Paja Jovanovic

November 15, 2017 | Author: kabadahija | Category: N/A
Share Embed Donate


Short Description

Istorija umetnosti...

Description

Павле Паја Јовановић (1859-1957) је један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма. Један од највећих - управо зато што је тако близак свом народу. Захваљујући изузетно богатом опусу а нарочито делима са темама из народног живота и оним са историјском тематиком снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу али и на родољубље народа. Рођен је у Вршцу, 16. јуна 1859. године као син првенац Стевана Јовановића, угледног вршачког фотографа. Мајка Ернестина (рођена Деот - француског порекла) рано је умрла, а отац се убрзо поново оженио, Маријом (рођеном Ди Понти) која је била добра и брижна мајка. Паја је имао још петоро браће и једну сестру. Тако је своје детињство проводио у веселој и срећној многочланој породици. Паја је веома рано показао склоност према цртању и сликању. Чини се да то и није било тако необично у окружењу у коме је живео. Његов отац Стева, врсан фотограф, имао је дара за сликарство (бављење фотографијом у то време захтевало је не само познавање фото-технике, већ и вешту руку за ретуш при изради слика). Осим тога, у Вршцу, тој малој а ипак веома богатој вароши, могао је видети дела својих сјајних претходника: Арсенија Арсе Теодоровића (1767-1826; његове изузетне иконе), Павела Ђурковића (1772-1830; иконостас у Саброној цркви), Јована Поповића (1810-1864) - са његовим сином је друговао и често се затицао у његовом атељеу, фасциниран сликаровим радом: копијама старих мајстора, студијама природе, делима са религиозним темама. Тако је Паја и сâм почео да црта, најпре у тајности, копирајући црквене слике и проводећи сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем. Међутим, у време када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за Саборну цркву, и када је било неопходно израдити цртеже светитеља (копије икона из вршачке цркве - по којима би у Бечу били изведени рељефи на звонима), сазнаје се за његов таленат. Тако је већ у својој четрнаестој години, Паја добио прву поруџбину, али, захваљујући значајним похвалама, и својеврсну пропусницу за Беч и могућност да се упише на сликарску Академију. Међутим, упис на бечку сликарску Академију није био једноставан. Како је био без завршене гимназије и неодговарајућег узраста, од њега се тражило да претходно заврши гимназију и да похађа школу цртања код професора Махолца. Професорова наклоност али и Пајин упоран и предан рад учинили су да убрзо постане најбољи ученик у овој школи. Априла 1877. године уписује се на Општи сликарски течај бечке Академије, а од октобра исте године постаје редован студент ове школе и то код веома цењеног сликара и доброг ликовног подагога Кристијана Грипенкерла (Christian Grippenkerl, 1839-1916). Редовне студије сликарства завршио је за три године (21. јула 1880.), али је наставио да се образује, код истог професора, на специјалном течају за историјско сликарство. Истовремено се усавршава и у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера (Leopold Karl Müller,1834-1892, у то време веома траженог и хваљеног сликара историјског и жанр сликарства, посебно познатог по сликама са оријенталним мотивима, нарочито из Египта), и убрзо постаје његов најбољи ученик. Паја је много путовао и на тим путовањима налазио значајну инспирацију за свој рад. Још као студент бечке Академије, подстицан сопственом радозналошћу али и сугестијом професора, готово сваки распуст је користио да путује по Балкану,

нарочито по Црној Гори, Приморју, Албанији, Босни и Херцеговини, јужној и источној Србији. Тамо је радио скице и студије и трудио се да што непосредније осети атмосферу свакодневног живота и обичаја народа. До детаља је бележио пределе, ликове, ношње, накит, оружје. Слика Кићење невестеПун утисака, по повратку би сликао многобројне жанр слике: Рањени Црногорац, Мачевање, Гуслар, Кићење невесте, У заседи, Арбанас, Арнаут с чибуком, Издајица, Умир крви, Борба петлова. Ове слике су га брзо прославиле у целом свету, а нарочито у Европи која је у то време била веом азаинтересована за збивања на Балкану. Прво признање долази већ 1882. године, на студијама у Бечу, за слику Рањени Црногорац. Слика је била изложена на годишњој изложби Академије, и за њу је добио прву награду и царску стипендију. Следеће године закључује десетогодишњи уговор са чувеним галеристом Валисом, за галерију Френч у Лондону; и крајем те 1883. године прелази тамо да живи и ради. Његове слике су се веома добро продавале, што га је у потпуности ослободило финансијских брига, а и омогућило му да веома често одлази на дуга, далека и скупа путовања: по северној Африци (Мароко, Египат), у Грчку, Турску, Италију, Шпанију. Са својим пријатељем, француским сликаром Рубоом (F. Roubaud, 1856-1928) боравио је шест месеци на Кавказу. Убрзо из Лондона прелази да живи и ради у Минхен, затим у Париз, и на крају се враћа у Беч. Србија се поносила својим младим и славним уметником. Готово свака српска кућа је имала неку његову олеографију или другу репродукцију са темом из српске историје или из народног живота. А власт, захвална што је по свету проносио и славио не само себе већ и историју и културу српског народа, већ 1884. године га је избрала за дописног члана Српског ученог друштва. Четири године касније, 1888. изабран је и за редовног члана Српске краљевске академије. (Свечано проглашеље је обављено тек 1893. када је тим поводом одржана и његова прва изложба слика у Београду, у просторијама Велике школе.) Од 1895. године почиње нова фаза у стваралаштву Паје Јовановића, у којој се он, највећим делом, посвећује изради историјских композиција. (По многима најзначајнијих десет година његовог стварања.) Те 1895. добија Паја две значајне поруџбине за Миленијумску изложбу која је требало да се одржи у Будимпешти 1896. године: од Саборског одбора у Сремским Карловцима на челу са патријархом Георгијем Бранковићем, да изради грандиозну историјску композицију Сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и од вршачког Муниципија, за слику Вршачки триптихон. Паја Јовановић, сликарРадо је прихватио позив и одмах почео са припремама, нарочито за слику Сеоба Срба. Отпутовао је у Сремске Карловце и састао се са патријархом Бранковићем. Црквени сабор му је, као консултанта за историјске изворе доделио историчара архимандрита Илариона Руварца, са којим је путовао по фрушкогорским манастирима и прикупљао грађу. Користио је и све друге изворе до којих је могао да дође како би што верније и до детаља представио време и ликове на својој слици. На крају, после десет месеци преданог рада, уметник је био задовољан својим делом, али не и патријарх. Због његових примедби и неслагања, политичког карактера, слика није изложена на Миленијумској изложби. На њу је послата само слика: Вршачки триптихон: Косидба, Берба, Пијаца, која је тумачена као израз добросуседства

Срба, Мађара и Немаца. После овога Паја је радио и на другим историјским композицијама: Furor Teutonicus (Теутонски бес) или Битка у Теутобуршкој шуми, за коју је добио најпре Рајхлову награду бечке Академије, а касније сребрну медаљу на Светској изложби у Сент Луису. (Слику је октупио Национални музеј у Сантјаго де Чилеу.) Слику Женидба херцога Ферија IV с Јелисаветом Хабсбуршком је радио у поентилистичком маниру, пратећи тада актуелне ликовен токове, што се није свидело наручиоцу надвојводи Фернинанду Хабсбуршком. Слика је била одбијена и на крају се нашла у Дубровачкој галерији. Таковски устанак ради по порџбини краља Милана Обреновића. Ова слика која се данас налази у Народном музеју у Београду, толико пута је репродукована да је у свести народа урезана као аутентични приказ тог значајног историјског догађаја за српски народ.

View more...

Comments

Copyright ©2017 KUPDF Inc.
SUPPORT KUPDF