Patrik Bjukenen - frankfurtska škola

PATRIK BJUKENEN – FRANKFURTSKA ŠKOLA ”Zaista efikasna totalitarna država bila bi ona u kojoj svemoćni, sprovodioci političkih šefova njihova armija menadžera, kontroliše stanovništvo robova koji se ne moraju primoravati ni na šta, jer vole da služe.” Oldos Haskli, Vrli novi svet Socijaldemokrati su 4. avgusta 1914. stajali u Rajhstagu i, svi do jednoga, glasali su za Kajzerove ratne kredite, dok su vojske Rajha upadale u Belgiju.Marksisti su bili zapanjeni. Dugo očekivani evropski rat trebalo je da bude njihovo vreme.“Radnici sveta, ujedinite se!“, grmeo je Marks u zaključnoj rečenici svog Komunističkog manifesta. Marksisti su predvideli da će radnici kada dođe do rata, pre se pobuniti protiv svojih vladara, nego što će se boriti sa kolegama-radnicima iz susednih nacija. Ali to se nije dogodilo. Evo kako to opisuje istoričar, Barbara Tačmen: „Kada je došao poziv, radnik za koga je Marks rekao da nema domovinu, identifikovao se sa zemljom, a ne sa klasom.Ispostavilo se da je i on član nacionalističke porodice, kao i svi drugi. Sila antagonizma koja je, navodno, trebalo da zbaci kapitalizam, pronašla je bolju metu u strancu. Radnička klasa je išla u rat dobrovoljno, pa čak i željno, kao i srednja klasa, kao i viša klasa, kao čitava vrsta.“ Nakon Ruske revolucije, komunistički udari su pokušani u Budimpešti, Minhenu i Berlinu. Nemački ratni veterani brzo su slomili bavarski sovjet. Rozu Luksemburg i Karla Libknehta, pripadnici Frajkova su isprebijali i streljali u Berlinu. Režim Bele Kuna, u Budimpešti, trajao je nekoliko meseci. Trocki je želeo da Crvena Armija postane udarna snaga revolucije. Dok je okupirao Poljsku, poljska vojska, na čelu sa maršalom Pilsudskim, odbila ga je kod Vistule. Ništa što su marksisti predvideli nije se ostvarilo.Njihov čas je došao i prošao. Radnici sa Zapada, mitski proleterijat, odbili su da odigraju ulogu koju im istorija namenila. Kako je Marks mogao toliko da pogreši? Dvojica Marksovih učenika ponudila su objašnjenje. Tačno je da Marks nije bio u pravu. Nisu se digli na ustanak zato što su im duše bile zasićene zbog dve hiljade godina hrišćanstva, pa su postali „slepi“ za svoje klasne interese. Sve dok se hrišćanstvo i Zapadna kultura ne iskorene iz duše Zapadnjaka, marksizam ne može da se ukoreni. Prvi učenik-otpadnik bio je Mađar Đerđ Lukač, agent Komiterne. “Kao jedino rešenje sam video revolucionarno uništenje društva. Do menjanja vrednosti na svetskom nivou, ne može da dođe bez poništavanja starih vrednosti i stvaranja novih, što čine revolucionari“, rekao je Lukač. Kao komesar za kulturu u režimu Bele Kuna, Lukač je svoje „demonske“ ideje, kako ih je sam nazvao, sproveo u delo kroz ono što je postalo poznato kao „kulturni terorizam“. Kao deo tog terorizma, uveo je program radničkog seksualnog obrazovanja u mađarske škole. Deca su učila o slobodnoj ljubavi, seksualnim odnosima, arhajskoj prirodi porodičnih pravila srednje klase, zastarelosti monogamije i nevažnosti religije, koja oduzima čoveku sva zadovoljstva. I žene su pozvane da se pobune protiv seksualnog morala tog doba. Lukačev cilj u promovisanju razuzdanosti žena i dece, bio je uništenje porodice, tog jezgra hrišćanstva i Zapadne kulture. Pet decenija nakon što je Lukač pobegao iz Mađarske, njegove ideje su oduševljeno prihvatili promoteri „seksualne revolucije“. Drugi učenik je bio Antonio Gramši, italijanski komunista koji, u poslenje vreme, biva zasluženo priznat kao najveći marksistički strateg dvadesetog veka. Nakon Musolinijevog marša na Rim 1922. godine, Gramši je pobegao u Rusiju. Tamo je Gramši uvideo da boljševizam ne funkcioniše. Režim je mogao da privoli na poslušnost samo uz pomoć terora. Zaključio je da je Lenjinizam propao. Ruski narod nije preobraćen u komuniste, on je komunizam prezirao. Njihova zemlja, vera, porodice, ikone i Majka Rusija, sve to je ruskom narodu značilo mnogo više od bilo kakve internacionalne solidarnosti među

radnicima. Ruski narod se nije promenio. Čak je i Car izazivao više ljubavi i odanosti od omrženih boljševika. Gramši je zaključio da njihove hrišćanske duše sprečavaju ruski narod da prihvati komunističku revoluciju. “Civilizovani svet je bio temeljno natapan hrišćanstvom 2000 godina“ – pisao je Gramši – „a režim utemeljen na hrišćanskom verovanju i vrednostima, ne može da se zbaci dok se ti koreni ne preseku. “ Razbijenih iluzija, uplašen od Staljina koji je preuzeo vlast nakon Lenjinove smrti, Gramši se vratio kući da bi stao na čelo italijanske Komunističke partije. Musolini je imao drugačiju ideju. Zatvorio je Gramšija i izgubio ključ. Trunući u zatvoru od tuberkuloze, Gramši je ipak oslobođen, ali je umro 1937. godine. Ipak je u svojim zatvorskim sveskama ostavio je plan za izvođenje uspešne marksističke revolucije na Zapadu. Umesto da prvo zgrabe vlast i nametnu kulturnu revoluciju odozgo, navodio je Gramši, marksisti na zapadu prvo moraju da promene kulturu, a onda će im vlast pasti u krilo kao zrelo voće. Ali za promenu kulture biće potreban „dug marš kroz institucije“ – umetnost, film, pozorište, škole, koledže, seminarije, novine, časopise, radio. Jednu po jednu, treba ih osvajati i preobraziti, i politizovati u agenciju revolucije. Onda bi se ljudi mogli polako naučiti da razumeju, pa čak i da rado prihvate revoluciju. Gramši je insistirao da njegove kolege marksisti obrazuju popularne frontove sa zapadnjačkim intelektualcima koji su delili njihov prezir prema hrišćanstvu, i koji su oblikovali umove mladih. Poruka drugovima:“To je kultura, glupaci!“. Gramšijeva ideja o tome kako treba sprovesti revoluciju u Zapadnom društvu, pokazala se kao tačna. FRANKFURTSKA ŠKOLA Lukač, i članovi nemačke Komunističke partije, 1923. godine osnovali su, na Frankfurtskom univerzitetu, Institut za marksizam, po ugledu na institut Marksa i Engelsa u Moskvi. Nakon malo razmišljanja, odlučili su se za manje provokativan naziv, Institut za društvena istraživanja. On će ubrzo postati poznat jednostavno pod nazivom Frankfurtska škola. Njen direktor je, 1930. godine, postao otpali marksista i poštovalac Markiza de Sada, Maks Horkhajmer. Po nalogu Horkhajmera, Frankfurtska škola je počela da prevodi marksizam na kulturne izraze. Odbačena su stara uputstva za borbu i napisana nova. Za stare marksiste neprijatelj je bio kapitalizam, za nove marksiste neprijatelj je bio Zapadna kultura. Za stare marksiste put do sticanja moći bilo je nasilno zbacivanje režima, kao u Parizu 1789. i Sankt Peterzburgu 1917. Za nove marksiste put do sticanja moći nije bio nasilan i zahtevao je decenije strpljivog truda. “Pobeda će doći tek nakon što u duši Zapadnog čoveka nestanu hrišćanska verovanja. A to će se dogoditi tek nakon što saveznici i agenti revolucije osvoje i unovče institucije kulture i obrazovanja. Osvojite kulturne institucije Zapada, njegova „utvrđenja i odbrambene nasipe“ i država, „spoljni jarak“ pašće bez borbe“. Međutim i za stare i za nove marksiste ostala je ista definicija morala; moralno je ono što unapređuje revoluciju, a nije ono što joj smeta. Otprilike u isto to vreme, muzički kritičar Teodor Adorno, psiholog Erih From i sociolog Vilhelm Rajh, pridružili su se Frankfurtskoj školi. Ali 1933. istorija se grubo umešala. Adolf Hitler se uzdigao do vlasti u Berlinu, pošto su svetiljke-vodilje Frankfurtske škole bili Jevreji i marksisti, oni nisu odgovarali Trećem Rajhu. Frankfurtska škola je spakovala svoje kofere i pobegla u Ameriku. Krenuo je i diplomirani student po imenu Herbert Markuze. Uz pomoć univerziteta Kolumbija, uspostavili su novu Frankfurtsku školu u Njujorku, i preusmerili svoje talente i energiju na podrivanje kulture zemlje koja im je pružila utočište. Među novim oružjem kulturnog konflikta koje je Frankfurtska škola izmislila, bila je i Kritička teorija. Jedan proučavalac Kritičke teorije, definisao ju je kao „suštinski destruktivni kriticizam svih glavnih elemenata Zapadne kulture, uključujući i hrišćanstvo, kapitalizam, autoritet, porodicu, patrijarhat,

hijerathiju, moral, tradiciju, seksualno uzdržavanje, odanost, patriotizam, nacionalizam, nasleđe, etnocentrizam, konvencije i konzervativizam. “ Koristeći Kritičku teoriju kulturni marksisti stalno ponavljaju optužbu da je Zapad kriv za genocidne zločine protiv svake civilizacije i kulture sa kojom je došao u vezu. Po Kritičkoje teoriji Zapadna društva predstavljaju najveća skloništa u istoriji za rasizam, seksizam, nativizam, ksenofobiju, homofobiju, antisemitizam, fašizam i nacizam. Po Kritičkoj teoriji zločini Zapada potiču od karaktera Zapada, kako ga je oblikovalo hrišćanstvo. Kritička teorija na kraju dovodi do „kulturnog pesimizma“, osećaja otuđenosti, beznadežnosti, očaja, kada narod, iako je napredan i slobodan, počinje da posmatra svoje društvo i zemlju kao ugnjetavačke, zle i nedostoje ljubavi i odansti. Novi marksisti smatrali su da je kulturni pesimizam neophodni preduslov revolucionarne promene. Pod uticajem kritičke teorije mnogi pripadnici generacije iz šesdesetih ubedili su sebe da žive u nepodnošljivom paklu. U knjizi Ozelenjavanje Amerike Čarls Rajh je govorio o „totalnoj atmosferi nasilja“ u američkim srednjim školama: „Ispit ili test predstavljaju oblik nasilja. Obavezna nastava fizičkog vaspitanja, za nekoga koga je sramota ili se boji, predstavlja oblik nasilja. Zahtev da učenik mora da ima propusnicu da bi se šetao hodnikom, predstavlja nasilje. Obavezno prisustvo u učionici, obavezno učenje u prostoriji za učenje, prestavljaju nasilje“ Knjige Bekstvo od slobode Erha Froma i Masovna psihologija fašizma i Seksualna revolucija Vilhelma Rajha održavaju kritičku teoriju. Ali, najuticajnija knjiga Frankfurtske škole koja je ikada objavljena, bila je Autoritarna ličnost. U ovoj ikoni Frankfurtske škole, ekonomski determinizam Karla Marksa zamenjen je kulturnim determinizmom. Ako je porodica duboko hrišćanska i kapitalistička, i na njenom čelu je autoritaran otac, možete očekivati da će deca postati rasisti i fašisti. Kada je „otkrio“ da fašizam nastaje u patrijarhalnim porodicama, Adorno je sada „identifikovao“ i njegovo prirodno stanište, tradicionalnu kulturu: „Poznata je hipoteza da podložnost fašizmu predstavlja fenomen koji je najviše karakterističan za srenju klasu, da je on „u kulturi“, i da će, prema tome, oni koji se najviše ravnaju prema toj kulturi, imati i najviše predrasuda“. Adorno i Frankfurtska škola su hladnokrvno tvrdili da su pojedinci odrasli u porodicama u kojima je domirnirao otac, inače patriota koji maše zastavom i sledbenik staromodne religije, potencijalni fašisti i nacisti. Ove ideje prisvojila je levica. Još sredinom šesdesetih godina 20. veka. konzervativci i autoritarne figure koji su se suprotstavljali revoluciji na univerzitetima, proglašavani su „fašistima“. Od tih godina najefikasnije oružje u rukama levice bilo je upravo proglašenje suparnika za mrzioca ili mentalno obolelu osobu. “Ako hoćete da osporite nešto što neko radi . . . nazovite ga mentalnom osobom“. Ocenjujući Studije o predrasudama Frankfurtske škole, od kojih je najpoznatija bila Autoritarna ličnost, Kristofer Laš je napisao: “Cilj i plan Studija o predrasudama diktirao je zaključak da se predrasuda, čiji je koren u strukturi „autoritarne ličnosti“, može iskoreniti samo se američki narod podvrgne kolektivnoj psihoterapiji – ako se oni budu lečili kao da se nalaze u nekom sanatorijumu za ludake“. Horkhajmer i Adorno su takođe shvatili da put ka kulturnoj hegemoniji vodi preko psihološkog uslovljavanja, a ne filozofske rasprave. Američkoj deci bi moglo da bude uslovljeno da, u školama, socijalna i moralna verovanja svojih roditelja odbace kao rasistička, seksistička i homofobična, kao i da prihvate novi moral. Škola je otvoreno rekla da manje važno da deca nauče činjenice ili veštine, nego da završe školu osposobljena da ispoljavaju pravilne stavove. Kada je Alan Blum napisao u Zatvaranju američkog uma, da su „američki svršeni srednjoškolci jedni od najosetljivijih neobrazovanih ljudi na svetu“, jer imaju najgore rezultate na ispitima, ali najbolje kada je u pitanju zaštita čovekove okoline, Blum je svedočio o uspehu Frankfurtske škole. Koliko je kulturna revolucija bila uspešna u iskorenjivanju starih vrednosti i uspostavljanju novih u dušama mladih? U danima nakon Perl Harbora, kolone ljudi koji su želeli da se prijave za mornaricu i vojsku bili su dugački. U tim redovima bilo je studenata kao i farmera. Ali u danima posle uništenja

STC , pre nego što je ijedan američki vojnik otišao u borbu, na američkim univerzitetima započete su kampanje protiv rata. Ali važnost škola u ispiranju umova mladih, ubrzo su prevazišli novi mediji: televizija i filmovi. Kao što piše Vilijam Lind, direktor centra za kulturni konzervativizam pri Fondaciji slobodnog kongresa: „Industrija zabave . . . u potpunosti je prisvojila ideologiju kulturnog marksizma i stalno je ponavljala, ne samo u propovedima, već i u parabolama; jake žene koje prebijaju slabe muškarce, deca koja su mudrija od svojih roditelja, pokvareni sveštenici koje izigraju podrugljivi beskućnici, crnci iz više klase koji se suprotstavljaju nasilju belaca iz niže klase, tvrdi homoseksualci koji vode normalne živote. To je sve izmišljotina, preokret stvarnosti!, ali mediji zabave čine da to izgleda realistično, čak više nego svet oko nas. “ Tokom pedesetih, Frankfurtskoj školi je nedostajala ličnost koja bi popularisala ideje zakopane u lepljivoj prozi Horkhajmera i Adorna. Tu se pojavio Herbert Markuze koji je dao odgovor na Horkhajmerovo pitanje: “Ko će igrati ulogu proleterijata u budućoj kulturnoj revoluciji?“ Markuzeovi kandidati bili su: radikalna omladina, feministkinje, crni militaristi, homoseksualci, otuđeni, asocijalni, revolucionari trećeg sveta, svi gnevni glasovi progonjenih „žrtava“ Zapada. To je bio novi proleterijat koji će zbaciti Zapadnu kulturu. Prošla društva su bila potkopavana rečima i knjigama, ali Markuze je verovao da seks i droga predstavljaju moćna oružja. Markuze je preporučivao univerzalno prihvatanje Principa zadovoljstva. Odbacimo kulturni pordak u potpunosti, rekao je Markuze, i moći ćemo da stvorimo svet „polimforne perverznosti“. Kada su milioni dece „bejbi-buma“ počeli da preplavljuju fakultete, njegov trenutak je došao. Markuzeove knjige su se gutale. Postao je kultna figura. Kada su se studenti pobunili u Parizu, 1968. godine, nosili su zastave na kojima je pisalo, „Marks, Mao, Markuze“ „Vodite ljubav, a ne rat“, bio je nadahnuti slogan samog Markuzea. U knjizi Čovek sa jednom dimenzijom, zalagao se za obrazovnu diktaturu. U Represivnoj toleranciji, tražio je novu „oslobađajuću toleranciju“, koja donosi „netoleranciju prema pokretima na desnici i toleranciju prema pokretima na levici“. Dupli standard protiv koga se desnica bori i koja dozvoljava da se konzervativci javno izlažu podsmehu zbog grehova koji se levici opraštaju, predstavlja „represivnu toleranciju“ u akciji. Za kulturne marksiste najvažniji cilj je bio ukidanje porodice, koju su prezirali kao leglo diktature i seksizma, i društvene nepravde. Neprijateljstvo prema porodici nije bilo novo za marksiste. U Nemačkoj ideologiji, sam Marks je pisao da patrijarhalni muškarci posmatraju žene i decu, najpre kao imovinu. U Poreklu porodice, privatne svojine i države, Engels je zagovarao feminističko ubeđenje da svaka diskriminacija žena potiče iz patrijarhalne porodice. Erih From je tvrdio da razlike među polovima nisu nasledne, već predstavljaju izmišljotine Zapadne kulture. From je postao osnivač feminizma. Za Vilhelma Rajha, „autoritarna porodica je autoritarna država u malom . . . Porodični imperijalizam . . . reprodukuje se u nacionalnom imperijalizmu“ . Za Adorna, patrijarhalna porodica je kolevka fašizma. Da bi osakatila porodicu sa ocem na čelu, Frankfurtska škola se zalagala za alternative, kao što su matrijarhat, gde majka komanduje, i „androgina teorija“, gde su uloge muškarca i žene u okviru porodice promenljive, pa čak i obrnute. Ženski boks, žene u borbi, žene rabini i biskupi, bog kao Ona, Demi Mur u filmu Redov Džejn, Sigurni Viver nalik na Ramba koja teši užasnutog i kukavnog vojnika u filmu Osmi putnik, kao i sve emisije i filmovi u kojima se žene prikazuju kao čvrste i agresivne, a muškarci kao osetljivi i ranjivi, svedoče o uspehu Frankfurtske škole i feminističke revolucije kojoj je ona pomogla da se stvori. Kao i Lukač, i Vilhelm Rajh je verovao da porodicu treba uništiti uz pomoć revolucionarne seksualne politike i ranog seksualnog obrazovanja. Do pojave seksualnog obrazovanja u osnovnim školama u Americi došlo je zahvaljujući Lukaču, Rajhu i Frankfurtskoj školi. Milioni žena na Zapadu sada dele feminističko neprijateljstvo prema braku i majčinstvu. Milioni su prihvatili plan ovog pokreta i nemaju nameru da se udaju, niti žele da imaju decu. Evropljani čiji se broj

smanjuje, pa čak i u starim katoličkim zemljama, skoro svi koriste kontraceptivna sredstva. Kontracepcija, sterilizacija, abortus i eutanazija – to su četiti jahača apokalipse „kulture smrti“, koje će Sveti Otac kuditi dok ne umre. Pilula i kondom postali su srp i čekić kulturne revolucije. REČI SU ORUŽJE Ako se suprotstavite pozitivoj akciji, onda ste rasista. Ako insistirate na tome da postoje neke uloge u društvu koje nisu pogodne za žene, kao recimo pilot na mornaričkom nosaču, onda ste seksista. Ako mislite da je broj doseljenika suviše velik, onda ste nativista ili ksenofob. Militantni borci za prava homoseksualaca naterali su 1973. godine Američku psihijatrijsku asocijaciju da skine homoseksualnost sa liste poremećaja. Sada svako ko ga smatra poremećajem, sam pati od duševne bolesti zvane homofobija. „Reči su oružje“ rekao je Orvel. Tradicionalisti tek treba da otkriju efektne protivmere. Kada neprijatelja nazovete rasistom ili fašistom, više ne morate da odgovarate na njegove argumente. On mora da brani svoj karakter. Na sudu, optuženi je nevin, sve dok mu se ne dokaže krivica. Ali, ako je optužen za rasizam, homofobiju ili seksizam, danas se unapred smatra krivim. Optuženi mora da dokaže nevinost van svake sumnje. Orvel je čuo da se reč „fašista“ toliko često koristi, te je pretpostavio da ako Džouns nazove Smita fašistom, Džouns u stvari misli „Ja mrzim Smita!“. Ali da je Džouns rekao „Ja mrzim Smita“ – priznao bi nehrišćansku mržnju. Nazivajući smita fašistom, on ne mora da objašnjava zašto mrzi smita, niti zašto ne može da pobedi Smita u raspravi; naterao je Smita da dokaže da nije potajni obožavalac Adolfa Hitlera. Hju Long je bio u pravu. Kada fašizam bude došao u Ameriku, doći će u ime antifašizma. Neosporno je da su Lukač, Gramši, Adorno, Markuze i Frankfurtska škola imali ogroman uticaj na američku kulturnu i intelektualnu istoriju. Ali za razliku od boljševika oni nisu napali Zimsku palatu, zgrabili vlast, i nisu nametnuli svoje ideje uz pomoć sile i terora, nisu bili divovi kao što je bio Marks. Malo Amerikanaca uopšte zna ko su oni. Oni su bili intelektualni otpadnici i moralni izrodi, tačno, ali su takođe, bili ljudi koji su mislili „van kutije“, i koji su pustili u promet ideje o tome kako bi se uspešno mogla obaviti revolucija na Zapadu, a protiv Zapada. I njihove ideje su pobedile. Američka elita, koja možda danas i ne zna ko su bili frankfurtski mislioci, spremno je prihvatila njihove ideje. Amerikanci koji danas prihvataju njihove ideje, ne mogu da znaju da su one nastale u marksističkom odgajalištu, Vajmarskoj republici, ili u fašističkom zatvoru u Musolinijevoj Italiji, niti da je njihov cilj bio podrivanje naše kulture i zbacivanje naše civilizacije.