Pijani Brod Artur Rembo

„Pijani

brod“

–

Rembo

–

simbolista/lucidni

nagoveshtaj

pesnichkog brodoloma/Putovanje Bodlerovo/poezija-ladja/invencija nad realnoshcu/motiv mora kao simbol ljudske sudbine,metafora lirskog

subjekta/apsolutna

metafora/postupak

slichan

expresionistichkom/sinestezija/onirizam Izmedju rušilačkog gesta i potrebe za odlaskom, izmedju kidanja svih veza na sigurnim obalama i neizvesne avanture na neizmernoj pučini, Rembo je napisao ''Pijani brod'' kao sintezu lutalačkog nemira predelima pesničke imaginacije i kao lucidni nagoveštaj svog pesničkog brodoloma. Remboova imaginacija, koji u to vreme nije još nije bio video more, pored nekih knjiških izvora, vuče svoju pravu duhovnu supstancu iz poeme ''Putovanje'', kojom Bodler završava svoje Cveće zla. Ali dok Bodler insistira na uzaludnosti svakog odlaska ili bekstva koje bi zanemarivalo turobnu svest o konačnosti ljudskog bića i o bolnoj ljubavi prema svim neminovnostima koje podrazumeva život uključujući i smrt, Rembo je sav u zanosu zaslepljenog traganja za oblicima i slikama jednog nevidjenog sveta, uveren da se životni imobilizam može izmeniti, da stvari mogu dobiti izgled kakav im daju naši snovi. Stoga Rembo započinje svoje pesničko putovanje imitirajući pokrete ladje koja napušta mirne vode (tj. logičkog mišljenja i konvencionalnih obrazaca osećajnosti) i plovi prema podnebljima jarkih boja i čudesnih sudara materije i beskraja, vidjivog i nevidljivog. Ladja, oslobodjena posade i tovara (engleskog pamuka i flamanskog žita), navigacionih instrumenata, simbolizuje poeziju lišenu racionalnih i utilitarnih elemenata, prepuštenu vlastitoj logici i tajnom ritualu. U sferi pejzaža pesnik zanemaruje predstavu o vremenu i prostoru i prati kosmička zbivanja – od kretanja zvezda i strujnog kruženja zemaljskih sokova do diluvijalnih plima i vrtložnih vetrova – kao izraz radjanja mogućeg i nepoznatog u jednom apokaliptičnom prolomu, u munjevitom bljesku nastanka novih izvora svetlosti i novih oblika realnog sveta. Otkrivajući nove imaginarne prostore pesnik veruje u drugačiji poredak stvari u kome bi se invencija uzdizala nad realnošću, čudo stvaranja nad trivijalnošću postojanja. Ta vera je, medjutim, samo rezultat pesnikove zaslepljenosti koja – dok traje – kao i nada i san, radja

obiljem slika kojima nije potrebno ni opravdanje ni pokriće da bi pesnikova vera bila zanosna i pesnički autentična. 1. Uvod – napuštanje realnog sveta, ravnodušnih reka, prividnog mira, skidanje stega realnosti I raconalnosti, oslobođenje od prljavštine koja vlada u građanskom društvu – I prepuštanje zanosu nadahnuća, prizorima I iluzijama koje ono stvara, a koje čovek može videti samo u snu, u halucinacijama. Pesniku se pokazuje moć nadahnuća da kreira novi svet iza stvarnosti. (1 – 8) 2. Traženje mira u tom iracionalnom svetu. Posmatranje sveg zla u građanskom društvu, posmatra nered, razuzdanost strasti koje se ne pokoravaju nikakvoj uravnoteženosti, koje je nemoguće obuzdati. Posmatra društvo koje trune u prljavštini I neredu. (9 – 13) 3. Vrhunac nadahnuća I zanosa pesnika koji plovi morem mašte. Nadahnuće mu daje krila kojima se izdiže iznad prljave stvarnosti čiju je svu ružnoću video, on želi da objavi veličanstvenost ovog iracionalnog sveta svima onima koji zbog svoje ograničenosti I površnosti ne mogu da vide I podnesu njegov sjaj. (14 – 15) 4. Kraj kratkotrajnog pesničkog zanosa. Pesnik shvata da je prezren od strane društva. Svojim nadahnućem je želeo da sruši jeftin idealizam loših pesnika, borio se protiv njih svojom poezijom dok ga je nadahnuće vodilo. Razočaran je I žali Evropu koja svojim stegama, pravilima sputava avanturistički duh, ubija genija, ne dozvoljava mu da vidi veličinu večnosti, što je on u zanosu uspeo da vidi. Snagu za budućnost vidi samo u nekom drugom svetu. (16 – 22) 5. Smirena mudrost. Razočaranje navodi pesnika da shvati da ni on sam nije dosegao čarobni svet, večnost, već da je samo maštao o njima. Vera u drugačiji poredak je samo posledica pesnikove zaslepljenosti, koja dok traje, kao vera I san, rađa obilje pesničkih slika. Nagoveštaj kraja njegovog nadahnuća dovodi ga do misli o tome da je bolje da propadne nego da se vrati realnom svetu, čamotinji. Iluzija da će ograničenima otkriti tajne drugog sveta nestaje, ostavlja ih da žive sa svojim praznoverjem I verom u taj običan svet. (23 – 25) Motiv putovanja morem nije originalan u ovoj pesmi, to je motiv koji se dosta koristio u 19. veku, koji je simbol čoveka koji prolazi kroz život, prikaz života kao putovanja vodom. Putovanje, otiskivanje na more predstavlja beg od stega stvarnosti koja je nepodnošljiva I traganje za apsolutom. Pesme o putovanju brodom srodne su pustolovnom romanu koji doživljava procvat u 19. Veku (“Mobi Dik”, “Ostrvo s blagom”, “Dvadeset hiljada milja pod morem”). Otkad je ovaj motiv upotrebljen u Bodlerovoj pesmi “Putovanja” kao simbol ljudske

sudbine, postao je omiljeni motiv francuske lirike, brod postaje gotovo pomodna metafora lirskog subjekta. Kod Remboa nema direktnog poređenja broda i lirskog subjekta, kao što se takvo poređenje nalazi kod Bodlera – kod njega sam simbol broda dobija univerzalnije značenje, označava sudbinu svih ljudi i ceo tekst postaje apsolutna metafora. Metaforika boja - Sinestezijom se pojačavaju čulni doživljaji, sva čulna iskustva se spajaju, mešaju i što je više čulnih doživljaja, sadržaji slika postaju nerazumljiviji, ali snažni, ekspresivni. Značaj boja je takođe važan za potpuni doživljaj pesme, one su jarke, drečave, snažne. Ovakva snaga metafora i izražajnost podsećaju na ekspresionizam. Boje se vezuju i za pojmove koji su izvan čula vida, što je opet vešto iskorišćena sinestezija da bi se stvorio utisak mističnog, apstraktnog („žuto – plavo buđenje“). Korišćenjem množine pojačavaju se slike i odstupa se od granica realnosti (sunca srebrna, sedefni vali, užarena neba, džinovske zmije, Marije, Floride...) – u množini su apstraktne imenice, vlastite. Lirski subjekat ima ulogu vidovitog – nakon što izlazi iz sveta civilizacije on doziva vizije, u sredini pesme lirski subjekat iznosi viđenja koja liče na vizionarska iskustva. Prikaz prirode u pesmi nije dat objektivno, atributi uz pojmove opisuju i pokazuju pesnikovo unutrašnje stanje, prenose se dakle na ljudska osećanja. Osim toga, ovakvim postupkom udaljavanja od objektivne slike postiže se i otuđenje od realnog sveta. Pesnik stvara novu prirodu, koja postaje u isto vreme i simbol njegovih osećanja (simbolizam - svet je predstava pojedinca – objektivni svet je samo izvor analogija, simbola koji pesniku služe da maštom stvori novi svet). Ovakav postupak sličan je ekspresionističkom – stvaranje sopstvene vizije sveta.