Patience Kemp - Balkanski Kultovi.pdf

Pejšns Kemp BALKANSKI . KULTOVI .

LUTA Beograd, 2000

Sadržaj

BALKANSKI KULTOVI Tajna bogumila.

................................ 9 Nemanjići, vračevi i astralna vera . .. . . . . . . 13 Demoni lutalice . . . . . . . . . . . ..... 16 Proročke knjige . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 .

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

DREVNA MAGIJA I LEČENJE Šamanizam na Balkanu. . .

. ... . . . . . 30 . . . . . . . . . . . . . . 34 Zabranjene knjige . . . .. .38 Kult drveta. .. . .. . .. . . . . . . .. . . . .. . . . . ..... . . .. 42 Svete biljke 45 .

Vračevi i proroci

... . .

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

LEKAR I NJEGOVI BOGOVI Dvanaest veštica. . . . .

. . .. 55 Hirurzi vidari. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 Demoni bolesti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 Lečenje srećom i tajnama. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 .

.

.

.

.

... .

.

.

.

.

.

.

..

.

.

. ..

.

.

.

.

.

.

.

.

.

BOLESTI ILEKOVI Groznica . . . . . . . Kožne bolesti . . . Čirevi . . . . . . . . . Tumori, otoci . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 Venerične bolesti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 00 Gangrene i žive rane. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 04 Rane . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . " 1 05 Ujedi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 1 0 Puštanje krvi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 1 4 Parenje i dimljenje . . . . . . . . . . . : . . . . ; . . . . . . . . . . . 1 1 6 Oblozi i previjanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 1 8 Hirurški zahvati. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 2 7 .

BALKANSKI KULTOVI

.

.

.

.

.

Opisujući običaje Slovena, Prokupije navodi podatak da, i pored toga što su verovali u vrhovnog boga, dugove, demone i niža božanstva, Sloveni nisu verovali u sudbinu, niti u mogućnost direktnog uticaja na ljudski život bilo koje natprirodne sile. Ne znamo pouzdano šta je Prokopije ovom neobičnom tvrdnjom nameravao da· kaže, osim, možda, da u to vreme ideje o predestinaciji, kult sudbine i kult predaka - radi kojih su stvorene karakteristične cere­ monoje koje se održavaju na selu - jednostavno nisu bili poznati. Ili, da se njihova religija u biti razlikovala od one koju su negovali Grci. Prokopije dalje kaže da, kada bi se

čovek našao u velikoj opasnosti, od bolesti ili od rata, on bi obećavao poklone bogovima, a ukoliko je situacija bila do te mere ozbiljna, on bi ih zaista i prinosio, nadajući se da će na taj način otkupiti svoj život. Ovo još uvek važi kao osnovni element narodne profilakse. Pored ovih literarnih kurioziteta, rana religija Južnih Slovena može se rekon­

struisati isključivo iz dokumenata kasnijeg datuma, folklo­ ra i arheoloških proučavanja koja u ovom slučaju nisu od velike pomoći.

7

KOO severnijih ogranaka slovenske rase postoji obim­ na dokumentacija o paganskom sveštenstvu šamanistič­ kog tipa i o organizovanom kultu, zasnovanom na teme­ ljima animističke magije, te o utvrđenom ritualu, kalenda­ ru i svetilištima. Nema dokaza koji bi govorili o postojanju tako visoko razvijenog sistema među Južnim Slovenima, a tragovi idolopoklonstva do današnjeg dana nisu dobili konkretniju arheološku potvrdu. Potpuniji izveštaji Hel­ moldusa među Zapadnim Slovenima, i Nestora među Ru­ sima, opisuju veći broj lokalnih ili plemenskih kultova. Nije međutim opravdano pretpostaviti postojanje bilo kakvog uniformnog primitivnog sistema među svim Slove­ nima. Na jugu, u basenu donjeg Dunava i u Iliriji, tradicija prve karike u hrišćanstvo pripisuje Heraklovom vremenu, a izgleda da tamo nije postojala tako žestoka i dugotrajna opozicija ovom novom kultu, kao što je to bio slučaj u Rusiji i Severnoj Evropi. U rusiji i Poljskoj dvojna veroispo­ vest i pagansko sveštenstvo trajali su sve do kasnog Sred­ njeg veka. Između jedanaestog i dvanaestog veka učinjeni su pokušaji da se ponovo uspostavi stara vera na nacional­ noj osnovi. Istina je da je u Bugarskoj ustanak protiv Bori­ sa Uedanaesti vek) bio pod vodstvom antihrišćana, ali nije nam poznato da li je već postojalo i aktivno sveštenstvo, niti da li je ovaj ustanak predstavljao povratak slovenskih ili asperuških tendencija. Sve do konačnog osnivanja na­ cionalne, autonomne bugarske crkve, čak sve do prekretni­ ce koj u donosi Sinod od Trnova (sedamnaesti vek) , neod­ lučnost po pitanju vere bila je očigledna ne samo u naiz­ meničnim priklanjanjima papi ili patrijarhu, već i u po­ stojanju i aktivnostima brojnih jeretičkih sekti, koje ne samo što su bile tolerisane, već su i uživale značajne privile­ gije i bile veoma uticaj ne.

8

Prisustvo ovih sekti, izuzetno gnostičkog karaktera, prethodi ortodoksnim misijama iz desetog veka, i zaslužno je za njihovo povlačenje iz Panonije. Najraniji izveštaji slovenskih apostola pominj u "triput paganske jeretike" ko­ ji su bili strani Slovenima. Ovo se verovatno odnosilo na onu mešavinu pavlinske i euhitske doktrine, koja se, od četvrtog veka, širila po severnom Balkanu i ostala do da­ našnj ih dana među Nazarenima. Sirijske i jermenske kolo­ nije osnovane su u Trakiji tokom sedmog veka u vreme Konstantina. Jermenski monofiziti i pavlini živeli su u blizi­ ni Plovdiva, Sofije, Devola, Rile, Moglene, Đustendila itd, od jedanaestog do trinaestog veka; Dragovišci, poznati kao ekstremni dualisti u jugoistočnoj Makedoniji trajali su do desetog veka, a makedonski kudugeri postojali su sve do petnaestog veka. Mnoge oo ovih lokalnih sekti ostavile su tragove o sebi i po imenima mesta.

TAJNA BOGUMILA Pod različitim imenima bogumilstvo ili bugarska jeres, mešav ina pavlinskog i masalij anskog učenja, širila se iz nekog udaljenog centra koji bi mogao biti Ohrid (sudeći po izveštaju Dimitrija Homatijana, Arhibiskupa Ohrida, 1 2 1 7-34.), u Albanij i (verovatno za vreme druge bugarske okupacije) . Ova veza pustila je duboke korene u Bosni, neko vreme ugrožavala katolička područja Dalmacije, po­ javila se u Hrvatskoj u vreme kada je lokalno plemstvo prihvatilo Honorija III. U Bugarskoj bogumilstvo je umalo priznato kao službena državna religija u trinaestom veku. U Raškoj je bogumilstvo iskrslo kao jedna od glavnih briga prvih članova dinastije Nemanjića, koji su, po pisanju nji­ hovih biografa, spadali u najzagriženije pobornike i bra­ nitelje pravoslavne religije, a poznato je da ova jeres nije

9

bila u potpunosti iskorenjena na toj teritoriji u vreme Ste­ fana Dušana. Kasnije je ona našla fanatične sledbenike u Rusiji, gde se njeno učenje zadržalo sve do skorašnjeg vre­ mena. Nema sumnje da su Katarijanci iz Lombardije i srod­ ne sekte iz zapadne i srednje Evrope svoje verzije Svetog Pisma prepisivale direktno iz balkanskih izvora; ali bugar­ ska jeres, kakva se pojavljuje na severnom Balkanu, ima specifičan karakter, koji se može objasniti jedino lokalnom modifikacijom jermenskog prototipa. Da li je ona ovde apsorbovala nehrišanski element, ili se spontano razvila u okviru narodnih verovanja? Ne može se isključivo nedostatku informacija ili želji da se po svaku cenu diskredituje jeres pripisati činjenica da se jeretici pominju u vezi sa onim što se smatra narodnim sujeverjem, magijom i obredima koji prethode hrišćanstvu. " ...Zli Manihejci i svi paganski Sloveni treba da se stide jer tvrde da je đavo najstariji božji sin" , kaže Jovan Egzarh. Sinodik od Borila ponavlja anatemu upućenu bogumilu Jeremiji i ostalima:

"Oni koji u mesecu junu dvadeset četvrtoga dana, na dan rođenja Jovana Krstitelja, izvode magiju i beru bilje, i te noći izvode misterije kao što su helenski obredi; oni koji kažu da je Satana stvorio sve stvari, i koji sa kumirima prizivaju kišu i pozdravljaju sve stvari koje izlaze iz zemlje... "

Svi rani dokumenti koji pominju jeretike stvaraju sa­ mo konfuziju kada se radi o bogumilima. U kasnijima se jednostavno tvrdi da ovi jeretici slave đavola i uz njegovu pomoć stvaraju čudesa. Ekstremno demokratski karakter ovog pokreta uka­ zuje na odziv koji je on imao u klasama koje su zadržale najviše kontakta sa primitivnom tradicijom. Skorašnja ot­ krića stavljaju još veći akcenat na politički, pre nego na doktrinarni, uticaj bogumila. Postoji teorija da paterini i

10

bogumili u Bosni trinaestog i četrnaestog veka nisu imali sopstvenu jeretičku dogmu, već su pre bili politički diskre­ ditovani članovi, te stoga otpadnici pravoslavne vere.

Sudeći po najranijem izveštaju o jeresi u Bugarskoj (odgovor Patrijarha Teofilakta Fotijasa bugarskom caru, u čije je vreme pokret naročito uzeo maha) , ova verovanja izgleda da odgovaraju onima koja su postojala u Jermeniji dva veka ranije, a kakva su opisali, na primer, Petar Hegu­ menos i Đorđe Monakos. Nije nezanimljiv podatak koji navodi ovaj drugi, da su pavlinci bili "sujeverni" , te da su se okretali krstu, koji su inače u ostalim prilikama prokli­ njali, radi izlečenja od bolesti. Još 1 2 1 1 . Sinodik od Borila tvrdi da se jeretici krste, ali ne koriste svetu vodu, jer im to doktrina njihove sekte strogo zabranjuje.

Malo posle Fotijasa, Kosmas Presbiter do detalja opi­ suje širenje arijanske jeresi iz Makedonije, u vreme Petra Borisa, i učenja sveštenika Bogumila. Među prostim i neo­ brazovanim svetom jeres je pustila korena, a najveći deo ove popovedi u istoj je meri uperen i protiv nesvesnog pravoslavnog sveštenstva i monaha pustinjaka. Ukratko, bogumili su hulili sve crkvene svetinje, apostolsko nasleđe i autoritet hijerarhije, kao i sve crkvene obrede. Naizgled nenametljivi i trezveni, oni su se u svojim kućama potajno molili šest puta dnevno, koristeći samo Očenaš. Nisu se smejali, igrali, niti previše govorili, a njihova je trezvenost bila toliko prekomerna da pisan proklinje sve one koji se zalažu protiv telesnog braka, mesa i vina. Za Boga oni kažu da nije stvoritelj sveta, već da je đavo gospodar ovog sveta, jer on je načinio zemlju, čoveka i on poseduje sve stvari: sunce, zvezde, vazduh, zemlju, čoveka, crkvu, krst, .:.... sve što postoji oni predaju đavolu, i sve što se na zemlji kreće, što diše i ne diše, oni nazivaju đavoljim. Zahvaljujući nje­ mu Hrist je pravio čudesa, kao i Hristovi sveci, a njegovi sledbenici su svuda i u svemu. "Jer držeći u rukama svete

11

knjige oni ih tumače u neznanju i pretvomosti." Obra­ zovanje i bolja služba sveštenika i monaha po Kosmasu su jedini lek za ovakvo stanje.

Do sada smo ovde opisali: a) fanatično asketske, anti­ nomijske sekte, b) narodni pokret koji se suprotstavlja strogim pravilima pravoslavne vere - tendenciju ka religij ­ skoj anarhiji. Kosmas kaže da je sekta živela i radila manje više u tajnosti, da su njeni obični članovi vodili sasvim normalan dnevni život, da je ona mogla po"tojati i među sveštenicima i monasima, a da oni, i ne znaj II o čemu se u stvari radi. Izgleda da je ona pružila mogućnost nastajanju neke vrste feminističkog pokreta toga doba. Bogumilska "crkva" nije nikada bila organizovana, i nikada nije postala ništa više od antiteze etabliranoj religiji i feudalnom društvu.

Narodna religija je neodređena, eklektična, a ono što želi da sačuva od bogumilstva nije doktrina, ni dualistički koncept, već podsticaj ka inherentnOj anarhiji, demonolo­ giji i legendama. Mogli bismo uzalud tražiti puritanske ili asketske elemente, a mistični je izražen na drugačiji način, na primer u iznenadnom pojavljivanju Hezihijasta.

"Dvostruka vera, ili bolje reći mnogostrana vera, vla­ da među njima (bugarskim narodom) . Njihova religija je mešavina svih mogućih paganskih i hrišćanskih učenja, ispreplitanih u najraznolikiju mrežu, kroz koju su niti bo­ gumilstva čvrsto protkane." Za važnu ulogu koju đavo i demoni igraju li bugarskom folkloru dobrim delom se ima zahvaliti uticaju bogumilstva." l Svaki kult koji je ikada cvetao na Balkanu, pa čak i oni koji su ostavili svoje monumentalne tragove pre slovenske invazije, kultovi he­ lenskog i latinskog paganizma, azijatski kultovi kasne pa­ ganske imperije, ostavili su svoja obeležja. Ovo bi moralo važiti i za astraine kultove Avara, obrede koji su doneli Bugari, a možda i Kumani, Pečenegi, i razna turska pleme­ na, koja se pojavljuju i nestaju s vremena na vreme. Pravo-

12

slavna crkva je sama sankcionisala više paganskih kultova. a kasnije detaljnija istraživanja otkrivaju koliko je pravo­ slavlje sveštenike stavljalo pod sumnju. Međutim, ako se detaljno ispitaju neki manje važni običaji, za mnogo veći broj njih nego što bi se očekivalo, ispostavlja se da potiču iz najranijeg hrišćanskog perioda, ali su, pošto dugo nisu bili korišćeni, izjednačeni sa sujeverjem. Ovde spada, na pri­ mer, pročišćavanje hrane i nečistih životinja, blagosiljanje svakog izvora, kuće, predmeta za domaćinstvo, egzorcizmi koji se vrše u svakoj prilici u kojoj postoje sumnjive okol­ nosti (kao što je iskopavanje iz zemlje starih novčića, sudo­ va, statua i pronalaženje neobičnih stvri uopšte) , molitve za pčele, zveri i drveće, pljuvanje protiv uroka za novo­ rođenu decu, itd. itd�

NEMAN]IĆI, VRAČEVI I ASTRALNA VERA Na ovaj način narodna religija se utvrdila sa dina­ stičkim osnivanjem Raške u jedanaestom veku, "a pred­ stavljala je mešavinu starih paganskih elemenata, istoč­ njačke jeresi i vizantijskog pravoslavlja".z Upravo je pro­ čišćavanje ovakve religije bio apostolski zadatak Stefana Nemanje i njegovih naslednika - ono je trajalo i u vreme Stefana Dečanskog koji se borio protiv "bezbožnika i pa­ gana".

U međuvremenu mala zajednica Narentijaca sa ža­ rom je opravdala svoje ime "pagani" sve do porfirogenevog doba, pa i kasnije. Sveti Kliment Ohridski piše o obožava­ nju drveća, kamenja, i duhova koje se još uvek otvoreno praktikovalo. Kult idola očuvao se u Rodopima (možda poslednji trag religije starih Bugara) j a život Sv Đorđa Iver­ skog (jedanaesti vek) , hronike Domentijana (dvanaesti do

13

četrnaestog veka) i drugi spisi, pominju politeiste zajedno sa idolopokloncima i jereticima. Navešću samo neke od, poznatijih dokumenata: pisma ohridskog Biskupa Teofi­ lakta (jedanaesti vek), "rasprava" Kosmasa, koju smo u tekstu već citirali, rasprava Joana Rilskog, Propisi metro­

polita Jovanovića (sedamnaesti vek) , enciklike (poslanice) mitropolita Nenadovića u osamnaestom veku, srpsko za­ konodavstvo u devetnaestom veku, te čitava serija crkve­ nih dekreta i konstitucija katoličke crkve u Dalmaciji i Hrvatskoj, od desetog veka do osnivanja Zagreba 1805.

Svi oni, dakle, ukazuju na postojanje i razvitak ovog po­ luhrišćanstva. "Oni su bili hrišćani", kaže Tomas od Salo­ ne za davnašnje stanovnike severne Hrvatske, "ali var­ varski". Nekih pet stotina godina kasnije, vođe reforme srpske crkve ponovo su doneli, skoro doslovce prepisane zakone Milutina i Stefana Dušana protiv vampira, vračeva i jereti­ ka. Dakle, dva reda među bogumilima, perfekti, ili inicira­ ni, i vernici ili "hrišćani", ukazuju na suštinsku razliku između narodne religije i teologije, i iznad svega omogu­ ćuj u povratak "seoskom" kultu. Zrtvena ili pričesna gozba, koja predstavlja glavnu crtu svih većih ceremonija (Slava, Zadušnice, Zavetine, Badnji Dan, prolećno slavlje na dan Svetog Đorđa itd.), ustanovljena je u tesnoj vezi sa crkvenim obredima. Gozbe u crkvama strogo su kritikovane prilikom nekih kasnijih poseta srpskim i bugarskim crkvama, a činjenica da nisu ' predstavljale nikakav izuzetak, već pravilo i obred, nalazi potvrdu u katoličkim protokolima iz obilazaka Istočne Bu­ garske 1640, gde se kaže da, na nekim mestima, ljudi do­ nose hral)u i piće u crkvu, i posle liturgije svi se zajedno goste "kao da čine žrtvu", ili tako reći "obredno", "a svešte­ nici piju više od svih ostalih". 3

14

Takav je bio običaj i kasnijih pavlikanaca, koji na svojim svetištima nisu imali drugoga nameštaja do trpeze koja je služila potrebama ovakvih obroka. Ali, to je bio narodni, a ne religiozni običaj i u vreme regresija jednako se javljao među pravim pravoslavcima. Pavlinci između Nikopolisa i Plovdiva očuvali su "drevni bugarski običaj donošenja hrane u kući, gde se svi sakupe na bučnoj gozbi sa igranjem i pevanjem, a što su smatrali žrtvenim obre­ dom" (pismo katoličkog misionara, 1622.) . U današnje vreme, obredne gozbe održavaju se u crkvenim dvorištima i na groblju, ali se i dalje smatraju suštinskim delom odre­ đenih svetkovina koje se poklapaju sa onima u crkvenom kalendaru, i smatraju se religioznim činom. Ne postoje dokumenta koja bi pokazala neprekinutu vezu u sloven­ skim područjima sa sličnim obredima ranijeg datuma. Na­ protiv, oni su se pojavili relativno kasno, i istorijski je veoma teško pronaći korene institucije slavskih gozbi, koji predstavljaju delom dobrotvorni obrok, kakav je postojao u ranim hrišćanskim obredima. U svakom slučaju, njen karakter i značenje obnovljeni su u narodnom religijskom životu.

Određene ideje koje postoje u bogumilskom i pavlin­ skom učenj u imaj u izvesnih sličnosti sa prethrišćanskim shvatanjima, a tiču se demonologije i magije, te možda i prirode dvojnog božanstva i dvojnosti ljudske duše. Ma­ salijanstvo, Bazilova doktrina, onakva kakvom je opisuje Eutimijus, u suštini veoma podseća na reformu hrišćan­ stva na bazi demonologije i animizma, pošto uporno ističe obezvređivanje telesnosti, i bavljenje pre svega đavoljim aktivnostima. Pselos takođe pominje kult satanizma u Trakiji.

"Bogumili kažu da demoni lete sami od sebe; neki od njih uđu u čoveka i uče ga porocima, vode ga ka zločinima i zlu, gmižu njegovim telom i pored njega su i na njegovom

15

pogrebu, a zatim čekaju njegovo uskrsnuće da bi bili kaž­ njeni zajedno sa njim. Ne napuštaju ga ni kada je na mukama. Masalijanski jeretici kažu da se u svakom čove­ ku nalazi demon. Na ovo, što nam se čini osnovnim princi­ pom jeresi, pitali smo, zašto onda čovek, ako je mučen . demonima, trči do Hrista i kuka? Rečeno nam je da đavoli koji žive u Hristu vole krst kao svoje sopstveno delo... a sjedinjenje Svetog Tela i Krvi našeg Gospoda oni nazivaju žrtvom demona koji su u hramu..."4 i tako dalje u istom smislu. Imena nekih od ovih demona su zabeležena, i pojav­ ljuju se u egzorcizmima, ali u sličnim formulama usmene tradicije pominjanje nečistog je uglavnom nepreporučljivo, a ona imena demona koja se daju pronaći su izmišljena i nisu satanistička. Izuzeci iz ovog pravila mogu se naći u kasnijim rukopisima o egzorcizmu koji izgleda da potiču iz zapadnjačke magijske literature.

DEMONI LUTALICE Verovanje da demoni ulaze u ljude i sve što je živo i sve što je mrtvo u stvari pripada folkloru. Oni ulaze u telo kroz prirodne otvore na njemu, usta, nos, uši, anus itd. kao i kroz otvorene rane. Lutajući đavoli stalno su na oprezu u potrazi za mestom u kome će živeti i onim čime će se baviti. Hrana ostavljena na stolu ih privlači, oni ulaze u nezapuštene boce i prazne čaše, zavuku se u sve što padne na zemlju, kažu neki, i onaj koji pokupi i pojede đavolov obrok verovatno će ispaštati za to. Oni se kriju u odeći male dece dok ih majke kupaju. Nije dobro ostaviti skinu­ tu odeću praznom, treba je oko nečega obaviti dok se ponovo ne obuče. Odeća opsednutog čoveka treba da se istresa, baca ili spalj uje. Đavoli haraju po veću koji se

16

ostavi n a konopcu z a sušenje posle zalaska sunca. Oni se mogu izvući napolje u vedru vode ili iskopati iz zemlje. Oni leže u zasedi u hrpama smeća, u prašini koja se skuplja po kućama, u iverj u drveta za loženje u dvorištu, pod mlin­ skim točkom, na gumnu, u živici, pod određenim zloslut­ nim drvećem. Ako čovek naleti na takvo mesto, posebno posle smrkavanja, on može poneti đavola sa sobom, pošto se ovaj zalepi za njega. Tako dolazi do mnogih bolesti i drugih nevolja koje opsedaju seljaka. Drugi duhovi imaju moć poprimanja različitih obličja i neki od njih odabiraju nežive predmete koji ih privuku svojom lepotom ili vred­ nošću, i tako se desi da zavedu na pogrešan put bezazlene lj ude koji kasnije nađu ove predmete. "Ja ću se uvući u uho kraljeve kćeri i opsednuti je", kaže zahvalni đavo čoveku koji ga je spasao od čangrizave žene. "Zatim se ti možeš ponuditi da je izlečiš, i kada dođeš, pozovi me po imenu da mogu znati da si to ti, moj druže, i ja ću zatim izaći, a kralj će te nagraditi."5 Lj udi kažu daje ovo jedan od načina isceliteljstva, a sveti učitelji takođe smatraju da su i veštice i oni koji leče i čine čudesa u savezu sa samim đavolima. "Oni bacaju čini, prizivaj ući ime Hrista i svetaca, da ih se ljudi ne bi plašili i pobegli od njih. Kada bi prizivali imena đavolja, niko im ne bi dolazio." A odakle dolazi njihova moć ili njihova vešti­ na? Jesu li oni proveli godine u postu i molitvama i mi­ losrđu, i po svojim svetim delima u nagradu od Boga dobili čudesnu moć? Naprotiv, učio ih je sam Belzebub. "One žene koje nazivaju sebe usceliteljima i daju trave... zovu se učenicama antihrista, sluškinjama đavoljim, koje navode na greh nedužne duše Ijudi."6

Latinski pisac iz šesnaestog veka kaže da su "naši ljudi" (iz Dalmacije) verovali u svakovrsne demone, a po­ sebno u veštice, koje zatim do u detalje opisuje. 7

17

Đavo, manje ili više satanistički đavo, ponekad je pridobijao i univerzalne duhove drugih vrsta; i to, što je posebno indikativno, možda najčešće u onim oblastima u kojima je negovano bogumilstvo. I crkva i jeretici vekovi, ma su razrađivali učenje po kome su demoni stanovnici pakla. Jer kao što knjiga Enohije, Elucidarium (slavenska verzija) , i druga, posebno bogumilska dela kažu, Satanini anđeli pali su kao kiša kroz svemir, neki u podzemni svet, ispod Tiberijskog mora (kosmičkog okeana, u kome se nalaze trideset i tri kita koji drže svet) , neki su ostali na zemlji i zavukli se u potoke i reke i drveće i špilje (kao prva deca Adama i Eve) , a neki su ostali da vise ili lebde u vazduhu. "Oni su postali demoni koji mame ljude, a moć onih drugih nije dosegla zemlju, već lebdi kroz vazduh, a oni su postali anđeli i takođe mame ljude. Ali oni nisu isto što i đavoli, jer đavoli su crni, vatrom opdjeni", kaže ruska legenda. 8 Sve ovo nema dodirnih tačaka sa univerzalnim dina, mizmom, koji daje moć i životnu energiju stvarima samim po sebi, a što je u osnovi svake magije. Verovatno da se radi o namernoj kleveti kada se bogumilima pripisuje ma, gijska praksa. Međutim, bez obzira na to, njihova koncep, cija svemira ima dominantan magijski element. Postoje dve glavne kosmogonijske teme koje se po, javljuju u mitskim pripovedanjima južnih Slovena: tema o podeli elemenata među svecima, i priča o stvaranju božijeg sveta i sveta njegovog brata ili pratioca, đavola. Prva bi mogla, ali ne nužno, odražavati neki mnogo stariji teogo, nijski mit: druga nalazi paralelne elemente u "bogumilskoj" tradiciji. Vredi citirati kraću verziju ove legende (Bosna) , jer će nam ona ilustrovati magijska verovanja slična onima koja se nalaze u osnovi populatne magijske prakse. Bog, uz pomoć đavola, dolazi do komada zemlje sa dna prvobitnog okeana, i od njega on načini kopno. Đavo,

18

svojoj zavidnosti i zlosti, ubedi Boga da se odmori posle svojih dela, i dok on leži usnuo, podiže ga u svoje ruke i nosi ga do ruba ostrvskog sveta da bi ga bacio u more. Međutim, držeći Boga u svom naručju, đavo, tako hoda, jući, sa njim obrazuje krst, te Bog može blagosloviti zemlju, a blagoslov se širi u svim pravcima kako se oni približavaju vodi. Drugi predmet priče govori o tome kako pčela čuje davola govoreći da bi Bog mogao zaustaviti širenje kopna samo kada bi bio dovoljno pametan da upotrebi krst. Iako je ova priča po svojoj konstrukciji dosta udaljena od stari, jih prototipova, ona je dobar primer nezavisne, skoro auto, matske tehnike magijske snage, odnosno delovanja, koja čak i ne mora biti u potpunosti svojstvena predmetu koji se koristi. Izvođenje izvestnih pokreta, ili prisustvo odre, đenih simbola, makar i slučajno, dovoljno je da pokrene stvari. Određeni običaji i obredi, koje smo zapazili širom čita, ve takozvane patrijarhalne zone, ali koji variraju od mesta do mesta - kao što je na primer zabrana da se prekrste noge, koristi desna ili leva ruka za vršenje određenih ope, racija, oblači odeća u određenoj boji itd. - (ukratko, sve, prisutna briga da se sve učini na način koji odgovara uslo, vima, u skladu sa nekim unapred utvrđenim pravilom) postoje, jer bi se, da ih nema, zla sila mogla nesvesno aktivirati, ili bi čovek mogao na sebi izvršiti neku vrstu samoprokletstva. Posebna briga se mora povesti kada su u pitanju deca i domaće životinje, od kojih se prirodno ne može očekivati da shvate važnost ovakvih običaja, te ih je nužno sprečiti u činjenju pogrešnih stvari. "Strah me je ići na četiri strane sveta, i preko cele zemlje", kaže đavo u grčkom rukopisu (šesnaesti vek) kada silazi da bi uzeo zemlje za stvaranje čoveka. Stoga on na, �ini znak krsta svojim skiptrom, govoreći: "Istok, Zapad, Sever, Jug". Tako je sva zemlja stvorena pre Boga. II

19

PROROČKE KNJIGE Takozvana bogumilska legenda o stvaranju, sa blagim varijacijama, pojavljuje se u Rusiji, Transilvaniji, Dobruđi, u Rodopima, zapadnoj i južnoj Bugarskoj, i na odručju koje zauzima središte poluostrva, u Makedoniji, Bosni i Hercegovini, istočnoj Srbiji i "staroj" Srbiji, a verovatno i na drugim mestima. Nađena je i u rukopisima iz dvanae­ stog veka, u starim bugarskim, ruskim, srpskim i bosan­ skim knjigama. S jedne strane postoje verzije slične onoj iz Knjige Enohijine, proroka Isaije, i "Tajne Knjige" bogumila. Sa druge strane, ova legenda nadovezuje se na lanac ko­ smogonijskih mitova finsko-ugarskih i uralsko-altajskih naroda, a tradicionalna verzije poznata u slovenskom fol­ kloru više nalikuje ovom drugom.9 Zanimljivo je pomenuti da jedna starija ruska hronika pripisuje veoma sličnu kosmogoniju Volhima (magi) u Ki­ jevu, mnogo pre nego što su se pojavili prvi tragovi bogu­ milske apokrifne literature u Rusiji. Bitna je činjenica da se veći deo apokrifne literature od značaja za stvaranje novog izvora narodnih legendi na Balkanu p na primer Baruhova Apokalipsa, Evanđelje Sv. Tome, Palaja, Knjiga proroka Isaije itd. - javlja u sloven­ skim verzijama, često značajno različitim od bilo kog poz­ natog grčkog originala, još u jedanaestom veku, a možda i pre bogumilstva. Jeremiji, bogumilu, najčešće se pripisuje slovenska verzija Elucidariuma. Ni ovde se ne može naći odgovarajući grčki prototip. U slovenskim verzijama nije moguće sa sigurnošću utvrditi bilo kakav trag motiva o sklapanju saveza sa đavolom, niti onoga o njegovom po­ javljivanju nad prvobitnom vodom u obličju ptice, te dru­ gih bitnih detalja. Tek kada se krene na zapad u Bosnu, može se sa sigurnošću zaklj učiti da je književni oblik prethodio narod-

20

noj priči. Inače je potpuno jasno da su slovenski pisci srednjeg veka u dobroj meri koristili narodne izvora, bez svesti o bilo kakvoj nedoslednosti doktrine, a zatim taj materijal oblikovali po sopstvenom nahođenju. U početku je, po ruskom piscu-monah u iz sedamnaestog veka, Sve­ moćni Bog obitavao u tri odaje viših nebesa. "Tri odaje krsta", kaže on u inokografskom simbolizmu: "Car bez početka, nestvoren, neizreciv, nerođen, nezačet, sveopšti, nedivljivi, besmrtni i nematerijalni" bio je tamo pre /Jočetka vremena. Svojom mišlju učinio je da se rodi njegov Sin. Jer otac nije ni stvoren, ni začet, a Sin je začet (rođen) ali ne stvoren. Sveti duh je ne stvoren i ne začet, ali potiče od Oca. Sin Božji stvorio je svojom Rečju i po naredbi svoga svetoga Oca sva stvorenja na nebu, vidljiva i nevidljiva. Kako je govo­ rio tako se sve stvaralo od Svetoga Duha koji je izlazio sa njegovih mudrih usana... " To je besprekoran pravoslavni predgovor priči o Bož­ jem i đavoljem stvaranju. lO Bugarski monah iz jedanaestog veka (kako ga Jireček identifikuje) napisao je hroniku sveta koja je sačuvana u srpskom rukopisu. To je rana naturalizacija i adaptacija različitih tema. U usta proroka Isaije stavlja se vizija čita­ vog sveta, na anđeoskom putovanju u sedmu nebesku sferu. Na Božju zapovest, Isaija je prikupio odabrani narod bugarski sa severne obale Crnog Mora i odveo ih u zemlju koja se danas naziva Dobruđom, gde se on nastanio i raširio svoje carstvo. l l Čini se da je ovo delo bogumila, a time se potkrepljuje reorija po kojoj je sekta težila da postane nacionalistička . partija u srednjevekovnoj Bugarskoj. Značajno širenje apokrifnih knjiga prevedenih na slo­ venskoserbski i bugarski. nije samo zasluga sekte. S druge sInne, zna se da je veoma malo vizantijske nauke ili čak istorije našlo svoj put do 'Ovih j�zika. Najveći deo sačuva-

21

nih dela govori o astrologiji i magiji, o mineralima i životi­ njama. Sudeći po sačuvanoj literaturi iz ranijih vremena, postojao je veoma istančan ukus za fantastično i magijsko. "Putovao sam po mnogim zemljama, ali nigde nisam video toliko vračeva kao u našoj zemlji Bugarskoj, niti toliko veštica i čarobnjaka, kojima ljudi dolaze da bi od njih dobili lekove", navodi pisac iz sedamnaestog veka. A na drugom mestu: "Ima ljudi koji pričaju: 'Neko me je prokleo pa nemam potomaka'; 'U mojoj kući postoji neka magija, pa mi posao ne napreduje'; 'Moja stoka umire zbog neke ma­ gije'. Vračevi vam kažu: 'Idi na to i to mesto u kući i kopaj, tamo je magija'. Ili: 'Ta i ta osoba bacila je čini na tebe' ." 1 2 Bogumilskim jereticima, više nego bilo kojim drugim, bile su pripisivane spokrifne molitve i dela, kao što je Le­ genda o Krstu, koja predstavlja osnovu za molitve i polu­ magijske formule, ne samo u starim spisima, već i, možda pomalo nekritički, kod modernih autora. Zakonik Stefana Dušana pominje "Babunsku reč" u kontekstu kojim je izjednačuje sa vradžbinama, kao što i kasniji ruski kanon govori o "Bulgarskie basni", u istom smislu. "Babun" je verovatno bio naziv neke sekte, verovatno bogumilske na području Srbije, iako za to ne postoje čvrsti dokazi. Među zabranjenim knjigama, od kojih se mogu naći kopije novijeg datuma, većina ih je bila grčkog porekla, ali bi bilo teško odrediti u kom su periodu njihovi sadržaji modifikovani u skladu sa lokalnim ukusom, ili prešli u narodnu upotrebu. Š to se tiče južnih Slovena, u njihovoj narodnoj tradiciji može se naći malo toga što direktno odražava vizantijsku pseudo-nauku. Kada govorimo o bogumilskim molitvama i vradžbi­ nama, njima nije bilo mesta u doktrini sekte, koja je svela sve vrste molitvi na ponavljanje očenaša. Jedna vrsta. služ­ be u katarijanskom obredu koju objavljuje Kanić (Cu­ nitz) , 1 3 koristi početne stihove Jevanđelja Sv. Jovana, bla-

22

goslov i zahvalnicu, očenaš i dvostruku molitvu - koja predstavlja ponovljeno izgovaranje očenaša. Ova dvostruka molitva je posebno karakteristična. Takav oblik molitve preporučuje se u opasna vremena, na putovanjima, protiv demona, prilikom prelaženja mostova, itd, ali se ne javlja u narodnoj, odnosno raširenoj upotrebi. čenaš je zaista moćan ali, kao i u slučaju bilo koje druge formule, uobičajeno je da Se on ponovi tri puta, ako se ne izgovara samo jednom. U stvari, lako je utvrditi da su lokalne molitve i besmislene vradžbine bolje poznate od reči ove molitve. Bilo bi logično pomisliti da, ukoliko su bogumiiske formule ikada imale dubljeg uticaja na narod­ ne običaje i mišljenje, ova neobična dvostruka molitva se rakođe mogla zadržati. Kada se radi o prirodi lj udskog fizičkog bića, folklor se ponovo okreće pseudo-bogumilskoj legendi. Ali, pored čo­ veka od blata i čoveka koga je đavo napravio, sa Božjim dahom, i pored ideje o dvojnoj ličnosti, postoji i veoma rašireno verovanje da je telo načinjeno od zelje, krv od rvenog Mora, kosti od kamena, kosa od trave, mozak od oblaka, dah od vetra, misli od hitrosti anđeoske, oči od sunca ili vatre, i tako dalje. Ovakva inverzija skandinav­ skog mita slična je altajskom mitološkom ciklusu, ali se jednako pojavljuje i u apokrifnim pričama o Adamu, a iz njih je izvedena u Slovenskom razumniku (Elucidarium) . 14 Sledeća priča može se, koliko znamo, naći samo u užoj Bugarskoj i u Makedoniji (osim u Rusiji) : Pošto je oblikovao prvog čoveka, Gospod ga je ostavio da s' suši na suncu i pošao po životni duh. Tada je đavo (kako Iwžu i tatarski narodi) iz zavisti nagrdio ovu figuru, i izbušio Ila njoj četrdeset i jednu rupu. Tako, kada je Gospod dunuo u Adamove nozdrve, dah je izašao napolje kroz rupe. on je llhrao neke trave i zapušio njima četrdeset rupa, a jednu je ostavio otvorenom. "Zašto si", upitao je prvi čovek kada je

23

mogao progovoriti, "ostavio ovu rupu otvorenom?". "Ta rupa je smrt", odgovorio mu je stvoritelj. Eto zbog čega se umire. Duša polako izlazi kroz tu rupu. Trave kojima su ostale rupe bile zapušene, dobre su za lečenje. Bog je rekao: "Kada te zaboli neki deo tela, uberi od ovih trava i izleči se njima. Pij ih, peri se njima, raskuži se njima, umotaj njima svoje rane. " Prvi je čovek znao te trave; njegovi sinovi su ih znali, kao i njegovi unuci i njegovi praunuci; ali kasnije, malo po malo, one su se počele zaboravljati. Ima puno lekovitih biljki, ali čovek ne zna koje su. Prema rukopisu (iz šesnae­ stog veka) Bog je, kada je video 41 rupu, izvrnuo čoveka naopačke a rane je ostavio iznutra. Đavo je rekao: "Go­ spode, kada ovaj čovek oseti da ga nešto boli iznutra, on će se setiti tebe." Tako je Bog izvrnuo Adama i ostavio rane iznutra, odakle je i potekla bolest. Satana je bio taj koji je smislio da se čovek razboli i kuka: ,,0, 01 Milosti. O, Go­ spodel" lS Ovakav navodno bogumilski odnos prema telu i nje­ govim manama i bolestima doveo je do ekstremnosti se­ ljačko shvatanje ga su u lečenju jednako kompetenti i sveštenik i lekar. Cak se i u katoličkim područjima svešte­ nik smatra i izlečiteljem i egzorcistom. Trešenje svešte­ ničke odore nad bolesnim ili začaranim omiljeni je metod lečenja u delovima Hrvatske i u Dalmaciji, a puzanje ispod svešteničke mantije olakšaće ženi trudove pri porođaju. Bogumili su, kako to legenda pokazuje, pripisivali sve što je materijalno sferi Satane; a telesni bol je za njh, bio ne toliko kazna ili nesreća, ili demonska osveta, kao što naši seljaci misle, već trijumf telesnog i principa zla koji je tele­ snom, odnosno telu, svojstven. Njihov metod lečenja bio je zasnovan na principu, pravoslavne posete bolesniku i egzorcizma, ali, naravno, bez upotrebe svetog ulja ili vodi­ ce. Bolest bi se morala zaustaviti strogim postom, i, ukoliko je čovek u velikoj, smrtnoj opasnosti, odricanjem od svih 24

'maljskih poseda i svih bračnih veza, potomstva i rođaka. bi zatim bio duhovno kršten odnosno iniciran u red "perfecti" , dodirima ruku. Dugotrajan obren opisan je u I:lrinskom rukopisu. Pošto bi čovek primio utehu, ili op­ rost, učitelj bi spustio ruke na njegovu glavu (ili iznad I:lave, ako je u pitanju bila žena) , i čitao bi uvodnu reč iz jovanovog Jevanđelja. Svi prisutni bi na odgovarajućim mestima odgovarali Očenašem, jednom ili dva puta izgo­ vorenim, pognutih glava i sklopljenih ruku; čovek koji t reba da bude iniciran molio bi za blagoslov. On bi zatim ponavljao zakletve da će živeti savršeno čistim i asketskim životom, a sakupljeni ljudi bi molili za njegov prijem među odabrane. Ovo je bio obred consolamentuma, posle koga bi inicirana osoba predala sva svoja dobra zajednici, a za­ I'im, ukoliko bi preživela, živela bi u čistoĆi i apstinenciji do p slednjeg dana. Posebne zakletve na apstinenciju, čistotu, odanost, milosrđe ili hodočašće davali bi seljaci u bolesti, pa čak i prilikom priprema za magijski obred. Ovi zaveti nemaju uvek posebno pobožan ili etički karakter, već pre sadrže simboličku žrtvenu intenciju. Najčešći zaveti odnose se na ( dređeni post ili sveti dan, na izbegavanje određene hrane, ili priznavanje svetosti i nedodirljivosti neke .biljke ili ži­ votinje. Uglavnom se, prilikom polaganja ovakvog zaveta, odredi i neka vremenska granica do koje se on ima pošto­ vati, ali se ponekad dešava da .zavet važi do kraja života OI oga koji se zavetovao, a ne retko prenosi se i na članove njegovog domaćinstva, pa čak i na njegove potomke. U 'moj Gori i Kotoru dugo je, postojao običaj da se po­ svećuju mala deca, da bi mogla živeti, te ona mnogo godi­ nil nose monašku odeću i pridržavaju se makar nekih stro­ gih pravila reda, sličnih monaškim regulama. Ali kada bi ( 'pasnost prošla, ovakvo bi se prividno posvećenje ukidalo; II možda je njegov motiv bio pre da se zaplaši đavo i. otera z

()n

25

od onih koji nose obeležja odabranih, nego da se ugodi Gospodu. U katarijanskom obredu (prema bečkom ruko­ pisu) , ukoliko je tačno da je iz Bugarske bio proširen na zapad, usvojen je tradicionalni običaj, koji nije bio, koliko se zna, inspirisan nikakvom pravoslavnom idejom za ci­ ljeve ove vrste. Godišnji, ili bolje reći sezonski zaveti slo­ venskih seljaka takođe su po nameri apatropeični. Apsti­ nencija od seksualnog opštenja praktikuje se među južnim Slovenima kao i među primitivnijim narodima iz sasvim određenih razloga. Običaj koji propisuje apstinenciju pre izvesnih svetkovina ili postova ponekad se mora najstrože poštovati. Nekada je seksualni život bio regulisan u skladu sa sezonskim radovima, delom zbog ekonomskih razloga, dok se u redovima vojske još uvek smatra da koitus utiče na smanjenje borbene gotovosti, iako se u praksi pokazalo da može biti upravo suprotno. Sva uzvišenija ili mistična učenja koja se ne tiču ma­ terijalnog sveta, a koje su postojale u bogumilskim i srod­ nim učenjima, davno su zaboravljena. Narodna religija ni­ je ni gnostička, ni dualistička, niti je njena praksa asket­ ska, kao što ni njen demonizam generalno nije satanistički. Dosadašnjim tumačenjm istakli smo bliskosti novijih verovanja sa učenjima iz ranijih vremena, te smo došli do zaključka da je postojala jedinstvena osnova, čime se može objasniti i nastanak jeretičkih sekti među južnim Sloveni­ ma. Materijal koji posedujemo, legende i literatura, navo­ de nas da potražimo njihovo poreklo u gnostičkim kultovi­ ma Bliskog istoka, u Jermeniji i posebno, iranskim izvori­ ma, koji su srodni sa tradicijama Centralne Azije. Me­ đutim, generalni zaključak morao bi biti da bogumilstvo, kao i celina narodnog hrišćanstva, mnogo duguje lokal­ nom karakteru društva u kome se najpre pojavilo kao egzotični uticaj, jednako kao što narodna tradicija na Bal­ kanu mnogo duguje suštinskim idejama bogumilstva. Ni

26

na jednom stepenu kulturnog razvitka ne može se desiti da

na uticaje" ne izvrši uticaj. Zanimljivo poređenje može ;� se naCL među nedavno preobraćenim primitivnim narodi­ .Il�a, kao što je to slučaj sa Hauhau religijom Maura ili I uka sa Fiđija. Obe ove doktrine nastale su kao mešavina h rišćanskih misionarskih legendi, paganskih kultova i no­ vih tu�ačenja obeju religija. Ove dve poslednje jeresi, ako Ih mo�em� ta�o nazvati, takođe su dualističke u tendenciji. Bdo bl zammlJlvo saznati do koje mere ovo važi kao pravilo kada hrišćansko učenje pretrpi modifikacije od strane pre­ obraćenika. 16 se

Fusnote I)

Dr, agomanov , � Zabelež�i vorhu slavlanske religiozno-etičeski le­ ndl, II, Duahsttceskoto mlrovozrenie, sb. N.U. vidi str. 257, itd. �) Y: Marković, Pravoslavno Monaštvo i Manastiri u SrednjevekovnoJ' SrbiJI (1920.), str. 50. 1) Ferrnedžin, Acta Bulgariae Ecclesiastica, XVII, XVIII, XXX, itd. Eutimius Zigabey, PanopIia Dogmatica, Adversus Bogomilos, CXXX, . �) Veoma�ašire�a narodna p�ča, koju sam čula u Bosni. Reprezenta­ livna verzija naćI će se u zbrrkama narodnih priča koje navodim u daljem tekStu. (,») Kačanski, P�mjatniki Bolgarsako narodnogo tvorčestva (1882) Vasi­ IVIć, Spomemk (Srpske Kraljevske Akademije), XXXI. 7) L. Milić, Der Zauberteufel ( 1560.) . ll) J. Porfiriev, Apokrifičeskija Skazanija, Sbomik, XVII (1877.) 9) Sličnosti iZm , eđu slovenskih, finskih i Centralno-azijskih kultova i Il1Itologl!e prvi su za��zili nauč�ici koji su prouča, va�i ruske običaje, a 11, 1 đ� njima P. Ja�o\)11 p�of. Amčkov. Ovaj, drugi daje pre teorije nego IN O rtJskIpnkaz.' ah postOji dokumentacija u njegovom delu "Jazyčestvo . , levnaJa ,��?I" (1914.), kao I u tekstovima novijeg datuma u časopi­ NIma "SIavIa I "Revue des Etudes Slaves". Još relevantnije teoriJ'e izneo 1(' M. Amaudov u Sb.N.U.iv. ... 10) V. Močulskii, Russki'i Filolog Vestnik, XVII (1887) . II) L. Stojanović, "Spomenik'" III (1890), 160-93 str. 12) Kačanovski g

1)

J

27

13) U "Beitrage zu den Theologischen Wissenschaften, IV (188 7 ), pod naslovom: Ein Katharisches Ritual. Videti i kod F.e. Conybearea, "The key of truth". 14) Slovenska verzija navodi sedam ili osam delova: u grčkoj i latinskoj nikada ih nema više od četiri, što je simboličan broj čoveka. 15) I. Ivanov, Bogumilski knigi i legendi (Sofij a, 1 925) str. 336. Porfi­ riev, Apokrifičesldja Skazanija, str. 45 (Skazanie kako sotvori Bog Ada­ ma) . 16) Na primer, u "Hibbert Journal" za 1913, Hocart nudi originalnu teoriju o religiji na Fidiju, u kojoj ima neverovatnih sličnosti, ne samo po temi o dvojnom stvaranju, već i u detaljima koji opisuju uzrok Prvoga greha, odnose izmedu Eve i Satane itd. Više o političkoj i soci­ jalnoj podlozi bugarske jeresi videti kod V. N. Zlatarskog: "Istorija bu­ garske države", Tom l , str. 551 itd.

DREVNA MAGIJA v

I LE CENJE

U pagansko i polupagansko doba, Sloveni s u živeli u malim, nezavisnim plemenima, da bi kasnije formirali ne preterano čvrste saveze u okviru teritorijalnih granica. Grci lugo vremena nisu mogli trgovati sa njima upravo zato jer se oni među sobom nisu slagali i nisu imali nikakav centralizovani autoritet. Organizovanje sjedinjene države Raške poklapa se sa osnivanjem državnog hrišćansrva, a pagan­ sko carstvo je u Bugarskoj opstalo relativno kratko vreme. Plemenski religijski kult verovatno je bio produžetak lomaćinskog, odnosno porodičnog kulta, koji je retko bio I I vezi sa specijalizovanim funkcijama službenog svešten­ sr va. Domaćinski kult potrajao je do današnjih dana. Gla­ va domaćinstva vrši službu prilikom ceremonijala, a po­ moć osobe koja nije član porodice nije bitna. U ceremoni­ jama koje uključuju čitavo pleme ili selo, glave domaćin­ ' t va - plemenske starešine - takođe igraju važnu ulogu. Ali, oni nemaju potpuni monopol nad svim ritualima, a to , . vidi u obredima koje izvode .grupe bez nekog posebno !Kiabranog vođe, naročito onim koje vrše mladi ljudi ili I ( )je izvode starije zene isceliteljke. 1

28

29

ŠAMANIZAM NA BALKANU Ne postoje značajniji dokazi o postojanju šamanizma na Balkanu, i samo bi se slučajno moglo doći do primera nekakvog kombinovanja funkcija sveštenika, lekara i ma­ ga. U seoskim kultovima, ove dužnosti su prilagođene od­ govarajućim posebnim prilikama, sem ako nisu u domenu specijalnosti lokalnih mudrih (starijih) žena. Žene koje vi­ še nemaju menstruaciju, ili udovice, mogu biti odabrane za vršenje određenih obreda, ali to je samo privremeno sveš­ tenstvo. Vidovnjakinja posreduje između pripadnika za­ jedničke i sveta duhova samo kada se od nje to zatraži. Mladići koji nemaju fizičkih mana mogu učestvovati samo u nekim ritualnim plesovima. Skoro svaki kult ima sop­ stvenog "sveštenika". Ispunjenje seoskih "zaveta" i žrtvo­ vanje svetom drvetu sela vrše domaćini, a najviši sveštenik u takvoj prilici postaje domaćin sela za tu godinu. Majka blizanaca smatra se, kažu, izuzetno čistom, a sami blizanci imaju posebne funkcije prilikom određenih obreda. Pret­ postavljam da je ovakvo uređenje karakteristično za seo­ ske kultove. Izgleda da je institucija svešteničkog monopo­ la, bilo od strane hrišćanske crkve, bilo od strane organizo­ vanih paganskih iultova, značila korenitu društvenu pro­ menu, da su, na taj način, određeni narodni običaji bivali diskreditovani. U samoj Rusiji utvrđeno je da je morala postojati čvrsta veza sa azijskim šamanizmom. U celini, karakteristi­ ke magijske prakse daju se bolje utvrditi regionalno nego etnološki. Razumljiva je, u tom smislu, bliskost ruskih i zapadnih Slovena sa baltičkim i finskim narodima sa seve­ ra, dok folklor balkanskih Slovena više nalikuje folkloru susednih naroda sa j uga. 30

Tokom vremena, religiozna osećanja nastala su na ritualu nasleđenom od drevnih polumagijskih obreda, a neposredna magija pojavljuje se uglavnom kao deo medi­ cinskog sistema, u kome, međutim, danas prevladava em­ pirizam a magija se primenjuje racionalno. Ova distinkcija između primenjene magije i religije, vraća i sveštenika, iz­ gleda da je postojala još od davnina. Paganski je kult, reklo bi se, priznavao postojanje be­ skonačnog broja lokalnih i plemenskih božanstava, veza­ nih za razne ljudske aktivnosti, kao što je rat, poljopriv­ reda, itd, ili božanstava koja su predstavljala personifikaci­ je. Nalazimo i podjednako važan kult drveća, kamenja i vode u kome su, po nekima, vladali bogovi ili duhovi. loveni sa istoka nisu se mogli zaklinjati drvećem, izvorima ili kamenjem (ali su sveštenici optuženicima davali mo­ gućnost izbora suđenje po lemešu, gvožđu ili žlebu) . Neko­ liko ranih hroničara pominje sveto hrastovo drvo. Me­ dutim, dok je kult vegetacije, vodenih duhova i, do izvesne mere, kamenja, na Balkanu zadržao svoj iskonski karakter i značaj, te se na žrtvovanje drveću ili na drveću, na pri­ mer, može naići u istom onom obliku kakav opisuje Her­ bor među zapadnim Slovenima ili Ibn Rosteh u Rusiji, od kulta bogova zaštitnika, iz drevnog slovenskog panteona, nije ostalo ništa. Ni jedno jedino ime nekog slovenskog boga nije sa sigurnošću rekonstruisano, niti je pronađena ikakva statua ili slika takvih božanstava. Sudeći po celokupnom do sada prikupljenom materi­ jalu, nije nemoguće zaključiti da kompleksni panteizam drugih Slovena koji je zahtevao etablirano sveštenstvo, nije bio tipičan za religijU južnih Slovena. Dok je na severu i zapadu sveštenički kult nadvladao nad starijim religijskim f( mnama, kod njih se čak i o kultu svetog drveta govorilo k ao o drevnom narodnom običaju, a ne kao o jednoj od 31

svešteničkih dužnosti. Sami sveštenici davali su proročan­ stva i čitali znamenja. A pored vršenja službi, kojima narod nije imao pristupa, ili je mogao prisustvovati samo u ulozi publike, oni su na sebe preuzimali i zadatak da personifiku­ ju božanstva, ne bi li zaveli neuki svet. U pisanim izvorima na Balkanu, postoji bezbroj podataka o "magovima" , ali se sveštenici pominju samo u konvencionalnim izveštajima o paganstvu, izuzev dokumenata o Bugarima za vreme aspe­ ruškog perioda. Dve glavne dužnosti sveštenstva bile su prinošenje žrtvi i proricanje, i one su, na severu, sveštenika mogle uzdići do položaja plemenskog vođe. Na Balkanu je čitanje znamenja pratilo krvnu žrtvu. Sveštenici su među Istočnim i zapadnim Slovenima bili zasebna kasta, sa posebnim povlasticama. U dugačkom spisku izraza vezanih za sveštenstvo i vračeve, u starim izvorima, kao i u rečnicima savremenih jezika, nazivi ra­ zličitih vrsta sveštenika, magova i lekara ukazuju pre na razliku u metodu i funkciji nego na zasebne profesije. Du­ go nakon što su ovakvi sveštenici prestali da postoje, na području na kome su živeli južni Sloveni postojali su nazivi za njihove sasvim određene funkcije. U dokumentima se oni nalaze izmešani sa imenima koja predstavljaju grčke kovanice. Magija verovatno nije bila običan poziv, odnosno za­ nimanje, već je za nju čovek morao imati dara, kao što je to i danas slučajan. Među starim Bugarima, na primer, drugi Simeonov sin odao se magijskim aktivnostima, i mo­ gao je sebe pretvoriti u bilo koju zver. 2 Prokopije pominje proricanje sveštenika prilikom pri­ nošenja krvne žrtve. Helmoldus kaže da su ljudi pribegava­ li takvim proročanstvima u svakoj opasnosti. Na svetkovi­ nama oni su se okupljali da, bi čuli proročanstva i prineli

32

žrtve. "Nakon prinošenja žrtve, žrtvena krv poHvala se po sveštenicima, da bi njihova proročanstva bila istinitija... Jer mišljenje je mnogih da se demon lakše oslobađa uz pomoć krvi," a ako istorijski podaci i ne daj u dokaza o ovakvoj praksi među južnim Slovenima, dovoljno je istaći da među njima krvna žrtva u cilju divinacije postoji i dan danas)

Proricanje uz pomoć istopljenog gvožđa, voska ili ug­ ljevlja u vodi, stavljanja predmeta u vodu, zatim sa pepe­ lom ili iznutricama, kao i proricanje po slučajnim znacima i verovatno ono koje je zahtevalo upotrebu kanapa i čvoro­ va, bili su poznati u ranom srednjem veku i stavljani su u vezu sa lečenjem; lečenje bi, stoga, moglo biti jedna od glavnih funkcija divinacije iz još davnijih vremena.

U najstarije metode divinacije, svakako, spada pro­

ricanje pomoću vina i okretanja kolača. Adam od Breme­ na kaže: veliki kolač bi se okretao po zatvaranju ceremoni­ je povodom zimskog solsticija, a sveštenik bi čučao iza njega; po tome da li je ili ne njegova senka bila vidljiva posmatračima, zaključivalo bi se da li će naredna godina biti plodna. Vuk je opisao modifikovan oblik ovog običaja koji je postojao među pastirima u Hercegovini, a taj je metod izgleda do skoro postojao u jugozapadnoj Rusiji. Sam kolač spada u ritual pO!1uda, ili jedenja brašna i meda, d revni obred, · povezan sa pomenom mrtvima i zadušni­ cama.4 Žreco, ili onaj koji žrtvuje, ne nalazi se tako često u dokumentima o prošlim vremenima. $, čiju je etimologiju nemoguće utvrditi, je izraz koji se najčešće javlja i u j užno­ slovenskim i u ruskim izvorima, sa značenjem sveštenika, magosa, manteiosa (vidovnjaka, maga) . Volžba se javlja u starobugarskom, u veoma starim dokumentima, u smislu "magijskih mahinacija". One su, što se može zaključiti iz različitih, brojnih konteksta, pre svega bile divinacijskog L k araktera. .

VRAČEVI I PROROCI Žene su se takođe bavile vradžbinama, a kasnije su na tom polju dobile skoro potpuni monopol. Bugarsko-ruski rukopis pravi sledeću distinkciju: "Vrač je isto što i mag... volh'vi (proroci) su oni koji izgovaraju vradžbine priziva­ j ući demone" . Ovome se navodu verovatno ne može pripi­ sati univerzalno značenje, ali on predstavlja dokaz da su postojale zasebne funkcije. Magijske aktivnosti koje se pominju u srednjem veku, uključuju: vračanje i izgovaranje čini i egzorcizamaj čara­ nje sa magijskim formulama i bacanje čini, dobrih ili lošihj proricanje budućnosti j zavijanje u trave ili vezivanje čvo­ rova i konaca, i posebno umotavanje u smrdljive trave ili trave izuzetno jakog mirisa j travarsku magiju i pripremanje lekovaj proricanje sudbine j divinacij u uz pomoć riba, pti­ ca, semena, pasulja, voska, vode, vatre itd.j proricanje u ekstatičnom plesu j pretvaranje u životinje i letenjej gleda­ nje u životinjske iznutrice i plećku. Jedan pasus u bugarskoj Svjatoslav Antologiji glasi: "Kada vam se dete razboli, obratite se vraču i po detetu ispišete izvesne bogohulne reči. Takođe, ako nešto sanjate, pohitajte tumaču snova. Ako nešto iigubite, vidovnjaku. Ako strepite od neprijatelja, napravite njegovu figuru. . ." 5 U propovedima sv. Hrizostoma piše: "Kada ptice lete, oni proučavaju njihov let, da li one lete na istok ili na zapad, desno ili levo. Ako se vrana pojavi i počne graktati, oni pažljivo osluškuju, proričući budućnost ili nečiju sudbinu ..." Nema sumnje da je najraniji metod lečenja među Slovenima spadao u metode magije i proricanje, koliko se uostalom iz oskudnih izvora može zaključiti. Poznavanje bilja takođe je bilo jedna od magijskih veština, a magijsko lečenje nastalo je davno pre nego što su se iskustvene metode proširile među Slovenima, putem kontakata sa drugim narodima.

34

Tek u drugoj polovini šesnaestog veka (katolički) bi­

skup Bara zabranio je sveštenicima da se bave kako profa­

nom medicinom, tako i držanjem gostionica,6 iako su fra­ njevci u Bosni i Dalmaciji već imali dugotrajnu tradiciju hilj ne medicine, a u obalskim gradovima postojale su bol­ n ice i apoteke.

U sedamnaestom veku jedan bugarski pisac upozora­ vao je ljude da se čuvaju "doktora koji otvaraj u ranje, prodaju lekove i sakupljaju trave i imaj u svoje šegrte. Kada i m bolesnik dođe, oni nemaju pojma kakvim lekom da ga I 'če, te mu stoga jednostavno daju neku travu, a onda on p 'ni na usta zelenu penu i otruje se i umre." Lekarska radnja bila je grčka i turska institucija. 7 Najraniji izvori i istorijski dokumenti govore nam da j , medicina vračeva i sveštenika bila uglavnom povezana SiI spoljašnjim tretmanima.8 Lekovi se, međutim, ne pominju tako često. Filakterij iz ,leda da je bio više od amuleta, a verovatno je da je I l motavanje u biljke prethodilo njihovoj upotrebi za spre­ manje lekovitih napitaka. Pored velikog broja biljaka koje Sl ! služile kao amuleti, a čiji je jak miris rasterivao zle d u hove, i pored praktične upotrebe biljnih melema, bilo je i mnogo biljaka koje su sejednostavno stavljale na bolesnika, ili i znad njega, i to ne isklj učivo na samu ranu, ili površin­ 'ko zapaljenje, ili na ono mesto koje prouzrokuje bol. Biljke koje se koriste u magijskoj praksi, poseduju m isteriozne moći. Dovoljno je njima samo dodirnuti neki predmet da bi se te moći aktivirale. Postoje biljke koje ot varaju katanee i brave, one koje svojim dodirom oživ­ lj avaju, one koje okamenjuju ako se na njih nagazi, pa čak I one od čijeg se dodira umire. Začeće Device Marije desilo " " po legendi, tako što ju je Anđeo Gabrijel dotakao struč­ kom bosiljka na koji je Gospod dunuo dah iz svojih usta. Iva se tema ponavlja u ritualnom udaranj u zidova kuće 35

stručkom bosiljka, za vreme ili posle molitve. Postoji be­ skrajan broj narodnih priča slične partenogeneze. Narodni lekar, koji je u isto vreme i vidovnjak, dodi­ ruje pacijenta biljkom, a zatim daje uputstva za eventual­ nu dalju upotrebu te biljke. Ovo je bio slučaj i sa alban­ skim travarom koji je živeo u blizini Peći, a koji je, kada je davao trave svojim pacijentima, najpre njima blago dodiri­ vao pacijentovu glavu ili ruke, a tek onda davao detaljna uputstva za pripremu ovakvog ili onakvog eliksira ili leka. Ovo formalno upoznavanje pacijenta sa biljkom izražava istu ideju koju u sebi nosi sakupljanje trava ili pripremanje leka za sasvim određenu osobu, pri čemu se ponekad kori­ ste čini ili formule u kojima se nalazi pacijentovo ime, ili se odabire biljka koja će odgovarati nekim osobinama paci­ jenta, kao što su to, na primer, "ženske" biljne vrste za žene, i "muške" za muškarce. Na spisku lekova nalazi se i �elik.i �roj jednostavnih sredstava koje po sebi ne mogu ImatI mkakvog dejstva, čak ni na epidermu. Iz tih razloga, ako ni zbog čega drugog, narodni travar, za razliku od modernog lekara, mora sam doći do biljke, i nositi je sa sobom, ili je na poseban način ubrati. Na Otoku u Dalma­ ciji "doktori" koji su bili najviše na ceni, ili koji su bili pod zaštitom nimfi, prostirali su svoje trave i pravili lekove od njih - pod starim orahovim drvetom. Doktor mora znati ime svog pacijenta, koji mu, opet, mora doći lično, ili po­ slati nekoliko konaca sa svoje košulje, ili tri vlasti iz svoje kose. Doktor bi, pošto bi izgovorio nekoliko molitvi, stav­ ljao biljku na bolesnika. Međutim, ako bi pacijent i poslao nekog drugog doktoru, biljku je ipak morao primiti na otvorenom i sam je uneti u kuću, čak i ako bi bio toliko slab da bi ga ukućani morali izneti na rukama u dvorište. Posrednik sa svoje strane ne bi ni po koju cenu smeo ući u neku kuću pre nego što biljku preda pacijentu, inače bi biljka izgubila svoju moć.9 Obl,aganje travama, dakle, 36

predstavlja samo metod produženog kontakta, koji se ina­ če uspostavlja jednostavnim dodirom biljke. Medicinski, anatomski i botanički rečnik južnih Slo­ vena ima lokalni karakter, i on je u izvesnoj meri nezavi­ san; dok su, sa druge strane, mnogi izrazi koji pripadaju ovoj terminologiji zajednički ostalim Slovenima i nesloven­ skim narodima. Rečnik je, što je još važnije, drevan, što se može zaključiti kako po elementima koji su zajednički i ostalim Slovenima, tako i po poznatim pisanim izvorima. Nije teško dokazati da veliki, ako ne i najveći, deo prikaza­ nih iskustava, kao i jedan deo magije, - koja nije direktno I roistekla iz drevnih kultova, ima poluknjiZevnu osnovu. 1 0 Nije, stoga, iznenađujuće daje i terminologija vizantijske medicine doprinela građenju ovog rečnika. Urbana grČka k ultura širom Balkana ostavila je značajne tragove u na­ r dnoj medicini. Privatne kolekcije recepata koje se još uvek mogu naći u gradskim porodicama trgovačke klase, Hpadaju u ovaj red. U dve ovakve kolekcije koje sam ispita­ la pominju se grčki "doktori" poimenice. Srednjevekovna srpska i hrvatska medicinska dela ta­ k đe pokazuju sličnosti sa savremenom narodnom medici­ I Iom. Ovakve se knjige lako mogu povezati sa grčkim izvo­ rima, što je opšte pravilo, iako ne treba isključiti ni mo­ gućnost da su neke od njih zapisi usmene tradicije, ili da potiču iz velikog broja drugih izvora, kao što je to slučaj sa mnogim privatnim sveskama i zbirkama recepata. Odnos Između učene i narodne medicine postaje jasniji kada se zvesne odlike svojstvene vizantijskoj medicinskoj praksi pojave u narodnim običajima. Ponekad je moguće doći do p )rekla nekog leka, razmatranjem njegove karakteristične primene, na primer. Tako su oni tursko-orijentalnog pore­ k la karakteristični po tome što se koriste u raskuživanju, illko je ovaj metod bio poznat i grčkoj medicini. Vakcinaci­ II izgleda da takođe dolazi iz istočnih izvora. Ne bi bilo 37

opravdano tome pridavati toliku važnost da narodna me­ dicina nije do te mere i izuzetno precizna u recepturama za lekove, sve do detalja koji naizgled sami po sebi deluju besmisleno. U zavisnosti od bolesti ili od biljke koja se za njeno lečenje koristi, određeni delovi biljke koriste se na određene načine po utvrđenom redu. Neke biljke moraju se koristiti u osušenom stanju, neke u svežem, pod poseb­ nim okolnostima, i tako dalje.

ZABRANJENE KNJIGE Poslednji ostaci vizantijske medicine traju do osam­ naestog veka - Novaković daje podatke o jednom medi­ cinskom delu, prevedenog sa grčkog, 1 778, navodeći ga kao Plutarhovo! ! - a onda počinje naglo da se povećava broj prevoda nemačkih knjiga i domaćih knjiga zasnova­ nih na nemačkoj nauci, koje će kroz neko vreme predstav­ ljati celinu srpsko-hrvatske medicinske literature. ! 2 Otprilike u isto to vreme, popularne knjige nemačkog porekla, uključujući i modernije knjige o tumačenju snova i astrologiji i proricanju sudbine, počinju da stižu iz Zagre­ ba i Zemuna. Kasnije su se pojavila bolja dela čiji su autori bili domaći pisci, ponekad i kvalifikovani lekari, od kojih je najpoznatiji Pelagić, čiji je primerak knjige imala svaka pismena porodica u Srbiji. Jagić je mnogo kasnije podvu­ kao činjenicu da su ruske popularne knjige o bilju bile uglavnom nemačkog porekla. Učena medicina svakako ostavlja svoj beleg u tradiciji, a u Rusiji je relativno rano došlo do kontakta sa nemačkom medicinom. Na početku se orijentalna magija počela širiti preko kontakta sa Grcima. Upravo su grčkim elaboriranim ma­ gijskim sistemima i bile upućene anateme ranih hrišćan­ skih učitelja u Rusiji i na Balkanu. Iz objašnjenja koja se u raznim prevodima odnose na pasuse koji govore o magij­ skoj praksi i sujeverju, moguće je zaključiti da ih se u to

38

doba još uvek smatralo helenskim. Dosta rano je naprav­ ljena distinkcija između "helenskog"- i "grčkog" , pri čemu je ovo prvo korišćeno u smislu paganskog, a u slovenskim lelima je prenošeno doslovce. Grčka nauka i pseudo-nau­ h. predstavljene su u južnoslovenskim izvorima prevodima l Igiavnom iz enciklopedijskih dela, a posebno onih koja �ovore o as trologij i, alhemiji i nauci o dragom kamenju. ve ovo spadalo je u sferu literature. Tradicionalna nauka ( ) zvezdama i vremenu izgleda da je bila nezavisna. Zasebni lelovi iz drevnih knjiga nisu razjašnjene, ali uporedimo li v '6 broj tekstova o sujeverju u grčkim verzijama i ekviva­ I �n tne slovenske traktate i kanonske knjige, zapazićemo 1:1 su u ovim drugim one veoma raširene i eksplicitnije pisane, a nalaze se uz domaći rečnik sa manjim brojem lože�ica sk�vanih po grčkom modelu, . i to uglavnom u pasusLma kOJL se odnose na "zabranjene knjige" } 3 Izvesno je da ne postoje sigurni načini z a istraživanje

II )kalnih verovanja. Izveštaj o narodnoj magiji i medicini

I lo bi nepotpun bez referenci sa njihovim pisanim izvori­ l 1 1 a , a ipak ove je nemoguće analizirati bez detaljne tekI l Iaine kritike. Ovo su samo neki opšti zaključci.

Kada se govori o južnoslovenskim knjigama, što su I lsnijeg datuma, očigledniji je njihov narodni karakter. Ili (' možda bolje reći da se razvijala popularna medicinska I I 'fatura, koja je jedan svoj deo direktno izvodila iz tradi­ dj a zatim se, pogotovo kada je reč o lečenju molitvama i 'HZ fcizmu, sve više udaljavala od utvrđenih modela. "

Teško je zaključiti do koje mere ove knjige predstav­ Ijllj l l izvore narodne "nauke", a u kojoj jednostavno zapi­ l iJU ono što je već postojalo u običajima. Luićev Herbal 1 746.) , rukopis od pedeset pet strana na latinskom i h rvnrskom, na primer, izgleda da spada u ovo drugo. Sa "I l ige strane, oni koji su umeli pisati često su zapisivali i "III f'l Ičnije" savete sveštenika i učenih doktora. I katoličko i pl llvoslavno sveštenstvo učestvovalo je u ovoj razmeni i

39

očuvanju znanja. Jedan savremenik ovako je kritikovao knjigu o travama dalmatinskog redovnika iz osamnaestog veka: "lo restai molto edificato per non dir scandolezzato, che il nostro Frate sapesse qualche rimedio per i mali Cel­ teci (che i Morlacchi assolutamente non lo fanno, perche mali simili non si sono disseminati nella Nazione) e certe applicazioni delle noci moscate alle parti vergognose delle Donne per le cura degli efetti Isterici... " 1 4 Veliki broj medicinskih recepata može se naći zapisan na marginama i praznim stranicama svih vrsta starih knji­ ga, što ukazuje na činjenicu da su oni skupljani iz svih mogućih usmenih i pisanih izvora. Oni koji su ih zapisivali, bili su najčešće hodočasnici ili putujući sveštenici. Dobar primer zapisivanja može se naći u zbirci slovenskih traktata iz sedamnaestog veka, koja se nalazi u Britanskom muzeju, a u koju je uvršćeno i pismo sveštenika na hodočašću po Istoku. U ovom pismu on svome bratstvu šalje dva nova recepta za pravljenje dobrog mastila i pet medicinskih recepata. Prepisivanje ili prevođenje dela koja su više filozof­ skog karaktera u ovo vreme počinje opadati. Umesto njih, nekoliko narodnih zbirki iz kasnog osamnaestog i devet­ naestog veka kopira italijansku i nemačku medicinu tog doba, kakVa je bila poznata na istoku. Zanimljivo je po­ smatrati kako se kroz vekove modifikuju primitivne i polu­ pravoslavne molitve za bolesne i egzorcizmi, da bi se ko­ načno pojavile isklj učivo kao rituali narodnog karaktera. Anatemisane knjige iz srednjeg veka nisu uvek bile anti­ pravoslavnog karaktera, već svedoče o · procesu prilago­ đavanja koji je započeo u to doba. Nije uopšte poznato do koje je mere u ovom razvoju bio prisutan uticaj kasnije zapadne magije, od koje se on u biti mnogo ne razlikuje, ali mislimo da je kulturna izolovanost istočnih plemena Juž­ nih Slovena dovoljno jak razlog da se ova mogućnost sma­ tra sekundarnom. Naprotiv, došlo se do otkrića da su dal­ matinski i hrvatski doprinosi ovoj literaturi srodni sa deli-

ma koja vode po�eklo iz glavnih centara južnoslovenske i grčko-orijentalne magije, a koji se nalaze dalje na istoku. Ovde je nemoguće pronaći ikakvog traga nečijoj ličnoj spekulaciji, a još manje eventualnom izvanrednom majsto­ ru pseudo-nauke. Pisani izvori samo su uzgredni. Veština komplikovanih formula ovde nije nikada bila poznata. Di­ jagramske i slikovne formule su retke, a na njima se uvek nalaze različite predstave krsta, te nekih stereotipnih zna­ kova i simbola, kao što je to Solomonov znak itd. Od sve magije koja se nalazi u pisanim delima, samo je jedan manji deo postao tradicija, ukoliko, a takva mogućnost postoji, i on nije potekao iz usmenih predanja. Nejasno je da li su u neko vreme u prošlosti, duže i koherentnije molitve koje se daju naći u rukopisima, a od kojih neke llose nepogrešivi pečat lokalnog karaktera, bile raširenije i poznatije. Međutim, u današnje vreme, izvesno je da se retko može naći kompleksna formula, ili čak samo nešto složenija, a skoro nikome nije poznata neka verzija koja s:ldrži više od jednog ili dva činioca karakteristična za od­ H()varajuće pisane primerke, a pošto je poznato da su ove knj ige postojale od desetog veka na ovamo, moguće je da ' u , za duže molitve, sveštenici i drugi koji su ih recitovali k oristili i oslanjali se na svoje knjige. Rani zapisi o ovim ( )bl icima značajni su po upadljivoj univerzalnoj sličnosti. N 'ma sumnje da je sporadičan posao prepisivanja započeo 1 1 : \ Balkanu. Većina ranog ruskog i j užnoslovenskog mate1 ijala ovog reda ima uniforman karakter, koji se ne moZe I \: lći u drugim oblastima folklora ili narodne književnosti. l ( )� je značajnija činjenica da magijski recepti i oblici egzor­ (' i zama za koje se najpre smatralo da potiču iz pravoslavlja, I l isu nepoznati katoličkim zemljama. Kada se radi o magijk i m vradžbinama, one su upadljivo uniformne. Na Balka1 \ \ 1 je orijentalno poreklo dobro poznatih legendi dobilo l l< )v i akcenat posle prodora mohamedanske kulture.

I

40

41

KULT DRVETA Pravoslavlje Slovena u početku je imalo crte ekstrem­ nog asketizma. U svakom slučaju, hrišćanska kultura, kao takva, nije nudila novi materijal ili osnovu za metode leče­ nja, već � e praktikovala samo posete bolesniku, molitve i pričest. I Kakav god da je prethrišćanski sistem bio, on je zvanič­ no proglašavan ostatkom paganizma, i nikada nije posmatran u potpunosti, nezavisno od svojih primitivnih koncepcija. Da rezimiramo rezultate istraživanja - vidovnjaci i sveštenici starog vremena koristili su biljke jakog mirisa za spoljašnju i unutrašnju upotrebu; tela i produkte životinja, ptica, gmizavaca i riba; lekove i napitke u cilju izazivanja sna, intoksikacije ili abortusa; stimulative i otrove. Svaka­ ko je bila poznata i upotreba izvesnih minerala, a posebno određenih magičnih kamenova i nekih pigmenata. Tome treba dodati i svetinje vezane za određeni kult, a posebno proizvode žrtvenih ponuda, i, sve do danas, veliki broj onih materijalnih objekata odnosno predmeta koji, u dubokom poštovanju prostog čoveka prema svim stvarima koje mu služe, poprimaju snagu i skoro simbolizam svetinje. Sve stvari i živa bića tretiraju se sa poštovanjem, i nije čudno što su neki od njih izabrani za obožavanje, ili kao predmeti, odnosno bića koja imaju svoj kult. Kult hrastovog drveta ne znači da se hrast neće kori­ stiti za ogrev. Zbog poštovanja drveta višnje greh je paliti ga ili čak odsecati mu grane; tisa je moćna i ne sme se paliti, ali se sme odsecati njeno granje ili se od njenog drveta mogu praviti korisni predmeti, sudovi, drške, kutije, košare, kao i krstovi i amuleti, koji su posebno bezbedni i donose sreću. Glog se koristi u magijske svrhe, kao što je upokojavanje vampira, preporučuje se za pravljenje drve­ nog oruđa zbog svojih magičnih svojstava, ali prema sa42

mom drvetu gaji se strahopoštovanje i ne sme se podsecati ili poseći ili iščupati iz zemlje. Skoro svuda se kalemijenje grane voćaka na divlje drvo, posebno na divlje kruške i višnje, sm�tra plemenitim činom, jednom vrstom milosrd­ nog dela. Cula sam za seljaka koji kalemi voćke radi iskup­ ljenja grehova. Tamo gde se ritualni - poljoprivredni ka­ lendar poštuje u skladu sa tradicijom, svako kalemljenje rezervisano je za posebne dane, ponekad sa specijalnom lokalnom etiologijom. Pojedinci ponekad obeležavaju ro­ đenje deteta ili životinje oplođujući drvo na ovaj način. 16 Stalno sam nailazila, li udaljenim i izolovanim mesti­ ma, na slučajeve oplemenjivanje divljeg drveća, bez ikak­ vog vidljivog ekonomskog razloga. Mada znam da je u ovakvoj praksi prisutan i sentimentalan element, ipak se pitam da li se neko stvarno kultno značenje nalazi u poza­ dini ovog podarivanja nove vitalnosti drveću. Međutim, ova mogućnost izgleda da do sada nije dovoljno razmatra­ na, a ja sama još uvek nemam dovoljno podataka da bih mogla formulisati teoriju. Poštovanje stvari uopšte je nešto što je prirođeno seljaku. Dokle god je tako, bilo koji predmet, koliko god da je on uobičajen i prost, može po potrebi poslužiti u magij­ ske svrhe, iako sam po sebi nije svetinja. Međutim, dok je lista nultnih biljaka i životinja veoma duga, odgovarajuća lista prokletih stvari koje čovek nikako ne bi smeo dotaći, laleko je manjeg obima. Treba pri svemu ovome imati na umu da inventar /'\ 'oskog domaćinstva (misli se na ono koje još uvek nema kontakta sa urbanom sredinom) nije preterano veliki, a u planinama i u unutrašnjosti Dalmacije u takvom se inven­ I aru često ne nalaze čak ni one najosnovnije stvari potreb­ I) za održavanje veoma jednostavnog i skromnog načina �ivota. U takvim uslovima, oruđa i artefakti zadržali su ponešto od svog primitivnog značenja. U ekstremnim slu•

43

caJevlma, urednost domaćinstva i pospremanje pravi je mali ritual; svaki predmet ima određeno mesto kada nije u upotrebi, njime se pažljivo rukuje, i odlaže se u posebnom položaj u koji se mora poštovati. Metla, sito, lc�patica za brašno, korito za mešenje, lanci kotla koji visi nad og­ njištem, tikva, itd., svi ovi predmeti imali su svoje ritualne asocijacije u svakom narodu.

Nije moguće razmrsiti poznavanje fizičkih svojstava supstanci od njihovog značenja u legendi ili kultu, a bilo bi i jednako nemoguće doći do odgovora na pitanje da li neki predmet, koji se koristi u divinaciji, ili alatka; koja uživa posebno poštovanje, kao što je to sito ili sekira, ima izvesnu moć koja je njemu direktno pripisana, ili tu moć dobija kroz analognu asocijacij u sa nekom drugom kategorijom ideja.

Postojanje parne kupelji utvrđeno je u veoma ranom periodu kod Istočnih i Severnih Slovena, ali je zanimljivo da je posle slovenske invazije, rimsko kupatilo potpuno nestalo na severu Balkanskog poluostrva, iako su javna kupatila bila poznata i Avarima. U današnje vreme, tursko kupatilo je ograničeno na specifično kulturno područje, na kome je bio koncentrisan skorašnji azij atski uticaj . Kako se ovaj uticaj sada povlači, ova izvrsna institucija takođe po­ činje padati u zaborav. Međutim, kupanje i upotreba pare u cilj u znojenja, koja je sada univerzalna među Južnim Slovenima, trljanje i masaža, manje ili više simboličko pra­ nje i kupanje, kao i nameštanje polomljenih kostiju udova i oblaganje rana, spadaju u najstarije ritualne prakse koje postoje među njima. Arheološka nalazišta svedoče o zace­ ljivanju rana i fraktura, ali mi ništa ne znamo o praistorij ­ skoj trepanaciji među Južnim Slovenima - jedinim evrop­ skim narodima, uz Albance i neke Kavkažane, koji su ovu praksu nastavili do skora.

Ponude i z3.veti, ritualne predstave i praksa povezana sa kultovima plodnosti, bili su osnova mističkog lečenja.

44

Hidroterapija podrazumeva i obočavanje vodenih duhova, i, među Litvancima, obožavanje personifikovanog elemen­ ra vode. Niederle ovoj listi dodaje i upotrebu ulja ili masti koji su služili očuvanju snage i zdravlja, 1 7 kao i izvestan broj istočnjačkih začina, poznatih u drevna vremena.

SVETE BILJKE Biljke koje su ušle u upotrebu u istorijsko vreme, dale svoj doprinos botaničkoj mitologiji, i uživaju sopstveni su simbolizam, baš kao što i dogledi, upaljači, petrolej , vozovi, vatreno oružje i mnogi drugi darovi materijalne civilizacije skorijeg datuma, dobijaj u svoje mesto u modernom folklo­ ru, a u nekim slučajevima poprimaj u čak i magijsko-religij­ liku ulogu. Vatreno oružje je postalo predmet posebne le­ g 'nde; upaljači se ponekad koriste za paljenje ritualne vatre, dok su šibice u ovakve svrhe univerzalno obezvređene, itd. Pšenica, koja se u srednjem veku gajila samo na veo­ ma ograničenom području, i čija upotreba na početku de­ v tnaestog veka još uvek nije bila raširena u unutrašnjosti " rbije, ima univerzalni ritualni značaj , delom zahvalj ujući i vom mestu u hrišćanskom sakramentu. Istovremeno, pro­ l l, koje je mnogo starijeg datuma, tu nema nikakvog zna­ l njao Pasulj , masline i, iznad svega, vino (odnosno loza) , k oj i su ušli u upotrebu nakon prvog kontakta sa medite­ I I I n kom kulturom, sa sobom su doneli i asocijacije koje su pri hvaćene i dalje proširene, dok je medovina, koju su 'loveni počeli koristiti dosta kasno, izašla iz svakodnevne I l potrebe, ostavljajući svoje tragove u terapiji i ritualu. Za l l k uruz, međutim, nisu vezana posebna religiozna verova­ l ljn, uprkos njegovom značaju u seoskoj ekonomiji. Medicina i divinacija bile su oduvek veoma elastične I I pri lwatanju inovacija. Kamfor (poznat starogrčkoj medi­ \ il li) , ricinusovo ulje, kinin, vazelin i slični preparati i leko.

45

vi, često se koriste ali gube bitku sa sredstvima korišćenim u tradicionalnim metodima lečenja. Duvan (šesnaesti vek) i krompir (osamnaesti vek) imaju svoje značajno mesto u MATERIA MEDICA, kao što je to slučaj i sa izvesnim metalima i bazama, u nekim slučajevima poznatim vizan­ tijskoj medicini, ali uglavnom raširenim zahvaljujući tur­ skom uticaju, a u koje spadaju: živa, cinober, stipsa, sulfat bakra, grafit, antimon, itd. Bojenje kose je mera koja se preduzima protiv "urok­ ljivog oka". Sujeverje prati svaku radnju povezanu sa toa­ letom, u smislu da postoji utvrđeno pravilo kad i kako se koristi određeni kozmetički preparat. Ovi običaji mnogo su rašireniji među muhamedanskom populacijom,' a od njih je, na primer, depilacija propisana i muhamedanskim zako­ nom. Ovde se takođe smatra da kana ima medicinska svojstva. Kod jake groznice (uglavnom tifusnog karaktera) kana se proključa u vodi, pusti se da se ohladi, a zatim joj se doda sok od nekih dvadesetak glavica belog luka. Takva se mešavina ponovo zagreje, a zatim se stavlja na dlanove i tabane, na potpuno isti način kao pri bojenju, da bi "izvukla temperaturu". Ovaj recept korišćen je i među narodima koji su bili u bliskom kontaktu sa islamskom kulturom, a po analogiji, umesto kane, upotrebljavan je kinin u prahu. S druge strane, neke biljke imaju polureligiozno zna­ čenje, a da ne predstavljaju nikakvu ekonomsku vrednost, a samo neke od njih koriste se u medicini u mističkom smislu. Druge, pak, imaju mističku vrednost, a nemaju ili su izgubile medicinsku vrednost. Tako, na primer, SEM­ PERVIVIUM TECT, u Š umadiji nema drugog značaja sem da donosi sreću, a njena medicinska upotreba praktično je ograničena na Dalmaciju. Iris je bila sveta biljka pre nego što su njena hemijska svojstva postala poznata; njena ret­ ka upotreba može se locirati prema pisanim izvorima. 46

--�---

Poreklo danas veoma raširene upotrebe raznih mi�e � rala i pigmenata nije moguće tačno utvrditi. Izgleda J e l tu značajnu ulogu imala trgovina sa orijentom, delo� zbo toga što se velik broj tih materija redovno pojavljUj e po turskim imenima, i zbog njihovog kasnijeg uvrštav anp u pisane recepte. Upotreba kozmetike bila je uobičajena u starih Slove­ na. U današnje vreme mazanje pigmenata na koz u ogra­ ničeno je na urbanizovana područja i muhamedanske cen­ tre; tu su, na primer, i crnjenje zuba i oboljenja na usn��a čes�o posledice �potrebe, k���a za lice čiji su sastoj ci ZlV i antlmon, a ne SimptomI sIftllSa, kao vsto se to p oneka misli. Međutim, tonici i losioni redovno se koriste za ulep avanje kože i kose, a u južnoj Srbiji, u dolini Lima i dru­ gim krajevima, a posebno među albanskim življem, ko�a boji kanom ili orahovinom, i to uglavnom deci. U IJ e' � l mast koje su stari Sloveni mazali po telu, moguće � Cll � zaštite od hladnoće ili uboda insekata, možda su lln � l l ritualnu u�otrebu - a činje�ica je da ,,��štičje'� masti za� , u stanjU da otknjem tacne sastoj postoje. NlSam btla ovakvog ulja, ali sam, mada ne iz sasvim pouzdanih �zvora, xula da ulje od konoplje ima veze sa tim. Crtanje ugljenom po licu protiv urokljivog oka, maskiranje lica da bi se z: a ­ rala bolest ili nesreća, zacrnjivanje i ranjavanje ic u za 0.­ sri i tako dalje, spadaju u istu ovu grupu običaja. U boleSti, znak zdravlja ili amuleta može se napraviti iznad kože , k a na primer, "Solomonov pečat". Ovoobjašnjava i izvesnih obeležavanja i upiranja prstom iscelitelj a th me l jllma, bez ostavljanja ikakvog stvarnog znaka. Stari ni su, takođe, oblagali svoja tela sokovima smrdlj ivih, bllJ i smećem, a moglo bi biti da slični metodi lečenja , uemonije kojom se isteruju zli duhovi, ili se od njih b �ant. Među katolicima u Bosni, tetovirani ukrasi, koji lma I I I nejasan profilaktički cilj, prave se u velikom broj U raz -

da �

�

_

�f. t �:

la �

? �1l:ačer;r Sl?���­ ponču ­ ,

47

nolikih geometrijskih oblika; ponekad se prostiru čak od nadlanice pa sve do ramena i grudiju . Lični ukras još uvek ima mističko značenj e, a moguće je da bi analiza ovih crteža otkrila neku stariju direktnu vezu. Prirodno, am uleti imaju težnju ka ukrasnoj funkciji - korali za zdravlje, krs­ tovi od svetog drveta, novčići i medalje, obojene perle, mali talismani od srebra, cveće koje se nosi u kosi, naruk­ vice od žive koju nose muslimani u Bosni, kao i fini i skupoceni amuleti kasnijeg datuma. Takođe, svaki deo odeće ima svoju simboličku i praktičnu vrednost u ritualnoj magiji. Pojas neveste ili majke simbolizuje plodnost. U istoč­ noj MakedOniji pojas zbog toga tka tako da predstavlja dugu. Rezimirajmo: Među Južnim Slovenima i drugim naro­ dima koji žive na Balkanskom poluostrvu, danas postoji veoma razvijena medicinska praksa, koja je, iako veoma slična narodnoj medicini i verovanjima drugih naroda, du­ že zadržala svoj stvarni socijalni značaj, i koja, kao što istraživanja pokazuj u, još uvek postoji i cveta u izolovani­ jim krajevima. Ona svakako veoma duguje i poluučenoj orijentalnOj i srednjo-vekovnoj medicini. Izvesno je da u ovom sistemu ne postoji konzisten­ tnost u Ječenju bolesti, jer se koriste svi mogući metodi i lekovi. Cak i ako seljak pozove učenog lekara, on će vero­ vatno, u isto vreme, pokušati i sa molitvom i činima. Čak je verovatnije da će najpre pokušati sa ovim drugim. Istra­ žujući različite tretmane jedne iste bolesti, naišli smo i na slučajeve u kojima se koriste potpuno suprotni tretmani, pri čemu je njihov izbor pitanje ukusa ili jednostavnosti primene. "Podjednako može biti dobar", kažu seljaci. "Očenaš pročitan naopačke, ili doza ricinusovog ulja." Dok druge oblasti materijalne kulture značajno vari­ raju unutar jednog područja, i moguće ih je klasifikovati u potpuno zasebne tipove, medicinska praksa je skoro ho­ mogena, isti recepti stalno se pojavljuju. Ipak, neki od njih 48

su ograničeni na određene delove tog područja. Na primer, trepanacija je bila poznata samo u Crnoj Gori. Sivenje rana uz pomoć mrava takođe je bila specijalnost Crnogora­ ca i Salmatinaca sa juga, kao i upotreba žive, olova, arseni­ ka itd. Biljna farmakopeja varira u zavisnosti od lokalne flore, ali se ni za jedno područje ili kulturu ne može izdvoji­ ti neki zaseban karakteristični način upotrebe biljaka. Iz tog razloga mora se zaključiti da je širenje narodne medici­ ne trajalo vekovima, potpomognuto migracijama i putnici­ ma, a u manjoj meri i popularnim knjigama. Treba napo­ menuti i to, da se novouvedeni lek ili metod lečenja retko proveravao: on bi se, jednostavno, uvrstio u lokalnu prak­ su i eventualno modifikovao u skladu sa već postojećim idejama ili sredstvima koja se nalaze nadohvat ruke. Ovo se očituje i u indiskriminiranoj upotrebi simbola i svetinja svih mogućih vera, pri čemu se uopšte ne obraća pažnja na njihovo strano poreklo. Mnogo je teže uvesti novi princip higijene ako se on protivi običaju ili uverenju. Ovo se odnosi na sredine u kojima se red u kući, način ishrane, standardi čistoće i dnevne navike drže potpuno van do­ mašaja susednih elemenata tokom generacija, a posebno SLI očuvani oni najkonzervativniji običaji koji se tiču mate­ rinstva i odnosa prema deci. Lokalna nošnja, na primer, moze odlučivati o tome da li će se sklapati brakovi sa devojkama i mladićima iz drugih sela, kao i koja će to sela biti. Devojčina odeća se može smatrati neprikladnom u sLlsednoj zajednici, ili se devojka, na primer, zbog lepe ode­ �e koja se nosi u nekom drugom selu, može odlučiti da ( dade izabere muža. U vezi sa tim (ne)prihvatanjem obi­ Xaja i obeležja suseda, navešću primer Vojvodine. Njenu populaciju čine Srbi, Bugari, Hrvati, Makedonci, Crnogor­ ' i , Mađari, Nemci, Rumuni i Ukrajinci, i promene nacio­ nalnih društvenih obeležja tamo je otišlo veoma daleko. I pak, domaćinske razlike su, još veoma upadljive - u ova­ ko mešovitim zajednicama može se već po rasporedu zgra49

da ili opštem izgledu kuće utvrditi kojoj nacionalnosti od­ ređeno domaćinstvo pripada. Š to se tiče progresa u narodnoj medicini, mogu opisa­ ti slučaj jednog narodnog hirurga koji je tu skoro izbacio iz upotrebe zastarele lekarske instrumente nasleđene od svog dede, i naručio veći broj najmodernijih hirurških noževa i zubarskog pribora preko nekog ilustrovanog kataloga. Ne znam da li je on tom prilikom zamenio i svoje primitivne hirurške teorije modernim, međutim njegova praksa se sa­ stoji iz vađenja zuba, puštanja krvi i, kako on kaže, iako ja to ne mogu dokazati, operacija u slučaju internih oboljenja. Izgleda da narodna medicina ne teži da generalizuje principe empirijske prakse. Izvesni metodi koji u njoj na­ staju po analogiji sa učenom medicinom, degenerišu se u neku vrstu sugestivne ili imitativne magije. Vakcinacija, koja predstavlja suštinu prihvaćenog empirizma, koristi se u veoma ograničenom smislu, ali je moguće da je iz nje proisteklo lečenje po principu "klin se klinom izbija". Predrasuda nije suština narodne medicine. Naprotiv: "Sto ljudi, sto ćudi". Glavna karakteristika ovog "sistema" je da u njemu ima veoma malo, ili nema uopšte, opštih ili nepromenijivih zakona. "Ovo je siguran lek", "to je prove­ reno sredstvo", samo su klišei pisanih knjiga i šarlatana, a nikako stav koji su spremni da usvoje seljaci, koji nikada mnogo ne očekuju, i koji će strpljivo pokušati sa desetina­ ma različitih recepata, koji su za njih jednako razumni i jednako nesigurni. Seoska mudra starica, ponosna što možda poseduje tek delić više znanja od ostalih, ili jedan porodični recept, koji joj, ako je siromašna, može doneti nekakvih sredstava za život, ponekad se obavije velom misterije i upotrebi omiljeni kliše: "Ako ovo ne pomogne, onda ništa neće". To nije toliko hvalisanje koliko mera predostrožnosti i pri­ znanje sopstvene nemoći. 50

Fusnote \) Seoski obredi takođe ukazuju na samostalni razvitak. Nije istina da su samo nehrišćanski elementi doživljavali ponovni procvat nakon pada srednjevekovno