodan džezirani pasaž, i svi sviraju sa zadivljujućom dinamikom . A la n s Psychodelic Breakfast je nežno parče bcsmislenosti, svirka sa zvučnim efekti-

132

133

ma roudijevog doručka (Čujte kako ta mast cvrč i! . . . baš kao kada pržite doručak!) i »avangardnim« lutanjem. Interesantna pri prvom slušanju, ova stvar nema trajnijih kvaliteta. Osećam da je neki kompleks manje vrednosti, koji je sve vreme tera da teži »veličini i veličanstvenosti«, i ovog puta gurnuo grupu u nepotreban pokušaj da bude »drugačija«. U to vreme, stvari su bile srećnije izvan okvira grupe. Dok su G ilm our i Wright imali priliku da se opuste na Barrettovom album u, Roger Waters i Ron Geesin su za svoju dušu napravili jednu od velikih, nepoznatih ploča - M usic From The Body. T o je šarm antna i nepretenciozna serija fragmenata i stvari iz filma, koja je prikazala W a­ tersa i njegovog škotskog prijatelja dok rade ono što im prirodno nadolazi, umesto pokušaja stvaranja nekog finalnog, apokaliptičnog, sveopšteg rešenja. Ima tu srdačnog smeha, odličnog sviranja na mandolini i gitari i nekoliko superiom ih Watersovih pesama. Sea Shell and Stone ga prikazuju kao duhovitog, pravog majstora reči kada se opusti, a na završnoj pesmi album a Give Birth to a Sm ile otkriva svoj ukus za soul. Naš ju n ak peva blues!!! I to veoma dobro! S pesmom Brethe (koja nema veze sa istoimenom stvari u D ark Side) vraćamo se ozbiljnim tem am a zagadenja vazduha i ludačkim neljudskim igrama koje svi priredujemo. Nesumnjivo ispravna osećanja, ali teško da su dirljiva. Ako ignorišemo taj propust, album je pravi rudnik zadovoljstava, uključujući i vokalnu stvar koja zvuči kao Beefheartov Magic Band sa višestrukim glasovima u punom zamahu. Naslednik A H M , Meddle, je potvrdio tezu da neka vrsta kreativne paralize povremeno sprečava Floyde da na najvažnijim album im a sviraju onako dobro kako svi znaju da mogu. Izgleda da im je po134

treban nekakav mamutski zadatak koji će ih uopšte naterati da rade, mada najbolje rezultate daju kada misle na malo. Rastuća vojska obožavalaca kao i kritičari (uglavnom) je dobro primila AHM, pa je M eddle manje-više bio po formi duplikat. Ipak, nada za ponovno rodenje bilo je u povećanju dinamičkih elemenata. O ne o f These Days, kojaje našla mesto i u scenskim nastupima, vraća se prvim principim a sa izrazito naglašenim bas-uvodom. Sama melodija je jednostavna, ali je ubedljivo odsvirana i kreće se zadivljujućom žustrinom. Fearless u sebi takođe sadrži dobre, uzbuđujuće elemente, ali nije razvijena; i kao i ranije kada je nešto ostalo neraščišćeno, Floydi su ugurali zvučni efekat. Ovog puta je to pesma fudbalskih navijača u Liverpulu. Dirljivo, ali i neefektno zadiranje u Pink Floyd muziku. Za obaveznu laku stvar, na M eddlu G ilm our je nekako uspeo da nagovori svog psa da peva bluz, ali trebalo bi videti njega kako zavija iz petnih žila. Ovo nagoveštava prizemniji stav. Što bi se reklo, bolje je pevati blus nego se praviti pametnim. Najviše ocene za Seam us. Dugačka stvar Echoes pokazuje značajan napredak u odnosu na AHM . Pošto se rešila tereta orkestra i horova, grupa ovde divno svira i stvarno se opušta. Što se tiče cvrkuta ptica, najzad su shvatili d a je najbolje da ga sami prave. Ne znam da li je to gitara, ali pasaž sa pticama je pravi biser. Cela stvar je čvrsto na nogama, sa trenucima veličanstvene snage, mada kritika da preterano razvlače svoje ideje i ovde stoji. Bez dobrog stereo-sistema i veće glasnosti svi ovi suptilni delovi se ne iskazuju na pravi način. Bez obzira na to M eddle je nesumnjiv korak unapred. » Uhistveno flojdovski celim putem «, rekao je Rolling Stone. D obar rad je nastavljen i na Obscured by 135

Clouds. Zasukali su rukave i iskazali svoju vatrenost kao maštoviti rokeri. Obnovljeni su lakoća i samopouzdanje u njihovom sviranju i naglašena dubina žanra (heavy rock), naročito u W hen Youre In i The Gold I t ’s in th e . . . koja je otkrovenje. G ilm our svira sa nizom moćnih akorda da može postideti čak i T he Who, a ostali ljutito tutnje iza njega. Druga strana je još bolja, na C hilhood’s E nd G ilm our peva zaista vatreno u J.J. Caleovskom ritmu. Free Four naginje skiflu i neodoljivo se razvija sa mrvćim akordom na kraju svake strofe. U sredini dobija dodatni potisak sa naglim prelazom u višu brzinu. Suprotno od pivopijske melodije tekst je mračan. Ponovo pseudo-kosmičke trivijalnosti, ali su bar slasno otpcvane. Free Four je bio dovoljno dobar da se u Americi proda kao hit-singl, ali prema njihovom agentu za štam pu, grupa sada smatra »nezamislivim« izdavanje singla u Engleskoj. Verovatno lose uspomene. Bilo, kako bilo, na koncertima je ova pesme bila popularna, kao i sve što je Barrett uradio, što nagoveštava nekakvo oslobadanje. To osećanje potvrduje Stay koja takode ima početak, sredinu i kraj. Takav povratak bazičnosti bez traga ustupka ili pođilaženja pokazuje novu spremnost i samopouzdanje. Intenzitet se diže i pada po unutrašnjoj logici stvari, a kraj je čisti rock’n ’roll. Nema nikakvogdoterivanja, a nema ni potrebc za tim. Melodija jednostav­ no trijumfuje, narušena samo preučtivim tekstom. O bscured by Clouds je delo zrele grupe. Najzad je izgledalo da su Floydi pronašli svoj nesputani izraz, i to u francuskom studiju. A onda je D ark Side o f the M oon pretvorio Floyde u ljude sa milionima prodatih ploča. Upoznao je dovoljno novih slušalaca sa grupom da bi se prodaja svih prethodnih album a popela do nesanjanih visina. Ovaj album je bio definitiv136

no opravdanje za sve što je pre njega stvoreno. Tu su samopouzdanje i blesak Obscured by Clouds zajedno sa perfekcijom koja dolazi sa turnejama i posle skoro godinu dana provedenih u studiju. Ali, Obscured by Clouds je napravljen za tri nede­ lje i nisam siguran da je slabiji. D ark Side u vise vidova izgleda previse iskonstruisano. Ovakva rezervisanost može izgledati kao cepidlačenje u svetlosti neverovatnog uspeha ovog al­ bum a, koji jeste delo sa vise duha nego njihovi prethodni pokušaji sa magnum opusom. G rupa stvarno uspešno kombinuje tehničku rafiniranost sa rokerskom snagom. Tekstovi su nezavijeni upadam o u otudenost, truljenje, gadenje i besmislenost pokušaja da se pobegne - a govomi efekti, mada ih sm atram nepotrebnim, su bar direktni. Prvi put vidimo bend sa celovitom vizijom. M edutim, od vizije je malo otkinuto. David Gil­ m our kaže da lupanje srea na početku i kraju aludira na ljudsko stanje. Pa, naravno: najzad, ploču su napravili Ijudi. A im am o i M oney (Novae), koji je stvarno zakucan. Waters nabacuje d a je novae izvor sveg zla. Pa dobro, šta je uopšte novae? Malo suviše očigledna meta. A uverljivost snimka nije pojačana efektom registar kase. Sve to izgleda previse bukvalno. T ako dve godine kasnije dolazimo do Wish You Were Here. Za materijal koji se dobija uz ploču: »Glavna kom pozicija je posvećena (Syd Barrettovom) duhu i ludilu koje se jo š uvek mota oko benda«, rekao bih d a je neukusan i ne baš naročito istinit. Floydi su često napadali kritičare što njihovu vezu sa Barrettom ne ostave najzad po strani; izuzev ako na ovaj način ne impliciraju da su na kraju zaključili d a je Syd bio jedini koji je znao šta znači biti slavna rok-grupa. Bilo kako bilo, grupa poslednjih godina poka137

zuje opsednutost ludilom, koja ne zvuči uvek iskreno. Ali, izgleda da je u W ish You Were Here Waters shvatio da ga svako nosi u sebi i da ga treba iskoristiti na nabolji način. Vreme zabluda je prošlo i moram priznati da sam se posle prvog slušanja pitao nije li Barrett pozvan da peva u naslovnoj stvari. O na zvuči veoma slično njemu; isti vokalni manir, isti »zahvat« u glasu i ista tupo okidana gitara. Da li su Floydi napravili gigantski krug u toku sedam godina? Pesma je lepotica, kao i Shine On You C razy Diamond. Postoje iskrena osećanja u melodiji, izvodenju i tekstu. Smatram da u prošlbsti većina njihovih tekstova nije mogla da izdrži ozbiljniju analizu; često su bili nespretni i banalni, mada su povremeno ne­ sumnjivo dolazili iz srca. Čak i na Shine On i Wish You W/m ?//ć7*ć’im ap o k u šajad asezn a čen ja na silu ožive. Tekstopisac Waters, priznavši na­ jzad svoju preokupiranost svim onim što Syd predstavlja, našao je tem u u kojoj može ubedljivo da projektuje svoja osećanja. Isto tako, stvar ne iz­ gleda bolja kada ga vidite kako grize ruku koja ga hrani na H ave A Cigar i W elcome to M achine, ali on bar piše o nečemu što stvarno zna i oseća. Ima ovde zlatnog grumenja. Standard njihovog instrumentalnog rada podjednako je visok kao u D ark Side, a često ga i nadmašuje. David G ilm ourov uvod u H ave A Cigar je, za mene, najbolja stvar koju je uradio sa gru­ pom; ovde bukvalno vamiči energijom i predanošću svirci. M ada, na nekim drugim mestima ima starih slabosti i novo pojačano osećanje ritma i sinkopacije izgleda kao dodavanje šlaga na tortu. Neke od čisto instrum entalnih deonica deluju predugačko, a neki od produkcionih trikova brzo izblede, ali opšti je utisak da se nešto desilo što je postavilo grupu na noge i odagnalo potrebu za uz-

držanošću. Ipak, na ploči ima nedostataka. Jos uvek postoje zvučni efekti, mada se mora priznati d a je sa njima rukovano sa vise autoriteta i mašte nego u prošlosti. Ali, zašto smeh u prvoj strofi Shine On? Pesmi nije potreban tako jeftin štos. I zašto nagla prom ena perspektive sa bogatog sterea na sitni tranzistorski zvuk izmedu H ave A Cigar i W ish You Were H ere?Zar nam je potrebno potsećanje da postoji razdaljina izmedu umetnika i publike? Da li je to produžetak teme otudenosti koja se provlači kroz ceo album? Ovaj efekat remeti tok album a, što jednostavno nervira. Kome je potrebno da na tako rogobatan način bude podsećan da sluša ploču na gramofonu u sobi, i to zahvaljujući industriji? Dobro, svi znaju da u sou biznisu nije sve med i mleko, ali ostaje činjenica da su se Floydi, koji ga tako otrovno napadaju u Have A Cigar, u sou biz­ nisu obogatili i, uopšte, da nema industrije koliko bi nas čulo tu pesmu? I zašto su doveli Roy Harpera d aje otpeva? Kao što ostatak ploče pokazuje, grupi ni u kom slučaju ne nedostaje dobar pevač, a to bi ionako trebalo da bude Pink Floyd album. Da li je to povratak staroj nesigumosti zbog koje osećaju potrebu za nekim spolja, nekim ko ima nepogrešive »frik« preporuke? Lako je teoretisati mada nije Iako uperiti prst optužbe, ali ostaje činjenica da Floydi, uprkos svom uspehu, nisu u potpunosti ispunili svoje obećanje. Cesto su se žalili na dosadu i kao što stvari na Wish You Were H ere pokazuju, osećaju se zarobljeni uspehom. Ali, izgleda d a je proboj blizu; još samo malo samopouzdanja, još jedan korak napred i biće tamo, bar u umetničkom smislu. Poslednja velika prepreka je tendencija da odstupe od svog besprekornog ponašanja u studiju. Pink Floyd, naravno, imaju originalan izraz i imaju na

138

139

raspolaganju sredstva da nam omoguće da ga čujemo. Ali, do tog koraka naprcd izgleda još treba čekati. A nim als, koji se pojavio 1977. godine, nastavak je tema započetih od D ark Side preko Wish You Were Here. Sastavljen kao konceptualni-album - basna (pesme govore o svinjama, ovcama, psima), to je u stvari kritika sveta koji nas okružuje sa svim njegovim ludilom, zbunjenošću, prevarama, paranojom, borbom za opstanak, usamljenošću, hipokrizijom, inflacijom morala . . . Opet su na udaru najopštije teme izrečene na posthipijevski način. » A ko te nije briga za ono što m i se dogadalo a ja ne m arim za tehe, koračaćemo krivudavom stazom dosade i bola, povrem eno dizati'pogled kroz kišu, pitaćem o se koga da okrivim o i gledaćemo za svinjam a u letu . . .« Waters ponovo nastavlja sa tekstovima u kojima mnogo vise razmišlja o onom e što ga muči nego o onom e što mu donosi zadovoljstvo. Izgleda da spoljni svet doživljava kao stalnu agresiju, kojoj kao da nema snage da se odupre. Od čitavog njihovog opusa najmanje mi je drag ovaj poslednji, ispunjen nekakvim bolnim saznanjima i praznim moralizatorstvom. Zamislite, posle sve kosmičnosti i probijanja barijera, Floydi nam se vraćaju kao društveni kritičari. T o je valjda poslednje što se od njih moglo očekivati. Ima mnogo drugih koji to rade puno bolje od njih. » Z n a š da brinem šta se tebi dogada, i zn a m da ti brines za m ene L vise se ne osećam usam ljenim . . .« - tako Waters završava drugi deo pesme Pigs on the W ing koja zatvara album. N adam se da su na ovaj način završili ovu trilogiju »društvene kritike« u svom opusu. Kao i ranije, i ovaj njihov magnum opus ima 140

svojih svetlih i slabih trenutaka. Momci umeju itekako orno da zasviraju (npr. Sheep ili delovi u Dogs), produkcija je veličanstvena i besprekorna (kao i uvek kada su oni u pitanju). Dobro je da su se i ovog puta oslonili isključivo na sopstvene sna­ ge, jedino uz pomoć - petog čoveka, kako je jedan engleski kritičar lukavo nazvao studio u kojem rade, koristeći sve njegove mogućnosti do maksimuma. Ali, na žalost, opet su tu prisutne stare boljke. Sve stvari se razvijaju na jednoličan i Iako predvidljiv način. Dugački pasaži koji imaju puno sličnosti sa prethodnim album om , bez imalo improvizacija i povezanosti sa tekstom, sigurno ne ulaze u red njihovih jačih ostvarenja. Srećom ovde je upotreba efekata smanjena na minimum ; a. zar vam se groktanje svinja na početku kompozicije Pigs ne čini isuviše neukusnim u isticanju atmosfere okoline u kojoj živimo? Sve do nckih delova na poslednja tri album a nikad nisam mislio d a je njihova muzika teška i mračna. Z ar su se toliko olenjili da na sve gledaju kao na teret? Ipak, u instrum entalnim delovima ima još uvek snage i m o d . . . Možda bi im još jednom trebalo uputiti poziv - otkačite se malo Floydi! Prošle, 1978. godine, Rick Wright i David Gil­ mour su se okušali u solo-projektima. Tako je polovina Floyda snimila ploču, ili smo dobili dve ploče Pink Floyd, kako vise volite. Rick Wrightovi Wet D ream s su elegična razmišljanja osetljivog čoveka i muzičara, u poslednjem razdoblju sve manje korišćenog u radu grupe. G ilm our je takode na svojoj ploči dobio vlastiti prostor kao gitarista, klavijaturista i kompozitor. Obe ploče pokazuju kvalitete i manjkavosti materijala vrlo slične onima koje smo mogli zameriti radu čitave grupe. Ideje u muzičkom pa i kreativnom smislu ne pre­ 141

laze okvire otvaranja prem a nekom novom izrazu, već su gotovo istovetne sa onim koje smo mogli čuti na poslednjim pločam a grupe. Kvalitet je sigumo u tom e što su se obojica vratila kraćim stvarima, jasnim i logičnim; po meni sličnim onim a na O bscured by Clouds, ali sada možda malo manje uverljivim. G ilm our u tekstovima nastavlja sa »teškim« temama; recimo, The­ re's N o W ay O ut o f Here i I C an't Breathe A n y ­ more su prilično klaustrofobične vizije. Mislim d a je obojici dobro došao izlet van gru­ pe, sviranje sa drugim muzičarima i prijateljima, kao i oslanjanje na sopstvene snage. N adam se da će im ovo povratiti onu nekadašnju sigurnost koju su u vremenu lutanja počeli gubiti. Voleo bih da su ove ploče p rečišće n je.. . Novo ostvarenje Pink Floyda, dvostruki koncept album The W all pojavio se u prodavnicama 30. novem bra 1979. godine. Prošlo je dve i po godine od njihove poslednje zajedničke ploče The A nim als. U m eduvrem enu nije bilo puno novosti. Kao i na ranijim ostvarenjim a (od ploče The D ark Side. . . na ovamo) postalo je pravilo da u studiju provode po najm anje godinu dana. T ako je bilo i ovaj put. Vise od pola godine utrošeno je na samo snim anje m atrica, dok je miksovanje trajalo oko tri meseca. Za to vreme može se m altene stići i do M arsa - još jed an plus njihovoj kosmičnosti. Što se tiče kom ercijalnog uspeha ni tu pravila nisu prekršena. A lbum se po izlasku vinuo u sam vrh lista i na k o n tin en tu i preko A tlantika. I prodavao se, prodavao. . . Ipak, bilo je i nekih novosti. H it A nother Brick In The Wall, Part Two je prvi singl grupe posle 11 godina (zadnji zvanični singl bio je P oint M e A t The S k y iz 1968). I o m ot novog album a posle dužeg vrem ena nisu uradili H ip g n o s is -o v a j put

je to uradio ilustrator Gerald Scarfe (napravio je i efektan anim irani film za prom ociju singla). The W a llje konceptualni »m agnum opus« sa očiglednom socijalno kritičkom intonacijom. O n predstavlja nastavak njihovog delovanja u sedam desetim , od album a The D ark S id e ... na ovamo. I predstavlja lagano, ali sigurnu silaznu putanju u kvalitetivnom radu Floyda. Zašto je to opadanje? 1) Floydi su u sedamdesetim godinam a postavljali vrhunske standarde u produkciji i živoj prezentaciji svoje muzike. Od » T a m n e strane M eseca« (koji je predstavljao vrhunsko delo tadašnje produkcije), svi njihovi napori bili su usmereni u tom pravcu. Ni produkcija » Z id a « ne zaostaje za svojim prethodnicim a, ali - u m e­ duvrem enu, stvari su se m alo izmenile. U tre­ nutku kada se pojavila ova ploča u svetu muzike bilo je već nekoliko album a koji su snimljeni digitalnom tehnikom (Bop Till You Drop - Ry Cooder, T u sk - Fleetwood M ac, The Secret Life O f The Plants - Stevie W onder), koji u pravom smislu podižu standarde produkcije. Na taj n a­ a n Floydi su već »zastarelim « tipom snimanja i m iksanja izgubili jedan od svojih najbitnijih aduta. 2) Drugi izgubljeni a opet vrlo bitni element njihova rom antičarski em ocionalno nabijena m uzika potisnuta je u drugi plan; i to u korist oporih, gorkih pa često i ciničnih tekstova Rogera W atersa. T em a tekstova na album u The W all nastavak je ciklusa započetog na prethodnoj p lo d i predstavlja post-hipijevsku kritiku sveta koji nas okružuje sa svim njegovim tamnim osobinam a. U opšte ne dovodim u sum nju iskrenost Watersovih nam era (uostalom svetska situacija s

142

143

kraja sedamdesetih stvarno nije ružičasta), ali svcukupnost tem atike i način prezentacije su plod posm atranja sa distance - prevelike iskonstruisanosti. W atersov glas (koji na ovom a lb u ­ mu verovatno i »m alom zaslugom « co-producenta Boba Ezrina zvuči kao m ešavina Iana H untera i Stevea Harleya) neprekidno peva o bolnim saznanjim a na jedan porozno - moralizatorski način. Iz suviše spuštenih i m onotonih tren u tak a (u negativnom smislu tih term ina), Floydi se podižu samo u pseudo-disco singlu A nother Brick In The Wall\ Part Two; u istoj stvari sam o Part I i 3, kao i kompoziciji koja zatvara trcću stranu C om fortably N um b, koja sa svojih sedam -osam m inuta u pravom smislu podiže atm osferu i predstavlja Floyde što na sam o sebi svojstven način tutnje rušeći sve zidove i barijere. Ipak, ostaje d a je najefektnija stvar na album u The W all - singl A nother B rick In The W all, Part Two. Jedna od cigli u zidu koji Ijudi tokom vrem ena d iž u je i e d u k c ija - i Floydim a je uspelo da na vrlo plastičan način predstave taj p ro ­ blem. Dečji hor koji peva rcfrcn podiže efektnost. K ako se u Velikoj Britaniji u poslednjih nekoliko godina vode velike polem ike oko refor­ me školstva, Floydi su ovom stvari čak postali i aktuelni, i to je sigurno barem jedn im delom zaslužno za ogromni uspeh tog singla. Da li je i kod nas slična situacija!? Roger W aters nastavlja sa ponašanjem klasičnog rom antičarskog um etnika - biti gcnijc znači patiti!!? Bojim se da sam o ne počne sa oplakivanjem sopstvenih greha, ili da posle svega shvati da iza ograda i zidova postoje - te druge stvari. Tada ćem o dobiti još m nogo koncept album a sa objašnjenjim a šta tc stvari - jesu. A budim o na-

č i s t o - a k o se to desi, biće upotrebljeno još puno vinila i sve će to biti veoma skupo promovisano. Samo da li se zidovi tako jednostavno podižu i ruse. Kao bivši studenti arhitekture verujem da Floydi bolje poznaju odgovore na prvo pitanje. Zidovi valjaju dok podupiru nešto dobro, kad ne. . . a to' valjda već svi znam o.

HIPGNOSIS

GORE: Rick Wright, DOLE: Nick Mason.

Jedan od najjačih argumenata protiv revolucije traka je taj što sa kasetom ne dobijate i lep omot. Mnogo zasluga za ekspanziju omota imaju Hipgnosis, čije je ime u najvećoj meri vezano za Pink Floyd, jer su dizajnirali sve njihove omote, osim dva. O m ot za Piper At The Gates o f Dawn nije bio Hipgnosisov posao i, uz poštovanje za EMI-cvo um etničko odeljenje, nije imao zajedničku vczu s muzikom. Syd Barrett je želeo da se što manje primećuje, dok su ostala trojica prilično nezgrapno izglcdala u novoj Karnabi strit-hipi-odeći; ovaj um noženi fotos je delovao prilično neubedljivo. T o je bilo 1967. godine, a Klaus Voorman je napravio om ot Beatlesa za Revolver godinu dana ra­ nije. Ako je neka grupa uspela da izbegne ponavljanje onda su to Floydi, i to već na sledećem al­ bum u. Zam olili su Storm a Thorgersona, starog prijatclja iz Kembridža, da uradi nešto »prostorno« i psihodelično. Storm i Aubrey »Po« Powell su 1968. godine još uvek bili studenti u Kraljevskom koledžu za umctnički film i čuvenoj Londonskoj školi za filmsku tehniku, a živeli su u istom stanu u South Kensingtonu. Tu su i počeli da rade na Saucer-u, svom prvom delu. Rezultat je bio prvi omot sa psihodeličnim pristupom; svakako dobar posao, mnogo ludi i ambiciozniji od svega što je do tada 147

urađeno. Bila je to foto-montaža četrnaest odvojenih pozicija, sastavljenih od Dr. Strange i U niver­ sal Tribune iz Marvel Comics, jedne stare slike alhem ičara (u ogrtaču koji simbolizujc svetlost i tamu), alhemičarske boce i tečnosti, zodijačkog točka, infra crvenog fotosa grupe, Sunca, planeta i još mnogo toga. Ovaj njihov rad izazvao je izvesno komešanje u svetu grafike. Kao studenti oni nisu morali da jure za poslom, ali napuštajući koledž nisu imali m no­ go izbora. Stan im je postao studio. Za razliku od S a u c e ra . . . njihov sledeći omot, za M ore nije bio jedan od boljih. Morali su užurbano da rade i oslonili su se na jedan solarizovani i rekolorisani film. U m m agum m a je bila nezaboravan posao. Ideja za beskonačni fotos nadena je u psihodeličnoj knjizi koju je čitala Stormova žena. Po Stormu je to trebalo da bude prvi crtani om ot, ali izgleda da ta ideja nije bila previse čvrsta. Fotografije su napravljcnc u kući zajedničkog prijatelja u Kembridžu. Atmosfera gradanske kuće i mistične aspiracije bile su izvrsno složene. Storm je rekao: »Ovo pokazuje da se m o že ići dalje«. Zadnja ^trana je takva da je svako može upam titi sa ekipom i celokupnim instrumentarijem grupe. To je bila »Poova« ideja. (Jedan od pomagača je bio Alan Styles, isti onaj Alan iz Psihodeličnogdoručka sa AHM). Nick Mason je za om ot A tom H eart M other re-kao: »Krave ne misle, one su bazicne. Sada kada svi teže da naprave sto kom plikovaniji omot, m i čem o poku ša ti sa necim vrlo jednostavnim «. Storm Thorgerson: »Ž eleli sm o nešto potpuno jednostavno i dosli sm o do nekoliko ideja, npr. kako obični Ijudi prolaze kroz vrata, ka ko neka dam a leškari u bazenu, a onda n a m j e jedan prijatelj predložio krave. Putujući ka severnoj obali, 148

na je d n o jfa rm i sam video krave. Farm er m ije re­ kao da su dobro raspoložene je r su upravo pom užene.« Tada su Hipgnosis ušli u sjajan posao i otišli u svoj prvi pravi studio, koji se nalazi u Denmark stritu. Još uvek su tamo. Sledeći Pink Floyd om ot nisu oni uradili. Kompilacija Relics je bila vrlo jeflina, pa je zahtevala i takav omot. U to vreme Hipgnosis su za omot tražili 150 funti, a Emi je u ovom slučaju bio spre­ m an da da samo 25. Posao je preuzeo Nick M a­ son. Na album u M eddle stoji da su Hipgnosis uradili samo unutrašnju stranu, a da su Floydi akreditovani za opšti koncept. Izgleda da je uzrok tome Stormova ideja koja je podrazumevala kako on kaže, da se uradi zatvorena slika babunove stražnjice u veličanstvenim ružičastim tonovima. G ru ­ pa, koja je tada bila u Japanu, smatrala je da to nije prava stvar i zadovoljila se najjednostavnijim mogućim snimkom uha kombinovanim sa talasićima izazvanim bacanjem kamenčića u vodu. Ovaj om ot jc zapažen po možda najmanje pompeznom snimku grupe koji je do sada viden na albumu; otada njihova lica vise nisu prikazivana na omotima. Kao i na More, i za Obscured by Clouds Hip­ gnosis su bili ograničeni na upotrebu snimka iz filma. Promišljeno zamagljivanje snimka izbacivanjem iz fokusa sugerisalo je priliku čoveka koji skače u kosmos, objasnio je Storm, koji žali što Floydi nisu bili mnogo impresionirani. Ali, njemu se dopadaju zaobljene ivice om ota za koje misli da do tada nisu nikada korišćene. Daleko najveći posao do tada imali su sa omotom za D ark S id e . . . Početna ideja je bila da se al­ bum prezcntuje u kutiji, ali sc ispostavilo d a je to 149

preskupo za jcdnu ploču, pa su Hipgnosis utrošili vreme sastavljajući sedam imitacija. Tada su pozvali grupu na neku vrstu kućne izložbe. Pobedio je motiv trougla. Jednostavna ideja prizme na kra­ ju je dovela do putovanja u Egipat i snimanja piramida. Reklamna EMI-jeva kam panja za Nice Pair i Syd Barrettov dvostruki (takode komplicijski) al­ bum pokazala je potrebu da Hipgnosis dizajniraju specijalne omote, dokazujući na najbolji način ko­ liko je porasla njihova važnost (i u um etničkom smislu) od dana Pipera . . . Za Barrettov om ot Thorgerson je iskoristio preostale snim ke uradene za om ot M adcap L aughs u Sydovom stanu, priklanjajući se preteranoj opsesivnosti Barretovog kulta. O m ot za Nice Pair je mnogo življi, bogat neobičnim snimcima iz kartoteke Hipgnosisa i ima »dobar štos « za naslovnu fotografiju. Oni sa posmatračkim darom su možda zapazili razliku iz­ medu prvih i kasnije odštam panih omota; na originalnom se nalazila fotografija izloga koji je Thorgerson zapazio na putu kroz Kingston na Temzi, na kome piše » W .R .P hang dental sur­ geon«. Mister Fangu se ovo nije dopalo, jer je udruženje zubara moglo pomisliti d a je ovo reklama, što bi bio ozbiljan prekršaj profesionalne etike. Hipgnosis i EMI su se izvinili i na kasnijim primercima izlog mister Fanga je zamenjen japanskim kaluderom koji ispira usta. » T o je sn im a k koji sam sasvim slučajno imao«, kaže Storm Thorgerson. T ako stižemo do W ish You Wers Here, kojije bio sve samo ne lak posao. On je uraden u tradiciji Magritta (belgijski nadrealistički slikar) i ima obilje značenja. Na početku nailazimo na crni plastični omotač; na nalepnici se rukuju metalna i

plastična šaka na pozadini podeljenoj na četiri dela, koji predstavljaju četiri elementa. Probijamo se prema ploči i sleded sloj je zaista fascinantan snima dva čoveka koji se rukuju, od kojih je jedan zapaljen. (»Kada ste zaljuhljeni vi ste zapaljen čovek«, pevao je Frankie Vaughan nekada). To se dešava na mestu koje izgleda kao filmski studio. Sa druge strane je bestelesni prodavac ploča bez lica u prugastom odelu (kakve obično nose trgovci), koji nam nudi najnovije delo Floyda. On stoji na peščanoj dini, a pesak sipi lagano ispod fotografije. Da li ovo treba da z n a d da su tipovi koji rade u produkciji ploča ispod ljudskog nivoa? Sud e d po tekstovima u Have A Cigar i Welcome to M achine, Floydi misle da je tako. Kako kopam o sve dublje, nailazimo na crvenu m aram u koja leprša na vetru pod dubokim plavim nebom. Iskre života? A zatim, skakč u vodu koja se ne talasa na zadnjoj strani om ota uokviren kreditima. Ova fantomska amfibija snimljena je u prirodnoj okolini Kalifomije. Voda ističe ispod fotografije. Storm objašnjava da sve ovo izražava misao da v ed n a Ijudi nisu potpuno ovde, što, opet, reflektuje temu muzike. Sigurno je da je W ish You Were Here jedan od najuspešnijih poduhvata grafičkog dizajna koji se danas može n a d na tržištu ploča. Podložan je kritici zbog preterivanja, kako bi se reklo - lomljenja oraha parnim valjkom, ali u svakom slučaju teži da kaže nešto o m uzid. I to pokazuje koliko su omoti daleko otišli od dana kada su Hipgnosis počeli sa radom. Za dizajn A nim alsa odreden je Roger Waters uz organizaciju Thorgersona i Powella, grafičku pom oć Nicka M asona i fotografske snimke koje su napravili Powell i Cristopherson iz Hipgnosisa i još neki prijatelji. Uraden je nešto skromnije nego

150

151

obično kada su Floydi u pitanju i teži, takođe, da na simboličan način ilustruje tekstove na ploči. Gilmorov solo-album su uradili zajedno H ip­ gnosis i autor. Hipgnosis su odredeni za spoljašnje slike om ota, koji sugeriše da se radi o knjizi ili al­ bumu fotografija. Snimljene u zimskom pejsažu, fotografije ilustruju dva autorova stava - ozbiljnost i promišljenost s jedne i razdraganost s druge strane. One prožimaju ovu ploču. Za unutrašnje snimke, koji prikazuju učesnike u raznim situacijam a i razdobljima upotrebljene su fotografije iz lične kartoteke. Što se tiče samog Storm a.m ožete ga videti kako čuči izmedu G ilm oura i Wrighta na fotografiji s A Nice Pair, na kojoj je prikazana prva postava Floyda. Na turneji ’75. on se pokazo kao jedan od najboljih igrača u fudbalskom tim u, tvrdi Mick Kluczynski (koji je takode u timu), a stoji iza Thorgersona, pored Watersa. Kako Storm kaže, ne postoji klan Floyda i njihovih prijatelja. »Što se m ene tiče, oni koriste moje radove sam o zato što povrem eno uradim nešto dovoljno dobro. M islim da nije u pitanju nikakva lojalnost. Kao i svi drugi, n eka d sam favorizovan a neka d nisam«.

Na koncertu, promociji ploče »Animals«

D IS K O G RA FIJA - albumi T H E PIPER A T T H E G A T E S A F DAW N A stronom y D om ine / Lucifer Sam / Matilda M o th er / Flam ing / Pow R Toe H / Take up The Stethoscope and Walk / Interstellar Overdrive / T he G no m e / C h ap ter 24 / T he Scarecrow / Bike (Colum bia SCX 6157, Septem bar 1967.) A S A U C E R F U L O F SECRETS Let T here Be More Light / Rem em ber a Day / Set the C ontrols for the Heart o f the Sun / C or­ poral Clegg / A Saucerful of Secrets / See Saw / Jugband Blues (Colum bia SCX 6258, Juli 1968) MORE Cirrus M inor / T he Nile Song / Crying Song / Up the K hyber / G reen Is the C olour / Cymbaline / Party Sequence / M ain T hem e / Ibiza Bar / More Blues / Quicksilver / A Spanish Piece / D ram atic T hem e (Colum bia SCX 6346, Juli 1969) UMMAGUMMA Ploča 1: A stronom y D om ine / Careful With T h a t Axe, Eugene / Set the Controls for the H eart o f the Sun / A Saucerful o f Secrets 155

2: Sysyphus Parts 1-4 / G rantch ester M eadows / Several Species o f Small Furry A nim als G a th e ­ red T ogether in a Cave and G ooving with a Piet / T h e N arrow Way Parts / 1-3 / T h e G ra n d Vi­ ziers G arden Party: 1 E ntrance 2 E ntertainm ent 3 Exit (Harvest SHD W 1/2, N ovem bar 1969)

WISH YOU W ER E H ER E Shine On You Crazy D iam ond Part 1 / W elco­ me To T he M achine / Have a Cigar / Wish You W ere Here / Shine On Y ou Crazy D iam ond Part 2 (Harvest SHVL 814, Septem bar 1 9 7 5 ) - Jugoton LSHV 73032

ATOM HEART M O TH ER A tom H eart M other: (a) F a th e r’ Shout (b) Breast Milk (c) M other Fore (d) Funky D ung (e) M ind Y our T h ro ats ( If / S um m er ’68 / Fat Old Sun / A lan ’s Psychedelic Bcrakfast: (a) Rise and Shine (b) Sunny Side U p (c) M orning G lory (Harvest SHVL 781, O kto bar 1970)

A N IM A LS Pigs on the Wing Part 1 / Dogs / Pigs (Three Dif­ ferent Ones / Sheep / Pigs on the W ing Part 2 (Harvest SHVL 815, F ebruar 1977) - Jugoton LSHV 78003

M ED D L E O ne o f these D a y s / A Pillow o f W inds / Fearless / San T rop ez / Seam us / Echoes (Harvest SHVL 795, N ovem bar 1 9 7 1 ) - Jugoton LSHV 73019 O B SCU RED BY C L O U D S Obscured by C louds / W hen Y o u ’re In / Burning Bridges / T h e G old It’s in t h e . . . / W o t’s . . . Uh the Deal / M udm en / C h ild h o o d ’s End / Free Four / Stay / Absolutely C urtains (Harvest SHSP 4020, Juni 1972) T H E D A R K SIDE O F T H E M OO N Speak To M e / Breathe / On the R un / T im e / T h e G reat Gig in the Sky / M oney / Us and T hem / Any C olour You Like / Brain Dcmage / Eclipse (Harvest SHVL 804, M art 1973) - Jugoton LQEM I 73009 156

T H E W A LL In T h e Flesh / T he T h in Ice / A nother Brick In T h e Wall (Part 2) / M oth / G oodbye Blue Sky / W hat Shall We Do Now / Young Lust / D o n ’t Leave M e Now / E m pty Spaces / A n oth er Brick In T he Wall (Part 3) / G oodbye Cruel World / Is A nybody O u t T h ere / N obody Here / Vera / Bring T h e Boy Back H om e / Comfortably N um b / Hey You / T h e Show M ust G o On / In T h e Flesh / Run Like Hell / W aiting For The W orm s / Stop / T h e Trial / Outside The Wall

\

(b) Pink Floyd albumi - solo, kompilacije i ponovljena izdanja

ZA B RISK IE PO IN T H eart Beat, Pig Meat / C rum bling Land / Come In N u m b er 51, Y our T im e Is Up (M G M 2315 002, Mart 1970). Na ovom album u su i kompozicije autora - K a­ leidoscope, G rateful Dead, Jerry Garcia, Patti Page, T he Youngbloods, Roscoe Holcombe i John Fahev. T H E BODY - RON GEES1N A N D RO GER W ATERS O u r Song / Sea Shell and Stone / Red Stuff' W rit­ he / A G entle Breeze Blew T hrough Life / Lick Y our Partners / Bridge Passage for Three Plastic Teeth / C hain o f Life / The W om b Bit / Embryo T h o u g h t / M arch Past o f the Embryos / More T h an Seven Dwarfs in Penis-land / Dance o f the Red Corpuscles / Body T ran sp o rt / H and Dance - Full Evening Dress / Breathe / Old Folks As­ cension / B e d -T im c -D re a m -C lim e / Piddle in Perspex / Em bryonic W om b-W alk / Mrs T h ro at Goes W alking / Sea Shell and Soft Stone / Give Birth to a Smile (Harvest SHSP 4008, D ecem bar 1970). RELICS A rnold Layne / Interstellar Overdrive / See Emily Play / R em em ber a Day / P a in tb o x /J u lia D ream / Careful with that Axe, Eugene / Cirrus M inor / The Nile Song / Biding My Tim e / Bike (Starline SRS 5071, Maj 1971/. Na koncertu gde su prikazali najnovije video projekte.

A NICE PAIR (Harvest SH D W 403, D ecem bar 1 9 7 3 ) - Jugo159

ton LSH A R 75003/4 O bnovljeno izdanje prva dva album a Piper at the Gates o f D awn i A S a ­ ucerful o f Secrets, po sniženoj ceni. Best of Pink Floyd, takode poznato kao masters o f rock C hapter 24 / M atilda M other / A rnold Layne / Candy and a C u rran t Bun / T h e Scarecrow / A p ­ ples and Oranges / It W ould be so Nice / Paint Box / Julia Dream / See Em ily Play (EMI im port SC 054 04299) »Harvestova« kom pilacija PICN IC sadrži i je d ­ nu stvar od Flojda nazvanu E m bryo. T o je rani dem o-snim ak Floyda realizovan bez znanja g ru ­ pe. Nc nalazi se ni ja jednom drugom »oficijelnom « album u. DA V ID G IL M O U R - solo album Mihalis / T h e re ’s No Way O ut O f From T he Street / So F ar Away / Sweet / Raise My Rent / N o W ay / / I C a n ’t Breathe A nym ore (Harvest SHVL 817, Juni 1978) LSHV 73077

Here / Cry Short A nd Deafinitely - Jugoton

(c) Pink Floyd singlovi

Arnold Layne / Candy and a C u rran t Bun (Co­ lum bia DB 81 56, M art 1967). See Emily Play / Scarecrow (Colum bia DB 8214, Juni 1967). Apples and Oranges / Paint Box (C olum bia DB 8310, N ovem bar 1967). It W ould Be So Nice / Julia Dream (Colum bia DB 8401, April 1968). Point Me at the Sky / Careful with that Axe, E u ­ gene (Colum bia DB 851 1, D eccm bar 1968). 160

(d) Syd Barrett

O ctopus / G olden H air (Harvest HAR 5009, D ecem bar 1969). T H E M ADCAP LAUGHS T erapin / No G ood Trying / Love You / No M a n ’s Land / Dark G lobe / Here I G o / O ctopus / G olden H air / Long G one / She Took a Long Cold Look / Feel / If It’s In You / Late Night (Harvest SHVL 765, J a n u a r 1970). BARRETT Baby Lem onade / Love Song / D om inoes / It Is O bvious / Rats / Maisie / Gigolo A u nt / Waving My A rm s in the A ir - 1 Never Lied to You / W i­ ned and Dined / W olfpack / Effervescing Elep­ hant (Harvest SHSP 4007, N ovem bar 1970). Slično A N ice Pair, i oba Barrettova album a su ujedno ponovno izdana. (Harvest SH D W 404, Septem bar 1974). T u su i mnoga »bootleg« izdanja grupe od kojih su najpoznatija: P in k F lo y d 67-69; O m ayyad; In Celebration o f the Com et; W em bley 74; Fillmore West; F loyd o f L ondon; Big P ink; Live in H a m ­ burg; Live at the A hoy Chib, Rotterdam ; Cym b a lin e (dupli); Tour 73, i dr.

ISTINA O NED OU M ICAM 4

U garderobi, posle koncerta.

Postoji najm anje jedan ljubitelj Flojda koji sm atra da poseduje sve njihove dostupne snim ­ ke. Pored traka i kaseta kupljenih ili dobijenih razm enom u »piratskom « podzem lju, on mora imati i pun kofer albu m a - najmanje trideset. Uveren sam da ima mnogo takvih. Iz nekog razloga, izgleda da srazm erno malo materijala koji grupa izvodi izuzetno privlači kolekcionare moguće da je to zbog strogo ograničenih i kontrolisanih (u pogledu kvaliteta) »oficijelnih« izdanja. V erovatan razlog je taj Sto oni prilično dugo pre zvaničnog izdavanja sviraju stvari uživo, a to je iz u z e tn a jn e ta sa preduzimljive ljude sa m agnetofonom . Što se toga tiče, izgleda d a je služba osiguranja na koncertim a Flojda posebno blaga: dok su roudiji drugih grupa apsolutno sprem ni da rasture i op rem u i lice bilo kog »pirata«, na njihovim svirkam a kao da to nikoga preterano ne brine. Na primer, dobar broj magnetofona otvoreno je bio u upotrebi prilikom koncerta na K nebw orthu - tako kažu moji prijatelji kolekcionari - a da ne pom injem o one malo sofisticiranije, koji su imali mikrofone i magnetofone skrivene u odeći. Ljubitelji Flojda su dugo bili zaintrigirani glasinam a da je u Francuskoj izdat singl Jugband B lues, sa Appologies na drugoj strani. Izgleda da ovaj m isteriozni snim ak dugujc svoje mitsko postojanje- grešci na m edunarodnoj telefonskoj vezi. N a drugoj strani ipak sc nalazi Apples and O ranges. U A m erici, ni A stronom y D om ine ni F lam ing se ne pojavljuju u T ow er izdanju Piper at the 163

Gates o f D awn - uklonjeni su u korist A rnold L a yn e i See E m ily Play. F lam ing jc izdat kao singl sa G nom e-om na B-strani, ali to je bila drugačija verzija od one izdate u Britaniji. M ada je grupa 1968. godine prestala sa izdavanjem singlova u Britaniji, oni su se pojavljivali u Americi sve do 1973. M edu njim a su bili Let There Be M ore L ight / R em em b er A Day; Free Four; Us a n d T hem i M oney. Postojala je i značajna trgovina singlovima uvezenim iz Italije. Medu veoma traženim -naslovim a bile su Point M e at the Sky, O ne o f these D ays, M o n ey i Free Four. Za am eričku verziju D ark Side o f the M oon kaže se da sadrži vise govornih efekata od engleske, a da se kvadrofonski miks na nekim m estim a razlikuje od stereo-miksa. Mada je A pples a n d O ranges bio sledeći singl Flojda posle E m ily, u muzičkoj štam pi je prethodno bilo objavljeno da će (Scream Your Last Scream ) O ld W om an In A B asket M illionaire biti njihov treći singl. Postoje, takode, izveštaji d a je Sid Baret želeo da Ju g b a n d Blues bude iz­ dat umesto Apples a n d Oranges. Sid je svirao gitaru na Kevin Ayersovom singlu za Harvest - S in g in g in the M orning. Kasnije je Ayers izrazio svoje poštovanje u O h! W ot a D ream - jednoj od pesam a na albu m u B ananamour. » P otto je najiskrenija fo rm a ko m p lim en ta podrazavanje, ta stvar je nam erno otpevana u Sidovom stilu. M ada se ne srećem o i razgovaramo, p o ku sa o sam da uhvatim »feeling«, osećam izvesnu bliskost sa onim Sto on radi i da m ogu uspostaviti o d n o s ’ sa tim «, rekao je Kevin Ayers. U proleće 1968. godine bilo je objavljeno da će se Corporal Clegg realizovati i na singlu. 164

IzdavaČ N IR O »Dečjc novinc« - Redakcija D Ž U B O K S Gornji M ilanovac

Z a izdavača M i r o s l a v Pc tr o v i ć , gcneralni direktor

Recenzent B ranko Vukojcvić

Vrednik *Biblioteke

M il is a v C i r o v i ć

Prevod i adaptacija M o m č i l o R a j in

Lektor Lj il ja n a Č u b r o v i ć

Korektor Branislava Janković

Fotoslog »Eurocai 200« »Dečje novine«, Gornji M ilanovac

Šiam pa » T i s k a r n a S l o v e n ija«, L j u b l j a n a K u m e r d c j c v a 15

Štam panje u tiražu od 7.000 prim eraka završeno aprila 1980. godine Distribucija D e čj e n o v i n e , G o r n j i M i l a n o v a c , T. M a ti j c v i ć a 4 U p l a t e slati n a ži ro r a č u n br. 6 1 3 2 0 - 6 0 3 - 1 2 6 3 ko d S D K G o r n j i M i l a n o v a c sa n a z n a k o m za » D ž u b o k s biblioteku«

Nesumnjivo jedna od istinskih mstitucija rock muzike. Grupa čije ime uvek pada na pamet kada se pomene progresivno u rock muzici. Sinonim za perfekciju i spektakularne nastupe. Boravak njihovih ploča na top listama ne računa se po broju nedelja već godina. I sve to vreme pažljivo su nastojali da ostanu po strani od senzacionalističkih rubrika u novinama i da status rock zvezda odvoje od privatnog života. U ovoj knjizi možete pratiti njihov put od vremena kada su kao dokoni studenti svirali ritam i bluz po zabačenim pabovima do poslednjeg albuma koji u vreme izlaska ove price samo potvrduje njihov status. Takode, tu je l kritičko preispitivanje kakvo neizbežno prati svaku instituciju u večito promenljivom svetu rock muzike. Sta je, zaista, iza tamne strane meseca?