Pedagoski Principi Obrazovanja

DIDAKTIČKI PRINCIPI Didaktički principi su opšta, osnovna načela koja važe za sve nastavne predmete i sve učesnike u nastavnom procesu. Njima se rukovodi nastavnik u procesu organizacije, planiranja i realizacije nastave. Termin princip je latinskog porekla i znači opšte, osnovno, rukovodeće načelo, osnovno pravilo, polazište, smernicu u radu. Principi proizilaze iz suštine nastave, odnosno izvode se na osnovu analize nastavne prakse, na osnovu zahteva društva i razvijenosti pedagoške nauke. Shodno tome, principi su promenljivi i razvojni, odnosno nisu dati za sva vremena. Didaktički principi su opštevažeći zahtevi za sve vrste i nivoe nastave, odnosno škole, u svim nastavnim predmetima, a didaktička pravila su konkretizacija principa u posebnim nastavnim situacijama i razrađuju se u metodikama pojedinih nastavnih predmeta. Do danas imamo brojne, naučno zasnovane sisteme didaktičkih principa, u zavisnosti od kriterijuma pri njihovoj klasifikaciji. Didaktičari u našem okruženju (P. Šimleša, V. Poljak, T. Prodanović, R. Ničković, J. Đorđević, M. Bakovljev, N. Filipović, Đ. Lekić, S. Jukić i dr.), predlažu sisteme didaktičkih principa, odnosno većina didaktičara opredeljuje se za sledeće principe: Princip naučnosti nastave Princip očiglednosti i apstraktnosti Princip postupnosti i sistematičnosti u nastavi Princip vođenja računa o uzrastu učenika Princip individualizacije u nastavi Princip svesne aktivnosti učenika Princip racionalizacije i ekonomičnosti PRINCIP NAUČNOSTI Primenom ovog principa u nastavi se obrađuju samo oni sadržaji koji imaju naučnu osnovu i koji će kod učenika razviti naučni pogled na svet. Princip naučnosti se odnosi na sve nastavne sadržaje u svim nastavnim predmetima, ali i na postupke i načine rada nastavnika. Takođe se odnosi i na način organizacije nastave. Obim i dubina naučnih sadržaja, kao i postupci i načini organizacije nastave zavise od psiho-fizičkih karakteristika i uzrasta učenika. Čak i elementarni, najjednostavniji, osnovni sadržaji moraju imati naučnu osnovu. PRINCIP OČIGLEDNOSTI I APSTRAKTNOSTI kao jedinstvo suprotnosti, naglašava proces od konkretnog do apstraktnog, od čulnog opažanja radi usvajanja činjenica i generalizacija , do apstraktnog mišljenja („više vredi jedna slika nego li hiljadu reči“). Očiglednost je uslov za izvođenje apstrakcija i između njih postoji stalna veza, stalni intelektualni proces koji na osnovu činjenica vodi do generalizacija i apstrakcija. Očiglednost u nastavi podrazumeva svesno, namerno i organizovano percipiranje različitim čulima, predmeta, pojava ili bića, usmereno ka saznavanju novih činjenica, formiranju predstava i pojmova. Praksa nam pomaže u proveri saznatog putem čula i mišljenja.

NEPOSREDNO

PERCEPCIJA

POSREDNO

MIŠLJENJE APSTRAKTNO

0BRADA PROVERA

PRAKSA

P0TVRDA

OČIGLEDNOST

Primena ovog principa u nastavi, u neposrednom radu sa učenicima, dovodi do formiranja pojmova, zakona, pravila, kategorija, aksioma, postulata, formula, simbola, jednačina, dokaza, sistema, teorija i sl. Važno je da se u nastavnom procesu uspostavi metodički prelaz od činjenica do generalizacija i apstrakcija, kako bi učenicima bio olakšan put saznavanja i to u skladu sa njihovim razvojnim karakteristikama. PRINCIP POSTUPNOSTI I SISTEMATIČNOSTI U NASTAVI Ovaj princip ukazuje da rad unutar celokupnog sistema nastave mora biti organizovan i realizovan postupno, određenim logičkim redom. Osnovu ovog principa čine pravila koje je utemeljio J. A. Komenski u “Velikoj Didaktici”: POZNATO

NEPOZNATO

LAKŠE

TEŽE

JEDNOSTAVNO

SLOŽENO

BLIŽE

DALJE

Uvažavajući princip postupnosti i sitematičnosti, celokupan nastavni rad treba odmeriti prema njegovoj složenosti i apstraktnosti u odnosu na cilj i ishod vaspitno-obrazovnog rada, ali i odmeriti prema uzrasnim i razvojnim osobenostima učenika. PRINCIP VOĐENJA RAČUNA O UZRASTU UČENIKA Ovaj princip nalaže da se obim, dubina, složenost nastavne građe, način njihove obrade u nastavi, zahtevi i ukupna organizacija nastave prilagode uzrasnim mogućnostima učenika, a sve to uz razvoj intelektualnih i drugih sposobnosti. Zahtevi prema učenicima moraju biti nešto iznad njihovih trenutnih sposobnosti, kako bi se u nastavi obezbedio dinamičan i uspešan razvoj učenika. Samo tako će se nastaviti podsticanje njihovog intelektualnog razvoja. Vodeći računa o uzrasnim mogućnostima učenika, nastavnik bira adekvatne metode, oblike rada, obrazovnu tehnologiju, nastavna sredstva i ukupnu organizaciju nastavnog procesa prilagođava uzrastu učenika.

PRINCIP INDIVIDUALIZACIJE U NASTAVI Osim toga što postoje mnoge psihofizičke sličnosti kod učenika istog uzrasta, postoje razlike koje se odnose na dispoziciju, sposobnosti, obrazovanost, razvijenost radnih navika, motivaciju, tempo napredovanja svakog pojedinca i dr. Da bi nastavnik ostvario individualizaciju nastave, potrebno je da poznaje učenike, odnosno njihove mogućnosti i sposobnosti. Nastavu treba prilagoditi različitim učenicima, tako da svakom od njih omogući maksimalno moguć razvoj. To je moguće u individualizovanoj nastavi u kojoj se veoma vodi računa o karakteristikama svakog učenika ponaosob i nastava prilagođava njihovim mogućnostima i sposobnostima. U individualizovanoj nastavi nastavnik radi sa više učenika odjednom, ali su im zadaci, obim i dubina građe različiti. Individualizovana nastava se može sprovoditi kroz dopunsku, dodatnu, produžnu, fakultativnu i izbornu nastavu. U frontalnoj, tradicionalnoj nastavi smanjene su mogućnosti individualizacije nastavnog rada, jer je prilagođena prosečnim učenicima, odnosno neadekvatna je za ispodprosečne i iznadprosečne učenike. Međutim, bolji nastavnici i u ovakvim uslovima mogu donekle ublažiti slabosti ovog sistema nastave. Oni pripremaju diferencirane zadatke različitog nivoa težine (tri ili više grupa) i na taj način omogućuju uspešniji razvoj i napredovanje svih učenika. To se ostvaruje putem individualne nastavnikove instrukcije, nastavnih listića, radnih listova, nastave na tri nivoa težine, različitih izvora znanja i sl. Radi se samo o delimičnoj individualizaciji nastavnog rada. Potpuna individualizacija ostvaruje se putem individualizovanih programa, obrazovnih softvera, pod uslovom da su diferencirani prema mogućnostima i sposobnostima svakog učenika posebno. O individualizaciji nastavnog rada treba voditi računa u svim etapama nastavnog procesa. Težnja je da svaki učenik postigne njegov mogući maksimalni razvoj. PRINCIP SVESNE AKTIVNOSTI UČENIKA Posedovanje znanja do kojeg se došlo putem vlastitog intelektualnog napora je način da to znanje bude shvaćeno, razumljivo i trajno usvojeno. Tradicionalnom nastavom, u kojoj dominira slušanje, posmatranje, zapamćivanje i stereotipno reprodukovanje, se ne podstiče vlastita misaona aktivnost učenika. Moderna nastava omogućava učeničku aktivnost, a posebno misaonu aktivnost, odnosno sposobnost za analizu, komparaciju, sintezu, zaključivanje, definisanje i sl. Učenici postaju istraživači koji skraćenim putem otkrivaju za njih nepoznate naučne istine, činjenice i generalizacije. Takvim radom u nastavi učenici se uspešnije razvijaju i osposobljavaju za proces samoobrazovanja tokom celog života. PRINCIP RACIONALIZACIJE I EKONOMIČNOSTI Racionalizacija i ekonomičnost podrazumevaju da se sa što manje vremena, energije i sredstava, ostvari što bolji rezultat. Vreme, trud i energiju nastavnika i učenika ne treba štedeti na račun kvaliteta nastave, već ih treba racionalno i ekonomično koristiti. Učenike je potrebno naučiti primeni racionalnih i efikasnih tehnika učenja (npr. mape uma), koje će im omogućiti da utroše znatno manje energije, truda i vremena za savladavanje nastavnog gradiva. Racionalizacija i ekonomičnost nastavnog rada se ostvaruje temeljnim planiranjem nastavnog rada, pravilnim izborom nastavnih sadržaja, oblika i sredstava, etapa i unapred pripremljenim zadacima različitog nivoa težine,kao i unapred pripremljeni izvori znanja za učenike. Savremena nastavna sredstva i obrazovna tehnologija, pre svega računari i obrazovni softveri su investicija da nastava bude efikasna i ekonomična.

DIDAKTIKA Dr Snežana Babić-Kekez

DIDAKTIČKI TROUGAO

Didaktički četvorougao i mnogougao SAVREMENA (SISTEMSKA) NASTAVA • pored nastavnika uvodi se i element nastavne tehnologije, tj. četvrta dimenzija nastavnog procesa. • savremeni pristup pokušava proces nastave i njezine faktore sagledati u kontekstu sistemskog pristupa: • SISTEM NASTAVNIH PREDMETA • SUBJEKTI NASTAVE • SISTEM UČENJA • SISTEM POUČAVANJA

• POLIFAKTORSKO SHVATANJE NASTAVE - didaktičke teorije nastale u Nemačkoj koje pokušavaju sagledati nastavu kao međuodnos temeljnih strukturnih komponenti svakog nastavnog procesa.

• BERLINSKI MODEL NASTAVE uzima nekoliko strukturnih elemenata svake nastave (2 polja): • POLJE ODLUKA: • intencija (ciljevi nastave); Sadržaji ; metode ; mediji; • POLJE USLOVA: • socio-kulturne pretpostavke • antropološko-psihološke prepostavke • socio-kulturne posledice • antropološko-psihološke posledice • U središtu je nastavnik - svakoj situaciji nastave mora postavljati pitanja o tome šta želi ostvariti, s kojim sadržajem, s kojim metodama i medijima, vodeći računa o uslovima u kojima donosi te odluke i postavlja ta pitanja.

• KIBERNETIČKO-INFORMACIJSKI MODEL NASTAVE (F., van Cube) - proces učenja i nastave nije ništa drugo nego vođenje učenika (“adresata”) ka sigurnom cilju uz pomoć izrađenih programa (pravila) koji se nazivaju ALGORITMIMA. • glavna karakteristika ovog modela je algoritmizacija procesa nastave gde su sjedinjene logičke, informatičke, kibernetičke i pedagoško-psihološke komponente učenja. • pitanje misaone prerade informacija (Šta se događa u glavi učenika dok uči?) i kako algoritmima kontrolisati taj deo procesa?

POJAM DIDAKTIKE I RAZVOJ DIDAKTIČKE MISLI

• Latinska reč didactica ima koren u starogrčkim rečima: 1. didaskein (poučavati, obučavati); 2. didaktikos (poučen, obučen); 3. didaskalos (učitelj). • Termin didaktika prvi je upotrebio nemački filozof Johan Volfgang Ratke (1571-1635) u delu «Memorijal», a češki pedagog Jan Amos Komenski (1592-1670) je svojim delom «Didactica Magna» (1657.) doprineo da se ovaj termin ustali, najviše u slovenskim i germanskim jezicima, dok se u anglosaksonskim i romanskim koriste termini «kurikulum», «edukacija», «nastavna tehnologija» i sl.

• U 16. i 17. veku na razvoj DIDAKTIKE snažno utiču zahtevi društva da se podučavanje organizuje na maternjem, a ne na latinskom jeziku, kako bi se obezbedila dostupnost za svu decu, bez obzira na stalešku pripadnost. • Volfgang Ratke je, uz zahtev da sva deca pohađaju školu, formulisao nastavna načela kojima je cilj bila koncentracija, ponavljanje, učenje bez prisile, usmerenost na iskustvo i neophodnost usklađivanja školskog i porodičnog vaspitanja-važnost jedinstvenog vaspitnog uticaja na dete.

• Jan Amos Komenski didaktiku definiše kao opštu veštinu o tome kako valja poučavati svakoga u svemu. Ovako široko shvatanje predmeta didaktike smatra se začetkom razvoja didaktičke misli, jer podrazumeva svaku vrstu poučavanja, ali i vaspitanja. • zalagao za dostupnost obrazovanja na maternjem jeziku, bez obzira na polne i • staleške razlike, postavio je principe napredovanja od opšteg ka posebnom, od lakšeg ka težem, princip očiglednosti (zornosti), kao i zahteve za reprodukcijom i povaljanjem. • Koncipirao je razred vršnjaka kao put i način optimalne organizacije podučavanja.

• Johan Fridrih Herbart (1776-1841) razradio je teorijske osnove didaktike i od tada se didaktika konstituiše kao samostalna pedagoška disciplina. • Herbart je proučavao prenošenje znanja na učenike u okviru nastave, odnosno predmet proučavanja njegove didaktike bilo je prenošenje znanja na učenika od strane nastavnika u nastavi. • Zahtevao je da učenici svoja iskustva unesu u nastavu, jer čovek do spoznaje dolazi iskustvom, a do saosećanja druženjem

• Adolf Disterveg (1790-1866) definiše didaktiku kao „nauku o zakonitostima i pravilima nastavnog rada“. • Oto Vilman (1839-1920) u svom radu kaže da je didaktika „samostalna nauka o obrazovanju“. • Veliko postignuće didaktičkih rasprava u 19. veku bilo je to što je pitanje o struktuiranju nastave postavila na stajališta podsticanja saznajnog procesa vaspitanika od nastavnika.

• Početkom 20. veka američki pedagog Džon Djui i njegovi sledbenici, proučavaju rad učenika i njihove aktivnosti pri učenju. Odbacuju Herbertovu didaktiku koja se bavi prenošenjem gotovih znanja učenicima i insistiraju na razvijanju kognitivnih operacija učenika i sposobnosti praktičnog delovanja. • Po njima, zadatak didaktike je proučavanje postupaka učenika u nastavi i postupaka nastavnika , koji bi trebalo da budu podređeni potrebama učenika.

• M. A. Danilov (1899-1973) i B. P. Jesipov, autori koji su uticali na razvoj didaktičkog mišljenja kod nas, definišu didaktiku kao „deo pedagogije koji obrazlaže teoriju obrazovanja i nastave“. • Vladimir Poljak (1920-1999) „didaktika se bavi proučavanjem zakonitosti obrazovanja“. • Tihomir Prodanović i Radosav Ničković „didaktika je naučna disciplina koja proučava opšte zakonitosti i kategorije vaspitno-obrazovnog rada u nastavi i njihovoj dijalektičkoj povezanosti“.

• Razvoj pedagogije tokom 20. veka, ali i psihologije, posebno razvojne psihologije i pedagoške psihologije, uticao je na kritički osvrt prema tradicionalnoj nastavi i pojavu mnogih didaktičkih teorija i modela. • Fridrih V. Kron nabrojao je 1994. godine trideset različitih varijanti .Neke od njih su: • didaktika kao teorija obrazovanja; • didaktika usmerena na ciljeve učenja; • didaktika kao teorija učenja (berlinska didaktika); • kritičko-komunikativna didaktika; • konstruktivistička polazišta u didaktici, i dr.

PREDMET PROUČAVANJA I ZADACI DIDAKTIKE • U savremenoj literaturi najčešće se ističe da je predmet proučavanja didaktike teorijski i praktični problemi nastave, odnosno nastava kao društvena pojava i proces. • predmet proučavanja didaktike je da razvija naučnu teoriju u cilju unapređivanja procesa nastave, obrazovanja, poučavanja i učenja. • Zadaci: • da otkriva uzročno-posledične odnose i zakonitosti koji vladaju u nastavi i koristeći naučna saznanja srodnih disciplina, utvrđuje opšte zahteve u formi zakona, pravila, principa, normi i dr.; • da opisuje i unapređuje obrazovne i nastavne fenomene (oblike, metode, sredstva);

OSNOVNI DIDAKTIČKI POJMOVI OBRAZOVANJE Obrazovanje je složen, neprekidan, višeslojan proces kojim se stiču znanja, ovladava veštinama i navikama, formira pogled na svet i razvijaju psihofizičke sposobnosti tokom čitavog života. Znanje je sistem činjenica i generalizacija o objektivnoj stvarnosti, koje je čovek shvatio, usvojio i trajno zadržao u svesti. Stupnjevi znanja: Znanje prisećanja, Znanje prepoznavanja , Znanje reprodukcije, Operativno znanje , Kreativno ili stvaralačko znanje .

• Sposobnosti su, pored znanja, sastavni deo obrazovanja. One su kvalitet ličnosti koja omogućuje da ta ličnost obavlja određenu delatnost. • Najčešće se dele na fizičke i psihičke sposobnosti. • S obzirom na to da je znanje osnova za razvoj sposobnosti, njihovim razvijanjem u nastavi ostvarujemo funkcionalni zadatak nastave. Funkcionalno obrazovanje čine: • Formalno obrazovanje (sistem vaspit. i obrazovanja) • Neformalno obrazovanje (kursevi) • Informalno obrazovanje (stavovi, vrednosti, veštine i znanja u interakciji sa okruženjem).

POUČAVANJE Poučavanjem, spontano ili organizovano, ostvarujemo vaspitno-obrazovne ciljeve i to iz: • kognitivne sfere (sticanje novih znanja i razvoj intelektualnih sposobnosti), • afektivne (formiranje stavova, interesa i vrednosti) i • psihomotorne (razvoj senzornih i psihomotornih sposobnosti i spretnosti). • Poučavanje je u funkciji pomoći učenicima pri učenju. • poučavanje treba da bude usmereno, pre svega, ka tome da se učenici osposobljavaju za uspešno samostalno učenje.

UČENJE • Učenje je proces u kojem se usvajaju znanja i stiču iskustva, s ciljem razvoja individue. • Učenjem se ostvaruju promene u oblastima čulnog, manuelnog, emocionalnog, intelektualnog i voljnog života učenika. • Osnovne vrste učenja su: 1. učenje uslovljavanjem (klasično uslovljavanje i operantno uslovljavanje); 2. učenje na osnovu pokušaja i pogrešaka, i 3. socijalno učenje (učenje po modelu) • B.Blum, američki školski psiholog, je 1956. godine razvio klasifikaciju nivoa učenja (znanje, razumevanje,primena, analiza, sinteza,evaluacija).

Blumova taksonomija zadataka • ZNANJE - pamti prethodno naučeni sadržaj • RAZUMEVANJE - ovladava značenjem sadržaja • PRIMENA - koristi naučeno u novim i konkretnim situacijama • ANALIZA - razume sadržaj i strukturu materijala • SINTEZA - formuliše i gradi nove strukture od postojećih znanja i veština • EVALUACIJA - prosuđuje o vrednosti sadržaja za datu svrhu

NASTAVA • Nastava je organizovani proces vaspitanja i obrazovanja koji se odvija planski i sistematski, sa određenom grupom učenika ili polaznika, pod rukovodstvom nastavnika, u cilju usvajanja društveno verifikovanih programskih sadržaja. Nastava ima tri osnovna zadatka ili funkcije, koje su međusobno povezane i uslovljene i koje su konkretizacija cilja vaspitanja i obrazovanja U didaktičkoj literaturi navode se tri grupe zadataka ili funkcija nastave: • 1. materijalni (obrazovni) zadaci nastave, • 2. funkcionalni (formativni, razvojni) i • 3. vaspitni zadaci nastave.

• Obrazovni ili materijalni zadaci nastave odnose se na sticanje znanja, veština i navika. Upoznavanjem i razumevanjem pojava, procesa i zakonitosti u prirodi, društvu i samom čoveku, učenici (polaznici) menjaju i sebe i okolinu. • Funkcionalni zadaci nastave odnose se na razvijanje sposobnosti učenika. To mogu biti fizičke i psihičke sposobnosti. S obzirom na područja aktivnosti, sposobnosti su: senzorne, praktične, izražajne, misaone. • Vaspitni zadaci nastave odnose se na formiranje određenih uverenja, stavova, opredeljenja, pogleda na svet, određenog ponašanja ličnosti i sl.

FAKTORI NASTAVE Najčešća klasifikacija je na neposredne i posredne faktore nastave. Posredni faktori nastave su: stepen razvijenosti društva, naučni i tehničko-tehnološki potencijal, materijalna i finansijska podrška itd. Neposredni faktori čine didaktički trougao, odnosno nastavni proces ostvaruje se sadejstvom tri osnovna faktora nastave, a to su: učenik, nastavnik i nastavni sadržaji.

Učenik, nastavnik i sadržaj, osnovni faktori nastave, nalaze se u različitim međusobnim odnosima, koji bi trebalo da budu uravnoteženi.

• Ravnoteža može biti narušena u slučajevima: - kada se favorizuje dominantna uloga nastavnika u didaktičkom trouglu, učenik je pasiviziran i komunikacija je jednosmerna, od nastavnika ka učeniku; - kada je preobimna nastavna građa nastavnik sve aktivnosti podređuje tome da realizuje nastavno gradivo propisano nastavnim planom i programom, odnosno ravnoteža je narušena jer preobimnom nastavnom gradivu se podređuju i nastavnik i učenik; - kada je dominatna uloga i funkcije učenika u nastavi (pedocentrizam) ravnoteža među faktorima nastave je narušena. Učenik mera za sve, njegova ličnost je neprikosnovena, a nastavnik je samo tu da podstiče aktivnosti učenika.

Kritika DT: • 1. didaktički trougao gubi iz vida cilj i uslove nastave; • 2. didaktički trougao predstavlja statički model, a nastava se karakteriše procesualnošću koja u shemi didaktičkog trougla nije obuhvaćena; • 3. tradicionalni didaktički trougao predviđa odnose nastavnik-učenik i nastavnik-gradivo, a za uspešan rad i opštu klimu u nastavi veoma su važni i odnosi među učenicima. • Odnos između osnovnih faktora u nastavi nije statičan, već dinamičan, podložan je promenama, zavisno od ciljeva i zadataka nastave.

Razvoj informacionih tehnologija u drugoj polovini i krajem prošlog veka, stvara uslove za organizaciju nastave didaktičkim četvorouglom ili didaktičkim mnogouglom, u zavisnosti od međusobno uslovljenih faktora nastavnog procesa.

• Nastavni proces uslovljen je međusobnim dejstvom niza faktora, neposrednih i posrednih, koji mogu i protivrečno i nesinhronizovano da deluju na nastavu te je neophodno upravljati, odnosno planirati te uticaje i voditi računa o njihovoj promenljivosti i razvojnosti.

UČENIK

• Bez učenika nema nastave • učenik ima subjekatsku poziciju u nastavnom procesu i to u svim njegovim fazama, od planiranja, preko realizacije do vrednovanja. • Organizacija savremene nastave podrazumeva uvažavanje učenikovog predznanja, njegovih sposobnosti, iskustva, obrazovnih potreba i interesovanja, • Karakteristike učenikove ličnosti svrstavamo u: • 1. Kognitivno područje - psihičke sposobnosti i veštine spoznavanja i odlučivanja (percepcija, pamćenje, inteligencija, mišljenje, kreativnost). • 2. Afektivno područje - određuje način učenikovog emocionalnog doživljavanja i ponašanja (temperament). • 3. Konativno ili voljno područje - osobine koje pokreću i usmeravaju ponašanje - motivi, vrednosti, interesovanja, stavovi i navike.

NASTAVNIK • Pokretačka snaga nastavnika u njegovom radu je ljubav prema učenicima i ljubav prema profesiji. • Platon je isticao da ako obućar slabo radi, država neće puno izgubiti, samo će Atinjani biti nešto gore obuveni. Ali ako nastavnik slabo radi, stvoriće neznalačka i poročna pokoljenja koja će upropastiti budućnost države.

Profesija nastavnik je društveno i stručno (profesionalno) definisana uloga, koja se ostvaruje: • u određenom društvenom kontekstu • u određenom institucionalnom okruženju • kroz interakciju sa decom i odraslima Nastavnik je stručno i pedagoški osposobljeno lice koji upravlja nastavom i uz pomoć odgovarajućih strategija realizuje postavljene vaspitnoobrazovne ciljeve. Od njega se očekuje kompetentnost u vršenju različitih funkcija i uloga (neki autori smatraju da nastavnik ima 195 tazličitih uloga

• Pojam kompetentnosti (lat. competere- dolikovati, težiti nečemu) objašnjava se kao područje u kom neka osoba ima znanja i iskustva, odnosno ovlašćena je ili osposobljena da sudi ili radi na tom području. Osnovne tri grupe nastavničkih kompetencija: • Opšta znanja i predmetna stručnost • Razvijena sposobnost komunikacije – personalne kompetencije • Pedagoško-psihološka i didaktičko-metodička znanja – stručne kompetencije Preduslov uspešnog profesionalnog razvoja je unutrašnja motivacija za rad u prosveti i slika koju nastavnik ima o sebi kao prosvetnom radniku i o sebi kao čoveku

AUTORITET I PONAŠANJE NASTAVNIKA Stil pedagoškog vođenja, koji primenjuje nastavnik, u velikoj meri određuje odnose učenik - nastavnik. Eksperimentalno proučavajući ovaj problem, Levin i saradnici ( Levin, Lippit, White, 1934, 1943.) su utvrdili tri osnovna odnosa između nastavnika i učenika: 1. Autoritativni (autokratski nastavnik) 2. Demokratski nastavnik 3. Ravnodušni ( anarhični, laisser faire ) nastavnik

• autoritativni nastavnik nastavnik • šef • oštar glas • naredba • moć • pritisak • zahtevanje saradnje • naturanje pojmova i mišljenja mišljenja • vladanje • kritika • obraćanje pažnje na greške

demokratski upravnik ljubazan glas predlog uticanje podsticaj zadobijanje saradnje ponuda pojmova i vođenje ohrabrivanje priznavanje učenika

• Autoritativno, demokratsko i ravnodušno ponašanje nastavnika stvara tri bitno različite klime u razredu i neposredno utiče na motivaciju za rad i nastavnika i učenika. • Nastavnikov rad i odnos prema učenicima može pozitivno da utiče na njihovo ponašanje, ali je istovremeno i jedan od izvora potencijalnih uzroka devijantnog, nedisciplinovanog ponašanja pojedinaca ili čitavog odeljenja. • Nastavnikove funkcije ne treba potcenjivati niti precenjivati. On nije nemoćan, niti svemoćan u nastavi i školi.

NASTAVNI SADRŽAJI • Cilj vaspitanja i obrazovanja ostvaruje se preko nastavnih sadržaja. • Nastavni sadržaji, u velikoj meri, određuju nastavne metode, oblike rada u nastavi, nastavna sredstva, tok i realizaciju nastave. • Nastavni proces se temelji na nastavnim sadržajima koji se biraju na osnovu opšteg cilja vaspitanja, cilja i zadataka određene vrste škole i konkretnog nastavnog predmeta. • Nastavni sadržaji su određena količina znanja o prirodi i društvu, kulturi, umetnosti, nauci, tehnici, tehnologiji, radu i svakodnevnom životu, pravilima i društvenim normama. Ta znanja su posebno odabrana, pedagoški i didaktički prilagođena uzrastu učenika, koji ih u nastavnom procesu usvajaju.

Izbor nastavnih sadržaja je društveno odgovoran i teorijskometodološki utemeljen postupak u kojem se moraju uvažiti mnogi zahtevi, a pre svega: • naučnost sadržaja (naučna istina); • efikasnost u realizaciji vaspitno-obrazovnih ciljeva (sadržaji kojima realizujemo ciljeve i zadatke u nastavi); • primerenost sadržaja psiho-fizičkim i uzrasnim karakteristikama učenika; • horizontalna i vertikalna povezanost sadržaja nastavnih predmeta (korelacija nastavnih sadržaja; logička povezanost i sistematičnost); • diferenciranost nastavnih sadržaja (obavezni, izborni, fakultativni); • aktuelnost i praktična i teorijska primenljivost nastavnih

Teorije o izboru nastavnih sadržaja Tradicionalne teorije: • Didaktički formalizam, didaktički materijalizam i didaktički utilitarizam. Savremene teorije su: • teorija egzemplarizma, problemsko-kompleksna teorija, teorija strukturalizma i teorija funkcionalnog materijalizma.

NASTAVNI PLAN I PROGRAM, KURIKULUM • Pod nastavnim planom i programom podrazumevamo uređeni sažetak odabranih sadržaja poučavanja i učenja koje učenik treba usvojiti u nastavi tokom utvrđenog vremenskog razdoblja. • Nastavni planovi i programi su sredstva usmeravanja (ili normiranja) delovanja nastavnika jer određuju obavezne nastavne ciljeve, ciljeve učenja, sadržaje učenja i poučavanja, a često i organizaciju učenja i poučavanja i postupak vrednovanja.

Nastavni plan je školski dokument u kojem se u obliku tabele propisuju: • Vaspitno-obrazovana područja (nastavni predmeti) koji će se izučavati u jednoj školi, • Redosled izučavanja tih nastavnih predmeta po razredima, • Nedeljni broj časova za određeni nastavni predmet za konkretan razred, • Godišnji fond časova pojedinih nastavnih predmeta i ukupan godišnji fond časova za jedan razred, • Fond časova /vreme za vannastavne aktivnosti učenika i • Broj nedelja u nastavnoj godini. Nastavni plan propisuje država, odnosno nadležne školske vlasti i on je obavezan i nepromenljiv za sve koji realizuju nastavu, ali su, u zavisnosti od školske sredine, uslovi u kojima se ostvaruje različiti i promenljivi.

U nastavnom planu raspored nastavnih predmeta može biti: • sukcesivan (nastavni predmeti se izučavaju jedan za drugim, sukcesivno); • simultan raspored nastavnih predmeta (istovremeno u jednom razredu se izučava više nastavnih predmeta); • kombinovan raspored nastavnih predmeta (kombinacija sukcesivnog i simultanog). U zavisnosti od vrste škole i nivoa obrazovnog procesa, najčešće se koristi simultani i kombinovani raspored nastavnih predmeta, dok se sukcesivni raspored uglavnom koristi u organizaciji visokog obrazovanja.

Nastavni program je razrada nastavnog plana i njime se propisuje • • • • • • •

obim, dubina i redosled nastavnih sadržaja. To je školski dokument kojim se određuju: ciljevi i zadaci vaspitno - obrazovnog rada, koje treba ostvariti tokom školovanja u konkretnoj školi iz svih vaspitno – obrazovnih područja ; ciljeve i zadaci koje treba realizovati u okviru konkretnog nastavnog predmeta u konkretnoj školi ciljevi i zadaci koje treba realizovati kroz sadržaje konkretnog nastavnog predmeta u konkretnoj školi i u konkretnom razredu; obim nastavnih sadržaja konkretnog nastavnog predmeta po razredima. dubina nastavnih sadržaja konkretnog nastavnog predmeta po razredima. redosled nastavnih sadržaja u okviru konkretnog nastavnog predmeta po razredima. didaktičko – metodička uputstva nastavnicima, kojima se skreće pažnja na koje problema treba posebno obratiti pažnju, na kom nivo treba

• Za svaki nastavni predmet, ili vaspitnoobrazovno područje, treba utvrditi ciljeve i zadatke, nastave sadržaje za svaki razred posebno i didaktičko – metodička uputstva. • Redosled, ili strukturu nastavne građe, moguće je uraditi: linijski, koncentrično, spiralno i kombinovano. • Pojedini delovi nastavnog programa imaju svoje pojmovno određenje i razgraničenje, tako da su u didaktici su poznati nazivi: predmetno područje, nastavna celina, nastavna tema i nastavna jedinica.

• Reč curriculum je latinskog porekla i njegovo izvorno značenje se odnosi na redosled učenja sadržaja po godinama. • Kurikulum je dokument kojim se određuje šta će se učiti u nekoj školi ili nekom predmetu, • To je kompleksno didaktičko uputstvo sa precizno određenim i razrađenim ciljevima i ishodima, metodama i sredstvima za rad. • Sve ono što sadrži nastavni plan i program sadrži i kurikulum, ali on sadrži i još neke odrednice. U kurikulumu ciljevi učenja su veoma precizirani i operacionalizovani. Sadržaji su precizno određeni. Data su precizna uputstva organizacije nastave, toka nastavnog procesa i njegove evaluacije. • U kurikulumu su detaljno određeni putevi i sredstva ostvarivanja nastavnog programa. Dati su testovi, kojima se ispituje u kojoj su meri ostvareni ciljevi učenja.

ISTORIJA PEDAGOGIJE Doc.dr Snežana Babić-Kekez

ISTORIJSKI RAZVOJ MISLI O VASPITANJU • Pregled istorije pedagoških misli obuhvata razvoj vaspitnih ciljeva, principa, metoda, sistema u kontekstu opšteg ekonomsko političkog i kulturno filozofskog razvoja svakog društva. • Istorija pedagogije bi trebalo da što određenije sa kritičkim osvrtom objasni praktiče i teorijske vaspitne tekovine a koje su u razvoju pedagoške misli bile napredne i sačuvale svoj značaj za današnjicu.

Vaspitanje u prvobitnoj ljudskoj zajednici • Ljudski preci su živeli u pokretnim čoporima, u stalnoj potrazi za hranom. • Na ovom nivou ne postoji porodica i svi odrasli se staraju o svoj deci. • Vaspitanje se odvijalo spontano,neorganizovano i nije bilo diferencirano. • Deca su imitirala aktivnosti odraslih, i na taj način učila o svakodnevnim aktivnostima i pravilima opstanka u zajednici.

• Vremenom, zajednice osnivaju sezonska pa i trajna naselja gde obrađuju zemlju, pripitomljavaju korisne životinje, osnivaju porodice i plemenske, rodovske zajednicepočetak zemljoradničke civilizacije. • To donosi nove vaspitne ciljeve i zahteva svesnu, organizovani i diferencirani pristup vaspitanju dece. • Traži se usvajanje tradicionalnih znanja i veština svakodnevnog života u plemenu.

• nastaje prva obrazovna institucija, svojevrsni ispit zrelosti – inicijacija. - proveravala se fizička i psihička spremnost mladića , a ređe i devojaka kao uslov za prelazak iz sveta detinjstva u punovredno stanje odraslosti. Ispiti su se odlikovali surovošću, u skladu sa tadašnjim vremenom i načinom borbe za opstanak. • javljaju se osnovne društveno vaspitne potrebe - da se mladi naraštaj upozna i sa pravilima i običajima zajednice- prenošenjem moralnih načela zajednice. • Profesionalnih vaspitača nije bilo • vaspitanjem su se bavili ljudi koji su se isticali svojim iskustvom i veštinama.

Drevne civilizacije • Nastajanje robovlasničkih država zavisilo je od geografskih i prirodnih uslova i od nivoa socijalnog razvoja pojedinih društava. nastajale su po pravilu uz vodu, na obalama reka, jezera i mora. Prve među njima su bile na bliskom istoku (Sumersko akadska civilizacija, Kina, Indija) i u maloj Aziji i Africi (Egipat). • Sumersko akadska civilizacija – od VII do III milenijuma pre Hrista na teritoriji između reke Tirga i Eufrata. • koristilo se prvo slikovno a zatim i klinasto pismo. Postojala je bogata literatura iz prirodnih i društvenih nauka, pisana na glinenim tablicama. Oko 3000. godine pre nove ere osnivaju se škole u kojima su đaci pisali na mokrim glinenim tablicama. Otuda i naziv za školu „dom tablica“. Učitelji su bili sveštenici a škole su se nalazile uz dvorove i hramove. U ovim školama su se školovali pisari, sveštenici i činovnici.

• Egipat –Nauku i obrazovanje negovali su sveštenici koji su svoje znanje prenosili na sveštenički naraštaj. • Koristili su komplikovano hijeroglifsko pismo „sveto pismo“ • Kasnije se pojavilo jednostavnije pismo koje je bilo lakše upotrebiti u svakodnevnom životu i osnovane su škole za pisare koje su bile pristupačne i deci radnih ljudi. U tim školama deca su se učila pre sve ga pisanju i računanju. Disciplina u školi je bila veoma stroga i održavali su je prisilnim sredstvima.

• Kina – Razvoj škole u Kini beleži se oko 1100. godine pre nove ere. • Školstvo se odlikovalo sistematičnošću, strogošću i krutošću. • podučavala su se deca vladajućih krugova. • učili su čitanje i pisanje i izučavali su sveto staro kinesko pismo. Pisalo se na životinjskim kostima, bambusu i svili. • postojale škole višeg reda u kojima se učila filozofija i moral zasnovano na religiji. U ovim školama nalazimo već neke elemente astronomije.

Misli o vaspitanju u periodu Antičke Grčke i Starog Rima

• Antičku Grčku činilo je više manjih gradova – država (polisa), koje su se razvili u toku raspadanja rodovskog uređenja. Od tih državica najpoznatije su Sparta i Atina. U njima su se u VI veku pre nove ere formirala dva vaspitna sistema: spartanski i atinski. • Stanovnici Sparte su se delili na: Spartijate (zemljoradnička aristokratija); Perijeke (obespravljeni starosedeoci) i Helote (robovi koji su bili vlasništvo države ali su bili vezani za zemlju pojedinih Spartijata). Neznatna manjina Spartijata je pomoću vojske držala vlast. Stoga, vaspitanje u takvoj državi nije moglo biti drugačije nego vojničko i organizovala ga je država.

• Spartnaski vaspitni cilj je bio u tome da se omladina što bolje telesno izvežba u vojničke svrhe i da stekne moralno vaspitanje. • Cilj telesnog vaspitanja je bio da omladina što više očvrsne. Glavna sredstva telesnog vaspitanja bila su trčanje, skakanje, borbene vežbe, a za mladiće naročito vežbe u oružju. Spartanci su visoko cenili uticaj muzike i pevanja na borbeno raspoloženje. Rano bi počinjali da poučavaju decu u pevanju borbenih pesama. • Čitanje, pisanje i znanje cenili su vrlo malo, ali su uvažavali praktičnu osposobljenost uma, snalažljivost i prisustvo duha, jezgrovitost u govoru. • Vaspitanje devojaka je bilo pod državnim nadzorom. Vežbale su telesno i vojnički, učile su da se bore, da igraju i pevaju – zdravo i snažno potomstvo.

• Atina – važan trgovački centar Grčke u starom veku. • razvijen politički život i povoljna ekonomska situacija u Atini uslovljavali su karakteristično atinsko vaspitanje. Dečaci su se do sedme godine vaspitali u porodici pod nadzorom određenih robova – pedagoga. U tom periodu velika pažnja se posvećivala dečijim igrama. • Ženska deca su učila domaćinske poslove i običaje. Nakon navršene sedme godine, dečaci u pratnji pedagoga su dolazili u atinske škole. Postojale su škole gramatista i škola kitarista. Škole su bile privatne, školovanje se plaćalo i dečacu su mogli pohađati obe škole.

• U školama gramatista se učilo pisanje, čitanje i računanje, a u školi kitarista deca su učila muziku, pevanje i recitovanje. • U atinskim školama nije bilo državnog plana i prgorama, sve je bilo ostavljeno privatnoj inicijativi i tradiciji. Učitelji su se zvali didaskali (prema starogrčkom didasko – učim, podučavam). • U 13. godini dečaci su prelazili u palestru, u školu borbe gde su se dve ili tri godine bavili gimnastikom. Vežbali su pentatlon ili petoboj: trčanje, skakanje, bacanje koplja, bacanje diska i rvanje. Osim vežbanja, vođeni su i razgovori koji su vodili najugledniji građani Atine jer je to bila počasna dužnost svakog uglednog građana.

• najimućniji su nastavljali učenje u gimnazijamabavili su se gimnastikom a u razgovorima sa ostalima sticali su političko, literarno i filozofsko obrazovanje. • Mladići od 18. do 20. godine su prelazili u efebe i polagali zakletvu da će se hrabro boriti za domovinu. • Atinsko vaspitanje je bilo sinteza fizičkog i estetskog vaspitanja sa intelektualnim i moralnim obrazovanjem. • Atinjani su formirali pojam harmonijski razvijenog čoveka. Ideal u vaspitanju su izražavali složenim pojmom kalokagatija (lepota i dobrota), a harmonisjki razvijen čovek je bio kalokagatos, čovek lepog, snažno građenog tela i visokog morala.

Pedagoški pogledi grčkih filozofa • Zbog privrednog i kulturnog napretka Atine javljala se sve veća potreba za širim i dubljim obrazovanjem vladajućih slojeva. • pripremanjem maldića za život i podučavanjem korisnim znanjima i veštinama su se bavili sofisti, profesionalni putujući učitelji (od grčke reči sophos mudar). • Kod sofista se insistiralo na četiri predmeta: Gramatika (znanje jezika), Dijalektika (vežbanje korišćenja reči i vođenja razgovora), Retorika (veština govora, ubeđivanja), Građanska nauka (aritmetika, astronomija, geomatrija i muzika)

Sokrat (469-399. g.p.n.e.) • Pažnju je usmeravao na čoveka i na njegovo ponašanje i moral. • „Upoznaj samog sebe“. • Sokratovo pedagoško značenje na poseban način osvetljava današnju često primenjivanu metodu razgovora – upitno-razvojnu metodu koju nazivamo i Sokratovim dijalogom. • Majeutika - je početak pravog znanja, znanja koje čoveka uči moralu. Sokrat je smatrao da čovek koji zna šta je dobro neće postupati loše. On, dakle, stoji na stanovištu da zlo potiče iz neznanja te otuda postulat „Znanje je vrlina“.

Platon (427-348 g.p.n.e.), • najpoznatiji Sokratov učenik, pisac dela „Država“ ideje koje su bile suprotstavljene tadašnjem demokratski uređenom sistemu. • postavlja koncept državnog vaspitanja gde je uloga države da pronađe za šta je pojedinac sposoban i da ga tom poslu i nauči. • U idealnoj državi predviđa tri društvene grupe: vladare, kojima je naglašena razumska sposobnost, čuvare, sa naglašenim vojnim sposobnostima i proizvođače – naglašena čulna komponenta. • značaj vaspitanja: Država bi trebalo da brine o pojedincu pre njegovog rođenja,

• smatra da budući roditelji trebaju da vode brigu o svom zdravlju, sklonostima, okolnosti i svemu što bi moglo da utiče na formiranje ploda. • Platon ističe da je period posle rođenja odlučujući period za razvoj zdravog pojedinca i smatra da nakon rođenja dete bi trebalo da preuzme Država i da se deca vaspitavaju u zavodima. • Do 7. godine, Platon predviđa predškolsko vaspitanje,a nakon 7. godine deca se upućuju u sistem državnih škola koji predstavlja dugotrajni i strogi proces selekcije mladića u tri staleža – vladare, čuvare i prozvođaće. Obrazovanje vladara najduže traje koji nakon školovanja mogu da preuzmu upravljanje Državom.

Aristotel (384-322. g.p.n.e) • u čoveku razlikuje telo i dušu, koje postoje nerazdvojno, kao materija i forma. Po njemu, postoje tri dela duše: vegetativni/biljni – ishrana, razmožavanje, životinjski/požudni – želje i strasti, razumski – mišljenje i spoznaja. • Svakom delu duše odrgovara po jedan aspekt vaspitanja: fizičko vaspitanje – staranje o telu radi vegetativnog dela duše, moralno – staranje o nagonima, razumsko – intelektualno - staranje o razumu. • Prema Aristotelu potrebno je razvijati harmonijski sva tri dela duše, no ipak razumski deo bi trebalo da upravlja ljudskim ponašanjem.

• Prvi u istoriji pedagoških misli, Aristotel je definisao periodizaciju razvoja dece i mladih. On smatra da se razvoj pojedinca odvija kroz tri jasno odvojena perioda života. • I.od rođenja do 7. godine-razvoj deteta koje se odvija u porodici. Tu se izdvaja majčina nega deteta, kretanje, igra sa akcentom na pokretne igre, pripovedanje bajki i priča koje su posebno odabrane. • IIod 7. do 14. godine života kada dečaci odlaze u školu. Uče čitanje, pisanje, gramatiku, računanje i crtanje, • III 14. i 21. godine. kada mladići sazrevaju i u skladu sa društvenim okruženjem preuzimaju obaveze odrasle osobe. U ovom periodu izučavaju se filizofija, matematika, istorija i muzika.

•

•

• •

Helenizam (IV i III vek p.n.e.) Helenizam (IV i III vek p.n.e.) je period nastanka velikih carstava – Makedonskog i kasnije Rimskog carstva. U pohodima Aleksandra Makedonskog širi se grčka kultura, nauka i umetnost. Kako Aleksandar Makedonski osvaja teritorije i prema Istoku, grčka kultura i znanje stapa se sa kulturama Istoka i postaje kultura helenizma. Grčki jezik postaje osnova za obrazovanje, a helen više nije naziv za pripadnika grčkog naroda već helen znači biti kulturan čovek koji ima grčko obrazovanje. Nastaju novi visokoškolski i naučni centri a najveći i najzačajniji od svih je centar u Aleksandriji. Gubi se ideal kalokagatije, znanje postaje praktično i stručno.

• Postoje elementarne škole gde se uči čitanje, pisanje, računanje, crtanje i gimnastika. • javljaju se srednje i više škole. • ideja srednjeg enciklopedijskog obrazovanja, sa čvrstim nastavnim programom, koja će kasnije biti prihvaćena u svim evropskim školama: retorika, gramatika, književnost i aritmetika, geometrija, elementi geografije, astrinomija, muzika. Kasnije, navedeni nastavni program dobija poseban naziv - Sedam slobodnih veština.

Vaspitanje u starom Rimu • Dok je u Antičkoj Grčkoj dominiralo muzičko, filozofsko vaspitanje, u Starom Rimu vaspitanje se odlikovalo trezvenim, praktičnim stavom. • u rodovskom periodu (od VIII do VI veka p.n.e.) u vaspitanju bitnu ulogu ima porodica, naročito otac. Po rođenju dete se stavlja pred oca i otac odlučuje dalje o njegovoj sudbini. Porodica je svetinja i u unutar porodice propagira se strogo vaspitanje najmlađih. • Javno vaspitanje i obrazovanje u rodovskom periodu Starom Rima ne postoji. • Cilj vaspitanja je dobar član zajednice, zemljoradnik u miru, ratnik u vreme ratova.

• U republikanskom periodu Starog Rima (od VI veka – 30.g.p.n.e.) cilj vaspitanja je dobar građanin, koji se osim u zemljoradnju i rukovanje oružjem, razume i u politička i pravna pitanja. • Nakon osvajanja Grčke u drugom veku p.n.e. Rimljani počinju da uče od Grka. Mnogi grčki učitelji dolaze u Rim kao vojni zarobljenici ili kao trgovci. U ovom periodu Rimljani otkrivaju umetnost, filozofiju, prevode se grčki spisi i književna dela. Proces helenizacije Rimljana zahvata ceo Rim, sve slojeve, a naročito aristokratiju. • Dvojezičnost – poznavanje latinskog i grčkog jezika je pretpostavka obrazovanosti.

• Za vreme carstva (od 30.g. p.n.e.), Rim je bio velika robovlasnička država, koja iako nije robovala, držala je robove u pokornosti. I pored toga, bile su česte pobune i ustanci, pobunjenih, nezadovoljnih masa. • vaspitanje za vreme Rimskog carstva preuzela je država i imalo je vojni i praktični cilj, a to je da se razviju i formiraju dobri govornici – retori, koji će lepim, umešnim govorom smiriti pobunjene mase. • O tome koje su ideje najviše bile cenjene u Rimu, istakao je rimski filozof i govornik Marko Fabije Kvintilijan, koji je živeo u 1. veku n.e. napisao je delo u 12 knjiga o vaspitanju govornika, gde je izneo kako mlade treba učiti dobrom govoru i govorništvu.

• U Rimu su postojale tri vrste škola: 1. elementarne, 2. gramatičke i 3. retorske u kojima se učilo čitanje, pisanje, računanje i lep govor. Na svim stupnjevima rimskog vaspitanja pažnja se posvećivala jedinstvu umnog, fizičkog i estetskog razvoja dečaka, tj. mladića. • Padom Zapadnog Rimskog carstva srušen je i robovlasnički poredak, a kako je rimska država imala karakter svetske imperije, njen pad je značio i kraj toga poretka uopšte. • Nakon toga, nikle su nove države i u njima se postepeno razvio feudalni poredak.

SREDNJI VEK • Pod pritiskom germanskih plemena, 476. godine veliko Rimsko carstvo se raspalo i u istoriji srednje, zapadne i južne Evrope počinje novo istorijsko razdoblje – srednji vek. • Propašću antičke civilizacije i robovlasničkog društvenog poretka, do izražaja dolazi hrišćanstvo. To je period kada vladaju feudalni društveni odnosi. • Postoje dve klase: feudalci i kmetovi i dva staleža u okviru klase feudalaca: svetovni (plemstvo) i duhovni (sveštenstvo).

• Na klasnim društvenim odnosima zasnovano je i vaspitanje, tj. ono ima klasni i staleški karakter, što znači da se organizuje samo za klasu feudalaca, a razlike postoje u vaspitanju svakog staleža, posebno za sveštenike, a posebno za plemiće. • Vaspitni cilj tokom posebno ranog srednjeg veka bio je vaspitati poslušnog i pobožnog čoveka dok su osnovni nastavni sadržaji bile religijske i crkvene dogme (načela, istine u koje se ne sumnja). • Metode učenja su bile učenje napamet i prepisivanje crkvenih knjiga a osnovno vaspitno sredstvo bila je fizička kazna.

• Sveštenstvo izučava sedam slobodnih veština (septem artes liberales): muzika, astronomija, geometrija, aritmetika, dijalektika, retorika, gramatika • plemstvo se obučavalo u sedam viteških veština (septem artes probitatis): jahanje, plivanje, gađanje strelom i kopljem, mačevanje, lov, šah, sastavljanje stihova. Vaspitanje kmetova nije bilo organizovano. • tri dominante vrste hrišćanskih škola: manastirske – otvarale su se uz manastir i služile su za pripremu duhovnika i potrebe monaških redova; katedralne – sadržaj obrazovanja je bio sličan manastirskim školama i u njima su se školovali sveštenici; parohijalne – otvarale su se u okviru manjih crkveno adminstrativnih jedinica – parohija a služile su za opismenjavanje i pripremu dece za bogosluženje.

• Jačanjem gradova i građanskog staleža, tokom XII i XIII veka javljaju se i prve gradske škole, škole cehova i gildi (udruženja zanatlija). U ovim školama su se školovali bogati trgovci i zanatlije, pažnja se posvećivala pisanju i računanju – nužnim u poslovnom životu zanatlija i trgovaca. • Tokom srednjovekovnog obrazovanja razvila se posebna nastavna metoda sholastika koja je obeležila rad u srednjovekovnim školama. Sholastika predstavlja neplodan, krut način rada u školi u kome dominira mehaničko učenje napamet često nerazumljivih tekstova. Čitanje se uči iz crkvenih knjiga pisanih rukom, na latinskom jeziku. • U školi je vladalo načelo magister dixit - učitelj je vrhovni autoritet kome treba učenik bezpogovorno, nekritički da veruje i prihvata njegovo mišljenje. • sholastika kao nastavna metoda nije poštovala ličnost učenika, slamala je njegovu individualnost i volju, nije poštovala dete niti detinjstvo kao razvojni period.

Srednjovekovni univerziteti • Razvoj gradova u Evropi, jačanje zanatskih i trgovačkih udruženja i pojavu gradskih škola daju plodno tlo za nastanak i razvoj univerziteta. • oživljavala se naučna radoznalost, intelektualni život, istraživački duh, a kristališe se i poseban sloj ljudi, koji se profesionalno bave intelektualnom delatnošću – intelektualci. Oni se vremenom, po ugledu na cehove i gilde, udružuju sa mladim ljudima, željnim znanja, u asocijacije koje dobijaju naziv Udruženje učitelja i učenika. • Prvi univerziteti nastaju u Salernu – medicinski, Bolonji – pravni, Parizu, Oksfordu, Kembridžu, Padovi, Lisabonu, Pragu, Hajdelbergu, Kelnu, Beču, Krakovu, itd.

• Od svog nastanka univeziteti su se borili za svoju anatomiju a protiv tutorstva vladara i crkve. U srednjem veku univerzitet su činila četiri osnovna fakulteta: artistički (pripremni fakultet, kasnije će postati filozofski), medicinski, pravni i teološki fakultet. • Postojala su četiri osnovna oblika rada u nastavi fakulteta: lectio kada profesor tumači lekciju monološkom metodom, questio kada se profesor odvaja od teskta i daje svoja tumačenja, disputatio ili rasprava na zadatu temu i quodlibet ili „bilo ko“ rasprava na nepoznatu temu kada temu može da zada bilo ko.

RENESANSA U PEDAGOGIJI ILI NASTANAK BURŽOASKE PEDAGOGIJE • Humanistička pedagogija XV i XVI veka • Tokom XV i XVI veka načinjeni su veliki pomaci u načinu mišljenja i desile su se velike promene u naučno-tehnološkom razvoju. Potrebe društvenog razvoja nametale su promenu i vaspitnog sistema. • u celokupnom životu oseća se preokret prema svetu i čoveku. Čovek postaje centar zanimanja, javlja je humanistički individualizam. • Pokret na polju umetnosti i načina života zovemo renesansom, a naučno nastojanje toga vremena zovemo humanizam (lat. homo-humanitas, čovekčovečnost).

• Pod uticajem antičkog shvatanja vaspitni cilj u doba humanizma bio je harmoničan razvoj duše i tela • Humanistički obrazovni ideal je važio za relativno uzak krug bogatih građana – plemića. Humanistima je bila strana pomisao da obrazouju čitav narod i obezbede osnovno obrazovanje za sve, ali je postavila dobru osnovu za dalje razvijanje buržoaske pedagogije. • Najpoznatiji humanisti bili su u Francuskoj Fransoa Rable i Mišel Montenj, u Italiji Mafeo Veđo, u Nemačkoj Erazmo Roterdamski.

• Buržoaska pedagogija je značila pravi skok u pedagoškom razvoju. • Buržoaska pedagogija posmatra i vaspitava čoveka kao pojedinca, • cilj nastave je da učenici shvate gradivo, jačala je očigledna nastava i koristile su se raznovrsni didaktički principi i metode. • Nastava je oplemenjena, teži se da učenici aktivno stiču znanje iz neposredne okoline, iz prirode. • Kroz vaspitanje bilo je potrebno formirati čoveka za život na ovom svetu i razvijati u njemu bogatstvo emotivnog života.

• nemirno doba u kojem su se izvršile radikalne promene u uređenju društvenog poretka nije moglo da protekne bez promene društvene svesti. • Menjala se kultura, nauka, filozofija, menjali su se moralni, pravni, socijalni i politički pogledi i usled tog snažnog ekonomsko-političkog i kulturnog uspona formirala se i nova pedagogija. • Nove potrebe su dobile nove ideje i novu organizaciju nastave. • Pedagogija XVII i XVIII veka izrasla je na najboljoj tradiciji humanizma i renesanse, pre svega na novom odnosu prema prirodi i prirodnim naukama, na novom shvatanju saznanja i morala i u oštrom sukobu sa feudalnom pedagogijom i celokupnom feudalnom ideologijom.

Osnovi pedagogije Jana Amosa Komenskog (1692.-1670.) • Vaspitni cilj za J. A. Komenskog je da se svako pouči svemu, dakle da svaki pojedinac stekne pansofijsko znanje, da otkrije suštinu celine sveta i da shvati svoj položaj u tom svetu. • Smatrao je da su dva bitna elementa neophodna za popravljanje sveta pomoću vaspitanja: pansofija (jedinstveni sistem celokupnog ljudskog znanja) i didaktika (način prenošenja znanje). Pomoću didatkike, shvaćene kao „umetnost poučavanja svih svemu“, na efikasan način (brzo, lako, na prijatan način, temeljno) neophodno je pansofijska znanja preneti svim ljudima a prvenstveno deci.

• Iz njegovog panharmoničnog shvatanja sveta, poimanja prirode kao resursa za komleksno uređenje misli o organizaciji obrazovanja proistuču i čuveni Komenskovi didaktički principi i pravila: principi sistematičnosti, indidvidualnosti, postupnosti, očiglednosti, nenasilnosti i spontanosti, pravila od bližeg ka daljem, od poznatog ka nepoznatom, od jednostavnijeg ka složenijem. • Naročito značajnim i moćnim je smatrao princip očiglednosti, koji je nazivao „zlatnim pravilom didaktike“. Izrazio ga je stavom „iznositi pred čula sve što se može“ uz zahtev da se uvek angažuje što više čula (čulo vida, mirisa, sluha, dodira i ukusa). Taj princip je primenio u slikovnici za decu, pansofijskom delu za najmlađe„Orbis sensualim pictus“(reči+slike).

Didactica magna • u Velikoj didaktici nalazimo čitavu filozofiju J.A.Komenskog, shvatanje vaspitanja i shvatanja deteta i detinjstva. • on je u Velikoj didaktici razvio i sistem školstva kroz četiri stupnja: Materinska škola (0 – 6 godina, u porodici), Škola maternjeg jezika (6 – 12, elementarn, opšteobrazovana škola), Srednja latinska škola (12 – 18, na latinskom jeziku), Akademija (18 – 24, visoka škola, koja se završava putovanjima od nekoliko godina, kako bi se upoznale druge zemlje, ljudi i kultura) • Nastava na maternjem jeziku – zahtev.

• Džon Lok (1632-1704), filozof, jedan je od vodećih mislilaca naprednih težnji mlade buržoazije i novog plemstva. Lokovi filozofski pogledi formirali su se pod uticajem senzualističke teorije saznanja kojima negoduju dotadašnja feudalna shvatanja o prirodnim pojavama. U socijalnim pogledima Džon Lok verno izražava stavove napredne buržoazije – država je nastala ugovorom, ljudi su slobodni, sloboda je ljudsko osnovno pravo. • Džon Lok je svoje pedagoške ideje zapisao u delu „Misli o vaspitanju“ iz 1683. godine. Cilj vaspitanja, prema Loku, je formiranje „džentlmena“ sa zdravim razumom, sa odgovarajućim iskustvom i smislom za praktične potrebe (klasna uslovljenost vaspitanja).

• vaspitanje za praktičan život. • Naglašava veliki značaj intelektualnog vaspitanja i fizičkog vaspitanja - deca treba da ojačaju svoje telo, i da vode računa o higijeni i navikama zdravog života. • Nasuprot batinanju i kažnjavanju, koje smatra ropskom disciplinom, Lok ističe disciplinu duha. Najvažniji zadatak moralnog vaspitanja jeste formiranje karaktera kako bi svoj život podređivao razumu i tako se osamostaljivao. • Poučavanjem, kao vaspitnom metodom, potrebno je deci približiti dobar primer moralnosti, • metoda navikavanja dece na dobre navike je osnova moralnog vaspitanja(navikavanje na izdržljivost,na savlađivanje nepotrebnog straha,na čovečnost, učtivost).

• Žan Žak Ruso (1712-1778) bio je jedan od najznačajnih glasnika francuske buržoaske revolucije. Rusoove misli o vaspitanju obeležene su postavljanjem deteta u centar vaspitnog procesa, poštujući razvojne osobenosti deteta i zahtevajući aktivnost deteta u toku vaspitanja. • Postavio je tezu o trostrukom vaspitanju u kojoj vaspitava priroda, vaspitavaju ljudi i vaspitavaju stvari -priroda vaspitava time što u nama razvija sposobnosti i organe, ljudi nas vaspitaju tako što nam prenose znanje, a stvari vaspitavaju tako što nas uče da upotrebljavamo ono što je u nama razvila priroda i obezbeđuju nam da stičemo svoje iskustvo. Uslov za dobro vaspitanje je sklad sve tri vrste vaspitanja.

• Ruso je pokušavao da intuitivno „otkrije“ zakonitosti i etape unutrašnjeg, psihičkog razvoja dece i da na osnovu njih utvrdi periodizaciju uzrasta. Granice pojedinih uzrasnih perioda bile bi one krizne tačke, kada dete iz jedne etape psihičkog razvoja prelazi u narednu. Svakom periodu posvetio po jednu knjigu Emil ili o vaspitanju. Prema Rusou postoje sledeće etape razvoja: • Od 0 do 2 godine: fizička nega - dete nauči samo da hoda, samo da jede i da govori • Od 2 do 12 godina: vaspitanje čula – „razum još uvek spava“

• Od 12 do 15 godina: intelektualno vaspitanje - nagli razvoj dečijih snaga, po prvi put se javlja njihov višak, koji treba iskoristiti za obrazovanje, koje treba da bude istraživačko, a ne knjiško • Od 15 do 18 godina: moralno vaspitanje - počinje burom strasti, jačanjem seksualnog nagona. Moralno vaspitanje treba da počne razvojem moralnih osećanja – saosećanja sa patnjom drugih i kreće se ka moralnom saznanju i ponašanju. • Peta knjiga „Emila“ nosi naziv Sofija, ili o ženi. Tu je Ruso najkonzervativniji, odriče ženi potrebu za obrazovanjem i sve svodi na pitanje njene ljupkosti, vernosti i ugađanja mužu. I, naravno, veštine u određenim kućnim poslovima.

• Johan Hajnrih Pestaloci - ideja narodnog obrazovanja, koja je došla do izražaja u vreme prosvetiteljstva i postala snažna sila napretka. • Želeo je da poveže obrazovanje i proizvodni rad – osnovao ogledno poljoprivredno dobro i sirotište u Nojhofu. • U Burgdorfu je osnovao osnovnu školu gde je boravio oko 4 godine i za to vreme je napisao svoje najznačajnije delo „Kako Gertruda uči svoju decu“, knjigu namenjenu majkama u kojoj izlaže svoja pedagoška, metodička i didaktička shvatanja. U Burgdorfu ga posećuje mladi J.F. Herbart, koji će postati njegov veliki pristalica.

• u Iverdonu organizuje srednju školu i učiteljski institut. Tu je boravio 20 godina i u prvoj polovini tog perioda doživljava velike uspehe. Postao je pedagoški autoritet za celu Evropu, Iverdon je tada „pedagoška Meka sveta“ (u seminarima su se pripremali učiteljski kandidati). • U svom glavnom filozofskom delu „Moja ispitivanja toka prirode u razvoju ljudskog pokolenja“ Pestaloci napušta ranije shvatanje o čoveku kao dobrom po prirodi (uticaj Rusoa) i polazi od njegove protivrečne prirode. Tako razlikuje tri stanja u razvoju čoveka i čovečanstva: životinjsko, društveno i moralno. Smatra da su stanja u razvoju čoveka ljudska, no samo treće jeste pozitivno.

• Cilj vaspitanja prema Pestalociju je da se životinjsko stanje prevaziđe, te da se, preko društvenog (karakteriše ga vladavina spoljašnjih zakona) postigne moralno stanje (vladavina unutrašnjih, autonomnih moralnih zakona). To se može postići samoaktivnošću (oplemenjivanjem samog sebe), prevazilaženjem sopstvenog JA i uzdizanjem ka stvarnoj odanosti drugima: ka ljubavi (hrišćanski zahtev). • To može postići samo pojedinac, iznutra, samorazvojem, i to je najvažniji zadatak vaspitanja. Osnova vaspitanja je dakle religijsko-moralna komponenta, i tiče se vaspitanja srca. Pored vaspitanja srca, Pestaloci govori o vaspitanju glave (intelektualno vaspitanje) i vaspitanje ruke (telesno i radno vaspitanje).

Johan Fridrih Herbart (1776-1841) Shvatanje pedagogije kao nauke i pedagoški sistem • smatra se utemeljivačem pedagogije kao nauke. • Stvorio je sistem pedagogije, a samu pedagogiju je zasnovao na praktičnoj filozofiji - etici i psihologiji. • pedagogiju je smatrao samostalnom naučnom disciplinom, koja iz etike izvodi cilj vaspitanja, a iz psihologije sredstva vaspitanja. Tako su etika i psihologija pomoćne pedagoške discipline. • Na osnovu pet moralnih ideja etike čovek postiže vrlinu: snagu karaktera i moralnost. Upravo je to cilj vaspitanja.

• U skladu sa dva izvora pedagogije, Herbart ju je podelio na: • TEORIJSKU (psihološku) 1. Pitanje vaspitljivosti učenika, moći i granica vaspitanja. 2. Sredstva vaspitanja 3. Institucije/sistem/ školstva

• PRAKTIČNU (etičku) 1. UPRAVLJANJE (usmereno na sadašnjost, na spoljni red i poredak pretnja, nadzor, zapovest, zabrana i kazna – oduzimanje hrane, zatvaranje, čak i u mrak, zabavljanje) 2. NASTAVA 3. MORALNO VASPITANJE (disciplina). Usmereno na unutrašnjost dece, samosvest, moralne principe. Moramo da vaspitavamo svoj karakter, da se samovaspitavamo.

• Cilj vaspitanja Herbart je video u moralnom karakteru (u ispunjavanju moralnih ideja), u karakternosti i vrlini, razvijanju odgovarajućih predstava. • Vaspitna sredstva prema Herbartu su : vođenje deteta, nastava i vaspitanje u užem smislu (formiranje karaktera). • Dete, koje nije moralno razvojeno da bi samo procenilo šta je dobro, mora biti vođeno. U tom smislu vođenje deteta je vaspitno sredstvo karakteristično za predškolski uzrast. • Sredstva vođenja su opomena, nadzor, naređenja, zabrana, kazna, igra, autoritet i ljubav.

• Nastava kao vaspitno sredstvo za Herbarta ima najveći značaj jer se uz pomoć nje dolazi do saznanja i time se omogućava moć rasuđivanja. • Prema obliku nastave, Herbart razlikuje deskriptivnu (opisnu) nastavu, analitičku i sintetičku. • Herbart posebno izdvaja artikulaciju nastave i nastavu je rasčlanio na četiri stepena: 1.na stepen jasnoće (kada se učenik udubi u pojedinosti nastavnog sadržaja), 2.stepen asocijacije (kada se novi sadržaj udružuje sa starim), 3.stepen sistema (kada učenik poveže znanje u celinu), 4.stepen metode (kada učenik vežba i svoje znanje primenjuje).

Ruski pedagozi XIX i XX veka • Konstantin Dmitrijevič Ušinski-pedagogiju zasnovao na filozofskim i psihološkim temeljima. Široko obrazovan, evropskih nazora, kritički je preispitivao evropsko pedagoško nasleđe i prilagođavao ga ruskim uslovima. • Cilj vaspitanja je shvatao veoma široko: vaspitanje čoveka koji nije egoista, nego spaja interese čovečanstva, naroda i sebe samog. • značaj dečje aktivnosti - dolazi do shvatanja bitne uloge rada u formiranju čoveka, slobodnog rada, koji ujedno usrećuje čoveka. • Iz ideje narodnosti izveo je ideju nastave na maternjem jeziku (temelj obrazovanja i jedno od najboljih sredstava za duhovni razvoj učenika).

REFORMNI POKRETI U PEDAGOGIJI 20. VEKA

Radna škola je jedan od najznačajnijih reformnih pravaca nove škole s kraja XIX i početka XX veka. • u okviru radne škole postojale različite oblasti: pravac ručnog rada, duhovnog rada, zanatskog rada, privredne koristi (produktivna škola). U njen širi okvir spadaju i škola akcije, aktivna škola, funkcionalna pedagogija, škola samorada i dr. Zajedničko svima njima je odbacivanje stare, receptivne škole, u kojoj su učenici pasivni i nesamostalni, prinuđeni da primaju gotova znanja, umesto da ih aktivno usvajaju i primenjuju. • Predstavnik-Georg Keršenštajner-spajao obrazovanje sa vaspitnim značajem ručnog rada(uticaj Pestalocija).

Pedagogija pragmatizma - Džon Djui (1859-1952).

• Filozofski pravac pragmatizam polazi od činjenice da objektivna istina ne postoji, nego je istinito samo ono što je korisno za pojedinca. • Djui je smatrao da je najbolji način za razvijanje dečijih intelektualnih sposobnosti postavljanje u problemske situacije. U tom pravcu Djui je govorio o 5 etapa nastavnog procesa shvaćenog kao pet etapa rešavanja problema: 1. posmatranje i otkrivanje teškoća-problema 2. definisanje problema 3. postavljanje mogućih rešenja-hipoteza 4. provera hipoteza

Dalton plan i projekt – metoda • sistem nastave koji je zasnovan na individualnom (pojedinačnom, samostalnom) radu učenika. • Ime je dobio po gradiću Daltonu (SAD), gde je 1920. godine učiteljica Helen Parkherst (Helen Parkhurst), pod uticajem DŽ. Djuija i M. Montesori, kreirala ovaj sistem. • U Dalton-plan nastavi učenici su iz pojedinih nastavnih predmeta dobijali nedeljne i mesečne planove rada, gde su bili navedeni sadržaji, ciljevi, zadaci, uputstva o izvorima i metodama rada i objašnjenja. Mogli su da biraju minimalnu, srednju ili maksimalnu verziju programa. Iz različitih predmeta su mogli da budu na različitim nivoima.

• Projekt-metoda –kreator ovog oblika nastave je Vilijam Kilpatrik (SAD), pristalica i saradnik DŽ. Djuija. • Želeo je da školu i učenje u njoj maksimalno približi rešavanju problema. Smatrao je da se učenici maksimalno misaono angažuju u toku rešavanja problema, a sticanje znanja bi trebalo da se odvija u prirodnim, životnim situacijama, dok metode sticanja znanja treba da odgovaraju metodologiji naučnog istraživanja. • projekt-metoda daje učenicima ulogu istraživača koji se bave određenim projektom u okviru nastavnog sadržaja.

Elen Kej i Marija Montesori • deluju u vreme tzv. reformne pedagogije na prelazu u 20. vek Elen Kej je švedska učiteljica, književnica, socijalna i pedagoška reformatorka. Pisala je o braku, ljubavi, ženskom pitanju, a njeno najpoznatije pedagoško delo je knjiga Vek deteta (1900). • radikalno kritikuje staru školu, koju optužuje da uništava ličnost, da duhovno ubija decu, da predstavlja nasilje nad čovekom. • Dete je sveto biće i treba ga pustiti da se razvija prema sopstvenoj unutrašnjoj formuli. • E.Kej oživljava Rusoovu ideju slobodnog vaspitanja. Sve ostalo, E. Kej smatra dresurom i nasiljem.

• Marija Montesori - pedagogija koja polazi od deteta. • Smatra da dete ima građevinski plan duše i da odrasli treba samo da mu daju materijal za sopstvenu izgradnju. • insistira na kontaktu dece sa stvarima. Razvoj vodi od haosa ka uređenosti, od čula ka duhu. Zato Marija Montesori na predškolskom nivou, za koji se posebno zanimala, razvija sistem materijala za razvoj čula. • Metoda Marije Montesori se i danas primenjuje, posebno u radu sa decom sa poteškoćama u razvoju.

RAZVOJ ŠKOLSTVA NA NAŠIM PROSTORIMA • Za vreme turske vlasti u ovim krajevima (od sredine 16. do kraja 17. veka) oko gradova koje su zaposeli Turci postepeno su se razvila hrišćanska naselja. U njima su Srbi, Cincari, Grci, Jermeni, Bugari i drugi osnivali elementarne škole u okviru svojih konfesionalnih jedinica. • Najstarije srpsko učilište iz doba turske okupacije o kome postoje pouzdani podaci jeste manastirska škola osnovana 1573. godine u manastiru Hopovo na Fruškoj gori. U Bačkoj su takve škole postojale u manastirima Kovilj (1607) i Bođani (1621).

• 1865. godine doneta odluka – Školska uredba – kojom je prvi put srpski školski sistem obuhvaćen u celini, svi njegovi stupnjevi, na celoj teritoriji gde su Srbi živeli u Habsburškoj monarhiji. • vaspitanje mladeži oba pola najvažniji osnov prave sreće jednog naroda. • Na osnovu ove uredbe u monarhiji su ustanovljene tri vrste osnovnih škola: TRIVIJALNE koje se osnivaju u selima, imaju tri razreda, traju 6-12 godine i daju elementarno opšte obrazovanje: čitanje, pisanje, račun, veronauka; GLAVNE koje se osnivaju u gradovima,(latinski jezik, geografija, istorija, geometrija, domaćinstvo); i NORMALNE u glavnim gradovima(bile su norma-uzor svim ostalim školama i za obuku učitelja i u trivijalnim i glavnim školama).

Osnivanje Karlovačke gimnazije • Mitropolit Stefan Stratimirović smatrao je da je, u cilju očuvanja vere i nacionalne svesti, neophodno da se više pažnje posveti školstvu. Godine 1791. otvorio je prvu gimnaziju Srpskog naroda u Sremskim Karlovcima, a otvaranje gimnazije finansijski su pomogli ugledni Srbi toga vremena. Karlovačkom gimnazijom je upravljao patronat od 5 članova na čijem je čelu bio mitropolit. Godine 1792. su otvoreni prvi gramatikalni razredi, a kasnije i razredi čovečnosti. Gimnazija je najpre trajala 6 godina, a kasnije 8 godina.

KONKRETIZACIJA CILJA I ZADATAKA VASPITANJA Ciljevi vaspitanja usmeravaju pedagoško delovanje. Na osnovu postavljenog cilja utvrđuju se“uži ciljevi vaspitanja”, tj. vrši se konkretizacija cilja vaspitanja koji se najčešće nazivaju zadaci vaspitanja. cilj vaspitanja predstavlja strategiju, a zadaci taktiku pedagoškog delovanja

Na svim nivoima i svim područjima vaspitnog rada definišu se zadaci vaspitanja – vrši se konkretizacija vaspitnih ciljeva:  na nivou države u okviru ustava, zakona i propisa;  za pojedine vrste škola;  prema uzrastu – predškolski, školski, odrasli;  prema nastavnim predmetima, oblastima sve do nastavnog časa.  U Nastavnom planu i programu detaljno su razrađeni zadaci po vrstama škola, nastavnim predmetima i oblastima.

 Konkretizacija cilja vaspitanja putem zadataka ima pravi smisao za onoga ko treba (želi) da realizuje postavljeni cilj, da zna šta se od njega očekuje, šta treba vaspitanjem da postigne.  Svesnost o cilju i zadacima je jedan od važnih uslova njihove realizacije.  Za postizanje postavljenog cilja potrebno je da vaspitač poznaje, kako pojedinačno svakog učenika, tako i uslove ili uzroke za uspostavljanje poželjnog stanja i da zna koje konkretne radnje u datim uslovima mogu najviše doprineti postizanju cilja.

 Konkretizacija cilja i zadataka vaspitanja može se vršiti prema područjima i stranama vaspitanja.  konkretizacija cilja vaspitanja izvršena po bitnim oblastima (područjima, sferama) vaspitne delatnosti, usmerenih ka razvijanju određenih svojstava svake ličnosti: 1. intelektualna (umna) / intelektualno vaspitanje, 2. Estetska / estestko vaspitanje, 3. Fizička / fizičko vaspitanje, 4. Radna- radno vaspitanje i 5. Moralna – moralno vaspitanje.

INTELEKTUALNO VASPITANJE  Intelektualno vaspitanje, zahvata sve tri sfere ličnosti: racionalnu, emocionalnu i voljnu.  Na osnovu znanja izgrađuju se uverenja i stavovi koji podstiču na odgovarajuća ponašanja.

Intelektualno vaspitanja – proces usvajanja znanja, veština, navika, intelektualnih sposobnosti, kulture intelektualnog rada; saznavanje istine, ljubav preme istini i delovanje u skladu s takvim saznanjem i doživljajem istine.

obrazovanje - sticanje znanja, veština i navika razvijanje saznajnih sila i sposobnosti, razvijanje tehnike i kulture rada i učenja i formiranje određenih pogleda na svet. Velika sličnost u definicijama obrazovanja i intelektualnog vaspitanja leži pre svega u veoma velikoj složenosti tih procesa, a još više u činjenici njihove unutrašnje povezanosti i mnogostrukog uzajamnog uticaja i uslovljenosti.

Zadaci intelektualnog vaspitanja:

1. Usvajanje sistema znanja 2. Formiranje veština i navika 3. Razvijanje intelektualnih snaga i sposobnosti 4. Ovladavanje kulturom intelektualnog rada 5. Oblikovanje pozitivnih osobina ličnosti

1. Usvajanje sistema znanja - nalaže da se znanja - sistem činjenica i generalizacija iz oblasti nauke, kulture, umetnosti, tehnike, tehnologije i sl. shvate i usvoje do te mere da se mogu koristiti u životu. Tek kada se znanja mogu primeniti, ona postaju snaga za upoznavanje i menjanje sveta prema ljudskim potrebama.

2. Formiranje veština i navika je drugi zadatak intelektualnog vaspitanja. Kad usvojimo određena znanja, kada ih često koristimo i primenjujemo (vežbamo na njima) stičemo određenu veštinu. Svaka struka zasnovana je na veštini – osposobljenosti čoveka da određenu vrstu aktivnosti obavlja uspešno. Ako se nastavi sa vežbanjem, određene veštine se automatizuju i postaju navike.

3. Razvijanje intelektualnih snaga i sposobnosti je treći zadatak intelektualnog vaspitanja. To su potencijali i kapaciteti pojedinca, njegove intelektualne mogućnosti prilikom usvajanja znanja, formiranja umenja i navika, ovladavanja kulturom intelektualnog rada, formiranja pozitivnih osobina ličnosti. Da bi se one razvile, moraju se koristiti uvek sa određenim sadržajima (znanjima).

Radivoj Kvaščev ističe sledeće komponente za razvijanje kreativnog mišljenja:  a) Originalnost – sposobnost iznalaženjane običnih, retkih i često duhovitih rešenja i odgovora na osnovu datih podataka (rešavanje datih zadataka, obaveza ili zaduženja na više različitih načina),  b) Fleksibilnost – sposobnost lakog i brzog menjanja usmerenosti mišljenja pri rešavanju nekog zadatka (odsustvo rigidnosti mišljenjatraženje novih načina za rešavanje određenog zadatka ili datog zaduženja),  c) Fluentnost – sposobnost da se za određeno vreme stvori što veći broj novih ideja, reči, sinonima, naslova za neku priču i slično,  d) Redefinisanje – sposobnost da se poznati pojam, ideja, predmet i slično upotrebi na nov način, da se pronađe drugi smisao i značenje određenih predmeta, naučenih pojmova ili usvojenog gradiva,  e) Osetljivost za probleme – sposobnost pronalaženja što više pitanja u vezi sa postavljenom problemskom situacijom (zahtev da se na osnovu pročitanog teksta izvršenog ogleda, izložene skice, crteža i slično, postavi što više pitanja ili otkrije što veći broj problema),  f) Elaboracija – umešnost da se što detaljnije razvije originalna ideja za rešavanje nekog problema, zadatka ili datog zaduženja.

4. Ovladavanje kulturom intelektualnog rada podrazumeva ovladavanje tehnikama racionalnog i efikasnog učenja (uspešno korišćenje različitih izvora znanja, pravilno vođenje beležaka, pravljenje rezimea, izrada grafičkih pregleda, uspešno korišćenje enciklopedija i rečnika, misaonu preradu učenog, sposobnost primene učenog, sposobnost saopštavanja i kritičkog odnosa prema onome što se uči...)  Celokupni proces osposobljavanja za samoobrazovanje je aktivnost u procesu učenja na određenim sadržajima.

5. Oblikovanje pozitivnih osobina ličnosti emocionalna komponenta - negovanje ljubavi prema istini što se može izraziti kao neprestana težnja čoveka za vaspitanjem istraživača i poznavaoca, ljubitelja i branioca istine.  Istinu treba uočiti, dokazati i saznati i to putem određenih sadržaja.  Na osnovu usvojenih istina formira se pogled na svet.  Odnos prema istini i pogled na svet podstiču pojedinca na voljnu aktivnost u svakodnevnom životu.

ishodi intelektualnog vaspitanja:  -uočavanje bitnih elemenata u posmatranima pojavama, njihovo analiziranje, (uočavanje bitnih karakteristika), sagledavanje veza i odnosa među njima i izvođenje generalizacija, principa i zaključaka u izučavanim predmetima i oblastima,  -zapažanje bitnih karakteristika u prirodnim i društvenim pojavama i ljudskom ponašanju; uočavanje promena koje nastaju u njima tokom vremena,  -brzo i lako zapamćivanje pročitanih tekstova, brojčanih podataka, grafikona, shema i slično,  -lako rešavanje matematičkih zadataka,  -lako i tečno usmeno i pismeno izražavanje (izlaganje i prepričavanje gradiva, sastavljanje pismenih radova),

 -lako predstavljanje (zamišljanje) i razumevanje odnosa u prostoru, (uspešno sastavljanje modela raznih predmeta, grafičko prikazivanje, snalaženje u nepopznatom prostoru),  -uočavanje onog što je bitno u nastavnom gradivu, pročitanom tekstu, postavljenom zadatku, izvršenom ogledu, prikazanoj shemi, crtežu, posmatranoj pojavi i slično,  -uočavanje, razumevanje i uspostavljanje odnosa među veličinama koje se izučavaju u pojedinim predmetima,  -sposobnost prezentovanja znanja na više različitih načina i oblika (verbalno, u pisanom obliku, grafički, shematski, simbolički),  -sposobnost primene naučenog gradiva u sličnim i novim situacijama i njegovo odgovarajuće tumačenje,  -vrednovanje izučavanih pojava...

ESTETSKO VASPITANJE

 Estetsko vaspitanje označava organizovan proces formiranja estetskog odnosa čoveka prema svetu i oblikovanje estetskih svojstava ličnosti, razvijanje smisla za lepo i estetske vrednosti u prirodi, životu i radu kao i u raznim vrstama umetnosti. Zadaci estetskog vaspitanja: 1. Razvijanje sposobnosti za uočavanje i otkrivanje lepog, 2. Sposobnost za doživljavanje lepog 3. potrebe za stvaralačkim radom, za stvaranje lepog

1. određene lepote – estetske vrednosti koje postoje u prirodi i životu, treba prethodno zapaziti, uočiti, moramo biti svesni njihovog postojanja. Opažanja se razvijaju planskim radom sa učenicima (neophodna znanja). Oni posmatraju, analiziraju i uočavaju lepotu u onome što posmatraju. Time se razvijaju sposobnosti posmatranja, ali i uočavanja estetskih vrednosti. Tako se osposobljavaju za procenjivanje estetskih vrednosti, razlikovanje umetničkog od neumetničkog stvaranja.

2. Uočene estetske vrednosti bilo u kom području treba da izazivaju u nama osećanja divljenja, radosti, vedrine, poleta, oduševljenja.  Uporedo sa sticanjem znanja iz određene oblasti npr. muzike, razvijamo i sposobnost za uočavanje estetskih vrednosti muzičkog dela i sposobnost za njegovo doživljavanje.  Pravo doživljavanje moguće je samo onda kad smo svesni estetskih vrednosti umetničkog dela, prirode ili područja društvenog života.

3. razvijanje sposobnosti za ostvarivanje lepog, za ispoljavanje estetskih svojstava i emocionalnih mogućnosti bavljenjem raznim sadržajima u umetnosti i estetskoj kulturi - sposobnosti treba planski i organizovano izgrađivati.  Sposobnosti uočavanja, sposobnosti doživljavanja estetskih vrednosti i stečena znanja su osnova za razvoj sposobnosti stvaralaštva  Postoje široke mogućnosti za izgrađivanje estetskih stvaralačkih sposobnosti ne samo u nastavnim predmetima kao što su muzičko i likovno vaspitanje već i u drugim nastavnim predmetima.  učenikovo stvaralaštvo treba podsticati i usmeravati.

FIZIČKO VASPITANJE Fizičko vaspitanje kao komponenta svestranog razvoja ličnosti, orijentisano je na formiranje motornih navika i razvoj i svest o fizičkom i psihičkom zdravlju kao osnovnoj pretpostavci za skladan fizički, intelektualni, socijalni i emocionalni razvoj.

Zadaci fizičkog vaspitanja: zdravstveni, obrazovni, vaspitni i rekreativni.

1. Zdravstveni zadatak fizičkog vaspitanja  Učenici stiču znanja o potrebi stalnog fizičkog vežbanja za očuvanje zdravlja i za uspešan fizički razvoj,  sticanje i ovladavanje znanjima iz oblasti higijene – iskustveno učenje i pretvaranje tih znanja u zdravstveno – higijenske navike,  Stiču znanje i uviđanje štetnosti konzumiranja psihoaktivnih supstanci

2. Obrazovni zadatak  sticanje određenih znanja, umenja i navika iz oblasti fizičkog i zdravstvenog vaspitanja.  Nastava fizičkog vaspitanja je specifičan vid učenja  Proširivanjem znanja doprinosi se objektivnom sagledavanju vrednosti i mogućnosti fizičke kulture, pre svega, znanjima iz osnova anatomije ljudskog tela, fiziologije, osnova higijene, biologije, potrebna znanja o zdravom načinu života, o mestu i značaju fizičkog vaspitanja u životu čoveka, o uticaju  fizičkim aktivnostima se razvijaju pokretljivost, motorička sposobnost, koordinacija, ekonomičnost pokreta, brzina, snaga,izdržljivost.

3.Vaspitni zadatak  aktivnosti koje se planski preduzimaju da bi se doprinelo fizičkom i mentalnom zdravlju čoveka njegovom pravilnom telesnom razvoju i održanju fizičke moći stvaranju i očuvanju radnih sposobnosti  U procesu razvijanja karaktrenih svojstava ličnosti moguće je kroz razne aktivnosti stvarati etičke vredne motivacije koje su društveno prihvatljive. Takmičenje ekipa u nekoj igri ili sportskoj disciplini izaziva pozitivna ili negativna osećanja, neguje drugarstvo, prijateljastvo i međusobnu saradnju

 formiraju se pozitivne voljno-karakterne crte ličnosti (inicijativnost, upornost, odlučnost, tačnost, preciznost, smelost, hrabrost, disciplinovanost, savesnost i dr.)  Kroz određene fizičke aktivnosti neguje se i kultura ponašanja – ponašanje po uzoru, kao što je pristojnost, učtivost, srdačnost, dobronamernost, skromnost, kultura komuniciranja, kultura govora i ophođenja i određene moralne i druge kvalitete ličnosti i sl.

4. Rekreativni zadatak  izgrađivanje navika da fizičkim aktivnostima ostvarujemo aktivni odmor i zdravu razonodu  Osnovno je steći znanja o značaju pojedinih aktivnosti za zdravlje čoveka kao što su:trčanje, igre, šetnje u prirodi, vožnja bicikla, plivanje, planinarenje, klizanje, skijanje, igranje tenisa, košarke, odbojke i sl.  sticanje određenih veština i navika da se te aktivnosti koriste u određenim vremenskim intervalima, prema mogućnostima i sposobnostima svakog pojedinca

RADNO VASPITANJE

 Ideja radnog vaspitanja javila se već u delima prvih humanista, socijalista utopista i kasnije u projektima velike buržoaske revolucije i u delima najpoznatijih pedagoških klasika.  Radno vaspitanje je u toku svog razvoja različito nazivano: radno-proizvodno, radno-tehničko, radno-politehničko, radno i tehničko itd.  Radno vaspitanje se ostvaruje u čitavom procesu vaspitanja (u porodici, školi, vanškolskim ustanovama ... ) i podrazumeva pripremanje za sve vrste rada.  Radno vaspitanje ima sledeće bitne zadatke: vaspitni, obrazovni, rekreativni, radnoprofesionalni.

1.Vaspitni zadatak

u procesu rada izgrađuju se pozitivne voljno karakterne osobine ličnosti (tačnost,savesnost, pravednost), razvijanje pozitivnog odnosa i stavova prema radu, negovanje i razvijanje emocija u procesu rada, razvijanje radnog morala i sl. Razvijanje radne kulture i formiranje radnih navika (izrada planova rada, racionalna organizacija radnih aktivnosti, navikavanje da se rad obavlja u određeno vreme i za to predviđen radni prostor, razvijanje svesne potrebe da se započeti posao završi do kraja, ostvarivanje pozitivnih saradničkih odnosa kada se posao realizuje u parovima, većoj grupi ili odeljenju) čini važnu komponentu radnog vaspitanja.

2.Obrazovni zadatak  Svakom čoveku, bez obzira na zanimanje, potrebna su znanja iz područja tehnike, znanja o naučnim osnovama proizvodnje, o glavnim proizvodnim granama, o modernoj tehnologiji i organizaciji proizvodnje, osnove ekonomskih znanja...  U procesu primene tih znanja formiraju se određene veštine i navike  na osnovu znanja razvijaju se intelektualne sposobnosti kao što su posmatranje, tehničko mišljenje, sposobnosti konstruisanja.

3. Rekreativni zadatak  Mlade je potrebno upoznati sa načinima pravilnog organizovanja i korišćenja slobodnog vremena kojim se mogu baviti iz oblasti tehničkog obrazovanja.  hobi – fotoamaterstvo, modelarstvo, radioamaterstvo, elektrotehniku, informatiku i sl.ovladati znanjima, veštinama i sposobnostima iz ovih oblasti.

4. Radno-profesionalni zadatak Obrazovni sadržaji iz područja radnog i tehničkog obrazovanja, znanja, veštine, navike i sposobnosti, treba da budu osnova za ispoljavanje sopstvenih dispozicija, interesovanja, skolonosti i sposobnosti. radno i tehničko obrazovanje profesionalno informisanje - uspešna profesionalna orijentacija

MORALNO VASPITANJE  Šta je dobro a šta je zlo propisuju norme jednog društva prema kojima se imaju ponašati klase, grupe ljudi i sami pojedinci tog društva.  etička načela i moralne postavke u svakoj zajednici postoje van svakog pojedinca. Van nas postoje moralna načela, moralne norme, moralne kategorije i moralna pravila.  pojedinac treba da ih razume, kritički ocenjuje, savlada i prihvati (nauči) i da se vlada po njima.

Zadaci moralnog vaspitanja: Vaspitanje u duhu humanizma Pripremanje za porodični život Pripremanje za društveni život Vaspitanje u duhu patriotizma Vaspitanje u duhu multikulturalnosti Formiranje pozitivnog odnosa prema radu Formiranje pozitivnog odnosa prema materijalnim i duhovnim vrednostima Formiranje ekološke svesti

 Pijaže je bio prvi psiholog koji je teorijski i empirijski razmatrao i proučavao razvojni redosled struktura dečjeg poimanja pravila i pravde. Njegova «klinička metoda» predstavlja danas najviše korišćen metod za proučavanje moralnog rasuđivanja. On iznosi tvrdnju da je moralni razvoj dece pre svega kognitivan proces, pa prema tome moralno rasuđivanje mora biti glavni predmet istraživanja. Pijaže smatra da dete tokom razvoja ne prima informacije spolja pasivno, već aktivno konstruišući svoj svet, pri čemu nastoji da stvari razume i svoje iskustvo uskladi sa svetom koji ga okružuje. Kao što kognitivni razvoj prolazi kroz određene stadijume, tako isto i razvoj moralnog rasuđivanja prolazi preko niza stadijuma koje su povezane sa kognitivnim razvojem deteta:

1.Stadijum moralne heteronomije, koji se različito naziva – moralni realizam, objektivna odgovornost, stadijum prinude - traje do 7-8. godine. Grčka reč heteronomija znači stanje u kome se subjekt pokorava zakonitostima koje dobija od drugog.  Ovaj stadijum ima tri glavne odlike:  -moralnost autoriteta i dužnosti – dobar znači biti poslušan, a ispravno je ono što autoritet naređuje.  -poštovanje slova, a ne duha zakona - deca ovog uzrasta veruju u imanentnu pravdu – kazna je neodvojiva od prekršaja. Dete na ovom uzrastu veruje u automatsko kažnjavanje koje potiče od samih stvari.  -objektivno shvatanje odgovornosti - koje se obično uzima za osnovni kriterijum, jer ga je lakše otkriti nego prva dva. Dete prilikom procenjivanja nekog postupka vodi računa samo o fizičkim posledicama dela, a ne i o namerama počinioca.

2.Stadijum moralne autonomije predstavlja zreliji tip moralnosti – autonomna moralnost, počinje da se razvija oko desete godine i njena osnovna odlika je uzajamnost: dobar znači biti pravedan, za razliku od prethodne kada je dobro izjednačavano sa poslušnošću. Kolberg - deci treba obezbediti što raznovrsnija iskustva i društvene interakcije-šest uslova za razvoj moralnog mišljenja: 1.razvoj sposobnosti stavljanja na tuđe mesto,empatije; 2.podsticanje logičkog mišljenja; 3.odgovorno donošenje moralnih odluka i njihovo sprovođenje u delo; 4.Rasprave o pravičnosti i izlaganje o moralnim protivrečnostima –svest o nedoslednosti svog rezonovanja; 5.izlaganje mišljenju sa susednog višeg stadijuma nego što je onaj na kojem se osoba nalazi; 6. Učešće u pravednoj društvenoj sredini u kojoj svakodnevne međusobne odnose karakteriše

OPŠTA PITANJA METODIKE VASPITANJA LIČNOSTI Dr Snežana Babić-Kekez

Opšti principi pedagoškog rada • Opšti principi su osnovna rukovodeća načela kojih se treba pridržavati u praktičnoj vaspitnoj delatnosti i namenjeni su svima onima koji se bave vaspitnim radom. • Nastali su iz analize procesa vaspitanja, njegove društvene i psihofiziološke uslovljenosti odnosno zahteva društva i psihofizioloških karakteristika vaspitanika. • Principima su postavljeni opšti zahtevi i opšte smernice, od kojih zavisi uspešnost vaspitnog rada.

• opšti pedagoški principi imaju karakter normi za vaspitni rad (određuju najbitnije norme ponašanja učesnika u vaspitanju). • Principi sadrže i određenu regulativnost jer se na osnovu njih uspostavljaju odnosi koji treba da vladaju u vaspitanju. • Proncipi doprinose opštem cilju vaspitanja, svestranom i slobodnom razvoju ličnosti učenika. • Principi su primenjivi u svim vrstama škola, u svim nastavnim predmetima i na sve uzraste učenika.

Principi koji su najvažniji i koji imaju karakter opštosti: • Princip naučne zasnovanosti. • Princip pozitivne usmerenosti svih aktivnosti. • Princip svesne aktivnosti. • Princip humanosti i demokratičnosti vaspitanja. • Princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju. • Princip jedinstvenog delovanja svih činilaca vaspitanja.

Princip naučne zasnovanosti predstavlja zahtev da sve aktivnosti u okviru vaspitanja treba da budu zasnovane na proverenim naučnim istinama. • u nastavi sadržaj koji se obrađuje mora da bude obrazložen na nepristrasan i objektivan način, bez proizvoljnih interpretacija. • Način obrade nastavne materije mora da zadovoljava naučne uslove i kriterijume. Takva nastava treba da razvija samostalno, analitičko i kritičko mišljenje, sposobnost rasuđivanja i ocenjivanja, samokritičnost i ljubav prema istini. • Učenici treba da shvate da naučne istine nisu konačne i apsolutne; • Izgrađivanjem naučnog pogleda na svet upućujemo učenike da prirodne i društvene pojave objašnjavaju uz pomoć naučnih dokaza koji moraju biti dobro zasnovani argumentima iz kojih logički proizilaze.

Princip pozitivne usmerenosti svih aktivnosti - u procesu vaspitnog delovanja polazi se od postojećih pozitivnih kvaliteta i osobina učenika. • dete treba upoznati sa svih strana, u celosti, ne samo njegove negativne osobine. • nastavnik treba da otkrije pozitivne strane, da ih ističe, da se na njih oslanja, da ih dalje razvija i njima potiskuje uočene negativne težnje. • Nastavnik treba da pokaže veru u uspeh i poverenje prema svakom učeniku, poštovanje njegove ličnosti, da veruje u njegove mogućnosti, u njegov postupak.

Princip svesne aktivnosti polazi od same suštine čoveka kao ljudskog bića koji u svojoj delatnosti treba da se rukovodi svojom svešću, saznanjima do kojih je došao i koja je postala jedna od osnova njegovog ponašanja. • veoma je važno da se postigne učenička aktivnost, da se aktivnosti nastavnika i učenika međusobno preplipiću i dopunjavaju. • Aktivnost učenika u vaspitnom procesu je jedan od bitnih uslova uspeha. Da bi se u tome uspelo nije dovoljno samo objasniti smisao i značenje određenih postupaka već je potrebno da kroz razne vaspitne situacije prihvate kao vrednosti za sopstveno delovanje. • Osnova leži u aktivnosti čoveka, u proceni ciljeva i rezultata u konkretnoj situaciji, postupaka, ponašanja i stavova. Takva aktivnost je svesna aktivnost.

Princip humanosti i demokratičnosti vaspitanja • smisao ovog pedagoškog principa je u stvarnom poštovanju ličnosti koja se vaspitava, u uverenosti vaspitača u snagu vaspitanja i mogućnost pozitivnog razvitka ličnosti vasitanika i primenu takvih metoda i sredstava vaspitanja u okviru kojih će se omogućti isti tretman i položaj bez diskriminacije po bilo kom osnovu. • u osnovi sadrži vaspitanje svesti o tome šta je humanost i u čemu se ona sastoji, kao i pedagoško navikavanje putem primera i drugim sredstvima da se postupa humano. Humanost je i princip i sredstvo i cilj ali i rezultat vaspitanja. • U vaspitanju humanosti učestvuju porodica, škola i društvo u užem smislu

demokratičnost u domenu obrazovanja počiva na uvažavanju dva osnovna principa: 1. princip jednakosti (pravednost, dostupnost i uvažavanje prava za sve, bez obzira na pol, uzrast, rasnu, etničku i religijsku pripadnost, mesto življenja i imovinsko stanje, sposobnosti i zdravstveni status); 2. 2.princip participacije (sloboda izražavanja mišljenja, izbora i aktivnog učešća u odlučivanju o i u praksi vaspitanja i obrazovanja, uz prihvatanje odgovornosti). • Demokratičnost u vaspitanju treba sagledati i kroz pedagoško pitanje međusobnih odnosa, postupaka, vođenja i podučavanja, kao i unutrašnje komunikacije subjekata vaspitnog procesa, pre svega odnosa nastavnika i učenika (demokratični tip nastavnika) .

Princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju • Nastavnik treba da poseduje znanja o individualnim razlikama u razvoju dece i da stvara uslove za njihovo uvažavanje. • On u radu polazi od činjenice da se deca međusobno razlikuju, te razlike uvažava kao i različite potrebe i mogućnosti svakog deteta. • osnovni smisao principa socijalizacije je pripremiti se za život u zajednici prihvatanjem određenih normi i pravila zajednice. • ne sme postojati nesklad i protivrečnost između zahteva individualizacije i socijalizacije, jer su međusobno uslovljeni.

•

•

•

•

Princip jedinstvenog delovanja svih činilaca vaspitanja jedinstvo vaspitnih uticaja se ogleda u jedinstvu sadržaja i forme, jedinstvu organizacionih oblika u uslovima različitosti koje postoje kod pojedinih učesnika u vaspitanju: porodica, škola, religija, mediji i drugi vanškolski činioci. Porodica se smatra najznačajnijim vaspitnim faktorom. Veoma je važno da uticaji koji postoje u jednoj porodici budu jedinstveni (oca, majke, braće i sestara, rođaka) U školi takođe postoji veći broj učesnika u vaspitnoobrazovnom procesu: direktor, nastavnik, razredni starešina, pedagog idr. Oni moraju uskladiti svoje zahteve, delovati i uticati u istom pravcu. Saradnja porodice i škole - usklađivanje vaspitnog delovanja, jedinstevnih zahteva prema detetu.

OPŠTE METODE I SREDSTVA VASPITANJA

• Metode predstavljaju glavne puteve i načine ostvarivanja cilja i zadataka vaspitanja. Metode direktno odgovaraju na pitanje kako treba postupati da bi se cilj vaspitanja i zadaci što potpunije ostvarili. • Opšte metode i sredstva vaspitanja proizilaze iz opštih principa vaspitanja. Njih ne treba shvatiti kao šablon ili kalup ni kao univerzalne i nepromenjeve, već kao dinamične aktivnosti i postupke vaspitača i vaspitanika čiji je cilj izgradnja i oblikovanje celovite ličnosti. • One obuhvataju naučno dokazana i praktično proverena sredstva, načine i postupke koja se mogu koristiti u vaspitanju.

Najčešće se pominju sledeće opšte metode: • Metoda ubeđivanja i uveravanja. • Metoda vežbanja i navikavanja. • Metoda podsticanja. • Metoda sprečavanja.

Metoda ubeđivanja i uveravanja se zasniva na veoma raznovrsnim sredstvima, oblicima i načinima vaspitnog delovanja. • Ovom metodom se mogu stvoriti uslovi i vaspitne situacije u kojima će vaspitanici usvajati određena znanja, vrednosti i sisteme vrednosti i njihovo pretvaranje u ubeđenja, sopstvene sisteme vrednosti i pogled na svet. • uveravati znači određenu pojavu ili problem jasno objasniti i konkretizovati, tako da unutrašnjom motivacijom podstiče na pravilno delovanje. • Time se stvara osnova za ukupna ponašanja i delatnosti vaspitanika uspostavljanjem jedinstva između: misli, razumevanja, osećanja i postupanja.

Sredstva metode ubeđivanja i uveravanja • Istina, istinite činjenice, podaci i naučna znanja • Objašnjenja nastavnika o nekom pitanju ili problemu mogu biti veoma uticajna ili presudna na stavove učenika, • Saveti, direktne pouke vaspitača, roditelja i drugova • Sistem vrednosti - društveni običaji, obredi, zakoni, navike i sl. društva u kojoj se učenik razvija. • Ugledanje – lični primer nastavnika • Situaciono uticanje - vaspitne situacije (izletima, ekskurzijama, posete pozorištu ) • ova metoda ne sme se pretvoriti u moralisanje.

Metoda vežbanja i navikavanja obezbeđuje pretvaranje ubeđenja u osnovu svakodnevnog praktičnog postupanja i ponašanja. • Radi usvajanja neke navike vrši se vežbanje odnosno ponavljanje određene radnje na isti način. • Što je dete mlađe više primenjujemo metodu navikavanja,najčešće u okviru sticanja higijenskih i drugih navika kao što je navikavanje na red, čistoću, urednost, kulturno ponašanje, disciplinovanost, poštovanje pravila. • Navikavanje se sastoji u zapošljavanju i vežbanju vaspitanika u ponašanju i postupcima. Rezultat takve aktivnosti jesu navike ponašanja i delovanja, a njihov razvitak je usko povezan s formiranjem pozitivnih osobina volje i karaktera.

• Sredstva: lični rad, praksa, iskustvo, uključivanje u život i rad kolektiva, preuzimanje i izvršavanje obaveza, kao i suzbijanje negativnih dejstava, negativne prakse i ponašanja sa gledišta cilja vaspitanja (odvikavanje i prevaspitavanje ako je potrebno). • Pre prelaska na izvršavanje određene radnje treba vaspitaniku objasniti zašto i pokazati kako se ona vrši (uslove, pravila njihovog vršenja i redosled). • U formiranju navika veoma je važno da se pri vršenju radnje ukazuje, s jedne strane, na pravilno vršenje radnje, na postignuti uspeh, a s druge strane na greške i nedostatke u vršenju radnji i na načine njihovog korigovanja.

Metoda podsticanja i pohvale ima zadatak da bodri i podrži vaspitanika da istraje u onom što je počeo, da savlada teškoće na koje u svom radu nailazi, kao i da motiviše vaspitanike da čini dobra dela ili da istraje u njima. • Ova metoda se zasniva na veri vaspitača u moć i ličnost vaspitanika, kao i veru vaspitanika u sopstvene snage. • pozitivne emocije, radost, oduševljenje i uzbuđenje zbog ostvarenog napretka kad savlada naizgled nepremostivu prepreku.

Sredstva metode podsticanja i pohvale su: • podsticanje rečima (odobravanje, priznavanje, javne i druge usmene pohvale, obećanja), • iskazivanjem brige o vaspitaniku, blagim i pravičnim postupanjem • podsticanje pismenim putem (dodela diploma, povelja, plaketa i sl.), • nagrade, primeri (iz života, literature, istorije), • takmičenja, • školske ocene i sl.

Metoda sprečavanja služi za onemogućavanje i otežavanje ispoljavanja, pojavljivanja i ustaljivanje određenih znanja, ubeđenja, stavova i ponašanja koja su suprotna cilju vaspitanja. • postoji mnogo činilaca vaspitanja, a među njima ne postoji jedinstvo delovanja, svaki vaspitanik izložen je brojnim uticajima pa i onim negativnim sa gledišta cilja vaspitanja. • Pošto se vaspitanjem nastoji potisnuti loši i nepoželjni, a pojačati pozitivni i društveno prihvatljivi uticaji, potrebno je sprečiti ili umanjiti loše, nepoželjne, negativne vaspitne uticaje

• Sredstva u okviru metode sprečavanja, su: primedbe, prigovori, zamerke, pokude i opomene, supstitucija (skretanje) ili zamena motiva kritika (lična, javna, individualna, kolektivna), zahtev, osuda, zabrana, zapovest, naređenje, ocene (vladanje), kazne. • Sredstva sprečavanja imaju pre svega preventivni značaj. Najpre se koriste sredstva sprečavanja, a zatim sredstva kažnjavanja. • Fizičko kažnjavanje vaspitanika je strogo zabranjeno. • Kazna ne sme biti sredstvo ponižavanja!!! • ne sme da povredi ličnost vaspitanika kao što je ruganje, ismejavanje, davanje pogrdnih imena, fizičko – telesno kažnjavanje, zatvaranje učenika, lišavanje hrane i igre, isključivanje iz kolektiva. • Ova se metoda mora oprezno i sa puno takta primenjivati.

METODOLOGIJA PEDAGOŠKIH ISTRAŽIVANJA

Dr Snežana Babić-Kekez

Pojam metodologije pedagoških istraživanja • Deo pedagogije koji se bavi metodama proučavanja pedagoških pojava tj. proverenim načinima otkrivanja zakonitosti u oblasti vaspitanja, naziva se pedagoška metodologija. • Metodologija pedagoškog istraživanja proučava i sistematizuje puteve, metode i postupke pedagoškog istraživanja, kako bi mogla dati odgovor na bitna pitanja koja proističu iz pedagoške nauke i prakse. • Pedagoška metodologija obuhvata problematiku metoda pedagoškog naučno-istraživačkog rada, uključujući i problematiku posebnih tehnika i instrumenata na koje se metode prikupljanja podataka o proučavanim pedagoškim pojavama oslanjaju.

Vrste pedagoških istraživanja Osnovna podela pedagoških istraživanja je na: • fundamentalna, • operativna, akciona • razvojna, • teorijska, • empirijska, • longitudinalna, • Transverzalna, • komparativna i • Sistemna istraživanjima.

Tok naučnih istraživanja pedagoških pojava Većina naučnih istraživanja u pedagogiji obavlja se u sledećim etapama:

• Izbor i formulacija predmeta istraživanja, definisanje osnovnih pojmova i problema je prvi • Projektovanje je izbor strategije istraživanja, tj. određivanje kako će se оdređeni problem proučavati: Projektom se dolazi do: • idejnog • studijskog • tehničkog projekta

Idejni projekat se sastoji iz: • formulisanja problema • adekvatno obrazloženje (koji je značaj projektovanog istraživanja) • definicija osnovnih odgovarajućih pojmova • precizirati sta mu je cilj a šta zadaci • navesti suštinske hipoteze o ishodima istraživanja • načelno ukazati na načine realizacuje projektnog istraživanja

Studijski projekat se nadovezuje na idejni projekat. U njemu se daje: • bibliografija (značajni radovi koji govore o problemu istraživanja) • rezultati kritičke analize tuđih istrživanja • određuje se uzorak • navodi se i obrazlažu postupci i instrumenti kojima će se potrebni podaci prikupljati i obrađivati. • ukazati kako ce se istraživački rezultati saopštiti javnosti. • predvideti sondažno, preliminarno, probno istraživanje (provera novih instrumenata istraživanja, postupaka ili ispitanika)

Tehnički projekat sadrži: • spisak ustanova i pojedinaca koji će učestvovati u istraživanju • podaci o organizaciji prikupljanja planiranih podataka • rokovi obajavljvanja određenih poslova • pregled planiranih troškova. • Kod izrade jednostavnih projekata obično se idejni i studijski рrојеkti objedinjuju, ali je moguće i da se sva tri objedine i prosto nazovu projekat.

Prikupljanje podataka prikupljanje podataka uz pomoć predviđenih istraživačkih metoda, tehnika i instrumenata.

Obrada podataka i saopštavanje rezultata • Obrada podataka:kvalitativno i kvantitativno. • Najčešći podaci koji se dobijaju statističkom (kvantitativnom) obradom роdаtaka do kojih se dolazi u pedagoškim istraživanjima jesu razne srednje vrednosti, mera disperzije (raspršenosti) i mera korelacije.

• Kvantitativnu obradu mora pratiti kvalitativna obrada, jer оnа predstavlja interpretaciju istraživačkih rezultata. • Istraživanja koja su upućena isključivo na kvalitativnu obradu obavljaju se logičkim metodama (pr. istraživanja iz domena istorije pedagogije). • Istraživanje se okončava izlaganjem, ilustrovanjem i obrazlaganjem njegovih postupaka i ishoda i to u obliku odgovarajuće knjige brošure, članaka u zborniku, časopisu i sl. referata ili saopštenja na nekom naučnom ili stručnom skupu i sl.

Pojam populacije i uloga uzoraka u naučnom istraživanju

• Skup svih jedinica (to mogu biti učenici, nastavnici, učenički roditelji, udžbenici, učila, škole i dr.) na koje se određeno istraživanje odnosi naziva se populacijom ili osnovnim skupom. • Uzorak su izdvojene jedinice iz рорulacije. Uzorak treba da je reprezentativan, tj. u njega treba da uđu nе bilo koje jedinice , već jedinice karakteristične za celu populaciju. • Populacija može biti konačna i beskonačna. • Konačna je ona koja je vremenski i količinski tačno određena. • Beskonačna populacija nije definisana vremenski, pa stoga ni količinski. U pedagoškim istraživanjima najčešće se radi o beskonačnim populacijama. • Izbor uzorka je slučajan kada sve jedinice populacije imaju istu šansu (jednak stepen verovatnoće) da budu izabrane.

•

•

•

•

Vrste i postupci formiranja pojedinih vrsta uzoraka Jednostavni slučajni uzorak:Izbor jedinica populacije koje će ući u uzorak obavlja se lutrijski ili pomoću tabele slučajnih brojeva. Sistemski (reprezentativan), uzorak:Dobija se sistetematskim odbrojavanjem svake te i te jedinice populacije, tako što će se slučajnim izborom odrediti redni broj jednice od koje će odbrojavanje započeti. Stratifikovani (reprezentativni) uzorak (slojeviti). Populacija se prvo deli na stratume iz stratuma odabira određeni broj jedinica za uzorak pomoću tabele slučajnih brojeva razlikujemo рrороrcionalan ili optimalan uzorak.

Istraživačke metode u pedagoškom istraživanju Podaci o pedagoškim pojavama mogu se prikupljati: • istorijskom • deskriptivnom i • eksperimentalnom metodom U procesu naučnog istraživanja pedagoških pojava prikupljeni podaci o tim pojavama - kvantitativno se obrađuju statističkim, a kvalitativno logičkim metodama. • Osnovne karakteristike ovih metoda:eksperimentalna proučavane pojave planski se unose izvesne promene (u ove druge dve ne utičemo). • Istorijska metoda služi za prikupljanje podataka iz prošlosti, a deskriptivna metoda se tiče savremenih pedagoških pojava.

• Svaka od i ova tri metoda obuhvata više tehnika, a jedna ista tehnika može poslužiti različitim metodama. Istorijska metoda Realizuje se prvenstveno pomoću tehnike рroučavanja dokumenata, ali pri istraživanju pedagoških pojava iz bliže prošlosti koriste se i tehnike anketiranja intervjuisanja učenika i svedoka odgovarajućih zbivanja.

Deskriptivna metoda • Ne utiče se na pojave koje se;.proučavaju, već se one uzimaju onakve kakve jesu (opisivanje deskripcija pojava). • Ovom metodom se prikupljaju podaci o savremenim pedagoškim ројаvama. • Oslanja se mnoge tehnike prikupljanja podaka – posmatranje, testiranje, anketiranje i intervjuisanje.

Metoda eksperimenta • Ovu metodu karakteriše namerno, plansko izazivanje promena u cilju proučavanja njihovih posledica i to u strogo kontrolisanim uslovima i s mogućnošću, merenja posledica izazvanih promenama. • Promenljive karakteristike pojava u naučno istraživačkom radu nazivaju se varijablama. Varijable koje utiču na druge varijable nazivaju se nezavisne, a varijable na koje nezavisne varijable utiču (koje zavise od nezavisnih varijable), nazivaju se zavisne varijable. • nezavisne varijable su uzroci, a zavisne njihove posledice.

Vrste pedagoškog eksperimenta Prema vrstama izvođenja pedagoški eksperimenti se dele na: prirodne i laboratorijske Prema broju i tretmanu obuhvaćenih grupa ispitanika: • eksperimente s jednom grupom • eksperimente s paralelnim grupama • eksperimente s rotacijom eksperimentalnog faktora

• Ex post fakto postupak • Ех post facto - retroaktivni postupak. • Neki ga smatraju varijantom eksperimenta, ali on nema u sebi to što je za eksperiment karakteristično, namernog izazivanja promena. • U ех post facto postupku proučavaju se posledice promena koje su se nezavisno od istraživačkog uticaja, već ostvarile. • Ех post facto postupak se ograničava na ustanovljavanje formalnog stanja, tj. na konstatovanje posledice promene do koje je došlo nezavisno od istraživača

Najvažnije istraživačke tehnike prikupljanja podataka • Pod tehnikama se ovde podrazumevaju postupci na koje se metode prikupljanja podataka o proučavanim pedagoškim pojavama oslanjaju, a pod instrumentima sredstva kojima se te tehnike služe.

Tehnike: • proučavanje dokumenata • posmatranje • anketiranje • intervjuisanje • skaliranje (procenjivanje) • sociometrija • testiranje

instrumenti: • • • • •

upitnici skale sociogrami i Testovi Pri izboru testova i instrumenata kojima će prikupljati podatke za uspešnu realizaciju jednog određenog istraživanja, istraživač se mora rukovoditi prvenstveno prirodom onoga što se рoučava, specifičnošću proučavanog problema. • Pri pručavanju iole složenijih pedagoških problema često se koriste paralelne forme instrumenata i baterije instrumenata. • Baterije iristrumenata/ skup raznih instrumenata kojima se proučavaju razni aspekti neke složene pedagoške pojave, npr. razne ili iste vrste baterija testova ili testovi, upitnici, skale sudova.

• Najbolji rezultati se dobijaju pomoću mernih instrumenata koji raspolažu zadovoljavajućim metrijskim (mernim) karakteristikama: • validnost • Reliabilnost • objektivnost • diskriminativnost (osetljivost) • Obuhvatnost • Primenjivanjem mernih instrumenata na reprezentativnim uzorcima ostvaruje se njihova standardizacija. Nju zovu još i baždarenjem u užem smislu.

•

• • •

Anketiranje i upitnik Anketiranje je tehnika prikupljanja podataka o proučavanoj pedagoškoj pojavi putem pismenog odgovaranja ispitanika na pitanja data takođe u pismenom obliku. Anketiranjem se mogu prikupljati dve vrstepodataka. -činjenički podaci (broj pročitanih knjiga....) -podaci o ispitanikovim stavovima, uverenjima, interesovanjima, željama, .. Instrument pomoću kojeg se obavlja anketiranje je upitnik ili anketni list.

• Vrednosti ove tehnike: • -do nekih podataka se može doći samo njom, • -ekonomičnija je • -ispitanika ne mora da anketira sam istraživač • -može se slati poštom – ne moraju biti na istom mestu • -jednostavan je postupak • Najveći nedostatak: ne može se osigurati da ispitanici budu iskreni. • Pitanja mogu biti zatvorenog i otvorenog tipa -zatvorenog tipa - opredeliti se za odgovor -otvorenog – da slobodno iskaže svoje mišljenje -kombinacija tih pitanja (kada pitanja zatvorenog tipa ne daju ceorepertoar odgovora)

• Kod upitnika treba voditi računa o sledećim zahtevima: 1.da bude sažet ali jasan 2.da je kratak (da ne odbije ispitanika) 3.da ne sadrži pitanja o nečemu što ispitanicima nije poznato 4.pitanja jasna i ne dvosmislena 5.pitanja jednostavna 6.pitanja potpuna 7.nikako sugestivna pitanja 8.da ne zahtevaju naročiti trud 9.Ako se zadire u intimnost – anonimnost

Skaliranje (procenjivanje) i odgovarajući instrumenti • Skaliranje (procenjivanje) predstavlja tehniku prikupljanja podataka o proučavanim pojavama putem posrednog merenja u vidu rangiranja i kategorisanja. Najčešće se koristi za proučavanje stavova, interesa, kvaliteta proizvoda određenih delatnosti, kvaliteta izvođenja određenih aktinosti i slično, tj. onoga što se obično i ne može na neki drugi način naučno proučavati.

Sociometrija Sociometrija – služi za merenje strukture ljudske grupe • status pojedinca u grupi • odnosi unutar grupe • stepen kohezivnosti ili integrisanosti grupe • Sastoji se od registrovanja pozitivnih i negativnih biranja koje vrši svaki član grupe (zvezda, izolovani, odbačeni)

• Pojedinci s različitim statusom se različito ponašaju. • Popularni (zvezde) manje prilaze drugima, ali pozitivno reaguju na prilaženje drugih. • Odbačeni se ponašaju neadekvatno, ometaju druge, ne slede pravila igre i ponašaju se agresivno. • Zanemareni slično ali bez agresije. • A kontraverzni oni koji mnogo kontaktiraju s drugima ali su i agresivni i neprijateljski prema nekim.

NASTAVNA SREDSTVA I NASTAVNA TEHNOLOGIJA

Seminarski rad iz predmeta : Didaktika

Njemčević- Pavkov Dragana

NASTAVNA SREDSTVA 

Nastavna sredstva su didaktički oblikovana izvorna stvarnost koja omogućavaju da učenici lakše stiču znanja, veštine i umenja tokom nastavnog procesa. U širem smislu nastavna sredstva su svi predmeti , koji se primenjuju u obrazovno-nastavnom radu uvažavajući najvažnije pedagoške, psihološke i metodičke principe. U novije vreme koristi se termin didaktički mediji.

Nastavna pomagala su oruđa za primenu nastavnih sredsta. Ovde se ubrajaju : grafoskop, dijaprojektor, aplikator, magnetna tabla, radio, cd-kasetofon, televizor, videorekorder, računar, video-bim. Da do izvora znanja dodjemo služe nam nastavna pomagala.

Vrste nastavnih sredstava: Organizatorima savremene nastave stoje na raspolaganju brojna nastavna sredstva. Ona mogu biti: 1) vizualna- osnivaju se na video-komponenti; *s obziriom na dimenzije mogu biti: a) trodimenzionalna (prikazuje stvarnost u tri dimenzije) b) dvodimenzionalna (prikazuje stvarnost u dve dimenzije), * s obzirom na didaktičku funkciju mogu biti : a) statična (ona koja su u svojim delovima nepokretljiva) b) dinamična (ona koja su u svojim delovima pokretljiva) 2) auditivna- zasnivaju se na audio-komponenti, služe kao slušni izvor znanja.To su zvučni snimci ljudskog izražavanja (verbalnog ili muzičkog vokalnog ili instrumentalnog ), snimci glasova životinja i raznih drugih prirodnih tonova snimljenih na magnetofon, audio-kasetu ili cd-e, ovde ubrajamo i radio-emisije 3)audio-vizualna - imaju i audio i video komponentu istovremeno To su: zvučni filmovi i televizijske-emisije 4) tekstualna- čini tekstovni materijal, kao što su : udžbenici, slikovnice, članci, zbornici, pravopisi, rečnici, leksikoni, enciklopedije, književna dela, itd.

VIZUELNA NASTAVNA SREDSTVA 

Upotreba vizuelnih nastavnih sredstava zasniva se na činjenici da su ona manje apstraktna od reči. Pravilna upotreba vizuelnih nastavnih sredstava pozitivno utiče na kvalitet, kvantitet, trajnost znanja i razvoj učeničkih sposobnosti.

VIZUELNA NASTAVNA SREDSTVA 

Nastavnik će u svojoj neposrednoj pripemi za izvođenje nastave predvideti: ◊ kojim će se vizuelnim sredstvom koristiti ◊ kada će ih upotrebiti ◊ kako će ih prikazati Osnovno pravilo kod upotrebe vizuelnih nastavnih sredstava je da se prikažu tako da ih svi učenici dobro vide , kako bi ih mogli detaljno posmatrati i iskoristiti u procesu saznavanja.

Trodimenzionalna vizuelna nastavna sredstva 

*Trodimenzionalna vizuelna nastavna sredstva su sredstva koja prikazuju stvarnost u tri dimenzije. Najčešći su: ~uzorci iz učenikovog okruženja( stene,rude, preparati životinja, biljke u herbarijumu , minerali, goriva...) ~ modeli, makete, reljefi su verne kopije objekata iz stvarnosti i ujedno vredni izvori znanja u nastavi. Oni su trodimenzionalni prikazi prirodnih objekata koji se mogu lako prepoznati. Mogu biti manji ili veći od prirodnih, izrađeni su u veličini pogodnoj za posmatranje, često prikazuju unutrašnjost koje se obično ne mogu videti. Razlikuju se : ͦ obični modeli( uvećane ili umanjene imitacije prirodnih objekata) ͦ montaže( mogu se rasklopiti i opet sklopiti) ͦ presečni modeli ( prikazuju preseke prirodnih objekata)

Dvodimenzionalna vizuelna nastavna sredstva Dvodimenzionalna vizuelna nastavna sredstva su sredstva koja prikazuju stvarnost u dve dimenzije. U upotrebi su : ~slika – najčešće dvodimenzionalno sredstvo u nastavi. Didaktička pravila pri odabiru i prikazu slike su: ☻sliku treba prikazati kako bi je svi učenici dobro videli ☻treba je izložiti dovoljno dugo da bi učenici mogli uočiti bitne detalje ☻na slici polazi se od celovitog prikaza ide se ka detaljima , da bi se završilo ponovo na celovitom prikazu ☻pri prikazu slike vodi se računa o didaktičkoj važnosti slike za nastavu, kvalitetu slike, boji, jasnoći, veličini i zanimljivosti

Dvodimenzionalna vizuelna nastavna sredstva

~mirna projekcija – omogućava zajedničko posmatranje ilustrovanog materijala onoliko dugo koliko to zadaci nastave zahtevaju. Postoje različite mirne projekcije: epiprojekcije, projekcije dijafilmova i dijapozitiva, grafoprojekcija, powerpoint prezentacije. ~grafička sredstva- su materijali koji prenose činjenice i ideje pomoću kombinacija crteža, reči i slika. Ona su posebno pogodna za prikaz poruka u skraćenom, preglednom obliku, za prikazivanje brojčanih podataka i određenih apstrakcija, (sheme, dijagrami, grafikoni, skice, planovi, geografske karte, tablice,itd.) i za ilustraciju odnosa.

Dvodimenzionalna vizuelna nastavna sredstva

~dinamička projekcija – omogućava učenicima zajedničko posmatranje slika u kretanju. Najčešće korišćeno sredstvo ovog tipa u nastavi je elementfilm. Element-film obično sadrži jedan deo sadržaja ,a ređe sažetak bitnih činjenica jedne nastavne jedinice ili teme ,te se obično ugrađuje u strukturu časa kao jedan element te strukture. Element film je kratak i obično traje od tri do četiri minute. On je nem tako da nastavnik osmišljava i stvara svoj komentar, prilagođavajući ga svojim učenicima. Element film se temelji na slici u pokretu (vizualnoj komponenti).

AUDITIVNA NASTAVNA SREDSTVA

Učenicima su ova nastavna sredstva zanimljiva pri tumačenju novog gradiva. To su zvučni snimci ljudskog izražavanja (verbalnog ili muzičkog vokalnog ili instrumentalnog ), snimci glasova životinja i raznih drugih prirodnih tonova snimljenih na magnetofon, audio-kasetu ili cd-e, ovde ubrajamo i radio-emisije.

AUDIO-VIZUELNA NASTAVNA SREDSTVA Sam naziv govori da se za njihovo percipiranje istovremeno koriste čulo vida i čulo sluha. Savremena audio-vizuelna nastavna sredstva su: nastavni film, obrazovna televizija, videokasete i CD.

AUDIO-VIZUELNA NASTAVNA SREDSTVA Nastavnim filmom smatramo film specijalno izrađen za nastavu i usklađen sa nastavnim programom, osobinama učenika, uzrastom. Za uspešno prezentovanje u nastavi nastavnik treba prvo sam odgledati film. Pre gledanja u razredu učenicima dati osnovne informacije o filmu: naslov filma, vreme trajanja, obraditi nepoznate reči itd. Takođe, učenike treba upozoriti na šta treba obratiti pažnju na filmu.Nakon projekcije filma, vodi se diskusija , a ukoliko je potrebno mogu se prikazati pojedini delovi filma, posebno oni delovi koji su ostavili poseban utisak na učenike ili koji su ostali nejasni i nerazumljivi.

AUDIO-VIZUELNA NASTAVNA SREDSTVA 

Prednosti filma: ◊ dinamičan je ◊ poistovećuje učenika sa stvarnom situacijom na filmu ◊ dokument je događaja ili pojave ◊ može pokazati prošlost, sadašnjost i budućnost ◊povećava ili smanjuje veličinu predmeta ,itd

AUDIO-VIZUELNA NASTAVNA SREDSTVA

Obrazovna televizija - mogućnosti televizije kao audiovizualnog nastavnog sredstva vrlo su velike. Važna je njena uloga kao sredstva za približavanje stvarnosti koja nije dostupna. Danas se televizijske emisije isto mogu snimiti na videokasete te se u nastavnom procesu mogu prezentovati prema potrebi . Pri primeni obrazovnih emisija u nastavi koriste se sledeće etape: * pripremanje učenika – nastavnik usmerava pažnju učenika na najvažnije delove, objašnjava pojedine pojmove vodeći računa o predznanju učenika * praćenje emisije – učenici pažljivo prate emisiju *diskusija o emisiji – nastavnik proverava koliko su razumeli emisiju i zadaje im pojedine zadatke; Učenici na temelju dokumentovanih ili informativnih emisija uče se kulturi slušanja i uočavanja detalja, upoznaju svet oko sebe , ali i grade stav prema pogledanom.

TEKSTUALNA NASTAVNA SREDSTVA 

Tekstualna nastavna sredstva obuhvataju štampane materijale, a to su: udžbenici, priručnici, članci, atlasi, čitanke, zbirke zadataka, leksikoni, enciklopedije, i dr.

TEKSTUALNA NASTAVNA SREDSTVA ~Udžbenik je jedan od najraširenijih izvora znanja u školi. Možemo ga najjednostavnije odrediti kao knjigu u kojoj je na posebna način prema pedagoškim, psihološkim, didaktičkim i metodičkim načelima prerađena pojedina nauka ili struka i prilagođena upotrebi svih subjekata u obrazovanju. Savremeni udžbenik treba voditi učenike do otkrivanja novih saznanja i treba prestati biti samo «knjiga za učenje» već postati «knjiga koja uči učiti».

TEKSTUALNA NASTAVNA SREDSTVA

~ Priručnik za nastavnike zaokružuje tekstualna nastavna sredstva za nastavu bilo kojeg predmeta. Prvenstveno je namenjen nastavnicima i pomaže im u godišnjem planiranju rada. On najčešće sadrži: ♦ zadatke i ciljeve nastave pojedinog predmeta (istorije, srpskog,engleskog, itd.) u pojedinom razredu ♦ sadržaje nastavnih tema i jedinica ♦ osnovne pojmove koje učenici trebaju savladati ♦ dodatne preporuke nastavnicima

PREDNOST PRIMENE NASTAVNIH SREDSTAVA

* Nastavna sredstva omogućavaju lakše upoznavanje sa pojavama i događajima. * Nastavna sredstva pružaju mogućnost nastavniku i učeniku da se oslobode mnogih rutinskih poslova, te da se u nastavi ispolji veći stepen kreativnosti. *Upotrebom nastavnih sredstava nastavnik će lakše prilagoditi nastavu predhodnim znanjima učenika, interesovanjima, sposobnostima. *Nastavna sredstva značajno doprinose da se brže modernizuju oblici, metode i postupci u nastavi. *Zahvaljujući nastavnim sredstvima učenici više uče uviđanjem, istraživanjem i rešavanjem problema, ona ih podstiču na mobilnost i samostalnost. * Savremena nastavna sredstva obeležavaju stepen čulnog saznanja koje upućuje na stvari, pojave i njihove osobine, što omogućava bolji način učenja, uslova za trajnije pamćenje, sigurno prepoznavanje i upotrebu onoga što je zapamćeno.

PREDNOST PRIMENE NASTAVNIH SREDSTAVA 

Prednosti korišćenja novih nastavnih sredstava su: • olakšano pripremanje i izvođenje nastave •učenicima se pruža mogućnost samostalnog rada i primena stečenih znanja u praksi.

PREDNOST PRIMENE NASTAVNIH SREDSTAVA 

Da bi se obezbedila didaktička vrednost primene nastavnih sredstava, neophodno je da sredstva koja se upotrebljavaju budu korišćena: ◊ Odmereno, ◊ Pravovremeno, ◊ Potpuno, ◊ Spretno, ◊ Ekonomično i ◊ Kombinovano.

NASTAVNA TEHNOLOGIJA 

Postoje različita mišljenja šta je nastavna tehnologija. Prema nekim naučnicima ona se odnosi na primenu savremenih nastavnih medija u nastavi. Moderna nastavna sredstva su: obrazovni računarski softver, multimedije, elektronska komunikacija, ekspertni sistemi, nastavne baze znanja, inteligentni tutorski sistemi i slično.

NASTAVNA TEHNOLOGIJA 

Po njima ovim medijima se omogućuje da učenici preko zvuka , slike, pokreta, filma lakše ovladavaju nastavnim sadržajima. Uloga nastavnika se svodi na vešto korišćenje moderne tehnologije.

NASTAVNA TEHNOLOGIJA 

Međutim drugi naučnici smatraju da nastavna tehnologija obuhvata organizaciju čitavog nastavnog procesa ( mediji, sadržaji,metode, oblici, organizacija) . Neki nastavnu tehnologiju svode na primenu informatike u nastavi .

Nastavna tehnologija ili multimedijski mediji (npr. spajanje audio- i videokomponente u audio-video komponentu, ili dodavanje cd-a uđžbeniku tzv.multimedijski udžbenik ) je spoj tehnologije i obrazovanja.

NASTAVNA TEHNOLOGIJA 

Konstruisanjem mašina koji zamenjuju čoveka pri izvođenju neke intelektualne aktivnosti (npr. kompjutera) proširila se misao o tehnologiji i na područje nastave. Postoji zamisao da se klasični didaktički trougao zameni didaktičkim četverouglom (nastavnik-učenik-sadržajtehnika)

NASTAVNA TEHNOLOGIJA

NASTAVNA TEHNOLOGIJA



Tehnika preuzima deo funkcije nastavnika, a on preuzima funkciju organizatora nastavne tehnologije.

VRSTE NASTAVNIH TEHNOLOGIJA 

Vrste nastavne tehnologije ( prema Mladenu Vilotijeviću ) su : 1.Tehnologija usmene reči 2.Tehnologija pisane(štampane) reči 3.Tehnologija organizovanog posmatranja 4.Tehnologija operativnih tehnika 5.Audio-vizuelna tehnologija 6.Kompjuterska i multimedijska tehnologija

1.Tehnologija usmene reči 

Tehnologija usmene reči je najstarija nastavna tehnologija i obuhvata primenu metode usmenog izlaganja /monološku/ i metodu razgovora /dijalošku/. One su i danas nezamenjive u nastavi. Usmena reč je prisutna u radio-emisijama, televizijskim emisijama, u kompjuterskim obrazovnim softverima, na interenetu. U zavisnosti kako se ova tehnologija primenjuje učenik se može naći ili u pasivnoj poziciji( gde od nastavnika prima gotova znanja, pamti ih i reprodukuje) ili u aktivnoj poziciji( gde učenik sam istražuje, sam obavlja posmatranje, analizu, sintezu, samostalno zaključuje, sudi , vrednuje i usmeno obrazlaže)

2.Tehnologija pisane(štampane) reči 

predstavlja značajan izvor znanja naročito posle otkrivanja štamparije. Danas su knjige i pisani tekstovi osnovni izvor znanja u nastavi. Savremeni udžbenici, priručnici, knjige, enciklopedije, rečnici nezamislivi su bez pisane reči. Kombinuju se i sa drugim tehnologijama.

3.Tehnologija organizovanog posmatranja 

Tehnologija organizovanog posmatranja je sastavni deo moderne nastave. Ono je u nastavi organizovano, planirano i prema određenom cilju usmereno. U dobro organizovanom posmatranju mora se znati šta se posmatra, zašto se posmatra i kako se posmatra . Posmatraju se prirodne i društvene pojave neposredno.Ako se nemože obezbediti ovakvo posmatranje pristupa se posmatranju na posredan način putem nastavnih sredstava i medija. ( modeli, slike, filmovi, internet, makete itd). Kombinuje se i sa drugim tehnologijama.

4.Tehnologija operativnih tehnika 

Ova tehnologija nastala je početkom XX veka na učenjima Džona Djuja. Po njemu jedino pravo znanje je ono koje je nastalo sopstvenim iskustvom učenika i koje može poslužiti u praktične svrhe. Po njemu nastava treba da bude radna. U školi dominira samostalni rad učenika, oni rade individualno ili u grupama u radionicama, laboratorijama, školskom vrtu, školskom parku, u prirodi. Djuj je insistirao na primeni naučnih metoda pre svega eksperimenta u nastavi. Nastavnik je ovde više organizator nastave, usmerivač i savetodavac učenika.

5.Audio-vizuelna tehnologija 

Audio-vizuelna tehnologija je uvedena u nastavi sa pojavom radija, televizije,filma. Ovim medijima moguće je posmatrati ono što je prostorno i vremenski udaljeno od učenika.Procesi se mogu ubrzati , usporiti, ponoviti, umanjiti, povećati, simulirati, prikazati i ono što je nevidljivo golim okom.Informacije dobijene ovim putem su veoma vredne, konkretne i jasne za učenike.Uloga nastavnika ovde je da pripremi učenike za korišćenje ovih izvora znanja i osposobi ih da misaono prerađuju ono što su saznali putem ovih medija.

6.Kompjuterska i multimedijska tehnologija 

Masovna primena računara poslednjih godina u svim oblasima svakodnevnice dovela je do toga da se danas poznavanje računara za svet oko nas smatra elementarnom pismenošću.

6.Kompjuterska i multimedijska tehnologija 

Računar u nastavi ima više funkcija. U obrazovanju računar se može koristiti kao : • pomoćno sredstvo (za nastavnike): izrada i štampanje testova, izračunavanje proseka, izrada rasporeda časova, kalendara, itd. • izvor informacija koje su potrebne za održavanje nastavnog časa (za nastavnike): korišćenje on-line enciklopedija, sajtova za pretragu. • sredstvo za komunikaciju (za nastavnike): elektronska pošta, čet, video konferencije, učenje na daljinu. •sredstvo uz koje ostvarujemo programiranu nastavu (za učenike i za nastavnike): hipermedijalni softveri. • nastavno sredstvo (za učenike i za nastavnike): sa kojim prikazujemo slike, zvuk, video snimke, multimedije. Računar može se koristiti umesto klasičnih nastavnih sredstava (diaprojektor, episkop, grafoskop, magnetofon, CD plejer, DVD plejer). Multimedija je kombinacija teksta, slike (pokretne ili nepokretne), zvuka, animacije, videa objedinjenih putem računara i odnosi se prvenstveno na medije koji su po svojoj prirodi netekstualni, a ako je uključen tekst reč je o kraćim uputstvima ili objašnjenjima .

6.Kompjuterska i multimedijska tehnologija 

Obrazovni računarski softveri (ORS) Pod pojmom obrazovni računarski softveri podrazumevaju se gotovi kompjuterski programi, koji se mogu koristiti u okviru sadržaja nastave, a koji pomažu i usmeravaju individualnu fazu učenja

6.Kompjuterska i multimedijska tehnologija Obrazovni softveri su urađeni po nastavnom program, namenjeni su određenoj vrsti škole, nastavnom predmetu i uzrastu učenika. Obrazovni softveri omogućuju multimedijalni pristup nastavnim sadržajima te lakše i brže njihovo razumevanje i usvajanje. Kompjuterski način tumačenja nastavnih sadržaja , njihovo prezentovanje putem kombinacija teksta,slike, filma, ilustracija, simulacija, tona daleko nadmašuje mogućnosti nastavnika kao izvor znanja.

6.Kompjuterska i multimedijska tehnologija 

Kompjuterskom nastavom omogućava se maksimalna individualizacija nastavnog rada. Svaki učenik napreduje sopstvenim tempom i prema sopstvenim mogućnostima. Kompjutersku nastavnu tehnologiju treba kombinovati sa ostalim tehnologijama(usmena i pisana reč, posmatranje, eksperimentisanje) tada je uloga nastavnika i dalje velika.

SAVREMENA DIDAKTICKA OPREMA U NASTAVNOM RADU

fotoaparat

Interaktivna tabla

telefon

Smart tabla

Elektronska tabla

MP3 diktafon

projektor

racunar

dokument kamera

Obrazovna tehnologija može da : 1.poveže učenike sa velikim brojem informacija i da im pruži odgovarajuće informacije u svim mogućim oblicima prezentacije 2. Da pomogne učenicima da istražuju i testiraju svoje hipoteze putem simuliranih procesa i da dobiju stalnu povratnu informaciju u svakom potrebnom trenutku u odnosu na kvalitet svog učenja tj.njihovih odgovora , rešenja, predloga i prognoza 3. Da im ispravi pogreške i da razne informacije učini očiglednim i dostupnijim

ZAKLJUČAK Upotrebom raznovrsnih i modernih nastavnim sredstvima i nastavne tehnologije, nastava postaje dinamičnija i bogatija , a konačni rezultati nose veći uspeh i zadovoljstvo, kako za učenika tako i za nastavnika.

Jednoga dana možde će prizor biti ovakav....

NASTAVNE METODE

ŠTA SU NASTAVNE METODE? • Nastavne metode su putevi ili načini zajedničkog rada nastavnika i učenika u nastavnom procesu pomoću kojih učenici stiču nova znanja i razvijaju psihofizičke sposobnosti.

KLASIFIKACIJA NASTAVNIH METODA • Različiti kriterijumi za klasifikaciju: izvori saznanja, prema misaonim operacijama, prema tipu časa, prema aktivnosti itd. • Najpoznatija kod nas klasifikacija prema osnovnim obeležjima saznanja (ProdanovićNičković): 1.verbalno-tekstualne metode, 2. demonstrativno-ilustrativne metode, 3. laboratorijsko-eksperimntalne metode.

KLASIFIKACIJA NASTAVNIH METODA • Prema komunikacijsko-informacijskom kriterijumu, nastavne metode se mogu podeliti u tri grupe: – praktične metode od kojih je najpoznatija metoda praktičnih radova; – vizuelne metode kao što su metoda demonstracije i metoda crtanja i ilustrativnih radova; – verbalne metode u koje ubrajamo metodu usmenog izlaganja, metodu razgovora, metodu čitanja i rada na tekstu i metodu pisanja.

VERBALNE METODE • Verbalne metode naglašavaju govornu komponentu. Reči kao znakovi, simboli govora imaju karakter informacije trećeg reda, jer su posrednici između stvarnih predmeta, učitelja i učenika. • U verbalne nastavne metode ubrajamo: metodu usmenog izlaganja, metodu razgovora, metodu čitanja i rada na tekstu i metodu pisanja.

METODA USMENOG IZLAGANJAMONOLOŠKA METODA • To je jedna od nastavnih metoda koja se najčešće primenjuje. Prema istraživanjima, 2/3 svih govornih aktivnosti u nastavi pripada nastavnikovom govoru. • Iskustva su pokazala da su znanja stečena pretežno metodom nastavnikovog usmenog izlaganja nepotpuna, verbalna i formalna. Isključiva primena te metode ne razvija aktivnost učenika, pa time ni njihove radne navike ni sposobnosti.

• Nastavnikovo neposredno izlaganje treba biti: • sadržajno, • logički jasno, • zanimljivo • na korektnom maternjem jeziku. • Svaki dobar nastavnik može vežbom razviti sposobnost svog usmenog izražavanja.

• Usmeno izlaganje u nastavi može biti u obliku: – pripovedanja, – opisivanja, – obrazlaganja, – objašnjavanja i – izveštavanja.

METODA RAZGOVORA • Razlikujemo više vrsta, oblika razgovora: katehetički, razvojni, slobodni, diskusija, oluja ideja i dr. • Katehetički razgovor sastoji se od kraćih pitanja i određenih odgovora i zbog toga se najčešće koristi prilikom ponavljanja i proveravanja određenih činjenica, kao npr.: – Koje su nezavisne rečenice? Kada slavimo Dan ljudskih prava? Kada je počeo II. svetski rat?

• Razvojni – heuristički (grč. heurisko – nalazim) razgovor - nastavnik postavlja podsticajna ili početna pitanja, prikupljajući uspešne odgovore. Na taj način, izbegavaju se veća lutanja i osigurava više-manje očekivani odgovor. • Slobodni razgovor sličan je razgovoru u svakodnevnom životu, odvija se u slobodnom dijalogu. Slobodni razgovor zahteva strpljenje, čekanje odgovora i međusobno slušanje, obrazlaganje svog stanovišta.

• Diskusija (polemika, debata, rasprava) oblik je razgovora u kojemu se suprostavljaju mišljenja o određenoj temi. Nju treba unapred najaviti, kako bi se učenici mogli pripremiti za raspravu, na primer: pušenje, slobodno vreme, bavljenje sportom, i sl. Bitna osobina diskusije da ne daje pobednika ni pobeđenog. Njen zadatak je zauzimanje osobnog stava o temi diskusije.

• Oluja ideja izvorno se smatra metodom rešavanja problema. • To je neusiljeni postupak koji omogućuje svim učesnicima da iznesu primedbe, dosetke, razmišljanja (sve što im «padne na pamet»). • Dobro sprovedena, ova vrsta razgovora podjednako uključuje sve učesnike, zbog čega je prihvaćena u savremenoj nastavi, jer neguje stvaralački pristup problemima i pomaže učenje putem otkrića.

VIZUELNE METODE • Dokumentacijske - učenik dolazi do znanja na temelju pisane i grafičke dokumentacije. • Demonstracijske - učenik posmatranjem upoznaje predmete, pojave, svojstva, koje im pokazuje učitelj. Ima široku primenu u nastavi budući da je percepcija vrlo važan izvor saznanja. • Eksperimentalne - učenik izvođenjem eksperimenta, koje je pokazao učitelj, upoznaje pojave i svojstva i stiče nova znanja. Učitelj vodi učenike da sami eksperimentišu i posmatraju pojave oko sebe. Važnost te metode je u tome što učenici svim čulima učestvuju proučavanju konkretnih objekata i pojava pa na osnovu toga stiču nove pojmove i nova znanja.

PRAKTIČNE METODE Laboratorijsko-eksperimentalne metode: metodička varijanta praktičnih metoda u kojima su učenici u poziciji da do informacija o objektima i procesima dolaze tako što vrše manipulisanje tim objektima (posmatranje, analiza, ispitivanje strukture i sastava, raščlanjavanje, rastavljanje na delove i sastavljanje i sl.) ili kada se izazivaju određeni procesi i pojave kako bi se mogla uočiti struktura procesa, unositi faktori, pojave i procesi i posmatrati promene do kojih dolazi pod uticajem tih faktora, ispitivati uzroci i posledice i tok promena.

• Metode praktičnih radova: metode i metodičke varijante koje su usmerene na učenje kroz primenu i sticanje znanja na konkretnom preoblikovanju predmeta iz stvarnosti, zatim metode i metodičke varijante praktičnog pismenog i ilustrativno-grafičkog izražavanja.

Savremene nastavne metode • • • • • • • • • • •

Prezentacija, Modifikovano predavanje, Brain-storming Grupna diskusija, Debata, Studija slučaja, Igranje uloge, Igra/takmičenje Pisani razgovor Mape uma Kreativna primena filma

• Prezentacija je nastavna metoda u kojoj nastavnik predstavlja informacije učenicima koristeći vizuelna nastavna sredstva i IC tehnologiju. • Prezentacija, kao i predavanje, je vrlo efikasna za prenošenje znanja velikim grupama polaznika. Ono što je razlikuje od tradicionalnih metoda je upotreba vizuelnih nastavnih sredstava, počev od unapred pripremljenih flip-čartova do najnovije tehnologije, kao što su power-point prezentacije. • Prednosti su: rad sa velikim grupama; može se kombinovati sa drugim metodama; atraktivna je i zaokuplja pažnju; multisenzorno učenje. • Nedostaci su: komunikacija se odvija samo u jednom smeru; učenici su uglavnom pasivni; učenike više interesuju nastavna sredstva od samog sadržaja; potreban je detaljan plan i priprema; skupa oprema; nastavnik mora da uvežba upotrebu vizuelnih nastavnih sredstava.

• Modifikovano predavanje je nastavna metoda u kojoj nastavnik usmeno izlaže sadržaj aktivno uključujući učenika u nastavu. Za razliku od tradicionalnog predavanja, karakteristika ove metode je razmena informacija između nastavnika i učenika, pa čak i između samih učenika. Ova metoda aktivno uključuje učenike u proces učenja (aktivno učenje i povratna informacija). Ističe se teorijski aspekt nastavnog sadržaja verbalnim prenošenjem nastavnog sadržaja, postavljanjem pitanja učenicima da bi ih uključili u nastavu • Prednosti su: lako se planira i priprema ; lakše je organizovati vreme; uspešna u radu sa velikim grupama učenika; ekonomična; može se kombinovati sa drugim metodama; grupa međusobno sarađuje u radu na istoj temi. • Nedostaci su: može biti dosadno ili suvoparno predavanje; teško se održava pažnja učenika ; ne može se upotrebiti za podučavanje veština.

Brain-storming je nastavna metoda čijom primenom nastaje veliki broj ideja na osnovu kojih se organizuje kratka diskusija. U nastavi se, primenom ove metode, stvara podsticajna i aktivna atmosfera. Ističe se teorijski aspekt nastavnog sadržaj tako što nastavnik: • 1) predstavi temu tako da je učenici razumeju; • 2) podstiče učenike da kažu ključne reči koje će zapisati bez kritike i cenzure; • 3) klasifikuje ključne reči u kategorije i organizuje diskusiju kojom bi se došlo do mogućih rešenja. • Prednosti su: održava interesovanje i aktivnost učenika; oslanja se na znanje i iskustvo učenika; dolazi se do neobičnih rešenja; razvija kreativnost kod učenika i osećaj slobode. • Nedostaci su: zahtevna je prema učenicima; kratko traje; ne učestvuju uvek svi učenici.

• Grupna diskusija je aktivna nastavna metoda koja se oslanja na učešće i interakciju učenika, koji raspravljaju o određenoj temi. Grupa istražuje temu ili pitanja tako što analizira, ocenjuje ili vrši pregled nastavne tematike. Korisna pri proučavanju stavova, pomaže u izmeni loših ili antisocijalnih stavova. Izvodi se predstavljanjem teme i pružanjem mogućnosti učenicima da o njoj diskutuju. Nastavnik je u ulozi organizatora i moderatora. • Prednosti su: održava interesovanje i aktivnost učenika; učenici razmenjuju znanje i iskustvo; kritikuju stav ili mišljenje, a ne osobu; dolazi se do kreativnih rešenja problema, proširuje vidike; pruža zanimljivu povratnu informaciju o poznavanju teme i veštinama komunikacije učenika; od nastavnika zahteva da identifikuje ključne delove nastavne jedinice; korisna je za razmenu stavova; izgrađuje i razvija veštine međuljudskih odnosa i toleranciju. • Nedostaci su: zahteva puno vremena; teško se kontroliše tok diskusije i može lako da se skrene sa teme; iziskuje detaljno planiranje i zahteva veštog moderatora.

• Debata - Nastavna metoda slična diskusiji ali sa organizovanijom strukturom. Debata se koristi kada ne postoji samo jedno rešenje. Metoda je efikasna za poboljšanje komunikacijskih veština značajnih prilikom iznošenja argumenata za i protiv. Uloga nastavnika je da: • 1) imenuje/odabere iz grupe učenika predsedavajućeg, koji će na nepristrasan način voditi računa o poštovanju pravila i dati mu uputstva; • 2) odabere odgovarajuću temu za debatu i da da argumente za i protiv; • 3) podeli grupu na one koji su za, protiv i uzdržane; • 4) odabere predstavnike grupe i da im da vremena da se pripreme • Prednosti su: održava interesovanje i aktivnost učenika; učenici razmenjuju znanje i iskustvo; učenici preuzimaju vodeće uloge (liderstvo); učenici razvijaju sposobnosti i veštine argumentacije ; timski rad; razvoj tolerancije; prisutan osećaj zadovoljstva. Nedostaci: zahteva puno vremena ; mali broj učenika ima mogućnost liderstva, odnosno da dominira u nastavi.

• Studija slučaja - Nastavna metoda koja uključuje temeljnu grupnu diskusiju o stvarnim ili izmišljenim situacijama. Zahteva čitanje, proučavanje, analiziranje, diskusiju i slobodno razmenjivanje ideja kao i donošenje odluka i odbranu svoje pozicije pred drugima. Često se koristi s namerom da se analiziraju pogreške kako bi se izbegle u daljem radu. Istaknut je teorijski aspekt nastavnog sadržaja, pre svega predstavljanjem teme i pružanjem mogućnosti učenicima da je analiziraju. • Prednosti su: različiti oblici rada u nastavi (može biti individualna ili grupna aktivnost); razvija sposobnosti rasuđivanja, kritičkog razmišljanja i rešavanja problema ; učenici su aktivno uključeni u nastavu; izgrađuje i razvija veštine međuljudskih odnosa. • Nedostaci su: informacija mora biti precizna i ažurirana; učeniku treba više vremena za studiju slučaja; učenici mogu postati previše zainteresovani za studiju slučaja i zaboraviti svrhu primene ove nastavne metode; studija slučaja mora da ima jasnu ulogu u nastavi.

• Igranje uloge - Nastavna metoda koja omogućava učenicima da kroz glumu situacija iz "stvarnog života" vežbaju i ispituju nove oblike ponašanja koje mogu upotrebiti u neposrednom životu ili će se sa njima sresti u budućnosti. • Ova metoda se primenjuje da bi učenici/polaznici mogli da osete uticaje koji se na njih vrše u toj ulozi i posebno je efikasna za analizu stavova. Ističe se afektivni aspekt nastavnog sadržaja pružanjem odgovarajućeg scenarija učenicima i upućivanjem da se ponašaju kao da se nalaze u takvoj situaciji. Analiza nakon igranja uloga je neophodna. • Prednosti su: simulira "stvaran svet" ; polaznici/učenici su aktivni ; učenici mogu da vide i dožive situacije, odnose i sl. iz drugog ugla, da “uđu u tuđe cipele”; razvija toleranciju. • Nedostaci: teško se kontroliše i upravlja zbog nepredviđenih, spontanih reakcija tokom igranja uloga; nastavnik može da izgubi iz vida one učenike koji ne učestvuju u igranju uloga; potrebno je odvojiti dovoljno vremena za analizu nakon završetka vežbe.

• Igra/takmičenje - Nastavna metoda u kojoj se takmičenje i/ili saradnja učenika koriste za ponavljanje i utvrđivanje nastavnog sadržaja. • Izvodi se u obliku kviza, mozgalice ili neke druge aktivnosti u kojoj postignuti rezultat zavisi od veštine, znanja i slučaja. Ističe se teorijski, afektivni i praktični aspekt nastavnog sadržaja. • Izvodi se predstavljanjem igre, pravila igre i pružanjem smernica. • Prednosti su: razvija sposobnosti, pre svega pisanog izražavanja; pojačava samosvesnost; učenike održava aktivnim i uključenim u proces nastave; zabavna je; simulira rad nakon održavanja nastave ; razvija veštine međuljudskih odnosa. • Nedostaci su: zahteva puno vremena i potrebno je izdvojiti dovoljno vremena na času za analizu nakon vežbe; ne odgovara stilovima učenja svih učenika; može nastati negativna atmosfera na času.

• Pisani razgovor - nastavna metoda u kojoj učenici naizmenično ili redom komuniciraju pismeno imajući pred sobom list sa temom o kojoj pišu ili uz pomoć računara. • Realizuje se tako što učenici naizmenično na istom listu papira/računaru pišu-dodaju tekst na zadatu temu. Tako se formira novi tekst o zadatoj temi. • Ističe se teorijski i afektivni aspekt nastavnog sadržaja zadavanjem određene teme i objašnjenjem pravila pisane komunikacije i pružanjem smernica učenicima. • Prednosti su: pisani razgovor stvara visoku koncentraciju; učenici su u kontaktu, a ne služe se verbalnom komunikacijom; u učionici je tišina i potrebna radna disciplina; učenike održava aktivnim i uključenim u proces nastave ; zabavna je i razvija veštine međuljudskih odnosa. • Nedostaci su: ponekad traje dugo, dok se ne zapiše prva reč; potrebno je izdvojiti dovoljno vremena na času za analizu nakon vežbe; možda ne odgovara stilovima učenja svih učenika; pojedini učenici mogu svesno pisati neprimerene sadržaje.

• Kreativna primena filmova - nastavna metoda u kojoj se mediji koriste za motivaciju učenika, očigledno prikazivanje i informisanje . Ističe se praktičan aspekt nastavnog sadržaja i didaktički dobro promišljeni i metodički kreativno upotrebljeni filmovi unose dinamičnost u nastavu. • Prednosti su: očigledno i snažno motivaciono nastavno sredstvo; prikladan je za sadržaje koji nisu neposredno dostupni; izuzetno je snažan prilikom formiranja učeničkog pogleda na svet; savremena obrazovna tehnologija pruža mogućnost da učenici i sami postanu filmski stvaraoci; isti film može se više puta ponavljati. • Nedostaci su: informacije iz filma se relativno brzo zaboravljaju, jer se želimo više zabaviti nego naučiti iz njih; postoji mogućnost manipulacije i pasivizacije učenika; film se često ne može uklopiti u vremensko trajanje školskog časa.

• Misaona mapa/Mapa uma - aktivna nastavna metoda kojom se prikazuju nastavni sadržaji bez strogog redosleda koji je dat u udžbeniku ili prilikom nastavnikovog predavanja. Metoda koja povezuje sadržaj nastavne jedinice i asocijacija na sadržaj. • To se postiže određivanjem ključnih reči i pojmova i njihovo prikazivanje u vidu ilustracije/crteža. • Prednosti ovog načina rada su: usaglašen razvoj obe moždane hemisfere; očigledno i snažno motivaciono nastavno sredstvo ; razvoj i povećavanje sposobnosti pamćenja; sprečava učenja napamet bez razumevanja; razvija sistematičnost u sticanju znanja. • Nedostaci su: teže se primenjuje u radu sa učenicima slabije razvijenih misaonih operacija; teško se uklapa u vremensko trajanje školskog časa.

ODABIR I KORELACIJA NASTAVNIH METODA • Pri odabiru nastavnih metoda za neposredan rad na času, rukovodimo se konkretnim pedagoško-didaktičkim i praktičnim razlozima. Odabir zavisi i od drugih, brojnih faktora: • od vrste nastavnog predmeta • od sadržaja nastavne jedinice • od uzrasta učenika • od strukture odeljenja, posebno intelektualne mogućnosti učenika, • od toga u kojoj su meri učenici osposobljeni za samostalni rad i uspešno korišćenje različitih izvora znanja. • broj učenika u odeljenju bitno utiče na izbor nastavnih metoda. • predznanje i iskustavo učenika utiču na izbor nastavnih metoda • od tipa nastavnog časa • opremljenost škole nastavnim medijima i sredstvima • kompetencije nastavnika i dr.

Savremeni didaktičari, koji razvijaju integrativnu didaktiku (vidi: H. Kiper; W. Mischke; 2008; 112), pri odabiru nastavnih metoda polaze od toga da li su one primerene da se u određenom slučaju podstaknu nameravani procesi učenja, podstiču li nastavnikovo prenošenje znanja ili pak na primeren način podupiru samostalno učenje učenika. U vezi sa tim postavljaju sledeća pitanja: • Odgovara li metoda strukturama predmeta učenja? Da li je metoda primerena predmetu? Da li je metoda primerena učenju u datom predmetu ili području (domenu) učenja? • Da li je odabrana metoda prikladna da se određeni sadržaj pomakne u horizont učenja učenika? • Podstiče li odabrana metoda procese učenja? • Podstiče li metoda samostalno učenje? Da li je prikladna da je učenici preuzmu u uključe u svoj repertoar radnih tehnika i tehnika učenja? • Da li se metoda primenjuje i konkretizuje uvek na željenom nivou stepena kompetencije?

OBLICI RADA U NASTAVI

DEFINICIJA NASTAVNIH OBLIKA • Organizacioni oblici nastavnog rada su sociološki oblici nastave koji se formiraju u zavisnosti od broja učenika koji učestvuju u poučavanju i učenju. • Istovremeno određuju odnos nastavnika i učenika i međusobni odnos učenika u tom procesu.

NASTAVNI OBLICI RADA • U didaktičkoj teoriji i praksi poznati su sledeći oblici nastave: frontalni oblik nastavnog rada, grupni oblik nastavnog rada, rad u parovima, individualni oblik nastavnog rada.

Frontalni oblik nastavnog rada • U neposredno (direktno) uspostavljenoj nastavi najčešće se primenjuje frontalni (zajednički, kolektivni) oblik nastavnog rada. U frontalnom radu jedan nastavnik neposredno poučava zajednički sve učenike (u grupi, odeljenju). Nastavnik je u direktnom odnosu sa učenicima i nastavnim sadržajem, odnosno on je posrednik između nastavnog sadržaja i učenika.

• Frontalni oblik rada odgovara psiho-fizičkim sposobnostima učenika mlađih razreda osnovne škole. Iako je takav oblik rada prevladavao u staroj školi, zbog ekonomičnosti se i danas zadržao kao najčešći nastavni oblik rada. • Svim učenicima osigurava isto posmatranje, prenošenje poruka, sastavno ponavljanje, utvrđivanje znanja i razvitak njihovih sposobnosti.

• Najpogodnija primena frontalnog oblika rada je na uvodnim časovima. Frontalni rad je posebno pogodan za korišćenje filma, CD, TV emisija u nastavi.

Nedostaci frontalnog oblika rada • Najčešći nedostaci frontalnog rada su: zapostavljanje individualnih osobina učenika; nastava se prilagođava tzv. «prosečnom» učeniku, koji zapravo ne postoji, pa ona ne zadovoljava potrebe ni mogućnosti natprosečnih učenika a uopšte je ne mogu pratiti oni koji za tim prosekom zaostaju (po sposobnostima, predznanju, ritmu rada itd.);

ograničavanje komunikacije između nastavnika i učenika jer nastavnik može poslati informaciju svim učenicima, ali je ne može primiti od svih učenika; stalnom primenom frontalnog rada oblikuje se u razrednom odeljenju oblik predavaonice i slušaonice u kojoj nastavnik predaje, a učenici slušaju. Nastavnik se trudi da učenici dobiju sve gotovo, prerađeno, što kod učenika oblikuje psihologiju gotovanstva.

Grupni oblik nastavnog rada • Temelji se na zajedničkom radu tri do šest učenika na rešavanju određenih zadataka tokom nastave.

Vrste radnih zadataka u grupnom obliku nastavnog rada

istovrsni – nediferencirani rad u grupama (sve grupe obavljaju isti zadatak, ali se unutar svake obavlja podela rada prema složenosti zadataka); raznovrsni – diferencirani rad u grupama (svaka grupa dobija posebni zadatak, deo nastavne jedinice ili teme); rad u ciklusima – grupe rade na različitim zadacima, u predviđenom vremenu izmenjuju zadatke, sve dok svaka grupa ne uradi sve zadatke.

Temeljne etape rada u grupama • Nastavni rad u kojem dominira rad u grupama odvija se po etapama, koje metodičari različito određuju iako većina ističe tri temeljne etape/faze: uvodni deo – dogovor o radu – zajednički je za sve učenike, u njemu se provodi sadržajna i psihološka priprema za rad, upoznaje se program rada, formiraju grupe, zadaju zadaci rada, odlučuje o načinu rada, pripremaju izvori znanja, itd.

Glavni deo rada – rad u grupama - odvija se kao samostalan rad učenika u grupama na temelju podele rada unutar same grupe, dok nastavnik samo pomaže učenicima u savladavanju određenih poteškoća. Tokom rada u grupama važno je da učenici obave podelu rada unutar grupe, dogovore se o radu, prikupe odgovarajuće podatke, vode beleške, sprovedu raspravu i pripreme izlaganje grupe.

Završni deo – uopštavanje - obuhvata grupna izlaganja, raspravu o njima u razrednom odeljenju i nastavnikovo uopštavanje rada (dodatna tumačenja, dopunjavanje izlaganja, zadavanje dodatnih zadataka i sl.). Uopštavanje rada posebno je važno pri uspostavljanju raznovrsnog rada u grupama. Pošto svaki nastavni rad treba zaključiti proveravanjem njegove delotvornosti, navedenim delovima nastavnog rada treba dodati etapu proveravanja delotvornosti nastavnog rada.

Prednosti rada u grupama • Rad u grupama ima niz prednosti, kao što su: neposredan odnos učenika s’ izvorima znanja, i sa ostalim učenicima u grupi, razvijanje radnih sposobnosti, individualizovani rad u grupi.

Nedostaci rada u grupama složenost uspostavljanja rada u grupama; dugi uvodni deo i uopšte velik utrošak nastavnog vremena, pa tim oblikom rada treba obraditi važne nastavne sadržaje; često nesnalaženje učenika, posebno pri usvajanju same tehnike rada u grupama, tako da ne uočavaju bitne sadržaje.

• u stalnim učeničkim grupama dominiraju bolji učenici, čijim se rezultatima rada koriste slabiji učenici, što uzrokuje njihovu pasivizaciju u radu. Rad u grupama zahteva savremenu razrednu učionicu sa nameštajem koji se brzo može prilagoditi radu u grupama; • potrebna odgovarajuća oprema za praktičan rad učenika, mnogo različitih izvora znanja; • ali i spremnost i spretnost nastavnika da osigura materijalne preduslove za takav rad.

Rad u parovima • Temeljna oznaka rada u paru jeste to da dva učenika zajednički obrađuju jedan problem, bilo u nastavi, bilo izvan nje. Radeći u paru, učenici se lakše sporazumevaju i sarađuju. • Radom u paru učenik se osposobljava da svoj rad upoređuje s radom drugog učenika, da pažljivo sluša svog sagovornika, da upoređuje svoje sposobnosti sa sposobnostima svog para, da se brzo odluči u savladavanju poteškoća.

• Učenici u paru udružuju svoje znanje i sposobnosti, zajednički su odgovorni za uspeh svog rada. Učenike u taj oblik rada treba uvesti postupno i sastavno.

Vrste rada u paru prema sposobnosti učenika • Razlikujemo instruktivni i zajednički rad u paru. Instruktivni rad u paru - bolji učenik pomaže slabijem u sticanju i proveranju znanja. Zajednički rad u paru - učenici u paru traže rešenje ili svaki radi samostalno, a zatim zajednički raspravljaju o obavljenim zadacima i predlažu rešenje.

• Pri sastavljanju parova učenika uvažavaju se različti stavovi, kao: • mesto sedenja, slobodan izbor pojedinca, dogovor učenika, školski uspeh, učeničke sposobnosti, osobine učenika...

Vrste rada u paru prema vrsti radnih zadataka • Razlikujemo sledeće radove u paru: svi parovi rade isti zadatak, svaki par radi poseban zadatak, grupa parova radi na istom zadatku.

• Nastavni rad u kojem se radi u parovima obuhvata: pripremanje učenika, upoznavanje s’ uputstvima za rad, rad parova na rešavanju zadataka, izveštavanje parova o urađenom, završni rad – provera delotvornosti rada.

Nedostaci rada u parovima • Najčešći nedostaci su: ograničena saradnja na samo dva učenika; moguća pojava suparništva i izbijanje sukoba, nastavnikovo otežano praćenje rada svih parova.

Individualni rad • Individualni rad je rad u kome svaki učenik radi samostalno. • Prednosti individualnog rada su to što je učenik doveden u neposredan odnos sa nastavnim sadržajem. • Učenik razvija svoju samostalnost, stiče samopouzdanje i razvija svoje stvaralačke sposobnosti, a uspeh u učenju zavisi od njega samog.

• U takvom radu nema saradnje sa ostalim učenicima, već samo povremeno sa nastavnikom, bilo radi dodatnih uputstava ili nadzora. • Individualnim radom se učenici uvode u samostalan rad koji im omogućava da razvijaju svoje sposobnosti.

Vrste individualnog rada prema zadacima koji se obavljaju • Postoje: istovrsni – nediferencirani zadaci, raznovrsni – diferencirani zadaci, prilagođeni mogućnostima i potrebama svakog učenika.

• U istovrsnom radu svi učenici rešavaju samostalno iste radne zadatke, a primenjuje se za usvajanje temeljnih nastavnih sadržaja. • On nije stimulativan jer su takvi zadaci prelagani za učenike sa natprosečnim, a preteški za učenike sa ispodprosečnim sposobnostima.

• Raznovrsni individualni rad je prilagođen sposobnostima učenika u kojem pojedini učenici dobijaju različite radne zadatke. • Individualan rad postaje individualizovan kada svaki učenik rešava zadatak koji odgovara njegovim sposobnostima, tempu i načinu rada.

Prednosti i nedostaci individualnog rada Prednosti – razvijanje sposobnosti, samopuzdanja i stvaralaštva. Nedostaci - nemogućnost govorne saradnje sa ostalim učenicima i nastavnikom, otuđivanje od rada kad se naiđe na poteškoće, zatvaranje u sebe, jačanje individualnosti, mala delotvornost pri obradi novih nastavnih sadržaja i dr.