Paul Verlaine Poezija

nakostrešene. Drugovi su zapazili još i njegovu preteranu stidljivost i nespretnost. Njegov najprisniji drug, koji ga je jako zavoleo, govorio je: „Njegova duša najdivniji je poklon koji se poţeleti moţe―. Kad ga je isti drug doveo svojoj kući, roditelji su ga šapatom upitali: „Kakvo si nam to čudo doveo u kuću?― U doba polnog sazrevanja, oko svoje petnaeste godine, ispoljava dve nove

Paul Verlaine

Pol Verlen, veliki

osobine: počeo je da piše pesme

francuski pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je koliko opterećen porocima i slabostima, isto toliko obilno nagraĎen darovima, a pre svega lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i iskrena, po obliku savršena a po zvučnosti muzikalna, bila je takoĎe

(najpre po ugledu na Viktora Igoa, a kasnije na Bodlera), a zatim se kod njega razvija strast i ljubav (ljubav koja nije bila kao kod većine njegovih drugova, idealna i platonska, s prvim poljupcima i uzdasima, nego telesna i pohotljiva, bez duhovnog uvoda i izraţaja, i to najčešće sa izvikanim

zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku neprekidne borbe izmeĎu dobra i zla, izmeĎu poboţnosti i bogohulništva, izmeĎu lepog i ruţnog, izmeĎu razuma i ludila. Baš kao i njegov ţivot. Verlen je roĎen u Mecu, u oficirskoj porodici. Kad mu je bilo deset godina, otac ga je upisao u licej, na veliku ţalost majke. Pri

prijateljicama noći). Posle odlično poloţenog ispita zrelosti i završenog pravnog fakulteta, dobio je sluţbu opštinskog zvaničnika u Parizu. Njegovo pesničko stvaralaštvo je u punom poletu, ali ga u isto vreme obuzima alkoholičarska strast. U to vreme objavljuje svoju prvu zbirku pesama, Saturnske poeme, koja od njegovog

prvom susretu sa učenicima, kod svih je proizveo nepovoljan utisak svojom neprivlačnom pojavom: imao je nesimetričnu lobanju, dve izbočine na čelnim stranama, oči duboko usaĎene i neodreĎene boje, nos širok i spljošten, jabučice isturene, obrve guste i

imena stvara ime velikog pesnika. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa bolje. MeĎu tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se isticala po lirizmu Jesenja pesma, a isto tako i pesma Moj porodični san, pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čeţnji za 1

traţenom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je nedugo posle prve objavio i drugu zbirku, Galantne svečanosti, njegov prijatelj Šarl de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom Matildom, koja je oboţavala muziku i pevanje. Već pri prvim njenim rečima osetio je ličnost koju je dugo u snu traţio, pa i nakratko viĎao. To svoje

stupa u sluţbu Komune, dok su mu ţena i njeni roditelji odlučni protivnici. Posle pada Komune, kad je Pariz počeo da se vraća svom predratnom ţivotu i izgledu, pesnik je izgubio volju da se vrati na svoje staro radno mesto i predaje se poeziji i noćnom ţivotu. Uskoro je dobio pismo od sedamnaestogodišnjeg provinciskog pesnika Artura Remboa, iz malog grada

osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu

Šarlvila u Ardenima. U pismu Rembo

je uzvratila ravnom merom: „Volim Vas jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete muziku―. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova, priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata obavljeno

zaljubljeno hvali poeziju svog velikog učitelja Verlena i ujedno prilaţe svoje prve pesme. Ove pesme deluju na Verlena, kako sam kaţe, ţestinom groma, i iskre su mladićkog i prkosnog genija. Mladi pesnik je, na kraju svog pisma, izrazio samo jednu ţelju: voleo bi da doĎe i da se nastani u Parizu, ali

venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka, Dobra pesma, koju je Viktor Igo propratio rečima da je to „Prava kita cveća usred pakla kanonade―. Brak kao da je preporodio pesnika: odrekao se apsinta i kafanskog društva i posvetio se svojoj voljenoj ţeni. Posle tri meseca skladnog bračnog ţivota, pesnikova osećanja prema ţeni

nema novca. Verlen je, bez dvoumljenja, odmah poslao novac i pismo, koje je završio ushićenim rečima: „DoĎi, lepa, velika dušo, zovu te, svi te čekaju!― Kroz dva dana mladi pesnik stigao je pravo u dom Matildinih roditelja, kod kojih je tada Verlen stanovao. Mladi gost bio je dţinovskog stasa, sirovog izgleda, čupave kose i

postaju sve hladnija i on se vraća boemskom ţivotu: vraća se kući u zoru, pijan, svaĎa se sa ţenom, tuče je, i ona beţi dvaput svojim roditeljima. Verlen se posle svakog neuračunljivog ispada iskreno kaje i pokušava da se popravi. Izbija pariska komuna. To izaziva nove svaĎe: on je oduševljen revolucijom i

zapuštene spoljašnjosti, a od prtljaga imao je samo svoju zbirku pesama Pijani brod. Konzervativni roditelji i ţena zanemeli su. Za stolom, na večeri, vladala je grobna tišina, koja je sve kazivala. Jedini je progovorio Verlen. Kad je iskapio prvu čašu vina, rekao je na adresu vojih ukućana prkosno: „Ţiveli 2

psi! Psi su jedini pravi liberali!― Sutradan je gostu otkazano gostoprimstvo i Verlen mu je našao drugi stan. Verlen i Rembo, srodne duše, sklopili su veoma brzo ne samo verno pobratimstvo, već i ideološki savez. Kraj niza ispijanih čaša apsinta, pošto bi ushićeni pročitali svoje pesme, razvijali su svoju novu teoriju poezije, uveravajući jedan drugog da moraju postati voĎe, učitelji, preteče,

porodičnom ţivotu. Taj rastanak je bio kratak. Posle nekoliko meseci Verlen je, slučajno, sreo na ulici Remboa, i odmah su se dogovorili da, uz novčanu pomoć Verlenove majke, napuste Pariz i sklone se u Brisel. Za Verlenom su dojurile ţena i njena majka, da ga nagovore da se vrati kući. On se pokajao i pristao na povratak. MeĎutim, usput se predomislio, vratio se u Brisel i s

vidoviti, sinovi sunca. Verlen je dovodio

Remboom pobegao u London. Tamo su

svog mladog prijatelja na večeri pesnika na kojima su se čitale pesme i o njima raspravljalo. Mladi prorok javno je izvrgavao ruglu sve pesme drugih pesnika, a jednog pesnika je, čak, napao Verlenovim štapom. Kruţok je posle toga zabranio Verlenu da dovodi tog mladog pesnika-siledţiju na večeri,

iznajmili bednu sobicu, ţiveli u prisnom prijateljstvu i nastavili pesnički rad, ali su se ubrzo posvaĎali i Verlen se vratio u Brisel. U nastupu očajanja, rešen da se ubije, kupio je revolver. Kada je odustao od svoje očajničke namere, Verlen poziva Remboa da nastave zajednički ţivot, ali Rembo zahteva odlučno da se

ali je on odgovorio nabusito i odlučno: „Nikad! Mi ćemo dolaziti obojica ili nijedan!― Pobratimi su tako i postupili. Nisu odlazili u društvo pesnika, ali su nastavili da se druţe sami po kafanama ne samo uz apsint, već i uz hašiš. Verlen je u to vreme dobio sina. To ga je ponovo vratilo domaćem ţivotu, ali nakratko. Nastavio je noćni ţivot sa

vrate u Pariz. MeĎu njima se izrodila oštra svaĎa; Verlen poteţe revolver i ranjava svog pobratima. OsuĎen je na dve godine zatvora u Monsu, doţivljava teške dane i gorko razočarenje: Rembo ga napušta i vraća se u Šarlvil, ţena dobija brakorazvodnu parnicu, a izdavači odbijaju da mu izdaju knjigu pesama jer je izgubio ugled u javnosti.

Remboom i vraćao se kući pred zoru, uvek u pijanom stanju. Posle uzaludnih prepirki i svaĎi, ţena mu je odlučno poručila: „Kad Rembo bude napustio Pariz, moći ćeš da se vratiš našoj kući!― Verlen je popustio: dao je svom pobratimu novac za putne troškove i vratio ga u njegov Šarlvil, a on se vratio

Slomljen duševno i moralno, u svom unutrašnjem bespuću, kod njega se javila nova crta karaktera: potraţio je spas u bogu i ispevao zbirku duboko poboţnih pesama Mudrost. Po izlasku iz zatvora saznao je da se Rembo nastanio u Štutgartu, u jednoj porodici, i da je prilegao na učenje nemačkog 3

jezika. Verlen, privezan za Remboa tajanstvenim i zagonetnim vezama, čim se našao na slobodi, dolazi k njemu s pokajničkim brojanicama u rukama, da bi se samo tri sata kasnije odrekao boga, govorio je Rembo. Na obali reke Nekar, u šetnji, meĎu izmirenim pobratimima ponovo izbija ţestoka, zagonetna svaĎa, i seljaci nalaze na poljani Verlena u besvesnom stanju.

bolnici, dobio je poslednje, neočekivano priznanje: javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdrţavanje. Pa ipak, umro je kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu Razočaranje.

Utučen, prezren i napušten od svih

Ars poetica Bijeli mjesec Drage ruke Fifi se probudio Green Gaspar Hauser pjeva Iz tamnice Jesenja pjesma Kaledioskop Klonuće Moj intimni san Mesečina Malaksalost Moj svakodnevni san Moj Gospod mi reče Pero Romace bez riječi San mračan i teţak Sentimentalni razgovor U taj najsvjetliji čas Zaboravljeni napjevi Zavjet Zelenilo Zar ne

prijatelja, prokleti pesnik, kako ga je zvao ceo svet, dao se u skitnju. Najzad je dobio sluţbu nastavnika u malom mestu Retelu, gde je upoznao i zavoleo jednog osamnaestogodišnjeg seljačića, Lisijena, kao roĎenog sina, ali, koga su mu, očekivano, zabranili da viĎa. Kad je zbog pijanstva izgubio sluţbu, preselio se u Lisijenovo selo. Mladi usvojenik je, meĎutim, uskoro umro i to ga je dotuklo. U potpunom očajanju, traţio je spas u alkoholu i poeziji. Tada je ispevao novu zbirku pesama, Negda i nedavno, koja pokazuje nov uspon u njegovom stvaralaštvu. U bezizlaznom očajanju i pod dejstvom alkohola, odlazi u Aras da iznudi od majke novac, i kad u tome ne uspeva, pokušava da je udavi. Zbog toga ponovo dopada zatvora. Kad se opet našao na slobodi, kao čovek koga su napustili svi prijatelji, skitao je i prosjačio, lutao po drumovima, šumama, selima i gradovima, ili je nalazio skloništa u azilima, bolnicama i sobicama prostitutki. Dok je leţao u

________________________________ __ Ars poetica

4

Muzika nek te prva brine i zato Nepar nek ti pjeva što mutan lakše se prelijeva, a sve bez poze i teţine. Kad biraš riječi, nek ti godi da ih ne biraš bez prezira: siva nas pjesma više dira, kad se Nejasno s Jasnim vodi. To su za velom oči krasne, sjaj dana kada trepti zrakom, il na jesenskom nebu mlakom u plavoj zbrci zvijezde jasne. Nek nam je još i Preljev dan, jedino preljev, a bez Boje! Samo preljevi lako spoje flautu s rogom, san uz san. Od Dosjetke ti bjeţi smjele, od kruta Duha, Smijeha gnjila; s njih plaču oči Plavetnila; sve je to luk iz proste zdjele! Rječitost zgrabi, vrat joj stezi! Pri radu ti se često sjeti i Rimu malko opameti, jer pustiš li je, ona bjeţi. Za grijehe Rime nema riječi! Zar gluho dijete, Crnac ludi taj jeftin nakit nama nudi što pod turpijom prazno zveči? Muzike još i sveĎ i dugo, da stih ti kao smion vaţi leteć iz duše koja traţi druge ljubavi, nebo drugo. Nek stih ti bude avantura, u hitrom vjetru jutra rasut, od kog metvica i smilj cvatu… Sve drugo je – literatura. ________________________________ __ Bijeli mjesec U šumi blista mjesec bijeli,

od svakog lista glas se seli kroz snene grane.. O moje lane. U dno zrcala smirene bare sjena je pala vrbe stare gdje vjetar zove… Čas je za snove. Beskrajna sada meka tišina kao da pada ozgo s visina gdje zvijezda sja se.. To divan čas je. ________________________________ __ Drage ruke O, nekad moje, drage ruke, toliko divne i malene, poslije zablude nesmiljene i svih bezdušja i sve muke, poslije svih luka i gradova, i pokrajina i zemalja, otmjene ko u kakva kralja, o drage ruke mojih snova. Ruke u snu, na mojoj duši, znadem li što ste izvoljele u doba podle buke vrele reći toj duši što se ruši? Zar laţu moje slutnje čedne, pune duhovnog srodnog stanja i materinskog pomaganja, ljubavi prisne, nepregledne? O patnjo dobra, griţnjo naša, sni blagi, ruke posvećene, o ruke drage i čašćene, pruţite kretnju koja prašta! ________________________________ __ 5

Fifi se probudio Fifi se probudio.U zoru si mi dala celov za dobro jutro,a jadna ptica mala jedanput zacrvknuta i glavu skri pod krilo te utihnu na časak pevanje njeno milo. Tada ti za tvoj celov je celov svoj uzvratih mnogostruk,posvudašnji,koji te celu prati, sve dole od stopala do kose raspletene stajući na mestima gde su bljesci i sene. Bilo je to veselo i tebe smeh osvoji, a ja kolena naglo tisnuh izmeĎu tvojih, opreh se na njih,nagnut,usta ti zgrabih ţivo, i tada postah surov,a ne je krivo, čak mi tvoj pogled vlaţni kao da reče hvala. Tada se Fifi prenu,nemirna ptica mala I kao veran drugar,veseo svakog časa što ne zavidi sreći niti zlo kakvo snuje, on pozdravi moj trijumf salvama svoga glasa kao da hoće da ga i samo nebo čuje. Skakutaše ponosno ko momče što se diţe da slavnom pobedniku uzvikuje i maše a zora što tad rujna na stakla sobe stiţe bila je,ne laţući,svedok ljubavi naše. ________________________________ __ Green Evo lišće i cvijeće, grane, plodovi zreli, evo i moga srca što samo za vas bije. Nemojte ga raniti rukama svojim bijelim, i ovaj skromni darak neka vam mrzak nije. Dolazim prepun rose, po meni kapi mnoge, od vjetra na mom čelu hvata se inje

lako. Pustite da moj umor, smiren uz vaše noge, sanja časove sretne i da se odmori tako. I po gradima vašim nek moja glava pliva, koja od poljubaca sva šumori i pada. Od te oluje krasne nek tako otpočiva, i da trenutak zaspim kad i vas umor svlada. ________________________________ __ Gaspar Hauser pjeva Tiho siroče, ja sam pao, noseći samo oči snene, u grad, meĎ ljude nebrojene, i vidješe da nisam zao. U dvadesetoj, kao slijep, sav planuh, duše zaljubljene; tad spoznah da su lijepe ţene, no za njih ja ne bijah lijep. Bez kralja i bez domovine, a niti hrabar nisam bio, u ratu ja sam umrijet htio, no smrt ne htjede da me skine. što će jadni Gaspar na svijetu? RoĎen je kasno ili rano? O, srce mu je otrovano: molite za njeg molitvu svetu! ________________________________ __ Iz tamnice Nebo je evo, tu, nad krovom, plavo i sve tiše. A stablo jedno tu, nad krovom, granama njiše. I zvono evo, na nebu ovom, tihano zvoni. I ptica neka na stablu ovom tugu romoni.

6

O moj Boţe, ţivotom tamo sklad i mir vlada. A ta smirena buka tamo stiţe iz grada. Što li učini, ti, kome samo suze se roje, što li učini, reci samo, od mladosti svoje?

U ulici posred grada začarana orgulje u suton napjeve će mljeti, mačke će se na sve šankove popeti, limene će glazbe ići sa svih strana. Bit će tako kobno kao da se mrije, na licima suze od slatkoga plača, smijeh prepun jecaja u lomu kotača, dozivanje smrti da doĎe što prije. Neke drevne riječi ko uvelo cvijeće, od plesova čut ćeš buku uzavrelu, udovice nose cekine na čelu, roj se prostakuša med kurvama kreće, koje se muvaju, strašni klapci s njima i lišajni starci, bez obrva, bijeli, dok na drugom kraju narod se veseli uz bljesak raketa i miris urina. Bit će kao onda kad se od sna budi i ponovno zaspi i ponovno sniva te ukrase čudne, pune cara ţiva, ljeto što nam travu i zuj pčela nudi. ________________________________ __ Klonuće Ja sam kao carstvo, kasno, blizu kraja, što barbare bijele kako idu gleda, Akrostihe kujuć lijene stihe reda, Sloga zlatna, bolna od sunčeva sjaja. U osami duša od dosade pati. Krvave su bitke, kaţu tamo dolje, O, nemoćni što smo, slabi i bez volje, Bez ţelje da radost ţivota se vrati! O, ne moći htjeti, o, čak niti htjeti! Oh, ispili sve smo! Bathil, smij se tiše! Oh, ispili sve smo, riječi nema više! Samo pjesma jedna vatri namijenjena, Jedan rob nehajni, što sveĎ nekud leti, I dosada neka, bol nepreboljena. ________________________________ __ Moj intimni san

________________________________ __ Jesenja pjesma Plača pune Bruje strune jesenje; Mene tuge Tište duge, Čemerne. Kad je mukla, Ura tukla Gušeć sve, Plač me prenu I spomenuh Prošle dne. Lutam samo; Jer me zao Vjetra ćuh Amo,tamo Nosi kao List već suh. _______________________________ ___ Kaledioskop U ulici jednoj, sred sanjana grada, bit će ko kad proĎe ovaj ţivot strašan: trenut istodobno ţestok i nejasan… O sunce u magli koja se raspada! O krik s mora, zvuči što ih šuma lije! Bit će kao da nam ništa nije znano; iz metampsihoza buĎenje lagano: stvari bit će iste više nego prije. 7

O ţeni nepoznatoj san mi se čudan vraća, O ţeni što me voli i što je meni mila, koja nikada nije kakva je prije bila, a nije ni drukčija, i voli me i shvaća. I jer me shvaća, ona jedina moţe ući u moje srce – jao! – koje za nju samo nije zagonetno, a znojno čelo tamno jedina ona zna mi osvjeţit plačući. Ne znam je l’ crna, plava, riĎa ta ljepota. Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko kao imena dragih prognanih iz ţivota. Kao pogled kipa pogled je njen usnuli, a u glasu joj tihom, teškom i dalekom glasovi drhte dragi koji su umuknuli. ________________________________ __ Mesečina Pejzaţ bez premca, to je vaša duša Gde idu ljupke maske, plešu krinke, A svi, dok zvonka lauta se sluša, Ko da su tuţni ispod čudne šminke. Premda u pesmi setno im trepere, Pobedna ljubav, ţivot dnevnog sjaja, U sreću kao da nemaju vere, A pesma im se s mesečinom spaja, Sa mesečinom i tuţnom i lepom Od koje ptice sanjaju u borju I vodoskoci u zanosu slepom Jecaju, vitki, u svome mramorju. ________________________________ __ Malaksalost Ja sam Carstvo koje siĎe sa vrhunca, Koje motri golem hod belih Varvara; Zlatotkane, lenje akrostihe stvara U kojima igra malaksalost sunca. U dosadu gustu jad duše ugranja. Kaţu, tamo negde krvavo se bori.

O, bez moći, slabi, ţeljom tako spori, O, bez htenja za lepotom postojanja! O bez moći, o bez htenja: malo smrti! Sve je popijeno. Batil, smeh uglasi! Sve je pojedeno. Ništa da se glasi! Tek luckasta pesma bačena sred vatre, I rob koji sporo oko vas se vrti, I jad neznan koji hoće da vas satre. ________________________________ __ Moj svakodnevni san Često sanjam čudni san što me osvaja o neznanki koja ljubit bi me htela, i koja me, večno drugačija i vrela, voli i svu dušu s mojom dušom spaja. Jer ona mi shvata srce puno vaja, shvatila je, avaj, mene čim me srela. Samo ona moče, s moga bledog čela, otkloniti setu i dati mu sjaja. Ne znam je li smeĎa, crna ili plava. Ime joj zvučnošću svojom očarava kao ime onih koje ţivot ubi. Kao pogled kipa i njen pogled drema, a njen glas, ozbiljan, i tih, dok se gubi, seća na glas dragi onih kojih nema. ________________________________ __ Moj Gospod mi reče Moj Gospod mi reče : ‖Mene ljubi, dete! Gledaj moje sjajno srce koje strada, moje stope koje Magdalena mlada spra suzom, i moje ruke koje svete sve grehove tvoje. Gledaj čavle klete, krst, gorčinu, spuţvu, sve nalaze sada da mene tek voliš na svetu gde vlada moja Krv i Meso, moje reči svete. Ne ljubih li tebe do zadnjeg trenutka, po Ocu moj brate, po Duhu moj sine, i zar ne podnesoh jad tvoje sudbine?

8

Ne jecah li zebnju što se u te utka, ne mučih li muku u tvom veku tamnom, prijatelju plačni koji tragaš za mnom?‖ ________________________________ __ Pero Ne više iz stare pesme sanjar strašan Čiji smeh za pretke porugom se ori; veselost, ko sveća, više mu ne gori, I sad duh nas njegov goni, tanak, jasan. I kad uţas duge munje sevne blizu Na hladnome vetru haljine mu liče Na pokrov, a usta zjape, ko da viče Jaucima jer mu crvi meso grizu. Šumom krila ptica u noćnome zraku Beli se rukavi pokreću u znaku Jednog ludog saopštenja bez otklika. U očima zjapi rupa crna, strašna, Gde sja fosfor, a još groznije zbog brašna Oštre su, beskrvne crte samrtnika. ________________________________ __ Romace bez riječi Sve jače srce plače, Ko kiša povrh grada; Što bol i sjeta znače Što muče me sve jače? O blagi šume kiše Po zemlji i po krovu! Sve dosade je više, O tiha pjesmo kiše! Razlog plaču nema, U srcu što se trza! Zar izdaja se sprema?… Toj tuzi razlog nema. To najviše me boli Da ne znam, čemu srce Nit mrzi niti voli, A teške pati boli!

________________________________ __ San mračan i težak San mračan i teţak na ţivot mi pade: spavajte: sve ţelje, spavajte: sve nade! Već ne vidim ništa, ni lijepa ni ruţna ne sjećam se više… O prošlosti tuţna! Koljevka sam samo koju ruka njiše u podrumu tamnom: tiho, samo tiše! ________________________________ __ Sentimentalni razgovor U starome parku, usamljenom, lednom, Dve senke se srele u trenutku jednom. Oči su im mrtve, govore sve tiše: Ta ni reči njihove ne čuju se više. Dve seni, po mraku, u parku se srele Pa rečima prošlost oţivet bi htele: - Sećaš li se onih divnih uspomena? - A što da se sećam tih prošlih vremena! - Da li tvoje srce još za mene bije? I da li je u tvom snu još moj lik? - Nije! - Ah, ti divni dani! Ljubavno čeznuće, Pa susreti, poljupci… - Moguće. - Pa velike nade! Nebo uvek zračno… - Nade su otišle, sad je nebo mračno! Tako koračaše sred noćne tišine. I samo je noć čula razgovore njine. ________________________________ __ U taj najsvjetliji čas U taj najsvetliji čas u mom ţivotu Plameno će letnje sunce, puno zlata, 9

Istaći izmeĎu svile i brokata, Još jače svu vašu tu milu lepotu. Kao plavi čador nebesa daleka Raskošne velove svje raskrilice Nad čelima našim, koja bleda biće, UzbuĎena bliskom srećom što nas čeka. A kad padne veče, povetarac zračni Milovaće blago u igri vam skute, Dok će tihe zvezde po nebu rasute Smesiti se prisno na mladi par bračni. ________________________________ __ Zaboravljeni napjevi 1. To je zanos i čeznuće, ljubavno je to klonuće, to su šume u drhtanju pod dodirom od lahora, to su sitni glasi zbora što pjeva u sivom granju. O šumore svjeţi, boni! To ţubori i romoni, slično ko da plače trava kad lahori kroz nju hode… il se to pod virom vode šljunak nijemo odronjava. Ova duša što se čuje kako sneno jadikuje, to je naša, je li tako? Duša moja, duša tvoja, pune tiha, čedna poja što bruji kroz veče mlako? 2. Nazirem evo u tom ţamoru glasova drevnih obrise fine, a kroz sjaj glazbe iz daljine, blijeda ljubavi, buduću zoru! Srce i duša, puni nemira, sada su poput dvostrukog oka gdje kroz dan mutni, iz duboka, drhturi arija sviju lira!

Ljubavi plaha, umrijeti nijemo od smrti što se samotna klati s njihanjem starih i novih sati! Ah, od zibanja da poginemo! 3. Plače u srcu mome ko što nad gradom kiši; kakve me tuge lome rujuć po srcu mome? O slatki šume kiše vrh zemlje i krovova! Za srce što izdiše o pjesmo tihe kiše! Kako bez smisla plače sred srca koje grca. Zar prevara se zače?… Taj bol bez smisla plače. O, jad me teški ubi jer ne znam zašto srce nit mrzi niti ljubi, a ipak jad ga ubi. 4. Vidite, treba nam oproštenje dati, tako ćemo sreću osjetiti jaču, pa nek nam je ţivot pun sumornih sati, bit ćemo bar dvije duše koje plaču. Mi, duše sestrinske, o da pomiješamo s nejasnim ţeljama dječja uţivanja: pobjeći od ljudi i ţena nekamo u zaborav novi sveg što nas proganja. Nek smo dva djeteta il djevojke dvije, opijene ničim, svime začuĎene, koje idu da ih mlado hrašće skrije, čak ne znajuć da su grijeha oproštene. 5. Klavir što ga ljubi jedna ruka mila sja se sred sutona sivkasto-rumena dok nečujno, kao laki lepet krila, arija starinska, draţesna i snena odajom tumara kao zaplašena kroz miris što ga je Ona ostavila. 10

Što li znači ova zipka iznenadna koja moje jadno biće ljulja samo? Što hoćeš, ti Pjesmo vesela i skladna? Što si htio, njeţni, neodlučni poju, koji ćeš sad zamrijet u prozoru tamo odškrinutom prema malom perivoju? 7. O kako moja duša vene zbog jedne, zbog jedne ţene. Ne naĎoh mira ni slobode, premda mi srce od nje ode, premda mi srce, duša, zjene daleko bjehu od te ţene. Ne naĎoh mira ni slobode, premda mi srce od nje ode. A bolno srce, uzdišuć, duši mi reče: Jel l’ moguć, je l’ zbilja moguć – poslije sveg taj gordi bijeg, taj tuţni bijeg? A duša reče srcu: Zna li da smo u čudnu zamku pali, te smo prisutni, njoj odani, premda daleki i prognani? 8. Beskraj čame puca u pustoj ravnici, snijeg sakrit u tmici ko pijesak svjetluca. Posve su u tmini bakrene visine, a mjesec se čini da ţivi pa gine. Gle sive hrastove gdje iz šume blize ko oblaci klize i kroz maglu plove. Posve su u tmini bakrene visine, a mjesec se čini da ţivi pa gine.

O vrano sipljiva i mršavi vuci, u toj zimskoj muci što li s vama biva? Beskraj čame puca, u pustoj ravnici, snijeg sakrit u tmici ko pijesak svjetluca. 9. Slavuj koji s visoke grane gleda dolje misli da je pao u vodu. Na vrhu je hrasta pa ipak se plaši da će se utopiti. CYRANO DE BERGERAC Poput dima mru sred rijeke zamagljene od stabala sjene; a grlice gore sred stvarnoga granja pune su jadanja. Često, o putniče, kraj taj što siv biva tebe vidje siva, a u lišću plačuć tvoje su se čule ________________________________ __ Zavjet Dragane nam prve, mlade oariste! Kose zlatne, oči plave, cvjetna čela, U mirisu, zatim, dragih mladih tijela, Mnoge igre plahe, spontane i čiste! Je li već daleko tih radosti doba I nevinost naša? Avaj! već su plačne Proljeću pokajnom stigle zime mračne Nevolja mojih, gadosti, tjeskoba. Evo me sad sama, sama i sumorna, Sjetna poput pretka, hladna i umorna, Ili ko siroče bez sestre starije. Gdje je ţena neka, blaga, nevesela, Da ljubavlju maznom moje srce zgrije, I ponekad da me poljubi sred čela! ________________________________ __ Zelenilo 11

Evo cveća, evo lišća, voća, svega, I evo mog srca. Samo za vas bije. Tim rukama belim ne kidajte njega, Nek vam lepom oku dar taj mrzak nije. Stigoh sav pokriven od rosne sveţine Koju na mom celu vetar je zamrzo. Dajte da moj umor kraj vas otpočine, Jer će ovaj dragi trenut proći brzo. Nek mi glava klone na prsa vam mlada, Sva prepuna vaših poljubaca strasnih; Nek joj mine bura ta prijatna sada, I da zaspim uz vas, pošto čas je kasni. ________________________________ __ Zar ne? Zar ne? I u mrţnji pakosnika koji zavidni će biti, sjaju naše sreće, ponosna će blagost pored nas da stoji. Zar ne? Krenućemo skromnim putem gde će presresti nas Nada u svom svome sjaju. srećni što nas niko prepoznati neće. Sama u ljubavi, ko u pustom gaju, dva će naša srca, ispunjena setom, biti dva slavuja u tom divnom kraju. Moţda ćemo mrţnju sresti meĎu svetom, ili moţda blagost. Ostaćemo svoji i ako nas ljudi stvore svojom metom. Udruţeni dragom vezom što nas spoji, štićeni oklopom kome ravna nema, mi ćemo se smešit svemu što predstoji.

Ne misleći na to šta nam sudba sprema poći ćemo skupa, puni sreće stvarne, drţeći se čvrsto rukama obema, kao čedna deca voleći se, zar ne? ________________________________ __ Colloque Sentimental Dans le vieux parc solitaire et glacé Deux formes ont tout ŕ l’heure passé. Leurs yeux sont morts et leurs lčvres sont molles, Et l’on entend ŕ peine leurs paroles. Dans le vieux parc solitaire et glacé Deux spectres ont évoqué le passé. —Te souvient-il de notre extase ancienne? —Pourquoi voulez-vous donc qu’il m’en souvienne? —Ton coeur bat-il toujours ŕ mon seul nom? Toujours vois-tu mon âme en ręve?— Non. —Ah! les beaux jours de bonheur indicible Oů nous joignions nos bouches!—C’est possible. Qu’il était bleu, le ciel, et grand l’espoir! —L’espoir a fui, vaincu, vers le ciel noir. Tels ils marchaient dans les avoines folles, Et la nuit seule entendit leurs paroles. Sjetni razgovor, Paul Verlaine

12