Pejovic M. Uticaj Mikroklime Staje Na Zravlje i Produktivnost Zivotinja (1)

UNIVERZITET U BEOGRADU POLJOPRIVREDNI FAKULTET

KATEDRA: Odgajivanje i reprodukcija domaćih i gajenih životinja STUDIJSKI PROGRAM: ZOOTEHNIKA

TEMA: Uticaj mikroklime staje na zdravlje i produktivnost životinja Seminarski rad iz predmeta Zoohigijena za IV godinu studija

Student: Marijana Pejović

Predmetni nastavnik:

ZO-08-143

Profesor dr. Slavča Hristov

Ocena:_______

U Beogradu, septembar 2012.

1

Sadržaj

Uvod.....................................................................................................................................3 Temperatura vazduha...........................................................................................................3 Vlažnost vazduha.................................................................................................................7 Sadržaj štetnih gasova u vazduhu .......................................................................................8 Strujanje vazduha...............................................................................................................11 Prašina u vazduhu..............................................................................................................12 Osvetljenje.........................................................................................................................14 Ventilacija..........................................................................................................................17 Zaključak............................................................................................................................1 8 Literatura............................................................................................................................19

2

Uvod

Način držanja, ishrana, napajanje, izđubravanje, zdravstvena zaštita i druge zootehničke mere čine funkcionalno povezan kompleks faktora, među kojima posebno mesto zauzima mikroklima u objektima za uzgoj domaćih životinja. Elementi mikroklime koja vlada u stajama definišu ambijent u kome grla provode svoj životni vek. Optimalni ambijentalni uslovi svojim povoljnim dejstvom na zdravstveno stanje životinja, metabolizam i konverziju hrane, omogućuju ispoljavanje maksimalnih efekata ostalih faktora. U praksi se, obično, obezbeđenju povoljnih mikroklimatskih uslova ne pridaje dovoljno pažnje. Oni su shvaćeni vrlo proizvoljno i tolerišu se velika odstupanja od vrednosti koje standardi propisuju, shodno zahtevima pojedinih vrsta i kategorija životinja. Mikroklima u objektima za uzgoj domaćih životinja obuhvata temperaturu i vlažnost vazduha, sadržaj štetnih gasova u vazduhu (CO2, NH3, H2S), brzinu strujanja vazduha, količinu prašine u vazduhu, intenzitet buke i osvetljenost objekata.

Temperatura vazduha

•

Zavisi od tipa staje

•

Na temperaturi višoj od 25°C dolazi do pada mlečnosti

•

Niža temperatura - veća konzumacija hrane

•

Viša temperatura - pada apetit, povećana konzumacija vode

•

Toplotni udar

3

Sl. 1. Staja za krave

Temperatura

vazduha

je najznačajniji

činilac

mikroklime.

Temperatura

spoljašnjeg vazduha utiče u velikoj meri na temperaturu stajskog vazduha, a ova na fiziološke procese organizma životinja. Temperatura vazduha u stajama nije ravnomerno raspoređena, povećava se prema tavanici, a smanjuje prema podu i prema zidovima, i može dostići razliku od 3°C. Optimalna temperatura vazduha u objektu omogućuje lako održavanje telesne temperature. U slučaju povišene temperature smanjuje se uzimanje hrane i usporava jer je organizam primoran da se oslobađa suvišne toplote kako bi održao telesnu temperaturu.

4

Kod snižavanja temperature stajskog

vazduha

veliki

deo

energije koju organizam dobija od unete hrane, pretvara se u toplotu za održavanje telesne temperature. U oba slučaja umanjuju se efekti proizvodnje.

Pored

ovoga,

drastična odstupanja temperature od

optimalne

direktno

se

odražavaju na zdravstveno stanje grla (slike 2, 3 i 4).

Životinje mogu kraće vreme podneti vrlo visoke temperature (60-70°C), a da se toplota njihovog tela povisi svega 0,5-1°C. Međutim, ako se nalaze duže vreme na temperaturi samo 10°C višoj od telesne temperature, može doći do uginuća. Suprotno, niske temperature životinje podnose znatno lakše. Kada se životinje u dovoljnoj meri hrane i kreću, tada temperatura vazduha može biti između 0 i 20°C bez štetnih posledica

5

po njihov organizam. U svakom slučaju, životinje se mogu adaptirati na velike hladnoće, ali ih u tom smislu treba trenirati još kao mladunčad (npr. hladno odgajivanje teladi). Inače, na hladnoću su od domaćih životinja najotpornije ovce, a najosetljivije svinje. Temperatura životne sredine pri kojoj se razmena materija i produkcija toplote nalaze na minimalnim vrednostima, a fiziološki procesi protiču

najravnomernije

označava se indiferentnom temperaturom ili temperaturnim komforom. U zoni indiferentne temperature životinje i čovek nemaju osećaj hladnoće ili toplote. Nivoi indiferentne temperature zavise od ishrane, načina gajenja, prilagođenosti životinja na niske ili visoke temperature, dlačnog pokrivača ili perja, potkožnog masnog tkiva, vrste životinja, klimatskih i sezonskih uslova. Pri obilnoj ishrani indiferentna temperatura je niža, dok je pri oskudnoj ishrani viša. Za visoko-produktivne rase goveda granice indifirentne temperature se kreću od 9 do 16°C, za ovce od 12 do 20°C i za svinje od 20 do 23°C. Najniža indiferentna temperatura pri kojoj se uočavaju najmanji gubici energije za održavanje fizioloških funkcija organizma i minimalne produkcije toplote je poznata pod nazivom kritična temperatura. Pri temperaturu vazduha nižoj od kritične razmena materija i produkcija toplote se povećava. Za goveče kritična temperatura pri gladovanju iznosi 18°C, pri optimalnoj ishrani 9°C, a pri obilnoj ishrani manje od 9°C. Domaće životinje su osetljivije na više nego na niže temperature. U kratkom vremenskom periodu one mogu da podnesu veoma niske temperature. U tom slučaju treba da im se omogući slobodno kretanje jer se putem kretanja povećava mišićna produkcija toplote. Osim toga, životinje koje su izložene delovanju hladnoće treba da konzumiraju veliku količinu hrane da bi se time nadoknadio gubitak toplote. Dugotrajno gajenje životinja u hladnim, vlažnim i promajnim stajama dovodi slabijeg iskorištavanja hrane, jer se hranljive materije koriste primarno za zagrevanje tela, a ne za produkciju. Ovo je naročito uočljivo kod mlečnih krava koje se gaje u veoma hladnim stajama. U ovim uslovima mlečna produktivnost krava naglo opada. Niska temperatura može da dovede do prehlade, na primer pri iznenadnom upadanju životinja u hladnu vodu, uzimanju velikih količina hladne vode i dr. Ako jedna krupna životinja uzme odjednom 40 L hladne vode gubi oko 1000 kcal toplote. Svaka vrsta životinja različito podnosi visoku temperaturu. Lakše je podnose konji koji su, kao stepske životinje, manje osetljivi prema toploti i velikoj hladnoći.

6

Naime, konji imaju veoma usavršen termoregulacioni mehanizam koji im dozvoljava očuvanje stalne temperature, čak i kod iznenadnih veoma drastičnih promena temperature spoljašnjeg vazduha. Oni se veoma lako prilagođavaju u zimskom periodu variranjima temperature u iznosu 40-50°C (npr. sa temperature u staji od +20°C na temperaturu vazduha u spoljašnjoj sredini od -20 do -30°C). Savršena termoregulacija u konja delom se odnosi na sposobnost znojenja zbog dobre funkcionalnosti njihovih znojnih žlezda. Goveče teže podnosi visoke temperature. Kod ove vrste životinja odavanje toplote putem isparavanja i znojenja je nedovoljno, jer se znoji samo prednja polovina tela, gde se nalazi veći broj znojnih žlezda. Ptice nemaju znojne žlezde i veoma su osetljive na visoke temperature iako višak toplote odaju putem disanja. Svinje i koze teško podnose visoke temperature; bez obzira što poseduju znojne žlezde, ne znoje se u znatnom obimu. Osim toga potkožno masno tkivo svinje sprečava odavanje viška toplote. U zimskom periodu potkožno masno tkivo svinja predstavlja dobar izolator prema spoljašnjoj hladnoći i hlađenju tela. Vrućine naročito teško podnose utovljene životinje i one koje poseduju dugi i gusti dlačni pokrivač. Veoma često nastaju uginuća usled toplotnog udara pri transportu svinja u zatvorenim vagonima ili kamionima, kada se ne poštuju normativi transporta.

Vlažnost vazduha •

Vlažan vazduh je dobar provodnik toplote

•

Puno vlage u vazduhu - hladne staje

•

Previsoka vlažnost smanjuje otpornost organizma

•

Bolesti respiratornog sistema

•

Preniska vlažnost – pada otpornost disajnog sistema, pucaju sluznice, povećana količina prašine u vazduhu Vlažnost vazduha se može izraziti kao apsolutna i relativna. Apsolutna

vlažnost vazduha predstavlja maseni sadržaj vodene pare u jediničnoj zapremini vazduha

7

i izražava se u g/m3. Relativna vlažnost vazduha predstavlja procent zasićenosti vazduha vodenom parom. Kapacitet vazduha za prijem vodene pare zavisi od njegove temperature, tako da sa porastom temperature i pri konstantnom pritisku ovaj kapacitet raste. Dakle, pri porastu temperature, relativna vlažnost se smanjuje, iako je apsolutni sadržaj vodene pare u vazduhu ostao konstantan. Poremećena vlažnost stajskog vazduha takođe izaziva zdravstvene poremećaje, a samim tim i niz ostalih negativnih posledica. Visoka vlažnost u objektima otežava organizmu normalnu razmenu vlage i toplote sa okolinom, izaziva oboljenja kože i sluzokože, prehlade i prljanje tela. Povišena vlažnost takođe se negativno odražava i na konstruktivne elemente staje, izazivajući koroziju, vlaženje i kondenzaciju vlage, pa time i njihovo brzo propadanje. Osim toga, vlaženje poroznih konstruktivnih elemenata, koji absorbuju kondenzovanu vlagu, povećava njihovu toplotnu provodljivost, odnosno smanjuje njihova termoizolaciona svojstva, pa time remeti i projektovani toplotni režim staje. Niska vlažnost dozvoljava lebdenje povećane količine prašine u vazduhu, što izaziva sušenje i upale sluzokože disajnih puteva, a sama po sebi uzrokuje veliki gubitak telesne vlage isparavanjem, kao i stalan osećaj žeđi.

Štetni gasovi u vazduhu Sadržaj štetnih gasova odnosi se pre svega na koncentraciju ugljen-dioksida (CO2),

ugljen-monoksida (CO) amonijaka (NH3) i vodonik-sulfida (H2S). Ostali štetni

gasovi u vazduhu obično se ne javljaju u značajnim koncentracijama. Ugljen-dioksid (CO2) •

Bez mirisa, teži od vazduha

•

Krave ga izlučuju disanjem

•

Povećana koncentracija kod loše ventilacije

•

Životinje su mlitave, smanjuje im apetit

•

Smanjuje im se opšta otpornost 8

•

Povećana koncentracija ukazuje na prisustvo drugih gasova

Ugljen-dioksid (CO2) se taloži pri podu objekta jer ima veću specifičnu masu (1,9778 kg/m3) od vazduha (oko 1,2 kg/m3, pri temperaturi od 20°C i normalnom atmosferskom pritisku) Usled svoje rastvorljivosti u vodi, javlja se i pri tavanici, nošen vodenom parom, koja je toplija i lakša od vazduha, pa se kreće prema gore. Dozvoljena koncentracija CO2 u stajskom vazduhu iznosi 3,5 l/m3 (0,35 % zapreminski, 3500 ppm*). Preko ove koncentracije CO2 dovodi do pojave prvih simptoma trovanja. U atmosferskom vazduhu, njegova koncentracija obično iznosi oko 0,5 l/m3 (0,05 % zapreminski, 500 ppm). Kod dužeg boravka životinja, naročito svinja, u stajama sa povećanom koncentracijom CO2 dolazi do smanjenja apetita, odbijanja ponuđene hrane, apatije, ubrzanog disanja i drugih manifestacija. Sa stočarskog aspekta značajno je da dolazi do smanjenja produktivnosti životinja kada povećanu koncentraciju CO2 u vazduhu staja prate povećane koncentracije štetnih gasova, kao što su amonijak, sumporvodonik i drugi gasovi, uz istovremeno povećanje temperature i vlažnosti vazduha. Ugljen-monoksid (CO) •

Bez boje, ukisa i mirisa, eksplozivan, VRLO OTROVAN

•

U stajama koje se greju plinskim grejačima

•

Ne pravi iritaciju sluzokože nosa i grla, ničim ne odaje svoje prisustvo i njegovo trovanje se ne prepoznaje jer su simptomi ponekad slični simptomima obične prehlade i zbog toga se ovaj gas naziva jos i tihi ubica

9

Sl. 5. Vezivanje CO za hemoglobin čime se onemogućava transport O2 i CO2

Amonijak (NH3) Amonijak (NH3) se stvara biohemijskim razlaganjem organskih materija iz fecesa i urina koje sadrže azot, pod uticajem anaerobnih ureaza-aktivnih bakterija, pri pH vrednosti iznad 7 (7,8-8,8). Najveće količine amonijaka nastaju truljenjem stajnjaka pri bakterijskom raslaganju karbamida iz mokraće. Amonijak je bezbojan gas, lakši od vazduha, toksičan, sa snažnim nadražajnim delovanjem i specifičnim oštrim i neprijatnim mirisom. Amonijak (NH3) ima specifičnu masu od 0,77 kg/m3. Pošto je znatno lakši od vazduha, nalazi se u gornjim slojevima stajskog vazduha. Povećana koncentracija ovog gasa jako opterećuje atmosferu staje, ne samo zbog neprijatnog mirisa i toksičnih svojstava, već i zbog agresivnog delovanja na sluzokožu disajnih puteva i konstruktivne elemente staje, što se ispoljava kroz intenzivnu koroziju metalnih elemenata (građevinska konstrukcija, limovi, ventilatori, cevi itd.). Prisustvo NH3 u stajskom vazduhu dozvoljava se u koncentraciji do 0,05 l/m3 (0,005% zapreminski, 50 ppm). Koncentracija amonijaka u vazduhu od 50 do 150 ppm smanjuje prirast svinja za 12 do 30%. Akutna trovanja životinja amonijakom u štalama retko nastaju, a manifestuju se u vidu sitnih krvarenja u sluzokožama respiratornog sistema, emfizema pluća, povraćanja, poremećaja CNS-a (grčevi, koma) ili zapaljenja sluzokoža posle resorpcije većih količina ovog gasa. Uginuća nastaju kao posledica kardiotoksičnog delovanja NH3 i paralize centra za disanje. Međutim, dugotrajno delovanje i minimalnih količina NH3 u vazduhu štala može štetno da deluje na sve vrste domaćih životinja. Vodonik-sulfid (H2S) Vodonik-sulfid (H2S) se veoma retko javlja u koncentracijama većim od dozvoljene, tako da obično ne narušava kvalitet stajskog vazduha. Ovaj gas ima veću

10

specifičnu masu od vazduha (1,539 kg/m3). Dozvoljena koncentracija vodonik-sulfida u stajskom vazduhu iznosi 0,01 l/m3 (0,001% zapreminski, 10 ppm). *ppm - "parts per milion" (milioniti delovi); 1 ppm = 10-6 - 4% U stočarskoj proizvodnji H2S nastaje u procesu razlaganja organskih materija koje sadrže sumpor. Stvara se zajedno sa drugim gasovima neprijatnog mirisa (indol, skatol, merkaptani, volatilne masne kiseline) pri truljenju otpadnih organskih materija pod delovanjem anaerobnih mikroorganizama (anaerobna dekompozicija stajnjaka) u osočnim jamama i deponijama čvrstog stajnjaka. Međutim, H2S izlučuju životinje kao crevni gas, naročito pri afekcijama digestivnog trakta salmonelama. Preventivne mere, koje se primenjuju radi zaštite od stvaranja i štetnog delovanja H2S na organizam životinja, sastoje se u redovnom čišćenju i uklanjanju otpadnih materija iz staja, dobrom i redovnom provetravanju, a posebno izbegavanju bilo kakve veze staja sa deponijama stajnjaka i drugim mestima gde se razgrađuju otpadne materije organskog porekla, odnosno razvijaju truležni procesi. Štetni gasovi u stajskom vazduhu nastaju kao produkti disanja životinja ili kao produkti procesa fermentacije i razlaganja organskih materija iz stajnjaka i hrane. Ovo je posebno izraženo u letnjem periodu, kada su ovi procesi ubrzani visokom temperaturom, mada se slični efekti mogu pojaviti i zimi, kada se, radi održavanja povoljne temperature stajskog vazduha, intenzitet ventilacije znatno smanjuje.

Strujanje vazduha Strujanje vazduha u objektima je neophodno da bi se uopšte vršila izmena zagađenog, unutrašnjeg, svežim spoljašnjim vazduhom i obezbedio optimalni kvalitet stajskog vazduha. Ono može da izazove i negativne posledice po zdravlje grla, ako se ispoljava kao usmereno strujanje kome su grla direktno izložena (promaja), a posebno ako je ulazni vazduh mnogo niže temperature od temperature stajskog vazduha i tela

11

životinja. Zavisno od vrste i kategorije grla, brzina strujanja se najčešće ograničava na 0,2 m/s, a samo tokom leta, kod pojedinih kategorija može iznositi najviše 0,5 m/s (tabela 1).

Prašina u vazduhu •

Prašina je nosilac mikroorganizama

•

Potiče najvećim delom iz hrane

•

Manje čestice se mogu naći u krvi

•

Uzrokuje najčešće infekcije disajnih puteva

12

Sl.6. Prašnjavo seno

Prašina u vazduhu podrazumeva čvrste čestice, prečnika manjeg od 100 µm, koje se nalaze suspendovane u vazduhu. U okviru ukupne (inhalabilne) prašine razlikuje se frakcije respirabilne prašine, u koju spadaju čestice dimenzija manjih od 5 µm. Imaju sposobnost da prodiru u najdublje delove pluća, za razliku od većih čestica, koje se pri udisanju, srazmerno svojim dimenzijama, zaustavljaju u gornjim delovima disajnih puteva odakle se delom i izbacuju. Pod pojmom prašine podrazumevaju se i viabilne čestice, koje obuhvataju sve čestice koje na sebi nose žive mikroorganizme. Čestice prašine su najvažniji prenosioci mikroorganizama, endotoksina, toksičnih gasova i mirisa. Prašina u stočarskim objektima uglavnom je organskog porekla i potiče iz hrane, sa tela životinja (kože, dlake i perja), iz prostirke i suvog fecesa. Sadržaj prašine je direktno srazmeran aktivnosti životinja. Prašinom su najopterećeniji objekti za živinu i svinje. U prašini živinarskih objekata najzastupljenije su otpadne čestice sa kože i perja. U objektima za svinje, sistem ishrane najznačajnije utiče na sadržaj prašine u vazduhu. Najniže vrednosti, pri tome, vezane su za vlažnu, a najviše za suvu ishranu. Prisustvo povećane koncentracije prašine u vazduhu stočarskih objekta izaziva niz hroničnih i akutnih oboljenja respiratornih organa, čime se smanjuju produktivna sposobnost životinja i javljaju respiratorne tegobe kod zaposlenih. Zato su i maksimalno dozvoljene vrednosti koncentracije prašine u stajskom vazduhu standardizovane prema osetljivosti čoveka. Najčešće prihvaćena vrednost iznosi 10 mg/m 3 za ukupnu i 5 mg/m3 za respirabilnu prašinu, mada se, u cilju sprečavanja pojave dugotrajnih zdravstvenih problema, predlažu i mnogo strožije granice od svega 2,5 mg/m3 za ukupnu i 0,2 mg/m3 za respirabilnu prašinu.

13

Osvetljenje Među osnovnim higijenskim zahtevima kod izgradnje i održavanja objekat javlja se i potreba obezbeđenja odgovarajućeg osvetljenja unutrašnjeg prostora. Ova se potreba zasniva s jedne strane na dejstvu svetlosti na niz fizioloških i proizvodnih funkcija životinjskih organizama i sa druge strane, na higijenskim zahtevima. Svim životinjama, odnosno u svim objektima nije potrebno jednako osvetljenje. To zavisi od vrste i kategorije životinja, odnosno od vrste i proizvodnje i tehnoloskog procesa. Najviše svetlosti treba u objektima za muzne krave i podmladak. Smatra se da prirodno svetlo u stajama zadovoljava ako jačina osvetljenja u biozoni iznosi 30 lx, osim u porodilištima i izmuzištima, u kojima ona mora imati vrednosti od 130, odnosno 250 lx. Osvetljenost objekata je značajna radi obezbeđenja uslova za nesmetano odvijanje aktivnosti zaposlenih, kao i normalno odvijanje fizioloških procesa kod životinja. Kod živinarskih objekata postoje posebni režimi u smislu određenog intenziteta osvetljenja i trajanja svetlih i tamnih perioda tokom 24 sata. Vrednosti intenziteta osvetljenja u pojedinim vrstama objekata i način na koji se postižu takođe su standardizovane. Pored ovog veštačkog osvetljenja, koje je kod nekih živinarskih objekata isključivo u primeni, tokom dana se osvetljenost najvećeg broja stočarskih objekata postiže prirodnim dnevnim svetlom. Može se generalno reći da odnos ukupne površine prozora i površine poda treba da iznosi 1 : 15 do 1 : 20, kako bi se u objektu dobilo dovoljno dnevnog svetla.



Manje problema sa reprodukcijom



Bolje vide hranu



Više se kreću

Vrste osvetljenja:

14

•

Veštačko svetlo – sijalice, reflektori

•

Prirodno – sunčevo svetlo

Sunčeva svetlost Sunčeva svetlost može uticati na životinjski organizam, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu. Ona se sastoji od infracrvenih, vidljivih i ultravioletnih zraka. Infracrveni zraci ubrzavaju cirkulaciju krvi, hiperemiziraju kožu i potkožno tkivo, ubrzavaju

metaboličke

procese

i

oživljavaju

obnavljanje

ćelija,

naročito

u

hematopoetskim organima. Na taj način ovi zraci deluju pozitivno ne samo na funkcije kože, nego i na funkcije organizma u celini. Povećanje temperature površinskih slojeva kože usled delovanja infracrvenih zraka može biti veoma izraženo. Usled toga najpre nastaje blago crvenilo bez pigmentacije, a kasnije se javljaju mehurići. Infracrveni zraci znatno poboljšavaju klimatske uslove stajskog prostora, jer povećavaju temperaturu vazduha i smanjuju procenat vlažnosti u njemu. Zbog toga se infracrveni zraci u vidu IR lampi često koriste u stočarstvu, naročito u odgajivanju prasadi. Pod uticajem direktnog uticaja infracrvenih zraka na organizam prasad brže raste i bolje se razvija. Pored ovih primarnih uticaja dolazi u obzir i čitav niz sekundarnih, uslovljenih delovanjem plave svetlosti i ultravioletnih zraka sunčeve svetlosti. Plavi deo sunčeve svetlosti deluje umirujuće na centralni nervni sistem i opšte psihičko stanje, za razliku od hemijski neaktivnih crvenih i žutih zraka koji deluju u psihičkom pogledu nepovoljno i čine organizam razdražljivim. Svetlosni zraci ispoljavaju posebno značajno delovanje na metabolizam. Naime, pod uticajem sunčevih zraka dolazi do smanjenja koncentracije glukoze u krvi i povećanja njene iskoristljivosti u ćelijama. Rezultat delovanja sunčeve svetlosti na metabolizam proteina ogleda se u tome da životinje brže rastu i brže se razvijaju, a povređena tkiva brže zarastaju. Takođe, metabolizam azotnih materija u ćelijama je intenzivniji. Sunčeva svetlost povećava priplodnu sposobnost životinja. Kokoši nosilje, izložene delovanju svetlosti nose više jaja. Ovde se delimično radi o biološkom uticaju svetlosti, a delimično o većoj produkciji jaja na osnovu povećanog uzimanja hrane u toku dužeg trajanja svetlosnog dana. Pod uticajem ultravioletnih zraka stvara se iz provitamina 15

ergosterina vitamin D u koži, koji je od primarnog značaja za metabolizam kalcijuma u organizmu. Sunčevi zraci su izgleda prirodni način kompenzacije opšteg nedostatka vitamina D u hranivima. Životinje leti na paši mogu podmiriti svoje potrebe u vitaminu D upravo na ovaj način. Štetno delovanje sunčeve svetlosti može se odraziti i na unutrašnje organe. Ono je prouzrokovano prvenstveno crvenim delom sunčeve svetlosti, koja prodire dublje kroz kožu, odnosno koja se u dubljim slojevima pretvara u toplotnu energiju. U toku povišenja telesne temperature zbog suvišne absorpcije sunčevih zraka dolazi do poremećaja opšteg stanja, kao što su smanjenje apetita, slabljenje procesa varenja, opstipacija i mršavljenje. Kod krava nastaje smanjenje sekrecije mleka. Kod radnih grla brzo nastaje zamor i telesna iscrpljenost. U grupu patoloških poremećaja izazvanih suviše intenzivnim delovanjem sunčeve svetlosti spada i sunčanica, odnosno prekomerno zagrevanje mozga. Usled toga se javljaju grčevi i nesvestica. Ako pri tome telesna temperatura ne prelazi 42°C, životinje se još mogu oporaviti, dok kod 43°C nastupa smrt. Posledice nedostatka sunčeve svetlosti mogu biti višestruke. Uopšteno posmatrano, u mraku se metabolizam u organizmu životinja usporava. Životinje odgajene u stajama sa slabim osvetljenjem imaju slabije razvijen kostur i manju jetru, dok je procenat masti nešto veći. One lakše obolevaju od rahitisa i malokrvnosti, a sklone su tuberkulozi i drugim infektivnim bolestima. Produktivnost odraslih životinja je znatno smanjena, a i mladunčad se slabo razvija. Pored toga, ove životinje su i manje živahne. Poznato je da životinje pod uticajem svetlosti imaju bolji apetit, a pošto higijenski uslovi u staji zavise u velikoj meri od intenziteta svetlosti, razumljivo je da se preporučuje držanje životinja na optimalnoj dnevnoj svetlosti. Pored delovanja na organizam životinja, sunčeva svetlost deluje i na mikroorganizme. Baktericidnu moć ispoljava uglavnom ultravioletni deo sunčevih zraka. Ultraljubičasti zraci manjih talasnih dužina (260 nm) imaju baktericidno delovanje in vitro, što se koristi za dezinfekciju vazduha i vode.

16

Ventilacija Izmena gasova u objektu, odnosno zamenjivanje zagadjenog, svežim vazduhom, naziva se ventilacija. Zadaci ventilacije : •

obezbeđivanje životinjama potrebnih količina kiseonika

•

odstranjivanje iz objekata povećane koncentracije štetnih gasova

•

odvođenje suvišne vodene pare

•

zagrevanje objekta toplim vazduhom

•

rashlađivanje objekta u letnjem periodu Ventilacija je glavni faktor za kondicioniranje mikroklime u objektu a možemo

je podeliti na gravitacionu i mehaničku. Gravitaciona ventilacija obezbeđuje se izgradnjom dovodnih i odvodnih ventilacionih otvora određenih dimenzija i broja.

Sl. 7. Primer prirodne ventilacije

Mehanička ventilacija se obezbeđuje izgradnjom ventilatora.

17

Sl. 8. i 9. Primeri mehaničke ventilacije

Zaključak

Jedan od najvažnijih uslova za postizanje visokih rezultata, održavanje kondicije i zdravlja stoke je mikroklima u objektima. Ranije se tome nije pridavala pažnja zbog toga što su grla bila manje produktivna ali otpornija na uslove držanja. Poslednjih godina produktivnost je sve veća, grla su sve osetljivija na klimatske promene tako da mikroklima u staji ima sve veći značaj. Svi odgajivači koji redovno postižu dobre rezultate, sigurno ispunjavaju potrebne norme u pogledu mikroklime.

18

Literatura

Hristov S. (2002) : Zoohigijena. Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd Dušan Radivojević (2005) : Mikroklima i ventilacija objekata za uzgoj domaćih životinja http://sr.scribd.com/doc/83048309/1-DR-klima Anon. (2012) : E-skripta iz zoohigijene http://www.hlede.net/studentski_radovi/zoohigijena/index.html

19