Peti Jahac, Dzejms Paterson

Peti jahač Džejms Paterson i Maksin Pitro Naslov originala: James Patterson & Maxine Paetro – The 5th Horseman

Scan i obrada: GlitterBaby

www.balkandownload.org

Prolog Ponoćni čas

1

Kiša je snažno dobovala po prozorima kada je u Gradskoj bolnici San Franciska počela treća smena od 00.00 do 8.00 ujutru. Na odeljenju intenzivne nege, tridesetogodišnja Džesi Fok spavala je u svom bolničkom krevetu, lebdeći na oblaku hladne svetlosti pod dejstvom analgetika. Džesi je uživala u najlepšem snu koji je usnula za poslednjih nekoliko godina. Ona i svetlost njenog života, trogodišnja Klaudija, bile su u bazenu u dvorištu iza bakine kuće. Klaudija je na sebi imala svoje rođendansko odelce i „mišiće“ za plivanje svetloružičaste boje, pljuskala je po vodi, dok se sunce presijavalo na njenim plavim uvojcima. — Sajmon kaže: poljubi mamu kao leptir, Klaudija. — Ovako, mamice? Onda majka i ćerka stadoše da viču i da se smeju, vrteći se i padajući, uzvikujući „Jupiiiii“, kad je bez ikakve najave Džesi presekao oštar bol u grudima. Ona se probudi s vriskom — naglo skočivši u sedeći položaj — i uhvati se obema rukama za grudi. Šta se dešava? Kakav je to bol? Onda je shvatila da se nalazi u bolnici - i da joj opet nije dobro. Setila se svog dolaska tu, vožnje ambulantnim kolima, lekara koji joj je rekao da će biti dobro, da ne brine. Padajući nazad na dušek, umalo ostavši bez svesti, Džesi poče da traži dugme za pozivanje bolničkog osoblja. Aparat joj utom ispade iz ruku. Udari o ivicu kreveta uz potmuli zveket. O, bože, ne mogu da dišem. Šta se dešava? Ne mogu da dođem do daha. Užasno je. Nije mi dobro. Panično se osvrćući levo i desno, Džesi pređe pogledom po zamračenoj bolničkoj sobi. Utom ugleda nečiju figuru na suprotnom kraju prostorije. Znala je to lice. — Oh, h-hvala bogu - uzdahnu. - Pomozite, molim vas. Srce me guši. Ona ispruži ruke, grabeći slabašno vazduh, ali figura ostade u senkama. — Molim vas — molila je Džesi. Figura ne htede da krene k njoj, ne htede da pomogne. Šta se dešava? Ovo je bolnica. Osoba u senci radi ovde. Sitne crne tačke skupiše se ispred Džesinih očiju dok je težak bol istiskivao vazduh iz njenih pluća. Vidno polje joj se odjednom skupi i postade tačka svetlosti veličine glave čiode. — Molim vas pomozite. Mislim da... — Da — reče figura u senci — ti umireš, Džesi. Prelepo je posmatrati te kako ispuštaš dušu.

-3-

2

Džesine šake zalepršaše kao krila neke male ptice, udarajući po čaršavu. Onda se umiriše. Džesi je umrla. Noćni šetač priđe i nagnu se nisko nad bolničkim krevetom. Koža mlade žene bila je išarana i plavičasta, lepljiva na dodir, zenice ukočene. Nije imala puls. Nije davala znake života. Gde je bila sada? U raju, u paklu, nigde? Tamna figura podiže aparat za pozivanje osoblja s poda, pa vrati ćebad na mesto, zagladi plavu kosu mlade žene i okovratnik njenog ogrtača i pokupi kapljice pljuvačke s njenih usana maramicom. Spretni prsti uzeše uramljenu fotografiju koja je stajala kraj telefona na noćnom stočiću. Bila je tako lepa, ta mlada majka koja drži svoje čedo. Klaudiju. To je ćerkino ime, zar ne? Noćni šetač spusti sliku, sklopi Džesine kapke i na njih stavi nešto nalik malim mesinganim novčićima, manjim od deset centi. Na tim malim diskovima stajao je bareljef u obliku kaduceja — dve zmije uvijene oko štapa s krilima na vrhu, simbol lekarske profesije. Oproštajni šapat pomešao se sa šuštavim zvukom guma koje su jurile mokrim kolovozom pet spratova niže u Ulici Pajn. — Laku noć, princezo.

-4-

Prvi deo Zlobni predumišljaj

3

Sedela sam za stolom prebirajući po gomili policijske dokumentacije — osamnaest otvorenih slučajeva, da budem precizna — kada me je advokatica Juki Kasteljano pozvala na privatan broj. — Moja mama želi da nas izvede na ručak u Armani kafe — reče najnoviji član Ženskog kluba za rešavanje ubistava. — Moraš da je upoznaš, Lindzi. Toliko je šarmantna da može da ukroti i zmiju, a to mislim na najlepši mogući način. Da vidimo; šta da izaberem? Hladna kafa i salata od tunjevine u mojoj kancelariji? Ili ukrasan mediteranski ručak, recimo, karpačo s arugulom i narendanim parmezanom i čaša merloa, s Juki i njenom majkom krotiteljkom zmija? Sredila sam papire, rekla našoj dežurnoj asistentkinji, Brendi, da ću se vratiti za dva sata i otišla iz sedišta policije bez potrebe da se vraćam do radnog sastanka u tri sata. Taj vedar septembarski dan, prekinut jednim kišnim periodom, bio je jedan od poslednjih veličanstvenih dana pre no što će se vlažna jesenja hladnoća spustiti na San Francisko. Bilo je uživanje boraviti na otvorenom. Našla sam se s Juki i njenom mamom, Keiko, ispred Saksa u šoping oblasti na Junion skveru kraj parka Golden gejt. Ubrzo smo ćaskale dok smo šetale Mejden lejnom idući ka Aveniji Grant. — Vi devojke, previše moderne — reče Keiko. Bila je slatka kao ptičica, sićušna, savršeno obučena i doterana, s kesama za kupovinu koje su joj se klatile u hodu, obešene na prevoju laktova. — Nijedan muškarac ne želi žena koja previše nezavisna — reče nam. — Mamaaa - zakuka Juki. - Ne gnjavi, molim te! Ovo je dvadeset prvi vek. U Americi smo. — Pogledaj sebe, Lindzi — reče Keiko, ne osvrćući se na Juki, bocnuvši me pod mišicu. - Nosiš utoku! Juki i ja uskliknusmo oduševljeno, smejući se toliko glasno da smo skoro nadjačale opasku njene majke da: — Nijedan muškarac ne želi žena s pištoljem. Obrisala sam oči nadlanicom dok smo stajale i čekale zeleno na semaforu. — Ja imam dečka — rekoh. — I te kakvog — reče Juki, koja samo što ne poče da kuje mog dragog u zvezde. — Džo je veoma zgodan Italijan. Kao tata. I ima veoma važan posao u vladinom sektoru. Državna bezbednost. — Zasmejava li te? — upita Keiko, namerno ignorišući Džoove preporuke. — Aha. Ponekad se smejemo dok nas ne zaboli stomak. — Dobar je prema tebi? — Diiiivan je — rekoh, široko se osmehujući. Keiko klimnu s odobravanjem. — Znam taj osmeh - reče. — Ti pronašla muškarca sa sporim šakama. Juki i ja ponovo prasnusmo u smeh, i po sjaju u očima sitne žene beše mi jasno da uživa u ulozi Mame Ispitivača. — Kad ti dobiti prsten od tog Džoa?

-6-

Tada sam pocrvenela. Keiko je svojim izmanikiranim prstom ubola pravo u pekmez. Džo je živeo u Vašingtonu, ja nisam. Nisam mogla. Nisam znala kuda naša veza vodi. — Još nismo stigli do faze s prstenom — rekoh joj. — Voliš tog Džoa? — Do neba — priznadoh. — On tebe voli? Jukina mama me je gledala s uživanjem, kad joj se crte lica slediše kao da se pretvorila u kamen. Njene živahne oči zgasnuše, prevrnuše se u dupljama, i kolena joj klecnuše. Pružih ruke da je uhvatim, ali prekasno. Keiko pade na pločnik zastenjavši tako da mi je srce sišlo u pete. Nisam mogla da poverujem u to što se dešava, niti sam mogla da shvatim. Je li Keiko doživela šlog? Juki vrisnu, pa čučnu kraj svoje majke, šljepkajući je po obrazima, uzvikujući: — Mamice, mamice, probudi se. — Juki, pusti me da joj priđem na sekund. Keiko. Keiko, možete li da me čujete? Srce mi je tuklo kao ludo dok sam prislanjala prste na njenu vratnu žilu, mereći puls pomoću sekundare na mom satu. Disala je, ali puls joj je bio toliko slab da sam jedva mogla da ga osetim. Zgrabih nekstel s pojasa i pozvah dispečera. — Poručnica Bokser, broj značke dva sedam dva jedan — zaurlah u telefon. — Pošaljite vozilo hitne pomoći na ugao Mejden lejna i Avenije Grant. Odmah!

-7-

4

Gradska bolnica u San Francisku je ogromna — kao grad unutar grada. Nekada javna bolnica, privatizovana je pre nekoliko godina, ali još uvek je primala višak pacijenata iz drugih bolnica, uključujući one siromašne, i lečila na stotine hiljada njih godišnje. U tom trenutku, Keiko Kasteljano nalazila se iza jednog paravana koji je činio deo nepregledne sobe hitne službe u kojoj je vladao haos. Dok sam sedela pored Juki u čekaonici, mogla sam da osetim koliko strahuje za majčin život. Takođe sam se prisetila svog poslednjeg boravka na tom odeljenju. Setila sam se avetinjskih ruku lekara koje mi dodiruju telo, glasnog lupanja vlastitog srca, i kako sam se pitala da li ću odatle izaći živa. Bila sam van dužnosti te večeri ali ipak sam otišla u prismotru, ne razmišljajući da će u jednom trenutku to biti rutinski posao, a da ću već u sledećem biti pogođena. Isto važi za mog prijatelja i bivšeg partnera Vorena Džakobija. Oboje smo bili pogođeni dva puta u toj pustoj uličici. On je bio u nesvesti, a ja sam krvarila na ulici kada sam nekako smogla snage da uzvratim vatru. Dobro sam ciljala, možda čak previše dobro. To je tužna uspomena na vreme kada se javnost stavila na stranu civila na koje je pucala policija, pre nego na stranu policije na koju su pucali civili. Porodica takozvanih žrtava podnela je tužbu protiv mene, i mogla sam da izgubim sve. Tada sam jedva poznavala Juki. Juki Kasteljano je, međutim, bila pametna, strastvena i supertalentovana mlada advokatica koja se izborila za mene kada mi je to zaista bilo potrebno. Na tome ću joj uvek biti zahvalna. Sada sam se okrenula ka Juki dok je govorila, glasa hrapavog od nervoze, lica nabranog od brige. — Ovo nema nikakvog smisla. Lindzi. Videla si je. Ima samo pedeset pet godina, zaboga. Ona je oličenje života, zaboga. Šta se dešava? Zašto mi ne kažu nešto? Ili me bar puste da je vidim? Nisam imala odgovore, ali poput Juki, i mene je strpljenje bilo napustilo. Gde je lekar, kog đavola? Ovo je nesavesno. Potpuno neprihvatljivo. Zašto mu treba toliko dugo? Spremala sam se da umarširam na urgentno odeljenje i zahtevam neke odgovore, kada je jedan lekar konačno ušetao u čekaonicu. Osvrnuo se okolo, i prozvao Jukino ime.

-8-

5

Na kartici s imenom iznad džepa njegovog belog kaputa pisalo je „dr. Denis Garza, šef urgentnog odeljenja“. Nisam mogla a da ne primetim da je Garza zgodan muškarac — u srednjim četrdesetim, sto osamdeset pet centimetara, oko osamdeset kilograma, širokih ramena, i u dobroj formi. Njegovo špansko poreklo ogledalo se u crnim očima i gustoj crnoj kosi koja mu je padala preko čela. Ali ono što mi je najviše privuklo pažnju bila je ukočenost doktorovog tela, njegov rigidan stav i način na koji je neprestano, nestrpljivo, trzao narukvicu svog roleksa, kao da hoće da kaže: Ja sam zauzet čovek. Važan, zauzet čovek. Hajde da završimo s tim. Ne znam zašto, ali nije mi se svideo. — Ja sam doktor Garza - obrati se Juki. - Vaša majka je doživela neurološki poremećaj, ili ono što nazivamo prolaznim ishemijskim napadom, ili malim moždanim udarom. Na prostom engleskom, radi se o oslabljenom dotoku krvi i kiseonika do mozga, i postoji mogućnost da je dobila anginu — to je bol izazvan sužavanjem koronarnih arterija. — Je li to ozbiljno? Je li trenutno u bolovima? Kada ću moći da je vidim? Juki je ispaljivala pitanja ka doktoru Garzi sve dok on nije podigao ruku da zaustavi paljbu. — Još uvek se nerazgovetno izražava. Većina ljudi se oporavi u roku od pola sata. Drugima, kao što je možda vaša majka, treba i dvadeset četiri sata. Pomno pratimo njeno stanje. I posete trenutno nisu dozvoljene. Da vidimo kako će joj biti noćas, u redu? — Ali biće joj dobro, zar ne? Zar ne? - upita Juki lekara. — Gospođice Kasteljano, udahnite duboko — reče Garza. - Obavestiću vas čim budemo znali. Vrata urgentnog odeljenja zatvoriše se za neprijatnim lekarom, i Juki se svali u plastičnu stolicu, poguri se, zari lice u šake, i zajeca. Nikad ranije nisam videla Juki kako plače, i ubijalo me je to što ne mogu da joj odagnam bol. Učinila sam sve što sam mogla da učinim. Zagrlila sam je oko ramena, rekavši: — Biće sve u redu, dušo. Ovde je u dobrim rukama. Znam da će tvojoj mami uskoro biti bolje. Onda sam trljala Jukina leđa dok je ona plakala i plakala. Delovala je tako sitno i uplašeno, skoro kao mala devojčica.

-9-

6

U čekaonici nije bilo prozora. Kazaljke na satu iznad aparata za kafu okretale su se u krug, pretvarajući poslepodne u noć, i ponoć u jutro. Doktor Garza se nije vratio, niti je poslao ikakvo obaveštenje. Tokom tih osamnaest dugih sati, Juki i ja smo se šetkale na smenu, donosile kafu i išle do toaleta. Večerale smo sendviče iz aparata, razmenjivale časopise, i osluškivale svoje plitko disanje u jezivoj tišini pod svetlošću neonki. Odmah posle tri izjutra, Juki je čvrsto zaspala na mom ramenu — probudivši se naglo dvadeset minuta kasnije. —Je li se nešto desilo? — Nije, dušo. Nastavi da spavaš. Ali nije mogla. Sedele smo naslonjene jedna na drugu na tom veštački osvetljenom negostoljubivom mestu dok su se lica oko nas menjala: par koji se drži za ruke i zuri nekud u daljinu, porodice s malom decom u naručju, stariji muškarac koji sedi sam. Svaki put kad bi se klatna vrata urgentnog odeljenja otvorila, oči prisutnih bi se naglo okretale k njima. Ponekad bi odatle izašao lekar. Ponekad bi nakon toga usledilo vrištanje i kukanje. Bilo je gotovo šest ujutru kada je jedna mlada stažistkinja umornih očiju u mantilu umrljanom krvlju izašla iz urgentnog i prozvala Jukino ime, užasno ga izgovarajući. — Kako joj je? — upita Juki, skačući na noge. — Sada je svesna, bolje joj je — reče stažistkinja. — Zadržaćemo je nekoliko dana i obaviti neke testove, ali možete da je vidite čim je smestimo u sobu. Juki se zahvali stažistkinji i okrenu se k meni s osmehom koji beše širi nego što je bilo razumno, s obzirom na to što su joj upravo bili saopštili. — O, bože, Linds, mojoj mami će biti dobro! Ne mogu da ti opišem koliko mi znači što si ostala sa mnom cele noći — reče Juki. Zgrabila me je za obe šake, dok su joj suze navirale na oči. — Ne znam kako bih pregurala ovo da nisi bila ovde. Spasila si me, Lindzi. Čvrsto sam je zagrlila. — Juki, mi smo prijateljice. Šta god da ti treba, ne moraš čak ni da pitaš. Znaš to, zar ne? Bilo šta. — Nemoj zaboraviti da zoveš — rekoh. — Najgore je prošlo — reče Juki. — Nemoj sada da brineš o nama, Lindzi. Hvala ti. Mnogo ti hvala. Osvrnula sam se dok sam izlazila iz bolnice kroz automatska klizna vrata. Juki je još stajala tamo, posmatrajući me, smešeći se i mašući mi u znak pozdrava.

- 10 -

7

Jedan taksi je dokono čekao ispred bolnice. Blago meni. Ušla sam unutra i zavalila se na zadnje sedište, osećajući se potpuno izmoždeno, pa i gore do toga. Noćno dežurstvo je za studente, ne za odrasle devojke poput mene. Vozač je bio milostivo ćutljiv dok smo išli gradom ka Potrero Hilu u zoru. Nekoliko minuta kasnije, ubacila sam ključ u bravu ulaznih vrata lepe plave viktorijanske dvospratnice, u Ulici Misuri br. 232, koju delim s još dva stanara i uspela se stepeništem na drugi sprat, stenjući, preskačući po dva stepenika odjednom. Slatka Marta, moj border koli, dočekala me je na vratima kao da me nije bilo godinu dana. Znala sam da ju je njen čuvar nahranio i izveo u šetnju — Karenin račun bio je na kuhinjskom stolu — ali nedostajala sam Marti, kao i ona meni. — Jukina mama je u bolnici — rekoh svojoj kuci. Kako otrcano od mene. Zagrlila sam je, i ona me obasu vlažnim poljupcima, pa pođe za mnom u spavaću sobu. Želela sam da utonem u paperjaste nabore svojih pokrivača na sedam ili osam sati, ali sam umesto toga obukla izgužvanu trenerku s logom univerziteta Santa Klara i povela njeno pseće visočanstvo na trčanje dok je svetlucava jutarnja magla lebdela nad zalivom. Tačno u osam ujutru sedela sam za radnim stolom i gledala kroz staklene zidove svoje kancelarije u prostorije odeljenja za ubistva dok je prva smena ulazila unutra. Gomila dokumenata na mom stolu narasla je otkako sam je poslednji put videla, i crveno svetlo za poruke na sekretarici besno je treptalo. Taman sam htela da se pozabavim tim nezgodacijama kad je nečija senka pala preko mog stola i neotvorene kafe za poneti. Krupan, proćelav muškarac stajao je u mom dovratku. Poznavala sam njegovu ružnu njušku kao svoju sopstvenu. Na naboranom licu mog bivšeg partnera, koji tek što beše prevalio pedesetu, ogledao se životni vek proveden u policiji. Kosa Vorena Džakobija je sedela, i njegove duboko usađene oči behu tvrđe no što su bile pre nego što je primio ona dva metka u Ulici Larkin. — Izgledaš kao da si prošlu noć prespavala na klupi u parku, Bokserova. — Baš ti hvala, dragi. — Nadam se da si se lepo provela. — Veoma. Šta ima, Džakobi? — Jedna osoba je nađena mrtva pre dvadeset minuta — reče on. - Ženska osoba, koja je bila veoma privlačna, kako mi rekoše. Pronađena je u jednom kadilaku u garaži Opera plaze.

- 11 -

8

Garaža Opera plaze prostran je podzemni parking u blizini ogromne komercijalne zgrade različitih namena u kojoj se nalaze bioskopi, poslovne prostorije i radnje, usred gusto naseljene poslovne oblasti. Sada, u jutro jednog radnog dana, Džakobi je zaustavio naš auto uz ivičnjak pored kolone patrolnih kola strateški parkiranih tako da blokiraju prilaz garaži iz Avenije Golden gejt. Kola nisu ulazila niti izlazila iz garaže, i tu se skupila uskomešana gomila, koja je naterala Džakobija da promrmlja: — Građanstvo se uznemirilo. Znaju da prepoznaju vruć slučaj kad ga vide. Probijala sam se učtivo kroz masu dok su ljutiti glasovi dopirali do mene: „Jeste li vi ovde nadležni?“ „Hej, moram da uzmem kola. Imam sastanak za pet minuta!“ Provukla sam se ispod policijske trake i zauzela busiju na prilaznoj rampi, koristeći se prednošću svoje visine od sto sedamdeset osam centimetara. Predstavila sam se i izvinila svima prisutnima zbog nastalog nereda. — Molim za strpljenje. Žao mi je što moram to da saopštim, ali ova garaža je mesto zločina. Nadam se, koliko i vi, da ćemo uskoro otići odavde. Daćemo sve od sebe. Odgovarala sam na neka nezgodna pitanja, i okrenula se kada sam čula svoje ime i zvuk koraka iza sebe. Džakobijev novi partner, inspektor Rič Konklin, spuštao se prilazom da nas dočeka. Konklin mi se svideo čim sam ga upoznala pre nekoliko godina, dok je bio pametan i vredan policajac u uniformi. Iskazana hrabrost na dužnosti i impresivan broj pohvala nedavno su mu doneli unapređenje u inspektora Odeljenja za ubistva u zrelom mladom dobu od dvadeset devet godina. Konklin je takođe privukao pažnju kod dosta žena zaposlenih u sedištu policije nakon što je svoju uniformu zamenio zlatnom značkom. Visok nešto preko sto osamdeset pet centimetara, Konklin je imao široka ramena, smeđe oči, svetlosmeđu kosu i, uopšte uzev, bio naočit kao igrač bejzbola iz koledž lige ukršten sa specijalcem mornaričkih „foka“. Nije da sam primetila išta od toga. — Šta imamo? — upitah Konklina. Susrela sam pogled njegovih bistrih smeđih očiju. Veoma ozbiljne, ali pune poštovanja. - Žrtva je žena bele puti, poručnice, otprilike dvadeset jedna ili dvadeset dve godine. Meni deluje da na vratu ima tragove davljenja. — Ima li svedoka do sada? — Ne, nismo te sreće. Onaj tip tamo — reče Konklin, pokazujući palcem ka zapuštenom, dugokosom uzimaču karata u kabini — po imenu Anhel Kortez, bio je na dužnosti cele noći, i nije video ništa neuobičajeno, naravno. Pričao je preko telefona s devojkom kada je jedna mušterija doletela niz prilaz vrišteći. Njeno ime je... - Konklin otvori svoj notes... — Anđela Spinogati. Kola su joj bila parkirana preko noći i videla je telo u kadilaku jutros. To je otprilike sve što je znala da nam kaže. — Otkrio si na koga je kadilak registrovan? - upita Džakobi.

- 12 -

Konklin klimnu glavom, i okrenu stranicu notesa. — Kola pripadaju izvesnom Lorensu P. Gatmenu, doktoru dentalne hirurgije. Nije hapšen ni osuđivan. Trenutno pokušavamo da ga pronađemo. Zahvalila sam Konklinu i zamolila ga da prikupi kartice za parkiranje i snimke sigurnosnih kamera. Džakobi i ja onda pođosmo uz rampu. Premalo sam spavala, ali adrenalin mi je polako i ravnomerno ulazio u krvotok. Zamišljala sam mesto uviđaja pre nego što sam ga ugledala, pitajući se kako je došlo do toga da mlada belkinja bude zadavljena u podzemnoj garaži. Koraci su odjekivali iznad nas. Dosta njih. Moji ljudi. Izbrojala sam dvanaest članova policije San Franciska raštrkanih po betonskom parkingu koji je zavijao naviše. Policajci su prebirali po đubretu, zapisivali brojeve tablica, tražili bilo šta što će nam pomoći pre nego što mesto zločina ponovo postane javno mesto. Džakobi i ja skrenusmo iza okuke koja nas odvede na četvrti nivo i ugledasmo pomenuti kadilak — crn, noviji model sevila, sjajan, bez ijedne ogrebotine. Prednjim delom je gledao ka ogradi u pravcu garaže Građanskog centra u Makalisterovoj ulici. — Ubrzava od nule do sto za manje od pet sekundi — promrmlja Voren, pa izvede prilično dobru imitaciju džingla Kadilakove TV reklame. — Miran, dečko — rekoh. Čarlija Klapera, šefa Jedinice za vršenje uviđaja, kao i obično su krasili odsustvo osmeha i sivi prugasti sako koji se slagao s njegovom crnom kosom prošaranom srebrnim nitima. Spustio je svoj fotoaparat na haubu obližnjeg subaru autbeka i rekao: — 'Bro jutro, poručnice, Džakobi. Upoznajte našu NN devojku. Navukla sam rukavice od lateksa i pošla za njim oko kola. Prtljažnik je bio zatvoren jer žrtva nije bila unutra. Sedela je na suvozačkom sedištu, šaka prekrštenih u krilima, bledih, razrogačenih očiju uprtih u pravcu vetrobrana, s izrazom iščekivanja na licu. Kao da nekoga čeka. — O, sranje — reče Džakobi s gađenjem. — Prelepa mlada devojka. Sva doterana, a nema kuda da izađe. Nikada više.

- 13 -

9

Nigde ne vidim tašnu — reče mi Klaper. — Ostavio sam njenu odeću netaknutu zbog patologa. Lepe krpice — reče. — Deluje kao bogata devojka. Šta mislite? Osetila sam kako me preplavljuju tuga i bes dok sam posmatrala žrtvino sanjivo lice. Bila je mlečnobele puti, s malo pudera na licu i nagoveštajem rumenila na jagodicama. Imala je frizuru u stilu Meg Rajan, s razbašurenim plavim pramenovima, i nokti su joj bili nedavno izmanikirani. Sve u vezi s tom ženom upućivalo je na privilegovan status, izobilje i novac. Delovalo je kao da se tek spremala da prošeta modnom pistom života kada joj je neki psihopata sve to uskratio. Pritisnula sam žrtvin obraz nadlanicom. Koža joj je bila mlaka na dodir, što mi je reklo da je bila živa prethodnu noć. — Ovu mladu damu nije ucmekao neki prosečni Kurta ili Murta — primeti Džakobi. Klimnuh glavom u znak slaganja. Kada sam počela da radim na Odeljenju za ubistva, naučila sam da se mesta zločina grubo dele na dva tipa. Ono gde su dokazi neorganizovani: mrlje od krvi, slomljeni predmeti, čaure rasute na sve strane, tela izvaljena tamo gde su se zatekla. A tu su i mesta zločina poput ovog. Organizovana. Isplanirana. S dosta zlobnog predumišljaja. Odeća žrtve bila je uredna, nije bila zgužvana ni pocepana, niti je nedostajala dugmad. Čak je bila i vezana sigurnosnim pojasom, koji je bio lepo namešten preko njenog krila i ramena. Da li je ubici bilo stalo do nje? Ili je ovo uredno mesto zločina nekakva poruka onome ko je pronađe? — Vrata sa suvozačke strane otvorena su pomoću „slim džima“, obijačkog alata — reče nam Klaper. — Sve površine su temeljno obrisane. Nema otisaka ni iznutra ni spolja. I pogledajte ovamo. Klaper pokaza put kamere postavljene na betonskom stubu. Bila je uperena naniže, niz prilaz, u smeru suprotnom od kadilaka. On pokaza bradom ka drugoj kameri koja je gledala naviše, uz prilaz, ka petom nivou. — Mislim da nećete uhvatiti ovu ptičicu na delu pomoću video-snimka — reče Klaper. - Ova kola se nalaze u savršenom mrtvom uglu. To mi se sviđalo u vezi sa Čarlijem. On zna šta radi, pokaže vam ono što vidi, ali ne pokušava da šefuje na mestu zločina. Pusti vas da i vi obavite svoj posao. Osvetlila sam unutrašnjost kola baterijskom lampom, beležeći relevantne detalje u glavi. Žrtva je delovala zdravo, težine oko pedeset kilograma, visine možda sto pedeset tri ili sto pedeset pet centimetara. Nije nosila verenički prsten niti burmu. Oko vrata je imala ogrlicu od kristalnih perli, koja je visila ispod traga od davljenja. Sam trag je bio plitak, nalik tragu od konopca, kao da je bio načinjen nečim mekim. - 14 -

Nisam videla nikakve posekotine ili modrice na njenim rukama koje bi nastale dok se branila od napadača; osim traga davljenja, nije bilo znakova nasilja. Nisam znala kako niti zašto je ova devojka bila ubijena, ali oči i instinkt su mi govorili da nije umrla u ovim kolima. Mora da je bila donesena ovamo, zatim smeštena u pozu koja je trebalo nekoga da zadivi. Sumnjala sam da se neko potrudio oko svega toga zbog mene. Nadala sam se da nije.

- 15 -

10

Jesi li završio sa slikanjem? — upitah Klapera. Nije bilo mnogo prostora za rad, i želela sam da se približim da bolje osmotrim žrtvu. — Imam i više nego dovoljno za svoju kolekciju — reče on. — Ova devojka je fotogenična. Vratio je svoj digitalni olimpus u futrolu i zatvorio poklopac. Posegnula sam rukom u kola i pažljivo izvukla etikete s leđa žrtvinog bledoružičastog kaputića, a zatim i s njene pripijene elegantne crne haljine. — Kaput je marke narciso rodrigez — doviknuh Džakobiju. - A haljina je karolina herera, mali broj. Ovde imamo garderobu u vrednosti od oko šest hiljada. I to ako ne računamo cipele. Otkako je Seks i grad postao popularan, kada je reč o cipelama, Manolo Blanik je bio glavni. Prepoznala sam par njegovih sandala s otvorenom petom na žrtvinim stopalima. — Ona čak i miriše skupo - reče Džakobi. — Imaš dobar nos, druže. Miris kojim je žrtva bila naparfemisana imao je mošusnu notu koja je prizivala sliku balskih dvorana i orhideja, i možda ljubavnih sastanaka pod krošnjama paprati obasjanih mesečinom. Bila sam, međutim, sigurna da ga nikad ranije nisam osetila. Možda je u pitanju neka skupa privatna marka. Taman što sam se nagnula da ponovo omirišem, kad Konklin dovede jednog niskog belca od četrdesetak godina uz strmi prilaz. Imao je oštru, kovrdžavu, umršenu kosu i sitne prodorne oči, gotovo kao dve crne tačke. — Ja sam doktor Lorens Gatmen - prodahta čovek ozlojeđeno, obraćajući se Džakobiju. - I da, hvala što ste pitali. To jesu moja kola. Šta to radite s njima? Džakobi pokaza Gatmenu svoju značku, rekavši: - Hajde da se spustimo do mojih kola, doktore Gatmen, da se provozamo do stanice. Inspektor Konklin i ja imamo neka pitanja za vas, ali siguran sam da možemo da raščistimo sve očas posla. Gatmen tada ugleda mrtvu ženu na suvozačkom sedištu svog sevila. Pogled mu se istog trena vrati na Džakobija. — Bože moj! Ko je ta žena? Mrtva je! Š-šta vam pada na pamet? - promuca besno. - Da sam ubio nekoga i ostavio ga u svojim kolima? Valjda ne mislite... jeste li ludi? Hoću svog advokata. Gatmenov glas beše nadjačan brundanjem i jekom velikog motora koji nam se primicao. Gume zaškripaše kad jedan crni ševrolet kombi izroni iza okuke na prilazu. Zaustavio se na nekih sedam metara od mesta gde smo stajali, i bočna vrata se otvoriše. Jedna žena izađe s mesta vozača. Crne puti, tek što je prevalila četrdesetu, pozamašna na svaki mogući način, Kler Vošbern su krasili dostojanstvo koje priliči njenom položaju i samouverenost žene koju su voleli i poštovali. Patolog je stigao.

- 16 -

11

Kler je glavni sudski patolog grada San Franciska, izvrstan forenzičar, gospodar intuicije, prilično dobar čelista, srećno udata skoro dvadeset godina, majka dvojice dečaka i, prosto rečeno, moja najbolja prijateljica na celom svetu. Upoznale smo se pre četrnaest godina kraj jednog leša, i od tada smo nerazdvojne kao venčani par. Takođe smo se sve bolje slagale. Sada smo se zagrlile, tu u garaži, crpeći snagu iz ljubavi koju smo osećale jedna prema drugoj. Kada smo se razdvojile, Kler spusti šake na svoje pozamašne kukove, i osmotri mesto zločina. — Dakle, Lindzi — reče — ko nam je danas umro? — Trenutno se vodi kao NN lice. Izgleda kao da ju je ubio neki manijak perfekcionista, Kler. Svaka dlaka joj je na mestu. Mada, ti nama reci. — Pa da vidimo šta imamo tu. Kler priđe kolima sa svojom opremom i načini sopstvene fotografije, dokumentujući žrtvu iz svakog ugla, zatim zalepi papirnate kese preko šaka i stopala mlade žene. — Lindzi — pozva me konačno — dođi da vidiš nešto. Ugurala sam se u uzak prostor između Kler i vrata kola dok je Kler zadizala devojčinu gornju usnu, zatim i donju, pokazujući mi modrice spram svetlosti njene lampice. — Vidiš to, dušo? Je li ova mlada dama bila intubirana? — upita me Kler. — Jok. Osoblje hitne pomoći nije je ni taklo. Čekali smo tebe. — Znači da je to posledica fizičke povrede. Vidi joj jezik. Deluje kao da je razderan. Kler pređe lampicom preko brazde na devojčinom vratu. — Neobičan trag od davljenja — reče mi. — To sam i ja pomislila. Ne vidim tragove petehijalne hemoragije u očima — rekoh njenim žargonom. — Čudno, zar ne? Ako je bila zadavljena? — Sve je ovo čudno, drugarice moja — reče Kler. — Njena odeća je u besprekornom stanju. To ne viđam često kod odbačenih leševa. Ako sam tako nešto ikad i videla. — Uzrok smrti? Vreme smrti? — Rekla bih da je umrla negde oko ponoći. Tek je hvata mrtvačka ukočenost. Osim toga, znam samo da je ova devojka mrtva. Daću ti više informacija nakon što pregledam ovu mladu neznanku pod pristojnim osvetljenjem u mrtvačnici. Kler se uspravi i obrati se svom asistentu. — U redu, Bobi. Daj da izvadimo ovu jadnu devojku iz kola. Nežno, moliću. Prišla sam ivici četvrtog nivoa i pogledala preko krovova zgrada i sporog saobraćaja u Aveniju Golden gejt. Kada sam osetila da sam se malo pribrala, nazvala sam Džakobija na mobilni. — Pustio sam Gatmena — reče mi. — Tek što je bio doleteo avionom iz Njujorka, ostavio je kola u garaži dok je bio van grada. — Alibi? 

Krvarenje u vidu malih tačaka koje može da se javi nakon povraćanja, kašljanja ili začepljenja vazdušnih puteva nekim pritiskom spolja, gušenja. (Prim. Prev.)

- 17 -

— Alibi mu je verodostojan. Neko drugi je tu devojku ubacio u njegov kadilak. Kako napredujete tamo? Okrenula sam se, videla Kler i Bobija kako umotavaju žrtvu u drugi sloj najlona pre nego što će je ubaciti u vreću za leševe. Zvuk zatvaranja patenta dužine metar i osamdeset nalik škripanju krede po tabli, konačnost zatvaranja žrtve u vreću koja ne propušta vazduh, izaziva osećaj kao da vas je neko udario u stomak, bez obzira na to koliko ste puta već prisustvovali tom činu. Sopstveni glas mi je zvučao tužno kada sam rekla Džakobiju: — Upravo završavamo.

- 18 -

12

Bilo je skoro pola šest te večeri, deset sati nakon što smo pronašli telo devojke iz kadilaka. Svežanj papira na sredini mog stola bila je lista od 762 automobila koji su prošli kroz garažu Opera plaze prošle noći. Od jutra smo proverili brojeve tablica i vlasnike tih automobila u kriminalističkoj bazi podataka i nijednom se nije upalila crvena lampica, nije bilo ničega što je makar izbliza obećavalo. Nismo imali sreće ni s otiscima devojke iz kadilaka. Nikad nije bila privođena, niti je predavala u školi, prijavila se za vojsku ili radila za neku vladinu organizaciju. Pola sata ranije prosledili smo njen foto-robot redakcijama i, u zavisnosti od toga šta se još dešavalo u svetu, trebalo bi sutra da osvane u novinama. Izvadila sam gumicu iz kose, protresla rep, i izdahnula, namreškavši papire ispred sebe. Onda sam nazvala Kler, koja je još uvek bila dole u mrtvačnici. Pitala sam je da li je gladna. — Vidimo se dole za deset minuta — reče ona. Našla sam se s Kler na njenom privatnom parking mestu u Makalisterovoj ulici. Otključala je auto i ja otvorih vrata sa suvozačke strane njenog petfajndera. Na sedištu je stajala Klerina oprema za uviđaj, zajedno s parom dubokih gumenih čizama, jednim plastičnim šlemom, mapom Kalifornije i njenim prastarim tridesetpetomilimetarskim minolta fotoaparatom. Prebacila sam oruđe njenog zanata s prednjeg na zadnje sedište i umorno sela u kola. Kler me odmeri, pa prasnu u smeh. — Šta je smešno, leptirice? — Izgledaš kao da si se nameračila da ispituješ — reče mi. — A ne moraš čak ni da me propustiš kroz šake, devojčice. Ovde imam baš ono što ti treba. Kler mahnu nekim papirima u mom pravcu, pa ih sakri u svoju tašnu od teleće kože. Neki ljudi misle da je Klerin nadimak „leptirića“ jer, poput Mohameda Alija, „pleše kao leptir, ubada kao pčela“. Ali nije tako. Kler Vošbern ima jarkozlatnog kraljevskog leptira istetoviranog na levom kuku. Sada sam je prostrelila pogledom. — Spremna sam da čujem tvoju presudu - rekoh. Kler se konačno predade. — U pitanju je ubistvo, definitivno — reče mi. — Njene modrice se ne poklapaju sa sedećim položajem, što znači da je bila premeštena. A pronašla sam i manja nagnječenja na vrhovima mišica, grudima i grudnom košu. — Dakle, način i uzrok smrti su? — Rekla bih daje bila „burkovana“ - reče mi Kler. Znala sam šta znači taj izraz. Dvadesetih godina devetnaestog veka, dve cvećke po imenu Burk i Her bavili su se nabavkom leševa. Neko vreme su ih iskopavali i prodavali Medicinskom fakultetu u

- 19 -

Edinburgu - dok nisu shvatili kako je lako doći do svežih leševa tako što će kidnapovati žive žrtve i sedeti im na grudima dok ne umru. „Burkovanje“ je još uvek bilo prilično popularno. Mamice koje se porode rade to svojoj deci češće nego što biste voleli da znate. Ubace dete između dušeka i žičanog rama i sednu na krevet. Ako ne možeš da raširiš grudni koš, ne možeš ni da dišeš. A na telu žrtve ostaje malo ili nimalo tragova fizičkih povreda. Stavila sam pojas dok je Kler izvezla kola u rikverc i uputila se ka kafeu Kod Suzi. — Ova devojka je skončala na stravičan način, Lindzi — reče mi Kler. — Rekla bih da joj je jedan počinilac sedeo na grudima dok joj je drugi monstrum navukao plastičnu kesu na glavu i ugušio je. Dobro je uvio i stegao ivice kese. Otuda potiče trag od davljenja. Možda joj je istovremeno šakom poklopio nos i usta. — Bila su dvojica ubica? — Ako mene pitaš, Lindzi, to je jedini način na koji je to moglo biti učinjeno.

- 20 -

13

Poslovna oblast San Franciska promicala je pored nas dok je Kler upravljala petfajnderom provlačeći se kroz večernju gužvu. Gutale smo nekoliko minuta, dok je jezivost smrti te mlade žene ispunjavala prostor oko nas. Grozne slike su mi se vrzmale po glavi dok sam pokušavala da ih uklopim u celinu, jednu po jednu. — Dvojica ubica - rekoh napokon Kler - koji rade timski. Stavljaju žrtvu u kola nakon ubistva. Šta je svrha toga? Kakvu poruku šalju? — Surovo je, to je sigurno. — I bolesno. Uzorak uzet iz njene vagine? — Ispituje se u laboratoriji - reče Kler — zajedno s onom skupocenom garderobom koju je devojka iz kadilaka imala na sebi. Kad smo kod toga, u laboratoriji su pronašli tragove sperme na rubu njene haljine. — Je li bila silovana? — Nisam videla ozlede i nagnječenja vagine koji se javljaju kod silovanja - reče Kler zamišljeno. - Moraćemo da sačekamo da bismo doneli odluku o tome. Kler zakoči ispred šina Gradske linije, i zajedno smo posmatrale kako voz tandrče pored nas. Noć se spuštala na San Francisko i ljudi su se vraćali kućama. Pitanja su još uvek opsedala moj mali um. Mnoštvo njih. Ko je devojka iz kadilaka? Ko ju je ubio? Kako su se njoj i ubicama ukrstili putevi? Da li je ubistvo bilo lične prirode? Ili je devojka iz kadilaka bila slučajna žrtva? Ako je u pitanju ovo drugo, moguće je da tražimo ritualnog ubicu, nekoga ko voli da ubija i koga taj metod rada uzbuđuje. Nekoga ko bi možda voleo da ubije ponovo. Kler smota ulevo kad se ukaza praznina u nadolazećem saobraćaju. Trenutak kasnije ona izvede pažljivo bočno parkiranje i smesti se između dva automobila u Ulici Brajant, tačno ispred Kod Suzi. Ugasila je motor i okrenula se k meni. — To nije sve — reče. — Ne teraj me da molim, leptirice. Kler poče da se smeje, što znači da joj je trebalo još više vremena da se pribere i kaže mi ono što sam žarko želela da saznam. — Cipele — reče ona. — Veličina četrdeset dva. — Nije moguće. Ta sitna devojka? — Moguće je i jeste. Ali u pravu si da je to ludo, Linds. Devojka iz kadilaka verovatno je nosila broj trideset osam. Te cipele nisu bile njene. I đonovi nikad nisu dotakli beton. — Hmm — rekoh. — Ako te cipele nisu njene, možda nije ni odeća. — To i ja mislim, Lindzi. Ne znam šta to znači, ali ta odeća je potpuno nova. Nema fleka od znoja, nikakvih telesnih tragova. Neko je pažljivo, čak bih rekla i znalački, obukao tu jadnu devojku nakon što je ubijena.

- 21 -

14

Još je bilo rano veče kad smo Kler i ja prešle preko praga Kod Suzi, živog, ponekad i bučnog karipskog kafe-restorana u kojem se grupa mojih prijateljica sastaje skoro svake nedelje na večeri. Rege bend još nije bio stigao — što je bilo dobro, jer kada nam je Sindi mahnula iz „našeg“ separea, po izrazu njenog lica sam videla da ima nešto važno da nam kaže. A reči su ono u čemu je bila najjača. Sindi je trenutno najpopularnija reporterka San Francisko kronikla. Upoznale smo se pre četiri godine dok sam radila na jednom naročito svirepom slučaja ubistava novovenčanih bračnih parova, i ona je pričom uspela da se uvuče pravo na moje mesto zločina. Njena drskost i upornost su me nervirale do ludila, ali stekla sam poštovanje prema tim istim osobinama kada mi je njeno izveštavanje pomoglo da uhvatim svirepog ubicu i pošaljem ga u smrt. Kada je Sindi uletela na moje drugo mesto zločina, već smo se bile zbližile i verovale jedna drugoj. Sada bih za nju uradila bilo šta. Pa, skoro bilo šta - ona je ipak reporterka. Kler i ja se uvukosmo u separe preko puta Sindi, koje je izgledala i ženstveno i kao muškaraca sa svojom mekom plavom kosom, u muškom crnom sakou obučenim preko svetloljubičastog džemperića i u farmerkama. Njeni sekutići malčice prelaze jedan preko drugog, što njeno lice čini samo još lepšim. Njen osmeh, kada sine, ogreje vas iznutra. Mahnula sam Loreti, naručila bokal margarite, isključila mobilni, i obratila se Sindi: — Izgledaš mi kao da nešto spremaš. — Dobra si. I u pravu si — reče, cereći se. Oliza so sa gornje usne i odloži čašu na sto. — Nanjušila sam priču koja će biti prava bomba — reče Sindi. - I mislim da ću je zadržati za sebe — bar neko vreme. — Hajde, reci nam — reče Kler. — Kod tebe je štap za priču, devojčice. Sindi se nasmeja i otpoče priču. — Slučajno sam čula dva advokata kako pričaju u liftu. Pobudili su moju znatiželju — reče Sindi, uz smešno lavlje režanje — pa sam ih pratila. — Zar nisi prosto obožavalac brbljivaca? — upitah, sipajući margaritu sebi i Kler, i dopunjavajući Sindinu čašu. — Moja omiljena vrsta ljudi - reče Sindi, naginjući se ka sredini stola. — Dakle, evo još neobjavljene senzacije. Sprema se tužba za nesavesno lečenje protiv jedne velike bolnice ovde u gradu — reče nam. — U poslednje dve godine izvestan broj pacijenata koji je primljen na urgentno odeljenje u potpunosti se oporavio. Zatim, nekoliko dana kasnije, sudeći prema onome što sam čula između prizemlja i četvrtog sprata sudnice Građanskog centra, ti pacijenti su umrli. Jer su dobili pogrešne lekove. Odmeravala sam Sindi preko ruba svoje čaše. Neki osećaj je počeo da mi narasta u grudima, osećaj za koji sam se nadala da će nestati u daljem toku njene priče. 

Engl.: talking stick – ceremonijalni predmet, obično štap s orlovim perima korišćen na plemenskim okupljanjima severnoameričkih Indijanaca. Govornika koji drži štap niko ne bi prekidao u izlaganju. (Prim. prev.)

- 22 -

— Neka opasna advokatica po imenu Morin O'Mara izneće slučaj protiv bolnice, zastupa mnoštvo porodica pacijenata - reče Sindi. — Koje bolnice? — upitah. — Možeš li da mi kažeš? — Pa, naravno, Linds. Gradske bolnice San Franciska. Čuh Kler kako govori: — O, ne — dok je moj osećaj počeo da buja kao pečurka posle kiše. — Upravo sam provela noć u Gradskoj bolnici držeći Juki za ruku — rekoh. — Dovezle smo njenu mamu do urgentnog juče po podne. — Hajde da ne prenagljujemo — reče Sindi tiho. — Ta bolnica je ogromna. Na nišanu je samo jedan lekar, tip po imenu Garza. Po svemu sudeći, većina preminulih primljena je tokom njegove smene. — O bože — rekoh. Krvni pritisak mi je skočio tako naglo da sam osetila vrelinu na temenu. — To je on. Upoznala sam ga. To je lekar koji je primio Jukinu majku! U tom trenutku osetih dašak vazduha na vratu i svilenkasta kosa me pomilova po slepoočnici dok se neko saginjao da me poljubi u obraz. — Jesi li me upravo pomenula? — upita Juki. Sela je na prazno mesto pored Sindi. Šta sam propustila? — Sindi radi na jednoj priči. — U pitanju je nešto što mislim da treba da znaš — reče Kler.

- 23 -

15

Jukine oči behu dva svetleća znaka pitanja, ali činilo se da je Sidni iznenada izgubila volju za pričom. — Možeš da mi veruješ - reče Juki iskreno. - Ja znam šta znači „nezvanično“. — Ne radi se o tome — reče Sindi. Loreta dođe do separea, pozdravi Juki, i isprazni poslužavnik s pikantnom pohovanom piletinom i svinjskim rebarcima u sosu. Nakon nekoliko oklevajućih pokušaja da otpočne priču i nekoliko gutljaja margarite, Sindi je ponovila Juki ono što je upravo bila ispričala nama o novom slučaju Morin O'Mare protiv Gradske bolnice. — Zapravo, znam dosta o tome — reče Juki kada je Sindi završila. — O'Mara sprema taj slučaj već otprilike godinu dana. — Stvarno? Ma daaaj - reče Sindi. — Otkud znaš? — Imam jednu prijateljicu koja radi u advokatskoj kancelariji Fridmen, Benjon i O'Mara — reče Juki. — Ispričala mi je jer je potrošila more sati radeći na tom slučaju. Obavili su neverovatno obimna istraživanja. Gomila medicinskih tehnikalija koje je trebalo pretresti. To bi trebalo da bude pakleno suđenje — nastavi Juki. — O'Mara nikad ne gubi. Ali ovoga puta je naišla na tvrd orah. — Svi ponekad gube - natuknu Sindi. — Znam, ali Morin O'Mara pažljivo bira slučajeve koje zna da može da dobije — reče Juki. Možda je Juki promakla suština, pa sam morala to da kažem. —Juki, zar te ne brine što je tvoja mama u Gradskoj bolnici? — Jok. To što će Morin O'Mara raditi na slučaju ne znači da je bolnica kriva. Advokatska krilatica glasi: svako može da tuži svakoga za bilo šta. Ozbiljno, devojke — reče Juki, ispaljujući reči u svom mitraljeskom maniru, brzinom od sto kilometara na sat. — Meni su izvadili slepo crevo u toj bolnici pre dve godine. Imala sam odličnog lekara. I prvoklasnu negu tokom čitavog boravka u bolnici. — Dakle, kako ti je mama? — upita Kler. — U dobroj je formi — reče Juki. Onda se nasmeja. — Znaš li kako znam? Pokušala je da mi ugovori sastanak sa svojim kardiologom. Ćelav tip u četrdesetim sa sićušnim šakama i psećim zadahom. Sve smo se nasmejale kada je Jukino živo izvođenje njihovog razgovora podiglo atmosferu za stolom. Toliko je dobro imitirala svoju mamu da sam mogla da vidim Keiko kao da je tu s nama. — Rekla sam joj: „Mama, on nije za mene.“ Ona je onda rekla: ,Juki-e. Izgled ne znači ništa. Doktor Pirs iskren čovek. On dobar čovek. Izgled je za mag-a-zine.“ Ja sam rekla: „Mama, tata je izgledao kao Frenk Sinatra. O čemu ti pričaš?“ — Dakle, hoćeš li izaći s njim? — upita Sindi, terajući nas da ponovo prasnemo u smeh. Juki odmahnu glavom. — Misliš ako me pita? Misliš ako moja mama zgrabi njegov mobilni i otkuca mu moj broj?

- 24 -

Toliko smo se dobro provodile da je bend morao malo da pojača muziku da bi se čuo od našeg smeha i podvriskivanja. Dvadeset minuta kasnije, Juki nas je napustila pre kafe i čokoladnog kolača, rekavši da želi još jednom da obiđe Keiko pre nego što istekne vreme za posetu. Uprkos njenom brzopoteznom govoru i našem veselom ćaskanju, između Jukinih prelepih smeđih očiju pojavile su se bore kada nam je poželela laku noć.

- 25 -

16

Morin O'Mara je osetila kako joj puls bubnja u slepoočnicama. Je li to moguće? Pa, toliko je bila uzbuđena. Otvorila je jedna od masivnih vrata od čelika i stakla koja su vodila u zgradu suda Građanskog centra i ušla u njegovu prohladnu sivu unutrašnjost. Do đavola. Danas je taj dan. Ona je glavna na ovom mestu. Predala je svoju aktovku sudskom čuvaru, koji ju je stavio na rendgen i pregledao dok je prolazila kroz detektor za metal. Klimnuo joj je glavom za dobro jutro i vratio joj njenu „tali-čnu“ luj viton tašnu od sedamsto dolara s osmehom. — Želim vam sreću danas, gospođice O'Mara. — Hvala ti, Kevine. O'Mara pokaza čuvaru prekrštene prste, pa preseče kroz masu koja je milela glavnim holom i uputi se ka liftu. U hodu je razmišljala — o tome kako su joj njeni umišljeni, sveznajući partneri rekli da je luda što ide protiv ogromne bolnice s dobrim braniocima, što pokušava da spoji dvadeset zasebnih tužbi u jedan gigantski slučaj o nesavesnom lečenju. Ali ona nije mogla da ga odbije. Taj slučaj je bio previše dobar. Prvi pacijenti su je pronašli — a onda je uvidela šablon. Situacija se brzo razvijala, zatim se pretvorila u grudvu snega koja je nastavila da raste, i ona je ubrzo postala advokat kojem pacijenti s ozbiljnim pritužbama na rad Gradske bolnice treba da se obrate. Sastavljanje ovog slučaja bilo je nalik sateravanju divljih konja u koral dok stojiš na sedištu motocikla i žongliraš kuglama za kuglanje. Ali ona je uspela. Tokom proteklih četrnaest meseci mukotrpno je prolazila kroz proces otkrivanja, beskrajnih svedočenja, dok nije sakupila svojih sedamdeset šest svedoka — medicinskih stručnjaka, bivših i sadašnjih radnika bolnice i njenih klijenata, članova porodica dvadesetoro preminulih, koji su se svi konačno usaglasili. Imala je ličan razlog za tu svoju potpunu, nepokolebljivu predanost, ali niko nije morao da zna zašto je ovaj slučaj za nju bio plod ljubavi. Definitivno je osećala bol svojih klijenata - to je bio dovoljan razlog. Sada je morala još da ubedi porotu sastavljenu od njihovih sugrađana. Ako joj to pođe za rukom, i bolnica će osetiti bol, na jedini način na koji može - tako što će debelo da plati, mnogo, mnogo miliona koje njeni klijenti i te kako zaslužuju.

- 26 -

17

Morin O'Mara potrča ka jednom od liftova zgrade suda, uđe unutra, pa se trgnu kad joj se muškarac u ugalj-sivom odelu pridruži taman dok su se vrata zatvarala. Lorens Krejmer joj uputi sjajan osmeh, naže se napred i pritisnu dugme za četvrti sprat. — 'Bro jutro, savetnice — obrati joj se. — Kako ste danas? — Nikad bolje — procvrkuta ona. — A vi? — Savršeno. Jutros sam pojeo oko kilogram sirovog mesa s jajima — reče Krejmer. — Doručak šampiona. — To zvuči pomalo loše za vaše srce — reče Morin, osmotrivši krajičkom oka glavnog advokata bolnice. - Vi imate srce, zar ne, Leri? — Krupni čovek zabaci glavu i nasmeja se dok je lift leteo gore ka sudnici. Bože, baš ima dosta zuba, i svi su mu izbeljeni. — Naravno da imam. Odradiću svoj kardio-trening u sudnici, Morin, zahvaljujući vama. Četrdesetdvogodišnji Lorens Krejmer bio je nadaren branilac — pametan, naočit, u punoj snazi. I ne samo to, već je dobijao sve više prostora u državnim medijima. O'Mara je gledala nekoliko njegovih intervjua u emisiji Krisa Metjuza, Hardbol kada je pričao o jednom od svojih klijenata, zvezdi američkog fudbala, optuženom za silovanje. Krejmer nije ustuknuo ni za milimetar pred Metjuzovom verbalnom paljbom. To, doduše, nije iznenadilo Morin. Gruba igra bila je Krejmerova specijalnost. I sada je Lorens Krejmer zastupao Gradsku bolnicu San Franciska u slučaju koji bi mogao da stavi bolnicu pod prinudnu upravu poverilaca, ili čak da dovede do njenog zatvaranja. Ali važnije od toga bilo je to što Krejmer brani bolnicu protiv nje. Lift se zaustavio na drugom spratu zgrade suda i još troje ljudi se ugura u mali prostor obložen mahagonijem, nateravši Morin da se približi Krejmeru. Bilo je to malo previše kontakta s čovekom koji će pokušati da je uništi na sudu i samelje njene klijente u prah i pepeo. O'Maru je za trenutak obuzela sumnja, prožeo ju je osećaj straha. Može li ona da izgura to do kraja? Nikad ranije nije radila na tako složenom slučaju — niti je znala ikoga ko jeste. Ovo je definitivno bio slučaj života, čak i za Larija Krejmera. Lift se uz trzaj zaustavi na četvrtom spratu i ona izađe napolje tik ispred Krejmera. Gotovo da je mogla da oseti prisustvo svog suparnika iza sebe, kao da njegovo telo zrači jakim električnim nabojem. Gledajući pravo ispred sebe, dvoje advokata su marširali zajedno, dok je kuckanje njihovih cipela po mermernom podu odjekivalo širokim hodnikom. Morin se povuče u sebe, razmišljajući. Premda je Krejmer bio deset godina stariji od nje, bila mu je dorasla, ili bi mogla da bude. I ona je završila prava na Harvardu. I ona se kalila na teškim i krvavim slučajevima. I imala je nešto što Krejmer nije imao. Imala je pravdu na svojoj strani. Pravda je moć. Pravda je moć. 

Drugi izraz za bejzbol, ali znači i „gruba igra“ ili, u kontekstu emisije, „vruće teme“. (Prim. prev.)

- 27 -

Ta potvrda je na nju delovala poput hladne, sveže vode, umirila ju je i istovremeno je osnažila za najveće suđenje u njenoj karijeri. Ovo bi njoj moglo da obezbedi gostovanje u Hardbolu. Stigla je do otvorenih vrata sudnice koji sekund pre svog suparnika i videla da je prostorija sa zidovima obloženim hrastovinom gotovo dupke ispunjena posmatračima. U prednjem delu sudnice za stolom tužilaštva s njene desne strane, Bobi Perlstin, njen partner i zamenik, prelistavao je svoje beleške. Njena pomoćnica, Karen Palmer, postavljala je rekvizite i dokumentaciju na sto. Njih dvoje se okrenuše k njoj i uputiše joj živahne osmehe. Morin im uzvrati osmehom. Dok se približavala svojim saradnicima prolazila je pored mnoštva svojih klijenata, pozdravljajući ih osmehom, namigivanjem, mahanjem. Njihovi zahvalni pogledi je ozariše. Pravda je moć. Morin je jedva čekala da suđenje počne. Bila je spremna. I danas je bio njen dan.

- 28 -

18

Juki je popunjavala zahtev za saslušanje u prizemlju sudnice Građanskog centra u Makalisterovoj ulici br. 400 tog ponedeljka ujutru kada se setila da suđenje Morin O'Mare protiv Gradske bolnice San Franciska samo što nije počelo. To je bilo nešto čemu je advokat u njoj želeo da prisustvuje. Pogledala je na sat, zaobišla rulju ispred liftova i pošla uza stepenice. Malo se zadihavši, uvukla se u sudnicu obloženu hrastovinom na kraju hodnika na četvrtom spratu. Juki vide da je u sudijskoj stolici sudija Bevins. Bevins je načeo osmu deceniju života, vezivao sedu kosu u rep i smatrali su ga pravičnim ali mušičavim; bilo je nemoguće pročitati mu misli. Dok je sedala na jedno mesto kraj vrata, Juki je za oko zapao crnokosi muškarac preko puta nje, u oker vojničkim pantalonama i džemperu obučenom preko ružičaste košulje i kravate s poprečnim prugama. Trzao je narukvicu svog ručnog sata. Bio joj je potreban sekund da poveže to lepo lice s imenom; onda, šokirana spoznajom, Juki shvati da ga poznaje: bio je to Denis Garza, lekar koji je primio njemu majku na urgentno odeljenje. Naravno. On je svedok na ovom suđenju, pomisli Juki. Pažnju joj zatim skrenuše šuškanje i žamor koji se proneo prepunom sudnicom kad je Morin O'Mara ustala da iznese slučaj. O'Mara je bila visoka, solidne konfekcijske veličine četrdeset šest, po Jukinoj proceni, obučena u sivo strukirano armani odelo s pantalonama i crnim cipelama s niskom petom. Imala je jake crte lica i zaista izuzetnu kosu, tamnocrvenu grivu koja joj je padala preko ramena, njišući se kada bi O'Mara okrenula glavu — kao što je sada učinila. Atraktivna advokatica se okrenu sudu, požele dobro jutro poroti, predstavi se i poče svoju uvodnu reč tako što podiže veliku i nezgrapnu fotografiju nameštenu na karton s gomile fotografija na stolu ispred sebe. — Molim vas da dobro osmotrite ovu sliku. Ova ljupka mlada žena je Amanda Klemons — otpoče O'Mara, podižući sliku pegave plavuše od otprilike trideset pet godina. — Prošlog maja meseca, Amanda Klemons je na prilazu ispred svoje kuće igrala košarku sa svoja tri dečaka — reče O'Mara. — Sajmon Klemons, njen muž, otac dečaka, poginuo je u saobraćajnoj nesreći samo šest meseci pre toga. — Amanda nije bila vrstan košarkaš — nastavi O'Mara — ali ova mlada udovica je znala da mora da bude i otac i majka Adamu, Džonu i Krisu. I bila je dorasla tom zadatku. — Zamislite ovu hrabru ženu ako možete. Stvorite njenu sliku u glavi — reče Morin, prizivajući scenu u umovima prisutnih. — Ona nosi beli šorts i plavo-zlatni dres Voriorsa, dribla u krug oko svoje male dece na prilazu spremajući se da šutne na koš obešen na vrata garaže. — Džon Klemons mi je rekao da se njegova mama smejala i šalila se s njima, tik pre nego što je zapela patikom o pukotinu na betonu i pala. — Pola sata kasnije došla su kola hitne pomoći i odvela Amandu u bolnicu, gde je bila snimljena rendgenom na urgentnom odeljenju, koji je pokazao da je zadobila prelom leve noge.

- 29 -

— Ta povreda je trebalo da bude samo privremena smetnja za Amandu Klemons — nastavi O'Mara. - Bila je mlada; bila je snažna i otporna. Ta žena je bila pravi borac. Pravi američki junak. Međutim, primljena je u Gradsku bolnicu San Franciska. — I to je bio početak kraja njenog života. Molim vas, dobro osmotrite ovu sliku Amande Klemons. Tu sliku je njena porodica držala na njenoj sahrani.

- 30 -

19

Morin je osećala kako bes u njoj nezadrživo raste dok je pričala Amandinu priču. Iako Morin nikad nije upoznala Amandu Klemons, ta mlada majka je za nju bila stvarna kao najbolji prijatelj, a budući da je Morin tako naporno radila, nije imala mnogo prijatelja. Morin je gajila takva osećanja prema svim svojim preminulim klijentima, prema svim žrtvama koje zastupa, kako je podsetila sebe. Znala je njihovu prošlost i njihove porodice, imena njihove dece i supružnika. I znala je tačno kako su svi oni umrli u Gradskoj bolnici. Dodala je sliku Amande Klemons svojoj pomoćnici i okrenula se nazad ka poroti, videvši im u očima da je pobudila njihovo interesovanje. Jedva su čekali da nastavi. — Tog popodneva kada je slomila nogu — reče Morin — Amanda Klemens je odvedena na urgentno odeljenje Gradske bolnice, gde joj je kost bila snimljena i nameštena. To je jednostavna procedura. Zatim je bila premeštena u drugu sobu, gde je trebalo da provede noć. — U nekom trenutku između ponoći i svitanja, Amandi je data smrtonosna doza citoksana, hemoterapijskog leka, umesto vikodina, analgetika koji bi joj obezbedio miran san. — Te užasne noći Amanda je umrla veoma bolnom i besmislenom smrću, dame i gospodo, i mi moramo da se zapitamo zašto se to desilo. Zašto je ovoj ženi život uzet mnogo pre vremena. — Tokom ovog suđenja pričaću vam o Amandi i o devetnaest drugih ljudi čija je smrt bila posledica sličnih katastrofa povezanih s davanjem lekova. Ali odmah ću vam reći zašto su umrli. — Umrli su zbog nekontrolisane i neporecive pohlepe Gradske bolnice. — Ljudi su umirali i umirali jer Gradska bolnica stavlja troškove lečenja iznad brige o svojim pacijentima. — Reći ću vam mnogo toga o Gradskoj bolnici što radije ne biste želeli da znate — reče O'Mara prelazeći pogledom po klupi za porotu. — Saznaćete da su medicinske procedure iznova kršene i da su loše obučeni ljudi bili zapošljavani za male pare i terani da rade do iznemoglosti. Sve u cilju da se zaštiti konačni saldo, sve u interesu da ova bolnica bude jedna od najprofitabilnijih u San Francisku. — I uveravam vas da je dvadesetoro pacijenata koje zastupam samo početak ovog užasnog skandala... Krejmer skoči na noge. — To je podložno raspravi, časni sudijo! Bio sam strpljiv, ali tužiteljkine opaske su provokativne, čak i klevetničke... — Prihvata se. Nemojte me izazivati, tužiteljko - reče sudija Bevins Morin O'Mari. On zavrte glavom. - Kada sledeći put budete prekardašili, udariću vas po džepu. Nakon toga ću primenjivati mnogo ozbiljnije sankcije. — Izvinjavam se, časni sudijo - reče O'Mara. - Biću pažljivija. Morin je, međutim, bila ushićena. Rekla je ono što je osećala potrebu da kaže i Krejmer neće moći da vrati vreme i poništi to. Porota je sigurno primila poruku.

- 31 -

Gradska bolnica je opasno mesto, neverovatno opasno. — Ja sam ovde zbog svojih klijenata — reče O'Mara, stojeći postojano poput stene pred klupom za porotu, ruku sklopljenih ispred sebe — preminulih i njihovih porodica. Svi su oni bili žrtve nesavesnog lečenja koje je posledica pohlepe i nemara Gradske bolnice. Morin O'Mara se zatim okrete ka posmatračima. — Molim vas — reče — molim vas podignite ruku ako ste izgubili nekoga u Gradskoj bolnici. Na desetine šaka podiže se uvis širom sudnice. Ostali uzdahnuše od šoka. — Potrebna nam je vaša pomoć da bismo se postarali da se ove smrtonosne takozvane nesreće više nikada ne ponove.

- 32 -

20

Dok je sudija Bevins ponovo uspostavljao red u sudnici, Juki polako skrete pogled s Morin O'Mare i pogleda preko puta prolaza u lice doktora Garze. Nadala se da će videti bes, gnev zbog toga što je njegova bolnica lažno optužena. Ali nije mogla da ga nađe. Umesto toga, nešto nalik samozadovoljnom osmehu igralo je na Garzinim usnama i ceo njegov izraz lica bio je hladan kao zimski pejzaž. Jukine grudi počeše da se stežu od straha, i dugo vremena ona ne mogaše da se pomeri. Načinila je strašnu grešku! Molim te, bože, samo da ne bude prekasno. Juki ustade sa svog mesta, otvori klatna vrata sudnice i upali mobilni čim joj stopala dotakoše hodnik. Ispritiska malu dugmad na telefonu koji je spoji sa snimljenim telefonskim automatom bolnice. Slušala je opcije, sa strepnjom koja je narastala dok je ubadala brojeve. Je li Keiko u sobi br. 421 ili 431? Ne može da se seti! Zaboravila je broj sobe. Juki pritisnu nulu i loša interpretacija pesme „The Girl from Ipanema“ ispuni joj uvo dok je čekala da joj se javi živi operater. Mora da priča sa svojom mamom. Mora da čuje Keikin glas istog trenutka. — Hoću da razgovaram s Keiko Kasteljano — reče napokon operateru. — Ona je vaša pacijentkinja. Molim vas povežite me s njenom sobom. Broj 421 ili 431. Zvonjava se naglo prekide kad se Keiko javi, veselog glasa koji je pucketao preko žice. Juki poklopi šakom jedno uvo i prisloni mobilni čvrsto na drugo. Hodnik se punio ljudima sada kad se sud povukao na pauzu. Juki i Keiko nastaviše da razgovaraju, da se raspravljaju zapravo. Zatim se pomiriše, kao i uvek. — Dobro sam, Juki. Nemoj stalno da brineš toliko — reče Keiko naposletku. — Dobro, mamice, dobro. Zvaću te kasnije. Dok je pritiskala dugme da prekine vezu, ču kako je neko doziva po imenu. Juki se osvrtala unaokolo dok nije ugledala Sindino uzbuđeno lice u gomili koja se razdvajala dok se njena prijateljica novinarka laktala kroz nju. — Juki — reče Sindi zadihano. — Jesi li bila unutra? Jesi li čula O'Marinu uvodnu reč? Koje je tvoje profesionalno mišljenje? — Pa - reče Juki, dok joj je još bubnjalo u ušima — advokati vole da kažu kako se slučaj dobija ili gubi u uvodnoj reči. — Samo trenutak — reče Sindi, škrabajući po notesu. — To je prilično dobro. Uvod u moju priču. Nastavi... — U stvari, uvodna reč Morin O'Mare bila je ubitačna — reče Juki. - Bacila je bombu na bolnicu, i porota to neće zaboraviti. Uh. Kao ni ja. — Gradska bolnica zapošljava jeftino osoblje i pacijenti umiru zbog toga. Aljkavi su. Daju pogrešne lekove. Isuse. O'Mara me je toliko isprepadala da sam nazvala mamu i rekla joj da želim da je premestim u bolnicu Sent Frensis. — Hoćeš li učiniti to?

- 33 -

— Pokušala sam, ali me je sasekla! Mnogo se naljutila na mene — reče Juki s nevericom. — ,Juki-e. Hoćeš da me strefi srčika? Sviđa mi se ovde. Sviđa mi se moj lekar. Sviđa mi se moja soba. Donesi mi viklere. I ružičastu spavaćicu sa zmajem.“ Juki se nasmeja i zavrte glavom. - Kunem ti se bogom, ponaša se kao da je u banji. Došlo mi je da kažem: „Majke ti, da ti donesem i tvoj kućni solarijum? Tvoj puter od kakaoa?“ Znaš, nisam htela da je uplašim samo zato što je uvodna reč Morin O'Mare bila strava. Bože, kad su svi ti ljudi podigli ruke, osetila sam kako me podilaze žmarci uz kičmu. — A šta misliš da odeš tamo i odjaviš je iz bolnice bez obzira na njene želje? — upita Sindi. — Naravno, razmišljala sam o tome, ali šta ako to uradim i nju zbog toga stvarno strefi „srčika“? Sindi klimnu s razumevanjem. — Kada je otpuštaju? — U sredu ujutru, kako kaže doktor Pirs. Nakon što joj urade magnetnu rezonancu. „Doktor Pirs dobar doktor. Doktor Pirs iskren čovek!“ — Doktor Pirs, tvoj budući muž - izvali Sindi. — To je taj. — Jesi li dobro? — Da. Otići ću kasnije da obiđem mamu. Da joj malo pravim društvo. — Znači možeš da ostaneš ovde ostatak dana? — Trebalo bi da se vratim u kancelariju — reče Juki, koju je odlučnost napuštala još dok je to izgovarala. — Ali nek ide sve do đavola, želim da čujem uvodnu reč Larija Krejmera. Kako mogu to da propustim? — Sedi pored mene — reče Sindi.

- 34 -

21

Sindi je zadivljeno posmatrala kako se Lari Krejmer uspravlja do svoje pune visine od sto devedeset tri centimetra zaogrnuta u sivo odelo i stupa na sredinu sudnice. Gusta smeđa kosa bila mu je začešljana unazad, naglašavajući njegovu jaku vilicu, dajući mu izgled mornara koji stoji na pramcu okrenut vetru. Čovek koji se neprestano kreće napred, pomisli Sindi. Krejmer pozdravi prisutne, pa uputi prijatan osmeh poroti i zahvali im što su se prihvatili ovog slučaja. — Gospođica O'Mara je u pravu u vezi s jednim - reče on, spuštajući svoje krupne šake na ogradu porotničke klupe. — Prokleto je u pravu da se u ovom slučaju radi o pohlepi. Radi se o pohlepi njenih klijenata. — Ne poričem da je tragično što su ljudi umirali bez vlastite krivice — nastavi Krejmer. — Ali njihove porodice su izašle pred ovaj sud s jednom stvari na umu. Žele da se okoriste. Žele obeštećenje za smrt svojih voljenih. Ovde su zbog novca. Krejmer se nasloni ka porotničkoj klupi i zagleda se u lica članova porote. — Većini ljudi to može zvučati cinično ili osvetoljubivo ili koristoljubivo. Ali krivica ne leži u potpunosti na strankama u sporu. Krejmer se odgurnu od ograde i vrati se na sredinu sudnice, naizgled zadubljen u sopstvene misli pre nego što će se opet okrenuti ka poroti. — Znam šta je tuga. I otac i sin su mi umrli u bolnici. Moj mali dečak je umro samo tri dana po rođenju. On je bio poklon, blagoslov koji je mojoj ženi i meni bio uskraćen. Otac mi je bio najbolji prijatelj, mentor, vođa mojih navijača. Obojica mi nedostaju svakoga dana. Krejmerovo namršteno lice omekša i on poče polako, hipnotički da korača ispred klupe za porotu. — Prilično sam siguran da je svako od vas izgubio nekog bližnjeg i da znate kako je savršeno prirodno da želite da okrivite nekoga za to — reče Krejmer. — Patite, besnite, ali na kraju se taj gnev pretvori u nešto dobro jer se setite lepih trenutaka koje ste proživeli s tom osobom. — Pomirite se sa činjenicom da ljubav ne pobeđuje sve, ili da život može biti nepravičan, ili da su čudni putevi gospodnji. I nekako prebrodite to i nastavite da živite. Nastavite da živite. — Hoćete li da znate zašto tužioci to ne čine? — upita Krejmer. On se ponovo osloni na ogradu, unoseći se porotnicima u lice. — Zbog toga što ih je moj protivnik poveo putem koji im ne dolikuje. Zbog advokatske kancelarije po imenu Fridmen, Benjon i O'Mara. Zbog ove žene, Morin O'Mare — on pokaza prstom direktno u svoju protivnicu. — Zbog nje su ovi nesrećni ljudi počeli da posmatraju svoje lične tragedije kao priliku za finansijsku dobit. Svi ste čuli onu filmsku repliku — „pare na sunce“. O tome se radi u ovoj parodiji traženja pravde. Zato su ti ljudi podigli ruke.

- 35 -

22

Sindi je bukvalno pokrila usta šakom, zapanjena Krejmerovim otrovnim ličnim napadom na O'Maru i njenu kancelariju. Prokletstvo - ovo je tek prvi dan suđenja. O'Mara skoči sa svog mesta. — Prigovor — brecnu se. — Časni sudijo, braniočeva izjava je provokativna, subjektivna i lično uvredljiva. Tražim da se izbaci iz zapisnika. — Prihvata se. Gospođice Kembel - obrati se sudija sudskom zapisniku — molim vas izbrišite poslednji komentar gospodina Krejmera. Gospodine Krejmer, što važi za jednog... — Časni sudijo? — Manite se govorancije i nastavite, gospodine Krejmer. Inače možete biti novčano kažnjeni, ili još gore. Krejmer klimnu. — Razumem, časni sudijo — reče i okrenu se opet ka poroti s nategnutim osmehom. — Dame i gospodo, tokom ovog suđenja čućete mnoštvo svedočenja da je Gradska bolnica San Franciska izuzetno poštovana i odgovorna institucija — nastavi Krejmer. — Da ima zaštitne mere i protokole koji su iznad onih propisanih industrijskim standardima i da ih rigorozno poštuje. — To ne znači da je ova bolnica savršena. Ljudi greše. Ali greške su jedno. Nesavesno lečenje već je nešto sasvim drugo. Krejmer zastade da bi se njegove reči slegle u umovima prisutnih i iskoristi dugu pauzu da ponovo pogleda svakog porotnika u oči. Obraćao im se, jednom po jednom, čineći da to postane lično. — Bojim se da će ovo biti emotivno suđenje jer su ljudi umirali. Ali sudija će vam reći da ne smete da dozvolite da advokatica tužilaštva izvrne činjenice računajući na vaše emocije. — Sudite o činjenicama onako kako budu predstavljene — to je posao kog ste se prihvatili, i to je vaša odgovornost. Činjenice, dame i gospodo. Činjenice će vas ubediti da moj klijent nije kriv za nesavesno lečenje i da su usluge koje on pruža od neprocenjive koristi za naš grad, San Francisko. Sindi dobi inspiraciju dok je Krejmer zahvaljivao poroti i vraćao se na mesto. Videla je udarni naslov na prvoj strani u svojoj glavi: GRADSKA BOLNICA SAN FRANCISKA TUŽENA ZA NESAVESNO LEČENJE, s fotografijama dvadeset žrtava i ostatkom njene priče koja se nastavlja na trećoj strani. Od ovakvog suđenja nastaju knjige i filmovi. Dvadesetero ljudi je umrlo. Bilo da je bolnica kriva ili ne, dokazi će šokirati ljude. Shvatiće ovaj slučaj lično. A pacijenti koji su primljeni u Gradsku bolnicu strahovaće za svoje živote. Do đavola, ona se nahvatala straha samo slušajući to suđenje.

- 36 -

23

Bila je sredina prepodneva, četiri duga dana nakon što smo pronašli devojku iz kadilaka mrtvu u garaži Opera plaze. Samo što sam se bila vratila sa sastanka sa šefom Trakiom, koji mi je saopštio da će rotirati neko osoblje, da će prebaciti neke ljude iz Odeljenja za ubistva da bi zapušio rupe u drugim odeljenjima. Trakio me nije pitao za mišljenje, samo me je informisao. Obesila sam sako iza vrata, još uvek videći šefa u glavi kako nabraja razloge pomažući se svojim debeljuškastim prstima: Smanjenje budžeta. Previše prekovremenih sati. Moramo da popunimo rupe tamo i ovamo. To je samo privremeno, Bokserova. Bilo je to iritirajuće birokratsko sranje koje će oslabiti moje odeljenje. I sada sam imala nesnosnu glavobolju od koje mi je bubnjalo iza desnog oka. — Saopšti mi neku lepu vest — rekoh Džakobiju kada je ušetao u moju kancelariju, smeštajući svoju debelu zadnjicu na moj kredenac. Konklin uđe za njim, krećući se graciozno kao ris, prekrštajući ruke dok se naslanjao na moj ragastov. Bilo je teško ne zuriti u njega. — Ne nadaj se previše — zabrunda Džakobi. — U redu, Džakobi. Ne nadam se. Reci. — Poslali smo poruku preko Nacionalnog kriminološkog informativnog centra svim regionalnim kriminalističkim službama sa svim podacima koje imamo o devojci iz kadilaka - Džakobija prekide napad kašlja, zaostali simptom rane od metka u desnom plućnom krilu koja je još zarastala. — Visina, težina, približna starost, način oblačenja, boja kose, očiju, šminka — nastavi on napokon. — Proverili smo sve mogućnosti koje iz toga proizlaze — reče Konklin, čije oči sinuše optimizmom. — I? - upitah. — Dobili smo nekoliko približnih poklapanja, ali na kraju se ispostavilo da nijedno ne odgovara u potpunosti. Ipak, ima jedna dobra vest. U laboratoriji su pronašli otisak na jednoj od njenih cipela. Živnula sam. — Otisak je delimičan — reče Džakobi — ali i to je nešto. Ako ikad pronađemo nekoga ili nešto da uporedimo. To je najveći problem za sada. Nema tragova. — Dakle, šta je sledeće na redu? — Poručnice, palo mi je na pamet da devojka iz kadilaka ima modernu frizuru — reče Konklin. - Takvo friziranje i farbanje verovatno koštaju oko trista dolara. Klimnuh, rekavši: — To zvuči otprilike tačno. Otkud on zna za frizure od trista dolara? — Prečešljaćemo skupe frizeraje. Neko će je možda prepoznati. Slažete li se? — Daj da vidim sliku — rekoh, pružajući ruku. Konklin mi predade fotografiju mrtve žene. Zurila sam u njeno anđeosko lice, umršenu meku kosu rasutu po stolu od nerđajućeg čelika. Čaršav joj beše navučen do ključnih kostiju. Bože. Koje ona? I zašto niko nije prijavio njen nestanak? I zašto, danima posle devojčine smrti, mi još uvek tapkamo u mraku?

- 37 -

Dvojica inspektora napustiše moju kancelariju sa staklenim zidovima i ja pozvah Brendu, koja se smesti u fotelju sa strane i otvori notes u krilu. Počela sam da diktiram obaveštenje osoblju o mom sastanku s Trakiom, ali bilo mi je teško da se koncentrišem. Želela sam da radim nešto danas, nešto bitno. Želela sam da budem na ulici s Konklinom i Džakobijem, da pokazujem sliku devojke iz kadilaka po „skupim frizerajima“ i prečešljam lepe krajeve grada u potrazi za tragovima. Želela sam da izližem đonove cipela radeći na ovom slučajuŽelela sam da radim tako da imam osećaj kako radim svoj posao umesto što diktiram beskorisna, bezvredna obaveštenja.

- 38 -

24

Otprilike u pola osam tog utorka uveče Kler me nazvala, i rekla: — Lindzi, siđi dole. Imam nešto da ti pokažem. Bacila sam Kronikl sa Sindinom pričom s naslovne strane o suđenju Gradskoj bolnici u korpu. Zatim sam zaključala kancelariju za taj dan i otkaskala dole do mrtvačnice, nadajući se nekom velikom otkriću. Nadajući se bilo čemu! Jedna od Klerinih asistentkinja, pametnica po imenu Everlina Ferguson, odlagala je jednu žrtvu pucnjave u zamrzivač kada sam stigla. Fuj. Kler se dovodila u red. - Daj mi pola minuta — reče. — Može i ceo minut — odgovorih. Njuškala sam okolo dok nisam pronašla slike devojke iz kadilaka okačene na zidu. Bože, ovaj slučaj me izluđuje. — Šta si otkrila o njenom parfemu? - doviknuh u Klerinom pravcu. — Ima nešto čudno u vezi s njim. Nalazi se samo na genitalijama — uzvrati Kler. Zavrnula je slavine, obrisala ruke i izvadila dve flašice mineralne vode iz malog frižidera ispod stola. Otvorila ih je i pružila mi jednu. — Mnoge devojke u današnje vreme vole da se parfemišu dole — nastavi ona. — Tako da u normalnim okolnostima ne bih to ni pomenula u svom izveštaju. Ali ova devojka ga nije nanela nigde drugde. Ni na dekolte, ni na zglobove, niti iza ušiju. Kucnule smo se i povukle po dobar gutljaj. — Delovalo mi je neobično, pa sam poslala bris parfema u laboratoriju. Vratili su mi ga — reče Kler trenutak kasnije. — Ne mogu da ga identifikuju. Nemaju odgovarajuću opremu. Nemaju vremena. — Nemaju vremena da rasvetle zločin — graknuh. — Ovde ti je uvek trka u džakovima na tri noge — reče Kler prebirajući po papirima na stolu. - Ali dobila sam nalaz o silovanju. Samo sekund. Tu mi je. Sjajnih očiju, ona zgrabi jedan smeđi koverat, izvadi list hartije i pritisnu ga o površinu stola kažiprstom, rekavši: — Mrlja na njenoj haljini zapravo je sperma, i poklapa se s jednim od dva uzorka sperme pronađene u devojci iz kadilaka. Pogledala sam put Klerinog prsta u rezultate toksikološkog testa. Kažiprst joj je počivao na skraćenici ETOH. — To sam htela da ti pokažem. Imala je alkohola u krvi, 1,3 promila. — Znači, bila je pijana — rekoh. — Aha, ali to nije sve. Pogledaj ovde. Takođe je bila pozitivna na benzodijazepin. Neobično je da neko ima alkohol i valijum u krvi, pa sam tražila od toksikološkog da ponovo urade analizu krvi, ovoga puta s akcentom na lekovima iz grupe valijuma. Suzili su izbor na rohipnol. — O, ne. „Droga za silovanje“. — Da. Nije znala gde je, ko je, šta joj se dešava, niti da li se dešava. Ružni delići bili su tu, ali još nisam mogla da sagledam celu sliku. Devojku iz kadilaka su drogirali, napastvovali i ubili sa zbunjujućom brižljivošću i preciznošću.

- 39 -

Kler se okrenu ka zidu s fotografijama. — Nije ni čudo što nije bilo modrica u predelu vagine ni tragova borbe, Lindzi. Devojka iz kadilaka nije bila u stanju da uzvrati čak i da je htela. Jadno dete nije imalo nikakve šanse.

- 40 -

25

Vozila sam se eksplorerom kući kroz mrak, osećajući se kao žena, ne kao policajka. Moram da sagledam svet očima devojke iz kadilaka ako želim da shvatim šta joj se desilo. Ali bilo mi je užasno da zamislim da sam ja tako prepuštena volji nasilnika. Njima dvojici, dvema životinjama. Zgrabila sam nekstel iz futrole na pojasu i nazvala Džakobija da ne bismo izgubili još više vremena. Javio se posle prvog zvona i ja mu preneh ono što mi je Kler bila rekla. — Pretpostavljam da se našla u prostoriji s dvojicom tipova kojima je bilo do seksa rekoh, zaustavljajući se na crvenom na sledećem skretanju. - Oni postanu navalentni - i devojka se usprotivi, odbije ih. Zato jedan od momaka ubaci tableticu rohipnola u njen šardone. — Da - složi se Džakobi. - Sada je toliko stondirana da ne može da mrdne. Možda se čak i onesvestila. Oni je skinu, naparfemišu i iskoriste je na smenu. — Možda se boje da će se ona setiti napada — rekoh, misli savršeno usaglašenih s mislima mog bivšeg partnera. — Nisu potpuno glupi. U stvari, možda su veoma pametni. Žele da je ubiju a da ne ostave mnogo dokaza. Jedan je burkuje, dok se drugi postara da nikako ne preživi tako što je uguši plastičnom kesom. Čisto, uredno ubistvo. — Da, to mi zvuči tačno, Bokserova. Pošto je mrtva, oni je možda ponovo odrade — reče Džakobi. — Rezonujući da malo nekrofilije nikad nikome nije škodilo. Šta onda? Obuku je u odeću od pet hiljada dolara i provozaju je? Ostave je u Gatmenovom sevilu? — To je najluđe od svega — rekoh. — Ne razumem to u vezi s odećom. To me buni. — Kler nije imala rezultate DNK analize? — Nisu još gotovi. Znaš, da je devojka iz kadilaka bila gradonačelnikova žena, znali bismo nešto do sada. Ali pošto niko nije prijavio njen nestanak... — Šteta za tako lepu devojku — reče Džakobi. Mogla sam da čujem prizvuk tuge u njegovom glasu. Neki mali pokazatelj usamljenosti. — Nekome sigurno nedostaje.

- 41 -

26

Otvorila sam ulazna vrata svog stana i razmenila poljupce s Martom. — Zdravo, Bu. Kako je moja devojčica? Zagrlila sam njeno uzvrpoljeno telo dok je ona oduševljeno cvilela, pozdravljajući moj povratak iz ratnih pohoda. Bez obzira na to koliko sam umorna, džogiranje s mojom devojčicom mi je najveći podstrek da ostanem u formi. Stavila sam joj povodac i nedugo zatim trčale smo Ulicom Misuri u mraku, oko sportskog centra, nizbrdo pa opet uzbrdo, dok mi je endorfin popravljao raspoloženje i navodio me da nešto pozitivnije sagledam istragu ubistva devojke iz kadilaka. DNK počinioca kuva se u laboratoriji ovog trenutka. Panduri prečešljavaju teren s njenom slikom u ruci. Ipak ima nade. Ta devojka sigurno nekome nedostaje i uskoro će neko pozvati policiju. Ili će se javiti neki svedok koji je video njen foto-robot u Kroniklu ili na našem internet sajtu. Čim budemo dobili ime, imaćemo priliku da razrešimo njeno ubistvo. Svi ćemo moći da prestanemo da razmišljamo o njoj kao o „devojci iz kadilaka“. Pola sata kasnije bila sam u stanu. Popila sam hladno pivo i pojela sendvič sa sirom i majonezom ispred TV-a dok sam gledala vesti o svetskim dešavanjima na CNN-u, CNBCju i Foksu. Onda sam se skinula, uključila tuš i poturila ruku pod mlaz da proverim temperaturu vode. Tada je zazvonio telefon. Naravno. Šta je sad — još jedno ubistvo? Ili još bolje — napredak u slučaju? Identifikacija poziva na telefonu izbaci njegovo ime. — Ćao — rekoh, glumeći ležernost, dok mi je srce tuklo, bum, da-bum, da-bum. — Bože, prelepa si. — Nemam video-telefon, Džo. — Znam kako izgledaš, Lindzi. Nasmejala sam se. — To je veoma nag osmeh — reče moj dečko. Nije vidovit. Mogao je da čuje tuš u pozadini. Isključila sam vodu, obukla ogrtač. — Neverovatno si pronicljiv — rekoh. Do tada sam već i ja njega zamišljala golog. — Čuj, naga damo, priča se da ću biti u tvom gradu ovog vikenda. Celog vikenda. — Odlično, jer sam te se uželela — rekoh tišim glasom, koji postade malo grlen. Imamo dosta toga da nadoknadimo. Flertovali smo dok mi koža nije postala vlažna a dah isprekidan. Kada smo završili razgovor nekoliko minuta kasnije, imali smo plan za dobar provod koji nas uskoro očekuje. Zbacila sam ogrtač, ušla pod tuš i, dok mi je vruć mlaz dobovao po koži, počela prilično dobro da pevušim „My Guy“, uživajući u odjeku svog glasa koji se odbijao od popločanih zidova mog malog studija. Jeee! Dajte jedan aplauz za Lindzi Bokser, pop zvezdu. Prvi put posle mnogo dana zaboravila sam na posao. Osećala sam se sjajno, barem za trenutak.

- 42 -

Osećala sam se božanstveno. I vrlo uskoro ću biti s mojim dragim.

- 43 -

27

Šef Trakio bio je očito iznenađen što me vidi kad sam pokucala na odškrinuta vrata njegove kancelarije. Unutra je bila dosta tamne drvenarije i jedan foto-mural mosta Golden gejt koji je zauzimao čitav zid nasuprot njegovog stola. — Bokserova - reče šef. Onda se, nekim čudom, nasmeši. - Uđi. Razmišljala sam o svom govoru cele noći, ponavljala ga u glavi celo jutro, i bila spremna da počnem. — Šefe, imam jedan problem. — Privuci stolicu, Bokserova. Da čujem. Uradila sam kako mi je rekao, ali čim sam ga pogledala u oči zaboravila sam pažljivo sročene rečenice, kićene ukrase i fraze, i sve izbrbljala naizust. — Ne sviđa mi se da budem šef, šefe. Želim da se vratim na teren puno radno vreme. Njegovog osmeha nestade, kao da ga nikad nije ni bilo. — Šta to govoriš, poručnice? Ne razumem te. — Ujutru se budim osećajući se promašeno, šefe. Ne volim da nadgledam gomilu drugih ljudi. Ne volim da budem poručnica vezana za kancelariju - objasnih. - Volim da budem na ulici, a znate da sam tamo najbolja, Toni. Znate da sam u pravu. Sekund ili dva nisam bila sigurna da li me je Trakio uopšte čuo, lice mu je bilo kao od kamena. Da li razmišlja o svim ubicama čijem sam hapšenju doprinela? Svakako sam se nadala da je tako. Onda je lupio šakom po stolu takvom jačinom da sam nesvesno pomerila stolicu koji centimetar unazad. Verbalno je eksplodirao, bukvalno pljuckajući u mom pravcu. — Ne znam šta si pušila, Bokserova, ali to je tvoj posao. Ti — ne! Ne govori ništa! Znaš li koliko je mnogo muškaraca bilo gurnuto u stranu kada si ti unapređena? Znaš li koliko te mnogo tipova na odeljenju još uvek ne voli? Bila si unapređena jer si vođa, Bokserova. Ti si glavnokomandujući odeljenja. Radi svoj posao. Kraj priče. — Šefe... — Šta je? Budi brza. Imam posla. — Bolja sam na terenu. Rešavam slučajeve, i to se vidi u mom dosijeu. U kancelariji samo tapkam u mestu, i ti momci koji žele čin poručnika - pa, trebalo bi da unapredite jednog od njih, šefe. Potreban vam je neko na mom položaju ko želi taj položaj. — Dobro, sad kad si načela ovu temu, imam još nekoliko stvari da ti kažem — reče Trakio. Otvorio je fioku radnog stola, izvadio cigaru, odsekao joj vrh džepnom spravicom u obliku giljotine, i ispustio plavičast dim u vazduh dok ju je palio. Čekala sam ne dišući. — Imaš mesta da napreduješ u ovom poslu, Bokserova. Kad je reč o rešenim slučajevima, policija San Franciska je ubedljivo na poslednjem mestu. U čitavoj zemlji! Moraš naučiti da bolje rukovodiš radom ljudi. Pomozi drugim policajcima svojim iskustvom. Moraš da stvoriš pozitivnu sliku Policije San Franciska u javnosti. Da budeš svetionik dobra. Moraš da nam pomogneš da regrutujemo i obučavamo ljude. Tebe nigde nema kad se radi o tome, Bokserova, i — nisam završio!

- 44 -

— Ne tako davno bila si ranjena i zamalo umrla. Malo je falilo da te zauvek izgubimo. Čak nisi ni bila na dužnosti te večeri i nisi pokazala nikakvu samokontrolu. Džakobi te pozove na prismotru, a ti kažeš: „Hoću da učestvujem“. Trakio ustade, odšeta iza fotelje, osloni se na naslon. Njegovo crveno lice odisalo je očajanjem. — Znaš, uopšte mi nije jasno zašto, kog đavola, kukaš. Tebi je lako. Kako bi ti se sviđalo da radiš moj posao? Zurila sam tupo u njega dok je on počeo da nabraja odeljenja na svojim debelim prstima: — Imam Odeljenje za ubistva, Odeljene za suzbijanje imovinskih delikata, Odeljenje za borbu protiv narkotika, Odeljenje za borbu protiv kriminala i Odeljenje za žrtve. Imam gradonačelnika i guvernera, i ako misliš da je to nalik hodanju crvenim tepihom na dodeli Oskara... — Mislim da govorite u prilog mom zahtevu, šefe. — Čuj, zašto ne bi učinila sebi i svima ostalima veliku uslugu i naučila da ćutiš i trpiš, poručnice. Zahtev se odbija. Završili smo. Osećala sam se kao malo dete dok sam ustajala i odlazila iz Trakiove kancelarije. Bila sam ponižena i dovoljno besna da dam otkaz — ali bila sam previše pametna da bih to učinila. Čovek je bio u pravu u vezi sa svim. Ali i ja sam bila u pravu. Da regrutujem i obučavam? Da naučim da rukovodim? Ništa od toga nije imalo veze s mojom željom da postanem policajac. Želela sam da se vratim na ulice San Franciska.

- 45 -

28

Sindi Tomas je sedela u zadnjoj klupi sudnice 4A u zgradi suda Građanskog centra, stešnjena između reportera Modesto Bija i slobodnog dopisnika Los Anđeles tajmsa. Osećala je veliko uzbuđenje, bila koncentrisana i vrlo, vrlo posesivna. Ovo je bio njen grad, njena priča. Laptop joj je grejao kolena, a ona je kucala po tastaturi hvatajući beleške dok je prvi svedok Morin O'Mare polagao zakletvu. — Dobro jutro, gospodine Frajdlender — reče O'Mara. Advokatičina duga crvena kosa sijala je spram matirane plave vunene pređe njenog odela. Nosila je belu bluzu s običnim okovratnikom i jednostavan zlatni sat na članku leve ruke koja beše bez prstenja. — Nadam se da ne zamerate što pitam, ali koliko vam je godina? — upita O'Mara svog svedoka. — Četrdeset četiri. Sindi je bila iznenađena. Zbog izboranog lica i sede kose, rekla bi da Stiven Frajdlender ima blizu šezdeset. — Možete li da ispričate sudu šta se desilo noći dvadeset petog jula? - upita O'Mara. — Da — reče Frajdlender. Pročisti grlo. — Moj sin, Džoš, imao je jak epileptični napad. — Koliko je Džoš imao godina? — Sedamnaest. Napunio bi osamnaest ovog meseca. — I kada ste stigli u bolnicu, jeste li videli svog sina? — Jesam. Još je bio na urgentnom odeljenju. Doktor Denis Garza me je uveo da ga vidim. — Je li Džoš bio svestan? Frajdlender odmahnu glavom. - Ne. Ovo potaknu O'Maru da ga zamoli da govori glasnije zbog sudskog zapisničara. — Ne - reče on, mnogo glasnije ovog puta. - Ali doktor Garza ga je pregledao. Rekao mi je da će se Džoš vratiti u školu za dan ili dva, da će biti kao nov. — Jeste li videli Džoša nakon te posete urgentnom odeljenju? — upita O'Mara. — Da, video sam ga sutradan — reče Frajdlender, i osmeh nakratko prelete preko njegovog lica. - On i njegova devojka su se šalili sa dečkom u susednom krevetu, i to me je iznenadilo jer se u sobi osećala neka vrsta slavljeničke atmosfere. Taj drugi dečko zvao se Dejvid Luis. O'Mara se takođe nasmeši, pa joj lice poprimi nešto ozbiljniji izraz pre nego što će opet progovoriti. — I kako se Džoš osećao kada ste došli da ga vidite sledećeg jutra? — Dali su mi da vidim telo mog sina sledećeg jutra - reče Frajdlender, slomljenog glasa. Posegnuo je napred, hvatajući se za ogradu pulta za svedoke, škripeći nogarima stolice po podu. Okrenu svoje beznadežno tužne i upitne oči ka poroti, zatim i ka sudiji. Suze su lile niz njegove naborane obraze. — Umro je tek tako. Telo mu je bilo hladno kad sam ga dodirnuo. Moj dečak je bio mrtav. - 46 -

O'Mara spusti šaku na rame svog svedoka da ga umiri. Beše to dirljiv gest, i delovao je iskreno. — Hoćete da napravimo pauzu? - upita ona Frajdlendera, pružajući mu kutiju maramica. — Dobro sam - reče on. Ponovo je pročistio grlo, brišući oči. Onda je otpio gutljaj vode iz čaše. — Dobro sam. O'Mara klimnu glavom, pa ga upita: —Jesu li vam dali objašnjenje za Džošovu iznenadnu smrt? — Rekli su da mu je šećer u krvi naglo pao, i ja sam hteo da znam zašto. Doktor Garza je rekao da je zbunjen — reče svedok, stisnuvši usne dok je izgovarao poslednju reč, trudeći se da kontroliše drhtanje u svom glasu. — I ja sam bio zbunjen — nastavi Frajdlender. — Džoš je bio stabilan prethodnog dana. Pojeo je dva obroka. Išao u kupatilo bez ičije pomoći. Onda, preko noći, u toj istoj bolnici, pao je u komu i umro! To nema nikakvog smisla! — Je li bolnica izvršila autopsiju Džošovog tela? — upita O'Mara. — Na moj zahtev — reče Frajdlender. — Cela stvar je bila sumnjiva... — Prigovor, časni sudijo — zabrunda Krejmer sa svog mesta. — Svi saosećamo sa svedokom, ali molim vas uputite ga da prosto odgovara na postavljena pitanja. Sudija klimnu glavom, pa se obrati svedoku: — Gospodine Frajdlender, samo nam recite šta se desilo, molim vas. — Izvinjavam se, časni sudijo. O'Mara se osmehnu ohrabrujuće svom svedoku. - Gospodine Frajdlender, jesu li vam ikada dali rezultate autopsije? — Na kraju jesu. — I šta su vam rekli? — upita Morin. Frajdlender je eksplodirao, jarkocrven u licu. — Rekli su mi da je Džošova krv bila puna insulina! Rekli su mi da je bio ubrizgan u njegovu kesu za infuziju negde u toku noći. Da je Džoš taj insulin dobio greškom. I to ga je ubilo. Greška bolničkog osoblja. O'Mara kriomice osmotri potresena lica porotnika pre nego što će reći: — Žao mi je što moram to da vas pitam, gospodine Frajdlender, ali kako ste se osećali kada ste saznali za tu grešku? — Kako sam se osećao? — upita Frajdlender. — Osećao sam se kao da su mi srce iz grudi iskopali kašikom... — Razumem vas. Hvala vam, gospodine Frajdlender. — Džoš je bio naš jedinac... nikad nismo zamišljali život bez njega... bol nikad ne prestaje... — Hvala vam, gospodine Frajdlender. Žao mi je što ste morali da prođete kroz ovo. Bili ste dobri. Svedok je vaš — reče O'Mara, i pokaza ka Krejmeru. Svedok istrže nekoliko maramica iz kutije ispred sebe. Prineo ih je licu dok su mu promukli jecaji potresali telo.

- 47 -

29

Lorens Krejmer ustade i stade polako da zakopčava sako, dajući svedoku vremena da se pribere, misleći kako sin tog čoveka počiva u grobu, za ime boga. Sve što je sada trebalo da uradi bilo je da neutrališe njegovo užasno svedočenje - a da pri tom ne okrene porotu protiv sebe — i, ako je moguće, da od Stivena Frajdlender načini svedoka odbrane. Krejmer priđe pultu za svedoke i ljubazno pozdravi gospodina Frajdlendera, gotovo kao da ga poznaje, kao da su porodični prijatelji. — Gospodine Frajdlender — reče Krejmer — dozvolite mi da prvo izjavim saučešće zbog tragičnog gubitka vašeg sina. — Hvala vam. — Želim da razjasnim nekoliko stvari, ali obećavam da ću se truditi da budem što kraći. Sad, pomenuli ste da ste upoznali Dejvida Luisa, mladića koji je delio sobu s vašim sinom kada ste posetili Džoša dvadeset šestog jula. — Da. Video sam ga taj jedan put. Bio je vrlo fin dečko. — Jeste li znali da Dejvid boluje od dijabetesa? — Mislim da sam to znao, da. — Gospodine Frajdlender, znate li broj kreveta u bolničkoj sobi u kojem je ležao vaš sin? Frajdlender je sve vreme sedeo nagnut u stolici, ali sada se zavalio unazad. — Broj? Ne znam na šta mislite. — Pa, krevet najbliži prozoru u bolnici se naziva „krevet broj jedan“, a krevet najbliže vratima je „krevet broj dva“. Sećate li se u kom krevetu je Džoš ležao? — U redu. Bio je u krevetu broj jedan. Bio je kraj prozora. — Znate li zašto su bolnički kreveti numerisani? — upita Krejmer. — Nemam pojma — reče svedok, s oštrinom u glasu, postajući sve nervozniji. — Kreveti su numerisani zato što medicinske sestre dele lekove prema broju soba i kreveta - objasni Krejmer. Onda nastavi: — Nego, sećate li se da li ste naručili poseban paket TV programa za Džoša? — Ne, trebalo je da provede tamo samo taj jedan dan. Šta hoćete da kažete? — Hoću da kažem — reče Krejmer, sležući ramenima pokajnički — hoću da kažem da je Dejvid Luis bio otpušten iz bolnice posle ručka dana kada ste ga videli tamo. Vaš sin, Džoš, preminuo je u krevetu broj dva te noći. Džoš je bio u Dejvidovom krevetu kada je umro, gospodine Frajdlender. — Šta to govorite? — upita Frajdlender, čije obrve poleteše uvis, a usne se iskriviše od besa. - Šta kog đavola pokušavate da mi kažete? — Dozvolite mi da kažem to na drugi način — reče Krejmer, pokazujući poroti svojim govorom tela i biranim obraćanjem: Ja radim svoj posao. Ali ne želim ovom čoveku nikakvo zlo. — Znate li zašto je vaš sin pronađen u krevetu broj dva? — Ne znam. — Pa, zbog televizora. Džoš je ustao iz svog kreveta kraj prozora, dovukao mobilni stalak s infuzijom do kreveta broj dva da bi mogao da gleda filmske kanale — da vidimo... - Krejmer pogleda u notes.

- 48 -

— Naručio je film na kanalu Šoutajm. — Ne znam ništa o tome. — Svestan sam toga — reče Krejmer saosećajnim glasom, čak i očinskim, razmišljajući, znajući, da svedoku nije jasno. Još uvek nije imao pojma šta se desilo njegovom sinu i zašto je umro. — Gospodine Frajdlender, morate da shvatite. Džoš jeste dobio insulin Dejvida Luisa greškom. Dokumentacija o otpuštanju Dejvida Luisa iz bolnice još nije usaglašena s uputstvima medicinskih sestara. To može da se desi u bolnici veličine Gradske bolnice. Ali dozvolite da vas upitam i ovo: zar svaka razumna osoba ne bi shvatila kako medicinska sestra nije uočila takvu grešku? Krejmer zadade odlučujući udarac svojim najnežnijim glasom: — Dejvid i Džoš su bili skoro istih godina. Sestra je donela insulin usnulom pacijentu u krevetu broj dva i ubrizgala ga u kesu s infuzijom pored tog kreveta. Da je Džoš ostao u svom krevetu... Krejmer se okrenu kad se bolan vrisak začu s galerije. Jedna sredovečna žena ustade, u crnoj odeći koja je visila s njenog krhkog tela, kukajući — Neeee! — dok se hvatala za lice. Frajdlender pruži ruku k njoj s pulta za svedoke: — Elenor! Elenor, ne slušaj ovo. On laže! To nije bila Džošova krivica... Lorens Krejmer se nije obazirao na grmljavinu glasova u sudnici, neprestane udarce sudijskog čekića. Poklonio se s poštovanjem. — Mnogo nam je žao, gospodine Frajdlender — reče on. — Mnogo nam je žao zbog vašeg gubitka.

- 49 -

30

Bilo je malo iza osam uveče dok sam stenjala uspinjući se Potrero Hilom na povratku s mog večernjeg trčanja. Grozničavo sam razmišljala dok sam trčala, dugi niz zamagljenih slika u vezi s istragom iznova mi je iskrsavao u glavi — policajci u mojoj kancelariji tokom čitavog dana koji rade na svojim slučajevima, ja koja ih savetujem, izdajem naređenja, listam dokumenta, vadim naloge, smirujem rasprave, mrzeći pritisak i stres celog tog nesrećnog posla. Ritmičko tapkanje mojih gumenih đonova po trotoaru imalo je gotovo svake noći umirujuće dejstvo, ali ne i večeras. A za to sam krivila šefa Trakija. Njegova pridika, ili šta god da je to bilo, pogodila me je. Dok sam se probijala kroz nalet hladnog vetra, preispitivala sam svaku odluku koju sam do tada bila donela na slučaju „devojke iz kadilaka“, brinući se da sam razočarala svakoga, uključujući i sebe samu. Marta je bila nesvesna mojih problema. Kaskala je bezbrižno ispred mene, često se vraćajući da mi laje za petama, za šta su border koliji i stvoreni. Ja sam dahtala: — Prestani, Bu - ali nisam mogla da nateram svog psa da prestane da me tera. Bila sam jagnje koje zaostaje, a ona je bila moj pastir. Dvadeset minuta kasnije bila sam u svom slatkom domu, istuširana, mirišući na šampon od kamilice. Uskočila sam u svoju omiljenu plavu flanelsku pidžamu, pustila Ala Grina na CD plejeru i otvorila pivo. Otpila sam dug, hladan gutljaj enkor stima iz flašice boje ćilibara. Mljac. Moja omiljena testenina krčkala se na šporetu, i počela sam da se osećam polunormalno prvi put tog dana kad se oglasilo zvono. Do đavola. Viknula sam: — Koo jeee? — u interfon, i prijateljski glas se odazvao. — Lindziiii, ja saaaam. Mogu li da se popnem, molim te? Pustila sam Juki u zgradu i dok se ona pela uza stepenice, postavila sam sto za dvoje i izvadila čaše za pivo. Minut kasnije Juki je uletela u moj stan dahćući i duvajući kao mala oluja. — Ooh, sviđa mi se to — rekoh, zagledajući njene šiške prošarane platinastim pramenovima. Bile su svetloljubičaste boje pre nekoliko dana. — To je drugi glas za — reče ona, svalivši se u fotelju. — Moja mama je rekla: „S tom frizurom ličiš na stjuardesu“. —Juki se nasmeja. — Hej, to je njen jedini neostvareni san. Dakle, šta tako lepo miriše, Lindzi? — Pot-au-feu, goveđi gulaš s testeninom, a la Bokser— rekoh. — Nemoj da se buniš. Skuvala sam dovoljno za dvoje. — Da se bunim? Očigledno nisi svesna kako sam pažljivo natempirala ovu iznenadnu posetu. Nasmejala sam se; kucnule smo se staklenim kriglama i rekle: — Živeli, dušo - u isti glas. Onda sam poslužila klopu. Malo je falilo da ispričam Juki o onome što me mučilo, ali nisam mogla da nađem ni tračak depresije o kojoj bih kukala.

- 50 -

Dok smo jele božanstveni edi sladoled s mrvicama čokolade i pile domaću kafu bez kofeina, Juki me je izvestila o stanju njene mame. — Njeni lekari su bili zabrinuti jer je previše mlada da bi imala prolazni ishemijski napad - reče mi Juki. - Ali sada je odradila gomilu testova i premestili su je s urgentnog u zasebnu sobu! — I kada je vodiš kući? — U utorak ujutru, sudeći prema njenom ličnom spasitelju, doktoru Pirsu. Onda ima da je odvedem na nedeljno krstarenje na tom ogromnom brodu, Princeza Pacifika. — Znam, znam, zvuči otrcano — reče Juki, neprestano mlatarajući rukama dok je pričala — ali hotel na vodi s kazinom i spa centrom baš je ono što joj treba. A iskreno, i meni treba odmor. — Bože, ljubomorna sam — rekoh, spuštajući kašiku i gledajući oduševljeno u Juki. Bukvalno sam to mislila. Zamislila sam sebe na brodu usred mora. Gomila dobrih knjiga, udobna ležaljka na palubi i nežno ljuljuškanje talasa koje me noću uspavljuje. Plus Džo, naravno. Nema sastanaka. Nema nerešenih slučajeva. Nema stresa. — Blago tebi — rekoh. — I tvojoj mami.

- 51 -

31

Juki se vraćala kući iz Lindzinog stana vozeći Osamnaestom ulicom i taman što se uključivala na autoput 1-280 kada se cvrkutava melodija njenog mobilnog telefona oglasi iz dubine njene torbe koja je ležala na podu ispred suvozačkog sedišta. — Gle. Ko bi rekao. Upravila je kola ka desnoj traci autoputa i, držeći volan levom rukom, sagla se ispod nivoa instrument table tražeći torbu. Veliki bronzani terenac zatrubi dok je ona izbacivala časopise, pribor za šminkanje i novčanik iz prostrane torbe na pod. — Žao mi je, žao mi je - mrmljala je; onda se javila posle trećeg zvona. — Mama? — reče ona. — Gospođica Kasteljano? Juki nije prepoznala muškarčev glas. Pridržala je volan laktom, zatvorila prozore i isključila radio da bi mogla malo bolje da čuje. — Da, Juki ovde. — Endru Pirs na vezi. Juki je mozak grozničavo radio dok je povezivala ime s prezimenom. Bio je to doktor Pirs. Želudac joj se prevrnu. Doktor Pirs je nikad ranije nije zvao. Zašto sada zove? — Doktore Pirs. Šta nije u redu? Glas mu je bio tih preko telefona, nadjačan rikom saobraćaja oko nje. Juki pritisnu telefon još čvršće uz uvo. — Vašoj mami nije dobro, Juki. Trenutno sam na putu za bolnicu. — Kako to mislite? Šta joj se desilo? Rekli ste da je dobro! — Jukine oči behu prikovane na put ispred nje, ali nije videla ništa. — Doživela je moždani udar — reče doktor Pirs. — Moždani udar? Ne razumem. — Dobro se drži — nastavi doktor Pirs. — Možemo li da se nađemo u bolnici? — Da, da, naravno. Tu sam za manje od deset minuta. — Odlično. Vaša majka je na odeljenju intenzivne nege na trećem spratu. Ona je borac, što je dobra vest. Juki baci telefon na sedište pored sebe. Slike i reči su joj se komešale u glavi. Moždani udar? Njena majka je jela sladoled pre četiri sata. Bila je pričljiva. Vesela. Savršeno zdrava! Juki natera sebe da se usredsredi na put, shvativši prekasno da je promašila izlaz. — Do đavola! Mahnito, očajnički, jurnula je niz autoput 1-280 do mesta gde se on završavao u Ulici Beri, zatim protutnjala kroz žuto svetlo i oštro skrenula u Treću ulicu. Uzlupanog srca, Juki upravi svoju malu akuru ka severu i Ulici Market. To je bila sporija ruta, s više automobila, više semafora, više pešaka na pešačkim prelazima, ali i njena jedina alternativa u tom trenutku. Juki se prisećala svog kratkog razgovora s doktorom Pirsom. Da li ga je dobro čula? Dobro se drži, to je rekao.

- 52 -

Jukine oči se ispuniše suzama. Njena majka je jaka. Uvek je bila. Njena majka je borac. Čak i ako Keiko ostane paralizovana... ništa je neće zadržati. Juki obrisa suze nadlanicom. Zamišljajući svaku ulicu i semafor između svojih kola i Gradske bolnice San Franciska, Juki dodade gas. Drži se, mamice. Dolazim.

- 53 -

32

Potiskujući paniku, Juki izađe iz lifta na trećem spratu Gradske bolnice; pratila je strelice zavijajući iza uglova i prolazeći kroz dovratke dok nije pronašla čekaonicu odeljenja za intenzivnu negu i sobu za medicinske sestre pored nje. — Došla sam da vidim doktora Pirsa — reče kratko dežurnoj medicinskoj sestri. — A vi ste? Juki se predstavi i ostade da stoji tu dok Pirs nije izašao u čekaonicu. Njegovo vremešno lice beše nabrano od brige dok je vodio Juki do dve male stolice s pravim naslonom. — Trenutno ne mogu mnogo toga da vam kažem — lekar napokon progovori. — Plak se najverovatnije odvojio od zidova arterija i blokirao dotok krvi do njenog mozga. Dobila je antikoagulant... — Samo mi recite. Kakve su joj šanse? — Znaćemo uskoro — reče joj Pirs. — Znam da je ovo teško... — Moram da je vidim, doktore Pirs. Molim vas — reče Juki. Ona ispruži ruku i stegnu lekarevo zapešće. — Molim vas. — Trideset sekundi. To je sve što mogu da učinim za vas. Juki pođe za lekarom kroz klatna vrata do kreveta zaklonjenog zastorom u kom je ležala Keiko. Kablovi i cevčice za infuziju protezale su se od njenog tela do mašina koje stajaše okupljene oko njenog kreveta poput zabrinutih prijatelja. — Nije pri svesti — reče doktor Pirs. — Ali ne oseća nikakve bolove. Kako možeš da znaš tako nešto? Juki požele da se prodere na čoveka. — Može li da me čuje? — upita umesto toga. — Sumnjam, Juki, ali moguće je. Juki se saže i reče žurno majci na uvo: — Mamice. Ja sam. Ovde sam. Drži se, mamice. Volim te. Čula je doktora Pirsa kako joj se obraća, kao da je kilometrima udaljen: — Hoćete li da sačekate ispred? Juki? Ako ne budem mogao da vas nađem tu, pozvaću vas na mobilni... — Nigde ne idem. Biću odmah tu ispred. Ne idem odavde ni pod kakvim okolnostima. Juki slepo išeta iz odeljenja intenzivne nege i sede na tvrdu stolicu. Sedela je, zureći pravo ispred sebe, dok su joj živci vrištali, a sve njene uplašene misli bile stopljene u jednu. Ovo može da se završi samo na jedan način. Njena mama će preživeti.

- 54 -

33

Keiko Kasteljano se u životu nikad nije toliko uplašila. Osetila je ubod igle u svojoj nadlanici. Onda je začula ritmičko pištanje — zatim šum mašina. Glasovi su nerazgovetno mrmljali oko nje, ali nisu je doticali. Došla je do iznenadne spoznaje. Nalazi se u bolnici. Doživela je neku ozbiljnu nesreću — osećala je u glavi pritisak koji joj je smetao da jasno razmišlja. Setila se vremena kada je bila mlada devojka na Dontaku festivalu, ulica punih ljudi u kostimima jarkih boja koji sviraju samisene i udaraju u bubnjeve. Na hiljade papirnatih fenjera plutalo je na vodi. Zmajevi s repovima od crvenih traka plesali su u vazduhu, a vatrometi praštali na nebu. Keiko oseti kako joj se pritisak u glavi pojačava, postaje prava oluja. Mračna i hladna i užasno preteća. Oluja beše praćena glasnom grmljavinom koja je nadjačavala sve ostale zvuke. Da li ona to umire? Ne želi da umre! Keiko je lebdela unutar te tame koja nije bila san, kad se iznenada Jukin glas, blizak ali udaljen, probi kroz tu obamrlost. Juki joj se obraća. Juki je tu. — Mamice. Ja sam. Ovde sam. Drži se, mamice. Volim te. Pokušala je da vikne: — Itsumademo ai shiteru, Juki. Volim te zauvek, kćeri moja. Ali velika cevka joj je ispunjavala usta i ona ne mogaše da progovori. Onda je Keiko odlebdela dalje u tamu. Ali vratila se — borila se protiv oluje. Neko je u njenoj sobi. Neko ko je došao da pomogne? Čula je korake oko sebe, osetila kako neko izvlači kateter s infuzijom iz njene nadlanice. Srčani ritam joj se ubrzao! Ovo nije san. Nešto nije u redu. Ta osoba nije došla da pomogne. Eksplozija bola procveta u Keikinoj glavi. Ne može da vidi. Ne može da čuje. Keiko vrisnu od straha, ali nikakav zvuk ne izađe iz njenih usta. Sada je shvatila šta se dešava – neko je ubija; njene misli se zatim istopiše i ona potonu u ništavilo. Keiko nije osetila hladan, metalni dodir novčića, prvo na jednom, zatim i na drugom kapku. Nije čula reči koje joj behu prošaputane na uvo. — Ovi novčići će ti poslužiti da pređeš na drugu stranu, Keiko. Laku noć, princezo.



Japanski žičani instrument sa tri žice. (Prim. prev.)

- 55 -

Drugi deo Ubistva na sve strane

34

Juki se probudila u mraku, dok joj je srce skakalo u grudima. Sve joj se odmah vratilo, i to s neobičnom jasnoćom. Doktor Pirs koji joj izjavljuje saučešće u čekaonici bolnice. Lindzi koja je vozi kući iz bolnice, stavlja je u krevet, sedi pored Juki dok konačno nije zaspala. Ipak, to nije imalo smisla. Njenoj majci je juče bilo dobro! Danas je bila pokojna. Juki zgrabi časovnik — skoro 6.15 ujutru. Nazvala je Gradsku bolnicu, probila se kroz snimljenu telefonsku poruku. Napokon je dobila živog operatera koji ju je povezao s odeljenjem intenzivne nege. — Možete doći u bilo koje doba, gospođice Kasteljano — reče sestra na intenzivnoj. — Ali vaša majka nije ovde. U podrumu je. Jukin bes beše nagao i zaslepljujući. Uspravila se u krevetu. — Kako to mislite, u podrumu je? — Izvinjavam se. Htela sam da kažem da nije dozvoljeno da držimo preminule pacijente na odeljenju intenzivne... — Stavili ste moju majku u mrtvačnicu bolnice? Vi bezosećajni... Juki zalupi slušalicu, pa je ponovo podiže i okrenu taksi službu. Trenutno nije mogla da veruje sebi za volanom. Brzo je navukla farmerke, vuneni džemper, patike i kožnu jaknu i izjurila iz svoje zgrade u Ulicu Džons. Tokom vožnje taksijem tih sedam blokova borila se da pojmi ono istinski neverovatno. Njena majka je mrtva. Keiko više nije deo njenog života. U bolnici, Juki se probila kroz ustumaranu gomilu u holu i potrčala stepenicama ka odeljenju intenzivne nege. Nemirnim očima gledala je čas u jednu čas u drugu sestru na prijavnici. Pričale su međusobno, ponašajući se kao da ona ne postoji. Uzela je jednu bolesničku listu i njome oštro udarila po stolu na prijavnici. To im je privuklo pažnju. — Ja sam Juki Kasteljano - reče ona sestri, onoj s mrvicama ovsenog kolača na uniformi. - Moja majka je bila ovde prošle noći. Hoću da znam šta joj se desilo. — Ime vaše majke? — Keiko Kasteljano. Doktor Pirs je bio njen lekar. — Mogu li da vidim vaš dokaz zdravstvene punomoći? - upita sestra zatim. — Molim? — Znate za odredbe HIPAA? Možemo vam dati informacije vezane za vašu majku samo ako ste nosilac zdravstvene punomoći. Nju prože bes. — Šta to govorite? Jeste li ludi? — Kakve veze ima njeno pitanje s pravima pacijenata? Majka joj je upravo umrla. Ima pravo da zna zašto se to desilo. Juki se trudila da joj glas ostane miran. — Recite mi, molim vas, je li doktor Garza tu? — Pozvaću ga, ali ni doktor Garza ne može ništa da vam kaže, gospođice Kasteljano. Mora da se pridržava odredaba HIPAA-e, kao i svi ostali. — Okušaću sreću — reče Juki. — Želim da vidim doktora Garzu. 

Engl.: HIPAA (Health Insurance Portability and Accountability Act) – Dekret o prenosivosti i odgovornosti zdravstvenog osiguranja. (Prim. prev.)

- 57 -

— Dobro, samo polako — reče sestra, odmeravajući Juki svojim krupnim bezizražajnim očima, dajući joj do znanja da misli da je Juki potpuno pomerila pameću. — Videću je li još tu.

- 58 -

35

Doktor Garza je bio u svojoj oskudno nameštenoj kancelariji bez prozora kada je Juki pokucala na otvorena vrata. Gotovo da je stala kada ju je pogledao, strogog izraza lica, odmah pokazujući da mu smeta njeno nametanje. Koji drkadžija, pomisli Juki. Ali nastavila je da hoda, i sede u stolicu preko puta njega odmah prelazeći na stvar. — Ne razumem zašto je moja majka umrla — reče ona. — Šta joj se desilo? Garza je trzao narukvicu ručnog sata. — Siguran sam da vam je doktor Pirs rekao, gospođice Kasteljano. Vaša majka je doživela moždani udar — reče. — Shvatate li? Jedan tromb, krvni ugrušak, otišao joj je do mozga, prekidajući dotok krvi. Stavili smo je na antikoagulante, ali nismo mogli da je spasimo. Lekar stavi šake na sto ispred sebe, gest koji je značio: „To je to. Kraj priče.“ — Jasno mi je šta je moždani udar, doktore Garza. Ono što mi nije jasno jeste zašto je bila vesela za večerom, a mrtva do ponoći! Bila je u bolnici! I vi je niste spasili. Tu nešto smrdi, doktore. — Molim vas da snizite ton za nekoliko decibela, ako nemate ništa protiv — reče Garza. — Ljudi nisu mašine, gospođice Kasteljano. A lekari nisu čudotvorci. Verujte mi, uradili smo sve što smo mogli. Garza pruži ruku i poklopi Jukine šake svojim. — To je veliki šok, znam. Žao mi je — reče. Taj čudan intimni gest uplaši Juki, beše joj odbojan. Ona instinktivno istrže šake, i lekar povuče svoje. — Kad smo kod toga — reče Garza, ponovo hladno — trebalo bi da popričate sa sestrom Nunjez pre nego što odete. Vaša majka mora da bude prebačena kod pogrebnika u roku od dvadeset četiri sata. Bojim se da ne možemo da je držimo ovde duže od toga. Juki naglo skoči, obarajući stolicu dok je ustajala. — Ovo nije gotovo. Ja sam advokat — reče Juki. — Detaljno ću istražiti ovo. Saznaću šta se stvarno desilo mojoj mami. Ne premeštajte je dok ja tako ne kažem, razumete li? I kad smo kod toga, doktore Garza, vaš odnos prema pacijentima je katastrofalan. Juki se okrenu k vratima, spotače se o prevrnutu stolicu zapevši stopalima o nogare i poče da pada. Zaustavila se u padu uhvativši se za zid, gaseći pri tom svetlo dlanom dok je nespretno uspostavljala ravnotežu, i bacajući kancelariju doktora Garze u mrkli mrak. Nije se zaustavila da išta kaže, čak ni da ponovo upali svetio. Osećajući se nesigurno na nogama, Juki izađe na vrata, kroz hodnik i niza stepenice. Odatle istrča na ulicu. Vazduh spolja je bio težak i vlažan, i nju iznenada uhvati vrtoglavica. Juki sede na ivicu trotoara ispod krošnje jednog visokog platana, odakle je zurila u ljude koji su išli na posao kao da se radi o normalnom danu. Prisećala se poslednjeg puta kada je videla svoju smešnu, živahnu mamu. Keiko je jela sladoled u krevetu, deleći svoje lude staromodne savete s ubeđenjem jednog sudije. I najviše se sećala koliko su se uvek smejale.

- 59 -

Sada svega toga više nije bilo. A ne bi trebalo da bude tako. — Mama — reče Juki tada — nije to bio dostojanstven izlazak, znam, ali ostavila sam to kopile da sedi u mraku. Nasmejala se za sebe, razmišljajući kako bi se njenoj mami dopala ta scena. Juki-e, zašto ti nikad ne ponašaš kao dama? Onda ju je svladao bol. Juki privuče noge k sebi i prigrli ih uz grudi. Naslonjena na staro postojano drvo, ona položi glavu na kolena i poče da plače za svojom majkom. Jecala je kao dete, dete koje nikad neće biti isto.

- 60 -

36

Bilo je previše rano za ovakva sranja, tek sedam ujutru kada sam se parkirala uz ivičnjak ispred jedne stare kuće u tjudorovskom stilu u Ulici kestena. Veliko zimzeleno drvo bacalo je tamne izdužene senke po travi između kuće i garaže. Šačica policajaca već se raštrkala po travnjaku ispred kuće. Zalupila sam vrata svog eksplorera starog tri godine, zakopčala blejzer jer je jutro bilo prohladno, i krenula ka kući preko lepo pokošenog travnjaka. Džakobi i Konklin su stajali ispred ulaznih vrata ispitujući jedan par od sedamdeset i nešto godina u identičnim prugastim bademantilima i papučama. Zatečenih lica i kose raskuštrane od spavanja, sedamdesetogodišnjaci su izgledali kao da su upravo gurnuli prst u utikač. Stariji gospodin zakrešta u Džakobijevom pravcu: — Kako znate da nam nije potrebna policijska zaštita? Vidoviti ste? Džakobi okrenu svoje umorno lice k meni i predstavi gospodina Roberta Kronina i njegovu suprugu. — Dobar dan — rekoh, rukujući se s njima dvoma. — Ovo je užasno iskustvo, znam. Olakšaćemo vam koliko god budemo mogli. — Jedinica za vršenje uviđaja je krenula ovamo — reče mi Konklin. — Mogu da završim s ispitivanjem ovde, poručnice. - Tražio je dozvolu od mene, ali mi i stavljao do znanja da je više nego spreman. — Samo napred, inspektore. Radi svoj posao. Izvinila sam se što moram da odvedem Džakobija, i nas dvoje pođosmo zajedno ka tamnoplavom jaguar kabrioletu XK-E sa spuštenim krovom parkiranom na prilazu. Predivan auto, što je stvari samo činilo gorim. Znala sam šta da očekujem pošto sam dobila poziv od Džakobija dvadeset minuta ranije. Pa ipak, kada sam pogledala u žrtvino lice, srce me je zabolelo. Poput „devojke iz kadilaka“, i ova žena je bila bele puti, verovatno između osamnaest i dvadeset jedne godine, sitna. Plava kosa joj je padala na ramena u mekim talasima. Devojka je imala divnu, sjajnu kosu. „Gledala“ je ka Ulici kestena širom otvorenih plavih očiju. I baš kao „devojka iz kadilaka“, bila je postavljena tako da izgleda kao da je još živa. — Bože, Džakobi — rekoh. — Još jedna. Mora da jeste. Devojka iz jaguara. — Sinoć je bilo sveže — reče mi. — Hladna je na dodir. I eto nama opet skupe odeće. — Od glave do pete. Žrtva je na sebi imala plavu bluza-maramu i elegantnu kariranu plavo-sivu tulipan iskrojenu suknju do kolena. Čizme su bile marke džimi ču, sa šnirom otpozadi. Bila je to garderoba za koju bi trebalo izdvojiti tri policijske plate. Međutim, postojala je jedna mala nedoslednost. Nakit mrtve devojke mi se učinio neodgovarajućim. Njena tanka narukvica i minđuše na šraf u istom stilu sijale su prizmatičnim sjaje lažnih dijamanata. O čemu se tu radi? Okrenula sam se na zvuk sirena i posmatrala kako vozila hitne pomoći i jedinice za vršenje uviđaja prilaze i parkiraju se pored kolone policijskih kola.

- 61 -

Konklin je koračao preko travnjaka idući ka bolničarima. Čula sam kako govori vozaču: - Umrla je, drugar. Žao mi je što ste džabe dolazili. Dok su kola hitne pomoći ubacivala u rikverc, Čarli Klaper izađe iz svog kombija s forenzičkom opremom i fotoaparatom u ruci. Došao je do mesta gde smo stajali, rekavši: Novi dan, novi leš — i ljubazno nas zamolio da se pomerimo u stranu. Džakobi i ja se udaljismo nekoliko metara od jaguara dok je Čarli fotografisao. Mislila sam da znam šta će otkriti: tragove od davljenja na vratu mlade žene, odsustvo tašne i dokumenata — i da su kola čista kao suza. — Osećaš to? — upita Džakobi. Miris je bio slab na ovoj udaljenosti, ali osetila sam ga i ranije: mošusni parfem koji me je podsećao na orhideje. — Parfem „devojke iz kadilaka“ - rekoh mom bivšem partneru. - Znaš, kod prve pomisliš da je možda lično. Ali ponovo? Još jedna devojka? Fizički slične. Još jedno besprekorno mesto zločina? Neko uživa u ovim ubistvima, Džakobi. Rade to iz zabave. Posmatrali smo u tišini kako Klaperov tim traži otiske u kolima. Znala sam da se Džakobiju i meni po glavi motaju ista pitanja. Ko su ove dve devojke? I ko je izopačeni tim koji ih je ubio? Šta je izazvalo ta ubistva? Šta znači to čudno oblačenje i postavljanje u određeni položaj? — Ti likovi baš imaju muda - reče Džakobi, dok je islednički kombi pristizao. — Da postavljaju žrtve na taj način, kao za izložbu. To za njih nije samo zabava, Bokserova. Oni nekome pokazuju srednjak.

- 62 -

37

Zgrabila sam slušalicu u svojoj kancelariji posle prvog zvona kada sam videla da me Kler zove. — Imam neke preliminarne nalaze o „devojci iz jaguara“ — reče mi. — Hoćeš da siđem dole? — Popeću se ja gore za nekoliko minuta — reče. — Spremna sam za promenu okoline. Miris origana i peperoni kobasice najavi dolazak Kler, koja ušeta u moju kancelariju s kutijom pice i dve konzerve dijetalne kole, rekavši: — Ručak je spreman, devojčice. Najsavršenija prirodna hrana. Pica. Sklonila sam dokumenta iz stolice sa strane, sklonila stvari sa stola na ivicu prozora i izvadila svoje najsvečanije salvete i plastični pribor za jelo. — Popela sam se stepenicama - reče Kler, svali se u stolicu i poče da seče picu. — Pa, vrati ih. Trebaće nam kasnije. — Kao što rekoh pre tvoje užasne šale — reče, smejući se — popela sam se stepenicama. Tri strma niza stepenika. To je stotinak potrošenih kalorija, zar ne? — Da, rekla bih da jeste. Verovatno dovoljno da poništi četvrtinu jednog parčeta savršene prirodne hrane. — Pusti sad to. - Zasmejuljila se, prebacujući vruće parče na moj kartonski tanjir. — Ne verujem u ratovanje s hranom. Hrana nije neprijatelj. — Primirje s picom — rekoh. — Za primirje — reče Kler, kucnuvši moju konzervu koka-kole svojom. — Za potpuno primirje — rekoh ja. — I tri vrste sira. Pridružila sam se Klerinom dugom, zaraznom smehu, jednom od mojih najomiljenijih zvukova na svetu. Kad god bi posao postao izrazito grozan, nas dve bismo počele da se blesavimo. Ponekad nam je to čak i pomagalo. Smazale smo jednu od najboljih pica Pronto pice za oko deset minuta dok me je Kler informisala o našoj poslednjoj NN žrtvi. — Uzimajući u obzir njenu izloženost niskoj temperaturi od prošle noći, rekla bih da je vreme smrti „devojke iz jaguara“ bilo negde oko ponoći — reče ona, bacajući svoju praznu konzervu u kantu za smeće. — Odeća je predivna — reče — ali nije njen broj. Pretesna na grudima, preširoka na kukovima, ali ovog puta cipele odgovaraju. — I nikad nije hodala u njima, je l' tako? — Čisti đonovi. I baš kao kod „devojke iz kadilaka“, onaj neobični parfem je pronađen samo na njenim usminama. — Kad počinješ s obdukcijom? — Čim se vratim dole. — Hoćeš da ti pravim društvo? Nazvala sam Trakiovu kancelariju i otkazala sastanak osoblja. Da li se ja to bunim protiv autoriteta? Da. Onda sam izašla u zajedničku prostoriju i pozvala Džakobija. Obavestila sam ga o razvoju događaja dok smo se lagano vukle stepenicama ka mrtvačnici. 

Engl.: took the stairs može bukvalno da znači i „Uzela sam stepenice“. (Prim. prev.)

- 63 -

38

Sumorna stvarnost mrtvačnice, Klerinog radnog mesta, uvek je predstavljala šok za moj nervni sistem — surova bela svetlost na leševima, čaršavi koji skrivaju njihove ogoljene iznutrice. Bezizražajna lica. Oštar miris antiseptičkog sredstva. No, okolnosti nisu potpuno pokvarile fizičku lepotu „devojke iz jaguara“. Štaviše, izgledala je mlađe, ranjivije nego dok je bila obučena u firmiranu odeću. Ljubičasta modrica oko njenog vrata i plavičaste modrice na njenim nadlakticama delovale su kao uvreda na njenoj besprekorno čistoj koži. Posle nekoliko sati provedenih u mrtvačnici i frizura je počela da joj se kvari. Posmatrala sam kako moja prijateljica navlači svoju radnu odeću — kapu, mantil, plastičnu kecelju i rukavice. — Izgleda kao još jedno neinvazivno ubistvo — reče ona. — Nema rana od hladnog ili vatrenog oružja. Stavila je masku, spustila vizir i progovorila u mikrofon dok je zasecala poprečnoprugastu muskulaturu vrata „devojke iz jaguara“. Kler postavi skalpel da načini duboki rez u obliku slova Y, koji će ići od jednog do drugog ramena, spajati se kod grudne kosti „devojke iz jaguara“ i protezati se do njene stidne kosti. Zadigla je parče kože hirurškom hvataljkom. Pokazala je Džakobiju i meni smeđkastu mrlju u obliku otiska prsta. — Ova mlada dama je umrla od asfiksije; udavila su je dva potpuna luda napadača — reče Kler. — Kao kod „devojke iz kadilaka“, nema tragova petehijalne hemoragije. Znači da ju je neko pribio uz tlo i burkovao je. Pritisnuo joj je vrat upravo tu, palcem. Taj momak je jak. — Neko drugi joj je stavio povesku. Nešto meko, nabrano. Deluje kao otisak koji tvori određenu šaru, koja se poklapa s uvijenom ivicom plastične kese. Verovatno joj je poklopio nos i usta svojom šapom da joj zapečati sudbinu. Nisam mogla a da ne zurim u žrtvu i zamišljam to čudovišno ubistvo. — Ovo me navodi na pomisao da se radi o ostvarivanju nekakve porno-fantazije rekoh. — Nema kabine za posmatranje plesačica, nema časopisa niti kompjuterskog ekrana. U tome nema zabave. Stvarne devojke bez ikakve pregrade između. Počinioci mogu da ih drogiraju, siluju, oblače, da im rade šta god prokletnici požele. — Nema znakova da se ova mlada dama opirala — reče Kler. - I zato, dok ne dobijem toksikološke nalaze, usudiću se da pretpostavim da je i ona verovatno bila drogirana. Džakobi je besneo: — Jebene kukavice. — Ne gubite veru, društvo - reče Kler. - Tražiću malu uslugu od laboratorije. Da vidimo mogu li malo da požurim rezultate DNK analize. Prišla sam bliže stolu i ponovo se zagledala u žrtvino beživotno lice. Naposletku, pružila sam ruku i spustila kapke preko njenih zamagljenih plavih očiju. — Uhvatićemo tu kopilad - rekoh joj.

- 64 -

39

Kler je ispratila Lindzi i Džakobija do vrata, rekavši da žali što nije mogla da im pruži više korisnih informacija i da se zarad svih njih nada da će ta jadna devojka vrlo uskoro imati ime koje nije povezano s luksuznim kolima. Nazvala je laboratoriju i od njih dobila uobičajeno: — Naravno, doktorka Vošbern, odmah ćemo se baciti na to — uveravanje koje dolazi s neizgovorenim odbijanjem, naime: „Da li vi uopšte znate koliko dugo taj proces traje? Znate li koliko slučajeva imamo pre vašeg?“ — Ozbiljna sam - reče ona šefu laboratorije. — Ovo je hitno, urgentno, visokog prioriteta. — Da, gospoja. Jasno mi je. Kler je vraćala „devojku iz jaguara“ u zamrzivač kad joj je zazvonio mobilni. Jukin broj zasvetle na ekranu. — Juki! Draga, kako se držiš? — upita ona. — Hoćeš da te pokupim, ili možeš sama da se dovezeš? Edmund stvarno jedva čeka da te upozna, a večeras sprema rižoto s pečurkama. — Kler, žao mi je. Prosto ne mogu... ne mogu trenutno da budem s ljudima. Kler sačeka malo iz poštovanja, pa reče: — Naravno, dušo. Razumem te. — Ali moram da te zamolim za uslugu — reče Juki, pa glasno uzdahnu. — Šta god ti treba. — Želim da uradiš autopsiju moje mame. Kler je pažljivo slušala dok je Juki opisivala svoj sastanak s Garzom, i govorila da nije nimalo zadovoljna njegovim objašnjenjem uzroka smrti njene majke. I Kler požele da glasno uzdahne, ali se suzdrža. Nije želela da pokaže bilo kakvo nepoštovanje prema Juki. — Sigurna si da želiš da ja to uradim, dušice? Možeš li da se nosiš s bilo čim što otkrijem? — Kunem ti se da mogu. Moram da znam da li se njena smrt mogla izbeći. Apsolutno moram da znam šta se desilo mojoj mami. — Razumem te. Srediću da je donesu ovde ujutru. — Najbolja si — reče Juki glasom koji je pucao pod pritiskom suza. — Ništa ne brini, dušice. Ona je rod. Samo prepusti tvoju mamu meni.

- 65 -

40

Sledećeg popodneva, u petak, Juki je bila u kuhinji svoje mame, nagnuta nad sudoperom. Odgrizla je zalogaj tosta s mukom, jedva žvaćući. Sve u vezi s ovim još uvek se činilo nestvarnim. Bila je budna cele noći, telefonirala majčinim prijateljima, prelistavala albume sa slikama i spomenare, gubeći se u sećanjima. Sada se trgla i vratila u sadašnjost, pitajući se kada će je Kler nazvati i šta će Kler reći. Kada je telefon napokon zazvonio, Juki se baci na slušalicu. Kler upita: — Kako si, dušo? — Dobro sam — reče Juki, ali to beše laž. Hvatala ju je nesvestica, creva su joj se uvijala dok je čekala da joj Kler kaže kako je njena mama umrla. Konačno, nije mogla da trpi ni sekund duže. — Jesi li pronašla išta? — Jesam, dušo. Kao prvo, Garza je bio u pravu kad ti je rekao da je tvoja mama imala emboliju u blizini moždanog stabla. Ono što ti nije rekao jeste da je sigurno prošlo više od tri sata pre nego što je neko primetio da je ona u nevolji. — Lekari su trebali da joj urade magnetnu rezonancu da procene štetu — nastavi Kler. - Ali umesto toga, nakljukali su je streptokinazom, antikoagulantom. — Pominjao je nešto u vezi s antikoagulantima. — Aha. Pa, streptokinaza nije najnoviji lek na tržištu, ali je dobar ako se koristi kako treba. Što nije bio slučaj. Tvoja mama je već krvarila. Sva ta krv nije imala kuda da ode, i zato je umrla, Juki. Veoma mi je žao. Ne mogu da ti opišem kako mi je žao. Juki oseti kao da ju je neko udario u stomak. Bože dragi, Keiko je imala krvarenje u mozgu satima — i niko to nije čak ni primetio? Šta se kog đavola događa u toj bolnici? Zašto je njena mama uopšte doživela moždani udar? — Juki? Juki? Jesi li još tu? — Dobro sam... Juki završi razgovor s Kler; pa ispusti telefon na postolje. Otišla je do kupatila i povratila u klozetsku šolju. Skinula se i ušla u ružičasto-zelenu tuš-kabinu svoje majke, stajala je dugo tu plačući, glave naslonjene na zid dok se vruća voda slivala preko njenog tela. Odlučila je šta mora sledeće da učini. Pola sata kasnije, u jednoj odevnoj kombinaciji svoje mame — crnim pantalonama s elastičnim pojasom i crvenim žaketom od velura — Juki se odvezla do Ulice Brajant br. 800. Parkirala je auto ispred agencije za plaćanje kaucije preko puta sedišta policije. Juki uđe u zgradu od sivog granita, zaustavljajući se kod pulta s obezbeđenjem da ostavi svoje podatke. Sada je bila na zadatku. Donela je odluku; povratka nije bilo. Popela se liftom do trećeg sprata Južne divizije Policije San Franciska. Kada je stigla, Lindzi ju je čekala. Zagrlila je Juki oko ramena i otpratila je do svoje male kancelarije staklenih zidova.

- 66 -

Juki sede u stolicu preko puta Lindzi. Lice joj je bilo ukočeno, a grlo stegnuto. Lindzi je zabrinuto pogledala u njenom pravcu. Kako je ona dobar prijatelj, pomisli Juki. Ne bi trebalo to da joj radim. Ali moram. — Želim da podnesem tužbu protiv Gradske bolnice — reče Juki. — Neko u toj prokletoj bolnici ubio je moju mamu.

- 67 -

41

Gradić Kolma u državi Kalifornija naziva se Gradom mrtvih; na osam kilometara južno od San Franciska, on služi kao naše gradsko groblje. S više od milion ljudi sahranjenih na uredno održavanim grobljima, to je jedino mesto u Americi gde mrtvih ima više nego živih, u odnosu preko dvanaest prema jedan. Moja mama je sahranjena na groblju Sajpres loun, a sada će i Jukina mama počivati tu. Te subote, oko sedamdeset nas se okupilo pod šatrom kraj Keikinog groba, dok je vetar mreškao njegovo belo platno, kovitlajući tanak tračak dima koji se dizao iz posude s mirišljavim svećama postavljene kraj portreta Jukinih roditelja, Bruna i Keiko Kasteljano. Juki je stajala grleći oko struka sitnog japanca u prašnjavom crnom odelu. To je bio Keikin brat blizanac, Džek. Procedio je nekoliko reči na nesigurnom, isprekidanom engleskom: — Moja sestra je bila divna žena. Hvala vam što... ste odali počast mojoj porodici. Juki zagrli svog ujaka. Osmeh se pojavi na njenom umornom licu dok je započinjala govor svojoj mami. — Moja mama je volela da kaže da je odmah po dolasku u San Francisko zapazila njegove najveće znamenitosti. Most Golden gejt, Saks, I. Megnin, Gamps i Nordstrom. Ne nužno tim redom. Topao smeh se razleže šatrom dok je Juki pričala o životu svoje majke. — Imala sam običaj da idem u kupovinu s njom posle škole i trčim oko vešalica s garderobom. Ona bi tada rekla: „Juki-e, moraš naučiti da se ponašaš kao dama.“ — Mislim da to nikada nisam do kraja naučila. — Juki se nasmeja. — Volela sam da slušam glasnu muziku i nosim kratke suknje... znam, mamice, čak i ova je prekratka! Želela je da se udam za advokata, umesto da sama postanem advokat. — Moj život nije onakav kakav je ona priželjkivala da imam, ali uvek mi je pružala svoju ljubav, svoju podršku... svoje sve. — Bile smo tim. Mama i ja. Najbolje prijateljice, uvek. Dok stojim ovde pored svog ujaka, ne mogu da zamislim svoj svet bez nje. Mamice, nedostajaćeš mi i voleću te zauvek. Juki obori glavu, drhtavih usana. Onda se ona i njen ujak okrenuše ka Keikinom kovčegu. Stavivši nisku od kamenih perli među dlanove, Juki postavi šake ispred lica. Ona i njen ujak Džek zapojaše japansku molitvu koja je postajala sve glasnija kako su je prijatelji i porodica Keiko prihvatali. Onda se Juki pokloni kovčegu svoje majke. Čvrsto sam stegla Klerinu šaku svojom desnom, Sindinu levom, osećajući kako u meni narasta tuga dok su se suze slivale niz Jukine obraze. — Ovo je prokleto tužan dan — reče Kler.

- 68 -

42

Pronašla sam grob svoje majke hodajući ka istoku i jugu deset minuta s mapom u ruci, zaobilazeći isklesane lavove i anđele, ukrašene mauzoleje, dok nisam naišla na skromnu granitnu ploču koju sam nosila okolo kao teret na svom srcu. Uklesana slova behu potamnela od lišajeva koji ga prekrivaju već gotovo petnaest godina, ali natpis je bio jasan i neizbrisiv. Helen Bokser, žena Martinova, požrtvovana majka Lindzi i Ketrin. 1946-1989. Setila sam se jedne scene kada sam bila mala, mame koja pravi doručak dok se sprema za posao, njene plave kose skupljene u punđu, kako izvlači vruće pecivo iz tostera za Ket i mene, opekavši pri tom prste i uzvikujući: „Oooh-oooh—oooh“ — da nas zasmeje. Tim danima, radnim danima, ne bih je videla ponovo sve dok ne padne mrak. Setila sam se kako smo se moja mala sestra i ja vraćale iz škole i zaticale praznu kuću. Sebe kako spremam makarone sa sirom za večeru. Kako me noću budi majka koja se dere na tatu da začepi gubicu i pusti devojčice da spavaju. I setila sam se kako je bilo nakon što nas je moj otac napustio: prelepog kratkotrajnog perioda u kojem se moja mama oslobodila tatine gvozdene pesnice nad sobom i nama dvema. Skratila je kosu u zavodljivu paž frizuru. Išla je na časove pevanja kod Mersi Vajnstin, koji je živela u našoj ulici. Proživela je sedam ili osam godina onoga što je nazivala „disanjem punim plućima“ pre nego što je umrla od galopirajućeg raka dojke. Setila sam se kao kroz maglu da sam stajala na ovom istom mestu na maminoj sahrani, bez trunke dostojanstva i rečitosti koju je Juki ispoljila danas. Bila sam nema, rastrzana od besa, odlučna da okrenem lice tako da ne moram da gledam u svog oca. Sada, sedeći prekrštenih nogu kraj majčinog groba, zurila sam u brda južnog San Franciska u smeđim jesenjim tonovima, dok je avion Alaska era preletao iznad. Volela bih da mama može da vidi da smo i Ket i ja dobro, da je Ket jaka, da su njene devojčice pametne i da lepo napreduju, i da smo moja sestra i ja opet u dobrim odnosima. Volela bih da mogu da joj kažem kako je rad u policiji dao smisao mom životu. Nisam oduvek bila sigurna u sebe, ali mislim da sam izrasla u ženu kojom bi se ona ponosila. Pomilovala sam ivicu njenog spomenika i rekla nešto što nisam često sebi priznavala. Stvarno mi nedostaješ, mama. Volela bih da si ovde. Volela bih da sam bila bolja prema tebi dok si bila živa.

- 69 -

43

Misli su mi jurile između ljubavi i smrti dok sam se vraćala iz Kolme u San Francisko. U glavi su mi neprestano iskrsavale slike pokojnih ljudi koje sam mnogo volela. Svetla su caklila na mostu Bej dok sam ulazila u grad i probijala se uskim, strmim ulicama na Potrero Hilu. Parkirala sam eksplorer nekoliko kuća dalje od svojih ulaznih vrata, kada sam čula Martin prepoznatljiv lavež ispred kuće! To nije moguće, jer nema smisla. Jesam li poludela? Ili se Marta nekako provukla kroz vrata kad sam jutros otišla na sahranu? Osvrnula sam se okolo, osluškujući pažljivo, frenetično pretražujući ulicu pogledom. Onda sam ugledala moju kucu kako izviruje kroz prozor na suvozačkoj strani crnog sedana koji je stajao uz ivičnjak, parkiran iza mojih kola. Prožeo me je osećaj zahvalnosti. Neki samarićanin ju je pronašao i doveo kući. Provirila sam kroz otvoreni prozor kola da zahvalim vozaču što je vratio moju devojčicu — i srce je umalo prestalo da mi kuca. Kako sam mogla da zaboravim? Bio je to Džo.

- 70 -

44

Džoove ruke behu pune kesa s namirnicama dok je izlazio iz kola, ali bez obzira na to zgrabih ga i počeh da ga grlim i ljubim dok mi se Marta pela uz noge. — Kad si stigao ovamo? — upitah. — U deset. Po dogovoru. — O, ne. — Lepo sam proveo dan. Malo gledao fudbal. Odremao s Martom. Otišao u kupovinu s njom. — Oh, bože, Džo. — Zaboravila si da dolazim, zar ne? — Oh, čoveče. Tako mi je žao. Stvarno sam uprskala. — To nije dovoljno dobro, sestro. Ni blizu. — Mogu da objasnim. — Neka bude dobro — reče on — i ne pomišljaj da zoveš advokata u pomoć. Nasmejala sam se. Zagrlila sam ga oko struka dok smo se peli uza stepenice. — Nadoknadiću ti. — Nego šta ćeš — zareža on, pa me čvrsto prigrli. U kuhinji, Džo odloži namirnice na radnu površinu, sladoled u zamrzivač. Onda sede na stolicu za šankom, prekrsti ruke i dobaci mi pogled koji je značio: „Čekam“. — Jukina mama — rekoh. — Danas smo je sahranili. U Kolmi. — Uh. Gospode, Lindzi. Žao mi je. — Džo, bilo je tako iznenada. Juki i njena mama trebalo je da idu na krstarenje sledeće nedelje! Džo raširi ruke da me primi u zagrljaj, i ja se naslonih na njega. Onda sam pričala deset minuta bez prestanka o tome kako je Juki bila bliska sa svojom mamom, kako je bolnica možda zeznula stvar time što je dala Keiko pogrešne lekove. Grlo mi se steglo dok sam mu pričala o svojoj mami, kako sam posetila njen grob tog popodneva. — Velika je šteta što sam zabrljala, Džo. Volela bih da si bio sa mnom danas. Stvarno si mi nedostajao. — Koliko? — upita on, sa sjajem u očima koji mi je govorio da sam se izvukla iz bule. Raširila sam ruke, univerzalnim gestom pokazujući „ovoliko“. Džo me privuče bliže k sebi, grleći me celim telom i ljubeći me za desetku. Dugo smo sedeli zagrljeni, ja sa šakom u Džoovoj gustoj kosi, držeći njegov obraz čvrsto uz svoj, osećajući njegove jake ruke oko sebe. To je prijalo, veoma. Poterao me je ka spavaćoj sobi vodeći me unazad, sa šakama na mojoj zadnjici. Držao me je tako da između nas nije bilo slobodnog prostora i mogla sam da osetim kako je tvrd. Spustio me je na krevet, legao pored mene i sklonio mi kosu s lica. Tako je zgodan, moj Džo. — Ti si meni više nedostajala — reče on. — Nema šanse. - Uzeh njegovu šaku i stavih je preko srca. - Osećaš to? — Znaš da te volim, Lindzi.

- 71 -

— I ja tebe volim. Džo rašnira moju suknju, poljubi me, raskopča dugmad na mojoj bluzi, izvadi mi šnalu iz kose, polako mi ukloni odeću, dok nisam ostala gola, crvena u licu i, pa... počela isprekidano da dišem. Pokrila sam se jastucima preko grudi dok je Džo bacao moju i svoju odeću na gomilu na stolici. Ni ja ni on više nismo pričali. Kada nisam mogla da čekam ni sekund duže, on podiže ćebad, uze mi jastuke, i uđe u krevet pored mene, dodirujući me svojim vrelim telom. Zagrlih ga oko vrata, odupreh se nožnim prstima o vrhove njegovih stopala, prislonih usne na njegove, topeći se od Džoovog mirisa, dodira i ukusa. On me otvori rukama i ustima i uđe u mene. Oh, bože. Prošlo je mnogo vremena otkad ništa drugo nije bilo bitno osim ovoga.

- 72 -

45

Džo i ja smo stajali na pramcu šibani vetrom dok je feribot brektao preko zaliva vraćajući se iz Sausalita u San Francisko. Džo je delovao pokunjeno, i ja sam se pitala zašto. Razmišljala sam o našem lenjom izvlačenju iz kreveta oko jedanaest sati tog jutra, prozračnom plavom nebu iznad nas dok smo se držali za ruke na palubi odlazećeg feribota. Otišli smo na ugodan kasni ručak u Pođo, izvrstan restoran s pogledom na pučinu. Imala sam osećaj kao da smo otišli do obala Italije, uživajući u pasti na rubu plavog Mediterana. Da, bilo je toliko dobro. Stegla sam Džoa za mišicu. Proslavili smo spektakularnih šest meseci naše veze. Premošćavali smo geografsku razdaljinu telefonskim pozivima i dopisivanjem preko Interneta. Onda, jednom ili dva puta mesečno, proveli bismo čaroban vikend poput ovog. I onda bismo morali da se rastanemo, što se činilo surovim i pogrešnim. Za pola sata, ja ću biti u svom stanu, a Džo će odleteli za Vašington avionom ratnog vazduhoplovstva. — Gde si, Džo? Izgledaš kao da si veoma daleko. Već. On me zagrli jednom rukom, privuče me k sebi. Uživala sam u ovim poslednjim trenucima, u pesmi i poniranju galebova pored feribota, kapljicama vode koja me je prskala po licu, dodiru Džoovih ruku i njegovog džempera na mom obrazu. — Ne mogu dalje ovako — reče on. — Da vodim ljubav jedanaest puta za dvadeset četiri sata. Četrdeset pet mi je godina, zaboga. Zabacila sam glavu i počela da se smejem. — Aerobik je uvek dobra stvar. — Misliš da je to smešno? Stvarno tako misliš, zar ne? Govorimo o mojoj muškosti. Čvrsto sam ga zagrlila, podigla se na prste i poljubila ga u vrat, zatim još jednom. — Nemoj da me mamiš, plavušice. Izmorio sam se. — Ozbiljno, Džo. Je li sve u redu? — Ozbiljno? Dosta toga me muči. Samo ne znam kada ni kako da priđem tome. — Pretpostavljam da je bolje da počneš da pričaš — rekoh. Džo me pogleda svojim plavim očima dok je feribot polako pristajao uz obalu. — Mislim da treba da provodimo više vremena zajedno, Linds. Ovo viđanje vikendima je neverovatno, ali... — Znam. Drama staje na put realnosti. On zastade pre nego što će reći: - Da li bi se ikad preselila u Vašington? Znam da mora da sam izgledala šokirano. Oduvek sam pretpostavljala da ćemo nekad razgovarati o tome kuda naša veza vodi, ali nisam očekivala da će se to desiti danas. Kako mogu da živim u Vašingtonu? Videla sam kako reaguje na moj preplašeni izraz lica. — Dobro, čekaj malo. Postoji i drugi način da sagledamo ovo — reče on. Džo poče da mi govori o nekim stvarima koje sam već znala: da je losanđeleska luka glavno pristanište za svu robu koja se prevozi u kontejnerima na brodovima iz Hongkonga, najveća luka za takvu robu iz celog sveta.

- 73 -

Onda mi je rekao stav Državne bezbednosti. — Postoji velika zabrinutost da bi teroristi mogli da prokrijumčare nuklearku - recimo iz Severne Koreje - u nekom kontejneru koji dolazi iz Hongkonga u Los Anđeles - reče Džo. - A naše šanse da otkrijemo takvu napravu su, u ovom trenutku, praktično ravne nuli. — Još nemamo uspostavljene delotvorne sisteme. Vidim priliku da pomognem da se luka osigura. Mislim da bih mogao da obavim važan posao ovde. Motori feribota krenuše u rikverc uz glasnu grmljavinu, i pozamašno drveno plovilo pristade uz dok. Iznenada smo se našli usred mase koja se tiskala da izađe, potiskujući nas niz rampu. Bilo je nemoguće nastaviti priču jer smo se razdvojili kada su ljudi pokuljali između nas. Džoov linkoln je čekao iza pristaništa, sjajan i crn. Otvorio mi je vrata i zamolio vozača da nas odveze do parkinga gde sam bila ostavila auto. — Znam da je to nešto o čemu treba dobro razmisliti — reče on. — Džo, ja želim da razgovaramo još o tome. Mrzim što odlaziš. Stvarno to mrzim, posebno ovoga puta. — Ja takođe, Linds. Pronaći ćemo neki način. Linkoln s vladinim tablicama zaustavi se na parkingu i nas dvoje izađosmo. Naslonila sam se na zagrejano krilo mog starog eksplorera. Osetila sam kako mi suze dolaze na oči kada smo se zagrlili, izjavljujući ljubav i poželevši bezbedan povratak kući jedno drugom. Ponovo se zagrlismo i poljubismo. Bio je to još jedan predivan dan odložen u naš spomenar posebnih uspomena. Još uvek sam mogla da osetim dodir njegovih usana na svojim, peckanje soli na obrazima gde ih je dotakla njegova oštra brada. Još sam mogla da ga osetim, kao da je tu pored mene. Ali Džo je bio otišao.

- 74 -

Treći deo U potrazi za „devojkama iz kola“

46

U ponedeljak sam se vratila na posao posle ručka sa Sindi, osećajući kako me nekoliko pari očiju prati dok sam išla ka kancelariji. Prošlo je nedelju dana otkako je foto-robot „devojke iz kadilaka“ osvanuo u Kroniklu, a sada ću mu se pridružiti i onaj „devojke iz jaguara“. Besnela sam jer smo se još uvek nadali da će nam javnost pomoći. Gde su tragovi? Zašto ima tako malo dokaza? Šta smo kog đavola prevideli? Gde grešimo? Mahnula sam Džakobiju i Konklinu da dođu u moju kancelariju, zatvorila vrata i obesila sako. Konklin se izvalio u stolici, ispruživši svoje duge noge celom dužinom mog stola, dok se Džakobi, po običaju, parkirao na ivicu mog kredenca. Rekoh Džakobiju i Konklinu da sam poslala fotografiju „devojke iz jaguara“ novinama i pitala ih jesu li saznali išta novo. — Moj partner ima nešto za tebe, Bokserova. - Džakobi nema običaj da se osmehuje, ali mislim da sam ugledala iskru ponosa u njegovim ozbiljnim očima. — Da, imamo neke dobre vesti, otprilike — reče Konklin dok se uspravljao u stolici. — Bilo kakve vesti su dobre vesti u ovom slučaju. — Imamo rezultate DNK analize uzorka iz vagine „devojke iz kadilaka“. — Odlično. Šta znamo? — Naleteli smo na hladan trag, poručnice — reče Konklin. Moje probuđene nade se srušiše. Hladan trag je tek malo bolji od ničega. U ovom slučaju, u nacionalnoj bazi podataka o prestupnicima postojala je identična DNK - ali je identitet njenog donora bio nepoznat. Konklin raširi štampane podatke na mom stolu i okrenu ih k meni. Onda me provede kroz njih polako, strpljivo, onako kako sam ja objašnjavala detalje svojim šefovima koji su bili previše tupi da ih shvate. — Ovaj uzorak potiče iz istrage silovanja jedne belkinje koja je ubijena u Los Anđelesu pre dve godine — reče Konklin. — Bila je u ranim dvadesetim — silovana, zadavljena i pronađena na jednom polju nekoliko dana nakon što je njen leš tamo bačen. Kod žrtve nisu pronađena nikakva lična dokumenta i nikad nije identifikovana. Policija Los Anđelesa misli da nije bila iz njihovog grada. — Šta je imala na sebi? — upitah ga. — Nije imala firmiranu garderobu. Top od poliestera navučen do vrata. Nije ni čudo što ranije nismo naišli na trag — reče Konklin. — Potpuno drugačiji modus operandi nego kod „devojaka iz kola“. Žrtva nije bila sređena niti ostavljena u kolima, ali sigurno je da je isti tip koji je imao odnos s tom žrtvom pre dve godine imao odnos i s „devojkom iz kadilaka“. — Možda je devojka iz Los Anđelesa bila prva žrtva našeg počinioca — dodade Džakobi. - A od tada je usavršio svoj metod rada. — Ili možda sada ima partnera — rekoh, isprobavajući drugu teoriju. — Možda ovaj novi baja ima mnogo više mašte.

- 76 -

47

Leo Heris je zaključavao kasu u svojoj radnji Smouk end džouk kad se oglasi zvono iznad vrata. — Završio sam za danas - reče tamnoputi čovek, i ne okrećući se. - Kasa je zatvorena. Dođite ujutru. Hvala. Bez obzira na to, on ču korake kako se približavaju kasi, meki zvuk vrećastih pantalona koje se taru o članke mušterije. — Rekao sam, zatvorili smo. — Trebaju mi pljuge — reče nečiji glas, mek i otegnut, glas mladog muškarca, koji zatim upita: — Imate kamel? — Probajte u marketu Serčlajt — reče gospodin Heris. — Možete ga videti s vrata. Na samom ćošku Ulice Hajd. Šezdesetšestogodišnji čovek zatvori fioku kase, okrenu se i osmotri mušteriju svojim tupim očima, videvši samo njegov obris, čekajući da klinac izađe iz radnje. — Stavi novac na pult, čiča — reče glas. — Udalji se do zida. Drži ruke gore i možda te neću povrediti. Heris je sada bio svestan svakog zvuka — dubokog dečakovog disanja, zujanja neonskog znaka u izlogu, tupog klepetanja tramvaja na raskrsnici ulica Junion i Hajd. On reče: — Dobro, dobro. Neću nevolje. Dozvoli mi da otvorim kasu. Imam sto kinti ispod fioke. Do đavola, uzmi boks cigareta i samo idi... — Ne pipaj to dugme! - povika dečak. — Samo otvaram kasu. Heris pritisnu nečujni alarm ispod pulta i istovremeno ču zveckanje Midnajtine ogrlice dok je trčala niza stepenice iz njegovog stana, započinjući svoje noćno patroliranje radnjom. Heris pomisli „O, ne“, još dok je do njega dopiralo režanje psa čuvara. Zatim klik pištolja i dečakov uplašeni povik: — Dalje od mene, glupi psu! Začu se eksplozija, pucanj; zatim Leo Heris kako viče: — Midnajt! — Onda još jedna zaglušujuća eksplozija koja kao da je protresla malu prostoriju. Heris se uhvati za grudi. Pade, povlačeći za sobom kozmetiku i boksove cigareta, slušajući kako baraba šutira vrata nogom, ona se zatvaraju, zvonce zvoni... Onda pomisli na svog pratioca i drugaricu koja ga je verno čuvala dvanaest godina, čuvši cviljenje i skamukanje jadne Midnajt pored zvukova padanja flaša i lomljave stakla koje se rasipa po podu. — Nek nam neko pomogne, molim vas! Pucali su na nas.

- 77 -

48

Leo Heris se probudio ležeći na boku, lica okrenutog zidu. Osetio je Midnajtinu njušku na vratu otpozadi, njen vreo dah na svom obrazu. Onda je čuo muški glas kako kaže: — Jeste li dobro, gospodine Heris? To sam ja, Lari. Policajac Petrov. Čujete li me? — Moj pas. Mislim da je pogodio Midnajt. — Da, gospodine, tu je; izgleda da je dobila metak u slabinu. Dovukla se do vas. Polako devojčice, neću te povrediti. Recite joj da je sve u redu, gospodine Heris. — Budi mirna. Dobra devojčica. — Hitna pomoć dolazi po vas, gospodine Heris, a moj partner i ja ćemo odvesti vašeg psa do veterinara. Biće dobro, kao nova. — Leo Heris ponovo ostade bez svesti. Kada je došao k sebi, osetio je potrese dok su ga bolničari unosili u ambulantna kola, čuo nečiji glas kako prijavljuje intervenciju: Urgentno odeljenje. Bolničar Kolomelo na vezi. Imamo muškarca, oko šezdeset pet godina starosti, s ranom od vatrenog oružja u desnom delu toraksa. Krvni pritisak sto četrdeset sa sto. Puls, sto pedeset. Disanje oslabljeno u desnom plućnom krilu. Srčani rad dobar. Nema drugih vidljivih povreda. Spremamo se za transport. Data infuzija. — Zamisli to. Mali seronja je pucao u slepog čoveka — reče policajac Leri Petrov svom partneru. — Delimično slepog — doviknu Leo Heris iz ambulantnih kola. — Delimično slepilo znači da nisam potpuno u mraku. — Priznajem grešku, gospodine Heris. A sad ne brinite ni o čemu. Imaju dobre lekare u Gradskoj bolnici. S gužvom ili bez nje, bićete tamo za tri minuta. I Midnajt će biti dobro. Oboje ste imali dosta sreće. — Da, danas je moj srećan dan — reče Leo Heris.

- 78 -

49

Sestra Nodi Vilkins se pušila od besa. Čak i ako bi ušla u kola ovog trenutka, opet bi zakasnila na sastanak s Rudolfom. Ovaj posao je sranje. Celog života se nekome uvlači! Plus što joj prokleta bolnica smanjuje bonuse kad god joj se ukaže prilika. Škrta kopilad. Gurnula je vrata sobe br. 228 kukom, pazeći da ne prospe sadržaj poslužavnika. Jedina svetlost u sobi poticala je od televizora. — Hej, gospodine Snažni — doviknu ona da nadjača urlanje navijača Fortinajnersa, koji su podivljali zbog nečeg smešnog i glupog. Medicinska sestra spusti poslužavnik na produžno postolje noćnog stočića, držeći se van domašaja svog pacijenta. Gospodin Heris je imao šezdeset šest godina i oporavljao se od rane od metka; i pored toga, morala je brzo da se kreće ili bi je on, delimično slep ili ne, štipnuo za zadnjicu zdravom rukom. Ruku na srce, on je bio dobar pacijent, drag čikica koji je mnogo voleo svoju kerušu, Midnajt. — Donela sam vam večeru, gospodine Heris, i dva sladoleda, koja ćete dobiti čim vam izmerim pritisak. Sestra se okrenu od svog pacijenta, dokotrlja aparat za metenje pritiska iz ugla sobe do kreveta, očekujući da čuje njegovo: — Istresi mi jastuk, draga. Dobra devojčica. Nodi baci pogled ka krevetu i srce joj siđe u pete. Nešto nije bilo u redu. — Gospodine Heris! Gospodine Heris! Ona protrese pacijentovu ruku, njegova glava klonu, a novčići spadoše s njegovih kapaka na posteljinu. Jedan novčić pade na pod i otkotrlja se do ugla sobe, zazvečavši pre nego što će pasti na linoleum. Gospode bože, ponovo se desilo! Ti užasni novčići. Ovoga puta na kapcima gospodina Herisa.

- 79 -

50

Treće jutro zaredom Juki otvori teška vrata sudnice Građanskog centra od stakla i graviranog čelika. Ovo je sada zvanično prešlo u opsesiju. Pitanje je bilo — je li ona potpuno poludela? Pokazala je identifikaciju sudskom čuvaru i popela se liftom do sudnice 4A. Bila je na odsustvu i imala je izbor: da dolazi u sudnicu svakog dana, ili da poludi od bola i gneva. Jedina stvar zbog koje je ujutru ustajala iz kreveta bilo je to što je mogla da posmatra Morin O'Maru kako vodi slučaj protiv Gradske bolnice. Sud je već bio otpočeo sa zasedanjem kad je Juki ušla u krcatu sudnicu. Videla je jedno prazno mesto u središtu galerije i progurala se pored dvanaestak pari kolena nevoljnih da se pomere pre nego što je konačno sela. — Izvinjavam se — prošaputa. Juki je zatim sedela kao opčinjena dok su muškarci i žene koji su izgubili članove svojih porodica u Gradskoj bolnici izlazili da svedoče, i svaki od njih srceparajućim rečima opisivao kako je izgubio dete, supružnika ili roditelja zbog medicinskog nemara i nesavesnog lečenja. Jukina bol je još uvek bila toliko sveza da je to bilo sve što je mogla da učini kako bi sprečila sebe da ne zaplače zajedno sa svedocima. Ali ona nije plakala. Naterala je sebe da posmatra O'Marin slučaj sa stanovišta jednog advokata. Bilo je upravo onako kao što je Sindi bila rekla Kod Suzi pre više od nedelju dana. Pacijenti su bili primljeni na urgentno odeljenje, oporavili su se na odeljenju intenzivne nege, onda se nešto desilo i oni su umirali. Upravo to se desilo njenoj mami. Kada bi samo mogla da se vrati kroz vreme i izvede majku iz te bolnice. Da je samo to uradila. Juki ču kako Lorens Krejmer otpušta jednu uplakanu majku s mesta svedoka. - Nemam pitanja za ovog svedoka, hvala vam. Dok je jadna žena gutala jecaje, Juki jako pritisnu maramicu na sopstvene oči obema rukama. Duboko i bolno je udisala dok je Morin O'Mara pozivala sledećeg svedoka. — Poziva se doktor Li Čen.

- 80 -

51

Juki se nagnu napred na svom sedištu, pomno posmatrajući svedoka tužilaštva, doktora Čena, koji je govorio s kontrolisanim žarom inteligentne osobe koja ne želi da zvuči previše pametno. Predobro je znala kakav je to osećaj. Prokletstvo, to je praktično bila njena životna priča. Čen navede svoje preporuke - doktorat na Berkliju, praćen dvanaestogodišnjim radom na urgentnom odeljenju Gradske bolnice San Franciska. U odgovor na O'Marino ispitivanje, lekar ozbiljnog izgleda s naočarima s crnim ramom ispriča sudu o noći njegovog dežurstva na urgentnom odeljenju kada je tridesetogodišnja žena po imenu Džesika Fok bila dovezena kolima hitne pomoći. — Gospođa Fok se kupala u svom bazenu - reče Čen. - Osetila je vrtoglavicu i nazvala hitnu pomoć. Imala je ventikularne fibrilacije kada je došla na urgentno odeljenje. Defibrilirali smo je, uspostavili normalan srčani ritam i njeno stanje se stabilizovalo. Odlično se oporavljala — reče Čen poroti. — Zatim je bila prebačena na odeljenje intenzivne nege. — Molim vas nastavite, doktore Čen — reče O'Mara. — Poznavao sam gospođu Fok prilično dobro, ćerke nam idu u isti vrtić, pa sam nastavio da pratim njeno stanje. Obišao sam Džesi oko šest sati kasnije, kada sam završavao smenu. Pričali smo neko vreme i bila je dobro. Nedostajala joj je njena mala devojčica, to je sve. Ali kada sam pogledao njen bolesnički list sledećeg dana, saznao sam da je imala srčane aritmije, koje su se verovatno javile kao posledica konduktivnog poremećaja - i ona je umrla. — Doktore, da li vam je to bilo neobično? — Pomislio sam da jeste neobično za ženu Džesikinih godina i fizičkog zdravlja. — I šta ste preduzeli? — Zatražio sam da se uradi obdukcija i da lekarski konzilijum razmotri njen slučaj. — I šta je otkriveno autopsijom? — Džesi Fok je nekako dobila epinefrin. Nije joj bio prepisan. — A kakav bi uticaj epinefrin imao na osobu s tom vrstom srčanog poremećaja? — Epinefrin je sintetički oblik adrenalina, za ime boga. Trebalo je da dobije lidokain, antiaritmik. To bi dovelo njen srčani ritam u normalu. Davanje epinefrina je bilo poput davanja kokaina. Bilo bi smrtonosno za srčanog bolesnika. — To je prilično velika greška, zar ne, gospodine Čen? Šta se desilo kada je lekarski konzilijum razmotrio slučaj gospođe Fok? — Zapravo, nikakva inicijativa nije bila preduzeta - reče doktor besno. — Nikakva? — Pa, barem ne u vezi sa Džesi Fok. Ja sam dobio otkaz dve nedelje nakon toga. — Zato što ste ukazali na nepravilnost u radu? — Prigovor! Savetnica navodi svedoka na odgovor — reče Krejmer, ustajući.



Treperenje srčanih komora, vrsta aritmije. (Prim. prev.)

- 81 -

— Preformulisaću pitanje, časni sudijo. Doktore Čen, zašto ste dobili otkaz nakon dvanaest godina službe? — Rečeno mi je da sam otpušten zbog „smanjivanja budžeta“. O'Mara obori glavu, puštajući da doktorove reči govore same za sebe. Onda pogleda u svedoka. — Imam još samo jedno pitanje, doktore Čen. Koji lekar je primio Džesiku Fok na urgentno odeljenje? — Doktor Denis Garza. — Koliko je vama poznato, da li je on obavio dalji pregled gospođe Fok kada je bila prebačena na odeljenje za intenzivnu negu? — Njegov potpis se nalazio na njenom bolesničkom listu. — Hvala vam. Nemam više pitanja za vas, doktore.

- 82 -

52

Dok je Krejmer ustajao da unakrsno ispita doktora Čena, Juki stade da se osvrće, pretražujući sudnicu pogledom dok nije ugledala doktora Garzu tri reda ispred sebe. Taj ološ. On je ustajao sa svog mesta, sklanjajući crnu kosu s čela dok je kretao ka vratima. Jukino lice se zažari. Kuda je to kopile krenulo? Vraćaj se ovamo, Garza. Moraš ovo da čuješ! Juki takođe ustade, izvinjavajući se, ponovo se probijajući pored niza kolena, gazeći po prstima posmatrača, udarajući torbom po klupama ispred sebe. — Izvinite, izvinite, izvinite. Dok je stigla do hodnika, Garza je već bio nestao. Juki vide kako se vrata od lifta zatvaraju. Potrča napred, pritisnu dugme otvarajući vrata. Ali lift beše prazan. Ušla je u hol na vreme da vidi leđa Garzinog mornarsko-plavog sakoa, dok je on odlučno išao nekuda, udaljavajući se od nje i izlazeći iz zgrade suda. Juki pođe za njim, glasno lupajući štiklama po podu hola. Sada se pitala šta će da kaže ili uradi kad ga sustigne. To nije nimalo nalik njoj, pomisli Juki dok je otvarala teška vrata, nesigurno stupajući na zaslepljujuću dnevnu svetlost. Ona nije ovako impulsivna. Ona je organizivana, disciplinovana. Ali ovog trenutka nije mogla da se zaustavi. Opsesija je preuzela kontrolu nad njom, kao u nekom suludom Hičkokovom filmu. Juki osmotri trotoar, ugleda Garzu kako ide Makalisterovom ulicom ka Građanskom centru, uzdignute glave, probijajući se kroz more pešaka. Juki pođe za njim, povremeno prelazeći u trk da ga sustigne, zatim uspori do koraka kad se nađe iza njega; konačno, pozva ga po imenu: — Garza! Lekar se zaustavi i okrenu se ka njoj. Začkiljio je spram sunca. Juki priđe bliže, zaustavljajući se na pola metra od njega. — Ja sam Juki Kasteljano. — Da, znam ko ste. Pitanje je — zašto me pratite? — Zamolila sam patologa da uradi autopsiju tela moje majke — reče ona. Garza se upinjao da ne izgleda iznenađeno. — Nadam se da se zbog toga mnogo bolje osećate. Je li tako? — Zaista se osećam bolje, doktore, jer se više ne osećam ludom. Ali besna sam. Moja mama je umrla jer ste vi uprskali. Ponovo. Garza je sada izgledao neverovatno iznervirano. - Ja? Lično? Sigurni ste u to? — Ne igrajte se sa mnom. Pričam o svojoj majci! — Siguran sam da će mi taj patolog poslati svoj izveštaj. Možda ću ga i pročitati. - Garza se onda okrenu i ode do crnog mercedes roudstera parkiranog uz ivičnjak. Otvorio je vrata automobila i zakoračio da uđe, ali onda se zaustavio. Pogledao je nazad u Juki. — Hej, zašto me ne tužiš, kučko? Kakva originalna ideja. Pridruži se rulji.

- 83 -

53

Bilo je 6.15 sati u sredu uveče, i Kler i ja smo sedele u našem omiljenom separeu Kod Suzi. Kalipso bend se zagrevao za svirku uz državnu himnu Džimija Bafeta, i mi naručismo bokal točenog piva dok smo čekale Juki i Sindi. Kler i ja smo nazdravile i nastavile da pričamo o sitnicama koje nam smetaju kao buve psu — ništa opasno po život, ali iritantno do zla boga. — Znaš li Boba Votsona? - upita Kler. — Tvog asistenta Boba? — Da. Mog dragog, jakog, marljivog, pametnog, asistenta radoholičara Boba. Seli se u Boston, i sada moram da unapredim gradonačelnikovu dvadesetdvogodišnju nećaku. — Šta? Činiš mu uslugu? — Nabili su mi je pravo niz grlo. To dete se zove Bani Kler zakuka. — Bani jedva može da podigne šolju s kafom, a kamoli leš od sto kila. Stalno menja muziku sa Šostakoviča na hip-hop. „Doktorko Vošbern, treba nam prava muzika.“ Samo izvoli, Bani. Nema žurbe. Gospodin NN uživa leškareći ovde. Nasmejala sam se, od čega mi je pivo poletelo u nos taman kad je Sindi uletela unutra i svalila se u naš separe. — Zdravo, drugarice. — Zdravo i tebi, drugarice reporterko — reče Kler. — Gde je Juki? — Upravo sam je ostavila ispred zgrade suda. Pozdravila vas je. — Je li još u teškom bedaku? — Veoma - reče Sindi - ali usredsredila se na suđenje. Opsesivnija je čak i od mene. Loreta nam ostavi menije i korpicu s prženim bananama dok nam je Sindi prepričavala poslednjih nekoliko dana provedenih na sudu. — Danas su ponovo pomenuli doktora Garzu. Jedna desetogodišnjakinja je izgubila majku zbog prekomerne doze prepisanih lekova. Garza ju je primio na urgentno. Pogrebni zavod Džejmison ju je izneo iz bolnice. — Slušaš te priče na sudu i stvarno ti dođe da nagaziš nekoga za ta sranja — nastavi Sindi, oduvavajući omotač slamčice. - Nikad nemojte ići u bolnicu ako možete to da izbegnete. Više ljudi umire od nesrećnih slučajeva u bolnicama nego od raka pluća, side ili u saobraćajnim nesrećama. — Ma daj! — Lindzi, greške lekara spadaju u prvih deset uzroka smrti u Americi. I malo sam istraživala o Garzi. Statistički gledano, on održava svoju kvotu. — Ispričaj nam — reče Kler. — Na svakom mestu na kom je Garza radio — reče Sindi — U Klivlendu, Reliju, Olbaniju, i ovde. Broj umrlih raste kad god se on pojavi u novoj bolnici. — To o čemu pričaš je skandal državnih razmera - reče Kler, spuštajući čašu ljutito na sto. — Pokvareni medicinski radnici cirkulišu širom zemlje, a bolnice ih ne prijavljuju iz straha da će biti tužene. 

Engl.: bunny – zeka, zečica. (Prim. prev.)

- 84 -

Sindi klimnu glavom. — Tako takozvani anđeli smrti ubiju na desetine, ponekad i na stotine žrtava pre nego što budu uhvaćeni — ako ikad i budu uhvaćeni. — Nije ni čudo što je Juki opsednuta Garzom — rekoh. - Sigurna je da je on odgovoran za ubistvo njene mame. — Ovo ti odgovorno tvrdim — reče Sindi. — Neko u toj bolnici jeste odgovoran za ono što se desilo Keiko. Trebalo bi da je kod kuće u ovom trenutku. Da pije čaj. Da govori Juki šta da obuče i kako da se uda.

- 85 -

54

Jutarnja gužva tipična za ulice San Franciska uzela je svoj danak od petnaest dragocenih minuta vožnje, i Sindi je sada kasnila. Otvorila je vrata sudnice, mahnula Juki, koja je sedela iza ograde, zatim naterala svakoga u novinarskom redu da potone dublje u sedište dok se uvlačila unutra. U toku su bile konsultacije između sudije i pravnih zastupnika, i to prilično vatrene, pomisli Sindi. O'Mara i Krejmer su se tiho raspravljali u podnožju sudijske stolice. Sudija Bevins je dovoljno toga čuo. — Ne vidim u čemu je problem, gospodine Krejmer. — Bevins zabaci svoj konjski rep, namesti naočare. — Odstupite, oboje. Hajde da nastavimo. Krejmer se okrenu od sudijske stolice, i Morin O'Mara zauze mesto za pultom. Zabacila je svoju crvenkastosmeđu grivu. Znak pobede? Onda je pozvala svedoka. Sudnicom se proneo žamor dok se jedna atraktivna žena od četrdesetak godina kratke platinastoplave kose zaklinjala. Njeno tesno skrojeno odelo evropske marke u tonovima maslinastozelene boje u kombinaciji sa čistom, belom košuljom muškog kroja govorilo je o neuobičajenom stilu i samopouzdanju. — Šta se dešava? — prošaputa Sindi reporteru pored sebe. Taj tip beše otelotvorenje Klarka Kenta — u ranim tridesetim, crne kose, s naočarima, neverovatno sladak na neki stidljiv način. — Zdravo Ja sam Vit Juing. Čikago tribjun — predstavi se on. — Izvini. Ja sam Sindi Tomas. — Iz Kronikla? — Ta sam. — Čitao sam tvoje članke. Nije loše. — Hvala ti, Vite. Dakle, u čemu je frka? — O'Mara je pozvala svedoka odbrane da svedoči u korist tužilaštva. Prilično pametna taktika. Krejmer ne može da izvrši unakrsno ispitivanje sopstvenog svedoka... — Tako da ona ima prednost u odnosu na njega dok on sam ne pozove dotičnog svedoka. — Vrlo dobro. — Hvala ti, druže. Zadužio si me. — Možda te budem držao za reč - reče on, cereći se. Oštar udarac čekića sudije Bevinsa uspostavi red u sudnici. — Molim vas predstavite se sudu - reče O'Mara. — Doktorka Sonja Engstrom. — Doktorko Engstrom, koju dužnost obavljate u Gradskoj bolnici? — Ja sam šef farmacije. — Evo ga — reče Vit Juing Sindi. — Zagrevanje za glavni udarac.

- 86 -

55

Sonja Engstrom ukratko navede svoje preporuke, reče da radi u Gradskoj bolnici sedam godina i da rukovodi sistemom distribucije lekova i osobljem koje radi na tome. Činilo se da je i ona sama bila odgovarajuće impresionirana sobom. O'Mara upita: — Možete li reći poroti nešto više o tim sistemima koje ste implementirali, doktorko? — Naravno. Imamo automatizovan računarski sistem povezan s distributivnim mehanizmom. — Šta nam možete reći o tačnosti tog sistema? — Rekla bih da radi bez greške u devedeset devet zarez devet odsto slučajeva. — Možete li, molim vas, da objasnite? Sindi je sve kucala na laptopu. Lekar bi uzeo laboratorijske rezultate pacijenta i uneo dijagnozu u kompjuter. Kompjuterski program bi ponudio meni s odgovarajućim lekovima, i lekar bi izabrao jedan. Onda bi medicinska sestra potražila ime pacijenta u kompjuteru i ukucala svoju šifru. — U pitanju je jedinstvena lozinka, zar ne? Svako ima svoju? — upita O'Mara. — Upravo tako. — Molim vas nastavite. — Čim neka sestra unese svoju šifru, jedan od naših farmaceuta obradi zahtev i unese narudžbinu za tog pacijenta. To oslobađa kočnicu na mašini koja izbacuje lekove. — Znači, to je nešto poput digitalnog aparata za sokove. — Tačno - reče svedokinja, očigledno zadovoljna sobom i O'Marom koja je ispravno shvatila. - Medicinska sestra uzima pacijentov lek iz otvora u mašini i nosi ga pacijentu. — Nepogrešiv sistem? — Skoro. Program ne može biti izmenjen, a sigurnosne šifre ostavljaju trag o korisniku. — Jasno mi je - reče O'Mara. Prišla je svom stolu, pogledala u beleške i vratila se svedokinji. — Da li je moguće da tehničar ubaci pogrešne lekove u „otvor“ mašine? — Pretpostavljam da jeste... — Molim vas odgovorite sa da ili ne. — Da. — Da li bi neko mogao da zadrži lek pošto ga izvadi iz mašine? Da ga, recimo, zadrži za sopstvenu upotrebu? — Da. — Ako lekar postavi pogrešnu dijagnozu, zar u tom slučaju pacijent ne bi dobio pogrešan lek? Svedokinja je brzo treptala očima. Možda se usplahirila, pomisli Sindi, ali i više od toga, izgledala je uznemireno. Toliko o onih 99,9 odsto pouzdanosti. — Da, ali...

- 87 -

— Hvala vam - prekide je O'Mara. - Sad, je li istina da se broj smrtnih slučajeva usled davanja pogrešnih lekova trostruko povećao otkako je Gradska bolnica privatizovana pre tri godine? — Zar mislite da mene to ne brine? Prevrnula sam svaki kamen — reče Engstormova povišenim glasom, prvi put nesigurna otkako je sela na stolicu za svedoke. — Hajde, doktorko Engstrom. Samo odgovorite na pitanje. Vi ste šef tog odeljenja. Član ste upravnog odbora bolnice. Da li se broj smrtnih slučajeva usled davanja pogrešnih lekova i više nego utrostručio u poslednje tri godine? — Jeste, ali... pa, jeste. — Poričete li da su voljene osobe mojih klijenata umirale jer su dobile pogrešne lekove? — Ne, ne mogu to da poreknem - reče Engstromova jedva čujnim glasom. — Dakle, nije bitno da li su ti ljudi bili žrtve vašeg nepogrešivog aparata za sokove ili ljudske greške? Mislim, kako god pogledamo — nastavi O'Mara agresivno — zar nije istina da su te smrti bile posledica nemara, vašeg i vaše bolnice? — Prigovor! To je podložno raspravi — ustade Krejmer. Sindi oseti kako joj se ježe dlačice na rukama. Pored nje, Vit Juing tiho zviznu. — Usvaja se — reče Bevins. — Povlačim pitanje — reče Morin O'Mara. Njene oči pređoše na porotu i ostadoše tu. — Časni sudijo, tužilaštvo nema više pitanja.

- 88 -

56

Rekli su mi da je prelep jesenji dan, ali ja nisam mogla da posvedočim o tome. Jela sam sendvič sa sirom i šunkom u svojoj kancelariji s pogledom na tamnu uličicu kad inspektor Konklin pokuca na vrata. — Napred — rekoh. Konklin je bio u košulji bez sakoa, i smeđe oči su mu sjajile zbog nečega. Šta god da je bilo u pitanju, žarko sam želela da saznam o čemu se radi. — Poručnice, u kantini vas čeka neko koga bi trebalo da vidite. Ono, odmah, ako možete. — Šta se dešava? Konklin pođe ka vratima moje kancelarije, rekavši: — Hajde, poručnice — udaljavajući se dugim koracima niz hodnik. — Konkline? Bacila sam na sto izveštaj koji sam sređivala i pošla za njim do male natrpane prostorije koja je služila kao dom našoj mikrotalasnoj rerni i požutelom kenmor frižideru. Džakobi je sedeo za trošnim stolom preko puta jedne lepe mlade žene u ranim dvadesetim koja je na sebi imala plavu polarflis košulju i vrećaste pantalone. Duga crna kosa bila joj je vezana u pletenicu koja joj je padala niz leđa. Ona podiže svoje pocrvenele oči umrljane maskarom k meni. Bilo je očito da je plakala. Džakobi je namestio svoju „Ujka Voren“ facu. Nije se baš smešio, ali po očima sam mu videla da je srećan. — Poručnice - reče Džakobi - ovo je Barbara Džejn Ros. Bacala je novine kada je pronašla ovo. On gurnu sliku iz novina „devojke iz jaguara“ na sredinu stola, lepe plavuše koju smo pronašli izloženu kao lutku u jaguar kabrioletu u Ulici kestena. Bezbrojne beskorisne dojave preplavile su naše telefonske linije otkako je slika „devojke iz jaguara“ bila objavljena u Kroniklu. Prema izgledu Džakobijevog lica, znala sam da ova mlada žena ima nešto da nam kaže. Barbara Džejn Ros i ja se rukovasmo. Njena šaka beše hladna kao led. - Mogu li da vidim to? - pokazah ka fotografiji koju je grčevito stezala u levoj ruci. — Naravno — reče ona, dajući mi sliku nje i „devojke iz jaguara“ na plaži. Obe devojke su nosile šešire širokog oboda i male bikinije; imale su identične pletenice i obe su se široko osmehivale. — Ona je bila moja cimerka na koledžu — reče Barbara Džejn, čije se oči opet ispuniše suzama. - Ne mogu da verujem da se ovo dešava. Ne mogu da verujem da je Sendi mrtva.

- 89 -

57

Dodala sam Barbari Džons kutiju maramica, zureći preko njene glave, prvo u Džakobija zatim i u Konklina, dok je ona izduvavala nos. Bog te mazo. Konačno nam se posrećilo s „devojkom iz jaguara“. — Barbara, kako se preziva tvoja prijateljica? — Vegner. Ali predstavljala se i drugim imenima. Ne znam ih sve. — Bila je glumica? — Ne, poslovna pratnja. Bila sam zapanjena. Sendi Vegner je bila prostitutka. Kako to da nema dosije s otiscima? — Da li i ti radiš kao poslovna pratnja? - upita Konklin. — Nema šanse; ja predajem. Obrazovanje za lica sa specijalnim potrebama, ovde u gradu. Džakobi stavi svežu kafu u aparat dok nam je Barbara Džejn Ros pričala o tome kako su Sendi i ona bile cimerke dok su studirale na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari. — Kada smo bile na studijama, Sendi je trebala neka dodatna lova, pa je otišla na nekoliko „sastanaka“ radeći za jednu agenciju za poslovnu pratnju. Mnogo devojaka to radi — reče Barbara. — Studenti nikad nemaju dovoljno para. — Nije to radila često, ali kada jeste, mislila je da je to uzbudljivo i zabavno — nastavi Barbara. — Sendi je uživala u svom tajnom životu. Nije bila jedina studentkinja koja je to radila. — Je li ikad pominjala da je imala problema s nekim od svojih klijenta? — upitah. — Možda je neko postao posesivan? Ili nasilan? — Nije bilo ničeg sličnog — reče Barbara. — Rekla bi mi. Pričale smo o svemu, čak i o njenom poslu. — Je li Sendi imala dečka? Možda nekoga koje slučajno saznao da je radila tako nešto sa strane? — Nije imala posebnu osobu u svom životu; u suprotnom bi napustila svoj noćni posao — reče nam Barbara. — Nije bila kurva. Znam kako to zvuči, ali kunem vam se, ona nije — o, bože! Njeni roditelji ne znaju. Žive u Portlandu. — Znaš li njihova imena? Možda imaš njihov broj telefona? Barbara Džejn stade da prekopava po svojoj kouč torbi; izvuče svoj palmtop. — Čujte — reče ona. — Sećam se samo za koga je radila. Agencija za pratnju. Mislim da se zvala Top het. — Hvala ti. Mnogo si nam pomogla. Ostani još malo, hoćeš li, Barbara Džejn? Inspektor Konklin ima još pitanja za tebe. Dok sam izlazila na vrata, Konklin sede u moju stolicu. Videla sam kako ga Barbara Džejn Ros gleda u lice i smeši se.

- 90 -

58

Trospratnica s ukrasnom fasadom bež boje i apartmanima za iznajmljivanje nalazila se u Ulici Kalifornija na ivici poslovne oblasti. Pokazala sam značku vrataru i on pozvoni na interfon. — Policija vas traži, gospođo Selcer. Ženski glas zapucketa iz zvučnika. - Nisam kod kuće. — Nisam ništa videla, ne znam nikoga. Ne izlazim iz stana. I gledam svoja posla. — Komedijašica — reče Džakobi vrataru. — Idemo gore. Niska žena sitne građe stajala je na vratima svog stana kada smo stigli gore. Bila je definitivno niža od sto pedeset centimetara, sjajne kose uhvaćene u punđu češljem od kornjačinog oklopa, s bledim karminom, u crnoj svilenoj bluzi s V izrezom i satenskim pantalonama. Dala bih joj trideset pet godina, ali bore oko njenih očiju su mi govorile da je ili starija nego što izgleda ili da je imala težak život. Verovatno i jedno i drugo. — Policajci, ja vodim agenciju za upoznavanje. Moja dozvola je potpuno validna — reče ona umesto pozdrava. — Nemate ništa protiv da nas pozovete da uđemo? — upita Džakobi, pokazujući značku. — Ovde u hodniku je gadna promaja. Ženica uzdahnu razdraženo, ali korakne unazad puštajući nas unutra. Predsoblje s ogledalima je vodilo u dnevnu sobu sa zidovima i nameštajem u svim nijansama sive. Na zidovima se visile crno-bele fotografije Helmuta Njutna. Pođosmo za njom do crvene stolice na okretanje i crnog radnog stola kraj prozora na sredini sobe. — Ja sam poručnica Bokser. Ovo je inspektor Džakobi. Odeljenje za ubistva. Stavila sam na sto slike Sendi Vegner i „devojke iz kadilaka“. Dva mrtvački bleda lica. Čaršavi su bili navučeni do tragova davljenja na njihovim vratovima. — Prepoznajete li ove žene? Selcerova uvuče vazduh pa ubode prstom sliku Vegnerove. — Ovo je Sandra Vegner. Predstavlja se kao Tanja. Drugu devojku ne poznajem. Kažete da je mrtva? — Šta možete da nam kažete o Sendi? — Videla sam je samo jednom. Posle toga smo pričale preko telefona. Sjajan smisao za humor, veoma lepo telo. Mogla sam da joj nađem posao svake večeri, ali radila je isključivo povremeno. Čujte, ne mislite valjda da ja imam išta s tim? — reče ona, upućujući pitanje meni. — Je li radila večeri petnaestog septembra? - upitah. Selcerova se svali u radnu stolicu i poče da kuca po tastaturi, naslonivši glavu na šake kad su se redovi podataka pojavili na ekranu. — Njen pratilac te večeri bio je gospodin Aleks Logan. Sad se sećam. Nazvao je iz hotela Triton. Rekao je da je u gradu te večeri i da želi sitnu plavušu za odlazak na pozorišnu predstavu. Henri Peti. Ne znam zašto sam to upamtila. — Je li Logan vaša redovna mušterija?

- 91 -

— Jok. To mu je bio prvi put. — Poslali ste tu devojku na sastanak s nekim koga ne poznajete? - Džakobijev glas beše oštar, kao što i treba. Selcerova istog trena ustuknu od njega, skupivši se u stolici. — Proverila sam njegovu kreditnu karticu. Nije bilo problema. Proverila sam njegovo ime i adresu na internet sajtu AnyWho.com. Nazvala sam hotel, i bio je prijavljen kod njih. Sve je bilo ispravno. — Je li vam se javljao od tada? — Jok. Ni reči. Ali od ljudi koju nisu iz grada obično ne dobijam povratne informacije. — Koliko je gospodin Logan platio za svoj sastanak sa Sendi? — upitah. — Njenu uobičajenu tarifu. Hiljadu za veče. Ja sam uzela svoj deo, direktno uplatila ostatak na Sendin račun. Ona zadržava bakšiš ako ga ima. — Je li je iko gnjavio? Pratio je? Je li pominjala da ima problema s bilo kim? — upita Džakobi. — Pomozite nam malo. — Nije, a Sendi nije bila stidljiva. Rekla bi mi. Šta je? —reče braneći se. — Nazvala sam je sutradan, i pošto mi se nije javila, pretpostavila sam da mi je otkazala. To me je iznerviralo, verujte mi. Morala sam da otkažem njene sastanke. Čujte, nisam ja vođa mladih izviđača, za boga miloga! Ona je radila kao slobodnjak. Džakobi prostreli pogledom Selcerovu. Njen ozlojeđeni izraz lica se istopi. — Selcerova, idete mi na živce — reče on. — Oh, čoveče, krivo mi je. Stvarno jeste. Mislite da sam zabrljala? Ne znam šta sam mogla drugačije da uradim. Žena izvuče češalj iz kose, protrese glavu tako da joj se sjajna kosa rasu oko lica, igrajući na zavodničku kartu, nesvesno se braneći zbog svoje probuđene savesti. Taj pokret nije omeo Džakobija, nimalo. — Niste samo zabrljali — reče on. — Poslali ste tu devojku na sastanak s ubicom. Selcerova pokri lice rukama. — Dajte mi podatke tog tipa - reče Džakobi. Selcerova zapisa broj na listu samolepljivog blokčića. Džakobi ga zgrabi sa stola i na njegovo mesto stavi svoju vizitku. — Ako vas ponovo nazove, ugovorite mu sastanak s nekom nepostojećom devojkom i odmah me zovite. Je l' vam jasno? U bilo koje doba, noću ili danju. Broj mog mobilnog vam je na poleđini vizitke. Selcerova doviknu za nama dok smo izlazili na vrata. — Policajci. Žao mi je zbog Sendi. Treba to da znate. Nadam se da ćete uhvatiti njenog ubicu. — Da — odazva se Džakobi — gledaćemo da vam olakšamo osećaj krivice ako ikako budemo mogli.

- 92 -

59

Konklin nam otvori vrata kada smo stigli u stan Sendi Vegner. Pozdravili se s Čarlijem Klaperom, koji je izlazio iz kupatila, ubacujući žrtvinu četkicu za zube, četku za kosu i neke lekove u kesu za dokaze. — Ne deluje kao mesto zločina, poručnice - reče mi Konklin. — Vrata su bila zaključana do kraja. Nema znakova borbe. — Još nešto? — Večerala je jogurt. Ostavila je nešto odeće na krevetu, kao da je možda isprobavala nekoliko krpica pre nego što je izašla. Peškir na držaču zgužvan. Odeća joj je fina, ali ne preskupa, kad smo kod toga. — Lampica za poruke na njenoj sekretarici je treptala. Dva poziva. Njena majka i bibliotekar s porukom da joj je istekao rok za knjigu. Uzeo sam traku. Pritisnuo sam dugme za ponovno pozivanje. Poslednji poziv koji je obavila bio je upućen službi za vremensku prognozu. Verovatno je zvala neposredno pre nego što je izašla te večeri. — Dobro obavljeno — rekoh Konklinu. Upitah jednog forenzičara: — Kako napreduje? — Završili smo sa slikanjem, poručnice. Osvrnula sam se po stanu Sendi Vegner. Bio je mračan, kao moja kancelarija, s pogledom na uličice sa svakog prozora. Bio je namešten u stilu Poteri Barna, sve do talasastog gvozdenog zidnog ukrasa iznad kauča. Vaza sa suvim cvećem stajala je na prozorskom simsu, dok su police bile pune savremenih romana i biografija istorijskih ličnosti, kao i udžbenika iz matematike, fizike i istorije umetnosti. Sendina spavaća soba je bila mala, oko deset kvadrata, okrečena u lepu ljubičastoplavu boju s belim fugnama pri vrhu. Amaterski akvareli s pticama visili su iznad njenog kreveta, potpisani u uglu njenim imenom. Ti lični detalji mi uvek najteže padaju. Otvorila sam dvostruka harmonika-vrata njenog plakara, videla da je Sindi vodila računa o garderobi. Njene agnes b. majice s kratkim rukavima visile su na postavljenim ofingerima; suknje, odela i farmerke bile su odložene plastične u vreće. Cipele uredno poredane, očišćene, štikle u dobrom stanju. Imala je lepu garderobu, ali definitivno kupljenu u robnim kućama i radnjama polovne odeće. Po kvalitetu ni blizu onome što je imala na sebi kada smo pronašli njeno telo. Džakobi je preturao po fiokama komode, zatvarajući ih glasno kad bi završio. Zastao je, i pozvao me kada je pronašao fioku s njenim vešom. Bacila sam pogled. Čipkasti polugrudnjaci, tange, providne gaćice u raznim bojama, vibrator. Može biti da se radi o alatkama njenog zanata. Može biti da je devojka imala aktivan ljubavni život. Pretražili smo sve četiri prostorije u stanu, ne našavši ništa posebno, čak ni adresar ili dnevnik, niti lek jači od acetaminofena. Činilo mi se da je noćni posao Sendi Vegner činio mali deo onoga kako je inače živela. Zamolila sam Konklina da se vrati u stanicu i potraži ime Aleksa Logana u svakoj bazi podataka. Džakobi i ja onda zapečatismo stan i izađosmo na ulicu.

- 93 -

Nebo je bilo boje tupog čelika u 18.45 sati. Sunce je sada rano zalazilo i obavilo grad u mrtvačko sivilo. Ili je to možda bilo samo moje raspoloženje. — Naši momci ubijaju po utvrđenom šablonu — rekoh Džakobiju dok je palio kola. — Ako je Sendi bila poslovna pratnja, onda je to verovatno bio slučaj i s „devojkom iz kadilaka“. — To znači da je DNK koju smo pronašli u njenoj... — Čitaš mi misli - reče Džakobi, uključujući se u Aveniju Kolumbo. - Sperma opstaje u telu oko sedamdeset dva sata. Mogla je da potekne od njenog ubice, mušterije ili dečka. — Kako bilo — rekoh. — Javni tužilac će reći da to nije dokaz ubistva.

- 94 -

60

Ali možda smo se bližili pronalaženju dokaza. Hotel Triton je bio krcat te večeri, ali on je uvek imao dosta gostiju. Okrenut ka Junion skveru, na samo nekoliko koraka od tramvajske linije, preko puta Kineske četvrti, enterijer mu je bio u cirkuskim bojama, a cene soba u srednjoj kategoriji. Džakobi se probio na početak reda ispred recepcije; pokazao značku zaposlenom i grubo mu naložio da pronađe noćnog menadžera. — Brzom brzinom. Potpraši pete. Debeljuškast čovek od četrdesetak godina izađe iz zadnje prostorije. Na pločici na njegovom sakou pisalo je „Džon Anderson, menadžer“. On klimnu u našem pravcu, upitavši ima li nekih problema. — Ima, i to velikih. Istražujemo jedno ubistvo - rekoh mu. — Treba nam spisak gostiju od petnaestog septembra i sve što imate o gostu po imenu Aleks Logan. Džakobi dodade: - I trebaju nam snimci te kamere — reče, pokazujući kažiprstom ka kameri iza recepcije. — Takođe će nam trebati kasete iz kamere u hodniku ispred sobe u kojoj je Logan odseo tog dana, petnaestog septembra. Menadžer se naroguši: - Pretpostavljam da imate nalog? — Da li nam treba nalog? Jer možemo da ga nabavimo i zatvorimo ovo mesto dok ne izvršimo kompletnu pretragu. Izgleda da je brzo razmislio o posledicama pretrage, pa reče: — Trake se presnimavaju na svakih četrdeset osam sati. Na njima neće biti ničega od petnaestog septembra. — Ali su svi oni — reče, pokazujući na pet klinaca studentske dobi koji su radili na recepciji — radili te večeri. Doneću vam spisak gostiju. Vidite kako sarađujem? Jedan mršav, pometen recepcionar po imenu Geri Mec bio je odveo Logana do sobe br. 2021. — Mislim da se sećam tog gospodina Logana — reče nam Mec. Dobovao je prstima po recepciji, pogledao preko mog ramena ka predvorju, zatim ponovo u mene. — Bio je s jednim muškarcem. Mislim da sam prestala da dišem za trenutak; toliko sam se nadala da će nas ovaj trag odvesti do cilja. — Ako je on taj na koga mislim, bio je otprilike moje visine, prosečne građe. Možda je bio Kinez — reče klinac. — Aleks Logan? Izgledao je kao Kinez? — Mislim da jeste. Možda delom Kinez. Drugi tip je bio pravi šibadžija. Visok sto devedeset, sto kila, i plav. On je rekao da želi sobu za pušače. Obojica su izgledali kao heteroseksualci, ako mene pitate. — A kako si došao do tog zaključka? — Tražili su sobu s bračnim krevetom, ali nisu bili dovoljno dobro obučeni da bi bili gej. Frizura krupnijeg tipa izgledala je kao da se sam ošišao. — Sećaš li se da li su nosili sa sobom neki prtljag? — Grmalj je imao kofer s točkićima. Primetio sam ga jer je bio kožni. Možda tumi? Delovao je skupo.

- 95 -

— Hvala vam, gospodine Mec — rekoh, trudeći se maksimalno da mi se ne čuje uzbuđenje u glasu. - Želeli bismo da vidimo tu sobu.

- 96 -

61

Soba br. 2021 nalazila se dvoja vrata niz hodnik od lifta i bila je uređena u istom čudnovatom stilu kao i predvorje; daska iznad kreveta presvučena kariranom tkaninom, tronožne stolice, indigoplavi tepih sa zvezdanim motivom preko cele sobe. Trenutni gosti bili su izbačeni na naš zahtev, ostavivši kofere otvorene na krevetu i kozmetiku u kupatilu. Na noćnom stočiću počivala je otvorena flašica viskija. Pokušala sam da zamislim kako se ubistvo odigralo. Kinez koji otvara vrata. Sendi Vegner koja mu poželi dobro veče. Baca kaput na stolicu. Prvi tip joj ubacuje rohipnol u piće. Drugi tip, grmalj, izlazi iz kupatila da je ubije. Kao da sam mogla da osetim kako se ubistvo odvija oko mene. Sendi Vegner, bespomoćna dok je siluju i ubijaju dva luđaka. Obuzeo me neopisivi užas dok sam se osvrtala okolo tražeći bilo šta što odskače. Ali ta soba je bila očišćena mnogo puta i promenila mnogo gostiju od Sendine smrti. — Mrzim hotelske sobe — rekoh svom bivšem partneru. — U tepihu verovatno ima milion stidnih dlaka, i nijedna od njih se ne poklapa ni sa čim. — Hvala ti što si mi ubacio tu sliku u glavu, Džakobi. Menadžer se pojavi na vratima, reče da će smestiti sadašnje goste u bolju sobu i ostaviti sobu 2021 praznu koliko god nam bude potrebno. Zahvalila sam mu, rekla da uskoro odlazimo, ali da će uskoro stići Jedinica za vršenje uviđaja. — Jedinica za vršenje uviđaja možda će pronaći neki otisak ili, daj bože, neku vlas s komadićem kože — rekoh Džakobiju. — Ne škodi da se nadamo — reče on, slegavši ramenima. — Ja rekoh: — Ne škodi da se molimo.

- 97 -

62

Patke su visile obešene o vratove u izlogu Vongfeta, kineskog restorana na pet minuta hoda od Tritona. — Već mi se sviđa ovo mesto — rekoh. Unutra, restoran je bio dobro osvetljen, svetlost neonki je poigravala po linoleumskom podu i stolovima presvučenim ultraplastom. Jelovnik, ispisan kineskim pismom na crvenim papirnim trakama, visio je na zidovima. Bilo je lepo konačno pobeći od mraka i hladnoće. Čaj je bio vruć. Ljuto-kisela supa bila je odlična. Dok smo čekali predjelo, Džakobi izvadi fotokopije računa Aleksa Logana iz Tritona i stavi ih na sto. — Evo poziva Top hetu — reče. - Trajao je četiri i po minuta. Logan i njegov ortak su takođe poharali bar u sobi. Šampanjac, grickalice. Pringls, za ime boga. Naručili su neki program preko kablovske u devet. Šta misliš? Ragbi ili pornići? — Mislim da ove ubice sve planiraju. Iznajme sobu, pozovu kurvu, siluju je i ubiju je na mestu koje je po definiciji kontaminirano mesto zločina. — Onda je okupaju pod tušem, očiste sve vlasi i vlakna s njenog tela. — Ne zaboravi parfem. — Tako je, hvala ti — rekoh. — Onda joj nanesu parfem na intimne delove, obuku je, očešljaju kosu i našminkaju je kao malu lutku. — Koristili su kofer da unesu odeću. Zatim i da iznesu telo — reče Džakobi. — Taj „šibadžija“ je prosto odnese do kola. — A onda je podmetnu tako da možemo da je nađemo. Taman sam htela naglas da se zapitam gde su nabavili odeću, kad mi je mobilni zazvonio. Bio je to Konklin. — Proverio sam ime i broj kreditne kartice Aleksa Logana, poručnice. Čekajte da čujete ovo. Aleks Logan je žensko. Našao sam podatke o njenoj vozačkoj dozvoli — sitna plavuša, dvadeset tri godine. Mislim da smo pronašli „devojku iz kadilaka“. — Šta si još saznao? — Otišao sam do njene zgrade, poručnice. Lepo mestašce u Ulici Džons. Njen vratar kaže da već dugo nije dolazila kući. Takođe sam nazvao Ameriken ekspres, i njena kreditna kartica je aktivna, ali upotrebljena je samo jednom u poslednjih deset dana. U hotelu Triton petnaestog septembra. — Nazvaću javnog tužioca. Nabavi sudski nalog za pretragu njenog stana. Riči? — Da, gospoja? — Bićeš zvezda. Prekinula sam vezu i okrenula se ka Džakobiju, koji me je posmatrao, s viljuškom u vazduhu. — Šta je, Bokserova? — Konklin ju je identifikovao — rekoh. — Počinioci su upotrebili njenu kreditnu karticu da zakažu sastanak sa Sendi Vegner i plate hotelski račun. Aleks Logan je „devojka iz kadilaka“.

- 98 -

63

Izvirivala sam ka odeljenju sledećeg jutra iz svoje kancelarije, očekujući ogroman napredak na slučaju „devojaka iz kola“. Žrtve su imale imena, i s tom presudnom novinom postojale su solidne šanse da će se u životima Aleks Logan i Sendi Vegner javiti poklapanja koja će iznedriti neki veliki masan trag koji će nam pomoći da uhvatimo njihove ubice. Videla sam Džakobija i Konklina kroz staklo, kako okreću telefone, pričaju s roditeljima tih devojaka, kada zrak sunca prođe pored Brendinog stola i uđe na vrata odeljenja. Bila je to Kler s jednom mladom ženom. Ona pokuca po zidu moje kancelarije i ja joj mahnuh da uđe. — Lindzi, ovo je Bani Elis. — Drago mi je — i dobro došla. Klerina nova asistentkinja imala je sive oči, blago razroke, i rupicu između izbeljenih sekutića. Ti sitni nedostaci činili su je dirljivo privlačnom. — Bani mi je pomagala da spremimo tela gospođice Vegner i Logan za slanje njihovim porodicama — reče Kler. — Reci poručnici ono što si meni rekla, Bani. — Ta ubistva su me veoooma fascinirala, znate? Tako mlade žene, ubijene na tako brut... — Kratku verziju, dete. — Izvinite. Radi se o njihovom parfemu, poručnice Bokser. Primetila sam ga kada su ih doneli, ali nisam znala da je važno. — Molim te nastavi - rekoh, razmišljajući o tom proganjajućem mirisu kojim su ubice naprskale genitalije tih mladih žena. — Muž mi je poklonio taj parfem za rođendan — reče Bani. — Blek perl. Pravi se isključivo za Nordstrom. Pogledah u Kler, zatim ponovo u Bani. — Blek perl ne može da se nabavi nigde drugde? Ona snažno odmahnu glavom. — Samo u Nordstromu. Osetila sam nalet adrenalina, talas nade. Neko je kupio taj ekskluzivni parfem u Nordstromu, kupovina koja bi mogla da nas odvede do broja kreditne kartice, imena, ili dobre vizuelne identifikacije. — Bani, vidiš ona dva inspektora tamo u ćošku? — Sedi tip i inspektor Konklin? Savladala sam se da ne prevrnem očima. Bani je bila kratko s Kler a već je mogla da prepozna Riča Konklina. Klimnuh. — Idi i predstavi se. Ispričaj im za Blek perl. Ulepšaćeš im dan.

- 99 -

64

Samo što su Džakobi i Konklin krenuli do Nordstroma da ispitaju trag vezan za parfem, kada me je Brenda pozvala preko interkoma. — Poručnice, jedna dama je na vezi, kaže da joj treba zaštita. Neće da priča ni sa kim osim s glavnokomandujućim Odeljenja za ubistva. — Kako se zove? — Gospođa Anita Hagerti. Zove iz Gradske bolnice. Tamo je na lečenju, kako kaže. Žena progovori tihim glasom, jedva čujnijim od šapata. — Poručnica Bokser? — Bokserova na vezi. Kako mogu da vam pomognem? — Jeste li se ikad toliko uplašili da ste povratili? Ja sam toliko uplašena. — Premotajte film, gospođo Hagerti. Počnite iz početka. — Dobro, ali možda ću morati iznenada da prekinem vezu. Zapisala sam ženin broj sobe i ohrabrila je da pređe na stvar. — Bila sam u jednoj bolnici u Raliju s teškim potresom mozga, pre četiri godine. Moja cimerka je bila primljena zbog krvarenja iz čira. Doti Kumbs, tako se zvala. Doti je bila spremna da ode kući kada je iznenada dobila napade i umrla. Na moje oči. — Nastavite, gospođo Hagerti. — Nije trebalo da umre. Sestre su navukle moju zavesu, ali bile su veoma uznemirene, govorile: „Kako je ovo moglo da se desi?“ I čula sam njenog lekara kako govori sestrama nešto što neću zaboraviti dok sam živa. To mi se urezalo u mozak. — Slušam. — Rekao je: „Ponekad kužan vetar dune.“ — Šta vam je to značilo? — Značilo je Petak trinaesti. Značilo je Strah u Ulici Brestova. Ne znam, poručnice Bakster, ali moja prijateljica je bila mrtva, a reakcija njenog lekara bila je jeziva i bolesna. A on je sada ovde. Zavirio je u moju sobu i mislim da me se možda seća. Sutra mi operišu kilu — nastavi Hagertijeva bez daha. — To bi trebalo da bude jednostavna operacija, ali bog mi je svedok, strahujem za svoj život. Imala sam onu vrstu predosećaja kada znate šta će neko da kaže pre nego što to izgovori. Hladan znoj počeo je da mi se sliva niz bokove. Pritisla sam slušalicu čvrsto na uvo. — Sećate li se kako se taj lekar zove? — Nikad ga neću zaboraviti - reče gospođa Hagerti. - Zove se Garza. Doktor Denis Garza.

- 100 -

Četvrti deo Devojka sa sajma

65

Ponekad kužan vetar dune. Bila je to jeziva izreka, i od glasa gospođe Hagerti podiđoše me žmarci. Čula sam i Jukin glas. Neko je u toj prokletoj bolnici ubio moju mamu. Odvezla sam se do bolnice sama, govoreći sebi da ne radim ni na kakvom slučaju. Ovo je bilo samo informativan razgovor. Nezvanična poseta, moglo bi se reći. Gradska bolnica San Franciska je ogromna kamena tvrđava od zgrade s niskim zidom i drvećem raštrkanim između ulaza u bolnicu i trotoara. Ostavila sam kola na parkingu i ušla u sumorni bolnički hol. Prešla podom od granitnih ploča do lifta, izašla na trećem spratu i pratila putokaze do sobe br. 311. Taman sam pošla da otvorim vrata privatne sobe gospođe Hagerti, kad se pomoćnica medicinske sestre pojavi s gomilom posteljine u rukama. Sačekala sam da prođe i ušla u sobu br. 311. Na osnovu njenog glasa, zamislila sam gospođu Hagerti kao žilavu ženu s tamno farbanom kosom. Ni na sekund nisam pomislila da će njen krevet biti prazan. Stajala sam trepćući glupavo na vratima, zapanjena onim što nisam videla. Onda sam se okrenula i izašla na hodnik. Pomoćnica medicinske sestre već je bila strpala posteljinu u platnena kolica i udaljavala se od mene. — Čekajte — rekoh, bacajući se napred i grabeći je za mišicu. Njeno lice se iskrivi od iznenađenja. Pomalo je plašljiva za bolničko osoblje. — Skinite ruke s mene. Molim vas. — Izvinjavam se — rekoh, pokazujući joj svoju značku. — Poručnica Bokser, Policija San Franciska. Došla sam da vidim gospođu Hagerti u sobi br. 311. — Zakasnili ste. — Zakasnila? Nedavno sam pričala s njom preko telefona. Šta se desilo? Zamislila sam ženu pogrbljenu preko telefona, preplašenu na smrt. Samo što sam pričala s njom! — Napustila je bolnicu bez lekarske dozvole. Lično sam je odgurala do ulice u kolicima. Pomogla joj da uđe u taksi. Žuti taksi, ako je to bitno. Jeste li sada završili sa mnom? Klimnula sam i zahvalila se. Pomoćnica medicinske sestre nastavi da gura kolica, ostavljajući me samu u hodniku. Išla sam ka izlazu kada mi jedna sestra s plavim plastičnim rukavicama iz sobe s druge strane hodnika mahnu rukom da priđem. Bila je svetlije crne puti, oko dvadeset pet godina, ovalnog lica, crvenkaste kose u uvojcima. Na kartici koja joj je visila na lančiću oko vrata pisalo je „Nodi Vilkins, medicinska sestra“. — Vi ste iz policije? - upita ona, tihim i žurnim glasom. — Moram da pričam s vama. Moram da vam kažem ono što znam. Policija treba da se umeša u ovdašnja dešavanja.

- 102 -

66

Odlučile smo da popričamo negde izvan bolnice. Nodi Vilkins i ja sedosmo zajedno u moj eksplorer, pijuckajući kafu iz kafeterije u plastičnim čašama. — Nešto čudno se dešava u ovoj bolnici — reče mi Nodi. — Prošle nedelje sam pronašla jednog svog pacijenta mrtvog. Potpuno sam šiznula. Gospodin Heris je bio živahan. Spremao se da krene kući, ne da umre. Prestanak rada srca? Koliko ja znam, njegovom srcu ništa nije falilo. — To vam je bilo sumnjivo? — To... i činjenica da je imao novčiće na očnim kapcima kad sam ga pronašla. To me je zabezeknulo. — Novčiće? Kakve novčiće? — upitah. — Pa, izgledali su kao novčići, ali zapravo su bili dugmad, kao s neke jakne ili blejzera. Imala su ispupčenu reljefnu šaru... kako se to zove? — Bareljef? — To je to. Na njima je bio bareljef u obliku medicinskog simbola — zmije uvijene oko štapa s krilima na vrhu. — Pričate o kaduceju? — Tako je. Kaducej. Osetila sam se kao da sam propala kroz šaht, i da još uvek padam. Na kapcima mrtvih pacijenata bile su postavljene oznake. Kako to može biti išta nego ubičin potpis? — To je loše, zar ne? — upita Nodi, videvši šok na mom licu. — To nije sve. Fiksirala me je svojim krupnim okruglim očima, kao da dugo čuva nešto u sebi i sada mora da progovori. — Prvi put, pre možda šest meseci, pronašla sam te stvari na kapcima još jednog pacijenta - reče ona. - Pomislila sam, novčići da se plati lađaru za prelazak u onaj svet, nešto tako jezivo. — Ali kada sam pronašla gospodina Herisa, iskreno mi je došlo da vrištim. I pobesnela sam. Bio mi je drag taj čikica, i ja njemu, i te stvari na njegovim kapcima? Uh. Smrdelo je kao ubuđali sir. Nešto ovde nije u redu, poručnice. — Zašto niste pozvali policiju? — upitah sestru, koja je bila fina ali nije ostavljala utisak najpametnije osobe. — Prijavila sam slučaj mojoj nadzornici, i ona je rekla da ćemo otići kod gospodina Vajtlija. On je izvršni direktor bolnice. Srce mi je bubnjalo, odzvanjajući mi u ušima. Kako je bolnica krila nešto ovako bizarno, ovako zlokobno, tako dugo? — Želela bih da podnesete žalbu pod zakletvom — rekoh Nodi, ali mlada žena ustuknu od mene, i pribi se uz vrata kola. — Ne možete da me mešate u to — reče. — Ne mogu ja ništa da podnesem. Gospode. Potreban mi je ovaj posao. Podižem dvoje male dece sama... — Razumem vas — rekoh. — Biću diskretna koliko god mogu. Jeste li pričali s izvršnim direktorom?

- 103 -

— Da. Bio je veoma osoran prema meni — reče mlada žena, vrteći glavom dok se prisećala. — Rekao je da su ti novčići nečija šala, da bi bolnicu moglo mnogo da košta ako se izbrbljam — a to bi značilo smanjenje budžeta i otpuštanje. Pretio mi je. — Tako da sam odustala od cele stvari — reče. — Šta sam drugo mogla da uradim? Sad čujem priče kako su i drugi ljudi pronalazili te stvari i samo nastavljali sa svojim poslom. Meseci prolaze i ništa se ne dešava. — A onda bing, bing, bing. Mrtvi pacijenti jedan za drugim s novčićima na kapcima. — Koliko pacijenata, Nodi? Koliko? — Ne znam. Vidite li kako sam se naježila? Ponovo me hvata panika — reče sestra, pružajući mi ruku da vidim. — Mislim, ako je sve to samo šala, kao što gospodin Vajtli kaže, u čemu je poenta? Jer ja je prosto ne shvatam.

- 104 -

67

Sedela sam nestrpljivo u velikoj tapeciranoj fotelji, s gustim tepihom ispod stopala, časopisom Forčun raširenim na kafenom stočiću u prirodnoj boji drveta — u prednjem delu tihe kancelarije Karla Vajtlija, izvršnog direktora Gradske bolnice. Vajtlijeva pomoćnica spusti slušalicu i reče mi da gospodin Vajtli sada može da me primi. Ušla sam u kancelariju s mnogo prozora, gde je sedokosi muškarac glatkih rumenih obraza i s naočarima sa žičanim ramom stajao iza svog stola. Izgledao je kao senator iz redova republikanaca ili Deda Mraz, samo dobro izbrijan. Rukovala sam se s njim i pokazala mu značku, razmišljajući kako nemam partnera, ni nalog, ni slučaj, samo strah Nodi Vilkins i uznemirujuću sliku Jukine mame u glavi. — Ne razumem, poručnice - reče Vajtli dok je sedao, i ja sedoh preko puta njega. Sunce je sijalo kroz prozor i zaslepljivalo me. — Neko se požalio policiji? Ko? Zbog čega? — Iznenađeni ste? Sada ja ne razumem. Vašoj bolnici se sudi zbog nesavesnog lečenja. — Ta tužba je potpuna glupost. Sprdanje s pravdom. — Vajtli se nasmeja. — Ovo je bolnica, veoma dobra bolnica, ali pacijenti umiru. Živimo u vremenu kad svi posežu za sudovima. — Bez obzira na to, imam neka pitanja za vas. — U redu - reče, prekrštajući šake iza glave, naslanjajući se u svoju udobnu direktorsku stolicu. — Pitajte. — Šta mi možete reći o novčićima koje je vaše osoblje pronašlo na kapcima preminulih pacijenata? Koliko dugo se to dešava? — Novčići — reče on, vraćajući stolicu u prvobitni položaj. Vajtli me snishodljivo pogleda. — Mislite na dugmad, zar ne? — Novčići. Dugmad. U čemu je prokleta razlika? U mom poslu mi to nazivamo tragovima. — Tragovi koji ukazuju na šta, poručnice? Ovo mesto je puno lekara. Znamo uzrok smrti svakog pacijenta, i nijedan od njih nije bio ubijen. Želite moje mišljenje? Ta dugmad su šala. Surova šala. — I zato niste obavestili policiju o tome? — Nema o čemu da se izvesti. Pacijenti ponekad umiru. Gde je tu zločin? Vajtli je bio neverovatno zadovoljan sobom, i nije mi se svideo. Kao ni njegovo glatko bebi lice ni njegov iritantni osmeh. Niti način na koji je hteo da me unizi i zamaže mi oči. Skrivanje dokaza je protivzakonito, gospodine Vajtli. Ili mi ispričajte o tim dugmadima, ili je ovo naše ugodno ćaskanje završeno, i ja ću vas lepo uhapsiti zbog ometanja pravde i policijske istrage. — Uhapsiti me? Samo malo, poručnice. Zovem svog advokata. — Samo napred — rekoh. — I dok zovete, razmislite o sledećem. Još uvek imate prilično dobru reputaciju. Kako će izgledati kad policijska kola dođu s upaljenim sirenama i ja vas izvedem ispred s lisicama na rukama? Vajtli podiže slušalicu. Otkuca nekoliko brojeva pre nego što će je besno zalupiti na mesto.

- 105 -

— Čujte, ovo je smešno — reče, streljajući me očima. — Nemamo šta da krijemo. On otvori jednu fioku svog radnog stola, izvadi koverat krem boje s bolničkim logom u gornjem levom uglu. Ćušnu ga preko stola. — Možete da kupite tu dugmad u bilo kojoj radnji koja se bavi prodajom uniformi i radnih odela u zemlji, poručnice — reče on. — Sarađujem, u redu? Ovaj idiotluk ne sme da izađe u javnost. Ako učinite bilo šta što će naškoditi našoj reputaciji, spreman sam da pokrenem sudski postupak protiv grada za klevetu, i protiv vas lično. — Ako ne postoji veza između te dugmadi i smrti pacijenata, nemate razloga za brigu. Pružila sam ruku da uzmem koverat, i srce mi je tuklo dok sam je otvarala i virila unutra. Sjajna mesingana dugmad zasijaše u mom pravcu. Bilo ih je na desetine, svako manje od novčića od deset centi, s malom izbočinom na poleđini, izdignutim amblemom kaduceja spreda. Dugmad zazveketa u koverti kad sam je protresla. Možda je Vajtli u pravu. Bila su to obična dugmad za blejzer. Nije bilo ničeg posebnog u vezi s njima. Ali oboje smo znali da svaki par dugmadi predstavlja jednu osobu koja je umrla ovde u bolnici. — Trebaće mi spisak svih pacijenata koji su pronađeni s ovim na kapcima — rekoh mu. — Mogu vam ga poslati faksom u vašu kancelariju — reče Vajtli. — Hvala — rekoh, prekrštajući ruke. — Lepo od vas što to nudite, ali radije ću sačekati.

- 106 -

68

Vozila sam se nazad ka sedištu policije probijajući se kroz umereno veliku popodnevnu gužvu, još uvek osećajući žar svog sukoba s Vajtlijem i jezu koju je izazvao prizor te proklete dugmadi. Šta, za ime boga, sve to znači? Stavljanje dugmadi na kapke mrtvih mračno je i čudno. Da li se neko surovo šali, kao što je Vajtli rekao? Ili Gradska bolnica zataškava dugu istoriju serijskih ubistava? Spisak mrtvih koji mi je Vajtli dao počivao je na sedištu pored mene. Zakočila sam na semaforu na raskrsnici ulica Kalifornija i Montgomeri, upalila svetlo u kolima i otvorila fasciklu. Unutra se nalazila dvostrana tabela — s imenima trideset dvoje pacijenata koji su pronađeni mrtvi u poslednje tri godine s dugmadima na kapcima. Gospode bože! U gornjem redu stajala su zaglavlja „ime pacijenta“, „lekar pacijenta“, „datum smrti“ i „uzrok smrti“. Pregledala sam podatke na brzinu i okrenula drugu stranu. Leo Heris je bio poslednji na spisku, a tik iznad njegovog imena — Keiko Kasteljano. Srce mi je sišlo u pete dok sam zurila u ime Jukine mame. Videla sam njeno slatko lice u svojoj glavi, zatim njene oči prekrivene tim jezivim mesinganim dugmetima. Trubljenje me prenu iz transa. — Dobro, dobro - dreknuh, ubacujući u brzinu. Kola poskočiše napred kad sam dodala gas. A razmišljala sam i unapred. Vajdi je rekao da ne želi da detalji o dugmadi procure u javnost — ali loše zataškavanje nije dokaz ubistva. Već smo imali gomilu bona fide slučajeva koje treba rešiti i premalo inspektora koji bi to uradili. Trebalo mi je nešto više od šake dugmića i spiska imena pre nego što se obratim Trakiju ili javnom tužiocu. Ako želim odgovore, moraću da idem zaobilaznim putem. I moraću da tražim veliku uslugu od jednog prijatelja.

- 107 -

69

Juki sede na svoje mesto u sudnici nakon što se pauza za ručak završila. Lari Krejmer je bio počeo da izlaže slučaj u odbranu svog klijenta, Gradske bolnice. I posmatrala je Morin O'Maru kako napada njegove svedoke prilikom unakrsnog ispitivanja. Za medije je to bio nadahnuti ples i dobra predstava, ali ti dani su za Juki bili teški i emotivno iscrpljujući. Trudila se da pročita lica porotnika, i činilo joj se da su zadovoljni Krejmerovim nizom svedoka, klimali su glavama dok je svaki lekar, svaki pametni rukovodilac objašnjavao smrti do kojih nikada nije trebalo da dođe. Juki otvori svoj notes i pregleda beleške o svedočenju Karla Vajtlija tog jutra. Izvršni direktor bolnice bio je rečit, čak i zabavan dok je odgovarao na Krejmerova laka pitanja. Onda je O'Mara stavila direktora na muke, pitajući ga ono što je pitala i ostale: — Je li istina da se broj smrtnih slučajeva usled davanja pogrešnih lekova utrostručio otkako je Gradska bolnica privatizovana pre tri godine? Vajtli se složio s tim - ali za razliku od Sonje Engstrom, on nije zamuckivao. Opravdavao je smrtne slučajeve pojedinačne i suočio O'Maru sa zvaničnim državnim statistikama, iznevši dovoljno podataka da porotu zaboli glava. — Želite li da dodatno ispitate svedoka o ovom pitanju, gospodine Krejmer? — Da, časni sudijo. Krejmer ustade, obraćajući se svom svedoku sa svog mesta za stolom odbrane. — U vezi sa statistikama koje ste naveli, gospodine Vajtli. Između pedeset i sto hiljada pacijenata godišnje umre u SAD usled grešaka načinjenih u bolnicama. To je opšteprihvaćena činjenica? — Tako je — reče Vajtli. — Prema podacima Instituta za bezbedno bavljenje medicinom, približno sedam hiljada ljudi svake godine umre samo zbog grešaka povezanih s lekovima. Juki je škrabala po svom notesu, zapisujući sve. Činjenice su bile šokantne, ali ona nije marila za ono što Vajtli ima da kaže. On je bio apologet, korporativni glavonja, zagrevanje za glavnu tačku. Kriomice je osmotrila branjenički sto tokom prethodne pauze. Videla je ko se sprema da svedoči. Nedelju dana je čekala da sledeći svedok izađe da svedoči. Čim Krejmer bude završio s Vajtlijem, pozvaće doktora Denisa Garzu.

- 108 -

70

Krejmer je prebirao po papirima dok je Denis Garza polagao zakletvu, razmišljajući za sebe kako čovek ne dobije uvek one svedoke koje želi. Dobije one koji mu zapadnu. Krejmer podiže glavu da vidi neporecivo markantnog lekara kako namešta svoj armani sako dok je sedao za pult za svedoke. Cimnuo je manšete svog po meri krojenog odela, prekrstio noge, seo savršeno uspravno i potpuno opušten. Garza je više ličio na holivudsku zvezdu nego na tipa koji je do lakata u krvi i crevima šest sati nedeljno. Ali čak ni to nije bio problem. Krejmera je brinulo to što je Garza nepredvidiv i naprasan koliko i kočoperan. Odbio je da se spremi za svedočenje, rekavši da je nakon dvadeset tri godine medicinske prakse potpuno sposoban da odgovori na optužbe protiv bolnice. Krejmer se iz dna duše nadao da je u pravu. Garzino svedočenje moglo bi da preokrene slučaj u njihovu korist. To je to. Krejmer se usiljeno nasmeši i pozdravi svog svedoka. — Doktore Garza, svesni ste optužbi tužilaštva? — Jesam. I veoma mi je žao tih porodica. — Postavljaću vam pitanja isključivo u vezi s pacijentima koji su bili primljeni na urgentno odeljenje dok ste vi bili na dužnosti. Krejmer je ispitivao Garzu, osećajući se sve bolje iz minuta u minut dok je lekar objašnjavao kako je svaki pojedinačni pacijent preminuo razumnim, uverljivim, autoritativnim glasom. Garza je bio u odličnoj formi. — Primećujete li neki zajednički faktor u ovim smrtnim slučajevima, doktore Garza? Bilo šta? — Primećujem odsustvo zajedničkog faktora — reče Garza, sklanjajući gustu kosu s čela. - Vidim nasumične, nesrećne greške koje se dešavaju svakog dana u svakoj bolnici u zemlji. U celom svetu, zapravo. — Hvala vam, doktore Garza. Svedok je vaš - reče Krejmer O'Mari. Krejmer je posmatrao Morin O'Maru kako zauzima mesto ispitivača s izrazom lica koji je bacio hladnu senku na njegov novostečeni osećaj olakšanja. Poznavao je Morin. Suočio se s njom nekoliko puta ranije. Uvek je bila pripremljena, uvek pametna, i bila je odličan ispitivač. Ali sada je na njenom licu ugledao nešto što ga je uznemirilo. Delovala je željno da otpočne.

- 109 -

71

Juki se nagnu napred u sedištu dok se Morin obraćala svedoku. — Doktore Garza, Džesika Fok je bila vaša pacijentkinja - reče O'Mara. - Sećate li je se? — Da. Naravno da se sećam. — Časni sudijo, već je ustanovljeno da je Džesi Fok bila primljena u Gradsku bolnicu zbog srčane aritmije. Da je njena smrt bila uzrokovana pogrešnim davanjem epinefrina koji je izazvao prestanak rada srca i njenu smrt. — Gospodine Krejmer? — upita sudija. — To je u redu, sudijo. — Tako je utvrđeno. Juki oseti tenziju u vazduhu, zamišljajući očekivanje i strepnju muža mrtve žene, mladog čoveka koji je sedeo samo tri reda ispred nje. — Doktore Garza, kako je gospođa Džesi Fok umrla? — Kao što ste rekli, doživela je infarkt. — To je istina, doktore. Ali ono što sam htela da pitam jeste, možete li nam opisati njenu smrt da bismo mogli bolje da razumemo poslednje trenutke njenog života? Lari Krejmer odmah skoči na noge: - Prigovor! Časni sudijo, savetnica pokušava da navede porotu da saoseća s pacijentkinjom. Ovo je nečuveno. — Časni sudijo, samo sam pitala kako je pacijentkinja umrla. Cilj ovog suđenja je da se to sazna. — Da, da. Naravno da jeste. Doktore Garza, molim odgovorite na pitanje. Juki vide kako je iznenađenje prešlo Garzinim licem. Zanimljivo. On pročisti grlo pre nego što će progovoriti. — Pa, zapala je u stanje ventrikularne tahikardije. Srce joj je kucalo veoma brzo. — Da li biste rekli da ju je to bolelo i uplašilo? — Verovatno. Da. — Šta još, doktore? — Pokušala bi da dođe u kontakt s bilo čime u svojoj neposrednoj okolini. — Da grebe po čaršavima, na primer? — Verovatno. — Da pokuša da pozove pomoć? — Časni sudijo! — ubaci se Krejmer. — Iz poštovanja prema porodici gospođe Fok... — Dirnuta sam, gospodine Krejmer — reče O'Mara. — Sada brinete za moje klijente. — Odbija se. Doktore Garza, molim odgovorite na pitanje. — Možda je pokušala da pozove pomoć. Ne znam. Nisam bio prisutan. — Šta još, doktore Garza? Rečeno medicinskim rečnikom. — Zapala je u stanje ventrikularne fibrilacije. Kada se dotok krvi do mozga smanjio, moguće je da je došlo do pojave klonusnih pokreta — nalik malom napadu epilepsije. Koža bi joj postala vlažna. Osetila bi vrtoglavicu i slabost pre nego što bi zapala u stanje šoka. Čitav napad bi potrajao samo dva do tri minuta pre nego što bi izgubila svest. — Doktore, da li vam je poznat termin „duševni užas“? Krejmer ustade i progovori glasom dubokog razočaranja: - 110 -

— Časni sudijo, ulažem prigovor. Savetnica pokušava da utiče na porotu. — Odbija se, gospodine Krejmer. Duševni užas je pravno prihvatljiv termin. Prilično sam siguran da vam je to poznato. Doktore Garza, molim odgovorite na pitanje. — Mogu li ponovo da čujem pitanje? O'Mara naglasi svaku reč: - Doktore, da li vam je poznat termin „duševni užas“? — Da. — Možete li nam, molim vas, reći šta to znači? Garza se promeškolji s nelagodom u svojoj stolici, konačno rekavši: — To je termin koji se koristi da opiše onih nekoliko sekundi pre smrti. Kad znate da vam se primakao smrtni čas. Kad znate da nema načina da je izbegnete. O'Mara prekrsti ruke iza leđa, pa reče: — Doktore, primer duševnog užasa je ono što je onaj američki novinar iskusio pre nego što su mu teroristi odsekli glavu, zar ne? — Ako vi tako kažete. — Slažete li se da je Džesi Fok bila preplašena na smrt kada joj se srčani ritam utrostručio? Da je tokom ta dva do tri minuta stravičnih bolova i straha iskusila duševni užas? — Možda. — Samo dva do tri minuta stravičnog bola i užasa? O'Mara zastade. Beše to prilično duga pauza ispunjena nelagodom. Juki je posmatrala kako se kazaljke na satu polako okreću, znajući šta O'Mara radi. Htela je da se postara da svako u sudnici oseti koliko dugo je Džesi Fok umirala.

- 111 -

72

Sindi je sedela u redu sudnice rezervisanom za predstavnike sedme sile, i prsti su joj leteli po tastaturi, kucajući najveći deo O'Marinog unakrsnog ispitivanja. Bilo je oštro, britko, čisto i bez milosti. Jedno od najboljih ispitivanja kojem je ikad prisustvovala. Ova ženska je dobra, talentovana koliko i Lari Krejmer. — Doktore, rekli ste nam da je smrt Džesi Fok bila greška. Sad nam recite sledeće. Kako je došlo do te greške? — Zaista ne znam kako je epinefrin dospeo u njenu kesu za infuziju. Nije joj bio prepisan, ali čujte - reče lekar, naginjući se u stolici za svedoke, s razdražljivošću koja mu je bojila lice u crveno — lekari i medicinske sestre su ljudi. Greške se dešavaju. Ljudi umiru. Ponekad kužan vetar dune. Sudnicom se proneo uzdah. Sindini hitri prsti zastaše na tastaturi. Šta je upravo rekao? Kužan vetar dune? Šta kog đavola to treba da znači? Kolektivni uzdah je zamro, i sudnica postade tiha kao pustinja u podne. Niko nije kašljao, prekrštao noge, niti šuškao omotima od bombona. O'Mara upita gotovo ležerno: - Jeste li vi imali išta s tim „kužnim vetrom“, doktore? Lorens Krejmer skoči na noge: — Prigovor! Savetnica maltretira svedoka. Ovo mora da prestane. — Odbija se. Sedite, gospodine Krejmer. — Za šta me optužujete? — upita Garza. — Vi nemate pravo da postavljate pitanja, doktore Garza - reče O'Mara. Četrnaest od dvadeset ljudi čije porodice zastupam lečili ste vi, ili su umrli tokom vaše smene... Garza zareza: - Kako se usuđujete? — Časni sudijo, molim vas recite svedoku da odgovori na pitanje. — Doktore Garza, odgovorite na pitanje. — Ponoviću pitanje - reče O'Mara, suzdržanim, mirnim glasom. - Da li ste na bilo koji način bili povezani sa smrću tih ljudi? Garza se uspravi u stolici za svedoke i prostreli O'Maru pogledom. Sindi je razmišljala: Upucao bi je, kad bi mogao. — Pozivam se na Peti — reče Garza. — Molim? — Rekao sam, pozivam se na Peti amandman.  Lica porotnika se slediše od šoka; sudnica zatim kao da je eksplodirala od glasova. Sudija Bevins je iznova lupao čekićem. — Hvala vam - reče O'Mara, i osmeh joj na trenutak pređe preko lica. Čak je i letimice osmotrila Larija Krejmera. - Nemam više pitanja za ovog svedoka. — Ono što sam hteo da kažem... 

Jedan od prvih deset amandmana ustava SAD, koji ulazi u sastav Povelje prava. Peti amandman nalaže da: „Nijedna osoba neće odgovarati za najteža ili druga krivična dela bez podizanja optužnice pred Velikom porotom, osim pripadnika vojske u vanrednom ili ratnom stanju; da se nijednoj osobi neće suditi za isto delo više puta; da ne mora da svedoči sama protiv sebe, niti će biti lišena života, slobode ili imovine bez prethodnog suđenja.“ (Prim. prev.)

- 112 -

— To je sve, doktore Garza. — Svedok može da odstupi. Sud se povlači do sutra u devet — reče sudija, udarivši čekićem i poslednji put. Sindi je sačuvala dokument i ubacila računar u torbu. Garzine zapanjujuće izjave još uvek su joj se ponavljale u glavi dok je s masom ljudi išla ka hodniku Ponekad kužan vetar dune. Pozivam se na Peti amandman. Doca je upravo ispisao sopstvene naslove. A oni će biti objavljeni širom zemlje. Juki je čekala Sindi kraj vrata. Oči joj behu razrogačene. Kao da je upravo sama dobila slučaj. — Sindi, možeš li da veruješ šta je rekao? — Čula sam, nego šta. Ta budala je odbila da odgovori da ne bi eventualno svedočio protiv sebe! — Upravo je priznao — reče Juki, promuklim glasom. — To kopile je krivo, krivo, krivo.

- 113 -

73

Miris prženih šnicli s lukom i zrelih banana dočekao me je kada sam otvorila vrata Kod Suzi. Moje prijateljice već behu zadubljene u razgovor kada sam došla do stola. Gurnula sam Kler da se pomeri dalje niz klupu i naručila pivo. — Šta sam propustila? - upitah. — Nemaš pojma koliko bih volela da si danas bila u sudnici, Lindzi — reče Juki, živahnog lica, istinski živa prvi put od smrti svoje mame. — Garza je pokopao samog sebe — reče. — Spektakularno. — Hoću sve da čujem. Nemoj da preskočiš nijednu reč. Juki je bila popila, svakako. Shvatila me je bukvalno, imitirajući i O'Maru i Garzu i doslovno ih citirajući. Sindi se ubacila, i njih dve stadoše da se utrkuju koja će pre da ispriča, dok Kler i ja prosto nismo prasnule u smeh. Sindi zabrza: — Stvar je u tome... ne, ozbiljno, devojke! Sve što je trebalo da kaže jeste: „Neee. Nisam ni na koji način bio povezan sa smrću tih pacijenata.“ — Umesto toga, on se pozove na Peti! — reče Juki, lupivši šakom o sto. Pogled joj je odavao bes, ali bila je ushićena. — Koja budala, da sam sebi tako stavi muda u procep. — Ako mene pitate, savest ga je na to naterala — dodade Sindi. — Što više prekopavam po Garzinoj prošlosti, to više otkrivam kakav je propalitet. — Još jedno — rekoh, podižući praznu čašu. Loreta namignu, vraćajući se s pivom. Spustila nam je i jelovnike na sto. — Na primer — reče Sindi - napustio je nekoliko poslova pod nerazjašnjenim okolnostima. Ne baš u stilu „Otpušteni ste“, ali definitivno „Vaš šešir, gospodine. Izlaz je tamo“. Barem jednom je izbegao tužbu za seksualno uznemiravanje. — Zašto me ne iznenađuje da Garza juri za suknjom? — reče Juki. — Arogantno kopile. Potpuno je zaljubljen u sebe. Sindi žustro zaklima glavom. — I što je bitnije, previše se „nesreća“ desilo njegovim pacijentima. Da nisam čula za druge slučajeve poput ovog, rekla bih da je neverovatno. — Vidiš, od toga se ježim - reče Kler. — Otprilike jedna od deset grešaka bolničkog osoblja bude prijavljena. U najvećem broju slučajeva te greške nisu fatalne — tako da nema problema. Pacijent preživi i ode kući. — Ali čak i kada pacijenti umru pod krajnje sumnjivim okolnostima, ljudi lekare smatraju bogovima, prosto prihvate sve što im se kaže. Viđala sam to i ranije. — To nije moj slučaj. Više se ne osećam tako — reče Juki, i osmeh joj izbledi. Bilo je to kao posmatrati pomračenje meseca. — Ne mislim da je Denis Garza bog. Baš suprotno. Znam da je zao.

- 114 -

74

Juki je ležala na leđima u krevetu, posmatrajući kako farovi u prolazu opisuju šare po njenom plafonu. Probudila se toliko mnogo puta tokom noći da nije bila sigurna da je uopšte spavala. Sada, nekoliko minuta pre šest ujutru, bila je budna kao da se protivpožarni alarm oglasio ispod njenog jastuka. Bacila je ćebad u stranu i prišla stolu, gde je upalila računar. Tri zvuka nalik harfi oglasiše se dok se povezivala na internet. Pronašla je njegovu adresu iz prvog pokušaja. On živi na manje od tri kilometra odatle. I on jeste zao. Juki ogrnu svoj barberi mantil preko plave satenske pidžame i spusti se liftom do garaže, otključa akuru i priveza pojas. Osećala se uzbuđeno i nepromišljeno - kao da se sprema da stupi na ivicu krova visoke zgrade po jakom vetru da bi osmotrila pogled. Dajući gas, ona sunu strmom nizbrdicom Ulice Džons. Ništa opasno, zar ne? Zakočila je u Ulici Vašington, posmatrajući kako tramvaj tandrče po šinama, tapkajući noktima po volanu. Nervozno je čekala još jedan dugi minut iza školskog autobusa koji je kupio decu, pre nego što je skrenula levo u Ulici Pacifik. Juki zatim dodade gas, razmišljajući kako se nije osećala ovako sluđeno kada joj je otac umro. Volela ga je. Žalila je za njim i nikad nije zaboravila koliko ga je volela. Ali smrt njene majke bila je nešto drugo. Bila je to rana na njenoj duši, strašna povreda i gubitak. Nikada neće prežaliti Keiko. Magla se razilazila dok je skretala u Ulicu Filbert. Pogledom je prelazila preko brojeva kuća u skupom kraju, i pronašla broj 908 na pola puta niz ulicu. Kuća je bila vrlo visoka, tri sprata bledožute fasade posute belim ukrasima. Juki je sedela u svojim kolima parkiranim preko puta ulice posmatrajući rađanje dana. Dugo je ostala tu, satima; počinjala je da se oseća kao ludača. Fedeksov kurir je pokupio jedan paket. Jedna meksička dadilja je prošla s blizancima u kolicima, s terijerom koji ih je pratio na povocu, svakodnevne aktivnosti koje su sada bile obojene njenom sopstvenom tugom. Utom se vrata garaže žute kuće otvoriše. Crni mercedes roudster izađe na prilaz. Evo ga. Jezivo kopile. Brzinom koja je pre ličila na instinktivnu reakciju nego na odluku, Juki je odlučila da ga prati. Dvoja kola pođoše zajedno ka jugu, niz Ulicu Livenvort, leteći levo i desno u krivinama, uz strme uzbrdice i nizbrdice, dok im se ispred vetrobrana nije ukazala Gradska bolnica. Juki dade žmigavac da skrene za roudsterom na parking bolnice kada je ugledala patrolno policijsko vozilo u retrovizoru. Ščepala je volan i nalegla na kočnicu. Da li je prekoračila brzinu? Skliznula je na prazno mesto na ivičnjaku, gledajući pravo ispred sebe dok je policijski auto jezdio pored nje. Uzdrhtalom rukom je ugasila motor i čekala da joj se srce smiri.

- 115 -

Glupačo. Glupa glupačo. Pidžama joj je bila natopljena znojem, satenski okovratnik i rukavi virili su iz njenog kišnog mantila. Bože. Da je taj pandur krenuo da je ispituje, šta bi mu rekla? Uhodila je Garzu! Pešaci su prolazili na crveno ispred nje. Radnici s aktovkama i kartonskim čašama s vrućom kafom. Medicinske sestre i lekari, kaputa zakopčanih preko belih mantila, u obući mekih đonova. Svi idu na posao. Juki se u mislima vratila dve nedelje unazad, prisetila se kako je išla do svoje kancelarije u soliteru, kako je bila partner u vrhunskoj advokatskoj firmi, mlada advokatica u usponu. Volela je svoj posao. Sada nije mogla da zamisli da ide u kancelariju. Sve što je mogla da radi bilo je da razmišlja o Denisu Garzi. Da razmišlja kako je na neki način taj čudovišni čovek ubio njenu majku.

- 116 -

75

Ugledala sam tamnosmeđu kovertu kako vreba u gomili pošte u mom sandučetu. Izvadila sam je i otvorila nožićem koji držim u gornjoj fioci. Pročitala sam izveštaj. Pročitala sam ga ponovo da se uverim da ne grešim. Na dugmadima s kaducejom pronađeno je pedeset miliona zamrljanih delimičnih otisaka. U toj gomili nije bilo ničega iole korisnog. Ustala sam od stola, otišla do Džakobija, koji je razmotavao svoj sendvič s jajima, gomilajući kupus salatu i beli luk na tanjir za ručak. — Hoćeš da mi se pridružiš? — upita on, pružajući mi polovinu sendviča. — Može. Privukla sam stolicu, pomerila njegovo smeće na stolu, i napravila sebi mesta. Dok smo jeli, rasteretila sam svoj uzavreli mozak, pričajući Džakobiju o Jukinoj tužbi protiv jedne od najuglednijih gradskih bolnica u kojoj joj je majka ubijena. Ispričala sam mu i ostatak — o svom razgovoru s medicinskom sestrom u Gradskoj i o dugmadi s kaducejom koje sam izvukla od Karla Vajtlija tokom našeg razgovora na visokom nivou. Nastavila sam da pričam a Džakobi me nije prekidao. Dok sam stigla do tužbe za nesavesno lečenje, on je otvorio kutiju krispi krim krofni. Stavio je jednu s čokoladnim prelivom na salvetu ispred mene. — Dakle, šta misliš, Bokserova? Razmišljaš li kao poručnik ili kao istražitelj? — Jedini izveštaj o autopsiji je Keikin. — I šta Kler kaže? — Bez dokaza u suprotno? Nije izvesno dok ne budemo imali sve činjenice. — Dakle, šta propuštam? Na koji način je Garza povezan s tim? Vama devojkama se ne sviđa kako on izgleda? — Zapravo, veoma je zgodan. Ispričala sam Džakobiju da je Keiko, kao i pacijenti u slučaju nesavesnog lečenja koji se vodi protiv Gradske bolnice, bila primljena u bolnicu preko urgentnog odeljenja — Garzinog domaćeg terena. To je bio slučaj i s hiljadama pacijenata koji su preživeli, izašli iz bolnice i, koliko mi znamo, nastavili da žive srećno do kraja života. — Moram da nađem nešto kod lekara, sestara i tehničkog osoblja Gradske što će ili odagnati moja nelagodna osećanja ili ih učvrstiti - rekoh. — Šta želiš od mene, Bokserova? — zgužvao je ambalažu od našeg ručka i bacio je u korpu. — Želim da radiš prekovremeno. — Večeras? — Neplaćeno prekovremeno. — O, bože, poručnice. Upravo sam se setio. Imam karte za operu... — Zato što sam ispunila budžet za prekovremeno za ovaj mesec. Zato što nemam bona fide žrtvu. I zato što čak i ne znam o čemu se ovde, do đavola, radi. Džakobi pristade, znajući da bih ja za njega učinila isto.

- 117 -

Dok se dnevna smena umorno povlačila iz odeljenja a noćna pristizala, Džakobi i ja smo proveravali imena šeststo zaposlenih u Gradskoj bolnici u policijskoj bazi podataka. Otkrili smo lekare s mrljama u lekarskoj karijeri, izveštaje o hapšenju i osuđivanju osoblja nižeg ranga za nasilje u porodici, fizički napad, oružanu pljačku, upotrebu narkotika, i naročito za vožnju u pijanom stanju. Moj deskdžet je izbacio sažetak o žrtvama s dugmadima. Pročitala sam ga Džakobiju. — Svih trideset dvoje pacijenata primljeni su preko urgentnog odeljenja, a polovinu njih je pregledao Garza. Bili su crne, bele, smeđe puti i svake druge nijanse između. Godina starosti od sedamnaest do osamdeset tri, a vreme smrti u poslednje tri godine deluje nasumično. — Dakle, Bokserova. Ono što hoćeš da kažeš jeste da ne postoji profil žrtava. Ako je trideset dvoje pacijenata s dugmadima zaista ucmekano - a to je jedno veliko masno „ako“, kad smo kod toga... — U pravu si. Zbunjena sam, druže. Imam samo taj čudni „potpis“, i to je jedina stvar koja povezuje sve žrtve. Džakobi dobi napad kašlja, nezarasla rana od metka štipala ga je za pluća ne dajući mu mira. Pritisnuo je gomilu papira heftalicom i ustao da obuče sako. Samo iznosim ono očigledno, ali niko ne tvrdi da se radi o ubistvu osim Juki. Na čemu ona zasniva tu tvrdnju? Je l' mrzi tog tipa? — Razumem šta hoćeš da kažeš, Vorene. Ali dugmad na kapcima mrtvih ljudi znače nešto. Ubedi me u suprotno ako misliš da sam luda. Jer ja prosto ne mogu da prestanem da razmišljam o tome.

- 118 -

76

Razmišljala sam o bolesnom umu koji mora da stoji iza te dugmadi s kaducejom dok sam se vozila kući te noći. Ponovo sam se pitala jesmo li Juki i ja paranoične, ili smo u pravu; neki veoma čudan ubica ubija pacijente u Gradskoj bolnici. I niko ga ne zaustavlja. Niko čak i ne pokušava. Stigla sam do ulaznih vrata svog stana jedva se sećajući vožnje dotle. Obavila sam šta sam imala u rekordnom vremenu, i uskoro sam opet bila u eksploreru na putu ka bolnici. Mesto zločina — mesto ubistva? Parkirala sam blizu ulaza u urgentno i ušla unutra, provela nekoliko minuta u čekaonici, prelistavajući jedno prastaro izdanje Fild end strima, stapajući se s posetiocima koji su sedeli oko mene. Onda sam krenula u malu šetnju. Hodnik je bio osvetljen belim neonkama. Pacijenti su se pažljivo kretali okolo sa svojim štapovima i postoljima za infuziju. Medicinsko osoblje kretalo se svrsishodno, gledajući pravo ispred sebe. Držala sam ruke u džepovima, s obodom bejzbol kačketa spuštenim preko očiju, nadajući se da se izbočina mog gloka ne primećuje ispod meke, zakopčane jakne. Iskreno, nisam imala pojma šta kog đavola tražim. Možda će, ako pronjuškam okolo, nešto iskrsnuti, a smrti i statistike i mučni tragovi se sklopiti u jedan dobar slučaj serijskih ubistava, možda najgori u istoriji San Franciska. Istovremeno, nije bio moj posao da držim bolnicu pod prismotrom. Ja sam poručnik odeljenja za ubistva, ne prokleti privatni detektiv, i Trakio bi me nagazio kada bi znao da uhodim bolničko osoblje na sopstvenu ruku. To mi se motalo po glavi kada sam skrenula iza ugla i zakucala se u čoveka u belom mantilu s crnom kosom srednje dužine. Izbila sam mu tablu s pričvršćenim papirima iz ruku. Gospode! — Izvinite — rekoh. Onda umalo nisam iskočila iz cipela. Često sam razmišljala o njemu, ali nisam videla doktora Garzu još od dana kada smo Juki i ja dovele Keiko na urgentno odeljenje. On podiže tablu s poda i pogleda me svojim oštrim crnim očima. Bio je to izazov, i ja osetih gotovo neodoljivu želju da ga gurnem uza zid i stavim mu lisice. Uhapšen si zbog toga što si uobraženi kučkin sin, što moja prijateljica od tebe ima noćne more, i što si izgledan kandidat za osumnjičenog za neodređeni broj sumnjivih smrtnih slučajeva koji možda jesu, a možda i nisu ubistva. Da li razumeš svoja prava? Umesto toga, stegla sam šake u džepovima u pesnice i zadržala busiju. — Znam ko ste vi — reče Garza. — Policijski poručnik. Prijateljica gospođice Kasteljano. Ona malo preteruje sa strepnjom, zar ne? Teško se nosi sa smrću svoje majke. — Moja prijateljica je dobro — rekoh mu. — Ali nisam tako sigurna za vas. Njegovo lice se iskrivi u luđački kez, koji nas oboje ostavi nepomične u tom neprijateljskom odmeravanju sve dok to konačno ne beše prekinuto kada je njegovo ime grunulo iz razglasa.

- 119 -

— Neka se doktor Garza javi na urgentno. Sklonismo se s puta jedno drugom. — Imam posla — reče on.

- 120 -

77

Loren Makena udahnu brzo, pa pokuca na vrata. Čekala je sa strepnjom u hodniku hotela, nemirnog želuca, razmišljajući kako je sišla s uma što ovo radi. Potpuno je šenula. Zurila je u svoje zlatne cipele s visokom potpeticom od lažne krokodilske kože koje je domišljato uparila sa svilenom šifonskom suknjom, pitajući se da li će on primetiti — a onda, delić sekunde kasnije, ponovo pođe da se vrati, razmišljajući kako nije prekasno da se predomisli i izgubi se odatle. Ako joj se ne svidi, reći će: „Žao mi je, pogrešila sam sobu.“ A onda su se vrata otvorila. Njen „pratilac“ se nasmešio. Izgledao je kao Amerikanac azijskog porekla, možda tridesetak godina, vitak, s jež-frizurom sjajnom od želatina. Bio je dobro obučen, u plavoj pamučnoj košulji i tamnim pantalonama, ali zgodan, što ju je na trenutak nateralo da posumnja — da li je ona dovoljno lepa za ovog tipa? On ispruži ruku i rukova se s njom. — Ja sam Ken — reče prijatnim glasom. — Prelepa si, Loren. Sviđa mi se to što nosiš. Ti prevazilaziš sva moja očekivanja. Molim te uđi. Loren mu zahvali, uđe u hotelsku sobu s nameštajem od pliša, uzlupanog srca. Ken reče: — Da ti vidim lice. Nemaš ništa protiv? On ispruži ruku, sklanjajući joj šiške s očiju. — Možeš li da se nasmešiš? — upita, pa se i sam nasmeši. Loren stegnu vilicu, pritisnu tašnu na grudi, osvrnu se po sobi. Trudila se da obuhvati sve jednim pogledom. Rijaliti šou na TV-u, bocu šampanjca u kofi s ledom, samog čoveka potpunog stranca. Kako je pomislila da može da se upusti u tako nešto? — Hajde — reče on. — Da vidim mali osmeh. Onda se nasmešila, ogolevši zube stegnuto, a Ken reče: — Proteza? Koliko je tebi godina, Loren? — Devetnaest. Druga sam godina studija. Na koledžu. — Ne izgledaš tako — reče on, ponovo se osmehujući, izuzetno belih zuba, s predivnom kožom, ne previše star, ali ipak, nije ovo bilo ni nalik sastanku naslepo. Bila je u hotelskoj sobi sa strancem koji je hteo da joj plati za bog te pita šta. Loren stade da se osvrće unazad, razmišljajući o svim sitnim poniženjima od prošle nedelje — o tome kako je izbegavala stanodavca, kako njen ček bez pokrića stoji zalepljen pored kase u knjižari na kampusu, o novcu koji je pozajmila od društva. O cimeru koji joj je rekao: — Pozovi ovaj broj. Margo može da ti pomogne da se rešiš dugova, i to opušteno. Opušteno? Ovo je ludo! Ken joj je sada pomagao da skine kaput od kamilje dlake. Hrabrila je sebe: Drži se, Lulu. Budi hrabra. Pokušaj da se zabaviš. Kako bilo, misli na sav taj novac. Videla je Kena kako odmerava njene duge noge, pripijenu poluprovidnu bluzu, kopče od brushaltera koje vire na vrhu. Zato je stavila šake na kukove, zauzimajući manekensku pozu, nasmejavši se nervozno kad je opazila da Kena to zabavlja. Loren ču sebe kako govori ono što je čula da devojke iz pratnje govore u filmovima. — Nemaš ništa protiv da prvo završimo s poslovnim delom?

- 121 -

— Nikako. — Ken izvadi nekoliko novčanica iz zadnjeg džepa. Naslagao je deset novih stotki na njen otvoreni dlan. — Možeš da izbrojiš. Ali sve je tu. Ne brini, ja sam pošten tip. Loren se usiljeno nasmeja, gurnu novac u svoju kejt spejd torbu i ostavi je kraj televizora. Ken je ponudi da sedne u tapeciranu fotelju sa širokim naslonom kraj prozora, i ona ga posluša, zahvalno prihvatajući čašu dom perinjona. Šampanjac joj je penušao niz grlo, smanjujući njenu nervozu. — Učini mi uslugu — reče Ken. — Osloni se stopalima o pod. Protresi malo glavom, kao da ti vetar nosi kosu. Kao što rade prelepe manekenke. — Ovako? — Odlično. To je sjajno. I možeš da se opustiš, Loren. Želim da se zabaviš večeras. I jeste se nekako opustila, osećajući se prijatno u toj skupoj sobi sa somotskim zavesama. U daljini, most je bio osvetljen i uramljen poput slike u prozoru. Ken jeste bio veoma fin. Nije je požurivao niti bio neotesan. Dohvatio je flašu iz kofe s ledom pored nje, i dopunio joj čašu. Ona reče: - Odaću ti jednu tajnu, Kene. Ovo je prvi put da radim ovako nešto. — Pa, počastvovan sam — reče on. — Vidim da si veoma fina devojka. Hej, voleo bih da čujem tvoje mišljenje o nečemu. On pređe preko sobe i izvadi neke brošure iz džepa svog sakoa. Dade ih njoj. — Razmišljam da kupim novi auto. Koji ti se najviše sviđa? Porše, BMV, mercedes? Loren je proučavala sjajne frajere, ulazeći u pravo raspoloženje, kad je čula kako se vrata susedne sobe otvaraju. Srce joj je poskočilo kad je neki veoma krupan tip plavkaste kose ušao na vrata kao da ima svako pravo da bude tu. Ona dobaci uplašen, upitan pogled Kenu. — Taman sam hteo da ti kažem — reče Ken. — Ovo je moj drugar, Luis.

- 122 -

78

Flajeri ispadoše iz Lorenine ruke, rasipajući se oko njenih zlatnih cipela. Iznenada je prože hladnoća celim telom, želudac joj poskoči kao da se nalazi u liftu čija je sajla upravo pukla. Zurila je u Luisa — širokih ramena, mišićavog, u oker vojničkim pantalonama i ružičastoj polo majici. Izgledao je kao sportista, samo stariji, možda kao trener. On odmeri Loren, u stilu „opa, kakva ženska“. Okrenu glavu, pa je ponovo pogleda. — Čuj — reče Loren. Osećala se nelagodno dok je brzo ustajala iz fotelje. Odmerila je razdaljinu do vrata. - Nisam pristala na, na... trojku. Na to definitivno ne pristajem. — Ne brini - reče Ken, podižući ruke, pokazujući joj dlanove. - Luis je super tip. Čuj, Loren, sve je u redu. Nema razloga za brigu. Tvoja agencija te u suprotnom ne bi poslala. — Pogrešila sam - reče ona, prekrštajući ruke preko grudi. — Bez uvrede, momci. Ja nisam ovakva. Ovo nisam stvarno ja... — Luise — reče Ken, okrećući se od nje — pozdravi devojku, hoćeš li? Krupni čovek pređe preko sobe i ispruži svoju veliku šaku. Oči mu behu tople i stidljive. — Loren? Drago mi je. Ja sam Luis. Ona ne pomeri ruku, trepćući mu u lice, zamišljajući kako će uspeti da namesti osmeh na lice, reći da mora do kupatila, ležerno uzeti torbu. Izvaditi hiljadu dolara. Staviti ih na TV... i pobeći odatle koliko je noge nose. — Luise, zašto ne pokažeš Loren — znaš već. Loren se činilo kao da se vreme usporilo. Napipala je fotelju, spremivši se da beži dok je Luis otvarao vrata plakara. Vrata plakara? — On ima zlatno srce — reče Ken tiho, tako da Luis ne može da ga čuje. — Nije bio sa ženom otkako ga je devojka ostavila prošle godine. Tako je divna osoba — reče Ken. — Poverio bih mu svoj život. Luis izvuče kofer s točkićima u sobu, parkira ga pored kauča. — Ti nosiš broj trideset sedam, zar ne? — Ken joj se nasmeši. — Zamolio sam tvoju agenciju da pošalju devojku te veličine stopala. Loren nemo klimnu. — Danas mu je rođendan — reče Ken. — Nisam želeo da bude sam. Počinjala je da shvata Luisa. On je jedan od onih koji su dobroćudni kao mede, možda. Fin momak, ali slabo prolazi kod devojaka. Posmatrala ga je kako raskopčava patent na koferu, izvlači dugu haljinu i podiže je da joj pokaže. — Ovo je za tebe, Loren. Stvarno. Možeš da je zadržiš. Bez ikakvih obaveza. Loren je piljila u mornarskoplavu izvezenu čipkastu haljinu s kragnom optočenom kamenčićima, krojenu da se pripija uz telo i širi ispod kolena. Bila je to Monik Lilije haljina. Košta čitavo bogatstvo. Može da je zadrži? — Poznajem ljude koji mi nabavljaju robu po proizvodnim cenama — objasni Luis. Može li ona to da učini? Može li? Više se nije osećala tako napeto. Dva fina momka... pustiće ih da joj urade to... otplatiće dugove... prelepa haljina... odjednom se osetila euforično.

- 123 -

Ken je u ruci držao ogrlicu, lančić s dijamantskim suzama, po čijim je ivicama igralo svetlo. — Ovo je zaista tvoje srećno veče — reče Ken. Loren je pokušala da zakorači ka njemu, da mu pokaže kako pristaje, ali pogled joj se zamaglio a soba počela da se okreće. Noge joj se odsekoše i ona se sruči na pod. Šampanjac joj se pope nazad u grlo. Ne mogu da otvorim oči! Šta nije u redu sa mnom? Osetila je kako je dvojica muškaraca prebacuju na krevet... kako je njihove ruke svlače... palčevi joj se zavlače u gaćice... njene noge se prebacuju preko nečijih ramena... grubo drmusanje i... šta se to dešava? Vazduh je izleteo iz njenih pluća. Osetila je neverovatnu težinu na grudima. Ne može da diše! — Molim vas — zakuka ona. — Prestanite... molim vas! Loren ču kako se neko smeje. Nešto joj se steglo oko vrata. Pokušala je da pruži otpor, ali nije mogla da mrdne! Borila se za vazduh, udahnula plastiku u nos i usta, zureći u Kenovo izobličeno lice kroz koprenu na očima, njegove tople smeđe oči užasno preobražene. Zašto? Zašto mi radiš ovo? Nije trebalo da dolazim ovamo. O, bože, ubijaš me! Nije prekasno, molim te... prestani... bože daj mi još jednu priliku i nikad više neću uraditi ovako nešto. Ne, neee, ne želim da umrem. Ne ovako.

- 124 -

79

Džejk Hedli pogleda na ručni sat, nešto što je sada radio na otprilike svakih šezdeset sekundi. Petnaest do devet. Stajao je sa svojim dečacima u redu ispred sajamske zgrade još od pola osam tog subotnjeg jutra, primećujući njihovo uzbuđenje dok su mu stezali prste i jurili oko njega imitirajući automobile, zapitkujući: — Kada, tatice, kada? Je l' došlo vreme? Danas je bio dan koji su njegovi dečaci čekali čitave godine — otvaranje međunarodnog sajma automobila. I konačno, red je počeo da se kreće. — Tata! Čoveče, čoveče, čoveče. Počelo je. Džejk se smešio dok je vadio karte iz džepa na košulji i pružao ih mladiću na ulazu. — Želim vam dobar provod unutra — reče on pregledavši im karte. Nosio je crvenocrnu majicu kratkih rukava s logom izložbe na grudima, trkačkim prugama i nakrivljenim „brzim“ fontom; Džejk pomisli kako će kupiti dve takve majice dečacima. — Hvala. To i planiramo — odgovori Hedli, držeći dečake za ruke dok su oni poskakivali gore-dole, umalo mu ne iščašivši ruke iz ležišta. Kada su ušetali u svetlucavi auto-salon, preplaviše ih klimatizovan vazduh, lagana muzika i neverovatno divan miris voska za poliranje i nove kože. Kud prvo da pogledaš? Prototipi automobila okretali su se na platformama. Lepe devojke u tesnim suknjama i besprekornim majičicama, malo previše otkrivenih nogu, savršeni spoj seksa i novca, davale su sve od sebe da privuku mušterije na štandove. Svetlost i muzika dolazili su sa svih strana. Direktno ispred njih, jedna veoma atraktivna žena s bedževima sedela je za dugim redom stolova, deleći sjajne automobilske brošure. — Ako se razdvojimo iz bilo kog razloga, ovo je glavni štab porodice Hedli — reče Džejk, saginjući se do visine svojih šestogodišnjaka. — Osvrnite se okolo. Pronađite ovo mesto, jer ću ovde doći da vas nađem. — Dobro, tata — reče Stivi. — Ćaooo! - Onda se oslobodi njegove šake, trčeći ka evropskim automobilima u glavnoj dvorani. — Hoće da vidi ferarije - objasni Majkl svom tati - i monstarotije. Džejk se nasmeja kad su on i Majkl krenuli za Stivijem, a ogroman prostor brzo se ispunjavao publikom koja je nadirala unutra poput plime. Džejk je izgubio Stivija iz vida na trenutak; onda je ugledao svog dečaka na platformi s tepihom dok je prodavač skidao platno s glatkog, srebrnog ferari kupea 2007. Džek povika da nadjača buku u dvorani: — Stivene. Siđi dole. Nije dozvoljeno da stojiš tu, sine. Kada se Stivi okrenuo, Džejk vide užasnut izraz na dečakovom licu. Džejka obuze strah iako je mogao jasno da vidi svog sina. Stegao je Majklovu malu šaku. — Hajde, Stivi, siđi dole. — Teta u kolima, tata. Nešto nije u redu s tetom u kolima. Džejk Hedli zausti da kaže sinu kako lutka na prednjem sedištu nije prava osoba, ali kada je prišao bliže i provirio unutra, srce poče brže da mu kuca. Onda prebaci u petu.

- 125 -

Devojčine otvorene oči behu zamagljene, njeno lepo lice nakrivljeno pod čudnim uglom. Ugledao je nešto što je ličilo na ljubičastu senku oko njenog vrata. Na sebi je imala nekakvu večernju haljinu. Šta je ovo kog đavola? — Stivene! — viknu na svog sina, grabeći dečaka za ruku. — Rekao sam, siđi odmah! Do tog trenutka su i drugi videli devojku, udova zamrznutih u voštanoj parodiji lutke mrtvački ukočenu u kolima od dvesta hiljada dolara. Prodavač zadužen za štand stade da pokazuje posmatračima da se udalje. Lice mu je bilo bledo, oči divlje iskolačene, i vikao je: — Udaljite se, molim vas. Udaljite se. Bežite odavde, do đavola! Ljudi su nadirali ka ferariju, zatim dalje od njega, kao talasi plime i oseke koji su se komešali oko Džejka i dečaka. Prodorni vrisci pomešaše se s veselom pop muzikom i Džejkovi sinovi počeše da plaču. Zarili su lica u telo svog oca, čvrsto ga grleći oko struka i nogu. Srca koje je luđački tuklo, Džejk uprti blizance i pođe brzo ka izlazu. Obratio se začuđenom pregledaču karata na vratima strogim glasom. — Neko je mrtav unutra. Jedna žena. Bolje pozovite policiju odmah.

- 126 -

Peti deo Sve na jednom mestu

80

Posetioci sajma automobila nahrupiše iz izložbenog salona poput kontuzovanih putnika koji su se previše približili mestu gadne, veoma krvave nesreće. Džakobi me je čekao unutar velikih staklenih vrata na ulazu u izložbeni salon iz Ulice Hauard. — Dobro došla u Dan mrmota — reče Džakobi. — Pričaj mi o tome. Džakobi me je obavestio o razvoju događaja dok smo se probijali kroz gomilu idući ka zadnjem delu dvorane. — Žena bele puti, osamnaest do dvadeset godina, plavuša, četrdeset pet kila sa sve odećom, tragom od davljenja oko vrata, ostavljena u ferariju. — Bože. Ta čudovišta. Koja drskost, ludilo. Kakva petlja, da urade ovo u javnosti. Pogledaj svu tu decu na izložbi automobila! — Zezaju nas, Bokserova — reče Džakobi. — Pokazuju nam srednjak i smeju se dok ne popadaju. To je moje mišljenje. On pokaza put dvojice policajaca i forenzičara iz Jedinice za vršenje uviđaja koji su stajali između štanda s brzom hranom i onog sa sportskim automobilima evropskih proizvođača. Nedovoljno žute policijske trake okruživalo je pregradni panel od iverice. Kao da bi mesto zločina moglo da stane na pet i po kvadratnih metara. Zakoračila sam iza panela i ugledala scenu koja me potresla do srži. Žrtva je bila fino obučena, sređene frizure, i izložena poput postavke mrtve prirode: Plavuša u sjajnim srebrnim kolima. Bio je to crni humor, tajanstvena interna šala, još jedna lepa mlada devojka ubijena zarad nečijeg bolesnog zadovoljstva. — Dovedi menadžera ovamo — rekoh Džakobiju. — Zatvoriću ovo mesto. Nazvala sam šefa preko mobilnog, zatražila od njega da pošalje svakog raspoloživog policajca do sajamske zgrade i da obavesti gradonačelnika o razvoju događaja. Uskoro će Ulica Hauard biti puna kombija sa satelitskim antenama i nadletaće je helikopteri TV stanica, u to nema sumnje. Čarli Klaper prestade s fotografisanjem tek koliko da mi doda par rukavica od lateksa. — Činimo sve što možemo, Lindzi, ali moraću da prebacim ova kola u laboratoriju. Da ih pređemo detaljno. — Ima li ikakvih dokumenata kod žrtve? — Nema novčanika, nema tašne, ničega. Provukoh ruku kroz prozor na vozačkoj strani, dodirnuh devojčin obraz zapešćem. Još je bila topla. Temperatura u prostoriji bila je dvadeset celzijusa, vlažnost vazduha mala. Nešto mi je palo na pamet. Ako budemo brzi, moglo bi da upali. — Čarli? Hajde da odmah potražimo otiske na njoj metodom superlepka. Forenzičari su postavljali šator za parenje kada se jedan gojazni čovek, crven u licu od besa, probi kroz masu i unese meni u lice. Pločica s imenom ga je identifikovala kao „Patrika Liroja, menadžera salona“, i on poče da viče: — Ne možete da nas zatvorite! Jeste li poludeli?

- 128 -

Pljuvačka je letela dok je on izvikivao pitanja bez odgovora: da li sam svesna koliko prihoda odlazi u nepovrat? Kako pretvaram sjajan publicitet u govna? Koje će sranje mene lično da snađe zbog toga? Bilo je to jedno dugo baljezganje praćeno psovkama, i nimalo mi se nije svidelo. — Neko je ubijen, gospodine Liroj, razumete li? Moram da sačuvam ono što je ostalo od mesta zločina i da uhvatim ubicu. I dok se vi ponašate kao magarac, ljudi tabanaju gore-dole po stepeništu i šire DNK po toaletima. — Što nam pre vaše obezbeđenje pomogne da ispraznimo ovo mesto i ispitamo svedoke, to ćemo vam se pre skloniti s očiju. — A kada mislite da će to biti? - upita on zadihano. — Bićemo gotovi kad budemo gotovi. — Ma, daj! Moram da kažem nešto ljudima. Gotovo da mi ga je bilo žao. Gotovo. — Po mojoj proceni, najmanje dvanaest sati — rekoh. — Ceo jedan dan? Otkazujete subotu? Milioni dolara će otići u nepovrat. Milioni — reče, ubadajući dugmiće na svom mobilnom. — Niste ni svesni. — U tom ferariju se nalazi mrtva žena — rekoh. Onda sam mu okrenula leđa kad se Džakobi stvorio pored mene i rekao da je sakupio video trake iz sigurnosnih kamera, uključujući one iz kamera montiranih na delu za utovar automobila. Zastali smo da posmatramo policajce kako sprovode kupce s promotivnih štandova do vrata. Niko nije bio presrećan zbog toga, blago rečeno. — Ako ne ukebamo ove psihopate - reče Džakobi - idem u prevremenu penziju. Bez oproštajne žurke. A tebe, Bokserova, tebe će da ražaluju i postave te da obilaziš parking satove. — Znaš li šta mi nije jasno? — rekoh svom starom partneru. — Kako su kog đavola uneli tu devojku ovamo?

- 129 -

81

Neprestano sam trljala ruke da se oslobodim hladnoće koja je vladala u mrtvačnici dok sam posmatrala tužan prizor naše poslednje neznanke koja je ležala gola na čeličnom stolu. Izgledala je nevino i ranjivo kao usnulo dete. Kler me pozdravila sa svojih merdevina, odakle je slikala žrtvu iz visine, dok je dole na zemlji pomoćno osoblje opčinjeno piljilo u nagu, lepu ženu. — Hej! - zareža Kler. - Izlazite napolje, svi. Napolje! Ne ti, Lindzi. Bani! Zavedi cipele kao dokazni materijal. Predaj sve Lumisu i ne zaboravi ogrlicu. Tu je na stolu. Kler siđe s merdevina, podesi lampu za nekoliko stepeni, otkrivajući četiri blede mrlje koje su se zrakasto širile na devojčinom levom obrazu. Otisci prstiju. Jedva da sam mogla da poverujem. Hvala bogu, konačno imamo nešto. — To su dečji otisci — reče Kler, ubijajući moje prekratko ushićenje. - Ostavio ih je šestogodišnji dečak koji ju je pronašao. — Ludilo - rekoh. — Hej, šta je to? - Primakla sam se bliže da bolje osmotrim odsjaj nečega u devojčinim ustima. Je li to neki trag? Možda poruka? — Plač božji, eto šta je — reče mi Kler. — „Devojka iz salona“ nosi protezu. Uzdahnula sam. Bila je tako mlada. Previše mlada da umre, naročito ovako. Zašto si radila, devojko mala? Posmatrala sam Kler kako uzima uzorke ispod žrtvinih noktiju, ubacuje ih u koverat. Zatvara ga i označava. Obilazi oko stola i ponavlja postupak s drugom šakom. — Dobila sam toksikološki nalaz, Lindzi — reče ona. — Ista žalosna priča, devojčice. Procenat alkohola u krvi joj je bio 1,3 promila, a imala je i tonu rohipnola u sebi. Isto kao i ostale. — Znači, napili su je i drogirali, naravno. Zašto da rizikuju da im pruži otpor? Uzrok smrti? — Asfiksija. Kao i ranije, verovatno su je burkovali, ugušili i zadavili negde oko ponoći. Definitivno ubistvo. — Te seronje su dosledne, zar ne? Pretpostavljam da su je okupali da bi se oslobodili dokaza u vidu mikrotragova. Kao i druge dve. — Dakle, misliš li da je ubijena u hotelskoj sobi? — Da, a verovatno je i radila kao pratnja. Tri devojke su mrtve, a još uvek tragam za makar jednim pristojnim tragom. Kler reče: — Mislim da imam nešto za tebe, dušo. — Ona se okrenu ka svojoj asistentkinji. - Bani, pomozi mi da okrenemo NN devojku. Hoćeš li moći? Kler prebaci desnu ruku „devojke iz salona“ preko njenog tela, i okrenu je na bok dok ju je Boni pridržavala. — Pogledaj ovde - reče Kler, pokazujući na mrlju u prevoju devojčinog levog kolena. Sagnula sam se i ugledala sveže tragove otiska prsta koji su se pojavili na devojčinoj koži nakon što je bila izložena isparenjima superlepka. Haljina od plave čipke koju je žrtva nosila dosezala je do poda. Noge su joj bile pokrivene do članaka.

- 130 -

Taj otisak prsta nije ostavio neki posmatrač. Okrenula sam se i nasmešila svojoj najboljoj prijateljici Kler. — Počinilac koji ju je okupao — reče ona, uzvraćajući mi osmeh. — Propustio je jedno mesto.

- 131 -

82

Džakobi otvori vrata mrtvačnice i objavi: — Znam kako su uneli žrtvu u izložbeni salon. — Imaš našu punu pažnju — rekoh. Prešao je celu prostoriju do Klerine kancelarije i vratio se minut kasnije s flašom vode. — Jedem hot-dog ceo dan — objasni on. — Samo se posluži — reče Kler. — Do đavola, Vorene, uzmi dve. Džakobi smesti zadnjicu u stolicu. Lice mu je bilo obešeno od iscrpljenosti, ali iz njegovih očiju pod teškim kapcima sevale su varnice. Slušaj ovo, Bokserova. Jedan kamion je išao sa železničke stanice do izložbenog salona s tovarom tepiha. Vozač je, po svemu sudeći, stao da se olakša uza zid jedne zgrade u Ulici Folsom. Kamioni ne bi trebalo tu da se zaustavljaju, ali uvek to rade. — Znači, otmica? — Da, ali nije bila pljačka. Više kao autostopiranje. Zlikovac priđe vozaču s leđa, nabije mu predmet nalik pištolju u leđa. Džakobi poče da se smeje. — Oh. Reci mi u čemu je vic. — Izvini. Zamisli tipa kako drži đoku i onda oseti kako mu neko nabija pištolj u leđa. To je muška stvar, Bokserova. — Kako bilo. Presretač iskoristi vozača da izvuče drugog tipa iz kamiona. Onesvesti ih obojicu omamljivačem. Onda ih on i njegov drugar utovare u zadnji deo kamiona, vežu ih lepljivom trakom i začepe im usta. — I sada imaju kamion s proverenim tablicama i vozačevom identifikacijom — rekoh. — Misliš da su prebacili našu žrtvu u taj kamion? Možda je bila u nekom sanduku? — Brzo razmišljaš, poručnice. — Trudim se da držim korak s tobom, Džakobi. Slušam. Nastavi priču. Džakobi klimnu. — I tako se oni odvezu do dela za istovar na sajmištu, istovare sanduk ove mlade dame na ručna kolica, sačekaju pravi trenutak. Onda je uvezu unutra i postave u ferari. — Možda je sanduk bio kofer — rekoh. — Veliki. Kožni. S točkićima. — Moglo je svakako da bude tako nešto. — Neverovatno - reče Kler. - Da imaju petlju da prebace telo naočigled svih, da i ne pominjem to što su je postavili u kola na sajmu automobila! — Izgledala bi kao lutka da ju je iko primetio... a nije — reče Džakobi. — Pregledao sam sve snimke. Prošle noći je vladao totalni haos. Viljuškari su štraftali tamo-amo. Kola su se istovarivala. Na stotine tipova u identičnim radničkim odelima postavljalo je štandove. — Mogu li vozači da identifikuju svoje napadače? - upitah. — Bio je mrak. Potpuno su ih iznenadili. Počinioci su nosili čarape na glavama. Džakobi priđe bliže žrtvinom telu. - Osećaš to? Eto ga ponovo. To je močvarna magnolija. — Blek perl.

- 132 -

Jedna misao mi se probi u svest poput mehura koji izranja s dna jezera. Bilo je tako jednostavno i očigledno. Zašto mi je trebalo tako dugo da povežem stvari? — U pitanju je radnja tipa „sve na jednom mestu“ — rekoh naglas. — Kako to misliš, Bokserova? — Firmirana odeća i cipele. Ubice zgrabe šta mogu s ofingera, odeću za devojku koju još nisu sreli. Tako da ponekad pogreše veličinu. Pravi nakit, dobre stvari, pod katancem su i zaključane, ali staklići i cirkoni? Nema problema. — Parfem kojim su namirisali te devojke — reče Džakobi, nadovezujući se na moj tok misli. — Ekskluzivan je. Prodaje se samo na jednom mestu. — Naše ubice su imale lak pristup — rekoh. — Zgrabili su sve u istoj radnji.

- 133 -

83

Bila sam za volanom novog linkoln sedana u osam sati tog ponedeljka ujutru. Šef je sedeo pogrbljen pored mene, kiseo kao krastavac. Bio je u uniformi, zalizane kose, i znojio se. Dvanaest patrolnih kola išlo je u koloni iza nas dok smo prolazili strmim ulicama San Franciska. Kakva će ovo vožnja da bude. — Stajemo na žulj mnogim važnim ljudima zbog jedne mrtve kurve — reče mi Trakio. — Dugujemo joj to. — Znam, Bokserova. Dugujemo svima njima. Trakio je spustio prozore, puštajući unutra prohladni vazduh od dvanaest celzijusa. Znala sam da se okreće na tihoj vatri. Preuzeo je posao kapetana a da prethodno nije bio detektiv. I nasledio je policijsko odeljenje s najjadnijim procentom rešenih zločina u čitavoj zemlji. U tom trenutku se oslanjao na mene. Želela sam da mu osvetlam obraz. Nedeljno izdanje Kronikla ležalo je na sedištu između nas. Naslov na prvoj strani je glasio UBISTVO NA SAJMU AUTOMOBILA, i priča se nastavljala na trećoj strani sa slikom naše žrtve, nazvane „devojka sa sajma“, zajedno s apelom javnosti za bilo kakve informacije o devojci, ili bilo čemu drugom. Žrtvini ožalošćeni prijatelji su istupili i „devojka sa sajma“ je sada imala ime. Loren Makena nije imala dečka, volela je lepe, moderne cipele i, mada je radila kao pratnja, imala je punu stipendiju na Berkliju. Imala je samo devetnaest godina. Njena smrt je bila besmislena i tragična. A njene ubice su još uvek uživale u slobodi — i verovatno planirale da ponovo ubiju. Trakio je dobovao prstima po vratima kada sam skrenula desno na Junion skver. Još jednom sam ponovila svoju teoriju u glavi. Ako grešim, šef će proći kao bos po trnju. Uprkos mučnom tračku sumnje, meni je to još uvek imalo smisla. Ubice „devojaka iz kola“ rade u Nordstromu.

- 134 -

84

Ekskluzivna robna kuća, jedna od mojih omiljenih, još nije bila počela s radom. Ali zaposleni u Nordstromu bili su okupljeni i čekali su u nemirnim gomilama u prizemlju robne kuće. Predsednik Nordstroma, Piter Foks, izgledao je veoma naočito u kariranom ralf loren odelu i italijanskim cipelama od petsto dolara. Držanje mu beše mirno, ali primetila sam znoj na njegovoj gornjoj usni i brigu u očima dok je vodio šefa i mene kroz robnu kuću. — Pažljivo sam proverio robu sa spiska koji ste mi poslali faksom — reče mi. — Lično sam je proverio. Bili ste u pravu kada ste rekli da su te stvari bile ukradene, ali ne mogu da poverujem da je iko od naših ljudi na bilo koji način povezan s ubistvima. Veličanstvene zavojite pokretne stepenice koje spajaju prizemlje Nordstroma s gornjim spratovima bile su isključene. Miris blek perla osećao se u vazduhu dok sam se pela stepeništem da bi mogli da me vide preko sjajnih tezgi i rafova s robom. Predstavila sam se, i kada se prostorija utišala, objasnila sam zašto smo došli. — Naša kriminološka laboratorija je pronašla otiske prstiju na žrtvinim cipelama — rekoh — i želimo da isključimo svakoga ko je možda dotakao te cipele dok je obavljao svoj posao. — Ako je nekome neprijatno da ostavi otiske prstiju ili da mu se uzme bezbolan bris iz usta, molim vas ostavite svoje podatke kod inspektora Džakobija. On je zgodni gospodin u smeđem sakou koji stoji na šalteru za informacije. Onda ste slobodni. Tri duga reda formiraše se duž mermernih redova između polica. Klaperov tim je uzimao uzorke i upućivao ljude ka jednom stolu gde su im proveravali dokumenta i uzimali otiske. Moli Pirson, direktor kadrovske službe, stajala je pored mene. Imala je belu kosu nameštenu u jež-frizuru i naočare s limeta-zelenim ramom koje su uokviravale njene tamne oči. Prelazila je hemijskom preko spiska zaposlenih, štiklirajući imena onih prisutnih. — Videla sam ga pre jednog minuta, tako da znam da je ovde — promrmlja ona, nervozno pretražujući prostoriju pogledom. Njena nervoza pređe na mene. — Na koga mislite? — upitah. — Na Luisa Bergina. Našeg menadžera magacina. Ne vidim Luisa.

- 135 -

85

Luis je bio ispred mene u redu - javi se jedan mršavi muškarac s jarećom bradicom na koji metar ispred nas. — Rekao je da mora u klonju. — Čovek pokaza prstom ka muškom toaletu, tri metra udaljenom od lifta. Videla sam kako strelica iznad lifta pokazuje nadole, dok se on zaustavljao u prizemlju, tri sprata ispod nas. — Kako Luis izgleda? - upitah brzo. — Krupan momak. Preko sto osamdeset. Plavokos. Okrenuh se ka šefu. — Pokrivaću te ovde - reče on. Onda doviknuh Maknilu i Semjuelsu da provere toalet. Rekoh Lemkeu i Čiu da blokiraju izlaze ka svim ulicama. — Niko ne sme da izađe odavde. Konklin i Džakobi su me pratili, trčeći niz pokretne stepenice, i nas troje se razletesmo po ogromnoj unutrašnjosti tržnog centra. Zaustavila sam se usred reke pešaka koji su ulazili i izlazili iz pomodnih radnji: Godiva, Klub Monako, Bejli benks end Bidl, Bandolino i Kenet Kol. Nisam znala kuda pre da gledam, na koju stranu da se okrenem. Nisam videla nikoga ko odgovara opisu Luisa Bergina. Moj nekstel zazvoni, i ja ga zgrabih iz futrole. Bio je to Maknil, koji reče: — Nije u toaletu, šefe. Ovde nema nikoga. — Ti i Semjuels, pokrivajte Petu ulicu — rekoh. — Eno ga — reče Džakobi. I ja sam ga ugledala. Na drugoj strani tržnog centra, muškarac bez kaputa u beloj košulji udaljavao se od nas, stapajući se s masom. Visine oko metar osamdeset pet, sto pet kila, zagasitoplava kosa, s cigaretom u ustima. Šibadžija. Izvukla sam oružje, uzviknula njegovo ime da nadjačam odjekujući grmljavinu gomile koja je milela okolo. — Luise Bergin. Policija. Ostani gde si. Digni ruke uvis.

- 136 -

86

Luis Bergin okrenu svoju veliku glavu k meni. Pogledi nam se susretaše preko mase na delić sekunde i ja ponovo viknuh: — Bergine. Stani. Ne teraj me da pucam u tebe! On se ponovo okrenu — i poče da beži. Adrenalin mi je jurio u krvotok dok smo Konklin, Džakobi i ja izbegavali kupce, prateći Bergina u trku, da bi zatim izleteli kroz južni izlaz tržnog centra u jutarnju gužvu na Ulici Market. Bergin mora da beži s razlogom. Da li je već izdat nalog za njegovo hapšenje? Ili beži od nas jer je ubio tri devojke? Ponovo sam ga izgubila iz vida dok sam se trudila da proniknem pogledom kroz reku vozila koja su jurila ulicom, izdvojim pešake u svojoj glavi i uočim u komešajućoj gomili muškarca u beloj košulji. Srce mi je poskočilo kada sam ga napokon ugledala tridesetak metara dalje, kako pretrčava Ulicu Market na crveno i skreće desno u Ulicu Pauel. — Tamo! - doviknuh Džakobiju i Konklinu. Fiksirala sam Bergina pogledom, koji se probijao kroz vrišteću gomilu ispred nas. Trotoar s obe strane Ulice Pauel bio je pravi teren s preprekama u vidu pešaka, uličnih prodavača, putnika koji čekaju u redu za tramvaj. Već me obuzeo osećaj da je njegovo hvatanje realnost, iščekivala sam uzbuđenje koje će me preplaviti dok budem bacala Bergina na tlo — ali on utom obori prodavca grnčarije na trotoaru, i činije i posude se polupaše dok je Bergin grabio ulicom. Tada je pojačao tempo, gutajući asfalt svojim dugim nogama, povećavajući razdaljinu između nas. Vižljasti čovek čiji štand s grnčarijom beše oboren pridruži se poteri, kao i grupa lakoumne, glasne klinčadije koja je besposličila kod novinarnice. Podigoh značku i obruših se besno na sve njih. — Sklanjajte se s ulice da ne uhvatite metak! Džakobi je šištao i kašljao iza mene. Jurnjava po uzbrdici bila je previše za njega, i on poče da zaostaje, hramajući zbog rane od metka koju je zaradio prošlog maja. Razdrah se: — Vorene, pošalji patrole na Junion skver. Ispred mene, Konklin je opisivao krug i vraćao se nazad. Tada sam shvatila da smo izgubili Bergina. Pogledom sam prečešljavala ulaze desetina radnji. Ako se Bergin sklonio u neki od malih hotela ili restorana ili se, ne daj bože, spustio do podzemne linije BART-a, zbrisao je. Jedan blesak mi privuče pažnju — Bergin kako trči uporedo s tramvajem ispred, koristeći ga kao prepreku između nas. — Konkline! — Vidim ga, poručnice. Rič Konklin je imao korak koji je mogao da se meri s Berginovim, i bio je u odličnoj kondiciji. Kada je Konklin prešao Pauelovu iza tramvaja, čuh kako viče na pešake: — Sklanjajte mi se s puta. Nazad. Nije mogao da savlada razdaljinu između njih dvojice pešice. 

BART – Bay Area Rapid Transit – transportni sistem koji pokriva područje zaliva San Franciska. (Prim. prev.)

- 137 -

Bila sam dovoljno blizu da vidim Konklina kako se hvata za šipku tramvaja levom rukom, skače na zadnji stepenik i vozi se sedam metara pre no što se u stilu prvoklasnog ragbiste bacio Berginu na leđa, obarajući krupnog čoveka na tlo. Bergin pade na trotoar, zastenjavši kada mu je vazduh izleteo iz pluća. Ja sam trčala zadihana, nogu koje su drhtale od zamora. Mislila sam da srce ne može brže da mi kuca, ali stigla sam ih. Držala sam glok obema rukama, uperen u Berginovu glavu. — Ostani na zemlji, kučkin sine — procedih. — Ostani na zemlji i drži ruke ispred sebe. Nemoj da si mrdnuo ni prstom.

- 138 -

87

Dahćući, prijavila sam našu lokaciju dispečeru, dok je Konklin stavljao lisice Luisu Berginu iza leđa. Berginovi dlanovi i desna strana lica behu izgrebani i krvavi od pada. Ali nije prozborio ni reč. I nije se opirao. Razmišljala sam unapred, i nešto me je mučilo. Sve za šta možemo da optužimo Bergina jeste ometanje policajca u vršenju dužnosti, optužba koja povlači minimalnu kauciju, ništa više od toga. Ako uspe da ispljune hiljadu dolara, biće ponovo na slobodi za pola sata. Biće u Vankuveru do večere, i nikad ga više nećemo videti. Konklin mi je pročitao misli. — Poručnice, videli ste ga. Opirao se hapšenju. Obrve mi poleteše uvis. Opirao? Čovek je ležao na ulici kao mrtva tuna. — Zamahnuo je k meni — insistirao je Konklin, trljajući vilicu. — Dobro me je opalio jednom pre nego što sam ga oborio na zemlju. Morate priznati, poručnice, ova gorila je udarila policajca. — Kamo sreće da te jesam udario, seronjo - promrmlja Bergin s trotoara. - Slomio bih ti vilicu. — Ućuti, molim te - reče Konklin Berginu dobrodušno. — Reći ću ti kad da progovoriš. Shvatila sam šta Konklin radi: povećava optužbu da bi kaucija skočila do neba. To nije bilo pošteno, ali bili smo očajni. Trebalo nam je vreme da saznamo da li je Bergin ubio naše „devojke iz kola“. Konklin pročita Berginu prava i ubaci ga na zadnje sedište patrolnih kola taman kad se Džakobi zaustavio i ponudio da me odveze do stanice. Tokom vožnje, rekoh Džakobiju da jedva čekam da ispitam Luisa Bergina, da dobijem odgovore, da dobijem priznanje, da saznam ime njegovog saučesnika, da stavim ubice „devojaka iz kola“ iza rešetaka. — Jesi dobro, Bokserova? Zvučiš potreseno. — Istina — priznadoh. — Razmišljam, šta ako Luis Bergin nije naš tip? Šta onda? Jer potpuno sam ostala bez ideja.

- 139 -

88

Džakobi i ja smo nestrpljivo čekali u mojoj kancelariji dok je Bergin bio procesiran, a njegova njuška i otisci prstiju ulazili u sistem po prvi put. — Konklin i ti bi trebalo da ga ispitate - reče Džakobi. — Slučaj je tvoj — rekoh. — Tvoje ispitivanje. — Hajde da vidimo kako će se Konklin snaći, Bokserova. Ja ću biti odmah iza stakla. Stameni Luis Bergman je sedeo za stolom u sobi za ispitivanje broj dva. Konklin i ja sedosmo preko puta njega, i ja stadoh da pregledam škrte informacije koje je kompjuter izbacio. — Ovde stoji da si uzoran građanin — rekoh Berginu. — Čist radni vek, bez dosijea. Ovo ne bi trebalo dugo da potraje. — Odlično. Jer čim izađem odavde ima da vas tužim za neopravdano hapšenje. A tebe ima da tužim što si me oborio. — Polako, Luise. Mislim da si previše gledao Red i zakon. Evo — reče Konklin, pružajući papirnu maramicu. - Uneredio si se. Bergin je besno odmeravao Konklina dok je brisao lice i dlanove, zgužvao maramicu i zadržao je u ruci. Konklin reče: — Dakle, Luise, objasni meni i poručnici. Zašto si trčao? — Trčim svaki dan. To je vežba, govnaru mali. — Pokušavam da ti pomognem, čoveče. Da ti pružim priliku da objasniš. Luis se nasmeja. — Kako da ne. Moj novi najbolji drug. — Bolje ti je da poveruješ u to — reče Konklin. - Možda si maznuo neke krpice i prodao ih. Nas nije briga za krađu, zar ne, poručnice? Mi smo iz Odeljenja za ubistva. — Možda je trebalo lepo da me pitaš, smradino, umesto što si me priveo zbog lažnog „opiranja hapšenju“. Konklin ustade, „telefonirao“ je šta će učiniti, i Bergin podiže ruke da se odbrani od udarca. Kad je Konklin opalio Bergmana po potiljku, njemu zgužvana krvava maramica izlete iz ruke i pade tiho iza njegove stolice. — Pokaži malo poštovanja prema svojim čuvarima reda — reče Konklin. — Naročito u prisustvu jedne dame. Konklin se ležerno saže i krišom ubaci maramicu u zadnji džep. — Udari me ponovo — reče Bergin, okrećući svoju ogromnu glavu — i tužiću te za policijsku brutalnost. Ne možeš ništa da mi prikačiš, pa me ili poljubi u dupe i pusti me odavde, ili mi nađi advokata. Nemam ništa da kažem. Moj mobilni zazvoni — u najgorem mogućem trenutku. Pogledah u identifikaciju poziva. Bio je to Džo. — Gradonačelnik me zove - rekoh, vadeći mobilni iz futrole. — Moram da se javim. Izvini. — Da, gospodine. Sad ga ispitujemo. — Okrenuh leđa Konklinu i Berginu. Glas mog čoveka beše kao muzika u mojim ušima. - Trenutno letim za Hongkong, plavušice — reče on, ne zbunivši se. — Vraćam se sledećeg vikenda. Mogao bih da svratim do San Franciska...

- 140 -

— Da, gospodine. Izgleda da hoće — rekoh. — Dakle, misliš da ćeš biti slobodna? — Apsolutno. — Nećeš da zaboraviš? — Imate moju reč. - Osmotrila sam svoje lice u ogledalu, mršteći se dok mi je osmeh igrao na krajevima usana. — Volim te, Lindzi. — Možete da se kladite, gospodine. Nastaviću da vas obaveštavam. Prekinula sam vezu, potisnula dejstvo te božanstvene pauze od dvadeset sekundi i vratila se u sadašnjost. — Kakav je osećaj, Luise? Ti si glavni prioritet gradonačelnika Heferona. — Sjajan. — On se isceri. Luis je bio u pravu. Nismo imali šta da mu prikačimo. I kad bude dobio advokata, mi ćemo se vratiti jurenju sopstvenog repa. Začu se kuckanje po staklu. Izašla sam u hodnik gde me je čekao Džakobi. — Jesi li čuo? — upitah. — Bergin je tražio advokata. — Trebaće mu advokat. I to dobar — reče Džakobi. — Njegovi otisci se poklapaju s onim uzetim s prevoja kolena Loren Makene. — Džakobi se naruga: — To će ga zadržati neko vreme. Kao da mi se celo telo nasmejalo, toliko je osećaj bio dobar. Iscerila sam se Džakobiju, bacili smo petaka, kosku, munuli se kukovima, uradili sve osim poljupca u usta. Otvorila sam vrata, pozvala Konklina da izađe. — Luisov otisak se poklapa s onim koji smo izvukli s tela „devojke sa sajma“. Ti si izvršio hapšenje, Riči. Imaš čast. Stajala sam s inspektorom Konklinom kada je rekao: — Luise Bergine, povlačimo optužbu za opiranje hapšenju. Uhapšen si zbog ubistva Loren Makene.

- 141 -

89

Dodirnula sam dršku pištolja za sreću, zatim Konklin, Džakobi i ja uđosmo u Kiston apartmane iz Ulice Hajd. Sedmospratnica od cigle nalazila se blizu tramvajske linije od koje se za brzo stizalo pravo do Nordstrom skvera. Prastari Afroamerikanac koji je otvorio vrata reče nam da je Luisova cimerka kod kuće. — Ona je umetnica. Uvek je u stanu radnim danima. Popeli smo se malim škripavim liftom, pronašli stan 7F u prednjem delu zgrade. Pritisla sam zvono, pokucala na vrata. — Otvorite. Policija San Franciska. Čula sam komešanje unutra, ali niko nije došao da otvori. Ponovo sam pokucala, ovoga puta drškom pištolja. Zvuk je odjekivao dugim, popločanim hodnikom, ali i dalje niko nije odgovarao. Uhvatila sam se za kvaku, ali vrata se nisu mrdnula. — Provalite ih — rekoh, sklanjajući se u stranu. Konklin se bacao svom težinom na tanke drvene ploče dok brava nije rascepila drveni ram. Džakobi uđe prvi, ja za njim, obuhvatajući pogledom malu dnevnu sobu, smeđi kožni kauč, red uramljenih grafika iznad njega: golišave devojke u klasičnim automobilima. Ugledala sam koverat prikačen na tablu za crtanje kraj prozora. Bila je adresirana na Luisa. — Policija — viknuh. — Izađi s podignutim rukama. Izvadila sam nalog za pretres iz džepa, prešla preko male, tamne dnevne sobe, držeći oružje ispred sebe. Namirisala sam ga sekund pre nego što je Džakobi promrmljao: — Močvarna magnolija. Iza nas, Konklin je upalio svetio. Spavaća soba se nalazila u dnu kratkog hodnika. Stegla sam staromodnu kvaku od presovanog stakla. Ona se okrenu, zazvečavši mi u ruci. Otvorila sam vrata, lagano ih gurnula, puštajući ih da se polako otvore. Pređoh pogledom od zgužvanog kreveta s razbacanom odećom do otvorenog prozora. Zatreptala sam — toliko mi je bilo teško da pojmim ono što sam videla. Prelepa Azijka neodređene dobi čučala je u prozoru. Njen tanki beli penjoar provideo se u kontrasvetlu bledog sunca. Njeni rukavi i pramenovi kratke crne kose lepršali su na povetarcu. Bila sam opčinjena njenim otvorenim izrazom lica nalik dečjem, tim pre što je u sobi vladala polutama. — Ja sam poručnica Bokser — rekoh nežno, spuštajući pištolj, osećajući Džakobija i Konklina iza leđa, nadajući se da će slediti moj primer. — Kako se zoveš? - rekoh. - Uđi unutra da možemo da popričamo. Ženine oči se zacakliše, i neka skrivena misao je natera da se osmehne. Gledala sam u njena jarko nakarminisana usta, kad ona napući usne kao da nam šalje poljupce. — Vruum, vruum — reče ona. Sve se odigralo brzo. Skočila sam napred - ali bilo je prekasno. Iskočila je kroz prozor.

- 142 -

Jedan dugi sekund nakon toga, još uvek sam videla tu sjajnu figuru u prozoru. Onda se činilo kao da je figura poletela. Njena slika mi se urezala duboko u mozak. Džakobi i Konklin su stajali pored mene uz prozor kada je njeno telo udarilo u kolovoz ispod nas.

- 143 -

90

Luis Bergin nije dobro podneo svoj dvadesetčetvoročasovni boravak u zatvoru. Odeća mu je bila izgužvana, a zbog neobrijanog lica prekrivenog krastama izgledao je kao da je spavao na ulici. Ali u njegovim očima je plamteo bes. I sada je imao advokata. Oskar Montana je bio mlad, odvažan advokat oštrog lica iz kancelarije javnog branioca. Srela sam Montanu i ranije, svideo mi se, i pomislila sam kako je Bergin mogao mnogo lošije da prođe. — Šta imate protiv mog klijenta? — upita Montana, lupivši svojom bronzanom halibarton aktovkom o sto, otvarajući je. — Jutros smo pretresli stan gospodina Bergina — reče Konklin. — Tamo smo pronašli jednu prelepu mladu ženu. Tvoju devojku — je l' tako, Bergine? Zove se Čeri Ču. — Ona nije imala nikakve veze ni sa čim — promrmlja Luis. Luisov glas beše poput grmljavine vulkana, opasan, odavao je jedva obuzdan bes. Konklin samo priđe bliže, izvlačeći stolicu, sedajući na pola metra od osumnjičenog. — Ne, a? - upita Konklin. - Pa, svakako smo je zadržali. Mislim da će te „prodati“. U stvari, već jeste. Luis stegnu pesnice i odmahnu glavom prkosno. — Ona nikad ne bi rekla nešto protiv mene. — Nije morala ništa da kaže. Držimo je zbog defenestracije — reče Konklin. — Znaš li šta je to, Luise? — Za ime boga - reče Montana. - Kakav ste vi to sadista, inspektore? Luis je bio u neverici. — Istražujete ubistva, a optužujete je za seksualni zločin? Konklin se zavali u stolici. — Defenestracija je latinski izraz, i znači „kroz prozor“. Da, Luise. Pokušali smo da je spasemo, ali ona je skočila. Držimo je u mrtvačnici. Primi moje saučešće. Luis zaurla: — Neee! Telo kao da mu se nadulo, žile na vratu mu poiskakaše, mišići nabreknuše. Onda, kao Samson koji upire u stubove hrama, Luis pritisnu šake o sto i pođe da ustane. Konklin se osloni o Berginova ramena obema rukama, terajući ga da sedne nazad u stolicu. — Gospodine Montana — rekoh — recite vašem klijentu da pripazi na vladanje ili ću ga vezati u lance. — Luise. Ne dozvoli da te navuku. Samo slušaj. I ja sam slušala, a i gledala. Konklin je brzo razmišljao, brzo delao. Prirodan talenat za ispitivača. I hrabar pandur. Postalo mi je jasno zašto se Džakobi ponosi njime. I ja sam se ponosila njime. — Otkrili smo nešto pomalo neobično u mrtvačnici — reče Konklin. — Da budem iskren, iznenadio sam se kad nam je patolog rekao. Mislim, Čeri je bila tako dobra ženska, Luise. Da ne poveruješ. Posmatrala sam Luisovo lice dok je Konklin bacio prvo jednu, zatim i drugu vozačku dozvolu na sto poput karata za igru.

- 144 -

Na osnovu fotografija se moglo izvesti zapanjujuće poređenje. Gledajući u jednu pa u drugu, to se jasno videlo. Iste oči, iste jagodične kosti. Ista usta. Konklin nastavi: — Morao sam da vidim ove dve slike zajedno da bih poverovao. Kenet Gatri. Čeri Ču. Oni su jedna te ista osoba. — Pretpostavljam da je bio Ken kada ste vas dvojica ubijali — je l' tako, Luise? A kada je bio Čeri Ču, bio je tvoja devojka. — Tvoja devojka — reče Konklin, glasa obojenog čuđenjem. — Druže, tvoja devojka je bila muško.

- 145 -

91

Posmatrala sam kako Luisovo lice prelazi iz crvenog u tačkasto pa u beskrvno, skoro mrtvački bledo. Zastenjao je, zatim počeo da udara glavom o sto sve dok njegov advokat nije ustao iz stolice i zgrabio ga za ramena. Tresao ga je dok ovaj nije prestao. Montana podiže pogled k meni, eksplozivnog lica, i to ne beše gluma. — Šta kog đavola vaš inspektor želi da postigne, poručnice? Imate li ikakve dokaze protiv gospodina Bergina? Ako ne, izvinite na izrazu, ali crknite, i vidimo se na njegovom čitanju optužbe. — Uzeli smo Luisov otisak s jedne od naših žrtava — rekoh - i njegov DNK je u laboratoriji. Označen s „hitno“ i crvenom bojom. — Dao vam je svoj DNK? — Bacio ga je. Mi smo ga uzeli — rekoh, sedajući pored Luisa, obraćajući se samo njemu. — Luise, pomozi mi da shvatim zašto ste Čeri i ti ubili te mlade žene. Inspektor Konklin i ja stvarno želimo da čujemo tvoju stranu priče. Možda postoje nekakve olakšavajuće okolnosti... — Popuši mi kurac. — Uh. Pa, bio si u pravu, Riči — rekoh Konklinu. — Luis zaista nimalo ne voli žene, ali imam osećaj da ga seksualno privlače. Slažeš se? — I tu nastupa Keni — reče Konklin, igrajući moju igru. — On mu je glumio makroa na neki način. Je l' tako, Luise? Ti si ih silovao, a onda ste ih vas dvojica davili? — I nakon što biste ti i tvoj ljubavnik ubili zajedno, šta onda? Onda biste vas dvojica uskočili pod čaršave? Mislim da će te porota mrzeti zbog toga, zar ne, poručnice? — Ne odgovaraj, Luise. Ne govori ni reč - reče Montana brzo. — Mislim da ćeš nam sve ispričati — rekoh Berginu —jer ćeš bolje proći s nama nego ikada s porotom. A tu je i ovo. Stavila sam na sto beli koverat s brojem 10. Bio je adresiran na Luisa zamrljanim plavim mastilom. Mogao je da ga vidi, ali je i da ga dotakne. Trepnuo je kad je prepoznao rukopis. Računala sam na to. — Pad na ulicu koji je Čeri izvela bio je lak u poređenju s onim koji tebi sledi - rekoh. Jesi li razmišljao šta te čeka? Dvadeset i nešto godina, izolovan na odsluženju smrtne kazne dok čekaš svoj red na injekciju? — Dosta, poručnice — reče Montana, lupivši šakom po svojoj aktovci. — Gospodin Bergin do sada nije odgovarao pred sudom čak ni zbog prelaska ulice na crveno... — Osudićemo gospodina Bergmana za tri ubistva — planuh. — Ali mogu da mu ponudim ovoliko lufta — razdvojila sam prste za pola centimetra. — Zaista? — upita Montana. — Čak toliko? — Jedna mlada žena pronađena je u Los Anđelesu pre dve godine, ostavljena pored autoputa — rekoh mu. — DNK pronađen u njoj poklapa se s DNK pronađenim u Luisovim žrtvama.

- 146 -

— Ako nam vaš klijent ispriča o ubistvima „devojaka iz kola“ i o toj žrtvi iz Los Anđelesa, saradivaćemo s javnim tužiocem. Da vidimo možemo li da isključimo smrtnu kaznu iz cele priče. Imate moju reč. — Javićemo vam šta smo odlučili — reče Montana. — Luise, idemo. — Ova ponuda je vremenski ograničena — rekoh, preklapajući koverat šakom. — Mogu li da dobijem pismo? — upita Luis. Gotovo da je molio. U poslednjih nekoliko trenutaka Luisov izraz se istopio kao vosak od sveće. Oči su mu bile crvene, lice izbrazdano od bola i gubitka. — Ovo je dokazni materijal - rekoh, gledajući u Luisove krupne, vlažne oči. — Ali pročitaću ti red ili dva. Otvorila sam koverat koji sam uzela s table za crtanje iz Luisove dnevne sobe, izvadila pet tankih listova, ispisanih od margine do margine urednim, lepim rukopisom. — Mislim da je još uvek pisala ovo kada smo ušli u tvoj stan — rekoh. — Vidiš, potpis je zamrljan. Mastilo je još bilo vlažno. Luisova usta behu otvorena. Disanje plitko. Oči usredsređene na mene.. — Čeri ovde kaže: „Oprosti mi, ljubavi, ali ne mogu da živim bez tebe. Ti si bio jedini san koji mi se ikad ostvario...“ — Pa, ovo je prilično privatno — rekoh, presavijajući listove, ubacujući ih nazad u kovertu. — Skoro da mi se srce slama. Luis reče: — Recite mi šta moram da uradim. Uradiću šta god treba. — Slušaj me - reče Montana, spuštajući šaku na Luisovu mišicu. — Ne govori ni reč. Pusti me da radim svoj posao. Njihov jedini svedok protiv tebe je mrtav... Iznenada, stvari postadoše pomalo sulude. Luis udari svog advokata nadlanicom uz glasno krckanje, i Montana se sruči na pod sa sve stolicom. Krv pokulja iz Montaninog nosa. Skočila sam sa stolice dok je Luis ustao, stegao pesnice i stao da se dere na njega. — Zar ti nije jasno, ti govno malo? Nije me briga hoću li živeti ili umreti. Moj život je završen. Nikada je više neću videti. On okrenu svoje modre oči put mene. — Šta treba da kažem da bih dobio to jebeno PISMO? — Samo nam reci šta si učinio. — Dobro. Rekao sam da hoću. Pomislila sam da će mi srce pući od radosti. Naterala sam sebe da ostanem mirna iako sam u svojoj glavi skakala uvis i igrala pod kišom šampanjca. Izašla sam iz sobe za ispitivanje da se uverim da prokleta kamera još uvek snima. Vratila sam se u trenutku kad je Konklin pomagao Montani da ustane. — Nazvaću javnog tužioca — rekoh Luisu. — Možeš da dobiješ kopiju pisma. - Čim budemo čuli tvoje priznanje.

- 147 -

92

Džakobi je bio na sedmom nebu na samu pomisao da se Luis pretvorio u veliku plačljivu vreću od čoveka — osećao se fantastično što je bio deo tima koji je uhvatio tog psihopatu. Obojicu psihopata. Sada, u četiri popodne, još uvek je radio, pokušavajući da prikuca još jednog psihopatu uza zid. Možda još goreg. Verovatno najopasnijeg ubicu u istoriji San Franciska. Vozio se u neobeleženim policijskim kolima Ulicom Livenvort, prateći crni roudster Denisa Garze, od koga su ga delila dvoja kola. Magla se kovitlala u jezivim pramenovima s kolovoza čak i dok je kiša lila. Zakočio je na crveno u Ulici Klej, zureći u mutnocrvena stop-svetla, razmišljajući kako Garza po svemu sudeći prokleto lepo živi. Zašto bi onda želeo da pokopa sebe igrajući se boga u bolnici? Kada su automobili u suprotnoj traci osvetlili unutrašnjost njegovog auta, Džakobi se prepao kad je prepoznao Juki Kasteljano za volanom akure koja se nalazila između njega i mercedesa. Šta radi, kog đavola? Kola krenuše napred, i Džakobi dodade gas, držeći oba auta na oku, s iznenađenjem koje je prerastalo u sigurnost dok je akura pratila leksus posle svakog skretanja. Džakobi razmotri svoje dve opcije. Zatim upali sirenu i reflektore, pretvarajući sivi kraun vik u nešto što je izgledalo i zvučalo kao demon iz pakla. Ispred njega, mlada advokatica pogleda u svoj retrovizor, i zaustavi auto uz ivičnjak. Džakobi uparkira vik iza nje, pozva dispečera, zatraživši da jedno neobeleženo vozilo preuzme prismotru. Izdiktira registarski broj roudstera i odjavi se. Podiže okovratnik svog sakoa od tvida i izađe iz kola. Prišao je i sagnuo se do visine akurinog prozora na vozačevoj strani, uperivši baterijsku lampu u Jukine oči. — Mogu li da vidim vašu vozačku dozvolu? — upita. — Dobro, dobro, policajče. Tu mi je. Koji sam prekršaj napravila? — Vašu dozvolu, molim. — Naravno - reče Juki, zaklanjajući oči od svetlosti. Okrenula se, kopajući po svojoj torbi, prosipajući kreditne kartice i sitninu iz novčanika. Delovala je vrlo nervozno, ni nalik sebi. Konačno je pronašla dozvolu i pružila mu je. Džakobi odnese dozvolu do svojih kola. Proveri je u kompjuteru, dajući joj vremena da razmisli. Onda se vratio po jakom pljusku i zamolio Juki da izađe iz kola. — Hoćete da izađem iz kola? — Tako je. Izađite i stavite šake na haubu. Nemate ništa protiv da pogledam unutra? Želite li da mi kažete nešto? Imate neko oružje? Nedozvoljene supstance? — Vorene? Jesi li to ti? Ja sam, Juki. O čemu se ovde radi? — To i želim da saznam. Juki je kisnula do gole kože, kose slepljene preko očiju, tako da je ličila na mokrog jorkširskog terijera. Na sebi je imala donji deo trenerke, tanku majicu kratkih rukava, sobne papuče s perlicama, bez čarapa. Zubi su joj cvokotali.

- 148 -

Džakobi nakratko osvetli lampom unutrašnjost akure, pa reče Juki: - Dobro, možeš da se vratiš unutra. Posmatrao ju je kako stavlja pojas, vratio joj dozvolu, i rekao: - Dugo sam vozio iza tebe, Juki. Šta si to, do đavola, radila? — Pratio si me? — Molim te odgovori mi na pitanje. — Samo sam izašla da se provozam, u redu? — reče ona, počevši da se ljuti. — Nemoj da me lažeš. Pratila si onaj roudster. — Nisam... dobro. Ali, pa šta? Samo sam... samo sam... ništa! — Razmisli o tome što govoriš — reče on, povisivši ton, želeći da je prodrma, da je malo uplaši. - Ako je taj tip udaren kao što veruješ, zar ne misliš da će te se nekako otarasiti? Ajde Juki, koristi mozak. Posmatrao je Juki kako pući usne, ne rekavši ništa. — Ne ponašam se sad kao seronja zato što to volim. Ti si dobra osoba i prepametna za ovako nešto. Tražiš nevolju, i tako mi boga, nadam se da je nećeš naći. Juki obrisa vodu s lica, klimajući glavom. — Moraš li da kažeš Lindzi? — To zavisi od tebe. — Otići ću kući, Vorene. Neću da stanem čak ni da natočim gorivo. Kako ti to zvuči? — Dobro. Nego, saobraćajna ti je istekla. Pobrini se za to. — Hvala ti, Vorene. — U redu je. Vozi pažljivo. Budi dobra. Džakobi se vrati do svojih kola, razmišljajući o poslu. Spopala ga je želja da svrati na topao obrok u restoran blizu njegovog stana. Onda pravac kući na jedno pićence i utakmicu fortinajnersa. Kad je otvorio vrata, čuo je kako ga pozivaju preko radija.

- 149 -

93

Džakobi zaustavi kola iza plavog forda na uglu ulica Tejlor i Vašington. Ponovo je izašao na prokletu kišu, prišao Čiu i Lemkeu i razmenio s njima nekoliko reči. Dok je njihov ford odlazio, Džakobi pređe Ulicu Vašington, i skloni se ispod tende na kojoj je zlatnim slovima bilo ispisano Ventičelo ristorante. Popeo se uza stepenice dvospratnice krem boje, da bi ga prilikom ulaska u foaje dočekali topao vazduh i miris belog luka i origana, od čega mu je želudac zakrčao. S njegove desne strane, radnica na garderobi ponudi da mu uzme kaput, što je on odbio. Stajao je za trenutak, dok je s njega kapala voda, merkajući bar u obliku slova L u foajeu, stepenište koje je vodilo naniže s njegove leve strane, jedino javno stepenište ka glavnom nivou restorana. Džakobi sede na barsku stolicu, naruči baklers pivo, okači kaput na stolicu pored sebe. Onda reče barmenu da želi u toalet. Spustio se niz nekoliko stepenika do male sale za ručavanje četvorougaonog oblika, s deset zauzetih stolova koji su gledali na dve ulice kroz visoke prozore u uglovima, i kaminom s plavim pločicama koji je dominirao prostorijom. Doktor je sedeo za stolom kraj kamina, leđima okrenut Džakobiju, s atraktivnom ženom koja mu se smešila u lice. Crno vino se caklilo u čašama ispred njih. Džakobi prođe pored stola, zakačivši doktorovu stolicu, uživajući u načinu na koji se Garza brzo okrenuo, iznerviran i namrgođen. Džakobi se izvini kao da to iskreno misli: — Hej, izvinjavam se. Žao mi je. Izvinite. Onda prođe preko prostorije, osveži se u toaletu i vrati se gore do bara. Pio je svoje pivo i naručivao sledeće, izmirujući račun posle svake ture. Stavio je još jednu novčanicu od pet dolara na šank kad su crnokosi doktor i njegova pratilja prošli pored njega na putu do garderobe. Džakobi se iskrade na vrata tik ispred njih i izađe u hladnu, kišnu noć. Upalio je auto, uključio brisače i prijavio svoju lokaciju. Crni mercedes izađe s parkinga u Ulicu Tejlor, i Džakobi stade da ga prati, ovoga puta se držeći blizu, siguran da ga doktor neće primetiti po ovakvom vremenu. Ne s lepom plavušom koja mu gotovo sedi u krilu, grleći ga oko vrata, ljubeći ga iza uva. Doktor je skrenuo u Ulicu Pacifik, vozio njome dva bloka, skrenuo desno u Ulicu Livenvort, zatim se vozio još četiri bloka do Ulice Filbert. Džakobi je video Garzu kako zaustavlja roudstera na svom prilazu, otvara automatska garažna vrata, i parkira svoj SUV unutra. Džakobi je prošao pored bledožute kuće i otišao do kraja bloka. Izveo je polukružno vraćajući se nazad, i parkirao se na Garzinoj strani ulice odakle je mogao da motri na kuću. Kuk je počeo da ga boli, i bešika mu je ponovo bila puna. Razmišljao je da izađe i pomokri se uz svoju zadnju gumu, kada se svetla u prizemlju Garzine kuće ugasiše. Dugih petnaest minuta kasnije, ugasiše se i svetla na spratu. Džakobi pozva Lindzi preko svog nekstela. Reče joj da je pratio Garzu otkako je ovaj izašao iz bolnice. Da, radio je prekovremeno. Neplaćeno prekovremeno.

- 150 -

— Nije prošao čak ni kroz crveno, Bokserova. Čovek je večerao s nekom zgodnom ženskom od četrdesetak godina, vitkom plavušom. Držao ju je za ruku za stolom; onda ga je ona spopala pri povratku kući. — Koliko ja mogu da vidim — reče Džakobi — doktor je kriv što ima devojku.

- 151 -

94

Ja sam se nervirala i šunjala hodnicima ispred odeljenja intenzivne nege u Gradskoj bolnici kada je Džakobi nazvao, i rekao da je Garza otišao na počinak. Svalila sam se u plavu plastičnu stolicu u čekaonici razmišljajući kakva sam budala što sam poslala svog drugara u užasnu noć ni zbog čega. Ipak, nisam mogla da se otresem osećaja da s Garzom nešto nije u redu. Slike su mi iskrsavale u glavi - Jukina mama koju kolena izdaju i pada na trotoar, ta živahna, zabavna gospođa koja bi trebalo da je još živa. Razmišljala sam o mesinganoj dugmadi na njenim mrtvim očima i očima još trideset jedne osobe koja je bila označena na taj način. Ta jeziva dugmad. Oznake. U čemu se sastoji ubičina zabava ako niko ne razume šta on to radi niti zašto? Setila sam se arogancije čoveka koji je zanemario brigu mnogih preminulih. Lekara koji je rekao: „Ponekad kužan vetar dune.“ I zapitala sam se, po stoti put, da lije Denis Garza jedan od onih poremećenih ubica bez trunke savesti, poput Carlsa Ka-lena i Svangoa, onog hirurga iz Ohaja, medicinskih radnika zavisnih od moći da uzimaju ljudske živote. Pomerila sam se u stolici, oborila polupraznu kartonsku čašu kafe na pod, posmatrala kako se smeđa barica lenjo širi oko mojih najki. „Gospode, Lindzi, očekuješ da uhvatiš ubicu.“ Ne možeš ni kafu da popiješ do kraja. Pokupila sam prosutu kafu listom novina, bacila čašu u kantu za smeće, i pomislila: Za danas je dosta. Garza je otišao u krevet i ako ako imam imalo mozga, i ja ću uraditi isto. Zakopčavala sam jaknu kad mi je mobilni ponovo zazvonio. — Poručnice? — prošaputa ženski glas. — Nodi Vilkins ovde. Medicinska sestra iz Gradske. Rekli ste da vas nazovem — reče Nodi. — Još jedan pacijent je umro. Bilo je dugmadi... Preplavila me mučnina. — Kada se to desilo? — Upravo sada. — Kako se pacijent zvao? — Entoni Rufio. Njegovo telo je još uvek na odeljenju intenzivne nege. Počela sam da trčim ka stepeništu, pitajući se koliko je pacijenata umrlo u ovoj bolnici, koliko njih je pronađeno s dugmadi s kaducejem na mrtvim očima. Ali ovoga puta je postojala jedna razlika. Ja sam bila u bolnici, a verovatno i ubica.



Medicinski tehničar koji je ubio 45 pacijenata tokom šesnaestogodišnjeg rada u deset bolnica. (Prim. prev.) * Majkl Džozef Svango, lekar koji je otrovao između 30 i 60 svojih pacijenata i kolega, osuđen na doživotnu robiju. (Prim. prev.) 

- 152 -

95

Popela sam se do odeljenja intenzivne nege preskačući brzo po dva stepenika odjednom. Ubilački manijak možda luta bolnicom i sada je možda najbolja prilika da ga ukebam. Pokazala sam značku glavnoj sestri na intenzivnoj i stajala piljeći u nju dok je pejdžerom kontaktirala dežurnog lekara. Doktor Danijel Vasel se materijalizovao nekoliko trenutaka kasnije. On je bio mršav čovek u tridesetim dugog, uskog nosa i pospanih očiju oivičenih crvenilom. Predstavila sam se, rekla mu da vodim istragu i da mi treba spisak sveg bolničkog osoblja koje je bilo na dužnosti kada je pacijent po imenu Entoni Rufio bio primljen na odeljenje intenzivne nege nakon operacije. I rekla sam mu da želim da vidim Rufiovo telo istog trenutka. Doktor se uznemirio, i njegove pospane oči se raširiše dok se rešavao obamrlosti. — Ne razumem, poručnice. Zašto je smrt ovog pacijenta predmet policijske istrage? — Za sada je tretiram kao sumnjivu smrt. — Grdno se varate, ne mogu da verujem — reče on. Doktor Vasel otvori klizna vrata zatamnjene prostorije i pritisnu prekidač za svetlo. Neonke zatreperiše. Pogled mi odmah pade na telo. Prožeo me drhtaj zebnje dok sam svlačila čaršav s lica mrtvog čoveka. Rufio je izgledao kao da je šokiran svojom smrću. Usta mu behu otvorena, koža bleda, gotovo prozirna. Bilo je sasušene krvi oko njegovih nozdrva i lepljivih ostataka trake na uglovima usana gde mu je respirator bio pričvršćen preko lica. Povlačeći čaršav dalje, ugledala sam šokantan, svež hirurški rez, zašivenu liniju koja mu se protezala od grudne kosti do pupka. Prekrila sam gospodina Rufija čaršavom sve do vlasišta. Kada sam se okrenula, ugledala sam dva dugmeta s kaducejom kako mi namiguju sa stočića kraj kreveta. Stala sam između dugmadi i doktora Vasela. — Za sada, bolničko osoblje ne srne da ulazi u ovu prostoriju — rekoh. — Neko iz kriminološke laboratorije će uskoro doći ovamo, i čim budu završili, patolog će prebaciti gospodina Rufia u gradsku mrtvačnicu. — Moram da obavestim nekog od nadležnih u bolnici. — Idite pravo na vrh, doktore. Izvadila sam rukavice od lateksa i vodootpornu kovertu iz džepa jakne i pokupila dugmad pre nego što dobiju noge. Nazvala sam Jedinicu za vršenje uviđaja, pronašla dvojicu kriminalističara u noćnoj smeni koji su rekli da odmah dolaze. I nazvala sam Džakobija. Digla sam ga iz kreveta. Dok sam čekala da podrška stigne, sprovela sam sopstvenu istragu. Bilo je to kao seći talase čamcem motorom u punoj brzini po uzburkanom moru. Iznova sam pokazivala značku, ispitivala užurbane, nervozne lekare, sestre, pomoćno i dežurno osoblje, pitajući: — Gde ste bili kada je Entoni Rufio bio primljen u Gradsku? Gde ste bili kada je umro?

- 153 -

Tokom svakog ispitivanja tražila sam neki gest, ton glasa, znak koji će upaliti svetla na semaforu i ispisati reč ubica. Nisam registrovala ništa slično, baš ništa.

- 154 -

96

Doktorka Mari Kalhun bila je dežurni lekar na urgentnom odeljenju te noći. Bila je u ranim tridesetim, sa živahnim smeđim loknama, izgrizenim zanokticama i energijom koju bih nazvala manijakalnom. Stajale smo iza gomile medicinskih sestara u prostorijama za osoblje urgentnog odeljenja. Gledajući pored mene većinu vremena, govoreći užurbano, u kratkim rečenicama, doktorka Kalhun je pokušavala da objasni smrt Entonija Rufija. — Gospodin Rufio je bio na letu iz Ženeve do Njujorka — reče ona koncizno. — Let je bio dug, a desna noga mu je bila u gipsu. U avionu je iskusio akutno pomanjkanje daha. Čim je avion sleteo, dovezli su ga na urgentno. — Videli ste ga kada je stigao? — Da. Skenirali smo mu pluća. Ispostavilo se da je imao plućnu emboliju. Uradili smo i ultrazvuk slomljene noge, gde smo pronašli još jedan veliki ugrušak. — Dali smo mu antikoagulant heparin, da razbije ugruške; onda smo ga stavili na aparat za disanje na intenzivnoj. — Sledeće što su mi javili jeste da je povraćao krv, krvario, i zapao u šok. — Zbog čega se to desilo? — Nisam znala u tom trenutku. Odmah smo ga prebacili u operacionu salu i otkrili da ima obilno krvarenje iz čira na želucu. Zbog heparina, krv mu je bila superrazređena... Doktorka zavrte glavom, tresući uvojcima dok je opisivala šta se zatim desilo, naizgled pokušavajući da i sama shvati kako je pacijent umro. — Bil Rozen — reče ona. — Sjajan hirurg. Trudio se kao lud da sveže glavni krvni sud i prekine dotok krvi do čira. Dali smo pacijentu brojne transfuzije, ali on je toliko krvario da nismo mogli to da nadoknadimo. Već je imao ozbiljne respiratorne smetnje, i sve je prosto otišlo do đavola tokom operacije. — Što znači? — Izgubili smo ga na operacionom stolu. Rozen ga je povratio. Stabilizovao ga. Rufio je bio na intenzivnoj oko dvadeset minuta kada je umro. Imala sam užasan osećaj već viđenog. Keiko Kasteljano je bila dobila prekomernu količinu jednog drugog antikoagulanta, streptokinaze. On je izazvao njenu smrt. — Oprostite mi na neznanju, doktorko, ali koliko često heparin izaziva „superrazređivanje“ krvi? Pogledala me je tamnim očima koje očvrsnuše poput oniksa. — Šta me to, za ime boga, pitate? — Je li moguće da je Rufio dobio previše heparina? — Sve je moguće. Ali postoji jedan očigledniji uzrok smrti, i to ću navesti u svom izveštaju - reče Kalhunova odlučno. Gotovo da sam mogla da čujem kako škrguće zubima. — Alkohol u krvi tog čoveka iznosio je 2,6 promila kad su ga doveli. Medicinskim žargonom rečeno, bio je pijan kao zemlja. Definitivno je pio u avionu. Možda je zbog pijanstva i slomio nogu na skijanju. — Izvinite. Ne vidim kako je to povezano.

- 155 -

— Krvarenje čira je česta pojava kod alkoholičara. Nikome nije rekao da ima čir — nastavi Kalhunova. — Možda se stideo što je pijanica. Postoji razlog zbog kojeg pacijenti popunjavaju zdravstveni formular prilikom prijema u bolnicu. — Dakle, hoćete da kažete da je do smrti došlo jer je pacijent zatajio podatke o sebi? — Upravo tako! Sad, jesmo li završili? — Ne baš — rekoh. Utom unese jednog mladića na urgentno odeljenje na pokretnim nosilima. Videla sam kako klinac krvari iz prostrelne rane na nozi, i vrištao je. Stala sam ispred Kalhunove pre nego što je stigla da projuri pored mene. — Da li je doktor Garza bio u bolnici kada je Rufio primljen? — Stvarno se ne sećam. Nemam pojma. Zašto njega ne pitate? — Pitaću ga. Znate li išta o dugmadi koju je dežurni bolničar pronašao na Rufiovim kapcima nakon njegove smrti? — Dugmadi? Ne znam o čemu pričate, poručnice. Ali Entoni Rufio nije umro od dugmadi. Čir koji je prokrvario došao mu je glave.

- 156 -

97

Sledećeg jutra sam sedela u svom ulubljenom eksploreru razmišljajući o dugim satima koje sam upravo bila provela s Jedinicom za vršenje uviđaja i Džakobijem, baveći se Rufiovim lešom. Sada sam posmatrala srebrnu kišicu u svetlosti farova dok se bledo sunce pomaljalo iznad horizonta. Izašla sam s parkinga u Ulicu borova, još uvek se pitajući da li je do Rufiove smrti došlo onako kako je Kalhunova opisala — nesrećnim slučajem. Ne greškom bolnice. Setila sam se očajanja na licu Kalhunove kada je rekla „superrazređena krv“, njenog izraza lica i reči koje su mi se urezale u pamćenje. Ovo sam sigurno znala: ne manje od šezdeset članova bolničkog osoblja bilo je u Rufiovoj blizini dok je ležao bez svesti na intenzivnoj, prikačen na aparat za disanje. Neko je mogao da ubrizga prekomernu dozu heparina u Rufiovu kesu s infuzijom pre ili posle operacije. Garza je to mogao da učini pre nego što je otišao kući te večeri. Ali jedan deo slagalice me je mučio. Kako je Garza mogao da stavi dugmad na kapke mrtvaca?

- 157 -

98

Sindi je sedela za svojim stolom u redakciji gradskih vesti Kronikla doterujući svoju priču, iznova je prepravljajući. Morala je da ispoštuje rok, ali i pored toga joj je bilo drago kada je telefon zazvonio a ona ugledala ime na identifikaciji poziva. Podigla je slušalicu pomislivši: Sjajno. Možda skoknemo na ručak. — Sindi, šta radiš kog đavola? — zareža Lindzi, gotovo viknuvši preko telefona. — Lepo sam te zamolila da ne objavljuješ priču o Garzi, i ti si se složila! — Linds, morala sam — reče Sindi, spuštajući glas da ne bi ceo svet počeo da sluša njihov razgovor. — Moj izvor u Gradskoj mi je rekao da upravni odbor bolnice ispituje Garzu... — To ništa ne dokazuje, Sindi. — Jesi li pročitala priču? Napisala sam, citiram: „Sumnja je pala na šefa urgentnog odeljenja, doktora Denisa Garzu.“ Sumnja znači spekulisanje s osnovom. Gospode, Lindzi. Taj tip se prošle nedelje potpuno pokopao na sudu. Zaslužuje da se o njemu piše! — Šta ako je kriv za nešto više od nesavesnog lečenja? Šta ako ga pažnja koju si upravo usmerila na njega natera da se pritaji? Šta ako se spakuje i ode iz San Franciska? — Kako to misliš „više od nesavesnog lečenja“? — Ne znam šta mislim — reče Lindzi, glasa ukočenog od srdžbe. — Radim na tome. — Kao i ja — reče Sindi. — Čuj, nisi mi ti dala nikakve informacije o ovoj priči. Ona je moja. Bila je moja od samog početka. I nije u redu da me napadaš što radim svoj posao. Nastupi mukla tišina, i Sindi je osećala kako sekunde prolaze razmišljajući o mnogim stvarima koje nije želela da kaže. Ali sve se svodilo na ovo: Lindzi je računala na nju zbog njihovog prijateljstva — i preterala je, veoma je preterala. — Na desetine izveštača radi na ovoj priči, Lindzi! Bilo da ja objavim priču, ili da to uradi neko drugi, Garza će dobiti publicitet. Lindzi joj uzdahnu u uvo, rekavši: — Nadala sam se da ću imati više vremena. — Pa, to ti je samo pusta želja. Uslediše hladni pozdravi. Sindi spusti slušalicu i pogleda u notes. Pročitala je reči koje je upravo bila napisala: kriv za više od nesavesnog lečenja.

- 158 -

99

Moje noćno „dežuranje“ u bolnici me ostavilo mrtvu umornu i nervoznu preko svake mere. Bacila sam jutarnje novine u kantu za smeće ispod svog stola, prilično sigurna da će sledeća Sindina priča biti o tome kako u Gradskoj ubijaju ljude - i kako Policija San Franciska ne čini ništa po tom pitanju. Došlo je vreme da obustavim svoju nezvaničnu istragu i ozvaničim „slučaj mesingane dugmadi“ pre nego što se velika vrtača otvori ispod glavnog štaba policije. Podigla sam slušalicu i nazvala šefa, rekavši: — Toni, moram da te vidim. Hitno je. Kafe Flauer market na uglu Brenanove i Šeste ulice nalazi se blizu uključenja na autoput 280, na nekoliko blokova od glavnog štaba. U bilo kom drugom trenutku uživala bih u ugodnom ambijentu kafe-restorana, njegovom lepom popločanom podu, zidnoj lamperiji od tamne hrastovine i pogledu na cvećarske štandove u uličici ispred. Ali ne i danas. Trakio i ja sedosmo za jedan mali okrugli sto i naručismo sendviče. — Počni da pričaš, Bokserova - reče on. Otkrila sam da mi je laknulo što mu pričam o svemu tome - o Jukinoj mami, trideset troje pacijenata s dugmadi na kapcima, glasinama, statistikama i suđenju Gradskoj bolnici zbog nesavesnog lečenja do današnjeg dana. Takođe sam mu ispričala za Garzin crni istorijat iz raznih bolnica širom zemlje, zaključivši priču izveštajem o Džakobijevoj prismotri i našim ispitivanjima van dužnosti prošle noći nakon smrti jednog pacijenta. — Rufiovo telo je bilo na odeljenju intenzivne nege, čekalo da bude prebačeno u bolničku mrtvačnicu — rekoh — kada mu je neko stavio mesinganu dugmad na kapke. — Hmmf — progunđa šef. — Garza je otišao iz bolnice u šest uveče. Pacijent je umro malo posle osam — rekoh mu — ali ne mogu zasigurno da tvrdim da Garza nije bio umešan. — Ako Garza nije bio prisutan, zašto misliš da je imao išta s tim? — On ima pristup bilo kom mestu u bolnici. Možda je dao prekomernu dozu pacijentu pre nego što je otišao s posla, a lek je počeo da deluje tek posle nekoliko sati. — Možda ima saučesnika, ili možda uopšte nije on taj koga tražimo — priznadoh. — Ali, gospode, Toni, Garza je možda čudovište svetskog kalibra! Mislim da verovatno jeste. U najmanju ruku, moramo da igramo igru zvanu „pretekni štampu“. Kronikl je jutros objavio njegovu priču na trećoj strani. Šef odgurnu svoj tanjir u stranu, naruči još po jednu kafu. — Juki je podnela tužbu? — upita on. — Jeste. Klerina autopsija Jukine mame pokazala je samo da su joj dali previše lekova. Nema dokaza da je ubijena. Očekujem manje-više isti izveštaj o Rufiju. — Dakle, poenta priče je da imaš gomilu ovoga i onoga koje ne vodi ničemu. — Vodi tome da imam veoma loš predosećaj, Toni. Najgori. I neće da nestane. — I šta želiš da učiniš? Zahvaljujući tome što smo rešili slučaj ubistava „devojaka iz kola“, broj raspoloživih policajaca u mom odeljenju nikad nije bio veći nego danas.

- 159 -

— Hoću da preplavim tu bolnicu policijom — rekoh. — Da pozajmim nekoliko momaka iz Narkotika da rade tajno. Stavila bih Garzu pod prismotru dvadeset četiri sata i volela bih da ubacim nekoga u bolničku apoteku. Trakio ispi kafu, bez sumnje razmišljajući kako će da rasporedi ionako nedovoljan broj ljudi oslanjajući se na moj „veoma loš predosećaj“. — Koliko dugo? — Iskreno? Ne znam. Trakio pokaza konobarici da donese račun, a meni reče: — Možeš da dobiješ četvoro ljudi na nedelju dana. Onda ćemo da preispitamo slučaj. Obavezno me obaveštavaj o razvoju događaja, Lindzi. Želim sve da znam. Nema zajebancije. Posegnula sam preko stola i stegla Trakiovu debeljuškastu šaku: — Nije mi ni na kraj pameti.

- 160 -

100

Džakobi je sedeo na suvozačkom mestu sivih kola zureći u visoku žutu kuću u Ulici Filbert, razmišljajući kako je Garza kod kuće već oko pola sata i kako verovatno gleda noćne vesti, kada se vrata od garaže iznenada otvoriše i crni mercedes roudster izađe napolje, škripeći gumama. Rič Konklin se uspravi za volanom. Džakobi prijavi šifru 33 i njihovu lokaciju. Pored njega, Konklin izbroja do pet pa upravi neobeleženo policijsko vozilo niz strmu Ulicu Filbert, na deset automobilskih dužina udaljenosti iza mercedesa. — Polako — upozori Džakobi Konklina. - Imamo dobru podršku. — Šta, koji kurac? - opsova Konklin. - Kako uopšte znamo da je Garza u tim kolima? — Želiš da se vratiš i posmatraš kuću? — Jok. Želim da se kloniram. Džakobi frknu — Je li svet spreman za dvojicu Konklina? Džakobi se onda naceri, sećajući se vremena kada je bio zelen kao Konklin, kada se radovao svakoj prismotri, svakom hapšenju, i koliko god da je sada bio mator i umoran, Džakobija je ponovo obuzimalo to osećanje. Konklin smota oštro nalevo u Ulicu Džons, kočeći kod znaka za obavezno zaustavljanje u Ulici Grinič, zatim prođe pored osnovne škole Jik Vo. Džakobi nazva dispečera: - Pratimo crni mercedes, sport kupe, registracije WDF 390, ide na sever Džonsovom - reče on dok su prolazili raskrsnice s Ulicom Lombard i Francisko, jureći pored znakova za obavezno zaustavljanje, kočeći u Aveniji Kolumbo, ponovo izveštavajući o svom položaju. Radio je zapucketao kada je drugo neobeleženo vozilo preuzelo mercedes u Kolumbovoj, a začulo se deklamovanje imena sporednih ulica i: — Izgleda da se uputio ka tržnom centru Keneri. Konklin upali rotaciono svetio. Oštro je smotao udesno, zatim jurnuo pravo, paralelno s Avenijom Kolumbo. Bila je to sporedna ruta ka najverovatnijoj Garzinoj destinaciji, Girardeli skveru. Džakobi reče Konklinu da parkira u Ulici Bič blizu ugla Ulice Hajd. — Trebalo bi da prođe ovuda svakog trenutka. Saobraćaj je sporo tekao u večernjoj gužvi, a trotoari su još uvek bili zakrčeni pešacima koji su razgledali izloge dućana između ulice i plaže. — Evo ga — reče Konklin. Džakobi vide kako se mali brzi roudster zaustavlja uz ivičnjak ispred njih, parkira, čovek izlazi sav doteran u armani sakou od kašmira, s crnom kosom preko okovratnika. Sa zaprepašćenjem je posmatrao kako Garza prilazi njihovim kolima. Do đavola. Pokucao je na prozor sa suvozačke strane. Džakobi spusti prozor na dugme, pogleda lekara s izrazom dosade na licu.



Engl.: Code 33 – All units stand by (neka sve jedinice budu u pripravnosti). (Prim. prev.)

- 161 -

— Sačekajte, inspektore. Odmah se vraćam — reče mu Garza; onda je prešao ulicu preko tramvajskih šina u ušao u veliku zgradu s ukrasnom fasadom i velikim crvenim znakom iznad ulaza, Buena vista. Džakobi je mogao da vidi Garzu kroz izlog kafea, kako naručuje nešto za šankom. — Šta je to bilo? — upita Konklin s nevericom. — Nije nas samo otkrio već nas i vređa. Ovo je prilično loše. Džakobi oseti kako ga hvata glavobolja. Nije bilo u planu da ih Garza nadmudri. Šta da kaže klincu? — Pa, lepo nam ga je smestio, Riči — reče on. — Ali igranka tek počinje. Džakobi je namršteno zurio kroz prozor kola dok je Garza izlazio iz kafea, čekao na semaforu i prešao ulicu, prilazeći policijskom vozilu. Ponovo je pokucao na prozor i pružio Džakobiju dve čaše s kafom u kartonskoj kutiji. — Crna je i jaka — reče Garza. — Čeka vas duga noć. — Hvala vam. Veoma uviđavno — reče Džakobi. — Nadam se da ću uskoro uzvratiti uslugu. Džakobi je posmatrao Garzu kako se vraća u mercedes, daje žmigavac dok se ponovo uključivao u saobraćaj. Džakobi nazva dispečera, rekavši: — Trebaju nam kola da preuzmu prismotru. Osumnjičeni ide na jug Ulicom Hajd, poštujući svu saobraćajnu signalizaciju. Džakobi obesi mikrofon nazad na mesto. — Napraviće neku grešku - reče Konklinu s više ubeđenja nego što je osećao. — Takvi pametnjakovići gotovo uvek pogreše. Džakobi otvori jednu kartonsku čašu s kafom, istrese kesicu šećera i promeša. Oprezno otpi gutljaj.

- 162 -

101

Bilo je petnaest do devet u svetloj noći nepreglednih bolničkih hodnika. Garza je bio napustio svoju kancelariju mnogo časova ranije, mahnuvši mi kao da smo stari drugari, smeškajući se podrugljivo dok se provlačio kroz vrata s pneumatskom oprugom na ulicu. Njemu je ovo zabavno, zar ne? Dok sam štraftala hodnicima između urgentnog i intenzivne, proširivala sam svoje vidike. Možda Garza nije ubica. Možda samo deluje tako. Ali ako nije Garza, ko bi mogao da bude? Šunjala sam se istim ovim hodnicima toliko mnogo dana da moj identitet više nije bio tajna. Potražila sam novi teren, popevši se stepenicama do onkološkog odeljenja na trećem spratu. Taman što sam se popela do vrha, kad sam ugledala nešto od čega su mi se dlačice na vratu naježile. Muškarac bele puti, oko trideset godina, visine sto osamdeset centimetara, težine sedamdeset pet kila, s peščanoplavom kosom ispod plavog bejzbol kačketa, sa sivom kapuljačom i crnim pantalonama sa džepovima, pričao je s jednom starijom sedokosom sestrom u hodniku. Čovekovo držanje delovalo je nekako pogrešno — tajnovitost s kojom je razmenjivao zavereničke poglede sa sestrom, komunikacija koja me je trgla, probudila moje instinkte: Ovde nešto nije u redu. Kepi Maknil je iskusan profesionalac iz odeljenja za ubistva. Radio je godinama s Džakobijem i sada je bio postavljen na spratu ispod. Nazvala sam ga preko nekstela i minut kasnije sastali smo se pred vratima sobe br. 386 — baš kad je plavokosi muškarac šmugnuo u sobu tog pacijenta. Otvorila sam klatna vrata, oštro viknuvši: — Ostani gde si! — Izvadila sam značku i, zgrabivši ga za mišicu, okrenula osumnjičenog za 180 stepeni. Pribila sam ga uza zid, osetivši kako je zadrhtao. Iza mene, Kepi je blokirao izlaz svojom telesinom od sto trinaest kilograma. — Kako se zoveš? - upitah mladića. — Alan Firstin. Šta se dešava? — Držite ruke na zidu, gospodine Firstin. Imate li u džepovima nešto za šta bi trebalo da znam? Lekovi? Igla? Oružje? — Imam četkicu za zube - pobuni se on. - Imam ključeve od kola. Imam kutijicu bombona! Pretresla sam ga, svih deset džepova. - Izvadiću vaš novčanik — rekoh. — Dušo? — Firstin se napola okrenu, upućujući molećiv pogled ka bledoj ženi u krevetu. — Jesi li budna? Gomila cevčica i električnih kablova protezala se od njenih ruku uz postolje za infuziju, do monitora za praćenje srčanog rada. — On je moj muž - reče žena jedva čujnim glasom, pospana od lekova. — Alan je moj muž. Pregledala sam Firstinovu vozačku dozvolu, i želudac mi se skupio a srce klonulo.

- 163 -

Ovaj tip nije bio naoružan, nije imao nikakvu dugmad kod sebe. Sranje, na dozvoli ima čak i nalepnicu za doniranje organa. — Šta radite ovde? — upitah slabašno. — Provodim noć ovde — reče on. - Kerol boluje od limfoma. Poslednji stadijum. Progutala sam knedlu. — Veoma mi je žao — rekoh Firnstinu. — Ovo što se upravo desilo bila je strašna greška, i ne mogu dovoljno da vam se izvinim. Tip klimnu, gledajući mi kroz prste, na čemu sam mu bila zahvalna. Rekoh njegovoj ženi: — Dobro se čuvajte, u redu? Onda Kepi ja izadosmo na hodnik. — Čoveče — rekoh. — Osećam se užasno, Kepi. Svakako je delovalo kao neka mutljavina. Tip se ušunjavao da spava na podu! Kako sam mogla da budem tako glupa? — Dešava se, šefe — reče on, sležući ramenima. — Idemo Jovo nanovo. Kepi se vratio na svoje mesto, a ja sam se vratila u čekaonicu ispred urgentnog. Bila sam razočarana i posramljena, ali što je još gore, nikad ranije nisam imala takav osećaj da tumaram kroz maglu. Karl Vajtli, nalickani izvršni direktor bolnice, iznova je ponavljao da stopa smrtnosti u Gradskoj bolnici ne prelazi onu u sličnim bolnicama i da je dugmad s kaducejem sprdnja. Nagovorila sam Trakija da me podrži na osnovu nečeg malo jačeg od mog instinkta. Rizično za njega. Rizično za mene. Aparati s brzom hranom u ćošku čekaonice urgentnog odeljenja su zujali, spremni da izbace vesela pakovanja šarenih slatkiša na ovo sumorno, depresivno mesto. Ubacila sam jedan dolar u kovanicama od dvadeset pet centi, pritisla dva dugmeta i posmatrala kako narandžasti paketić rizis pisis bombonica silazi niz otvor. Ovde ću provesti noć. Želela sam da verujem da ćemo razotkriti izopačenog ubicu i spasiti ljudske živote. Ali postojala je užasna mogućnost da samo pravim budalu od sebe. Gospode, taj jadni tip i njegova žena. Koja katastrofa.

- 164 -

Šesti deo Presuda

102

Od svih prokletih dana, našla sam kad ću da zakasnim. Sindi se borila sa svojom ogromnom tašnom, prebacujući torbu s laptopom na levo rame dok je brzo koračala Makalisterovom ulicom ka zgradi suda Građanskog centra, razmišljajući kako nije propustila nijedan dan otkako je suđenje počelo pre četiri nedelje. Sada je s mučnim svedočenjima i vatrenim unakrsnim ispitivanjima bilo svršeno. Danas će O'Mara i Krejmer održati svoje završne reči bez obzira na to da li će ona biti na stepeništu kada se vrata zgrade suda budu otvorila ili ne. Bože. Ako joj neki reporter bude zauzeo mesto — bila je to previše grozna mogućnost da bi o njoj razmišljala. Sindi pretrča preko Makalisterove na crveno ka zgradi suda, velikoj građevini od bledog kamena čiji ugao, isečen po dijagonali, gleda na raskrsnicu Makalisterove i Polkove. Kada je podigla pogled, laknulo joj je što vidi da su vrata zgrade suda još uvek zatvorena. I ugledala je Juki kako stoji na obodu gomile na vrhu stepeništa, stežući dršku tašne obema šakama. Oči su joj je bile prikovane za nešto u daljini, kao da ne vide ništa. Sindi se zabrinula za Juki, zbog toga što je smršala, što je izgledala slabo. Kao i zbog proste činjenice da nije išla na posao otkako joj je majka umrla. To suđenje ju je upropašćavalo, i to je bilo sasvim jasno. Sindi poče da se probija kroz rulju na stepeništu. Dozivala je Juki dok se pela. Juki je napokon ugleda, i reče: — Šta se desilo? Tako sam se zabrinula za tebe. — Voz u podzemnoj se pokvario — reče joj Sindi. — Bila sam zaglavljena između stanica pola sata. Malo je falilo da poludim. Sudski čuvari otvoriše teška čelična vrata, a Sindi i Juki ponese masa koja žagoreći nahrupi u zgradu suda. Prepun lift ih ponese do četvrtog sprata, gde su se razdvojile na putu ka sudnici 4A. Sindi ode direktno do poslednje klupe u prostoriji, onoj uza zid, rezervisanoj za novinare. Šarala je pogledom po sudnici koja se punila, zatim upalila laptop. Počela je da kuca. Morin O'Mara je nosila paradajz-crveno oskar de la renta odelo, otkuca Sindi. To je njen zaštitni znak, njene ratničke boje, onako kako želi da porota zapamti njenu završnu reč.

- 166 -

103

Sudija Karter Bevins protrese ručni časovnik, pa pogleda u Morin O'Maru kroz svoje naočari. Upita je li spremna da nastavi. — Jesam, časni sudijo — reče O'Mara ustavši, zauzimajući svoje mesto za malim hrastovim pultom. Stavila je beleške ispred sebe, ali one joj neće biti potrebne. Ponovo je vežbala sa svojim partnerima prošle večeri, upamtila svoje ključne argumente, znala je napamet tekst svoje završne reči i ton kojim on treba da bude izgovoren. Uložila je sve što ima u ovaj slučaj, i čitava njena budućnost počiva na ishodu ovog suđenja. Do sada je bila sjajna, i znala je to. Sada treba da zacementira slučaj. Udahnula je, nasmešila se poroti, i otpočela. — Dame i gospodo, Gradska bolnica San Franciska je privatizovana pre tri godine; prodata je jednoj profitabilnoj korporaciji. — Od tada — reče O'Mara - broj smrtnih slučajeva izazvan greškama u davanju lekova u toj bolnici se utrostručio. — Zašto? Tvrdim da su razlog tome greške izazvane nekompetentnošću i izrabljivanjem. — U poslednje tri godine skoro tri četvrtine osoblja zamenjeno je manje iskusnim ljudima koji rade duže za manju platu. — Ova bolnica ostvaruje profit — reče O'Mara. — Ali po neprihvatljivo visokoj ceni. — Čuli ste svedočenja o dvadesetoro ljudi koji su umrli bolnom, besmislenom smrću zato što su došli u Gradsku bolnicu. — To je užasno i nečuveno. I potpunu krivicu snosi rukovodstvo Gradske bolnice. Jer njih zaista nije briga za pacijente. Zanima ih samo konačan saldo. O'Mara prođe ispred klupe za porotu, stavi šake na ogradu, ne skidajući oči s porotnika dok se obraćala samo njima. — Čuli smo svedočenje doktora Garze prošle nedelje — nastavi O'Mara. — Doktor Garza je šef urgentnog odeljenja Gradske bolnice poslednje tri godine, i on ne poriče da je u tom periodu stopa smrtnosti pacijenata primljenih u bolnicu preko urgentnog centra skočila do neba. — Doktor Garza nam je takođe rekao zašto je to tako. Rekao je: „Ponekad kužan vetar dune.“ — Dame i gospodo, u bolnicama ne postoji ništa nalik „kužnom vetru“. Ali postoji loše učenje. Pravni izraz za to glasi „obavljanje dužnosti ispod standarda prakse“. — To je nesavesno lečenje. — Kada sam upitala doktora Garzu da li je imao neke veze sa smrću tih pacijenata, rekao je: „Pozivam se na Peti.“ — Zamislite to. Odbio je da odgovori jer nije hteo da optuži sebe! Zar to nije bilo odgovor samo po sebi? Naravno da jeste. Niko nije kašljao, čak ni disao, kako se činilo. O'Mara nastavi, gledajući naizmence svakog od porotnika.

- 167 -

— Ovo nije kriminalan slučaj. Niko ne goni doktora Garzu zbog zločina, iako je sam sebe okrivio na tako bizaran način. — Ali mi tražimo od vas da presudite da je Gradska bolnica odgovorna za taj „kužni vetar“. — Tražimo od vas da kaznite Gradsku bolnicu što profit stavlja iznad dobrobiti svojih pacijenata. — I tražimo od vas da dodelite mojim klijentima pedeset miliona dolara, sumu koja će oštetiti bolnicu, iako ne može ni izbliza da nadoknadi gubitak tih dvadeset dragocenih života. — Dame i gospodo, ova bolnica mora biti zaustavljena u praktikovanju medicine koja nalikuje ruskom ruletu — i vi možete da je zaustavite. — Zapitajte se, da je neko koga vi volite bolestan ili povređen, da li biste želeli da taj neko ode u Gradsku bolnicu? — Da li biste sami želeli da odete tamo? Da li biste čak i pomislili na tako nešto nakon onoga što ste čuli? — Molim vas, imajte to na umu kada se budete povukli na većanje — i presudite u korist mojih klijenata i onih koje su oni izgubili u Gradskoj bolnici. Molim vas da im dodelite maksimalan iznos odštete. U njihovo ime, zahvaljujem vam.

- 168 -

104

Juki je čekala u dugom redu ispred ženskog toaleta. Prekrštenih ruku, spuštene brade, razmišljala je kako je O'Marina završna reč moćno delovala na nju, i ponovo se pitala zašto nije izvukla majku iz Gradske bolnice pre nego što ju je Garza, to kopile, ubio. Red se toliko sporo pomerao da je u trenutku kada je Juki ušla u toalet ostalo još samo malo vremena do nastavka suđenja. Brzo je odvrnula slavinu s hladnom vodom, ispljuskala lice. Onda je naslepo posegnula za papirnim ubrusom. Obrisala je lice i, otvorivši oči, ugledala Morin O'Maru ispred ogledala kako popravlja šminku. Juki je bila prijatno iznenađena što vidi O'Maru. Čestitala joj je na završnoj reči i predstavila se, rekavši: — Ja radim u kancelariji Daft i Rodžers, ali ovde sam jer je moja mama nedavno umrla u Gradskoj. — Žao mi je što to čujem - reče O'Mara, klimnuvši glavom; onda se vratila ogledalu. Juki se trgnu na to neočekivano šturo uzvraćanje. Pola sekunde kasnije, shvatila je da je O'Mara verovatno preokupirana suđenjem, da se sprema za Krejmerovu završnu reč. Da brine zbog porote. Juki zgužva papirni ubrus i baci ga u kantu za smeće, pogledavši još jednom u O'Maru, u njen odraz u ogledalcetu i velikom ogledalu. Odelo Morin O'Mare bilo je predivno. Zubi su joj bili izbeljeni, a kosa je imala onaj besprekorni sjaj koji se obično viđa u reklamama za šampone. Ova žena vodi brigu o sebi, pomisli Juki, i to zapažanje joj je iz nekog razloga zasmetalo. Pomislila je kako sama nije bila kod frizera mesecima i kako naizmenično nosi dva plava poslovna odela. Prosto je bilo lakše oblačiti se automatski. Otkako joj je majka umrla, nije joj bilo važno kako izgleda. Pored nje, O'Mara nanese karmin, vrati zalutali pramen s okovratnika na mesto i ode iz toaleta i ne osvrnuvši se ponovo ka Juki. Jedna krupna žena u odelu na pruge zamoli Juki da se pomeri da bi dohvatila sapun. — Naravno, nema problema. Juki se pomeri do lavaboa, razmišljajući, Pa šta ako je Morin O'Mara pomalo umišljena kučka? Još uvek želi da ona dobije slučaj. I to da ga dobije u velikom stilu.

- 169 -

105

Lorens Krejmer poravna svoje papire dok je sudija sedao u svoju stolicu a sudski izvršitelj objavljivao da sud nastavlja sa zasedanjem. Osećao se jakim, i bio je željan da otpočne, zadovoljan što je tog jutra istrčao svojih osam kilometara, koristeći tu oazu nepomućenog mira da još jednom ponovi svoju završnu reč. Bio je spreman. Da nije bilo tog magarca, Garze, ne bi imao nikakve sumnje u to kako bi presuda glasila. Taj drkadžija će da izgubi posao zbog toga. Ali biće to slaba uteha ako izgube. Krejmer ustade kad je sudija prozvao njegovo ime. Zakopčao je svoj ponoćnoplavi sako i prisno pozdravio porotu, kao da ih poznaje godinama. — Postoji velika razlika između ljudske greške i nesavesnog lečenja — reče Krejmer, dajući nagoveštaj u kom će pravcu ići njegova završna reč. — Zamislite kakva atmosfera vlada na urgentnom odeljenju. Ljudi dolaze sa ulice, bolesni i povređeni, žrtve padova, saobraćajnih nesreća, ljudi koji su u šoku i koji ponekad nisu u stanju ni da govore. — Zamislite kojom brzinom moraju biti donete spasonosne odluke iako lekari ne poznaju pacijente, nemaju njihove zdravstvene kartone u rukama, i nemaju vremena da obave obimna ispitivanja i preglede. — Kada lekar mora da dela brzo da bi spasio nečiji život, on ili ona često mora da donese sudbonosnu odluku. — Evo na šta mislim. — Jedna šezdesetpetogodišnja žena, poput vaše ili moje majke, dođe na urgentno odeljenje s prolaznim ishemijskim napadom. U pitanju je mali šlog i srčana aritmija u isto vreme, i ako se ne leči, ona bi mogla da umre. — Jedan lekar odluči da leči taj poremećaj antikoagulantom da bi razbio krvni ugrušak. — Neki drugi lekar bi možda odlučio da je za pacijenta najbolje da mu se odmah ugradi pejsmejker. — To je sudbonosna odluka. — U bilo kom slučaju, odluka koju lekar donosi nosi sa sobom određeni rizik; pacijent bi mogao da umre na operacionom stolu ili bi mogao da umre od leka... — Krejmeru! Tebi se obraćam. Kučkin sine. Ološu. Banalizuješ smrt mog sina. Jedan čovek nekoliko redova iza stola odbrane bio je na nogama, i vikao iz sveg glasa. Bio je to Stiven Frajdlender, otac dečaka, Džoša, koji je umro od insulinske injekcije namenjene njegovom cimeru koji je bio otpušten iz bolnice. Frajdlenderovo lice bilo je sivo i posuto crvenim pečatima, mišići napeti kao strune dok je iznova ubadao prstom u Krejmerovom pravcu. — Jebi se — reče on Krejmeru. Onda se okrenuo ka stolu odbrane, upirući prstom u svakog od tri advokata u Krejmerovom timu, dvojicu mladića i jednu ženu, lica pobelelog od šoka. — Jebi se! Jebi se! I ti se jebi!

- 170 -

Sudija povika sudskom izvršitelju: — Držite ga! Taj čovek remeti rad suda — još dok je Krejmer ulagao prigovor. — Časni sudijo! Ona se služi taktikom prepadanja. Advokatica tužilaštva orkestrirala je ovu predstavu. O'Mara mu uzvrati: — Ovo je moje delo? Jeste li vi ludi? — Vas dvoje. U moje odaje — zareža Bevins. Krejmer ču kako neka žena vrišti! Okrenuo se na vreme da vidi kako se Frajdlenderovo lice grči, postaje bledo kao krpa. Čoveku je očigledno bilo loše, disao je s naporom i isprekidano, ispruženih ruku. Uhvatio se za ženu pored sebe koja je vrištala pre nego što je pao preko njenog krila, da bi se zatim skljokao na tvrd kameni pod. — Zovite bolničare — doviknu Bevins sudskom čuvaru. — Sud se raspušta do dva po podne. Izvršitelju, ispratite porotnike do sobe za porotu. Nastupio je pakao. Krejmer vide jednog čoveka s naočarima, reportera iz Čikago tribjuna, kako juri ka požarnom izlazu i silom otvara vrata. Zaglušujući alarm na vratima se oglasi dok je ekipa hitne pomoći kloparala uza stepenice i ulazila u sudnicu.

- 171 -

106

Sindi je bila razdražljiva i pometena kada je sud nastavio zasedanje, dok se cela zastrašujuća scena ponavljala u njenoj glavi u kratkim intervalima — psovanje i vrištanje, jadni čovek koji pada, oštro pištanje alarma u trenutku kada je njen novi prijatelj, Vit Juing iz Čikago tribjuna, izleteo kroz izlaz za evakuaciju. Sudija udari svojim čekićem i žamor širom galerije za javnost utihnu. — Neka uđe u zapisnik — reče Bevins — da sam pojedinačno ispitao svakog člana porote i da sam zadovoljan što jutrošnji incident neće uticati na njihov sud o ovom slučaju. Pogledao je ka stolu odbrane. - Gospodine Krejmer, jeste li spremni da nastavite? — Jesam, časni sudijo. - Krejmer stade za pult s ljubaznim osmehom koji izgledaše usiljeno. Sindi se nagnu napred na klupi, položi ruku na Jukino mršavo rame. Prošaputa: — Idemo. — Dame i gospodo — reče Krejmer — imam informaciju da je gospodin Frajdlender zbrinut i da se očekuje njegov potpuni oporavak od srčanog udara. — Mojim klijentima i meni ga je veoma žao. Čovek je izgubio sina i trenutno je u velikim mukama. — Ali koliko god da nam je svima žao, vaša dužnost kao porotnika je da odlučite ishod ovog slučaja na osnovu činjenica, ne osećanja. — Ranije sam rekao da je važno napraviti razliku između grešaka i nesavesnog lečenja. — Greška je kada medicinska sestra pomeša lekove na poslužavniku, ili kad se lekar pomete zbog drugog hitnog slučaja i zaboravi da popuni bolesnički list, pa pacijent dobije lekove dva puta. To su greške. — Nesavesno lečenje je težak nemar. Na primer — i za vašu informaciju, sve ovo što pominjem su stvarni slučajevi — kada lekar ostavi pacijenta na operacionom stolu da bi trknuo do banke. — Ili kada lekar zaboravi gazu u telu pacijenta. — Kada lekar leči pacijenta dok je pijan ili pod uticajem narkotika, ili kada uskraćuje lečenje usled predrasuda prema nekom pacijentu ili društvenoj klasi pacijenata. Ili kada svesno prepisuje lečenje koje pacijentu nije potrebno. — To je težak nemar. To je nesavesno lečenje. Krejmer napusti pult i priđe poroti, šetkajući se ispred ograde dok im je govorio. — Užasno je to što se desilo ljudima pomenutim u ovom slučaju. To ne moram da vam kažem. To već znate. — Ali u svakoj situaciji o kojoj ste slušali u ovoj sudnici, lekari i sestre, pa čak i sami pacijenti pravili su greške kakve se dešavaju u bolnicama širom zemlje, svakoga dana. — Ljudske greške. Slučajne omaške. — Koliko god mi želeli da verujemo da lekari ne greše, to je nerazumno očekivanje. — Lekari i medicinske sestre su ljudska bića koja žele da pomognu drugim ljudima i trude se iz petnih žila da to i urade.

- 172 -

— Sto pedeset hiljada pacijenata ušlo je na vrata Gradske bolnice s povredama ili bolešću prošle godine. I dobili su odličnu zdravstvenu negu, kakvu bi dobili u bilo kojoj bolnici u gradu. — Tražim od vas da prenebregnete vatrenu retoriku moje protivnice i usredsredite se na razliku između grešaka i nesavesnog lečenja, i presudite u korist Gradske bolnice. — Gradu San Francisku, našem gradu, ova bolnica je potrebna.

- 173 -

107

Juki je stajala sa Sindi u hodniku ispred sudnice 4A, leđima naslonjena na hladan mermerni zid dok se sudnica praznila. Sindi je bila uzbuđena, reporter u njoj je proključao, pitajući: — Dakle, šta misliš? Grupa advokata odbrane i bolničkih zvaničnika prođe pored njih pričajući o suđenju. Jedan stariji čovek u sivom sakou od tvida reče: — Hvala bogu na Krejmeru. Sjajno se vratio u slučaj. Taj tip je prava zvezda. Sledeći ih gotovo u korak, O'Mara i njena pratnja ponosno su koračali hodnikom. O'Marino lice beše bezizražajno kad je stala ispred lifta, a vrata se otvoriše kao da su očekivala njen dolazak. — Juki? — upita Sindi ponovo. - Po tvom profesionalnom mišljenju. Šta misliš, kako će porota da odluči? Juki je zapazila nervozu u Sindinom glasu, videla kako pogledom prati advokate i znala da Sindi želi da se baci u akciju tu na stepeništu zgrade suda. — Obe strane su se izuzetno dobro pokazale, đavolski vešto su iznele slučaj — reče Juki. — Znaš, ne postoji „opravdana sumnja“ u građanskim parnicama. U njima uglavnom odlučuje „prevaga dokaza“. Tako da će svaki porotnik imati sopstvenu definicije pre... — Zar ne možeš da pogodiš? — Šanse su jednake, Sindi. Može čak da se desi da porota bude podeljena. Sindi joj zahvali, reče da će joj se pridružiti kasnije, pa pođe ka stepeništu trčećim korakom. Juki je sačekala lift, ušla, i posmatrala kako se pale brojevi od četvorke ka jedinici. Zatim je izašla u hol, prošla pored kružnog pulta s obezbeđenjem i izašla na oštar oktobarski vazduh. Ispred zgrade suda nalazile su se dve guste gomile reportera, jedna oko Larija Krejmera, druga oko Morin O'Mare, gurajući im mikrofone u lica, šaljući sliku i zvuk kombijima sa satelitskim antenama parkiranim u Makalisterovoj ulici. Bez obzira na ishod, i Krejmer i O'Mara će dobiti ogroman medijski publicitet koji se ne može kupiti novcem. Dok je prolazila pored njih, Juki se vratila u mislima nekoliko meseci unazad, do poslednjeg suđenja koje je vodila, prisećajući se koliko je bila dobra. Kako je stajala na stepenicama zgrade suda okružena navalentnim novinarima. Koliko je to volela. Ali koliko se promenila u poslednjih nekoliko nedelja. Jukina kola behu parkirana kod parking sata na tri bloka udaljenosti od suda. Uzela je kaznu za pogrešeno parkiranje s vetrobranskog stakla, ubacila je u torbu, pronašla ključeve i sela za volan. Upalila je motor, zatim samo sedela tu neko vreme, posmatrajući saobraćaj i pešake na trotoaru koji su prolazili pored nje s nekim ciljem, zaokupljeni svojim svakodnevnim obavezama. Bio je to svet s kojim ona više nije imala ništa zajedničko. Nije imala kuda da ode. Preplavi je veliki talas tuge. Osećaj je bio tako iznenadan da nije mogla da ga imenuje. Prekrstila je ruke preko volana, položila glavu na njih, i zajecala.

- 174 -

108

Kler i ja smo sedele Kod Suzi u vreme večere, a od mirisa svinjetine na žaru i prženih zelenih banana išla mi je voda na usta i želudac zavijao. Kler mi je pričala o jednom nedavnom slučaju koji ju je potresao. Radila je na njemu od sitnih, mračnih jutarnjih časova. — Devetnaestogodišnja devojka, naizgled samoubica, bila je obešena o produžni kabl obmotan oko vrata od kupatila... — Obmotan oko vrata? — Da. Jedan kraj je bio vezan za kvaku, zatim je kabl bio provučen ispod vrata, pa preko njih, i zavezan oko njenog vrata. — Isuse. Stvarno se ubila? — Ne zna se pouzdano — reče Kler, sipajući nam po čašu piva iz ledenog bokala. — Njen dvadesetosmogodišnji dečko, protuva s istorijom nasilja u porodici, bio je jedini svedok, naravno. — Prijavio je to službi za hitne slučajeve kao samoubistvo pošto su se podžapali. Kaže da je presekao kabl da je spusti, dao joj veštačko disanje i spoljnu masažu srca. Oh, i da je bila trudna. — O, ne. — Da. — Vatrogasci su stigli prvi, i sve se svelo na to da održe njeno telo u životu da bi spasili bebu. Pa su pokušali da je ožive. — Onda je hitna pomoć preuzela stvar, pa su i oni pokušali da je ožive. Onda je osoblje na urgentnom u bolnici probalo da uradi na njoj sve što je znalo i porodilo je na carski rez. — Dok je stigla do mene prošla je kroz sito i rešeto četiri puta, sekli su je, imala je modrice svuda po telu, povrede na vratu i leđima, i ja više ne znam šta se kog đavola desilo toj jadnoj devojci. — Tako da se pitam, da li ju je taj dečko napumpao, ubio, i zatim je obesio da prikrije ubistvo? Ili se ona ubila, a sve povrede su posledica višestrukih pokušaja oživljavanja? — Šta je s bebom? — Da, s fetusom. Bio je previše mali, samo dvadeset šest nedelja star. Živeo je dva minuta u bolnici. Loreta ostavi menije i čips. Reče Kler da joj ljubičastoplava boja božanstveno stoji, a da ja izgledam kao da mi je potreban odmor. Ljubazno sam joj zahvalila, rekla da ćemo sačekati Sindi i Juki pre nego što naručimo i zamolila je da donese hleb. Onda sam se okrenula nazad ka Kler. Kler uzdahnu, rekavši: - Dvostruko ubistvo ili samoubistvo? Previše je rano da bi se moglo reći. Moram da se vratim unazad, da ispitam sve koji su stigli prvi na lice mesta, da pitam šta su zapravo videli... Kler zaćuta i ja se okrenuh i videh Sindi kako ulazi na vrata. Sivi džemper joj je isticao rumene obraze i razbarušenu plavu kosu. Ali po borama na čelu bilo mi je jasno da je nešto muči.

- 175 -

Pitala se da li je sve među nama dvema u redu, ili treba da se izmirimo. Ustala sam, pošla joj u susret i čvrsto je zagrlila. — Žao mi je, Sindi — rekoh. - Imala si pravo da uradiš tu priču o Garzi. Radila si svoj posao, a ja sam preterano reagovala.

- 176 -

109

Malo kasnije za našim stolom, Sindino lice je izgledalo naelektrisano, napeto, uzbuđeno, i možda malo uplašeno. Detaljno nas je izveštavala o napretku suđenja o nesavesnom lečenju kada je Juki stigla Kod Suzi, veoma okasnela, izgledajući vrlo loše, čak lošije od mene. Uvukla se u separe pored Sindi, koja joj zaštitnički steže ruku. — Stigla si taman na vreme - reče Sindi. — Na vreme za šta? — Spremam se da bacim bombu. Koliko je Sindi zračila pozitivnom energijom, toliko je u poređenju s njom Juki izgledala izmoždeno. Kosa joj je bila bez sjaja, oči oivičene tamnim senkama, a na prednjoj strani njene izbledele bluze falilo je jedno dugme. Dok je Sindi stavljala svoj diktafon na sto, ja šapnuh Juki: —Jesi li dobro? — Nikad bolje — reče ona sa slabašnim osmehom. — Znači, bomba ti je u toj stvarčici? - upita Kler Sindi. Sindi se naceri. — Ne mogu da otkrijem njeno ime — reče ona, nameštajući traku. - Ali u pitanju je medicinska sestra koja radi u Gradskoj. Čekajte da čujete ovo. Obuzimao me je neki loš predosećaj. Iskreno sam se nadala da grešim. Traka poče da se okreće i ženin pucketavi glas progovori iz malog aparata. Nodi Vilkins ponovo izigrava doušnika, ovoga puta za Kronikl. — Lično sam ih videla — reče Sindin izvor. — U gluvo doba. Uđeš u sobu i pacijent je mrtav, s tom dugmadi na očima. — Samo da se uverim da sam dobro razumela — čuh Sindi kako kaže, piskavim glasom punim neverice. — Kada pacijenti umru, neko stavi dugmad na njihove oči? — Ne, ne, ne kod svakog pacijenta. Samo nekoliko njih. Videla sam ih tri puta, a i drugi ljudi su ih videli. — Imam milion pitanja, ali hajde da počnemo od onog osnovnog. Kako izgledaju? — U pitanju su metalna dugmad, kao novčići, s bareljefom u obliku kaduceja. I niko nikad nije uhvatio nekoga na delu. — Koliko pacijenata je pronađeno s tom dugmadi na očima? — Ne znam. Ali gomila njih jeste. — Da li uviđate neki zajednički činilac? Ili neko drugi s kim ste pričali? Poput određenog starosnog doba, ili pripadnosti nekoj etničkoj grupi, ili istu bolest? — Videla sam samo to troje, i svi su bili različiti. Čujte, moram sad da idem... — Još jedno pitanje. Molim vas. Jeste li ikome rekli za ovo? — Mom nadređenom. On kaže da se radi o nečijoj bolesnoj šali. Ali vi meni recite. Jezivo je, zar ne? Nodin glas postade prigušen, kao da je pokrila slušalicu šakom. Pričala je s nekim. Bila je veoma kratka kada se vratila na vezu. — Moram da idem. Radim i zauzeti smo. Manjak osoblja. — Nazovite me ponovo ako... Sindi isključi diktafon i pogleda u naša šokirana lica. Onda je usmerila pažnju na mene.

- 177 -

— Lindzi, reci mi, molim te, da li bolnica prikriva višestruka ubistva? Zatvorila sam usta i malo se odmakla od stola. U glavi mi je igrao ringišpil. Upravo sam se bila izvinila Sindi što sam joj tražila da ne napiše priču o kojoj je mogla da izveštava s punim pravom. Kako da ponovo tražim to od nje? — Lindzi, ti znaš— reče Juki, čitajući nešto u mom izrazu lica za šta nisam bila svesna da je tu. - Već znaš za tu dugmad, zar ne? Ti znaš. — Ah, ne mogu da pričam o tome. — Lindzi? — Sindi beše uporna, ne verujući. — Znaš za dugmad? Reci mi. Reci mi šta to znači! — Ja ću ti reći — reče Juki naprasito. — Neko označava te pacijente. Možda ih čak i ubija. To je arogantno. To je psihopatski. I na koga ti to liči, Lindzi? Duboko sam uzdahnula, osvrnula se tražeći pogledom Loretu i naručila novi bokal piva. Iznenada, Juki pruži ruku preko stola i uhvati me za mišicu. — Molim te — reče. — Ne dozvoli da se Garza izvuče s ubistvom. Zagledala sam se u Jukine tamne, tužne oči. Spasila mi je guzicu kada mi je to bilo potrebno prošle godine, a osim toga mnogo je volim. — Radimo na tome — rekoh mojoj drugarici. — Ako je Garza kriv za bilo šta, bilo šta na ovom svetu, obećavam ti da ćemo ga uhvatiti.

- 178 -

110

Na ružičastom listiću iz samolepljivog blokčeta koji je Brenda zalepila na moj telefon pisalo je, šef T. hoće da te vidi ODMAH. Od slova O u reči ODMAH napravila je namršteno lice. Šta sad? Popela sam se uz dva niza stepenika, probila se kroz lavirint radnih kabina do Trakiove kancelarije s drvenom oplatom u ćošku koja gleda na neugledne izloge agencija za plaćanje kaucije dole u Ulici Brajant. Čim sam kročila unutra, Trakio spusti slušalicu. Mahnuo mi je listom papira u lice. — Ovo je žalba, poručnice Bokser. Doktor Denis Garza te optužuje za uznemiravanje. Kaže da će da tuži Policiju San Franciska i da traži brdo para. Šta imaš da kažeš na to? — Pa, nek tuži. Samo sere. — Ne poturaj mi tu priču, Lindzi. O čemu on to govori? Kao pravni termin, uznemiravanje podrazumeva reči ili dela prema određenoj osobi koja joj smetaju ili izazivaju veliki emotivni stres bez opravdanog razloga. Ja sam imala nebrojene opravdane razloge. Štaviše, funkcionisala sam sa četiri sata sna i na činiji cerealija. Samokontrola mi se otkinula s povoca. — Pritiskamo ga i on se migolji, šefe - dreknuh. - Baš ima muda da nam preti! Taj tip je psihopata. Morate da me podržite i pustite me da sledim svoje instinkte. — Koliko miliona imaš u banci, poručnice? Hoćeš ponovo da nas povedeš tim putem? Zaćutala sam, zagledala se u Trakiove sitne smeđe oči, pokušavajući da ga ubedim. — Imaš li neki dokaz protiv njega? — upita Trakio. — Pomozi mi. — Ni dlaku. Ni mrvicu. — Zvaću ga — reče on. — Pokušaću da ga smirim. Šta će mi on reći? — Džakobi i ja smo posmatrali njegovu kuću veći deo noći. Jutros smo ga pratili do posla. Trakio samo zavrte glavom. Otišla sam do vrata i gotovo izašla iz kancelarije kada sam se okrenula da mu kažem: — Nego, kad smo kod toga, Kronikl je saznao za onu dugmad o kojoj sam vam pričala. — Oh, bože. — Njihova reporterka trenutno radi na priči, ali možete da se kladite da ta bomba samo što nije eksplodirala. Trakio podiže slušalicu. — Zovete Garzu? — Zovem gradonačelnika La Hole. Da vidim da li je radno mesto koje mi je ponudio još uvek upražnjeno — zareža Trakio. — Gubi se odavde. Dobro. Da, gospodine. Idem. Dok sam odlazila, čula sam Trakija kako moli svoju sekretaricu da uspostavi vezu s Garzom.

- 179 -

111

Juki bila u krevetu kada joj je telefon zazvonio pored uva. Bila je to Sindi, koja je vikala u slušalicu: — Porota se vraća s presudom. Je l' ti to spavaš, Juki? Sad je skoro jedanaest i petnaest! — Budna sam. Budna sam! — Pa, dovući svoju mršavu zadnjicu do sudnice. Požuri. Dvadeset minuta kasnije Juki uđe u sudnicu 4A, svesna pogleda na sebi dok se polako provlačila pored kolena i aktovki do jedinog praznog mesta. Juki prekrsti ruke i noge, skupivši se u mali stegnuti smotuljak. Zurila je pravo ispred sebe dok je sudija Bevins govorio: — Želim da upozorim sve. Neću da čujem nikakvu gungulu u sudnici, ili ću narediti da oni koji prave nered budu uhapšeni. — Svako ko smatra da možda ne može da obuzda svoje emocije, ovo vam je šansa da odmah odete. — Dobro, onda. Molim glavnog porotnika da prosledi presudu izvršitelju. Sudski izvršitelj uze parče papira od predsednika porote, onižeg nabijenog čoveka pedesetih godina, s velikim naočarima s crnim ramom, licem opaljenim od sunca, u golferskom sakou, ispeglanoj beloj košulji, s nogavicama smeđih dokers pantalona koje su rubom dodirivale obode mekih cipela od antilopa. Juki pomisli kako on izgleda kao čovek konzervativnih vrednosti, tip osobe koja možda prezire haos i „greške“. Barem se nadala da je tako. Posmatrala je izvršitelja kako odnosi presudu sudiji, koracima koji su glasno odjekivali tihom sudnicom. Sudija Bevins je dugo gledao u papir, zatim se okrenuo glavnom porotniku, upitavši: Je li presuda jednoglasna? — Jeste, časni sudijo. — U slučaju Džesike Fok protiv Gradske bolnice San Franciska, da li nalazite da je bolnica postupila nesavesno? — Da, časni sudijo — reče glavni porotnik. —Jeste li našli da je podnosilac tužbe oštećen? — Da, jesmo. — Za koju sumu je podnosilac tužbe bio oštećen? — upita sudija. — Dvesta pedeset hiljada dolara, časni sudijo. — Da li su postupci tužene strane u ovom slučaju bili toliko nečuveni da zavređuju kaznenu odštetu? — Da, časni sudijo. — I koliki je iznos kaznene odštete? — Pet miliona dolara, časni sudijo. Sudnicom se razleže kolektivni uzdah. Sudija stade da udara čekićem i besno posmatraše prisutne dok sudnica nije utihnula. Onda nastavi pojedinačno da iščitava devetnaest imena preostalih podnosilaca tužbe, postavljajući glavnom porotniku istih pet pitanja, dobijajući istih pet odgovora svaki put.

- 180 -

Svakom od podnosilaca tužbe bilo je dodeljeno 250.000 dolara i još pet miliona na ime kaznene odštete. Juki se zavrtelo u glavi, gotovo da joj je pripalo muka. Bolnica je bila nečuveno nesavesna. Nesavesna po svim optužbama. Uprkos sudijinom upozorenju, prostorija je eksplodirala od vrisaka i pobedonosnog klicanja na strani gde su sedeli podnosioci tužbe, s druge strane prolaza. Oštri udarci Bevinsovog čekića iznova su odzvanjali, ali i pored toga, O'Marini klijenti poskakaše sa svojih mesta, formiraše bučan krug oko nje, rukujući se s njom, grleći je i ljubeći, dok su se mnogi od njih prosto slomili od olakšanja i počeli da plaču. Juki je isto osećala neopisivo veselje. Dok je sudija zahvaljivao poroti i otpuštao je, ona ču kako je Sindi doziva po imenu. Sindi se široko osmehivala, pozivajući je rukom iz dovratka sudnice. — Trebalo bi da budem neopredeljena — Sindi reče Juki dok su hodale zajedno, pravo ka razmileloj gomili u hodniku — ali ovo je sjajna presuda. O'Mara je na sedmom nebu. Koji je njen deo dodeljene sume? Osamnaest miliona? Oh, Juki. Juki je pokušala da prikrije svoju bujicu osećanja kašljanjem, ali oči su joj plivale u suzama. Onda njene male grudi počeše ubrzano da se šire i skupljaju, i ona poče otvoreno da plače pred celim svetom. — Ja nisam ovakva — reče dok je plakala. — Ovo nisam ja.

- 181 -

112

Suze su navirale u potocima iz sitnih očiju Džejmija Svita, a njegovi isprekidani jecaji ujedali su za srce njegove roditelje, Melisu i Martina Svita. Motali su se oko kreveta svog malog dečaka, obasipajući Džejmija ljubavlju tih nekoliko preostalih minuta koliko je bilo ostalo do isteka vremena za posete te večeri. — Neću da ostanem ovde. Molim vas, molim vas, neću — kukao je petogodišnji Džejmi. Brada mu je bila odrana, prednji zubi okrnjeni, a donja usna rascepljena i natečena. A i ruka mu je bila slomljena. — Zašto ne mogu da idem kući? Hoću da idem kući. Moram. — Dušo. Dušo moja - reče Melisa, pažljivo ga privijajući na grudi. — Džejmi — reče njegov otac — lekari žele da te zadrže ovde preko noći da bi mogli da ti daju lek protiv bolova. Sutra ujutru ćemo doći da te odvedemo. Čim svane, obećavamo ti. Vidi šta mama i ja imamo za tebe. Melisa obrisa suze s lica nadlanicom i podiže raznobojnu kesu za kupovinu. Cimnu njome gore-dole. Unutra je bilo nešto teško. — Hoćeš da vidiš? Džejmijevi jecaji popustiše dok je njegova mama razmotavala poklon uvijen u ukrasni papir, otkrivajući punjenu lutku u obliku majmuna s pantalonama na tufne i majicom na pruge. — Zove se Drekavac — reče Melisa. — Drekavac? — On je majmun drekavac. Samo ga pritisni po tibi — reče Melisa Džejmiju. Dečakova radoznalost odmah je prevladala. On ispruži levu ruku, tako da desna ruka u sjajnom gipsu izgledaše još veća i čudovišnija u poređenju s njom. On uze majmuna-igračku, pritisnu mu stomak. — Huuu-huu-huu — reče Drekavac smešnim glasom. — Jesi li zagrlio svog majmuna danas? Mali dečak se nasmeši, a kapci i usne mu klonuše od analgetika koji je počeo da deluje. Medicinska sestra se pojavi u dovratku. — Izvinjavam se — reče ona, milozvučnim glasom sa zapadnoindijskim akcentom. — Svi posetioci sada moraju da idu. — Neee - zakuka Džejmi. - Ne mogu da idu. — Džejmi, molim te. Sve će biti u redu. Samo se dobro naspavaj. To je moj veliki dečak — reče njegov otac. — Ti si najbolji dečak na celom svetu. Martin je mislio kako će mu srce pući u grudima, toliko mu beše bolno da ostavi sina. Njegovog dragog, milog Džejmija. Sad mu je došlo da se ubije zbog toga što je skinuo pomoćne točkiće s bicikla. Mali nije bio spreman, ali on je želeo da vidi kako će Džejmi biti oduševljen kad prvi put bude vozio bicikl kao veliki dečak. I sada je mogao da vidi Džejmijevo lice, kako se okreće preko ramena da vidi je li tata tu, i jako udara u poštansko sanduče. Kako pada i lomi ruku. Bilo je to sebično s njegove strane. I glupo.

- 182 -

— Samo noćas, dušo — reče mu mama ponovo, saginjući se i ljubeći svoje čedo u vlažan obraz. — Znam da se majmunišem na dvanaest načina — viknu Drekavac. Džejmi se nasmeja kroz suze, čvrsto privijajući svoju novu igračku uz lice. Njegov otac se sagnu i poljubi sina. - Ti si stvarno dobar dečak — reče. — Huuu-huu-huu. Majmun radi ono što vidi - reče Drekavac. Osmeha, međutim, nestade s Džejmijevog lica dok su se njegovi roditelji polako udaljavali, dovikujući: - Laku noć, Džejmi. Vidimo se brzo - zadržavajući se na vratima, mašući mu prstima za rastanak.

- 183 -

113

Noćni šetač se brzo kretao hodnikom, osećajući se pomalo nelagodno zbog policije na hodnicima, pa čak i u nekim čekaonicama, osećajući potrebu da uradi to bez obzira na sve. Potreba je bila jača od svega. Jača od bezbednosti, jača od pomisli da nikad neće biti uhvaćen. Vrata sobe br. 268 bila su zatvorena, dete samo, duboko usnulo od dejstva lekova. Zamračena figura otvori vrata i ugleda dečaka u svom krevetu. Svetlost uličnih svetiljki obasjavala je dečaka, ističući njegovu potamnelu kožu spram belih čaršava. Činilo se da ceo krevet pluta u jezivoj tami. Noćni šetač podiže majmuna-igračku koji je bio pao na pod, stavi ga na bolnički krevet i naže se preko bočne ogradice kreveta, razmišljajući kako lepo dete miriše. Na puding od vanile i san. Džejmi Svit. Ime mu odgovara. S dugim trepavicama i natečenim punim usnicama, rukom u gipsu, petogodišnjak je izgledao kao anđeo sa slomljenim krilom. Šteta. Ovaj mali dečak više neće ići na utakmice bejzbola. Niti će više padati s bicikla. To sada ništa nije moglo da promeni. Džejmi Svit će umreti. To je dečakova sudbina, njegov usud na ovom svetu. Noćni šetač napuni špric, stavi praznu bočicu u džep i priđe bliže krevetu, brzo ubrizgavajući morfijum u cevčicu koja je vodila od kese za infuziju do leve ruke Džejmija Svita. Taj morfijum je bio namenjen vatrogascu od sto petnaest kila u sobi br. 286 — čoveku s opekotinama drugog stepena i slomljenom šakom koji noćas neće pronaći spas od bolova. Minuti su prolazili, dok su jedini zvuci poticali od zujanja saobraćaja u ulici ispod prozora i Džejmijevog tihog disanja. Noćni šetač otvori dečakove kapke pomoću dva prsta. Zenice su već bile skupljene na veličinu glave čiode, dečakovo disanje plitko i brzo, obrazi rumeni od znoja, od čega su mu se vlažne kovrdže uvile u zatvorene prstenove slepljene uz kožu glave. Kao da je čuo misli uljeza, dečak poče da se bacaka, izvijajući leđa, nemo vičući. Onda mu glava klonu unazad i on izdahnu, i malo pljuvačke mu iscuri iz usta. Nije ponovo udahnuo. Ubica dotače Džejmijevu vratnu žilu, potraži puls, zatim poseže rukom u džep za metalnim dugmadima. Postavi po jedno na dečakove kapke, šapućući: — Laku noć, slatki prinče. Laku noć.



Engl.: sweet – slatko, sladak. (Prim. prev.)

- 184 -

114

Brenda me pozva preko interkoma. — Poručnice, preuzmite poziv na liniji tri. Žena na vezi kaže da je hitno i da je znate, ali neće da se predstavi. Pritisla sam. dugme na telefonu i predstavila se. Prepoznala sam Nodin glas premda je pucketao, a ona šmrckala kroz suze. — Poručnice, on je bio tako mali dečak — reče Nodi Vilkins. — Imao je samo jednu slomljenu kost, ali je umro. Stvarno nije trebalo da umre. Čula sam za to u kafeteriji. Na očima je imao dugmad s kaducejom. Nazvala sam Trakija i rekla mu šta mi treba i šta ću da uradim. Onda sam progutala gomilu obaveznog sranja o tome kako treba da čuvam guzicu: da li sam sigurna da znam šta radim? Razumem li kakve će me stravične posledice snaći ako zabrljam? Rekla sam: — Da gospodine, da gospodine, razumem. I jesam razumela. Potraga naslepo neće proizvesti ništa više od panike: nije bilo dokaza o zločinima, ni osumnjičenih, niti tragova bilo koje vrste. Nakon toga će uslediti besni pozivi, žalbe o tome kako loše prosuđujem, kako su mi liderski instinkti loši i, iznad svega, kako Policija San Franciska nije u stanju da zaštiti ljude kojima služi. Ali nisam imala dovoljno vremena da smislim bolji plan. Još jedna osoba je umrla. Ovoga puta jedan petogodišnji dečak. Trakio mi je konačno dao zeleno svetlo, pa sam sazvala ljude na sastanak. Skupili su se na odeljenju poput velikih ptica: Džakobi i Konklin, Či i Rodrigez, Lemke, Semjuels, Maknil, i svi drugi dobri policajci s kojima sam radila godinama i od kojih sam sada zavisila. Potisnula sam strepnju u glasu, ali osećala sam je duboko u sebi. Rekla sam im da je jedno dete umrlo u Gradskoj bolnici pod sumnjivim okolnostima. Da moramo da sačuvamo dokaze dok još ima vremena, i pronađemo najokrutniji tip ubice bez mnogo informacija od kojih bismo mogli da krenemo. Po licima sam im videla da su zabrinuti, ali ipak su verovali u mene. Upitala sam: — Ima li pitanja? — Nema, gospoja. — Bacamo se na posao, poručnice. Odeljenje mi je dalo hrabrost da nadjačam vlastiti očaj.

- 185 -

115

Nakon četrdeset pet minuta od mog poziva Trakiju imala sam naloge u ruci i kolonu inspektora i policajaca, od kojih sam neke pozajmila iz odeljenja za suzbijanje imovinskih delikata, kriminala i narkotika, iza sebe s upaljenim svetlima i sirenama. Svi smo išli ka severu u isprekidanoj koloni u pravcu Gradske bolnice. Ostavili smo vozila u Ulici borova, i kada smo se našli u bolnici, rasporedili smo se prema planu. Džakobi i ja smo se popeli liftom do sprata s prostorijama bolničke uprave. Pokazala sam značku Vajtlijevoj sekretarici; onda smo se probili pored nje, s Džakobijem na čelu, koji je naglo otvorio vrata sale za sastanke s drvenom oplatom u kojoj se u tom trenutku održavao sastanak upravnog odbora. Vajtli je sedeo u čelu stola, izgledajući kao da je zarobljen u nekom veoma lošem snu. Koža mu je bila tamna i posivela. Oči su mu se caklile i bio je neobrijan. Ostale budže u odelima imale su isti sumorni izraz posttraumatskog šoka na licima. — Dobili smo prijavu o jednom sumnjivom smrtnom slučaju na ortopediji. Ovi nalozi nam daju ovlašćenje da pretražimo bolnicu — rekoh, bacivši dokumenta na veliki plavi sto. — Za ime boga — reče Vajtli, dopola ustavši, obarajući pri tom svoju porculansku šoljicu s kafom. Pokupio je prosutu tečnost džepnom maramicom. — Šta god želite, u redu, poručnice? To više nije moj problem. — Ako je to slučaj, ko je ovde nadležni? — upitah. Vajtli podiže pogled. — Očigledno vi.

- 186 -

116

Džakobi i ja se spustismo bučnim liftom koji se dosta tresao do podruma, za koji se ispostavilo da je pravi lavirint neokrečenih betonskih zidova veličine gradskog bloka ispod bolnice. Pratili smo znake do mrtvačnice, držeći se iza jednog bolničkog pomoćnika koji je gurao kolica u tom pravcu, s točkićima koji su tandrkali i strugali ispred nas. Zastali smo kada je radnik s kolicima ušao u hladnu prostoriju. Kratko ošišan, sredovečan muškarac s trbuhom veličine košarkaške lopte ispod bolničke kecelje podiže pogled kada smo ušli unutra. Spustio je tablu s papirima na obližnji leš i pošao ka nama. Predstavismo se. Doktor Rejmond Pol bio je glavni patolog i očekivao nas je. — Soba Džejmija Svita već je bila očišćena, a on spušten ovde dole kada smo primili vaš poziv — reče mi. Moj uzdah se rascveta ispred mene, ledeni oblačak razočaranja. Nadala sam se izvan svake nade da mesto zločina, ako je to to, nije uništeno. Pošli smo za doktorom Polom do zamrzivača, gde je on proverio neki spisak, zatim otvorio jednu fioku za leševe od nerđajućeg čelika. Metalna ploča skliznu napolje s jednim glatkim, kotrljajućim vrrrr. Smakla sam čaršav i sama videla ono što je Nodi Vilkins opisala preko telefona. Dečakovo nago telo bilo je tako malo i ranjivo. Gips na ruci ga je činio još žalosnijim u smrti. Od čega je ovaj dečak umro? Kako jedna slomljena ruka može da se pretvori u ovo? Džakobi upita patologa: — Šta se kog đavola desilo ovde? — Prema njegovom bolesničkom listu, imao je jednostavno naprsnuće desne nadlaktice i malo naprsnuće lakta, na istoj ruci — reče doktor Pol. — Po svemu sudeći, pao je s bicikla. — I šta još, doktore? — upita Džakobi. — Koliko ja znam, lom ruke nije fatalan. Ili možda jeste u ovoj bolnici. — Rečeno mi je da ne pipam ovog dečaka — reče nam lekar. — Tako da, znate, ne mogu ni da pogađam. — U redu je, doktore Pol — rekoh. — Naš patolog je krenuo ovamo. Ovaj mali dečak ide na gradsku patologiju.

- 187 -

117

Bilo je tek devet ujutru, otprilike devet sati nakon što je Džejmi Svit umro u svom bolničkom krevetu, naizgled okružen ljudima koji su trebali da se odlično brinu o njemu i pomognu mu da prezdravi. Ostavila sam krajnje ogorčenog Džakobija na drugom spratu s Čarlijem Klaperom i njegovim timom. Obrađivali su ono što je ostalo od mesta zločina: uzimali krevetninu i detinju bolničku garderobu iz perionice, tražili otiske prstiju, pakovali u plastične kese dokazni materijal u vidu otpadaka i para dugmadi s kaducejom koja behu ostavljena u jednoj praznoj čaši za vodu kada je dečakovo telo bilo odneseno iz sobe. Prošla sam pored mojih detektiva dok sam išla hodnicima, videla da ispituju lekare i sestre u ortopedskom krilu otkrivajući sled događaja. Ko je video dečaka živog i kada? Koji lek je dobio? Ko je bio na dužnosti te noći? Ko ga je pronašao mrtvog? Sastala sam se s roditeljima Džejmija Svita u prepunoj čekaonici na drugom spratu. Bili su mlad par u ranim tridesetim, zagrljeni u uglu prostorije, uhvaćeni između besa i šoka, želeći da poveruju u bilo šta osim u ono što sam im govorila. — To je sranje! — razdra se Martin Svit na mene, lica nadutog od tuge. — Džejmi je imao slomljenu ruku. Slomljenu ruku! Dođe mi da ubijem nekoga, poručnice! — Razumem vas. — Da li me razumete? Vas smatram odgovornom za otkrivanje onoga ko je uradio ovo mom sinu. Pored njega, dečakova majka se tresla i cvilela. Jarkocrvene šare protezale su joj se od obraza do grla, kako je, po svemu sudeći, odrala kožu noktima. — Hoću da umrem — plakala je lica zarivenog u muževljeve grudi. — Molim te, bože, ubij me. — Glavni gradski patolog će raditi Džejmijevu obdukciju — rekoh nežno, sa suzama koje mi iznenada pođoše na oči. — Nazvaću vas čim budem saznala šta mu se desilo. — Primite moje iskreno saučešće.

- 188 -

118

Ponekad kužan vetar dune. Bolnički čuvar me je otpratio do kancelarije doktora Denisa Garze u prizemlju, tik iza ugla urgentnog odeljenja. Jedna agresivno mršava žena s docrtanim obrvama i dugim ružičastim kandžama stajala je ispred Garzine kancelarije, mirno se služeći faksom na svom stolu. Trudeći se iz petnih žila da kontrolišem disanje i živce, pokazala sam joj značku i zatražila da vidim doktora. — Doktor Garza je bio ovde ranije, ali izašao je na neko vreme — reče ona, spuštajući pogled na moj pištolj u futroli na ramenu. — Verovatno je kod kuće. Da ga nazovem? Predala sam joj papire. — Imam nalog za pretres njegove kancelarije. Trebaju mi ključevi. Žena me pogleda iskosa dok je otključavala Garzinu kancelariju i palila plafonjerku koja zatreperi. Prišla je kredencu kraj zadnjeg zida, otvorila antikvarnu tabakeru koja je stajala na njemu. Tabakera je bila prazna. — Uvek ovde drži ključeve od ormarića s dokumentima - reče ona. — Nema ih. To je veoma čudno. Rekoh čuvaru da slomi katanac pajserom, i počeh metodično da pretresam prostoriju. Ormarići s dokumentima behu puni zdravstvenih kartona pacijenata i medicinskih dnevnika koji još behu u svojim plastičnim omotima. Prelistala sam na stotine kartona, tabela i dopisa, tražeći bilo šta što bi me navelo na neku pomisao ili akciju, bilo šta što bi mi dalo neki trag. Nisam pronašla ništa. Istrgla sam gornju fioku Garzinog stola, i olovke i spajalice poleteše na parket. Kopala sam po zamršenoj gomili kancelarijskog materijala, nadajući se da ću pronaći mesinganu dugmad, neki komad nakita ili bolničku narukvicu s imenom pacijenta, bilo koji suvenir ili trofej koji bi serijski ubica mogao da sačuva od svojih žrtava. Nije bilo ničeg osim običnih kancelarijskih potrepština. Jedna priručna torba visila je iza vrata. Rašnirala sam je, istresla sadržaj: plavi sportski sako veličine pedeset dva, sive pantalone, crni pojas, dve košulje, jedna ružičasta, druga plava, donji veš, kožna futrola za kravatu. Pronašla sam i otvorila malu crnu kutiju - dijabetičarski pribor, sa sve špricevima i bočicama insulina. Garza je dijabetičar. Njegov neseser s higijenskim priborom bio je ispunjen uobičajenim potrepštinama: pasta za zube, brijač, tečnost za ispiranje usta, reklamni uzorci pilula za spavanje, tablete protiv gorušice, pilule za erektilnu disfunkciju. Čemu priručna torba? Nova odeća za njegovo pojavljivanje na sudu? Nešto što može da obuče posle noći provedene s devojkom? Šta god da je u pitanju, nisu bili dokazi ubistva. Trkeljisala sam po ćoškovima torbe i bočnim pregradama, dahćući od nervoze kada mi je nekstel zazvonio.

- 189 -

— Evo me u svlačionici medicinskih sestara — reče Džakobi, zastavši da se iskašlje, zatim rekavši reči koje su me navele da poželim da svog prvenca nazovem Voren. — Siđi dole, Bokserova. Uhapsio sam jednog osumnjičenog za ubistvo.

- 190 -

119

Uhapšen osumnjičeni? Osetila sam se kao da su se možda sav naporan rad i preuzimanje rizika konačno isplatili. Sad, ko je to čudovište? Uskomešana gomila sestara i pomoćnog osoblja bila je grupisana uz zadnji zid svlačionice u podrumu. Neke su kukale o svojim građanskim pravima; druge su zadirkivale policajce koji su sekli katance na slobodnim ormarićima. Džakobi, krupan i namršten, izgledao je više kao fizikalac nego kao pandur. Stajao je pored jedne tamnopute žene u plavom bolničkom odelu koja je sedela na klupi između redova ormarića. Ruke su joj bile vezane lisicama iza leđa. Pomislila sam kako je nikad ranije nisam videla. Bila je u četrdesetim, s običnim ovalnim licem bez bora i kratkom ispravljenom kosom. Zlatan privezak u obliku anđela u molitvenom stavu visio joj je na lancu oko vrata. Oborila je glavu i tiho zajecala kada sam prišla. Zna li ona ko sam ja? Je li ovo naš ubica? — Pitao sam ovu damu da li bi došla do policijske stanice da odgovori na nekoliko pitanja. Potrčala je ka vratima — reče Džakobi. Onda mi je pokazao malu plastičnu kutiju dopola napunjenu dugmićima s kaducejom. Uzela sam kutiju i zagledala se u svetlucavu gomilicu mesinga. Kako neko ko tako bezopasno izgleda može toliko da sluti na ubicu? Dozvolila sam sebi jedan mali ali trijumfalni osmeh dok sam gledala u Džakobija. — Pronašli smo ih na gornjoj polici ormarića ove dame, poručnice — reče on. — Poslao sam Konklina i Semjuelsa natrag u stanicu po nalog za pretres njenog stana. — Kako se zoveš? — upitah ženu. — Mari Sen Žermen. — Imala je slab akcenat. Zapadnoindijski, pomislih. Pločica obešena o lanac oko njenog vrata identifikovala ju je kao pomoćnicu medicinske sestre. To znači da je posao vodi sa sprata na sprat, dajući joj priliku da uđe u sobe pacijenata. I imala bi mogućnost da im da lekove. Je li ova žena ubila skoro trideset šest pacijenata? Možda čak i više od toga? — Da li vam je inspektor Džakobi pročitao vaša prava? — Da, jesam. Ali sad kad si ti tu, uradiću to ponovo — reče Džakobi, izboranog lica na samo koji centimetar od njenog. — Imate pravo da ćutite. Ako se odreknete tog prava, sve što kažete može biti upotrebljeno protiv vas na sudu. Imate pravo na advokata. Ako ne možete da priuštite advokata, on će vam biti dodeljen. Razumete li svoja prava? — Ostavite tu devojku na miru - povika neko iz zadnjeg dela prostorije. — Ona nije ništa uradila. Pustite je. Grupa pomoćnica medicinskih sestara priduži se i poče da kliče: — Pustite je, pustite je. — Dosta! — dreknuh, zalupivši vrata ormarića bočnim delom pesnice. Klicanje utihnu do tihog žamora. — Razumete li svoja prava? - ponovi Džakobi.

- 191 -

— Da, razumem. — Zašto si potrčala, Mari? — Uplašila sam se. — Čega si se uplašila? — Policije — reče ona. Već sam razmišljala o tome kako javno tužilaštvo ionako posrće pred sve većim brojem slučajeva; reći će nam da oslobodimo ovog osumnjičenog osim ako nemamo dovoljno dokaza na osnovu kojih bismo je osudili. — Jeste li pronašli išta osim te dugmadi? - upitah Džakobija. — Sve ovo je njeno — reče on, pokazujući na gomilu skromne odeće i toaletnog pribora na klupi. Najsmrtonosniji predmet na gomili bilo je džepno izdanje Danijele Stil. Ispraznila sam tašnu Sen Žermenove, pronašavši jedan ofucani novčanik, plastičnu vrećicu sa šminkom, ljubičasti češalj, neplaćen telefonski račun, i jednu malu vunenu lutku veličine mog palca. Lutka je bila nevešto napravljena od crne pređe i raznobojnih plastičnih perli. — Šta je ovo? — upitah. — To je samo za sreću. Uzdahnula sam, ubacila lutkicu nazad u tašnu Sen Žermenove. —Jeste li spremni da krenemo, gospođice Sen Žermen? — upitah. — Idem kući? Dok smo se Džakobi i ja vozili ka stanici sa Sen Žermenovom na zadnjem sedištu naših kola, počela sam da razmišljam o tome šta će se dešavati u sledećih četrdeset osam sati, pitajući se šta će Klerina autopsija tela malog Džejmija Svita pokazati, nadajući se da je ubica negde pogrešio, pitajući se da li je Sen Žermenova povezana s Denisom Garzom. Najviše od svega, nadala sam se priznanju. Hvala nebesima. Konačno nam se posrećilo. Imamo osumnjičenog u pritvoru.

- 192 -

120

Sindina senzacionalna priča s naslovne strane o ZAGONETNIM OZNAKAMA SMRTI već se bila pojavila na kioscima kada smo sproveli Mari Sen Žermen kroz ulazna vrata glavnog štaba policije. Šef je imao nešto čime će podmiriti apetit štampe, ali kako je dan odmicao, mene je obuzimao onaj osećaj mučnine koji se javlja kad se vrtiš u krug. Džakobi i ja smo bili u sobi za ispitivanje s Mari Sen Žermen četiri sata. Prostorija iza ogledala bila je dupke puna inspektora iz odeljenja za ubistva, uključujući šefa policije i javnog tužioca. Najmanje sat vremena je tu proveo i gradonačelnik San Franciska. Sen Žermenova nam je rekla da je rođena na Haitiju, da nije građanin SAD, ali da živi u Sjedinjenim Državama već skoro dvadeset godina. Osim toga, nije imala mnogo toga da kaže. Sedeći pogureno u stolici, neprestano je plakala: - Nisam nikoga ubila. Nisam ništa zgrešila. Ja sam dobra osoba. — Prestani s tim prokletim plakanjem — reče Džakobi, lupivši pesnicom o sto. Objasni mi tu đavolju dugmad smrti tako da mogu da te razumem. Ili će te, tako mi boga, imigraciona služba odvesti u lancima i staviti na let za Port o Prens do kraja današnjeg dana. To se svakako ne bi desilo, ali pustila sam Vorena da vodi ispitivanje na svoj način. Ženina ramena počeše da se tresu. Pokrila je lice šakama i procedila kroz suze: - Ne želim više da pričam. Nećete mi verovati šta god da kažem. Ako njene sledeće reči budu „Želim advokata“, ugasili smo ga. — Dobro, dobro, Mari - rekoh. - Inspektor Džakobi nije hteo da te uplaši. Samo moramo da saznamo istinu. Razumeš to? Prosto nam reci šta znaš. Žena klimnu. Posegnu za kutijom papirnih maramica na stolu i izduva nos. — Zašto si imala tu dugmad u svom ormariću, Mari? Da počnemo odatle. Činilo se da mi se konačno otvara, okrećući leđa Džakobiju, usmeravajući pažnju na moje lice, moje oči. Nije izgledala niti se ponašala kao ubica, ali znala sam da njen izgled ne treba da me zavara. — Radili smo to u školi za medicinske sestre — reče mi. — Kod kuće smo imali običaj da stavljamo novčiće ili školjke na oči mrtvih, da bismo im pomogli da pređu na onaj svet. Možete to da proverite u mojoj školi. Hoćete li da ih pozovete? Njen glas dobi na snazi kada mi je rekla: — Ja sam jutros pronašla malog dečaka mrtvog. Nije bilo njegovo vreme, pa sam ga označila za boga. Da bi On obratio posebnu pažnju na njega. Privukla sam stolicu još bliže Sen Žermenovoj. Uz malo poteškoće, stavila sam šaku preko njene. — Ali jesi li mu ti pomogla da ode na onaj svet, Mari? Jesi li mislila da mali dečak pati? Jesi li mu zato dala nešto da ga uspava? Ona trže ruku i odgurnu stolicu dalje od mene, što me je navelo da pomislim da sam je izgubila. — Pre bih se ubila nego da naudim tom detetu — reče ona.

- 193 -

Bacila sam pogled ka ogledalu, ugledavši sopstveni iznureni odraz, znajući da polovina ljudi koji posmatraju ovo ispitivanje razmišlja kako bi razbili ovu ženu na dvoje da dođu do istine da se nalaze u ovoj prostoji umesto mene. Izvadila sam iz džepa svog sakoa spisak koji mi je Karl Vajtli dao, ispravila ga na stolu. Okrenula sam ga pod uglom tako da ona može da pročita trideset dva imena, užasavajuću listu smrti. — Pogledaj ovo, Mari. Jesi li ti stavila dugmad na oči ovih ljudi? Nastupila je duga tišina dok je žena prelazila prstom po stranici, nemo izgovarajući imena. — Stavila sam dugmad na njihove oči, da — reče napokon, uspravljajući se u stolici i gledajući me netremice u oči. — Ali kunem se Svevišnjim bogom, nisam naudila nikom od njih. Mislim da neko jeste. I htela sam da se postaram da bog zna. I da neko na ovom svetu takođe zna. Iza mene, Džakobi šutnu stolicu preko sobe. Ona se odbi od zida i pade postrance. — Inspektore! — ukorila sam ga, ne misleći ozbiljno ni sekund. Oči mi se vratiše na Sen Žermenovu. — U redu je, Mari. Obrati pažnju na mene. Zašto nisi pozvala policiju? — Treba mi moj posao, gospođo - reče ona srdito. — Kako bilo, u čemu je svrha? Niko ne sluša osobu poput mene. Vi mi ne verujete. Vidim vam to u očima. — Nateraj me da ti verujem — rekoh. - Stvarno to želim. Mari Sen Žermen se nagnu k meni i progovori poverljivim tonom. — Onda sada treba da me slušate. Pričajte s lekarom zaduženim za bolničku apoteku. Doktorkom Engstrom. Trebalo bi da pričate s njom, ne sa mnom. Ja sam dobra osoba. Ona nije.

- 194 -

121

Na Sonji Engstrom je i običan beli laborantski mantil izgledao kao odeća najboljih svetskih dizajnera. Kratka plava kosa bila joj je počešljana unazad, jedna jedina dijamantska suza visila joj je na platinastom lančiću oko vrata i bila je besprekorno našminkana presijavajućim puderom i s malo karmina boje ruže. Engstromova ustade i rukova se s nama dok sam predstavljala Džakobija i sebe. Dok smo sedali preko puta nje, primetila sam da su joj papiri na stolu uredno naslagani u četvrtaste gomile, sve olovke i penkala na keramičkom postolju postavljene tako da upiru u istom pravcu, diplome raspoređene na zidu u jednakim razmacima. Jedino su mi njene svetlosive oči koje su nemirno posmatrale čas Džakobija čas mene davale nagoveštaj da se njen život ne svodi samo na nameštanje bolničkih kreveta. Gledala sam u Džakobija kada mu neki čudan izraz prelete preko lica. Usne mu se zgrčiše, a oči začkiljiše. Radila sam sa Džakobijem dovoljno godina da znam šta taj izraz znači. Prepoznao ju je. Doktorka Engstrom nije to primetila. Sklopila je šake ispod brade i počela da priča samoinicijativno. Rekla nam je da je bolničko osoblje u haosu otkako je porota donela presudu prethodnog dana, da je i ona sama veoma potresena. — Ne znamo ko će zadržati posao — reče ona. — Niti da li će se bolnica biti zatvorena. Sada je sve moguće. — Mislite li da ćete biti otpušteni? — upitah je. — To me brine već godinama. Te neobjašnjive smrti iskidale su mi živce — reče ona, prolazeći prstima kroz sjajnu kosu. — Prenela sam svoju zabrinutost Karlu Vajtliju. Pričala sam s njim nekoliko puta — reče nam. - U stvari, pripremila sam izveštaj o tome šta ja smatram greškama u vezi s lekovima. — Ali Karl i naši pravni savetnici su me uverili da moje odeljenje ne snosi krivicu. Rekao je da se neko u bolnici šali, šegači, i da će na kraju biti uhvaćen. — Tako da mi je, u neku ruku, laknulo. Naravno, znam da naš kompjuterski sistem ne može da pogreši, tako da ne postoji način... Okrenula se ka prozoru a glas joj je zamro. — Doktorko Engstrom — reče Džakobi — ja sam staromodan tip, kao što vam je verovatno jasno pri samom pogledu na mene. Nisam toliko upoznat s kompjuterima i sličnim stvarima. — Veoma je jednostavno, inspektore. Naš kompjuter je programiran da izda lek kada se dijagnoza unese u sistem. Nemoguće je prepisati pogrešan lek jer mašina prosto neće da izda lek ako se on ne poklapa s dijagnozom. — Zar neko ne može da prevari program? — upita Džakobi. — Hoću reći, zar neki ljudi nemaju lozinke? — Svako od mog osoblja može da pristupi dijagnozi u onom obliku u kojem je ona unesena u kompjuter, ali ne mogu da promene podatke. Ja sam jedina koja to može da uradi, a ja imam biometrijsku lozinku.

- 195 -

— Molim? — reče Džakobi. — Moja lozinka je moj otisak prsta. — Ali zar ne može neki lekar da pristupi pogrešnoj dijagnozi? — upitah. — To je moguće, zar ne? — Teorijski, to bi bilo moguće, ali u stvarnosti ne može da se desi. Sami lekari su prvi stepen provere. Moje osoblje je drugi. Kompjuter je zaštićen od upada u sistem. I nemate pojma koliko sam ja metodična. — Nekoliko puta proveravam prepisane lekove tako što ih poredim s bolesničkim listama, i to radim po ceo dan. Ne samo za svoje pacijente već i za pacijente svih ostalih ljudi na mom odeljenju. — Ljudi se šale da sam ja pola čovek, pola kompjuter. Rekoh: — Ali recite mi, da budem sigurna da sam dobro shvatila, sve zavisi od dijagnoze? — Tako je. — Dakle, vi biste lično mogli da promenite dijagnozu bilo kog lekara — to hoćete da kažete? Engstromova je tupo zurila u mene dok sam govorila, onda se brecnula: — To je nečuveno. Ne, to je gore od nečuvenog, to je potpuno suludo. Podvrgnuću se detektoru laži bez oklevanja. Samo recite. — Možda ćemo prihvatiti tu vašu ponudu kasnije — rekoh. - Ali u ovom trenutku samo pričamo. Poznajete li Mari Sen Žermen? — Ne. Ko je ona? — Koliko dobro poznajete doktora Garzu? — upita Džakobi. — On je šef našeg urgentnog odeljenja — reče Engstromova. - Oboje smo članovi višeg osoblja... Džakobi ustade, lupi pesnicom po njenom stolu. Olovke i spajalice poskočiše. — Prestanite da kenjate, Engstromova - reče on. - Garza i vi ste ono što mi nazivamo „bliskim“, zar ne? Intimno bliskim, zapravo. Engstromova pobele u licu. Ja sam se toliko prepala da sam pomislila da ću progutati jezik. O čemu on to priča? Setila sam se Džakobijevog poziva od one kišne noći kada je pratio Garzu do restorana Ventičelo, i natrag do Garzinog stana. Opisao je vitku plavušu, zgodnu žensku od oko četrdeset godina. Koliko ja mogu da vidim, rekao je tada, doktor je kriv što ima devojku. S druge strane stola, oči Engstromove odjednom se napuniše suzama. — O, bože — reče ona. — O, bože.

- 196 -

122

Engstromova se raspadala od plača ispred nas, a glasni udarci gonga počeše da odzvanjaju u mojoj glavi. Garza i Engstromova. Savršeni dvojac ubica, koji je verovatno u svemu bio uredan i efikasan poput njene kancelarije. Morala sam da je navedem da nastavi da priča — nisam želela da nam zaćuti. — Doktorka Engstrom, samo polako — rekoh. — Ovo je vaša prilika da se izvučete iz ovog užasa. Pomoći ćemo vam ako nam kažete istinu, ovog trenutka. Možda vas je Garza koristio. Da li on ima pristup kompjuterskom programu? Ugledala sam strah u njenim očima. Polako, nevoljno, Engstromova klimnu, da. Prošli su me žmarci. Sve dlačice na ruci i vratu mi se naježiše kada Engstromova reče: Pustila sam ga da pristupi kompjuterskom sistemu nekoliko puta. — Nekoliko puta? — Tu i tamo. Ali ne mislite valjda to! Denis Garza je odličan lekar. Veoma je savestan, kao i ja. — Neočekivane smrti tih pacijenata dovodile su nas do ludila. Denis je proveravao da li postoje neka nepoklapanja između dijagnoza i prepisanih lekova. Baš kao i ja. — Da li ste ikad otkrili neke korelacije? — upitah. — Ne. Nikada. Greške smo pripisivali omaškama načinjenim na odeljenju. Sestre koje pomešaju lekove na poslužavnicima, i odnesu ih pogrešnim pacijentima nakon što je lek izašao iz apoteke. To je istina. — Jeste li bili s doktorom Garzom svaki put kada je on, kako vi to zovete, pristupio kompjuteru? — upita Džakobi. — Naravno. Moj otisak prsta je neophodan... ali nisam mu virila preko ramena i gledala šta radi, ako na to mislite. Videla sam kako se nemir ispisuje na licu Engstromove kada je shvatila na šta Džakobi cilja. Žile na vratu joj iskočiše. Uhvatila se za ivicu stola i primirila se. — Denis nikad ne bi naudio pacijentu. On je izvrstan lekar. Džakobi zareža: — Da, pa, meni zvuči kao da ste zaljubljeni u njega. Jeste li zaljubljeni u doktora Garzu? — Bila sam zaljubljena u njega — reče ona, sa žalosnim prizvukom u glasu. - Ali s tim je gotovo, verujte mi. Otkrila sam da spava s drugom. Denis je jebao Morin O'Maru. Znate ko je ona? Klimnuh glavom, ali bila sam šokirana. Morin O'Mara je upravo stavila katanac na vrata Gradske bolnice. Kako to da su ona i Garza ljubavnici? Htela sam da pogledam u Džakobija, ali nisam mogla da odvojim oči od Sonje Engstrom. — Izgledate iznenađeno, poručnice. Niste to znali, zar ne? — reče Engstromova. — I meni je trebalo neko vreme da prokljuvim. Čudan par, zar ne? — Denis Garza i Morin O'Mara. — Ona frknu prezrivo, nasmejavši se malo samokritički. – Samo zamislite mogućnosti.

- 197 -

123

Dok sam izlazila iz bolnice sa Džakobijem, um mi se vraćao unazad i skakao unapred. Garza i Engstromova. Garza i O'Mara. Zamislite mogućnosti. Ušli smo u kola, Džakobi sede za volan, paleći motor. Osećala sam naboj koji se javlja kad ti fali samo dlaka da razrešiš veliki slučaj. Kao kad slušaš koncert uživo i poželiš da se popneš na binu i zapevaš. Samo što je ovo još bolje. — Sindi je prisustvovala suđenju kad je Garza svedočio — rekoh Džakobiju. - O'Mara je pitala Garzu da li je na neki način povezan sa smrtima članova rodbine njenih klijenata. I pazi sad, Džakobi. Garza se pozvao na Peti amandman. — To nema smisla — reče Džakobi, skrećući u Livenvortovu. - Nije se Garzi sudilo. — Baš tako. I Sindina reakcija je bila: „Čoveče. Taj tip je štitio sebe od nečega.“ Rekla mi je da je ta njegova izjava značila prekretnicu u toku suđenju. Uništio je odbranu bolnice. — Dakle, da li mu je O'Mara podmetnula nogu? Pustila ga da se uvija na vetru? Ili je sve to njegovo delo? — Zanimljivo pitanje, Džakobi. Pitam se ko koga pušta da se uvija na vetru. Obe Garzine devojke bile su umešane u slučaj protiv Gradske bolnice. Uhvatila sam se za instrument tablu kada je Džakobi oštro smotao nadesno u Ulicu Filbert. — Sve je tu, ali ne mogu najbolje da sagledam celu sliku. Ako je Garza ubio sve te ljude, gde je tu veza? Džakobi je parkirao ispred Garzine kremžute kuće s ukrasnom fasadom i ugasio motor. — Ajde da pitamo doktora.

- 198 -

124

Džakobi je stenjao dok se izvlačio iz policijskih kola. Pridružila sam mu se na trotoaru, gde oboje zaklonismo oči od sunca dok smo zurili u pravcu Garzine gizdave trospratne kuće s velikim tremom i pokošenim travnjakom s obe strane popločane staze. Razmišljala sam o Garzi, pitajući se da li je bio u nekakvoj vezi s haićanskom sestrom po imenu Mari Sen Žermen, kada se Džakobi saže na stazi, rekavši: — Pogledaj ovo, Bokserova. Pokazivao je na kapljice krvi na kamenoj stazi, početak tačkastog traga koji je završavao na prefarbanom daščanom podu trema. Jedna krvava mrlja ružila je sjaj mesingane kvake. — Ova krv je sveža — promrmlja Džakobi. Misli o ispitivanju Garze odleteše mi iz glave. Šta se ovde kog đavola desilo? Pozvonila sam na vrata. Istovremeno sam izvadila pištolj, kao i Džakobi. Zvonjava je odjekivala, a sekunde su se vukle dok smo čekali zvuk koraka koji se približava vratima. Niko se nije pojavio da nam otvori. Stadoh da udaram pesnicom po vratima. — Otvorite! Policija. — Ovo ću prijaviti kao „vanrednu okolnost“ — rekoh Džakobiju. Bila je to odluka koja se graniči s prekoračenjem policijskih prava. Možemo da uđemo u nečiji dom bez naloga samo ako je nečiji život ugrožen. Nije bilo mnogo krvi. Možda je neko posekao prst, ali imala sam izuzetno jak osećaj da nešto nije u redu. Da odmah moramo da uđemo u tu kuću. Otkačila sam nekstel s pojasa, i zatražila podršku. Džakobi klimnu glavom, pogleda po tremu i odluči da se posluži jednom betonskom žardinjerom veličine jastuka. Izbacio je geranijume sa zemljom preko ograde i, koristeći žardinjeru kao ovna za probijanje, razbio jedan panel na hrastovim vratima. Provukla sam ruku kroz rupu, pipala okolo dok nisam pronašla bravu i otvorila vrata Garzine kuće.

- 199 -

125

Povikala sam s vrata: - Policija! Ulazimo! Ponovo nije bilo odgovora, i mesto je prosto delovalo prazno. Džakobi i ja prođosmo kroz predsoblje u dnevnu sobu koja više nije izgledala kao iz neke foto-reportaže iz časopisa Taun end kantri. Osmotrila sam prevrnuti nameštaj i ogromnu količinu krvi koje je bilo bukvalno svuda po sobi. — Pusti mene da prvi kažem — reče Džakobi, skenirajući razaranje svojim duboko usađenim očima — šta god da se desilo ovde, to nije bilo delo profesionalca. Usta mi se osusiše dok sam sve upijala pogledom. Bledi gipsani zidovi bili su isprskani mlazom arterijske krvi koja se slila do podnih lajsni. Plafon je bio prekriven kapljičastim oblačićima krvi. Velika crvenosmeđa mrlja upila se u tepih ispred kauča. Pod je bio išaran krvavim otiscima stopala, dok je polica kamina bila zamrljana otiscima šaka. Kiselina mi se pela u grlo dok sam zamišljala bes i užas kojim je ova soba bila nedavno ispunjena. Ko je učestvovao u tome? Zurila sam u prazno kao hipnotisana dok me Džakobi nije prenuo iz tog transa. — Bokserova. Hajde da obavimo posao — reče on. Pretražili smo prostorije u prizemlju, čuvajući leđa jedno drugom. Mrlje od krvi na zidovima trpezarije odvele su nas do sudopere u kuhinji, gde je jedan nož za sečenje mesa marke čikago katleri sečiva dužine dvadeset centimetara počivao u razvodnjenoj krvi koja je dopirala do rubova sudopere. Popeli smo se stepeništem do drugog i trećeg sprata, pretražujući sobe, otvarajući plakare i vrata tuš kabina, zavirujući ispod kreveta. — Niko. Ništa — progunđa Džakobi. Glavna spavaća soba beše opremljena teškim nameštajem od mahagonija, mornarskoplavim tepihom i zavesama, bledoplavom prekrivačima. Ali ćebad behu skinuta s kreveta i odneta iz sobe. Vratili smo pištolje u futrole i pošli niza stepenice do dnevne sobe. Tada sam videla tešku kristalnu vazu izvrnutu postrance u udubljenju kamina. — Džakobi. Dođi da vidiš ovo. On se dovuče preko sobe, osloni se šakama o kolena, pa se sagnu da osmotri vazu. — Ne bi trebalo mnogo udaraca da se neko time ubije. Odnelo bi dobro parče lobanje — reče Džakobi. — Vidi ovo - rekoh, osećajući kako me prožima jeza dok sam pokazivala na vlasi zalepljene na krvavom, nazubljenom rubu vaze. Vlasi behu crne, dužine 12—13 centimetara. Bili bi potrebni dani laboratorijskih ispitivanja da bi se potvrdilo ono što sam ja već znala. — Džakobi — ovo je kosa Denisa Garze.

- 200 -

126

Sirene su vrištale u Livenvortovoj, a njihovo zavijanje postade glasnije kada je kolona patrolnih vozila skrenula u Filbertovu. — Biću ispred — reče mi Džakobi. U kući smo bili proveli tek nekoliko minuta, ali osećala sam kako vreme leti. Zauzela sam busiju u predsoblju odakle sam imala pogled na celu dnevnu sobu. Ponovo sam obrađivala scenu u glavi, trudeći se da uklopim dokaze koji se nikako nisu uklapali. Nije ličilo na pljačku koja je krenula po zlu. Sva vrata su bila zaključana i jedini znak nasilnog ulaska bila je šteta koju je Džakobi naneo ulaznim vratima. Zamislila sam kako neko zvoni na vrata kao što smo mi učinili, Garzu koji pušta unutra osobu koju poznaje. Ali koga? Prevrnuta fotelja, slomljena lampa, i razne stvari rasute po podu navele su me da pomislim da je verbalni obračun prešao u fizički, da se potpuno oteo kontroli. Zamislila sam tog nepoznatog napadača kako udara Garzu po glavi tom vazom, Garzina glava puca, a krv šiklja iz rane kao što može samo iz rane na glavi. Mogla sam da vidim Garzu kako pada kraj kamina, zatim se pridiže koristeći izrezbarenu drvenu policu kamina kao oslonac. Napadač mora da se uspaničio pomislivši da je Garza teško povređen ali još uvek živ, pa je s preplašenog „O, sranje, nisam hteo ovoliko da zaglibim“ prešao na odlučno „Ovaj govnar mora da umre“. Na vratima koja su vodila u kuhinju bilo je krvavih otisaka prstiju, gde je ubica uzeo nož. Prskanje krvi po plafonu moglo je jedino da znači da je Garza bio više puta uboden dok je još bio živ. Onda je napadač uhvatio Garzu s leđa i prerezao mu grlo. To bi objasnilo mlaz arterijske krvi po zidovima. Trag krvi koju je upio tepih naveo me je da pomislim da Garza nije ostao da leži na podu. Pokušao je da se domogne ulaznih vrata, želja za životom ga je terala napred, a fatalne rane usporavale. Konačno se srušio ispred kauča, gde je iskrvario i umro. Neko je mrzeo Garzu dovoljno da ga napadne s takvom neverovatnom silinom. Neko kome je on dovoljno verovao da ga pusti u kuću. Ista osoba koja je zatim uklonila Garzino telo i zaključala vrata. Ko? Sirene utihnuše dok su se patrolna vozila zaustavljala na travnjaku. Izašla sam na stepenište ispred kuće i zvala kancelariju javnog tužioca da zatražim nalog za obezbeđenje mesta zločina kada Čarli Klaper, šef Jedinice za vršenje uviđaja, dođe stazom. Pozdravio me je sa „Zdravo, Lindzi“ i mahanjem ruke. Sekund kasnije, čuh kako kaže: - Prokletstvo — dok je Džakobi izlazio iz garaže i išao travnjakom prema meni. — Garzin roudster nije tu — reče Džakobi. — Druga kola su parkirana unutra pored praznog mesta. Crni BMV sedan, s personalizovanim tablicama: C-R-V-E-N-O-K-O-S-A.

- 201 -

127

Dvanaest patrolnih vozila i kombija Jedinice za vršenje uviđaja razdvajalo je Garzinu kuću od glavnog puta. Žuta traka je poigravala na povetarcu i uplitala se u ogradu koja je pratila stepenište ispred kuće. Stajala sam na zaslepljujućem suncu, trepćući u Džakobijevom pravcu dok se moja hipotetička rekonstrukcija ubistva raspadala u paramparčad. Zašto su O'Marina kola u Garzinoj garaži? Je li ona ubila Garzu? Je li ona mogla da ubaci Garzino telo u taj mercedes roudster? Ili obrnuto? Da li je O'Mara okrznula Garzu tom kristalnom vazom, a on uzvratio ubivši je? Šta god da je bilo u pitanju, nismo imali telo i kola, a imali smo O'Marina kola u garaži i jedno od najkrvavijih mesta zločina koje sam ikad videla. — Dobro — obratih se Džakobiju — gde je Morin O'Mara? Gde je Crvenokosa? Dok su inspektori i policajci u uniformi prečešljavali Garzin komšiluk, Džakobi i ja smo koristili naše vozilo kao kancelariju. On je izdao poternicu za Garzinim mercedesom dok sam ja nazvala O'Marinu kancelariju i dobila njenu pomoćnicu, Keti. Zamišljala sam njene oštre crte lica i bujnu kosu dok je O'Marina pomoćnica pričala i žvakala svoj ručak meni na uvo. — Morin je uzela nedelju dana slobodno. Potreban joj je odmor — reče Keti. - Zaslužila ga je. — Sigurna sam da jeste. Kuda je otišla? — upitah, registrujući prizvuk oštrine u sopstvenom glasu. Potisnuta panika. — U čemu je problem, poručnice? — U pitanju su policijska posla, Keti. — Morin nije rekla kuda ide, ali mogu da vam dam sve njene brojeve. — To bi bilo od velike pomoći. Okrenula sam O'Marin mobilni, dobila njenu govornu poštu. Ostavila sam joj broj. Nazvala sam je kući i dobila zauzetu liniju, iznova. Džakobi je otkucao O'Marino ime na računaru u kolima i dobio podatke od odeljenja za motorna vozila. Pročitao ih je naglas. - Morin Šivon O'Mara, bele puti, neudata, datum rođenja petnaesti avgust sedamdeset treće, visina 175 centimetara, težina 69 kilograma. Krupna devojka — primeti Džakobi. Okrenuo je ekran tako da sam mogla da vidim O'Marinu fotografiju i adresu. — Možemo da budemo tamo za petnaest minuta - reče on. — Hajde da vidimo možemo li za deset. Džakobi izveze kola u rikverc i uz škripu guma po betonu obiđe forenzičke kombije i uključi se u saobraćajnu traku. Ja sam upalila rotaciono svetlo i sirenu dok smo jurili uz Livenvortovu ka O'Marinoj kući u dobrostojećem kraju grada po imenu Si Klif.

- 202 -

128

Na broju 68 u Ulici Sivju Teras nalazila se vila u mediteranskom stilu boje manga s otvorenim pogledom na zaliv San Franciska, most Golden gejt, gradić Sausalito, a možda i na Honolulu, koliko je meni poznato. Ptičice su cvrkutale u čestaru. Džakobi i ja se popesmo na trem, dok su mi kroz glavu prolazile žive slike pokolja u Garzinoj kući i tornado pitanja. Hajde, Morin. Molim te budi kod kuće. Pritisla sam zvono, i na moj dodir začu se obično glasno zujanje. Međutim, nisam čula ničiji glas kako odgovara na zvonjavu, niti korake koji prilaze vratima. Viknula sam: — Policija! — ponovo pozvonila, izmakla se nazad dok je Džakobi prišao i stao da lupa na vrata pesnicom. Nije bilo odgovora. Nikakog zvuka. Ajde, Crvenokosa. Ponovo me prožeo onaj osećaj jeze — užas smrti je dobovao po mojim kičmenim pršljenovima kao po ksilofonu. Od O'Mare nije bilo ni traga ni glasa, a njena pomoćnica nije znala gde je. Danas smo već jednom bili okušali sreću s vanrednim okolnostima. Bila sam spremna da pokušam ponovo. — Osećam plin — slagala sam. — Polako, Bokserova. Previše sam mator da me ražaluju u pozornika. — Garzina kuća liči na klanicu, Vorene, i O'Marina kola su tamo. Moja guzica će da strada ako zabrljamo. Potegla sam kvaku, i ona se okrenu u mojoj šaci. Pustila sam vrata da se polako otvore, kao da ih je pogurao povetarac. Izvadili smo pištolje. Ponovo. — Policija! Ulazimo! Predsoblje se otvorilo u dobro osvetljenu dnevnu sobu s mnogo prozora, nameštajem s tropskim motivima i velikim sjajnim uljanim platnima. Tražila sam znake nevolje u O'Marinoj kući, ali koliko sam mogla da vidim, sve je bilo na svom mestu. Pretražili smo prizemlje, javljajući se jedno drugom. — Čisto! — Čisto! — Čisto! Pronalazili smo jednu osvetljenu prostoriju za drugom, prazne i besprekorno čiste. Dok smo se peli uza stepenice, miris za koji sam pomislila da potiče od aranžmana od sušenih latica postade jači, vodeći nas do glavne spavaće sobe. Soba beše okrečena u boju breskve. Nasuprot bračnom krevetu stajalo je jedno ulje na platnu u prirodnoj veličini koje je prikazivalo par isprepletanih udova u ljubavnom činu. Ne razumem taj vid „umetnosti“ u spavaćim sobama, ali očigledno se nekim ljudima to sviđa. Po svemu sudeći, Morin O'Mara je među njima. S leve strane kreveta protezao se zid od prozora s predivnim pogledom. Suprotni zid bio je sačinjen isključivo od plakara. Vrata na preklop s ogledalima behu otvorena, svih osam, a O'Marina odeća beše rasuta na sve strane. Šta se ovde desilo? Pre koliko vremena?

- 203 -

Cipele behu popadale blizu podnih lajsni, ispod crnih tragova gde su bile bačene o zid. Kozmetika je bila oborena s komode, a jedna bočica parfema ležala je slomljena na parketu. U kupatilu, bežični telefon je bio razlupan o zelenu mermernu ivicu lavaboa, rasut na plastične komadiće i žice u boji. To objašnjava zašto sam stalno dobijala signal zauzeto. Da li je Morin primila neki poziv koji joj nije bio po volji? Radio mi zakrča za pojasom; bio je to dispečer s izveštajem patrolnih kola. Jedno patrolno vozilo kretalo se ka severu autoputem 101 kad je opazilo Garzin mercedes koji se kretao u suprotnom smeru. Vozilo se okrenulo na prvom najbližem prekidu zaštitne ograde i pokušalo da ga sledi, ali ga je izgubilo. Ovoliko smo znali: pre samo koji minut, Garzin mercedes je išao ka aerodromu.

- 204 -

129

Denis Garza je stezao volan, zureći u razdelnu liniju dok je monotoni pejzaž uz autoput promicao kraj njegovog vetrobrana. Usta su mu bila napola otvorena, a refleksi usporeni. Znao je da se nalazi u nekoj vrsti šoka, ali nasilje je bilo opipljivo, tik ispod osećaja vrtoglavice i neverice. Ono što se desilo tog dana još uvek mu nije imalo smisla. Probudio se osećajući se fantastično. Onda se čitav dan okrenuo naglavačke i sve je otišlo do đavola. Jebena Morin. Od samog početka je znala da će nakon suđenja on uzeti svoj deo i otići iz zemlje. Ona je trebalo da ostane u San Francisku, stavi svoje milione u banku i postane najtraženiji parničar u gradu. To je bio njen san, zar ne? Kada je skrenula s puta? Zašto se predomislila? Bila je to ljubavna veza za pamćenje i elegantna prevara. U to nema sumnje. Oboje su iz toga izašli kao pobednici. Zar to nije bilo dovoljno? Zašto je morala da pokvari to savršenstvo? — Nisam to uradila zbog novca - rekla mu je tog jutra, plačnim glasom. - Novac je ništa. Uradila sam to zbog tebe, Denise. Uradila sam to jer mi se svidelo što sam to uradila s tobom. Došlo mu je da gadljivo zavrti glavom, ali ponovo ga je hvatala vrtoglavica. Jače je stegao volan. Onda je jezikom dodirnuo rasklimane zube u donjoj vilici, osećajući kako mu cela glava pulsira. Bujica slika ponovo je navrla. Neverovatnih. Nezamislivih. Prvo, svađa s Morin. Zatim i događaji koji su usledili, od kojih mu se želudac prevrtao. Još uvek je mogao da čuje te užasne vriske. Da vidi jebene potoke krvi svuda, sve dok vrištanje nije konačno prestalo. Garza se trgnu, vrativši se u sadašnjost. Mora da se savlada. Da zaboravi ono što se upravo desilo i ode što dalje od San Franciska. Držeći se propisane brzine, Garza se isključi s autoputa i pođe ka aerodromu. Pratio je zelene znake iznad puta do Park endflaj parkinga za ostavljanje vozila na duže vreme. Ruka mu se tresla dok je uzimao karticu iz automata i parkirao kola kraj ograde na zapadnom delu ružnog, prašnjavog parkinga između dva prljava američka automobila. Zbogom svemu ovome. Zbogom SAD. Već je mogao da zamisli sletanje u Rio. Veličanstveni južnoamerički grad ušuškan između zelenih planina, koji se uzdiže iz mora. Impozantnu statuu Hrista koja dominira panoramom grada i okoline. Sve će mu se razbistriti u glavi kad bude stigao u Brazil. Garza ugasi motor; onda je prodrma da je probudi. Ne trošeći više svog šarma na nju. — Hej, idemo — reče on. — Ajde. Moraćeš sama da vučeš svoje torbe. Garza izađe iz kola, otvori zadnja vrata roudstera, izvadi svoj prtljag sa zadnjeg sedišta. Ponovo je pozva.

- 205 -

— Čuješ li me, Morin? Autobus do terminala za letove sada ukrcava putnike. Ako propustimo ovaj let, najebali smo.

- 206 -

130

Insistirala sam da vozim do aerodroma i Džakobi nevoljno pristade da mi ustupi volan. — Šta nije u redu, Bokserova? U čemu je problem? — Želim da vozim, u redu? Čin ima svojih prednosti. — Kako ti volja, poručnice. Gazila sam gas do daske tokom dvadesetominutne vožnje, dok su se kola sklanjala levo i desno pred našom zavijajućom sirenom. Pojačala sam zvuk na pucketavom radiju s otvorenom vezom, nadajući se još jednom izveštaju, zabrinuta, jer nakon onog prvog prijavljenog viđenja, Garzina kola više nisu bila uočena. Dok sam vozila, dva pitanja su mi se motala po glavi. Ko je vozio Garzin mercedes? Ko je bio izboden do smrti na Garzinom podu? Smotala sam desno u traku za usporavanje, dok se Džakobi proderao kroz prozor kada je ugledao narednika Vejna Mareja iz aerodromske policije kako nam maše ispred terminala A. Narednik Marej uđe na zadnje sedište i uputi nas kroz ulaz za osoblje do središnjeg dela terminala. Odatle smo nastavili pešice kroz neobeležena vrata i uz zadnje stepenište do policijskih prostorija i kancelarije poručnika Franka Mendeza. Mendez je bio žilav, visok 175 centimetara, otprilike mojih godina, ljubazan ali zauzet. Ustao je da se rukuje s nama, ponudio nas da sednemo preko puta njega. Onda nas je izvestio o boingu 777 Ameriken erlajnsa koji je stajao prizemljen stotinjak metara južno od kapije broj 12 poslednjih sat vremena, zaključanih vrata, bez dozvole za poletanje. — Ime doktora Garze nalazi se na spisku putnika — reče nam. — Kao i ime Morin O'Mare. Seli su na let za Majami, odakle se preseda za Rio. Mada, ne znam koliko dugo ćemo još moći da ga držimo prizemljenog. Mendez pokaza put aparata za kafu na vrhu svog ormarića s dokumentima; onda nestade iz kancelarije. Telefoni na poručnikovom stolu zvonili su bez prestanka. Tik ispred kancelarije, redovi trepćućih video monitora prikazivali su zrnaste crno-bele slike putnika koji su prolazili pult za čekiranje pasoša, mesta za utovar prtljaga i kolica. Uniformisani policajci i pripadnici vojske štraftali su prostorijom, dok smo Džakobi i ja motrili na poručnikovu faks mašinu, čekajući da izbaci papirologiju koja nam je bila potrebna. Pitala sam se da li Garza i O'Mara misle da tehničko osoblje radi na otklanjanju manjeg mehaničkog problema na avionu. Da li pijuckaju koktele i čitaju Fajnenšel tajms? Sručila sam ostatak kafe, bacila praznu čašu u kantu za smeće. Džakobi se nakašljao, zario lice u šake i rekao: — Do đavola — i ponovo se nakašljao. U 18.05 sati faks mašina podrignu, i dopis javnog tužioca izađe iz nje praćen nalogom koji smo čekali.

- 207 -

Kada je poslednji list papira završio svoje nevoljno putovanje, Mendez se vratio. Izvadio je stranice iz mašine i pročitao ih. — Dobro — reče s osmehom. — Nek igranka počne. Imamo pravno odobrenje.

- 208 -

131

Puls mi je ubrzano tukao dok je nas šesnaestoro oblačilo prevelike crne vetrovke s natpisom POLICIJA spreda i pozadi. Svi smo proverili oružje, zatim krenuli da se spuštamo laganim trkom niz četiri niza stepenika do garaže. Pridružila sam se Mendezu u vozilu koje je išlo na čelu kolone, razmišljajući unapred dok smo jurili pistom. Mendez je kontaktirao kontrolni toranj. Zarežao je u radio: — Zatvorite ovu pistu. Odmah. Bila sam nervozna, ali iznad svega, bila sam uzbuđena što rukovodim ovom akcijom. I očekivala sam da ću privesti Garzu. Toliko sam žarko želela da ga uhvatim da me je sama pomisao na to bolela. Navodeća svetla su sjaktila na pisti, a jedan Junajtedov džambo džet nam je urlao iznad glava, otiskujući se svojom neverovatnom težinom u vetrom šibani sumrak. Provirila sam u pravcu prizemljenog Amerikenovog boinga 777, zatim posmatrala kako se pokretno stepenište montira uz bok letelice. Vrata patrolnih kola su se otvarala i zatvarala svuda oko aviona. Zaogrnuti velom sumraka, pošli smo ka boingu. Adrenalin mi je kolao venama dok su me Mendez, Džakobi i tim naoštrenih mladih policajaca pratili uza stepenice, a đonovi naših cipela odzvanjali po metalu. Drškom pištolja sam pokucala po prednjim vratima aviona, i ona skliznuše u stranu. Pokazah stjuardesi da bude tiha i uđoh unutra. Ušli smo u prvu klasu otpozadi. Odmah sam uočila Garzin potiljak. Sedeo je u trećem redu, s desne strane, sedište pored prolaza, s ružnom crvenom brazgotinom koja mu je zjapila kroz kosu. Jedna crvenokosa žena sedela je pored njega kraj prozora. Morin O'Mara. I uočila sam problem. I to veliki. Kolica s posluženjem od devedeset kila potpuno su blokirala prolaz između sedišta. Ta kolica i dve stjuardese stajale su između nas i Garze. Garza je čuo kako se primičemo, okrenuo glavu, i začkiljio očima u mom pravcu. — Ti — reče. O'Mara ga potapša po šaci. — Budi miran, Denise. Sve je u redu. — Denise Garza. Morin O'Mara — doviknuh. — Imam nalog da vas oboje privedem kao materijalne svedoke. — Malo sutra! — povika Garza. Poče da pretura po džepu od jakne. Zatim ustade sa sedišta i stade na prolaz. O'Mara povika: — Denise. Ne! Krećući se brzo poput zmije, Garza zgrabi najbližu stjuardesu, namotavajući njenu pramenovima išaranu kosu oko svoje šake, i grubo joj povuče glavu unazad tako da je bila na samo koji centimetar od njegovog lica. Videh kako mu nešto sjaji u ruci. Bio je to špric! Držao je palac na potiskivaču šprica, dok je iglom već ubadao u zategnutu kožu na stjuardesinom vratu. Mlada žena vrisnu i zvuk njenog straha ispuni kabinu, odzvanjajući od zidova.

- 209 -

— Hoću da mi se obezbedi nesmetan prolaz, ili ću je napuniti insulinom. Biće mrtva pre nego što dotakne pod - zapreti Garza. Lekarevo nekada lepo lice bilo je gotovo neprepoznatljivo. Izobličeno, u modricama, iskrivljenih usana, ogromnih očiju, zenica koje su nemirno šarale tamo-amo. Izgledao je baš kao manijak kakvim sam ga smatrala. — Od tebe zavisi — reče on. — Mene nije briga hoće li ona živeti ili umreti. Konačno sam odgovorila Garzi. — To mi je već poznato.

- 210 -

132

Ohladila sam se iznutra, zureći u Garzine crne, potpuno lude oči. Morin O'Mara je klečala na svom sedištu, takođe zureći u Garzu užasnuta, kao da ga ni ona ne prepoznaje. Graške znoja su mi izbijale na gornjoj usni dok je panika terala putnike koji su vrištali da se proguraju pored policajaca i isprazne zadnji deo kabine. Ispred mene, preostali putnici iz prve klase polegoše napred, pokrivajući glave dok su snajperi formirali zid iza mene, koristeći naslone sedišta kao oslonac za puške. Garza je bio okrenut leđima kokpitu. Nije mogao da mrdne ni napred ni nazad, ali mogao je da ugrozi svakoga u avionu. I mogao je da odvuče stjuardesu sa sobom u propast. Garza pojača bolni stisak na stjuardesinoj kosi. Kapljica krvi spade s devojčinog obraza, umrljavši okovratnik njene čiste bele bluze. Ona zacvile i proteže se na prste. Pročitala sam joj ime utisnuto na zlatna krila zakačena za njen prsluk. — Sve će biti u redu, Krista — rekoh, gledajući je u oči, posmatrajući kako joj suze teku iz očiju. — Pusti je, Denise. Niko neće odložiti oružje — rekoh mirnim glasom. — A ti nećeš nikoga ubiti. Svi ćemo odavde izaći živi. U tom trenutku, vrata kokpita iza Garzinih leđa se otvoriše uz zvuk nalik otvaranju posude s vakuumom. Mladi pilot izađe iz kokpita, sa štapom preko ramena nakrivljenim poput palice za bejzbol. Garza okrenu glavu, malo popuštajući stisak na stjuardesinoj kosi. Ona stade da se migolji i pokuša da mu se otrgne. Delić sekunde koji mi je bio potreban bio je tu, u stisku moje šake. Naciljala sam i povukla obarač pištolja za omamljivanje, šaljući 50.000 volti u Garzino rame. Bilo je to dovoljno struje da ošamuti nosoroga. Garza ispusti vrisak i pade na pod kabine, sklupčavši se u položaj fetusa. Ja stadoh iznad njega, s pištoljem za omamljivanje uperenim u njegovu glavu dok mu je Džakobi stavljao lisice. — Uhapšen si zbog bezobzirnog ugrožavanja života — rekoh dok je Garza stenjao i uvijao se kraj mojih stopala. — Imaš pravo da ćutiš, kučkin sine. Sve što kažeš može biti upotrebljeno protiv tebe na sudu. I sigurno hoće biti upotrebljeno.

- 211 -

133

Bilo je posle devet uveče kada smo Džakobi i ja doveli Denisa Garzu i Morin O'Maru u naše odeljenje, oboje u lisicama. — Kako moćnici padaju — izvali Džakobi. Bila sam mrtva umorna, koristila sam poslednje zalihe energije, ali ushićenje mi je davalo snagu. Denis Garza je uhapšen pod optužbom za bezobzirno ugrožavanje života, posedovanje smrtonosnog oružja, ometanje organa reda u vršenju dužnosti, i ubistvo. Više ne ubija ljude u Gradskoj bolnici. Niti se sunča na nekoj plaži u Riju. O'Mara je bila optužena za saučesništvo nakon zločina, ali blefirali smo i ona je to znala. Nismo imali nikakve dokaze da je O'Mara prisustvovala nekom zločinu niti čak da je videla krv u Garzinoj kući. Dvadeset minuta nakon što smo ih pritvorili, O'Mara je mirno čitala knjigu u svojoj ćeliji, držeći jezik za zubima, čekajući da je jedan od njenih partnera iz advokatske kancelarije izbavi iz zatvora uz kauciju. Ali nismo još bili završili s njom. Još sam bila pomalo uzdrmana i osećala slabost u kolenima. Otišla sam do toaleta, oprala ruke i umila se nad starim porcelanskim lavaboom. Prošla rukama kroz kosu. Setila sam se svog poslednjeg obroka, žitne štangle koju sam pojela iz dva zalogaja nakon što me Nodi Vilkins nazvala da mi kaže da je Džejmi Svit umro. Imala sam utisak kao da se sve to desilo pre nedelju dana. Ponovo sam se pridružila Džakobiju u svojoj kancelariji, i taman što sam naručila veliku picu s mlevenim mesom, kada je Sonja Engstrom uzvratila moj poziv. I ona je radila do kasno u svojoj kancelariji u bolnici. — Prečešljavamo kompjutersku bazu podataka o izdavanju lekova, bajt po bajt — reče svojim odsečnim, samouverenim tonom. - Bolnica je potpuno predana pronalaženju istine. — Drago mi je što to čujem. — Ako je Denis petljao oko kompjuterskog sistema, on je ubica i delao je samostalno. Policija može da ga dobije - reče ona. — Rado ćemo pomoći. Još nismo imali dokaz da je Garza ikoga ubio u Gradskoj bolnici. Volela bih kada bismo mogli da dobijemo sudski nalog da sami pretražimo bazu podataka bolničkog kompjutera, ali znala sam šta bi mi javni tužilac odgovorio. Hoćete da detaljno pregledamo trogodišnji kompjuterski registar Gradske bolnice? S kojim osobljem, poručnice? Nemam vremena, novca, niti ljudstva za takvu pretragu. Ali uz podršku bolnice, Engstromova bi možda mogla da prikači rep našem ubici. Rekla sam: — Sonja, za ime boga, nemoj ništa da spališ, iseckaš, izmeniš ili izbrišeš. Pozovi me ako uočiš neko ponavljanje ili otkriješ bilo šta što mogu da odnesem javnom tužiocu. Molim te. Taman sam htela da joj poželim sreću kada sam primila drugi poziv. Bio je to Konklin. Glas mu je bio trijumfalan, gotovo luckast od sreće. — Poručnice — reče. — Gledam u Garzina kola.

- 212 -

134

Nagnula sam se napred u stolici, lupila šakom po stolu da privučem Džakobiju pažnju. Prebacila sam Konklina na spikerfon. — Garzin mercedes je na parkingu Park end flaj — reče mi Konklin. — Nismo ga dirali. — Odlično? Šta vidiš? — Kola su čista i prazna, poručnice, osim jednih novina na podu sa suvozačke strane. Vrata i prtljažnik su zaključani. — Ostani gde si. I ne diraj ništa — rekoh Konklinu. — Ovo ćemo da uradimo strogo po propisima. Još uvek sam imala prijatelje u kancelariji javnog tužioca, i pronašla sam jednog mladog i ubedljivog koji se nije plašio da pozove sudiju u večernjim satima. Četrdeset pet minuta kasnije imala sam nalog za pretres u ruci. Nazvala sam Konklina. — Otvori prtljažnik — rekoh mu. — Sačekaću na vezi dok to ne uradiš. Čula sam Konklin kako priča s Maknilom u pozadini, metalni zvuk pajsera koji lomi bravu na prtljažniku, Maknila koji se dere: — O, sranje. Do đavola. — Konkline? Konkline? — Krvnički sam stezala ivicu stola, i zglavci mi behu pobeleli dok se Rič vratio na vezu. Teško je disao. — U prtljažniku se nalazi prokleti leš. Umotan u prostirku. Zurila sam u Džakobija, ne morajući da kažem šta mislim jer sam znala da nam se misli podudaraju. Leš koji smo tražili se pojavio. Ali čiji je leš u pitanju? — Proverio si puls? — Jesam, poručnice. Mrtav je. Muškarac bele puti. Smeđe kose. Izgleda kao da ima tridesetak godina. U krvi je od glave do pete. Potpuno je natopljen njome. — Zatvori to područje. Ostani kod kola dok ne stignu patolog i forenzičari — rekoh. — Hoću da se ta kola prebace u laboratoriju. I, Riči, postaraj se da budu nežni s njima kao s novorođenčetom.

- 213 -

135

Bilo je prošlo jedanaest uveče u onom što je postajalo jedan od najdužih dana u mom životu. Džakobi i ja smo bili u sobi za ispitivanje s Garzom, sve troje bazdeći na znoj. Lampa iznad naših glava bacala je senke koje su vrtoglavo plesale po sivim zidnim pločicama. Pretpostavljam da sam se osećala onako kako je Garza izgledao. A on je izgledao kao gargojl, čudovišni ubilački gargojl. I poput gargojla, nije pričao. Malo mi je falilo da stegnem njegovu modru vilicu i nateram ga da vrišti od bola, toliko mi je bilo mrsko da ga gledam. Umesto toga, dala sam mu tajlenol, čašu vode i pregršt kockica leda u papirnom ubrusu da prisloni na natečenu vilicu. A on mi nije dao ništa za uzvrat. Njegova arogancija bila je neverovatna, prkosio nam je premda smo pronašli mrtvog muškarca u njegovim kolima. — Trebalo bi da pomogneš sebi, znaš, Denise? — Oslovljavala sam ga po imenu jer sam znala da mrzi to. — Trebalo bi da odem na rendgen. — Aha. — Prilično sam siguran da mi je vilica naprsla. Možda imam i potres mozga. — Kako li se to desilo? — upita Džakobi, lupkajući vrhom olovke o sto. Bio je to tih, oštar zvuk. Iritirajući. I dosadan. Pomislila sam da će, ako ostavim Džakobija samog s Garzom, ovaj da skoči i otrese ga o zid. Možda čak i da ga ubije. Izvukla sam stolicu i sela. — Pretpostavljam da je taj tip došao do tvoje kuće da popriča s tobom — nastavi Džakobi. – Šta je rekao? „Ubio si mog sina? Moj mali dečak je mrtav zbog tebe?“ Možda te je opaučio onom vazom. Od toga ti je dogoreo fitilj? — Hoću lekara - reče Garza tvrdoglavo. - U velikim sam bolovima i zahtevam da smesta dobijem lekarsku pomoć. — Naravno - rekoh. - Nema problema. Ali trebalo bi da znaš da smo pronašli krv na đonovima O'Marinih cipela - lagala sam kao blesava. — Čim javni tužilac stigne ovamo, Morin će ispričati šta se jutros desilo u tvojoj kući. Reći će kako te je zatekla u činu ubistva. Nagodiće se da bude optužena za saučesništvo nakon zločina i svedočiće u korist tužilaštva, Denise. — Dobiće godinu ili dve u zatvoru s minimalnim obezbeđenjem, a ti ćeš dobiti smrtonosnu injekciju. Je li to ono što želiš? — Ili sada želiš da nam kažeš da si delao u samoodbrani. Jer ako nam sada sve kažeš, to će značiti da sarađuješ. A to ti je najbolja prilika da spasiš svoj tužni život. — Ma je li tako? — graknu Garza. — Jeste. Tako je, seronjo. Pomislila sam na Martina Svita, tog ožalošćenog oca kako se dere na mene u agoniji. To je sranje! Dođe mi da ubijem nekoga, poručnice! Denis Garza ga je pretekao u tome.

- 214 -

— Izvinite me — promumla Garza. Ustade i osvrnu se okolo. Taman sam htela da ga dograbim za okovratnik i dovučem ga nazad u stolicu kad on pade na kolena i poče da povraća u kantu za smeće. Nekoliko dugih trenutaka kasnije ispunjenih bljuvanjem, on podiže svoju ogromnu glavu. — Hoću svog advokata — reče Garza. Džakobi i ja razmenismo zgađene poglede. Ispitivanje je bilo gotovo. Ustala sam i odgurnula stolicu od stola. Ona zape o nogu od stola, pa je povukoh, bučno se rvući s njom, udarajući po njoj dok sve četiri noge ne behu na podu. Znala sam da me bes napušta, jer nisam marila ko nas posmatra iza stakla. Nagnula sam se, sa šakama na kolenima, unela se u Garzinu smrdljivu njušku i istresla ostatak besa iz sebe. — Znala sam tog čoveka kojeg si ti izbo i isekao do smrti, ti ubilačko govno. Pričali smo neposredno nakon što je njegov mali dečak umro od slomljene ruke. — Jesi li video to dete kada je bilo primljeno na urgentno odeljenje? Sladak mališa. Težio je oko 22 kilograma. Pronađen je mrtav s parom dugmadi na očima. — Ne znam o čemu govorite - reče Garza. — On ne zna ništa — rekoh Džakobiju dok je Garza ustajao, umorno prišao stolici, s rukama u lisicama ispred sebe. — On ništa ne zna o ubistvima s dugmadima. Ne zna ništa o telu Martina Svita u svom prtljažniku. Svakako ne zna koliko smo mi uporni. — Uopšte nas ne poznaje. — Pozvaću hitnu pomoć — reče Džakobi umorno. Lupila sam mobilnim po stolu, ostavivši ga ispred Garzinog nosa. — Evo ti. Pozovi svog advokata. Reci mu da si uhapšen za ubistvo Martina Svita. Reci mu da može da te pronađe na urgentnom odeljenju Gradske bolnice, vezanog lisicama za krevet pod policijskom stražom. Reci mu da imamo dovoljno dokaza da te osudimo stotinu puta. — Reci mu da te šaljemo u zatvor. Oblačila sam jaknu dok je Garza petljao sa sitnim dugmićima na mom nekstelu, pogrešno kucajući broj, pokušavajući ponovo. Ostavila sam ga u sobi za ispitivanje s Džakobijem. Ali pre nego što su se vrata zatvorila, čula sam Garzu kako plače.

- 215 -

136

Garzino izubijano lice još mi je bilo sveže u glavi dok sam se vozila kući iz stanice, razmišljajući kako je šteta što Juki nije bila iza tog ogledala da posmatra Garzu kako povraća dušu i plače kao beba. Je li se uplašio? Da li je sažaljevao sebe? Nisam marila. Nadala sam se da je u neizdrživim bolovima. To kopile je dokazani begunac optužen za ubistvo. Kaucija će iznositi milione, ali i pored toga, postojali su dobri izgledi da će biti pušten na slobodu u ponedeljak ujutru. Provešće jedan dug ponižavajući vikend privezan za bolnički krevet, a Garzinim bivšim kolegama pružiće se prilika da izbliza osmotre njegovu mračnu stranu. Vikend će mu se vući veoma sporo. Moj će proleteti prebrzo. Vozila sam Šesnaestom ulicom, skrenula u Ulicu Misuri. Prošla sam pored lepih mesečinom okupanih kuća na Potrero Hilu razmišljajući o dugom tuširanju kojim ću sprati smrad sa sebe, i šest blagoslovenih sati sna, tokom kojih ću se odmoriti za svoj vikend sa Džoom. Nasmešila sam se, razmišljajući o čistom zadovoljstvu koje osećam kada sam sa Džoom, kada ležim pored njega s glavom između njegovog vrata i ramena, dok se držimo za ruke, o malim, čestim poljupcima i onim dubokim koji produbljuju strast. Razmišljala sam o satima i satima razgovora sa Džoom. Jedva sam čekala da mu ispričam o današnjem danu, na primer, o osamnaest sati ispunjenih neprekidnim lučenjem adrenalina koji su se završili hvatanjem negativca. Parkirala sam eksplorer četiri ulaza niže od svog, s mukom se ispentrala uzbrdo, i uspela se do svoje voljene sobe s malim pogledom na zaliv. Pričala sam s Martom iz tuš kabine, govoreći joj kako mi je žao što nemam privatan život. Ona mi je odgovarala lavežom. Ako bi me neko pitao, morala bih da pretpostavim da se žali što je njena dadilja voli više nego ja. Rekla sam joj da nije tako. Dvadesetak minuta kasnije, ležala sam gola pod pokrivačem, i taman sam htela da ugasim lampu na noćnom stočiću kad sam primetila da mi lampica na sekretarici trepće. Poželela sam da je ignorišem, ali ipak sam pritisla dugme za preslušavanje poruka, znajući da će mi u suprotnom snovi biti ispunjeni tom prokletinjom koja mi trepće kraj uzglavlja čitave noći. — Lindzi, ja sam — reče Džoov snimljeni glas. Uzdahnula sam, prizivajući njegovo lice u glavi, čuvši njegovo razočaranje, osećajući da će moje nastupiti za koji nanosekund. — Dušo, žao mi je. Imam loše vesti. Uhvatio sam jedan raniji let. Hteo sam da doletim rano i iznenadim te, ali došlo je do nekog velikog sranja na aerodromu, i piste su bile zatvorene dva sata. — Preusmerili su naš let, Linds, i prebacili me na novi zadatak. Sad letim za Hongkong. Čula sam pilotov glas u pozadini kako govori putnicima da isključe svoje električne uređaje. Džoov glas se vratio.

- 216 -

— Nazvaću te čim točkovi dotaknu pistu. Napravićemo novi plan. Veći. Bolji. Ne odustaj od mene, Lindzi. Volim te. Začulo se klik, zatim signal za pozivanje. Pritisnula sam dugme za premotavanje, još jednom preslušala poruku, slušala Džoov glas. To sranje na aerodromu — što bi bilo smešno da nije tako prokleto tužno — izazvala sam ja hapseći Garzu.

- 217 -

137

Kler, Sindi i ja bile smo u Biksu te subote uveče, predivnom restoranu skrivenom u Zlatnoj ulici, poznatom po fantastičnoj hrani i enterijeru u art deko stilu koji budi sećanja na dane spikizi lokala i veličanstvenih parobroda iz tridesetih i četrdesetih. Sedele smo u našem omiljenom separeu na balkonu na drugom spratu, s pogledom na dešavanja za šankom na spratu ispod. Isključila sam mobilni i pila savršeni martini. Dvadeset sati nakon hapšenja Garze i O'Mare, još uvek sam bila mrtva umorna. I brinula sam zbog Juki, koja je trebalo da bude ovde pre pola sata. Naslanjala sam se na Klerino rame, a ona me zezala. — Koliko je prošlo otkako si dobila malo vitamina Lj, devojčice? — Ne sećam se. To mora da znači da je prošlo previše vremena. — Kada onaj tvoj čovek dolazi da te baci na krevet? Nasmejala sam se. — Zakazali smo neotkazivi sastanak sledećeg vikenda. Ništa osim terorističkog napada ne može nas sprečiti da se vidimo. Jesi li ti vidovita, leptirice? — Da, prilično — reče Kler. — Ali ne mogu da ti pročitam misli kada su u pitanju dešavanja s doktorom Garzom. Obe želimo da znamo. Molim te ne teraj nas da čekamo Juki. Postalo mi je jasno da se neću izvući iz ovoga. Sindi i Kler su me fiksirale pogledima, pa sam otpila gutljaj martinija, spustila čašu i zatim ispričala devojkama o stravičnom hvatanju na međunarodnom aerodromu San Franciska, o tome kako smo uhapsili Garzu i optužili ga za sve za šta smo mogli. — O'Mara je odlučila da se nagodi — rekoh im. — Pazite ovo. Ona i Garza su radili zajedno na onoj tužbi protiv Gradske bolnice. Sve je bilo isplanirano. Izrežirana spletka. Kada se pozvao na Peti... — To je bilo isplanirano? — upita Sindi. — Nego šta. Garza je odradio maestralan posao kad je okrenuo porotu protiv bolnice. O'Mara je pokupila svoj deo miliona i podelila ih s Garzom. Takođe, bila je zaljubljena u tog tipa. — Protivno logici i razumu — reče Kler. — Zar ne? Samo što je ona u svojoj zabludi bila ubeđena da će njih dvoje da pobegnu zajedno i žive srećno do kraja života. — Ali on ju je šutnuo? — natuknu Sindi. — Pokušao je — rekoh. — Spakovao se i bio spreman da poleti kad se Martin Svit pojavio na njegovim vratima. Besan kao ris. Mislimo da je udario Garzu teškom kristalnom vazom u potiljak. — Joj — reče Sindi. — Da. Onda je Garza poludeo, i na kraju ubio jadnog Martina Svita. Koliko ubodnih rana, leptirice? — upitah Kler. 

Engl.: speakeasy – termin koji se za vreme prohibicije u Americi (1920-1933) koristio za lokale u kojima se ilegalno točio alkohol. (Prim. prev.)

- 218 -

— Četrdeset dve. Presekao mu je vrat kroz kičmeni stub. Klimnula sam glavom i nastavila s pričom. — Morin kaže da se, kada joj je poručio da joj „želi ugodan život“ odvezla do njegove kuće, želeći da ga natera da promeni mišljenje. Umesto toga, uhvatila ga je kako ubacuje Martina Svita u prtljažnik svojih kola. I to joj je obezbedilo kartu do Brazila s Garzom. — Ubio bi je tamo, mogu da se kladim - reče Sindi. — I ja tako mislim. Verovatno smo joj spasili život time što smo ih izvukli iz aviona. — Šta je s ubistvima s dugmadi? — upita Sindi. — Da li još radiš na tom slučaju? — Zvanično ne — rekoh. — Imam dve teorije o tim ubistvima s dugmadi. Možda čak i jedan dobar trag. Objasnila sam da Sonja Engstrom radi punom parom. — Unajmila je ekipu stručnjaka zaduženih za bezbednost podataka i oni detaljno prečešljavaju kompjuterski sistem. — Garza će samo još dublje da potone. Što se tiče O'Mare, njoj će biti oduzeta advokatska dozvola zbog prevare. Zločinačkog udruživanja. Nameštanja svedoka, čega sve ne. — Sredila si ga, dušo. Obavila si fantastičan posao — reče Kler. — Neverovatno — reče Sindi, vrteći glavom, a plave lokne joj zaigraše oko glave. — Tako smo ponosne na tebe, Lindzi. — Ma dajte, društvo, gomila ljudi mi je pomogla. Svakako nisam sve to sama postigla. — Umukni. Ti si zvezda - reče Kler, i Sindi i ona podigoše čaše da mi nazdrave. Još sam se branila od njihovih hvalospeva kada se Juki iznenada pojavila i uvukla u separe pored mene. Gotovo da je nisam prepoznala.

- 219 -

138

Juki je izgledala prelepo. Kosa joj je bila sjajna, kao i koža, i nosila je crnu haljinu s otvorenim ramenima, koja joj je davala neki mladalački seksipil koji nisam ranije primetila. Izvinila se zbog kašnjenja, rekla da joj je nešto bilo iskrslo i da nije mogla da nas nazove. Dok su nam tanjiri s večerom bili sklonjeni a kafa i desert posluženi, moj umor je zamenilo zadovoljstvo; osećala sam se prijatno i bezbedno u društvu mojih najboljih prijateljica. Taman što sam zarila viljušku do kraja u čokoladni puding kad je Juki rekla gotovo stidljivo: — Imam krupne vesti. — Ispričaj nam — reče Sindi. — Radoznale smo i tako to. Jukin osmeh blesnu. Ona zastade, zadržavajući svoju vest poslednjih nekoliko trenutaka pre nego što nam je konačno rekla. — Dala sam otkaz kod Dafi i Rodžersa — i našla sam novi posao. Baraž istovremenih pitanja obruši se na nju, a Juki se nasmeja svojim melodičnim kikotom, i beše to divan zvuk koji dugo nisam čula. — Prelazim u suprotan tabor. Želim da gonim kriminalce — reče ona. — Da smeštam loše momke iza rešetaka. Od ponedeljka počinjem da radim u kancelariji javnog tužioca. Zvanično. Pomoćnik sam javnog tužioca. Hoćete da vidite moju vizitku? Stadosmo da pljeskamo i zviždimo, naizmenično grleći Juki i čestitajući joj. Bila sam veoma srećna zbog moje drugarice. To je velika promena u Jukinom životu, i znala sam da neće zažaliti što radi za manje novca i više zadovoljstva. Biće sjajno pojačanje kancelariji javnog tužioca. Odmah će postati zvezda, mogla sam da se kladim. — Za Juki — rekoh, podižući šolju s kafom, i ostale devojke uradiše isto. — I smeštanje loših momaka iza rešetaka. Muzika zaplovi s klavira, i mlada pevačica poče da peva „Sentimental Journey“. Dok sam sedela zavaljena na klupi u separeu, uljuljkana u toliko mnogo dobrih osećanja, odlutala sam u mislima. I ponovo sam uhvatila sebe kako razmišljam o Denisu Garzi. Čudila sam se složenoj prirodi tog čoveka. Da li je moguće da je njegova ličnost toliko podeljena da može tako divljački da ubije kao što je to učinio s Martinom Svitom? A da s druge strane ubija tako kriomice da nismo sigurni da li su pacijenti u Gradskoj bolnici uopšte bili ubijeni? Pitala sam se hoću li ikada saznati? Ali jesam imala jedan dobar trag. Možda će sve leći na svoje mesto. — Gde si, Lindzi? - upita me Kler. — Tu sam, leptirice. Stisla mi je šaku. — Ne, ozbiljno te pitam — reče ona. — Razmišljala sam o Garzi i njegovim crnim, ludim očima - rekoh. — Četrdeset pet mu je godina. Umreće u zatvoru. Više nikad nikome neće nauditi. Juki me obujmi rukama i čvrsto me zagrli.

- 220 -

— Ne mogu dovoljno da ti zahvalim — reče ona. - Hvala ti što si primila k srcu smrt moje mame, Lindzi. Hvala ti što si uhvatila Garzu. Juki uvuče vazduh, pa polako izdahnu. - Kada mi se tata vratio iz rata, promenio se na mnogo načina. Ispričao je mojoj mami za četiri jahača Apokalipse - Smrt, Glad, Bolest i Rat - znate već. Ali rekao je da je peti jahač Čovek, i da je Čovek najopasniji od svih. Ti si uhvatila Garzu, Lindzi. Uhvatila si petog jahača.

- 221 -

Epilog Nedovršena posla

139

Bio je početak treće smene od 00.00 do 8.00 sati u Opštoj bolnici Pičtri, najvećoj bolnici u Atlanti i okolini. Medicinska sestra je ušla u jednokrevetnu sobu na prepunom odeljenju za srčane bolesti i prišla pacijentkinji koja je ležala nemirna i budna u mraku. Upalila je lampu kraj njenog kreveta. — Kako se osećaš noćas, dušo? — Baš kao i juče. U teškoj sam depresiji — reče gospođa Melinda Kejn. Ona je bila sredovečna belkinja sa zlatnim umecima, kojoj će uskoro zatrebati botoks ili zatezanje lica. — Pošto je Frenki umro, a moja deca žive bogzna gde, i ja bih vala mogla da umrem. Okretala je svoju tešku zlatnu burmu kao da bi to moglo da vrati njenog muža iz mrtvih. — Pogledaj oko sebe - nastavi ona. - Vidiš li cveće u ovoj sobi? Vesele balone s helijumom? Niko ne mari za mene. — Ne želim da se toliko brineš — reče sestra. - Donela sam ti nešto što će ti pomoći da zaspiš. — Luz, pravi mi društvo dok ne zadremam - reče gospođa Kejn. — Evo kako ćemo - reče Luz. - Popij lekove. Ja ću da obiđem ostale pacijente pa ću se vratiti. Melinda Kejn se nasmeši, uze čašicu s tabletama, čašu vode i, poslušavši Luz, proguta sve svoje lekove. Noćni šetač navuče ćebad ženi do brade, razmišljajući kako joj se sviđa njen novi identitet. Čudeći se kako je bilo lako dobiti sva ta nova dokumenta za samo 175 dolara. Nije da je iko ikada previše proveravao prošlost jedne medicinske sestre. Pošla je niz hodnik sa svojim kolicima, zaustavljajući se u svakoj sobi, obilazeći pacijente, dajući im lekove, želeći im laku noć. Onda se vratila do sobe Melinde Kejn. Zatvorila je vrata za sobom, izašla iz senki i prišla krevetu taman kad je pacijentkinja počela da se guši. Melinda Kejn pruži ruke k njoj, mahnito grabeći vazduh. — Nešto nije u redu, Luz — prošišta ona. - Pomozi mi. Ne mogu da dišem. Molim te, pomozi! Noćni šetač uze ženinu šaku i nežno je stisnu. — Sve je u redu, ljubavi. Luz je s tobom. Melinda Kejn se očajnički borila za vazduh, nabreklih vratnih žila, stežući plavu flanelsku ćebad dok joj je opijat paralizovao centralni nervni sistem. Pogledala je u sestru s nevericom, pokušala da istrgne šaku, da dohvati dugme za pozivanje osoblja kraj kreveta. Noćni šetač premesti aparat s dugmetom na noćni stočić, ali ostade s gospođom Kejn sve vreme, uvijajući njene plave uvojke oko prstiju. Pripremila se za grčeve kada su nastupili, i za samo nekoliko trenutaka, Melinda Kejn se umirila. Luz Santjago je takođe bila Mari Sen Žermen, a pre toga, Hamilde Ruiz, a davno pre toga rođena je i odrasla kao Larejn Džonson u gradu Pensakola u državi Florida. Bio je istinski dar imati ovakvu moć nad životom i smrću, i biti nevidljiv za sve.

- 223 -

Posle nekoliko minuta, Noćni šetač ispravi ženino telo u krevetu, namesti posteljinu. Onda posegnu u džep i izvadi malu crnu lutku. Tu je bila sakrila dugmad, unutar grubih vunenih niti. Izvadila je dugmad iz lutke, stavila po jedno na kapke mrtve žene. Kaducej, zmija uvijena oko štapa s krilima na vrhu, simbol lekarske profesije. — Laku noć, princezo — reče ona. — Laku noć. Noćni šetač izađe na hodnik — i vide da ga tu čeka policija. Najmanje šestoro policajaca. Čak je i prepoznala jednu od njih, poručnicu iz Kalifornije. Kuckanje po ramenu otpozadi iznenadi je još više od policije koja ju je sačekala na hodniku. Okrenula se i ugledala Melindu Kejn. Melinda je bila veoma živa, i držala je pištolj u ruci. — Digni ruke uvis, Luz. Ili kako god da se zoveš. Uhapšena si zbog pokušaja ubistva. Ja sam detektivka Kejn. — Onda se detektivka iz odeljenja za ubistva grada Atlante nasmeši. — Verovatno se sećaš poručnice Lindzi Bokser iz San Franciska. Ona je ta koja te je prikucala za zid.

- 224 -